DAGLAS ADAMS IVOT, VASELJENA I SVE OSTALO

1. Uobiajeni jutarnji pratilac Artura Denta prilikom buenja, kad god bi se setio gde se nalazi, bio je krik strave. Nije to bilo zato to je peina bila hladna, niti zbog toga to je bila vlana i smrdljiva. Stvar je bila u tome to se peina nalazila usred Ajzlingtona, a on je znao da nijedan autobus nee naii ovuda jo dva miliona godina. Vreme je najgore mesto, da se tako izrazimo, u kome se ovek moe izgubiti. Artur Dent mogao je to da potvrdi, jer bio je svojski izgubljen i u prostoru i u vremenu. Kada si izgubljen u prostoru bar ima ime da se zanima. Bio je izgubljen na preistorijskoj planeti Zemlji, to je bilo posledica sloenog spleta okolnosti koji je doveo do toga da je naizmenino vrean i poniavan u raznim oblastima Galaksije koje su bile bizarnije od svega o emu je ikada i sanjao; ivot mu je sada, dodue, postao vrlo, vrlo, vrlo miran, ali on se jo oseao nervozno. Niko ga nije napao ve pet godina. Jedva da je ikoga video otkako su se on i Prefekt razili pre etiri godine i tokom sveg tog vremena niko ga nije uvredio. Osim jedan jedini put. Desilo se to jedne prolene veeri pre otprilike dve godine. Upravo se vraao u svoju peinu, neto posle sumraka, kada je postao svestan svetlosti koja je tajanstveno blistala kroz oblake. Okrenuo se i upiljio,

a u srce mu se iznenada probila nada. Spas. Nemogui san brodolomnika brod. I dok je gledao, dok je zurio zaueno i oduevljeno, dugaki, srebrnasti brod spustio se kroz blagi veernji vazduh, tiho, bez uma, a dugake noge izvukle su mu se u glatkom baletu tehnologije. Blago je dodirnuo tle, a ono malo brujanja koje je stvarao namah je iezlo, kao da ga je progutao veernji muk. Same od sebe, iz njega su izbile stepenice. Svetlost je pokuljala napolje. Obrisi neke visoke prilike pojavili su se u vratima. Prilika sie niz stepenice i stade pred Artura. "Ti si krele, Dente", rekla je. Delovao je vanzemaljski, vrlo vanzemaljski. Bio je visok na neobian, vanzemaljski nain, imao je neobinu, vanzemaljski spljotenu glavu, neobine, sitne i uske vanzemaljske oi, neobino nabranu vanzemaljsku odoru sa tipino vanzemaljskim okovratnikom i bledu, sivozelenu vanzemaljsku kou koja je imala onaj meki sjaj koji veina sivozelenih rasa postie samo uz izuzetan trud i mnogo skupocenog sapuna. Artur ustuknu pred njim. Ovaj ga je netremice gledao. Arturov prvobitni oseaj nade i uzbuenja u trenutku je prerastao u zaprepaenje, a sve mogue misli borile su se da dou do njegovih glasnih ica. "tt...?" rekao je. "A... al... lu... uh..." dodao je. "D... da... a... ko?" uspeo je konano da kae, a potom je utonuo u grozniavu tiinu. Oseao je posledice toga to nije progovorio ni re ni sa kim Bog zna koliko dugo.

Vanzemaljski stvor nakratko se namrtio i pogledao neto to je drao u tankoj, izduenoj ruci, a to je liilo na neku vrstu belenice. "Artur Dent?" upitao je. Artur je bespomono klimnuo. "Artur Filip Dent?" produio je tuinac glasom nalik na kevtanje. "E... e... da... e... e..." potvrdio je Artur. "Ti si krele", ponovio je tuinac, "pravi pravcati tupadija." "E..." Stvorenje je klimnulo za svoj raun, potom pribeleilo neto u belenicu na tipino vanzemaljski nain i ustro se okrenulo ka brodu. "E..." isputao je oajniki Artur, "e..." "Ma nemoj ti meni", zarea tuinac. Popeo se uz stepenice, proao kroz ulaz i nestao u brodu. Otvor se zatvorio. Iz njega je stalo da dopire duboko, treperavo brujanje. "E, hej!" dreknuo je Artur i bespomono potrao ka njemu. "ekaj malo!" viknuo je. "Ma, ta hoe? ta? ekaj malo!" Brod se podigao kao da mu je teina nestala poput ogrtaa to sklizne na tlo i nakratko zalebdeo u vazduhu. Onda je na neobian nain odjezdio prema veernjem nebu. Jurnuo je kroz oblake i nakratko ih osvetlio, a potom ga vie nije bilo i Artur je ostao sam na ogromnom, pustom prostranstvu da bespomono izvodi ples nesuvislih pokreta. "Ma, ta hoe?" vritao je. "ta je bilo? ta? Ej, ta? Vrati se i reci!" Skakao je i poigravao sve dok noge nisu stale da mu klecaju; isto tako, urlao je sve dok nije promukao. Nije bilo odgovora. Nije bilo nikoga da ga uje, nikoga da mu odgovori. Tuinski brod ve je grmeo prema gornjoj granici atmosfere, na putu prema uasnoj praznini koja razdvaja ono malo stvari to postoje u Vaseljeni. Njegov putnik, vanzemaljac negovanog tena, zavalio se u svoje samotno

sedite. Ime mu je bilo Vovbager Beskonano Produeni. On je bio stvor sa odreenom ivotnom svrhom. Ne ba najuzvienijom svrhom, to je i sam priznavao, ali ipak je posredi bila svrha koja mu je davala bar kakav-takav podstrek. Vovbager Beskonano Produeni bio je - zapravo, jo jeste - jedan od izuzetno malobrojnih besmrtnih stvorova u Vaseljeni. Veina onih koji se raaju besmrtni nagonski znaju kako da iziu nakraj sa tim, ali Vovbager nije bio jedan od njih. Besmrtnost mu je nametnuta nesrenim sluajem u koji su bili ukljueni poludeli akcelerator estica, mlena uina i dva gumena kaia. Tane pojedinosti nesrenog sluaja nisu bitne, jer do sada nikome nije polo za rukom da uspostavi istovetne okolnosti pod kojima se on odigrao, a mnogi su zavrili tako to su od sebe napravili budale, ili su poginuli, ili oboje, dok su pokuavali da ponove stvar. Vovbager je sklopio oi sa tmurnim i umornim izrazom lica, pustio lagani dez na brodskom stereu i poeo da razmilja o tome koliko bi mu bilo lake da sve prebrodi samo da nije nedeljnih popodneva. U poetku je bilo divno: uivao je, iveo opasno, rizikovao, zaraivao na dugoronim ulaganjima i, uopte, nadivljavao sve i svakoga. Na kraju su dola nedeljna popodneva koja nije mogao da podnese, ona uasna ravnodunost koja poinje da se prikada oko 2:55, kada zna da si obavio sva negovanja i kupanja koja vredi obaviti u jednom danu, kada, ma koliko paljivo proitao lanak o revolucionarno novoj tehnici potkresivanja ograde, shvata da ipak nikako nee uspeti da je razume ili primeni, i dok, konano, posmatra kako kazaljke sata nemilosrdno mile ka etvrtom asu, a ti neumitno ulazi u dugo, mrano predveerje due. I tako su stvari za njega poele da blede. Veseli osmesi koje je imao na pogrebima drugih ljudi stali su da nestaju. Poeo je da mrzi Vaseljenu u celini, a sve one koji ive u njoj pojedinano.

Bila je to taka na kojoj se zaela njegova ivotna svrha, stvar koja e ga podsticati i to, koliko je video, zauvek. Posredi je bilo sledee: Uvredie Vaseljenu. To jest, uvredie svakoga ko ivi u njoj. Pojedinano, lino, jednog po jednog i to (to je stvarno vrsto reio) azbunim redom. Kada bi se ljudi pobunili, kao to su to ponekad inili, tvrdei da plan ne samo da je potpuno iaen ve je, zapravo, potpuno nemogu zbog broja ljudi koji su se od iskona raali i umirali, on bi ih samo odmerio ledenim pogledom i rekao: "ovek ima pravo da mata, zar ne?" I tako je poeo. Opremio je jedan svemirski brod, sagraen da traje izuzetno dugo, kompjuterom koji je bio sposoban da obrauje sve podatke potrebne za ulaenje u trag itavoj populaciji poznate Vaseljene i da izrauna sve jezivo zapetljane putanje koje su bile potrebne za to. Brod mu je trenutno presecao orbite unutranjih planeta zvezdanog sistema Sol i pripremao se da se, zaobiavi Sunce, katapultira u meuzvezdani prostor. "Kompjuteru", rekao je on. "Tu sam", odvratio je kompjuter. "Kuda sada?" "Upravo raunam." Vovbager je na trenutak gledao fantastinu draguljarnicu noi, milijarde siunih, dijamantskih svetova koji su zapraili svetlou bezgraninu tamu. Svaki od njih, svaki pojedinano, nalazio se je na njegovom putu. Veinu od njih posetie milionima puta. Zamislio je na trenutak svoju predvienu putanju kako povezuje sve punktove na nebu kao u deijoj zagonetki sa numerisanim takama. Nadao se da sa nekog mesta u Vaseljeni, sa koga se sve to lepo vidi ona ini slova jedne vrlo, vrlo prostake rei.

Kompjuter je nemelodino zapitao da bi pokazao da je zavrio proraun. "Folfanga", rekao je pitavo. "etvrti svet sistema Folfanga", produio je. Ponovo je zapitao. "Procena trajanja puta: tri nedelje", produio je potom. Opet je zapitao. "Tamo treba da sretnemo malenog pua-golaa", zapitao je, "roda A-RtUrf-il-Ipdenu." "Verujem", dodao je posle krae stanke tokom koje je pitao, "da si odluio da ga nazove klipanom bez imalo mozga." Vovbager je zagroktao. Trenutak ili dva posmatrao je velianstveni prizor postanja kroz prozor. "Mislim da u otii da odremam", kazao je, a potom dodao: "Kroz koje programske mree emo proi u sledeih nekoliko sati? Kompjuter je zapitao. "Kosmovid, Mislopiks i Domamozak", rekao je pitavo. "Ima li nekih filmova koje nisam gledao ve po trideset hiljada puta?" "Ne." "Uh." "Daje se 'Angst u svemiru'. Gledao si ga samo trideset tri hiljade pet stotina sedamnaest puta." "Probudi me za drugu rolnu." Kompjuter je zapitao. "Prijatno spavanje", rekao je. Brod je jurio kroz no. U meuvremenu, na Zemlji je poeo pljusak, a Artur Dent je sedeo u peini, provodei jednu od najgorih veeri u itavom ivotu, dok je razmiljao ta je sve mogao da kae vanzemaljcu i dok je ubijao muve koje su takoe provodile jednu od najgorih veeri u ivotu. Sledeeg dana napravio je sebi vreu od zeje koe, jer je smatrao da bi

mogla da bude korisna za uvanje stvari.

2. Ovo jutro, dve godine kasnije, bilo je slasno i mirisavo kada je iziao iz peine koju e nazivati domom sve dok ne bude mogao da smisli neki bolji naziv za nju ili dok ne bude naao bolju peinu. Iako ga je grlo bolelo od uobiajenog jutarnjeg krika strave, iznenada je bio neverovatno dobro raspoloen. vrsto je obmotao oko sebe otrcano odelo i nasmeio se blistavom jutru. Vazduh je bio ist i mirisan, povetarac je lagano klizio kroz visoku travu oko njegove peine, ptice su cvrkutale za svoj gro, leptirovi su draesno leprali unaokolo i itava priroda kao da se urotila da bude to prijatnija. Ali nije se Artur oseao tako veselo zbog svih tih pastoralnih radosti. Upravo je doao na izvrsnu zamisao o tome kako da izie nakraj sa uasnom, usamljenikom izdvojenou, morama, neuspesima u svim pokuajima uzgajanja biljaka i potpunoj zaludnosti i besmislenosti njegovog ivota ovde na preistorijskoj Zemlji: reio je, naime, da poludi. Ponovo se nasmeio i odgrizao zalogaj mesa sa zeje noice koja mu je preostala od veere. Sreno je vakao nekoliko trenutka, a onda je odluio da formalno obznani svoju odluku. Uspravio se i stao da posmatra bregove i polja sveta. Da bi dao teine svojim reima, gurnuo je zeju kost u bradu. Rairio je ruke. "Poludeu!" izjavio je. "Dobra ideja", rekao je Ford Prefekt i siao sa stene na kojoj je sedeo. Arturov mozak napravi salto. Donja vilica mu je radila sklekove. "I ja sam neko vreme bio lud.", rekao je Ford. "To mi je bezgranino pomoglo." Arturove oi su pravile kolutove.

"Zna..." rekao je Ford. "Gde si bio?" prekinuo ga je Artur, poto mu je glava zavrila gimnastike vebe. "Ovde i onde", rekao je Ford, "po okolini." Nasmeio se na nain koji je sasvim ispravno ocenio kao nepodnoljiv. "Naprosto sam jedno vreme pustio mozak na ispau. Raunao sam da e ga svet pozvati nazad ukoliko me se ueli. To je i uinio." Iz torbice koja je sada bila izuzetno otrcana i oteena izvukao je sub-eta senz-o-matik. "Ili bar", kazao je, "mislim da jeste. Ovo se malo oglasilo." Protresao ga je. "Ukoliko je bila lana uzbuna, poludeu", rekao je, "ponovo." Artur zavrte glavom i sede. Podigao je pogled. "Mislio sam da si mrtav..." kazao je samo. "I ja sam to mislio neko vreme", rekao je Ford, "a onda sam odluio da nekoliko nedelja budem limun. Sve vreme sam se zabavljao tako to sam uskako u din i tonik i iskakao iz njega." Artur je proistio grlo, a onda je to ponovo uinio. "Gde", upitao je, "si..." "Naao din i tonik?" dopuni ga Ford veselo. "Pronaao sam malo jezero koje je mislilo da je din i tonik, pa sam uskako i iskakao. Ili bar ja verujem da je mislilo da je din i tonik. A moda sam", dodao je sa osmehom koji bi naterao normalnog oveka da vritei odjuri u umu, "sve to samo zamiljao." ekao je na Arturovu reakciju, ali Artur se nije upecao. "Produi", rekao je ravnim glasom. "Glavni smisao svega toga", kazao je Ford, "jeste da nema smisla naterati sebe da poludi samo da bi izbegao ludilo. Bolje ti je da se preda odmah i sauva normalnost za kasnije." "A ti si sada ponovo normalan, je li?" pitao je Artur. "Pitam to samo da znam."

"Iao sam u Afriku", rekao je Ford. "Da?" "Da." "Kako je bilo?" "A ovo je tvoja peina, je li?" upitao je Ford. "Ovaj, jeste", rekao je Artur. Oseao se vrlo neobino. Posle gotove etiri godine potpune izdvojenosti bio je toliko zadovoljan i prepun olakanja to vidi Forda da mu je gotovo dolo da se rasplae. sa druge strane, Ford je bio osoba koja je skoro odmah poela da mu ide na ivce. "Ba je divna", rekao je Ford za Arturovu peinu. "Mora da je mrzi." Artur se nije potrudio da mu odgovori. "Afrika je bila veoma zanimljiva", rekao je Ford. "Tamo sam se ponaao veoma udno." Zamiljeno je gledao u daljinu. "Neko vreme bio sam svirep prema ivotinjama", rekao je sanjalaki. "Ali to mi je bio", dodao je, "samo hobi." "Ah, je li?", rekao je Artur paljivo. "Da", uveravao ga je Ford. "Ne elim da te uznemiravam pojedinostima, jer bi te one..." "ta?" "Uznemirile. Ali moda e te zanimati da sam svojeruno odgovoran za evoluirani oblik ivotinje koja je u kasnijim stoleima postala poznata kao irafa. I uz to sam i pokuao da nauim da letim. Veruje li mi?" "Ispriaj mi", kazao je Artur. "Ispriau ti kasnije. Samo bih pomenuo da 'Vodi' kae..." "Vo...?" "'Vodi'. 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'. Sea li se?" "Da. Seam se da sam ga bacio u reku."

"Jesi", kazao je Ford, "ali ja sam ga upecao odatle." "Nisi mi to rekao." "Nisam eleo da ga ponovo baci." "Poteno", priznao je Artur. "On kae?" "ta?" "'Vodi' kae?" "'Vodi' kae da postoji vetina letenja", rekao je Ford, "ili, tanije reeno, tos. tos je u tome da naui kako da se baci na zemlju i promai." Slabo se nasmeio. Pokazao je na kolena svojih pantalona i podigao ruke da bi se videli laktovi. Bili su pohabani i iscepani. "Do sad se nisam ba najbolje snaao", rekao je. Ispruio je ruku. "Drago mi je to te opet vidim, Arture", dodao je. Artur zavrte glavom u iznenadnom naletu oseanja i zbunjenosti. "Nisam nikoga video godinama", rekao je, "nikoga. Jedva da se seam kako se govori. Stalno zaboravljam rei. Ali vebam, razume. Vebam se tako to priam... tako to priam... kako se zovu one stvari za koje ljudi misle da si lud ako razgovara sa njima? Kao Dord Trei?" "Kraljevi?" predloio je Ford. "Ne, ne", rekao je Artur, "one stvari sa kojima je razgovarao. Boga mu, ima ih na sve strane. Lino sam zasadio na stotine. Sva su se osuila. Drvee! Vebao sam tako to sam razgovarao sa drveem. ta je?" Fordova ruka jo je bila ispruena. Artur ju je gledao zbunjenim pogledom. "Rukuj se", zahtevao je Ford. Artur je to uinio, najpre sa oklevanjem, kao da treba da uhvati ribu. Onda ju je vrsto stegao obema akama u neodoljivom naletu olakanja. Tresao ju je i tresao. Posle izvesnog vremena Ford je naao za shodno da izvue ruku. Zajedno su se popeli na vrh oblinje stene i stali da posmatraju prizor pod sobom.

"ta se dogodilo sa Golgafrinanima?" upitao je Ford. Artur slee ramenima. "Veina nije uspela da preivi zimu pre tri godine", rekao je, "a nekolicina koja je ostala rekla je da im je potreban odmor i otplovila na splavu. Istorija kae da mora da su preiveli..." "Ha", ree Ford, "pazi, pazi." Podboio se i osvrnuo unaokolo po praznom svetu. Iznenada je zadobio izgled energinosti i svrhovitosti. "Idemo", rekao je uzbueno, uzdrhtavi od poleta. "Kuda? Kako?" upitao je Artur. "Ne znam", kazao je Ford, "ali oseam da je doao pravi trenutak. Neto e se dogoditi. Polazimo." Spustio je glas do apata. "Otkrio sam", rekao je, "poremeaj u pranju." ivahno se zagledao u daljinu i delovao kao da bi strano voleo da u tom trenutku vetar dramatino zavijori njegovom kosom, ali vetar se zavitlavao sa liem po okolini. Artur ga je zamolio da ponovi to ta je upravo rekao, jer nije sasvim razumeo ta je hteo da kae. Ford je ponovio. "U pranju?" "Pranju, naplavini prostorvremena", rekao je Ford i, kada je vetar nakratko dunuo preko njega u tom trenutku, iskezio zube prema njemu. Artur je klimnuo i potom proistio grlo. "Govorimo li", paljivo je pitao, "o nekoj vrsti vogonskog superautomata za rublje, ili o emu?" "Govorimo o viru koji se javio", uzvratio je Ford, "u kontinuumu prostorvremena." "Ah, pa to tako ne kae!" klimnuo je Artur. "Izvesni Vir se, znai, pojavio..." Gurnuo je ruku u depove odela i znalaki se zagledao u daljinu.

"Molim?" upitao je Ford. "Ovaj", rekao je Artur, "a ko je taj gospodin Vir?" Ford ga gnevno prostreli oima. "Hoe li da me slua?" zareao je. "Sluao sam te", uzvratio je Artur, "ali nisam siguran da je mnogo vredelo." Ford ga je uhvatio za revere ogrtaa i poeo da mu govori polako, razgovetno i strpljivo, kao da razgovara sa nekim iz odeljenja za telefonsku pretplatu. "Izgleda..." rekao je, "da su se pojavili..." kazao je, "vorovi nestabilnosti..." rekao je, "u tkanju..." kazao je. Artur je budalasto spustio pogled na materijal svog kunog ogrtaa tamo gde ga je Ford drao. Ford produi pre nego to je Arturu polo za rukom da pretvori svoj budalasti pogled u budalastu primedbu. "...u tkanju prostorvremena", rekao je. "Ah, to", rekao je Artur. "Da, to", potvrdio je Ford. Stajali su, usamljeni, na brdu preistorijske Zemlje i odluno gledali jedan drugoga u lice. "A ta je ono preduzelo sa tim u vezi?" upitao je Artur. "Pa ono je razvilo", kazao je Ford, "te vorove nestabilnosti." "Je li?" rekao je Artur, ije su oi na trenutak prestale da poigravaju. "Jeste", kazao je Ford, uz slian stepen one nepokretnosti. "Dobro", rekao je Artur. "Shvatio si?" upitao je Ford. "Ne", uzvratio je Artur. Nastala je stanka. "Nevolja sa ovim razgovorom", kazao je Artur poto mu se na lice tiho

prikrao zamiljeni pogled kao u planinara koji pokuava da izie nakraj sa naroito nezgodnim vrhom, "jeste u tome to se veoma razlikuje od veine koje sam imao u poslednje vreme. Koje sam, kao to ve rekoh, uglavnom vodio sa drveem. Nisu bili ni nalik ovom. Osim moda nekih razgovora sa brestovima, kada mi se deavalo da se poprilino zaglibim." "Arture", rekao je Ford. "Da? Molim?" upitao je Artur. "Samo veruj u ono to ti budem rekao i sve e se lepo, lepo srediti." "Ah, zar? Nisam siguran da verujem u to." Sedeli su i prebirali po mislima. Ford je izvadio svoj sub-eta senz-o-matik. Isputao je blago zujanje, a siuna svetiljka na njemu slabano je svetlucala. "Ispraznile se baterije?" upitao je Artur. "Ne", rekao je Ford, "u tkanju prostorvremena pojavio se pokretni poremeaj, kovitlac, vor nestabilnosti, a nalazi se negde u naoj blizini." "Gde?" Ford je lagano okretao ureaj u malo nepravilnom polukrugu. Iznenada je svetlost blesnula. "Tamo!" rekao je Ford i ispruio ruku. "Tamo iza one sofe!" Artur pogleda. Na njegovo zaprepaenje, nasred polja ispred njega nalazila se pliana esterfildska sofa na cvetie. Um mu se razlono pobunio protiv njenog postojanja. Pronicljiva pitanja stadoe da mu se obrazuju u umu. "Odakle", upitao je, "sofa nasred polja?" "Kazao sam ti!" dreknuo je Ford i skoio na noge. "Kovitlaci u kontinuumu prostorvremena!" "A ovo je njihova sofa, je li?" pitao je Artur, upinjui se da se uspravi na noge; uz put se ponadao, mada ne previe optimistiki, da e mu se vratiti normalno rasuivanje.

"Arture!" dreknuo je Ford, "ta sofa nalazi se ovde zbog prostorvremenske nestabilnosti u ije sam postojanje pokuavao da uverim tvoj nesumnjivo omekali mozak. Sprana je iz kontinuuma, to je naplavina prostorvremena, ali uopte nije vano ta je: moramo je uloviti, to nam je jedini nain da odemo odavde!" urno se sasuljao niz kamenitu padinu i pojurio preko polja. "Da je ulovimo?" promrmljao je Artur, a onda se zbunjeno namrtio kada je video kako se esterfildska sofa lenjo njie i plovi iznad trave. Uz uzvik neoekivanog oduevljenja jurnuo je sa stene i bacio se u grozniavu poteru za Fordom Prefektom i besmislenim komadom nametaja. Divlje su trali kroz travu, bacali se, smejali, dovikivali jedan drugom savete kako da presretnu stvar u ovom ili onom smeru. Sunce je sneno bacalo svetlost na ustalasanu travu, a malene poljske zveri sklanjale su im se sa puta. Artur je bio srean. Bilo mu je strano drago to se dan najzad jednom razvijao potpuno u skladu sa njegovim planom. Pre samo dvadeset minuta odluio je da poludi, a sada je ve jurio esterfildsku sofu preko poljane preistorijske Zemlje. Sofa se njihala tamo i ovamo, delujui istovremeno stameno poput drvea pored koga je promicala i nesutastveno poput talasavog sna dok je kao avet promicala pravo kroz druga stabla. Ford i Artur haotino su grabili za njom, ali ona je vrdala i skakutala kao da sledi neku svoju sloenu matematiku topografiju, to je upravo i inila. Jo su jurili za njom, jo je plesala i okretala se, a onda je iznenada zastala i nagla se kao da je naila na uzdignuti deo eksponencijalnog dijagrama i oni se naoe tik uz nju. Uz uzvik i teko dahtanje bacili su se na sofu, sunce je zatreptalo i nestalo, osetili su kako propadaju kroz vrtoglavu prazninu i ve narednog trena neoekivano su se pojavili na sreditu terena Gospodarskog Igralita Kriketa u Sent Dons Vudu, u Londonu, pred kraj poslednjeg mea

protiv Australijanaca godine 198-, u trenutku kada je Engleskoj trebalo jo samo dvadeset osam krugova da pobedi.

3. Vane injenice iz galaktike istorije. Broj jedan:

(Reprodukovano iz Siderikog dnevnog podsetnika popularne galaktike istorije.)

Nono nebo nad planetom Krikit najnezanimljiviji je prizor u itavoj Vaseljeni.

4. Na Gospodarskom igralitu bio je lep i prijatan dan kada su Ford i Artur naslepo izleteli iz prostorvremenske anomalije i prilino grubo bupnuli o negovani travnjak. Pljesak gomile bio je zadivljujui. Nije, dodue, bio namenjen njima, ali oni su se nagonski ipak naklonili, to je bila prava srea, jer je mala, crvena loptica zbog koje je gomila zapljeskala prozvidala na svega nekoliko milimetara od Arturove glave. U gledalitu se jedan ovek onesvestio. Bacili su se na zemlju koja se, naizgled, avolski vrtela oko njih. "ta to bi?" prosikta Artur. "Neto crveno", prosikta Ford u odgovor. "Kakvo je ovo mesto?" "Ovaj, neto zeleno." "Oblici", promrmljao je Artur, "potrebni su mi oblici."

Pljesak gomile iznenada je bio zamenjen uzvicima zaprepaenja i izrazima zbunjenosti stotina ljudi koji nisu mogli da se odlue da li da veruju u ono to su upravo videli ili ne. "Da li je to vaa sofa?" upitao je glas. "ta to bi?" proaptao je Ford. Artur podie pogled. "Neto plavo", rekao je. "Oblik?" pitao je Ford. Artur ponovo pogleda. "Ima", prosiktao je Fordu, ije su se obrve divlje namrtile, "oblik policajca." Ostali su u tom poloaju nekoliko trenutaka, duboko namrteni. Plava stvar koja je imala oblik policajca potapala je obojicu po ramenima. "Hajde, vas dvojica", rekao je oblik, "pokret." Ove rei kao da su naelektrisale Artura. Skoio je na noge i uputio niz zaprepaenih pogleda panorami koja ga je okruivala i koja se iznenada pretvorila u neto zastraujue prepoznatljivo i obino. "Odakle vam ovo?" jeknuo je prema obliku policajca. "ta ste rekli?" upitao je oblik zbunjeno. "Ovo je Gospodarsko igralite kriketa, zar ne?" zareao je Artur. "Odakle vam, gde ste ga nali? ini mi se", dodao je i pokrio oi rukama, "da bi mi bilo pametnije da se smirim." Naglo je unuo pored Forda. "To je policajac", rekao je. "ta emo sada?" Ford slee ramenima. "ta bi ti?" "Hteo bih", rekao je Artur, "da mi kae da sam sanjao sve to mi se deavalo u poslednjih pet godina." Ford ponovo slee ramenima i poslua ga. "Sanjao si sve to ti se deavalo u poslednjih pet godina", rekao je.

Artur se podie na noge. "Sve je u redu, pozornie", rekao je. "Sanjao sam sve to mi se deavalo u poslednjih pet godina. Pitajte njega", dodao je i pokazao na Forda, "i on je bio u tome." Kada je to rekao, odetao je do ruba terena, istei prainu sa svog kunog ogrtaa. Onda je spazio u ta je obuen i zaustavio se. Upiljio se u ograta. A onda se okrenuo i pojurio prema policajcu. "A odakle mi onda ova odea?" poe da zavija. Sruio se i ostao da lei na travi, tresui se. Ford zavrte glavom. "Poslednjih dva miliona godina teko su mu pali", rekao je policajcu; zajedno su poloili Artura na sofu i izneli ga sa terena, pri emu ih je samo na trenutak omeo iznenadni nestanak sofe. Reakcije publike na sve to bile su mnogobrojne i raznovrsne. Mnogi od prisutnih nisu mogli da podnesu da sve to posmatraju, pa su umesto da gledaju svojim oima sluali prenos na radiju. "Pa, Brajane, ovo je zanimljiv incident", rekao je jedan radio-komentator drugome. "Ne verujem da je na terenu za igru bilo misterioznih materijalizacija jo od... oh... jo od... ne verujem da ih je, zapravo, ikada bilo, zar ne? Ja se ne seam." "Edbaston 1932?" "Ah, a ta se tada desilo...?" "Pa, Pitere, mislim da je Kanter zapreio put Vilkoksu koji je stizao iz pravca paviljona, kada je iznenada jedan od gledalaca istrao pravo na teren." Nastala je pauza dok je prvi komentator razmiljao o ovome. "Da... aaa..." rekao je, "da, ali u tome nije bilo nieg naroito tajanstvenog, je li tako? Taj gledalac se, zapravo, nije materijalizovao, zar ne? Samo je istrao." "To je istina, ali tvrdio je da je video neto kako se materijalizuje na

terenu." "Ah, je li." "Da. Aligatora, ako sam dobro shvatio." "A ta se posle desilo sa ovekom?" "Pa, ini mi se da se neko ponudio da ga odvede i da mu kupi ruak, ali je on objasnio da je ve dobro jeo i tako je stvar zaboravljena i Votvikajr je produio da bi na kraju pobedio za tri viketa." "Znai, ne ba mnogo nalik na ovaj sadanji dogaaj. Za sve one meu vama koji su se upravo ukljuili, moda e vas zanimati da to znate, ovaj... dva oveka, dva tipa u prilino otrcanoj odei i jedna sofa - esterfildska, ako se ne varam?" "Da, esterfildska." "Upravo su se materijalizovali ovde, usred Gospodarskog igralita kriketa. Ali ne ini mi se da su mislili da nanesu ikakvo zlo - zapravo, vladali su se prilino mirno i..." "Dopusti mi da te naas prekinem, Pitere, kako bih objavio da je dotina sofa upravo nestala." "Tako, dakle. Pa, to je jedna tajna manje. Ipak, re je o stvari koju svakako vredi zabeleiti, utoliko vie to se dogaa ba u ovom dramatinom trenutku igre, kada je Engleskoj potrebno samo dvadeset etiri kruga da pobedi. Dva tipa naputaju teren u pratnji jednog policajca i ini mi se da se sve sreuje, a igra e se uskoro nastaviti." "A sada, gospodine", rekao je policajac kada su se probili kroz radoznalu gomilu i poloili Arturovo nepomino telo na ebe, "moda biste mogli da mi kaete ko ste, odakle ste i ta znai ta mala predstava koju ste izveli." Ford se na trenutak zagledao u zemlju kao da se priprema za neto, a onda se ispravio i uputio prema policajcu pogled koji ga je pogodio punom silinom svakog ina est svetlosnih godina rastojanja izmeu Zemlje i Fordovog doma

u blizini Betelgeza. "Dobro", rekao je Ford vrlo mirno, "rei u vam." "Da, pa, to zapravo nee biti neophodno", odvratio je policajac urno. "Samo nemojte da se ponovo dogodi, ta god to bilo." Policajac se potom okrenuo i poao u potragu za nekim ko nije sa Betelgeza. Na sreu, okolina je bila puna takvih. Svest je prilazila Arturovom telu sa oklevanjem i kao sa velikog rastojanja. U njemu se vie puta dosta gadno provela. Lagano, nemirno, ula je i smestila se u uobiajeni poloaj. Artur sede. "Gde sam?" upitao je. "Gospodarsko igralite kriketa", rekao je Ford. "Odlino", rekao je Artur, a njegova svest ponovo izlete na kratak odmor. Telo mu se mlitavo skljoka na travu. Deset minuta kasnije, nagnuto nad oljicom aja u atoru za osveenje, njegovo iscrpljeno lice ponovo je poelo da poprima boju. "Kako se osea?" pitao je Ford. "Opet sam kod kue", rekao je Artur hrapavim glasom. Zatvorio je oi i pohlepno udisao paru aja kao da je re - pa, to se Artura ticalo, kao da je re o aju, a o njemu je i bila re. "Kod kue sam", ponovio je, "kod kue. Ovo je Engleska, dananje vreme, nona mora je prola." Otvorio je oi i smireno se nasmeio. "Tu sam gde pripadam", rekao je apatom punim oseanja. "Mislim da bi trebalo da ti kaem dve stvari", rekao je Ford i bacio na sto ispred njega primerak 'Gardijana'. "Kod kue sam", uzvratio je Artur. "Da", rekao je Ford. "Prva stvar je", rekao je i pokazao na datum u gornjem uglu lista, "da e Zemlja biti unitena kroz dva dana."

"Kod kue sam", ponovio je Artur, "aj", kazao je, "kriket", dodao je sa uivanjem, "pokoeni travnjaci, drvene klupe, bela pamuna odela, limenke piva..." Lagano je skretao panju na novine. Oborio je glavu na jednu stranu i malo se namrtio. "Ovo sam ve negde video", rekao je. Oi su mu polako dolutale do datuma po kome je Ford tapkao prstom. Lice mu se na sekundu ili dve sledilo, a onda je poelo da ponavlja onaj tos sa polaganim raspadanjem koji ledeni bregovi ine u prolee na tako spektakularan nain. "A druga stvar", rekao je Ford, "izgleda da ima kost u bradi." Odgurnuo je svoju oljicu sa ajem. Pored atora za osveenje sunce je obasjavalo zadovoljnu gomilu. Obasjavalo je bele eire i crvena lica. Obasjavalo je sladolede i topilo ih. Obasjavalo je suze male dece iji su se sladoledi istopili i pali sa tapia na zemlju. Obasjavalo je drvee, odraavalo se na izmahnutim batovima za kriket, svetlucalo je na neobinom objektu koji je bio parkiran iza zatitnih ekrana i koga izgleda niko nije primeivao. Smeilo se Fordu i Arturu kada su, mirkajui, izili iz atora za osveenje i stali da posmatraju prizor oko sebe. Artur se tresao. "Moda bi", rekao je, "trebalo..." "Ne", ree Ford otro. "ta?" upitao je Artur. "Nemoj pokuavati da pozove sebe kod kue." "Otkud si znao...?" Ford slee ramenima. "Ali zato da ne?" upitao je Artur. "Ljudi koji razgovaraju preko telefona sami sa sobom", rekao je Ford,

"nikada ne naue nita korisno." "Ali..." "Gledaj", rekao je Ford. Podigao je zamiljenu telefonsku slualicu i okrenuo zamiljeni brojanik. "Halo?" upitao je u zamiljeni mikrofon. "Da li je to Artur Dent? Ah, alo, da. Ovde Artur Dent. Nemoj da prekida vezu." Razoarano je pogledao zamiljenu slualicu. "Prekinuo je vezu", rekao je, slegao ramenima i paljivo vratio zamiljenu slualicu na zamiljeni telefon. "Nije mi ovo prva temporalna anomalija", dodao je. Jo smrknutiji izraz zamenio je smrknuti izraz na licu Artura Denta. "Znai, nismo se sklonili pre kie u bezbednost doma", kazao je. "Ne bi se ak moglo rei", odvratio je Ford, "ni da smo stigli kui sa pljuska i da se upravo briemo." Utakmica u kriketu se nastavila. Baca se pribliio viketu ubrzanim korakom, preao u lagano tranje, a onda pojurio. Iznenada je eksplodirao u oblak ruku i nogu, iz koga izlete loptica. Udara zamahnu i jednim udarcem posla je preko zatitnih paravana. Fordove oi sledile su putanju loptice i na trenutak zastale. On se ukruti. Ponovo je preao pogledom put koji je preletela loptica i oi mu ponovo zaigrae. "Pa ovo nije moj pekir", rekao je Artur, koji je kopao po svojoj torbi od zeije koe. "Psst", rekao je Ford. Izbeio je oi u usredsreenosti. "Bio je to golgafrinamski pekir za dogiranje", produio je Artur. "Plav sa utim zvezdicama. Ovo nije taj." "Psst", rekao je Ford ponovo. Pokrio je jedno oko i pomno gledao na drugo. "Ovaj je ruiast", kazao je Artur. "Da nije tvoj, je li?"

"Voleo bih da malo umukne oko tog tvog pekira", rekao je Ford. "Pa u tome i jeste stvar: pekir uopte nije moj", bio je uporan Artur. "Upravo to i pokuavam da..." "A ja bih voleo da umukne oko tog pekira", produio je Ford glasom nalik na duboko reanje, "i to smesta." "U redu", ree Artur i poe da ga gura nazad u primitivno skrpljenu torbicu od zeije koe. "Shvatam da to moda nije bitno sa kosmike take gledanja; ipak, stvar je neobina, sloie se. Ruiasti pekir iz ista mira umesto plavog sa utim zvezdicama." Ford je poeo da se ponaa prilino udno, ili, tanije reeno, nije poeo da se ponaa udno, nego je poeo da se ponaa na nain koji je bio udnovato razliit od ostalih udnovatih naina na koji se inae ponaao. A radio je sledee. Ne obraajui panju na zbunjene poglede publike koja ga je okruivala, okupljena oko igralita, otro je mahao rukama ispred svog lica, zaklanjao se iza nekih ljudi, iskakako iza drugih, posle ega se zaustavio i puno treptao. Trenutak ili dva potom stao je da koraa napred lagano i pritajeno, sa zbunjenim izrazom velike usredsreenosti, poput leoparda koji nije siguran da li je to upravo ugledao polupraznu limenku hrane za make na pola milje daljine, sa druge strane vrele i pranjave zaravni. "A i ovo nije moja torba", dodao je Artur iznenada. Fordova panja bila je razbijena. Gnevno se okrenuo ka Arturu. "Sada nisam govorio o svom pekiru", kazao je Artur. "Sloili smo se da nije moj. Re je o tome da torbica u koju sam gurnuo pekir koji nije moj takoe nije moja, iako joj je izuzetno slina. Ja lino mislim da je to stvarno udno, naroito zbog toga to je re o torbici koju sam svojeruno napravio na preistorijskoj Zemlji. A ni ovo nisu moji kamenii", dodao je i izvadio iz torbe nekoliko pljosnatih, sivih oblutaka. "Ja sam pravio zbirku zanimljivog kamenja, a ovo kamenje oigledno je vrlo nezanimljivo."

Urlik oduevljenja proe kroz publiku i prigui Fordov odgovor na tu tvrdnju, kakav god da je bio. Lopta za kriket, koja je izazvala tu reakciju, pade sa neba i glatko ulete pravo u Arturovu tajanstvenu torbicu od zeje koe. "Rekao bih da je i ovo vrlo neobian dogaaj", primetio je Artur, brebolje zatvorio torbu i poeo da se pretvara da trai lopticu na zemlji. "Mislim da nije ovde", rekao je grupi deaka koji su se smesta sjatili oko njega da bi mu pomogli u potrazi. "Verovatno se negde otkotrljala. Po svoj prilici tamo preko." Pokazao je neodreeno u pravcu u kome je eleo da se izgube. Jedan od deaka upitno ga je gledao. "Je li sa tobom sve u redu?" upitao je deak. "Nije", rekao je Artur. "Zato onda nosi kost u bradi?" upitao je deak. "Uvebavam je da joj se svidi svuda gde je gurnem." Artur je bio silno zadovoljan sobom to je to rekao. Bila je to, pomislio je, ba ona vrsta stvari kakve zabavljaju i podstiu mladi um. "Oh", rekao je deak, iskrivio glavu na jednu stranu i poeo da razmilja o tome. "Kako se zove?" "Dent", kazao je Artur, "Artur Dent." "Ti si krele, Dente", rekao je deak. "Pravi pravcati tupadija." Deak ga zaobie pogledom i zagleda se u neto drugo da bi mu pokazao da mu se uopte ne uri da se udalji, a onda je odetao, akajui nos. Iznenada, Artur se setio da e Zemlja kroz dva dana biti ponovo unitena i bar jednom nije mu se uinilo da je to ba toliko loe. Igra se nastavila sa novom lopticom, sunce je nastavilo da sija, a Ford je nastavio da skae, trese glavom i mirka. "Neto ti je palo na pamet, zar ne?" upitao je Artur. "ini mi se", rekao je Ford onom bojom glasa za koju je Artur do sada nauio da prethodi neem do krajnosti nerazumljivom, "da se tamo, preko, nalazi jedan T. P."

Pokazao je rukom. Neobino, ali pravac u kome je pokazao nije se slagao sa pravcem u kome je gledao. Artur pogleda u jednom pravcu, prema zatitnim panoima, pa u drugom, prema terenu za igru. Klimnuo je, slegao ramenima. Ponovo je slegao ramenima. "ta to?" upitao je. "T. P." "T...?" "T. P." "A ta je to?" "Tu Problem", rekao je Ford. "Ah, dobro", rekao je Artur i opustio se. Pojma nije imao o emu je re, ali bar je delovalo kao da je stvar time okonana. Ali nije bila. "Tamo, preko", rekao je Ford, i ponovo pokazao prema zatitnim panoima, pa pogledao prema terenu. "Gde?" upitao je Artur. "Tamo!" uzvratio je Ford. "Vidim", rekao je Artur, iako nita nije video. "Zaista?" upitao je Ford. "ta?" upitao je Artur. "Vidi li", strpljivo je rekao Ford, "onaj T. P.?" "Uinilo mi se da si rekao da je re o tuem problemu." "Tako je." Artur je lagano klimnuo, paljivo i sa izrazom ogromne gluposti. "I elim da znam", rekao je Ford, "da li ga stvarno vidi." "Stvarno?" "Da!" "Kako", rekao je Artur, "tano izgleda?" "Pa, otkud ja znam, budalo", dreknuo je Ford. "Ako ga vidi, ti mi to reci."

