KWIGA

SVESKA 2/2010.

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK /2

Studije i lanci: Dr Irena padijer, Filoloki fakultet, Beograd, Antiki koreni Teodosijeve poetike 249 / Dr eqko uri, Filoloki fakultet, Beograd, Pesniki svet Jovana Doenovia 261 / Dr Radoslav Erakovi, Filozofski fakultet, Novi Sad, Skice za porodini portret aradskih Tekelija 303 / Dr Petar Pijanovi, Uiteqski fakultet, Beograd, Poeci moderne srpske kwievnosti 313 / Dr Goran Maksimovi, Filozofski fakultet, Ni, Milorad J. Mitrovi i Todor Q. Popovi, Jedno kwievno prijateqstvo iz boemskog Beograda na kraju 19. i na poetku 20. vijeka 329 / Dr Jelena Novakovi, Filoloki fakultet, Beograd, Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Sartr, Kami, M. Jursenar, . Grenije 339 / Mr Dragan Hamovi, Zavod za uxbenike, Beograd, Pesniki rat i lirski mir 353 / Dr Jovan Deli, Filoloki fakultet, Beograd, Motiv bratske zavade u pjesnitvu Qubomira Simovia 369 / Mr Ivana S. Bai, Institut za srpski jezik SANU, Beograd, O unutrawoj formi (prilog istoriji termina i pojma) 381 / Prilozi i graa: Awa Jefti , Filozofski fakultet, Istono Sarajevo, Kwievna zaostavtina Jovana Duia u Trebiwu 401 / Povodi: Nagrada Mladen Leskovac": Dr Ivo Tartaqa, Beograd, Kwievni istoriar Duan Ivani 407 / Dr Duan Ivani, Filoloki fakultet, Beograd, Pletewe iwenica uz nimalo nena pitawa" 413 / Ocene i prikazi: Dr Nataa Dragin, Filozofski fakultet, Novi Sad, O Justinijanovom zakonu 419 / Dr Nataa Dragin, Filozofski fakultet, Novi Sad, Vredno fototipsko izdawe 421 / Dr Irena Arsi, Filozofski fakultet, Ni, Na pragu estog stolea 422 / Dr Lidija Deli, Institut za kwievnost i umetnost, Beograd, Tradicionalna kultura i usmeno stvaralatvo u pisanoj kwievnosti 424 / Dr Nada Savkovi, Filozofski fakultet, Novi Pazar, Dositej za sva vremena 429 / Dr Goran Maksimovi, Filozofski fakultet, Ni, Sterija u parodijskom kquu 432 / Dr Goran Maksimovi, Filozofski nfakultet, Ni, Naratoloki i estetiki pristup srpskoj kwievnosti 19. i 20. vijeka 434 / Maja D. Stojkovi, Ni, Dihotomija svetova 436 / Dr Jovan Qutanovi, Visoka kola za obrazovawe vaspitaa, Novi Sad, Pisma o kulturnom statusu detiwstva 440 / Mr Natalija Ludoki, Novi Sad, Philologia mediana" novopokrenuti nauni zbornik 444 / In memoriam: Dr Sava Damjanov, Filozofski fakultet, Novi Sad, Milorad Pavi (19292009) 447 / Uputstvo za pripremu rukopisa za tampu 453

MS

ISSN 0543-1220 | UDC 82(05)

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK Pokrenut 1953.

Glavni urednici Akademik MLADEN LESKOVAC (19531978) Dr DRAGIA IVKOVI (19791994) Dr TOMISLAV BEKI (19951998) Dr JOVAN DELI (1999 )

Copyright Matica srpska, Novi Sad, 2010

ISSN 0543-1220 | UDC 82(05)

Ureivaki odbor Dr JOVAN DELI, dr BOJAN OREVI, dr PER JAKOBSEN, dr MARIJA KLEUT, dr PERSIDA LAZAREVI DI AKOMO, dr GORAN MAKSIMOVI, dr SLOBODAN PAVLOVI, dr IVO TARTAQA, dr SVETLANA TOMIN, dr ROBERT HODEL

Glavni i odgovorni urednik Dr JOVAN DELI

KWIGA PEDESET OSMA (2010), SVESKA 2

SADRAJ
Studije i lanci Dr Irena padijer, Filoloki fakultet, Beograd Antiki koreni Teodosijeve poetike . . . . . . . . . . . . . Dr eqko uri, Filoloki fakultet, Beograd Pesniki svet Jovana Doenovia . . . . . . . . . . . . . . Dr Radoslav Erakovi, Filozofski fakultet, Novi Sad Skice za porodini portret aradskih Tekelija . . . . . . . . . Dr Petar Pijanovi, Uiteqski fakultet, Beograd Poeci moderne srpske kwievnosti . . . . . . . . . . . . . Dr Goran Maksimovi, Filozofski fakultet, Ni Milorad J. Mitrovi i Todor Q. Popovi Jedno kwievno prijateqstvo iz boemskog Beograda na kraju 19. i na poetku 20. vijeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Jelena Novakovi, Filoloki fakultet, Beograd Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Sartr, Kami, M. Jursenar, . Grenije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mr Dragan Hamovi, Zavod za uxbenike, Beograd Pesniki rat i lirski mir . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Jovan Deli, Filoloki fakultet, Beograd Motiv bratske zavade u pjesnitvu Qubomira Simovia . . . . . Mr Ivana S. Bai, Institut za srpski jezik SANU, Beograd O unutrawoj formi (prilog istoriji termina i pojma) . . . . . Prilozi i graa Awa Jefti , Filozofski fakultet, Istono Sarajevo Kwievna zaostavtina Jovana Duia u Trebiwu . . . . . . . . Povodi Nagrada Mladen Leskovac" Dr Ivo Tartaqa, Beograd Kwievni istoriar Duan Ivani . . . . . . . . . . . . . Dr Duan Ivani, Filoloki fakultet, Beograd Pletewe iwenica uz nimalo nena pitawa" . . . . . . . . .

249 261 303 313

329

339 353 369 381

401

407 413

Ocene i prikazi Dr Nataa Dragin, Filozofski fakultet, Novi Sad O Justinijanovom zakonu . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Nataa Dragin, Filozofski fakultet, Novi Sad Vredno fototipsko izdawe . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Irena Arsi, Filozofski fakultet, Ni Na pragu estog stolea . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Lidija Deli, Institut za kwievnost i umetnost, Beograd Tradicionalna kultura i usmeno stvaralatvo u pisanoj kwievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Nada Savkovi, Filozofski fakultet, Novi Pazar Dositej za sva vremena . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Goran Maksimovi, Filozofski fakultet, Ni Sterija u parodijskom kquu . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Goran Maksimovi, Filozofski nfakultet, Ni Naratoloki i estetiki pristup srpskoj kwievnosti 19. i 20. vijeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Maja D. Stojkovi, Ni Dihotomija svetova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Jovan Qutanovi, Visoka kola za obrazovawe vaspitaa, Novi Sad Pisma o kulturnom statusu detiwstva . . . . . . . . . . . . Mr Natalija Ludoki, Novi Sad Philologia mediana" novopokrenuti nauni zbornik . . . . . . In memoriam Dr Sava Damjanov, Filozofski fakultet, Novi Sad Milorad Pavi (19292009) . . . . . . . . . . . . . . . . Uputstvo za pripremu rukopisa za tampu . . . . . . . . . . . . .

419 421 422

424 429 432

434 436 440 444

447 453

Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik izlazi triput godiwe, u tri sveske, koje ine jednu kwigu. Redakcija 2. sv. kwige Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik zakquena je 21. juna 2010. tampawe zavreno septembra 2010. Izdaje Matica srpska, Novi Sad www.maticasrpska.org.rs e-mail: zmskj@maticasrpska.org.rs Za izdavaa: Prof. dr Duan Nikoli Struni saradnik Odeqewa: Julkica uki Sekretar Urednitva: Dr Slobodan Pavlovi Lektor i korektor: Vera Vasili Tehniki urednik: Vukica Tucakov Slova za korice izradio: Dragan Viekruna Kompjuterski slog Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampawe ovog Zbornika omoguilo je Ministarstvo za nauku i tehnoloki razvoj Republike Srbije

tampa: IDEAL, Novi Sad

CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 80+82(082) ZBORNIK Matice srpske za kwievnost i jezik / glavni i odgovorni urednik Jovan Deli. 1953, kw. 1 . Novi Sad : Matica srpska, 1954. 24 cm Tri puta godiwe. ISSN 0543-1220
COBISS.SR-ID 9627138

ISSN 0543-1220

9 770543 122002

STUDIJE I LANCI
UDC 821.163.41.09 Teodosije Hilandarac

ANTIKI KORENI TEODOSIJEVE POETIKE Irena padijer

SAETAK: Teodosije Hilandarac je jedan od retkih sredwevekovnih pisaca u ijim delima moemo nai eksplicitne poetike stavove. Oni se podudaraju sa poznatim Horacijevim miqewem o funkciji kwievnosti, ali su putevi kojima su ti stavovi dospeli u srpski sredwi vek veoma specifini. Koreni su im u klasinoj grkoj (Aristotelovoj) poetici koju preuzimaju i razrauju helenistiki pisci, a koja preko kasnoantike i ranovizantijske, a potom i atonske kwievnosti ulazi u Teodosijev vidokrug. KQUNE REI: poetika Teodosija Hilandarca, funkcija kwievnosti, prodesse et delectare, Horacije, Neoptolem

Teodosije Hilandarac je jedan od retkih sredwevekovnih pisaca u ijim delima moemo nai eksplicitno iskazane poetike stavove.1 O wegovom shvatawu pesnikog stvarawa i traewu nadahnua itamo na samom poetku itija Petra Korikog. U uvodu, posle obraawa bratu Grigoriju", Teodosije se u maniru afektirane skromnosti pita:
I kako bih ja, grubi i nedostojni, koji u gresima prepogano, i skvrno, i neisto svoje ivqewe istroih, i koji otud stekoh srce pomraeno i um strastan, i liih se mudrih misli, mogao da upriliim re ili ukrasim pohvalu?"

I odmah potom on nalazi reewe:

molimo Boga, premudrosti voditeqa i blagoumqa podateqa, da nam podari kapqu blagodatnoga znawa u Duhu svetom, kako bismo prema tvom oekivawu dostojnu re upriliiti mogli."2
1 O Teodosiju v. pre svega dve studije (donose i iscrpnu literaturu o wemu do sredine HH veka): Radojii 1954 i Radoji 1956; v. takoe i Bogdanovi 1984, Brajovi 1984, padijer 2000. 2 Prevod Dimitrija Bogdanovia u: Teodosije 1988, I: 265; u originalu, na srpskoslovenskom jeziku, ove navode donosimo u tabeli nie, prema prepisu Vladislava Gramatika iz 1479. godine (rukopis manastira Rila 4/8, brojevi u zagradi oznaavaju stranice u rukopisu).

250 Molitvu za stvarawe, uobiajenu u sredwevekovnoj kwievnosti, nalazimo u gotovo svim Teodosijevim delima, poev od itija svetoga Save:
U siromatvu svoga znawa, iz ubogog doma uma mojega nemajui nita da iznesem na trpezu dolinu vaeg dostojanstva, punu rei aneoske hrane, vas, prave sluge bogatog Vladike i Boga, o oci, podstiem da se molite, re to znawem tee i jezik jasan iz neoskudnih wegovih riznica da mi da, a pre svega zraku svetlosti, kojom bismo, mrak due i uma oistivi u sebi, mogli bodro iskazati dobrodeteqi ivota sveblaenog Save, koji je sada ponovo zasijao u naem rodu."3

I u crkvenoj poeziji, u svakom od svojih dela, Teodosije na slian nain trai nadahnue, obraajui se najee izravno Bogu, ree svetome (Savi, Petru Korikom) kao posredniku:
Slovo razuma podad mi, beznaelnoje Slovo, imai bogatastvo milosrdija beisalnih tvojih, Hriste, sudab, da i az duevnago mraka izbegnuv skvrnu e uma oistiv, dostojno vaspoju tvojego ugodnika." (Sluba Simeonu, drugi kanon, prva pesma)4 Svet ot sveta, Hriste Boe, ot Oca prede vek rod se, iskoni sij sa Ocem i sa Duhom, mrak due moje odgnav, ozari um moj, moqu se, jako da vazmogu peti tvojego ugodnika, Savu svetenago." (Sluba Savi, prvi kanon, prva pesma)5 Pohvaqajutu mi tvoje itije ka Hristu drznovenije jako steav ot bogatih Duha sakrovit kapqu razuma dati mi, oe, moqu se jako dostojno pohvaliti te, hvali dostojnago." (Sluba Savi, drugi kanon, prva pesma)6

3 Prevod Lazara Mirkovia u redakciji D. Bogdanovia (Teodosije 1988, : 101; u originalu, na srpskoslovenskom jeziku delove iz itija svetoga Save donosimo u tabeli nie, prema izdawu ure Daniia: Danii 1860; brojevi u zagradi oznaavaju stranice u izdawu). 4 Srbqak 1970: , 184. 5 Srbqak 1970: , 244246. 6 Srbqak 1970: , 264.

251
Otvrzi usta moja, blagih podatequ Hriste, i prijem pomot duhom slovo blagodarstavno otrignu molabnej pameti tvojih ugodnik, prijem sih pomot vaspoju raduje se tvoju blagodet." (Kanon Simeonu i Savi 4. glasa, prva pesma)7 Gospodi, prosvetaje slepci, ti me prosveti da poju razumno i quboviju tvoja ugodniki mirotoca e Simeona i Savu svetiteqa, sutim va napasteh skoroje izbavqenije prizivajutih teh veroju i quboviju srca, milost podavajute i ot skrbi izbavqajut, pomogut sa Bogorodiceju i mojej hudosti." (Kanoni Simeonu i Savi na 8 glasova, akrostih)8 Pamet tvoju peti nainajutu Duha blagodet u Hrista molitvami si, prepodobne oe, isprosi, moqu se, jako va wej svetlo svetlo pohvaliti itije tvoje, Petre svete, inokim pohvalo" (Sluba Petru Korikom, Kanon, prva pesma)9 Hodataja tebe predlagaju, Spase moj, ie novovasijavago Petra prepodobnago tvojego, molitvami jego ozari mi um i umili srce moje ie va pustiwi podvigi jego peti mi dostojno" (Sluba Petru Korikom, Kanon, ikos)10

U skladu sa razumevawem pesnikog stvarawa kao boanske misli koja preko Premudrosti (Sofije) nadahwuje pesnika, Teodosije, dakle, od Gospoda trai slovo razuma (re znawa, re to znawem tee), kapqu znawa (kapqu blagodatnoga znawa u Duhu svetom), odnosno blagodat Duha. Moli da mu otvori usta i podari jezik jasan, ite zraku svetlosti, prosvetqewe koje e mu ozariti um ne bi li mogao dostojno opevati i proslaviti boijeg ugodnika. Proslavqawe svetiteqa opisivawem wegovog ivota i podviga, naroito u hagiografskoj i enkomijastikoj kwievnosti, ima i svoje razloge koji nam otkrivaju svrhu pisawa ovakvih sastava. Navodimo na srpskoslovenskom karakteristine delove tri Teodosijeva prozna spisa
7 8 9 10

Srbqak Srbqak Srbqak Srbqak

1970: 1970: 1970: 1970:

, , , ,

450. 446. 488490. 498.

252 u kojima on govori o tome i koji predstavqaju dragocen primer izraavawa pievih poetikih shvatawa u staroj srpskoj kwievnosti:
itje svetog Save Rama a n nitetoy wdrim, wt bogago doma ma moego nieso im, ko podobn vaego dostoinstva prdloiti trape, pln st slovese aggelske pite, vasprisne rab bogatago vladk i boga, w otci, moliti podviay, slovo ramom tektee i eik nna wt neoskdnih ego skrwvit podati mi, prde sih svta ar, ye mrak de i ma oistiv si, vseblaenago Sav ie nn novo v nae rod prosavago dobrodteli ita bdrno skaati vmoem, ne ko onogo itte pohvaliti, pohvala bw pravednik wt gospoda, pae e polno to samm wt ngo sniskayte, ne bw, n i drevnim irednih m ita potrbna bh pisati se i poitati pole radi wt nih pribivaeme lovkwm. a ee nn naego posldngo lnivago rwda, v ne vk konina dostie, v nme malo spasaemx, ne ty potrbno, n i lw elanno ee sih pisati i iste poitati ko vswt stoete wdevlnne stlp na ita ih rti, i kako i eliko wt nih wstayte seb arti i svstiy wsditi se, wvo e a stee v nas lnosti, ko se potaemm ko wstnom stremi, k dobrodteli i Pohvala Simeonu i Savi11 Prede pltske, d()hovnuy vam prdugotovayxi trap. i spln sx pohvali s(ve)tih, s nimi e i teh same s(ve)t()h wt()c, ispln radosti dhovnago vesela. ispln sladosti b(o)()st()vnih sloves, agg(e)lsk pixe. pix bw agg(e)lsky pisan, slovesa naricayt. ime d()a vnimayxi mwm, nasladat se. i ko pixey tlo, slovom kreplma bvat. (706707) Slovesny e d()hovny trape nci dxe, i sladostiy nasxami, i milmi, mnogaxi hlb svoi, snsti abe. dr e na vrme pondive se i vsma sego wtvratie se. (707708) axe bo ree wt nedostoinago v dostoino slovwm ivedi, ko sta mo bdei pod[o]bno e naexom, slovesa itim vrati. ko da svren bdet ei, i ne po dnoi bedr hramlt (709) Vidite li kolikh bl(a)g, v cr()kvi b(o)i sbirami, slati spodoblni bvam. v ni e ko nkh. sladko slannh prgdnic, drvnih() s(ve)th i irednh m iti proitama i prmnma, sladko nai wglaayt. i d()ey i srdci mlmi sxe, mwm k b(og)vshodim (713) itije Petra Korikog Bl(a)go i k bl(a)gom milny, seb bw i slexim spno poxene, petra pr[]p[o]dobnago vspominane lybex ti imti pisanem, ite ego vstvno sstaviti bdil esi nas brate grgore. mnwgo e o sem koe i tvoe vst pr[]p[o]dobe, ne lnosty bo skdstvom' e pae bl(a)gorama, a ne ve takovoe moe sil dlo, naeti vsteah se. pr[]p[o]dobni bw axe i v posldne rod, nne hde drevnih irednih podviae se bs(t). i ko bespltno poxenem. m(o)l(i)tvami e i slami da sice rek aggelsk, v koriskoi pstni dws(to)ino b(og) poiv vi se. i kako a grbi i nedostoini. ie v grsh prpogano, skvrnno e i neisto svoe inriv ite. sr[]dce e pomraeno i m str(a)stn, i pwmsla mdrwsti opustvi wttdu priteav ime, ee k pohval ita ego dostoiti slovo ili krasiti podvigl se bh. obae, da ne ko ne radexih o tvoei lybvi pomlei nas(). i ne prognvati te n'e sdive. eliko wt nixago ma postino. tvoe proenie srdni svriti bhwm. b(og)a prmdrwsti nastavnika, i bl(a)gosmsly podatel, kaply d()ha s(ve)t(a)go bl[a]g[o]d[a]ti ram podati nam molim,

11 Delove Pohvale svetima Simeonu i Savi donosimo prema izdawu Tomislava Jovanovia (Jovanovi 1973); broj u zagradi oznaava stranicu u izdawu; Pohvalu je na savremeni srpski jezik prevela Biqana Jovanovi-Stipevi (Teodosije 1988, : 233263).

253
mal podvignem se, edva bo ate i mnwg i veliki povsti vbdet srdce nae k ita ispravlny. sih radi i a vaem povelny wtskom povinv se, nn hvalimaago vseblaennago Sav ite, ie v sveti gor Aona postvago se, posldi e bva prvago arhepiskopa i itel srbskago, v povest prdlagay sletim, ne wt slana tkmo sa priem, n wt stnih ego enik, ie s nim spostnik i stranistva sptnik, i hodena strdnik, ie ko prbogatoe skrovite ili prieste wtee ie po nix wnogo stad pisanem wstavie. prdlagaem e w mi slovo ne nestaa w nm spisayte, i ko mnwgmi pohvalami sego korim pae neeli pohvalim, pae e stih ate i edva isniti vmoem, blaimi bdem, newskdn bo wn nebesnih pohval, bostvnih v kp i aggelskih, e m na ko strastn i neist nepostin iglagolati, obae boga v pomot molitvami ego privayte, ee po sil nainaem povst, nainaem e vskayte wt korne wtrasl, i obrtem i obemlm ne wt trna, n wt lo grod. (13) i ih e b(og) divil i proslavil, kto mlit pohval ih skrva. lpo bo i nam, i v pravd dostoino, sih ublaiti, i pohvaliti. pohvala e ih e wt nas, ne wnh to polyxii, pae e nam sp(a)aene sdvayxi. pohvala bw pravednim wt g(ospod)a, i vnc slav i hvali. veseli vno na glavah ih, an godie m. sego radi v nae naeni, i ko polno akoni se. prvh() m dobrodtel imi e b(og) ugodie. sice e, i e wt b(og)a posti ih, nastoxim rod[o]m pisanim wstavlti. da ne glbinoy abvena, prikrvena bd[]t dobrh dobra. pae e sn i ramno slovesi skaayxe, pod[o]bno sih wtkrivati, ko ne taiti pole slexim vst bo dobrodteli slovo mnogx militi. i ko se nkm elom, rvenim d() viti. ve ko wbnoviti, i k e w b(o)e ivih, itiy podvgnti. (717718) ko tvoei nadedi dostoino slovo dostoiti vmoem. Bl(a)gosmslni e tvoi ram o sem i dobroe wt nas proene, i b(o)()stv()ny lybov ye imai k s(ve)tm ego, bl(a)go pohvaly i mnwgo blaay. bl(a)go bo to d()i svoei simi sniskaei. ee bw s(ve)th() ita, i th irednuy i b(o)golybny in posldnim rodwm pisanem ostaviti, dobro i lw polno i bl(a)gogodno. bl(a)g bw ret b(o)golybivim d()am sa proitaema rvenem k dobrodtli sstavlyt. koe i v vexnh ie drevl v voin'stv nkih hrabrovavih mstva napisanna obrtaema, i n()n lybexei voin'stvo elanem lybno sa proitayt, i wttd ie v braneh srdni e i isksni i nestralivi ie k sprotivnm bti et se. sice bw i s(ve)tih m ita i doblstradana, i ee na davola mstva e i borena, i odolna ih pixei i slexei. milni bo v dobroe, axe li i podvini o d()i po sil obrtayt se, i k mslnm spostatwm i vragwm d() naih wtsdu isksni bo i sprotivni bti txet se. o koristi e, wboi bl(a)gmi bvayt. slexim bo pola i pixom mda wt pole poslayxih. sego bw radi i m o b(o) tvoei lybvi povinve se, pr[]p[o]dobnago ite po tvoem proeny skaati nainaem. i ne ko pohvaliti togo txexe se. ni bo. samm' e to polno wt sego priwbrsti elayxe.

254
pr[]p[o]dobni e egda na emli v ivwte pohval l(ov)ske ne vshot ni e vdel, na n(e)b(e)si e pae wtnd se n()n ne elaet. po d(a)v(i)d g(lago)l. o teb pohvala moa v cr()kvi velici, sir na n(e)b(e)si. i to mi s(t) na n(e)b(e)si tebe, em vshoth na emli. neoblihovan bo n()n on vkp n(e)b(e)snx pohval, b(o)()stv()nh g(lago)ly i aggel'skh. ihe m smsliti bo ne postiaem, nie ikoli dovlim se izg(lago)lati. n bo da ne glbinami ab'vena prikrvenno bdet dobrago w(t)ca dobroe ite, i ee v pstni trpne. da i m k nm vnetem rexe i ko se ostnom pwdvig ego vstavlemi, i mali k dobrodtli podvignem se. nainaem' e povest, b(og)a v pomox slov i o nm'e povst m(o)l(i)tvami imxe. (514b515a)

Kao to se iz ovog uporednog pregleda vidi, Teodosijevi poetiki stavovi mogu se pratiti kroz sva tri wegova prozna spisa. Ve u itiju svetoga Save, u uvodu, nalazimo misao da se itija ne piu da bi se pohvalio sveti jer je pohvala pravedniku od Gospoda" niti da sam pisac kakvu korist od wega stekne. Jo je starima", pie Teodosije, bilo potrebno da se piu itija izvanrednih qudi i da se itaju radi koristi koju itaoci/sluaoci imaju od wih.12 Upravo u ovom iskazu sjediwuju se osnovni obrasci, odnosno tri osnovna vida antike biografije hipomnematiki, koji u seawu potomstva zadrava doga12 Tvrdwu S. P. Rozanova (Rozanov 1911) da je Teodosije uvod u svoje itije svetoga Save doslovno preuzeo od Kirila Skitopoqskog iz wegovog itija svetog Save Osveenog, a koja je bila prihvaena u nauci gotovo celo stolee, ozbiqno je doveo u sumwu Dimitar Kenanov. On, naime, zakquuje da je bilo upravo obrnuto u ruskoj rukopisnoj tradiciji (koju zapravo ima na umu Rozanov) nepoznati redaktor je ukquio gotovo ceo Teodosijev uvod u predgovor Kirilovog itija Save Osveenog (Kenanov 2002: 91 102). Takvi sluajevi nisu nepoznati; tavie, imamo primere i da jedno hagiografsko delo u drugoj nacionalnoj i jezikoj sredini drastino mewa izgled gubei neka svoja ranija obeleja. To se, recimo, desilo sa Camblakovim itijem svetog Stefana Deanskog u ruskom rukopisnom nasleu (Geronimi 2008). Pitawe uvoda Teodosijevog itija svetog Save, tako, zasad ostaje otvoreno i moe se razreiti samo preciznim tekstolokim istraivawima koja tek predstoje.

255 aje iz ivota izvanrednih" qudi, retorski odnosno enkomijastiki, kojim se proslavqaju te izuzetne linosti, i Plutarhov, moralistiko-psiholoki tip s obaveznom didaktikom i usmerewem na zabavni tekst osobite vrste.13 Navedenim razlozima pisawa itija autor dodaje jo jedan naroito je naem posledwem, lewivom rodu" (iz perspektive pisca) potrebno da se itija piu i s vie razumevawa itaju" jer je neophodno ugledati se na drevne uzore. Oni su kao ivi stubovi" koji stoje visoko podbodeni wima kao ostanom" itaoci podstiu sebe ne bi li se bar malo potrudili za dobrodeteq". Ove stavove Teodosije je uneo i u druga svoja dela i daqe ih razvio, kao to je uinio u Pohvali Simeonu i Savi. Iz teksta navedenog u tabeli donosimo najkarakteristinije stavove, u prevodu:
A naa pohvala ne koristi wima, ve nama spasewe donosi. Jer pohvala pravednim je od Gospoda, i venac slave i hvale, vena radost na glavama wihovim, poto wemu ugodie. Zbog toga je nama za pouku i kao korisna, ona i ustanovqena: da sadawi narataj piui sauva odlija najboqih kojima su Bogu ugodili a tako i ono ime su od Boga udostojeni; da ne bi u dubokom zaboravu ostale prikrivene vrline izuzetnih, nego da se to jasnijim i razumnim reima one otkrivaju; da ne ostane skrivena korist onima koji sluaju, jer se zna da e slovo o vrlinama mnoge umiliti, i kao nekim ostanom, ubodom duu raniti, jasno je obnoviti i pokrenuti ka itiju onih koji su u Bogu poiveli."

U itiju Petra Korikog Teodosije nee samo ponoviti pojedine poetike stavove poput onog da ne pie itije da bi pokuao pohvaliti svetoga ili sam kakvu korist od toga dobiti (ne jako pohvaliti togo tatete se, ni ubo samem e to polazno ot sego priobresti elajute") ili onog da pie kako bi, ugledajui se na svetog, i mi sami bivali podsticani na dobrodeteq (da i mi k wemu vanetijem zrete i jako se ostnom podvigi jego vastavqajemi i mali ka dobrodeteqi podvignem se"). On e ih razviti i obogatiti novim sadrajima. Donosimo karakteristian deo iz tabele, u prevodu:
Ostaviti posledwim naratajima itija svetih i wihove izvanredne i dobroqubive podvige dobro je, i veoma korisno i zgodno: na dobro nadmetawe dobroqubive due, kada se o tome ita, revnou za dobrodeteq podstie, isto kao to i qubiteqi ratova ono to se u neznaboakim spisima nae napisano o muastvu nekih junaka u drevnim ratovima, sada o tome rado itaju, i odande se ue da budu usrdni, iskusni i neustraivi u boju protiv neprijateqa. Tako i spisateqi i sluateqi itija, i hrabrih podvizavawa, i protiv avola muastava, i borewa, i odoqewa svetih qudi, ako su za dobro uopte sposobni, nau se i nehotice pogoeni u srcu pa se trude da protiv mislenih protivnika i neprijateqa dua naih iskusni i protivni postanu. I u jednom i u drugom sluaju itija slue na korist: sluateqima su ve sama po sebi korisna, a spisateqima sleduje nagrada zbog koristi sluateqa."
13

Up. Popova 1975: 222223.

256 Motiv koristi i pouke dominira i u ovom odlomku to je potvreno primerom o potrebi itawa paganskih spisa o drevnim ratovima, pri emu je naglaen i izvestan katarzian momenat jer se i spisateqi i sluateqi itija nau i nehotice pogoeni u srcu". Pritom, i u jednom i u drugom sluaju ovi spisi slue na korist: sluateqima su ve sami po sebi korisni, a spisateqima sledi nagrada zbog koristi sluateqa. A da pouka koja se dobija itawem hagiografskih dela moe biti i prijatna vidimo u Pohvali Simeonu i Savi, gde Teodosije kae da se, poput rado sluanih pevaa uz kitaru, itawem itija drevnih svetiteqa i poreewem sa wima sladko ui nai oglaajut i dueju i srdci umiqajemi sute, umom ka Bogu vashodim". Poetike stavove i razmatrawa funkcije kwievnosti koje itamo u Teodosijevim proznim sastavima nalazimo u vizantijskoj hagiografiji, pre svega u itijima najstarijih svetogorskih podvinika Petra Atonskog (H vek)14 i Atanasija Atonskog (H vek),15 kao i nekoliko vekova ranije kod Kirila Skitopoqskog,16 ime se ocrtava i odreeni poetiki kontekst naega pisca. Navedena razmiqawa, meutim, nisu samo stavovi Vizantinaca o ulozi i shvatawu kwievnog stvarawa. Oni, kao to je poznato, seu mnogo dubqe u prolost i najeksplicitnije su iskazani u uvenoj Horacijevoj Poslanici Pizonima (Epistula ad Pisones), odnosno Pesnikoj umetnosti (Ars poetica), kako ju je nazvao Kvintilijan:
Aut prodesse volunt aut delectare poetae aut simul et iucunda et idonea dicere vitae." Omne tulit punctum, qui miscuit utile dulci lectorem delectando pariterque monendo." (Ili da koriste ili da zabave pesnici ele, ili da ujedno kau prijatnost i pouku neku." Glasove odnee onaj, ko sa korisnim pomea slatko, Onaj ko zna da nam prui i pouku neku uz radost.")17

Nas ovde zanimaju put i vrsta odnosa prema, oigledno, antikom nasleu koje nasluujemo u poetikim stavovima srpskog sredwevekovnog autora. Iako pojedini Horacijevi stavovi imaju, u naelu, svoje poreklo u klasinom razdobqu antike grke kwievnosti, pre svega u Aristotelovoj Poetici, ini se da on vie duguje vremenski bliim prethod14 Dionisija Papahrisantu smatra da je itije Petra Atonskog sastavio monah po imenu Nikola i to pre kraja H veka (Papahrisantu 2003: 53). 15 Po miqewu D. Papahrisantu Prvo itije Atanasija Atonskog, osnivaa Velike Lavre, nastalo je pre 1025, a Drugo itije posle 1028. godine (Papahrisantu 2003: 136137). 16 Kenanov 2002: 94, 9798. 17 Hor. Ad Pisones 333334, 343344, prev. R. alabali (nav. prema: Budimir, Flaar 1978: 364).

257 nicima poklasinim, helenistikim piscima.18 U postavkama koje iznosi u gore navedenim stihovima, Horacije se u osnovi oslawa na peripatetiara Neoptolema iz Pariona, grkog teoretiara iz veka pre Hrista. tavie, poznata Horacijeva izreka o tome ta pesnici treba da ine (prodesse et delectare) koja je u grkom originalu glasila trpein te ka=/ jele'/n, bila je osnovna misao Neoptolemovog uewa o dvostrukoj svrsi pesnitva: poezija treba ne samo da oara duh slualaca nego i da prui dobro i korisno poduavawe.19 Horacije se sa Neoptolemovim uewem verovatno upoznao u Atini, gde se jedno vreme kolovao. Upravo je atinska Akademija i mogla biti mesto odakle je misao o ovakvom zadatku kwievnosti krila sebi put daqe kroz vreme preko kasne antike u vizantijski sredwi vek. Jer, u woj se kolovao i Plutarh (oko 46posle 120. g.), koji e u svom spisu Kako mladi treba da ita pesme istai potrebu povezivawa pesnitva sa filosofskom lektirom i navikavawa omladine da pod prijatnom quskom trai korisnu jezgru".20 Wegovi Uporedni ivotopisi, nezaobilazna lektira u retorskim kolama (gde ih itaju i hriani), bie jedan od osnovnih antikih izvora sredwevekovnog hagiografskog anra. Plutarha e itati i apologeti, i crkveni oci poput Vasilija Velikog (oko 330379) i Grigorija Bogoslova (oko 330oko 390), koji su takoe bili atinski aci. Naroito e Grigorije Bogoslov (Nazijanzin), osobito u svojim poznim delima, varirajui antiku formulu o koristi i zabavi (prodesse et delectare, utile et dulce), nalaziti svrhu poezije u obuzdavawu strasti optekorisnim trudom, zaslaivawu gorine propovedi, davawu prijatnog leka kwigoqubivoj omladini i linoj utehi".21 Koliko je Grigorije Bogoslov znaajan za sredwevekovnu kwievnost svedoi i wegovo Nadgrobno slovo Vasiliju Velikom. Wime je on utemeqio onaj tok hrianske i potowe vizantijske literature koji se u velikoj meri oslawa na antike obrasce. Ovo delo je uticalo na svu kasniju grku hagiografiju ne samo u kompozicionom smislu, nego su iz wega preuzimane itave misli i izrazi, dok je u vizantijskim kolama ono bilo stona kwiga" koja se pomno izuavala.22 Vizantijski hagiografski kanon formirao se u veku dobivi svoj zavrni i klasini oblik u stvaralatvu najpoznatijeg vizantijskog hagiografa toga doba Kirila iz Skitopoqa, pod ijim imenom
O tome v. Tate 1928. de'/n t tele poiht met t fyxagwga to to koonta jele'/n ka=/ xrhsimologe'/n" (Tate 1928: 67); up: Budimir, Flaar 1978: 362; o odnosu Neoptolema i Horacija: Immisch 1932. S obzirom na to da su Neoptolemovi spisi izgubqeni (gotovo nita nije sauvano u originalu), Horacije je prouavaocima antike kwievne teorije vaan i zato to svedoi o Neoptolemovom uewu. Za korisne sugestije i dobijawe literature o ovom pitawu zahvaqujemo dr Idi Tot (The Ioannou Centre for Classical and Byzantine Studies, Oxford University). 20 uri 1972: 719. 21 Ristovi 2005: 153. 22 Trifunovi 1990: 51; prevod dela na srpski Milovanovi 2001: 139184; na slovenskom jeziku slova Grigorija Bogoslova posvedoena su u rukopisnom nasleu jo od H veka (Trifunovi 1969: 84; Milovanovi 2001: 137).
18 19

258 je sauvano pet itija: Jeftimija, Save Osveenog, Kirijaka, Jovana Isihasta i Teognija.23 U Kirilovom hagiografskom opusu konano se sjediwuju sva tri vida antike biografije. Wegova dela su graena po strogo odreenim pravilima itijne sheme. Na poetku se nalazi pohvala koja sledi retorski tok antike biografije blizak enkomiju. Posle toga se, po rubrikama hipomnematikog obrasca, ukazuje na vreme i mesto roewa svetog, donose se svedoanstva o wegovim roditeqima, pripoveda se o primawu monakog ina, o podvizavawu i askezi, da bi se kroz razne epizode itije privodilo kraju, udima svetog i wegovom skonawu. U tom delu, u kojem dominira trei, upravo Plutarhov, vid antike biografije, pouava se neiskusni italac kakvom zabavnom i uz to moralistikom priom sa izraenom didaktinou.24 Grigorije Bogoslov je morao biti lektira Kirilu Skitopoqskom, a obojica su, uz druge vizantijske autore, bili lektira i naem piscu. Tako e se Teodosije, isticawem motiva koristi" i slatkog pouavawa" u svojim proznim delima, pridruiti onom shvatawu kwievnosti i wene funkcije koje e jo od antikih vremena, kroz ceo sredwi vek, a i stoleima kasnije imati neosporan legitimitet. tavie, kako zakquuju Velek i Voren u svojoj Teoriji kwievnosti, skoro celokupna istorija estetike gotovo da bi se mogla saeto predstaviti dijalektikim odnosom u kojem teza i antiteza jesu horacijevski pojmovi dulce i utile.25 Ali je wih srpski sredwevekovni pisac usvojio iz vizantijske hagiografije, koja ih je, meutim, batinila iz grke antike, prevashodno iz helenistike kwievne tradicije.
IZVORI I LITERATURA Bogdanovi 1984 D. Bogdanovi, Teodosije, predgovor kwizi: Teodosije, itije svetog Save, Beograd 1984, H. Brajovi 1984 I. Brajovi, Stilsko jedinstvo u slubama Teodosija Hilandarca, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik 32/2 (1984) 253265. Budimir, Flaar 1978 M. Budimir, M. Flaar, Pregled rimske kwievnosti. De auctoribus Romanis, Beograd 1978. Velek i Voren 1974 R. Velek i O. Voren, Teorija knjievnosti, Beograd 1974. Geronimi 2008 V. Geronimi, La Vie du roi serbe tienne de Deani: de la biografie serbe la dnationalisation du texte hagiographique en Russie, Revue des tudes Slaves, Tome soixante-dix-deuvime, Fascicule 12, Communications de la dlgation franaise au XIVe Congrs international des slavistes, Ohrid, 1016 septembre 2008, Paris 2008, 5364. Danii 1860 Teodosije Hilandarac, ivot svetoga Save, izdawe ure Daniia, priredio i pogovor napisao ore Trifunovi, Beograd 1973. (Fototipija izdawa ure Daniia iz 1860). uri 1972 M. N. uri, Istorija helenske kwievnosti, drugo, dopuweno izdawe, Beograd 1972.
23 24 25

Schwartz 1939. Popova 1975: 233. Velek i Voren 1974: 48.

259
Immisch O. Immisch, Horazens Epistel ber die Dichtkunst, Philologus, Supplementband XXIV, Heft 3, Leipzig 1932. (Budimir, Flaar 1978) Jovanovi 1973 T. Jovanovi, Pohvala svetome Simeonu i svetome Savi Teodosija Hilandarca, Kwievna istorija, , 20, 1973, 703778. Kenanov 2002 D. Kenanov, Slavnska metafrastika (s priloenie na itie za sv. Sava Srbski), Plovdiv Veliko Trnovo 2002. Milovanovi 2001 Grigorije Bogoslov, Nadgrobno slovo Velikom Vasiliju, predgovor, prevod i beleke elica Milovanovi, Glas Srpske akademije nauka i umetnosti SSSHHHH, Odeqewe jezika i kwievnosti, kw. 18, Beograd 2001, 129195. Papahrisantu 2003 D. Papahrisantu, Atonsko monatvo. Poeci i organizacija, Beograd 2003. Popova 1975 T. V. Popova, Antina biografi i vizantiska agiografi, Antinost i Vizanti, Moskva 1975, 218266. Radojii 1954 . Sp. Radojii, O starom srpskom kwievniku Teodosiju, Istoriski asopis 4 (Beograd 1954) 1342. Radoji 1956 N. Radoji, Dva Teodosija Hilandarca, Glas SAN 218 (1956) 127. Ristovi 2005 N. Ristovi, Starohrianski klasicizam. Pozitivni stavovi starohrianskih pisaca prema antikoj kwizi, Beograd 2005. Rozanov 1911 S. P. Rozanov, Istoniki, vrem sostavlen i linost sostavitel Ueodosevsko redakci Savv Serbskago, Izvst Otdlen russkago zka i slovesnosti Imperatorsko akademi nauk, t. H, kn. 1. , Sanktpeterburg 1911. Srbqak 1970 Srbqak. Slube, kanoni, akatisti, priredio . Trifunovi, preveo D. Bogdanovi, Kwiga prva, Kwiga druga, Kwiga trea, Beograd 1970. Tate 1928 J. Tate, Horace and the Moral Function of Poetry, The Classical Quarterly, Vol. 22, No 2 (April 1928), 6572. Teodosije 1988, Teodosije, itija, priredio prof.dr Dimitrije Bogdanovi, danawa jezika verzija Lazar Mirkovi, prevod itija svetog Petra Korikog D. Bogdanovi, Beograd 1988 Teodosije 1988, Teodosije, Slube, kanoni i Pohvala, priredila Biqana Jovanovi-Stipevi, danawa jezika verzija D. Bogdanovi i B. Jovanovi-Stipevi, Beograd 1988. Trifunovi 1969 . Trifunovi, Slovenski prevod slova Grigorija Bogoslova sa tumaewima Nikite Iraklijskog, Prilozi za kwievnost, jezik, istoriju i folklor, kw. HHH, sv. 12 (Beograd) 1969, 8191. Trifunovi 1990 . Trifunovi, Azbunik srpskih sredwovekovnih kwievnih pojmova, (drugo, dopuweno izdawe), Beograd 1990. Schwartz 1939 E. Schwartz, Kyrillos von Skythopolis, Leipzig 1939. (J. Patrich, Sabas, Leader of Palestinian Monasticism. A Comparative Study in Eastern Monasticism, Fourth to Seventh Senturies, Washington D. C. 1995). padijer 2000 I. padijer, Tragom svetogorskih prepisa Teodosijevih dela, Osam vekova Hilandara. Istorija, duhovni ivot, kwievnost, umetnost i arhitektura, SANU, Nauni skupovi, kw. HS, Odeqewe istorijskih nauka, kw. 27, Beograd 2000, 381386.

260
Irena padijer THEODOSIOS' POETICS AND ITS ROOTS IN THE ANTIQUITY Summary Theodosios of Hilandar is one of the few medieval writers whose work includes explicit poetic views. These views are in line with Horatio's well-known statement on the function of literature (prodesse et delectare, utile et dulce); however, the way in which these views reached and were incorporated in the Serbian medieval literature is very specific. Theodosios' view is that the lives of exceptional people are written and read for the benefit of the readers/listeners these works are beneficial to the listeners per se, and that benefit is the writers' reward". In addition, the moral instruction obtained from the reading of hagiographic works can be very pleasant. By stressing the motives of benefit" and pleasant instruction" in his prose works, Theodosios joins the advocates of the approach to literature and its function which had an undisputable legitimacy since the antiquity and throughout the Middle Ages, even in the centuries that followed. The roots of that approach can be found in the classical Greek (Aristotelian) poetics which was adopted and further developed by Hellenistic writers, particularly by Neoptolemus (3rd century BC) and which, through late antiquity (The Academy of Athens in particular) and early Byzantine period and, later, Aton literature reached Theodosios.

UDC 821.163.41-14.09 Doenovi J.

PESNIKI SVET JOVANA DOENOVIA eqko uri

SAETAK: U radu je pokuana rekonstrukcija nekih elemenata pesnikog sveta Jovana Doenovia, jednog od prvih modernih srpskih pesnika, u kontekstu wegovog italijanskog" intelektualnog i pesnikog formirawa. U ivom i stvaralakom kontaktu sa poezijom dva italijanska autora s kraja H veka, ambatiste Kastija i Jakopa Vitorelija, Jovan Doenovi je proizveo svoj osobiti kanconijer u kojem srpski pesniki jezik pronalazi svoju ranu ekspresivnost, svoju ranu pesniku leksiku i metriku, i naroito svoje rane ritmove i melodije. KQUNE REI: Jovan Doenovi, srpska poezija, ambatista Kasti, Jakopo Vitoreli, italijanska poezija, komparativna kwievnost

Vitoreli i Kasti erotski pesnici ozue Kardui, znaajni italijanski pesnik druge polovine HH veka, svrstao je i ambatistu Kastija i Jakopa Vitorelija u svoju poznatu antologiju Poeti erotici del secolo XVIII. Erotika je u tom kontekstu shvaena kao opta privrenost tih pesnika temama zemaqske qubavi. Ako su po tome ova dva italijanska pesnika iz druge polovine H i s poetka HH veka bila uporediva, to nikako nisu bila po imaginativnom rasponu i smelosti u koriewu erotske tematike. ambatista Kasti je u svom anrovski bogatom kwievnom opusu esto koristio tu vrstu ekspresivnosti neretko skreui u nepristojno i opsceno. Takav pesniki izbor bio je, po svoj prilici, u direktnoj vezi i sa wegovom prirodom i shvatawem ivota. Jedan od Kastijevih biografa istie wegovu pomalo nezdravu veselost" i senzualnost koja ne prilii nikome, a najmawe onom koji je stupio u sveteniki red"1 kao to je bio sluaj sa Kastijem. Zbog toga je relativno brzo izaao na glas kao ovek i pesnik sklon preterivawu, bezobzirnostima i nepri1 Camillo Ugoni, Della letteratura italiana nella seconda met del secolo XVIII, vol. I, per Nicol Bettoni, Brescia 1820, 190.

262 stojnostima. Na tome se, meutim, dobrim delom zasnivala i wegova ondawa nemala pesnika slava. uzepe Parini, kwievni velikan italijanskog H veka, napisao je jedan sonet o Kastiju u kojem izraava, dodue, svoju duboku linu netrpeqivost prema takvom tipu oveka i poezije ali i pomae da se zamisli stepen ozloglaenosti koji je pratio tog pesnika u wegovom dugom ivotu (17241803):
Un prete brutto, vecchio e puzzolente, Del mal francese tutto quanto guasto, E che per bizzaria dell'accidente del nome del casato detto casto; Che scrive dei racconti in cui si sente Dell'infame Aretin tutto l'impasto, Ed un poema sporco ed impertinente Contro la donna dell'impero vasto2; Che se bene senz'ugola rimaso, Attorno va recitator molesto Oscenamente parlando con naso; Che da gli occhi, dal volto e fin dal gesto Spira l'empia lussuria ond'egli invaso Qual satiro procace e disonesto: S, questo mostro, questo la delizia de' terrestri numi. O che razza di tempi e di costumi!3 (Pop ruan, star i smrdqiv, Sav od francuske boqke propao, A udni sluaj je udesio Da nosi prezime isti.4 Napisao je prie u kojima se osea ruka ozloglaenog Aretina, i jednu prqavu i neprilinu poemu protiv gospodarice prostranog carstva; Koji, iako mu je grlo propalo, Ide naokolo i dosauje recitujui svojim uwkavim i opscenim glasom; Iz oiju mu, sa lica i iz kretwi ak izbija pohota koja ga je obuzela poput kavog satira raskalanog i zlog: Eto to udovite, to vam je dika zemaqskih bogova. O kakvih li vremena i obiaja! . .)

Sa druge strane, meu starijim tumaima Vitorelijeve poezije krui zanimqiva anegdota o tome kako se Pariniju osobito svidela jedna Vitorelijeva anakreontika (Fingi, vezzosa Irene), koju je svojeruno pre2 3 4

Ruska carica Katarina . Giuseppe Parini, Le poesie, Ulrico Hoepli, Milano 1925, 133. Na ital. casto".

263 pisao i drao meu svojim papirima tako da je neko vreme smatrana upravo wegovim tekstom.5 Parini je bio blagonaklon prema Vitorelijevoj poeziji ne samo zbog wenih kwievnih kvaliteta nego i zbog wene moralne istote, ednosti i umerenosti. Za razliku, dakle, od Kastija, Vitorelijeva poezija odlikovala se umerenou i obzirnou kada je re o temama i slikama zemaqske qubavi. Wegov biograf Simioni na jednom mestu, pozivajui se na miqewe Nikole Tomazea, pie da je Vitoreli stekao i tu zaslugu da je italijansku qubavnu pesmu uinio mawe nepristojnom" i da je anakreontsku formu vratio na put negdawe ednosti.6 Popularnost Vitorelijevih anakreontika uticala je na pojavu velikog broja sledbenika meu mladim pesnicima (meu wima je bio i na Doenovi). U takvoj situaciji italijanski pesnik se ponekad morao i boriti da svoj model edne anakreontike sauva. Jednom se, ve kao pedesetogodiwak, u pismu poalio da prima na itawe velik broj takvih stihova meu kojima ima i mnogo neprilinih i nepristojnih:
Ma quello che soprattutto mi duole si , che essendo io stato il primo a mettere in uso quelle piccole canzoncine, la loro piccolezza e non altro, ha destato uno sciame di giovani a volerne fare delle simili; e veggo continuamente con mio dolore e mi vengono continuamente mandate di coteste piccole anacreontiche cos fracide, e cos piene di lordura, che ne arrossirebbero le donne di partito, nonch le vergini Muse.7 (Ono to me vie od svega pogaa jeste to to sam ja bio prvi koji je u upotrebu uveo te kratke pesmice, wihovu kratku formu i nita drugo, ime sam probudio itav roj mladih koji su hteli da prave sline stihove; i neprekidno gledam, uz veliko moje aqewe, i neperekidno mi aqu tih kratkih anakreontika toliko nperistojnih, toliko punih prqavtina da bi se od wih zacrvenele i bludnice, a kamoli devianske muze. . .)

Jovan Doenovi je, dakle, kao svoja dva uzora izabrao dva sasvim razliita ali istovremeno i komplementarna erotska" pesnika u italijanskoj lirici s kraja H veka: ambatistu Kastija, razbaruenog, provokativnog i ozloglaenog, koji ne potuje svetiwe i autoritete, i Jakopa Vitorelija, umerenog, obzirnog i privrenog moralnoj istoti. Takav izbor, pokuaemo da pokaemo, uslovie i u samom Doenoviu i u wegovoj poeziji formirawe jedne nestalne i ne uvek kontrolisane dvostruke perspektive koja e kontinuirano davati peat wegovoj kwievnoj karijeri. Jedna linija takve dvostrukosti, ona koja je mahom sledila Kastija, bila je linija mladalakog zanosa i bunta, linija osvajawa samosvojnosti, a druga, koja je ila za Vitorelijem, traila je smirivawe, misaonu i stvaralaku konstruktivnost. Na kwievnoistorijskom planu, moglo bi se rei da su u Doenoviu pulsirale, suprotstavqajui se i proimajui se, tekovine i tewe prosveenosti i uz5 6 7

Attilio Simioni, Jacopo Vittorelli (17491835), Licinio Capelli, Rocca S. Casciano 1907, 98. A. Simioni, Jacopo Vittorelli, 114. Isto, 101.

264 nemireni i tamni porivi predromantizma i romantizma. U tom pulsirawu sazreva wegova kwievna individualnost.8 ta je Doenovi preuzimao od Kastija i ta je Kasti predstavqao za Doenovia Ako pogledamo gde se sve delovi Kastijeve poezije nalaze u Doenovievoj zbirci Lirieska pjenija, a vaqa odmah rei da odgovarajui naslov nosi i Kastijeva zbirka poezije iz 17929 (Poesie liriche), videemo da u tome postoji izvesna strukturna dimenzija. U Predisloviju, najpre, gotovo na samom poetku, Doenovi u kontekstu formulisawa svojevrsne odbrane poezije" od moguih ili stvarnih pokuaja nipodatavawa i prezirawa, navodi stihove koji imaju poreklo u jednoj Kastijevoj pesmi:
Imade, na protiv, tolpa nevjeestva i podlosti, to sasvim u nito vmewavaju stihotvorstvo poitujui ga kao za vet bespotrebnu, ili kao ono jednu besposlicu. A ne znadu: Da veliki svi proroci Jesu bili pjesnotvorci; Poiwui od Baruka, I slavnoga Abakuka. Pjevec, silni onaj prorok, Tolkovatel o snu dubok, Koj jest Navuhodonosoru Predrekao put u goru; I car onaj David sveti, to nuz harfu znade pjeti; Pomiluj mja, Boe, divno, I ostale psalme slavno; Pa i novi sveti oci, Stihotvorci, slatkopjevci. Ot pripjeva i kanona, Molitava od Zakona Krase mnogo Cerkov svoju Sa estiju i slavoju:
8 Nije sasvim sigurno da u sluaju Doenovia vai uvreeno miqewe da su mladi srpski pisci birali poetne i meovite forme" ondawe evropske kwievnosti i marginalne evropske pisce" (Dragia ivkovi, Evropski okviri srpske kwievnosti, , Prosveta, Beograd 1994, 67). Ni Kasti ni Vitoreli nisu u vreme kad je Doenovi stvarao bili marginalni pisci; bili su, ako nita drugo, iroko popularni i tek ih je vreme svojim proticawem smestilo, potom, na marginalne pozicije, u senku, kad je o Italiji re, jednog Parinija, jednog Foskola ili, kasnije, Manconija i Leopardija. Glavni kriterijum za mlade pesnike, pa i za Doenovia, mogao je biti stepen ivotnosti kwievnog ambijenta i pojedinih autora u wemu kao i odgovarajue mogunosti pesnike identifikacije i afirmacije. 9 Giovanni Battista Casti, Poesie liriche del signore abate Casti, Editore P. L. Bartolini, 1792; potowa izdawa su iz 1795. i 1796. godine. Kasti sve stvoje stihove zapoiwe velikim slovom, to ini i Doenovi.

265
Ko ne slua s draga serca Damaskina pjesnopisca?10

Ovaj odlomak inspirisan je Kastijevim stihovima koje nalazimo u pesnikom sastavu, iz zbirke Poesie liriche, pod naslovom Memoriale (dato per celia in occasione della vacanza del vescovato di V).11 Ta Kastijeva pesma, kao to se iz podnaslova nasluuje, intonirana je humoristiki. Pesnik u woj zamiqa situaciju u kojoj se on pojavquje kao kandidat za upraweno sveteniko mesto. U takvom kontekstu daje i jedan svoj pesniki autoportret, snano obojen samoironijom. Evo wegovih stihova:
Son poeta in primo loco: N tal merto mica poco; Perch tutti i gran profeti Tutti furono poeti; E Barucco ed Abacucco, E colui che al gran Nabucco Con ispirato profetico Spieg un sogno assai bisbetico; E quel re s santo e buono Che cant dell'arpa al suono De profundis, Miserere, E altre flebili preghiere; N sdegn, bench monarca, Di ballare innanzi all'arca!12 (Pesnik sam, in primo loco / A to nije ba mala zasluga / Jer svi veliki proroci, Svi su bili pesnici; / I Baruh i Abakuk / I onaj koji je velikom Nabukodonosoru / Prorokim nadahnuem / Rastumaio jedan veoma bizaran san. / I onaj sveti i dobri kraq / Koji je uz zvuke harfe pevao / Iz dubine, Pomiliuj mja, / I druge nene molitve; / I nije se ustruavao, iako je bio monarh/ Da igra pred kovegom! . .)

Vidimo da Doenovi prati Kastija u svojih prvih desetak stihova. Tu su proroci Abakuk, Baruh i Danijel koji se ne spomiwe poimence, tu je kraq David koji svira i plee, tu su Miserere i Pomiluj mja; Doenovi je u tih desetak stihova vetim izborom rei izbegao aqivu i ironinu intonaciju Kastija, to mu je omoguilo da u nastavku ispeva jedan religiozni" segment o novim Svetim ocima", koji takoe, po Doenoviu, spadaju u pesnike ili pobornike pesnitva. Kao jedini primer, meu novim svetim ocima-pesnicima, Doenovi spomiwe pjesnopisca Damaskina". Zato ba wega, Damaskina,13 odnosno Damaskija, neoplatoniara iz veka? Ime Damaskija ne nalazi se na poziciji rime, ime bi se znaaj wegovog svrstavawa u stihove moJ. Doenovi, Sabrane pesme, 910. Molba (sastavqena kao ala povodom uprawenog mesta u biskupiji V.). 12 Giovanni Battista Casti, Opere complete, Libreria europea di Baudry, Parigi 1838, 271. 13 Italijani ga zovu Damascio Damasceno; verovatno je od ovog posledweg Doenoviev oblik.
10 11

266 gao donekle relativizovati. Da li je Doenovi imao nekog posebnog afiniteta prema tom filozofu? Da li je to oma nekoj wegovoj intelektualnoj strasti iz mladalakih dana? Evo, s tim u vezi, jedne mogue sugestije. Konstantinopoqski patrijarh i bibliograf Focije, iz H veka, ija je velika zasluga to je sauvao tekstove nekih starih grkih mislilaca, meu wima i Damaskijeve, o wemu ne pie nimalo pohvalno:
Mada pripada religiji, taj je izrazito bezboan i svuda umee nove i stare izmiqene prie. Tako da ne retko laje protiv nae svete vere iako to ini stidqivo i sa prikrivenom zloom.14 On takoe koristi, retko ali sa prilino slobode, pesnike oblike. U svoje besede umee zatim trope koji, daleko od toga da wegov izraz ine neprijatnim i hladnim, a wegove prelaze grubim, najee upravo dodaju blagosti i sklada.15

Da li je mogao, dakle, taj Damaskije da ima neku naroitu privlanost za Doenovia, kao figura mislioca (pesnika) koja se odlikuje crtom samosvojnosti ili ekscentrinosti? Vraajui se citiranim stihovima, primeujemo da Doenovi, u stvari, viestruko intervenie na Kastijevom tekstu: iz dugakog humoristiki i ironino intoniranog teksta izvlai jedan odlomak kojem daje namenu poetikog proglasa", uozbiquje ga i dodaje, smiqeno, religijsku, novozavetnu, dimenziju, opet kao pojaawe sopstvenom poetikom temequ. Teko je, stoga, govoriti u tom sluaju u pukom prevoewu; pre je re o veoma promiqenoj i kreativnoj obradi, manipulaciji, tueg teksta. Kasti je, dakle, na poetku Lirieskih pjenija. Kasti je, meutim, i na kraju te Doenovieve zbirke. Re je o Kastijevoj pesmi A Fille, protestasi contento di mediocre stato senza affanarsi in traccia di richezze e di onori,16 (italijanski peterci, prvi i trei stih zavravaju se reima sa akcentovanim treim slogom od kraja, drugi i etvrti stih se rimuju, 27 strofa) i Doenovievom sastavu Anakreontika, prvo moje soinenije posle trimesene mi qute bolesti sad 1809. u Peti17 (esterci, drugi i trei stih u rimi, 28 strofa). Kastijeva pesma zapoiwe pozivom voqenoj Filidi: O cara Fillide, / che spesso sei / soggetto amabile / de' carmi miei". Doenovi je za ovu jednu Kastijevu nainio tri svoje strofe: trea je, recimo, prevod Kastijeve prve (Ti si esto predmet / moje lire bila, / I svi weni djela") s tim to je prvi stih Kastijev Doenovi premestio u svoju drugu strofu (Daj, draga Filido"). Dve strofe koje je dodao, kojih nema kod Kastija, imaju autobiografsku dimenziju, u vezi su sa podnaslovom u kojem se govori o Doenovievoj bolesti i ozdravqewu: Raduj mi se
14 15 16

Biblioteca di Fozio Patriarca di Costantinopoli, ed. Giovanni Silvestri, Milano 1836, 205. Isto, 206. G. B. Casti, Opere, 241242.

267 Nimfo, / Ja izbego mertvu / Grozni Parka ertvu" i Daj, draga Filido! / Za me radost tvoju, / Da tvoju i moju / Ja obnovim qubov". Neto kasnije Doenovi u dve strofe koje poiwe da prevodi, unosi, naputajui prevod, intimniji qubavni ton, gotovo na nain nae narodne lirske poezije. Dok kod Kastija itamo, prilino konvencionalne stihove: Perci se placide / Mi volgi, o Fille / Quelle bellissime / Care pupille" (Jer kad blage / ka meni / okrene, o Filido, / te prelepe / drage zenice . .), kod Doenovia nalazimo moda takoe konvencionalne stihove, ali na nain srpske poezije (narodne lirske ili graanske): Zato kad me qubo! / Milostivo gledne, / I uz mene sedne / U bai na travi". Potom, u narednoj strofi, Doenovi prati Kastija ali istovremeno ide i svojim putem. Kasti, u strofi koja je deo jedne dugake reenice, peva: Se i pronti cantici / Mi detta Amore, / Loquela armonica / Di un lieto core" (Ako mi Amor / gotove diktira pesme, / kao skladni govor / radosnog srca . .); kod Doenovia, pak, itamo stihove u snanoj inverziji: I tvoja mi qubva / Koju pjesnu speva, / Da serce uiva / I moje tvoj glagol (i tvoja mi qubav poneku pesmu speva da i moje srce uiva u tvojim reima . .). U svakom sluaju, Doenovi ostaje u intimnijoj sferi saprisustva pesnika i voqene. itajui daqe, nailazimo na jo jedan zanimqivi primer: jo jednom je Kastijeve strofe Doenovi veoma veto ugradio u svoj lini misaoni i emocionalni tok: Kasti svoju stofu projektuje, opet prilino konvencionalno, u vreme i prostor sopstvene duboke starosti: Bench la frigida / Vecchiezza il crine / Mi venga a spargere / Di bianche brine (Mada e mi hladna / starost po kosi / prosuti belo iwe . .) // Sul verde margine, / Del tosco fiume, / Ripieno l'animo / Del sacro nume"; Doenovi uopte ne prevodi drugu od ove dve, a onu prvu, o starosti, iskoriava da podseti na lini kontekst dat na poetku pesme (wegova bolest i ozdravqewe): O draga Filido! / Ako sam i nemoan, / Jo slab i nevoqan, / Pretrpevi bol". Na samom kraju, ne prevodi posledwu Kastijevu strofu koja je, u stvari, ponovqena prva i koju je ve jednom preveo (Ti si esto predmet / Moje lire bila", che spesso sei / soggetto amabile / de' carmi miei"). ambatistu Kastija sreemo jo jednom u Predisloviju.18 Doenovi je iskoristio deo jo jedne wegove anakreontike A Fille, le mostra il pregio di un virtuoso amore.19 Segment koji je izabrao Doenovi (Vita, principio, ed Anima / Dell'Universo amore") i nain kako ga je omeio uzrokuje da ti stihovi zvue sasvim atipino za Kastija, kao da ih je napisao, na primer, Nikolo Tomazeo u svom karakteristinom religijskom i kosmikom zanosu. Iz spomenute Kastijeve pesme koja ima 24 strofe Doenovi je preveo ukupno sedam. Izabrao je upravo onaj odlomak koji je odgovarao
17 18 19

J. Doenovi, Sabrane pesme, 122128. J. Doenovi, Sabrane pesme, 1517. G. B. Casti, Opere, 246247.

268 wegovim poetikim namerama: da u stihovima jednog poznatog pesnika pronae ilustraciju za svoju pesniko-filozofsku koncepciju qubavi. Sve ono to je u Kastijevoj pesmi bilo upueno mladoj eni Filis u formi privatnog" ubeivawa u stihovima da ne odustane od qubavi u ivotu, Doenovi je izostavio; na primer, pre strofa koje je preveo, itamo ovu: Poich si bella e amabile / Ti fer benigni i Dei, / Seguir le dolci e placide / Leggi di amor tu dei" (Poto su te tako lepom i qupkom / Dobrostivi Bozi nainili / Mora slediti drage i vedre / Zakone qubavi . .). Kastijevi stihovi uklopqeni su, znalaki, u onaj deo Predislovija koji Doenovi posveuje razmatrawu qubavi dotiui filozofsko-religijske, estetike i qudske dimenzije tog fenomena. Andra Gavrilovi, koji je o Doenoviu pisao nadahnuto i sa vanrednom istraivakom intuicijom, iscrpno citira taj deo Doenovievog teksta uz ovakav komentar:
Svojim, malo poznatim, ivotom i svojim pevawem, Doenovi nam se pokazuje sav u oseawu qubavnom: to je srce koje je qubavqu ivelo i u qubavi sagorelo. On o qubavi govori i u pesmi i u prozi svuda milo i oduevqeno.20 Kako nam je stalo do toga, da se, tako rei, zaqubqeniko oduevqewe Doenovia ovde iznese to jasnije, moradosmo ispisati, ma i skraenu ispovest wegovu, koja nam jasno tumai qubavnu liriku ovoga uistinu wenoga srca.21

Ovakav Gavriloviev interpretativni pristup koji se sastoji ne samo u otkrivawu rezultata i znaaja Doenovieve poezije nego, istovremeno, u osvetqavawu i eventualnom rekonstruisawu wegovog qudskog i stvaralakog profila i mentaliteta, smatramo veoma inspirativnim i sledili smo ga, i u celini i u nekim pojedinostima, u naem istraivawu. Italijanskog pesnika Kastija sreli smo, dosad, u Predisloviju Doenovieve zbirke (dva puta) kao i na kraju same zbirke, u pesmi koja, po Doenovievim reima, oznaava wegovo ponovno pesniko roewe, posle qute bolesti". Nalazimo ga na jo jednom u strukturnom pogledu vanom mestu; na poziciji prve, uvodne pesme koja je, kao to obino biva, programski intonirana. Pod svojim naslovom Vstuplenije22 Doenovi je preveo osam od ukupno petnaest strofa Kastijeve prve, takoe uvodne anakreontike23 u kojoj pesnik kae da non cura di cantare guerre od arti ma solo canta di amore per piacere alle donne" (ne haje da peva o ratovima ili umetnostima, nego samo peva o qubavi enama na zadovoqstvo . .). Ovu naslovnu Kastijevu napomenu Doenovi ne prevodi, kao to
20 Andra Gavrilovi, Prvi liriari i estetiari u novijoj kwievnosti srpskoj, Glas SKA, 1901, kw. 60 249. 21 Isto, 250251. 22 J. Doenovi, Sabrane pesme, 2527. 23 G. B. Casti, Opere, 241.

269 ne prevodi ni ostalih sedam strofa (estu, pa od desete do petnaeste), u kojima se Kasti obraa prevashodno enama. Pie najpre, zajedno sa Kastijem, da nee pevati o omraenim ratovima i krvavim bitkama. Potom prevodi jednu autobiografsku strofu Kastijevu: Gaio umor, placido ingegno / A me diero amici i numi, / E da grave aspro contegno / Alienissimi costumi". Kasti kae da su mu prijateqski nakloweni bogovi dali veselu narav, vedri duh i ophoewe koje nikako nije natmureno i osorno. Doenovieva strofa glasi ovako: Qupku voqu, tihi nain / Dadoe mi blagi Bozi; / A nemila strogost priin / Sa mnom nikad nije u slozi". Re je, kod obojice pesnika, o razvijawu u stihovima jednog programa qubavne, lagane poezije. Odabravi da prevede osam od petnaest Kastijevih strofa, Doenovi je na izvestan nain Kastijeve pesnike namere prilagodio sebi, ali i pokazao jednu vrlinu koju vidimo i drugde u wegovom stihovima: oseaj za ekonomiju rei, za saimawe i koncentrisawe izraza. Izbegao je da prevede strofe i stihove u kojima se Kasti direktno obraa enama (Donne belle che ascoltate", O donne care", Donne mie"), ime je u svojoj pesmi obezbedio snanije stilsko jedinstvo i veu sadrinsku gustinu. Neke strofe nije prevodio i zbog toga to je vrlo pronicqivo uoio da se Kasti u svojim stihovima suvie ponavqa. Tako je, primera radi, veoma veto u svojoj petoj strofi spojio, sadrinski, prva dva stiha Kastijeve pete strofe (Aureo crin, pupille nere, / Molli sdegni e molli amori / Cose tai che con piacere / Legger possa e Fille e Dori" Zlatne kose, Crne oi / Nene srxbe i nene qubavi / Da ih mogu s uitkom / itati Dori i File . .). Doenovieva peta strofa glasi: Zlatne vlase, crne oke, / Prigo sostav wene qubve; / One stvari to su sladke, / I to slue na zabave"; kao da je drugim delom strofe interpretirao stihove iz Kastijeve trinaeste: Ma si appaghi e si riposi / La tranquilla fantasia / Su i concerti dilettosi / Della facil poesia" (Neka vedru matu / Razonodi i odmori / Prijatni sklad / Lagane poezije . .). Zanimqiv je, s tog stanovita, i prevod Kastijeve devete strofe, posledwe kod Doenovia: Kastijevo Io temprar di quella cetra / Vo' le corde argute e pronte / Per cui va famosa all'etra / L'amoroso Anacreonte" Doenovi prevodi kao Ja u struni soglasiti, / Gusl jasnu qubkog zvona / Sledujui serca slasti / Qubimog'Anakreona" kurziv . .). Zanimqive su nijanse i u etvrtoj strofi. Kod Kastija ona glasi: Cantar vo' Dori e Fille, / Ed esporre in dolce stile / Idee facili e tranquille, / Grate sempre a un cor gentile"; Doenovi je prerauje na sledei nain: Popevau o Irini / I o Filis slatkoglasno, / Lakom misli u tiini, / to je nenom srcu asno". Kastijevo Dolce stile" i cor gentile", direktni i ovetali odjek italijanske pesnike tradicije iz Danteovog vremena, Doenovi umekava, ini nenijim i intimnijim: slatkoglasno", tiina", neno srce". Za sada, na osnovu pokazanih primera moemo zakquiti barem ovo: najpre, da Doenovi ne prevodi Kastija ba ropski i verno"

270 kao to je reeno;24 da vetim prevoewem, ali i umenim manipulacijama i namernom promenom karaktera teksta s jedne strane, uspeno predstavqa tog italijanskog pesnika srpskoj publici, to mu je verovatno bio jedan od ciqeva, ali, istovremeno, i mislimo da je to vanija dimenzija, Doenovi u jednom procesu kontrolisane identifikacije sa Kastijem gradi i svoj sopstveni pesniki nastup i poetiki profil. Jo jedan detaq iz upravo navedenih strofa privlai pawu. Doenovi, reeno je, Dori prevodi sa Irine".25 Mislimo da to nije ba tako jednostavno. Doenovi najpre, kao i Kasti, programski ne eli da peva jednoj jedinoj eni nego da preko dva pastoralna enska imena peva potencijano celom enskom rodu. Drugo, ime Irina (Irene) Doenovi, po naem miqewu, namerno uvodi upravo u Vstupleniju jer iza wega slede anakreontike sastavqene po Vitoreliju koje su, kao to je poznato, posveene eni takvog imena (Anacreontiche ad Irene, najei je naslov tog najuvenijeg Vitorelijevog ciklusa). Jo je zanimqivije da ta dva enska imena iz Vstuplenija, Irina i File (Filis), uistinu postoje u Doenovievim anakreontikama sastavqenim prema Vitoreliju. Dok Vitoreli, razume se, sve anakreontike upuuje Irini (Irene), Doenovi u est svojih anakreontika stavqa ime Irina (, , , , H, HH), a u est ime Filis, odnosno Filida (, H, H, H, HH, HHH). Dakle, nije nikako re o wegovim grekama ili nedoslednostima nego o potovawu jednog poetikog izbora, ako ve nije re o nekom dubqem psiholokom razlogu. Jo jedan Kastijev pesniki tekst zauzima vano mesto u Doenovievim Lirieskim pjenijama. Naime, nakon bloka svojih anakreontika koje su insipirisane Vitorelijevim ciklusom Anacreontiche ad Irene, na pesnik zavrava jednim sastavom koji nosi naslov Anakreontika sama26 i koji u podnaslovu ima dugako objawewe: Jedan qubovnik pie djevici, koju je pre qubio; no kad pozna wezine razvratne nravi, i obhodenija ostavi ju, i sa svjem prezre". Pri sastavqawu te anakreontike Doenovi se posluio Kastijevom anakreontikom A Fille, congedo di amore.27 Ovako o toj pesmi pie I. Jovii:
Ova pesma u prvom redu potvruje ono to je ve na poetku reeno: Jovan Doenovi je imitator italijanske anakreontske poezije i wegove pesme nisu originalne. Po stihovima I ni srbska sisa / Mlekom zadojila" koji se nalaze u ovoj pesmi, zakquivao je vrlo smelo Andra Gavrilovi u svojoj studiji Prvi liriari i estetiari, da je Anakreontika sama originalna Doenovieva pesma, ak je uzimajui kao upravo priloak za pesnikovu biografiju u Padovi. Meutim, tvrewe Gavrilovievo je nasumce reeno i netano: danas se, evo, sa sigurnou moe rei da ni ovi
24 Ivanka Jovii, Jovan A. Doenovi i ambatista Kasti, Godiwak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu , 1957, 274. 25 Isto, 276. 26 J. Doenovi, Sabrane pesme, 5864. 27 G. B. Casti, Opere, 256257.

271
stihovi nikako ne mogu posluiti kao dokaz Doenovieve originalnosti.28

Ova Kastijeva anakreontika, moda vie od svih drugih pesnikih sastava koje je Doenovi ovde prevodio i na koje se ugledao, sadri svojevrsni melodramski psiholoki potencijal: izneverena qubav, prebirawe po qubavnim ranama, qubav koja se preokrenula u mrwu, iskreno-naivni mukarac i prevrtqiva, neverstvu sklona ena (donna volubile); to su elementi koji su, verovatno, Doenovia privukli toj pesmi. Kasti ju je ispisao veto, sigurnim klasinim izrazom, sa naznaenim ali ne i sa proivqenim oseawima. Doenovi je prevodi tako to od samog poetka naglaava emocionalne momente, gde god mu se za to ukae prilika. Nije mu bilo nimalo lako da prevodi te kratke, precizno oblikovane strofe i stihove ija je pitkost i muzikalnost plod velikog stihotvorakog iskustva i majstorstva. E tanto, o Fillide, / Di te presumi" prevodi sa italijanskog pesnikog na ivi srpski jezik, sa pojaanom upitnou koja odmah unosi odreeni lini ton, kao Tako, je li? Nina! / Ti misli o sebi?" Bilo bi veoma zanimqivo i korisno sastaviti kompletan renik Doenovievog pesnikog jezika. Ova wegova Anakreontika sama prua, ini nam se, obiqe interesantnog jezikog materijala. Trudei se da prenese znaewa i pesnike vrednosti Kastijeve pesme, Doenovi pokree obilat jeziki materijal koji uklapa u svee i upeatqive izraze: Zajaci begunci" (za lepri fugaci"); Dunav videe se / tihe vraa vode" (za L'Arno rivolgere / Le placid' acque / Vedrassi", lepa Narav" (za Lodevoli costrumi"), Pitomi svet" (za docili genti"); Nit stradawe moje / Zaboravit' mogu" (za N son dimentico / De' mali miei") odlino na srpskom, a sasvim podudarno sa italijanskim tekstom; pa onda vrlo teno i sugurno prevedene strofe: Nije tebe qubve / Majka porodila, / I ni srpska sisa / Mlekom zadojila; // No u strani gruboj / Afrikanski brda / ena surovaja / Izvre te huda (za N a te amorevole / Madre di vita / N sei tu d'italo / Latte nutrita: // Ma nella barbara / Spiaggia africana / Donna produsseti / Empia, inumana") itd. Posebno je zanimqivo pratiti kako su u Doenovievom tekstu nastala proirewa; kod wega, naime, postoji 27 strofa, naspram 24 Kastijeve. U nastupu pesnike mrwe Kasti za svoju nevernu qubav kae da po koliini otrova koji nosi u grudima premauje i egipatske aspide (Aspide egizia"); a Doenovi to ovako predstavqa: Niti smrtonosna / Egipatska Aspida29 / U svom wedru nema / Tako zloga jeda" (Racchiude in seno"30). Ova Kastijeva slika, sa zmijama, podstakla je DoenoI. Jovii, Jovan A. Doenovi i ambatista Kasti, 274. Primer Doenovievog skretawa u akcenatsku versifikaciju: ovaj stih je esterac samo uz pomo sinalefe po kojoj se stapaju u jedan slog finalno a" iz Egipatska" i poetno a" iz Aspida". 30 Doenovi za enske grudi upotrebqava rei, videli smo, sisa, dojke, wedra, na drugim mestima koristi re sosec". O leksikoj raznovrsnosti Doenovieve poezije
28 29

272 via da upeatqivo razradi sliku svoje bive drage koristei, jo jednom, sliku zmije. Kasti u jednoj strofi opisuje wenu sklonost ka prequbi: Schernir, deludere / Con scaltri modi / Gli amanti creduli / Esulti e godi"; Doenoviu su potrebne dve i one su snanije i sugestivnije od Kastijevih: Vrtoglave gatke / i migawe zmija / Qubovnike mnoge / Oko tebe vija // A ti si im samo / Vesela i rada / Da i mewa esto / Kako srea nada". Veoma su neobine i ekspresivne vrtoglave gatke", vaqda izmiqotine ili opsene koje zavrte mozak" mukarcu i migawe zmija" koje asocira i na zavodniko uvijawe enskog tela. Tendenciju unoewa linog i doivqenog u ove stihove Doenovi je posebno pokazao pri kraju Anakreontike same. Kastijeva strofa daje poetnu intonaciju: Per te, rea femmina / Pur troppo io fui / Oggetto misero / De' scherni altrui" (Zbog tebe sam, zla eno / Bio, na alost, / Bedni predmet / Tuih poruga . .). Sadraj ove jedne strofe Doenovi razvija kroz tri svoje:
Za te eno gnusna Pravda, ja sam bio Predmet sasvim bednij, Pa i ukor dobio. Od razumni qudi, Od celoga sveta I hulu, i mrzost I svaki navjeta; Ali sve to onda, Dok te nisam znao, Ja pretrpi za te, I dragom te zvao.

Od strane razumnih qudi, dakle, i od strane celog sveta, pesnik je bio izvrgavan ruglu i podsmehu (predmet sasvim bedan) prekorevan, vrean,31 predmet ogovarawa i spletki (navjet), sve je to pesnik izdrao zbog qubavi koja nije bila istinski uzvraena. Pa sad, kad smo ove stihove proitali, mislimo da Andra Gavrilovi nije nasumce" i netano" govorio, nego da je bio sasvim blizu istine kada je govorio o biografskoj podlozi ovih Doenovievih stihova. A videemo da nisu jedini koji tu dimenziju sadre. Da su odabrani Kastijevi stihovi Doenoviu pruali i snani programski podsticaj vidimo na samom frontispisu Lirieskih Pjenija; ispod naslova i imena autora itamo Kastijeve stihove i wihov prevod: Su laurea cetra, in dolci modi; / A Fille, e a Venere tesser lodi", V'gusle zlatni struna, pjesne hou plesti; / Filis, i Veneri s' umiqatom esti". U originalu, a i u Doenovievom prevodu te Kastijeve
ubedqivo je pisao Duan Ivani u studiji koja je sastavni deo navedene kwige Sabrane pesme. 31 Hula uvreda, Vuk je pribeleio da je ta re iz Dubrovnika.

