Problem Autentinosti i karakteristike Srednjevekovne filozofije

Istorijski, poetak srednjeg veka se postavlja sa krunisanjem Karla Velikog 800. godine, ali za istoriju filozofije to nije adekvatan datum po kom bi mogli da odredimo poetak srednjevekovne filozofije. Srednjevekovna filozofija vue svoje korene davno ranije, sa Filonom Aleksandrijskim i hrianskim apologetima (I-II vek). Glavna karakteristika ovog perioda je njena povezanost sa religijskim pogledom na svet koja e trajati sve do Okama (XIV vek). U periodu tranzicije antike filozofije na srednjevekovnu, dolo je do meanja filozofije sa misticizmom, religijom i antikim kultovima. Dok su antiki filozofi to posmatrali kao degradaciju, srednjevekovni filozofi su smatrali to kao napredak. Filozofija je preputena u starateljstvo monatva i time je dolo do sjedinjenja religije i filozofije. Srednjevekovna filozofija je smatrala da su stariji pisani izvori vredniji od njima trenutno dostupnih, a poto je biblija bila zbornik celokupne ljudske mudrosti, a pored toga jedna od najstarijih knjiga, ona je postala osnovna tema svih filozofa tog perioda. Meutim, tu mudrost su morali da deifruju, jer je bog sakrio izmeu redova a tu stupa filozofija. Filozofija je imala ulogu egzegeze (tumaenja biblije). Nii stepen egzegetike bila je semantika i etimoloka analiza rei, to bi dozvolilo tumau da proiri okvir samog teksta i izvodi odreene alegorije isl. Neto vii stepen bila je analiza pojmova, kada bi egzeget umesto analize rei, zauzeo mesto tumaa misli odreenog autoriteta. Ovakva tumaenja su bila riskantna, jer su tumaenja morala da se slau sa zvaninim uverenjem crkve, inae bi bio osuen. Trei i najvii stepen egzegeze se naziva spekulativnim ili konstruktivnim. Tu tuma uzima tekst, ili deo teksta kao osnovu za razvijanje sopstvenih ideja i teorija. Ponekad su te teorije izlazile van hrianskog pogleda na svet. Najvea vrlina srednjeg veka bila je erudicija, tj dendencija ka univerzalnom pogledu na svet, i ka enciklopediskom organizovanju znanja. Stvaranjem raznih kompilacija, renika, eleli su da obuhvate celokupnu mudrost tog perioda. Kasnije kompilacije se zamenjuju sumama, najpoznatije od kojih su bile one Alberta velikog i Tome Akvinskog. Pored ovih, bitni su bili i odreeni monolozi i ispovesti, koji su pisani sa ciljem oslikavanja psiholokog samootkrivanja.

Izvori i formiranje srednjevekovne filozofije

Srednjevekovna filozofija se javila za vreme Rimske imperije, ali se oblikovala tek nakon raspada rimskog carstva i stvaranja feudalnog drutvenog ureenja oko V veka. Srednjevekovna filozofija je u stvari filozofija feudalnog drutva. Utemeljivai srednjeg veka bili su crkveni oci, stoga period od II-IV veka se naziva epohom patristike. Crkva je sebe videla u tom vremenu kao uvara i direktnom naslednicom antike kulture i mudrosti.

Crkva je kroz svoje razne stadijume unosila odreene promene u svojim uenjima, glavni uzrok toga bili su neprekidni sukobi sa ostatcima antike kulture. Antika je crkvi davala mnotvo mogunosti za unapreivanje svoje misli, to je crkva koristila, ali je to i izazivalo razne raskole i sukobe unutar same crkve, jer su uvoene novine stvarale razliita uenja (Npr Istona i zapadna crkva). U razvoju hrianske misli mogu se razlikovati 4 grupe: 1. Uenje prvobitne crkve, novozavetnim i apokrifnim delima apostolskih otaca. 2. Uenje gnosticizma, koji je nastao odvajanjem hrianskih uenja od judejskog. 3. Uenja epohe ucvrenja crkve, odlikuje se apologijama i ideologijama. 4. Uenja epohe legalnog hrianstva, i vladajue crkve (po raspadu istonog i zapadnog hrianstva). Druge dve grupe se i mogu ubrojati u istoriju filozofije, prve dve su manje bitne, ali uestvuju u formiranju hrianske misli. Apologeti su predstavljali svoju ideologiju kao smesu judeizma i helenske filozofije. Gnostici su pak potpuno odbacili stari zavet i sastavili sopstvene sakralne knjige, oslanjajui se na usmenu hriansku tradiciju i pritom dobili paradoksalnu formu misticizma. Stari zavet je bio jedan od prvih izvora hrianske ideologije, dok je novi zavet, kao nastavak, bio njen drugostepeni izvor. Poev od III veka, oba dela postaju predmet filozofske spekulacije. Meutim, nikada nije postojala nekakva biblijska filozofija, a hrianska filozofija bila je samo delo hrianskih mislilaca, tj. Filozofija njihove epohe. Hrianstvo nije moglo da bude potpuno izolovano od sporednih filozofskih uticaja, i u kasnijim knjigama nije teko uoiti filozofiju helena, ali u mitologiji biblijskih knjiga nalazile su se ideje koje su bile razvijane nezavisno od grka. Npr. Kreacionizam je originalna hrianska ideja. (Iako je Platon u Timaju imao slinu zamisao.) Monoteizam je takoe ideja potpuno tua helenima, protiv koje su se oni borili dok se nije na kraju usvojila ideja trojedinstva. Najbitnije ideje koje su ule u hriansku filozofiju su iscrpljene uglavnom iz starog zaveta sa izuzetkom ideje o roenju boga. Neke od tih ideja su: stvaranja sveta, oveka, greh, drvo ivota i drvo poznanja, transcendentnost boga, problem zla i smrti, veri kao mudrosti, bog kao izvor mudrosti itd... to se tie Egzegeze, Aleksandrija je postala kulturni centar u kome su se okupljali najueniji ljudi iz celog sveta, i naravno u tom gradu su se razvila prva dela egzegetskog karaktera. Najistaknutiji predstavnik od I veka pne. Bio je Filon Aleksandrijski. Filon je verovao da mojsijevo petoknjije sadri reenje svih tajni svemira, samo ako ovek moe da ih odgonetne, a on to ne moe bez boanske milosti. Po Filonu, filozofija i religija imaju isti izvor, od boga. Bog je po njemu apsolutna monada i bez obzira to znamo o njemu, mi njega nikada neemo saznati. Moemo se samo pribliiti njemu putem apofatikog metoda. Logos je kod filona sam boanski razum, i stvarajua energija istovremeno, on je slika boga. Filonov logos ima ulogu posrednika izmeu boga i sveta, i dok je upravo to ono to su hrianski teolozi traili, jevreji su se odrekli Filona zbog ovakvog tumaenja biblije.

1. Grki Apologeti
Apologeti su bili retoriari koji su pokuavali da opravdaju hrianstvo u oima paganskih vladara svojih vremena. Njihov cilj nije bio da stvore neku novu, originalnu i sopstvenu filozofiju, ve samo da ouvaju i utemelje ideologiju hrianstva. Najranije apologije javljaju se u II veku, iji su pisci bili Marcijan, Kodrat i Aristid. Od njih su sauvani samo fragmenti Aristidove apologije, u kojoj se jasno vide osnovne ideje hrianstva: 1. Prioritet vere nad razumom 2. Ideja monoteizma 3. Stvaranje iz niega 4. Boansko ureenje sveta

Justin
Justin filozof je smatrao da su filozofija i hrianstvo jednake, verovao je da pojedinac moe otkriti istinu i da filozofija ne sme pripadati samo aristokratiji, ve da svakom oveku mora biti dostupna u potpunosti. Meutim, isto tako je verovao da nam filozofija nije potrebna da doemo do istine, jer je ve imamo istinu u sv. Pismu, ali filozofskom egzegezom otvaramo tu istinu za svoju korist. Pagansku filozofiju smatra mudrou nieg reda, pre svega jer je bila zatvorenog tipa i zato to je bilo mnotvo takvih kola sa suprotnim i esto kontradiktornim miljenima. Po njemu je Hrianstvo posedovalo sve ono to se u filozofiji nije nalazilo, tj. jasno, svima dostupno i istinito znanje o svemu to postoji. Logos je izjednaio sa Hristom, dok je protumaio roenje logosa u stoikoj terminologiji kao unutranja i izgovorena re (boja), pri emu bog nita ne gubi od svoje celine. Od Platona prihvata uenje o slobodnoj volji, monoteizam i uenje o besmrtnosti due.

Tatijan
Justinov uenik, ali za razliku od svog uitelja nije ba gotivio paganske filozofe. Dok je Justin bio zastupnik bogatijeg dela Hrianstva, Tatijan je zastupao mnjenja hrianskih niih slojeva. Nadao se da e hrianstvo osloboditi narode od ropstva i tiranije i dati svima jednakost. Grke je osuivao zato to su pokrali sva svoja znanja od drugih naroda, npr. Azbuku od feniana, geometriju i istoriju od Egipana, astronomiju od vavilonjana itd. Grku filozofiju je osuivao, konstantno ukazujui na njihovu rasparanost, meusobnu nesuglasicu i time nesposobnost da saznaju istinu. Tatijan je bio proglaen jeretikom zbog rigoroznog asketizma i pogrenog tumaenja svetog pisma, njegovo najpoznatije delo je knjiga Adversus Grekos.

