Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
3Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Nobel-Titova Izgubljena Ofanziva-feljton Novosti

Nobel-Titova Izgubljena Ofanziva-feljton Novosti

Ratings: (0)|Views: 49 |Likes:
Published by Miodrag Ječmenić

More info:

Published by: Miodrag Ječmenić on Sep 24, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

02/07/2013

pdf

text

original

 
Zagorje u primorju 
21. septembar 2003.
1973. godina poĉela je za jugoslovenskog predsednika Tita radosno, slavljem u Miloĉeru,ali će njen kraj biti sasvim drukĉiji. Kad je neko komunista, on je vojnik dokle godrevolucija traje.Ko je došao na
ideju da Tita kandiduje za Nobelovu nagradu?
VESELJA je bilo na pretek te noći u hotelu “Maestral” u Miloĉeru. A kako i ne bi, sveĉano je doĉekivananova 1973. godina, glavni gost na upriliĉenom slavlju nije bio niko drugi do predsednk Jugoslavije Josip
B
roz Tito, sa suprugom Jovankom. Društvo su mu ĉinili mnogobrojni uglednici iz Crne Gore i ostalih
bratstveno-
 jedinstvenih republika, kao i iz dve pokrajine, koje su se diĉile da ni u tome ne zaostaju iza
svojih, zanemarljivo malo, starijih posestrima. I ovi, razume se, sa suprugama.
Treštala je muzika, orila se pesma, vilo se kolo u zdanju na prelepoj primorskoj obali. Osobito impresivan
utisak ostavili su vitki momci i devojke iz Kulturno- -
umetniĉkog društva “Mirko Srzentić”, ĉija je “ţiva
piramida, koja
simbolizuje Lovćen”, izazvala pravo oduševljenje prisutnih, pa i samog Tita.
 KAD JE NEKO KOMUNISTA
JOŠ više ga je, prema svedoĉenju prisutnih, razgalilo kad su kršni Crnogorci i Crnogorke, njemu za merak,a nadomak ponoći, zapevali zagorsku pesmu: “Vrtiĉeki spiju, a šume muĉiju, naj moja popevka zvoni.”Dodali su, razume se, da je reĉ o divoti “po dolini i gaju, po dragome kraju, od kojeg mi lepšega ni”. U posleprazniĉnim novinama nije izostala zabeleška da je “Tito, zajedno sa izvoĊaĉima, pevušio stihovedrage mu popevke”. Nije zabeleţeno, ali je upamćeno da su i mnogi od prisutnih zdušno nastojali da slede primer najuglednijeg meĊu slavljenicima, muĉeći grdnu muku sa lokalizmima pesme, ne mnogo poznate uširoj javnosti.
 No, program je tekao dalje. Goste s
u do sitnih sati zabavljali Nada Kneţević, Dubravka Nešović, TerezaKesovija, Miro Ungar. Aplauzima je pozdravljan svaki nastup glumca Mije Aleksića, koji je za tu prilikuodabrao odlomke iz svojih mnogobrojnih pozorišnih ostvarenja.
 
Predsednik Tito je u “Maestralu” ostao do ranih jutarnjih sati, na poĉinak je uz zvuke svoje, tada omiljene pesme “Jovano, Jovanke...” otišao oko 5.30. U 1973, kalendarsku godinu, a u svojoj 81, stupio je, dakle,razdragan i veseo, oĉekujući jamaĉno da to moţe biti i godina njegove velike nade, velikih oĉekivanja.Sudbina će, meĊutim, u još jednoj prilici, pokazati da ne bira one s kojima bi da se poigra. Vremešni jugoslovenski lider, ovenĉan svetskom slavom, nije mogao ni da sluti da je upravo prekoraĉio prag godineu kojoj će doţiveti svoj teţak, po nekima: najteţi poraz.
 
Osvanulo je, dakle, prvo jutro godine u kojoj se Tito nadao da će se okititi zvanjem planetarnog mirotvorca,overenim peĉatom najuglednije instance
-
Komiteta Stortinga Norveške, kojim mu se dodeljuje Nobelova
 nagrada za mir za 1973. godinu.
 Nije oĉekivao, a moţda i jeste, da će to biti njegova najmilitantnija godina od svršetka Drugog svetskograta. “Reĉ „front‟ korišćena je tih meseci”
-
ostavio je trag u pisanim sećanjima Mirko Ĉanadanović,
smenjeni predsedn
ik vojvoĊanskih komunista, govoreći o prvim mesecima 1973. godine
-
“gotovo koliko iza vreme Sremskog fronta, 1945. godine”.
 
“Samim tim što smo pisali Pismo, rat ni izdaleka nije dobijen”, grmeo je partijski moćnik Stane Dolanc.
 
