SVE ŽENE IVE ANDRIĆA (1)Majka na tronu
17. septembar 2006, Vecernje novostiPiše: Neđo ŠIPOVACČOVEK "uzorne zatvorenosti", doživotni čuvar svojih tajni i ćutanja, posebno večnih - strahova, ponesenih još iz sirotinjskog detinjstva, višegradskog đačića i sarajevskog gimnazijalca - zakletogčlana konspirativne omladinske organizacije, Ivo Andrić je bio besprimerno "zakopčan" i premaženama svog života.Uvek, ionako, škrt na rečima, bio je tvrd i na - osećanjima prema svojim ranim "prijateljicama" i poznim "štovanim" damama, na dugom putu od prvih splitsko-zagrebačkih devojaka, do poznog,zakasnelog braka s udovicom svoga prijatelja - Milicom Babić-Jovanović, poslednjom i jedinom"drugaricom Andrić"..."Novosti" ekskluzivno objavljuju delove iz impresivne galerije prijateljica velikog pisca.U Andrićevim književnim delima počiva cela legija ženskih likova, seoskih i čaršijskih devojčurakai cura koje zaluđuju varoške zanatlije, vlast i policiju, glumica, pevačica, konobarica, samoubica,hanuma i dama, gospoja i kontesa, i baronesa, uzvišenih i umnih, spisateljica, slikara, muzičara ioperskih primadona, razočaranih glumica, škrtica i - lakodajki. Sa stranica njegovih knjigaizazivački nas posmatraju te žene, u koje je "prepredeni Bosanac" uneo celi sistem svojihlukavstava da bi ih predstavio i opravdao njihovo uvođenje u svet besmrtnih.Iz svoje višedecenijske samoće on je pravio izlete među žene, ostajući uveren da je svaki čovek osuđen na neizbežnu samoću, jer su "samci među mnogima". Tu misao našao je gimnazijalac IvoAndrić na čuvenom sarajevskom jevrejskom groblju, na grobu nekog Kabilja, kao daleko sećanjena sefardski, španski stih:"Treba se čoveka uvek setiti sa tugom."Među ženama u Andrićevom životu na prvom mestu je bila majka, koja je od svoga jedinca Ivananačinila siroče kada je imala trideset godina. Nju je, pun bolne duše, ucveljeni sin sahranio nasarajevskom rimokatoličkom groblju Koševo. I sada je tamo, njen, nahereni spomenik, o komeodavno niko ne brine...U kojoj je meri Andrićevo sirotinjsko detinjstvo i socijalna bolest tuberkuloza, uticala na njegovodnos prema ženama, stvar je "dubinske" psihoanalize, koja je danas u modi, kod nas posebnozapažena u radovima novosadskog terapeuta dr Nastovića, koji je analizirao duševnu auru LazeKostića i njegove ljubavi Lenke Dunđerske.POSIGURNO je mladi Andrić bio "slabunjav, mršav i nežan". Takav je bio i u zagrebačkimstudentskim vremenima, što svedoči i stari dubrovački gospar Ive Vojnović, cimer iz bolnicemilosrdnih sestara. - U našoj bolnici sad smo dva Iva. Ovo zlatno dete uvek je uza me. Koja bolna,a visoka duša. Nije mu dobro. Obojica smo zajedno mrli! - veli čuveni srbo-katolik, a sam Andrić pojašnjava;"Od ranih nogu povlačio sam se u se. Majka mi je često govorila: - Ne znam, sine, u koji je sat po tedobro?! Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: - Kad te neko pita kako si, ti reci - dobro, pa će ti i biti dobro!" Majka Kata je umrla krajem 1925. Pre nekoliko godina umrla je i staraSarajka, ona koja je brinula o njenom grobu.Uvek dobre volje kada se sećao majke i njenih, duboko "pučkih" saveta, Andrić sa tužnimosmehom na bronzanom licu istočnjačkog propovednika, nastavlja:"Bio sam jedinac u siromašnoj porodici. Eden bih u majke" - kako je to zapisano na stećku. "Veomateško je biti jedinac. Teško za roditelje, još teže za dete. Kako mi je bilo to samo ja znam. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom."U prvoj svojoj knjizi pesama u prozi "Edž Ponto" mladić je rekao svu istinu o svojoj odanostimajci: "Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sjediš kraj male svjetiljke;veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po Tvom srcu. U sobi u kojoj sam serodio, u kobni čas. Ti bdiješ i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: - Isuse, zar su nama za suze datadjeca naša..."