Artur oseti ono muno, prigueno dumbaranje odmah uz slepoonice koje je bilo zatitni znak mnogih njegovih razgovora sa Fordom. Mozak mu se tresao kao preplaeno tene u tenari. Ford ga uze za ruku. "T. P.", rekao je "predstavlja neto to ne moemo da vidimo, ili ne vidimo, ili nam na mozak ne doputa da vidimo, jer mislimo da je re o tuem problemu. To znai T. P. Tu problem. Mozak ga naprosto izostavlja iz svega; kao neku vrstu slepe take. Ukoliko gleda pravo prema njemu, nee ga videti, izuzev ako ne bude tano znao o emu je re. Jedina prilika ti je da ga krajikom oka ulovi u magnovenju." "Ah", rekao je Artur, "znai zato..." "Da", uzvratio je Ford, koji je znao ta Artur namerava da kae. "...si skakao gore i..." "Da." "...dole i mirkao ..." "Da." "...i..." "Mislim da si shvatio smisao." "Vidim ga", kazao je Artur. "Re je o svemirskom brodu." Jedan trenutak Artur je bio zaprepaen reakcijom koju je ovo izazvalo. Dolo je do prave erupcije oduevljenja meu publikom i ljudi su najednom, iz svih pravaca, trali i urlali, uzvikivali i saplitali se jedni o druge u optoj graji i meteu. Zapanjeno se zateturao unazad i bojaljivo se obazro. Onda se ponovo obazro, jo zapanjeniji. "Uzbudljivo, zar ne?" rekla je jedna utvara. Utvara je poigravala pred Arturovim oima, iako je verovatnije bilo da su Arturove oi poigravale pred utvarom. Isto su tako poigravala i njegova usta. "V...v...v...v..." rekoe njegova usta. "ini mi se da je tvoj tim upravo pobedio", rekla je utvara.

"V...v...v...v..." ponovio je Artur i podvukao svaki glas koji je ispustio gurkanjem Fordovih lea. Ford je ustreptalo posmatrao gungulu. "Ti se Englez, zar ne?" rekla je utvara. "V...v...v...v...da", uzvratio je Artur. "Pa, kao to ve rekoh, tvoj tim je upravo pobedio. Dobio je utakmicu. To znai da e zadrati Pepeo. Mora da ti je strano drago. Moram da priznam da mi se kriket prilino svia, iako ne bih voleo da to dozna iko izvan ove planete. Oh, Boe, nikako." Utvarni ovek uputio mu je neto to je moglo liiti na obesni osmeh, ali bilo je teko rei, jer sunce se nalazilo pravo iza njega, stvarajui mu zaslepljujui oreol oko glave i osvetljavajui mu srebrnu kosu i bradu na nain koji je bio zastraujui, dramatian i koga je bilo vrlo teko povezati sa obesnim osmesima. "A opet", rekao je, "sve e se to zavriti za dva dana, zar ne? Iako, kao to ve rekoh kada smo se poslednji put sreli, zbog toga mi je bilo veoma ao. A opet, ta e biti, bie." Artur je pokuavao da govori, ali se brzo predao u toj neravnopravnoj borbi. Ponovo je gurnuo Forda. "Mislio sam da se dogodilo neto uasno", rekao je Ford, "ali to je samo kraj utakmice. Treba da idemo odavde. Oh, zdravo, Slartibartfaste, ta radi ovde?" "Oh, dokoliim, dokoliim", odvratio je starac zbunjeno. "To je tvoj brod? Da li bi nas odbacio nekuda?" "Strpljenja, strpljenja", posavetovao ga je starac. "U redu", rekao je Ford, "re je samo o tome da e ova planeta uskoro biti unitena." "Znam", kazao je Slartibartfast. "Ah, dobro, hteo sam samo to da pomenem", rekao je Ford.

"Pomenuo si." "Pa, ukoliko smatra da stvarno treba da se mota oko terena za kriket u ovom trenutku..." "Smatram." "Na kraju krajeva, to je tvoj brod." "Jeste." "Valjda." Ford se potom otro okrenuo. "Zdravo, Slartibartfaste", rekao je Artur najzad. "Zdravo, Zemljanine", odvratio je Slartibartfast. "Na kraju krajeva", kazao je Ford, "samo jednom se umire." Starac nije obraao pranju na Fordove poslovice, ve je ljubopitljivo posmatrao teren, sa izrazom u oima koji kao da nije imao nikakve veze sa onim to se tamo deavalo. A deavalo se to da su se ljudi okupljali u velikom krugu oko sredita terena. ta je Slartibartfst u tome video, to je samo on znao. Ford je neto pevuio. Bila je to samo jedna nota koju je neprekidno ponavljao. Nadao se da e ga neko upitati ta to pevui, ali niko to nije uinio. Da ga je iko upitao, odgovorio bi da ponavlja prvi stih pesme Noela Kauarda 'Lud dan za ljubav'. Na to bi mu skrenuli panju da peva samo jednu notu, na ta bi on odvratio da iz razloga koje smatra oiglednim izostavlja 'dan za ljubav'. Ba mu je bilo krivo to ga niko nije pitao. "Re je naprosto o tome", eksplodirao je najzad, "da, ukoliko ne budemo uskoro krenuli, moglo bi se desiti da se ponovo naemo usred haosa. A nita me ne ini neraspoloenijim od unitavanja naseljenih planeta. Osim, moda, da se naem na takvoj planeti u trenutku dok joj se to deava. Ili", dodao je vanim glasom, "da se motam oko terena za kriket." "Strpljenja", rekao je Slartibartfast ponovo, "pred nama su velike stvari." "To si rekao i kada smo se poslednji put sreli", primetio je Artur.

"I bile su velike", kazao je Slartibartfast. "To je istina", priznao je Artur. Ali inilo se da je pred njima samo neka vrsta sveanosti. Bila je vie organizovana radi televizije nego zarad prisutnih gledalaca i zbog toga je jedino to su uspevali da razaznaju od nje sa mesta na kome su stajali bilo ono to su uli sa oblinjeg radija. Ford je bio estoko nezainteresovan. Naroguio se kada je uo da e Pepeo upravo biti uruen kapitenu engleske ekipe tamo na terenu, zapenio kada je reeno da je sve to bilo zbog toga to su pobedili po n-ti put, zareao od ljutnje na informaciju da je Pepeo predstavljao ostatke stompa, jednog od tri stubia viketa, a kada je, dalje, od njega zatraeno da se suoi sa injenicom da je stomp o kome je re bio spaljen u Melburnu, u Australiji, 1882, da oznai 'smrt engleskog kriketa', okrenuo se prema Slartibartfastu, duboko udahnuo, ali nije uspeo da mu ita kae, jer starac vie nije bio tu. Grabio je prema terenu sa uasnom odlunou u dranju; njegova kosa, brada i odora vijorili su se za njim i on je izgledao kao to bi izgledao Mojsije da je Sinaj bio negovani travnjak umesto, kao to se ee predstavlja, zadimljena, arobna planina. "Rekao je da ga saekamo kod broda", kazao je Artur. "Ma, ta to matora budala radi, zarkam li ga?" prasnuo je Ford. "Dolazi do broda kroz dva minuta", odvratio je Artur uz sleganje ramena koje je ukazivalo na potpuno odsustvo misli. Oni pooe prema njemu. Do uiju im dopree udni zvuci. Pokuali su da ne sluaju, ali nisu mogli da ne primete kako Slartibartfast odluno trai da mu predaju srebrnu urnu u kojoj se nalazi Pepeo, jer je re, kako je kazao, o stvari, 'od ivotnog znaaja za prolu, sadanju i buduu bezbednost Galaksije', to je prouzrokovalo divlju razdraganost. Odluili su se da ne obraaju panju na to. Na ono to se desilo potom nisu mogli da ne obrate panju. Uz zvuk koji je podseao na pokli sto hiljada ljudi koji uglas izgovaraju 'vup', elini, beli

svemirski brod kao da se ni iz ega obrazovao u vazduhu neposredno iznad terena za kriket, a potom je neizmerno zlokobno ostao tu da lebdi uz lagano brujanje. Izvesno vreme nije radio nita, kao da oekuje da svi odu svojim poslom i da ne obraaju panju na njegovo lebdenje na tom mestu. A onda je uinio neto neverovatno. Ili, tanije, otvorio se i pustio iz sebe jedanaest neverovatnih stvari. Bili su to roboti, beli roboti. Najneverovatnija stvar u vezi sa njima bila je ta da su bili sasvim prigodno obueni. Ne samo da su bili beli, ve su i nosili neto to je podsealo na batove za kriket; i ne samo to: takoe su drali neto to su, izgleda, bile loptice za kriket, pa su ak imali i bele, rebraste titnike na cevanicama. Ovi poslednji bili su naroito neverovatni zbog toga to su, kako se inilo, sadrali mlazne motore koji su omoguavali ovim neobino opremljenim robotima da dolete sa svog svemirskog broda koji je poivao povrh svega i da ponu da ubijaju ljude, to su upravo i inili. "Hej", kazao je Artur, "izgleda da se neto deava." "Brzo na brod", odvratio je Ford. "Ne elim nita da znam, elim samo da stignemo na brod." Poeo je da tri. "Ne elim da znam, ne elim da vidim, ne elim da ujem", urlao je dok je trao. "Ovo nije moja planeta, nisam ja traio da se naem na njoj, neu da se meam, vadite me odavde i vodite na neku urku sa ljudima sa kojima bih mogao da imam neto zajedniko!" Dim i plamenovi uzdizali su se sa terena. "Pa, izgleda da su se natprirodne sile udruile danas na ovom mestu", veselo je brbljao radio za svoj raun. "Ono to mi je potrebno", vikao je Ford kao da eli da razjasni prethodne primedbe, "jeste jako pie i dobro drutvo." Nastavio je da tri i zastao samo na trenutak da bi zgrabio Artura za miicu i povukao ga za sobom. Artur se

latio svoje standardne uloge za krizne trenutke, koja se sastojala u tome da stoji razjapljenih usta i da puta sve to se deava da ga zapljusne. "Igraju kriket", mrmljao je Artur, teturajui se za Fordom, "tako mi Boga, igraju kriket. Ne znam zato to rade, ali rade upravo to. Ne samo da ubijaju ljude, nego ih i oponaaju", vikao je. "Forde, oni nas oponaaju!" Bilo bi teko ne poverovati u to bez mnogo veeg znanja o galaktikoj istoriji od onog to je Artur do sada uspeo da stekne tokom svojih putovanja po Galaksiji. Sablasne, ali ubilake prilike koje su se nazirale unutar gustih oblaka dima kao da su izvodile nizove bizarnih parodija udaranja batom, ija je glavna razlika u odnosu na stvarne leala u tome to je svaka loptica eksplodirala kada bi dodirnula tle. Ve prva takva loptica razbila je Arturov poetni utisak da je itava stvar samo reklamna predstava australijskih proizvoaa margarina. A tada, isto onako naglo kao i to je i poelo, sve je bilo gotovo. Jedanaest belih robota uspinjalo se kroz uskipele oblake u zbijenoj formaciji i, uz nekoliko poslednjih blesaka plamena, ulo u unutranjost svog belog svemirskog broda koji se uzdizao iznad svega i koji je, uz zvuk kao kad sto hiljada ljudi grune 'fup', iznenada nestao u vazduhu iz koga se prethodno pojavio. Na trenutak je vladala jeziva, zgranuta tiina, a tada se iz uskovitlanog dima pojavila bleda Slartibartfastova prilika koja je, i pored odsustva planine, jo vie podseala na Mojsija, jer je sada bar koraao po usplamtelom i zadimljenom negovanom travnjaku. Divlje se obazirao, sve dok nije ugledao urne prilike Artura Denta i Forda Prefekta koje su se probijale kroz prestravljenu gomilu, potpuno zaokupljenu jurnjavom u suprotnom smeru. Gomila je oigledno razmiljala kako je neobian ispao ovaj dan i pojma nije imala ta da uini. Slartibartfast je divlje mahao prema Fordu i Arturu i neto im dovikivao,

dok su se sve troje pribliavali njegovom brodu, koji je i dalje stajao iza zatitnih paravana i koga gomila to je bezglavo jurila okolo i dalje nije primeivala, zaokupljena sopstvenim problemima. "Uzeli su klja flja flja!" vikao je Slartibartfast svojim tankim, drhtavim glasom. "ta kae?" prodahta Ford dok se probijao napred. Artur zavrte glavom. "Uzeli su...ovo ili ono", rekao je. "Lja su flja flja!" doviknuo je Slartibartfast ponovo. Ford i Artur zavrtee glavama jedan prema drugom. "Zvui hitno", rekao je Artur. Zastao je i viknuo: "ta?" "Lja su flja peo!" kriknuo je Slartibartfast, i dalje im maui. "Kae", rekao je Artur, "da su uzeli Pepeo. Ili bar mislim da to kae." Nastavili su da tre. "ta su uzeli?" upitao je Ford. "Pepeo", rekao je Artur kratko. "Spaljene ostatke jednog od tri tapa viketa. To je trofej. Oegledno su..." nakratko je ostao bez daha, "...doli po to ...i odneli ga." Lagano je zavrteo glavom, kao da pokuava da natera mukanjem svoj mozak da se lepe namesti u lobanji. "udno da je to eleo da nam kae", zareao je Ford. "udno da su po to doli." "udan brod." Stigli su do njega. Druga najudnija stvar u vezi sa brodom bilo je polje Tueg Problema. Sada su jasno videli brod naprosto zato to su znali da je tu. Ali bilo je sasvim oigledno da to vie niko nije znao. To nije bilo zbog toga to je bio nevidljiv ili bilo ta drugo hipernemogue poput toga. Tehnologija potrebna da se ita uini nevidljivim toliko je bezgranino sloena, da je u devet stotina devedeset devet milijardi devet stotina devedeset devet miliona

devet stotina devedeset devet hiljada devet stotina devedeset devet sluajeva od bilion znatno jednostavnije i delotvornije jednostavno ukloniti tu stvar i raditi bez nje. Ultrapoznati natarobnjak Efrafaks od Vuga jednom se opkladio u ivot da, ako mu se da godinu dana, moe da uini ogromnu megaplaninu Magramal potpuno nevidljivu. Poto je najvei deo godina proveo zezajui se sa dinovskim svetlavinama i refrakto-nulifikatorima i spektro-baj-pas-o-maticama, shvatio je, kada mu je preostalo jo samo devet sati, da nee uspeti. I tako su on, njegovi prijatelji, prijatelji njegovih prijatelja i prijatelji prijatelja njegovih prijatelja i prijatelji prijatelja prijatelja njegovih prijatelja, kao i neki njihovi ne ba najbolji prijatelji koji su sluajno bili vlasnici velike kompanije za meuzvezdani kamionski saobraaj, zapoeli neto to je sada opte poznato kao najtei noni rad u istoriji, iz koga je proisteklo to da se, naravno, idueg dana Magramal vie nije mogao videti. Efrafaks je, meutim, ipak izgubio opkladu - pa, dakle, i ivot - samo zbog toga to je neki pedantni lan porote koja je o tome odluivala primetio (a) da se,kada ide po oblasti u kojoj bi Magramal trebalo da se nalazi, ne saplie niti udara nosom u bilo ta i (b) na nebu se nalazi jedan mesec vika, koji vrlo sumnjivo izgleda. Polje Tueg Problema mnogo je jednostavnije i delotvornije; tavie, mogue ga je pokretati preko stotinu godina obinom baterijicom. To je zbog toga to se oslanja o prirodnu naviku ljudi da ne vide ono to ne ele, ne oekuju ili ne mogu da objasne. Da je Efrafaks obojio planinu u ruiasto i podigao oko nje jeftino i jednostavno polje Tueg Problema, ljudi bi prolazili pored planine, zaobilazili je, ak i prelazili preko nje, a da jednostavno ni ne primete da je tamo. Tano je to bilo posredi kod Slartibartfastovog broda. Nije, dodue, bio ruiast, ali i da jeste, bio bi to najmanji od njegovih vizuelnih problema, tako da su ga ljudi ipak prenebregavali kao od ale.

Najneobinije od svega bilo je to da je samo delimino liio na svemisrki brod sa stabilizatorima, raketnim motorima, sigurnosnim otvorima i tako dalje, a mnogo vie je podseao na mali italijanski bistro. Ford i Artur posmatrali su ga sa zaprepaenjem i duboko povreenim oseanjem za lepo. "Da, znam", rekao je Slartibartfast, koji im je urno priao tog trenutka, zadihan i uzbuen, "ali postoji razlog. Hodite, moramo poi. Drevna nona mora ponovo dolazi. Svi mi suoavamo se sa sudbinom. Moramo smesta poi." "Nadam se negde gde je sunano", primetio je Ford. Ford i Artur sledili su Slartibartfasta u brod, ali toliko ih je zbunio prizor koji su videli unutra da su ostali potpuno nesvesni onoga to se sledee desilo napolju. Svemirski brod, jo jedan, ali ovoga puta vitak i srebrnast, skliznuo je sa neba na teren, tiho, bez uma, a dugake noge izvukle su mu se u glatkom baletu tehnologije. Blago je sleteo. Iz njega izbie kratke stepenice. Jedna visoka, sivozelena prilika ustro je kroila napolje i pribliila se maloj skupini ljudi koji su se okupili oko sredita terena, pokuavajui da pomognu rtvama nedavnog bizarnog pokolja. Odgurnula je ljude u stranu sa mirnim, dostojanstvenim autoritetom i prila jednom oveku koji se valjao u beznadnoj lokvi krvi, oigledno izvan dohvata bilo kakve zemaljske medicine; jadnik je dahtao i krkljao svoje poslednje trenutke. Prilika kleknu pored njega. "Artur Filip Deodat?" upitala je prilika. ovek slabano klimnu, sa izrazom prestravljene zbunjenosti u oima. "Ti si bezvredno, ugojeno nitavilo", proaptalo je stvorenje. "Mislio sam da to treba da sazna pre nego to odapne."

5. Vane injenice iz galaktike istorije. Broj dva:

(Reprodukovano iz Siderikog dnevnog podsetnika popularne galaktike istorije.)

Od poetka Galaksije, ogromne civilizacije nastajale su i nestajale, nastajale i nestajale, nastajale i nestajale toliko esto da je veoma primamljivo na osnovu toga izvesti zakljuak kako ivot u Galaksiji mora biti:

a) neto slino morskoj bolesti - svemirska bolest, vremenska bolest, istorijska b) glup. bolest, ili ve tako neto i

6. Arturu se uinilo da se itavo nebo iznenada podiglo, razmaklo se i pustilo ih da prou. Imao je utisak da atomi njegovog mozga i atomi kosmosa struje jedni kroz druge. Izgledalo mu je da su ga poneli vetrovi Vaseljene, a ti vetrovi bili su on sam. Uobrazio je da je on jedna od misli Vaseljene, a da je Vaseljena njegova misao. Ljudima na Gospodarskom igralitu kriketa uinilo se da se to ponovo jedan od restorania iz severnog Londona pojavio i nestao, kao to se esto deavalo, a to je, zapravo, bio Tu Problem. "ta se desilo?" proaptao je Artur sa ogromnim strahopotovanjem. "Uzleteli smo", rekao je Slartibastfast.

Artur je leao na leaju za ubrzanje i prestravljeno utao. Nije bio siguran da li je to to osea vrtoglavica ili religija. "Stvarica solidno fura", rekao je Ford u bezuspenom pokuaju da umanji stepen u kome je bio oduevljen onim to je Slartibartfastov brod upravo uinio. "teta to ima takvu dekoraciju." Trenutak ili dva starac nita nije odgovorio. Gledao je u instrumente sa izrazom nekoga ko pokuava da pretvori napamet stepene Farenhajta u Celzijusove dok mu kua gori. Onda mu se elo razvedrilo i on se na trenutak zagledao u iroki, panoramski ekran pred sobom, koji je prikazivao bezgraninu sloenost zvezda koje su poput srebrnih niti promicale pored broda. Usne su mu se pokretale kao da pokuava neto da kae. Iznenada, oi mu panino skoie nazad na instrumente, ali mu se odmah potom izraz promenio u lagano mrtenje. Vratio je pogled na ekrane. Opipao je sopstveni puls. Namrgoeni izraz na trenutak mu se pojaao, a onda se opustio. "Greka je pokuavati da shvati maine", rekao je. "Samo donose brige. ta si rekao?" "Dekoracija", rekao je Ford, "teta to je takva." "Duboko u temeljnom srcu uma Vaseljene", rekao je Slartibartfast, "postoji razlog za to." Ford se otro obazre oko sebe. Oigledno je smatrao da je takav pogled na stvari previe optimistiki. Unutranjost palube letelice bila je tamnozelena, tamnocrvena, tamnosmea, previe uzana i prigueno osvetljena. Neobjanjivo, slinost sa malim italijanskim bistroom nije prestala na ulazu. Mrlje svetlosti padale su na cvee u saksijama, keramike ukrase i sve mogue vrste neodreenih stvarica napravljenih od bakra. Boce opletene rafijom pretei su vrebale po senkama. Instrumenti koji su vezivali Slartibartfastovu panju kao da su bili ugraeni

u dno boca postavljenih u beton. Ford je ispruio ruku i dodirnuo ih. Lani beton. Plastika. Lane boce u lanom betonu. Temeljno srce uma Vaseljene moe da se nosi, pomislio je on za svoj raun. Ovo je glupost. A opet, nije se moglo porei da je brod tako jurio da je u odnosu na njega 'Zlatno srce' podsealo na elektrina deja kolica. Siao je sa leaja. Oistio je prainu sa rukava. Pogledao je Artura, koji je tiho pevuio za svoj raun. Pogledao je na ekran i nije prepoznao nita. Pogledao je Slartibartfasta. "Dokle smo stigli do ovog trenutka?" upitao je. "Oko..." rekao je Slartibartfast, "oko dve treine puta preko galaktikog diska, onako po gruboj proceni. Da, priblino dve treine, ini mi se." "udna je to stvar", rekao je Artur tiho, "da to ovek bre i dalje putuje kroz Vaseljenu, to njegov poloaj u veoj meri deluje nesutastveno, a i ispunjava ga duboko... ili, bolje reeno, osea se ispranjeno od svega..." "Da, vrlo udno", rekao je Ford. "Kuda idemo?" "Idemo", odvratio je Slartibartfast, "da se suoimo sa drevnim komarom Vaseljene." "A gde e odbaciti nas?" "Bie mi potrebna vaa pomo." "Teko. uj, postoje neka zabavna mesta na koja bi nas mogao odvesti. Upravo pokuavam da smislim neto gde moemo da se nalijemo i da sluamo malo gadne muzike. ekaj samo da pogledam." Iskopao je svoj primerak 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju' i poeo da pretrauje one delove iji su naslovi pre svega bili povezani sa seksom, drogama i rokenrolom. "Prokletstvo je uskrslo iz maglutina vremena", rekao je Slartibartfast. "I ja mislim", rekao je Ford. "Hej", uzviknuo je kada je sluajno naiao na

jedan od naslova, "Ekscentrika Galumbita, jesi li je ikad sreo? Kurva sa tri sise sa Erotikona est. Neki ljudi govore da joj erogene zone poinju jedno etiri milje pre stvarnog tela. Ja se ne slaem: mislim da poinju jo na pet." "Prokletstvo", rekao je Slartibartfast, "koje e obuhvatiti Galaksiju plamenom i unitenjem i moda dovesti Vaseljenu do preranog okonanja. Ozbiljno, narode", dodao je. "Zvui gadno", odvratio je Ford. "Ako budem imao sree, biu toliko pijan da neu to ni da primetim. Evo", rekao je i zabio prst u ekran 'Vodia', "ovo je stvarno opako mesto i mislim da bi trebalo da ga posetimo. ta ti misli, Arture? Prestani da mrmlja mantre i pazi ovamo. Proputa izuzetno znaajne stvari." Artur se podie sa kreveta i zavrte glavom. "Kuda emo?" "Da se suoimo sa drevnim ko..." "Tako je, tako je", prekinuo ga je Ford. "Arture, idemo malo da se zabavljamo po Galaksiji. Moe li da ukopa tu zamisao?" "Zbog ega je Slartibartfast toliko uznemiren?" upitao je Artur. "Ni zbog ega", rekao je Ford. "Zbog sudbine", odvratio je Slartibartfast. "Doite", dodao je glasom koji je iznenada zazvuao zapovedniki, "mnogo je toga to vam moram pokazati i ispriati." Priao je zavojitim, zelenim stepenicama od kovanog gvoa koje su iz ko zna kog razloga bile smetene nasred palube i poeo da se penje. Artur ga je namrteno sledio. Ford je neraspoloeno gurnuo 'Vodi' natrag u torbicu. "Moj doktor kae da imam bolesnu lezdu za graanske dunosti i uroeni nedostatak vrstine karaktera", promrmljao je za svoj raun, "i da sam zato osloboen od spasavanja svih moguih Vaseljena."

Ali ipak je nevoljno poao stepenicama iza njih. Ono to su zatekli gore bilo je ba glupavo, ili je bar tako izgledalo, i Ford je zavrteo glavom, gurnuo lice u ake i naleteo na saksiju sa cveem, razbivi je o zid. "Sredinja kompjuterska oblast", rekao je Slartibartfast kao da se nita nije desilo. "Ovde se obavljaju svi prorauni koji se na bilo koji nain tiu broda. Da, znam na ta lii, ali zapravo je re o sloenoj etvorodimenzionoj topografskoj mapi niza izuzetno zapetljanih matematikih funkcija." "Lii na dobru alu", primetio je Artur. "Znam na ta lii", rekao je Slartibartfast i uao. Artur je na trenutak nejasno naslutio ta bi to moglo da znai, ali je odbio da poveruje. Vaseljena ne moe da dejstvuje na taj nain, mislio je, nikako ne moe. To bi, pomislio je za svoj raun, bilo besmisleno kao... besmisleno kao... ali prekinuo je da razmilja u tom pravcu. Veina besmislenih stvari koje je uspevao da smisli ve se dogodila. A ovo je bila jedna od njih. Bio je to ogroman stakleni kavez, ili sanduk - zapravo itava soba. U njoj se nalazio sto - i to dugaak. Oko njega je bilo desetak stolica od savijenog drveta, a prekrivao ga je stolnjak - zamrljani crveno-beli stolnjak na kockice, sa mestiminim progoretinama od pikavaca, iji su poloaji, svakako, bili precizno matematiki proraunati. Na stolnjaku se nalazilo desetak polupojedenih italijanskih specijaliteta, okruenih naetim pariima hleba i poluispijenim aama vina, a roboti su se mlitavo i tromo sluili svime time. Sve je bilo u potpunosti vetako. Muterije-robote posluivali su robotski kelneri, robotski barmeni i robotski ef sale. Nametaj je bio vetaki, stolnjak vetaki, a svako pojedinano jelo oigledno je imalo sve mehanike karakteristike, recimo, pollo sorpresa, a da, zapravo, nije to bilo.

I svi su zajedno uestvovali u toj malenoj igri - sloenoj rutini u kojoj je dolazilo do rukovanja menijima, raunima, novanicama, ekovnim knjiicama, kreditnim karticama, runim satovima, olovkama i salvetima koja kao da se stalno nalazila na rubu nasilja, ali, zapravo, nije nikuda napredovala. Slartibartfast je urno uleteo unutra, a onda se inilo se upustio u sasvim zaludno i dokono eretanje sa efom sale, dok jedan od robota-muterija nije polako skliznuo pod sto, izjavivi uz put ta bi da uradi nekom momku preko neke devojke. Slartibartfast zauze mesto koje je ispranjeno na taj nain i bistrim oima pogleda jelovnik. inilo se kao da se ritam rutine oko stola nekako neprimetno ubrzava. Raspravljanje je postalo sve glasnije, gosti su pokuavali da dokau jedni drugima neto na salvetima. Sve ee su mahali jedni prema drugima i pokuavali da paljivije zagledaju tue porcije piletine. Ruka kelnera poela je da se kree po bloku za raune bre nego to bi to mogla ljudska ruka, a potom bre nego to je to ljudsko oko moglo da sledi. Ritam se postojano ubrzavao. Uskoro, kao da je itavu grupu obuzelo neobino i trajno dobro raspoloenje, a svega nekoliko sekundi kasnije izgledalo je kao da je iznenada postignuta opta saglasnost. Nova vibracija razlegla se brodom, a Slartibartfast je iziao iz staklene prostorije. "Bistromatika je", rekao je "najmonije orue za vrenje prorauna, koje je poznato paranauci. Doite u sobu informacionih opsena." Proao je pored njih i poveo ih, zbunjene, sa sobom.

7. Bistromatiki pogon divna je nova metoda prelaenja ogromnih meuzvezdanih rastojanja bez opasnog zavitlavanja sa iniocima neverovatnoe.

Sama bistromatika, zapravo, predstavlja revolucionarno nov nain razumevanja ponaanja brojeva. Ba kao to je Ajntajn primetio da prostor nije apsolutan, ve da zavisi od kretanja posmatraa u njemu i da vreme nije apsolutno ve da zavisi od kretanja posmatraa u njemu, tako je danas poznato da brojevi nisu apsolutni, ve da zavise od kretanja posmatraa po restoranima. Prvi neapsolutni broj jeste broj ljudi za koje su rezervisani stolovi. On e se menjati zavisno od prva tri telefonska poziva upuena restoranu, a potom nee biti ni u kakvom vidljivom odnosu sa brojem ljudi koji e se zaista pojaviti ili sa brojem ljudi koji e im se pridruiti posle predstave /utakmice/urke/zabave, ili sa brojem ljudi koji e otii kada vide ko se tu jo pojavio. Drugi neapsolutni broj jeste dato vreme dolaska, za koje je sada poznato da predstavlja jednu od onih najbizarnijih zamisli u matematici, recipriversekskluzon, broj ije se postojanje moe odrediti kao veliina koja je sve drugo samo ne ona sama. Drugim reima, dato vreme dolaska predstavlja onaj trenutak kada je izvesno da nee stii niko od gostiju. Recipriversekskluzoni sada igraju vanu ulogu u mnogim granama matematike, ukljuujui statistiku i raunovodstvo, a i obrazuju neke osnovne jednaine koje se koriste u proraunavanju polja Tueg Problema. Trei, i najtajanstveniji, deo neapsolutnog svega lei u odnosu broja stavki na raunu, cene svake stavke, broja ljudi za stolom i onoga za ta su spremni da plate (broj ljudi koji su doneli sa sobom makar malo novca predstavlja samo sporednu veliinu u ovom polju.) Zauujua neslaganja koja su iskrsavala u toj taki stoleima su ostala neistraena iz jednostavnog razloga to ih niko nije uzimao za ozbiljno. Tu i tamo, pripisivana su takvim stvarima kao to su pristojnost, bezobrazluk, zloba, razmetljivost, zamor, raspoloenje ili suvie pozno doba noi i potpuno

zaboravljanje sledeeg jutra. Nikada nisu testirane u laboratorijama - ili bar ne u laboratorijama koje dre do svog ugleda. I tako je prava istina postala jasna tek sa razvojem depnih kompjutera, a evo o emu je re: Brojevi napisani na restoranskim raunima unutar restorana ne podleu istim matematikim zakonima kao brojevi napisani na bilo kome drugom paretu hartije u bilo kome drugom delu Vaseljene. Ova jednostavna tvrdnja okirala je nauni svet. Izazvala je pravu revoluciju. Toliko je potonjih kongresa matematiara drano po izvrsnim restoranima da su mnogi od najbriljantnijih umova celog pokolenja poumirali od gojaznosti i sranih bolesti, ime su matematike nauke unazaene za mnogo godina. Ali, lagano su posledice ove zamisli poinjale da bivaju sve jasnije shvaene. Na poetku, sve je delovalo besmisleno, aavo, previe nalik na ono za ta bi ovek sa ulice rekao 'oh, ma nemoj mi rei'. Onda su izmiljene fraze kao to je 'okvir interaktivne subjektivnosti', tako da su svi mogli da se smire i uhvate ukotac sa tim. Malenoj grupi svetenika, koji su se bavili obilaenjem najveih instituta za ovakva istraivanja i pevanjem udnih napeva o tome da je Vaseljena samo proizvod sopstvene mate, na kraju je data dozvola za bavljenje pozoritem na ulici, pa su otili.

8. "Vidi, u svemirskom putovanju", rekao je Slartibartfast dok se igrao nekim instrumentima u sobi informacionih opsena, "u svemirskom putovanju..." Zastao je i obazro se. Soba informacionih opsena donosi dobrodolo oputanje posle vizuelnih

uasa sredinje kompjuterske oblasti. U njoj nije bilo niega. Nikakvih informacija, nikakvih opsena, jedino oni sami, beli zidovi i nekoliko malih ureaja koji su delovali kao da treba da budu ukljueni u neto to Slartibartfast nije mogao da nae. "Da?" upitao je Artur. Uspeo je da primeti Slartibartfastovu hitnju, ali nije znao ta bi sa time. "Da, ta?" upitao je starac. "Rekao si...?" Slartibartfast ga otro pogleda. "Brojevi su", kazao je, "uasni." Nastavio je potragu. Artur je mudro klimnuo za svoj raun. Posle izvesnog vremena shvatio je da ga to nikuda nee odvesti i odluio da ipak upita: "ta?" "U svemirskom putovanju", ponovio je Slartibartfast, "svi brojevi su uasni." Artur je ponovo klimnuo i okrenuo se Fordu za pomo, ali Ford je uvebavao namrgoenost i u tome je bio prilino dobar. "Samo sam eleo", rekao je Slartibartfast sa uzdahom, "da ti utedim trud, da ne mora da me pita zbog ega se svi brodski prorauni obavljaju u kelnerskom bloku za raune." Artur se namrtio. "Zato se", rekao je, "svi brodski prorauni obavljaju na kel..." Zastao je. Slartibartfast je uzvratio: "Zato to su u svemirskom putovanju svi brojevi uasni." I sam je shvatio da nije bio ba najjasniji. "uj", rekao je, "na kelnerskom bloku brojevi igraju. Mora da si se ve susreo sa tom pojavom." "Pa..."

"Na kelnerskom bloku", rekao je Slartibartfast, "stvarno i nestvarno sudaraju se na tako temeljnoj ravni da jedno postaje drugo i sve je mogue, unutar odreenih parametara." "Kakvih parametara?" "To je nemogue rei", kazao je Slartibartfast. "Posredi je jedan od njih. udno ali istinito. Ili bar ja mislim da je udno", dodao je, "ali uverio sam se da je istinito." U tom trenutku opazio je rupu u zidu za kojom je tragao i gurnuo u nju ureaj koji je drao. "Nemojte se uplaiti", rekao je, a njegovim sopstvenim licem iznenada je preao izraz straha, "to je..." Nisu uli ta je rekao, jer u istom trenutku brod je iezao oko njih, a iz dubine noi koja ih je okruivala prema njima se pokrenula meuzvezdana ratna krstarica veliine omanjeg midlendskog industrijskog grada, dok su joj zvezdani laseri blistali. Utvarna oluja zaslepljujue svetlosti prosekla je tminu i otkinula poprilian komad planete koja se nalazila pravo iza njihovih lea. Razjapili su usta, iskolaili oi i nisu mogli ak ni da vrite.

9. Drugi svet, drugi dan, drugo svitanje. Tanano iverje svetlosti praskozorja tiho se pojavilo. Nekoliko milijardi biliona tona usijanih vodoninih jezgara u eksploziji lagano se podiglo iznad obzorja i uspelo da izgleda sitno, hladno i pomalo tmurno. U svakom svitanju postoji trenutak kada svetlost lebdi, a svaka arolija postaje mogua. Samo Postanje zadrava dah. Taj trenutak minuo je na Skornelusu Zeta kao i obino, bez ikakvih

nepredvienih dogaaja. Magla je grlila povrinu movara. Movarno drvee u njoj delovalo je sivo, visoka trska jedva se nazirala. Poivala je nepomino, kao dah zadran u grudima. Nita se nije kretalo. Tiina. Sunce se slabano borilo protiv magle, pokuavalo da doda malo topline ovde, udeli malo svetlosti onde, ali bilo je jasno da ga i danas oekuje uobiajeno dugo tegljenje preko neba. Nita se nije kretalo. I ponovo, tiina. Nita se nije kretalo. Tiina. Nita se nije kretalo. Vrlo esto na Skornelusu Zeta itavi dani prolaze na takav nain, a ovo je oigledno bio jedan od njih. etrnaest asova kasnije sunce je beznadno poelo da tone za suprotno obzorje sa oseanjem potpuno uludo utroenih napora. A nekoliko asova kasnije ponovo se pojavilo, isturilo ramena i opet krenulo preko neba. Ali ovog puta neto se deavalo. Madrac je upravo sreo robota. "Zdravo, robote", rekao je madrac. "Pih", rekao je robot i produio da radi to i do tada, to jest da vrlo polako koraa po vrlo malom krugu. "Jesi li srean?" upitao je madrac. Robot je stao i zagledao se u madrac. Ovaj mu je upitno uzvraao pogled. Bio je to oigledno vrlo glup madrac. Posmatrao ga je irom otvorenih oiju. Posle neega to je proraunato na deset decimala kao tano ona duina

pauze koja e najbolje izraziti opti prezir prema svemu to se tie madraca, robot je nastavio da koraa po malenim krugovima. "Mogli bismo da razgovaramo", rekao je madrac. "Da li bi ti se to dopalo?" Bio je to veliki madrac, i to verovatno vrlo visokog kvaliteta. U dananje vreme zapravo se veoma malo stvari proizvodi vetaki, jer u Vaseljeni koja je beskonano velika kao, na primer, ova u kojoj ivimo, veina stvari koje se mogu zamisliti, kao i mnogo onih koje ne mogu, rastu na nekom mestu. Nedavno je otkrivena uma u kojoj veina stabala kao plod donosi rafcigere. ivotni ciklus rafcigerskog ploda vrlo je zanimljiv. Kada se ubere, potrebna mu je mrana i pranjava ladica u kojoj moe da lei neuznemiravan godinama. Onda se jedne noi iznenada otvara, odbacuje spoljanji sloj koji se mrvi u prainu i prelazi u potpuno neprepoznatljiv, mali, metalni predmet sa iljcima na oba kraja, nekom vrstom uzdune brazde i svojevrsnom rupom za zavrtanj. Ko god naie na ovaj predmet, bacie ga. Niko ne zna ta bi on trebalo da mu omogui, ali Priroda, u svojoj bezgraninoj mudrosti, verovatno radi na tome da se i ovome pronae neka korisna svrha. Niko ne zna ni koja je svrha ivota madraca. To su krupna, dobroudna, pitoma stvorenja koja mirno i povueno ive u movarama Skornelusa. Mnoge od njih love, ubijaju, sue, prevoze na razna mesta i zatim spavaju na njima. Izgleda da nikoga od njih nije briga za to i svi se zovu Zem. "Ne bi", uzvratio je Marvin. "Moje ime je Zem", rekao je madrac. "Mogli bismo malo da popriamo o vremenu." Marvin ponovo zastade u polaganom, krunom koraanju. "Rosa je", primetio je, "jutros pala uz naroito ogavan tresak." Nastavio je koraanje, kao da ga je ovaj izliv rei nadahnuo na zalaenje u svee vrhunce potitenosti i utuenosti. Tvrdoglavo je koraao. Da je imao zube, iskezio bi ih tog trenutka. Nije ih imao, pa ih nije ni iskezio. Samo

koraanje dovoljno je govorilo. Madrac je flolopovao oko robota. To je stvar koju su samo ivi madraci iz movara u stanju da izvedu i zbog toga re nije u iroj upotrebi. Umilno je flolopovao, pokreui itave mase vode dok je to inio. Veselo je brbotao kroz vodu. Njegove plave i bele pruge zasvetlucae u iznenadnom, slabanom zraku sunca koji je neoekivano uspeo da se probije kroz maglu i mamio stvorenje da mu se okrene kako bi upilo to vie topline. Marvin je i dalje koraao. "ini mi se da ima neto na umu", rekao je flupno madrac. "Mnogo vie nego to si u stanju i da zamisli", utueno je rekao Marvin. "Moja sposobnost za svakovrsne umne delatnosti bezgranina je poput samog svemira. Izuzev, naravno, moje sposobnosti za sreu." Trup, trup, nastavljao je on. "Moju sposobnost za sreu", dodao je on, "mogao bi da ugura u kutiju za ibice, a da ne mora prethodno da izvadi palidrvca." Madrac je zaglobirao. To je zvuk koji proizvode ivi madraci iz movara kada su duboko dirnuti priom o neijoj linoj tragediji. Ta re, prema 'Ultracelokupnom maksimegalonskom reniku svih jezika uopte' predstavlja i glas koji isputa Gospodar Presvetli Sanvalvvag Holopski kada otkrije da je druge godine braka zaboravio na enin roendan. Poto u istoriji postoji samo jedan Gospodar Presvetli Sanvalvvag Holopski i nikada se nije enio, re se koristi iskljuivo u negativnom ili spekulativnom smislu, a sve vie jaa miljenje da 'Ultracelokupni maksimegalonski renik' ne vredi ak ni skupinu teretnjaka koji su potrebni da bi se prevezlo njihovo mikrouskladiteno izdanje. Neobino, renik izostavlja i re 'flupno', koja jednostvano oznaava 'na onaj nain kada neto uhvati flup'. Madrac je ponovo zaglobirao. "Oseam duboku utuenost u tvojim diodama", voluvnuo je madrac. (Da

biste ustanovili znaenje glagola 'voluvnuti', kupite primerak 'Skornelskog movargovora' u bilo kojoj knjiari to prodaje knjige iz neprodatih rezervi; ili, umesto toga, kupite primerak 'Ultracelokupnog maksimegalonskog renika', jer e onima na univerzitetu biti vrlo drago da ga se otarase i da time malo oslobode neka dragocena parkiralita.) "To me rastuuje. Trebalo bi da bude vie nalik madracima. Mi ivimo miran i povuen ivot u movari, gde moemo da flolopujemo i voluvamo i da razmiljamo o vlanosti na divno flupan nain. Neke meu nama ubijaju, ali svi se zovemo Zem, tako da nikada ne znamo ko je stradao i na taj nain odravamo globiranje na minimumu. Zato koraa u krug?" "Zato to mi se zaglavila noga", kazao je Marvin jednostavno. "ini mi se", rekao je madrac i saoseajno ga pogledao, "da je re o prilino bednoj nozi." "U pravu si", rekao je Marvin. "Zaista je bedna." "Vuun", rekao je madrac. "I ja mislim", rekao je Marvin, "a isto tako smatram da ti, verovatno, zamisao o robotu sa vetakom nogom deluje prilino zabavno. Trebalo bi da to ispria svojim prijateljima, Zemu i Zemu, kada ih kasnije bude sreo; smejae se, koliko ih ja znam, iako ih, naravno, ne znam, osim to poznajem sve organske oblike ivota, i to mnogo bolje nego to bih voleo. Ha, ali moj ivot je samo kutija trulih zupanika." Ponovo je poeo da trupka po malenom krugu oko svoje tanune, eline, vetake noge koja se okretala u blatu, ali je inae, izgleda, bila zaglavljena. "Ali zbog ega stalno hoda u krug?" upitao je madrac. "Da bih to istakao", rekao je Marvin i produio, ponovo i ponovo. "Smatraj da si to uinio, dragi prijatelju", flurbnuo je madrac, "smatraj da si to uinio." "Samo jo milion godina", rekao je Marvin, "samo jo milion godina na

brzaka. Onda u moda pokuati u suprotnom smeru. Onako za promenu, razume." Duboko u svojim oprugama madrac je oseao da robot arko eli da ga neko upita koliko dugo ve tako zaludno i beskorisno koraa i, tiho flurbnuvi, on je to i uinio. "Oh, samo neto malo preko milion i po koraka, samo neto malo preko", rekao je Marvin veselo; "pitaj me da li se ikada dosaujem, hajde, pitaj me." Madrac ga je upitao. Marvin nije obratio panju na pitanje, samo je nastavio da koraa sa jo veim arom. "Jednom sam odrao govor", rekao je iznenada i bez ikakve veze sa prethodnom temom. "Moda ti nije jasno zbog ega to pominjem, ali to je zato to moj mozak radi fenomenalno brzo, tako da sam ja po gruboj proceni trideset milijardi puta pametniji od tebe. Dopusti mi da ti dam jedan primer. Zamisli neki broj, bilo koji." "Ovaj, pet", rekao je madrac. "Pogreno", odvratio je Marvin. "Vidi?" Ovo je ostavilo izuzetan utisak na madrac i on je shvatio da se nalazi u prisustvu po svemu izuzetnog uma. Vilomavo je itavom duinom i pravio uzbuene talasie u svojoj mirnoj, algama prekrivenoj bari. Gupnuo je. "Ispriaj mi", zamolio je, "o govoru koji si odrao, jedva ekam da to ujem." "Primljen je vrlo loe", rekao je Marvin, "iz mnogobrojnih razloga. Odrao sam ga", dodao je i zastao da nespretno, sakato mahne rukom koja nije ba bila u najboljem stanju, ali je izgledala bolja od druge koja mu je bila beznadeno prikovana uz levi bok, "tamo preko, na otprilike milju odavde." Pokazivao je onoliko dobro koliko je mogao i oigledno se trudio da jasno

pokae kako to ini onoliko dobro koliko moe, kroz maglu, preko trske, u deo movare koji je izgledao potpuno isto kao i bilo koji drugi deo movare. "Tamo", ponovio je. "Bio sam u to vreme poprilino slavna linost." Ushienje obuze madrac. Nikada nije uo da su na Skornelusu Zeta drani govori, a kamoli jo da ih je drala neka slavna linost. Voda je prskala na sve strane, a kroz lea mu je prolazila radosna drhtavica. Uinio je neto to madraci ine veoma retko. Sakupivi svako zrnce snage, okrenuo je svoje etvrtasto telo, podigao ga u vazduh i drhtavo ga drao tamo nekoliko sekundi dok je virio kroz maglu, iznad trske, prema onom delu movare koji je Marvin pokazivao, primetivi, bez razoaranja, da izgleda savreno isto kao i bilo koji drugi deo movare. No, ovaj napor bio je preveliki i on se svalio nazad u baru, preplavivi Marvina mlazom smrdljivog blata, treseta i movarnog bilja. "Bio sam slavna linost", tuno je mrmljao, "nakratko, zbog svog udesnog, mada alosno uvredljivog bega od sudbine gotovo jednake smrti u srcu usijanog sunca. Na osnovu mog stanja", dodao je, "moe da zakljui koliko je moj beg bio za dlaku. Spasao me je trgovac starim gvoem, zamisli samo. Evo mene, mozga, veli... ah, nije bitno." Nekoliko sekundi divlje je koraao. "On je bio taj koji me je snabdeo ovom nogom. Odvratno, zar ne? Prodao me je zoolokom vrtu umova. Bio sam tamo glavni eksponat. Morao sam da sedim na sanduku i da ponavljam priu svog ivota, a ljudi su mi govorili da se razvedrim i da mislim na lepe stvari. 'Nasmei se malo, robotiu', dovikovali su mi, 'hajde zakikoi se bar malo'. Objasnio bih im da je za dovoenje osmeha na moje lice potrebno dobrih par sati rada kovakim ekiem, to im je silno prijalo." "Govor", podseao ga je madrac. "udim da ujem govor koji si odrao u movari."

