Uvod u filozofiju

Jun, 2005.

1. Moe li se filozofija definisati kao ljubav prema mudrosti? 2. Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti, ideologiji 3. Priroda svakodnevnog miljenja 4. Filozofija i nauka 5. Odlike filozofskog miljenja 6. Sistematika filozofije 7. Filozofija i njena istorija 8. Oblici recepcije filozofije 9. Polis i agora rodno mesto grke filozofije 10. Poeci filozofiranja u Grkoj 11. Sokrat: obrt miljenja ka samospoznaji i ovekovom svetu 12. Platonovo uenje o idejama 13. Aristotelova metafizika razvoja 14. Aristotelova etika ljudske izvrsnosti i mere 15. Platonovo i Aristotelovo shvatanje umetnosti 16. Nova znaenja rei filozof i filozofija (Srednjevekovna filozofija, 15-18 ili 102-106) 17. Teoloko oblikovanje hrianske vere (34-37) 18. Katafatika, apofatika, mistika i simbolika teologija (353, 362, 365, 190) 19. Osnovni principi teolokog miljenja (59-62) 20. Grka filozofija kao preparatio evangelica pagana: Platon i Aristotel (64-69) 21. Stoicizam i hrianstvo (69-72) 22. Plotinov neoplatonizam: Jedno, emanacija, put nadole i put nagore (75-82) 23. Hrianska apologetika: grki apologeti (93-97) 24. Tertulijanova radikalna apologija i odbacivanje filozofije (97-102) 25. Istonohrianska patristika (136-141) 26. Avgustin: racionalizacija objavljene teologije (162-166) 27. Avgustin: metafizika unutranjeg iskustva (169-176) 28. Pseudo Dionisije Areopagita: bog, svet, hijerarhije (180-184) 29. Sholastika kao prirodna teologija: osnove, dometi, granice (202-207 ili 474-477) 30. Osnovi ortodoksne teologije i vizantijske filozofije (207-212) 31. Dogmatski sporovi u istonom hrianstvu: trojstvo, Hrist, ikone (213-221) 32. J. Damaskin: shvatanje filozofije, ljudske prirode i linosti (234-239) 33. Osobenosti istonohrianskog miljenja (240. i dalje) 34. Nauni, humanistiki i renesansni tokovi u Vizantiji (267-270, 482-484) 35. P. Abelar: za slobodno miljenje i etiku slobodne odluke (283-290) 36. Dokazi boje egzistencije (356-361) 37. Spor oko univerzalija (411-415) 38. Istonohrianska mistika: isihazam J. Lestvinika (376-380) 39. Zapadnohrianska mistika: Majster Ekart (392-395) 40. Dogmatski sporovi: Et Filioque i Tree mesto (424-432) 41. Tomistika sinteza: odnos filozofije i teologije (453-456) 42. Dante: filozofija i etika kao sredite kosmosa znanja i delovanja (523-528) 43. Renesansa humanistiko i nauno prevladavanje duha srednjovekovlja 44. Rodno mesto savremene filozofije: Dekart i Paskal 45. Apsolutizacija ideje napretka 46. Prosvetiteljstvo i francuski materijalizam XVIII veka 47. Kantovo uenje o izvorima, moima i granicama saznavanja 48. Kantova etika, estetika i socijalna misao 49. Fihteov subjektivni idealizam i dijalektika subjekta i objekta 50. elingov objektivni idealizam i dijalektika realiteta 51. Hegelov sistem apsolutnog idealizma (panlogizam) 52. Hegelov prikaz razvoja apsolutne ideje 53. Hegelovo uenje o istorijskom kretanju 54. Antimetafiziki naboj hegelovske levice 55. Marksovo tumaenje stanovita prakse 56. Marksovo uenje o otuenju 57. Osnove openhauerove pesimistike etike 58. Kjerkegorova individualistika pobune protiv metafizike 59. Nieova pobuna protiv tradicionalne metafizike i morala 60. Diltajeva metoda duhovnih nauka (hermeneutika) 61. Hajdegerova fundamentalna ontologija

62. Jaspersovo tumaenje egzistencije 63. Specifinost Sartrove filozofije egzistencije 64. Pozitivizam osnovne regule 65. Strukturalizam polazite, metod, etape 66. Bloh filozofija utopije i nade 67. A. Heler radikalne potrebe, demokratija, svakodnevica 68. Razliiti oblici filozofskog itanja Frojda

69. Tumaenje moderne i postmoderne 70. Legitimacijska kriza savremene filozofij.

1. Moe li se filozofija odrediti kao ljubav prema mudrosti?

Pojam filozofije uveli su neki od prvih filozofa i iz samog imena moemo zakljuiti da je filozofija ljubav, tenja prema mudrosti. Ne zna se tano ko je prvi upotrebio ovaj termin, neki misle da je to bio Pitagora, neki da je to bio Heraklit ali u svakom sluaju ovaj pojam e blie odrediti tek Platon i Aristotel. Meu velikim brojem filozofa koji su postojali tokom njene duge tradicije teko je nai dvojcu koji e je jednako definisati. Tako je ona ,za Aristotela na primer, nauka o prvim principima i prvim uzrocima stvarnosti dok je za Rasela razmiljanje o stvarima o kojima egzaktno znanje jo nije mogue; nauka se odnosi na ono to pouzdano znamo a filozofija na ono to jo ne znamo. No zadrimo se za sada na onome sto proistie iz samog imena a to je da je filozofija ljubav prema mudrosti. Treba najpre odrediti ta je to mudrost? Da li je svako znanje mudrost? Mudrost pretstavlja istinito znanje i ispravan dobar stav. Dakle mudrost pretstavlja jedinstvo istinitog i dobrog. A sto je to filozofsko znanje? Aristotel je podelio znanje na dve vrste: sposobnost saznanja i sposobnost prosuivanja. Prva vrsta je vanija za filozofiju i obuhvata: -intuitivni um kojim neposredno shvatamo prve principe saznanja i sveta -sposobnost dokazivanja i izvoenja zakljuaka iz prvih principa Jedinstvo intuitivnog uma i sposobnosti dokazivanja pretstavlja mudrost, najvie teorijsko znanje. Druga vrsta znanja je sposobnost prosuivanja i odnosi se na vetinu proizvoenja, tehne i praktinu, politiku razboritost. Ova vrsta znanja je od manjeg znaaja za samo definisanje filozofije ali moe biti predmet njenog prouavanja. Kada kaemo da je filozofija ljubav prema mudrosti ovo moe zazvuati udno jer je filozofija odraz racionalnosti uma a re ljubav opisuje emociju, neto to nije racionalno. Ipak sasvim je na mestu upotrebiti re ljubav jer je svaka filozofija emfatika njen zanos je usmeren prema istinitom i dobrom. Filozofija traga za istinitim i dobrim. I ne samo da traga ve to i pronalazi. Istinito i dobro moda nisu jedninstveni, mozda su nedostini ili ne postoje ali svako traganje i razmiljanje o njima je filozofija. Filozofije se meusobno prevashodno razlikuju po kriterijumima utvrivanja istinitog i dobrog. Tu dolazimo do ironije u samoj filozofiji svaka filozofija zapravo ve zna za ime traga. Ona prvo konstituie to istinito i dobro i zatim za njim traga. Kada filozofija tvrdi da ne zna t-o je samo poziv na razmiljanje, poziv da zajedno doemo do istine. Filozofija se suprotstavlja mitu metaforinoj vieznanosti mita suprotstavlja jednoznanost misaone argumentacije. Filozofija sve dovodi u pitanje i ivi od sopstvene nesigurnosti. Sa stanovita dobrog i istinitog svaka filozofoja ima dva lica sistem i atitudu. Filozof konstituie dobro i istinito i u skladu sa time konstituie svoj svet. Drugo lice pretstavlja sistematsko navoenje svog misaonog sagovornika ka vrhuncu jer svako bie treba da je sposobno da samo dosegne istinito i dobro.

2.Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti

Istorija filozofije je u bliskom srodstvu sa istorijom ostalih ljudkih delatnosti nauke, umetnosti ali i sa istorijom religije. Sve ove delimine istorije zajedno ine istoriju razvoja ljudske misli. ~filozofija i mit~ Mit pretstavlja preteu filozofije. I mit se kao i filozofija bavi istinitim i dobrim, sutinskim problemima i optim pojmovima. Ali mit se , za razliku od filozofije, bazira na mati a ne na razumu. Mit je pun emocija i daje potpuna, konana objanjenja u kojima nema mesta za dalje razmiljanje. Medjutim esto se brkaju uzrok i posledica, predmet i svest i pribegava se personifikaciji. Filozofija, pak, pretstavlja diskurzivno miljenje miljenje koje raslanjava, pojmovno objasnjeno, postupno od argumenta ka argumentu, od uzroka ka posledici. U filozofiji neka konane istine, sve se dovodi u pitanje.

I u filozofiji se nekada, pogotovo u prvim stadijumima razvoja, pribegavalo lanom mitu prii koja je smiljena da bi se postojee pojmovno miljenje lake objasnilo. Ovome je pogotovo pribegavao Platon koji se pre filozofije bavio pesnitvom i bio knjievno talentovan ( npr. Mit o peini). Ovo su inili i neki predsokratovci ali sa Aristotelom ovo definitivno nestaje ako se miljenje toliko osnailo da samom sebi da svoje odreeno bie onda mu mit vie nije potreban. ~filozofija i religija~ I religija pokusava da zahvati venu sutinu stvari, ali na razliit nain od filozofije. U religiji se do istine ne dolazi miljenjem. Istina se u religiji objavljuje. ovek nije sposoban da do istine doe sam pa mu ona biva saoptena odozgo i to putem proroka lika koji otkriva istinu. U religiji nema diskurzivnog miljenja. Religija se bazira na drugom veoma vanom duhovnom procesu a to je vera. Jo u doba antike grke javljaju se kritiari religije. Xenofan kritikuje antropomorfni politeizam. Ipak treba uvek razlikovati religiju od crkve. Hegel je rekao da je religija bila, jeste i bie jedna od sutinskih ljudskih duhovnih potreba. ~filozofija i umetnost~ Filozofija pokuava da do apsoluta doe razmiljanjem dok nam umetnost pokuava dati ulni prikaz apsoluta umetnost je pokuaj saznavanja apsoluta kroz ula. Definicija umetnosti kakva je danas je slina jo od Hegelovog doba. Ali pre toga, u antiko vreme i posle nije bila takva. U antikoj grkoj se pod terminom umetnosti vie podrazumevala vetina zanat. Umetnosti su se delile na proste i slobodne. Proste su bile one koje su zahtevale fiziki napor( vajarstvo, arhitektura) a slobodne su bile oslobodjene fizikog napora( muzika, astronomija, gramatika). Plutarh i Lukijan na ovu temu kau: Koliko se god mi divili Fidiji, niko od mladih nee pozeleti da postane Fidija. Poezija je stajala odvojeno od umetosti i blie filozofiji. I filozofi i pesnici poznavali su mo rei, imaju sposobnost govora. Rei imaju mo da zavedu to je psihagoka funkcija rei o emu govori Gorgija u svom delu Pohvala Heleni. I poezija i filozofija imaju metafiziku funkciju, zadiru u ono to je sa one strane fizike. Aristotel je na primer smatrao da je poezija na neki nain znaajnija od istorije jer govori o optim stvarima dok istorija govori samo o odreenim dogaajima koji su mogli i da se ne dogode. Poezija ima i moralnu stranu utie na moral svojih itaa. Razlika izmedju filozofije i poezije je u tome to poezija nastaje kao plod nadahnua a ne kao plod racionalnog razmiljanja. Platon, iako u mladosti i sam pesnik, kritikuje poeziju. Smatra da pesnici kau puno pametnih stvari ali ne znaju da ih obrazloe.

3.Priroda svakodnevnog miljenja

ovek roenjem ulazi u svet koji postoji nezavisno od njega. Ne bira gde e se i kada roditi i iveti ve dospeva u odreene drutvene odnose i konkretne sisteme zahteva i institucija kojima se mora prilagoditi i u kojima mora da naui da ivi. Svakodnevni ivot je heterogen u najrazliitijim aspektima i zahteva itav niz razliitih sposobnosti kojih esto nismo ni svesni ( ula, pamenje, miljenje). Ipak postoji samo jedno sredite svakodnevnog ivota a to je pojedinac. Usmerenost svakodnevnog miljenja je pragmatina, na cilj je da funkcioniemo. Miljenje ne postoji odvojeno od zadatka. Pojedinac usvaja samo ono od svakodnevnog znanja to mu je potrebno. To nazivamo pojedinanom pragmatikom. ovek prvo mora nauiti opaanje, oseanje i miljenje. Ove tri stvari nisu razdvojene: svakodnevno miljenje je uvek zasieno opaanjima i zahvaeno oseanjima. U zavisnosti od doba i drutvenog sloja menja se i kvalitet i kvantitet neophodnog znanja. Od svakog pojednica se zahteva odreeni minimum radi preivljavanja a preko toga zavisi od mesta koje pojedinac zauzima u podeli rada a i od samog pojedinca. Nosioci sadraja svakodnevnog znanja su starije generacije, prevashodno roditelji. Tu su takodje i kole i verske zajednice, to jest svetenici u strogo religijskim zajednicama. Pojavom tampe stvoren je jos jedan izvor znanja a danas se on javlja u vie oblika to jest medija. Koliina neophodnog znanja se, kao to smo reki, menja. Do poveavanja dolazi na dva naina. Prvi nain je iz novih drutvenih iskustava. Drugi nain je kada se znanja iz oblasti

rodnih objektivacija svesno sputaju u svakodnevno znanje. Ovo su izvesna religiozna znanja koja crkva unosi ali ga prenose roditelji. Ipak crkva se esto mea da se ne bi znanja udaljila od prvobitne dogme. I nauna znanja se tako sputaju u svakodnevno znanje. Ona esto nisu realno korisna ve zadovoljavaju puku znatielju. U svakodnevnom ivotu znati nesto znai usvojiti postojee iskustvo miljenja i u njega ugraditi sopstvano iskustvo ime se ovek osposobljava za svakodnevne heterogene tipove delovanja. Razumeti znai stei neko znanje i osposobiti se za njegovu upotrebu. Svakodnevno znanje je uvek doksa a nikad episteme iako se svakodnevno dokazuje. Doksa je oevidno znanje koje na nivou svakodnevice stoji bez znaka pitanja. Ali kada se postavi pitanje zato tu poinje filozofsko miljenje. Episteme je tamo gde se i oigledno dovodi u pitanje. Kada filozofski razmiljamo nismo u stanju da funkcionisemo. Svakodnevno znanje pretstavlja osnovu svih znanja. Kontemplacija je osnovno ljudsko ponaanje koje se javlja tamo gde nema straha od prirode i gde odnos prema prirodi nije pragmatian. Radoznalost i interes su cilj sami sebi. Sve stvari koje su predmet pragmatikog interesa mogu postati predmet kontemplacije kada ih ne konzumiramo. Sposobnost koja se nadovezuje na ovu jeste opisivanje. Ono je prvanstveno pragmatikog karaktera, osobine se opisuju da bi se znalo kako neto upotrebiti. Klasifikovanje je takoe prvenstveno pragmatino ali se ne zaustavlja na tome. Priprema za cilj je oblik eksperimenta est u svakodnevici. Anticipirajuce miljenje koje unapred ne sadri nikakvu nameru za ostvarenjem je sanjarenje. Ono moe biti pozitivno jer pretstavlja igru duha ali ako se ivot u potpunosti pretvori u sanjarenje onda to nije dobro. Mada se svakodnevno znanje ne uklapa u homogenu sliku sveta ipak ve na nivou svakodnevnog miljenja postoji potreba za jedinstvanom slikom sveta. U poetku su te slike mitoloke i religiozne prirode i nisu jo udaljene od svakodnevnog miljenja. Ipak velike sinteze ne spreavaju svakodnevno miljenje da stvara delimine sinteze.

4. Filozofija i nauka
Sve nauke su ponikle iz filozofije. Filozofija je bila prvi oblik racionalnog prouavanja celine stvarnosti. Nije bilo ni predmetne ni metodoloke razlike izmedju filozofije i nauke. Ali odnos izmedju filozofije i nauke se tokom istorije menjao. Razvojem ovekove delatnosti a naroito proizvodnje, poinje da se javlja potreba za specifinim i specijalnim sistematizacijama znanja. Ta se potreba istorijski gledano realizovala kao proces diferencijacije posebnih nauka iz filozofije. Prvu sistematizaciju nauka nalazimo ve kod Aristotela. On navodi nekih 7, 8 nauka i filozofiju posebno i kae da su sve nauke potrebnije od filozofije ali nijedna nije vrednija. Proces diferenciranja posebnih nauka je kako se ini u dobroj meri zavrsen u 19. veku. Tu nailazimo i na najniu taku pada filozofije, kod osnivaa sociologije Ogista Konta koji u svojoj podeli nauka potpuno odbacuje filozofiju. Kada se u jednom momentu filozofija poela iscrpljivati, Imanuel Kant ju je usmerio u novom pravcu od gnoseologije ka antropologiji i etici. I filozofija prestaje da bude najoptija nauka. Moe li se filozofija odrediti preko nauka? Filozofija poseduje nauni karakter bavi se traganjem za optim, zauzimajui kritiki i anticipatorski stav. Ipak pristup stvarnosti koji ima filozofija je drugaiji od onog u nauci. Predmet filozofije se ipak ne moe odrediti nezavisno od posebnih nauka. Celovita znanja o svetu i o odnosu oveka i sveta koje osvaja filozofija baziraju se na rezultatima pojedinanih nauka ali ih po celovitom pristupu moraju nadilaziti. Napredak u filozofiji se takoe razlikuje od napretka u filozofiji. Nauka napreduje putem razvoja tehnike i primenjljivosti. Filozofija, pak, napreduje stvaralakom problematizacijom teorije i prakse i time sto uestvuje u bitnim ptanjima i sporovima o sadanjosti i budunosti oveka i drutva. Filozofija je povezana sa naukom, politikom, umetnou i na neki nain je nesamostalno miljenje ali upravo to spreava njen razvoj u disciplinu strogog discipliniranog i uhodanog miljenja. Filozofija doputa slobodu, u njoj ne postoji jedan put do istine. Filozofija je kritiko postavljanje pitanja o stvarnosti i oveku. Sama pitanja su vanija od odgovora ni ne oekuju se konani odgovori, bitno je razmiljanje, traganje. Nauke su posebni momenti osvajanja celine znanja ali potrebna im je i opta teorija stvarnosti. Filozofija je izvor ideja za nauku zbog svoje predmetne irine, neobaveznosti i sloboda od tehnike provere. Filozofija prethodi nauci. Ona daje reenja za probleme koji se jo uvek ne mogu eksperimentalno potvrditi. Filozofija nije eksperimentalna nauka.

Rascepkanost nauka je produkt tehnike civilizacije koja korene vue iz renesanse. Frensis Bekon, filozof perioda renesanse, vazi za proroka moderne nauke. On je smatrao da e se teite civilizacije premestiti na zapad i da e svetom vladati zemlja koja ima najnapredniju nauku. Smatrao je da je znanje vredno samo ako je upotrebljivo i da su antiki filozofi greili to su smatrali da je znanje samo po sebi vrednost. Od kritiara savremene civilizacije treba pomenuti Fridriha Niea koji smatra da propast civilizacije poinje od Sokrata, kada je Apolonski princip nadvladao Dionizijski, koji su inae bili u skladu. Maks Horkhajmer kae da napredak u nauci ne znai obavezno i napredak u ljudskoj srei niti znai smislenost razvoja istorije. Herbert Markuze, pak, kae da smo zatrpani lanim potrebama i da filozofija uva optost i celovitost uvida.

5.Odlike filozofskog miljenja i filozofsko uenje

Filozofija zapoinje svoju istoriju postavljanjem pitanja koja su izraz radoznalosti ljudskog uma.Ve Aristotel u svom delu Metafizika kae da je upravo radoznalost podstakla prve mislioce na filozofsko posmatranje ivota. On takoe kae da filozofija zapravo poinje uenjem i to uenjem pred svakodnevnim dogaajima. udjenje nastaje kada probueni um otkriva da stvari nisu i ne moraju biti onakve kakve izgledaju u granicam neposrednog ulnog iskustva i obinog, zdravog razuma koji se na tom ulnom iskustvu zasniva. Shvatiti neku tekou i uditi se po Aristotelu pretstavlja priznavanje neznanja. Tek kada ovek shvati da ne zna, kada je toga svestan poinje traiti da zna. A to je ona tenja o kojoj govori i sama re filozofija. Uslov nastanka ovog naina miljenja jeste sposobnost da se kritiki misli o dogaajima u stvarnosti. Filozofija eli da svet objasni racionalnim putem. U filozofiji je jedna stvar van spora to je da se filozofija uvek bavila istraivanjem opteg ili prvih principa sveta, znanja, delovanja. Glavno filozofsko pitanje je pitanje o osnovi svega. Zato je neto takvo kao to jeste? Sta uopte jeste? ta znai biti i ta je bie? Najvei broj filozofa i smatra da je filozofija nauka o biu. Filozofija je na poetku traila naelo svega sto postoji u onome to izgleda najoiglednije u etiri elementa. Jonski fiziari i Heraklit su uinili velike napore da se uzdignu iznad neposrednog iskustva i sve objasne jednim naelom (arhe) ali se nisu mnogo udaljli od pretstave o etiri elementa. To se desilo tek kada se postavilo pitanje o biu bez fizikih odrednica. Time je prekoraena granica fizike i nastaje Metafizika. Aristotel je prvi nastojao da osmisli taj prelaz i objasni njegov znaaj. On je objasnio da se pod pojmom filozofije podrazumeva ono to se odnosi na prvobitne uzroke i pranaela i to je nazvao prva filozofija. Adronik, njegov sledbenik je dao delu posveenom izlaganju prve filozofije ime Meta ta pshysika- ono sto je sa one strane fizike. Zbog svog kritikog stava prema svemu, i optem i onome to je naizgled oigledno, filozofija dolazi u sukob sa izvestnostima i dogmom. Filozofija poinje i zavrava se stavom da se do apsolutne istine ne moze doi. Filozofija tako ivi od sopstvene nesigurnosti i stalno se preispituje to je njena prednost. U savremenoj filozofiji je pitanje o biu ustvari pitanje o biu oveka. Neki smatraju da je u stvari svako filozofsko pitanje u vezi sa ovekom i da put do najvie istine vodi preko oveka. Novije filozofije su uglavnom kritiko-humanistike usmerenosti. Horkhajmer za filozofiju kae da je metodino i istrajno pokuavanje da se razum unese u svet.

6. Sistematika filozofije
Filozofija je nauka o sutini svega, o prvim principima i svako podruije stvarnosti je predmet filozofskog istraivanja. Zbog svoje optosti i irine predmeta filozofskog istraivanja mogue ju je podeliti na vie filozofskih disciplina. Kako filozofija poinje postavljanjem pitanja tako se moe i podeliti na discipline prema pitanjima na koje odreena oblast filozofije odgovara. Prvo pitanje kojim i poinje filozofija jeste pitanje o biu: ta jeste to jest ta je bie? Ovo je pitanje kojim se dakle bavi istorijski prva filozofska disciplina ontologija. Prvi filozofi Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit, Empedoklo, Epikur...svi e se oni baviti ontolokim pitanjem ta je prauzrok. U ontoloka pitanja takoe spada i pitanje kretanja. I njime se takoe bave neki od prvih filozofa na primer Heraklit i Elejci. Sledee ontoloko pitanje je pitanje jedinstva stvarnosti i tu imamo tri razliita pristupa koja su se javljala u razliitim periodima razvoja ljudske misli. Tako e Mileani, Heraklit i Spinoza

biti monisti smatraju da je stvarnost jedinstvena. Dualisti su smatrali da je stvarnost dvostruke prirode. U dualist spadaju na primer Aristotel i Dekart. Pluralisti, pak, smatraju da je stvarnost viestruke prirode i to tvrde Empedokle, Anaksagora i Lajbnic. Odnos stvari u prirodi je jo jedna od tema kojom se bavi ontologija. Raspon razliitih filozofskih stavova prema ovom pitanju se kree od strogog determinizma do potpunog nedeterminizma. Ontoloko pitanje je u filozofiji dugo bilo osnovno i to u dvostrukom smislu ono je bilo nuna tematika svake filozofije a od njega je i zavisio u velikoj meri i odgovor na druga pitanja. Meutim kako se prirodne nauke razvijaju ontologija gubi na znaaju i u Kantovo vreme filozofija kao ontologija odumire ali opstaje kao ontologija drutva kroz filozofiju, teologiju, umetnost. Pitanja o biu direktno upuuju na pitanja o saznanju. Ovim pitanjem se bavi posebna disciplina koja je i najbolje razvijena filozofska disciplina a to je gnoseologija. Pitanja o saznanju tipa: ta je istina? Gde su pravi izvori saznanja? ta je znanje? Da li je saznanje uopte mogue?, bivaju najaktuelnija u 17. veku koji se i naziva vekom teorije saznanja. Utemeljiva gnoseologije je engleski filozof Don Lok ali je gnoseologija mnogo ranije zaeta. Jo Heraklit razlikuje dve vrste znanja Doksu ulno znanje, mnjenje i Noezis umno znanje. Ova podela e opstati u celom antikom svetu i prednost e biti davana Noezisu, osim kod sofista. Tako Heraklit kae da je samo plemenitoj dui doksa dovoljan za saznanje a varvarskoj ne. Ipak Don Lok je prvi mislilac koji je odreeno rekao da mu je cilj da odredi poreklo, izvore i domete ljudske spoznaje. I u veku teorije saznanja pojavie se dve struje u vezi sa ovim pitanjima. To su racionalisti, mahom prisutni u kontinentalnoj evropi i empiristi kojima je pripadao i sam Lok i koji su uglavnom bili britanci. Racionalisti su tvrdili da istinito saznanje dolazi iz razuma i da je samo treba izvui. Ovom pravcu pripadaju Dekart, Lajbnic i Spinoza a pre njih ovako su gledali na stvari Sokrat i Platon. Empiristi s druge strane vie vrednuju iskustvo i kau da nieg nema u razumu ljudskom to prethodno nije bilo u ulima. Sa Kantom se pojavljuje i trea struja kriticizam koja na neki nain miri ove dve potpuno suprotstavljene strane a zapravo ih ustvari prevazilazi. Kant misli da se ni ula ni razum ne mogu zanemariti i da je spoznaja sadrinski dobija iz ula ali da formu dobija iz razuma. I po pitanju dometa znanja postoje 3 struje: dogmatizam koji smatra da je saznanje potpuno mogue, plodan skepticizam koji sumnja u domete spoznaje se javlja kod Dekarta i Hjuma dok je u antiko vreme skepticizam odbijao svaku mogunost saznanja i agnosticizam iji je pretstavnik Kant i osim njega ih nema mnogo koji misle da je spoznaja donekle mogua spoznajemo pojavu ali ne i stvar po sebi. Sledea veoma vana filozofska disciplina je etika. Ona se bavi pitanjima morala motivi, norme i svrhe moralnog delovanja ljudskog. Pitanje morala su otvorili Sokrat i Sofisti i imali su potpuno oprene stavove o tome. Etika moe biti sadrajna (hrianska) ili formalistika(Kant). Takoe deli se i na heteronomnu i autonomnu. Kod heteronomne svrha moralnog ponaanja je van njega samog pa tu opet imamo podelu na 3 vrste morala utilitaristiki kod koga je svrha korist, endaimonistiki kod koga je svrha blaenstvo i hedonistiki kod koga je svrha zadovoljstvo. Kod autonomne etike svrha je sam in takav moral sreemo kod Kanta. Logika iji je utemeljiva Aristotel pretstavlja orue ispravnog miljenja. Estetika je najmlaa filozofska disciplina i bavi se fenomenom lepog i problemom umetnosti. Aksiologija se bavi problemom vrednosti pa se donekle preklapa sa estetikom i etikom. Posle Hegela u centar panje filozofije dolazi ovek. Pitanjima o oveku bavi se antropologija. Kako kae Hajdeger 'ovek je jedino bivstvujue koje se o smislu bia pita' i zbog toga bi moda ba antropologija mogla da donese i odgovore na pitanja o biu.

7. Polis i agora, rodno mesto grke filozofije

U celokupnoj istoriji nita nije tako udno i tako neobjanjivo kao iznenadna pojava grke civilizacije. Mnoge bitne karakteristike civilizacije postojale su ve hiljadama godina u Egiptu i Mesopotamiji ali su izvesne stvari nedostajale dok ih nisu dali Grci. Oni su slobodno razmiljali o prirodi sveta i smislu ivota i nisu bili sputani nasleem bilo kakvog ortodoksnog verovanja. Za udo grke filozofije ipak je mogue nai nekakva objanjenja.

