NIKOLAJ VASILJEVI GOGOLJ

(1809-1852) :

Gogolj je u svojim osnovnim intencijama realistiki nastrojen. Kategorija ''istinitosti'' je sredinja to se vidi i u belekama i u romanu. On nastoji da kritiki prikae drutvenu stvarnost. Sam poetak, nain na koji se situira radnja, izbor sredinje figure sve to govori da Gogolj insistira na tipinosti : grad je kao i svi gradovi u Rusiji, iikov je ''tecigazda'' (to je jedan od glavnih atributa junaka realistikog romana). Ono to nas zanima jesu odstupanja od ovakve realistike matrice. To su, od samog poetka, u onome to je Gogoljeva narativna procedura : fabularno neaktivirane pojedinosti (dva muika, momak pored gostionice). Kada bi ovi detalji bili u duhu realistike proze, oni bi se brzo morali aktivirati u romanu (kao npr. kod Stendala maina za eksere...). Ali, ovde se te dve crtice ne aktiviraju. Tako se na samom poetku nailazi na ometanje realistikog prosedea. Gogoljeva reenica se esto ''razbokorava'' uvek je ispunjena detaljima koji ostaju neaktivirani (pr. dva samovara). Sledea su poreenja takoe u smislu ometanja realistike matrice (npr. ''muve'' na prijemu). italac gotovo zaboravlja od ega je poreenje poelo. Kada se vratimo u salu, nije jasno ta dobijamo od tog poreenja. Ta slika ne doprinosi tematskom razvoju. Iako nije potpuno besmisleno (ljudi, muve, moe se razvijati), to ipak nije realistika matrica u smislu slikanja drutva. Specifina refleksivna autorska odstupanja od razvijanja radnje ili analize drutva humoristikom intonacijom na neobian nain povezuju pisca i junaka. Npr. kao vrsta refleksije svi mukarci se dele na mrave i debele, iikov je meu debelima. Ovo je ve odstuanje od realistike matrice. Onda se to razvija tako da se Gogoglj vraa (na samom kraju, kad govori o debelim) na realistiki aktivnu matricu. Ali celo to zapaanje vraa se u iikova, tj. posle tog razmiljanja ''ne moe se zatajiti da su ovakve misli (o debelim i mravim) zanimale iikova...'' dakle, to su iikovljeve misli. Odjednom se uspostavlja neka analogija izmeu pisca i junaka. Ali, ova analogija ostaje neaktivirana. Sve to ne doprinosi naem saznanju ko je iikov, kakva je njegova uloga. U drugim odeljcima autor uvodi mnogo crta koje nisu deo realistike matrice : crte hiperbole (dovedene gotovo do fantastike) u likovima spahija. Pljukin ve dolazi do granice fantastinog. Izoblienost ovog lika hiperbolom, ne moe se svrstati u realistiki prikaz. I ovde se, dakle, mora raunati na ometanje realistike matrice. Ono to je najzanimljivije je proirivanje uloge autorskog glasa (ono to stariji komentatori nazivaju ''lirskim odstupanjima'') najizrazitije u 7.poglavlju. Poinje osnaivanjem autorskog glasa. Ima 2 smera : jedan je autorefleksivan, metafikcijski, gde je autor izneo prirodu i namere svog postupka; u drugom pravcu ostvaruje se specifian lirski komentar u duhu onog naslova ''poema'' u smislu subjektivnog, lirskog izraavanja samog autora. Poinje naglaavanjem paralele izmeu autora i glavnog junaka. Analogije u prva dva pasusa : srean putnik srean pisac. Kritiki prikaz se svodi na prikaz ''kaljuga koje sputavaju na ivot''. Kategorija drutvene problematike ovde je svedena na prikaz ''kaljuge od sitnica koje sputavaju na ivot''. Na razmatranje ta je pieva nesrea nadovezuje se : ''mene je neka udnovata sila...''. Odjednom je ceo ivot shvaen kao kljuga, nieg drugog izgleda ni nema. Odatle, ''razgledam kroz smeh ... i kroz suze...'' spajanje tragike i komike intencije. Kako se uspostavlja analogija izmeu pisca, koji iznosi svoje poetoloke intencije, i glavnog junaka? Gogolj pronalazi najmanje oekivan nain : on prikazuje iikova koji je zavrio obilazak spahija, dok dokolii i razgleda spiskove. ''Mene je neka udnovata sila...'' i iikova hvata neka ''udnovata sila''. Spiskovi sadre upeatljive slike muika. Gogolj nastavlja u tom pravcu, i onda sledi, na nekoliko stranica, itanje imena. Taj spisak ima ne malu ulogu u tematici. O izmaru iikovljeva lirski intonirana razmiljanja teko da se mogu uklopiti u ono to se o njemu do tada zna. Kako to da on moe tako duboko kritiki sagledati sudbinu muika on je i sam kao taj muik. Sudbina muika je, tako, realistina (data je iz tog aspekta), ali je i nerealistina (obzirom da je iznosi iikov).

Kasnije iikov iznosi svojevrsni lirski prikaz ''odbeglog muika''. Gogolj zaustavlja njegovo izlaganje, jer profil iikova se tu znatno naruava. On nije mentalno sposoban da pria tu priu. Sledi slika burlaka, koja se zavrava u tekstu koji je odvojen ''Tamo vi, burlaci...'' poema. Odmah se nadovezuje iikov. Poema je i iikovljeva i autorova jer su se nali na istom poslu : vaskrsavaju mrtve svojim priama. Kad na kraju iikov doivi preporod, preporod je pretrpeo i autor. Mi se ne pitamo koliko je verodostojno Gogolj prikazao Rusiju, pitamo se o sudbini jednog naina pisanja i o mogunostima ovekovog preporoda. Pitanje kraja romana je jednim krakom neanrovsko (kako ostvariti realistiki roman kao poemu), a drugim pitanje mogunosti ovekovog preporoda. Lirski motiv puta kojim e se ''Mrtve due'' i zavriti. Francuska i engleska knjievnost se u velikoj meri razlikuju u odnosu na ideju progresa. U ruskoj knjievnosti ovo pitanje se znatno drugaije postavlja. Ono se tie same naracije (sudbine pisca u svom tekstu) i kao naelno pitanje, na metafizikom (pa prema tome i religijskom) aspektu. Tu se mora govoriti o ''bogotraenju'', traenje onog stanovita sa koga se moe razmatrati pitanje ovekovog preporoda. (Pojam beskrajnog kod nemakih romantiara ima jedno poetoloko utemeljenje; kod Rusoa se ovaj pojam sputa u jedan geografski pojam i dobija novu religijsku i metafiziku dimenziju) Kraj prvog dela se ne doivljava kao ''ruska stvar'', ve kao pitanje o beskrajnim mogunostima ljudskog preporoda. iikov je u znaku demonskog. Gogoljeva predstava : ''pakao nije u satani, ve u banalnosti''. ( kod Merekovskog). Bahtin : ''Gogolj nije umeo da nae nain da ozbiljno govori o 'problemu'...''. ''Mrtve due'' su protresle celu Rusiju to valja gotovo doslovno shvatiti. One oznaavaju poetak prevlasti naturalne kole. Izraz je prvi put upotrebljen 1846.g., ali samo formiranje pravca, nakon pojave ''Mrtvih dua'' vezuje se za period od 1842. i sledeih nekoliko godina, kada se i u ruskoj knjievnosti formirao onaj publicistiki anr ''........ ogledi'', koji je bez pripovedakih ambicija usmeren na preciznost opisa gradske margine (kao u Francuskoj ranije o ljudima sa drutvene margine pisati to preciznije). Pojavljuju se zbornici ''Fiziologija Peterburga'' 1845., i ''Peterburki zbornik'' 1846. gde se pojavljuju i ''Bedni ljudi''. U drugoj polovini 40-ih god. asopis ''Savremenik'' okuplja Turgenjeva, Njekrasova, Hercena, Gonarova. Bjelinski utvruje principe naturalne kole i moe se govoriti o prevlasti realizma. Jedino se u ruskoj knjievnosti pojavljuje jedan iole vredan pesnik o kome se moe govoriti kao o realisti Njekrasov. Moto II dela ''Zabeleki iz podzemlja'' je iz Njekrasova. Dostojevski je pisao ''Mladi'' imajui u vidu Njekrasovljevo itanje tog romana. Bjelinski je netrpeljiv prema fantastinom. Sa irenjem ovog pravca dolazi do prevlasti proznih anrova. Jedan od sredinjih zahteva koji Zola kasnije postavlja je verodostojnost. Spekulativan sentimentalistiki sie.

predavanje : Ve na prvim stranicama ''Mrtvih dua'' opis krme, grada, velikaa Gogolj insistira na tome da je u celoj Rusiji isto tako, insistira na toj sociolokoj reprezentativnosti. Dugi niz godina je, sa druge strane, preovladavala kritika koja je sav znaaj Gogolja iscrpljivala u toj sociolokoj reprezentativnosti. Nabokov odvaja Gogoljevo delo od bilo kakvog prikaza ruskog drutva. On tvrdi da Gogolj nije mogao poznavati Rusiju, kao Ukrajinu. Prve ozbiljnije radove o Gogolju, posle Bjelinskog, dali su formalisti. Uz njih, javlja se jedan broj autora bliskih formalnom metodu, koji su ga prouavali sa interesantnih stanovita meu njima i Andrej Beli; Merekovski (pie o ulozi satane, koji je prisutan jo u ranim radovima Gogolja).

''Mrtve due'': Na poetku realizma u Rusiji stoje dva knjievna dela : ''Evgenije Onjegin'' (po. 30-ih g.) i ''Mrtve due'' (po. 40-ih g.). I ''Junak naeg doba'' ima visoko mesto, ali se ne smatra rodonaelnikom realistike epohe. Bjelinski u ''Onjeginu'' otkriva kompozicionu matricu realistikog romana : ''Oko nekoliko donekle idealizovanih junaka prikazana je drutvena stvarnost''. Ali, ''Onjegin'' je reprezentativno romantiarsko delo. Gogolj se ne vezuje za romantizam, bez obzira na fantastino i groteskno kod njega. Bjelinski ga proglaava rodonaelnikom naturalne kole. Sam Gogolj ''Mrtve due'' naziva poemom, mada se u romanu nalaze tragovi kolebanja da li da ga nazove poemom ili pripovetkom (kao to ponekad ini). Ideja romana se vezuje za 1835.g. kad je Pukin jo iv. Gogolj je blizak Pukinu, smatra ga svojim uiteljem. Gogolj ovaj roman pie u inostranstvu (vajcarska, Italija, Pariz). Procesi (koji imaju svoje psiholoke posledice po Gogolja), koji se vezuju za poriod posle objavljivanja romana : Gogolj doivljava religiozno buenje (kasnije e to biti sluaj sa mnogim ruskim piscima). Na poetku romana neobian iskaz o slikama na kojima su ''dame sa ogromnim grudima'', koji se ni sa im u romanu ne moe dovesti u vezu. Gogolj je donekle svestan razlike izmeu zapadnog sveta i Rusa u njemu, i Rusije. Deavaju se odreeni procesi u kojima se formira jedno posebno stanovite, razliito od onog koje pie o Rusiji u Rusiji. 1842.g. kad su se pojavile ''Mrtve due'', dolazi do potresa meu svim pismenim Rusima. Pre svega se postavlja pitanje ''zar je Rusija zaista takva?''. Za najvei broj njih, Gogolj je bezmerno izvitoperio rusko drutvo. I Foknera kasnije napadaju da prikazuje ameriko drutvo kao izvitopereno. 1842.g. Bjelinski pie ogled u kome kae ''lako je sad videti ko je Gogolj''.... ''nerazumljiv'' tie se onih ogleda koji u ''Mrtvim duama'' vide izvitoperenje. Ovaj ogled dao je pravac u prouavanju Gogolja za dugi niz godina. U Rusiji 30-ih god. su veoma prisutne Hegelove ideje; jak uticaj na Bjelinskog, koji koristi dijalektiko trojstvo teza-antiteza-sinteza. Njim on i reava problem ''subjektivnosti'' u ''Mrtvim duama''. Bjelinski ve ovde obezbeuje sebi mogunost da svoju koncepciju realizma postavi tako da ona sadri mnoge elemente kojih na zapadu nije bilo : ''Mrtve due nisu u skladu sa predstavom koju o romanu ima gomila...''. Ali tu nije u pitanju gomila to je jedna od osnovnih matrica evropskog romana (Stendal ljubavna pria sa preprekama). ''Mrtve due'' se tumae u onoj drugoj matrici u pikarskoj prii. Bjelinski ne shvata da Gogolj nije imao u vidu ni jednu od ovih matrica, ve neto to je karakteristino za rusku knjievnost : ''oblik putovanja'' kroz koji pisac sebi daje priliku da opisuje sve to vidi (prirodu, obiaje...) to Gogolj koristi. Svest o romanu prisutna je u poslednjoj, 11.glavi. ta znai injenica da Gogolj tek u 11.glavi otkriva smisao iikovljevog putovanja (drei nas dotle u neizvesnosti)? Gogolj je bio svestan svoje epohe, veoma mnogo je itao. U varijantama ''Mrtvih dua'' nalaze se tragovi itanja Servantesa, Sterna, ekspira, Dantea odatle i nastaje ona mistifikacija u vezi sa Gogoljevom namerom da napie knjigu analognu Danteovom spevu (to se pojavilo 1911.g. apokrifno). Namera da iikova preobrati pokazuje se jo u prvom delu, u tragovima (''itaoci e se iznenaditi...''). Razvija se analogija izmeu junaka i pisca, koji se pretvara u izvestan lirski subjekt. Sve je to nagovetaj dantesovske namere. Gogolj pie o pripov.delima svoje epohe koja su na srednini izmeu romana i epa. Ovde je Gogolj pod uticajem Pukina, koji je, u smislu epske obuhvatnosti u prikazu sveta, pokuavao da oivi ep. Mogue je da Gogolj zato daje podnaslov ''poema'' termin koji u Rusiji alternira sa pojmom ''ep''. Na poetku 7.glave, svoj lik, koji je dotle samo senio, uvodi gotovo kao glavnog junaka. Uvodi tekst o romanu u sam roman (metafikcijski znaaj). '' '' sitniavost, nitavnost je ono to najvie sniava ljudski ivot; on taj pojam vezuje ak i za satanu, pakao kao carstvo nitavnosti.

