RABLEOV SVET

Dometi i granice Bahtinove velike knjievnoistorijske interpretacije.

Velika studija Mihaila Bahtina pod naslovom Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjevekovlja i renesanse, objavljena 1965. godine (srpski prevod 1978), daje, nakon znaajnih akademskih prouavanja iz prve polovine XX veka iz pera Abela Lefrana, aka Bulanea, ora Lota i, kasnije, reakcije Lisjena Fevra, sliku o Rableu kao velikom arhivaru srednjevekovne i renesansne smehovne kulture i kao proroku narodnih (pukih) tenji za slobodom. U sreditu Bahtinove slike Rablea je smeh koji oslobaa, reprezentovan pojmom karnevalizacije, mehanizmom gde se vrednosti ozbiljne, oficijelne svakidanjice izokreu, sniavaju ka onom dole, ka telesnosti, i na taj nain, kroz oslobaanje neoficijelnog, potisnutog, marginalizovanog, izokree se postojea, represivna hijerarhija vezana za Crkvu ili dominantnu ideolokokulturnu paradigmu. Metodologija Bahtina je knjievno-istorijska1 (na rad, pie on, ima u osnovi istorijsko-knjievni karakter, ira opteestetika pitanja a naroito pitanje estetike smeha neemo u njega unositi), pa je knjiga enciklopedijski, grandiozni pokuaj da se rekonstruiu, prolazei kroz Rableovo delo, glavni oblici i pravci u kojima se kretala kultura smeha, kao podsmeha i parodije, od svojih antikih izvora preko srednjega veka sve do XVI stolea. Uticaj Bahtinove interpretacije na itanje Rableovog romana o divovima Nezajazu, Gargantui i Pantegruelu vie se ne moe prenebrei, kao i njegov nov pogled na kulturu renesanse, tj. na njene dugove itavoj jednoj tradiciji srednjeg veka, onoj veselijoj, svakodnevnijoj, koja je u istorijskim izuavanjima bila zamraena neprekidnim upiranjem prsta na to isto razdoblje kao na ,mrano doba sholastike, verskih progona i danteovskih predstava o zagrobnom ivotu. I mada Bahtinova knjiga o Rableu nije jedina, ni prva, koja skree panju na srednjevekovnu kulturu smeha, ona u svojoj sintetinosti i preglednosti predstavlja magistralni rad iz kulturne i, donekle, ideoloke istorije Evrope, sugeriui zakljuke koji daleko prevazilaze svoj povod, tj. Rableovo delo koje se ne retko u ovoj studiji i samo sputa na dole, na nivo(u) grae, i ponekad skoro do kraja utapa u Bahtinov istorizam karnevalske opte kulture.

Istorijski metod u knjievnoj kritici je kritiki metod kojim se knjievno delo ispituje i tumai u okviru istorijskog razdoblja u kojem je nastalo. Potpuniji zamah istorijski metod dobija u 18. veku shvatanjima Herdera, a najuspenije se ispoljio u pozitivistikoj kritici Tena i Sent-Beva, i kasnije u marksistikom tumaenju knjievnosti. Istorijski metod je usmeren na rekonstruisanje istorijske pozadine iz koje je delo izraslo politike, socijalne, teoloke, filozofske, naune pokuavajui pri tom da u autentinom ambijentu geneze otkrije vrednosti koje ne mogu ili ne moraju da zadovolje zahteve savremenog ukusa. U istorijskom tumaenju literature moderni, tekui ukus nije relevantan za ocenu dela; vaan je jedino ukus vremena u koje je delo nastalo i saobraznost dela zahtevima toga ukusa. Istorijski relativizam ili istorizam: Shvatanje po kome su knjievna dela bitno odreena vremenom i prostorom u kome su nastala te ih treba staviti u kontekst duha vremena (zeitgeist) i duha naroda (volksgeist folkgajsta) jer se samo sa stanovita tog vremena mogu razumeti i tumaiti. Ovo je najproirenije shvatanje knjievnosti u 19. veku. Istorizam takoe smatra da: postoje razliiti oblici lepog & da delo svedoi o svom vremenu.