Atinagora
Atinagora je bio savremenik Marka Aurelija, koji je pri kraju svoje vladavine vrio masovne progone hrianstva. Atinagora je njemu napisao delo u kojem brani hriane od optube ateizma. Veina njegovih dokaza mogu se svesti na sledee: 1. Hriani su monoteisti, to nije isto sa ateismom. 2. Platon i Aristotel i slini najvei filozofi su bili monoteisti. 3. Podudarnost tih mislilaca sa Hrianstvom nije sluajno. 4. Ako su najugledniji grci bili monoteisti, zato Hriani da budu progonjeni? Postojanje boga moe biti dokazano preko skladnosti u svetu, ali neznaboci se klanjaju tvorevini a ne tvorcu. Neki od njih koji su se uzdigli ka boanskom duhu, atinagora kae da su prosvetljeni umetnikom vatrom. To mu je bio induktivni dokaz. Po deduktivnom dokazu: Bog je beskonano i sveobuhvatno bie, prema tome on mora biti jedan. Ako pretpostavimo nekoliko bogova, oni bi meusobno bili ogranieni, to bi protivreilo samom pojmu boga.

Teofil
Teofil je bio vrlo slian Tatijanu po svojoj netrpeljivosti Grke kulture. On okree optubu Hrianstva protiv samih grka, govorei da su Sokrat, Epikur, Platon i drugi bili ateisti. Napisao je tri knjiga o Autoliku, grkom skeptiku sa kojim se sporio. Jedan od najpoznatijih njegovih argumenata je taj da svakom znanju treba da prethodi vera, i shodno tome, svako treba da veruje u boga. Teofilov omiljen postupak dokazivanja je po analogiji. Jedna od kojih e kasnije postati osnova Avgustinizma, tj kao to oveju duu ne vidimo, ali je spoznajemo po pokretima tela, tako i boga ne vidimo ali ga spoznajemo po njegovom delovanju u svemiru.

Irinej
Dok su prethodni apologetici koristili svoju snagu da se odbrane od paganskih napada, ovi apologeti su pokuavali da se odbrane od unutranjih neprijatelja, tj. Gnostika. Irinej u svom delu Protiv jeresi izlae gnostike teorije i njegovu argumentaciju protiv tih teorija. Dok su gnostici pretendovali ka poznanju boga i boanskih predmeta, Irinej se dri dveju premisa: Nedokuivosti boga i prolaznosti ljudskog saznanja. ovek ne moe saznati kako je stvoren svet, jer ovek misli ljudskim slikama, dok boanski predmeti zahtevaju boansko poimanje. Meutim ovek se moe usavravati, a za to usavrenje postoji crkva, iji je moto vera je jedini put ka istini. Gnostici su delili sve postojee na pleromu (istinsko bie) i kenomu (nebie). Prva obuhvata boga i njegove emanacije, dok je druga oblast psihikog i materijalnog. Irinej ukazuje na tom dualizmu da pleroma i kenoma ne mogu da postoje zajedno, ili jedna ne postoji, ili jedna obuhvata drugu.

Druga kontradikcija je u gnostikom objanjenju zla. Gnostici su uveli niz posrednika u emanaciji, i kao poslednji se javlja Demijurg, koji raa ovaj svet. Po tome, ili je bog zao ili je njegova najnia emanacija monija od njega. Po Irineju, Bog je stvorio prirodu. Priroda nije njegova emanacija, ve njegovo umetniko delo. Irinej veruje da je ovek roen kao srean i slobodan, i da je njegova krivica ako nije srean.

Hipolit
Hipolit je bio poznat kao poznavalac antike filozofije, njegov glavni zadatak bio je da dokae kako izvor gnosticizma nije sveto pismo, ve paganska filozofija i mitologija, i to vie praznoverje nego li filozofija, zatim da se ono najracionalnije u filozofiji podudara sa hrianstvom a ne sa njima i da je gnostiko optuivanje hriana neosnovano. Hipolit je podelio paganske filozofe u 3 grupe: 1. Filozofe prirode (predsokratovce) 2. Etologe (Platon i Sokrat) 3. Dialektiare (Aristotel i Stoici) U svom delu Filosofumenima najvie mesta posveuje Platonu, tj. Njegovoj etici i kosmologiji. Njegovu etiku prihvata u potpunosti, zajedno sa njegovim etiri vrlinama, ali ne prihvata uenje o jednakosti materije i boga, kosmologiju i uenje o selidbi due (metempsihosis). U etvrtoj knjizi svog dela analizira razna sujeverja svog doba. Protivio se svakoj vrsti magije, astrologije, nekromantije, ismevajui ih. U X knjizi izlae uenje o protivrenosti logosa i boga oca, zbog ega je bio optuen od pape Zafarina. Kosmologija mu je slina Platonovoj, iz niega su stvorene 4 supstance, a iz njih sloenije supstance, jedino su Aneli ostali nestvoreni, kao bia od iste vatre.

4. Latinska apologetika
Latinska apologetika se razvila u zapadnom delu rimskog carstva, i kao takva nije se uzdigla na visok nivo filozofske spekulacije na kome su bili Kliment i Origen u vizantiji. Apologetika latinskih otaca je bila povezana sa rimskom kulturom, i rimska umetnost je imala snaan uticaj na njihova dela. Ciceron, Varon i Seneka su bili izvori osnovnih filozofskih terminologija latinskih apologetika. Ovi apologeti su se ograniili na izvoenje etikih tumaenja biblije, nisu razvili sopstveni metod egzegeze jer nisu imali adekvatne latinske prevode biblije.

Minucije Felix
Minucije i Tertulijan su bili prvi latinski apologeti. Oba su potekli iz rimske provincije Afrike, oba su retori i jednako obrazovani rimljani. Minucije je ostavio samo jedno delo: Dialog Oktavije, koje je po formi vrlo slian Ciceronovim dialozima, obe strane se sasluaju sa odreenom nepristrasnou, ali sadraj dialoga je hrianski: traenje istine se zavrava prihvatanjem vere. Uesnici dialoga su paganski filozof Cecilije, njegov hrianski protivnik Oktavije i sam Minucije.

Cecilije je tipian primer rimskog filozofa II veka. On je pesimista i skeptik, dok je ujedno pristrasan svojoj rimskoj tradiciji i kulturnom nasleu. Prvi Cecilijev argument je protiv hrianskog uenja: Kako hrianski prosjaci mogu suditi o poetku i kraju sveta kad najugledniji filozofi svih vremena nisu mogli sa sigurnou tvrditi tako neto? Kakav je to bog koji upravlja svetom, kad nam iskustvo govori da svetom upravljaju indiferentne sile sluaja? Drugi argument: Ako nauka ne moe pojmiti religijske predmete, to bi hrianstvo bilo jedina religija? Izbor religije bi trebao biti po volji pojedinca. Trei njegov argument ismeva hrianske obrede i uverenja, optuujui ih za razvrat i sujeverje, najvie je osuivao predstavu o kraju sveta i vaskrsenju. Kakav je to Bog koji pomae mrtvacima a ne pomae ivima? Zato prekinite svoje molbe upuene nebeskom Bogu, i obratite svoj pogled na ono to je pored vaih nogu. Oktavije pre svega prigovara da o istini ne treba suditi samo filozofi. Svaki ovek ima razum, pa svakom je dostupna mudrost. Ako filozofi moda nisu nali tu neku istinu, moda e ovi prosjaci ipak da je nau. Samosaznanje je bitno za filozofa, ali nemogue je saznati sebe bez drugih. Zatim Oktavije obre panju na lepotu i harmoniju koja vlada u kosmosu i kae da to nikako ne moe biti delo sluajnih sila, ve da tako neto uredno mora imati svesnog tvorca. Oktavije nabraja Platona, Heraklita, Demokrita i ak Epikura kao hriane pre hriana. to se tie drugog argumenta, Oktavije prigovara kako paganska religija nema pojma o istinskim predmetima, ve da za bogove smatra kipove, koje je ovek napravio od bronze i njima se klanjaju. to se tie treeg argumenta, Oktavije objanjava kako je lake vratiti neto iz nebia to je bilo, nego li stvoriti neto to nikada nije bilo. Moe se rei da je Minucije namestio igru da Cecilije izgubi, jer argumenti koje je Cecilije navodio su bili prilino slabi, s obzirom da su Rimljani u tom periodu bili prilino razuzdani moralno, naplaivali su ogromne poreze svim narodima za izgradnju novih rimskih hramova isl.

Tertulian
Tertulijan je vrlo slian Tatijanu, imao je prilino loe miljenje o kulturi svoga vremena a i o antikoj filozofiji, jer je smatrao da je filozofija i umetnost unitila oveka, i da ovek treba da se vrati u svoje prirodno stanje, tj da izae iz civilizacije i ivi asketskim ivotom. Hriansko uenje u sebi ima tu prostotu, prirodnost i istinu koju ne treba dokazivati, samo je potrebno verovati. Po njemu je poznata maksima: Verujem jer je apsurdno! Toliko je verovao u bukvalno prevoenje biblije, da kada bi mu pokazali oiglednu kontradikciju izmeu dva pasusa u bibliji, kontradikciju u tekstu, on bi jo vie verovao u istinitost toga istog.

Po Tertulianu antiki razum je bio korumpiran, ali ne zdrav razum prostih ljudi niih slojeva, u njima se jo moglo nai istine i razumnosti. Prirodna dua, iskljuena iz kulture je hrianska, kao takva ona je slika boga. Zbog toga je bitno samosaznanje. Sve to su otkrili filozofi i pesnici je manje vredno onome to ovek zna, jer je dua starija od rei (da li je? u poetku bee re). Zbog toga nije Hrist birao filozofe kao pratioce, ve proste ribare. Tertulijan se borio protiv bilo kakvog separatizma u crkvi, jer je verovao da je crkva nepogreiva, da je ona direktna veza sa bogom. Gnostici su bili glavni uzronici separatizma, pa je stoga njih napadao svom snagom. Kada je uvideo da u crkvi postoje episkopi koji imaju obine politike interese, borio se kako bi reformisao crkvu kao isto duhovnu, bez hijerarhije. Proglaen je jeretikom, jer je verovao montanizmu. Odbacivao je razum i verovao je da se ekstatikim stanjima svesti moe pribliiti bogu. Za njega je bog bio materijalan, on je potpuno negirao nematerijalno. Tertulijan je prvi uveo pojam boanskih lica. Ta podela je bila hijerarhijska, tako je bog bio od poetka dok je stvorio sina kao svoju misao i na kraju sv. Duha kao svoju dobrotu. Duu oveka je smatrao telesnom ali besmrtnom, jer je dua nerazdvojivo prosta.