Nastanak polisa i nastanak filozofije su u bliskoj vezi. U poetku se javlja drutvena misao kao zavisna od drutvenih struktura grkog grada. Razum se prvo i formira na polju politike. Drutveno iskustvo biva podvrgnuto javnoj i argumentovanoj raspravi. Dolazi do opadanja mita, razvija se ista politika misao mudraci raspravljaju o ljudskom poretku, pokuavaju da ga objasne njim samim. Ova politika misao je duboko obeleila mentalitet antikog oveka i civilizaciju koja je sve vreme svog postojanja javno ivot smatrala krunom ljudske delatnosti. Za grke je ovek isto to i graanin a razmiljanje privilegija slobodnih ljudi koji koriste istovremeno i svoj razum i svoja graanska prava. Sistem polisa podrazumeva izuzetnu nadmo govora nad drugim sredstvima vlasti. Grci od nje ak prave boanstvo Peitho. Govor se ne uzima kao obredna re, tana formula ve kao protivurena rasprava. Pitanja od opteg interesa preputaju se besednikoj vetini. Retorika i sofistika unose pravila dokazivanja i uspostavljaju izvesnu logiku istinitog, svojstvenu teorijskom znanju. Jo jedna vana odlika polisa je puna javnost data najznaajnijim pojavama drutvenog ivota. Polis postoji samo u onolikoj meri u kolikoj postoji drutvena sfera i to u dva razliita ali komplementarna smisla tog izraza kao oblast od zajednikog interesa suprotstavljana sferi privatnog i kao otvorena praksa koja se odvija u sred belog dana. Proces demokratizacije i irenja javnosti dovodi i do toga da je duhovni svet dostupan sve veem broju ljudi a time i izloen kritici i kontroverzi podstiu se egzegeze. Rasprava postaje pravilo kako politike tako i intelektualne igre. U okviru polisa postojalo je specifino jedinstvo ljudi. U sparti se smatralo da svi graani treba da se oseaju kao braa, da se opti interesi stave ispred privatnih. Veoma vaan pojam antike grke je pojam mere vrednuje se umerenost. Tako se i vrednuje srednja klasa kao medijator izmedju malog broja bogatih i velikog broja siromanih. Treba slomiti drskost bogatih i prekinuti ropstvo demosa. Arhitektura je takoe odigrala znaajnu ulogu.

8. Jonski fiziari i Heraklit

Kada pomislimo na poetak filozofije pomislimo na poluostrvo Malu Aziju i pre svega na grad Milet iz koga potie ovek koji se smatra za prvog filozofa - Tales kao i njegovi neposredni sledbenici Anaksimandar i Anaksimen. Ovaj prvobitni period razvoja filozofije naziva se kosmolokim periodom jer je osnovno pitanje bilo pitanje kosmosa, nastanka i sutine svega. Osim Mileana u tu prvu grupu filozofa po nekim slinostima u filozofskim pogledima spada i Heraklit koji nije bio iz Mileta ve iz Efesa. Svim ovim filozofima zajedniki je bio kljuni pojam njihovih filozofskih razmiljanja a to je fizis priroda. Grki pojam prirode obuhvatao je sve ono to nije stvorio ovek i sve to u sebi samom ima sposobnost da raste ali i sutinski princip. Svi ovi filozofi, objedinjeni pod imenom Jonski fiziari, tragali su za prirodim stvari. Kod svakog od njih ono iz ega stvari nastaju je jednako onome u ta e se propadanjem vratiti. Kod Jonskih fiziara ali i grkih filozofa uopte koncepcija vremena je kruna i nema sutinske promene kroz vreme. Tales iz Mileta ( 7. i 6. vek p.n.e.) smatra se dakle prvim filozofom. On nije iza sebe ostavio nikakav pisani dokument i znepoznatih razloga i o njegovoj filozofiji saznajemo na osnovu Aristotelovih zapisa. Tales se uspeno bavio i matematikom, biologijom i astronomijom. Proveo je izvesno vreme u Egiptu i izraunao je visinu piramida na osnovu senke. Takoe je predvideo pomraenje sunca to mu je pogotovo donelo epitet mudraca. Prialo se da je gledajui u zvezde upao u bunar i od tada vai pretstava o naunicima kao nesposobnima za svakodnevni ivot ali je Tales i to opovrgao predvidevi bogat rod maslina i zatim zaradivi puno para iznajmljivanjem presa za ceenje. Tales je smatrao da je sutina svega voda. Za njega je voda i arche(poelo) i stoiheion(sastavni deo bia), on ta dva pojma tada ne razlikuje. Aristotel je smatrao da je Tales do ovoga doao posmatranjem vlage a mogue je da je do ovakvog zakljuka doao i pod uticajem boravka u Egiptu. Za Talesa materija je iva tvar. Oakav nain razmiljanja nazivamo hilozoizmom hile je materija a zoe ivot. Anaksimandar, Talesov uenik je izuzetno vaan za istoriju filozofije jer je on prvi filozof koji pie. On takoe uvodi i neke pojmove koji su u filozofiji opstali i do danas pa i sam pojam arhe. Njegovi spisi su se zvali 'O prirodi' kao i veina filozofskih spisa u to vreme. Za Anaksimandra i arhe i stoiheion je Apeiron neogranieno. Ovo je neto i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu neodreeno. Kod Anaksimandra, slino kao u mitologiji stvaranje poinje izdvajenjem toplog i hladnog iz apeirona. Apeiron je za Anaksimandra i elementum koji svi nose u sebi kao klicu budue propasti.

Od poetka filozofija se prenosi sa kolena na koleno i tako je sledei filozof bio uenik Anaksimandrov Anaksimen. On je prihvatio uenja svog uitelja ali je pokuao da kvalitativno odredi Apeiron.U svom spisu koji se takoe zvao 'O prirodi' Anaksimen kae da je to Aer i time ostavlja kvantitativnu neogranienost. Iz Aera sva nastaje, prvo razdvajanjem toplog i hladnog. Anaksimen takoe kae da su principi funkcionisanja kosmosa i principi funkcionisanja ljudske due isti i time princip ljudske due postaje bitan. Postojae stalna suprotstavljenost na liniji dua telo. Za razliku od Homera koji primat daje telesnom, Orfiari daju primat dui. Orfiari su bili sekta zasnovana na mitu o Orfeju a koji se opet nadovezuje na mit o Dionisu iz koga se zakljuuje da je ljudska dua ono to je kod oveka dobro a da je telo ono to je zlo i ovakav pristup bie prisutan kod velikog broja mislilaca i zapravo je osnova hrianske religije. Heraklit iz Efesa je moda bio direktan Anaksimenov uenik. Vaio je za ovekomrsca i imao je nadimak mrani. Bio je aristokrata i veliki protivnik demokratije: 'Veina je gluplja od kvalitetne manjine'. Za Heraklita princip svega je promena, veito kretanje. Arhe je za njega vatra ali nije sigurno da je kod njega to bilo u materijalnom smislu kao to je to kod Mileana ve je mogue da je vatra samo simbol stalne promene. Vatra se pominje i kao element ljudske due i Heraklit kae da je ljudskoj dui smrt voda postati. Heraklit misli da je promena ustvari borba suprotnosti. Takoe kae da je postojanje suprotnosti i osnovni saznajni princip i da se nita ne moe pojmiti bez suprotnosti. Heraklit uvodi pojam logos re, govor, zakon. Po njemu svetom upravlja logos vrsti zakon kao kosmiki princip koji odrava red u kosmosu. 'Prirpda voli da se sakriva ali nam kroz logos daje naznake kako da je tumaimo'. Logos ureuje i drutvena kao i prirodna zbivanja. Heraklit smatra da je ljudima potrebnije da uvaju logos nego utvrenja to kasnije prihvataju i Sokrat i Platon. Heraklit prvi pominje pojmove dokse i noezisa, mnjenja i umnog znanja i na neki nain je praosniva gnoseologije. Heraklit daje prednost umnom saznanju kao to e to initi i veina kasnijih mislilaca. Kod Heraklita nailazimo precizno koncipiranu definiciju vremena kao krunog:'Ovaj svet nije nastao niti e nestati ve je uvek bio i bie vena vatra koja se sa merom pali i gasi'. Nie je od antikih fiozofa najvie cenio Heraklita a u svojoj filozofiji je takoe imao krunu koncepciju vremena.

9. Pojmovi teorije i prakse u antikoj grkoj filozofiji

Od antikih vremena pa do dananjih dana filozofija se ubraja u najvia teorijska znanja. Meutim ona se danas ne ceni po istim kriterijumima kao nekada. Izmenilo se shvatanje teorije i prakse pa se tako izmenile i funkcije filozofije. Zbog toga nastaju mnogi sporovi ne samo po pogledu mesta koje filozofija zauzima u sistemu znanja ve i u pogledu mogunosti njenog daljeg opstanka. Ono to se u antiko doba cenilo kao najvie znanje u dananje vreme se mnogo manje ceni od primenjenog i korisnog znanja. I stari Grci su zanli da su neka znanja korisnija od drugih. Tako je ve Aristotel rekao da su druge nauke korisnije od filozofije ali da je ona najuzvienija kao znanje koje je samo sebi svrha. Filozofija se smatrala za teorijsko znanje a pod teorijom se podrazumevalo znanje iz iste radoznalosti. Koren rei teorija je isti kao kod rei teatar. Na mogunost praktine primene teorijskog znanja niko u starom svetu nije ni mislio. Kada su stari Grci govorili o praksi mislili su iskljuivo na delovanje oveka u zajednici. ovekovo delovanje u zajednici na neki nain bilo je poistoveeno sa njegovim biem pa tako Aristotel kae da je ovek zoon politikon. Politika je bila najvii smisao i cilj prakse. U praktine nauke Aristotel je svrstao politiku, ekonomiju i etiku. Politika je bila na elu, nadvisivala je ekonomiju i etiku. Izvan politike, morala i ekonomije, pojam prakse nije znaio nita. Matematika i fizika su se takoe izuavali iz iste radoznalosti. Tehne je bila samo vetina koja se moe nauiti i donekle slina dananjem pojmu umetnosti a poesis znanje koje se odnosilo na stvaranje novog. Ovo shvatanje verno odraava ivot Grka u doba klasinog robovlasnitva. Da bi se pospeila proizvodnja oni nisu primenjivali nauna znanja ve sudovozili nove robove. Slobodni ljudi su se kolovali samo zbig napredovanja u politici. Jedinstvo teorije i prakse samo je tu postojalo. Platon je na primer bio uveren da filozofija nalazi svoj krajnji cilj u praksi politike. Tek u moderno doba pojam prakse dobija novo znaenje. Praksa postaje pre svega primenjena tehnika delatnost koja donosi neposrednu korist. Graanstvo je zavisilo od praktine primene znanja. Dva velika filozofa su imala ulogu u ovoj promeni. To su Frensis Bekon i Rene Dekart. Oni su u 17. veku postavili uslov filozofiji da se otrgne besplodne kontemplacije i pokae mo u gospodarenju prirodom.

Upravo zbog ovoga dolo je do odvajanja pojedinanih nauka iz filozofije. Posebne nauke imaju za cilj za razliku od filozofije da budu korisne. I tako odnos izmeu filozofije i nauke postaje otvoren problem.

10. Parmenid i Zenon

U gradu Eleji na jugu Italije na prelaz iz 6. u 5. vek pne. Nailazimo na dva interesantna filozofa Parmenida i njegovog uenika i miljenika Zenona. Pretea elejske kolie bio je pesnik-filozof Ksenofan, prvi kritiar politeistike religije za koga se smatra da je bio Parmenidov uitelj. Od njega Parmenid preuzima ideju o jednom bogu i uopte o jednom biu koje je glavna odlika elejske kole. Na pitanje o biu po Parmenidu postoje 2 odgovora ili nieg nije bilo, nema ga i nee ga biti ili neeg ima uvek ga je bilo i uvek e ga biti. Parmenid kae da je ovo drugo tano jer im neto pomislim, neeg ima Parmenid je prvi izjednaio miljenje sa biem. To jedno je po Parmenidu celo, nepromenljivo, nepokretno nije nastalo niti e nestati. Teza o nepokretnosti najvie je osporavana. to se tie odnosa doksa/noezis koji prvi pominje Heraklit Parmenid i ovde zauzima ekstreman stav. Heraklit i veina antikih filozofa ovde su davali prednost noezisu ali Parmenid ide ak dotle da potpuno negira doksu. U svojoj poemi 'O prirodi stvari' koju je napisao veoma mlad, kae da postoje dva puta put mnjenja i put istine i da mu je boginja pomogla da se distancira od dokse i na tom putu on dolazi do svojih filozofskih zakljuaka. Parmenid je bio osporavan i ismevan od strane savremenika kako obinog sveta tako i filozofa. Ipak u praktinom ivotu je bio sposoban ovek i pisao je zakone u svom gradu Eleji. Njegov hetairos Zenon bio je na dobrom glasu kao uman, hrabar ali i lep ovek. Proveo je ivot branei Paremnidovo uenje od kritika. On prihvata sve Parmenidove teze ali ih i razvija. Zenon ostaje upamen po svojim nedoumicama, aporijama kako ih je kasnije nazvao Aristotel, za koje se misli da ih je bilo ak 40. One su uglavnom posveene odbrani teze o nepostojanju kretanja. I on je kao i Parmenid smatrao da kretanja nema i da nas ula varaju. Najpoznatija od aporija jeste 'Ahil i kornjaa'. Zatim su tu'Dihotomija' i 'Strela'. Aristotel analizirajui ove aporije dolazi do zakljuka da je Zenon pogreio jer je na nejednake naine delio vreme i prostor vreme je tretirao kao diskontinuitetno. Elejska kola bilo je potpuno suprotna Jonskoj koli. Parmenid i Zenon su inae putovali u Atinu kada je Parmenid ve bio dosta star i tamo su se sreli sa tada mladim Sokratom o emu govori Platon u dijalogu 'Parmenid'. Aristotel e inae Zenonu pripisati otkrie dijalektike a Hegel e kasnije nazvati Zenonov postupak negativnom dijalektikom.

11. Pitagorejci i posrednici

Pitagora je svakako bio jedan od najuticajnijih mislilaca svog doba. Ba se za njega misli da je prvi upotrebio re filozof govorei za sebe da nije mudrac ve voli mudrost i ka njoj tei. Pitagora namerno nije ostvio nikakav pisani dokument jer je smatrao da znanje nije za svakoga tako da o njemu saznajemo iz spisa kasnijih pitagorejaca koji su pisali Filolaja na primer i stoga i ne govorimo o Pitagori samom ve o pitagorejcima. Pitagora je svoje bratstvo osnovao u gradu Krotonu u Italiji. Bratstvo je bilo izuzetno elitistiko i imalo je mnogobrojne zakone ponaanja. Na primer oblaili su se u belo, bili su vegeterijanci. Oni su bili prva organizacija koja je smatrala da su ene ravnopravne mukarcima pa su tako lanice bile i Pitagorina ena i erke. Davali su veliki znaaj prijateljstvu ljubavi bez erotske privlanosti. Dan su zapoinjali sluanjem muzike i uopte muzici su pridavali veliki znaaj. Osim muzike bavili su se matematikom i medicinom kao i astronomijom. Bili su poznati kao vrsni lekari. Takoe su bili i veoma politiki uticajni. Pitagorejci su prvi koji govore o dui posle smrti i smatraju da postoji metempsihoza ili seoba dua. ini im se neloginim da se sa svakim novim roenjem stvara nova dua ve misle da je broj dua ogranien. Duu smatraju pokretakom snagom i smatrali su da i biljke i ivotinje imaju duu. Po pitagorejcima arhe je broj. Ovde arhe nije u istom smislu kao kod Talesa ve kao princip po kome se stvari odvijaju kao to je kod Heraklita logos. Elementum je pak monada jedninca a broj monada je beskonaan i njihove odnose regulie broj. Dosta su posveivali panje mistici brojeva to pomali vue na sujeverje. Za svaki bitan pojam je postojao broj. Vaan simbol bio je tetraktis.

Pitagorejci uvode poam praznine po njima monade i prazan prostor ine bie ovo se naziva ontoloki pluralizam. Pitagorejci su sutinski osnivai estetike i prvi uvode re kosmos. Po njima je itav svemir ureen, skladan i njime vlada princip broja. U kosmosu postoji zvuk koji je savren a koga proizvode planete kreui se po odreenim putanjama i eter kroz koji se kreu proizvodi savren zvuk harmoniju sfera koju ljudsko uho nije u stanju da percipira. Empedokle i Anaksagora spadaju u onu grupu filozofa koje zovemo posrednici jer se nalaze negde izmeu elejske i jonske kole. Empedokle (5. vek) bio je poreklom iz Agrigenta na Siciliji koji je u to vreme bio izuzetno veliki grad. Bio je ekstravagantna linost, izuzetan lekar. Stvarao je pod uticajem pitagorejaca. Bio je i pesnik i smatra se osnivaem retorike bio je Gorgijin uitelj. On je bio prvi filozof retor koji u sve moe da vas ubedi. I Empedokle spada u kosmoloki period i bavi se stoiheionom i arheom. On polazi od elejskog uenja o jednom prva faza je jedno u obliku sfere ali postoje i dva principa koja se razlikuju od elemenata a to su ljubav i mrnja ne kao emocije ve kao kosmiki principi- sile odbijanja i privlaenja. Jedno razbija mrnja koja se u njega uvue i time poinje proces razlaganja na kljune elemente: vatru, vodu, zemlju i vazduh. Mrnja je po Empedoklu negativan princip ali ima i svoju pozitivnu stranu njom poinje stvaranje. Kosmiki ciklus se dalje nastavlja ponovnim sjedinjavanjem za koje je odgovorna ljubav sve ovo naziva se pulsiranje kosmike sfere. Po Empedoklu nema nastajanja i propadanja ve samo meanja i razlaganja. Anaksagora je od Empedokla bio stariji po godinama ali mlai po filozofiji blii Platonu i Arisotelu. On polazi od Zenonovih aporija i dolazi do zakljuka da je beskonana deljivost mogua i da su elementi stvarnosti beskonano mala semena izmeu kojih nema praznog prostora. Semena su kvalitativno razliita a pokree ih um nus. Nus je prvi pokreta, autokrata, vlada sam sobom i on stavlja semena u vrtlog i tako poinje nastajanje. Kod Aristotela koji ceni Anaksagoru termin za semena je homeomerije. I Anaksagora misli da nema nastajanja i propadanja ve samo meanje i razdvajanje. Bio je optuen za asebeju jer je rekao da je sunce uareni kamen. Umro je u progonstvu. Bio je Periklov uitelj.

12.Atomisti
Osniva atomistike filozofije koju mnogi smatraju najnaunijom antikom filozofijom bio je Leukip ali se o njemu malo zna.ak tavie atomista kasnije generacije, Epikur, tvrdie da Leukip nije ni postojao. Zato kada poinjemo priu o atomistima poinjemo sa drugim pretstavnikom starije generacije atomista Demokritom. Po tematici Demokrit spada u kosmoloki period ali treba znati da je Demokrit bio Sokratov savremenik pa hronoloki ve zalazimo u antropoloki period. Demokrit je bio poreklom iz Abdere, bio je interesantna linost, ovek veselog karaktera i bavio se velikim brojem razliitih oblasti pa su ga savremenici nazivali mudracem. iveo je preko 100 godina. Osnova Demokritove filozofije je da je deljenje u beskonanost nemogue. On kae da emo u jednom trenutku doi do nedeljive estice atoma. Atom zauzima prostor, vrst je, kompaktan, ima oblik i veliinu. Postoje razni atomi a spajaju se meusobno kukicama. Demokrit je smatrao da atomi nemaju teinu ve teina potie od kretanja. Mlai atomista Epikur smatrae da atomi imaju teinu. to se kretanja atoma tie Demokrit misli da se atomi kreu po unapred odreenim pravolinijskim putanjama, nema sluaja i nema skretanja. Ovde Demokrit nije ba jasan. Ostaje otvoren problem da li su atomi ivi ili ne ivi jer je po definiciji u to vreme ivo bilo ono to samo u sebi ima sposobnost da se kree. Demokrit se bavi suprotnou fizis/nomos u kontekstu suprotnosti prirode i ljudskog ustrojstva. On uvodi pojmove subjektivno i objektivno i kae:'Po mnjenju oveka gorko, po mnjenju oveka slatko, po mnjenju oveka boja a po fizisu atomi i praznina. U mlae pokolenje atomista spadaju Epikur ( 4. i 3. v) i Tit Lukrecije Kar ( 1. vek). Epikur preuzima Demokritove ideje i kao to smo ve rekli negira postojanje filozofa Leukipa. I za njega se dakle svet sastoji od atoma i praznog prostora ali on uvodi i neke znaajne novine. Na primer on uvodi pojam sluajnosti i govori o deklinaciji atoma, skretanju sa prave linije. I dua se takoe sastoji od atoma i to najfinijih atoma ali je i ona materijalna i smrtna. Ipak Epikur sa ovih tema prelazi na etiku i time se vie bavi. On je predvodnik takozvane epikurejske kole koja je u svoje vreme bila suprotstavljena stoikoj koli.

Epikurejci su smatrali da je problem ljudske prirode u afektima i da ljudi treba da ih se oslobode. Najgori afekat je strah i filozofija treba da slui u borbi protiv straha a kljuni strahovi su strah od Boga i strah od smrti. Izbegavanjem iracionalnih strahova dolazi se do spokoja, odsustva nemira-ataraksije. Epikur smatra da se ne treba bojati ni boga ni smrti. Epikurejci boga posmatraju kao neintervencionistikog. A o smrti Epikur kae da dok postojimo nema smrti a kad umremo nema nas. Oseanje i postojanje se poistoveuje senzualizam. Po epikurejcima vrhunsko dobro je zadovoljstvo produhovljeni hedonizam. Zapravo je najbitnija stavka izbegavanje bola. Na epikurejce su uticaj izvrili kirenjani. I epikurejci prihvataju pojam mere i smatraju da ne treba preterivati. Ipak stoici sa kojima su imali sukob upravo to im pripisuju neumerenost, to nije fer. Jedini stoik koji ceni epikurejce je Seneka. Stoiar nisu shvatali da su im ciljevi ustvari isti. Epikurejci su smatrali da ovek ima pravo da sam sebi oduzme ivot, kao i stoiari a za razliku od hriana.

13. Sokrat i sofisti obrt mijenja ka ovekovom svetu

Sofisti i Sokrat pretstavljaju poetak antropolokog perioda u antikoj Grkoj filozofiji. Sa pitanja vezanih za bie, kosmos i slino teite se prebacuje na pitanja vezana za oveka. Sama re sofista zapravo znai mudrac. Sofisti su ustvari bili putujui mudraci koji su poduavali druge ljude filozofiji i retorici i za to uzomali novac. Ovo je sa jedne strane primljeno veoma loe i to pogotovo od filozofa savremenika a sa druge strane bili su popularni meu narodom. Pojava sofista se vezuje za demokratiju- sofisti su smatrali da svako moe da ue u skuptinu ukoliko naui dobro da govori. Njihov veliki protivnik bio je Platon i sofisti su bili esti likovi u njegovim dijalozima. Od Platona i potie negativan stav koji je o njima postojao kroz vekove, sve dok ih Hegel nije rehabilitovao. Hegel je smatrao da su sofisti bili korisni jer su oslobodili grku misao dogmatizma u saznajnom smislu. Postoje dve generacije sofista od kojih je prva, starija verovatno i vanija i u koju spadaju Protagora i Gorgija. Oni su iveli u Atini ali su dosta putovali. Protagora je bio jedini sofista koga su Platon i Aristotel cenili. Platon je napisao i dijalog Protagora. Smatrali su da je bio uman i estit. Njegova osnovna teza je bila da je ovek merilo svih stvari onih koje jesu da jesu a onih koje nisu da nisu. Sofisti e sve pojave vezivati za odnos prema oveku ovime nastaje gnoseoloki relativizam. Saznanje je relativno u odnosu na ovekovu svest. Ipak nije jasno da li su pod terminom ovek mislili na pojedinca ili oveanstvo. Platon je smatrao da je osnova sofistikog (Protagorinog) saznajnog relativizma u injenici da Protagora itavo ljudsko znanje svodi na doksu a noezisa uopte nema. Tako postavljeno naravno da dolazi do relativizma. Etiki relativizam sledio je iz saznajnog relativizma i zajedniki je za sve sofiste. Na neki nain njihov pojam morala je slian dananjem. Izmeu ostalog na ovakav njihov stavuticalo je i to to su dosta putovali. U razliitim krajevima videli su razliite obiaje i moralne propise pa ek i u okviru same Grke Atina i Sparta npr. Kod sofista je takoe prisutan i estetiki relativizam Digustibus non est discutantum. Gorgija, drugi pretstavnik starije generacije sofizma bio je najpoznatiji retor starog sveta. Bio je Empedoklov uenik. Iz Leontina ga alju u Atinu da trai vojnu pomo u borbi protiv Sirakuze. On uspeva da ubedi u to vreme za rat neraspoloene Atinjane i postaje poznat i popularan u Atini gde ostaje da ivi u izobilju. Poznati Gorgijin spis je 'Pohvala Heleni' omraenom liku iz Trojanske legende. On pravda njene postupke zavodljivom moi rei. Takoe govori i o individualnosti morala. Mlai sofisti su se bavili eristikom vetinom svaanja. Za sofiste mudrost je sredstvo sticanja moi a nije sama sebi cilj to e im Platon i Aristotel najvie zameriti. Mlai sofisti Kalikle i Hipija su esti likovi u Platonovim dijalozima. Oni su govorili o suprotnosti fizis/nomos. Kalikle na primer smatra da su u prirodi ljudi nejednaki i da drutvo ujednaava ljude i olakava ivot mediokritetima. Svako isticanje u demokratiji ne valja. Hipija takoe smatra da je drutveno ureenje loe ali iz suprotnih razloga. On smatra da su u prirodi svi ljudi jednaki, braa, dok ih drutvo unejednaava. Slinu tezu kasnije e izneti an ak Ruso. Sokrat, svakako jedna od najznaajnijih linosti antike filozofije, iveo je u 5. veku. On je bio protivnik kosmoloke prie i to je obrazloio time da je proitao razne kosmoloke spise ali da tu nema nieg bitnog za oveka. Kao to smo ve rekli on je pretstavnik antropolokog perioda gde je ovek u centru panje. Sokrat se bavio politikom, etikom i filozofijom. Iza sebe nije ostavio pisanih dokumenata 'Knjiga kada je neto pitate uti' Po Sokratu sutina dolaska do mudrosti je bila u dijalogu ivom govoru meu ljudima.

Sokratova izjava koja se najee pamti je: 'Znam da nita ne znam.' Ali nju ne treba posmatrati kao krajnji rezultat saznajnog puta ve kao poetak, sumnju. Sokrat nije bio skeptik. Sokrat je dosta doprineo etici, logici , gnoseologiji. Problem u izuavanju Sokratove zaostavtine jeste u tome to nita nije pisao. O njemu saznajemo iz dva izvora od Platona i od Ksenofonta. Ali poto se prie ne poklapaju potpuno kao realnu sliku uzimamo uglavnom ono to se preklapa kod oba autora. Sokratova filozofsak metoda koju j praktikovao na ulicama i trgovima je bila ironija ali ne u dananjem smislu rei ve kao ispitivanje. To moemo videti u Platonovim dijalozima. U razgovoru prvo dovedete sagovornika do take kada je svestan da ne zna a zatim iz njega poraate znanje koje ve postoji u svesti i nema veze sa ulima. Ta vetina poraanja znanja naziva se majeutika. Aristotel za Sokratovu metodu kae da je induktivna- on ide od pojedinanog ka optem, trai ono to je zajedniko i proglaava za sutinu stvari. Sokrat definie pojam kao misao o sutinskom svojstvu stvari, misao o optem i zajednikom. Ovo e Platonu kasnije posluiti kao osnova za njegovu teoriju ideja. Etika je zajednika tema za Sokrata i Sofiste. Ali za razliku od sofista koji propagiraju individualni moral Sokrat smatra da treba da postoji univerzalni moral za sve ljude uvek i svugde. Moral je u ovo vreme u Grkoj tema jer je Grka upravo izala iz ratova a tada u zemljama obino doe do sunovrata morala. Po Sokratu vrlina je znanje. On misli da ukoliko neko zna ta je dobro, on e to i uraditi. Sofisti su, pak mislili da moete znati ta je dobro pa ipak biti nesposobni da dobro sprovedete. Sokrat misli da je problem u tome to ljudi nisu voeni razumom ve afektima iako je razm kljuni pokretaki princip. Razum treba da odredi meru. Sokrat kae da ljudi gree jer gree u merenju manje dobro koje je vremenski blisko pretpostavljaju veem dobru koje je vremenski udaljeno. Po Sokratu postoje 4 kardinalne vrline: mudrost, umerenost, pravinost i hrabrost i ko ih poseduje dobar je ovek. Kako smo na poetku rekli da je za Sokrata vrlina znanje, tako se i ove osobine svode na znanje pa tako razlikujemo i hrabrost od smelosti. Bio je ve kao star ovek optuen za asebeju i kvarenje omladine i bio je osuen na smrt. U skladu sa svojom filozofijom nije beao iako je imao priliku ve je ostao i popio otrov. Sokrat je bio veoma uticajan. Osim Platona koji je bio njegov najpoznatiji uenik, pod njegovim uticajem nastaju jo neke filozofske kole: Megarska, Kirenjanska, Kinika.