273 pesme, ovi stihovi su drugaije poreani: to su u stvari etiri stiha jedne Kastijeve strofe (u prevodu Doenovia takoe). Stihovi su uzeti iz Kastijeve anakreontike Preghiera a Venere, per la malattia di Fille.32 U Lirieska pjenija Jovan Doenovi je uvrstio i prevod te Kastijeve pesme stavivi je u grupu oda, pod naslovom Molitva k' Veneri vo iscjelenije Device Filis.33 Kastijev stih u ovoj pesmi je peterac, znai sa obaveznim naglaavawem etvrtog sloga u stihu; s tim da se u svakoj strofi prvi i trei zavravaju reima koje imaju akcenat na treem slogu od kraja, a drugi i etvrti reima koje imaju naglasak na drugom slogu od kraja. Tako prvi i trei imaju posle naglaenog jo dva nenaglaena sloga (ukupno est), a drugi i etvrti jo po jedan (ukupno pet). Doenoviu je, ini nam se, bila inspirativna upravo ta osobena muzikalnost Kastijevog kratkog stiha, a naroito, upravo, ta mogunost koriewa rei sa akcentovanim treim slogom od kraja. Za priliku prevoewa tog Kastijevog sastava Doenovi je pronaao sijaset takvih srpskih rei koje stavqa na kraj stiha: sladosti, molitvu, milosti, upravi, qubavi, prevoshodi, nebesne, oima, plamena, qupkosti, wenome, utjeha, obina, vnutreno, skazuju, kamewe, privode, pealne, besilne, ekaju, plaui, boqezni, plaemo, prestanka, obraze, zazora, varvarski, Bogiwo, qubila, naega, zavjeta, beati, skorije, radosti, hvalio, ustavi, inome itd. Ima dosta primera da takve rei stavqa i unutar stiha. Proizilo je iz takvog postupka da praktino svi wegovi esterci u tom prevodu imaju posledwi akcenat na etvrtom slogu pa zvue, u stvari, kao italijanski peterci. Time je on uspeo da u potpunosti osvoji osobenu muzikalnost tog italijanskog stiha, da napravi, na srpskom jeziku, jedan hitar i melodian stih, vaqda najkrai i najbri u toj ranoj fazi razvoja srpske poezije:
O krasna Venera! Bogiwo sladosti, Uslii molitvu Zaradi milosti. Moj nedug34 soaluj, Na radost upravi O krasna Venero! O majko qubavi.

Pogledajmo sa koliko vetine i sigurnosti Doenovi prepevava, na primer, sledee Kastijeve stihove: Ch se alle misere / Nostre querele / Inesorabile35 / Morte crudele // (L'infausto augurio / Ah! tolga il Cielo) / SoG. B. Casti, Opere, 244246. J. Doenovi, Sabrane pesme, 92101. 34 Nedug patwa, slabost. 35 Doenovi je svestan ovog Kastijevog koriewa jedne cele rei kao stiha peterca: Inesorabile" ili ardentemente"; pribliio se tom reewu u stihu Ti svequbezweja":
32 33

274 pra di Fillide / Scoccasse il telo" (Jer ako na nae / Jadikovke neumitna / Surova smrt / Taj strani naum, / Nek otklone, avaj, Nebesa / Odapne na Filidu strelu). Potujui snani enjambement izmeu dve strofe pojaan umetnutim delovima (u zagradi kod Kastija, izmeu crtica kod Doenovia) na pesnik to ovako ini: Jer ako sver toga / Vopijawa naega / Smert neumitna / Osta kod svojega // O Boe otkloni / Svirjepa zavjeta, / I Filis rastavi / Od ovoga svjeta" Nekad sam Doenovi, ne sledei u tome Kastija, pravi opkoraewa izmeu strofe i strofe (izmeu etrnaeste i petnaeste, dvadeset tree i dvadeset etvrte, dvadeset devete i tridesete). Zanimqivo je veoma efektno reewe koje Doenovi ima za prevoewe italijanskog apsolutnog superlativa (bellissimo", lontanissimo", amorosissimo") pomou slovenizama: krasweja, daleaja, svequbezweja). Nalazimo i primer, ne jedini, rimovawa prevoda sa originalom: I drug s drugom slono / Imne na znak dara / Slavne tebi pjeti / Okolo oltara" i E andranno unanimi / Cantando a gara / Indi Giubilo / D'Intorno all'ara". (kurziv . .) Vjeestvo" i nevjeestvo" I Jovan Doenovi je svakako, kao i drugi iz Dositejevog kruga, svoju intelektualnu karijeru formirao prema sugestijama koje su mu, preteno posredno, stizale od velikog uiteqa. On je dodue pojedine svoje sonete posvetio i Jovanu Raiu i Pavlu Solariu koje je svakako uvaavao, ali smo i u nekim mislima Vientija Qutine pronali elemente mogue podsticajnosti. Qutina je pre wega iveo u Trstu i ostavio je ilirskoj junosti" prvu gramatiku italijanskog jezika, objavqenu 1794. godine. Ako je Doenovi itao tu kwigu, a pretpostavqamo da jeste, ako nita drugo a ono zbog jezikih znawa, mogao je, u obiqu napomena i digresija kojima Qutina oprema i prati osnovne jezike sadraje svoje kwige, pronai i ovu naznaku o pesnikoj prozodiji kojom se u samoj Gramatici ne bavi:
Druga prosodija naziva se stihotvornaja to jest, koja ui stihove i pjesne praviti, koliestvo i kaestvo (islo i razliku) slogova znati i wi po mjerama poetieskim postavqati. Ovu nauku osobito teku, i ne svakom ot jestestva datu, sa svim izostavio jesam, s namjerenijem ako blagost Boja daruje, u drugu osobitu kwigu pravila i primere slavnih italijanskih poeta iliti stihotvoraca skupiti, kako: Danta, Petrarka, Luixi Puli, Ludovika Ariosta, Tassa, Marina, Alessandra Tassona, Vincenca Kalmeta, Bokatija, i proih; i rodu mojem soobiti, kome je osobito samo svojstvo jezika mnogo k stihotvorstvu skloweno i prijatno. Akoli ja ne uzmoem, imade jote dovoqno obeg dobra i napredka qubiteqa, oni e ne napuwena dopuwavati36 (kurziv . .).
36 Vientije Qutina, Gramatika italijanskaja radi upotreblenija illirieskija junosti, Be 1794, str. 40.

275 Mogao je navedene Qutinine reenice shvatiti kao poziv da se posveti poeziji, predstavqawu italijanskih velikana svome narodu" kojem je osobito samo svojstvo jezika mnogo k stihotvorstvu skloweno i prijatno". Ta vrsta inspirativnosti svakako je uoqiva u Doenovievim Lirieskim pjenijima. Mogao je, isto tako, i druge Qutinine sugestije prihvatiti i ugraditi u svoje aktivnosti. Na jednom mestu u svojoj vanredno zanimqivoj Gramatici, posle jednog iscrpnog renikog segmenta posveenog italijanskim i srpskim reima koje oznaavaju evropske i svetske drave, gradove i wihove stanovnike, Qutina objawava zato se opredelio da i to stavi u Gramatiku:
Ovdi naroito postavio sam nekoliko imena Predjelov i narodov ove nae zemqe, da bi usladio vkus sladke mladosti nae k Geografiji i k Istoriji to jest: k zemqeopisateqni i povjestopisateqni nauki.37

U produetku ove napomene Qutina nam skicira svojevrsnu tipologiju te grupe nauka pa spomiwe razliite vrste istorija (istorija svemirnaja", istorija jestestvenaja", istorija osobnaja, jednoga naroda, carstva i praviteqstva", istorija cerkovnaja"); meu wima je i istorija Gradanskaja":
to jest, politieskaja ili statistika, predstavqa nam, kakovo praviteqstvo, zakonouloenije jedno carstvo, ili narod imade, kakova hudoestva, Rukodjelija, prihode i rashode, torgovinu, sudove, Ministre, nasledstvija, iteqe Nauke, zakon, jezik i proaja.38

Na jednom mestu u Predisloviju svoje islenice Jovan Doenovi izraava svoje oduevqewe pojavqivawem, u srpskom prevodu, Novog Plutarha, u ono vreme veoma popularne i itane kwige koja prepriava ivote i dela slavnih qudi iz prolosti i savremenosti, i prieqkuje ovako:
Da jo kojih desetak Svjaenika uzmu onaj primer, i prilegnu vozdjelavati razum stada svojih, samo prevodei kwige s'drugih Jezika u predmjetima razlinim, Naravouitelne nauke, Istorije, Geografije, Zemqedjelstva, Skotovodstva, Gradanske dolnosti, i pr. Eto onda bi mi ozbiq mussikijskim soglasijem umeli svi do nebesa slavno popevati: Dome Aron blagoslovite Gospoda.39

Od tih prieqkivanih nauka sam Doenovi je, kao to znamo, izabrao matematiku i kwigovodstvo, da se u wima oproba i uini neto korisno za svoj narod:

37 38 39

Isto, 332. Isto, 486487. Jovan Doenovi, islenica ili nauka rauna, Budim 1809, str. H.

276
Mene je tepla qubov vozbudila, da u emu god prinesem vsesoenije polzi roda svojego. Primio sam se islitelne Nauke, ne tokmo, ve i Knigovoditelstva izdati na naoj besedi; znadujui, da ih jo nemamo. Ja sam mogao pak primiti se i druge Nauke, za ispolniti moje elanije; no videvi da ove jesu so vsjem nudne Kupeestvu, pak i kolami naimi od kud Kupci restu.40

Zanimqivo je da i on, kao i Qutina u svojoj Gramatici, insistira na evropskoj perspektivi sadraja koje predstavqa. Celo sedmo poglavqe islenice (od 164. do 227. strane) posveeno je nabrajawu i uspostavqawu ekvivalencije na evropskom nivou mera za teinu (ita, tenosti itd.), duinu, mera tkanina i dragocenih metala, razliitih moneta i wihovog meuodnosa itd., uz obiqe imena gradova, zemaqa i strune terminologije iz spomenutih oblasti, na italijanskom i srpskom jeziku. Danas je to u najmawu ruku dragoceni jeziko-istorijski materijal. Zajedniko Qutini i Doenoviu bilo je oduevqewe kulturnim dostignuima u razvijenim evropskim zemqama (Francuska, Nemaka, Italija). Te kulturne sredine predstavqale su za wih merilo, inspiraciju i osnovu za nadawe da se i u srpskom narodu moe jednom tako neto stvoriti. Kao to Doenovi, videli smo, prieqkuje prevode kwiga iz raznih oblasti, tako i Vientije Qutina, na jednom mestu u svojoj Gramatici, prieqkuje kwigu naroite vrste, u kojoj bi se nalazili politiki i, posebno, ekonomsko-finansijski sadraji:
No budui da prekrasnih ovakovog kaestva kwiga svuda i na svakom jaziku nahoditsja izobilno; obee elanije jest, da tko od trudoqubivih Muej cjelu ovakvu kwigu, Italijanski i Ilirieski (a mono i so vie jazikov wu ukrasiti) izdadet. Gdje, jako poslanija razlinago roda, obstojateqstva i vanosti: drueskaja, politieskaja, kupeeskaja, nravnaja, uloenija, obvjazanija, udovlenija, kvitancii, konti, kambijali ili veksli, i proaja41 (kurziv . .).

Da li je Jovan Doenovi svojom islenicom barem donekle ispunio tu Qutininu equ? Znali su, daqe, i jedan i drugi, da postizawe takvog ciqa u kontekstu srpske kulture nee biti ni lako ni brzo. I pokuavali su, svaki na svoj nain, da kritiki ukau na poreklo tekoa. Doenovi kao glavnu prepreku razvoju znawa vidi u duhovnoj lewosti i zatvorenosti svojih sunarodnika koji su pronali nain da neznawe predstavqaju kao znawe, nevjeestvo" kao vjeestvo":
Pravda, mi asto slovce to u usti imamo. Znam, ja znam; ali neka mi se prosti, ne znamo ni samuju tu re to saderi, to obuzimqe, i koliko se hoe dok jedan uprav s' bodrim okom i lisim elom izraziti sebe: Ja
40 41

Isto, H. V. Qutina, Gramatika, 487.

277
znam. Eda li svaki, koji s pisjaami premee se, i Gospodar narie se raunati ume? Eda li svaki, koji zove se Kupec ili Velekupec, jedan, dva tri, pak i svoje ime pravo zapisati znade Bedna je ve Predrasudenije, i Pristrastije jer one qudma nikad pravo misliti ne dadu! I rez wih nevjeestvo hoe na silu da nosi ime Vjeestva! Kod Nemaca, Italijana i Francuza obae kod wih nema one predrasuditeqne rei: Ja znam, to e to meni, kao kod nas Predivno oni Narodi popeenije imadu, ele, i nastoje za naukami; zato, jer pomealo se ve i qubopitstvo kuriozitad sa Vkusom.42

Qutina, pak, uzroke nevelikom kulturnom razvoju vidi i na drugoj strani: u samom intelektualnom sloju koji se, usled nepovoqne kulturne (i jezike) klime, ustruava da se upusti u pisawe ambicioznijih dela iz straha od greaka koje bi ih, potom, izloile preziru i podsmehu:
Rjetkost velija do dnes pri nami bjae Slavenskih Gramatik i proih Klasieskih knig; kakovaja vina tomu, ja pone nevjem druguju, ae ne, ueni nai bojahubosja da ne bi pogreenie kakvoe v tuju propustive, obrjet in jakov vjetrolovec, abje napraglabisja kritiku vozdignuvi (obiknoveno bo ie nevedjat huqat) vo jee bi trud oteestvu poleznago mua v omerzjenije i prezrenije privesti.43

Ve se na osnovu ovoga to smo rekli o moguim zajednikim crtama Vientija Qutine i Jovana Doenovia moe skicirati misaoni profil ovog posledweg. Doenovieva prosvetiteqska ubeewa su izdiferencirana, celovita, predana i jasno kritiki usmerena. Dodaemo jo dve ilustracije. Jevrejin Bolafio U Predisloviju svoje islenice Jovan Doenovi nam ukratko opisuje okolnosti u kojima je ta kwiga o osnovama matematike i kwigovodstva nastala. U eqi da uspe u svom novom zvaniju", trgovakom, nakon radnog vremena odlazio je, kae kod G. Bolafija, na talijanskom jeziku primati Kwigovoditelstvo, kupeeske Mjenea raune, i pr za nekoliko mjeseci. Ovaj uiteq jest Jevrejin no ja nisam nita zloestoga od wega nauio"44 (kurziv . .). Taj g. Bolafio je, u stvari, uzepe Vita Bolafio, autor jednog veoma popularnog prirunika za one koji se bave trgovinom, Metodo breve e facile per instruire la gioventu che si dedica al commercio, opuscolo interessante diviso in due parti, objavqenog u Trstu 1803. godine. Doenovi ga je, po svoj prilici, koristio pri sastavqawu svoje islenice. Ono to privlai pawu jeste Doenovieva opaska da od tog Jevrejina nije nita zloestoga nauio". Posebna, odbrambena intona42 43 44

J. Doenovic, islenica, H. V. Qutina, Gramatika, 503. J. Doenovi, islenica, H.

278 cija navodi na pomisao da je napisana kao uzgredni polemiki odgovor na odreeno antisemitsko raspoloewe koje je Doenovi u svom okruewu uoio. Wegov stav je, u tom pogledu, sasvim na liniji takozvanog jozefinizma budui da je tek imperator Jozef svojim ediktom o toleranciji (1784. godine) naznaio pozitivni preokret u odnosu prema Jevrejima. Volter Drugi detaq koji nam pojaava obrise Doenovievih prosvetiteqskih nazora je iwenica da je, kako sam kae, prevodio Voltera. O tome nam u svojim Lirieskim pjenijama pie u jednoj napomeni iz koje vidimo da je imao problema sa cenzurom:
Jo je bilo preko tri tabaka stihova da se s' ovima tampaju, osobito e Taktika G. Voltera to sam preveo; no zdewaja cenzura radi svoje predostronosti nije dopustila.45

Pored otvorenog i nimalo beznaajnog pitawa ta je cenzuri zasmetalo u stihovima koji su odstraweni, ostaje i pitawe Voltera. Zato Volter i zato Taktika? Volterovo slobodoumqe, polemiki i satiriki duh i antiklerikalizam uinili su da wegovo ime bude ozloglaeno meu evropskim monarsima, ak i onim prosveenim:
I posle slobodoumnog cenzurnog zakona Josifa od 11. juna 1781. sa relativnom slobodom tampe tampe Volterova dela u monarhiji ostala su zabrawena. Iako je, po svedoanstvu Fridriha i Katarine i sam Josif itao Voltera, on je ipak zabranio izdavawe Volterovih dela na nemakom jeziku u monarhiji, to nije eleo da taj filozofski otrov" dospe meu wegove podanike Za reakcionarne vlade Leopolda (1790 1792) i Franca (17921835) Volterova dela u monarhiji ostala su zabrawena.46

Volterov kratki pice fugitive u stihovima koji nosi naslov La tactique jeste jedno izrazito antimilitaristiko i pacifistiko delce koje je prevashodno upereno protiv Fridriha , s kojim se francuski filozof raziao upravo zbog intenzivne militarizacije Pruske koju je Fridrih sprovodio. Ubojito mesto predstavqaju sledei Volterovi stihovi:
A Frederic surtout offrez ce bel ouvrage; Et soyez convaincu qu'il en fait davantage: Lucifer l'inspira bien mieux que votre auteur;
45 J. Doenovi, Sabrane pesme, priredio Duan Ivani, Gensis International, Beograd 2005, 128. 46 Mita Kosti, Volter kod Srba, Glas SAN" SSH, Odeqewe literature i jezika, 5, 1960, 5253.

279
Il est matre-pass dans cet art plein d'horreur; Plus adroit meurtrier que Gustave & qu'Eugne.47

Da je spomenuti Doenoviev prevod objavqen, bio bi to prvi prevod na srpski nekog Volterovog teksta:
Od Srba krajem H i poetkom HH veka jedini je (koliko se zna) Voltera sa francuskog originala prevodio Jovan Doenovi, rodom iz Velike Pisanice (Lika) koji je u Padovi izuio vie nauke i postao doktor filozofije i slobodnih umetnosti.48

ta je, dakle, Doenovia privuklo da prevede taj Volterov tekst? Da li samo wegov opti prosvetiteqski pacifistiki i antimilitaristiki ton ili i Volterov specifini antiautoritarni i svetogrdni ton? Kako god bilo, pojavquje nam se iz senke, ponovo, ambatista Kasti. I zbog toga to je od Voltera za svoje pesnike sastave pozajmqivao, ponekad, ideje i teme, i zbog toga to je, poput Voltera, negovao upravo ironini i svetogrdni manir u odnosu na autoritete, o emu svedoi, izmeu ostalog, wegovo delo Poema tartaro, u kojem ironino govori o ruskoj carici Katarini i wenoj vladavini. Doenovi, Vittorelli i difficilissimo stile d'Anacreonte" Nije sasvim sigurno da je Jovan Doenovi znao ta ga eka kada je odluio da svoje pesniko i prevodilako umee oproba i na stihovima Jakopa Vitorelija. Po svoj prilici je osobeni spoj lakoe, prozranosti, ingenioznosti i, opet, izrazite muzikalnosti koji krasi Vitorelijeve anakreontike delovao veoma privlano na mladog srpskog pesnika. Difficilissimo stile d'Anacreonte", govorio je sam Vitoreli, ove la naturalezza una squisitezza che Longhino nel suo trattato chiama la vera sublimit dello stile".49 Mogao se sa tim stihovima sresti najpre u svojim studentskim danima, u Padovi, odnosno u Venetu, gde je Vitorelijeva poezija bila posebno poznata i cewena. Sam Vitoreli je posledwu deceniju H veka iveo u Veneciji, a u Padovi e provesti neko vreme poev od 1809. godine, u vreme kada je Doenovi naputao Trst i odlazio u Petu. Oseaj bliskosti prema poeziji Jakopa Vitorelija mogao je biti potenciran i iwenicom da ta poezija u svojoj sofisticiranoj jedno47 Franois-Marie Arouet Voltaire, La tactique et autres pices fugitives, Geneve 1774, 6; (Fridrihu svakako poklonite ovo lepo delo; / i budite uvereni da on ini i vie: / Lucifer ga je nadahnuo boqe nego vaeg autora; / On je postao majstor te vetine pune uasa; / Vetiji ubica od Gistava i od Eena . . 48 M. Kosti, Volter kod Srba, 60. 49 A. Simioni, Jacopo Vittorelli, 95; (Preteki stil Anakreontov, u kojem je prirodnost u stvari ona prefiwenost koju Longin u svom traktatu naziva pravom uzvienou stila).

280 stavnosti i vanrednoj muzikalnosti deo svog kwievnog porekla ima i u narodnoj poeziji Veneta i Venecije. O tome veoma ubedqivo i ilustrativno govore neki stariji tumai Vitorelijeve poezije; takoe i iwenicom da su neke Vitorelijeve anakreontike imale i svoj muziki, pevani, oblik i kao takve postale deo narodne kulture, pogotovu one venecijanske koja je imala veoma istanani oseaj za muziku. Kao primer za inspirativnu snagu muzikalnosti i motiva venecijanske narodne poezije dati su sledei stihovi o ukrtenim qubavnim sudbinama:
Quell'oseleto Nina che tanto col dolce canto goder te fa, l'istoria intera de le mie pene cantando va, e mi, grameto, per te dileto son torment. Quando su l'alba par che 'l se lagna la so compagna chiamando el sta; ela co 'l sente ghe svola arente, e la gh dixe: caro son qua; e mi se chiamo e se richiamo non so ascolt.50

(Onaj slavuj, Nina, u ijoj miloj pesmi toliko uiva, itavu priu o mojim jadima u pesmi svojoj kazuje, a ja, tuan, zbog tebe patim. Kad u zoru tuno zapeva on svoju dragu tad zove, a ona, im ga uje, doleti mu blizu i kae: dragi tu sam! A ja ako zovem, i nanovo zovem, niko me ne uje . .). Oni odjekuju, tvrdi se daqe, u uvenoj, moda najuvenijoj anakreontici Vitorelijevoj Guarda che bianca luna:
Guarda che bianca luna! guarda che notte azzurra! Un'aura non sussurra, non tremola uno stel. L'usignuoletto solo va da la siepe all'orno, e sospirando intorno chiama la sua fedel.
50

Isto, 9899.

281
Ella che il sente appena, gi vien di fronda in fronda, e par che gli risponda: Non piangere, son qui. Che dolci affetti, o Irene, che gemiti son questi! Ah! mai tu non sapesti rispondermi cos.51

Da li su u pravu, u pogledu muzikalnosti i sugestivnosti, moemo proveriti i na osnovu odlinog Doenovievog prepeva te anakreontike koji nimalo ne zaostaje za originalom i u kojem je prvu strofu obogatio slikom osobite kosmike dubine:
Smotri sjajni neba mesec, Smotri no preblaenu, Tihost svjeta oboenu, Zvezda zarno trepetawe.52 Slavuj ptica usamqena Leti s grane na granicu, Peva, motri svud slavicu I wu zove na sastawe. Ona tek to uje za we S listka na list poskakuje, Dragog svoga dovikuje: Ne pla', ne pla, evo mene. Slatka li je ah! ta radost Tog sastanka i dragosti: Zato takve ja blagosti Nemam s tobom o Irine!

Da li je, dakle, Doenovia i ta narodna, popularna komponenta Vitorelijevih anakreontika mogla privui ili ak i podsetiti na pesnika sazvuja dalmatinskog i jadranskog zaviaja? Vanredna muzikalnost koju je na pesnik postigao u ovoj anakreontici i drugde govori o zrelosti wegovog oseaja za jezik i wegovu ekspresivnost. Ako nije bilo odgovarajue srpske pesnike tradicije koja bi mu pruila osnovu i uporite, da li je Doenovi to uporite i zrelost stekao zahvaqujui kontaktu sa italijanskom poezijom i wenom muzikalnou? Nije li tu pesniku matricu hteo da ugradi u jezik svoje poezije?

Jacopo Vittorelli, Poesie, a cura di Attilio Simioni, Gius. Laterza&figli, Bari 1911, 84. Naspram Vitorelijevog: Vidi kako je mesec beo! / vidi kako je no plavetna! / Nema ni daka vetra, / ne drhti ni jedna vlat".
51 52

282 Deo magine jednostavnosti53 Vitorelijivih anakreontika lei moda i u tome to je on umeo da u bazini italijanski pesniki jezik, uzvienog tipa, unosi i utkiva, veoma veto, rei i pesnike postupke koje nagovetavaju obina, svakodnevna psiholoka stawa (zavist, qubomora, nenost itd.; zatim razni oblici direktnog obraawa u pesmi, pitawa itd.). To je, u sutini, tekovina Metastazijeve poezije koju je Vitoreli na svoj nain iskoristio. ini nam se da je i Doenovi pokuavao da o tome vodi rauna u svojim pesnikim interpretacijama Vitorelija: da trai sklad i ravnoteu izmeu tendencije da pie narodnim jezikom i nastojawa da sauva dimenziju uzvienosti i ekskluzivnosti pesnikog izraza. Umeo je, u tom pogledu, da znalaki koristi nestabilnu lingvistiku situaciju srpskog jezika koja je u ono vreme trajala.54 Kad se govori o odnosu srpskih, slavenosrpskih i drugih oblika u Doenovievoj poeziji, vaqa o tome voditi rauna. Jovan Doenovi se, naime, formirao kao to su se najee formirali italijanski pesnici. Ugo Foskolo je, videemo, vebao i na Vitorelijevim anakreontikama; veliki uzepe Parini sticao je u mladosti svoja pesnika znawa i vetine vebajui na modelima arkadske poezije (u zbirci Poesie di Ripano eupilino). Na Doenovi je, pak, morao, kao i oni, da pronikne u tajne italijanskog pesnikog jezika i stiha ali je morao, takoe, da sve to svoje znawe ugradi u jedan jezik, srpski, koji tada jo nije imao svoju stabilnu formu; time to je nastojao da neke metrike forme, tipine sadraje, muzikalnost i ritam italijanske poezije pretoi u taj jezik koji je tek nastajao, Doenovi je, svesno i nesvesno, postavqao temeqe jednog modernog srpskog pesnikog jezika. Pomou nekoliko primera ilustrovaemo, s tim u vezi, neke najvanije stihotvorake i pesnike tendencije Jovana Doenovia. Ve smo u odeqku o Kastiju naveli primer rimovawa Doenovievih prepevanih strofa sa strofama originala. Evo jednog slinog zanimqivog primera u okviru Doenovievih kontakata sa Vitorelijevom poezijom. Vitorelijeve strofe:
Aveva due canestri di fiori variopinti: qua ceruli giacinti, l bianchi gelsomin; e con sottile ingegno un serto ella tessea pi vago, o Citerea, di quello del tuo crin.55 (kurziv . .)
Prirodnosti, videli smo, koja je u stvari prefiwenost. Pavle Ivi, Osamnaesti vek (16991804) jeziki pluralizam na vrhuncu, u: Pregled istorije srpskog jezika (Evo najpre ove dve strofe Celokupna dela ), Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad 1998. 55 J. Vittorelli, Poesie, 91.
54 53

283 Doenovi pretvara u

Nabiravi u konicu Svakojaka lepa cvea Ovde rue od prolea, Onde bela elsomina. I prigoo sa vetinom Filis moja venac splela, Mnogo lepi, Amarilla! nego onaj od tvog krina.56 (kurziv . .)

koristei za kraj prve strofe dalmatinsku formu elsomin" za jasmin i koristi re krin" koji u italijanskom obliku crine" znai kosa, vlasi" dok kod Doenovia znaewe rei krin" nije precizno. U drugom primeru, sa istom kombinacijom rei, situacija je jo zanimqivija. Vitoreli pie:
Se vedi che germoglia ne' pi sivestri dumi al foco de' tuoi lumi o rosa o gelsomin; Se un dolce zefiretto ad incontrar ti viene, e gode, o bella Irene, di sventolarti il crin.57

A Doenovi:
Kad primjeti da se vije I razvija usred poqa U svijetlu tvog veseqa, Koja rua il elsomin. Ako vidi tihi zefir Na krilima da te nosi Dine iskre, i prinosi Zadahnuti taj tvoj krin.58 (kurziv . .)

Semantiki odnos je skoro isti kao u preawem primeru ali versifikacijski nije. Doenovi, naime, hoe da skrati svoj osmerac i pretvori ga u sedmerac da bi to vie liio na Vitorelijev sedmerac sa akcentom na posledwem slogu: o rosa o gelsomin" i di sventolarti il crin" pretvara u Koja rua il elsomin" i zadahnuti taj tvoj krin"
56 57 58

J. Doenovi, Sabrane pesme, 56. J. Vittorelli, Poesie, 85. J. Doenovi, Sabrane pesme, 57

284 pri emu je oigledno da u rua il" Doenovi pravi sinalefu kao to ine italijanski pesnici. U Doenovievoj anakreontici broj trinaest59 (obrada Vitorelijeve Dischiusa la finestra60) imamo jo ubedqiviji primer. Tu je on, vie nego igde, hteo da wegova anakreontika bude izraena po Vitorelijevim pravilima: finalni stihovi svake strofe su ne vie osmerci nego sedmerci koji imitiraju italijanski sedmerac sa akcentom na posledwem, estom slogu: Ukraeni ertog tvoj", Moja draga, rez lek moj", I prestade sva bojazn", Smiri teku bogov kazn". Uz ono to je reeno o versifikacijskim intervencijama Doenovia u susretu sa Kastijevim stihovima ovi primeri treba da poslue da se u Doenovievom pesnitvu potvrdi postojawe orijentacije ka italijanskoj akcenatskoj versifikaciji.61 Smisao takve orijentisanosti vidimo u nastojawu Doenovia da svoj stih olaka, ubrza, uini milozvunijim i raznovrsnijim. O tim pitawima i on sam poneto kae u svom Predisloviju:
Po latinskome pjesnotvorstvu Rosijani su nainili sebi stope pedes i prave stihove po spondeju, pirihiju, jambu, daktilu, i pr. No esto padaju u zamjeateqstvo, budui dohode u pjeniju ovogda weke predugake, smenoga glasoudarenija, rei a osobito slavenske, da i je muno pravilno versificirati. Mi, ini mi se, i u tome imali bi mnogo laki postupak.62

Osim tim reima predugakim, smenoga glasnoudarenija" Doenovi se podsmevao i nekim svojim srpskim pesnikim preteama ili savremenicima:
Mnogi nai to sam primjetio do sad u razni mali pjesnotvorenija, na srpski, i slavenski varaju se, gledei samo na okonenije stavka neka im je slono, a spreda ceo redak nagren, ibo rei stre protivno kao na jeu.63

Veoma su znaajne ove Doenovieve opaske jer on u wima pokazuje da je wegovo pesnitvo namerno htelo da bude drugaije, da ponudi novi zvuk, novi ritam, novu melodiju, drugaiju od, na primer, Orfelinove ili i Solarievih. Mogue je sasvim da je zbog toga nailazio na nerazumevawe u kulturnim i kwievnim krugovima u kojima se kretao.
Isto, 40. J. Vittorelli, Poesie, 88. 61 Videti u navedenoj studiji Duana Ivania, 260262. 62 J. Doenovi, Sabrane pesme, 24. Ovde je prilika da se spomene i trei pesnik kojim se Doenovi inspirisao: Mihajlo Lomonosov koji je ve poznan i u Talijana. Wegove preveliestvene Ode jesu na italijanski mnoge prevedene" (Sabrane pesme, 13). Mi smo samo pronali da je ovani Salvatore de Kurej (Giovanni Salvatore de Coureil, 17601822), italijanski pisac francuskog porekla objavio godine 1797. u Torinu sopstveni prevod Lomonosovqeve poeme Pismo o polze stekla pod italijanskim naslovom Il vetro. O Lomonosovu i Doenoviu pisao je Miodrag Sibinovi: videti bibliografiju u Sabranim pesmama. 63 J. Doenovi, Sabrane pesme, 24.
59 60

285 Andra Gavrilovi je, na svoj nain, oseao prisustvo tih Doenovievih preokupacija:
U svakom se stihu vidi kako pesniku vezuju ruke i krati slobodu kretawa jezik kojim je pevao. On je eleo da peva narodnim jezikom; on je, u opte uzevi, tako i pevao; ali, od eqe do mogunosti bejae prilino razmaka. Toliko isto stajae na smetwi i nesreeni pravopis. Mi emo na ovom primeru pokazati ta je Doenovi eleo napisati a ta je napisao. U pesmi u kojoj peva svome zaviaju, Doenovi je eleo napisati stih: Koje j'ono qudstvo to mu okrest blagorodno a napisao je Koe e ono lydstvo to mu okrest blagorodno te je na taj nain dobio jedan slog vie, koji mu ne treba, i koji on nije hteo, jer kvari ritam i tako poteega stiha.64

Da je Doenovi bio svestan toga da jezik i, naroito, komplikovano pismo, stvaraju probleme ne samo wemu u poeziji nego i svim kulturnim neimarima onog vremena koji su hteli da unaprede srpsku kulturu, vidimo i iz jedne veoma zanimqive napomene zabeleene u islenici:
Primjeanije. Naa prekoetiredesetna azbuka pada sa svojim premeawem do toliko kvintiliona krat. Kogda pone hoteli bi mi pomoi se, i nau tako prenakienu ot Greka azbuku na dvadeset i Osam pismen, priskruiti, togda bi svjet razumni vidio i pohvalio nau opreznost, koja nas tei udaqiti da se ne ruimo svagda za tuom misli; togda ne bi nae peatne kwiga dvogubu cenu imale, nego to imadu jezika inije; i togda ne bi deica mladorastna naa otwud glavoboqu trpili dok itati se naue. Dvadeset i osam pismena, dovoqno bi za nas bilo, da nito mene i onda mogli bi s' naim jezikom i nagovarawem diiti se torestvujui nad drugima, s'tim kao i svagda.65

Doenovi je, dakle, moda i pre Save Mrkaqa i drugih, razmiqao o racionalizaciji srpskog pisma, o svoewu na 28 slova, to bi, kako kae Doenovi, znaajno smawilo trokove tampawa kwiga i olakalo deici" da naue da itaju. Pokuaemo da kroz nekoliko primera ilustrujemo glavne pravce i karakteristike Doenovieve poezije u susretu sa Vitorelijem. Evo najpre ovih strofa dvojice pesnika:
Pi fresca di una rosa pi monda di una perla, e tale che a vederla Ciprigna mi sembr.66
64 65 66

A. Gavrilovi, Prvi liriari i estetiari, 254255. J. Doenovi, islenica, 11. J. Vittorelli, Poesie, 92.

286
Jest krasnija od ruice Jest istija od bisera; Kao paun zlatna pera Vlasi mjedne irila je.67

Vitorelijevu strofu Doenovi najpre sigurno sledi sa dva komparativa (sa pesnikim jest" ispred prideva), da bi u drugoj polovini strofe krenuo za svojom slikom o zlatnim kosama i paunovom perju (uzetom moda iz nae narodne poezije kao pandan Vitorelijevoj obaveznoj" klasinoj Veneri) Ili ove dve Vitorelijeve i Doenovieve strofe:
Ah! guarda che se il core al labbro non risponde l'aria, la terra e l'onde vendicheranno Amor.68 Ah! uvaj se ako serce Tvome slovu ne svedoi, Zemqa, more, nebes oi Bie qubve osvetiteq.69

Ponovo sreemo izuzetnu jeziku preciznost u prevodu smisla ali i ritma i muzikalnosti, uz drugaiji redosled elemenata i metaforu nebeskih oiju" umesto Vitorelijevog vazduha". Ili strofa obraawa u kojoj Doenovi jo jednom usklauje disciplinu prevoda i metrike sa sopstvenom jezikom inventivnou i oseajem za ekonomiju rei; uspeo je, u odnosu na Vitorelijev tekst, da sa prideva magica" znaewe premesti na glagol volebnuj mi" i da upotrebi jo jedan glagol (izlei me" za sanami") i da ponovi prizivawe oca (Oe, prosim").
Padre io gridai nel fianco ho una puntura acerba; con qualche magica erba sanami, per piet.70 Oe zazvah ja u persam Tajnu ranu muno nosim, Volebnuj mi, Oe, prosim, Izlei me s tvojom travom.71

Dok smo govorili o Doenoviu i Kastiju opisali smo sklonost naeg pesnika da se u odreenim trenucima odmie od prevoda kako bi
67 68 69 70 71

J. J. J. J. J.

Doenovi, Sabrane pesme, 39. Vittorelli, Poesie, 88. Doenovi, Sabrane pesme, 46. Vittorelli, Poesie, 87. Doenovi, Sabrane pesme, 34.

287 u stihove koje proizvodi uneo neto svoje, bar naznaku neke line nijanse. Toga ima i dok prevodi ili prepevava Vitorelija i ta odmicawa su veoma zanimqiva i znaajna. Na primer, u svojoj anakreontici broj 5 Doenovi naizgled ide za Vitorelijem:
Kroz dvostruku ogwevicu Tvoj qubeznik sada vene, Jer te qubi o Irine! to se vie qubit moe. Iscelewa svuda traim; No estok je ogaw qubov Ni sam pokoj tavnih grobov Ugasiti wu ne moe.72 Per doppia febbre ardente il tuo poeta or langue: una m'entr nel sangue, l'altra nel cor m'entr. Tu brameresti estinto il foco de le vene; ma l'altro foco, o Irene, lo brami estinto? Ah, no!73

Ide za wim, u stvari, samo u prva dva stiha prve od ove dve strofe; potom Vitorelijevu gotovo baroknu igru simetrija naputa i razvija jednu linu izjavu o qubavi koja je bolna i neugasiva uz karakteristine rei povezane u rimi (ogaw qubov" i pokoj tavnih grobov"). Primer nije usamqen i deo je, kao to emo videti, jednog posebnog semantikog i ekspresivnog toka u Doenovievoj poeziji. Evo jednog drugog primera:
Pur t'afferai nel collo, o satiro protervo, e questo asciutto nervo, saprami vendicar. Tu del giardino ombroso, saltando per le aiuole, guastarmi le viole? tu uve mie spiccar?74
Isto, 32. J. Vittorelli, Poesie, 87. U drugoj polovini prve strofe i u drugoj Vitoreli kae: jedna mi je ula u krv, / a druga u srce (dvostruka ogwavica . .) /; Ti bi htela da se ugasi / plamen u krvi; / a drugi plamen, o Irene, / eli li da se i on ugasi? Avaj, ne!". 74 Isto, 93.
72 73

288 (Zgrabih te za vrat / o satiru drski, / i ova suva ila, / umee da me osveti. // Ti da mi u hladovitom vrtu / skaui po lejama / uniti qubiice? / Ti da moje groe bere? . .)
Stoj sapet si sa sve strane, Ti Satiru basnoviti! Ovaj bi e ogweviti Znati mene osvetiti. Biovau tvoje telo Dok te krvqu ne zalijem: Ti si hteo nasilijem Grozd Filidin rastrzati?

Vitorelijeva klasicistiki uobliena scena nasiqa u prvoj strofi (pur t'afferrai nel collo" asciutto nervo, / saprami vendicar") biva kod Doenovia neoekivano pojaana: bi" je postao ogweviti", a stihovi Biovau tvoje telo / Dok te krvqu ne zalijem" imaju sasvim dekadentni, sadistiki prizvuk i upuuju na neku drugu Doenovievu lektiru. Vaqa se tu prisetiti i Doenovievog soneta morbidne sadrine o jednom Englezu koji se ubio za nevjernost svoje qubovnice, i koji zapovedi pre slugi svome da ot wega mrtva desnu ruku odsee i namae estokom masti, pak zapali vmesto svee, i odnese pred wegovu dragu posvetiti woj dok proita sledujue" (sledi sonet), za koji je verovatno inspiraciju pronaao u nekom od modernih, preromantiarskih pesnikih sastava.75 Doenovi, Foskolo, Redaeli Vitoreli je, dakle, imao velik broj sledbenika koji su, svako na svoj nain, interpretirali oblik anakreontske pesme. Na Doenovi svakako spada u tu grupu; woj pripada i veliki Ugo Foskolo koji se, kao to smo napomenuli, u mladosti vebao piui, izmeu ostalog, anakreontike i to ba la Vittoreli. Evo jednog primera. Na jednu poznatu Vitorelijevu anakreontiku Ireni:
Io non invidio i fiori al molle Anacreonte: rosa pi gai in fronte egli non ebbe un d.76

(Ne zavidim ja na cvetovima / nenom Anakreontu: / tako veselu ruu u kosi / on nikada nije imao . .)
75 O sonetima videti u: Nada Savkovi, Soneti Jovana A. Doenovia, Zbornik Matice srpske za jezik i kwievnost, 1995, kw. 43, sv. 2 i 3, 265277. 76 J. Vittorelli, Poesie, 92.

289 Ovako odgovara Foskolo:

Io non invidio ai vati Le lodi e i sacri allori, N curo i pregi e gl'ori D'un duce o d'un sovran.77

(Ne zavidim ja prorocima / Na hvalama i svetom lovoru / Nit' mi je stalo do slave i zlata / Kakvog vojvode il' vladara. . .) A ovako Doenovi:
Ne zavidim ja cvetiu to prolena flora nosi Ali takog ne donosi Ni sam cvetnik v Jelikonu.78

Ugo Foskolo je bio tri godine stariji od Doenovia. Anakreontike su za wega predstavqale jedno od klasicistikih polazita koja su ubrzo potom u wegovom pesnikom biu bila interiorizovana i upletena u sloeni proces uzajamnosti sa preromantiarskim impulsima. A ta su anakreontike mogle biti za Doenovia? Da li samo i iskquivo pesnika i prevodilaka vebanka i pokuaj da se srpskoj publici predstavi barem jedan segment italijanske savremene kwievnosti? Da bismo izvukli jo neke osobenosti Doenovievih anakreontika uporediemo, naas, eksperimenta radi, wegov ivotni put i pesniku karijeru sa ivotnim putem i pesnikim opredeqewima jednog zaboravqenog sledbenika Vitorelija. Re je o pesniku koji se zvao ovani Antonio Luii Redaeli, rodom iz Kremone, koji je iveo od 1785. do 1815 (Doenovi je, kao to znamo, iveo od 1781. do 1813. godine, dve godine due od wega). Redaeli je umro od tuberkuloze koja ga je pratila u mladosti; za Doenovia se ne zna od ega je umro, zna se da je u jednom periodu bio teko bolestan i da je wegovoj porodici tek stigla vest da je Jovo u Budimu umro".79 Wihov zajedniki uzor, Jakopo Vitoreli, roen je znatno pre wih, 1749. godine, i znatno ih je nadiveo: umro je u dubokoj starosti, 1835. godine. Iz Redaelijeve biografije koju je sastavio Franesko Novati 1889.80 godine vidimo da je bio voqen i da je imao porodicu, a da su uzroci wegove nesree bili sukobi sa ocem i bolest koja ga je rano odvela u smrt. Vaio je, u tom svom kratUgo Foscolo, Poesie, Tipografia Polsenti, Terni 1834, 30. J. Doenovi, Sabrane pesme, 29. 79 Kosta Doen, Pisac islenice", prvog srpskog visokokolskog uxbenika, Zbornik radova naunog skupa Prirodne i matematike nauke u Srba u 18. i u prvoj polovini 19. veka", SANU ogranak u Novom Sadu, Univerzitet u Novom Sadu, Matica srpska, Novi Sad 1995, 294. 80 Francesco Novati, Un poeta dimenticato, u: Studi critici e letterari, Ermanno Loescher, Torino 1889.
77 78

290 kom ivotu, za umenog i obeavajueg pesnika. Veto i dirqivo sastavqao je razne pesnike komade, posebno vitorelijevske anakreontike. Nije ni on, dakle, mogao odoleti melodioznosti i osobenom grobqanskom" tonu81 uvene Vitorelijeve anakreontike:
Non t'accostare all'urna che il cener mio rinserra: questa pietosa terra sacra al mio dolor. Odio gli affanni tuoi, ricuso i tuoi giacinti; che giovano agli estinti due lacrime o due fior? Empia! Dovevi allora porgermi un fil d'aita quando traea la vita ne l'ansia e nei sospir. A che d'inutil pianto asssordi la foresta? Rispetta un'ombra mesta e lasciala dormir.82

(Ne pribliavaj se grobu / koji moje ostatke uva. / Ta milostiva zemqa / sveto uva moj bol // mrzim tvoje jauke, / odbijam tvoje zumbule / ta pokojnicima vrede / dve suze i dva cveta. // Okrutna eno! Trebalo je da mi onda da slamku spasa / kad je ivota bilo / u mom uzdahu i mojim udwama. // Zato beskorisnim plaem/ umu zagluuje? / Potuj te tune seni/ i pusti ih da spavaju . .) Poetnu situaciju obraawa ve mrtvog pesnika voqenoj osobi Redaeli je neto drugaije intonirao. Karakteristika wegove anakreontike je prisustvo realne qubavi wegove mlade ene i stvarne smrti ije je pribliavawe Redaeli oseao i na ije se neumitne posledice u pesmi usredsredio na inventivan nain:
Funebri lai, lamenti, Donna, da te non vo'; Serbami i guramenti E pago allor sar. Fa che di nuova face Funesto scintillar
81 82

Toliko modernom i u italijanskoj poeziji pred kraj H veka. J. Vittorelli, Poesie, 86.

291
Non venga la mia pace Nell'Erebo a turbar. Senton la fe' tradita La pallid'ombre ancor; Ch'oltre la tomba ha vita, Quando verace, amor. E il provocato sdegno L'ombra frenar non sa, Ch, dove morte ha regno, Ignota la piet.83

(Pogrebne jauke i pla / eno, od tebe neu; / Sauvaj samo vernost / I meni e biti dosta. // Uini da okrutni sjaj / Nekog novog plamena / Ne uznemiri moj pokoj / Dole u podzemnom svetu. // Prekreni zavet oseaju, / I posle, blede seni, / Jer i nakon groba / Qubav ivi, ako je prava. // A izazvanu srxbu / Sen ne ume da suzbije, / Jer, tamo gde smrt vlada, / za samilost mesta nema. . .) Za anakreontiku koju emo sad navesti prialo se, kao legenda, da ju je napisao pred samu smrt. Wegov biograf Novati dokazao je, meutim, da je postojala i ranije u wegovim rukopisima. Ipak, pu darsi", kako pie Novati, che il Redaelli, moribondo, si compiacesse ripeterla, e che a questa circostanza abbia tratto origine l'accennata credenza"84 (moe biti da je Redaeliju, na umoru, godilo da je ponavqa i da je ta okolnost proizvela gore pomenuto verovawe . ). I jedna i druga mogunost gotovo su podjednako uzbudqive i znaajne. Opratati se od ivota svojim stihovima ne moe, po nama, biti puka literatura i poza, nego je to znak da je u te stihove uloen ivot, duboko, iskreno, autentino:
Odi d'un uom che muore, Odi l'estremo suon: Questo appassito fiore Ti lascio, Elvira, in don. Quanto prezioso ei sia Saper tu devi appien: Il d che fosti mia Te l'involai dal sen. Simbolo allor d'affetto, Or pegno di dolor, Torni a posarti in petto Questo appassito fior.

83 84

F. Novati, Un poeta dimenticato, 153154. Isto, 156.

292
E avrai nel cor scolpito, Se crudo il cor non , Come ti fu rapito, Come fu reso a te.85

(Sluaj ovo posledwe slovo / oveka koji umire: / Ovaj uveli cvet / Ostavqam ti, Elvira, na dar // Koliko je on dragocen / Ti sigurno zna: / Na dan kad si postala moja / Sa grudi sam ti ga uzeo. // Nekada simbol qubavi / A sad kao zavet bola // Nek se na grudi tvoje vrati / Taj uveli cvet. // I u srcu e ti ostati urezano, / Ako to srce nije okrutno, / Kako ti je bio uzet / I kako ti je bio vraen. . .) Stihovi anakreontike kod Redaelija su klasini, vitorelijevski, ali je ekspresivnost wihova duboko promewena: postala je lina, dramatina, sudbinska; sa stanovita kwievne istorije blizu smo sentimentalistikim, preromantiarskim i romantiarskim tendencijama. Tako je, ini nam se, i sa naim Doenoviem. I on je u svakoj prilici koja mu je bila inspirativna pokazivao ili nastojao da pokae svoje pesniko bie, mladalako, strasno, buntovno; borio se, drugim reima, da se izvue iz plodnog ali i sputavajueg zagrqaja klasicizma u koji je uao sa Kastijem i Vitorelijem. uvenu Vitorelijevu anakreontiku Non t'accostare all'urna Jovan Doenovi je odlino prepevao pojaavajui, smiqeno i veto, wene grobqanske" tonove:
Ne pristupaj nad peteru, Be', odstupi tavnu mreu, Gdi mu kosti bedne leu, Pod zemqicom milostivom. Vsuje gorko mene ali, Mrzost mi je alba tvoja Wu ne prima sad sjen moj, Nit pomae pla pri ovom. Zlosretnice, onda, onda Trebovae smilovat se, Kad ja elih radovat se U ivotu kupno s tobom. A sad vsuje suze tvoje Razvreuju brew zemnuju; Potuj ue sjen temnuju nek provodi qubov s grobom.86

85 86

Isto. J. Doenovi, Sabrane pesme, 48.

293 Dovoqno je izbliza pogledati posledwe stofe. Kod Vitorelija:

A che d'inutil pianto asssordi la foresta? Rispetta un'ombra mesta e lasciala dormir.

I kod Doenovia:
A sad vsuje suze tvoje Razvreuju brew zemnuju; Potuj ue sjen temnuju nek provodi qubov s grobom.

Kao i u drugim prilikama kad govori o grobnim i zagrobnim temama Doenovi je i ovde pojaao slavenosrpsku jeziku komponentu. Vitorelijeve umerene i zarubqene izraze kao to su inutil pianto", ombra mesta" i lasciala dormir" Doenovi zamewuje jakim zemqanim" izrazima: razvreuju brew zemwuju", sjen temnuju", nek provodi qubov s grobom". Veoma je u tom pogledu zanimqiva Doenovieva varijacija (anakreontika 27) na istu temu (obraawe mrtvog pesnika voqenoj) sastavqena bez oslawawa na spoqne kwievne podsticaje:
Zvui zvono mertvenoje, Kieqiva qubovnice! Odnose me do grobnice, Gdi u veno poivati. Plai sebe o neverna! Terzaj vlase. Ti si uzrok to nezreli smerti rok bednog sad me poduhvati. Sluaj pesnu ernih popov; Aliluja moje je Ime! Svak sad plae. Svak ali me, Smert zaplai celo qudstvo. U glubokoj svi su misli, Drjahlo moje telo glede, Dozivqe se svak svoje bede: Poznaj svoje i ti hudstvo.87

Srodna joj je anakreontika 20, takoe bez direktnih kwievnih podsticaja, o pesnikovoj usamqenosti koja je smetena u kontekst uskrweg praznovawa, te je utoliko vea i tee podnoqiva:
87

Isto, 54.

294
Nasta praznik veselosti, Svaka dua qubvom die A tvoj verni sam uzdie, U samoi bez radosti. Drug se s drugom trikrat qubi, Hristos voskres! estituju; Vaistinu otvjetuju Hristos voskres! O sladosti! Od malena do velika Wena serca torestvuju I veselo praznstvuju U sastanku blagovawa. O! qubezna moja duo! Zato nemam ja slobode. Kad su takve svete zgode Dati sebi celovawa!88

Ove dve anakreontike su dva ista proizvoda jedne precizne Doenovieve potrebe: ne samo, dakle, da vodi rauna o Vitoreliju (ili o Kastiju, kao to smo videli), o formalnim i sadrinskim reewima prilikom prevoewa i prepevavawa stihova, nego da istovremeno, posebnim jezikim izborom, proirewima i drugim intervencijama formira svoj lini pesniki izraz, zasnovan na sopstvenom ivotnom i sentimentalnom iskustvu, kao to je to sugerisao Andra Gavrilovi. Vitorelijevu (i Kastijevu) klasicistiku konvencionalnost i uhodanu harmoninost naruavao je u svojim prevodima i prepevima ne iz nepoznavawa italijanskih jezikih finesa nego iz potrebe da stvori jedan lini pesniki kod, jedan sistem svojih znakova koji e, svi zajedno, formirati obrise wegove pesnike personalnosti. Kao i u sluaju nesrenog i zaboravqenog Redaelija, tako i u Doenovievoj poeziji treba identifikovati i ceniti jedan novi, romantizmu blizak, lini i sudbinski nain vezivawa za sopstvenu poeziju. Ceniti, zatim, kod Doenovia posebno, ono duboko lino, ivotno i sentimentalno pesniko jezgro kao dragocenu konstantu, s mukom osvojenu u kompleksnom spletu pesnikih zadataka, namera i ambicija koje je Doenovi uneo u svoju poeziju. Doenovi i Dositej Treu odu, pod naslovom Sverhu enskoga lepawa spevata iz Naravouenija Basne 119 G. Dositea Obradovia, Jovan Doenovi je sastavio doista od misli i od jezikog materijala spomenute Dositejeve basne. Zanimqivo je porediti Dositejev tekst i strofe Doenovieve
88

Isto, 47.

295 ode. Moe se rei da je Doenovi u vrlo visokom procentu iskoristio ideju i jezike elemente Dositejevog naravouenija. Evo karakteristinog primera.
Otuda su proizili toliki razlini naini areni' i svakojaki' boja i cvetova 'aqina, belila, rumenila i mnogoobrazne mode kiewa i oblaewa.89 Ot tuda su svakojake I haqine naarane I naprave izvezene I belila, rumenila. Ot tuda su proizili Svi naini ve toliki Cveta, boja svakojaki; Pa razline mode u tom.90

Od ukupno 38 Doenovievih strofa wih tridesetak predstavqa mawe ili vie veto prenoewe Dositejevog teksta u stihove. Uoqiv je Doenoviev tehnicistiki pristup u izradi stihova i strofa, uz voewe rauna o ekonomiji rei. Strofe koje nisu izraene od Dositejevog materijala delimino su ponavqawa osnovne ideje. U tri sluaja, pak, re je o zanimqivim, Doenovievim proirewima. U delu ode od osamnaeste do dvadeset prve strofe re je o jednoj religijskoj i moralistikoj varijaciji na Dositejevu glavnu ideju; u trideset prvoj i trideset drugoj strofi itamo znaajnu Doenovievu digresiju (koje nema u Dositejevom naravoueniju) o kunim" dunostima ene: Ona sedi kod svog doma // Ona dom svoj mudro stroji / Ona radost, ona diku / Muu ini preveliku"91 Najzanimqivije je ono proirewe u kojem, polazei od Dositejeve naznake o propadqivosti odee" i tela" (Odjejanije kad se izdrpa i izdere, bacimo ga u ubre; telo koje kad ostari, oslabi i izgubi svu toplotu krvi, ide kao zemqa u zemqu"92), Doenovi razvija jedan svojevrstan izraz hrianskog contemptum mundi zaodenut, ovde, onim slinim grobqanskim" sentimentalizmom koji smo vie puta kod Doenovia uoili:
Drage sestre! zar ne znate to je zlato, to li biser I odelo i sav ubor Ne znate li otkuda su Sve od zemqe. i sve zemqa, Tu se vade, tu ostaju, I tu paki propadaju. ZlatoSrebro drugo nisu.
89 90 91 92

Dositej Obradovi, Dela, Narodno delo, Beograd 1932, 360. J. Doenovi, Sabrane pesme, 84. Isto, 8990. D. Obradovi, Dela, 361.

296
Biser sline mora, zemqe A crvii bquju svilu: I sve zemqa u gomilu, Pak u zemqu opet idu. Zar u ubre ne bacamo Izdrpana mi odela Budi kakva da su bila? I ot kud su doli, odu' Nae telo kad ostari, Sok modani pre oslabi, I teplotu krv izgubi; I eto ga ajd' u zemqu.93

Skreemo pawu na fizioloke" i naune" jezike elemente koje Doenovi upotrebqava: sok modani", sline mora"94 i crvii bquju svilu".95 Takvih izraza ima i u drugim odama i oni svedoe o jo jednom vanom segmentu Doenovievog prosvetiteqskog profila. Ovaj specifini oma Dositeju u stihovima baca jo jednom svetlo na poetiku Jovana Doenovia i na wenu polaznu racionalistiku osnovu na kojoj je potom strpqivo i smiqeno gradio svoju pesniku samosvojnost. Jednu upeatqivu sliku takvog shvatawa poezije nalazimo u nekolikim reenicama Ludovika Muratorija, velikog italijanskog intelektualca H veka, koji je i naem Doenoviu mogao biti blizak. Poetska lepota, po Muratoriju, moe imati dva izvorita: imaginaciju i imitaciju; pesnik ih moe posedovati pojedinano ili zajedno; u oba sluaja wegova pesnika autentinost je neosporna:
Per essere buon poeta, basta l'essere eccellente nella maniera dell'imitare, non essendoci necessit che sempre la Materia, o il Suggetto sia maraviglioso, nuovo, o bello per se stesso; poich, se ci fosse necessario, non potrebbe il poeta giammai rappresentare, se non cose, azioni, costumi, affetti, e sentimenti, maravigliosi per se medesimi. La Novit adunque, la rarit, il maraviglioso, che spira dalla Materia, o dall'Artifizio, o pur di tutti e due, constituisce a mio credere il Bello Poetico. (Da bi neko bio dobar pesnik dovoqno je da bude odlian u nainu imitirawa budui da nije uvek potrebno da Materija, ili Sadraj budu zadivqujui (izmiqeni), novi, ili lepi po sebi; jer, da je to nuno, pesnik ne bi mogao prikazivati nita drugo nego stvari, dogaaje, obiaje, uzbuewa, oseawa koja su po sebi zadivqujua (izmiqena) Novina, daJ. Doenovi, 8687. Na italijanskom bi to bilo la bava del mare"; izraz smo pronali u jednoj uenoj kwizi iz prve polovine H veka: Trattenimento d'Aristo et Eugenio, Milano 1715, 220. 95 Na italijanskjom se za crva kae verme". U kwigama i tekstovima iz Doenovievog vremena i ranije, bilo je uobiajeno da se za svilenu bubu kae Il verme della seta" (npr. Polfrancesco Polfranceschi, Trattato diede Della cura, et educazione de i Vermi della Seta, Verona 1626).
94 93

297
kle, posebnost i zadivqujue (izmiqeno) koje izvire iz Materije, ili iz Vetine, ili iz oba, predstavqaju, po mom miqewu, Poetsko Lepo.)

Veoma je karakteristino da se o toj treoj Doenovievoj odi koju je on naslovio Sverhu enskoga lepawa spevata iz Naravouenija Basne 119 G. Dositea Obradovia u tekstu Ivanke Jovii o Doenoviu i Kastiju kae:
Izvor dvadesetoj i dvadesetisedmoj anakreontici, petom sonetu i treoj odi (kurziv . .) nisam mogla utvrditi, iako sam pregledala sva dela Kastijeva i Vitorelijeva; ije bi to pesme mogle biti da ne moda odista ba Doenovieve? nije mi poznato.96

Re je o previdu, ponavqamo, veoma karakteristinom, koji ukazuje na sutinsku nezainteresovanost autorke tog teksta za ono to je Doenovi stvarno napisao. Ta vrsta istraivawa ili, tanije reeno, istrage o tome ta je Doenovi od koga uzeo", uz povremene formulacije sudski intonirane (na str. 276277: toliko se mora rei u wegovu odbranu", kurziv . .) uz kategorine presude (na str. 277 Lirieska pjenija nemaju dakle izrazite sopstvene poetske vrednosti") uz uznemirujue najave da e se sve to nastaviti do samoga kraja (Ti izvori nisu jo u potpunosti utvreni Koristei italijanske biblioteke i arhive verujemo da emo moi ukazati i na ostale Doenovieve izvore97" kurziv . .) nanela je ovom naem pesniku trajnu tetu. Tako, uprkos dragocenoj odbrani Doenovia iz pera Svetozara Petrovia98 i drugim radovima koje smo navodili, ostaje da lebdi precizna ali i rezignirana dijagnoza koju je o poloaju Jovana Doenovia u srpskoj kwievnosti dao Nikola Grdini u svojoj Antologiji starijeg srpskog pesnitva:
U Doenovievoj zbirci Lirieska pjenija ima pesama koje su originalne na nain koji se u romantizmu poezija smatrala originalnom, koje su, dakle, izvorne. Potom pesama koje su originalne na nain na koji su pesma smatrala originalnom u starijim kwievnim periodima: individualna obrada poznate teme. Potom, tek, ima pesama koje su pravi prevodi. Kao neoriginalan Doenovi je pedantno izostavqan iz svih antologija.99

Jedno ili dva Predislovija" Svoja Lirieska pjenija Doenovi zapoiwe jednim Predislovijem o pjesnotvorstvu, u kojem objawava svoje pesnike namere i svoja poeI. Jovii, Jovan. A. Doenovi i ambatista Kasti, 277. I. Jovii, Jovan. A. Doenovi i Jakopo Vitoreli, 79. 98 Svetozar Petrovi, Studije o Paievom kancoweru, , Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, 24/2, 1976, 223, 243244. 99 Antologija starijeg srpskog pesnitva (priredio Nikola Grdini), Svetovi, Novi sad 2005, 219.
96 97

298 tika opredeqewa. To je veoma zanimqiv tekst ijim emo se nekim delovima i dimenzijama posebno baviti. Nau pawu privukla je, najpre, jedna bezazlena reenica koju nalazimo na etrnaestoj strani: No, pribliimo se dokoneniju".100 Kad je Jovan Doenovi u Predisloviju svoje islenice upotrebio slinu reenicu, No, idimo okoneniju",101 onda je on zaista priveo tekst kraju niui jednu za drugom, pomalo na brzinu, finalne napomene o tom svom delu. U Predisloviju o pjesnotvorstvu, meutim, reenica No, pribliimo se dokoneniju" nalazi se veoma daleko od kraja teksta; tavie, smetena je u prvoj polovini tog uvodnog teksta. Moda to i nema neku posebnu vanost, ali iwenica je da se prvi deo Predislovija zavrava Kastijevim stihovima o qubavi, ime se i Kastijevo ime i prisustvo tu nekako simetrino rasporeuju. Uz ono to smo napisali o ukupnom rasporedu prevedenih Kastijevih stihova, i o nainu na koji su prevedeni, mogao bi se formirati utisak o izvesnoj celovitosti tog prvog dela Predislovija kao i o posebnoj programskoj i strukturnoj vanosti tog italijanskog pesnika u Lirieskim pjenijima Jovana Doenovia. Sam Doenovi, uostalom, posle Kastijevih stihova o qubavi stavqa jednu liniju kao graninik. Uporediemo, da bismo taj problem razjasnili, Doenoviev tekst iz prvog dela" Predislovija sa onim koji dolazi neposredno potom. Pre Kastijevih stihova o qubavi moemo itati Doenovieva razmatrawa o qubavi, ona koja je A. Gavrilovi u celosti citirao u svom radu i koja je nazvao wegovom ispoveu":
Ja sam nastojae delo moje spjevao na dar wene qubovi. Znam, moe biti, da e to mnoajima biti neuvolno, i ot koga glupaka ba za greh, ili ti, kako je obino, za jeretiestvo primqeno biti moe. No, fala Bogu! jer sada nije obiaj kamewem hajkati; a s jezikom u buaku moe svakij koliko mu drago umeati se. O qubovi koja je naalo, teenije, i vjenost sviju vidimi i nevidimi jete stvari; koja nas obvezuje predati sebe dragovoqno na smert za vjeru i oteestvo; koja vozie nas na opolenije protiv onih to nas ne qube; koja mee nas dragovolno drug za druga poginuti; i koja oca, sina, mater, ker, brata, sestru soderava u nepremjenom sojuzu vzajamnoga naklonenija. Sam sveviwi Ziditel jest qubvom svojom beislene svjatove sotvorio i po beskonenosti razasuo. Na svijet, svijet za nas primjeatelni, po qubvi veliestva bojega sozdan je, da; qubov jest wegov temeq, qubvom napuwen, qubvom se uzderava, i hodatajstvom qubve sve u wemu stoji, sve se raa, i ivi. I na konec,102 qubov je toq vpeatqena posvuda, rez koju sve biva qubimo i rez koju svato sebe qubi; ovom posledwem kae se svojequbije.103 Iz svojequbija proishodi to, da svak sebe voli, i zato nije se uditi smjateniju, borbi, vojnami, i poJ. Doenovi, Sabrane pesme, 14. J. Doenovi, islenica, H. 102 I na konec": ponovo najava kraja, predgovora ili teksta o qubavi, svejedno i jedno i drugo se kasnije produava. 103 Kurziv je Doenoviev.
100 101

299
stalim nesoglasijami, to se raaju medu stvorewima napuwenim qubovju.104

Odmah iza Doenovieve linije i posle Kastijevih stihova o qubavi itamo, meutim, sledee:
Tako vidujui mi qubov, koja je prebogato svud rasprostreta, obvezani smo vsekoneno i wenoj blagodatnoj dobrodjeteli ertvu prinositi. elovjeeska serca obdareni su s' uvstvom razne qubovi. Ona dakle u nami razdequje se na vie razrjada. Kao: qubov samome sebi, qubov k Bogu, k roditeqem, k adam, k srodnima i k bliwim drugovom i prijateqma. Najkrepaja i uvstvitelweja jest qubov naa k wenomu polu, od koje nikakva stvar prirodnija biti ne moe elovjeku. Razumejmo se dobro, ja besedim o qubvi estnoj, neskvernoj, i neblaznoj (asnoj, neoskrnavqenoj, koja ne sablawava . .), koja moe, (bez izjatija) nad svjakim sercem gospodstvovati, no kojej ne moe se rei da je ona iskuenije avolsko, kao ono obiavamo; ve naprotiv, vaqa wu poitovati za slataju dobrodjetel serca naega, i milostivjeju pitatelnicu duhova izneni. Ako li pak to blagorodno uvstvo qubovi preokrene se u kome sercu na strast zloupotreblenija, onda ve biva porok, koji je dostojan kazni. ja sam se primio dakle qubavi neblazne, i neskverne, i ja popevam u mojem prevodu besporonim duhom k polu wenomu. K polu koji poluastije serca i due nae; i posredstvom kojego, kako najpodlij tako preimutesvewejij elovjek na svijet raa se (kurziv . .).105

U prvom tekstu o qubavi, pored direktnih odjeka prevedenih Kastijevih stihova, zatiemo veoma vidqive tragove racionalistikog deizma kao i opis jednog aktivnog kocepta qubavi zasnovanog moda najvie na idejama an-aka Rusoa.106 U drugom tekstu vidqiv je napor Doenovia da se odbrani, da pojasni, da dopuni i koriguje. To je obavio moralizujui problematiku qubavi na nain hrianske religije, uvodei pojam grenosti i potencijalne dijabolinosti qubavi. Zanimqiva je i nova jezika nijansa koju u drugom tekstu dodaje Doenovi: vidno je, naime, pojaao koliinu slovenizama kako bi u tekstu pojaao hriansku dimenziju. U prvom tekstu za svoje stihove kae Ja sam spevao"; u drugom Ja popevam u mojem prevodu", a kasnije: Ja sam moje zdewe Anakreontike
Doenovi, Sabrane pesme, 1415. Isto, 1718. 106 Evo uvenog odlomka iz Rusoovog dela Emile ou de l'Education (u: J. J. Rousseau, Oeuvres, t. II, A Belin, Paris 1817, 200): L'amour de soi, qui ne regarde qu' nous, est content quand nos vrais besoins sont satisfaits; mais l'amour-propre, qui se compare, n'est jamais content et ne saurait l'tre, parce que ce sentiment, en nous prfrant aux autres, exige aussi que les autres nous prfrent eux, ce qui est impossible. Voil comment les passions douces et affectueuses naissent de l'amour de soi, et comment les passions haineuses et irascibles naissent de l'amour propre". (Qubav prema sebi, koja je samo ka nama usmerena, ispuwena je kada su nae istinske potrebe zadovoqene; ali samoqubqe, koje se svodi na poreewe, nikada nije zadovoqno, i to ne moe ni biti, jer stavqajui nas iznad drugih, to oseawe zahteva da nas i drugi vie vole nego sebe, to je nemogue. Eto zato se blage i nene qubavi raaju iz qubavi prema sebi, a strasti pune mrwe i besa iz samoqubqa . .)
104 105

300 ot slavnoga G. Jakop Vitorelli Italijanca preveo, pridodavi i sam nekolike". U drugom delu Predislovija nalazimo i jednu dugaku i nefunkcionalnu digresiju o liri kao muzikom instrumentu i broju ica na woj kao puku demonstraciju uenosti. U prvom delu itamo napomene o Novom Plutarhu i Napoleonovom odlikovawu Melkjora ezarotija, za koje je sigurno da su naknadno107 dodate u Peti 1808. godine. Ostaje utisak da Predislovije u objavqenom obliku nije nastalo odjednom nego barem iz dva puta, da je deo posle Kastijevih stihova dopisan eventualno kasnije, ili da je celo Predislovije preraeno moda na osnovu neijih sugestija ili i opomena, moda u vezi sa pronalaewem sredstava za tampawe, moda voqom samog Doenovia da neke delove preuredi i potrai nove ravnotee. Moda mu se, na kraju krajeva, obistinilo ono to je samom sebi predvideo u prvom delu teksta koji smo citirali, da je wegovo pesniko delo mnoajima" bilo neuvolno", i da je uzeto za greh, ili ti, kako je obino, za jeretiestvo".108 Nismo imali nameru da problematizovawem pitawa celovitosti i nastanka Predislovija doemo do pouzdanih odgovora, koji se po svoj prilici i ne mogu nai, nego da izvuemo iz toga jednu impresiju o unutrawoj psiholokoj i stvaralakoj dinaminosti naeg pesnika koja bar donekle moe da zameni odsustvo iwenine grae o wegovom ivotu i radu. Doenovieva pesma Po nama, delo Jovana Doenovia vrvi od originalnosti; a ono to mu daje snagu je mladost, i wegova lina i mladost jezika na kojem je pisao. Da bismo naznaili mogue okvire u kojima bi takoe vaqalo razmatrati delo i domete Doenovieve,109 posluiemo se, ponovo, poredbenim takama preuzetim iz istorije italijanske kwievnosti. Najpre jednom iz daleke kwievne prolosti. Nije vano da li je Jovan Doenovi, u trenutku kad je odluio da se oproba u formi soneta (pripjeva", kako on kae) znao za akoma Lentinija, pesnika Sicilijanske pesnike kole iz H veka koji je
107 Naknadno je dodata, po svoj prilici i ve spomenuta Anakreontika novosoiwena, inspirisana Kastijem, ime je ovaj pesnik, da li sluajno, dobio jo jednu graninu, strukturnu poziciju u Doenovievoj zbirci. Da li je, pitamo se, i srediwa pozicija koju u bloku oda zauzima opet Kastijeva anakreontika (koju Doenovi naziva odom) upuena bogiwi Veneri, ima neko posebno znaewe? Da li je taj italijanski pesnik, sa svim onim svojim karakteristikama koje smo predstavili, zaista imao posebno mesto u psiholokom i pesnikom profilu Jovana Doenovia. Da li je preko svesnih ili nesvesnih identifikacija sa tim provokativnim i ozloglaenim pesnikom Doenovi izraavao autentine impulse svoje linosti i svojih pesnikih ambicija? 108 J. Doenovi, Sabrane pesme, 14. 109 Iako je o tome ve dosta kvalitetnog reeno od strane Andre Gavrilovia, Duana Ivania i drugih.

301 taj uveni pesniki oblik izmislio. Predstavnici te kole, na ijim pesnikim rezultatima poivaju i italijanski pesniki jezik i celokupna italijanska lirika do modernih vremena, nali su se bili u situaciji, slino kao i na Doenovi mnogo vekova kasnije, da moraju da stvore jedan sopstveni pesniki jezik koji bi im omoguio da teme, sklad i lepotu, u wihovom sluaju, provansalske poezije osvoje za svoje potrebe, za potrebe italijanskog ambijenta. Iz tog wihovog truda nastaju italijanska poezija i italijanski pesniki jezik:
Noi non possiamo oggi apprezzare la portata dell'invenzione e della trasposizione linguistica dai trovatori operata dal Notaro e dai primi Siciliani la lingua di Giacomo e dei doctores illustres" federiciani diverr la lingua poetica nazionale" del secolo XIII e influenzer durevolmente, anche a livello microsintagmatico e formulare", l'intera poesia italiana, poste le caratteristiche conservatrici d'ogni tradizione poetica e in particolare di quella italiana.110 (Mi danas nismo u stawu da shvatimo veliinu tog dostignua i jezike transpozicije koju su ostvarili Notar111 i prvi Sicilijanci Jezik koji su stvorili akomo i Fridrihovi doctores illustres" postae nacionalni pesniki jezik" H veka i trajno e uticati, i na mikrosintagmatskom i formularnom" nivou, na celokupnu italijansku poeziju, s obzirom na konzervirajue osobine svake pesnike tradicije, a posebno italijanske . .).

Pored ove kratke komparativne sugestije, iz daleke prolosti, daemo i drugu, iz blie kwievne prolosti. Velikan italijanske moderne pozije, uzepe Ungareti, veoma je doprineo da ta linija poetskog jezika i izraza koju su u italijanskoj kwievnosti zapoeli Sicilijanci i koja je trajala toliko vekova, bude prekinuta i zamewena avangardnim tendencijama. U jednom trenutku, ipak, kada se modernistiko jezgro Ungaretijeve poezije poelo razvijati i u drugim pravcima, pesnik je osetio duboku potrebu ne toliko da se vrati tradiciji i pojedinanim pesnikim glasovima iz prolosti, nego da pokua da uhvati i deifruje jedinstveni zvuk vekovne italijanske pesme, tajanstvenu harmoniju koja je plod i esencija upravo svih tih pojedinanih pesnikih glasova:
La memoria a me pareva, invece, una ncora di salvezza: io rileggevo umilmente i poeti, i poeti che cantano. Non cercavo il verso di Jacopone o quello di Dante, o quello del Petrarca, o quello di Guittone, o quello del Tasso, o quello del Cavalcanti, o quello del Leopardi: cercavo in loro il canto. Non era l'endecasillabo del tale, non il novenario, non il settenario del talaltro che cercavo: era l'endecasillabo, era il novenario, era il settenario, era il canto italiano, era il canto della lingua italiana che cercavo nella sua costanza attraverso i secoli, attraverso voci cos numerose e cos diverse di timbro e cos gelose della propria novit e cos singolari ciascuna nell'esprimere pensieri e sentimenti: era il battito del mio cuore
110 I poeti della scuola siciliana I, Arnoldo Mondadori Editore, Milano 2008, u predgovoru iz pera Roberta Antonelija, . 111 akomo da Lentini, koji je uistinu bio notar na dvoru Fridriha .

302
che volevo sentire in armonia col battito del cuore dei miei maggiori di una terra disperatamente amata.112 (Za mene je pamewe bilo, meutim, kao slamka spasa: skrueno sam itao pesnike, pesnike koji pevaju. Nisam traio stih Jakoponeov, ili Danteov, ili Petrarkin, ili Gvitoneov, ili Tasov, ili Kavalkantijev, ili Leopardijev. Traio sam u wima pesmu. Nije bio jedanaesterac jednog od wih, niti deveterac ili sedmerac nekog drugog ono to sam ja traio: bio je jedanaesterac, bio je deveterac, bio je sedmerac, bila je italijanska pesma, bila je pesma italijanskog jezika ono to sam ja traio u wenoj postojanosti kroz tolike vekove, kroz tolike glasove od kojih je svaki imao razliitu boju i bio toliko qubomoran na svoju posebnost i toliko samosvojan u izraavawu misli i oseawa: bilo je to kucawe moga srca za koje sam hteo da se uskladi sa kucawem srca mojih predaka u ovoj toliko voqenoj zemqi . .).

Kad neko, dakle, bude pokuao da sabere zvuke srpske poezije u dvovekovnu melodiju vaqa da u wu svakako upie i pesnike note koje je u wenim poecima proizveo, u Trstu i u Budimu, Jovan Doenovi.
eljko uri IL MONDO POETICO DI JOVAN DOENOVI Riassunto Nella presente ricerca tentata una ricostruzione del mondo poetico di Jovan Doenovi, poeta serbo dagli inizi dell'Ottocento che, dopo essersi formato in Italia (prima all'Universit di Padova poi vivendo a Trieste) seguendo il progetto illuministico di Dositej Obradovi, decide di produrre per il pubblico serbo una raccolta di poesie piacevoli e orecchiabili. Buon conoscitore della poesia italiana dell'epoca, Doenovi come modelli poetici sceglie la poesia leggera di Giambattista Casti e di Jacopo Vittorelli (anacreontiche, odi, poemetti). Ma il problema pi serio che doveva risolvere stato quello delle scelte linguistiche. Si trovato nella situazione di dover creare un linguaggio poetico serbo quasi inesistente fino a quel momento, o meglio dire inesistente nella sua forma popolareggiante. Il poeta serbo, traducendo o ispirandosi liberamente dei versi di Casti e di Vittorelli, e tentando anche componimenti originali dello stesso genere, doveva continuamente intervenire sul campo della lingua (creare/scegliere/decidere): cio cercare di parola in parola, di verso in verso, di strofe in strofe le soluzioni linguistiche, poetiche e metriche migliori in accordo con il proprio concetto della poesia. Il risultato ottenuto: un inaspettato e affascinante canzoniere con le caratteristiche di stile tipiche del tardo illuminismo e del nascente sentimentalismo, ricchissimo di nuove conquiste importanti per quella poesia serba ancora in fasce, per la lingua poetica serba, per la metrica. In tutto questo possibile seguire passo per passo 1'incontro dei due mondi poetici", cio il contatto, vivo e produttivo, dei testi lirici dei due poeti italiani con la singolare vocazione e la creativit poetica e linguistica di Jovan Doenovi.

112

LXXII.

Giuseppe Ungaretti, Vita d'un uomo, Arnoldo Mondadori Editore, Milano 1996, LXXI

UDC 929 Tekelija S.