5. Kliment
Kliment je bio uenik katehetske hrianske kole. Njegova najpoznatija dela su: 1. Protreptikos (podsticanje) 2. Paedagogus (vaspita) 3. Stromata (svata) Kliment je pokuavao da privue filozofe i obrazovane ljude u hrianstvo, zato je pokuao da hristijanizuje filozofiju, i obrnuto. On je verovao da je prava filozofija neprocenljivo dobro, ali da se treba uvati od sofistike. Prava filozofija je put koji vodi ka bogu. Kliment istie dva puta: put varvarske (judejske) i helenske filozofije. Razlika je to su varvarsku mudrost jevreji preuzeli od boga, a helensku su pojedinci samootkriem dobili od logosa, ali obe imaju istinu u sebi. Filozofija je sluila za dokazivanje religije, dok su druge nauke sluile za dokazivanje filozofije. Tako se Kliment naao u nezgodnoj situaciji, jer je sa jedne strane morao da pomiri razuzdane naunike-empiriare sa filozofijom, a sa druge strane je morao da brani filozofiju od teologa. Sa tree strane, pak morao je da brani veru od Gnostika. Vera je po Klimentu skraena gnosa, isto emu vodi grka filozofija ali bez dokazivanja. Kliment pokazuje da u osnovi svakog znanja lei neka premisa u koju se prosto veruje, po tome zakljuuje da vera stoji ispred znanja, ali vera bez znanja je temelj bez zgrade, zato je govorio o razumnosti (jedinstvu vere i znanja).

Kliment je opisao savrenog gnostika kao verujueg hriana koji je savreno upoznat sa svojom religijom. Predmet gnose je shvatanje boga i njegovih manifestacija, a poto se slino sa slinim poznaje, ovek mora postati toliko nalik bogu da bi mogao da ga spozna. Tako je nemogue uiniti tokom jednog ivota jer je proces beskonaan, ovek moe samo da zapone taj proces u ovoj inkarnaciji. Po Klimentu, ideja o Bogu je uroena u svakome oveku, ali covek spoznaje samo to da bog postoji, dok o njegovoj prirodi tj. Sutini, ovek nita ne moe saznati. Ta sutina se bolje upoznaje kada se gnostik obraa otkrovenju, primenjujui metod egzegeze. Bog, po Klimentu, stvara svet iz niega, ali to nije ne-bie, nego ba nitavilo. Stvaranje se odvija kroz 6 dana, ali vreme ne kree da tee, jer se ono stvara zajedno sa svetom. Hristos je sin boji, ali je istovremeno i energija oca, imanentan logos ovome svetu. Kliment je sve zapovesti je sveo na jedan princip: iveti moralno znai iveti u skladu sa razumom. Po Klimentu, bog je transcendentan, nesaznatljiv i neizraziv, pripisati bogu neki kvalitet znai uzeti taj sadraj u uzvienom smislu. Bog je beskonaan, pa je time i neodreen. Sva tumaenja o bogu mogu biti hipotetika ali nikako se ne mogu dokazati. Jedini nain za spoznaju boga, po klimentu je apofatiki (odricanje od prostornih dimenzija, duine, irine, visine i od take)

6. Origen
Origen je, za razliku od umerenog tumaenja Klimenta, pokuao da potpuno racionalizuje hrianska uenja. Za njega je filozofija ono to rasvetljava religiju, tako da one nisu suprotne, ve da su neophodne jedna drugoj. Biblija je po njemu zbornik celokupne ljudske mudrosti, ali je potrebno protumaiti tu tesno upakovanu mudrost. Takvim egzegetskim metodama, pokuao je protumaiti bibliju kako bi utvrdio njen autoritet a isto tako, da bi izgradio svoj filozofski sistem. Pagani su ga osudili zbog toga, jer je koristio njihovu mudrost da opravda varvarsko sujeverje, dok su ga hriani osuivali kako je bibliju koristio za nedopustive filozofske spekulacije. Po Origenu, bog je jedinstvo, monada, ali je istovremeno i henada, neponovljiva pojedinanost i prostota... unikat. Bog je uzrok svakog bia, i svake misli, i po tome to je njihov uzrok, on je vii od oba. Poto je bog tako jednostavan, a svaka telesna stvar je sloena i razdeljena, on zakljuuje da je bog misao to misli samu sebe. Logos je meutim, malo slabije definisao, jer se kolebao izmeu platonistikog, stoikog i ortodoksnog miljenja. Njegovo uenje o logosu je ubrojano u isto jeretika. Bog je transcendenta, on stvara svet i brine se o njemu posredstvom svoga sina, Hristosa, tj. Logosa. Njegov logos je gotovo identian sa Plotinovim Nousom, on poseduje svojstva razumne sile. Kod Plotina imamo emanaciju logosa, ovde imamo Raanje umne sile (iz misli koja misli sebe samu). Logos je vean, kao i njegov otac. Kod Plotina, dalje sledi svetska dua, dok kod Origena imamo iracionalnu strukturu sveta i oveka (makro i mikrokosmosa).

Bog stvara svet ex nihilo, ali on ga beskonano stvara, jer kada ne bi stvarao, onda ne bi bio ni tvorac. Tu je Origen pomeao linearno shvaeno vreme (Jevreji) i ciklino shvaeno vreme (Antika filozofija) i dobio je pojam Eon-a. Ovaj svet je samo jedan u mnotvu drugih, koji su postojali pre ovog sveta, i mnotva koji e postojati posle ovog sveta. Ne mogu postojati dva ili vie svetova istovremeno. I ova ideja je ubrojana u jeretike. Iako postoji beskonaan niz svetova, sve due su jednom stvorene i ne ginu nikada. Ali due prolaze kroz odreene metamorfoze. U poetku, sve due su bile slobodne, i u stanju blaenstva, a njihovo blaenstvo se sastojalo u direktnom sagledavanju boga. Meutim, taj zadatak je zahtevao ogroman napor. Eventualno, neke od njih su prestale da se trude i samim tim poele su da padaju dalje od Boga. Da bi bog spreio da due padnu u nebie, on je stvorio ulni svet, u kome je zamrznuo te due. Duhovi na ovom svetu doivljavaju katarzu, tj. Proienje, i time plaaju svoj povratak ka Bogu. Na kraju e sve due morati da se vrate u svoje prvobitno stanje, i takvo stanje Origen naziva Apokatastasis.

Atanasije Aleksandrijski Veliki

Atanasije se rodio u Aleksandriji, u hrianskoj porodici 293. god. U Aleksandriji je postao Episkop, ali je iz nje bio proterivan vie puta i ponovo se vraao da slui. Napisao je razna dela, neka od njih su: Beseda o vaploenju Logosa, Beseda protiv mnogoboaca, Tri besede protiv Arijanaca, etiri poslanice Serapionu, Apologiju protiv Arijanaca, itije Sv. Antonija itd. Atanasije vidi smisao spasenja u oboenju, tj. u sjedinjenju ovekove prirode sa boanskom. Tvorevina po njemu je razliita od boga, jer je ona nastala, pa je i propadljiva. Samo bogu pripada istinsko bie, jer on nije nastao i nema poetka. Logos izvire iz boga kao boanska sila i boanska mudrost, i istovremeno on vlada svetom. On je izvor poretka i jedinstva u svetu, i u svemu se otkriva njegov uticaj. Na svakoj stvari je otisnut otisak Logosa, i upravo on uva stvari od raspadanja. ovek je u svom padu prestao da sagledava boga, i poeo da gleda samo sebe. Pri tome se predao raznim strastima, i eventualno, raspao samoga sebe. Zbog ovekovog razdvajanja od boga, bilo je neophodno da logos ponovo uspostavi tu vezu. Zato je logos postao ovek, tj. slian nama, pa nam je vratio tu blagodat. Iskupljenje je zavretak stvaranja. Iskupljenjem se meutim, ne vraa samo ta prvobitna blagodat, koju je posedovao Adam, ve se ona dobija kao vena zasluga za oveiji trud. ovek se iskupljenjem upisuje u knjigu ivih i veito postaje sugraanin sa bogom. Arijanci su tvrdili da je Logos boija tvorevina, i kao takav da je postao ovek. Ako bi to bilo tano, onda se ovek ne bi oboio. Meutim, po pravoslavnom uenju, Bog ne stvara Sina, ve ga raa, kao sutinu iz svoje sutine, te su oni isti. Razlike nema izmeu njih, osim unutar samog boanskog bia.

Atanasije pobija arijansko uenje o Logosu, kao posredniku u stvaranju sveta. Bog nema potrebe za posrednikom, jer svojom voljom sve moe da stvori, a Sin je NJegova volja. Atanasije je prvi poeo da brani Sv. Duha. On polazi od pojma savrene jedinstvenosti sv. Trojice: Otac, sin i sv. Duh, nema nieg tueg ili spolja pridodatog. Duh se ne raa, pa zato on i nije brat sina, i ujedno duh nije van sina, zbog ega se i naziva duhom usinovljenja. Duh ima odnos prema sinu, kao sin prema ocu.

