IX Moderna Naziv moderna, odomaen u Hrvata i Slovenaca, moe se upotrebiti i u srpskoj knjievnosti kao ime za razdoblje, koje se zavrava

s prvim svetskim ratom. Poeci tog razdoblja manje su izraziti. Izvesne nagovetaje imamo ve sredinom poslednje decenije prolog veka s asopisom "Srpski pregled" Lj. Nedia (1895, sa svega deset brojeva). Odluan zaokret k novom doneo je, meutim, jedan drugi asopis, "Srpski knjievni glasnik" (1901). Ureivan po evropskim (francuskim) uzorima, unosei u nau knjievnost nova shvatanja i nova merila, taj asopis postao je glavno knjievno glasilo ovog razdoblja, koje, u stvari, i poinje s njegovom pojavom a zavrava se s prestankom njegovog izlaenja (1914), te ga, stoga, moemo nazvati i razdobljem "Srpskog knjievnog glasnika". U knjievnosti dolazi do novog zaokreta prema Evropi. Za razliku od realizma, u kojem su glavnu ulogu igrali domai inioci razvoja i ruski uticaj, sada prvenstvo zadobijaju zapadnoevropski, posebno francuski uticaji. Oni zahvataju najpre kritiku i poeziju a zatim i prozu. Od modernih pravaca najvie deluju parnas i simbolizam. Od njih su nai kritiari i pesnici prihvatili kult lepog, tenju k formalnom savrenstvu, estetizam. zahtevi u pogledu korektnosti forme i izraza bili su naroito strogi. "pesma mora biti cela lepa", istakao je B. Popovi, i to bi se moglo uzeti kao glavno estetsko geslo epohe. Estetizam se javlja i u drugim, efemernijim vidovima: kao otmenost, aristokratizam, kao enja ne samo za lepim formama nego i za lepim predmetima. Druga obeleja ovog razdoblja jesu: kosmopolitizam, individualizam, pesimizam. Uz ove, delovale su i suprotne tendencije: tradicionalno srpsko rodoljublje, socijalni i moralni utilitarizam, politiki i drutveni aktivizam. Knjievnost se kretala izmeu suprotnih polova: evropejstva i narodnog duha, individualizma i nacionalizma, pesimizma i aktivistikog optimizma, izmeu B. Popovia i Skerlia, Duia i antia. U knjievnom stvaranju osea se vie ili manje ravnomeran razvoj svih glavnih rodova. Poezija ipak ima izvesnu prevagu nad prozom i vie od nje daje obeleje eposi, te se ak i u prozi oseaju izvesne poetske tenje. Najvei uspon dostie kritika. Ako je u romantizmu vladala pesma, u realizmu pripovetka, moderna je u izvesnom smislu doba kritike. Hegemonija kritike Srpska kritika, koja je s Nediem ula u fazu zrelosti, dostigla je vrhunac u radu Bogdana Popovia i Jovana Skerlia, dvaju kritiara razliitih temperamenata i shvatanja knjievnosti ali podjednako vanih po irini i veliini uticaja koji su vrili. S njima je srpska kritika prvi i do sada jedini put postala ne samo pratilac i analitiar knjievnosti nego i njen voa, usmeriva knjievnog razvitka. Bogdan Popovi (1863-1944), vrnjak realista, u knjievnost ulazi rano, krajem 80-tih godina, ali vrhunac svojega delovanja dostie u doba "Srpskog knjievnog glasnika". Bio je ovek iroke kulture i velike erudicije, profesor uporedne knjievnosti na Univerzitetu, znalac klasinih i glavnih modernih jezika, poznavalac ne samo knjievnosti nego i svih drugih umetnosti, prvi na kritiar koji se bavio uporedo knjievnom i likovnom kritikom. Njegovo kritiarsko delo, koje, iako stvarano due od est decenija, nije opseno i ne obuhvata velik broj pisaca i problema (Ogledi iz knjievnosti i umetnosti, I-II, 1914, 1917; Bomare, 1925, i dr.), bilo je u celini obeleeno njegovim didaktikim i pedagokim tenjama. U knjievnosti je video "veliku bibliju oveanstva", a u prouavanju knjievnih i umetnikih dela najbolji nain da se ovek uzdigne, da profini i oplemeni svoja oseanja, da odgoji svoj ukus (jedan od njegovih ranih radova nosi naslov O vaspitanju ukusa). Taj estetski entuzijazam povezan je kod njega s metodolokim zahtevom za naunom egzaktnou kritike. Popovi se zalagao za to da se umetnost prouava kao umetnost, s estetikog, a ne s istorijskog stanovita, u emu je bio sledbenik Lj. Nedia. Od njega se, meutim, razlikuje time to je njegova kritika uvek analitina, to ulazi u najsitnije pojedinosti, ali bez dovoljnog uvida u celinu, koja je u Nedievom postupku bila uvek sredinji pojam. Teorija "reda-po-red" kako je Popovi u istoimenom lanku nazvao tu metodu, iju blistavu primenu nalazimo u njegovim kritikim ogledima, naroito u najboljem od njih, Alegorina satirina pria (o R. Domanoviu) pokazuje znatne prednosti u prouavanju formalne i tehnike strane umetnikog dela, dok se tee primenjuje kad je re o sloenijim aspektima njegove strukture i znaenja. Popovi je vie propagator i tuma modernih estetikih i metodolokih shvatanja nego izvorni mislilac. Svoj najpuniji izraz nije postigao ni u jednom od svojih kritikih ogleda, nego u pothvatima koji su na ovaj ili onaj nain ukljuivali i druge uesnike: u svojoj Antologiji novije srpske lirike (1911), knjizi poezije sastavljenoj po strogo estetskom kriterijumu, koja je ostala jedinstvena u srpskoj knjievnosti, u "Srpskom knjievnom glasniku", najboljem naem asopisu, i u irokom delovanju na srpsku kulturu. Jovan Skerli (1877-1914) bio je etrnaest godina mlai od B. Popovia a umro je trideset godina pre njega. U svojoj kratkotrajnoj knjievnoj karijeri razvio je aktivnost ija je zahuktalost i plodnost bez premca u srpskoj knjievnosti. Ostavio je iza sebe mnotvo studija i ogleda o piscima, prikaza knjiga (Pisci i knjige, I-IX), mnogobrojne politike lanke i feljtone, zatim est knjievno-istorijskih monografija, od kojih etiri imaju kapitalni znaaj, Jakov Ignjatovi (1901), Omladina i njena knjievnost (1906), Srpska knjievnost u 18. veku (1909) i Svetozar Markovi (1910), i na kraju, kao sintezu itavog svog rada, Istoriju nove srpske knjievnosti (1914). Tome treba dodati i mnoge druge njegove aktivnosti: bio je profesor srpske knjievnosti na Univerzitetu, lan redakcije "Srpskog knjievnog glasnika" i jedno vreme i njegov glavni urednik, politiar, narodni poslanik, pokreta mnogih knjievnih i kulturnih poduhvata.

