FILOZOFIJA POLITIKE

.
. , .
: , , .

, . ,
- , .
, .
-
.
( )
.
. . ,
, .
, ,

!

. :
, ,
,
, . .
,
.
.
.
, .
, , , ...
. .
,
.
, ...


.
,
, !
.
!!! !
.
.

.
.
... , , , ,
!

. .
, ,
!!!
!
, .
, .
,
.
. .

... () , .
.
.
, ... !!!
, . ()
, !!! .

-
.
,
, ...
.
, .
. ,
. ,
,
.

.
,
. () ().
,
.
. . ,
, !!
, !
!
, !
! , ,
,
...
.
,
! ...
, ...
, ,
, .
II
.
. ,
.
.
, , ...
,
.

. ,
, ...
...
.
, .
.
. (
, ).
, .
, .
. , ,
. .
, .
. ( , ).

 , ... (
, ...)
,
,
,
.
,
.
: ,
. , , , .
,
( ).
.
, .
( ,
...).
( )...

. !!!
: ,
.
, .
,
. .
!!!
.
: , .
, ...
,
.
,
... (
)... !
, ...
,
.
, .
.

.

-
.
, ...
!!!

,
... ...
:
, .
, .
,
, !!!
-
.
! ,
. !!!
, !
,
.
.
III

 () ,
... , . ,
.
,
, . .
, ,
!
, ,
.
,
. ,
.
, .

.
, ,
. .
.
,
.
,
.

, . .
.
-
.

.
:
.
,

.
: , , .
, , ?
...
... ,
?

.
:
:
, ; .
,
: . ,
, : !!!
(
) .
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

.
.

 , ,
. - . :
A\

[
[+ 5] - 10]

[+ 10]

[0]

:
. .
:
. ,
, .
!
, , ,
! .
, ,
.
,
.
,
.
,
, .
, . ,

.
, ,
.
, .
, , !
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

.
- US... LEX.

, .
.
.
. ,
.
,
. :


LEX ,

.

. .
.
,
.
.
. .
.
, : , .

 , .
. , , ...
.
, , ... ,
, :

, . .
. .
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

, , ,
.
. , .
.
. .
,
.
, .
(
), . 594..
,
.
, ,
.

( ).
, , .
,
, .
. ,
. ,
, .
, , .
. :
500
300 ,
200
,
, , ,
, . .
.
. , , .

.
. 400
( ),
, ,
. ,
.
, .
:
; ;
.
.
,
,
.
,
. ,

.

 500 , . 100
400.
, ,
, .
, .
,
. , , .
, . .
.

.
. .

. , .
,
.
(495-429)
.
,
479.. .
, ,
, .
, , , .
,
.
. .
, , 461.
, 15 .
-. ,
,
.
.
, .
-, ,
.
. 431. .
, .
. , ,
. , ,
. .
, - ,
. ,
, 477. .
, ,
, .
, , 200,
, . ,
,
. ,
, .
,
.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Milorad stupar
Kosmopolitizam

pojmu

graanina

Nacionalizam

vs.

Apstrakt: Prvi deo rada posveen je odreenju modernog pojma graanina uz osvrt na istorijske dogaaje
koji su na bitan nain uticali na nastanak ideje modernog graanstva. Posebna panja je posveena
nacionalistikoj interpretaciji ideje graanina u Francuskoj revoluciji. Drugi deo rada posveen je
razmatranju dihotomije nacionalizam/kosmopolitizam koja oteava jasno preciziranje pojma graanina. U

zakljuku se brane dve teze: da se pojam graanina ne moe interpretirati nacionalistiki mada je,
istorijski gledano, prilikom stvaranja modernih drava u 19-om veku to najee bio sluaj; drugo, brani
seteza da ideja graanina sveta nije dovoljna za utemeljenje ideje o jednoj kosmopolitskoj, nadnacionalnoj
dravi.
Kljune rei: graanin, nacionalizam, politika zajednica, kosmopolitizam
Moderan pojam graanina
Istorijski gledano, pod modernim pojmom graanina podrazumeva se odbacivanje tradicionalnih, feudalnih
politikih odnosa. U okviru tradicionalnih politikih odnosa, individua je lan politike zajednice na osnovu
toga to ima line veze sa vladarom i te veze su ili krvno-srodnikog tipa (kao na primer veze izmeu dela
plemstva i kralja), ili nastaju kao rezultat dobre volje suverena (razni ukazi, naimenovanja, promocije, itd.).
Ljudi koji ne pripadaju plemikoj skupini u stvari i nisu pravi lanovi politike zajednice. Ukoliko bi se
uopte moglo govoriti o politikom statusu neplemikih skupina, onda bi se moralo pozivati na prirodnu
injenicu da su ti ljudi roeni na teritoriji koju poseduje suveren. Uopte govorei, glavno obeleje
premodernog poimanja lanstva u politikoj zajednici sastoji se u shvatanju da je odnos vlasti i podanika
prirodan i vean odnos za ije se razumevanje eventualno moemo pozivati na boanski poredak stvari.
U srednjem veku jo uvek nema pravog odnosa graanin-drava, jer graanstvo ima samo svoj lokalni
oblik. Graanstvo kao drutveni sloj sastojalo se od populacija koje ive u gradovima bavei se zanatom i
trgovinom. To su uglavnom kmetovi koji su se oslobodili svojih feudalnih gospodara. Gradovi su imali
svoje sopstvene zakone, sudove i autonomnu upravu. Svako ko bi pobegao u grad potpadao je pod te
zakone i u tom smislu je bio slobodan od obaveza prema feudalcu. Ukoliko se uopte moglo govoriti o
postojanju politikog identiteta ili oseanju pripadnosti meu obinim svetom, ono je u feudalnim
drutvima uglavnom bilo vezano za jednu oblast, regiju (na primer, u Engleskoj bi neko bio Jorkirac zato
to je iz oblasti Jorkir, ili ovek iz Saseksa, itd.) ili za jedan grad (kao to je to bio sluaj u gradovimadravama u severnoj i srednjoj Italiji). Politiki identitet nije bio razvijen na nekom nacionalnom nivou. Na
primer, jedan Francuz u srednjem veku bio je podanik monarhije Kapeta, a nije bio graanin Francuske. On
je mogao biti samo graanin Pariza ili nekog drugog grada. Tek posle Francuske revolucije pojam
graanina dobija opti smisao koji vai za celu teritoriju Francuske. Takoe, u srednjem veku i vlastelin i
sveteno lice polau pravo na suverenost tako da je politiki podanik morao da bude dvostruko lojalan: kao
hrianin za suverena je imao crkvenog poglavara, a u administrativno-upravnom smislu suveren mu je bio
feudalac-gospodar. Mada je ovo prilino uproena slika, premoderna politika struktura evropskih
drutava uglavnom izgleda ovako: na vrhu drutvene hijerarhije nalazi se monarh sa boanskim pravom na
vlast, a ostali drutveni slojevi politiki su predstavljeni po oblastima i regijama stalekim sistemom u kome
dominiraju aristokratija i crkva.
Moe se rei da i Aristotelova, odnosno starogrka filozofska koncepcija graanina spada u premoderna
shvatanja. Ovde nije u pitanju samo injenica da pravni poredak Atine doputa postojanje robova ljudi
izvan bilo kakvog politikog statusa. Ono to je bitnije odnosi se na Aristotelovo shvatanje da ovek
postajui lan politike zajednice ostvaruje svoju prirodnu sutinu ili svrhu (thelos) koja se aktualizuje u
politikom biu (zoon politikon). Ideja graanina ima ovde pre svega svoj metafiziki smisao po kome
ovek svoje potpuno ispunjenje dobija ivotom u politikoj zajednici. uvena je Aristotelova reenica
kojom se izraava ovaj metafiziki credo: bie koje nije sposobno ili nema potrebu da uestvuje u ivotu
politike zajednice jeste zver ili bog. Dakle, ovde je pre re o jednoj ontolokoj taksonomiji i mestu
ljudskog bia u njoj, a ne o apoteozi slobode to podrazumeva moderan pojam graanina. Za razliku od
Aristotelovog shvatanja, moderno shvatanje graanina poiva na ideji da individua stupa u vezu sa
politikom zajednicom i njenim vlastima tek poto je svojom voljom na to pristala ime se u stvari
naglaava sloboda i lina suverenost individue, a ne metafizika sutina oveka kao bia zajednice.
Naravno, mnogi Aristotelovi stavovi o graanskim vrlinama prihvaeni su i od korifeja graanskih
revolucija 18-og i 19-og veka (to se naroito odnosi na Aristotelovo shvatanje da graanin mora biti aktivni
subjekt u politikom procesu i javnom ivotu politike zajednice), ali osnovni ton modernog doba vezan je
za promociju slobode individue i nacije to nije osnovna preokupacija Aristotelove politike filozofije.
Treba rei da ni Rimsko graansko pravo ne definie graanina u modernom smislu mada je u mnogim
legalnim aspektima veoma blisko konceptu moderne drave. Sutina ove razlike ogleda se u shvatanju
suverenosti vlasti. Prema razvijenom modernom shvatanju, suverenu vlast direktno, ili indirektno, preko
svojih predstavnika, ine pojedinci-graani u jednom veoma egalitarnom smislu; u starom Rimu suverenu
vlast ima konzul ili imperator koji po pravilu dolazi iz redova patricija, klase koja se sastojala iz bogatih
zepljoposednikih porodica i koja je inila manje od deset procenata stanovnitva; ostatak stanovnitva bili
su ili robovi ili plebejci. Plebejci uglavnom nisu mogli da budu birani za javnu slubu odnosno bili su

graani drugoga reda, t.j. ljudi na koje su se odnosile odredbe privatnog prava, ali koji nisu imali pravo
glasa (civitas sine suffragio).
Moderne politike odnose i kategoriju graanina koja se sa njima pojavljuje karakterie ideja da svi ljudi
imaju pravo da uestvuju u donoenju odluke o tome pod kakvim zakonima odnosno oblikom vladavine
ele da ive kao i pravo da se direktno ili indirektno preko svojih predstavnika aktivno ukljue u proces
upravljanja politikom zajednicom. Najprostije reeno, kategorija graanina razvila se na jednom
jednostavnom uverenju da nijedno ljudsko bie nema pravo da u potpunosti dominira drugim ljudskim
biem. Umesto srednjevekovnog pojma prirodne, line i nesvojevoljne privrenosti podanika vladaru,
pojavljuje se moderno shvatanje graanina o slobodnom i dobrovoljnom pristanku individua da pristupe
politikoj zajednici ije je funkcionisanje regulisano zakonima koje su same individue donele. Svaki
graanin ima udela u suverenosti i kao takav on ne moe sebi da dopusti da bude podanik; njegovo
pokoravanje odnosi se samo na zakone.
Istorijski dogaaji i irenje naela graanstva
Ideja graanina kao suverene politike individue nastajala je u istorijskom razvoju kolektivne svesti niza
generacija evropskih i amerikih drava od 17-tog do 20-tog veka. Najdramatiniji period ovog razvoja
odvija se u severno-atlantskim evropskim zemaljama i na Amerikom kontinentu tokom 18 i19. veka.
Besumnje najznaajniji dogaaji ovog istorijskog perioda su proglaenje nezavisnosti 13 Amerikih
kolonija 1776, kao i Francuska graanska revolucija 1789.
Vano obeleje razvoja ideje graanina u Evropi i Americi je proirivanje klase ljudi koji mogu da imaju
status graanina. Meutim, ovaj proces je bio veoma spor i mukotrpan i imao je svoje uspone i padove. Tek
u dvadesetom veku nastaju nacionalni i meunarodni pravni dokumenti koji garantuju univerzalno pravo
glasa svakoj odrasloj osobi. Pravo glasa najee je ograniavano imovinskim cenzusom, nivoom
obrazovanja, rasnim i religioznim predrasudama, kao i predrasudama u odnosu na pol. Na primer, samo dve
godine posle Francuske revolucije koja pod geslom Nema vie podanika ukida feudalne odnose i donosi
Deklaraciju o pravima oveka i graanina, u francuski ustav od 1791 uveden je izborni sistem koji
ustanovljuje dve vrste graana: aktivne i pasivne. Prema ovom ustavu samo su aktivni graani mogli da
glasaju. Oni drugi (citoyens passivs) su osobe koje su plaale mali porez ili ga uopte nisu plaale, pa
samim tim nisu imale pravo glasa. Dakle, na samom pragu realizacije velikog egalitarnog potencijala
Francuske revolucije uvedena je jedna veoma neegalitarna kategorija graana drugog reda. tavie, samo
pet godina posle velike revolucije narod Francuske se vraa pod okrilje jedne nedemokratske vladavine
diktature Bonaparte. ak i upotreba rei citoyen' u meusobnom oslovljavanju biva odbaena neposredno
posle 1793. Nekoliko decenija kasnije, oko 1830 godine izborno telo Francuske brojalo je 90.000 ljudi, a
celokupna populacija sastojala se od oko 30 miliona ljudi. Imoviski cenzus u Francuskoj toga vremena bio
je 300 franaka u vidu direktnog poreza na zemljine posede. Situacija je bila neto povoljnija u Engleskoj
ije izborno telo u odnosu na dvadesetmilionsku populaciju tada broji 400.000 ljudi. to se Britanskog
parlamenta tie, od 1859 imovinski cenzus prestaje da bude uslov za lanstvo u Britanskom parlamentu.
Meutim, lanovi parlamenta nisu imali primanja sve do 1911 to je znailo da su samo imuniji slojevi
mogli da aktivno uestvuju u radu Donjeg doma. Religiozna uverenja su takoe umanjivala broj
punopravnih graana. Na primer, u Britaniji sve do1829 godine katolici nisu legalno mogli da budu biranu
u javnu slubu, a ni posle Ukaza o emnacipaciji katolika (1829) nisu birani na najvanije dravne poloaje.
Mali je broj zemalja pre 1914 godine, ak i meu onima koje su prole kroz dramatine politike i
ekonomske revolucije u 18 i 19 veku, koje su bile zaista demokratske u smislu postojanja univerzalnih
graanskih prava svih odraslih osoba. Na primer, samo su Norveka, Australija i Novi Zeland pre 1914
uvele opte pravo glasa, dok u vajcarskoj, inae veoma demokratskoj zemlji po mnogim standardima, ene
nisu imale pravo glasa na federalnim izborima sve do 1971.
Pored Amerike i Francuske revolucije mnogi istoriari izdvajaju jo dva istorijska dogaaja koja su se u
Evropi desila nezavisno jedan od drugog u razmaku od preko etiri veka od kojih svaki na svoj nain
predstavlja prekretnicu u istorijskom razvitku moderne ideje graanina: prvi je prihvatanje Velike povelje
(Magna Carta) od strane engleskog kralja Dona 1215 godine, a drugi je Vestfalski mirovni sporazum iz
1648 kojim je okonan veliki evropski religiozni rat i zaet koncept suverene drave kao subjekta
meunarodnog prava. U osnovi Velike povelje su dva opta naela koja i danas, sedam i po vekova posle
njenog prihvatanja izraavaju osnovni smisao graanskih prava: prvo naelo nalae da se nijednom
slobodnom oveku ne moe uskratiti sloboda ili oduzeti imovina osim u sluaju kada je takva odluka doneta
od strane suda u skladu sa zakonima zemlje; drugo naelo ukazuje na to da i kralj podlee vladavini zakona
i da i on, ukoliko je to neophodno, moe biti prisiljen na to da se zakonima privoli. Vestfalskim mirovnim
sporazumom nastaje koncept drave kao apstraktnog legalnog entiteta sa meunarodnim suverenitetom to
je nuan uslov za uspostavljanje relacije graanin-drava. Naime, dok u srednjevekovnim dravama i
dravama u periodu renesanse postoji, kao to je pomenuto, dvostruk odnos line lojanosti politikog

10

podanika, s jedne strane prema vladaru, a s druge strane prema svetenikom autoritetu, nastankom drave
kao apstraktno-legalnog entiteta preko koga su dunosti i obaveze politikog podanika pravno definisane,
ovaj dvostruki aspekt lojalnosti u odnosu na vlast postepeno nestaje; individua postepeno stie politike
obaveze samo prema dravi, a ne prema vladaru kao osobi ili pak svetenom licu. Vestfalskim sporazumom
sklapa se mir izmeu drava, a ne izmeu svetenih lica, religioznih zajednica ili vladara, prihvata se
postojanje mnotva religioznih sekti u protestantskim Nemakim dravama; takoe, mada je sudbina
politikih podanika u velikoj meri jo uvek pod uticajem vladara, osobe koje nisu htele da ive pod nekom
od vladavina u zemljama na koje se mirovni sporazum odnosio, a to su pre svega bili pripadnici druge
veroispovesti, dato je pravo na iseljenje. Istorijski gledano, Vestfalski mirovni sporazum utire put ka
stvaranju meunarodne zajednice drava iji su odnosi regulisani meunarodnim ugovorima. Zanimljivo je
uoiti da se dalji razvitak meunarodnih odnosa dogaa u vreme mirovnih sporazuma posle velikih
meunarodnih ratova i sukoba. Pored Vestfalskog mirovnog sporazuma znaajni su sporazumi u Utrehtu
(1713), zatim u Beu (1815) i Versajski mirovni ugovor (1919) posle koga nastaje i Liga Naroda.
Nastajanje Lige Naroda, kasnije i Ujedinjenih nacija i mnogih drugih meunarodnih organizacija i
dokumenata, dovee do toga da meunarodna zajednica drava u 20-om veku, sve manje lii na prost skup
politikih zajednica, a sve vie je obe- leava njihova meuzavisnost koja je regulisana meunarodnim
pravnim ugovorima proetim univerzalnim vrednostima. Od tih dokumenata izdvajamo Povelju Ujedinjenih
nacija (1945), Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (1948) kao i paktove o ljudskim pravima iz
1966.
Istoriari takoe belee da je na irenje graanstva u 17,18 i 19 veku u velikoj meri uticalo obrazovanje i
irenje tampe i politikih debatnih klubova. Iz ovog se moe izvesti zakljuak da postoji direktna
istorijsko-statistika korelacija pa i pojmovna povezanost izmeu postojanja demokratske politike kulture,
demokratskog javnog mnjenja, javnih rasprava o tome ta predstavlja javno dobro zajednice i nastanka
graanskog drutva. Istorijski primeri koji potkrepljuju tvrdnju o ovoj statistikoj korelaciji su brojni.
Naveemo jedan takav primer. Izmeu 1789 i 1800 u revolucionarnoj i postrevolucionarnoj Francuskoj u
Parizu pokrenuto je preko 1350 novih novina. Vrlo je verovatno da i izraz javno mnjenje' nastaje u Parizu
toga vremena. Centralna pitanja u javnim debatama jesu problemi vezani za pravdu, kao i konsolidaciju,
irenje i primenu naela graanina.
Graanstvo i nacionalizam
Pre modernog doba i graanskih revolucija u Evropi oseanje politikih dunosti temeljilo se na religioznoj
doktrini i religioznim uverenjima koje je populacija dobijala preko obrazovanja, a na koje je presudan uticaj
imala crkva. Cement drutvene kohezije bilo je crkveno uenje o prirodnom pravu vladara na vlast i
prirodnom povinovanju politikih podanika. Sekularizacijom postrevolucionarnih drutava Evrope 18 i 19og veka, postavlja se problem izvora legitimiteta vlasti i stabilnosti politikog sistema jer se suve- renost
vlasti sada temelji na slobodnoj individui i dravni problem se sastoji u tome kako slobodne volje
pojedinaca ujediniti u jednu celinu koja bi predstavaljala stabilnu drutvenu zajednicu. U 18-om i 19-om
veku nacionalizam se sa svim svojim manama i prednostima pokazao kao veoma efikasno sredstvo u
reavanju tog problema. Mnogi lideri su smatrali da ono to je graanskom drutvu potrebno jeste
delotvorna mobilizacija celokupnog drutva u kolektivnu svest o nacionalnom identitetu. Voe Francuske
revolucije su koristile ideju graanina da bi izgradile u narodu oseanje nacionalne kohezije, da bi stvorile
stabilan politiki sistem i da bi u narod unele oseanje politikih dunosti. Na simbolikom planu u tu svrhu
su koriene nacionalne zastave, patriotske pesme, i slavljeni su nacionalni praznici (pad Bastilje, na
primer), ustanovljen je ak i novi kalendar, itd. Takoe, politiki se propovedalo naelo narodnog
suvereniteta to je uz slabljenje monarhije ubrzalo propast starog reima. Dolo se do saznanja da e
samo onaj narod koji uiva kulturnu homogenost zajednikog jezika, tradicije, simbola i vrednosti osetiti
posebnu meusobnu povezanost to e u vreme poraza religijskog autoriteta dovesti do novog,
sekularizovanog izvora lojalnosti prema zemlji i dravi.
Ovaj preokret liderima francuske revolucije doneo je dvostruku prednost: predmet lojalnosti je preusmeren
sa monarha (sa boanskim pravom na vlast) na naciju ija je legitimna osnova slobodan graanin-Francuz; s
druge strane, postie se povezanost slobodnih graana u stabilnu naciju to e kasnije i u Francuskoj i u
Evropi prerasti u naelo Jedna Nacija-Jedna Drava kao paradigmu u izgradnji evropskih drava. Na ovaj
nain je naelo graa- nina, koje u izvornom smislu podrazumeva univerzalna legalna, politika i socijalna
prava kojima se brani autonomnost i suverenost individue kao takve, definisano preko nacionalnosti. Ova
promena je znaajna i u teorijskom i u istorijskom smislu. U teorijskom smislu otvara se problem pomirenja
principa nacionalnosti sa idejom graanina sveta. U istorijskom smislu, princip nacionalnosti e u 20-om
veku u nacionalsocijalistikoj ideologiji Treeg rajha dovesti do velikih stradanja svetskih razmera i
doiveti svoje samoponitenje. Takoe, u stvaranju nacionalne kohezije veliku ulogu ima obrazovanje
usmereno ideologijom dravnog aparata to e u masovnim drutvima 20-og veka utrti put ka stvaranju
totalitaristikih reima.

11

Nacionalizam i kosmopolitizam
Moemo na ovom mestu analizirati nekoliko poznatih klasinih teorijskih obrazloenja znaaja
nacionalzma u stvaranju moderne drave. Ova analiza je od znaaja za pojam graanina, jer istrauje
argumente protiv univerzalnog kosmopolitizma, uenja koje se pojavljuje jo u antikoj misli, koje potom
postaje popularno u 18-om veku, da bi se u 19-om veku povuklo pred trijumfom nacionalizma borei se od
tada pa do danas za svoj teorijski legitimitet. Kosmopolitski stav podrazumeva postojanje jednog
univerzalnog moralnog zakona kome su podreeni svi graani sveta pa samim tim i pripadnici jedne nacije.
Prema ovom zakonu, ljudi kao individue su suvereni jer imaju nenaruiva prava koja ne smeju biti
dovedena u pitanje ak ni od strane drave pod iju jurisdikciju individua inae potpada samom injenicom
to ima njeno dravljanstvo. Univerzalni moralni zahtevi su iznad nacionalnih zahteva i ukoliko bi dolo do
njihove kolizije prednost bi morao da ima moralni zakon. Kosmopolitski stav predstavlja moda i neto vie
od verovanja u univerzalni moralni zakon; on je i jedno specifino oseanje solidarnosti u smislu da
verujemo u to da su nam sva ljudska bia bliska bez obzira na kulturne i nacionalne razlike, a ta bliskost se
temelji na uvidu da se i drugi ljudi kao i mi nalaze kao ljudska bia u istom ili slinom poloaju u svetu.
Sada moemo postaviti dva vana pitanja na koja nacionalisti i kosmopoliti moraju odgovoriti. Kljuno
pitanje za nekog ko podrava nacionalistiku koncepciju graanina sastoji se u sledeem: ako se politiko
naelo graanina temelji na uverenju da je svaka individua suverena i autonomna osoba, odnosno da ne
moe biti politikih podanika kao u starom reimu, postavlja se pitanje zato bismo to naelo morali
ograniavati na domen nacionalnog? Zato to naelo ne bismo proirili na itav svet? Naime, nema nikakve
logike prepreke zbog koje sprovoenje naela graanina moramo ograniavati na podruje nacionalnog.
Prepreke moda postoje na planu politiko-pravne egzekucije zatite slobode i prava u smislu
kompleksnosti aparata koji taj zadatak treba da obavi, odnosno ograniavanja prostora na kome taj zadatak
treba da se izvri, ali, na prvi pogled nije jasno zato bi nacija bila jedini optimalni okvir u kome se taj
posao sa uspehom moe obaviti. S druge strane, kljuno pitanje za kosmopolitu je da li se na oseanju
solidarnosti moe izgraditi jedna efikasna nadnacionalna drava koja bi mogla da predstavljla meunarodnu
politiku zajednicu u kojoj bi odnos graanin-drava kao i zatita ljudskih prava konsekventno bili
dovedeni do kraja?
U prikazu antikosmopolitskih argumenata razmotriemo neka razmatranja Rusoa, Herdera i Mila. Potom
emo analizu argumenata klasika povezati sa pokuajem da se rasvetli dihotomija
nacionalizam/kosmopolitizam koja lei u osnovi pojma graanina. Na kraju emo pokazati da ideja
graanina sveta nije u potpunosti sprovodiva u legalnom smislu, ali da takoe nije prihvatljiva ni
interpretacija graanina iskljuivo u smislu nacionalne pripadnosti. Krenimo redom.
Ruso je dovodio u pitanje iskrenost onih mislioca i politikih lidera koji su promovisali ideju graanina
sveta i dunosti prema oveanstvu uopte. Prema Rusou, insistiranje na takvim dunostima je izvetaeno,
jer one nisu u skladu sa nainom na koji se ljudi prirodno ponaaju u zajednicama. U Emilu je Ruso takve
filozofe optuivao da zbog lane ljubavi prema Tatarima izbegavaju da razviju neto to je mnogo
prirodnije i primerenije, a to je ljubav prema sopstvenom narodu. uvajte se onih kosmopolita, upozorava
Ruso, koji u svojim spisima istiu dunosti koje trae u dalekoj daljini, a koje se ne udostojavaju da
ispunjavaju u svojoj bliskoj okolini. Takav filozof voli Tatare, da bi bio osloboen dunosti da voli svoje
susede. U Drutvenom ugovoru svetsku zajednicu naziva istom himerom i osuuje one koji pretenduju na
to da su kosmopoliti koji, opravdavajui svoju ljubav prema ljudskoj rasi, nazdravljaju celom svetu da bi
uivali u privilegiji da ne vole nikog.
Kao i Ruso, koji se u Emilu zalae za vaspitanje koje podstie one dunosti koje su u skladu sa onim to je
on smatrao ljudskom prirodom, i istoriar Herder ulae napor da rasvetli smisao pripadnosti narodu (Volk),
kategoriji izvedenoj iz ideje o zajednikoj krvi i tlu. Prema Herderu, u osnovne ljudske potrebe kao to su
potreba za hranom zatitom, raanjem, itd., spada i potreba za pri- padnou odreenoj grupi ujedinjenoj
pomou zajednikih veza kao to je jezik, kolektivno pamenje, dugotrajan ivot na zajednikom tlu, rasa,
religija, krvne veze, itd. Dakle, Herder prirodnu sklonost pojedinca da gaji pozitivna oseanja prema svom
narodu temelji na bazinoj ljudskoj potrebi pripadanja odreenoj zajednici definisanoj preko zajednikih
krvno-srodniki veza, zajednikog geografskog prostora i zajednikih verovanja. Izgleda da je Herder iz
ove potrebe za pripadanjem narodu ili naciji izvodio zakljuak da je dunost pojedinca da se podredi
zahtevima takvog kolektiva.
Konano, Don Stjuart Mil je smatrao da su slobodne institucije demokratske drave skoro nemogue
ukoliko nema zajednike nacionalnosti koja je preduslov za politiku lojalnost i efikasan rad
predstavnike vlade. Mil pie: Slobodne institucije su gotovo nemogue u zemlji sastavljenoj od razliitih
nacija. Meu ljudima koji nemaju oseaj meusobne povezanosti, pogotovo ako itaju i govore razliite
jezike, ne moe postojati jedinstveno javno mnjenje nuno za delovanje predstavnike vladavine... Zbog