“Kad je neko komunista, on
 
 je vojnik dokle god revolucija traje!”, pozivao se neprevaziĊeni, gorepomenuti podvorica na Titovu izjavu zagrebaĉkom “Vjesniku”.
 KO SE PRVI SETIO
U GODINI u kojoj je jugoslovenski predsednik istakao svoju kandidaturu za dobijanje najvišeg svetskog
prizn
anja u oblasti mira, u zemlji kojoj je stajao na ĉelu, reĉ mirnodopština, kao znak raspoznavanjaintelektualnih teţnji, upotrebljavana je za ţigosanje jeresi najopasnije vrste. U akciji sprovoĊenja Pisma predsednika Tita i Izvršnog biroa Predsedništva CK SK Jugoslavije, koja će upravo tada dobiti svoj punizamah, na javnim skupovima, tribinama, u istupanjima zvaniĉnika grlato je istican stav da se “jedinovojniĉki mogu rešavati sva pitanja”.
 
 Neumitno se, meĊutim, pribliţavao rok za prigotovljenje i slanje teksta predloga i svega ostalog što ide uzto da se predsednik Tito kandiduje za najviše svetsko priznanje, do kojeg mu je, kako tvrde oni koji su mu
tada bili bliski, bilo veoma, veoma stalo.
Ko je, gde i kada prvi došao na ideju da predsednika Jugoslavije
kandiduje za nosioca Nobelove nagrade zamir?
Odgovor na ovo pitanje nije lako dati. Po nekim izvorima, takva mogućnost prvi put je pomenuta u pismuĉitaoca objavljenom u nekom lokalnom listu u Luksemburgu(!), a po drugima to se desilo u Belgiji ili
 
Holan
diji, opet u malo poznatim novinama i opet na prostoru odvojenom za mišljenja, priloge i predlogekonzumenata tog glasila. Iz te magle nije mogućno razabrati ime predlagaĉa, a kamoli nešto više o njemu,
pa i to da li se radilo o licu odavno nastanjenom na
tom prostoru ili došljaku iz naših krajeva.
 
Postoji, doduše, objašnjenje zbog ĉega je ovaj dogaĊaj, od nemalog znaĉaja za “lik i delo” negdašnjeg jugoslovenskog ĉelnika, a za razliku od mnogih drugih, sve do danas ostao u senci. Prirodno bi, naime, bilo
da
takva inicijativa, s obzirom na tretman koji je Tito imao u ovdašnjoj javnosti, dobije širok publicitet, bezobzira na to odakle poticala, kao što je bio sluĉaj, na primer, sa predlogom da mu se i po treći put dodeliorden narodnog heroja, da postane doţivotni predsednik drţave, da mu se dodeli doktorat vojnih i mnogihinih nauka. U ovom sluĉaju, voĊenju bilo kakve kampanje nije bilo mesta budući da bi to bilo u suprotnosti
sa strogim pravilima Nobelove fondacije pa bi kandidat za nagradu, ma ko to bio, mogao u startu da budediskvalifikovan.
I sam Tito se, docnije, javno hvalisao kako je predlog da mu se dodeli Nobelova nagrada za mir podrţalostotinak šefova zemalja i vlada, što nije bilo daleko od istine. Ni o tome, pre donošenja konaĉne odluke,
nije bil
o reĉi u javnim glasilima, domaćim ili stranim.
 
TITU SVEĈEVA OGRLICA
 
ISPOVEDAJUĆI se svom biografu Milu Gligorijeviću, Vladimir Dedijer mu je poverio da se ĉuveniengleski filozof Bertrand Rasel, dobitnik Nobelove nagrade za knjiţevnost 1950. godine, “nosio mišlju da predloţi Tita” za dobijanje takvog priznanja u oblasti mira. Potvrdu za to dobio je, tvrdi Dedijer, odRaselove udovice, Edit, “koja je u papirima svog muţa pronašla taj dokument”, a potom i sama sroĉila posebno pismo za Nobelov komitet”. Valja znati da je Bertrand Rasel umro 1969. godine, a dogaĊaj okome Dedijer govori desio se 1973. kad je on na nagovor Rata Dugonjića, tadašnjeg potpredsednikaPredsedništva SFRJ, avionom odleteo u London, noseći sa sobom tekst od dve stotine stranica, kojim
zajedno sa Slovencem Rudolfom -
Rudijem Rizmanom, takoĊe predlaţe Tita za prestiţno priznanje. Rasel je, dakle, na sliĉnu ideju došao najmanje ĉetiri godine ranije, uzaman.
 