U mladosti pripadnik socijalistikog pokreta i lan Socijaldemokratske stranke a posle iskljuenja iz stranke (1904) istaknuta linost graanske levice, Skerli je u svojim idejama i knjievnim shvatanjima bi sledbenik prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovia. Od njega je prihvatio estetiki utilitarizam, shvatanje da knjievnost treba da bude tesno povezana s naprednim idejama svog doba, da izraava stvarni ivot i da slui narodu. Uticaj B. Popovia, koji mu je bio profesor, usmerio ga je prema nauci, posebno istoriji knjievnosti, emu je doprineo i nastavak njegovih studija u Lozani. Skerli je raskinuo s Nedievom i Popovievom formalnoestetikom kritikom i s njihovom orijentacijom na unutranji pristup delu. U svom radu on je obnovio neke od metoda koje su oni odbacivali: impresionistiki, biografski, socioloko-istorijski. Od njih se razlikovao i po svojim dubljim sklonostima. Kod njega nema logike strogosti i naune egzaktnosti kojima su se oni odlikovali, ali nema ni suvoe i oporosti njihova izraza. Skerli nije uzoran stilista, ali je odlian pisac. U njegovim tekstovima nai emo dosta jezike i stilske aljkavosti kao i duge mane pisca koji preterano uri, ali u onome to je kod njega najvanije, u karakteristikama a i ocenama, on je prodoran, ponesen, upeatljiv, tako da se teko odoleva sugestivnom delovanju njegove kritike rei. Izdano se koristi slikama da njima iskae ili ilustruje svoje misli. Te slike, dobro naene, upeatljive, razliita obima, od kratkih, esto duhovitih poreenja do opirnih opisa atmosfere vremena i sredine, odaju otro, posmatrako oko ovog pisca, koji nije bio samo knjievni nego i drutveni kritiar, moralista sa snanom satirinom icom. Dok o epohama daje slike iroka plana, u kojima su zahvaene knjievne prilike, drutveni ivot i duhovna atmosfera, u isto knjievnim ocenama on je u postupku vie sintetian nego analitian, a u izrazu tei k tome da postigne konciznost, britkost, lapidarnost. Bez teorijske i metodoloke spreme svojih neposrednih prethodnika, Skerli je vie od njih i vie od bilo kojega drugog naeg kritiara, pre i posle njega, uinio na konkretnom prouavanju i kritikom vrednovanju srpske knjievnosti. Nau knjievnu istoriju oslobodio je zastarelih filolokih shema i uveo u nju isto knjievne kategorije, kao to su romantizam, realizam i dr., pomou kojih je istakao ne samo nacionalnu nego i evropsku dimenziju nae literature. U tome je ipak pokazivao dosta krutosti i jednostranosti. U tenji da to vie naglasi evropski karakter srpske knjievnosti, on je esto zapostavljao njene nacionalne specifinosti. U ocenama pojedinih pisaca i itavih razdoblja polazio je esto od apriornih stavova ili linih predubeenja. Blii mu je bio racionalizam nego romantizam a najblii realizam. Cenio je vie prozu nego poeziju, u poeziji davao je prednost kolektivnim nad linim oseanjima, idejama nad formom, a nije uopte podnosio neobuzdanost fantazije, eksperimentisanje s formom, neodgovornost igre. Uprkos tim ogranienjima i pogrekama (meu ovima su najvee one koje je uinio prema pesnicima L. Kostiu i Disu), Skerli je manje greio u kritikom sudu od bilo kojeg drugog naeg kritiara, i velik broj njegovih ocena dri se i do danas. Tanost ocene, smisao za sintezu i snaan knjievni dar ine glavna obeleja ovoga knjievnog kritiara i istoriara knjievnosti, njegove neponovljive fizionomije. Kad je umro B. Popovi je napisao da je to kritiar "od kojega nikada znatnijega nismo izgubili, i od kojega, sve u svemu uzevi, neemo nikada znatnijega imati". Sedam decenija koliko je proteklo od smrti Jovana Skerlia potvruje tanost tog suda. Meu kritiarima mlae generacije koji su se razvili pod neposrednim uticajem B. Popovia i J. Skerlia najvaniji je Branko Lazarevi (1883-1968). On je predstavnik impresionistikog metoda u kritici. Smatrao je da kritiar kao osetljiv seizmograf treba da zabelei i opie treptaje lepote umetnikog dela. S najvie oseanja pisao je o prozaistima ipiku, Stankoviu i Koiu (Impresije iz knjievnosti, 1912; kasnije je objavio jo dve knjige pod istim naslovom). Bavio se i pozorinom kritikom. Za prvoga svetskog rata, u emigraciji, kao urednik "Krfskog zabavnika", bio je vodea linost u knjievnom ivotu. Kasnije se uglavnom prestaje baviti kritikom i posveuje se prouavanju estetike i filosofije umetnosti. Ali taj njegov rad mnogo je manje znaajan od kritiarskog. Uporedo s kritikom, uspon doivljava i istorija knjievnosti. na se oslobaa filolokih metoda i izgrauje se pod uticajem evropske, posebno francuske knjievne istorije. Uz Skerlia, drugi njen znaajni predstavnik jeste Pavle Popovi (1868-1939). Njegovo sintetiko delo Pregled srpske knjievnosti (1912) obuhvatalo je starije periode i usmeno stvaralatvo te se dopunjava sa Skerlievom Istorijom nove srpske knjievnosti. Meutim, u svom radu, uz starija, on je prouavao i novija razdoblja, a uz srpsku, i druge jugoslovenske knjievnosti (O Groskom vijencu, 1900; Iz knjievnosti, I-IV, 1906, 1919, 1926, 1938; Milovan Vidakovi, 1934, i dr.). Njegove knjievne studije imaju trostruku osnovu: arhivska istraivanja, koja su mu omoguila da rekonstruie sliku epoha i biografije pisaca, komparativna prouavanja i knjievnu analizu, gde su mu uzor Sent-Bev i drugi francuski kritiari 19. stolea. Premda je esto pozitivistiki isuvie zaokupljen detaljem, ne moe mu se osporiti oseanje za vrednosti teksta. Izvrio je ogroman uticaj na itave generacije studenata koji su prolazili kroz njegove seminare. Zajedno sa svojim bratom Bogdanom davao je glavni pravac naoj akademskoj kritici u prve etiri decenije ovog veka, kada je ova kritika proivljavala svoje zlatno doba. Snaan napredak osetio se i u svim drugim oblastima intelektualnog ivota. U Velikoj koli, koja 1905. prerasta u univerzitet, i u Akademiji nauka stvaraju se povoljni uslovi za organizovan nain rada. Dok su ranije nai ljudi postizali najvee uspehe u nauci u stranom svetu (kao Nikola Tesla i Mihailo Pupin, koji u poslednje dve decenije 19. veka izbijaju u prvi red fiziara i pronalazaa u Americi), sada se i u zemlji u gotovo svim naunim disciplinama javljaju stvaraoci iji radovi otkria prerastaju nacionalne okvire, u filosofiji Boidar Kneevi i Branislav Petronijevi, u geografiji i socijalnoj psihologiji Jovan Cviji, u matematici Mihailo Perovi, u astronomiji Milutin Milankovi, u pravnim naukama Slobodan Jovanovi, u lingvistici Aleksandar Beli. Mnogi od njih zaduili su i knjievnost bilo neposredno, time to su se usputno ogledali u kritici ili drugim knjievnim vrstama, bilo posredno, knjievno-umetnikim vrednostima svojih naunih dela. Mihailo Petrovi (1868-1943), zbog svoje ljubavi prema ribarenju poznat pod nadimkom Alas, dao je zanimljivu matematiki zasnovanu teoriju stilskih figura. Boidar Kneevi (1862-1905), koji kao filosof istorije danas sve vie privlai panju i to ne samo kod nas, pisao je maksime o

oveku, drutvu, moralu, misaonosti (Misli, 1902). Glavni predstavnik nae naune proze u vreme kada je ova proza doivela svoj najvei procvat jeste Slobodan Jovanovi (18691958). Bio je jedan od istaknutih linosti Srbije poetkom ovog veka: pravni pisac, istoriar, profesor Univerziteta. ovek konzervativnih nazora, on je u 70-toj godini ivota uao u vrtlog aktivne politike, jedno vreme bio predsednik jugoslovenske emigrantske vlade, a ivot je zavrio kao ogoreni protivnik nove Jugoslavije. Njegovo je delo opseno i raznovrsno. Poeo je knjievnim kritikama. Kao dugogodinji profesor javnog prava objavio je vie dela iz teorije drave i ustavnog prava. Najvaniji mu je istoriografski rad. U nizu monografija detaljno je obradio politiku istoriju Srbije od pojave ustavobranitelja do ubistva poslednjeg Obrenovia (1838-1903). One ine sredinji i najvaniji deo njegovog opusa. Dao je takoe veliki broj studija i monografija o istaknutim linostima iz nae i strane politike i kulturne istorije. Jovanovi spada u one istoriare koji su teili da uu u pozadinu zbivanja, da objasne line pobude i karaktere uesnika u dogaajima. Najbolji je u portretima, gde tei uvek da prui sloenu sliku linosti, da izvue i poentira oprene crte njihovog karaktera. Njegova dela, naroito centralni ciklus iz istorije Srbije 19. stolea, pruaju moda najveu galeriju linosti koju poznaje naa knjievnost. Posebnu vrednost njegovih radova ini stil, kristalno jasan, precizan, koncizan, s duhovitim antitezama i neobinim obrtima. Parnaso-simbolika poezija U poeziji se nastavlja ono to je zapoeo Vojislav Ili: modernizacija pesnikog izraza i usavravanje forme prema velikim uzorima sa strane. Uzori su se, meutim, promenili. Vojislav ih je traio u klasinoj starini i kod ruskih romantiara. Pesnici ovog razdoblja time se vie ne zadovoljavaju. Oni ue najvie kod francuskih parnasovaca i simbolista. "Meavina Parnasa i simbolizma" jeste osnovno stilsko obeleje poezije srpske moderne. Prelaz izmeu vojislavizma i poezije moderne ine