-

- '11

UVOD

Vrlo je malo retrospektivnih pregleda posveenih istoriji etnoloke misli. U ovom delu nastojimo da predoimo sintezu istraivanja ostvarenih na tom podruju. No, hteli bismo da skrenemo panju na tri take: - Granica izmeu istorijske analize i analize savremene situacije mora biti proizvoljna: izdava i autori sloili su se da je postave u 1930. godinu, oigledno ne pridajui tom datumu nikakav poseban znaaj. Meutim, mogue je identifikovati jednu jasnu vododelnicu: posle 1930. godine etnologija menja svoj metod, obojenost i - udes. Ona se diferencira, profesionalizuje, postaje nauna, primenjena; snabdeva se sve pouzdanijim tehnikama, pristupa univerzitetu. Ali, pre toga, postoji itava jedna istorija ideje o promenljivosti oveka u prostoru i vremenu, jedan razvoj pojma drugosti, prelazak s egzotizma na humanizam. ak i pre Herodota, "oca etnografije", bilo je radova etnografske vrste. - Naglasak emo staviti na tradicionalni sadraj etnologije koji se, sve do skorijeg doba, odnosio pre svega na civilizacije bez pisma, jer su "napredne civilizacije" bile predmet posebnih disciplina i orijentalistikih nauka: islamologije, indijanistike, sinologije. 1 U irem znaenju rei, etnologija integrie svoja speci1 Isto tako, ovde neemo moi da se bavimo "arhainim" drutvima koja ive u okviru tih kulturnih oblasti (upor. J. Filliozat ,Bull. Ec.fr. Extr.-Orient, t. 43,1, 1966, str. 1-3).

jaiizovana istraivanja, pa bi jedan potpuni prikaz morao da naznai najbitnije linije njihovog istorijskog obrazovanja. No, budui da se druga dela u ovoj istoj kolekciji dotiu tih problema, ovde smo ocrtali istoriju opte etnologije. - U istom idejnom sklopu, podsetiemo da je definicija etnologije pretrpela duboke promene. Izgleda da danas, priznata kao nauka o zajednicama (grupama rukovodenim tradicionalistikim motivacijama), ona bolje usklauje svoje odnose sa sociologijom, tom sestrinskom disiplinom, naukom o kolektivitetima (grupama rukovoenim racionalistikim motivacijama). Na retrospektivni pregled usvaja tradicionalno znaenje pojma etnologija - u njegovim razliitim varijacijama ili nijansama - i usmerava se na vanevropska predindustrijska drutva. U svom proirenom obliku, folklor danas ini integralni deo etnolokog istraivanja, ali podseanje na njegov istorijski razvoj premauje okvir ove knjige.

I poglavlje PRETHODNICI
Re etnologija skovana je 1787, a re etnografija je nastala malo kasnije: ona potie iz 1810. godine. Ova dva izraza imala su znaenja prilino razliita od onih koja im se danas pridaju. No, raanje etnoloke misli u mnogome prethodi nastanku specifine terminologije. Istorija saznanja o oveku, s gledita koje nas zanima, mora najpre ocrtati napredak u sticanju svesti o egzotinim drutvima. No, takvo izuavanje ne bi iscrpelo sadraj etnolokog istraivanja i bilo bi metodoloki nedovoljno s obzirom na domaaj koji se danas pridaje etnolokom tumaenju. Stoga e biti neophodno obeleiti etape jednog ireg razvoja: istorija etnoloke misli je zapravo istorija ideje o promenljivosti oveka u prostoru i vremenu. Pokuaemo da skiciramo neizbene oblike primicanja toj ideji, koja je danas diverzifikovana i razvijena u jednoj obuhvatnijoj definiciji (upor. str. 109 i dalje).

I. - Antika
Herodotova vizija obuhvata iroku perspektivu: besumnje, i Herodot je ljubitelj neobinih injenica, ali on prikuplja samo ono to je strano. Nije na odmet podsetiti da je njegovo delo etnografsko bar onoliko koliko je istorijsko; sam je hteo da ono bude takvo. Na udan se nain iskrivljuje smisao rei kada se naslov koji mu je Herodot odabrao prevodi kao "istorija"; mnoina koju je on upotrebio znaila je tada upravo 6 7

"ankete" (anketa koju sprovodi svedok koji izvelava o onome to je sam video i uo u toku svojih istraivanja). Vidimo da je taj postupak blii etnografskoj anketi negoli istorijskoj rekonstrukciji. Herodot je izradio panoramu Ijudskog sveta u V veku pre nae ere, koji mu je bio dostupan za njegovih putovanja. 2 Poznato je da je on dosta putovao, ali nipoto nije bio obian znatieljnik. Cesto se trudio da stvari osmotri s onu stranu privida; sam je sprovodio anketu i na taj nain anticipirao etnoloki intervju.
Rasute u hiljadama dokumenata koji jo nisu u tom pogledu sasvim istraeni, mogue je otkriti brojne etnoloke zabeleke. Ako neposredna analiza drevnih drutava nije mogua, raspolaemo bar opisima koji su nam o njima ostavljeni u istorijskim, filozofskim, prirodno-istorijskim, geografskim delima, priama i legendama, a o mitovima da i ne govorimo. Na taj nain preneseni podaci esto su izoblieni, ali mnogi od njih su od velike vrednosti. Pisac se esto zadovoljavao iznoenjem kakve injenice iji smisao ni znaenje nije shvatao. U tom pogledu, ak i najbeznaajnije zabeleke mogu biti najznaajnije. Tako, prvo pominjanje u istoriji "trenutaka obredne razuzdanosti" koja nastupa posle smrti poglavice - to je modalitet jedne univerzalne kulturne teme, naime inverznih struktura - nalazimo u jednom kratkom odlomku kod Seksta Empirika, koji izvetava o jednom obiaju Persijanaca (navedenom i kod Herodota), a po kojem, pet dana po smrti kralja, nijedan zakon nije bio na snazi; vreme se zaustavljalo, nastupao je trenutak upranjenosti poretka i vlasti. Iako klasina antika nije u vidu imala etnoloku nauku, njeni S'i pisci ipak prikupili dovoljno dokumenata da bi se mogla saini jedna istinska "etnologija antikih drutava". Medusobno poreenje i reinterpretacija brojnih podataka u mnogim e takama obnoviti nae poznavanje civilizacije ija etnoloka analiza jo nije obavljena.

II. - Srednji vek i renesansa

Srednjovekovna misao, koju odlikuje prezir prema iskustvu, fetiizam argumenta oslonjenog na autoritet, kao i netrpeljiva verska stanovita, nikako nije mogla da se otvori prema ekumenskom humanizmu. Naprotiv, rado je prihvatala mit i legendu. Na izvestan nain blokirana svojim postulatima i predrasudama, ona nije iskoristila stvarne mogunosti koje su joj pruali odnosi s vanevropskim svetovima. Stoga je, ukupno uzev, njen bilans bio vrlo siromaan. Teratoloka tema, koja se javlja gotovo posvuda, izvodi na scenu neku vrstu ljudske faune (ljudi-psi, repati ljudi, bezglava stvorenja, patuljci, itd.). Obezvredivanje crnih rasa koje se stalno susree samo je drugi nain ispoljavanja one zaokupljenosti brigom da se Ijudskost zadri u strogo odredenim granicama. Poznato je da se dugo raspravljalo o postojanju due kod Afrikanaca i Indijanaca. U stvari, ta teratoloka tema dobro ilustruje srednjovekovnu misao: ljudski svet svesti u granice hrianstva i naroda koje ono poznaje (pre svega, Jevreja i "muhamedanaca"), a sve rase koje tu ne spadaju svrstati u zoologiju. Sjajan izuzetak koji je u XIII veku u tom pogledu unelo svedoanstvo Marka Pola nije u pomenutoj shemi nita promenilo, utoliko pre to su se prikupljeni dokumenti smatrali bajkama, duhovitim koliko i smelim. Marko Polo je svoju Knjigu o udesima diktirao po povratku s gotovo dvadeset i pet godina dugog boravka na Dalekom Istoku, medu mongolskim kanovima. Njegov opis, objavljen 1477. godine, katkad izgleda kao etnografski izvetaj koji po znaaju u mnogome prevazilazi opise njegovih prethodnika, Plan-Karpina i Rabruka. 9

1 Upor. npr. A. de Selincourt, I. 'univers d'IIerodote, Gallimard, 1966.

Poznavanje egzotinog oveka u istonjakim drutvima postavlja probleme iji znaaj tek poinje da se uvia: uskoro e morati da se napie jedna istorija te vanevropske etnologije. Sva dela posveena poznavanju oveka su dosad zanemarivala ove iundamentalne aspekte pomenutog pitanja. Ovde moemo samo da naznaimo mogua poglavlja te nepriznate istorije: vizantijski dokumenti (Prokopije, Konstantin Porfirogenet); hronike i seanja arapskih, persijskih i indijskih erudita (doprinos arapskih putopisaca poput E1 Idrizija, Ibn Batute, Ali Birunija je u tom pogledu nezamenljiv izvor); kineski radovi (s kojima tek poinjemo da se upoznajemo: pored izvetaja budistikih kaludera Mijuan Canga iJi Cinga, postoji itava jedna jo neiskoriena literatura).
Svojom Prolegomenom i Istorijom Barbara, Ibn Haldun predstavlja autentinog prethodnika etnologije. On ne samo to daje precizan opis tehnika i naina ivota, nego je i prvi izloio glavne crte "klimatske teorije". On ume da sumnja, pa izgleda da je bio jedini autor koji je injenice znao da podvrgava promiljenoj kritici. Koliko je srednji vek bio malo sklon da se otvori prema "drugaijem" oveku, toliko je renesansa bila naklonjena takvom poduhvatu. U tom ogromnom dovoenju u pitanje sviju stvari, egzotini narodi su igrali nezanemarljivu ulogu. "Velika otkria" i putovanja dovela su do identifikacije drutava ije se postojanje dotad nije ni slutilo: narodi Okeanije, Australijanci, ameriki Indijanci. Uzdrmane su bile uvreene ide'e, a izvestan broj tradicionalnih shvatanja morao je da bude revidiran. Bilo je sve tee nove narode uklapati u okvir klasinih shema. Izvetaji s putovanja poinju da pribavljaju sve veuzalihu dokumenata: pomenimo samo izvetaje ana Fontenoa (koji pokuava da izloi prvu klasifikaciju indijanskih plemena), Vilganjona, Zana de Lerija, portugalskih i panskih hroniara kao to su Sahagun, Las Kazas, itd. Kompilatori se uputaju u sistematizacije, poput Andre Tevea, "kraljevskog kosmografa" (koji je u isti mah bio i organizator egzotinih

kolekcija u Luvru). Poev od sredine XVI veka zapoinje objavljivanje "velikih putopisa" (Ramuzio, De Bri, Volter Rali). Ne samo to Zapad izlazi u susret novim svetovima, nego i "domoroci" ili "uroenici" iz Amerike ili Okeanije bivaju dovoeni u Evropu. Prikazuju ih, na primer, povodom razliitih praznika ili krunidbenih parada, Otkrie tih udaljenih pripadnika ljudskog roda pobudilo je raanje idejnih struja koje su se razvijale u oprenim smerovima. S jedne strane, jedan deo javnog mnjenja i dalje je "divljim" (silva) plemenima odbijao astan nazivljudskih bia, pa otuda slede dve posledice: najpre, pokuaj da se ta aberantna drutva poveu s Otkrovenjem sadranim u Svetom pismu (izgubljena plemena Izrailja, potomci Hama, "narodi prokleti i od Boga naputeni"); potom, pribegavanje jednoj naoko mahnitoj mitologiji koja se oslanja na srednjovekovnu teratologiju. Nasuprot tome se, s druge strane, raaju brojne bilo filozofske, bilo mitoloke teme koje sistematski valorizuju egzotina drutva: takozvana teorija o "dobrom divljaku" predstavlja ih kao ljude zatiene od mana civilizacije i na udesan nain opstale u "prirodnom stanju" (upor. izraz uroenici), naime kao ljude koji staroj Evropi mogu doneti pouku. ak e se pomiljati - a da se ozbiljnost takve teze i ne shvata - da su divljaci moda bili poteeni prvobitnog greha. S tim povezane teme vrela mladosti, Eldorada, zlatnog doba sauvanog u tim ponovo pronaenim zemaljskim rajevima, spadaju u isti nain razmiljanja.

III. - Sedamnaesti i osamnaesti vek

1. Od klasicizma do egzotizma. - Pozivanje na klasinu antiku ostaje intelektualna konstanta XVII veka. Novi dokumenti koje donose putopisci bivaju na taj nain protumaeni s obzirom na veliku lekciju antikog humanizma. Ali samo to pozivanje doputalo je ve prvo poredenje i situiranje ljudskih drutava: zapoelo se eljom da se istorijska antika objasni savremenim "starinama", i obratno. Od tog situiranja drugaijih drutava do dovoenja u pitanje evropskih drutava bio je samo jedan korak: preduzee ga Vek filozofa. 11

10

Pa ipak, XVII vek se na zadovoljava pukom znatieljom ve poinje da razmilja o novim iskustvima koja mu pristiu iz prekomorskih zemalja.

Putopisni izvetaji otkrivaju postojanje sve brojnijih i raznovrsnijih drutava. Mnoga od njih opisuju misionari (oevi Devre, Di Tertr, Pelpra; pripovest oca Dabelvila je naroito podrobna i zanimljiva). Fransoa Bernije postavlja osnove orijentalizma (i skicira tipologiju razliitih ljudskih rasa). Pod izgovorom da posmatraju "naravi i obiaje" uroenika, Laontan i Lekarbo kritikuju evropska drutva i na taj nain najavljuju antikolonijalizam. U toj komparativistikoj perspektivi, sistematski se uspostavljaju kultume paralele s jedinim drutvima koja eruditi dobro poznaju: s grkim i rimskim, kao i jevrejskim drutvom. U toku XVII veka, tim predmetom bavie se vie desetina dela. 3 Tradicionalne predrasude opstaju i dalje, igrajui na dve karte na koje smo ukazali: obezvreivanje (odsad manjinsko), nasuprot rusoistikom afirmisanju "naivne" (= prirodne) istote dobrih divljaka. No, u vie radova mogue je identifikovati jednu vrstu uporedne antropologije - dakako, ne jo pod tim nazivom - koja je orijentisana u vrlo razliitim pravcima: otac Sagar nedvosmisleno izlae sutinu klimatske teorije koju e Monteskje preuzeti i proslaviti. U svojoj Teologiji neznaboaca i hrianskojfiziologiji, Isak Vosius anticipira ono to e se kasnije razviti u istoriju religija. U svojoj Istoriji uda, Fontnel analizira znaenje mitova i najavljuje uporednu mitologiju. Belov Istorijski i kritiki renik, jedna od Volterovih omiljenih knjiga, dospeva ve do relativizma i preduzima situiranje razliitih oblika morala. Kao to se vidi, egzotizam se ve uobliava u novi humanizam koji se oslobaa antikog naslea. Ali, prevodei izuavanje oveka s literarnog, subjektivnog i deskriptivnog plana na nauni, tek e XVIII vek doista doi do prve vizije antropologije3 Upor. npr. La Crequiniere, Conformite des coutumes des Indiens orientaux avec celles desjuifs et des autrespeuples de l'Antiquite.

2. Doprinos XVIII veka: rana antropologija. Ovo rano antropoloko tumaenje duguje se u isti mah putopiscima, "filozofima" i prirodnjacima, u tri komplementarna podruja. A) Putopisci i komparatisti. - Otvaranje zapadnog sveta prema prekomorskim oblastima poprima univerzalnu dimenziju: polje saznanja o egzotinom oveku proiruje se na sve kontinente. Ovde ne moemo podseati na istoriju kontakata koji su na taj nain uspostavljeni s "tuim" populacijama. Dovoljno je piisetiti se otkria Okeanije (Kuk, Forster, Parkinson, La Peruz, Rogoven, Vankuver), prva istraivanja Afrike koja su obavili Skotlanani D. Brjus i Mango Park, Niburova putovanja po Arabiji, misije po Istoku i Americi. Na osnovu dokumenata koja su prikupili istraivai i putopisci mogue bi bilo izgraditi itavu jednu "retrospektivnu" etnologiju. Meu kompilacijama i "optim istorijama" koje se tada pojavljuju panju treba skrenuti na sinteze Prevoa i predsednika De Brosa.
Oni se vie ne ograniavaju na prikaz dokumenta ve se uputaju i u prve pokuaje njegovog tumaenja. Otuda itav jedan intelektualni napor koji polazi od filozofskog putopisa da bi dospeo do uporedne antropologije. Uustracije kulturnih paralela pruaju Demenijeov Duh navika i obiaja razliitih naroda, Lafitoove Naravi amerikih divljaka uporeenje s naravima prvobitnih vremena, te Gogeovo delo O poreklu zakona, umetnosti i nauka i o njihovom napretku kod drevnih naroda. To komparatistiko istraivanje rado uzima za predmet religijska verovanja,"' pa je mogue da su na slobodno miljenje i razvoj filozofije neposredno uticali egzotini
4 Upor. opat Bergier, L 'origine des dieux dupaganisme-, P. Brunet, Parallele des religions, u pet tomova; J.-F. de Lacroix, Dictionnaire historique des cultes religieux.

12

13

dokumenti, ak i kada su bivali prikupljani s apologetskim namerama. Razmiljanje o egzotinom oveku postaje sve kritikije i smera da otuda izvede pouke valjane i za zapadnjakog oveka. U tom je pogledu najvie odjeka imalo delo Filozofska i politika istorija naseljavanja i trgovanja Evropljana u dvema Indijama, koje predstavlja jednu od osnova antikolonijalistike misli. Njegov autor, opat Renal, bio je kabinetski naunik neobino otvorena duha. On se upinje da opie blagodeti "prirodnog stanja" koje suprotstavlja "stanju civilizacije", sve priznajui da je tehniki razvoj neizbean, te uzdravajui se da prvo pretpostavi drugom. Ali, on namerava da revalorizuje "divljake": "Ono to e ljudi koji ive p o d uticajem asti te verskih i graanskih zakona poiniti a da ne pocrvene, divljak osloboen bilo kakve prinude nee uiniti", kae Renal, pa dodaje: "...Jednajeredovoljnadabi se okonao taj veliki proces [prelaska izmeu dva stanja], Upitajte civilizovanog oveka da li je srean, a divljaka da li je nesrean. Ako vam obojica odgovore odreno, razgovor je zavren... Ne u dubini uma ve usred uljuenih drutava uimo da oveka preziremo i da od njega zaziremo". On insistira da je kultura na putu da postane udovina i s ovekom nesamerljiva. Neke od tih napomena zvue neobino moderno: "ovek je besumnje stvoren za drutvo. To dokazuju njegova slabost i njegove potrebe. Ali drutva s dvadeset ili trideset miliona Ijudi, gradovi s etiri ili pet stotina hiljada dua - udovita su u prirodi". Daleko smo ovde od srednjovekovnih verovanja: teratoloki element vie se ne pronalazi u krilu egzotinih ve, naprotiv, u krilu modernih drutava. Lako je videti koliki je put prevaljen.

B) Filozofi i prirodnjaci. - Zahvaljujui tome to su shvatili promenljivost drutava pod uticajem sredine, te - prihvatajui uveliko podatke iz egzotinih krajeva - ljudski rod ve pojmili ire doli kao svet "belog, hrianskog i civilizovanog" oveka, fiiozofi su besumnje istinski tvorci nauka o oveku. Na prelomu izmeu XVII i XVIII veka nastaje jedno originalno delo koje iskorauje ispred svoga vremena: re je o delu Kantemira (1673-1723), princa 14

od Moldavije, obdarenog enciklopedijskim, filozofskim i istoriarskim duhom. Njegova dela Descriptio Moldavie (1716) i Collectanea orientalia (1722) svedoe o neobinom daru posmatraa pripomognutom kritikom voljom, zahvaljujui kojem se on moe smatrati prethodnikom etnopsihologije i primenjene etnologije. Doprinosi filozofa su nejednakog domaaja. Ako je Monteskje preuzeo i produbio klimatsku teoriju, te ako Duh zakona dobro ilustruje determinizam drutvenog ponaanja, njegova Persijska pisma su liena etnolokog znaaja. Didroov Dodatak Bugenvilovom putopisu je satirini pamflet i antikolonijalistiki dokument. Ovde nas pre svega zanimaju Ruso i Volter, ti nerazdvojni neprijatelji. Ruso ostaje genijalni prethodnik iji je doprinos onako snano podvukao Klod Levi-Stros. On preobraava tezu o dobrom divljaku, ispremeta uvreene ideje u svojoj pristrasnoj shemi izloenoj u delu O poreklu i osnovama nejednakosti meu Ijudima. U Drutvenom ugovoru rekonstruie osnove ivota u drutvu, s tim to i u tom delu (mada se to nije u dovoljnoj meri uvialo) preuzima i uznosi ideje izraene pre njega. U stvari, taj protestant dosta toga duguje jezuitima. Podraavao je radove oca Bifijera, koji je razvio apologiju domorodaca i prvi progovorio - ne poiva li u tome poreklo izraza koji je postao slavan? - o "izriitom ili preutnom ugovoru sklopljenom izmeu svih ljudi".
Kod Voltera nalazimo antikolonijalizam, ali odmeren, jer iako osuuje zloupotrebe, on smatra da ta zaostala drutva treba civilizovati u skladu s primerom koji pruaju jezuiti, na koje se i poziva. Volteru treba odati priznanje i na tome to je zapodenuo borbu protiv pojma divljatva koji se preko mere primenjivao na narode koji su - skretao je panju - zacelo manje divlji od nekih evropskih naroda, pa i manje divlji (u

15

emu se pokazuju aristokratska shvatanja tog filozofa) od narodnih masa koje bez roptanja podnose sluganstvo u kojem ih dre njihovi upravljai. No, Volterov doprinos je znaajan pre svega na planu uporedne kulturne istorije: u Ogledu o naravima (1756), on se nairoko koristi etnografskim dokumentima koji bivaju razraeni u pokuaju sistematizacije. On izlae klasifikacije - besumnje, pomalo odve kategorine, ali zamiljene u duhu kulturnog relativizma i objektivnosti. Volter je 1765. godine prvi upotrebio izraz "filozofija istorije". Javljanje pojmova razvoja i progresa u XVIII veku se velikim delom duguje volterovskom razmiljanju, oslonjenom na prekomorska dokumenta. "Jasno je", pie P. Mersije (str. 28),' "zato ga G. Klemm [jedan od prvih klasika etnologije, upor. str. 32] smatra jednim od prvih antropologa... pripisujui mu prvo znaajno razmiljanje o pojmu kulture".

du o Ijudskoj prirodi (1739) empiriste Hjuma", koji je 1757. godine preduzeo da napie jednu Prirodnu istoriju religije.
Tu nauku o oveku brojni smeli istraivai poinju da grade po ugledu na biologiju. Otvoreno biva postavljen veliki problem starosti vrste. U jednom posthumnom delu objavljenom 1717. pod naslovom Metaloteka, Italijan Merkati, koji je umro 1593- godine (a bio je lekar pape Klementa VII), bez okolienja je tvrdio da je kremenje proizvod ljudske izrade. Gotovo istovremeno su isije (1723) i otac Lafito (1724) po prvi put medusobno uporedili keraunije i oklesano kremeno orude koje uroenici jo upotrebljavaju (na primer, bruene sekire na Karibima). Uprkos tvrdoglavom odbijanju Akademije za inskripcije, koja se vrsto drala slova Svetog pisma, ovde imamo prvi primer etnografskog posmatranja koje je posluilo rasvetljavanju jedne iezle drevne prakse. Taj metod, kojem se kasnije esto pribegavalo, otkrivajui naglo stvarnost drevnih drutava primitivnog oveka, imao je na taj nain sjajnu polaznu taku. Ubrzo su Mahudel i La Kondamin potvrdili pomenute paralele. Godine 1758. Goge je ak postavio princip evolucionih etapa, identifikujui redosled: kamen, bronza, gvoe. Vrei iskopavanja u Safolku, Englez Don Frer je 1797. godine otkrio kremenje povezano s ostacima iezlih sisara; pretpostavljajui da naeni predmeti i kosti potiu iz istog doba, prvi je zakljuio da je ovek stariji nego to se mislilo. Potkraj veka je, dakle, kremenje otvorilo ozbiljnu pukotinu u postojeim verovanjima i dogmama. Paralelno s tim, najpre diskretno a potom sve snanije, poeo je da se uobliava pokret koji se zalagao za izuavanje oveka kao zooloke grupe: lako je shvatiti znaaj te revolucije i intelektualnu smelost koju je ona zahtevala. U tome se sastojao odluujui prelazak s pojma Ijudskog roda na pojam Ijudske vrste. Izraz "vrsta" je 1686. godine u botanici prvi upotrebio Englez Don Rej. Poznato je da je vedanin Line produbio taj pojam i uinio ga kljunim elementom svoje rekonstrukcije. U delu Systema Naturae (1735), on je oveka ponovo postavio u ivotinjski niz i ustanovio estolanu podelu: homo ferus (divljak), americanus, europaeus, asiaticus, afer (afriki) i monstruosus. Poslednja kategorija predstavljala je grupu "ra-

U takav nain gledanja uklapa se itav niz dela - veinom neobino znaajnih, manjim delom skromnijih - koja su sva, kao to emo primetiti, nastala posle Ogleda o naravima (izuzev Tirgoovog Filozofskog pregleda napretka Ijudskog duha, iz 1750. godine). Pored imena i sintetikih ogleda Kastelija u Francuskoj, Herdera u Nemakoj, Vikoa u Italiji i Fergusona u Velikoj Britaniji, podsetimo na Kondorseova dela (Istorijskipregled razvoja Ijudskog duha, 1794). Ali, oigledno je da su te opte rekonstrukcije bile u isti mah odve sistematske i sasvim preuranjene: sinteza je dolazila pre analize. Medutim, neto se nepovratno promenilo: jo uvek stidljivo, ovek postaje predmet naunog izuavanja. "Izraz nauka o oveku", primeuje . Gizdorf,5"biva upotrebljen, besumnje prvi put, u Ogle' Upor. Bibliografiju, u prilogu. - p r i m . prev. 5 U: "Pour une histoire des sciences de l'homme", Diogene, br. 17, januar 1957.

16

17

zno", zgodnu za svrstavanje aberantnih tipova: ona je okupljala ostatke tvrdnji kosmografa i srednjovekovnih mitova i, u isti mah, odjeke izvetaja putopisaca o dinovima, patuljcima ili ljudima-psima. Naredni ogled, ovoga puta iz pera Blumenbaha, oznaava nedvosmisleni napredak. Getingenki naunik se dosta bavio anatomijom, pa u svojim delima Varijeteti Ijudske vrste, iz 1755. godine (on je uveo taj vrlo vaan pojam "varijeteta") i Hronoloke dekade (1790-1808) ljudski rod grupie u pet rasnih tipova: Kozaci, Mongoli, Etiopljani (= Afrikanci), Indijci i Maleani. Blumenbah je istinski anatom: definisao je mere, poput norma verticalis, te briljivo opisao razliite rasioloke odlike. Anatomska nauka bie roena sa Spigeliusom, Dobantonom, Kamperom, . Vajtom i Priardom. Bifonovo delo, sloenije nego to se esto misli, zasluuje da bude posebno pomenuto: njegova Prirodna istorija oveka (koja ini III knjigu obimne Prirodne istorije) pokriva veliki deo polja etnoloke nauke, onakve kakvom e je shvatiti Broka. Autor se bavi fizikom antropologijom (upor. npr. njegove "rasprave" o ulima, oku, proporcijama ljudskog tela, crncima), uporednom fiziologijom i dijetetikom (uticaj klime na fiziki izgled, ljudsku ishranu, stanje oveka u razliitim ivotnim dobima), lingvistikom (o napretku jezika) - tako da "naturalistiki" filozof obuhvata ve skoro celokupno podruje etnologije koje e se neumorno izdvajati i vaspostavljati sve do dananjih dana, uoi javljanja jedne istinske "opte antropologije".

II poglavlje PARAETNOLOGIJA: ULOGA IDEOLOGA U RAANJU NAUKA O OVEKU I. - Nazivi etnologije: terminoloki problemi
U toku revolucionamog i postrevolucionarnog perioda javljaju se novi izrazi da bi se oznaila nauka o oveku, shvaena u smislu diferencijalnog izuavanja rasa, etnija i kultura. Re antropologija je starija. Ostaviemo ovde po strani njeno starije znaenje koje je upuivalo na odredeni nain simbolizacije (Kolombina je, na primer, jedna "antropologija" italijanske komedije, to jest potpora alegorije koja se odnosi na ljudsko bie). U toku XVIII veka, pomenuta re je oznaavala "raspravu o dui i telu ovekovom". No, izgleda da su prirodnjaci antropologijom nazvali ono to se oznaavalo imenom prirodne istorije, u smislu koji joj je pridavao Hjum: javila se elja da se izuavanje oveka demistifikuje i ukljui u bioloke sheme stvaranja. Izgleda da je nemaki prirodnjak J. F. Blumenbah iz Getingena (koji je "prirodnu istoriju" ukijuio u nastavni plan univerzitetskih studija) bio prvi autor koji se posluio tim izrazom, i to 1795. godine, u treem izdanju svoga dela De generis humani varietate natura. No, nekako u isto vreme, tom je izrazu popularnost pribavio Kant, koji je 1798. objavio svoju Anthropologie in pragmatischer Hinsicht (Antropologija s pragmatikog stanovita). Ne elei da Kanta predstavimo kao etnologa, samo emo podsetiti da je veliki 19

18

filozof, kao univerzalan duh, predavao izmeu ostalog i rasiologiju (predloio je jednu klasifikaciju Ijudskih rasa), te se dugo zanimao za pripovesti putopisaca. Rei etnologija i etnografija su, meutim, pravi neologizmi. No, njihovo znaenje je doivljavalo razliite promene. Re etnologija pojavila se 1787. godine, iz pera avana, u knjizi pod naslovom Ogled o intelektualnom vaspitanju, s projektom nove nauke. Erudita i filozof, sklon moraliziranju, taj autor je - u evolucionistikom sklopu ak i pre nego to se taj pojam javio - video u pomenutoj disciplini jednu granu istorije - ili, tanije reeno, filozofije istorije posveene izuavanju etapa kroz koje je ovek proao u svom hodu prema civilizaciji. Ali, ubrzo je re etnologija poprimila rasioloko znaenje, upuujui na nauku posveenu analizi distinktivnih crta razliitih tipova ljudi i izuavanju obrazovanja rasnih skupina. Tek poetkom XX veka, ta je re poprimila dananje znaenje.
I znaenje rei etnografija pretrpelo je razliite mene. Ona se javila docnije: izgleda da se njena pojava ima dugovati nemakom istoriaru B. G. Niburu (sinu putopisca i arabiste Karstensa Nibura), koji se - oko 1810. godine - tim izrazom posluio u svojim teajevima na Berlinskom univerzitetu. Italijan Balbi, koji je dvanaestak godina iveo u Parizu, kasnije je taj izraz vulgarizovao u veem broju dela objavljenih na francuskom jeziku, naroito u svom Etnografskom atlasu sveta, objavljenom godine 1826. Etnograflja je isprva oznaavala klasifikaciju ljudskih grupa na osnovu identifikacije njihovih lingvistikih karakteristika; potom je taj napor u smislu karakterizacije u obzir uzimao razliite elemente materijalne kulture; docnije su, pak, etnologija i etnografija teile da postanu dva momenta jednog istog istraivanja - u kojem je etnografska analiza prikupljala osnovna dokumenta, a etnoloka sinteza pristupala njihovom tumaenju.