Krupni dometi Bahtinovog spisa tako postaju i ogranienja njegovog itanja Rablea. Ne samo da Rablea gubimo u slikanju istorijske tradicije koja mu prethodi ili mu sledi, i ne samo da je razlaganje Rableovog teksta na grau motiva i mehanizama za karnevalizaciju sveta donekle jednostrano razumevanje tog teksta (pojedina istraivanja Rablea, naroito novija, pokazuju da je on vieslojniji nego to se iz perspektive smehovnih efekata moglo misliti: poput palimpsesta2, rableovski tekst ima svoje slojeve magijske, mitoloke, humanistiko-klasine, alegorijske ili, ak, prozodijske koji se slau i prepliu jedni s drugima), ve je Bahtinova knjiga, u svojim dominantnim orijentacijama, dvostruko predodreena pojedinim zahtevima samog Bahtinovog doba. S jedne strane, nije teko uoiti da Bahtinovo zalaganje za karnevalsko izokretanje vrednosnih hijerarhija, ili njegovo naglaavanje Rableovog dela kao grotesknog realizma, stoji kao lini doprinos otporu sovjetskog ideologiji i, posebno, estetici socijalnog realizma; takoe, moe se videti da jo uvek, u Bahtinovom generalnom pogledu na Rablea kao na arhivara ili uvara jedne tradicije (narodne tradicije smehovne kulture) i kao na propovednika ili poroka slobode postoje snani tragovi slike pesnika (ponikle jo iz razdoblja prosvetiteljstva i, potom, romantizma, dakle iz kolevke modernosti, kojoj se, pak, Bahtin, izriito suprotstavlja u svom pogledu na srednji vek i renesansu) kao uvara prolosti (odreene kulture, naroito one narodne) i kao profetske figure za budunost ova kombinacija uvara prolosti koji odatle crpi snagu da bude glas za budunost naroito je snana u ruskoj tradiciji s kraja XVIII i tokom XIX veka. I ako treba naglasiti veliki znaaj Bahtinove knjige za razumevanje srednjeg veka i
renesanse, njegovo istrajno i plodotvorno insistiranje na promeni naih shvatanja o tom periodu, dotle mnogi njegovi pojmovi poput same karnervalizacije a naroito grotesknog realizma imaju svoj domet unutar same bahtinovske perspektive, i relativno su ograniene snage povodom Rableovog dela, koje se, uostalom, i ranije, koliko i danas, uspeno otima kako poetikim tako i istorijskim klasifikacijama.

Elementi Rableovog postupka: tehnika augmentacije.

Rable (1490-1554), od pet knjiga svog romana Gargantua i Pantagruel, najpre je objavio Pantagruela (1532), potom Gargantuu (1534), pa Treu knjigu (1546) i etvrtu knjigu (1552), da bi poslednji, peti i zavrni deo romana bio objavljen posthumno (po Rableovim belekama, uz danas teko odredljiv udeo prireivaa i izdavaa). Ponimo od onog to je osnovno: od sveta divova kao junaka ovih knjiga, od elementarne tehnike kojom se Rable slui za svoja sloena tkanja. Tu tehniku odrediemo kao tehniku augmentacije.

1. Augmentacija kao pojaavanje po stupnju i po sutini. Hiperbola.

2

Palimpsest: 1. u antici i srednjem veku rukopisi na pergamentu koji su pisani preko prvobitnog teksta, opranog ceenjem ili ostruganog noem. 2. kod poststrukturalista fenomeni u kojima se reflektuje neki prethodni stariji tekst, prepoznatljiv moda jedino jo kao verbalna sekvenca iz koje se samo daje naslutiti neka potisnuta misao. Re je, dakle, o tekstu ispod teksta, o posebnom obliku intertekstualnosti. Itd.

