Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
16Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Francuzi~ romantizam

Francuzi~ romantizam

Ratings: (0)|Views: 1,379|Likes:
Published by Milica Arambašić

More info:

Published by: Milica Arambašić on Nov 19, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/08/2013

pdf

text

original

 
VIKTOR IGO :
''Ernani''
– predgovor :Igo, povodom prerane smrti jednog pesnika : Koga bi trebalo više žaliti u ovom trenutku okršaja iknjiževne bure – one koji su umrli ili one koji se bore? Nesumnjivo je žalosno videti kako pesnik odlazi u 20-oj g., kako se lira razbija, budućnost nestaje; ali zar to ipak nije neka vrsta odmora? CitiraLutera : ''Zavidim im jer počivaju''.Igo poziva na hrabrost. Romantizam, toliko puta rđavo definisan, kada se sve uzme u obzir, nijeništa drugo nego slobodoumlje u književnosti, i to je (ako se posmatra samo sa njegove borbenestrane) njegova prava definicija.Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu – dvostruki cilj kome treba da teže podjednako svidosledni i logički duhovi. Tome su se priklonili, sa omladinom na čelu, i svi mudri ljudi prethodnog pokolenja, koji su (posle trenutnog nepoverenja) priznali da je književna sloboda posledica političkeslobode. To je načelo ovog sveta i ono će preovladati.Uzalude će klasicistički i monarhistički ultraši pokušati da vrate stari poredak. U krajnjoj liniji -njihovi reakcionarni napori biće od koristi, jer u revoluciji svako kretanje znači napredovanje. Istina isloboda imaju tu osobinu da im podjednako ide u prilog sve što se čini za i protiv njih. Novom narodu, nova umetnost. Francuska 19.v., kojoj je Mirabo dao slobodu a Napoleon moć, ne prestaje da se divi književnosti Luja XIV (tako dobro prilagođenoj njegovoj monarhiji), ali će umetida stvori svoju književnost, i ličnu i nacionalnu.Igo : nije da drama ''
 Ernani
'' zaslužuje ime ''nova umetnost'', ''nova poezija'' – ali načelo slobode uumetnosti je učinilo korak napred, i došlo je do napretka, ne u umetnosti, s obzirom da ova drama nijetako značajna stvar, već je napredovala sama publika. Čitalačka publika se mnogo razlikuje od pozorišne, i postojao je strah da će druga odbaciti ono što je prva prihvatila, ali se to nije dogodilo.Sada neka dođe pesnik ! Publika već postoji.Publika zahteva slobodu, i zahteva da ona bude u skladu sa poretkom u državi, sa umetnošću, uknjiževnosti. Neka stara D'Obinjakova pravila (- učvrstio klasična pravila 3 jedinstva) izumru sastarim Kižasovim običajima; neka dvorska književnost ustupi mesto književnosti naroda; ali nekasve novine u osnovi počivaju na jednom unutrašnjem razlogu. Neka načelo slobode vrši svoj posao,ali neka ga vrši valjano. U književnosti, kao ni u društvu, neka ne bude ni dvorskih propisa, ni bezvlašća, već zakona. Ni crvenih potpetica, ni crvenih kapa (= ni dvorana, ni jakobinaca).To traži publika. Iz poštovanja prema publici koja je blagonaklono primila taj njegov pokušaj(''ovo delo nije delo talenta, već savesti i slobode''), Igo daje svoju dramu u obliku u kom je izvođena.Voleo bi da može da je objavi u obliku u kom je bila zamišljena, i da pritom označi izmene koje jedrama morala da pretrpi na sceni. Dramska cenzura je jedina prepreka pozorišnoj slobodi – sramota jeda u 19.v. još uvek policijske stege sputavaju pozorište.
 