II. - Ideolozi i "nauka o oveku"

Izmedu Revolucije i pada Prvog carstva roen je jedan novi univerzum: ta epoha na razmeu dvaju svetova, starog reima zasnovanog na otkrovenju i novog sveta otvorenog prema iskustvu, neposredno je pripremila nadolazak nauka o oveku koje e, veinom, biti rodene u XIX veku. Istraivanja erurida i putopisaca su esto paraetnoloka, ali cilj im je da s onu stranu teorijskih rasprava u okviru filozofije ili literarnih pristupa - zasnuju jednu istinsku nauku o oveku koja bi bila obuhvatna (to jest, ukljuivala raznovrsne Ijudske delatnosti i razliite, fizike i moralne aspekte oveka) i objektivna (naime, osloboena svake filozofske ili verske predrasude). Medu eruditima razliitog profila obrazovanja koji su se strasno zanimali za oveka ukazaemo pre svega na imena Desti de Trasija ( Elementi ideologije, 1804), Kabanisa (O odnosima izmedu fizikog izgleda i morala), Donua, Volnea, ofrea i Zerandoa.
Istoriar Volne predavao je na Normalnoj koli koju je osnovao Konvent, ali je to bila obrazovna ustanova kratkog veka. Njegove Jstorijske tekcije iz 1795. godine predstavljaju odjek tog nastavnikovanja i ilustruju veliku originalnost njegovog stanovita. Ona se ogleda kako na metodolokom, tako i na praktinom planu. Vazda motrei na ekoloke uslove formiranja odreene misli, ideolog bi hteo da pokua da izvede bilans onog ogromnog broja ratova, mrtvih, ruevina i razliitih pustolovina kroz koje je oveanstvo prolo. On podvlai da se sve zbiva kao da se ljudski rod trajno prepustio jednom ogromnom biolokom ili fizikom eksperimentu ije podatke, meutim, nikoga nije briga da na iscrpan nain objedini. Re je, dakako, o nehotiminom ali stvarnom eksperimentu koji u igru stavlja sve poluge to pokreu ljudski mehanizam. Cilj je uspeti u zasnivanju pozitivnog delovanja na naune podatke. Ali, objedinjavanje tako razliitih elemenata i registrovanje

20

21

ljudskih akcija ne moe biti uspeno bez prethodnog razumevanja uslova sredine. Ovde se Volne pokazuje kao prethodnik geografske istorije i, u isti mah, ljudske geograflje. On je u toj meri svestan nedostataka dotad napisanih rasprava da i sam smatra da predloeni metod predstavlja sasvim "nov anr". Uostalom, iz Volneovih analiza bie rodena sprega istorija-geografija koja e potrajati do naih dana, uprkos tenji za samostalnou koju su geografi pokazivali u toku narednih srtotinak i vie godina. Ta je lekcija docnije bila zaboravljena. Bie potrebno saekati Marka Bloha i njegovu kolu da bismo se vratili geografskom poimanju istorije, ba kao i istorijskom shvatanju geografije. Volne je 1787. godine objavio Putovanje u Siriju i Egipat, delo koje je, nekoliko godina pre naunika koji su pratili Bonapartinu ekspediciju, skrenulo panju na znaaj arheolokih nalazita u dolini Nila. U obliku Upitnika sastavljenog povodom istraivake misije koju je kapetan Boden predvodio u australijskim zemljama od 1800. do 1804. godine, erando je sastavio jedan od prvih anketnih vodia u etnologiji. Upravo se u tom dokumentu, stotinu dvadeset i pet godina pre Malinovskog, moe nai zlatno pravilo svakogparticipant observer: "Najbolji nain da bi se divljaci dobro upoznali jeste da istraiva postane na neki nain jedan od njih". Fotokopija tog teksta od 57 stranica, pod naslovom Razmatranja o razliitim metodima koja valja slediti u posmaranju divljih naroda, nalazi se u Muzeju oveka u Parizu. Ta uputstva predstavljaju izvod iz zapisnika sa sednice Drutva posmatraa oveka, odrane 28. fruktidora godine VIII (1799). Prirodnjak i fllozof ofre predavao je "prirodnu istoriju oveka" u Parizu i Marseju, inauguriui na taj nain verovatno prvi redovan kurs uporedne etnologije. S druge strane, on je - davno pre nego to je osnovan Muzej Trokadero - zamislio projekat stalnih zbirki posveenih etnografiji, shvaenoj u irokom znaenju te rei. Njegova Pro memoria za osnivanje Antropolokog muzeja iz 1803. godine sadri predlog za otvaranje jednog pravog Muzeja oveka. Najzad, ofre je bio generalni sekretar Drutva posmatraa oveka, iji je rad bio od velikog znaaja. To ueno drutvo, osnovano 1799, postojalo je samo do 1805. godine. Besumnje je izazvalo Napoleonovu uznemirenost. Program tog Drutva kasnije je preuzelo Filantropsko drutvo. Ono je okupljalo erudite i filozofe koji

su hteli da izuavaju oveka (njegovo telo i duh) i, u isti mah, ljude (raznovrsnost njihovih kultura), izvan svih predrasuda, to je bio postupak sumnjiv vlastima. lanovi tog Drutva bili su lekari, prirodnjaci, istoriari, pravnici - i svi su bili "filozofi". Ali, sada na stvari nije bilo uputati se u teorijska razmatranja o ljudskoj prirodi uopte ve je trebalo na pozitivan, eksperimentalan nain izuavati konkretnog oveka. U tom cilju, lanovi Drutva hteli su da organizuju misije koje bi se zapuivale u egzotina drutva, te su zapoeli podravanjem projekata putopisaca. Na taj nain je Drutvo bilo navedeno da se zainteresuje za Bodenovu ekspediciju u australijske zemlje. Tom prilikom je, kao to smo napomenuli, erando napisao upitnik, a jedna Komisija, posebno osnovana u tu svrhu, u ijem su radu, izgleda, pretenu ulogu igrali erando i, naroito, ofre, izradila je precizna uputstva koja ocrtavaju program jedne celovite etnografske ankete. Pored erandoa i ofrea, lanovi Komisije bili su Ale (profesor medicine), opat Sikar i Servije.

III. - Rani XIX vek

Etnologija se postepeno afirmie u XIX veku, u doba kada paralelan proces dovodi do obrazovanja drutvenih nauka. No, u razvoju tih ideja mogue je razlikovati vie etapa. Objavljivanje kontistike doktrine i njena vulgarizacija poev od tridesetih godina otvaraju u tom pogledu novu eru. U zainteresovanosti za istoriju naravi a ne vie puku hronologiju mogue je razabrati jo jednu prelomnu taku poetkom tog velikog XIX veka, koji moda zapoinje oko 1800. godine, ali se zavrava tek s Prvim svetskim ratom. Godine 1859. i 1860. su takode prelomne, obeleene koincidencijom velikog broja znaajnih etnolokih dogaaja: Broka izgovara svoje pristupno predavanje, a u Nemakoj Lazarus i tajnhal osnivaju Zeitschrift fiir Volkerpsychologie.

22

23

Nauno izuavanje oveka postaje sve diver/ifikovanije, mada istraivai dolaze iz najraznovrsnijih podruja, a vreme specijalizacije jo ne nastupa. Svaka grana istraivanja razvija se napose, ako ve ne i na potpuno autonoman nain. Tako emo krivudanje etnoloke misli moi da pratimo kroz njene glavne manifestacije: jo stidljive pokuaje rekonslrukcije ovekove prolosti, rani antropoloki i rasioloki pristup te, najzad, objektivno i ve nauno razmiljanje o "egzotinim" drutvima. 1. Poeci preistorije. - Poetkom veka eruditi su bili raspeti izmeu dveju geolokih zamisli: teza o neptunizmu (stvaranje zemaljskog pokrivaa delovanjem vode) suprotstavljala se vulkanizmu (naglasak stavljen na znaaj erupcija i tektonskih poremeaja). S druge strane, teorija katastrofa (Bifonova i Kivijeova) prihvatala je da izmeu razliitih ivotinjskih vrsta ije je postojanje potvrdila peleontologija, a razdvojene su krupnim geolokim poremeajima, nema nikakvih veza. Takvu gradevinu krunisao je potop kao u isti mah poetak i kraj sveta. Engleski geolog Carls Lajel otklonio je ova verovanja. On se borio protiv Kivijeove teze o sukcesivnim kreacijama i oveka ukljuio u geoloki okvir; opisao je pojedine tipove antropoida iz tercijara i, kasnije, tipove paleolitskih industrija. U toku prve polovine XEX veka, brojni istraivai su pokuavali da u slojevima tla pronau tragove pradavnog oveka i ostatke njegovih prvih civilizacija: teorijska spekulacija ustupila je mesto dokumentovanom istraivanju. Jo u prethodnom stoleu Getar je opazio kakve je sve izvore podataka mogue izvui iskopavanjem, zahvaljujui relativnoj dataciji koju je pruala stratigrafija: horizontalno preklapanje 24

stratuma omoguavalo je da se ispita velika geoloka knjiga u kojoj su, u savrenom redu, pohranjene arhive oveanstva (tek kasnije je uoena mogunost greke, istina ograniene, kao i izuzetaka prouzrokovanih naknadnim pomeranjem - prirodnim, kao to je klizanje tia, naime rastakanje i pomeranje povrinskih slojeva posle otapanja snega, ili pak vetakim, kao to je sahranjivanje). Danski istoriar Vedel-Simonsen ( Kratak pregled najstarijih i najznaajnijih perioda nacionalne istorije, 1813), te njegov naslednik Jurgensen-Tomsen, a potom i Vorse, kao i Englezi Baklend i Makeneri, Nemci Eper i fon Slothajm, Francuz uane, Belgijanac merling, te Ami Bue, jo prilino zapostavljen (otkrio je ostatke kostiju u lesnim slojevima na obalama Rajne), Ser, T\irnal, Kristol - svi su oni poeli da nagomilavaju podatke, jo prilino ravo protumaene, ali prikupljene na manje ili vie zadovoljavajui nain. Poev od 1830. godine, Eduar Larte je doao na ideju da istrauje prvenstveno peine.
No, meu svima njima veliko ime ostaje Bue de Pert (1788-1863). Taj direktor carina u Abvilu hteo je da pronae dokaze o postojanju pretpotopskog oveka u slojevima koji su se tada nazivali diluvium. Godine 1828. zapoeo je s prikupljanjem klesanih sekira, ivotinjskih kostiju, kamenog orua. Godine 1846. objavio je prvi tom svojih Keltskih ipretpotopskih starina, pod naslovom O primitivnoj industriji ili poecima zanatstva, koji je pobudio emotivna reagovanja i pribavio mu odlune protivnike, meu kojima je bio i stalni sekretar Akademije nauka. Prilikom svoje posete Francuskoj, godine 1859, engleski naunici, medu kojima je bio i Lajel, potvrdili su autentinost njegovih otkria, pa e 1864. godine Lajel objaviti svoje zakljuke koji ubrzo bivaju prevedeni na francuski: Starost oveka dokazana geotoki. De Pert je bio i dalje napadan, ali su se otkria umnoavala: 1853- godine na Cirikom jezeru biva identiflkovana civilizacija sojenica; jula

25

1856, klesai mermera iznose na svetlo dana neandertalskog oveka. Vrlo je udno to nije bilo dovoljno smelosti da se u neandertalskom oveku uoi predak homo sapiensa, te to je Firkov smatrao da je re o abnormalnom sluaju, o pojedincu zahvaenom patolokom deformacijom. U isto to vreme Darvin je objavio svoju uticajnu sintezu On the origin of species by means of natural selection, u kojoj preuzima Lamarkove ideje (1859), a 1861. godine Eduar Larte predlae svoju periodizaciju . Naporedo s tim razvojem injenica i ideja, u drugoj polovini veka postavila su se dva posebna problema: na videlo biva iznesena paleolitska umetnost i iskrsava problem eolita. Naroito je ovo drugo pitanje uzburkalo duhove. Prvi dokument koji svedoi o postojanju izvesnih estetskih preokupacija preistorijskih ljudi je vrlo star: re je o crteu urezanom na kost koji prikazuje dve koute, a otkrio ga je 1834. godine advokat Bruje u peini kod afoa. Poev od sredine veka, bilo je razliitih nalaza toga tipa u toku iskopavanja (Kristi, Larte, itd.). Rogovi jelena i soba pruali su slike delikatno urezbarenih ivotinja i potvrivali majstorstvo preistorijskog umetnika. Ali, otkrivanje znaaja te umetnosti usledilo je tek posle 1875. godine: tada je jedna panska devojica, pratei svoga oca u etnji po spilji u Altamiri, te razgledajui to mesto onim novim pogledom dece oslobodene svih predrasuda, iznenada otkrila "sliku" na tavanici peine. Bio je to poetak dugog spora izmeu pristalica i protivnika teze o autentinosti crtea. Malo kasnije, izmeu 1880. i 1900. godine, slina ostvarenja otkrivena su i u Francuskoj (Le Kombarel, Fon de Gom, peina Niou, itd.). Go^line 1894. je Venera iz Brasempuja, statueta ene, kalipigina a ne steatopigina, inaugurisala otkrie jednog drugog aspekta preistorijske umetnosti. Dekoracije na kostima ili slonovai, statuete, zidne slike i crtei, posvedoili su postojanje estetskog stava koji je postavljao problem motivacije: da li je re o umetnosti zarad umetnosti ili, pak, o funkcionalnim ostvarenjima? U ovom potonjem sluaju, koji su bili pravi ciljevi tih umetnikih dela? Postepeno su inventarisani stilovi, predmeti, tehnike; pristupilo se poreenju sa slinim nalazima iz egzotinih drutava ne bi li se odjek preistorijske primitivnosti pronaao u krilu savremene kulturne primitivnosti.

Naroito u poslednjoj etvrtini veka, jo jedan problem je zaokupio izvesne duhove: re je o pitanju eolita, koje je izazvalo dosta sporova, esto ne ba sasvim neumesnih. Godine 1863. otac Buroa je skrenuo panju na svoja otkria "oklesanog" kremenog oruda, ispucalog u vatri, koje datira iz donjeg miocena. No, Bul i Kapitan su na kremenju poteklom iz industrijskih drobilica pokazali prisustvo zareza koji nalikuju karakteristikama preistorijskog kremenja. Kasnije su drugi autori dokazali kako mehaniko (na primer, pritisak gleera), ili pak termiko dejstvo prirodnih fenomena (led, poari) mogu reprodukovati forme za koje se smatra da ih je nainio ovek.

2. Fizika antropologija. - Lamark, genijalni prethodnik ije su ideje znalno isprednjaile u odnosu na njegovo vreme - u tom delu, kao to poinje da se priznaje, sadran je celokupan Darvin - nije na svoje savremenike izvrio praktino nikakav uticaj. Poetkom XIX veka njegove ideje su ve bile zaboravljene ili odbaene. U Francuskoj je Kivije velikan, a njegov zvanini konformizam mu olakava da stekne znatan ugled. Tada se zapodeva veliki spor u pogledu jedinstvenosti ili mnotvenosti ljudske prirode, to jest rasprava izmedu zastupnika monogeneze i branilaca poligeneze. Kivije je pristalica monogeneze: on definie pojam vrste (plodno ukrtanje individuuma), skicira jednu klasifikaciju rasa (kavkaska, molgolska, crnaka), ali se njegovo glavno zanimanje okree zoologiji. Zagovornici monogeneze u inostranstvu su bili D. K. Priard (Researches into the Physical History of Mankind) i V Lorens. U Francuskoj, pak, glavni protivnici te teze bili su Z.-Z. Vire, Bori de Sen-Vensan i A. Demulen.
Rasioloke klasifikacije koje su bile predloene zasnivale su se na antropolokim karakteristikama: bio je to minimalni nauni zahtev, ali u ranijim razdobljima on nije bio shvaen. Meutim, te karakteristike esto su bile ravo odabrane. Ta-

26

27

ko, Z.-Z. Vire veruje da kao glavrii kriterijum rasne diferencijacije moe da uzme veliinu facijalnog ugla, pa na toj osnovi razlikuje dve vrste (iroki ugao: belci, uta rasa, ameriki crvenokoci; otar ugao: tamnopute rase), est rasa i vie varijeteta ( P r i r o d n a istorija Ijudskog roda, 1801). A. Dimerii, A. Demulen i S. D. Morton blii su podelama koje su danas prihvaene. Stare predrasude bile su, meutim, neobino postojane. Re je, pre svega, o praznovericama koje su se ticale porekla crnaca: naunici su se opirali da ih poistovete s belcima, a stare religijske ideje izvedene iz Svetog pisma, rdavo protumaene, jo su vie komplikovale stvari. Naime, u tim tobonjim argumentacijama, koje su - jo od srednjeg veka - teile da dokau specifino poreklo crnaca koji se ne mogu svesti na ostala Ijudska bia, treba videti, u znatnoj meri, na delu rdavu savest u potrazi za nemoguim opravdanjem ropstva. Budui da je porobljavanje oveka po definiciji zloin, ak i kada je prikriveno svakojakim umovanjem, stvari bi bile pojednostavljene ako bi se, kakvom prividno naunom argumentacijom, moglo dokazati da se crnci, zahvaljujui samoj svojoj prirodi, nalaze upravo u podljudskom poloaju. Pristupilo se, dakle, pokuaju da se ekonomija opravda teologjom. Uostalom, naunici su se esto zaplitali u proizvoljnostima: u svom slavnom radu o Hotentotskoj Veneri ( M u z e j s k a seanja, 1817), Kivije je precizno opisao svojstva tog tipa koji se tada svrstavao u crnce, te se esto uputao u paralele s majmunima. Takvo stanje duha potrajalo je do sredine veka (a nije mu teko pronai ostatke i u kasnijem razdoblju). Tako su Amerikanci Not i Glidon ( Types ofMankind, iz 1854, i Indigenous Races of the Earth, iz 1857. godine) smatrali da se crnci moraju odvojiti od ostalih ljudi, s obzirom da se u Knjizi postanka ne pominju meu Nojevim potomstvom. Tanost pokuaja klasiflkacije izgraenih na rasnim karakteristikama je velikim zavisila od preciznosti primenjenih merila. Ova potonja su bila usredsreena na jedan privilegovani element, koji se smatrao najznaajnijim, naime na lobanju (tanije, shodno novijoj terminologiju, na kotani deo glave, to jest lobanju u uem smislu i donju vilicu). Identikovanje preciznih repernih taaka na povrini lobanje, kao i poboljavanje metoda i sredstava merenja (precizan estar i merna vrpca koje je 1836. upotrebio Parap), omoguili su opisivanje karakteristinih mera. Te mere su se neprestano usavra-

vale i postajale sve brojnije, a pokazivale su veliine u apsolutnim brojevima. Stavljanje u meusoban odnos dvaju od tih brojeva omoguavalo je da se dobije bolji relativni pokazatelj. vedanin Anders Recius je 1842. godine izraunao razliite kvocijente podobne da izraze karakteristine odnose (medu kojima je i kefalni indeks, to jest odnos izmeu najvee irine i duine lobanje). Reciusu je bila potrebna nova terminologija da bi oznaio pojedine aspekte lobanje koji su na taj nain izneseni na videlo: skovao je izraze dolikokefal i brahikefal (izduena i zaokrugljena lobanja). Malo-pomalo su stvoreni i drugi indeksi. Precenjujui mogunosti svoje discipline, istraivai su u jednom trenutku poverovali da "kvrge" i izboine na lobanji izraavaju unutranju gradu mozga te da, otuda, omoguavaju donoenje psiholokih zakljuaka: spoljanja morfologija lobanje ispoljava najskrivenije sposobnosti i sklonosti pojedinca. Uprkos brojnim otporima, posmatranjem je pobijena ta dvostruka zabluda - verovanje u svemo kranioskopije i verovanje u kefalni indeks kao karakteristian kriterijum. Konstatovano je da su na taj nain dobijene korelacije varljive. Antropolozi su odbijali da iz svoje struke izvuku zakljuke psiholoke prirode. Ali, "frenoloka kola" je prikupila brojne podatke i unapredila postupke merenja. S druge strane, shvatilo se da oblik lobanje ni izdaleka nije dovoljan da bi se okarakterisao etniki tip, te da modifikacije kefalnog indeksa u okviru jedne iste grupe (kasnije je ukazano i na takve varijacije u vremenu, a ne samo u prostoru) dovode do zakljuka da taj odnos ima samo ogranienu vrednost: oblik lobanje je samo jedna medu antropolokim odlikama, pa mu ne treba dodeljivati privilegovanu ulogu.

3. Izuavanje egzotinih drutava i razmiljanje o drutvenom oveku. - Ve smo ukazali na vrlo vano mesto koje je pokret ideologa zauzeo u istoriji naune misli. No, i izvan te duhovne porodice, javila su se znaajna dela. Podsetimo najpre, sasvim ukratko, na zanimljiv ali malo poznat pokuaj Sen-Simona koji je godine 1813. napisao jednu ambicioznu Raspravu o nauci o oveku: na stvari je bi29

28

lo u istinsku nauku konstituisati dotadanja izuavanja o oveku i njegovim kulturama. Le Plejova kola, poznata i kao kola drutvene nauke, pripada vie sociologiji, ali su njene vrlo konkretne metode bile podjednako primenjljive i na egzotina drutva. No, od poetka veka putopisci su donosili dragocenu dokumentaciju o egzotinim populacijama, naroito 0 amerikim Indijancima i azijatskim drutvima. Izvestan broj tih putovanja - i to je nova injenica pretvoren je u naune misije pod pokroviteljstvom zvaninih organa ili uenih drutava.
Egzotine injeniee bivaju sagledane na nov nain, koji bi da bude osloboen predrasuda. Kada 1813. godine izuava mentalitet pojedinih rasa i njihove psihike dispozicije (koje dovodi u vezu s uticajem prirodne sredine), D.-K. Priard je neosporan prethodnik etnopsihologije. Riter objavljuje opsean sistematski pregled rasa u kojem ekoloki uticaj postaje bitan element disperzije i raspodele ljudskih grupa na povrini Zemlje. Godine 1839. u Parizu biva osnovano Etnoloko drutvo, i to na osnovama koje ostaju prvenstveno rasioloke 1 istorijske. Tom prilikom, njegov osniva, Vilijam Edvards, francuski prirodnjak, sastavlja jedan od prvih etnografskih upitnika, u obliku Optih uputstava putopiscima. Londonsko Entoloko drutvo bie osnovano 1842. godine. U Parizu, pak, 1842. godine Muzej pretvara svoju Katedru za anatomiju u Katedru za prirodnu istoriju oveka, to je terminoloka promena koja govori o promeni perspektive. Strpljivi anketari, dobri posmatrai, suoeni sa stavrnou tropskih drutava, stvarali su dela koja su, po svom cilju i metoai, bila u pravom smislu rei etnografska. Ukazaemo samo na glavne reperne take. Nemac Klaprot je 1812-1814. godine, pod naslovom Reise in den Kaukasus und nacht Georgien, objavio svoje izvetaje o Kavkazu i Gruziji, kao jednu od prvih sistematskih etnolokih anketa. vajcarac Luis Burkhart, snabdeven ovlaenjem African Association, objavljuje izvetaj o svom boravku u Siriji, Fezanu i Arabiji, od 1819. do 1829- godine. Kolonizacija Alira je brzo dovela do pojave velikog broja originalnih radova. Finac Kastren je radio u ple-

menima Ostijaka i Samojeda. Ali, putnike je privlaila pre svega Amerika, novi kontinent, zahvaljujui radovima Vild-Nojvida, te piksa i Martiusa, koji su 1824. poeli da objavljuju Reise nacht Bresitien, izvetaj o putovanju po Amazoniji izmeu 1817. i 1820. godine. O Severnoj Americi bila su objavljena dva znaajna dela: Reise durch Nord- Amerika (Filadelfija, 1838), od Mekenija, kao i opsena Skulkraftova sinteza, objavljena 1851. godine u tri toma, pod naslovom Historical and Statistical lnformations. Ali, dva autora zasluuju da budu napose pomenuta: Aleksandar fon Humbolt i Alsid Dorbinji imaju, to je prilino zanimljivo, brojne zajednike take. Obojica su prirodnjaci koji, otposlati u misije u Srednju i Junu Ameriku, ne oklevaju da uveliko izau iz podruja svojih specijalnosti te da se upuste u izuavanje oveka. To su otvoreni duhovi koji iskrorauju iz svoga vremena. Humbolt ( P o l i t i k i ogled o kraljevstvu Nove panije, 1811; Pogled na Kordiljere i spomenike urodenikih plemena Amerike, 1816, to je pomalo varljiv naslov, poto sadraj uveliko prevazilazi arheoloki plan) ima za ono doba posve novo oseanje da je za svaki pristup jednog drugaijoj civilizaciji potrebno osloboditi se uvreenih mentalnih navika. Dorbinji sledi isti put i nudi slinu, doista sveobuhvatnu zamisao etnografskog ispitivanja koje treba da bude u isti mah sintetiko i analitiko, to jest mora da podrazumeva opisivanje kulturnih elemenata u razliitim oblastima drutvenog ivota, ali istovremeno i da meusobno sueljava te podatke i otuda izvodi zakljuke - to on esto obavlja na pomalo ustar i odve sistematian nain ( Ameriki ovek posmatran u svojim fiziolokitn i moralnim odnosima, Pariz, 1839). No, etnologija je vazda napredovala zahvaljujui radu ne samo svojih terenskih istraivaa nego i kabinetskih naunika. Naporedo s tim putopiscigia, koji su umeli da se izloe stvarnim opasnostima, bilo je mislilaca koji su se nadovezivali na "filozofe", ali s jednom kljunom razlikom: teili su da budu ljudi od nauke i postavljali osnove novih disciplina. Meu njima moramo pomenuti Fransoa Bopa, Vilhelma Humbolta i Renana koji su, naime, stvorili lingvistiku (Renan je 1855. objavio svoju Optu istoriju semitskih naroda, a 1858. se okuao u iznalaenju Porekla jezika). U Nemakoj je Fridrih Krojzer godine 1810. osnovao "simboliku kolu" koja je oznaava po-

30

31

etak razlonog izuavanja mitologije ( S y m b o l i k und Mythologie der alten Volker, 1810-1812). No, u ovom pogledu najznaajniji autor je Klem, koji zajedno s Majnersom ( G r u n d r i s s e der Geschichte der Menschkeit, 1785) inaugurie etnoloko istraivanje u pravom smislu rei, mada se ne uputa u terenski rad. Gustav Klem je nemaki erudita koji se, s minucioznom i pomalo tekom nemakom metodinou, upustio u ogroman posao pregleda i klasiranja podataka. Iz izvetaja putopisaca izveo je preciznu etnografsku dokumentaciju, na osnovu koje je pokuao da izvede teorijsku elaboraciju. Iako je takav pokuaj sinteze bio preuranjen - budui da se oslanjao na prilino oskudne analize - taj prvi etnografski bilans, objavljen 1843- pod naslovom Allgemeine Kulturgeschichte der Menschkeit, koji jasno govori o irini autorovog nacrta, doista predstavlja pokuaj rekonstrukcije "opte kulturne istorije oveanstva". Pored izlaganja o ovom ili onom narodu ili kulturnoj oblasti, Klem nudi klasifikacije, analizira kategorije i formulie katkad vrlo znaajna tumaenja koja e se docnije esto preuzimati. On pokazuje kako su se ljudska drutva organizovala u dva tipa - jedan aktivan, nosilac inovacija, prenosnik napretka, a drugi pasivan, potinjen tradiciji. U osnovi, to je zacelo umesna opozicija, koju moemo uspostaviti izmeu kumulativnog i repetitivnog modela, modernosti i arhaizma. to se Klema tie, nevolja je to pomenuta opozicija ima prirodni, to jest rasni, a ne kulturni osnov, pa on lako prelazi s deskriptivnog na normativni plan, te istie komplementarnost dvaju tipova: re je o "vladajuim" i "potinjenim" grupama. Ovde vie nismo daleko od Gobinoa i Vaer de Lapua. S druge strane, Klem se moe smatrati prvim jednolinijskim evolucionistom: on je ubeden u progresivan hod kulturne istorije i pokuava da izdvoji etape njenog napretka. On razlikuje tri osnovne faze - najpre, stanje divljatva, s primitivnim hordama kolektivnih lovaca, potom stanje samopripitomljavanja ili "kroenja", Zamheit (plemenska drutva ratara i stoara koja su, na osnovu magije i reIigije, razradila koherentne pravne i politike sisteme) i, najzad, stanje slobode koje, po njemu, karakterie gubitak hegemonije svetenika i uspostavljanje modernih struktura.

III poglavlje IVOTINJA "HOMO" I POTRAGA ZA POREKLOM

U toku druge polovine XIX veka, izuavanje oveka poinje da se oslobaa svih predrasuda. Po prvi put, ovek sama sebe konstituie kao predmet istraivanja. Njegove tane dimenzije bie priznate u svim pravcima: logika dimenzija, s ponovnim ukljuivanjem ivotinje "homo" u zooloke nizove, po ugledu na Aristotela; vremenska dimenzija, sa sve ubedljivijim dokazivanjem drevnosti vrste; prostorna dimenzija, sa identifikacijom "egzotinih" drutava i jo uvek stidljivim priznavanjem njihovih kulturnih vrednosti.

