PREDRAG NEDELJKOVTITO I NATO
1
BUDUĆNOST Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja posle Drugog svetskog ratarešavala se u Staljinovom kabinetu u Kremlju 9. oktobra 1944. godine, u trenutku dok su seBeogradu približavale jedinice sovjetske Crvene armije i Titovi partizanski odredi. Tog dana je, naime, u iznenadnu posetu Moskvi doputovao britanski premijer Vinston Čerčil u namerida sa sovjetskim vođom raspravi pitanje posleratnog uređenja Evrope. Razlog Čerčilove posete bio je neočekivano brz razvoj ratne situacije na Balkanu, posebno u Jugoslaviji, koji je pretio da zapadne članice “velike trojke”, SAD i Veliku Britaniju, stavi pred svršen čin iostavi bez uticaja na posleratno uređenje ovih zemalja.Povod Čerčilove brige bio je Josip Broz Tito s kojim se te godine u Italiji sreo radidogovora o zajedničkim operacijama protiv Vermahta. Na pitanje šefa britanske vojne misije pri Titovom štabu, Ficroja Meklejna (agenta SOE), zbog čega podržava ideološkog protivnika, a ne četnike Draže Mihajlovića (“Kraljevsku vojsku u otadžbini”), pragmatičniČerčil je odgovorio: “Želite li da živite u Jugoslaviji posle rata? Ne? Ni ja. Za nas je pitanjeko Nemcima nanosi više štete.”“Tito je ubijao više Nemaca od Draže” i Čerčilove simpatije su bile na njegovoj strani. Neposredno posle toga, međutim, Tito je preko Krajove tajno otputovao u Moskvu gdese sa Staljinom dogovorio o zajedničkim operacijama partizana i Crvene armije u završnicirata na jugoslovenskom prostoru. Tito nije verovao ni svom ideološkom uzoru i sa Staljinomse sporazumeo da Crvena armija učestvuje samo u operacijama na severoistoku zemlje poslečega je napustila teritoriju Jugoslavije ne ugrožavajući njegov primat u zemlji.Osetivši se prevarenim, Čerčil je odmah otputovao u Moskvu da bi se sa Staljinomdogovorio o podeli posleratnih interesnih sfera na Balkanu. Iako je veći deo razgovora bio posvećen pitanjima posleratnog uređenja Poljske i srednje Evrope (koja su dominirala već naKonferenciji u Teheranu, ali i na kasnijim konferencijama na Jalti i u Potsdamu) razgovor oBalkanu bio je kratak. O tome je britanski premijer u svojim posleratnim memoarima ostaviosledeću belešku.“Kako ćemo urediti naše odnose na Balkanu?”, upitao je Staljina.“Šta vi o tome mislite?”, uzvratio je sovjetski vođa.Čerčil je zatim istrgao list iz svoje beležnice na kome je pored imena balkanskihzemalja (među koje je uvrstio Mađarsku i ispustio Albaniju) zapisao procente uticaja Zapadai SSSR i dodao ga preko stola Staljinu. Mađarska i Jugoslavija su bile podeljene 50%:50%,Rumunija 90%:10% u korist SSSR, Bugarska 75%: 25% takođe u korist SSSR dok je Grčka podeljena 90%:10% u korist Velike Britanije. Staljin je bacio pogled na Čerčilovu belešku i bez reči je parafirao plavom olovkom, a potom je vratio Čerčilu. Čerčil je zapitao Staljina:“Ne mislite li da bi ovaj papir trebalo spaliti da buduće generacije ne bi rekle da smocinično odredili sudbinu miliona ljudi?”“Ne”, odgovorio je Staljin, “vi ga sačuvajte”.Tito, verovatno, u to vreme nije znao za dogovor Čerčila i Staljina a, čak i da je znao,nije imao razloga da mnogo zazire od njega. Krajem rata, naime, njegova vojska je narasla naoko 800.000 prekaljenih i disciplinovanih vojnika i, uprkos velikim gubicima na Sremskomfrontu, u završnici rata je munjevito prodrla kroz Hrvatsku i Sloveniju i prešla preko granicaAustrije i Italije, da bi je tek na reci Soči zaustavila novozelandska divizija britanske armije i pod pretnjom tenkova prinudila da se povuče ka Trstu.Time će biti otvoreno tzv. tršćansko pitanje koje će još mnogo godina posle rataopterećivati odnose komunističke Jugoslavije sa Zapadom (konačno je rešeno tek 1986.godine Osimskim sporazumima). Ono će, međutim, poslužiti Titu da ne ponovi grešku2