Koliko god da je Gogolj svestan realistikih tendencija, koliko god da ih prihvata, toliko ima izvesne tenje ka univerzalnom, optem. Koliko je, dakle, dao sliku drutva, u isto vreme on to daje kao sudbinu oveanstva ( ''''). Cenzura se najpre obruila na priu koju pria upravnik pote o kapetanu Kopejkinu. 1812 posle otadbinskog rata, u mesto podjednako blizu obema prestonicama Gogoljevski obrt : moe biti samo podjednako udaljeno slino opisu iikova : ni lep ni ruan. Od 7.glave sve su izraenija lirska odstupanja. Celo 11.poglavlje je skraena verzija realistikog romana. esti su pleonazmi kod Gogolja : ''dva ruska muika''. *** Gogoljeva rana faza preovlauje korienje folklorne fantastike. Balzak je jedan od prvih koji ivi od svog rada. ''Stavrogina ispovest'' tampana tek 70-ih g.20.v. cenzurisana, pa je Dostojevski morao da je izbaci; kasnije naena. Dikens ''Velika oekivanja'' itati posmatrajui prirodu pripovedaa. Junak je pripoveda, ali to ''ja'' u romanu ima dve artikulacije zrelog Pipa koji se lako vraa na mladog. Ljermontov ''Junak naeg doba'' Nabokov mu se divio kao genijalnom delu, sa puno poetnikih greaka. Specifinost kompozicije hronoloka ispreturanost. Dostojevski ''Zapisi iz podzemlja'' kae se da sadri ukupnu tematiku koja e se u kasnijim romanima razvijati. Zola inovator u sferi jezika u romanu. Bjelinski zastupa realistiku poetiku iako je naziva ''naturalnom kolom''. Uverenje o materialnom progresu koji vodi blagostanju celog drutva preovlauje u 19.v. To je esto presudna crta u izboru tema i tematskoj organizaciji dela. Ako pisac veruje u poboljanje ljudskog drutva, on e se svim silama truditi da raskrinkava nedostatke drutva i da ukazuje na izlaz (npr.Dikens); ako ne veruje (kao Balzak koji tu ideju smatra poniavajuom za ljudski rod; ili Flober), delo e biti proeto pesimizmom i nihilizmom. Drutvena kauzalnost u realizmu je ovek odreen i sputan svojim drutvenim poreklom.

Pogovor II izdanja I dela ''Mrtvih dua'' (1846.) : Gogolj se obraa itaocu da mu pomogne. U knjizi je naslikan ovek koji putuje po ruskoj zemlji i sree sve stalee. Uzet je da pokae nedostatke i poroke ruskog oveka, a ne njegove vrednosti i vrline. I svi ljudi koji ga okruuju uzeti su da pokau ''nae slabosti i nedostatke''. Ali, Gogolj ne moe znati sve (poto je samo pisac), pa su mnoge stvari opisane neverno premali je ovekov ivot, a Rusija prevelika. Moli itaoca da mu da sugestije i ispravke, bez obzira kog obrazovanja bio, jer svako ko je video svet, zapazio je neto to drugi nisu. Najbolje bi bilo kad bi neko proitao sve paljivo i u pismu mu poslao netanosti. O stilu i lepoti izraza ovde ne treba voditi brigu : radi se o stvari i istini, a ne o stilu. On moli itaoca vieg stalea da se priseti svih ljudi sa kojima se sretao i da razmisli o svemu to mu je palo na pamet od ljudskih naravi i sklonosti do mrtvih stvari koje ga okruuju, od odela do kuevnog nametaja i zidova u kojima ive. On mora da svestrano upozna ruski ivot. Moli itaoca da mu se obraa kao nekom ko nita ne zna, da mu objanjava sve do pojedinosti. Neka itaoci naprave paket na njegovo ime ili na ime Petra Aleksandrovia Pletnjeva (profesora, knjievnika, rektora Petrogradskog univerziteta, bliskog prijatelja Pukina, Gogolja, ukovskog) ili evirjova (knjievnog istoriara sa Moskovskog univerziteta).

Nana Bogdanovi ''Mrtve due'' (iz ''Knjievnih analiza'') : Od Bjelinskog i poimanja termina ''naturalne kole'' zasnovanog na Gogolju, poinje miljenje o Gogolju kao realisti, kao osnivau ''kritikog realizma''. Ali i samo ime ''kritiki realizam'' je besmisleno. Malo ta u ''Mrtvim duama'' je objektivna slika stvarnosti. Dve krajnosti u tumaenju Gogolja : 1.- kroz kritiko-satiriki patos (Bjelinski) socioloko stanovite. 2.- miljenje da Gogoljeva satira nije objektivna ve subjektivna karakteri nisu realistika karikatura sveta, ve ''eksteriorizacija sopstvenog ugla'' psiholoko stanovite. Kupoprodaja mrtvih dua je apsurdna (kao administrativno-ekonomska transakcija). Drugo, u ovom romanu nema nieg ''pustolovnog'', jer se nita ne deava, samo se iikov premeta sa mesta na mesto, manje dinamian od brike, kao marioneta. Brika je vana u fabuli, nikad nije prost rekvizit. Njom i poinje roman (hoe li stii do Moskve hoe; do Kazana - nee). Fabula je inertna, bez zapleta i raspleta (sem mehanikog). Ostvaruje se nizanjem likova, uvek na slian nain (pomou brike). Sama dvoumica o kupoprodaji dua tretira se kao deo svakidanjice, to je apsurdno, a fabula se varira u dijalozima o toj prodaji. Detalji unose dinamiku u naraciju vaan inilac Gogoljevog postupka. Najvaniji su oni uvedeni slobodno, nemotivisani ni fabulom ni likovima, koji niu u slobodnoj asocijaciji, osamostaljuju se i pretvaraju u autonomne slike, nekad vrlo razvijene, kao da je namerno zaboravljen poetni impuls. Poreenja (u detaljima) uvek osamostaljena : - od proirenog opisa Pljukinove oi (poreenje obrva sa mievima iz rupa). - do iroko razvijene slike ponaanje gostiju u prisustvu iikova (odblesak opteg zadovoljstva; kako se smeju oni to uju ta on kae, pa do portira koji se smeje prosto zato to se smeh prenosi salom). Zanemarivanje povoda za poreenje namerno. Ono je izvor humora, ali najee izokrenutog u alogino, jer oslobaa asocijaciju i puta da tee gotovo u automatskom nizu. Takva osiromaenost fabule a obilje detalja, razvijenih u alogian sled slika, osamostaljenih u spontanom toku, ini realnost prividnom i nekonzistentnom. iikov uprkos fiktivnoj pokretljivosti, do krajnosti uopten okarakterisan na poetku jednostavnim ni-ni, kao i u poslednjem poglavlju (lii ni na majku ni na oca). Ni-ni apstrahuje ivot, i sve se pretvara u zastraujue odsustvo svega, to se moe uzeti kao model Gogoljeve realnosti. Zato kolorit ivota grade pratei detalji. Statinost Gogoljevog sveta (i fabula i likovi). Krajnja uoptenost i neodreenost najee praena proizvoljnom asocijacijom rezultira kominim efektom npr. opis gostionice (kao i sve druge ruske gostionice sem nimfi sa velikim grudima). iikov srednja veliina, ''apstahovani prosek'', mehaniki pokrenut od lika do lika. Ostali likovi nemaju ak ni prividnu dinamiku. Likove mnogo pre definie ambijent nagomilanih i naizgled niim definisanih detalja granica apsurda. Jednakost karaktera i fizikih osobina domaina i ambijenta. Sobakevi trapavost njegove pojave okarakterisana je jednom jedinom crtom stalno nekog gazi i izvinjava se (medved). Svojstva mehanike lutke nezgrapnost. Manjilov kunim ambijentom se karakterie nesposobnost da se ega prihvati : detalji po kui, ali i senica iz bate na kojoj pie ''Hram za usamljeno razmiljanje'' to razmiljanje na kraju poglavlja (o ivotu sa prijateljem). Gogolj je manje zainteresovan za logiku, realistiku, makar i grotesknu, motivaciju likova, koliko za samu sliku, izglobljenu iz stvarnosti poremeenim konturama. Slika iskrivljena, irealna, ekspresionistika. Pljukinov ambijent patoloki tvrdiluk povod za nizanje scena (opis radionice). Uz Koroboku psi u bati, strahovit lave, poreen sa ljudskim glasovima, instrumentima i predmetima bas, bariton, kontrabas, zvono. Uz Nozdrjeva opet psi, ali sad poigravanje imenima jeziki nonsens, apsurd.

Ovi postupci slue izokretanju smisla u besmisao. Sudaranje smisaono nejednakih estica. Sueljavanje disparantnih slika (povezanih samo slobodnom asocijacijom). Trenje raznorodnih elemenata. Vraanje bukvalnog smisla prenesenome (kad pria kako se Nozdrjov hvata kao utopljenik za slamku, a ne shvata da se za slamku moe uhvatiti samo muva, a ne teki Nozdrjov). Naslov takoe sadri smisaono trenje oznaka anra poeme odudara od proznog oblika i sadrine. Lirske digresije : - na kraju 5.glave parodirana hiperbola u slavu ruskog jezika. - nastavlja se na ''Skreni budali, skreni, skreni''. - na kraju dela o Rusiji to leti kao trojka. - usledila posle ''Gusane jedan, kako to vozi'', i iikovljevog zadovoljnog odskakivanja po jastuku u briki. Trenja uzvienog i prostakog iznutra razaraju, rainjavaju stvarnost jednog sveta, i pretvaraju ga u neto gde sve moe da lii na sve. Stvarnost postaje fantastina. Alogina besmislica se prihvata kao deo stvarnosti. Zagonetna kupoprodaja mrtvih dua objanjena tek na kraju, koji ispada iz fabule, jer se ona zapravo zavrava iikovljevim bekstvom. Neodoljiva pieva potreba da sve okrene naglavake. Takvo metaforiko objanjenje teme (autopoetiko) : u govoru jedne gospoe koja razmilja o tome kako je apsurdna cela ideja o kupoprodaji parodija realistike motivacije (''ta znae te mrtve due nita!''). Posle toga nema vie ''ni-ni'', ''odsustva svega''..., ve definisane slike, ali toliko da ponitavaju i samu konturu glavnog junaka, svodei ga na privienje kad se gubernijski inovnici premiljaju ko je iikov tada svi varoani izlaze u grad (i oni koji nikad nisu bili, koje niko nikad nije video). Tada stupa pria o kapetanu Kopejkinbu ne radi razobliavanja drutvene stvarnosti, ve radi apsurda. Prii o kapetanu Kopejkinu prethode razna nagaanja, delom razumna (jer je strah posledica realnih uzroka). Ali, svedoenje prodavaca dua, npr. Koroboke, su apsurdna u svom realizmu (kupio je, jer e kupiti i guja pera, za dravu nabavlja mast...) otkaeno miljenje. Na svedoenju Nozdrjova upravnik policije kae ''avo bi ga znao ta je to''. Epizoda sa Nozdrjovim obrnuti prosede, iza prie o kapetanu Kopejkinu. Gogoljevska nepouzdana stvarnost ''jedan je tvrdio da iikov pravi lane novanice, a moda i ne''. Iz svega izlazi zakljuak : mora da je kapetan Kopejkin povod za interpolaciju. Pria o kapetanu Kopejkinu : u sutini socijalno-melodramska (seljak-invalid), ali i jeziki i stilski siromanija od svega, bez ivopisnosti zavrava se ''kako su ga i gde odveli, ne zna se'' negacija pouzdanosti. Svi komentariu da je u prianju upravnik pote ''daleko zabrazdio'', ali u emu ? - u fizikoj nedoslednosti (iikov nije Kopejkin, jer ovaj nema ni nogu ni ruku). - ili u nesrazmerno razumnom sieu ? Ona (pria) svojim realistikim sieom otkouje dalja neobuzdana fantaziranja sada se iikov vezuje za Napoleona, i to se argumentuje profilom, zatim upravnikom policije koji je ratovao 1812., i video Napoleona koji ba lii na iikova ''ne bi se reklo da je mnogo debeo ni tanak''. Od falsifikatora, razbojnika, preko Napoleona, do privienja. Pitaju se ta je on, a ne ko je to uvodi mogunost da je utvara. Vrhunac kad iikov izlazi u grad gleda, a kao da se grada nije seao. Dakle, iikov najmanje definisan od svih likova. Filozofija apsurda. Poigravanje sa smislom i besmislom. Kad iikov izlazi iz grada, gleda u povorku za mrtvim tuiocem. On se pita : da li je to sve samo san, ili se na javi zakuvala nekakva ludorija, lua nego u snu. Pre nego to iikov ode, izlazi Selifan iz sobe, eka se po potiljku. Pripoveda se pita ta li znai to ekanje, ta li ono uopte znai? sumnja u racionalne moi. Ali i parodiranje samog pojma znaenja.