I. - Razvoj fizike antropologije

Devetog maja 1859. godine Parisko antropoloko drutvo odralo je svoju prvu sednicu, pod nadzorom jednog predstavnika zakona, jer se carska vlast brinula zbog politikih posledica koje bi eventualno mogle imati nove ideje o evoluciji oveka. Program Drutva pokrivao je celokupno podruje etnologije, ali se njegov rad praktino usredsreivao na fiziku antropologiju. 1. Delo Broke. - Antropoloko delo Pola Broke predstavljalo je samo dopunu - ali sutinsku - njegove lekarske i hirurke delatnosti. Broka je bio u isti mah naunik i organizator. Njegovo izriito nauno delo bilo je dvostruko: istovremeno pozitivno i 33

32

metodoloko. Broka je dugo radio na hibridnosti i izuavao distinktivna svojstva crnaca. Medu brojnim radovima iz oblasti fizike antropologije, njegova istraivanja o torziji kostiju i morfologiji mozga nailaziia su na veliki odjek. S druge strane, on je autor sintetikih radova o etnologiji, u kojima pokazuje (kao to tvrdi u svom Pristupnom predavanju) da tma jasnu viziju programa "prirodne istorije oveka". Na metodolokom planu, njegov je doprinos moda i znaajniji, budui da je uveo veinu mernih instrumenata i tehnika merenja: osteometrijski lenjir, estar, goniometar, tropometar, kraniograf, stereograf i drugi instrumenti, za iju je upotrebu izradio slroge protokole, vrlo precizno utvrdujui ne samo reperne take nego i naine upotrebe. Upravo je on smislio prve hromatske skale. Na osnovu svih tih njegovih metodolokih radova objavljene su dve knjige: Opta uputstva za antropoloka istraivanja i posmatranja (1865) i Kranioloka i kraniometrijska uputstva (1875).
Broka je bio i izvrstan organizator istraivanja. Kao profesor, obrazovao je brojne uenike. U Praktinoj koli za visoke studije osnovao je antropoloku laboratoriju. Prikupio je znatnu dokumentaciju, lobanje i duge kosti, koja je posle njegove smrti smetena u Muzej Broka. Najzad, 1872. godine osnovao jc Antropoloki asopis, a 1875. Antropoloku kolu.

Crania helvetica (His i Rutimejer), itd., ali jedan od najvanijih ostaje veliko delo Katrfaa i Amija iz 1882. godine pod naslovom Crania ethnica. Panja je bila posveena razliitim delovima skeleta (duge kosti), ije su tane mere omoguavale bolju karakterizaciju rasnih tipova. Uprkos autoritetu koji je uivalo Brokino delo, nisu svi istraivai sledili njegove metode, budui da je tehnika neprestano napredovala. Medutim, nuno je da svi naunici uzmognu govoriti istim jezikom. U tom smislu bili su preduzeti odreeni napori, ali uprkos objavljivanju Notes and Queries u izdanju londonskog Royal anthropological Institute 1874, uprkos pokuaju unifikacije koji je preduzela Frankfurtska konvencija 1882. godine, uprkos principijelnom sporazumu postignutom na Meunarodnom kongresu antropologije i preistorijske arheologije u Monaku 1906, te uprkos odlukama istog tog tela u enevi 1912, nije mogla da bude postignuta izriita meunarodna saglasnost u pogledu normiranja metoda i unifikacije indeksa. U Bazelu je 1933. godine osnovan Komitet za standardizaciju antropoloke tehnike. Pa ipak, ak ni do danas problem moda nije reen na zadovoljavajui nain.
3. Novi horizonti. - Mogue bi bilo razabrati rane najave najnovijih istraivanja, poput onih koja se tiu uporedne patologije ili konstitucijskih tipova. Ali, izvan primene statistike na antropologiju - koju je inaugurisao Ketle (1796-1874), Belgijanac originalna i prodorna duha, koji je doista uveo merenje u drutvene nauke i antropometrijsku statistiku, a koga su sledili Galton i, docnije, Pirson, koji je u Kembridu osnovao asopis Biometrika - radovi koji su utrli te nove puteve javili su se tek krajem veka. Bili su to radovi koji su se, izlazei iz podruja osteologi-

2. Osteoloki inventari i indeksi. - Posle Broke, antropolozi su dovrili posao na preciziranju merenja i baznih indeksa i nastavili rad na sve brojnijim i bolje lokalizovanim dokumentima. Topinar (1872) i Rive (1909) izuavali su izbacivanje facijalnog masiva unapred, ili prognatizam. Kraniometriji su bili posveeni brojni radovi. Izmeu 1859 ( C r a n i a selecta, od De Bera), pa sve do kraja veka objavljen je itav niz inventara: Crania britannica (Dejvis i Turmen), 34

je, dotakli "mekih tkiva" ovekovog tela - miia, lezda, organa. Dvadeseti vek otvara istraivanja koja se odnose na individualnu morfologiju ("konstitucijski tipovi"). L. Manuvrije je prvi razvrstao pojedince na osnovu proporcija razliitih delova tela. Sigo i Mekolif su 1914. godine razlikovali etiri klasina konstitucijska tipa: muskulatorni, respiratorni, digestivni, cerebralni. Najzad, Noden (1863) - iji je doprinos jo nedovoljno poznat - a potom Mendel (1865) postepeno su razjasnili mehanizam nasleda, najpre u botanici, a onda i u zoologiji. A. de Vri je 1900. uveo pojam nagle evolucije ili mutacije, a Johansen je 1913. godine definisao gen. Uskoro e Morgan razraditi nauku o genima - genetiku.
Poreklo antropologije, videli smo, poiva u estetikim istraivanjima srednjovekovnih umetnika koji su pokuavali da formulie umetnike kanone. Jedna druga utilitarna tehnika ubrzae napredak antropologije: re je o njenoj primeni u policiji, u cilju identifikacije krivaca. U Francuskoj je te metode, koji e ubrzo biti nairoko usvojeni, uveo A. Bertijon. U toku druge polovine XIX veka, razliitim istraivanjima pokazano je da se, nasuprot nekim oekivanjima, kefalni indeks ne moe smatrati vrhunskom "normom" koja omoguuje klasifikaciju rasnih grupa. Najpre Manuvrije, a potom i Pitar, ukazali su na mogue varijacije tog indeksa unutar istorodnih grupa i shodno ekolokim iniocima. No, tehnike su postajale sve preciznije i prihvaenije, bilo da je re o izuavanju dugih kostiju (merenje zaravnanja butne kosti i potkolenice: platime'rija i platiknemija), ili pak lobanje (Topinarovo, pa onda i Riveovo merenje prognatizma). Najzad, nove mogunosti identifikacije rasiolokih tipova javile su se s otkriem krvnih grupa. Glavne etape tog procesa bile su sledee. . Borde je 1895. pokazao da serum jednog pojedinca moe proizvesti aglomeraciju crvenih krvnih zrnaca kod drugog pojedinca, koji pripada razliitoj vrsti. K. Landtajner je 1900. dokazao da se aglutinacija moe javiti kod dva pojedinca iste vrste. Identifikacija glavnih grupa (A, B,

AB, O) obavljena je izmeu 1907. i 1910. godine (oski, Mos, Dungern i Hirscfeld). Potom su prepoznate podgrupe (A, A, i A2) i aglutinini M i N (rezus faktor otkriven je tek 1939- godine). U Solunu su, za vreme Prvog svetskog rata, L. i H. Hirscfeld, radei na pripadnicima razliitih etnija koje su im stajale na raspolaganju, pokazali da srazmerna zastupljenost razlilitih krvnih grupa varira s etnikim tipovima, te da pojam krvne grupe moe imati rasioloko znaenje.

II. - Od rasiologije do rasizma

Teorije hitlerovskog nacionalsocijalizma pribavile su rasistikim uenjima znatnu popularnost, ali Trei rajh nije u tom pogledu nita izmislio. Propagandisti su preuzeli i delimino preuveliali znaaj ideja dvaju originalnih duhova - Gobinoa i Vaer de Lapua - koji bi zasluili bolje tumaenje. Uticaju takvih ekcesa pogodovao je upravo napredak fizike antropologije i rasiologije. Kroz onaj isti proces precenjivanja i potcenjivanja koji smo na delu videU povodom kefalnog indeksa (za koji se, u odreenom trenutku, verovalo da je idealna mera), kao i frenologije (psihologija objanjena anatomijom) prolo je i nauno izuavanje rase: poto je postala nauka, i rasiologija je postala predmet preterivanja.
Originalan lik Gobinoa, putnika i orijentaliste, ve smo smestili potkraj prve polovine XIX veka: njegov Ogled o nejednakosti Ijudskih rasa objavljen je 1854. godine. Posle brojnih drugih istraivaa, autor se upustio u potragu za jednom eksplikativnom shemom podobnom da unese logiki kontinuitet u naizgled beskrajnu raznovrsnost istorijskih zbivanja. Poverovao je da je taj element reda naao u rasi. Sloenost istorije i kultura se na taj nain posve jednostavno rasvetljavala uvodenjem jednog inioca hijerarhizacije: rasa arijevaca, taj zametak ljudskog roda, potekla iz Centralne Azije, navodno je izvor svekolikog napretka, a propadanje carstava objanjava se meanjem i degeneracijom njihovih arijevskih ari-

36

stokratija. Narodi bi, dakle, trebalo da uvaju svoju rasnu istotu. Celokupna eugenika sadrana je ve kod Gobinoa. No, poslednjih godina XIX veka njegove je ideje vulgarizovao Vaer de Lapu. Nacistiki doktrinari su ih za svoj raun preuzeli, proirujui im domaaj i izvodei iz njih sve posledice. Hitler je govorio da su Francuzi zenemarili svog najveeg oveka, Vaer de Lapua. Dve njegove knjige predstavljale su oslonac rasistikih teorija: Socijalne selekcije (1895) i Arijevac i njegova drutvena uloga (1899). Ovde nije potrebno na tome se due zadravati: sredinji postulat je bila fizika, intelektualna i moralna superiornost jednog odreenog rasiolokog tipa, naime nordijskog, kojeg karakterie depigmentacija i visok stas. Prirodan poziv visokih i plavih dolikokefala jeste da zavladaju svetom: to je njihova misija, pre dunost negoli pravo. Te teze imale su odjeka u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Dravama (emberlen, naturalizovani Nemac, te Medison Grent i Lotrop Stodard) i uticale na politiku: imigracione kvote koje su Sjedinjene Drave propisale imaju neosporno rasistiku osnovu (Donsonov akt iz 1924). No, pomenutu temu, koja je postala lajtmotiv i rukovodei element dugorone nemake politike, orkestrirali su nacistiki teoretiari. Hitlerov Mein Kampf je prva borbena knjiga zasnovana na rasistikim uenjima. Uprkos sveoptoj rasprostranjenosti rasistikih predrasuda iju bi dubinu bilo opasno zanemariti, meunarodno javno mnjenje je brzo ustalo protiv tih gledita, a do poetka Drugog svetskog rata pojavile su se brojne studije ne bi li se pokuala dokazati ispraznost i opasnost takvih teorija.

fosilnih ljudi, pa je preostajalo da se pronau i sami ti ljudi. Duhovi su ve bih spremni da prihvate injenice, ma kakve one bile. Otkria su se reala jedno za drugim u toku tri etvrtine veka, ukljuujui identifikaciju neandertalskog oveka, kromanjonca i ostahh tipova horno sapiensa, pitekantropa, oveka iz Mauera i sinantropa.
Ova rekonstrukcija istorije naih predaka zapoela je jula 1856. u dolini reke Neander, u Nemakoj, kada su radnici u kamenolomu izneli na svetlo dana jedan skelet koji je, na alost, bio prilino oteen: bio je to skelet "neandertalskog oveka". Gornji deo lobanje, u dobrom stanju, bio je u toj meri neobian - sa svojim jako izbaenim elom i ispupenim arkadama - da je biolog Firkov bez oklevanja utvrdio da je re o patolokim deformacijama. No, bilo je sve vie slinih otkria, pa je trebalo priznati da je re o jednom jo nepoznatom tipu oveka, vrlo primitivnom, koji potie iz daleke prolosti. Sva nalazita u kojima su pomenuti ostaci pronadeni pripadala su srednjem pleistocenu. U to isto doba prvi preistoriari skicirali su hronoloki redosled, zasnovan na stratigrafiji. Eduar Latre je 1861. godine predloio prvu hronologiju (paleontoloke sekvence zasnovane na sukcesiji faune), a njegov sin Luj je u dolini reke Vezere iskopao kromanjonskog oveka. Don Lubok je u Londonu 1863. uveo bitno razlikovanje izmeu paleolitskog i neolitskog doba (Prehistoric times). Gabrijel de Mortije preduzima 1869. godine jo jedan pokuaj uspostavljanja preistorijske hronologije, ovoga puta zasnovane na sukcesiji pojedinih tehnika. Taj redosled imao je velikog odjeka izvan Francuske. Etape koje je on razlikovao su se veinom zadrale: elska (docnije abvilska), musterijenska, solitrejska, magdalenska. Potom je bila definisana orinjasijenska etapa, a izmeu paleolita i neolita Mortije je umetnuo fazu kulturne tranzicije, turasijensku etapu, s azilijenskom kao nijansom: re je o mezolitu, koga je sam Mortije tako nazvao. Evolucij a s e zavrava robanozijenskom, neolitskom etapom. Vidimo da je taj okvir - u kojem su razliite epohe bile precizno razlikovane na osnovu tipoloki karakteristinih industrija - i danas na snazi.

III. - Nastupanje preistorijske nauke

Godine 1859- jedna britanska komisija strunjaka do^la je da proveri otkria Bue de Perta, a iste godine poeli su da se pojavljuju lanci koji potvrduju autentinost dokumenata to su ih izuili smeli francuski preistoriari. Veliki geolog arls Lajel, koji je bio lan Komisije, izneo je svoje stanovite u jednom slavnom delu prevedenom na francuski: Starost oveka dokazana geoloki (Pariz, 1864). Sve dotad su se radovi u toj oblasti odnosili uglavnom na ostalke "industrije" 38

Pravo graanstva preistorijskim istraivanjima najzad su obezbedila otkria tipova grimaldi (1872), spi i, potom, anslad, kojima se dugo pridavao preterani znaaj, a danas ih bolje razumemo; tu je, zatim, slavno otkrie pitekantropa, taj missing link za kojim se dugo tragalo, a do kojeg je na Javi doao holandski lekar Een Diboa, te najzad, 1907. godine, otkrie oveka iz Mauera. U predveerje Prvog svetskog rata zbio se jedan znaaj dogaaj: u Engleskoj, u Piltdaunu (Saseks), pronaena je izvanredna osatura glave, sastavljena od ve razvijene lobanje ljudskog oblika i majmunolike donje vilice. Taj "ovek iz Piltdauna" izazivao je brojne sporove sve do 1953. godine, kada su anaiize pokazale da je re o falsifikatu dostojnom aljenja. Neto ranije, na jednom azilijenskom lokalitetu u Nemakoj, otkriveni su prvi brahikefalni tipovi, kao i prvi tipovi koji bi se mogli uporediti s "nordijskom" skupinom (u Ofnetu, u Bavarskoj). Iskopavanja su posvuda bila sve brojnija, naroito u Francuskoj, gde je prikupljen znatan broj dokumenata. Godine 1925. i, neto kasnije, tokom tridesetih godina, u Palestini su otkriveni skeleti iz donjeg i srednjeg paleolita, s karakteristikama koje ih smetaju izmeu neandertalca i homo sapiensa. Poev od 1928, opet u Palestini, Gica Garod opisuje prve primerke mediteranskog tipa (iz mezolita), a od 1921. godine u Kini dolazi do lepih otkria sinantrcpa, u Dou-Kou-Tijenu, blizu Pekinga, za koje se vezuje ime P. Tejar de ardena. Izgleda, meutim, da je jedan deo sanduka s osteolokim zbirkama iezao sred metea posle rata s Japanom. Ta razliita otkria omoguila su da se rekonstruie iroka paleontoloka sekvenca u kojoj su nastali dananji tipovi oveka. Pomenuta otkria potvrena su brojnim iskopavanjima koja su na svetlo dana iz40

nela znaajna dokumenta. Ukaimo samo na glavne reperne take: 1914 - ovek iz Talzaja, australoid, otkriven u Australiji, blizak oveku iz Vaaka, pronaenom na Javi 1890; ovek iz Aselara, naden 1927. u Sahari, negroid; ovek iz Mehta el Arbi, blizak kromanjoncu, iskopan u Aliru 1928. godine. S druge strane, Junoafrikanac Dart opisao je 1925. godine jedan tip antropoida iz tercijara, pronaden u Junoj Africi; re je o australopiteku, koji besumnje predstavlja bitnu kariku paleontolokog procesa hominizacije.

IV poglavlje ETNOLOKE TEORIJE I KOLE I. - Tendencije i metodi

U misli razliitih autora XIX i XX veka mogue je razlikovati uticaj izvesnih dominantnih tema koje doputaju razvrstavanje tih dela u nekoliko skupina. Svi autori ne pripadaju odreenoj "koli" u pravom smislu rei, ali se svi - ili skoro svi - dre jedne posebne struje miljenja koja nam pomae da im odredimo mesto u istoriji ideja. Ovde emo, dakle, pokuati - oigledno ne prikrivajui neizbean udeo proizvoljnosti koju takve klasifikacije podrazumevaju da razluimo etnoloke teorije i kole koje su se meusobno sueljavale sve do naih dana. Pod teorijama podrazumevamo sistematske skupove koji prozlaze iz izvesnih temeljnih postulata ili odreene ideologije, te im je ambicija da naizgled nepovezane injenice ukijue u okvir jedne logike konstrukcije. Kada kaemo kole, mislimo - na jednom vie pragmatikom nivou - na stvarne grupacije odreenog broja mislilaca koji se slau u pogledu nekih osnovnih taaka (uvajui u svemu ostalom svoju originalnost), te izmedu sebe odravaju redovne odnose koji imaju uticaja na njihovo delo. Materijalni okviri u kojima se razvijaju takve idejne struje i posebni naini ostvarenja tog zajednitva mogu biti vrlo raznovrsni: odreeni univerzitet ili grad (na primer, Beka kola, koja je, uostalom, uveliko premaila taj okvir), jedna nacija (Nemaka kola, ah tu je na stvari izvesna zloupotreba rei), kakva ira celina (takozvana "francuska kola", s kojom je bio povezan i Retklif43

Braun, na primer). Jo jednom, u tim nazivima, koji su esto vie zgodni negoli tani, nema nieg ni formalnog ni rigidnog: sva su pregrupisavanja mogua, sve se nijanse mogu javiti, ali je neophodno u raznovrsnost privida moi uneti neku vrstu reda. Pre nego to pristupimo izuavanju ljudi i dela, izgleda da je korisno skicirati velike "misaone struje" meu kojima se etnolozi razvrstavaju. Njihov broj je ogranien; na nivou dela odgovaraju vrlo razliitim ideologijama, a na nivou pojedinca vrlo razliitim temperamentima, tipu obrazovanja ili sredine iz koje on potie. Sve emo to na delu nai povodom svakog autora. Zasad e nam biti dovoljno da sasvim shematski ukaemo na glavne odlike tih orijentacija. 1. Jednolinijski evolucionizam. - Taj piavac smatra da ljudska drutva obrazuju jedinstvenu celinu, podvrgnutu globalnom kretanju. Pretrpevi uticaj biolokih teorija evolucije (pre svega, "transformizma"), i on istie lagani i kontinuirani napredak ljudske vrste na kulturnom planu i nastoji da izdvoji etape tih "transformacija", koje u harmoninoj povezanosti proizlaze jedna iz druge. Tako je oveanstvo prolo kroz odredeni broj "faza", o ijim ostacima svedoe savremene primitivne (taj pridev ovde ima hronoloko znaenje) populacije. Morgan je glavni predstavnik te idejne struje, koja je imala vrlo veliki znraj sve do naih dana, a u Sjedinjenim Dravama, na primer, oivljava u obliku neoevolucionizma. 2. Difuzionizam. - U perspektivi dijametralno suprotnoj evolucionizmu, ovaj pravac tvrdi da se drutva razvijaju ne zahvaljujui nekom dubokom kretanju koje dovodi do meusobno paralelnih posledica, ve zahvaljujui kontaktima koje medu sobom odravaju. 44

Kada se suoimo s kulturnom slinou koju pokazuju dva drutva, javlja se alternativa: konvergencija ili filijacija? Evolucionizam se u principu odluuje za prvi od tih izraza i zakljuuje da je re o kulturnoj paraleli roenoj iz dva autonomna evolutivna sleda. Difuzionizam prihvata drugi izraz i u kulturnoj koincidenciji vidi rezultat pozajmice koju je jedno drutvo uzelo od drugog. Za difuzionizam, drutvene pojave se objanjavaju pre svega tim ukrtanjem kultura, budui da su inventivne sposobnosti oveka vrlo ograniene: inovacija se raa na odreenom mestu, pa se otuda rasprostire difuzijom (poreklo ove struje miljenja je u muzeografiji). Takozvana Beka kola, istorijsko-kulturna ili ciklino-kulturna, predstavlja ovu struju miljenja, s kojom su povezana imena Grebnera i oca mita. "Hiperdifuzionizam" je u isti mah logian i groteskni produetak tog principa objanjenja: on prihvata samo jedan centar kulturne disperzije, naime drevni Egipat (upor. str. 89). 3. Analitike m i s a o n e struje. - Njihovi predstavnici su Boas i Loui, uitelji skoro svih amerikih etnoIoga, a treba ih shvatiti kao reakcije (preterane, poput svih reakcija) na teorije jednolinijskog evolucionizma. To su reakcije koje su, u suoavanju sa zloupotrebama i shematizmom pomenutih teorija, katkad poprimale oblik abreagovanja. Izrazom morfologizam moglo bi se dosta dobro kvalifikovati stanovite tih autora koji su, odbacujui svaku ideju o jednolinijskoj evoluciji, skloniji strpljivom naporu na analizi razliitih kulturnih formi negoli sintezama koje smatraju preuranjenim (ako ve ne i nemoguim ili beznaajnim). Re je o vrlo razliitim formama koje, po njima, dokazuju temeljnu pogreku sadranu u delima njihovih prethodnika, to jest preveliku spremnost da se institucijom

nazove neto to je tek disparatni skup raznorodnih obiaja koje je mogue okupiti samo zahvaljujui zloupotrebi jezika. Tako je s totemizmom, kao i s teknonimijom ili starosnim grupama. Ovde se naputa svako pozivanje na tobonje evolutivne faze. Podvlai se polimorfizam civilizacija i pluralizam objanjenja koje esto zahteva pojava predstavljena kao izraz jednog jedinog uzroka, valjanog u svako doba i na svakom mestu. Dakako, taj stav moe odve lako dovesti do izvesne rezignacije, do generalizacije jednog olakog skepticizma - koji kod nekih moe biti neka vrsta pribeita i suvie lagodnog bekstva od injenica - pa i do istinskog etnografskog pointilizma; ali, s jedne strane, ne sme se zaboraviti istorijski kontekst u kojem je takvo stanovite roeno, a s druge, mora se priznati da je ovde na stvari zahtev za jednom zdravom naunom metodom koja tei da odbaci svako sumnjivo zadovoljavanje predrasudama i prethodno obrazovanim teorijskim okvirima u koje se odve rado htelo umetnuti drutvene injenice. 4. Od psihologizma do kulturalizma. - Pored tih velikih tendencija koje obeleavaju etnoloku misao, moglo bi se ukazati i na ostale struje. Najpre, tu je psihologizam Dirkemove kole koji dovodi do zamenjivanja urodenikih kategorija neodgovarajuim evropskim pojmovima, ali to je samo jedan, relativno drvgorazredni aspekt dela ija plodnost jo nije iscrpljena (upor. str. 108). Potom, ne proistiu li animizam i pokuaji objanjenja istog reda iz slinog postupka? Nasuprot tome, "primitivizam" Lisijen LeviBrila, esto pogreno shvaen, nameravao je, bar u svom prvotnom obliku, da meusobno suprotstavi dva tipa mentaliteta, te da "primitivcima" ostavi da se slue mitskim procesima koje je, u potonjoj etapi svo46

ga istraivanja, svodei svoje delimine zakljuke, sam Levi-Bril uspostavio kao opte kategorije miljenja (upor. str. 110). Teorije mitologa zauzimaju prelazno mesto izmedu animizma i primitivizma. Kasnije su se pojavile i druge misaone struje koje na tumaenje injenica iz primitivnih drutava nastoje da primene metode psihoanalize, sledei na taj nain put koji je utro sam Frojd, i to ne bez odjeka. Uostalom, neke teorije, poput onih o bazinoj linosti, preuzimaju delimino razliite postavke iz marksistikih shema, meusobno kombinujui ekonomsko tumaenje i doprinos psihoanalize, na ta se moda nije dovoljno skretala panja (upor. str. 105). itavajednaskupinaistraivaa, koji redom ostaju dunici magistralne Frojdove pouke - od Lintona i Kardinera do Rut Benedikt i Margaret Mid - pokuavala je da izrazi specifine kulturne crte koje karakteriu jednu grupu: iz izbora osnovnih tema izluuje se jedan pattern, eventualno podloan da bude postavljen u ekoloku situaciju. Teko je sve te misaone struje grupisati pod jedan zajedniki nazivnik; predloen je bio pojam konfiguracionalizam, koji zvui pomalo grubo, pa emo rezerviui pojam kulturalizma za oznaavanje Kreberovog dela, pomenute istraivae prouiti pod imenom tipologista. 5. Funkcionalizam. - Funkcionalisti smatraju da se data institucija moe objasniti samo svojom drutvenom ulogom, funkcijom koju obavlja u okviru kulturnog kompleksa. Odreena injenica biva rasvetljena tek kada je shvaena u svom kontekstu. Za funkcionalizam, neka kultura mora biti u celosti podlona razumevanju u sinhronijskoj perspektivi, bez pozivanja na njenu dijahronijsku dimenziju, to jest u svom sadanjem stanju, ne pribegavajui istorijskim podacima koji se 47

smatraju suvinim. Malinovski je formulisao principe tog novog metoda, iji je pozitivan aspekt dostojan zanimanja: tako bi, u krajnjem sluaju, u klasinim Kivijeovim pokusima bilo teorijski mogue na osnovu datog elementa rekonstruisati drutveno telo, jer sve se nalazi u stanju meusobne zavisnosti. Marsel Mos koji je s funkcionalizmom posredno povezan i nije podlegao njegovim preterivanjima niti zabludama (medu kojima je najvanije odsustvo razumevanja sadanjeg znaaja survivala i tradicija koje predstavljaju puku kulturnu kristalizaciju) - izrazio je taj "holistiki" zahtev na taj nain to je pokazao da je svaka drutvena injenica "totalna", te da je ovek "nerazdeljiv". 6. Strukturalizam. - Kao metod tumaenja drutvenih injenica, taj pravac je zadobio znaaj na osnovu radova lingvista, ali poto se pojavio nedavno, ovde ganeemoanaiizirati." To su, izgleda, glavne take gledanja na koje se moemo postaviti da bismo rastumaili drutvene pojave. Ako bi, podseanja radi, trebalo u nekoliko rei rezimirati stanovite svake od pomenutih misaonih struja, rekli bismo da, u susretu s raznovrsnou ljudskog ponaanja, jednolinijski evolucionizam nastoji da definie etape, faze, stadijume-, difuzionizam pronalazi reflekse ili odnose, to jest povezanosti-, morfologisti, poput Boasa i Louija, belee modalitete, aspekte, forme-, furkcionaiizam tei da obelei reperne take jednog stroja u pokretu, koje su tesno povezane s globalnom dinamikom ceiovite drutvene mehanike; strukturalizam, pak, nastoji da izlui modele, nesvesne sheme koje institucije i obiaje ine znaenjskim celinama. To 48
* Prvo izdanje ove knjige pojavilo se 1969- godine. - p r i m . prev.

su, ini nam se, kljuni pojmovi kojima se moe okarakterisati svaka od tih velikih misaonih tendencija. Pre nego to se upustimo u njihovo izuavanje, odredimo ovde poloaj jedne nove discipline, naime psihologije naroda, mlade nauke koja nas neposredno zanima zato to je ona na neki nain bliznakinja etnologije (pre nego to u nju bude integrisana, u okviru one opte antropologije iji se obrisi danas ocrtavaju). Bilo bi lako nai joj udaljene prethodnike - u Posejdoniju, Herodotu i mnogim drugima, pa onda i u Italijanu Vikou, francuskim filozofima iz "veka prosveenosti", kao i u Nemcu Herderu. Ali, radanje etnopsihologije zbiva se u XIX veku u Nemakoj. Njeni osnivai su Lazarus i tajnhal, koji su 1851. skovali naziv i organizovali Volkerpsychologie, a od 1850. godine pokrenuli Zeitschrift fur Volkerpsychologie und Sprachwissenschaft. Francuski filozof Alfred Fuje anticipirao je istraivanja "nacionalnog karaktera" svojim dvama delima, Psihologija francuskog naroda (1898) i Psiholoki nacrt evropskih naroda (1902). S Nemcem Vilhelmom Vuntom (1832-1920) i njegovom desetotomnom Volkerpsychologie etnopsihologija je bila utemeljena na naunim osnovama. Riard Turnvold, koji je dao doprinos na jednom drugom planu, bio je ipak "profesor etnologije i etnopsihologije" u Berlinu. U Francuskoj je, pak, sredinom dvadesetih godina XX veka, istoriar Anri Ber zamislio jednu "kolektvnu etologiju" (posle Stjuarta Mila), ne izlazei iz teorijskog podruja. Kasnije e taj pokret prihvatiti ameriki etnolozi i takozvana kola Kultura ilinost (upor. nie, str. 105-106).