14.Hedonisti i Kiniari
Koliki je bio znaaj i uticaj Sokrata na savremenike moemo videti i po broju i raznolikosti kola koje su osnovli njegovi uenici. To su Megarska, Kinika i Kirenjanska kola. Nijedna od ovih kola nije bila preduboka u svojoj filozofiji niti je ijedan pretstavnik ovih kola dosegao svog uitelja Sokrata. I za Kirenjane i za Kiniare bilo je karakteristino da su iveli ivot kakav su propovedali po emu bi se reklo da jesu bili sokratovci. Kiniari su najverovatnije dobili ime po psima jer su bili neuredni, prljavi, iscepani. Osniva ove kole bio je Antisten jedan od najvernijih Sokratovih uenika koji je dosta star poeo da se bavi filozofijom. Platon ga nije voleo ni cenio. Aristotel je pisao o sporu izmeu Antistena i Platona povodom njegove teorije ideja gde Antisten kae da vidi konja ali ne vidi konjstvo a Platon mu odgovara da ima oi da vidi konja ali nema oko da vidi konjstvo. Antisten je prvi poeo da se oblai kao prosjak jo za Sokratovog ivota to Sokrat nije odobravao. Kiniari se bave iskljuivo etikom. Po njima ljudska srea je u autarhiji- unutranjoj samodovoljnosti, ovek je sam sa sobom smiren i zadovoljan. Smatraju da se to moe postii askezom uzdravanjem od svih zadovoljstava. Treba se vebati u askezi to vam manje treba biete zadovoljniji. Kod njih dolazi do radikalnog zaotravanja odnosa fizis/nomos. Oni smatraju nomos potpuno negativnim, nametnutim ismatraju da bi povratak prirodnom poretku doneo oveku sreu prvi kritiari civilizacije. Diogen je bio Antistenov uenik i jedan od najradikalnijih kritiara civilizacije. Zalagao se za potpuno askezu i protiv svih institucija. iveo je u buretu i uven je njegov susret sa Aleksandrom Velikim. Kirenska kola, za razliku od kinike, smatra da je srea u zadovoljstvu. Osniva ove kole je Aristip Kirenjanin. Vano je naglasiti da je Kirena bila lep i bogat grad sa izuzetnim geografskim poloajem. Aristip je otiao

u Atinu i tamo bio Sokratov uenik i sebe je smatrao Sokratovcem ali Aristotel ga rauna u sofiste jer je naplaivao svoja predavanja. Aristip je bio bon vivan voleo je da uiva u ivotu. Izmeu suenja i izvrenja kazne nad Sokratom jedino on i Platon nisu bili sa Sokratom. Platon jer je bio bolestan a Aristip je bio zauzet svojom ljubavnicom. Aristip je iveo u skladu sa svojim uverenjima i po tome jeste sokratovac. Za Aristipa je ulno zadovoljstvo najvanije. Takoe po njemu je i izvor saznanja ulni. Zadovoljstvo je najjaa ulna senzacija i najvia vrednost u moralnom smislu. Zadovoljstvo je dobro po fizisu a druga dobra su dobra po konvenciji. Ipak Aristip nije nikakav orgija on smatra da je sutina zadovoljstva u meri. I ovde se vidi da je Sokratov uenik. Smatra da se u zadovoljstvu ne treba preterivati i da je priroda sama to regulisala pa kada se pretera sa zadovoljstvom ono prelazi u bol. I kiniari i kirenjani tee ka autarhiji samo na potpuno drugaije naine. Dok kiniari smatraju da se zadovoljstva treba odrei, kirenjani misle da samo treba kontrolisati zadovoljstvo.

15. Platonovo uenje o idejama

Platon je svakako bio najznaajniji Sokratov uenik i jedini koji je slavu svog uitelja stigao i prestigao ako se tako moe rei. Njegovo pravo ime bilo je Aristokle a nadimak Platon dobio je od nastavnika gimnastike (pleati). Platon je bio aristokrata iz porodice sa dugom tradicijom. Bavio se kao mlad pesnitvom dok nije upoznao Sokrata i sve svoje tragedije spalio. Kasnije je bio veoma kritiki nastrojen prema pesnicima. Ipak njegov pesniki talenat vidi se kroz njegove filozofske radove koji su u obliku dijaloga i moe se za neke od njih rei da imaju i knjievnu a ne samo filozofsku vrednost. U njegovim dijalozima glavni lik je skoro uvek Sokrat za kojim je Platon jako patio. Jedino u poslednjem , nedovrenom dijalogu 'Zakoni' Sokrat nije glavni junak. Platon je bio osniva akademije prve prave velike kole koja je ime dobila po akademovom vrtu gde se nalazila a koja je opstala ak nekih 900 godina uz uspone i padove ali ne zaboravivi svog osnivaa. to se ontolokog dela Platonove filozofije tie, za Platona zapravo postoje dva sveta ulni svet i stvarni svet, svet ideja. Sa gnoseoloke strane Platon kae da doksa i noezis zapravo imaju razliite predmete prouavanja. Predmet prouavanja dokse je ulni predmet dok noezis prouava ideje. ulni svet ustvari pretstavlja samo senke ideja. Ideje su ono to opstaje u promeni, sutina svega, usia ili obrnuto, ideje su paradigme, nazori pojedinanih stvari. Na primeru to bi znailo da lepi ljudi se raaju i umiru ali pojam lepote opstaje. Platonova teorija ideja bazira se na Sokratovom optem pojmu, u dijalozima deluje ak kao da Platon smatra Sokrata tvorcem teorije ideja mada Sokratov opti pojam je vie gnoseoloke nego ontoloke prirode. Iz Aristotelovih spisa ipak saznajemo da je Platon pravi tvorac teorije ideja. Platon ustvari Sokratov opti pojam podie na vii nivo, dok od Heraklita preuzima stav da sve tee, sve je promenljivo, ali se to odnosi samo na ulni svet. Svet iz ovekove perspektive Platon opisuje mitom o peini. On kae da se ljudi nalaze u peini vezani lancima koji su ustvari njihova tela a da kroz mali otvor na peini probija svetlost koja stvara senke i to je onaj ulni svet koji mi vidimo i nita vie. Osim to su nazori svim stvarima ideje su i kriterijumi vrednovanja. Vrhovna ideja po Platonu je ideja dobra. Zatim su tu istina i lepota i sve su meusobno povezane. to se due tie, Platon je negde na istoj ravni kao Pitagora postoji neto kao metempsihoza i to je dua zapravo pre roenja bila u svetu ideja i zato ovek u dubini svesti poseduje znanje o idejama, jer je dua posmatrala ideje pre dolaska na ovaj svet, ali to znanje treba isupati jer smo zamoreni ulnim saznanjima. Platon nigde nije konkretno izloio teoriju ideja ve se ona iscepkano nalazi u raznim dijalozima i to su ak negde stavovi kontradiktorni. Kako Platon svoja dela pie u formi dijaloga esto nemamo dat totalni zakljuak ve se neka pitanja ostavljaju otvorena. U samoj teoriji ideja postoje razlike u spisima koje je Platon pisao kao mlad i kasnije kao star. Malo mu se kasnije inilo nenormalnim da i stvari kao to je blato imaju svoju ideju pa kasnije preformulie svoje stavove da samo vrednosti imaju svoju ideju.

16. Platonova teorija drave

Platon je svakako bio najznaajniji Sokratov uenik i jedini koji je slavu svog uitelja stigao i prestigao ako se tako moe rei. Njegovo pravo ime bilo je Aristokle a nadimak Platon dobio je od nastavnika gimnastike (pleati).

Platon je bio aristokrata iz porodice sa dugom tradicijom. Bavio se kao mlad pesnitvom dok nije upoznao Sokrata i sve svoje tragedije spalio. Kasnije je bio veoma kritiki nastrojen prema pesnicima. Ipak njegov pesniki talenat vidi se kroz njegove filozofske radove koji su u obliku dijaloga i moe se za neke od njih rei da imaju i knjievnu a ne samo filozofsku vrednost. U njegovim dijalozima glavni lik je skoro uvek Sokrat za kojim je Platon jako patio. Jedino u poslednjem , nedovrenom dijalogu 'Zakoni' Sokrat nije glavni junak. Platon je bio osniva akademije prve prave velike kole koja je ime dobila po akademovom vrtu gde se nalazila a koja je opstala ak nekih 900 godina uz uspone i padove ali ne zaboravivi svog osnivaa. Platon je zapravo osniva politike filozofije. to se Platonove teorije drave tie, Platon u njoj ne razmatra konkretne primere politikih modela kao to su to inili sofisti ili Aristotel, ve govori o idealnoj dravi. Danas se Platonova ideja naziva utopistikom a poslednji veliki utopista bio je Marks. Platonova teorija drave se bazira na njegovoj teoriji o dui psihologiji. Na neki nain bi se moglo rei i da je Platon osniva psihologije. On ljudsku duu deli na tri dela od kojih svaki deo moe postii neku vrlinu: umni, razumni deo koji je fiziki olien u mozgu, kao najviu vrlinu moe postii mudrost; voljni koji je pretstavljen srcem i ija je vrlina hrabrost; i poudni iji je centar trbuh (crna digerica) i koja kao vrlinu moe dostii umerenost. Ako se sva ova tri dela due usklade nastaje kao estetski proizvod pravinost kao vrhunska vrlina. Ovu istu emu Platon e preneti i na dravu. On pre svega u svojoj teoriji za osnovu uzima totalitarni politiki koncept a to znai da je celina bitnija od dela to jest da je srea drave bitnija od sree pojedinca. U tome vidimo njegovu doslednost u odnosu na teoriju ideja gde je tekoe opte vrednije od pojedinanog. Platon smatra da je za idealnu dravu jako vaan proces obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi i da je na prosvetnim radnicima vaan zadatak otkrivanja kvaliteta i sposobnosti u mladim ljudima i njihovog rasporeivanja na mesto koje e im najvie odgovarati i na kome e najvie moi da doprinesu dravi. Po Platonu u idealnoj dravi svako treba da radi ono to najbolje ume a Platon misli da e tada i ljudi u dravi biti sreni mada njemu njihova srea i nije ba bitna. O kakvim ustvari to mestima u dravi Platon govori? Po Platon postoje tri sloja ljudi i podela na ta tri sloja vezana je za onu podelu due koju smo ve pomenuli. Tako prvi sloj ljudi, hranioci drave, radnici, koji su najnii sloj ljudi su pod uticajem poudnog dela ljudske due. Oni rade, zarauju i troe zbog zadovoljstva i pretstavljaju ekonomski oslonac drave. Njih ima najvie i njihovo kolovanje najkrae traje. Postavlja se pitanje da li e hranitelji drave biti sreni svojim poloajem u dravi. Platon je mislio da hoe iako kao to smo ve pomenuli nije mu bitna srea pojedinca. Drugi sloj su branioci drave, kasta vojnika, kod kojih je najvaniji deo due voljni deo a vrlina koju postiu hrabrost. Oni su stub drave u fizikom, vojnom smislu i brane dravu kako od spoljnih tako i od unutranjih opasnosti. Branilaca je manje i njihovo kolovanje je due. Trei sloj je po Platonu vrhunski sloj i ine ga filozofi ljudi kod kojih je najrazvijeniji deo umni deo i koje bi trebalo postaviti za upravljae drave. Platon je dakle smatrao da dravom treba da upravljaju filozofi. Njih je naravno najmanje i njihovo kolovanje je najdue. U ovu klasu spadaju i pedagozi. Kod ovog dela Platonove teorije idealne drave nailazimo na problem koga je i Platon bio svestan a to je da filozofi ne ele da budu vlast. Tu definitivno vidimo razdvajanje izmeu onoga to neko ume da radi i onoga to neko voli. Platon je smatrao da filozofi treba da se rtvuju i preuzmu odgovornost. U svom dijalogu pod nazivom 'Drava' Platon kae da kada bi postojala ovakva raspodela u dravi i kada bi svako radio ta treba uspostavila bi se pravinost drave, a drava zapravo i postoji samo ako je pravina. Pojam drave, politeia je pojam zajednice koja se pokorava zakonima. U svom poznom spisu 'Zakoni' Platon malo smekava i pribliava se Aristotelu, pristajui na model neega to je realno mogue.

17. Aristotelova metafizika i kritika Platona

Aristotel(384-322 g pne) je bio sin uvenog lekara sa makedonskog dvora Nikomaha pa je tako i Aristotel odrastao na dvoru. U sedamnaestoj godini odlazi u Atinu na kolovanje i postaje uenik na Platonovoj Akademiji gde e se zadrati sledeih 20 godina sve do Platonove smrti i kao saradnik. Nakon Platonove smrti Aristotel odlazi u Malu Aziju i tamo nekoliko godina se bavi filozofijom, logikom i biologijom a nakon nekoliko godina dobija poziv sa makedonskog dvora da postane uitelj trinaestogodinjem Aleksandru. Nakon dvanaest godina od odlaska iz Atine vraa se i osniva svoju kolu koja je po gaju u kome se nalazila dobila ime Likej i koja je bila na nekih sat vremena

hoda od Akademije. Bila je bolje organizovana od Akademije ali nije bila tako trajna i danas nema od nje nikakvog traga. U Likeji su se prepodne drala predavanja ezoterinog tipa za filozofe, strunjake a uvee su bila eksoterna predavanja otvorena za iroku populaciju. Aristotelovi uenici su nazivani peripatetiarima zato to su smatrlai da etnja podie koncentraciju pa su uili i razmiljali etajui. U Atini je Aristotel tretiran kao makedonski propagator i nakon Aleksandrove smrti nije se nalazio u dobroj poziciji. Pretila mu je Sokratova sudbina ali on je odluio da napusti Atinu: Ne elim da se Atina jo jednom ogrei o filozofiju. Odlazi na imanje svoje majke i 3 godine kasnije umire. Aristotel je iza sebe ostavio mnogo spisa. Za razliku od Platona koji pie tematske spise u obliku dijaloga, Aristotel se orijentie na obrazovanje filozofskih disciplina. Ipak dok je bio na akademiji i Aristotel je pisao dijaloge koji nisu sauvani. Kod Aristotela razlikujemo tri vrste spisa: prve koji su manje ili vie popularnog karaktera i koje je sam Aristotel uobliio, druge koji su ustvari zbirke materijala koje je tek trebalo uobliiti u rasprave i trei su spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovrenih udbenika za pojedine discipline filozofije. Stil kojim Aristotel pie je teak. Da bi bio to precizniji on koristi komplikovane termine ali on e biti prvi filozof koji e se od mita potpuno ograditi. Aristotel je i prvi istoriar filozofije koji je analizirao stavove prethodnika a kako je Aristotel bio Platonov uenik Platonovom filozofijom se dosta bavio i ona je na njega imala veliki uticaj. Aristotel e prema Platonovoj filozofiji imati kritiki stav: Drag mi je Platon ali mi je draa istina. Aristotel za razliku od Platona a i mnogih drugih svojih prethodnika ne prezire doksu, ona je po njemu prvi stupanj u saznavanju i na nju se logiki nadovezuje umni uvid izmeu dokse i noezisa nema jaza. Aristotel smatra da znanje ne moe biti nikakva uroena svojina duha. Za razliku od Platona koji govori o boravku due pre roenja u svetu ideja i priseanju due na istinu koju je nekada zanala, Aristotel kae da je ljudska due neispisana ploa od voska na kojoj se pomou ula utiskuju spoljanje slike. Takoe nasuprot otroj podeli na prividni i idealni svet kod Platona, Aristotel smatra da ideje nisu nikakav natulni i vanzemaljski uzor pojedinanom ve da su ideje imanentne stvarima. U suprotnom je po Aristotelu nemogue pokazati kako ideje deluju u svetu a pogotovo nije jasno kako je mogue da stvar i njena sutina budu tako razdvojene. Po Aristotelu sutina se nalazi u pojedinanom, u ulno opipljivom bez pojave nema sutine. I po pogledu politike filozofije postoje razlike izmeu Platona i Aristotela. Dok se prvi bavi idealnom dravom Aristotel je realista i izbegava utopijske konstrukcije. Ipak obojca su delili neke predrasude svog vremena, na primer o ropstvu. Termin metafizika je Aristotelov termin. Po Aristotelu koji je prvi dao podelu nauka, fizika, matematika i metafizika su bile teorijske nauke. I dok se fizika bavila ulno-saznajnim vidom bia, metafizika se bavi onim to se nalazi iza pojavnog bia. Metafizika je ustvari nauka o prvim uzrocima i glavnim osnovima svih bia. Prema Aristotelu da bismo neto saznali moramo mu znati uzrok. Aristotel smatra da postoje 4 uzroka svih stvari: materija (hile), forma(eidos, usia), uzrok kretanja i svrha. Materijalni uzrok je po Aristotelu ve razraen i tu Aristotel odaje priznanje predsokratovcima ali kae da oni nisu imali sluha za druge uzroke i principe. Platona pak hvali zbog teorije ideja ali kae da nije imao sluha za kretanje. Dok je za Platona ideja neto to je veno i izvan ulnog iskustva za Aristotela pojam ideje ima samo dinamiko znaenje. Ideje ne postoje same za sebe ve sadre neto to je delatno, aktivno. Aristotel se najvie bavio odnosima materije i forme. Iz njegovih spisa se moe zakljuiti da je smatrao da je forma kljuna mada to nigde nije eksplicitno rekao ve je govorio kako da su svi uzroci jednako vani. Odnos materije i forme je kao odnos mogunosti i stvarnost. Tek po formi stvar postaje ono to jeste. Kod oveka je telo materija, a dua je forma. Sutina oveka je dua ali due nema bez tela. Vana stavka je da je svaka forma ponovo materija za neku viu formu. Ovaj proces je dinamian i nema mu kraja ali ipak forma svih formi i svrha svega jeste Bog.

18. Aristotelova etika mere

Aristotel(384-322 g pne) je bio sin uvenog lekara sa makedonskog dvora Nikomaha pa je tako i Aristotel odrastao na dvoru. U sedamnaestoj godini odlazi u Atinu na kolovanje i postaje uenik na Platonovoj Akademiji gde e se zadrati sledeih 20 godina sve do Platonove smrti i kao saradnik. Nakon Platonove smrti Aristotel odlazi u Malu Aziju i tamo nekoliko godina se bavi filozofijom, logikom i biologijom a nakon nekoliko godina dobija poziv sa

makedonskog dvora da postane uitelj trinaestogodinjem Aleksandru. Nakon dvanaest godina od odlaska iz Atine vraa se i osniva svoju kolu koja je po gaju u kome se nalazila dobila ime Likej i koja je bila na nekih sat vremena hoda od Akademije. Bila je bolje organizovana od Akademije ali nije bila tako trajna i danas nema od nje nikakvog traga. U Likeji su se prepodne drala predavanja ezoterinog tipa za filozofe, strunjake a uvee su bila eksoterna predavanja otvorena za iroku populaciju. Aristotelovi uenici su nazivani peripatetiarima zato to su smatrlai da etnja podie koncentraciju pa su uili i razmiljali etajui. U Atini je Aristotel tretiran kao makedonski propagator i nakon Aleksandrove smrti nije se nalazio u dobroj poziciji. Pretila mu je Sokratova sudbina ali on je odluio da napusti Atinu: Ne elim da se Atina jo jednom ogrei o filozofiju. Odlazi na imanje svoje majke i 3 godine kasnije umire. Aristotel je iza sebe ostavio mnogo spisa. Za razliku od Platona koji pie tematske spise u obliku dijaloga, Aristotel se orijentie na obrazovanje filozofskih disciplina. Ipak dok je bio na akademiji i Aristotel je pisao dijaloge koji nisu sauvani. Kod Aristotela razlikujemo tri vrste spisa: prve koji su manje ili vie popularnog karaktera i koje je sam Aristotel uobliio, druge koji su ustvari zbirke materijala koje je tek trebalo uobliiti u rasprave i trei su spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovrenih udbenika za pojedine discipline filozofije. Stil kojim Aristotel pie je teak. Da bi bio to precizniji on koristi komplikovane termine ali on e biti prvi filozof koji e se od mita potpuno ograditi. Aristotel e prvi podeliti nauke i prema njegovoj podeli etika iji je on formalni osniva jeste praktina nauka. Etos, re od koje potie naziv etika, ono to je obiajima od davnina ustanovljeno da vai za ljudsko delanje i ponaanje. Kod nas se koristi re moral koja je poreklom iz Latinskog. Etika je dakle praktina nauka koja prouava ljudsko ponaanje i delanje i daje mu oblik sistematskog znanja. Etika ne stvara moral, on je ve sadran u ljudskom ponaanju kao njihov regulativ i vo. Etika je samo produbljeno i sistematsko znanje o moralu. Ali kada je jednom oformljeno takvo znanje moe biti upotrebljeno za individualno i kolektivno usavravanje mudrosti ivljenja. Aristotel smatra da svi ljudi po prirodi tee postizanju nekog dobra, sree kao i da tee da dosegnu neko znanje o svom postojanju, neku mudrost. Po njemu bi ove tenje bile besmislene kada bi ovek bio sam sebi dovoljan. Meutim, kako ovek nije ni zver ni bog( koji su sami sebi dovoljni), on ne moe da ivi bez nekakvog zajednitva sa drugim ljudima. A po Aristotelu oblik zajednitva koji oveku najbolje odgovara je drava. I zato Aristotel kae za oveka da je zoon politikon. Drava prema Aristotelu nastaje radi ouvanja ljuskog ivota a postoji radi srenog ivota. Ona je kao celina vanija od jedinke jer jedinka ne bi mogla da opstane bez drave, ali nije samoj sebi svrha, njena svrha je srea i dobro njenih graana. Drava za Aristotela nije bilo kakva zajednica ve zajednica koja se zasniva na pravu i zakonima. Takva zajednica omoguava oveku da kada postigne svoj pun razvoj postane najbolje od svih ivih bia i samo u takvoj zajednici ljudsko bie moe da razvije svoje prirodne potencije koje Aristotel naziva razumom i vrlinom. A bez tih preduslova i razvoja ovek postaje najgora ivotinja. Ova razmiljanja dovode Aristotela do zakljuka da je politika najvanija praktina nauka i iz toga sledi da se bar jednim delom etika temelji na politici to jest da se moral temelji na pravu. Aristotel sa nije bavio idealnom dravom ve realnim modelima i zakljuuje da je najbolje reenje republika dravna zajednica u kojoj vlast nosi srednji sloj. I Aristotel je protivnik demokratije i smatra da je u njoj nosilac vlasti svetina, neobrazovana, prosta, prevrtljiva gomila. Dakle, u Aristotelovoj etici kljune su dve teme: problem ljudske sree i problem vrline. ta uopte znai srea? Aristotel kae da veliki broj ljudi sreu vidi kao uivanje, bogatstvo, slavu pa ak da srea za jednog istog oveka moe biti razliita stvar u zavisnosti od situacije. Kako se ovek od ivotinje razlikuje po umnoj delatnosti, dok je po elementarnim ivotnim funkcijama i ulnom opaanju isti kao ivotinja, Aristotel misli da se ljudska srea i krije u umnoj delatnosti i to najboljem obliku umne delatnosti, delatnosti prema vrlini. Aristotel misli da je srea autarhija unutranji mir, sklad sa samim sobom. ovek treba da razvije svoju specifinu prirodu, da uskladi svoje tenje sa svojim sposobnostima Treba da postigne sklad svoje due sa njenom vrlinom. Bez vrline nema sree a prava mera je izmeu dve krajnosti. Ipak ovo nije nikakva etika mediokriteta. Aristotel ne odreuje vrlinu kao neki prost mehaniki prosek, ve kao meru iji je koren u prirodi stvari. On kae i da neki afekti nemaju sredinu ve su sami po sebi ravi: zluradost, zavist, kraa, ubistvo, preljuba. Vrlina je odabiraka naklonost volje da se dri sredine u odnosu na nas, razumom odreene i to odreene tako kako bi to uradio razuman ovek. U stvari to je sredina izmeu dva rava smera: preterivanja i zaostajanja za merom. U Aristotelovom odreenju vrline kao mere dolazi do izraaja antiki helenski duh uopte koji je sredinu, meru, harmoniju ovaplotio i u umetnosti i u ivotu. Aristotel je kodifikator i formulator tog duha na terenu etike. Aristotel daje i tabelu vrlina gde imamo date afekte krajnosti i vrlinu kao neto to je izmeu. Naprimer izmeu krtosti i rasipnosti

nalazi se dareljivost; izmeu kukaviluka i smelosti nalazi se hrabrost; izmeu poniznosti i oholosti ponos; izmeu neosetljivosti i razuzdanosti umerenost; izmeu trpljenja nepravde i injenja nepravde je pravinost.

19. Platonovo i Aristotelovo shvatanje umetnosti

Iako su Platon i Aristotel stajali u odnosu uitelj/uenik izmeu njihovih filozofija postojale su velike razlike. Tako i po pogledu na umetnost Platon i Aristotel e imati oprene stavove. Ipak kao i u ostalim delovima svoje filozofije Aristotel e esto polaziti od Platonovih stavova. Platon je imao negativan stav prema umetnosti a pre svega pesnitvu, iako je i sam u mladosti imao pesnike ambicije, pre susreta sa Sokratom. U kontekstu idealne drava Platon kae da bi pesnike trebalo nagraditi a zatim proterati iz drave a razloge za to daje na 3 razliita nivoa: 1. nivo je nivo ontoloke kritike poezije. Platonova teorija ideja nam govori da su stvari u realnom svetu u kome ivimo samo senke ideja. Umetnost je samim time za Platona senka senke, pretstavlja podraavanje ne samih ideja ve njihovih senki i time je jo dalje od sutine. Zato umetnost ne pretstavlja nikakvu vrednost i umetnik nije bitan. 2. nivo je etiki nivo kritike. Po Platonu pesnici time to kazuju kvare omladinu. Platon je posebno kivan na grku mitologiju. On smatra da kroz mitove omladina dolazi do saznanja da su vrline kao to su pravinost i umerenost dobra stvar ali da je put do njih mukotrpan. Stvara se slika da se neumerenou i nepravinou koje su na dohvat ruke lake postie srea, da su te osobine one koje e nam bre i lake doneti prijatnosti. Ovo ima poguban uticaj na omladinu i bolje bi bilo da ovoga nema. Platon smatra da bi drava trebalo da se pozabavi ovim da bi trebalo da drava striktno nadgleda rad pesnika i uvede cenzuru. 3. nivo kritike se odnosi na opasnost koja od poezije preti dravi jer umetnost uzburkava emocije. Platon kae da je uivanje problematino jer isuuje mozak. I ovde Platon uglavnom misli na omladinu i kae da poezija uzburkava afekte i da bi zbog toga drava mogla imati problema jer nee moi da kontrolie stanovnitvo. Platon je ak video problem i u ljudskom smehu. Aristotelova teorija umetnosti je takoe mimetika, i on smatra da je umetnost oponaanje ali ga vrednuje drugaije, u vezi sa svojom ontologijom. Kako je za Aristotela sutina stvari u pojavi, umetnost po njemu upravo tu sutinu oponaa, govori nam o optem. Po Aristotelu je umetnost, pogotovo poezija, mnogo blia filozofiji od na primer istorije jer govori o optim stvarima dok istorija govori o konkretnim dogaajima koji su mogli i da se ne dese. Aristotel daje i definiciju tragedije: Tragedija je podraavanje ozbiljne radnje licima koja deluju a ne pripovedaju a u cilju izazivanja afekta saaljenja i straha da bi se oni proistili. Aristotel koristi termin katarza koji su ve i pitagorejci upotrebljavali a koji znai proienje i medicinskog je porekla. Dakle, za razliku od Platona koji smatra da je to to umetnost izaziva afekte negativna pojava, Aristotel smatra da afekti proiavaju. ******************************************************

22. Stoicizam i hrianstvo

Stoicizam je direktno povezan sa hrianstvom i to ne samo preko etike ve i preko drugih delova stoike filozofije. Stoicizam je filozofska kola koja pripada epohi helenizma. Iako su rimljani fiziki pokorili grke, na neki nain grci su duhovno pokorili rimljane. Rim je preuzeo sve od Grka osim prava koji je ustvari jedini originalni rimski izum. Novi centri kulture jesu Aleksandrija, Antiohija i Pergam. U ovom periodu filozofska misao belei stagnaciju ali zato dolazi do prvog velikog razvoja samostalnih nauka i tako imamo vane naunike iz raznih oblasti kao to su Arhimed, Eratosten, Euklid, Galen, Ptolomej. Epoha helenizma uvodi i novi pojam kosmopolite, oveka kao graanina kosmosa. Ljudska vrlina i srea se posmatraju kao individualne kategorije, nevezano za politiku i dravu. Uopte, etika vie nije vezana za politiku emu je verovatno uzrok raspad poliskog sistema.