Aleksandar Flaker ''N.Gogolj, 'Mrtve due' (I deo)'' : Otvara razdoblje ruskog knjievnog realizma. Zamiljen kao poema u 3 dela, ali, II deo fragmenti. Fabularna osnova vrlo jednostavna : 1.- uvod (1.poglavlje) upoznavanje sa iikovim, vlastela i inovniki svet, kupovina mrtvih dua se najavljuje. 2.- portretna poglavlja (2-6) iikov poseuje provincijsku vlastelu. 3.- ponovni dolazak u grad, uzbuna (7-10) 4.- autorovi komentari dogaaja biografija iikova, opravdanje I dela poeme i nagovetavanje II dela (11.poglavlje). Dakle, fabula nije ni razgranata ni dinamina. Zagonetka oko mrtvih dua nekoliko puta naglaena u tekstu. Postepeno se ulazi u razloge putovanja i razotkriva smisao spekulacije. Tek na kraju romana sledi reenje, preko iikovljeve biografije. iroke mogunosti za drutvenu analizu i kritiku : na putovanju sree ruske provincijske veleposednike, a u gradu inovnike i ivot gradskog stanovnitva. Tako mogunost prikaza slike cele Rusije tog vremena, sa 2 najznaajnije drutvene sredine : feudalna i birokratska. Razliiti postupci pri opisivanju ove 2 sredine vlasteoska sredina : stvaranjem i nizanjem karaktera (portretne glave). Raznoliki likovi, ali i nerazdvojna celina, jer je raspored bitan : 1.- Manjilov privid plemenitosti, velikodunosti, obrazovanja, ali nesposoban za bilo kakvu delatnost. 2.- Koroboka kontrast : sva zauzeta privrednom sktivnou, ali se ne kree van te uske aktivnosti. 3.- Nozdrjev vrlo aktivan, ali nasuprot Koroboki, besmisleno i rastrono, rasipnik, kartaro, laov. 4.- Sobakevi kontrast : nepokretan, grub, bezobziran, koji razvija temu Korobokina privreivanja, ali sa jo manje ljudskih kvaliteta. 5.- Pljukin najmanje ovean od sve vlastele, najparazitskiji karakter, ije se privreivanje razvija u sasvim besmislenom gomilanju i upropaivanju stvari, koje gnjile i trule ''dronjak na oveanstvu''. Naelo kontrasta i gradacije dosledno i sistematski. Svaki lik suprotstavljen prethodnom, a svaki sa jo manje ljudskih kvaliteta. Za Pljukina (kulminacija) : ''I do tolike se nitavnosti, siunosti, rugobe, mogao poniziti ovek i tako se promeniti''. Za karakterizaciju likova vlastele : spoljanji portret koji otkriva unutranja svojstva (Sobakevi ne ide se u detalj, ve grubo, u jednom potezu, poreenje sa medvedom). Metaforika karakterizacija : opis Pljukinove sobe (opis samog Pljukina), dijalozi oko mrtvih dua izmeu iikova i Manjilova nadmetanje u plemenitosti, frazeologija sentimentalne literature. Manjilov sladunjavost, privid obrazovanja, u reenici maglovita neodreenost, ''mudri'' izrazi, nepovezanost, deminutivi, hipokoristike i superlativi (za inovnike) neaktivan, nesvrsishodan karakter. Nozdrjov govor monologian, asocijativno vezivanje reenica, nema racionalnog jezgra. iroka socijalno-psiholoka motivacija Pljukinovog karaktera. Gogolj se slui pretpripovetkom : gde saznajemo da je Pljukin nekad bio dobar, ali je iz samoe potonuo u krtstvo. Statika pokreta vlastele (parazitsko, besmisleno, neljudsko ivotarenje) // dinamini pokret iikova (sebian, prodoran, ''gospodar i privrednik''). iikov spona za galeriju likova vlastele. Nasuprot jednoznanom karakteru vlastele (koji moe da se opie sa jednom reju, a esto i njihovim imenom : Sobakevi sobaka = pas, Koroboka korobka = kutija), iikov je polimorfan, prilagodljiv to je uslov fabularne osnove. Prilagodljivost iikovljevog govora : sa Manjilovim ''matoviti'', sa Korobokom poslovan, prema muicima esto grub i vulgaran, sa inovnicima suvoparan pun retorskih figura, u salonu francuski, u unutranjem monologu suvoparan i lakonski. On postaje celovit zahvaljujui biografiji na kraju tada on vie nie samo fabularna spona, ve celovit ljudski lik, motivisan odgojem i prolou, punom ponienja i borbe za drutvenu afirmaciju.

Svet gubernijske aristokratije i inovnitva : nije u pojedinim poretretima, ve u skupu razliitih fragmentarnih reakcija, koje tek u celini daju sliku drutva (jednog sloja). Od 7. glave ta slika je dinamina (u 1. je statina); interes, uzbuenje kulminacija i smrt tuioca. Grupni portret gradskog ivota : - sainjavanje ugovora (podmitljivost inovnika) 7. - odnos gradskoh vrha prema bogatstvu iikova (ples kod gubernatora) 8. - reakcija grada na vest o ikovljevoj spekulaciji (alogino razmatranje dve dame). - uzbuna koja potresa savest inovnika njihovi gresi 9. - strah besmislenost i parazitizam dravnog aparata. Ovde se iz fragmenata stvaraju manje-vie celoviti likovi. Umetnuti prikaz celine ruskog drutva ne individualne, ve tipine pojave : 1.- gubernija ba kao i svaka druga (sem nimfe na zidu u gostionici). 2.- ni bilo koji individualan portret nije razliit od drugih (Nozdrjov...). Gogolj majstor tipizacije : voli generalizacije (sa opisa Koroboke prelazi na aristokratiju). Antiteza izmeu uzvienog (patetinog) jezika i prozainog motiva. Ironina patetika (opis drvea u guberniji kojima se dive graani, kao delu dobrog vladara). Ironija na igri reima : opis Nozdrjova ''istorijski ovek'' (jer voli ''istoriju'' ruski preneseno = guvu). Patetian ton istie kontrast sa stvarnou : besmislen napad N. na iikova kao juri na tvravu hiperbolisanje u poreenjima (komiki element). Opis Sobakovia hiperbola. Groteskni likovi, ali komiko-patetiki i ironini stil preseca poetika lirskih digresija. Lirske digresije (funkcije) : 1.- u prvim glavama : pomau u karakterisanju pojedinih pojava i likova, i ne razlikuju se mnogo od obinog pripovedakog izvetavanja. 2.- dodir sa itaocem, uvlaenje u piev svet (zagontke). 3.- kompoziciona funkcija : razbijanje ironine naracije, monotonosti naracije, prevladavanje komine emocije. 4. najznaajnija : poetak 7.glave kontrast dva pisca, unutranje gradacije afirmativnih reenica ili negacija, sintaksiki paralelizmi, metaforika, tradicionalne poetske figure (svetski genije, opojni mirisi). Tema pisca i odnos prema stvarnosti uvoenje novog naina oblikovanja stvarnosti (kritiki realizam). Kulminacija poslednja glava : opravdanja junaka-nitkova (parabola o Kifi Mokijeviu i Mokoju Kifoviu). Tema Rusije i veliine ruskog naroda kontrast sa grotesknim portretima. Ravnotea izmeu kominog i uzvienog, optube i afirmacije vizija ruske budunosti (''trojka''). Ali, nije uspostavljena ravnotea : 1.- apstraktno poetske digresije, 2.- negacija ruske stvarnosti. To uslovljava II deo tu bi trebalo da se uspostavi ravnotea. Ali, to nije odgovaralo Gogoljevim realistikim umetnikim koncepcijama, zato nije ni napisao II deo. Flaker pogovor : 1831.g. izlaze Pukinove ''Belkinove pripovesti'', i prva zbirka Gogoljevih pripovedaka ''Veeri na selu kod Dikanjke'' (drugi deo izlazi 1832.). Prva zbirka folklorni motivi, metaforika i hiperbolinost (zahtevi evropskog romantizma); jednoznani karakteri lepi, zdravi, idealizovani i poetizovani seoski momci i devojke; u fabule ulaze (kao i kod Hofmana) fantastini motivi, iz ukrajinskog narodnog stvaralatva; vedri tonalitet, element humoristikog oblikovanja grae - ali i najvedrije prie imaju motive tuge i sumornosti. ''Soroinski sajam'' vedre, svetle i sjajne boje letnjeg pejzaa, neobuzdani smeh i arenilo, ali priu zatvara oseaj priguene tuge posle narodnog veselja, i za Gogolja karakteristina lirska digresija kojom kao da se ukida raspoloenje koje proima celu pripovetku : ''Ne odlee li tako od nas radost? (...) Naputenoga eka tama! Seta i tuga obuzimaju mu srce, ali nema mu pomoi''.

''Strana osveta'' potpuno obavijena mranim koloritom; u njoj je oblikovan demonski karakter arobnjaka-izdajice; pisana ritmikom prozom i mestimino stilizovana u duhu narodne pesme; najblie je romantikom shvatanju stila. ''Ivan Fjodorovi ponjka i njegova tetka'' izrazito ironini odnos prema ukrajinskoj provincijskoj vlasteli. Ovde Gogolj ve opisuje detalje naina ivota karaktera kojima se oito ruga tu treba traiti poetke Gogoljevog realistikog stila. 1836.g. druga zbirka ''Mirgorod''. ''Vij'' nastavlja romantinu liniju Gogoljevog stvaranja. Pripovetka iz akog ivota, oblikovana kao poetska legenda, u kojoj se preplie tragino sa kominim, stvarno sa nestvarnim, romantika mata sa realistikom opisnou. ''Taras Buljba'' istorijski roman, tematski vezan za borbu zaporokih kozaka sa feudalnom Poljskom u 16.v. Roman je graen oko karaktera hrabrih i nepodmitljivih kozaka, koji polau ivote za Rusiju. Lirski oblikovan, sa patetinim pripovedaevim glasom, obiljem sjajnih ukrajinskih pejzaa, hiperbolikom u situacijama gde uestvuju mase apologija nacionalne borbe i junatva kozaka. Nerazvijenost fabularne izgradnje i lirski ton pripovedanja odvajaju ga od klasinog evropskog istorijskog romana. U ovoj zbirci se pojavljuju i realistike pripovetke sa izrazitom tenjom prema satiri. Bjelinski o likovima iz prie ''Vlastela iz starih vremena'' : ''Dve parodije na oveanstvo, tokom nekoliko desetina godina piju i jedu, i jedu i piju, a zatim, kako to biva od davnine, umiru.'' ''Kako su se zavadili Ivan Ivanovi i Ivan nikiforovi'' komino-panegirini nain naracije kojim pripoveda stvara utisak praznine ivota da bi poentirao usklikom u kome je izraen itav pogled na svet : ''Dosadno je na ovome svetu, gospodo moja!''. 1834.g. komedija ''Revizor''. Smeh, koji je u prvim pripovetkama iz ukrajinskog ivota izgledao vedar, ovde vie nije ni malo bezazlen. U ovoj komediji zapravo i nema dramskog zbivanja. Dolazak tobonjeg ''revizora'' u provincijski gradi, Gogolju prua mogunost da stvori niz likova provincijskog, primitivnog, korumpiranog i nasilnog inovnitva, i da ih izvrgne ruglu. O karakteru svoje komike Gogolj kae (u ''Autorovoj ispovesti'') : ''Video sam da se u mojim delima smeju badava, zaludu, a da ni sam ne znam zato. Ako se ve radi o smehu, bolje je da se smejemo snano i onome to je zaista dostojno opteg rugla''. Njegov smeh tako dobija drutveni smisao : ''Kroz smeh, koji se nikada jo kod mene nije pojavio u takvoj snazi, italac je zauo tugu''. 1835.g. trea zbirka ''Arabeske'' ''Nevski prospekt'', ''Portret'', ''Dnevnik jednog ludaka'', uz pripovetke ''Nos'' (1836.) i ''injel'' (1842.) ciklus pod nazivom ''Petrogradske pripovetke''. Predstavljaju jo jedan korak ka realistikom stilu. I u njima ima fantastike, ali je ona podreena svtaranju opteg grotesknog utiska. Do izraaja dolazi realistika opisnost karaktera, koji su socijalno motivisani i reprezentativni za savremeno rusko drutvo. Bjelinski o majoru Kovaljovu iz ''Nosa'' kae da ''on nije samo major Kovaljov, ve majori Kovaljovi'', a o karijeristi Pirogovu iz ''Nevskog prospekta'' da je on ''tip od tipova'' koji predstavlja ''celu kastu, celi narod, celu naciju''. To vai i za karakter Akakija Akakijevia iz ''injela'', koji je postavljen u satiriki oblikovanu birokratsku sredinu glavnog grada, prema kojoj se autor oito odnosi ironiki, a koju u zavrnoj situaciji obavija groteskni duh. ''injel'' Gogoljeva stilski najcelovitija realistika pripovetka, kojoj je on uticao na celokupni razvoj ruske realistike knjievnosti. Fantastika batinjena od romantizma, i pretvorena u grotesku, fantastika koju italac ne shvata fantastino i koja predstavlja jedan od elemenata kritike realnog sveta jedan od bitnih elemenata Gogoljeve naracije.