II. - Prvi klasici: od Bastijana do Morgana

Ni Bastijan - mada veliki putnik - ba kao ni Bahofen ili Morgan nisu bili terenski istraivai: oni su, u 49

najboljem sluaju, objedinili dokumenta koja su drugi prikupili. Ali, katkad su podstakli radove iz prve ruke (Morgan, na primer, moda vie da bi potvrdio ve razraene sheme nego da bi nagomilao sirovu gradu). Uprkos razliitim temperamentima i medusobno oprenim reenjima, misao veine tih autora iz poslednje treine XIX veka je neobino istorodna, zato to je zasnovana na istim postulatima. U odnosu na ostalu dvojicu, AdolfBastijan je, medutim, marginalan i originalan: doktor medicine, ivei u vremenu duboko proetom evolucionizmom, naime u trenutku kada su Bahofen i Morgan (ovaj potonji neto malo kasnije) razraivali jednolinijske sinteze i velike teorijske sisteme, on je isticao nezavisne ideje. Istinski uzrok njegovog antievolucionistikog stava u drutvenim naukama treba moda potraiti u jednom drugom podruju, naime u naukama o ivotu. Kao biolog, Bastijan je bio protivnik Darvina i uenik Firkova (onog istog koji je uporno tvrdio da su osteoloki ostaci neandertalca zapravo patoloke deformacije, te analitiar koji je otkrio eliju i suprotstavljao se bilo kakvim optim zakljucima). To suprotstavljanje darvinizmu je, zahvaljujui jasno prepoznalljivom procesu transfera, orijentisalo njegovu etnoloku misao. Godine 1859- on je poeo da objavljuje svoje delo DerMensch in der Geschichte, koje je nailo na veliki odjek. Njegova ostala dela nastala su mnogo kasn'je. Treba ukazati na injenicu da se u optim zakljucima, objavljenim 1881. godine pod naslovom Der Volkergedanke in Aufbrau einer Wissenschaft von Menschen, on vraa na neka svoja ranija gledita i istie temeljnu istorodnost "ljudskog mentaliteta", uprkos povrinskim slinostima. Bilo je primeeno da je Bastijan u isti mah najavio difuzionizam i funkcionalizam, ali se u njegovom delu moe pronai sa50

mo prva od tih tema - uostalom, nairoko obradena. Ideja o geografski shvaenim kulturnim provincijama, naime o ogranienim podrujima na kojima se ispoljava uticaj jedne kulturne dominante, postae kada bude preuzeta i na razliite naine obraena kljuni pojam Beke kole. Zainteresovan za drutva amerikih Indijanaca, Bastijan je, s druge strane, sroio jednu od prvih sinteza u oblasti amerikanistike, i to u tri toma: Die Kulturlander des alten Amerikas (1878-1889). On je bio i organizator: godine 1862. osnovao je Zeitschrift fiir Ethnologie i medu prvima doao na ideju o primenjenoj etnologiji. Od 1878. do 1889- godine pojavile su se tri sveske posveene civilizacijama prekolumbovske Amerike. U to isto doba, Englez D. F. Meklenan objavio je u Londonu svoje delo Primitive Marriage (1865), u kojem podvlai znaaj filijacije po enskoj liniji. Dvadeset godina kasnije, on se toj temi vratio u svojim studijama posveenim primitivnoj istoriji ( Studies inAncient History, 1872). Znaaj Meklelanovog doprinosa ispoljava se i u reniku: on je smislio izraze endogamija i egzogamija, izuavao levirat, koji je smatrao organski povezanim s poliandrijom; skrenuo je panju na znaenje nekih klasifikatornih naziva (na primer, na injenicu da se stric naziva ocem), mada istraivanje u tom pravcu nije nastavio; zanimao se i za naine stanovanja. Duh sklon izgradnji sistema, koga je malo brinula potreba za dokazivanjem, naveo ga je da razliite injenice ije je postojanje utvrdio organizuje u gradevinu koja nije bila nita drugo doli skladna tvorevina duha: polazei od injenice da erke bivaju ubijene po rodenju (ali, zato prvenstvo pridati jednom proizvoljno odabranom podatku koji upravo sam po sebi zasluuje da bude smeten u odredeni kontekst?), on poliandriju pripisuje poremeaju sex-ratio

ravnotee. Vano je napomenuti da je Meklenan, zajedno s Bahofenom, bio prethodnik analize srodstva. Godine 1861. pojavile su se istovremeno, u tutgartu i Londonu, dve knjige koje su utrle put dvema vrstama istraivanja iji znaaj otad nije prestao da se uveava: prva, DasMutterrecht, iji je autor J. J. Bahoten, zasniva etnologiju srodstva, koju gotovo istoga asa - kao to smo videii - prihvata Meklenan, a potom i Morgan. Drugo delo o kojem govorimo, Ancient Law H. D. Samnera Mejna, inaugurie radove na podruju pravne i politike etnologije iji e razvoj, izuzev u Nemakoj, zadugo ostati u senci (naroito kada je o pravu re) zanimanja za religiju, magiju, umetnost, porodinu organizaciju i mnogostruke aspekte materijalne kulture. Bie potrebno saekati kraj Prvog svetskog rata da bi se u Engleskoj i Sjedinjenim Dravama uoila trajnija obnova zanimanja za politiku organizaciju, te priekati sasvim novije doba i videti kako se u Engleskoj, Holandiji, Belgiji i Francuskoj javljaju studije iz oblasti pravne etnologije.

Das Mutterrecht se prikazuje kao teorijska rekonstrukcija istorije srodstva, oslonjena na etnografsku dokumentaciju preuredenu poput delia slagalice, naime delova jedne sekvence iji su razliiti momenti navodno kristalizovani u institucijama nekih "primitivnih" naroda, pri emu ti survivali, na sreu istraivaa, omoguavaju da se ocrta meusobna povezanost razlillih "etapa". Postulati koje ovaj metod implicira su jasni. U preistoriji srodstva mogue je, tako, razlikovati tri velike faze: primitivni promiskuitet, matrijarhat, naime dominacijaena koje su navodno izumele obradu zemlje, te patrijarhat koji se protee sve do savremene epohe. Bahofen je formulisao ideje koje e posle njega biti esto preuzimane, kao to su primitivni promiskuitet, vremensko prvenstvo matrilinearne fili52

jacije, povezanost ene s agrarnim ivotom. On nije bio prvi koji je skrenuo panju na znaaj matrilinearne filijacije, koja se danas ozbiljno dovodi u pitanje. Na nju su upozoravali Herodot i brojni drugi autori, a francuski putopisci iz XVII i XVIII veka pruali su prilino detaljno opisane primere te pojave. No, Bahofen je obznanio etnoloko tumaenje takve strukture. On je, s druge srane, izuio razliite institucije povezane sa strukturama srodstva, kao to je kuvada. Glavni predstavnik jednolinijskih evolucionista, iju misao rezimira i ilustruje, jeste Luis H. Morgan (1818-1881); no, njegovo istraivanje nadaleko prevazilazi rigidni shematizam koji su mu tumai katkad pripisivali. Bogatstvo njegovog doprinosa, kojim su se - s dmge strane - marksisti prve generacije nairoko koristili, savremenici su neobino cenili. Morgan je danas pao u, velikim delom nezasluenu, nemilost koja potie iz reakcije na jedan odve samouvereni dogmatizam. Teorija o srodstvu je, besumnje, uveliko prevazila Morganove grube aproksimacije, ali bi na tom podruju - vie nego na bilo kojem drugom - bilo nepravino zaboraviti ono to se duguje teoretiaru koji se moe smatrati istinskim osnivaem tog znaajnog dela etnologije. Taj naziv on zasluuje pre svega zahvaljujui svojoj optoj teoriji, objavljenoj 1871. godine pod naslovom Systems of Consanguinity and Affinity of Human Family. No, delo Ancient Society je zadobilo mnogo iru publiku: ono je nailo na veliki odjek jer je ponudilo jednostavne i nepobilne bazine principe koji su naoko omoguavali razumevanje evolutivnih procesa i, u isti mah, na zavodljiv nain predoavalo jasnu i "loginu" rekonstrukciju "etapa" u razvoju ljudskog drutva. Morganje, tako, razlikovao tri stupnja u evoluciji oveka - divljatvo, varvarstvo i civilizaciju - te svaku 53

od tih faza iznova podelio shodno tehnolokim kriterijumima. Na taj nain, on se savreno uklopio u nain miljenja onoga doba, koje je verovalo u jednu dogmu, to jest u mistiku progresa. Poznato je da je, zahvaljujui izvesnoj pakosti istorije, ta nova socijalna biblija postala referentni dokument za Marksa i Engelsa: ta dva slavna mislioca bili su odve inteligentni da se ne bi zainteresovali za etnologiju, pa su kroz tivo koje su itali i razgovore koje su vodili stekli nezanemarljivo poznavanje arhainih drutava, koja e takoe nai mesta u njihovom sistemu tumaenja. Podsetiemo da su Morganove teze zadobile jo iru publiku zahvaljujui objavljivanju slavnog Engelsovog dela Poreklo porodice, privatnog vlasnitva i drave. Engels se, naime, u celokupnom svom izlaganju, vrsto oslanjao na Morgana. Sistematizacije koje je Morgan predloio imale su rata kopkati marksiste. Bile su zasnovane na pojmovima evolucije i progresa, prikazivale ljudski rod u neprestanom napredovanju tokom kojeg, zahvaljujui ovladavanju sve savrenijim tehnikama, on sve vie namee svoju volju prirodnoj sredini, te uznosile postupke sviju drutava koja se "paralelnim" putevima zapuuju istom cilju. Osim toga, Morgan je potcenjivao znaaj religijskih injenica, to je verovatno otklonilo razloge zadevica s marksistima. Najzad, Morgan je bio prvi istraiva koji je pokuao da dovede u ,r ezu ono to e drugi posle njega nazvati bazom i nadgradnjom. Postavljajui kao postulat da je ovek, bez obzira na sve formalne varijacije, u fizikom pogledu jedinstven, sluei se odluno i bez ikakve smotrenosti uporednim metodom, ekstrapolirajui s poznatog na nepoznato, s proverenog na neproverljivo, Morgan tako istie da je razvoj civilizacije jedan kontinuum koji podrazumeva beskonaan progres, 54

bez povratka unazad. Ali Morganova slava, na stranu odve ambiciozne i krhke sinteze, duguje se pre svega tome to je etnologiju srodstva ustanovio na solidnim osnovama. I tu je, dakako, pokazao tenju za sintezom, a teoretiar ne naputa svoje opsene napore u pravcu sistematizacije. Ali, pogrena ili preterana tumaenja on zasniva na istinitim dokumentima, poput onih prikupljenih za strpljivih istraivanja medu Irokezima. Sve njegove zablude nisu podjednako podlone kritici: ako se prevario u pogledu tumaenja takozvanog havajskog sistema, razjanjenje geografske rasprostranjenosti i znaaja matrilinearne filijacije urada besumnje pogrenim, ali objanjivim ekstrapolacijama. S druge strane, i pre svega, on je prvi uneo reda u jedno zanemareno podruje, definisao osnovne pojmove i postavio sve krupne probleme (nudei, k tome, jo i reenja - uostalom, manje znaajna od samog izlaganja). Jo i danas etnologija srodstva primenjuje pravilo koje je on izriito formulisao: naziv nadivjuje normu. Kada neki srodniki odnos iezne, nomenklatura - kao istinski socijalni fosil - opstaje i svedoi o predanjem stvarnom stanju: oznaavalac nadivljuje oznaeno. Tako je, na osnovu terminologije, mogue rekonstruisati stara brana pravila. Morgan je dobro uoio da je jezik najvaniji od svih etnografskih muzeja.
Iako nisu dostigli Morganov ugled, treba pomenuti i druge komparatiste: urca, jednog od Racelovih uenika (Altersklassen undMannerbiinde, 1902), Goldenvajzera (liarly Civilisation, 1912), a naroito Tajlora i Frejzera, koji spadaju u porodicu prvih teorijskih klasika (upor. infra, str. 57i dalje: odlike njihovog dela zahtevaju da ona budu prouena posebno). Doprinos Samnera Mejna je od naroitog znaaja: Ancient Laiv, delo objavljeno u isto vreme kada i Bastijanove i Bahofenove knjige (1875) i On Early Law and Custom (1883) zasnovale su, naime, etnologiju prava.

55

Meu tim osnivaima onoga to e kasnije biti nazvano socijalnom ili kulturnom antropologijom nema francuskih imena, mada smo ih esto sretali meu preistoriarima i flzikim antropolozima. Medutim, ovde treba podsetiti na imena koja se obino navode u istoriji sociologije. Pre svega, pomenuemo delo Frederika Ie Pleja i njegove kole, ne samo zato to je "kola drutvene nauke" upravila panju na egzotina drutva - od Le Plejovih izuavanja polunomadskih plemena s Urala, do dela A. Previla o Afrikim drutvima (1894) - nego i stoga to s Le Plejom zapoinje upotreba onoga to je, pomalo pompezno, bilo nazvano "monografskim metodom" koji se sluio detaljnim upitnikom. Le Plejova ideja, zacelo zdrava, bila je da stvarnosti treba pristupati izbliza, drati se konkretnog i, u tu svrhu obuhvatiti je mreom metodiki razraenog upitnika, lienog pukotina. Otuda izrada "anketnih planova", poput onog koji je u svojoj Nomenklaturi drutvenih injenica izneo opat Turvil, Le Plejov uenik. Znaaj kole ogleda se i u injenici da se smatralo da metod ima optu vrednost, ali se jo nije pravila razlika izmeu ruralnih i urbanih drutava: nauka o oveku s tako opsenim pozivom isticala je svoju sveoptu kompetenciju.

riari i antropolozi, ije smo delo ve pomenuli, ti profesori su analizirali i razliite spekte drutvenih struktura: Katrfa, Ami i Verno su, moda jo i vie negoli Broka, imali sintetiki pogled na oveka, te ljudska drutva izuavali u njihovim razliitim aspektima. Pod rukovodstvom Amija, godine 1882. je osnovana Etnografska revija. Tako su, s Kartelakovom Graom za primiitvnu i prirodnu istoriju oveka (1864) i Brokinom Antropolokom revijom (1872), nauci o oveku na raspolaganje stavljena tri organa posveena njenim razliitim vidovima. No, kao to pie Pol Rive (ta je etnologija", u: Encyclopedie frangaise, tom VII, str. 708), "duhovima se nametnula potreba da se meusobno suelje rezultati dobijeni na tako razliit nain, pa su ova tri organa bila objedinjena u jedan, pod nazivom Antropologija - izvrstan asopis koji je, pod urednikovanjem E. T. Amija, Emila Kartelaka i Pola Topinara, a potom i M. Bula i R. Vernoa, izaao u etrdeset svezaka punih injenica i ideja".

Na jednom drugom podruju, u istoriji, jedan otvoreni duh, osloboen vladajuih predrasuda, obavio je inovatorski posao: Fistel de Kulan je - kako u pogledu stare Francuske tako i kada je re o rimskoj starini, razraujui rad na arheoetnologiji, vaspostavljajui okvire materijalne kulture, zanimajui se za srodnike osnose (koje je, meutim, pogreno shvatio) i ukazujui na znaaj religije koja poivi u osnovi svake drutvene injenice - podvukao znaaj odnosa izmeu drutva i njegovog okruenja i, pre negoli se sam taj naziv javio, izgradio jednu izvrsnu nedogaajnu istoriju. Najzad, meu autentinim osnivaima etonologije treba pomenuti i nekadanje profesore na katedri za antropologiju u Muzeju, kao i nastavu u Antropolokoj koli koju je osnovao Boka. Kao pre svega preisto56

III. - Animizam i Tajlorovo delo: komparatisti i teoretiari

1. E. Barnet Tajlor. - iveo je od 1832. do 1927. godine i zauzima sasvim posebno mesto u istoriji etnoloke misli, jer ga se ne moe svrstati ni medu evolucioniste, ni meu difuzioniste. Medutim, s Labokom, PitRiverzom i mnogim drugima, on deli klasine predrasude o strogom poretku kulturnih stratifikacija (uostalom, on je uveo taj izraz i uzastopne kulturne slojeve, koji se nadovezuju jedni na druge, uporedio s geolokim naslagama poredanim hronolokim redom: re je o nekoj vrsti kulturne stratigrafije koju je trebalo izgraditi). Tajlor takoe stavlja naglasak na znaaj onoga to bi trebalo nazvati procesima retrovolucije: u 57

istoriji ljudskog roda mogue je opaziti degenerativne ose, budui da neke grupe mogu nazadovati u odnosu na jedno vie drutveno stanje; savremeni primitivci bi se mogli objasniti kao proizvod degeneracije drutava koja su upoznala bolje stanje. Uprkos tome, po Tajloiovom miljenju, opta linija Ijudskog razvoja nije prava. Medutim, Tajlor se ne dri slepo principa paralelnih evolucija: on priznaje znaaj kulturnog kontakta i imitacije. Iako ga se zbog toga ne moe svrstai medu difuzioniste, on je katkad ak prenaglaavo znaaj kulturnih pozajmica (na primer, celokupnoj severnoamerikoj keramici on pripisuje jedan jedini izvor). Odmeren istraiva, realistian, obdaren velikim intelektualnim potenjem, Tajlor ostaje poznat pre svega po svojim velikim sintetikim delima: radovima Researches into the Early History ofMankind and the Development of Civilization (London, 1865), kao iirokim freskama sadranim u knjizi Primilive Culture, moe se dodati delo pod naslovom Anthropology, objavljeno 1881. godine, ali i brojni znaajni lanci. Mada se dotakao skoro svih aspekata drutvenog ivota arhainih populacija, svojim imenom obeleio je pre svega etnologiju religije i srodstva. On je tvorac animistike teorije (animistic theory), koja e - poto je Delafos kasnije preradi i revidira, doiveti neobinu sudbinu. Natprirodno je, navodno, primitivac otkrio kroz snove koji su u njegovim oima dokazali stvarno postojanje natprirodnog, izvodei na scenu linosti iz jednog nevidljivog sveta, ive i aktivne u onirikoj dramatizaciji. Poznate su - uostalom, preterane - Dirkemove reakcije na ovu tezu: on je religijsko verovanje nameravao da izvede iz "komara neukih duhova". Ali, daleko od toga da je u toj shemi ba sve pogreno, i ne treba umanjiti znaaj onoga to etnologija religije duguje Tajloru: 58

taj veliki duh, besumnje prvi, primeuje da "primitivne" religije odlikuje gotovo potpuno nepoznavanje monoteizma i velikih bogova. Tajlorov doprinos etnologiji srodstva je manje poznat, ali je moda dublji. Bez obzira da li je re o ugovaranju braka, ukrtenim srodnicima, leviratu, tabuu tata-zet i svekar-snaha, kuvadi ili pak klasifikatorskoj terminologiji - on je imao ono, lada sasvim novo oseanje za kulturni totalitet, u tom smislu to je injenice vraao u njihov drutveni kontekst i nastojao da celinu definie s obzirom na funkcionalnu meduzavisnost. Obred on smeta u odgovarajuu situaciju: da bi objasnio ovaj ili onaj obiaj, produbljuje saznanje o sredini (tumaei, na primer, brane zabrane na osnovu matrilokalnih ili patrilokalnih pravila). Njegova je ogromna zasluga to je u etnologiju uveo statistiki metod, mada ga je i u tom pogledu katkad nesklapno koristio, ne preduzimajui dovoljne mere predostronosti. No, sutina nije u tome. U oblastima kojima se bavio, on je esto obavljao inovatorski rad: upravo je on definisao teknonimiju i smislio taj izraz (naime, ovek se naziva ne svojim imenom nego srodnikim odnosom: A se ne zove A nego otac nekog B). I ovde je, koristei se statistikom, pokuao da taj obiaj dovede u vezu s matrilokalnim stanovanjem i tabuom zeta.
Svoje teorije Tajlor gradi tako to rekonstruie nain razmiljanja koji pripisuje "primitivnom oveku". Mitove tumai upravo kao tumaenja prirode, koju oni treba da objasne u oima "primitivnog filozofa" koji prirodne pojave premeta i uldjuuje u jedan alegorijski sistem. U mitu je sadran "svakodnevni ivot": sve polazi od stvarnosti. Tajlorovo objanjenje magijske i religijske misli takode poiva na racionalizaciji. Njegovo ime je povezano s animizmom, ali je ovaj potonji samo polazna taka njegovog velianstvenog pokuaja rekonstrukcije

59

celokupnog razvoja religije. Tu rekonstrukciju moemo shematizovati u etiri take: - Otkrie due je roeno iz iskustva spavanja i smrti. Iz opaanja tih pojava ovek je zakljuio da je bie sastavljeno od vidljivog tela i nevidljivog duha. - Pojam dvojnika je roen iz iskustva sna. "Doivljene" scene i dramatizacije snova pokazuju da ovek, dok spava, moe delati, premetati se s jednog mesta na drugo, nastavljati jedan neopaljiv, ali stvaran ivot. Dua je pokretna, upravo ona ini ovekovog dvojnika. - Sva iva bia poseduju taj vitalni duh. Dua-dvojnik nije samo ovekova osobenost, jer se i ivotinje javljaju u snu, pa prirodu oivotvoruje jedan univerzalni ivot. Predmeti koje smatramo neivim su, u stvari, nosioci jednog nevidljivog ivota, to potvrduju arhaine kulture koje svoje mrtve okruuju njemu bliskim predmetima. Due nekih uglednih ili monih pojedinaca imaju poseban znaaj. Posle smrti, preci mogu da deluju na svoje potomke. Due poglavica, svetenika i junaka imaju trajan autoritet, pa su preiveli uobiajili da odaju kult tim monim duama koje su u stanju da im naude ili da ih zatite: to je kult sen i pokojnika. Duhovi koji pokreu prirodu kadri su da se utelove u predmetima, ivotinjama ili ljudima. Tom sposobnou objanjavaju se pojave posednua, tako este u arhainim drutvima. "Fetiizam" je poseban, ali vrlo vaan sluaj utelovljenja: on oznaava utelovljenje duha u kakvom materijalnom predmetu. Za Tajlora, kao i za Konta, taj izraz ne upuuje na jednu religiju, ve samo na jedan aspekt primitivnih verovanja. S druge strane, Tajlor pravi jasnu razliku izmeu fetia (privremenog materijalnog oslonca duha) i idola (trajnog oslonca duha). Idola odlikuje intervencija oveka na predmetu: ovek oslikava, vaja, gravira, modeluje ili presvlai predmet da bi od njega nainio neku vrstu portreta duha.

itd. Otuda se politeizam spiritualizovao i dospeo do pojmova boanstava rata i mira, ljubavi, dobra i zla, itd. Poev od tog stupnja, a naroito posle konceptualizacije duhova dobra i zla, pojava monoteizma bila je prirodna: zamisao o vrhovnom bogu je kruna ovekovog razmiljanja o svetu, ona je ljudsko delo, a ne boansko otkrovenje. Jedan od najoriginalnijih i naznaajnijih aspekata Tajlorovog dela jeste njegov napor - vrlo napredan za ono vreme - da svoj dokazni postupak kvantifikuje. On je hteo da naini neku vrstu socijalne statistike na osnovu koje bi se uspostavljale korelacije, kao cilj istraivanja. Stoga je pokuao da ifrira etnografske podatke ne bi li mogao da ih bolje meusobno poredi. Izradio je, tako, obimne tabele u kojima je prikazao razliite injenice otkrivene u pregledanoj literaturi koja je pokrivala tri stotine populacija. Na taj nain je hteo da dokae postojanje korelacije izmedu teknonimije, matrilokalnog stanovanja i avoidance. Bio je to metod pravog naunog rada koji, u drugaijim oblicima, ostaje i danas aktuelan. Nema sutinske razlike izmeu Tajlorovog postupka i novijih Mardokovih radova (upor. Social Structure). 2. Pre i posle Tajlora. - U to doba veliki broj autora bio je zaokupljen tumaenjem religijske misli. Nasuprot Tajloru - koji je, iako nije bio terenski istraiva u pravom smislu rei, i sam sprovodio konkretna istraivanja - veina autora koje emo ukratko prikazati su komparatisti i teoretiari pre negoli praktiari. Tu konvergenciju napora mogue je, besumnje, objasniti fenomenom kompenzacije: bilo kakvo tumaenje religijskih injenica je u toku vie vekova bilo nemogue. Zahvaljujui poletu scijentistikih uenja i teorija o evoluciji, javila se tenja da 61

Duhovi prirode su postepeno bili personalizovani i specijalizovani, te postali boanstva. ovek je u mislima razlikovao duhove shodno njihovim nadlenostima i doao do politeizma razraenog s obzirom na prirodne pojave: bogovi mora, neba, vode, 60

62 se, objanjavajui homo religioususa, natprirodno svede na prirodu. Imajui pod rukom onu naizgled lagodnu socijalnu laboratoriju koju su pruala "primitivna" drutva (koja kao da su izbrisala vreme i razliite pojave vaspostavila u njihovoj istoti ili izvornoj originalnosti), vie istraivaa iskuavalo se u analizi injenica: pored Tajlora (i Dirkema, ije emo delo prikazati kasnije, upor. str. 101), tu su Maks Miler, Endrju Leng, Devons, Spenser, Maret, potom mitolozi poput K. Abrahama, Ota Ranka i V. Vunta, a naroito Frejzera, ije je delo - koje ponajbolje simbolizuje taj metod kabinetskog rada - nailo na preveliki odjek da bi danas bilo u toj meri omalovaeno. Izgleda da je Spenserovo uenje o senima pokojnika plod razmiljanja koja su bila nadahnuta istovremeno injenicama iz drutava klasine antike i dananjih primitivnih drutava. No, ono je odve simplicistiko da bi moglo posluiti tumaenju sloenosti odgovarajuih injenica. Objanjenje koje je predloio Maks Miler je jo shematinije: brkanje nomena i numena ima granica; celokupna graevina religijskih sistema ne moe se rekonstruisati na tako uskoj osnovi. Naturizam Milera, Kuna, varca i nemakih mitologa polazi od ideje da je religija rodena iz personalizacije prirodnih sila, izjednaenih sa ivim silama, koje su navodno postale prva boanstva (upor. Maks Miler, Comparative Mythology, 1856). Naturizam Endrjua Lenga, izloen u dvama delima - The Making of Religion, 1898. i Magic and Religion, 1901 - nijansiraniji je i blii stvarnosti. Leng snano naglaava znaaj ekolokog okvira i pokuava da pokae kako natprirodno proizlazi iz prirodnog, shvaenog u kategorijama bioloke i geografske sredine. Maretova misao je bogata i nijansirana ( The Threshold of Religion, 1909; Psychology and Folklor,

1910). Animatizam koji on predlae poiva na pojmu mane, a od animizma se razlikuje u tom smislu to u "genezi" religijske misli najznaajniju ulogu ne pridaje personalizovanim duhovima koje je mogue identifikovati (pojmljenim u antropomorfnoj perspektivi), ve bezlinim silama: na primer, u uraganu ne obitava duh nego je on iv po sebi. S druge strane, Maretov "supernaturalizam" podrazumeva da spiritualno poiva u zavisnosti od prirodnog i njime biva definisano, te da je natpriroda uslovljena prirodom: duhovi i bogovi su ljudske tvorevine, a roeni su iz potrebe da se drutveni poredak zasnuje na elementima koji su kadri da nadmae oveka. Primitivac ne pravi razliku izmeu dva heterogena poretka, prirode i ne-prirode: on se opire postojanju dvaju skupova meusobno nesvodivih fenomena, te osea da postoji samo jedna natpriroda (otuda supernaturalizam) koja ostaje prirodna. To je doba kada je teorija o mani potvrdu nalazila u injenicama prikupljenim u Okeaniji. Mana je pronaena u svim drutvima, od orende kod Sijuksa do arapske barake i madagaskarske hasine, mada analize nune da bi se potvrdila koherenlnost tih razliitih elemenata nisu bile uspeno obavljene. Mana se poimala kao nediferencirana, nepersonalizovana sila, rasprostrta u celokupnom univerzumu, prisutna u svim biima, ak i u onima koja su zapadnjaci nazivali stvarima. Budui da je u stanju da ispolji negativan ili pozitivan naboj, mana pokazuje ambivalentnost pojma svetog: ono moe da bude povoljno ili nepovoljno. Taj pojam e preuzeti mnogi drugi istraivai. 3. Frejzerovo delo. - Frejzer dovodi do krajnosti sistematizaciju i komparatizam. irina njegovog dela i odjek na koji je nailo stoje u opreci s omalovaava63

njem na koje ono danas naila/i. U tom obimnom delu mogue je razlikovati tri celine, ne vodei rauna o lancima i saoptenjima koja nisu ukljuena u njegove knjige:
- Prevodilaki, egzegetski i eruditski radovi koji se odnose naklasinu antiku -.Pausanija (6 tomova, 1898) i Ovidijevi Fasti (5 tomova, 1929). Etnolozi bi se mogli prevariti i pomisliti da je re o delu latiniste i heleniste, to jest o drugorazrednom aspektu Frejzerove misli. Naprotiv, ti radovi sadre brojne etnoloke beleke koje se mogu ubrojati meu Frejzerove konane doprinose, a mi lino u njima nalazimo pretpostavke za istraivanja koja jednoga dana treba preduzeti na podruju etnologije antikih drutava. - Radovi posveeni izuavanju odreenih problema: Totemizam i egzogamija (4 toma, 1910), delo zasnovano na teoriji o tabuisanju konsangviniteta; Verovanje u besmrtnost i kult mrtvih (3 toma, 1913-1924), kao i Folklor u Starom zavetu (3 toma, 19X8); u ovom potonjem delu, dokumentaciju iz Svetog pisma Frejzer uporeuje s mitovima bliskoistone antike. - Najzad, jedno veliko delo: ciklus Zlatna grana koji, kao to je reeno, poprima obrise (prilino teke) epopeje. Izdanje iz 1915. godine ima dvanaest tomova. Ta velianstvena freska, namerno izloena u literarnoj formi, obuhvata sedam delova: Umee magije (teorija magije i religije), Tabu i opasnostipo duu (analiza dvojnika ili ovekov vitalni princip - to je tejloristiko znaenje rei "dua" - kao i studija o znaenju zabrana, ija je funkcija da zatite vitalni princip), Bog na umoru (tumaenje obreda ubijanja obolelog, zanemoalog ili ostarelog poglavice ili vladara), Adonis, Atis, Oziris (tumaenje obreda u agrarnoj magiji), Duhovi gustare i ita (ista tema), rtveni jarcc (objanjenje eliminacije poglavice, studija o obredima transfera "zla" na samo jednog "krivca"), Balder velianstveni (ponovljeni prikaz, na osnovu legende o skandinavskom bogu Balderu, opteg znaenja mita o zlatnoj grani). Izlaganje Frejzerovih tema u formi opsene freske s epikim tonovima znatno im je naudilo u oima zvaninih naunika, dok im je u irokoj publici pribavilo znaajan odjek. Ostavimo li po strani teoriju o obrednom usmrivanju divinizovanog kralja i, optije govorei, analizu simbola, najvaniji ele-

menti Frejzerove misli tiu se tumaenja magije, religije, totemizma i egzogamije. Magija je skup postupaka ija je namena da obezbede ovekovo ovladavanje svetom. Re je o pre-nauci koja pribegava univerzalnim principima (Frejzer je formulisao zakone slinosti i dodira, na kojima se zasniva simpatika magija). Mag je gospodar: ako se svojom vetinom korektno koristi, on duhovima namee svoju volju. Nasuprot tome, religija postulira premo duhova, koje ovek moe samo primiriti, laskati im ili ih zaklinjati. To razlikovanje je umesno, mada nedovoljno, naroito u pogledu onoga to se tie prirode i znaenja religijskog fenomena koji je mnogo bogatiji nego to Frejzer pokazuje. (Jer, religija katkad uspostavlja tesan odnos izmeu oveka i boanstva.) Frejzer je, s druge srane, smatrao da magija prethodi religijskoj misli. to se tie totemizma - koji je u ono doba bio sredinji pojam etnologije - Frejzerovo stanovite se esto menjalo. Definicija koju on daje je prilino tana: totemizam postulira relaciju identinosti izmeu, s jedne strane, grupe meusobno srodnih Ijudi i, s druge, grupe ivotinja, biljaka ili stvari. Frejzer je najpre pretpostavio da je totemsko bie, ija je zatitnika funkcija tako oigledna, zapravo sila-pribeite kojoj ovek poverava svoj vitalni duh ne bi li ga zaklonio. Potom se, pod uticajem Spenserovih i Gilenovih otkria u Australiji, odluio za ekonomsko tumaenje: svaki od klanova koji ine pleme ima obavezu da magijskim putem odrava u ivotu vrstu na koju se poziva, tako da biva obezbeen kontinuitet pribavljanja hrane. Najzad, Frejzer se zaustavio na treoj vrsti objanjenja. Polazei od postulata da primitivan ovek ne zna za fizioloki mehanizam prokreacije, te da prvu senzaciju koja govori o prisustvu deteta u njenom krilu majka povezuje s nekim "utiskom" koji je doivela, a proizvela ga je kakva ivotinja (odnosno biljka, ili stvar), on je pomislio da je totem upravo vitalni duh te ivotinje (biljke ili stvari) koji je prodro u telo ene da bi je oplodio. Tumaenje magije Frejzer je preuzeo od Morgana, na osnovu jednog drugog temeljnog postulata, naime primitivnog promiskuiteta: obaveza da se suprunik uzima izvan grupe izraavala bi, navodno, elju da se iskorai iz razuzdanosti ne bi li se ustanovila norma koja zabranjuje pre svega svaku mogunost sklapanja veze izmeu pobonih srodnika u