dva pesnika iz Hercegovine, Aleksa anti i Jovan Dui, koji su zajedno s pripovedaem Svetozarom oroviem na prelazu izmeu dva veka razvili vrlo ivu literarnu i kulturnu aktivnost u Mostaru. Njihovo glasilo "Zora" (1896-1901) spada u najbolje srpske asopise tog doba. Ta dva pesnika, u prvoj fazi svog rada oba vojislavovci i, zajedno s M. Mitroviem i M. Jakiem, najvaniji pesnici 90-ih godina, dostiu punu stvaralaku zrelost u prvoj deceniji ovog veka i u poeziji moderne obeleavaju dva suprotna pola: anti tradicionalizam, a Dui modernizam i zapadnjatvo. Za razliku od veine pesnika svog doba, koji su se sve vie evropeizirali, Aleksa anti (1868-1924), pevajui o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja veran nacionalnim i socijalnim idealima prologa veka. Snana privrenost rodnom Mostaru, gde je proveo itav svoj ivot, unela je u nacionalna i socijalna oseanja kojima je pevao neposrednost linog doivljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je doao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). U njegovom knjievnom stasanju, pored Ilia, najvei je udeo imao Zmaj, a od stranih uticaja najvaniji je nemaki, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom ulogom koju je namenio poeziji, anti, naroito u poetku, nije poklanjao vee panje pesnikoj formi, te su njegove pesme esto nailazile na nepovoljan prijem kritike. B. Popovi je primetio povodom tree zbirke, da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog stila i naroito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, anti je u daljem svom radu nastojao da pie to bolje, da mu stil bude to korektniji i to jednostavniji. Kao i drugi tadanji pesnici rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama. Poezija Alekse antia kree se u celini izmeu dva tradicionalna opredeljenja, izmeu linih i kolektivnih oseanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaenog naroda. Kao ljubavni pesnik razvi ose pod uticajem muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U njegovim pesmama doaran je orijentalni ambijent bata, edrvana, behara, arenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okiena erdanima, bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskonim svetom, ali on nije nikada u njemu, ve ga posmatra prikriven, s bojaljive udaljenosti. enjivo, ulno kazivanje esto prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promaenosti u linom ivotu i usamljenosti. Njegova pesnika intima proeta je snanim porodinim oseanjem. U velikoj elegiji Pretprazniko vee, njegovoj najznaajnijoj pesmi, olovnu teinu usamljenosti u opustelom domu olakava, s jedne strane, seanje na detinjstvo i na identine veeri oko rasplamsale vatre na ognjitu, a s druge, uteha koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Oseanje bratske ljubavi iri se u sve veim i veim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na ive i mrtve srpske knjievnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija obasjana je svetlou porodinog ognjita. U pesmi Moja otadbina domovina je kao rodni dom a svi pripadnici naroda kao roena braa. Vezanost za rodnu grudu, duboka je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj dui. U nekima od svojih najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek naputaju domovinu i odlaze u tu svet. Vie od drugih pesnika naglaavao je patnju i muenitvo kao najvanije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema muenitva naroda proeta je oseanjem njegove nepobedivosti, ak ni smrt ne predstavlja kraj borbe, nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i veliinu radnog oveka, seljaka i radnika. Meu njih tematski spada i najlepa pesma koju je napisao, Vee na kolju, kratka, lirski saeta, zvuno izvanredno orkestrirana, s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doivljaj ukletosti sudbine siromanih dat na posredovan, moderan nain, u vieznanim simbolima. Ova je pesma naila na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak anti je, poput svog velikog uzora Zmaja, doiveo popularnost kod najirih slojeva italaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove isto umetnike vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama. Nasuprot antiu, najveem pokloniku zaviaja i rodne grude kojeg je naa poezija dala, Jovan Dui (1874-1943) bio je opsednut svetom, naroito "velikim i umnim Zapadom". Preokret u njegovu ivotu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni Trebinjac napustio Mostar i otiao na studije u enevu. Po zavretku studija doao je u Srbiju, gde je uao u diplomatsku slubu. Karijeru je zavrio kao kraljevski ambasador u Madridu. Po izbijanju drugoga svetskog rata preao je u Ameriku, gde je u

krugovima nae emigracije delovao kao ogoreni protivnik NOB-a. Zapoevi da pie vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dui se u toku svoje 50-godinje karijere neprestano razvijao i umetniki usavravao. U njegovu radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u enevu, druga, parnaso-simbolistika, do prvog svetskog rata, i trea, postsimbolistika. Pokretaki princip tog razvoja bila je tenja k savrenstvu, stvaralaka samodisciplina, nadilaenje dostignutog, to se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema ve objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraao, menjao ih, popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski besprekoran nego i misaono to produbljeniji, to jezgrovitiji u izrazu, da proiri ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od veine naih pesnika, svoju najbolju knjigu objavio je na kraju, a ne na poetku svoje pesnike karijere. Slavljen u razdoblju moderne kao majstor forme, odlian versifikator i poklonik zapadnjakog duha, on je misaono i umetniki dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943). Duieva poetika jeste poetika velikih tema. Liriar, po njegovom miljenju, moe "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najveim i najfatalnijim motivima ivota i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta programska opredeljenost obeleila je celo njegovo delo. Kod Duia se stalno osea napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na nain velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, to se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, ak i najbeznaajnijem detalju vidi neto izuzetno, sudbinsko, "strano". Iz toga osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Duieve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, esta pojava apstraktnih, sentencioznih uoptavanja u stihu, tenja ka uzvienom stilu i sveanoj patetinoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovao naroito u prvoj i drugoj fazi. Dui nikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doivljaju, nego uvek o eni kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iezava jedan od glavnih likova ranije i tadanje poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se ena kao "boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "vie zakon sveta nego zakon srca". Ona u pesniku vie pobuuje refleksije o ljubavi, ivotu i smrti nego oseanja. Ljubav je u njega nestvarna, izmiljena, mondenska, pre literarno nego ivotno oseanje, vie velika tema nego lini doivljaj. Tenja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadbina" i "Carski soneti"). "Moja otadbina" iz antievog porodinog gnezda prela je u njima na zastave slave to lepraju pred pobednikim legionima. Slava, pobeda, zastave, car i carstvo jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Duan, pobednik, imperator, osvaja, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim. Mnogo blii od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U ciklusu "Dubrovake poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim njegovim pesmama: oseanje za ambijent, smisao za crtanje likova, leernost tona, ironiju, humor. Vie nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dui je pesnik prirode. Na tom podruju njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaonosimbolinom naelu. Deskripcije ima najvie u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su moda, zajedno s "Dubrovakim poemama", najvei domet njegove srednje, parnasistike, faze. U njima preovlauje spokojno, pomalo melanholino raspoloenje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najee nono ali vedro, zvezdano, meseina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo to se otvaraju pogledu izazivaju misao o beskraju i venosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se dekonkretizuju, unutranji prostori se suavaju, smanjuje se udeo ne samo deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojaava s udeo misli i simbola. Ta orijentacija preovlauje u treoj fazi, naroito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Veernje pesme" i "Sunane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika", predstavljaju