Tehnika augmentacije ima dva svoja bitna vida, i na oba Rable polae kao na sredstva. S jedne strane, re je o poveavanju kao o pojaavanju. Jedna od ljudskih sposobnosti ili moi pojaava se do ogromnih razmera, a to pojaavanje se tie pre svega telesnih moi. Izdvaja se jedna od telesnih potreba, na primer ovekova e, i izdie na stupanj gde bi se mogla jasno pokazati u svojim detaljima, kao potreba od koje se ne moe umai i koja jedva da se moe zadovoljiti. Tako ve posle roenja bebi
Gargantui odredie sedamnaest hiljada devet stotina i trinaest krava iz Potija i Brehemonda da ga mlekom hrane (knj. I, gl. 7), a preterivanje se nastavlja i prilikom sastavljanja njegove prve odee: za koulju mu je otilo devet stotina arina atelroskog platna, a dve stotine za podmetke pod pazuhe; za jelek je upotrebljeno osam stotina i trinaest arina beloga satena, za ukrasne vrpce pet stotina devet pseih koa i jo pola koe vie; za haljine je uzeto devet hiljada est stotina manje dve treine arina plave kadife: za kapu su uzeta trista dva arina i etvrt bele kadife; da ga o vratu nosi, imao je lanac zlatan, teak dvadeset pet hiljada ezdeset i tri zlatne marke; za rukavice je tavljeno esnaest koa od vilenadi, a za vezivo tri koe vukodlake (I, 8).

Rable tu postupa kao lekar prirodnjak koji mikroskopom uveava detalje nekog tkiva. Naime, ako je ovek bie preputeno sebi, ako je renesansa otkrila figuru ljudskog kao lik prirode sa vlastitom sudbinom, ako treba da se snae pomou svojih sposobnosti ili moi, te se moi mogu ispitati ako ih poveamo kako bismo ih bolje sagledali. Ljudsko se otuda kod Rablea javlja kao gigantsko, a prirodne ovekove potencije njegovi nagoni, potrebe, strasti, ula i same su prebaene na viu potenciju: pojaavanje ili potenciranje treba da ispita vrednost tih moi za ivot. Otuda i jedna od temeljnih retorikih i stilskih, pa ak i poetikih figura Rablea jeste hiperbola (prebaaj) kao metod ispitivanja.

Promena po sutini: transmutacija vrednosti.

Koliko vredi neka mo, to se moe sada posmatrati ispitivanjem te moi ili po stupnju pojaavanjem tog stupnja, odnosno prelaenjem na vii stupanj ili po sutini, kako bi se videlo na koji se nain neka mo razlikuje od druge moi, kvantitativno i kvalitativno, ali jo vie da bi se moglo utvrditi da li globalnom hiperbolizacijom, augmentacijom u pravcu pojaavanja, jedna mo po svojoj vrednosti prelazi u neku drugu mo. Augmentacija tako vodi transmutaciji3, metamorfozi moi i po sutini, a ne samo stupnju, kao to se vrednost neke moi posmatra tamo gde se ona menja, u kretanju, u vlastitom prevrednovanju. Gargantuin sin Pantagruel e takoe pokazati gigantske razmere svojih
sposobnosti. Slino ocu, on je o svakom obroku ispijao mleko od etiri hiljade est stotina krava, ali njegovoj ei se ni ovim preterivanjem ne moe udovoljiti, pa se ona menja u nezasito prodiranje svega ega se dohvati: jedno jutro, taman da posisa vime jedne svoje krave (jer istorija kae da nije imao dojkinja), ispetlja iz uzica koje su ga vezivale za kolevku jednu ruku, pa dograbi pomenutu kravu za pregibalo, pojede joj dve sise na vimenu i pola trbuha, sa digericom i bubrezima (II, 4). Ovakve transformacije jednih telesnih odlika u

druge, viak nagona, strasti i elje, njihova apsolutna prednost nad sredstvima koja bi ih mogla smiriti i zadovoljiti, nalazimo na svim stranicama Rableovog romana. Kao figura, ovek je dogaaj raznih moi koje poseduje, koje koristi i koje stavlja u kretanje, a prvo polje ispitivanja te figure tie se njegovih telesnih strasti, tela kao polja u kojem se kreu njegove strasti. Staru metodu sholastike, koja je ispitivala pojave prema njihovim razlikama po stupnju i sutini, Rable tako transformie u renesansnu metodu ispitivanja ovekovih potencija, gde se umesto ispitivanja spiritualnih fenomena fokus usmerava na problem telesnosti, na telo kao na ono to je nosilac, podmet ili subjekt za sve manifestacije ljudskog sveta.
3

Transmutacija promena, preobraaj

2. Augmentacija kao poveanje po broju.

I dok je prva tema augmentacije telo sa svojim potencijama, moima i strastima, uz metodu hiperbolizacije ili pojaavanja po stupnju i po sutini, drugi vid tehnike augmentacije sastoji se od poveavanja pribrajanjem ili gomilanjem. Kod Rablea su same brojke uvek: ili uveane do ogromnih razmera ili se jednima pridodaju, u brojanoj jukstapoziciji, druge: stvari se gomilaju, zbir uvek prevazilazi poetne elemente skupa.