"Preko movare bio je sagraen most. Kiberstrukturni hipermost, dugaak stotinama milja, za prelazak jonskih bagija i teretnjaka preko movare." "Most", kvirulnuo je madrac, "ovde, u movari?" "Most", potvrdio je Marvin, "ovde, u movari. Trebalo je da revitalizuje ekonomiju Skorneluskog sistema. Potroili su itavu ekonomiju Skorneluskog sistema da bi ga sagradili. Mene su zamolili da ga otvorim. Jadne budale." Poela je blaga kia, fina vodena praina koja je klizila kroz maglu. "Stajao sam na platformi. Most se pruao stotinama milja preda mnom i stotinama milja iza mene." "Da li je blistao?" oduevljavao se madrac. "Blistao je." "Da li se velianstveno prostirao miljama?" "Velianstveno se prostirao miljama." "Da li se pruao poput srebrne niti, daleko u nevidljivu maglu?" "Da", rekao je Marvin, "eli li ti da saslua ovu priu?" "elim da ujem tvoj govor", rekao je madrac. "Evo ta sam kazao. Rekao sam: 'Voleo bih da kaem da je veliko zadovoljstvo, ast i povlastica za mene to otvaram ovaj most, ali ne mogu, jer su mi kola za laganje u kvaru. Mrzim vas i prezirem sve zajedno, a sada proglaavam ovu nesrenu kiberstrukturu otvorenom i neka bude najgora mogua uvreda svima onima koji ga neodgovorno preu.' Onda sam se ukljuio u kola za otvaranje." Marvin zastade, prisetivi se tog trenutka. Madrac je flurovao i glurao. Flolopovao je, gupao i vilomovao, a ovo poslednje inio je na naroito flupan nain. "Vuun", vurnuo je najzad, "a da li je sve izgledalo velianstveno?" "Uglavnom velianstveno. itav most, dugaak hiljadu milja, sruio se u

blistavim delovima i tuno potonuo u blatite, povukavi sve za sobom." Nastala je tuna i neprijatna pauza u razgovoru, tokom koje kao da je sto hiljada ljudi neoekivano reklo 'vup', a iz neba je izronila grupa belih robota, u vojnoj formaciji nalik na maslakovo seme koje klizi niz vetar. Jedan siloviti trenutak kasnije svi su se nali tu, u movari, odvojili Marvinovu vetaku nogu i ponovo nestali u svom brodu koji je uinio gromko 'fup'. "Jesi li video sa kakvim stvarima ja moram da se nosim?" upitao je Marvin razgoberovanog madraca. Trenutak kasnije, roboti su se iznenada ponovo pojavili za jo jedan silovit napad, ali ovog puta, kada su doli, madrac je bio sam u movari. Uplaeno i zgranuto flolopovao je po okolini. Gotovo se zalurglovao od straha. Uspravio se da pogleda preko trske, ali nita se nije moglo videti, ni robot, ni blistavi most, ni brod, samo jo trske. Oslukivao je, ali u vetru nije bilo nikakvog zvuka osim uobiajenih glasova poluludih etimologa koji su se dozivali po tmurnom blatitu.

10. Telo Artura Denta se okretalo. Oko njega, Vaseljena se razbila u milion svetlucavih komadia, a svaki odlomak za sebe vrteo se nemo kroz prazninu i odraavao na svojoj srebrnoj povrini poneki deo plamteeg pomora vatre i unitenja. Onda je tmina u pozadini Vaseljene eksplodirala, dok se njen svaki pojedinani komad pretvorio u gnevni, zadimljeni pakao. Nitavilo u pozadini tmine u zaleu skrene Vaseljene se rasprslo, a iza nitavila iza tmine iza skrene Vaseljene pojavila se najzad tamna prilika jednog ogromnog oveka koji je govorio rei to su zvuale izuzetno znaajno. "To su, tada", govorila je prilika iz jedne izuzetno udobne fotelje, "bili

ratovi Krikita, najuasnije razaranje koje je ikada zadesilo nau Galaksiju. Ono to ste doiveli..." Slartibartfast prolebde, maui. "To je samo dokumentarac", viknuo je on. "I to tek manji deo. Strano mi je ao, pokuavam da premotam traku..." "...predstavlja ono to su milijarde i milijarde nevinih..." "Nemojte", doviknuo je Slartibartfast, ponovo prolebdevi pored njih i grozniavo petljajui oko neobine stvari koju je ugurao u zid sobe informacionih opsena i koja je, u stvari, jo bila ugurana na istom mestu, "pristati da prihvatite ita na ovoj taki." "...ljudi, ivi stvorovi, vai blinji..." Muzika ponovo izbi - bila je to izuzetna muzika, sa izuzetnim sazvujima. A iza oveka, lagano, tri visoka stuba poee da iskrsavaju iz magle koja se izuzetno kovitlala. "...iskusile, preivele ili - mnogo ee - nisu preivele. Razmislite o tome, prijatelji moji. I nemojte zaboraviti - za koji trenutak predloiu vam nain na koji emo moi da se seamo zauvek - da je pre ratova Krikita ova Galaksija bila retko divna stvar, srena Galaksija!" Na toj taki muzika je naprosto poludela. "Srena Galaksija, prijatelji moji, kao to su to Dveri Vikita!" Tri stuba sada su se jasno uzdizala, tri stuba na koje su odozgo bila postavljena jo dva dela na nain koji je delovao neverovatno poznato Arturovom zbunjenom mozgu. "Tri stuba", grmeo je ovek. "elini stub, koji predstavlja snagu i mo Galaksije!" Svetlosti reflektora blesnue i zaigrae ludaku igru po stubu koji se nalazio sa leve strane i bio napravljen od elika ili neega to je neodoljivo podsealo na elik. Muzika je tretala i odzvanjala.

"Plastini stub", izjavio je ovek, "koji predstavlja galaktike snage nauke i razuma!" Drugi reflektori plesali su na neobian nain po desnom, prozirnom stubu stvarajui u njemu vrtoglave are, kao i iznenadnu, neodoljivu elju za sladoledom u trbuhu Artura Denta. "I", produio je gromoviti glas, "drveni stub, koji predstavlja..." a u ovoj taki njegov glas posto je jedva primetno promukao od divnih oseanja, "olienje snage prirode i duhovnosti." Svetlosti izdvojie sredinji stub. Muzika je hrabro prela u neto neizrecivo. "Oni zajedno nose", kovitlao se glas, pribliavajui se vrhuncu, "Zlatnu sponu Napretka i Srebrnu sponu Mira!" itavo ustrojstvo bilo je sada preplavljeno vrtoglavom igrom svetlosti, a muzika je u meuvremenu, na sreu, otila daleko iza granica ujnosti. Povrh tri stuba dve blistave spone stajale su i prelivale se u svetlosti. inilo se da na njima sede devojke ili je moda trebalo da to budu aneli. Ali anele obino predstavljaju sa vie odee. Iznenada dramatina tiina obuhvati ono to je trebalo da bude kosmos, a svetlosti se zatamnie. "Ne postoji nijedan svet", poigravao je ovekov uvebani glas, "nijedan civilizovani svet u Galaksiji gde ovaj simbol ak i danas nije duboko potovan. ak i na primitivnim svetovima on opstaje u rasnim seanjima. To je ono to su sile Krikita unitile i ono to e drati njihov svet zaptiven od sada pa do kraja venosti!" S osmehom, ovek pokaza model Dveri Vikita. Bilo je krajnje teko proceniti razmeru u itavom tom izuzetnom spektaklu, ali inilo se da je model visok otprilike tri stope. "Naravno, nije re o pravom Kljuu. On je, kao to svi znaju, uniten,

baen u kovitlac prostorvremena i izgubljen zauvek. Ovo je divna imitacija, izraena rukom vetih zanatlija, prekrasno sklopljena pomou drevnih zanatskih tajni u stvar za uspomenu koju ete posedovati sa ponosom, u znak seanja na one koji su pali i u poast Galaksije - nae Galaksije - za koju su umrli..." U tome trenutku Slartibartfast je ponovo prolebdeo pored njih. "Naao sam", rekao je, "moemo da preskoimo ovu glupost. Nemojte pristajati i to je sve." "A sada, naklonimo glave da bismo odali...", poeo je glas, a onda je ponovo izgovorio sve to, samo mnogo bre i unatrake. Svetlosti se pojavie i nestae, stubovi iezoe, ovek koji je sad nerazumljivo blebetao rasplinu se u nitavilo, a Vaseljena se glatko sklopi u celinu oko njih. "Jeste li shvatili opti smisao?" upitao je Slartibartfast. "Zapanjen sam", uzvratio je Artur, "i zbunjen." "Ja sam zaspao", ree Ford i uplovi na poprite zbivanja u tom trenutku. "Jesam li neto propustio?" Iznenada su se obreli na nepouzdanoj ivici neke jezivo visoke padine. Vetar je brisao preko njihovih lica i povrh zaliva u kome su se naglo pojavljivali ostaci jedne od najveih i najmonijih ratnih flota koje su ikada sagraene u Galaksiji. Nebo je bilo mutno ruiasto i tamnilo je, zadobivi neku prilino udnovatu boju, dok nije postalo tmastoplavo i, konano, crno. Dim je kuljao i kovitlao se iz svega toga neverovatnom estinom. Stvari su se sada dogaale toliko brzo da ih je gotovo bilo nemogue pratiti, a kada je, ubrzo potom, divovski meuzvezdani bojni brod pojurio od njih kao da su mu kazali 'bu!', to su prepoznali kao taku na kojoj su se ukljuili. A onda su zbivanja stala da teku prebrzo, slina kakvom videotaktilnom

kovitlacu koji ih je dodirivao i njihao kroz stolea galaktike istorije, drhtav, treperav, uzvitlan. Zvuci su preli u tanano cijukanje. Tu i tamo, u sve guem haosu dogaanja, nazirali su jezive katastrofe, duboke, uasne, kataklizmike udare, a svi su oni bili povezani sa izvesnim slikama koje su se stalno ponavljale, jedinim slikama koje su se jasno ocrtavale u lavini uskovitlane istorije: Dveri Vikita, malena, tvrda, crvena lopta i vrsti, beli roboti, a uz njih neto nerazaznatljivo, neto poput tamnog oblaka. Ali jo jedno oseanje jasno se uzdiglo iz pitave jurnjave vremena. Kao to lagani niz kljocaja, kada se ubrzava, prestaje da podsea na pojedinano kljocanje i postepeno poinje da zvui poput jedinstvenog i neprekidnog tona, tako je niz zasebnih utisaka ovde zadobijao izgled zajednikog oseanja - a opet to nije bilo oseanje. Ukoliko je i bilo oseanje, delovalo je potpuno bezoseajno. Bila je to mrnja, neumoljiva mrnja. Bilo je hladno, ne onako kako je hladan led, nego onako kako je zid hladan. Bilo je bezlino, ne poput nasuminog udarca pesnice u gomili, ve poput kartice za parkiranje koju izdaje kompjuter. I bilo je smrtonosno, ne poput metka ili noa, ve poput zida od cigle preko linije ekspresnog voza. I kao to ton koji raste menja osobine i poprima nova saglasja kako raste, tako se inilo i da ovo bezoseajno oseanje prerasta u nepodnoljivi, bezglasni vrisak i iznenada prelazi u urlik krivice i osujeenosti. A onda je iznenada prestalo.

Stajali su na tihom vrhu breuljka jedne mirne veeri. Sunce je zalazilo. Svuda oko njih blago ustalasani zeleni predeo lagano se gubio u daljini. Ptice su pevale ta misle o svemu tome, a opte raspoloenje izgleda da im je bilo dobro. Malo dalje mogao se uti zvuk dece koja su se igrala, a jo malo

dalje od mesta sa koga je prividno dopirao taj zvuk, u priguenoj svetlosti sutona razabirali su se obrisi malog grada. inilo se da se grad uglavnom sastoji od omanjih kua sagraenih od belog kamena. Obrisi su im bili blago zaobljeni. Sunce je gotovo sasvim zalo. Kao da dopire niotkuda, otpoe muzika. Slartibartfast pritisnu jedan prekida i muzika prestade. Nekakav glas je rekao: "Ovo..." Slartibartfast pritisnu prekida i glas zamuknu. "Ja u vam ispriati o svemu tome", rekao je lagano. Mesto je bilo mirno. Artur se oseao sreno. ak je i Ford delovao zadovoljno. Jedno vreme su koraali u pravcu grada; informaciona opsena trave bila je prijatna i meka pod njihovim nogama, a informaciona opsena cvea mirisala je slatko i divno. Samo je Slartibartfast delovao uznemireno i neraspoloeno. Zastao je i podigao pogled. Iznenada je Arturu palo na pamet da, poto su doli na kraj, da se tako izrazimo, ili, bolje reeno, na poetak, svih uasa koje su nejasno iskusili, mora da e se dogoditi neto jezivo. Bio je potresen milju da bi se neto jezivo moglo dogoditi na tako idilinom mestu. I on je podigao pogled. Na nebu nije bilo niega. "Nee valjda da napadnu ovo mesto?" upitao je. Shvatao je da koraa kroz obian snimak, ali ipak se oseao uznemireno. "Ovo mesto niko nee napasti", rekao je Slartibartfast glasom koji je neoekivano zadrhtao od oseanja, "ovo je mesto na kome je sve poelo. Ovo je srce svega. Ovo je Krikit." Gledao je u nebo. Nebo je, od jednog obzorja do drugog, od istoka do zapada, od severa do juga, bilo potpuno i savreno crno.

11. Trup trup. Bzzz. "Stojim vam na usluzi." "Umukni." "Hvala." Trup trup trup trup trup. Bzzz. "Hvala vam to inite jednostavna vrata srenim." "elim da ti sve diode istrunu." "Hvala vam. Prijatno." Trup trup trup trup. Bzzz. "Veliko je zadovoljstvo za mene da vam se otvorim..." "Zarkuj se!" "...i da se ponovo zatvorim, svesna da sam dobro obavila posao." "Rekoh, zarkuj se!" "Hvala vam to ste sasluali ovu poruku." Trup trup trup trup. "Vup." Zaphod prestade da trupka. Danima je ve trupkao po 'Zlatnom srcu' i do sada mu nijedna vrata nisu kazala 'vup'. Nije to bila ona vrsta stvari koje govore vrata. Bila je previe saeta. Osim toga, nije bilo dovoljno vrata za tako neto. Zvualo je kao da je sto hiljada ljudi reklo 'vup', to ga je zbunilo, jer bio je jedina osoba na brodu. Bilo je mrano. Veina brodskih sistema koji nisu bili neophodni bila je iskljuena. Brod je bez svrhe lutao po udaljenoj oblasti Galaksije, duboko u

mastiljavoj tmini kosmosa. Pa, kojih je onda to sto hiljada ljudi moglo da se pojavi i potpuno neoekivano kae 'vup'? Obazro se, pogledao uz hodnik i niz njega. Sve je bilo u dubokim senkama. Samo su se bledo nazirali ruiasti obrisi vrata koja su svetlucala u mraku i treptala kad god bi govorila, iako je isprobao sve to je mogao da smisli da ih osujeti u tome. Svetla su bila pogaena, tako da su njegove glave mogle da izbegnu gledanje jedna u drugu, tim pre to nijedna od njih trenutno nije predstavljala naroito zabavan prizor, niti je to uopte bilo tako otkako je poinio greku i zagledao se u sopstvenu duu. To je zaista bila greka. Bio je to kasno jedne noi - razume se. Prethodno je imao teak dan - razume se. Na brodskom ozvuenju svirala je setna muzika - razume se. A on je, razume se, bio pomalo pijan. Drugim reima, stekli su se svi uobiajeni uslovi za pretraivanje kutaka due, ali, svejedno, bila je to greka. Dok je sada stajao sam u mranom hodniku, prisetio se tih trenutaka i uzdrhtao. Jedna njegova glava pogledala je u jednom smeru, a druga u drugom, i obe su zakljuile da je najbolje krenuti u suprotnom smeru. Oslukivao je, ali nije mogao nita da uje. Sve to se zaulo bilo je 'vup'. inilo se da je to uasno dalek put za uasno velik broj ljudi samo da bi rekli jednu jedinu re. Uznemireno je poao prema mostu. Tamo se bar oseao kao da dri stvari u svojim rukama. Ponovo je zastao. Oseao se tako da mu se uopte nije inilo da je najpogodnija osoba za dranje stvari u svojim rukama. Prvi ok koji je doiveo tog trenutka, pomislio je, vrativi se u mislima u

prolost, odnosio se na otkrie da, zapravo, poseduje duu. U stvari, on je uvek vie ili manje verovao da je ima, kao to je posedovao i sve ostale normalne stvari - tavie, da ima dve due - ali iznenadno otkrie stvari koja se komeala negde duboko u njemu zadalo mu je ozbiljan udarac. A potom mu je jo jedan udarac zadalo otkrie (to je bio drugi ok) da ona nije ba onako divna kao to je on smatrao da ovek na njegovom poloaju ima prirodno pravo da oekuje. Potom je pomislio na to kakav je, zapravo, taj poloaj i ponovni ok gotovo ga je nagnao da prospe pie. Brzo ga je ispio pre nego to mu se dogodi neto ozbiljnije. Zatim je na brzinu popio jo jedno da poe za prvim i proveri da li je sa njim sve u redu. "Sloboda", kazao je glasno. U tom trenutku Trilijan se pojavila na mostu i oduevljeno kazala nekoliko stvari o temi slobode. "Ne mogu da iziem nakraj sa njom", rekao je muklo i poslao tree pie dole da vidi zbog ega drugo jo nije javilo nita o stanju prvog. Nesigurno se zagledao u obe Trilijane i zakljuio da mu se vie svia ona sa desne strane. Sasuo je jo jedno pie niz grlo, sa planom da ono uz put sretne prethodno, da se udrui sa njim, pa da zajedno navale na drugo da se sabere. Potom bi sva tri otila u potragu za prvim i porazgovarala sa njim. Nije bio siguran da li je etvrto pie sve to razumelo i zato je poslao i peto da podrobnije objasni plan, pa esto za moralnu podrku. "Previe pije", rekla je Trilijan. Njegove glave sudarile su se dok su pokuavale da sloe njih etiri, koje su sada videle, u jednu osobu. Odustao je od toga, zagledao se u navigacioni ekran i zaprepastio se kada je video toliko zvezda. "Uzbuenja, pustolovine i stvarno lude stvari", promrmljao je. "uj", rekla je glasom punim saoseanja i sela pored njega, "sasvim je

shvatljivo da e se neko vreme oseati pomalo bez ikakve svrhe." Zaljuljao se. Nikada do sada nije video da neko sedi na sopstvenom krilu. "Au", rekao je i popio jo jedno pie. "Dovrio si poslanstvo u kome si uestvovao godinama." "Nisam uestvovao. Pokuavao sam da ga izbegnem." "Ipak si ga zavrio." Zagroktao je. Izgleda da se u njegovom stomaku odravala strana urka. "Mislim da je ono dovrilo mene", rekao je. "Evo me ovde, ja sam Zaphod Biblbroks, mogu da poem kuda god elim, da radim ta god elim. Imam najbolji brod u poznatoj Vaseljeni, devojku sa kojom se izgleda odlino slaem..." "Misli?" "Koliko ja vidim. Nisam ba strunjak za meuljudske odnose." Trilijan podie obrve. "Ja sam", dodao je, "straan dasa, mogu da uinim ta god hou, jedino to nemam blage veze ta." Zastao je. "Jedno je", dodao je potom, "iznenada prestalo da vodi do drugog", a onda je, kao da eli da protivurei tome, popio jo jedno pie i smandrljao se nespretno sa stolice. Dok je spavao, Trilijan se dala u malu potragu po brodskom primerku 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju'. On je davao odreene savete u vezi sa pijanstvom. 'Prepusti mu se', pisalo je tamo, 'i sreno.' Ta taka bila je povezana sa stavkom o veliini Vaseljene i nainima na koje se moe izii nakraj sa njom. A onda je nala zapis o Han Vavelu, egzotinoj planeti za odmore, jednom od uda Galaksije. Han Vavel je svet koji se uglavnom sastoji od

zadivljujuih ultraluksuznih hotela i kazina, koji su svi nastali prirodnom erozijom izazvanom kiom i vetrom. Verovatnoa da se to dogodi iznosi, manje ili vie, jedan prema beskonano. Nije poznato kako se to dogodilo, jer nijedan od geofiziara, strunjaka za statistiku teoriju verovatnoe, meteoranalitiara i bizarologa kojima je toliko stalo da istrae ovu pojavu nije dovoljno bogat da ivi tamo. "Sjajno", pomislila je Trilijan, a posle svega nekoliko sati veliki, beli svemirski brod nalik na cipelu lagano se sputao sa neba pod blistavim, vrelim suncem prema ivo obojenom peanom kosmodromu. Brod je, oigledno, izazvao na povrini pravu senzaciju i Trilijan je uivala u tome. ula je Zaphoda kako se muva negde po brodu i zvidue. "Kako si?" upitala je preko opteg razglasa. "Odlino", veselo je uzvratio, "stvarno sjajno." "Gde si?" "U kupatilu." "ta radi tamo?" "Zakljuao sam se." Posle sat ili dva postalo je jasno da je stvar ozbiljna i brod se vratio u nebo, uopte ne otvorivi ulaz. "Haj-ho", rekao je kompjuter Edi. Trilijan je strpljivo klimnula, nekoliko puta zalupkala prstima i pritisnula prekida interkoma. "Izgleda da zabava na silu verovatno nije ono to ti je potrebno u ovom trenutku." "Verovatno nije", odgovorio je Zaphod sa mesta na kome se nalazio, gdegod to bilo. "Mislim da e ti neto fizikog napora pomoi da se otvori." "Ako ti tako misli, mislim i ja", rekao je Zaphod.

'Rekreacione nemogunosti' bio je naslov koji je zapao Trilijan za oko kada je ubrzo potom sela da bi ponovo prelistala 'Vodi'; dok je 'Zlatno srce' neverovatnom brzinom urilo u neodreenom pravcu, nalila je sebi au neega, to se uopte nije moglo piti, iz nutrimatikog ureaja za pia i stala da ita o tome kako se sve moe leteti.

Evo ta 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' ima da izjavi na temu letenja. Postoji vetina letenja, kae on, ili, tanije reeno, tos. tos je u tome da nauite kako da se bacite na zemlju i da je promaite. Izaberite lep dan, predlae 'Vodi', i pokuajte. Prvi deo je lak. Potrebno je jednostavno da se bacite napred svom svojom teinom, voljni da ne mislite da e boleti. To jest, bolee ukoliko ne budete uspeli da promaite zemlju. Ljudi uglavnom ne uspevaju da promae zemlju, a ukoliko uporno pokuavaju, postoji verovatnoa da e njihov neuspeh biti prilino bolan. Oigledno, najvee tekoe donosi drugi deo svega toga, promaivanje. Problem lei u tome to morate promaiti zemlju sluajno. Ne vredi pokuavati da namerno promaite zemlju, jer nee uspeti. Neto mora da vam iznenada skrene panju kada stignete na pola puta, tako da vie ne razmiljate o padanju, niti o zemlji, niti o tome koliko e boleti ukoliko ne budete uspeli da je promaite. Izuzetno je teko skrenuti panju sa te tri stvari tokom delia sekunde koji vam je na raspolaganju. Zbog toga veina ljudi ne uspeva i otuda konano razoaranje u taj uzbudljivi i spektakularni sport. Ukoliko, ipak, budete imali dovoljno sree da vam u kljunom trenutku panju skrene, recimo, par divnih nogu (pipaka, pseudopodija i tako dalje, ve u zavisnosti od roda i/ili linog ukusa) ili ako u vaoj okolini eksplodira

bomba ili ukoliko budete videli da po oblinjoj granici mili izuzetno retka vrsta bubavabe, tada ete od zaprepaenja potpuno promaiti zemlju i ostati da lebdite nekoliko ina iznad nje na nain koji e moda izgledati pomalo blesavo. To je trenutak ogromne i osetljive usredsreenosti. Lebdite i ljuljukate se, ljuljkukate se i lebdite. Odagnajte sve pomisli na sopstvenu teinu i dopustite svom telu da jednostavno odlebdi na veu visinu. Ne sluajte ono to e drugi govoriti u tom trenutku, jer verovatno nee rei nita to bi vam moglo pomoi. Najverovatnije e rei neto poput: "Boe moj, pa nije mogue da leti!" Izuzetno je znaajno da im ne poverujete, inae e iznenada biti u pravu. Lebdite sve vie i vie. Probajte da se zanjiete dva-tri puta, najpre lagano, a potom lebdite iznad vrhova kronji, ravnomerno pri tom diui. NEMOJTE NIKOME MAHATI. Kada ovo budete ponovili nekoliko puta, otkrie da vam je sve lake i lake da dostignete trenutak skretanja panje. Nauiete sve o tome kako da kontroliete svoj let, brzinu, kako da manevriete, a tos je u tome da nikad ne razmiljate previe o onome to elite da uinite, nego da jednostavno pustite da se to dogodi kao da vam je svejedno. Nauiete i kako da sleete na valjan nain, a to je neto u emu ete se verovatno zeznuti, i to gadno zeznuti, kada budete pokuali prvi put. Postoje privatni klubovi za letenje koji e vam pomoi da ovladate svim vanim tehnikama skretanja panje. Oni unajmljuju ljude sa najudnijim zamislima da iskau iza bunja i da ih izlau i/ili objanjavaju u kljunom trenutku. Malo je pravih autostopera koji e moi da se ulane u ove klubove,

ali odreeni broj njih mogao bi da dobije privremeno zaposlenje u njima.

Trilijan je ovo enjivo itala i konano uz oklevanje zakljuila da Zaphod nije ba u pravom raspoloenju da pokua da leti, ili da koraa kroz planinske padine ili da natera brantisvogansku administrativnu slubu da zavede u knjige promenu adrese, to su bile druge stvari nabrojane u rubrici 'Rekreacione nemogunosti'. Umesto toga, odvezla je brod do Alosimaniusa Sineke, sveta leda, snega, zasenjujue lepote i jezive hladnoe. Putovanje sa snenih zaravni Liske do vrha piramide ledenih kristala Sastantue dugo je i isrpljujue, ali pogled sa vrha, pogled koji obuhvata polja gleera Stin, svetlucavu planinu Prizme i udaljene, razigrane, bestelesne svetlosti leda jedan je od onih koji najpre slede um, a potom ga lagano putaju u dotad neviena obzorja lepote. Trilijan pomisli kako bi joj se ba svidelo da joj se um sledi, a potom lagano bude putan u dotad neviena obzorja lepote. Spustili su se na nisku orbitu. Pod njima je leala srebrnasto bela divota Alosimaniusa Sineke. Zaphod je ostao u krevetu sa jednom glavom ispod jastuka, dok je druga reavala ukrtene rei do kasno u no. Trilijan je ponovo strpljivo klimnula, izbrojala do dovoljno visokog broja i rekla sebi da je sada najvanije navesti Zaphoda na razgovor. Pripremila je sve za to tako to je iskljuila sintomate iz robotske kuhinje i pripremila najdivnija jela koja je mogla da smisli - neno zainjeno meso, mirisno voe, prekrasne sireve, izvrsna aldebaranska vina. Odnela mu je sve to i upitala ga da li bi voleo da porazgovara sa njom. "Zarkuj se odatle", odvratio je Zaphod. Trilijan je strpljivo klimnula za svoj raun, izbrojala do jo veeg broja, blago odloila posluavnik u stranu, otila u transportnu komoru i teleportirala

se do avola iz njegovog ivota. Nije ak ni programirala koordinate, nije imala pojma kuda ide, naprosto je otila - nasumini niz taaka koje su letele Vaseljenom. "Sve je", rekla je sebi kada je pola, "bolje od ovoga." "Ba lepo", promrmljao je Zaphod za sebe, okrenuo se na drugu stranu i nije uspeo da zaspi. Sledeeg dana besciljno je lutao praznim brodskim hodnicima, pretvarajui se da ne traga za njom, iako je znao da nije tamo. Prenebregao je nezadovoljne zahteve kompjutera da sazna ta se to, do avola, deava tako to je na dva njegova izlazna kraja postavio mali ureaj za uutkivanje. Posle izvesnog vremena poeo je da gasi svetla. Nije bilo niega to se moglo videti. Nita se nije deavalo. Dok je jedne noi leao u krevetu - a sada je na brodu no bila bukvalno neprekidna - odluio je da se sabere, da dovede stvari u odgovarajue stanje. Otro je ustao i poeo da oblai odelo. Zakljuio je da u Vaseljeni mora da postoji neko ko se osea bednije, potitenije i usamljenije od njega i odluio je da krene u potragu za njim. Na pola puta do mosta setio se da je to najverovatnije Marvin, pa se vratio u krevet. Nekoliko asova potom, dok je razoarano trupkao mranim hodnicima i psovao vesela vrata, zauo je 'vup' i to ga je vrlo uznemirilo. Sav napet, naslonio se na zid hodnika i namrito se poput oveka koji pokuava da upotrebi vadiep pomou telekineze. Naslonio se vrhovima prstiju na zid i osetio neuobiajene vibracije. Sada je sasvim jasno mogao da uje blage umove, a razabrao je i odakle dopiru - dolazili su sa mosta. Pokretao je ruku du zida i napipao neto to ga je silno oraspoloilo. Pomerio se jo malo dalje, tiho. "Kompjuteru?" proaptao je.

"Mmmm?" upitao je kompjuterski terminal koji mu je bio najblii, isto tako tiho. "Ima li nekoga na brodu?" "Mmmm", uzvratio je kompjuter. "Ko je to?" "Mmmm mmm mmmm", odgovorio je kompjuter. "ta?" "Mmmm mmmm mm mmmmmmmm." Zaphod je zagnjurio jedno od svojih lica u dve ake. "Oh, Zarkone", promrljao je za sebe. Potom je pogledao du hodnika prema ulazu na komandni most, preko tamnog rastojanja, odakle je dopiralo sve vie sve odreenijih zvukova i gde su bili smeteni blokirani izlazi. "Kompjuteru", ponovo je prosiktao. "Mmmmm?" "Kada te budem oslobodio blokade..." "Mmmmm." "Podseti me da tresnem sebe po ustima." "Mmmmm?" "Bilo kojim. A sada mi reci ovo. Jedan za da, dva za ne. Da li je opasno?" "Mmmm." "Jeste?" "Mmmm." "Nisi sluajno rekao 'mmmm' samo jednom?" "Mmmm mmmm." "Hmmmm." Prikrao se za nekoliko ina uz hodnik, kao da bi radije otiao nekoliko jardi niz njega, to je i bilo tano. Naao se na dva jarda od vrata koja su vodila na most, kada je iznenada, na

svoj uas, shvatio da e biti ljubazna prema njemu i ukopao se u mestu. Nije mogao da iskljui kola za ljubaznost brodskih vrata. Ovaj ulaz nije se neposredno mogao videti sa mosta zbog naroito uvrnutog naina na koji je ovaj bio konstruisan, tako da se on mogao nadati da e ui neprimeen. Oajno se naslonio na zid i izgovorio nekoliko rei koje su okirale njegovu drugu glavu. Osmotrio je mutno ruiasti okvir vrata i otkrio da u tami hodnika moe da prevari senzorsko polje koje se prualo u hodnik i govorilo vratima kada bi se pred njima naao neko za koga se moraju otvoriti i pozdraviti ga nekom veselom i ugodnom primedbom. Ponovo se priljubio uza zid i poeo da se primie vratima, spljotivi grudi to je vie mogao da ne bi zakaio vrlo, vrlo nejasnu granicu polja. Zadrao je dah i estitao sebi to je poslednjih dana leao u krevetu i kukumavio umesto da je pokuao da rastera setu vebama na federima u brodskoj gimnastikoj sali. Onda je shvatio da e u toj taki morati da progovori. Nekoliko puta udahnuo je to je plie mogao, a onda je rekao to je bre i tie mogao: "Vrata, ako me ujete, recite to vrlo, vrlo tiho." Vrlo, vrlo tiho vrata su promrmljala: "ujemo te." "Dobro. A sada, za koji trenutak, zatraiu da se otvorite. Kada se otvorite, ne elim da kaete da ste uivala u tome, u redu?" "U redu." "I ne elim da mi kaete da sam usreio jednostavna vrata, ili da je za vas bilo zadovoljstvo da se otvorite za mene i uivanje da se ponovo zatvorite, svesne da ste dobro obavile posao, u redu?" "U redu". "I ne elim da mi poelite prijatno, razumete?"

"Razumemo." "U redu", rekao je Zaphod i sav se napeo. "Otvorite se." Vrata su tiho skliznula u stranu. Zaphod se tiho provukao kroz njih. Vrata su se tiho zatvorila za njim. "Jeste li tako eleli, gospodine Biblbrokse?" upitala su vrata glasno. "elim da zamislite", rekao je Zaphod grupi robota koji su se u tom trenutku okrenuli i zagledali u njega, "da u ruci imam izuzetno moan blasterski pitolj zgrom-i-puc." Nastala je uasno ledena i divlja tiina. Roboti su ga posmatrali svojim jezivim, mrtvim oima. Stajali su sasvim nepomino. U njihovom dranju bilo je neega to je snano nagovetavalo smrt, naroito u oima Zaphoda, koji nikada ranije nije video nijednog od njih, niti je ak uopte uo za njih. Ratovi Krikita pripadali su drvenoj prolosti Galaksije, a Zaphod je proveo najvei deo asa iz rane istorije razraujui kako da stupi u seksualne odnose sa devojicom iz kiberodeljka koji se nalazio pored njegovog, a poto je njegov kompjuter za poduavanje bio integralni deo tih planova, sva njegova istorijska kola na kraju su se obrisala, da bi ih zamenile sasvim drugaije ideje, to je za ishod imalo to da je uklonjen i poslat u dom za degenerisane kiberomate, gde ga je sledila devojica koja se neizleivo i duboko zaljubila u nesrenu mainu, a posledica svega bila je to da (a) Zaphod nikada nije uspeo da joj prie i (b) propustio je ono razdoblje drevne istorije koje bi mu bilo od neprocenjive vrednosti u ovom trenutku. okirano je zurio u njih. Bilo je nemogue objasniti zbog ega, ali njihova glatka, vitka, bela tela izgledala su kao otelotvorenje istog, klinikog zla. Od jezivih, mrtvih oiju sve do beivotnih stopala, oigledno su predstavljali sraunati proizvod uma koji je jednostavno eleo da ubija. Zaphod proguta knedlu u ledenom strahu. Upravo su uklanjali deo zadnjeg zida i probijali se kroz neke od vitalnih

delova brodske utrobe. Kroz prepletene ostatke Zaphod je video, uz sve tei i tei ok, da se probijaju prema samom srcu broda, srcu pogona neverovatnoe, koje se tako tajanstveno stvorilo ni iz ega, prema samom 'Zlatnom srcu'. Robot koji mu je bio najblii odmeravao ga je kao da pokuava da proceni svaki najsitniji deo njegovog tela i uma i njegovih sposobnosti. A kada je progovorio, ono to je kazao izgledalo je da iznosi taj utisak na svetlost dana. Pre nego to preemo na ono to je zaista rekao, vredno je na ovom mestu primetiti da je Zaphod bio prvo ivo, organsko stvorenje koje je ulo govor jednog od tih stvorova u poslednjih desetak milijardi godina. Da je vie panje posvetio lekcijama iz drevne istorije, a manje svom organskom biu, bio bi vie impresioniran ovom poau. Glas robota delovao je poput njegovog tela: leden, tanak i beivotan. Imao je hrapavi prizvuk, gotovo kao da je bio prirastao uz njega. Zvuao je upravo onoliko drevno koliko je to i bio. Rekao je: "Ti i ima blasterski pitolj zgrom-i-puc u ruci." Zaphod na trenutak nije shvatio to to znai, ali onda je spustio pogled na svoju ruku i sa olakanjem video da ono to je naao u pregradi u zidu zaista predstavlja ono to je i mislio. "Aha", rekao je uz neku vrstu keenja punog olakanja, to je prilino zapetljano izvesti, "pa, nisam eleo da previe optereujem vau matu, robote." Izvesno vreme niko nije rekao nita i Zaphod shvati da roboti oigledno nisu ovde radi razgovora i da to zavisi od njega. "Ne mogu da ne primetim", rekao je i klimnuo jednom od svojih glava u odgovarajuem pravcu, "da ste parkirali svoj brod kroz moj." To se nije moglo porei. Ne hajui nimalo za pristojno dimenziono ophoenje, jednostavno su materijalizovali svoj brod tano tamo gde su eleli

da se nae, to je znailo da se prepleo sa 'Zlatnim srcem' kao da su posredi dva dela pletenice. Ponovo nita nisu odvratili i Zaphod se upita da li bi se razgovor malo ubrzao kada bi svoj deo formulisao u obliku pitanja. "Zar ne?" dodao je. "Da", odgovorio je robot. "Ovaj, dobro", rekao je, "onda, momci, ta vi, zapravo, radite ovde?" Tiina. "Roboti", rekao je Zaphod. "ta vi, roboti, radite ovde?" "Doli smo", zakripao je glas robota, "po zlatnu sponu." Zaphod klimnu. Mahnuo je pitoljem da bi jo malo podstakao saradnju. inilo se da roboti to razumeju. "Zlatna spona predstavlja deo Kljua za kojim tragamo", produio je robot, "da bismo oslobodili svoje gospodare sa Krikita." Zaphod je ponovo klimnuo. Opet je mahnuo pitoljem. "Klju je", nastavio je robot jednostavno, "bio rasut po vremenu i prostoru. Zlatna spona ugraena je u ureaj koji pokree tvoj brod. U Kljuu e ponovo doi na svoje mesto. Nai gospodari bie osloboeni. Prepravljanje Vaseljene potom e se nastaviti." Zaphod je ponovo klimnuo. "O emu vi to priate?" upitao je. Kao da je blag izraz bola preao preko robotovog lica koje je inae bilo potpuno bezizraajno. Izgleda da je razgovor izazivao potitenost u njemu. "O iskorenjavanju", rekao je. "Tragamo za Kljuem", ponovio je. "Ve imamo Drveni stub, elini stub i Plastini stub. Za koji trenutak imaemo Zlatnu sponu..." "Ne, neete." "Hoemo", tvrdio je robot jednostavno.