najvei domet Duieve poezije u celini. Duieva proza, iako mnogo opsenija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u venim istinama, stilske elegancije, ali nema savremenih prilika niti ivih ljudi. Dui se bavio i knjievnom kritikom. Njegovi kritiki ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici), briljantno pisani, sadre majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapaanjima i odmerenim i tanim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u znaajne domete srpske kritike. Putem kojim je poao Dui krenuli su i drugi pesnici s poetka ovoga veka. Prvi meu njima bio je Milan Raki (1876-1938). On potie iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano stekao iroko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo uao u diplomatsku slubu. Kao pisac, Raki nije poput Duia imao doba poetnitva i egrtovanja, nego se ve u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliu; njegovi uzori bili su od poetka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slino Duiu, uio savrenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetnikoj samodisciplini. Zapoevi kasno, on je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo jo nekoliko pesama. U poeziju tog razdoblja Raki unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u toj meri nisu bila izraena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen vie na stranoj nego na domaoj tradiciji, mnogo blii Bodleru nego Steriji, Raki, sav proet oseanjem opte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuim nesreama i neiscrpnom naom bedom". ivot je krto odmerio sva naa uivanja, u njemu nema niega dovoljno, nieg novog, sve tee u beskrajnom, monotonom ponaanju, "uvek isto pie, uvek iste ae". Situacija ovekove utamnienosti, njegovog robovanja na zemlji, jedna od sredinjih knjievnih tema tog doba, nala je u njega osoben izraz (Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna, konana, bez nade u besmrtnost. Raki spada u one pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gaenje ivota u mrtvilu, prelaz iz bia u nebie, postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko tema koja je nadahnula mnoge nae pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane javlja se i u nekim njegovim pesmama. Rakiev pesimizam obojen je ironijom

i samoironijom. Pred velikim pitanjima sveta, Dui je uvek zadivljen, Raki stalno skeptian, osmehnut, ironian. Protivteu tom egzistencijalnom oaju nalazimo u njegovom snanom senzualizmu, u udnji za punoom ivota. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja ivot koji bi se proiveo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U teini za onim to je autentino u ivotu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepavajuu sliku. Bez straha se suoava sa smru, ali se duboko uasava svega onog to okruuje smrt, one "glupe komedije smrti" koju prave ljudi. Na slian nain on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, sva ona zaklinjanja u istotu i trajnost oseanja. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle ega dolazi zasienost i ravnodunost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. One manje govore o oseanjima nego to ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu oseanja uvek e ostati ono to je za Rakia najvanije, ulna strast. Svog pesimizma i skepse Raki se u potpunosti oslobaa jedino u rodoljubivim pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo nacionalno oduevljenje koje je zahvatilo itavo drutvo uoi balkanskih ratova. Nastale na mestima gde je ivela naa stara drava i kultura, Rakieve kosovske pesme nose u sebi neto od autentine arome naeg srednjeg veka (Jefimija, Simonida, Na Gazimestanu). Raki je knjievni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj besprekornosti, uglaanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas, meutim, to svojstvo vie odbija nego to privlai. Savremenom itaocu blii su drugi kvaliteti Rakieve poezije, njen intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija autentinost doivljaja, egzistencijalne zbilje ovekove. Znatno sueniji i skueniji od Duia, Raki je vie od njega pesnik modernog senzibiliteta, njegove pesme govore nam s manje udaljenosti od Duievih. Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurovi (1883-1960), takoe Beograanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne poasti (1908) i Dani i noi (1912), od kojih prva spada u najznaajnije pesnike knjige tog razdoblja. Posle prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim knjievnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod uticajem Bodlera i francuskih simbolista. Poznavao je i nemaku pesimistiku filosofiju (posebno openhauera), koja je uticala kako na njegov pesimizam tako i na njegovu sklonost k racionalistikom nainu miljenja. Odlike Pandurovieva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoa. "Demon misaonosti u ovom osobenom liriaru vie je logiar nego metafiziar", primetila je I. Sekuli. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih treptaja i tenji, Pandurovi je izrazio racionalnu jezu pred zlom u svetu. Ono je svemono i neogranieno, obuhvata sve i prodire u sve, u ljubav, u drutvo, u itav ivot. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe dobila je kod njega ulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i mea s njegovim suzama a on nema nikakve elje da izie napolje, meu ljude, u ivot. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu miso", "zamagljen pogled", "odricanje nemo", "strast to je buktala i koje sad nije". Taj svetski bol moe se savladati samo po cenu gaenja oseanja, ieznua svega to se doivelo u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slino prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviu, i Pandurovi peva o blagotvornosti ludila. Ono nas oslobaa okova u koje je ovek ve samim roenjem baen. To sumorno, bolniko raspoloenje zahvatilo je i ljubavnu liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smru: kako i sve druge to vredi ona pripada prolosti, i to onoj koja je s onu stranu postojanja. Dok je Raki skeptik ljubavi, Pandurovi je "grobar ljubavi". Sam naslov njegove glavne zbirke Posmrtne poasti, nagovetava neto to je nestalo, umrlo, emu se dri opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom pa i voljenu enu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i hladnim stihovima koji izazivaju jezu. Pandurovi je ipak znao zapevati i drukijim glasom. Kao i ostali pesnici njegova narataja bio je zahvaen monim rodoljubivim talasom. Slino Rakiu, on je odlian rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme spadaju u najbolje to ih je napisao. Njegova klasina, antologijska Rodna gruda, duboka, misaona, bez ijedne rei patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirina, zna samo za jednu nenost, za jednu ljubav koja "ne ili", ljubav prema domovini. Dah ivota, vere i nade struji i u svim drugim pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom velikih, sudbinskih dogaaja koje je proivljavala otadbina. Skerli je povodom prve Pandurovieve zbirke napisao lanak pod naslovom Jedna knjievna zaraza, u kojem je, priznavi pesniku talenat, odbacio pesimizam i destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan bio odnos mladih prema Panduroviu. Oni su u njemu videli svog pesnika. U modernistikom pokretu uoi prvog svetskog rata i neposredno posle njega on je bio jedan od pesnikih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, meu ostalima, i mladi Andri i Ujevi. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i oseanjima, dok je u formi i izrazu ostala do kraja u granicama naeg parnasizma. Panduroviev prijatelj i pesniki drug Vladislav Petkovi Dis (1880-1917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju poezije tog doba. Bio je neobina, tragina linost. U ivotu ga prate neuspesi, porazi i nedae. Zavrio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao poloiti te je jedno vreme radio kao privremeni uitelj na selu, a zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je ljive u optinskoj carinarnici. Vreme je najvie provodio po kafanama te je ostao u seanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s poetka ovog veka. Izvesno vreme, posle srene enidbe, bi se ipak smirio, ali su ubrzo doli ratovi da sve nade u lepe dane odnesu u nepovrat. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveta; u prvom svetskom ratu, tragine 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlaile preko Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teko je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da e preiveti

rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obina, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od suice ve se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemake podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama Utopljene due (1911) i osnovnim raspoloenjima to veje iz nje. Za razliku od loginog i racionalnog Pandurovia, Dis je sanjar koji je duboko zagazio u oblasti snovienja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnika kultura, poznavanje stranih jezika, ime se mogla pohvaliti veina tadanjih pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajednike preokupacije: doivljaj egzistencijalne utamnienosti, umiranje ljubavi, gaenje oseanja i ivota. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma Tamnica, tampana kao "prolog" Utopljenih dua, od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili sline teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizikim nagovetajima. Ona donosi, kao to je primetio M. Pavlovi, itavu malu kosmogoniju, slinu onoj koju je Njego dao u Lui mikrokozma, ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laiku, individualnu i lirsku. Izgraena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i oima, od kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju ovekovoj preegzistenciji. Roenje je odvajanje od zvezda i poetak tamnice ivota. Oi nose odsjaj te maglovite preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari to nas okruuju. Pesnik nosi svet u svojim oima kao to sebe osea u "pogledu trava i noi i voda". U tim isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i oituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bia. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, ve zaboravljenoj ljubavi. Lik drage izranja iz prolosti i obasjava "ovaj ivot grubi". U njegovoj najlepoj pesmi Moda spava draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladinom tonu, teko uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i Tamnica. I u jednoj i u drugoj pre sadanjeg stanja, u Tamnici pre roenja a u Moda spava pre buenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u seanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz ijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eterian, od njenog tela pesnik razaznaje samo oi, dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodreenosti doprinosi i osobena melodija stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima uinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha. Ta svetlost koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prolosti, iz snova postepeno se sasvim gubi. Iezava sjaj zvezda iz oiju i stara ljubav iz seanja, gasi se elja za neim lepim i svetlijim. San bez snova, utrnue elje, prelazak iz bia u nebie to su motivi itavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine, Nirvana, moemo nazvati nirvanistikim. U nekim pesmama to oseanje povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doivljaja proticanja vremena. Pesnik se osea nemoan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz ivota u smrt, tonui u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu seanju nema vie snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi Nirvana iezavaju svi znaci ivota. Pesnik se vie ne sea onoga to je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomian pred navalom nebia, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez sree, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko". Tradicionalna polarizacija srpske poezije izmeu stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnog i iracionalnog, individualnih tenji i potreba trenutka osea se i u Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka Mi ekamo cara (1913), s rodoljubivim pesmama, predstavlja, dodue, pesniki danak imperativu istorije. U toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali ve u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritikom i satirinom otricom (Nai dani, Raspadanje). U pesmama nastalim u izgnanstvu (Meu svojima, Nedovrene pesme) dola je do izraza izvesna porodina nenost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesniki, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu. U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovu pesnikom duhu. vrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stankovi u prozi, i Dis je u poeziji bio ukleten izmeu tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je vie nasluivao nego to ga je shvatio. U Disovom izrazu, koji je esto sputan, nevet, nedograen, ogledaju se ipak tamne dubine njegovog doivljaja bia. U bogatoj orkestraciji pesnitva tog doba razaznaje se i mnotvo drugih glasova. Anahrono deluje Milorad M Petrovi zvani Seljanica (1875-1921) svojim oponaanjem narodne lirike. Na suprotnom polu, modernista Milan urin (1880-1960) u svoje pesme unosi slobodan stih, humor i prozaizme, ime je nagovestio naredno pesniko razdoblje. Rano preminuli pesnici Stevan Lukovi (1877-1902) i Velimir Raji (1879-1915) doveli su tragino oseanje ivota do bolnog paroksizma. Od Lukovia potie i antologijska Jesenja kina pesma, jedinstvena po skladu koji je postignut izmeu slike i oseanja muzike i smisla. Pesnikinja Danica Markovi (1879-1932) nastavlja tradiciju nae intimistike, ispovedne lirike. Dalmatinac, Mirko Korolija (1886-1934) odudara od opteg pesimistikog raspoloenja epohe i pie pesme pune mladosti, lepote i stranog uivanja u ljubavi i prirodi. U osvitu modernog doba raa se i naa proleterska poezija. Njen je rodonaelnik Kosta Abraevi (1879-1898), ije su neke pesme postale ubojnice srpske i jugoslovenske radnike klase (Zvidi vetre, Crvena). Meu njegovim sledbenicima izdvajaju se Nestor uni (1886-1915) i Duan Srezojevi (1887-1916). Poslednji je, uz proleterske, pisao i pesme u kojima je izrazio sebe, tegobe line sudbine i razmiljanja o oveku i kosmosu. Meu piscima nastradalim u ratu najmlai i jedan od najdarovitijih bio je Milutin Boji (1892-1917). Vrnjak Ive Andria, on je zavrio svoju knjievnu karijeru pre no to je Andri objavio i jednu knjigu. U 26-oj godini ivota, kada je u vojnoj bolnici u Solunu umro, Boji je imao dve objavljene knjige stihova (1914, 1917), poemu Kain (1915), dramu Kraljeva jesen, izvedenu u Narodnom pozoritu (1913), velik broj knjievnih i pozorinih prikaza, est drama u rukopisu, fragmente velike poeme o

stradanju srpskog naroda Vena straa. Kao i dugi pesnici tog doba, Boji je teio da postigne formalno savrenstvo. Od svih oblika stiha najvie je negovao dvanaesterac, koji je kod njega snaan, eruptivan, zvonak, kao i raspoloenja koja je njime hteo da izrazi. Ve u prvim pesmama ispoljio se kao pesnik ivotne radosti, ulne strasti i volje. "Verujem sebi", ponavlja on strasno i uporno u pesmi Veruju, toj religiozno intoniranoj ispovesti vere u samog sebe. U nizu pesama on skoro zagrcnutim glasom peva o opojnosti ivota i ulnih uivanja. I tamo gde ga je potaklo nezadovoljstvo svetom, njegove rei ne izraavaju oajanje i beznae nego potrebu za delom, tenju k samoisticanju, traenju izlaza. Nacionalna tragedija, koju je Boji proivljavao u poslednje tri godine ivota, jo je vie uvrstila njegov osnovni smer, davi mu kao podlogu itavo istorijsko iskustvo naroda. Njegova ratna zbirka Pesme bola i ponosa ispunjena je melanholinim razmiljanjima o naoj istorijskoj tragici i gordom uverenou u veliinu i nepobedivost naroda. U najpoznatijoj pesmi iz te zbirke, Plava grobnica, nacionalna apoteoza, sveana i retorina, a na momente pompezna i patetina, stapa se s lirskom vizijom mira plavih morskih dubina. Boji je jedan od najznaajnijih naih dramskih pisaca uoi prvoga svetskog rata. Pisao je drame na istorijske i savremene teme. U istorijskoj drami on se potpuno oslobaa patriotskih skrupula romantiara; u znamenitim istorijskim linostima i dogaajima on vidi samo grau za slobodnu dramsku interpretaciju (Kraljeva jesen, Uroeva enidba). Tek odnedavno otkrivene su dve njegove opsene drame iz suvremenog ivota, Lanci i Gospoa Olga. U obe je data slika graanske porodice u moralnom rasulu. Posmatrana iz dananje perspektive, one iznenauju ne samo snagom realizma i psiholokom uverljivou u razgoliavanju graanskog morala, smelou da se kae sve, do kraja; u njima bez traga nestaje malograanska sentimentalnost i melodrama a zamenjuju ih ironija i komika. Lirski realisti Prilike u prozi unekoliko su drukije od onih u kritici i poeziji. Dok se poezija okree stranim uzorima, proza jo zadugo ostaje vrsto vezana s domaim tlom i ranijom pripovedakom tradicijom. Realizam, koji kao prozni pravac zahvata itavih pola veka, od Ignjatovievog Milana Narandia (1860) do Stankovieve Neiste krvi (1910), proao je u svom razvoju kroz tri glavne faze: romantinu, klasino-realistiku i modernu. U poslednju fazu spadaju Ivo ipiko, Petar Koi i Borisav Stankovi, tri pripovedaa koja se javljaju na prelazu 19. u 20. vek, a svoja glavna dela objavljuju u prvoj deceniji ovog veka. Skerli ih je nazvao lirskim realistima i taj naziv najbolje odreuje njihov poloaj, s