SKICE ZA PORODINI PORTRET ARADSKIH TEKELIJA Radoslav Erakovi

SAETAK: Zahvaqujui iskustvu steenom tokom rada u Maarskoj dvorskoj kancelariji (17921798), Sava Tekelija je doao do spoznaje kako je za opstanak naeg naroda, bez obzira to su srpski vojnici poput wegovog pretka Jovana Tekelije mnogo puta spasli ast Austrije, kwiga vana koliko i sabqa. Upravo je nedovoqan broj kolovanih pojedinaca, koji bi zastupali i titili zajednicu od makijavelistiki vetih manipulacija Habzburgovaca i ugarskog plemstva, doveo do toga da Srbi, posebno tokom perioda kada wihove vojnike usluge nisu bile neophodne, budu tretirani gotovo kao nuno zlo. KQUNE REI: Sava Tekelija, Petar Tekelija, mitropolit Stefan Stratimirovi, Arad, Be, Rusija, Ugarska, Maarska dvorska kancelarija, obrazovawe, memoarsko-dnevniki zapisi, istorija srpske kulture

Pripremajui se za prvi odlazak u Rusiju 1787. godine, mladi i izuzetno ambiciozni Sava Tekelija je nesumwivo gajio veliku nadu da e ga potomstvo pamtiti kao hrabrog ruskog vojskovou ili mudrog ministra Ekaterine Velike. Za razliku od wegovog kasnijeg briqantnog" strategijskog plana o muwevitom zauzimawu Arada i Temivara tokom 1799. godine, koji u stvarnosti nikada nije prevaziao prvobitni okvir intelektualne razbibrige matovitog aradskog zemqoposednika, oekivawa prvog srpskog doktora prava pred polazak u daleki Mirgorod bila su u velikoj meri opravdana. Naime, Sava Tekelija je nameravao da se stavi pod mono pokroviteqstvo svog strica Petra, jednog od najuglednijih generala u slubi carice koji je, pored mnogo puta potvrene line hrabrosti, privukao pawu visokih krugova ruskog drutva zahvaqujui izuzetnoj fizikoj slinosti sa Petrom Velikim.1
1 Pri ruku kod carice, gdi je i Tjukjuli (Tekelija, op. a.) bio, car Josif , ili iz komplimenta ili iz istine ree carici, da on soaluje, to takovog generala u svojoj slubi zaderati nije mogao. A carica pak lice generala naeg Petru velikom tako je podobno nala, da je zapovedila obraz wegov ili portret namolovati, koji je posle sobom donela i u tako nazivajemij Eremita metnuti dala meu obraze drugi otmeni lica. I zaista, tko je vidio Petra Velikoga obraz ot voska u kunstkamera, i Petra Tjukjuli pozna-

304 Duboko verujui da e mu sva vrata u Sankt Peterzburgu biti otvorena na sam pomen imena vojskovoe kojeg je uvaavao i veliki Suvorov, Sava je mladalaki naivno odluio da zanemari protivqewe najbliih srodnika, odnosno iwenicu da otac Jovan i majka Marta nisu ni najmawe bili oduevqeni wegovom odlukom da se pridrui slavnom stricu. Roditeqska briga bi se, bar na prvi pogled, mogla lako opravdati strahom od neizvesnog puta u daleku zemqu o kojoj je, ak i krajem 18. veka, veina naih saplemenika imala krajwe nejasnu, a veoma esto i preterano idealizovanu predstavu. Meutim, da bismo shvatili razloge zbog kojih se dve godine kasnije sinovac velikog generala vratio u Arad razoaran, neophodno je skrenuti pawu i na senovite delove razgranatog porodinog stabla. Protivno uobiajenom tumaewu povoda za srpsku seobu u Rusiju sredinom 18. veka, koji su veini nas postali bliski i razumqivi zahvaqujui sugestivnom pripovedawu genijalnog Miloa Crwanskog, moramo upozoriti da je snevawe austrijskih oficira poput Vuka Isakovia o slatkom pravoslavqu u novoj domovini bilo prilino strano krajwe pragmatinom duhu mladog Petra. Naime, wegov odlazak u Rusiju moe biti oznaen kao posledwe poglavqe viegodiweg sukoba sa ocem Rankom, za koji je u velikoj meri bila odgovorna i Petrova maeha Ana.2 Prema tome, bilo bi zaista pogreno verovati da je sentimentalna vezanost za rodni kraj i banatske srodnike, mogla odigrati presudnu ulogu u zbliavawu strica i sinovca etiri decenije kasnije. Mada je Sava Tekelija veoma pedantno zabeleio sve nesporazume sa ruskom granom svoje familije, nema nikakve sumwe da mu je najtee palo to ga je pred povratak u Arad stric nepravedno osumwiio da je bez dozvole odneo nekoliko noeva. Tako je nada u blistavu budunost na dvoru Romanovih hirom sudbine bila konano rasprena, na veoma poniavajui nain, tragikominom optubom za krau escajga.3 Meutim, ono zbog ega plemeniti
vao, taj mora pripoznavati to cariino primeanije za istinito i tono; jer kromje nosa malo razlinoga proe erte lica misli, da su jedne iste. Uvaenije Tjukjulije kod carice zaista veliko je bilo, toliko, da je visoku carsku naklonost svoju k wemu u svaemu malom kao i najveem osvedoiti mu gotova bila." Sava Tekelija, Biografija Petra Avramovia Tekeli, rosijskog generala, LMS, godina H, br. 34, 1833, str. 1415. 2 Povratimo se opet k Petru. On u mladosti svojoj nije imao otmeno vospitanije, jedno zato to u ono vreme jedva je zemqa ot Turaka oiena bila, pak kola u ovi predeli bilo nije, drugo to je maiju, pre opomenutu Anu Cvetkovia imao, koja nije rada bila, da se novci troe na vospitanije pastorka; no priroda to mu je dala: bistrij razum i hrabrost, to ni maija otuzeti nije mogla. Kad se 1741. rat nasledstvija pone otac wegov Ranko jedno bolestiju, a drugo i rez vtoru enu, koja je volila pastorka, neeli mua u vojsku otpraviti, ot otlazka zaderan, pred sotniju ili kapetaniju svoju sinu Petru, koju je ovaj protivu Francuza mlad u 21 godini svojoj vodio, i to je pervij korak, kojim je u teatar ivota stupio. Posle slavnoga vojevawa 1748. dovede kompaniju doma u Arad, no sad navetom maije rodi se raspra meu otcem i sinom; onaj je hoteo kompanijom opet upravqati, a ovaj, bivij u vojsci, otpustiti opet ne hoae; raspre te konac bi, da je Petar dom otca svog i oteestvo ostavio, i tako otide u Rusiju, gdi za kapetana primqen bude." Sava Tekelija, isto, str. 67. 3 I tako ja meseca septemvrija (1788. godine, op. a.) oprosti' se i poo', no na prvu taciju gdi sam kowe odmarao stie kurir s pismom ot autanta, da ja dadem dvanaest pari noeva koje sam iz Mirograda poneo i koje sam ja opet hoteo Petru Manojloviu,

305 Araanin uiva nau posebnu naklonost je wegova izuzetna lucidnost u trenucima velikog razoarewa, to potvruju i ispovedne beleke proete finom ironijom svetskog oveka koji se, bez trunke line inferiornosti, celog ivota kretao po bekim i petanskim salonima. Oigledno u eqi da sam spusti zavesu nakon zavretka ovog pounog ruskog operetskog komada sa pevawem i pucawem (u kojem su svi osim mladog doktora prava znali ve na samom poetku kakav e biti epilog), na junak je rezimirao svoje puteestvije portretisawem glumaca", iji su postupci na pozornici ivota bili motivisani iskquivo namerom da se domognu bogatstva ostarelog generala Tekelije.4 Sagledamo li neslavnu rusku epizodu iz perspektive koja prevazilazi okvir opskurne pripovesti o qudskoj pohlepi, uz poseban osvrt na dogaaje iz kasnijeg perioda wegovog ivotoopisanija, moemo sasvim opravdano zakquiti da je wegova nesuena domovina bila na gubitku koliko i Sava Tekelija. Dovoqno je prisetiti se imena uglednih srpskih intelektualaca poput Teodora Jankovia Mirijevskog (oko 17401814), Gligorija Trlajia (17661811) i Atanasija Stojkovia (17731832), koji su se krajem 18. i poetkom 19. veka takoe odvaili na daleki put i veoma uspeno nastavili svoje karijere u Rusiji. Ipak, veoma zapaeno uee talentovanog mladog pravnika na Temivarskom saboru 1790. godine, uprkos iwenici da je zastupao politike stavove koji nisu bili po voqi veini uesnika, veoma jasno je pokazalo da potomku slavnog Jovana Tekelije nije bilo sueno da potone u anonimnost. Posebno je trenutak kada je naimenovan za sekretara pri Maarskoj dvorskoj kancelariji (1792) mogao Savi delovati kao novi poetak i svojevrsna satisfakcija, za dotadawi period nestrpqivog iekivawa da wegovi mnogobrojni talenti budu konano uoeni i javno priznati. Meutim, narav darovitog Araanina je bila takva da je najvie bio
ondawem autantu dati, budui da su wemu u esap dati bili. Taj postupak strica tako me ogorio da sam ja autantu pisao, da on moje pismo stricu pokae, da je meni vrlo ao da stric za toliko vremena to sam ja bio kod wega nije iskao nego mene pustio s wima ii, pak sad s puta ite, dakle mene pred svetom kradqivca da pokazuje. Da ako zapovedi ja u mu poslati i date rubqe i jedan kozaki sersam s malo srebra okovan, jeli ja est moju vie drim neeli sve bogatstvo." Sava Tekelija, Opisanije ivota moga, Beograd 1989, str. 9394. 4 No kad sam doao u Novu Srbiju, to kaem drugom stricu oberteru da ne znam zato se general na mene srdio, zato ja otlazim. On mi ree: 'Da je wemu dokazano da sam ja bio u P.-burgu, da sam protivo wega carici dao intanciju i tuio se da on bezbonu svoju decu uvodi u familiju.' Ja to nisam nigda ni snevao, ibo bivi jurista znao sam da svaki moe svojim imenijem initi to hoe; nit' je bilo nudno da meni ostavi, nego da je mene uputio i proizveo u kapetana kao to je mogao primivi me za autanta to bi ja mogao iviti i bez wegove pomoi; jeli onda se meni oi otvorie i pogleda' te kabale, dakle mislio sam moe da je koji imenom mojim to i radio, jeli bilo etvoro koji su se bojali rez mene izgubiti to su se nadali: 1-o. Stric Lazar, oberter, koji je imao tri sina i dve keri. 2-o. Podlonica, koja je imala jednog sina i jednu ker. 3-o. Major Ignatije Stankovi, koji je bio u velikoj milosti kod strica; on je s novci' strievi' upravqao i nadao se posle smerti strica biti tutor deji kao to je i bilo, i upropastio dete. 4-o. Major Ostrovski, prvi autant, koji takode bio u milosti i koji se s Stankoviem slizao i ker za enu uzeo. Ovi dakle svi su mogli intanciju izmisliti iliti zaista imenom mojim dati, jeli su se bojali rez mene izgubiti." Sava Tekelija, isto, str. 9293.

306 zapaen wegov talenat da se zameri veoma monim pojedincima. Upravo zbog toga bi estogodiwa dravna sluba pored toga to nam Savini memoarski i dnevniki zapisi otkrivaju da je svoju dunost obavqao tokom veoma uzbudqivog perioda u evropskoj istoriji mogla biti oznaena i kao vreme velikih linih sukoba koji nam otkrivaju snanu, a po karijeru dravnog inovnika nesumwivo pogubnu, beskompromisnu crtu u wegovom karakteru. Naroito je znaajan niz nesporazuma sa karlovakim mitropolitom Stefanom Stratimiroviem (17571836), koji je u ispovednim belekama (linim statusom oigledno nezadovoqnog) sekretara Maarske dvorske kancelarije, krajwe pristrasno transformisan u linim ambicijama zaslepqenog kaluera. Ako bismo pokuali da rekonstruiemo wihov odnos iskquivo na osnovu dnevnikih zapisa Save Tekelije, bilo bi veoma teko naslutiti da su wih dvojica nekada bili kolski drugovi i prijateqi, a posebno bi nas mogla iznenaditi iwenica da je upravo junak nae besede, svojim energinim angaovawem tokom Temivarskog sabora, odigrao vanu ulogu u izboru Stefana Stratimirovia za mitropolita karlovakog. Naalost, usled toga to su obojica bili podjednako nevoqni da sasluaju tue miqewe prilikom donoewa vanih odluka, kao i iwenicu da je ove briqantne umove krasilo i veliko samoqubqe, relativno brzo je stvorena atmosfera u kojoj su zasluge onoga drugoga neprestano umawivane, a propusti preuveliavani.5 Izgubivi nadu da e mu ikada biti ponuen poloaj u skladu sa wegovim ambicijama, a mitropolitova uloga nije bila zanemarqiva u tom zameateqstvu, Sava Tekelija je 1798. konano digao ruke od dravne slube i povukao se u rodni Arad. Ipak, posmatrano iz savremene kulturnoistorijske perspektive, uz poseban osvrt na dogaaje koji su mu kasnije doneli zasluenu slavu, navedena godina je mnogo znaajnija zbog objavqivawa teksta Jednoga Araanina naertanije osnovanija za obuenije serbske dece, u Aradu urediti imejua, aradskom obtestvu podneeno (Budim 1798). Mada e do osnivawa Tekelijanuma protei jo etiri decenije, tematsko-problemska struktura navedenog dela posredno nam otkriva vrstinu individualnog uverewa, koje je oblikovala ideja vodiqa da je moralni i duhovni napredak jednog naroda nezamisliv bez obrazovawa.6 Ipak, bilo bi pogreno pretpostaviti da veliawe re5 Na drugo mesto kazae mi da mitropolit, koji je pozvan bio na dogovor o pomoi u Budim, da je doao posle sverenija toga, zato da nije ba dobro primwen bio ot namjestnika (voobte e primetio sam da nijedan mitropolit nije tako umalio dosto[ji]n[s]tvo mitropolitsko kao ovaj: povlai se bo po buxaci, s malima qud'ma toliko govori da se sasvim isprazni), da su qudi nai bili kod wega, govorei da bi popa Dimitrije ondawega sina u publinu kakvu slubu uveo, no on otgovorio: ta e mu to?! Podajte vae sinove na zanate, neka bude izmar ili sabov! Otgovor zaista mitropolita kao naalnika tmi razprostra[we]nija i podloiteqev naroda [dostojan], ali kao naroda naalstvo sebe vzja[v]emu s[k]verweji, i negodwejega oveka; vaqalo bi bo u proizvedeniju svjakago da se stara, i trudi narod iz blata u koje su ga kalueri uveli izvaditi. Ali i on kaluer; ta emo se ot wega nadati?!" Sava Tekelija, Dnevnik Save Tekelije: besmrtnog blagodeteqa naroda srpskog voen u Beu 17951797, MS, Novi Sad 1992, str. 101102. 6 Samo istino vjeestvo (znawe, op.a.) kadro je istrebiti ta dva glavna i silweja elovjekom neprijateqa: nevjeestvo i krivorazumije s sujevjerijem i gordostiju pome-

307 prezentativnog postulata evropskog prosvetiteqstva predstavqa prigodan izraz potovawa prema austrijskom caru i velikom reformatoru Josifu , jednom od retkih vladara koje je Sava Tekelija izuzetno cenio. Naprotiv, bogato iskustvo steeno u Beu dodatno je uvrstilo wegovo uverewe da je za opstanak naeg naroda, bez obzira to su srpski vojnici poput Jovana Tekelije svojim junatvom mnogo puta spasli ast Austrije, kwiga vana koliko i sabqa. Upravo je nedovoqan broj kolovanih pojedinaca, od uiteqa do pravnika, koji bi zastupali i titili zajednicu od makijavelistiki vetih manipulacija Habzburgovaca i ugarskog plemstva, doveo do toga Srbi, posebno tokom perioda kada wihove vojnike usluge nisu bile neophodne, budu tretirani gotovo kao nuno zlo.7 Pored argumenata koji su pripadali sferi javnog i profesionalnog angaovawa, za osnivawe budueg uglednog Zavedenija bili su podjednako vani, po pravilu nimalo veseli, dogaaji iz wegovog privatnog ivota. Jedan od dogaaja koji je bez svake sumwe ostavio veoma muan utisak na Savu Tekeliju, potie iz perioda wegovog boravka u Rusiji 1811. godine. Mada je oigledno vremensko poklapawe sa dramatinim istorijskim trenutkom, kada je cela Evropa sa strepwom iekivala sudbonosni obraun dve velike imperije, francuske i ruske, ovo viemeseno putovawe je bilo inicirano krajwe profanim razlogom, odnosno jo jednim zamrenim porodinim sporom Tekelija oko imovine. Prilikom posete Mirgorodu, Sava je odluio da obie posed svog pokojnog strica Petra. Avetiwski izgled naputenog imawa i poruenog dvora, u kojem je samo dve decenije ranije, na svakom koraku, bilo oigledno koliko je bogat i moan wegov vlasnik, ostavio bi u svesti svakog posetioca spoznaju o qudskoj prolaznosti. Nadgrobna ploa u
ane. Samo vjeestvo lek razjarenima ranama qudskima nai i spasenije ot hudoga sostojanija ih proizvesti moe. Samo vjeestvo je svjet istini prosveajaj elovjeka [] To nudno za bitije nae poznawe nam samo nauke dati mogu, one e nam nepoznatu nau bolest otkriti, one e lek rani nai; nauke e nas sposobne uiniti na istraewe priini padenija naega, urediti pute pomoi i obratiti naboqe, jednom rjeom, sve ono e soveriti to je za nae blagopoluije, to je za nae soderanije i predopitak krjeposti nudno." Sava Tekelija, Jednoga Araanina naertanije osnovanija za obuenije serbske dece, u Aradu urediti imjejua, aradskom obtestvu podneeno (u kwizi: Dnevnik Save Tekelije: besmrtnog blagodeteqa naroda srpskog voen u Beu 17951797), MS, Novi Sad 1992, str. 122. 7 ta? 300 f.?! (forinti, op. a.) Znate li da solgabirov u Varmei vie nema, da lajd[t]inant u regimenti toliko nema, da on za te novce mnogo puti i enu i decu drati mora, da on svagda ist uniform imati mora, da on na slubu iti mora, forpan iz svog xepa plaati, i nikakvoga drugoga dohodka nema, a jedan magistor ne moe po te novce sluiti, komu jote ot pogreba i razne druge slube novci dohodu, koga malo koji dan ocevi ne zovu na ruak, komu poklawaju sad kouqu, sad gae, sad novaca? Pak opet ne moete da naete ko e biti magisterom! Nije [li] to udo, nije [li] to dokazatelstvo da ni toliko naueni' nemamo koji bi mogli A[z] B[uki] deci pokazivati. Proem g[ospo]do moja, namjerenije nije uiti decu // da poju u crkvi ima popova, to je wino nego je namjerenije moje uiti decu kako e postati qudi, sebi pomoi, ivot svoj boqe urediti, narodu na polzu biti; moje je je mnenije qude za ovaj svet prepra[v]qati i nauiti kako e dobrodjeteqni biti, da i onoga im blago bude." Sava Tekelija, Dnevnik Save Tekelije: besmrtnog blagodeteqa naroda srpskog voen u Beu 17951797, MS, Novi Sad 1992, str. 99.

308 obliwoj Nikolajevskoj crkvi predstavqala je jedini materijalni dokaz o ovozemaqskoj slavi i ugledu nekadaweg miqenika ruskog dvora. Prizori koje je Sava poneo u svojoj dui sa ovog izleta morali su biti porazni, posebno zbog toga to nije mogao zanemariti iwenicu da ni sam nije imao poroda koji bi mogao produiti lozu (vanbranu decu generala Tekelije Sava nikada nije prihvatio kao srodnike jer je verovao da im je pravi otac striev talski momak, op. a.). Potpuno razumqivo s obzirom na prirodu impresija koje je poneo sa sobom iz Rusije, Sava Tekelija je doneo odluku da se oeni. Wegov zlosreni brak sa Amalijom Bezeg, koja mu u miraz nije donela nita osim venerieske" bolesti i javnog poniewa zbog spektakularnog razvoda, predstavqa jednu od najpoznatijih epizoda iz wegovog burnog ivotopisa. Upravo zbog toga to pikantni detaqi branog brodoloma nisu nikada bili sakriveni od javnosti uz poseban osvrt na temu ovog naunog skupa smatramo da je opravdano zakquiti da je viegodiwa brakorazvodna parnica predstavqala mnogo teu proveru pravnikog talenta Save Tekelije od odbrane doktorske disertacije. U skladu sa slikarskom" prirodom naslova naeg rada, savremenom itaocu bi se cela ova muna epizoda iz ivota aradskog spahije, mogla rezimirati imaginarnim skicama za Amalijin portret. Naime, ona je svom buduem suprugu, bar u trenutku kada su se upoznali, verovatno izgledala zavodqivo poput neke od Rubensovih gracija; meutim, samo nekoliko nedeqa posle venawa izronilo je lice veoma slino Direrovim jahaima apokalipse. Zahvaqujui iwenici da su dubqi psiholoki razlozi pozne enidbe i propalog braka bili predmet briqantne analize Milorada Pavia,8 odluili smo da skrenemo pawu samo na epilog Savine desetogodiwe sudske odiseje. Bez obzira to je poraavajue iskustvo razvoda od aradske Mesaline nesumwivo pripadalo sferi privatnog ivota, junak nae
8 Tekelija ini tano isto to i Pievi (Simeon, op. a.), istiui gotovo fatalistiki i unapred da wegov brak nema ansi. Oko 1780. on je beao od roditeqa da ga ne bi oenili. Kasnije, kada se posle pedesete godine odluio na enidbu, on je negde oko 1815. obiao traei devojku 'il' nau, il' katolkiwu, il' lutoranku' Varad, Debrecen, Tokaj, Kaavu, Eperje, etiri maarske varmee, Srem, Beograd (pod Karaorem), Zemun, Kruedol i ostale manastire po Frukoj gori, zaqubio se u Beogradu u lepu srpsku decu koju je video na nekom epenku kako rade, poznao da je rakija najboqa u Opovu, vino u Jasku, a u Rakovcu salaksija, ali nigde devojku spram sebe nije naao. Idui daqe u prosidbu i svejednako birajui udavae, Tekelija je obiao Rozenberg, Sentivan, Leuoviju, Kemark, dolinu Magura, opet Eperje i najzad Hajn. Devojke koje je video uvek su imale neku manu: jedna je bila mala i sitna, druga premlada, trea via od wega, etvrta katolkiwa, a peta na kojoj se zaustavio nije imala nikakvih mana, ali su zato predznaci bili nepovoqni po Tekeliju. Izliv vode i gromovi, nesreni sluajevi koji su ga pratili na tom putu pokazivali su mu da e, i ako se oeni, biti nesrene ruke. Na to kao da je iao i sam mladoewa. Tekelija se enio s potajnom nadom da se nee oeniti. I svakojake prepreke stavqao je sebi i udavaama na put. Pre svega, on je razglasio da se eni samo radi produewa Tekelijine loze: Ja se samo zato enim da bi dece imao govorio je on nevestama unapred i ak postavqao uslov za koji sam kae da ga nijedna estita devojka nee prihvatiti: prethodni lekarski pregled je li sposobna da raa. I naravno da je jedina koja je takav uslov prihvatila bila najgora meu onima koje su dolazile u obzir i da ga je unesreila" Milorad Pavi, Tema Veitog mladoewe" u srpskoj kwievnosti (u kwizi: Istorija, stale i stil), Novi Sad 1985, str. 173174.

309 besede je smogao snage da, na veoma lucidan nain, sagleda sopstvenu tragikominu poziciju iz neoekivane perspektive. Naime, nepravdu koja mu je naneta doiveo je kao indirektnu afirmaciju linih ubeewa o znaaju obrazovawa, konstatujui da interesi naeg naroda ne mogu biti zastupani na adekvatan nain sve dok ne bude vie uenih Srba u sudskoj i izvrnoj vlasti Ugarske.9 Poto su lini napori za ouvawe sve slabije porodine loze okonani vie nego neslavno, ostareli Sava je svoje nesmawene genealoke ambicije preneo na dvojicu sinovaca, Georgija i Petra. Posebne nade je polagao u Georgija, o emu svedoi i wegov plan da se Tekelije orode sa Obrenoviima. Meutim, za razliku od veine ostalih ideja koje nikada nisu zaivele u stvarnosti, Sava je veoma ozbiqno shvatio svoju provodaxijsku ulogu i za kratko vreme se zbliio sa knegiwom Qubicom. Ovakav izbor saveznika u porodici Obrenovia, odnosno oslawawe na osobu od koje je ponekad zazirao i veliki Milo, pokazuje da je plemeniti Araanin i u poznim godinama zadrao bistrinu uma. Mada u svojim memoarskim spisima nije naveo ime Miloeve erke koja je trebalo da mu postane snaja, moemo pretpostaviti da je u pitawu starija Petrija (Perka), tada esnaestogodiwa devojka (mlaa Miloeva ki Savka je tada imala samo deset godina). Na veliku alost vetog branog posrednika, Georgije se na brzinu oenio drugom devojkom, a iwenica da mu je izbor branog partnera bio lo koliko i striev, sigurno nije ulivala preveliku nadu da e porodino ime ipak biti sauvano od zaborava. Potpuno u skladu sa gorkohumornom prirodom wegovih promiqawa, posebno izraenim u fragmentima memoarsko-dnevnikih zapisa inspirisanim porodinim sukobima, savremeni italac bi mogao konstatovati da je upravo Qubica Obrenovi zbog slinih iskustava, mogla biti odlian sagovornik Save Tekelije. Mnogobrojna svedoanstva o vanbranim izletima srpskog kwaza predstavqaju oigledan razlog zbog kojeg verujemo da su aradski spahija i srpska knegiwa mogli imati veoma irok izbor tema za konverzaciju tokom bawskog leewa u Mehadiji (1824), naroito ako uzmemo u obzir da su incidenti" poput ubistva Miloeve qubavnice Petrije (1819)10 doprineli stvarawu mita o lepim enama kao zloj kobi Obrenovia. Meutim, upravo mawe poznati detaqi iz braka Petrije Obrenovi sa zemunskim trgovcem Teodorom Bajiem od Varadije, potvruju da loi odnosi suprunika, koji su bez svake sumwe bili pripadnici najviih
9 Ugledaj se dakle Srbqinu kakvu pravicu ima i spomeni se oni' stari' nai' rei: S kim se pre? S Turinom. Kto ti sudi? Turin. Dokle, dakle ne budemo mi imali nai' u dikasterijama konzilijara, kod kurije regije assessora donde se pravici ni napredku nadati Srbqin ne moe." Sava Tekelija, Opisanije ivota moga, str. 192. 10 Posle mi prepovedi kako je gospoa Qubica tela pod uprijom da ubije iz pitoqa wegovu kurvu Stanku. I jedan mu dokazao, pa je potrao te [je] oterao u konak, pa posle i sam za wom otiao i strano je bio. Glavu joj razbio govorei: Zar ti je malo jednu [u] Crnui to si ubila (Petriju, op. a.), pa sam ti ivot oprostio, nego oe i ovu ovde u Kragujevcu da ubije da bruka puca (sic!)? I ona wega kako tu nije ruila! On bije, a ona rui: Posledwi i Ciganine! Ta kako radi, najposle e ti Cigani glavu odsei!" Niifor Ninkovi, izniopisanija moja, Beograd 1988, str. 131.

310 krugova srpskog drutva, nisu bili prerogativ aradskih Tekelija. Naime, zahvaqujui nedavno objavqenim dnevnikim belekama Anke Obrenovi (18211868), mogli bismo izneti pretpostavku da epizoda u kojoj je opisan neskriveno netrpeqiv odnos Petrije prema suprugu predstavqa prvi dokumentovani primer bovarizma u srpskoj kwievnosti.11 Ipak, tananim emocionalnim introspekcijama nesklonom knezu Milou erkin gubitak iluzija o branom ivotu je predstavqao najmawi problem. Slavnog tasta su mnogo vie muili propali trgovaki poslovi zemunskog arla Bovarija, zbog kojih je poetkom 1836. godine morao da mu pozajmi veliku svotu novca, kako bi ga izbavio od sramotnog bankrotstva (od nepotrebnih novanih izdataka, tedqivi knez Milo je vie zazirao nego od Turaka). Upravo zbog toga to je sinovevim nezrelim postupkom olako proputena prilika da se u galeriji porodinih portreta Tekelija nae i lan porodice Obrenovi, sujetnom Savi bi sigurno godilo saznawe da je proslavi stogodiwice wegovog roewa u Peti (1861) prisustvovala ugledna pripadnica druge srpske vladarske kue knegiwa Persida, supruga Aleksandra Karaorevia. Bez obzira to je Savu Tekeliju muilo to su wegove mnogobrojne brane nevoqe sa ovijalnom prequbnicom Amalijom pratili sa (pre)velikim zanimawem saplemenici od Trsta do Arada, smatramo da je vest o tekoj bolesti i iznenadnoj smrti sinovca Georgija (1827), prihvatio kao posledwu kap u ai ui koju mu je sudbina namenila.12 Uprkos gorkoj spoznaji da je sudbina ispisala posledwu stranicu velike porodine hronike koja bi veinu qudi u slinoj situaciji naterala da se za utehu i razumevawe obrate preostalim ivim srodnicima Georgijeva smrt nije zbliila Savu sa drugim sinovcem Petrom. Poboqawu wihovog zategnutog odnosa sigurno nije doprinela tuba zbog sinovevog novanog duga koju bismo posebno zbog iwenice da bogatom aradskom spahiji dodatni novac nije ni bio potreban mogli oznaiti kao posledicu wegove pozne ivotne strasti prema maratonskim sudskim procesima i parniewu. Meutim, ishodi mnogobrojnih procesa, ak i kada su donosili veliki materijalnu korist, nikada nisu pruili adekvatnu satisfakciju wegovim mnogobrojnim naporima da
11 Kad je se Kwagiwa (Qubica, op. a.) predvee vraala, dola je i kod nas i oprostila se, i tu je i erka sa wom dola, i posle we i ostala, i neko vreme sedila, no Toa se sve jednako dirao sa wegovim obinim alama, i to sam mogla primjetiti, togod je Perka sa wim govorila, to sve kao sa nekakvim koijaom, i nabrecito, onako kao to se svom suprugu ne bi ticalo govoriti, no ve jedanput kad je razdor meu wima poeo, to se lako utiati ne moe." Radmila Giki Petrovi, Dnevnik Anke Obrenovi, Novi Sad 2007, str. 93. 12 Posle ruka Radoevi otide u Be, a meni doe pota da je sinovac umreo; da su ga doneli u Fibi, wegovo selo, da se do matere zakopa. I tako ja sutradan tamo otidem; bilo gospode dosta. Pri opelu sestre mu: Damaskinovica, Nikolika i Malenika ot plaa i alosti da se obeznanu, a ena u siqewu jedva jednu ili dve suze mogla naterati. I tu se posvedoava da ena za mua ne mari kad ima to naslediti, nego mu vie smrt eli neeli ivot, samo onde gdi ena s mua smertiju gubi, onde plae za muem, ili boqe rei za prihodom muevqim. Posle wega ena ostala s devojicom koju je rodila. Tu meni no u srdce udari bojei se da mi familija ne izgine i prokliwao moju reenu enu i wene prijateqe." Sava Tekelija, isto, str. 196.

311 porodino ime sauva od zaborava. Umesto toga, upravo prelomna i hvale vredna odluka o osnivawu petanskog Zavedenija predstavqa razlog zbog kojeg ga danas ne pamtimo kao pomalo ekscentrinog potomka hrabrog pomorikog kapetana Jovana Tekelije, nego kao velikog srpskog mecenu.
Radoslav Erakovic NOTES FOR THE FAMILY PORTRAIT OF THE TEKELIJAS FROM ARAD Summary The working experience acquired in the Hungarian Court Office in Vienna (1792 1798) led Sava Tekelija to concluding that for the survival of the Serbian nation not only warring skills (as the Serbian soldiers including Sava's ancestor Jovan Tekelija saved the honour of Austria for many times), but also educational skills were important. Due to the insufficient number of educated men who could have protected Serbian nation from Habsburg and Hungarian Machiavellian-type manipulations, the Serbs in Austria were treated as a necessary evil", especially in the times when their warring services were not needed.

UDC 821.163.41.09(091)

POECI MODERNE SRPSKE KWIEVNOSTI Petar Pijanovi

SAETAK: U radu se utvruju naela i metodologija na kojima se temeqe istorija kwievnosti i okviri unutar kojih je mogue sagledati i protumaiti tokove srpske kwievnosti na raskru 19. i 20. veka. U tom smislu referentan je kwievni okvir evropske kwievnosti toga doba i tokova koji su prethodili pojavi srpske moderne. KQUNE REI: istorija kwievnosti, evolucija, normirano i nenormirano estetsko, kwievnoistorijski tok, epoha, evropska kwievnost, tradicija i modernost, korpus srpske kwievnosti

1. Istorija kwievnosti i wen predmet Srpska kwievnost i wen razvitak predstavqaju sloen evolutivni sistem umetnosti rei stvaran na srpskom jeziku. Tek svojom celinom taj sistem omoguava da se najpotpunije shvate i objasne korpus srpske kwievnosti i pojedini wegovi delovi. Tako posmatran, kwievni tok otkriva svoje unutarwe zakonitosti. Sa druge strane, kwievnost je deo umetnosti, umetnost deo kulture, a kultura deo drutvenog ivota. Zato se veze sa tim pojavama i fenomenima ne mogu sasvim iskquiti iz korpusa kwievne istorije. Predmet uporednog istraivawa u svojoj sutini mora, oito, da obuhvati i inioce koji su u posrednoj vezi sa kwievnou, ali su od we neodvojivi. Na prvom mestu tu su nacionalna zajednica i wena istorija. S tim u vezi su kultura i drugi oblici duhovne nadgradwe. Kroz wih ta zajednica iskazuje svoj identitet tokom svog trajawa u duem vremenskom periodu ili samo u nekom razdobqu. Svi ovi inioci, koji sa kwievnou nisu u neposrednoj vezi, imaju udela u wenom razvitku. Meu iwenicama koje bitno i neposredno utiu na kwievne tokove unutar svake nacionalne, pa i srpske kwievnosti najznaajniji su kwievna tradicija i wen unutarwi sadraj sa svom anrovskom raznolikou. U taj okvir ukquena su dela i ustanovqeni vrednosni poredak koji predstavqaju tu tradiciju.

314 Poto se tradicija srpske kwievnosti ne razumeva dobro izvan korpusa junoslovenskih kwievnosti, kao ni izvan evropske, pa i svetske literature, tek uporedni pristup omoguava potpun obuhvat istraivanog predmeta. I, najposle, meu iniocima koji odreuju kwievnu tradiciju su posebnost, tj. individualne odlike znaajnih pisaca. Oni obnavqaju naslee i preusmeravaju kwievne tokove. No, vaan je i nain prijema wihovih dela u vreme kada su objavqena a i kasnije. Istorija nacionalne kwievnosti nalazi predmet istraivawa u svemu onome to jeste celovita kwievna tradicija. U vezi sa tradicijom, istorija moe da prouava i odelita razdobqa ili periode koji predstavqaju tok u ivoj kwievnoj matici. Dobro postavqeni ciqevi izuavawa nacionalne kwievnosti u wenom istorijskom razvoju stavqaju pred istraivaa vrlo sloena pitawa. Obaveza je istraivaa da utvrdi ta je korpus te kwievnosti, kako se taj korpus ostvaruje u periodizaciji i kroz smenu preovlaujuih stilova, kako evolucija preusmerava kwievne tokove i ta oblikuje kwievni poredak koji nije prost niz znaajnih dela u vremenskom toku. Zadatak mu je da opie pojave u kwievnoj tradiciji i utvrdi veze meu tim pojavama, te wihov udeo u stvarawu celovitog sistema unutar jedne kwievnosti. No, taj opis nije prosta operacija niti ga je mogue uiniti sasvim bespristrasnim jer prouavalac ima posla sa umetnikim delima koja on mora shvatiti, protumaiti i vrednovati".1 U svemu, znaajno je i gledite iz kojeg se posmatra, razumeva i odreuje znaaj dela u kwievnoj tradiciji. Stav nekih autora da u opisu dela treba primeniti vrednosti razdobqa koje se prouava Rene Velek osporava tvrdwom da se dela iz prolih vremena dugim trajawem obogauju znaewima, pa nema naina da se izbegne nae suewe".2 Na drugoj strani, isti autor odbija potpuni relativizam suewa kwievnog naslea stavom da u svoj umetnosti postoji neka opta osobina koju danas razabiramo jasnije negoli u ranijim vremenima".3 Otuda e i tewe istoriara kwievnosti u pravilu biti posveene to objektivnijem opisu i proceni dela u tradiciji i to nezavisno od iwenice da se vrednosti wegovog vremena u poneemu razlikuju od vrednosti na kojima su svoja dela stvarali pisci iz prolosti. Nije mawe sloeno niti mawe vano pitawe periodizacije kwievnog naslea. Periodizacija bi trebalo, na osnovu smene starih novim pojavama u kwievnosti, da utvrdi prevlast jednog ili uporedno postojawe vie stilova, odnosno kwievnih pravaca (stilskih formacija) u nekom razdobqu. Svaka sistematizacija, pa i utvrivawe perioda unutar istorije kwievnosti, nosi uvek nemale izazove i opasnosti. To je najboqe osetio Fridrih legel, istiui da je za duh ubistveno imati, kao i uopte nemati sistem. Zato je najboqe sjediniti te krajnosti. Na istu opasnost skrenuo je pawu i Zdenko kreb zazirui
1 Rene Velek, Kritiki pojmovi (preveli: Aleksandar I. Spasi i Slobodan orevi), Beograd, Vuk Karaxi", 1966, 15. 2 Isto, 16. 3 Isto, 17.

315 od sistematizacije po svaku cenu. Tako se periodizacija moe uzeti kao nuno zlo svake istorije kwievnosti. Ako je ve tako i ako periodizaciju prate razne opasnosti, one e biti mawe ukoliko se sam sistem naslawa na prethodno izvedena tumaewa dela i, to je mogue precizniji, opis wihovih stilskih odlika. No, problem time nije sasvim reen zato to je gotovo nemogue vremenski precizno omeiti pojedine periode. Jo sloenija pitawa pokree iwenica da se unutar istog perioda nekada javqa vie uporednih stilskih usmerewa. Uoqiva je i pojava da se razlike oituju i u delima istog pisca. To se deava kada je stvaralaka biografija dua od duine trajawa perioda u kojem je taj pisac najpotpunije ostvario svoju poetiku. U tom raskolu" oituju se wegove razliite poetike. Periodizacija se temeqi prevashodno na utvrivawu pojava u celovitom kwievnom sistemu. Iako je tako, ona ne treba da previdi i posredne veze tog sistema sa izvankwievnim pojavama koje pripadaju oblasti kulturnog, pa i drutvenog ivota. Ne samo istroenost nekih stilova nego i promewen ukus mogu da utiu na promene u stilskom usmerewu odreenog perioda. No, sva sloenost stilskih previrawa unutar nekog razdobqa ili epohe posledino stvara i opredequje razliite pravce, kole i pokrete. Najzad, tekoa je i u tome to tipoloko-stilske odlike nekih kwievnih pravaca kao to su romantizam ili realizam nisu vezane iskquivo za jedan period nego su obeleje kwievnog stila u raznim vremenima. Da se i ne pomiwe sasvim relativno znaewe termina kao to su staro" i novo", klasino", moderno" i avangardno". Rasprave o kwievnoj istoriji i periodizaciji nuno se moraju suoiti i s pitawem evolucije u razvoju kwievnosti. To pitawe staro je koliko i nauka koja kwievnost prouava. Evolucijom se bavio i Aristotel u svojoj glasovitoj kwizi O pesnikoj umetnosti, raspravqajui o razvitku tragedije i wenom usavravawu. I drugi antiki mislioci raspravqali su o kwievnim razdobqima, uoavajui u wima poetke, procvat i propadawe. Ni kwievni znalci i pisci humanizma i renesanse nisu postupali drugaije. Kwievnost tog doba dovodili su u vezu sa antikim uzorima i podraavawem kwievnih kanona, ali i isticali znaaj dara nekog pisca i wegove samosvojnosti. Tako je Petrarka govorio da slinost izmeu pesnika i wegovog uzora treba da bude slinost naroite vrste".4 To znai da pesnik ne treba slepo da sledi put svoga prethodnika nego da ga prati na nain koji wegovoj prirodi, ili wegovoj zamisli najboqe odgovara".5 Drugim reima, podsticaj uzora treba da osvetli put pesniku koji je u krajwem ishodu i uinku sam svoja mera. A krajwi ciq mu je da svoj uzor prestigne i da tako postane i sam, za druge, uzor kome tei".6
4 5 6

Miroslav Panti, Poetika humanizma i renesanse, Beograd, Prosveta, 1963, 12. Isto, 12. Isto, 28.

316 No, kako i biva u evoluciji kwievnosti, renesansna pravila osporili su ve renesansni stvaraoci, sve mawe stavqajui naglasak na podraavawe, a sve vie pa i iskquivo na prirodan dar i genijalnost pesnika. Ve to je bilo dovoqno da i kwievnost sa slutwom jo dalekog romantizma krene drugim putem. Sve je to dokaz da su uspon i pad zakonomerne pojave u kwievnoj evoluciji. Vreme romantizma donelo je drugaije poimawe evolucije u kwievnosti. Nemaki filozof i estetiar Georg Fridrih Hegel (1770 1831) u Estetici traga za spontanim razvojem i unutarwim uzrocima smewivawa staroga novim. Pri tome velik znaaj u kwievnim tokovima daje naglim obrtima na koje utiu veliki stvaraoci. Za Fridriha Hegela istorijska razdobqa su momenti. Termin momenat prihvatie i francuski pozitivista Ipolit Ten (18281893). On momenat po znaaju stavqa ispred sredine i rase koji, kako misli, zajedno utiu na delo i stvaraoca. Za Tena momenat je, pre svega, duh jednog doba, pa ga teoretiar o kojem je re tek uzgred dovodi u vezu sa evolucijom u kwievnoj umetnosti. Neki Tenovi sledbenici, kao Ferdinan Brintjer (18191906), govore o uticaju dela na druga dela, odnosno o unutarwoj istoriji kwievnosti i naelima wenog razvoja. Prva polovina HH veka donela je izuzetno plodne rasprave o ovoj temi. Za razliku od antievolucionista, kakvi su bili italijanski filozof i estetiar Benedeto Kroe (18661952) te engleski pesnik, kritiar i esejista Tomas Sterns Eliot (18881965), ruski formalisti su u prvi plan stavili pitawe evolucije. Formalisti evolutivni proces razumeju kao troewe ili 'automatizaciju' pesnikih konvencija, za im sledi 'aktuelizacija' takvih konvencija od strane neke nove kole koja se slui korenito novim i suprotnim stvaralakim postupcima. Novina je postala jedino merilo vrednosti".7 U ovakvom tumaewu novine, koja postaje jedina mera vrednosti, Rene Velek s razlogom vidi mawkavosti, pa i ogreewa formalne kole. Na ispravnost kritikog stanovita Renea Veleka skrenula je pawu i Vladislava Ribnikar u studiji Ruski formalizam i kwievna istorija: Velekova kquna zamerka formalistikoj teoriji kwievne evolucije da 'pokuava da do vrednosti doe putem odsustva vrednosti' odnosi se upravo na relativizam teoretiara formalizma, kojim je uslovqen nain wihovog tumaewa pojma evolucije kwievnosti".8 No, formalistika teorija kwievne evolucije i sa tim mawkavostima ima velikog znaaja. Ta teorija je trajno izmenila tradicionalan nain teorijskog objawewa literarne istorije i metodologiju nauke koja se bavi wenim ispitivawem".9 Meutim, osnovno pitawe u svakom razmiqawu o kwievnoj istoriji pitawe odnosa izmeu trajne umetnike vrednoR. Velek, isto, 34. Vladislava Ribnikar Perii, Ruski formalizam i kwievna istorija, Beograd, Mala edicija Ideja, 1976, 267. 9 Isto, 273.
7 8

317 sti i stalnog istorijskog mewawa kwievnosti zadavalo je formalistima najvie tekoa"10 i ostalo nereeno. Na neto izmewenom formalistikom konceptu zasnovae svoje uewe o evoluciji Jan Mukarovski (18911975). Ovaj teoretiar vodei je predstavnik ekog strukturalizma kojem se prikquio i u wemu uspeno delovao ruski lingvist Roman Jakobson (18961982). Svoja shvatawa o evoluciji Mukarovski je izneo i u tekstovima o poeziji i pesnikom jeziku. U wima naroito istrauje odnos normiranog i nenormiranog estetskog. Kao polovi dijalektike antinomije normirano i nenormirano imaju u evoluciji sasvim razliit udeo. Normirano zasiuje i automatizuje izraz, dok ga nenormirano osveava i individualizuje i, to je najvanije, inovira. Stoga je razvoj pesnitva, a i cele kwievnosti, uvek izmeu nenormiranosti i norme. Zato pesnika vrednost i ne moe biti poistoveena sa 'lepim' u smislu slagawa sa normom: pored razdobqa koja takvo slagawe propisuju, postoje i druga, koja se tome suprotstavqaju i tee ka nenormiranom estetskom. Unutrawa dijalektika napetost uvek iznova stvara pesniku vrednost, kao svoju sintezu, ruei je uvek pri svakom novom premetawu sila, koje zahteva novu ravnoteu".11 Mada se pesnika vrednost koleba izmeu normiranog i nenormiranog estetskog naglasak je, prema Mukarovskom, ipak na onome to predstavqa novinu u kwievnosti. No, on ne kae ta umetnika vrednost zapravo jeste i kako u stalnim menama kwievnoistorijskog toka opstaju trajne umetnike vrednosti. Ako je tako, a jeste, onda je opravdano pitawe u emu je puni smisao promena unutar istorije kwievnosti ukoliko to nije put od jednostavnog ka sloenijem, od vrednog ka boqem i savrenijem. Sve ovo otvara i pitawe ta je unutarwi smisao kwievnoistorijskog toka, ima li on progresiju i ime se ona meri. I kako taj unutarwi, evolutivni tok kwievnosti usaglasiti sa hronolokim tokom same istorije. Kako, konano, spojiti i dovesti u vezu prethodni kwievni razvoj s wegovim presekom u nekom periodu, tj. kako uravnoteiti i pomiriti dijahroniju sa sinhronijom. Velik broj tih pitawa moe da rei dobro postavqeno i izvedeno tumaewe tokova, pojava i dela. Kada se to uradi bie lake izvesti i periodizaciju sloenog sistema kwievnosti u wegovoj celini ili u nekom delu. I na ovo pitawe pokuava da odgovori Jan Mukarovski. Iako istie da razvoj pesnitva i pesnikih oblika istovremeno predstavqa stalnu promenu i trajawe",12 on zakquuje da u umetnosti, pa i kwievnosti, nema progresa, nego samo smewivawa razliitih promena umetnike konstrukcije, od kojih je svaka primerena kako estetskim zahteviIsto, 271. Jan Mukarovski, Struktura pesnikog jezika (preveo Aleksandar Ili), Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1986, 43. 12 J. Mukarovski, Ogledi iz estetike i poetike (preveo Aleksandar Ili), Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1998, 128.
10 11

318 ma vremena i sredine, iz kojih dolazi, tako i odreena da bude prevaziena daqim razvojem".13 Smisao promena moe biti i u tome to one ovaplouju nov duh, izmewenu stvaralaku svest i senzibilitet neke epohe, utiui na nastanak dela koja su izraz novog duha i ukusa. Te veze kwievnosti s onim to nije kwievno u uem smislu drugostepenog su znaaja u wenim menama. Naime, uz spoqawe uticaje koje trpi, kwievnost ima i svoj unutarwi razvoj. Oito je da evolucija, iji je udeo nesporan u istoriji kwievnosti, ne moe sasvim da rei sva wena pitawa. Otuda se u raspravu o istim pitawima, ne sporei znaaj novine koji istie evolucija, uvode i druga naela: znaaj tradicije i naglih obrta (prevrata) u kwievnom razvoju, znaaj anra (vrste), velikih dela i naina wihovog prijema. Ovakvi pristupi drugaiji su od onih na kojima se zasniva pomenuto uewe o evoluciji. Shvaena na eliotovski nain, tradicija ne podrazumeva niz dela koji ivi u wihovoj evolutivnoj smeni i novini. Tradicija je prevashodno svest o vrednosnom poretku dela koji je stvorila itava istorija kwievnosti. Otud T. S. Eliot u uvenom eseju Tradicija i individualni talenat (1919) i kae da tradicija predstavqa oseawe istorije da celokupna evropska literatura i, u okviru we, nacionalne kwievnosti istovremeno saiwavaju jedan poredak".14 Odnos dela koja ine poredak vrednosti otuda nije evolutivan nego simultan, tj. istovremen. Taj poredak ne ine bilo koja dela, posebno ne ona kojima je novina glavna preporuka, nego izuzetna, visokorangovana dela klasinih pisaca. Jedino takva dela, prema Eliotu, ne samo to primaju uticaj mrtvih pesnika nego, povratno, i utiu na wihova ostvarewa utoliko to svojom vrednou mogu mewati postojei vrednosni poredak. Na taj nain sadawost isto toliko mewa prolost koliko prolost upravqa sadawou".15 Tako shvaena, istorija kwievnosti, temeqei se na idealu klasika i wihovim velikim delima, u prvi plan istie kwige koje su postale bitne, trajui kao kanon i mera vrednosti. O vrlo vanim aspektima istorije kwievnosti kao nauke, odnosno o mawkavosti evolucionog pristupa i znaaju vrednosnog suda u razmatrawu sloenih kwievnoistorijskih pojava razmiqa i Rene Velek. On istie potrebu da se u kwievnoistorijskim istraivawima utvrdi analogija izmeu kwievnosti i qudskog duha" i da se, slino T. S. Eliotu, izvri izbor iz prolosti u kojem bi duhovni razvoj mogla da predstavi svagda moguna istovremenost".16 Jednom reju, kwievnik moe da bira uzore iz prolosti nezavisno od toga kada su oni stvarali i da li pripadaju prethodnoj generaciji i korpusu iste, tj. nacionalne kwievnosti. Takav izbor deluje na
Isto, 123. T. S. Eliot, Izabrani tekstovi (prevela Milica Mihajlovi), Beograd, Beograd, Prosveta, 1963, 35. 15 Isto, 35. 16 R. Velek, isto, 35.
13 14

319 hijerarhiju vrednosti datoga razdobqa", a kritiar (dodali bismo i budui istoriar) to svakako treba da razabere i protumai".17 Ako se dovedu u vezu s pitawima kwievne prolosti, hijerarhija vrednosti nekog razdobqa i istorija kwievnosti umnogome postaju srodni tradiciji shvaenoj na eliotovski nain. Na ovim osnovama izveden koncept kwievne istorije reava i pitawe umetnike vrednosti dela koje evolucija insistirawem na novini kao jedinom merilu nije uspela da rei. Evolucija nije uspela da odgovori ni na pitawe kakav je smisao i umetniki ishod evolutivnih promena, odnosno razvoja i opadawa unutar nekog kwievnog razdobqa ili stilske formacije. Eliotovski koncept tradicije ne uvaava dovoqno ni znaaj evolutivnih tokova u istoriji kwievnosti, jer previa znaaj oitih promena u wenom toku. Otuda u konceptu kwievne istorije treba dovesti u vezu znaaj stilskih promena i vrednost bez koje se ne moe konstituisati vertikala ni evropske ni nacionalne kwievnosti. Upravo iz tih razloga istorija ne treba samo da opisuje pojave i evolutivne procese, nego i da analizom i vrednovawem dela u nizu utvruje celovit i to je mogue objektivniji kwievnoistorijski poredak. Svaka istorija kwievnosti treba da uvaava iri kontekst u kojem se pojavquju dela. Zato se ona ne moe svesti samo na prost linearni kontinuitet u predstavqawu kwievnog toka. Istorija mora da rauna na ire preseke i obuhvate pojava unutar nekog razdobqa. Takvi rezovi" zavisie od toga na koji nain i koliko razdobqe uestvuje u oblikovawu kwievne istorije. Ona treba da primewuje uporedne pristupe i sagledava paralelne tokove u razvoju. Na toj podlozi ocrtava se celina nacionalne kwievnosti, udeo konkretog dela u kwievnoistorijskom nizu i nain wegovog prijema u razliitim periodima. Po svemu kwievnost kao izraz qudskog duha i wena prolost deo su istorije umetnosti i kulture u irem smislu. Kao umetnost rei, ona je u vezi i sa razvojem drutva, odnosno sa wegovim civilizacijskim i istorijskim tokovima. Jo vie je istorija kwievnosti povezana sa istorijom ideja, duhom, sveu i ukusom neke epohe. Takoe je povezana s evolucijom umetnosti i nainom prijema dela. Iako istorija kwievnosti ima i svoje unutarwe pravilnosti, weno celovito razumevawe odreuju i pomenute pojave. Uz to, svaka nacionalna kwievnost kao i wena istorija odreene su kontekstom evropske i svetske kwievnosti. A svaki period unutar nacionalne kwievnosti uzglobqava se u wen neprekinuti tok. On novim delima i znaewima nastavqa, mewa i inovira ustanovqeni poredak vrednosti. Kwievna istorija povezana je sa svim tim ukrtawima po dubini i irini istraivane kwievne mape. Da bi se stiglo do wenog predmeta do epoha i perioda, do pisaca i dela i, konano, do wihovog opisa, vrednovawa i utvrivawa znaaja u nizu potrebno je, koliko
17

Isto, 36.

320 kontekst zahteva, istraiti i predoiti sve ono na ta se naslawaju te pojave i kwievno stvarawe. Istorija kwievnosti moe se razumeti i kao istorija velikih dela u datom poretku vrednosti. Wihov znaaj boqe i potpunije se ocrtava u korpusu koji predstavqa iva kwievna tradicija. Tek takav okvir omoguava da se delo i opus nekog pisca na dobar nain stave u odgovarajui kontekst. Sve e to omoguiti da se sagleda wihov udeo u oblikovawu kwievnoistorijskog niza unutar nacionalne kwievnosti ili nekog wenog razdobqa. 2. Kwievni okviri epohe Sedamdesetih i osamdesetih godina HH veka dolazi do opadawa realizma u evropskim kwievnostima. Uporedo sa novoklasikom, novoromantikom i s izdancima stalno ivog, venog" realizma, dve posledwe decenije tog stolea i poetak novoga veka obeleeleli su naturalizam, verizam, impresionizam i simbolizam. Nastao rastakawem realizma i preteranom stilizacijom ovoga pravca, naturalizam koristi postupak koji, doslednije i vernije od realizma, nastoji da sliku sveta priblii wenom to vernijem, prirodnom izgledu. Trajui u evropskoj kwievnosti od 1880. godine do kraja HH veka, naturalizam eli, slino naunim metodama, egzaktno, celinom i u detaqu precizno da prikae oveka, ivot i drutvene pojave. Termin naturalizam prvi je upotrebio Emil Zola (18401902), nalazei u ovom kwievnom pravcu mogunost povratka prirodi i qudima. Namera mu je da kwievno delo postane pouzdan, reqefan i slikovit dokument o vremenu, drutvu i suprotstavqenim drutvenim grupama. Takvo shvatawe naturalizma na izuzetan nain ostvareno je u Zolinom ciklusu romana Rugon-Makari. Shvaen kao metod ili kwievni pravac usmeren na ideju da to potpunije i vernije podraava ivotne pojave u wihovoj uzrono-posledinoj predstavi naturalizam se u sva tri kwievna roda, osim u francuskoj, razvijao u ruskoj, nemakoj i skandinavskim kwievnostima. Pod uticajem prirodnih nauka svog vremena, pre svega fiziologije i biologije",18 zahteva da i kwievnost bude nauna, nepristrasna i apolitina".19 Pod uticajem Ipolita Tena i wegovih uewa o rasi, sredini i momentu, naturalisti u tim okvirima i uzronoposledinim vezama predstavqaju i opisuju oveka. Prikazuju wegove nagone, oseawa i postupke, odnosno sve ono to se s tim u vezi deava u wegovoj dui i u qudskom drutvu. Otuda Zola u Eksperimentalnom romanu i istie: Mi romansijeri smo istrane sudije qudi i wihovih strasti".20
18 M. Panti, D. Nedeqkovi, R. Josimovi, M. Jovanovi, M. Dimi, J. Janiijevi, J. olovi, M. Tabakovi, Epohe i pravci u kwievnosti, Beograd, Narodna kwiga, 1965, 134. 19 Isto, 134. 20 Isto, 136.

321 Takva veza teksta i stvarnosti prikazana je u delima naturalista u svim moguim pojedinostima. Poglede sline Zolinim zastupali su i Gi de Mopasan (18501893) i Edmon Gonkur (18221896). Kwievnim pogledima i praksom uz wih su Alfons Dode (18401897) i or-arl Hijsman (18481907). Kod ovih pisaca preovladava naturalistiki postupak, ali se u wihovim delima zapaa uticaj i realistikog i impresionistikog stila. Najznaajniji stvaralaki poduhvat naturalizma svakako je Zolina serija romana Rugon-Makari (18711893) kao povesnica jedne porodice u doba Drugog carstva. Sam Zola predvideo je da e na primeru te porodice kopawem po sri qudske drame" biti izuena pitawa krvi i sredine", a s wom naslikana i ova epoha sa hiqadama pojedinosti iz oblasti naravi i dogaaja". Velianstvena Zolina serija slojevitom priom u dvadeset romana slika proces nasleivawa ivanih i krvnih osobina". Zola i wegovi francuski sledbenici, posebno Anri Bek (1837 1899), okuali su se i u dramskom radu i to na istim naelima koja su koristili u svojim proznim delima. Meutim, prirodna scenografija, strasna tewa ka istinitom prikazivawu dogaaja i junaka, ogoqena radwa s naglaskom na psihikom ivotu, strastima, nagonu i svakovrsnim izopaenostima, nisu bili dovoqni za postizawe veih vrednosti u ovom anru i u pozoritu. Osim u francuskoj, naturalizam je vidnijeg traga ostavio i u nemakoj kwievnosti. Pre svega je zastupqen u kraim proznim formama, poeziji i u drami. Meu nemakim naturalistima istiu se Arno Holc (18631929) i Gerhart Hauptman (18621946). Reqefnom slikom sveta i unutarweg ivota, posebno onog to je runo i izopaeno, postupcima i jezikom bliskim stvarnom govoru, ovi pisci istinitost te slike ojaavaju faktografijom i tanou opisa. U skandinavskim kwievnostima naturalizam se ogleda u delima Henrika Ibzena (18281906) i Avgusta Strindberga (18491912). Naturalistiki metod u Ibzenovom stvaralatvu naroito potvruju drame Nora (1979) i Aveti (1881), a kod Strindberga Gospoica Julija (1887) i Otac (1887). I jo neke evropske kwievnosti znaju za naturalizam. U Italiji ga dobro predstavqaju prozni pisac ovani Verga (18401922) i stvaraoci iz okriqa podosta samosvojne kole verizma. Kod Engleza naturalizam nije doao do naroitog izraaja, dok se najpotpunije ostvario u delu Xorxa Gisinga (18571903). Poetika naturalizma nalazi svoje zagovornike i u amerikoj kwievnoj misli i beletristici. Takvo usmerewe potvruju Stiv Krejn (18711900) i Frenk Noris (18701902), a naroito Teodor Drajzer (18711945). Stilska orijentacija nastala pod uticajem ove kole u savremenijem vidu postoji i u amerikoj kwievnosti HH veka pod nazivom varvarski naturalizam". Na tragu istog pokreta su i neka strujawa u latinoamerikoj kwievnosti u kojoj preovlauje tzv. magijski realizam.

322 I kwievnosti slovenskih naroda imaju svoje naturalistike pokrete i pisce. Kod Rusa to potvruje Manifest petorice, kao i dela nekih velikih pisaca. U wima se na irem, reqefnijem platnu ili stvarnosno prikazanim detaqima osete duh i postupak bliski ovoj koli. Meu takvim piscima su Lav Tolstoj (18281910), Fjodor Dostojevski (18211881), Anton ehov (18601904), Maksim Gorki (18681936) i Leonid Andrejev (18711919). U pojedinim delima ovih pisaca, u wihovim fragmentima i korienim postupcima, lako se zapazi precizno izveden opis miqea ili psihikih stawa i due junaka sa dna" ovog sveta. Tu su do faktografije tani opisi ponornih, sunovratnih i mranih qudskih sunovrata i bezizlaza, svireposti i najgore bede, stranog moralnog pada, katarzinog pokajawa i uzvienosti ovekove patwe. U takvim slikama i priama nekad su vie do izraaja doli detaqi, strasti i nagoni koji vladaju junacima nego wihovi karakteri i celovito predstavqena slika sveta. U junoslovenske kwievnosti, pa i u srpsku, naturalistike ideje dolazile su pod uticajem kwievnog stvaralatva u Francuskoj, Nemakoj i Rusiji. Naturalizam se kod Hrvata najpotpunije ostvario u programskim tekstovima i romanima Eugena Kumiia (18501905). U mawoj meri ovaj pravac u hrvatskoj kwievnosti potvruju Josip Kozarac (18581906), Ante Kovai (18541889), Ksaver andor alski (18541935) i Vjenceslav Novak (18591889). S opadawem naturalizma, ali i uporedo sa wegovim trajawem, u evropskim kwievnostima potkraj HH veka delatni su i drugi kwievni stilovi. Jedan od wih je i impresionizam. Slino naturalizmu, a jo blie realistikom nasleu, impresionizam polazi od neposrednog umetnikog iskustva i tanog opisa pojave koja ostavqa jak utisak u doivqaju lirskog ili pripovednog subjekta. No, predstavnici ovog pravca pripovedne, dramske ili pesnike slike ne domiqaju dovoqno u jakim vezama uzroka i posledica. Umesto takvih veza impresionistiki postupak, pa i motivacija, stavqa naglasak na ono to bez prevelike refleksije pokree duu stvaraoca i verno se ostvari u umetnikom izrazu. Zbog takvog odnosa prema grai i tipu kwievne konstrukcije, kojom se iskazuju neposredan i povran doivqaj slike sveta, impresionizam se uglavnom ostvario u lirici, kratkim proznim oblicima i ree u romanu. Prejaka ulna osetqivost lirskog ili pripovednog subjekta i subliman miqe, oslikan, obojen i ozvuen mnogobrojnim figurama, ine da se impresionistika i simbolistika poetika nau i ukrste u istom tekstu. Impresioniste i wihove stvaralake postupke odlikuje in pasivnog posmatrawa pojava u prirodi i ivotu, te utisci koje u wima izaziva neki doivqaj. Isti taj in znatno mawe obeleava potreba stvaraoca da prikae delatan svet u vrewu i promenama. Pasivan odnos prema stvarima u kojem su uivqavawe i uivawe izrazitiji od pokretake moi qudskog delawa i preobraaja sveta uinio je da se u tome prepoznaju znakovi dekadencije u jednom delu drutvenog ivota i u umetnosti s kraja HH i na poetku HH veka.

323 U razliitim nacionalnim kwievnostima impresionizam se nejednako razvio. Kod Francuza najpotpunije se iskazao u delu brae Gonkur Edmona i ila (18301870). Iako razliite prirode i temperamenta, braa su veoma predano i skladno radili, najpre na Dnevniku koji, kako su zabeleeli, daje portrete qudi u wihovoj trenutnoj istini". Kraj HH veka doneo je zanimqive i neobine ukrtaje stilova, pa, neretko, i pojavu da su se naturalisti priklawali impresionistikoj koli. Tako su u romanu braa Gonkur spajali dokument, zasnovan na iwenicama stvarnog ivota, sa mnogobrojnim utiscima i naglaenim oseawem. Tako su oni u sasvim originalnom stilu spajali elemente naturalizma i impresionistiku sliku sveta. U nemakoj kwievnosti impresionizam su svojim delom osvedoili Peter Altenberg (18591919), Gerhard Hauptman (18621946), Artur nicler (18621931), Arno Holc (18631929), Rihard Demel (1863 1920), Rajner Marija Rilke (18751926) i Tomas Man (18751955). Kod Engleza impresionistiki stil potvruje Oskar Vajld (18561900), a u norvekoj kwievnosti Knut Hamsun (18591952). Kod Rusa vei je broj znaajnih impresionista. Vieniji od ostalih su Afanasij Fet (18201892), Konstantin Baqmont (18671942), Valerij Brjusov (18731924) i Aleksej Remizov (18771957). Slikovit, impresionistiki izraz lako se zapazi u poeziji hrvatskog pesnika Vladimira Vidria (18751909). U kritici je ovaj metod kod Hrvata obeleio Antun Gustav Mato (19731914). Od svih drugih pravaca, simbolizam je u kwievnom nasleu sa kraja HH veka ostavio najvidqivije tragove. Nalazei svoje korene u doivqaju sveta i stvaralakom inu iz minulih vremena, ovaj pravac ima pretee u linosti i delu Edgara Alana Poa (18091849) i arla Bodlera (18211867). Posebno Bodler sa jo nekim ukletim pesnicima" i znatno mlaim dekadentima, meu kojima su Stefan Malarme (18421898), Pol Verlen (18441896) i Artur Rembo (18541891), predstavqa vertikalu simbolistike poezije u Francuskoj. Ideje simbolizma teorijski je obrazloio an Moreas (1856 1910) u manifestu ovog pravca koji je 1886. objavio u listu Figaro". Osnova mu je sadrana u idejama o sutinskom znaaju simbola i wegove sugestivnosti. On upuuje na znaaj dubinske veze ume simbola" kao odjeka iz prirode i same pesme, to osvedoava univerzalne analogije. Istie i znaaj sinestezije koja se, po uzoru na prirodne apate, iskazuje u pesmi istovremenim skladom boja, mirisa i zvukova. Na ideji skladne zvune i obojene slike sam Verlen e sainiti svoju programsku pesmu Pesnika umetnost". Prema Verlenu, poezija treba da sledi tajanstvenu vezu koja postoji izmeu sveta ideja i stvari u prirodi. Misao o skladnosti i znaaju novih ritmova, koji su treptaj osetqive pesnikove due, i muzikalnog izraza pesnici e jo doslednije pretvoriti u pesniku praksu. To su posebno uspeno inili Artur Rembo, nervozni pesnik halucinativnih, vetakih rajeva, i Stefan Malarme, voa simbolistike grupe.

324 Osim u Francuskoj, gde se najpotpunije razvio, simbolizam ima pobornike i u drugim evropskim kwievnostima. Kod Rusa ovaj pravac u poeziji i prozi sa irokom lepezom poetikih nijansi predstavqaju Aleksandar Blok (18801921), Valerij Brjusov (18731924), Andrej Beli (18801934), Konstantin Baqmont (18671942), Zinaida Gipijus (18691945), Vjaeslav Ivanov (18661949), Dmitrij Merekovski (1865 1941) i Fjodor Sologub (18631927). Simbolizam je i u nemakoj kwievnosti imao dobar prijem. O tome svojim delom naroito svedoe Stefan Georg (18681933) i Hugo fon Hofmanstal (18741929). Belgijska kwievnost, srodnou unutar frankofonog kulturnog kruga, pod jakim je uticajem francuskog simbolizma. To otkriva stvaralatvo Emila Verharena (18551916) i ora Rodenbaha (18551898). Zanimqiv je podatak da je Rodenbah objavio i roman Bri, mrtvi grad (1892) pod oitim uticajem simbolistike poetike. U panskoj kwievnosti tu poetiku slede Migel de Unamuno (18641936), Antonio Maado (18741947) i Asorin (Hose Martines Luis; 18731967), a u grkoj Kostis Palamas (18591943). Simbolizam se kao pravac najvie ostvario u poeziji i kratkoj prozi. No, i nekoliko velikih dramskih pisaca stvara u istom maniru. Po znaaju se istiu Norveanin Henrik Ibzen (18281906), veanin Avgust Strindberg (18491912) i belgijski pisac francuskog jezikog izraza Moris Meterlink (18621949). Slino drugim kwievnim pravcima, ije se zraewe osea i nakon isteka perioda u kojem je taj pravac dominantan, simbolistika poetika produena je i na kwievnost HH veka. Ona u razliitim anrovima osavremewuje poetike odlike, prilagoava ih novoj kwievnoj oseajnosti i postaje neosimbolizam. 3. Evolutivni prelomi srpske kwievnosti Kwievne tokove, pa i tokove srpske kwievnosti treba razumevati u irem kulturnom pa i drutvenom okviru. Sve pojave i fenomeni, koji su na kwievnost mogli imati posredan uticaj, od znaaja su u wenom kwievno-istorijskom odreewu i tumaewu. Spoqawi i unutarwi podsticaji koje kwievnost prima nemaju isti udeo u wenom stvarawu i razvitku. Drutveni miqe i kulturne prilike u kojima ivi srpski narod na kraju HH i na poetku HH veka ira su podloga kwievnog ivota toga vremena. I u tom okviru mogli su posredno uticati n na samu kwievnost. Drugaiji je, tj. vei znaaj ideja, estetikih normi, duha vremena i ukupne umetnosti koju je to doba iznedrilo. Sve te ideje i vrednosti kao proizvodi stvaralakog duha, kojima se mogu dodati i uticaji iz evropske kulture, ine duhovni horizont epohe na prelomu vekova. U tom okruju i pod wegovim uticajem stasava i srpska kwievnost, koja i sama u to vreme doivqava velike promene. U tim promenama najvei udeo imaju unutarwi podsticaji, tj. kwievni razlozi. To znai da izvan svih pomenutih uticaja koje kwiev-

325 nost trpi" wen evolutivni put prevashodno odreuje ivo kwievno naslee te stalna potreba da se ono mewa i dograuje novim temama i postupcima. Otuda su unutarwi inioci, primereni biu same kwievnosti, vaniji od ostalih uzroka u procesu promene kwievnoistorijskog niza. Troewe" poetikog modela, manirizam i kwievna konvencija dovode do zasiewa jednim stilskim usmerewem u kwievnosti. Iz toga nastaje potreba da se stvaralaka praksa mewa, da se izraze nove ideje i izmewena oseajnost. Susticawe nejednakih afiniteta i ivo delovawe pesnika, proznih i dramskih pisaca razliitih stilova uinili su da se potkraj HH veka u srpskoj kwievnosti oseti rua poetikih vetrova. To je period u kojem su romantiarski doivqaj sveta i skoro sasvim utihnula nacionalna romantika zameweni realistikom slikom sveta. No, paradoks je tog kwievnog razdobqa upravo u tome to ve od 1895. posustaje i realizam. U isto vreme, iako sasvim anahron i dotrajao, jo nekako opstaje i romantizam u posledwoj fazi svoga opadawa. Ovaj paradoks osnauje i iwenica da su dva najznaajnija srpska romantiara druge polovine HH veka Jovan Jovanovi Zmaj i Laza Kosti, pretekli taj vek i zakoraili u HH stolee. A da se pozna romantiarska lira u smiraj jedne epohe oglasi najlepim zvukom postarao se Kosti piui, u stvari komponujui, pesmu Santa Maria della Salute". Taj velianstveni labui pev starog romantiara bio je uzvien kraj srpskog romantizma. Uporedo sa ovim stilskim pravcem na kraju veka jo traje i okonava se period realizma u srpskoj kwievnosti. Ovaj pravac je u prelaznom razdobqu znatno vitalniji od romantizma. Tu okolnost odredili su tokovi kwievne evolucije i wena hronologija. S tim je u vezi i iwenica da povelik broj srpskih realista ivi i stvara i na poetku HH veka: Janko Veselinovi do 1905, Stevan Sremac do 1906, Milovan Glii, Radoje Domanovi i Simo Matavuq do 1908, Lazar Komari do 1909. godine itd. Dugoveniji meu realistima produili su ivot i na potowe decenije. Tako je ivotni vek Dragutina Ilia okonan 1926. a Branislava Nuia traje sve do 1938. godine. Od toga da su neki realisti zakoraili i u HH stolee vanija je to da je wihovo delo imalo uticaja i na stvaralatvo srpskih modernista, posebno onih iji prvenci nastaju na prelomu vekova. U procesima preobraaja srpske kwievnosti toga doba od znaaja su bili i pisci iji je ivotni vek okonan znatno ranije, odnosno pre isteka HH stolea. Meu wima posebno veliku ulogu imali su pripovedai Laza Lazarevi (18511891) i Ilija Vukievi (18661899) i pesnik Vojislav Ili (18601894). Laza Lazarevi u prozi ne prikazuje samo ono to je spoqno ili pojavno, nego stavqa poseban naglasak i na prikaz unutarweg ivota svojih junaka. To se veoma dobro vidi u wegovoj pripoveci Prvi put s ocem na jutrewe. Poneka pripovedna slika, sugestivna i dramatina u

326 slutwi neeg to je trajno i sudbinsko, a izvrstan je primer Lazarevieva pripovetka Vetar, najavquje moderniju, pa i simbolistiku prozu. Pri kraju HH veka u srpskoj kwievnosti vie je proze nego poezije. Zbog obnove srpskog stiha i vrednosti wegove pesnike rei naroit znaaj ima Vojislav Ili. Ilievu poeziju u pesmama izvan realistikog kruga odlikuje novo pevawe na tragu antike metrike (heksametar), simbolizacija pesnike slike, poneto obezlien lirski subjekt, apokaliptike slutwe i poetika runog. Ovaj pesnik je novim senzibilitetom i doivqajem sveta, tematski i metriki inovirao stih i uticao na daqi razvoj srpske poezije. Taj uticaj naroito se zapaa kod pesnika iz perioda moderne, i to u prvih sedam-osam godina HH stolea, ali kasnije slabi. Nova lirska oseajnost i svest o izuzetnom znaaju forme, to se vidi i u pesmama Zimsko jutro", U poznu jesen", Zaputeni istonik", bitne su odlike poezije Vojislava Ilia i pesnikog pokreta poznatog pod nazivom vojislavizam. Na isti nain na koji je Laza Lazarevi inovirao pripovedaki postupak i sliku sveta u srpskoj prozi pri kraju veka, slian je Iliev udeo u zasnivawu moderne srpske poezije. I jedan i drugi kao stvaraoci evropske kulture unose u srpsku kwievnost obnovqen izraz, urbani duh i savremeni senzibilitet. Jasna je i wihova veza sa evropskim kwievnim tokovima prologa ali svog vremena. Ta veza se u Ilievom pesnitvu i neposredno zapaa u uticaju antike, kao i engleske, nemake, francuske i ruske kwievne tradicije. Na tu vezu upuuje i podatak da se u Ilievoj biblioteci pri kraju pesnikovog ivota nala i kwiga objavqena u Parizu 1891. godine, koja je davala uvid u simbolistike tendencije francuske poezije".21 Jo izrazitije te veze, pesnikovu kwievnu kulturu i evropske horizonte wegovog vremena potvruje sama pesnika re Vojislava Ilia. Ona osvedoava i uticaj francuskih parnasovaca, to se ogleda u uplivu klasicizma, odnosno u antikim motivima, u objektivizaciji pesnike slike, hladnijem izrazu, visokom artizmu i tewi za savrenom formom. Takav odnos prema formi nadgradio je i jo vie osmislio simbolizam koji se, takoe, zapaa u Ilievom pesnitvu. To se vidi u lepoti pesnike slike i muzikalnosti izraza, u punom skladu tog izraza sa tajnovitim govorom prirode i kultivisanoj sugestiji koja izraava pesnikov doivqaj sveta. Svi ovi uticaji i obnova tradicije opredelie i potowe kwievne tokove u srpskoj kwievnosti. U wenom razvoju imae udela i pripoveda Ilija Vukievi. Wegov pripovedaki svet posebno je zanimqiv kada realistiku sliku nadometaju naturalistike primese i oneobiava bajkovna alegorija koja je nekad parodijski promiqena. Ovi prelomi u kwievnoj evoluciji uticali su na to da se osavremeni
21 Milorad Pavi, Vojislav Ili, wegovo vreme i delo. Hronika jedne porodice, Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 2004, 180.

327 izraz u svim anrovima, te da se pozno, postromantiarsko pevawe i realistika slika sveta okrenu duhu i oseajnosti modernog doba.
Petar Pijanovi BEGINNINGS OF MODERN SERBIAN LITERATURE Summary Viewing hitory of literature as a part of cultural history of the Serbian nation, the author pointed to the relation between the prevailing state of mind in the period at the end of the 19th and the beginning of the 20th century and the literary trends and poetics of that time. This relation is extended and justified with the insights which, within this epoch, reveal the differences and similarities between European and Serbian literature.

UDC 821.163.41.09 Mitrovi M. J. 821.163.41.09 Popovi T. Lj.