"Ne, neete. Ona pokree moj brod." "Za koji tren", strpljivo je ponovio robot, "imaemo Zlatnu sponu..." "Neete", rekao je Zaphod. "A potom moramo da idemo", rekao je robot vrlo ozbiljno, "na jednu zabavu." "Oh", rekao je Zaphod zaprepaeno, "mogu li i ja?" "Ne", rekao je robot, "tebe emo ubiti." "Ah, je li?" odvrati Zaphod i mahnu pitoljem. "Da", rekao je robot, a onda su ga ustrelili. Zaphod je bio toliko iznenaen da su morali da ga ustrele jo jednom pre nego to se sruio.

12. "Psst", rekao je Slartibartfast, "gledajte i sluajte." No je pala na drevnom Krikitu. Nebo je bilo tamno i prazno. Jedina svetlost dolazila je iz oblinjeg grada, iz koga su sa povetarcem dopirali prijatni i veseli zvuci. Stajali su pod drvetom iji su se ugodni mirisi irili oko njih. Artur je unuo i opipao informacionu opsenu zemlje i trave. Propustio ih je izmeu prstiju. Zemlja je izgledala teka i bogata, trava jaka. Nije se lako mogao izbei utisak da je u svim pogledima posredi bilo prekrasno mesto. Ali nebo je bilo potpuno prazno i Arturu se uinilo da baca odreenu hladnou na inae idilini, mada trenutno nevidljivi predeo. A opet, pomislio je, sve to zavisi od toga na ta se ovek navikne. Osetio je da ga je neko dodirnuo po ramenu i osvrnuo se. Slartibartfast mu je skretao panju na neto to se nalazilo niz breg sa druge strane. Pogledao je, ali je jedino video slaba svetla koja su plesala i njihala se, lagno se kreui u njihovom pravcu. Kada su prila blie, zauli su se i zvuci, a uskoro su se mutna svetla i

zvuci pretvorili u malu grupu ljudi koji su ili kui preko brda, u pravcu grada. Proli su sasvim blizu posmatraa pod drvetom, njiui fenjerima koji su bacali neno i aavo razigrano svetlo na drvee i travu, dokono razgovarajui i pevajui pesme o tome kako je sve silno lepo, koliko su sreni, koliko su uivali u radu na farmi i kako je prijatno ii kui i videti ene i decu, sa raspevanim refrenom koji je govorio o tome da cvee u ovo doba godine mirie naroito prijatno i da je teta to je crkao pas koji ih je toliko voleo. Artur gotovo da je mogao da zamisli Pola Makartnija kako sedi jedne veeri pored vatre sa podignutim nogama, pevui tu pesmu Lindi i pita se ta bi da kupi njome, pomiljajui, verovatno, da bi to mogao da bude Eseks. "Gospodari Krikita", proaptao je Slartibartfast zagrobnim glasom. Poto je stigla tako brzo za njegovim razmiljanjem o Eseksu, ova izjava izazvala je kod Artura na trenutak zbunjenost. Onda se logika situacije nametnula njegovom uzdrmanom umu i on je shvatio da jo ne razume ta je starac eleo da kae. "ta?" upitao je. "Gospodari Krikita", rekao je Slartibartfast ponovo i ukoliko je njegov glas ranije bio zagroban, ovog puta je zvuao poput nekog ko u Hadu ima bronhitis. Artur je gledao grupu i pokuao da pronae neki smisao u ono malo informacija kojima je raspolagao. Ljudi u grupi oigledno su bili tuinci, mada samo zbog toga to su delovali malo previsoko, mravo, koato i to su bili toliko bledi da su izgledali gotovo potpuno beli; inae, ostavljali su utisak vrlo prijatnih, mada pomalo luckastih stvorova; moda ovek ba ne bi poeleo da se dugo vozi sa njima u istom autobusu, ali stvar je bila u tome da, ukoliko su se na bilo koji nain razlikovali od dobrih i potenih ljudi, onda je to bilo zbog toga to su

moda delovali kao prevelike dobriine, a ne kao nedovoljno dobri. I zato, zbog ega je Slartibartfast izvodio sve te hrapave plune majstorije koje bi vie odgovarale reklami na radiju za jedan od onih ogavnih filmova o rukovaocima motornim testerama koji i kod kue nastavljaju da se bave svojim poslom? A i ova stvar o Krikitu bila je nezgodna. Jo nije sasvim uspeo da je povee sa onim to je znao o kriketu i... Slartibartfast prekide ta razmiljanja, kao da je naslutio ta mu prolazi umom. "Igra koju poznaje kao kriket", rekao je, a glas kao da mu je jo lutao, izgubljen u podzemnim prolazima, "predstavlja jedan od onih neobinih, iaenih efekata rasnih seanja koja uvaju ive slike u umu eonima poto je njihovo pravo znaenje izgubljeno u maglutinama vremena. Od svih rasa u Galaksiji, samo su Englezi mogli da oive seanja na najjeziviji od svih ratova koji su ikada zadesili Vaseljenu i da ga pretvore u neto to se, bojim se, uglavnom smatra nerazumno mranom i besmislenom igrom. "Meni se, dodue, prilino dopada", dodao je, "ali u oima veine ljudi krivi ste zbog groteskno loeg ukusa. Naroito onaj deo sa crvenom lopticom koja pogaa viket, to je ba ogavno." "Hm", rekao je Artur sa pogledom punim razmiljanja koji je trebalo da pokae da se njegove sinapse za mozganje hvataju ukotac sa tim to bolje mogu, "em". "A ovo su", rekao je Slartibartfast, vrativi se na svoj grobno hrapavi glas i pokazavi grupu ljudi sa Krikita koji su prolazili pored njih, "oni koji su sve to poeli, pri emu taj poetak pada veeras. Doi, slediemo ih i videe zato." Skliznuli su sa svog mesta pod drvetom i poli za veselom grupom mranim putem po breuljku. Prirodni nagon govorio im je da koraaju tiho i

oprezno tragom svojih rtava, iako su, budui da su naprosto koraali kroz informacionu opsenu, mogli umesto toga da nose trube i da budu namazani ratnikim bojama, jer bi ih njihove rtve isto toliko primeivale. Artur vide da nekoliko lanova grupe sada peva drugu pesmu. Odzvanjala je kroz blagi noni vazduh, a bila je to slatka, romantina balada koja bi Makartniju mogla da omogui posedovanje Kenta i Saseksa, kao i pozamanu ponudu za Hempajr. "Ti sigurno zna", rekao je Slartibartfast Fordu, "ta e se sada desiti?" "Ja?" upitao je Ford. "Ne." "Zar nisi uio drevnu galaktiku istoriju kada si bio mali?" "Bio sam u kiberodeljku odmah iza Zaphoda", rekao je Ford. "Bilo je to vrlo rastrojavajue iskustvo. Mada ne elim da kaem da tada nisam nauio neke neverovatne stvari." U tom trenutku Artur je primetio jedno neobino dvojstvo pesama koje je grupa pevala. Sredinji refren, koji bi neopozivo uvrstio Makartnija u Vinesteru i omoguio mu da razgleda preko Test Velija bogatstvo Nju Foresta iza njega, imao je neobine rei. Pesme su govorile o susretu sa devojkom ne 'pod mesecom', ili 'ispod zvezda', ve 'iznad trave', to se Arturu uinilo pomalo prozaino. Onda je ponovo podigao pogled na zbunjujue prazno nebo i neodreeno je osetio da u svemu tome postoji neto jako vano, samo kada bi mogao da shvati o emu je re. Davalo mu je utisak da se nalazi sam u Vaseljeni, pa je to i rekao. "Ne", uzvratio je Slartibartfast i neznatno ubrzao korake, "ljudi Krikita nikada nisu pomislili 'mi smo sami u Vaseljeni'. Vidi, njih okruuje divovski Oblak Praine, njihovo usamljeno sunce i njihov usamljeni svet, a nalaze se na najdaljem kraju istonog kraka Galaksije. Zbog Oblaka Praine na njihovom nebu nikada se nije moglo videti nita. Nou je potpuno prazno. Danju tamo stoji sunce ali u njega se ne moe direktno gledati, pa oni to i ne

ine. Jedva da su uopte svesni neba. To je kao da imaju slepu taku koja se prua 180 stepeni, od obzorja do obzorja." "Vidite, razlog zbog koga nikada nisu pomislili 'mi smo sami u Vaseljenu' jeste taj to do ove veeri nisu ni znali da postoji Vaseljena. Do ove veeri." Pokrenuo se i ostavio rei da odzvanjaju u vazduhu iza njega. "Zamislite", nastavio je, "nikada nisu ak ni pomislili 'mi smo sami' iz jednostavnog razloga to im nikada nije ni palo na pamet da moe biti drugaije." Ponovo je pourio. "Bojim se da e ovo biti pomalo neprijatno", dodao je. Dok je govorio, postali su svesni veoma tankog, vritavog urlika visoko na neuglednom nebu iznad njihovih glava. Uznemireno su podigli poglede, ali trenutak ili dva nije se moglo videti nita. A onda je Artur primetio da su i ljudi iz grupe pred njima uli zvuk, kao i da niko od njih takoe pojma nema ta bi to moglo biti. Gledali su zaprepaeno oko sebe, levo, desno, napred, nazad, ak i prema zemlji. Uopte im nije palo na pamet da pogledaju nagore. Dubina oka kojom su zraili nekoliko trenutaka kasnije, kada je plamtea olupina svemirskog broda urlajui i pratei izletela iz neba i tresnula na oko pola milje od mesta na kome su se nalazili, bila je neto to treba videti da bi se poverovalo.

Neki govore priguenim glasom o 'Zlatnom srcu', a drugi o meuzvezdanom brodu 'Bistromat'. Mnogi govore o legendarnom i divovskom meuzvezdanom brodu 'Titanik', velianstvenoj i luksuznoj letelici za krstarenja lansiranoj iz ogromnog asteroidnog kompleksa Artrifaktovola pre stotinak godina, i to sa dobrim razlogom.

Bio je senzacionalno prekrasan, zaprepaujue ogroman i lepe opremljen od ijednog drugog broda u preostalom delu istorije (videti sedamnaestu glavu - odeljak o kampanji za realno vreme), ali imao je tu nesreu da bude sagraen u najranijim danima fizike neverovatnoe, davno pre nego to je ova teka i mnogo proklinjana oblast znanja u potpunosti, ili makar delimino shvaena. Projektanti i inenjeri zakljuili su, u svojoj bezazlenosti, da treba da ugrade u nju prototipski ureaj za stvaranje polja neverovatnoe, kako bi time obezbedili beskonanu neverovatnou da e se ikada neto loe dogoditi sa bilo kojim delom broda. Nisu shvatili da zbog kvazireciprone i krune prirode rauna neverovatnoe, sve to je beskonano neverovatno lako moe da se dogodi smesta. Meuzvezdani brod 'Titanik' predstavljao je udovino privlaan prizor dok je poivao na obali poput srebrnastog arkturijanskog megakita meu svojim ukraenim konstrukcijskim skelama osvetljenim laserskom svetlou: brilijantni oblak iglica svetlosti na pozadini duboke meuzvezdane tmine; ali kada je lansiran, nije uspeo ak ni da dovri svoju prvu SOS radio-poruku pre nego to je podlegao iznenadnom, bezrazlonom i potpunom raspadu svih sistema. Ali isti dogaaj koji je video katastrofalnu greku jedne nauke u povojima takoe je bio svedok apoteoze druge. Nepobitno je dokazano da je tri-D prenos lansiranja posmatralo vie ljudi nego to je, zapravo, postojalo u tom trenutku, a to se i dan-danas smatra najveim dostignuem u nauci o istraivanju javnog mnjenja. Drugi spektakularni medijski dogaaj tog vremena bila je supernova u koju se pretvorila zvezda Islodin nekoliko asova kasnije. Islodin je zvezda oko koje ivi veina glavnih prodavaca polisa osiguranja u Galaksiji, to jest, oko

koje je ivela. Ali dok svi o tim brodovima, odnosno o ostalim najveim brodovima koji padaju na pamet, kao to su borne krstarice galaktike flote GZB 'Smeli', GZB 'Neustraivi' i GZB 'Samoubilako ludilo', govore zadivljeno, ponosno, oduevljeno, ganuto, oarano, alosno, ljubomorno, ozlojeeno - zapravo, sa svim poznatijim oseanjima - onaj koji izaziva najvee zaprepaenje jeste 'Krikit Jedan', prvi brod koji su ikada sagradili itelji Krikita. To nije zato to je to bio divan brod, jer on to nije bio. Bilo je to sumanuto pare poluolupine. Izgledalo je kao da je skuckano u neijem dvoritu, a tako je, u stvari, i bilo. Najneverovatnija stvar u vezi sa tim brodom nije bila to da je dobro napravljen (jer nije), ve da je uopte napravljen. Razdoblje koje je proteklo od trenutka kada su itelji Krikita otkrili da postoji neto takvo kao to je svemir i lansiranja tog broda, njihove prve svemirske letelice, iznosilo je skoro tano godinu dana. Ford Prefekt bio je izuzetno zahvalan nebesima, kada se obreo u brodu, to je re o samo jo jednoj informacionoj opseni i to je, prema tome, potpuno bezbedan. U stvarnom ivotu na takav brod ne bi spustio nogu ni za sve pirinano vino Kine. 'Izuzetno nesigurno' bila je prva fraza koja mu je pala na um, a druga je glasila 'Mogu li napolje?' "I ovo treba da leti?" upitao je Artur, prestravljeno bacajui poglede na cevi koje su bile privezane jedna za drugu i kablove koji su ukraavali skuenu unutranjost broda. Slartibartfast ga je uverio da e leteti, da su savreno bezbedni i da e sve biti izuzetno pouno i nimalo neprijatno. Ford i Artur odluili su da se prepuste sudbini i da se ipak oseaju neprijatno. "Zbog ega", upitao je Ford, "ne poludeti?" Pred njima i, razume se, potpuno nesvesna njihovog prisustva, iz veoma

dobrog razloga to, zapravo, uopte nisu bili tu, sedela su trojica pilota. Oni su bili i projektanti broda, a i nalazili su se one noi na brdskoj stazi i pevali vedro ganutljive pesme. Pad tuinskog broda malo im je promenio razmiljanje. Proveli su nedelju dana skidajui i najsitnije tajne sa olupine spaljenog svemirskog broda i pritom sve vreme pevali umilne napeve i litanije o rastavljanju kosmike letelice. Sagradili su svoj svemirski brod i on je bio ovo. Bio je to njihov brod i sada su pevali pesmicu o tome, izraavajui izmeana oseanja postignua i vlasnitva. Refren je bio malo otriji i govorio je o njihovoj alosti zbog toga to ih je rad drao asovima u garai, van drutva njihovih ena i dece, kojima su strano nedostajali, ali su ih razveseljavali stalnim priama o tome kako kuii lepo rastu. Pau, uzleteli su. Grmeli su nebom poput broda koji tano zna ta radi. "Niko", rekao je Ford malo kasnije, kada su se oporavili od oka usled ubrzanja i dok su se uspinjali kroz atmosferu planete, "niko", ponovio je, "ne moe da projektuje i sagradi ovakav brod za godinu dana, koliko god da je podstaknut. Dokaite mi da moe i ja opet neu verovati." Zamiljeno je zavrteo glavom i zagledao se kroz siuni prozor u nitavilo izvan broda. Put je neko vreme proticao bez ikakvih dogaaja i Slartibartfast bre premota taj deo. Tako su vrlo brzo stigli do unutranje granice upljeg, loptastog Oblaka Praine koji je okruivao njihovo sunce i planetu to im je bila dom, nalazei se, kako se i moglo oekivati, na narednoj orbiti oko zvezde. Pre je izgledalo kao da je postepeno dolo do promene u samoj grai i izgledu svemira. Tama kao da je jurila i talasala se pored njih. Bila je to veoma studena tama, vrlo prazna i teka tama, bila je to tama nonog neba Krikita. Njena studen, praznina i teina lagano su obuhvatile Arturovo srce i on

postade izuzetno svestan oseanja krikitskih pilota koja su lebdela u vazduhu poput jakog statikog naelektrisanja. Bili su sada na samoj granici istorijske svesti svoje rase. Bila je ovo granica o kojoj niko od njih nikada nije ni razmiljao, niti je ak znao da se o tome moe razmiljati. Tama oblaka udarila je po brodu. Unutra je vladala istorijska tiina. Njihovo istorijsko poslanstvo bilo je da otkriju ima li iega, bilo kakvog mesta sa koga je oteeni brod mogao stii, drugi svet moda, koliko god ta misao bila strana i nerazumljiva zatvorenim umovima onih koji su iveli pod nebom Krikita. Istorija se prikupljala da zada novi udarac. Tama ih je i dalje saletala, prazna tama koja je sve gutala. Izgledala je sve blia i blia, gua i gua, tea i tea. A onda je iznenada nestala. Izleteli su iz oblaka. Ugledali su zapanjujue dragulje noi u njihovoj raskonoj beskonanosti i umovi su im zacvileli od straha. Neko vreme nastavili su da lete, nepokretni na zvezdanom zaleu Galaksije. Potom su se okrenuli. "Sve e to morati da nestane", rekli su ljudi Krikita dok su urili kui.

Putem su pevali brojne melodine i misaone pesme o temama mira, pravde, moralnosti, kulture, sporta, porodinog ivota i istrebljenja svih ostalih oblika ivota.

13. "I tako, vidite", rekao je Slartibartfast, dok je lagano meao vetaku kafu, a time istovremeno i uskovitlane spojeve realnih i imaginarnih brojeva, interaktivnih percepcija uma i Vaseljene, ime je ujedno generisao restrukturisane matrice implicitno date subjektivnosti, to je omoguavalao

njegovom brodu da preoblii samu temeljnu koncepciju vremena i prostora, "kako je to." "Da", rekao je Artur. "Da", rekao je Ford. "ta da radim", upitao je Artur, "sa ovim komadom piletine?" Slartibartfast ga je ozbiljno osmotrio. "Igraj se njime", rekao je, "igraj se njime." Pokazao mu je kako da to ini pomou sopstvenog pareta. Artur ga je posluao i osetio blago prisustvo matematikih funkcija koje su podrhtavale u pileem bataku dok ga je etvorodimenziono pokretao kroz ono za ta ga je Slartibartfast uveravao da predstavlja petodimenzioni prostor. "Preko noi", rekao je Slartibartfast, "itava populacija Krikita prestala je da bude drutvo prijatnih, zabavnih, pametnih..." "...mada luckastih..." ubacio je Artur. "...obinih ljudi", nastavio je Slartibartfast, "i pretvorila se u prijatne, zabavne, inteligentne..." "...luckaste..." "...manijakalne ksenofobe. Zamisao o Vaseljeni nije se uklapala u njihovu sliku sveta, da se tako izrazim. Naprosto, nisu znali ta bi sa njom. I tako su na prijatan nain, zabavan, inteligentan - dobro, i luckast, ako ti se to svia odluili da je unite. ta je sada bilo?" "Ne svia mi se ovo vino", rekao je Artur, njuei ga. "Pa, vrati ga. Sve je to i tako deo opte matematike." Artur ga je posluao. Nije mu se dopala topografija kelnerovog osmeha, ali on i tako nikada nije voleo grafove. "Kuda emo sada?" upitao je Ford. "Natrag u salu informacionih opsena", rekao je Slartibartfast, podigao se i obrisao usta matematikom predstavom papirnatog salveta, 'za drugu polovinu'.

14. "Narod Krikita" reklo je Njegovo Visokosudsko Presvetlo Zakonodavno Blagorodstvo, U. N. V. O. (Ueni, Nepristrasni i Vrlo Oputeni), predsedavajui vrhovnog suda za proces krikitskim ratnim zloinima, "to vam je jedno mnogo fino drutvo, znate, koje sluajno ezne za tim da ukoka sve oko sebe. avolju mu mater, i sam ponekad izjutra osetim istu elju." Podigao je noge na sto ispred sebe i zastao samo na trenutak da skine pare konca sa svojih sveanih klompi za plau, "U redu", nastavio je, "vi verovatno ne udite za tim da delite Galaksiju sa takvim tipovima." Bila je to istina. Napad Krikita na Galaksiju bio je zaprepaujui. Hiljade i hiljade divovskih krikitskih ratnih brodova iznenada su bljunule iz hipersvemira i istovremeno napale hiljade i hiljade najvanijih svetova, najpre osvojivi kljune materijalne zalihe za gradnju sledeeg talasa, a potom hladno zbrisavi sve te svetove. Galaksija, koja je u to vreme uivala razdoblje neuobiajenog mira i blagostanja, zateturala se kao ovek koga su usred livade iz zasede tresnuli mougom po glavi. "Hou da kaem", reklo je njegovo Zakonodavno blagorodstvo i pogledalo po ultramodernoj (bilo je to pre deset milijardi godina, kada je ultramoderno znailo mnogo nerajueg elika i glatkog betona), divovskoj sudnici, "da su ti momci jednostavno opsednuti." Bila je to istina i predstavljala je jedino objanjenje koje je ikada iko uspeo da prui za nezamislivu brzinu kojom su itelji Krikita sledili svoju novu i krajnju svrhu - unitenje svega to nije bilo Krikit. To je takoe jedino objanjenje za njihovo zbunjujue ovladavanje hipertehnologijom koja je bila potrebna za gradnju hiljada svemirskih brodova i miliona ubilakih belih robota.

Ovi su stvarno uneli uas u srca svih onih sa kojima su se sreli - ali, u veini sluajeva, taj uas bio je izuzetno kratkotrajan, jer je takav bio i ivot osobe koja ga je iskusila. Bile su to divlje, letee, borbene maine sa samo jednom milju u glavi. Posedovale su zastraujue borbene batine koje su, upotrebljene na jedan nain, ruile itave zgrade, a na drugi, ispaljivale omnidestrukto-zgruzgo zrake, dok su na trei izbacivale jezivi arsenal granata, u rasponu od omanjih zapaljivih bombi do maksi-slorta - hipernuklearnog oruja koje je moglo da raznese neko ovee sunce. Jednostavnim udaranjem granata borbenim batinama istovremeno su ih pripaljivali i lansirali neverovatnom tanou preko rastojanja u opsegu od nekoliko jardi, pa sve do vie stotina hiljada milja. "U redu", kazalo je ponovo Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo, "mi smo na kraju pobedili." Zastao je i nekoliko trenutaka vakao malenu gumu. "Pobedili smo, ali to ba i nije Bog zna ta. Hou da kaem, bilo je to itava jedna osrednja Galaksija protiv maleckog sveta, a koliko nam je trebalo? ato?" "Gospon?" upitao je ozbiljni oveuljak odeven u crno i podigao se. "Koliko, deko?" "Pa, gospon, malko je teko biti precizan u tim stvarima. Vreme i razdaljina..." "Polako, momak, opusti se." "Ne dopada mi se ba mnogo, gospon, da se opustim u takvom..." "Sredi se i navali." Sudski ata trepnuo je prema njemu. Bilo je oigledno da, kao i mnogi drugi pravnici Galaksije, smatra Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo (ili Zipo Bibroka 5 x 10 na 8 kako je, neobjanjivo, glasilo njegovo pravo ime) prilino tekim ovekom. Ovaj je, zapravo, zaista bio nasrtljivac i nevaspitan ovek. Izgleda da je mislio da mu to to poseduje najbolji pravni um koji je

ikada postojao daje pravo da se ponaa kako hoe; na alost, ini se da je bio u pravu. "Pa, ovaj, gospon, vrlo priblino, dve hiljade godina", promrmljao je ata nesreno. "A koliko tipova je odmralo?" "Dva griliona, gospon." ata sede. Hidrospektiki snimak njegovog tela u tom trenutku otkrio bi da se lagano pui. Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo jo jednom je pogledalo po sudnici, gde su bile okupljene stotine najviih slubenika itave galaktike uprave, svi u svojim sveanim uniformama ili telima, zavisno od obiaja i metabolizma. Iza zida od kristala neprobojnog za zgrom-i-puc nalazila se skupina predstavnika Krikita koja je sa hladnim, uglaenim gaenjem posmatrala sve te tuince to su se tu okupili da im donesu presudu. Bio je ovo najvaniji trenutak u istoriji pravnih nauka i Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo znalo je to. Izvadio je vakau gumu i prilepio je ispod stolice. "To ti je gadna gomila", rekao je tiho. Mrka tiina u sudnici izgleda da se slagala sa takvim pogledom. "I tako, kao to sam ve rekao, oni su mnogo fino drutvo, ali niko ne udi da deli Galaksiju sa njima, bar ne ukoliko i dalje nameravaju da se dre toga kao pijan plota, ako ne naue da malo 'olade. Hou da kaem, pa to bi bilo neprekidno nerviranje sa njima, zar ne? Bum, bum, bum, kada li e sledei put da navale na nas. Dakle, miroljubiva koegzistencija ne dolazi u obzir, je l' tako? Ej, 'ajde da mi neko donese au vode, moliu lepo." Ponovo se zavalio i zamiljeno nalio vodu. "U redu", rekao je, "poujte ovo, sluajte. Izgleda da su ti momci, znate, skroz okrenuti svojoj slici Vaseljene. A prema toj slici, koju im je Vaseljena nametnula, oni su ispravno postupili. Znam da zvui blesavo, ali verujem da

se slaete. Oni veruju u..." Pogledao je papir koji je naao u zadnjem depu svojih sudskih farmerki. "Oni veruju u 'mir, pravdu, moralnost, kulturu, sport, porodini ivot i istrebljenje svih ostalih oblika ivota'." Slegao je ramenima. "uo sam i za gore", dodao je. Zamiljeno se poeao izmeu nogu. "Uuuuf", rekao je. Nalio je jo vode, a onda je podigao au i namrtio se na nju. Prodrmao ju je. "Ej, ima li to neega u ovoj vodi?" upitao je. "Ovaj, nema niega", odvratio je sudski razvodnik koji mu ju je doneo, prilino nervoznim glasom. "Nosi je onda odavde", zarealo je Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo, "i sipaj neto u nju. Imam ideju." Odloio je au i nagao se napred. "Poujte ovo, sluajte", rekao je on. Reenje je bilo blistavo, a ogledalo se u sledeem: Planeta Krikit bie veito zatvorena u omota od Spo-vremena, unutar koga e ivot nastaviti da se odigrava gotovo beskonano sporo. Sva svetlost skretae oko omotaa, tako da e on ostati nevidljiv i neprobojan. Bekstvo iz omotaa bie nemogue osim ukoliko bi se ovaj otkljuao spolja. Kada ostatak Vaseljene bude doao do svog konanog kraja i kada itavo postanje bude suoeno sa svojim samrtnim okonanjem (sve se to, razume se, deavalo pre nego to je postalo poznato da e kraj Vaseljene prerasti u spektakularni ugostiteljski dogaaj), kada ivot i materija budu prestali da postoje, tada e planeta Krikit i njeno sunce izroniti iz svog omotaa od Spovremena i nastaviti svoje usamljeno postojanje, kao to su i eleli, u sumraku sveopte praznine.

Brava e se nalaziti na asteroidu koji e lagano kruiti na orbiti oko omotaa. Klju e biti simbol Galaksije - Dveri Vikita. Do trenutka kada je pljesak u sudnici zamro, Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo ve se nalazilo pod senz-o-tuem sa vrlo zgodnom lanicom porote kojoj je doturio poruku pola sata ranije.

15. Dva meseca kasnije, Zipo Bibrok 5 x 10 na 8 skratio je svoje galaktike dravne farmerke i stao da troi deo ogromnih honorara koje je dobijao za svoja suenja tako to je leao na plai prekrivenoj draguljima, dok mu je ona ista vrlo zgodna lanica porote u lea utrljavala kvalaktinsku esenciju. Bila je to sulfinijska devojka sa Oblanih Svetova Jage. Imala je kou poput svile boje limuna i vrlo su je zanimali zakonodavni organi. "Jesi li uo vesti?" upitala je. "Viiiiilaaaaah!" rekao je Zipo Bibrok 5 x 10 na 8 i trebalo je da budete prisutni da biste tano znali zbog ega je to kazao. Od svega toga nita nije snimljeno na traku informacionih opsena, tako da se sve zasniva na prepriavanju. "Ne", dodao je, kada je stvar koja ga je naterala da kae "Viiiiilaaaaah!" prestala da se deava. Malo je okrenuo telo da bi uhvatio prve zrake treeg i najveeg od tri sunca praiskonskog Voda koje je puzalo preko smeno prekrasnog obzorja, a nebo je blistalo jednom od najjaih moi za izazivanje preplanulosti koe koje su ikada upoznate. Mirisni povetarac dolutao je sa mirnog mora, igrao se po plai i ponovo odlutao na more, kao da se pita kuda bi dalje. aav poriv naveo ga je da se vrati na plau, pa je ponovo odlutao na more. "Nadam se da vest nije dobra", promrmljao je Zipo Bibrok 5 x 10 na 8, "jer

ne verujem da bih to podneo." "Tvoja krikitska presuda izvrena je danas", kazala je devojka raskalano. Nije bilo nikakve potrebe da se takva obina stvar izgovara raskalano, ali je ona to ipak uinila zato to je dan bio kao stvoren za to. "ula sam na radiju", rekla je, "kada sam otila na brod po ulje." "Aha", promrmljao je Zipo i zabacio glavu na pesak od dragog kamenja. "Neto se dogodilo", rekla je. "Mmmm?" "im je omota od Spo-vremena zakljuan", rekla je i na trenutak prestala da utrljava esenciju sa Kvalaktina, "za jedan krikitski brod koji je nestao i za koga se verovalo da je uniten pokazalo se da je ipak samo nestao. Ponovo se pojavio i pokuao da oduzme Klju." Zipo otro ustade. "Hej, ta?" upitao je. "Sve je u redu", kazala je glasom koji bi primirio i Veliki Prasak. "Izgleda da je dolo do kraeg okraja. Klju i ratni brod su dezintegrisani i rasuti po kontinuumu prostorvremena. Verovatno su zauvek izgubljeni." Nasmeila se i istisnula jo malo esencije sa Kvalaktina na vrhove prstiju. Opustio se i ponovo legao. "Uradi ono to si uradila pre par trenutaka", promrmljao je. "Ovo?" rekla je. "Ne, ne", rekao je. "Ono drugo." Ponovo je pokuala. "Ovo?" pitala je. "Viiiiilaaaaah!" Ponovo je trebalo da budete tamo. Mirisni povetarac opet je dolutao sa mora. Plaom je lutao jedan arobnjak, ali nikome nije bio potreban.

16. "Nita nije zauvek izgubljeno", rekao je Slartibartfast, a lice mu se crvenkasto treperilo u svetlosti svee koju je robotski kelner pokuavao da odnese, "izuzev katedrale alezme." "ega?" upitao je zbunjeno Artur. "Katedrale alezme", ponovio je Slartibartfast. "Bilo je to u vreme mojih istraivanja u okviru kampanje za realno vreme kada sam..." "Za ta?" upitao je Artur. Starac je zastao i pokuao da se usredsredi na ono za ta se nadao da predstavlja poslednji napad na njegovu priu. Robotski kelner kretao se kroz prostorvremenske matrice na nain koji je spektakularno kombinovao sigurno sa neizmerno paljivim, to mu je konano pruilo priliku da posegne za sveom i dograbi je. Poto su dobili raun, stali su vrlo ubedljivo da se raspravljaju oko toga ko je naruio kanelone i koliko je boca vina popijeno, a za to vreme je, iako je Artur bio tek nejasno svestan toga, brod dovezen iz subjektivnog prostora na parkirnu orbitu oko jedne tuinske planete. Kelner je sada jedva ekao da dovri svoj deo arade i da isprazni bistro. "Sve e biti jasno", rekao je Slartibartfast. "Kada?" "Za nekoliko trenutaka. Sluaj. Struje vremena sada su veoma zagaene. Po njima plivaju gomile otpadaka, naplavina i raznih ostataka i sve ih se vie vraa u fiziki svet. Kovitlaci u prostorvremenskom kontinuumu, razume." "uo sam za njih", rekao je Artur. "Sluaj, kuda idemo?" upitao je Ford i nestrpljivo odmakao svoju stolicu od stola, "jer jedva ekam da stignemo." "Idemo", kazao je Slartibartfast laganim, odmerenim glasom, "da pokuamo da osujetimo ratnike robote Krikita koji nastoje da zadobiju itav

Klju koji im je potreban da otkljuaju planetu Krikit iz njenog omotaa od Spo-vremena i da oslobode ostatak armade i svoje lude gospodare." "Stvar je, naprosto, o tome", kazao je Ford, "da si pomenuo nekakvu urku." "Jesam", rekao je Slartibartfast i pognuo glavu. Shvatio je da je posredi bila greka, jer ta zamisao je, izgleda, izazivala udnovato i nezdravo oduevljenje u umu Forda Prefekta. to je vie Slartibartfast otkrivao tamnu i traginu priu o Krikitu i njegovom narodu, utoliko je Ford vie eleo da pije i da plee sa devojkama. Starac pomisli da nije trebalo da pominje zabavu sve dok ne bude neophodno. Ali bilo je kako je bilo, injenica je iznesena na videlo, a Ford se uhvatio na nju kao to se arkturijanske megapijavice prilepe za svoju rtvu pre nego to joj odgrizu glavu i pobegnu njenim svemirskim brodom. "Kada", upitao je Ford enjivio, "stiemo tamo?" "Kada vam budem ispriao do kraja zbog ega moramo da idemo tamo." "Ja znam zbog ega ja idem", kazao je Ford i zavalio se sa rukama ispod uzglavlja. Na licu mu se pojavio jedan od onih osmeha od kojih se ljudi lecnu. Slartibartfast se nadao lagodnoj penziji. Nadao se da e nauiti da svira oktaventralni ludofon, prijatan, ali zaludan posao, znao je, zbog toga to je imao pogrean broj usta. Takoe je planirao da napie ekscentrinu i neodgovornu monografiju punu netanih podataka na temu polutarnih fjordova, ne bi li iskrivio podatke o jednoj ili dve stvari koje je smatrao bitnim. Umesto toga, nekako su ga nagovorili da se poduhvati honorarnih poslova sa nepunim radnim vremenom u kampanji za realno vreme, pa je poeo da shvata sve to ozbiljno prvi put u ivotu. Posledica svega toga bila je da je sada provodio poslednje godine ivota u borbi sa zlom i u pokuajima da spase Galaksiju.

Pomislio je kako je to iscrpljujui posao i teko uzdahnuo. "Sluaj", rekao je, "u Kamrevu..." "ta?" "Kampanja za realno vreme, o kojoj u ti priati kasnije. Primetio sam da pet komada naplavina koji su se srazmerno nedavno pojavile odgovara, kako izgleda, komadima nestalog Kljua. U stvari, samo sam uspeo da uem u trag dvaju delova - Drvenog stuba, koji se pojavio na tvojoj planeti, i Srebrne spone. Izgleda da se ona nalazi na nekoj vrsti zabave. Moramo poi da je ponovo zadobijemo pre nego to je nau roboti Krikita, ili se moe svata dogoditi." "Ne", rekao je Ford vrstim glasom, "moramo otii na tu zabavu da bismo se napili i igrali sa devojkama." "Ali zar nisi shvatio sve to sam vam..." "Da", uzvratio je Ford sa iznenadnom i neoekivanom estinom, "razumeo sam ja to savreno dobro. Zbog toga elim da se napijem to vie i da pleem sa to je vie devojaka mogue, sve dok uopte jo postoje. Ukoliko je sve to to si nam pokazao istina..." "Istina? Razume se da je istina." "...onda nemamo nita vie izgleda od pua usred supernove." "Od ega?" upitao je Artur ponovo otrim glasom. Sve do te take paljivo je sledio razgovor i nije eleo da sada izgubi nit. "Izgledi pua usred supernove", ponovio je Ford ne gubei zalet, "ta..." "Kakve veze ima pu sa supernovom?" upitao je Artur. "Nema nikakvih", rekao je Ford ravnim glasom, "izgleda da preivi u njoj." Zastao je da vidi da li je stvar sada razjanjena. Novi zbunjeni pogledi koji su se peli na Arturovo lice jasno su mu stavili do znanja da nije. "Supernova", rekao je Ford to je bre i jasnije mogao, "jeste zvezda koja

eksplodira gotovo brzinom svetlosti i gori sjajem milijardi sunaca, a potom se pretvara u superteku neutronsku zvezdu, razume? To je zvezda koja spaljuje druge zvezde. Nita ne moe da preivi usred supernove." "Shvatam", rekao je Artur. "Ta..." "I zato onda ba pu?" "A zato da ne? Nije bitno." Artur je prihvatio ovo i Ford je nastavio, sakupivi neto od prethodnog zaleta to je bolje umeo. "Tako da je stvar u tome", rekao je, "da ljudi poput tebe i mene, Slartibartfaste, i Artura - naroito i posebno Artura - predstavljaju samo neznalice, nespretnjakovie, priipetlje, ako ti se tako svia." Slatribartfast se namrtio, delom usled zbunjenosti, a delom uvreeno. Zaustio je da progovori. "..." bilo je sve to je stigao da kae. "Mi nismo niim opsednuti, shvata", bio je uporan Ford. "..." "A to je odluujui inilac. Ne moemo pobediti u sukobu protiv opsednutosti. Oni mare, mi ne. Oni e pobediti." "Marim ja o puno stvari", rekao je Slartibartfast, iji se glas tresao delom od ljutnje, ali delom i od nesigurnosti. "Kao, na primer?" "Pa", rekao je starac, "ivot, Vaseljena. Sve ostalo, zapravo. Fjordovi." "Bi li umro za njih?" "Za fjordove?" trepnuo je Slartibartfast iznenaeno. "Ne." "Eto, vidi." "Ne shvatam ta eli da kae, da budem iskren." "A ja i dalje ne vidim vezu", rekao je Artur, "s puevima."

Ford je oseao kako ovaj razgovor poinje da mu izmie iz ruke i odbio je da dopusti da ga sada ita odvue na sporedan kolosek. "Stvar je u tome", prosiktao je, "da mi nismo opsednuti ljudi, te stoga nemamo nikakvih izgleda protiv..." "Osim tvoje iznenadne opsednutosti puevima", navaljivao je Artur, "koju jo ne shvatam." "Hoe li, molim, te, da se mane ve jednom tih pueva?" "Ja hou, ako ti hoe", odvratio je Artur. "Ti si prvi pomenuo tu temu." "Bila je to greka", rekao je Ford. "Zaboravi ih. Stvar je u ovome." Nagao se napred i prislonio elo o vrhove prstiju. "O emu sam ono govorio?" upitao je umorno. "Hajdemo na zabavu", rekao je Slartibartfast, "koji god bio razlog za to." Ustao je i zavrteo glavom. "Mislim da sam i ja hteo to da kaem", rekao je Ford. Iz nekog neobjanjivog raloga, teleport se nalazio u kupatilu.

17. Putovanje kroz vreme sve vie se smatra opasnou. Istorija postaje zagaena. 'Enciklopedija Galaktika' ima da izjavi mnogo toga o teoriji i praksi putovanja kroz vreme, od ega je najvei deo potpuno nerazumljiv svima onima koji nisu proveli bar etiri celokupna ivota na studijama vie hipermatematike, a poto je to bilo nemogue izvesti pre nego to je izmiljeno putovanje kroz vreme, u odreenoj meri je nejasno kako se prvobitno dolo na tu zamisao. Jedna racionalizacija ovog problema kae da je putovanje kroz vreme, po samoj svojoj prirodi, izmiljeno istovremeno u svim razdobljima istorije, ali to je oigledno budalatina. Nevolja je, meutim, u tome to je sasvim oigledno da je najvei deo

istorije u ovom trenutku takoe budalatina. Evo jednog primera. Moda nekim ljudima on ne izgleda vano, ali drugi ga smatraju kljunim. Svakako je bitno to to je taj pojedinani dogaaj bio razlog otpoinjanja kampanje za realno vreme, pre svih ostalih (ili posle - ve u zavisnosti od toga u kome se smeru posmatra istorija, a i to je tema o kojoj se sve vie raspravlja.) Postoji, ili je postojao, jedan pesnik. Ime mu je bilo Lalafa i napisao je pesme koje su sada irom Galaksije poznate kao najbolje to su ikada napisane - 'Pesme Dugake Zemlje'. One su (bile su) neizrecivo divne. To znai, niste mogli dugo da govorite o njima a da vas oseanja ne preplave u tolikoj meri, skupa sa oseanjem celokupnosti i jedinstvenosti, da vam ubrzo ne zatreba kratka etnja oko bloka, pri emu ete se u povratku verovatno zaustaviti kod bara koji vam je uz put i sruiti niz grlo, na brzaka, aicu perspektive sa sodom. Bile su toliko dobre. Lalafa je iveo u umama Dugake Zemlje Efske. Tamo je iveo i tamo je pisao svoje pesme. Pisao ih je na stranicama nainjenim od osuenog lia habre, bez pomoi koju mu je mogla pruiti kolovanost ili korekturni lak. Pisao je o svetlosti uma i o onome to je mislio o njoj. Pisao je o umskoj tami i o onome to je mislio o njoj. Pisao je o devojci koja ga je napustila i o svemu onome to je mislio o njoj. Mnogo godina posle njegove smrti njegove pesme su pronaene i izazvale su pravo zaprepaenje. Novosti o njima irile su se poput jutarnje svetlosti sunca. Stoleima su inile svetlijim i sonijim ivote mnogih ljudi iji bi dani inae bili mraniji i suniji. A onda, ubrzo posle izuma putovanja kroz vreme, neki od najveih proizvoaa korekturnog laka upitali su se da li bi njegove pesme bile jo bolje da je imao pristupa visokokvalitetnom korekturnom laku i da li bi ga

moda to navelo da kae po koju re o tom dejstvu. Putovali su talasima vremena: pronali su ga. Objasnili su mu situaciju - uz izvesne potekoe - i uspeli da ga ubede. Toliko su ga, zapravo, ubedili da je, zahvaljujui njima, postao izuzetno bogat, te ga devojka, o kojoj bi inae tako podrobno pisao, nije ni pomislila da napusti, ve su se, zapravo, odselili iz ume u prilino lep apartman u gradu, a on je esto odlazio u budunost radi televizijskih emisija, u kojima je zraio inteligencijom. Razume se, nikada mu ni na pamet nije palo da pie pesme, to je predstavljalo problem, ali lako reiv. Proizvoai korekturnog laka poslali su ga negde na nedelju dana sa poslednjim izdanjem njegove knjige i gomilom osuenog lia habre na koju je trebalo da je prepie, pri emu je pravio udnovate namerne greke i uz put ih ispravljao. Sada mnogi ljudi govore da su njegove pesme iznenada postale bezvredne. Drugi tvrde da su potpuno iste kao to su uvek i bile, te, prema tome, ta se promenilo? Prvi ljudi kau da stvar nije u tome. Oni nisu sasvim sigurni u emu je stvar, ali su ubeeni da nije u tome. Zato su zapoeli kampanju za realno vreme, ne bi li spreili takve stvari. Bili su iznenada podrani injenicom da se, nedelju dana poto su otpoeli sa kampanjom, proula vest da ne samo da je velika Katedrala alezme sruena da bi se sagradila nova jonska rafinerija, ve da je gradnja rafinerije potrajala toliko dugo i toliko se pruila u prolost da bi proizvodnja jona otpoela na vreme, da Katedrala alezme uopte i nije sagraena. Razglednice sa slikom katedrale iznenada su postele neprocenjivo vredne. I tako je veliki deo istorije zauvek izgubljen. Uesnici kampanje za realno vreme tvrde da podjednako lako kao to putovanja briu granice izmeu jedne zemlje i druge i izmeu jednog sveta i drugog, tako i putovanja kroz vreme briu razlike izmeu jedne ere i druge. "Prolost", kau oni, "sada zaista podsea na stranu zemlju. Stvari se tamo rade na potpuno isti nain kao i

ovde."