Najuticajnije filozofske kole helenistikog perioda su Stoiari i Epikurejci. Termin stoik se odrao do danas u neizmenjenom obliku za razliku od mnogih drugih pojmova. Skeptici su bili takoe veoma uticajna struja miljenja. Stoici i epikurejci se direktno nadovezuju na sokratovske kole kiniare i kirenjane. Ipak oni su na viem filozofskom nivou od svojih prethodnika. Iako potpuno oprenih stavova, ove dve filozofske kole zapravo su imale isti cilj a to je postizanje autarhije, ataraksije, unutranjeg mira i nepomuenosti. Obe kole postavljaju ideal mudraca koji ume da se kontrolie. Takoe im je zajedniko da se ne ograniavaju dravom ve kao to smo ve pomenuli uvode pojam kosmopolite, graanina sveta. Najvaniji deo filozofije za njih je etika i ovo e biti karakteristika cele helenistike epohe. Filozofija je shvatana kao neto to treba da podui kako postii vrlinu, sreu. Izraz stoiar potie od rei stoa koja je oznaavala trem a vezana je za prvog stoiara Zenona koji je svoje uenike sakupljao ispod jednog trema. Zenon je bio trgovac ali mu je to jednog dana dojadilo i okrenuo se filozofiji. Kod stoiara razlikujemo tri perioda to jest tri stoe. Takoe treba naglasiti da su i stoicizam i epikurejstvo bili dobro prihvaeni kako u Grkoj tako i u Rimu. Navedimo nekoliko vanijih stoiara: Hrisip, Seneka, Marko Aurelije, Epiktet. Izuzetno vaan pojam kod stoiara jeste logos. Tu su oni slini Heraklitu. Stoiari kau da svetom vlada zakon vrste nunosti. Ovo se naziva determinizmom postojanje sudbine, neeg to se ne moe izbei. Ovakvo razmiljanje se dobro primilo u narodu. Filozofiju su podelili na fiziku, dijalektiku i etiku i porede ove oblasti respektivno sa batom(zemljom), ogradom i plodovima. Za stoiare je vrhunsko dobro vrlina i smatraju da postoje 4 kardinalne vrline, kao kod Sokrata. Ipak tu dolazimo do jedne problematine take u stoicizmu oni vrlinu poistoveuju sa sreom. S obzirom da u ivotu nema slobode, sve je ve predodreeno: Sudbina vue one koji nee a vodi one koji hoe, jedino to ovek moe potpuno da kontrolie jeste kakav e ovek biti. Vrilna je jedini sektor u kome smo slobodni. to se vrline tie oni kau da je vrlina dobra sama po sebi. Bogatstvo, snaga, lepota, zdravlje nisu ni dobri ni loi ali sami po sebi ne donose sreu ni vrlinu nikome. Ni zadovoljstvo nije izvor sree na vrhuncu prerasta u bol ili prestaje. Po stoicima mudar ovek je onaj koji se potpuno oslobodi afekata.
Skeptiari su filozofski pravac koji je osnovao Piron. A od istaknutih pretstavnika tu je jo i Sekstem Pirik. Skeptici pretstavljaju gaenje helenizma i racionalnog razmiljanja i podlogu za hrianstvo. Oni donose novi odnos prema spoznaji, gasi se ideja da se sve moe spoznati i to ostavlja prostora za iracionalnost i mistiku. Skeptici polaze od sofistikog modela spoznaje kao relativne i smatraju da nema pravog saznanja koje je objektivno i za sve isto. Za svaki stav postoji pro i contra i podjednako su snani. Skeptiari nas za razliku od sofista dovode do sumnje koja je kod njih i polazna i krajnja taka dok je kod Sokrata bila samo poetak koji vodi saznanju. Oni u sve sumnjaju i sva pitanja ostavljaju otvorenim. Skeptici smatraju da je mudrost u uzdravanju od donoenja bilo kakvih sudova. Uzdravanjem od sudova se postie ataraksija. Nema vrednosti koje su to same po sebi ve je sve pitanje nomosa, konvencije ( i ovde su slini sofistima). Kako onda treba iveti? Prilagoditi se prilikama u kojima se naete. Ovim se iz etikog perioda helenizma prelazi u religijski period -

U vreme konstituisanja hrianstva postojale su mnoge druge zajednice , sekte, koje su govorile o kontrastu izmeu dobra i zla( judaisti, manihejci). Meutim iz raznih razloga ba hrianstvo e postati najrasprostranjenija religija. Osnovna postavka hrianstva je postojanje 2 sveta, ulnog i onog drugog gde due ide posle smrti. Za hriane je dua sutina oveka a telo je samo oklop (orfika tradicija). to vie patimo na ovom svetu to emo biti vie nagraeni na drugom svetu hrianstvo je religija utehe. Hriani e od stoiara preuzeti askezu kao princip ivota. Dobru podlogu za stvaranje i irenje hrianstva dalo je rimsko carstvo svojim propadanjem, kako iznutra tako i spolja. Hrianstvo je prvo bilo religija niih slojeva ali ga ubrzo prihvataju i patriciji. 313. godine car Konstantin e proglasiti hrianstvo za ravnopravnu religiju dokumentom koji se zove Milanski edikt. U poetku su rimljani, iako generalno tolerantni prema drugim religijama, proganjali hriane. U ovome je pogotovo bio poznat Neron. Razlog netrpeljivost i Rima prema hrianima je bio u njihovom prvobitnom potpunom nepotovanju careva. Hrianima je pak smetala apoteoza obiaj da se Rimski carevi proglaavaju za bogove posle smrti ili jo gore, poput Dioklecijana jo za ivota.
Za vreme cara Konstantina uvedena je institucija vaseljenskog sabora. Prvi vaseljenski sabor nikejski 325. godine. Tu se ustanovljava nain funkcionisanja hrianstva kao institucije. Raspravljalo se o prirodi boga, zato je Hrist roen...O tome se slobodno diskutovalo a do zakljuka se dolazilo glasanjem i nakon toga se o zakljuenom vie nije smelo raspravljati. Izglasava se dogma a ko drugaije misli je jeretik.

U poetku se hrianstvo oslanjalo na stari zavet i bilo religija jevreja ali kasnije se pojavljuje novi zavet. Filozofski najzanimljivije je jevanelje po Jovanu koje poinje reima : Na poetku bee logos to se kod nas prevodi kao re ali to je i zakon. Sutinska razlika izmeu starog i novog zaveta jeste u koncepciji etike koja je potpuno razliita. Dok je stari zavet pozivao na odmazdu (oko za oko, zub za zub), novi zavet nas poziva da na loe uzvratimo dobrim.

Ovo se esto ini neloginim ali zapravo smisao ovoga je u potpunom unitenju zla. Ukoliko na zlo budemo odgovarali zlom zlo nikada nee nestati. Jedan od najvanijih razloga dominantnosti hrianstva je njegov kosmopolitski duh, takoe zajednika crta sa stoicima. Hrianstvo se ne obraa jednom narodu ve oveanstvu i kae da su svi ljudi jednaki i braa u Hristu. Hrianstvo se obraa ponienima, siromanima kako materijalno tako i onima siromanim duhom njihovo je carstvo nebesko. Ovo e biti stalna tema hrianske filozofije da li se do boga dolazi verom ili razumom i preovladavajua struja e biti ova prva. Bog se ne moe pojmiti razumom, put vere je kvalitetniji. Vera vas direktno vodi ka bogu. Plotin kae da se treba osloboditi i telesnosti i misaonosti. Ne ceni se razum. U razvoju hrianske misli postoje dve etape. Prva koja je trajala negde od poetka razvoja hrianstva pa do 8,9. veka Patristika, iji su nosioci crkveni oci(patres) Druga Sholastika koja e trajati do renesanse i koja se razvija iskljuivo kao kolska uenost nema raprave na trgu. Kasnije pojam sholastike poinje da oznaava neto rigidno, nezanimljivo i koristi se sa pogrdnom konotacijom. Prva imena hrianske filozofije koja ne spadaju u ovu podelu su Filon(Aleksandrija) i i Pavle (Tars). Filon je prvi koji iznosi tvrdnju da se do istine verom dolazi. To je direktan, brz i neposredan put i zato je religija bolja od filozofije. Filon uvodi pojam ekstaze koji e preuzeti Plotin. Filon je bio obrazovan i pokuavao je da spoji hrianstvo i grku misaonu tradiciju. Pavle iz Tarsa, kasnije Apostol Pavle, kasno je pristupio hrianstvu a kao mlad je i sam kamenovao hriane. Pavle je insistirao na kosmopolitskoj koncepciji hrianstva. Iako ne spada u apologete kod njega vidimo prvu objavu rata filozofiji: Brao, ne dajte da vas neko zarobi filozofijom i praznom priom.

23. Plotinov neoplatonizam: jedno, emanacija, put nadole i put nagore

Predstavnik novoplatonizma je Plotin koji je iveo u 3 veku nove ere. U to vreme hrianstvo ve uveliko postoji i izmeu novoplatoniara i hriana postoji neslaganje. Plotin je prvo iveo u Egiptu a zatim se seli u Rim gde je osnovao i svoju filozofsku kolu. On oivljava Platonove ideje ali se vraa i predsokratovcima. Po Plotinu sutina svega je jedno, slino kao kod Parmenida. Jedno je negacija mnotva, iznad svega je pojedinanog i o njemu se ne moe izrei nijedna pozitivna odrednica. Jedno je nemislivo, neizrecivo, neshvatljivo, nepostojee. Ono je sa one strane onoga to postoji. Ako jednome pripisujemo neku volju ili delovanje onda ga ve na neki nain sniavamo na konkretnu stvar to ono po definiciji ne moe biti. Iz jednog sve nastaje po principu emanacije isijavanja. to su dalje od jednog stvari su sve mranije. to su blie jednom to vie jesu a to su dalje manje postoje i manje su bitne. Prva stvar koja je emanirana jeste Nus, um. On je smisao svega postojeeg. U okviru njega nalazimo ideje, opte pojmove, rodove, vrste. Druga emanirana stvar je dua kosmosa fizis, priroda, ona priroda koja stvara. Sva semena iz kojih stvari nastaju su duhovna. Tree emanirano je materija, ulni svet. Ona je za Plotina mrtva i simbol zla. Put emanacije je put nanie koji je spontan. Jedno spontano isijava i stvara sve. Putem nanie bavi se metafizika. Ovaj proces nije hronoloki i ne pretstavlja nikakvu evoluciju. Nasuprot putu nanie postoji i put navie koji je predmet etike. Svako stvoreno bie tei ka jednom. Poput Orfiara i Plotin vidi telo kao neto loe, neto to sputava ljudsku duu. Telo je izvor bola. Ona tei da se u jedno vrati. Ovaj deo Plotinove filozofije lii na istonjaku nego na zapadnjaku misaonu tradiciju. Sutinska razlika izmeu Platonovog i Plotinovog jednog je u doivljavanju i tome kako se to jedno dohvata. Po Plotinu jedno se ne moe dosegnuti racionalnim putem. Put dostizanja jednog je mistian, do jednog se dolazi kroz ekstazu, istupanje iz samog sebe. Sam Plotin je dolazio u ekstatina stanja u kojima je spoznavao jedno. Ovaj put je put oslobaanja od telesnonsti i diskurzivne misli. Iako se u poetku nisu slagali Plotinovo uenje bie osnova za kasnije hriansku filozofiju. Veliki uticaj imae na Aurelija Avgustina. Osim Plotina vredi pomenuti i Jambliha i Hipatiju kao pretstavnike novoplatonizam kao i Porfirija koji je bio direktan naslednik Plotinov i koji je i sreivao njegove spise i najpoznatije Plotinovo delo Eneade - devetice.

24. Hrianska apologetika: grki apologeti

Prva etapa u razvoju hrianske filozofije je patristika. Trajala je negde do 8.,9. veka i u okviru nje postojale su 2 struje miljenja gnostici i apologete. Gnostici su redak primer onih koji su bili filozofski obrazovani i smatrali da se do boga treba stii razumom. Prvo su bili proglaeni za jeretike. Apologete su pak zastupale tipinije stavove i obeleili su raanje hrianske filozofije. Ime vuku od rei apologija to znai odbrana, oni su branili religiju od filozofije ali esto zapravo taktikom da je napad najbolja odbrana. Apologije su bile brojne i raznovrsne a proistekle su iz potrebe da se u paganskom svetu nae slobodan prostor za novu veru i zatite hriani od progona. Apologeti odgovaraju na paganske, gnostike, filozofske ali i politike napade na hrianstvo. Oni brane pravo na veru i umnost verskog sadraja i pri tom koriste filozofiju kao sredstvo. Prve apologije e se javiti u Grkoj i pretstavljae napor da se filozofija povee sa objavom i verovanjem. Grke apologete nee potpuno odbacivati antiku filozofsku tradiciju jer su uglavnom i sami bili dobro filozofski obrazovani. Istaknuti pretstavnici grke apologije su Aristid, Justin, Tatijan, Irinej, Atenagora, Teofil, Jevsevije, Teodor. Prvu znaajnu apologiju napisao je Aristid i bila je upuena caru Antoniju Piju polovinom 2 veka. U njoj Aristid osporava politeizam i moral pagana i odreuje monoteizam kao sutinu hrianstva. U odbrani teorije o jednom bogu on se oslanja na Aristotela i kae da mora da postoji prvi pokreta svega. Aristid tog prvog pokretaa prikazuje kao savreno, nepojmljivo, mudro i dobro bie. Brani boiji kreacionizam i antropocentrizam govorei da ono to je pokrenulo svet mora biti jae od onoga to je pokrenulo i da je bog sve to je napravio, napravio oveka radi. Ovo je prvi pokuaj racionalizacije vere uz pomo filozofije. Aristotelova apologija bila je omiljena lektira u njegovo vreme ali i posle. Justin (muenik) esto se smatra najznaajnijim apologetom. Napisao je vie apologija upuenih caru Hadrijanu. Bio je pogubljen u jednom velikom progonu hriana i odatle je i nadimak muenik. Bio je antiki obrazovan a pogotovo na Platonu i stoicima. Platon ga je oduevio svojom teorijom ideja. Imao je simpatije i za Sokrata Sokrat je kao Isus rtva za istinu.*paganin u hrianskom odelu* Justin brani principe hrianske objavljene teologije. Roenje Isusovo on objanjava u neoplatonskom smislu ali bez hijerarhijskog ureenja najvee ne stvara neto manje od sebe ve neto istovetno Sin. Branio je ideju da je hriansko uenje pripremljeno u paganskoj filozofiji i mitologiji-hrianske istine i filozofija potiu iz istog izvora, boanskog logosa. Za filozofiju a pre svega platoniste kae da je vrlo dragoceno blago i veliko dobro u oima Boga. Ipak proroci su iznad filozofa, oni nam pruaju jedinu pouzdanu filozofiju. Justinov stav je komplikovan iako govori esto pozitivno o filozofiji kae i da je filozofija polje koje oveka vodi u iskuenje a da su mitovi delo demona. U svakom sluaju on stvara dublju vez izmeu hrianstva i antike filozofije prihvatajui da se hrianstvo bazira na helenizmu. Hrist je za Justina otelotvorenje logosa. Ipak istinsko znanje o Bogu moe doi samo preko otkrovenja i time je Justin vrsto na apologetskom tlu. Filozofija je za njega ipak mudrost drugog reda jer je svojina elite dok je hrianstvo svojina svih ljudi.Justin prvi upotrebljava re jevanelje. Tatijan, iako Justinov uenik, nije imao puno simpatija za antiku filozofiju. Njegova apologija 'Govor Grcima' zastupa tezu da je ono najbolje od grke misli zapravo iz biblije a sve ostalo pretstavlja iskrivljenje. Ipak on kae da Boga znamo po njegovim delima i time priznaje mogunost da se razumom iz stvorenih bia dokae postojanje boga. Branio je ideju slobodne volje i nedovoljnosti ljudske prirode i time uticao na Aurelija Avgustina. Kako je poticao iz Mesopotamije, bio je pod uticajem istonjake misli i ideju vaskrsenja je shvatao kao obnavljanje ivota u novom svetskom ciklusu. Zavrio je kao jeretik. Atenagora i Teofil Antiohijski pisali su apologije 'umnom paganinu' Marku Aureliju. Irinej, koji je u sutini bio skeptik jer kae d ako ljudi umom i otkrovenjem mogu da saznaju boga onda sigurno ne mogu da ga razumeju je pre Avgustina doao do ideje crkva kao posrednika izmeu oveka i Boga . ljudima je potreban uitelj i voditelj. Jesevije iz Cezareje svu raniju filozofiju ustvari razume kao prirpremu za hrianstvo. U istonohrianskom svetu apologetski manir se dugo zadrao do 9 veka. U kasnijim godinama apologije vie nisu usmerene protiv filozofije ve protiv jeretika u samom hrianstvu. Istonohrianska apologija ili bar njen

vei do nikada nije pristala na kulturni nihilizam, ne samo zato to je uspomena na antika vremena bila svea ve i zato to je kulturni nihilizam nespojiv sa univerzalistikom pretenzijom hrianstva.

25. Tertulijanova radikalna apologija i odbacivanje filozofije

Tertulijan (155 220) je najistaknutiji i najradikalniji pretstavnik zapadne apologije. Bio je pravnik i relativno povrno obrazovan a hrianima se prikljuio pod stare dane. Njegova odbrana hrianstva se uglavnom svodila na napadanje filozofije. Tertulijan kae:'Ne, hriani nisu filozofi.' Govori o razlici izmeu uenika Grke i uenika neba: uenik grke je trgovac slavom, razoritelj, prijatelj zablude, kradljivac istine dok je uenik neba sve suprotno: spasilac due, graditelj, neprijatelj zablude, uvar istine... U Tertulijanovo vreme protiv hriana su istupali jevreji, rimske vlasti i paganski pisci. Tertulijan je smatrao da oni odbacuju hrianstvo jer ga ne poznaju. Rimske vlasti posebno ne vole hriane zbog njihovog nepotovanja linosti cara. Tertulijan e u svome delu Apologeticum braniti hriane i govoriti da se oni mole i za cara pa i za svoje neprijatelje te da stoga nije lepo to su progonjeni. Oni su samo protiv zabluda i lanih kultova. A poto rimski zakoni ne dolaze od boga ve od ljudi mogue je da su pogreni. Zbog ovog e pogotovo biti omraen ali Tertulijan kae: Biti omraen, tako je poela istina. Tertulijan pokuava i da pokae izuzetnost hrianske religije oni oboavaju pravog boga. Posebna vrednost hrianstva je u zabrani ubijanja ljudi. Tertulijan ak zahteva da svi ljudi budu hriani. Vaan momenat kod Tertulijana je da on na hrianstvo gleda kao na zajednicu u kojoj se sve deli sem ena. On govori i o razlici izmeu jevreja i hriana jevreji su odbacili Hrista i time otpali od boije milosti. Tertulijan zastupa tezu da je objava umna, ona je najvia filozfija a Hrist je uitelj. Ta istina stoji iznad svakog dokazivanja. Biblija po Tertulijanu sadri i zavrava grku filozofiju na samorazumljiv nain: I mi deca Gospoda Boga sada znamo ono to su nekada znali samo mudraci. Posle Isusa nisu nam vie potrebna radoznala dela niti nam posle biblije treba istraivanje. Po Tertulijanu nikakva filozoija nije potreban da bi se verovalo. On izraava potpunu dominaciju vere nad razumum. Poznat je stav 'Credo quia absurdum est' koji je skraen oblik sledeeg stava: ' Sin boiji je raspet. Na stidimo se toga jer je to sramota. Sin boiji je umro. Verujemo u to jer je besmisleno. Sahranjen je vaskrsnuo. To je istina jer je nemogue.' Ovo je sve suprotno od logike ali u tome i jeste poenta religija nudi suprotno od logike.

26. Istonohrianska patristika

Opta svest istonih hriana i obrazac miljenja u teologiji i filozofiji formirali su se u periodu prvih vaseljenskih sabora. Najvaniji problemi bili su vera, sveto trojstvo, ovaploenje i obogotvorenje, Hristova priroda, simbol vere. Time se ova misao definitivno odvaja od antikih tokova i neposredno ulazi u ljudsko iskustvo i religiozni ivot bez ambicija da bude odvojeno znanje ili teorija o svetu i ivotu. Spojenost miljenja, stvaranja i religijske prakse bie odlika istonohrianskog miljenja. Najvaniji pretstavnici istonohrianske patristike su Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije iz Nise, Grigorije iz Nazijansa i Jovan Zlatousti. Period njihovog stvaralatva se smatra za zlatni vek patristike. Njihove misli ule su u najdublje temelje ortodoksne teologije ali i hrianskog miljenja u celini. Misaoni osnov istonohrianskih patresa jeste prevashodno sveto pismo, zatim hriansko predanje i odluke sabora. Ipak oni se oslanjaju i na filozofiju a pogotovo Platona, neoplatonizam i stoike. Ova misao se moe sve do 7. veka pratiti i kao produetak helenistike epohe sa tom razlikom to je izrazito hrianski orijentisana. U okviru istonohrianske patristike postoje dva velika centra Aleksandrija u kojoj preovlauje helenistiki uticaj, i Antiohija u kojoj se oseti istonjaki uticaj. Osim to trasiraju put ortodoksije ovi mislioci uvode i antiko miljenje u hrianstvo. Svoja dela pisali su u filozofskom i retorskom obliku a sadrinski ona su hrianska. Retorska i propovedna forma njihovih dela bila je pogodna za irenje hrianstva meu paganima. Ipak bave se raznim pitanjima, od kosmolokih do etikih i politikih. Oni ili ne razlikuju teologiju od filozofije ili smatraju da teologija i filozofija stoje u hijerarhijskom odnosu tako da je filozoija bila priprema za teologiju. Ovaj period se moe oznaiti i kao prvi period u razvoju vizantijske misli. Specifinost istonohrianske u odnosu na zapadnohriansku patristiku jeste u kontemplativnosti koja se gradi nasuprot praktinosti ili pragmatinosti. Ona se razvijala kao ravnopravni deo ivota ljudi. Istonog teologa mnogi su gledali kao naslednika sofista.

Istonohrianska patristika kao glavni zadatak ima odbranu ortodoksije onako kaok je ona pripremana na prvim saborima. Odbrana se vri pomou filozofije. Najvanija tema za ove mislioce je trojstvo. Postoje dva dogmatska stanovita o trojstvu: jedinstvo i trojinost( tri ipostasa). Grigorije Niski daje subjektivnu formulu vere u trojstvo: Kad kaem Bog mislim na oca, sina i duha svetoga kad mislim na bilo koga od njih mislim o njemu kao celini. Vasilije Veliki prvi pie kosmoloke rasprave komentare biblijske knjige postanja, popularizacija ali i alegorijsko-filozofsko tumaenja. Ova kosmologija je kao antitea antikoj materijalistikoj ali se mora osloniti na Platona, Aristotela i stoike. Ipak ne dovodi se u pitanje kreacionizam ex nihilo kao ni pitanje toga da je postojao trenutak postanja. Prema Vasiliju Velikom postanje je vanvremensko. Vreme je svojstvo due na koju se gleda na neki nain slino kao kog Plotina. Najizrazitija specifinost istonohrianske patristike u odnosu na zapadnu jest kontemplativnost nasuprot praktinosti i pragmatinosti. Grci imaju istanan odnos za metafiziku i njihova intuicija je usmerena ka otkrivanju ovekovog mesta u kosmosu. Katolicizam je vie strogo logina i zatvorena teologija dok je pravoslavlje otvorena antonimina retorika teologija. Ono se vie razvija kao deo svakodnevnog ivota ljudi.

27. Misao Aurelija Avgustina

Aurelije Avgustin je kljuna linost patristike a zapravo je poslednji teolog koji je pripadao antikoj epohi a bie veoma uticajan tokom srednjeg veka. Bio je kolovan retor i filozof koji je preao intelektualni put od stoicizma i gnosticizma do novoplatonizma. U hrianstvo je stupio relativno kasno, u 33. godini a pre toga je iveo dosta raskalano. Dospeo je za ivota do ranga biskupa u gradu Hipou u severnoj Africi a posle smrti je proglaen za sveca. Njegova knjiga Ispovesti je prva sauvana autobiografija. Bio je izuzetno plodan pisac: Hriansko obrazovanje, Razgovori sa samim sobom, Trojstvo, O dravi bojoj... Avgustin spada u patristiku ali nije apologeta. Ipak u svom delu O dravi bojoj protiv pagana koja se sastojala od 21. svitka on u prvih deset nastoji da razmrsi splet okolnosti koji je doveo do toga da se hriani optue za propadanje rimske drave. U drugih 11 knjiga razvija se osnovna autorova zamisao o dugotrajnom sukobu boje drave i zemaljske drave. U dravi bojoj vlada ljubav prema bogu do preziranja samog sebe a u dravi zemaljskoj ljubav prema samom sebi do preziranja boga. Jedan veoma znaajan koncept koji se kao nov pojavljuje kod Avgustina jeste koncept vremena kao linearnog, za razliku od ciklinog vremena koje je bilo aksiom u antikoj misli. Vreme je ono to odreuje poetak, trajanje i kraj sveta kao odreenog poretka. Svet je za Avgustina istorija, zbivanje sa poetkom, trajanjem i krajem a ne veno dat poredak stvari. On ovo tumaenje izvlai iz svetih spisa. Izvorni smisao svih ljudskih napora kroz istoriju jeste povratak u istinsko okrilje mira i spokojstva koje e osetiti oni koji su iveli kako treba. Istorija sveta je stalno progresivno kretanje ka kulminaciji svekolikog svetskog dogaanja. A istorija je sukob verovanja i neverovanja u dobru vest jevanelje. Za Avgustina filozofija nije isprazno zavoenje ve ljubav za mudrost iji je izvor i konaite Trojedni bog. Filozofija, nasuprot isto telesnoj delatnosti, pretstavlja viu sposobnost oveka koja ipak nije samonikla. Istine razuma imaju smisao jedino kada i ako se dopunjavaju iskrenom verom to jest pouzdanjem u dobro prirode boje i njegovu sveobuhvatnu ljubav prema svetu. Avgustin smatra da razumska delatnost suvie lako prelazi u poudu tate radoznalosti i zato joj mora prethoditi prihvatanje istinite vere. Samo razum ne moe dokazati versku istinu ali moe dokazati potrebu za verovanjem. Avgustin zakljuuje: Razumi da bi verovao. Veruj da bi razumeo. Protiv skeptika se bori upravo njihovim oruijem paradoksima. Kada ne bi bilo mogue dosei istinu onda bi to samim time bila la. Zalaui se za introspekciju kao najbolji nain dolaenja do apsolutne istine Avgustin iznosi tezu koja je slina onoj koju e kasnije zastupati Dekart : Ako se varam, to je zato to postojim. Izvlai se postojanje iz sumnje. Saznanje boga se prema Avustinu odvija u etapama: prvo ulima, preko razumskog samosaznanja i pamenja do vere koja daje konane odgovore na sva pitanja.Avgustin smatra da je bog dobar i da ne zna da zlo a da je prisustvo zla ustvari otsustvo dobra i nije metafiziki ve istorijski problem. Ono vue korene od prvobitnog greha ali Hristov povratak znaie i kraj greha i svih zala. Boje carstvo nije nebeski uzor spram koga se organizuje ovozemaljski svet. Takva zajednica je nedostina za ljude. Ona je samo konani cilj ispravnog ivota i ne moe se postii na zemlji bilo kakvim politikim modelom.

28. Sholastika kao prirodna teologija: osnove, dometi, granice

Sholastika je hronoloki drugi period u razvoju hrianske misli prisutan od 8.,9. veka pa do renesanse. Moemo je podeliti na ranu, visoku i poznu sholastiku. Prva traje do 13. veka, druga je vezana iskljuivo za 13. vek i Tomu Akvinskog i trea posle Tome pa do renesanse. Sholastika je centralna etapa u filozofskoj misli srednjeg veka. Osnovna sadrina sholastike jeste izgradnja prirodne teologije i autoritativne zvanine nauke hrianske crkve.Teila je da bude sistematizovano, sreeno, neprotivreno znanje i autoritetivno crkveno uenje o bogu, svetu i oveku. Ovo je sutiski samo u sebi protivreno spoj objave i filozofije. Sholastika je usmerena na racionalno obrazloenje i opravdanje istina objave i odluka sabora i na definitivno uvrivanje obrazaca miljenja utemeljenih u doba patristike. Zadatak je bio da se hrianska misao oslobodi svih protivrenosti usklaivanjem objave sa filozofijom. Pri tome se filozofija i nauke prilagoavaju teologiji. Ovo je izraeno izgraivanjem teolokih sistema koji u sebe ugrauju antiku misao a pre svega aristotelizam. Velike prirunike, izvore znanja, enciklopedije i sume kao sistematino i sistemsko izlaganje teologije pisali su mnogobrojni mislioci od Jovana Damaskina do Tome Akvinskog. Sholastika je pretstavljala irok i raznovrstan tok sa delima Tome Akvinskog kao dovrenjem srednjevekovlja i pobedom hrianske, pogotovo katolike teologije. Dok se miljenje u patristici vie okretalo ka unutranjem u periodu sholastike crkva se vie bavi optim formalnim i onostranim i uestvuje u izgradnji obrazaca miljenja i delovanja ljudi. Sholastika je zvanina nauka crkve, sholarizovana i dogmatizovana teologija. Sve se vrti oko pojma boga i po tome je ona zatvorena filozofija hrianske crkve. U sholastikom periodu bitno je nastojanje da ono to je u periodu radikalne apologije bilo podignuto na rang nadrazumskog i protivrazumskog bude povezano sa razumom. U tom pravcu ve i Avgustin istupa svojim : Verujem da bih saznao. Tipinim sholastiarem smatra se Anselmo jer je smatrao da se i poslednje tajne hrianstva mogu razumski objasniti.Sholastiari nisu prihvatali nemogunost saznanja boga. Oni brane mo uma i smatraju da se sve dogme mogu obrazloiti. Prodorom aristotelizma i njegove prirodne teologije koja se oliava u kosmolokom dokazu boje egzistencije izvren je definitivni prelaz sa objavljene teologije na prirodnu teologiju kao racionalno objanjenje vere. Filozofija tako dobija priznanje kao bitno sredstvo miljenja. Ipak ono nije priznanje samostalne filozofije. Sholastika je otvoreno pretendovala da ovlada celokupnim srednjevekovnim miljenjem i da se pretstavi kao nesumnjivi kriterijum istine. Sholastika se oslanja na dva razliita izvora: objavu i odluke sabora i crkvene oce sa jedne i filozofiju sa druge strane. Najvie se ipak oslanjaju na patres: Origen, Boetije, Avgustin ili na istoku : Vasilije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Nazijans...To oslanjanje na vlastite autoritete ini sholastiku monolitnom. Upotreba spoljanjih autoriteta je dozirana, ograniena. Sholastika sistematizacija nije bila istovetna svugde u okviru hrianstva. Na istoku se relativno rano formira. Ona u sebi sadri objavu, saborsku teologiju, uenje svetih otaca i nekih mistika i na kraju nesistematski recipiranu antiku misao. Ona je izvedena kao izriita odbrana objave i saborskih odluka i zato je nastupala kao ortodoksija i bogoslovlje. Zapadna sholastika se due formirala pa je u sebe mogla da ukljui ukupne rezultate patristike, istonohriansku sholastiku, jevrejsku i arapsku filozofiju, bogatiju recepciju filozofije. Istonohrianska je branila ortodoksiju i svoju posebnost dok je zapadnohrianska pokuavala da u sebe ukljui sve posebnosti u ime univerzalnosti. Razlika se moe direktno primetiti izmeu dela Jovana Damaskina i Tome Akvinskog. Jovan Damaskin je objaviootvoren i nepretenciozan prirunik pravoslavne vere od koga su kasnije ili razliiti smerovi miljenja dok je Toma Akvinski objavio svoje sume kao konaan cilj sholastike sistem. Time se na neki nain ponitava razliitost od koje se polazi u stvaranju sholastikog miljenja i ulazi se u zatvorenost. Bitan organon sholastike je logika i dijalektika. Ipak samostalne filozofije gotovo da i nema a svi pokuaji su u sukobu sa teologijom. I sholastika je pokuaj da se odbrani jedinstvo hrianske crkve ali se to pokazalo kao nemogue. Sama hrianska misao i dogma su postali izvor podele. Hegel e kasnije rei da je sholasktika sama po sei bila suprotna principu filozofije dok je Rasel blai i kae da odstupa od filozofskog miljenja. Ipak jasno je videti njenu razliku od filozofije ona svoje stavove smatra ortodosknim i ima odbojnost prema istraivanju stvarnosti. Ono je miljenje koje je podreeno autoritetima: objava, sabori, sveti oci, Platon u prvom a zatim Aristotel u drugom periodu. Od prvih dana crkva izotrava svoj oseaj za jeres i to kulminira inkvizicijom (1215.) ak ni slobodniji mislioci poput Abelara nisu smeli prigovarati autoritetima.