''Kromvel''
– predgovor :Zemlju nije naseljavalo oduvek isto društvo. Ljudski rod u celini je porastao, razvio se, sazreo, kaoi svaki pojedinac.Poezija se uvek izgrađuje na osnovama društva – zato Igo želi da razjasni kakav je bio karakter  poezije u toku 3 velike epohe sveta : u prvobitnom dobu (doba pre onog koje savremeno društvonaziva stari vek, i koje su drevni narodi nazivali mitološkim), u starom i u novom veku.I istovremeno sa čovekom budi se i pesništvo. U prisustvu čuda, čovekova prva reč je bilahimna. Sva njegova religija je molitva, svo njegovo pesništvo je oda.II – nacije su preplavile zemlju, rađaju se ratovi i seobe. Pesništvo odražava velike događaje; saideja prelazi na stvari. Izraz jedne takve civilizacije može biti samo ep. Čak i istoriografija ne možeodagnati pesništvo – Herodot je Homer. Ep posebno izbija u antičkoj tragediji – kada sva radnja i svi prizori epske scene pređu na scenu, ostatak preuzima hor, smešten između prizora i gledaoca.Tragedija samo opetuje ep – svi antički tragičari prikazuju Homera u malom.III – javlja se spiritualistička religija, kao potpuna religija : svetinja i razum, duša i telo.Homerovi junaci su gotovo iste veličine kao njegovi bogovi. Nasuprot tome, hrišćanstvo dubokorazdvaja dah materije – postavlja ponor između duše i tela, između čoveka i boga.Sa novim vekom, javlja se jedno novo osećanje, nepoznato starima, koje je više od ozbiljnosti imanje od tuge : seta. U antičkom društvu pojedinac je bio stavljen tako nisko da je trebalo da nevoljasiđe sve do njegove porodice da bi on bio pogođen – bilo je gotovo nečuveno da opšte državne nesreće poremete njegov život. Ali, u hrišćanskom društvu, svet je uznemiren događajima koji ruše staru istvaraju novu Evropu, tako da čovek, povlačeći se u sebe zbog svih tih promena, počinje da sažaljevačovečanstvo, i da razmišlja o gorkim poukama života. Od tog osećanja, koje je za Katona bilo očaj,hrišćanstvo je stvorilo setu. Istovremeno se rađa duh istraživanja i radoznalosti, jer su velikekatastrofe istovremeno i veliki prizori, neobični preokreti.Tako se istovremeno rađa duh sete i razmišljanja, demon analize i rasprave. Na jednom kraju ovogdoba nalazi se Longin, a na drugom sv.Augustin.U novom društvu, sa novom verom, razvija se i nova poezija. Do tada je čisto epska muza drevnihnaroda proučavala prirodu samo sa jedne strane, odbacujući iz umetnosti sve ono što se nije odnosilona jedan određen tip lepog – u početku veličanstven, ali sada izveštačen, sitničav i konvencionalan.Hrišćanstvo privodi poeziju istini. Savremena muza oseća da u prirodi nije sve ljudski lepo, daružno u njoj postoji uporedo sa lepoim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zloide sa dobrim, senka sa svetlošću.Zato poezija, gledajući događaje istovremeno smešne i strašne, i pod uticajem duha hrišćanske setei filozofske kritike, počinje da postupa kao priroda – unosi u svoja dela istovremeno svetlost i senku,groteskno i uzvišeno, tj. telo i dušu, životinju i duh; ne mešajući ih jer je polazna tačka religije uvek i polazna tačka poezije.Tako u poeziju ulazi jedan princip tuđ antici, jedan nov tip : taj tip je groteskno, taj oblik jekomedija. To je karakteristična crta koja deli modernu od antičke umetnosti, savremen oblik odmrtvog, romantičnu književnost od klasične književnosti.Zbog onih koji pitaju šta je sa ljupkošću i dobrim ukusom, i koji smatraju da umetnost treba daispravlja i oplemenjuje prirodu, da stari nikada nisu mešali komediju i tragediju, da se nisu služiliružnim i grotesknim – Igo kaže da ne želi da stvori sistem, već samo utvrđuje činjenicu.Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvišenim nastao je savremeni duh, složen i raznovrstan usvojim oblicima, neiscrpan u svom stvaralaštvu i tako potpuno suprotan jednolikoj jednostavnostiantičkog duha.Komedija i groteska su postojale još u antici – Polifem je groteskno strašilo, Silen grotesknilakrdijaš. Ali, epopeja guši i pritiska ovu umetnost, groteskno je stidljivo i stalno traži da se sakrije.Groteskna bića su pokrivena nekom koprenom veličine ili božanstvenosti – Polifem je div, Silen bog.
 
