Hanibal Luci

Vilo k ima mo Vilo k ima mo u pozoru tvomu Prominit meni no na danku bilomu I opet initi danak mi taj bili, Vilo, potamniti da mi smart omili, Nu mi rec' otkuda tvoj pogled medeni Ima toj da uda taj tvori u meni? Jer kada, gospoje, pogleda na mene, Nasmijav tej tvoje jagode rumene: Zimna me ogrije, znojna me ohladi, Naga me odije, gorka me osladi, I nasiti lana, i adna napoji, I utii plana, i trudna pokoji. Kada li sinj oblak sarbe tvoga lipi Vazme mi lica zrak neka me ne kripi, Onada sve slane biju me i krupe I tuge opstrane i jadi opstupe; Onada u ruci pravdi se ja vidim K hoe na muci da grihe povidim, Onada svi mai siku me i kose I vojska pak tlai i zviri raznose. Otpusti oblak taj, otmi me tuici, Pokai svitli raj virnomu sluici. Jedan samo pogled moi e naknadit Vas moj trud i svu zled i jade osladit.

Mnogokrat s sobom

Mnogokrat s sobom sam mislei varh tebe Bude me stid i sram samoga od sebe, to tvoju lipotu, tvoj ure, gospoje, Tvoj um, tvu dobrotu m pisan ne poje; Nu je moj pameti trudno da se stavi Dike tvoje peti ke su varh naravi. Jer da bi u parvi poetak zaela Od tancih obarvi, od kosic, od ela, Znam, ne bi po vas vik mogla da povidi Oda sto jednu dik, tuj samo ke vidi, A kako izrei mogla bi dovika Oni dar najvei, uda onaj nika Od arnih oiju kimi kad pozira, Slastju nikom njiju duu mi podira, Al od lica bila, kojemu (svak vidi) Rua je proctila rumena na sridi, Al od ust, kano med iz sebe proliju I perle upored nizane pokriju? Zato mi zazriti, ako te ne hvalih, Ne htij, vene viti, i sam boj to alih. Tomu je uzrok toj to nimam kriposti Slaviti razum tvoj s anjelskom liposti, Jer slavno lice tve i dike ostale Nathode na svit sve i slave i hvale. Nu odsad koliku imati budu mo, Hvalu u razliku peti ti dan i no.

Hanibal Luci
JUR NIJEDNA NA SVIT VILA Jur nijedna na svit vila Lipotom se ve ne slavi, Jer je hvale sve skupila Vila k mi sarce travi. Ni e biti, ni je bila, Njoj takmena k se pravi. Lipotom se ve ne slavi Jur nijedna na svit vila. Varhu njeje vedra ela Vridna ti se kruna vidi Od kosice ku je splela Kojom zlatu ne zavidi, Svakomu je radost vela Kad ju dobro razuvidi. Vridna ti se kruna vidi Varhu njeje vedra ela. Obarve su tanke i arne Nad arnima nad oima, arne oi kada svarne, lovik tugu premda ima, Tuga mu se sva odvarne Za vesel'je koje prima. Nad arnima nad oima Obarve su tanke i arne. Kako polje premaliti Lica joj se ruom die, Rua nigdar pr na sviti Toli lipa ne iznie. Mladost e se pomamiti Kojano se za njom stie. Lica joj se ruom die Kako polje premaliti. Pri rumenih njeje usti' Ostao bi kuralj zada, Zubii su drobni, gusti Kako biser k se sklada, Slatku ricu kad izusti, Bi re mana s neba pada. Ostao bi kuralj zada Pri rumenih njeje usti'. Blaen tko joj bude garlit Garlo i vrat bil i gladak, Sria ga e prem zagarlit, iviti e ivot sladak, arko sunce nee harlit Da mu pojde na zapadak. Garlo i vrat bil i gladak Blaen tko joj bude garlit. Lipo ti joj ustrepeu Parsi bilji sniga i mlika Tere oi na nje meu K alosti iu lika, Jer ne mogu slatkost veu Umisliti dovik vika. Parsi bilji sniga i mlika Lipo ti joj ustrepeu. Parsti joj su tanci, bili, Obli, duzi, pravni, prosti, Gdi bi zelen venac vili Ali krunu od vridnosti, Koga ne bi prihinili Od lefane da su kosti? Parsti joj su pravni, prosti, Obli, duzi, tanci, bili. Od svih gospoj ke su godi Gospodina njoj se prosi, Meju njimi jer kad hodi Toli lipo kip uznosi Bi re tanac da izvodi, Tim se ona ne ponosi. Gospodina njoj se prosi Od svih gospoj ke su godi. Grihota bi da se stara Ova lipost uzorita, Boe, k si svim odzgara, in' da bude stanovita, Ne daj vrime da ju shara Do skonan'ja sega svita. Ova lipost uzorita Grihota bi da se stara.