Brojni su i sami spiskovi koje pisac s panjom navodi, na razne teme, naizgled usputne, a pribrajanja koja slede logiku preterivanja upravo usled svoje srazmerne preciznosti ostavljaju utisak jedne otvorene liste koja nema ni spoljanjeg kraja niti unutranjih granica; uvek bi se jo moglo dodavati, inventar je u naelu beskonaan kao i govor u kojem se otelovljuje. Tu nisu po sredi samo spiskovi hrane, pia i svega ostalog vezanog za telesne potrebe, ve i spiskovi knjiga, kao u popisu biblioteke Sv. Viktora (II, 7) ili nabrajanja vezana za lov (II, 26), odnosno karakterizacije antikih junaka od strane onih koji su bili na onom svetu pa su vraeni u ivot (II, 30). Kad Pantagruel upozna svog kasnije vernog prijatelja Panurgija, ovaj potonji, ve na prvom susretu, maternjem francuskom jeziku pribraja nekoliko drugih (nemaki, italijanski, engleski, baskijski, holandski, panski, danski, hebrejski, latinski, starogrki), uz par izmiljenih govora; spiskovi i nabrajanja se mogu protezati i van granica postojeih nareja, lista slinosti je neiscrpna jer se znaci, sa svoje telesne strane, strane zvuka, mogu osloboditi svojih duhovnih pravaca, znaenja, mogu tako promeniti smer. Ovo potonje oslobaanje duhovnog sa svoje strane, opet, usmerava se prema razliitim dimenzijama, stupa u razliite registre, otvara drugaije perspektive, to junacima omoguuje da vode brojne rasprave na razne teme i da pretresaju pitanja za koja ranije literatura nije ni znala. Vrhunac takvog pretresanja predstavlja III knjiga romana, na koju emo se posebno osvrnuti.

Neskladno pribrajanje, jukstapozicija i groteska.

Svi ovakvi skupovi, dobijeni zbiranjem, mogu sa svoje strane biti ili neureeni, neskladni, to ostavlja utisak groteske4 kao jo jednog bitnog retoriko-stilskog sredstva ili postupka za Rablea, ili se mogu razviti tako da preu u dogaaje dodavanja, uspostavljanja jo jedne perspektive iz koje se fenomen ljudskog sagledava uz ve ranije uspostavljenu perspektivu. Groteska i umnoeni perspektivizam kod Rablea dva su nova uinka tehnike augmentacije kao poveavanja po broju.

Groteska karikaturalno-fantastina i iskrivljena slika stvarnosti koja ne izaziva komina ve zastraujua oseanja. Kao izraz suprotstavljanja opteprihvaenim shvatanjima i verovanjima i kao znak otuenosti od sveta, naroito je prisutna u epohama u kojim se razbija vera u racionalne i prirodne osnove na kojima je izgraen svet i u kojima fantazija gradei sliku raspadanja odreene duhovne strukture prelazi granice prirodno mogueg i racionalno prihvatljivog.

Augmentacija kao pridodavanje novih perspektiva.