Sholastika se razvija kao dijalektika i klasifikatorska forma i na toj osnovi ona dolazi do suptilnih rezultata u diferenciranju pojmova, izgradnji teoloke, filozofske i naune terminologije. Sholastiko oivljavanje dijalektike je bilo produktivno iako je esto korieno za isprazne teoloke eristike. Hegel e sholastiku oznaiti kao miljenje odvojeno od stvarnosti i nauke. Razum se posvetio stvarikoja mu je potpuno tua. Sholastika pokuava da unese odredbe racionalnosti u neto to uopte ne trpi racionalnost. Hrianksa teza o dva sveta ostavlja prostor ljudima da tragaju za boljim svetom. Ipak kako su ljudi isupani sami iz sebe istina im se mora saoptiti spolja i time ona postaje nametnuta. Hegel ipak shvata da je to jednia mogua filozofija u svom dobu. Najbitniji rezultat sholastike je pribliavanje onoga to je apologetima delovalo beskonano udaljeno spoljnu i unutranju filozofiju. Iako je filozofija mahom bila nesamostalna pokazalo se da se miljenje ne moe svesti na jednobojnost, zvaninost i funkcionalnost.

30. Dogmatski sporovi u istonom hrianstvu: trojstvo, Hrist, ikone

Vizantijska misao prvog razdoblja izgraivala se na brojnim dogmatskim sporovima. Reenja tih sporova ine samu sutinu ortodoksije i osnov razlikovanja prema zapadnohrianskom miljenju.Ti sporovi se delimino poklapaju sa sporovima u zapadnohrianskom miljenju (jedinstvo i trojstvo) a neki su potpuno specifina preokupacija istonohrianskog miljenja i reeni su na osoben nain i tako su uli u temelje pravoslavlja. Njihov znaaj je upravo u tome to ine konstitutivni momenat razvoja istonohrianske misli. Ovi sporovi imaju razliite slojeve: ispod transparentnog, teolokog ili dogmatskog sloja esto se kriju interesi drave, crkve ili njihovih vrhova. Otuda su ovi sporovi iroki po zahvatu, intenzivni i konsekventni: iza njih su stajali progoni, osude za jeres, pogubljenja, sakaenja. U svom delu o jeresima Jovan Damaskin izlae kritici stotinu jeresi od muhamedanaca, ikonoboraca, bogumila... - trojstvo Problem jedinstva i trojstva je reen saborskom odlukom. U trinitarnim raspravama koristili su se i antiki filozofi. Povodom ovog simbola vere hrianstvo se i podelilo 1054. godina. Ve sveti oci su imali problema sa trojstvom. Zapadnohriani ovaj spor reavaju naglaavanjem jedinstva odnosno sjedinjavajui supstanciju boju. Istonohriani naglaavaju znaaj personalne prirode trojstva. Da bi izbegao zamku triteizma Grigorije Niski kae da ne postoje tri boga jer Otac Sin i Duh imaju jednu energiju to pokazuje njihovu jedinstvenu prirodu. Time on izbegava i neoplatonistiku shemu puta nanie, suspstancija za njega nema stupnjeve ve je samo ima ili nema. Ipak u istonom hrianstvu govor o trojstvu e uvek ostati antonimian. Time se vidi ogranienost mogunosti tumeenja hrianskih dogmi na racionalnoj osnovi. - hrist Ovaj spor je ustvari spor o prirodi Isusa Hrista: da li je Hrist jedinstvena boja priroda ili je ovek izabran od boga kao simbol spasenja? Za neke on je jednakosutina bogu jer je iz boga roen a ne stvoren a po drugima je od boga putem duha primio boju energiju i usvojenjem postao sin boji. Javljaju se razliite koncepcije; monofiziti, monoteliti, diofiziti, dioteliti ali se rasprave uglavnom vode oko monofizitske teze. Monofiziti brane tezu o jednoj, boanskoj prirodi Isusa Hrista. Oni kau da i kada bi Isus bio dvojne prirode pri spajanju sa Bogom bi mu ostala jedna. Sabori u 5. i 6. veku osuuju monofizite ali ova tema postaje prvi osnov podele u crkvi. I danas postoje neke crkve koje su na stanovitu ovog uenja. Monoteliti su refleks monofizita. Oni veruju u jednu boansku volju Isusovu i ne odbacuju dvostrukost prirode Isusove ali su ipak doli u sukob sa ortodoksijom. Diofiziti brane tezu o dve potpuno odvojene prirode Hristove a diotelitizam zastupa stanovite o dve prirode i dve volje. Sabor u Halkidonu dae definiciju: jedan Hrist, Sin, Gospod, jednorodni, bez zabune, bez promene, bez odvajanja, poto razlika izmeu njegove dve prirode nikako nije ukinuta ve su obe sauvane i sjedinjene u jednoj linosti. Ipak ovo nije spreilo dalje rasprave. Pseudo Dionizije zaobilazi monofizitstvo formulom svetog trojstva kao najpotpunijeg sjedinjenja jednog i mnotva. On kae da Hrist nikako nije ljudske prirode ve da je ljudsku prirodu prihvatio iz istog ovekoljublja. Niti je bio ovek niti nije bio ovek iako kao ovek roen istinski je natovean. Najznaajniji uesnik hristolokih rasprava je bio Maksim Ispovednik. Osporavao je monofizitstvo i kae da je Hrist od dve prirode i volje. On je i savren bog i savren ovek.

Iz rasprava o Hristu proizilazi da je on od dve razliite prirode ali jednog lica. Boansko spaava oveka ali i ljudsko sarauje. Time se brani i ideja da je Hrist posrednik izmeu boga i oveka. Ove dve prirode su u Hristu sjedinjene, ne mogu se meusobno poniiti niti svesti jedna na drugu. U ovome je sutina ortodoksnog miljenja ali i osnova istone antropologije. - ikone Oko ikona se vodio jedan od najteih sporova. Imale su buran tok a nisu se ograniile samo na svetenstvo ve i na vladare. Imale su samim tim i znaajne posledice. Pokret slikanja ikona je imao dugu predistoriju. Poeo je slikanjem muenika na drvetu. Osnova za to su bila i neka paganska verovanja i obiaji. Ipak jedna od deset zapovesti zabranjuje idolopoklonstvo i u prva tri veka hriani nisu slikali. U istonom delu hrianstva se od treeg veka javlja slikanje svetaca i prizora iz hrianske mitologije. Ikone su se brzo irile jer su za razliku od relikvija bile svima dostupne. Spor izbija kada se na ikonama pojavljuje Isus i njihovo oboavanje. Neki hriani su samtrali da je ovo potpuo u suprotnosti sa duhovnou hrianstva. Carigradski sabor (756.) e anatemisati ikone. Istovremeno poinje i intenzivnija borba za odbranu ikona. Ikonofili su se sluili i argumentom da je sam Isus dao svetom Luki da ga naslika. Kult ikone podravali su oni koji su u njemu videli mo irenja hrianstva. Kult ikona se iskazuje vezivanjem natprirodnih moi za njih. Protivnici ikona i kulta ikona zvali su se ikonoborci. Oni su se molili pod vedrim nebom i unitavali su ikone. Osuda ikona pogotovo je dolazila iz istonjakih krajeva. U crkvi su mahom bili za ikone ali su se ikonoborci izborili na saboru u Carigradu. Zbog otpora prema ikonama, ikonoboraki pokret je istupao i protiv svih pagana, antike filozofije i kulture, bilo kakvih razlika i inovacija. Oni polaze od toga da samo sveto pismo zabranjuje da se slika bog. Oni su na poziciji da je hrianstvo striktno duhovno nemogue je naslikati ono to je duhovno. Slikanjem Hrista se po njima i razbija simbol vere jer se slika Sin i time odvaja od Oca. Oni doputaju samo simboliko pretstavljanje isusa na krstu. Ovako snano istupanje protiv ikona kao reakciju je proizvelo i jak pokret odbrane ikona. Branioci ikona se oslanjaju na iroku praksu slikanja ikona. Oni smatraju da se Isus sme slikati jer je on bog uoblien u ljudsko telo i da je to njegovo materijalno oblije mogue pretstaviti. Ikonofili zastupaju ideju da poenta ikone nije u slici ve u vezi izmeu slike i linosti koju ona pretstavlja. To ikonu ini pretstavnitvom boanstva. Ikone se brane i kao dokaz vrednosti i dostojanstva telesnog uopte koje je proizalo iz boga. Isus je najvei dokaz dostojanstva telesnog. Nikifor: Ikona je zbog slinosti vrednija potovanja od krsta. Ikona upuuje direktno na Hrista. Krst daje samo simboliku informaciju. Samo telo je vrednije potovanja od krsta. Ime Hristovo se stavlja na ikonu a niko jo krst nije njegovim imenom nazvao. Brojni mislioci su radili i na zadatku da se ikona pretstavi ne samo kao predmet ve i kao simbol. Jovan Damaskin brani ikone: kako se sin boji pojavio meu ljudima to zani da se on moe pretstaviti...ne kudi materiju jer je i ona proizila iz boga. Ikona je po njemu simbol, trag prisustva hrianstva meu ljudima. Teodor Studit kae da Hrist nije samo uzeo oblik ljudki ve i celokupnu ljudsku prirodu pa se zato on moe naslikati i opisati. Na saboru u Nikeji (787.)ikonofilija odnosi pobedu i postaje simbol vizantijske, pravoslavne pobonostia asni krst ostaje najpotovanija crkvena relikvija.

33. P.Abelar: za slobodno miljenje i etiku slobodne odluke

Pjer Abelar iz Paleza je iveo na prelazu iz 11. u 12. vek i spada u ranu sholastiku. Ipak on je bio veoma slobodan mislilac. Moemo rei da je bio prosvetitelj srednjevekovne misli. Smatrao je da istine religije treba da budu potvrene umom. On vraa etiku na filozofsku scenu otvaranjem problema greha. U svom delu Etika (ili upoznaj samog sebe) on iznosi jedno relativno zaokrueno etiko stanovite. On istie da se religiozni i natprirodni elementi trebaju iskljuiti iz moralnog i protiv je religioznog determinizma u ljudskim postupcima. On smatra da filozofija i boanstvo u raznim religijama(zapovesti) deluju jednako u svesti svakog plemenitog oveka. Pitanje koje Abelar postavlja jeste ta ovek u moralnom smislu moe da uini za sebe. Abelar razlikuje heteronomni i autonomni moral. Iako spoljanji inioci utiu na moralnost on je odluan da je najvanije u rukama samog pojednica.

Po Abelaru prirodna svojstva kao i uroeni kvaliteti due i tela ne utiu na moralnost. Dela poinjena iz tih mana nisu greh ali i njima ostaje mo usavravanja, borba protiv sebe i za pobedu nad samim sobom. Kao kod stoika, prirodne vrline i mane nisu u naoj moi. Ali elementi moralnosti namera, pristajanje, savest jesu u moi oveka. Abelarova etika se svodi na analizu ovekovog unutranjeg iskustva. Dobro i zlo nisu u delovanju ve u unutranjem razvoju delovanja. Nije ni miljenje ni oseanje ni delovanje ve je to pristajanje ili odbijanje nekog ina. On precizno i izriito u odluci savesti koja prati svako delovanje, nalazi racionalni kriterijum za vrednovanje morala i stoga se ova etika naziva i etikom slobodnog pristajanja i odbijanja. Isto delo mogu pretstavljati i dobro i zlo ali je vana namera. Abelar smatra da i bog procenjuje po nameri a samo delo je neutralno. A ta je to savest? Savest je svest o sebi povodom delovanja i odnosa meu ljudima kao slobodnim, dostojanstvanim i ravnopravnim biima. Ta svest je bitna za moralan in. Isticanjem savesti naglaava se autonomnost i imanitet moralnog delovanja. Pristajanje na delo je u naoj moi i moe doi i pre i posle dela. Slediti savest moe da oznaava i sluati prirodu i slediti boju volju. Greh je uinjeni postupak koji se sukobljava sa saveu, pristajanje na delo koje protivrei savesti. Ali kako je Abelar ipak Hrianin on kae da je greh poricanje, preziranje, vreanje Boga i Hrista. Jo jedan od ustupaka koje Abelar ini u svojoj filozofiji zbog religije jeste da se bog zlom dobro slui. Abelar jasno razlikuje mane koje oveka ine sklonim grehu, elje, sam greh i pristanak. Delo iz prisile i neznanja nije greh. Deca, nezreli, maloumni ne mogu poiniti greh kao ni oni kojima vera jo nije objavljena. Time on odbija i postojanje prvobitnog greha. Dalje on grehe deli na oprostive i neoprostive kao i na duhovne i telesne ali ovo je samo uslovno jer se svi ustvari svode na duhovne. elja nije greh, greh je samo pristanak na elju. Abelar kae da se uivot na alost vie kanjavaju dela nego namere jer su dela oigledna a namera nije. Bog sudi o namerama. Postoje tri naina nakoji se grenik moe izmiriti sa bogom: kajanjem, ispovedanjem i kaznom. Kajanje je bol due zbog onog u emu je zgreila. Abela r postavlja jedno jeretiko pitanje: mogu li svetenici da ispovedaju i daje jo gori odgovor da ne mogu i ovime pretstavlja daleku prethodnicu protestantstva. On osuuje svetenstvo jer se odaljava od obinog sveta. Iako je pravio i neke kompromise prema religiji on ipak smatra da ovek nije nesamostalno bie ve da je slobodan da pristaje ili odbija boga, svet i da individualno gradi moralitet.

34. Spor oko univerzalija

Rasprava o univerzalijama ili prirodi optih pojmova jedan je od najbitnijih filozofskih sadraja srednjevekovnog miljenja. Predmet rasprava je kako logiki, tako i metafiziki i teoloki. Pitanje univerzalija zadire u dogmu. Sporovi o univerzalijama su vani za razvoj obrazovanosti novog sveta vebanje logike. Rasprave o univerzalijama pokreu nerazjanjeno pitanje o odnosu rodnih pojmova i stvarnosti iz antikog doba. Potreba za njima nastaje jer srednjevekovno miljenje mora da proe kroz formalno-logiko kolovanje. Pitanje optih pojmova i idealnih bia je bilo odlian teren za ovo. Grka filozofija je pokazala da je sutina filozofije i nauke da misli svet u pojmovima i pokae odnos pojmovnog sveta prema stvarnosti. To je sutina Sokratove, Platonove i Aristotelove filozofije. Pet osnovnih pojmova su bili glavna tema: rod, razlika, vrsta, individualnost, sluajna osobina. Prvi literarni pokreta ove rasprave je Porfirije sa svojom kritikom Aristotelovih logikih spisa. On se pita da li opti pojmovi realno postoje ili su samo u naem umu. Ako postoje, da li su telesni? Jesu li odvojeni od stvari ili su u njima? Avgustin je rano ovde video opasnost i kritikovao Porfirija. U desetom, a naroito jedanaestom veku rasprave postaju snanije. One e pretstavljati pokretaku snagu izgradnje sholastike. Rasprava o univerzalijama delovae i kao nedovrena rasprava izmeu Platona i Aristotela. Pojavljuju se po pitanju univerzalija tri kole miljenja: realisti, nominalisti i konceptualisti. Realizam je stanovite koje polazi od pretpostavke da se opte ideje nalaze van pojedinanih stvari. Ovo je dosledno Platonovoj teoriji ideja pojmovi su prava realnost. Nekritiki se preuzima ideja o svetu ideja kao samorazumljivom, samodovoljnom i savrenom. Avgustin preuzima Platonove ideje ali ih ne vidi kao samostalan svet ve kao misli u bojem umu. Anselmo, sledei ovo, smatra da su ideje u boanskom umu nazori prema kojima je sainjen svet pojava. Ekstremni realizam smatra da pojmovi postoje realno i nezavisno od oveka. Umereni realizam zastupa tezu da pojmovi postoje i u stvarima ali kao izraz opteg. Akvinski je zastupnik umerenog realizma koji donekle sledi Aristotela: opti pojmovi ne postoje izvan due ali intelekt razumejui opte pojmove razume i stvari

izvan due. Odluujue za umereni realizam je da univerzalije postaju stvarnije, izvornije i delotvornije od same stvari. Pojedinana stvar nije vlastitost, nije delotvorna i ne znai po sebi neto ve samo kao deo celine odnosno kao izraz opteg. Pojam boga je najvii, najoptiji. Pojedinano je ispoljenje savrenog bitka, teofanija. Sve stvari su teofanije, boje pojave. Svet je bog koji se izloio u pojedinanim stvarima. Izlaganje sveta tee kao kod Plotina, nadole. Ovo lii na panteizam. Realizam je i napor da se logiki obrazloi pojam vere i ideja boga. Nominalizam je odluna antiteza realizmu. Univerzalije su samo opte odlike stvari a ne posebna i samostalna realnost. Realnost opteg se izvodi iz pojedinanog. Roscelin je najznaajniji pretstavnik nominalizma i bie proglaen za jeretika i spaljen. Za njega pojam ili opte ne postoji. Postoji samo pojedinano. Pojam ne moe ni pretstavljati stvar. Neki misle da ovaj stav ima korene u kinizmu. Reklo bi se da Roscelinov nominalizam potie od oskudnog poznavanja Aristotelovih spisa. Boecije kae da sve to jeste jeste jer je jedno po broju. Opti pojam izrie mnotvo i zato nije. Za umerene nominaliste opti pojmovi postoje samo u svesti ljudi. Stvoreni su miljenjem i reju iz potrebe da se oznai ono to je zajedniko pojedinanom ili vrstama. Opte je proizvod duha koji misli. Nominalizam prvo snano guen. Okam ga brani ne odbacujui da opte realno postoji ali mu odrie samostalni realitet i predmetnost. Konceptualizam je pokuaj da se nae srednje reenje. Nalaze ga u ideji o trostrukoj egzistenciji optih pojmova: pre stvari, u stvarima i posle stvari. Ipak nisu dovoljno odreeni. Glavni pretstavnik je Pjer Abelar. Realistima prigovara panteizam a nominalistima sirov senzualizam. Opte postoji kao pojam pre pojedinanog u bojem umu, kao skup bitnih svojstava stvari u stvari, i kao znanje i iskaz o stvarima u ljudskom umu.

35. Tomistika sinteza: odnos filozofije i teologije

Toma Akvinski iveo je u 13. veku i vai za najveeg sholastikog filozofa. Katolika crkva ga tek u 19. veku prihvata i proglaava za sveca. Napisao je zbornik teologije i zbornik protiv neznaboaca. On smatra da vera i razum ne bi trebalo da se razilaze i svoje delo posveuje pomirenju filozofije i teologije u okviru prirodne teologije. Kako zna da su filozofija i teologija principijelno raliite pred njim je teek posao u kome e on uglevnom prilagoavati filzofiju potrebama teologije. Filozofija iako je poreklom od Boga nije natprirodno nadahnuta kao teologija. Za teologiju prvi princip je bog a za filozofiju svet. Za Tomu Akvinskog vrhunski autoritet je Aristotel. Ve kod Aristotela imamo kao prvi uzrok svega Boga. Tako Akvinski smatra da je i filozofiji predmet bog ali teologija i filozofija imaju razliit postupak i razliit domet. Ipak one se jasno prepliu. Naelno Akvinski teologiju i filozofiju postvalja u hijerarhijski odnos. Filozofija je priprema za teologiju. Zadaci teologije nisu iskljuivo teorijski, ona mora i da pokae put spasenja. Filozofija slui da dokazuje i brani verske dogme . Toma se ne boji da dogmu podvrgne razumskom obrazlaganju. Ipak filozofija ne moe dokazati sve delove verskog uenja na primer moe dokazati postojanje Boga ali ne moe dokazati Trojstvo, Vaskrsenje i sl. Ove je njegov stav suprotan Anselmovom stavu da se sve moe racionalno objasniti. Sve to se moe dokazati je u skladu sa hrianskom verom a sve to je u otkrovenju ne protivi se razumu krajnji je Tomin pomiriteljski stav. Akvinski zna da se harmonija vere i razuma ne moe reiti sutinski pa pokuava da je izgradi na autoritetu stvaraoca. I razum je stvorio Bog. Razum i otkrovenje su u odnosu nepotpune slinosti a na skali istine objava je na prvom mestu. Ipak, iako je sveta nauka nedodirljiva Toma ostavlja prostora i za racionalno miljenje (filozofija i nauka). Toma jasno postavlja razliku izmeu teologije i filozofije po predmetu, cilju, dometu, metodi. Time ih miri jer jasno postavlja filozofiju na odreeno mesto. Ona se preklapa donekle u zadatku sa teologijom. Filozofija ipak neprotivrei teologiji dok ne prekorauje svoj predmet. Filozofija omoguava da se izbegne panteizam razlikovanjem boga i sveta. Filozof polazi od stvarnog sveta i dolazi do Boga dok teolog polazi od Boga i dolazi do sveta. Time to razlikuje filozofiju od teologije i ne odbacuje ovu prvu Toma ima specijalnu poziciju u istoriji filozofije. Ipak u drugim svojim uenjima nije bio irko i bie izvor antitezne filozofije krajem srednjovekovlja.

********************************************** 37. Renesanasa humanistiko i nauno prevladavanje duha srednjevekovlja

Dogaaj koji se uzima za poetak renesanse je pad Carigrada 1453. godine. On prouzrokuje da mnogi ueni Grci dolaze u Italiju donosei sa sobom originale radova antikih filozofa. Zato se pojam renesanse uglavnom i vezuje za razvijenije Italijanske gradove. Ipak, do obnove interesovanja za antiku misao dolazi i u drugim krajevima pa se moe govoriti i o vie renesansi. Jo neki istorijski dogaaji bie od velikog zanaja za preokret u ljudskom pogledu na svet u odnosu na srednjevekovlje. Pre svega to je jedan od svakako najznaajnijih izuma ikada a to je tampa iji je izumitelj Gutemberg. Do ovog otkria dolazi oko 1450. godine. On e omoguiti dostupnost pisane rei ogromnom broju ljudi i pretstavlja zaetak medijskog razvoja. Drugi vaan dogaaj jeste reformacija zapadne crkve to jest pokuaj Martina Lutera koji rezultuje jo jednom podelom u hrianskoj crkvi. Luter je smatrao da se zapadna crkva suvie udaljila od jevanelja ( papa Lav X prodaje oprotaje). Vratimo se u centar dogaanja, Italiju i pre svega Firencu. U Firenci e bogata Kozimo Medii primati grke izbeglice i uiti od njih a zatim osniva i Platonovu Akademiju. U Firencu je jo pre doao Georgios Pleton koji e imati znaajnu ulogu u prevoenju i interpretaciji antikih tekstova, pogotovo neoplatonskih. Od neoplatonovaca e stii ljubav prema prirodi dok e se itanjem pitagorejaca i Platona vraa interesovanje za matematiku astronomiju i fiziku. Najznaajniji likovi renesanse bili su Tomas Mor i Tomazo Kampanela koji se, svaki na svoj nain, bave idealnom dravom. Delo tomasa Mora ' Utopija' govori o idealnoj dravi gde su ljudi slobodni i gde svi rade sve dok Kampanela govori o striktno ureenoj dravi. Nikolo Makjaveli koji vai za osnivaa moderne politike filozofije...mo, sredstva birati u odnosu na cilj, cilj svega je uveanje moi ordano Bruno koji je spaljen 1600. godine zagovarao je heliocentrini sistem i radovao se ideji beskonanog svemira kakav dolikuje bogu. Humanizam koji se inae vezuje za renesansu pretstavlja pokret poznavanja grkog i latinskog i restauracije starih spisa. Uopteno to je povratak interesovanja za ljudsko stvaralatvo. Najpoznatiji lik humanizma je Erazmo Roterdamski.

38. Fransis Bekon vesnik nove epohe

Frensis Bekon, ekspirov savremenik, roen je 1561. godine u bogatoj i uvenoj porodici. Bio je izuzetno zanimljiv lik, optuivan za razne pronevere. Njegovo najznaajnije delo 'Velika obnova' ve samom svojom naslovnom stranom deluje proroki. Na njoj se nalazi brod koji prolazi kroz Gibraltar. Ovo ilustruje Bekonovu ideju da e se teite civilizacije premestiti na zapad. Bekon je kritikovao antike filozofe jer su se bavili naukom zbog nje same. Nisu pridavali znaaj korisnosti znanja i nisu dali puno razuma. Prema Bekonu oni su bili kao deca. Za Bakona filozofija mora biti korisna. Sutinske vrednosti su mo i uspeh i do njih se moe doi naukom. ovek treba da je sluga i tuma prirode ali sluei je on njom treba da zagospodari. Kao kriterijum istinitosti u nauci Bekon postavlja eksperiment. Njegovo delo 'Novi organon' pretstavlja zbirku uputstava istraivaima. Fizici se dodaje mehanika a metafizici tehnika (magija modernog doba). On kae da su novi izumi: tampa, magnetna igla i barut u potpunosti promenili svet. Zanimljiv deo Bekonove filozofije jeste njegova kritika idola. Idoli u svom osnovnom znaenju pretstavljaju slike ali su i iluzije, utvare koje ometaju ljuski duh. To su lani pojmovi koji okupiraju ljudski duh i smataju mu. Po Bekonu se treba osloboditi tih idola koliko je mogue da bi ovek nesputano mislio. Prvi idoli su idoli plemena. On je odlika samog ljudskog roda i nemogue je otresti ga se. Olien je u tome da ljudi se oslanjaju na ula i smatraju da je ono to je za njih istina istina i za ceo kosmos. Drugi idoli su idoli peine. Ovo su individualni idoli svakog oveka. Svako je svet za sebe i iz svoje perspektive posmatra svet. Kriterijumi mu nisu objektivni ve sve vrednuje prema sebi. Trei idoli su idoli pijace. Oni su vezani za nesavrenstvo komunikacije izmeu ljudi. Ono to jedan ovek oznaava nekim pojmom nije obavezno to isto za drugoga. etvrti idoli su idoli teatra. Oni se odnose na specifine uslove u koje ovek dospeva svojim raanjem i koji e definitivno uticati na tok njegovih misli.