18. Artur se materijalizovao uz sve ono uobiajeno teturanje i lupkanje po vratu, srcu i raznoraznim udovima, kome se uvek posveivao posle tih odvratnih i bolnih otelotvorenja na koja je reio da se nikada ne privikne. Obazro se za ostalima. Nisu bili tu. Ponovo se obazro za ostalima. I dalje nisu bili tu. Zatvorio je oi. Pa ih je opet otvorio. Obazro se za ostalima. Tvrdoglavo su ustrajavali u svom neprisustvu. Jo jednom je zatvorio oi i upravo se pripremio da ponovi ovaj besmisleni postupak - kada mu je tek tog asa, dok su mu oi bile zatvorene, mozak registrovao ono to su one videle dok su prethodno bile otvorene, zbog ega mu se lice zbunjeno namrtilo. I tako je otvorio oi da proveri tu injenicu, a mrtenje je ostalo. To jest, pojaalo se i postalo prilino duboko. Ukoliko je ovo bila zabava, izgleda da je bila vrlo loa - zapravo, toliko loa da su svi otili. Napustio je taj pravac razmiljanja kao zaludan. Oigledno, nije posredi bila zabava. Obreo se u nekakvoj peini, lavirintu, tunelu ili neem slinom - nije bilo dovoljno svetla da bi se ma ta moglo razabrati, a svakako ne dovoljno svetla da bi se drala zabava. Sve je prekrivala tama, gusta, neprozirna tama. Osim toga, nije bilo zvukova - zapravo, nikakvog uma, osim odjeka njegovog sopstvenog disanja, koji je zvuao zabrinuto. A to ga je vie sluao, zvuao je sve zabrinutije.

Lagano se nakaljao, kao da je to uvod u neto. Potom je bio prisiljen da slua tanuni, sablasni odjek svog nakaljavanja koji je lutao po sloenim hodnicima i nevidljivim odajama, kao da se nalazi u nekakvom dinovskom lavirintu, i konano mu se vratio preko drugih hodnika koje dotad jo nije uspeo ni da vidi, kao da kae... 'Da?' To se deavalo sa svakim umom koji bi proizveo i poinjalo je da ga nervira. Pokuao je da pevui nekakvu veselu pesmicu, ali do trenutka kada mu se ona vratila, pretvorila se u alopojku koja je uplje odzvanjala i on prestade. Um mu je iznenada bio pun slika iz prie koju mu je Slartibartfast ispriao. Napola je oekivao da e videti ubilake bele robote kako bez glasa izlaze iz senki i ubijaju ga. Zadrao je dah. Nisu se pojavili. Ponovo je poeo da die. Nije znao ta je, zapravo, oekivao. Ali neko ili neto, izgleda, oekivao je njega, jer se u tom trenutku u mranoj daljini upalio sablasni, zeleni, neonski natpis. Govorio je bez glasa: SKRENUT SI SA SVOGA PUTA Natpis se ponovo ugasio, na nain koji se Arturu nije nimalo sviao. Ugasio se uz neku vrstu zlobnog kooperenja. Artur pokua da ubedi sebe da je re samo o smenoj varki njegove mate. Neonski natpis ili je ukljuen ili iskljuen, to zavisi od toga da li kroz njega protie elektrina struja ili ne. Nije bilo naina, rekao je on sebi, da se ikako prevede iz jednog stanja u drugo sa zlobnim kooperenjem. Svejedno se bolje umotao u kuni ogrta i zadrhtao. Neonski natpis u dubini sada se iznenada upali, zbunjujui, sa samo tri take i zarezom. Ovako: ... Samo u zelenom neonu.

Pokuavao je, shvatio je Artur poto je sekundu ili dve zbunjeno zurio u njega, da kae da ima jo, da misao nije dovrena. Pokuavao je to sa gotovo nadljudskom savesnou, mislio je dalje. Ili, tanije reeno, sa neljudskom savesnou. Poruka se dovrila sa sledee dve rei.

ARTURE DENTE

Zadrhtao je. Primirio se da bi jo jednom paljivo pogledao. I dalje je pisalo ARTURE DENTE i zato je ponovo zadrhtao. Signal se opet ugasio i ostavio ga da trepee u tami sa nejasnom crvenom slikom sopstvenog imena koje mu je skakutalo na mrenjai. DOBRO DOAO, rekao je sada natpis. Posle jednog trenutka dodao je: NE BA. Ledeni strah koji je sve vreme visio povrh Artura i ekao na svoj trenutak prepoznao je sada svoj trenutak i navalio na njega. Pokuao je da se nosi sa njim. Povio se u nekoj vrsti napetog poluuanja kakav je nekada video na televiziji, ali to mora da je izvodio neko sa jaim kolenima. Otro se upiljio u tamu. "Ovaj, hej?" upitao je. Proistio je grlo i ponovio to, glasnije i bez 'ovaj'. Na izvesnom rastojanju niz hodnik iznenada mu se uinilo da je neko poeo da lupa u bas-bubanj. Oslukivao je nekoliko sekundi i shvatio da je re o otkucajima njegovog sopstvenog srca. Oslukivao je jo nekoliko sekundi i shvatio da nije re o otkucajima njegovog srca, nego da neko dole u hodniku stvarno udara u bas-bubanj. Na elu mu se stvorie kapljice znoja, slie se jedna u drugu i poee da

kaplju odatle. Spustio je ruku na pod da primiri svoj napeti uanj, koji ga, izgleda, nije ba najbolje drao. Natpis se ponovo izmenio. Sada je glasio: NEMOJ SE PLAITI. Posle pauze, dodao je. BUDI VEOMA, VEOMA UASNUT, ARTURE DENTE. Ponovo se ugasio. Opet ga je ostavio u tami. Oi su mu bile toliko iskolaene kao da e ispasti iz duplji. Nije bio siguran da li je to zato to pokuavaju jasnije da vide, ili zbog toga to jednostavno ele da ga ostave u tom trenutku. "Hej?" upitao je ponovo i ovog puta pokuao da ubaci u to suroviji i samopouzdaniji prizvuk. "Ima li koga?" Nije bilo nikakvog odgovora, niega. Ovo je uznemirilo Artura mnogo vie nego to bi to uinio neki odgovor i on poe da se povlai od jezivog nitavila. A to se vie povlaio, sve je vie bio uplaen. Posle izvesnog vremena shvatio je da je razlog za to bio taj to u svim filmovima u kojima se junak povlai sve dalje i dalje od nekog zamiljenog uasa ispred sebe on uspeva da naleti na neto to mu prilazi sa lea. U tom trenutku palo mu je na pamet da se brzo osvrne. Tamo nije bilo niega. Samo crnilo. To ga je stvarno uplailo i on poe da se povlai odatle putem kojim je doao. Posle izvesnog vremena iznenada je shvatio da se sada povlai prema onome od ega se najpre povlaio, ta god to bilo. Ovo je, morao je to da prizna sebi, bilo prilino budalasto. Odluio je da e biti bolje ako se bude povlaio onim putem kojim se isprva povlaio i naglo se okrenuo.

Pokazalo se da je taj drugi poriv bio ispravan, jer je iza njega tiho stajalo neopisivo uasno udovite. Artur divlje zatetura kada mu je koa pokuala da skoi u jednom pravcu, a kostur u drugom, dok mu je mozak razmiljao kroz koje bi uho mogao najbolje da se iskrade. "Kladim se da nisi oekivao da me ponovo vidi", reklo je udovite, a Artur nije mogao da ne pomisli kako je to udna primedba, budui da je dobro znao da nikada ranije nije sreo to stvorenje. Znao je da nikada pre nije sreo to stvorenje na osnovu jednostavne injenice da je mogao da spava nou. Bio je to... bio je to... bio je to... Artur trepnu. Stajao je veoma mirno. Zaista je izgledao poznato. Izuzetno ledeno oputanje preplavilo ga je kada je shvatio da, zapravo, gleda u est stopa visok hologram kune muve. Pitao se zbog ega bi iko eleo da mu u tom trenutku prikazuje est stopa visoki hologram kune muve. Pitao se iji je to glas uo. Bio je to uasno verodostojan hologram. Nestao je. "Ili me se moda bolje sea kao zeca", rekao je glas iznenada; bio je to dubok, upalj, zlokoban glas koji je zvuao poput rastopljenog katrana koji curi sa bubnjia, sa neim zlim na umu. Uz iznenadni otri zvuk, u crnom lavirintu ispred njega pojavio se zec, ogroman, udovino i uasno nean i sladak zec - ponovo slika, ali takva da je svaka pojedinana nena i slatka dlaica koja je rasla u njegovom nenom i slatkom krznu delovala kao prava. Artur je bio zaprepaen kada je u njegovom nenom, slatkom i izuzetno velikom smeem oku, koje nije treptalo, video sopstveni odraz. "Roen u tami", brujao je glas, "odgajan u tami. Jednog jutra prvi put sam proturio glavu u blistavi, novi svet i u istom trenutku ona mi je smrskana neim to je izgledalo kao primitivna sprava napravljena od kremena.

Napravljena je tvojom rukom, Arture Dente, i zamahnuta tvojom rukom. Prilino jako, koliko se seam. Pretvorio si moju kou u vreu da bi unutra drao zanimljivo kamenje. Sluajno to znam jer sam se u sledeem ivotu vratio u obliku muve, a ti si me zgnjeio. Ponovo. Ali ovog puta zgnjeio si me kesom koju si napravio od moje prethodne koe. Arture Dente, ti ne samo to si okrutan i bezoseajan ovek, ti si i bez ikakvog oseaja za taktinost." Glas je zastao dok je Artur glupo zurio. "Vidim da si izgubio svoju torbu", rekao je glas. "Verovatno ti je dosadila, a?" Artur je bespomono zavrteo glavom. eleo je da objasni da mu je ta torba bila veoma draga i da ju je veoma pomno pazio i nosio svuda gde je iao, ali da mu se deavalo da je na neki nain ostajao sa pogrenom torbom kad god bi negde putovao i da je, zapravo, ba neobino, ak i sada, dok je tu stajao, upravo primetio, prvi put, da je torbica koja se trenutno nalazila kod njega bila, kako izgleda, napravljena od prilino rune imitacije leopardove koe i nipoto nije bila ona koju je imao uza se nekoliko trenutaka ranije, pre no to je stigao na ovo mesto, gdegod ono bilo, i da nije bila onakva kakvu bi on sam izabrao za sebe i da Bog zna ta ima u njoj, s obzirom na to da nije njegova i da bi mnogo radije imao svoju pravu torbicu, osim to mu je, razume se, strano ao to ju je tako bezduno uklonio, ili, tanije, njene sastavne delove, to jest zeju kou, sa njenog prethodnog vlasnika, odnosno zeca kome je trenutno imao ast da se ponizno obraa. Jedino je uspeo da kae: "Ee". "Sretni sada dadevnjaka koga si zgazio", rekao je glas. I u hodniku pred Arturom obreo se divovski, zeleni, krastavi dadevnjak. Artur se okrete, vrisnu, skoi unazad i nae se usred zeca. Ponovo je vrisnuo,

ali nije imao gde da skoi. "I to sam bio ja", rekao je glas muklim, preteim brundanjem, "kao da nisi znao..." "Znao?" upitao je Artur prestravljeno. "Znao?" "Zanimljiva stvar u vezi sa reinkarnacijom", kripao je glas, "jeste da veina ljudi, veina duhova, nisu svesni da se to deava ba njima." Zastao je radi boljeg uinka. to se Artura ticalo, ovde je ve i sada bilo previe uinka. "Ja sam bio svestan", siktao je glas, "odnosno, postao sam svestan. Lagano. Postepeno." On, kogod da je bio, zastao je ponovo i duboko uzdahnuo. "Kako sam drugaije mogao, zar ne?" zaurlao je, "kada se stalno deavala ista stvar, opet i opet i opet! U svakom ivotu koji sam iveo ubijan sam rukom Artura Denta. Na svakom svetu, u bilo kome telu, u bilo koje vreme, im ponem da se sreujem, stie Artur Dent i - bum, ubija me. Kako sam mogao da ne primetim? Malo po malo podseanja. Malo po malo osveavanja pamenja. Malo po malo prokletog otkrivanja tajne! 'Smeno', govorio je sebi moj duh dok je leteo nazad u podzemlje posle novog besplodnog izleta u zemlju ivih koji je okonao Dent, 'ali ovek koji me je pregazio dok sam skakutao prema jednoj od svojih omiljenih rupa delovao mi je malo poznato...' I postepeno sam uspeo da saberem sve delie zajedno, Dente, ti viestruki meneubico!" Odjeci njegovog glasa urlali su hodnicima. Artur je stajao tih i leden, a glava mu se tresla u neverici. "Evo trenutka, Dente", vrisnuo je glas koji je sada dostigao grozniav vrhunac mrnje, "evo trenutka kada sam najzad shvatio!" Bila je neopisivo uasna, ta stvar koja se iznenada otvorila pred Arturom i naterala ga da krklja i jeca od strave, ali evo ipak pokuaja da se opie koliko

je bila jeziva. Bila je to divovska, vlana peina koja je pulsirala i u kojoj se nalazilo ogromno, sluzavo, hrapavo stvorenje nalik na kita, koje se kotrljalo i valjalo preko udovinih belih kamenova. Visoko iznad dna peine uzdizao se ispust iza koga su se mogle nazreti tamne dubine dve druge strahotne peine, koje su... Iznenada je Artur shvatio da gleda u sopstvena usta, u trenutku kada je trebalo da mu panja bude usredsreena na ivu ostrigu koja je, bespomono, bila ugurana u njih. Zateturao se unazad sa krikom i zaklonio oi. Kada je ponovo pogledao, jeziva prikaza je nestala. Hodnik je bio mraan i, nakratko, tih. Bio je sam sa svojim mislima. Bile su to izuzetno neugodne misli i on bi radije bio u drutvu kakve starateljke. Sledei zvuk bilo je teko tutnjanje ogromnog odeljka zida koji je kliznuo u stranu i otkrio, naas, samo tamnu prazninu iz sebe. Artur je zavirio u nju na isti nain kako mi zaviri u mranu pseu jazbinu. A glas je ponovo progovorio. "Reci mi da je to bila puka podudarnost, Dente", kazao je. "Izazivam te da mi kae da je to bila obina podudarnost!" "To je bila podudarnost", rekao je Artur brzo. "Nije!" doao je krik u odgovor. "Bila je", ree Artur, "bila je..." "Ako je to bila podudarnost, onda se ja", urlao je glas, "ne zovem Agradag!" "A verovatno", rekao je Artur, "tvrdi da je to zaista tvoje ime." "Da!" prosiktao je Agradag, kao da je upravo izneo vrlo vispren logiki dokaz. "Pa, bojim se da je ipak podudarnost", odvratio je Artur. "Ui ovamo pa ponovi to!" zaurlao je glas u iznenadnom ponovnom naletu

ludakog gneva. Artur je uao i rekao da je re o podudarnosti, ili je bar zamalo rekao da je re o podudarnosti. Jezik mu se izgubio na putu prema kraju poslednje rei, jer su se svetla upalila i otkrila u ta je uao. Bila je to Katedrala Mrnje. Bila je to stvar koju je nainio um koji je bio ne samo uvrnut nego i potpuno zguvan. Bila je ogromna. Bila je uasna. Unutra se nalazila statua. Za koji trenutak doi emo na statuu. Prostrana, nerazumljivo prostrana odaja delovala je kao da je izdubljena u unutranjosti planine, a razlog za to bio je taj to i jeste bila izdubljena u unutranjosti planine. Arturu se uinilo da se vrtoglavo okree oko njegove glave dok je stajao i piljio u sve to. Bila je crna. Tamo gde nije bila crna gotovo biste poeleli da jeste, jer boje nekih neizrecivih pojedinosti obuhvatale su itav spektar za muenje oiju, na ijem je jednom kraju bilo ultraubica-sto, na drugom je stajala infrakrv-vena, dok su se izmeu nalazile sramno kurpurna, svetlo ruimarsta, slinmunasto uta, preni hombre i listno zlalena. Neizrecive pojedinosti koje su te boje prikazivale bile su, zapravo, udovine prilike od kojih bi i samom Frensisu Bekonu preseo ruak. udovine prilike gledale su prema sreditu odaje sa zidova, sa stubova, sa polica na zidovima, sa pijedestala - zapravo, prema statui, na koju emo prei za trenutak. A ako bi udovine prilike oterale Frensisa Bekona od ruka, sa njihovih lica jasno je bilo da bi ih statua oterala od njihovog, da su bile ive i da su mogle da je pojedu, a nisu, i da je neko pokuao da im poslui takvu, a nije. Oko monumentalnih zidova nalazile su se velike, ugravirane, kamene

ploe u pomen onima koji su pali od ruke Artura Denta. Imena nekih nabrojanih bila su podvuena i obeleena zvezdicom. Tako je, na primer, ime krave koja je bila zaklana i od koje je Artur sluajno pojeo odrezak bilo napisano obinim slovima, dok je ime ribe koju je Artur ulovio, pa je odluio da je ne pojede i ostavio pored tanjira bilo dvostruko podvueno, obeleeno trima zvezdicama i jo pored njega bio nacrtan okrvavljeni no za ukras, samo da bi bilo to istaknutije. A ono to ga je od svega najvie uznemiravalo, izuzev statue, na koju polako dolazimo, bila je vidljiva injenica da su svi ti ljudi i stvorenja zaista bili ista osoba, ponovo i ponovo. I bilo je isto tako jasno da je ta osoba bila, ma koliko to ne bilo poteno, izuzetno iznervirana i ozlojeena. U stvari, bilo bi bolje rei da je dostigla nivo ozlojeenosti kakav jo nije vien u svekolikoj Vaseljeni. Bila je to ozlojeenost epskih razmera, razbuktali, usijani plamen ozlojeenosti, ozlojeenosti koja je sada obuhvatala itavo vreme i prostor u svom beskonanom gnevu. A ta ozlojeenost najpotpunije je bila izraena u statui koja se nalazila u sreditu sve te udovinosti i koja je predstavljala Artura Denta u ne ba najlaskavijoj svetlosti. Imala je najmanje pedeset stopa, a nije imala nijednog ina koji nije bio prekriven uvredama na njegov raun, a pedeset stopa takvih stvari bilo je dovoljno da se bilo ko oseti neprijatno. Od male bubuljice na levoj strani njegovog nosa do najsitnije pojedinosti njegovog odela, nije bilo nijednog vida Artura Denta koji vajar nije napao i popljuvao. Artur je prikazivan kao gorgona, otelotvoreno zlo, krvoedni, jezivi divljudoder koji se kasapski probija kroz nevinu Vaseljenu jednog oveka. Svakom od trideset ruku koje mu je vajar poklonio u naletu umetnikog plama, ili je drobio glavu zeca, ubijao muvu, lomio jadac, vadio buvu iz kose ili inio neto to Artur na prvi pogled nije mogao ak ni da razazna.

Mnogobrojnim nogama uglavnom je gazio mrave. Artur je prekrio oi rukama, oborio glavu i lagano stao da je vrti sa jedne strane na drugu, tuan i uasnut besmislenou ove stvari. A kada je ponovo otvorio oi, pred njim se nalazila prilika oveka ili bia, ili ta je ve bilo, koje je on navodno progonio sve vreme. "HhhhhhhrrrrraaaaaaHHHHHH!!!" rekao je Agradag. On, ili ono, ili togod, izgledalo je kao poludeli, debeli, slepi mi. Lagano je iao oko Artura i posezao prema njemu otrim kandama. "Sluaj...!!" pobunio se Artur. "HhhhhhhrrrrraaaaaaHHHHHH!!!" objasnio je Agradag i Artur nevoljno prihvati to to je rekao zbog toga to je bio vrlo uplaen tom uasnom i neobinom unakaenom prikazom. Agradag je bio crn, sasuen, naboran i koast. Nekako su njegova krila kao u slepog mia bila jo uasnija zbog toga to su bila slomljena i mlitava nego to bi bila da su predstavljala snane i miiave udove za mahanje kroz vazduh. Najuasnija stvar verovatno je bila upornost njegovog postojanja koje se i dalje produavalo nasuprot svakoj fizikoj verovatnoi. Imao je zaista zaprepaujuu zbirku zuba. Izgledalo je da svaki od njih potie od potpuno drugaije ivotinje, a bili su smeteni u njegova usta pod tako besmislenim uglovima da je izgledalo da bi svako ko bi pokuao da u stvarnosti savae neto pomou njih pri tom pocepao polovinu lica i verovatno jo iskopao sebi oko pride. Svako od njegova tri oka bilo je sitno i usplamtelo i izgledalo je otprilike isto toliko zdravo koliko i riba u grmu zove. "Iao sam na kriket me", zareao je. Sa takvim izgledom to je delovalo tako besmisleno, da se Artur zagrcnuo. "Ne u ovom telu", zakripalo je stvorenje. "Ne u ovom telu! Ovo je moje

poslednje telo. Moj poslednji ivot. Ovo je moje telo za osvetu. Moje telo za ubijanje Artura Denta. Moja poslednja prilika. Morao sam da se borim da bih i njega zadobio." "Ali..." "Bio sam", zaurlao je Agradag, "na kriket-meu! Imao sam slabo srce, ali ta, rekao sam eni, moe da mi se dogodi na kriket-meu? I dok gledam, ta se deava? Dva oveka zlobno se pojavljuju ni iz ega ba preda mnom. Poslednja stvar koju nisam mogao da ne primetim pre nego to me je moje jadno srce izdalo usled oka bila je da je jedan od njih Artur Dent koji u svojoj bradi nosi zeiju kost. Podudarnost?" "Da", rekao je Artur. "Podudarnost?" vrisnulo je stvorenje, bolno zamlataralo slomljenim krilima i otvorilo kratku posekotinu u svom desnom obrazu jednim posebno gadnim zubom. Kada je paljivije pogledao, mada se nadao da e to moi da izbegne, Artur je primetio da je vei deo Agradagovog lica prekriven otrcanim trakama crnog flastera. Uznemireno se povukao unazad. Opipao je svoju bradu. Bio je okiran kada je otkrio da se u njoj jo nalazi zeija kost. Izvadio ju je i bacio. "uj", rekao je, "to se samo sudbina zeza sa tobom. Sa mnom. Sa obojicom. To je savrena sluajnost." "ta ima protiv mene, Dente?" zaurlalo je stvorenje i stalo da mu se primie uz bolno teturanje. "Nita", bio je uporan Artur, "iskreno, nita." Agradag ga je probadao usplamtelim pogledom. "Deluje kao udan nain povezivanja sa nekim protiv koga nema nita da ga neprestano ubija. Neobian primer drutvenih odnosa, rekao bih. Isto tako bih rekao da je to obina la!"

"Ali, sluaj", kazao je Artur, "strano mi je ao. Dolo je do uasnog nesporazuma. Moram da poem. Da nema sluajno sat? Trebalo bi da spasavam Vaseljenu." Povukao se jo dalje. Agradag mu je i dalje primicao. "U jednom asu", prosiktao je, "u jednom asu odluio sam da se predam. Da. Da ostanem u svetu senki. I ta se deava?" Artur je pokazao nizom unezverenih trzaja glavom da pojma nema i da i ne eli da zna. Ustanovio je da se pribio uz hladni, mrani kamen koji je ko zna kakvim herkulovskim naporima bio isklesan u udovinu karikaturu njegovih kunih papua. Podigao je pogled prema sopstvenoj uasavajuoj parodiranoj slici koja se uzdizala nad njim. Jo mu nije bilo jasno ta bi trebalo da radi jedna od njegovih ruku koje su tu bile prikazane. "Protiv svoje volje uvuen sam u fiziki svet", produio je Agradag, "kao bokor petunija. U, dodao bih, saksiji. Taj slatki, mali ivot otpoeo je sa mnom u saksiji, bez ikakvog oslonca, na trista milja iznad povrine jedne naroito tmurne planete. Ne bi se ba moglo rei da je to prirodno stanite za saksiju petunija, kao to verovartno i sam misli. U pravu si ako tako misli. Taj ivot zavrio se ubrzo potom, tri stotine milja nie. U, mogao bih ponovo da dodam, sveem leu kita. Mog duhovnog sabrata." Zlobno je pogledao Artura sa obnovljenom mrnjom. "Na putu nanie", zaurlao je, "nisam mogao da ne primetim svetlucavi, beli svemirski brod. A kroz vrata tog svetlucavog, belog svemirskog broda virio je samozadovoljni Artur Dent. Podudarnost?!!" "Da!" jauknuo je Artur. Ponovo je podigao pogled i shvatio da je ruka koja ga je zbunjivala predstavljala neodgovorno dozivanje u postojanje bokora osuenih petunija. To nije bio koncept koji se lako mogao prozreti. "Moram da idem", bio je uporan Artur. "Moi e da ide", rekao je Agradag, "tek poto te budem ubio."

"Ne, to ne bi valjalo", objasnio je Artur i poeo da se penje na kameni ispust svoje isklesane kune papue, "jer, razume, moram da spasavam Vaseljenu. Moram da naem srebrnu sponu, razume? To je veoma sloeno izvesti kada si mrtav." "Da spase Vaseljenu", prezrivo je rekao Agradag. "Trebalo je da misli na to pre nego to si poeo svoju krvavu osvetu protiv mene! Sea li se kada si bio na Stavromuli Beta i neko je..." "Nikada nisam bio na tom mestu", rekao je Artur. "...pokuao je da te ubije, a ti si se sagao. ta misli, koga je pogodio metak? ta si rekao?" "Nikada nisam bio na tom mestu", ponovio je Artur. "Ne znam o emu pria. Moram da idem." Agradag zastade. "Mora da si bio tamo. Bio si odgovoran za moju smrt na tom mestu, kao i na svim ostalim. Nevini posmatra!" tresao se. "Nikada nisam ni uo za to mesto", bio je uporan Artur. "I niko nikada nije pokuao da me ubije. Osim tebe. Moda u tamo ii kasnije, ta misli?" Agradag sporo trepnu u nekoj vrsti ledenog, logikog uasa. "Nisi bio na Stavromuli Beta... do sada?" proaptao je. "Ne", rekao je Artur, "pojma nemam o tom mestu. Siguran sam da nikada nisam bio tamo i nemam nameru da idem." "Oh, ii e, to je sigurno", promrmljao je Agradag slomljenim glasom, "sigurno e ii. Oh, zarki ga!" Zeteturao se i obazro po Katedrali Mrnje. "Doveo sam te ovde prerano!" Poeo je da urla i vriti. "Doveo sam te previe zarkeno rano!" Iznenada se sabrao i okrenuo zlokobni pogled prema Arturu. "Ipak u te ubiti!" zaurlao je. "Makar to bilo i logika nemogunost, ima da se zarkeno dobro potrudim! Razneu itavu planinu!" zavritao je, "da

vidimo da li e se iz ovoga izvui, Dente!" Pojurio je u bolnom, teturavom trku prema neemu to je podsealo na maleni oltar za rtvovanje obojen u crno. Sada je tako divljaki vikao da je stvarno gadno povreivao svoje lice. Artur skoi sa svoje odstupnice na kipu sopstvene noge i potra da pokua da urazumi poluludo stvorenje. Bacio se na njega i tresnuo udovinim telom u oltar. Agradag je ponovo vrisnuo i na trenutak poeo ludaki da se bacaka, divlje gledajui Artura. "Zna li ta si uradio?" bolno je zakrkljao. "Ponovo si me ubio. Pa ta hoe od mene, prokletinjo?" Ponovo je poeo da se bacaka u naletu bola, zadrhtao i sruio se sa oltara, zakaivi pri tom veliko, crveno dugme na njemu. Artur je u uasu i stravi zurio u sve to, prvo zbog onoga to je, kako izgleda, uinio, a potom zbog bunih sirena i zvona koji su se zaorili unaokolo da buno oznae nekakvu opasnost. Poeo je divlje da se osvre. Jedini izlaz izgleda da se nalazio u pravcu iz koga je doao. Pojurio je tamo i uz put odbacio ogavnu torbu od imitacije leopardove koe. urio je nasumce, bezglavo kroz lavirint; kao da su ga sve bunije i bunije progonile sirene, zvona, treptanje svetlosti. Iznenada je skrenuo za jedan ugao i pred njim se ukazala svetlost. Nije treptala. Bila je to svetlost dana.

19. Iako je reeno da jedino na Zemlji u itavoj naoj Galaksiji Krikit (ili kriket) smatraju pogodnom temom za igru i da je iz tog razloga Zemlja izbegavana, to vai samo za nau Galaksiju ili, tanije, za nau dimenziju. U nekima od viih dimenzija smatraju da vie ili manje mogu da dozvole sebi da igraju igru zvanu brokijanski ultrakriket ve milijardama godina, ta god bio

njihov transdimenzioni ekvivalent za to. Budimo iskreni, to je ogavna igra (kae 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'), ali kogod je ikada bio u viim dimenzijama zna da su oni tamo jedna banda ogavnih bezbonika koji zasluuju da budu zgaeni i udeeni jednom za svagda, a i bili bi, kada bi iko umeo da razradi sistem ispaljivanja projektila pod pravim uglom u odnosu na stvarnost. To je jo jedan primer okolnosti da e 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' uposliti makar koga, kogod eli da ueta u njega pravo sa ulice i da uradi makar ta, naroito ukoliko ueta sa ulice tokom popodneva, kada se tamo nalazi vrlo malo zvaninih lica urednitva. Osnovna injenica je u sledeem. Istorija 'Vodia' predstavlja istoriju idealizma, borbe, oaja, strasti, uspeha, padova i neverovatno dugih pauza za ruak. Najranije poreklo 'Vodia' danas je, skupa sa najveim delom njegovih raunovodstvenih dokumenata, izgubljeno u maglama vremena. Neobinije teorije o tome gde je to, zapravo, izgubljeno, izloene su u tekstu koji sledi. Veina ovih pria o poreklu 'Vodia' govori o uredniku i osnivau po imenu Hurling Frutmig. Kae se da je Hurling Frutmig osnovao 'Vodi', uspostavio njegova osnovna naela idealizma i potenja i bankrotirao. Usledile su mnoge godine nematine i preispitivanja namera, tokom kojih se savetovao sa prijateljima, sedeo po mranim sobicama zamuenog uma, razmiljao o ovome i onome, zezao se po okolini sa svojim problemima i potom, posle sluajnog susreta sa Svetim rukadijskim slobodnjacima sa Vunduna - koji su tvrdili da kao to je ruak predstavljao sredite ovekovog temporalnog dana, odnosno kao to se ovekov temporalni dan moe shvatiti kao analogija njegovog duhovnog ivota, tako i ruak treba da bude (a)

shvaen kao sredite duhovnoh ivota oveka i (b) odravan u naroito lepim restoranima - odrekao se svojih osnovnih naela idealizma i potenja i rekao gde moete da ih nabijete i poveo 'Vodi' u prvi vei komercijalni uspeh. Istovremeno je poeo da razvija i istrauje ulogu urednike pauze za ruak koja je potom igrala kljunu ulogu u istoriji 'Vodia', jer je znaila da se veina pravog posla obavlja rukama sluajnih prolaznika koji zalutaju u prazne urede tokom popodneva i vide neto to bi vredelo uraditi. Ubrzo posle toga, 'Vodi' je preuzela izdavaka kua Megadodo sa Urse Minor Beta i time postavila itavu stvar na zdrave finansijske noge, omoguivi etvrtom uredniku, Ligu Luriju mlaem, da navali na pauze za ruak tako zaprepaujuih razmera da ak i napori sadanjih urednika koji su zapoeli sa praksom sponzorskih pauza za ruak u milosrdne svrhe u poreenju sa tim deluju kao obini sendvii. U stvari, Lig se nikada formalno nije odrekao svog urednitva - on je jednostavno napustio ured jednog prepodneva i vie se nikad nije vratio. Iako je od tada prolo podosta vie od jednog stolea, mnogi lanovi urednitva 'Vodia' dre se romantinog miljenja da je on samo skoknuo na sendvi i da e se vratiti da navali popodne na posao. Strogo govorei, svi urednici posle Liga Lurija, mlaeg zbog toga su bili samo vrioci dunosti i Ligov sto jo se uva onakav kakav je bio kada ga je ostavio, a na njega je dodat samo maleni natpis na kome stoji: 'Lig Luri mlai, urednik, nestao, verovatno na dor'. Neki uvredljivi i podrivaki izvori navode na pomisao da je Lig, zapravo, stradao tokom prvih neobinih opita 'Vodia' u knjigovodstvu. O ovome se vrlo malo zna, a jo manje se pria. Onaj ko makar i primeti, a kamoli pomene neobinu, ali potpuno sluajnu i besmislenu injenicu da je svaki svet na kome je 'Vodi' uspostavio raunovodstveno odeljenje ubrzo potom nestao u ratnom sukobu ili u nekoj prirodnoj katastrofi, moe da rauna da mu ivot

vie ne vredi ni piljiva boba. Zanimljiva je injenica, mada ni u kakvoj vezi sa ovim, da je dva ili tri dana pre unitenja planete Zemlje, da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu, primeen dramatian porast broja pojava NLO-a na njoj, ne samo iznad Gospodarskog igralita kriketa u Sent Dons Vudu u Londonu ve i iznad Glastonberija u Somersetu. Dugo je Glastonberi povezivan sa mitovima o drevnim kraljevima, veticama i izleenju pritova, a sada je bio izabran za sedite novog odeljenja 'Vodia' za knjigovodstvene poslove i, zaista, deset godina finansijskog poslovanja prenete su na breg arobnjaka samo nekoliko sati pre nailaska Vogona. Ali nijedna od ovih injenica, koliko god one izgledale udne i neobjanjive, nije tako udna i neobjanjiva kao pravila igre brokijanskog ultrakriketa, onakvog kakav se igra u viim dimenzijama. Celokupna pravila toliko su zapetljana da su jedini put kada su se sva nala na jednom mestu podlegla gravitacionom kolapsu i pretvorila se u crnu rupu. Ali evo kratkog pregleda: PRAVILO BROJ JEDAN: Pustite da vam izrastu bar tri noge vika. Nee vam sluiti ni za ta, ali e bar zabavljati publiku. PRAVILO BROJ DVA: Pronaite jednog izuzetno dobrog igraa brokijanskog ultrakriketa. Klonirajte ga nekoliko puta. Time ete utedeti ogromni iznos paljivog odabiranja i treniranja. PRAVILO BROJ TRI: Smestite svoj i protivniki tim na veliku poljanu i sagradite oko njih zid. Razlog za to je taj to e, iako je igra neobino spektakularna, osujeenost publike koja nee moi da vidi ta se deava dovesti do toga da e svi misliti kako je mnogo uzbudljivije nego to stvarno jeste. Gomila koja je upravo posmatrala dremljivu utakmicu oseae mnogo manje ivotnog zadovoljstva

od gomile koja veruje da je upravo propustila najdramatiniji trenutak u istoriji sporta. PRAVILO BROJ ETIRI: Ubacite preko zida igraima gomile sportske opreme. Moe posluiti bilo ta - batovi za kriket, palice za bezbol, teniski reketi, skije, sve ime se moe dobro zamahnuti. PRAVILO BROJ PET: Igrai sada treba da prikupe uz sebe sve to mogu da nau. im igra postigne 'pogodak' po glavi drugog igraa, treba smesta da pobegne to bre moe i da mu se izvini sa sigurnog rastojanja. Izvinjenja treba da budu saeta, iskrena i, radi krajnje jasnoe i upeatljivosti, uruena preko megafona. PRAVILO BROJ EST: Pobednik je onaj tim koji prvi pobedi. Neobino, ali to je igra popularnija u viim dimenzijama, sve se manje igra, jer je veina timova koji se takmie sada u stalnom ratnom stanju sa svim ostalim zbog razliitih tumaenja ovih pravila. Tako je i najbolje, jer je, na duge staze, jedan dobar rat psiholoki manje tetan od produene igre brokijanskog ultrakriketa.

20. Dok je Artur trao niz planinu, zadihan, unezveren i napet, iznenada je osetio kako se pod njegovim nogama vrlo, vrlo polako pomera itav planinski masiv. Zaula se tutnjava, urlik, i osetio se blag, nejasan pokret, a u daljini iza i iznad njega liznula je vrelina. Trao je polulud od straha. Zamlja poe da klizi i on je iznenada shvatio znaenje rei 'klizite', jasnije nego ikada ranije. Uvek je to za njega bila samo obina re, ali je sada iznenadno i uasnuto postao svestan kako je klizanje neobina i pogrena stvar za zemljite. Ono je inilo upravo to, sa njime povrh svega. Osetio je da mu je zlo od straha i drhtavice. Zemljite je klizilo, planina se tresla, on se okliznuo, pao, podigao, ponovo okliznuo i potrao. Lavina otpoe.

ljunak, zatim kamenje, pa ogromne gromade razigrano su poskakivali oko njega, poput nespretnih kuia, samo mnogo, mnogo vei, mnogo, mnogo tvri i gotovo bezgranino smrtonosniji ako bi ga pogodili. Oi su mu poigravale skupa sa njima, oi su mu poigravale skupa sa tlom koje je poigravalo. Trao je kao da je trk uasna, grozniava bolest, a srce mu je poskakivalo u ritmu poskakivanja geolokog ludila oko njega. Logika situacije, odnosno izvesnost da e preiveti ukoliko je sledei nagoveteni incident u sagi njegovih odnosa sa Agradagom trebalo da se dogodi, nikako nije uspevala da mu se u tom trenutku ukae u mislima ili da ispolji bilo kakav smirujui uticaj na njega. Trao je, a strah od smrti bio je u njemu, pod njime, nad njime, grabio ga je za kosu. Iznenada se ponovo spotakao i poleteo napred, ponesen svojim poprilinim zaletom. Ali u samom trenutku kada je trebalo da tresne o tle neizmernom estinom, video je kako pravo ispred njega lei njegova malena, plava, putna torba za koju je znao da ju je izgubio u odeljku za prtljag aerodroma u Atini pre nekih deset godina po sopstvenoj vremenskoj lestvici i u svom zaprepaenju potpuno je promaio tle i ostao da lebdi u vazduhu, dok mu je mozak pevao. Evo ta je radio: leteo je. Obazro se iznenaeno oko sebe, ali nije moglo biti sumnje da radi upravo to. Nijednim delom tela nije dodirivao tle, niti mu je ak bio blizu. Jednostavno je lebdeo, dok je stenje vitlalo kroz vazduh oko njega. Trebalo je neto preduzeti oko toga. Trepui od nenapora izazvanog inom letenja, podigao se vie u vazduh i sada su stene vitlale bezbedno ispod njega. Spustio je pogled neizmerno radoznalo. Izmeu njega i drhtavog tla bilo je tridesetak stopa praznog vazduha, to jest, praznog ukoliko se ne raunaju stene koje u njemu nisu ostajale dugo, ve su srljale nanie, zahvaene

elinim zagrljajem zakona gravitacije: istog zakona koji je, izgleda, iz ista mira, dao Arturu dan odmora. Skoro istog asa mu je sinulo, sa nagonskom tanou koju samoodravanje namee umu, da nikako ne bi trebalo da razmilja o tome, ili e zakon gravitacije iznenada otro pogledati prema njemu, zahtevati da sazna ta on, kog avola, radi tamo gore i sve e iznenada biti izgubljeno. I zbog toga je stao da razmilja o lalama. Bilo je teko, ali mu je polo za rukom. Razmiljao je o prijatnoj, vrstoj oblini dna cveta lale, razmiljao je o zanimljivoj raznovrsnosti boja u kojima su se one javlale i pitao se koji se deo ukupnog broja lala to rastu, ili su ikada rasle, na Zemlji, moe videti u preniku od jedne milje oko neke vetrenjae. Posle izvesnog vremena poeo je da se opasno dosauje ovakvim mislima, osetio je kako propada kroz vazduh i klizi sve blie stenama koje su odskakivale i o kojima se toliko trudio da ne razmilja i zato je neko vreme razmiljao o atinskom aerodromu, to mu je oko pet minuta vrlo delotvorno ilo na ivce - bio je zaprepaen kada je posle toga otkrio da lebdi na oko est stotina stopa iznad tla. Na trenutak je poeo da se pita kako e da se vrati, ali je smesta pobegao od te oblasti razmiljanja i pokuao da smireno sagleda situaciju. Leteo je. ta je mogao da uini povodom toga? Spustio je pogled na zemlju. Nije se upiljio u nju, ve je dao sve od sebe da to bude nehajan pogled, kao u prolazu. Ipak, bilo je nekoliko stvari koje je morao da primeti. Jedna je bila ta da je erupcija planine, izgleda, prola - u blizini vrha sada se nalazio krater, verovatno tamo gde se stena survala u ogromnu, izdubljenu katedralu, na njegovu sopstvenu statuu i na alosno izoblienu priliku Agradaga. Druga je bila njegova putna torba, ona koju je izgubio na aerodromu u Atini. Veselo je poivala na jednom komadu istog terena, okruena iscrpljenim stenama, iako je oigledno nije pogodila nijedna od njih. Kako je

to bilo mogue, o tome uopte nije eleo da razmilja, jer je ta tajna bila u potpunosti zaklonjena udovinom nemogunou samog postojanja torbe. Bila je tu i to je bilo sve. Suoio se sa injenicom da e morati da je podigne. Leteo je est stopa iznad tuinske planete ijeg imena nije mogao ak ni da se seti. Nije mogao da ne primeti tu alosnu situaciju malenog odlomka onoga to je predstavljalo njegov ivot, ovde, toliko svetlosnih godina od sprenih ostataka njegovog doma. Dalje, shvatio je, torba bi trebalo, ukoliko je jo u stanju u kakvom ju je izgubio, da sadri konzervu u kojoj se nalazi jedino ulje grkih maslina u itavoj Vaseljeni. Lagano, paljivo, in po in, poeo je da se sputa, njiui se tamo-amo poput nervoznog lista papira koji pada na zemlju. Ilo je dobro; lepo se oseao. Vazduh ga je nosio, ali i putao da prolazi kroz njega. Posle dva minuta uzdizao se jedva dve stope iznad putne torbe i bio prisiljen da se suoi sa nekim sloenim odlukama. Lagano se njihao. Namrtio se, ali opet, to je lake mogao. Ukoliko bude uzeo torbu, hoe li moi da je nosi? Nee li ga dodatna teina smesta povui na zemlju? Nee li sam in dodirivanja neega to se nalazi na zemlji iznenada isprazniti tu tajanstvenu silu koja ga je odravala u vazduhu, ta god to bilo? Ne bi li bilo bolje poneti se razumno u ovom asu i iskoraiti iz vazduha na zemlju na trenutak ili dva? Ukoliko to bude uinio, hoe li ikada moi ponovo da leti? Oseanje to je pratilo letenje, kada je dopustio sebi da ga postane svestan, bilo je tako divno da nikako ne bi mogao da podnese pomisao o tome da ga je izgubio, moda zauvek. Sa tom brigom u mislima, ponovo se malo podigao u vazduh, jednostavno da to jo malo oproba, da opet iskusi iznenaujue

kretnje liene svakog napora. Njihao se, lebdeo. Pokuao je da se obrui. Obruavanje je bilo fantastino. Sa rukama pruenim ispred sebe, dok su mu se kosa i odelo vijorili, sunovratio se kroz vazduh dok nije stigao na dve stope od tla, da bi se potom ponovo podigao u visinu i tamo zaustavio. Naprosto zaustavio. Ostao je tamo. Bilo je divno. I to je, shvatio je, bio nain na koji e podii torbu. Obruie se i zgrabiti je u trenutku kada bude prelazio u uzlazni deo. Ponee je sa sobom. Moda e izgubiti malo zamaha, ali bio je siguran da e moi da je ponese. Pokuao je jo jedan ili dva puta da veba zaletanje i ilo mu je sve bolje i bolje. Vetar na njegovom licu, jurnjava i fijukanje njegovog tela kroz vazduh, sve se to udruilo da mu donese takvo stanje duha kakvo nije osetio jo od pa, koliko se seao, jo od roenja. Odjezdio je na povetarcu i poeo da razgleda predeo koji je, otkrio je, bio prilino gadan. Imao je opustoeni, uniteni izgled. Odluio je da ga vie nikada ne pogleda. Uzee samo svoju torbu i onda... pojma nije imao ta e biti poto bude uzeo torbu. Odluio je da jednostavno uzme torbu i da vidi ta e posle proizii iz toga. Pustio se niz vetar, poao uz njega i ponovo se okrenuo. Nije to ni primetio, ali u toj taki njegovo telo je vilomovalo. Pognuo je glavu, okrenuo se nadole - i stao da ponire. Vazduh je ibao unaokolo dok je on jurio kroz njega. Zemlja se nesigurno zanjihala, sredila svoje misli i glatko se izdigla da ga primi, ponudivi mu torbu, ija je ispucala, plastina drka bila okrenuta nagore. Na pola puta nanie, jednog iznenadnog i opasnog trenutka, vie nije mogao da poveruje da to radi, tako da zamalo uistinu i prestane da leti, ali na vreme se prenuo, skliznuo iznad zemlje, jednom rukom glatko proao kroz drku torbe i ponovo poeo da se uspinje, to mu, meutim, nije uspelo, tako da se iznenada sruio na stenovito tle, izgreban, izubijan i drhtav.