Ali dok je prvi vid ove tehnike, pojaavanje po stupnju i po sutini, imao za temu telesne potencije, ovaj potonji vid augmentacije kroz groteskni zbir i dodavanje novih perspektiva tie se najvie stvari duha, i kao miljenja koje donosi sudove, i kao govora koji otelovljuje duh-logos. I dok se u prvom vidu telo uzima kao telo u kretanju, kako bi se ispitao dogaaj u kojem se neka strast ili potencija ostvaruju i menjaju svoje vrednosti za ivot, u drugom vidu augmentacije zbiranje i dodavanje perspektive se gleda iz ugla temporalnosti, vremenskog udesa svih sudova ili govora. Ranija sholastika, koju Rable ismeva tehnikom groteske, predstavljena je kao zbir mnenja, stavova ili nazora ija je vanost prola, od koje su ostale samo neureene, meusobno neusklaene perspektive ili diskursi koji sada slue vie za zabavu nego kao organon suenja. I obratno: dodavanjem novih perspektiva, otkriem novih diskursa, govor se obogauje jer otvara nove mogunosti za ivot duha. Jedno je zato kod Rablea uvek vie od jednog, isto kod njega uvek postaje drukije. Ako ovako posmatramo Rableov veliki roman, iz ugla elementarne tehnike augmentacije koja se u romanu rava i razvija na vie naina; ovde su nabrojani oni najvaniji onda zapaamo da su dve teme najvanije tema tela i telesnih moi, s jedne strane, i tema duha i govora s druge strane. Po tome Rable ulazi u red autora koji su iznova preispitivali odnos te dve velike kulturne kategorije: renesansni Rable ima interesa da ljudsku prirodu posmatra i iz ugla tela koliko i iz ugla duha. Ali Rable ovde nije, poput mnogih ranijih, pa i potonjih pisaca, dualista. Njega u odnosu telesnog i duhovnog zanima zapravo kako telo dolazi do duha, to jest kako telesno dospeva u govorno. ta nam govori telo i njegove moi, ime govor moe udovoljiti ili kako moe odgovoriti na govor tela, kako se telo vezano za ula i strasti, koje je srednjevekovlje u osnovi osudilo, a metafizika misao odgurnula na stranu dovodi u jezik tako da se pokae kao subjekt ideja i govornih dogaaja, diskursivnih perspektiva i narativnih strategija, i na koje sve naine jezik moe ispitati telo

to su pitanja koja Rablea svojim romanom postavlja pred sebe i pred nas.

***
Na mnogo mesta u romanu Rablea pokree pitanje jezika. Uzmimo samo tri takva mesta koja se izriito tiu ove teme: U 6. poglavlju II knjige, o tome Kako je Pantagruel sreo nekakva Limuzinca koji je pravio francuski prekojezik (un Limousin qui contrefasoit le langage franois), imamo na delu sve odlike tehnike augmentacije: i kao pojaavanja po stupnju (Limuzinac preteruje u svojoj elji da govori uenim argonom), i po sutini (time menja govor u jedva razumljivu besedu), 5

i kao pribrajanja ili poveanja po broju (njegova beseda je gomila raznih rei, raznih govora, groteska dikcije), odnosno po perspektivi (on iz raznih jezikih uglova zapravo govori o istoj stvari, o vlastitoj elji da sebe govorom predstavi kao drukijeg).