Sv. Vasilije Veliki

Sv. Vasilije je roen u bogatoj kapadokijskoj porodici. Svoje obrazovanje je stekao u kesariji, zatim u Konstantinopolju i najzad u Atini. Dvoumio se izmeu elje za znanjem i elje da se zamonai. Sa svojim prijateljem Grigorijem je prouavao teologiju, sv. Pismo i Origena. 364. se vraa u zaviaj, gde prima sveteniki in i poinje da brani veru. 370 je izabran za episkopa, i pokuavao je da sjedini Istok i zapad protiv jeretika. Umro je 379. Jedan bitan spis, o asketskom ivotu Pravila se izdavao u dve verzije, kraoj (sa 45 pravila) i duoj (sa 313 pravila). Napisao je i spise: Protiv Evnomija, Protiv Manehejaca, O pijanicama, O gnevnima itd... Po njemu, svet je stvoren u vremenu, meutim, pre stvaranja sveta su postojali Aneli. Anele je stvorila Re boja, i kakvi su stvoreni, takvi i ostaju, ne podleui promenama. Vasilije odbacuje pojam materije bez forme. Prvosazdan svet jo nije bio ureen, ali je u sebi sadrao potencijal, semena iz kojih je Logos razvio itav svet. Svet je ureen po hijerarhiji. Na vrhu sveta stoji ovek, meutim on je drugiji od nieg sveta, on je besmrtan i duhovan, slika boga u ovome svetu. ovek je stvoren od zemlje i due. Mi smo pre svega due, dok su nam tela esto muan okov za duu, pogotovo za one koji tee ka duhovnom. to se tie sposobnosti due, Vasilije sledi Platona, dua ima razum, volju i poudu. Nijedna sposobnost nije loa po sebi, ali zlo nastaje kada nia sposobnost nadjaa onu viu. Boga moemo saznati ako saznajemo svet, ali isto tako ako saznajemo sami sebe. Meutim, mi ne dostiemo potpuno bogopoznanje. to se tie sv. Trojice, vasilije je izbegavao da govori o licima boanske trojice, ve je uveo pojam ipostas. Ipostas ima isto znaenje kao sutina, ali se odnosi na boansko bie. U tom smislu govori o Sv. Trojstvu, kao jedinstvu triju boanskih sutina. Meutim, svaka od triju linosti ima svoju funkciju, a sve su boanske pa je vasilije formulisao izraz: Jedna sutina, tri ipostasi, to je prihvaeno kao vaea definicia trojstva od strane crkve. Ipostasi nisu individue, u beskonanosti ne postoji individualnost. Najbolji opis vasilije je naveo sa primerom duge, u njoj je jedna ista svetlost i neprekidna i raznobojna. Nema sredine, ni prelaza meu bojama, ne vidi se granica izmeu zraka. Jasno opaamo razliku a ne moemo izmeriti rastojanje. Zajedno svi zraci ine jedan beli zrak.

Grigorije Bogoslov
Grigorije je od mladosti imao vatrenost i ljubav prema naukama. On je esto putovao u svojim studijama, i stekao je obrazovanje u Aleksandriji i Atini. U Atini se zbliio sa Sv.Vasilijem, koji je zajedno sa njim teio u dostizanju vrline. Dobar deo svoga ivota je eleo da posveti asketskom, monakom ivotu. Meutim, nije imao puno prilika da se zaista odvoji od svetovnih problema. Vasilije se upustio u retorikoj borbi protiv jeretika, to je rastuilo Grigorija, koji je nastavio u svojoj poteri za vrlinom. Kada je njegov prijatelj Vasilije umro, sam Grigorije je bio pozvan u borbi protiv Arijanaca, i tu je postao Konstantinopoljski Episkop. Ponovo ga hvata elja za askezom, ali ga teraju da postane Nizijanski episkop. Grigorije Bogoslov je svoje uenje o bogopoznanju izveo iz Biblije, iako su mu bila dostupna uenja Origena i Klimenta, a time i Platona i Plotina. Po njemu, Bog je um. Veliki um. Po liku bojem su najpre stvorena umna, anelska bia pa onda je sagledavao sastavljanje od pralikova kasnije nastalog sveta. Bog najpre smilja likove na nebeskom svetu, a potom ih manifestuje na materijalnom, pa tako misao postaje delo, koje izvrava Re a usavrava Duh. ovek u materijalnom svetu je rod stvorenja posrednika izmeu smrtnih i besmrtnih, on stoji na granici izmeu dva sveta, i nosi lik Boanstva. ovek je kao novi aneo postavljen da zemlji da bi se uzneo na nebo. On je pozvan da bude sin po usinovljenju, da se ispuni najviom svetlou. Najvia i nedostina svetlost je Bog, druga svetlost su aneli a trea svetlost je ovek. I mnogoboci oveka nazivaju svetlou zbog unutranje snage naeg uma. okrilatiti duu, iupati je iz sveta, predati je Bogu, sauvati lik Boiji ako je ceo, podrati ako je u opasnosti, obnoviti ako je oteen, useliti Hrista u srce Duhom reeno krae, onoga ko pripada viemu inu nainiti bogom i priesnikom viega blaenstva Krtenje se ne zove sluajno prosvetlenjem, to je poetak budueg blistanja kada e ovek potpuno primiti u sebe celoga Boga. Sve se vri kroz Hrista, Vaploenog Logosa. On prima nae telo da spase lik i da telo obesmrti. Put oboenja je put oienja i uzleta uma, to je najpre oslobaanje od ulnog sveta. Oseanja pomrauju um. To je ujedno i put unutranje koncentracije, samousreenja. Grigorijev put ukazuje i na Klimentovog mudraca gnostika i na filozofije Platona i Plotina. Sv. Grigorije je u stvari ponavljao asketiko uenje grkih mudraca, koji su dobro znali puteve misli, ali on misli da su grci tragali bez kljua, dok hriani imaju sv. Pismo i saznanje o tajni jednosutnosti sv. Trojice. Asketika sv.Grigorija je pre oistenje tela nego gaenje od telesnog: ja njega (svoje telo) volim kao slugu. Ali se od njega klonim kao od avola. Beim od njega kao od okova, i potujem ga kao sanaslednika... Neprestano treba imati na umu Boga, jer je to jedino potrebno za ivot, ali ne treba neprestano bogosloviti, za to je potrebno uzdranost i mera. Filozofirati moemo samo kada u nama vlada tiina i kada nismo zauzeti spoljnim predmetima.

U bogopoznanju postoje stepeni- ne mogu svi na goru odjednom, kroz maglu i da govore licem u lice sa bogom. Nekima je bolje da sede na podnoju. Bog je vrhunac naih elja, on je najvie dobro koje se otkriva u sagledanju, ali ni na vrhuncima sagledanja ne otkriva se Bog sam po sebi, nego samo Slava Njegova, tj ne Svetlost nego Oblesak svetlosti. To sagledavanje Boga kroz ogledalo nije simboliko, ve stvarno vienje Boga. Meutim samu sutinu Boga, niko ne moe da vidi. Platon kae pojmiti Boga je teko, izrei Ga je nemogue, a Grigorije kae izrei je nemogue, a pojmiti Ga jo vie je nemogue. Iskustvo vere se ne moe prevesti u pojmove, pa je i Bog neimeniv i neopisiv, Bog bez imena. Crkva je za Sv. Grigorija usvojila ime Bogoslov Sv. Trojice zato to je itavog ivota bogoslovio o Trojici i protiv lanih uenja i uitelja. Re Trojica ne oznaava zbir nejednakih stvari, nego ukupnost jednakih i jednakih po asti. Jedan Bog koji se otkriva u trima svetlostima: takva je Preista Priroda Trojice. Sagledanje trojice je nesporna injenica duhovnog doivljaja sv. Grigorija. Za njega je Trojinost izraz Boanske ljubavi: Bog je ljubav i Trojedinstvo je savren izraz jednodunosti i unutranjeg mira. Bog je po prirodi vean i iznad svake uzastopnosti i delanja. U boanstvu ne mogu se zamisliti ili predstaviti bilo kakve promene. U trojici nita ne nastaje, nita ne postaje jer Boanstvo je punoa, beskonano more sutine. Sve to ima Otac pripada Sinu, i obrnuto, tako da nema niek posebnog, jer je sve zajedniko. Svojstva triju ipostasi on odreuje ovako: neroenost, raanje i ishoenje. Punoa bogopoznanja se ispoveda u Sv. Trojici. (Krten sam u ime Oca I Sina I Sv. Duha.) Neki uopte nisu priznavali Sv. Duha kao deo boanstva, neki su ga tumaili kao samog boga, drugi kao stvorenje. U takvoj pometnji Sv. Grigorije odluno ispoveda Duh je Duh i Duh je Bog! i jo kae ako je Duh Sveti stvorenje, uzalud si se krstio. Duh je Svetinja i Izvor osveenja svetlost naeg uma koja dolazi u iste i koja ini oveka bogom. (duh=na um) I mnogoboci su imali predstavu o Duhu ali se nisu slagali oko imena pa su ga nazivali umom sveta, spoljnim Umom i tome slino Hristos nije oboen ovek, nego Bog vaploen. Bog u oveanstvu kao Sunce u zrakovima. Sv. Grigorije jasno razlikuje u Hristu ono dvostruko dve prirode, smrtnu i besmrtnu, ali snanije pobeuje a to je osnova jedinstva Hristovog Lika. Apolinarije se protivio Grigorijevom shvatanju i tvrdio je da dvoje savrenih nemogu se proimati u savrenom jedinstvu. Njegovo razmiljanje se zasnivalo na pretpostavci da savreno mora da znai ipostasno. Po tome, ili je Hrist imao savreno telo a ljudski duh, ili je imao savren duh a ljudsko telo. Grigorije ga opovrgava ako je u Njemu telo bez uma, onda sam ja obmanut- koa je moja, no ija je dua? Grigorije naglaava nerazdelivo jedinstvo oveanske prirode, koju ne treba rasecati na delove. Svakako je sjedinjenje Boga i oveka tajna, ali mi tu tajnu moemo pribliiti naem poimanju samo pod uslovom da prihvatimo oveji um koji Apolinarije odseca. Um je ono najvie i najslinije Bogu i stoga se Bog, najvii um, moe sjediniti sa umom kao sa neim najbliim i najsrodnijim.