39. Revolucija u naukama

U antikoj grkoj ljudi se nisu bavili filozofijom i naukom iz koristi ve iz iste radoznalosti i ljubavi prema znanju. Filozofija i nauka su teorija, na praktinu primenu znanja niko ne pomilja. U renesansi se postavalja uslov primenljivosti znanja i korisnosti. Mogunost revolucije u naukama potie od objavljivanja rezultata do kojih se dolazi koji su zatim podloni proverama i opovrgavanju. Sa pronalaskom tampe svi rezultati e bre biti dostupni ljudima pa samim time i promeni. U doba renesanse prvo poinje prouavanje antikih spisa ali se uskoro shvata da se treba okrenuti prouavanju prirode. Posmatranje i izvoenje eksperimenata dovodi do revolucije u naukama. Njavanija revolucija se odvila na planu astronomija. Do tada opte prihvaeni geocentrini Ptolomejev sistem bio je komplikovan. Ali bio je u skladu sa hrianskim uenjem i verovanjem da je ovek u centru svega. Ipak Nikola Kopernik, naunik poreklom meano poljak i nemac, e doi do zakljuka da je helipcentrini sistem mnogo prostiji. On e te rezultate objaviti tek pred svoju smrt u obliku knjige ' O kretanju nebeskih tela'. Hegel za bilo koji radikalni preokret u nauci koristi termin 'Kopernikanski obrt'. Dalje e na ovome raditi mnogi naunici i esto e biti proganjani od strane crkve. Na primer Kepler e utvrditi da orbite po kojima se kreu planete nisu krune ve elipsaste ime rue pitagorejsku teoriju o savrenoj simetriji kosmosa i harmoniji sfera. Ipak Kepler je bio zgroen idejom o beskonanom svemiru. Za razliku od njega ordano Bruno e ovime biti oduevljen smatravi da je samo takav svemir dostojan boga. On e ipak biti spaljen 1600. godine. Galileo Galilej e postaviti osnove za kasniju Njutnovu mehaniku. Anticipirao je zakon inercije. On uvrava veru u empirizam i mehanicistiku sliku sveta. Opovrgava Aristotelovu teoriju o tome da tea tela padaju bre. itava renesansa se ipak odvija u napetosti izmeu nauke i okultizma. Ljudi renesanse nisu bili bezbonici ili borci protiv hrianstva. Oni su zapravo hteli da osnae hriansku veru. Kritika zatvorenog srednjevekovnog sveta je dovela do nedoumice: gde su granice ljudskih mogunosti? Ovo ostavlja irok prostor za verovanje u magiju i slino ak vie nego u srednjem veku.

40. Rodno mesto savremene filozofije: Dekart i Paskal

Temelje modernoj filozofiji dala su dva mislioca Rene Dekart i Blez Paskal u 17. veku. Oni e biti zaetnici dva potpuno razliita pravca miljenja. Dekart je smatrao da je sutina oveka razum. ovek razumom gradi svet i sebe. Samosvestnost razuma postaje polazna taka modernog oveka osloboenog od teologije i religije. Samosvesna delatnost je najvii cilj ljudskog ivota. Najjasnija istina je izvesnost razuma o svom vlastitom postojanju. Dekartova reenica ' Cogito ergo sum' jeste najvea glorifikacija razuma kao supstancije sveta i oveka. Prema Dekartu sve lino u oveku, afekti, strasti, emocije, mata nisu sutinski bitni osim ako slue razumu da stvori svest o svetu i sebi. Najvii cilj razuma jeste da se stvori teorija koja e moi jasnim pojmovima da sazna svet u celini. Paskal pak izraava bojazan za ljude u modernom dobu. Plai se da e se u tom beskonanom svemiru koji je rezumom otvoren ovek izgubiti. Prema Paskalu smisao nije u racionalnom ovladavanju svetom ve u tome da ovek pronae line vrednosti, okrene se sam sebi i osmiljavanju svog ivota. Paskal smatra da je najvei ovekov problem ogranienost njegovog ivota. Paskal smatra da se to ne moe reiti razumom ve srcem. Razum svojom sumnjom razara veru i okree oveka ovladavanju prirodom ali ovek tako gubi oslonac u sopstvenom ivotu. Jedino verom se nalazi smisao. Racionalistima bog ne treba jer oni hoe da zagospodare prirodom ali pitanje je da li e ih to uiniti srenim i da li e u tome nai smisao svog postojanja. Paskalov bog je skriveni bog, bog koga pojedinac otkriva u aktu line vere. Sutina oveka je ono to je lino, ono po emu se on razlikuje od drugih ljudi. Razum je neto to je svim ljudima zajedniko. ovek je za Paskala, usamljena jednika suoena sa neizvesnou svog postojanja. On je 'trska koja misli'. Svestan je svoje bespomonosti. Jedino ovek pokuava da izgradi ono to se neprekidno rui smisao svog postojanja.

Dekart i Paskal zapoinju raspravu koja e trajati i danas o tome da li su mo i sloboda kao i razvitak i ljudska srea u saglasnosti. Paskal e biti inspiracija egzistencijalistima.

41. Apsolutizacija ideje napretka

Moderna ideja napretka opire se principu vere kao uslova napretka. Vaan momenat je linearno shvatanje vremena. U antikoj grkoj vreme je shvatano kruno i samim time nije se mislilo da postoji sutinski napredak. Posle renesanse javlja se nekoliko koncepcija napretka. Progres kao prosveivanje - U XVIII veku opteprihvaeno je miljenje da je progres napredovanje u znanju i da e napredovanje u znanju uiniti ljude srenim. Progres kao porast moralnosti neki mislioci se nee sloiti sa prethodnim vienjem napretka i kritikuju civilizaciju, Ruso na primer. Kant takoe misli da su ljudi ve prekomerno civilizovani ali nisu moralizovani. Pravi napredak je u moralizaciji drutva. Progres kao vaspitanje za humanost Herder smatra da je sutina oveka u umu i slobodi. Kao romantiar on vidi kulture kao jedinstvene neuporedive organizme. On smatra da je priroda ovekova uvek ista. Postavlja se pitanje da li su Rimljani bili sreniji od Grka. Progres kao napredak u slobodi Hegel smatra da je krajnji cilj istorije napredak u slobodi a ne vaspitanje za humanost. Hegel veruje u beskonanu mo uma koji je sam sebi i pretpostavka i svrha. Marks u smislu progresa govori o zavravanju predistorije. On smatra da u progres ulaze i razvoj intelektualnih moi, sredstva za proizvodnju ali i vaspitanje za humanost i napredovanje u slobodi. On daje uslov napretka a to je ukidanje otuenosti oveka od rada, prirode, drugih ljudi i sebe samog. Sen Simon daje nam vertikalu progresa. On veruje u beskrajni perfektabilitet oveka. Na oveanstvo gleda kao na drutveno bie koje se neprekidno razvija. Drutvo ide ka konanom stanju osloboenosti od bolnih naizmeninosti gde e se posle odvijati napredak bez prekida. Klju napretka je nauka i industrija.

42. Racionalistika misao u 17. veku: Dekart, Spinoza, Lajbnic

17. vek se u filozofiji naziva vekom gnoseologije teorije saznanja. U okviru gnoseologije javljaju se dva potpuno oprena pravca: racionalizam i empirizam. Osnovna postavka racionalizma je da se znanje ve nalazi u razumu ovekovom samo ga treba odatle izvaditi. Racionalisti su uglavnom bili sa evrposkog kontinenta dok su empiristi bili mahom britanci. Rene Dekart Osniva racionalizma je Rene Dekart, francuz koji je iveo u prvoj polovini 17. veka. kolovao se u uvenim jezuitskim kolama i bio je izuzetno obrazovan. Glavna dela su mu 'Rasprava o metodi' i 'Principi filozofije'. Osim filozofijom veoma uspeno se bavio i matematikom i fizikom a njegova teorija strukture svesti znaajno je uticala na psihologiju i fiziologiju. Za filozofiju je najznaajnije njegovo bavljenje metodom i supstancom. Dekartov metod je metod sumnje. Njegovoj sumnji nije cilj da opovrgne mogunost saznanja ve da dovede do pouzdanih znanja. Razlozi za sumnju su mnogi: varljivost ula, nedokazivost uobiajnih verovanja, nepostojanje jasne granice izmeu jave i sna. Kada se ovek oslobodi verovanja i sadraja dobijenih ulima i dalje se ne oslobaa miljenja jer je sumnja njegov oblik. Dakle dok ovek sumnja dotle misli. Krajnji rezultat sumnje je neposredna svest, izvesnost o sopstvenom miljenju. Sledi njegov uveni stav : Cogito, ergo sum. Miljenje otkriva da je samo sebi potpuno izvesno, ono je jasna i razgovetna istina i ne moe se niim drugim dokazati. Kriterijum istine je dakle mogunost saznavanja neeg kao jasnog i razgovetnog. Da bi se dolo do istinitog znanja treba ispuniti dva uslova: poeti od oiglednih istina i onda od njih razumom izgraivati zakljuke. Metod saznavanja je poprilino matematiki dat: prvo se sumnja u sve dok se ne sazna ta je istinito, zatim se problem podeli na koliko je mogue delova analiza...nalazimo oigledne istine i ono to je nepoznato. Zatim dolazimo do sinteze poznatog i nepoznatog i na kraju je provera. to se tie Dekartovog razmiljanja o supstanci, on je dualista. Govori o dve vrste supstance: res cogitans i res extensa. Supstanca je po njemu ono to je samo sebi dovoljno za postojanje. Tako je res cogitans miljenje, ono samo sebe zna i samo je sebi dovoljno. Res cogitans je protena supstanca materija. Njena glavna odlika je da zauzima prostor. Ovo se veoma razlikuje od antikog hilozoizma. Po dekartu kvalitativne osobine materije su subjektivne dok

su kvantitativne ono to je sutina. ovek je jedino bie koje povezuje res cogitans i res extensu, ivotinje su res extensa. I danas nema bolje definicije materije. Kako su i res cogitans i res extensa same sebi dovoljne za postojanje postavlja se pitanje njihovog odnosa. Kako res cogitans saznaje res extensu? Ovde je najslabija taka Dekartove filozofije jer on tu uvodi boga. Zapravo on e podeliti supstancu na konanu i beskonanu - koja je bog. ovek ne moe saznati beskonano. Odakle njemu ideja o bogu odatle to bog zaista postoji. Bog je u nae miljenje usaena ideja a bog nas ne obmanjuje. Na slian nain Dekart dokazuje i postojanje spoljanjeg sveta.

Baruh Spinoza Spinoza je bio poreklom jevrejin, izbeglica u Portugaliji. kolovao se u okviru jevrejske zajednice i bio dobar ak ali postavlja nezgodna pitanja i na kraju biva ekskomuniciran. Mahom se obrazovao na Dekartu, relativno je malo itao ali je bio temeljan. Nije eleo da bude profesor, izdravao se bruenjem optikih soiva. Bavio se problemom supstance poavi od Dekartovih postavki ali nije se slagao sa Dekartovim dualizmom. Smatrao je da je supstanca jedna i jedinstvena i sama sebi uzrok casua sui. Pomou sebe jeste i pomou sebe se shvata. On izjednaava supstancu sa prirodom i Bogom panteizam, zbog ega biva odbaen i od hriana. Po njemu postoje dva modusa prirode - natura naturans, priroda koja stvara i natura naturata, priroda koja je stvorena. Prema Spinozi postoji neogranieno mnotvo atributa supstance, jer je i ona neograniena ali ogranieni ljudski um moe da shvati samo dve protenost i miljenje. Spinoza je determinista on veruje da svetom vlada zakon bezuslovne nunosti, pa i u ovekovom ivotu. ak i bog se pokorava nunosti. Nema sluaja, nema slobode, sve je unapred odreeno. Ovde je Spinoza slian stoicima. Najznaajnije delo mu je 'Etika'. ovek je po njemu u ivotu kao baen kamen. Ipak postoji jedna oblast u kojoj je slobodan a to je moral. Moral je kod Spinoze vezan za razum i iskljuivo se javlja kod oveka. Spinozina etika je utilitaristika korist je vrhovni pojam etike. Ipak on ima specifino shvatanje koristi. Afekti su za Spinozu modusi svesti koji pospeuju ili ograniavaju akcije tela i miljenja. Mrnja i gnev su negativni afekti oni smanjuju mo rasuivanja. Kljuni cilj za oveka i korist morala jeste oslobaanje od negativnih afekata koji smanjuju sposobnosti. Da bi se uspelo u tome stvari treba posmatrati kroz prizmu venosti. Najbolji afekat je intelektualna ljubav prema bogu. Spinoza se bavio i politikom. U svom delu 'Teoloko-politiki traktat' pre Loka je proklamovao principe liberalne politike filozofije. Pod uticajem Hobsa govori o drutvenom ugovoru. Drava je ugovor sklopljen radi ouvanja oveka a na utrb nekih sloboda. ovek ima pravo da se buni protiv drave ako drava ne valja. Cilj drave je sloboda graana svako da misli ta hoe i da kae ta misli. Za dravu je dobro da graani smaju da kau ta misle. Gotfrid Vilhelm Lajbnic Bavio se raznim stvarima, i matematikom i filozofijom a i diplomatijom. Prvi je zastupnik ideje ujedinjene Evrope, nacija mu nije bila bitna. Najznaajnija dela su mu 'Monadologija' i 'Teodiceja'. uven je po polemici sa Donom Lokom. Na Lokovu tezu da nieg nema u razumu ega prethodno nije bilo u ulima Lajbnic odgovara:'Sem razuma'. Lajbnic smatra da razum nije tabula raza ve aktivna mo koja sa svoje strane deluje na iskustvo. Kao i ostali racionalisti i Lajbnic se bavi problemom supstance. On nije zadovoljan ni Dekartovim dualizmom ni Spinozinim monizmom - panteizmom ve je pluralista. Supstance ima beskonano mnogo i one su monade. Monade su neprotene estice, estice sile, duhovni atomi. Po Lajbnicu protenost povlai mogunost deljenja a onda samim time neto nije jedno. Protenost nije osobina supstancije. Svaka supstancija je taka. One uopte ne postoje u fizikom prostoru. Ne treba ih meati sa takastim atomima. Nisu beskonano male. Ljudska dua je na primer monada postoji ali se ne prostire. Kljuna svojstva monada su percepcija i pouda. Lajbnic pokuava da premosti jaz izmeu materijalnog i duhovnog. On kae da i organsko i neorgansko poseduju zajedniku osobinu mo percepcije. Takoe sve monade tee ka viem stupnju. Postoji hijerarhija monada koja ima oblik piramide. Najvie je najniih monada, one imaju najloiju percepciju mrtve stvari. Na vrhu piramide percepcija prelazi u svest najvia forma percepcije je svest a vrhunska monada je bog, vrhovni oblik samosvesti.

Problem sa monadama je da nemaju prozore to jest zatvorene su u sebe i nemaju komunikaciju sa stvarnou. Da bi reio ovaj problem Lajbnic uvodi preetablirane harmonije, neto to je odreeno boanskom voljom. Nema prave uzronosti, sve je savreno podeeno pa deluje kao da ima. U delu 'Teodiceja' Lajbnic pokuava da opravda postojanje zla u svetu koji je stvorio dobro Bog. On kae da je upravo ovaj svet najbolji mogui. U njemu je mera zla i dobr najbolje odmerena. Da postoji samo dobro, kao to je sloboda volje, ljudi bi bili greni. On takoe veruje u princip kontrasta zlo postoji da bi se istaklo dobro.

43. Empirizam u filozofiji 17. veka

17. vek se u filozofiji naziva vekom teorije saznanja. U okviru gonseologije pojavljuju se dva oprena pravca miljenja racionalizam i empirizam. Emipiristi smatraju da sve nae saznanje dolazi iz iskustva a da smo na roenju tabula rasa. Dok je racionalizam mahom bio prisutan kod evropskih filozofa, empiristi su uglavnom bili britanci. Tomas Hobs uglavnom se bavio politikom filozofijom i etikom ali on je bio empirista i prethodnik najpoznatijeg empiriste i osnivaa gnoseologije. Hobs kae da su sva naa znanja poreklom iz iskustva. Ipak najvaniji empiriar svakako je Don Lok. Lok je prvi filozof koji otvoreno kae da mu je namera da istrai poreklo, izvesnost i domet ljudskog saznanja. Lok za ljudski um kae da je tabula rasa i da iskustvo u njemu ostavlja otiske. U razumu nema nieg to pre toga nije bilo u ulima. Na ovo mu Lajbnic odgovara da nema nieg osim razuma samog. Lok kritikuje teoriju uroenih ideja. Da postoje uroene ideje zato bismo otkrivali matematike zakone? Zato je mogue rei okrugli kvadrat? Delo koje mu je najpoznatije je 'Ogledi o ljudskom razumu' na koje e Lajbnic odgovoriti knjigom 'Novi ogledi o ljudskom razumu'. Lok je i kritiar i branilac ljudskog razuma. Sve to ovek moe da spozna dovoljno je za srean i moralan ivot. Analizirajui proces spoznaje Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete predmeta. Primarni kvaliteti su oni koji objektivno pripadaju predmetu i ne zavise od naina posmatranja protenost, oblik, veliina, kretanje. Sekundarni kvaliteti su subjekstivni boja, ukus, miris, zvuk. Lokova teorija bie dobro prihvaena u narodu. Sledei u nizu empiriara je Dord Berkli koji ve spada u 18. vek. Njegova filozofija je zaotren vid empirizma. Berkli eli da potpuno opovrgne materiju jer je ona po njemu stub ateizma. On se ipak oslanja na ula i zato je empirista. Opovrgava Lokovu razliku izmeu primarnih i sekundarnih kvaliteta. Po njemu i jedni i drugi postoje samo u ovekovom umu. Predmet je samo skup ulnih utisaka. Za Berklija biti znau biti opaen(esse est percipi). Ovakav nain razmiljanja vue na solipsizam jedino moja svest postoji. Ipak Berkli ne smatra da kada neto ne gledamo to ne postoji. Um boga emituje ulne utiske i uvek je tu mogunost da stvar bude opaena. Dejvid Hjum je verovatno najznaajniji empiriar u 18. veku. Snano je uticao na Kanta. Najvanija dela su mu 'Rasprava o ljudskoj prirodi' i 'Rasprava o ljudskom razumu'. Takoe je napisao i veoma kvalitetnu istoriju engleske u 6 tomova. Bio je odlian stilista a misao mu je bila komplikovana. Hjum razlikuje dve vrste ljudskog znanja. Prva vrsta je ono koje se zasniva na refleksiji i gde rasuivanje ve samo u sebi sadri potpunu izvesnost. Takva su matematika saznanja. 7+5=12 ve sami brojevi 7 i 5 u sebi sadre dvanaest, za reavanje ovog problema nije potrebno nita sa strane. Dok u iskazu u vodi se ovek moe udaviti nama je potrebno iskustvo da bismo ovo znali jer iz pojma vode same ovo ne sledi. Po Hjumu je greka svoditi fiziku na matematiku jer se u fizici sve temelji na kauzalitetu. Hjum misli da kauzalitet nema nunost vaenja. Hjumova filozofija zavrava u skepticizmu. Hjum analizira kategoriju uzronosti i pri tome se oslanja na ula iskljuivo. Kamen je topao zato to ga je zagrejalo sunce. Ovog zato to nema u iskustvu. Mi samo vidimo pojave koje se dodiruju u vremenu ali zato to ne vidimo. Sveukupno znanje se bazira na navici. Samim time Hjum kritikuje i metafiziku jer je ona nauka o prvim uzrociam a kako je kategorija uzronosti besmislena tako je i metafizika.

44. Politika filozofija Tomasa Hobsa i Dona Loka

Hobsova politika misao proizilazi iz njegove etike. Njegova kljuna ideja je da su svi ljudi jednaki ali da svako svakome pretstavlja opasnost. ovek je oveku vuk. Treba se bojati svakog jer svako moe da vas povredi. Sutina oveka je egoizam. ovek se bori za sopstvano odranje a uz to i za vladanje drugima. Hobs smatra da je moral vetaka tvorevina i da se ljudi iz staraha da ne budu povreeni prave dobrim. Nema vrline. Glavno Hobsovo delo je 'Levijatan', sinonim za dravu. Po Hobsu drava nije bogom dana nego je plod drutvenog ugovora. Hobs razlikuje prirodno stanje i graansko stanje. Prirodno stanje je stanje haosa rat svih protiv svih. Graansko stanje je stanje u kome drava dri ljude u strahu od kazne i tako ih primorava na potovanje moralnih zakona pravda,

skromnost. Ove osobine ne proistiu iz ljudske prirode ve ih razum otkriva kao nune uslove zajednikog ivota ljudi. Drutveni ugovor kada se jednom sklopi je neopoziv. Ljudi se odriu svojih egoistinih prava da bi iveli mirno i bezbedno. Vlast je suverena i neopoziva i narod nema pravo da se buni. Svakakva drava je bolja od prirodnog stanja. Don Lok se smatra osnivaem savremenog graanskog liberalizma ( pre njega Spinoza). O tome govori u delu :'Rasprava o dve vlade'. Lok kao i Hobs razlikuje prirodno stanje i graansko stanje. Graansko stanje smatra boljim jer u njemu ne moe doi do nepredvidivog i neumnog ponaanja ljudi. Drava pretstavlja kompromis na svim nivoima. Promene treba praviti postepeno. Pojedinac je vrhunac vrednosti u dravi, srea pojedinca je sutina drave. Lokov liberalizam se ogleda na tri nivoa: -na politikom sloboda graana je neprikosnovena -na religijskom verska tolerancija, nij mogue dokazati postojanje Boga ni due besmrtne pa ne smemo drugima zabranjivati da drugaije misle -na ekonomskom nivou Lok kae da je sutinsko pravo svakog oveka pravo na privatnu svojinu Glavna razlika izmeu Loka i Hobsa je u tome to Lok smatra da se drutveni ugovor sme raskinuti ako ljudi nisu zadovoljni dravom. Narod ima pravo albe i pravo na revoluciju. Smatra se da je Lok teoretski pripremio slavnu revoluciju u Engleskoj u kojoj je utemeljen princip da kralj kraljuje ali ne vlada.

45. Prosvetiteljstvo i francuski materijalizam 18. veka

Prosvetiteljsto je pokret u evropskoj kulturi ije je glavno odreenje vera u mogunosti neogranienog drutvenog i istorijskog napretka uz pomo razuma. Vani datumi za odreenje ovog perioda jesz engleska revolucija 1688. i francuska revolucija 1789. Ovaj pokret bie prisutan svuda u Evropi u Engleskoj, Nemakoj ali pogotovo u Francuskoj. Tamo e na neki nain ono sluiti kao priprema za revoluciju. Prosvetiteljstvo je imalo snaan uticaj na seukupni drutveni ivot. Tako se javlja i prosveeni apsolutizam neki od Evropskih vladara takoe su verovali u mo razuma Katarina 2 Velika, Fridrih Veliki Pruski, Josif 2... Na prosvetitelje e uticati i empiristi iracionalisti. Od Loka preuzimaju stva da je ljudski razum dovoljan uslov za sreu dok od Dekarta preuzimaju uenje o svesti i jasnosti saznanja. Prosvetitelji se mahom bave problemom drave, vaspitanjem, politikom filozofijom. Etika i crkva su glavne teme. Prema crkvi se razvija jak animozitet kao i prema trediciji jer se ne zasniva na ljudskom razumu. Takoe se protive metafizici. Njihov sistem se bazira na mehanikom materijalizmu pretpostavka da se celokupna stvarnost moe objasniti svoenjem svih uoenih promena na mehanike zakone u materijalnoj prirodi. Sve funkcionie kao mehanizam u uzrono posledinoj povezanosti.Ovo stanovite se zove determinizam i njigov najei zastupnik u prosvetiteljstvu je Holbah. Pojavljuje se ideja o sakupljanju i objavljivanju sveukupnog ljudskog znanja. Ono se treba objaviti i dati narodu. Ovaj poduhvat su u Francuskoj osmislil Didro i Dalamber i na tom projektu su uestvovali mnogi drugi prosvetitelji. Od ostalih znaajnih linosti tu su Pjer Bejl koji se pre svega bavi kritikom religije, teologije i crkve. Monteskje je bio znaajan za politiku filozofiju. On daje i danas prisutnu podelu vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvrnu, oslanjajui se na Spinozu i Loka. U Francuskoj nalazimo jo na Voltera i Rusoa. Volter je bio jednako knjievnik kao i filozof. Pisao je filozofske romane koji su laki za itanje. U to vreme filozofiralo se po salonima u drutvu i Volter je u tome bio veoma dobar. Bio je borac protiv crkve ali nije bio bezbonik. ak je smatrao da boga nema da bi ga trebalo izmisliti. Ipak crkva je lani posrednik koji smeta u odnosu sa bogom. On je pristalica deizma, razumne religje. Smatrao je da je bog stvorio svet i dao mu poetni impuls ali da se posle ne mea u ivot ljudi. Ruso je pak bio kedan od najeih kritiara civilizacije. Smatrao je da su svi ljudi po prirodi jednaki i slobodni izalagao se za povratak na prirodni poredak.

46. Naturalistiki projekt an ak Rusoa

an ak Ruso je jedan od pretstavnika Francuskog prosvetiteljstva. Bio je svim svojim biem okrenut ka socijalnoj i politikoj filozofiji. Iako su mu dela u poetku spaljivana i zabranjivana, pose francuske revolucije on je postao glavni uzor i istican kao uitelj od strane Robespjera. U svojoj knjizi 'Drutveni ugovor' Ruso lii na Loka i Hobsa. On pokuava da pomiri ideju slobode i jednakosti. ovek se raa razuman i slobodan. Upravo ta sloboda je sutina jednakosti. Ruso kae da su svi ljudi po prirodi jednaki, braa i slobodni. Bio je jedan od najeih kritiara civilizacije. Zalagao se za povratak u prirodno stanje. Ovo je esto pogreno tumaeno kao zalaganje za povratak u divljatvo, meutim paljivim prouavanjem vidi se da Ruso ne misli na neko prethodno stanje u ovekovom razvoju. On kae da prirodno stanje moda nikad nije ni postojalo. On pod prirodnim smatra stanje koje bi oveku najbolje odgovaralo. Prirodno stanje je u skladu sa razumom jer je razum deo ustrojstva oveka. Ono po emu se razlikuje od Loka je da je potpuno protiv privatne svojine. On smatra da cela nesrea oveanstva potie od momenta kada je neko prvi ogradio deo zemlje i rekao da je to njegovo. Zemlja je zajednika svojina. Dravnim ugovorom ne treba da se sputava ljudska sloboda, ona naprotiv treba da bude garant ljudske slobode. Narod treba da je jedini suveren. Ako se vlast slui silom onda se sme na silu i svrgnuti. I Ruso kao i drugi prosvetitelji daje veliki znaaj vaspitanju. Treba uskladiti moralno i intelektualno vaspitanje. Cilj je da se ovek izdigne iznad poroka civilizacije irazvije svoju pravu ljudsku prirodu. Samo kao prirodno bie u prirodnom stanju ovek je dobar.

47. Kantovo uenje o izvorima, moima i granicama saznavanja

Imanuel Kant roen je 1724. godine u Kenigzbergu. Sve vreme svog ivota nije napustio rodni grad. Na lokalnom univerzitetu predavao je Lajbnic-Volfovu filozofiju. Do sopstvana filozofije je doao dosta kasno oko 50. godine. Govorio je da ga je na to inspirisao Hjum. Kantovu filozofiju obino posmatramo kroz tri pitanja i njegove tri knjige kao odgovore na ta pitanja a koje se svaka bavi po jednom oblau filozofije. ta mogu da znam? Je pitanje iz gnoseologije na koje odgovara knjiga'Kritika istog uma'. ta treba da inim je pitanje etike i o njemu se govori u knjizi 'Kritika praktinog uma'. Tree pitanje je 'emu mogu da se nadam' koje je predmet estetike i o kome Kant pie u knjizi 'Kritika moi rasuivanja'. Kantova metoda je kriticizam kritiko preispitivanje ljudskog uma i njegovih mogunosti. Kant na neki nain spaja i prevazilazi empiriste i realiste. On smatra da i um i iskustvo jednako uestvuju u spoznajnom procesu. Iskustvo daje materiju a um formu spoznaje. Kant u gnoseologiji pravi Kopernikanski obrt stavljajui subjekat u centar spoznaje. Do tada se mislilo da subjekat krui oko objekta pokuavajui da ga spozna a Kant smatra da objekti krue oko subjekta prikazujui ono to je subjekt u stanju da primi U teoriji saznanja Kant govori o vrstama sudova. Sudovi se dele na analitike i sintetike. Analitiki sud je onaj koji nam ne donosi nove informacije. Sintetiki sud je onaj koji se zasniva na iskustvu. Problematian bi bio iskaz: Svaka promena ima svoj uzrok. Ovo je sintetiki apriori sud jer kategorije uzronosti nema u iskustvu. Mo ovekove svesti Kant deli na: mo saznanja, volju i oseaj zadovoljstva. Spoznaju dalje deli na ulnost, razum i um, hijerarhijski. Svaka od ovih mo vri sintezu a sinteza je kljuna osobina ljudskog uma. Iz spoljanjeg sveta ovek prima haos nesreenih utisaka koje um sreuje i sintetie. Kant misli da u svesti postoje iste forme na nivou ulnosti:prostor i vreme. Oni su za oveka nain opaanja i ovek ne moe drugaije da vidi svet. Da li su stvari zaista takve ne moemo znati jer smo ogranieni. Ove iste forme kod nas postoje apriori ali se ukljuuju tek na nadraaj iz spoljanjosti. Mi ne spoznajemo stvar po sebi ve njen ulni prikaz i on jeste istina za nas. Na nivou razuma postoje iste forma kategorije, pojmovi. Jedna od njih je kategorija uzronosti. Dok kod Hjuma koji je bio inspiracija Kantu uzronost uopte ne postoji, kod Kanta je ona u naem razumu a priori. Um, koji je najvii stupanj moi saznavanja ima tendencije da razmilja o stvarima koje su van granica iskustva kao to su poreklo sveta, bog i slina metafizika pitanja. Kant smatra da tu istine nema i da se um tu zaplie u antonimije stavove koji se mogu jednako dokazivati i opovrgavati. Zato Kant smatra da metafizika nije istina. On kae da ovde rui znanje da bi ostavio prostor religiji, veri. Zbog tvrdnje da mi ne moemo saznati pojam po sebi ve samo njegovu pojavu jer smo ogranieni formama koje postoje u naem umu, neki Kanta smatraju agnostikom. Kant je svoju metodu nazvao transcedentnom, on se bavi onim to je u umu pre iskustva, a priori.