prethodne Jugoslavije iz Rapala kada je Kraljevina, pod pritiskom Italije, odustala od Istre iRijeke i time izgubila poverenje Hrvata i Slovenaca koje neće povratiti do samog kraja uaprilskom ratu 1941. Kolika je u to vreme bila moć jugoslovenskog vođe govori i podatak dasu saveznici u završnici rata ozbiljno razmišljali da Tita pozovu na Konferenciju u Potsdamu.U to vreme, niko nije razmišljao da u dvorac Cecilienhof, u kome se održavala Konferencija, pozove francuskog lidera, generala Šarla de Gola.Titu su naruku išle i međunarodne okolnosti na Balkanu krajem rata. U istočnom deluAustrije, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj je bila Crvena armija dok je u Grčkoj delovaosnažan komunistički pokret - EAM, koji je, poput Tita, nameravao da u Grčkoj izvederevoluciju.I dok je Staljin bio zabrinut zbog mogućeg odgovora Zapada (SAD su 9. avgusta 1945. bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u nameri da upozore Staljina koji je prvuatomsku probu izveo tek 1949. godine), Tito je bio spreman da se i vojno suprotstaviBritancima i Amerikancima.Kada ga je Staljin, septembra 1944. godine u Moskvi, zapitao: ”Reci mi, Valter (Titovoratno ime), šta ćeš uraditi ako se Britanci stvarno iskrcaju u Jugoslaviji?”, Tito jesamouvereno odgovorio: “Branićemo se svim raspoloživim sredstvima”. U tome, uostalom,nije bio sam: kineski vođa Mao Cedung je u to vreme govorio da je američka atomska bomba“tigar od papira”, isto su mislili Kim Il Sung u Koreji i Ho Ši Min u Vijetnamu. Amerikancisu bili zbunjeni: imali su atomsku bombu ali nisu znali na koje korejsko ili vijetnamsko seloda je bace. Čak je i poslovično oprezni Staljin u to vreme govorio da “atomska bomba služida uplaši one koji imaju slabe nerve”.Iako je pod pritiskom zapadnih saveznika u završnici rata morao da prihvati jedan brojčlanova jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, Tito se posle rata neće mnogo obaziratini na njih.On je pobedio u ratu, bio na čelu jedne od četiri vodeće posleratne armije u Evropi iverovao je da njegovim planovima u Jugoslaviji i na Balkanu više ništa ne stoji na putu. U prvim posleratnim godinama te planove će pokušati i da ostvari. Vreme će ubrzo pokazati daće raspad antifašističke koalicije i početak Hladnog rata Jugoslaviju uvesti u neobičnuavanturu koja će potrajati do maršalove smrti 1980. i krvavog raspada Druge Jugoslavije1991. godine, u trenutku kada je u Evropi konačno pala “gvozdena zavesa”.SAD su 1945. godine priznale komunističku Jugoslaviju i, kao i drugim evropskimzemljama počele da joj preko UNRRA (Agencija UN za pomoć i obnovu) šalju pomoć, ali tonije moglo zaustaviti posleratno zaoštravanje odnosa bivših saveznika. Ričard Piterson, prviamerički ambasador u Beogradu, će u pismu upućenom svom prijatelju, njujorškom juveliruPjeru Kartijeu, zapisati da iz Jugoslavije “svi putevi vode u Moskvu” i da su incidenti izmeđudve zemlje, koji su se umnožavali, “sračunati da testiraju reakcije američke vlade i američke javnosti”.Incident koji je naveo Pitersona na ovaj zaključak bio je napad jugoslovenskih pilota nadve američke “dakote” iznad Bleda po Titovom naređenju kada je jedan avion prinudno prizemljen dok je drugi oboren. Prema mišljenju američkog istoričara Džona Luisa Gedisa,američki piloti koji su leteli na liniji Beč - Udine često su skraćivali put leteći iznad jugoslovenskog vazdušnog prostora, što je bio povod mnogobrojnih protesta Beograda, kojisu ostali bez odgovora. Titov biograf Vladimir Dedijer je verovao da su letovi bili provokacija vezana za zaoštravanje krize oko Trsta, dok je tadašnji američki državni sekretar 3
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
More From This User
Notes
Load more