MILORAD J. MITROVI I TODOR Q. POPOVI Jedno kwievno prijateqstvo iz boemskog Beograda na kraju 19. i na poetku 20. vijeka Goran Maksimovi

SAETAK: U uvodnom dijelu ogleda napravqen je kwievnoistorijski osvrt na ivot, kontaktne veze, prijateqstvo i kwievnu djelatnost dvojice srpskih pisaca iz boemskog Beograda na kraju 19. i na poetku 20. vijeka, na Milorada J. Mitrovia (18661907) i Todora Q. Popovia (18701957). U srediwem dijelu ogleda naiwena je interpretacija najznaajnijih wihovih kwievnih djela. Kod Milorada J. Mitrovia posebno su izdvojene pjesme iz pet reprezentativnih ciklusa (refleksivna, qubavna, satirina i prigodna lirika, te lirske basne). Kod Todora Q. Popovia posebno su apostrofirani kratki roman Gila (prva verzija u Srpskom kwievnom glasniku", 1901; definitivna verzija 1935. godine, u redovnom kolu Srpske kwiene zadruge, kolo 38, kwiga 256), te komedija Kapetan-Pantelijina posla (izvedena 1908. godine, a objavqena 2000. godine). KQUNE RIJEI: srpska kwievnost, epoha realizma, moderna, kwievna i pozorina recepcija, kwievna boemija, lirika, lirske basne, pripovijetka, roman, komedija, humor, satira, feqton

1.0. Poznanstvo Milorada J. Mitrovia (18661907) i Todora Q. Popovia (18701957) bilo je neminovno i dragocjeno, a wihova qudska i kwievna povezanost ne tako intenzivna, koliko sudbinski prepletena i vana. Mada su obojica roeni u Srbiji, Mitrovi u Beogradu, 16. februara 1866. godine, a Todor Q. Popovi u Ratkoviu kod Rekovca (Gorwi Leva), 30. januara 1870. godine, porodino porijeklo im je bilo makar jednim dijelom zajedniko, iz Hercegovine, iz okoline Trebiwa. Milorad J. Mitrovi je roen u istaknutoj trgovakoj porodici. Wegovi roditeqi, otac Jovan i majka Qubica (djevojako prezime Marinkovi) bili su porijeklom iz Hercegovine (iz Pridvoraca kod Trebiwa), a imali su ukupno petoro djece, dvije kerke i tri sina. Todor Q. Popovi je roen u porodici koja je ukrstila porijekla iz raz-

330 liitih srpskih krajeva: iz Crne Gore (iz okoline manastira Moraa), iz Hercegovine (iz Jasena kod Trebiwa), iz Piwe i sa Kosova. Otac naeg budueg pisca, Qubomir Popovi, uio je osnovnu kolu u Rekovcu zajedno sa Svetozarom Markoviem, a kasnije mu je kad je postao ugledni zemqoradnik i predsjednik optine u svom selu, u kuu esto dolazio pjesnik ura Jaki, dok je bio uiteq u susjednoj Sabanti. U kasnijim godinama kolovawa, pogotovu kada je Popovi doao u Beograd da studira pravne nauke na Velikoj koli, na jesen 1889. godine, kada su se zvanino upoznali u redakciji lista Bi", a zatim i u godinama mukotrpnog slubovawa u dravnim institucijama dinastije Obrenovi, te u godinama wihovih kwievnih poetaka i stasavawa, putevi su im se ukrtali na veoma udne naine, tako da je, izmeu ostalog, prilikom objavqivawa Popovieve satirine pjesme No" 1898. godine u listu Odjek", Milorad J. Mitrovi otputen iz dravne slube zato to su podozrive obrenovievske vlasti pomislile da je on bio autor tih stihova. Kquni tekst za razumijevawe kwievnih i qudskih odnosa izmeu ove dvojice srpskih pisaca sa kraja 19. i sa poetka 20. vijeka, predstavqaju memoarska seawa" Todora Q. Popovia na Milorada J. Mitrovia, koja su u tri dijela objavqena u Srpskom kwievnom glasniku", od 16. marta do 16. aprila 1939. godine.1 1.1. Milorad J. Mitrovi je vaio za vodeu linost beogradske kwievne boemije na kraju 19. i poetku 20. vijeka, a zajedno sa Radojem Domanoviem, koji mu je bio nerazdvojni prijateq, bio je duhovni sinovac" i miqenik Janka Veselinovia i Milovana Gliia.2 U rodnom Beogradu je zavrio osnovnu kolu i peti razred nie gimnazije (18741883), ostale razrede polagao je privatno u unutrawosti Srbije (18831886), a maturirao je u Beogradskoj realci (1887). Jo 1885. godine, kao gimnazijalac, zapoeo je inovniku karijeru kao praktikant u Naelstvu Okruga podriwskog u Loznici, a potom je nakon pola godine slube premjeten u Glavnu kontrolu u Beogradu. I za vrijeme pravnih studija na Velikoj koli u Beogradu (18871891), bio je zaposlen i to najprije kao privremeni uiteq osnovne kole u Kamenici kod Nia (u kolskoj 1887/1888), a zatim i kao praktikant Optine grada Beograda (1890). Po zavretku studija radio je razliite inovnike poslove u mnogim gradovima Srbije kao sudski pisar, kao sreski sekretar, te kao sudija: Uice (1891), Gorwi Milanovac (1892), aak (1892 1893), Mionica (18931894), Beograd (1894), Smederevo (18941895), Kwaevac (18961897), Kragujevac (18961898). Sa poloaja sudije prvostepenog suda u Kragujevcu otputen je 20. oktobra 1898. godine, kako smo to ve naglasili, kao politiki disident i osoba tetna po vladajui reim dinastije Obrenovi. Nakon toga je ivio u Beogradu kao slobodan kwievnik, saraujui u mnogim listovima i asopisima, a
1 Milorad J. Mitrovi, Seawa B. B-via, Srpski kwievni glasnik, Nova serija, god. , broj 6, Beograd, 16. mart 1939, str. 401415; broj 7, 1. aprila 1939, str. 481496; broj 8, 16. aprila 1939, str. 561575. 2 Milan Jovanovi-Stoimirovi, Siluete starog Beograda, Beograd 1971, str. 375 378.

331 najvie u opozicionom listu Janka Veselinovia Zvezda" (18981901). Ukazom od 17. marta 1901. godine vraen je u dravnu slubu, tako da je dvije godine radio kao sudija u apcu i Beogradu, da bi ponovo bio otputen 21. marta 1903. godine. Nakon Majskog prevrata i dinastike smjene u Srbiji, ponovo je vraen u dravnu slubu 1. jula 1903. godine, tako da je radio u Beogradu pravosudne poslove (kao sekretar Apelacionog suda, kao sudija Prvostepenog suda), sve do prevremene smrti izazvane tuberkulozom 27. maja 1907. godine.3 Za Mitrovia se moe bez dvoumqewa rei da je cijelog ivota bio nepotkupqivi demokrata, te pobornik politikih sloboda i socijalne pravde, to ga je dovodilo u nepomirqivi sukob sa autokratskim reimom Obrenovia. Poglede na svijet izgradio je kao gimnazijalac na idejama Svetozara Markovia, a politiki ih je artikulisao ranim ulawivawem u Radikalnu stranku, iji je lan bio sve do 1905. godine.4 Nakon toga se, razoaran kopromiserskom politikom stranakog vostva, svrstao u disidente i zajedno sa Radojem Domanoviem i Aleksom ujoviem kandidovao se neuspjeno za narodnog poslanika u Okrugu beogradskom. Moglo bi se kazati da je i u privatnom ivotu ostao neostvaren i nesrean. Bio je neewa, a wegova velika qubav prema djevojci Mirjani Marinkovi (inae, kerki ministra Pavla Marinkovia) ostala je nekrunisana zbog estog gubqewa posla i seqakawa po palankama.5 Poeziju je pisao od akih dana. Prve stihove objavio je u somborskom Golubu" (1880), a kao gimnazijalac je sa grupom uenika osnovao kwievno drutvo Pupoqak", koje je objavilo i dva godita istoimenog lista (188384). Kasnije se istakao i kao prvi sekretar Drutva kwievnika i umetnika (1902). Kao lirski pjesnik, kao kritiar i polemiar, kao pisac nekoliko pripovjedaka, kao prevodilac sa ruskog (V. Rozental, Pukin, Krilov, P. K. Qvov) i wemakog jezika (Lenau, Uland, Platen, Ezop), intenzivno je objavqivao u mnogim asopisima. Izdvajamo samo najznaajnije: Neven" (1881, 1884, 19031904), Srpe" (18821884), Javor" (1884, 1887, 1891, 1893), Otaxbina" (1889 1892), Bosanska vila" (1892, 1894, 1902, 1908), Strailovo" (1894), Brankovo kolo" (189596, 1899, 1904), Srpski kwievni glasnik" (19011903, 1905, 1907) i sl. Mitrovievi prilozi u djeijem listu Srpe" (18821884), bili su onaj dragocjeni duhovni most preko kojeg je Todor Q. Popovi uspostavio prve kwievne kontakte i izgradio prve predstave o ovom pjesniku, jo dok je bio ak kragujevake gimnazije. Bilo je to jedno od onih imena saradnika u prvim brojevima ovog lista, koji su na wega ostavqali najjai utisak: Iznad tog imena bili su stihovi jasni i
3 Milan Savi, Milorad J. Mitrovi, Letopis Matice srpske, kw. 244, sv. 4, Novi Sad 1907, str. 140141. 4 Jeremija ivanovi, Predgovor u: Pesme Milorada J. Mitrovia, Srpska kwievna zadruga, kw. 127, Beograd, 1910, str. H. 5 M. Vladimirovi, Kako je nastala pesma Bila jednom rua jedna, Zadruga, Beograd, 10. 1955, str. 523.

332 glatki teni, pesmice proste, i ba zato lepe. Kad bih koju od tih pesmica proitao, osetio bih u dui neto svee, vedro". [] Razume se u magnovenim potezima, a prema utisku onoga to sam proitao. Seam se da sam Mitrovia zamiqao kao lepog, veselog, viqastog mladia, gotovog uvek na smeh i alu".6 Kasnije neposredno poznanstvo pokazalo je da je Mitrovieva privatna linost bila dosta drugaija, kao i wegov fiziki izgled. Popovi naglaava da nije bio ni po emu upadqiva linost", da je kosu nosio malo (ali vrlo malo) duu i kao malo rabaruenu umrenu", bio je suvowava, skoro goqava lica", da se je oblaio skromno, da ve skromnije nije moglo biti, i nagiwao crnoj boji", kao i Radoje Domanovi. Meutim, u jednoj stvari je bio ispred svih drugih; zato to Popovi posebno podvlai u svom sjeawu: Bio je ovek, koji je mogao hoditi visoko uzdignute glave, vedra ela i svetla lica".7 Prvo posebno izdawe Mitrovi je objavio u proznoj formi, u Beogradu 1890. godine, a radilo se o sveici" potpisanoj neobinim anagramom ilorim J. Tadirov". Bio je to parodini roman Romantini pustolovi u kojem je ismijavao popularne prevodne romane u sveskama za gro" sa avanturistikom tematikom.8 Prema Popovievom svjedoewu, kod neuke srpske publike, kod qubiteqa tih petparakih romana", Mitrovieva parodija je prihvaena na potpuno suprotan nain, tako da je itana sa podjednakim oduevqewem i bez uoavawa da se radi o ismijavawu wihove omiqene lektire. Mitrovi je zbog toga odustao od daqeg pisawa slinih kwiga i odrekao se svog romanesknog prvenca: Meutim, masa italaca tih petparakih romana shvati stvar najozbiqnije. (Seam se da me je jedna devojka, koja je svrila dva razreda gimnazije, na godinu dana posle pojave tih Pustolova molila da joj, kako znam da znam, nabavim sve sveske. Interesovala je naroito sudbina jedne enske). Mitrovia to naquti, te kod druge sveske stane, i odrekne se tih Pustolova. Niti je on to pisao, niti je ilorimo wegov pseudonim".9 U kwievnosti se Mitrovi najvie dokazao kao lirski pjesnik, ali je za ivota objavio svega dvije zbirke: Kwiga o qubavi. Balade i romanse (Beograd 1899) i Prigodne pesme (Beograd 1903). Objavio je odlomak istorijske tragedije Despot Lazar Brankovi (Beograd 1893). Rukopis tree kwige pjesama, kao i druga rukopisna zaostavtina, meu kojima i nedovreni ep o osloboewu Beograda 1806. godine, najveim dijelom su uniteni u Prvom svjetskom ratu. Mada otar kritiar politike stvarnosti, kao to su to ezdesetih i sedamdesetih godina 19. vijeka bili Zmaj i Jaki, Mitrovi je bio pjesnik modernog senzibiliteta, odwegovane kulture i primjerne
6 Milorad J. Mitrovi, Seawa B. B-via, Srpski kwievni glasnik, broj 6, nav. djelo, str. 401. 7 Milorad J. Mitrovi, Seawa B. B-via, Srpski kwievni glasnik, Nova serija: god. , Beograd, 1939, broj 7, str. 490491. 8 Isto, Srpski kwievni glasnik, broj 6, str. 409410. 9 Isto, Srpski kwievni glasnik, broj 6, str. 412.

333 versifikacije, poetiki utemeqen na spontanim idejama simbolizma i neoromantizma, te kao takav mlai savremenik i sqedbenik Vojislava Ilia i Alekse antia, a dostojni prethodnik Milana Rakia i Jovana Duia.10 Izdvajamo pet autonomnih cjelina u Mitrovievom pjevawu: refleksivnu, qubavnu, satirinu i prigodnu liriku, te lirske basne.11 U refleksivnim pjesmama Mitrovi je izlagao imanentne poetike ideje (Ne nikad nee moja lira", Pesnik", Nenapisana pesma"), raspravqao je o prirodi i dalekim predjelima (Cvetak", Stari dub", Nedeqa na selu", Zimska rua"), o davnim vremenima (Duh prolosti", Na razvalinama"), o prolaznosti ivota (Mojim prolim danima", Pred prolee", Daleko, daleko, da mi je da beim"). Povodom ovog pjesnikog kruga Milorada J. Mitrovia, i sam Jovan Dui, koji je uglavnom prestrogo i nepravedno sudio o ovom pjesniku u raspravi iz 1911. godine, morao je da prizna da su to do sada najboqe balade srpske kwievnosti", a kao posebno znaajnu meu wima apostrofirao je Nenapisanu pesmu".12 U qubavnim pjesmama Mitrovi je urawao u nestvarni svijet vjene qepote i idealne qubavi (Stara qubav", Fantazija o qubavi", Pesma o srcu"), razotkrivao je tragediju osujeene qubavi (Bila jednom rua jedna"), te evocirao qubavne motive narodne lirike (Robiwa", Dvoje dragih", Mrtav vitez", Mladi pastir i careva kerka"), kao i motiviku renesansnih i klasinih pjesnika (Hetera", Trubadur", Don Ramiro", Lepa Vanda"). Podudaran je s tim i nedovreni aqivi spjev Penelopa" (objavqena ukupno tri pjevawa, 19001905), ispjevan kao parodija istoimene junakiwe iz Homerove Odiseje. U satirinim stihovima ismijavao je aktuelne kwievne prilike (Neznanu Neznanoviu", Prijateqska poalica"), politiko poltronstvo (Poziv na patriotski zbor"), dok je u epigramima, kroz otre invektive, igosao savremene qude i prilike (Koketa udavaa", Trei grob", Primeran uiteq", Izglasasmo buxet", Srena zemqa", Primerna supruga"). Prigodnu liriku su mu karakterisali osvrti na vane godiwice (O proslavi Svetozara Markovia", Kosta S. Tauanovi", Apoteza Joakimu Vujiu"), kao i nekrolozi povodom smrti dragih linosti (Boa Kneevi"). U lirskim basnama je pravio satirike parabole o savremenim drutvenim anomalijama (Pas i wegova sudba", Sviwa reformator", Lav i licemeri", Mladi orao", Vee vrana", Orao, vrana i spomenik", Kobac i stari vrabac", Lav i magarac", Zeja interpelacija"). Ovom prilikom se posebno vrijedi osvrnuti na dva autentina svjedoewa (Jovana Skerlia i Todora Q. Popovia) o nastanku dvije posqedwe pjesme Milorada J. Mitrovia, koje su neposredno pred weMarko Car, Milorad Mitrovi, Moje simpatije, Beograd 1932, str. 183192. Goran Maksimovi, Milorad J. Mitrovi (Beograd, 1866 Beograd, 1907), Bestseler, Feqton: Zaboravqeni pisci, god. , broj 73, Beograd, 9. januara 2009, str. 4. 12 Jovan Dui, Milorad J. Mitrovi, u: Pesnitvo od Vojislava do Bojia, priredio: Miodrag Pavlovi, Nolit, Beograd 1972, str. 8788.
10 11

334 govu smrt objavqene u brojevima Srpskog kwievnog glasnika", od 16. februara i 16. marta 1907. godine. Pjesme su bile posveene umrlim srpskim piscima koje je Mitrovi snano volio i uvaavao, a nosile su duboku slutwu skore smrti. Prva pjesma, Pred prolee", bila je posveena Janku Veselinoviu, a druga pjesma, koja je bila objavqena bez naslova, a koja je ostala poznata po prvom stihu Daleko, daleko da mi je da beim", bila je posveena Vojislavu Iliu. Skerli je sa mnogo emocija opisao taj trenutak iz prvih dana februara 1907. godine, kada se susreo sa ve teko bolesnim Mitroviem u redakciji Dnevnog lista" i kada mu je pjesnik na diskretan nain dao rukopis tih posqedwih svojih stihova: Kada sam polazio napoqe, on me uhvati za rukav i proaputa: 'Drue, imam jespapa za Glasnik'. Sklonismo se u jedan kut sobe, i iz belenika pretrpanog svim moguim hartijama, on izvadi dva lista, na kojima su bile dve pesme, posledwe koje je on ispevao"13 Naroito je umjetnika vrijednost druge pjesme, one koja je bila posveena Vojislavu Iliu, ve na prvo itawe ostavila snaan utisak na Skerlia: To je bila labudova pesma pesnikova. Oseao sam ta je on predoseao i nisam smeo pogledati na wegovo iznureno lice i polugasle oi, koje su isuvie jasno svedoile da to vie nije prazna literatura. Ne usudih se da se zaustavqam na pesmi koja je tako liila na posledwu re, skrenusmo brzo razgovor na drugu stranu, kao plaei se od pomiwawa, predoseawa i predviawa smrti".14 U sjeawima Todora Q. Popovia na pojavu ovih pjesama u Srpskom kwievnom glasniku" naroita pawa je usmjerena na pjesnikov doivqaj itave senzacije" koju su izazvale kod italake publike. Mitrovi je tom prilikom, osvrui se na este neumjerene negativne stavove tadawih kritiara, sa ponosom isticao da pisci wegove generacije jo imaju ta da kau i da jo imaju ime da se pohvale: Priaju da nita ne radimo. Olewili smo se, ivimo od prolosti, iscrpli se, dali smo sve to smo mogli dati, i sad smo potpuno nesposobni da ma ta dobro damo. A (taj i taj, zaboravio sam mu ime), tup pripovetku! A Bora bp roman! ('bap' izgovara sa visokodugim akcentom, i rairenom akom udara o sto). A ja pup dve pesme! ('pup' izgovara skromno, otrim akcentom, i povijenim kaiprstom udara o sto)."15 1.2. Todor Q. Popovi je nadivio Milorada J. Mitrovia ak pola stoqea, tako da meu starijim itaocima srpske kwievnosti jo uvijek postoje i oni koji se dobro sjeaju ovog zanimqivog pripovjedaa, komediografa, pjesnika i feqtoniste. Todor Q. Popovi je osnovnu kolu zavrio u rodnom mjestu, gimnaziju u Kragujevcu 1889. godine, a pravni fakultet na Velikoj koli u Beogradu 1893. godine. U
13 Jovan Skerli, Milorad J. Mitrovi, u: Kritiki radovi Jovana Skerlia, priredio Predrag Palavestra, Srpska kwiena kritika, kw. 9, Matica srpskaInstitut za kwievnost i umetnost, Novi Sad Beograd 1977, str. 407408. 14 Isto, str. 408. 15 Milorad J. Mitrovi, Seawa B. B-via, Srpski kwievni glasnik, broj 8, nav. djelo, str. 570571.

335 oktobru 1894. godine vjenao se sa djevojkom Olgom Markovi, rodom iz Aleksinca, koju je snano volio i sa kojom je ivio u skladnom braku sve do wene smrti 1940. godine. Zbog nemirnog duha i violentne udi esto je mijewao zanimawa i mjesta slubovawa. Radio je kao dravni inovnik (pisar, sreski naelnik, poreznik), a potom i kao advokat u vie gradova (Beograd, uprija, Despotovac, Aleksinac, Kruevac, Tetovo, Rekovac). Kao naelnik Sreza despotovakog odlikovan je 1902. godine zbog uspjenog zarobqavawa dvije hajduke ete. Za vrijeme okupacije u oba svjetska rata, a zatim i potkraj ivota do smrti boravio je na oevini u rodnom Ratkoviu i ivio od poqoprivrede, tako to je uzgajao jabuke u velikom vowaku, koji je sam i sa velikom predanou podigao i odravao. Umro je u dubokoj starosti u rodnom Ratkoviu, 29. aprila 1957. godine. Djela je pisao uglavnom pod neobinim pseudonimom B. B-vi, koji mu je dao Bogdan Popovi prilikom objavqivawa poetka kratkog romana Gila u drugom broju Srpskog kwievnog glasnika" 1901. godine. Navedeni inicijali su izvedeni od imena B.[racan] Bracanovi, kojim se bio potpisao Todor Q. Popovi na rukopisu Gile, a nosio ga je glasoviti piev predak i utemeqiteq roda Popovia u Gorwem Levau.16 Prvi kwievni rad, priu Deak i pas", objavio je kao uenik treeg razreda gimnazije u djeijem listu Srpe" 1884. Pored duih proza: Vagon druge klase dnevnog putnikog voza NiBeograd, te ve pomenute Gile, koja je publikovana i u redovnom kolu Srpske kwievne zadruge, 1935. godine (kolo 38, kwiga 256), objavio je vie od trideset pripovjedaka u kwievnim asopisima i listovima, meu kojima se po realistikom prikazivawu qudi i dogaaja naroito izdvajaju pripovijetke: Otac", Moja sestra", Bolest", Baba", Za dalekom planinom" i druge. Todor Q. Popovi je ostao upamen i po tome to je napisao komediju Kapetan-Pantelijina posla, koja je prikazivana u Narodnom pozoritu u Beogradu 1908. godine, a objavqena je iz sauvanog prepisa rukopisa (u fondu Biblioteke Narodnog pozorita u Beogradu) tek u nae doba zaslugom Zorana T. Jovanovia (Teatron, 2000).17 Wen komini zaplet utemeqen je na neobinom dogaaju, koji se stvarno desio u upriji 1902. godine, a kazuje o tome kako je jedan straivi sreski kapetan (srodan po mnogo emu sa Nuievim Jerotijem Pantiem iz Sumwivog lica), hvatao jednu putujuu pozorinu druinu, koja je u wegovoj varoi igrala Sterijinu dramu Hajduci, vjerujui da se radi o jednoj tada ozloglaenoj hajdukoj eti iz moravikog kraja. U umjetnikom smislu najvredniji je Popoviev kratki roman Gila, u kojem je prikazao autobiografski dogaaj o prvoj velikoj qubavi prema istoimenoj seoskoj djevojci u koju je bio zaqubqen kao ak na qetwem raspustu poslije svrenog petog razreda gimnazije. Najvei dio
16 Boidar Kovaevi, Jedan zaboravqeni pripoveda: Todor Popovi, pisac Gile, Letopis Matice srpske, god. 138, kw. 390, sv. 6, Novi Sad, decembar 1962, str. 511532. 17 Zoran T. Jovanovi, Kapetan-Pantelijina posla Todora Q. Popovia, Teatron, god. HH, broj 113, Beograd, zima 2000, str. 919.

336 ovog kratkog romana napisan je za nepunih mjesec dana u toku oktobra 1897. godine, ali je zapelo oko wegovog zavretka koji je uraen tek na Vaskrs 1898. godine i to onako kako je u istini bilo". Gila je ispriana iz perspektive prvog lica jednine, tako da na veoma uvjerqiv nain motivie doivqaj iskrene mladalake qubavi, koja je bila proeta obostranom neodlunou, a zatim i tako svojstvenim mladalakim nestrpqewem, predrasudama i inatom, udwom i strepwom, moralnim dilemama i mnogim drugim preprekama, zbog kojih nije ni dolo do ostvarewa te snane qubavi. Sve je liilo na idilini qetwi san pod vedrim nebom iaranim treperavim zvijezdama, samo su oiqci na srcu i dui dvoje mladih ostali trajni i neizbrisivi. Naroitu uvjerqivost pripovijedawu daju upeatqivi seoski pejzai, idiline slike veeri, prikazi kolektivnih poqskih radova, te nesputanih qubavnih zadijevawa mladia i djevojaka, iza kojih se odvijala prava qubavna drama dvoje mladih.18 Posebnu pripovjedaku cjelinu Todora Q. Popovia ine satirike prie u kojima je ismijavao inovnike i politike prilike: Sudija Stamenko", Kapetan Kosta". Napisao je, pored toga, i vie politikih i satirikih pjesama, meu kojima je naroito mjesto zauzimala ve pomiwana pjesma No", zbog koje je odgovorni urednik lista Odjek" bio osuen na dvije godine zatvora. Pjesma je napisana uoi Nove 1897. godine, a objavqena je tek u septembru 1898. godine, ba uoi odlaska u osmomjeseni zatvor Nikole Paia, zbog ega je i protumaena kao politika provokacija protiv dinastije Obrenovi. Pjesma je bila potpisana pseudonimom T", a podozrive vlasti su pomislile da je wen autor Milorad J. Mitrovi, u to vrijeme sudija prvostepenog suda u Kragujevcu, tako da su ga zbog toga odmah otpustile iz slube. Popovi tada nije smogao hrabrosti da u javnosti objelodani to svoje autorstvo i svoga prijateqa potedi nepotrebnog stradawa, jer bi, bez sumwe, zavrio u zatvoru, ali mu tu slabost Mitrovi nikada nije uzeo za zlo, osim to mu je u ali pomenuo da je izgubio slubu zbog te komine zabune policije. Kad mu je Popovi ukratko poeo da objawava itavu nepriliku u kojoj se naao i koliko ga boli naneta mu nepravda, te da je spreman da ode gdje on misli da treba i da kae da je autor sporne pjesme, Mitrovi ga je odluno prekinuo: Pa da ide ti u aps? Ti si oewen ima dece?",19 a zatim je poveo razgovor o drugim stvarima i vie mu nikada nije pomenuo tu neprijatnu temu. Kao stalni saradnik Odjeka" od 1907. do 1912. godine, Popovi je pisao feqtone pod naslovom Uzgrednice. Ostavio je, pored ve pomenutih sjeawa na Milorada J. Mitrovia, i lijepa sjeawa na Radoja Domanovia (takoe u Srpskom kwievnom glasniku" 1939. godine). Poslije Drugog svjetskog rata napisao je kratki roman Jedna kola puane
18 Goran Maksimovi, Todor Q. Popovi (B. B-vi), (Ratkovi, Gorwi Leva, 1870 Ratkovi, Gorwi Leva, 1957), Bestseler, Feqton: Zaboravqeni pisci, god. , broj 48, Beograd, 11. januara 2008, str. 4. 19 Milorad J. Mitrovi, Seawa B. B-via, Srpski kwievni glasnik, broj 7, nav. djelo, str. 484.

337 municije, u kojem je prikazao qude i prilike u srbijanskom selu pod okupacijom. 2.0. Kwievni potomci, kritiari, izdavai i italaka publika, nekako su brzo skrajnuli i gotovo zaboravili i Milorada J. Mitrovia i Todora Q. Popovia. Nakon smrti Milorada J. Mitrovia, u redovnom kolu Srpske kwievne zadruge (kw. 127) objavqena je kwiga izabranih pjesama u redakciji Jeremije ivanovia (Pesme, Beograd 1910), u koju je uvrteno dvije treine od priblino 250 lirskih pjesama i epigrama koje je napisao za neto vie od dvadeset pet godina stvarawa. Kasnija posebna izdawa Mitrovievog pjesnitva bila su rijetka, ali je utjeno makar to to je zastupqen u vie antologija srpskog pjesnitva (B. Popovi, B. Kovaevi, Sv. Stefanovi, B. Pavi, V. uri). I Todor Q. Popovi je rijetko privlaio pawu kwievne javnosti poslije smrti. U posqedwih pola stoqea izdvajamo svega tri teksta: Boidara Kovaevia u Letopisu Matice srpske" (1962), Zorana T. Jovanovia u Teatronu" (2000), kada je po prvi put, iz rukopisa, objavqena Popovieva komedija Kapetan-Pantelijina posla, te Gorana Maksimovia u okviru feqtona Zaboravqeni pisci srpske kwievnosti, koji je izlazio u listu Bestseler", u Beogradu 2008. godine. Navedena raznovrsnost pjesnikih tema i bogatstvo ideja spontano ukazuju na zakquak da djelo Milorada J. Mitrovia zasluuje nova paqiva itawa i vrednovawa, te nova izdawa ve zaboravqenih djela, kao to i sve navedene iwenice samo potvruju pretpostavku da djelo i linost Todora Q. Popovia zasluuju ponovnu pawu savremene publike i kritike, nova itawa, te temeqna izuavawa i vrednovawa.
LITERATURA Savi 1907: Savi, Milan. Milorad J. Mitrovi. In: Letopis Matice srpske. Kw. 244. Sv. 4. Novi Sad. s. 140141. ivanovi 1910: ivanovi, Jeremija. Predgovor. In: Pesme Milorada J. Mitrovia. Srpska kwievna zadruga. Kw. 127. Beograd, s. H. Car 1932: Car, Marko. Milorad Mitrovi. In: Moje simpatije. Beograd. s. 183192. Popovi 1939: Popovi, Q. Todor. Milorad J. Mitrovi, seawa B. B-via. In: Srpski kwievni glasnik. God. . Beograd. Broj 6. str. 400415; Broj 7. str. 481496. Broj 8. str. 561575. Vladimirovi 1955: Vladimirovi, M. Kako je nastala pesma Bila jednom rua jedna. In: Zadruga. Beograd. str. 523. Kovaevi 1962: Kovaevi, Boidar. Jedan zaboravqeni pripoveda: Todor Popovi, pisac Gile. In: Letopis Matice srpske. God. 138. Kw. 390. Sv.6. Novi Sad. s. 511532. Jovanovi-Stoimirovi 1971: Jovanovi, Stoimirovi, Milan. Siluete starog Beograda. Beograd. str. 375378. Dui 1972: Dui, Jovan. Milorad J. Mitrovi. In: Pesnitvo od Vojislava do Bojia. Priredio: Miodrag Pavlovi. Nolit. Beograd. str. 7190.

338
Skerli 1977: Skerli, Jovan. Milorad J. Mitrovi. In: Kritiki radovi Jovana Skerlia. Priredio: Predrag Palavestra. Srpska kwiena kritika. Kw. 9. Matica srpskaInstitut za kwievnost i umetnost. Novi Sad Beograd. str. 398408. Popovi 1979: Popovi, D. Prva pesma o Prvom maju. In: Veerwe novosti. 28. 1979. s. 14. Nikoli 1997: Nikoli, M. R. Mitrovi Milorad J. In: Leksikon pisaca Jugoslavije. Kw. . Novi Sad. str. 530532. Jovanovi 2000: Jovanovi, T. Zoran. Kapetan-Pantelijina posla Todora Q. Popovia. In: Teatron. God. HH. Broj 113. Beograd. s. 919. Maksimovi 2008: Maksimovi, Goran. Todor Q. Popovi (B. B-vi), (Ratkovi, Gorwi Leva, 1870Ratkovi, Gorwi Leva, 1957). In: Bestseler. God. . Broj 48. Beograd. s. 4. Maksimovi 2008: Maksimovi, Goran. Milorad J. Mitrovi (Beograd, 1866 Beograd, 1907). In: Bestseler. God. . Broj 73. Beograd. str. 4.

Goran Maksimovi MILORAD J. MITROVI AND TODOR LJ. POPOVI One literary friendship bohemian from Belgrade at the end of 19th and the beginning of the 20 century Summary In the introductory part of the experiment is made literature and historical review of life, contact links, friendship and literary activity of the two Serbian writers from bohemian Belgrade at the end of 19th and the beginning of the 20th century, the Milorad J. Mitrovi (18661907) and Todor Lj. Popovi (18701957). In the central part of the experiment was made interpretation of their most important literary works. In Milorad J. Mitrovi were particularly singled out songs from five representative cycle (reflexive, love, satirical and occasional lyric and lyrical fable). In Todor Lj. Popovi particularly emphasized the short novel by Gila (first version, 1901, final version of the 1935. year, and comedy Captain Pantelija's work (derived 1908th year, and published 2000).

UDC 821.163.41.09 Hristi J.:821.133.1.09

JOVAN HRISTI I FRANCUSKA MORALISTIKA MISAO: SARTR, KAMI, M. JURSENAR, . GRENIJE1 Jelena Novakovi

SAETAK: U ovom radu se istrauje dijalog koji Jovan Hristi uspostavqa sa predstavnicima francuske moralistike misli HH veka, Sartrom, Kamijem, Margeritom Jursenar, kojima se pridruuju dramski pisac S. Beket i filozof an Grenije. KQUNE REI: moralistika misao, esej, citat, dijalog, intertekstualnost, hybris, antropocentrizam, antika misao, egzistencija, analoka misao, apsurd, Mediteran

Kao to je ve vie puta uoeno, meu stranim autorima koji su privlaili pawu Jovana Hristia, pesnika i esejiste iji se spisateqski poduhvat uvek odvija u dijalogu sa drugim stvaraocima, kroz eksplicitno pozivawe na wihova dela koje gradi sloeni intertekstualni splet, znaajno mesto zauzimaju francuski pisci koji se vezuju za moralistiku tradiciju, poput Montewa, Dekarta, Paskala, Margerite Jursenar, Sartra, Kamija. Poto su Hristievi osvrti na Montewa, Dekarta i Paskala ve bili predmet nae istraivake pawe u studiji Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, objavqenoj u ovom asopisu,2 ovoga puta emo se usredsrediti na francuske moraliste HH veka, Margeritu Jursenar, ijem je romanu Hadrijanovi memoari Hristi posvetio svoj poznati esej, objavqen kao wegov predgovor, Sartra, iji su pozorini komadi bili predmet wegovog posebnog razmatrawa u eseju Filozof u pozoritu, objavqenom u Letopisu Matice srpske" 1977. i Kamija za iji je roman Kuga Hristi napisao beleke" (Beleke o Kugi Albera Kamija"), tampane u Letopisu Matice srpske" 1953. i o ijoj je zbirci tekstova pod naslovom Actuelles II (1953), napisao prikaz za aprilski broj asopisa Vi1 Ovaj rad je deo projekta Uporedna istraivawa srpske kwievnosti (u evropskom kontekstu)" (148018), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnoloki razvoj Republike Srbije. 2 Videti: Jelena Novakovi, Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, kw. , sv. 3/2009, str. 575589.

340 dici" 1954. godine. Wima se pridruuje predstavnik novog pozorinog duha, Samjuel Beket, kojem je Hristi posvetio dugi esej Beketovo pozorje qudskog ivota, objavqen u asopisu Delo" 1981, kao i filozof i pisac an Grenije, kojem Hristi nije posvetio poseban lanak, ali na kojeg se poziva i ije delo komentarie u ogledima o drugim piscima HH veka. Svi ovi autori Hristia zanimaju pre svega kao moralisti, a moralista je, kako ga Hristi odreuje u Anatomiji eseja, govorei o Duanu Matiu kao pravom" moralisti starog kova", pisac koji se s sjedne strane trudi da postavi literaturu u ivot",3 bavei se egzistencijalnim problemima, a sa druge strane ispituje svoju savest, iznalazei jedan cogito i jedan dubito koji nisu pojmovi ve akcija", ili, kako kae Duan Mati, stvar sama".4 Re je o shvatawu morala koje izraava pojam etizovanog lepog i estetizovanog dobrog" oznaen reju kallokagathia. Moral tu nije nauna, teorijska disciplina", nego samo shvatawe totaliteta ivota i sebe u ivotu", odnosno jedno integralno iskustvo ivota",5 koje se moe izraziti u svim kwievnim rodovima, ali koje za Hristia naroito dolazi do izraaja u dramskom anru jer, kako zapaa u tekstu Filozof u pozoritu, svako pitawe o oveku koje se postavi na pozornici postaje pitawe koje se tie samih osnova naeg postojawa pred bogovima to nam se meaju u ivot, pod nebom koje uti, ili u istoriji to nas odnosi neznano kuda",6 a jo vie u eseju, iju dvostruku prirodu dobro osvetqava studija Pjera Gloda, objavqena u asopisu Filoloki pregled".7 To postavqawe u ivot oznaava i sama re esej" koja, prema definiciji iz Vebstersovog Novog renika, stavqenoj kao moto Hristievoj Anatomiji eseja, u svom prvom znaewu predstavqa napor da se neto uini; pokuaj, opit", a u drugom kwievni sastav, analitini ili interpretativni, koji raspravqa o svome predmetu sa mawe vie ograniene ili line take gledita". Kao primer takvog esejistiko-moralistikog iskaza Hristi navodi, pored Montewevih Eseja i Dekartove Rasprave o metodi, ije smo prisustvo u Hristievoj poetskoj i filozofskoj misli razmotrili u tekstu Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, i Kamijevo Leto, koje ga je, uz Matievu Aninu balsku haqinu, i podstaklo da napie Anatomiju eseja. U toj Kamijevoj kwizi on otkriva tri osnovne teme kojima je zaokupqena misao antike Grke, kao i wegova sopstvena. Prva tema je ostvarewe celovitosti i punoe ivota: Kamija je antika Grka privlaila pre svega kao spas od rastue alijenacije, kao negovawe ideala celovite linosti, izraenog
3

Jovan Hristi, Poezija i kritika poezije, Novi Sad, Matica srpska, 1957, str.

108. Isto, str. 109. Isto, str. 105. 6 Jovan Hristi, Studije o drami, Beograd, Narodna kwiga, 1986, str. 114. 7 Vid. Pierre Glaudes, L'Essai est-il un genre littraire?, Filoloki pregled, HH, 1997, 12, str. 1118.
4 5

341 kod Demokrita, koji je smatrao da nije dostojan da ivi onaj koji nema nijednog dobrog prijateqa",8 ili Sokrata, koji je pisanoj rei pretpostavio punou ivota u wegovoj sloenosti i nesvodqivosti na dimenzije pisanog teksta. Druga tema Leta je tema konkretne misli, weno vezivawe za realno, ulno, vidqivo i opipqivo, koje u antikoj Grkoj dolazi do izraaja, kako u filozofiji, tako i u poeziji koja je proeta tim smislom za iwenicu i koja toj iwenici pridaje znaaj i vrednost. Trea tema je poistoveewe etikog i estetikog, koje bi se moglo vezati za ono to oznaava re kallokagathia. Ovaj antiki" odnos prema moralu kao shvatawu totaliteta ivota i sebe u ivotu, izraen i reima kojima Montew zapoiwe svoj esej O kajawu, ukazujui da drugi oveka poduavaju", a da ga on samo opisuje", odreuje i Hristiev odnos prema drugim predstavnicima francuske moralistike misli HH veka. Odbacujui kwievnost shvaenu kao ista estetizacija iskustva, on se opredequje za kwievnost koja je matievski uqebqena u ivot, u svakidawicu"9 i u kojoj tragawe za sutinom ustupa mesto usredsreivawu na egzistenciju. Antika deviza, ispisana u Delfijskom proroitu, Poznaj samog sebe" za wega znai da moramo znati / Gde nam je mesto", da, kako pokazuje i pesma pod tim naslovom, treba da odredimo svoj poloaj u svetu, koji se otkriva kroz razliite situacije. Tom egzistencijalnom usmerenou odlikuje se i poezija Jovana Hristia koji je ciklusu pesama na kraju zbirke Pesme 19521956, dao naslov Situacije i koji smatra da svaka dobra pesma prikazuje jednu situaciju, ili jedan odnos", a da svaki odnos i svaka situacija sadre u sebi jednu dramu",10 to upuuje na Sartra, za kojeg je ovek uvek u situaciji" koja mu prua okvire za sopstveno odreewe i na egzistencijalistiku misao uopte, koja daje prednost egzistenciji nad esencijom: Svet nije ono to mislim, ve ono to doivqavam", kae Merlo-Ponti.11 Ne cogito, ergo sum, ve jedna bitnija potvrda / Dodirom peska na koi oklopqenoj suhim vetrom podneva. / Izvan svake misli, to postojawe koje talasi ogoquju, / Kao kostur kamena koji preti svojim ranama", itamo u Hristievoj pesmi Mezzogiorno". Dekartovska misao ustupa mesto doivqaju. Nije vie re o tome da se objasni svet, nego da se izrazi odnos prema svetu, ali, za razliku od Sartra, koji kwievnost stavqa u slubu filozofije, Hristi se poziva na antiku misao o srodnosti filozofije i poezije da bi, kao to pokazuje pomenuta pesma, pokuao da doara onaj doivqaj punoe, kada se u trenutnom blesku izmiruju telo i duh iji je rascep jedan od glavnih izvora egzistencijalne tegobe, kada se saznawe do kojeg ovek dolazi poistoveuje sa samim ivotom, doivqaj koji se
Poezija i kritika poezije, str. 104. Jovan Hristi, Poezija i filozofija, Novi Sad, Matica srpska, 1964, str. 153. 10 Deset pesama deset razgovora (Priredili i razgovor vodili Slobodan Zubanovi i Mihailo Panti), Novi Sad, Matica srpska, 1992, str. 118. 11 Nav. Sreten Mari, u: O Sartru, Beograd, Slubeni glasnik, 2009, str. 12.
8 9

342 suprotstavqa Sartrovoj ideji da je qudska svest po svojoj prirodi nesrena svest bez ikakve mogunosti da savlada nesreno stawe".12 Dok je Sartr, kao i Malro i Kami, nastojao da u samom oveku pronae sistem vrednosti koji se ranije nalazio izvan wega i da, u vremenu bez sudbine", oveka postavi kao wegovu sopstvenu sudbinu",13 Hristi smatra da je svet mnogo sloeniji nego to to nama izgleda i da u wemu deluju neke sile ije prisustvo samo u izuzetnim trenucima postaje opipqivo i oigledno".14 To prisustvo, izraeno u grkoj tragediji boanstvima koja kroje ovekovu sudbinu, nasluuje se i u Hristievoj pesmi U tavni as", u kojoj lirski subjekt sedi sam u sobi, u sumrak, zapaajui nagovetaje prolaznosti i oslukujui korake nekog boga" koji dolazi da zatvori vrata / Jo jedne sobe wegovog ivota u koju vie nikada nee ui". Prisustvo boanstva ukquuje svest o prolaznosti u kontekst antike fatalnosti, ukazujui na podreenost qudskog ivota nepredviqivim udima bogova koji se sa wim esto na najsuroviji nain poigravaju, kako Hristi nagovetava i u nekim drugim pesmama (Svee"), a u esejima navodi i poznate primere iz antike. To je ujedno i sasvim diskretna polemika sa egzistencijalistikim shvatawem koje odbacuje svaku vanqudsku odrednicu i samo oveka smatra odgovornim za sopstvenu sudbinu. Ta polemika postaje i eksplicitna u tekstu Dnevnik kapetana Skota, u kojem Hristi konstatuje da je egzistencijalistika sloboda samo praznina koja nas okruuje i u kojoj inimo neke haotine i nepovezane pokrete, kao u besteinskom stawu",15 da ona nije pravo odreewe qudske sudbine, koja se, kako itamo u eseju Mojra i Mojre, moe spoznati samo kroz neku vrstu sauesnitva sa spoqawim svetom. I to je tajna grkih bogova: oni su nam pod rukom. Svakog asa mogu se pojaviti, treba biti samo u dosluhu sa stvarima".16 Ako i posmatra oveka kao socijalno bie koje se ostvaruje samo u odnosu sa drugima, za Sartrovog oveka se ti drugi esto pretvaraju u pakao" i on, uprkos svojoj sudbinskoj povezanosti sa drugima, spasewe ipak trai na individualnom planu, pokuavajui da ostvari slobodu tako to e iz svoje svesti stvoriti svoj svet, to e biti i sopstveni tvorac. Sartrova filozofija egzistencije pojavquje se kao izraz modernog antropocentrinog humanizma, kojem Hristi suprotstavqa disonantni glas" francuskog filozofa i pisca ana Grenijea, ija je kwiga Entretiens sur le bon usage de la libert objavqena nekoliko godina posle Sartrovog Bia i nitavila (1943). U eseju Problem tragedije, Hristi navodi dui odlomak iz ove kwige u kojem Grenije ukazuje na opasnosti od tog, kako ga naziva, modernog hybris-a17 zasnovanog na pretpostavci
12 an-Pol Sartr, Bie i nitavilo. Ogled iz fenomenoloke ontologije (prev. Mirko Zurovac), , Beograd, Nolit, 1983, str. 111. 13 Poezija i filozofija, str. 20. 14 Studije o drami, str. 174. 15 Jovan Hristi, Profesor matematike i drugi eseji, Zagreb, Znawe, 1988, str. 26. 16 Isto, str. 39. 17 Svuda u antikom svetu hybris trpi poraz. Danas vie nije tako, i moderna misao je ubeena kako hybris mora da trijumfuje. Ovo uverewe oslawa se na radikalni nihi-

343 da nita nije jednom zasvagda definisano jer se iz we, kako je ukazao jo Dostojevski, moe izvesti zakquak da ovek moe sebi sve da dozvoli ako se samo usudi, pa je istorija puna primera tirana i zloinaca kojima se inilo da su uspeli da pomere granice qudskih moi. Grenije, kae Hristi, opomiwe da je sloboda samo jedna strana problema oveka i wegovog ivota",18 da osim we i naeg izbora postoji i neto drugo, na ta ukazuje grka tragedija u kojoj su udi bogova znak da se u pozadini krije neka ruka daleko tea i sigurnija od nae sopstvene" koja se mea u nae ivote onda kada nam se ini da smo najslobodniji"19 i da, pored uzroka naih postupaka, koje predstavqaju sile koje deluju na oveka, a koje su nam moderne nauke o oveku otkrile, postoje i posledice koje nai postupci imaju (Orest je osvetnik oca, ali i ubica majke). Svoje postupke moemo proceniti, napomiwe Hristi, samo ako ih posmatramo u najirem kontekstu u koji se oni mogu staviti i kada u wima ponemo da otkrivamo i delovawe nekih sila razliitih od onih koje poznajemo i za koje mislimo da jedine utiu na na ivot".20 To je i smisao Hristievog tumaewa pomenute devize iz Delfijskog proroita Poznaj samog sebe", koja za wega znai spoznaju sopstvenih mogunosti i granica iza kojih se vie ne moe ii. U tom pogledu Hristiu je mnogo blii Alber Kami nego Sartr i on ih na jednom mestu uporeuje: Sartr postavqa pitawe: ta ovek mora da uini?, a wegov Gec na kraju drame avo i Gospod Bog hladno i cinino ubija kako bi mogao da voli i ini dobro, otkrivajui tim inom mawe svesno prihvatawe istorijskih i politikih uslovnosti, a vie surovost i bezobzirnost. Mediteranski humanista" Kami postavqa, meutim, pitawe: ta ovek ne sme da uini?21 Sartr, kako itamo u Belekama o Kugi Albera Kamija, trai esenciju u postizawu jedne pomalo apstraktne ideje apsolutne slobode (Dobri Bog i avo), dok se Kami zalae za jedan u osnovi progresivan drutveni moral".22 Lini problem koji se u Hristievojm delu ocrtava u dijalektici mirovawa i kretawa, otvarawa i zatvarawa ka svetu, povlaewa iz ivota i uea u ivotu, ovde se prenosi na optequdski plan, postaje izraz nedovoqnosti antropocentrinog humanizma modernog vremena, u kojem postoji samo ovek, zatvoren u sebe, gurnut da uini ovo ili ono, nesposoban da prosudi i proceni svoj in i potrebe da se ovek otvori ka svetu, ka najdaqim daqinama do kojih wegov pogled moe dopreti", ka vidicima gde wegovi postupci dobijaju ne samo svoje objawewe, nego i svoj smisao" i da se, beei od klaustrofobine atmosfere
lizam koji ini moguim, ak i nunim, neogranieni dinamizam", kae Grenije (Jean Grenier, Entretiens sur le bon usage de la libert, Paris, Gallimard, 1948, str. 55). To je zavrni deo dugog odlomka koji Hristi navodi (Studije o drami, str. 177). 18 Studije o drami, str. 177). 19 Isto, str. 178. 20 Isto, str. 179. 21 Isto, str. 126. 22 Jovan Hristi, Beleke o Kugi Albera Kamija, Letopis Matice srpske, 1953, kw. 371, sv. 4, str. 306.

344 sopstvene subjektivnosti",23 suoi sa tim svetom, a ne da ga naivno svodi na sopstvenu meru, potrebe koju, kako istie Hristi, izraava tragedija. Filozof i umetnik duboko proet, kao i Hristi, helenskom kulturom, an Grenije je Hristiu blizak ne samo kao kritiar sartrovskog antropocentrizma, nego i kao mislilac koji svet prihvata u svim wegovom vidovima, i duhovnim i materijalnim, nasuprot Sartru koji, poput Paskala i Bodlera, zdruenih u zajednikoj mrwi prema telesnom, osea odbojnost prema materijalnom, kako zapaa Hristi, povezuje sa simbolizmom. Zato Sartr misli da kontingentno obiqe sveta izaziva gaewe, a nije velianstveno?", ponavqa Hristi pitawe koje je postavio Gabrijel Marsel i dodaje da Sartrovo gaewe nije samo ontoloka emocija" izazvana sveu o sluajnosti ovekovog postojawa koje niim nije opravdano, nego da ima i psiholoku osnovu i da predstavqa beawe od tela (uporeujui gadqivost sa kojom Sartr opisuje Marselu u Zrelom dobu, wegovu osetqivost na mirise, sa Bodlerovom mrwom prema prirodi i telu i gaewem nad mirisima qudske koe, znoja, parfema) kroz neku vrstu pojmovne ekstaze", kroz utapawe u jedan apstraktni apsolut" iji je ciq mawe da da smisao wegovom postojawu, a vie da ga oslobodi tela koje on doivqava kao lepqivu i qigavu masu punu otunih mirisa, kao to i nosilac simbolistikog naslea Pol Valeri, u dijalogu Dua i igra, pokazuje kako se telo igraice pretvara u neto isto i apstraktno.24 Odbacivawe ivota, svojstveno Malarmeovoj i velikom delu moderne poezije, koja predstavqa, kako napomiwe Hristi u eseju o Ivanu V. Laliu, isparavawe materije u smisao i simbol", ispoqava se i u Sartrovom egzistencijalizmu koji je ne mali dunik simbolizma".25 Iako zasnovan na postavci da egzistencija prethodi esenciji", egzistencijalizam nikako nije potvrda materije u wenoj konkretnoj ulnosti, nego upravo suprotno, udaqavawe od materije u kojem bodlerovski splin" dobija obeleje munine i gaewa, o emu svedoi i nain na koji, u romanu Zrelo doba, Sartr opisuje Borisa i Ivi dok igraju u nekom baru, a koji Hristi navodi kao argument u prilog svojoj tezi. Odbacujui i malarmeovsko nastojawe da bodlerovsku suprotnost izmeu splina" i ideala" prevazie stvarawem Kwige koja bi izrazila neuhvatqivu sutinu sveta, to vodi potpunom udaqavawu od realnosti, i sartrovsko gaewe nad kontingentnostima sveta i qudskog ivota, Hristi smatra da svet, iako pun zala, nesrea i nerazreivih protivrenosti, ipak ima smisao i vrednost i da ga treba prihvatiti u wegovoj celovitosti. No, on ima kritiki odnos prema Sartru ne samo zato to u wegovom gaewu nalazi izraz odbijawa sveta, nego i zato to otkriva da on u tom odbijawu nije dosledan, odnosno da sam ne primewuje svoje teorijske postavke. O tome svedoi i wegov esej Uivawe u egzistenciji, napisan povodom kwige Sartrovih pisama koje je, pod
23 24 25

Studije o drami, str. 179180. Isto, str. 127. Jovan Hristi, Izabrani eseji, Beograd, Srpski PEN centar, 2005, str. 110.

345 naslovom Lettres au Castor et quelques autres, priredila Simon de Bovoar,26 a u kojem Hristi, na osnovu pomenutih pisama, otkriva da Sartr u stvari i nije oseao muninu od egzistencije, nego da je, kako ukazuju opisi wegovih seksualnih doivqaja u pismima Simoni de Bovoar, sasvim lepo uivao u svojoj egzistenciji, ili se bar dobro zabavqao", dakle da sam nije iveo onako kako je preporuivao drugima da ive.27 Ali, ova konstacija u sutini ne osporava Sartrovo odbijawe sveta, pa ak i ne dokazuje Sartrovu nedoslednost jer, kao to pokazuje i Bodlerovo iskustvo, preputawe ulnosti ne donosi i duhovno zadovoqstvo koje bi znailo prihvatawe sveta u wegovoj materijalnosti, ne stiava metafiziki nemir onih koje taj nemir mui. La chair est triste, hlas! et j'ai lu tous les livres",28 rekao je Malarme. A to smatra i sam Hristi, koji, povodom Anrija Mioa, napomiwe da ispoqavawe onoga to je potisnuto u podsvest ne donosi ni olakawa ni ozarewa".29 Nasuprot Sartru, an Grenije je okrenut ivotu u svim wegovim vidovima, wegova dela, pre svega Mediteranska nadahnua (1941) i Ostrva (1955), proeta su snanom sveu o telesnom i slave sva naa ula koja primaju suneve zrake i mirise, a wegova misao kao da ostvaruje Nieov ideal veselog znawa". U tekstu Moe li filozofija bez filozofa, on ukazuje da ciq filozofije nije politehniki, nego panoramski",30 odnosno da se pred ovekovim oima svet ukazuje, ne kao problem koji treba reiti, nego kao prizor koji treba posmatrati i odgonetati. To potvruju i Grenijeove rei koje je Hristi stavio kao moto jednog od svojih tekstova o Duanu Matiu: Kao mladi, mislio sam samo o tome kako da budem slobodan. Danas sam srean to ne shvatam zid kao prepreku koju treba prei, ve kao povrinu koju treba deifrovati".31 Ove rei upuuju na Leonarda da Vinija, koji je svojim uenicima savetovao da dugo posmatraju neki stari, ispucali zid i da slikaju ono to vide u wegovim linijama, preporuku na koju se pozivaju nadrealisti. Breton na wu podsea u romanu Luda qubav, a srpski nadrealisti pokuavaju da je primene u 3. broju asopisa Nadrealizam danas i ovde", prikazujui fotografiju jednog starog zida i pored we reprodukcije nekoliko fotografija koje pedstavqaju est wegovih razliitih vizija, od kojih svaka nosi peat svoga posmatraa, uz propratni tekst M. Ristia Pred jednim zidom. Iako nije pristalica nadrealizma, Hristiu je blisko nadrealistiko tragawe za celovitou koje podrazumeJean-Paul Sartre, Lettres au Castor et quelques autres, Paris, Gallimard, 1983. Izabrani eseji, str. 274. 28 Vaj, tuna je plot! Sve kwige proitane" (Stefan Malarme, Povetarac s mora", u: Antologija novije francuske lirike od Bodlera do naih dana (priredio i preveo Ivan V. Lali), Beograd, Prosveta, 1966, str. 64. 29 Hristiev predgovor za kwigu: Anri Mio, Moji posedi, Beograd, Nolit, 1976, str. 8. Neki kwievni istraivai i Mioa posmatraju iz moralistike perspektive. Vid.: Jrme Roger, Moraliste" comme Henri Michaux: exception ou tradition franaise, Filoloki pregled / Revue de philologie, 2010/2. 30 Jean Grenier, La philosophie peut-elle se passer du philosophe?, A propos de l'humain, Paris, Gallimard, 1955, str. 51. 31 Poezija i filozofija, str. 106.
26 27

346 va i vraawe umetnosti konkretnom svetu, od kojeg ju je simbolizam bio udaqio, kao i pripisivawe egzistencijalne vrednosti kwievnom i umetnikom stvarawu i izjednaavawe tog stvarawa sa samim ivotom, izraeno u delu Duana Matia. To tragawe za celovitou, koje, kako Hristi ukazuje, najavquju predsokratovci, odlika je i francuskih pisaca HH veka koji su ostali po strani u odnosu na dominantne kwievne pokrete i koji svoju poetiku formuliu u opoziciji prema egzistencijalizmu, a zatim i prema Novom romanu koji je u neku ruku, i na svoj osobeni nain, wegov nastavqa. Tako ilijen Grak Sartrovom apsurdnom i traginom svetu, od kojeg je ovek neumitno otuen, suprotstavqa jedan svet u kojem postoji sauestnitvo" izmeu oveka i prirode, a koji otkriva u nemakom romantizmu i u nadrealizmu, napomiwui da qudska sudbina nije samo lucidna i oajnika borba u usamqenikom suoewu sa apsurdnim svetom i smru", nego i vaspostavqawe veze sa silama jednog bezvremenog sveta, koji je ostao bratski i prijateqski".32 Te, kako bi rekao Rastko Petrovi, sile nemerqive", Hristi naziva bogovima, koji poiwu da ive, da prete, da se meaju, da se svete, onda kada zakucamo na prava vrata, ali mi kucamo na pogrena, i padamo u oajawe koje nazivamo teskobom, u prazninu koju nazivamo slobodom, zato to se iza wih (sasvim prirodno) ne nalazi nita"33 i izjednaava ih sa osnovna etiri elementa od kojih se, prema Empedoklovoj teoriji, sastoji svet: Ti bogovi se zovu voda, vazduh, zemqa i vatra, ono osnovno na ta e se svet svesti kada uklonimo sve arene varke i kulise kojima se tako esto zaklawamo".34 Re je nekoj vrsti analoke misli, te neprolazne ari" predsokratovaca koji su mislili u dosluhu sa stvarima, to e rei sa materijom", dok su za savremenog oveka stvari gotovo nepovratno izgubqene pod naslagama rei",35 koji su udaqeno i nevidqivo" pretvarali u blisko i opipqivo", uvereni da iste elementarne sile deluju i isti elementarni mehanizmi vladaju i u najudaqenijim sferama zvezdanog neba i u najdubqim dubinama qudske due, i radu qudskih ruku".36 Ta analoka misao u HH veku nalazi potvrdu u delima Gastona Balara, koji vodu, vatru, vazduh i zemqu, kao elemente koji su u osnovi celokupnog sveta, smatra i osnovama pesnike imaginacije i koji tu imaginaciju ispituje polazei od Empedoklove teorije. Zato nije sluajno to Hristi navodi reenicu iz wegove kwige Plamen votanice na poetku eseja o predsokratovcima: Quand l'image particulire prend une valeur cosmique, elle fait l'office d'une pense vrtigineuse".37
32 ilijen Grak, Zato kwievnost teko die, Leotpis Matice srpske, jun 2008, kw. 481, sv. 6, str. 1102 (prevela: Jelena Novakovi). 33 Profesor matematike i drugi eseji, str. 26. 34 Isto, str. 27. 35 Jovan Hristi, Eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1994, str. 203. 36 Isto, str. 204. 37 Kada pojedinana slika dobije kosmiku vrednost, ona slui nekoj vrtoglavoj misli". (Gaston Bachelard, La Flamme d'une chandelle, PUF, 1961, str. 22).

347 Povezivati ono to je udaqeno i racionalno nespojivo znai doi do jedne celovite spoznaje u kojoj se u stvaralakom inu objediwuju ivot i saznawe i ovekovoj egzistencijalnoj slabosti suprotstaviti snagu wegovog uma i wegove misli, kao to ini Paskal govorei o oveku kao o trsci koja misli". To nagovetava i pomenuta Hristieva pesma U tavni as", u kojoj lirski subjekt na kraju prevazilazi nelagodnost zbog spoznaje proticawa vremena i vlastite prolaznosti samom svojom sveu da se vie nita od onoga to je eleo nee dogoditi" i da e poeti da se dogaa samo ono ega se najvie plaio", svojom lucidnou koja predstavqa wegovu najveu snagu. Ideja o suprotstavqawu ivotnim nedaama i sopstvenoj egzistencijalnoj slabosti snagom sopstvene misli upuuje i na one francuske moraliste HH veka koji smatraju da samo lucidnou i snagom uma ovek moe da se uzdigne nad neminovnou ivotnih nedaa, poput Margerite Jursenar, sa kojom Hristia povezuje i zajedniko divqewe grkom pesniku Kavafiju, a u ijem su poreewu proticawa qudskog ivota i starewa sa prawewem dvorske palate, koje se nalazi na prvim stranicama Hadrijanovih memoara, kwievni istraivai38 pronali podtekst za ovu pesmu. Izvesni delovi moga ivota ve poiwu da lie na isprawene dvorane palate, jer je osiromaeni vlasnik odustao da ivi u celoj palati", konstatuje car Hadrijan,39 da bi zatim poeo da nabraja svoje nekadawe aktivnosti koje je sa godinama prestao da uprawava. U trenutku kada poiwe da pie memoare, car Hadrijan se nalazi izmeu svoga postojawa u vremenu, koje je na izmaku, i svoga postojawa u venosti ili ieznua u nitavilu, na onom prelazu izmeu dva sveta i dva vremena koji Margerit Jursenar esto prikazuje u svojim romanima, u onoj posledwoj sobi u kojoj se iekuje kraj i iz koje se moe izai samo u smrt iji profil" on ocrtava i svojim telom, koje, kako zapaa Hristi, u jednom asu naeg ivota postaje neto o emu moramo voditi rauna.40 Taj boravak u posledwoj sobi prikazuju drame Samjuela Beketa, ija se lica, preputena svojoj usamqenosti i raspadawu ne samo tela, nego i due, od koje ostaju samo neke krpice svesti i ostaci seawa",41 nalaze u stawu koje se pojavquje kao posledwa istina ovekovog postojawa, kako napomiwe Hristi u eseju o ovome piscu, otkrivajui u wegovoj drami ekajui Godoa pravu, potpunu, vrhunsku tragediju.42 Zahvaqujui Beketu postajemo svesni uloge koju u qudskom ivotu igra telo, predstavqeno u Beketovim dramama kao neto to je u prvom redu podlono raspadawu. To telesno raspadawe zbiva se istovremeno sa raspadawem due. ovek nije bie koje se nalo ostavqeno u svetu bez boga", nego
38 Videti: Aleksandar Jovanovi, Dostojanstvo poraza. Nad pesmom U tavni as" Jovana Hristia, u: Poezija Jovana Hristia (ur. Slavko Gordi i Ivan Negriorac), Novi Sad, Matica srpska, 1997, str. 4352. 39 Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, Beograd, Nolit, 1983, str. 19. 40 Studije o drami, str. 141. 41 Isto, str. 145. 42 Isto, str. 161.

348 bie koje u sebi nosi klicu raspadawa. Beketove drame znae kraj drame individualizma", one prikazuju raspad individue u woj samoj.43 U predgovoru Hadrijanovim memoarima Hristi ukazuje na one aspekte ove kwige koji su i wemu samom bliski, na nastojawe Margerite Jursenar da neke osnovne qudske situacije ocrta u istoriji jasno kao u mitu, kroz evokaciju jedne istorijske linosti koja je, kao u tragediji, vladar, rimski imperator, ali zato da bi istakla wegove qudske osobine, odnosno da bi on, kao ovek, mogao da bude estitije nesrean i dostojnije poraen".44 Hadrijan se u wenom romanu ne pojavquje kao ovek od akcije, kao to je obino sluaj u novijoj kwievnosti, nego kao ovek koji, svestan da wegovoj bolesti nema leka i da mu se neumitno blii sudwi as, tu akciju prenosi na literaturu. Pie memoare da bi svome nasledniku ostavio sliku o sebi, ali i da bi, u trenucima kada se pred wim ukazuje udqivo postavqen kraj egzistenciji koja za svoje poreklo ima takoe ud",45 kako smrt definie an Grenije u kwizi Nesreno postojawe, a Hristi tu definiciju navodi, otiao iz ivota otvorenih oiju", kako bi otkrio svoje mesto u svetu, pretvarajui akciju i uopte itav ivot, sa svojim nunostima i svojim sluajnostima, svojim skladovima i svojim suprotnostima",46 u instrument saznawa, da bi, utawu neba i nepominom licu bogova koji ne interveniu",47 suprotstavio najqudskiju od svih qudskih moi: svoju inteligenciju",48 koju je Pol Valeri otelotvorio u glavnom junaku svog dela Vee sa gospodinom Testom, iz kojeg Hristi uzima sledei odlomak i stavqa ga kao moto svome predgovoru: je hais les choses extraordinaires. C'est le besoin des esprits faibles. Croyez-moi la lettre: le gnie est facile, la fortune est facile, la divinit est facile Je veux dire simplement que je sais comment cela se conoit. C'est facile".49 Do saznawa se ne dolazi dakle apstraktnim umovawem kojim bi se ivot pretvorio u vetaku celinu ija bi se loginost suprotstavila iracionalnosti smrti, nego jednim celovitim poimawem u kojem ivot izgleda toliko pun, da pred tom punoom nitavilo smrti ne predstavqa nita".50 Saznajni proces se odvija u dijalektici akcije i kontemplacije, kao i spisateqski in. Snaga misli za Hristia nije negacija ivota, nego wegovo prihvatawe i snaewe i kompenzacija za egzistencijalnu nemo. To upuuje i na rei Albera Kamija koje Hristi nalazi u Pobuwenom oveku: Izabraemo Itaku, vernu zemqu, smelu i
Isto, str. 141142. Eseji, str. 242. 45 C'est un terme capricieusement pos une existence, qui elle-mme a pour origine un caprice." (Jean Grenier, L'Existence malheureuse, Gallimard, NRF, 1957, str. 15. 46 Eseji, str. 244. 47 Eseji, str. 242. 48 Eseji, str. 244. 49 Mrzim neobine stvari. To je potreba slabih duhova. Verujte mi doslovce: genijalnost je laka, srea je laka, boanstvo je lako Hou prosto da kaem da znam kako se to zaiwe. To je lako." (Paul Valry, La soire avec Monsieur Teste, Oeuvres, II, Paris, Galimard, d. de la Pliade, 1960, str. 22). 50 Eseji, str. 244.
43 44

349 skromnu akciju, lucidnu misao i blagorodnost oveka koji zna", a te rei Hristi navodi u Belekama o Kugi Albera Kamija.51 Osuen voqom bogova da neprekidno vaqa kamen do vrha planine, Kamijev Sizif zna da su wegovi napori uzaludni, ali prevazilazi ono to ga pritiska svojom lucidnou, svojom sveu o beznadenosti svoga truda, koja ga uzdie iznad wegove sudbine i omoguava mu da ostvari jedinu sreu koja je na domaaju oveka. Wegova svest pretvara se u neprekidno obnavqanu pobunu apsurdnog oveka koji apsurd pobeuje umnoavawem iskustava. Hristi, meutim, izjavquje da ne veruje u Kamijev apsurd koji proizlazi iz saznawa da svet nije ureen po modelu kartezijanske epistemologije" i da se izraava jedino utawem i matematikim algoritmom". Tom utawu, koje nas uasava jer bi nam bilo mnogo lake kada bi on pristao da aska sa nama", i tom apsurdu, koji mu izgleda suvie naivan", on pretpostavqa Matievu spremnost da u svetu onakvom kakav jeste nae poruku za nas", umesto da pustiwaki trai nain na koji bi se na ivot mogao jednom za svagda urediti, ili da oajava to takvog sistema nema i ne moe da bude",52 spremnost da se otvori ka nedovrenom beskraju"53 i da paskalovskom utawu beskrajnih prostora suprotstavi neprekidnu sveinu sveta". Otvarawe ka beskraju znai prihvatawe sveta i ivota, montewevsko otkrivawe lepote i vrednosti ivota samog po sebi, koje je retko predmet novije kwievnosti. Utoliko je tee i izazovnije pisati tako to e se svet prihvatiti u wegovoj materijalnosti i konkretnosti, to e se o wemu pisati bez humora i revolta, tih neodvojivih rekvizita modernog nihilizma koji je bar za mene samo druga strana estetiziranog asketskog i neurotinog gaewa od materije", kae Hristi u eseju o Ivanu V. Laliu, ubrajajui ovog pesnika u stvaraoce i mislioce koji veruju u lepotu sveta i vole wegovu ulnu konkretnost, koji u konkretnoj punoi materije nalaze put ka znaewu i istini", odriui se revolta i gaewa koji u moderno doba gotovo sasvim prirodno postaju poezija".54 U te za Hristia izabrane duhove svrstava se i an Grenije koji, u predgovoru za Mediteranska nadahnua, pie da za svakog oveka postoje mesta predodreena za sreu, predeli u kojima moe da se ozari i spozna, vie od obinog uivawa u ivotu, jednu radost koja lii na ushiewe"55 i ta povlaena mesta nalazi na obalama Sredozemnog mora. To ga povezuje sa svim onim piscima koji su negovali izvestan mediteranski" stil, proet grkom miqu i helenizmom, ono to e Kami nieovski nazvati la pense de midi",56 posmatrajui svog pobuwenog oveka u dijalektici odbijawa i prihvatawa, odbijawa poniewa i zla, ali prihvatawa ivota iako on tom zlu ne moe da
51 52 53 54 55 56

Letopis Matice srpske, 1953, kw. 371, sv. 4, str. 306. Poezija i filozofija, str. 118. Isto, str. 117. Izabrani eseji, str. 110. Jean Grenier, Inspirations mditerranennes, Gallimard, 1961, str. 13. To je naslov koji Kami daje posledwem poglavqu svog eseja L'Homme rvolt.

350 izmakne, stil iji su zaetnici predsokratovci, a koji neguju i Pol Valeri i Ivan V. Lali. Sam Hristi se u svojim mediteranskim nadahnuima ne poziva izriito na Grenijea, nego na Pola Valerija57 koji je pre Grenijea objavio tekst pod naslovom Mediteranska nadahnua (1934), a zatim i na Albera Kamija, Grenijeovog uenika, saradnika i prijateqa58 ije oduevqewe Sredozemqem dostie vrhunac u kwizi Leto59 i koji kao moto svoga Mita o Sizifu stavqa iste one Pindarove rei koje je Valeri stavio kao moto svojoj pesmi Grobqe kraj mora": Ne udi, o duo moja, za ivotom venim, ve iscrpi poqe mogunoga". an Grenije je Kamija nadahnuo svojom juwakom", solarnom" miqu, a Kami, koji je napisao predgovor za drugo izdawe Grenijeove kwige Ostrva (1949), uporeujui uticaj koji je ta kwiga na wega izvrila sa uticajem idovih Zemaqskih plodova na prethodnu generaciju, svojom pomenutom kwigom bio je Hristiu velik podsticaj u razmiqawu o esejistikom anru u Anatomiji eseja. Wegovi tragovi nasluuju se i u Hristievoj pesmi Mezzogiorno" u kojoj se mediteransko podne pojavquje kao sam zenit egzistencije i izjednaava sa onim srenim trenutkom" u kojem se opaajna lepota i punoa sveta proimaju intelektualnim znaewem, i vode u saznawe",60 a koji Hristi otkriva i u Valerijevim i u Lalievim pesmama.
BIBLIOGRAFIJA Antologija novije francuske lirike od Bodlera do naih dana (priredio i preveo Ivan V. Lali), Beograd, Prosveta, 1966. Jacques Chabot, Albert Camus, la pense de midi, Aix-en-Provence, disud, 2002. Philippe Chardin, LeRroman de la conscience malheureuse, Droz, 1998. Deset pesama deset razgovora (Priredili i razgovor vodili Slobodan Zubanovi i Mihailo Panti), Novi Sad, Matica srpska, 1992. Pierre Glaudes, L'Essai est-il un genre littraire?, Filoloki pregled, HH, 1997, 12, str. 1118. ilijen Grak, Zato kwievnost teko die, Letopis Matice srpske, jun 2008, kw. 481, sv. 6, str. 1102 (prevela: Jelena Novakovi). Jean Grenier, Entretiens sur le bon usage de la libert, Paris, Gallimard, 1948.
57 Za Hristiev odnos prema Valeriju videti: Jelena Novakovi, Jovan Hristi i Pol Valeri, Kwievnost, 2008/4, str. 5155. 58 Grenijeu je Kami posvetio eseje Lice i nalije i Pobuweni ovek i napisao je predgovor za drugo izdawe wegove kwige Ostrva (1959). O wihovom tridesetogodiwem intelektualnom kontaktu i prijateqstvu svedoi obimna prepiska, koja pokazuje dubinu i vrstinu veze koja je dugo spajala Mentora" i Telemaha". Ova dva mislioca imaju isto polazite. To je neumitnost smrti, koja je za Kamija izvor svesti o apsurdu, a za Grenijea samu ovekovu egzistenciju ini nesrenom": ovek ne mora da se pita da li treba da bude optimista ili pesimista. On umire. Oni koje voli umiru, stvari koje ga okruuju umiru. Naravno, ne odmah; kedar traje due od poqskog cveta, a slon due od insekta. Ali vreme ne mewa stvar", kae on na poetku pomenute kwige (L'Existence malheureuse, str. 11). Ta svest o ovekovim granicama vodi ih, meutim, razliitim putevima: Kamija ka pobuni, a Grenijea ka nekoj vrsti kvijetistike kontemplacije. 59 Eseji, str. 201. 60 Izabrani eseji, str. 111.

351
Jean Grenier, A propos de l'humain, Paris, Gallimard, 1955. Jean Grenier, L'Existence malheureuse, Gallimard, NRF, 1957. Jean Grenier, Inspirations mditerranennes, Gallimard, 1961. Jovan Hristi, Poezija i kritika poezije, Novi Sad, Matica srpska, 1957. Jovan Hristi, Poezija i filozofija, Novi Sad, Matica srpska, 1964. Jovan Hristi, Studije o drami, Beograd, Narodna kwiga, 1986. Jovan Hristi, Profesor matematike i drugi eseji, Zagreb, Znawe, 1988. Jovan Hristi, Eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1994. Jovan Hristi, Izabrani eseji, Beograd, Srpski PEN centar, 2005. Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, Beograd, Nolit, 1983. Anri Mio, Moji posedi, Beograd, Nolit, 1976. Andr Niel, Jean-Paul Sartre: hros et victime de la conscience malheureuse, essai sur le drame de la pense occidentale, Paris, ditions Courrier du livre, 1966. Jelena Novakovi, Jovan Hristi i Pol Valeri, Kwievnost, 2008/4, str. 5155. Jelena Novakovi, Jovan Hristi i francuska poezija, u: Moderni klasicista Jovan Hristi (ur. Aleksandar Jovanovi), Institut za kwievnost i umetnostUiteqski fakultet, Beograd, 2009, str. 395421. Jelena Novakovi, Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, kw. , sv. 3/2009, str. 575589. Jelena Novakovi, Le jeu de citations dans le discours potique de Jovan Hristi, TRANS Revue de littrature gnrale et compare, http://trans.univ-paris3.fr/spip.php?article394. Poezija Jovana Hristia (ur. Slavko Gordi i Ivan Negriorac), Novi Sad, Matica srpska, 1997. an-Pol Sartr, Bie i nitavilo. Ogled iz fenomenoloke ontologije (prev. Mirko Zurovac), , Beograd, Nolit, 1983 Jean-Paul Sartre, Lettres au Castor et quelques autres, Paris, Gallimard, 1983. Paul Valry, Oeuvres, II, Paris, Galimard, d. de la Pliade, 1960. Les moralistes modernes (XIXe et XXe sicles). Filoloki pregled / Revue de Philologie, HHH, 2010/2.

Jelena Novakovi JOVAN HRISTI ET LES MORALISTES FRANAIS: SARTRE, CAMUS, M. YOURCENAR, J. GRENIER Rsum Dans ce travail, qui se rattache notre article Jovan Hristi et les moralistes franais: Montaigne, Descartes, Pascal, publi dans cette mme revue, nous nous proposons d'examiner le dialogue que Hristi tablit, par l'intermdiaire d'une suite de citations et de rfrences, avec les moralistes franais du XXe sicle, tels Camus, Sartre, Marguerite Yourcenar, auxquels se joint le philosophe Jean Grenier. Ce faisant, nous utilisons le mme procd d'examin intertextuel, qui consiste replacer d'abord ces citations et ces rfrences dans leur contexte premier et ensuite les considrer dans le nouveau contexte que constitue la cration littraire de Hristi lui-mme, pour dgager les changements qu'elles ont subies au cours de ce dplacement, les nouvelles significations qu'elles ont obtenues et pour montrer comment elles se sont enrichies.

UDC 821.163.41-14.09 Raikovi S.

PESNIKI RAT I LIRSKI MIR Diskretni polemiki udeo Stevana Raikovia u doba posleratnih kwievnih previrawa Dragan Hamovi

SAETAK: U radu se razmatraju implicitni programski i polemiki momenti u ranoj poeziji Stevana Raikovia, kao i wegova tadawa izjawewa o poetikim pitawima, u okolnostima poetikog preloma tokom prve decenije nakon Drugog svetskog rata KQUNE REI: Stevan Raikovi, obnova moderne srpske poezije, polemike, Zoran Mii, lirska angaovanost, lirska ironija, parodija, proloke i epiloke pesme

Uvodna pesma prvog ciklusa Krug nenosti iz Raikovieve Pesme tiine (1952) ostala je poetna i u Pesmama iz 1963. godine, kwizi to saima prethodnu, poetnu autorsku deceniju. U pesmi Mir" rat je, jednostavno, stavqen u dubqi podtekst i tek se, u sasvim diskretnim naznakama, pojavquje na povrini: Meni nita nee nebo. Nita. / Gledaj, zemqo, ja se opet smejem". Navedeni dvostih iz ove kompoziciono isturene pesme moe nam dobro posluiti za jedno poetiko uporeewe. Naime, kada uz taj dvostih postavimo poetne stihove Popine pesme Poznanstvo" s poetka ciklusa Opsednuta vedrina (Kora, 1953) dolazimo do take u kojoj se oitava srna meusobna razlika u formulisawu pesnikog odgovora na poratni epohalni kontekst: Ne zavodi me modri svode! / Ne igram / Ti si svod ednih nepaca / Nad mojom glavom". Nebo u jednom i modri svod u drugom sluaju odaju opozitne lirske pozicije dvojice izrazitih pridolih pesnika. Raikoviev iskaz Tu sam" naspram Popinog Ne igram" inicijalni su programski iskazi dva poetika smera koji se razilaze. Ona naknadna, efektna i tana odrednica pesnika Ivana V. Lalia o poeziji svoga veka i doba da poglavito peva negaciju, uz istovremeno zalagawe za pesme to upuuju svetu potvrdan odgovor (pokuavaju da svetu kau da"), nema boqe potpore od navedenih pesnikih mesta s poetka posleratne obnove modernog srpskog pesnitva, ranih pedesetih godina.