1
TAKO je uklesao u hladan kamen spomenika na grobu svoje majke na sarajevskom rimokatoličkomgroblju Koševo. Zaista, po ukupnom odnosu prema ženama uopšte, Andrić je izdizao majku na pijedestal kraljice majke. Pisao je, u tom smislu: "Često sam, kao jedinac, pomišljao: Ne daj, Bože,da mi se štogod desi. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i sa mojom smrćuizgubila bi i poslednju utehu. Tek kad izgubi majku čovek postaje svestan onoga što je imao".Možda je Moris Ševalje dobar deo ove istine objasnio rečima: "Čovek je mlad dok mu je majkaživa!" Na grobu majke Katarine - Kate Andrić uklesao je škrte i tvrde reči: "Svojoj dobroj majci, njezinIvan!" A na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio je izričito jasan: "On bješe dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u vječnom miru. I živi svijetao u uspomeni.Svom dragom poočimu, Ivan i Ana!"Ana mu je bila - tetka, kao - druga majka, kod koje je, sa majkom Katom, našao spas od sirotinje posle rane očeve smrti u Travniku, u prvoj godini njegova života. I nju je voleo, po principuspojenih sudova - i ona njega, naveliko. U pismu svome životnom mentoru i spasitelju, prof.Tugomiru Alaupoviću, javio je tetkinu smrt 4. februara 1927: "Prebolio sam grip i anginu i upravosam počeo da se oporavljam kad mi stiže vijest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogaoni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice. Tj. poslednji sam ja. Više nemam nikogaod svojih. Ni kuda ni kome!"
POJAM ŽENE
LjUBAVNIK, čije se iskustvo prostire na celu galeriju "prijateljica" zadržavajući svaku narastojanju koje je podrazumevalo persiranje i omalovažavanje u isto vreme, rekao je Ljubi Jandriću,njegovom "Ekermanu" i autoru ovih redaka, da su za ženski izgled uglavnom krivi krojači i frizeri,a da posle svega, u sećanju ostane samo pojam žene, uspomena na ženu. Njihova imena se izbrišu, pojam žene ostane kao plašt za sve žene, pojam i ništa više...
SVE ŽENE IVE ANDRIĆA (2)Ljubav opasana strahom
18. septembar 2006ZAGONETKU oko oca, majke i tetke, koju su dušmani koristili protiv Andrića i njegovog"antibošnjačkog dela", pisac je objasnio u pismu prof. Alaupoviću:"Kako je moja majka rano ostala bez muža, a ja bez oca, i kako je ona radom teško mogla i sebe da prehrani, a kamoli još i dete, bila je prisiljena da me odnese u Višegrad tetki. A pošto tetak i tetkanisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Kada su pomrli, pomisliosam: šta će biti sa mnom? Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu, i to je, verujte, jedinodobro koje sam ja od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živimMiličin je, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnukućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi uskladu sa onom narodnom: Nova štala, a stara - stoka!"Retko se Ivo Andrić smejao i bio je svestan te svoje nevrline.Rano ostavši bez ikog svog, on je bio žedan i željan - ljubavi. U svakoj ženi je malčice tražiomajku, a pošto je nije nalazio, menjao je "prijateljice" bez ikakvog realnog povoda i razloga. Od togranog sirotovanja ostao je plašljiv, i to za ceo život. Na taj strah uticala je literatura, posebno knjigeKjerkegora "Pojam strepnje" i "Strah i drhtanje". I sam je to priznao:"Kad se pod starost vraćam Kjerkegoru, koga sam sad kadar da osporavam zbog njegovog pribežišta u religiju, učini mi se za trenutak kao da sam se vratio u doba mladosti..."STRAH je dečak poneo od - ćuprije na Drini, koju je iz svoje sobe u tetkinoj kući na obali ove plahovite reke video čim je progledao i ostao zauvek očaran njenom monumentalnošću i trudomsrpskog konvertita, velikog turskog vezira paše Sokolovića.Posebno je strepeo od javne reči, i od žena. Njegov sarajevski školski drug Borivoje Jevtić pisao jeu svojoj knjizi sećanja da bi jedino žene o njemu mogle da kažu punu istinu, "kad bi htele". Jedna
2