12

prethodnih je razloga openito nuan uvjet za slobodne institucije da granice vladavina budu uglavnom u
skladu s granicama nacija Kao to moemo videti, Milovo prihvatanje nacionalizma zasnovano je na
uverenju da efikasne drave ne moe biti ukoliko nema zajednike nacionalnosti ili dominantne kulturne
grupe koja predstavlja kimu drave. Razmotrimo sada argumente ovih mislioca.
to se Rusoa tie, neki autori (kao na primer, Cvetan Todorov u knjizi Mi i drugi) smatraju da Ruso u
citatima koje smo naveli ne obezvreuje kosomopolitizam kao takav, ve da ismeva tobonje kosmopolite,
intelektualce, koji iza uoptenih fraza o ljubavi prema celom svetu kriju u stvari svoj egoizam. Moda je
ovakva interpretacija Rusoa ispravna, i u tom sluaju bi moja interpretacija bila neprimerena, jer navedene
citate sagledava van konteksta celine Rusoovog dela. Meutim, ono to bih eleo da istaknem odnosi se na
promenjene empirijske uslove u dananjem svetu koji mogu da utiu na to da nam ljudi iz udaljenih zemalja
i njihovi problemi izgledaju blii i da se iz tog razloga danas moe dovesti u pitanje Rusoova konstatacija
da uz ljubav prema domovini na prirodan nain ide i prezir prema svemu onom to toj domovini ne pripada.
Razmotrimo zbog toga naine na koji nam se danas predoava ideja o kosmopolitskom identitetu.
Empirijski gledano, postoji mnogo naina da se suoimo sa idejom o kosmopolitskom identitetu i da ona
postane na neki nain deo naeg ivota. Prvi nain je obrazovanje. Na primer, istoriari govore o istoriji
sveta, a ne samo o nacionalnim istorijama. Kada razmiljamo o istorijskim dogaajima u kojima u krvavim
ratovima strada itav niz grupa i nacija, ne moemo se oteti utisku da postoji neto konstantno u tom
krvavom istorijskom iskustvu milenijuma to nam je kao ljudima svima zajedniko. Uvid u tragine aspekte
ljudske istorije potakao je narode sveta da u Povelju Ujedinjenih nacija uvedu mir i bezbednost u svetu kao
osnovne opte vrednosti, i da u meunarodnom pravu ustanove kategoriju zloina protiv mira i ovenosti.
Pored razmiljanja o zajednikoj istoriji, situacije u kojima se predoava kosmopolitski identitet mogu da
budu i odreeni uslovi pod kojima veliki broj ljudi u savremenom svetu rade i ive svoj ivot. Jedan od
takvih faktora je migracija. Ljudi koji rade u meunarodnim privrednim i karitativnim organizacijama, ljudi
koji su dugotrajno zaposleni u inostranstvu, udaljeni od otadbine, doivljavaju iskustvo u kome njihovi
nacionalni sentimenti blede, a nastaju sentimenti usmereni na dravu domaina u kojoj najvei deo ivota
provode. Moemo rei da se identitet tih ljudi menja pa ta injenica moe da dovede do onog to bismo
nazvali svest o pripadnosti drugim zemljama pa i svetu. Takoe, u situacijama u kojima postoji mogunost
planetarnih katastrofa poput katastrofe kod ernobila, razreivanja ozonskog omotaa oko nae planete,
unitenje Amazonskih prauma, topljenje leda na polovima Zemlje, itd., najee ispoljavamo svoju
lojalnost i brigu za ljude kao takve, odnosno za opstanak oveanstva, a ne za ljude kao pripadnike ove ili
one nacije. Sigurno je da je i poboljanje tehnologije u masovnim medijima uticalo na to da se formira
predstava o svetu kao jednom, po Makluanovim reima globalnom selu, u kojem nam ljudi iz udaljenih
zemalja i njihovi problemi postaju blii. Zahvaljujui razvoju tehnike u prenoenju informacije, svet je
postao meuzavistan tako da bilo koji dogaaj na globusu izaziva trenutne reakcije i posledice na svim
meridijanima. Ovakav svet planetarnih informacija prenosivih putem elektronskih mrea, svet nauke i
meunarodnog biznisa u kome su vrhunski rezultati nauke i tehnike dostupni velikom delu oveanstva,
nije postojao u Rusoovo doba, a takva slika sveta u velikoj meri oblikuje naa shvatanje da je Zemlja po
svojim resursima, imajui u vidu ljudske potencijale, u stvari jedna veoma ograniena, t.j. mala sredina, pa
se i zahtev za brigom za udaljene Tatare, ili neku drugu etniku skupinu ne mora vie tumaiti samo kao
egzotini intelektualni hir, ve kao sastavni deo intelektualnog korpusa normalno obrazovanog i
informisanog stanovnika planete Zemlje. Ispitajmo sada Herderov argument da ljudi imaju potrebu za
pripadanjem narodu ili naciji iz ega se onda izvlai zakljuak da se interesi i vrednosti individua moraju
podrediti vrednostima narodnih i nacionalnih kolektiva.
Po mom miljenju Herderov argument bi bio odriv ako je tano da svi ljudi imaju potrebu da pripadaju
kulturi iz koje potiu njihovi preci na onaj nain na koji imaju potrebu za hranom, odeom, zatitiom,
slobodom kretanja, itd. Nema sumnje da je pripadnost odreenoj zajednici vana komponenta ivota neke
individue, ali nije jasno da je ona toliko vana da bi se odranju zajednica davao prirotet tako to bi se
odranju kulturnih grupa i nacija, pod normalnim okolnostima, davala specijalna prava i pomo i to na utrb
onih napora koji se tiu zatite individualnih prava na ivot i slobodu. Ako bismo mogli to tako da izrazimo,
moemo rei da je vei stepen nunosti u potrebi za hranom i slobodom kretanja nego u potrebi da se
pripada nekoj naciji ili kulturnoj grupi. Naravno, tano je da su individualna i kolektivna prava meusobno
veoma povezana u smislu da individua moe da ostvari svoje pravo na slobodu na smislen nain samo ako
ivi i radi u nekakvom kulturnom okruenju pa se onda i opstanak tog okruenja mora na adekvatan nain
pravno zatititi. Meutim, iz ovog uvida ne sledi da interesi kolektiva u svakom sluaju imaju prioritet u
odnosu na prava i interese individua, to bi Herederom inspirisana kolektivistika filozofija uglavnom
elela da zastupa.
to se Milovih zakljuaka tie, oni poivaju na pretpostavci da je politiki kolektivni identitet jedne
multinacionalne liberalne drave neodriv jer on naprosto ne bi mogao da funkcionie zbog kulturnih i
jezikih barijera koje nacije jedna pred drugu de facto postavljaju. Ovom argumentu moemo pristupiti na
dva naina. Prvo, Milov argument moemo interpretirati istorijsko-empirijski; drugo, taj argument moemo
interpretirati na principijelan nain. Izloimo prvi pristup. Ako je Mil eleo da kae da je lake odrati

13

jednonacionalnu liberalnu dravu u vremenu u kojem je on iveo imajui u vidu svoje istorijsko saznanje o
injenicama koje ukazuju na to da su nacije esto izazivai meunacionalnih trvenja, sukoba i ratova, onda
bismo se sa Milom moda mogli i sloiti. Neki dogaaji iz dvadesetog veka upuuju na to da se Milovi
zakljuci moraju uzeti ozbiljno i danas. Meutim, ako je Mil eleo da kae da je u principu nemogue imati
multinacionalnu liberalnu dravu jer je jednonacionalnost nuan uslov za stabilnost jedne predstavnike
vladavine, onda se sa tim ne bismo mogli sloiti. Naveemo par razloga protiv ovakvog zakljuka. Naime,
politiki identitet jedne multinacionalne drave ne mora nuno da bude ekskluzivistiki, da potiskuje
nacionalne kulture koje u drutvu postoje. Ukoliko je jedna multinacionalna drava demokratska zajednica
u kojoj individue kao lanovi nacije mogu da zadovolje i razvijaju svoje trajne nacionalne interese, i
ukoliko takva drava sa uspehom reava pitanja koja su bitna sa stanovita pravde (a to su vladavina
zakona, zatita ljudskih prava, socijana zatita, itd.), onda nema razloga da ne prihvate i kolektivni politiki
identitet. U takvim sluajevima politiki identitet bi se zapravo gradio i dobijao podsticaj na injenici da
pripadnici razliitih nacija ive harmonino u jednoj politikoj zajednici koja uspeno funkcionie. Nije
nemogue ni to da iz skladnog ivota vie nacija tokom dueg vremenskog perioda nastane i nova nacija
utapanjem vie nacija u jednu novu naciju. Naime, nacije nisu prirodne vrste ve istorijske tvorevine ije je
trajanje prolaznije prirode.
Neke multinacionalne drave u dananjem svetu zaista imaju jak oseaj meusobne identifikacije svojih
lanova koji prekorauje nacionalne granice. Kako to mnogi primeuju, oseanje patriotizma kod
vajcaraca je dovoljno jako da su oni u izvesnom smilsu jedna nacija, ali istovremeno i federacija
razliitih nacija. Mada je nacionalni identitet Italijana, Nemaca i Francuza u vajcarskoj snaan i u mnogim
aspektima veoma znaajan za njihov ivot kao pripadnika pomenutih nacija, on ne umanjuje njihovo
oseanje pripadnosti vajcarskoj dravi kao iroj zajednici iji su graani. Ovo pokazuje da se ne moe
tvrditi da u principu lanovi nacije ne mogu imati istovremeno jaku nacionalnu svest i oseanje privrenosti
prema iroj politikoj zajednici. Ako su ova razmatranja prihvatljiva, postavlja se pitanje zato onda ne
bismo mogli da govorimo i o jednoj meunarodnoj nadnacionalnoj dravi koja bi funkcionisala na
svetskom nivou i titila interese i prava svih graana bez obzira na njihovu dravno-nacionalnu pripadnost,
odnosno bez obzira na njihovo dravljanstvo? Dakle, postavlja se pitanje da li je pojam kosmopolitskog
graanina koji u sebe ukljuuje ideju univerzalnog moralnog zakona i naelo solidarnosti sa svim
graanima, primenljiiva kao osnova u konstituisanju jedne svetske, kosmopolitske drave? Ovo je jedno
sloeno pitanje i moramo mu posvetiti posebnu panju.
Pre svega treba uoiti da je za uspeno funkcionisanje jedne drave nuno da u njoj postoji makar
minimalno slaganje u pogledu politikih vrednosti. Meu misliocima zapadnih drutava iskristalisala se
ideja da su najvee takve vrednosti vladavina prava, potovanje sloboda i prava pojedinca i demokratsko
ureenje. Sve zapadne drave postiu danas konsenzus u pogledu prihvatanja ovih vrednosti i besumnje u te
drave spada i vajcarska. Meutim, ove vrednosti ne moraju da budu i de facto i nisu shvaene kao nuni
elementi dobro ureene drave i dobrog ivota u dravama mnogih naroda u svetu. Na primer, drave koje
pripadaju meunarodnoj zajednici legitimnih drava su i one drave u kojima nema i nikada nije ni bilo
demokratskih izbora, u kojima se prestupnici kanjavaju na neprimereno surov nain, u kojima se doputaju
zakoni i pojave verske i rasne diskriminacije, itd. Gotovo po pravilu takve vrednosti su direktno
suprotstavljene shvatanju o postojanju univerzalnih ljudskih prava odnosno uvaavanju moralne linosti.
Dakle, izgradnja neke svetske drave na nekom bazinom konsenzusu u pogledu politikih vrednosti jeste
teko izvodiv posao.
Postoji naravno i itav niz drugih prepreka na putu formiranja jedne funkcionalne svetske drave.
Pomenuemo nekoliko takvih prepreka. Pojam graanina podrazumeva odnos graanin-drava. Preneseno
na svetski plan, to bi onda bio odnos graanina i neke svetske vlade. Sutinska karakteristika odnosa
graanin-drava je participacija ili uee u politikom procesu. Teko je meutim videti kako se
participacija nekog graanina u svetskoj vladi moe odvijati jer takve institucije na svetskom planu ne
postoje. Dalje, odnos graanin drava moe da se shvati i kao pravni odnos. Meutim, glavna obeleja
meunarodnog prava suprotna su ovakvoj kategoriji. Naime, meunarodno pravo odnosi se pre svega na
odnose izmeu drava kao legalnih entiteta, a ne na individue. Na primer, kod procesa istrage, suenja i
kanjavanja prestupnika koji su strani dravljani, a koji nisu prisutni na teritoriji drave u trenutku kada se
takvi postupci vode, nuni su zahtevu za ekstradicijom. I u postupcima za zatitu ljudskih prava
meunarodna zajednica, odnosno UN, polazi od kategorije suverne drave. Bez obzira na to da li se
individue obraaju meunarodnom telu UN nadlenom za zatitu ljudskih prava (ta tela su Komisija za
zatitu ljudskih prava ili Komitet za ljudska prava) smatrajui da im je neko pravo povreeno, a da pritom
nisu dobile zadovoljenje u okviru svoje drave, ili se ispitivanje o krenju ljudskih prava pokree na zahtev
neke drave, odluke meunarodnih tela nisu pravno obavezne za drave. Ove odluke imaju besumnje veliki
politiki pa moda i moralni znaaj, ali u sutini su samo konstatacije, odluke i miljenja, dakle,
fakultativne su prirode i nemaju status presude.

14

Pobornici ideje o svetskoj vladi bi moda mogli da primete da graani sveta nisu oni koji stoje u direktnom
odnosu prema nekoj postojeoj dravi, ve oni koji tee njenom nastajnjau. Ali, kako bi jedna takva vlada
mogla da nastane kada uzmemo u obzir injenicu da u svetu postoji velika diskrepancija u shvatanjima
drava u pogledu politikih vrednosti i u pogledu organizacije pravosudnog sistema. Dakle, moemo
zakljuiti da naelo ljudskih prava i naelo solidarnosti nisu dovoljan osnov za konstituisanje nekakve
kosmopolitske drave.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

- , ( )
, . , .
.
-
.
.
, ,
...
. ,
, ( ) .
:
.

.
.

1 2
3
2
3
2
3 6

5
5
5
1

4
4
3
3

17

17

,
.
, .
,
de facto ( ).

.
: , ... .
.

(-)
.
. ?
.
...
.
,
.
.

15

 . . .
.
1.
-
1 - 2
1 2, 2 1.
2.
-
1 - .

( ).

() .
: .
,
.
.
-... ,
,. , .
, , .
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

. 45-57



1. .
.
,
.
, .
.
,
...
? ,
. ,
:
()
( , )
,
.
,
...
.
,
, .
. , :
()
( ), ,

, , ().
,
. ,
...
2.

16

 . ,
.
, . .
:
.
.
,
- . .

. ,
...
, ,

... ...

,
.
3.
,
, .
, , ...
, .
.

, . .
:
? .
.
, .
,
.


.
. :

. 432.- 457.
2.

,
, ,
.
,
: .
,
. ,
.
: ,
.
.
.
,
.
.
.

17

 , ,
...

...

,

.

, :
.
... ,
, , ,
, ... (
) .

,
, ,
,
, .
3. .

,
. . .
, , , , ,
, ,
.
! .
, ,
.
(, , ,
, , ) .

. .

.
l .
s
.
.
:
,
.
. , .
.
: ;
.
( )
,
.

.
,
.

.
,
,
(. ).
-
.

18

 ,
. ,
,
. , ,
... -.
.
: ,
.
, ,
( .). sine ira et studio .
. , , ira et studium,
. .
,
,
. ,
. !!!
.
.
,
.
,
. .
.
,
.


.

, .
:

?

?
?
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

FiLOZOFiJA POLiTiKE
skripta
PLATON: Drava
Rasprava Tresimaha i Sokrata o pravinosti:
Tresimah pokuava jednostavno i lako da razrei diskusiju o pravinosti: izjavljuje da je pravinost ono to
koristi jaem. Njegov prvobitni argument se svodi na ukazivanje da svaka dravna vlast, i demokratska i
tiranska, donosi zakone u svoju korst i kanjava svakog ko prekri te zakone. Sve drave podjednako sude o
pravinosti: pravino je ono to koristi njihovoj vlasti, tj. jaem. Sokrat, prvo, skree panju da injenicu da
su ljudi pogreivi, te da je mogue da vladar donese zakon koji mu vie teti nego koristi, pa je i onda
dunost podanika da se dre takvog zakona; dakle pravino je i ono to teti jaem. Tresimah uzvraa da
onaj vladar koji tako loe vlada ne zasluuje naziv vladara. Preko analogije sa lekarima i lekarskom
vetinom, brodarima i njihovom vetinom, itd. Sokrat pokazuje da nijedna vetina nije radi koristi vladaoca
ili jaeg, ve slabijeg i zavisnog. Tresimah smatra da Sokrat grei izjednaavajui vladara sa lekarom,
naprotiv vladara bi trebalo izjednaiti sa pastirom: on brine o stadu, ali ne radi stada ve radi sebe i svoje
koristi. Sokrat je pozvan i da uporedi sreu najnepotenijeg i najpotenijeg oveka: Tresimah pokazuje da je
najnepoteniji ujedno i najspretniji u nepotenju, te da umesto da bude uhvaen i ponien, on biva slavljen i
vlada, dok poten biva ikaniran. Sada Sokrat pokazuje da se u zgratanju novca ne radi o pravinosti ili
nepravinosti, ve o posebnoj vetini zaraivanja; graevinar moe za gradnju da dobije zaradu kao
proizvod posebne vetine, ali i ako ne dobije nita za uzvrat njegovo je delo jednako korisno. Tu se dalje
iznosi shvatanje da je sposobne i pravine ljude potrebno naterati na slubu, tj. platiti im, jer se inae nee
prihvatiti posla koji je jedino zarad tue sree (to je Sokrat hteo da pokae kao svrhu vladanja). Poto
Tresimah i dalje trai da se uporedi srea najpravinijih i najnepravinijih, Sokrat kree u novom pravcu:
kada suparnik izjednai nepravinost sa mudrou, pokazuje kako pravi strunjak i mudrac nee eleti da

19

nadmai sebi ravne, ve drugaije, dok e neznalica hteti da nadmai svakog. Poto je ovo drugo,
nadmaivanje svih, Tresimah uzeo kao karakteristiku nepravinog, sledi da je nepravian rav i neznalica, a
ne mudrac. Dalje, nepravinost, gde god da se pojavi, onemoguava zajedniki rad, raa neslogu i sukobe,
ali isto tako teti pojedincu: onesposobljava ga za rad, jer i njega samog dovodi u protivrenosti, i
sukobljava ga i sa pravinim i sa nepravinima.Ako, pak, lopovi i razbojnici i uspeju da rade zajedno, to je
upravo zbog ono malo pravinosti to su uspeli da sauvaju. Na kraju, Sokrat jo ukazuje na to da svaka
stvar ili osobina ima svrhu u koju bi najbolje mogla da se koristi, tj. da svaka stvar ima odreenu specifinu
vrlinu. Dua, kao ona koja upravlja, brine se, promilja itd. ima takoe svoju vrlinu koja joj omoguava da
dobro obavlja svoju funkciju: ivot. Poto je ve reeno da je pravinost vrlina, a nepravinost porok, to
sledi da e pravina dua i pravian ovek iveti dobro, a nepravian loe. Pravian je srean, a nepravian
nesrean.
Sokrat poinje sa ispitivanjem nastanka drave da bi na taj nain otkrio ta je to to u njoj ini pravinost.
Pretpostavka je bila da je neto lake zapaziti kada je u velikom, nego kada je u malom: pravinost u dui je
u malom, zato se prelo na analiziranje drave, kao uveane due.
------------------------------Drava nastaje zato to niko nije sebi dovoljan, ve trai jo toga. Pretpostavka je da su ljudi po prirodi
odreeni da bolje rade neke poslove, te je zbog toga specijalizacija i podela rada preduslov razvoja drave.
Ukljuujui prvo zemljoradnike, zidare, tkae, obuare itd. Sokrat brzo iri broj neophodnih profesija, ali sa
njima se poveava i broj stanovnika, to u jednom trenutku postavlja i pitanje ratovanja, kao naina
proirivanja zemljita. Profesionalni uvari/ratnici potrebni su zbog istog razloga zbog kojeg je i inae dolo
do specijalizacije u dravi: bavljenje jednim poslom omoguava visoku umenost u njemu. Meutim, ako
e uvari biti kao psi, oni e vie tetiti nego koristiti, zato je potrebno da budu vaspitavani da budu
prijatelji blinjima, a nemilosrdni prema neprijateljima: to e se uiniti probranim gimnastikim i muzikim
obrazovanjem i vaspitanjem. Mitovi, kao prvobitni oblik vaspitavanja, bie proputeni kroz reeto, tj.
odabrani e biti samo oni mitovi i one prie koje e pogodovati razvoju uvara. Bie odstranjene i one prie
koje o bogovima govore kao o ljudima, tj. koje im pripisuju rava dela, pretvaranje i laganje. Hrabrost,
razboritost, plemenitost, pobonost itd. su vrline uvara.Ritam i harmonija imaju posebnu ulogu u
vaspitavanju, jer proimaju duu i uznose je probranim oseajima. Gimnastiko vaspitanje slui telu, ali
neophodna je harmonija ta dva vaspitanja. Prenagljivanje u muzici stvorie mlitavo srce i mlitavog borca,
dok e preterivanje u gimnastici stvoriti jakog ali neukog i zverskog borca. Stari treba da vladaju i nareuju,
pa je tako i u dravi. Poto je najbolji u svom poslu onaj koji je za njega i najpogodniji, to e vladar drave
biti iz redova uvara. On, meutim, ne mora da bude star, ali mora da proe niz provera sposobnosti i
otpornosti na poroke, da bi zasluio poloaj vladara, arhonta. Meutim, radi odravanja takvog stanja,
Sokrat smatra da je potrebno uvesti tzv. feniansku la, koja kae da su bogovi one koji treba da vladaju
pomeali sa zlatom, one koji su pomonici i uvari pomeali su sa srebrom, a zemljoradnike i ostale
zanatlije sa gvoem i bronzom. Svako e raati decu slinu sebi, ali e se desiti i da rodi drugu sortu, i
ona tada zasluuje da bude unapreena u red onih koji imaju isti metal u sebi.
Komunizam uvara:
uvar ne sme svoje pse da odgaji tako da oni napadaju ovce, te ni dravni uvari ne smeju biti takvi prema
graanima. Iako se najbitnije postie vaspitanjem, ovi uvari e imati i poseban tretman za stanovanje: nee
imati linu svojinu, u njihove kue ulazie ko i kad hoe, a nagrade e im biti ono to im graani donesu
kao zahvalnost za slubu. Jee zajedno sa drugima, i bie im zabranjeno da koriste zlato i srebro, i bie i
reeno da im ne treba, tj. da se zapravo radi o svetogru ako ga koriste, jer su bogovi sami u uvare stavili
zlato i srebro. Ako steknu sopstevnu zemlju, postae zemljoradnici i upravnici, umesto vladari i uvari, i uz
to e postati vie obazrivi na unutranje nego na spoljanje neprijatelje, te e se cela drava
sunovratiti u propast.
Ako se prigovara da uvari, iako najvaniji za dravu, ipak ive oskudno, Sokrat ukazuje da se stvara
drava opte sree, a ne sree jednog dela. Zato svako treba da radi ono za ta je najsposobniji, a uvari
najbolje uvaju kada se potpuno razlikuju od npr. zemljoradnika.
--------------------------------U dravi ne sme biti bogatstva i siromatva, jer i jedno i drugo slabi sposobnosti pojedinaca. Zato e i u
spoljnoj politici drava sav plen obeavati saveznicima, ime e ih pridobiti, govorei da njoj zlato i onako
ne treba. Ni te druge drave nee time postati monije, jer e u njima tada ve biti vie drava: bogata i
siromana, i jo mnoge druge. Kod takvog neprijatelja uvek moe novcem da okrene jedan deo protiv
drugog.
Sudsko i lekarsko zanimanje bie ureeno zakonodavstvom, a oba e se starati o graanima koji su telesno i
duevno zdravi, dok e telesno bolesne i slabe pustiti da umru, a duevno nepopravljivo bolesne osudie
na smrt.