jedne strane, kao sledbenika realistike tradicije a, s druge, kao pisaca koji otvaraju puteve nae moderne proze. Ivo ipiko (1869-1923) drugi je istaknuti srpski pripoveda kojeg je dala Dalmacija. Slino svom zemljaku Matavulju i on je prikazivao dalmatinski ivot ili, tanije, dva dalmatinska podruja koja geografski i kulturno otro kontrastiraju, Primorje i Zagorje. Roen u Katel Novom blizu Splita u katolikoj, latinskoj porodici, koja je po ocu bila patricijska a po majci plebejska, ipiko je jo iz detinjstva poneo duboku privrenost slobodnu nesputanu ivotu i prirodi i snanu simpatiju prema pripadnicima niih stalea, koji se zlopate za svakodnevni hleb. U njegovu knjievnom opusu, koji nije opsean, izdvaja se nekoliko zbirki pripovedaka i dva romana, Za kruhom (1904) i Pauci (1909). Okrenutost socijalnoj tematici, karakteristina za ceo srpski realizam, dobila je u ipiku svojega najizrazitijeg i najdoslednijeg protagonistu. On je prikazivao surovu borbu seljaka za hleb i goli ivot, dao je bez maske poslodavce koji iskoriavaju seljaku snagu kao ivotinjsku, njihovu ravnodunost prema teakim patnjama. Socijalna tema preovlauje ve u njegovoj prvoj zbirci pripovedaka, Primorske due (1899), i u mnogim kasnijim pripovetkama, kao i u oba romana. U Paucima koje je Skerli nazvao "novim socijalnim romanom", dao je snanu sliku zelenatva. Zelena lii na ogromno udovite na adaju razjapljenih eljusti, ijoj nezasitosti nema leka. Ta socijalna tematika spojena je kod ipika s osobenom filosofijom ivota. Rusoovski zaljubljen u prirodu ipiko je bio neprijatelj svih ogranienja koje graanski moral namee oveku. Istinski ivot je samo ivot u skladu s prirodom, a sve je ostalo la. Takvim ivotom ive prosti ljudi, seljaci i ribari njime mogu iveti i istinski intelektualci. Ta dvostruka osnova ipikova dela, panteizam i socijalni realizam, najpotpunije je izraena u istoriji mladog studenta Ive Polia u romanu Za kruhom. Povratak iz grada u zaviaj, na more, za njega znai dvostruko vraanje ivotu: buenje u njemu zdravog nagonskog ivota, koji je grad zaguio, i otkrivanje surove stvarnosti primorskog sela, gde teki prirodni uslovi i surovo izrabljivanje dovode seljaka do prosjakog tapa i nagone ga na to da napusti sve i otisne se u strani svet, trbuhom za kruhom. U ovom romanu imamo jo dva tipina ipikovska motiva: ljubav i more. Ljubav je kod ipika uvek slobodno preputanje nagonu, bez ikakvog oseanja krivice, bez sentimentalnosti. Karakteristian oblik ljubavi jeste preljuba, tj. krenje zabrana koje namee graanski brak (pripovetka Preljuba, koja je dala naslov itavoj zbirci). U jednoj od svojih najosobenijih pripovedaka, Antica, dao je apologiju slobodne ljubavi i niim nesputanog ivota u krilu prirode. More je ipikova najvea opsesija. Doivljava ga kao ivo bie, u njemu osea "zadah vaseljene", prisutnost "slobode, sjaja i istinskog daka ivota". ar mora poinje od naslova nekih ipikovih pripovedaka (Kraj mora, Na moru, Na dogledu mora), a nastavlja se u opisima primorskih pejzaa i svega onog to se zbiva u njegovim junacima u dodiru s morem. Najizrazitiji socijalni pisac meu srpskim realistima, ipiko je ujedno pesnik mora i ljubavi, koji nam je u svom delu dao modernu knjievnu interpretaciju drevnog mita o venom vraanju izvorima, sna o izgubljenom i ponovo naenom raju u krilu prirode. Dok je ipiko prikazao Dalmaciju, Petar Koi (1877-1916) je pripoveda Bosne ili, jo ue, Bosanske Krajine. Njegovo delo je izraz neposrednog doivljaja bosanskog sela i bosanske prirode. Ljubav prema otadbini, srpstvu, prema zaviaju i bosanskom oveku, tragini doivljaj ropstva od tuinom, odnos prema prirodi u kojem se duboka vezanost za vrletne bosanske predele mea sa strahom od potmulih stihija to su neki momenti koji vezuju sva dela ovog pisca, koji je bio ne samo darovit pripoveda nego i velik politiki borac, narodni tribun i revolucionar. Po roenju Krajinik, s epskog Zmijanja, iz svetenike

porodice, Koi je studirao slavistiku, u Beu i, posle kraeg slubovanja u Srbiji, vratio se u Bosnu, gde razvija snanu politiku aktivnost: pie lanke protiv austrijske uprave, uestvuje u velikom radnikom trajku (1906), ureuje politike listove "Otadbinu" i "Razvitak", kao narodni poslanik u bosanskom saboru dri vatrene govore u kojima se zalae za interese seljaka i radnika, zbog svoje delatnosti dve godine provodi u tamnici. itav mu je knjievni rad povezan s politikom borbom i proet njome. Zapoevi stihovima, on je kasnije dao nekoliko pesama u prozi (Jelike i omorike, Molitva, Teak, Kmeti, Sloboda) u kojima je izrazio ljubav prema otadbini, zaviaju, radnom oveku, slobodi, i mrnju prema tuinu. Na njih se nadovezuju pripovetke u kojima preovlauje lirsko-patetini stil, te ih moemo nazvati poetskim pripovetkama. U njima se spajaju slike tegobne stvarnosti porobljenog naroda i buntovniki zanos, realizam i romantizam. Pripovetka Jablan, jedna od prvih i najboljih koje je napisao, kratka i jednostavna, bez razvijene fabule, kroz priu o borbi bikova daje parabolu o nesalomljivosti narodne snage i otpora. Koieva buntovnost dobila je najsnaniji izraz u pripoveci Vukov gaj, u kojoj je prikazao pobunu naroda na Zmijanju protiv tuinskih izrabljivaa. Duboka, skoro mistina vezanost za prirodu zaviaja proima celo Koievo delo. U vie svojih pripovedaka on je dao borbu oveka sa stihijom. Meu njima se naroito izdvajaju pripovetke u ijim naslovima se javljaju predlozi prostora: U magli, Kroz maglu, Kroz svetlost, Kroz meavu. Poslednja spada u najbolja Koieva ostvarenja. Rvanje oveka s nevremenom u surovoj planini samo je zavrni in, dramska kulminacija prie o propasti kue Relje Kneevia, nekada mnogoljudne i bogate, od koje ostaju samo starac i deak da i oni nastradaju u meavi, na povratku iz grada, gde su uzaludno pokuavali prodati poslednju kravu. U pripoveci Grob slatke due isti motiv, smrt u meavi, povezan je s priom o seljaku koji, slino Cankarevu sluzi Jerneju, uzaludno trai svoju pravicu. Planinska priroda odreuje ne samo sudbinu nego i temperament i karakter Koievog oveka. Njegove ene, junakinje pripovedaka Kroz maglu, Kroz svjetlost, Tuba i Mrguda, jedre i zdrave planinke, "slatke krvi", doivljavaju slom zbog nezadovoljene strasti. I ostali su likovi olienje zaviajne prirode, njene snage i divljine. Osim spomenutih, u njih spada i onaj pop ovekomrzac, junak pripovetke Mraajski prota, jedan od najneobinijih likova itave nae proze. Kao pisac, Koi je najpoznatiji po nekolikim delima u kojima je lirska crta podreena komici i satiri. Tu je najpre ciklus od pet pripovedaka o Simeonu aku, neka vrsta proznog kominog eposa, u kome se u omamljujuoj atmosferi oko rakijskog kazana ispredaju prie o stvarnim i izmiljenim junatvima. Njihov junak, stari ak manastira Gomjenice Simeon Peji Rudar, slino Don Kihotu ili Tartarinu Taraskoncu, vie je u svetu pesme i prie nego u stvarnosti. On se ponaa kao junaci narodnih pesama i u trenucima ratnikog zanosa govori jezikom pesme, u desetercu. Najpopularnije Koievo delo jeste satira Jazavac pred sudom, napisana u dramskom obliku. Njen junak David trbac, aljivac i domiljan, navlai na se masku lude i lakrdijaa kako bi mogao kazati svu gorku istinu o sudbini naroda. David stalno glumi pred sudijama tako da se ne zna kad se izmotava a kad govori istinu, kad se ruga njima a kad sebi. Na fenomenu glume zasniva se i poslednje i najopsenije Koievo delo politika satira Sudanija (1912). Gluma tu nije pojedinani nego skupni in. U njoj se zatvorenici u banjalukom zatvoru igraju suda: jedan je optueni, drugi tuilac, trei branitelj, etvrti sudija itd. itava ta improvizacija, koja je stalno na granici izmeu igre i ivota, predstavlja duhovito ruganje austrijskom sudu, parodiju njegove zapletene birokratske procedure. Najznaajniji pripoveda ovog razdoblja jeste Borisav Stankovi (1876-1927). Po tematici on je najizrazitiji regionalista meu naim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od zaetnika nae moderne proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici izmeu turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije uinili J. Ignjatovi sa Sent-Andrejom i S. Sremac s Niom. Njegova tematika je socijalno odreena a u nainu prikazivanja preovlauje unutranja, psiholoka perspektiva. Najveu knjievnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stolee, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka, Iz starog jevanelja (1899), Stari dani (1902) i Boji ljudi (1902), i dramu Kotana (1902), a zapoinje rad na romanima Neista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). Stankovi spada u one pisce kod kojih utisci i seanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u knjievnom radu. U vie pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadanjeg ivota u rodnom gradu (urev-dan, U vinogradima, Nuka). Slika stvarnosti, svetla, prozrana, poetina, pomuena