Pria ''Koija'' seoska tema, ali rusko selo opisi ruske provincije i ivota vlastele proeti su izrazito satirikim elementima. Na ovu novelu se nadovezuje i najznaajnije Gogoljevo delo ''Mrtve due'', zamiljeno kao poema u 3 dela, koja je trebalo da obuhvati celovitost ruskog ivota Gogoljevog vremena. Ipak, prva knjiga je celovito umetniko delo u kojem je Gogolj dao celovitu viziju Rusije, i ni sam ne znajui, optuio savremeno rusko drutvo i slojeve na kojima je ono do tad poivalo. Gogolj ni ovde nije razvio komplikovanu i zanimljivu fabulu (fabularnu osnovu mu je dao Pukin, kao i za ''Revizora''). Sam tip ''putovanja'' kao fabularne potke vezuje se za ''DonKihota'', samo to su pojedine situacije i epizode u njemu sluile pre svega oblikovanju osnovnog karaktera romana, dok kod Gogolja one slue portretisanju prividno sporednih karaktera, a u stvari glavnog junaka romana ruskog drutva. Putujui sa iikovim, Gogolj je uspeo da stvori niz karaktera koji zapravo govore i o ruskim drutvenim odnosima. Takva fabula je veoma prikladna za realistiku drutvenu analizu i Gogolj izrie sud o ruskim drutvenim prilikama koji je pozdravila ruska napredna kritika (a sam se Gogolj prepao do te mere da se odrekao svog dela). Kontrastiranjem i gradacijom razliitih portreta ruske provincijske vlastele, Gogolj je ismejao i igosao parazitski drutveni sloj na kojem je poivao ruski drutveni poredak, ali i drutveni parazitizam i jalovost uopte, to je i izraeno u pripovedaevom lirskom uzviku o ''dronjku na oveanstvu'', Pljukinu. Likovi vlastele oblikovani su groteskno, karakterisani su metaforiki, detaljnim opisom sredine u kojoj ive, i svojim govorom (koji je redovno individualizovan prema karakteru lika), a u nekim sluajevima i socijalno-patoloki motivisani. Svi ti likovi su statiki nanizani na ''putovanje'' naoko amorfnog iikova, koji ipak u poslednjem delu romana izrasta u potpuno oblikovani karakter, koji dopunjuje celovitost ''Mrtvih dua'' i optu viziju Rusije. U okvirnim poglavljima, Gogolj je razvio i tematiku provincijskog grada sa takoe parazitskim i glupim provincijskim inovnitvom. Seljatvo se nalazi samo na periferiji strukture romana, ali je i tema ovog drutvenog sloja prisutna u likovima Petruke i Selifana, a razreena je u lirskom zanosu za slobodnim ivotom u motivu odbeglog kmeta Avakuma Firova. Gogolj generalizuje pojedine pojave, u lirskim digresijama govori o tome da pojave koje opisuje nisu usamljene u Rusiji, da su reprezentativne za celu zemlju i njeno drutvo. Humor, ironija i optuba koja se vezuje za gnevnu satiru to je pripovedaev odnos prema njegovoj zemlji, izraen i u celokupnom stilu romana : nekada ironino patetian, nekada hiperbolian u satirine svrhe, negde groteskan po svom duhu. Oseajui dalekosenost svoje optube, pisac nastoji da je prevlada velikim lirskim digresijama u kojima se ali na sudbinu pisca-realiste u savremenom drutvu, ili opravdava svoj pristup drutvenim pojavama saeto u reenici koja se smatra pokretaem ruske realistike knjievnosti : ''A ko je, nego pisac, duan da kae svetu istinu?''. Kompoziciju romana zatvaraju lirske digresije koje se odnose na snagu i veliinu Rusije (''trojka''). Tim digresijama pisac pokuava da uspostavi ravnoteu izmeu negacije i afirmacije, optube i pohvale svojoj zemlji, i pokuava da uvede itaoca u II deo koji bi, po autorovoj zamisli, trebalo da pokae ''bogatstvo ruskog oveka'' i iskae apologiju Rusije. Pokuaj se zavrio spaljivanjem rukopisa i pievom tragedijom. Gogolj je preao na podruje publicistike, i u lancima je zagovarao preporod Rusije na verskim naelima, a branio kmetovlasniki poredak. Tako je doao i do osude svog dela. Novu knjigu, ''Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljem'' (1846.), ruska javnost je primila sa negodovanjem (- pismo Bjelinskog). Ve po izlasku ''Mrtvih dua'', Bjelinski je primetio da je to ''jedno od onih kapitalnih dela koja ine epohe u knjievnostima''. ernievski je sasvim opravdano pripisivao Gogolju 3 temeljne zasluge : stvaranje ruske proze kojoj je osigurao prevlast nad poezijom, utemeljenje ''kritikog smera'' i osamostaljivanje ruske knjievnosti od stranih uticaja.

V.Nabokov ''Mrtve due'' (''Eseji iz ruske knjievnosti'', 1981.) : Nabokov osuuje ruske kritiare koji su u ''Mrtvim duama'' videli osudu drutvene ''oo '', koja potie od robovlasnike birokratije provincijalne Rusije. Meutim, Gogoljevi junaci su samo sluajno ruski posednici i inovnici. Nema autentino ruske pozadine, i stvarnost je ovde doivela potpunu promenu i rekonstrukciju (-ekspir). Gogolj nije dovoljno poznavao rusku provinciju : proveo je 8 sati u nekoj krmi u Podolsku, jednu nedelju u Kursku, ostalo video kroz prozor koije kojom je putovao, a dodao je i seanja iz mladosti u Ukrajini (koja je izvan iikovog puta). - ''oo'' ima neeg slatkog i okruglog, privlanog. iikov ogroman sferini ok (kada jede smokvu sa dna olje da bi izleio grlo ili igra nasred sobe u nonoj koulji, dok sve stvari po sobi poskakuju, i sluajno udari po nosu kolegu iza sebe ) vizije koje prevazilaze nie vrste poloi, vidljive u dosadnoj provinciji. Ali, svaki ''ok'', pa i ogromni iikov, ima rupu kroz koju se vidi crv. iikov fundamentalno nestvaran, kao i svet oko njega. Budalasta akcija kupovine mrtvih dua sa moralne take iikov nije kriv, ali veo tajanstvenosti na to skree panju. iikov je stvorenje posebnog, gogoljevskog sloja, u posebnom, gogoljevskom vrzinom kolu. Mrtve due u tom kontekstu nisu samo imena na papiru to su (animule?) Koroboki, Manjilova... iikov sam izaslanik avola, i to loe plaen. ''oo'' jedan od mnogih avoljskih atributa. iikov je personifikacija poloi. 1.- Poetak kad dva ruska muika (tipian gogoljevski pleonazam) raspravljaju o toku brike isto spekulativan razgovor, vrsta bili-ili-ne biti razmiljanja, u primitivnom obliku. Muike ne interesuje kojim tano putem ide brika, oni su opinjeni misaonim problemm utvrivanja zamiljene nepostojanosti toka, u odnosu na zamiljeno rastojanje. Ovo podignuto na nivo sublimne apstrakcije njihovim nepoznavanjem tanog rastojanja od N. do Moskve i Kazana znaajna stvaralaka osobina Rusa da rade u prazno (- tako se raaju filozofija i poezija). Tema toka asocira na zaokrugljenost Gogoljevog sveta, poloi. Ona se svaki put javi neoekivano. 2.- drugi potez : navoenje mladia opisanog sa irelevantnim bogatstvom pojedinosti. On ulazi u delo kao da e tu i ostati, ali ga vetar oine, i on se zauvek izgubi. 3.- trei potez : bezlini eta u sledeem pasusu (pozdravlja pridolice u gostionici, toliko brzim pokretima da mu se lice i ne vidi. On srie : Pa-vle-I-va-no-vi-i-i-kov identifikacija ba tog stepenita). Periferni likovi koji oivljavaju tkivo pozadine. Oni nastaju kod Gogolja iz pojedinih metafora, iz lirskih izliva, poreenja stilske figure istiu iva bia. Pr: dan je bio sivkast ''poput mundira u garnizonskog vojnika, tog, uostalom, mirnog roda vojske, ali ne ba sasvim treznog u nedeljne dane'' logiki jaz. Poreenje gospode u crnim frakovima sa muvama parodija na duga poreenja (a i tu se pojavljuje, periferna, kljuarica koja pravi rafinadu od eera na koju pada eskadron muva). Sloeni manevar reenice : Sobakovieva glava kao tikva od nje balalajka na kojoj svira mladi seljak. Takve slike ive same za sebe : opis noi u kojoj se neki kapetan u gostionici divi svojim lepim izmama (- Nabokov : rapsodija izama). Groteskna imena seljaka kod kojih je iikov nekad bio (a to pria dami na balu) udna imena pogodna za deformisanje. Groteskna imena karata za igranje (sa dodacima latinskog i grkog smeno) razotkrivaju mentalitet. Gogolj nije pretea naturalne kole.