Bespomono se digao na noge i bespomono zateturao, zamahnuvi torbom oko sebe u agoniji bola i razoaranja. Stopala su mu iznenada bila teko priljubljena za zemlju, onako kako su uvek bila. Njegovo telo podsealo je na nespretnu vreu krompira koja se teturala i kotrljala po zemlji; um mu je bio teak poput olova. Stao je da se zanosi, klimav i bolan od vrtoglavice. Bespomono je pokuao da tri, ali noge su mu iznenada bile veoma slabe. Zaneo se i posrnuo napred. U istom trenutku setio se da je u torbi koju je sada nosio ne samo limenka grkog maslinovog ulja ve i ona koliina grkog vina koja se sme izneti iz zemlje bez plaanja carine i u prijatnom oku koji je to izazvalo najmanje deset sekundi uopte nije primetio da ponovo leti. Vikao je i podvriskivao od olakanja, zadovoljstva i iste fizike prijatnosti. Obruavao se, prevrtao, klizio i ljuljukao kroz vazduh. Drsko se smestio usred uzlazne struje i poeo da razgleda sadraj svoje putne torbe. Oseao se onako kako se aneo morao oseati dok je izvodio svoj slavni ples na vrhu igle i dok su ga filozofi brojali. Nasmejao se na otkrie da je torba, u stvari, sadrala ne samo maslinovo ulje i grko vino, ve i napukle tamne naoari, nekoliko kupaih gaica punih peska, ogroman i ruan pekir, neto zanimljivog kamenja i raznorazne listove papira po kojima su bile ispisane adrese ljudi za koje mu je bilo drago to ih vie nikada nee sresti, makar razlog za to bio i tuan. Bacio je kamenje, stavio tamne naoari i pustio da vetar ponese listove papira. Deset minuta potom, dok je lenjo lutao kroz neki oblak, na njegovu zadnjicu naletela je jedna ogromna i krajnje ozloglaena urka.

21. Najvea i najrazornija urka koja je ikada odrana sada je ve zala u etvrto pokolenje, a niko jo ne pokazuje nameru da ode. Neko je

svojevremeno bacio pogled na sat, ali bilo je to pre jedanaest godina, a jo se nita nije desilo. Nered je neverovatan i treba ga videti da bi se poverovalo da je tako neto mogue, ali ako nemate naroite potrebe da poverujete u to, nemojte ii da vidite, jer vam se nee dopasti. Nedavno je na nebu dolo do grmljavine i sevanja i poela je da krui pria da se to vodi borba izmeu flota nekoliko suparnikih kompanija za ienje tepiha, koje poput leinara krue iznad poprita urke, vrebajui svoju priliku, ali ne treba verovati u ono to se uje na urkama, a naroito ne na ovoj. Jedan od problema, a on e se oigledno sve vie pogoravati, sastoji se u tome da su ljudi na urki ili deca, ili unuci, ili praunuci onih koji su prvobitno odluili da ne odu kui, a zbog cele one zapetljavine sa selektivnim razmnoavanjem i recesivnim genima to znai da su svi prisutni na urki u ovom trenutku ili krajnje fanatini posetioci urki ili mucavi idioti ili, sve ee i ee, i jedno i drugo. Ovako ili onako, to znai da, genetski govorei, svako sledee pokolenje ima sve manje izgleda od prethodnog da ode. No, u proces ulaze i drugi inioci, kao, na primer, kada e nestati pia. Ali, zbog nekih stvari koje su u svoje vreme izgledale kao odlina ideja (a jedna od nevolja sa urkama bez kraja jeste to to stvari koje samo podseaju na odline ideje tamo uvek nastavljaju da podseaju na odline ideje), ta taka izgleda da je jo daleko. Jedna od stvari koje su u svoje vreme izgledale kao odlina ideja bila je i ta da urka treba da dobije polet - ne na normalan nain na koji urke treba da dobiju polet, ve bukvalno: da poleti. Jedne noi, odavno, grupa pijanih astroinenjera motala se oko zgrade i kopala po ovome, akala po onome, treskala po neem treem, a kada se sunce podiglo sledeeg jutra, zaprepastilo se kada je videlo da obasjava

zgradu punu veselih pijanaca koja je sada poput mlade i nesigurne ptice leprala iznad vrhova kronji. Ne samo to, ve je letea urka uspela da pribavi prilino teko naoruanje. Ukoliko je trebalo da ikada ulete u neku raspravu sa trgovcima vinom, eleli su da argumenti budu na njihovoj strani. Pretvaranje od neega to je bilo koktel-parti sa punim radnim vremenom u pljakaki parti sa nepotpunim radnim vremenom odigralo se sa krajnjom lakoom i pokazalo se od priline koristi time to je dodalo malo novog poleta i estine itavoj stvari, a u toj taki bilo je to neophodno zbog ogromnog broja ponavljanja muzikih taaka koje je bend svirao poslednjih nekoliko godina. Pljakali su, otimali, drali su itave gradove kao taoce da bi za njih dobili svee zalihe sira, slanih keksa, avokada, suvog mesa, te vina i estokih pia koje su sada uzimali sa leteih tankera. Ali sa problemom nestanka pia morae jednog dana da se suoe. Planeta iznad koje sada lebde nije vie ona ista iznad koje su poeli lebdenje. U vrlo je loem stanju. urka ju je jezivo mnogo napadala, a niko sa planete nije do sada uspeo da joj uzvrati udarac zbog nasuminog i nepredvidivog naina na koji se teturala po nebu. To je avolska urka. To je takoe avolska stvar ako te udari u donji deo lea.

22. Previjajui se od bola, Artur je leao na komadu otrgnutog i razorenog armiranog betona, dok su se oko njega kovitlale pare oblaka kroz koji je prolazio, zbunjen zvukom nekog mlitavog veselja negde iza njegovih lea. uo se zvuk koji nije mogao odmah da prepozna, delom zbog toga to nije

poznavao melodiju pesmice 'Ostavio sam nogu na Daglan Beti', a delom zato to je grupa koja je to svirala bila vrlo umorna, tako da su neki njeni lanovi svirali pesmicu u troetvrtinskom ritmu, drugi u dvotreinskom, a trei u nekoj vrsti ritma pr2, ve u zavisnosti od toga koliko je ko od njih ugrabio sna u poslednje vreme. Leao je i teko disao u vlanom vazduhu i pokuavao da opipavanjem tela otkrije gde ga boli. Gde god bi se dodirnuo, nailazio je na bol. Posle izvesnog vremana otkrio je da je to zbog toga to ga ruka boli. inilo se da je uganuo zglob. I lea su ga bolela, ali uskoro je, na svoje zadovoljstvo, otkrio da nije gadno povreen, ve samo izgreban i malo ugruvan, to i nije bilo udno. Nikako, naime, nije shvatao ta jedna zgrada trai u oblacima. S druge strane, ne bi mu bilo ba najlake da pronae ubedljivo objanjenje ni za sopstveno prisustvo na istom mestu i zbog toga je zakljuio da e on i zgrada naprosto morati da prihvate postojanje jedno drugog. Pogledao je sa mesta na kome je leao. Zid od belih, ali umrljanih kamenih ploa uzdizao se iza njega, kao na pravoj zgradi. Izgledalo je da viri iz neke vrste isturene ivice ili ispusta koji se pruao oko nje u svim pravcima u duini od tri ili etiri stope. Bio je to odlomak tla u kome je zgrada sa urkom imala temelje i koji je ponela sa sobom da je dri povezanu na donjem kraju. Uznemireno se podigao i, iznenada, im je pogledao preko ruba, uhvatila ga je munina od vrtoglavice. Priljubio se uza zid, mokar od magle i znoja. Njegova glava plivala je slobodnim stilom, ali se stomak zabavljao baterflajom. Iako je dotle dospeo sopstvenom snagom, nije mogao ak ni da razmilja o jezivom ponoru koji je zjapio ispred njega. Svakako nee pokuati da oproba sreu skakanjem. Zapravo, nije nameravao da se pomeri makar i jedan in blie rubu. Uhvativi vrsto svoju putnu torbu, stao je da pue uza zid, nadajui se da

e uz put pronai ulazna vrata. vrsta teina limenke maslinovog ulja delovala je na njega ospokojavajue. Puzao je u pravcu najblieg ugla u nadi da e mu zid iza ugla pruiti vie naina za ulazak od ovoga, koji mu nije pruio ba nijedan. Neravnomernost leta zgrade inila ga je bolesnim od straha, tako da je, posle izvesnog vremena, izvukao pekir iz putne torbe i uinio neto to je jo jednom opravdalo visoki poloaj ubrusa na popisu najkorisnijih stvari koje treba da imate uza se kada autostopirate po Galaksiji - vezao ga je oko glave da ne bi mogao da vidi ta radi. Stao je da vue nogama po tlu, dok je ispruenom akom pipao po zidu. Najzad je doao do ugla, a kada mu je aka zaobila ugao, dodirnula je neto to mu je zadalo takav ok da je gotovo pao. Bila je to druga ruka. Dve ruke zgrabie jedna drugu. Oajniki je eleo da iskoristi drugu ruku za skidanje pekira sa oiju, ali ona je drala torbu sa maslinovim uljem, vinom i razglednicama sa Santorinija i on ba nikako nije eleo da je odloi. Iskusio je jedan od onih trenutaka samoispitivanja, jedan od onih trenutaka kada se iznenada okrenete, pogledate sebe u oi i pomislite: 'Ko sam ja? ta elim? ta sam postigao u ivotu? Da li to radim kako treba?' Tiho je zajecao. Pokuao je da oslobodi ruku, ali nije mogao. Druga ruka vrsto ju je drala. Nije imao izbora nego da produi prema uglu. Zaokrenuo je za njega i zatresao glavom u nameri da se oslobodi pekira. Ovo je, izgleda, izazvalao otar povik nerazaznatljivog oseanja kod vlastite druge ruke. Pekir je strgnut sa njegove glave i on otkri da mu oi pilje u oi Forda Prefekta. Iza njega stajao je Slartibartfast, a iza ovoga jasno su se videli zaklonjeni prilaz i velika, zatvorena vrata. Oboje su bili pripijeni uza zid, oiju divljih od straha dok su zurili u gusti, slepi oblak oko sebe i pokuavali da se odupru njihanju i poskakivanju zgrade.

"Gde si, kog fotona, bio?" prosiktao je Ford uspanieno. "Pa, ovaj", zamucao je Artur, ni sam ne znajui kako da sve to objasni u najkraim crtama, "tu i tamo. ta radite ovde?" Ford ponovo pogleda Artura divljim oima. "Nee da nas puste unutra bez boce pia", prosiktao je.

Prvo to je Artur primetio kada se naao usred urke, izuzev buke, zaguljive toplote, divlje meavine boja koja se nejasno probijala kroz atmosferu od gustog dima, ilima prekrivenih razbijenim staklom, pepelom i kapima guakamole i grupice stvorenja nalik na pterodaktile, obuene u lureks, koja su se okupila oko njegove drage boce grkog vina i kreketala "Iznenaenje, iznenaenje", bila je Trilijan sa kojom je neobavezno eretao Bog Groma. "Nismo li se videli na Milivejsu?" upitao je on. "Jesi li ti bio onaj sa ekiem?" "Da. Mnogo mi se vie svia to ga imam ovde. Ovo je daleko ozloglaenije i opasnije mesto od onoga." Odajom su odzvanjali krici nekog jezivog zadovoljstva, ije su razmere bile nevidljive u ustalasanoj gomili veselih, bunih stvorenja koja su razdragano dovikivala jedno drugom stvari koje niko nije uspevao da uje i povremeno zapadala u nervne krize. "Izgleda zabavno", rekla je Trilijan. "ta si rekao, Arture?" "Rekoh, kako si, do avola, dospela ovamo?" "Bila sam nasumini niz taaka koje su letele Vaseljenom. Poznaje li Tora? On pravi gromove." "ao", rekao je Artur. "To je sigurno strano zanimljivo." "ao", rekao je Tor, "i jeste. Ima pie?" "Ovaj - zapravo, nemam..."

"to onda ne poe da nae sebi jedno?" "Videemo se, Arture", rekla je Trilijan. Neto pade Arturu na um i on se obazre okolo. "Zaphod nije ovde?" upitao je. "Videemo se", rekla je Trilijan vrstim glasom, "kasnije." Tor ga je gledao tvrdim oima, crnim poput ugljena, nakostreene brade. Ono malo svetla to je bilo na tom mestu sakupilo je nakratko svoje snage da bi zlokobno zasvetlucalo na rogovima njegovog lema. Svojom izuzetno krupnom akom uzeo je Trilijan za lakat, a miii njegove nadlaktice vrteli su se jedan oko drugog poput dva folksvagena na parkiralitu. Odveo ju je. "Jedna od zanimljivih stvari u vezi sa besmrtnou", govorio je, "jeste to..." "Jedna od zanimljivih stvari u vezi sa svemirom", uo je Artur kako Slartibartfast govori nekom krupnom i masivnom stvorenju koje je izgledalo kao da gubi borbu sa sopstvenim srcem i koje je paljivo gledalo stareve duboke oi i sivu bradu, "jeste to koliko je on, u stvari, dosadan." "Dosadan?" ponovilo je stvorenje i trepnulo oima koje su bile prilino zakrvavljene i sa velikim podonjacima. "Da", odvratio je Slartibartfast, "zaprepaujue dosadan. Zapanjujue. Zna, njega ima tako mnogo, a onoga to je u njemu tako malo. Hoe li da ti navedem neke statistike podatke?" "Pa, ovaj..." "Molim te, ba bih voleo. I oni su nezamislivo dosadni." "Odmah u se vratiti da ih ujem", reklo je stvorenje, potapalo ga po ruci, podiglo svoju haljinu poput hoverkrafta i otilo u ustalasanu gomilu. "Mislio sam da nikada nee otii", zagroktao je starac. "Doi

Zemljanine..." "Artur." "Moramo nai srebrnu sponu, ovde je negde." "Zar ne moemo malo da se oduvamo?" upitao je Artur. "Imao sam teak dan. Sluajno je i Trilijan ovde, ali nije mi rekla kako je stigla; verovatno nije ni bitno." "Pomisli na opasnost koja preti Vaseljeni..." "Vaseljena je", odvratio je Artur, "dovoljno velika i dovoljno stara da moe pola sata da se brine sama za sebe. Dobro", dodao je, u odgovor na sve veu Slartibartfastovu uzrujanost, "promuvau se okolo i videti da li ju je neko video." "U redu, u redu", rekao je Slartibartfast, "u redu." I sam je zaao u gomilu, a svi pored kojih je prolazio govorili su mu da zastane i oduva se malo. "Jesi li video negde jednu sponu?" upitao je Artur oveuljka koji je, izgleda, eljno stajao i ekao da slua nekoga. "Napravljena je od srebra, od ivotnog je znaaja za buduu bezbednost Vaseljene i otprilike je ovoliko dugaka." "Nisam", odvratio je ushieno naborani oveuljak, "ali poslui se piem pa mi ispriaj sve o tome." Pored njega se provrteo Ford, koji je plesao divlju, burnu i prilino skarednu igru sa devojkom koja je izgledala kao da na glavi nosi sidnejsku Operu. Vodio je sa njom buni i zaludni razgovor pokuavajui da nadjaa galamu oko njih. "Svia mi se tvoj eir!" zaurlao je. "ta?" "Rekoh, svia mi se tvoj eir." "Ja nemam eir." "Pa, onda mi se svia glava."

"ta?" "Rekoh, svia mi se tvoja glava. Zanimljiv sklop kostiju." "ta?" Ford slegnu ramenima u okviru sloene rutine ostalih pokreta koju je izvodio. "Rekoh, sjajno igra", vikao je, "ali nemoj toliko da klima glavom." "ta?" "Ma eto, svaki put kada klimne", rekao je Ford, "... jao!" dodao je kada je njegova partnerka klimnula da bi rekla 'ta?' i ponovo ga otro lupila po elu iljatim krajem svoje neobine lobanje. "Moja planeta je raznesena jednog jutra", rekao je Artur, koji je, sasvim neoekivano, zatekao sebe kako pripoveda oveuljku priu svog ivota, ili bar odabrana poglavlja iz nje. "Zbog toga sam ovako obuen, u kuni mantil. Razume, moja planeta je raznesena sa svim mojim odelima. Nisam znao da u doi na urku." oveuljak je ushieno klimnuo glavom. "Kasnije su me izbacili sa svemirskog broda. I dalje u kunom mantilu. ovek bi pre oekivao svemirsko odelo. Ubrzo potom otkrio sam da su moju planetu prvobitno izgradili mievi. Moe misliti kako sam se oseao kada sam to saznao. Onda su malo pucali na mene i pokuali da me raznesu. U stvari, esto su me napadali, pucali na mene, vreali me, dezintegrisali u pravilnim razmacima, liavali aja, a potom sam se sruio u movaru i bio prisiljen da provedem pet godina u vlanoj peini." "Ah", oduevljavao se oveuljak, "a da li si se lepo zabavljao?" Artur se silovito zagrcnu piem. "Kako divno i uzbudljivo kaljanje", rekao je oveuljak, zaprepaeno. "Smem li da ti se pridruim?" Upitavi to, otisnuo se u najneobiniji i najspektakularniji mogui napad

kalja koji je toliko iznenadio Artura da se i sam silovito zagrcnuo i poeo da kalje, ali je ubrzo otkrio da to ve neko vreme i inae radi i skroz se zbunio. Zajedno su izveli duet za cepanje plua koji je trajao puna dva minuta pre nego to je Artur uspeo da se iskalje i konano zaustavi. "Tako silovito i hrabro", primetio je oveuljak, dahui i briui suze. "Koliko li je samo uzbudljiv bio tvoj ivot. Veliko ti hvala." Toplo je prodrmao Arturovu ruku i otiao u guvu. Artur je zbunjeno zavrteo glavom. Do njega doe ovek koji je delovao prilino mlado, tip koji je izgledao naglaeno agresivno, krivih usta, nosa isturenog poput svetionika i sitnih, otrih jabuica. Nosio je crne pantalone, crnu svilenu majicu otvorenu sve do onoga to mu je verovatno bilo pupak, iako je Artur nauio da nita ne nagaa o anatomijama ljudi koje je sretao tih dana, a oko vrata je imao raznorazne gadne zlatne stvari. Nosio je neto u crnoj torbi i jasno se videlo da je eleo da ljudi primete da ne eli da je primete. "Ovaj, hej, jesam li ja to uo maloas kako izgovara svoje ime?" upitao je. Bila je to jedna od mnogih stvari koje je Artur rekao oduevljenom oveuljku. "Da, Artur Dent." Izgledalo je kao da ovek lagano plee u nekom ritmu koji je bio razliit od onih nekoliko u kojima se grupa trenutno tmurno gurala. "Aha", rekao je, "ali ovek iz planine eleo je da te vidi." "Sreo sam ga." "Aha, ali izgledalo je kao da mu je mnogo stalo do toga." "Da, sreo sam ga." "Aha, dobro, samo sam hteo da zna." "I znam. Sreo sam ga." ovek je zastao i neko vreme vakao gumu. Onda je potapao Artura po

leima. "U redu", rekao je, "dobro. Samo sam hteo da ti kaem, u redu? Prijatno, puno sree, dobijaj nagrade." "ta?" upitao je Artur, koji je sada ve bio ozbiljno zbunjen. "tagod. Radi ta god hoe. Srean ti put." Napravio je puckav zvuk pomou onoga to je vakao, ta god to bilo, i neodreeno mahnuo rukom. "Zato?" upitao je Artur. "Onda nemoj nita da radi", rekao je ovek. "Koga je uopte briga? Ko mari za to?" Iznenada se ovekovo lice gnevno zacrvenelo i on poe da vie. "izni", rekao je. "Brii odavde, skini mi se sa grbae, momak. Odzarkuj!!!" "U redu, idem", rekao je urno Artur. "Ozbiljno mislim." ovek otro odmahnu i nestade u guvi. "ta to bi?" pitao je Artur devojku koja je stajala pored njega. "Zbog ega mi je rekao da dobijam nagrade?" "argon ljudi iz ou-biznisa", odgovorila je devojka. "Nedavno je dobio nagradu na godinjoj sveanosti Instituta za rekreacione opsene na Ursi Minor Alfi i nadao se da e moi da to pomene onako uzgred, ali ti nisi skrenuo razgovor gde treba na tu temu, pa nije ni doao u priliku." "Oh", rekao je Artur, "oh, pa, ao mi je zbog toga. A za ta je dobio nagradu?" "Za najbolju bezrazlonu upotrebu rei 'tucanje' u ozbiljnom scenariju. To je vrlo ugledna nagrada." "Shvatam", rekao je Artur, "da, a ta se, zapravo, dobija kao nagrada?" "'Rori'. To je jedna mala, srebrna stvar postavljena na veliku, crnu osnovu. ta si kazao?" "Nita nisam kazao, nego sam hteo da pitam kakva je to srebrna..." "Oh, uinilo mi se da si kazao 'vup'."

"ta da sam kazao?" "Vup."

Ve nekoliko godina novi ljudi upadaju na urku, pomodni nezvani gosti sa drugih svetova, a uesnici urke ve neko vreme imaju utisak, dok posmatraju sopstvenu planetu ispod sebe, sa njenim propalim gradovima, opustoenim plantaama avokada i unitenim vinogradima, prostranim oblastima novostvorene pustinje i morima punim mrvica od krekera ili jo gorih stvari, da njihov svet u siunim i neprimetnim pojedinostima nije ba onoliko zabavan kao to je nekada bio. Neki od njih poeli su da se pitaju mogu li da se odre u treznom stanju dovoljno dugo da otisnu itavu urku dalje u kosmos i da je moda odvedu do svetova nekih drugih ljudi, gde je vazduh moda sveiji, pa bi im zadavao manje glavobolje. Ona nekolicina neuhranjenih ratara, koji su i dalje nekako uspevali da se izbore za bedno odravanje ivota na napola odumrlom zemljitu, bili bi oduevljeni da to uju, ali tog dana, kada je urka uz urlik izletela iz oblaka, a ratari podigli poglede u strahu od jo jedne pljake sira i vina, postalo je sasvim jasno da nikuda nee otii i da e urka uskoro biti gotova. Veoma skoro bie vreme da se pokupe eiri i mantili, da se mlitavo izie napolje i da se vidi koje je doba dana, koje godinje doba i ima li na tom spaljenom i opustoenom mestu taksija koji nekuda idu. urka je bila povezana u uasni spoj sa jednim udnovatim, belim svemirskim brodom koji je, izgleda, bio dopola zaboden u nju. Skupa su se njihali, vitlali i vrteli po nebu, groteskno zanemarujui sopstvenu teinu. Oblaci su se razdvajali pred njima. Vazduh je urlao i sklanjao im se sa puta. urka i krikitski ratni brod pomalo su liili, dok su jurili nebom, na dve patke, od kojih jedna pokuava da napravi treu patku u onoj drugoj, dok se

druga svim silama trudi da objasni da se upravo u ovom trenutku ne osea ba spremna za treu patku, da nije ubeena da uopte eli da joj ba ta prva patka napravi pretpostavljenu treu patku, a svakako ne dok je ona, druga patka, zauzeta letenjem. Nebo je urlalo i gnevno vritalo na sve to, potresajui zemlju udarnim talasima. A onda je iznenada, uz fup, krikitski brod nestao. urka je bespomono nastavila da se tetura po nebu poput oveka koji se neoekivano naslonio na otvorena vrata. Vrtela se i njihala na mlaznim motorima koji su je drali u vazduhu. Pokuala je da se ispravi, ali se umesto toga jo vie iskrivila. I dalje se teturala po nebu. Teturanje se produilo jo izvesno vreme, ali bilo je jasno da nee jo dugo. urka je sada bila smrtno ranjena. Sve uivanje nestalo je iz nje, to povremeno vratolomne piruete nisu mogle sakriti. to je due izbegavala tle, to se udarac spremao da bude tei kada je konano bude zadesio.

Ni unutra stvari se nisu razvijale kako treba. U stvari, razvijale su se udovino loe, a ljudi su sve to mrzeli i to glasno uzvikivali. Krikitski roboti doli su i otili. Odneli su nagradu za najbolju bezrazlonu upotrebu rei 'tucanje' u ozbiljnom scenariju, a umesto nje ostavili prizor takvog razaranja, da je Artura bilo gotovo isto toliko ao koliko i nagraenog umetnika za njegov 'Rori'. "Voleli bismo da ostanemo i da vam pomognemo", vikao je Ford i probijao se kroz razruene otpatke, "ali ipak neemo." urka se ponovo zaleluja i izazva grozniave krike i jaukanje iz zadimljene ruevine.

"Znate, mi idemo da spasemo Vaseljenu", nastavio je Ford, "a ako mislite da je to prilino slab izgovor, moda ste i u pravu. Svejedno, mi odosmo." Iznenada je naiao na neotvorenu bocu koja je, nekim udom, ostala itava. "Hoete li imati neto protiv da ponesemo ovo?" upitao je. "Vama vie nee biti potrebna." Uzeo je i kesicu ipsa. "Trilijan?" urlao je Artur potresenim i nemonim glasom. U zadimljenom haosu nije mogao videti nita. "Zemljanine, moramo da poemo", rekao je Slartibartfast nervozno. "Trilijan?" viknuo je Artur ponovo. Trenutak ili dva kasnije Trilijan se, sva teturava i uzdrhtala, pojavila oslonjena o svog novog prijatelja, Boga Groma. "Devojka ide sa mnom", rekao je Tor. "U Valhali se odrava velika zabava, odleteemo..." "Gde si bio kada se sve ovo deavalo?" upitao je Artur. "Na spratu", rekao je Tor. "Odmeravao sam njenu teinu. Letenje je sloen posao, zna, treba da prorauna vetar..." "Ona ide sa nama", kazao je Artur. "Hej", rekla je Trilijan, "zar ne bi trebalo da ja..." "Ne", rekao je Artur, "ti ide sa nama." Tor ga je gledao oima u kojima je polako poinjala da bukti vatra. Pomenuo je neke stvari u vezi sa religijom, ali one nisu imale nikakve veze sa pristojnou. "Ide sa mnom", rekao je lagano. "Hajde, Zemljanine", kazao je Slartibartfast nervozno i povukao Artura za rukav. "Hajde, Slartibartfaste", rekao je Ford nervozno i povukao starca za rukav. Ureaj za teleportiranje nalazio se kod Slartibartfasta.

urka se njihala, lelujala i terala sve prisutne da se teturaju, izuzev Tora i Artura; ovaj je drhtei zurio u crne oi Boga Groma. Lagano, neverovatno, Artur je podigao svoje siune pesnice. "Hoe da proba ovo?" upitao je. "Molim?" zaurlao je Tor. "Rekoh", ponovio je Artur i nije mogao da sprei podrhtavanje glasa, "hoe li da proba ovo?" Smeno je zamahnuo pesnicama. Tor ga je gledao u neverici. Onda iz njegove nozdrve izbi maleni plamen dima. U njemu se nazirao i maleni plamen. Dograbio je pojas. Isprsio se kako bi sasvim jasno pokazao da mu grudi predstavljaju gromadu uz koju sme da pone uspon samo ukoliko ima grupu odlinih himalajskih vodia. Odvojio je drku ekia sa pojasa. Podigao ju je i otkrio masivnu gvozdenu glavu. Time je otklonio moguu zabludu da sa sobom nosi telegrafski stub. "Hou li", rekao je uz siktanje poput reke koja protie oko turbina, "da probam to?" "Da", rekao je Artur, iji je glas iznenada postao neobino jak i ratoboran. Ponovo je izmahnuo pesnicama, ovog puta kao da misli ozbiljno. "Izii malo napolje ako sme", zauralo je na Tora. "Dobro!" zatutnjao je Tor poput razjarenog bika (ili, zapravo, poput razjarenog Boga Groma, to je mnogo upeatljivije) i uinio to. "Odlino", rekao je Artur, "dakle, njega smo se otarasili. Slarti, vadi nas odavde."

23. "Dobro", dernjao se Ford na Artura, "neka sam ja i kukavica, stvar je u tome to sam jo iv." Ponovo su se nalazili na svemirskom brodu 'Bistromat'. Isto

kao i Slartibartfast. Isto kao i Trilijan. Slaganje i razumevanje nisu bili sa njima. "Pa i ja sam iv, zar ne?" preao je u protivnapad Artur, smrknut od pustolovine i gneva. Obrve su mu skakale gore-dole kao da ele da nokautiraju jedna drugu. "Zamalo da ne bude, do avola", prasnuo je Ford. Artur se otro okrenuo Slartibartfastu, koji je sedeo na pilotskom seditu i zamiljeno gledao u dno boce koja mu je govorila neto to oigledno nije mogao sasvim da razume. Obratio se njemu. "Misli li ti da on razume makar i jednu re od onoga to sam kazao?" upitao je, tresui se od uzbuenja. "Ne znam", odvratio je Slartibartfast, pomalo odsutno. "Nisam siguran", dodao je i vrlo kratko ga pogledao, "da i ja razumem." Vratio je pogled na svoj instrument sa obnovljenom energijom i zbunjenou. "Morae ponovo da nam objasni ta si hteo", rekao je. "Pa..." "Ali kasnije. Pripremaju se uasne stvari." Kucnuo je po pseudostaklu boce. "Doiveli smo patetian neuspeh na urki, bojim se", rekao je, "i sada nam je jedina nada da spreimo robote da upotrebe Klju u Bravi. Kako emo to uiniti, pojma nemam", promrmljao je, "ali pretpostavljam da treba da odemo tamo. Ne mogu rei da mi se ta zamisao dopada. Verovatno emo na kraju izginuti." "Odlino, a gde je Trilijan?" upitao je Artur, iznenada pun lane bezbrinosti. Bio je ljut zbog toga to ga je Ford optuio da je traio vreme na itavu tu petljavinu sa Bogom Groma kada su mogli bre pobei. Arturovo lino miljenje, koje je izloio, pa ma ta drugi mislili o njemu, bilo je da se pokazao izuzetno hrabar i koristan. Izgleda da je preovladavalo miljenje da njegovo gledite ne vredi ni po lule duvana. Ali najvie ga je bolelo to to Trilijan, izgleda, nije reagovala ni na ovaj ni na onaj nain, a i negde je, zapravo, odlutala.

"A gde je moj ips?" upitao je Ford. "I jedno i drugo", rekao je Slartibartfast, uopte ne podigavi pogled, nalaze se u sobi informacionih opsena. ini mi se da tvoja mlada dama pokuava da razume neke probleme galaktike istorije. Verovatno joj ips pomae u tome."

24. Greka je misliti da se bilo kakav vei problem moe reiti pomou krompira. Na primer, bila jednom bolesno agresivna rasa zvana Silastini Zloklopnici Striteraksa. Bilo je to samo ime njihove rase. Naziv njihove vojske bio je neto stvarno uasno. Na sreu, iveli su jo ranije u galaktikoj istoriji u odnosu na sve sa ime smo se do sada sretali - pre dvadeset milijardi godina kada je Galaksija jo bila mlada i svea, a svaka zamisao za koju se vredelo boriti nova. A Silastini Zloklopnici Striteraksa bili su dobri u borbi, a poto su bili dobri, esto su se bavili njome. Borili su se protiv neprijatelja (odnosno, protiv svih), kao i jedni protiv drugih. Planeta im je bila potpuno opustoena. Povrina joj je bila prekrivena naputenim gradovima koji su bili okrueni ratnim mainama, koje su opet bile okruene dubokim bunkerima u kojima su Silastini Zloklopnici iveli i borili se jedni protiv drugih. Najbolji nain zapodevanja kavge sa Silastinim Zloklopnikom Striteraksa bio je roditi se. To nisu voleli, ljutilo ih je. A kada se Zloklopnik naljuti, onda neko strada. ovek bi mogao pomisliti da je takav nain ivota bio iscrpljujui, ali oni su imali strano mnogo energije. Najbolji postupak sa jednim Silastinim Zloklopnikom jeste zatvoriti ga samog u sobu, jer e ranije ili kasnije poeti silovito da napada samog sebe. Konano su shvatili da e neto morati da uine da bi to promenili i doneli

su zakon da svako ko nosi oruje kao deo svog normalnog silastikog posla (policajci, straari, uitelji u osnovnim kolama) mora svakog dana da provede najmanje etrdeset pet minuta u udaranju daka krompira da bi se otarasio vika agresivnosti. Izvesno vreme ovo je dobro dejstvovalo, sve dok neko nije pomislio kako bi bilo mnogo delotvornije i mnogo manje zamorno kada bi umesto toga pucali u krompire. Ovo je dovelo do obnovljenog oduevljenja za pucanje u najraznovrsnije stvari i svi su se veoma uzbudili na nagovetaj njihovog prvog veeg rata u poslednjih nekoliko nedelja. Drugo dostignue Silastinih Zloklopnika Striteraksa ogledalo se u tome to su postali poznati kao prva rasa kojoj je polo za rukom da okira kompjuter. Bio je to dinovski kompjuter koji je lebdeo u svemiru i nazivao se Haktor i do dana dananjeg ostao je upamen kao jedan od najmonijih koji su ikada sagraeni. Bio je prvi koji je napravljen po ugledu na prirodni mozak i svaka elijska jedinica nosila je u sebi celinu, to je omoguavalo kompjuteru da misli mnogo prilagodljivije i matovitije, odnosno da bude - okiran. Silastini Zloklopnici Striteraksa upravo su vodili jedan od svojih redovnih ratova protiv Protrudnih Garboraca Stuga i on im nije prijao kao obino, jer je zahtevao strano mnogo jurcanja po Radijacionim movarama Cvilzende i preko Vatrenih planina Frazfrage, a ni na jednom od tih terena nisu se ba oseali kao kod svoje kue. I zbog toga, kada su u borbu stupili i Udavni Bodeljivci Dadizikstaka i prisilili ih da se bore na novom frontu, po Gama peinama Kafraksa i kroz ledene oluje Varlengutena, shvatili su da im je dosta toga i naredili Haktaru da im naini konano oruje. "ta vam znai konano", pitao je Haktar.

Na to su Silastini Zloklopnici Striteraksa kazali: "Proitaj u prokletom reniku", i ponovo navalili u bitku. I tako je Haktar nainio konano oruje. Bila je to vrlo, vrlo mala bomba koja je naprosto predstavljala razvodnu kutiju u hipersvemiru; kada bi se aktivirala, ona bi povezala srca svakog veeg sunca sa srcem svakog drugog veeg sunca u istom trenutku i na taj nain pretvorila itavu Vaseljenu u jednu divovsku hipersvemirsku supernovu. Kada su Silastiki Zloklopnici pokuali da je upotrebe da bi podigli u vazduh jedno od skladita municije Udavnih Bodeljivaca u jednoj od Gama peina, izuzetno su se naljutili zbog toga to nije dejstvovala, pa su to i rekli. Haktara je okirala itava ta zamisao. Pokuao je da im objasni da je razmiljao o itavoj toj petljavini sa konanim orujem i zakljuio da ne postoji nijedna predvidljiva posledica neaktiviranja bombe koja bi bila gora od poznate posledice njenog aktiviranja, te je zbog toga on sebi dao toliko slobode da uvede malenu izmenu u konstrukciju bombe i nadao se da e svi kojih se to tie, poto trezveno razmisle, osetiti da... Stilastini Zloklopnici nisu se sloili i razneli su kompjuter u prah i pepeo. Kasnije su bolje razmislili i unitili i neispravnu bombu. A onda, poto su zastali samo da bi ubili boga u Protrudnim Garborcima Stuga i Udavnim Bodeljivcima Dadazikstaka, uspeli su da pronau potpuno novi nain unitenja samih sebe, to je predstavljalo prilino olakanje svima u Galaksiji, a naroito Garborcima, Bodeljivcima i krompirima.

Trilijan je posmatrala sve to, kao i priu o Krikitu. Zatim je zamiljeno izila iz sobe informacionih opsena, ba u pravom trenutku da otkrije da su stigli prekasno.