7. Grigorije Niski
Grigorije Niski je bio mlai brat Vasilija Velikog. Svog brata je nazivao uiteljem, i o njemu je govorio sa velikim potovanjem. U mladosti je sa oduevljenjem izuavao filozofska dela, za ta ga je Grigorije Bogoslov prijateljski korio ta uini od sebe, mudri ovee?. Pod uticajem porodice, vratio se crkvenoj slubi, i mada se oenio, iveo je asketskim ivotom. Grigorije nije imao jak karakter a ni dosta iskustva. Protiv jereha, pomagao je bratu vie kao pisac i teolog nego kao iskusni delatnik. On nije izgradio svoju teologiju, ali je bio sistematiar vie nego li drugi oci. Moe se rei da je Origen najvie uticao na njegov rad. Nastavio je rad Vasilija. U svojim delima naglaavao je pogopoznanje i moralno-asketski put oveka. Njegova dela su besede, 26 pisma, Knjiga pria, Protiv Evnomija, Protiv Apolinarija, Protiv Arija i Savelija, Veliki Katharzis, Knjiga Pravila. Put bogopoznanja je svojstvo ovekove due u kretanju ka lepoti nevidljivoj. U oveku postoji ta mo duhovna i nematerijalna. Bog je cilj svih elja, meutim taj cilj je nedostian. Sv. Grigorije kae da je jedina granica savrenstva ta da nema granice, jedina granica vrline je bezgraninost. Gospod je rekao: ko je edan neka doe k meni i pije. Grigorije objanjava: Gospod nije odredio ni granicu ei ni strema ka njemu, ni naslaivanja piem. Naprotiv, ne ukazavi na odreeni rok, On kao da savetuje da se neprestano i edni i pije i Njemu stremi. Bog je nedostian, on je iznad sveta ali je i tvorac sveta, i vidi se u njemu a najvie u oveku. Boga treba videti u sebi samom, zato ona mora biti ista i svetla kao ogledalo, mora biti ista od svega tueg. Sv. Grigorije u Mojsiju vidi velikog tajnovidca. Mojsej moli Boga da mu pokae Slavu Svoju, da mu pokae put Svoj, i glas odozgo pristaje da udovolji ali ga pri tom dovodi u oajanje, rekavi mu da to to on moli, ovekova dua ne moe da podnese. Mojsej vidi samo lea boja. To znai da boga moemo videti ako zapravo idemo za Bogom. Zato Bog kae da se ne moe videti lice Njegovo i ostati iv, jer bi to znailo ii nasuprot njemu, gledati na porok. O Bojoj sutini se ne moe govoriti nita. Pojmove koje mi imamo stvoreni su na osnovu ulnih opaaja i izuavanja vidljivog, dok je bog beskonano bie, pa je nemogue da ga ljudski pa ak i anelski ili kosmiki um pojmi. Jedino ime koje mu moemo dati je to da je On jedini iznad svakog imena. Dodue, Gospod nije nazivao blaenstvo znati neto o Bogu, nego imati u sebi Boga. Grigorije, kao i Vasilije Veliki je razlikovao dve vrste Boanskih imena. Ona koja su odriciva, tj. apofatika i izvedena boanska imena. Prva su kao beskonaan, nedostian, nepojmljiv, nematerijalan uglavnom koja mu odriu neka svojstva, dok su druga u smislu opisivanja nekog njegovog dejstva Njegova dobrota, mudrost, sila, slava isl. Meutim sva ta imena su ovekov pokuaj da pogodi neku bitnu karakteristiku Boga. Grigorije upuuje kako ih ne treba prenaglaavati. Boanski ivot je vean, jedan, sam po sebi neprekidiv, bezgranian, i ni na kojoj strani ne nalazi na prepreke. Bog u sebi sadri ivotno kretanje, tj. On je ivot. Venost njegovog ivota moe se oznaiti simbolom kruga, jer ona nigde ne zapoinje nema ni poetak ni kraj, ona je savreno jednorodna, zatvorena u sebe samu.

Bog je po prirodi svojoj dobro kakvo se samo zamisliti moe. Jo bolje, on je iznad svakog dobra. Bog je ljubav, i izvor ljubavi, jer samog sebe poznaje kao Lepotu. Bog je Ljubav zato to je Lepota. Bog je jedan i jedinit, on je u celosti Jedinica, Monada. Jedno je nerazdelivo delovanje Svete Trojice, i ta sila pripada svim licima trojice. Vreme po vienju Sv. Grigorija tee svojim sopstvenim tokom, ili sadrei ili prolazei mimo postojane, nepromenive prirode koja obitava u sopstvenim granicama. U izlaganju trojinosti, Grigorije polazi od pojma sile: Sin i Duh su sile, ali sile sutinski bitujue, tj. Ipostasi. Ipostas je koristio u slinom smislu kao kod svog brata Vasilija. Oca i Sina on razlikuje kao Neroenog i Jednoroenog. To su dva naina bia: biti neroen, i biti jednoroen. Jednoroen oznaava neizreciv nain postojanja Sina i Duha. Sv Grigorije je tumaio i nastanak sveta iz Mojsijevog vienja na planini Sinaj. Svet je neto celovito, skladno i saglasno. Kao celinu suzdao ga je Tvorac. Poetak oznaava trenutnost i neprekinutost, ali je to ujedno i poetak trajanja u vremenu iako poetak vremena jo nije u vremenu. Poetak vremena oznaava poetak kretanja i menjanja. Vaseljena se ne javlja odjednom u potpunosti. Ona postepeno dobija svoj sklad. Odjednom nastaju stihije sveta, iz niega i pritom im bog daje snagu samoostvarenja. Svet poinje da se sastavlja. U poetku je zemlja bila bez oblija, bila je pusto koja eka da se oformi, iako je u sebi posedovala tu sposobnost da poprimi formu. Tama je bila nad svim, meutim materija bez kvaliteta nije mogla da postoji, ve je to bio neki splet kvaliteta koji su morali da opstanu. Iz toga, kao veza i spoj je umetnuto boansko stvaralatvo i sila. Ree Bog znai da je u svako bie zaloena stvaralaka re, ne razdeljeno, nego je svojom moi stavio u prirodu svetlonosnu mo. Dalji proces ustrojenja je izdvajanje i deljenje. Svako bie poseduje ivotnu i duevnu silu, koja se pojavljuje u tri vida: rastua u biljkama, kao ulna u ivotinjama i kao mo razuma kod oveka. Pri tom, to nisu tri oblika jednog naela, nego upravo tri nerazluiva stepena koji pretpostavljaju jedan drugog u uzlaznom nizu. Posebno mesto u stvaranju zauzima anelski svet. On je takoe ogranien prostorom i vremenom, ali prostor nije uzet u istom smislu kao to je to sa telima, ali su ogranieni u prostoru, tj. Nisu sveprisutni. Meutim, sa vremenom su dublje povezani. Oni se mogu pojaviti gde god zaele, ne gubei pritom vreme. Treba dodati da aneli ne poseduju punou saznanja, jer su ogranieni na beztelesni svet, dok mi imamo tela. Ali mi se moemo opisati kao aneli ogrnuti telesom. Stvaranje sveta se zavrava stvaranjem oveka, on je i deo sveta, njegov posmatra a istovremeno i njegov vladalac. Kroz oveka i zemna stihija ima udela u duhovnom ivotu. U njemu se spaja itav svet, zato je on stvoren po razmatranju trojice a ne po sili, uurbano, po nekoj zapovesti. Lik Boji u oveku pretpostavlja ivu vezu izmeu oveka i Boga. U nekom smislu, biti lik Boji znai iveti u Bogu, imati poetak tog ivota. Ta mogunost se izraava u odreenim svojstvima ovekovog bia. Pre svega u slobodi. Meutim ovek nije reio zadatak koji mu je dat. Oslabio je napor volje i pao je u prirodni opaaj, koji je okaljao onaj boanski. Tako je i

ulo zlo u bie, jer ovek vie nije mogao da vidi dobro nego mu se pred oi zavio privid dobrote tako je i zmija prevarila evu sa vokom koja je naizgled bila lepa i prijatna. Plod zabranjenog drveta nije ni potpuno zlo (jer je blistao lepotom) ali nije ni potpuno dobro (jer je u sebi krio zlo). Grigorije zajedno sa Origenom govori o otkupnini avolu, tj. O iskupljenju od vlasti avola. ovek je sagreio dobrovoljno, dakle avo s pravom vlada nad njim, jer mu se ovek predao u ropstvo. Zato je s jedne strane nepravino leenje na silu, jedini nain je iskupljenje po dogovoru. Ovo je jedna propala teorija, koja kasnije navodi da je Isus za vreme 3 dana svoje smrti pokupio u sebe sav greh koji se nagomilao od trenutka stvaranja pa do tad. A s obzirom da je greh uneo u svom telu, kao mamac za avola, a udica mu je bila duhovna sutina i uda koja je inio, greh je ispecao iz prirode. Smrt je razdvajanje due i tela, dua za vreme telesnog ivota ima neku ljubav i prijateljstvo prema svome telu a ta prijateljska veza se tajno nastavlja i u zagrobnom ivotu. Meutim, dua ne zauzima prostor i ne nalazi se na bilo kom mestu u telu. Zato Grigorije smatra besmislenim uenje o preseljenjem dua, tj o reinkarnaciji. Posebno je raspravljao o duama nekrtene dece ili nekrtenih ljudi i ljudi koji su se krstili neposredno pre smrti, i o njima kae da ako su nekrteni idu u pakao, ako su krteni pre smrti onda nisu imali vreme da urode plodovima, kao da su due biljke pa kada ih polije svetom vodicom one treba da urode plodove da bi ih bog gricnuo pa da one uu u carstvo boansko. Kada prestane raanje, i kada itavo oveanstvo izumre doi e osmi dan, i tada e bog da vaskrsne sve mrtve i da sudi. Oni pravedni e imati duhovni mir, ovi drugi iako e imati ista i mlada tela, duhove e morati posebno da bace na ienje. Bolje od Maksima Ispovednika, koji je mislio da e svi korumpirani da idu na krkanje u paklu. Vaskrsenje je nicanje tela iz praha, kako ga Grigorije poredi sa nicanjem cveta iz semena. Meutim, to je samo sastavljanje tela iz njihovih prethodno rasutih elemenata. Vaskrsenje nije vraanje u raniji ivot, to bi bila najvea nesrea i bolje onda da nema nade u vaskrsenje. Vaskrsenje je preobraenje za besmrtnost i netruleje. Uopte sva svojstva tela e se pretvoriti u neto boanstveno. Tj. Bie vaniji taj duhovni ivot u poreenju sa porocima i vrlinama a ne telesni izgled. Sveopti sud prati vaskrsenje, za taj sud e doi sin boji, jer sud je dat Sinu, a kroz sina e suditi i Otac. avolu e se posebno suditi i bie biovan i tretiran kao rob, zato to je hteo da nadmai pravoga vladara.