20

---------------------------------Drava koja je ovako ureena zasluuje da se naziva mudrom, hrabrom, umerenom i pravinom. Mudrost
se nalazi kod onih koji upravljaju dravom. Hrabrost se nalazi u staleu uvara, koji tite: oni tite ispravno
mnenje, tj. ono koje su primili vaspitanjem i obrazovanjem. Umerenost, pak, predstavlja mogunost da se
bude jai od samog sebe, a to u jednom oveku moe biti samo ako ono u njemu to je bolje, vlada nad
onim to je loije. U dravi ima i strasti, sklonosti, bolova itd. ali manjina vlada promiljeno i mudro, te
upravlja tim slabijim delom. Za raszliku od hrabrosti i mudrosti, umerenost se prostire kroz celu dravu, to
je vrsta hramonije. Pravinost, na kraju, znai obavljati svoj posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji
najbolje znaju i za koji su sposobni, drava e biti ovakva kakva se opisuje, tj. pravina.
----------------------------------Sada, da bi se utvrdilo da li je to zaista pravinost, kree se u drugom smeru: poinje analiziranje pojedinca,
da bi se potom opet vratilo dravi. Pojedinac koji u sebi ima istu strukturu kao drava Sokrat smatra
pravinim, tj. kada odreeni deo oveka vri funkciju za koju je namenjen. Razumnosti pripada vostvo,
zato to je mudra i zato to se stara o celoj dui. Volja mora da se pokorava razumnosti i da joj bude
saveznik, a to e se najbolje uiniti muzikim i gimnastikim vaspitanjem. Tako ureena dua zauzdae
poudu, strast, koja bi se inae gubila u ulnim uivanjima.
Pojedinac je, stoga, hrabar kada njegova volja i u bolu i u zadovoljstvu uspeva da izvri ono to joj razum
nalae, bilo to strano ili ne. Mudar je ovek po onom malom delu koji u njemu vlada, zapoveda, koji
poseduje znanje o tome ta je prikladno za sva tri dela due, kao i za celinu. Umerenost je saglasnost,
harmojina ovih svojstava due.
Kao u dravi, tako je i u organizmu pravinost kada se svaki deo due bavi onim za ta je najsposobniji, i
kada obavlja samo tu funkciju. Vrlina za duu je zdravlje, lepota i snaga, a porok je bolest, runoa i
slabost.
----------------------------------------Postoji pet oblika urpavljanja dravom, od kojih je jedan oblik vrline, a ostali oblik poroka isto vai i za
upravljanje, tj. strukturu odnosa u dui.
Zajednica ena i dece:
ene uvari moraju da dobiju isto vaspitanje i obrazovanje kao mukarci uvari. Meutim, izraava se
sumnja u jednakost sposobnosti ena i mukaraca, ali ta se sumnja razreava tvrdnjom da su ene sposobne
za iste poslove kao i mukarci, ali su u njima najee slabije. i kod ena postoje sposobnije i nadarenije za
razliite poslove, pa uvarima odgovaraju ene koje su sposobne za to zanimanje.
Sada Sokrat kae da te ene moraju pripadati svim uvarima, i ne smeju iveti samo sa po jednim; i deca
moraju biti zajednika, a roditelj ne sme poznavati svog sina, niti sin oca. To, meutim, moe dovesti do
nekontrolisanog meanja, to drava ne moe da dopusti. Pravilo: najbolji ljudi to ee u odnos sa
najboljim enama, da bi se izrodila najbolja deca. Hrabri i snani ratnici dobijae najbolje ene, a deca e
biti odgajana u dravnim ustanovama, hranie ih majke, ali tako da ne znaju koje je njihovo dete. Sve osim
dojenja obavljae druge ene, tako da deca nee oduzimati mnogo vremena uvarkama. Svako oploavanje
van dozvoljenih godina starosti bie sankcionisano, a nakon tih godina bie dozvoljeno uzimanje ena za
saputnice, osim ako su suprunici dva kolena stariji ili mlai, a rod. Poto se nee znati ko je kome roditelj,
ene i mukarci e smatrati svojom decom svu decu roenu od sedmog do desetog meseca od njihovog
venanja, a ova deca e smatrati svojom braom i sestrama sve one koji su roeni u istom periodu.
Najvee zlo za dravu je razjedinjenost, stvaranje vie drava u jednoj, a najvee dobro je obrnuto
jedinstvo i harmonija. Zajednika radost i bol ujedinjuju, ali najvie odna kada se rei moje odnose kod
svih na isto. Analogija sa prstom: bol proe ceo organizam, i drava je najbolja ako isto tako bol jednog
povredi sve. U Platonovoj dravi svi su na neki nain roaci, i razvijae roake odnose, sreu i nesreu e
deliti. Tako e, bar kod uvara koji i inae sve dele, nestati i meusobnih optubi, jer nemaju nikakve
svojine.
Rat:
U rat idu zajedno, vode i stariju decu sa sobom, da bi neposredno uila vetinu. Ratnici, pak, nee uzimati
druge Grke za robove, ve samo varvare. Takoe, od palih e uzimati samo oruje, nee ih pljakati ili
spreavati njihovo sahranjivanje. Dravni ratnici nee pljakati ni zemlju, hramove, nee paliti kue niti
smatrati sve za neprijatelje, ve samo mali broj, jer su svi Grci.
Mogunost takve drave:

21

Sokrat kae da nije manje u pravu, ak i kada takva drava ne bi nigde postojala: ona je i dalje najbolja
drava. Ipak, na insistiranje prisutnih, mora da analizira i mogunost ostvarivanja takve drave; Sokrat tu
naglaava da je potrebno makar pokazati da postoji mogunost, tj. pokazati da je prvi korak mogu, a ne
pokazivati da je svaki detalj ostvariv.
Filozofi i filodoksi:
U dravi filozofi moraju postati kraljevi, ili sadanji kraljevi moraju postati filozofi. Postoje oni koji rado
sluaju i posmatraju, raduju se lepom, ali njihov duh nije sposoban da vidi prirodu lepog po sebi i da to voli
on je sposoban samo za mnenje. Takvi ljudi nazivaju se filodoksima, prijateljima mnenja. Oni koji su
sposobni da saznaju bie i istinu, nazivaju se filozofima, prijateljima mudrosti.
Filozofi kao kraljevi:
Upravljanje dravom bi trebalo prepustiti filozofima, a oni moraju biti najbolji uvari, tj. moraju znati zbog
ega su zakoni ispravni, ta znae, kako se sprovode, a moraju imati i sposobnosti uvara zakona.
Filozofi nisu nepotrebni i beskorisni, ve ljudi ne znaju da ih upotrebe tako kako bi bili najkorisniji, jer se
za kormilo drave otimaju najgori, a ne najbolji. Nijedno postojee dravno ureenje ne pogoduje razvoju
filozofa, niti je dostojno filozofske prirode. Meutim, ipak postoji mogunost da Muza ovlada nekim
vladarom i da on postane filozof-kralj.
Kako pronai prave vladare? Potrebno je uvare baciti na niz ispitivanja, jer je najtee nai takvog oveka,
takvu prirodu, koja je i sklona uenju, i nepokolebljiva u borbi. Filozof treba da zna ta je dobro u
pravinom i lepom.
Analogija peine. Zatim, kada napokon vaspitamo i obrazujemo najbolje, moramo da se postaramo da ne
odbije da slui srei drugih, jer je vrlo mogue da e napustiti zanimanja svakodnevna, s obzirom da sada
zna istinu i dobro. Filozofi moraju biti primorani da vladaju, jer je to u interesu svih. Filozof moe da
postane vladar tek nakon pedesete godine, kada je proao svo mogue vaspitanje i obrazovanje.
Kada jednom na tronu budu filozofi, oni e iz drave oterati sve starije od deset godina, zadrae decu i
poeti da ih odvikavaju od dotadanjih obiaja.
Dravna ureenja:
Timokratija, oligarhija, demokratija i tiranida su etiri oblika dravnog ureenja koja su loija od Drave.
Sva etiri ureenja Platon smatra bolestima drave. Postoje i manje poznata ureenja koja se nalaze izmeu
pobrojanih, ali nisu posebna. Postoje isto tako i odgovarajue etiri vrste due kod oveka.
- Timokratija:
Aristokratija je oblik o kojem je sve vreme govorio Platon. Aristokratija prelazi u timokratiju kada doe do
razdora meu vladarima. Sve to je stvoreno mora da propadne, pa e doi red i na savrenu dravu; ma
koliko se trudili, filozofi nee moi da izvedu potpuno pouzdane raunice za raanje dece, te e se deavati
da se dobiju due koje ne odgovaraju potpuno onome to se elelo. Takva deca e postati nedovoljno
obrazovana, vladari koji od njih postanu, nee biti najbolji uvari da bi moglida prosuuju zlatne, srebrne i
bronzane due. Tako poinju prve podele, i nakon sukoba e zemlja biti podeljena pojedincima, a trei
stale bie uinjen bespravnim seljacima, perijecima. Takvo ureenje e biti izmeu aristokratije i
oligarhije.
Na aristokratiju e se ugledati u uvanju, ratovanju, zajednikom obedu itd. dok e se na oligarhiju ugledati
time to e izbegavati da za vladare postavljaju najmudrije, i to e se posveivati ratovanju, okretnosti i
prevarama. Naravno, volee novac i kriom e ga gomilati, ne interesujui se vie za filozofiju.
- Oligarhija:
ovek borac se ne parnii, ali to eni smeta, jer se ne brine za njen ugled u drutvu, pa govori sinu da mu je
otac mlak mukarac. Sin postaje polako ohol i slavoljubiv ovek, ulazei u oligarhino stanje due: tei
bogaenju i ne zanima se za vrline. Oligarhija je ono ureenje koje se zasniva na proceni imovine, u kojem
vladaju bogatai, a siromasi ne uestvuju u vladi.
Ta drava je viestruka, jer je podeljena na bogate i siromane, i ovi ive u neprijateljstvu. Ratovali bi slabo,
jer bi nerado naoruavali siromane, a ratovanje i kota, a oni ne ele da troe bogatstvo. Dalje, siromani su
ili prosjaci ili neka vrsta razbojnika, i to sve usled neobrazovanosti, loeg vaspitanja i dravne nebrige.
- Demokratija:

22

Oligarhija sama dovodi ljude do ruba propasti, omoguavajui sve vrste prodaje i kamata, izrabljivanja
novcem. Kada siromani vide da su vladari/bogatai mlitavi i nesposobni, znae da su sve stekli
nevaljalstvom, i bie dovoljna pomo neke druge oligarhine drave da u ovoj izbije pobuna siromanih.
Demokratska vlada nastaje kad siromani pobede.
U poetku e vladati sloboda, i svako e raditi ta hoe. Stoga demokratija sadri sva dravna ureenja,
sadri i najrazliitije ljude. Demokratski ovek nastaje od oligarhinog kada neka od njegovih pobuda due
dobije pomo spolja, kao i oligarhina drava, pa doe do unutranjih sukoba. Zavisno od okruenja,
pobeuje as jedna, as druga strana. Podjednako troi i na potrebne i na nepotrebne stvari, ne predaje se
sasvim strastima, nekad pred starost se odupre. Krade, upravlja, filozofira, svira ...
- Tiranida:
Nezasistost za onim to se najvie ceni unitava dravno ureenje. Oligarhiju je unitilo bogaenje, a
demokratiju e unititi sloboda. Svi psotaju jednaki svima, stariji poinju da se plae mlaih, stranci se
izjednavaju sa domorocima, odbijaju sve to ih i najmanje sputava. Postoji mnotvo trutova sa aokama,
koji uivaju tue bogatstvo, ali hukaju narod na ove, kao da ele da postanu oligarsi. Narod ih bira za
predstavnike, ali ti trutovi sa aokama postaju njihovi tirani.
Kada se jednom ustolii, uvek e poinjati neke ratove da bi narod imao potrebu za voom; tako e ljudi
siromaiti pa e se baviti sobom, a moi e u rat da alje i nepodobne. Tiranin, stoga, budno motri ko ta
zna, ko kako moe da mu naudi, koga moe da iskoristi, suprotno lekaru zato oslobaa robove i uzima ih
kao gardu, kad nikom vie ne veruje.
U tiranskom oveku vlada Eros svetkovine, povorke, gozbe, milosnice itd. Ako nestane nekih slasti,
razbesnee se, grabie, na kraju nee birati kome i odakle. Tirani ceo ivot provode bez prijatelja, slobodu
nikad ne osete, nepravedni su. Najizopaeniji je, tako, najnesreniji.

PLATON: Zakoni
Knjiga prva
Zakoni za svrhu imaju dostizanje vrline. Oni omoguavaju dravama dostizanje onoga to je dobro, a to je
ili ljudsko ili boansko dobro ljudsko dobro je nie, pa ako drava dostigne vie dobro, onda e svakako i
ono nie. Ljudska dobra su zdravlje, lepota, snaga, i razborito bogatstvo, a boanska, via dobra, su na
prvom mestu razboritost, zatim umerenost due, pravinost, koja je meavina svih ostalih dobara sa
hrabrou. a na etvrtom mestu je hrabrost.
Knjiga druga
Govor koji ne odvaja ugodno od pravinog, dobrog i lepog, ako ni za ta drugo, pogodan je za to da
podstakne na poboan i pravian ivot. Zbog toga je za zakonodavca najruniji i najneprijateljskiji onaj
govor koji tvrdi da nije tako. Zakonodavac to ne sme dopustiti, i moe upotrebiti lai u obrazovanju mladih,
a sve u cilju postizanja najveeg dobra za dravu.
Knjiga trea
Sedam aksioma za vladanje i pokoravanje: 1) kuom vladaju otac i majka, tj. roditelji svojim porodom; 2)
plemeniti su gospodari neplemenitih; 3) stariji treba da zapovedaju, mlai da sluaju; 4) robovi da se
pokoravaju, gospodari da zapovedaju; 5) snaniji da vlada, slabiji da se pokorava; najznaajniji je 6 aksiom:
neznalica treba da bude voen, a razborit da vodi i vlada; 7. vrsta vlasti je ona koja porizlazi iz naklonosti
bogova i sluaja, tj. najpravednije je ako se izbor vlasti prepusti rebu, ko izvue zgoditak, taj zapoveda.
Drava koja eli da se sauva i da ivi sreno, mora ispravno da dodeljuje i oduzima poasti; ispravno je da
se za najasnija i za prva imaju smatrati dobra due, i to one kojoj pripada umerenost; zatim, da na drugom
mestu budu lepota i telesne odlike, a tek na treem mestu takozvana dobra koja se sastoje u imanju i novcu.
Zakonodavac prilikom donoenja zakona mora da ima pred oima tri stvari: kako e drava, za koju se
donose zakoni, biti slobodna i jedinstvena, i posedovati umnost.
Knjiga etvrta
Drava koja se osniva moe da postigne uslove za blagostanje ako se nau zajedno dobar zakonodavac i
tiranin, koji bi bio mlad, umeren, obdaren za nauku, jak u pamenju, hrabar i plemenit.

23

Vladare treba zvati slugama zakona, jer upravo od toga, vie nego od bilo ega drugog, zavisi i odranje i
propast drave. Drava u kojoj zakon zavisi od upravljaa, i gde on sam nema snage, sprema se propast. A
u dravi gde je zakon gospodar upravljaa, i gde je vlast potinjena zakonima, sprema se dugo trajanje i sva
dobra koja su bogovi darovali dravama. Zakoni koji razvijaju i potpomau vrline delovae ubeivanjem, ili
e, gde se udi ne mogu ubeivanjem promeniti, silom i pravom kanjavati.
Prvi zakoni u dravi bie zakoni koji reguliu brak i ivotnu zajednicu, jer dravna zajednica poiva na
tome. Ljudi e se eniti od tridesete, do tridesetpete godine, ili e svake godine biti kanjavani.
Knjiga peta
Siromatvo se ne sastoji u smanjivanju imanja, ve u poveavanju nezasitih elja, te e graani ove drave
imati toliko zemljita da mogu da se prehrane, tj. da ive skromno, nita vie. Graana mora biti toliko da
mogu dobro da se brane i priteknu u pomo susedima, a to je broj od 5040 graana, koji je deljiv sa svim
brojevima od 1 do 10.
Zakonodavac ne sme, pri ureivanju drave, menjati religijsku tradiciju, i svakom delu drave treba da
odredi neko boanstvo, omogui prostor za njegovo slavljenje i sveanosti. Te sveanosti e imati i znaaj
pri boljem upoznavanju graana, to je jedan od preduslova za bolji ivot zajednice.
Nabolje ureena drava je ona drava u kojoj je sve zajedniko: sve ene, deca i imanja, drava u kojoj je
privatna svojina ukinuta; u najboljoj dravi je i naa svojina po prirodi nae oi, ui, ruke zajednika, jer
e svi gledati zajedniki, ruke raditi zajedniki itd. te e vi hvaliti i kuditi iste stvari, oseati iste radosti i
bolove: to je potpuno jedinstvo u dravi. Ljudi koji rade i ive na imanjima smatrae da je imanje
zajedniko, da ga oni samo uvaju, ime su njihove obaveze jo vee.
PRema veliini imanja graani e biti podeljeni na etiri klase, to znai da e moi da menjaju klase ako
im se promeni imovinsko stanje. Ipak, siromatvo i bogatstvo su velika zla, te zakonodavac mora da
obezbedi minimum i maksimum zakonom: minimum je vrednost imanja dodeljena rebom (prilikom
prvobitne raspodele), a maksimum je etiri veliine poetnog imanja. Sve iznad toga pripae dravi ili
bogovima.
Knjiga esta
Upravljai se biraju na ovaj nain: svi koji su sluili u vojsci neka napiu na ploici koga biraju, tri stotine
ploica sa najveim brojem glasova bie izloeno svim graanima na uvid, a oni e birati po elji; stotinu
sada izabranih bie ponovo vraeni na glasanje, na kraju kojeg e biti izdvojeno 37 ljudi sa najviim brojem
glasova. To e biti upravljai drave, uvari zakona, i oni mogu da preuzmu tu slubu samo ako imaju 50
godina, i mogu da je vre samo 20 godina (njih ipak treba podvri ispitivanju porekla roditelja, brige o
njima, o precima ). Vojne stratege predlau uvari, a glasaju svi koji su ratovali, i trojica sa najviim
brojem glasova bivaju izabrani (prolaze istu proveru).
Vee od 360 venika bira se na sledei nain: svakog dana predlau se predstavnici jedne imovinske klase;
za najvia dva razreda svi su obavezni da glasaju, inae e biti kanjeni novano; kada se biraju
predstavnici treeg razreda, samo pripadnici etvrtog imaju pravo da ne glasaju; biranje predstavnika
etvrtog, najnieg stalea, obavljaju opet svi, ali najnia dva stalea nisu obavezna da glasaju. Petog dana se
od predloenih bira po 180 za svaku klasu, nakon ega se kockom izabere polovina. To su venici za jednu
godinu (nakon to budu ispitani).
Time je ureenje negde izmeu monarhije i demokratije.
Vee je podeljeno na 12 delova, i svaki deo je zaduen da se stara o dravi za jedan mesec, da saziva
skuptine, prima izaslanike, odrava red. To su pritani.
Celokupna zemlja podeljena je na 12 delova, po mogustvu jednakih, a svaka fila (koja, znai, obuhvata
420 poseda) svake godine daje petoricu nadzornika polja i voe straarskih odreda. Svaki od njih bira 12
mladia iz svoje file da se stara o fratrijama (12. deo file, obuhvata 35 poseda). Ovi straari krstare
fratrijama i upoznaju ih, prvo na istok, onda na zapad, i tako dve godine.
njihova je obaveza da se staraju da zemlja bude zatiena od neprijateljskih napada, branama, nasipima,
utvrenjima, zatim da omogue dobro kretanje prijatelja (ljudi, stoke), da se staraju da sua ili kia ne
nanose veliku tetu, gradei kanale, da uvaju sveta mesta, podiu vebalita

24

Ovi uvari e reavati i sporove graana, i to pet nadzornika strae, a ako je stvar znaajnija, onda u
dogovoru sa ostalih 12 straara. Svi oni, meutim, sudie odgovorno, tj. ako neto skrive prema svojim
graanima, bie izvrgnuti poruzi, a ako su ima naneli tetu u vrednosti jedne mine prepustie se sudu
metana. Metani se tue na straare optem sudu.
to se sudija tie, najbolji su de u privatnim graanskim parnicama biti onaj sud koji svojevoljno
imenuju u dogovoru oteene strane. Ipak, sve stareine e meu sobom birati iz svake uprave po jednog
sudiju, koji e reavati sve sporove koji se po trei put ponavljaju. Suenju svi mogu da prisustvuju, a
moraju da prisustvuju oni koji su uestvovali u biranju sudija. Graani mogu sudiju da optue pred
uvarima. Kada se radi o zloinu protiv drave, svi graani imaju pravo da se pitaju, jer se svakog tie
razreenje. Ipak, istraivanje je na trojici najviih stareina koje su prihvatili i optueni i tuilac (tuilac je
uvek privatno lice, jer dravu u starom veku niko nije zastupao), a samo razreenje na narodu.
Izdavanje zakona, poto nikad ne moe da pokrije sve detalje ivota, mora biti takvo da osposobi ljude za
sitacnje i negovanje vrlina, jer e samo tako uspeno moi da popunjavaju ono to zakonima nedostaje.
-------------------------Knjiga osma
Postoje dva uzroka neuspeha zakonodavstva: prvi je u pohlepi za bogatstvom, koje tera ljude na nepotrebne
ili tetne aktivnosti, umesto na razvijanje vrline; drugo zlo su tri ureenja demokratsko, oligarhijsko i
tiransko koja predstavljaju ureenja u kojima se upravlja protiv volje jednog dela, te vladarima nije u
interesu da taj deo postane hrabar, spretan i umean (naroito u ratovanju), a takvo zakonodavstvo kvari
dravu.
-----------------------------Knjiga dvanaesta
Drava mora da bude ureena imajui u vidu najbolje, tj. mora da postoji neki organ koji e znati ta i kako.
Da bi bili sposobni za takvo neto, dravnici moraju biti hrabri, umereni, pravini i razboriti, tj. moraju
objedinjavati vrline. Oni koji su najbolje obrazovani i vaspitani, koji su dostigli potrebno znanje i vrline,
bie lanovi Nonog Vea: ono e upravljati dravom.
* Nonom veu je poveren vrhovni nadzor nad zakonima. To vee je sastavljeno od mladih i starih graana,
a obavezno je da svakog dana bude na okupu od rane zore do izlaska Sunca. U prvom redu vee je
sastavljeno od svetenika, koji su odlikovani najveom nagradom za vrlinu, zatim tu je deset najstarijih
uvara zakona. Pored njih je jo i vrhovni nadzornik celokupnog vaspitanja, zajedno sa prethodnicima.
Nijedan venik ne dolazi sam, ve dovodi sa sobom po jednog mlaeg (od 30-40 g. starosti), kao prijatelja
to je prilika da mlai ue. Njihovi sastanci i raspravljanja uvek e se ticati zakona, ureenja drave i svega
za ta su saznali da se razlikuje od naeg ureenja. Posebno e se zanimati za saznanja koja unapreuju
istraivanja o zakonima i ureenju drave, tako da e taj zadatak postati laki za one koji znaju. to stariji
prime, to mlai moraju najrevnosnije da ue.

ARISTOTEL: Politika
Knjiga prva
Sve drave su zajednice, a svaka zajednica tei nekom dobru; ona zajednica koja obuhvata druge tei
najviem dobru, a to je drava.
Svako orue najbolje ispunjava svoju namenu ako ne slui za mnoge poslove, ve samo za jedan.
Najmanja zajednica je porodica, u kojoj se ena pokorava muu, radi zatite; nekoliko porodica formira
selo, a vei broj takvih naselja rpedstavlja dravu. Ono to je svaka stvar po zavrenom razvoju, to je njena
priroda a njena svrha je njen najvii cilj. Samodovoljnost je cilj i najvee dobro. Drava, stoga, nastaje po
prirodi, nuno, i predstavlja osnovni oblik drutvenog ivota ljudi.
Celina je nuno vanija od dela, i zato je drava vanija od svake porodice i bilo kog pojedinca. Ko moe
bez zajednice, ili je zver ili bog.

25

Stoga Aristotel prvo istrauje odnose unutar porodice, gde vae posebni odnosi koji zahtevaju i posebne
vetine: to su odnos gospodara i roba, brani odnos i roditeljski odnos. Neki su od roenja predodreeni da
se pokoravaju, drugi da vladaju. Oni koji su bolji trebalo bi da vladaju nad onima koji su loiji tako
gospodar nad robom, i mukarac nad enom. Robovi se od ljudi razlikuju kao dua od tela, oni su sposobni
samo za rad. Meutim, zbog toga bi izmeu robova i gospodara trebalo da postoji zajedniki interes i
prijateljstvo. To se deava samo kada je tako priroda uredila, a ako je neko po zakonu postao rob, onda nee
biti prijatelj sa gospodarom.
Priroda je sve stvorila radi ljudi: biljke radi ivotinja, ivotinje radi ljudi, a ovek ima pravo da ih lovi. On
ima pravo i da lovi one ljude koji su od prirode stvoreni da se mu se pokoravaju (varvari). Takav rat je
opravdan.
Rob nema volju uopte, ena ima ali ne moe da je sprovede, a dete je nema dovoljno razvijenu. Razvijenu
volju ima gospodar, mukarac. Isto vai i za moralnu vrlinu i razboritost. Razboritost je potrebna
gospodarima da zapovedaju, ali i potinjenima da bi ispravno sluali.
Knjiga druga
Problem: treba li svi graani da uestvuju u svemu, ili ni u emu, ili u neemu da, a u neemu ne?
Drava koja napreduje ka jedinstvu i postane jedinstvena, prestaje da bude drava, upravo zato to je drava
jedno mnotvo, mnotvo porodica i pojedinaca. Jedinstvo moe da nastane samo od elemenata razliitih po
vrsti, stoga je spas drave u naizmeninoj jednakosti: ne mogu svi istovremeno da vladaju, ve u odreenim
periodima.
Nije tano da drava treba da bude jedinstvena, jer to nju razara. Aristotetl kritikuje Sokratovu ideju
ukidanja privatne svojine kao preduslova jedinstva; Sokrat u Dravi tvrdi da e zajednica biti jedinstvena
ako svi za isto govore to je moje. Aristotel razlikuje dva znaenja rei svi: 1) svaki pojedini, i tada
stvarno svako moe za neko dete ili enu da kae da je njegova, ali 2) oni koji imaju zajedniku svojinu,
mogu rei da je to njihovo samo zajedno. Jo ARistotel kae da je lepo, ali nemogue da svi za istu stvar
kau da je njihova. Uz to, o onome to pripada svima, vodi se malo rauna, jer svako oekuje da e se drugi
starati. Tako e i radije nazivati svojim ono dete koje je dobro, nego ono koje je ravo, pa ak i ako je
roeno u vreme kad i ostala deca koje pojedinac treba da zove svojom decom. Pored toga, sukobi, svae i
ubistva vie su mogua tamo gde se ne zna ko su roaci, nego tamo gde je jasno. Aristotel dodaje i da je
udno zabraniti seksualne odnose, ako nisu kontrolisani i planirani, a hteti da deca budu zajednika. Smatra
da to poto donosi razdor treba da vai za zemljoradnike, da bi ih okrenulo jedne protiv drugih, a ne
protiv vlade.
Dve stvari podstiu ljude na brigu: svojina i voljena osoba, a Sokratovi graani nemaju ni jedno ni drugo.
Porodina oseanja bie razvodnjena, jer je ljubav najjaa tamo gde se daje jednom, dok Sokrat trai da se
ljubav da svima, to je umanjuje. Problem je i ono odvoenje dece zemljoradnika meu uvare, i obrnuto
tada deca vie nee smatrati ove nove oevima i braom, i opet e doi do jo vee nesloge.
Sada je pitanje: da li posed treba da bude zajedniki, ili ne? Posed treba da bude i zajedniki i privatan.
Nadlenost treba da bude podeljena, da ne bi dolo do gloenja, ali korienje treba da bude zajedniko
meu prijateljima je sve zajedniko. Tanije, svako moe svoj i tu posed da koristi, ali on ostaje privatni
posed. Prijateljima moemo pomoi i biti predusretljivi samo ako imamo svoj posed, i imati neto svoje ini
oveka srenim. Zato kod Sokrata nestaje dareljivost. Kritikuje se Sokrat i zato to je detaljnije obradio
samo sloj uvara, dok se kod zemljoradnika ne znaju svojinski odnosi.
Aristotel se ne slae da su analogije sa ivotinjama dobar nain objanjavanja zato su ene sposobne kao i
mukarci. Takoe, opasno je na vlasti imati stalno iste ljude, jer to izaziva i pokvarene, ali i ratoborne
prirode. Dalje, Sokrat se stara za sreu celine, te prihvata manju sreu uvara, ali uvari su najvaniji sloj
stoga ako je najvaniji sloj nesrean, kako tek stvar stoji sa onim najniim?
Kritika Zakona Platonovih. Kako ishranjivati pet hiljada besposlenih ljudi (uvara), pored njihovih ena?
Takoe, potrebno je ograniiti raanje dece, jer ve postoji ogranieno imanje za svaku porodicu.
Platonova politeja je drava teko naoruanih graana. Platon u Zakonima kae da je najbolje ureenje
izmeu demokratije i tiranide, dok Aristotel to smatra neim izmeu dva najgora oblika, i predlae
kombinaciju svih postojeih kao najbolje reenje. U Zakonima se vladari biraju kockom izmeu kandidata,
to je isto i za oligarhiju i za demokratiju, ali kada bogati predlau kandidate, onda je to oligarhijski.
Drutvo je podeljeno na klase (po bogatstvu, od kojih niko ne moe da ima pet puta vee imanje od
najsiromanije klase), i svaka klasa bira predstavnike, ali nie klase nisu obavezne da glasaju. Poto sve