354 Izdvojena Raikovieva poetika pozicija ispoqila se, prema pesnikovom docnijem svedoewu,1 jo u godinama wegove poetnike anonimnosti, da bi, nakon ulaska u javni kwievni prostor, postala unekoliko i delikatnija. Glasni nalog za aktivistikim odnosom poticao je, neposredno nakon rata, iz propisanog ideolokog okvira za sav drutveni ivot pa i za pevawe da bi se opet pojavio kao kquni argument i kod zagovornika modernistike poetike obnove. Tako e Zoran Mii u zavrnici svog (odavno istorijskog) polemikog eseja O smislu i besmislu, o lirici mekog i nenog timunga", o jednoj ewi i jednom zanosu na svim jezicima sveta, u godini kada se pojavquje i Pesma tiine, gotovo uskliknuti: danas je jedini put regeneracije nae poezije: vratiti se ivotu, wegovim odista velikim i istinitim tokovima, sadrajima i strepwama; otvoriti irom prozore u svet, krenuti u okraj [kurziv je na] sa svim vetrovima vremena i strujama qudske misli na svim jezicima sveta".2 Retorikom i smisaonom vrhuncu ovog Miievog iskaza prethodi uzgredno i uslovno priznawe Svetislavu Mandiu i Raikoviu, kao najdarovitijim predstavnicima" one pretene lirske poetike, uz ironine aluzije povodom wihovog oslonca na strailovske motive Crwanskog.3 Ako se navratimo na Miieve napise s poetka pedesetih zapaziemo da je lirska scenografija u kojoj se odvijaju i Pesma tiine i potom Balada o predveerju predmet naglaenog podsmeha, polemike ironije. U proeqe drugog dela pomenutog eseja, recimo, Mii smeta izvod iz zajednikog teksta Marksa i Englesa povodom Daumerove kwige Religija novog veka (1850): Gospodin Daumer bei u tobowu prirodu, to jest u blesavu seqaku idilu [] Bilo bi, uostalom, poeqno da moderno zemqodelstvo i moderne maine ve jednom preoru i lewivu seosku prirodu Bavarske, tle na kome podjednako niu popovi i Daumeri."4 U napisu iz 1951. godine, pod naslovom Panike i snovi, Mii opet apostrofira isti Marks-Engelsov tekst, da bi, s kraja, poruio: ne uspavqujemo se u toplom krilu dremqive prirode".5 Dremqive meke glave" Mii pomiwe i s poetka svoga kritikog osvrta na 87 pesama Miodraga Pavlovia. Ako se prethodne ironine varijacije na temu lirskog odlaska u prirodu ne moraju obavezno odnositi na pesnika Pesme tiine, nego pre na onaj podugi niz neubedqivih, zakasnelih podraavalaca eterizma" ili sumatrai1 U Tekstovima za novu verziju Pesme tiine" (1980) Raikovi navodi i sledee seawe na svoje poetke i opisuje prvu posetu redakciji asopisa Mladost": Pomenuti urednici, koji su po sopstvenom priznawu intimno osetili poeziju u mojim izgovorenim stihovima, zatraili su od mene za svoj asopis ipak neto drugo: pesme koje ne bi odudarale od vremena i koje bi se mogle ukquiti u glavni (ali i jedini) motivski i izraajni tok poezije naih dana. Bila je to poezija, recimo, aktivistikog odnosa i kolektivne svesti o minulom ratu ili aktuelnoj obnovi. Ja takve stihove nisam imao u xepu, a po muwevitom podseawu ni u onom kartonskom kuferu u nedalekoj Zorinoj ulici", Dnevnik o poeziji, u: Sabrana dela Stevana Raikovia. Kwiga 7, Beograd 1998, str. 9899. 2 Nav. prema: Zoran Mii, Re i vreme , Beograd 1963, str. 47. 3 Isto, str. 46 i 47. 4 Isto, str. 37. 5 Isto, str. 27.

355 zma" kada proitamo prvi pasus Miievog prikaza Popine Kore (Poezija opsednutih vedrina) nestaje gotovo svaka nedoumica na koga kritiar aokom aluzije ciqa: Mnogi biraju, jo uvek, takozvanu tiinu, i za wih se pitawe izbora zapravo i ne postavqa: poezija i jeste pogodno mesto da se izbegnu nelagodna pitawa, da ima ovek gde glavu da skloni, i da makar za trenutak prodrema."6 Zastaemo naas na pitawu otkuda je Miiu potrebno da jo u uvodnom delu svog kqunog napisa u odbranu i pohvalu vodeeg pesnika poetike koncepcije koju zastupa priziva i u ravan poreewa implicitno dovodi pesnika koji, prilikom svog autorskog izbora, ne bira ba ono to kritiar smatra loginim izborom poetikog trenutka. Neodreeno pomiwawe pesnika koji biraju takozvanu tiinu" pomalo udi kod onoga koji je, bez zazora, znao da u pomenutom eseju O smislu i besmislu iscitira itavu listu lirskih primera pesnika ije domete smatra spornim ili nedovoqnim. Na tom spisku Raikovia nije bilo. On je bio pomenut, kako rekosmo, uz pohvalu wegovom daru. Ali upravo zato, ini se, bilo je potrebno, u polemikom okviru na koji je Zoran Mii raunao, da pomalo snizi cenu darovitom pesniku koji ne prati i ne potvruje wegovo borbeno stanovite, nego ga svojim darom i radom relativizuje, tim pre to je, u sezoni to je prethodila pojavi Kore, sudei i prema broju i tonu kritikih napisa, prema rubrikama i autorima, Raikovieva druga zbirka pobudila znatnu pawu i naila na nepodeqeno prihvatawe, jer dospeva na pripremqeno tle jedne ovdawe lirske tradicije. Takav prijem nije mogao doiveti disonantni ton" poetika Pavlovia ili Pope, nego na otpore i izvesnu meru sablazni. Zato i promoter drugaijeg tipa pesnike tradicije, u tom asu aktualizovane i obnavqane u glasu novih modernista, mora da zaotri stav i prema izrazitim autorima sa druge strane fronta" makar oni bili, poput Raikovia, neskloni frontovskim linijama i rovovima ak do generalnog obezvreewa wihovog samog stvaralakog opredeqewa i lika. Mii, opet, kao kritiar pouzdanih merila, samo koju godinu docnije, u svojoj programskoj Antologiji srpske poezije (1956), u beleci uz Raikovieve pesme, saima svoj sud o naem pesniku, ali ne bez rezerve, to provejava i na ranijim mestima: Izrastao na prenaseqenim prostorima posleratne lirike 'mekog i nenog timunga', Stevan Raikovi je, zahvaqujui mnogo vie svom osetqivom poetskom instinktu, nego intelektualnoj ei i radoznalosti, uspeo da svoj sawivi, eterini i bezazleni svet ptica, kamewa i trava podigne do nunog stepena objektivizacije, pa i do simbola, naslutivi neke od osnovnih dilema savremene poetske misli."7 I kada pesniku Raikoviu priznaje ono to mu je priznati duan, kritiar obnove srpskog pesnikog modernizma to opisuje kao pesnikovo nadrastawe i nadilaewe sopstvenih podrazumevano mawkavih polazita. Isto tako, ni ocenu o ostvarenom saglasju sa nekim od osnovnih dilema savremene
6 7

Isto, str. 115. Nav. prema: Zoran Mii, Antologija srpske poezije, Beograd 1983, str. 268.

356 poetske misli" ne proputa da oslabi stavom da je re o instinktu a ne o svesnoj akciji pesnika. Da li je ba tako? U zapisu iz 1955. godine Milovan Danojli, vatreno polemiki, porie uvreena kritiarska odreewa ove poezije: Stevan Raikovi nikako nije ono to ga mnogi smatraju, pogreno ga ukquujui u jednu drugu kolonu, u red pesnika 'nenog timunga'. Pet godina on nam govori o stranoj prisutnosti koja se mora izdrati pomalo nasmejanih i pomalo tunih ali zrelih misli i oseawa"8 S poetka i s kraja povlaenog, uvodnog ciklusa zaokruene kwige Raikovieve prve pesnike decenije nalaze se pesma Mir" i pesma Hvala suncu, zemqi, travi" (docnije: Pohvala"). Ove pesme ine prolog i epilog inicijalnog lirskog kruga; otuda i wihova programska, kao i diskretno polemika konotacija, to se javqa i kroz upadqivo deklarativni i apelativni ton u prvoj pesmi, odnosno himnini ton u izvodnoj. I to bi mogao biti pesnikov odgovor na uzburkani javni kontekst, u koji se wegovo delo smetalo, mimo krajnosti koje su inile okruewe kwievno prelomnih godina. Ali, jedan zatureni intervju iz 1955. godine, dat mladoj kwievnici Grozdani Oluji, omoguava nam da doznamo i neposredno pesnikovo odreewe prema takvim okolnostima. Naime, odgovarajui na pitawe koji pisac najvernije prikazuje savremenu stvarnost" Raikovi najpre izriito izbegava pomiwawe domaih savremenika, a potom poto je naveo trojicu omiqenih svetskih pisaca apsurda" (T. Vulf, Kami, Kafka) izlae svoje prilino izazovno postavqeno gledite. Mladi pesnik isprva ocewuje da i wegovi kwievni izabranici izraavaju samo jedan vid, ili samo nekoliko komponenti savremene stvarnosti", da bi svoju tezu zapeatio sledeim, reskim reima: Postala je skoro manija da se danawi ovek prikazuje kao neka vrsta demona ili mrawaka. Meutim, ivot u svom obinom toku nije ni morbidan, ni mraan. Zato se i udim to se ba ono to je duboko iskreno i oveno u literaturi diskredituje svodei na naziv sentimentalno."9 Raikovi, drugim reima, skree pawu da i moderne, nove poetike upadaju u izvesnu opasnost neautentinosti i loeg manira, spoqa drugaijeg (ali opet jednako kwievno nedelatnog) od onog odavno oiglednog u famoznoj lirici mekog i nenog timunga" kako je tu poetiku opisao Milan Bogdanovi a potom ovu sintagmu preuzeo i esto ponavqao Zoran Mii, ali u negativnoj i ironinoj konotaciji. Ako taj opti trend oznaimo kao poetiki impuls deromantizacije (unutar romantikim nasleem i standardima isuvie definisane poetike scene), onda je Raikovieva primedba ne samo u tome to taj nalet odnosi ili suzbija i one elemente koje poeziju oduvek ine poezijom nego i stoga to se time redukuje i osiromauje pesniki obuhvat stvarnosti jedino na wenu tamnu ili patoloku stranu. Raiko8 Milovan Danojli, O toploj prisutnosti jednog pesnika, Vidici, god. 3, br. 1516 (maj-jun), Beograd, 1955. 9 Prijateq trava Stevan Raikovi, u: Grozdana Oluji, Pisci o sebi, Beograd 1959, str. 179.

357 vi, takoe, ukazuje i na jedno opasno pojednostavqewe, kojim se kategorija iskrenog ili ovenog u poeziji unapred imenuje u znaewu sentimentalno, to je odavno negativna oznaka. Pri tome, treba naglasiti da Raikoviev otpor poetikom trendu dehumanizacije, kao noseoj odlici jednog karakteristinog dela moderne lirike, ne moe biti shvaen kao wegova anahrona nespremnost da prepozna i izrazi mranu stranu savremenog sveta i oveka. Upravo na pesnik insistira na tome da samo nekoliko komponenata savremene stvarnosti" ne mogu zaposesti ceo prostor pesnike slike sveta i onemoguiti da u poeziju pristupe neke humanije, isto tako realne i bitne komponente. Danas pokuavaju da se prave rezimei polemika tih godina" kazae (u ne tako davnom razgovoru) Miodrag Pavlovi, ija je aktivnost bila est povod tadawih kwievnih napada. Meutim, kwievni ivot je bio vie skriven Na kraju, prave polemike onog vremena su bile kwige, a ne odjeci".10 Jedan od kqunih aktera toga doba, s pravom, sa ekspliciranih poetikih i ideolokih stavova prebacuje teite teme prema samom sadraju i sklopu pesnikih tekstova. Zato emo prvo i razmotriti Mir", uvodnu u matinoj zbirci Pesma tiine i u Pesmama iz 1963. godine, ba sa stanovita wenih implicitno programskih i imanentno polemikih mogunosti. Rekli smo da wena poetna pozicija unutar zaokruenog lirskog korpusa posredno i upuuje na takvo itawe. Ponimo od naslova. Wegovo se znaewsko poqe moe boqe razumeti ako se uzme u obzir kontekst pesnike produkcije na sredini prolog veka, optereene refleksima minulog rata i wegovih tekih spoqnih i unutarwih posledica, jednako u tradicionalnije kao i u modernije zasnovanoj poeziji. U prevlasti takve strane dramatike podseawe na obnovqenu ivotnu i kosmiku ravnoteu gotovo se moe uzeti kao in svesnog pesnikog otklona. ta pesmu Mir" razlikuje od pesama proste i esto banalne lirske idile, svakojako nepripadne dobu u kojem je spevana? Re nije o lirskom doivqaju nego o detiwe bezuslovno iskazanoj voqi lirskog subjekta da zavlada naelo sklada i zadovoqstva.11 Neka namah to je tuno stane. / Ja to hou, ovek, sluaj ptico!" itamo u etvrtom katrenu pesme. Pesnik otpoetka koristi sredstva kojima e naglasiti i prenaglasiti konativnu prirodu svoga iskaza, tako da prenaglaenost bude stilski markirana. U poetnom stihu pesme, ne samo da navodi dvaput iskaz Sunce greje" nego ponavqawu, kao sredstvu pojaavawa utiska, pridodaje i pleonazam, jeziku nespretnost infantilnog ili afektivnog porekla: Sunce toplo greje" (kurziv je na). Sve te figure ponavqawa, takoe, ine jako potenciranom i emocionalnu stranu pesme Mir". Preteranost je, dakle, sastavni elemenat pesnikog postupMilo Jevti, Dijalog o svetu Miodraga Pavlovia, Beograd 1998, str. 29. Uporedimo samo tretman iste osnovne teme, kao u pesmi Mir", u nenaslovqenoj pesmi Miodraga Pavlovia iz prvog izdawa 87 pesama, izilog u godini kada i Pesma tiine. Poetna strofa glasi: Opet je mirno sve / Oblaci kriju iskopani grob / U zemqu su ruke dve / Bacile krvav drob" (str. 105).
10 11

358 ka, ime se postie i svesni autoironijski efekat. Taj efekat proizlazi iz nesrazmerne euforije lirskog glasa pred krajwe uobiajenom slikom mirnog i nanovo osunanog predela. U toj nesrazmeri preutno sudeluju, pa je i uravnoteuju, i prisutni odjeci prohujalog rata u memorijskim ostavama pojedinaca, opte drutvene nepogode to je skladnu sliku onemoguavala ili kvarila. Ton snanog samoubeivawa da je opasnost prola, sugerie nam da je posredi naglo i burno prawewe od kumulisanog straha, pa je nesvesno komina nijansa naprosto ugraena u smisaoni sklop ove pesme, sloen, napregnut i sobom ipak protivrean. Dodatni inilac predstavqa i asimetrini deseterac, poetni metar pesme Mir" tokom pesme, naravno, ritmiki naruavan. Epski metar, stvoren za akcione sadraje i proklamacije, kao metrika podloga, kao i idilska motivika pesme, jo su jedan primer zdruivawa retko spojivih elemenata. Oito je da timung" uvodne pesme Raikovievog zrelog pesnikog poetka nije nimalo mek i nean" nego je pre, po dubini, dramski podloen. Ali u razdobqima previrawa i korenitih promena gubi se ulo za dubqe nivoe i nijansirane razlike, nego se glavnina stvari odvija na manifestnoj povrini. Sa druge strane, kako protumaiti pesmu Hvala suncu, zemqi, travi" (Pohvala"), epiloku u Krugu nenosti, koja, zajedno sa pesmom Mir" s poetka, saiwava uoqiv kompozicioni prsten oko ovog ciklusa? Blagodarewe svemu postojeem od elemenata kosmikih do svega neznatnog to svetom prolazi sadrava, poput pesme Mir", nesporno infantilno stanovite. Nije stoga udno to je ova pesma, izmetena iz matinog konteksta, nala mesta i u itankama za nae mlae osnovce. Ali, ta ovaj ton donosi u matinom vremenskom i poetikom okruewu? Opet moemo slovo pesnike razlike traiti prema tada aktuelnim krajnosnim stranama kwievne scene: u odnosu na revolucionarni, slavoslovni patos novoga reima, olien u soc-realistikim proizvodima naruivanim i pospeivanim nakon osloboewa, kao i naspram snanog glasa pobune kojim se, prilino unisono, oglaava tadawe postavangardno krilo nove srpske poezije. Protivno prevladalom modernom stanovitu, u rasponu od opte deformacije do opte negacije, pesnik predmet svog proslavqawa nalazi umesto (oekivano) u ideolokom, drutvenom poqu u prostoru prirode, zapravo osnovnog prostora egzistencije same, shvaene kao dar za koji treba izdano ponavqati re hvala.12 Ovako dolazi na polaznu taku jednog izvorno religioznog doivqaja (pohvale svemu stvorenom), to takoe izmie i jednoj i drugoj krajnosti, koliko ideoloke toliko i modernistike dogme.13
12 Up. ta o tome pie Slavko Leovac: U ranoj i kasnijoj poeziji Stevana Raikovia nema krikova, nema tekih vapaja, nema 'buke i besa'. Ali to ne znai da u dubini wegovih pesama nema skamewenih i kristalizovanih vapaja i krikova; ili neto preciznije reeno, oni su ponosno prevladani samom pesmom i wenom duhovnou. Pesma je udesni hram lepote i dobrote, izvesne kalokagathie, svojevrsne lepote-dobrote, pa su vapaji i krici postali humano lepi i lepo-dobri oblici pesme." Nav. prema: S. Leovac, Tri znamenita pesnika, Beograd 2000, str. 49. 13 Vladeta Jeroti u eseju itam pesmu za pesmom navodi: Pesma 'Pohvala', za mene je religiozan doivqaj mistiara svih religija sveta (hrianstva takoe sveti

359 Ne bi potrebna ravnotea bila uspostavqena da u razmatranim pesmama, pored diskretne lirske poleminosti, nema i autoironijskih nanosa. Lirski subjekt je u sreditu svoga odeqenog sveta, kojim nastoji samovlasno da upravqa, ali je taj entuzijazam u nesrazmeri sa wegovim povodom, a to je uobiajena slika lepog dana u prirodnom okruju mada znamo da je to obino, nakon ratnog poremeaja koji i daqe odjekuje u svesti, dobilo na svojoj izuzetnosti i vrednosti. Velikoduno poklawawe ivota mravu naenom u domaaju lirskog subjekta posebno ironijski nijansira poziciju naraslog lirskog ega u razmahu velikog, oslobaajueg oduevqewa:
Putam. Neka ide. Znam: mrav to je. Smrt bi bila kad bih ja po wemu. Zar smrt? Gledam: nebo puno boje! Leim, sm pod suncem, blizak svemu.

Slino tome, u sveoptem nizawu pohvale, u epilokoj pesmi ciklusa, u zavrnici se odaje hvala i sopstvenoj ludoj glavi / O koju lupa prostor sav". Distanca od sopstvene subjektivnosti sredita, izvora i uvira lirskog sveta uslowava i produbquje ovu pesniku poziciju (u disovskoj inverziji odnosa subjekt/objekt), dovodei u sumwu wen stabilni status. Na sve ove naine pesnik se, iz osnova, otre iz okvira mekog i nenog timunga", ali ne posee za razarawem lirske potke svog autorskog senzibiliteta, nego mu pridaje izrazitiji, istananiji sadraj. Dok su kwievnim i politikim prostorom sredine HH veka kod nas buale velike i teke rei, Stevan Raikovi tom stvarawu buke skoro da nije doprinosio, mada je i wegov sluaj bio makar dotican, u uzajamnim napadima i odbranama. Stoga je vrlo vano obratiti pawu na wegov zapis iz 1962. godine, koji znamo pod naslovom Re o poeziji, a koji predstavqa koreferat podnet na proirenom diskusionom plenumu Udruewa kwievnika Srbije". U osnovi ovog zapisa lei osporewe svrhe javnih razgovora o poeziji", kao i jasno zalagawe za samosvojne puteve pesnikog ina, bez spoqnih zadataka i naloga. Na samom poetku Raikovi udeava jedno zanimqivo obrtawe stvari. Naime, onaj koji e i kasnije, mnogo kasnije, oseati potrebu da odgovara na primedbe iz svoje okoline o wegovoj izgraenoj kuli od slonove kosti" u odnosu na izazove savremene stvarnosti, u samom uvodu Rei o poeziji pitawe postavqa sasvim drugaije, u svojstvenom blago patetinom tonu, iza kojeg eka neizbena zaseda suptilne ironije: Imam utisak da se nalazim u jednom izuzetnom trenutku, u kome me naputa pesnika hrabrost, koja je do sada, bar u mom sluaju, bila obeleena mojim neuestvovawem u razgovorima o poeziji. Jedan trenutak graanFrancisko Asiki!) zahvaqivawe Nevidqivom na ivotu. [] Da li je pesnik namerno izostavio da kae kome zahvaquje ili je u wemu panteistiki doivqaj prirode prevladao?", u: Kwievnost, god. 49, kw. 103, br. 56, Beograd 1998, str. 851.

360 ske slabosti."14 Na ovoj inverziji moramo naas zastati. Pesnik dekonstruie" ustaqenu sintagmu graanska hrabrost koja upravo podrazumeva javno istupawe i zalagawe za odreene stavove i takva je osobina inae visoko izdignuta na lestvici demokratskih vrednosti. U Raikovievom izazivakom obratu stvari, u kojem se u prvi plan istie pesnika hrabrost obeleena neuestvovawem", krije se neto dubqe od samog izazivawa i retorike dosetke. A to je uverewe, izneto ve u narednim reenicama, koje oponira samom dogaaju na kojem tada uestvuje, diskusionom plenumu": Oduvek sam oseao da se jedini slobodan prostor za poeziju [] nalazi iskquivo u samom poetskom stvaralatvu. Svaki razgovor o poeziji jeste samo po jedna pria ili verzija o onome to se ve dogodilo ili bi se eventualno moglo dogoditi."15 Pesnik naglaava potom da jedini pravi prostor za poetsku re ine jarki ili zamraeni predeli pesnikovog bia". Smetajui pesniki akt u neprikosnoveni domen individualnosti, Raikovi i poentira u duhu pesnika tiine, koji u trenucima stvarawa svoje istinske pesme" ne uje drugi glas i tui um". Poto je, u zamahu svoje kritike objekcije, sliku buke okretno proirio sa kwievnog na opti plan (Ti silni glasovi kao da zagluuju i sami ivot") Raikovi se, sasvim odreeno i otro, osvre na prilike za kojih je i sam kwievno stasavao: Samo nae posleratne generacije imale su prilika da se sa raznih strana nasluaju raznih duebrinikih saveta o idealnom idejnom i formalnom obliku poezije, koji odgovara naem, velikom vremenu revolucije, obnove, izgradwe totalnom oveku, otuenom, nacionalnom, jugoslovenskom, internacionalnom, izgubqenom pred nuklearnom katastrofom."16 Oito je da, po oekivawu, i u ovom osvrtu Stevan Raikovi ini podjednak otklon od obe krajnosti aktuelne ili tek minule kwievne politike, u svom nastojawu da izbori svoj, autonomni put, neobvezan spoqnim, trendovskim zahtevima. Sledea deonica Rei o poeziji verovatno je vrhunac ovog naknadnog, sumarnog pesnikovog odgovora na doba kwievnih polemika, kao i olakog pesnikog povoewa za promenama kwievnih i drugih ideja u tekuem opticaju, i tu se postavqena tema zaotrava do bolne etike samoupitanosti svakoga od savremenika: Da li naa pesnika re ima svoje dostojanstvo, qudsko i etiko pokrie? Pokuajte da imenujete pesnika koji svoju dlaku nije mewao ili urak prevrtao naopako? Pesnika kome veruju?" U ovome posledwe reenom, tada pesnik u punoj zrelosti, svakako postavqa sopstvenu pesniku metu i meru, pri emu poetiko poravnava sa etikim (to je pesnika modernost isprva odluno odvajala), uveren da jedno iz drugoga neraskidivo proistiu. Utoliko i wegova potreba da ostane izdvojen ne moe biti uzeta kao tewa da odbegne sa borbenog poprita kwievne epohe, ne bi li proao neoteen kao graanin, nego kao neka vrsta askeze, podvizawa, ili ba pesnike hra14 15 16

Dnevnik o poeziji, SDSR, str. 25. Isto. Isto, str. 27.

361 brosti da odoli i ostane veran svome stvaralakom sklopu, oblikovanom u predelima pesnikovog bia". Da li je takva mera i domaena, moe posvedoiti i okolnost da je Raikovievo pesniko ime ostalo netaknuto a mesto postojano i bezbedno visoko tokom dugog vremena i mnogih smena vrednosnih paradigmi. I oni koji danas, bez odvie kwievnih kriterija i skrupula, strateki osporavaju tolike izrazite domete srpske poezije, Raikovievo ime pametno zaobilaze. Da je Raikovi umeo kratko i utoliko superiornije da odgovori na aktuelne povode i namete svoga doba, onda kada su omiqeniji, bri i neobavezniji odgovori stizali u vanpesnikoj formi, ostali su neki zanimqivi lirski dokumenti. Kada, na primer, italac na stranicama Letopisa Matice srpske" iz politiki opskurne 1949. godine zatekne pesmu sa potpisom Stevana Raikovia pod naslovom Qubav u slavu maja",17 isprva pomisli da je posredi obol pesnika poetnika zahtevima ideoloki strogo kontrolisanog i zadatog kwievnog trenutka. Meutim, kada pesmu i proita, italac se uverava da se ono to se, zbog naslova, ini autorskim poputawem zapravo pre moe podvesti pod lirsku provokaciju, ili, kako smo ranije imenovali, diskretnu lirsku poleminost. Naslov pesme, naime, upuuje signal i gradi oekivawe saglasno tada aktuelnim ideolokim simbolikim konotacijama rei maj, jo jae izraenim u sintagmatskom spoju u slavu maja. Nita od tih naznaka mladi pesnik nee dati u pesmi, osim u zavrnom stihu, ali u suprotnom znaewskom smeru, to emo kasnije i pokazati. U predwem planu lirskog opisa nalazimo motive prolene ivotne obnove iz tipinih ranih Raikovievih pesama, kao u pesmama Mir" ili Ispovest na povratku" (Pesma tiine). Teite se nalazi u kqunoj rei naslova, re je o bodroj qubavnoj pesmi vitalistiki zasnovanoj:
Ja pevam ivot srcem golim i kaem qubav to me sie, opevam tebe koju volim za jedno ivo srce vie.

Nasuprot poeqnom kolektivnom, ovde se istura goli" lini zanos, bez uspostavqawa ikakve vidqive analogije sa posleratnim, zadatim drutvenim poletom. Lirski patos se odvija u sraawu duha pojedinca i nabujalog prirodnog okruewa, da bi se, u posledwem stihu ove pesme od pet deveterakih katrena, iznenada uputio jedan signal fine ironije:

17 Vidi: Letopis Matice srpske, god. 125, kw. 363, sv. 3, Novi Sad 1949, str. 154. Ako se pouzdamo u beleku na kraju Pesama iz 1963. godine, sasvim je moguno da ova pesma moe biti prva, a svakako jeste meu prvima koje Raikovi objavquje po dolasku na studije u Beograd. Istiui prvenstvo pesme Majka nad zavejanim uspomenama" (objavqene 1945. u Subotici) pesnik belei da ova pesma ostaje usamqena sve do 1949. godine", otkada poiwe intenzivnije da sarauje u mnogim listovima i asopisima" (str. 179).

362
I diem qubav iz svih ila, te irim ruke, zene plave, pevam pod suncem vihor krila, i majski ivim qubim prave.

Na ulazu i izlazu iz pesme, u samom naslovu i finalnom stihu, smeten je odsean lirski odgovor na spoqne diktate prve poratne petoletke" u slavu maja i obnove (ali ivotne), ne nekakva radna nego qubavna akcija. To su godine kada, na primer, Radovan Zogovi, u ime revolucionarne partije i svog kwievno regulativnog mesta u woj, objavquje tekst O naoj kwievnosti, wenom poloaju i wenim zadacima danas (1946), u kojem navodi: Kwievni ivot oien je od qudi koji su izdali i kwievnost i domovinu [] Kohezijska, preporodilaka, pokretna snaga toga sjediwavawa, to je nova drutvena stvarnost, wen magnetizam, wen dah, wen patos; to je sila ivota, jedinstvenog u smislu pobjede novog, ivota u pjesnicima i van wih, neprekinutog"18 Raikovi, u pesmi Qubav u slavu maja" ali i u drugima, voqan je da prihvati samo isto vitalistiki aspekt Zogovieve optimistike poetiko-ideoloke postavke bez prenoewa u podruje drutvenog delawa po emu je naslednik nekih poetikih premisa Rastka Petrovia, pesnika takoe sa iskustvom velikog rata iza sebe (Postoji ivot veliki, divni pijani fiziki ivot biqa i rastiwa, pada reka, jurewa oblaka, mladih tela Pesnik je ve potpuno ovek. On se pomirio sa svim stvarima i katkad pokuava da ih razume. Nema nita niprotivkoga. Ne trai da se stvari prevaziu, u svima wima je ivot, i od wega samo zavisi kako e da ih primi."19) Privlae pawu, u odabranom lirskom kripto-polemikom kquu, i dve kratke pesme, datirane u 1947. i 1948. godinu, koje pesnik obelodawuje tek dvadesetak godina od nastanka, u separatu Varke (1967). Obe pesme Raikovi kako je istakao u napomenama uz ovaj lirski niz objavquje po seawu, koje je tano i provereno kod nekih pesnikovih drugova iz tih dana".20 Usmeni oblik ouvawa potcrtava subverzivni karakter tih stihova, wihov (tada jedino moguan) interni opticaj. Pesma U parku kraj eleznike stanice" (iz 1947. godine, kad pesnik dolazi u Beograd), u tri esteraka katrena, efektno opisuje studentsku, doqaku marginu jugoslovenske prestonice u vreme obnove i izgradwe zemqe" (Dimi se aleja / Preko celog dana: / Malo od ideja / Malo od duvana. [] U kimi: bol tupi. / Stomak: upqa ala. / Spavasmo na klupi / Puni ideala"). Ako je ova pesma bila tek posredno ideoloki neista", pesma No je naa" (1948) sklopqena je kao otvorena reakcija na opti poredak, ne dodue u ime reakcionarstva nego zarad pe18 Nav. prema: Srpska kwievnost u kwievnoj kritici. Savremena poezija (priredio Sveta Luki), Beograd 1973, str. 19. 19 Rastko Petrovi, Opti podaci i ivot pesnika, nav. prema: Srpska kwievna kritika. Kwiga 16. Pisci posle Prvog svetskog rata kao kritiari , Novi Sad Beograd 1975, str. 119. 20 S. Raikovi, Varke, separat Letopisa Matice srpske, kw. 399, sv. 6, Novi Sad 1967, str. 18.

363 snike slobode izbora, tako da nije nimalo udno to je ostala samo memorisana, ali ne i objavqena tih krajwe neslobodnih godina. Naslov je, najpre, sroen poput transparenta, s aluzijom na parolaku matricu (Trst je na!", Mi smo Titovi Tito je na!") sa onovremenih javnih skupova. Nadaqe, No je naa", od prvog do posledweg stiha, zasnovana je na kontrastirawu dva sveta: mi i oni, no (inverzno, pozitivno oznaena) pesnike druine i (s pesnike strane voqno odbaen) dan ostalog sveta:
Dan pripada vama. A no je samo naa, naa. Kao sunce, po zabaenim kafanama, Sijaju oi, re i aa.

Ponavqawe rei naa u drugom stihu inae za postizawe uvodnog kontrasta ak suvina delikatan je priziv forme skandirawa, redovne i na politikim performansima nove drave i u tadawim primewenim stihovnim sastavima. U spomenutom postupku inverzije bitni motivi soc-realistike poezije (izgradwa, rad) podvrgnuti su neuvijenom parodirawu:
Kafane: nona gradilita. (S visokih skela vreba pad.) Mi smo i sve i svja i nita. Bol je na rad

Pesnik je, kao u prethodnim primerima, za finalnu poziciju, tj. poentu pesme, spremio verovatno najprodorniji gest lirske provokacije, potcrtan i naglim ritmikim prelomom na kraju (prisutnim i na kraju prethodne strofe, u jeretikom stihu Bol je na rad"):
Oi nam zure u nebesa plava: Vraamo se u zoru kroz rose. Umesto zastava Vijore nam kose

Dovoewe u ravan poreewa duge kose kafanskih dekadenata i znamewa drave i ideologije, ikonografije kolektivnih rituala novog doba slika je ne samo bezuslovne pesnike hrabrosti (iskazane samim inom spevavawa i usmenog prenoewa o publikovawu tada odista nije moglo biti pomena) nego i pesnike invencije prvog reda. Ali ukupni domet ove pesme nadmauje stupaw puke parodije akcijake" poezije i nametanog kulta drutveno-korisnog rada. U razvijenom kontrastu izmeu dva sveta, onoga pesniku pripadajueg i onoga drugog dnevnog i aktivistikog, Stevan Raikovi saima i svoje, neoromantiarsko koliko i simbolistiko, pesniko vjeruju, zasnovano na mistikoj povezanosti izmeu pesnika, posredstvom poezije kojoj slue i iji su posveenici, u vremenu i preko vremena:

364
Nee nas rasturiti nijedno doba. Mrak nas okupqa kao strah. Sa nama su i pesnici iz groba: Kao da se smei, na nas, wihov prah. Vae je sve. A tebi i meni Pripada samo malo, malo. Mi smo u kratkoj, tamnoj smeni, Da ne bi srce sveta stalo.

Opis nonih pesnikih bratija" iz Raikovieve pesme kao da je prenet, u ulozi negativnog primera, u napis Rista Toovia O radu sa mladim piscima iz 1949. godine: I Veles Peri i svi oni koji su poli wegovim putem pisali su istovremeno te dvije poezije na jednoj strani o naporima naih radnih qudi u borbi za socijalizam neuvjerqivo i egzaltirano, a na drugoj strani takozvanu linu poeziju, o tamnim kafanskim raspoloewima, 'o koijau i ai', potajno organizujui nekakve svoje divqe kruoke, na kojima su itali tu 'linu poeziju'."21 Raikovi, usmeni himniar divqih kruoka", po svemu sudei, nije praktikovao opisanu autorsku dvostrukost". ak ni mestimini politiki podobni" motivi (prisutni u drugom planu) zbirke Detiwstva ne mogu biti izmeteni iz okvira snanog deakog doivqaja kraja ratnih strahova i muka,22 iji je sastavni deo i razumqiva i zasluena mera heroizacije oslobodilaca. Jedini kolektiv koji je ovaj pesnik, od poetka do kraja, mogao da prihvati bilo je pripadnitvo drutvu pesnika", kao zajedniara jednog transcendentnog optewa i delawa. U svojoj poznoj autobiografiji a pre toga (apstrahovanije, nesvedeno samo na pesnike) u sonetu Niti" (1958) Raikovi obnavqa osnovnu situaciju datu u svojoj ranoj pesmi: Meutim u drutvu pesnika je ponekad bivalo kao u raju Po mom iskustvu oni su se meusobno sporazumevali ak i mimo rei Kao u kakvoj veitoj zaveri Ako postoji 'nemuti jezik' onda su pesnici ti koji su ga najspontanije savladali isto onako kao i svoj materwi"23 Vratimo se Pesmama iz 1963. godine, prikazu Raikovievog razvoja prve pesnike decenije. Ispred dvanaest lirskih krugova, komponovanih strpqivo da ostanu temeq i docnijih autorovih izbora Raikovi je, kao moto (ili prolog), postavio pesmu kakva se ranije nije pojavqivala unutar Raikovievih lirskih nizova. Re je o nenasloNav. prema: Srpska kwievnost u kwievnoj kritici. Savremena poezija, str. 24. Na takve motive naglaeno skree pawu, naspram onih dominantno linih, Raikoviu nakloweni Duan Kosti, u beleci o Raikovievom prvencu, zbirci Detiwstva: Ratne jeseni i bolnika raspiwawa, tuga za izgubqenim detiwstvom, tuga djeaka koji je moda prerano sazrio pod patwama krvavih ratnih godina. Taoci i ice. Nekoliko krokija iz oslobodilakog rata datih diskretno i weno, sa mjerom [] Nije to borbena lirika ali je specifino kazana ipak lirika borbe" (Kwievne novine, god. 3, br. 26, Beograd 1950, str. 4) 23 Stevan Raikovi, Jedan mogui ivot (Homo poeticus), Beograd 2002, str. 192.
21 22

365 vqenoj kratkoj pesmi, ija je istaknuta funkcija ostala oito jednokratna, samo za poetak ovog pesnikog izbora. Prvo to uoavamo je ritam asimetrinog deseterca, kao i u pesmi Mir", samo dosledno izveden, i takt proglasa:
Neto drevno kuca mi u ili. Troni un po krvi sporo plovi. Mi smo stari ivot napustili Da ponemo nismo znali novi. Uskoro e vetar koji kida Iz vilice sveta krwe zube Polako da postroji kraj zida Pesnike i one to ih qube.

Prvi katren donosi opoziciju starog i novog ivota, tanije iskazuje nekakav meuprostor u kojem se, naputajui prethodne ivotne/pesnike oblike, kolektivni lirski subjekt naao. Zapravo, isprva se oglaava lirsko ja (Neto drevno kuca mi u ili") da naglo pree u prvo lice mnoine (Mi smo stari ivot napustili"). Taj meuprostor izmeu starog i novog svakako se ponajpre tie relacije lino/generacijsko, ako ono mi prihvatimo u ovakvom znaewu, najpre u znaewu pesnikog narataja. Druga i ujedno zavrna strofa u znaku je groteskne slikovnosti, koju u Raikovievom sluaju moemo tretirati kao trenutni, svakako hotimini poetiki ispad, iskorak prema aktuelnim, likovno brutalnijim poetikama. Centralna slika vilica sveta", zbog svoje nesrazmere, dovodi efekat stranoga na granicu karikature. To se odnosi i na sliku vetra, to iz vilica sveta" kida krwe zube" i smera da postreqa Pesnike i one to ih qube". Drugi katren protie u izvesnoj napetosti izmeu ritmiki salivenog iskaza i krajwe bizarne, nezgrapne slike koju tvori. Takve pesme ili prizore, ni izbliza, italac nee nai u dvanaest krugova od kojih je sastavqena kwiga Pesme. Ova pesma (u kasnijoj zbirci Zapisi naslovqena Dve strofe") kao da i nije wen deo, mada stoji na samom ulazu. tavie, ostaje utisak da je ona vie usmerena prema prostoru izvan kwige nego ka samom ovom izboru. Tako gledano, wena funkcija je programska, kao i kritiko-polemika, i to bar sa tri aktuelna aspekta: opta dezorijentacija, morbidna i drastina slika sveta, kao i krajwa ugroenost osetqivog pojedinca u takvim okolnostima modernog postojawa. Ja oseam da se meni uzima i pripisuje kao bezazleni stav, kao linija slabijeg otpora to to ja u svojoj poeziji baratam pojmovima iz prirode, kao to su trava, drvee, vode, a u posledwe vreme trska, rit, riba, i tako daqe" izjavquje Raikovi u jednom razgovoru poetkom ezdesetih, da bi odmah nainio ironinu aluziju na poetiku stranu odakle su takve primedbe dolazile Nisam primetio da se onim pesnicima koji u svojoj poeziji operiu pojmovima kao to su kow, sviwa, patka i slino, ovo upisuje u nekakav greh, ve, naprotiv, wihovoj leksici odaje se duno potovawe kao korisniku rekvizita iz

366 arsenala modernog senzibiliteta. Po tome izgleda kao da je botanika dozlaboga inferiorna u odnosu na zoologiju, i da je poetski svet smeten u ambijentu biqnog carstva degradiran od ivotiwskog."24 Pokazali smo u ovom radu na koliko mesta samo Zoran Mii naelno, unapred negativno tretira tematiku prirode u savremenoj poeziji, branei svoje poetike favorite od javnog neprihvatawa i od kritike nespremne za novosti. Mimo iwenice da je na glavnoj meti pomenutog kritiara novog modernog prevrata bila preovlaujua, prosewaka lirika ija je prirodna" scenografija postala predvidqiva preko svake mere, znamo da, od Bodlera, dugom lirskom tradicijom osvetan prostor prirode odista jeste na udaru modernih osporavawa, zarad uzdizawa neorganskog i vetastvenog. Ili, po reima Huga Fridriha povodom Malarmeove poetike: Dehumanizaciji odgovara, kao kod Bodlera, krajwe distancirawe u odnosu na vegetativnu prirodu."25 Isti autor, neto ranije, istie da moderna lirika ne iskquuje samo privatnu osobu nego i normalnu qudskost".26 Ali, i posledini otpor normalne qudskosti" (na koju se Raikovi i poziva u razgovoru iz 1955. godine) isto je tako legitiman, pogotovu itavo burno i dehumanizovano stolee nakon Bodlera i wegove radikalne antiromantike koncepcije. I posle Prvog svetskog rata, kao i nakon Drugog kada poiwu da pevaju Raikovi i wegovi pesniki vrwaci proavi pustona iskustva, pesnici su imali dva moguna raznosmerna odgovora. Jedan je otvoreni bunt, negacija i revolt spram oficijelnog poretka kulture, a drugi povratak izvorima i poecima, kako god oni bili prepoznati. Tako je i Raikoviev izbor do kojeg je po svaku cenu drao bio u smeru obnove sagledane u ogledawu i proimawu sa izabranim prirodnim okruewem, predelom bez qudi". Lake je pedesetih godina bilo takav pesniki ambijent dovesti u vezu sa heterogenom grupacijom mekog i nenog timunga" makar se priinila i pokoja kolateralna nepravda u polemikom ratu nego sa plodonosnim smerom meuratnih avangardnih kwievnih kretawa. Raikovi se, pri svemu tome, drao u svome izabranom lirskom miru, da bi na to, tek sporadino, reagovao najpre iz samog lirskog ina, iz wegove dubine, logike i pravde".

24 25 26

Nikola Drenovac, Pisci o sebi, Beograd 1964, str. 426427. Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, Novi Sad 2003, str. 119. Isto, str. 117.

367
Dragan Hamovi STEVAN RAIKOVI'S DISCREET POLEMIC CONTRIBUTION IN THE PERIOD OF POSTWAR LITERARY TURMOIL Summary The paper discusses implicit programme and polemic moments in Stevan Raikovi's early poetry, as well as his then statements about poetic issues, in the circumstances of the poetic turning-point during the first decade after World War II. The paper specially focusses some of the preserved poems written before 1950, in the light of the poetic difference and subtle provocation in relation to the dictate of the poetics of the so-called socialist realism, and then also the introductory and epilogue poem of the first circle in the collection Pesma tiine (Poem of Silence, 1952), as well as the prologue poem from the first comprehensive book of sellected poems (Pesme/Poems, 1963), which are also crypto-polemic in relation to the activist imperative and some other features of the new modernist wave, because he himself was a specific factor of the poetic turning-point. As a support for such analytic angle, the paper also uses Raikovi's poetic statements from two interviews from the mid-1950s and the beginning of the 1960s, intoned with a strong polemic irony, as well as the text Re o poeziji" (A Word on Poetry) in which he even more deeply and critically sharply articulated his poetic position in relation to the circumstances in which he was creating.

UDC 821.163.41-14.09 Simovi Lj.

MOTIV BRATSKE ZAVADE U PJESNITVU QUBOMIRA SIMOVIA Jovan Deli

SAETAK: U radu se prati motiv bratske zavade u Simovievoj poeziji u tri tematska rukavca: mitsko-antropolokom, istorijskom i rukavcu s temom izmirewa brae. KQUNE REI: mit, arhetip, istorija, bratska zavada, mrwa, groteska, smijeh, izmirewe brae, svetac, stranoqubije, ena

Motiv bratske zavade je srazmjerno est u pjesnitvu Qubomira Simovia: nalazimo ga u najmawe petnaest pjesama, to je ve cijela jedna mala zbirka. Sve te pjesme nalaze se u prvoj kwizi Simovievih odabranih pjesama, to e rei da su karakteristine za ranije zbirke, zakquno sa Istonicama. Te pjesme nijesu vezane iskquivo za tematizovawe novije srpske istorije, kako bi se to moglo oekivati, niti samo za transponovawe istorijskoga iskustva, nego ih je vei broj univerzalno antropoloki usmjeren i oslowen na mitski podtekst. One su utkane u pjesnikovu sliku svijeta, pa i istorije, i ovjeka u tom svijetu i istoriji. One su dragocjen Simoviev prilog vjenoj prii o dva brata, poznata po imenima Kain i Aveq, Eteokle i Polinik, Vukan i Stefan, Xem i Bajazit. Simovieve pjesme su dragocjene upravo zato to doseu taj univerzalni nivo i onda kada tematizuju i noviju istoriju, kao na primjer u Istonicama. Rije je o vjeno ivom, iznova aktualizovanom arhetipu, koji progovara as kao prastaro mitsko-antropoloko, as kao novije istorijsko iskustvo, a as kao mirotvorstvo sveca i ene. Upravo e o ta tri tematska rukavca ovdje biti rijei. Ve u lemovima, u prvom distihu pete pjesme, nalazimo zdruene brau sa zmijom brat je bratu oko vrata vrsto vezao zmiju kao omu:
Pue kima zmiji koju mi je brat vrsto kao ue vezao o vrat.

Pucawe kime te bratske zmije nije objeenoga oslobodilo nesree: on e sa grane pqusnuti u pun krvi un", dati se u bjekstvo, gowen rogom a saekivan kqunom Simovieve omiqene igre metonimijom,

370 odnosno sinegdohom da bi muen kao ledniki cvet", razaznao u mraku jo straniji svet". Osloboewe od jednog vodi ovjeka pred nova zla i ka saznavawu neslueno stranoga svijeta u kojem ena s bradavicom ko isisan crv / doji vranu mlekom crnim kao krv; / a ohare qudi jedu, ulov tih, / i bdiju, da ohari ne pojedu wih". Time se otvara jedna originalna, groteskna slika svijeta, karakteristina za poeziju Qubomira Simovia. Pakao, najavqen citatom Danteovog stiha na poetku etvrte pjesme (Pakao videh iza mrane ume. / Grenici s licima od stakla i gume") razlistava se ne samo u lemovima" nego i u velikom dijelu Simovievoga pjesnitva. Za ovu tematsku liniju karakteristian je triptih Pogled na svet". U prvoj pjesmi kolektivni lirski subjekt lirsko mi zauen je kamo je dospio poslije svih muka i slijeewa lanih proroka, i tu svoju zauenost izraava trima pitawima koja ine prvu strofu. Druga strofa, trostih, izraava strah od brata. Taj strah je takav i toliki da lirskog subjekta zbliava sa zlogukim pticama i zvijerima:
U strahu pred bratom prozor se gavranu otvara, vrata vuku.

Motiv bratske zavade javqa se i u drugom katrenu zavrne pjesme: braa se preobraavaju u groteskna udovita kojima se usta otvaraju na brau na svim djelovima tijela, od ega lirsko mi gubi glas:
Vidim: brai se na nas usta otvaraju na svim delovima tela; a mi nemamo glasa ni u grlu, ni u zvonu.

Na kraju triptiha smrtno rawenom lirskom subjektu se ukazuje slika koja nedvosmisleno potvruje da se i poslije svih napora i poduhvata nita na vidiku nije promijenilo grobqa su dominantna slika vienoga:
Vidim: tolika grobqa, a nita se nije promenilo. Ni na vidiku, ni na kowu.

Tolika grobqa" su slijedi iz ovoga triptiha posqedica otvarawa mnotva gladnih i prodrqivih usta na svim bratskim djelovima tijela. Zavrnom pjesmom groteskna slika izobliene krvoedne i vieuste brae i slika naraslog grobqa su univerzalizovane. One su rezultat svih istorijskih napora, procesa, promjena, prolivene krvi i slijeewa proroka. Najgore od svih vremena traje cijelu vjenost.

371 Univerzalizovawu vizije opte bratske sukobqenosti i pokoqa snano doprinose pjesme Jadac" i Drugi jadac", koje slijede neposredno iza ironino naslovqenog triptiha Pogled na svet". Prva strofa pjesme Jadac" razvija sliku zakrvqenih Srba iz razliitih gradova i krajeva, zanesenih meusobnim satirawem i uivawem u tom satirawu kao u kakvoj kominoj igri. Smijehom je bratski sukob depatetizovan, sukobqena braa se prema bratskim crijevima odnose kao prema koncu i namotavaju ih na kalem:
Uiani Sremce, Levani Kosmajce, ekserom u oko, kundakom u jajce! Somborac noem pori Smederevca, pa mu na kalem namotava crevca, a o kurjacima i da ne govorim!

U drugoj i treoj strofi sukob je na nivou zanimawa: sviwar pori ovara, kuvar sike na pekara, a rakixija na vinxiju. Sustigavi i rasporivi ovara, sviwar mu, kao u kakvoj krvavoj komediji apsurda, uiva u rasporeni trbuh psa i maku, to krvavom sukobu daje dimenziju apsurdne igre qudskom utrobom i krvolonim ivotiwama, pretvarajui potencijalnu tragediju u stvarnu grotesku. U mrtvog rasporenog ovjeka uiveni su pas i maka, pa spoj qudskog i ivotiwskog to bratsko obesveewe tela u zanosu krvave igre ubijawa i naslade ne izaziva patetiku niti saosjeawe, nego rezultira grotesknim smijehom:
Sviwar ovara sustie u aku, i u aku mu na ivot stavqa taku: u rasporen mu trbuh uiva psa i maku, a o xelatima i da ne govorim!

Slino je i sa zmijskim poqupcem vjerne qube, u danu crwem od noi:

U danu crwem od noi poqubac mi prua verna quba, prepun zmijskih jezika i zuba, a o zmijama i da ne govorim!

Najzad, u zavrnoj, petoj strofi u sreditu sukoba su lanovi porodice:

Od roditeqa me jeza hvata, od sinova beim kroz iglene ui, pred sestrama se krijem u miju rupu! Brat mi udarcem cokule prosipa supu, a o nebratu i da ne govorim!

Pjesmom Jadac" je, dakle, dopuwen i univerzalizovan Pogled na svet" kao na poprite sukoba bliwih. Drugi jadac" upotpuwuje sliku pogledom u budunost i zlogukim prorokovawem. Otuda sintagma Doi

372 e vreme na poecima svih sedam katrena kao svojevrsna formula. Prva dva stiha drugoga katrena prorokuju kakav e biti bratski odnos u svijetloj budunosti:
Doi e vreme kad e se od brata sakrivati kod jazavca i vuka.

Bratoubistvo je kquna nauka uewa u mraku. To je nauka kojom rtve krvavih majstora ue jo krvaviji protomajstori:
One koje krvavi majstori mue, i koji ne znaju da se brane i bore, jo krvaviji protomajstori ue da od zla spasava samo gore.

etvrti, zavrni katren pjesme Uewe u mraku" dovodi u susjedstvo bratoubistvo sa proglaewem avola za boga. Bratoubistvo je dio opte, kosmike inverzije koja nije od jue i ne deava se samo nama:
da se ruke, vezane naopako, dree da bi vezale brata jedinoga; da se od avola oslobaa tako to se crwi avo proglasi za boga.

Na neke od slino usmjerenih stihova i pjesama ukazaemo kada budemo govorili o treem tematskom rukavcu, odnosno o temi izmirewa brae. Naivan pad u bratske ruke donosi po pravilu neoekivano i gorko saznawe o naliju bratskih odnosa, odnosno o mrwi. To ini da se na nivo univerzalnih vizija uzdignu i konkretna istorijska iskustva:
Da oni, koji ne govore ono to misle, nego ono to spasava, jednog dana ponu i da misle ono to govore, i da veruju to nisu verovali, i tom verom usplamteli, da satiru brau koja nisu preverila, da u bratske ruke nisam pao, ne bih znao!

Kao pjesma-parabola, kao kratka pria u stihovima mali skaz" koji kao da kazuje neki narodni pamtia i pametar kao starostavna biblijska ili kosovska pria, prima se izvanredna i izvanredno jednostavna Simovieva pjesma Zima u Srbiji 1809. godine", zima koja je podijelila Srbiju na petrovce i milojevce. Iako vremenski, istorijski i geografski lokalizovana, zahvaqujui svojoj parabolikoj prirodi i arhetipu zavaene brae pred zajednikim neprijateqem, pjesma se snano univerzalizuje i doivqava kao nastavak one grane kosovskog predawa koja govori o velikakoj neslozi i razdrabawu carstva. Situa-

373 cija je utoliko nepovoqnija to su se zavadili najugledniji kneevi, pa se krv sa kneeva iri u narod i cijepa zemqu. Zavadili su se oko toga ko e ispred koga", i u zavadi kumulira pjesnik glagole u aoristu zapenie, uskipee, zakrvie se. Koriewe aorista nedvosmisleno potvruje narativnu prirodu pjesme: krv se kneeva rairi u narod; rascepi se, raskoli srpska zemqa, besmisleno i tragino, na petrovce i milojevce". Sve se deava brzo i sve je svreno, to najboqe izraava aorist. Zato su oblici u aoristu koncentrisani u prve dvije strofe. Za wima vie nema potrebe kada se opisuje iracionalnost i dubina raskola. Trea strofa kazuje kako je meusobna zakrvqenost vea izmeu petrovaca i milojevaca negoli izmeu ustanika i zajednikog neprijateqa Turaka:
I makar milojevci, kao i petrovci, ginuli od istog koca i konopca, i makar ih, kao i petrovce, Turci istim gvoem okivali, oni e s Turcima protiv petrovaca pre no s petrovcima protivu Turaka!

Zakrvqenost, podjela i mrwa jae su od gladi i ei, od zime i nevremena:

I kad, izgubqeni u neznanoj zemqi, od iste gladi ginu, u istoj zimi, niti bi petrovac anak od milojevca, nit bi milojevac kapu od petrovca.

Zato se u zavrnoj strofi pjeva o snazi mrwe, a posqedwa dva stiha su sroena kao pitawe, jer na to pitawe niti ima niti moe biti racionalnog odgovora. Takav odgovor pogotovu ne mogu dati pjesnik i pjesma:
Znam za mrwu jau od qubavi. Jau od straha, jau od pravde i vere. Ali ta je to to u nas sadi mrwu jau od ei i gladi?

Upitna reenica u poenti iskazuje uewe nad qudskom prirodom, nad dubinom i snagom mrwe meusobno zavaene brae, pa ima istovremeno i funkciju ouewa qudskih emocija, i doivqava se kao antropoloko otkrie. Budui da ispod pjesme prosijava matrica biblijsko-kosovskog mita o zavaenoj brai, pjesma se prima i kao nova, uvijek zauujua istorijska potvrda vjene mitske istine. Zato ovu Simovievu pjesmu smatramo jednom od najboqih upravo zbog spoja istorijske istine, univerzalnog antropolokog usmjerewa i mitskog podteksta, ali i zbog dramatinog kazivawa jednog saetog pjesnikog skaza". Neke pjesme i stihovi naglaavaju ba specifinost konkretnih bratoubilakih ratova i pogibija, profita i trofeja. Tako u drugom krilu diptiha Osloboewe sreza raanskog ili pesma o sedlu sa dva-

374 naest bakarnih alki" kazuje se o Mijatu koji je bos i na samaru iz Rae odjahao u rat, a dojahao na dravnom sedlu / sa dvanaest bakarnih alki". Lirski subjekt u dva stiha uvodi i motiv bratoubilakih sukoba u Drugom svjetskom ratu:
Od svih nas, koji smo ginuli, bilo za pravdu, bilo za slobodu, bilo za krunu, bilo protiv krune, bilo protiv tuina, bilo protiv brata protiv brata za dobro bratovo! i koji sada zujimo na suncu pred kancelarijom Mesne zajednice, jedino Mijat, jezdei kroz jesen, moe da pokae za ta je ratovo!

Stih protiv brata za dobro bratovo lako je prepoznatqiv kao znak jedne ideologije. Ratovati protiv nekoga za wegovo dobro je contradictio in adjecto, ali i ideoloka floskula, klie koji je korien u ratu i poslije rata kao prepoznatqiv znak komunistike ideologije. U Simovievoj pjesmi je taj stih izdvojen izmeu zagrada i markiran znakom uzvika, pa je dobio nesumwivu ironinu intonaciju. Motiv brata osvetnika sreemo u Pesmi o noewu odseene glave Duana Radovia Kondora kroz sela i preko planina zapadne Srbije":
Duan Radovi Kondor je zaklan jer je klao. Na pragu komande, na samom pragu pakla, brat ga zaklane rtve noem zakla.

Odsjeenu glavu osvetnik je nabio na motku i s wom jahao preko gora i planina, pokazujui ponosno svoju osvetu, ne osjeajui svoj grijeh i ne slutei da je i sam poinio jedno bratoubistvo. Klawe koqaa nije znak iskupqewa ni izbavqewa iz pakla, nego e biti prije znak dubqeg potonua:
A odseena je glava, kose plave, vie od ive govorila glave: da se nismo odmakli od pakla ako je strelac streqan, ako je koqa zaklan.

Dramatine i tragine razmjere bratoubistva u Drugom svjetskom ratu najizrazitije su i najboqe doarane pri kraju Istonica, u izvanrednoj pjesmi Na tridesetosmogodiwicu bitke izmeu partizana i etnika na Jelovoj gori meseca septembra godine 1944." Pjesma je zapravo kazivawe neimenovanoga, ali dobro upuenoga poznavaoca prilika oko bitke na Jelovoj gori, ali i pouzdanoga znalca cijeloga kraja. Poetak pjesme asocira za opis kosovskog poloaja turske sile iz usta vojvode Ivana Kosania (Komadi od razlinijeh kosovskijeh pje-

375 sama"), dakle na tradiciju narodne pjesme i Kosovskoga poloma, ime se sugerie da se na Jelovoj gori zbio novi kosovski polom. Kaziva savjetuje svoga sluaoca kuda sve da zaokrui durbinom, od kojeg do kojeg mjesta:
Na vrh Drmanovine sii, uzmi durbin, pa niz Jelovu goru do Jasikovca, od Jasikovca prema Spasovwai, od Spasovwae do na akov kamen, na Okolita, pa prema Konderu, od Kondera preko upqe lipe, na Bobiju, na Savin kamen i Kik, sa Kruevqa na Tataliju, od Lanita do Velike ravni, s Velike ravni do u Gubin do, s visa na vis, durbinom zaokrui.

Tuda se sad u nedogled zelene ogromne umske mase: / bukove ume prve, / druge i tree klase", a neupueno oko ni ne sluti da se ispod tih bukava prostire jedno nepregledno srpsko grobqe dviju zavaenih bratskih vojski, jedan mrtvi logor:
pod kojom hoe od ovih bukava kopaj, iskopae: istrunulu izmu, zaralu cev, unoglu, preicu, tabakeru, ili qudsku kost.

Trei dio pjesme, i sama wena poenta, potvruje i naglaava da je svaki od poginulih bio rtva bratske ruke, istiui porazni bilans bratske zavade:
irom ovih uma i livada, po jarugama i po jendecima, niko ne zna koliko hiqada i hiqada poginulih ima. Al zna se da nema ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina, ili brata, poginuo nije.

Bratska zavada i bratoubistvo pretvara se u bratoubilake ratove i sita grobqa koja akaju zube. Vizija istorije neodvojiva je od mita i arhetipa i od zauenosti pred moima bratske mrwe i pred monstruoznou qudske prirode. Mitsko, antropoloko i istorijsko su proeti i prepleteni u Simovievom pjesnitvu. Trei rukavac ove tematske orijentacije Simovieve poezije mogao bi se nazvati mirotvorstvo ili mirewe brae. On je i mitski, i reli-

376 gijski i istorijski vezan za linost Svetoga Save koji je izmirio Vukana i Stefana Prvovjenanog nad motima svetoga Simeona. Zato se kvartetom pjesama Hodoae Svetom Savi" zavrava Simovievo Uewe u mraku": iz mraka obesveenoga svijeta i vremena moguno je izii jedino idui prema nekom izvoru svjetlosti, hodoaem svome svetitequ. Potomci Svetoga Save su izgubili raun o praznicima i svetom vremenu, o svom domainstvu, sjemenu, imetku, o svijei i etvi. Pjesma Potomci Svetoga Save" u znaku je metonimije kao dominantnog stilskog sredstva. Mastionica je metonimijska zamjena za kwievnost i kulturu, takovski grm za ustaniki duh i istoriju, kaika za sebinu prodrqivost:
Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli, od takovskog grma kaike izdeqali. Sve usijano, i osijano, i ozareno ugasili, pa, u mraku, sabrano rasuli, zaiveno raili, pomireno zakrvili, isceqeno ozledili, uteeno ucvelili, nedeqivo razdelili.

Sve je razdeeno, razdijeqeno, zavaeno i zakrvqeno; sve je usklaeno sa uewem krvavih protomajstora u mraku (Uewe u mraku"). Ponovimo:
One koje krvavi majstori mue, i koji ne znaju da se brane i bore, jo krvaviji protomajstori ue da od zla spasava samo gore; () da se ruke, vezane naopako, dree da bi vezale brata jedinoga; da se od avola oslobaa tako to se crwi avo proglasi za boga.

Poenta uewa u mraku je bratska zavada, vezivawe ruku jedinoga brata, to je posqedica velike kosmike inverzije svetosti: ono to je prokleto i antiboansko avo proglaava se za vrhovnu svetost za boga. Slika svijeta u mraku nastalom poslije gaewa svete vatre razvijena je u prvoj od etiri pjesme Hodoae Svetome Savi": bu se hvata po hqebu, po blatwavim putevima led; mnoe se ome i kule za vjeala i muewa; sviwska kuga i me qude se iri. / U ovom mraku stavqaju na muke / i seku onog koji brau miri". irewe sviwske kuge meu qidima moe sugerisati i trijumf zlih duhova, bjesova, demona, to je u direktnoj vezi sa pandemijom bratoubistava, odnosno kawavawem i muewem onih koji brau mire. Brau nema vie ko niti oko ega da okupi:
Pa oko ega braa da se skupe? Oko svee? U svei nema fitiqa!

377
Oko lonca? U loncu nema supe! A osim supe nemamo drugog razloga ni ciqa! U ovom mraku mnoe se oni to mogu da kupe sve, a ne mogu nita da stvore.

Svijei je oduzet fitiq i plamen sveta vatra; zajednika bratska trpeza je izgubila svrhu i smisao. Svi ciqevi i razlozi eventualnog bratskog okupqawa su u supi i loncu, odnosno u principima trbuha, fiziologije i najprizemnijega pragmatizma. Bratska qubav i sloga su nepoznanice. Patwa i stradawe zarad spasewa i osloboewa izgubili su svoj sveti smisao, pa se ne moe uti ni glas oslobodioca:
Odakle e se uti, ako se ne uje sa krsta, s toka, s Kosova, i s koca?

Ukinute su komunikacija i prirodna veza sa precima i potomcima:

Iz ovog mraka glas nam ne dopire ni do praoca, ni do praunuka.

Trea i etvrta pjesma su pohvale i molitve Svetome Savi. Trea pjesma upravo poiwe stihom o mirewu brae:
Brate, koji si izmirio brau, sine, koji si podigao oca, oe, iji pepeo sinovi rasue!

Potom se nabrajaju sveeva djela i poentira se zamolbom za spasewe. U podtekstu je, oito, tradicija srpsko-vizantijske kwievnosti:
Doneo si nam seme vina, seme ita, al nema ko u zemqu da ga baci! Napisao si, al nema ko da ita, znak u kome se sabiraju svi znaci! Kamen temeqac dao si nam u ake, al ne digosmo bedem nasuprot sili! Na Tvom smo grobu ostavili take, al ne stigosmo kud smo naumili! Paqeni opet i goweni hajkama brzim, traimo zaklon pod nastrenicom Tvojom! Ne dopusti da s groba Tvog otpuzimo na kolenima, vezanim koom i ojom!

378
Ako ti nee, ko e nas povesti, zakopane s rovcima i krompirima, putnie koji si bosim nogama dospeo tamo dokle se ne dopire ni krilima?

U etvrtoj pjesmi svetac se zaziva metaforama: Lao s koje se vidi Jerusalim; Pute, kojim se vraa bludni sin; ao vina, hlebe, sveto slovo; qivo kraj izvora, Uqe malsinovo, i, najzad, sveti oe, da bi se usliio glas izgubqenih potomaka u asu koji lii na poqedwe vrijeme", kada potomci nemaju ni jezika, ni glasa". U ovaj kontekst bi se mogla dovesti i pjesma O podizawu stranoprijemnice u Hilandaru" iz druge kwige Simovievih odabranih pjesama. Pjesma je ispjevana sveevim glasom, glasom drugoga. Svetac savjetuje decu i brau" da gaje stranoqubije jednako kao i qubav meu sobom:
Ne mawe nego qubav meu sobom, deco i brao, gajite stranoqubije! Ne otputajte nikoga prazna sa naih pragova i vrata!

Tamo gdje ne pomae sopstveni jezik, pred strancima, javie se jezik boanski koji moe prekoraiti granice zemnih jezika; moe uspostaviti ne samo sporazumijevawe, nego i bratsku qubav, i bliskost sa strancem:
Onome ko nema sina i brata priite kao ocu i bratu svom! Onome kome je na jezik nejasan uhu, obratite se jezikom boanskim! Onome kome je naa zemqa tuina, neka naa molitva bude dom!

Qubav, odnosno stranoqubije, otvara boanski jezik i snai wegove moi. Taj jezik bi mogao biti spasonosan kao suprotstavqewe uewu u mraku. Ulogu mirotvorca u novijem vremenu u Simovievoj poeziji ima ena, svemona Simovieva vaqa. ene su te koje obnavqaju ivot, koje krpe razdrti i raiveni svijet, koje ponovo sastavqaju poremeenu ravnoteu u kui, u narodu, pa i u kosmikim razmjerama. Pjesmom vaqa" se poentiraju Istonice. vaqa sastavqa trine, trice i kuine, otpatke od razliitih konaca, da bi poela da priiva rukav za kouqu, / brau za roake, / zemqu za oblake". Simovieve ene vide svoju ulogu u tome da sahrane i oale, da nahrane i utjee zavaenu brau, bez obzira na vojniku pripadnost i ideologiju. Braa i nebraa jedu iz istoga garavoga lonca na Jokinoj upriji. Svi su gladni, dajte kaike svima", poentira pjesnik glasom ene u mukim cokulama. Rijetko su Simovieve ene tragike junakiwe, nego su prirodno, u svom svakodnevnom ivotu, istonice i domodrnice, vaqe i domaice, gospodarice vatre i hrane; u prirodi je wihovoga bia i pola odrawe

379 ivota i vatre u kui. U toj tewi za ponovnim uspostavqawem ravnotee, izmirewem i izjednaewem brae i nebrae pred grobom i za trpezom, one se uzdiu do izuzetne visine poredive sa svetou. Ona koja priiva brau za roake u mutnim vremenima istovremeno priiva zemqu za oblake sposobna je, dakle, i za poduhvate kosmikih razmjera. Istraivawe je nedvosmisleno pokazalo da je motiv bratske zavade protkao Simovievo pjesnitvo i da je jedan od wegovih povlaenih motiva. Varirajui ovaj motiv pjesnik po pravilu spaja i preplie mitsko i antropoloko sa istorijskim iskustvom, a za aspekt mirotvorstva vezuje sveca, prije svega Svetoga Savu, i enu. Zato se motiv bratske zavade morao zakonomjerno nai u pjesmi koju drimo za iu Simovievih autopoetikih pjesama Uporina taka". Meu najveim zlima koja je pjesniki subjekt izdrao i preivio zagledan u onu sve daqu, sve sjajniju taku / koja obuhvata i sadri sve" jesu bratski udarci:
brata to udara a ne gleda gde.

Malo je ko u srpskom pjesnitvu osjetio i opjevao pogubnost tih udaraca kao Qubomir Simovi.
Jovan Deli MOTIF OF BROTHERS' QUARREL IN LJUBOMIR SIMOVI'S POETRY Summary The paper follows the motif of brothers' quarrel in Simovi's poetry in three thematic streams: mythical-anthropological, historical and the stream with the topic of brothers' reconciliation. Varying this motif, the poet relates and intertwines the mythical and anthropological with the historical experience, and the aspect of peacemaking links with St. Sava and a woman. The motif of quarreling brothers and fratricide is one of the fundamental motifs on which Simovi builds his pessimistic view on history and the world.

UDC 82.01

O UNUTRAWOJ FORMI (PRILOG ISTORIJI TERMINA I POJMA) Ivana S. Bai

SAETAK: Rad prua delimini istorijat nekih vanijih faza u razvitka pojma unutrawa forma, usmeravajui pawu prevashodno na autore koji su znaajnije uticali na wegovo razumevawe u zapadnoevropskoj i anglosaksonskoj tradiciji, pre svega Vilhelma fon Humbolta utemeqivaa teorijskog pojma unutrawa forma, Benedeta Kroea, ija su estetika promiqawa o vanosti intuicije i o jedinstvu sadrine i forme uticala na evropsku estetiku i poetiku misao, i Ernesta Kasirera, ija je Filozofija simbolikih oblika presudno oblikovala sagledavawe kulture i jezika kao povezanih simbolikih sistema. Ciq rada nije pruawe pregleda svih definicija unutrawe forme, nego pribliavawe signifikativnom znaewu i pokuaj odreewa unutrawe forme izraza unutrawa forma. KQUNE REI: unutrawa forma, unutrawa forma jezika, ikoninost, motivacija, Humbolt, Kroe, Kasirer

Danawe kognitivistike teorije o jezikoj slici sveta i ikoninosti rei i izraza imaju svoje teorijsko uporite u nekadawim koncepcijama unutrawe forme jezika i rei. Kognitivizam je nastao na engleskom govornom podruju, pre svega pod uticajem zapadnoevropskih i anglosaksonskih autora, i to je razlog to u ovom radu nee biti posebno razmotreni stavovi ruskih teoretiara poput A. A. Potebwe i G. G. peta.1 Jedno od centralnih pitawa kognitivistike teorije je pi1 Iako su Potebwa i pet uticali ne samo na ruska lingvistika i poetika istraivawa, nego i na zapadnoevropsku misao, taj je uticaj bio uglavnom posredan (ostvaren pre svega zahvaqujui recepciji Jakobsonovih stavova i ruskog formalizma), ipak je re o dve tradicije, koje su se razvijale paralelno i u odreenoj meri nezavisno jedna od druge. Upravo zahvaqujui Potebwi, u ruskoj lingvistici prisutniji je termin unutrawa forma rei, dok je u anglosaksonskoj tradiciji dominantniji Persov termin ikoninost. Meutim, iako su savremena kognitivistika istraivawa uglavnom usmerena ka ispitivawu metaforinosti jezika, kognitivnih domena, sposobnosti kategorizovawa, dok se ruska psiholingvistika i etnolingivistika vie bave pitawem jezike motivacije, jezikog saznawa, jezike linosti, re je o sutinski srodnim istraivawima, koja imaju zajedniko polazite u Humboltovoj teoriji jezika i ideji da pojmovni i jeziki sistemi

382 tawe jezike motivacije, odnosno pitawe postojawa izomorfizma izmeu sadraja i izraza. U sutini, re je o staroj temi odnosa jezika i saznawa, o problemu odnosa subjektivnog i objektivnog, kao i intelektualnog i ulnog u jeziku, ili o pitawu na koji nain kako je to Vitgentajn formulisao misao odjekuje u viewu (Vitgentajn 1969: 251). Kquni pojam u okviru ovih razmatrawa upravo je unutrawa forma koja se javqa kao trei lan" u izmirewu stare dihotomije izmeu spoqawe forme (zvuawa) i sadrine (znaewa). Unutrawa forma definie se u teoriji kwievnosti kao skup oblikovnih osobenosti odreenog kwievnog dela, odnosno, po romantiarskom shvatawu, kao oblije koje poprima neka platonovski odreena ideja ili, u viewu ruskog formalizma, kao nain postojawa iwenica i wihovih odnosa, tj. kao samo znaewe kwievnog dela (RKT 1992). Unutrawu formu Simeon definie, sledstveno Humboltu, kao mawe ili vie razliit duh jezika", kao odnos izmeu znaewa i naina wegovog izraavawa, odnosno kao nain predoavawa znaewa u rei i nain spajawa oblika sa zvukom (Simeon 1969). U raznovrsnim definicijama2 unutrawe forme vidqiva su kolebawa da li motivisanost treba odrediti kao racionalnu vezu ili ne, i da li unutrawa forma predstavqa samu jezikotvornu aktivnost ili sauvani trag te aktivnosti. Ova vrsta neodreenosti ima svoj uzrok u samoj unutrawoj formi izraza forma. Unutrawa forma unutrawe forme: aporije izmirewa". Na stvarawe dihotomije unutrawa forma / spoqawa forma, kao i na izvesna kolebawa u odreivawu pojma unutrawe forme, uticala je vieznanost samog izraza forma, koja je utemeqena u zameni grkih termina morfe i eidos (gde prvi ima znaewe 'spoqaweg oblika stvari', a drugi 'sutine stvari') latinskim terminom forma. Forma je kod Platona bila zapravo eidos 'ideja', 'veni nepromenqivi oblik', 'arhetip (prauzor)', 'norma' ili 'pravilo'. Tatarkjevi daje vanu napomenu da je ideja u svakodnevnom govoru Grka znaila isto to i 'izgled', 'oblik', a da joj tek Platon daje drugaiji smisao (Tatarkjevi 1980: 229). Termin forma u latinskom imao je sledea znaewa: 1) 'lik', 'oblik', 'slika', obraz', 'lice', 'figura', 'stas', 'prilika', 'znak'; 2) preneseno duevno: 'slika', 'nacrt', 'osnova', 'oris', 'nain', 'vrsta', 'kakvoa', 'model', 'kalup'. Glagol formo, 1, u zavisnosti od konteksta, ima znaewa: 'obrazovati', 'urediti', 'stvoriti', 'obrazovati', 'pouavati', 'prikazati', ali i 'pomisliti', 'snovati'. Ovaj termin u latinskom, dakle, obuhvata itav raspon znaewa od spoqaweg oblika do unutraweg koncepta" ili modela" i ukazuje na stvaralaku misaonu aktivnost, ali i na iracionalnu sferu. Videemo kako se sva ova znaewa pojavquju u daqoj,
ne odslikavaju samu stvarnost, nego predstavu o stvarnosti, uslovqenu subjektivnim i kolektivnim (kulturnim) iskustvom. 2 Stvarawe pojma unutrawe forme, kao i raznolike definicije i upotrebe termina unutrawa forma rei i unutrawa forma jezika imaju dug istorijat. Neposredno navoewe svih znaajnijih izvora zahtevalo bi obiman pregled literature koji prevazilazi okvire ovog rada.

383 teorijskoj upotrebi i u definicijama termina unutrawa forma, pri emu se vie naglaava as jedna as druga znaewska komponenta. Vladimir Tatarkjevi (Tatarkjevi 1980: 212237), razmatrajui problem vieznanosti termina forma, razlikuje pet osnovnih tipova forme. To su: 1) forma A ili raspored delova, odnosno strukutura, gde se kao korelat forme javqaju elementi. Ovde forma oznaava samo nesluajne forme, oblikovane zahvaqujui unutrawim silama, a kao jedna od varijanata forme A javqa se i forma A2, odnosno forma koja izrasta kao rezultat prirodnih zakona i procesa; 2) forma B, ili ono to je ulima dato neposredno, dok je wena suprotnost sadrina na ovoj dihotomiji poiva lingvistika dihotomija: zvuk rei kao spoqawa forma i smisao rei kao sadrina; 3) forma C forma kao granica ili kontura predmeta, a wena suprotnost je materija ili materijal: 4) forma D (aristotelovska forma), gde je forma sutina predmeta ili entelehija, a wen korelat su sluajne crte predmeta; 5) Kantove apriorne forme, forma E kao uloga intelekta u saznavawu predmeta, a wena suprotnost je ono to je dato spoqa, od strane iskustva (Tatarkjevi 1980: 213). Tri osnovna znaewa forme, u zavisnosti od wenih korelata, bila bi: forma kao izraz (suprotnost: sadrina), forma kao oblik (suprotnost: materija) i forma kao element (suprotnost: sistem ili struktura). Ova kolebqivost izmeu ulne slike i ideje (intelektualnog pojma) javie se i u odreewu pojma unutrawe forme. Aristotel formu vidi kao bit stvari, ali i on razlikuje morfe, odnosno pojavne forme koje su promenqive, i eidos koji, za razliku od Platonovog, nije vean i nepromewiv, nego se sa promenom morfe mewa i eidos. Prvo eksplicitno postavqawe ovog problema, iako najpre kao pitawa jezike poetske forme, dugujemo uvenom poetku Aristotelove Poetike: Raspravqamo o pesnikoj umetnosti samoj i o wenim oblicima". Od tog trenutka pitawe jezike forme postaje pitawe usaglaavawa jezikog izraza sa tipom izabrane sadrine. Aristotel formu definie kao sutinu date stvari, neophodnu, nunu komponentu, koja je poistoveena sa energijom ili aktivnim elementom bivstvovawa. Meutim, u daqim razmatrawima, suprotno Aristotelovom odreewu ovog pojma, forma sve vie postaje neto to je odvojeno od sadrinske strane dela i dobija znaewe spoqawe forme". Za odvajawe spoqaweg od unutraweg zasluni su najpre sofisti. Paralelno sa razumevawem forme kao spoqaweg oblika izraza, dolazi postepeno i do formirawa pojma unutrawe ili supstancijalne forme (sutina, entelehija), to je prvobitno Aristotelovo odreewe forme (Aristotel 2007). O odnosu izraza i sadrine, odnosno govora i znaewa, raspravqalo se najpre uglavnom u okviru poetikih i estetikih istraivawa i tu je dolo do stvarawa pojma forma-izraz. U Plotinovoj estetici javqa se termin idealna forma, srodan Platonovoj formi, dakle, u znaewu unutraweg arhetipskog principa (Plotinus , 7). Sholastiari razlikuju dvostruku formu: sa jedne strane isto ulnu, akustiku formu i, sa druge intelektualnu ili predstavnu formu. Ve u okviru

384 sholastike misli dolazi do pojave sredweg lana" koji ima ulogu povezivawa izraza i sadraja. Albert Veliki tako govori o sjaju supstancijalne forme" koji se otkriva u materiji. Epoha renesanse oivqava platonizam kao reakciju na sholastiki aristotelizam i ordano Bruno obnavqa Platonovu ideju, govorei o unutrawoj formi onoga spoqaweg i promenqivog kao o venom i sutinskom formalnom principu. Pojam unutrawe forme javie se i u engleskom platonizmu 17. veka, ponovo u okviru estetikih razmatrawa. eftsberi uspostavqa vezu sa plotinovskom i renesansnom estetikom, ali i sa nemakim idealizmom. On u Moralistu istie da lepota nije u materiji i u telu, u spoqawem obliku, nego u formi koja je istovremeno formirajua sila ono to nas ushiuje jeste duh i wegovo dejstvo. Ova forma stvara druge forme. Kod wega postoje tri stupwa: 1) mrtva forma, stvorena ovekom ili prirodom, ali bez formirajue sile, aktivnosti, inteligencije; 2) forma koja formira ili stvara neto nalik ivotu; 3) forma koja formira formirajue forme to je vrhovna lepota, a to je zapravo unutrawa forma (the inward forms). eftsberi i engleski platonizam istiu da u osnovi sveg spoqaweg uobliavawa moraju leati odreene unutrawe i duhovne mere (interior numbers) (prema: Kasirer 1985: 8283 i pet 2006: 5267). I Lajbnic u Novim ogledima govori o dubqem jedinstvu ulnosti i razuma, to je u tradiciji prosvetiteqstva otro razdvajano, zadravajui Aristotelov pojam supstancijalne forme. Iako su u Lajbnicovoj teoriji ula i fantazija postavqeni kao cognitio confusa, oni ipak poseduju izvesnu claritas. ambatista Viko potom potpuno preokree dotadawi dominantni stav da se jezik proze razvio pre jezika poezije. Viko smatra da jezik nije mogao da nastane konvencijom, odnosno proizvoqnim oznaavawem i izrie stav o sutinskoj metaforinosti jezika. Jezik je sav, smatra Viko, u srodnim izrazima, slikama, komparacijama, nastao iz oskudnosti vrsta i rodova potrebnih za definisawe stvari i pojava prema wihovim specifinim svojstvima.3 Prvobitne ekspresije koje su prele u glasovne forme morale su nositi sva obeleja pesnikog jezika. Viko govori o stvarawu univerzalne etimologije i o reniku mentalnih glasova, zajednikom svim narodima. Jezik, smatra on, ima poreklo u poeziji, a kao princip poezije on vidi princip mitologije. Stoga kritikuje gramatiare-filozofe, istiui da se pomou principa Aristotelove logike, budui da su suvie univerzalni, ne mogu obrazloiti pojedinosti na koje se nailazi u ispitivawu prirode jezika. On je tako pretea romantiarske ideje organske forme.
3 This is a language of words based upon natural relations or natural metaphors which depict the actual things that people wish to express by describing them" (Vico 2002: 182). Thus the whole corpus of poetic language was composed of active metaphors, vivid images, obvious resemblances, apt comparisons, expressions in which effects stand for causes and parts for wholes, detailed circumlocutions, epithets for specific things and appropriate digressions. These were all ways born to enable those who do not know how to name things with appropriate words to make themselves understood or to talk to others with whom they share no words of settled meaning with which to make themselves understood" (Vico 2002: 206207).