 No, biće da je Titov naum da se domogne zvanja planetarnog mirotvorca bio znatno st
ariji od Raselove
 preporuke. Imao je on to, izgleda, u vidu kad je Stanu Tomašević, prvu ţenu komesara meĊu svojim partizanima, imenovao za jugoslovenskog ambasadora u Norveškoj, 1963. godine. Ona će na toj duţnosti, a
i docnije, po povratku u zemlju, odig
rati znaĉajnu ulogu u nastojanju da se tamošnje javno mnjenje prikloni
Titovoj kandidaturi.
I sam Tito je, dve godine docnije, od 10. do 14. maja 1965. godine, sa suprugom, uĉinio zvaniĉnu posetu Norveškoj.
 
S njim u društvu bili su tek naimenovani drţavni sekretar za inostrane poslove Marko Nikezić, takoĊe sasuprugom, a u sastav delegacije ukljuĉena je i Stana Tomašević. Na prigodnoj sveĉanosti kralj NorveškeOlaf Peti udostojio je jugoslovenskog predsednika visokim odliĉjem
- ogrlicom sa lentom svetog Olafa, na
šta mu je gost uzvratio, takoĊe vrednim uzdarjem
- ordenom jugoslovenske velike zvezde, dok je njegovomsinu, princu Haraldu oko vrata stavljena jugoslovenska zvezda sa lentom.
 Nema pisanih dokaza da je prilikom ove posete, s naše strane, u formalni
m ili neformalnim razgovorima,
 pominjana mogućnost Titovog kandidovanja za Nobelovu nagradu za mir, što bi bila neka vrsta “testiranja”raspoloţenja domaćina s tim u vezi. Ipak, na beogradskom aerodromu, neposredno po povratku iz Norveške, Tito je svoju po
setu ocenio visokom ocenom i dodao:-
I ova naša posjeta bila je usmjerena u pravcu mira i imala je za cilj davanje doprinosa oĉuvanju te najvećetekovine ĉovjeĉanstva.
 
Budući da mir u odnosima naše zemlje sa ovom skandinavskom zemljom nikada i nije bio do
veden u
 pitanje, biće da je Tito tu okolnost stavio u prvi plan iz sasvim drugih razloga.
 NELIKVIDNA KOLENA
ALVAMA smeha doĉekana je pojava, u to vreme veoma popularne, zagrebaĉke glumice Nele Erţišnik.
Ona je, najpre, uz izvinjenje, pokazala predsedniku
svoja “nelikvidna” kolena, što je trebalo da znaĉi da jesaglasna sa akcijom u društvu koja je poprimila široke razmere, a bila je uperena upravo protiv
nelikvidnosti -
u privredi. Bila je, rekla je Nela, voljna da se i neposredno ukljuĉi u obraĉun sa slab
ostima,
ali je, za nevolju, kod kuće zaboravila svoj omiljeni estradni rekvizit
- metlu, kojom se proslavila u ulozi
TV ĉistaĉice.
-
 Neću
- dodala je -
da podiţem prašinu. Osim toga je
- kaj ne? -
u minuloj godini puno toga već poĉišćeno.
 JUGOSLAVIJA SE
 NEĆE RASPASTIDVA dana pre slavlja u Miloĉeru, predsednik Tito sa suprugom Jovankom posetio je Titograd, gde je namolbu direktora tamošnje televizije proĉitao svoju, tradicionalnu, novogodišnju poruku narodima inarodnostima Jugoslavije, uveravajući ih da je “najteţe ostalo za nama”.A nedugo pre dolaska u Crnu Goru obišao je Makedoniju, ĉijem je rukovodstvu, a i široj javnosti, poruĉio:
 
“Neki se zanose i tom iluzijom da će se naša zemlja rasparĉati i da ćemo se vratiti burţoaskom sistemu. Ja
ne vjerujem
da se tako nešto moţe dogoditi.”
 
Hitan poziv iz Skupštine
 
22. septembar 2003.
Dok se u Miloĉeru slavilo, u Beogradu je grozniĉavo radio tim koji je trebalo da pripremi predlog za nominaciju Josipa Broza za Nobelovu nagradu. Gustav Vlahov šokiran
procenom
Slobodana Nešovića o slabim Titovim izgledima za visoko priznanje.
 
Piše: Ranko ĐUKIĆ
 
I DOK se u prelepom Miloĉeru slavilo i terevenĉilo, 540 kilometara severoistoĉno odatle, izvesnim ljudima
nije bilo do slavlja. Mesto je, lako je naslutiti, bio Beograd,
a pomenuti nesveĉarci nalazili su se nigdedrugde do u zdanju Savezne skupštine, na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa broj 13.
 