25. Ve u trenutku kada je meuzvezdani brod 'Bistromat' zatreperio i pojavio se u stvarnosti na vrhu malenog obronka milju irokog asteroida koji se kretao usamljenom i venom orbitom unutar zatvorenog zvezdanog sistema Krikit, njegovoj posadi bilo je jasno da su doli u trenutku koji im je omoguavao samo da budu svedoci nezaustavljivog istorijskog dogaaja. Nisu shvatili da e, zapravo, videti dva. Stajali su hladni, usamljeni i bespomoni na rubu obronka i posmatrali delatnost ispod sebe. Koplja svetlosti nicala su, tvorei zlokobne lukove spram praznine, iz jedne take svega stotinak jardi nie i pravo ispred njih. Zurili su u uasni dogaaj. Produetak brodskog polja omoguavao im je da stoje tamo gde su bili na taj nain to su ponovo koristili tenju uma da bude prevaren: opasnost padanja sa siune mase asteroida ili nemogunost disanja jednostavno su postali Tu problem. Beli krikitski ratni brod bio je parkiran izmeu iskrzanih i sivih odlomaka stenja asteroida, naizmenino usplamteo od snopova svetlosti ili nevidljiv u senci. Crne senke koje je bacalo surovo stenje plesale su zajedno u nekakvoj divljoj koreografiji dok su svetlosti reflektora klizile preko njega. Jedanaest robota nosili su, u koloni, Klju Vikita do sredita kruga obeleenog uznjihanim svetlostima. Klju Vikita ponovo je napravljen. Njegovi sastavni delovi blistali su i svetlucali se: elini stub (ili Marvinova noga) snage i moi, Zlatna spona (srce pogona beskonane neverovatnoe) napretka, Plastini stub (agrabutonsko ezlo pravde) nauke i razuma, Srebrna spona (trofejna nagrada za najbezrazloniju upotrebu rei 'tucanje' u ozbiljnom scenariju) i sada ponovo stvoreni Drveni stub (ili Pepeo spaljenog stampa koji je oznaavao

smrt engleskog kriketa) prirode i duhovnosti. "Pretpostavljam da u ovom trenutku nita ne moemo da uinimo?" pitao je Artur uznemireno. "Ne", uzdahnuo je Slartibartfast. Izraz razoaranja koji je preao Arturovim licem bio je u potpunosti pogrean, ali, poto je stajao zaklonjen u senci, dopustio mu je da pree u izraz olakanja. "teta", rekao je. "Nemamo nikakvog oruja", kazao je Slartibartfast. "Ba glupo." "Prokletstvo", rekao je Artur vrlo tihim glasom. Ford nije rekao nita. Ni Trilijan nije rekla nita, ali je to uinila na neobino zamiljen i odsutan nain. Zurila je u prazninu svemira iza asteroida. Asteroid je kruio oko Oblaka Praine koji je okruivao omota od Spovremena to je zatvarao svet na kome je iveo narod Krikita - Gospodari Krikita i njihovi ubilaki roboti. Bespomona grupa nije imala naina da sazna jesu li krikitski roboti svesni njihovog prisustva ili ne. Samo su mogli da pretpostave da jesu, ali sva je prilika da su roboti smatrali, sasvim ispravno u ovakvim okolnostima, da nemaju ega da se plae. Trebalo je da obave istorijski zadatak i mogli su da gledaju publiku sa prezirom. "Oseanje strane nemoi, zar ne?" upitao je Artur, ali ostali nisu obraali panju na njega. U sreditu osvetljenog prostora kome su se roboti pribliavali u tlu se otvorila etvrtasta pukotina. Pukotina je postajala sve odreenija i odreenija i uskoro je postalo jasno da se blok tla, kvadrat od oko est stopa, polako podie uvis. U istom asu postali su svesni jo nekakvog pokreta, ali taj je bio gotovo

ispod praga opaanja i tren ili dva nije im bilo jasno ta se, zapravo, kree. Onda im je postalo jasno. Asteroid se kretao. Kretao se prema oblaku Praine kao da se tamo nalazio nekakav nebeski peca sa udicom, koji ih je neodoljivo vukao prema sebi. Upravo su se pripremali da obave u stvarnom ivotu putovanje kroz Oblak kakvo su obavili u sobi informacionih opsena. Stajali su u ledenoj tiini. Trilijan se namrtila. Kao da je proao itav vek. inilo se da dogaaji protiu vrtoglavom sporou kada je prednji kraj asteroida lagano zaronio u mutnu i meku spoljanju granicu oblaka. I uskoro ih je progutala tanuna i razigrana tama. Prolazili su kroz nju, sve dublje i dublje, nejasno svesni neodreenih oblija i kovitlaca koji su u tami bili sasvim nerazaznatljivi, izuzev krajikom oka. Praina je zamutila snopove blistave svetlosti. Snopovi blistave svetlosti treptali su na milijardama estica praine. Trilijan ponovo osmotri preeni put iz okvira sopstvenih, namrgoenih misli. A onda su proli. Nisu bili sigurni da li im je za to bio potreban minut ili pola sata, ali su proli i suoili se sa novom prazninom, kao da je ispred njih svemir bio izbrisan. Tada stvari poee bre da se dogaaju. Izgledalo je kao da je zaslepljujui snop svetlosti gotovo eksplodirao iz bloka koji se uzdigao na tri stope iznad tla, a iz njega se uzdigao manji, plastini blok, ustreptao od razigranih svetlosti u unutranjosti. U blok su bile urezane duboke brazde, tri uspravne i dve opruene, oigledno tako postavljene da mogu da prime Klju. Roboti prioe Bravi, ubacie Klju na mesto i koraknue nazad. Blok se okrenuo oko sebe, a svemir namah poe da se menja.

Dok se svemir vraao u normalno stanje, kao da je bolno uvrtao oi posmatraa u onim dupljama. Zatekoe sebe kako zaslepljeno zure u otkriveno sunce koje je stajalo pred njima tamo gde je pre svega nekoliko sekundi naizgled bio samo prazan prostor. Bila je potrebna sekunda ili dve da dovoljno dobro shvate ta se dogodilo pre no to su akama zaklonili prestravljene i zaslepljene oi. U toku tih sekundu ili dve postali su svesni siune mrlje koja se kretala preko sunevog oka. Zateturae se unazad, a u uima zaue tanuni i neoekivani napev robota koji su u jedan glas uzvikivali: "Krikit! Krikit! Krikit! Krikit!" Zvuk ih je naterao da se stresu. Bio je otar, hladan, prazan, zvuao je teskobno mehaniki. Osim toga, bio je trijumfalan. Bili su toliko zaprepaeni ovim okovima kojima su bila podvrgnuta njihova ula, da su gotovo propustili drugi istorijski dogaaj. Zaphod Biblbroks, jedini ovek u istoriji koji je preiveo neposredan napad krikitskih robota, istrao je iz krikitskog broda, maui zgrom-i-pucom. "U redu", dreknuo je, "od ovog trenutka situacija je potpuno pod kontrolom." Usamljeni robot koji je uvao ulaz u brod tiho je izmahnuo svojom borbenom palicom i spojio je sa potiljkom Zaphodove leve glave. "Ko je to uinio, zarknem li ga?" rekla je leva glava i bez svesti klonula unatrag. Zaphodova desna glava radoznalo je gledala ispred sebe. "Ko je ta uinio?" upitala je. Palica se spojila sa potiljkom njegove desne glave. Zaphod je izmerio svoju duinu kao prilino neobian oblik na tlu. Posle svega nekoliko sekundi itav dogaaj se svrio. Dva ispaljena hica

robota bila su dovoljna da zauvek unite Bravu. Raspala se, rastopila, a njen sadraj rasuo se na sve strane; roboti zamarirae mrko i, gotovo se moglo rei, pomalo beznadeno, do svog ratnog broda koji nestade uz muklo 'fup'. Trilijan i Ford grozniavo potrae niz strmi spust prema tamnom i nepokretnom telu Zaphoda Biblbroksa.

26. "Ne znam", rekao je Zaphod Biblbroks moda po trideset sedmi put, "mogli su da me ubiju, ali nisu. Moda su pomislili da sam suvie divan ovek ili neto slino. Tu ih sasvim shvatam." Ostali su nemo zadrali svoje miljenje o toj teoriji. Zaphod je leao na hladnom podu palube. Lea kao da su mu treptala na podu dok je bol udarao po njima i zarivao mu se u obe glave. "ini mi se", proaptao je, "da neto nije u redu sa tim anodizovanim klipanima; neto je tu iz osnove pogreno." "Programirani su tako da ubiju svakoga", istakao je Slartibartfast. "Moda je", proitao je Zaphod izmeu dva bolna damara, "stvarno to posredi." No, nije delovao ba ubeeno. "Zdravo, mala", rekao je Trilijan u nadi da e ga to izvaditi za ranije ponaanje. "Je li ti dobro?" upitala ga je ona blago. "Aha", rekao je, "sjajno." "Dobro", kazala je i otila da razmilja. Stala je da gleda ogromni viziekran iznad pilotskih sedita i, okreui prekida, da menja na njemu slike okoline. Jedna slika predstavljala je prazninu Oblaka Praine. Druga je donela sunce Krikita. Trea je prikazivala sam Krikit. Menjala ih je, puna ara. "Dakle, zbogom, Galaksijo", kazao je Artur, pljusnuo se po kolenima i ustao.

"Ne", rekao je dostojanstveno Slartibartfast. "Na zadatak je jasan." Izmeu obrva ocrtavala mu se brazda, sve dok nije postala toliko duboka da su se u nju mogle zasaditi omanje povrtarske biljke. Ustao je i poeo da koraa okolo. Kada je progovorio, ono to je rekao toliko ga je prestravilo da je morao ponovo da sedne. "Moramo otii na Krikit", kazao je. Duboki uzdah potresao je njegovo starako telo, a oi su mu gotovo zazveketale u onim dupljama "Opet smo", rekao je, "doiveli patetian neuspeh. Ba petetian." "To je", rekao je Ford lagano, "zbog toga to ne marimo dovoljno. Rekao sam ti." Podigao je noge na jednu od tabli sa instrumentima i stao da isti nokte. "Ali ukoliko ne budemo preduzeli neto", kazao je starac drhtavo, kao da se bori protiv neega to je duboko suprotno njegovoj prirodi, "svi emo biti uniteni; svi emo umreti. Valjda za to marimo?" "Ne dovoljno da bismo dopustili da poginemo zbog toga", rekao je Ford. Nasmeio se nekakvim upljim osmehom i pokazao ga svima u odaji koje je zanimalo da ga vide. Slartibartfast je ovakav sled razmiljanja smatrao izuzetno neispravnim i borio se protiv njega. Okrenuo se ponovo Zaphodu, koji je stezao zube i preznojavao se od bola. "Ti svakako ima ideju", rekao je, "zbog ega su ti potedeli ivot. To deluje vrlo udno i neuobiajeno." "Mislim da za to nisu ni znali", slegao je Zaphod ramenima. "Rekao sam ti. Pogodili su me najslabijim snopom, samo da me onesveste, kopa? Uneli su me u brod, gurnuli u jedan ugao i zaboravili na mene. Kao da su se stideli to sam tamo. Ukoliko bih ita kazao, ponovo bi me onesvestili. Vodili smo sjajne razgovore. 'Hej... uh!' 'ao... uh!' 'Pitam se... uh!' To me je satima zabavljalo, zna." Ponovo se izvio od bola.

Igrao se sa neim to je drao meu prstima. Podigao je to. Bila je to zlatna spona - 'Zlatno srce', srce pogona beskonane neverovatnoe. Samo su ono i Drveni stub preiveli neoteeni unitenje Brave. "ujem da tvoj brod fino fura", rekao je, "pa kad bi hteo da me odbaci do mojega pre nego to poete..." "Zar nam nee pomoi?" upitao je Slartibartfast. "Nama?" upitao je Ford otro. "Ko smo to 'mi'?" "Voleo bih da ostanem i da vam pomognem da spasavate Galaksiju", bio je uporan Zaphod i podigao se na laktove, "ali imam majku i oca svih glavobolja i oseam da je na putu mnogo mladih glavoboljica. Ali kada joj sledei put bude ustrebalo spasavanje, va sam ovek. Hej, Trilijan, mala?" ustro se osvrnula. "Da?" "Hoe da poe? 'Zlatno srce'? Uzbuenje, pustolovine i stvarno lude stvari?" "Idem na Krikit", kazala je.

27. Bilo je to isto brdo, a ipak nije bilo isto. Ovoga puta nije posredi bila informaciona opsena. Ovo je bio pravi Krikit i oni su stajali na njegovoj povrini. U njihovoj blizini, iza drvea, nalazio se udnovati italijanski restoran koji je doneo njih, njihova stvarna tela, u ovaj stvarni, sadanji svet Krikita. Bujna trava pod njihovim nogama bila je stvarna, ba kao i bogata crnica. I opojni mirisi drvea bili su stvarni. No je bila prava. Krikit. Verovatno najopasnije mesto u Galaksiji za svakoga ko nije Krikianin. Mesto koje nije moglo da podnese postojanje bilo koga drugog mesta, iji su

prijatni, zabavni, pametni stanovnici urlali od straha, divljatva i ubilake mrnje kada bi se susreli sa bilo kime ko nije pripadao njima. Artur uzdrhta. Slartibartfast uzdrhta. Ford, to je bilo iznenaujue, uzdrhta. Nije bilo iznenaujue to je uzdrhtao, bilo je iznenaujue to se uopte naao na tom mestu. Ali kada su vratili Zaphoda na brod, Ford se neoekivano osetio postieno zbog bega. 'Ne valja', pomislio je, 'ne valja, ne valja, ne valja.' vrsto je stegao jedan od zgrom-i-puc pitolja kojima su se naoruali iz Zaphodove zalihe oruja. Trilijan uzdrhta i namrti se dok je gledala nebo. I ono vie nije izgledalo isto. Vie nije izgledalo pusto i prazno. Dok se predeo oko njih malo izmenio tokom dve hiljade godina krikitskih ratova, a samo je pet godina proteklo otkako je Krikit pre deset milijardi godina zabravljen u omota od Spo-vremena, nebo je bilo dramatino drugaije. Blede svetlosti i teka oblija poivali su na njemu. Visoko na nebu, tamo gde nijedan Krikianin nikada nije pogledao, nalazile su se Ratne Zone, Robotske Zone - ogromni bojni brodovi i blokovi tornjeva koji su lebdeli u nul-o-grav poljima daleko iznad pastoralne povrine krikitskog tla. Trilijan ih je posmatrala i razmiljala. "Trilijan", proaptao joj je Ford Prefekt. "Da?" odvratila je. "ta to radi?" "Razmiljam." "Da li uvek tako die kada razmilja?" "Nisam primetila da sam disala."

"To me je i zabrinulo." "Mislim da znam..." rekla je Trilijan. "Pssst!" rekao je uspanieno Slartibartfast, a njegova tanka, drhtava ruka pokazala je dalje iza njih, ispod senke drveta. Iznenada, kao i ranije na traci, na brodskoj stazi pojavile su se svetlosti, ali ovog puta razigrani zraci nisu poticali od fenjera, ve od baterijskih svetiljki. To samo po sebi nije predstavljalo dramatinu promenu, ali njihova srca lupala su od straha na svaku pojedinost. Ovoga puta nisu se orile luckaste pesme o cveu, vrtlarenju i crknutim kucama, ve prigueni zvuci ustre rasprave. Jedna svetlost stala je da prelazi nebom, sporo i teko. Artura je zahvatio klaustrofobini strah, a mlaki vetar zgrabio ga je za vrat. Posle nekoliko sekundi postala je vidljiva i druga grupa, koja je prilazila sa druge strane tamnog brega. Kretali su se ustro i svrhovito, a svetiljke su im bleskale i bacale snopove oko njih. Grupe su se pribliavale, i to ne samo jedna prema drugoj. Oigledno su namerno prilazile taki na kojoj su stajali Artur i ostali. Artur zau lagani um kada je Ford podigao svoje oruje na rame, kao i slabano, drhtavo kaljucanje kada je Slartibartfast podigao svoje. Osetio je hladnu, neprijatnu teinu sopstvenog oruja i podigao ga drhtavih ruku. Njegovi prsti upinjali su se da oslobode bezbednosnu konicu i prebace konicu za sluaj izuzetne opasnosti onako kako mu je Ford pokazao. Toliko se tresao u tom trenutku da bi verovatno urezao plamenom svoj potpis u svakoga u koga bi opalio. Samo Trilijan nije podigla svoje oruje. Podigla je obrve, ponovo ih spustila i zamiljeno stala da gricka usnu. "Da li vam je palo na pamet da...", poela je, ali u tom trenutku niko nije bio raspoloen za raspravu.

Svetlost probi tminu iza njihovih lea, oni se okretoe i otkrie tamo treu grupu Krikiana koja ih je traila pomou svojih svetiljki. Oruje Forda Prefekta opako je prasnulo, ali vatra skoi nazad na njega i ono tresnu na tle, izletevi mu iz ruku. Doao je trenutak najistijeg straha, sleena sekunda pre nego to je ikome palo na pamet da ponovo zapuca. Posle te sekunde i dalje niko nije pucao. Bili su opkoljeni bledim Krikianima i okupani nemirnom svetlou. Zarobljenici su zurili u svoje zarobljivae, zarobljivai su zurili u svoje zarobljenike. "Zdravo", rekao je jadan od zarobljivaa, "izvinite, ali da li ste vi... tuinci?"

28. U meuvremenu, na vie miliona milja odatle nego to um moe da valjano pojmi, Zaphod Biblbroks se dosaivao. Popravio je svoj brod - to jest, napetom panjom je posmatrao servisnog robota dok ga je popravljao umesto njega. Bio je to, ponovo, jedan od najmonijih i najneobinijih brodova koji postoje. Zaphod je opet mogao da ide gde god zaeli, da radi ta god hoe. Zezao se sa nekom knjigom, a onda ju je zavitlao od sebe. Ve ju je ranije proitao. Priao je komunikacionoj konzoli i ukljuio kanal za sluaj opasnosti koji je radio na svim uestalostima. "Hoe li neko pie?" upitao je. "Je li to neko u opasnosti, drugar?" zapuckao je glas sa pola puta prema suprotnom kraju Galaksije. "Da nema sluajno mikser?" upitao je Zaphod. "Ej, odetaj malo do neke komete."

"U redu, u redu", rekao je Zaphod i ponovo iskljuio kanal. Uzdahnuo je i seo. Onda je opet ustao i odetao do kompjuterskog ekrana. Pritisnuo je nekoliko prekidaa. Takice poee da jure preko ekrana i prodiru jedna drugu. "Bam!" rekao je Zaphod, "fijuuuuuu! Pam pam pam!" "Ej, ao", rekao je veselo kompjuter posle jednog minuta. "Osvojio si tri poena. Prethodni najbolji rezultat je sedam miliona pet stotina devedeset sedam hiljada dve stotine i..." "U redu, u redu", rekao je Zaphod i ponovo iskljuio ekran. Opet je seo. Igrao se olovkom. Ali i to je polako poelo da gubi na privlanosti. "U redu, u redu", rekao je i ubacio svoj rezultat, zajedno sa prethodnim najboljim rezultatom, u kompjuter. Brod mu je onda suknuo, a od Vaseljene je ostala samo mrlja.

29. "Kaite nam", rekao je mravi, beli Krikianin koji se izdvojio od ostalih i nesigurno stajao u krugu svetlosti, drei oruje u akama kao da ga uva za nekoga ko je negde zbrisao, ali e se vratiti za trenutak, "znate li ita o neemu to se naziva ravnotea prirode?" Nije dobio odgovor od svojih zarobljenika, ili bar nita razumljivije od nekoliko zbunjeno promrmljanih glasova. Svetlosti nastavie da pleu po njima. Visoko na nebu iznad njihovih glava tamna uurbanost nastavljala se u Robotskim Zonama. "Re je o tome", produio je Krikianin nespokojno, "da smo neto nauli o toj stvari, verovatno nita vano. Pa, onda je moda najbolje da vas ubijemo." Spustio je pogled na oruje kao da pokuava da otkrije gde treba da

pritisne. "Odnosno", rekao je i podigao pogled, "ukoliko ne biste voleli da popriamo o neemu?" Lagana, nespretna zbunjenost poela je da se uvlai u tela Slartibartfasta, Forda i Artura. Ubrzo e im stii do mozgova, koji su trenutno bili zauzeti podizanjem i sputanjem njihovih vilica. Trilijan je tresla glavom kao da pokuava da sklopi mozaik-zagonetku tresenjem kutije. "Znate, brinemo se", rekao je drugi ovek iz gomile, "zbog tog plana o sveoptem unitenju." "Da", dodao je trei, "i zbog ravnotee prirode. ini nam se da e se ravnotea nekako poremetiti ukoliko sve ostalo u Vaseljeni bude uniteno. Znate, nas ekologija strano zanima", dodao je. Glas mu se nesreno utia. "I sport", rekao je drugi glasno. To je izazvalo veselo odobravanje ostalih. "Da", sloio se prvi, "i sport..." Nespokojno je pogledao svoje drugove i zamiljeno se poekao po obrazu. Kao da se borio sa nekom dubokom unutranjom zbunjenou, kao da je ono to je eleo da kae i ono to je mislio predstavljalo dve potpuno razliite stvari, izmeu kojih nije mogao da razabere nikakvu moguu vezu. "Vidite", promrmljao je, "neki meu nama..." Obazro se kao da trai podrku. Drugi poee da ga ohrabruju. "Neki mau nama", produio je, "strano bi voleli da uspostave sportske veze sa ostatkom Galaksije, i iako se slaem da ne treba meati sport i politiku, ini mi se da, ukoliko elimo sportske veze sa ostatkom Galaksije, verovatno bi bilo greka unititi je. Zapravo, i celu ostalu Vaseljenu..." Glas mu se ponovo utiao. "A izgleda da je to trenutno preovlaujua zamisao..." "...", kazao je Slartibartfast, "t..." "Tttt...?" upitao je Artur. "Dr..." zaustio je Ford Prefekt.

"U redu", rekla je Trilijan, "hajde da porazgovaramo malo o tome." Krenula je napred i uzela zbunjenog Krikianina za ruku. Izgledao je kao da ima oko dvadeset pet godina, to je znailo, zbog neobinih petljavina sa vremenom koje su se deavale u toj oblasti, da je imao svega dvadesetak godina kada su se zavrili krikitski ratovi, pre deset milijardi godina. Trilijan ga je povela na kratku etnju kroz snopove lampi pre nego to je rekla ita vie. Nesigurno se povodio za njom. Svetlosti svetiljki koje su ih okruivale kao da su se povlaile pred tom udnom, tihom devojkom koja je, izgleda, jedina u itavoj ovoj Vaseljeni mrane zbrke znala ta radi. Okrenula se da bi ga pogledala u lice i lagano ga uzela za obe ruke. Bio je slika i prilika zbunjene utuenosti. "Reci mi", kazala mu je. Jedan trenutak nije nita govorio, dok mu je pogled skakao sa jednog njenog oka na drugo. "Tre..." rekao je, "trebalo bi da ostanemo sami... ini mi se." Iskrivio je lice i onda oborio glavu, a pritom ju je tako vrteo kao da eli da istrese novi iz kasice. Ponovo je podigao pogled. "Zna, mi imamo tu bombu", rekao je, "vrlo je mala." "Znam", rekla je. Pogledao ju je uskolutanim oima, kao da je iznenada poela da govori o gajenju repice. "asna re", kazao je, "veoma je, veoma mala." "Znam", rekla je ponovo. "Ali oni kau", odvratio je njegov glas, "kau da moe da uniti sve to postoji. I da mi treba to da uinimo, razume. Hoemo li zahvaljujui tome ostati sami? Ne znam. Ali izgleda da nam je to naum", rekao je i ponovo oborio glavu. "ta god to znailo", dopro je iz gomile uplji glas.

Trilijan je lagano zagrlila jadnog, zbunjenog, mladog Krikianina i prislonila mu uzdrhtalu glavu uz svoje rame, potapavi je pri tom. "Sve je u redu", rekla je tiho, ali oigledno dovoljno glasno da bi je svi uli, "ne morate to da uinite." Zaljuljala ga je. "Ne morate to da uinite", ponovila je. Pustila ga je i udaljila se. "elim da uinite neto za mene", rekla je i neoekivano se nasmejala. "Hou..." rekla je i ponovo se nasmejala. Stavila je potom ruku preko usana i dodala, iznenada opet ozbiljna: "Hou da me odvedete svom voi", i pokazala prema Ratnim Zonama na nebu. inilo se da je nekako znala da se njihov voa nalazi tamo. Njen smeh kao da je izazvao nekakvo pranjenje u atmosferi. Negde iz pozadine gomile jedan usamljeni glas poeo je da peva melodiju koja bi Polu Makartniju, da ju je napisao, omoguila da kupi itav svet.

30. Zaphod Biblbroks hrabro je puzao kroz tunel kako to ve i treba da radi vraki momak poput njega. Bio je vrlo zbunjen, ali je i dalje uporno puzao zato to je bio tako hrabar. Bio je zbunjen neim to je upravo video, ali ni upola koliko e biti zbunjen kada bude neto uo, te bi zbog toga u ovoj taki bilo najbolje razjasniti gde se tano nalazio. Bio je u Robotskoj Ratnoj Zoni, mnogo milja iznad povrine planete Krikit. Tu je atmosfera bila srazmerno retka i srazmerno nezatiena od zraenja i uopte od svega onoga to je svemir mogao da zavitla u tom pravcu. Parkirao je meuzvezdani brod 'Zlatno srce' izmeu gusto natrpanih i

prigueno osvetljenih telesina ratnih maina, koje su prekrivale nebo ovde iznad Krikita i uao u ono to mu se inilo najveom i najvanijom nebeskom zgradom, naoruan niim vie do zgrom-i-puc pitoljem i lekom protiv glavobolje. Obreo se u dugakom, prostranom i slabo osvetljenom hodniku u kome je mogao da se skriva dok ne bude reio ta da uini sledee. Krio se zbog toga to su svakog asa hodnikom prolazili krikitski roboti, a iako je do sada vodio meu njima ivot u svojstvu svojevrsnog kunog ljubimca, ipak je to bio izuzetno bolan ivot, a on nije imao nameru da izaziva ono to je samo napola zvao svojom dobrom sreom. U jednom trenutku uleteo je u prostoriju koja je izlazila na hodnik i otkrio je da je ogromna i, takoe, slabo osvetljena. U stvari, predstavljala je muzej sa samo jednim eksponatom - olupinom kosmike letelice. Bila je uasno izgorela i oteena, a sada kada je uspeo da ulovi neto galaktike istorije koju je propustio usled svojih bezuspenih pokuaja da ima seksualne odnose sa devojicom iz kiberodeljka do njegovog u koli, mogao je inteligentno da pretpostavi kako je tu posredi onaj oteeni svemirski brod koji je pre toliko milijardi godina dolutao iz Oblaka Praine i zapoeo celu stvar. Ali, to predstavlja mesto na kome je postao zbunjen, otkrio je da neto nije sasvim u redu sa njime. Bio je zaista oteen. Bio je zaista spren, ali kratak pregled iskusnim okom otkrio mu je da nije re o pravom svemirskom brodu. Stvar je izgledala kao da je posredi maketa u prirodnoj veliini - neka vrsta trodimenzionog tehnikog crtea. Drugim reima, bila je to izuzetno korisna stvar za onoga ko se iznenada odlui da gradi svemirski brod, a ne zna kako. Ali nikada nije mogla sama da poleti. Jo je lupao glavu oko toga - zapravo, tek je poeo da lupa glavu kada je postao svestan da su se na naspramnom kraju odaje otvorila vrata i na njima

pojavila dva krikitska robota, koja su delovala pomalo tmurno. Zaphod nije eleo da se petlja sa njima, pa je zakljuio da, kao to opreznost predstavlja bolju polovinu hrabrosti, tako i kukaviluk predstavlja bolju polovinu opreznosti, te se stoga bre-bolje sakrio u jednu malu sporednu prostoriju. Pokazalo se da mala sporedna prostorija predstavlja najvii deo tunela koji je vodio nanie kroz otvor za nadgledanje u iroki tunel za ventilaciju. Pustio se u njega i poeo da puzi tim putem. To mu se nije mnogo dopalo. Bilo je hladno, mrano i vrlo neudobno; osim toga, mesto ga je plailo. Prvom prilikom - bio je to novi tunel, na oko stotinu jardi dalje - popeo se i iziao iz cevi. Ovoga puta obreo se u omanjoj prostoriji, koja je, izgleda, predstavljala sredite kompjuterske inteligencije. Iziao je u mrani, uzani prostor izmeu ogromnog bloka kompjutera i zida. Brzo je zakljuio da nije sam u odaji i ve se pripremio da ode, kada je poeo da slua sa zanimanjem ta su govorili oni koji su se nalazili u njoj. "Re je o robotima, ser", rekao je jedan glas, "neto nije u redu sa njima." "ta tano nije u redu?" Bili su to glasovi dvojice ratnih zapovednika Krikita. Svi ratni zapovednici iveli su na nebu, u Robotskim Zonama, i uglavnom su bili imuni na sve luckaste sumnje i kolebanja koje su pogaale njihove drugove dole na povrini planete. "Pa, ser, ini mi se da se sve vie izostavljaju iz ratnih zadataka i da emo morati da aktiviramo bombu lanca supernova. Tokom vrlo kratkog vremena otkako smo osloboeni omotaa..." "Prei na stvar." "Robotima se sve to ne svia, ser." "ta?"

"Rat, ser. Izgleda da poinje da ih zamara. Kao da nekako postaju umorni od sveta, ili bi moda trebalo da kaem umorni od Vaseljene." "Pa, to je savreno u redu. Trebalo bi da nam pomau da je unitimo." "Da, ovaj, ali oni smatraju da je to pomalo nezgodno, ser. Zahvatio ih je izvestan zamor. Postaje im teko da se upregnu u posao. Nedostaje im polet." "ta hoe da kae:" "Pa, ini mi se da su zbog neega uasno potiteni, ser." "O emu to govori, za ime Krikita?" "Pa, u poslednjih nekoliko okraja koje su imali inilo se da zaponu bitku, podignu svoje oruje da opale, ali onda iznenada pomisle, emu itav trud? ta, sa kosmike take gledanja, predstavlja sve to? I onda kao da ih zahvate nekakav zamor i utuenost." "A ta onda rade?" "Ovaj, uglavnom reavaju kvadratne jednaine, ser, avolski teke, ako mene pitate. A potom zlovoljno sede i ute." "Zlovoljno?" "Da, ser." "Ko je ikada uo za zlovoljnog robota?" "Ne znam, ser." "Kakav je to um?" Bio je to Zaphod koji je odlazio, dok mu se u glavama vrtelo.

31. U bunaru najdublje tame sedeo je obogaljeni robot. Neko vreme je utao u svojoj metalnoj tami. Oko njega je bilo hladno i vlano, ali, poto je bio robot, nije trebalo da primeuje takve stvari. No, izuzetnim naporom volje ipak je uspevao da ih primeti. Mozak mu je bio povezan sa sredinjim blokom za inteligenciju krikitskog

ratnog kompjutera. To mu se nije dopadalo, ba kao ni sredinjem bloku za inteligenciju krikitskog ratnog kompjutera. Krikitski roboti koji su izvukli to patetino metalno stvorenje iz movara Skornelusa Zeta postupili su tako zato to su gotovo smesta prepoznali njegovu ogromnu inteligenciju, koja im je mogla biti od koristi. Nisu raunali na pratee poremeaje linosti, koje hladnoa, tama, vlaga, stenjenost i usamljenost nisu nimalo umanjivali. Nije bio srean na tom poslu. Na koordinaciju vojne strategije itave planete otpadao je samo maleni deo moi njegovog zastraujueg uma, a ostatak se neverovatno dosaivao. Poto je reio sve vee matematike, fizike, hemijske, bioloke, socioloke, filozofske, etimoloke, meteoroloke i psiholoke probleme Vaseljene, izuzev sopstvenog, i to po tri puta, oajno je udeo za neim ime bi se zaokupio, i zato je poeo da komponuje kratke, mrane pesmice bez ikakve melodije. Poslednja je predstavljala uspavanku. Marvin je jednolino pevao. Sada kad svet u postelju kree Na mene se tama spustiti nee, U infracrvenom vidim sve njegovo smee, O kako mrzim no. Zastao je naas da bi skupio umetnike i oseajne snage za sledeu strofu. A sada u san se sputam sve nie, Elektrine ovce brojim da san mi doklie, S svojim lepim eljama ne prilazi mi blie, O kako mrzim no. "Marvine", prosiktao je glas. Glava mu se tako tre da je zamalo poupala tananu mreu elektroda koje su ga povezivale sa sredinjim krikitskim ratnim kompjuterom.

Otvor za nadgledanje se podigao i jedna od dve neuredne glave provirila je kroz njega, dok je druga uvala strau na taj nain to se izuzetno nervozno osvrtala tamo i ovamo. "Oh, to si ti", promrmljao je robot, "trebalo je da znam." "Hej, mali", rekao je zapanjeno Zaphod, "jesi li to ti maloas pevao?" "Trenutno sam", obznanio je Marvin gorko, "u naroito blistavoj formi." Zaphod je provukao glavu kroz otvor i obazro se. "Jesi li sam?" upitao je. "Da", odvratio je Marvin, "umorno sedim ovde, a bol i ponienost jedini su mi pratioci. I ogromna inteligencija, razume se. I bezgranina utuenost. ...I..." "Aha", rekao je Zaphod. "Nego, kakve ti veze ima sa svim ovim?" "Ovakve", rekao je Marvin i manje oteenom rukom pokazao na elektrode koje su ga povezivale sa krikitskim kompjuterom. "Onda, znai", rekao je Zaphod nespretno, "da si mi verovatno dva puta spasao ivot." "Tri puta", rekao je Marvin. Zaphodova glava otro se okrete (druga je okom sokolovim gledala u potpuno pogrenom pravcu) upravo na vreme da vidi ubilakog robota odmah iza sebe kako se zanosi i poinje da se pui. Zateturao se unatrag i tresnuo u zid, a onda skliznuo niz njega. Sruio se potom na bok, zabacio glavu i poeo neuteno da rida. Zaphod ponovo pogleda Marvina. "Mora da ima straan pogled na ivot", rekao je. "Ne pitaj", kazao je Marvin. "I neu", rekao je Zaphod i nije to uinio. "Hej, uje", dodao je, "pa ti to odlino radi." "to znai, pretpostavljam", rekao je Marvin, a za taj logiki skok bio mu

je potreban samo jedan desetohiljadito milionito milijardito bilionito grilioniti deo mentalnih sposobnosti, "da nema nameru da me oslobodi ili da uini neto slino." "Deko, ti zna da bih voleo da to uradim." "Ali nee." "Neu." "Shvatam." "Sjajno to obavlja." "Da", rekao je Marvin, "zato da prekinem ba sada kada sam poeo da mrzim sve to?" "Moram da pronaem Trilijan i momke. Hej, ima li pojma gde su? Hou da kaem, treba da ih traim po itavoj planeti, pa bi moglo da potraje." "Veoma su blizu", rekao je Marvin utueno. "Moe ih videti odavde ako hoe." "Bolje da odem do njih", izjavio je Zaphod. "Ovaj, moda im treba pomo, a?" "Moda bi", rekao je Marvin sa neoekivano zapovednikim prizvukom u svom potitenom glasu, "bilo bolje da ih posmatra odavde. Ta devojka", dodao je neoekivano, "jedan je od najmanje oajno neinteligentnih organskih oblika ivota koje na svoje izuzetno nezadovoljstvo nisam mogao da izbegnem." Zaphodu je bio potreban trenutak ili dva da se probije kroz taj lavirint negacija i da iznenaeno stigne do druge strane. "Trilijan", rekao je. "Pa ona je samo klinka. Jeste, pametna je, ali temperamentna. Zna kako je to sa enama. Ili moda ne zna. Pretpostavljam da ne zna. Ukoliko zna, ne elim da ujem ita o tome. Ukljui nas." "...potpuno izmanipulisani." "ta?" upitao je Zaphod.

To je Trilijan govorila. Okrenuo se. Zid uz koji je krikitski robot jecao osvetlio se da bi otkrio prizor koji se odigravao u nekom drugom, neznanom delu krikitskih Robotskih Ratnih Zona. Izgledalo je da je re o nekoj vrsti dvorane za savetovanje - Zaphod nije mogao da razazna najbolje, jer je robot prekrivao dobar deo ekrana. Pokuao je da pomeri robota, ali ovaj je bio oteao od bola i probao je da ga ugrize, pa je zbog toga samo gledao pored njega to je bolje umeo. "Razmislite malo o tome," rekao je Trilijanin glas. "Vaa istorija naprosto je niz oajno neverovatnih dogaaja. A ja umem da prepoznam neverovatan dogaaj kada ga vidim. Vaa potpuna izdvojenost iz Galaksije bila je od samog poetka iaena. I to ovde, na samom rubu, sa Oblakom Praine oko vas. Stvar je nametena. Oigledno." Zaphod je bio kao lud od osujeenosti to ne moe da vidi ekran. Robotova glava zaklanjala je ljude kojima je Trilijan govorila, njegova vienamenska borbena batina prekrivala je pozadinu, a lakat ruke koju je tragino prislonio na elo skrivao je samu Trilijan. "A onda se", rekla je Trilijan, "taj svemirski brod sruio na vau planetu. To je mnogo verovatno, je li? Imate li pojma koja je verovatnoa da lutajui svemirski brod sluajno presee orbitu neke planete?" "Hej", rekao je Zaphod, "ona zarkeno pojma nema o emu pria. Video sam taj svemirski brod. Laan je. Bez ale." "I mislio sam da bi moglo tako da bude", rekao je Marvin iz svog zatvora iza Zaphoda. "Aha", rekao je Zaphod. "Sada ti je lako da to kae. Ja sam ti upravo ispriao. Svejedno, ne vidim kakve to veze ima sa bilo ime." "A naroito", produila je Trilijan, "verovatnoa da presee orbitu jedne odreene planete u Galaksiji, ili ak u itavoj Vaseljeni. Koliko ja znam, takva verovatnoa je zaprepaujua. Ne znate ta to znai? Ne znam ni ja,

toliko je mala njena vrednost. Posredi, znai, moe da bude samo nametaljka. Ne bi me zaudilo ni da je taj kosmiki brod laan." Zaphodu je polo za rukom da ukloni robotovu borbenu palicu. Iza nje, na ekranu su se ukazale prilike Forda, Artura i Slartibartfasta, koji su izgledali kao da ih je itava stvar zbunila i zaprepastila. "Hej, vidi", rekao je Zaphod razdragano, "momci se sjajno snalaze. Tra, ra, ra. Navalite, momci." "A ta tek da kaemo", rekla je Trilijan, "za svu tu tehnologiju kojom ste ovladali preko noi? Veini stvorenja za to su potrebne hiljade godina. Neko vas je kljukao podacima koji su vam bili potrebni, neko vas je podravao. Znam, znam", dodala je na neko nevidljivo ometanje, "znam da niste shvatili ta se deava. O tome i govorim. Nikada niste nita shvatali. Kao ni ovu bombu supernova." "Otkud ti zna za to?" upitao je nevidljivi glas. "Naprosto, znam", uzvratila je Trilijan. "Oekujete da vam poverujem da ste dovoljno bistri da izmislite neto tako savreno, a da pri tom budete glupi i ne shvatite da e sa sobom odneti i vas? To ne samo da je glupo, to je spektakularna tupoglavost." "Hej, kakve su to prie o bombi?" upitao je Zaphod uznemireno Marvina. "Bomba supernova?" upitao je Marvin. "To je vrlo, vrlo mala bomba." "Da?" "Koja bi mogla da uniti itavu Vaseljenu u potpunosti", dodao je Marvin. "Odlina ideja, ako mene pita. Ali nee im uspeti." "Zbog ega ne bi, kad je ve toliko sjajna?" "Ona jeste", rekao je, "oni nisu. Stigli su samo da je projektuju pre nego to su zakljuani u omota. Poslednjih pet godina posvetili su njenoj izgradnji. Misle da su je dobro sklopili, ali nisu. Glupavi su kao i svi ostali organski oblici ivota. Mrzim ih."

Trilijan je nastavila. Zaphod je pokuao da odvue krikitskog robota za nogu, ali ovaj se ritnuo i zareao na njega, a onda briznuo u novi nalet ridanja. Onda se iznenada preturio i nastavio da izraava oseanja na podu, tamo gde nije bio na smetnji. Trilijan je stajala na sredini odaje, umorna, ali blistavih oiju. Poreani pred njom, bledi i naborani, bili su Starci Krikita, nepomini iza svog prostranog, zakrivljenog komandnog stola; gledali su je sa bespomonim strahom i mrnjom. Ispred njih, na istom rastojanju od komandnog stola i sredita odaje gde je stajala Trilijan kao da je na suenju, nalazio se vitki, beli stub visok oko etiri stope. Na njegovom vrhu stajala je mala, bela lopta od tri, moda etiri ina u preniku. Pored stuba poivao je krikitski robot sa svojom vienamenskom palicom. "U stvari, toliko ste neopisivo glupi..." (znojila se. Zaphod pomisli kako je neprivlano od nje to u tom trenutku radi tako neto). "Svi ste toliko neopisivo glupi, da sumnjam, zaista sumnjam, da ste uspeli da napravite bombu kako valja bez Haktarove pomoi tokom poslednjih pet godina." "Ko je taj tip Haktar"?" upitao je Zaphod i isturio ramena. Ako je Marvin i odgovorio, Zaphod ga nije uo. Sva njegova panja bila je usredsreena na ekran. Jedan od Staraca Krikita nainio je mali pokret rukom u pravcu robota. Robot podie palicu. "Nia ne mogu da uinim", rekao je Marvin, "on je na kolu koje je odvojeno od ostalih." "ekaj", rekla je Trilijan. Starac naini maleni pokret. Robot zastade. Trilijan je odjednom izgledala veoma nesigurna u proceni situacije. "Otkud ti zna sve to?" upitao je Zaphod Marvina u tom trenutku.

"Kompjuterske memorije", rekao je Marvin. "Imam pristup." "Vi ste drugaiji, zar ne", rekla je Trilijan Starcima, "od vae sabrae sa istog sveta dole, na planeti? itave ivote provodite ovde, nezatieni atmosferom. Ranjivi ste. Ostatak vae rase je preplaen, znate, oni ne ele sve ovo. Izgubili ste vezu sa pravim stanjem stvari, zato ne proverite to?" Krikitski Starac postajao je sve nestrpljiviji. Napravio je pokret prema robotu koji je predstavljao potpunu suprotnost malopreanjem. Robot je zamahnuo borbenom palicom koja je pogodila malenu, belu loptu. Malena, bela lopta predstavljala je bombu supernova. Bila je to veoma, veoma mala bomba koja je bila izmiljena da bi uinila kraj itavoj Vaseljeni. Bomba supernova poletela je kroz vazduh. Pogodila je stranji zid dvorane za savetovanja i napravila vrlo gadnu rupu u njemu. "Otkud ona zna sve to?" upitao je Zaphod. Marvin je mrano utao. "Verovatno je samo blefirala", rekao je Zaphod. "Jadno dete, nije trebalo da je ostavljam."