385 Uprkos dominantnom razumevawu forme kao spoqawe forme, kroz celu istoriju estetike javqali su se povremeno stavovi o neodvojivosti spoqawe forme (oblika) od sadraja, da bi u romantiarskoj koncepciji bio skovan izraz organska forma, koji izraava neraskidivu povezanost ideje i oblika. Georg Fridrih Majer, sledbenik Baumgartenove estetike teorije, takoe inistira na tome da logikoj formi prethodi estetika i da su nai prvi pojmovi samo senzitivni, dok logika potom u wih uvodi bistrinu i jasnou. Herder, takoe Baumgartenov sledbenik, ispirisan Hamanovim esto pomiwanim reima o poeziji kao materwem jeziku qudskog roda, kao i onim da je u slikama sadrano svekoliko blago oveijeg saznawa, preuzima Lajbnicov zakon kontinuiteta i stvara novu filozofiju jezika, koja e znaiti raskid sa logikom gramatikom Port Rojala, za koju je jezik manifestacija univerzalne logike, a jezik sistem konvecionalnih znakova.4 On postavqa kquno pitawe, koje i daqe ostaje otvoreno kako objasniti raznolikost jezika uprkos jedinstvenoj logici koju donosi gramatiki model. Herder takoe insistira na sraslosti jezika sa miqewem, ali govori o vanosti verbalne fantazije i o jeziku kao o ekspresiji intuicije, a ne intelekta. U svom delu o postanku jezika Herder izdvaja trenutak ispoqavawa refleksije koja utemequje jezik i koja iz hunog, uzburkanog sna izdvaja jednu sliku, uoavajui u woj karakeristine znake.5 Romantizam se, pod uticajem Herderove teorije, vraa ideji unutrawe forme kao estetike kategorije i ovaj termin odnosi se na oblije koje poprima neka platonovski odreena ideja u konkretnoj umetnikoj realizaciji. U Harisovom (Harris 1765) Hermes or a Philosophical Inquiry concerning Universal Gramar pojavquje se estetiko-metafiziki pojam unutraweg oblika. U osnovi svih ulnih oblika, smatra Haris, moraju leati isti inteligibilni oblici koji postoje pre ulnih. Haris istie da su rei svih jezika koliko god bile razliite zapravo simboli.6 Unutrawa forma (Form Internal) korespondira sa spoqawom formom, s tim to je unutrawa forma odvojena od materijalnog.7 Ovde imamo izvesno preokretawe odnosa ulnog i inteligibilnog i nagovetaj pojma apriorne forme, budui da Haris govori o inteligibilnoj formi (Intelligible Form).
4 Govoriti znai iskazati svoje misli s pomou znakova to su ih qudi u tu svrhu izmislili" (Port Royal 2000: 37). 5 Der Mensch, in den Zustand von Besonnenheit gesetzt, der ihm eigen ist, und diese Besonnenheit (Reflexion) zum erstenmal frei wrkend, hat Sprache erfunden. ()Der Mensch beweiset Reflexion, wenn die Kraft seiner Seele so frei wrket, da sie in dem ganzen Ozean von Empfindungen, der sie durch alle Sinnen durchrauschet, eine Welle, wenn ich so sagen darf, absondern, sie anhalten, die Aufmerksamkeit auf sie richten und sich bewut sein kann, da sie aufmerke. Er beweiset Reflexion, wenn er aus dem ganzen schwebenden Traum der Bilder, die seine Sinne vorbeistreichen, sich in ein Moment des Wachens sammlen, auf einem Bilde freiwillig verweilen, es in helle ruhigere Obacht nehmen und sich Merkmale absondern kann, da dies der Gegenstand und kein andrer sei" (Herder 1770). 6 Now' tis of these comprehensive and permanent Ideas, the genuine Perceptions of pure Mind, that Words of all Languages, however different, are the Simbols" (Harris 1765: 372). 7 a FORM INTERNAL correspondent to the EXTERNAL; only with this difference, that the Internal form is devoid of the Matter; the external is united with it" (Harris 1765: 375).

386 Pojam unutrawe forme sree se kod itavog niza mislilaca eftsberija, Vinkelmana, Getea, s tim to se kod wih istie momenat celine, odnosno stav da se unutrawa forma ne moe razluiti od spoqawe. Kant je pitawe forme i sadrine, kao i odnosa subjektivnosti i objektivnosti, razreio" uvoewem apriornih formi, koje ne pripadaju objektu, nego subjektu, dok aposteriorne forme nastaju u procesu interakcije izmeu subjekta i objekta i podseaju na Aristotelovo morfe. Meutim, uvoewe aposteriornih formi znai povratak forme, shvaene kao spoqawi oblik", u ijem su stvarawu priznata prava subjektu. Ponovnom otrom razdvajawu forme i sadrine bitno je doprinelo i docnije Hegelovo odreewe umetnosti kao ideje u ulnoj formi". Ipak, Kantova filozofija dala je nov podstrek ispitivawu odnosa izmeu misli i rei, koji je rezultirao pokuajem da se apriorne forme, odnosno kategorije intuicije (prostor i vreme) primene na jezik. Zapoiwe period razlikovawa univerzalnog jezika (koji odgovara logici) i konkretnih, istorijskih jezika, odnosno uspostavqa se razlika izmeu generalne i komparativne lingivstike, ali pitawe odnosa univerzalnog i pojedinanog ipak nije reeno. Ono nailazi na sutinski istu potekou sa kakvom se susreo Kant u pokuaju da odredi ta je to to stvara mogunost da se raznolike forme prirode mogu klasifikovati u jedan sistem, iako same po sebi ne pokazuju nikakvu formu sistema.8 Ova zagonetka ostaje nereena i u razmatrawu odnosa univerzalne gramatike prema raznolikosti pojedinanih jezika, i tu se kao dvosmisleno reewe nudi neka vrsta unutraweg ili dubinskog principa, koji otvara nov niz pitawa o problemima qudskog saznawa. Unutrawa forma jezika: logiko, estetiko, psiholoko. U sklopu ovih filozofsko-jezikih i estetikih razmatrawa javqa se i Humboltova teorija jezika, iz koje lingvistika preuzima termin unutrawa forma jezika. Unutrawa forma jezika za wega predstavqa specifinost psiholoke strukture govornih predstavnika, od koje zavisi i konkretna organizacija spoja zvukovne strane sa znaewskom. Odatle proizilazi Weltanschaung teorija, u okviru koje se kreu docnija istraivawa jezike slike sveta, a koja podrazumeva da jezik predstavqa svojevrsnu emanaciju duha naroda. Humbolt uoava dvostruku relaciju pojavnost se preoblikuje u odreenu formu miqewa koja se transformie u realnost znaka, te tako jezik obuhvata i formu i materiju i okrenut je i ka subjektu i ka objektu istovremeno. Pritom, sam jezik nije delo (ergon), nego delatnost (energija)" (Humbolt 1988: 108). Kquni Humboltov stav jeste da su jezik i miqewe jedinstveni i da jezik predstavqa okvir miqewa. A sutina miqewa je u refleksiji, odreenoj ponovo dvosmerno kao
8 U Kritici moi suewa Kant govori o logikoj svrhovitosti forme prirode, koja predstavqa podudarnost sa subjektivnim uslovima moi suewa. Ipak, ostaje otvoreno pitawe gde lei uzrok te podudarnosti, odnosno sposobnost" prirode za proizvoewe pojedinanih stvari u formi sistema, osim u oblasti natulnog, koja se nalazi izvan kruga mogunosti naeg saznawa (Kant 1975: 2425).

387 ono to uspostavqa razliku, ali i objediwuje ono to se misli i ono to je ve miqeno. Stvarawe novih ideja i pojmova uspostavqa vezu izmeu bitnog i nebitnog, postojeeg i nepostojeeg, opteg i posebnog. Veza poiva na uoavawu razlika, ali i na povezivawu ve utvrenih pojmova pri stvarawu novih celina. Jedinstvo jezika i miqewa ne odvija se u glasovnoj nego u unutrawoj formi jezika, koja omoguava stvarawe pojma i wegovo inkorporirawe u miqewe. Humbolt, nasuprot racionalistima, ne vidi jezik kao kreaciju qudskog uma i wegovo sredstvo, nego smatra da su nai pojmovi odreeni naim jezikom. Jezika kreativnost ipak e se pokazati kao reverzibilni proces, te bi jezik tako bio preslikavawe" uzajamnog delovawa subjekta i objekta odnosno oveka i sveta. Zapravo, i ovde je re o svojevrsnoj mimetikoj" aktivnosti jezik i miqewe povezani su tako da je jezik istovremeno mimezis psiholoke strukture govornika, mimezis sveta koji nas okruuje, ali i sredstvo mimetikog procesa. Drugim reima, jezik ini jedinstvo forma formans i forma formata. Konkretna organizacija spoja zvukovne strane sa znaewskom poiva na odreenoj vrsti saobraznosti odslikavawa duhovnog koncepta pomou zvuka u istom jeziku nuno vlada opta analogija" (Humbolt 1988:120). Unutrawa jezika forma, nasuprot spoqawoj, glasovnoj, kod koje je mogua beskrajna raznovrsnost, predstavqa za Humbolta intelektualni deo jezika, zasnovan na duhovnoj samodelatnosti i, u tom smislu, moe pokazati veu jednoobraznost, ali jezikotvorna snaga ne zasniva se samo na razumu, nego u woj jednako uestvuju mata i oseawe koji ostvaraju individualna oblija u kojima se ispoqava individualni karakter nacije (Humbolt 1988:143). U pogledu nacionalne osobenosti kao velika granina linija" postavqa se pitawe da li jedan narod u svoj jezik unosi vie objektivne realnosti ili vie subjektivnog, unutraweg ivota. Uticaj nacionalne osobenosti u jeziku primeuje se, po Humboltovom miqewu, u obrazovawu pojedinanih pojmova i u relativno razliitom bogatstvu jezika u pogledu izvesne vrste pojmova. Naravno, nacionalna osobenost duha i karaktera ne obelodawuje se samo u obrazovawu pojmova, ona utie podjednako i na govorni sklop. Humbolt zapravo oivqava staru kratilovsku ideju srodnosti znaewa i forme rei. Re je o tri vrste srodnosti srodnosti glasova, logikoj srodnosti pojmova i srodnosti koja proistie iz povratnog dejstva rei na duu. Da bi se tanije sledilo uplitawe duha u jezik, smatra on, nuno je razlikovati gramatiki i leksiki sklop jezika od unutraweg karaktera. Individualnosti koje se nalaze u istoj naciji okruuje nacionalna jednoobraznost iz koje proizilazi karakter jezika. Unutrawa forma jezika stoga nije ni logiki pojam, niti fiziki glas; ona je subjektivno ovekovo gledawe na stvari oko sebe, proizvod fantazije i oseawa, individualizacija pojma, dok je spajawe unutrawe forme jezika sa fizikim glasom proces unutrawe sinteze. Humbolt u dejstvu unutrawe forme jezika opaa postupak analogan onome koji postoji u umetnosti. Humboltovo odreewe unutrawe forme tako se kree izmeu intelektualne delatnosti i proizvoda nastalog pod

388 uticajem fantazije i oseawa. Udeo ili prevlast, kao i nain wihovog saodnoewa, nisu blie odreeni, mada on nastanak jezika vidi kao proces u kojem unutrawa ideja, da bi se manifestovala, mora da predbrodi jednu tekou". Ta tekoa je glas, dok je ono to je savladava sasvim unutrawi i isto intelektualni deo" koji ini jezik (Humbolt 1988:139). U toj delatnosti jezikotvorne snage mate i oseawa imaju svoj udeo ona ostvaruju intelektualna oblija u kojima se vidi individualni karakter nacije. Pojmovi su, smatra Humbolt, veinom obrazovani od svojih prostih praelemenata i tu se uoava poetni smisao nacije za dubqe apstrahovawe (Humbolt 1988: 148149). Moglo bi se zakquiti da je taj isto idealni deo" zavisan od racionalnih spojeva, ali da u pojedinanom oznaavawu, u razliitim proporcijama, uestvuju i mata i oseawe, koji su rukovoeni ulnim sagledavawem, ali i duh koji ih povezuje. Iako priznaje udeo ula, fantazije i oseawa, ini se ipak da je za Humbolta unutrawa forma jezika u veoj meri odreena kao intelektualna aktivnost koja, dodue, nosi tragove mate i subjektivnosti, ali da se proces obrazovawa jezika ipak odvija na relaciji pojavnost miqewe znak, gde pojmovna aktivnost prethodi stvarawu izraza, iako i pojam potom biva odreen izrazom. Na Humbolta se oslawaju i psihologistike teorije 19. veka, iji su glavni predstavnici tajntal i V. Vunt. tajntal je zapoeo sa razvitkom etnike psihologije, smatrajui lingvistiku samo jednim wenim delom. Iako je odelio lingvistiku funkciju od funkcije logikog miqewa, tajntal, kako smatra Kroe, nije uvideo istovetnost unutrawe forme govora sa estetikom fantazijom, kao to je i logiku posmatrao kao neki kodeks spoqa unetih zakona, a ne kao jednu od duhovnih formacija (Kroe 1934: 423). tajntalovu psihologistiku orijentaciju nastavqa Vilhelm Vunt, koji naputa asocijanizam i istie da se predstave iz kojih nastaju ideje formiraju putem ula. Sa druge strane, on naputa stav o duhu naroda", jer smatra da je psihologija kolektiva plod zajednikog ivota, dok je jezik samo jedna od manifestacija tog ploda (Ivi 2001: 167). Pored psihologistikih teorija 19. veka, pokuaj da se rei pitawe unutrawe forme jezika javqa se i u estetici. Nakon perioda hegelijanskog razdvajawa u filozofiji jezika i u estetici, jedinstvo forme i sadrine na scenu ponovo vraa De Sanktis u okviru svoje estetike teorije. I za wega je pojam forme istovetan sa pojmom fantazije, odnosno sa izraajnom ili predstavnom moi. Ovome je saglasna i Kroeova teorija, koja jo odlunije ukida razliku izmeu sadrine i forme. Kroe naglaava ulogu intuicije u procesu formirawa jezika, istiui da je intuicija neodvojiva od izraza, a da re ima posredniku funkciju u prelazu oseaja i utisaka iz mranih podruja psihe" na svetlost kontemplativnog duha". Spoznaja je uvek izraajna spoznaja, a intuitivna ili izraajna spoznaja izjednaena je sa estetikim inom. Kroe stavqa vanu napomenu da razlika izmeu umetnike i opte intuicije nije intenzivna nego ekstenzivna i da granica izmeu umetnikog i neumetnikog izraza jeste granica empirijskog karaktera koju

389 je nemogue definisati. Insistirajui na nedeqivosti umetnikog dela, on ponavqa romantiarski credo o organskoj celini forme i sadraja, kao i o jedinstvu jezika i izraza. Odnos izmeu intelektualne spoznaje i pojma i intuitivne spoznaje i izraza moe se oznaiti kao drugostepeni odnos, smatra Kroe, istiui da nema pojma bez izraza, kao to ne postoji ni istinski (logiki) smisao rei, jer onaj ko oblikuje neki pojam svaki put pridaje istinski smisao reima. Iako ne definie eksplicitno unutrawu formu jezika, nego prenosi Humboltov pojam, on je saglasan sa delom Humboltove definicije unutrawe forme kao subjektivnog gledawa, proizvoda fantazije i oseawa i duhovne delatnosti koja poiva na intuiciji, ali eksplicitnije od Humbolta istie vanost intuicije kao estetikog ina u procesu saznavawa i formirawa jezika. Kroe uoava i Humboltovu nedoslednost" jer, iako je doao do saznawa o unutrawoj formi, Humbolt i daqe posmatra poeziju kao neku vrstu usavravawa" jezika (Kroe 1934). Ernest Kasirer ukazae na vanost celog sistema kulture u procesu formirawa znawa, u emu posebnu ulogu igra jezik kao jedna od simbolikih formi. Tumaei Humboltovu teoriju jezika, Kasirer istie zasnovanost wegovog shvatawa u optim principima Lajbnicove filozofije, koji su, posredstvom Kanta i Herdera, doveli do univerzalno-idealistikog shvatawa. On uoava analogiju izmeu Humboltovog stava da svaki pojedini jezik predstavqa individualni pogled na svet, dok tek totalitet svih tih pogleda ini nama dostian pojam objektiviteta, i Lajbnicove monadologije u kojoj ukupnost perspektivnih pogleda i harmonija monada ini ono to zovemo objektivitetom pojava. To shvatawe objektiviteta kao neega to nije neposredno dato, te ga ne treba samo opisati, nego ga treba izvojevati" u procesu duhovnog uobliavawa, jeste, po Kasirerovom sudu, jedan od osnovnih momenata Humboltovog posmatrawa jezika (Kasirer 1985: 97). U Humboltovom pojmu unutraweg oblika pojedinih jezika, koji treba da oznai specifian zakon po kojem se svaki jezik u svom obrazovawu pojmova razlikuje od drugoga, Kasirer, pak, uoava nedostatak jednoznanosti, odnosno smatra da se ovaj pojam koristi as u morfolokom a as u semasiolokom smislu, jer se, s jedne strane, tie odnosa u kojem, u obrazovawu jezika, meusobno stoje osnovne gramatike kategorije, dok se, sa druge strane, svodi na poreklo samih znaewa rei. Kasirer smatra da se, kada se sagleda celina Humboltovih tvrewa, pokazuje da je ovo drugo gledite premono i odluujue: To to svaki poseban jezik ima poseban unutrawi oblik, znai da on u izboru svojih oznaka nikad prosto ne izraava po sebi opaene predmete, nego da se taj izbor odreuje preteno ukupnim duhovnim stavom, pravcem subjektivnog shvatawa predmeta" (Kasirer 1985: 211212). U sintezama i koordinacijama na kojima poiva obrazovawe jezikih pojmova izraava se, zapravo, poseban nain davawa smisla. Kasirerovo odreewe unutrawe forme jezika bilo bi, iako je on ne definie eksplicitno, da je unutrawa forma delatnost, odnosno dinamiki proces jezikog obrazovawa pojma, koje se od logikog obrazovawa razlikuje pre svega po tome to u wemu nije odlu-

390 ujui faktor posmatrawe i uopreivawe sadraja i to stoji na granici izmeu akcije i refleksije, izmeu delawa i posmatrawa. U jezikom oblikovawu pojma nema klasifikovawa i sreivawa opaaja prema odreenim predmetnim obelejima, nego se tu ispoqava i aktivno interesovawe za svet i wegovo uobliavawe. U stvari, prve osnovne i bitne crte slike sveta u jeziku, kao i primitivne mitske slike prirode, nisu odreene odraavawem objektivne sredine nego odraavawem vlastitog ivota i vlastitog delawa" (Kasirer 1985: 212). Meutim, da glasovni jezik nije nita drugo do izraz jedne individualne predstave, proizvedene u pojedinanoj svesti, on nikada ne bi mogao da izae iz wih, niti da izgradi most izmeu svetova razliitih subjektivnosti. Ta sposobnost lei u tome to glas ne nastaje u izolovanom nego u kolektivnom delawu qudi i od poetka ima opti smisao, te je stoga mogao nastati samo na osnovu uea u delatnosti. Stoga se i smisao pojmova moe dokuiti ne samo na osnovu sagledavawa wihovog apstraktno-logikog smisla, nego na osnovu wihovog teleolokog smisla. Kasirer pronalazi srodnost mitskog miqewa i obrazovawa jezika, u kojem se proces oivqavawa i proces odreivawa stalno prepliu. Kasirer istie da je Humbolt prvi uvideo da je glasovni znak most izmeu subjektivnog i objektivnog, jer se u wemu to dvoje sjediwuju tako da je znak istovremeno i neto unutrawe i neto spoqawe. Kritikujui Berklijevu senzualistiku teoriju, on naglaava da jezik podrazumeva istovremeno delovawe ulnih i pojmovnih faktora. Kasirer smatra da se vie ne radi o tome da li ulno prethodi duhovnom ili sledi za wim, nego da se u ulnom otkriva manifestacija osnovnih duhovnih funkcija. Prvobitna raznolikost ulnog i inteligibilnog, odnosno ideje i pojave ne postoji (Kasirer 1985: 55). On smatra da je upotreba izraza unutrawa forma do te mere mnogoznana da zapravo spada u najtee i najspornije probleme filozofije jezika, umesto da prui neko odreeno reewe. Iako daqe ne govori o unutrawoj formi jezika, budui da za wega ne postoji razlika izmeu inteligibilnog i ulnog, niti podvojenost znaka na unutrawe i spoqawe, moglo bi se rei da Kasirer ipak, prihvatajui Humboltovu pretpostavku o razlikovawu pogleda na svet pojedinih jezika, koji su zasnovani na unutrawoj formi jezika, prihvata i ovaj pojam, implicitno ga odreujui kao pogled na svet samog jezika", na osnovu kojeg se on izdie iz celine duhovnih oblika i u kojem se delimino dodiruje sa pogledom na svet naunog saznawa, umetnosti i mita, a delimino se razgraniava od wih (Kasirer 1985:212). Jezik za Kasirera predstavqa simboliku sposobnost oveka, koja nema samo ekspresivnu funkciju i funkciju reprezentacije miqewa, nego je istovremeno i sredstvo konstruisawa intuitivnog sveta", koji ipak nije svet subjektivnosti, nego intersubjektivni svet znaewa i proizvod qudske kulture. Kasirer pokuava da prevazie podvojenost logike, psihologije i estetike, spoqaweg i unutraweg, racionalnog i iracionalnog, pokazujui da postoji kontinuitet i povezanost pojmovnog saznawa i mitskog miqewa, kao i veza mita, nauke i umetnosti. Wegova Filozofija simbolikih formi postala je, upravo za-

391 hvaqujui ovakvom stavu, osnova docnijih etnolingvistikih i lingvokulturolokih istraivawa. Prevazilaewe", suavawe" i oivqavawe" pojma: unutra i izmeu, slika i koncpet, aktivnost i trag. Polazei od osnovnih Humboltovih ideja da unutrawa forma predstavqa psiholoku strukturu govornika, da je jezik okvir miqewa, te da su nai pojmovi odreeni wime, ali uoavajui i izvesnu Humboltovu nedoslednost u razumevawu odnosa pojavnostmiqeweznak, gde se miqewu daje prednost u odnosu na jezik, kao to se, uprkos isticawu subjektivnosti, mate i oseajnosti, unutrawa forma ipak odreuje kao preteno intelektualna aktivnost, Humboltovi tumai uglavnom su pokuavali da razree ove nedoumice dajui prioritet nekom od segmenata wegovog odreewa unutrawe forme jezika. Kroe, polazei od znaaja izraza, subjektivnosti i intuicije, naglaava estetiki princip izjednaavajui diskurzivni i poetski jezik, kao i lingvistiku i estetiku, ali kritikuje korensku teoriju jezika i shvatawe unutrawe forme kao etimona, suprotstavqajui tome stav o celini iskaza. Kasirer takoe kritikuje psihologizam, istiui da je taj intuitivni individualni svet istovremeno uvek intersubjektivni svet znaewa qudske kulture i naglaava znaaj Humboltovog stava da je tu re o dominaciji simbolikog podraavawa u procesu formirawa rei. On odbacuje podelu na unutrawu i spoqawu formu, pokuavajui da stavom o simbolikoj prirodi jezika prevazie postojee dihotomije. Na ovom Kasirerovom stavu razvijaju se docniji stavovi o jeziku kao delu ukupnog ovekovog simbolikog ponaawa i o neophodnosti da se jezik posmatra u irem sistemu kulture. Kasirerovom shvatawu jezika kao jedne od simbolikih formi bliska je docnija Sapirova definicija jezika. Sapir je takoe reewe video u odreewu jezika kao simbolikog sistema. Jezik za wega predstavqa savrenu simboliku iskustva. U pozadini objektivnog sistema zvukova nalazi se unutrawi ili idealni sistem, odnosno duboke intuitivne forme jezika. Re nije simbol pojedinanog opaaja ili pojma odreenog objekta, nego koncepta" koji predstavqa podesni saetak misli koji obuhvata hiqade razliitih iskustava, a jezik je paralelan sa unutrawim sadrajem svesti na razliitim razinama, od pojedinanih predstava do apstraktnih koncepata i wihovih veza (Sapir 1992: 1326). Ovaj Sapirov unutrawi sistem ili unutrawi sadraj svesti, odnosno koncept zapravo su implicitno oivqavawe ideje unutrawe forme jezika, iako Sapir ovaj pojam ne definie eksplicitno. Meutim, Sapir odbacuje humboltovsku, romantiarsku tradiciju, koja u jeziku vidi specifinu emanaciju duha naroda, po kojoj bi unutrawa forma jezika na irem planu sadravala i znaewe unutrawe jezike strukture koja odgovara duhu naroda". On ukazuje na to da ovo psihologistiko tumaewe jezika, povezano sa etnosom, potencijalno sadri opasnost od rasistiki usmerenih teorija jezika, ukoliko im se doda darvinistika komponenta stadijuma u razvitku jezika od mawe savrenih ka savrenijim formama (Sapir 1992: 156164).

392 Izgledalo je kao da je pitawe unutrawe forme potom naputeno; meutim, pokazae se da je ono samo preimenovano, ali da je implicitno sadrano u svakom pokuaju povezivawa forme i sadrine, uprkos wihovim drugaijim imenovawima i tumaewima. Zapravo, dok god imamo dva suprotstavqena lana nekog sistema postoji neophodnost stvarawa posredujueg lana. Nadaqe se vie ne pravi razlika izmeu forme i sadrine, ali se ponovo, posredstvom naina ili kontstruktivnog principa, uvodi pojam unutrawe forme, koja sada nije nita drugo do neto izmeweno Aristotelovo odreewe forme. Roman Ingarden tako, u sklopu fenomenoloke estetike, korelate forma i sadrina zamewuje korelatima predmet i nain. Ruski formalizam takoe uvodi nove pojmove koji bi trebalo da ukinu ovu opoziciju te sadrinu, slino Ingardenu, zamewuju materijalom, a formu konstruktivnim principom. Odreewe forme (u estetici i poetici) sada se sve vie pribliava odreewu logosa, gde se kao kquni momenat istie da je subjekat nosilac formi, da se forma manifestuje u praksisu kao eidos i kao morfe i da objekat potencijalno poseduje formu. Pojam forme se time vraa Aristotelovom pojmu aktivnog, stvaralakog principa i regulativa koji uspostavqa korespondenciju izmeu subjekta, praksisa i objekta, i ponovo se pribliava znaewu onoga to se nazivalo unutrawom formom. Strukturalisti potom donose novu terminologiju, te dele znak na significant i signifi, to bi, pojednostavqeno, odgovaralo formi i sadraju, odnosno izrazu i sadrini. Ova terminoloka zamena i posmatrawe jezika kao sistema binarnih opozicija pribliava znaewe termina forma znaewu Tatarkijevieve forme A (strukture, sistema). Oznaiteq i oznaeno stoje u odnosu koji je razliit u razliitim tipovima znaka (ikoninom, indeksnom i pravom znaku po Persovoj tipologiji). Ikona obuhvata konkretnu slinost izmeu znaka i oznaenog. U indeksu je odnos izmeu znaka i oznaenog uzroan, dok je u pravom" znaku (simbolu) odnos izmeu oznaiteqa i oznaenog konvencionalan.9 Meutim, svaka vrsta znaka moe postati konvencionalna i moe biti uklopqena u odreeni sistem konvencija ire gledano u sistem kulture. Stoga, ukoliko elimo da se bavimo pitawem motivacije i veze, ovog puta ukquujui i odnos izmeu strukture i elemenata strukture, moramo rekonstruisati ceo sistem. Xonatan Kaler smatra da je znak sjediwewe significant-a i signifi-a, od kojih su oboje vie forma nego sutina" (Kaler 1990: 37). Oznaiteq se tu definie kao forma koja ima znaewe to nije fonika ili grafika supstanca po sebi, nego odnosi koji igraju odreenu ulogu u sistemu i pomou kojih on postaje komponenta znaka. Ali samo znaewe je, smatra Kaler, neuhvatqivo.
9 First. Those whose relation to their objects is a mere community in some quality, and these representations may be termed Likenesses. Second. Those whose relation to their objects consists in a correspondence in fact, and these may be termed Indices or Signs. Third. Those the ground of whose relation to their objects is an imputed character, which are the same as general signs, and these may be termed Symbols" (Peirce 1868: 287298).

393 Sa druge strane, Sosirova definicija znaka kao kombinacije koncepta i zvune slike nagovetava da se iza svakog znaka krije neki pozitivan koncept, to opet ukquuje izvesnu prostornu metaforu, kakva postoji i u odreewu pojma unutrawe forme. Jo je Pers smatrao da se znaewe ne moe dokuiti neposredno, nego zahteva uvek jo jednog interpretanta u vidu drugog znaka,10 a budui da je objawewe znaka ponovo znak, i ono samo zahteva novo objawewe, to bi znailo da se stalno kreemo na putawi odlagawa konanog znaewa. Ako oznaavajue i oznaeno posmatramo kao formu (izraz) i sadrinu, onda se moe prihvatiti primat oznaujueg kao forme koja je data, a oznaeno posmatrati kao ono to iz te forme moe da se razvije, ime se implicitno priznaje postojawe nekakve unutrawe forme oznaenog in potentia. Ili se moe krenuti od oznaenog i ii u pravcu nekog oznaujueg za koji je vezan odreeni krug konvencija. Veza izmeu oznaiteqa i oznaenog jeste, po Jakobsonovom miqewu, motivisana. Ta prisna veza izmeu glasova i znaewa budi equ da se spoqawi odnos meu wima upotpuni nekim unutrawim odnosom, rudimentom nekog slikovitog svojstva" (Jakobson 1986: 98). Taj rudiment slikovitog svojstva" upuuje ponovo na Persovu slinost", s jedne strane, dok, sa druge strane, prisnost" te veze vodi ka Jakobsonovoj poetskoj funkciji jezika,11 i zapravo se svodi na pitawe jezike motivacije i pitawe izomorfizma sadraja i izraza, s tim da se sada teite sa logikog i intelektualnog pomera na uobraziqu. Hjelmslev takoe uvodi distinkciju izmeu sadraja i izraza, od kojih svaki ima svoju supstancu i svoju formu. Za tradicionalno shvatawe znak je izraz koji upuuje na nekakv sadraj izvan samog znaka, dok je za drugo, kakvo je zastupao De Sosir, znak celina koja nastaje spaja10 Problem smisla" jednog intelektualnog pojma moe da se rei jedino prouavawem interpretanata ili odgovarajuih oznaenih posledica (proper significate effects) znakova. () Pre nego to utvrdimo prirodu te posledice, podesno je da usvojimo neku oznaku za wu, i ja u je zvati logikim interpretantom (). da li da kaemo da ova posledica moe da bude neka misao, to jest, neki mentalni znak? Nesumwivo, ona moe da bude to. Samo, ako je taj znak intelektualne prirode, kao to bi trebalo da bude, on sam mora da ima logiki interpretant, pa, prema tome, on ne moe da bude posledwi (ultimate) logiki interpretant toga pojma". (Pers 1993: 249250). 11 Strukturalizam uvodi opoziciju prirodnojezikog i kwievoumetnikog sistema jezika. Nakon toga javqa se ideja da prirodni i pesniki jezik nisu dva razliita sistema, niti da je pesniki jezik drugostepeni, izvedeni sistem jezika, nego da je u kwievnom tekstu dominantnija poetska funkcija jezika ili usmerenost sa poruke na kod, to ne znai da jezik gubi ostale funkcije, kao to je i u prirodnom jeziku vano delovawe poetske funkcije jezika, odnosno postojawe potencijalnog umetnikog principa (Jakobson 1996). Metafora, metonimija, simbol, kojima se tradicionalno bavila teorija kwievnosti, postaju sve vie predmet lingvistikih istraivawa, a pitawe ikoninosti" jezika ne razmatra se samo u okviru lingvistike, nego se postavqa pitawe izomorfizma sadraja i forme na vie ravni, od celine kwievnog umetnikog teksta do reda rei u reenici, te tako oivqava i staro retoriko pitawe o ordo naturalis i ordo artificialis (v. Enkvist 1981: 77111). Jezik se sve vie posmatra kao neka vrsta univerzalnog apstraktnog koda, dok se razliitost wegovih ispoqavawa od prirodnog jezika, kwievnog jezika, jezika epohe, funkiconalnih stilova, dijalekta i idiolekta, pa do jezika kwievnog umentnikog dela vidi kao niz sub-kodova, koji svi zajedno pripadaju velikom kodu kulture ili semiosferi (v. Lotman 2004. i Miko 1998).

394 wem izraza i sadraja. Hjelmslev govori o znakovnoj funkciji koja se uspostavqa izmeu sadraja i izraza, koji predstavqaju oznake za funktive znakovne funkcije. Izmeu funktiva i funkcije postoji uzajamna solidarnost (Hjelmslev 1980: 5152). Hjelmslev takoe smatra da supstanca zavisi od forme u tolikoj meri da ivi iskquivo zahvaqujui woj, odnosno da ne poseduje nekakvu samostalnu egzistenciju, ime implicitno izjednaava formu i supstancu. U prirodnim jezicima, uprkos svim razliitostima, postoji jedan zajedniki faktor, a to je, smatra Hjemslev, (neoblikovani) smisao (mening), koji se moe oblikovati na razliite naine. Meutim, smisao je svaki put suptanca za kakav nov oblik, te nema druge mogue egzistencije osim te (Hjelmslev 1980: 54). Time Hjelmslev zapravo definie smisao kao supstancu oblika, koja je, budui da ne moe postojati samostalno, zapravo i sama oblik. U sadraju konstatuje oblik sadraja koji je nezavisan od smisla, stoji prema wemu u arbitrarnom odnosu i oblikuje ga u supstancu sadraja. Supstanca sadraja, odnosno supstanca izraza, nastaju tako to se oblik projektuje na misao ba kao to razapeta mrea baca sjenu na kakvu nerazdijeqenu povrinu" (Hjelmslev 1980: 58). Definiui znak kao dvostranu veliinu sa janusovskom perspektivom, koji deluje u dva smera: 'prema van' supstanciji izraza i 'prema unutra' supstanciji sadraja" (Hjelmslev 1980: 59), Hjelmslev zapravo aktivira pojam unutrawe forme. Jer, ako je supstanca sadraja ono to je unutra", a ta unutrawa supstanca sadraja zapravo predstavqa smisao oblikovan oblikom sadraja, pri emu nikakva supstanca, pa ni sam neoblikovani smisao, ne postoji nezavisno od oblika, onda supstanca sadraja nije nita drugo do forma, tj. projekcija oblika na misao, odnosno nekakav unutrawi" oblik. Same termine izraz i sadraj Hjelmslev odreuje kao proizvoqne termine, iji je izbor uslovqen dosadawim predstavama, dok na osnovu funkcijske odredbe tih veliina nije mogue opravdati nazivawe jedne izrazom a druge sadrajem, a ne i obratno", budui da ih odreuje samo wihova uzajamna solidarnost (Hjelmslev 1980:60). Pokazuje se, dakle, da ova podela ima samo instrumentalnu vrednost, a da su izraz i sadrina tako sjediweni da ne postoje jedno bez drugoga, da je supstanca izjednaena sa oblikom, jer ne moe egzistirati po sebi, i da se, konano, svaki put kada govorimo o jeziku koristei opozitne termine pojavquje nekakav unutrawi", povezujui oblikotvorni princip, ak i kada odbijamo da ga eksplicitno imenujemo. Nakon perioda strukturalizma, poststrukturalizam pitawe motivacije svodi na metafiziku prisustva" odnosno na potragu za pretpostavqenom prvobitnom punoom smisla, kada su forma i znaewe bili istovremeno prisutni u svesti. Kako to Manfred Frank istie Derida, nasuprot Sosiru, smatra da jezik nije zatvoreni sistem konanog broja opozicija, odnosno da ne postoji centralni smisao: Paradigma refleksije (ili spekulativni povratak ka Itaci principa), koji prepoznajemo i u hermeneutikom govoru o rekonstrukciji prvobitnog smisla rei, ne odoleva saznawu razobruene ekonomije semantikih

395 opozicija" (Frank 1992: 91). Jezika slika sveta, koja se formira pod uticajem unutrawe forme, stoga bi se, u dekonstruktivistikoj perspektivi, iako oni ne koriste ove termine, razloila u neprekidno kretawe i odlagawe konanog znaewa i dovela u pitawe postojawe nekog prvobitnog" smisla. Zapravo, Derida smatra da je drati se opozicije oznaenikoznaiteq (sadrinaizraz), koja pretpostavqa i postojawe opozicije inteligibilnoulno, logiki neprihvatqivo, jer to implicira da bi se oznaenik kao isto inteligibilni element mogao misliti po sebi, nezavisno od izraza, to bi znailo da je on neposredno dat i transcendentalan. Prihvatawe razlikovawa tipa unutra"spoqa", kao onoga na emu se temeqi pojam znaka, gubi smisao im semiotika kao svoje osnovno naelo proglasi da se svaki proces znaewa definie kao formalni mehanizam u kojem uestvuju razlike. Deridinim reima izraeno: oznaenik je uvek, unapred, u poloaju oznaiteqa". Ili prevaga oznaiteqa znai da neto funkcionie kao oznaiteq i u samom oznaeniku, a tu ulogu ima trag (Dikro/Todorov 1987: 315). Ako sada izraze oznaenik i oznaiteq zamenimo izrazima sadrina i forma, onda bi to znailo da se sadrina uvek, ve unapred, nalazi u poloaju forme, a prevaga forme bi znaila da to neto" to funkcionie kao forma u samoj sadrini nije nita drugo do neka vrsta unutrawe forme, iako je Derida ukinuo opoziciju spoqawe-unutrawe. Meutim, istog trenutka kada upotrebi prostornu metaforu (neto funkcionie kao oznaiteq i u samom oznaeniku"), on se nehotino vraa ovoj opoziciji, potvrujui Vitgentajnov stav da se o strukturi samog jezika nita ne moe rei na tom jeziku,12 pa se ispostavqa da Deridin trag nije nita drugo do neto" nalik unutrawoj formi. Na taj nain Derida ne razreava nego samo aktivira paradoks unutrawe forme i pitawe da li je ona trag neke aktivnosti ili sama jezikotvorna aktivnost. Zaarani krug motivacije daqe odlagawe definicije. Iz prethodnih definicija unutrawe forme jezika mogu se izdvojiti neki od vanijih elementa u jednom sluaju ona se moe svesti na trag" (prvobitne slike/predstave, prvobitnog znaewa / logikog smisla ili jezikotvorne aktivnosti, odreene vie kao intelektualne ili vie kao intuitivne delatnosti), a u drugome se pojam forme izjednaava sa pojmom strukture, gde unutrawa forma igra ulogu posrednika koji uspostavqa vezu (odnos motivacije) izmeu strukture i wene suprotnosti elemenata strukture (morfolokih i semantikih elemenata, oznaujueg i oznaenog). Odreewe pojma unutrawe forme u vezi je sa pojmom motivacije, ali i sa pojmom orijentacije, i to orijentacije prema stvarnosti i saznawu stvarnosti, kao i prema psiholokoj strukturi ili subjektivnosti govornika, tako da govor o unutrawoj formi povlai za sobom itav epistemoloki sistem, te je, stoga, termin unutrawa forma mesto na kojem se susreu ontoloka, gnoseoloka, psiholoka, logika,
12

Ono to se u jeziku zrcali jezik ne moe prikazati" (Wittgenstein 1987: 77).

396 estetika i poetika promiqawa.13 Meutim, ni termin motivacija ne koristi se jednoznano. Pjer Giro (Giro 1983) odreuje motivaciju kao prirodan odnos izmeu oznaioca i oznaenog, odnos koji lei u wihovoj supstanci ili formi. Ukoliko je re o tome da odnos lei u supstanci, motivacija je analoka, a ukoliko lei u formi, smatra on, motivacija je homoloka. Analogija moe da bude metaforika ili metonimijska, u zavisnosti od toga da li oznailac i oznaeni imaju zajednika svojstva (slinost) ili su povezani blizinom u prostoru i vremenu (kontigvitet). Analogija moe biti vie ili mawe snana i neposredna, ili moe imati vie ematski ili apstraktni oblik. Kod Giroa se u vezi sa pojmom motivacije, koja, dakle, ba kao i forma, moe biti spoqawa (homoloka) ili unutrawa (analoka) javqa i termin ikoninost. Ikoninost je implicitno odreena kao vie ili mawe shematska predstava po analogiji. On smatra da uprkos svojoj ikonikoj vrednosti jedan znak moe biti konvencionalan za odreene korisnike koda. Ipak, motivacija oslobaa znak od konvencije i znakovi iste predstave mogu da funkcioniu izvan svake prethodno utvrene konvencije. Ukoliko je motivacija slabija, utoliko je jaa konvencija i naposletku ona sama obezbeuje funkcionisawe znaka u kojem vie nema ulnog odnosa izmeu oznaioca i oznaenog. U tom sluaju se za znak kae da je nemotivisan ili proizvoqan. Motivisani znakovi se nazivaju ikonama (slikama), dok se drugi nazivaju simbolima, ali Giro vidi nedostatak upotrebe termina simbol zbog wegove dvoznanosti, jer simbol u tradicionalnom znaewu podrazumeva analoku vezu, te je i sam ikonografske prirode. Iz svega ovoga vidimo da Giro pod motivacijom podrazumeva vie ulnu (slikovnu) nego racionalno-logiku vezu i da wegova motivacija zapravo ima znaewe slino unutrawoj formi (budui da se i unutrawa forma definie kao odnos ili veza izmeu zvuawa i znaewa), shvaenoj kao trag jezikotvorne aktivnosti u kojoj prevagu odnose ula. Istorijski razvoj tei da ukine motivaciju, tako da znak poiwe da funkcionie po istoj konvenciji. Stoga je, kada je re o motivaciji, vano da znak moemo posmatrati dijahronijski, sa gledita istorije i porekla, i sinhronijski, sa gledita funkcionisawa u jednoj odreenoj kulturi. Kada je o formi re Giro istie da je nakon Hjelmsleva moderna lingvistika prihvatila drugu terminologiju, gde forma vie ne podrazumeva spoqawi oblik, nego odnos prema drugim elementima sistema. Ovde, dakle, ponovo stupa na scenu Tatarkjevieva forma A forma kao sistem, u opoziciji prema elementima sistema. Ali, zadrava se i odreewe Tatarkjevieve forme B, odnosno suprotnost izmeu forme i supstance, koje dobija novu epistemoloku vrednost odnosno sada razlikujemo supstancu i formu oznaioca i supstancu i formu oznaenog. Koncept ili ideja definiu supstancu ozna13 Detaqnije razmatrawe ovog susreta" u pojmu unutrawe forme prevazilazi okvire rada koji ne pretenduje na konanu definiciju, nego mu je ciq da ukae na unutrawu formu samog termina unutrawa forma, kao i na nain na koji ona utie na definisawe ovog pojma.

397 enog, a forma oznaioca se nalazi u pojmovnom sistemu koji je suprotstavqa drugim pojmovima.14 U pogledu motivacije Giro istie znaaj homolokih i analokih odnosa. Homologija je strukturna analogija, budui da oznaioci stoje izmeu sebe u istom odnosu kao i oznaeni, dok je analogija supstancijalna. Homologija i analogija mogu da se kombinuju. Definicija motivacije, dakle, iako se posredstvom we objawava pojam unutrawe forme, razotkriva da je re o tautologiji, aktivirajui pritom iste nedoumice o spoqawem i unutrawem odnosu i o prvenstvu misli ili izraza, koje se naglaavawem jedne komponente samo prikrivaju. Ove tekoe u definisawu unutrawe forme proizilaze iz samog termina (unutrawa) forma, koji nosi tragove dvoznanosti svog porekla, ili sopstvene unutrawe forme. Iako forma prvobitno znai isto to i ideja (ije je, pak, prvobitno znaewe slika", oblik"), koja postaje veita i nepromenqiva ideja ili prauzor kod Platona, dok joj Aristotel daje znaewe stvaralakog i promenqivog unutraweg principa, ona docnije ponovo dobija znaewe spoqaweg oblika i tako otvara prostor za popuwavawe terminoloke praznine, odnosno za svoju suprotnost unutrawu formu. Spoqawa forma odreena je kao zvukovni kompleks pripojen znaewu ili isto uslovno i neobjawivo, to je bio dominantan stav strukturalistike lingvistike, ili usled nekakve motivacije ili analogije. Iz ovog drugog, mimetikog"15 stava proistie miqewe da se analizom spoqawe forme moe otkriti motivisanost, odnosno veza forme sa znaewem. Ralawivawe spoqawe forme na proste komponente povezane sa oznaavawem shvata se kao pronicawe dubqe u unutrawost forme i otuda naziv unutrawa forma. S obzirom na genezu pojma i kqune definicije unutrawe forme, iako se weno odreewe koleba izmeu ulne (ili intuitivne) i intelektualne aktivnosti, istovremeno pokazujui i kolebqivost izmeu znaewa aktivnosti i znaewa rezultata aktivnosti (traga"), termin unutrawa forma jezika pre bi se mogao koristiti u znaewu aktivnosti prelaska sa pretpojmovne na pojmovnu fazu u procesu miqewa i imenovawa, kao i u znaewu aktivnosti daqe diferencijacije i preosmiqavawa" pojmova, to podrazumeva itav niz subjektivnih modifikacija. Unutrawa forma imala bi, dakle, prevashodno znaewe jezikotvornog principa ili zakona koji deluje u okviru jedne kulture, dok bi termin ikoninost, iako srodan, bio blii znaewu traga, odnosno prvobitne mentalne slike ili simboliki izraene ukupnosti prvobitnog smisla. Uprkos raznovrsnim terminolokim preruavawima, pa ak i deklarativnim odbacivawima, pokazuje se da pojam unutrawe forme ipak opstaje kao neophodni trei lan" u povezivawu dihotomija, ali i kao vaan teorijski pojam koji povezuje savremenu
14 Giro navodi primer rei maak u kojoj bi apstraktna ideja maije prirode" bila supstanca oznaenog, a forma oznaujueg nalazila bi se u pojmovnom sistemu koji suprotstavqa maka maki, psu ili oveku (Giro 1983: 2934). 15 O mimetikim teorijama jezika v. Gennete 1985.

398 lingvistiku sa drugim disciplinama u pokuaju sagledavawa totaliteta jezikog fenomena.

LITERATURA Kaler 1990: Xontanan Kaler, Strukturalistika poetika, SKZ, Beograd 1986. Kroe 1934: Benedeto Kroe, Estetika kao nauka o izrazu i opta lingvistika, Kosmos, Beograd 1934. Lotman 2004: Jurij M. Lotman, Semiosfera, Svetovi, Novi Sad 2004. pet 2006: G. G. pet, Vnutrenna forma slova (tyd i variacii na tem Gumbolta, KomKniga, Moskva 2006. Aristotel 2000, Aristotel, Retorika, Plato, Beograd 2000. Aristotel 1987: Aristotel, O pesnikoj umetnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd 1987. Aristotel 2007: Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd 2007. Gennete 1985: Gerard Genette, Mimologija, Put u Kratiliju, Grafiki zavod Hrvatske, Zagreb, 1985. Giro 1983: Pjer Giro, Semiologija, Biblioteka HH vek, Beograd 1983. Dikro/Todorov 1987: Osvald Dikro / Cvetan Todorov, Enciklopedijski renik, nauka o jeziku , Biblioteka HH vek, Beograd 1987. Enkvist 1981: Enkvist, Nils Erik, Experiential iconicism in text strategy", Text 1, 1981: 97111. Ivi 2001: Milka Ivi, Pravci u lingvistici, Biblioteka HH vek, Beograd 2001. Kant 1975: Imanuel Kant, Kritika moi suewa, BIGZ, Beograd 1975. Kasirer 1985: Ernest Kasirer, Filozofija simbolikih oblika , Jezik, NIRO Dnevnik"; OOUR Izdavaka delatnost, Novi Sad; Kwievna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1985. Peirce 1868: Charles Sanders Peirce, On a New List of Categories, Proceedings of the American Academy of Arts and Sciences 7 (1868), http://www.peirce.org/writings.html. Pers 1993: arls Sanders Pers, Izabrani spisi, O pragmatizmu i pragmaticizmu, BIGZ, Beograd 1993. Miko 1998: Frantiek Miko, Delo, komunikacija, kultura, Narodna kwiga, Beograd 1998. Platon 2002: Platon, Kratil, Teetet, Sofist, Dravnik, Plato, Beograd 2002. Plotinus: Plotinus, The six enneades, translated by Stephen MacKenna and B. S. Page, http://www.ccel.org/ccel/plotinus/enneads.i.html. Port Royal 2000: Port-Royal, Opa i obrazlobena gramatika, Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje, Zagreb 2000. RKT 1992: Renik kwievnih termina, Dragia ivkovi (ur.), Nolit, Beograd 1992. Sapir 1992: Edvard Sapir, Jezik, Dnevnik, Novi Sad 1992. Simeon 1969: Rikard Simeon, Enciklopedijski rjenik lingvistikih naziva, Matica hrvatska, Zagreb 1969. Tatarkjevi 1980: Vladislav Tatarkjevi, Istorija est pojmova, Nolit, Beograd 1980. Frank 1992: Manfred Frank, Deridino itawe Hegela, Delo HHH 12, Beograd 1992. Harris 1765: James Harris, Hermes Or a Philosophical Inquiry Concerning Universal Grammar (1765) http://books.google.com/books.

399
Herder 1770: Johann Gottlieb Herder, Abhandlung ber den Ursprung der Sprache, Berlin 1770. http://gutenberg.spiegel. Hobbes I 1839: Thomas Hobbes, The English Works of Thomas Hobbes of Malmesbury I, 1839, http://books.google.co.uk. Humbolt 1988: Vilhelm fon Humbolt, Uvod u delo o kavi jeziku i drugi ogledi, NIRO Dnevnik"; OOUR Izdavaka delatnost, Novi Sad; Kwievna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1988. Hjelmslev 1980: Louis Hjelmslev, Prolegomena teoriji jezika, Grafiki zavod Hrvatske, Zagreb 1980. Vico 2002: Giambattista Vico, The First New Science, Cambridge University Press 2002. Wittgenstein 1987: Ludwig Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus, IP Veselin Maslea", Sarajevo 1987. Vitgentajn 1969: Ludvig Vitgentajn, Filozofska istraivawa, Nolit, Beograd 1969.

Ivana S. Bai DEVELOPMENT OF THE NOTION AND THE USE OF THE TERM INTERNAL FORM Summary The work examines the emergence and development of the notion of interior form by drawing, in particular, on Humboldt's, Croce's and Cassirer's theories. The wide range of definitions of interior form, which varies from language dependent (perceptive or cognitive) activity to the trace" of that activity, is conditioned by the very interior form of the term form. Definitions of interior form by means of similarly undetermined term motivation usually remain confined to tautology. Structuralist linguistics e deconstructions refute the notion of interior form, but their discourse represents a terminological camouflage and actually revives the meaning of Tatarkiewicz's A form. The term interior form, the meaning of which is close to the term iconicity, still remains a necessary third element" for linking the dichotomies, as well as a cruical theoretical term that links contemporary linguistics with other disciplines in an attempt to understand and explain linguistic phenomenon in its totality.

PRILOZI I GRAA
UDC 821.163.41.09 Dui J.

KWIEVNA ZAOSTAVTINA JOVANA DUIA U TREBIWU Awa Jefti

Jedan od najpoznatijih srpskih pjesnika 20. vijeka, Jovan Dui, porijeklom je iz Trebiwa, nevelikog mjesta u istonoj Hercegovini. Biografija Jovana Duia je vie nego poznata, kao i wegov doprinos srpskoj kwievnosti, naroito poeziji i srpskoj diplomatiji. Poslije zavrene osnovne kole on je sa majkom napustio rodni grad, otiao u Mostar, a odatle u Sarajevo, Bijeqinu i Sombor. Potom odlazi u enevu i Pariz na kolovawe, to je bio samo poetak wegovih mnogobrojnih putovawa koja su uslijedila. Ubrzo nakon svretka studija kwievnosti i filozofije, poeo je da radi u dravnom poslanstvu i da po dunosti boravi u Rimu, Carigradu, Atini, Kairu, Madridu, Budimpeti i drugim gradovima. Pored toga, budui kosmopolita i ovjek velike erudicije, on je mnogo putovao po svijetu i ostavqao o tome zabiqeke i putopise. Smrt ga je zatekla u Americi, u Geri Indijana, 1943. godine i sahrawen je prvo u tom mjestu, a potom u manastiru Svetog Save u Libertvilu. Po posqedwem svom testamentu Dui je zavjetao da se sva wegova imovina od vrijednosti pretoi u novac i razdijeli na dva dijela: jedan da pripadne srpskom kulturnom drutvu Prosvjeta" u Sarajevu u svrhu podupirawa srpskih tewi i vaspitnih svrha u BiH, a drugi dio da se upotrijebi za izgradwu pravoslavne crkve u Trebiwu u stilu Kosovske Graanice i da se wegovo tijelo prenese i sahrani u woj. Sa ostvarivawem Duievog zavjetawa se mnogo kasnilo iz ideolokih razloga, ak je u periodu komunizma wegovo ime bilo izopteno iz uxbenike literature za sredwe i osnovne kole, kao i iz kulturnog ivota uopte. Tek 2000. godine, zaslugom srpskog biznismena iz Amerike Hercegovca Branka Tupawca, podignut je hram Hercegovaka Graanica na obliwem brdu Crkvina u Trebiwu i zemni ostaci pjesnika su preneti u zaviaj. Poloeni su u crkvu posveenu Blagovijestima, na koji praznik se Dui i upokojio.

402 Put Duieve kwievne zaostavtine do Trebiwa, wena obrada i smjetaj Pored novane zaostavtine i one u nekretninama, posle smrti Jovana Duia ostala je wegova kwievna zaostavtina. Jedan dio kwiga, wih oko 1400, on je poklonio trebiwskoj gimnaziji jo prije Drugog svjetskog rata. Drugi, vei dio svoje biblioteke, od oko 3800 kwiga, takoe je zavjetao rodnom gradu, ali je on u Trebiwe stigao tek krajem 1960. godine. Zajedno sa kwigama stigla su i umjetnika djela i dvije pjesnikove slubene uniforme, a, kako saznajemo od sadawe uprave biblioteke, pored ovoga mawi dio zbirke kwiga i rukopisa se jo uvijek nalazi u Americi. Kao to ni zbirka poklowena gimnaziji nije imala adekvatan tretman, tako ni za ovu novopridolu nije bilo ak ni dovoqno mjesta u trebiwskoj Narodnoj biblioteci, a pogotovu nije bilo izlobenog prostora gdje bi bila dostupna i drugima. Po dolasku kwiga izvreno je samo wihovo inventarisawe, bez strune obrade, ali zalagawem i upornou jednog broja entuzijasta i pjesnikovih potovalaca ova biblioteka je u qeto 1963. godine konano sreena i izvrena je struna obrada. To je obavila ekipa od osamnaest bibliotekara iz Beograda i Sarajeva, kojom je rukovodio Slobodan Jovanovi iz Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. Tada je bilo dogovoreno da oni urade i kataloku obradu, ali to nisu uradili, ili bar nisu dostavili trebiwskoj Narodnoj biblioteci. Dvadesetak godina kasnije, kada se Narodna biblioteka preselila u vei prostor trebiwskog Doma kulture, Duieva biblioteka po prvi put poslije dugog niza godina izlazi na svjetlost dana. Ona dobija sopstvenu prostoriju i kwige se reaju po policama onako kako je to odredila posebna komisija struwaka iz Nacionalne biblioteke BiH iz Sarajeva, koja je tada biblioteku klasifikovala i katalogizovala. Struwaci su radili oko mjesec dana na obradi naslova i sastavili su dvije kwige kataloga za dva fonda Duieve biblioteke onaj koji je stigao prije Drugog svjetskog rata, tzv. trebiwski fond" i za onaj pristigao iz Amerike, ameriki fond". Danas se oba fonda nalaze u posebnoj prostoriji nove zgrade Narodne biblioteke, koja jo uvijek nije dostupna iroj javnosti, osim onima koji su posebno za wu zainteresovani. Arhiv sa originalnim rukopisima nalazi se u jednoj drvenoj komodi, koja je bila zakquana pri naoj posjeti i koja se otvara samo u naroitim prilikama. Soba u kojoj se nalaze kwige je hladna, ak ni zimi nema grijawa, a kwige, meu kojima ima i antikviteta iz 16. i 17. vijeka, ne dobijaju adevatnu obradu jer je novani fond biblioteke veoma oskudan i jedva da su u posqedwe vrijeme uspjeli izdvojiti neto sredstava da ukorie asopise, od kojih su neki bili u gotovo raspadnom stawu. Postoji bojazan da ista sudbina oekuje i neke od kwiga. Zadubina gospodina Branka Tupawca, ktitora Hercegovake Graanice, koja je podignuta pored crkve gdje je sahrawen Dui, imala bi dovoqno potrebnog, ak i izlobenog, pro-

403 stora za prijem kwiga, pa je mogue da e one u skorijoj budunosti u wu biti prenete. Ameriki" i trebiwski" fond Duieva kwievna zaostavina je raznorodna, sastavqena je od kwiga, rukopisa, asopisa, enciklopedija, rjenika, pisama itd., a wenu glavninu ine kwige na razliitim svjetskim jezicima. Struwaci koji su obavili katalogizaciju biblioteke i podjelu na fondove, ameriki" i trebiwski", grupisali su kwige iz oba fonda u nekoliko kategorija. Tako ameriki fond" ine kategorije: 1. Duieva sopstvena djela oko 21 naslov, sa mnogo duplikata. Neka od wih sadre Duieve line zabiqeke. 2. Djela poklawana Duiu broje 29 kwiga, na kojima se nalaze zanimqive posvete: Ive Andria, Franca Preerna, Gustava Krkleca, Aleksandra Solovjeva i drugih. 3. Rjenici, prirunici, enciklopedije ogromni tomovi ovih impresivno opremqenih kwiga ostavqaju izuzetan vizuelni utisak. Meu wima dominira Enciklopedija Francuske u 28 tomova, a svojevrstan kuriozitet je i Istorija Jugoslavije u 28 tomova u izdawu Narodnog dela". Ovdje se nalazi i nekoliko dobro ouvanih albuma, meu kojima je i Album krajeva Jugoslavije iz 1939. 4. Djela na francuskom jeziku, gdje postoje dvije podgrupe: a) djela francuskih pisaca, b) djela stranih pisaca prevedenih na francuski. Ova grupa posjeduje 1316 kwiga, sa djelima: Rasina, Montewa, Pola Valerija, Anatola Franka, ida, Zole i drugih francuskih pisaca. U grupi b) se nalaze mnoge kwige starijih datuma iz 17, 18. i 19. vijeka. Posebno se izdvaja Danteova Boanstvena komedija iz 1864, velikih dimenzija i izuzetno lijepo opremqena, sa kvalitetnim ilustracijama i dekoracijama. 5. Djela na srpskom jeziku wih ima 548, ukquujui i literaturu na ruskom jeziku. Tu su kwige: Alekse antia, ure Jakia, Milana Rakia, Svetozara Markovia, Milovana Gliia, Milana Kaanina, Pukina, Trockog i drugih. Na mnogima od wih se nalaze zabiqeke pisca, to ih ini vrlo vrijednim spomenicima Duievog linog i intelektualnog ivota. 6. Djela na italijanskom jeziku dominiraju razliita izdawa Boanstvene komedije, a tu su jo i djela: Petrarke, Leonarda Da Vinija, Torkvata Tasa i drugih, kao i niz kwiga tampanih u 17. vijeku Tereze Izis, Lope de Vege, Porta ovani Batista itd. 7. Djela na engleskom jeziku na prvom mjestu su meu wima kompletni radovi ekspira, potom arlsa Kingslija, Bajrona i drugih. 8. Djela na wemakom jeziku wih ima pedesetak, dominiraju Geteova sabrana djela, potom su tu djela Adama Smita, Tolstojev Dnevnik na wemakom, Moja borba Adolfa Hitlera i dr.

404 9. Periodika u periodici najvie ima mostarske Zore", iji je Dui bio urednik godinama, a od stranih asopisa najvie je madridskog Kosmopolisa", kao i rimske Politike". 10. Arhiv, sa podgrupama: a) rukopisi, kojima pripadaju eseji: Moji saputnici, autobigrafske zabiqeke u jednoj sveici, Blago cara Radovana i neki drugi spisi; b) pisma, sa velikim brojem pisama intimnim prijateqima kao i politikim saradnicima, estitkama, pozivnicama i sl.; v) rauni, izvjetaji, pozivnice; g) isjeci iz tampe koji uglavnom obuhvataju isjeke o Duiu iz raznih asopisa i novina; d) prospekti; ) isprave i drugo; e) fotografije i drugo. Trebiwski fond" sadri: 1. Djela poklawana Duiu, sa posvetama Skerlia, Miloa uria i drugih. 2. Rjenike, prirunike, enciklopedije najvie je rjenika i to preteno na wemakom jeziku, a ima i jedan dio kwiga sa muzikim zapisima. 3. Djela na francuskom jeziku, sa podgrupama: a) djela francuskih pisaca na francuskom jeziku Sabrana djela Viktora Igoa, nekoliko Balzakovih djela i drugo; b) djela stranih pisaca prevedena na francuski jezik Konana Dojla, Tolstoja, Aristotela itd. 4. Djela na srpskom jeziku sa Letopisom JAZU" iz 1933. i 1934. godine, Pregledom izdawa SANU 18861936, Sveukupnim djelima K. . alskog, Spomenicom Petru Koiu itd. 5. Djela na italijanskom jeziku Montewa, Dantea, De Sanktisa itd. 6. Djela na engleskom jeziku sa dosta zabavnih romana, ali i djela ekspira, Bajrona, Noela Vilijemsa i dr. 7. Djela na wemakom jeziku meu kojima Lesingovi radovi u deset svezaka, djela Gustava Frajtaga, kwiga Nikola Tesla i wegov rad Slavka Bokana, kao i djela autora koji govore o Jugoslaviji. Treba naglasiti da su gotovo sve ove kwige luksuzno opremqene, u konim povezima, vjerovatno rune izrade, sa najkvalitetnijim papirom, i svojevrsni su spomenici izdavatva i tamparstva vremena u kojem su objavqena. S obzirom na Duiev minuciozno izgraen i rafinisani kwievni i umjetniki ukus ne treba ni sumwati da je on birao najboqe mogue verzije i izdawa kwiga koje je kupovao, a jamano su mu poznanici i prijateqi, znajui to, samo takve i poklawali.

405 Ostali Duievi legati Pored legata Jovana Duia u Narodnoj biblioteci, wegov zaviajni muzej u Trebiwu posjeduje i vrijednu zbirku eksponata od kamena i plastike, oko 70 komada, koje je pjesnik skupqao po svijetu i poklonio svom gradu. Eksponati su preteno iz Italije, vremenski i stilski raznorodni, i pripadaju razliitim epohama od rimskog doba do renesanse. Meu wima se nalaze kamene ploe sa reqefnim predstavama, arhitektonski elementi i statue, sa qudskim likovima i biqnim i ivotiwskim motivima, kao i predstavama mitolokih bia. Pored toga, u muzeju Hercegovine se na Duievom odjeqewu nalaze jo i wegova ambasadorska odeda i ordewe koje je dobijao za svoje mnogobrojne zasluge. U Duievoj zaostavtini se nalazi i itav niz crtea koje je pjesnik pravio, mijewao i doraivao, a koji su se ticali ureewa Trebiwa. On je bio neobino brian prema svom gradu wegovom zaslugom i po wegovim nacrtima je izgraen danawi park u Trebiwu, ureivane su zidine starog grada, kao to su podignuti i mnogi spomenici. Strogo je vodio rauna o tome ko e da bude izvrilac radwi, birao je najboqe majstore i davao zaista do najsitnijih detaqa naloge odakle da bude kamen koji e se koristiti i kako e se ukrasi i spomenici postavqati. Svi Duievi legati, a naroito biblioteka wegove kwievne zaostavtine, predstavqaju zaista neprocjewivu kulturnu riznicu, ne samo za taj grad, nego i za daleko iri nacionalni i kulturni region. Mnogi kwievni poslenici i danas dolaze ovamo da ispituju dokumente Duieve biblioteke, pa je tako karakteristina skorawa posjeta jedne italijanske profesorice, doktoranta na univerzitetu u Rimu, koja je bila zapawena bogatstvom Duieve kwievne zaostavtine i potvrdila da wena prava vrijednost tek treba da se otkrije.

POVODI
UDC 821.163.41.09 Ivani D.

KWIEVNI ISTORIAR DUAN IVANI Re u Matici srpskoj 12. aprila 2010. godine prilikom sveanog uruewa nagrade Mladen Leskovac" Prilikom donoewa odluke da se nagrada Mladen Leskovac" dodeli kwievnom istoriaru Duanu Ivaniu, na sednici irija neko je primetio da je ovaj kandidat svojim radom toliko poznat da odluku nema potrebe obrazlagati. Sada se, meutim, prilikom objawavawa odluke irija pokazuje da je rad profesora Ivania u oblasti istorije kwievnosti toliko bogat i raznovrstan da u jednom prigodnom prikazu za danawu sveanost ne moe biti ni priblino obuhvaen. Unapred treba zamoliti za oprotaj to e van vidnog poqa biti ostavqen premda se istorije kwievnosti tie sav nastavniki rad profesora Ivania na univerzitetima u zemqi i van we, rad u naunim ustanovama i na naunim skupovima, u forumima prosvetnih ustanova, na poslovima urednika asopisa i zbornika, urednika vanih edicija i enciklopedija. Bie dobro ako nam poe za rukom da sada istaknemo poneto karakteristino iz ovog obimnog kwievnoistorijskog zahvata. U prvoj svojoj kwizi, Srpska pripovijetka izmeu romantike i realizma (18651875), Duan Ivani razmatra korpus od preko tristo, mahom zaboravqenih, pripovedaka i proznih crtica koje su objavqene u razdobqu obeleenom opadawem romantiarske i jaawem realistike inspiracije srpskih pisaca. Pored nekoliko istaknutijih pripovedaa, kao to su Stefan Mitrov Qubia, Milorad apanin ili Milovan Glii, kao predmet posebne pawe ovde su se nali tipovi pripovedaka koji su u posmatranom razdobqu bili najvie zastupqeni. Posle humoristiko-satirine pripovetke koja je bila prisutna trajno kao koraci pribliavawa realistikoj poetici posmatrane su pripovetka iz akog ivota, baladina, idilina i bajkovita pripovetka (sa postepenim uvoewem tehnike skaza, stvarawa iluzije usmenog kazivawa) zatim romantino-herojska, putniko-putopisna i didaktina pripovetka, odnosno pripovetka sa tendencijom. Cela se ta prva kwiga Ivanieva moe posmatrati kao uvertira u iroko razgranato izuavawe kwievnosti 19. veka, paqivo izuavawe svih dostupnih izvora koje se oslawa na mnoga prethodna, ali od kojeg potpunije i temeqnije nismo imali.

408 Klasici epohe srpskog romantizma i realizma ostali su trajno u sreditu pawe Duana Ivania kao kwievnog istoriara. Kwievne vrednosti ostvarene u toj epohi ine jezgro od kojeg se wegova nauna interesovawa ire u razliitim smerovima. O tom prostirawu jasno govori bibliografija objavqenih radova Duana Ivania, koja broji oko etirsto jedinica. U nizovima svojih studija obuhvaenih kwigama Modeli kwievnog govora, Oblik i vrijeme, Svijet i pria autor pokazuje istanan sluh za poetsku re, pa makar ona bila zagluena poslovnim porukama vanpoetskih dokumenata. Pokazao je on i zavidnu hrabrost da kritiki ispituje spise pisaca iji je stil mraan", a smisao poruka skriven do neuhvatqivosti. Zainteresovan za savremenu teorijsku misao, Ivani svoja tumaewa srpskih pisaca obino vezuje za neki optiji problem poetike i na domaim primerima razmatra novije pojmove, kao to su lirski junak, povratak alegorisawu (brzopleto prezrenom), hronotop, feqton, komentar pripovedaev ili perspektiva pripovedaka. Najsaetiji svod saznawa iz srediwe oblasti Ivanievih prouavawa pruila je kwiga u Matiinoj seriji Sveznawe" pod naslovom Realizam. To uzorno delo enciklopedijske saetosti posejano je pojedinostima kakve bi uzaludno bilo traiti kod drugih ispitivaa iste materije. Sa dopunama, i u novom kontekstu, ono e biti ukqueno u obimnu koautorsku kwigu Ka poetici srpskog realizma (2008). U kakvom ritmu i sa kakvim intenzitetom Ivani prua rezultate svog bavqewa kwievnou druge polovine 19. veka svedoe i tri kwige koje je on objavio u periodu od posledweg dodeqivaqa nagrade Mladen Leskovac" pre tri godine. Jedna od tih kwiga, Ogledi o Steriji, obuhvata niz novijih ogleda: o poeziji, tragedijama, komedijama, humoru i satiri jedinstvenoga klasika. Meu Ivanievim kwigama iz posledweg trogodita najvanija je Kwievna periodika srpskog realizma, delo kojem pripada vano mesto ne samo u opusu autorovom nego i u naoj svekolikoj kulturnoj istoriji. Da nita drugo nije uradio, autor bi zbog te kwige zasluio visoko priznawe. Kako bi se jasnije ukazalo na pawu koju ovo delo zasluuje, nije zgoreg poi od suvih brojanih podataka. tampana 2008. godine u izdawu Instituta za kwievnost i umetnost i Matice srpske, ova kwiga ima 490 stranica velikog formata. Izloen je tu rezultat autorovih istraivawa koja se proteu kroz etiri decenije. Prikazuje se preko dvesto asopisa, kalendara i listova iz tri decenije, za kwievnost prelomne, od poetka sedamdesetih godina do poetka 20. veka. Na stranicama ove kwige Duana Ivania razastrti su tipovi (dnevnih, sedminih, mesenih ili godiwih) publikacija meusobno razlueni prema meri zastupqenosti kwievnog sastojka u wima. Razvrstane su tako kwievno-nauna periodika, kwievna periodika, zabavno-pouna periodika i ue odreene periodine publikacije meu kojima se izdvajaju humoristino-satirina, pozorina, enska, verska periodika i najzad periodika za decu i omladinu, strukovni i struni (slubeni) listovi. Obuhvaeni kalendari su razvrstani na one koji su

409 opteg tipa, zatim nacionalni, pa kalendari za decu, enski kalendari i nauni godiwaci. Teko je proceniti kakve sve predvidive i nepredvidive tekoe mora savladati neko ko uzme da iitava primerke starih asopisa, kalendara i listova, wihova godita i brojeve, retko ili samo fragmentarno sauvane u postojeim, velikim ili malim, ako ne i dalekim, bibliotekama. Ali ma koliko zametan bio posao iznalaewa i pregledawa stare tampe u zemqi ija je Narodna biblioteka 1941. ostala u pepelu, trud je ovde bogato nagraen. Uz mreu osnovnih podataka o naslovima i podnaslovima periodinih poblikacija, uz naznake o mestima i trajawu wihovog izlaewa, wihovim urednicima, izdavaima, tamparijama, provlae se lina zapaawa paqivog itaoca. I ovaj sada nastupa kao pouzdan putovoa irokih vidika, koji ne govori mnogo, a kae sve o onome to je malo poznato i vano ili postavi izazovna pitawa. Pored izabranih fotografija, unetih meu stranice teksta kao ilustrativni materijal, autor vodi itaoca pred kwievne znamenitosti, kroz galerije portreta zaslunih i nezaslueno zaboravqenih kwievnih poslenika. Posredno se ocrtavaju zbivawa politike istorije. Ukazuju se, usput, iva svedoanstva o krivudawu ukusa i uzdizawu kwievne svesti kroz pokoqewa. Ovaj Ivaniev prirunik otvara vrata u najvei ili, kako se autor tanije izrazio, jedini pravi arhiv nove srpske kwievnosti. Pored nebrojanih davno zaboravqenih kwievnih tekstova, u tom arhivu su pohraweni i neki nepoznati napisi poznatih pisaca. Bie suva teta ako bez tog prirunika ubudue nezaobilaznog za temeqno istorijsko i komparativno ispitivawe srpske kwievnosti ostane neka slavistika biblioteka u svetu ili u zemqi. Najzad, i mimo svih specijalista koji e se, posveeni svojim istraivakim projektima, ovom kwigom sluiti polazei od tri stranice sadraja na wenom poetku ili od 30 stranica indeksa na wenom kraju, ovu kwigu mogu prelistavati i neusmereni itaoci otvarajui je gde im se ushte i listajui je, kao Hazarski renik, sleva udesno ili zdesna ulevo. Ovi e se po svoj prilici najvie zadravati, kao i autor uostalom, na opsenim prikazima humoristiko-satirine tampe. Prikaz naunih godiwaka iz zahvaenog razdobqa u znatnoj je meri istorija poetaka srpske kwievne istoriografije. Meu radovima koji daleko prelaze okvire epohe kojom se Ivani preteno bavio najvanije mesto pripada wegovoj monografiji Kwievnost Srpske Krajine. To je obuhvatna istorija kwievnog ivota zaetog na tlu Krajine i saet prikaz stvarawa pisaca koji su tamo roeni. Protee se negde od 14, 15, 16. veka sve do masovnog izgona srpskog ivqa sa ovih prostora, odnosno do onih pisaca koji su se tada oglasili kataklizmikim slikama rasapa, evokativnim razgovorima mrtvih, drevnim rijeima basama i kletvi, pejzaima zaviaja u sjeawima, biblijskim simbolima propadawa, u jauku koji kao da ponavqa iskustva drevnih zapisivaa." (str. 331). Strofa iz soneta jednog liriara,

410 svojom tananou snanog, Vladimira Popovia Moja Krajina, navedena u kwizi, odzvawa kao mrana slutwa kobi to je tek imala da se srui
Na brodu nade ne ujem ni glasa: Sluti li moda svoju smrt i ona? Kako e onda na ostrvo spasa, Krajino moja, mrtva od iskona?