64

65

prvom stepenu. U osnovi te brige bili bi razlozi "moralne" prirode. "Monumentalno Frejzerovo delo", kao to ree Malinovski, danas je izloeno udnom nipodatavanju. Njegov autor, dakako, ne samo to nikad nije sproveo neposredno istraivanje, nego nikad nije ak ni susreo bar jednu od populacija kojima je posvetio svoj ivot. Ali, ne zato to je brinuo za svoju materijalnu udobnost, jer nita nije bilo asketinije negoli Frejzerov miran ivot. ispunjen prelistavanjem ogromnog broja knjiga na sedam ili osam jezika. Stvar je prostija: on nikada nije imao vremena da se sam zaputi na teren i, pre svega, nikad nije - to je pogreno - za tim osetio potrebu, poto mu je prelistavanje kakve knjige ili metodika analiza dokumenata i originalnih izvetaja koje su mu slali njegovi korespondenti (podsetimo se upitnika o kojem smo ve govorili) omoguavalo da za nekoliko sati rada prikupi - verovao je koliinu obavetenja ravnu onoj koju bi sam pribavio viemesenim iii viegodinjim anketnim radom. Ali, i Dirkem i Mos su prezirali iskuenja terenskog rada. No, ova neosporna praznina nije uzrok ravnodunosti na koju danas nailazi stari uitelj iz Kembrida. To "monumentalno" delo je naputeno zato to je odve monumentalno, odve glomazne arhitekture izgraene na osnovu prethodno smiljenog plana, odve smelo. Frejzer je bio ovek sinteze: uvek je eleo da se uputa u grandiozne rekonstrukcije, koristei se na alost previe krhkom gradom (i metodama). Zamisao koja proima celinu, preterana i netana, spreava da se proceni prava vrednost ovog ili onog dela graevine (kao na primer, znaajan rad Folklor u Starom zavetu, ili pojedini fragmenti Duhova gustare i ita, ili rtvenog jarca). Podsetimo da je Herskovic, to se njega tie, visoko cenio Totemizam i egzogamiju. U toku trideset sledeih godina, istraivai su se odvratili od sintetikih radova, dok se danas ocrtava suprotna struja. Iako se autor Zlatne grane naao u nezahvalnom poloaju zahvaljujui literarnoj formi svoga rada (on nije prezirao estetsku stranu stvari, pa mu je stil katkad pompezan i maniristiki), te pojednostavljenom evolucionizmu, preteranim preicama u zakljuivanju i odve smelim poreenjima, moemo se nadati da e mu istorija etnoloke misli dodeliti pravo mesto. Maret, Spenser i Gilen, Hedon, Riverz, Retrej i Maiinovski umeli su da procene pravu vrednost istraivanja

koje je sproveo taj ueni i pronicljivi biblioteki komparatista. A prilino udi to se Frejzer, tip kabinetskog naunika, po najzabaenijoj gustari kretao posredno, preko pionira u etnolokim istraivanjima Australije, Afrike i Okeanije. Meu etnolozimana na koje je on neposredno uticao Malinovski navodi Fajsna i Hauita, Spensera i Gilena, Hedona, Riverza, Selidmena, Mejersa, Danoda, Roskoa, Retreja, Vestermarka, Vunta i Turnvolda. On misli da i francuska socioloka kola duguje Frejzeru, te da i autori koji su ga dosta kritikovali, poput Endrju Lenga, ostaju njegovi dunici. Isto tako - to izgleda oigledno - Malinovski napominje da se Frejzerovom lekcijom okoristila i filozofija istorije.

IV. - Terenska etnologija

Neposredno istraivanje obavljeno na terenu ima, naravno, duboke korene. Da ne bismo ili dublje u prolost, dovoljno je podsetiti da su u XVI veku, kada je re samo o brazilskim Indijancima, prave ankete sproveli Hans taden, an de Leri, Hose de Anhijeta i Gabriele Soare de Suza. Prva dvojica su, nezavisno jedan od drugoga, gotovo istovremeno formulisali prvo etnoloko tumaenje antropofagije, i to u vezi s plemenom Tupinamba (taden je devet meseci bio njihov zatoenik, a njegov rad predstavlja prvu etnoloku monografiju o jednom plemenu amerikih Indijanaca). Ali, kao to smo u prethodnim poglavljima primetili, radovi putopisaca bili su, osim nekoliko izuzetaka, preetnoloki ili paraetnoloki. Bie potrebno saekati kraj XIX veka da bi se pojavili strunjaci koji bilioteci pretpostavljaju ikaru. Pa ipak, i pre njih je nekoliko putopisaca, a naroito misionara, uspeno obavilo panje vredan rad u oblasti istraivanja kulture. Tako je, na Madagaskaru, objavljena dragocena kolekcija Antananarivo annual. Na Pacifiku je ruski istraiva N. N. Mikljuko-Maklaj rekognoscirao severoistonu obalu Nove Gvineje i razliite arhipelage, a svoje izvetaje

66

je objavio u pet tomova ilustrovanih preciznim crteima, te otuda doneo brojne predmete. U oblasti Okeanije radove su obavili Kodrington ( The Melanesians, Studies in their Anthropology and Folklore, 1891) i Hedon, koji je u Melaneziji i Indoneziji 1899. godine predvodio znaajnu misiju u kojoj su uestvovali Selidmen i Riverz ( The Decorative Art of British NewGuinea, 1894; Evolution inArt, 1895). Nekoliko godina kasnije Hedon e objaviti i jedan sintetiki ogled, pod naslovom The Study ofMan (1898). P. Virc objavljuje 1922. godine Die Marind- Anim. A to se tie Selidmena, jednog od Hedonovih pratilaca u njegovoj ekspediciji po Okeaniji, on je najvaniji deo svoga rada kasnije obavio u Africi. Prvih godina XX veka Spenser i Gilen objavili su svoja klasina istraivanja o plemenima Severne i Centralne Australije. U Ameiici su sprovedena brojna istraivanja bez nekog posebnog reda. Navedimo, na primer, delo Silvija Romera, Ethnologia Selvagen, objavljeno 1876. u Brazilu; poev od 1876. godine Konto de Magaljaes objavljuje seriju radova u znaku dvostrukog uticaja Le Pleja i Spensera: O Selvagen, Etnografia Brasiliera, O Brasil Social. Godine 1900. Nina Rodrigez izdaje (na francuskom) knjigu pod naslovom Fetiistiki animizam bahijskih crnaca. Hilberto Freire, ija e glavna dela biti objavljena posle 1930. godine (prvo je Casa Grande e Senzala, iz 1933), bio je pre svega sociolog, pa je 1926. uveo nastavu sociologije u Resifu, u Brazilu. Ovde se moramo zaustaviti na tim primerima. Zahvaljujui istraivaima vrlo razliitih stmnih profila, anketa je bilo sve vie. Podsetimo da je ve potkraj XIX veka bilo pravih istraivaa s linim terenskim iskustvom, poput Morgana i Tajlora. to se tie velikih imena XX veka, od Boasa do Louija, od Frobenijusa do 68

Vislera - koji su svi terenski istraivai - susreemo se s njima na stranicama koje slede: njihova dela izuiemo u odgovarajuoj metodolokoj perspektivi (difuzionizam, funkcionalizam, itd.). Meutim, vei broj velikih dela ne uklapa se u uvek odve krute okvire klasifikacije i treba ih se ovde dotai: to su imena Robertsona-Smita, Vestermarka, Riverza, Krebera i Redklif-Brauna. Ti veliki likovi etnologije ovde su objedinjeni samo zbog preglednosti izlaganja. Nije ih mogue, osim na vetaki nain, prikljuiti ni jednoj od skupina koje su predmet ostalih odeljaka ovog poglavlja. Izuzev kada je re o Krebem i Redklif-Braunu, naim savremenicima iji je doprinos neosporan, izgleda da radovi tih marginalnih istraivaa danas nailaze na sve vee razumevanje i uvaavanje. Vilijam Robertson-Smit, prerano umrli engleski orijentalista, ostavio je delo bogatije nego to su njegovi savremenici i naslednici mislili. Kroz analizu muslimanskih dmtava, Robertson-Smit je izuavao stmkture srodstva, poreklo totemizma, rtvovanje i obred. Njegova dela objavljena su izmeu 1880. i 1890. godine: podsetimo na Kinship and Marriage in Early Arabia (1885), a naroito na The Religion of Semites. Orijentacija njegove misli je gotovo moderna, esto proeta lucidnou koja se duguje vie intuiciji negoli demonstraciji. Edvard Vestermark je finsko-vedskog porekla, a predavao je prvenstveno u Londonu. Njegovo delo je raspeto izmedu dve osnovne teme koje ga zanimaju, a nisu podjednako znaajne. Najpre je pisao sintetike oglede, sreivao i sistematizovao raznovrsna dokumenta ( The History of Humane Marriage, 1891; The Origin and Development of the Moral Ideas, 1905-1908), emu je dodao i jednu rekonstrukciju 69

istorije prava; potom je svoje istraivanje usredsredio na neka muslimanska drutva ( Ritual and Belief in Morocco, 1926; Pagan Survivals in Mahometan Civilization, 1933). Vrlo kvalitetnom izlaganju - koje krasi jasnoa i preciznost - Vestermark je pridodao neobinu naivnost teoretiara koji u stvarnosti trai potvrdu svojih teza. Kao originalan duh, on ne okleva da odbaci uvreene ideje (o primitivnom promiskuitetu, vremenskom prethodenju matrilinearne filijacije). Prilino neoprezno, on veruje da zabranu incesta moe objasniti seksualnom indiferentnou koja bi se navodno oseala prema srodnicima. Riverz, iji se originalni doprinos danas bolje shvata, u toku svoje istraivake karijere je duboko evoluirano, budui da je naglasak najpre stavljao na konvergenciju, a potom na filijaciju. Kreber je, u osnovi, usamljenik: on je etnolog koji se okuao u razliitim oblastima, kasno se pojavivi (roden je 1876) u svetu koji je ve bio okrenut specijalizaciji. to se RedklifBrauna tie, mogli bismo ga svrstati u tri rubrike: zajedno s francuskom sociolokom kolom, prema kojoj se uvek oseao kao dunik; zajedno s lunkcionalizmom, poto je - mada na svoj nain - pripadao i toj struji; najzad, zajedno sa strukturalistima, jer je meu prvima definisao pojam strukture (dodue, u kategorijama koje dananji strukturalisti odbacuju, budui da je tvrdio da su rei struktura i organizacija sinonimne). Svu trojicu pomenutih istraivaa je, na vrlo razliite naine, zanimala precizna analiza posebnih kultura (amerikih Indijanaca, Andamana, Australijanaca), ali i produbljavanje samog pojma kulture. V. H. Riverz, po profesiji lekar, posvetio se psihologiji i etnologiji. Njegova metodoloka orijentacija duboko je evoluirala u toku njegove karijere, moda 70

zahvaljujui terenskim istraivanjima koja je obavljao, naroito u Okeaniji. Najpre evolucionista, mada se nije u potpunosti slagao s Morganovim tezama, priklonio se potom difuzionistikom tumaenju. Njegova istraivanja urodila su brojnim delima: The Toda, 1906; The History of Melanesian Society, 1914; Kinship and Social Organization, 1914; Conflict and Dream, 1923; Social Organization, 1924. S druge strane, napisao je jedan sintetiki ogled o kulturnoj istoriji, pod naslovom The Growth of Civilization, 1924. Riverz je uredio i jedno kolektivno delo posveeno melaneanskoj etnodemografiji, u kojem preovladava psiholoko objanjenje (Essays on the Depopulation of Melanesia, 1922). Hodei za loginim razvojem svoje misli, potkraj ivota okrenuo se hiperdifuzionizmu, ali to je bila samo epizoda u razvoju jednog sloenog i sugestivnog dela. Bogatstvo Riverzovog doprinosa danas sve vie izlazi na videlo: on je istakao znaaj psiholokog tumaenja, koje su pobijali u isti mah Dirkem i (na njegovom tragu) Redklif-Braun; snano je podvukao vanost istorijske dimenzije drutvenih injenica; podstakao je istraivanja u oblasti struktura srodstva (lbrmuliui, na primer, dualistiku teoriju) i bio jedan od prvih istraivaa koji su shvatili mogui domaaj primene psihijatrije u etnolokoj anketi. Poto je neko vreme radio u saradnji s Boasom, A. L. Kreber (1876-1960) se nastanio u Kaliforniji, gde je tekao celokupnu svoju karijeru profesora i direktora Antropolokog muzeja. U toku svog vrlo dugog ivota, proetog radom i intelektualnom estitou, bio je raspet izmeu svojih etnolokih istraivanja, koja je obavljao najradije u Kaliforniji, te pokuaja da razradi jednu optu kulturnu istoriju. Kreber je bio, u svoje doba, jedan od poslednjih i najveih etnologa 71

72 "opte prakse". Doticao se razliitih podruja klasine etnologije. Njegovo osnovno delo, Vodi kroz plemena kalifornijskih Indijanaca (1925), rezultat dugogodinjeg terenskog iskustva, monumentalni je inventar o pedesetak plemena amerikih Indijanaca. Dve godine ranije objavio je Antropologiju, knjigu u kojoj je izloio svoju nadorgansku teoriju drutva. Na metodolokom planu, njegov znaajan lanak "Granice uporednog metoda u antropologiji" (1917) imao je velikog odjeka. Tu se potrudio da ukae na zablude i krajnosti u koje zapadaju zagovornici jednolinijskog evolucionizma, kao i na prodor biologije u antropologiju. Upravo je s tog stanovita hteo da prevazie bioloko ("organsko"), u korist drutvenog, to jest nadorganskog (upor. "The Superorganic", The American Anthropologost,XlX, 1917). U svojim razliitim radovima, a naroito u dvema sintezama koje je objavio o enskoj modi, Kreber je ustrajno nastojao da postupa u skladu sa induktivnom metodom, te opsesivno pokuavao da individualno u svakom pogledu podredi drutvenom. Posebno treba pomenuti Kreberove ideje o psihoanalizi. Poto je izgledalo da se okrenuo tom tumaenju (i sam se podvrgavao psihoanalizi), napustio ga je, moda zato to je bio primoran da izmeni svoje poglede na znaaj subjektivnih uticaja i ulogu individualne linosti. Vrlo je strogo kritikovao Frojdov spis Totem i tabu, pokazujui da je dokazivanje na koje se on oslanja neutemeljeno, da poiva na neproverljivim hipotezama, te da brka psihologiju i istoriju. Kasnije je, u jednom novom ogledu, koji katkad zvui pokajniki (Totem and Taboo Revisited), nijansirao svoju kritiku priznajui da etnolozi mogu i moraju koristiti jedan deo pojmovnog aparata koji je Frojd definisao, naroito pojmove represije, regresije, komplek-

sa, infantilne fiksacije, kao i mehanizme onirike simbolike i kompleksa krivice. Redklif-Braun (1881-1955), nekadanji profesor u Oksfordu, radio je na razliitim terenima, u Indijskom okeanu, Polineziji, Australiji i Africi. Kao to primeuje Loui, jedini njegov rad na podruju kulturne analize koji stoji u neposrednoj vezi s terenskim istraivanjima jeste studija Andaman Islanders (1906-1908). Radovi Redklif-Brauna, izuzev nekoliko istraivanja (na primer, "The Mother's Brother in South Africa", South African Journal of Science, 1924), ne pripadaju periodu koji ovde prouavamo. Neka nam ipak bude doputeno da podsetimo na tri take. Najpre, Redklif-Braun bio je u isti mah izvrstan analitiar (teorijskim tumaenjem - prirodno razvijenim na osnovu dokazanih injenica - otkrio je srodniki sistem Kariera u Australiji) i shvatio znaaj sintetikih pregrupisavanja (jedina rasprava o srodstvu, u minijaturi, kojom raspolaemo pored Mardokove Social Structure, jeste njegov lucidan uvod u Porodine i brane sisteme u Crnoj Africt). Potom, on se uvek nadao da e moi da izvede ponavljanja, pravilnosti i - pa, dobro, kaimo - "zakone evolucije", na ta je Loui ironino reagovao (na primer, ono to bi se moglo nazvati "zakonom ritualizacije": u datom drutvu bivaju ritualizovani elementi koji se smatraju bitnim za opstanak grupe, kako bi se istakao njihov znaaj, a oni sami ouvali nedirnutim). Najzad, malo kasnije, pokuao je da produbi glavne pojmove podobne za objanjenje drutvene mehanike: struktura i funkcija. Upravo u tom smislu je s pravom reeno da je istraivanje Redklif-Brauna bilo strukturalistiko i pre nego to se taj pojam javio.

73

V. - Prva antievolucionistika reakcija: Boas i morfologisti

Posle sistematskih rekonstrukcija koje su izveli prvi evolucionisti i njihove potrage za "zakonima" drutvene "evolucije", bilo je normalno to se javila reakcija na preterana stanovita koja su zastupali pojedini autori. U takvu struju miljenja, u principu vrlo zdravu, uklapaju se Boas i Loui, kao i njihovi uenici. Ona je smerala da ubudue otkloni brkanje teorije i injenica, te odbijala da se u sintezu uputa pre analize. Ona se odvraa od potrage za optevaeim konstantama i ak sumnja da je formulisanje takvih univerzalnih principa uopte moguno. Ti istraivai zahtevaju nepogreivu naunu strogost i nameravaju da se ogranie na izlaganje utvrenih injenica: oni bi da poteno opiu kulturne komplekse, ne prinuujui ih da se uklope u bilo kakav unapred utvren poredak. Tu struju miljenja nazvaemo "morfologistikom", jer iznosi na videlo vie razlike negoli slinosti, a jedina joj je ambicija da rastumai mnogostrukost formi drutvene organizacije koje je ovek uobliio. Boasova linost i delo deluju pomalo zbunjujue. Uitelj veine klasinih amerikih antropologa objavio je svega dve ili tri knjige koje, injenica je, nikako ne spadaju meu najznaajnija dela socijalne antropologije. Najbolje od sebe dao je u lancima koje je objavio. Niko nije bio nepopustljiviji od Boasa u pogledu naune strogosti koja se zahteva od istraivaa; pa ipak, bio je neka vrsta svatara koji se naizmenino doticao fizike antropologije, lingvistike, tehnologije, folklora, socijalne antropologije - a pri tom nije uspevao da izbegne manjkavosti kojima takvo raspreno zanimanje preti. Nema amerikog antropologa koji bi uivao takvo potovanje, mada sam 74

nije predoio nikakvu optu teoriju, niti ponudio ekzemplarnu analizu ovog ili onog drutvenog sistema. Dakako, od optih ideja i sintetikih uvida on se odvratio u toj meri da se u tom pogledu naao na granici patolokog, ali je mogao - poput drugih - da svoje ime povee s definicijom kakvog linog pristupa, neke doista nove metodologije koja omoguuje izuavanje - morfoloko ili ne, svejedno - odreene grupe. Meutim, on to nije uradio. Boasovo delo je, ipak, znaajno. Pomenute praznine mogue je, besumnje, objasniti upravo njegovim sopstvenim zahtevima. Ta zbunjujua svojstva mogu se pripisati njegovoj linosti. Franc Boas (1858-1942) je nemaki Jevrejin koji je stekao dvostruko nauno obrazovanje - najpre u oblasti matematike i fizike, a potom i fizike geografije (poznato je, uostalom, da je u to doba geografija bila samo fizika). Posle niza nenadanih dogaaja, obreo se u svojstvu amerikog antropologa. O njegovom pozivu odluila je ekspedicija koju je 1883. godine, za raun lista Berliner Tageblatt, preduzeo meu Eskimima Bafinove zemlje. Nakon to je neko vreme predavao geografiju, ukazala mu se prilika da organizuje jo jedno putovanje koje ga je odvelo meu Indijance u Britanskoj Kolumbiji. Sviknut ve na antropoloko istraivanje i ameriki nain ivota, odluio je da se posveti izuavanju amerikih Indijanaca i da postane ameriki gradanin, to se i zbilo 1887. godine. Boasov profesionalni ivot odvijao se izmeu muzeja i univerziteta. Radio je, redom, za berlinski Volkerkunde Museum, ikaki Field Museum, American Museum, te za Berlinski univerzitet, Klark i Kolumbija univerzitet. Izgleda da je bio tekog karaktera, a pre svega je mogue da je iz svojih dvostruko neodreenih korena sauvao izvesne hendikepe i 75

76 niz kompleksa koje nikad nije savladao: oduta, besumnje, njegova preosetljivost, tvrdokornost i deo predrasuda. Neprijateljstvo koje je uvek pokazivao prema potrazi za optim zakonima i sintetikim uvidima verovatno nije bila ba sasvim "ista"; ona je zacelo bila u isti mah posledica reakcije na krajnosti jednolinijskog evolucionizma i izraz izvesne ogranienosti istraivakog duha. Boas se, izgleda, uvek oseao nelagodno u ekstrapolaciji, generalizaciji, sintezi. Te nedostatke mogue je primetiti ak i u nainu na koji je pisao svoja dela: plan je esto manjkav, mogua reenja nisu iskoriena, arhitektura je koiski postavljena, nesklapna, neuravnoteena. Boasova dela objavljena u obliku knjiga su prilino malobrojna: The Mind of Primitive Man, Njujork, 1911; Primitive Art, 1926; General Anthropology, 1938. Ali, plodovi njegovog neumornog rada prikupljeni su u vie stotina radova i lanaka koji su izali u okviru izdavake delatnosti Bureau of American Ethnology, National Museum of Natural History, American Anthropologist, itd. To su, izmeu ostalih, sledei radovi: The Central Eskimo, 1888; The Social Organization and Secret Societies of the Kivakiutl Indians, 1897; The Eskimo of Baffinland and Hudson Bay, Tsimshian Mythology, The Methods of Ethnology, Evolution or Diffusion, itd. Najzanimljivije od tih radova Boas je prikupio pod naslovom Race, Language and Culture, Njujork, 1940. Monumentalan posao Boas je obavio prvenstveno u dvama, meusobno vrlo razliitim podrujima: u fizikoj antropologiji i prikupljanju mitova i usmenih predanja. I u jednoj i u drugoj oblasti on se oseao sasvim udobno: nagomilavao je pouzdana, izvorna dokumenta koja ga nisu obavezivala da zauzima filozofska giedita. U ostalim podmjima antropolo-

gije - a gotovo svih ih se dotakao - njegov je doprinos mnogo manje zanimljiv. Njegov sveopti skepticizam najzad je bio izgraen u metodu, ali je oigledno tvorio odve usku osnovu. Taj skepticizam navodio ga je da zauzima odsene, preterane stavove u pogledu vrednosti istorijskog komparatizma (spor s Kreberom), vanosti autobiografija, znaaja psihoanalize. Naroito u pogledu ove potonje nauke njegova vizija je, izgleda, bila uskogruda: odluno je poricao valjanost svakog pokuaja pristupa "problemima primitivnih drutava" pomou psihoanalitikog metoda. Taj vrst relativizam - koji je zavrio u negatorstvu - mogue je, s jedne strane, objasniti Boasovom linom sudbinom, njegovom zadugo "lelujavom" situacijom, utljivim otporom porodinoj sredini i, s druge, svesnom ili nesvesnom reenou da, kao to rekosmo, gmbo reaguje na evolucionizam. Boas je pre svega osporavao san "sistematista" (upor. str. 57) koji su se, poavi od obeanja "doba filozofa" - pre svega francuskog XVIII veka - nadali da e dospeti do otkria zakona sociokulturne evolucije koji upravlja ljudskim rodom u celini. On je otro ustajao protiv takve socijalne alhemije koju su - meajui za potrebe svojih pseudodokazivanja elemente koje je on smatrao meusobno sasvim razliitim, raznorodnim i neuporedivim - hteli da smute "avolji uenici". Toj ambiciji koju je smatrao utopijskom on je suprotstavljao mnogo ogranienije istraivanje koje bi teilo rekonstrukciji vremenskog okvira datog drutva. Metodiko poreenje pouzdanih dokumenata pribavljenih na taj nain za vie g m p a moglo bi potom dopustiti poredenje na umesnijim osnovama, pa bi se iz tih paralelizama izvodili ne opti zakoni koji su univerzalno primenljivi nego izvesne konstante koje bi u najboljem sluaju omoguavale da se razjasne 77

principi kojima se, u okviru jednog istorijski utvrenog razdoblja, povinuju drutvene promene. Teko je oteti se pomisli da je Boas, koji je u poetku svoga formiranja, pa i karijere, dosta radio na podruju geologije, fizike geografije (drugaiji naziv za geologiju) i fizikih i prirodnih nauka - bio doslovno obuzet nemoi pred otkriem raznorodnosti ljudskog fenomena. Moda je re o istom intelektualnom postupku o kojem svedoi i njegov uenik Loui, takode dospeo iz manje sloenih disciplina, uhvatljivijeg predmeta, kada je imao slinu misaonu reakciju: isticati, na nekim stranicama sasvim preterano, nemogunost formulisanja zakona, pa ak i to je jo gore - negirali postojanje takvog zakona. Eto emu tei taj "boasovski nominalizam" (LeviStros), pa je na prvi pogled teko pomiriti, s jedne strane, opravdano divljenje koje navedeni autor pokazuje prema amerikim osnivaima kulturne antropologije i, s druge, pouzdanu veru stmkturaliste u postojanje modela i njegovu nadu da e do njih dospeli. Jer, izgleda da su Boas i Loui u vie navrata poricali ono to danas, s punim pravom, ini osnove strukturalnog istraivanja: formulisanje pravilnosti u ponaanju, to jest nepromenljivih inilaca zaturenih i prikrivenih ispod kulturnog polimorfizma. Boas je ispoljavao otvorenu uzdranost u pogledu mogunosti istorijskih rekonstrukcija. Strukturalizam je, pak, na izvestan nain ravnoduan spram dijahronijske dimenzije: on radi prvenstveno na planu sinhronijskih odnosa meu pojavama, ne odriui se ipak istorijskih podseanja ili poreenja: o tome, u Francuskoj, svedoi delo Levi-Strosa. Upravo se na taj nain - usredsreujui svoj pogled na sadanjost - on verno pridrava Boasovih pouka. A isto to rade i ameriki antropolozi, ak i kada nisu strukturalisti. 78

Taj stav bi se mogao uporediti s jasnom rezervom koju britanska kola socijalne antropologije pokazuje prema istoriji - ali, kao to smo videli - iz sasvim drugaijih razloga. Krajnosti evolucionizma, s jedne, te difuzionizma, s druge strane, odgovorne su za takvu ravnodunost koja i sama postaje moda preterana, a ije se opasnosti otvoreno ispoljavaju u svim funkcionalistikim istraivanjima. Skeptika lekcija koju je dao Boas preuzeta je i pojaana u delu njegovog uenika R. H. Louija. I on je, poput svoga uitelja, stekao solidno obrazovanje geografa. I on je odluni antievolucionista. Imao je udela u formiranju brojnih amerikih antropologa koji su danas zali u svoju zrelu fazu. Pre 1930. godine Loui je objavio: Culture and Ethnology, 1917; Primitive Society, 1920; The Origin of the State, 1927; Are we Civilized? (1929). Kasnije je objavio jedan uvod u kulturnu antropologiju, jednu analizu osnovnih aspekata drutvenih struktura i jednu dragocenu - mada nepotpunu - istoriju etnoloke misli. Louijevo delo je "higijensko" u tom smislu to pokuava da se ne razbacuje reima (u emu ba i ne uspeva sasvim, pa je objanjenje katkad isprazno). Kao to je Levi-Stros primetio (upor. Strukturalna antropologija, str. 340-341):
"Loui je izokrenuo usko istorijsku perspektivu koja je suavala etnoloki horizont, ne doputajui da se uoe strukturalni inioci koji su uvek na delu; on je egzogamiju ve definisao u genetikim kategorijama, naime kao institucionainu shemu koja uraa istim efektima svuda gde postoji, tako da za razumevanje analogija izmeu meusobno udaljenih drutava nije potrebno uputati se u istorijsko-geografska razmatranja. Nekoliko godina kasnije, Loui u prah i pepeo razbija 'matrilinearni kompleks' (1919), pribegavajui metodi koja ga je morala dovesti do dva, za strukturalistu sutinska rezultata. Poriui da svaka naizgled matrilinearna crta mora biti protumaena kao survival ili ostatak 'kompleksa', on je omoguio

79

njeno rastavljanje na pojedine varijable. Potom je, na taj nain osloboenim elementima, bilo mogue raspolagati za izradu tabela permutacija meu razliitim diferencijalnim svojstvima srodnikih sistema (Notes on Hopi Clans). Tako je on na dvapodjednako originalna naina utro put strukturalnim izuavanjima: najpre, u pogledu sistema naziva, a potom u pogledu odnosa tog sistema i sistema stavova. Ovu potonju orijentaciju sledili su i drugi istraivai (Redklif-Braun, 1924; Levi-Stros, 1945). Louiju dugujemo i druga otkria. On je, besumnje prvi, ustanovio bilinearni karakter veeg broja navodno unilinearnih sistema {Primitive Society, 1920; Hopi Kinship, 1929). Dokazao je uticaj naina stanovanja na tip filijacije (1920). Rezervisano ili potovanjem proeto porodino ponaanje razdvojio je od zabrane incesta".