Gogolj i Pukin prvi stvorili fini opis u ruskoj knjievnosti, koji je okrenuo lea konvencionalnoj paleti boja ''klasine knjievnosti'' nasleenoj iz antike. Pakleni atributi iikova : njegova specijalna emajlirana burmutica, kolonjska voda (kojom prikriva svoj pakleni smrad), koveg : detaljan opis sapun (uasno okrugao kao iikovljeva dua), brijai (lice mu je uvek obrijano lani aneli), pribor za skupljanje mrtvih dua (pero, papir...), dokumenta iz prolosti, otvor za novac, koji je iikov tako brzo otvarao i zatvarao (srce komore i pretkomore) da se nije videlo ta je unutra (da ne zna ni pisac). Svi Gogoljevi poluljudski likovi impotentni, zato je koveg njegova supruga (kaput Akakije Akakijevi, zvonik ponjka). Nikakva kazna po ljudskom zakonu ne moe da stigne sataninog zastupnika koji ide u pakao. Koroboka znai kutijica, zapravo iikovljeva kutijica. Kada ona dolazi u grad, kae se da iikov spava to je moda sve njegov san, jer je i njena brika okrugla kao lubenica (krug iikovljeva dua, dua poljaka). Sve se materijalizuje jasnije kad ona stupi u varo konkretno. Moda i nije brika, ali iikov se u njoj vozi, pa nju i zamilja. Brika je okrugla kao njegova atula. Iz njenog centra izlazi Koroboka iz iikovljevog srca. Sobakevi najpoetiniji lik. Atributi iz nametaja, ono to on jede je hrana za dina Rable, Homer celo prase, cela guska. Manjilov glagol koji izraava pojam sanjalake privlanosti. abokreina na ribnjaku i otuna dra ''engleskog vrta'' sa senicom ''Hram samotne meditacije''. Nehatna praznina u nametaju i pseudoklasina imena dece. Lirske digresije Gogoljeva privatna Rusija. 1842. Gogolj naputa Rusiju, postaje propovenik, jer mu je bila neophodna predikaonica da objasni moral svoje knjige. Bolest, napadi melanholije, koju lei estom promenom sredine. U koiji ide od banje do banje. Beznadeno opadanje stvaralake moi. Pisma prijateljima iz inostranstva poseban biblijski naglasak. Traio je od ljudi da samo opiu ono to vide, ali se estio kad bi od njih uvek dobijao vie ne postoje gole injenice. Gogolj je izgubio sposobnost stvaranja injenica. Rim i Rusija dubok spoj kod Gogolja. Preputa se klasinoj reitosti. ''Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima'' jezik pisama kao da je parodija posebnog tona. Postavlja sebe na nivo besa zahteva od ljudi da rade za njega, kao da slue bogu. Ismevali su ga zbog savetovanja da itaju ''Preobraenja Isusa Hrista'' u odreene sate posle jutarnje kafe. Savetovao spahijama da priaju muicima kako bog eli da oni mukotrpno rade za njega, i kao dokaz, da svaki dan pred muicima spale po jednu novanicu. ''Seljak ne sme ni da zna da postoji neka druga knjiga osim ''Svetog pisma''. Svuda voditi popa, koji treba da bude upravitelj imanja. Bujica sarkazama preplavila Gogoljevu knjigu. Gogolj je mislio o II delu ''Mrtvih dua'' kao o nekom otkrovenju, boanskoj knjizi. Hteo da otputuje u Jerusalim da od boga dobije snage za pisanje svoje boanske knjige. Kree na put 1848. Sveta zemlja malo je pomogla njegovoj dui. Poinje sve vie da se obazire na didaktinost svog dela. Gogolj se neposredno pred smrt odrie knjievnosti. Bjelinski on je samo, filogenetski, pretea kasnijih marksista i uopte kritiara koji su stavljali graansku vrednost iznad umetnike i naivno se borili protiv larpurlartizma (Pisarov, ernievski, Mihajlovski...). Ali, Bjelinski je ipak imao divan instinkt za slobodu i pravdu, koji nije stigla da ukalja nikakva ideologija. uveno pismo Gogolju je divan dokument, napad na carstvo... Rasturanje ovog pisma kanjavalo se Sibirom.

Bjelinski ''Doivljaji iikova ili Mrtve due'' (''Kritiki lanci'') : Dve vrste kritike : zaobilazna i otvorena. Zaobilazna kritika obazrivi izrazi o pojavi neobinog talenta; nema snage, talenta i hrabrosti da proglasi neafirmisanog pisca velikim genijem iako on to zasluuje, bez obzira na poreenja sa A, B ili C. Otvorena kritika se ne zadovoljava time da objavi kako novi autor obeava da bude veliki, ve koristi priliku da kae kako A, B i C nikada nisu bili ak ni talentovani, i da se njihova slava zasnivala na nerazvijenosti javnog mnenja i da se odrava njegovom lenjom nepokretnou i navikom. Pretpostavljajui zaobilaznoj otvorenu kritiku, koja ''ne bojei se da bude smena u oima publike, smelo obara lane veliine sa njihovog postolja'' Bjelinski formulie svoj lini kritiarski kredo. Otvorenom kritikom se bave samo Otadbinski zapisi. Polemika sa onima koji tvrde da taj asopis favorizuje one pisce koji objavljuju za njih. Napadi to su u Ljermontovu videli velikog pesnika, i zamerke da ga veliaju pristrasno, kao njihovog saradnika. A onda, ''ne samo to su simpatije i pogledi celog drutva sa divljenjem i nadom bili upereni na pesnika za njegovog ivota, a zatim je nastala opta tuga ... na vest o njegovoj preranoj smrti, to je potpuno opravdalo nae otvorene i otre prigovore njegovom talentu''. Ti napadi su bili jo gori zbog Gogolja : ''Otadbinski zapisi su prvi i jedini rekli ... ta je Gogolj u ruskoj knjievnosti... ...ukazivali su na nae miljenje o Gogolju kao na najveu glupost i najsramniju i najtamniju mrlju naeg asopisa. ... Gogolj veliki talenat, genijalni pesnik i prvi pisac savremene Rusije ... Zbog toga to smo ga poredili sa Pukinom, napadali su nas...'' a sam Pukin je prvi shvatio i ocenio Gogoljev talenat. Odnosi izmeu njih podseaju na kreativni odnos Getea i ilera. Posle pojave ''Mrtvih dua'', pojavie se mnogi koji e u Gogolju videti novi veliki talenat, novog velikog ruskog pisca trebalo je to uiniti mnogo ranije (kao Bjelinski). Ali Gogolja nije bilo lako otkriti onda kad je zaista bio nov, iako je stekao (malobrojne) vatrene pristalice svog talenta im se pojavio. Prema njegovom talentu niko nije ravnoduan : njega su ili vatreno voleli ili mrzeli. Gogolj je prvi smelo i pravo pogledao u oi ruskoj stvarnosti, i, ako se tome doda njegov duboki humor i beskrajna ironija, onda je jasno zato e on dugo ostati nerazumljiv, i zato je drutvu lake da ga zavoli nego da ga shvati. Gogolj je otpoeo svoju delatnost jo za vreme Pukina, a posle Pukinove smrti izgledalo je da je zauvek zautao. Posle ''Revizora'', on nije nita objavio sve do sredine 1842.g. U tom meuvremenu pojavila se i ugasila sjajna zvezda Ljermontovljevog talenta. Posle toga, neka apatina tuga je obuzela knjievnost, i pobeda prosenosti je bila potpuna. Ruska knjievnost ivi od starudija, podraavanja stranim uzorima, misticizma, otunog narodnjatva... I odjednom, usred tog slavlja sitniarstva, prosenosti, beznaajnosti i nedarovitosti pojavljuje se isto ruska tvorevina, nacionalna, istrgnuta iz narodnog ivota, isto toliko istinita koliko i patriotska, koja nemilosrdno skida koprenu sa stvarnosti i odie strasnom ljubavlju prema ruskom ivotu; tvorevina koja je neizmerno umetnika po koncepciji i nainu izlaganja, po karakterima i detaljima ruske svakodnevice, i u isto vreme duboka po misli, socijalna, drutvena i istorijska. U ''Mrtvim duama'' autor je uinio tako krupan korak da sve to je dotle napisano izgleda prema njemu slabo i bezvoljno. Najvei piev uspeh je u tome to u delu opipljivo izbija njegova subjektivnost ne subjektivnost koja u svojoj ogranienosti ili jednostranosti izopaava objektivnu stvarnost predmeta koju je pisac prikazao, ve duboka, sveobuhvatna i humana subjektivnost koja umetniku ne doputa da se sa apatinom ravnodunou tui od sveta koji prikazuje, ve ga primorava da kroz svoju duu proputa pojave spoljanjeg sveta i tako tom svetu udahne ivu duu. To preovlaivanje subjektivnosti dostie visoki lirski patos i osvaja itaoca ak i u odstupanjima, npr. kad Gogolj govori o zavidnoj ulozi ili alosnoj sudbini pisca, ili posle susreta sa plavuom. Ali, patos pesnikove subjektivnost se ispoljava, ne samo u tako visokim lirskim odstupanjima, ve neprestano, ak i

usred prie o najprozainijim stvarima, npr. u uzvicima kao to je ''Eh, ruski svet ne voli da umire prirodnom smru!''. Gogolj se potpuno oslobodio maloruskog elementa i postao ruski nacionalni pesnik u najirem smislu te rei. Taj ruski duh se osea i u humoru, i u ironiji, i u autorovim izrazima, i u neobinoj snazi oseanja, i u lirizmu odstupanja od teme, i u patosu itavog speva, i u karakteru lica. Neko e biti uvreen nepristojnou scene kad straar ubija bubu na noktu ali to znai ne razumeti spev zasnovan na patosu stvarnosti onakve kakva ona jeste. ''Mrtve due'' e proitati svako, ali se one nee svakome dopasti nisu u skladu sa pojmom koji gomila ima o romanu kao prii u kojoj su se dva lica zavolela, rastala, stupila u brak i postala bogata i srena. U Gogoljevom spevu moe uivati samo onaj ko shvata smisao i umetniki domet dela, za koga je vana sadrina a ne sie. Gomila ne razume i ne voli humor. ''Komino'' i ''humor'' veina shvata kao lakrdiju, kao karikaturu. Gogolj je bez ikakve ale nazvao svoj roman ''spevom'' on pod tim ne podrazumeva komini spev. To kae sama njegova knjiga. U njoj nema nita aljivo ni smeno; ni u jednoj pievoj rei se ne primeuje namera da nasmeje itaoca sve je ozbiljno, mirno, istinito i duboko. Nita ne bi bilo pogrenije ni grublje nego u ''Mrtvim duama'' videti satiru i shvatiti ih kao satiru. Bjelinski citira kraj i smatra da je alosno to e malo njih shvatiti taj ''visoki lirski patos, ove zvune i raspevane ditirambe nacionalne samosvesti, koja uiva u samoj sebi, ove ditirambe koji su dostojni velikog ruskog pesnika''. Ovaj uzvieni i nadahnuti spev e za veinu biti samo ala, dok e ''patrioti'' u njemu pronai pakosnu satiru, kao posledicu ravnodunosti i mrnje prema domaem. Zamerka autoru to prekomereno obilje oseanja nije potino mirnom i razumnom posmatranju oseanja, ve se suvie mladalaki oduevljava rodnim i domaim na nekim mestima, na sreu malobrojnim, autor suvie olako sudi o tuim narodima i nije mnogo skroman kad se predaje snovima o nadmonosti Slovena nad njima.

Bjelinski ''Nekoliko rei o Gogoljevom spevu'' (protiv lanka Konstantina Aksakova) : Polemika sa brourom autora koji tvrdi sledee : klasian ep, prenet iz Grke na Zapad, postepeno je venuo i najzad sasvim uvenuo, spustivi se do romana, i najzad do najnieg stupnja svog unienja do francuske pripovetke. Ali, Gogolj je spasao klasini ep, i sada svet ima novu Ilijadu i novog Homer. Bjelinski : Gogolj nema veze sa Homerom, on potie pre od V.Skota Skot bi postojao i bez Gogolja, ali Gogolj ne bi bio to to je bez Skota. ''Smeh koje svet vidi, i suze koje ne vidi i ne zna'' formulacija speva. U smislu speva ''Mrtve due'' su dijametralno suprotne Ilijadi. Patos ''Mrtvih dua'' nema veze sa patosom Homera : - Homer : ivot uzdignut do apoteoze; patos Ilijade blaeno ushienje koje proistie iz posmatranja divnog boanskog prizora. - Gogolj : ivot se raspada i negira; patos ''Mrtvih dua'' u humoru koji posmatra ivot kroz smeh i suze. Dve osobine svetskog pesnika : 1.- prirodni talenat ili duh, 2.- predmet duha. Kod Gogolja nema nieg interesantnog za druge narode. On nije veliki svetski pesnik, ve veliki ruski pesnik. Tako i Pukin. Ali, Gogolj je znaajniji od Pukina za rusko drutvo, jer je u veoj meri socijalni pesnik blii duhu vremena. Manje se gubi u raznolikosti objekata koje stvara i u njegovim delima se jae osea prisustvo njegovog subjektivnog duha, koji mora biti sunce koje osvetljava pesnika naeg doba. Klasini ep je mogao postojati samo za stare Helene, kao izraz njihovog ivota i njihove sadrine u njihovoj formi. Nije ga trebalo vaskrsavati za novi svet, jer novi svet ima svoju sadrinu, svoj ivot, svoju