26

klase biraju isti broj predstavnika, a sve je manje lanova klase kako se imovina poveava, ispada da
stvarnu vlast vre samo bogati, jer ionako siromani nisu potaknuti na glasanje.
Aristotel smatra da nije reenje u izjednaavanju imanja, jo manje u ograniavanju, ve u izjednaavanju
prohteva i elja, a to se moe uiniti jedino vaspitavanjem pomou dobrih zakona.
* Inae, zakone ponekad treba menjati, ali ne esto, jer dolazi do navikavanja graana na ukidanje zakona,
to raa nepokornost. Bolje je dopustiti i neke greke zakonodavstva, nego stalno prekrajati zakon.
Knjiga trea
Dravno ureenje je poredak meu ljudima koji ive u dravi. Drava je sloena celina, i stoga istraivanje
poinje od sastavnog dela graanina. Aristotel trai apsolutnog graanina, jer to nisu meteci ili robovi,
drugi nemaju nikakva prava, a prvi imaju uea u pravnim poslovima preko zastupnika, pa ipak nisu u
potpunosti graani. Graanin se ne moe niim drugim bolje definisati nego uestvovanjem u pravosuu i u
vlasti. Graani su uesnici u vremenski neogranienoj vlasti, tj. kao sudije ili skuptinari. Meutim, ima
onih ureenja koja nemaju takve funkcije, ili nisu na neogranieno vreme, stoga se definicija graanina
koriguje u_ onaj ko moe da uestvuje u savetodavnoj i sudskoj vlasti, a drava skup takvih graana
sposobnih za ekonomski nezavisan ivot. Drava se menja sa promenom ustava, tj. ureenja, to vie nije
ista drava.
Dobro zajednice je posao i dunost svih graana, i oni poseduje graansku vrlinu kada pomau svoje
dravno ureenje. Poto je ureenje relativno, onda je mogue imati i dobrog graanina koji je rav ovek.
A poto se drava sastoji, kao i ovek, porodica, itd. od raznih delova, to i graani ne moraju da imaju iste
vrline. Vrlina graanina se sastoji u tome da moe i da vlada i da se pokorava. Meutim, onaj koji vlada
mora da zna jo i vie, ali i on mora da proe pokornost, dok niko od slobodnih ljudi ne treba da stie vrline
robova.
Mogue je, meutim, da je u dravi slobodan i radnik, pa da li je i on time graanin to Aristotel reava
naglaavajui da je za negovanje graanske vrline potrebno biti slobodan od rada na zadovoljavanja
osnovnih svakodnevnih potreba, i da je stoga ne ulazei u konkretne detalje svako graanin ako moe
da se prihvati uea u poasnim poloajima.
Dravno ureenje treba da je takvo da od njega imaju koristi svi, a ne samo vladari. Stoga je nuno ispravno
i ako vlada samo jedan, ili manjina, ili veina, sve dok je u interesu svih.
Basileja kraljevstvo u optem interesu; aristokratija vlada mali broj, ali ili zato to je najbolji, ili zato
to je u interesu svih; kada veina upravlja dravom u optem interesu, onda je to politeja, to je ime
zajedniko za sva dravna ureenja. U politeji najveu vlast imaju ratnici, jer je to vrlina koja se najlake
stekne, i koja se upravo i stie u masi.
Tiranida je odstupanje od basileje, oligarhija od aristokratije, a demokratija od politeje. Ove podele vae
samo ako je manjina uvek u posedu bogatstva, a veina siromana, inae bi ispalo da je npr. oligarhija kada
malobrojna grupa siromanih ima silu i dri u pokornosti bogatu veinu.
Dravu ne ini jedinstvena teritoraija i drava nije nastala radi toga da se spree meusobne nepravde ili
trgovaki odnosi; drava je zajednica koja ima za cilj srean ivot i porodica i robova, ivot potpun i
ekonomski nezavisan. Dakle, drava postoji radi delanja po moralnim zakonima, a ne samo radi
zajednikog ivota.
Ako masa upravlja, ona moe initi mnoge greke i nepravde, ali ako ne uestvuje u odluivanju, ona
postaje neprijateljski raspoloena i rui ureenje. Stoga je Solon uradio sledee: omoguio je masi da bira
organe vlasti i pozivanje na odgovornost, ali ne i upravljanje dravom. Meutim, strunjake mogu da biraju
samo oni koji su i sami upueni, dakle ne masa. Masa, sa druge strane moe da odluuje o stvarima od
velike vanosti, jer se tu radi o skuptini ili veu, a to nije jedan ovek, ve mnogo vie od jednog to je
cela masa, drutvo. Na kraju, prava vrhovna vlast treba da pripada dobrim zakonima, a nosioci vlasti su tu
samo da pomognu kada zakon nije najjasniji za neku situaciju.
Krajnji cilj svih nauka i umetnosti je dobro, a najvee dobro je cilj najvie nauke, nauke o dravi, tj.
politike. Dobro za kojim drava tei jeste pravda, a to je opta korist.
Onima koji vrhovnu vlast trae na osnovu vrline i onima koji je trae na osnovu bogatstva, masa moe da
uputi jedan opravdani prigovor: nita ne spreava masu da bude bolja i bogatija od manjine, ne pojedinano,
ve uzeta kao celina.

27

U najboljem dravnom ureenju graanin je onaj koji moe i hoe da se pokorava i da vlada ivei
moralnim ivotom.
Princip ostrakizma ima politiko opravdanje; svakome smeta da se u dravi nalazi neko ko se suvie istie u
odnosu na druge, to smeta i tiranima, i demokratama, i onim vladama koje za sebe zgru, i onim ureenjima
koja se strajau za opte dobro. Ostrakizam, ipak, nije apsolutno pravedan, jer mogu i pojedinci da ga koriste
za sebe, ali dobar zakonodavac e urediti dravu tako da za tim nema potrebe.
Basileja je ispravno dravno ureenje. Njih, m,eutim, ima raznih postoji doivotno vojno zapovednitvo,
nasledne ili izborne basileje itd. Kraljeve, meutim, uvaju naoruani graani, a tirane najamnici; jer
kraljevi vladaju po zakonu i uz saglasnost podanika. To su etiri vrste basileje: jedna iz herojskog doba,
zasnovana na slobodnoj volji graana i ograniena na odreene dunosti; druga je varvarska basileja to je
nasledna, despotska i zakonita vlast; trea je tzv. ajsimneteja i to je izborna tiranida, a etvrta je lakonska
basileja doivotno zapovednitvo u ratu, nasledno u porodici.
Peta vrsta je ona u kojoj jedan ovek ima apsolutnu vlast, to odgovara vetini voenja domainstva. Ova i
lakonska su valjane, te se pitanje formulie: 1) da li je za dravu korisno ili ne da ima doivotnog vrhovnog
zapovednika, sa naslednom funkcijom, ili da bude izborna, i 2) da li je korisno ili ne da jedan ovek ima u
rukama svu vlast.
Jedan ovek moe bolje odluivati od zakona u konkretnoj situaciji, ali on mora dobro da poznaje zakone i
da bude razborit; masa, meutim, jeste puna svega i svaega, ali to arenilo ini dravu boljom, a i masa se
slabije kvari jedan ovek lake potpadne pod dejstvo gneva ili ljutnje, pa pogrei stoga neke stvari treba
davati masi na odluivanje.
* Aristotel smatra da se prvo aristokratija promenila u oligarhiju, ova u tiranidu, a tiranida zatim u
demokratiju: vlast se smanjivala na sve manji broj ljudi, ali je time narod jaao, pa je na kraju zbacio
tiranina.
Konano, kralj treba da bude jai od svakog pojedinca ili nekolicine, ali slabiji od mase.
Knjiga etvrta
Postoji apsolutno najbolje dravno ureenje, zatim ureenje koje je najbolje za date okolnosti (relativno) i
ono koje je najbolje prema datim uslovima (realno). Razmatranje dravnog urenej treba da shvati i pod
kojim usloivma moe da nastane, i na koji nain moe najdue da se odri. Treba imati u vidu ne samo
najbolje ureenje, ve i ono koje je mogue, ali i ono koje se moe lake ostvariti i primeniti na sve drave.
Demokratija i oligarhija su dva oblika koji su posebno znaajni Arostotelu u objanjavanju. Za razliku od
Platona, on ne smatra demokratiju najloijom, ve umereno loom: prvo zastranjivanje basileje je tiranida i
ona je najloija, zatim oligarhija, kao propast aristokratije, a tek potom demokratija, kao propast politeje.
Osnovne odlike ova dva ureenja: demokratijom vlada veinsko siromano stanovnitvo, a oligarhijom
manjinsko bogato stanovnitvo. Postoje etiri vrste i jednog i drugog ureenja.
Aristokratija je vladavina vrlih ljudi, koji uz to mogu biti bogati, ali uivaju potovanje naroda. Zato su
stvari na osnovu kojih se trai politika jednakost raznovrsne: sloboda (u demokratiji), bogatstvo
(oligarhija) i vrlina (aristokratija). Politeja je izmeu oligarhije i demokratije: 1) tako to se u sudstvu nae
neto izmeu demokratskih i oligarhijskih zakona, zatim 2) ako se kao cenzus bogatstva odredi srednji
iznos izmeu dve krajnosti, i 3) spajanjem dve ustanove, npr. biranja kockom i cenzusa kao preduslova
kandidature.
Politeja, u kojoj su demokratija i oligarhija dobro pomeane, istovremeno izgleda i kao jedna i kao druga, a
nije ni jedna od njih. Politeja e se dobro odravati ako svi njeni graani ele da je odre.
Priroda drave zahteva da drava bude sastavljena od jednakih i to je mogue slinijih ljudi, a takvi su
najee ljudi srednjeg sloja. Stoga najbolju upravu nuno ima ona drava lije ureenje odgovara prirodi
drave. Srednja klasa mora da bude mnogobrojna da bi drava bila dobra; tiranida se javlja kada pretegne
demokratija ili oligarhija, tj. sirmoani ili bogati, a oni e tee pretegnuti ako je najbrojnija srednja klasa,
koja svojim svrstavanjem na drugu stranu moe da napravi ravnoteu, ak i ako jedna krajnost postane
suvie mona.
Svaka drava se sastoji od kvaliteta: slobode, bogatstva, obrazovanja i plemenitog porekla, i kvantiteta:
brojnosti. RAspodela ovih osobina unutar drave tvori odreeno ureenje.

28

Savetodavna vlast odluuje o stvarima koje se tiu svih; izvrna vlast pitanje koje vlasti postoje, kakva
je njihova nadlenost, nain izbora; sudska vlast. To su tri osnovni elementi u dravi o kojima dobar
zakonodavac treba da razmilja.
..........................
Knjiga sedma
Svakom zakonodavcu je potreban materijal na kojem e raditi. Prvi materijal je ljudstvo: koliko ljudi, sa
kakvim osobinama. Isto vai i za zemlju: kolika zemlja i kakva. Lepota nastaje iz sklada broja i veliine,
tako da je najbolje za dravu da ima dobar odnos povrine i broja stanovnika, ali ni jedna veliina ne treba
da bude ni prevelika ni premala. Za neprijatelje prilaz treba da bude teak, a stanovnicima izlazak lak; sva
mesta treba da budu dobro povezana, a transport proizvoda i plodova treba da bude lak; zemlja treba da
bude kontinentalna i primorska.
Evropski narodi su hrabri, ali ne i inteligentni, dok su istoni narodi inteligentni, ali ne i hrabri; Grci su
zlatna sredina, ali i meu njima ima odstupanja. Ljudi najbolje drave trebalo bi da budu i inteligentni i
hrabri.
Drava ne moe da postoji bez ovih elemenata: prvo hrane, zatim zanata, oruja, novanih sredstava i
svetenikih dunosti, a esto i najvanije je procenjivanje dravnih interesa i uspostavljanje pravde meu
graanima.
Drava je dobra kada su graani koji uestvuju u njenoj upravi dobri i puni vrlina. Za vrlinu ljudi potrebne
su tri stvari priroda, navika i razum. Izmeu ovo troje treba da postoji sklad.
...
I Aristotel, kao i Platon, pie i politiku regulisanja raanja: potrebno je voditi rauna o tome postoji li sklad
u godinama i sposobnostima supruga, zatim voditi rauna da deca ne budu roena ni kasno ni rano, jer i
jedno i drugo razbija porodicu. Krljavu decu ne treba odgajati, a broj dece treba da bude ogranien.
Kao i kod Platona, zakonodavac treba da zabrani prianje sramnih stvari, kao i poroke; uz to do odreenih
godina treba zabraniti satirske igre i gozbe dok mladi ne stasaju da se uhvate u kotac sa onim to one
donose.

ARISTOTEL: Nikomahova etika, knjiga V

Aristotel raspravi o pravednosti i pravinosti posveuje celu V knjigu Nikomahove etike. Odreujui
pravedno kao ono to je u skladu sa zakonom ikoje predstavlja sredinu izmeu dve nepravde, on pravednost
postavlja drugaije od ostalih vrlina. Naime, pravednost kao i kod Platona obuhvata mnoge druge
vrline, ali ipak ne mora kod ARistotela pravedan ovek svakako biti i dobar, ve od situacije zavisi kako
emo ga nazvati. Pored toga, pravednost nije izmeu dva razliita, suprotstavljena ekstrema, ve se nalazi
izmeu dve nepravde: dobiti previe, i izgubiti previe.
Tako se pravednost javlja kao posebna vrsta sredine kao geometrijska ili kao aritemtika mera.
Geometrijska mera u onim sluajevima u kojima zakon treba da pronae ekvivalent vrednosti, pa se slui
proporcijom, a aritmetika kada se radi o raspodeli direktno uporedivih (tj. jednakih) predmeta i stvari. S
tim u vezi, bitno je da Aristotel pravednost nalazi u odnosima u kojima postoje etiri faktora kao i u
proporciji najmanje dva zainteresovana lica, i najmanje dva predmeta preko kojih se dovode u sklad.
Jedan koji je u nekoj radnji vie oteen, dobie vie odreenog predmeta kao odtetu.
Zakoni su opte regulative, i njihova pravednost moe varirati u primenjivanju na konkretne sluajeve, ali
to ne umanjuje njihovu vrednsot, jer tada ljudi treba da se ponaaju kao to bi se ponaao sam zakonodavac
da se nalazi u toj situaciji: ljudi bi tada trebalo da sude na osnovu pravinosti da dopunjuju ili menjaju
zakonske regulative u konkretnom sluaju, drei se duha zakona. Pravinost je, po Aristotelu, nekako
pravednije od pravednosti, jer obuhvata vie od zakonitosti, ali svakako predstavlja istu vrlinu.
U vezi deljenja pravde, tj. presuivanja, Aristotel navodi da je sudija tu da nae sredinu da niko ne dobije
premalo ili previe.
Aristotel raspravlja i mogunost da ovek sebi ini nepravdu, i pokuava da razrei problem prolazei kroz
razne primere. Poto se u nepravdi radi o nejednakoj raspodeli, to bi znailo da ovek mora od sebe da
neto uzme, a potom sebi da da to je svakako apsurdno. Stoga Aristotel pribegava podelama koje se
nalaze u dui i tu nalazi mogunost injenja nepravde i pravde samom sebi: potrebno je da se nie strasti
due pokoravaju viem razumu, i to ini pravednost, jer svaka od druge dobija ono to joj pripada.

29

ARISTOTEL: Ustav atinski

Pritani kao to i sama re kae, bili su predstavnici naroda. Eshil e, tavie, i samog Zevsa (zbog
njegovog zastupnikog odnosa spram Helena) ponekad nazivati pritanom. Poto, iz praktinih razloga, svih
pet stotina lanova vea nije uvek moglo biti prisutno na svakom zasedanju, odreivane su sekcije od po
pedeset lanova iz svake file, koji su za svaki mesec obavljali funkciju predsedavajueg tela u veu. Oni su
se zvali pritani, a period njihovog jednomesenog slubovanja pritanija. Pri tom, svakog je meseca druga
fila imala pritaniju, tj. svakog je meseca druga fila bila u veu predsedavajua. Iz svake file birano je po
pedesetoro pritana, koji su tokom perioda od 35 ili 36 dana, a taj se period zvao jednom pritanijom, bili na
vlasti. Meu njima je rebom biran svakog dana po jedan; tokom perioda od 24 asa on e nositi sve
simbolike prerogative vlasti. Pritaneja je neka vrsta gradske kue, u kojoj su pritani zajedno jeli, i gde se
odravala vena vatra.
Fila pojam file isprva je oznaavao jednu preteno rodovsku zajednicu, da bi kasnije (naroito posle
Klistenovih reformi) sve vie dobijao znaenje gradske optine i izborne jedinice.
Dema administrativna jedinica shvaena kao gradska optina. Uvedena Klistenovim reformama.
Arhont vrhovni predstavnik civilne vlasti. Nekada je najvii velikodostojnik bio kralj, zatim polemarh
(ratni zapovednik), a potom arhont. Meu arhontima su postojali tesmoteti, koji su bili mlai arhonti i
starali se o uvanju zakona. Meutim, arhonti, u mnoini, mogu predstavljati i sve vladare: kralja i
polemarha zajedno sa arhontima. Arhonti su birani meu uglednim i bogatim ljudima i bilo ih je devet.
Areopag vee koje uva zakone, ono je zapravo upravljalo mnotvom vanih dravnih poslova,
kanjavajui i globei sve koji bi se nedolino vladali. Areopagiti su, kao i arhonti, birani iz redova
uglednih i bogatih graana. Ako je nekom uinjena nepravda, on je mogao veu Areopaga podneti prijavu,
navodei zakon protiv kojeg mu je uinjena nepravda. Do solonovih reformi, ovo vee je biralo arhonte po
svojoj volji.
Drakon - smatra se autorom prvog pisanog atinskog zakona, iako Aristotel misli da u tim zakonima nema
nieg novog to bi bilo vredno pomena. To zakonodavstvo je predstavljalo doradu postojee preteno
obiajne prakse, ali je bilo poznato po surovosti u kanjavanju prekrioca.
Solon 594. p.n.e. stupio na vlast u Atini, kao posrednik i arhont nakon velikog graanskog sukoba.
Oslobodio je narod dugova, i zabranio duniko ropstvo, Utvrdio je ustav i dao nove zakone, prestavi da se
slui Drakonovim uredbama, osim one o ubistvu. Odredio je da se arhonti biraju rebom od kandidata iz
svih fila. Aristotel smatra da Solon nije pre svega znaajan zato to je ukinuo oligarhiju jer smatra da to
nije uinio ve zato to je formirao sudove od svih graana, napravivi uslove za razvoj demokratije.
Usled pritisaka stranaka bogatih da se nekoj od njih prokloni, a ne elei da postane tiranin, Solon je
odluio da napusti grad.
Klisten reorganizovao je ustrojstvo drave, ako to je od dotadanje etiri plemenske file stvorio deset
teritorijalnih. Razdelio je zemlju na 30 dema, od kojih je 10 bilo u gradu, 10 u primorju i 10 u unutranjosti,
a zatim rebom povezao po tri, kako bi svaka fila imala sve tri vrste dema. Ustav je postao demokratskiji
nego pod Solonom.
Perikle Pod Periklom ustav postaje jo demokratiniji nego pod Klistenom, jer je nastavio sa
oduzimanjem prava Areopagitima. Odredio je da se sudijama daju plate, prevashodno zbog toga to je bilo
bogatih koji su to mogli sebi da priute. Meutim, to je dovelo do podmiivanja sudija. Za vreme Perikla
politika situacija je bila popravljena, ali se posle njegove smrti pogorala.
Ostrakizam zakon o ostrakizmu davao je pravo veini da glasanjem, na jedno odreeno vreme, izopti
negok ko bi, uprkos optim interesima, nastojao da u prvi plan istakne sopstvene interese. Smisao
ostrakizma je bio da se sprei pojava novog tiranina: ostrakizmom se ne osuuje neko ve poinjeno delo,
ve deluje preventivno spreava se delo koje bi se tek moglo dogoditi.
Meteci Metek je bio doseljenik, koji nije mogao imati graanska prava, ali se mogao baviti trgovinom
ako bi gradu plaao odreenu naknadu. Meteci su mogli da imaju pravne zastupnike. Aristotel je, inae, u
Atini bio metek.
--------------------------------Eklesija narodni skup preko kojeg je narod vrio vlast, Perikle ga je hvalio.
Heliaja (helileja) oznaka za narodni sud.
Partenon - hram boginje Atine na Akropolju, sagraen za vreme Periklove vladavine.

30

----------------------------------

MAKIJAVELI
(Nerkez Smailagi, Historija politikih doktrina)
Srednjevekovna politilka misao zavrila je idejom politikog apsolutizma, a renesansa je sa svojim
cinicima i sanjarima bila potpuno dola do svesti o demonskom karakteru vlasti. U centru interesovanja
od sada su ovek i priroda, a ne boansko. Makijaveli energino pobija fatalizam, afirmie slobodnu volju,
trai otpor sudbini i izraava vrsti aktivistiki stav prema oveku.
Jedino ovekovo sredstvo da ostvari sebe je politika; kao to ljudska priroda nije demonska, tako ni politika
nije zlo, ve opredeljenje za dobro ili zlo, korisno ili asno i kao takva nije nita apsolutno. Odatle
apsolutni znaaj drave u Makijavelijevoj politikoj doktrini, koji se izraava kao ideja dravnog razloga.
Drava je potpuno svetovna tvorevina, bez vitalnog odnosa prema crkvi, bogu ili nekoj vioj
kosmikoj svrsi; ona je savreno odvojena kao entitet, a moralno je izolovana zato to nema obaveza
ni prema kome izvan same sebe. Drava je jedino samoj sebi cilj.
Osnovna Makijavelijeva misao bila je da se obnovom antike vetine upravljanja dravom obnovi i sam
pali narod Italije i slaba drava, politiki slomljena i razjedinjena, uz to pod uticajem crkve i stranih
osvajaa. Drava je volja i delo vladara, koji je svestan zadataka i smisla vlasti. Sredstva, koja on
upotrebljava za taj uzvieni cilj, nisu vana, ako ga rezultat opravdava; jer ono to mora da zanima
politiku nije estitost ve efikasnost, nisu ispravna sredstva nego valjanost cilja, a to se moe
prosuditi samo po rezultatima na konkretnom podruju politike akcije. Neumoljivi lik vladara
objanjava se samom prirodom i duhom vremena, u kojem je energina svest i akcija potrebnija nego
razborita pragmatika: bitna tema vremena nije bila sloboda, nego sigurnost, ili sigurnost kao sloboda.
Makijaveli je, suoen sa osobinama ljudi svog doba, zagovarao politiku sile, energine volje i hladnokrvnog
cinizma na putu do konanog cilja.
Njegov ideal apsolutne suverenosti vladara bio je duhovno edo onog individualizma koji je slavio oveka
osloboenog okova i pokrova tradicije, mistike i korporacije. Apsolutizam je prvi oblik u kojem se moderni
individualizam politiki pojavio. Makijaveli je prvi mislilac novovekovne politike misli ne samo po tome
to je afirmisao politiku kao ljudsku stvarnost i to je otkrio njenu sutinu nasilje, nego i po tome to je
prvi, neprikriveno i logiki, izveo njen ideal apsolutnu monarhiju, koja je po svome obliku bila poslednja
politika konsekvencija feudalnog drutva, a po svome sadraju prvi prodor politikih zahteva graanske
klase.
----------------------------------------- najobinija posledica promena koje proivljavaju drave je prelaz iz reda u nered, da bi se opet uspostavio
red. Ljudske stvari ne mogu da se zaustave u jednoj taki: kada dospeju do vieg razvoja, ne mogavi dalje
da se uzdiu, one padaju; iz istog razloga, kada dosegnu dno, one mogu samo da se ponovo podiu.
- postoje osobine koje nam izgledaju kao vrline, ali ako se povedemo za njima, propaemo; sa druge
strane, neto moemo i zvati porokom, ali to nam moe doneti dobrobit.

TOMAS HOBS
(Levijatan, deo i i II)
O prirodnom stanju ljudi u vezi sa njihovim blagostanjem i njihovom bedom:
Ljudi su od prirode jednaki - Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti,
jer niko nije toliko slab da ne moe da ubije najjaeg, bilo mahinacijama ili udruivanjem sa drugima, i
svako moe imati mudrosti ako odvoji dovoljno vremena i truda.
Od jednakosti dolazi nepoverenje Od prve jednakosti sledi jednakost u nadi da emo psotii svoje ciljeve;
stoga, ako dvoje ele istu stvar, obijica postaju neprijatelji i nastoje jedan drugog da unite ili potine,
oekujui da e i drugi to eleti njima kada jednom postignu svoj cilj.
Od nepoverenja rat Da bi se obezbedio od zaziranja drugih, ovek nema drugi izbor nego da prvi udari
silom. U prirodi ovekovoj su tri uzroka svae: takmienje, podozrivost i slava. Prvi navodi ljude da
udaraju na druge dobiti radi, drugi radi bezbednosti, a trei radi sticanja ugleda.
Izvan ureenih drava postoji uvek rat svakog protiv svakog Stanje rata nije samo u borbi, ve i u
spremnosti na borbu; a ljudi, dok ive bez jedne zajednike vlasti koja je sposobna da ih dri u strahu, ive
u stanju rata.