je u drugim delima otkrivanjem drutvenih sukoba i duevnih potresa. Stankoviev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idilian i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, izmeu starog i novog, kolenovia i skorojevia, bogatih i siromanih, pojedinca i drutva. U sreditu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Teite je prikazivanja na psihikim lomovima i unutranjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja socioloka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovievih junaka odigrava se u trouglu sila koje ine novac, moral i eros. Drutveni moral sredine te materijalni interes i presti porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameu mu svoja ogranienja i zabrane na toj taki poinje individualna drama bezmalo svih Stankovievih junaka. U vie pripovedaka Stankovi je prikazao osujeenu ljubav usled toga to mladi i devojka pripadaju raznim staleima (Stari dani, U noi, Oni, Stanoja, Uvela rua). Meu njima je najlepa Uvela rua, lirska, elegina pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna pria, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, sveine letnjih veeri i opojnih mirisa orijentalnih bata. Ona oivljava u seanju, u trenucima kada od svega toga nita vie nije ostalo. Stankovi otkriva svet ponienih i uvreenih. itava njegova zbirka Boji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posveena je onima koji su odbaeni od drutva, prosjacima i poremeenim, od kojih svako ivi u nekom svom nestvarnom svetu. Vie nego i jedan drugi na pisac Stankovi se bavio sudbinom ene. ena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela rua i Pokojnikova ena, u drami Kotana i romanu Neista krv. U Pokojnikovoj eni junakinja se nemono batrga u mrei patrijarhalnih obiaja. Ona je obezliena do anonimnosti: najpre sestra svoje brae, zatim ena svog mua a posle mueve smrti njegova udovica, pokojnikova ena, uvek pred strogim ispitivakim pogledom rodbine i sveta, kao pred oima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela

ivotu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku oveka koga je oduvek volela i pola za nevoljenog. Kotana je najznaajnija od tri Stankovieve drame (druge dve, Taana i Jova, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog ivota s pevanjem". Polazei od tradicionalne sheme ovog anra, Stankovi je napisao potresnu dramu traginih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladou, "al za mladost" i ulna opsesija enskom lepotom, sublimirane su ovde u treoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Kotana nose u sebi enju za lepotom, u njima je ivot slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utoite od sivila prozaine svakodnevnice. Sve su linosti ispunjene tom enjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, slinu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naroito u romanu Neista krv. Taj roman donosi sumu Stankovievog pripovedakog iskustva i njegovog poznavanja oveka i sveta. Zasnovana kao drutvena hronika rodnog grada, Neista krv prerasla je u izrazit roman linosti, psiholoki utemeljen, a da pri tome nije izgubila bitnih obeleja drutvenog romana. To je, moda, jedinstven sluaj u naoj knjievnosti da je postignut pun sklad izmeu socioloke i psiholoke motivacije. Lik neobine lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, meu kojima se izdvaja snana linost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psiholoki ili, ak, psihoanalitiki, frojdovski, ali sve to se s njima dogaa motivisano je sociolokim injenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staleima, sukobom izmeu starog i novog, izmeu starih bogataa, orbadija, koji beskrupuloznu borbu za samoodranje prikrivaju gospodskim ponaanjem, i novih bogataa, obino seljaka koji se sputaju u grad, nosei u sebi sveu krv, neistroenu energiju i ruilaku agresivnost. Drugi Stankoviev roman, nedovreni i posthumno objavljeni Gazda Mladen, jeste povest o sudbini oveka koji je postao dobrovoljna rtva dunosti; prosperitetu porodice on je rtvovao sve, pa i voljenu enu. Umetniki je ostvaren drukijim postupkom od Neiste krvi. Sve je u njemu saeto, usmereno na ono to je glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je najee lapidaran, skoro epigramatian, reenice ponekad lie na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a Neista krv i obiljem dramatinih situacija, u kojima izvesni detalji esto prerastaju u vieznane simbole. U oba ta romana i u itavom svom nevelikom opusu Stankovi je stvaralac neobine, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio jeziki izraz. Pod navalom oseanja i slika kao da mu se pero povija, reenica se zaplie i posre, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je vie od drugih naih pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bia. Pripadnik ove generacije, hercegovaki pripoveda Svetozar orovi (1875-1919) po svojim knjievnim osobinama blii je ipak tradicionalnom realizmu. Zapoevi rano kao i njegovi mostarski drugovi, on se sporo razvijao i tek je oko 1899. izbio na pravi put. Pisao je mnogo: objavio je desetak knjiga pripovedaka, skoro isto toliko romana i nekoliko drama. Od pojedinanih dela izdvajaju se romani Majina sultanija (1906) s neobinim likom palanake kaiperke u sreditu, Stojan Mutikaa (1907), gde je ispriana istorija oveka koji od siromana seoskog deaka postaje velik trgovac, zelena i poganac, i Jarni (1911), u kojima je prikazan na muslimanski ivalj u nemirna vremena uoi prestanka turske vlasti. orovi je vet pripoveda, pie lako i brzo, njegovo jek pripovedanje jednostavno i prirodno, kompozicija kako u kratkim tako i u duim formama spretna, motivi dobro odabrani, radnja sigurno voena. Njegove su slabosti: nedostatak psiholoke produbljenosti, jednostranost, shematizam. Postrealistika proza Osim poslednje generacije realista, u ovom razdoblju javlja se jo nekoliko pripovedaa koji oznauju poetak ili, tanije, potencijalni poetak nae moderne proze, potencijalni zato to je ratni vihor rasturio pisce ovog narataja, onemoguio ih da se okupe oko zajednikog programa. Taj se udes najvie osetio u stvaranju Milutina Uskokovia (1884-1915) i Veljka Milievia (1886-1929), dvaju prozaika u koje su polagane najvee nade. Uskokovi je bio Skerliev miljenik meu mlaim pripovedaima. ovek iroke kulture, doktor prava, on je rano privukao panju nekolikim zbirkama pripovedaka i crtica, da bi zrelost dostigao u dva romana iz beogradskog ivota Doljaci (1910) i edomir Ili (1914). I jedan i dugi, drugi s vie umetnike snage od prvog, uvode nas u nov svet, suprotan onome koji poznajemo iz nae realistike proze. Patrijarhalni ovek te proze ponikao je u svom svetu, neraskidivo je vezan za svoju sredinu, vrsto ukorenjen u rodno tlo. Uskokoviev junak osea se kao da je baen u svet koji nije njegov. On je doljak, stranac, bez vlastitih korena, zalutao u lavirintu modernog grada. Situaciju iskorenjenog intelektualca dao je i V. Milievi, u svom najboljem delu, kratkom lirskom romanu Bespue (1912), prvom ogledu moderne lirsko-asocijativne proze u nas, i tematski i stilski bliskom desetak godina kasnije nastalom Dnevniku o arnojeviu M. Crnjanskog. Rat je pregazio oba ova pisca: Uskokovi je izvrio samoubistvo tragine 1915, a Milievi je iz rata iziao fiziki i duevno slomljen. Jedini knjievnik ove generacije koji je prebrodio ratove i nastavio da stvara u meuratnom i posleratnom razdoblju bio je Veljko Petrovi (1884-1967). Roen u Somboru, u mladosti novinar, on je 1911. preao u Beograd, za koji je vezan sav njegov dalji ivot i rad. U knjievnom radu bio je raznovrstan: pisao je poeziju, pripovetke, bio publicista, knjievni i likovni kritiar i istoriar umetnosti. Knjievno ime stekao je najpre kao pesnik, jedan od obnovitelja nae patriotske poezije (Rodoljubive pesme, 1911). Pevao je o plodnoj vojvoanskoj ravnici i ovekovoj mitskoj vezanosti za zemlju. Drevni mit o divu Anteju dobio je u njegovim pesmama specifinu nacionalno-istorijsku interpretaciju. Znaaj njegove poezije jeste u novim mislima i oseanjima koje je iznela, dok je u formi, izrazu i stihu ostala u tradicionalnim okvirima. Kao pripoveda Petrovi zauzima jedno od najvanijih mesta u srpskoj prozi 20. veka. Prvu pripovetku objavio je 1905, a svoju najpoznatiju pripovetku Bunja 1909, izmeu dva rata i posle rata izilo mu je desetak knjiga pripovedaka. Tematski i regionalno veoma je raznovrstan. Osim Vojvodine, koju je najvie prikazivao, on je obuhvatio i druge nae krajeve; slikao je linosti iz raznih slojeva i razliite etnike pripadnosti; i vremenski rasponi su mu veliki: obuhvatio je drutveni ivot do prvog svetskog rata, rat i izbeglitvo, meuratnu stvarnost, ivot u Beogradu pod okupacijom. Tome treba dodati itav krug pripovedaka u kojima su junaci deca i ivotinje ili