Hanibal Luci
Tko bude til Tko bude til moje bludne ove pisni, Ljuben vrid ako je tarpio kad bisni, Znam da e mojemu po sebi on umit Vesel'ju taemu i tuzi razumit. Ako l' u ljuben dvor jo nogu n stavil, Zato sam prem nadvor tej pisni otpravil Neka bludna dila tainu pr vidi Nego mu pak sila bude da se stidi, Kako se ja stidim evo sad i kajem Jur kasno kad vidim i dobro poznajem Svitovna da je slas kako san k lae I biga oni as u k se prikae.

Misal se zabude Misal se zabude, mislei u sebi, Kako se ne utrude me misli o tebi I kako ne ostavim nesrian ivot ov Za da se izbavim estokih uzdahov, I jezik moj i glas otkuda ima mo Klikovat svaki as tve ime dan i no, I lice pribilo i kose pripivat, Zlatu, moja vilo, ke budu odsivat, I oiju tvojih prislatki on pozor, Oiju od kojih vazda je moj govor. I kako jo svuda noge te slidivi Ne stanu od truda stupljaje zgubivi, I otkud pisan'ja i knjige nahodim I ova skladan'ja ci tebe k svodim, U kih ako griam, jer lice gizdavo Tvoje ne uzviam koliko jest pravo, N moja krivina, gospoje, toj zna Bog, Neg tvoja viina ku dose nisam mog.

Dinko Ranjina

1. O vi svi ljuveni, ki ove sliate pjesni, sad po meni, to je ljubav, poznate, i od nje svaki vas uvat se sad spravi pri neg vas pod svu vlas nje sila postavi, er svak, tko u bludu ljuvezan tuj ljubi, sve za man u trudu sluei dni gubi. Vrh stvari tih mnokrat ove se jo zgode da tko mni cvit ubrat, draa ga obode. Skroven je svaki hip, to je red nje bitju, u medu gork nalip, zla zmija u cvitju, prit ona gdi bude, stvar je zla i prika, od nje da ubljude svakoga lovika. Ho uklet koga uprav, da cvile sve upi, kuni ga, da ljubav na njega nastupi.

6. U ISTO PROLITJE. Sad lijepo prolitje tih nami vodi dan, i trava i cvitje iz zemlje grede van. Sada se svaki vir rastapa pod nebi, sad s krajem tvori mir more, ko gnjivno bi. Vedra su nebesa, koja svit vesele, zemlja se uresa tim, oi to ele. Piti su medena a velmi zrit mila prozrita, caklena, studena taj vrila. Prolitnji tihi hlad vjetrei miris taj od cvitja nosi sad, da svim mni svit se raj. Od ptice svakoje uberom slatki glas veselo sad poje ljuvenu milu slas. Sada se svaki kraj radostan, drag veli, sada se na svit saj svaki duh veseli; a nebog tuan ja nikako ne uju u meni vesel'ja, neg cvile tuguju. Tomu mi uzrok bi ljuveni oni boj, koji me pogubi estoko ovakoj.

Dinko Ranjina
36. ODIJELJEN'JE. Pokli se odili 51. JEDNIJEM, KOJI GA SILJAHU, DA KU GOD od mene dalee, prijatelju moj mili, PJESAN ZANE. vjetri te i more svud zdravo nosili. O vi svi, koji stav ovdi sad sliite, pokli me za ljubav pjesni pjet silite, bivi svi ljuveni, im tue cvilite, molju vas, sad meni za milos recite, kad s kegod odluke zle doe nesrea, od ove dvi muke ka muka jes vea: jednu vil dan i no svim srcem uditi i njom se vik ne mo nikako zdruiti, ali im ljuveno bude je ljubiti, da ju vidi svreno pak sasma zgubiti? Kroz moju ja tugu ljuveno im suzih, i jednu i drugu tuj satvar iskusih, ter inu pravedno sud ovi u meni, da je emer zli jedno, drugo jad pakljeni. Boles, ka svijes mi ubi, sve bi rek, da veli: stvar, koja se ljubi, kada se odijeli, polu se izgubi. Viu sad, da dua na svitu ovomu ino vik ne kua razmi jad, kim na sluh smetno se zaglua. Pravo ti sad velju, er bez tve prijazni, prijaznivi prijatelju, malo se viku ja z druzima vesel'ju. Ti s' hrabren u boju, a na tvu vridnu svis riti ovu dostoju, da s' velmi nadial svim duu svakoju. Od srca hvaljena od tvoga pri meni ostaje spomena i stae pri meni sve vike vremena. Er ljubav, kome svijes od mudrih vee se, na grlo moje jes postavil', dobro znaj, neizdrian prem tvrd vez.