Metodika sumnja ima stimulativno dejstvo, ali sveopti skepticizam najzad gui istraivanje. Nije li to ono to se moe prebaciti tim morfologistikim strujama miljenja? Jer, ako red ne postoji, te ako se stoga mora odustati od formulisanja "zakona", emu uopte etnologija? Loui je, tako, govorio da ako uvia da je svrha sekire da omogui obaranje drveta, ne vidi u emu je svrha umetnosti, religije, braka. Boasova i Louijeva reakcija bila je na mestu, ali je i sama izazvala reakciju: Jer, apsolutno je nemogue s Louijem misliti da je civilizacija "nekoherentna meavina, sainjena od zbrda-zdola nanesenih komadia". Takva bi nas zamisao, na kraju krajeva, odvela u jednu antietnologiju.

VI. - Difuzionisti
Struje miljenja koje se podvode pod naziv diiuzionizma predstavljaju, ba kao i Boasov "nominalizam", naglaenu reakciju na evolucionizam. Linosti koje se svrstavaju u tu metodoloku orijentaciju su se - za razliku od Frobenijusa i hiperdifuzionista 80

uglavnom odvratile od opsenih pokuaja kulturne sistematizacije. Oni nisu teoretiari: hteli bi da podu od injenica koje prate u njihovom katkad neoekivanom razvoju. Najzad, upravo zahvaljujui muzeografskim istraivanjima, obratili su panju na znaaj fenomena kulturnih pozajmica. Dve su grupe istraivaa pre svega radile u tom smislu: u Nemakoj i Austriji, u okviru istorijsko-kulturne kole, te u Sjedinjenim Dravama. Mislimo prvenstveno na istraivanja Frica Grebnera i oca Vilhelma mita, koja stoje u osnovi onoga to je nazvano ciklokulturnom, ili Bekom kolom, a iji je rad imao znatnog odjeka i u Velikoj Britaniji. Neke od difuzionistikih postavki izrazio je ve Tajlor, ali je sutina tog metoda bila izloena u dva lanka objavljena prvih godina XX veka u Zeitschrift fur Etbnologie: jedan je, pod naslovom "Kulturkreise und Kulturschichten in Ozeanien", napisao Greber, a autor drugog, "Kulturkreise und Kulturschichten in Afrika", bio je Ankerman. Ankerman je pre toga ve izuavao geografski razmetaj muzikih instrumenata, a nekoliko godina kasnije skrenuo je panju na znaaj totemizma u Crnoj Africi (1915). No, jo pre Grebnera, koji je definisao prvu promiljenu metodologiju, Frobenijus nije oklevao da - polazei od Racelovih pouka (re je o prvom israivau koji je odluno reagovao na evolucionizam), te prosleujui do kraja ideje starog uitelja - istovetno poreklo pripie dvama tada malo poznatim, ali naizgled sasvim raznorodnim kulturnim celinama: Okeaniji i Crnoj Africi ( Der Ursprung der Afrikanischen Kulturen, 1898; Die Westafrikanische Kulturkreise, u: Peterrnanns Mittelungen, tom 43-44, 1897-1899, kao i Atlas Afrikanus, 1912). Bila je to smela zamisao, jo vie uslonjena fantastinim teorijama o ulicaju koji je navodno izvri81

la "civilizacija Atlantide". No, bilo bi nepravino u Leu Frobenijusu videti samo jednog od onih teorijskih mislilaca koji se odvraaju od stvarnosti da bi nametnuli svoje odvane teze. Naprotiv, on je polazio od stvarnosti, ali ju je tumaio na nedovoljno oprezan nain. Ne moe mu se osporiti zasluga to se prvi nairoko koristio metodom "kulturnih krugova". Tako je u Africi razlikovao pet glavnih Kulturkreisen-, etiopsku, starohamitsku, eritrejsku, pustinjsku i atlantitsku civilizaciju, pri emu su prva dva sloja autohtona, dok su ovi potonji, poreklom iz Azije, Okeanije i Sredozemlja, docnije prekrili staru crnaku osnovu. No, te je sistematizacije sam autor morao da popravi. Nedostajalo im je solidne dokumentacije (nedavno objavljena Baumanova sinteza, koja poiva na vrim osnovama, takoe je sasvim sporna, to znai da je Frobenijus iao daleko ispred svoga vremena. Sinteza moe doi tek posle analize, inae je re o obinim radnim hipotezama koje ne moraju da budu proizvoljne nego se i same zasnivaju na solidnim osnovama). Grebneru, pak, nije nedostajalo ozbiljnosti, pa je moda ak uzimao sebe suvie ozbiljno, poto je esto bio odve dogmatian. Osim ve pomenutog dela, Methode der Ethnologie (Hajdelberg, 1911), navedimo lanak pod naslovom "Etnologija", objavljen u Antropologiji, to jest u 5. tomu Illdela kolekcije "Die Kultur der Gegenwart" (Lajpcig, 1923), kao i knjigu Das Weltbild der Primitiven (Munhen, 1924). Otac mit, organizator Beke kole, ne odstupa od Grebnera ni u jednoj bitnoj ideji. Njegova impozantna aktivnost i otvorenost njegovog istraivanja, koje nije lieno tendencioznih predrasuda (upor. njegove zablude u pogledu pojmova primitivnih naroda, monogamije i monoteizma), te predanost asopisu Anthropos, pribavili su mu status eminentne figure u savremenoj etnologi82

ji. Pomenimo ovde samo njegova dela Vdlker undKulturen (1924, u koautorstvu s V. Kopersom) i Der Ursprung der Gottesidee (delo je poelo da se objavljuje 1912). Njegovi saradnici su dosta radili na terenu, pa emo u tom smislu pomenuti Kopersov rad UnterFeuerland-Indianern (1924) i monografiju oca Puala ebesta o Pigmejima Ekvatorijalne Afrike (Bambuti, die Zwerge vom Kongo), koja se pojavile iste godine. Kada je re o alternativi s kojom je suoen svaki posmatra koji pokuava da protumai slinost izmedu dveju kulturnih injenica - konvergencija ili lilijacija - difuzionisti se uvek odluuju za ovo drugo reenje. Tako odmah uoavama prvu manu tog teorijskog sistema: njegov monolitizam, zahvaljujui kojem su posredni putevi otklonjeni u prilog kulturne zaraze koja se iri kao mrlja ulja, ili kao seme rasuto u irokim geografskim razmerama. Besumnje, takvo stanovite se moe delimino objasniti injenicom da je difuzionizam roen kao reakcija na krajnosti evolucionizma, a poznato nam je da je reakcija uvek burnija od podsticaja na koji odgovara. No, difuzionizam je i sam zapao u oprena preterivanja. Prosleujui znaenje pojmova do krajnjih granica, zapada se u ekstremni shematizam: istraiva dolazi u iskuenje da sve svede na sve malobrojnija arita disperzije, pa najzad i na jedan jedini centar iz kojeg se ire inovacije. Takvo je stanovite britanskog hiperdifuzionizma, ali Grebner preuzima ideje Frobenijusa i ne zapada u abuzivne rekonstrukcije. Medutim, on deli predrasudu Eliot-Smita o tehnikoj nesposobnosti oveka: siromatvo imaginacije Ijudskog bia, kau, sveopta je injenica kojom se moe protumaiti katkad iznenaujue irenje tehnikih inovacija. Tako predstavljena, ova teza je oigledno netana: bolje je bilo istai sterilizatorski efekat koji 83

duh invencije trpi pritisnut teinom tenji za imitiranjem i konformizmom, te naglasak staviti na onu monu konicu koju svakoj inovaciji, materijalnoj ili kakvoj drugoj, namee pritisak tradicije i prilagoavanje svakog oveka uvreenim pravilima i stilu ivota grupe. To su inioci kojima se moe rastumaiti sporost ritma tehnikog napretka, ali oni zacelo ne bi mogli objasniti tobonji primat difuzije. S druge strane, Grebner - a posle njega i mit - ne umiu manama metoda koji je razoblien kod Frobenijusa: oni ne samo to ne ekaju da etnografska istraivanja omogue sastavljanje tehnikog inventara raznih drutava, nego iscrtavaju precizan plan u koji nastoje da smeste razliite kulturne motive. Tako je razraena neka vrsta rukovodeeg plana kojem je cilj da - pre nego to su one u dovoljnoj meri prouene - protumai beskrajnu raznovrsnost civilizacija. Difuzioniste odlikuje ta totalitarna volja da se u jednom teorijskom sistemu izraze kuiturne nejednakosti, ali se ona ne pronalazi kod drugih autora koji su, medutim, isticali prvenstveni znaaj istorije: na primer, Riverz u Velikoj Britaniji, ili Boas u Sjedinjenim Dravama. Tako e klasifikacije koje je Grebner prvobitno sainio na osnovu injenica prikupljenih u Okeaniji preuzeti i generalizovati otac mit. Grebner je razlikovao sledeeih est ciklusa: primitivan ili tasmanijski, bumeranki ili staroaustralijski, totemski, dvoklasni ili ciklus maski, luni ili melaneanski i, najzad, polineanski. To su ciklusi koje je otac mit kasnije zakomplikovao, ukljuujui dokumentaciju o Pigmejima i novu karakterizaciju, na osnovu sociolokih a ne vie tehnolokih elemenata. Ali, nije mogue vrstu graevinu podii na krhkim temeljima: etnografski inventar (koji je ak i danas daleko od toga da bude upotpunjen) mora prethoditi grupisanju injenica. 84

Paralele u koje su se difuzionisti uputali esto izgledaju odve smele, poto u meuodnose oni dovode injenice koje su razdvojene vrlo dugim vremenskim razdobljima, ili su jedne od drugih prostorno veoma udaljene. U stvari, shodno jednom od glavnih principa ove kole, takve prepreke smatraju se sasvim drugorazrednim, pa ak i beznaajnim. Suoeni sa slinou koja je dokazana na pouzdan nain, a ne uzimajui u obzir hipotezu o konvergenciji, oni e u prvi plan istai mogunost filijacije, ne vodei rauna o istorijskim ili geografskim dimenzijama. Besumnje, treba biti krajnje oprezan, pa ne prihvatiti bez skepse, na primer, hipotezu po kojoj izmeu Melaneana i drevnih Peruanaca postoji veza samo na osnovu injenice da i jedni i drugi koriste Panovu frulu. To je hipoteza koju je izneo fon Hornbotel, Grebnerov i mitov uenik, dobar muzikolog, a prihvatio ju je, zaudo, i tako oprezan duh kao to je Loui. No, re je najverovatnije o jednoj od najmanje spornih taaka pomenutog metoda, koju ipak jo odbijaju da prihvate neki uzdraniji umovi. Meutim, argumenti izvedeni iz naporedog postojanja dveju ili vie injenica na istorijskoj ili geografskoj razdaljini moraju ostati od drugorazrednog znaaja. S jedne strane, postoje sluajevi izvanredne postojanosti tehnologije i ukoenosti tradicije, a s druge, pak, kruenje ideja i predmeta zapoelo je ve u paleolitu. Ako je tano da su osnovne crte difuzionistikog metoda inaugurisali Frobenijus i Grebner, ostaje ipak da su meusobno izolovani istraivai naslutili njegovu plodnost, 1 kao i da se, s druge strane, takoe u Sje' Na primer, u Sjedinjenim Dravama, J. Mooney u lanku "The Ghost Dance Rdigion", /iur. Atneric. Ethn., Ann. Rep., XIX, 1898.

85

dinjenim Dravama, na osnovu analize fenomena kulturnog kontakta i uticaja razvio itav jedan idejni pokret, koji se od nemako-austrijske kole razlikuje utoliko to je istraivanje vrlo brzo poprimilo kvantitativne oblike. Ta metodika izraunjavanja izraavala su neosporno hvale vrednu elju za naunom strogou, ali njihovi autori moda nisu shvatili da poev od odreene granice valjanost ifriranja postaje iluzorna. Poreenje redova veliina postaje tada znaajnije od preciznih statistikih iskaza. Pojmom difuzije sluio se naroito Visler. Dodajmo da je i on poao od muzikologije. U svome delu, koje je zapoeo pre Prvog svetskog rata ("Influence of the Horse in the Development of Plains Culture", Amer. Anthrop., XVI, 1914), on definie bitne pojmove kulturne zone ( a g e a r e a , teko prevodiv izraz koji upuuje na proces prostorne disperzije povezane s trajanjem: to je neka kulturna tema rairenije, utoliko je starija). On produbljuje pojam kulture i, poput Redklif-Brauna, ve koristi izraz pattern. Taj metod Visler primenjuje na izuavanje kulturnih zona Severne Amerike (The American Indians, 1920; The Relation ofNaturetoMan in Aboriginal America, 1926). Svoje teorijske poglede izloio je u vie lanaka, kao i u knjizi Man andCulture, 1923. U isto doba su i drugi istraivai podvlaili znaaj fenomena pozajmica: Radin, ve 1914. godine, a naroito L. Spajer, ije istraivanje - s analizom formi i procesa disperzije jednog obreda amerikih Indijanaca - na izvanredan nain ilustruje kvantitativnu metodu karakteristinu za emeriki difuzionizam ("The Sun Dance of the Plains Indians", Amer. Mus. ofNat. Hist., Njujork, 1921). Doprinos difuzioniznma razumevanju formiranja kultura je u stvari znaajniji nego to bi se moglo pomisliti ako bi se ostalo na izvesnim preterivanjima ili 86

pogrekama. Oslanjajui se na udesnu erudiciju kojom je umeo da vlada, Grebner je etnolokoj metodi dao trajan peat. Proces difuzije koji je video na delu u formiranju kulturnih kompleksa nije bio shvaen kao gruba prethodna skica za istraivanje. Uprkos nepravinim kritikama koje su zanemarile itav jedan deo njegovog dela, Grebner je jasno ukazao na razne modalitete koje fenomen kontakta moe poprimiti. Pozajmica nam je prikazana kao pravi prevrtljivac podloan izobliujuim metamorfozama, pod kojima se, meutim, uvek iznova pronalazi originalno jezgro. Tako je difuzija u stanju da se povinuje mnogostrukim prilagoavanjima sredini na koju deluje; pozajmica moe da preobrazi, izoblii, ispremeta, prenaglasi ovaj ili onaj element pozajmljenog dokumenta, da ga premesti na simboliki plan, da uzme formalni okvir i popuni ga razliitim sadrajem, ili pak da uzme odreeni element i zaodene ga u novu formu. Tako se Grebnerova misao pokazuje kao nijansirana, razuena, gipkija od mitove, iji je doprinos moda manje zanimljiv. Napomenimo ovde da, poev od svojih prvih radova, mit ne uspeva da se oslobodi predrasuda koje izviru iz njegovog obrazovanja: etnologija kod njega ostaje potinjena primatu teologije. I to ne samo zato to se mit trudi da monogamiju opravda starim precedentima, ili to tvrdoglavo nastoji da svuda nae ideju monoteizma, prikrivenu ispod slojeva koje prikazuje kao sekundarne, nego i stoga to je on latentno neprijateljski raspoloen prema samom principu evolucije. S druge strane, kada ocrtava sheme koje, po njemu, polaze od poljoprivrede - kao enskog izuma koji je podrazumevao matrilinearno raunjanje srodstva da bi, kroz brojne posredne etape (kao to je matrilokalno stanovanje) doveo do modernih oblika srodstva - on zapada u 87

greke do kojih dovode metodi njegovih evolucionistikih protivnika. U tom smislu, jedina razlika u odnosu na evolucioniste je, otad, isticanje pluralnosti evolutivnih linija namesto jednolinijskog modela. Ali, re je o istom dogmatizmu i apriorizmu.
Najzad, i sam pojam Kulturkreise je sporan, i to ne zato to je iri od svih arbitrarno usvojenih kriterijuma - etnikog tipa, jezika ili religije - ve stoga to, u lepezi veoma brojnih i raznovrsnih kulturnih elemenata, bira izvesna svojstva koja bivaju uzdignuta u status osnovnih karakteristika, to je neto sasvim razliito ako se ne iznesu razlozi koji bi mogli da opravdaju takav izbor. tavie, na taj nain definisana kulturna konstelacija smatra se trajnom, a da nije mogue rasvetliti funkcionalni odnos koji bi razne komponente morale da odravaju meu sobom. Sve u svemu, re je o spornoj polaznoj taki, zasnovanoj na krhkim kriterijumima, koja stoji u osnovi jednog opsenog napora serijalizacije kulturnih injenica. Druge tekoe javljaju se kada te prethodno utvrene okvire treba primeniti na razliite kulturne celine: autori se meusobno razlikuju u pogledu broja ciklusa, njihove geografske rasprostranjenosti, pa ak i konstitutivnih svojstava. Uostalom, pojmove ciklusa i krugova moda nije mogue slojevito rasporediti, mada se smatraju ekvivalentnim: ciklus je kulturni tip, drutvena vrsta, ako tako moe da se kae, koja obuhvata karakteristinu konstelaciju; krugovi ili zone rezultiraju iz geografske projekcije ciklusa, sa svim ublaavanjima koja donose istorijske sluajnosti i uslovi sredine, kao i pojave taloenja ili ukrtanja koje se javljaju zahvaljujui etnikim meanjima: u susretu sa stvarnou, ciklus se moe preobraavati na bezbroj naina. Taj napor da se unese reda u polimorfnu stvarnost imao je u etnologiji znatnog odjeka. or Montandon, frankofonski vajcarski antropolog, predavao je na Antropolokoj koli u Parizu; no, taj autor spada u savremenu etnologiju, pa e njegovo delo biti analizirano u tom okviru. Zabeleimo ipak da je Montandon, koji se rano zainteresovao za tehnologiju, Grebnerove teorije primenio na tumaenje etnografskih injenica ve 1919. godine (upor. Genealogija muzikih instrumenata i civiliza-

cijski ciklusi, eneva, 1919). Njegova teorija oleogeneze bie formulisana tek 1928. godine. Sistematizatorski duh difuzionista dostie vrhunac u originalnim teorijama koje su zastupala dvojica britanskih autora, V. D. Peri, koji je 1918. godine izradio jedan potovanja dostojan pregled, pod naslovom The Megalithic Culture oflndonesia, te njegov uitelj Eliot-Smit: u oba sluaja re je o spekualcijama koje se granie s apsurdom, a koje su Grebneru i mitu posve tue. Od te male kole "hiperdifuzionista" treba jasno razdvojiti snaan duh Riverza, koga osim toga nije pravilno definisati samo kao difuzionistu: njegovo delo prevazilazi taj okvir i zasluuje da bude izueno samo za sebe. EliotSmit, strunjak za fiziku antropologiju, naiao je, poput Perija, na izvestan odjek u irokoj javnosti, ali preterivanja obojice spadaju vie u fikciju negoli u nauku. Dovoljno je podsetiti na teze izloene u Perijevim delima The Children of the Sun (1923) i Gods andMen (1927), kao i na knjige Eliot-Smita In the Beginning i The Origin of Civilization. Po miljenju hiperdifuzionista, posle perioda divljatva u toku kojeg su ljudi bili skupljai, civilizacija je roena u Egiptu, zahvaljujui sticaju povoljnih okolnosti; otuda se ona zrakasto proirila ostatkom sveta; nesposobni za inicijative ili inovacije, ljudi su imitirali egipatska ostvarenja, koja su do njih dospevala pre svega morskim putevima; proces "degeneracije" je tu najbitniji jer su - poev od tog zlatnog doba civilizacije na obalama Nila kulture degradirale. Skoro svi elementi te spekulacije su netani. Jedina etnoloka vrednost pomenute teorije je u tome to postavlja problem lomnosti naunog duha, pokazujui na planu metode kako jedna fiksna ideja moe zatomiti svako kritiko oseanje.

VII. - Poeci funkcionalizma

Sigurno je da Malinovski nije prvi formulisao dva sredinja pojma u funkcionalistikom tumaenju drutvenih injenica - meuodnos i funkcija - jer se oni javljaju u analizama Dirkema, Boasa, Turnvolda, Redklif-Brauna. Ali, Malinovski ih je postavio u temeIje metoda koji je smatrao novim. Osim toga, on je ta-

88

kvo stanovite zauzimao postepeno. "Poev od 1915. godine", pie Pol Mersije (str. 134), "on sasvim jasno izraava teme koje e razviti i sistematizovati kasnije", u svom lanku "Kultura", objavljenom 1931- godine u Encyclopaedia of the Social Sciences. Ovde nam, dakle, preostaje samo da izdvojimo poetke funkcionalizma, jer je sigurno da su glavne njegove teme prisutne ve u prvim terenskim radovima koje je autor obavljao poevod 1915. godine. Bronislav Malinovski je roen kao austrijski podanik, u jednoj staroj poljskoj porodici. Nastanjen s majkom u Londonu, poto je rano ostao bez oca, u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata biva poslat u Australiju. U prvi mah interniran kao "podanik neprijateljske zemlje", uspeva da ubedi australijske vlasti da mu povere antropoloka istraivanja na teritorijama koje su one kontrolisale na Novoj Gvineji, tada praktino nepoznatoj. Tako je mogao u toku vie godina da radi na jednom izuzetno bogatom terenu (najpre na Novoj Gvineji, a potom na oblinjim Trobrijandskim ostrvima). Vrativi se u Evropu, zapoeo je da tee jednu nekonformistiku univerzitetsku karijeru. Kljuna ideja Malinovskog jeste da se svaki konstitutivni element nekog kulturnog kompleksa objanjava sadanjom ulogom, to jest funkcijom, koju on ima u okviru te celine; mora, dakle, biti mogue svaku kulturu objasniti u sinhronijskoj perspektivi, samo na osnovu analize podataka koji se odnose na njeno savremeno stanje. Izvesno je da se takvo stanovite, u toj meri kategorino, moe razumeti samo ako se - uprkos samoj toj teoriji - smesti u odreeni istorijski kontekst: re je o reakciji na besumnje prekomeran znaaj koji evolucionizam pridaje pojmu survivala: No, zapaemo u opreno preterivanje ako 90

poreknemo bilo kakav znaaj analize, ili ak identifikacije survivala u okviru grupe. Malinovski je sam izrazio glavni princip svog postupka: "U svakom tipu civilizacije, svaki obiaj, svaki materijalni predmet, svaka ideja i svako verovanje obavljaju odredenu vitalnu funkciju (some vital fonction), imaju da ispune odredeni zadatak, predstavljaju nezamenljiv deo jedne organske celine (working whole)". Dakle, svaki element celine, od nje neodvojiv, uzajamno povezan s drugim delovima, obavlja specifian posao; svaka ustanova odgovara jednoj tano odreenoj potrebi drutvenog organizma. To je princip primenjen u razliitim autorovim delima, koja su rezultat i plod generalizacije terenskih istraivanja u Zapadnoj Melaneziji. Glavna dela Malinovskog su sledea: Argonauts of the Western Pacific (1922), Crime and Custom in Savage Society (1926) - najuoptenije govorei, ogled koji najavljuje etnoloka istraivanja obiajnog prava - kao i dve nove i smele knjige koje se, u jednom jo prilino stidljivom vremenu, najzad odvauju da se dotaknu etnologije seksualnosti: Sex and Repression in Savage Society (1927) i, posle niza lanaka na istu temu (na primer, "The Anthropological Study of Sex", Verhandlungen des... Kongresses fiir Sexualforschung, Berlin, 1928), njegova sinteza iz 1929. godine pod naslovom The Sexual Life of Savages in North-Western Melanesia. Jedna od najveih zasluga Malinovskog bila je u tome to se problemima seksualnosti bavio na objektivan i produbljen nain. U tom tekom podruju, on je bio izvanredan prethodnik, uputajui se u jednu dotad zabranjenu oblast. Uostalom, u Londonu je uspostavio trajne veze s prvim velikim seksologom, Hejvelokom Elisom. Nipoto ne treba zaboraviti taj znaajan i pionirski aspekt njegovog

bogatog i sloenog dela. S druge strane, Malinovski je ukazao na znaaj psihoanalitikih metoda, ne prihvatajui ipak slepo celokupno Frojdovo uenje. Naprotiv, on je na terenu iskuao nekoliko temeljnih psihoanalitikih teorija. Njegov najznaajniji rad u tom pogledu ticao se tumaenja Edipovog kompleksa, kojim je izazvao razliite nesporazume, pa protivnici psihoanalize i danas ponekad smelo tvrde da su Malinovskijeva zapaanja opovrgla valjanost Frojdovih postavki. Nasuprot tome, kao to je sam Malinovski pokazao, frojdovski mehanizmi pronaeni su i na sjajan nain potvreni: matrilinearna drutva izokreu relaciju izmeu odnosa moi i afektivnih odnosa koji dete povezuju s roditeljima. Naime, u drutvima koja je Frojd izuavao, dete ustaje protiv autoriteta koji simbolizuje otac, pa afektivni odnos uspostavlja s majkom. Po Malinovskom, pak, matrilinearna melaneanska drutva najee ne znaju za fizioloku funkciju oca u prokreaciji i, u svakom pogledu, dete potinjavaju majinom bratu, to znai da se odnos autoriteta uspostavlja s ujakom, a ne sa ocem, s kojim, nasuprot tome, dete ima srdaan odnos. U takvim okonostima, incest-tabui se uspostavljaju s obzirom na sestru, a ne majku. Malinovski je mogao da produbi svoja psihoanalitika istraivanja te ak i da ckicira novi metod tumaenja arhainih drutvenih injenica, ali ga je od toga odvratio netrpeljiv stav veeg broja psihoanalitiara koji su se - poput Ernsta Donsa - slepi za stvarno stanje stvari drali onoga to su smatrali striktnom frojdovskom ortodoksijom. Drugi znaajan doprinos Malinovskog tie se metodologije istraivanja. On je naglasak stavljao na potrebu da se drutva izuavaju iznutra, te da ih se sagledava s take gledanja njihovih itelja. Osnovni principi tog postupka su sledei: 92

- Istraiva se mora u najveoj moguoj meri ukljuiti u drutvo koje ispituje. Zaboravljajui svoje obrazovanje, koje preti da iskrivi njegovu procenu injenica, prevazilazei sopstvene kategorije miljenja, on e izuavanju dotine grupe prii bez ikakve predrasude, uvajui se da donosi vrednosne sudove. Mora stanovati s grupom, mora do maksimuma usvojiti njene navike, pokuati da bude potpuno prihvaen, nauivi jezik i ivei svakodnevnim ivotom tih ljudi. Istraivanje vie nije hladno seciranje drutvenoig tkiva, ve doivljeno uee: to je teorija o "posmatranju s uestvovanjem". - Istraivanje obuhvata tri vrste saznanja. Pojmiti stvarnost nije ni jednostavno ni jednoznano, jer ona je sloena: najpre, postoji nivo teorijskog, zvaninog obiaja, onakvog kakav je istaknut u tradiciji; potom, nivo stvarne prakse, onakve kakva se izraava u konkretnom ponaanju; najzad, nivo samotumaenja sopstvenogobiaja koji daju lanovi grupe. - Sredstva kojima e istraiva pribei su raznovrsna. Najpre e pokuati da postavi optu, funkcionalistiku shemu po kojoj je izgraena arhitektura grupe. Potom e prikupiti potpunu etnografsku dokumentaciju, nagomilavajui "proivljene istorije", oblike ponaanja koji su provereni u svakodnevnom ivotu. Ako je mogue, napisae detaljnu hroniku ivota grupe, onakvu kakva se ispoljava iz dana u dan. Pojedina drutvena injenica bie mnogo bolje shvaena kroz stvarno, dramatizovano ponaanje negoli kroz posrednu teorijsku informaciju.