formu, svoj ep. Proza ivota ula je u novi ep, toga nema u klasinom epu. Roman je u tom smislu ep najnovijeg doba. Francuska pripovetka nije nikakvo unienje klasinog epa, ve je ogledalo francuskog ivota. Francuska pripovetka njih ita ceo prosveeni svet; ona je plod francuske knjievnosti, a francuska knjievnost je od svetsko-istorijskog znaaja. or Sandova je veoma znaajna u istoriji svetske knjievnosti, a ne samo u francuskoj knjievnosti, dok Gogolj, i pored sve nepobitne veliine talenta, nema nikakav znaaj u svetskoj knjievnosti. Ako je unienje epa u pripoveci to je mnogo pre u nemakoj, nego u francuskoj. Nemaka pripovetka je ponikla na nizu apstrakcija, asketizma i individualizma ne prikazuje drutvo ve pojedinanu linost sve, itav svet i istorija, je u vibraciji mutnih oseanja, fantastinih snova... Ali, ak i takva, nemaka pripovetka ima svoj znaaj u istoriji svetske knjievnosti, objanjiv nacionalnim duhom Nemaca. Nemaka pripovetka zasluuje osudu : u njoj se ne ogleda sfera stvarnog ivota, ve su one formalistike izmiljotine iskvarene pivom, duvanom za lulu i filistarstvom. Gogolja esto izdaje spontanost stvaranja. To se vidi u pripovetkama (''Vee uoi Ivanjdana'', ''Strana osveta'') : lani pojmovi o narodnom duhu u umetnosti nainili su od ovih pripovedaka neka nakazna dela, ako se izuzmu izvesne vanredne pojedinosti koje se tiu prikazivanja stvarnosti pune humora. Potpuno neuspela pripovetka ''Portret'' Gogolj je ispravio, prvi deo poboljao (to se tie prikazivanja stvarnosti pojava lana kvarta koji razmilja o artkovljevim slikama je genijalna skica). Ali, drugi deo pripovetke je uasno lo : npr. misao kako dobronameran, pametan velika postane zlikovacm jer je primio novac od uasnog zelenaa, tajanstvenog Grka. Kao da bi on ostao plemenit da nije novac primio od njega ''eto od kakvog fatalizma zavisi ljudski moral''. To su deje fantazmagorije, koje bi uzbudile ljude srednjeg veka, ali za nas one su dosadne. Da nije bilo fantastinih planova, da je sve zasnovano na svakidanjoj stvarnosti, ispala bi dobra pria. Puno omaki i u ''Mrtvim duama'' pr. kad iikov razmilja o sudbini seljaka to ne prilii jednom takvom ogranienom duhu. Isto i za Sobakovia. Ponekad se Gogolj previe unese u suvo izlaganje predmeta Bjelinski se zalae za jo vie refleksije, kritika... Bjelinski insistira i na tome da jo nemamo cele ''Mrtve due'', pa ne moemo znati kakva e biti ta celina. Najbolje u ''Mrtvim duama'' : sakriven i anatomski, do sitnica seciran ceo ivot, i tim sitnicama dat opti znaaj.

Bjelinski ''Pismo Gogolju'' (Salcburn, 15.jul 1847.g.) : ''Ne moe se utati kad se pod velom religije i zatitom bia propovedaju la i nemoral kao istina i vrlina.'' Negodovanje koje je izazvala Gogoljeva knjiga u srcima plemenitih ljudi; od nje su ustuknuli ak i ljudi iji je duh istovetan sa njenim duhom. Gogolj Rusiju duboko poznaje samo kao umetnik, a ne i kao mislilac navikao je da gleda Rusiju iz svoje ''divne daljine''. Zato nije uoio da ''Rusija ne vidi svoj spas ni u misticizmu, ni u asketizmu, ni u pijetizmu, ve u uspesima civilizacije, prosvete i humanosti''. Rusiji nisu potrebne propovedi i molitve, ve prava i zakoni koji nisu prilagoeni uenju crkve, ve zdravom razumu i pravinosti. Najaktuelnija savremena pitanja : ukidanje ropstva, telesnih kazni, uvoenje strogog izvrenja zakona. ''To su pitanja koja zadaju brige celoj Rusiji u njenom apatinom polusnu! I ba se u to vreme veliki knjievnik, koji je svojim divnim umetnikim i duboko istinitim delima tako snano doprineo samosvesti

Rusije, davi joj mogunost da pogleda sama sebe u ogledalu, pojavljuje sa knjigom u kojoj u ime Hrista i crkve ui varvarina-spahiju da zarauje na seljacima to vie para, da ih naziva neopranim njukama?'' ''Da vas je zaista nadahnula Hristova istina, a ne avolovo uenje, napisali biste u svojoj knjizi neto sasvim drugo.'' ''I eto, takva je knjiga mogla biti rezultat unutranjeg procesa, visoke duhovne ozarenosti! To ne moe biti! Ili ste vi bolesni i treba da pohitate sa leenjem, ili ... ne smem izrei celu misao! ... Propovednie, apostole neznanja, pobornie opskurantizma i mranjatva, panegiriaru tatarskih obiaja ta to radite!'' To to svoje uenje zasniva na uenju pravoslavne crkve, nije udno, jer je ona ''oduvek bila oslonac bia i ugodnica despotizma; ali zato ste upleli u to Hrista? ta ste nali zajedniko izmeu njega i crkve, a pogotovu pravoslavne?'' Smisao Hristove rei otkrio je filozofski pokret prolog veka zato je ''neki Volter, koji je oruem ismejavanja ugasio u Evropi lomae fanatizma i nazadnjatva'' vie hrianin od svih popova. Zar ne zna da ''nae svetenstvo jednoduno preziru i rusko drutvo i ruski narod''. La je da je ruski narod najreligiozniji na svetu : ''osnova religioznosti je pijetizam, potovanje puno pobonosti, strah od boga''. Rusi su ''po svojoj prirodi duboko ateistiki narod. U njemu ima jo mnogo sujeverja, ali nema ni traga religioznosti. Sujeverje se gubi sa napretkom civilizacije, dok se religioznost saivljuje sa njim; ivi primer za to je Francuska.'' ''Ruski narod nije takav; mistina egzaltacija nije u njegovoj prirodi; on ima za to suvie mnogo zdravog smisla, bistrine i razuma, i ba u tome je moda sva veliina njegove istorijske misli u budunosti.'' Gogoljev ''ditiramb ljubavi izmeu ruskog naroda i njegovih gospodara'' nije naiao ni na ije simpatije. Iz njegove divne daljine on moda vidi boanstvene lepote samodravlja ''izbliza ono nije ni tako lepo, ni tako bezopasno''. Gogolj tvrdi da je pismenost ne samo nekorisna, ve i tetna prostom narodu. ''Neki su se zadrali na misli da je vaa knjiga rezultat umnog rastrojstva, slinog prvom ludilu.'' Gogolj kae da e biti zadovoljan svojim pisanjem, tek kada njim bude zadovoljan i car. Zato se ne treba uditi to ga je ta knjiga ''ponizila u oima publike kao pisca, a jo vie kao oveka.'' Gogolj ne razume rusku publiku, iji karakter zavisi od stanja ruskog drutva ''u kome kljuaju i tee da se ispolje svee snage''. ''Samo u knjievnosti ... ima jo ivota i napredovanja'' zato se poziv pisca toliko ceni. Zato tako ''brzo opada popularnost velikih talenata koji se iskreno ili neiskreno stavljaju u slubu pravoslavlja, samodravlja i narodnjatva. Porazan primer za to je dao Pukin, kome je trebalo da napie samo 2-3 vernopodanike pesme, pa da odmah izgubi narodnu ljubav''. Publika ''u ruskim piscima vidi svoje jedine voe, zatitnike i spasioce'', i zato ona nikada nee oprostiti piscu tetnu knjigu, iako je uvek spremna da mu oprosti lou. ''Ako volite Rusiju, radujte se sa mnom padu vae knjige!'' Gogoljev preobraaj je moda i bio iskren, ali je ''misao da o njemu obavesti publiku bila veoma nesrena''. ''Vaa knjiga ne odie istinom hrianske nauke, ve bolesnim strahom od smrti, avola i pakla!'' Jezik i fraze ''Velika je istina da oveka, kad se sav preda lai, naputaju i um i talenat''. Poslednja re : ''ako ste se, na nesreu, s ponosnom smirenou odrekli svojih zaista velikih dela, onda treba da se sa iskrenim smirenjem sada odreknete svoje poslednje knjige, i da teki greh koji ste uinili objavljujui je, iskupite novim delima, koja bi liila na vaa ranija dela.''

Nila Kuzmani-Svete ''Gogolj ili nova re u ruskoj knjievnosti'' : ''Arabeske'' (1835.) ciklus ''petrogradske pripovesti'', sa zajednikom temom prikaza razliitih strana gradskog ivota; suprotstavljene ranijim ciklusima, odn. njihovim sadrinama nalik na bajke. Ni u jednom delu ruske knjievnosti pre Gogolja nisu tako snano opisane tragine protivrenosti velikog grada, i sva ''banalnost banalnog oveka'' (Pukin). Gogoljev stil, sa naizmeninim nizanjem ''niskih'' i ''patetinih'' momenata, neposredno se vezuje za urnalistiku knjievnost tog doba. Pukin : ''Kao pisac i umetnik obdaren je onom retkom sposobnou da pronikne u oveka i da ga u nekoliko poteza prenese za tili as, celog, kao ivog''. ''Nevski prospekt'' (1834.) velika razlika u odnosu na raskoni pukinski opis prestonice. Poinje preteranim hvalospevom toj ulici, a posle istorije junaka : plemenitog sanjara slikara-romantika Piskarjeva i povrnog uobraenog Pirogova zavrava se sa ''... ovde sve odie prevarom : lae taj Nevski prospekt u svako doba''. Kontrast izmeu ideala i stvarnosti. Gogolj se u ovoj prii ruga svom mladalakom zanosu i romantizmu, krstei zanatlije-Nemce imenima iler i Hofman. ''Nos'' (1836., u Savremeniku) preraivao je sve do 1842., to zbog cenzure, to zbog menjanja realistike postavke u groteskno-fantastinu (u prvoj verziji majoru se nestanak nosa samo prisnio). Gogoljeva fantastika nije izvan sfere realnosti : fantastini doivljaj je tek poetni impuls, apsurdna, nestvarna injenica na osnovu koje se razvija potpuno stvaran, logian sadraj, isprian jezikom realnosti. Gogolj slika banalnost tako da sve one sitnice, koje inae izmiu pogledu, prosto svima udare u oi. Da bi to postigao, pribegava groteski, usredsreujui svoju panju na sitnice, na odreene pojedinosti tako stvara tipian lik majora Kovaljova, otelotvorenje negativnih crta savremene birokratije. Gogoljeva umentika mata je okrenuta ivotu, vidi svu izvrnutu, zbrkanu sliku sveta. Bjelinski : majori Kovaljevi. ''Portret'' (1835) i ovde je prisutan novi, realistiki pristup psihologiji umetnika iz ''Nevskog prospekta'', gde pisac saosea sa Piskarjevim i istovremeno ga posmatra sa strane i vidi njegove slabe strane, jer je pievo gledite ire od junakovog. Gogolj odbacuje duh vladajue romantiarske estetike odnosa prema umetniku ''boanskom'' umetniku suprotstavlja svog junaka koji se, sve dok ne izneveri svoj poziv, trudi da proui prirodu i umetnost, potujui najvia umetnika iskustva, tradiciju, kao i naelo podraavanja zasnovano na etici posmatranja koja podrazumeva jedinstvo istine i lepote. Upravo je visoko etiko-estetiko poimanje umetnosti i njegove uloge utkano u priu kao merilo artkovovih mogunosti na poetku i na kraju. ''injel'' (1835., konana verzija 1841.) duboko saoseanje sa ''malim ovekom'', antijunakom kakav je A.A.Bamakin, koji je toliko neznatan i bespomoan da se njegova predodreenost na bedno ivotarenje ini savreno priordnom. Smeh i suze, komino i tuno, prema Gogoljevoj oceni, odreuju autorov odnos prema njegovim junacima : nemilosrdno razobliujui njihove nedostojne, rune postupke, on istovremeno tuguje nad nepostojanjem svega ljudskog u njima. ''Koije'' (1836. u Savremeniku) Gogolj smeta radnju u provinciju, da bi jetko ismejao ispraznost njenih obiaja, satirom koja anticipira ''Mrtve due''. Sjajan opis hvalisavca i kukavice, koji uiva da ostavi utisak, da zaseni. ''Dnevnik jednog ludaka'' (1834.) kroz Popriinov delirino-fantastini doivljaj sveta, kao posledice njegovog dubokog nezadovoljstva, sagledava se abnormalnost drutvenih odnosa, zlokobna nitavnost sredine koju nije primeivao dok nije poludeo. Struktura prie je zasnovana na traginoj grotesci : ''nepojmljivi'' opaaji ''ludaka'' samo pojaavaju ludilo drutva razvrstanog prema tabeli

