Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
17Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Sandra Brown-Sudbonosni Medaljon

Sandra Brown-Sudbonosni Medaljon

Ratings: (0)|Views: 1,074 |Likes:
Published by Mihaela Vurusic

More info:

Published by: Mihaela Vurusic on Jul 25, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/27/2013

pdf

text

original

 
Sandra Brown - Sudbonosni medaljon
 Prokletstvo, a nije mogao biti lepši dan za letenje. Januarsko nebo je bilo bez oblačka i tako plavo,da je skoro izazivalo bol u očima. Vidljivost je bila neograničena. Sa severa je duvao svež, bezopasan vetar. U to doba dana, saobraćaj na aerodromu se kretao u rasponu od umerenog dogustog, ali sposobne zemaljske službe su održavale red. Nijedan avion nije kružio čekaj uči dozvoluza sletanje, a samo nekoliko njih je čekalo dozvolu za poletan je. Bio je to običan petak pre podnena međunarodnom aerodromu San Antonio. Jedinu poteškoću putnicima Er Amerike na letu 398 predstavljao je sam dolazak do aerodroma. Izgradnja puta br. 410, glavne arterije auto-puta ispredaerodroma, prouzrokovala je veoma gust saobraćaj na skoro jednoj milji. Ipak, devedeset sedam putnika ukrcalo se po planu. Smeštalt su ručni prtljag u odeljke iznad sedišta, zatvarali ih izauzimali svoja sedišta, opskrbljeni knjigama, časopisima i novinama. Piloti su obavljali rutinskukontrolu instrumenata pre leta. Članovi kabinskog osoblja su se šalili dok su popunjavali kolica pićima i pripremali kafu koja nikad neće biti sipana. Pošto je utvrđen konačan broj putnika,zabrinuti "štand by" putnici takode su pušteni u avion. Udaljen je agregat. Avion je odrulao do poletne staze. Kapetanov prijateljski, otegnut glas začuo se preko zvučnika, oba vesta vaj ući putnike da je njihov avion sledeći koji dobija dozvolu za poletanje. Pošto je izvestio da su trenutnivremenski uslovi na putu za Dalas savršeni, objavio je kabinskom osoblju da se pripremi za poletanje. Ni on, a ni bilo ko drugi, nije pretpostavljao da će avion na letu 398 biti u vazduhu manje odtrideset sekundi. "Iracl" "Hmm?" "Jedan avion se srušio u samoj zoni aerodroma." Irac MekKejbtržnu glavom. "Srušio?"' "I zapalio. Na kraju poletne staze je užasna vatra." Urednik vesti je spustionajnoviju listu gledanosti emisija na svoj neuredni sto. Krećući se zavidnom živoš-ću za čovekanjegovih godina koji ne održava fizičku kondiciju, Irac je zaobišao sto i izjurio kroz vrata svojezastakljene kancelarije, skoro oborivši reportera koji mu je doneo bilten iz redakcije vesti."Poletanje ili sletanje?" upita preko ramena. "Nepotvrđeno." "Preživelih?" "Nepotvrđeno.""Kompanijski ili privatni avion?" "Nepotvrđeno." "Do đavola, da li ste uopšte sigurni i da se
 
srušio?" Smrknuta grupa reportera, fotografa, sekretarica i pomoćnih radnika već se okupila oko policijskih radio--prijemnika. Irac ih odgura u stranu i posegnu za dugmetom za pojača van je tona."... staze. Za sada nema nikakvih znakova da je neko preživeo. Aerodromska vatrogasna služba hita prema mestu udesa. Ima dima i vatre. Helikopteri su poleteli. Ambulantna kola su..." Irac započe daizvikuje naredbe, glasnije od radio--aparata koji su bučno pištali. "Ti", reče, pokazujući na reporterakoji je pre samo nekoliko trenutaka uleteo u njegovu kancelariju "napravi snimak iz daljine i trkom beži odande." Reporter i video kamerman izvukli su se iz grupe i pojurili prema izlazu. "Ko je javioovo?" Irac je hteo da zna. "Martinez. Dolazeći na posao upao je u gužvu na putu 410." "Gde jesada?" "Još uvek je tamo. Telefonira iz auta." "Javi mu da priđe olupini što bliže može i da snimi,koliko je moguće, sve dok ne stigne pokretna ekipa. Treba nam i helikopter. Neka neko telefonira i pronađe pilota. Susret na heliodromu." Brzo je osmotrio lica naročito tražeći jedno. "Da li je Ajk tunegde?" upita, misleći na glavnog spikera jutarnjih vesti. "U klonji je." "Idi po njega. Reci mu daode u studio. Mi ćemo objaviti vest. Želim izjavu od nekoga sa tornja, od aerodromskih zvaničnika,kompanije, policije - nešto sa čim ćemo ići u etar pre nego što momci iz istražne komisije zapušesvima usta. Kreni, Hal. Neka neko nazove Ejvi na kućni telefon. Treba joj reći..." "Nemoguće.Danas ide za Dalas, zar si zaboravio?" "Sranje. Zaboravio sam. Ne, sačekaj." - reče Irac, pucnuvši prstima pun nade. "Možda je još na aerodromu. Ako jeste, biće tamo pre svih ostalih. Ako uspe dase probije do terminala Er Amerike, mogla bi da napravi reportažu o. putnicima. Čim se javi, želimda odmah budem obavešten." Željan svežih informacija, vratio se radio-prijem-nicima. Adrenalinkao da je kuljao njegovim telom. To je značilo da neće imati vikend. To je značilo prekovremeni radi glavobolje, hladne obroke i ustajalu kafu, ali Irac je bio u svom elementu. Nema efektnije vesti oddobre avionske nesreće, za kraj nedelje i za porast
 