Malinovski je, dakle, nastojao da stvarnost dohvati iz to je mogue vee blizine. Iako nije pokuavao da prikupljene injenice statistiki obrauje, ukazao je na znaaj kvantitativnog istraivanja. Ali, Malinovski se nije ni sam u potpunosti pridravao ove teorije o posmatranju s neposrednim uestvovanjem. U obavljanju svoga posla ispoljavao je vrline i mane svog nekonformistikog karaktera. Taj nekonformistiki stav zadrao je ak i u svom ivotu medu Melaneanima - to je u osnovi opreno naelima posmatranja s neposrednim uestvovanjem. Sam je priznao da, "budui da su dobro znali da u

94 svuda gurati nos, ak i tamo gde dobro vaspitan urodenik ne bi ni pomislio da se na silu upetlja, najzad su poeli da me smatraju delom svoga ivota, poput nuna zla". Ovde smo suoeni s jednim drugaijim nainom istraivaevog uplitanja u grupu: posmatrau koji neposredno uestvuje u njenom ivotu cilj je da uroenici zaborave da je on stranac - on je ravan ostalima. Meutim, Malinovski ovde preuzima jednu drugu ulogu: on sebe ne moe zaboraviti niti biti ravan ostalima zato to ne okleva da deluje "nasilno". Jer, upravo zato to, ako moe nekanjeno raditi neto to se drugima ne bi tolerisalo, znai da su mu dodeljeni poseban status i uloga: grupa ga je, dakako, prihvatila, ali mu je pripisala naroit poloaj, poloaj marginalca, osobenjaka, u krajnjem sluaju ludaka. Nema etnologa koji marljivo radi na terenu a da mu nije poznat taj specifian poloaj koji mu je dodeljen. To nije posmatranje s uestvovanjem (pa je etnolog tada jo manje onaj participant observer koga smo opisali): grupa ga prihvata, priznaje, dodeIjuje mu neuobiajenu ulogu, pa i sama posmatra njegove postupke sa simpatijom. Dve najizrazitije praznine tiu se odsustva naklonosti Malinovskog prema tehnologiji i istoriji. Meutim, on je bio savreno svestan znaaja kako prirodne sredine tako i tehnikog aparata kojim grupa raspolae. Uostalom, funkcionalistiki metod poiva na postulatu meduuslovljenosti pojedinih pojava, budui da su svi inioci povezani jedni s dmgima. Stoga se dmtvenom organizacijom Malinovski bavio radije negoli materijalnom vie zbog nedostatka vremena i zahvaljujui linoj naklonosti. Ozbiljnija je dmga praznina, poto izgleda da je namemo ostavljena. Oigledno je da je u logici funkcionalistikog sistema bilo da minimizira znaaj istorijskih rekon-

strukcija, budui da celokupna dmtvena mehanika mora svoje opravdanje nai u sinhronizmu. Ali, Malinovski je u tom pogledu zauzeo odve kategoriko stanovite. Tako je, sasvim pogreno, poricao znaaj i znaenje survivala (koji su protivreili njegovoj tezi, poto pojam survivala nuno vodi priznanju da jedna institucija moe nadiveti svoju dmtvenu funkciju i ostati kao neka vrsta skeleta, kolekcionarske retkosti liene prakline koristi). Malinovski je tvrdio da taj pojam iezava kada posmatra produbi svoje poznavanje odreenog dmtva. Taj prezir prema istorijskim injenicama navodi Malinovskog na tvrdnju da svaki dmtveni sistem, funkcioniui kao koherentna celina, ima egzemplarnu vrednost, te da se samo na osnovu njegove egzegeze mogu pronai opti "zakoni" koji vae vanvremeno. Ne bi bilo sasvim netano pod tim podrazumevati da su u okviru svakog dmtva na delu univerzalne konstante, ali ih je mogue identifikovati samo zahvaljujui brojnim pozivanjima na druge kulturne sisteme. No, teoretiaru funkcionalizma to nije ni na kraj pameti, pa se izlae prigovorima koji su u tom pogledu bili upueni njegovom delu: "Tu se - kao element pomenutog shvatanja koji nagriza i smanjuje domaaj napomena ija su nam ivost i bogatstvo inae poznati - stalno javlja ideja da empirijsko posmatranje bilo kog dmtva omoguuje da se dode do univerzalnih motivacija".2

C. Levi-Strauss, Anthropologie structurale, naved. delo, str. 19.

2

95

VIII. - Od psihoanalize do etnologije: Frojdovo uenje

Uprkos preterivanjima i pogrekama, Frojdovo delo izgradilo je jedan od bitnih elemenata koji su, ispod privida, omoguili saznanje o stvarnom oveku. Frojd je, kao kliniar sviknut da posmatra oveka, dospevi u fazu izvesne misaone zrelosti poeo da zakljuuje s pojedinca na vrstu. Postupajui na taj nain, nije iskovao nova analitika oruda koja bi mogla da rade na nivou grupe i nije razradio kolektivnu psihologiju (kao to postoji socijalna psihologija, ili danas socijalna psihijatrija - koja, uostalom, ostaje vrlo bliska psihoanalitikim injenicama). Drugaije reeno, u svom smelom pokuaju objanjenja drutvenog oveka, Frojd nije predloio nikakvu socioanalizu koja bi, u pogledu izuavanja grupe, bila nalik onome to je psihoanaliza kada je re o pojedincu. Njegov je postupak, na alost, bio sasvim drugaiji: na ljudski rod kao bie naprosto je primenio rezultate do kojih je doao posmatrajui individualnu linost. To njegovo novo istraivanje nije ni problemski zanimljivo, niti prua metodologiju koja omoguuje demistifikovano izuavanje oveka u drutvu: ono nije psihoanaliza grupe. U drugom delu svoga ivota Frojd je hteo da, zakljuujui s individualnog na drutveno bie, prui psihoanalitiko objanjenje kulturne istorije. Svoje dokazivanje sproveo je izmeu 1910. i 1940. godine, na temelju starih etnolokih dokumenata koji su izneseni jo u radovima prvih evolucionistikih klasika, pa su velikim delom bili zastareli. Moda se previe uzdajui u svoj genij, Frojd nije hteo da - prihvatajui kritiku, ili pribavljajui tanija obavetenja - ispravlja svoje zablude. Njegova najvea pogreka 96

bila je to nije shvatio da je grupa neto drugo doli zbir svojih sastavnih delova, te da se utoliko pre udes ljudskog roda, uzet u celini, ne moe posmatrati u kategorijama individualne psihologije. Citav taj deo njegovog rada je prilino zastareo, to ne znai da ga nije zanimljivo upoznati. Ovde nam nije zadatak da prikaemo to delo zacelo, najznaajnije u svim drutvenim naukama. Ukazaemo na samo nekoliko njegovih taaka. Jedan deo manjkavosti Frojdovog dela moe se verovatno objasniti injenicom da je on bio lekar. Istaknuto je ve da za kliniara postoji samo individualna patologija. Frojd je pokazivao tenju da ljudsko drutvo posmatra kao entitet, kao bie obdareno seanjem i oseajnou - dakle, kao jedan od sluajeva koje svakodnevno ispituje. Oigledno je da je psihoanaliza roena iz tumaenja individualnih sluajeva, pre svega neuroze koju je kod svoje pacijentkinje ustanovio jedan lekar s kojim je Frojd saraivao. Pretpostaviemo da su glavne tekovine klasine psihoanalize poznate, pa emo ovde samo podsetiti na bitne aspekte primene analitikog metoda - ne na pojedinca, nego na drutvo posmatrano kao pojedinac. Frojdov pokuaj tumaenja razvoja oveanstva na osnovu doprinosa psihoanalize sadran je u pet njegovih dela: Totem i tabu (1913), Psihologija grupe i analiza sopstva (1921), Budunost jedne iluzije (1928), Nelagodnost u kulturi (1929), Mojsije i monoteizam (1939). Frejzer je bio glavni izvor etnoloke misli Sigmunda Frojda, koji je dugo posle objavljivanja Totemizma i egzogamije (1910) razmiljao nad tom knjigom. O etnologiji se osniva psihoanalize obavestio u toku prvih godina XX veka, a tada su glavne take oslonca u tom pogledu pruali veliki klasici evolucionizma. Frojd je bezrezervno prihvatio 97

njihove temeljne postulate, mada je, s druge strane, pretrpeo znatan uticaj ideja nekolicine neevolucionistikih etnologa, naroito Robertsona Smita. U osnovi tog opsenog misaonog napora da se psihoanalitiki objasne ljudsko drutvo i njegova istorija stoje tri para principa:
- Najpre, dva biloka "zakona": nasleivanje steenih svojstava (bez ega se uruava celokupna Frojdova graevina, lo je injenica na koju se moda nije dovoljno ukazivalo) i Hekelov zakon, po kojem ontogeneza ponavlja filogenezu (istorija individualnog bia prolazi kroz iste faze kroz koje i istorija vrste). - Potom, dva psiholoka postulata: nagonski podsticaji stoje u osnovi svih ovekovih motivacija (socijalizovanog oveka i dalje pohrau vitalni nagoni, a posledica delovanja kulture jeste upravo u tome to te spontane tenje pripitomljuje, kontrolie i prilagoava potrebama ivota u drutvu). Medu tim nagonima sredinju funkciju ima libido, to jest seksualna elja. Poto je dugo pokuavao da ga predstavi kao jedinog pokretaa, Frojd je libidu uvek dodeljivao privilegovano mesto; to je, uostalom, bio razlog njegovog raskida s Jungom i Adlerom. Ostali podsticaji, ije je postojanje kasno priznao (nagon za ivotom i smru), ostaju podreeni libidu. - Najzad, dva etnoloka i socioloka postulata: oveanstvo je kolektivno bie koje ima sopstvenu egzistenciju i moe se posmatrati kao individualno bie (obredi, obiaji i ustanove drutvenog bia odgovaraju neurozama, potiskivanjima i kompleksima pojedinanog oveka). Pojava koja je u primitivnim drutvima - u hronolokom smislu rei - svesna, u savremenim drutvima, bila ona arhaina ili ne, postaje nesvesna (drugim reima, oseanja koja su prvobitna drutva neko jasno ispoljavala danas su u psihikom ivotu modernog oveka potisnuta).

pojedinac. Naime, Frojd je ljudsku vrstu izjednaavao s pojedinanim ljudskim biem koje, u razliitim uzrastima, prolazi odreenim razvojnim putem: u detinjstvu je to bie pretrpelo izvesne traume (na primer, ubistvo oca), koje je u odraslom dobu potisnulo; dananji je ovek odrasla osoba koja u sebi nosi sve oiljke istorijskog udesa koji je oveanstvo proivelo za svoga detinjstva. Sredinji Frojdov postulat podrazumevae poistoveivanje primitivnih drutava s ovekovim detinjstvom. Arhaizam vaspostavlja u isti mah detinjstvo vrste i pojedinca. Preostalo je jo samo da se identifikuje taj udes: upravo na tom mestu se upliu veliki klasici etnologije koji su Frojdu oigledno pribavili itav niz podataka, naizgled skrojenih po meri analitikog tumaenja. Moe se postaviti pitanje ta bi se zbilo da osniva psihoanalize nije na raspolaganju imao velike evolucionistike rekonstrukcije, da su, na primer, Boasova skeptika i relativistika gledita bila nairoko prihvaena u Evropi s poetka XX veka, ili pak da su difuzionisti prethodili evolucionistima. Nema sumnje da bi u tom sluaju psihoanalitika teorija kulturne istorije pretrpela udarac. Prema tome, velianstvene rekonstrukcije evolucionista Frojd je preuzeo i reinterpretirao s obzirom na podatke do kojih je doao na nivou psihoanalize pojedinaca. Glavne linije tog koherentnog pokuaja objanjenja drutvenog oveka su sledee: sredinji motiv poiva u "iskonskom" dogaaju, istorijskog reda, koji se zbio u primitivnim hordama okupljenim pod autoritetom oca, posednika monopola nad enama u grupi. Pobunjeni protiv autoriteta oca, sinovi su ga ubili. Otad oveanstvo ivi opsednuto tim ubistvom, potisnutim ali aktualizovanim u totemskim obredima. Posle zaevica koje su usledile oceubistvu, 99

U navedenim premisama, a naroito u poslednjoj, jasno se razaznaje onaj Frojdov nepokolebljivi metod koji se sastojao u pomeranju zakljuaka s pojedinca na vrstu - pri emu se i vrsta posmatra kao 98

sklopljen je sporazum kojim su disciplinovani ovekovi nagoni i uspostavljen red: tu je poetak organizovane kontrole. Otuda potiu glavna pravila koja su nametnuta svima: zabrana incesta i egzogamija. Ubijeni otac oivljuje u simbolici totema, koga je zabranjeno ubijati i jesti, osim u sluajevima ceremonijalne priesti (upravo u tim izuzetnim postupcima, zahvaljujui ritualizovanim periodinim komemoracijama, ovek uva uspomenu na pomenuti dogadaj). Frojd na grupu primenjuje ono to vai u individualnoj psihologiji: "tabuima", koji predstavljaju svesno disciplinovanje poteklo iz promiljene elje a ne spontanih tenji, cilj je da kontroliu najskrivenije ovekove elje. Ali, te elje nikad nisu jednoznane: ovek neto hoe i, u isti mah, nee. Obredi su odraz te temeljne ambivalencije: tako, kada je re o pogrebnom obredu, suprunik eli smrt branog druga (i u isti mah ga oplakuje), pa sebe kanjava zabranama u vreme alosti (moglo bi se rei da na taj nain on sebe titi). Tako e biti i sa svim ostalim nagonskim porivima, redom dvosmislenim, koji su izazvali odredene istorijske dogadaje, a ovi e (upravo u toj tobonjoj istorinosti poiva glavna pukotina tog teorijskog sistema) biti u isti mah komemorisani i kontrolisani, pri emu komemoracija i simbolika olakavaju kontrolu. Ambivalentnost elja izaziva psihiku uneravnoteenost poto ovek u isti mah pristaje uz svoju elju i stidi je se. Stoga su zabrane i obredi kroz koje se sprovodi kontrola zapravo sigurnosni mehanizmi kadri da ponovo uspostave pomenutu ravnoteu. Tako je Frojd dodelio etnologiji poseban znaaj, ali s razloga koji su u najmanju ruku diskutabilni. Pored otkria nesvesnog, njegova najvea zasluga je, besumnje, u injenici da je ukazao na znaaj libida u ljudskim odnosima. No, njegova najvea pogreka je u 100

tome to je sve usredsredio oko tog pola i sve drutvene injenice tumaio s obzirom na taj jedini nagon. U tome ima prave opsednutosti, za koju bi se moglo rei - ne pokazujui pri tom nepotovanje spram uiteljeve misli - da je posluila kao opravdanje psihoanalize. Nigde se taj "erotropizam" ne ispoljava jasnije negoU u Psihologiji grupe i analiza sopstva. Frojd tu posebno analizira principe koji upravljaju funkcionisanjem dvaju drutava obrazovanih na osnovu afiniteta drugaijih negoli je srodstvo: re je o crkvi i vojsci. Sve odnose on svodi na libido, ali kako ne moe a da ne susretne i drugaije sile socijalizacije (hijerarhijska stratifikacija, medusobna pomo, itd.), prinuen je da predloi nov pojam koji kao da sam sebe porie, naime "deseksualizovani libido". Na primer, oseanje mukog prijateljstva bilo bi u stvari izraz pomerene inhibirane seksualne elje i sublimirane ljubavi. Meutim, Frojd je na nov nain analizirao mehanizme koji poivaju u osnovi drutvene kohezije; ukazao je na znaaj koji u izgradnji odnosa izmeu grupe i njenih lanova imaju pojmovi kao to su "ambivalencija" i "identifikacija". No, celokupan taj zavodljiv napor, uprkos grekama u nainu tumaenja, izlazi iz podruja etnologije. Morali smo ipak na nj podsetiti da bismo bolje situirali poslednji Frojdov doprinos u antropologiji, naime njegovo tumaenje religijskih pojava. Ta teorije o religiji izloena je u knjizi nimalo dvosmislenog naslova, Budunost jedne iluzije. Religija je, navodno, sredstvo za odravanje drutvene kohezije i, u isti mah, tehnika koja je u stanju da utei oveka zabrinutog nad svojom nemoi pred prirodnim silama. Pribegavajui izrazima koji nisu Frojdovi, moglo bi se rei da religija obavlja dvostruku funkciju: ona je u isti mah lek i euforistik. To je lek koji, svojim posve stvarnim svojstvima, u telo grupe ubrizgava objedinju101

jui princip koji je u stanju da poniti dejstvo centriiugalnih sila: kohezija grupe biva cementirana zajednikom verom, a institucionalni aparat uvren i ovekoveen. S druge strane, religija je najjai euforistik, bez stvarnih terapijskih efekata, pa se Frojd zato slui izrazom "iluzija", to je neka vrsta erzaca za marksistiko shvatanje religije kao "opijuma". Religija omoguuje oveku da nadvlada svoje strahove u susretu s prirodnim silama. Kardiner i Preble su nedavno pisli:
"Personalizujui te sile [sile prirode], preobraavajui ih u specifine entitete, kao to su bogovi, ovek pribavlja tehniku koja mu omoguuje da se s tim silama suoi, da ih u izvesnoj meri potini ljudskoj kontroli. Frojd pokazuje da su sredstva koja religija preporuuje za umirivanje ili umilostivljenje bogova upravo ona kojima dete pribegava da bi smirilo svoje roditelje, izdejstvovalo njihovu brigu i trajnu zatitu... Bilo je to jedno od velikih Frojdovih otkria: prototip sredstava kojima se ovek slui da bi kontrolisao bogove, njima ovladao ili ih primirio poivaju u njegovom iskustvu - u iskustvu koje je dete steklo u odnosima sa svojim roditeljima" (str. 329).

gledu tenji koje potiskujemo. Ono to drutvo zabranjuje, upravo je ono za im udimo, ali to ne elimo da priznamo. Etnologija, koja nam te procese kod primitivaca otkriva u najspontanijem stanju, naime u obliku tabua koji su naizgled neobjanjivi, najneposrednije nam ukazuje na ono to krije nae nesvesno". 3 an Kaznev dodaje:
"(Frojd] je hteo da pokae da je istorija oveanstva neto kao odraz detinjstva svakog pojedinca, te da prolazi kroz iste etape... Njegovahipoteza je bilada su prvobitnaljudskadrutva stvarno doivela dogaaje iji je odraz, u svakome od nas, nastanak Edipovog kompleksa". No, ma kakve nedostatke imala, Frojdovamajstorskalekcijaostajekao trajart doprinos etnologiji".

IX. - Od psihologije do etnologije: rani personalisti i tipologisti

Objavljivanje nekoliko znaajnih dela izmeu 1920. i 1930. godine podstaklo je nova idejna strujanja koja su teila izvoenju principa na kojima je drutvo organizovano, podvlaei u isti mah kulturne osobenosti. Vie nije bilo na stvari otkriti "opte" zakone - to se smatralo zaludnom potragom - nego razumeti na kojim je osnovnim naelima, u svojoj specifinosti, izgraeno svako drutvo ponaosob. Iako je se taj pokret razvio prvenstveno izvan okvira razdoblja koje ovde posmatramo, njegove su osnove vrsto postavljene u radovima sociolingviste Sapira, 4 u prvom znaajnom radu Margaret Mid (Coming ofAge in Samoa, 1927), te u njenim potonjim
L'ethnologie, str. 115. Language, 1921; "The inconscious pattering of behavior in society", u: TheInconscious, ured. E. Dummer, 1927; "Communication", u: Encycl. Soc. Sc., 1931; "Cultural anthropology and psychiatry", u : J o u m . Abnormaland SocialPsych., 1932.
3 4

Pomenuti autori s pravom primeuju da je Frojd prvi opisao i genezu sistema projekcije, kojim se odredeni model prenosi s jednog plana na drugi: objanjenje sveta i strategije kojima se pribegava da bi se on kontrolisao zavise od primarnih injenica, pri emu ti mehanizmi korespondencije lee u oblasti ovekovog nesvesnog. Priznajui da postoje i dva druga temeljna poriva - "nagon za ivotom" i "nagon za smru" - Frojd je u Budunosti jedne iluzije bio primoran da unese i jedan korektiv u svoje shvatanje svemoi libida-. "Sve nae nagonske elje, kojih se stidimo i potiskujemo u nesvesno, proizvode teskobu, a tabu, drutvena zabrana ili moralna savest koja je njen izraz, reakcija su protiv tih nepriznatih elja. Stoga nas glavna drutvena pravila prosvetljuju u po102

103

istraivanjima, kao i u radovima Rut Benedikt i, docnije, u spisima Kardinera i Lintona. Takve pokuaje psiholoke karakterizacije pojedinih tipova drutva preduzimali su jo Frobenijus i Boas. Frobenijus je predloio klasifikaciju kulturnih tipova koja je bila u isti mah smela i neprecizna. Boas je, teei da istakne specifinost pojedinih kultura, jo vie podupario te metode koji e, s Rut Benedikt, nai svoga tumaa. Linost Rut Benedikt je sloena. Autorica dela Pattern of Culture bila je i ameriki pesnik (objavljivala je pod pseudonimom En Singlton). Dvostruka lina drama - gluvoa i neplodnost - doprinela je njenom povlaenju iz sveta i uzdranom stavu, ispod kojeg se krila velika ivost oseanja. Benediktova je studirala antropologiju s Boasom i Kreberom. Izgleda da nikad nije bila ba ubeeni terenski istraiva, pa je tek u svojoj trideset i petoj godini obavila prvo sopstveno istraivanje u jednoj arhainoj grupi (re je o kalifornijskim Indijancima, koje je ispitivala zajedno s Kreberom). Poto je postala profesor na Univerzitetu Kolumbija, izmeu 1924. i 1926. godine organizovala je vie misija (meu Indijancima Zuni, Koiti, Pina). Potom je, sa svojim saradnicima, vodila razliita istraivanja u sredinama azijskih i evropskih emigranata u Americi, a radila je i u Japanu. Njeno ime povezano je s pojmom "kulturnog obrasca" (pattern). Prvi u tom pogledu znaajan lanak, objavljen 1928. godine, objedinio je zakljuke koje je ona izvela iz svog iskustva steenog u drutvima amerikih Indijanaca: tu je nameravala da definie "psiholoke tipove". No, taj pojam je postao nairoko poznat tek posle objavljivanja njenog slavnog dela Patterns ofCulture, 1934. godine. Iz njenog japanskog iskustva nastala je jo jedna knjiga koja je 104

doivela trajan uspeh: The Chrysanthemus and the Sivord (Hrizantema i ma). Kao dobar Boasov uenik, Rut Benedikt je stavljala naglasak na kulturni relativizam: ljudska drutva su beskrajno raznovrsna. Ta raznovrsnost je, medutim, svodiva na dva tipa s jasnim karakteristikama: dionizijski (depresivan i neumeren) i apolonijski (harmonian i odmeren). Dakle, iluzorno je pokuavati da se izvedu zakoni; mogue je samo opisati kulturne profile, budui da je izgled pojedinih naroda raznovrstan koliko su to i ljudska lica; no, svaki pattern ima svoju unutranju logiku. Saradnja izmeu psihijatra Kardinera i etnologa Lintona urodila je plodom tek tridesetih godina. No, podsetiemo da je Ralf Linton, poto je dve godine radio na Madagaskaru, objavio dva dela u kojima je - naroito u drugom - precizirao svoj metod: ako delo The Tanala, rezultat istraivanja sprovedenih 1927. i 1928. godine, sadri savesnu ali jo posve klasinu analizu, njegov varljivi pokuaj identifikacije kulturnih slojeva uklapa se u niz istraivanja kojima je pre svega cilj da izdvoje znaenjske pattems.
Za Kardinera i Lintona, svaku kulturnu celinu obeleava specifian stil: bazina linost je oblik, sainjen od nerazluivog kompleksa tenji, poriva, osobenih svojstava, koji grupa namee pojedincu. Tako se normalnost, to jest sagiasnost grupe s temeljnim kulturnim obrascem, postie tim oblikovanjem pojedinca od strane drutva koje mu utiskuje karakteristian beleg. Ako, s ovog ili onog razloga, tog oblikovanja nema ili je ravo izvedeno, ako pojedinac odbija grupu ili grupa odbacuje pojedinca (to je obino reakcija na onu prvu situaciju), dolazi do poremeaja od kojeg pate i pojedinac i grupa. Na osnovu te potke koja je data jednom za svagda (to ne znai da je potka nepromenljiva: bazina linost se vremenom razvija, ali obino vrlo polako), svaki pojedinac moe poprimiti razliite osobene crte, pod uslovom da se od pome-

105

nutog obrasca udalji samo do odreenih granica, onkraj kojih zapoinju devijacija i marginalnost. Bazina linost integrie osnovne oblike disciplinovanja koji pripitomljuju nagone to ih diktira priroda. Takvo pripitomljavanje je dvosmisleno i podrazumeva efekte koji u isti mah traumatizuju i ulivaju oseanje sigurnosti: ono traumatizije zato to se pojedinac, osujeen u zadovoljsvima koja bi iziskivali njegovi nagonski porivi, nalazi u stanju prikraenosti; pripitomljavanje uliva oseaj sigurnosti jer je jedna od funkcija drutvene kontrole upravo u tome da nadoknadi taj manjak - pa i vie od toga, da prui zatitukoju obezbeuje grupa: kulturno odmenjuje prirodno. Kulturni okvir oblikuje bazinu linost dejstvom determinantnih inilaca, koje emo nazvati "primarnim ustanovama", a kojima Kardiner i Linton ne pridaju potpuno isto znaenje kao i marksisti. Osim tehniko-ekonomske sredine, ti inioci obuhvataju celokupan obrazovni aparat i, ire, sve ono to u institucionalnom ureenju doprinosi vaspitanju deteta i adolescenta, nameui mu - primenom preciznih normi - stereotipizovano ponaanje. Razrada tih elementarnih oblika disciplinovanja zahvaljujui kojima se pojedinac prilagoava svom kulturnom okruenju odvija se kroz najveim delom nesvesne procese. Medutim, u poetku su motivacije osveene: pojedinac namerno pokuava da ostvari svoje nuno prilagodavanje, ali su postupci i sredstva kojima tom prilikom pribegava nesvesni.

razvijala se, s jedne strane, polazei od filozofije, a s druge, na osnovu praktinog rada. Oni koji su, privueni sklonou konkretnom istraivanju i proverljivoj stvarnosti, dolazili iz oblasti spekulacije, kao i oni koji su imali misionarsko i administrativno iskustvo, a bili su privueni potrebom za nepristrasnim saznanjem i eljom da unesu naunog reda u svoje empirijske nalaze, susreli su se na pola puta: medusobno su se razumeli i ispomogli. Ukratko emo prikazati glavna dela koja su stvorili ti "rani klasici", ne vraajui se autorima iz XIX stolea (upor. str. 49). 1. Etnologija filozofa i sociologa. - Zajednika odlika tih istraivaa je injenica da nisu radili na terenu. Dirkem, Bugle, Levi-Bril i Mos bili su teoretiari u najboljem smislu rei, koji su analizirali i razraivali injenice, ali sami nisu radili u "doivljenoj" ljudskoj si-edini. Pa ipak su iza sebe ostavili majstorsku lekciju. U pregledu istorije etnoloke misli nije mogue propustiti osvrt na delo i doprinos Dirkema, najveeg francuskog sociologa. Poznat je, uostalom, znaaj koji je on uvek pridavao izuavanju arhainih drutava. Pripadajui pozitivistikoj i odluno empiristikoj struji miljenja, Dirkem se duboko zanimao za arhaine narode, od kojih je, kao ubedeni evolucionista, oekivao da e pruiti uvid u elementarne strukture ljudskih drutava. Kao to piu A. Kardiner i E. Prebl, on zauzima "jedno od prvih mesta kako meu antropolozima, tako i meu sociolozima". Pored svog opteg epistemolokog i metodolokog doprinosa, ime Dirkem zavreuje taj rang? ini nam se da se odgovor nalazi na dvostrukom nivou. 107

X. - Od sociologije do etnologije: francuska etnologija

Mada je uspon etnolokih nauka u Francuskoj zapoeo tek poev od tridesetih godina XX veka, inventar radova obavljenih pre tog vremena je prilino bogat. Razlika je u tome to etnologija, posle 1930. godine, postaje sve vie posao profesionalaca, dok su se njome ranije bavili istraivai koji su pripadali drugim disciplinama (re je, pre svega, o filozofski obrazovanim teoretiarima), ili pak "amateri" (koji su se, poput Lenara, profesionalizovali, ali dosta kasno). Ta francuska etnologija iz prve treine XX veka 106

Naime, kao tvorac velikog naunog poduhvata kakav je bio asopis Socioloki godinjak, Dirkem je odigrao uiogu pokretaa istraivanja, a s druge je strane, nudei potpuno nov aparat naune analize, bio prethodnik funkcionalistike kole, to nije mala zasluga. Redklif-Braun mu je u tom pogledu rado odavao hvalu. Potom, na osnovu svog produbljenog istraivanja australijskog totemizma, ali u jednom irem smislu, on je ponudio novo shvatanje religije. Od svih njegovih dela, Elementarni oblici religijskog ivota (1912) najneposrednije spadaju u okvir etnolokih istraivanja. Dirkemovo tumaenje totemizma - imajui u vidu sve posve razumljive pogreke koje je napravio, budui da je izuavanje sproveo "iz druge ruke", na osnovu dokumenata - ostaje sugestivno, ali je mnogo znaajnije njegovo ponovno tumaenje religijskog oseanja. Religiju Dirkem deflnie na osnovu pojma svetog, tog kljunog elementa koji sa svoje strane determinie pojam zabrane, a suprotstavlja se profanom. Autor potom pravi razliku izmeu verovanja i obreda (dogme i prakse). Religija je u toj meri znaajan i rasprostranjen fenomen da je nije mogue objasniti snom ili obmanom: ona je stvarnost, koja odgovara drugim oblicima stvarnosti. Sutina njene funkcije je u tome to obezbeuje drutvenu regulaciju, odravanje premoi grupe u odnosu na anarhine tenje pojedinaca. Na nivou nesvesnog, obredi simbolizuju i potvruju vrednosti koje se ne bi mogle izraziti na drugaiji nain. Religija je za Dirkema neto ljudsko, a ne boansko: u korpus dogmi i obreda grupa nesvesno projektuje svoje tenje i potrebe, a religijski entiteti su oslonac kolektivnih oseanja i drutvenih sila. Religija je "samoobogotvorenje drutva", pie . Gurvi, 5 pa dodaje: "Dirkem brani u isti mah tezu da je religija kolektivna, ne samo po svome poreklu i nainu upranjavanja, ve i po svojim sadrajima, te da ona poiva u korenu celokupne ljudske civilizacije". Nije, dakle, mogue povoditi se za neosnovanim rekonstrukcijama koje nudi animizam Spensera, Tajlora, Lenga i Robertson-Smita, niti pak za nalurizmom Maksa Milera. Dua se ne poima kao neto razvojeno od tela; istorijski govorei, san nema znaaj koji mu se pripisuje; stoga pojmove due i dvojnika nije moglo sugerisati razlikovanje izmeu ivota na
5

javi i ivota u snu. "Dvojnik" ivog oveka ne postaje "duh" umrlog kome se kult obraa. S druge strane, duhovi prirode nisu povezani s kultom predaka; antropomorfizam nije prvobitan element, ve - naprotiv - svedoanstvo o poodmakloj evoluciji, "obeleje relativno uznapredovale civilizacije", jer su, "prvobitno, sveta bia bila poimana u ivotinjskom i biljnom obliku, a njihov ljudski lik se vrlo polako izdvajao". 6 Mimo svoga socijalnog objanjenja religijskog fenomena, Dirkem se uputao i u etnoloke analize incesta (1897), totemizma (1900), srodstva (1904). Na osnovu injenica prikupljenih u Australiji, koja se jo smatra postojbinom najautentinijeg primitivizma, te u saradnji s Marselom Mosom, on je - u studiji "O nekolikim oblicima primitivnih klasiflkacija" (Annee sociologique, tom VI, 1901-1902) - postavio problem logikih kategorija.

Ne doseui Dirkemov znaaj, vie je istraivaa pokualo da, u svojim razliitim podrujima, protumai dokumentaciju koju su prikupili anketari na terenu. U svom Ogledu o kastinskom sistemu (1909), Selesten Bugle je istakao vanost religijskih inilaca u nastanku te vrste hijerarhizacije zatvorenih grupa. Religijska injenica je sredinja tema i u radovima antpi de la Sosea (Prirunik za istoriju religija, 1904), te Robera Erca, godine 1915. prerano iezlog u ratu (Zbornik radova o sociologiji religije isociologijifolklora, posmrtno objavljen 1928). U svom radu Odgovornost (1920), Pol Fokone analizira meusobne uticaje magije, religije i morala. Pol Ivlen, pravnik koji je radio u graninom podruju izmeu etnologije i prava, zanimao se za odnose izmeu zakonskog i magijskog imperativa (Magija i individualnopravo), pokazujui na koji nain magijski postupci, sopstvenom eftkasnou, iz kolektivnih stega izvode pravilo i postepeno vode procesima individuacije subjekta prava.
6

Traite de sociologie, Paris, P.U.F., str. 49.

Upor. Formes elementaires, str. 94.