31

Nezgode od takvoga rata U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, nema kulture, nema drutva.
ovekov ivot je tada usamljeniki, siromaan, opasan i kratak. Dok nema zakona ne zna se ta je
zabranjeno, tj. ovek na sve ima pravo.
U takvom ratu nita nije nepravo Gde nema zajednike vlasti, tu nema prava; gde nema prava tu nema
nepravde. To su svojstva koja se vezuju za oveka u drutvu, ne u samoi.
Strasti koje oveka navode na mir Strah od smrti, elja za stvarima koje ivot ine udobnim, i nada da
radinou moe da ih dobije. Razum sugerie pogodne mirovne klauzule s kojima ljudi mogu da se saglase,
a one se drugim reima nazivaju prirodnim zakonima.
O prvom i drugom prirodnom zakonu i o ugovorima:
Prirodno pravo, koje pisci obino nazivaju jus naturale, jeste sloboda to je svaki ovek ima da se
sopstvenim moima slui onako kako sam eli za odranje sopstvene prirode, tj. sopstvenog ivota, pa stoga
i sloboda da ini sve ono to po svom rasuivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.
Pod slobodom se razume odsustvo spoljanjih prepreka, koje oveka mogu da ogranie u injenju onog to
bi hteo, ali koje ga ne mogu spreiti da mo koja mu ostaje upotrebi onako kako mu njegovo rasuivanje i
razum nalau.
Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opte pravilo do koga se razumom dolo, a po
kome je zabranjeno oveku da ini ono ime se unitava ivot ili se oduzimaju sredstva za odranje ivota i
da proputa ono ime bi, po njegovom miljenju, ivot najbolje mogao da se odri. Pravo i zakon, jus i lex,
traba razlikovati, zato to se pravo sastoji u slobodi da se to ini ili da se od toga uzdri, dok zakon
nareuje i obavezuje na jedno od toga, tako da se zakon i pravo razlikuju kao to se razlikuju obaveza i
sloboda, to u jednoj istoj stvari ne moe istovremeno da postoji.
Od prirode, svaki ovek ima pravo na sve Zbog toga, opte pravilo razuma, tj. osnovni prirodni zakon,
govori da svaki ovek treba da tei za mirom sve dotle dok se nada da e ga postii, a kad ne moe da ga
dobije, da moe traiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. Prvi deo je osnovni zakon prirode: teiti
miru i odravati mir, a drugi deo je najvie prirodno pravo: braniti se svim moguim sredstvima.
Iz ovog osnovnog zakona prirodnog, koji nareuje ljudima da tee za mirom, izvodi se drugi zakon: da je
ovek spreman, ako su i drugi isto tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da
napusti ovo pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on
voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna. Ljudi su u stanju rata dok nisu spremni da se lie nekih prava,
ali dok svi nisu spremni da se lie nekih prava, dotle pojedinac nema nikakvog razloga da sebe ograniava:
to trai da drugi tebi ine, to i ti ini drugima.
Napustiti jedno pravo da se neto ini, znai liiti se sloboda da drugog ometamo u korienju njegovog
prava da to isto ini. Jer onaj ko je odstupio od svog prava time nije drugom dao nikakvo pravo koje ovaj
ve nije imao po prirodi. PRavo je naputeno ili prostim odricanjem od prava, ili prenoenjem prava na
nekog drugog.
Prostim odricanjem, kad se onaj ko pravo naputa ne brine ko e imati koristi od toga odricanja.
Prenoenjem, kad je onaj ko pravo naputa imao nameru da korist od toga pripadne odreenom licu ili
licima. Za onog ko se odrekao svog prava kae se da je vezan, ili obavezan, da ne ometa drugog u
korienju tog prava; njegova je dunost da ne pogazi taj svoj voljni akt.
Kad ovek svoje pravo prenosi ili se prava odrie, on to ini samo zato to u naknadu dobija kakvo pravo
koje se na njega prenosi ili zato to se nada da e time dobiti neko drugo dobro. Poto ovek sve to radi
teei svom dobru, postoje prava kojih se ne moe liiti, npr. prava da se silom brani ako ga silom napadaju
da bi ga ubili; isto vai i za ranjavanje, okove ili drugo lienje slobode.
Uzajamno prenoenje prava jeste ono to ljudi nazivaju ugovorom. Ako se stvar predaje istovremeno sa
prenoenjem prava, onda je to ugovor; ako se prvo predaje stvar a od drugog kasnije oekuje neto za
uzvrat, onda je to sporazum; ako se obe strane dogovore da e inidbe ispuniti kasnije, radi se o
obeanjima; kada nema uzajamnog prenoenja prava, onda je to poklon.
Ostali prirodni zakoni 3) pravda, postoji samo kada ima sporazuma, i svodi se na potovanje sporazuma;
a pravedno je i dati oveku ono to je njegovo: stoga i pretnja kaznom usled neizvrenja sporazuma, i
garancija svojine, moe postojati samo tamo gde ima sile, tj. drave; 4) blagodarnost, 5) uzajamno
prilagoavanje ili poputanje, 6) spremnost za pratanje, 7) da ljudi, svetei se, samo potuju budue
dobro, 8) protiv prezira, 9) protiv oholosti, 10) protiv nadmenosti, 11) pravinost, 12) ravnopavno

32

korienje zajednikih stvari, 13) o odreivanju uea putem kocke, 14) o primogenituri i prvom zauzeu,
15) o posrednicima, 16) o podvrgavanju arbitrai, 17) niko nije sudija u sopstvenoj stvari, 18) ne moe biti
sudija nijedan ovek koji u sebi nosi neki prirodni uzrok pristrasnosti, 19) o svedocima. Rezime svih
zakona: ne ini drugome ta ne eli da tebi bude uinjeno. Prirodni zakoni su veiti i nepromenjivi, i
poznavanje tih zakona predstavlja istinsku moralnu filozofiju.
O uzrocima, postanku i definiciji drave:
Cilj drave: naroita sigurnost, koja se ne moe imati po prirodnom zakonu, niti se moe dobiti
udruivanjem malog broja ljudi ili porodica, niti od velikog mnotva, ako ovim ne upravlja samo jedno
rasuivanje, i to stalno.
Raanje drave Jedini nain da se uspostavi takva zajednika vlast koja moe biti sposobna da ljude
brani od zavojevaa spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom
marljivou i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno ive jeste da sve svoje moi i svu svoju
snagu povere jednom oveku ili jednom skupu ljudi koji e moi sve njihove volje putem veine glasova da
svede na jednu volju. Kada mnotvo prenese svoja prava na jednu linost, onda ono postaje jedna linost,
postaje drava. Drava moe da se definie kao jedna linost, ije radnje izvesno veliko mnotvo ljudi, na
osnovu uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi pojedinci od kojih je mnotvo sastavljeno, a sa
ciljem da jedinstvena linost moe da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra pogodnim za
njihov mir i zajedniku odbranu. Nosilac te linost je suveren, i njemu pripada suverena vlast, a svi ostali
su njegovi podanici.
O pravima suverena kao ustanove:
Is ovakvog ustanovljenja drave izvode se sva prava i ovlaenja za suverena:
1) podanici ne mogu da promene oblik vladavine,
2) suverena vlast ne moe da se izgubi,
3) niko ne moe, a da ne uini nepravdu, protestovati protiv ustanovljenja suverena koje je proglasila
veina,
4) podanik ne moe pravedno da se tui zbog suverenovih radnji,
5) ma ta suveren uinio, ne moe biti kanjen od strane svojih podanika,
6) suveren odluuje ta je potrebno za mir i odbranu njegovih podanika, i odluuje koja su uenja pogodna
da se podanici njima ue,
7) pravo postavljanja pravnih pravila, po kojima e svaki znati ta je njegovo, tako da nijedan drugi
podanik ne moe to da mu oduzme a da ne uini nepravdu,
8) njemu pripada i vrenje pravosua i reavanje sporova,
9) i voenje rata i zakljuivanje mira kako on za najbolje smatra,
10) i da bira sve savetnike i ministre kako u miru tako i u ratu,
11) i da nagrauje i kanjava, i to (ukoliko neki raniji zakon nije odredio meru) po svom nahoenju,
12) i za poasti.
To su prava to ine sutinu suverenosti, ona su nedeljiva i ne mogu se nikakvim nainom napustiti, a da se
time direktno ne napusti suverena vlast. Mo i ast podanika iezavaju u prisustvu suverene vlasti. Od
suverene vlasti je manje zla no od odsustva svake vlasti, a zlo dolazi najveim delom otuda to se nerado
potinjava manjem.
Samo su tri razliite vrste drava: monarhija, aristokratija i demokratija, zavisno od toga ko ima suverenu
vlast: jedan, vie njih ili svi.

DON LOK: Dve rasprave o vladi, knjiga II

Ljudi su po prirodi u stanju savrene slobode, da odreuju svoje radnje i raspolau svojim posedima i
linostima kako smatraju da je prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne zavise od volje nekog
drugog oveka. Poto niko nema vie vlasti od drugoga, i poto su vlast i jurisdikcija uzajamni, to je ovo
stanje zapravo stanje jednakosti.
Meutim, ovo stanje slobode nije stanje samovolje, jer iako nekontrolisano raspolae svojom slobodom,
ovek shvata da su svi jednaki i nezavisni, te prema tome ne treba da nanosi zlo tuem ivotu, zdravlju,
slobodi ili posedu. Takoe, svako je obavezan da ouva sebe, i koliko moe da ouva druge. U ovom
prirodnom stanju vai prirodni zakon, ali on ne bi imao efekta ako ne bi bilo tela koje ga sporovdi a s
obzirom da su svi jednaki u prirodnom stanju svi sprovode prirodni zakon i imaju pravo da kanjavaju
onog ko nanosi zlo drugima. Kanjavanje ovek preduzima kao odtetu i obuzdavanje drugog koji je
prekrio prirodni zakon, i jedino je tada opravdano izdii se iznad vlasti drugog. Svaki ovek ima pravo da
kanjava krivca upravo zato to se krivac odrie zakona uma inei zlo.

33

Lok razlikuje kanjavanje radi obuzdavanja, i otplaivanje odtete (u bilo kom vidu), i oboje ine deo
zekonitosti; vladar moe pomilovati krivca u smislu neizvrenja kanjavanja, ali oteeni mora biti
zadovoljen, i samo oteeni moe sa te strane dati oprost. Isto tako, ko ubije oveka, ini zlo celom
oveanstvu, i svako ima pravo da ga ubije. Za manje zloine, ljudi odreuju manje kazne.
Lok je svestan prigovora da pojedinci mogu svoje prirodno pravo koristiti preterano, svetiti se i biti
pristrasni, pa prihvata graansku vladu, kao reenje tog problema. On poziva kritiare prirodnog stanja da
opravdaju apsolutnu vlast jednog oveka jer ona nije nita bolja od apsolutne slobode oveka u prirodnom
stanju. ak je bolje u prirodnom stanju jer ljudi ne moraju da se pokore nepravinoj volji pojedinaca, a
nepravian odgovara svakom za svoja nedela.
Ljudi mogu da pitaju gde postoje, i da li su ikad postojali ljudi u takvom prirodnom stanju, i Lok za poetak
navodi suverene vladare: oni su meusobno u prirodnom stanju. Ljudi su u takvom stanju dok sami ne
postanu lanovi drugog politikog drutva, i to svojom voljom. Rasprava o vladi e to opisati.
to se stanja rata tie, ono poinje kad god neko atakuje na moju slobodu, bio on potencijalni ubica ili
lopov ja tada imam pravo da se branim do potpunog unitenja napadaa, jer time branim svoju slobodu.
Meutim, to kolo borbe moe da ide u beskraj, jer u prirodnom stanju ne psotoji konani sudija, osim Boga.
U drutvenom ureenju, meutim, konana odluka i sud pada na vladu, te ljudi ulaze u ureenje da bi
predupredili opasnosti od stanja rata bez sudije. Tu se Lok slae sa Hobsom.
----------------------------to se svojine tie, Lok kae da je od Boga priroda data svim ljudima, te je i svojina nad njom zajednika,
ali da ovek budui da ima ekskluzivnu svojinu nad svojom linou ima ekskluzivno pravo na
proizvode svog rada, tj. onoga to je uradio od zajednike prirode sam. Meutim, to neznai da ovek moe
radom da prisvaja sve to poeli, jer je Bog tako uredio da postoji granica uivanja sve iznad
zadovoljavanja potreba predstavlja preterivanje.
--------------------------------Prvo drutvo bila je zajednica mukarca i ene, zatim gospodara i sluge; svi zajedno kasnije dolaze do
politikog drutva. Postoje dve vrste gospodarskih odnosa: u jednom sluaju ovek se dobrovoljno liava
odreenih prava i sloboda sklapajui ugvor o sluenju, tj. nadnienja za gospodara; u drugom sluaju on je
potpunom ropstvu i lien slobode.
----------------------------------Apsolutni vladar se u odnosu na sve ostale nalazi u prirodnom stanju, a graani se udruuju radi stvaranja
nekog tela koje je sudija u sporovima, tj. koje reava sve sukobe, i nije pristrasno. Apsolutni vladar, tako, ne
potpada pod to zakonodavstvo, pa je i time deo prirodnog stanja. U graanskom drutvu, meutim, svi
moraju biti pod vlau zakona, ni jedan ovek ne sme biti izuzet.
------------------------------------Ljudi se odluuju svojevoljno na zajednicu, i time se udaljuju od pirrodnog stanja, inei tu zajednicu
jednim politikim telom, koje dakle veinom odluuje. Ovome Lok pronalazi dva mogua prigovora: 1)
nema u istoriji ljudskog drutva ljudi nezavisnih i jednakih koji su se potom sastali i zajedno uspostavili
vladu, i 2) po pravu tako ne treba initi, jer su ljudi ve roeni pod vladama, i nisu slobodni da zaponu
novu vladu.
1) To to ima malo ili nimalo izvora koji govore o ljudima u prirodnom stanju, ne moe biti dokaz da
takvog stanja nije bilo; inae bismo morali da verujemo da su vojnici nekih starih careva oduvek bili
odrasli, jer o njima ujemo tek kao o vojnicima; zatim, ovek se retko sea svog detinjstva, a i istorije se
piu kad ve postoje vlade; takoe, Lok se poziva i na podatke o drutvima amerikih starosedelaca. Vlada
je potekla od patrijarhalnog prava glave porodice, tj. vlade jednog oveka, ali i to se desilo tek
sporazumnim pristajanjem slobodnih ljudi. Zato su prvi vladari bili samo sudije i vojskovoe u ratu, nisu
imali apsolutnu vlast, tj. bili su potovani samo zato to su doprinostili dobrobiti svih.
2) Drugi prigovor, Lok prvo ovako raskrinkava: svuda vidimo da zapoinju nove vlade, tj. da postoje
pojedinci koji su roeni u pod jednom vlau, ali jednom sami poinju da zapovedaju. Stoga, ako postoji
jedan takav, onda je bar taj jedan sposoban da se smatra slobodnim tj. da negira postojeu vlast i odlui
kako e urediti novu. Ako ima jednog, moda ima i vie njih, koji zajedno mogu odluiti da li e se
pokoravati ili vladati nekim. Ljudi su slobodni da se odvoje od jedne vlasti i stvore novu, i tako se oduvek i
deavalo. Dete nije roeno kao podanik nijedne zemlje ili vlade.ovek preutno, i najee neprimetno,
postaje podanik, tako to pristaje na drutvene odnose, naroito svojnsko-pravne, one drave u kojoj ivi.
Dva osnovna prava koja je ovek imao u pirodnom stanju prelaze na politiku zajednicu: prvo, vlast da ini
to god smatra prikladnim za ouvanje sebe i ostalih ljudi postaje definisano zakonom; drugo, vlast i pravo
kanjavanja u celini predaje i sudeluje u njenom izvrenju. Poto je i uao u politiko drutvo da bi sauvao
svoju svojinu (svojinu, slobodu i ivot), zakonodavno telo nikada ne dosee dalje od opteg dobra.

34

---------------------------------Prvi i osnovni pozitivni zakon svih drava je ustanovljavanje zakonodavne vlasti. Zajednica bira i postavlja
zakonodavno telo, da bi to telo predstavljalo izraz saglasnosti drutva, to je osnova i apsolutno nuno za
svaki zakon. Meutim, iako je vrhovna vlast u dravi, ipak:
1) Zakonodavna vlast nema aspolutno arbitrarnu vlast nad ivotima i imovinom drugih ljudi. Ova vlast
nema ptravo da uniti, porobi ili hotimino osiromai podanike, upravo zbog toga to su podanici na nju
preneli samo onu vlast koju su i sami imali u prirodnom stanju a arbitrarnu vlast ni oni nisu imali.
Prirodno stanje ne prestaje u dravi, ve je samo omogueno njegovo potovanje.
2) Zakonodavno telo ne moe da za sebe prisvoji vlast upravljanja na osnovu improvizovanih dekreta, ve
mora da deli pravdu na osnovu vaeih zakona i poznatih ovlaenih sudija. Ljudi odluuju da vlast predaju
u ruke pojedincima zato to pravila postaju objavljeni zakoni, dok je prirodni zakon nepisan. Zato pojedinci
nemaju pravo da menjaju te zakone arbitrarno, poto ih nisu ni stvorili, ve moraju da ih uvaju.
3) Vrhovna vlast ne moe da uzme nekom oveku deo njegove svojine bez njegove saglasnosti. Ljudi
predaju vlast pojedincima da bi ouvali svojinu, i ako vlast moe da im je uzme, onda oni nemaju zapravo
nikakvu sigurnu svojinu. Ipak, poto vlada zahteva troak, to podanici mogu da daju, ali samo uz saglasnost
veina mora da da saglasnost za poreze.
4) Zakonodavno telo ne moe da prenese vlast donoenja zakona u neke druge ruke. Poto je vlast
delegirana, onda sam narod moe da je da drugima, ali vlast to nema pravo.
------------------------------------Meutim, iako postoji vrhovna vlast, ona je uvek potinjena volji naroda. Poto joj je vlast delegirana, kada
narod zakljui da ne postie eljeni cilj, moe da izmeni zakonodavno telo. Tako zajednica neprestano
zadrava vrhovnu vlast.
Zakonodavno telo ne mora uvek da postoji, ali njemu podreeno izvrno telo mora uvek. Ako, pak, izvrna
vlast silom sprei novo sastajanje ili delovanje zakonodavne vlasti, to znai da izvrna vlast objavljuje rat
narodu, i narod ima puno pravo da silom ponovo uspostavi svoje zakonodavstvo.
-----------------------------------Uzurpacija je vrenje vlasti na koju drugi ima pravo, a tiranija je vrenje vlasti izvan prava, na ta niko ne
moe imati pravo. Tiranija je upotrebljavanje vlasti za svoje privatne interese, a ne za interes opteg dobra.
Gde god zakon prestaje, poinje tiranija. Ko god prekorai datu mu vlast, prestaje da bude vladar i postaje
tiranin. Na svaku nepravednu i nezakonito silu moe se odgovoriti silom; ak i ako se kralj izuzme od ovog
pravila, ipak ljudi koji izvravaju nejgova nasilnika nareenja mogu da naiu na pravedan otpor;
ovlaenje ili naredba nekog vladara, kada ovaj nije nadlean, nitravni su za privatnog oveka.
-------------------------------------Raspad drutva i raspad vlade su dve razliite stvari. Politiko drutvo, kao zajednica slobodnih, moe da
prestane samo osvajanjem od strane drugog drutva, tj. nije sposobno da se odri kao jedno telo. Tada,
naravno, nestaje i njegova vlada, koja bez njega ne bi moglad a postoji. Vlade se, meutim, raspadaju na
razne naine: npr, kada se zakonodavno telo promeni, a ono daje duu dravi i oblik, i to bilo zakonitom
odlukom naroda ili arbitrarnom voljom pojedinca-vladara ili nekog drugog tela koje primeni silu; zatim
zakonodavno telo se menja i ako mu nije omogueno da se okupi, ili ako vladar menja izborna pravila.
Drugi nain raspada vlade, tj. zakonodavnog tela, nastaje u pravednom otporu nepravednoj vlasti, tj. vlasti
koja kri osnovne principe na kojima je psotavljena, tj. kada postaje arbitrarna i kada ulazi u imovinu
podanika.
Lok primeuje da neki tvrde da je javno mnenje kolebljivo, i da ako mu se dopusti, ono bi bilo u stanju
odmah da menja svaku vladu na i najmanji znak neslaganja. Meutim, Lok tvrdi da je upravo suptorno:
narod se navikava i teko menja navike u politici, pa ak dugo i trpi, a i nakon promena i revolucija opet
ima tendenciju da vrati stare zakone i vladare.
Uostalom, narod s kojim se loe postupa ima razloge za bunu, ali se opet ne deava da se die na najmanju
nepriliku, ve najee dugo vremena trpi i nada se boljem, ali tada ima nesumnjivo pravo na pobunu.
Pored toga, Lok samtra da upravo ova mogunost predstavlja najbolju zatitu protiv pobune: jer su pravi
pobunjenici oni koji sprovode silu protivno volji naroda, zloupotrebljavajui ovlaenja.
Onaj koji posegne za pravima princa ili naroda i postavi osnovu za obaranje ustava i poretka neke pravedne
vlade, taj je kriv za najvei zloin za koji je ovek kadar, poto treba da odgovara za sva ona zla krvi,
pljake i pustoenja koje razlamanje vlade na delove donosi zemlji.

35

Osnovno pitanje za Loka, ko je sudija, na kraju reava postavljajui narod za sudiju. Ako postoji problem
koji nije reen zakonom, zajednica je ta koja e suditi. Isto vai u procenjivanju da li je princ ili neko telo
drave prekrilo saglasnost zajednice: narod e odluiti kako e reagovati. Ako strane ne ele da prihvate
istog sudiju, onda je jedini sudija Bog, a to znai da je u pitanju stanje rata.

POLITIKA MISAO PROSVETITELJSKE EPOHE

(Nerkez Smailagi, Historija politikih doktrina)
Makijaveli je naticipirao vlast graanske klase, Ruso ju je radikalizovao; XVIII vek, a posebno Rusoov
period, predstavlja neposredno predveerje francuske revolucije: vladar je silnik, plemstvo je osiono, kler
iskvaren, ideje borbene, narod namuen; ve je prolo sto godina od Slavne revolucije i njenog
konstitucionalnog progresa, koji je Monteskje proglasio savremenim politikim uzorom; teorija prirodnog
prava je razvijena u oba svoja pravca, apsolutistikom (Hobs) i demokratskom (Lok); mislioci oko
Enciklopedije odvaili su se da poneto zaotre politika pitanja: u lanku Sloboda se izjavljuje da
ruenje slobode rui s njom celokupnu politiku organizaciju, mea porok i vrlinu ..., a u lanku
Predstavnici veliale su se prednosti ustava; ovi uobiajeni oratorski istupi protiv despotizma jo nisu
zagovarali neto novo u odnosu na ranije liberalne mislioceako mala drava treba da bude republikanska ...
zakonodavac e dati vladu jednog jedinog, dravama veeg prostranstva, a apsolutna jednakost je prazna
pria, koja se moe shvatiti samo u idealnoj politikoj zajednici; svakako, monarh nema od boga
samovoljnu vlast, on je samo narodni mandator, on je dobio od svojih podanika autoritet nad njima; ovaj
autoritet je ogranien zakonima prirode i boga; pa ipak je to neograniena vlast kojoj se, izgleda, samo
zabranjuje da ugnjetava narod, da tlai razum i pravinost, tj. izmeu apsolutne monarhije i despotizma
sva je razlika u nejasnim temeljnim zakonima slinim onima o kojima su svi ljudi govorili, a koji
Enciklopedija zasniva na razumu i pravinosti pre nego na istorijskim primerima; zapravo, ideal
Enciklopedije bio je ideal prosveenog despota: Sretna drava, kad e njen kralj biti filozof ili kad e
neki filozof biti njen kralj!.
Za duh politike doktrine ovog doba bilo je karakteristino da ona, suoena s preivelim i zastarelim
drutvom, konstruie politike sisteme koji ne pretpostavljaju revolucionarnu akciju, nego koji
uznemirujui njegove najdublje osnove kre puteve njegove reforme. Karakteristini je i to, da je sa
Lokom ideja prava zamenila ideju dunosti, ime se oslobaaju elementi jedne nove civilizacije, koja je
zasnovana na racionalizmu, ireligioznosti, smrti natprirodnog, ruenju katolicizma, ofanzivi protiv crkvenih
dogmi, dobara i povlastica.

AN AK RUSO: Drutveni ugovor

Knjiga prva
ovek se raa slobodan, a posvuda je u okovima.
Najstarije od svih drutava, i jedino prirodno, jeste porodica. Prirodna veza traje dok deci treba briga, a
nakon toga mogu iveti samo sporazumno. Ruso navodi autore, izmeu sotalog i Aristotela, koji odnos
gospodar-rob smatraju prirodnim, ali smatra da posledicu uzimaju za uzrok kada smatraju da je rob po
prirodi rob. Sila ne stvara pravo, svaka je vlast od boga, ali i bolest zar je onda ipak zabranjeno da
pozivamo lekara?
Jedina osnova zakonite vlasti nad ljudima je konvencija. Niko ko sebe daruje besplatno drugome, i postaje
rob, nije pri zdravoj pameti. Odrei se svoje slobode znai odrei se svojstva oveka, svojih prava i
dunosti. Rat, takoe, predstavlja odnos drava, a ne pojedinaca, i stoga nije izvor prava.
Besmisleno je rei: Sklapam s tobom sporazum koji je sav tebi na teret, a meni na porbitak, i pridravat u
se njega, dok se meni svia, a i ti e se njega pridravati dok se meni svia.
Usled raznih razloga, prirodno stanje vie ne moe biti odrano, i ljudski rod mora da promeni nain ivota.
Poto jedino to ima jeste njegova sopstvena snaga, pojedinac moe samo da se ujedini sa drugima, ali e to
doneti ograniavanje nekih njegovih sloboda. Drutveni ugovor reava taj problem pronalaenja
udruivanja koje brani zajednikim snagama osobu, a u kojem se osoba ipak samo sebi pokorava, i ostaje
isto tako slobodna kao pre.
Odredbe tog sporazuma nisu formalno iskazane, ali ih svako priznaje i prihvata. Ta odredba se svodi na
jedno: potpuno otuenje svakog lana drutva sa svim svojim pravima u celokupnu zajednicu. Jer samo ako
se svako potpuno daje, jednaki su uslovi za sve. Ko se daje svima, ne daje se nikom, jer je i sve dobio
natrag od svih. Konano, svako od nas ujedinjuje svoju posebnost i mo pod vrhovnom upravom opte
volje, i primamo u drutvu svakog lana kao neodvojivi deo celine.

36

Skup ovih pojedinaca u drutvenom ugovoru ini jedno telo, zajedniko ja, i stoga ono zadobija svoj ivot i
svoju volju. Ta javna osoba se nekad zvala grad, a sada republika, ili politiko telo. lanovi tog tela
nazivaju se drava kada je pasivna, a suveren kada je aktivna, tj. kada donosi zakone. Udrueni se
zajedniki zovu narod, kao uesnici vlasti su graani, a podanici su kada su podreeni dravnim zakonima.
Kao pojedinci, svi su u dvostrukom odnosu prema zajednici: i kao podanici i kao suvereni. Meutim,
zajednica je suveren, te svaki zakon koji donese moe opzvati. Ona je u odnosu na druge zajednice u
poloaju pojedinca, tj. u prirodnom stanju.
U tom telu, povreda jednog je povreda svih, i obrnuto. Pojedinac, meutim, moe sebe smatrati odvojenim,
tj. moe imati volju posebnu i odvojenu od opte, ali e tada ovo telo smatrati apstrakcijom, i imae samo
prava graanina, a ne pravog podanika, koji je deo i die sa celinom.
Prelaz od prirodnog stanja u drutvo stvorio je promenu u oveku umesto instinkta rodila se pravednost, i
delatnosti su dobile moralnost. Do tada je ovek pazio samo na sebe, a sada deluje po drugim naelima i
pita svoj razum pre nego to se okrene sklonostima. Drutvenim ugovorom ovek razvija svoje sposobnosti
i oseaje, udaljuje se od osobina ivotinje, ali problem je to aktuelnim drutvom ne upravlja drutveni
ugovor, pa je ovek jo nie nego to je bio u prirodnom stanju.
Druga knjiga
Opta volja moe da upravlja snage drave samo prema cilju zbog kojeg je ustanovljena, a to je opte
dobro. Suveren, kao zajednica, moe biti predstavljen samo samim sobom. Politiko telo biva uniteno kada
se postavi pojedinac kao suveren, jer pojedinana volja ne moe biti jednaka optoj, a ova jedino tei
optem dobru. Kad se postavi gospodar, narod vie nije narod. Suverenost je, dakle, neotuiva. Suverenost
je i nedeljiva. Ona je ili opta ili pojedinana, a ako je opta samo je onda suverena.
Opta volja je uvek ispravna i pravina, uvek tei javnoj koristi. Meutim, narodna volja moe da pogrei
iako narod ne moe eleti loe za sebe, on ipak moe biti loe obaveten, ili podeljen na udruenja, koja
stvaraju razlike, i konano od opte volje prave pojedinanu volju udruenja. Samo kada svaki pojedinac
izraava slobodno miljenje, nevezan za druge, odluka e biti uvek ispravna.
Svako je duan suverenu, jer on predstavlja zakon razuma i prirodni zakon; pojedinci izvravaju dunosti
koje im se daju zato to shvataju da se radi o koristi za svakog. Suverenost, poto kao telo poznaje samo
celinu, predstavlja pogodbu celine sa svakim svojim lanom, i dok su pojedinci podloni takvom
sporazumu, oni se pokoravaju samoi svojoj volji.
Suverena vlast, premda potpuno apsolutna, posveena, nepovrediva, ne premauje niti moe premaiti
granice optih sporazuma, i svaki ovek moe slobodno da raspolae svim svojim dobrima i slobodom to
mu ostavlja sporazum.
Cilj svakog zakona je uvek opti, jer moe da se odnosi samo na ceo narod ako se odnosi na neto van
drave, onda nije opti, jer drava nije podlona drugoj optoj volji, a ako se odnosi na neto unutar drave,
unutar koje nema odvojenih delova, on se moe odnositi samo na celo telo, tj. narod. Zakon sjedinjuje
sveoptost volje i cilja, i stoga naredba gospodara ne moe biti zakon. Odluka pojedinca moe biti samo in
dekreta, magistrature, ali ne i in suvereniteta, on pripada samo optoj volji. Svaka zakonita vlada je
republikanska, tj. zakoni su u takvoj dravi opti, javna stvar.
Zakonodavac je izuzetan ovek, ali nije suveren: onaj ko stvara zakone nema zakonodavno pravo, jer to
pravo pripada samo narodu; pojedinana volja je skladna optoj samo ako se takvom pokae nakon
sveopteg glasanja.
sloboda i jednakost su sonova svakog zakonodavnog sistema.
Trea knjiga
U drutvenom ugovoru postoji razlika snage i volje: opta volja mora da ima neku snagu koja e je
pokrenuti, i ta snaga je vlada. Ona nije suveren, ona je samo sluga, posredniko telo izmeu podanika i
suverena za meusobno sporazumevanje, zaduena za sprovoenje zakona i odravanje slobode. lanovi
tog tela nazivaju se kraljevi, magistrati ili upravljai, a svi zajedno ine vladara. Suveren ovom telu moe
poveriti, ograniiti, preinaiti ili oduzeti vlast kad god mu se svidi.