rangova, inova i lanih fetia. Hercen : ''Niko pre njega nije napravio kompletan kurs patoloke anatomije ruskog inovnitva''. Radovan Lali predgovor : Dve glavne osobine ruske knjievnosti koje su joj obezbedile tako istaknuto mesto u svetu : bespotedni realizam i duboki humanizam. Biti realista u umetnosti znai biti veran ivotnoj istini, tj. istinito prikazati drutvo, drutvene klase i njihove meusobne odnose; a ako jedan umetnik ue u sve sloene pojave drutvenog mehanizma, on mora da prema njima zauzme odreeni stav zato su realizam i humanizam ruske knjievnosti najtenje meusobno povezani. Ni u jednoj drugoj knjievnosti osuda starog drutvenog poretka nije izreena sa takvom strau i ubeenjem. Pukin i Gogolj osnivai ruskog knjievnog realizma. Pukin je prvi dao umetnika remek-dela napisana realistikim metodom. Ali, on samo kao pesnik ima vremensko prvenstvo Gogolj je znatan deo svojih dela objavio pre Pukinove proze. ''Belkinove pripovetke'' su objavljene u oktobru 1831.g., dok je prvi deo ''Veeri u selu kraj Dikanjke'' objavljen u septembru iste 1831. Pukin objavljuje ''Damu pik'' 1834.g. i ''Kapetanovu ki'' 1836., dok je Gogolj za to vreme tampao drugi deo ''Veeri'' (1832.) i jo dve zbirke : ''Mirgorod'' i ''Arabeske'' (obe u dva dela, 1835.), kao i ''Revizor''. Pripovetke ''Nos'' i ''Koije'' su se pojavile u Pukinovom asopisu ''Savremenik''. Prvi deo ''Mrtvih dua'' zavren je 1841., ''injel'' je prvi put objavljen 1842. u sabranim delima. Pismo iz 1827.g. : ''Bespravlje, najvea nesrea na svetu, najvie mi je cepalo srce. Zakleo sam se da neu izgubiti ni jedan trenutak svog kratkog ivota a da ne uinim dobro.'' Pukin je odmah osetio i pravilno ocenio Gogoljev talenat. Gogolj u svojim pismima i u ''Pievoj ispovesti'' (1847.) sam govori koliko mu je Pukin znaio. U martu 1837.g., malo posle Pukinove smrti, Gogolj pie : ''Kada sam stvarao, ja sam video pred sobom samo Pukina... Nita nisam preduzimao, nita nisam pisao bez njegovog saveta. Sve to je kod mene dobro za sve treba da zahvalim njemu''. Kritika strana u Gogoljevim delima je mnogo jaa nego u Pukinovim. Gogolj se oslobodio romantizma ve posle svoje prve knjige, a i ona je proeta snanom realistikom, kritikom strujom. ''Nevski prospekt'' naglaen kontrast izmeu bede i bogatstva. Poteni i osetljivi ljudi propadaju, dok prosperiraju vulgarni sebini karijeristi, koje ne mue nikakva teka drutvena ili moralna pitanja. U vulgarnoj i bezdunoj sredini, sanjalice i idealisti ne mogu opstati. ''Portret'' obraen je problem novca. Romantizam i simbolika su naroito naglaeni u drugom delu pripovetke, zbog ega je napredna kritika zamerala Gogolju. Ali, pri svemu tome, ovo je snano umetniko delo u kome su dobro uoene i realistiki date mnoge tipine crte drutva. ''Zapisi jednog ludaka'' neravnopravnost i nepravda su nesumnjivo uzrok Popriinove duevne bolesti. Ona je posledica njegove bespomonosti, nemogunosti da uini ma ta da popravi svoj poloaj. ''injel'' najsnaniji protest protiv poniavanja malog, bespomonog oveka. Ovim pripovetkama, Gogolj je pokrenuo jednu znaajnu drutvenu temu, temu o ''ponienima i uvreenima'', o slabima i potlaenima koja se pokazala toliko neiscrpna, da je ruska knjievnost nikad vie nije napustila. Tema socijalnog protesta protiv ugnjetavanja slabih dobija posebnu vrednost u svetlosti kritike vladajue klase i inovnikog aparata. Gogoljeva kritika je veoma otra. On ismeva kako uobraenost i sujetu aristokrata, tako i vulgarnost, poltronstvo i nekulturu malograana i inovnitva. U ''injelu'' on igoe sa jedne strane neosetljivost, primitivnost i grubost kancelarijskih slubenika, a sa druge izvrgava ruglu linosti koje se nalaze ne visokim dravnim poloajima. Tekstovi Gogoljevih pripovedaka nikada nisu bili tampani u svom prvobitnom obliku cenzura. Gogolj je umeo da uoi i da na genijalan umetniki nain saopti ono to je u datom trenutku bitno u ivotu Rusije, a to se pokazalo kao bitno i prema opteljudskim merilima.

Boris Ejhenbaum ''Kako je napravljen Gogoljev 'injel''' (1918.) : Kompozicija novele mnogo zavisi od toga da li je autorov subjektivni ton samo slui kao formalna veza izmeu dogaaja, ili je konstruktivni element koji stvara manje-vie iluziju pripovedanja. Primitivna novela, avanturistiki roman, pa i komina novela ne poznaju i ne trae pripovedanje, jer se sve razvojne linije odreuju kroz brzo i raznoliko smenjivanje dogaaja i situacija. Kompozicija u kojoj sie kao splet motiva gubi konstruktivnu ulogu pripoveda istie sebe u prvi plan, kao da koristi sie samo za zaplet pojedinih stilskih postupaka. Teite se sa siea prenosi na postupak pripovedanja; glavna komina uloga se dodeljuje kalamburima (u vidu igre rei, ili razvijenih do manjih anegdota). Komini efekat se postie nainom pripovedanja. Dve vrste kominog pripovedanja : 1.- pripovedako ograniava se na ale, kalambure sa igrom rei...; utisak mirnog jezika. 2.- reprodukciono uvodi postupak govorne mimike i pokreta, pronalazei posebno komine artikulacije, zvune kalambure, zamrene sintaksike konstrukcije...; pripovedanje dobija karater glume, i kompozicija se karakterie ne samo obinim spletom ala, ve i sistemom razliitih mimiko-artikulacionih pokreta. Gogoljeva kompozicija nije odreena sieom. Sie je uvek oskudan, pre se moe rei da ga i nema neka komina situacija (koja ponekad sama po sebi i nije komina) slui kao poetni impuls za razradu kominog sluaja. Pismo Pukinu (1835.) : ''Preklinjem vas, dajte mi bilo koji sie, ma kakav, komian ili ne, ali isto rusku anegdotu... Preklinjem vas, dajte sie, i eto vam komedije petoinke kao od ale, a smene da pukne kunem se!''. Baza Gogoljevog teksta je pripovedanje njegov tekst se formira od ivih govornih predstava i govornih emocija. To pripovedanje ima tendenciju ne samo da pripoveda, da jednostavno saoptava, ve da pripoveda kroz mimiku i artikulaciju reprodukcije. Reenice se biraju i kombinuju ne samo prema principu logike govora, ve vie prema principu izraajnog govora, u kojem posebno mesto pripada artikulaciji, mimici, zvunim pokretima... Zvuna semantika : u Gogoljevom jeziku zvuni omota rei, njegova akustika karakteristika postaje znaajna, nezavisno od logikog i stvarnog znaenja. Artikulacija i njen akustiki efekat izbijaju u prvi plan kao izraajna sredstva. Gogolj voli nazive, imena... tu se otvaraju iroke mogunosti za takvu artikulacionu igru. ''On je veliku panju posveivao imenima svojih lica u komedijama; traio ih je svuda; ona su postala tipina; on ih je pronalazio i u oglasima (prezime iikova pronaeno je na zgradi), na firmama...''(-Smirnov). Gogolj takoe sastavlja imena, oigledno izmiljena - pr. Neuvaaj-Korito, ili Bamakin, ime koje daje i mogunost i povod za igru reima. Sie kod Gogolja ima samo spoljni znaaj, i zato je statian. Prava dinamika, a time i kompozicija, je u konstrukciji pripovedanja, u igri govora. Osnovni kompozicioni sloj ''injela'' isto komino pripovedanje sa svim karakteristinim postupcima govorne igre, spojeno sa patetinom deklamacijom, koja kao da formira drugi sloj. Kalamburi raznih vrsta bazirani ili na zvukovnoj slinosti, ili na etimolokoj igri reima, ili na skrivenom apsurdu. Gogolj posebno voli kalambure etimoloke vrste radi njih je esto posebno izmiljao prezimena : Bamakin elja da se stvori povod za kalambur (+ sklonost ka sufiksima deminutiva karakteristika Gogoljevog stila). Kalambur stvoren pomou tog prezimena proiren je kominim postupkom koji mu daje potpuno ozbiljan izgled; pritom je neosetno doveden do apsurda (cipele nose ''i otac i deda, pa ak i urak''); i na kraju kao da je uniten komentarom (da svi nose izme), jer se ubacuju detalji koji nisu sa njim u vezi (on) u stvari, dobija se sloeni, kao duplirani kalambur. Postupak dovoenja do apsurda ili neloginog povezivanja rei, obino je maskiran strogo loginom sintaksom, i zato ostavlja utisak nenametenosti. Logiki aspurd maskiran je jo i obiljem detalja koji

privlae panju; kalambur nije istaknut, ve je naprotiv skriven na sve naine, i zato se poveava snaga njegove komike (pr. opis Petrovia). ist etimoloki kalambur pr. tajni savetnici. Drugi knjievni postupak : izazivanje utisaka i uticaj kroz glasove. Imena koja nemaju smisla ''zaumne rei'' koje pruaju mogunost za posebnu glasovnu semantiku. Akakije Akakijevi jedna odreena glasovna kombinacija; nije sluajno to davanje imena prati itava ala glasovnu semantiku tog imena ve je pripremio itav niz drugih, oigledno posebno odabranih, ''pronaenih imena'', koja isto tako imaju posebne upadljive zvukovne karakteristike. Glasovna komika tih imena sastoji se ne samo u neobinosti (neobino samo po sebi ne moe biti komino), ve u kombinovanju koje priprema to ime koje zvui kao nadimak. Odlomak : ''...dakle, u nekom nadletvu radio je jedan inovnik, inovnik za koga se ne bi moglo rei da je naoit, omanjeg rasta, malo rohav, pomalo ri, reklo bi se kanda i pomalo slep, sa malom elom iznad ela, naboranih obraza i sa tenom to ga zovu hemoroidnim...''. Poslednja re je tako postavljena da njen zvuni oblik dobija posebnu emocionalnu i izraajnu mo, i prima se kao komian zvukovni gest, nezavisan od znaenja. On je pripremljen, sa jedne strane postupkom ritmike uzlazne reenice, a sa druge sazvunim zavrecima nekoliko rei koje pripremaju sluh za primanje zvunih efekata i zato zvue grandiozno, fantastino, van svake veze sa semantikom. Rei su koncipirane u izvesnom redosledu ne prema principu obeleavanja karakteristinih osobina, ve prema principu glasovne semantike. Unutranji vid ostaje netaknut, a od itave reenice ostaje utisak glasovnog niza, koji se zavrava gromkom i logiki gotovo besmislenom reju, ali zato neobino monom (po artikulacionoj izraajnosti). Gogolj je ponekad ubacivao neku zvunu re jedino radi zvunog efekta. Te rei se gotove i ne primaju kao logike jedinice, kao simboli pojmova one su rasklopljene i ponovo sklopljene prema principu zvukovnog govora. U reenici je u prvi plan istaknuta artikulacija i akustika. Najobiniju re Gogolj ponekad servira tako da njeno logiko i stvarno znaenje bledi, ali se zato otkriva glasovna semantika i obian naziv dobija oblik nadimka. Gogolj nema srednjih, obinih rei obinih psiholokih ili stvarnih pojmova, logiki vezanih u obine reenice. Artikulaciono-mimiki zvukovni govor smenjuje napregnuta intonacija. Pr. intonativnog uticaja deklamaciono-patetine reenice : ''ak i u vreme kad petrogradsko sivo nebo...'' ogromna reenica, koja pred sam kraj intonacije dovodi do velike napetosti, iznenada se reava jednostavno : ''...drugim reima, ak i onda kad svi nastoje da se razonode, A.A. se nije odavao nikakvim zabavama.'' Stie se utisak komine neusklaenosti napregnute sintaksike intonacije i njenog semantikog reenja. Ta protivrenost ili nesklad u velikoj meri utie da i rei postanu udne, zagonetne, zvue neobino poraavajui sluh, kao da su razlomljene na delove ili kao da ih je Gogolj prvi izmislio. Druga deklamacija, koja iznenada upada u opti kalamburni stil sentimentalno melodramatina. To je uveni ''humani deo'', koji je tako dobro proao u ruskoj kritici, da je od uzgrednog umetnikog postupka postao ''ideja vodilja'' itave pripovetke. U prvobitnim rukopisima nema tog mesta ono je kasnijeg datuma, i nesumnjivo pripada drugom sloju, koji dopunjuje isto anegdotian stil prvobitnog koncepta elementima patetine deklamacije. Svojim junacima Gogolj ne daje ba mnogo da govore, i, kao i uvek kod njega, njihov govor je posebno formiran, tako da i pored individualnih razlika on nikada ne ostavlja urisak razgovornog jezika on je uvek stilizovan. Govor A.A. ulazi u opti sistem Gogoljevog zvukovnog govora i mimike artikulacije, on je posebno konstruisan i snabdeven komentarom : ''Treba znati da se A.A. uglavnom sluio predlozima, prilozima, pa i takvim recama koje nisu znaile ama ba nita.'' Govor Petrovia je zainjen, zgusnut, strog, odluan i deluje kao kontrast; nema boje svakodnevnog govora, ta intonacija mu ne pristaje, ona je isto tako naena i isto tako uslovna kao i govor A.A. Te reenice stoje izvan vremena i prostora, statino, kao jednom zauvek to je jezik kojim bi se mogle sluiti marionete. I Gogoljev lini govor je ''biran'' pripovedanje je stilizovano kao neko naroito neusiljeno, naivno askanje. Kao nehotice, pojavljuju se ''nepotrebni'' detalji, dobija se karakter familijarne brbljivosti (pr. Petrovi komini postupak je u tome to se posle uvoda karakteristika ograniava; kao i za njegovu enu - nema nieg teeg nego naslikati portrete Gogoljevih junaka). Reenica : ''Gde je zapravo stanovao inovnik koji ga je pozvao, na alost, ne bismo mogli rei...'' uz mnogobrojne nekakav, na alost...malo