U modernoj misli, groteskno je svuda : sa jedne strane ono stvara nakazno i užasno, sa drugekomično i lakrdiju. Ono puni poeziju mnogim živopisnim izmišljotinama, bezbrojnim prelaznim bićima iz narodne tradicije srednjeg veka, a ako iz izmišljenog sveta pređe u svet realnosti, tu izvodinepresušne parodije o čovečanstvu.Groteskno – kao predmet posmatranja pored uzvišenog, kao sredstvo kontrasta, je najbogatijevrelo koje je priroda mogla otvoriti umetnosti. U sveopštoj lepoti antike bilo je izvesne jednoličnosti.Groteskno je trenutak predaha, predmet poređenja, polazna tačka sa koje se čovek, sa svežijom i budnijom percepcijom, može vinuti ka lepom.Dodir sa nakaznim je dao uzvišenom nešto čistije, veće, nešto uzvišenije nego što je antička lepota.U novoj poeziji, dok uzvišeno bude predstavljalo dušu onakvom kakva je prečišćena hrišćanskimmoralom, groteskno će igrati ulogu tela. Prvi tip daje sve draži, svu ljupkost, sve lepote. Drugi dajesve smešne strane, sve nedostatke i svu rugobu – strasti, poroci i zločini.Postoji samo jedan tip lepog, ružnog ima na hiljde : lepo je shvaćeno u svom najjednostavnijemobliku, u svojoj apsolutnoj simetriji, u najprisnijoj harmoniji sa čovekovim telesnim sastavom – zatoono uvek pruža savršenu celinu, ali ograničenu kao čovek; ružno je samo detalj jedne velike celinekoja čoveku izmiče, i koja se usklađuje ne sa njim, već sa čitavom prirodom – zato ono pokazujeneprestano nove, ali nepotpune oblike.Bujica grotesknog počinje još od Apuleja, da bi u zoru književnosti na prag moderne poezijeizbacila istovremeno Ariosta, Servantesa i Rablea. U epohi zvanoj romantizam, sve pokazuje da segroteskno prisno i stvaralački povezalo sa lepim. Čak i u najnaivnijim narodnim pričama ponekad jesa izvanrednim osećanjem izražena ova tajna moderne umetnosti. Stari vek nikad ne bi stvorio''
 Lepoticu i zver 
'' (- priča Mme Leprince de Beaumont, iz 1757.g.).Ipak, posle prevlasti grotesknog, lepo ponovo dolazi do svoje uloge – i uspostavlja se ravnotežaizmeđu ova dva principa. Dva suparnička duha ujedinjuju svoj plamen, a iz njega se rađa Šekspir.Poetski vrhunac modernog vremena je drama, koja sliva groteskno i uzveno, strašno ilakrdijaško, tragediju i komediju.Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj društvenoj epohi : oda, epopeja, drama.Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o večnosti, epopejaveliča istoriju, drama slika život. Odlika prve je naivnost, odlika druge je jednostavnost, odlika treće jeistina. Ličnosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su divovi (Ahil, Atrej, Orest), u dramisu ljudi (Hamlet, Magbet, Otelo). Oda živi od idealnog, epopeja od veličanstvenog, drama odrealnog. Ova trostruka poezija izvire iz tri razna vrela : Biblije, Homera i Šekspira.Društvo počinje time što peva o onome o čemu sanja, zatim priča ono što radi, i na kraju iznosiono što misli.Biblija, kao lirska, sadrži jednu epopeju i jednu dramu. U svim homerskim poemama oseća seostatak lirske i začetak dramske poezije. Ali, u svemu postoji jedan stvaralački element kome su podređeni ostali, i koji celini nameće svoj karakter.Drama je potpuna poezija. Oda i ep sadrže u sebi samo začetke drame, a u drami ima i ode iepopeje već u razvoju, ona ih obe sažima i obuhvata. Neosporno je da Šekspirova serija drama-hronika predstavlja jednu veliku epopeju. Ali drami posebno pristaje lirska poezija, čas uzvišena uArijelu, čas groteskna u Kalibanu. Igo kaže da je njegovo doba, koje je pre svega dramsko, samim timi izrazito lirsko. Jer, između početka i kraja postoji dosta sličnosti.Savremena oda je uvek nadahnuta, ali nije više naivna. Ona više razmišlja nego što posmatra;njeno sanjarenje je setno.Kada je hrišćanstvo reklo čoveku da je dvostruk – rodila se drama. Odlika drame je ono što jestvarno, a to je rezultat sasvim prirodne kombinacije uzvišenog i grotesknog, koji se prepliću u dramikao što se prepliću u prirodi i životu. Jer prava poezija, potpuna poezija se sastoji od harmonijesuprotnosti. A i sve ono što je u prirodi, to je i u umetnosti.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->