samo ivotinje. Ako bismo u toj raznovrsnosti pokuali nai zajedniku osnovu, doli bismo do istog kao i u pesmama. do oseanja duboke vezanosti za zemlju. ovek je ponikao iz zemlje i zemlji pripada kako u ivotu tako i posle smrti. Ravnica kod njega ima isto znaenje kao more kod ipika ili planina kod Koia. To je rodno tlo na kojem ovek stoji vrsto obema nogama. Slino realistima, sa simpatijom je gledao na ivot oveka u njegovoj prirodnoj sredini, prikazivao postojanost seljaka na zemlji ali i razne tegobe seljakog ivota, iznosio tragine individualne sudbine, slikao strasti na selu. Nasuprot tome, on je tamnim bojama prikazao vojvoansko graansko drutvo pre i posle prvog svetskog rata, iskorenjenost i odnaroivanje inteligencije, propadanje viih slojeva (naroito u knjigama Bunja i drugi iz Ravangrada i Varljivo prolee, obe 1921). U slikanju tog raspada on ipak ne ide do beznaa i pesimizma, te se po tome razlikuje od pripadnika svog narataja. Kod njega uvek postoji mogunost povratka pravom ivotu ili mogunost da se ivi tim ivotom uprkos okolnostima. Celo njegovo delo proeto je dahom ivota, verom u neiscrpnu ivotnu snagu to se skriva u oveku, naroito u obinom, prirodnom oveku, nenaetom uticajem kulture i modernog ivota. Veliina malih ljudi jeste jedna od glavnih tema u pripovetkama iz prvog svetskog rata a i mnogih drugih. Sudbinu oveka u ratnom vihoru Petrovi daje bez ikakvih nacionalnih i politikih predrasuda, sa simpatijom gleda ne samo na nae nego i na neprijateljske vojnike (Izdajnici iz opaljena grma, 1932). U pripovetkama iz Beograda pod faistikom okupacijom prikazivao je skromne i portvovane ljude, koji pomau oslobodilaki pokret, iako u njega nisu neposredno ukljueni, ili se rtvuju za pravednu stvar kad su dovedeni u priliku da se ljudski opredele (Prepelica u ruci, 1948). Teio je k tome da otkrije "znake istovetnosti svega to ivi" pa je s ljubavlju prikazivao ne samo ljude nego i ivotinje (Dah ivota, 1964). Petrovi je tematski proirio i obogatio srpsku pripovetku, oslobodio je njenih ranijih ogranienosti, kod njega nema regionalizma, folklorizma ni socijalne periferije u pristupu, sve o emu pie unosi poglede modernog oveka koji nikada nije izgubio vezu s narodom. U slikanju linosti manje je koristio iskustva moderne psihologije i psihoanalize a vie davao svesne, voljne manifestacije linosti. Postupke svojih junaka objanjavao je spoljanjim, socijalnim iniocima, ali nije zapostavljao ni njihove karakterne odlike i temperament. U nainu pripovedanja osea se usmerenost na ivu, izgovorenu re, esto se javlja prianje u prvom licu. U kompoziciji pripovedaka znaajan udeo imaju paralelizmi i kontrasti, postupci koji proizilaze iz njegove ivotne filosofije, iz doivljaja "istovetnosti svega ivog". Iako nikada nije teila perfekcionizmu, Petrovieva pripovetka odlikuje se ekonomijom izraza, unutranjim jedinstvom i skladnim odnosom delova i celina. Vojvoansku tradiciju srpske knjievnosti, uz Perovia, nastavlja i Isidora Sekuli (1877-1958). Roena u Moorinu, u Bakoj, po struci pedagog, ona je najvei deo ivota provela u Srbiji (od 1909), tanije u Beogradu (od 1911). Knjievni rad zapoela je kasno, posle tridesete godine. Prvu kritiku objavila je 1910, do prvog svetskog rata izile su joj dve knjige, Saputnici (1913) i Pisma iz Norveke (1914), ali u njima je ona ve sasvim oformljen pisac, na iju su pojavu skrenuli panju najistaknutiji kritiari tog doba, Skerli i Mato. Obe spadaju u lirsko-meditativnu prozu. Saputnici su zbirka impresionistikih crtica, skica i zapisa u kojima preovlauju aforizmi i misli o optim temama. Svi tekstovi pisani su virtuoznim stilom, za koji je Mato naao duhovni naziv "ples rijei". Tom stilu smeta manirizam, traenost efekata, afektiranost, hladnoa tona. Iako koncipirana subjektivno, njena knjiga ima malo neposrednosti, malo oseanja, ona je sva u znaku intelektualnih analiza i optih refleksija. Te osobine nalazimo i u Pismima iz Norveke, ali one su se ovde delimino izmenile u doticaju s predmetom. Isidora se oslobaa egzaltiranog subjektivizma i okree svetu izvan sebe. Poetski doivljaj surove norveke prirode ini osnovu knjige. Isidoru privlai sve to je iskonsko, uzvieno, tragino i groteskno u prirodi, blii joj je sever od juga, gorostasne planine od valovitih pejzaa ili ravnica. U knjizi su dole do izraza i misaone tenje spisateljice. Ona razmilja o ljudima i njihovom ivotu, o neraskidivoj povezanosti prirode i ljudske sudbine, zatim o osobinama norvekog oveka, o etnikom karakteru naroda, o norvekoj istoriji i kulturi. Njeno delo je vie putopisni esej o zemlji i narodu nego putopisni izvetaj o putnikim doivljajima i susretima s ljudima. Izmeu dva rata i posle rata Isidora je najvie radila na pripoveci i eseju. U pripovetkama obraivala je poglavito teme iz graanskog ivota Vojvodine i Srbije. Posebnu panju posveuje sudbini malovarokih porodica, tako da veina njenih pripovedaka predstavlja neku vrstu porodine istorije, sage. Slino Ignjatoviu i Stankoviu i drugim piscima koji su obraivali sline teme, i ona se najvie bavi ekonomskim propadanjem te moralnim i biolokim izroavanjem. Fatum prolaznosti i smrti obeleava naroito njenu najbolju knjigu pripovedaka, Kronika palanakog groblja (I, 1940, II, 1958). Perspektiva iz koje daje sudbine pojedinaca i porodica originalna je i simbolina. Sve, izuzev dve, poinju na isti nain: slikom palanakog groblja i opisom groba glavnog junaka ili, kao u najboljoj pripoveci u knjizi, Gospa Noli, opisom grobova svih linosti. To je poetak posle kraja, od groba, a ne od kolevke: oni o ijoj se sudbini pria odavno su mrtvi i zaboravljeni, i to saznanje lebdi nad celom pripovetkom, dajui joj fatalistiki i melanholini prizvuk. I postupci kojima su oblikovane te sudbine jesu osobeni. Ipak je okosnica hroniarska, samo izlaganje nije dato u hronolokom nego u asocijativnom kljuu. ve na poetku postignut je izvestan uvid u celinu koja se dalje razvija iznoenjem dogaaja, davanjem podataka iz biografije linosti, o njihovim karakternim osobinama, slikanjem ambijenta. S glasom pripovedaa koji vie komentarie nego to pria meaju se stalno kolektivni glasovi, nosioci javnog mnjenja palanke. Tim postupkom hronike se pretvaraju u svojevrsne narativne eseje, studije palanakih karaktera i palanakog mentaliteta. Esej predstavlja osnovnu formu dela I. Sekuli, formu kojoj tee i drugi anrovi kojima se bavila, lirsko-meditativni zapis, putopis, pripovetka. Zato se ne treba uditi to esejistika zauzima najvie mesta u njenom stvaranju. Tematski dijapazon tu je veoma irok. Isidora pie najvie o piscima, naim i stranim, i drugim knjievnim temama, ali isto tako i o drugim umetnostima, o slikarstvu, pozoritu, muzici, zatim o pitanjima jezika, morala, filosofije itd., to se naroito ispoljilo u njenoj najznaajnijoj esejistikoj zbirci Analitiki trenuci i teme I-III (1940). Od pisaca kojima se bavila, u njenom esejistikom opusu sredinje mesto

zauzima Njego, kojem je posvetila itavu knjigu s karakteristinim naslovom, Njegou knjiga duboke odanosti (1951), gde je doao do izraaja njen oboavalaki odnos prema pesniku i poeziji uopte. Od optih tema najvie se bavila jezikom, u kojem je videla osnovu cele narodne kulture, ogledalo narodnog duha (Govor i jezik, kulturna smotra naroda, 1956). Njen jeziki ideal jeste romantiarski, vukovski, smatrala je da je autentini jezik samo onaj kojim narod govori i stvara. Divila se osobito Koievu jeziku, tugujui to on nije postao jezikom cele srpske knjievnosti. Kao kritiar Isidora je vie tuma nego knjievni sudija. Smatrala je "da je autentina kritika, sem po izuzetku, uvek vie interpretacija nego presuda; a neautentina kritika, sem po izuzetku, uvek vie presuda nego interpretacija". Stoga ona retko daje ocene, a ukoliko se uputa u vrednovanje, njene su ocene uvek pune blagonaklonosti i lepih rei, a zamerke uvek date s ogradama, zaobilazno. Njena je stvarna snaga u interpretacijama koje su manje zasnovane na prouavanju i analizi a vie su slobodno, asocijativno nizanje misli, zapaanja, slika i primera, pri emu su pisac i knjiga o kojima pie vie povod nego stvarni predmet. U njenim esejima nai emo mnotvo neobinih asocijacija, slobodnih varijacija na osnovne teme teksta, s briljantnim stilskim obrtima i virtuoznim interpretatorskim efektima, tako da su ih neki uporeivali s muzikim interpretacijama. Svemu tome nedostaje sistem koji bi izlaganju dao vrstinu i koherentnost tako da se italac brzo zamori. To je blistavost i neobinost koja se moe primiti samo u manjim dozama. Zato su joj krai eseji uvek bolji od duih. U njima je ona majstor bez premca. Ovo razdoblje je vie nego ranija afirmisalo ensko stvaralatvo. Uz Isidoru, znaajne su u njemu jo dve pripovedaice: Jelena Dimitrijevi (1862-1945), koja je prikazivala najvie orijentalni muslimanski svet, i Milica Jankovi (1881-1945), koja je negovala subjektivnu, ispovednu prozu s dosta elemenata starinske oseajnosti.