37

Vlada je posebno telo unutar drave, i potrebno je postii ravnoteu izmeu snage vlade i suverena. Opta
volja, u vidu pravednog zakona, treba da se potuje, i to obezbeuje vlada, ali ako je ona suvie mona
moe doi do raanja despotizma, to je protivno optoj volji i cilju radi kojeg je ugovor sklopljen. Sa druge
strane, ako vlada nije sposobna da sprovodi zakon, pojedinane volje e moi da nanose tetu zajednici. Uz
to, to je narod brojniji, to je ve uticaj suverena na pojedinca (jer je opta volja izraz sve veg broja ljudi u
odnosu na pojedinevu volju), ali isto vai i za vladu: to je vie magistrata, to je vlada kao pojedinano
telo slabija. Oblici vladavine razlikuju se po broju magistrata u vladi.
1) Ako suveren vladavinu preda veini, tj. ako ima vie magistrata od onih koji to nisu, onda se radi o
demokratiji.
2) Ako je vlada ograniena na mali broj, onda se radi o aristokratiji.
3) ako svu vladavinu preda u ruke jednog, a svi podravaju njegovu vlast, onda se radi o monarhiji.
Oigledno, prva dva oblika vladavine su elastini: demokratija ide od vladavine svih do vladavine jedne
polovine, a aristokratija od vladavine polovine, do vladavine jednog. Meutim, i kraljeva moe biti razliit
broj, pa vidimo da je oblik vladavine promenljiv i ogranien jedino brojem graana drave.
O demokratiji:
Kada bi se pojam najstroe primenio, istinske demokratije nije ni bilo, niti e je biti. Protivno je prirodnom
poretku da veina vlada, a da se vlada manjinom. Ne moe se zamisliti kako bi narod ostao stalno okupljen
da bi se bavio javnim poslovima i lako je videti da zbog toga treba uspostaviti ovlaenja, a da se ne
promeni oblik upravljanja.
Demokratija zahteva, prvo, vrlo malu dravu u kojoj bi se ljudi lako okupili i lako poznavali; drugo, veliku
jednostavnost obiaja, to spreava mnotvo poslova i otrih rasprava; zatim mnogo jednakosti u poloaju i
bogatstvu, bez ega ne bi dugo opsatala jednakost u pravima i ugledu; konano, malo ili nikakvog luksuza,
jer on izopauje i bogate i siromane, jedne posedovanjem a druge pohlepom.
Demokratija je najpodlonija graanskim ratovima i unutranjim pobunama, jer najsnanije i najtrajnije tei
promeni oblika, trai najvie budnosti i hrabrosti da bi se odrala u postojeem. Svaki graanin mora
ponavljati sebi: pretpostavljam opasnosti slobode miru ropstva. Kad bi postojao boji narod, on bi sobom
vladao demokratski; tako savrena vladavina ne pristaje ljudima.
--------Kao to pojedinana volja neprestano deluje protiv opte, tako i vlada stalno deluje protiv suverevnosti.
Vlada ima tendenciju izopaavanja, pre ili kasnije desi se da vladar podredi suverena i uniti osnove
drutvenog ugovora. Izopaavanje vladavine vodi u raspad drave, u anarhiju; raspad demokratije psotaje
ohlokratija, vladavina aristokratije oligarhija, a kraljlevine tiranijom.
Kada se narod okupi u suvereno telo, svaka nadlenost vlade prestaje; zbog toga sve voe strepe od toga i
na sve naine pokuavaju da zaustave okupljanje pravog suverena. Izmeu suverene vlasti i samovolje
vlade ponekad se uvede posrednika sila, u vidu zastupnika ili predstavnika. Meutim, predstavnici se
pojavljuju samo kada jenjava ljubav prema domovini, kada lini interesi okreu pojedince od interesa
zajednice; suverenost ne moe biti predstavljana, volja se nikad ne predstavlja. Kada narod bira sebi
predstavnike, on vie nije slobodan, on vie ne postoji. Sve to predstavnici sami odluuju, nitavno je, jer
ne predstavljaju optu volju; samo ono to odobri ona postaje zakon.

KANT: Veni mir

Preliminarni lanovi venog mira meu dravama:
1. Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ako je sklopljen tako da preutno sadri povod budueg rata.
2. Nijednu samostalnu dravu (bez obzira na to da li je ona velika ili mala) ne moe druga drava da stekne
nasleem, zamenom, kupovinom niti darivanjem.
3. Stajae vojske treba da vremenom potpuno nestanu.
4. Drava se ne sme zaduivati zbog spoljanjih dravnih razmirica.
5. Nijedna drava ne sme se nasilno uplitati u ureenje i upravljanje druge.
6. Nijedna se drava u ratu sa drugom ne sme uputati u takva neprijateljstva koja bi u buduem miru nuno
onemoguila meusobno poverenje, a to su: iznajmljivanje plaenih ubica, trovaa, krenje ugovora,
podsticanje na izdaju u dravi sa kojom se ratuje.
lanovi 1, 5 i 6 trae hitno izvrenje, dok 2, 3 i 4 mogu da budu odloeni, ali samo zato da se ne bi izvrila
prenaglo, ve postepeno.

38

Definitivni lanovi venog mira:

1. Graansko ureenje u svakoj dravi treba da bude republikansko. To je ono ureenje koje je zasnovano
na principima slobode svih lanova jednog drutva, naelima zavisnosti svih od zajednikog
zakonodavstva, i jednakosti svih, kao graana.
(Razlika izmeu oblika vladanja i oblika upravljanja) Republikansko ureenje ne treba brkati sa
demokratskim, jer se oblici drave razlikuju po nosiocima vlasti i po nainima na koji vladar upravlja. Prvo
su oblici vladanja, i postoje tri vrste: vladavina jednog oveka, nekolicina povezanih, ili svi (autokratija,
aristokratija, demokratija, vladarska vlast, plemika i narodna). Drugo su oblici upravljanja, tiu se naina
na koji se drava slui svojom punom vlau zasnovanom na ustavu, i moe biti republikanski kada je
izvrna vlast odvojena od zakonodavne, i despotski gde drava samovoljno sprovodi zakone koje je sama
dala, tj. gde se vladar slui javnom voljom kao svojom privatnom. Demokratija je despotizam.
2. Meunarodno pravo treba da se osniva na federalizmu slobodnih drava. Osnivanje republika vodi
njihovom ujedinjavanju u savez mira, koji tei odravanju mira, zauvek. Kao to se pojedinci odriu
bezakonite slobode, tako i drave to mogu, i da tako sklope meunarodnu dravu.
3. Pravo graana sveta treba da se ogranii na uslove opteg hospitaliteta. Ljudi imaju pravo da se poseuju
i etaju planetom, i tu se ne radi o gostoprimstvu, jer neko ne dolazi da bude ukuanin, ve dolazi u posetu.
Garanciju venog mira daje upravo priroda, koja svojim mehanizmom, uprkos svemu, ljude navodi na
slogu. Tzv. tajni lan venog mira predstavlja preutno oekivanje i podsticanje koje drave daju filozofima
da bi od njih ule kako se vodi rat i kako se stvara mir.
O nesaglasnosti izmeu morala i politike u pogledu venog mira:
Moral je praksa u objektivnom znaenju, skup bezuslovno zapovednih zakona koji govore kako treba da
postupamo, a to znai da je besmisleno rei da ne moemo. Meutim, ako je politika izvrna pravna nauka,
a moral teorijska nauka, onda ne moe biti spora izmeu politike i morala. Problem je to praksa esto
navodi na zakljuak da moral spada u oblasti ideala.
Kant moe da zamisli moralnog politiara, koji bira principe politike tako da oni mogu postojati uporedo s
moralom, ali ne i politikog moralistu, koji kuje moral onako kako je korisno za dravnika.
Prava dravna mudrost (moralnog politiara) smatrae u sadanjem stanju stvari svojom dunou da
sporvodi reforme u duhu ideala javnog prava, dakle postepeno. Meutim, revolucija iako izbija nezakonitim
putem, nekad moe dovesti do zakonitijeg ureenja, i tada ne bi trebalo vraati staro stanje stvari. Moralisti
mogu naginjati despotizmu i naglo preduzimati mere, ali ih iskustvo mora postepeno izvesti na bolji put.
Politiari koji moraliu, meutim, onemoguuju postizanje boljeg, time to ulepavaju protivpravne dravne
principe pod izgovorom da je ljudska priroda nesposobna za dobro koje pripisuje ideja uma. Oni se
dodvoravaju postojeim vlastima i zakonima, i gledaju da prisvoje neka prava drave, okrivljuju druge za
svoje greke i zavauju da bi vladali.
Kategoriki imperativ, kao formalna svirsishodnost, mora imati prvenstvo nad materijalnom. Teite, pre
svega, za carstvom praktikog uma i za njegovom pravdom, pa e vam vaa svrha (blagodet venog mira)
sama od sebe pasti u deo.
Prema tome, objektivno (u teoriji) uopte nema sukoba izmeu morala i politike, ali subjektivno s
obzirom na ovekove sebine sklonosti taj e sukob uvek postojati, i neka postoji; jer na njemu se
izotrava naa vrlina. S ljudskim pravom treba postupati kao sa svetinjom, ma kakve to rtve stajalo silu
koja je na vlasti. Tu se ne moe raditi napola i izmiljati neko srednje, pragmatski uslovljeno pravo (neto
izmeu prava i koristi), nego svaka politika treba da prigne kolena nad pravom, ali se zato moe nadati da
e se, mada lagano, uzdii na stepen na kome e trajno stajati.
Transcendentalni pojam javnog prava:
Ako apstrahujemo od svake materije javnog prava (u raznim empiriki datim odnosima ljudi u dravi, ili
jedne drave prema drugoj), onda ostaje forma publiciteta, koju potencijalno sadri svakipravni zahtev jer
bez nje ne bi bilo pravde. Tu podobnost za publicitet ima svaki pravni zahtev, a poto je lako prosuditi da li
ona u konkretnom sluaju postoji, to pomenuta podobnost moe biti kriterijum dat a priori naem umu
pomou kojeg moemo saznati je li izvestan zahtev pogrean, protivpravan.
Transcendentalna formula javnog prava: Svi postupci koji se dotiu prava drugih ljudi nepravini su ako
se njihova maksima ne slae sa publicitetom.

39

U unutranjem dravnom pravu:

Ako se postavi pitanje: da li buna predstavlja zakonito sredstvo da neki narod zbaci ugnjetaku vlast
takozvanog tiranina, ova formula e lako dati odgovor: treba pitati sam narod da li bi se usudio da javno
obznani maksimu o eventualnom podizanju bune. Lako je uvideti da bi narod, kada bi pri stvaranju
dravnog ureenja postavio uslov da u izvesnim sluajevima sme upotrebiti silu prema vrhovnom
poglavaru, time prisvojio zakonsku vlast nad njim. No u tom sluaju vrhovni poglavar ne bi bio ono to
jeste, ili, ako bi i jedno i drugo bilo potrebno da bi se osnovala drava, onda njeno stvaranje uopte ne bi
bilo moguno, a to bi se protivilo nameri samog naroda. Nepravinost pobune oevidna je po tome to
binjena maksima onemoguila njenu nameru, ako bi ljudi javno izrazili pristajanje uz nju.Vrhovni poglavar,
meutim, ne mora nita da krije, jer on mora biti sposoban da svakog pojedinca u narodu zatiti od drugog,
tj. mora da poseduje vlast kojoj se ne moe odoleti.
U meunarodnom pravu:
a) Ako je drava neto obeala drugoj, moe li se ona osloboditi te obaveze ako od toga zavisi njen spas?
Da, moe: Ako bi drava razglasila tu maksimu, nju bi druge drave izbegavale, te bi sama osujetila svoju
svrhu. To ne moe biti maksima.
b) Ako jedna drava postane toliko mona da zabrine susednu silu, moe li ta druga preventivno da krene
na jau, pretpostavljajui da ova hoe nju da potlai? Da, moe: Ako bi to drava razglasila, bre bi navukla
zlo na sebe, te bi osujetila sopstvenu nameru.
c) Ako neka mala drava svojim poloajem onemoguuje opstanak vee, da li ova vea ima pravo da je
pokori? Da, ima: Ako bi razglasila tu maskimu, manje drave bi se ili ujedinile ili bi ih pokorile druge vee
drave, to bi osujetilo plan.
Meutim, ne vai obrnut sluaj: ako maksima moe da podnese publicitet, da je nuno pravedna, jer onaj ko
je sigurno nadmoan ne mora da krije svoje maksime. Meunarodno pravo je mogue samo pod uslovom
da prethodno postoji neko pravno stanje, a to moe biti jedino federativno stanje koje ne zadire u slobodu
drava. Prema tome, saglasnost izmeu politike i morala mogua je jedino u federativnoj zajednici.
Drugi, pozitivni transcendentalni princip javnog prava: Sve maksime kojima je publicitet potreban (da ne
promae svoju svrhu) slau se istovremeno i sa pravom i sa politikom.
Ako one mogu da ostvare svoju svrhu jedino publicitetom, to znai da su saobrazne optoj svrsi publike
(srei), a pravi zadatak politike i nije nita drugo do da postigne tu saglasnost.

TOKVIL
(K.H. Volkmann-Schluck, Politika filozofija)
Jedino pitanje, oko kojeg se sve okree, kod Tokvila je pitanje mogunosti slobode u egalitarnoj
demokratiji, to je osnovno pitanje demokratije, bilo da je ona liberalna ili socijalistika.
Sloboda i jednakost:
Tokvil smatra da su sloboda i jednakost, unutar ideja demokratske revolucije, uzajamno zamenjive, tj. da
svaka demokratska revolucija u najizvornijoj intenciji tei identitetu slobode i jednkaosti; ako svim
dravljanima pripada jednako pravo da uestvuju u vladanju, niko se tada ne bi razlikovao od sugraana, i
bili bi potpuno jednaki, tj. potpuno slobodni.
Meutim, demokratija moe i drugaije da se pojavi: u drutvenoj sferi moe vladati jednakost, a da je
nema u politikoj sferi; svako moe da ivi na nain na koji ivi drugi, teiti uspehu i srei i sluiti se istim
sredstvima, ali nemaju svi jednako pravo da uestvuju u politici. Tada pri drutvenoj jednakosti nastaje
politika nejednakost. Takoe, u politikoj sferi moe vladati potpuna jednakost uz potpuno odsustvo
politike slobode: svi su tada izjednaeni, osim jednog on vlada svima u svoj eime. Takvu samovlast
moe ostvariti i kolektiv; takoe, mogu se zamisliti i razne meovite forme, gde se velika jednakost spaja s
vie ili manje slobodarskim ustanovama, ili pak s dravom i drutvom koja ne doputa nimalo slobode.
Demokratija, stoga, predstavlja odnos slobode i jednakosti koji nije nuan, tj. jednog moe biti vie nego
drugog: totalitarne drave su ipak demokratske, one poivaju na izopaavanju demokratije, ali to je njoj
priroeno.
Pretpostavimo li da demokratska revolucija tei identifikovanju slobode i jednakosti, uspostavljajui
potpunu jednakost, zbog ega se onda u doba demokratije sloboda i jednakost uvek pronovo razilaze, i to
tako da slobodi na razne naine preti nestanak?

40

Kada se jednakost jednom uspostavi, nju je vrlo teko iskoreniti, ima tendenciju opstajanja, dok je sloboda
kolebljiva, i potrebno ju je odravati. Blagodeti jednakosti svima su dostupne opaaju, dok je blagodeti
slobode najlake uvideti samo kada ona nestaje. Ovo razdoblje se odlikuje strau za jednakou drutvenih
uslova.
Pretnje slobodi u demokratiji:
Demokratiji prete dve opasnosti: jedna je ukidanje demokratskih institucija i uspostavljanje diktature, i ta
opasnost je oigledna. Druga opasnost je skrivena i stoga mnogo opasnija: skriveni nadolazak potpuno
novog istorijskog lika despotizma koji se potajno iri pod senkom demokratskih ustanova koje formalno
ostaju na snazi.
Tokvil pravi razliku izmeu dve vrste centralizacije (kada se pitanja reavaju na jednom mestu):
centralizacije vlade (u pitanjima koja se tiu cele nacije) i centralizacije uprave (tj. onih pitanja koja se tiu
delova nacije, tj. npr. optina ili pokrajna). On smatra da moderna nacija ne moe bez centralizovane vlade,
ali iz centralizovane uprave proizilazi velika opasnost. Spoj dva centralizma ne mora da se ostvari silom, a
on slabi politiki smisao graana i odvikava ih od politike volje; on graane izoluje, da bi ih putem navike
zahvatio i sputao u optu masu. Taj nenasilni despotizam ima oblik birokratije.
Druga opasnost koja napada demokratiju je nova vrsta individualizma; ljudi sepovlae u sebe i poinju da
se bave samo sobom, dolaze do samoljublja. Taj individualizam uskrauje demokratiji saradnju valjanih
dravljana koji, navikli da se odvajaju od svega, bivaju napokon nesposobni za bilo koje politiko
delovanje, i pespomoni su pred dogaajima pa im se preputaju bez otpora.
Poto se ljudi okreu sopstvenim interesima bogaenja i sree, nemaju vremena ni sklonosti za zajednike
interese, to poveravaju dravnoj upravi; neobuzdana tenja uspehu i sklonost materijalnom blagostanju
ujedno izazivaju sve veis trah od nesigurnosti, tako da se politiki interes svodi jo samo na javni mir i
sigurnost. Tako graani postaji spremni da javnoj vlasti ustupaju sve vie i vie prava, samo ako ona moe
da garantuje sigurnost i red.
Despotizam, budui da je plaljiv, uvek se oslanjao na izolaciju graana, uvek ih je razdvajao; on ne trai
pomo od njih, njemu je dovoljno da oni ne trae samoupravljanje. On svima graanima dobre volje
garantuje siguran ivot u miru i slobodi, samo ako odustanu od odgovornog ujedinjavanja i uestvovanja
u zajednikim stvarima. Novi despotizam skriva svoje pravo lice iza prividne opasnosti: anarhije. Meutim,
od svih opasnosti koje prete modernoj demokratiji anarhija je ona najmanja: moderna drava raspolae
policijom, vojskom, formiranjem javnog mnenja putem medija, modernim centralizmom uopte. Plaei se
bauka anarhije, graani sve vie gube slobodu. A naravno da ljudi koji se oslanjaju i pozivaju samo na
sigurnost i red ne odobravaju samo, nego i podupiru najbrutalnije akcije vlasti; pogotovo u drutvu koje je
maksimizaciju profita uzdiglo do aksioma ekonomskog nastojanja.
- Tokvil se sata pita odakle ta tenja za blagostanjem i imetkom, to vodi to oboavanja sigurnsoti.
Zakljuuje da je tenja za nekim objektom ono to, kada se napokon njega dokopamo, vodi strahu da se on
izgubi, kad je napokon dobijen. U feudalizmu, koji je prethodio demokratji, aristokratija nije imala te
tenje, jer je njeno bogatstvo ve bilo njen nain ivota; isto tako, siromani nisu imali takve tenje jer se
nisu nadali boljem, i njima je njihovo imovisnko stanje bilo nain ivota. Srednji stale je onaj koji ima
nadu, koji je opsednut nastojanjima oko blagostanja kojem nikad ne moe da udovolji. Pripadnici srednje
kase se najvie boje da e izgubiti ono to imaju, i upravo je ta klasa omoguila diktaturu Napoleonu III.
- Vladavina javnog mnenja. Usporedi li se pojedinac sa svakim drugim pripadnikom zajednice, on zna i
osea da je svima jednak; uporedi li sebe sa celinom, smesta uvia svoju beznaajnost i slabost. Stoga se i
vladavina javnog mnenja ostvaruje na poseban nain, ono ne overava toliko argumentima koliko se
neposredno namee ne ostavljajui prostor za distancu potrebnu radi vlastitog promiljanja. Ono
neodoljivim pritiskom na razum pojedinca prodire u samu njegovu ud i tako zavladava njime iznutra.
- U demokratiji postoji i manipulacija informacijama, to u feudalizmu nije postojalo, jer je autoritet bio
lociran i bilo je mogue zauzeti kritiku distancu; u demokratiji, gde je javno mnenje jedini autoritet, svaka
informacija moe biti manipulativna, a da se to ne primeti.
Mogunost slobode u demokratiji:
Odranju slobode i jednakosti ne moe pomoi to da se centralne vlasti lie snage i delotvornosti; niti je
dovoljno da se naprosto regulie zloupotreba njihove moi pitanje je upravo kako se mogu aktivirati one
suprotne snage koje prebivaju u demokratiji.
Posredstvom principa regionalne samouprave, ako ona tvori i neku vrstu samovladavine, postie se dvoje:
na jednoj se strani ograniava centralna vlast, a na drugoj graani dele politiku vlast i tako jaa njihova

41

politika svest da ne sluaju dravnu vlast nego da sami budu dravom. Samostalna komunalna politika
moe uroditi time da graani budu neprestano vini slobodi.
Udruenja (ne samo politike stranke, ve svi oblici okupljanja prema interesima i ciljevima), upravo tako
to brane svoja zasebna prava i zahteve, uestvuju u spasavanju zajednikih sloboda. Taj pluralizam ne vodi
u anarhiju, ve predstavlja ivotni element slobodarske demokratije. Poreklo demokratije je revolucionarno,
i ona mora stalno da se prisea svog porekla. Narod koji od svoje vlade ne trai nita drugo do odranje
reda, ve je rob.
Udruenja, koja as sarauju, as su neutralna, as u sukobu, takoe suzbijaju individualizam; pojedinac
koji se udruuje uvia da nije nemoan protiv celine. On uvia da se njegova nezavisnost i samostalnost
spaavaju jedino odgovornim uestvovanjem u zajednikim stvarima a ne povlaenjem u privatnu sferu s
njenim varljivim utiskom slobode.
- tampa, takoe, je u najpotpunijem smislu orue slobode, jer daje ansu pojedincima koji se smatraju
neslobodnim da izraze svoje miljenje i da ukau na svoje stanje. tampa moe biti stavljena i u suprotne
svrhe, ali protiv toga moe da se deluje uspeno. Takoe, slobodi doprinosi i jaanje sudske vlasti, jer ona
moe da titi i najslabije i najsitnije.
Iz samog ustrojstva demokratije proistiu i opasnosti po nju i njen spas. Meutim, opasnosti napreduju
prirodno, skoro nuno, dok je za suprotni smer potrebno angaovanje, volja i spoznaja opasnosti.
im, dakle, vidim da se pravo i sposobnost da se sve ini daje ma kojoj vlasti, neka se ona zove
narod ili kralj, demokracija ili aristokracija, neka se ona vri u monarhiji ili republici, kaem: tu je klica
tiranije i nastojat u da odem ivjeti pod vladom nekih drugih zakona.
Ono to najvie prigovaram demokratskom sistemu, takvom kakav se organizirao u Sjedinjenim
Dravama, nije, kao to to mnogi u Evropi tvrde, njegova slabost, nego, obrnuto, njegova neodoljiva snaga.
A ono prema emu sam najvie odbojan u Americi nije krajnja sloboda koja tu vlada, nego, naprotiv, malo
jamstva koje tu postoji protiv tiranije.
Kad jedan ovjek ili partija trpi od nepravde u Sjedinjenim Dravama, kome elite da se obrati?
Javnom mnenju? Pa ono stvara veinu. Zakonodavnom tijelu? Ono zastupa veinu i slijepo joj se pokorava.
Izvrnoj vlasti? Veina je imenuje i ona joj slui kao pasivno orue. Javnoj vojsci? Javna vojska nije nita
drugo nego veina pod orujem. Poroti? Porota to je veina opskrbljena pravom izricati presude; ak je, u
nekim dravama, same suce birala veina. Ma kako da je nepravina ili nerazumna mjera koja vas pogaa,
morate joj se, dakle, pokoriti.
Obrunto, pretpostavite zakonodavno tijelo, koje je sastavljeno tako da zastupa veinu, a da nije
nuno rob svojih strasti; izvrnu vlast koja ima svoju vlastitu snagu i pravosudnu vlast, koja je neovisna od
druge dvije. Vi ete, ipak, imati demokratski sistem, ali u njemu gotovo uope nee biti ansi za tiraniju.

J.S. MIL: Razmatranja o predstavnikoj vladi

Paternalizam i dobri despot. Ideja o dobrom despotu, koji poseduje apsolutnu mo, tvrdi da bi bili
doneti dobri zakoni, da bi loi bili reformisani, najbolji ljudi bi bili postavljeni na pozicije koje zahtevaju
poverenje, pravda bi bila sprovoena, javnost ne bi bila optereena, itd. Meutim, to bi znailo da despot
nije samo dobar vladar, ve i sveznajui i svevidei vladar: on bi uvek morao da bude informisan o svakom
detalju, o radu svakog inovnika, morao bi 24 sata dnevno da bude posveen reavanju problema i
sakupljanju informacija, biranju najboljih iz velikog mnotva itd. To bi, dakle, morao da bude natovek, ija
bi mentalna aktivnost rukovodila poslovima mentalno pasivnih ljudi. Apsolutna sila najboljeg vladara
upravo pasivizuje podanike, oni nemaju nikakav udeo u odluivanju o svojim sudbinama.
U takvom stanju, oni bi ponekad mogli samo da predlau i to samo ako su ve na visokim pozicijama u
drutvu; niko ne bi imao razloga da se posveuje intelektualnom naporu, kada nita od toga to je spoznao
ne bi mogao da sprovede; odreena znanja i umenosti bila bi na dohvat ruke despotu, ali ne i graanima, tj.
znanje bi imali samo dravni naunici, inovnici ili vojska, i to sve zarad ouvanja vladavine najboljeg.
Takoe, i moral bi bio doveden u pitanje, jer onaj ko se nita ne pita o zajednici, ne bi se ni interesovao za
njenu dobrobit; jedini patriota bi bio despot.
Iako bi vladavina najboljeg znaila da se ne bi primenjivalo nasilje nad podanicima, ipak bi podanici bili
nezainteresovani za ivot zajednice, poto bi se odluivalo u njihovo ime. Meutim, ako bi despot dopustio
odren uticaj naroda na odluke, odreeno javno mnenje, savetnike, tj. ako bi se oslanjao na neki ustav, reio
bi mnoga od pomenutih zala, ali bi se stvorila nova: u mnogim sluajevima miljenje veine bilo bi protiv
njegovog, koje se smatra ispravnim; ako bi ustuknuo, on vie ne bi bio dobar vladar, ali bi bio potovalac
volje graana.