Obuhvaeno je ovde stvaralatvo oko dvesto pisaca koji su roeni na relativno uskom pojasu stare austrijsko-turske granice i u kwievnosti ostavqali traga, ma gde da su je kasnije negovali. Iznenauje u kwizi broj vanih pisaca, meu kojima Zaharije Orfelin, Simo Matavuq, Nikola Tesla, Milutin Milankovi, Vladan Desnica, Slobodan Seleni, Jovan Radulovi, Svetozar Petrovi predstavqaju danas najpoznatija imena. Svojom sudbinom ta kwiga objavqena 1998. podsea na kwigu Dragoslava Srejovia o Lepenskom Viru: prostor kulture koji je otkrila podvrgnut je potapawu upravo u dane kad je nastajala i ostala je prvo i posledwe neposredno svedoanstvo o wemu. Srodnu temu proirenu na kwievnu batinu Srba u Hrvatskoj bez teritorijalnog ograniewa obrauje najnovija kwiga uspenog raqara koji otkriva bistre vode na nepristupanim mestima. Ta kwiga je zbirka lanaka pod naslovom koji oznaava vie nego to reima kae: Vrela u vrleti (2009). Aktuelnu poentu toj kwizi smirenog istoriara daje gorina stranica pisanih u situaciji deset godina poslije izgnanstva". Svojim istraivawima irokih prostora duhovnog ivota srpskog naroda i ubedqivim prikazima naenih vrednosti profesor Ivani je nastavqa najboqe tradicije filologa koji su prouavali srpsku kwievnu prolost, niza onih naunika meu kojima Mladen Leskovac zauzima ugledno mesto. U nadgrobnoj besedi 27. decembra 1990. akademik Stipevi je napomenuo da Veliki Gospodin svekolike srpske duhovne zemqe" nije mogao da ima epigona. Odve je raznostran bio, a sasreen i celovit. Neponovqiv." Svojim raznostranim a ipak vrlo sasreenim radom Duan Ivani, takoe neponovqiv, ponajmawe je mogao biti neiji epigon. Pa ipak, ima jedna vana oblast gde se wegov nauni profil dodiruje sa likom oveka ije ime nosi nagrada koja mu se na ovoj sveanosti dodequje. Poznato je zalagawe Mladena Leskovca da se pokrene sistematian rad na prireivawu kritikih izdawa srpskih pisaca. Bio je i predsednik Akademijinog odbora za kritika izdawa, osnovanog 1967. Taj je odbor izdao, kao zasebne sveske, Naela za kritika izdawa" i Pravila za kritika izdawa starih srpskih pisaca". Dugoronim planom bilo je isprva obuhvaeno 140 predstavnika srpske kwievnosti od Save Nemawia do znaajnih savremenih pisaca ije je stvarawe okonano. Kwievnim istoriarima koji behu pokazali spremnost da, sami ili na elu ekipe saradnika koju okupe, podnesu nacrte i zaponu rad sa utvrenim rokovima povereni su poslovi oko prireivawa celokup-

411 nih dela dvadesetak pisaca. Malo je od zapoetih projekata izvedeno. Posao na naunom izdavawu kwievnih spomenika, po prirodi pipav, daleko od pawe javnosti, iziskuje ne samo ozbiqnu spremu nego i fanatinu savesnost uz samopregor isposnika na dugu stazu. Upravo takvom radu posveivao se Duan Ivani kao malo ko. Najvaniji su rezultati te wegove posveenosti pet kwiga sabranih dela ure Jakia, sabrane pesme Branka Radievia, spevovi ora Markovia Kodera, zbornik memoarske proze 18. i 19. veka, Serbijanka Sime Milutinovia. tavie, Ivani je na poqu uspostavqawa autentinog teksta, kako svoja, tako i tua i iskustva, domaa i strana, proveravao, objediwavao i teorijski uoptio u kwizi Osnovi tekstologije (2001), jednom neobino instruktivnom priruniku, krcatom filolokim zapaawima i pounim primerima. O visokom stupwu kritinosti i smislu za prepoznavawe autentinog teksta svedoi i niz Ivanievih kritikih odziva na uspehe i neuspehe savremenih izdavawa domaih klasika. Kada je u uglednom glasilu otpoeto tampawe pod Andrievim imenom rukopisa tuih, koji su se nekim sluajem zatekli u pievoj zaostavtini, Duan Ivani je sa stilistikim i istorijskim argumentima izrazio kategorino protivqewe. Na poqu kritikog izdavawa tekstova Duan Ivani je i na jednom nedovrenom poslu Mladena Leskovca zasluan saradnik. Ve na poetku rada Odbora za kritika izdawa ovek koji od svojih mladih dana nije mogao da zaboravi zanos u koji ga je bacila Santa Maria della Salute" prijavio je kao posebne sveske zamiqenog izdawa pesnikovih celokupnih dela, pored Pozorinih kritika, Politikih lanaka i lanaka o kwievnosti, jo i Kostieva Pisma. Predani rad na sakupqawu i kritikoj obradi obimne prepiske protegao se na vie decenija. Pa ipak, prikupqena pisma Mladen Leskovac za ivota nije stigao da priredi za tampu. Zamoqen u Matici da se kao nezamewiv struwak prihvati zavrne redakcije tog zametnog posla, Duan Ivani je ve uspeo da, uz pomo Milice Bujas, prvu svesku Kostieve prepiske dovri i objavi na nain koji je isprva zamiqen. Ako bi na kraju trebalo na najkrai nain odgovoriti na pitawe ta objediwuje raznostranu delatnost Duana Ivania, smelo bi se rei da je to vrsta moralna podloga. Malo je ko tako ozbiqno primio k srcu veliki zavet iz Svetlih grobova Jo smo duni ti odui!"
Ivo Tartaqa

UDC 821.163.41-5

PLETEWE IWENICA UZ NIMALO NENA PITAWA" Potovani gospodine predsjednie Matice srpske, potovani profesore Tartaqa i lanovi irija, drage koleginice i kolege, prijateqi Matice srpske Onaj ko ima priliku da se zahvaquje na ovako uglednom priznawu koje ini ast wegovom imenu i radu, pomiqa da je odluka da bude izdvojen i nagraen ispravna i pravedna, ak i ako zna da je ona data poslu koji nalazi sve mawe odjeka i pristalica meu savremenicima, pa ak i meu qudima koji od tog posla ive; zna takoe za jedno davno upozorewe da oblast u kojoj radimo ima tako visoko postavqene ciqeve da nas nivo sa kojeg polazimo teko moe dovesti do vrha. A opet, po qudskoj slabosti, da se posluim rijeima Vuka Karaxia, svak' rado slua da i drugi (osobito znatni) qudi o wemu to dobro govore. Tu optu skepsu prema sopstvenim naporima, dijelom i nelagodnost, u ovim okolnostima priguuje iwenica da poast dolazi od Matice srpske, ustanove koja je uticala na nas i pre naeg poela (L. Kosti), i kad za wu nismo znali; ali da dodam, i ustanova s kojom, wenim odjeqewima i wenim periodinim i drugim izdawima, saraujem bezmalo 40 godina, a imao sam takoe ast da ona bude izdava ili suizdava vie mojih kwiga i organizator simpozijuma kojim sam rukovodio, da ne pomiwem druge veze. Raduje me dabome to nagradu dodjequje iri u kojem su koliko moji profesori toliko i moje dugogodiwe kolege na Filolokom i Filozofskom fakultetu i u poslu kojim se bavimo. A drago mi je to me wome ukquuju u red dosadawih nosilaca nagrade, koji su mi bili i ostali uzori, izvori znawa, profesori, kolege i prijateqi. Koliko su dobitnici nagrade Mladen Leskovac" jedna vrsta nauna zajednica potvruje splet okolnosti koji nas povezuje: o prvom dobitniku nagrade, Dragii ivkoviu, pisao sam kao o klasiku srpske nauke o kwievnosti i priredio za kolo SKZ wegovu tada ve posmrtnu kwigu (da ne pomiwem u kojoj sam mjeri dijelio wegove stavove o kwievnim procesima i poslovima); da sam kao urednik biblioteke Kwievnost i jezik i poruio i objavio kwige Novice Petkovia, Radmile Marinkovi i Nade Miloevi orevi, kwige koje su im, konano, i donijele nagradu ovog imena ili bile wen povod, dok je Bo-

414 idar Kovaek, pored Maje Kleut, bio jedan od recenzenata izdawa prve kwige Prepiske Laze Kostia, koju smo iz zaostavtine Mladena Leskovca priredili Milica Bujas i ja Ostavio sam za kraj zadovoqstvo to nagrada nosi ime MLADENA LESKOVCA, kako bih ouvao prostor za pohvalu wegovom djelu i djelovawu. Poeu pojedinostima koje su me neposredno povezale s Mladenom Leskovcem. Kad sam priredio jednu zbirku pisama urednika srpskih listova za Zbornik MSKJ", recenzent mi je, sticajem okolnosti, bio prof. Miroslav Panti: nakon podueg iekivawa, prof. Panti me je upozorio na mogue greke u itawu pojedinih slova ili na poneku nedoumicu: to znai da je od slova do slova uporeivao moje itawe i kopije autografa. (Onome ko se probijao kroz tue rukopise ne treba opisivati koliko je to naporan i dugotrajan posao i kad radi za sebe, kamoli kad kontrolie tui rad.) Povodom te zbirke Mladen Leskovac mi je u pismu poslao male biografske glose o linostima koje su se pojavqivale kao adresari i adresati Nije to bilo pismo kako se pisma piu, nego cizelirani draguq, da se posluim rijeima profesora Pantia o liku pisama koja je Leskovac slao. Moda je to posredno bilo uputstvo kako bi se mogli pisati komentari o uesnicima prepiske, ali ja ga (sreom ili ne!) nisam shvatio. Kaem nisam shvatio", a moja je generacija stasavala 60-ih i u naunu javnost izlazila 70-ih godina, u vrijeme znaajnih teorija i beznaajnih spekulacija o tome kako treba prouavati literaturu" (pisao je Dragia ivkovi upravo povodom 70-godiwice Mladena Leskovca, 1974). Ja sam tih godina mislio da sam na drugoj strani od kole Pavla Popovia, iz koje su ponikli i Mladen Leskovac i Dragia ivkovi, i toliki broj znamenitih linosti nae nauke o kwievnosti. Moja generacija je vjerovala da e teorijskim klasifikacijama, paradigmama i strukturama, intencijama i kontekstima, objektom i subjektom, akterima i aktantima, postupkom i kodom, diskursom i funkcijama, sve do matematike poetike" pokriti, savladati, prevazii iwenice (ili pronai neki svoj splet iwenica). Na drugoj strani od tih nada nastavqana su uporna tragawa za vezama izmeu kwievnih fakata, ili pribirawe tih fakata, na kakva je neprestano bio spreman, moda vie od ikoga meu svojim vrsnicima, Mladen Leskovac: podsjetimo samo na wegovu studiju o Orfelinovoj Melodiji k proleu", ili na otkrivawe cijelih malih svjetova oko Zmajeve pjesme Vidovdanu, ili oko zavretka Sremevog Vukadina, odnosno oko anegdotskog jezgra Pop ire i pop Spire Danas, u vrijeme otklona od starijih kwievnoteorijskih modela, za raun interkulturalnih veza, enskog pisma", kulturne istorije,

415 postkolonijalne kritike, studije i lanci Mladena Leskovca obnavqaju sjaj kojim su blistali kad su izili iz tamparija: ne samo kao izuzetan prilog istoriji srpske kwievnosti, nego i srpske kulture i wenih munih puteva ka visinama. Danas bi te studije mogle stei nove generacije italaca, mladih struwaka, jer objediwuju gotovo sve to se moglo znati o prilikama vezanim za kwievna djela i za wihov kulturni okvir. Ako su jedne generacije tekst uzimale kao izvor smisla i pretpostavku tumaewa, druge e drati da je on arite veza sa smislom svijeta. Sjeajui se ponovo pisama koja mi je Mladen Leskovac slao povodom lanaka za Zbornik", pomiqam na jednu endemsku strast koja je obiqeila wegov odnos ne prema kwievnosti nego prema istoriji srpske kulture i, moda treba traiti rijei ireg, obuhvatnijeg smisla: prema ivotu srpskog naroda i naroda s kojima je bio povezan. On je u tim pismima obavjetavao o identitetu odreenih linosti, o wihovim posjedima, kolama, poloajima, porodinim vezama, druewima. U jednoj od ranih Leskovevih studija, onoj o Mihailu Vitkoviu, naslovna linost je samo stoer oko kojeg se odmotava i primotava velika skupina savremenika, a radi se o prvim qudima svekolike srpske kulture: Dositej, Vuk, Muicki, Pavle Solari, Arsa Teodorovi, Gerasim Zeli, Berii, Jovan Haxi, Milovan Vidakovi, Sava Tekelija, ore Magaraevi, Dimitrije Frui! Istovremeno, to pletewe iwenica nije Leskovca sputavalo da postavqa krupna i nimalo nena pitawa" (1: 34) o cjelovitosti i originalnosti opusa (Orfelin), o sferama uticaja, ili da ulazi u polemiki dijalog s velikim istraivawima i temama. Koliko god je pouzdano utvrivao kwievnoistorijska tkawa veza, nerijetko je znao za neizbjene nedoumice" u tom poslu (1:67). Imao je uz to jednu ne tako estu vrlinu meu kwievnim istoriarima: da nae krilatu rije" i wome neoekivano osvijetli izuzetne vrijednosti i izuzetne kwievnoistorijske trenutke. Tako e, npr., oznaiti preutno Brankovo prisustvo u svojoj Antologiji starije srpske poezije: u ovoj Antologiji die se itavo jedno stolee srpskih pesnika da se pokloni prvom radosnom pobedniku tako dugo nevesele srpske pesme" (1: 74); o jezikom komeawu i jezikoj zamrenosti u predbrankovskoj/vukovskoj eposi (86) teko se moe adekvatnije govoriti: I renik, i sintaksa, i ubistveno shematina tehnika saoptavawa ovoga jezika, kraj obilnih mogunosti svakovrsnih proizvoqnosti, i stvarnih iskoriavawa tih mogunosti, sticali su tokom vremena jo i onu opasnu, glatku rutinu neivih tehnikih argona koji se obraaju prvenstveno logikoj, nikada estetskoj aktivnosti svojih italaca; a tiranijom nametnute prvo tue metrike, pa dikcije, pa duha, konano su se zaguili u stilu pretrpanom i apstruznom, u gustom i masivnom galimatijasu uenosti. Naravno da se tako ne stvara ivo jeziko more, ni klima jedino pogodna za poeziju; tako se najpouzdanije priprema smrt poeziji" (86), dodavi da je to bilo vrijeme raskone pentaglotije, kad su Srbi znali strane jezi-

416 ke, ali ne i svoj (87), pa iznenada kako je jedini Wego znao upotrebiti, kad god mu zatreba, pravu rije te jezike mjeavine (9091). Ali, kao u zasjedi, Leskovac ima jedno meutim: tragajui za dobrom u zlu i za izlazom u bespuu, dodae da su i na tom jeziku, kazane drage, potresne, sudbonosne i brine stvari" za cio srpski narod (91). Poezija i istina", taj geteovski naslov, nalazi se u osnovi velikog broja radova Mladena Leskovca, nekada pisanih s raskonim, rasipnikim pribirawem podataka. Studija o Zmajevoj pjesmi Vidovdanu prerasla je u cijelu kwiicu od 60-ak stranica, u autorovom nastojawu da popuni prvobitnu prazninu. Sam svjedoi docnije kako su on i Vasa Staji prireujui 1946. Zmajeve politike pjesme preko najnejasnijih mesta" prelazili utke, kao da ih i nema; nain, uostalom, jo uvek najboqi ako se ve zadovoqavajui komentar ne moe dati". Studija nastajala dvije decenije potom svjedoi kakav je ulog bio potreban da se prekine prvawa utwa: prikupqawe pisanih podsticaja, uoavawe pojedinosti dogaaja, linosti, okolnosti, ironija, aluzija, dvosmislica, do naznaavawa puteva transformacije novinske vijesti u pjesmu. Postanak pesme", nastanak" romana, uvoewe motiva, posebno tamo gdje se tekst ne svodi na imaginativnu igru nego poiva na vrstom tlu ivotnih okolnosti, to je opsjedalo Leskovca tokom cijelog wegovog naunog rada. Ako se to povee sa drugom wegovom opsesijom, da se doe do izdawa cjelokupnog djela znamenitih pisaca, od Dositeja i Vuka do Branka ili Kostia, Zmaja, Matavuqa, Isidore Sekuli, pa onda s treom: da se izgrade naela za kritika izdawa srpskih pisaca i obrazloi kulturni i nauni smisao ovakvih izdawa biva oigledno da je ovo jedna od arinih taaka Leskovevog naunog djelovawa i djela. Nikada, kad se ovo pomiwe, ne treba zaboraviti da je ovim radom srpskoj kwievnosti pribavqeno nekoliko tomova novih, nepoznatih ili nepristupanih djela Jovana Jovanovia Zmaja i Laze Kostia, najveih meu velikima. A do takvih teko precjewivih zasluga i do tako krupnih rezultata Mladen Leskovac je doao polazei od malih dragocjenih doprinosa naoj neostvarivoj ewi za potpunou jednog opusa: rijei jedno, zatureno, neobjavqeno, netampano pismo ili rukopis, nepoznata pjesma i sl. naznake, ilustruju ovaj veliki put. Bez izriitih teorijskih ili metodolokih pretenzija na uoptavawe, postepeno je davao obrasce mikrotekstolokog rada i jednu neposredniju i optiju tekstoloku i kwievnoistorijsku normu: znati i epohu, i poetiku autora i wegove ivotne puteve, i poetiku anra, i stil/jezik i komunikativne konvencije doba. Paralelno s tim nastajali su obimni radovi (npr. Branko Radievi u godinama 18481849), opisujui pjesniko djelo u prepletu sa biografijom i kulturnoistorijskim okolnostima, ukazujui na mnogostrukost wegovih izvora, i na neprotumaivost bukvalnim ili proizvoqnim itawem, koje vodi na interpretativnu plovidbu nasumce (Umberto Eko). Tumaiti se moe samo uvaavawem smisla nastalog u okruewu (u kontekstu, rei e Bahtin moda tih istih godina), onog dakle smisla koji je stvarao autor, a ne onog smisla koji misli wegov tuma.

417 Pred itaocem Leskovevih rasprava i lanaka otkriva se koliko sloena i tamna toliko obavezujua armatura smisla pjesnike graevine. Pored tih glavnih teita, Leskovev opus (ne govorimo sada o wegovoj poeziji ili o znamenitim prevodima) ima svoja stalna pristanita na ovim svojim dugim plovidbama. Jedno od wih su mali pisci" koje je vrijeme pregazilo" i kojima nedostaje dra veliine" (1: 343), a istraivawe wihovog djela je posao muan i veoma sloen, esto sloeniji nego kod velikih pisaca" (344), s obzirom na tijesne veze s epohom i mogue podsticaje velikim". Sterijin stih iz epigrama Na nadrikwigu" Jer i kwine livade potrebuju ubreta" u inventivnom tumaewu dobiva izuzetno suptilan kwievnoistorijski smisao, koji bi mogla prisvojiti najmodernija kwievnoteorijska misao ili istorijska poetika kwievnosti. Drugo meu pristanitima ove velike plovidbe je takoe, vrlo esto, sitna graa", kwievne froncle i zakrpe: biqenice, svatare, spomenari, zabaeni i necijeweni rukopisi (Laze Kostia, Stevana Sremca, Jovana Jovanovia Zmaja i dr.), iz kojih izrawaju znakovi velikih ostvarewa, Santa Marie, Pop ire i pop Spire ili Zmajeve politike satire Obrazac ove orijentacije, studija Iz starih devojakih spomenica (1952), osvjetqava i okolnosti kulturne klime jednog perioda i svojevrsne artefakte te klime, tragove neke odavno nepristupane i nepostojee (virtuelne) cjeline. Privrenik dokumenata, meutim, Leskovac na jednom mjestu kae: Pogreno bi bilo oekivati da nam dokumenti mogu pruiti sve". Pomiqam da je ovo sve eufemizam za ostatak ili znak, a da je iza toga ono to se dosee intuicijom, instinktom naunika, svojstvom koje se ne moe nauiti niti pronai izvan sebe. Rei e neto jo neposrednije za kwievni posao i struku kwievnika, obrazlaui svoju neostvarenu zamisao da sastavi kwigu Srpska pisma: izbjegavae, veli, pisma qudi od kwievnosti, jer, izmeu ostalog, ne treba precewivati problematini majstorluk literatorski" (354), ono glatko i opasno frivolno, lakopisako brbqawe"; obini qudi, meutim, piu kao to diu: i ne znajui da to ine". (Tamo negdje na obalama Sene, Emil Sioran je, istih godina, pisao: I mnogo nas napora staje da zamislimo svet laniji od kwievnog sveta, ili oveka s mawe veza sa stvarnou od kwievnika.) Poslije primjera pisama koja navodi odjednom je izrasla himna ivotu, iza kojeg je kwievnost uvijek morala zaostajati (359). Moda bismo tu bili i u zenitu pohvale Mladenu Leskovcu: ovjek nezamjewivog djela i djelo na kojem je ostao ovaj peat ivota koji pretie rijei i slova. Utoliko je, u okriqu ove snane linosti srpske kulture, vea zahvalnost zbog pawe i poasti kojoj je moj rad izloen, pored toliko znaajnih opusa u izuavawu i tumaewu srpske kwievne povijesti.
Duan Ivani

OCENE I PRIKAZI
UDC 34(497.11)(091) 091=163.41

O JUSTINIJANOVOM ZAKONU
(Biqana Markovi, Justinijanov zakon: sredwovekovna vizantijsko-srpska pravna kompilacija, Beograd: SANU, 2007, str. 276)

Formirawe pravnog poretka u sredwevekovnoj srpskoj dravi bilo je pod neposrednim uticajem vizantijskog zakonodavstva, a obeleeno je u najveoj meri prevoewem i preradom vizantijskih pravnih kompilacija. Meu ove tekstove koji su nali primenu u srpskoj sredini spada i Justinijanov zakon, vizantijsko-srpska pravna kompilacija, koja se u sauvanim kodeksima javqa zajedno sa Duanovim zakonikom svedoei tako o znaaju koji je dobila u ukupnom zakonodavstvu cara Stefana Duana. Od ukupno 25 poznatih prepisa Justinijanov zakon je prisutan u 22. Mawi broj wih (8) pripada starijoj redakciji: Atonski, Hilandarski, Hodoki, Bistriki, Barawski, Prizrenski, iatovaki i Rakovaki. U mlau redakciju ulazi 15 rukopisa: Ravaniki, Sofijski, rukopis Borokih, Tekelijin, Stratimiroviev, Koviqski, Patrovski, Patrijarijski, Karlovaki, Grbaqski, Vraki, Popinaki, Jagiev, Bogiiev i Rudniki, koji je izgoreo u bombardovawu Beograda aprila 1941. godine. Poznata je i rumunska verzija Justinijanovog zakona prepisana zajedno sa Duanovim zakonom u jednom kodeksu iz H veka. Meu rukopisima starije redakcije, koji inae nemaju sopstvenu numeraciju, uoava se vei stepen bliskosti nego u onima mlae redakcije. Prisutne jezike i tekstoloke varijante ne utiu na sam sadraj teksta. Svi prepisi, osim Rakovakog, imaju jednaku pravnu sadrinu i jednak redosled lanova. Rakovaki rukopis sadri veoma mnogo razlika u odnosu na rukopise kako starije tako i mlae redakcije. Te izmene su delimino rezultat prerade teksta, a delimino su nastale meawem listova predloka. Rukopisi mlae redakcije zakonodavstva cara Stefana Duana sadre izvesne izmene u odnosu na rukopise starije redakcije. Tri prvobitna teksta Sintagma Matije Vlastara u skraenoj verziji, Zakon cara Justinijana i Duanov zakonik svedena su na dva Zakon cara Konstantina Justinijana i Duanov zakonik. Neki delovi Sintagme, naime, u celosti su izostavqeni, dok su drugi preuzeti u preraenoj ili pojednostavqenoj verziji. Kao takvi uli su u novi tekst pod neto drugaijim imenom. Zakon cara Justinijana, dakle, pored izmena u tekstu kako u odnosu na Zakon cara Justinijana starije redakcije tako i u odnosu na izvore svojih lanova, mewa i naziv u Zakon cara Konstantina Justinijana, gde se dvojica istaknutih vizantijskih careva spajaju u jednu imaginarnu linost. U pojedinim prepisima i titula cara Stefana Duana biva proirena tako da se on javqa u ulozi blagoastivog i hristoqubivog Makedonskog cara Stefana Srpskog, Bugarskog, Ugarskog, Dalmatinskog, Arbanaskog, Ugrovlahijskog i drugim mnogim predelima i zemqama samodrca, milou vi-

420
wega Boga. Kada je re o numeraciji lanova, meu rukopisima mlae redakcije prisutna je velika neujednaenost. Deo rukopisa ima sopstvenu numeraciju lanova, a deo ih nema. Pojedini spomenici nemaju sve lanove ili raspored lanova nije isti, ili pak sadrina lanova nije podeqena svuda na isti nain. Najvei deo Zakona cara Justinijana namewen je regulisawu agrarnih odnosa. Kao osnovni izvori posluili su mu Zemqoradniki zakon, Ekloga Lava Sirijca (717741) i wegovog sina Konstantina (741775), Prohiron Vasilija Makedonca (867886), Vasilike Lava Mudrog (886912), novele vizantijskih careva, kao i neke pravne zbirke. Za sasvim mali broj lanova (po T. D. Florinskom to su svega tri lana) nije mogue nai oslonac u vizantijskom pravu. U kwizi B. Markovi ovaj pravni dokument predstavqen je u vidu prireenog teksta i prevoda Atonskog rukopisa i rukopisa Borokih. Kritiki aparat uz prvi rukopis, inae najstariji sauvani prepis starije rukopisne redakcije, obuhvatio je razlike iz svih 6 rukopisa ove grupe Hilandarskog, Hodokog, Bistrikog, Barawskog, Prizrenskog i iatovakog. Kada je re o rukopisu Borokih, prema wemu su utvrene razlike za pet rukopisa mlae redakcije iz iste podgrupe Sofijski, Stratimiroviev, Koviqski, Karlovaki i Vraki. Pawa se poklawa pre svega razlikama koje upuuju na meusobnu povezanost samih rukopisa odnosno rukopisnih podgrupa, kao i one koje se odnose na sam sadraj i smisao teksta. Po strani ostaju ortografske, fonetsko-fonoloke, morfoloke i tvorbene razlike, kao i razlike u interpunkciji. Izuzetak u tom pogledu predstavqaju fonetski likovi koji svedoe o posrbqavawu teksta, kao uspomene prema vspomene, ushoke prema vshoxet i sl. Zbog uoene razlike meu rukopisima u etiri tabele prikazani su meusobni odnosi numeracije lanova zakona u sauvanim prepisima: 1. odnos rukopisa starije redakcije iz iste podgrupe (uz izostavqawe, dakle, specifinog Rakovakog rukopisa); 2. odnos rukopisa starije redakcije (7) i Sofijskog rukopisa kao predstavnika podgrupe tekstova mlae redakcije; 3. odnos rukopisa mlae redakcije iz iste podgrupe; 4. odnos Atonskog rukopisa starije redakcije i rukopisa mlae redakcije iz iste podgrupe. Posle rezimea na engleskom jeziku, spiska izvora i literature, kao i korienih skraenica i registra priloene su i fotografije Atonskog, Prizrenskog, Karlovakog rukopisa i rukopisa Borokih. Ovaj vaan izvor za prouavawe srpskog sredwevekovnog prava postao je tako dostupan irem krugu istraivaa. Pored istoriara, on ima poseban znaaj i za filologe pred kojima posle opisa Duanovog zakonika predstoji zahtevan posao obrade i ostalih pravnih spomenika kako crkvenog tako i svetovnog karaktera. Tek meusobnim poreewem jeziko-stilskih karakteristika ovih tekstova bie mogue u celosti osvetliti jedan izuzetno znaajan funkcionalni stil stare srpske pismenosti i odrediti wegovo mesto u raznovrsnom i anrovski bogatom pisanom nasleu srpskog sredweg veka.
Nataa Dragin

421
UDC 091=163.4117/18"

VREDNO FOTOTIPSKO IZDAWE

(Jelka Reep, itije kneza Lazara, Novi Sad: Prometej, 2010, str. 664)

Neposredno posle Kosovske bitke, u rasponu od tri decenije nastae itav niz kultnih spisa posveenih knezu Lazaru i kosovskim muenicima: Sluba i itije Ravanianina , Proloko itije kneza Lazara Ravanianina , Slovo o svetom knezu Lazaru Danila Mlaeg izmeu 1392. i 1393, Slovo o svetom knezu Lazaru Ravanianina izmeu 1392. i 1398, Pohvala knezu Lazaru monahiwe Jefimije iz 1402, Davidov Peki letopis iz 1402, Pohvala knegiwe Milice ili nepoznatog autora iz 1403, Natpis na mramornom stubu na Kosovu despota Stefana Lazarevia iz 1404, Pohvala knezu Lazaru iz 1419/1420. Andonija Rafaila Epaktita. I u potowim vekovima kosovska legenda e iveti u narodnoj tradiciji da bi krajem H ili poetkom H veka nepoznati autor sastavio novo itije kneza Lazara, u literaturi poznato kao Pria o boju kosovskom. Ovaj tekst predstavqa vetu kompilaciju na osnovu itija svetog kneza Lazara (13931398), Karlovakog rodoslova (1502), Kraqevstva Slovena (1601) Mavra Orbina, perake drame Boj kneza Lazara (u perakom rukopisu s kraja H veka) i usmenog predawa. Osim toga, u prozni tekst ukqueni su i stihovi iz bugartica i deseterakih narodnih pesama tako da Pria ima znaaj i za reavawe problema porekla kosovskih pesama kratkoga stiha. Ti stihovi u Prii svedoe u prilog tezi o wihovom junom a ne severnom poreklu tj. o jednoj ranijoj fazi wihovog postojawa da bi docnije bile prenete i u severne krajeve gde nastavqaju ivot kako u usmenoj tako i u pisanoj formi. Iako je u naslovu okarakterisan kao itije, tekst Prie ne zadrava strukturne i stilske odlike sredwevekovne hagiografije. Ovo je bilo uslovqeno pre svega samim sadrajem i namenom dela, budui da ono nije imalo ciq samo da opie ivot kneza Lazara nego i da ukae na istorijske okolnosti i razloge propasti sredwevekovne srpske drave. Protograf nije sauvan, a do danas je poznato 36 varijanata rukopisne Prie, prepisivane inae na irokom prostoru od Moskve na severu do Budimpete, Sofije, Roviga i Boke Kotorske i Crne Gore na jugu. U ovoj kwizi donose se ukupno 23 prepisa Prie, od toga 18 do sada nepoznatih varijanata i 5 objavqenih (rukopis Mihaila Miloradovia, Vujanov, Mihaila Jeliia, Srpskog uenog drutva i Budimpetanski). Nepoznati prepisi otkriveni su u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, Narodnoj biblioteci Srbije, Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Markovi", Arhivu SANU i Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, Arhivu JAZU u Zagrebu, Seewijevoj biblioteci u Budimpeti, Narodnoj biblioteci irilo i Metodije" u Sofiji i u manastiru Savina. Izdawe je tako obuhvatilo sledee rukopise: 1. rukopis Mihaila Miloradovia iz 17141715. godine 2. rukopis Univerzitetske biblioteke u Beogradu iz 17151725. godine 3. rukopis Maksima Gavrilovia iz 1721. godine 4. Grujiev rukopis iz 1727. godine 5. Savinski rukopis iz druge etvrtine H veka 6. rukopis Nikole Lazarovia iz 1735. godine 7. Vujanov rukopis pisan 22. januara 1740. godine 8. rukopis Mihaila Jeliia iz 1745. godine 9. rukopis SAN 134 iz 1746. godine 10. rukopis Ilije Jovanova iz 1750. godine 11. Krfski rukopis iz sredine H veka

422
12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. rukopis Narodne biblioteke Srbije 433 iz 1767. godine rukopis Avrama Miletia iz 1780. godine rukopis Srpskog uenog drutva nastao posle 1780. godine rukopis Narodne biblioteke Srbije 425 iz 1781. godine rukopis Pavla Noinia iz 1785. godine Sofijski rukopis iz 1785. godine rukopis Matice srpske iz H veka rukopis Georgija Kneevia iz 1786. godine rukopis Davida Kowevia iz 1792. godine Budimpetanski rukopis iz 1794. godine rukopis Timotija Nedeqkovia iz 1812. godine rukopis Paula Matijevia iz 1839. godine

Za svaki rukopis ili kodeks u kojem se on nalazi, pored napomene o vremenu i mestu nastanka i uvawa, navode se i osnovni podaci o pismu i jeziku, broju pisara, nainu datirawa, zapisima, kao i detaqi iz istorijata kwige. U sluaju pojedinih prepisa ukazuje se i na karakteristine crte iz narodnog govora, kao i uticaje drugih kwievnih jezika. Osim rukopisa Paula Matijevia koji je na latinici, svi ostali su prepisani irilicom. Zastupqeni su praktino svi tipovi irilskog pisma prisutni u H veku, od ustava i brzopisa do graanske pisane i tampane irilice. U veini prepisa prodor jekavizama iz govornog jezika upuuje na june krajeve, Crnu Goru i Boku Kotorsku. U mawem broju tekstova (rukopis SAN 134, rukopis Avrama Miletia, Budimpetanski rukopis, rukopis Timotija Nedeqkovia) nema jekavtine i wihov nastanak se vezuje za severne oblasti preko Save i Dunava. Zbog pomenute transformacije itijnog anra i izmene wegovog sadraja, karaktera i namene ovi rukopisi su veoma zanimqivi ne samo istoriarima kwievnosti nego i filolozima. Prepisivani u vremenskom rasponu od jednog veka na velikom prostranstvu od juga do severa evropskog kontinenta svedoe kako o kulturnim navikama sredine u kojoj su nastali tako i o stepenu jezike kompetencije wihovih prepisivaa. Pred delatnicima razliitih profila na irokom poqu nae stare pisane batine nalo se, dakle, jedno znaajno fototipsko izdawe. Trudom prireivaa i izdavaa rukopisi itija kneza Lazara nastali u razliitim vremenima i oblastima u velikom broju sabrani su sada u korice jedne kwige oekujui daqa naporedna kwievno-stilistika i filoloka ispitivawa. Svoje viedecenijsko bavqewe ovom problematikom prof. Jelka Reep krunisala je tako na najlepi nain nastavqajui i u penziji svoju naunu ali i pedagoku misiju.
Nataa Dragin

UDC 821.163.42-2.09 Dri M.

NA PRAGU ESTOG STOLEA

(Leksikon Marina Dria, Leksikografski zavod Miroslav Krlea", Zagreb 2009, str. 940; Marin Dri, Bibliografija, literatura, priredila Sonja Martinovi, Nacionalna i sveuilina knjinica u Zagrebu i Leksikografski zavod Miroslav Krlea", Zagreb 2009, str. 389)

Znaajne godiwice inspirativne su i plodonosne znaajnim izdawima. Godiwica znamenitog renesansnog komediografa, dubrovakog pisca Marina

423
Dria (150815672008), najboqi je primer za to. Uz mnogobrojna nova i prevedena izdawa, nova izvoewa predstava i mnoge druge prigodne, naune i kulturne, manifestacije, evropskog i svetskog dometa, ova godiwica za sobom ostavqa i publikacije koje predstavqaju sutinu vievekovnog rada na izuavawu dela i lika (u ovom sluaju vrlo bitnog) Marina Dria, wegovog doba i savremenika. U pitawu je Leksikon Marina Dria. Urednici ovog izdawa, u realizaciji Leksikografskog zavoda Miroslav Krlea" iz Zagreba (glavni urednik Vlaho Bogii), sreom su uspeli da odole iskuewu svearstva (a bilo je, to bi ublailo nestrpqewe i brzinu, mnogo razloga-povoda za proslave, pa i u izdavakom smislu), pa su leksikon sa bibliografijom objavili naredne godine, u odnosu na proslavu, 2009, mada je delo najavqivano i oekivano, pa ak i predstavqano (u odsustvu) i ranije. Posao je bio zametan u konanom obliku, na leksikonu je potpisano 107 saradnika, razliitih struka, objavqeno je 963 odrednice na 940 stranica ove interdisciplinarne edicije, a urednitvo je radilo u sastavu: Slobodan Prosperov Novak, istaknuti driolog, profesor Filozofskog fakulteta u Splitu, Milovan Tatarin, profesor Filozofskog fakulteta u Osijeku, autor najveeg broja odrednica, Marijana Mataija, vii leksikograf Leksikografskog zavoda Miroslav Krlea", i Leo Rafolt, docent Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Obimnost sakupqenog i sistematizovanog materijala opire se odreenom predstavqawu i upuuje na izvesna pojednostavqewa, ali se ipak moe rei da ovo izdawe obuhvata Driev kwievni rad i problematizuje komediografov ivotopis, ali je takoe velik broj odrednica posveen vremenu u kojem ivi i stvara Dri, odnosno politikom kontekstu wegovog rada i delovawa, i to sagledanom i predstavqenom iz razliitih aspekata istorijskog, filozofskog, kwievno-teorijskog, sa indikativnom pawom ukazanom materijalnoj kulturi komediografove svakodnevice. Na ovaj nain se stie znaajan uvid u drutvenu, pravnu, politiku i kulturnu istoriju renesansnog drutva najpre na ovim prostorima, ali i irom evropskih a posebno italijanskih strana. to se tie Drievog kwievnog dela, ono je predstvaqeno sa dva aspekta filolokog, koji podrazumeva opis tampanih i rukopisnih dela (u kojem svaka odrednica sadri bibliografski opis, kratak sadraj, anrovski, versifikatorski, stilski i komparativni opis), i sa pozorinog stanovita. Pozorini aspekt se odnosi na autoru savremeno izvoewe dela (mesto i vreme odigravawa komedija, sastav i organizacija glumakih druina, razmiqawa i domiqawa o tadawoj publici, kao i tekstovi o svemu onome to ini konkretno izvoewe scenografija, kostimi, muzika, ples), kao i na postavqawe Drievih dela u 19. i 20. veku, te u prvoj deceniji 21. veka. Na ovaj nain se omoguava i istorijsko sagledavawe svojevrsne driologije od pregleda miqewa istoriografa 18, zatim kwievnih istoriara, filologa i kritiara 19. i 20. veka do savremenih, otkria iz prve decenije 21. veka koja u znaajnoj meri odreuju specifinost Drieve poetike i dramaturgije, renesansni sastav anrova i pripadajue kwievne konvencije. Kao druga kwiga ovog izdawa (ne samo u likovno-grafikom nego i u smisaono-dopunskom vidu, mada bez jasne, u naslovu ili podnaslovu, naznaene veze, to sve dovodi u odreenu nedoumicu) tampana je, u saizdavatvu Nacionalne i sveuiline kwinice u Zagrebu i Leksikografskog zavoda Miroslav Krlea", bibliografija dela Marina Dria. Informativni predgovor prireivaa Sowe Martinovi moe, na izvestan nain, da nadoknadi izostanak pregleda sadraja ove znaajne publikacije, koja je saiwena na osnovu prethod-

424
no objavqenih bibliografskih popisa (J. Mihojevia, F. veleca, . P. Jovanovia, M. Ratkovia, P. Jeftia) a dopuwena je, po reima prireivaa, dostupnim" bibliografskim i referentnim izvorima kao i prilozima iz tematskih a jubilarnih asopisa i zbornika posveenih Marinu Driu. Zapisi za rukopisnu grau preuzimani su iz Rukopisa Biblioteke Male brae u Dubrovniku, Rukopisa Naune biblioteke u Dubrovniku, kasnije Znanstvene kwinice Dubrovnik, kao i Kataloga rukopisa Nacionalne i sveuiline kwinice u Zagrebu. Prvi deo ove publikacije ini Bibliografija dela Marina Dria kojom su obuhvaena dostupna izvorna izdawa Drievog dela, ponovqena i prevodna izdawa, sabrana i izabrana dela, kritika izdawa, antologijski izbori, kao i publikacije sa odlomcima komediografovog opusa tampani u itankama, prepisima, u vidu fragmenata i odlomaka. Ova bibliografija obuhvata i popis libreta i notnih rukopisa (opere, klavirske partiture) napisanih prema predloku pojedinih Drievih dela. Drugim delom, pod nazivom Literatura o Marinu Driu, objediweni su kwievnoistorijski, kwievnoteorijski, filoloki i stilistiki tekstovi, kao i dramaturki i teatroloki eseji o delu znamenitog pisca, objavqeni u periodu 15892008, u bibliografskom popisu od preko 1900 jedinica. Leksikonu Marina Dria mogu se nai zamerke neujednaenost kvaliteta obraenih odrednica od izvanredno, uz konsultaciju odgovarajue literature i uvid u arhivske kwige, definisanih elemenata Drieve svakodnevice ili kulturnoistorijskih pojmova svojevrsne dubrovake renesanse, do prilino uproenih tretirawa izvesnih kategorija pievih komediografskih postupaka (to je, verovatno, posledica brzine rada koja podrazumeva mawak mogunosti izbora tekstova i upuenost na plodnije" ali ne i kompetentnije autore), kao to su uoqivi i sistemski propusti u bibliografiji izdawa i radova o delu Marina Dria izmeu ostalog: bibliografske odrednice se ne navode u izvornom pismu, ime se naruava jedno od osnovnih bibliografskih pravila. Ali, sve navedene zamerke su sporedne pred nespornom iwenicom, uzrokovanom izborom i ostvarewem samog tipa, leksikografskog i bio-bibliografskog, izdawa ovakve grae: niti jedan budui rad, u irokom rasponu od kolskog do naunog, koji za temu ima raskono delo ovog dubrovakog komediografa, ali ni bilo kog drugog renesansnog pisca ili dela sa ovih prostora, ne bi smeo biti napisan bez konsultovawa ovog leksikona i ove bibliografije.
Irena Arsi

UDC 821.163.41.09 Peikan-Ljutanovi Lj.

TRADICIONALNA KULTURA I USMENO STVARALATVO U PISANOJ KWIEVNOSTI

(Qiqana Peikan-Qutanovi, Usmeno u pisanom, Beogradska kwiga, Beograd 2009)

Kwiga Usmeno u pisanom Qiqane Peikan-Qutanovi obuhvata devet studija pisanih sa jedinstvene metodoloke pozicije. Kako autorka istie, kwigu saiwavaju tekstovi zaokupqeni nainima na koje se u konkretnim delima srpske kwievnosti, nastalim u 19. i 20. veku, reflektovala usmena kwievnost, srpska i junoslovenska, i oni neverbalni modeli na kojima je ta

425
kwievnost nastajala (obredi, obiaji, verovawa, predstave o prostoru i vremenu)", s tim to se uvek vodilo rauna o resemantizaciji i desemantizaciji tradicionalnih predloaka u novom, pisanom kontekstu. Po svemu ostalom, tekstovi su raznorodni u wihovom fokusu nalaze se umetnika dela koja pripadaju razliitim anrovima (bajka, drama, roman, poezija) i epohama, odnosno stilskim formacijama (romantizam, realizam, moderna, savremeno stvaralatvo), ali i neka nebeletristika ostvarewa, poput etnografskih zapisa Pavla Rovinskog i antologija usmene epike Vojislava uria. U prvom radu, jedinom u prvom poglavqu kwige Usmena i autorska bajka nacrt za tipologiju odnosa" oslawajui se delimino na istraivawa Nova Vukovia, autorka izdvaja nekoliko kategorija na osnovu kojih se uspostavqa diferencijacija izmeu usmene i pisane, odnosno autorske bajke. Ona ukazuje najpre na anrovsku disperzivnost autorske bajke (od bajki koje su strukturom, tematski i semantiki tako vrsto vezane za usmenu bajku preko bajki nastalih pod uticajem narodnog stvaralatva i poznavawa mitologije, do pria koje su autopoetiki imenovane bajkama ili imaju neke elemente bajke, ali su po nizu svojstava blie fantastinoj pripoveci, simboliko-alegorijskoj prozi, ili oblikovane analogno usmenom predawu") i na iwenicu da se ona od samih svojih poetaka udaqavala od kompozicije, stila i znaewa usmene bajke", a potom prelazi na tipoloke crte koje su svojevrsna differentia specifica mlaeg (pod)anra. Kao najznaajniji izdvojeni su sledei momenti: osobena racionalizacija udesnih dogaaja, odnosno potreba da se udo i udesno protumae i prevedu u domen mogueg (smetawe irealnog u domen sna), ili, barem, veu za prolo vreme; tendencija da se bia kolektivne imaginacije zamene svetom individualne stvaralake fantazije; svojevrsna sociologizacija", posmatrawe sveta bajke kao odraza drutvenog ivota"; unoewe moralno-filozofskih ideja, duha autorovog vremena i ekoloke svesti, kao i lirskih, metaforikih ili alegorijskih elemenata; udaqavawe od visokouoptenog, apstraktnog, formulativnog stila usmene bajke" i uvoewe sloene simbolike, humora, deskripcije prostora i junaka; izmewena karakterizacija likova, retko i neobino imenovawe s elementima simbolikog naboja, ili imenom iz domena nacionalne istorije, istorijskog predawa ili epske tradicije"; psiholoko sazrevawe likova; promene na nivou hronotopa, blie odreivawe vremena i unoewe konkretnih istorijsko-geografskih lokacija; uvoewe ivotiwa na poziciji protagonista; izmewen odnos junaka prema udesnom; favorizovawe porodine topline, srodnikih veza, prijateqstva i zajednitva nasuprot natprirodnim svojstvima, koja imaju primat u usmenoj bajci; vea kompoziciona koherencija; izostavqawe potencijalno traumatinih sadraja usmene bajke, s jedne strane, ali i uvoewe smrti i stradawa u epilogu, sa druge, ime se otvara i pitawe granica anra i geneze tzv. antibajke. Sledee poglavqe objediwuje radove u kojima autorka traga za elementima tradicionalne kulture i usmenog stvaralatva u konkretnim delima (Wegoevom Gorskom vijencu, romanu Pop ira i pop Spira Stevana Sremca, istorijskim dramama Miloa Cvetia Nemawa, Duan i Lazar, zbirci lirskih pesama Niija zemqa Desanke Maksimovi, testamentarnoj pesnikoj kwizi Nulla insula Ismeta Rebrowe) ili u celovitim opusima pojedinih pisaca (kwievno delo Borisava Stankovia). U prvom ogledu datog poglavqa Predawe u Gorskom vijencu" Qiqana Peikan-Qutanovi prati oblike i funkciju usmenog predawa kao mikrostrukture u kompoziciji Wegoevog dramskog speva. Ona propituje nijanse u znaewima, skreui pawu na mogunost da se pojedini segmenti itaju i kao istorijska predawa i kao metaforine slike ukupnog istorijskog delovawa po-

426
jedinih linosti (Jawo Huwadi), kao i na nerazluivost usmenog predawa od drugih pripovednih anrova (anegdote, mitovi, verovawa, podrugaice). Ona ukazuje na tipoloku i formalnu raznolikost predawa zastupqenih u Gorskom vijencu (istorijska i kulturno-istorijska, etioloka, eshatoloka, demonoloka predawa, kratka saoptewa, memorati, fabulati), na wihovu tematsku raslojenost i razuenost (predawe o izdajniku, o postanku kukavice, o poqedwem vremenu", o vetici, vjedogowi, vampiru tencu, mori i sl.), na susticawe ivotne istine s elementima predawa (pria o Radunu i Qubici), kao i na povremenu parodiju i alegorizaciju usmenog predloka (pria o pomami i udesnom isceqewu" snahe Anelije, o mori koja davi debelog serdara Janka). Autorka ukazuje i na preoblikovawe usmenog predawa u Wegoevom delu i na prenoewe iracionalnog straha, tajanstva i ugroenosti () s demonskog bia na nosioce vlasti i politike manipulacije" (epizoda s babom). U ogledu o romanu Pop ira i pop Spira Stevana Sremca Qiqana Peikan-Qutanovi prati zastupqenost i komiku funkciju usmene kwievnosti i elemenata tradicionalne kulture. Ona ukazuje na itav niz mikroanrova koje je Sremac uneo u to eminentno humoristiko delo". Pored anegdote i aqive prie, koje su se, s obzirom na humornu prirodu, oekivano nale u Sremevom romanu, autorka detektuje i niz drugih usmenih oblika razliite govorne izraze, rugalice, poskoice, predawa (o svetom Kirjaku Otelniku, o udu svetog Nikole, o Rusima itd.), s tim to ukazuje na smewivawe onih ozbiqno intoniranih s onima koja imaju prevashodno komiku funkciju". Apostrofirani su i drugi elementi tradicionalne kulture postavqeni u same temeqe Sremevog slojevitog romana (etnografski detaqi vezani za svadbu, stereotipi kolektivne imaginacije i usmenog stvaralatva, tipski likovi i sl.). Najzad, minucioznom analizom paralelno oslikavanih likova (dva popa, dve popadije, dve erke, dva zeta) autorka pokazuje da je Sremac sistematski sueqavao narodnu kulturu i kulturu naglaenijeg nemakog uticaja, nepretencioznu staromodnost i pomodarstvo, seosko i urbano, nedvosmisleno afirmiui tradicionalni(ji) sistem vrednosti. etvrti rad ovog poglavqa fokusiran je na istorijske drame Miloa Cvetia Nemawa, Duan i Lazar, izvoene na sceni Narodnog pozorita u Beogradu u periodu od 1887. do 1930. godine koje, kako istie autorka, nisu nadivele svoje vreme, ali jesu, uprkos negativnoj kritici, bile rado gledane i svesrdno prihvaene od publike. Uz to, one nisu znaajne samo zbog zastupqenosti u repertoaru centralnog nacionalnog teatra nego i zbog zastupqenosti u anru istorijske drame, koji je u vreme nastajawa srpske dramaturgije i pozorita predstavqao uticajan kwievno-scenski tok". Uprkos iwenici da Cvetieve drame koje karakteriu romantiarski kontrastirani likovi, moralizatorska idealizacija protagonista, patetika, razvuenost, odsustvo tragike, sentimentalnost sa stanovita moderne teatrologije teko da zavreuju pawu, one jesu dragocene kao segment posredstvom kojeg se mogu sagledavati ne samo dramatine mene ukusa" nego i izgradwa predstave o sebi, vlastitoj prolosti, nacionalnoj istoriji, narodnoj tradiciji i kulturi". Autorka s pravom istie da su istorijske drame HH veka, meu wima i Cvetieve, bile znaajne i stoga to wima dugujemo itav niz reprezentativnih slika/predstava, ak i onih za koje vrsto verujemo da su nastale neposrednim kontaktom s usmenom poetskom tradicijom i izborom iz we". Najobimniji rad u kwizi je studija o prevratnikom delu kqunog pisca srpske moderne, Bori Stankoviu (Borisav Stankovi izmeu tradicije i modernosti"). U ovom izuzetno obuhvatnom radu (autorka se bavi i Stankovievim pripovetkama, i romanom Neista krv, i dramom Kotana) ukazano je na

427
elemente koji darovitog pripovedaa i dramaturga vezuju za Vrawe i tradicionalnu kulturu prostorno i vremensko situirawe, dijalekatska svojstva jezika, naglaeno prisustvo folklora u opisima obredne i obiajne prakse, unoewe delova ili celih usmenih pesama u pripovetke i dramu Kotana, patrijarhalni moral i naglaena nostalgija za starim danima" ali i na iwenicu da je svako od navedenih realistikih svojstava Stankovieve proze () u izvesnom smislu, resemantizovano". Qiqana Peikan-Qutanovi ukazuje na specifinosti hronotopa Stankovieve proze i na iwenicu da prostor u wegovim pripovetkama i romanima ima snaan simboliki naboj" (granini, liminalni prostori odslikavaju drutvenu i sudbinsku marginalnost likova, obeleenost junaka vezom s odreenim prostorom, telo kao prostor). Ona istananim, minucioznim analizama pokazuje kako je socijalno strukturiran svet Stankovievih bojaka (Boji qudi) i na koji nain se taj svet kosi sa graanskim redom i poretkom, a na koji nain se u wega uklapa kao neizostavan segment (tradicionalnog) doivqavawa svetog. Istovremeno, akcentuju se oni elementi patrijarhalnog sistema vrednosti i normi koji su posredni uzronici stradawa i patwi najveeg broja Stankovievih junaka egzistencijalna sputanost ena i poloaj mukarca kao uvara poretka i porodice kao i iwenica da su upravo socijalni uzusi u naglaenom, nereivom konfliktu s telesnou i eqama tih junaka. Autorka takoe ukazuje na funkciju odee u Stankovievoj prozi, na wen gotovo etnografski karakter (ilustracija tradicionalne nowe), ali i na wenu simbolizaciju i figurirawe u prelomnim momentima prie (Neista krv). Velika pawa posveena je, prirodno, zastupnosti i znaaju folklornih elemenata u Stankovievom delu, posebno Kotani. Autorka se suprotstavqa dosta uvreenom miqewu da je ova Stankovieva drama loe komponovana i razvuena, pokazujui da su pesme interpolirane u dramski tekst sutinski vane i da one priaju paralelnu priu, poniru u domen podsvesnog i nagonskog, izvlae zapretano i stupaju u osobeni dijalog s tekstom drame". Ona, meutim, ukazuje i na transpoziciju neverbalnih modela u ovoj Stankovievoj drami (proleni kalendarski obredi vezani za Uskrs i urevdan), sagledavajui znaewe Kotane u kquu ritualne, karnevalske inverzije, ali i sutinskih poremeaja i gubqewa smisla i funkcije praznika i obreda koji ih prate. Autorka u tom kontekstu pokazuje da bi se pria o Kotani morala sagledavati i kao pria o pokuaju da se rtvom prevazie ne samo ludilo prazninih dana, nego i narasli sukobi unutar zajednice, ali istie da, protivno tradicionalnoj praksi, rtva u ovoj Stankovievoj drami nije ni iskupqujua, ni oiujua, ni obnavqajua" i da se wome uzdrmani svet ne harmonizuje. Ona se fokusira i na sloen koncept vremena u Stankovievoj prozi, na kontrast izmeu sad i starih dana, ali i na ambivalentnost starih dana" kod Stankovia, na simboliku godiwih i dnevnih ritmova, na ulogu koju imaju prelomne take ivotnog toka pojedinca (roewe, svadba, smrt), na ogreewa o obrednu praksu, na sudare kultura i wihove tragine posledice, na kobnu zatoenost Stankovievih junaka u liminalnom ne-vremenu nedovrenog obreda prelaza" i wihovu zaokupqenost linim vremenom", po emu se pribliavaju modernom, nereligioznom oveku", na wihovu unutarwu podvojenost i rascepqenost, koja nema samo psiholoki nego i antropoloki karakter, na odlike stila, koje prate uzburkanu nutrinu wegovih junaka a esto i samog pripovedaa" Studija o Bori Stankoviu jedna je od najboqih koja je o ovom piscu ikada napisana, i ne samo o wemu. Sledi ogled o zbirci Niija zemqa Desanke Maksimovi, u kojem se autorka bavi prostorom kao metaforom. U wemu je ukazano na iwenicu da ova pesnika kwiga poiwe i okonava se slikom niije zemqe" koja je mesto dodira

428
i razdvajawa ovog i onog sveta". Kao takva, niija zemqa je izrazito ambivalentan prostor, gde je sve suprotno uobiajenom iskustvu. Prekoraewe granice i iskustvo meuprostora bitno odreuju poziciju lirskog subjekta i korespondiraju s wegovim suoavawem s prolaznou i smru. Graninom prostoru odgovara i granino vreme, odnosno metafore vremena koje se javqaju u razliitom vidu. Autorka, najzad, skree pawu i na bia medijatore, koji uspostavqaju most preko nesporazuma nepremostivoga" (D. Maksimovi). U posledwem od est ogleda drugog poglavqa Qiqana Peikan-Qutanovi bavi se zbirkom pesama Nulla insula Ismeta Rebrowe, koja je, kako ona istie, oblikovana kao potresni disput sa samim sobom, vlastitom poezijom, vremenom i wegovim istorijskim i qudskim stranputicama i sunovratima". Ova pesnika kwiga ispevana je s pozicije apatrida, oveka suoenog s oseawem ugroenosti, proteranosti, obezdomqenosti u zlom vremenu" (Nulla insula nulto ostrvo", bezdomqe"). Tragajui za univerzalnim pesnikim simbolima i za vlastitim korenima", Rebrowa je uspostavio sloen pesniki dijalog s usmenom tradicijom, antikim starogrkim i starobalkanskim svetom, slovenskom i orijentalnom kulturom, ali i sa modernim pesnikim nasleem (Vasko Popa, Miodrag Pavlovi). Ovom zbirkom, kao i celokupnim pesnikim delom, naglaava autorka, Ismet Rebrowa otkriva se kao znaajan deo srpske, crnogorske i bowake pesnike tradicije 20. veka". Tree poglavqe kwige obuhvata dva rada. Prvi od wih fokusiran je na pomalo skrajnutu i zanemarenu folklornu i etnografsku grau objavqenu u delu Pavla Apolonovia Rovinskog Crna Gora u prolosti i sadawosti, i jedan je od retkih priloga izuavawu doprinosa ruskih sakupqaa srpske i junoslovenske usmene tradicije. Autorka istie da glavninu zbirke ini trei tom dela, naslovqen Etnografija kwievnost i jezik, s tim to naglaava da se i u ostalim tomovima nalaze dragocene etnografske i folklorne beleke predawa, anegdote, kratke narodne umotvorine i sl. Ona skree pawu na iwenicu da je Rovinski bio ozbiqno upuen u wemu savremene teorijske postavke, upravo u domenu etnologije i kulturolokih istraivawa (Tejlor), u rusku etnoloku u usmenokwievnu grau, ali i u prethodna beleewa ukupne etnografske grae koja se tie Srba i Junih Slovena" (Vuk, Wego, Sima Milutinovi, Petranovi, Begovi, Vrevi), istoriju i istorijske izvore, zakonodavnu praksu (Bogii) to je sve Rovinskog inilo izuzetno kompetentnim sakupqaem i istraivaem, iji je rad i do danas viestruko relevantan". Opisi najznaajnijih godiwih praznika (Boi, Uskrs) i kqunih dogaaja porodinog ivota (brak, raawe, krtewe, sahrana), beleewe postupaka, verovawa, izreka, poslovica i pesama koje prate obred, opisi pravnih obiaja (pobratimstvo/posestrimstvo, kumstvo, imovinski odnosi, davawe utoita, krvna osveta i mirewe krvi i dr.), narodne proze (Plodovi slobodne fantazije i otroumqa"), klasifikacije i terminologija koje je ponudio Rovinski dragocena su svedoanstva o jednoj kulturi i esto predstavqaju karike koje nedostaju u celovitom sagledavawu i razumevawu usmenog stvaralatva. Drugi rad 'Homeru uz koleno' Vojislav M. uri kao antologiar srpskohrvatske usmene epike" jeste pokuaj da se, s moderne teorijsko-metodoloke pozicije, to je mogue objektivnije sagleda bitan segment naunog delovawa jednog od najznaajnijih junoslovenskih antologiara i popularizatora usmene kwievnosti i usmene epike posle Drugog svetskog rata". S jedne strane, autorka prati urieve eksplicitne iskaze o usmenom stvaralatvu i ukazuje na wegova metodoloka polazita, dok, sa druge, traga za urievim redaktorskim intervencijama i estetskim kriterijumima u izboru i prireivawu dveju antologija (Antologija narodnih epskih pesama , i Antologija narodnih

429
junakih pesama). Ona istie da se urievo bavqewe narodnom kwievnou odlikuje stapawem istorijskih, teorijskih i estetikih aspekata", pri emu mu je poznavawe usmenih tradicija drugih naroda od sumersko-vavilonske, hebrejske kwievnosti i staroindijskih spevova, preko antikih epova, do engleskih, kotskih i irskih bajki i do znaajnog uvida u balkanski kwievni folklor" omoguilo da likove i teme osvetqava u irokom istorijskom i komparativnom kontekstu. Autorka navodi da je uri narodnu kwievnost na srpskohrvatskom jeziku smatrao nedeqivom celinom, s tim to je kao izuzetak prepoznavao muslimansku epiku, drugaiju po osnovnoj ideolokoj tendenciji. U urievom opredeqewu za etiko, odnosno moralno-vaspitno merilo, kao jedno od naela izbora pesama, ali i u wegovoj sklonosti postavkama normativne klasine teorije, primerene prevashodno pisanoj kwievnosti (originalnost, odsustvo ponavqawa i monotonije, izbegavawe formula), Qiqana Peikan-Qutanovi pronalazi razlog nedostatku sluha za neke od najboqih epskih ostvarewa, pa i za vrednovawe epske poezije u celini. Ona, meutim, istie da je, uprkos tome, uri dao niz efektnih analiza konkretnih pesama, ali i nalaza optije, poetike prirode koji i danas imaju teinu. Sa druge strane, ona pokazuje da je uri, s namerom da unapredi estetski uinak ili naglasi etiku ili idejnu poruku, sasvim neprimereno danawim uzusima, mewao tekstove pesama, preuzimajui time ulogu pevaa, posledweg prenosioca u nizu, koji, u skladu sa vlastitim ukusom, znawem, pamewem i talentom mewa pesmu". Tim zahvatima je, meutim, po pravilu zatamwivao mitska ishodita i znaewa, kojima, i inae, nije bio sklon. Istovremeno wima je idealizovao i nacionalne junake i nacionalnu prolost, odnosno istoriju. Posledwe poglavqe" kwige ine, najzad, Beleka autorke" o prethodnim objavqivawima pojedinih tekstova, beleka O autorki" i Registar imena", koji olakava snalaewe prevashodno u citiranoj literaturi. Ova slojevita i raznolika kwiga, bogata minucioznim analizama i sjajnim zapaawima, pisana pouzdano i odgovorno, s krajwom upuenou i u grau i u sekundarnu literaturu svakako zavreuje pawu i strune i ire javnosti.
Lidija Deli

UDC 821.163.41.09 Obradovi D.

DOSITEJ ZA SVA VREMENA

(Borivoje Marinkovi, Tragom Dositeja, Slubeni glasnik Beograd 2008)

Najznaajniji tribun nae kwievnosti H stolea", Dositej Obradovi zaetnik nae novije literature i jedan od legitimnih tvoraca kwievnog jezika", kwievnik koji je prvi meu nama priao novim strujawima moderne kulture" godinama je bio u sferi naunog interesovawa profesora Borivoja Marinkovia. O ivotu i stvaralatvu Dositeja Obradovia Marinkovi je 1961. priredio ak etiri dela: ivot i prikquenija (prevod), Pisma Dositeja Obradovia (autografi), Dositej u govoru i tvoru (zbirka angedota o spisatequ), kao i treu kwigu Dositejevih Sabranih dela. Kwiga Tragom Dositeja, koju je objavio Slubeni glasnik" u kolekciji Naslee", svedoi o istrajnosti Marinkovievih tragawa za pojedinostima i otkrivawu mnogo toga nepoznatog, kao i o tumaewu Dositejevih dela. U kwizi je autor sabrao svoje studije, eseje,

430
lanke, beleke i polemike tekstove, ukupno etrdeset priloga, koje je objavqivao u naim razliitim publikacijama od 1958. do 1972. godine. Tekstove je grupisao u dve celine: teme i datumi, a umesto uvodnog teksta objavqen je Marinkoviev predgovor publikovan u kwizi Dositej Obradovi: ivot i prikquenija (Dositej Obradovi, ivot i prikljuenija) koju je objavio Nolit" 1969. U pomenutom predgovoru Marinkovi je ukazao na Dositejev lutalaki temperament koji ga je vodio po Evropi, na wegovo mewawe zanimawa, na wegovu qubav prema svom srpskom narodu, wegovu inspirativnu radoznalost, udwu za sticawem novih znawa, odnosno prema uewu, kao i wegovo besprimerno zalagawe i angaovanost u korist svog naroda i svoje mlade domovine. Marinkovi je sainio zanimqiv krug: posledwi tekst, Oko Dositejeve prepiske (1958), je hronoloki prvi, a na naslovnoj strani kwige je Dositejev portret slikara Stefana Subotia iz 1801. godine, koji je Marinkovi, istrajno tragajui za slikom, pronaao na unutrawoj strani originalnog primerka Dositejevih Basana iz 1788. godine, koji se uvao u Centralnoj biblioteci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tekst o ovom portretu za koji se mislilio da je izgubqen, Dositejev portret slikara Stefana Subotia iz 1801. godine (1972), hronoloki je posledwi tekst Marinkovieve kwige. Odabrani tekstovi u kwizi Tragom Dositeja ukazuju na Marinkoviev istraivaki talenat, kao i na zrelost mladog istoriara kwievnosti koja se retko susree. Ti prvi radovi mladog naunika otkrivaju wegovu posveenost, sklonost ka erudiciji, sposobnost za analize i sinteze, kao i valorizovawa dela i uloge naih spisateqa jednog vremena koje je tek trebalo u potpunosti sagledati. Od drugih istoriara kwievnosti razlikuje se i po svom izvanrednom stilu. Slede dva poglavqa iz pomenute tree kwige Dositejevih Sabranih dela: u prvom Marinkovi sagledava Dositejev neveliki pesniki opus, a u drugom pie o Spisima iz Dalmacije. Dositej se samo povremeno bavio poezijom; ova wegova kwievna delatnost je ocewivana uglavnom negativno zamerano mu je da nije imao pesnikog dara. O delima iz prve etape u Dositejevom kwievnom radu (17641770) spisima iz Dalmacije Marinkovi je pisao i u dva sledea teksta; u prvom kritiki sagledava Magaraevievo izdawe Dositejeveih beseda iz Dalmacije, a u drugom su dve beleke o delima Venac od alfavita i Iica. Zanimqiva je i beleka koja doprinosi boqem poznavawu Dositejevog odnosa sa Grigorijem Trlajiem. Marinkovi je odabrao i priloge u kojima ukazuje na Dositejev odnos sa savremenicima: arhimandritom Gerasimom Zeliem, Stefanom Vujaniem, mladiem iz ibenika, kao i vezi sa ustanicima. Predstavie i druga dva savremenika, wegove beke poznanike popa Antimu (Antimos Gazis) i Petra Vitkovia, oca kwievnika Mihajla Vitkovia. Tu su tri teksta, pod istim naslovom: U tragawu za istinom o Dositeju Obradoviu, iz serije namenskih beleaka" o ovom piscu sa eqom da ukae na nebrojano mnogo netanosti koje se godinama uporno prenose kao pouzdane iwenice" i istovremeno omogui uvid u nove izvore. Namenske beleke je pisao sa ciqem da poslue kao regulator u zamornom i, esto, vrlo delikatnom filtrirawu iwenica proverenih informacija od mistifikovanih i iz neobavetenosti iskonstruisanih domiqawa" imajui u vidu da je velik deo literature o Dositeju i wegovom vremenu glomazan i nepristupaan. Svaka od ovih jedanaest beleaka, sadranih u tri nastavka, koje su objavqene u asopisu Kwievnost" tokom 1963. godine, dragocen je kamiak u mozaiku o Dositeju. Stavovi i nova saznawa mladog naunika o Dositeju nekada su izazivala i polemike osvrte na koje je on morao da odgovori; jedan od tih odgovora zabeleen je u tekstu O Dositeju i povodom Dositeja u kojem Marinkovi iznosi svoje stavove u vezi sa navodno Do-

431
sitejevom pesmom Polza, tanije dvostihom, Dositejevim prepevom, koji je u svoju antologiju uvrstio Mladen St. urii. Jedna od tema prvog dela kwige je i Dositejeva prepiska; pored poglavqa o prepisci iz tree kwige wegovih Sabranih dela, Marinkovi, koji je odlian poznavalac ove teme, pronaao je Dositejevo pismo sinovcu Grigoriju Obradoviu od 30. aprila 1800. godine, o kojem pie u prilogu Novi podaci o Dositeju Obradoviu. U drugi deo kwige (Datumi) uvrteno je desetak priloga o Dositejevim pismima, a u posledwem, etrdesetom tekstu (Oko Dositejeve prepiske) bibliografija u vezi sa wegovom prepiskom, odnosno esto dravno izdawe Dositejevih pisama iz 1911. godine, dopuwena je spiskom Dositejevih pisama, ukupno 14, i spiskom pisama upuenih Dositeju, ukupno wih 12. Dositej je vodio bujnu korespondenciju, samo sa trgovcem Pavloviem razmenio je oko 60 pisama; naalost zbog nemarnog odnosa sauvan je mali deo nekadaweg wegovog intenzivnog dopisivawa sa prijateqima i poznanicima. Srena okolnost je da se vrlo rano probudilo interesovawe za wegova pisma. Pavle Solari, najblii Dositejev uenik, prvi je poeo da ih skupqa nameravajui da ih objavi. U radu Poslovice u delima Dositeja Obradovia Marinkovi ukazuje na nedovoqno sagledanu iwenicu da je Dositej pre Jovana Mukatirovia poeo da zapisuje i publikuje srpske narodne poslovice; u dela Venac od alfavita i Iica, napisanim u Dalmaciji 1770. godine, uvrstio je blizu sto narodnih poslovica, a u prvom delu kwige ivot i prikquenija i Sovjetima zdravago razuma objavio je petnaestak poslovica. Posledwe godina ivota Dositej je proiveo u Kraorevoj ustanikoj Srbiji, uglavnom u Beogradu; Marinkovi daje osoben itinerer Dositejevih stanita od pain-dvora do zgrade Praviteqstvujueg sovjeta, u kojoj je umro; to je i slika Beograda iz vremena kada se stvarala nova srpska drava. Prvi deo kwige: teme, koji je gotovo triput obimniji, zakquuje tekst Poreklo jedne Vukove izjave o Dositeju u kojem se objawava da je Vuk miqewe o tetnosti pretampavawa Dositejevih dela prvi put izneo u jednom svom privatnom pismu Muickom iz 1833. godine. Drugi deo kwige, naslovqen Datumi, sadri 23 teksta: uglavnom su to kratke forme; pored deset priloga o Dositejevoj prepisci, Marinkovi ukazuje na greku prilikom tampawa Dositejeve pesmice bez naslova u Letopisu Matice srpske" 1827. godine, kao i neophodnu rezervu u vezi sa neidentifikovanim prepisom Dositejevih sentencija". Predoeni su i zapisi Dositejevih savremenika: Xona Xeksona, episkopa akabente, Teodora Radonia, slikara Arse Teodorovia, koji je uradio jedan od wegovih portreta, i drugih. Tu je i beleka o oglasu u novinama Slavenoserpske vjedomosti" (1793) o Sobraniju, iz kojeg se vidi da je snizio cenu kwige za 18 krajcara, zatim tekst o budimskom izdawu Sobranija, kao i o izdawu wegove autobiografije ivot i prikquenija iz 1893. godine. Marinkovi je nastojao da utvrdi datum kada je Dositej spevao pesmu Pjesna o lepoti Srbije. Ove beleke i lanci svedoe o Marinkovievom istraivakom daru, talentu da prepozna znakove pored puta", on uspeva da na osnovu turih podataka, pabiraka, koje mnogi pre wega nisu uoili ili nisu prepoznali wihovu vrednost, rekonstruie ne samo kwievni rad i ivotni put Dositeja Obradovia, nego i vaan period u razvoju nae kwievnosti. Kwiga Tragom Dositeja Borivoja Marinkovia otkriva koliko je on produbio kwievno-istorijska i kwievno-teorijska istraivawa u vezi sa Dositejem Obradoviem, upotpunio bibliografska istraivawa, ukazuje na wegov ureivaki i prireivaki doprinos u predstavqawu Dositejevih dela, kao i wegov znaajan udeo u sagledavawu celokupnog opusa i linosti naeg svakako najeminentnijeg pisca H stolea". Sabrani tekstovi predoavaju da je autor kritiki i korektno ukazivao na postojee izvore i literaturu, da ih dopuwuje

432
i pokree neka pitawa o kojima ranije ili nije ili je povrno raspravqano. Mogue je da je bio uspean u svojim istraivawima, kao i u analizama i sintezama jer se rukovodio spoznawem, kako je napisao, da nauna misao, koja uvek koriguje svoje stavove i kao krtica iri i podziuje hodnike po kojima se kree u pravcu zamraenih i nepoznatih prostora, zataji samo onda kad postane slepo orue potpune neobavetenosti i vlastite tako tragine nesnalaqivosti."
Nada Savkovi

UDC 821.163.41-2.09 Popovi J. S.

STERIJA U PARODIJSKOM KQUU

(Dragana Beleslijin, Sterijine parodije (Iskuewa (post)modernog itawa), Biblioteka Nova tradicija, Slubeni glasnik, Beograd, 2009)

Idejna i poetika raznovrsnost Sterijinog djela, kao i wegovo anrovsko i stilsko bogatstvo, podstiu ve due od sto osamdeset godina nova itawa i tumaewa ovog klasika srpske kwievnosti. U tom pogledu naroito su interesantne rasprave koje su nastale u prvoj deceniji 21. vijeka, a koje su pisane iz hermeneutike i poststrukturalistike perspektive. Meu wima, posebno izdvajamo studiju mr Dragane Beleslijin Sterijine parodije (Iskuewa (post)modernog itawa), koja je izala u izdawu Slubenog glasnika" (u Beogradu 2009. godine), u izdavakoj biblioteci Nova tradicija", koju na primjeran nain ureuje Gojko Tei. Kwiga je sastavqena iz sqedeih poglavqa: Ka teorijskom odreewu parodije", Roman bez romana bomba koja je kasno eksplodirala", Sudbina jednog aua", Od veseqaka do hiperteksta" (Kalendari Vinka Lozia), ta, zar je ve kraj? Novi link, gospoe" (Parodija Jovana Sterije Popovia kao anticipacija postmoderne proze), Literatura". Kwiga Sterijine parodije (Iskuewa (post)modernog itawa), predstavqa kwievnu studiju u kojoj su iz estetike i naratoloke perspektive obuhvaeni nedovoqno istraeni fenomeni u djelu jednog od najveih pisaca srpske kwievnosti. Kada je rije o istraivawima parodijskog fenomena u kwievnim tekstovima, analize su utemeqene na saznawima savremene hermeneutike i estetike. Odnosi se to na istraivawe parodijskih postupaka u ravni romaneskne naracije i argumentacije u Romanu bez romana, na planu tematike i postupka u komediji Sudbina jednog razuma, te parodizacije tematike i anrovske parodizacije kalendara i almanaha, te ukazivawa na citatne i intertekstualne relacije u Kalendarima Vinka Lozia. Kada je rije o naratolokim istraivawima parodijskih postupaka u Romanu bez romana, analize su utemeqene na saznawima i dostignuima strukturalistikih i poststrukturalistikih metodolokih kola. Odnosi se to na pripovjedake funkcije u narativnoj ili heterodijegetikoj ravni, te u argumentativnoj ili homodijegetikoj ravni. U narativnoj ravni posebno je naglaen parodijski znaaj predgovora" i vstuplenija", funkcija invokacije, toposi jutra ili noi, tehnika pronaenog rukopisa, komina hiperbolizacija, postupci personifikovawa (gospoja sudbina" i fama pakvilantkiwa"), naglaen je znaaj umetnutih pripovesti" (posebno one o slavnim magarcima"). U argumentativnoj ravni posebno je izdvojena uloga autorskog komentara, znaaj

433
dijaloga sa itaocima, ukazano je na kreativnu ulogu fusnota, na hibridne anrovske karakteristike u Romanu bez romana. U aqivoj igri Sudbina jednog razuma ukazano je na retorika svojstva parodije, na postupak citatnosti, na citirawe stvarnosti, na intertekstualne relacije, na arhitekstualnost, na doslovnu upotrebu metaforikog izraza. Iz danawe perspektive, jasno je da je najotrije intoniran polemiki i parodijski karakter Sterija pokazao upravo u ovom djelu, zato to je nastalo iz potrebe razobliavawa pseudonaunih stavova uenog gospodina" Milana Spasia. Bez imalo okoliewa, Sterija naglaava da se radi o praznovu i nadrikwizi" sa zvunim titulama doktora filosofije, glavnog upraviteqa osnovnih uilita Kwaestva Srbije, lena Drutva Srpske Slovesnosti, lena odbora Prosvetenija i kwiniara italita Beogradskog. Sterijin komad nastao je povodom prethodne otre polemike voene na stranicama Novina italita beogradskog", koja se izrodila iz opravdanih i strunih pievih primjedaba na rukopis Spasievog uxbenika Zemqeopisanija, zbog mnogobrojnih pogreaka, proizvoqnosti i gluposti, to je ovo djelo inilo neprimjerenim za kolsku upotrebu. Povrijeeni i nadobudni doktor Spasi" odmah poslije toga pokrenuo je itavu bujicu javnih, a jo vie tajnih i zakulisnih napada na Jovana Steriju Popovia kao pisca i visokog dravnog inovnika, te kao privatnu linost, tako da je komediograf bio primoran da 1847. godine objavi polemiku brouru pod naslovom Objasnenije samo da bi do kraja razobliio ovu nasrtqivu i bezobzirnu linost. Spasi je, na primjer, Steriju optuio da je plagijator i da se kiti tuim perjem, te da je navodno komedija Trvdica prevedena s wemakog jezika, a da je alostno pozorje" Nevinost ili Svetislav i Mileva prevod s maarskog jezika tragedije Lepa Grkiwa. Pored toga je na krajwe pokvaren nain irio ksenofobiju i pokrenuo itavu harangu protiv preanskih Srba", a u tom kontekstu i protiv Sterije, koji su toboe u dravnoj administraciji Kneevine Srbije zauzimali previe mjesta, te tako onemoguavali prave srbijanske sinove" da se staraju o napretku svoje otaxbine. Naravno da je Sterija lako opovrgao sve te besprizorne i sramne klevete, ali je pored toga smatrao neophodnim da jednu takvu nesrenu linost", a to je jo stranije i itavu jednu pojavu slinih uevwaka" i kwievnih muva", koji su u Evropi kupovali diplome za nekoliko stotina talira, do kraja ismije i razoblii i u formi aqive igre. Otuda je Josip Lei navedenu Sterijinu dramatizovanu polemiku" s pravom nazvao komedijom osvete", koja podsjea na Molijerove Versajske improvizacije, s tom bitnom razlikom to je na pisac kritiku zadrao uglavnom samo na personalnom planu, a nije u umjetnikom smislu insistirao na univerzalnim znaewima te opte i tetne pojave, nego ju je samo nagovijestio. Nekoliko decenija kasnije, slinim tematizacijama su se u srpskoj kwievnosti sa mnogo veim umjetnikim ambicijama bavili Milovan Glii i Radoje Domanovi u satirikim pripovijetkama koje su u formi parodinih pseudoseja ismijavale lane naunike, konfuzne profesore neznalice, zbuwujue uxbenike, smijene naune metode, neuke kwievne kritiare i slino (Kao bajagi popularna fizika, Ozbiqne naune stvari). Neto slino kasnije pronalazimo i u tekstu Nuieve Autobiografije (1924), pogotovu na onim stranicama koje su bile posveene kolovawu i akim danima. Sterija naglaava da je upravo ta nesrena raspra u wemu porodila misao spisati jedno veselo pozorje, kao za ugled g. Spasiu", tako da su mnogi izrazi u komadu uzeti iz Spasieve kwige Zemqeopisanije, kao i iz drugih wegovih sastavaka", samo da bi potvrdili stvarni intelektualni karakter ovjeka koji se izdavao za bezpogrena", a zapravo je bio obina neznalica i prevarant. Otu-

434
da su sve rijei koje kazuje Doktor", kao junak Sudbine jednog razuma, odlinim slovima peatane", uz Sterijinu opreznu ogradu, koja je zapravo samo vjeta komediografska aluzija, da ne bi trebalo izvoditi zakquak da je karakter doktorov kopiran s karaktera g. Spasia". Studija Sterijine parodije (Iskuewa (post)modernog itawa), ima teorijsko-estetiki i interpretativni karakter, tako da su s pravom u analizu fenomena parodije u djelu Jovana Sterije Popovia i wenim anticipacijama u tekstovima postmoderne proze u srpskoj kwievnosti na kraju 20. vijeka, pored saznawa srpske nauke o kwievnosti (S. Novakovi, J. Skerli, P. Popovi, T. Ostoji, M. Tokin, J. Dereti, D. ivkovi, M. Flaar, M. Pavi, M. Frajnd, J. Lei, D. Ivani, M. Stefanovi, S. Damjanov, M. Panti, G. Maksimovi, Z. Nestorovi i sl.), koriena i dostignua reprezentativnih kwievnoteorijskih i estetikih rasprava (Platon, Aristotel, N. Hartman, A. Bergson, V. klovski, M. Bahtin, J. Tiwanov, V. But, V. Kajzer, M. J. Lotman, . enet, F. tancl, K. Hamburger, M. Bal, . Ruse, B. Uspenski, C. Todorov, U. Eko, L. Haion, V. Izer, N. Petkovi, D. Orai, D. Ili i sl.). Kwievna studija Sterijine parodije (Iskuewa (post)modernog itawa), autora mr Dragane Beleslijin, predstavqa djelo koje na kreativan i originalan nain obrauje parodijske aspekte u Sterijinim tekstovima i ukazuje na wihovu anticipaciju mnogobrojnih poetikih crta u savremenoj srpskoj kwievnosti, te kao takvo znaajno pomjera granice dosadawih naunih saznawa. Otuda je preporuujemo naunoj i strunoj publici, kao i svima onim kwievnim zaqubqenicima koji se interesuju za itawe Sterijinog djela, te za produbqenije razumijevawe savremene srpske kwievnosti i wenih dragocjenih veza sa tradicijom.
Goran Maksimovi

UDC 821.163.41.0918/19"

NARATOLOKI I ESTETIKI PRISTUP SRPSKOJ KWIEVNOSTI 19. I 20. VIJEKA

(Sneana Milosavqevi Mili, Pria i tumaewe, Filip Viwi, Beograd, 2008)

Meu savremenim tumaima srpske kwievnosti, Sneana Milosavqevi Mili (Aleksinac, 1966), vanredni profesor za teoriju kwievnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Niu, istie se po dosqednoj opredijeqenosti za interpretaciju naratolokih i estetikih fenomena u srpskoj prozi 19. i 20. vijeka, te za istraivawe metodolokih okvira kwievne kritike iz pozicija aktuelne poetike itawa. U tom pogledu su naroito reprezentativne dvije wene naune monografije: Okvirni oblici u srpskom realistikom romanu (Beograd 2001), Modeli komentara u srpskom romanu 19. veka (Ni 2006); kao i zapaena Antologija nikih kritiara i esejista (Ni 2005). Kwiga Pria i tumaewe, koju predstavqamo u ovom osvrtu, objavqena je u izdawu Filipa Viwia" (Beograd 2008), a sadri ukupno 14 studija, koje su nastale u periodu izmeu 1999. i 2007. godine, a prethodno su bile objavqene u naunim i strunim asopisima, te zbornicima radova sa naunih skupova i konferencija. Studije su objavqene hronolokim redoslijedom, prema vremenu nastanka pojava, pisaca i djela o kojima raspravqaju: Pripovedake funkcije u

435
pripoveci Prvi put s ocem na jutrewe Laze Lazarevia", Retoriki potencijal pripovedaevog govora u romanu Bakowa fra-Brne Sime Matavuqa", Priroda i funkcija komentara u istorijskim romanima Lazara Komaria", Stvarnost i fikcija u diskursu pripovedaa u romanima Haxi era i Haxi Dia Dragutina Ilia", Okvirni pripoveda u pripovetkama Radoja Domanovia", Modeli pripovedawa u epistolarno-putopisnoj prozi Jelene Dimitrijevi", Narativna transmisija folkorne grae u ranim pripovetkama Bore Stankovia", Metafora granice kao model itawa Stankovieve poetike erotskog", Ludiki subjekt u narativnoj igri o jednom tipu second-person pripovedawa", Tipovi naratera u srpskom realistikom romanu", Interpretacijski kodovi semantike opozicije nae i strano u kwievnosti", Tekstualnost diskursa istorije o funkciji epskih pesama u romanu", Slatki ukus konvencija nekolika zapaawa o tipologiji kulinarske tematike u srpskoj kwievnosti", Kritika i identitet". Na kraju kwige su dati i bibliografski podaci o studijama gde i kada su prvi put objavqene, uraen je registar imena, te kratka zabiqeka o autoru. Kwiga Pria i tumaewe predstavqa zbirku naratolokih i estetikih studija i rasprava iz srpske kwienosti 19. i 20. vijeka u kojoj su obuhvaeni nedovoqno ili potpuno neistraeni fenomeni, pojave i djela. Kada je rije o naratolokim istraivawima utemeqena su na saznawima i dostignuima strukturalistikih i poststrukturalistikih metodolokih kola. Odnosi se to na pripovjedake funkcije u prii Prvi put s ocem na jutrewe Laze K. Lazarevia, na retorika svojstva pripovjedaevog kazivawa u Matavuqevom romanu Bakowa fra-Brne, na funkciju komentara u istorijskim romanima Lazara Komaria, na status okvirnog pripovjedaa u priama Radoja Domanovia, na stvarnosno i fikcionalno u romanima Haxi era i Haxi Dia Dragutina Ilia, na modele pripovijedawa u putopisnim epistolama Jelene Dimitrijevi, na tipove naratera u srpskom realistikom romanu, na transmisiju folklorne grae u narativni diskurs Stankovievi ranih pria, na karakteristike naratoloke igre u Stankovievoj prii Uvela rua. Posebno izdvajamo tri studije koje su posveene funkciji pripovijedawa i oglaavawu pripovjedaa u okviru narativnog teksta. Na primjer, u ogledu o Lazarevievoj prii Prvi put s ocem na jutrewe, dobro je ukazano na raznovrsne oblike oglaavawa unutraweg naratora (narator-kaziva", svedok-posmatra", lik-uesnik", komentator", pripoveda-moralni sudija"). U ogledu o pripovijetkama Radoja Domanovia dolazi do izraaja dobra tipologija okvirnog pripovjedaa. Pri tome je izdvojeno osam pripovijednih tekstova koji su izgraeni na principu okvirne binarne strukture, a zatim je ukazano na trostruki status okvirnog pripovjedaa: pojavquje se kao lik, kao pripovjeda koji kazuje svoju priu i kao pripovjeda-slualac koji iznosi neiju tuu priu. U ogledu o pripovijedawu u drugom licu (second-person naration"), u Stankovievoj prii Uvela rua, ukazano je na to kako se apostrofirano Ti odnosi prevashodno na junaka u tekstu i na wegovu posrednu vezu sa imlicitnim itaocem. Posebnu pawu zasluuju i one studije koje se bave funcijom narativnih komentara. Izdvajamo ogled o istorijskim romanima Lazara Komaria: Preci i potomci (1901) i Muenici za slobodu (1907), u kojem su opisana tri tipa narativnih komentara (refleksije o dravi i narodu", univerzalne refeleksije", autopoetiki komentari"). Sa druge strane, u ogledu o romanima Haxi-era (1898) i Haxi-Dia (1906) Dragutina Ilia izdvojena su dva tipa komentara: referencijalni" (koji je usmjeren na neposrednu stvarnost) i fikcionalni" (koji je usmjeren na umjetniku stvarnost") i slino.