108

109

Marks Bloh, ije se delo u mnogom pogledu tie etnologije (kao etnolog, izuavao je, u istoimenoj knjizi, Izvorna svojstva istorije francuskog sela), ukazao je na vezu izmedu religije i vlasti, te u tom smislu ostavio klasino delo pod naslovom Taumaturgijski kraljevi. O istoj vezi govori se i u delima Zora Davija Zadana vera (1922) i Od klanova do carstava (1924, sa A. Moreom), u kojima je dokazivanje pomalo shematino. Istoriar i sociolog Luj Zerne analizirao je pomenutu dijalektiku vezu u svojim knjigama Pravna i moralna misao u Grkoj i Grki duh u umetnosti i religiji. Poput Dirkemovog, etnoloko delo Lisijen LeviBrila oslonilo se na filozofsko razmiljanje. Ono je nailo na znatan odjek, a danas je - poput Frejzerovog - nepravino ozloglaeno, i to sa slinih razloga: jer, ti su istraivai svoju viziju "primitivnih" drutava formirali zahvaljuui samo posrednicima, pa je slici koja je otuda potekla zapretila opasnost da bude izobliena. Medutim, u samoj svojoj osnovi, postupak Levi-Brila je sasvim umesan. Naime, on se sastoji u priznavanju specifinosti sistema vrednosti (logikih, a ne etikih) arhaine misli, te u pokuaju da se shvate rasudne motivacije koje nisu neposredno svodive na zapadnjaki ratio. Poznato je da je, u najveem delu svoga rada, Levi-Bril stavljao naglasak na raznorodnost dvaju tipova miljenja i predlogiki aspekt "primitivnog mentaliteta", da bi ovu opoziciju potom prevaziao priznajui da se, ako doista postoje, pomenuta dva naina konceptualizacije mogu identifikovati u krilu svake kulture, svake epohe i kod svakog pojedinca. Razlika medu drutvima ne tie se prirode ili kvaliteta nego kulture i kvantiteta: u duhu svakog oveka mistiko i predlogino rasuivanje (trebalo bi rei mitsko i alogiko) koegzistiraju s 110

kartezijanskim ratiom. U zavisnosti od tipa drutva razlikuje se samo uestalost pribegavanja jednom ili drugom tipu rasuivanja. Posle svojih klasinih analiza morala, koje su relativizovane kao "nauka o naravima", Levi-Bril se - zahvaljujui prirodnom razvoju svoje misli - usredsredio na analizu primitivnih drutava koje su mu pruale neku vrstu laboratorije. Poev od 1910. godine objavio je brojna dela, od Mentalnih funkcija nerazvijenih drutava, pa do posthumno izdatih Beleaka (1940), u kojima - za razliku od prethodnih dualistikih hipoteza - istie temeljnu jedinstvenost ovekovog psihikog ivota. Pre 1931. godine Levi-Bril je objavio dela Primitivni mentalitet (1922), Primitivna dua (1927), Natprirodno iprirodno u primitivnom mentalitetu (1931), a kasnije su izale knjige Primitivna mitologija i Mistiko iskustvo i simboli. Marsel Mos, Dirkemov neak i uenik, malo je objavio, a svoju je misao izraavao u studijama, lancima i kroz univerzitetske teajeve. Uticao je na formiranje veine francuskih etnologa koji su pripadali onome to bi se moglo nazvati prvom generacijom profesionalaca na tom podruju. Najpre je, zajedno s A. Iberom, objavio Ogled o rtvovanju, 1 potom Nacrtjedne opte teorije magije Ki Zbornik o istoriji religija (1909). Godine 1904. i 1905. objavio je u Sociolokom godinjaku lanak "Sezonske varijacije u eskimskim drutvima", u kojem pokazuje kako morfologija grupe i drutvena organizacija zavise od ekologije. No, njegov najznaajniji rad je Ogled o daru, arhainom obliku razmene.'"Xu on pokazuje kako
1
8 9

Annee sociologique, Isto, 1902. Isto, 1932-1934.

1897-1898.

igra ekonomskih prestacija, imajui u vidu mogue magijsko znaenje dara, ne moe biti jednostrana te da, otuda, povlai za sobom uzvratnu prestaciju i omoguuje socijalnu razmenu. Ekonomska injenica krije u sebi neto sasvim drugo negoli je njen ekonomski sadraj, ona je nosilac socijalnih poruka. Sve Mosove studije su prosvetljujue i ivo napisane. Otvorenost duha mu je omoguila da pojmi celokupan domaaj etnolokog tumaenja, koje je katkad primenjivao na istoriju i pravo ("Religija i poreklo krivinog prava", Rev. his. rel., 1897), kao i na klasinu psihologiju ("Obavezno izraavanje emocija", Journ. psych., 1921). Ali njegov doprinos, oigledan u studiji o daru, sastoji se u tome to je umeo da injenice uklopi u globalnu perspektivu u kojoj ih poimaju sami njihovi tvorci. Tako, pojedine pojave Mos premeta u okvire drutvene celine, koja predstavlja organski komplekst i signifikantan skup: totalna drutvena injenica je jedina realnost, budui da parcijalni elementi koje moemo saznati na razliitim nivoima bivaju izoblieni ili oteeni im ih izdvojimo iz mree meuodnosa koja im jedina moe pribaviti smisao. 2. Etnologija praktiara. - Velika imena na koja smo upravo podsetitli upuuju na istraivae koji nikad nisu sami, neposredno sproveli ni jednu konkretnu anketu. Pomalo je udno to potovanje koje im se ukazuje nije time ukaljano: jer, njihova su istraivanja, u isti mah objektivna i strasna, obavljena u znaku najpotpunijeg intelektualnog potenja. Drugi istraivai su upoznavali svet i ljude pre nego to su se posvetili razradi svojih proivljenih iskustava. Oni su malobrojniji (tek poev od 1930. godine efektivi etnologa se uveavaju), ali njihov dopri112

nos ostaje originalan i znaajan. Jedan od njih - izvanredan administrator i organizator - zauzima posebno mesto, jer mada je upoznao teren, nije ba esto na nj izlazio. Re je o Polu Riveu, lekaru, efu katedre za antropologiju u Muzeju, koji je - zajedno s Lisijen Levi-Brilom i Marselom Mosom - zamislio i osnovao Muzej oveka. Rive je bio u isti mah antropolog (dugujemo mu, pre svega, studije o prognatizmu, iz 1909-1910. godine), amerikanista koji je radio u oblasti lingvistike, arheologije i opte etnologije i, najzad, animator koji je zaeo brojne programe i istraivanja. Istoriar Marsel Grane proboravio je samo nekoliko godina u Kini, ali je tamo stekao iskustvo kojim je oivotvorio dokumenta to ih je u svojim razliitim delima iskoristio na isti nain na koji i svoja posmatranja: Drevni praznici i pestne u Kini (1919), Sororalna poliginija i sororat u feudalnoj Kini (1920), Religija Kineza (1922), Kineska civilizacija (1929). (Kasnije e Rive objaviti i jednu zanimljivu analizu srodnikh odnosa.) Istinski praktiari bili su Ijudi koji su, obavljajui u prekomorskim zemljama neku sasvim odreenu funkciju, umeli da se, pored svog svakodnevnog posla, duboko zainteresuju i za drutva u kojima su iveli: bili su to misionari, administratori, oficiri. Nasuprot onome to bi se moglo pomisliti, oni su vrlo brojni, ali im je doprinos oigledno nejednak. Etnoloki metodi su naveliko uznapredovali, pa se danas pokazuje tenja da se potceni znaaj tih "kolonijalaca" (pomalo, brkajui stvari, zahvaljujui i optoj osudi koja stie kolonijalnu epohu), ne shvatajui pritom da se upravo njima duguje spasavanje znatnog broja vrlo vrednih dokumenata. ak i ako je katkad bila nepotpuna i rdavo protumaena, pomenula grada ipak postoji i uva svedoanstvo o drutvenim injenicama 113

koje bi danas bilo nemogue pronai na terenu. Uostalom, neki od tih praktiara bili su vrlo dobri etnolozi, poput Lenara, Delafosa i Monteja.
Delo Morisa Lenara o Novoj Kaledoniji proizalo je iz njegovog misionarskog iskustva koje ga je navelo da sudeluje u ivotu, jeziku, oseanjima i interesima Kanaka. Lenar je u Novu Kaledoniju doao poetkom XX veka. Blisko je upoznao kaledonijsko drutvo i tamonji nain miljenja, nadmaujui u tom pogledu nivo na kojem su se zadrali njegovi prethodnici, pajzer i Sarazen. Njegovo glavno delo pre 1930. godine, Etnoloke beleke s Nove Kaledonije (1925), predstavljalo je prvu sintezu zapaanja s terena (zaalio je zbog tog pomalo neutralnog naslova i obavestio nas da je trebalo da se odlui za naslov "Kanako drutvo"). Bez prethodnog tehnikog obrazovanja, rukovodei se jedino neposrednim razumevanjem, Lenar je bio izvrstan etnolog. Na poziv Levi-Brila i Rivea, postao je profesionalni etnolog. No, njegov je sluaj izuzetan. Drugi su se bavili etnologijom, katkad ak i na sjajan nain, a da nisu bili etnolozi. Naveemo samo nekoliko imena i dela: Godfroa-Demombin je izuavao Muslimanske ustanove (1921), a Montanj je 1930. godine objavio dve knjige Berberi iz Mahena i Berberska sela i kasabe. to se Afrike tie, posle Le Eriseovog dela ( Staro dahomejsko kraljevstvo, 1911), niu se radovi administratora i oficira: Delafosa ( Gornji Senegal i Niger, 1911; Negroafrikanske civilizacije, 1925, Crnci, 1927), Gadena, s njegovim istraivanjima o Felasima i Tukulerima, arla Monteja ( K a s o n k e z i , 1915; Bambare iz Segua i Karta, 1924), Luja Toksijea ( Sudanski cmac, 1912; Guro i Gagu cmci, 1924; Bambarska religija, 1927; kada se uporedi s produbljenim istraivanjima afrikog ezoterizma koja je sprovela ekipa Griol-Diterlana, ovo potonje delo ukazuje na znaaj, ali i granice radova njegovih prethodnika, koji su esto dostizali samo egzoteriki nivo). Potom, tu su radovi Pola Martija o islamu i, najzad, Anri Labure, koji e svoje dve glavne knjige objaviti 1931- godine (. Plemena s ogranaka planine Lobi, Mandinzi i njihov jezik), te .-A. Like, koji 1926. godine objavljuje Kaledonijsku umetnost. Godine 1928. A. i G. Grandidije objavljuju svoju Etnografiju, kao IV tom jedne obimne Fizike, prirodne i politike istorije Madagaskara.

Najzad, moemo podsetiti da se iste godine pojavljuje knjiga Luja Bodena Socijalistiko carstvo Inka, kao i dela francuskovajcarskog etnologa Luja Metroa Matcrijalna civilizacijaplemena Tupi-Gvarani i Religija Tupinamba.

Vodei uitelji savremene francuske etnologije javiii su se svojim delima posle 1930. godine. Medutim, Marsel Griol je i pre tog datuma dugo radio u Abesiniji, a Pol Rive je ve bio pokrenuo vie istraivakih misija. No, tek 1931. godine je, misijom Dakar-Dibuti, zapoet put kroz Alriku, od Senegala do Abesinije: tom misijom otvara se novo razdoblje - razdoblje specijalizovane, naune i profesionalne etnologije.

114

115

Zakljuak ZA JEDNU SOCIOLOGIJU ETNOLOGIJE

Kao to smo ve napomenuli, na istorijski pregled zavravamo 1930. godinom samo zato to nam je tako zgodnije da i nae delo uklopimo u niz ostalih u ovoj kolekciji. Olgledno je da pomenuta granica nije nimalo znaajnija od bilo koje druge: mogli bismo je postaviti pet godina pre ili, jo bolje, deset godina kasnije, jer je datum javljanja savremene etnologije posve konvencionalan. Savremena etnologija - koju odlikuje raanje profesionalizma, pribavljanje objektivnih metoda, sislematska organizacija terenskog istraivanja - javlja se tek posle Prvog svetskog rata, ali se njene razliite idejne struje uobliavaju ve u toku druge polovine XIX veka: istraivanja su sve raznovrsnija, etnolozi poinju da se uputaju u uporedne analize i preduzimaju metodoloke mere predostronosti, ocrtavaju se pojedine teorije i kole. Na prelhodnim stranicama smo - nastojei da njegove najznaajnije elemente "postavimo u odreeni okvir" - naprosto pokuali da pruimo minimum istorijskih informacija o predmetu koji se vrlo retko obrauje. No, valjalo bi upustiti se u itavu jednu sociologiju etnologije. Uostalom, malo je oblasti bogatijih od te nauke koja se bavi pristupom drugome-. upravo u meri u kojoj razume svog "blinjeg", ovek uspeva da definie i pojmi samoga sebe; otkrivanje drugog je otkrivanje samoga sebe. Tako je do formulisanja ispravnog suda o ljudskom rodu ovek doao na osnovu izu117

avanja udaljenih "oblika Ijudskosti". Taj proces je tekao polako i teko, jer je etnocentrizam zadugo carevao. Zabeleili smo da imena mnogih naroda znae zapravo "ljudi" - pod im se podrazumeva da je re o ljudima "u pravom smislu rei" - te da izvan njih ne postoji nita. Upravo su na tom istom stanovitu dugo stajale civilizacije klasine antike i evropske kulture. Varvari su bili izbaeni iz antikog drutva, kao ivotinjska bia s jedva artikulisanim govorom; divljaci, horde koje obitavaju u "umama", nisu se mogli izjednaiti sa sreenim Ijudskim rodom koji ivi na poljima i u gradovima; uroenici su bili neto suprotno "kulturi", neto to poiva na dnu evolucione testvice, budui da je re o "primitivcima" prognanim i u vremenu i u prostoru, o ivim anahronizmima kojima je mesto u muzeju. Stoga je lako razumeti to je etnologiji, naime izuavanju demistifikovanog oveka, dugo trebalo da bi se afirmisala. Kako je u tome uspela?
U istoriji etnoloke misli mogla bi se razlikovati dva preiomna trenutka. Prvi bi odgovarao razdoblju kada ovek priznaje drugog kao oveka, kao razliito bie, ali bie koje pripada ljudskom rodu; posle tog potvrivanja drugog kao razliitog, drugi prelomni trenutak bi odgovarao razdoblju kada drugi biva priznat kao slian. No, taj shematski prikaz ne odgovara injenicama, pabi ovi stavovi mogli gotovo izmeniti mesta: jer, ako se priznavanje crnakog sveta doista i zbilo u skladu s takvom shemom, sasvim drugaije je bilo s amerikim Indijancima, Azijatimai iteljimaOkeanije. Naprimer, u XVII veku je vanabilapripadnost hrianstvu, koja se sticala krtenjem; smatralo se da krtenjem Indijanac postaje ovek u punom smislu rei, pa ak i kadajestvarnostopovrgavalatonaelo.onoseidalje izriito isticalo; "novi" cvek bio je, dakle, u osnovi blinji, pa su pomenute teze bile u skladu s tezama nekonformista, koji su u "uroenicima" videli utoite svekolike vrline i, u isti mah, s teorijama filozofa koji su proglaavali jedinstvo ljudskog roda, tako da e tek posle dueg postepenog razvoja pojedini ljudi i

kulture biti priznati kao razliiti, to jest u stanju da legitimno zaiskaju pravo na svoju specifinost. Moe li se smatrati da se prava etnoloka misao raa u trenutku kada re civilizacija poinje da se pie u mnoini, to jest u asu kadase prihvatapodjednakavaljanost svih sistemavrednosti i pluralnost kultura? Taj semantiki razvoj odvija se poetkom XIX stolea, a primetili smo da je "kola" ideologa imala ve u tom pogledu modernistika gledita. No, istorija rei ne podudara se sasvim sa istorijom ideja. Volter, Ruso i filozofi, pa i drugi pre njih, izriito su priznavali pluralnost civilizacija. Nema sumnje, nauna etnologija se ne javlja poev od asa kada posmatra biva osloboen svake prethodne zamisli (jer to e vreme tek doi), ve u trenutku kada drutvo koje izuava on ne sagledava vie s obzirom na svoje sopstveno (u komparatistikoj nameri - bilo na nivou satire ili kritike naravi, bilo pak na nivou filozofije istorije), ve po sebi: kao kulturni kompleks zanimliv kao takav, koji postoji bez referencija na druge kulturne komplekse. Ali, ak su i tu injenice vrlo zamrene. U delima veeg broja modernih etnologa koji pripadaju takozvanoj koli kultura i linost (personalisti i tipologisti - upravo oni koji bi morali da budu osloboeni svake sumnje) mogla bi se otkriti jedna tema koja se stalno vraa i provlai kao potka, a to je impiicitnopozivanjenaposmatraevo drutvo. To je utoliko udnije to se, poev ve od antike, moe jasno opaziti da poten hroniar poput Polibija belei svoja zapaanja bez primisli da ih povee sa sopstvenom kulturom - a da ne govorimo o delu Pausanije koji, kao prvi Grk koji izuava Grku, ne podlee tim prigovorima. Ostaje da se etnoloka nauka doista raa tek kada biva premeteno sredite interesa, naime u trenutku kada drutvo podvrgnuto etnografskoj analizi biva istraeno samo za sebe. Jer, etnoloko istraivanje poteklo je iz dvostruke idejne struje: najpre, iz opsenog dovodenja u pitanje uvreenog naina miljenja u koje su se upustili filozofi XVIII veka, kao i filozofija istorije; potom, iz javljanja "prirodne istorije" kao nauke - pri emu su obe ove tendencije bile nadahnute evolucionizmom. Primetie se da je taj dvoslruki postupak bio unekoliko neist, ukaljan pogrenom metodologijom. Jer, s jedne strane, za egzotina drutva filozofi se nisu zanimali prvenstveno zarad njih samim, ve da bi bolje kritikovali sopstveno drutvo; s druge strane, pak, polazei od jednog neospornog

118

119

postulata, primitivci su bili izuavani kao svedoci udaljene ljudskosti: kao pravi drutveni fosili, omoguavali su da se upranjava neka vrsta savremene paleontologije. No, te vizije iskrivljene predrasudama bile su malo-pomalo ispravljane. "Opte je prihvaeno miljenje da je transformizam osnova moderne antropologije", piu Kardiner i Prebl,1 mada bismo mi radije rekli da je re o "evolucionizmu". Pojmove evolucije i progresa razvili su francuski filozofl. Monteskje, Ruso, Kondorse, Tirgo, a potom i Kont nametnuli su - ne pominjui ih doslovno - one glavne pojmove socijalnog dinamizma i kulturnih sekvenci. Malo kasnije su osnivai preistorije i, izmedu ostalih, Bue de Pert, uz pomo stratigrafije pronali dokaze tog progresivnog razvoja ljudskih drutava. Preostalo je jo da se utvrdi biloka teorija tog razvoja, to je - jo malo kasnije, posle Bifonovog nasluivanja - obavilo inovatorsko i zapostavljeno Lamarkovo delo. No, Darvin je tim idejama pribavio sveopti odjek koji su one i zasluivale, a njegova e misao duboko uticati na prve klasike etnologije. Gotovo u isto u vreme kada se zbivala ta intelektualna revolucija filozofa, poela je da se potvrduje jedna nova i sloena disciplina - prirodna istorija: "U XVIII veku", pie . Gizdorf, "prirodna istorija se odluno konstituie u zasebnu disciplinu i kao jedan od svojih predmeta potrauje samog oveka. Re je o istinskoj epistemolokoj revoluciji". Objektivno izuavanje prirode bilo je mogue tek kada je prirodna sredina bila opredmeena, naime kada je priroda, desakralizovana, poela da se shvata kao neutralan i bezlian element koji nam stoji na raspolaganju. Logikim sledom potom se dolo do poimanja oveka i njegove kulture kao elementa prirode dakle, podjednako podlonog naunom israivanju. Taj uticaj opisa koji su se dugo nazivali prirodnom istorijom ne sme se potcenjivati. Videli smo, naime, da je etnologija prvobitno bila zamiljena k a o p r i r o d n a istorija oveka (upor. str. 22), a Ruso, taj "osniva nauka o oveku" (upor. Levi-Stros, str. 127) priznavaoje daduguje "svom uitelju, velikom Lineu". 2 Posle tih poetaka obeleenih voljom da se kulturi vrati njeno mesto u prirodi, te eljom da joj se ne dozvoli da ona umakNaved. delo, str. 43Correspondancegenerale deRousseau, naved. kod Gizdorfa.
1

tomXDC,

str.

373,

ne svojim prirodnim osnovama, "dva oveka", piu Kardiner i Prebl, "obnovie izvorne tehnike i teorijske perspektive transformistike antropologije: Emil Dirkem i Franc Boas. Dirkem je antropologiji pribavio ideje i metode izvedene iz jedne tada posve nove nauke, sociologije, a Boas joj je podario preciznost i strogost prirodnih nauka". Razume se, trebalo bi ukazati i na druge uticaje, naroito Marksove i Frojdove. Najvei doprinos Marksa bio je u tome to je rasvetlio ekonomsku determinisanost drutvenih injenica (etnolozi su potom ukazali na drutvenu determinisanost ekonomskih injenica); ini nam se da e Frojdov doprinos, koji s Rut Benedikt, Kardinerom i Lintonom, kao i mitolozima, postaje oigledan, biti u budunosti jo znaajniji kada je u pitanju tumaenje nesvesnih modela koje je identifikovao strukturalizam. Dakako, etnolozi zabavljeni analizom kultura - katkad vodei bitku s vremenom koje razara i "dekulturalizuje" - nisu imali kad da razvijaju istorijska istraivanja koja su se, meutim, nametala. Stoga bi danas bilo dobro najzad izgraditi podrobnu istoriju etnoloke misli, pa se onda upustiti i u jednu sociologiju etnologije. Izgraditi sociologiju etnologije znai za svaki period izvesti korelacije koje bi eventualno bilo mogue ustanoviti izmeu razvoja saznanja o oveku, s jedne strane, te religijskih verovanja, politike situacije, tehno-ekonomske sredine, etike i sistema vrednosti, s druge. U istoriji ovekovog pristupa oveku postoji jedna unutranja logika. U tom pogledu redom je nuden itav niz eksplikativnih modela, od teorije o "dobrom divljaku" do teorije o primitivcu koji vaspostavlja detinjstvo oveanstva, pa mora biti mogue da se svaki od njih postavi u okolnosti u kojima je formulisan. Poznat je uticaj koji su na biblijski nauk i religijske zabrane izvrili poeci preistorije (i fizike antropologije: prva anatomska seciranja morala su se obavljati na ukradenim leevima). No, uticaj ekonomskog okvira je moda suptilniji. Izvesno je, meutim, da se teorije o poreklu crnaca - i danas na snazi u nekim krugovima u Sjedinjenim Dravama - kao i pribegavanje tobonjem argumentu Svetog pisma, ne mogu razumeti ako se ne vodi rauna o ekonomskom znaaju ropske radne snage. Monteskje najavljuje sebe kao prvog sociologa koji raspolae etnolokim saznanjima kada o divljacima pie sledee: "Nemogue je i pomisliti da su pomenuta stvorenja ljudi, jer

120

121

ako pretpostavimo da su ljudi, uskoro e se poveravati da mi sami nismo hriani" (XV, 5). Podsetiemo na odnos koji u jednom drugom podruju postoji izmeu prirode vlasti i razvoja etnolokog istraivanja: autoritarni tipovi vladavine teko se mire sa etnolokim slobotinama, pa tu nauku redovno zapuuju u pravcu spokojnijih horizonata preistorije, tehnologije i folklora. Odnose izmeu tehno-ekonomskih okvira i ideologija, koji nikad nisu jednoznani, prilino je teko izneti na videlo. Moda e najtee biti zasnovati etno-nauku etnologije, poto je na tom podruju iluzorno teiti potpunoj objektivnosti. Medutim, ve sada je mogue postaviti reperne take, opisati pojedine vremenske sekvence i analizirati signifikantne korelacije: na primer, postoji veza izmeu, s jedne strane, teorije o "dobrom divljaku" i, uoptenije govorei, velianja prvobitnog "raja", te, s druge, obezvreivanja ljudskog rada od strane katolike crkve. Te ideje e d u g o odolevati, meati se sa antikolonijalistikim tezama koje se javljaju poev od XVII stolea, a ieznue tek s trijumfom industrijske revolucije. Prilino jasno moemo razlikovati polove - ili, tanije, antagonistike parove - na koje se, najee preutno, oduvek pozivaju razliite teorije ili kole miljenja: antikolonijalizam i imperijalizam, potovanje drugog i gospodarenje, teizam i humanizam, psihologizam koji podaruje prvenstvo pojedincu i sociologizam koji privileguje znaaj grupe, te najzad - najvaniji antitetiki par: priroda i kultura. To su dva pola koji na pravi nain uokviravaju savremene ideologije, jer verujemo da - mimo sviju povrinskih razlika medu brojnim kolama ili sektama - dananje etnoloke teorije moemo grupisati u dve velike idejne struje. Prva okuplja sva filozofska uenja koja emo nazvati "evolucionistikim", a postuliraju pojam stadijuma koje je mogue identifikovati uzdu socijalne dinamike, bez obzira u kojem se obliku ona javljala. Ta filozofska uenja stoje na strani "prirode", dok druga struja okuplja uenja koja stoje na strani "kulture". Re je o uenjima koja smatraju da su raznovrsne ovekove tvorevine u drutvu samo razliite opcije koje nisu podlone hijerarhizaciji, ravne jedne drugima. Ta uenja je teko nazvati jednim zajednikim imenom, ali ona okupljaju morfologiste, funkcionaliste, kulturaliste, topologiste, relativiste (upor. supra, str. 74 i dalje). S jedne strane, dakle, afirmacija prikrivenog i mnogooblinog, ali -

uprkos svim varijacijama - duboko prisutnog monizma hipostaziranog u logiku istorije; s druge, pak, pluralizam koji se, na utrb slinosti, usredsreduje na razlike. S jcdne strane panja poklonjena dijahroniji, a s druge - reenost da se pojave tumae na sinhronijski nain. Ali, u tom svetlu, na videlo izbijaju protivrenosti unutar pomenutih teorija. Cesto se zaboravlja da je marksizam pre svega evolucionizam - pa je i Marksova glavna pouka u tome to je pokuao da nauno zasnuje tumaenje drutvene evolucije; strukturalizam se, opet, ne moe u isti mah pozivati na Marksa i zapostavljati dijahronijsku dimenziju. Prema lome, sve teorijske sisteme - difuzionizam, kulturalizam, neoevolucionizam - treba iznova promisliti s obzirom na njihove manje ili vie nesvesne tropizme: priroda ili kultura, pojedinac ili drutvo, monizam ili pluralizam, dijahronija ili sinhronija. Neka nam bude clozvoljeno da se ponadamo da e to budue etno-nauno tumaenje etnologije umeti da umakne predrasudama. Danas se odve esto konstatuje da se u tom i te kako korisnom poduhvatu dovoenja u pitanje uvreenih miljenja, da se u tom naporu u pravcu demistifikacije ideja zapada u druge nita manje mistifikujue ideologije, pa je ve sada postalo nuno da se u savremenoj "nauci" razobliuju efekti istinskog mita o mistifikaciji. Tek predstoji socioloko tumaenje etnoloke misli. Rezultati tog istraivanja bili bi od koristi samoj etnolokoj teoriji i njenoj metodologiji, koje bi na taj nain uznapredovale. S onih istih razloga s kojih psihoanalitiar mora da se podvrgne psihoanalizi, etnolog mora da objasni samoga sebe. Etnologija bi tako bolje razumela sopstveni postupak koji se sastoji u posmatranju kulture kao sistema kodova to ih valja deifrovati: jer, ovek ivi u mrei sloenih simbolikih sistema koje je nesvesno izgradio i koji kriju odreene poruke. Svaka kultura donosi sopstveno svedoanstvo i sa svoje strane doprinosi sveoptem usaglaavanju znaenja. Pokuavajui da do njih dopre, etnologija prua najbolju lekciju meuetnikog i medukulturnog razumevanja. Istorija etnologije pokazuje kako se, postepeno i polagano, briu predrasude i prethodne zamisli i kako se, naporedo s tim (a upravo u tome je njen znaaj),stranacsmatrasvemanje stranim. Ta istorija oznaava dugotrajno pribliavanje oveka oveku, u toku kojeg se shvatilo da priznavanje drugog podrazumeva poznavanje sebe.

122

Schmidt, P. W., Die Kulturhistorische Methode in der Ethnologie,Anthropos, Wien, 1911. I.owie, l.eivis/f. Morgan inHistoricalPerspective. Essays in Anthropology in Honour of Kroeber, Univ. Calif. Press, 1936. Kroeber, A. L., Source book in Anthropology, New York, 1931. [55 lanaka razliitih autora.] Firth, R., ured., Man and Culture. An evaluation of the work of Bronislaiv Malinowski, London, 1957. Levin, M. G., Ocerki po istorii antropologi v Rossii, Moskva, 1960. Evans-Pritchard, E. E., Essays in Social Anthropology, London, 1962. [Sadri jedno zanimljivo poglavlje o istoriji antropologije.] Levi-Strauss, C., "Jean-Jacques Rousseau, fondateur des sciences de l'Homme", u:/.-/. Rousseau, Neuchatel, 1962, str. 239-258.

S A D R AJ
Uvod Ipoglavlje - Prethodnici I. Antika, 7. - II. Srednji vek i renesansa, 9-III. Sedamnaestiiosamnaestivek, 11. II poglavlje - Paraetnologija: uloga ideologa u raanju nauka o oveku 19 I. Nazivi etnologije: terminoloki problemi, 19. - II- Ideolozi i "nauka o oveku", 21. -III. Rani XIX vek, 23III poglavlje - ivotinja "homo" i potraga za poreklom 33 I. Razvoj iizike antropologije, 33- - II. Od rasiologije do rasizma, 37. IV poglavlje - Etnoloke teorije i k o l e I. Tendencije i metodi, 43. - II. Prvi klasici: od Bastijana do Morgana, 49. - III- Animizam i Tajlorovo delo: komparatisti i teoretiarti, 57. - IV Terenska etnologija, 67. V Difuzionizam, 80. - VI. Prva antievolucionistika reakcija: Boas i morfologisti, 74. - VII. Poeci funkcio-nalizma, 89. VIII. Od psiho-analize do etnologije: Frojdovo uenje, 96. - IX. Od psihologije do etnologije: rani personalisti i tipologisti, 103. - X. Od sociologije do etnologije: francuska etnologija, 106. Zakljuak- Za jednu sociologiju etnologije 117 Bibliograflja 125 127 43 5 7

126

CIP , 39 (091) , Istorija etnologije / an Poarije ; preveo sa francuskog Aljoa Mimica. Beograd : Plato ; Zemun : XX vek; 1999 (Beograd : igoja tampa) - 127 str. ; 18 cm. - (taznam?; 19) Prevod dela: Histoire de l'ethnologie / Poirier. Bibliografija: str. 125-126. ISBN 86-81493-87-6 a) ID=73560076

Izdanje Biblioteke XX vek, Bulevar Nikole Tesle 6, 11080 Zemun i knjiare "Plato", Akademski trg 1, 11000 Beograd. Za izdavae: Ivan olovi i Branislav Gojkovi. Obrada na raunaru: Miroslav Nikanovi. Likovna oprema: Ivan Mesner. tampa: igoja, Studentskitrg 15, 11000 Beograd. Beograd 1999.