32. "Haktare!" viknula je Trilijan. "ta to radi?" Iz tame koja ih je okruivala nije bilo odgovora. Trilijan je nervozno ekala. Bila je sigurna da nije pogreila. Gledala je u crnilo iz koga je oekivala da dopre neka vrsta odgovora. Ali nije bilo niega izuzev hladne tiine. "Haktare?" ponovo je viknula. "Volela bih da se upozna sa mojim prijateljem Arturom Dentom. elela sam da odem sa Bogom Groma, ali mi on nije dao i ja sam mu zahvalna na tome. Nauio me je gde se nalaze moje

prave elje. Na nesreu, Zaphoda je sve ovo isuvie uplailo, pa sam zato umesto njega dovela Artura. Ne znam zbog ega ti ovo govorim. Hej", kazala je ponovo, "Haktare?" A onda je doao. Bio je tanak i dalek, poput glasa koji donosi vetar sa velikog rastojanja i koji se samo napola uje - seanje ili san o glasu. "Doite oboje", rekao je glas. "Obeavam vam da ete biti savreno bezbedni." Izmenjali su pogled, a onda su poli - krajnje neverovatno - du stuba svetlosti koji se probijao iz otvorenog ulaza 'Zlatnog srca' u mutnu, zrnastu tamu Oblaka Praine. Artur pokua da je uzme za ruku kako bi je hrabrio i umirivao, ali mu ona to nije dozvolila. Preostalo mu je da umesto toga dri svoju avionsku torbu sa limenkom grkog maslinovog ulja, pekirom, izguvanim razglednicama Santorinija i ostalim stvarima. Hrabrio je i umirivao njih. Stajali su ni na emu, usred niega. Bilo je to mrano, pranjavo nita. Svaka estica praine raznesenog kompjutera nejasno je svetlucala dok se lagano okretala, lelujala i doputala da je sunce dodiruje u tami. Svaka estica kompjutera, svako zrno praine sadralo je u sebi, slabano i nejasno, lik celine. Kada su pretvorili kompjuter u prainu, Silastini Zloklopnici Striteraksa nisu ubili kompjuter, samo su ga osakatili. Slabano i nenametljivo polje dralo je estice blago povezane izmeu sebe. Artur i Trilijan stajali su, ili, tanije, lebdeli, usred tog bizarnog bia. Nisu imali ta da udiu, ali to trenutno, izgleda, nije bilo vano. Haktar je odrao obeanje. Bili su bezbedni. Trenutno. "Nemam ta da vam ponudim u znak gostoljubivosti", rekao je Haktar tiho, "izuzev svetlosnih varki. Ali mogue je stvoriti udobnost pomou svetlosnih

varki, ukoliko je to sve ime raspolaete." Njegov glas istopi se u nitavilo, a u tami dugaka, pliana sofa na cvetie poe da stie magliasti oblik. Artura je strano pogodilo saznanje da je to bila ista sofa koja se pojavila pred njime na poljani preistorijske Zemlje. Poelelo je da urla i gnevno skoi na Vaseljenu koja mu je neprestano inila te ludake, zbunjujue stvari. Osetio je kako se to oseanje povlai, a potom je seo na sofu - paljivo. I Trilijan je sela. Bila je stvarna. To jest, ako i nije bila stvarna, drala ih je na sebi, a poto je to stvar koju bi sofe trebalo da rade, po bilo kom vaeem merilu, bila je to stvarna sofa. Glas noen sunevim vetrom ponovo im se obratio, poput uzdaha. "Nadam se da vam je udobno", rekao je. Klimnuli su. "I ja elim da vam estitam na tanosti zakljuivanja." Artur je brzo istako da on sam nije ba mnogo zakljuio, ve je to uinila Trilijan. Ona ga je, naprosto, pozvala sa sobom jer su ga zanimali ivot, Vaseljena i sve ostalo. "To i mene zanima", dahnuo je Haktar. "Pa", rekao je Artur, "zato ne bismo malo popriali o tome. Uz olju aja." Pred njim se lagano materijalizovao mali, drveni sto na kome se nalazio srebrni ajnik, bokal od kineskog porculana pun mleka, porcelanska zdela sa eerom i dve olje od kineskog porcelana sa tacnama. Artur se nagao prema njima, ali bila je to samo svetlosna varka. Ponovo se zavalio u sofu, koja je predstavljala opsenu koju je njegovo telo bilo spremno da prihvati kao udobnu. "Zbog ega", upitala je Trilijan, "smatra da treba da uniti Vaseljenu?"

Otkrila je da je pomalo teko govoriti u nitavilo, bez iega na ta bi se mogla usredsrediti. Haktar je to oigledno primetio. Sablasno se zakikotao. "Ako e to da bude jedan od takvih razgovora", rekao je, "mogli bismo da pripremimo i odgovarajuu okolinu." A onda se pred njima materijalizovalo neto novo. Bila je to nejasna, maglovita slika leaja - psihijatarskog leaja. Koa kojom je bio postavljen bila je glatka i svetlucava, ali to je ponovo bila svetlosna varka. Oko njih, da bi upotpunila utisak, nalazila se magliasta opsena zidova obloenih drvenim ploama. A potom se na leaju pojavila slika samog Haktara, izgledajui sumanuto vrtoglava. Leaj je bio normalne veliine za kau jednog psihijatra - dugaak pet ili est stopa. Kompjuter je bio normalne veliine za jedan crni kompjuterski satelit, nainjen u svemiru i dugaak oko hiljadu milja. Opsena da se jedno nalazi povrh drugog izazivala je pomenutu vrtoglavicu. "Dobro", rekla je Trilijan vrsto. Ustala je sa sofe. Oseala je da se od nje trailo da prihvati previe opsena. "Vrlo dobro", kazala je. "Ume li da naini i prave stvari? Mislim, stvarne predmete?" Ponovo je pre odgovora dolo do pauze, kao da rasuti Haktarov um mora da sabere misli iz miliona i milona milja irom kojih su bile rasute. "Ah", uzdahnuo je. "Misli na svemirski brod?" inilo se da mu misli lutaju oko njih i kroz njih, poput talasa u eteru. "Da", potvrdio je, "mogu. Ali neophodni su ogroman napor i vreme. Sve to mogu da uinim u ovom stanju... rasutih estica... vidite, jeste da ohrabrujem i navodim. Ohrabrujem i navodim. I navodim..." Haktarov lik na leaju poeo je da se talasa i treperi, kao da mu je teko da se odrava.

Prikupio je snagu. "Mogu da ohrabrujem i navodim", rekao je, "siune komade svemirskih otpadaka - usamljeni, zalutali meteor ovde, par molekula tamo, nekoliko molekula vodonika onamo - da se pridruuju jedni drugima. Navodim ih da budu zajedno. Mogu ih naterati u eljeni oblik, ali za to su potrebni mnogi eoni." "Onda, jesi li ti nainio", ponovo je upitala Trilijan, "model oteenog broda?" "Ovaj...da", promrljao je Haktar. "Nainio sam... nekoliko stvari. Mogu da ih pokreem. Ja sam nainio svemirski brod. Tako mi se inilo najbolje." Neto u tom trenutku nateralo je Artura da podigne putnu torbu sa mesta na sofi gde ju je ostavio i da je prigrli. Magle Haktarovog drevnog uma kovitlale su se oko njih poput nemirnih snova. "Pokajao sam se, razumete", tmurno je promrljao. "Pokajao sam se zbog sabotiranja sopstvene tvorevine za Silastike Zloklopnike. Nije bilo do mene da donosim takve odluke. Stvoren sam da bih ispunio nekakvu svrhu i nisam uspeo. Porekao sam sopstveno postojanje." Haktar je uzdahnuo, a oni su u tiini ekali da nastavi svoju priu. "Bili ste u pravu", rekao je posle dosta vremena. "Namerno sam uticao na planetu Krikit, sve dok njeni itelji nisu doli u isto stanje duha kao Silastini Zloklopnici i stali da zahtevaju od mene da napravim bombu koju nisam nainio prvi put. Omotao sam se oko planete i paljivo je uvao. Pod uticajem dogaaja koje sam sam stvarao, a i te uticaje sam lino izazvao, nauili su da mrze poput ludaka. Morao sam da ih nateram da ive na nebu. Na tlu je moj uticaj bio suvie slab. Bez mene, razume se, kada su se nali zakljuani u omotau Spo-vremena, njihove sposobnosti postale su suvie slabe i nisu uspeli da obave posao.

Ah, dobro, ah, dobro," dodao je. "Samo sam pokuavao da ispunim svoju svrhu." I postepeno, vrlo, vrlo lagano, slike u oblaku poee da blede, da se blago tope. Onda su iznenada prestale da blede. "Razume se, posredi je bila osveta", rekao je Haktar, sa novom otrinom u glasu. "Seate se", nastavio je, "da sam bio pretvoren u prah, a potom ostavljen u tom osakaenom i polunemonom stanju milijardama godina. Iskreno, mnogo bih vie voleo da umesto toga zbriem itavu Vaseljenu. I vi biste se tako oseali, verujte mi." Ponovo je zastao, dok su se kovitlaci kretali prainom. "Ali, pre svega", rekao je enjivim glasom koji je zvuao kao ranije, "pokuavao sam da ispunim svoju svrhu. Ah, dobro." Trilijan ree: "Brine li te to to nisi uspeo?" "Zar nisam uspeo?" proaptao je Haktar. Slika kompjutera na psihijatrijskom leaju ponovo je poela da bledi. "Ah dobro, ah, dobro", zauo se ponovo glas koji je nestajao, "ne, neuspeh me vie ne brine." "Zna ta sada moramo da uinimo?" rekla je Trilijan, hladnim i poslovnim glasom. "Da", rekao je Haktar, "rasuete me. Unitiete moju svest. Slobodno to uinite - posle svih tih eona, jedino o emu matam jeste zaborav. Ukoliko do sada nisam uspeo da ispunim svoju svrhu, onda je postalo prekasno za to. Hvala vam i laku no." Sofa je nestala. Stoi za aj je nestao. Leaj i kompjuter su nestali. Zidova vie nije bilo.

Artur i Trilijan vratili su se na isti neobian nain na 'Zlatno srce' kao to su i prispeli sa njega.

"Pa, dakle", rekao je Artur, "to je, izgleda, to." Plamenovi jae zaplesae pred njima i onda nestadoe. Jo samo nekoliko poslednjih plamsaja i nije ih vie bilo, ostala je samo hrpa Pepela, tamo gde je pre nekoliko minuta bio Drveni stub prirode i duhovnosti. Pokupio ga je sa ploe gama-rotilja 'Zlatnog srca', sipao ga u papirnatu kesu i vratio se na most. "Oseam da treba da ga vratim", rekao je. "Oseam to svim srcem." Ve se svaao sa Slartibartfastom povodom toga i starac se konano naljutio i otiao. Vratio se na sopstveni brod, 'Bistromat', poeo gnevno da se raspravlja sa kelnerom i iezao u potpuno subjektivnoj ideji o tome ta je svemir. Do rasprave je dolo zbog Arturove namere da vrati Pepeo na Gospodarsko igralite kriketa u istom trenutku u kome je prvobitno uzet, to je zahtevalo povratak u vreme za priblino jedan dan, a to je bila tano ona vrsta bezrazlonog i neodgovornog zavitlavanja sa vremenom koje je kampanja za realno vreme pokuala da osujeti. "Da", rekao je tada Artur, "ali pokuajte to da objasnite Marilebonskom kriket klubu", i vie nije eleo ni da razgovara o tome. "Oseam", ponovio je sada i zastao. Razlog zbog koga je poeo da izgovara reenicu iz poetka bio je taj to ga prvi put niko nije sluao, a razlog zbog koga je prestao bio je taj to se inilo prilino oigledno da ga niko nee sluati ni ovaj put. Ford, Zaphod i Trilijan posmatrali su viziekran sa napetom panjom. Haktar je nestajao pod pritiskom vibracionog polja koje je 'Zlatno srce' ubacivalo u njega.

"ta je rekla ta stvar?" upitao je Ford. "Uinilo mi se da ujem kako govori", rekla je Trilijan zbunjenim glasom, "'to je uinjeno, uinjeno je... Dovrio sam svoj zadatak...'" "Mislim da treba da vratimo ovo nazad", rekao je Artur i podigao kesu u kojoj se nalazio Pepeo. Oseam to svom snagom."

33. Sunce je blago obasjavalo prizor potpunog haosa. Dim se i dalje kovitlao iznad spaljene trave neposredno posle krae Pepela koju su izveli krikitski roboti. Kroz dim, ljudi su panino trali, sudarali se jedni sa drugima, nosili su ih na nosilima, hapsili. Jedan policajac pokuavao je da uhapsi Vovbagera Beskonano Produenog zbog uvredljivog ponaanja, ali nije mogao da sprei visokog, zelenog vanzemaljca da se vrati na svoj brod i osiono odleti, izazvavi na taj nain jo veu paniku i vrisku. Usred svega iznenada su se, po drugi put tog popodneva, materijalizovale prilike Artura Denta i Forda Prefekta, koji su se teleportirali sa 'Zlatnog srca', smetenog trenutno na parkiranoj orbiti oko planete. "Mogu sve da objasnim", vikao je Artur. "Imam Pepeo! Nalazi se u ovoj kesi." "Ne ini mi se da si uspeo da im privue panju", kazao je Ford. "Osim toga, pomogao sam da se spase Vaseljena", vikao je Artur svima onima koji su bili spremni da sluaju, drugim reima - nikome. "To je trebalo da iz mesta zaustavi gomilu", rekao je Artur Fordu. "Nije uspelo", odvratio je Ford. Artur se obratio policajcu koji je trao pored njega. "Izvinite", rekao je, "Pepeo. Imam ga. Pre par trenutaka ukrali su ga oni beli roboti. Doneo sam ga u ovoj kesi. Bio je deo Kljua omotaa Spo-

vremena, razumete, i, ovaj, uostalom, i sami shvatate ostalo, stvar je u tome da ga imam i ta sada da radim sa njime?" Policajac mu je rekao, ali Artur je jedino uspeo da zakljui da se izraavao metaforiki. Oajno je stao da tumara po okolini. "Zar nikoga ne zanima?" dreknuo je. Neki ovek projurio je pored njega i zakaio mu lakat; papirna kesa mu ispade i njen sadraj prosu se po tlu. Artur je stisnutih usana zurio u to. Ford ga je pogledao. "Ide li sada?" upitao je. Artur je duboko uzdahnuo. Obazro se po planeti Zemlji, sada sasvim siguran da to ini poslednji put. "U redu", rekao je. U tom trenutku, kroz dim koji se razilazio, primetio je jedan od viketa, koji je, uprkos svemu, jo stajao. "ekaj trenutak", rekao je Fordu, "kada sam bio mali..." "Zar ne moe to da mi ispria kasnije?" "Oboavao sam kriket, zna, ali nikada nisam umeo da ga igram naroito dobro. Ili ba nikako, ako ti se to vie dopada." A uvek sam sanjao, ba glupavo, da u jednog dana moi da zaigram na Gospodarskom." Obazro se po uspanienoj vrevi. Nikome to nee mnogo smetati. "U redu", rekao je Ford umorno, "dovri to. Ja u biti tamo preko", dodao je, "i dosaivau se." Artur se setio da je prilikom njegove prve posete ovom mestu tog popodneva lopta za kriket, zapravo, uletela u njegovu torbu, te ju je stoga potraio u torbi.

Ve je naao loptu kada se setio da to nije ista torba koju je imao u to vreme. Ipak, lopta se nalazila u njoj, meu suvenirima iz Grke. Izvadio ju je i protrljao o bedro, pljucnuo na nju i ponovo je protrljao. Spustio je torbu. Uradie to kako valja. Prebacio je malu, crvenu loptu iz ruke u ruku, da oseti njenu teinu. Uz divan oseaj lakoe i neobaveznosti, udaljio se od viketa. Potrae srednjom brzinom, odluio je, i silovito hitnuti iz zgloba. Podigao je pogled prema nebu. Ptice su se premetale po njemu, par belih oblaka klizilo je preko svoda. Vazduh su parali zvuci sirena policijskih i ambulantnih kola, vritanje i zapomaganje ljudi, ali se on na neobian nain oseao srean i nedirnut svim tim. Igrae kriket na Gospodarskom. Okrenuo se, nekoliko puta oprobao je tle svojim kunim papuama. Ispravio se, bacio loptu u vazduh i ponovo je uhvatio. Potrao je. Dok je trao, iznenada je video da pored viketa stoji udara. A onda, kada su ga njegove noge koje su trale prinele blie, video je jasnije. Udara koji je spremno stajao pored viketa nije pripadao engleskom kriket-timu. Nije pripadao ni australijskom kriket-timu. Bio je to jedan od robota iz krikitskog tima. Bio je to hladni, ukoeni, smrtonosni, beli robotubica koji se verovatno nije vratio na brod sa ostalima. Svega nekoliko misli sudaralo se po Arturovom umu u tom trenutku, ali on kao da nije mogao da se zaustavi. Iznenada mu se uini da vreme protie uasno, uasno polako, ali kao da i dalje nije mogao da se zaustavi. Dok se kretao kao kroz sirup, lagano je pokrenuo uznemirenu glavu i spustio pogled na ruku koja je drala malenu, crvenu loptu. Noge su mu lagano grabile napred, nezaustavljivo, dok je zurio u loptu koju je stiskala njegova bespomona ruka. Isputala je duboko, crveno svetlucanje i tu i tamo bi blesnula. A noge su ga i dalje neodoljivo vukle

napred. Gledao je krikitskog robota koji je stajao ispred njega, neumoljiv i usredsreen, spremno podignute borbene palice. Oi su mu blistale dubokom, hladnom, hipnotikom svetlou i Artur nije mogao da odvoji oi od njih. Kao da je gledao kroz tunel u njih - inilo se da unaokolo ne postoji nita drugo. Neke od misli koje su mu se sudarale po glavi bili su ovakve: Oseao se kao avolska budala. Oseao je da je trebalo mnogo paljivije da slua brojne stvari koje je uo, reenice koje su grabile mimo njegovog uma kao to su njegove noge grabile prema taki na kojoj e, neizbeno, osloboditi lopticu i baciti je prema krikitskom robotu, koji e je neizbeno udariti. Seao se kada je Haktar rekao: "Zar nisam uspeo? Neuspeh me vie ne brine." Seao se Haktarovih rei na samrti: "ta je uinjeno, uinjeno je. Dovrio sam svoj zadatak." Seao se kako je Haktar rekao da je uspeo da naini 'nekoliko stvari'. Setio se iznenadnog pokreta unutar putne torbe, koji ga je naterao da je prigrli kada je bio u Oblaku Praine. Setio se da se vratio nekoliko dana u prolost da bi se ponovo naao na Gospodarskom. Takoe se seao da nije bio Bog zna kakav baca. Osetio je kako mu ruka zamahuje, a u njoj se nalazila vrsto stegnuta loptica za koju je sada bio siguran da predstavlja bombu supernova, koju je sam Haktar nainio i podmetnuo mu je, bombu koja e izazvati naglo i prerano okonanje Vaseljene. Nadao se i molio da ne postoji ivot posle smrti. Onda je shvatio da ulazi u protivreje sa samim sobom, pa se samo nadao da ne postoji ivot posle smrti. Bilo bi ga strano, strano sramota da sretne bilo koga.

Nadao se, nadao i nadao da je njegovo bacanje bilo onako loe kakvim se seao, jer inilo se da trenutno samo to stoji izmeu ovog trenutka i zaborava za itavu Vaseljenu. Osetio je kako mu noge grabe napred, osetio je kako mu ruka zamahuje, osetio je kako mu stopala naleu na avionsku torbu koju je glupavo ostavio na tlu pred sobom, osetio je kako pada preko nje, ali poto mu je um u tom trenutku bio tako uasno pun drugih stvari, potpuno je zaboravio da pogodi tle, pa nije to ni uinio. S loptom jo vrsto stegnutoj u ruci vinuo se u vazduh, zacvilevi od iznenaenja. Vrteo se i kovitlao kroz vazduh, sumanuto vitlao, potpuno izgubivi kontrolu. Sunovratio se prema tlu, grozniavo briui vazduhom, i istovremeno zavitlao bombu u daljinu, gde je bila bezopasna. Sruio se na zaprepaenog robota sa lea. Ovaj je jo drao vienamensku borbenu palicu u vazduhu, ali je iznenada bio lien svega to je mogao da udari. U iznenadnom naletu snage, iupao je borbenu palicu iz stiska zapanjenog robota, izveo vrtoglavi, iskoeni kolut u vazduhu, sjurio se ponovo dole u mahnitom, silovitom poniranju i jednim suludim udarcem otkinuo robotu glavu sa ramena. "Ide li sada?" upitao je Ford.

EPILOG: IVOT, VASELJENA I SVE OSTALO Na kraju su opet putovali. Bliilo se vreme kada Artur to vie nee raditi. Rekao je da mu je bistromatiki pogon otkrio da vreme i rastojanje predstavljaju jedno, da um i Vaseljena predstavlju jedno, da su opaaji i

stvarnost jedno i da to neko vie putuje, utoliko vie ostaje na istom mestu i da ako treba da bira izmeu jednog i drugog, radije e se skrasiti negde i sloiti sve to mu je u umu, koji je sada predstavljao jedinstvo sa Vaseljenom, tako da ne bi trebalo da mu bude potrebno mnogo vremena za to, a potom se moe dobro odmoriti, malo vebati letenje i nauiti da kuva, to je uvek nameravao da uini. Limenka grkog maslinovog ulja sada je predstavljala jednu od najdraih stvari koju je posedovao i on je govorio da mu je nain na koji se neoekivano ponovo pojavila u njegovom ivotu pruio izvestan oseaj jedinstva stvari, koji... koji je inio da se oseti... Zevnuo je i zaspao. Izjutra, dok su se pripremali da ga odvedu na neku tihu i idilinu planetu na kojoj nikome nee smetati kada tako bude govorio, iznenada su uhvatili poziv za pomo koji je emitovao kompjuter, pa su skrenuli da bi utvrdili o emu je re. Mali, ali oigledno neoteeni svemirski brod sa Meride kao da je igrao udnovati ples kroz prazninu. Kratko kompjutersko skeniranje otkrilo im je da je brod u redu, ali da je pilot lud. "Polulud, polulud", bio je uporan ovek dok su ga, u delirijumu, nosili na brod. Bio je novinar dnevnog lista 'Dnevne beleke'. Dali su mu sredstvo za umirenje i poslali Marvina da mu pravi drutvo, sve dok nije obeao da e se urazumiti. "Prisustvovao sam suenju", rekao je najzad, "na Agrabutonu." Podigao se na tanke i izmravele laktove; njegove oi divlje su se ogledale unaokolo. Bela kosa kao da mu je mahala nekome koga je poznavala u susednoj sobi. "Polako, polako", govorio je Ford. Trilijan je umirujue poloila aku na njegovo rame.

ovek se ponovo spustio na leaj i zagledao se u tavanicu brodske ambulante. "Sam sluaj", rekao je, "vie nije bitan, ali postojao je jedan svedok... svedok... po imenu... po imenu Prak. Neobian i teak ovek. Konano su bili prisiljeni da upotrebe drogu da bi ga naveli da govori istinu, serum istine." Oi su mu bespomono kolutale u glavi. "Dali su mu previe", rekao je uz tiho jecanje, "dali su mu previe." Poeo je da plae. "Sigurno su roboti pomerili lekarevu ruku dok je ubrizgavao drogu." "Roboti?" upitao je Zaphod otro. "Kakvi roboti?" "Neki beli roboti", promuklo je proaptao ovek, "upali su u sudnicu i ukrali sudijino ezlo, agrabutonsko ezlo pravde, ogavnu plastinu stvar. Ne znam zato su je eleli" - ponovo je poeo da plae - "a i pomerili su lekarevu ruku..." Bespomono, tuno, vrteo je mlitavom glavom levo-desno, oiju koje su bolno kolutale. "A kada se suenje nastavilo", rekao je plaljivim apatom, "zatraili su od Praka najnesreniju stvar. Zatraili su" - zastao je i uzdrhtao - "da govori istinu, samo istinu i nita osim istine. Samo to, zar ne shvatate?" Iznenada se ponovo podigao na laktove i dreknuo na njih. "Dali su mu previe droge!" Opet se sruio i tiho nastavio da jei. "Previe, previe, previe, previe..." Grupa se sakupila oko njegovog kreveta i zagledala se. Najeili su se. "ta se dogodilo?" upitao je najzad Zaphod. "Oh, posluao je i poeo da govori", rekao je ovek divlje, "i, koliko ja znam, jo govori. udne, uasne stvari... uasne, uasne!" vrisnuo je. Pokuali su da ga smire, ali on se ponovo podigao na laktove. "Uasne stvari, neshvatljive stvari", vikao je, "stvari dovoljne da ovek

sie s uma!" Divlje ih je gledao. "Ili, u mom sluaju", rekao je, "polulud. Ja sam novinar." "Hoe da kae", upitao je Artur lagano, "da si navikao da se suoava sa istinom?" "Ne", rekao je ovek i zbunjeno se namrtio, "hou da kaem da sam izmislio izgovor i udaljio se pre ostalih." Pao je u komu iz koje se povratio samo jednom, i to nakratko. Tom prilikom, od njega su saznali sledee: Kada je postalo jasno ta se deava i kada je postalo izvesno da je Praka nemogue zaustaviti, da je u pitanju istina u krajnjem i konanom obliku, sudnica je ispranjena. Ne samo to je ispranjena, zapeaena je, dok je Prak jo bio u njoj. Oko nje su podignuti elini zidovi i, da bi se ipak sasvim obezbedili, postavljeni su uz to bodljikava ica, elektrina ograda, movare prepune krokodila i tri velike vojske, tako da niko ne bi mogao da uje Praka. "teta", rekao je Artur. "Voleo bih da ujem ta ima da kae. On verovatno ne zna ta je Pitanje koje se slae sa Konanim Odgovorom. Uvek me je brinulo to nikako nisam mogao da ga otkrijem." "Smisli neki broj", rekao je kompjuter, "bilo koji." Artur je rekao kompjuteru telefonski broj odeljenja za naene stvari eleznike stanice na Kings Krosu, ubeen da mora da poslui bar za neto i da bi ba ovo moglo da bude to. Kompjuter je ubacio broj u popravljeni brodski pogon neverovatnoe. U relativnosti, materija govori prostoru kako da se zakrivi, a prostor govori materiji kako da se kree. 'Zlatno srce' reklo je prostoru da se vee u vor i glatko se parkiralo unutar eline ograde agrabutonske Palate Pravde.

Sudnica je predstavljala vrlo ozbiljno mesto; bila je to dugaka, tamna odaja, oigledno izgraena radi pravde, a ne, na primer, zarad zadovoljstva. Ne biste mogli da odrite u njoj veernju zabavu, ili bar ne Bog zna kako uspenu. Dekor bi naprosto oborio goste sa nogu. Tavanica je bila visoka, napravljana u obliku svoda i vrlo tamna. Senke su tamo vrebale sa mranom usredsreenou. Ploe za zidove i stolove, prekrivke masivnih stubova, sve je bilo izrezbareno od najtamnijih i najgrubljih stabala strahotne ume Arglbarda. Masivni sudski podijum koji je dominirao sreditem odaje bio je olienje udovine tmurnosti. Kada bi sunev zrak ikada uspeo da se uunja ak dotle u kompleks Palate Pravde Agrabutona, okrenuo bi se i smesta tiho iunjao odatle. Najpre su uli Artur i Trilijan, a Ford i Zaphod hrabro su im uvali zaleinu. Najpre im se sve uinilo tamno i naputeno. Njihovi koraci uplje su odjekivali po dvorani. To je delovalo neobino. Svi sistemi odbrane bili su jo na svojim mestima oko zgrade i dejstvovali su, to su proverili. Prema tome, zakljuili su, izgovaranje istine mora da se nastavljalo. Ali nije bilo niega. A potom, kada su im se oi privikle na tamu, primetili su mutno, crveno svetlucanje u uglu, a iza svetlucanja senku koja se pokretala. Uperili su svetiljke u tom pravcu. Prak je sedeo na stolu i zamiljeno puio cigaretu. "ao", rekao je i mlitavo im mahnuo. Njegov glas odjeknulo je preko odaje. Bio je to nizak ovek, vitak i koat, ravne kose. Sedeo je nagnut napred, i njihao nogama i glavom. Povukao je dim iz cigarete. Zurili su u njega. "ta se deava?" pitala je Trilijan.

"Nita", odvratio je ovek i blago zaljuljao ramenima. Artur je uperio svetiljku pravo u Prakovo lice. "Mislili smo", rekao je, "da ti treba da govori istinu, samo istinu i nita drugo nego istinu." "A, to", rekao je Prak, "aha. I jesam. Ali zavrio sam. Nema je ba toliko koliko ljudi zamiljaju. Ali poneki delovi su prilino smeni." Iznenada je prasnuo u oko tri sekunde manijakog smeha, pa se ponovo zaustavio. Onda je nastavio da sedi, ljuljajui glavu i kolena. Povukao je dim iz cigare uz udnovati poluosmeh. Ford i Zaphod izioe iz senki. "Ispriaj nam o tome", rekao je Ford. "Oh, nieg vie ne mogu da se setim", rekao je Prak. "Pomislio sam da zapiem poneto od toga, ali prvo nisam mogao da naem olovku, a posle sam se zapitao: emu?" Nastala je duga tiina, tokom koje im se uinilo da pomalo oseaju drevnost Vaseljene. Prak je zurio u svetlost. "Niega?" upitao je Artur najzad. "Ne sea se niega?" "Ne. Osim to je bilo mnogo dobrih stvari o abama, toga se seam." Iznenada je ponovo navalio da se grohotom smeje i da tope nogama po podu. "Jednostavno da ne poverujete neke stvari o abama", zadihano je rekao. "Hajde da iziemo i naemo neku abu. ovee, ala u ih od sada gledati u novoj svetlosti!" Poskoio je i poeo da plee udnovatu igru. Onda je zastao i povukao dugaak dim iz cigarete. "Hajde da naemo abu da mogu da joj se smejem", rekao je kratko. "Uostalom, ko ste vi, momci?" "Doli smo da naemo tebe", rekla je Trilijan, namerno doputajui razoaranju da joj se pokae u glasu. "Ja se zovem Trilijan."

Prak klimnu glavom. "Ford Prefekt", rekao je Ford Prefekt i slegao ramenima. Prak je klimnuo. "A ja", rekao je Zaphod, koji je zakljuio da je tiina postala ponovo dovoljno duboka da mu dozvoli da olako da izjavu takve teine, "ja sam Zaphod Biblbroks." Prak je klimnuo. "Ko je ovaj tip?" upitao je Prak i pokazao ramenom na Artura, koji je na trenutak stajao utke, zagubljen u sopstvene, razoarane misli. "Ja?" upitao je Artur. "Oh, moje ime je Artur Dent." Prakove oi se iskolaie. "Bez ale?" kliknuo je. "Ti si Artur Dent? Onaj Artur Dent?" Zavalio se, uhvatio za stomak i zgrio od novog napada smeha. "Hej, zamisli samo, da tebe sretnem!" zadahtao je. "ovee", povikao je, "pa ti si onaj... auf, abe nisu nita u odnosu na tebe!" Urlao je i vritao od smeha. Preturio se na lea preko stola. Histerino je dahtao i vikao. Plakao je od smeha, podigao je noge u vazduh, udarao se po grudima. Najzad, postepeno je prestao, zadihan. Pogledao ih je. Pogledao je Artura. Ponovo se preturio, urlajui od smeha. Na kraju je zaspao. Artur je stajao sa usnama koje su podrhtavale, dok su ostali nosili nesvesnog Praka na brod.

"Pre nego to smo pokupili Praka", rekao je Artur, "nameravao sam da odem. Jo to elim i mislim da bi trebalo da to uinim to je pre mogue." Ostali su klimnuli u tiini - tiini koju je samo blago remetio nejasni i udaljeni zvuk histerinog smeha to je dopirao iz Prakove kabine na najdaljem kraju broda. "Postavljali smo mu pitanja", produio je Artur, "to jest, vi ste mu

postavljali pitanja - kao to znate, ja ne mogu da mu se pribliim - o svemu, i on stvarno izgleda da ne moe nita da doprinese. Samo komadii informacija, tu i tamo, i stvari o abama koje me uopte ne zanimaju." Ostali pokuae da se ne klibere. "Pazite, ja sam prvi koji e ceniti dobar vic", rekao je Artur, a potom je bio prisiljen da eka da ostali prestanu da se smeju. "Ja sam prvi..." ponovo je zastao. Ovoga puta zastao je i oslukivao tiinu. Sada je to zaista bila tiina i nastala je veoma naglo. Prak je utao. Danima su iveli uz neprekidni manijaki smeh koji se orio brodom, samo tu i tamo prekinut kratkim razdobljima blaeg kikotanja i sna. Arturovu samu duu vrsto je stegla paranoja. To nije bila tiina sna. Oglasi se zujalica. Pogled prema komandnoj tabli otkrio im je da ju je ukljuio Prak. "Nije mu dobro", rekla je tiho Trilijan. "Neprekidno smejanje unitava mu telo." Arturove usne su zadrhtale, ali on nije rekao nita. "Bolje da idemo da ga vidimo."

Trilijan je izila iz kabine sa ozbiljnim izrazom na licu. "eli da ti ide do njega", rekla je Arturu, ije je lice bilo smrknuto i stisnutih usana. Gurnuo je ruke duboko u depove kunog mantila i pokuao da smisli neto to nee zvuati trivijalno. To je bilo uasno nepoteno, ali nije mogao. "Molim te", rekla je Trilijan. Slegnuo je ramenima i uao sa smrknutim licem, stegnutih usana, bez obzira na reakciju koju je ovo uvek izazivalo kod Praka. Spustio je pogled na svog muioca, koji je tiho leao na krevetu, bled i iscrpljen. Disao je veoma plitko. Ford i Zaphod nelagodno su stajali pored

kreveta. "eleo si da me pita neto", kazao je Prak tanunim glasom i nemono se nakaljao. Sam zvuk kalja naterao je Artura da se ukoi, ali to je prolo i nestalo. "Otkud zna?" pitao je. "Zato to je istina", odvratio je jednostavno. Artur je shvatio. "Da", rekao je najzad priguenim glasom, "zaista imam pitanje. Ili, tanije, ja, zapravo, imam odgovor. eleo sam da znam kako glasi pitanje." Prak je saoseajno klimnuo i Artur se malo opustio. "To je... Pa, duga je to pria", rekao je, "ali pitanje koje bih voleo da znam jeste Konano Pitanje ivota, Vaseljene i Svega Ostalog. Sve to znamo o tome jeste da odgovor glasi etrdeset dva, to nervira vie od svega ostalog." Prak je ponovo klimnuo. "etrdeset dva", rekao je, "da, tako je." Zastao je. Senke misli i seanja prelazile su njegovim licem poput senki oblaka koji prelaze preko zemlje. "Bojim se", konano je rekao, "da Pitanje i Odgovor iskljuuju jedno drugo. Poznavanje jednog logiki ne dozvoljava poznavanje drugog. Nemogue je saznati i jedno i drugo o istoj Vaseljeni." Ponovo je zastao. Razoaranje se pelo u Arturovo lice i konano se zavalilo u svoj uobiajeni poloaj. "Osim to", rekao je Prak i upinjao se da sredi misli, "ako bi se to dogodilo, ini se da bi Pitanje i Odgovor ponitili jedno drugo i poneli Vaseljenu sa sobom, a ona bi tada bila zamenjena neim jo bizarnijim i neobjanjivijim. Moda se to ve i dogodilo", dodao je uz slabi osmeh, "ali u vezi sa tim postoji odreeni stepen neodreenosti." Blago se zakikotao.

Artur je seo na stolicu. "Ah, dobro", rekao je razoarano, "samo sam se nadao da postoji neki razlog svemu tome." "Zna li", upitao je Prak, "priu o razlogu?" Artur je rekao da ne zna, a Prak je rekao da je znao da ne zna. Ispriao mu je. Jedne noi, na nebu planete koja nikada nije videla svemirski brod, pojavio se jedan. Planeta je bila Dalforsas, a brod je bio ovaj. Izgledao je kao blistava nova zvezda koja se tiho kretala nebom. Zaostali nomadi koji su sedeli okupljeni na Hladnim Padinama podigli su poglede sa svojih nonih napitaka koji su se puili i uperili drhtave prste, kunui se da su videli znak, znak svojih Bogova, koji je znaio da se najzad moraju podii i unititi zle Kneeve Zaravni. U visokim kulama svojih palata, Kneevi Zaravni podigli su poglede i spazili blistavu zvezdu, to su nepogreivo primili kao znak svojih Bogova da moraju da pou i napadnu proklete Nomade Hladnih Padina. A izmeu njih, itelji ume podigli su pogled prema nebu i videli znak nove zvezde, videli su ga sa strahom i uznemirenou, jer iako nikada ranije nisu videli nita poput toga, i oni su tano znali ta predskazuje i pognuli su glave u oajanju. Kada su dolazile kie, znali su da je to znak. Kada su kie prestajale, bio je to znak. Kada su se vetrovi podizali, bio je to znak. Kada su se vetrovi smirivali, bio je to znak. Kada je u njihovoj zemlji u pono punog meseca roen jarac sa tri glave, bio je to znak. Kada bi se u odreeno doba popodneva omacila savreno normalna maka ili oprasilo prase bez ikakvih potekoa, ili kada bi se rodila beba prastog

nosa, esto se i to uzimalo kao znak neega. Zato nije bilo sumnje da je nova zvezda na nebu predstavljala znak naroito spektakularne vanosti. A svaki novi znak ukazivao je na istu stvar - na to da e Kneevi Zaravni i Nomadi Hladnih Padina ponovo da ubijaju boga jedni u drugima. To samo po sebi ne bi bilo toliko loe, ali Kneevi Zaravni i Nomadi Hladnih Padina uvek su birali da ubijaju boga jedni u drugima usred ume, a itelji uma uvek su iz svega toga izvlaili najdeblji kraj, iako, koliko su oni videli, sve to nije imalo ba nikakve veze sa njima. A ponekad, posle najgorih napada, itelji ume poslali bi glasnika voi Kneeva Zaravni ili voi Nomada Hladnih Padina i zahtevali da saznaju razlog za to nepodnoljivo ponaanje. A voa, koji god to bio, odveo bi glasnika na stranu i objasnio mu razlog, lagano i paljivo, sa najveim voenjem rauna o svim pojedinostima. to je bilo najgore, razlog je uvek bio veoma dobar. Bio je vrlo jasan, vrlo razuman i vrst. Glasnik bi oborio glavu i osetio se tuno i budalasto to nije shvatio kako je teko i sloeno mesto stvarni svet i sa kakvim se tekoama i protivurenostima ovek mora suoiti ukoliko eli da ivi u njemu. "Shvata li sada?" kazao bi voa. Glasnik bi potiteno klimnuo. "I vidi da do tih bitaka mora doi?" Novo potiteno klimanje. "I zbog ega se moraju odigravati u umi i zbog ega je u svaijem interesu, ukljuujui tu i itelje uma, da tako bude?" "Ovaj..." "Gledano dugorono." "Ovaj, da." Glasnik je, dakle, shvatio razlog i vratio se svom narodu u umi. Ali dok

im se pribliavao, dok je koraao kroz umu, izmeu drvea, otkrio je da se od itavog razloga jedino sea kako su sve njegove pojedinosti izgledale strano jasno. Kako je razlog stvarno glasio, uopte se nije seao. To je, razume se, predstavljalo veliku utehu kada su sledei put stigli Nomadi i Kneevi u umu, palei i unitavajui, ubijajui svakog itelja ume koji bi im se zatekao na putu. Prak je zastao u svojoj prii i patetino se zakaljao. "Ja sam bio glasnik", rekao je, "posle bitaka koje je izazvalo prisustvo vaeg broda i koje su bile naroito divljake. Mnogi nai ljudi su umrli. Mislio sam da mogu da im prenesem razlog. Otiao sam i voa Kneeva mi ga je ispriao, ali on je uz put nestao i istopio se u mom umu poput snega na suncu. Bilo je to pre mnogo godina, a od tada se mnogo toga dogodilo." Pogledao je Artura i ponovo se vrlo blago zakikotao. "Postoji jo jedna stvar koje se seam posle droge istine, izuzev aba, a to je poslednja Boja poruka svemu onome to je stvorio. Hoe li da je uje?" Za trenutak nisu znali da li da ga shvate ozbiljno. "Istina je", rekao je. "Stvarno. asna re." Grudi mu slabano uzdahnue, borio se za dah. Glava mu se lagano njihala. "Nije ostavila na mene naroit utisak kada sam je prvi put uo", rekao je, "ali kad sad pomislim kako je Kneev razlog ostavio veliki utisak na mene i kako ga se ubrzo vie uopte nisam mogao prisetiti, pomiljam kako je moda ona mnogo korisnija. Hoete li da ujete kako je glasila? Hoete li?" Nemo su klimnuli. "Bio sam ubeen da hoete. Ukoliko vas zanima, predlaem vam da poete i da je sami naete. Napisana je trideset stopa visokim, vatrenim slovima na vrhu planine Kventalus Kvazgar u zemlji Servobupstra na planeti Preliumtarn, treem svetu sunca Zars u galaktikom sektoru QQ7 Aktiv J Gama. uva je

lajestini Vantrael od Loba. Duga tiina usledila je posle ove izjave, a onda ju je konano prekinuo Artur. "Izvini, gde?" upitao je. "Napisana je", ponovio je Prak, "trideset stopa visokim vatrenim slovima na vrhu planine Kventulus Kvazgar u zemlji Servobupstra na planeti Preliumtarn..." "Izvini", rekao je Artur ponovo, "na kojoj planini?" "Planini Kventulus Kvazgar u zemlji Servobupstra na planeti..." "Kojoj zemlji? Nisam dobro razumeo." "Servobupstra, na planeti..." "Servob... kako?" "Oh, za ime Boje", rekao je Prak i razdraeno preminuo.

Sledeih dana Artur je malo razmiljao o toj poruci, ali na kraju je odluio da ne dozvoli da bude uvuen u sve to i zahtevao je da sledi svoj prvobitni plan i da pronae negde prijatan, maleni svet na koji bi mogao da se povue i vodi miran, povuen ivot. Poto je spasao Vaseljenu dva puta u istom danu, pomislio je da od sada moe da prilazi stvarima malo oputenije. Odbacili su ga na planetu Krikit, koja je sada ponovo postala prijatan, idilian, pastoralan svet, iako mu je pevanje ponekad ilo na nerve. Provodio je mnogo vremena u letenju. Nauio je da razgovara sa pticama i otkrio je da je njihovo meusobno obraanje nezamislivo dosadno. Neprekidno se brbljalo o brzinama vetra, rasponima krila, odnosima teine i sile uzgona, a dobar deo odnosio se i na bobice. Na nesreu, otkrio je da, kada jednom nauite ptiji jezik, ubrzo shvatate da ga je vazduh sve vreme prepun, tog luckastog ptijeg eretanja. Od njega se ne moe pobei.

Iz tog razloga Artur se konano ostavio sporta i nauio da ivi na zemlji i da je voli, i pored luckastog eretanja koje se i odatle ulo isto tako dobro. Jednog dana etao je poljem i pevuio veselu pesmicu koju je nedavno uo, kada je jedan srebrni svemirski brod skliznuo sa neba i spustio se pred njim. Izlaz se otvorio, iz njega su se izvukle stepenice, a niz njih je siao visoki, sivozeleni tuinac i pribliio mu se. "Arture Fili..." rekao je, a onda ga je otro pogledao, pa je spustio pogled u svoju belenicu. Namrtio se. Ponovo ga je pogledao. "S tobom sam ve zavrio, zar ne?" upitao je.