48. Kantova etika, estetika i socijalna misao

Etikom se Kant bavi u knjizi 'Kritika praktinog uma'. Odgovara na pitanje: ta treba da inim? U etici glavnu ulogu ima praktini um volja. Ona nam propisuje ta treba da radimo. Po Kantu se to se morala tie ne oslanjamo na iskustvo. Kant je inae bio fasciniran moralom. Bitna pretpostavka etike je sloboda volje. Bez slobode volje nema smisla govoriti o moralu. Sektor morala je jedini u kome ovek ima uticaj. Moral je za Kanta sam sebi i cilj i nagrada autonomni moral. Kant moralno naelo formulie u obliku kategorikog imperativa: ini tako da maksima tvoje volje moe postati opti zakon. Ovako utemeljena etika se naziva formalistikom jer za razliku od sadrajne, hrianske, na primer, ne propisuje ta se konkretno treba ili ne treba raditi. Kant smatra da nema moralnih idiota, da svi znaju ta treba raditi samo za sebe prave izuzetak jer misle da time ne naruavaju moral uopte. ini tako da ovetvo u oveku tretira kao svrhu a ne kao sredstvo za neki drugi cilj. Kantova etika se naziva i etikom dunosti. Dunost je nunost neke radnje iz potovanja prema zakonu. A prema Kantu postoji univerzalni zakon koji vai svugde i za sve. On razlikuje pojam legaliteta od pojma moraliteta. Legalna je radnja koja je u skladu sa dunou ali nije iz dunosti. A moralna radnja je ona koja se izvri iz iste dunosti. Kant dakle uspostavlja dualitet izmeu praktinog i saznajnog uma. Tu se otvara prostor za trei tip rasuivaki um. U sudovima oseanja se sjedinjavaju teorijski i praktini um, nunost prirode i sloboda volje. Kant vrednost lepog odreuje kao predmet bezuslovnog svianja. Uzvieno, ugodno, lepo su van svesnih merila prosuivanja. Estetski sud je najvia mera slobode jer ne zahteva znanje. Nemogue je nai sadrajni kriterijum po kome bi se ocenjivalo lepo sa loginom izvesnou. 'Kritika moi rasuivanja' je verovatno najkomplikovanija Kantova knjiga. Kant se bavio i drutvom i to pod uticajem prosvetiteljstva. On govori o slobodnom oveku, razumu kao zakonodavcu i nunom napretku oveka. Ipak on kae da se napredovanje deava neravnomerno. Za razliku od Rusoa Kant smatra da je prirodno stanje nesloboda a da je poetak istorije vezan za naputanje prirodnog stanja. Drutvo se razvija sa ciljem da se stvori univerzalna zajednica i ostvari ideja ovenosti - da se ovek i narodi ne tretiraju kao sredstva. On oveku na daje pravo na pobunu protiv drutvenog ugovora. Ali smatra da treba da postoji sloboda miljenja. Pokretaka snaga drutva je sukob drutva i individue. Cilj istorije je dovrenje prava, uspostavljenje najboljeg ustava i svetske zajednice, venog mira, ali ovo se dostie u beskonanosti.

50. elingov objektivni idealizam

Nemaki filozof Fridrih eling, pripadnik idealistikog pravca u filozofiji i Hegelov savremenik, u svom filozofskom sistemu daje podjednak znaaj prirodi (objektu) i svesti (subjektu) kao ravnopravnim polovima jedinstvene stvarnosti apsoluta. eling smatra da su i idealizam i realizam opravdani ali nedovoljni da potpuno objasne stvarnost. Od objekta polazi filozofija prirode i u njoj otkriva zakone opaanja i miljenja, dok transcedentalni idealizam polazi od samosvesti i zakone inteligencije prepoznaje kao materijalne u prirodnim zakonima. Ako se u saznanju polazi od prirode to je teorijski odnos a ako se polazi od samosvesti praktian odnos ali nijednim putem se ne stie do apsoluta. Krajnji ishod oba stanovita jeste otkrivanje identiteta podudaranje zakona prirode i zakona inteligencije u jedinstvanom umu. Svest o ovom identitetu je osnov svakog znanja. Treba, pak, razlikovati obino saznanje od filozofije. Obino saznanje polazi od iskustva i zavava u intelektualnom opaaju za razliku od filozofije koja polazi od intelektualnog opaaja i na osnovu njega objanjava oslove pod kojima je saznanje mogue. Da bi filozofija bila prava nauka mora poivati na jednom aksiomu iz koga se deduktivno izvodi sistem celokupnog znanja. Filozofsko saznanje poinje analizom samosvesti to dovodi do aksioma identiteta van uma ne nalazi se nita, ukida se razlika izmeu subjekta i objekta jer je sama priroda nesvesna inteligencija. Priroda je za elinga skup nesvesnih umnih radnji koje se dijalektiki razvija od neorganske do duhovne prirode. Priroda je samosvest u nastajanju koja u ljudskoj svesti prepoznaje samu sebe kao inteligenciju. Sa stanovita ljudske svesti priroda pretstavlja istoriju njenog nastanka. U sadanjem vremenu apsolut se pokazuje kroz umetnost. eling u umetnosti nalazi realno objedinjavanje nesvesne i svesne delatnosti, prirode i smosvesti. Po njemu je umetnost dokaz identiteta svesnog i nesvesnog u apsolutu. Umetnost poseduje sposobnost bezgranine produkcije koja je analogna prirodnoj. Tako filozofija umetnosti

pretstavlja trei deo elingovog sistema koji jo ine filozofija prirode i transcedentalni idealizam. Kasnije e eling odrediti apsolut kao Boga i zameniti umetnost religijom. Logikom prosuivanju je ipak dostupna samo sutina stvari ali ne i poreklo njihove egzistencije ili odgovor na pitanje zato neto postoji a ne nita. Ispitivanjem egzistencije stvarnosti treba da se bavi pozitivna filozofijaili metafiziki empirizam. Stoga eling kritikuje Hegela jer njegova filozofija naglaava umski karakter celokupne stvarnosti. eling e time uticati na kasniji razvoj filozofije egzistencije.

51.Hegelov sistem apsolutnog idealizma (panlogizam)

Georg Fridrih Hegel verovatno je najznaajniji pretstavnik nemakog idealizma. U skladu sa svojim filozofskim sistemom gde je istorija napredak i to napredak ideje ka samosvesti, Hegel je na ranije filozofe gledao kao na svoje prethodnike. Njegove knjige su uglavnom nacrti za predavanja, neke su autorizovane(fenomenologija duha, enciklopedija filozofskih nauka) a neke su posthumno izdate (Istorija filozofije, Istorija estetike). Hegel je izgradio veoma sloen veliki filozofski sistem koji se naziva sistemom apsolutnog idealizma jer jepo Hegelu sutinski princip ideja. Ovo samo po sebi nije nita novo u filozofiji ali vana novina jeste da se ideja u vremenu menja vreme je za Hegela ontoloka kategorija. Svog prethodnika Kanta Hegel kritikuje zbog agnosticizma Kant je verovao da postoji neto izvan dometa uma. Hegel smatra da se sve moe saznati jer je sve proeto istim principima i um i stvarnost su proeti istim zakonima. Ovakvo stanovite se naziva panlogizam. Hegel kae: sve to je stvarno umno je i sve to je umno stvarno je. I ne samo da se ideja menja bilo kako ve se menja na bolje, ideja ide ka samosvesti. Razvoj se kod Hegela deava u tri dijalektika koraka: poinje se od teze, zatim sledi antiteza kao negacija teze i na kraju negacija negacije ali sada obogaena sinteza. Da bi pokazao da svet zaista ovako funkcionie Hegel navodi mahom primere iz prava koji su dobri (npr. Kazneno pravo, zloin, kazna) ali i primere iz biologije koji su nategnuti. Tako e poetna teza u razvoju ideje biti ideja po sebi koja nije konkretna ni sebe svesna. Ona se zatim ospoljava i postaje svoja negacija u vidu prirode. Priroda je konkretna ali nije svesna seba. Krajnja taka u razvoju jeste ideja za sebe ili duh koji je konkretan i sebe svestan. Dalje se duh takoe razvija u tri koraka. Prvo imamo subjektivni duh ili duu. Njegova antiteza jeste objektivni duh koji se takoe razvija u tri stupnja: pravo, moralitet, obiajnost. Krajnja taka razvoja duha jeste apsolutni duh koji pretstavlja potpunu samosvest. Apsolutni duh se moe saznati kroz tri stepena: umetnost, religiju i na kraju filozofiju kao vrhunac i to ne bilo koju ve upravo Hegelov sistem pretstavlja taj vrhunac. Zapravo asolut 'lukavstvom uma' preko oveka i njegovog razvoja dolazi do samosvesti. Za Hegela istina je celina. Da bismo znali istinu moramo znati sve razliite momente razvoja. Dakle istina je na kraju puta kojim prolazi apsolutni duh u svom razvoju.

52. Vreme kao ontoloka kategorija i pojam istorije u Hegelovoj filozofiji

Hegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. To znai da je ideja sutina. Ali ovde ideja nije u istom smislu kao to je recimo bila kod Platona. Ona nije nepromenljiva ve se kroz vreme menja. Vreme je za Hegela ontoloka kategorija. Ideja se ne menja bilo kako ve napreduje, razvija se na bolje. Krajnji cilj razvoja ideje je dolazak do samosvesti. Ovakav sistem omoguava sve evolucionistike teorije. Razvoj se kod Hegela deava dijalektikim hodom kroz tri koraka: teza, antiteza i sinteza. Kako je Hegelov sistem panlogizam tako e ovaj princip vaiti za sve. Za Hegela istorija je zadobijanje svesti o slobodi. Za razliku od Rusoa Hegel samtra da je ovek najmanje bio ovek u preistoriji, najmanje je bio slobodan. Istorija poinje ovekovim naputanjem prirodnog stanja. Uoavanje razvoja oveka kroz istoriju najlake je na primerima konkretnih drava. Naravno i ovaj razvoj se odvija u tri koraka. Tako je prvi korak despotija, kraljevine kao to je bio Egipat gde je svest o slobodi na jako niskom nivou i sutinski je slobodan samo jedan ovek faraon. Sledei stupanj su bile antika Grka i Rim. Ovde je situacija malo bolja jer su neki ljudi ipak slobodni ali ne postoji opta svest o ovekovoj slobod. Vrhunac razvoja jeste germansko drutvo, Nemaka u Hegelovo vreme gde vlada sloboda. Na ovakvo Hegelovo miljenje sigurno je uticalo i njegovo religiozno opredeljenje kao protestant.

Filozofija istorije bila je bitna preokupacija za Hegela. On smatra da je kroz istoriju oveanstvo ustvari orue apsolutnog duha na njegovom putu do samosvesti.

54. Marksovo uenje o otuenju

Karl Marks je u mladosti bio pod velikim uticajem Hegela. ivot je uglavnom proveo u emigraciji gde uz pomo fabrikanta Engelsa pie glavna dela savremenog socijalistikog pokreta: Manifest komunistike partije, Kapital... Marks je primer mislioca koji u svojoj filozofiji sintetizuje razne pravce i dostignua raznih nauka i to ne samo sa eljom da razume ve i da promeni svet. Filozofija po Marksu treba da ue u svakodnevni ivot i nakon toga ona praktino nestaje. Za Marksa je ovek jedinstvo sopstvene generike sutine i sveta. ivot je, prema tome, ispoljavanje stvarnih mogunosti oveka. ovekovu delatnost Marks vidi kao predmetnu. ovek se ostvaruje tako to se njegov rad opredmeuje. Ali u zavisnosti od istorijskih okolnosti u kojima ovek ivi opredmeenje moe da se pretvori u otuenje. Otuenje je za Marksa ona delatnost koja ovekove osobine ini njemu tuim. ovek vlastite proizvode smatra tuim. Drutveni odnosi koji omoguavaju ovakav odnos oveka prema svom radu jesu otueni. Oni onemoguavaju oveka da se ostvaruje, ve ga poriu. ovek a pogotovo pripadnik proizvoake klase se ispoljava kao otueni ovek kome su nadreena razne spoljanje nunosti:privatna svojina, podela rada, crkva, drava... Otuenje nije oveku nuno svojstvo, ve je produkt istorijskih okolnosti. Marks se nadovezuje na Aristotelovu definiciju kao zoon politikona ali kae da je ovek drutvena ivotinja koja se samo u drutvu moe osamiti. Postoje razni oblici otuenja:otuenje od rada, otuenje od ljudi, otuenje od sebe, otuenje od politikog ivota. Obino se dele na otuenja u okviru politiko-ekonomskoj sferi i otuenje u svakodnevnom ivotu. Osnovno otuenje jeste otuenje proizvoda od proizvoaa. Proizvoenje predmetnog sveta jeste osnovni nain potvrivanja oveka. Kroz proizvodnu delatnost ovek se pojavljuje kao stvaralac prirode. Radnik stavlja svoj ivot u predmet ali u kapitalistikom drutvu taj predmet ne pripada njemu ve postaje tu i neprijateljski. Stvaranje predmeta za oveka postaje otuenje. Radnik ne poseduje ni sredstva za rad, ni predmet a ni najnunija sredstva za ivot. to vie proizvodi to sam radnik postaje jeftinija roba, rad se okree protiv njega. U kapitalistikom drutvu radnik je sveden na nivo robe. Ekonomija ne posmatra radnika kao oveka sa svim njegovim potrebama. Radi se samo na zadovoljavanu osnovnih biolokih potreba oveka da bi on i dalje mogao da proizvodi, tretira se kao radna ivotinja. Rad umesto da je osnovna ovekova osobina postaje puko sredstvo biolokog odravanja. Ovo otuenje oveka od rada dalje vodi u otuenje oveka od oveka. Radnik proizvodi predmet koji je od njega otuen. On je vlasnitvo nekoga drugoga, konkretno vlasnika firme u kojoj radi. Ako je pravljenje proizvoda za radnika muenje za nekog drugog mora biti izvor uivanja. Graansko drutvo Marks vidi samo kao skup individua koje postoje jedne za drugu samo ako mogu da poslue kao sredstvo. Za Marksa ovek je celovito bie i moe se razvijati samo kroz zadovoljavanje svih potreba. Ali uslovi privatne svojine dovode do deljenja drutva pa sa jedne strane imamo obilje i rafinirane potrebe a sa druge puko preivljavanje. ovek u kapitalistikom drutvu ne postaje samo roba u smislu radnika ve postaje u celini kao tupog, nakaznog nemoralnog oveka. ovek zauaima iskrivljen odnos prema stvarima. Za neki predmet smatramo da je na tek kada ga posedujemo ili koristimo. Zato Marks kae da se kod oveka razvilo posebno ulo posedovanja. Ukidanjem privatnog vlasnitva dolo bi do emancipacije normalnih ljudskih ula. Marks u svom komunistikom manifestu govori i o graanskom braku kao obliku ekskluzivnog privatnog vlasnitva, vezi iz rauna koji je ustvari otvorena ili prikrivena prostitucija i samo je izraz prostitucije radnika. Nasuprot ovakvom stanju Marks pretpostavlja takvo razvijanje potreba koje e zadovoljiti svestranu i bogatu ljudsku prirodu. Za Marksa je ovek bie koje nije dato ve zadato, bie mogunosti i razvijanja novih ljudskih potreba.

55. Osnove openhaurove pesimistike etike

Artur openhauer, nemaki filozof, pretstavnik je voluntarizma. Bio je pod uticajem Platona, Kanta i elinga ali i pod uticajem indijske filozofije i religije. Suprotstavljao se Hegelovoj filozofiji pogotovo panlogizmu. Postao je poznat tek nakon smrti i veoma je uticajan meu egzistencijalistima. Na polju etike openhauer e imati potpuno suprotstavljane stavove u odnosu na Kanta: iracionalno, snetimentalno i pesimistiko. openhauer je imao ideju da Kantovo stanovite oisti od materijalizma i izgradio je jednu esto protivrenu subjektivno-idealistiku i viluntaristiku sliku sveta i ljudskog saznanja. I on polazi od toga da je nama dostupna samo pretstava o svetu a ne predmetni svet sam ali iz toga izvodi i da se sve svodi na tu pretstavu. Na poetku svog dela 'Svet kao volja i pretstava' openhauer konkretno kae: Svet je moja pretstava. Tako on zapada i u tvrdnju da izmeu sna i jave ne postoji razlika, svet je samo san. Ipak openhauer priznaje da postoji neto to nije samo pretstava, to pretstavi lei u osnovi, to joj prethodi i pokree je. To to je sutinsko moemo utvrditi preko sebe samih, preko onoga to je sutinsko u oveku a to je volja. Intelekt je za openhauera samo sluga volje a telo njena objektivacija. Iz toga da je sutina sveta volja, openhauer izvlai da je vrednost sveta i ivota negativna. Svet je zao i ne amo zao ve je ovaj svet najgori i da je samo malo gori ne bi mogao da postoji. Zlo sveta poiva na tome da je volja volja za odravanjem, irenjem i vladanjem i samim time svaka pojedinana volja je u sukobu sa drugim voljama to rezultira borbom. Borba i spreavanje od strane drugih volja su uzrok bola i patnje koji proima svet. I zadovoljena volja pada u dosadu i amotinju koja je takoe svojevrsan bol protiv koga se borimo novim tenjama. Tenje su takoe uzrok bola, posledica nekog nedostatka. I tako smo stalno kao u zaaranom krugu ali svugde nas prate patnja i bol a zadovoljstva su retka i kratka i slabog intenziteta u odnosu na bol. Tri najvea dobra u ivotu: zdravlja, mladost i slobodu cenimo samo kada ih izgubimo. Srene dane svog ivota prepoznajemo tek kada nastupe nesreni. U skladu sa svojim stavom da je volja sutina oveka a ne razum, openhauer se protivi i Kantovoj definiciji morala kao apriornog umnog principa. openhauer se pita kako je mogue da je moral neki nuni unutranji princip kad se protiv njega u praksi stalno radi. Za ljudsku volju postoji samo jedan nuni zakon a to je zakon motivacije. Ako za neku radnju postoje dovoljni motivi ta radnja e se i desiti. Za oveka, osnovni pokretai delovanja su: egoizam, zloba i saaljenje. Kada je onda ljudsko delo moralno? Po openhaueru jedino radnje kojima pomaemo drugim ljudima i spreavamo njihov bol jesu moralne. Da bi ovek eleo da pomogne drugom oveku potrebno je da saosea sa njim, da osea njegov bol. Da bi do toga moglo da doe on mora da upozna tog drugog oveka i bar donekle ukine svoj egoizam. Iz osnovnih openhauerovih pretpostavki o ivotu uoavamo da za njega uobiajne ivotne vrednosti kao to su ljubav, pravinost i uopte vrline ne mogu biti najvii oblik moralnosti jer su usmerene kao podravanju ivota a kako je ivot zlo za vrednost se moe proglasiti samo negacija volje za ivotom. Najvii imperativ openhauerove etike jeste zahtev za ponitenjem volje. Ovo ipak nije poziv na samoubistvo jer ovek samoubica ustvari voli ivot ali zbog nemogunosti da ostvari neke svoje elje on ga negira. Put koji openhauer predlae jeste put askeze. Treba onemoguiti da se volja za ivotom reprodukuje, treba sputati polni nagon.

56. Kjerkegorova individualistika pobuna protiv metafizike

Seren Kjerkegor, danski mislilac iz prve polovine devetnaestog veka, je na neki nain pretea egzistencijalizma. U sreditu njegove misli nalazi se lini odnos oveka prema svetu. On se protivi svakoj filozofiji koja stvarnost tretira kao celovit racionalno ureen sistem. Pogotovo je kritikovao Hegela. U to doba primeuje se da razvoj drutva ipak nije doveo do slobode oveka. Po Kjerkegoru, ono to je opte, sistem, nije bitan za egzistenciju. Kjerkegor Hegelu zamera nedostatak oseaja za individualno ljudsko. U njegovom sistemu ovek je samo orue lukavog ljudskog uma na putu do samosvesti. ovek je tu uzet samo kao opte i nema mesta za egzistenciju pojedinca. Egzistirati nije isto to i racionalno misliti. Egzistencijalne istine nisu logike, nisu pojmovno saznajne ve izviru iz neponovljivih linih doivljaja. Zato se egzistencija ne moe svesti na sistem. Teorija o progresivnom razvoju ljudskog duha je po Kjerkegoru iluzija. Istorija nije tle razvoja samosvesti i ideje o slobodi ve poprite stalnog ljudskog propadanja. Glavne odlike ljudske egzistencije prema Kjerkegoru su da je ona sluajna, neponovljiva, prolazna, konana i neizvesna. Individua je potpuno nesigurna u svetu, ne postoji nikakav oslonac niti jasno postavljen cilj koji treba da ostvari. Poto je egzistencijalna istina uvek lina ne moe se sasvim racionalno razumeti. ak i kada bi sva pitanja metafizike i nauke bila razreena jo uvek ne bi bilo reeno pitanje ovekovog individualnog ivotnog smisla.

ovek se sa linom istinom suoava preko straha od smrti. ovek je po Kjerkegoru 'bie bolesno na smrt'. Doivljaj smrtnosti raa oseaj nitavnosti, nihilizma. Iz nihilizma prema Kjerkegoru ima dva izlaza: oaj koji vodi u samoubistvo ili ludilo i hrianska vera. Ipak Kjerkegor napada institucionalizovanu religiju i crkvu i smatra je za osnovu neslobode. Boga treba premestiti sa oltara u ljudska srca, on treba da postane lini bog. Vera se ne moe racionalno objasniti ona pretstavlja egzistencijalnu odluku, lini izbor u kome se sukobljavaju logiki protivrene mogunosti: konano i beskonano, ljudsko i boansko, vera i besmislenost. Dostizanje vere je retko jer se odnosi na autentinu egzistenciju koju ljudi obino izbegavaju. Prvi i najei stadijum na putu autentine egzistencije je estetski stadijum na kojem se egzistencijalna strepnja prevladava preputanjem ulnim uivanjima i mati. Ideal takvog ivota je Don uan. Drugi stadijum je etiki na kome se egzistencijalna nesigurnost prevladava delovanjem iz dunosti u skladu sa ivotnim pozivom i obavezama prema drugima. Ideal ovakve egzistencije je Sokrat. Trei i krajnji stupanj je religiozni i veoma je redak. Ovo su istinski slobodne i odgovorne linosti. Ideal je Hrist. Ljudi prema Kjerkegoru najee egzistiraju tako to bee od svoje individualnosti i slobode vezujui se za razne ustanove (crkva, porodica, politike organizacije). Tako upadaju u prosenost koja se najee tumai kao jednakost. Kjerkegor smatra da su ljudi jednaki samo pred Bogom ali ne i u meusobnim odnosima. Moralnim reformama treba spasiti pojedinca od depersonalizacije i otuenja koji su produkt graanskog drutva. Sav napredak na polju ovladavanja prirodom uzaludan je ako ovek pri tom bude izgubio duu.

57. Nieova pobuna protiv tradicionalne metafizike i morala

Fridrih Nie, nemaki filozof druge polovine devetnaestog veka, smatra se jednim od najeih kritiara moderne civilizacije. Na njegovo delo uticao je openhauer ali i predsokratovci i pre svega Heaklit. Najpoznatija dela su mu : Filozofija u traginom razdoblju Grka, Roenje tragedije, Tako je govorio Zaratustra, Sumrak idola... Nie smatra da je evropska kultura u dubokoj krizi. Osnovni inioci evropske kulture su metafizika i hrianstvo pa u njima i treba traiti uzrok krize. Na njima se temelji i politiki poredak demokratija zasnovana na jednakosti i nauka iji je cilj teoretsko objanjenje sveta. Uverenje da su ljudi jednaki potie iz hrianstva, dok nam metafizika donosi ideju da postoje vrednosti van konkretnog ljudskog ivota. Za istinitu stvarnost metafizika pa i filozofija postavljaju natulni svet, dok se obian zemaljski ivot smatra prividom. Ovaj spoj je po Nieu omoguen Platonovom filozofijom i njenim prilagoavanjem hrianstvu. Zato Nie daje prednost predsokratovcima koji su u filozofiji izraavali sklad izmeu potreba tadanjeg sveta i slike o tom svetu. Nie smatra da je propast kulture poela sa Sokratom. U njegovoj filozofiji Apolonski princip umerenosti i ravnotee prevladava Dionizijski princip afirmisanja ivotnih snaga. Preko hrianstva ova propast se prenosi sve do Nieovog doba. Nie smatra da je moderna civilizaija postala prepreka sopstvenom razvoju jer se odvojila od stvarnog ivota i umesto da bude izraz ivotnih potreba, postaje merilo za procenjivanje ivota. Dolo je do preokretanja vrednosti postavljanjem metafizikog tumaenja ivota za pravu stvarnost. Zbog toga Nie trai prevrednovanje svih vrednosti. Stanje u kome se drutvo nalazi Nie naziva nihilizmom. To je stanje kada vrednosti gube smisao jer su u suprotnosti sa ivotom. Razlikuju se dve vrste nihilizma pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome se vrednosti gube i polazite za aktivni nihilizam koji je svesno odbacivanje i razaranje postojeih vrednosti da bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i ivota. Odbacivanje i razaranje vrednosti Nie formulie idejom da je Bog mrtav. U bogu su oliene sve metafizikohrianske vrednosti koje su u modernom drutvu postale besmislene. Nie smatra da je volja za mo istinska stvarnost sveta i da je svet samo volja za mo a ivot jedan njen oblik. ivotna volja se pokazuje kao volja za potvrivanjem ivota. Ono to odrava i potvruje ivot po Nieu ima vrednost. ivot van sebe nema nikakvu vrednost, niti svet van sebe ima neki cilj. Najvia vrednost je upravo odravanje volje za mo ili ivota. Nema nikakvog stvarnog napretka u okviru oveanstva, obnavljanje volje za mo je veno vraanje istog. Ovime se Nie vraa krunoj koncepciji vremena kakvu su imali i antiki grci. Volja za mo samo istrauje oblike koji su prikladni njenom potvrivanju. Taj izbor je slobodan i neuslovljen poput igre umetnikog genija. Zbog toga Nie daje izuzetno mesto umetnosti. Metafizika istina je odraz sveta nezavisnog od oveka. Umetnost, kae Nie, nam treba da nebismo propali od istine. Po Nieu postoje dva tipa ljudi: jak i slab. Oni su u stalnom sukobu koji se ispoljava kao sukob manjine i veine. Ljudi jake volje su manjina i odlikuje ih izuzetna ivotna snaga za razliku od slabih koji propovedaju moral jednakosti, demokratiju, logiku.

Nie ne smatra da je dobrobit veine merilo vrednosti u nekom drutvu. Merilo moe biti samo potvrivanje volje za mo, afirmacija ivota. Ljudi sposobni da se suoe sa budunou odbacuju sve dosadanje vrednosti i sami postavljaju pravila svog delovanja koje bi veina trebalo da sledi. Ali u oima mase po dotadanjim kriterijumima ovi ljudi su nemoralni. Ali postojei moral ne moe biti kriterijum jer je izraz dekadencije. Odbacivanje mogunosti da se moral natoveka procenjuje po postojeim moralnim kriterijumima naziva se imoralizam. Nie i ovde razlikuje dve vrste morala: moral jakih ljudi je moral gospodara a moral slabih moral sluge. Moral gospodara pretstavlja afirmaciju ivota. Moral roba je reakcija slabih ljudi na jake i manifestuje se zalaganjem za jednakost. Njeno poreklo je u zavisti slabih prema jakima. Moral slabih je u postsokratovskom drutvu nadvladao moral jakih koji Nie povezuje sa dionisovim principom. Nie se zalae za ponovno roenje Dionisa. Nihilizmu je cilj natovek koji u optim ruevinama ivotu kae da. To je onaj koji nee da se odrie ovozemaljskog ivota zarad nekog drugog.