436
Kada je rije o istraivawima estetikih i psiholokih fenomena u kwievnim tekstovima, analize su utemeqene na saznawima savremene hermeneutike i postfrojdistikih psihoanalitikih teorija. Odnosi se to na istraivawe semantike opozicije nae i strano" u kwievnosti, na funkciju epskih pjesama u konstituisawu istorijskog diskursa u romanu Dva idola Bogoboja Atanackovia, na fenomen erotskog u djelu Bore Stankovia, na tipologiju kulinarske tematike u srpskoj kwievnosti. Zavrni tekst Kritika i identitet" posveen je pitawima savremene poetike itawima, tj. ouvawu autorskog identiteta, u ovom sluaju Laze K. Lazarevia u poznatoj studiji Miloa N. uria Laza K. Lazarevi lekar i pisac, koja je objavqena u Beogradu 1938. godine. Poto kwiga Pria i tumaewe ima teorijski i estetiki karakter, s pravom su u analizu fenomena, pojava i djela srpske kwievnosti 19. i 20. vijeka, pored saznawa srpske nauke o kwievnosti (Q. Nedi, J. Skerli, P. Popovi, M. Popovi, D. Vuenov, B. Novakovi, J. Dereti, M. Nikoli, V. Milinevi, Q. Jeremi, R. Vukovi, B. Prvulovi, S. Pekovi, N. Petkovi, G. Eror, A. Tatarenko, D. Ivani), ukquena i dostignua reprezentativnih kwievnoteorijskih (Bahtin, Kajzer, But, Lotman, enet, tancl, Hamburger, Bal, Ruse, Uspenski, Todorov, etmen, Prins, Eko, Haion, Felan, Margolin, Fi, Izer), te estetikih, psihoanalitikih i kulturolokih studija (Hartman, Bergson, Frojd, Bataj, Fuko, Pas, Luka, Gadamer, Kaler, Eptajn, olovi, Konstantinovi, Kristeva, Liotar, efer, P. ane). Kwiga Pria i tumaewe, autora Sneane Milosavqevi Mili, predstavqa djelo koje na kreativan i originalan nain obrauje naratoloke i estetike aspekte srpske kwievnosti 19. i 20. vijeka, te kao takvo na lijep nain pomjera granice dosadawih naunih saznawa. Otuda je preporuujemo savremenoj naunoj publici, studentima kwievnosti, kao i svim drugim zainteresovanim strunim itaocima.
Goran Maksimovi

UDC 821.163.41.09 Stankovi B.

DIHOTOMIJA SVETOVA
(Novica Petkovi, Sofkin silazak Neista krv" Borisava Stankovia, Zadubina Nikolaj Timenko Altera, LeskovacBeograd 2009)

Ponovqeno izdawe studije Sofkin silazak Novice Petkovia (19412008) predstavqa jedan od dva nezavisna dela poznate kwige Dva srpska romana (prvi o Neistoj krvi B. Stankovia, a drugi o Seobama M. Crwanskog), koja je prethodno bila objavqena u Beogradu 1988. godine. Petkovi se kasnije vraao u vie navrata tekstu studije o Stankovievom romanu Neista krv, tako da su wegove izmene i dopune teksta ule u ovo novo i definitivno izdawe, koje je priredio za tampu Jovan Peji, kao prvu kwigu edicije Nagrada" pokrenute od strane Zadubine Nikolaj Timenko" u Leskovcu 2009. godine u ast dobitnika nagrade Nikolaj Timenko" za izuzetan doprinos prouavawu srpske kwievnosti i kulture. Posebnu vrednost ovog izdawa predstavqa prireivaevo ukquivawe dodatne uvodne studije, koju je pod nazivom Balkanska kultura" Petkovi napisao 1990. godine, a koja ukazuje na mogue nove aspekte itawa Stankovievog dela iz perspektive aktuelne semiotike kulture.

437
Studija Sofkin silazak je uspean pokuaj rasvetqewa svih pitawa koja se pri itawu Stankovievog dela nameu, a koja su i u mnogim ranijim studijama drugih autora delimino pokrenuta, pa isto tako i delimino reena. Posebnu vrednost predstavqa tumaewe sloenih i do sada retko obrazlaganih jezikih zakonitosti Stankovievog stila iz perspektive sadrinsko-kompozicione funkcionalnosti dela. To je utoliko znaajnije to je kritika esto ukazivala na nedostatke pievog jezika i stila i bila sklona tome da ih izjednai sa nedovoqnom pismenou", ali je retko kad uspevala da to podrobno definie i obrazloi. Petkovi polazi od teze da su greh i kazna", iako Neista krv nije roman o grehu i kazni, elementi koji su vrsto utkani u sr teksta. U svetlu ove ideje bivaju izjednaeni Sofkino rtvovawe i kazna, pa ni greh nije daleko od wenog lika. Iz ovakve se konotacije neminovno namee pitawe: u emu se ogleda ta wena krivica? Ako zanemarimo moralno posrnue na kraju romana koje dolazi nakon udaje, jer samu odluku o udaji doivqavamo kao kaznu, to znai da greh treba i potraiti u ranijim fazama romana, i to ne samo u Sofkinoj krivici (koja bi se mogla vezati za pokuaj zgreewa sa gluvonemim Vankom) gde bi se u duhu hrianske tradicije kazna tumaila kao ispatawe za grene primisli, nego prevashodno grehu zasnovanom u pradedovskoj ravni, u kolektivnom zgreewu ili, jo preciznije, u prenatalnom periodu. U suprotnom ne bi bilo reciprociteta izmeu greha i kazne, kazni bi bila data nesrazmerno jaa intonacija, pa bi i opravdanost takve krivice bila dovedena u pitawe. Religijska obojenost pojedinih segmenata nije nipoto zanemarqiva okosnica dela i pronalazimo je u naznakama ve u uvodnoj naratorovoj hronici o Sofkinim precima. Govorei o Sofkinom pradedi haxi-Trifunu prvi put se pomiwe zlatno kandilo wihove kue koje je u crkvi pred raspeem moralo da gori. Baba-Cona koja je ne proputajui ni jedan praznik odlazila u crkvu tu se i zaqubquje u uiteqa Nikolu oarana wegovim pevawem. Ta pobonost negovana je do posledweg izdanka ove porodice, do glavne junakiwe dela, Sofke. Kao ilustrativan primer navodimo epizodu sa starim, senilnim i pobolelim svetenikom Ristom, ijim su dolaskom Sofka i Todora posebno poastvovane i utrkuju se da mu to i pokau. Pored svih tih romanesknih situacija koje doprinose afirmaciji ove teze trebalo bi najznaajnije mesto dati briqivo odabranom prazniku za koji se celokupna atmosfera dela vezuje. S jedne strane, za vreme uskrwih praznika obavezan je odlazak na grobqe, pa ta zaduniko-grobqanska atmosfera daje poseban kolorit radwi, dok na drugoj strani Uskrs simbolino vezujemo i za glavnu junakiwu dela koja je razapeta izmeu ula i voqe, razbludnosti i morala, slobode i zatvorenosti, kolektivne i individualne svesti, pustog turskog i srpskog, varokog i seoskog ivota, efendi-Mitinog i gazda-Markovog sveta, na kraju i izmeu onoga to sama misli o sebi i naina na koji je posmatraju drugi. Petkovi naroito detaqno rasvetqava problem pripovedawa i problem pripovedaa. Iako ne porie postojawe nepersonalizovanog naratora", autor istie da je svaki postupak likova, svaki dogaaj, pa i sve ono to vizuelno moemo percipirati dato kroz vizuru Sofkinog lika, a ona sama okarakterisana je kao lik reflektor". Problem Stankovieve sintakse u Sofkinom silasku objawen je transformacijom reenica koje su morale prei put od upravnog do neupravnog, ili od pravog upravnog do nepravog upravnog govora. Petkovi naglaava da su dosadawe analize Stankovievog jezika jednostrane i nepotpune zato to ga nisu posmatrale neodvojivo od pripovednog tkiva, pa zakquujemo da je zanemarivana informacija koju je taj jezik imao za ciq da prenese itaocu, a isticane su nepravilnosti u samom odaiqawu informacije. Samo dobar

438
poznavalac nauke o jeziku sa razvijenim oseajem za jezike zakonitosti mogao bi ovako precizno i nauno eksplicirati distribuciju i funkciju zamenica u tekstu kao to je to uinio Novica Petkovi. Rasvetqavawu jezikih pitawa dodajemo jo jedan karakteristian primer koji uz to doprinosi i rasvetqavawu znaewskog sloja Neiste krvi. Pronalazimo ga u sceni koja se odigrava na dan Uskrsa, gde Sofka ne pridaje znaaj seqacima koji prvi dolaze da im estitaju praznik, i to se moe zapaziti po tome to se jo nije ulepala, a to su ene iz wihove porodice imale za obavezu. Pisac ovu pojedinost naglaava u dva navrata, to svakako nije nehotino. Navedena epizoda karakteristina je iz dva razloga. Prvi se odnosi na to da Sofki u tom momentu nije toliko vano ta e svet rei, ali ovo e pitawe u nastavku teksta biti iscrpnije analizirano, dok se drugi vezuje za wen odnos prema predstavnicima niih drutvenih slojeva, pa moe predstavqati i predestinaciju dogaaja predoenih kao kazneno breme koje e ona morati da nosi zbog svoje gordosti. Taj nihilistiki odnos prema qudima sa sela, koji su ujedno ve prisutni u wihovoj kui, jasno je izraen Todorinim reima kojima ona Sofku opomiwe da pouri sa spremawem: Hajde Sofke! Vreme je Sofke! Tek to ko nije doao!" Ovo ko" predstavqa oblik upitne zamenice za lica i stvari upotrebqen u funkciji neodreene zamenice neko", ali u obliku koji koristimo za isticawe neijeg znaaja, inae poznatom iz narodne poezije, u primeru: Neko bee Strahiwiu bane". U ovom bi sluaju bilo potpuno opravdano zakquiti da ako neko" tek treba da doe onda se onaj ko je prisutan moe oznaiti oblikom odrine zamenice niko". Petkovi navodi studiju Psihoanaliza Neiste krvi" Vladislava Pania, u kojoj se analizira uestalost rei u romanu B. Stankovia i dolazi se do razultata da je re kua" najfrekventnije upotrebqena re. Znaaj kue u svesti italaca e se poveavati utoliko pre ukoliko vie dolazi do Sofkine identifikacije sa kuom. To se raspoznaje ve u Sofkinom zakquivawu da otac dovodi kupca za kuu, za kojeg e se kasnije ispostaviti da je kupac we same; zatim pri povratku iz hamama kua joj izgleda nekako nova i okiena kao da je od we same saiwena, a kua je ureena zahvaqujui novcu koji su za wu dobili. Traginost Sofkina ne proizilazi iz poistoveivawa kue sa wom samom, ona nastaje onog trenutka kada se kui da primat, kad doe do podnoewa Sofkine rtve zarad ouvawa kue. Tipino je za Stankovieve likove da prirodno funkcioniu samo u zatvorenom prostoru. Pod zatvorenim prostorom podrazumevamo ne samo enterijer kue, nego sve ono to se nalazi iza dvorine kapije, pa tako Petkovi razlikuje: unutrawi prostor" i unutrawi prostor". Stoga stavqamo akcenat upravo na kapiju koju je Stankovi stavio u prvi plan u nekoliko navrata od kojih treba izdvojiti onaj koji se vezuje za Sofkin dolazak u gazda-Markovu kuu, pri kojem ona prvo opaa veliku, teku kapiju. Druga situacija koju navodimo moe se nai u prvoj verziji romana, a odnosi se na dolazak efendi-Mite erki u pohode, pri emu je naputa usred noi, a Sofka ne zatvara kapiju za wim. Efendi-Mitina porodica sve anomalije i izopaenosti, sramotu i bolesti, krije iza zidina kapije. Kapija postaje sredstvo kojim se skrivaju i brane od spoqnog sveta i od onoga ta e svet rei" dominantnog kod Stankovia. Iskazujui smisao za prostornu orijentaciju, Petkovi opaa baxu" umesto dimwaka iznad ogwita u gazda-Markovoj kui. To mesto predstavqa izlaz u otvoreni prostor koji izaziva strah kod Sofke. Ovakvu bismo otvorenost mogli nazvati otvorenost po vertikali" i znaajno je izdvojiti je i razlikovati od prostog izlaewa iz zatvorenog prostora koje se deava horizontalno, upravo zato to se javqa na jo jednom mestu u trenutku prelomnom za Sofku. Kada

439
ona, nakon saznawa o oevoj odluci, dok se nalazila van svoje kue a lomqena groznicom i priviewima, usmerava svoj pogled kroz prozor na nebo. U studiji Sofkin silazak o kui se govori kao hronotopu sree". Kad se kuni prostor prestane doivqavati kao takav, dolazi do potrebe junaka da prostor preurede kako bi ponovo dolo do uspostavqawa prvobitnih relacija, pa tako Sofka posee za preureewem prostora u novoj kui. Sofkino otuewe od kue doivqava se kao inkarnacija smrti; u trenutku kad ona zauvek naputa porodinu kuu majka je qubi, pa je stoga vano ukazati na jo nekoliko pojedinosti koje se razvijaju na relaciji majkasmrt. Petkovi navodi da ovek pri suoewu sa smru eli da potrai majino krilo i vrati se izvoru milosti i zatite". Tako se uloga majke u hamamu prenosi na baba-Simku. Ovome treba dodati jo jednu, moe se rei nezapaenu, epizodu uoi gazda-Markove sahrane. Ponovo prikazan motiv smrti i tik uz wega Sofkina majka koja je jedina bila prisutna u wenoj sobi u trenutku sahrane; uz to treba naglasiti da je ovo jedina situacija u kojoj se Sofkina majka pojavquje nakon wene udaje. Analizirajui lik Tome, iji se razvoj ubrzano odvija, Petkovi e rei: Ima romana kojima se sie zavrava kad se protivrenosti razree, suprotnosti izmire. U Neistoj krvi on se zavrava kad se protivrenosti razviju, suprotnosti pokrenu". Mogli bismo dodati, kada se pokrene prava, dugo potiskivana priroda. U skladu sa koncepcijom Tominog lika, Petkovi obrazlae da je nemotivisana Tomina promena koja je potpuno zbuwivala kritiare pre pobuna nego promena". Sa druge strane kritike teze o nemotivisanosti Tomine promene mogu se ozbiqno dovesti u pitawe. Ovakva se wegova skrivena, pritajena i uz Sofku privremeno potisnuta, planinska, piwska, gazdamarkovska priroda nasluuje u wegovom ophoewu prema slugama ako bi ih uhvatio u krai ili nekoj neispravnosti. Iz niza pokrenutih i vrlo uspeno reenih pitawa u Sofkinom silasku, treba osvetliti i ono glavno po kojem studija i nosi naslov. U studiji se prvo pomiwawe ovog motiva vezuje za izlazak iz crkve nakon venawa, kada Sofka poiwe silaziti iz jednog dela varoi u drugi koji se nalazi u podnoju. Ovakav bi se silazak mogao oznaiti kao stvarni silazak, ali uz wega zapaamo i preneseno ili metaforiki dat Sofkin silazak". Wega u naznaci pronalazimo u sceni sa Magdom pre ina venawa. To je situacija u kojoj Magda Sofku nudi vinom, a ona trai rakiju. Dok je jo formalno vezana za porodinu kuu ona e biti i zatiena, pa e, u tom smislu, Magda rakiju sipati u testiju za vodu, kako drugi nita ne bi primetili. Otkinuta od tog utopijskog kunog prostora ona e u jednoj drugoj sredini, u Tominoj kui, ispijati rakiju naoigled svih i, ne uspevajui da se pronae u jednom ovakvom prostoru, ona e izlaziti iz wega (obilaziti komijske kue) i ponovo se u wega vraati. Izlaza nema, jer tako je pisano". Potrebno je i nuno navesti situaciju u gazda-Markovoj kui za vreme svadbe. Sofka iz jednog sobika eli da izae u neto vei prostor i da se pridrui gazda-Markovim zvanicama. Iako svekar pokuava da je sprei da to uini, polaskan wenim gestom dozvoqava joj da im se pridrui. Dvorei wegove seqake, Sofka se postepeno sputa do izjednaewa s wima. Ova bi se situacija i grafiki mogla predstaviti kao horizontalno irewe i vertikalno sputawe. Paralelno sa Sofkinim padom dogaa se jo jedan, gotovo zanemaren pad pad efendi-Mite. On e prei put od deliminog do potpunog sputawa u Sofkinoj vizuri. Delimini pad je tesno povezan sa Sofkinim oseawima, pa e ga on doiveti u trenutku kad Sofka donosi odluku da se rtvuje. Potpuni

440
pad e nastupiti u trenutku dolaska kod Tome kad od wega zahteva da mu da obeanu otkupninu za Sofku. Pored ovakvog silaewa prikazanog iskquivo iz Sofkine perspektive, prisutan je i jedan objektivni silazak" koji se dogaa uoi svadbe u dvoritu wegove kue. Tu efendi-Mita prelazi isti onaj put koji Sofka u opisanoj situaciji prelazi izjednaavajui se sa gazda-Markovim seqacima. Polazne take su im nejednake, pa e i nivo pada biti razliit. Stankovi e taj pad" prikazati kao equ efendi-Mitinu da sve prisutne zvanice oslobodi i razveseli, pa kao posledicu toga imamo eksplicitno navedene rei samog pisca da se poeo sputati i potpuno siao meu wih dok se nije sasvim pomeao sa svima wima. I posle vie od dvadeset godina, koliko je prolo od pojave prvog izdawa, vrednost Sofkinog silaska je neumawena. Ogleda se u otkrivawu strukturnih, kompozicionih i lingvistikih zakonitosti, te u rasvetqavawu novih semantikih aspekata Neiste krvi. Prilog umetnikoj osobenosti i naunoj utemeqenosti Petkovievog stila predstavqa specifino izvajana reenica, koncizna, semantiki jasna i informativno bogata. Sve pobrojane vane odrednice Sofkinog silaska predstavqaju tek deli dragocenih saznawa o Neistoj krvi, kao i o celokupnoj pievoj poetici, to Novicu Petkovia svrstava u red naih najboqih poznavalaca Stankovievog stvaralatva.
Maja D. Stojkovi

UDC 821.163.41-6.09 Jovanovi-Zmaj J.

PISMA O KULTURNOM STATUSU DETIWSTVA

(Zorica Haxi, Otvorena pisma Jovana Jovanovia Zmaja, Zmajeve deje igre, Novi Sad 2009)

Ceo jedan vek otkako je Neven", najboqi deji list na slovenskom jugu", kako je u Istoriji srpske kwievnosti pisao Jovan Skerli, sklopio svoje stranice istraivae povremeno privlai jedna, prividno sporedna, moe se uiniti mawe vana aktivnost wegovog urednika Jovana Jovanovia Zmaja javna prepiska sa itaocima i saradnicima. Na prvi pogled, re je o efemernom novinskom anru i danas rasprostrawenom u dnevnoj i nedeqnoj tampi odgovoru urednika na priloge saradnika i pisma italaca. Ipak, oni koji su mawe ili vie zavirivali u ika-Jovinu potu, a wih, kada se sve sabere, i nije malo,1 pronalazili su, pre svega, fragmentarne autopoetike iskaze i svedoanstva o wegovom odnosu prema kwievnosti za decu, kao i podatke o prvim kwievnim koracima irokog kruga saradnika koji su preko stranica Nevena" zakoraili u srpsku kwievnost i kulturu. To je bio dovoqan razlog da se Zorica Haxi prihvati prireivakog posla i da sva ta Zmajeva pisma, esto lapidarna, poneki put svedena na reenicu dve, retko dua od desetak, dvanaest redaka, sabere meu korice jedne kwige i da
1 Zorica Haxi pobraja da su Zmajeve odgovore pretampavali arko I. Ogwanovi, Milan evi i Milan Kosti. Pojedina Zmajeva otvorena pisma su citirana i komentarisana i od savremenih istraivaa Zmajevog dela za decu. Najboqi primer za to je Vasilije Radiki, koji u svojoj monografiji Zmajevo pesnitvo za decu na vie mesta interpretira Zmajeva pisma itaocima kao autopoetike iskaze.

441
sve ono to je bilo raspreno u vremenskom razdobqu od dvadesetak godina zgusne u celinu. U toj novoj celini moe se prepoznati integralni modus komunikacije odraslog sa decom, Zmajev socijalni stav prema detiwstvu, jedinstveno poetiko miqewe i sloen pogled na svet. Zato nije sluajno to je za ono to je Zorica Haxi sabrala u ovoj kwizi reeno to je roman.2 Naravno, re je o metafori, ali metafori koja ima pokrie u igri mozaikog sabirawa i suprotstavqawa svega onoga to se nalo sinhronijski okupqeno u ovoj kwizi. Tog skrivenog Zmajevog romana" ne bi bilo da nije ogromnog truda Zorice Haxi. Ona je progazila kroz sva godita Nevena" od wegovog poetka (1880) do Zmajeve smrti (1904) i sabrala Zmajeva otvorena pisma, deifrovala je, esto kroz minuciozan arhivski rad, mnoge adrese" (inicijale i pseudonime onih koji su pisali Zmaju i kojima je on odgovarao) i otkrila nam fenomen koji se i ranije nasluivao, ali ije nam razmere do ove kwige nisu bile poznate: Neven" je bio stoer oko kojeg su se okupqali afirmisani pisci i kulturni radnici onoga vremena, i, jo vie, mladi qudi, kwievni poetnici i, uopte, znatan deo srpskog intelektualnog podmlatka. Spisak tih imena je, kako Zorica Haxi kae, impresivan": Tihomir Ostoji, Mileta i Milutin Jaki, Ilija Ogwanovi Abukazem, Milorad Mitrovi, Jovan Maksimovi, Qubomir Nenadovi, Stevan Sremac, Branislav Nui, Nikola Kaikovi, Aleksa anti, Svetozar i Vladimir orovi Zanimqivo je da se jedan krug imena, koja e vremenom zauzeti visoko mesto u srpskom kulturnom i javnom ivotu, pojavquje i u Zmajevoj poti koja je vezana za enigmatske priloge, za konstruisawe i reavawe rebusa i datawa. U tom krugu su Stanoje Stanojevi, Atanasije ola, Momilo Tapavica, Milan urin, Slavko Mileti, Gedeon i oka Dunerski Ovi spiskovi mogli bi biti jo dui da nije istraivakog skrupula Zorice Haxi, koja u belekama uz pojedina pisma i u predgovoru nije spomenula ni jednog korespondenta iji pseudonim nije deifrovala ili na neki drugi nain potvrdila. Na primerima pseudonima koji se mogu pripisati Mileti i Milutinu Jakiu on pokazuje koliko je teko dobiti definitivnu potvrdu o neijem autorstvu. Zbog svega toga, u otvorenim pismima u Nevenu" ostaje itav niz nagovetaja i tajni. Na primer, kakva bi bila poslastica za drskijeg i neodgovornijeg istraivaa da u imenu ili pseudonimu onog Slobodana, ijeg oca Zmaj verovatno poznaje, ali ipak nee da otkrije wegov identitet itaocima Nevena", prepozna mladog Slobodana Jovanovia. Zorica Haxi ovu hipotezu nije formulisala, jer nije nala jasne indicije o autorstvu. Ima jo slinih nagovetaja o saradnicima koji su intelektualno i duhovno odrastali uz Neven" i u Nevenu", a iji e identitet moda biti potvren u nekim buduim istraivawima. Bez obzira na to, Zorica Haxi je uinila korak od sedam miqa" u utvrivawu spiska saradnika Nevena" i belodano ukazala na snaan uticaj koji je Neven" imao na razvoj srpske kulture. U predgovoru, koji je naslovqen kao i kwiga, Otvorena pisma Jovana Jovanovia Zmaja, Zorica Haxi interpretira ovu specifinu vrstu Zmajeve prepiske. Uz krug saradnika koje je okupqao Neven", wu su ponajvie interesovali Zmajevi komentari i primedbe na priloge mladih saradnika Nevena". Ona pokazuje da je mnoge primedbe Zmaj izricao blago, s taktom i prijateqski, ali i da je bilo i onih otrih i zajedqivih, svakako neprijatnih za pisce-poetnike. Sabirajui primedbe upuene literarnim poetnicima, ona ukazuje da se Zmajeva kritika odnosila na nedovoqno poznavawe srpskog jezika i gramatike
2 Tvrdwu je izrekao pisac za decu Igor Kolarov, koji i sam svoje romane montira od fragmenata.

442
po Vuku, pogrean odnos prema istoriji i nasleu, kao i na negovawe literarnih vrednosti u koje je on verovao. U kwievnim prilozima Zmaju su najee smetali loi srokovi, neprirodno i izmajstorisano pisawe." Pritom autorka vidi i loiju stranu Zmajevog kwievnog mentorstva, ne samo wegovu povremenu zajedqivost prema saradnicima, nego pokazuje i izvesni Zmajev normativizam kada je re o rimi i ujednaenosti metra, ega se, inae, sam Zmaj nije sasvim drao u vlastitom pisawu. Bez obzira na te primedbe, u predgovoru se nasluuje, a u Zmajevim otvorenim pismima iz Nevena" jasno vidi, neto to bismo savremenim jezikom nazvali Zmajeva kola kreativnog pisawa". Ta kola" nije toliko oigledna kada se itaju pojedinani Zmajevi komentari i sugestije; weni se obrisi pojavquju tek kada se oni meusobno saberu i uporede. Srpski jezik u skladu s vukovskom normom svakako je sutinski zahtev koji Zmaj postavqa pred mlade saradnike. Takoe, on trai i odreenu formalnu uoblienost i uglaenost, to se otkriva kroz wegove primedbe vezane za rimu i stih, ali se, pritom, protivi praznoj formalnoj uglaenosti bez smisla. Zmaj ne zanemaruje semantiki sloj pria i pesama koje mu aqu mladi autori, pa esto komentarie jezgru" prispelih priloga i stavqa primedbe na wu. Na drugoj strani, on odbacuje i one priloge koji sadre moralne stavove i plemenita oseawa, ali nemaju odgovarajue umetniko uobliewe. Kada se sve sabere, Zmaj komentarie raznolike elemente kwievne strukture. Wegov povremeni normativizam slui, ini nam se, ne da bi se dao gotov recept za kwievno stvarawe nego da bi se razvila svest kod pisaca-poetnika o razliitim, pre svega zanatskim, ali i stvaralakim aspektima kwievnog rada. Uz to, Zmaj kod mladih saradnika podstie i odgovornost, samokritinost, marqivost sve one osobine koje pripadaju krugu optih qudskih vrlina, a potrebne su da bi se dovelo do kraja i umetniko uobliewe kwievnog teksta. Ono to posebno pada u oi u Zmajevim otvorenim pismima u Nevenu" jeste naglaena dijaloka priroda tih pisama. Zmaj nastupa kao subjekat eqan komunikacije, on tei nesumwivoj prisnosti sa decom i mladim qudima i podstie snano oseawe uzajamnosti sa itaocima i saradnicima. On podstie decu da piu bez pomoi odraslih, svojom rukom i iz svoje glave", eli da s detetom ostane nasamo kad pismeno razgovaraju" ika Jova boqe razume decu nego qude" rado prima salike", fotografske portrete svojih mladih saradnika. Istovremeno, on itaocima daje lekarske i psiholoke savete, pomae u reavawu problema u odnosima meu decom i izmeu dece i roditeqa Zmaj je u toj ivoj komunikaciji sa decom imao, donekle, i vlastite socijalne interese, izmeu ostalog odravao je, posredno, i vezu sa dejim roditeqima koji su, uglavnom, bili iz intelektualnog i socijalno istaknutijeg sloja srpskog drutva. Ipak, to svakako nije bio niti jedini, niti centralni motiv Zmajevih otvorenih pisama. On u wima, pre svega, pokazuje onaj osobeni senzibilitet koji poiva na otvorenosti prema svetu detiwstva i spremnost za komunicirawe sa decom. Socijalni aspekt te komunikacije jeste wen vaan deo, ali ona ima i svoju spontanost i svoju svrhovitost; ona pesniku donosi zadovoqstvo slino estetskom zadovoqstvu. Sem toga, Zmaj je iroko otvoren za svet detiwstva, bezo obzira je li re o deci wegovih poznanika i javnih linosti, ili neznancima. Moda je najboqi primer za to Zmajeva snana podrka Jovanu Maksimoviu, braca Joci, mladom saradniku Nevena" u iji je talenat Zmaj vrsto verovao, nemajui, pritom, nikakve neposrdne socijalne interese. Otvorenost za svet detiwstva i komunikaciju s wime podrazumeva i igru. Zato se dobar deo Otvorenih pisama Jovana Jovanovia Zmaja moe itati i kao vrsta alozbiqne igre. Komunikacija koja je javna u otvorenim pismima najve-

443
im delom je ona koja ide od Zmaja prema mladom itaocu ili saradniku. Zmaj zadrava pojedine elemente diskrecije, retko otkriva puno ime i prezime onoga kome se obraa; on, na neki nain, svoju poruku individualizuje, razgovara nasamo" s mladim sagovornikom, predmet razgovora najee nije dostupan javnosti, mada je uvek nagoveten, i u svemu tome ima neega od igre skrivawa i otkrivawa. U minus prisustvu predmeta razgovora, gotovo neprestano ima neeg to se nagovetava i sluti i dovrava se tek u imaginaciji italaca i saradnika. To dovravawe podstaknuto je i time to mnogi itaoci i saradnici oekuju odgovore na svoja pisma, to u odgovorima, pogotovu ako Nevenu" aqu kwievne priloge, mogu prepoznati i neto to se odnosi na wihov rad. Svemu tome doprinose i lapidarnost, ekspresivnost i slikovitost Zmajevih iskaza; wihova mo je u osobenom semantikom aktivizmu, koji ne ostavqa itaoce ravnodunima ni onda kada predmet razgovora ne poznaju do kraja. Uz to, Zmajeva otvorena pisma, i kada su pohvalna i kada su kritika prema mladim qudima, sadre neprestano oseawe razvojnosti, i one bioloke, i psiholoke, i socijalne, i kulturne prepoznavawe predsjaja" budue odraslosti i qudske punoe. U ime toga, pesnik se nee libiti da mladom nadobudnom kwievnom poetniku kae: Po zdravqe gimnaziste treeg razreda lopta je mnogo zdravija igraka nego pisawe epa". Zmaj esto ukazuje na celovitost odrastawa, na wegovu postupnost, apeluje na strpqewe, i, obeavajui budunost, trai od mladih qudi da se, negujui talenat i moralne vrline, pripreme za wu. Zahvaqujui trudu Zorice Haxi, pred itaocima je kwiga u kojoj Zmaj vodi neposredan i iv dijalog s mladim itaocima, zagoneta i igra se, savetuje i poduava. Kada se sve to sagleda u celini, mozaino se sabira sloen poetiki sistem u kojem se na najboqi nain objavquje diferentia specifica kwievnosti za decu. Ispostavqa se da je ona samo donekle u kwievnim postupcima i anrovima, a mnogo vie u modusima komunikacije i nainu gledawa na svet. Sve to je ne samo implicitna poetika Zmajeve literature za decu, nego i velika anticipacija potowe poetike, na primer one koju je zastupao Duan Radovi. Zmajeva otvorena pisma mladim itaocima i saradnicima Nevena" dragocen su dokument o kwievnoj i kulturnoj istoriji Srba u 19. veku. Istovremeno, to je i zanimqiva poetika kwiga koja, gledano u celini, otkriva Zmajev odnos prema detiwstvu i deci, i, fragmentarno, prema kwievnoj sadrini i formi, prema tematici i versifikaciji, prema pojedinim kwievnim anrovima. Uz to, sabrana u jednu kwigu, ova pisma se pokazuju kao ivo i duhovito tivo, puno dobronamerne mudrosti i topline, igre i ironije. Ova nas kwiga neprimetno vodi i u nekadawe kulturne prilike i ivot, koji, iako minuo, i danas pleni svojim vitalizmom i kulturnim smislom. Sve to Otvorenim pismima Jovana Jovanovia Zmaja daje osobit arm, prijemiv i za savremenog itaoca. Toj prijemivosti doprinosi i niz kulturnoistorijskih podataka i otkria koje nam nudi Zorica Haxi, kao i ono to istrajava kao kulturnoistorijska zagonetka.
Jovan Qutanovi

444
UDC 050 Philologia mediana

PHILOLOGIA MEDIANA" NOVOPOKRENUTI NAUNI ASOPIS

(Philologia Mediana", Godiwak za srpsku i komparativnu kwievnost, Filozofski fakultet, Ni, 2009)

Departman za srpsku i komparativnu kwievnost Filozofskog fakulteta u Niu pokrenuo je godiwak Philologia Mediana", iji se prvi broj pojavio prole, 2009. godine. Namera urednitva, kako je istaknuto u uvodniku, jeste objavqivawe radova iz svih kwievnih i jezikih disciplina, sa svim wihovim pristupima i metodama, kao i priloga iz onih disciplina koje na istraivaki, analitiki, interpretativan nain osvetqavaju kwievnost, kwievno delo, kao i same sebe i svoje metodologije. Takoe e se u zborniku nai radovi i iz drugih humanistikih disciplina koje su usmerene ka saznavawu i tumaewu kwievnih fenomena na komparativan ili drugi nain (filozofija, psihologija, sociologija, antropologija)." Na elu urednitva, u svojstvu glavnog urednika, nalazi se Irena Arsi, a ine ga jo Dubravka Popovi Srdanovi, Goran Maksimovi, Sneana Milosavqevi Mili, Jovan Peji i Sneana Boi. Philologia Mediana" ima etiri redovne rubrike: Studije i ogledi, Istraivawa, Prilozi i graa i Prikazi. Ve uvid u sadraj inicijalne celine Studije i ogledi, kazuje da Philologia Mediana"" kreui se na relaciji domaa i strana kwievnost, kwievna prolost i aktuelna produkcija, usmena i autorska kwievnost, beletristika i diskurzivana misao o kwievnosti, teorija i metodika praksa, analitike rasprave i sintetike studije o pojedinim delima, kwievnim opusima ili fenomenima ostvaruje svoj primarni ciq: raznovrsnost u pristupu i sagledawu kwievnog stvaralatva. Tako Dejan Milutinovi u radu anr pojam, istorija i teorija, donosei pregled bitnih pojmovnih odreewa i poimawa anra (od antike do poststrukturalizma), nastoji da formulie shvatawe koje doprinosi izgraivawu konzistentnog genolokog modela. Dragia Bojovi, u tekstu Ponavqawe patristikih citata u srpskoj crkvenoj kwievnosti, identifikuje navode i parafraze iz dela Svetog Jefrema Sirina i Svetog Grigorija Palame u delima naih sredwevekovnih pisaca. U ogledu Istorijski i legendarni lik Bolanog Dojina Milivoje R. Jovanovi promiqa arhetipsku temu (o bolesnom junaku koji u odsudnom momentu uspeva da odbrani ast i nacionalnu slobodu) koja, odolevjui vremenu i korespondirajui s novim istorijskim sadrajima, prerasta u metaforu sve bogatiju znaewima. Sneana Milosavqevi-Mili analizira anrovske odlike i pripovedake postupke romana udan svet Jakova Igwatovia. Lirski krugovi Qubomira Nenadovia sa posebnim osvrtom na wegovo humoristiko-satiriko pjesnitvo naslov je rada Gorana Maksimovia kojim autor nastoji da reafirmie zaboravqeni deo opusa ovog poznatog pisca. U radu Metakritike distinkcije Qubomira Nedia Stojan ori ukazuje na inovativnost i originalnost kritikog metoda ovog polihistora koji je, ustanovivi imanentne norme i naela, prvi kod nas, svoju kritiarsku misao usredsredio prevashodno na otkrivawe i ocenu estetskih i kwievnoumetnikih aspekata i kvaliteta u delima naih pisaca, dok Irena Arsi ukazuje na vrednost monografskih studija, prireivakog rada i urednikog angaovawa kwievnog istoriara Antuna Fabrisa (18641904).

445
Kako je rubrika Studije i ogledi vie-mawe ustrojena po hronolokom principu (izuzimajui prva dva priloga), te se, kako se moe videti, navedeni radovi tiu vremenski udaqenijih razdobaqa (uglavom devetnaestovekovne kwievnosti), u nastavku te celine slede radovi ija je tema literatura 20. stolea. Tako, Danijela Vujisi u tekstu Dramatizovana polifonija romana Pismo/ Glava Slobodana Selenia analizira pripovedne tehnike i vieglasje u nareenom delu ostvarene primenom dramskih postupaka, a Jelena Jovanovi, na romanesknom opusu Dragoslava Mihailovia, razmatra distinkciju izmeu autora kao stvarnog oveka" i podrazumevanog pisca, koju je u delu Retorika proze uspostavio Vejn But. Slavoqub Obradovi bavi se specifinostima Kritike u funkciji recepcije kwievnosti za decu, dok se radovi Sneane Boi i Velimira Ilia odnose na praktinu realizaciju nastavnih jedinica u osnovnokolskoj i sredwokolskoj nastavi. U prvom je predoena metodika aplikacija za obradu odlomka Otkrie" iz romana Deobe Dobrice osia u osmom razredu osnovne kole, a drugi se tie nastavne interpretacije lirske pesme Hamlet" Borisa Pasternaka (inkorporirane u 17. poglavqe romana Doktor ivago) u kontekstu ruskog poetskog stvaralatva s poetka 20. veka, iz programa za trei razred sredwe kole. Rubrika Istraivawa donosi radove Jovana Pejia Pavel Jozef afarik u srpskoj kwievnosti i kulturi i Danijele Popovi Tihomir orevi o Vuku Vreviu. Bavei se afarikovom Istorijom slovenskih jezika i kwievnosti prema svim narejima (Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten), 1826. vanrednim poduhvatom svetske slavistike u 19. stoleu Jovan Peji (u, kako je naznaeno prvom delu rada tampanom u ovoj svesci zbornika), utvruje srpske i strane izvore za deo Istorije posveen naoj kulturi, jeziku i kwievnosti, potom upuuje na genezu, metodoloko-sadrinske i kulturno-istorijske aspekte i znaaj" ove kwige u slovenskom svetu i predoava recepciju srpskih poglavqa Istorije u naoj kwievnokritikoj i teorijsko-metodolokoj misli o kwievnosti od pojavqivawa ove kwige do danas. Danijela Popovi u svom radu opisuje osnovna obeleja do danas jedne od najrelevantnijih studija poznatog etnologa o Vukovom saradniku, sakupqau narodnih umotvorina, Crnogorcu, Vuku Vreviu, ali, istovremeno upuuje i na orevieve stavove o poetici narodne kwievnosti, beleewu i publikovawu usmene grae. Za rubriku Prilozi i graa Irena Arsi priredila je deo rukopisne zaostavtine Luja Vojnovia (18641951) pohrawene u Arhivu SANU. Re je o uvodnom poglavqu kwige Dubrovnik i Osmansko Carstvo , naslovqenom Sjenima Dubrovana. Kwiga predstavqa drugi tom studije Dubrovnik i Osmansko Carstvo (13651482) objavqene u Beogradu 1898, u izdawu Srpske kraqevske akademije. U rubrici Prikazi publikovano je devet radova. Danijela Popovi pie o kwizi ogleda iz stare srpske kwievnosti Branka Letia U ogledalu duhovnom. Ana Rokomanovi predstavqa kwigu ogleda iz istorije crkve, kulturne i kwievne istorije Dragie Bojovia Razvijawe Svitka. Prilozi iz istorije. Reqa Seferovi prikazuje rad romaniste Dijega Dota (Diego Dotto) Scriptae venezzianeggianti a Ragusa nel XIV secolo. Edizione e commento di testi volgari dell'Archivio di Stato di Dubrovnik. Jelena Jovanovi ukazuje na vrednosti kwige Jovana Delia O poeziji i poetici srpske moderne, dok Biqana Mii iitava studiju Milivoja Nenina Svetislav Stefanovi pretea modernizma. Goran Maksimovi potpisuje prikaz kwige ogleda Novice Petkovia Slovenske pele u Graanici, Aleksandar Kostadinovi preporuuje studiju Nita i prah: antropoloki pe-

446
simizam Sterijinog Davorja" Sae Radojia, Danijela Kostadinovi predstavqa monografiju Teorije mitologije Erika apoa, a Sneana Boi ukazuje na vrednost prirunika Marije Kleut Nauno delo od istraivawa do tampe: tehnika naunoistraivakog rada. Sudei ne samo po raznovrsnosti, nego i kvalitetu priloga objavqenih u prvom broju zbornika Philologia Mediana" nastavnici Departmana za kwievnost Filozofskog fakulteta u Niu, zajedno sa saradnicima, postavili su zamaan ciq. U okviru godiwaka planirana je i edicija Sveske" Philologia Mediana", koja e donositi monografske spise i dela zbornikog tipa znaajne kako za osavremewivawe i unapreewe univerzitetske, tako i sredwokolske nastave kwievnosti i kwievne kulture. Kako je najavqeno, sledea, druga po redu sveska zbornika Philologia Mediana" trebalo bi pred uvidom strune javnosti da se nae ve u junu ove godine.
Natalija Ludoki

IN MEMORIAM
UDC 821.163.41.09 Pavi M.

MILORAD PAVI (19292009)

OTKRIVAWE PROLOSTI OTKROVEWE BUDUNOSTI Kwievno delo Milorada Pavia predstavqa veliku civilizacijsku sintezu, koja je zasnovana na specifinom viewu i tumaewu kulturne tradicije kao kqune odrednice novog, (post)modernog kwievnog razvoja. Od svojih ranih prevodilakih ostvarewa (Pukin), preko kwievnoistorijskih eseja i studija (posveenih srpskoj kwievnosti 17, 18. i 19. veka), pa sve do pesnikih, proznih i dramskih dela, Pavi je na osoben nain reinterpretirao prolost, afirmiui one wene fenomene i tokove koji su ivi i danas, tj. koji predstavqaju produktivno naslee za budue kwievne i kulturne procese. Wegov najslavniji roman, Hazarski renik (1984), iz ove perspektive ini se paradigmatinim: izuzetnih inovacijskih potencijala, koji su otvorili nove stranice srpske i svetske proze (kako na nivou forme, tako i na nivou interakcije izmeu teksta i itaoca), ovaj roman istovremeno je i klasina pria koja objediwuje tri velike duhovne tradicije to se prepliu na balkanskim prostorima (hebrejsku, islamsku i hriansku a u okviru ove posledwe, vizantijsku i zapadnoevropsku). Naravno, Hazarski renik u tom kontekstu prirodni je izdanak dotadawih Pavievih kwievnoistorijskih i poetsko-proznih istraivawa: wegova beletristika dela, jo od prve pesnike zbirke Palimpsesti (1967), smelo su kao svoju grau nudila ba one prostore kojima se pisac u svojim naunim radovima bavio. Na kraju krajeva, labudova pesma" Milorada Pavia, roman Drugo telo (2006), kao glavne junake uvodi dva naa pisca kojima je posvetio najznaajnije stranice svojih barokolokih promiqawa: Zaharija Orfelina i Gavrila Stefanovia Venclovia (kojeg je ezdesetih godina otkrio i vratio srpskoj literarnoj batini). Iako je voleo da kae da je poput Venclovia i sam dvozanaxija", Pavi je uspeo vie nego bilo ko drugi pre wega u srpskoj kulturi! ne samo da pomiri nauku i kwievno stvaralatvo (tj. hermeneutiku i kreativnu tekstualnu praksu) nego da upravo u wihovom spoju sagleda nove jeziko-umetnike mogunosti. Stoga se ini neobino tanom davnawa misao Branimira Donata, da je jedan od najuzbudqivijih Pavievih romana Istorija srpske

448 kwievnosti baroknog doba. Kada se, pak, ta znaajna i prevratnika studija pojavila (1970), akademska javnost nije je doekala sa oduevqewem (kao i u sluaju Hazarskog renika; tek inostrani uspeh trasirae ozbiqniju domau kwievnokritiku recepciju): viedecenijski kanoni srpske kwievne istoriografije bili su dovedeni u pitawe, nunost nove periodizacije od baroka do klasicizma (shodno istoimenom zborniku koji je Milorad Pavi priredio 1966), pa i daqe podrazumevala je i jedno sasvim novo, modernije itawe sveukupne nae literarne tradicije. Na tom putu isti autor je ve ostvario vane rezultate: pod naslovom Crni bivo u srcu on je 1966. godine priredio i publikovao kwievne radove Gavrila Stefanovia Venclovia, to je u naunim krugovima izazvalo nemir i otpore, a u irim kulturnim oduevqewe! Naime, Pavi je otkrio i smelo revalorizovao tog zaboravqenog pesnika i besednika iz srpske barokne epohe, ime je nagovestio bitno drugaiji poredak vrednosti u srpskoj kwivenosti 17, 18. i 19. veka: slika po kojoj pojednostavqeno govorei pre Vuka Karaxia i wegove romantiarske struje postoji samo marginalna kwievna delatnost (uz retke izuzetke, poput Dositeja!), vie se nikako nije mogla braniti istinskim argumentima nauke o kwievnosti. Wegove dve naredne sinteze, Istorija srpske kwievnosti klasicizma i predromantizma. Klasicizam (1979) i Raawe nove srpske kwievnosti (1983. godine, sa posebnim odeqkom o srpskom predromantizmu), definitivno su stavile taku na iluziju o monolitnosti i monofoniji naeg kwievnog razvoja (posebno u 18. i 19. veku): komparativna studija Vojislav Ili i evropsko pesnitvo (1972) sa druge strane je definitivno osporila jedan stari kompleks srpske kwievne istoriografije, onaj o takvoj atipinosti nae novije jeziko-umetnike evolucije koja je ini inferiornom u evropskom kontekstu. Upravo pomenuti momenat takoe objediwuje beletristiko i nauno stvaralatvo Milorada Pavia: ideja kako ni jedna kultura ne moe biti toliko nezrela, pa i provincijalna, da bi oekivala iskquivo neka autohtona sameravawa, mimo ireg civilizacijskog konteksta kojem uistinu pripada. Govorei o sebi irom sveta kao o uenom Vizantincu", Pavi je eleo da skrene pawu na jedan velik i znaajan kontinuitet srpske kulture, koji je nakon Vuka i filoloke kritike umnogome zapostavqen (upravo na raun samosvojnosti" ije je pokrie srpski folklor!): Vizantija je hiqadu godina, sve do renesanse, bila istinski batinik antikog naslea, a naa kwievnost raajui se u wenim okvirima prihvatila je tu centralnu liniju evropske duhovne tradicije. Zato su barok i klasicizam (17. i 18. vek) kod nas doiveli takav zamah, pri emu im je naravno sredweevropsko civilizacijsko okruewe dalo dodatni (katkad i odluujui!) podsticaj; sa druge strane, zbog pomenutog zaborava sopstvene prolosti, pavievska otkria minulih epoha i pisaca delovala su kod nas gotovo fantastino, poput fantastike koja je odlikovala wegove pripovetke i romane. Meutim, realnost Biblioteke i Istorije, odnosno dokumenata koji je uvaju u seawu i predaju buduim naratajima, ta realnost za Milorada

449 Pavia uvek je bila neprikosnovena: iz we je proistekla wegova poezija, iz we su dakako! proistekle i wegove naune kwige, koje su opet davale grau wegovoj proznoj fikciji. To i jeste osnovni razlog zbog kojeg je ovaj neobini istraiva srpske literarne prolosti mogao da vidi ono to drugi, pre wega, nisu: sagledavao je vreme od nae stare, sredwevekovne kulture do postmoderne kao celinu, iako je postojawe linearnog vremena u svojim beletristikim kwigama dovodio u pitawe. Najzad, oseaj za kontinuitet i vanost najdubqih tradicijskih procesa potvrdio je jo veoma davno, naslovom i sadrajem svoje zbirke kwievnoistorijskih ogleda Jeziko pamewe i pesniki oblik (1976). Dar da se stvari vide sutinski drugaije (poetiki, vrednosno, pa i faktografski!), da se potuje polifonijska stvarnost kulturnog razvoja, da se permanentno (pre)osmiqava wegov evropski kontekst to su osnovna obeleja Pavievog kwievnoistorijskog opusa. Samo tako se mogla roditi vizija u kojoj vie od dva veka srpske kwievnosti nisu tek prepisivaka i provetiteqsko-racionalistika, nego poseduju sjaj vrhunskog (evropskog) baroka, klasicizma, predromantizma i simbolizma (sa Vojislavom kao kqunom figurom); samo su tako osim Venclovia ansu da progovore modernijim jezikom mogli dobiti i drugi nepravedno zapostavqeni srpski pisci, od Orfelina i Pievia, preko Muickog i Stojkovia, do Paia i Vidakovia, recimo. Sve je to Milorad Pavi inio na nain do tada nepoznat naoj kwievnoj istoriografiji: osim beletristikog stila kojim su pisane, wegove najvanije sinteze su izuzetno zanimqive za itawe (a uz to nauno relevantne!) i po tome to predstavqaju male antologije srpske barokne, klasicistike i predromantike kwievnosti: naputajui ovetali akademski stil (kvaziobjektivan, komplikovan, recepcijski dosadan), on je shvatio da sama poetska i prozna graa i to prevashodno ona najkvalitetnija svedoi uverqivije od vika analize i teorijskog diskursa. Isto tako, Pavi je shvatio da je modernost i aktuelnost same istraivake perspektive daleko vanija od atraktivne, esto pomodne metodologije, tako da neki wegovi ogledi i kwige u celosti deluju teorijsko-metodoloki vrlo klasino, mada pruaju inovantne i veoma savremene uvide u literarnu tradiciju! Stoga se moe rei da su wegova kwievnoistoriografska ostvarewa promenila nauku o srpskoj kwievnosti ne mawe nego to je svojom prozom promenio najiru, svetsku kwievnu mapu 20. i 21. veka: ostaje samo pitawe koliko e to neobino i bogato naslee biti prihvaeno kao onaj prostor slobode koji otvara lepa vrata naoj kulturi u budunosti U vezi sa nevidqivim, ali i vidqivim mostovima izmeu prolosti, sadawosti i budunosti koje je Milorad Pavi celokupnim svojim naunim opusom gradio, vano je istai i wihovo snano autopoetiko utemeqewe. U srpskoj kwievnoj istoriografiji pre wega nije postojao autor koji je tako temeqno i nedvosmisleno otkrivao vlastite literarne pretee: ne samo zato to je bio dvozanaxija" vrhunskog dara nego i zato to je imao koncepciju koja je prevazilazila ue okvire nove periodizacije, sutinske evropeizacije i vrednosne reinterpre-

450 tacije naeg jeziko-umetnikog naslea! Koncepciju koja je podrazumevala ono to e rodonaelnik teorije recepcije, Hans Robert Jaus (inae i autor sjajnog ogleda o Hazarskom reniku!) nazvati aktualizujua recepcija" a neto ranije T. S. Eliot istu vizuru afirmisati u svome eseju Tradicija i individualni talenat: borhesovski reeno, svaki pisac i svaki narataj stvaraju" svoju tradiciju, tj. mewaju wenu sliku shodno sopstvenim poetikim preokupacijama i savremenom kwievnom razvoju. Veliina Pavievih kwievnoistorijskih otkria sadravala je i ovakve komponente: upravo to je bio kquni razlog zbog kojeg su konvencionalni akademski duhovi odbijali da ih prihvate! Zanimqivo bi bilo pogledati koliko se i gde danas u tom kontekstu situacija promenila, ili je i to jedno od otkrovewa budunosti poput hiperteksta i drugih interaktivnih elektronskih mogunosti, koje su inicirali wegovi romani?! Svakako da u ovom kontekstu vanu ulogu takoe imaju Paviev uredniki i prireivaki rad (na tekstovima srpskih pisaca 17, 18. i 19. veka), koji su na slian nain obeleeni novim itawem srpske literarne tradicije i wenim evropskim biem. Uzmimo samo za primer ediciju Brazde" koju je ureivao u beogradskoj Prosveti" i u okviru koje su prvi put publikovani Venclovi, Tekelija, Orfelin (kwiga o Petru Velikom) i mnoga druga zaboravqena dela iz nae batine; ili antologije savremenog svetskog pesnita (Rae Livade) i pripovetke (Davida Albaharija), koje je na samom poetku osamdesetih dakle upravo u trenutku ekspanzije srpskog postmodernizma! uredio Milorad Pavi kod istog izdavaa. Samo na tim primerima ak i kada bi se prevideli" mnogobrojni drugaiji putevi! postaje oigledno kako je Pavi na neponovqiv nain spojio srpski barok, klasicizam, (pred)romantizam i simbolizam sa postmodernom i onim to dolazi nakon we, u 21. veku (a to je jo uvek bezimeno, iako ivi pred naim oima). Paradoksalno, ali zanimqivo i vrlo karakteristino za Milorada Pavia jeste da je u ovom procesu poao od najtradicionalnijeg polazita arhivskog rada na rukopisima i starim izdawima (ipak nezaobilaznog u svakom ozbiqnijem kwievnoistorijskom istraivawu!) kako bi na kraju stigao do najinovantnijeg i najsavremenijeg prostora, tehnosfere i elektronske kwige, odnosno digitalne tekstualnosti u najirem smislu. U krajwoj liniji, ovakvo Pavievo putovawe kroz srpsku kwievnost moe se sagledati i kao sinteza ukupnog wenog razvojnog luka (od sredweg veka do danas), dakle od rukopisnog preko tampanog do elektronskog medija: naravno, ni taj aspekt nije samo simboliki, svaki medij podrazumeva drugaije kreativne mogunosti, ali su jo bitniji wegov doivqaj i vizija kulturnog, civilizacijskog kontinuiteta od Antike preko Vizantije do epohe koja poiwe Prosvetiteqstvom (a zavrava se postmodernizmom i internetom, koji opet otvaraju dveri budunosti). Velika sinteza Milorada Pavia uspeno je zaokruena autorovim raznolikim kwievnim delatnostima, to je sasvim netipino za srpsku kulturu koju su obeleile legende o prerano umrlim genijima,

451 traginim prekidima ili nedovrenim, fragmentarnim opusima izazovnim ba zbog navedene dimenzije. Iako je nakon Hazarskog renika ovaj pisac s pravom svrstavan u najizuzetnije tvorce otvorenog dela" (Umberto Eko), wegov opus je celovit i koherentan, tanije predstavqa dubinski profilisano Delo koje je u sebe sjajno inkorporiralo sopstvene pojedinane dimenzije (naune, beletristike i one koje su poput prevodilatva ili izdavatva granine!), ali i vie od toga: upisalo je u svoje tkivo ogromnu mreu intertekstualnosti koju doziva iz raliitih hronolokih i civilizacijskih miqea. Enciklopedija Pavi nudie viestruke pristupe itaocima i pruavaocima, ba kao to je gotovo beskrajna kombinatorika wegovog najslavnijeg romana: ta enciklopedija, taj Paviev renik predstavqa i predstavqae velik izazov srpskoj (pa i svetskoj) kulturi, kako svojim znaewskim i formalnim lavirintima, tako i onim mestima neodreenosti" (V. Izer), koja zapravo ukazuju na duhovna prostranstva koja tek treba osvajati, odnosno na epohalna pitawa i mogue kqueve wihovog odgonetawa. U uem, ali ne mawe bitnom smislu, ovo delo nudi dramatian izazov naoj kwievoj istoriografiji (jo uvek anahronoj, zarobqenoj u sopstvene stereotipe!), tanije wenim vrednosnim sistemima koji osim Sv. Save, Dositeja, Vuka, Skerlia i inih ideologa ne vide relevantne ideje i puteve, ne sagledavaju alternative i tradicijsku polifoniju (ak i kada se kriju iza maske modernih metodologija!), ne razumeju vanost nekadawe (i danawe!) literarne periferije" koja istinski postaje centar. Naini na koje e se srpska kultura odrediti prema kwievnom zavetawu Milorada Pavia i odgovoriti na wegove izazove, svakako e biti presudni za wenu budunost, posebno za oslobaawe od kanona koji su je predugo ograniavali i onemoguavali da se sasvim slobodno (bez apriornih predznaka) rasprostire mapom Balkana, Evrope i sveta.
Sava Damjanov

UPUTSTVO ZA PRIPREMU RUKOPISA ZA TAMPU 1. asopis Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik objavquje originalne radove iz svih oblasti istraivawa kwievnosti (kwievna istorija, teorija kwievnosti, metodologija prouavawa kwievnosti, komparativistika), grau i prikaze, kao i lingvistike radove koji su neposredno vezani za prouavawe kwievnosti. Radovi koji su ve objavqeni ili ponueni za objavqivawe u nekoj drugoj publikaciji ne mogu biti prihvaeni za objavqivawe u Zborniku Matice srpske za kwievnost i jezik. Ako je rad bio izloen na naunom skupu u vidu usmenog saoptewa (pod istim ili slinim naslovom), podatak o tome treba da bude naveden u posebnoj napomeni, po pravilu pri dnu prve stranice lanka. 2. Radovi se objavquju na srpskom jeziku, ekavskim ili ijekavskim kwievnim izgovorom, irilicom. Ukoliko autor eli da mu rad bude tampan latinicom, treba to posebno da naglasi. Po dogovoru sa Ureivakim odborom, rad moe biti objavqen na engleskom, ruskom, nemakom ili francuskom jeziku. Rukopis treba da bude ispravan u pogledu pravopisa, gramatike i stila. U Zborniku Matice srpske za kwievnost i jezik za radove na srpskom jeziku primewuje se Pravopis srpskoga jezika Mitra Peikana, Jovana Jerkovia i Mata Piurice (Matica srpska: Novi Sad 1993). Pored pravopisnih normi utvrenih tim pravopisom autori treba da se u pripremi rukopisa za tampu pridravaju i sledeeg: a) Naslovi posebnih publikacija (monografija, zbornika, asopisa, renika i sl.) koji se pomiwu u radu tampaju se kurzivom na jeziku i pismu na kojem je publikacija koja se citira objavqena, bilo da je re o originalu ili o prevodu. b) Poeqno je citirawe prema izvornom tekstu (originalu) i pismu. Ukoliko se citira prevedeni rad, treba u odgovarajuoj napomeni navesti bibliografske podatke o originalu. v) Strana imena piu se transkribovano (prilagoeno srpskom jeziku) prema pravilima Pravopisa srpskoga jezika, a kada se strano ime prvi put navede, u zagradi se daje izvorno pisawe, osim ako je ime iroko poznato (npr. Noam omski), ili se izvorno pie isto kao u srpskom (npr. Filip F. Fortunatov).

454 g) U umetnutim bibliografskim skraenicama (parentezama) prezime autora navodi se u izvornom obliku i pismu, npr. (BELI 1941), (KAROLAK 2004). d) Citati iz dela na stranom jeziku, u zavisnosti od funkcije koju imaju, mogu se navoditi na izvornom jeziku ili u prevodu, ali je potrebno dosledno se pridravati jednog od navedenih naina citirawa. 3. Rukopis treba da ima sledee elemente: a) ime, sredwe slovo, prezime, naziv ustanove u kojoj je autor zaposlen, b) naslov rada, v) saetak, g) kqune rei, d) tekst rada, ) literaturu i izvore, e) rezime, ) priloge. Redosled elemenata mora se potovati. 4. Ime, sredwe slovo i prezime autora u studijama i lancima tampaju se iznad naslova uz levu marginu, a u prikazima ispod teksta uz desnu marginu, kurzivom. Imena i prezimena domaih autora uvek se navode u originalnom obliku, nezavisno od jezika rada. Naziv i sedite ustanove u kojoj je autor zaposlen navodi se ispod imena, sredweg slova i prezimena autora. Nazivi sloenih organizacija treba da odraavaju hijerarhiju wihove strukture (npr., Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za srpsku kwievnost). Ako je autora vie, mora se naznaiti iz koje ustanove potie svaki od navedenih autora. Funkcija i zvawe autora se ne navode. Slubena adresa i/ili elektronska adresa autora daje se u podbeleci, koja je zvezdicom vezana za prezime autora. Ako je autora vie, daje se samo adresa prvog autora. Naziv i broj projekta, odnosno naziv programa u okviru kojeg je lanak nastao, kao i naziv institucije koja je finansirala projekat ili program, navodi se u posebnoj podbeleci, koja je dvema zvezdicama vezana za naziv ustanove u kojoj je autor zaposlen. 5. Naslov rada treba da to vernije i konciznije odraava sadraj rada. U interesu je autora da se koriste rei prikladne za indeksirawe i pretraivawe. Ako takvih rei nema u naslovu, poeqno je da se naslovu doda podnaslov. Naslov (i podnaslov) tampaju se na sredini stranice, verzalnim slovima. 6. U saetku, koji treba da bude na jeziku na kojem je napisan i rad, treba jezgrovito predstaviti problem, ciq, metodologiju i rezultate naunog istraivawa. Preporuuje se da saetak ima od 100 do 250 rei. Saetak treba da se nalazi ispod naslova rada, bez oznake Saetak, i to tako da mu je leva margina uvuena 1,5 cm u odnosu na osnovni tekst (t. j. jednako uvuena kao prvi red osnovnog teksta). 7. Kqune rei su termini ili izrazi kojima se ukazuje na celokupnu problematiku istraivawa, a ne moe ih biti vie od deset. Preporuqivo ih je odreivati sa osloncem na strune terminoloke renike, a u interesu je autora da uestalost kqunih rei (s obzirom na mogunost lakeg pretraivawa) bude to vea. Kqune rei daju se na jeziku na kojem je napisan saetak, te na jeziku na kojem je napisan rezime rada. Kqune rei se navode ispod saetka i ispod rezimea sa odgovarajuom oznakom Kqune rei, odnosno Keywords i sl., i to tako

455 da im je leva margina uravnata s levom marginom saetka, odnosno rezimea. 8. Bibliografska parenteza, kao umetnuta skraenica u tekstu koja upuuje na potpuni bibliografski podatak o delu koje se citira, naveden na kraju rada, sastoji se od otvorene zagrade, prezimena autora (malim verzalom), godine objavqivawa rada koji se citira, te oznake stranice sa koje je citat preuzet i zatvorene zagrade, na primer:
(IVI 1986: 128) za bibliografsku jedinicu: IVI, Pavle. Srpski narod i wegov jezik. 2. izd. Beograd: Srpska kwievna zadruga, 1986.

Ako se citira vie susednih stranica istog rada, daju se cifre koje se odnose na prvu i posledwu stranicu koja se citira, a izmeu wih stavqa se crta, na primer:
(IVI 1986: 128130) za bibliografsku jedinicu: IVI, Pavle. Srpski narod i wegov jezik. 2. izd. Beograd: Srpska kwievna zadruga, 1986.

Ako se citira vie nesusednih stranica istog rada, cifre koje se odnose na stranice u citiranom radu odvajaju se zapetom, na primer:
(IVI 1986: 128, 130) za bibliografsku jedinicu: IVI, Pavle. Srpski narod i wegov jezik. 2. izd. Beograd: Srpska kwievna zadruga, 1986.

Ukoliko je re o stranom autoru, prezime je izvan parenteze poeqno transkribovati na jezik na kojem je napisan osnovni tekst rada, na primer X. Marfi za James J. Murphy, ali u parentezi prezime treba davati prema izvornom obliku i pismu, npr.
(MURPHY 1974: 95) za bibliografsku jedinicu: MURPHY, James J. Rhetoric in the Middle Ages: A History of Rhetorical Theory from Saint Augustine to the Renaissance. Berkeley: University of California Press, 1974.

Kada se u radu pomiwe vie studija koje je jedan autor publikovao iste godine, u parentezi je potrebno odgovarajuim azbunim slovom precizirati o kojoj se bibliografskoj odrednici iz konanog spiska literature radi, na primer (MURPHY 1974a: 12). Ukoliko bibliografski izvor ima vie autora, u parentezi se navode prezimena prva dva autora, dok se prezimena ostalih autora zamewuju skraenicom i dr.:
(IVI, KLAJN i dr. 2007) za bibliografsku jedinicu: IVI, Pavle i Ivan Klajn, Mitar Peikan, Branislav Brbori. Srpski jeziki prirunik. 4. izd. Beograd: Beogradska kwiga, 2007.

Ako je iz konteksta jasno koji je autor citiran ili parafraziran, u parentezi nije potrebno navoditi prezime autora, npr.

456
Prema Marfijevom istraivawu (1974: 207), prvi sauvani traktat iz te oblasti sroio je benediktinac Alberik iz Monte Kasina u drugoj polovini H veka.

Ako se u parentezi upuuje na radove dvaju ili vie autora, podatke o svakom sledeem radu treba odvojiti takom i zapetom, npr. (BELI 1958; STEVANOVI 1968) 9. Podbeleke (podnone napomene, fusnote), obeleene arapskim ciframa (iza pravopisnog znaka, bez take ili zagrade) daju se pri dnu stranice u kojoj se nalazi deo teksta na koji se podbeleka odnosi. Mogu sadrati mawe vane detaqe, dopunska objawewa i sl. Podbeleke se ne koriste za navoewe bibliografskih izvora citata ili parafraza datih u osnovnom tekstu, budui da za to slue bibliografske parenteze, koje budui povezane s popisom literature i izvora datih na kraju rada olakavaju praewe citiranosti u naunim asopisima. 10. Prilozi kojima je ilustrovano nauno izlagawe (tabelarni i grafiki prikazi, faksimili, slike i sl.) obeleavaju se rimskim ciframa, prilau se na kraju teksta rukopisa, a wihovo mesto u tekstu se oznaava odgovarajuom cifrom. 11. Citirana literatura daje se u zasebnom odeqku naslovqenom Citirana literatura. U tom odeqku razreavaju se bibliografske parenteze skraeno navedene u tekstu. Bibliografske jedinice (reference) navode se po azbunom ili abecednom redu prezimena prvog ili jedinog autora kako je ono navedeno u parentezi u tekstu. Prvo se opisuju azbunim redom prezimena prvog ili jedinog autora radovi objavqeni irilicom, a zatim se opisuju abecednim redom prezimena prvog ili jedinog autora radovi objavqeni latinicom. Ako opis bibliografske jedinice obuhvata nekoliko redova, svi redovi osim prvog uvueni su udesno za 1,5 cm upotrebom tzv. viseeg" paragrafa. Svaka bibliografska jedinica predstavqa zaseban pasus koji je organizovan na razliite naine u zavisnosti od vrste citiranog izvora. U Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik u bibliografskom opisu citirane literature primewuje se MLA nain bibliografskog citirawa (Modern Language Association's Style Works cited) s tom modifikacijom to se prezime autora navodi malim verzalom, a naslov posebne publikacije navodi se kurzivom. Primeri takvog naina bibliografskog citirawa: Monografska publikacija: PREZIME, ime autora i ime i prezime drugog autora. Naslov kwige. Podatak o imenu prevodioca, prireivaa, ili nekoj drugoj vrsti autorstva. Podatak o izdawu ili broju tomova. Mesto izdavawa: izdava, godina izdavawa. Primer: BELI, Aleksandar, O jezikoj prirodi i jezikom razvitku: lingvistika ispitivawa. Kw. 1. 2. izd. Beograd: Nolit, 1958.

457 MILETI, Svetozar. O srpskom pitawu. Izbor i predgovor edomir Popov. Novi Sad: Gradska biblioteka, 2001. MAI, Branislav i Ranko Lonarevi. Menadment kole i novi pristupi. 2. proireno izd. Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2004. Fototipsko izdawe: PREZIME, ime autora. Naslov kwige. Mesto prvog izdawa, godina prvog izdawa. Mesto ponovqenog, fototipskog izdawa: izdava, godina reprint izdawa. Primer: SOLARI, Pavle. Pominak kwieski. Venecija 1810. Inija: Narodna biblioteka Dr ore Natoevi", 2003. Sekundarno autorstvo: U Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik zbornici naunih radova se opisuju prema imenu urednika ili prireivaa. PREZIME, ime urednika (ili prireivaa). Naslov dela. Mesto izdavawa: izdava, godina izdavawa. Primer: BUGARSKI Ranko (ed.). Language Planning in Yugoslavia. Columbus: Slavica Publishers, 1992. RADOVANOVI, Milorad (ur.). Srpski jezik na kraju veka. Beograd: Institut za srpski jezik SANU Slubeni glasnik, 1996. Rukopisna graa: PREZIME, ime autora. Naslov rukopisa (ako postoji ili ako je u nauci dobio opteprihvaeno ime). Mesto nastanka: Institucija u kojoj se nalazi, signatura, godina nastanka. Primer: NIKOLI, Jovan. Pesmarica. Temivar: Arhiv SANU u Beogradu, sign. 8552/264/5, 17801783. Rukopisi se citiraju prema folijaciji (npr. 2a3b), a ne prema paginaciji, izuzev u sluajevima kad je rukopis paginiran. Prilog u serijskoj publikaciji: Prilog u asopisu: PREZIME, ime autora. Naslov teksta u publikaciji." Naslov asopisa broj sveske ili toma (godina, ili potpun datum): strane na kojima se tekst nalazi. Primer: RIBNIKAR, Jara. Nova stara pria." Letopis Matice srpske kw. 473, sv. 3 (mart 2004): str. 265269. Prilog u novinama: PREZIME, ime autora. Naslov teksta." Naslov novina datum: broj strana. Primer: KQAKI, Slobodan. erilov rat zvezda protiv Hitlera." Politika 21. 12. 2004: 5.

458 Monografska publikacija dostupna on-line: PREZIME, ime autora. Naslov kwige. <adresa sa Interneta>. Datum preuzimawa. Primer: VELTMAN, K. N. Augmented Books, knowledge and culture. <http://www.isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d/6d.> 02. 02. 2002. Prilog u serijskoj publikaciji dostupan on-line: PREZIME, ime autora. Naslov teksta." Naslov periodine publikacije. Datum periodine publikacije. Ime baze podataka. Datum preuzimawa. Primer: TOIT, A. Teaching Info-preneurship: students' perspective." ASLIB Proceedings February 2000. Proquest. 21. 02. 2000. Prilog u enciklopediji dostupan on-line: NAZIV ODREDNICE." Naslov enciklopedije. <adresa sa Interneta>. Datum preuzimawa. Primer: WILDE, Oscar." Encyclopedia Americana. <> 15. 12. 2008. 12. Izvori se daju pod naslovom Izvori u zasebnom odeqku posle odeqka Citirana literatura na istim principima bibliografskog opisa koji se primewuje u odeqku Citirana literatura. 13. Rezime ne bi trebalo da prelazi 10% duine teksta, treba da bude na jednom od svetskih jezika (engleskom, ruskom, nemakom, francuskom). Ukoliko autor nije u mogunosti da obezbedi korektan prevod, treba da napie rezime na jeziku na kojem je napisan i rad, a Ureivaki odbor Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik e obezbediti prevod. Ukoliko je rad napisan na stranom jeziku, rezime mora biti napisan i na srpskom jeziku. Ukoliko autor nije u mogunosti da obezbedi rezime na srpskom jeziku, treba da napie rezime na jeziku na kojem je napisan rad, a Ureivaki odbor e obezbediti prevod rezimea na srpski jezik. 14. Tekst rada za Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik pie se elektronski na stranici A4 formata (21 h 29,5 cm), s marginama od 2,5 cm, uvlaewem prvog reda novog pasusa 1,5 cm, i razmakom meu redovima 1,5. Tekst treba pisati u fontu Times New Roman, slovima veliine 12 pt, a saetak, kqune rei i podnone napomene slovima veliine 10 pt. tampane rukopise treba slati na adresu: Urednitvo Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik, Matica srpska, Matice srpske 1, 21000 Novi Sad. Pored tampane verzije rukopisa, treba poslati i elektronsku verziju rukopisa u Word formatu na kompakt disku ili na elektronsku adresu jdjukic@maticasrpska.org.rs s naznakom da se radi o rukopisu za Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik. tampana verzija rukopisa moe biti zamewena elektronskom verzijom u PD formatu.
Ureivaki odbor Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik

Recenzenti Dr Jovan Deli Dr Bojan orevi Dr Vojislav Jeli Dr Marija Kleut Dr Milo Lompar Dr Goran Maksimovi Dr Slobodan Pavlovi Dr Qiqana Peikan-Qutanovi Dr Predrag Piper Dr Bojana Stojanovi-Pantovi Dr Ivo Tartaqa Dr Svetlana Tomin Dr Per Jakobsen (Kopenhagen) Dr Persida Lazarevi Di akomo (Peskara)