42

Apsolutna vladavina koja ne pita graane, ne doprinosi njihovom razvoju kao linosti; ona ak moe
posvetiti panju obrazovanju, ali ako ne eli od njih da napravi maine, ona e morati da im razvije oseaj
za slobodu i kritiku. Jedina opravdana despotska vlada (kao Solon ili Perikle) je ona koje ukida prepreke
razvoju slobode graana.
-----------------------------Idealna forma vladavine. Idealna forma vladavine je ona u kojoj se suverenitet bazira na zajednici, kada
svi graani imaju udela u sprovoenju tog suvereniteta, i kada su makar povremeno i sami pozvani da
uestvuju u vladi. Dve najvee prednosti ove vlade su principi: 1) da su prava i interesi osobe najbolje
zatiena ako sama osoba moe da ih zastupa, i 2) da je opti prosperitet utoliko vei ukoliko u njemu
uestvuju najraznovrsnije individualne snage.
Pitanje: koji je tip linosti poeljniji za drutvo: onaj koji se bori protiv zla, ili onaj koji moe da ga trpi?
Moralisti preferiraju drugi tip: ona nas ini sigurnim, od njega ne oekujemo zlo. Meutim, aktivni duh je
onaj koji razvija inteligenciju, koji vodi napred i koji je praktino uspean. Pasivni tip je po volji vlade
jednog ili malog broja, dok je aktivni po volji vlade mnogih.
Oigledno je, dakle, da je za dravu najbolje da u vladavini uestvuju svi, za dobrobit svih. Meutim, poto
je teko psotii takav nivo uestvovanja u velikim drutvima, sledi da je najbolje ureenje predstavnika
demokratija.
Opasnosti kojima je (svaka, pa I) predstavnika vlada podlona. Prvi problem je jaanje moi onih koji
su na vlasti, tj. predstavnika. Meutim, taj problem vie pstoji za druga ureenja, jer ograniena mo
predstavnika ima smisla za drutva koja su dosegla odreeni stepen razvoja, kojima nije potrebna brutalna
sila za odravanje reda; upravo zbog uea celog drutva u upravljanju zajednicom umanjuje se mogunost
preterane nadmonosti predstavnika.
Drugi problem je nesposobnost vlade da razvije individualne sposobnosti, moral, inteligenciju i aktivnost
ljudi. To je, meutim, najvei problem upravo despotske vlasti. Od dve narodne vlade, najbolja e u ovome
biti ona koja veem broju daje mogunost da uestvuje u veem broju aktivnosti, bilo da se radi o
svakodnevnim aktivnostima, ili o upravljanju dravom. Vano je i iriti slobodu govora i razmene
miljenja.
Trei problem je eventualna mentalna nevalifikovanost predstavnika za odluivanje i upravljanje drutvom,
to je jedan od najeih prigovora demokratskim vladama. Meutim, jo je gora situacija sa naslednim
monarhijama, gde odluke donosi jedna osoba, koja moe patiti od mnogih problema; tamo gde
administracija vri najvei deo poslova (ustavna monarhija), zapravo je birokratija ta koja vodi dravu, a ne
vladar. Aristokratije su hvaljene zbog svoje kompetentnosti, ali one su bile takve samo kada su u vlasti
uestvovali oni koji su se i inae bavili javnim funkcijama, npr. u Rimu ili Veneciji; i te su vlade, meutim,
pomogle odranju moi drave, a ne javnom dobru. Ostaje jedino birokratija, ali ona teei rutini i
pridravanju maksima ne uspeva da postigne vie od prosenosti, i ako igde i ode dalje, to je samo zbog
posebnog zalaganja posebnih linosti.
etvrti problem je mogunost da predstavniko telo bude pod uticajem interesa koji nisu identini sa
interesom opte dobrobiti cele zajednice. U sluajevima monarhija i aristokratija oigledno je da postoji
sukob interesa: vlast tei viim porezima, privilegijama u raspodeli poloaja i bogatstva, dok narod tei
slobodi i ravnopravnosti. Meutim, ni demokratija nije poteena ovih problema: poto se radi o vladavini
volje veine, oigledno je da psotoji sukob interesa i u demokratiji, ako je veina belaca, manjina crnaca; ili
ako su veina katolici, a manjina protestanti; veina siromani, manjina bogati itd.
Tu se, zapravo, radi o dva velika zla: pretpostavljanje linih intresa zajednikim interesima, i
pretpostavljanje direktne trenutne koristi indirektnoj kasnijoj. Zbog toga predstavnika demokratija, da bi
reila ovaj veliki problem posebnih interesa, mora imati ustanove koje e teiti istini i pravdi, a ne
privatnim interesima vladajue klase.
Prava i lana demokratija predstavljanje svih i predstavljanje veine. ak i kada je doputeno da i
manjina ima svoje predstavnike, oni e ipak uvek biti nadglasani, i drutvo e generalno biti voeno
interesima veine. Jedini nain da se ovaj problem rei je da se obrati panja na to da su oni koji su na
nivou drutva u manjini u nekom delu drave zapravo u veini; i stoga svaiji glas mora biti uzet u obzir,
bez obzira o kolikoj se manjini radi.

KOSTA AVOKI: Ustav kao jemstvo slobode

(Prvi deo: Pojam ustava)

43

Poreklo rei ustav. Izgleda da je re ustav (constitutio) u modernom smislu prvi put upotrebio Ciceron,
hvalei meoviti oblik vladavine; kasnije, u doba rimskih careva re constitutio koristila se za oznaavanje
vanijih optih akata (zakona) koje je donosio imperator. Ovo pomereno znaenje rei constitutio potom je
u srednjem veku preuzela Rimska crkva za oznaavanje optih crkvenih propisa koji su se ticali cele Crkve
ili neke vee crkvene oblasti. Tek u XV veku re se pojavljuje u kontekstu ograniavanja kraljeve vlasti, i
postepeno dobija znaenje koje ima danas: akt koji ureuje i utemeljuje dravni poredak.
Ustav kao oblik i organizacija politike zajednice: ureivanje drave i odreivanje nadlenosti
najvanijih dravnih organa. Ve kod Platona i Aristotela pojavljuje se ideja definisanja oblika i ureenja
drave, odreivanja nadlenosti pojedinih njenih organa i odreivanja nekog najvieg akta, vieg od zakona,
koji predstavlja sutinu drave. Don Lok ustav shvata kao prvi i osnovni akt drutva, tj. kao prvi i osnovni
zakon kojim se uspostavlja zakonodavno telo kao najvia vlast u dravi; tu se ustav razlikuje od ostalih
zakona. Ako se ustav poistoveti sa pravilima koja odreuju oblik drave i ureuju i raspodeljuju najviu
vlast, onda se i za apsolutnu monarhiju ili despotsku dravu moe rei da ima ustav, ime se onemoguuje
pravljenje razlike izmeu ustavnih i neustavnih drava; ali, sa druge strane, ovim se omoguava
razlikovanje drave kao takve, od drugih teritorijalnih ili personalnih skupina. Danas je raireno miljenje
da je legitimni predmet ustava, odnosno ustavnog prava, ne samo struktura i nain konstituisanja svih
sastavnih delova vrhovne vlasti, ve i najoptija pravila koja legitimiu njihovu delatnost.
Ustav kao osnovni zakon. Ustav je temeljni zakon, on tvori samu dravnu vlast, ostali zakoni moraju biti u
skladu sa ustavom, tj. moraju slediti iz njega. Ovaj moderni smisao ustava kao prvog i najvieg zakona
ustanovili su i razjasnili osnivai Sjedinjenih Drava, utvrdivi da u dobro ureenoj dravi mora da postoji
razlika izmeu zakona koje dravna vlast donosi i moe da menja, i zakona koji tu vlast tvore, a ova ne
moe da ih menja. U sluaju sukoba dva zakona, prednost treba dati ustavu, a zatim ponititi nii zakon.
Ograniavajui ustav kao pretpostavka ustavnosti. Razlike izmeu ustava i obinog zakona,
konstituiue i konstituisane vlasti, na kojoj poiva moderna ustavnost, nije, meutim, samo sebi svrha ve
ima za cilj ogranienje svekolike drave vlasti zarad ouvanja neprikosnovene sfere slobode. To
ogranienje se postie garantovanjem prava graana, i formiranjem nezavisnog sudstva, koji bi trebalo da
tite individualna prava od zloupotrebe kojoj je vlast sklona.
Ravnotea izmeu dravne moi i ustavnih ogranienja. Da bi vlada mogla da izvrava svoju dunost,
ona ne sme biti slaba, tj. potrebno je uspostaviti ravnoteu izmeu pravno ograniene i pravno neograniene
vlasti. Posredi je pronalaenje osetljive i teko dostine ravnotee volje i prava, dravne moi i ustavnih
ogranienja, a to je veni problem svake praktine politike. U svakoj dravi, zarad njenog opstanka, mora
postojati pored pravno ograniene i pravno neograniena vlast; jedino je pitanje kojem organu treba poveriti
neogranieno pravo. SAD, npr. vie prava daju predsedniku, kao nosiocu izvrne vlasti, dok Britanija daje
parlamentu, zbog loih iskustava sa monarhijom.
Legitimni ustav slobode. Vrednost ustava je u tome to utvruje granice moguoj samovolji vlasti i
zajemuje slobodu, a time i samu vlast ini legitimnom. Pitanje je samo: kako se dolazi do ustava koji e
biti utemeljenje slobode? Esto se isticalo da je neophodna saglasnost naroda ali to nije dovoljan uslov,
jer narod moe pogreiti, biti zaveden; potrebno je i umno uvianje onoga to je primereno, i temeljno
promiljanje. To su voluntaristiki i prirodnopravni elementi ustava. i pored ovih razlika u poimanju ustava,
jedno njegovo razumevanje je ipak izvesno: ustav je jemstvo slobode ili nije ustav.
DON ROLS: Teorija pravde
Glava I: Pravda kao nepristrasnost. Drutvo je dobro ureeno, ako je ne samo usmereno ka unapreenju
dobra svojih lanova, nego i kada je delotvorno ureeno javnim shvatanjem pravde. Tj. radi se o drutvu u
kome 1) svako prihvata i zna da drugi prihvataju ista naela pravde, 2) osnovne drutvene ustanove
uglavnom zadovoljavaju i uglavnom se zna da zadovoljavaju ova naela.
Kad je drutvena pravda u pitanju, primarni subjekt je sonovna struktura drutva, ili preciznije, nain na
koji glavne drutvene ustanove raspodeljuju temeljna prava i dunosti i odreuju podelu koristi iz drutvene
saradnje. Glavne ustanove su politiki poredak i glavna ekonomska i drutvena ureenja. Stoga, primeri
osnovnih drutvenih ustanova su pravna zatita slobode miljenja i slobode savesti, konkurentna trita,
privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i monogamna porodica.
Osnovna ideja je da principi pravde za osnovnu strukturu drutva jesu predmet izvorne saglasnosti. To su
principi za koje slobodne i racionalne osobe smatraju da bi unapredili njihove interese ako bi ih prihvatili u
nekom poetnom poloaju jednakosti, kao one koji odreuju temeljne uslove njihovog udruivanja.

44

Moj cilj je da izradim teoriju pravde koja predstavlja alternativu utilitaristikoj misli uopte, pa prema tome
i svim njenim razliitim verzijama. Utilitarizam: osnovna ideja je da je drutvo ispravno ureeno i, prema
tome, pravedno, kada su nejgove glavne ustanove ureene tako da postiu najveu ravnoteu ukupnog
zadovoljstva svih pojedinaca koji mu pripadaju. Princip izbora za udruenje ljudi tumai se kao proirenje
principa izbora za jednog oveka
Utilitarizam je teleoloka teorija, dok pravda kao pristrasnost to nije. Pravda kao nepristrasnost: ako se
pretpostavi da su osobe u prvobitnom poloaju izabrale princip jednake slobode i ogranienja ekonomske i
drutvene nejednakosti na one koje su u svaijem interesu, ne postoji ni jedan razlog sa se smatra da e
pravedne ustanove maksimalizovati dobro. Pitanje postizanja najveeg istog bilansa zadovoljstva nikada se
ne postavlja u ovoj teoriji; ovde vlada prioritet ispravnog nad dobrim.
Kod utilitarista, zadovoljenje bilo koje elje ima neku vrednost koja uestvuje u raunici, tako da obuhvata
npr. i ljude koji uivaju u diskriminisanju drugih.
Glava II: Principi pravde. Ustanova postoji u odreenom vremenu i na odreenom mestu kad se radnje
koje ona utvruje redovno vre u skladu sa javnim uvianjem da sistem pravila koja definiu ustanovu treba
upranjavati. Osoba koja dela u okviru ustanove zna ta pravila zahtevaju od nje i od drugih. Idealno,
pravila bi trebalo da su postavljena tako da su ljudi voeni svojim preovlaujuim interesima, a deluju na
naine kojima se unapreuju drutveno poeljni ciljevi.
Dva principa pravde:
1) svaka osoba treba da ima jednako pravo na najiru shemu jednakih osnovnih sloboda, koja je spojiva sa
slinom shemom sloboda za druge;
2) drutvene i ekonomske nejednakosti treba da budu ureene tako da je istovremeno: a) razumno oekivati
da budu svakome od koristi, i b) da su povezane sa poloajima i slubama koji su otvoreni za sve.
Ovi principi se primarno primenjuju na osnovnu strukturu drutva, odreuju propisivanje prava i dunosti i
ureuju raspodelu drutvenih i ekonomskih dobiti. Osnovne slobode su date u obliku liste takvih sloboda; tu
su znaajne politike slobode i sloboda govora i udruivanja; sloboda savesti i sloboda miljenja; sloboda
linosti koja ukljuuje slobodu od psiholokog pritoska i fizikog napada i rasparavanja; pravo na linu
svojinu i sloboda od samovoljnog hapenja i hvatanja. Dok raspodela prihoda i bogatstva ne mora biti
jednaka, ona mora biti od koristi za svakoga, u isto vreme poloaji vlasti i odgovornosti moraju biti
dostupni svima. Ovi principi su ureeni u nizu prioriteta, i prvi prethodi drugom. To znai da krenja
osnovnih jednakih sloboda, koje obezbeuje prvi princip, ne mogu da budu opravdana, ili da one ne mogu
da budu nadoknaene veim drutvenim i ekonosmkim dobitima. Drugi princip, raspodela bogatstva i
prihoda i poloaji vlasti i odgovornosti treba da budu u saglasnosti sa obe, s osnovnim slobodama i sa
jednakou mogunosti.
Opte shvatanje pravde: sve drutvene vrednosti sloboda i mogunosti, prihod i bogatstvo, i drutvene
osnove samopotovanja treba da budu raspodeljene jednako, osim ako je nejednaka raspodela bilo koje, ili
svih ovih vrednosti svakome od koristi.
Pareto princip optimalnosti, tj. efikasnosti: neki je oblik efikasan kad god je nemogue da se on promeni
tako da nekim osobama (bar jednoj) bude bolje a da istovremeno drugim (bar jednoj) poloaj ne bude
pogoran. Pretpostavlja se da strane u prvobitnom poloaju prihvataju ovaj princip radi prosuivanja
efikasnosti ekonomskih i drutvenih ureenja. Ipak, princip efikasnosti sam po sebi ne vri izbor odreene
raspodele dobara kao efikasne, da bi se izabralo izmeu efikasnih raspodela (kojih ima vie, po Pareto
principu), nuan je neki drugi princip, npr. princip pravde. Pravda kao nepristrasnost daje principima pravde
prioritet u odnosu na efikasnost.

jednako otvoreni

svakome od koristi
princip efikasnosti

princip razlike
prirodna aristokratija

jednakost kao otvorenost napredovanja u

zvanjima za darovite

sistem prirodne slobode

jednakost kao nepristrasna jednakost mogunosti

liberalna jednakost

demokratska jednakost

Drutvene i ekonomske nejednakosti treba da se urede tako da su u isto vreme a) od najvee oekivane
dobrobiti za one koji su u najmanje povoljnom poloaju i b) da su vezane za poslove i poloaje koji su
otvoreni za sve pod uslovima nepristrasne jednakosti mogunosti.

45

Princip razlike predstavlja sporazum da se raspodela prirodnih talenata, u odreenom pogledu, posmatra
kao opta vrednost i udeo u veim drutvenim i ekonomskim dobitima, koji je omoguen dopunskom
raspodelom. Oni koji su prirodno povlaeni, bilo ko da su, mogu izvlaiti dobitke iz svoje sretne sudbine
samo pod uslovima koji popravljaju situaciju onih koji su bili loije sree.
to se tie principa koji se primenjuju na pojedince, tj. principa pravinosti, on odreuje da se od osoba
zahteva da uine svoj deo onako kako definiu pravila za ustanove kada su zadovoljena dva uslova: 1)
ustanova je pravedna (ili nepristrasna), tj. ona zadovoljava dva principa pravde, i 2) ovek je voljno
prihvatio dobrobiti iz ureenja ili je iskoristio prednosti mogunosti koje se nude da unapredi svoje interese.
Onsonva ideja je da, kada se jedan broj osoba ukljui u kooperativni poduhvat iji je cilj uzajamna dobit u
skladu sa pravilima, i stoga ogranie svoju slobodu na nain koji je nuan da donese korist svima, oni koji
su se podvrgli ovim ogranienjima imaju pravo na slian pristanak od onih koji su imali koristi iz njihovog
podvrgavanja.
Postoje i prirodne dunosti pojedinaca: da pomognu drugima koji su u nudi ili velikoj opasnosti, pod
uslovom da je mogue da se to uradi, a da sebe ne dovedemo u preterano veliki rizik ili gubitak; dunost da
se drugome ne nanese teta ili ozleda; dunost da se ne prouzrokuje nepotrebna patnja. Nasuprot
obavezama, osobena karakteristika prirodnih dunosti je da se one odnose na nas bez obzira na postupke
nae volje. Tavie, one nisu nuno povezane sa ustanovama ili drutvenom praksom; njihova sadrina,
uglavnom, nije odreena pravilima ovih ureenja. Sa stanovita pravde kao pravinosti fundamentalna
prirodna dunost jeste dunost pravde. Ova dunost zahteva od nas da podravamo postojee pravedne
ustanove koje se odnose na nas i da se ponaamo u skladu sa njima, kao i da ih unapreujemo.
Glava III: Prvobitni poloaj. Izbor se vri uvek izmeu ponuenih alternativa; koliko god da ih je, mogue
ih je svesti na dve koje su najpoeljnije. Drugo, postoje i okolnosti u kojima se uopte govori o pravdi.
Okolnosti pravde psotoje uvek kada osobe istiu suprotstavljene zahteve za podelu drutvenih koristi u
uslovima umerene oskudice. Kada ove okolnosti ne bi postojale, ne bi bilo prilike za ispoljavanje vrline
pravde.
U traenju principa, u obzir dolaze principi koji ispunjavaju odreene uslove, tj. za koje vae sledea
ogranienja:
1) principi treba da su opti; tj. mora biti mogue formulisati ih bez korienja onoga to bi se intuitivno
prepoznalo kao lino ime ili varljivi konani opis:
2) principi treba da su unuverzalni u primeni; moraju da vae za svakog na osnovu toga to je moralna
osoba;
3) uslov javnosti, koji prirodno nastaje iz ugovornog stanovita; strane pretpostavljaju da biraju principe za
javno shvatanje pravde;
4) shvatanje ispravnosti mora uneti poredak meu sukobljene zahteve; to proizlazi neposredno iz uloge
njegovih principa u usklaivanju konkurentnih zahteva;
5) uslov finaliteta; strane treba da procene sistem principa kao konani apelacioni sud u praktinom
zakljuivanju.
Uzeti zajedno, ovi uslovi shvatanja ispravnosti dolaze na sledee: shvatanje ispravnosti je skup principa,
optih po formi i univerzalnih po primeni, koji treba javno prihvatiti kao konani apelacioni sud za
ureivanje suprotstavljenih zahteva moralnih osoba.
Veo neznanja. Ideja prvobitnog poloaja slui da se nepristrasna procedura postavi tako da svaki princip
oko kojega postoji saglasnost bude pravedan. Cilj je da se upotrebi pojam iste proceduralne pravde kao
osnov za teoriju. Mi na neki nain moramo da ponitimo dejstvo osobene sluajnosti koje dovodi ljude u
zavadu i u iskuenje da eksploatiu drutvene i prirodne okolnosti u svoju korist. Da bismo to uspeli,
pretpostavimo da su strane smetene iza vela neznanja. One ne znaju kako e razliite alternative delovati
na njihov poseban sluaj i obavezne su da vrednuju principe iskljuivo na osnovu optih razmatranja.
Strane, dakle, ne znaju svoj poloaj u drutvu, svoj klasni poloaj ili drutveni status; niti znaju svoju
sudbinu u raspodeli prirodnih prednosti i sposobnosti, svoju inteligenciju i snagu i slino. Niti, takoe, iko
zna svoje shvatanje dobra, detalje svog racionalnog ivotnog plana, kao ni posebne osobine svoje
psihologije kao to su njegova odbojnost prema riziku ili sklonost ka optimizmu ili pesimizmu. Vie od
toga pretpostavimo da strane ne znaju posebne okolnosti svog drutva, tj. ne poznaju ekonomsko ili
politiko stanje drutva, niti nivo civilizacije i kulture koje je drutvo sposobno da ostvari. Osobe u
prvobitnom poloaju nemaju ni informacije kojoj generaciji pripadaju.
Dakle, jedine posebne injenice koje strane znaju su da je njihovo drutvo podvrgnuto okolnostima pravde i
svemu to to podrazumeva. Smatra se da one, ipak, poznaju opte injenice o ljudskom drutvu; razumeju
politike prilike i principe ekonomske teorije; one znaju osnov drutvene organizacije i zakonitosti ljudske
psihologije. Ne postoje ogranienja optih informacija, tj. optih zakona i teorija, jer se shvatanja pravde

46

moraju prilagoditi karakteristikama sistema saradnje koji treba da urede, i zato ne postoji razlog da se ove
injenice iskljue.
-------------------Izgleda razumno rei da je, pod uslovom da je sve ostalo isto, jedno shvatanje pravde poeljnije od drugog
kada je zasnovano na naglaeno jednostavnijim optim injenicama, i da njegov izbor ne zavisi od detaljnih
raunica u svetlu beskrajnog nizanja teorijski odreenih mogunosti. Poeljno je da osnove javnog
shvatanja pravde budu oigledne svakome kada okolnosti to dozvoljavaju. Ovo razmatranje povlauje dva
principa pravde vie nego kriterijum korisnosti.
Rezime opisa elemenata poetnog stanja:
1. Priroda stanja: nadovezivanje osoba (glave porodica ili genetske linije),
2. Predmet pravde: osnovna struktura drutva,
3. Predstavljanje alternativa: kraa (ili dua) lista,
4. Vreme ulaska: bilo koje vreme (u razumnom dobu) za ive osobe,
5. Okolnosti pravde: Hjumovi uslovi umerene oskudice,
6. Formalni uslovi za principe: optost, univerzalnost, javnost, poredak i finalitet,
7. Znanje i verovanja: veo neznanja,
8. Motivacija strana: uzajamna nezainteresovanost (ogranieni altruizam),
9. Racionalnost: preuzimanje delotvornih sredstava za ciljeve sa jedinstvenim oekivanjima i objektivnim
tumaenjem verovatnoe,
10. Uslov saglasnosti: jednoglasnost za vena vremena,
11. Uslov potovanja: strogo potovanje,
12. Taka neslaganja: opti egoizam.
Kombinacija uzajamne nezainteresovanosti i vela neznanja psotie gotovo isti cilj kao benevolentnost, jer
ova kombinacija uslova prisiljava svaku osobu u prvobitnom poloaju da uzme u obzir dobro drugih. U
sluaju pravde kao nepristrasnosti, dakle, uinci dobre volje su izazvani pomou nekoliko uslova koji deluju
povezano; oseanje da je ovo shvatanje pravde egoistino je iluzija izazvana posmatranjem samo jednog od
elemenata prvobitnog poloaja.
--------------------Ne postoji nain za bilo koga da stekne posebne prednosti za sebe, niti postoje osnovi za pristanak na
posebne nepogodnosti. Poto nije razlono da oekuje vie od jednakog udela u raspodeli primarnih
drutvenih dobara, i poto nije racionalno da se sloi sa manje, razumna stvar je da osoba, kao prvi korak,
prihvati principe pravde koji zahtevaju jednaku raspodelu. Prema tome, strane poinju sa principom koji
zahteva jednake osnovne slobode za sve, kao i nepristrasnu jednakost mogunosti i jednaku raspodelu
prihoda i moi.
Meutim, poto osobe nisu pokrenute zaviu, osnovna struktura treba da dozvoli nejednakosti prihoda i
moi toliko dugo koliko one unapreuju svaije stanje, pod uslovom da su u skladu sa jednakim slobodama
i nepristrasnim mogunostima. Uzimajui jednakost kao osnovu poreenja, oni koji dobijaju vie moraju to
initi pod uslovima koji su opravdani za one koji dobijaju manje.
Maksimin pravilo. Maksimin pravilo nam kae da poreamo alternative po njihovom najgorem moguem
ishodu: mi treba da usvojimo alternativu iji je najgori iskoh superioran najgorem ishodu drugih alternativa.
Izraz maksimin znai maximum minimorum, i pravilo usmerava nau panju na najgore to se moe
dogoditi tokom bilo kog predloenog pravca delovanja, i na odluivanje u svetlu toga.
to se tie pravde kao nepristrasnosti i dva principa, javljaju se tri glavne odlike situacija koje daju
uverljivost ovom neobinom pravilu:
1) Kao prvo, poto pravilo uzima u obzir verovatnou sticaja moguih okolnosti, mora postojati neki razlog
za otro odbijanje procene verovatnoe ovih mogunosti; u prvonitnom poloaju, veo neznanja iskljuuje
mogunost izraunavanja verovatnoe;
2) Druga odlika koja nagovetava maksimin pravilo je sledea: osoba koja vri izbor ima shvatanje dobra
takvo da joj je malo stalo, ako je uopte, do toga da li moe dobiti iznad minimalne plate koju moe dobiti,
u stvari, bez sumnje sledi maksimin pravilo. Njoj nije vredno truda da rizikuje zbog dalje koristi, posebno
kada se moe dogoditi da izgubi mnogo onoga to joj je vano i stoga:
3) Odbaene alternative imaju ishode koji se teko mogu prihvatiti. Situacija ukljuuje opasne rizike.
------------------------------Pri izboru principa pravde, osobe prihvataju teret tog izbora: one moraju biti spremne da potuju izbor i pod
uslovom da se ostvare najgore mogunosti; u ovom pogledu dva principa pravde imaju definitivnu
prednost, ne samo da strane tite svoja osnovna prava, nego i obezbeuju sebe protiv najgorih mogunosti.
Nadalje, javno priznavanje dva principa prua veu podrku ovekovom samopotovanju, a ovo sa svoje

47

strane poveava delotvornost drutvene kooperacije. Obe posledice su razlozi za saglasnost sa ovim
principima.