58. Pojam fenomenologije

Osniva fenomenologije je nemaki filozof Edmund Huserl koji je iveo i radio na prelasku iz 19.og u 20. vek do samog 2. svetskog rata (umro je 1938. godine). Sam naziv potie od grke rei phainomenon to znai pojava. Dakle za fenomenologiju moemo rei da je nauka o pojavama u svesti. Ona je prema Huserlovoj misli metod u filozofiji koji treba da zasnuje filozofiju kao strogu nauku. Ona bi omoguila da se sva podruja stvarnosti shvate u njihovom jedinstvu. Fenomenologija je zapravo predlog kako da se prevazie kriza u evropskoj kulturi koja se ogleda u mnotvu suprotstavljenih naunih sistema koji polako prerasta u relativizam. Taj relativizam moe biti prevazien utemeljivanjem filozofije kao univerzalnog saznanja zasnovanog na ljudskom umu. Huserl je imao veliki broj pristalica na primer Hajdeger i Sartr. On je po obrazovanju bio matematiar. Najznaajnija dela su mu: Logika istraivanja, Filozofija kao stroga nauka, Ideje za istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju... Sve nauke treba zasnovati na filozofiji. Kako je filozofija dakle temelj svih nauka da bi ostale nauke bile stabilne i filozofija mora biti vrsto utemeljena. Zadatak filozofije je da utemelji osnovne pretpostavke znanja. Prevazilaenjem krize u nauci bi i evropska kultura bila stabilizovana jer se ona upravo zasniva na nauci. Filozofija kao stroga nauka treba da obezbeuje pouzdanost znanje u drugim naukama. ta je temelj evropskog naina ivota i nauke? To je um, jedinstvani ljudski um. A kako je um jedinstven tako i filozofija mora biti jedinstvena. Huserl zato kritikuje sve filozofske pravce koji sumnjaju u racionalno upravljanje ivotom kao i sve dogmatsko-metafitzike sisteme koji daju nekritike slike stvarnosti. Fenomenologija treba da bude radikalno novi sistem znanja a time i osnova racionalnog opstanka uopte. Nauka je sistem obrazloenih znanja koji poiva na izvesnom nesumnjivom svedoanstvu. Do nesumnjivog znanja prema Huserlu se dolazi tako to omoguimo da se u miljenju pokae sam predmet miljenja. Huserl poziva da se filozofija usmeri ka samim stvarima. Da bi to bilo mogue treba izgraditi novi sistem znanja koji predmetu nee dodavati nita novo ve mu omoguuje da se u svesti pokae u svom sutinskom obliku kako se ustvari stvari prikazuju u svesti. Fenomenoloija se ne bavi stvarima izvan nae svesti ve samo stvarima u naoj svesti. Ona smatra da postojanje stvari izvan nae svesti nema smisla. Filozofija i nauka pretpostavljaju da postoji svet van nae svesti, nezavisno od nje. Huserl kae da se toga treba osloboditi u filozofiji, svet van svesti staviti u zagrade jer on ometa neposredan pristup fenomenima svesti. Ovo je prvi korak fenomenolokog metoda uzdravanje od sudova o svetu van svesti. Sledi fenomenoloka redukcija iji je cilj otkrivanje iste svesti koja se odnosi na ljudski um uopte. Struktura iste svesti koja prethodi svakom iskustvu pretstavlja polazno polje za transcedentalnu redukciju. Fenomenologija treba da opie fenomene u istoj svesti koja nije prazna. Fenomenologija otkriva da je svest aktivan tok usmeren na neki predmet. To je osnovno svojstvo svesti intencionalnost. Svest za predmet moe uzeti i samu sebe i to svojstvo naziva se refleksija pa se moe rei da fenomenologija izlae refleksivnu delatnost svesti. U refleksivnosti svesti fenomenologija otkriva da svi doivljaji svesti pripadaju jednom toku i da imaju intersubjektivno znaenje to jest da objektivno vae. Doivljaji u svesti nisu haotini ve su povezani u jedinstvenu celinu.

59. Diltajeva metoda duhovnih nauka: hermeneutika

Hermeneutika ima dugu predistoriju. Sam pojam potie od grke rei hermeneuo to znai objasniti, obrazloiti, uiniti razumljivim. Prvobitno se razvila kao pomona filoloka metoda u tumaenju Homerovih spevova. Pojavom hrianstva razvila se teoloka hermeneutika a vezano za prava postoji juristika hermeneutika. Ipak hermeneutika o kojoj mi govorimo je neto drugo. Nju je razvio Vilhelm Diltaj, nemaki filozof iz 19. veka kao poseban nauni metod da bi utemeljio duhovne i istorijske nauke kao stroge. Osnovini problem Diltajeve filozofije jeste istorijski svet u kome ivot postaje svestan samog sebe. Hermeneutika je specifian nain saznavanja duhovnog i istorijskog ivota u ta spadaju i istorijske linosti, dogaaji, epohe, umetnika dela tekstovi. Ustvari hermeneutika prouava doivljaje. ovek nije samo racionalno-logiko ve i emocionalno i voljno bie. Doivljaj je ovekov racionalno-emocionalno-voljni odnos prema svetu. Njega razumemo na principu uivljavanja to jest sposobnosti prenoenja sopstvenog iskustva u duhovno istroijske tvorevine. ovek neposredno razume izraze ivota zbog toga to postoji unutranja veza izmeu naih doivljaja i sadraja tih duhovnih tvorevina. I jedno i drugo su izraz jedinstvene i zajednike ljudske prirode koja ih povezuje bez obzira to ne postoje istovremeno. Duh koji se ispoljava u razliitim linostima i dogaajima je isti kao duh koji ih pokuava razumeti. Razumevanje je postupak kada se preko spoljanjih znakova saznaje unutranj smisao duhovno-istorijskih tvorevina. Ukoliko je razumevanje izgraeno kao poseban i utvren nauni postupak onda je re o tumaenju pomou kojeg je mogue obezbediti objektivnost duhovno-naunog saznanja. U duhovnim naukama je potrebno odrediti znaaj pojedinih linosti i dogaaja ali i njihov odnos prema veoj celini kojoj pripadaju. I razumevanje nekog dela zavisie od celine kao to razumevanje celine zavisi od pojedinih delova. Ovo se naziva hermeneutiki krug. Logiki je ovakav nain zakljuivanja neprihvatljiv ali on je odgovarajui za duhovne nauke jer one prouavaju istroijske dogaaje koji su mnogo sloeniji od prirodno-matematikih. U prouavanju drutvenih pojava ne moemo se osloniti na prirodnjake metode. Prirodne nauke prouavaju uniformne dogaaje dok duhovne prouavaju neponovljive forme ivota. Prirodne nauke objanjavaju dok duhovne treba da razumeju dogaaje. Prirodne odgovaraju na pitanje zato dok duhovne odgovaraju napitanje ta to znai. Zadatak filozofije kao hermeneutike jeste da otkrije smisao odreenih istorijskih pogleda na svet.

60. Hajdegerova fundamentalna ontologija

Martin Hajdeger je najuticajniji nemaki filozof dvadesetog veka. Izdvojiemo dva problema njegove filozofije: problem kraja metafizike i problem ljudske egiztencije. Oba povezuje osnovno pitanje Hajdegerove filozofije koje se odnosi na vreme kao smisao bia. Savremena epoha je po Hajdegeru kraj metafizike koja vlada u obliku tehnike civilizacije i modernog subjektivizma. Metafizika se u tehnici kao najrazvijenijoj formi racionalnosti zavrava i postaje temelj nove civilizacije i sada je pitanje koji drutveni sistem najbolje odgovara tehnolokom drutvu. Na krizu savremene civilizacije presudno je uticao metafiziki pogled na bie pa da bi se kriza razreila potrebno je upoznati se sa izvorima krize antikim pogledom na svet. Po Hajdegeru, kako se bie nalazi u osnovi svega to postoji ispitivanje smisla bia treba da prethodi ispitivanju ostalih podruja stvarnosti ukljuujui i nauku. A kako je jedino bie koje se o smislu bia bita ovek, odgovor na pitanje se moda ba krije u odgovoru na pitanje o smislu oveka. Tako shvaena ontologija je fundamentalna ontologija i ona treba da omogui destrukciju celokupne filozofske tradicije kao metafizike. Metafiziki pogled na svet je temelj evropske kulture. Ali metafizika nema u vidu posebnost ljudskog naina postojanja a time i izvorni smisao bia. Sutina neke stvari jeste nain njenog postojanja a nain postojanja oveka nije isti kao nain postojanja predmeta. Svest o postojanju ove razlike naziva se ontoloka razlika ali metafizika je nema u vidu pa je sutinu ovekove egzistencije tumaila kao i fiziku stvarnost. Za metafiziku je smisao bia veno trajanje, stalno prisustvo, izmeu vremena i bia postoji veza. Vreme je u osnovi tumaenja bia ali se u njemu izdvaja dimenzija sadanjosti. Hajdeger smisao bia nalazi ba u vremenu. Jedino ovek moe da razume smisao bia i to na osnovu odnosa prema sopstvenom opstanku. oveka Hajdeger zato oznaava kao tu-bie. Put ka ispitivanju bia uopte polazi od ispitivanja sutine samog oveka.

Hajdeger smatra da pojmovi dosadanje nauke koji se odnose na nain postojanja predmeta nisu primenljivi na ljudsku egzistenciju njoj odgovaraju posebni pojmovi, nove kategorije koje uvodi Hajdeger i naziva ih egzistencijalima: fakticitet, bie-u-svetu, oseanje, govor, razumevanje, briga. Cilj fundamentalne ontologije je da poavi od fakticiteta definie ostale egzistencijale i pomou njih otkrije smisao autentine egzistencije. U svakodnevnom ivotu ovek se obino povlai u anonimnost i prosenost i propada u svetu koji ga okruuje. To radi u strahu od suoavanja sa slobodom i izvesnou smrti. Autentinost podrazumeva prihvatanje i razumevanje smrti kao najdubljeg i najvlastitijeg ljudskog odreenja. Suoavanje sa smru odreuje oveka kao slobodno bie koje egzistira u konanom vremenu. Tako dolazimo do toga da ovek sebe putem vremena. Ljudsku zainteresovanost za opstanak Hajdeger oznaava kao brigu. Tako se egzistencijalna analitika i destrukcija metafizike presecaju u otkrivanju vremena kao smisla bia zabrinutost za opstanak je izvorite na kome poiva ovekova potreba za projektovanjem u budunost. Tu treba ustanoviti novi poetak nemetafizike budunosti kako bi se pronaao izlaz iz savremenog nihilizma.

61. Jaspersovo tumaenje egzistencije

Karl Jaspers, nemaki filozof, jedan je od najistaknutijih pretstavnika filozofije egzistencije. Studirao je psihologiju to je verovatno uticalo i na njegovu fiozofsku misao. Bavei se psihijatrijskom delatnou, Jaspers je uoio da se ovek ne odnosi prema svetu prevashodno sa ciljem da ga sazna ve pre svega da se praktino orijentie, da ga osmisli i zbog toga mu je potreban celovita pretstava sveta. Takve celovite pretstave ine pogled na svet koji izraava ovekov stav prema svetu. Jaspers izdvaja tri vrste pogleda na svet: . objektivni fiziki svet kao skup ulnih stvari u prirodi predmet je prirodnih nauka .samoposmatranje oveka kao subjekta koje obuhvata duhovno-kulturno delovanje to je predmet duhovnih nauka .trea vrsta uoava rascep izmeu prva dva pogleda i pokuava da ih obuhvati to je metafizika(filozofija) koja pokuava da prevazie granice prirodnih i duhovnih nauka. Jaspers ne odbacuje nauku, samo smatra da ona nije dovoljna da objasni egzistenciju jer nauka gubi iz vida osnovna odreenja egzistencije kao to su istorijska uslovljenost i neponovljivost. Pored nauke ni religija ni umetnost ne uspevaju da u potpunosti rasvetle problem egzistencije i taj zadatak treba da preuzme filozofija. Ona otkriva da sutinu egzistencije ine doivljaji nesigurnosti i konanosti sa kojima se ovek upoznaje u graninim situacijama kao to su smrt, krivica, borba, patnja. U takvim situacijama ovek mora sam da se opredeli izmeu protivrenih mogunosti, da donese egzistencijalnu odluku i preuzme odgovornost za njene posledice. Tako on sebe vidi kao slobodno bie jer sam odluuje kakvu egzistenciju eli. Ipak ta odluka izvor je nesigurnosti. ovek je kroz istoriju nalazio razliite naine za prevazilaenje nesigurnosti. Na primer on potinjava prirodu ali ne uspeva da njome potpuno ovlada jer ne moe u potpunosti da je sazna. Takoe stvara drutvene ustanove ali nijedno drutveno ureenje u istoriji nije bilo sasvim pravedno i sloboda svakog pojedinca zatiena. Nesigurnost i konanost egzistencije ukazju na postojanje neeg to je prevazilazi, neki temelj. Po Jaspersu je to i osnovno pitanje filozofije pitanje o tome ta jeste bie. Bie se po Jaspersu ne moe saznati ni kao objekat van nae svesti niti kao predmet unutranjeg iskustva ve je to neto sveobuhvatno i Jaspers ga naziva transcedencijom. Filozofija treba da rasvetli ovaj pojam. Ali on se moe saznati samo preko ifara i simbola koji prevazilaze saznajnu mo naunih pojmova. I egzistencija je tako pojavljivanje venog u vremenu, beskonanog u konanom i sama je ifra transcedencije. Kako pojedinane ljudske egzistencije se uvek ostvaruju u situaciji koja podrazumeva postojanje drugih ljudi, Jaspers smatra da je uzajamna komunikacija kao borba za ljubav i solidarnost u drutvu izvor individualnosti i humanog ivota.

62. Specifinost Sartrove filozofije egzistencije

an-Pol Sartr je najznaajniji predstavnik egzistencijalizma u Francuskoj u dvadesetom veku. Poznat je i kao knjuevnik koji je odbio nobelovu nagradu. Poznata dela su mu: Bie i nuta, Kritika dijalektikog uma... Filozofija po Sartru treba da bude poziv pojedincu na slobodno delovanje. Zato je osnovni problem Sartrove filozofije ovek u svom osobenom nainu postojanja ovek kao bie koje egzistira. Samo se ovek odnosi prema smislu svoje egzistencije i to najpre tako da postoji, opstaje i snalazi se u svetu a zatim sabira svoja odreenja u delovanju, angaovanju. ovek je ono to uini svojim delima, egzistencija prethodi esenciji. Zato je egzistencija slobodna? Zato to nije unapred odreena postojeim okolnostima. ta e ovek uiniti pitanje je sluajnosti i to je najbitnije odreenje oveka. Da bi istakao posebnost egzistencije, Sartr razlikuje dva podruja stvarnosti:materiju i svest, bie po sebi i bie za sebe, determinisanost i slobodu. Bie po sebi se odnosi na materijalan svet u prostoru koji je vean, celovit i nepromenljiv. U njemu sutina prethodi njenom postojanju odnosno esencija prethodi egzistenciji. Egzistencija doivljava materijalni svet kao neto teko, masivno, to joj prua otpor i tei da sve ujednai prema sebi. U tenji da izbegne mogunost pretvaranja u bie po sebi, egzistencija razvija svoj imaginarni svet bie za sebe. ovek prevazilazi bie po sebi tako to ga preoblikuje. Zato Sartr smatra da je svest u svojoj osnovi transcedencija i imaginarno projektovanje stvarnosti koja ne postoji u fizikom svetu. Egzistencija se potvruje putem imaginarnog projektovanja budunosti i individualnog izbora izmeu razliitih mogunosti, odnosno praktikovanjem slobode. Ali ostvarivanje slobodno izabranih mogunosti je uvek neizvesno pa se sloboda ne moe odvojiti od teskobe i straha. Sloboda takoe nije apsolutna jer svaka egzistencija je okruena drugim egzistencijama sa svojim projektima. Odnos prema drugim egzistencijama je neprijateljski. One su predmet naeg posmatranja i kada shvatimo da smo i mi za njih objekat tu je problem druga egzistencija nas posmatra samo kao sredstvo. Zato doivljavamo da je naa egzistencija ugroena od strane drugih. Drugi su pakao. Svaka egzistencija tei sama sebi da bude uzrok, da bude Bog. Sartr smatra da je itava ljudska stvarnost uzaludan pokuaj da se bude bog. Sloboda osim moi podrazumeva i potpunu odgovornost. Autentinost egzistencije nije nuna ni neotuiva. Ona je samo mogunost koju je lake izgubiti. Zato Sartr shvata sopstvenu filozofiju kao potiv na buenje iz anonimnosti i prosenosti. Zato on egzistencijalizam odreuje kao humanizam. Odatle njegovo pribliavanje Marksu. Ali on odbacuje dogmatsko tumaenje Marksa i smatra da se Marksizam odnosi samo na kolektivnu istoriju.

63. Pozitivizam osnovne regule

Zaetnik pozitivizma je Ogist Kont. Njegovo glavno delo 'Kurs pozitivne filozofije' ve samim naslovom dovoljno govori filozofija mora postati pozitivna nauka i to se moe postii jednostavnim kursom. Pozitivno znai da je neko nauno saznanje proverljivo i objanjivo. Kont deli ukupno ljudsko saznanje na tri stadijuma: .teoloko (fiktivno) .metafiziko (apstraktno) .nauno koje je pozitivno i time i pravo. Kont smatra da teoloko i metafiziko saznanje umiljaju da se moe dostii apsolutno znanje. Na teolokom nivou javljaju se projekcije antropolokih kategorija na saznanje, pooveuje se svet koji moda i nije potpuno ljudski. Metafiziko znanje je modifikacija teolokog preoblai teoloke pojmove u metafizike koji izgledaju kao utvare. Pozitivni stadijum je negacija prethodnih.

Prema Kontu svi fenomeni, ono to nam se u svesti pojavljuje, funkcioniu u skladu sa nepromenljivim zakonima. Pozitivno miljenje saznaje uzroke postojeih empirijskih pojava i nema posla sa krajnjim svrhama i praosnovama. Za Konta i druge pozitiviste metafizika je izmiljotina koja nema nikakvu vrednost. I u drutvenim naukama isto vae nepromenljivi zakoni. Moralna kriza drutva poiva na razliitosti miljenja a ne na jednoumlju. Najvee zlo je u razilaenju koje postoji kod ljudi po pitanju osnovnih naela ija je postojanost osnova za pravi drutveni poredak. Zadatak sociologije, nauke iji je Kont osniva, jeste da objedini drutvo koje se u moderno vreme rastoilo u mnotvo izolovanih podruja. Ona treba da je podloga za irenje drutvenog napretka.
64. Pozitivizam - osnovne regule - Pozitivna filozofija (pozitivizam) vodi poreklo od Konta i traje sve do danas. To je odredjeno filozofsko stanoviste koje se tice ljudskog znanja. Predstavlja skup regula i kriterijuma vrednovanja ljudske spoznaje. Pozitivisticke regule prave razliku izmedju filozofskih i naucnih sporova koje je vredno voditi i onih koji nemaju sansi da budu reseni, te nisu vredni paznje. - Fenomenoloska regula nema realne granice izmedju sustine i pojave. Pozitivizam zahteva da se ta razgranicavanja odstrane kao pogresna. Primeri bica koje su pozitivisti osudjivali kao neosnovane primese izvan celine moguceg iskustva su materija, duh... - Nominalisticka regula je restrikcija pretpostavke da bi bilo kakvom znanju formulisanom opstim terminima bilo sta odgovaralo osim pojedinacnih konkretnih predmeta. - Fenomenolosko i nominalisticko shvatanje znanja ima drugu konsekvenciju koju formulisemo na trecem mestu: - Regula koja osporava saznajne vrednosti vrednosnih sudova i normativnih iskaza - U iskustvu ipak nisu sadrzani kvaliteti dogadjanjam stvari ili ljudskih ponasanja (lep, dobar, plemenit...) Stav da je ljudski zivot nezamenljiva vrednost nemoguce je dokazati, moze biti samo prihvacen ili odbacen. - Vera u principijelno jedinstvo naucnog metoda - uverenje da su nacini osvajanja vrednosnih znanja u principu isti na svim podrucjima iskustva. - Pozitivizam je, u svojoj istoriji, sadrzao ostre polemike protiv metafizickih spekulacija svih vrsta (protiv refleksije koja svoje rezultate ne moze u potpunosti da osloni na empirijske cinjenice). Usmerava svoju kritiku na religijske interpretacije sveta i pokusava da posmatracko stanoviste postavi nezavisno od metafizickih pretpostavki. 65. Strukturalizam, polaziste, metod, etape - Strukturalizam se javio kao novi filozofski pokret, pocetkom '60-ih godina proslog veka, kada se deo mlade francuske inteligencije udaljio od generacije Sartra i Merlo-Pontija. Nasuprot Sartrovom egzistencijalizmu koji je u srediste stavljao coveka kao subjekt, ova generacije je otvoreno govorila o kraju (filozofije) coveka. Na mesto Boga ne stavljaju coveka, nego anonimno misljenje, saznanje bez subjekta, teorijski bez identiteta. To je glavna konstanta strukturalizma koja je ostala nepromenjena i u njegovoj danasnjoj fazi (od '68. naovamo). - U prvoj fazi (predfilozofskoj) razvoja, strukturalizam se javio kao novi naucni metod u posebnim naucnim disciplinama - lingvistici, poetici, psihoanalizi, kibernetici... - U drugoj etapi prelazi u izgradnju kompaktnih teorijskih sklopova koji bi trebalo da popune metodoloske i teorijske praznine prvog razdoblja (Razdoblje zrelog strukturalizma). Obelezje toj fazi daju Levi-Strosova Mitologika, Fukoova Arheologija znanja, citanje Marksovog "Kapitala". - Poststrukturalizam pokusava da otkloni vecinu teorijskih deficita klasicnog strukturalizma. Izvrsen je prelom koji opravdava da se o njemu govori kao o poststrukturalizmu. Glavno obelezje tog preloma je prelazak sa proucavanja strukture na proucavanje procesa koji proizvode "strukture" kao svoj efekat. 66. Bloh - filozofija utopije i nade - Njegova filozofija je uticajna iako ne mnogo rasprostranjena. 1. Odakle pocinje misljenje? Mora poceti negde, iz temelja. Kretanje pocinje "tu" i "sada", u postojecoj stvarnosti, ali u filozofskom misljenju mora se poceti od "nemanja", od praznine.

2. Osnovni predmet razmisljanja je ono "jos ne". Stav o tome da nedefinitivno ima primat u misljenju nad definitivnim. Postojece se pokazuje kao pojavljujuce koje je nastalo iz nekog pocetka. Blohova optimisticka usmerenost misljenja nije bez rezervi (mracna istorijska iskustva). 3. Stupnjevi bitka - Bloha je zaokupljala materijalna raspodela realnosti (stupnjevi bitka). Polazeci od raznih teorijskih pretpostavki (Platon, Aristotel, Spinoza, Hegel), Bloh uverava da je taj stav opravdan. 4. Utopijska stvarnost - drugacija stvarnost, ne ideal. To je objektivna mogucnost realnosti, ne bekstvo u irealnost. Pretpostavljanje objektivne mogucnosti realnog i borba za ostvarenje istih. 5. Putovanje - osnovne lozinke putovanja su front, novum, materija. Front je vreme u kom zivimo i delujemo prema buducnosti (pocevsi od "jos ne"), materija je osnova mogucnosti, novum je nesto sto jos nije bilo, ali cemu se tezi. 67. A. Heler - radikalne potrebe, demokratija, svakodnevica - Radikalna filozofija formulice radikalnu utopiju, pobornik je neprotivrecne realizacije univerzalnih vrednosti radikalne utopije. Radikalne potrebe se smatraju glavnim pokretackim snagama, one su protest protiv destruktivnih posledica stavljanja univerzalnih vrednosti u funkciju kapitala. Radikalne potrebe: da se ostvari jedinstveno covecanstvo kao stvarnost, a ne kao ideja. Ostvarenje zajednice jedinstva razlicitih formi zivota, uklanjanje gladi, jaza izmedju visoke i masovne kulture. Radikalne potrebe su odredjene kao refkelsija o individualnom i kolektivnom nezadovoljstvu sa stanovista univerzalnih vrednosti. - Radikalna etika je demokratska, afirmise resavanje moralnih konflikata preko racionalne komunikacije, antifundamentalisticka je, protivi se tradicionalnim sistemima konkretnih normi za regulaciju moralnog ponasanja, jer ne ostavljaju prostora za individualni moralni izbor. - Principi demokratske politike: 1. Delaj kao da licna sloboda svakog gradjanina i nezavisnost svake nacije zavisi od tvoje akcije. 2. Delaj u skladu sa politickim pravilima 3. Pretpostavi da su svi muskarci i sve zene sposobni za donosenje politickih odluka 4. Priznaj sve ljudske potrebe ukoliko njihovo zadovoljenje nije u koliziji sa maksimumom slobode, pravde i racionalne jednakosti. 5. Podrzavaj one klase koje podnose najvecu patnju. - Nosioci radikalnihj potreba su novi pokreti levicarske orijentacije (proleterska klasa). - Pokretacke snage revolucije svakodnevnog zivota su one radikalne potrebe koje proizlaze iz nezadovoljstva svakodnevnim zivotom u okvirima modernog drustva. 68. Razliciti oblici filozofskog citanja Frojda - U filozofskoj tradiciji mogu se odrediti sledeci diskusioni frontovi koji su za predmet analize imali Frojdovu psihoanalizu. 1. Pozitivisticko pretvaranje psihoanalize u teoriju znanja, i s tim u vezi naucno objasnjenje Frojda koje se legitimise prirodnonaucnim obrazovanjem psihoanalitickih pojmova. Pozitivisticka recepcija je ponudila pojmovnu reviziju koja je imala ulogu u oslobadjanju psihoanalize od filozofije. 2. Egzistencijalisticka kritika Frojda (negativna recepcija). Od pocetka je obogacena specificnim modelom tumacenja psihoanalize, s prezirom je smestena u podrucje prirodnih nauka. Za Jaspersa, psihoanaliza je bila skandal, Sartr je bio tolerantniji, iako je priznao da je imao odbojnost prema psihoanalizi. 3. Marksisticka stilizacija psihoanalize, politicka obrada Frojdovog ucenja. Tek su neortodoksni psihoanaliticari pokusali da uspostave sintezu izmedju Marksa i Frojda, ostali tokovi marksisticke recepcije Frojda nikad nisu formirali stabilni interpretacioni model. 4. Hermeneuticko aktualizovanje Frojda sa kojim se psihoanaliza uoblicava u svojevrsnu strategiju razumevanja i teoriju tumacenja. Cesto se uzima kao dokaz da je Frojd konacno postao privilegovani predmet filozofske tradicije. 5. (Post)strukturalisticko citanje Frojda koje eksplicitno zagovara raspad univerzalistickog modela govornih formacija (lingvisticki obrt u psihoanalizi). Suprotni stilovi interpretacije, koji se cesto iskljucuju, povezuje uverenje da je stvarnost strukturisana kao jezik. Frojd je srusio formaciju o samosvesnom subjektu. U poststrukturalizmu, filozofija se pretvara u lingvistiku, a psihoanaliza u opstu teoriju o znakovima i nesvesnom.

69. Tumacenje moderne i postmoderne ( po Helerovoj i Feheru) - Moderno doba (modernity), proizvod jezapadnoevropske civilizacije, star oko 200 godina. Modernost je nestabilna koegzistencija tri razlicita trenda koji su cesto u koliziji, retko u harmoniji. To su logika industrijalizacije, kapitalizma i demokratije. Cesto se pojam modernosti naziva jednostavno Zapad. Iako Zapad definise istovremeno pojavljivanje i delovanje triju logika, drugo sustinsko svojstvo Zapada je njegov koherentni univerzalisuci projekat (u izvnornom obliku nerazdvojiv od vrhovne vrednosti slobode svih, zatim dopunjen tendencijom Zapada ka univerzalizaciji kapitalizma i industrijalizacije). Kolonizacija je bila glavni test na kome je zapadni projekat spektakulatno pao. Nacizam delom pripada Zapadu i modernosti, io je verzija modernosti kojoj je nedostajala unutrasnja kohezija (privlacna sila) da bi opstala. Sadrzao je dve logike modernosti, ekspanzivni industrijalizam (vodjen interesom, neosetljiv za ljudska stradanja) i kapitalizam (sa istim prezirom prema eksploatisanima). S obzirom na to da je logika demokratije iskljucena iz nacizma, on predstavlja derivat Zapada, a ne njegov sastavni deo. - Specificna obelezja modernog drustva - Drustveni faktori uslovljavaju odredjene funkcije, ne predodredjenost rodjenjem. Moderno drustvo je nezadovoljno, koreni nezadovoljstva su u povezanosti sa otudjenom i neotudjenom strukturom potreba (uvek zelimo vise i vise, sto rezultira nezadovoljstvom sto ne mozemo da zadovoljimo svoje prohteve). - Postmoderna (po Liotardu) se pojavljuje kao rezultat "velikog pokreta - de-legitimizacije", evropske moderne za koji je Niceova filozofija rani i centralni dokument. 70. Legitimacijska kriza savremene filozofije - Razvoj nauke i njena primenljivost pocela je filozofiju da dovodi u poziciju da trazi priznanje i vaznost u svojoj naucnosti. "Za krizu filozofije nisu resenje ni pozitivno naucna znanja ni neposredno pragmaticno politicko delovanje" (Heler). Mora se traziti odgovor na pitanje "kako treba misliti, kako delovati" i ona ga moze dati suvereno, vlastitim jezikom. - Legitimacijska kriza intezivira se s pojavom pozitivizma, koji je "slomio kicmu" filozofiji time sto je porekao ideju racionalne utopije i trebanja. Opsta situacija razbijenosti zivota pokazuje da postoji objektivna potreba za filozofijom, a filozofija nije tu cinjenicu jos dovela do svesti. Zadatak filozofije u danasnjem vremenu nije lak. Cini se da u vremenima represivne tolerancije nema razloga da filozofija deluje "prosvetiteljski" (npr. dovikivanje ljudima da misle svojom glavom). Agnes Heler instistira na zadatku defetisizacije sveta i razumevanja sveta.