8. Latinska Patristika

9.

Aurelije Avgustin Ontologija i Gnoseologija

1. Avgustin dokazuje boju egzistenciju tako to se poziva na neku transcendentnu "istinu", koja nadilazi ljudski duh, i koja kontrolie njegove misli. Kad bi ta istina bila slabija od duha, onda bi on mogao da je menja po volji, a kada bi mu bila ravna, onda bi sama bila promenljiva, stoga zakljuuje da je istina neto to nadilazi duh. Duh se menja u svome sagledavanju istine, dok ona ostaje ista. Istina u tom smislu je odraz boga, koga Avgustin vidi kao osnovu istine. Kao to ovekov duh odreuje njegovo ponaanje, tako je istina odraz boje volje. 2. Iako je Avgustin dokazivao Boga na osnovu telesnih stvari, njegove rei su samo aluzije, a ne dokazi u teorijskom smislu. On nije hteo da ubeuje ateiste u postojanje boga, ve je hteo da proui dinamiku due prema bogu. Tj. Nije hteo da ljudi prosto "priznaju" u reima da postoji neko boanstvo, ve je hteo da otkrije put kojim pojedinac moe da tu Istinu naini svojom. Sjedinjavanje oveka sa ovom istinom je sjedinjavanje oveka sa bogom, koga inae treba traiti unutar nas. Ako nas neko upita: Kako znam da si iv, ako ti ne vidim duu? Mi bi mu odgovorili: Tako to hodam, priam, radim. Avgustin koristi ovo kao jedan od argumenata kako bi dokazao postojanje boga, jer kroz posledice boga- prirodna lepota, red, promena i kretanje sveta... on se u stvari pokazuje nama kao tvorac. Jo jedan quasi-argument, koji koristi, je o optem koncenzusu. "Takva je mo Boanstva, da ne moe biti skrivena umnom biu, samo ako ono upotrebi svoj um. Jer svi ljudi veruju da je Bog tvorac sveta. ak i oni to veruju u vie bogova zamiljaju jednog koji je vii od svih, nad kojim ne postoji nita savrenije ni uzvienije." 3. Prof. ilson je primetio jedan dugaak dokaz u Avgustinovom uenju. Dua najpre sumnja i pobija svoje sumnje. Zatim na neki metodiki nain prouava ulni svet i dolazi do zakljuka da se tu ne nalazi ono za emu tei. Zatim se dua okree ka samoj sebi, gde nakon razmatranja svoje pogreivosti i promenljivosti, nalazi da postoji istina koja je vena i nepromenljiva. Tako dua dolazi do samog zakljuka da je Bog osnova Istine. Ovaj ilsonov prikaz Avgustinovog rada je veoma koristan, jer ne pokazuje samo redosled dokaza, ve i smisao samog dokaza, kao potragu za bogom kao izvorom sree i blaenstva. 4. Avgustin insistira da svet odraava boga, ak i kada to ne ini adekvatno. Tako red, i jedinstvo prirode odraava jedinstvo boga, i dobro pojedinaca odraava dobrotu boga, dok red u kosmosu otkriva boansku mudrost. Naprosto, bog je savrenstvo. 5. Bog zna sve stvari koje su bile i koje e biti. On je i najstariji, jer je bio pre svega, i opet je najmlai, jer e nadiveti sve. On venost posmatra kao jednu kompletnu, nepromenljivu i nepogreivu viziju.

Avgustin je naglaavao da za znanjem treba teiti, ne isto iz akademskih razloga, ve zato to donosi istinsku sreu ili blaenstvo. Tako tvrdi da jedino mudar ovek moe biti srean, a mudrost pretpostavlja saznanje istine. Avgustin je teio istini zato to je oseao potrebu za njom, i tu tenju je eventualno protumaio kao potragu za Hristom i hrianskom mudrou. Neki smatraju da Avgustin nije bio "intelektualac" i da je njegova filozofija eudemonistika, ali to ne znai da nije bio svestan problema izvesnosti. Meutim manje se bavio pitanjem "Moemo li postii izvesnost?" a vie "Kako konaan, promenljiv ljudski duh moe da postigne sigurno znanje o venim istinama, istinama koje vladaju i upravljaju duhom i time ga nadilaze?" Platon je na ove probleme odgovarao teorijom priseanja. A kako ovo objanjava Avgustin? Reavajui ove probleme, on je istovremeno dokazivao egzistenciju Boga i njegovog delovanja. Dakle, saznanje venih istina trebalo bi da dovede duu do saznanja samog Boga i Njegove aktivnosti. Avgustin se u delu Contra Academicos prvenstveno bavio time da pokae kako je mudrost povezana sa sreom, a da saznanje istine predstavlja mudrost. Takoe pokazuje da ak i skeptici poseduju deo istine, tj naelo kontradikcije. Naime, svako ko sumnja u postojanje istine siguran je barem u jednu istinu, a to bi bila svoja sumnja. Sigurni smo, zatim, i u matematike dokaze. Kada sabiramo 7+3=10 mi ne kaemo "Sedam plus tri bi trebalo da bude deset", ve znamo da jeste deset. A ta da kaemo o realno postojeim stvarima? Avgustin kae da je ovek bar siguran u svoju sopstvenu egzistenciju, pa makar sumnjao i u Boga i u sve ostalo, on pod pretpostavkom da sumnja dokazuje svoju egzistenciju, jer u suprotnom ne bi mogao da sumnja. Na taj nain Avgustin anticipira Dekatra. U De libero arbitio pokazuje kako je oveku oigledno da postoji a to mu ne bi bilo toliko oigledno da nije iv. Osim toga, on je svestan tih dveju injenica, stoga je i siguran u 3 stvari: da postoji, da ivi i da zna. Skeptici postavljaju tezu da su svi ljudi u nekom snu, i da je ceo na ivot jedan veliki san. Meutim, Avgustin kae da bilo san ili java, ovek je svestan da ivi tako da nema nikakve veze da li sanja ili je budan.

Avgustin tvrdi istinitost znanja koje dostiemo samosveu, ali ta misli o spoljanjim predmetima, predmetima koje saznajemo ulima? On je bio svestan relativnosti saznanja koje je vezano za ulne predmete. Neki

predmet nam moe delovati topao ili hladan, ali u zavisnosti od stanja naih ula. Meutim on je daleko vie bacao akcenat na duh i postizanje boanstva pomou duhovnih stvari. Ali ne treba misliti da je odbacivao
verovanje u ula. Iako nas ula mogu obmaniti, ona su nam glavni alat pomou koga upoznajemo spoljnji svet. to se tie samog postojanja ulnog sveta, Avgustin nije sumnjao u to da postoji ali ga jednostavno takvo pitanje nije ni zanimalo. Dakle, najnii stepen saznanja je ulno saznanje. Avgustin smatra da su ula delatnosti due koja koriste ulne organe kao svoje alatke. Dua proima celo telo, ali kada povea svoju aktivnost u odreenom delu tela ona koristi mo ula. Dua uvebava istinsko saznanje kada razmilja o venim istinama, ali kada se okrene ulnom svetu ona ne moe da postigne pravo saznanje. ulnost je zajednika svim ivotinjama, pa i ljudima. Tako ivotinje mogu da sude o tome ta je ugodno a ta tetno i time e tetno da izbegavaju a korisnom i ugodnom da tee. Samo to ivotinje ne mogu da pamte i da se priseaju ili da ine neto slino to zahteva razum. U tom smislu je ovek superiorniji u poreenju sa ivotinjama. ovek meutim moe da sudi racionalno i o ulnim stvarima, recimo kada uporeujemo da je neto lepe od neeg drugog. Mi time uporeujemo ulne stvari sa apstraktnim uzorom lepote. Avgustin u tom smislu razlikuje tri nivoa saznanja. Najnii je ulni, dok je najvii umni, meutim izmeu ta dva nivoa se nalazi jedan koji je racionalan po prirodi ali koristi se ulnim stvarima. Dok se vii nivo odnosi na istu kontemplaciju, i njega moemo nazvati mudrou, ovaj nii nivo razuma, koji se odnosi na akciju (spram ulnih stvari) moemo nazvati znanjem. Ideal kod Avgustina bio bi uveati kontemplativnu mudrost oveka. Uprkos intelektualistikom nainu govora, prvenstvo je dato ljubavi u Avgustinovom uenju. Pondus meum, amor tneum (Moja vrlina, moja ljubav). I ovde postoji analogija sa Platonizmom, samo to je cilj platonizma bio dostignue bezlinog dobra, dok je Avgustinu cilj bio postignue personalnog Boanstva. Neki misle da je Avgustin govorio da ovek time to moe da vidi lepo, a lepo je uzor koji se nalazi u boanskom umu, time ovek moe da vidi boanski um, tj boga. Meutim, iako mogu da se nau ovakvi pasusi u pojedinim mestima, njegovo celokupno uenje nije sugerisalo da je ba to sluaj. Iz njegovog uenja moemo izvesti isto tako i mogunost da ovek percipira takve boanske ideje a da nema direktnu percepciju boga. A sad neto o njegovoj teoriji iluminacije: "Mi ne moemo percipirati nepromenljivu istinu stvari, ukoliko te stvari nisu osvetljene kao da su na suncu. Ta boanska svetlost, koja osvetljava duu, dolazi od Boga, koji je *inteligibilna svetlost*, u kome i preko koga i pomou koga sve one stvari koje su u umu shvatljive postaju shvatljive." Ovu teoriju iluminaciju su prihvatale brojne avgustinske kole nakon dotinog. Po ovoj teoriji Bog se uporeuje sa suncem koje baca svoju svetlost na odreene predmete, i ba kao to materijalno sunce osvetljuje materijalne predmete i ini ih prepoznatljivim, tako i ovo nematerijalno sunce ini sa nematerijalnim. Po ovoj teoriji ne moe se zakljuiti ono prethodno,

tj. da ovek gleda boga time to vidi lepotu/istinu/nematerijalne stvari, ve da odsjajem lepote od drugih nematerijalnih stvari vidi lepotu/venu istinu isl.... Zato je uveo teoriju iluminacije? Zato to ljudska dua je promenljiva i ne vidi istinu u potpunosti. U jednom trenutku vidi deo istine, u drugom drugi, nekad vie nekad manje isl. "Bog je uinio ovekovu duu razumnom i umnom, zahvaljujui emu ona moe da primi Njegovu svetlost... i tako je obasjao samim sobom, da moe da opaa duhovnim okom ne samo one stvari koje istina pokazuje, nego ak i samu istinu." Oigledno je da pod ovom "svetlou" Sv. Avgustin nije podrazumevao sam razum, ve neto spoljanje to pomae razumu.