od njih koja je rekla tu istinu je Zdenka Marković, kojoj je za dvadesetak godina uputio više odstotinu pisama...Za Andrićev let kroz vreme i prostor je važna i Milica Babić-Jovanović, koja će biti od velike uteheza starog, iskusnog momka, inače supruga dugogodišnjeg diplomatskog saradnika NenadaJovanovića. Posle njegove smrti, Andrić je postao muž njegove žene. Ništa neobično u životuumetnika. I ona ga je, zanavek, napustila, pre vremena. Teško mu je pala njena smrt. Ne zbog togašto je umrla, kako je zabeležio da se zna i posle njega, nego zato što je bila - smrtna... Pisac jeublažavao njen odlazak poslovicom koja bi trebalo da pomogne onima koji ostanu bez ikog svog."Nijedna prava sreća ne traje dugo! Tačnije, svaka je kratkotrajna..."Treća, od velkog značaja za njegov život i rad, bila je "kuće-domaćica" Vera Stojić, prevodilac iredaktor njegovih radova, a jedno vreme i nešto više od toga. S njom je bio od 1920. do smrti 1975.Posthumno je učestvovala u dešifrovanju njegovih mnogobrojnih rukopisa, razbacanih poraznobojnim notesima. Njena reč se uvažavala i prilikom pripreme sabranih dela Ive Andrića, publikovanih kod najčuvenijih izdavača nekadašnje Jugoslavije.RETKO je govorio, ali je, ipak, govorio, o tom svom strahu od publiciteta i - otkrivanja tajni koje jenosio u dnu svoje duše: "Ako sam igde ostao čovek 19. veka, onda je to baš u oblasti publicistike,gde sam želeo da, koliko-toliko, zametnem tragove. O meni, izgleda, da i nema anegdota, ili minisu dospele do ušiju. Ja ih nikada nisam pričao."Samotno višegradsko siroče, uz pomajku i poočima, ipak nije imalo ljubav roditelja. Bio je, zato,sam-samcijat u najporaznijem smislu te teške reči. To je bio strah od života, od egzistencije, posle prvog velikog rata, u kojem je gladovao kao robijaš tri godine. Strah od prekih ljudi i napadnihžena, od vladalaca i ideologija, koje je menjao da bi osigurao egzistenciju i visok položaj u društvu.U dragom mu Višegradu sirotinja je cvetala kao otrovno cveće, i na sve strane. U toj skromnoj kući,zagledan u večnu Drinu, šaputao je kao za sebe: "Ova reka je najveća zavodnica moga detinjstva.Dečakov život na obali bio je pun straha, kao tuđinski tavan noću. Pa i docnije u mom životu uvek je neki strah rasprezao konje..."I prema ženama je Andrić bio ispunjen više strahom nego emocijama.
SAM PLEO OGRADU
GOVORIO je, ujeden spoznajom svoje dirigovane samoće i njenog udela u održanju visokih položaja i u Kraljevini Jugoslaviji i u Brozovoj boljševičkoj, socijalističkoj državi "sa ljudskimlikom":"Celog života ja sam oko svoje samoće podizao ogradu, učvršćivao je, braneći se od nekogsuvišnog sveta koji kao da se zakleo da raspolaže pravom da motri na naš prag i rasuđuje o svemušto nam se desi..."I sam spisateljski posao, koji podrazumeva samoću i odricanje svake vrste, uticao je na taj njegovstrah. Kada je o tome govorio, činilo se kao da se nekome žali, a taj kome se žali ne čuje dobro, iline čuje uopšte."Pesnik je majstor koji mukotrpno podiže kuću, s oskudnim materijalom, sam i bez ičije pomoći, akada, na kraju, dovršivši je, odahne, drugi ulaze unutra, baškare se kao da je njihova, a on i daljeostaje vani, bez kuće i ognjišta, bez igde ičeg!"
SVE ŽENE IVE ANDRIĆA (3)Milica kao ikona
19. septembar 2006U "ZNAKOVIMA pored puta" Andrić je bio eklatantno jasan: "Posmatram strah pod raznimvidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onog zbog čega kažu i misleda se boje, nego zbog svoga rođenog straha..." Nije slučajno što naglašeno govorim o tajni i strahovima ovog gorostasnog srpskog pisca, jer su oniupravo skopčani, sa - ženama. Poznato je da je strah u čvrstom savezu sa voljenom ženom, i teljubavi se čovek najteže oslobađa. A Andrića je strah održavao, ruku pod ruku, sve od prerane smrtimajke Kate, pa do poznog venčanja sa udovicom i ženom svog prijatelja, Milicom Babić-
3
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
More From This User
Notes
Load more