LEGALITET
(Enciklopedija politike kulture)
Legalitet u pravno-pozitivistikom i pravno-filozofskom smislu. U uem pravno-pozitivistikom smislu
naelo legaliteta se ispoljava u dva oblika: 1) kao zahtev/obaveza da pravni akti manje pravne snage budu u
saglasnosti sa pravnim aktima vie pravne snage (formalna zakonitost), i 2) kao obaveza organa uprave,
sudstva i drugih organa sa javnim ovlaenjima da rade u skladu sa zakonima i drugim na zakonu
zasnovanim optim pravnim aktima (materijalna zakonitost). U instrumente ostvarivanja zakonistosti spada
i princip nullum crimen, nulla poena sine lege, tj. da se kao krivino delo moe smatrati samo ono to je
unapred zakonom kao takvo odreeno i da se moe izrei samo kazna koja je zakonom za takvo delo bila
predviena, u vreme kada je delo uinjeno. Nekad se i sam ovaj princip naziva naelom legalitetta. Radi
kontrole zakonitosti ustanovljuje se i dvostepenost ili viestepenost postupka, sa mogunou upravnog
spora i ustavnog sudstva.
Princip legalnosti u irem smislu, kako se razmatra u pravnoj i politikoj filozofiji, donekle je slian
kategoriji legitimnosti i zahteva da pravni poredak poiva na odreenim humanistikim etikim
vrednostima i politikim principima koje titi i omoguuje da se ostvare pribliavajui pravno i pravedno.
to podrazumeva vladavinu prava i zakona umesto linosti ili snage.
Politika volja pravo etiki principi. Sukob izmeu politike volje (koja, im je neograniena,
prerasta u samovolju), s jedne strane, i prava ili oseanja pravde, jedna je od karakteristika istorije; takoe, i
pitanje legitimnosti zakona zasnovanih na ubeenju i podrci onih na iju e se zajednicu odnositi i njihove
racionalnosti.
Problem neposlunosti nepravdenim zakonima. Problem prihvatanja vladavine zakona i poslunosti
nepravednim zakonima najbolje predstavlja primer Sokratove sudbine. Problem legaliteta i legitimiteta
donosi i mogunost da se, s jedne strane, u ime legaliteta jedan sistem brani, a u ime legitimiteta rui.
Pravni pozitivizam, nekritikiprihvatajui dato stanje, pokuava da zvui vrednosno neutralno, ali to moe
biti opravdanje za istorijske zloine. Sistem normi koji pretenduje da se zove pravo ne sme izgubiti vezu sa
kategorijom pravde, kojom se mora opravdati.

LEGITIMITET
(Enciklopedija politike kulture)
Pojam. Legitimitet u najoptijem smislu oznaava utemeljenje i delanje politike vlasti na principima koji
su opte prihvaeni u okviru jedne politike zajednice. Princip legitimiteta implicira da pripadnici jedne
zajednice ne prihvataju poredak samo iz navike i obiaja, individualnog interesa ili straha od represije, ve
iz uverenja u njegovu valjanost i opravdanost. Legitiman poredak uvek stoji u odreenom odnosu sa
principima prava i pravinosti i obuhvata stanje dobro ureenog poretka. Legitimitet, meutim, predstavlja
veliki problem u politikoj filozofiji; pitanje o legitimitetu uvek je pitanje uverenja o dostojnosti politikih
institucija od strane onih kojima se vlada.
Politiki legitimitet, kako pokazuje politika istorija, nije jedno nepromenjivo stanje politikih odnosa,
institucija i svesti. U istoriji politikih borbi naroda i grupa, pojam i poziv na stanje legitimiteta uvek je ilo
u paru sa pojmom ilegitimiteta (uzurpacije). U nestabilnim politikim vremenima, pozivanje na legitimitet i
nelegitimitet nije nosilo samo elemente istorijske objektivizacije ve i poziv politikih aktera, pretendenata i
kontrapretendenata na politiku vlast, da je sistem koji se proglaava legitimnim ili nelegitimnim rav ili
dobar. Stanjima politikog legitimiteta najblie je stanje kvazilegitimiteta, i to stanje je najtee
identifikovati: npr. tiranije koje se kriju iza slobodarskih institucija.
Politiki prelegitimitet oznauje proces uvoenja novog tipa legitimiteta kojim se raniji princip
legitimizovanja politike vlasti zamenjuje; pratilac je velikih socijalnih promena i predstavlja najopasniju
situaciju u kojoj se politiki poredak moe nai, jer se tada narod privikava na nove principe vladavine,
ubeujui se u njihovu pravinost i racionalnost.
Geneza pojma i teorije. Pojam legitimitet izvodi se iz latinskih pojmova legalis i legitimus.
Termini legitimus i legalis u pojmovnom su odnosu sa terminom lex (zakon). Pojam legalis
koristi se da bi oznaio ono to je zakonom ureeno, u skladu sa zakonom, valjan zakon. U rimskoj retorici
se ovaj pojam kasnije zamenjuje pojmom legitimus; lege itimus podrazumeva ono to je uraeno u
skladu sa poretkom i njegovim pravilima. Prve elemente demokratizacije pojma legitimiteta nalazimo tek
u politikoj teoriji prosvetiteljstva, posebno kod enciklopedista, koja legitimnog vladara shvata kao onog

48

kome je vladavina utemeljena na slobodnom izboru naroda i brizi za opte dobro. Stanovite da je
proceduralni legitimitet kao skup formalizovanih, univerzalnih i apstraktnih procedura i institucija, pomou
kojih se artikuliu principi civilnih i politikih prava, princip graanstva, veinsko naelo, princip
pluralizma, politike zajednice kao ukupnost graana, prihvata se u savremenoj politikoj teoriji kao forma
minimalne legitimnosti i uslov minimalne demokratije.

MILORAD STUPAR: Teorije o politikim dunostima

Politiki autoritet. Prilikom definisanja politikog autoriteta najzgodnije je poi od jedne vrednosnoneutralne, socioloke definicije politikog autoriteta. Smatrajui modernu dravu najrasprostranjenijim
oblikom politikog autoriteta, Maks Veber je definie kao ljudsku zajednicu koja (sa uspehom) polae
pravo na monopol u legitimnoj upotrebi fizike sile u okviru jedne teritorije. Kada se kae da neko ima
politike autoritet nad nekim ili nekima to znai da ta osoba (ili grupa osoba koja tvori jedno politiko telo)
ima pravo da ini odreene stvari kao to su izdavanja nareenja, donoenje odluka, donoenje pravila,
donoenje presuda, itd. To pravo politiki autoritet ima na osnovu uloge koju ima u okviru jedne
hijerarhijski organizovane grupe. U najveem broju sluajeva, osobe kojima je nareeno da neto uine,
uinie to a da pritom se razmiljaju i ne vau da li bi neki drugi postupak koji bi istovremeno mogli da
uine doneo vie dobra, i da li nezgode spojene sa izvrenjem naredbe prevladavaju razloge za postupanje
prema izdatoj naredbi. Smisao politikog autoriteta je u tome da njegove odluke i naredbe predstavljaju
razloge za postupanje i to se ti razlozi ne mogu olako dovoditi u pitanje. Naravno, iz ovog ne sledi da
nareenja politikog autoriteta predstavljaju apsolutne razloge za postupanje; ovu osobinu neapsolutnosti
naredbi politikog autoriteta treba posebno sitai jer je ona vana za diskusiju o problemu kompatibilnosti
postojanja politikog autoriteta i autonomije ljudi koji ive pod politikim autoritetom i izvravaju njegove
naredbe. Jedan od argumenata na osnovu kojeg se moe pokazati da postojanje politikog autoriteta ne
iskljuuje slobodu pojedinca shvaenu kao autonomiju poziva se upravo na to da su naredbe politikog
autoriteta zapravo prima facie dakle, neapsolutni moralni razlozi za postupanje.
Da li je sloboda mogua u zajednici koja ima dravu? Liberali smatraju da je sloboda jedna od najviih
politikih vrednosti, ali ujedno smatraju da moe da se ostvari samo u jednom drutvu koje ima politiki
poredak; meutim, to najee sadri prinudni aparat dravu. Tu nastaje problem pomirenja slobode i
drave, ili preciznije: autonomije individue i politikog autoriteta. Berlin razlikuje negativni i pozitivni
pojam slobode, tj. slobodu od neega i slobodu za neto, smatrajui da neuvianje ovih razlika vodi
najveem broju sporova oko sutine slobode. ak iznosi tezu da ne postoji logika veza izmeu dva smisla
slobode, tj. da je mogue jednu od tih sloboda uivati, a drugu ne. Mekkalum, sa druge strane, formalno
definie slobodu: X je slobodan od Y da uini ili bude Z, smatrajui da su tzv. pozitivna i negativna
sloboda samo dve strane iste medalje, tj. da je jedan iskaz prevodiv na drugi, i da u svakom obliku postoje
pomenuta tri elementa. Pored svega toga, postoji i problem autentinosti, tj. paternalizma: retardiranim
osobama ili deci nareuje se za njihovo dobro, ali i odrasle normalne osobe mogu donositi pogrene
odluke o svom ivotu; da li tada neka druga osoba ili politiki autoritet ima pravo da se mea?
Samoodreenje individue, stoga, za liberale predstavlja jedno od kljunih odreenja slobode osoba mora
dati svoj voljni pristanak na neto, da bi zadrala autentinost, inae se radi o prinudi. Volf, branei
filozofski anarhizam, tvrdi da je autonomija nepomirljiva sa postojanjem politikog autoriteta; sutinsko
odreenje dravnog autoriteta je da upravlja, dok je vrhovna dunost oveka da bude autonoman, tj.da
odbije da se njime upravlja. Volf doputa samo jedan oblik legitimnog dravnog autoriteta: direktnu
demokratiju, ali budui da je smatra neostvarivom u dravi ostaje pri stavu nepomirljivosti autonomije i
politikog autoriteta. Stupar nizom primera pokuava (i ubeen je da uspeva) da obori Volfovu tezu;
navodei sluajeve u kojima se redovno oslanjamo na neiji autoritet (Engelsov prigovor, takoe), zatim
podseajui da su dravni razlozi neapsolutni, tj. da postoji granica njihove prihvatljivosti i legitimnosti, to
znai da ne iskljuuju autonomiju i moralne procene politikih odluka drave. Stupar tvrdi da bi u nekoj
demokratskoj i pravednoj dravi, u kojoj politiki autoritet donosi naredbe na fer nain, i u kojoj ljudi imaju
realne anse da ostvare svoje ivotne ciljeve, autonomija graana bila sauvana. Meutim, zakljuuje,
odatle ne sledi i to da su ljudi duni da potuju dravu.
Utilitarizam. Utilitarizam politiku dunost temelji na onome to se predvia da e se desiti u budunosti,
na onome to predviamo da e proistei iz delovanja politikih institucija. Radi se o instrumentalnom
zakonu: duni smo da potujemo politike institucije samo u onoj meri u kojoj one postiu odreene ciljeve
ili eljena stanja stvari. utilitarizam moemo da odredimo kao teoriju koja kae da uvek treba da postupamo
tako da maksimalno uveamo korisnost; problem nastaje u odreenju zadovoljstva/preferencija, jer postoje
preferencije koje nanose tetu drugima, tj. spreavaju ih u postizanju onoga to smatraju korisnim. Stoga,
utilitarizam tei maksimumu totalnog zadovoljenja preferencija. Postoje, sa druge strane, dve vrste
utilitarizma: utilitarizam postupaka, i utilitarizam pravila. Utilitarizam pravila nalae da se ima u vidu samo
postizanje maksimalne koristi u konkretnom sluaju, tj. realtivizuje dunosti prema politikim autoritetima,
dok utilitarizam pravila naglaava da je potovanje pravila ono to e doneti najvie koristi. Problem prvog
pristupa je negiranje politikih dunosti, tj. relativizovanje autoriteta, dok utitlitarizam pravila moe psotati

49

oboavanje pravila, to je suprotno od ideja utilitarizma jer postoje situacije u kojima je oigledno da e
krenje pravila doneti veu korist. Tanije, utilitarizmu pravila upuuju se kritike da se, ako se zaista radi o
utilitarizmu, na kraju krajeva svodi na utilitarizam postupaka. Ipak, utilitarizam pravila omoguava
predvidivost ivota u zajednici, mogunost oslanjanja na druge, kooperativnost itd. iako uvek postoji
problem krenja pravila (usled utilitarnosti).
Zajednica i politika zajednica. Stupar pod zajdenicom podrazumeva jednu veliku grupu ljudi koji
uzajamno deluju na trajan nain i nalaze se u odnosu zavnisnosti. Ljudi u ovakvoj grupi obino imaju
odreeni zajedniki cilj odnosno skup vrednosti koji ih povezuje, a uzajamno delovanje individua je
najee regulisano kolektivnim donoenjem odluka. U ovom smislu, to su poslovne, nacionalne, jezike
zajednice itd. Nacija se u literaturi najee definie kao zajednica ljudi koje odreuje zajednika istorija i
poreklo, jezik i kultura, zajednika socijalizacija i obrazovanje i u izvesnim sluajevima i zajednika
religija. Bitan je i momenat nacionalnog identiteta i prepoznavanja drugih kao lanova iste nacije. Nacije
su, takoe, aktivne zajednice koje svoje ciljeve i delatnost artikuliu preko odreenih politikih institucija
na odreenoj teritoriji. Politika zajednica se od nacije razlikuje po tome to njen sastavni deo ine i takve
strukture i odnosi koji se tiu regulisanja javnih poslova zajednice, s tim to su u te strukture i odnose u
velikoj meri ukljueni mo, vladavina i autoritet. Takva struktura obino se naziva dravom, a ona
politikoj zajednici daje svojstvo suverenosti. Postoje karakteristike koje su zajednike nacionalnim i
politikim zajednicama: imaju svoju istoriju i trajnost na odreenom podruju, tradiciju obrazovanja itd.
Meutim, nacija i drava ne moraju da se podudaraju, iako se najee govori o dravama-nacijama.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

PITANJA
'' ''.
?
. : ,
, .
, , ,
. .
, ,
.
. , ,
, .
, . ,
, .
, .
'' ''?
?
, ? ?
.
, ,
,
. , ,
. ,
.
. .
,
, ,
, . .
,
, .
,
.
.
.
.
, .
,
, . .

50

 ,
.
.
;
, .
,
. ,
; , , ,
.
.
, ,
, . ,
. , ,
,
. ; ,
.
, .
, . ,
, .
. ,
,
, .
. ,
.
. .
. . , : , ,
. .
''''
''''. ?
'''' '''' '''',
. ,
''''
'''',
''''. '''' ,
''''.
. ''''
'''' ''''. ''''
, . ,
: ,
. , ,
.
. ''''


. ''''
,
. '''' ''''
, , ''''
, ,
, , , ,
. ,

. ,
, ,
, , ,
, .
.
'''' , ,
, , ,
, ,
.

51


, , ,
, .
,
, . ,
.
, .
, '''' ,
,
.
.
, . .
.
. ,
, , , . .
. .
. , ,
. , . ,
,
. ,
, ,
. . .
.
'''' '''' '''' ,
. ''''
. :
, , ,
. ,
. , ,
.
. , ,
, .
, , .
''''
.
,
. , : ,
.
.
, , ,
. .
, .
, .
,
, .

, ,
, ,
. .
Gradjanin je onaj ko moze da ucestvuje u vlasti I to vazi u demokratiji. Gradjanin se razlikuje od oblika
uredjenja kojem pripadaju. Da li je vrlina dobrog coveka isto sto I vrlina dobrog gradjanina? U aristokratiji,
poklapaju se vrlina dobrog coveka I vrlina dobrog gradjanina jer vladaju oni koji su najbolji. U drugim
uredjenjima to ne mora da se poklapa.
, , .
,
, .
, ,
, ?
, .
, , .
, .

52

 , ,
.
. , , ,
.
'''' ''''.
, ,
. ''
; ,
() ''. , ,
;
.
, .
, . ,
. , ,
. : '' ''.
, ''''
.
,
. , .
, ,
, , . ,

,
.
''''
, , ,
. , , ,
.
, , .
.
, , ,
, . ,
, , .
,

.
'' ''
. -, ,
. , , ,
, . , . ,

. .

.
.
. .
. .
;
, . .
. :
. . ,
,
.
.
, . ,
, , .
, .
, ,
. , ,
.

53

 , : ''
, ,
, ''.
.
'''', '''' ''''
. : 1)
, 2) , 3)
4) .

, .

.
.
. , ,
,
. ,
,
.
.
.
. : 1) ,
, ; 2) ,
; 3) ,
.
, .
. ,
'' ''.
, . ,
, , ,
, , .
, . , : 4) , ,
; 5) , , , 6)
, , . ''
, , ,
''. , .
'''', , . ,
; , ,
, .
, ,
,
. , . , ,
; , , ,
() , ( );
, , , ,
, . .
, ,
, ,
.
, ,
,
, .
. ,
,
. , ,
, , , .
,
, , .
. ,
V . ,
. ,

54

 '' '',
.
, :


.
, , .
, .
. , , , , ,
, ,
:
.
.
,
. ,
, :
.
, .
, .

, ,
,
, .
.
,
, , , ,

- . ''
'', ''''.
. ,
? . '''', '' '',
! , V , 35-39 ,
, ()
: , () 24
, .
, , ,
. ,
, .
(), , , , .
(480)
. 50 . ,
, .
. .
174. ,
. ''''
.
. 5040 ( ) 420 . 420
20*21, 12, . ( 35*12=320)
35.
, . .
, . 40 6000
.
, .
'' ,
, , , ,
. ,
.''
. , , ,

, . 594.
, . -

55

 . ,
,
,
;
, ,
. .
,
. ,
, ,
.

, :
- , ,
.
, , ,
. , .
()
? Makijaveli I Hobs ,
. .

, .
Moderne politike odnose i kategoriju graanina koja se sa njima pojavljuje karakterie ideja da svi ljudi
imaju pravo da uestvuju u donoenju odluke o tome pod kakvim zakonima odnosno oblikom vladavine
ele da ive kao i pravo da se direktno ili indirektno preko svojih predstavnika aktivno ukljue u proces
upravljanja politikom zajednicom. Najprostije reeno, kategorija graanina razvila se na jednom
jednostavnom uverenju da nijedno ljudsko bie nema pravo da u potpunosti dominira drugim ljudskim
biem. Umesto srednjevekovnog pojma prirodne, line i nesvojevoljne privrenosti podanika vladaru,
pojavljuje se moderno shvatanje graanina o slobodnom i dobrovoljnom pristanku individua da pristupe
politikoj zajednici ije je funkcionisanje regulisano zakonima koje su same individue donele. Svaki
graanin ima udela u suverenosti i kao takav on ne moe sebi da dopusti da bude podanik; njegovo
pokoravanje
odnosi
se
samo
na
zakone.
'''' .
, , , , , ,
, ,
, , , .
. , , .
, , ,
.
, ,
, , .
, , ,
. ,
, De principatibus (O ).
, ,
. ,
, .
.
.
, . , o
, . '' , ''. ''
, ''.
, ,
.
- .
, . , ,
. , . .
. ? ,
. , . .
'' ''
. . .

56

 - . .
.
.
,
. , ,
.
, .
.

. , , . ,
. , . .
, ,
. ,
.
: ,
.
. .
, , ,
: , . ''
,
, , , .''

.
. , .
. .
, ,
. :
, .
, ,
.

,
,
.
.
jus naturalis '''', lex naturalis.
.
.
, ,
. , ,
. , ,
, . ,
. , ,
. , , .
.
, .
,
,
.
,
, '' ''. .

. ,
, ,
.
. , ,
. ,
, ,
.
: ,
, . ,
: , . :
, , ,

57


. ,
, . :
, .
, ;
, ,
. .
.

? ,
, , .
, .
,
- , .
, ,
, .
'', '',
, . ,
, . ,
. , ,
.
, .
.
. , . ,
. : 1)
, ; 2) ; 3)
,
; 4) .
,
. ,
.
, , ,
, , .
, , ,
. , ,
,
, ''
, ''.
,
? ,
, , .
, . ,
,
.
, ,
.
, .
, -
, .
, , ,
.
'', '',
, . , ,
. , .
, ,
. ,
.
.
'' , '', .
, ,
. , ,

58

 ,
. ,
. ,
.
: ,
, .
. , e ,

,
. ,
.
.
, ,
.
,
, .
, .
, ,
; ,
, .
, ,
.
'' ,
, .
,
. , , ,
, , .
, , ,
, . , , ,
. , , .
.
. , ,
. .
, ,
.
. , . ,
. : , .
, . .
, ,
, .
'' '' '' ''. :
,
,
.
.
,
, .
Oblici vladavine Kant: monarhija aristokratija I demokratija. Oblici upravljanja: republikanske I despotske.
Republikanska: odvojena zakonodavna od izvrsne vlasti. Demokratija je despotska. Ideal je reprezentativni
oblik vladavine = u republikanskom uredjenju. Sto je manji broj onih koji vladaju, to je veca mogucnost
ostvarenja reprezentacije.
Ruso: republikanska svaka vladavina koja se zasniva na zakonima.
.
1. : , 2. : )
, ) : .
. : ,
. ,
, , ,
. , ,
.

59

'' , ''.
, . .
.
.
, .
,

. ,
, ,
,
.
, . ,
- ,
, -
.
, , ,
, . .
,
.
, .
, , .
.
, , . ,
. '',
, , ,
,
''.
; .
,
.
, , , ,
,
; ; !
,
.
, ; , ,
. ,
, ,
,
, ,
.
, .
, , .
, .
, ; ,
, ; . ,
, ; ,
. o ,
, ,
, .
.
, ;
.

. , , ,
, ,
, , , , , , ,
. , ,
,
. ( )
,
, . , .

60

 , ,
, , .
'' '' . Negativno pravilo.
, ,
, ,
, , , .
: ''
''.
. ,
,
,
, .
, . . ,
, .
Pozitivno. Svaka maksima kojoj je potreban publicitet da ne bi promasila svoju svrhu slaze se idejom
javnog uma.
Negativno nije dovoljno. Velika sila moze da objavi da hoce da pokori ceo svet.

.
,
, , .
, ,
, ,
;
, .
, ,
.
'' '' . ,
, .
,
, .
, , .

. .

.
. .
.
, .
. ,
. , ,
, , , , .
? ,
,
. ,
.
, ; , , ,
, , . ,
, .
, .
,
,
.
, .

.
,
.
;
. .

.

61

, .
, , .
.
: ,
, . ,
,
.
. ?
. .
?
.

. , ,
e . , ,
. , .
'' ''
. , ,
, , . , ,
,
. , , ,

. .
;
, ,
,
; , , ,

.
,
.
'''' () '''' ()
. Predstavnicka vlada. , ,
; ,
.
, .
. , . ,
, . , ,
.
. . ,
.
.
, .
, . ,
. , , .
. .
. . ,
;
. . ,
, ,
, ; , .
'' ''.
; .
'' '', ,
. . '' ,
''.
: '' ''.
, :
,
, .
.

62


.
.
. ,
, , ,
, ,
.

. .
, ,
, . .
.
. .
''
''. .
. ,
.
.
, .
: , ,
. :
.
, .
.
. , .
.
.
.
;
.
; ,
.
?
: 1. , 2.
, 3. .
: 1. , 2.
, 3. .
.
? ''
,
.
;
. .''
,
, .
, ,
. , ,
, .
, ,
.
, , .
,
.
, .
, , , .
.
.
, , ,
.
.
.

63

 , ,
.
,
,
.
, ,
, - . ,

,
. ,
.
,
.
-
,
.
: ''
,
, , .
, , , .''

. : '' :
.
: : )
, )
.''
'' ''.
?

. , ,

. .
,

. ,

. ,
,
.
.

.
''
''.

.
.
: , ,
.
, .
:
, , .
, .

,
, ,
.

.

.
: 1) , 2)
, 3) , 4)

64

 ,
, 5)
.
,
,
,
'' '' .

, ,
, .

.
, ,

.
, , : , ,
, . , :
, ,
, .
.

.
.
. :
.
.
-
. ,
,
,

. , ,

,

. .

,
. ,
,
. ,
,
. ,
.
,

. , , ,
,
. , ,
,
.

: maximax, maximin, ( ), minimax , .
Maximax ()
.
Maximin . .
.

.

65

 minimax .
'''' ( ).
minimax .
maximin
maximax . ,
( ) . . ,
( , ) ,
, 1-, , . MAX+(1-a)min
.
: ''
, ''.
.
,
.

.
,
.

de facto


. , .
,
.
( ),
,
.
.
, , , .



.
, ,
, , .
:


. ,
,

.
.
.
( ). ,
.

.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

12.12.2002.
... .
, .
... ,
.
,
, . ... .
, (129. 1134
, . ) ,
, , .

66

 ,
... ... ,

(
, ...) ,
, ,
, ...

? ?
?
, : ,
, ... ,
,
. , ,
, , ,
... ,
.
, , , .
, .
.
, ,
, ,
,
.
, , ,
. ,
.
(beware) ( ) ,
,
. ,
, ,
, ,
,
, , , ..
,
,
,
: , ...
... ,
...
. ,
, .
.
... ,
...
, ,
, , ,
...
, , , ()
. ,
... ...
, ,
...
... ()
( )...

... :
... , ...
, ,
, , ,
...
, , ,
... ???? ...
, `48. (

67

 , ,
.
, ,
. : ...
.
? .
,
.
...
. , ,
,
,
... ,
. ,

, , ,
j , ,
, ,

.
, ,
,
!
, ,
, ( ) .
.
,
, .
, , , . ,
, , ,
...
,
, ...
.
...

... .
,

( )...
. ,
, ... , (
, ...)
.
...
... :
,
...
... (?) ...
...
... ...
5. 2002.,
... ... ?
? ,
24 ,
, ,
, ,
, ...
( : , ) ,
... , ,
!

68

 ,
,

.
: , ...
. , ...
: ?
( )...
,
,
!!!
,
, .
.
,
, .
!
, ,
,
...
?
. ...

( .
)
.
, , ,
... ,
, , ,
.
, ,
, ,

.
, ... .
,
.
: ,
. :
,
.
, ...
,
...
... .
, , :
,
, ,
, ...

... .

: (
?)

17.12.2002.
.
,
.
. ,
.
.
,
. .

69

 , . .
,

, ,
. , . ,
.
.
, .
. :
, ,
...
, .
,
, ...
,
.
, ,
.
, .

, ,
()

.
.
. , ,
...
, ...
, ,
,
( )...
...
,
, 4. , 5.
... 5..
... ,
.
...
( , ...)
, 5. .

. ( )...
.
, .
.
. .
.
,
.
.
, .
.
, k ,
. ,
.
, 5.. .
,
. .
, , ...
... ...
...
...
... .158 1302 4. ...

70

 ,
.
.
,
... 157..
5.. 4.. .
,
.
.

, . .
, ... ...
( ) ,
.
.
, , ...
.
, .
, . , .
, . .
, , , ...
, ...
.
: , , , , .
,
.
. . .
.
?
. ? ?
. 76. 3....
.
, ,
. :
... ...
?
...
( )...
?

71