10. Vazda u vrijeme ja i mjesto hvaliti, u kom ktje es tvoja svis moju smamiti. Vazda u po sve dni slaviti izbrani i mili stril oni, kim srce me rani. inu uze hvaljene da su vik svim uprav, najprvo ke mene svezae u ljubav Vik u oganj ljuveni hvaliti u slavi, najprvo ki meni u misao plam stavi i suze bez broja s uzdasi u mu har, ke stvori svis moja za od tebe sekat dar. Vazda u hvaliti tvoj ures gizdavi, pokli me misli ti zla truda izbavi, skazavi jur meni pri moj zloj nezgodi put oni hvaljeni, na nebo ki vodi

38. ODIJELJEN'JE. Kad se ti, ma vilo, od mene odili, velmi mi nemilo zled srce ucvili. Gora vik jaoh, tuba ne bi mi s ljubavi, neg kad se ma druba s tvojome rastavi. Nigda se pozor moj u muci priljuti suzami tolikoj velmi zlo ne smuti. Vik kroz plam ljuveni u meni na sviti ne bi ve ognjeni uzdah moj viditi. U nidnoj moj boli kroz nidnu nevolju ne ima vik jur tolik ma misal zlu volju. Vjeruj mi, nijedan hip nesrena ma dua emer, jad i nalip goriji ne kua, er je zled pakljena, gdi due zle cvile, kad se dva ljuvena meu sobom razdile

Dominko Zlatari
U drugoj im strani U drugoj im strani prosvijetlja sad druge Drag pogled sunani livade i luge, I stupaj raskoni kud gre, lis i cvitje Pokrijeplja, jak u dni vesele prolitje; Ja grozni tvore cvil sva mjesta ophodim Gdje kugod lijepe vil spomenu nahodim. I pravim u sebi: "Evo ma razbluda Njekada ovdi bi i proe ovuda; Ovdi se obrati i sjede u sjeni I meni ne krati dat odvit ueni; Ovdi sve hitrija besjede ne prista; Ovdi se nasmija; vrh sebe ovdi sta." Tako ja govorim, pak se sam zabudem, A rijei nje zorim, uza nju i budem. Viu ju prida mnom (misal me ta vara), Gdi bitju mom tamnom svital dan otvara. Ovako nemonik prid sobom gledat mni Njegovoj ei lik, vodu ke prid njim ni.

Ljubovnik uinjen prah od asa U prozranom cklu prah koji Toei se vrijeme mjeri I put isti esto tjeri Ter pokoja tim ne svoji. Ljubmirov je pepeo, koga Mladca uresna dobrim svima Sprai lijepa vil oima Punim plama ljuvenoga. Nepokojni, vaj! pepele, Ti nam kae da ki ljube Prije reda ivot gube I po smrti mira ele.

Dominko Zlatari

Nenavidos noi Sjen danu protivna svud je mrak pustila I djela sva divna od svita sakrila, I crni oblaci k tomu se zdruie, Da nam se jo zraci od zvijezda sakrie, Ter mi se nijemo sad i slijepo sve ini, Kada ve neg nikad pod zemljom sunce ckni. I tko sad poiva mene je dalek taj; Mene trud snebiva i boles i gork vaj. Misli me zle more zdaju mi estok boj, Ni u ja do zore sadruit mo pokoj, Ni zdruit slatka sna. Bjei ve o noi, Nakazi pritamna, lupeka pomoi! Ti tunim nesree u zabit ne stavlja, Neg tuge najvee i nemir ponavlja. Otii, ljenice, jer krti sve zaman: Poinju ve ptice pojui budit dan. Zora se pripravlja da starca ostavi, I ures postavlja na svoj kip gizdavi. Svjetlosti, pospjei, ovu tmu odeni, Neka se utjei grozni pla u meni, Jer mi e nain dat vidjeti drugu vil Koja e izvidat pozorom vas moj cvil.