Ali Rableova tema ovde nije samo ismevanje jedne jezike zbrke. Postupak qui contrefasoit jezik ima i svoje skrivene strane: contrefaire nije samo krivotvorenje, falsifikovanje, iskrivljavanje, laganje, ve i oponaanje, patvorenje, pa i izmiljanje, injenje neega kao da je neto drugo. Svi ovi postupci, hiperboliki i groteskno istaknuti u govoru Limuzinevom, takoe su postupci kojima se slui i sam Rable: on takoe krivotvori i svakako iskrivljuje ono o emu pie, kroz pojaavanje i poveavanje, on oponaa mnoge govore ili diskurse kojima govore njegovi junaci, on patvori izraze i izmilja ih ukratko, ini sve to ono to je i predmet njegove poruge u ovom poglavlju romana. Otuda je rableovska ironija po prirodi drugaija nego tematski ili stilski podsmeh. On je svestrana, prerasta esto u autoironiju, odnosno ona je neprestano izokretanje svih vrednosti i njihovo prebacivanje kroz razliite jezike registre ne da bi se te vrednosti po sebi ismejale i unitile, ve kako bi se pokazale sve njihove strane i njihovi ivoti iz najraznijih uglova. Ova ironijska svestranost Rablea stoga u isti mah ismejavanjem oivljava vrednosti, odnosno uzima smeh kao temeljni dogaaj u kojem vrednosti nastaju i nestaju, menjaju se i usmeravaju nae telo i na duh. Ni samoga sebe ne izuzimajui iz velikog mehanizma smeha i radosti, u 32. poglavlju II knjige pria nam se Kako je Pantagruel jezikom pokrio itavu jednu vojsku i ta je pisac video u njegovim ustima. Re je sada o pogledu na jezik iznutra, iz grla kao mesta gde nastaju rei. Pisac, pod imenom Alkofribas, dospeva u grlo vlastitog glavnog junaka, otkrivajui da tu postoji itav drugi svet, jedna onostranost o kojoj nije mogao ni da sanja, utoliko pre to je taj svet isti kao i svet spolja, paralelan njemu, iako obrnut, u mnogom izvrnut naglavake (tamo se, na primer, zarauje lenarenjem, tj. spavanjem). Erih Auerbah je u poglavlju o Rableu u svojoj knjizi Mimesis povezao ovu epizodu sa tada aktualnim otkriem novih svetova, novih kontinenata, to svakako ima opravdanja. Ali takoe moe se videti da je za Rablea utisak onostranosti pre svega efekat jezika, govorni proizvod: transcendiranje je imanentno jeziku, jezik stvara paralele, privide drugih svetova, unutar samog jezika je mogunost za vizije, imaginarne tvorbe: duhovni svet je svet jednog tela u telu, a to drugo telo je kao i druga priroda sainjeno od rei. Problem odnosa duha i tela tako je pitanje jo jednog tela u telu, imaginarnog tela govora koji se rasprostire i tamo gde mislimo da ga nema, iji je prostor vei od uobiajene predstave o govoru kao o sredstvu ili instrumentu za oznaavanje stvari. I vie od toga: boravak u tom telu unutar tela, tamo gde se raa govor i njegova znaanja, ima vlastito vreme: Alkofribas provodi u Pantagruelom grlu pola godine koje se njemu pak ine kao par dana, i kasni za borbu u koju se u meuvremenu upustila Pantagruelova vojska. Vreme spolja i vreme iznutra se ne poklapaju; vreme svetskih dogaaja, tempo realnog, razlikuje se po prirodi od vremena govora, tempa diskursa. Takoe, oni koji borave u grlu junaka, drugi svet Guanaca ili Gorgijanaca upuuju nas i na antikog retoriara i sofistu Gorgiju (antike reference Rablea su inae neprekidne), odnosno na Platonov dijalog Gorgija, gde Platon, otac evropske metafizike, izriito kritikuje retoriku mo govora da svojom vetinom ono to je manje pretvori u ono to je vee, tj. odupire se potencijama govorne augmentacije za koju se, pak, zalae i koju demonstrira Rable kao sutinsku mo govora. Rableovo poglavlje je tako, posredno, i ruganje platonizmu u jeziku, tj. uzimanje jezika kao prirodnog

naina da se oznae stvari, naina koji duh mora i moe kontrolisati shodno svojim nazorima i sudovima nezavisno od samog tela jezika, njegovih vlastitih potencija. Sam poetak Platonovog Gorgije (Samo se u rat i u borbu dolazi ovako kasno, Sokrate) izokrenut je u estomeseno kanjenje Alkofribasa usled moi jezika da vreme razdvoji na spoljanje i unutranje, odnosno da naini skokove u vremenu i tako izgradi nove temporalne perspektive.

***
U III knjizi romana Rable nam daje ogromnu lepezu govornih perspektiva. Osnovni motiv ove knjige na prvi pogled deluje beznaajno, trivijalno treba li Panurgije da se eni ili ne i kao da je itava knjiga ispletena ni oko ega. Ali saveti, stavovi i sudovi po koje odlazi Pantagruelov prijatelj i njegovo drutvo upravo su prilike za pretresanje najraznijih diskursivnih uglova. Pitanje enidbe, odnosa polova, temeljnog odnosa za odravanje ivota i ljudske vrste, tako se pretresa iz ugla teologije, prava, istoriografije, mitologije, medicine, iz ludikog koliko i logikog ugla, na nain paradoksa, sofistike ili erotike; ma koji odgovori da se dobiju na to pitanje, ono samo preostaje u svom viku, svojoj dilemi. Zapravo, iri predmet ispitivanja nije samo to pitanje koliko problem dometa i granica samih diskurzivnih formacija iz kojih se ljudima nude odgovori na razna pitanja, pa i na ovo, ivotno pitanje o ozakonjenju erotske veze, o stavljanju seksualnosti, a time i tela, pod zakon, kontrolu, pravila duha. Prolazei kroz razne diskurse, koji nisu samo puki vidovi govora ve formacije znanja i iskustva, pokazujui da njihovi razliiti sudovi nisu dovoljni za neto to u poslednjoj instanci ostaje stvar line odluke a odluka se od suda razlikuje po tome to je ima doneti onaj koga se to najvie tie, a ne spolja, iz ugla odreenog pravila Rable se ne pojavljuje samo kao kritiar svoje savremenosti, satiriar tada istorijski postojeih saznanja, nego kao kritiar saznanja uopte: saznanja, miljenja i sudovi su otelovljeni u govorima u kojima se predaju drugima, ali saznanje nije isto to i govor a govor po svojoj prirodi nije instrument saznavanja koliko svoj izvor duguje neemu drugome, ak i vanijem nego to je to saznanje.