Aurelije Avgustin Etika i Filozofija istorije

Etika Sv. Avgustina je slina onoj starim grcima, jer za cilj ljudskog ponaanja postavlja sreu. Tu sreu moemo nai samo u bogu. Dok Epikurejci nalaze sreu u telu, pa i svoju nadu stavljaju u samoga sebe, razumni ljudi (hriani) ne veruju da su samodovoljni, i zato trae neto vie od sebe, neto nepromenljivo. ak ni sama vrlina ne moe biti cilj, ve ono to nam daje tu vrlinu (Bog)[Teorija isijavanja]. Iako je Avgustin do boga doao kroz filozofije, on ne misli da sama kontemplacija i umovanje o bogu mogu da nas priblie njemu, naprotiv, potrebna je ljubav u jedinstvu sa bogom i posedovanje boga. Avgustinova etika je prvenstveno etika ljubavi. Komentariui Sv. Mateju "Ljubi gospoda boga svoga svim srcem svojim i svom duom svojom i svom misli svojom" i "ljubi blinjega svojega kao samoga sebe", Sv. Avgustin kae: "Filozofija prirode je sadrana u ovome, poto su svi uzroci prirodnih stvari u Bogu Stvoritelju" isto tako je i "etika sadrana ovde, jer se dobar i pravedan ivot ne stvara drukije nego ljubavlju, onakvom kakvom bismo morali da ljubimo one stvari koje treba da ljubimo, naime Boga i nae blinje." Volja je slobodna, a kao takva je predmet moralne obaveze. Grci su zamiljali sreu kao cilj ivota, i sigurno su imali i neku ideju moralne obaveze, ali zahvaljujui potpunijem pojmu Boga, Avgustin je imao vri temelj ovakvoj moralnoj obavezi nego li to su to mogli Grci. Nuna osnova obaveze je Sloboda. Volja je slobodna da se okree od venog dobra i da postane privrena privremenim dobrima, uzimajui bilo telesna bilo duhovna dobra za predmet delovanja, nezavisno od boga. Volja nuno tei ka srei i zadovoljstvu, a tu sreu moemo nai jedino u Bogu. Ali ipak, ovek u ovom ivotu nema viziju boga, i mora da se osvre na promenljive stvari, koja e mu zameniti Boga, s tim to ovo odvraanje i okretanje nije prinudno, nego voljno delovanje.

Ljudska volja je, dakle, slobodna. Bilo da se okrene Bogu ili promenljivim stvarima. tavie, Bog je u ljudskoj dui usadio "putokaz" koji je usmerava ka ovom dobru. Svi ljudi su donekle svesni moralnih merila i zakona. ak i ateisti, koji nemaju ni blagu predstavu o bogu imaju tu uroenu sposobnost da sude o dobrom i loem. Oni ne mogu da ine tako neto po njihovoj dui, jer su im due promenljive. Oni koriste uobiajan, iako nejasan nain izraavanja "u knjizi obasjanu svetlou koja se zove istina". Bog je beskonaanno bie, dok je ovek konano stvorenje. Izmeu boga i oveka po samoj njihovoj prirodi postoji taj ponor koji je premostiv jedino pomou neke boanske "milosti". "Zakon je, prema tome, dat da bi se moglo teiti ka milou, a milost je dodata kako bi zakon mogao da bude ispunjen.", "Zakon pokazuje da je naa volja slaba, a milost da se moe zaceliti njena pomo."

Pseudo Dionisije Areopagita

U srednjem veku, Dionisijeva dela su imala veliki ugled kod mistika, teologa, filozofa (Albert veliki i Toma Akvinski). Taj ugled se delom zasnivao na pogrenom upotrebom pseudonima. Na tim delima se poziva Jovan Damaskin i Maksim Ispovednik. Njihovu autentinost su mnogi prihvatili ali oni sadre elemente novoplatonizma, i u stvari su pokuaj da se pomire novoplatonizam i hrianstvo. Dakle to je prvi problem, pitanje autentinosti, dok je drugi problem slaganje sa hrianstvom. Oni se slau u pogledu monoteistinosti, ali se ne slau sa uenjem o svetom trojstvu. Ostaje pitanje ko je pravi pisac ovih dela ali se smatra da su nastala krajem V veka. Spisi su O boanskim imenima, O mistinoj teologiji, O nebeskoj hijerarhiji, O crkvenoj hijerarhiji i jo 10 pisama. Po Pseudodionisiju, postoje dva naina da se prie Bogu: Pozitivan i negativan. U Pozitivnoj metodi, duh poinje sa najuniverzalnijim tvrdnjama pa preko posrednih termina prelazi u posebne nazive. Dionisije sledi afirmativni metod pokazujui kako su imena Dobro, ivot, Mudrost, Mo isl primenljiva na Boga u transcendentalnom smislu. Ista imena su primenjiva na stvorena bia, jer proizilaze iz Boga i u izvesnoj meri uestvuju u tim kvalitetima. Dakle, po pozitivnoj metodi mi bogu pripisujemo neke savrene predikate koje u Bogu postoje bez ikakvih nesavrenosti, koje poseduju tvorevine. Npr mi moemo bogu da tvrdimo da je ivot pre nego li vazduh ili kamen, on je ovo drugo samo u smislu to je uzrok tih stvari. O bogu, dionisije govori kao nadsutastvenoj sutini ili lepoti. Nadsutastveno u smislu da je on beskrajno vie od onoga to se nama kroz iskustvo pokazuje kao lepo i dobro. Nasuprot tome, negativna metoda znai da se iz boga iskljuuju sve nesavrenosti stvorenih bia. Dionisije daje prednost ovoj metodi. Tu se bogu prvo poriu sve najgore stvari koje stoje u

najveoj suprotnosti njemu. To se tako radi dok ovek ne dostigne nadsutastvenu tamu. Tu odustaje od svakog poimanja i razumevanja i biva obavijen nedodirljivim i nevidljivim, ujedinjen sa njim koji je sasvim nesaznatljiv. Ovo se deava zbog ogranienosti ljudskog duha koji je zaslepljen preobiljem svetlosti. Ovo uenje je zasnovano pod uticajem novoplatonizma, ali i na spisima hrianskih mistika. Dionisije je bio podstaknut da nae jedno u razlici Boanskih Linosti. On kae da otac nije sin, ni obrnuto ali da je Boanska linost ipak jedno u numerikom smislu. Relacije biti otac, sin ne primenjuju se na boga u istom smislu u kom mi to primenjujemo na ljude. Imena kao nadivot, premudar isl primenjuju se na itavo boanstvo, dok se otac i sin i duh ne mogu izmeniti, niti biti zajedno. O odnosu Boga i sveta on govori kao o emanaciji Boga u svet stvari. On tako stvara ali ipak on sam ostaje jedno. Stvaranje je posledica Boanske dobrote, mada je on sam razliit od sveta. Dakle, iako stvorene stvari uestvuju u dobru, on sam nije ukljuen u njihovu mnogostrukost. Bog je transcendentan uzrok svih stvari, ali takoe i finalni uzrok. On je poetak i kraj svih stvari. O zlu, dionisije govori da ako je neto pozitivno, moralo bi da se pripie Bogu, kao njegovom uzroku. Ali, s obzirom da nije pozitivno, ono nema postojanje. Zlo je po ovom lienost ili nedostatak i sastoji se od odsustva dobra koje bi trebalo da je tu a nije. Po ovome i avoli su dobri, jer egzistiraju, a to je dobro, ali su zli jer imaju taj nedostatak aneoskih vrlina. Tako je i sa ljudima, oni su zli samo u sluaju da nemaju vrline ili svojstva koja im pripada, a ne u smislu same egzistencije. Tako je i sa fizikim i izvanmoralnim zlom koje lei u odsustvu prirodnih funkcija. Prema tome, dobro proizilazi iz jednog univerzalnog uzroka, a zlo iz mnotva deliminih nedostataka.