ta se zna, nita se ne zna, ne seam se... stie se utisak o pripovedakom postupku koji daje iluziju stvarnog dogaaja, pripovetka se prenosi kao stvarna injenica ije sve detalje pripoveda ne poznaje. Gogolj rado skree sa teme glavne anegdote i ubacuje umetnute (o savetniku koji je pregradio sobu). Poznato je da je i sam ''injel'' stvoren od ''kancelarijske anegdote'', a u rukopisu se odlikovala jo veom stilizacijom u duhu neusiljenog askanja i familijarnosti. Gogolj je pripovetku u konanom obliku obogatio kalamburima i anegdotama, ali i deklamacijom, proirivi time prvobitni kompozicioni sloj. Dobijena je groteska, u kojoj se mimika smeha smenjuje sa mimikom tuge, i jedno i drugo ima oblik igre, sa uslovljenim smenjivanjem pokreta i intonacija. Pripovedanje je vie mimiko-deklamaciono nego pripovedako : iza pisanog teksta ''injela'' skriva se ne pripoveda nego glumac, gotovo komedija. Ve sam poetak donosi sukob, prekid, naglu promenu tona. Zvanini uvod (''u nadletvu'') iznenada se prekida, i epsku intonaciju pripovedaa smenjuju tonovi preterane razdraenosti i sarkazma. Stie se utisak improvizacije, prvobitna kompozicija ustupa mesto nekakvim odstupanjima. Jo nita nije reeno, a ve postoji anegdota, ispriana leerno i zadihano (''ne seam se kojeg grada...''). Zatim se vraa epski ton sa poetka, ali ga odmah zamenjuje iskombinovana, akustina reenica, fantastian, zapanjujui niz rei koji se zavrava jednim gotovo besmislenim, ali grandiozno zvunim ''hemoroidan'' - tako da od zvaninog pripovedanja nema vie niega. Gogolj zatvara taj krug mimikim potezom : ''ta da se radi, kriva je petrogradska klima''. Subjektivni ton se nedvosmisleno ubacuje u pripovetku, i dobija karakter grotesknog gra ili grimase. Time je ve pripremljen prelaz na kalambur oko prezimena. Zvanine reenice koje zakljuuju tu anegdotu oko krtenja ostavljaju utisak igre sa pripovedakim oblikom, i nije sluajno to se u njima krije neusiljeni kalambur koji im daje tok nezgrapnog ponavljanja. Sledi bujica ''ruganja'' komino pripovedanje naglo prekida sentimentalno melodramatino odstupanje sa karkateristinim postupcima sentimentalnog stila. Tako je ostvarena transformacija ''injela'' od obine anegdote u grotesku. Sentimentalan i namerno primitivno uproen sadraj tog odlomka reprodukovan je pomou uzlazne intonacije, koja ima svean patetian karakter (poetno ''I''). Tako se dobija neto nalik na postupak ''scenske iluzije'', kad glumac kao da napusti svoju ulogu i poinje govoriti kao ovek. Taj pasus se obino shvata bukvalno umetniki postupak koji pretvara kominu novelu u grotesku i koji priprema ''fantastian'' zavretak tumai se kao iskreni izliv due. Takvim tumaenjem razbija se celokupna struktura ''injela'', itava njegova umetnika poenta. Osnovna postavka : nijedna reenica umetnikog dela ne moe sama po sebi biti obian ''odraz'' autorovih subjektivnih oseanja, ve je uvek konstrukcija i gluma mi ne moemo i nemamo nikakva prava da u konkretnom obliku vidimo bilo ta drugo sem odreenog umetnikog postupka. Umetniko delo je uvek neto to je stvoreno, oformljeno, izmiljeno, ne samo veto ve i vetaki, u pozitivnom znaenju te rei, i zato u njemu i ne moe biti mesta za odraavanje duevne empirike. Vetina i izvetaenost Gogoljevog postupka posebno se otkriva u konsrukciji izrazito melodramatske kadence u vidu primitivno-sentimentalne sentencije koju je Gogolj iskoristio radi pojaavanja groteske : ''I prekrio bi rukom lice svoje mladi i...''. Melodramska epizoda iskoriena je kao kontrast kominom pripovedanju. to se vetiji kalamburi, to svakako moraju biti patetiniji i stilizovaniji oni postupci koji razbijaju kominu igru. Forma ozbiljne meditacije ne bi pruila kontrast i ne bi bila u stanju da odmah celoj kompoziciji da groteskni karakter. Odmah posle te epizode, Gogolj se vraa na raniji, as toboe zvanian as leerno razgovorni ton sa kalamburima (usred stranice usred ulice). Nepodudaranje sveano ozbiljne intonacije same po sebi i semantike sadrine iskorieno kao postupak groteske (pritajena, tajanstveno ozbiljna intonacija koja postepeno raste kao ogromna reenica, a iznenada se zavrava neobino jednostavno). Smenjuje je novi kalambur (o savetnicima), ime se zaokruuje prvi deo ''injela''. Ta shema (isto anegdotsko pripovedanje preplie se sa melodramskim i sveanom deklamacijom) karakterie i itavu kompoziciju kao grotesku. Stil groteske zahteva pre svega da opisana situacija ili dogaaj budu zatvoreni u fantastino malen svet nestvarnih emocija, da bude potpuno izolovan od prave realnosti, od prave punoe unutranjeg ivota; i da se to ini ne iz didaktikih ili satirikih razloga, ve u cilju da se stvori irina za igru sa realnou, za slobodan raspored i pomeranja njenih elemenata, tako da uobiajeni odnosi i veze (psiholoke i logike) u ovom ponovo konstruisanom svetu prestaju da vae, i

svaka sitnica moe narasti do kolosalnih razmera. Samo tako najmanja iskra pravog oseanja stie vrednost neeg potresnog. Fantastino-ogranieni, zatvoreni krug ideja, misli, oseanja i elja, u ijim tesnim okvirima umetnik moe predimenzionirati detalje i razbijati ustaljene proporcije sveta - na toj bazi je stvorena i shema ''injela''. Poto je izolovao itavu sferu pripovetke od opte realnosti, Gogolj moe da spaja nespojivo, preuveliava malo, skrauje veliko, da se poigrava sa svim normama i zakonima realnog drutvenog ivota. Unutranji svet A.A. nije nitavan (tome su doprineli naivni i oseajni ruski istoriari koje je hipnotisao Bjelinski), ve zatvoren, fantastian, svoj vlastiti svet, koji ima svoje zakone, svoje proporcije. Novi injel, prema zakonima tog sveta, prerasta u razmere grandioznog dogaaja i Gogolj daje grotesknu formulu : ''On se duhovno hranio u mislima svojim nosei veitu ideju o buduem injelu''. Sitniji detalji izbijaju u prvi plan (pr. nokat Petrovia ili tabakera). Naki e rei da je to realizam, svakidanjica i sl. ali, treba obratiti panju da je za nokat i tabakeru reeno mnogo, a za samog Petrovia jedino da je pio o svim praznnicima, a o njegovoj eni samo da je postojala i da je ak nosila kapicu. To je izraziti postupak kompozicije : naglasiti i predimenzionirati pojedine detalje, a ono to bi izgledalo da zasluuje veu panju, potisnuti u drugi plan. Ta groteskna hiperbola odvija se kao i pre po planu kominog pripovedanja, sa kalamburima, kominim reima i izrazima, anegdotama... Uporedo sa tim, nailaze pieve reenice u ve uobiajenom leernom tonu, iza kojeg kao da se skriva grimasa (''A moda ak i nije to pomislio, ta ne moe se uvlaiti u duu ovekovu i saznati sve to on misli'' igra sa anegdotom, kao da je re o stvarnosti). Smrt A.A. je opisana takoe groteskno kao i roenje kroz smenjivanje kominih i traginih detalja, sa ''...najzad siroti A.A. najzad izdahnu'' i direktni prelaz na raznorazne sitnice (nabrajanje zaostavtine), i finale u uobiajenom stilu (''Ko je sve to nasledio, bog e ga znati; moram priznati da se za to nije zainteresovao ak ni pripoveda ove prie''). I nakon svega toga nova melodramska deklamacija, kao to je i red posle prikaza tako tune scene, koja ponovo prebacuje itaoce na ''humano'' podruje. Finale ''injela'' naivni strunjaci, koji su u tom ''humanom'' odlomku sagledali sutinu pripovetke, zbunjeni su neoekivanim uvoenjem ''romantizma'' u ''realizam''. A u stvari, kraj nije nimalo fantastian i nije ''romantiniji'' od same pripovetke. Obrnuto, tamo je stvarna groteskna fantastika bila data kroz igru sa stvarnou; ovde pripovetka ulazi u svet obinijih pojmova i injenica, ali sve se tretira u stilu igre sa fantastikom. To je nova ''prevara'', postupak obrnute groteske. Finalna anegdota odvraa nas od ''tunog dogaaja'' i njegovih melodramatskih epizoda. Vraa se prvobitno isto komino pripovedanje sa svim postupcima. Zajedno sa brkatom utvarom nestaje u mraku i sva groteska, rastapajui se u smehu.

Boris Ejhenbaum ''Iluzuja pripovedanja'' (1918.) : kolska podela knjievnosti na usmenu i pisanu. Ali sa jedne strane, bajka ''uopte'' je apstraktna bez pripovedaa; sa druge, elementi pripovedanja i ive usmene improvizacije kriju se u pismenosti. Pisac esto zamilja sebe kao pripovedaa i na razne naine tei da svojoj pisanoj rei da iluziju pripovedanja. Forma romana je meovita i roena upravo kroz pisanu kulturu. Roman se ne belei, ve pie, i to ba za itanje. iva re pripovedaa tone u toj glomaznoj masi, glasa nema. (-?) Ruski roman se razvijao na poseban nain i relativno kratko vreme : samo 60-ih i 70-ih godina. Romani Dostojevskog graeni su na bazi spajanja strasnog subjektivnog tona i dramatinog postupka (razvijen dijalog i razgovor). Tolstojeva konstrukcija se bazira na raznolikosti psiholokih ''ukrtanja'' i na postupku biografske analize. Romani Turgenjeva zapravo su novele on nikad nema vrst vor zapleta, i lako moe da zaustavi tok fabule; on uvek tei da pripoveda, uvek se obraa sluaocu. Bajka je u stvari improvizacija. Njen sie je samo shema, njeno beleenje samo pojedinaan sluaj. Novelista obino pomou razliitih knjievnih postupaka nastoji da stvori utisak direktnog pripovedanja, makar iluziju slobodne improvizacije. Umetnik je u stvari, po svojoj prirodi, uvek improvizator. Kada se to kombinuje sa strogom formom stiha, dobija se optimistiki utisak umetnikove vlasti, utisak igre. Tako je bio stvoren ''Evgenije Onjegin'', gde lakoa neusiljenog tona, uz ritmiku vrstinu govora, deluje kao najvii stepen slobodne improvizacije. Pukin je i izmislio Belkina jer mu je bio neophodan, makar u mati, odreeni ton pripovedaa. Karakteristino je da je Pukin jo i naveo od koga je Belkin uo te prie, kao da je eleo time da pojaa iluziju direktnog pripovedanja i da prebaci njihovo poreklo od pisca na pripovedaa. Gogolj je pripoveda posebnog tipa uz mimiku, pokrete i gestove. On ne pripoveda jednostavno, ve kao da glumi, deklamuje. Karakteristina je injenica to je on poeo od bajki i stavio ih u usta Rudog Panjka. a zatim je sam stvorio poseban oblik pripovedanja sa usklicima i raznovrsnim recama. Za umetnike rei, pismenost nije uvek povoljna stvar. Pravi umetnik rei nosi u sebi primitivnu ali organsku snagu ivog pripovedanja.