Izvor govora u principu zadovoljstva.

ta je to drugo od saznanja kao donoenja sudova, i gde je izvor govoru, Rable pokazuje u 19. poglavlju III knjige, gde se razmatraju saveti nemih, onih koji su s onu stranu svakog govora ali ne i izvan svakog saznanja i gde se izriito kae sledee: Pogreno je (zlo je, krivotvorenje je) rei da imamo prirodan jezik. Jezici su po ustanovama proizvoljni i slaganja su (konvencije, obziri) naroda: glasovi (rei) ne oznaavaju prirodno, nego po zadovoljstvu (po elji, po volji). Izvor znaenja je u zadovoljstvu da se reima oznae stvari, pogled na jezik treba denaturalizovati, govori su ustanove kulture, obzira, obiaja, dogovora, konvencija, pa otuda odreeni diskurs, a naroito onaj knjievni, moe da se prepusti traganju za zadovoljstvima, umesto da naturalistiki ili realistiki ima funkciju predstavljanja stvari, njihovog mimetikog prenoenja ili odraavanja. Prvobitni groteskni naturalizam (ono to je kod Bahtina nazvano groteskni realizam) tako ostaje samo jedna od govornih perspektiva, fiziko telo je podloga na kojoj se raaju druga govorna i duhovna tela, a veliki princip zadovoljstva prelazi kroz sve ove sfere kao princip povezivanja ili sinteze.

Izvor istine u invencijama vremena.

Rableov roman tako prerasta u veliku ekciklopediju radosti. U samom finalu, poruka proroita Boanske boce da treba piti (Trinkuj!), tj. posvetiti se bogu Panu, praboanstvu koje je u osnovi svih boanstava potrebnih oveku, stoji kao deo jedne zavrne inicijacije, upuivanja u mudrost koja nije samo mudrost telesnog uivanja ve i otkrie jedne tajne koja je zapravo s onu stranu svakog pouzdanog saznanja. Na pitanje hodoasnika iz Pantagurelove druine ta bi bio izraz najvie, poslednje mudrosti, dobija se odgovor koji je prvi antiki mudrac Tales dao egipatskom kralju Amasisu: On temps. Ovaj odgovor, neobian po svojoj gramatici (vremenuje se, u vremenu smo, vreme je), upuuje nas na drugu stranu principa zadovoljstva: jer vreme je otkrilo je vreme e otkriti sve stvari koje su skrivene. Vreme je otac Istine, a Istina ki Vremena. To je sfera ije je sredite svuda a obim nigde, boanstvo promene, umiranja i preporaanja, veliki Pan. Na koje naine moemo razumeti ovu poslednju tajnu Rableovog romana, lik Istine kao otkria (invencije) Vremena? Jedna od kljunih osobina vremena je prolaznost poslednja istina vremena je zato okvir u kojem nema poslednjih istina ovekovih stvari. Takoe je osobina vremena neuhvatljivost pa je zato i istina pre u domenu otkria i invencije nego u polju fiksiranih, hipostaziranih ili nepromenljivih sutina. Zapravo, tek od ovakvog polazita otvorenosti, kretanja, neuhvatljivosti vremena dobijaju pun smisao Rableove tehnike neprekidnog umnoavanja perspektiva: istina je neuhvatljiva jer joj je otac vreme, ali svakako da se moe vie o njoj saznati ukoliko je posmatramo iz brojnih uglova, ukoliko pojaamo moi pojava tako da pokau svoju sloenost, vieznanost, poliperspektivizam. Rableov gigantski svet je svet otkria, invencije koju je renesasna misao i knjievnost imala za svoju temeljnu odliku. N. M.