gledanosti. Tejt Ratlidž je zaustavio kola ispred svoje kuće. Mahnuo je nadzorniku ranca koji se povukao sa staze čim ga je pozdravio. Mešanac, uglavnom ovčar, skakutao je i motao se okoTejtovih nogu. "Hej, Šepl" Tejt se sagnu i pomazi ga po kudravoj glavi. Pas ga je gledao saneskrivenim obožavanjem. Mnoštvo ljudi gledalo je u Tejta s tom istom vrsL tom obožavanja, s puno poštovanja. Od razbarušene smeđe kose pa do prstiju na čizmama, bio je oličenje čoveka zamuškarce i glavna tema ženskih fantazija. Ali' na svakog žarkog obožavatelja imao je po jednog istotako žestokog neprijatelja. Naredivši Šepu da ostane napolju, ušao je u prostrani foaje i skinuonaočare. Potpetice na čizmama odzvanjale su po kamenim pločicama dok je išao prema kuhinji izkoje je dopirao miris kafe. Stomak mu se gr čio podsećajući ga da ništa nije jeo otkako je krenuo na put u San Antonio i nazad. Zamišljao je stejk za doručak, pečen do savršenstva, gomilu paperjastekajgane i nekoliko parčića vrućeg tosta namazanih buterom. Stomak mu je još jače zakrčao.Roditelji su mu bili u kuhinji, sedeći za okruglim stolom od hrastovine, koji je stajao tu otkako Tejtzna za sebe. Kad je ušao, majka se okrenula prema njemu, sa potresnim izrazom lica. Bila jezabrinjavajuće bleda. Nelson Ratlidž, njegov otac, smesta je ustao od stola i krenuo mu u susretraširenih ruku. "Tejt!" "Šta vam je?" upita zbunjeno. "Kad vas čovek pogleda, pomislio bi da jeneko upravo umro." Nelson se trže. "Zar nisi slušao radio u autu?" "Ne. Trake. Zašto?" Prva klica panike stegla mu je srce. "Šta se dogodilo, do đavola?" Očima bijesnu u pravcu portabl televizorakoji je stajao na popločanom postolju. Televizijski program je bio u središtu pažnje njegovihroditelja kad je ušao u kuhinju. "Tejt," Nelson reče glasom hrapavim od uzbuđenja "Drugi kanal jeupravo prekinuo 'Kolo sreće' izveštajem o nesreći. Pre nekoliko minuta, na aerodromu se srušioavion na poletanju." Tejtove grudi uzdrhtaše od brzog, nečujnog uzdaha. "Još uvek nije konačno potvrđeno o kom letu je reč, ali se misli..." Nelson zastade i žalosno odmahnu glavom. Sedeći zastolom, Zi je pritisnula mokru maramicu na stisnute usne. "Avion u kome je Kerol?" upita Tejt promuklo. Nelson klimnu glavom.PRVA GLAVA Probijala se kroz sivu izmaglicu. Mora da postoji čistina iza ovoga, ubedivala jesamu sebe, čak iako još ne može da je ugleda. Na trenutak pomislila je da stići donde nikako nijevredno truda, ali nešto iza nje je bilo tako zastrašujuće da je prosto guralo dalje. Bila je utonula u bol. Sve češće je izranjala iz blažene nesvestice u grubo stanje svesti koje je bilo praćeno bolom,tako jakim, tako neprolaznim da nije mogla ni da odredi odakle dolazi. Bolelo je svuda - iznutra ispolja. Bio je to bol koji sve obuzima. Zatim, upravo kad je pomislila da neće izdržati ni sekundduže, bila je preplavljena toplim naletom obamrlosti - čarobnim eliksirom koji je potekao njenimvenama. Ubrzo posle toga, obuzeo ju je zaborav za kojim je žudela. Ipak, svesni momenti bivali susve duži. Prigušeni zvuči dopirali su do nje uprkos ošamućenosti. Uz jaku koncentraciju počela jeda ih razaznaje: neprekidno šištanje respiratora, stalno zujanje električnih uređaja, škripa gumenihdonova po popločanim podovima, zvonjava telefona. U jednom trenutku, povrativši se iznesvestice, načula je tihi razgovor koji se vodio u njenoj blizini. "...neverovatna sreća...sa svim timgorivom rasutim po njoj... opekotine, ali uglavnom površinske." "Koliko dugo...da reaguje?""...strpljenja...trauma poput ove pogađa više ...telo." "Kako će izgledati...gotovo."

Activity (17)

You've already reviewed this. Edit your review.
1 thousand reads
1 thousand reads
1 hundred reads
sonja63 liked this
emusanovic liked this
Biljiii liked this
Ivana Pongrac liked this

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->