Istini za volju, poziv za okup, nareĉenog 31. decembra 1972. godine u jugoslovenskoj prestonici, sadrţavao je nešto raniji rok od onog u bivšoj KaraĊorĊevića vili, na obalama Jadrana. Uostalom, neka o tome zbori jedan od pozvanih, Slobodan Nešović, nedavno preminuli doajen nacionalnog novinarstva, roĊen daleke
1908. godine:- Kao i mnogo puta pre toga, poslednji dan u godini provodio sam po raznim prijemima, koktelima,
susretima i sliĉnim prigodama
-
seća se Nešović.
-
I upravo kad sam se, u kasno popodne, vratio kući, kojase tada nalazila u Ulici majke Jevrosime, supruga me doĉeka vešću da se istog ĉasa zaputim u zgradu
Savezne skup
štine. Zvali su, veli, nekoliko puta, iz kabineta potpredsednika Skupštine Gustava Vlahova,insistirali, tvrdili da se radi o hitnoj, neodloţnoj stvari.
 
ANGAŢOVAN I
- PLAVI
ŠTA je drugo mogao posloviĉno priljeţni Nešović do da popodnevni, pretprazniĉki od
mor zamenineplaniranom posetom parlamentarnom zdanju. Na ulazu iz Kosovske ulice, jednom od sedam kroz koje se
moglo dopreti do unutrašnjosti ĉuvenog Ilkićevog zdanja, uniformisani ĉuvari mu staviše do znanja da nisuiznenaĊeni njegovim dolaskom. Dodadoše
 
 još, kao starom poznaniku, da je u toku sastanak u skupštinskom
holu i da mu ne preostaje drugo do da se, bez pratnje, zaputi tamo, u duhu uputstva koje su i sami primili.-
 Na moje iznenaĊenje
-
seća se Nešović
-
u naznaĉenom prostoru bilo je na okupu kompletno skupštinsko**ĉasništvo**, sa predsednikom Skupštine Mijalkom Todorovićem na ĉelu. Palo mi je, odmah, u oĉi, da sumeĊu uĉesnicima sastanka bili i ondašnji direktori najuglednijih novinskih kuća
- **Politike** i **Borbe**-
Mija Lazarević i Slobodan Glumac. I iz toga se dalo zakljuĉiti da to nije bez preke potrebe. Ne sastaje sedruštvo u takvom sastavu, tek onako, pa još u vreme kad su na beogradskim ulicama uveliko poĉele da prašte petarde, najavljujući novogodišnje slavlje.
 
 Nešovićeva pojava nije
 
 promakla dr Gustavu Vlahovu i on je, istoga ĉasa, ustao sa stolice i pošao mu ususret. Uhvatio ga je podruku i poveo u šetnju hodnicima pustoga zdanja.
 - Odavde - rekao je, u hodu, Vlahov -
što pre i neodloţno treba da krene predlog da se drugu Titu dode
li
 Nobelova nagrada za mir. U tome ne sme da bude zakašnjenja. I zbog toga smo svi mi, sada, ovde, zbogtoga si i ti pozvan. Uostalom, ostvarena je opšta saglasnost o tvom angaţovanju, ĉak je, predlaţući te,Marijan Brecelj, rekao: *Nešović će to skresati za jednu noć!*
 -
Ali, o ĉemu se, konkretno, u mom sluĉaju radi, na šta se sa mnom raĉuna?
-
upitao je Nešović.
 
Objašnjeno mu je da bi on trebalo da prigotovi tzv. dokumentaristiĉku podršku predlogu, izborommišljenja, izjava, napisa znamenitih ljudi iz ĉitavog sveta o predsedniku Titu. Za to će mu, osim njegove,svima znane, bogate dokumentacije, biti na raspolaganju i sve drugo: skupštinski arhiv, biblioteka, foto
-kopirnica, kuriri, daktilo-biro, pa i -
restoran, koji će, da bi izašao u susret njegovim pot
rebama, biti otvoren
ĉitavog praznika, danju i noću.
 -
Znaĉi, od mog doĉeka Nove godine neće biti ništa?
-
 primetio je Nešović.
 - Bojim se da je tako - uzvratio je dr Gustav Vlahov.-
Koji je, onda, rok za završetak ovog posla?
-
interesovao se Nešović.
 ROK BIO -
JUĈE
 -
ROK je bio: juĉe!
- rekao je Vlahov -
ali s obzirom na obim posla i tvoje godine, raĉunamo da bi svemoglo da bude gotovo do ponoći izmeĊu 2. i 3. januara. Liĉno ću te, u naznaĉeno vreme, saĉekati na ovommestu, kako bismo izvršili primopredaju materijala. Ne bi valjalo da kasniš, ni za mene, a kamoli za tebe.
 -
Tešio me je, doduše, da isti rok vaţi za sve uĉesnike u ovom poslu, kako za one koji će pripraviti ostala poglavlja dokumentaristiĉke podrške, tako i za autora nacrta samog predloga,
 
mog uvaţenog kolege i

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->