Boetije, Isidor, Kasidor

Pored Pseudodionisija, spisi Boetija su inili kanal kojima je filozofija starog sveta prela u srednji vek. On je studirao u Atini, zatim imao visok in kod kralja Teodorika i na kraju je bio pogubljen zbog veleizdaje. On je u srednji vek preneo znanja iz Aristotelove Logike i komentarisao i preveo na latinski Aristotelov Organon. Napisao je nekoliko teolokih opuskula, a dok je bio u zatvoru svoje kapitalno delo Uteha Filozofije. Sve do kraja XII veka itav Aristotelov korpus nije bio dostupan zapadu, pa i nije bilo rukopisa sinteze aristotelizma. Ali ipak znaajan deo Aristotelovog uenja bio je sadran u Boetijevim spisima. Npr. U svom delu Protiv Eutihija, on govori o materiji, zajednikom supstratu tela koja ini osnovu supstancijalne promene u telima i telesnim supstancijama, dok odsustvo materije u netelesnim supstancijama ini nemoguim promenu jedne nematerijalne supstancije u drugu ili promenu telesne u netelesnu i obrnuto. Rasprava je bila teoloka, jer je Boetije eleo da pokae da su u Hristu boanska i ljudska priroda razdvojena, nasuprot Eutihiju koji je smatrao da jedinstvo sa bogom podrazumeva iezavanje ljudske prirode. U delu De Trinitate Boetije govori o formi, o naelu koje je korelativno materiji. Npr. Zemlja nije Zemlja zbog neodreene materije, ve zbog odreene forme. Tako je Bog kao ista forma Jedan. U istom delu Boetije daje 10 kategorija ili predikamenata. Zatim kae da mi boga nazivamo supstancijom, ali da time ne mislimo u smislu u kome je to neka

stvorena stvar. On je supstancija koja je nadsupstancijalna. Slino tome, Bogu ne moemo da pripisujemo svojstva kao pravedan ili veliki, jer su stvari velike a Bog je Velikost. U delu Kontra Eutihen nalazi se slavna Boetijeva definicija linosti: Nedeljiva supstancija racionalne prirode. U utesi filozofije Boetije razvija skicu jedne prirodne teologije na Aristotelskim osnovama, razlikujui teologiju kao najvii deo filozofije od dogmatike teologije koja premise prihvata preko otkrovenja. U III knjizi spominje dokaz za egzistenciju boga, a u V raspravlja o tekoi da se pomire ljudska sloboda i boansko provienje. Rei da bog predstavlja budue dogaaje ne bi bilo zadovoljavajue, pre bi trebalo da kaemo da bog ne predvia nita. Bog je vean i boje znanje je veno i ono mu se veno pokazuje u neprolaznoj sadanjosti. Boetije se dosta oslanjao i na Porfirija i na druge novoplatonistike pisce. On govori o boanskoj dobroti i njenom izlivanju na nain slian novoplatonizmu. Ali on je jasan u pogledu distinkcije izmeu boga i sveta i u pogledu hrianskog uenja o stvaranju. Tako govori o transcendentnosti boga i stvaranju ni iz ega, i porie da sve stvari koje jesu jesu bog. Boetije nije bio toliko znaajan kao originalan i nezavisan filozof, ali je znaajan kao prenosilac koji je pokuao da izrazi hriansko uenje filozofskim jezikom.

Kasidor je bio Boetijev uenik. U delu o umenjima i disciplinima slobodnih vetina raspravljao je o 7 slobodnih vetina tj. O III govornikih nauka: gramatika, dialektika i retorika i IV realnih nauka: Aritmetika, Geometrija, Muzika i Astronomija. Kasidor nije teio za originalnou misli, ve da predstavi pregled uenja koje je pokupio od drugih pisaca, pa se njegova knjiga o vetinama esto koristila kao udbenik. U delu O dui, dokazujui duhovnost ljudske due oslanjao se na Avgustina i Klaudija Mamerta. Mada dua ne moe da bude deo Boga, ona nije materijalna, duhovno moe da bude predmet njenog saznanja, a duhovno moe saznati jedino ono to je samo duhovno. Dua je cela u celom telu i cela u svakom delu tela, jer je nedeljiva i nerasprostrta. Ali, ona deluje u odreenom delu tela nekad veim a nekad manjim intenzitetom. Kasidor je bio vie prenosilac nego originalan mislilac, a isto se moe rei i o Isidoru. Isidor je bio nadbiskup u Sevilju u vreme kraljevina Vizigota. Njegova enciklopedija 10 knjiga etimologija je bila veoma popularna u ranom srednjem veku i nalazila se u svakoj znaajnoj manastirskoj biblioteci. U ovom delu on raspravlja o 7 slobodnih vetina, takoe i o znatnom broju naunih ili kvazi-naunih injenica i teorija: sveto pismo, sudstvo, medicina, arhitektura... Tu je iskazano i njegovo ubeenje u boansko poreklo vrhovne vlasti i neogranienog autoriteta morala, zakona i pravde ak i kad je re o ponaanju monarha.

Jovan Skot Eriugena

Jedna od najpoznatijih pojava u IX veku jeste filozofski sistem Jovana Skota Eriugene. Sistem nalik na visoku planinu usred ravnice. U tom veku bila je veoma iva prosvetna aktivnost. Rastao je interes za znanjem i uenou. Ali malo je bilo originalnog umovanja. Utoliko je

znaajnije kada se pojavi sluaj originalnog umovanja velikog formata. On je stvorio prvi sistem srednjeg veka. Dosta se oslanjao na svoje prethodnike, Sv. Grigorija Niskog a posebno Pseudodionisija, ali kada itamo njegovo delo O podeli prirode ne moemo rei da je neoriginalno ili nedubokoumno. Interesantno je zapitati se kako bise razvijala njegova misao da je iveo u nekom kasnijem bogatijem filozofskom razvitku. Roen je u Irskoj oko 810 godine. Uio je u nekom irskom manastiru. Eriugena znai Koji pripada irskom narodu. Bio je dobar poznavalac grkog jezika. Oko 40 godina J.Skot se seli u Francusku. Bio je na dvoru Karla elavog. Tamo je zauzimao istaknuto mesto u Palatinskoj koli. Ne postoji svedoanstvo da je ikada postavljen za svetenika. Njega je Hinkmar Biskup u Remsu podstakao da se ukljui u jednu teoloku polemiku. Rezultat je bilo delo O Predodreenosti koje je svog autora osumnjiilo za jeres. On se zatim okree filozofiji. Njegovo delo O podeli prirode nije lako tumaiti jer ostavlja prostor za raspravu da li je bio pravoveran hrianin ili panteist. Pravoverni hriani ukazuju da se autoritet svetog pisma mora slediti u svim stvarima, dok oni koji smatraju da je filozofija iznad teologije smatraju da svaki autoritet koji nije potkrepljen istinitim argumentima izgleda slab, dok istinit argument ne mora da bude potkrepljen nikakvim autoritetom. Kasniji njegov ivot nije poznat, mada se pretpostavlja da je postao opat u Atelneju i da su ga ubili kalueri. Na poetku prve knjige O podeli prirode on objanjava ta on podrazumeva pod prirodom, naime sveukupnost stvari koje jesu i stvari koje nisu i daje razliite metode da se uini ta podela. Stvari koje primeujemo ulima ili one koje saznajemo razumom jesu stvari koje jesu, dok predmeti koji transcendiraju mo razuma jesu stvari koje nisu. Dalje stvari koje lee skrivene u svojim semenima nisu, dok stvari koje su se razvile iz svog semena jesu. Takoe, ljudska priroda otuena grehom od boga moe da bude oznaena kao ono to nije, naprotiv, kada je pomirena sa Bogom preko milosti ona poinje da biva. Termin priroda oznaava celokupnu stvarnost. On deli prirodu na 4 vrste: Priroda koja stvara a nije stvorena, priroda koja je stvorena i stvara, priroda koja je stvorena a ne stvara, i priroda koja niti je stvorena niti stvara. Priroda koja stvara a nije stvorena jeste Bog, koji je uzrok stvari, a sam nema uzrok. On je poetak ili prvo naelo jer sva stvorena bia proizilaze iz njega. On je takoe cilj i finalni uzrok, jer je granica kretanja stvorenih bia u samorazvitku i savrenosti. Ali, Jovan Skot ide dalje kada kae da je Bog stvoren u stvorenim biima, da je nainjen u stvarima koje je nainio, da poinje bivati u stvarima koje poinju bivati. Preuzeo je ideju od Pseudodionisija, da Boga ne treba nazivati Istinom, Mudrou ili Sutinom, ve radije Nadistinom, Nadmudrou isl. Jer imena uzeta od stvorenih bia ne mogu se primeniti na Boga u strogom i pravom smislu. Ona se primenjuju samo metaforino ili preneseno. Eriugena odbija da Bogu pripie stvaranje sveta, ali to ne znai poricanje samog stvaranja. On ukazuje da se prva i etvrta vrsta prirode ispunjava jedino u Bogu, dok se druga i trea ispunjavaju u stvorenim biima. Driga glavna vrsta prirode se odnosi na prvobitne uzroke. Ti

prvobitni uzroci jesu egzemplarne ideje stvorenih bia i postoje u Rei Bojoj. Oni su stvari boanske ideje, prototipi svih stvorenih sutina. Priroda koja je stvorena a ne stvara sastoji se od stvorenih bia spoljanjih prema bogu i ini svet prirode u uem smislu, koji je stvorio Bog iz niega. J.Skot naziva ta bia particijama, i smatra da ona uestvuju u prvobitnim uzrocima, kao to ovi neposredno uestvuju u Bogu. Participacija znai proizilaenje iz. Jovan kae da participacija nije nita drugo nego proizilaenje druge sutine iz neke vie sutine. Boanska dobrota se postepeno iri kroz univerzum, na taj nain to stvara sve stvari, sainjena je od svih stvari, i jeste isto to i sve stvari. Svi predmeti poimanja ili ula jesu pojava onog nepojavnog ispoljavanje skrivenog, afirmacija negiranog, poimanje nepojmljivog, govorenje o neizrecivom, prilaenje nepristupanom, razumevanje neshvatljivog, telo nadtelesnog, sutina nadsutinskog... Upravo kao to ljudski duh, sam nevidljiv, postaje vidljiv i jasan reima, pismom, tako se i nevidljiv i nepojmljiv Bog otkriva u prirodi, koja je istinska teofanija (javljanje boga u svetu, pojavljivanje Boga u njegovim delima i kreacijama). Konano, u skladu sa prirodnim redom, Bog vraa sva bia u sebe u boansku Prirodu, iz koje su proizali, itako je Bog prvi i poslednji uzrok.