PSIHODIJAGNOSTIKA OPTI DEO pouzdan odnos.

Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo direktivnom i odluujuom. Ako imamo u vidu da kliniki metod ve etiri decenije ima svoje inesto van granica zdravstvenih ustanova kao metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena klinika", ili obrnuto, daje kliniki metod ono to jeste zato to koristi kliniki" instrumentalijum. Zakljuiemo nau analizu tvrdnjom da sutina klinike metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj emi. ire posmatrano, kliniki metod moe da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da poslui kao sredstvo prouavanja i saznavanja linosti. U tom smislu je sasvim izlino upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve uinjeno i ta forma klinikog metoda je nazvana metodom procene linosti. Promaaj je nainjen vezivanjem metoda procene linosti za jedan cilj, za predvianje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestie fantazije. Smatramo da postoji mogunost da kliniki metod opstane u arsenalu psiholoke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadraja i nezavisno od predvianja kao vrhunskog naunog kriterijuma vrednosti. Presedan za takav koncept dao je jo Mari (Murray, 1938). KRITIKA KLINIKOG METODA Kliniki metod najee kritikuju oni koji se najvie i slue njim. Razlog za kritiku nije teko pronai, naroito ako ste posle velikih napora i mnogo asova ispitivanja utvrdili da je vae razumevanje sluaja ostalo, uprkos mnogim novim podacima, praktino na istom. Zanemariemo ovu vrstu kritinosti frustriranog praktiara jer nije konstruktivna, ne nudi nikakvo reenje ni u perspektivi. Takoe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca revijalnih prikaza validacionih istraivanja klinikog metoda. O ovome e biti reci kasnije. Zato emo panju obratiti na miljenja metodologa istraivaa. Najotriji stav prema klinikom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije kliniki psiholog praktiar, ali su njegovo interesovanje za probleme linosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir. Katel ovako pie: Za mene je.oigledno da ne postoji poseban kliniki metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske metode, jer kada se on svede na sutinu onda vidimo daje identian sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji su redukciju prihvatili kao ubedljivo nauno reenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledee argumente. 1. Daje nuno i dovoljno da za ispitivanje linosti koristimo sledea tri izvora informacija: a) biografske podatke (uzduni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (popreni presek). 2. Da se merenje i obrada rezultata moe izvriti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom analizom). 3. Da se interpretacija dobijenih rezultata moe korektno obaviti pomou odgovarajue teorije linosti (Katel, naravno, predlae svoju.) 16 Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritine faze klinike metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je moda u pravu to se tie pravca tehnolokog razvoja koji bi u budunosti mogao da se ostvari. Nije iskljueno da u toj budunosti kliniki metod bude formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Meutim, zabluda je da kliniki metod izgleda tako kako nam ga Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednaavati kliniki metod koji ve postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov projekt za sutinu. Najzad, prolo je ve dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvanije je to se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan deo klinikog metoda u psihijatriji i klinikoj psihologiji, na tehnoloki deo. Onaj osnovni, naturalistiki deo klinikog metoda ne moe da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnolokim razvojem, barem ne u potpunosti. Sa slinih scientistiko statistikih pozicija kliniki metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli (Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da kliniki metod postoji, ali su prigovorili daje mekan", daje prijemiv za subjektivne i nenaune uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je kliniki metod neekonomian i da je mogue stvoriti jednu bolju, statistiku alternativu koja bi postojei kliniki metod uinila izlinim. Mada su ovi autori manje ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je kliniki metod, u svojoj sadanjoj formi, nepotreban, i drugo uverenje, da se moe zameniti boljim na statistikim osnovama. Zanimljivo je da kliniari, lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da uine u budunosti, ali da to ne znai da e ovek, kliniar, i njegov kliniki metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se odnosi na ocenu naune tehnologije u ovom trenutku i mogunosti da se bitno unapredi sada postojei kliniki metod u psihijatriji i klinikoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred

usvojene tehnologije i daje osavremenjivanjem dijagnostike tehnologije mogue ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan takav nauno tehnoloki program. O tome emo vie proitati kasnije. Druga je stvar vie principijelna. Scien-tistiki optimizam koji najvie sreemo kod amerikih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa klinikog metoda, naturalistiki i psihotehniki, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dunost da uklone oveka i njegov nesavreni naturalistiki nain saznavanja i da ga zamene nauno tehnolokim. Izgleda nam da je kod takvih istraivaa razvijeno uverenje da je dijagnostiar najvea smetnja postavljanju tane dijagnoze. Taj je stav obino povezan sa stavom: Budunost je ve poela, nemojmo ekati sledea pokolenja, uradimo to sada!" Medu kritiarima klinikog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nian naturalistiki karakter klinikog metoda. Po njegovom miljenju kliniki metod nema naunu osnovu i produkt je empirizma i voluntarizma. Mada je bez naune teorijske i metodoloke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom vanou prihvataju se reavanja sloenih zadataka na ovaj nain, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se zaustavi, savetuje Ajzenk, 1 zameni pravim naunim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti 2 Psihodijagnustika 17 injenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistiki provereni. Ajzenk se zalae za naelo prime-njene nauke, to znai da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije bez prethodne provere i svako proirivanje polja delatnosti koja nema vrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena klinika psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliniko nad psiholokim, vetina, improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se moe kretati kliniki metod u psihologiji i psihijatriji je prihvatanje teorija uenja, prihvatanje verifikacije putem naunih eksperimenata i prihvatanje faktorske analize (kanonike analize) kao statistikog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada e biti ue nego danas, ali e metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati nauno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi daljeg usavravanja principa rada. Ako iznete kritike zamerke upuene klinikom metodu poveemo, onda iz njih saznajemo da su kritiari nezadovoljni injenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statistikog metoda. Ovi kritiari bi, kako izgleda, bili zadovoljni kada bi ukinuli" kliniki metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj naunog", to jest statistikog i eksperimentalnog metoda. To to najvie smeta je subjektivna komponenta klinikog metoda, naturalizam i sam dijagnostiar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da potujemo nauku i naunost, ma koliko da smo svesni slabosti i greaka oveka u radu, miljenju, procenama i donoenju odluka, ne ini nam se opravdan zahtev da redukujemo metode psihologije na predloeni nain. Mada zamerke koje se iznose na teret klinikog metoda uglavnom prih-vatamo, ponueni recepti i zakljuci takoe nisu bez mana. Klinika psihologija ne mora da bude primenjena nauka u smislu zatvorenog sistema u kome Teorija" sve zna, a Metod" sve moe, pa se praksa svodi na to da Teorija" i Metod" igraju ping-pong dobacujui jedno drugom Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima mnogo ega to jo nije uhvaeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo potovati ravnopravno sa potovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom nascentnom svetu" nije njihov minus. to takav stav vrea scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo otvoreno posmatranje sveta, istraivaki, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi traioca pomoi. Klinika psihologija i kliniki metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je klinikoj psihologiji potreban kliniki metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule moguno i potrebno usavravati. U toj formuli ima mesta, to bi moda zaudilo Brauna i sve kritiare klinikog metoda, i za statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraivanje, za slobodnu igru nunosti i sluaja u linosti pojedinca, kao to ima mesta i za kreativnu integraciju podataka. DIJAGNOSTIKA KLASIFIKACIJA I pored toga to su kliniki psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifinosti, oni su primorani da trae i opte, tipske karakteri18 stike ispoljenog poremeaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao da se zavrila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opteg nema ni zakljuivanja i u krajnjoj konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o isticanju individualno specifinog, idiografskog. Najea forma uoptavanja u klinikim disciplinama jeste dijagnostika klasifikacija. U skladu sa tim kliniar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponaanje. Ovaj zadatak ima i svoje teorijsko opravdanje u

potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski validnom sistemu. Tako isto postoje i praktini razlozi jer su i psihijatri esto u nedoumici oko klasifikacije posmatranih sluajeva. Dijagnostika klasifikacija moe da bude veoma vana za pacijente zbog potencijalno dalekosenih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi inteligencije, poev od Binet-Simonove skale, slue tom cilju. Da bi dijagnostika klasifikacija bila mogua, neophodni su sledei pre-duslovi. a) Mora da postoji jedna adekvatna i opte prihvaena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije ispunjen jer nisu reena bazina pitanja ni razjanjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva (Stengel, 1959). Uprkos pokuajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi meunarodnim konvencijama nedoslednosti tune nisu reene, jer se isti pojmovi razliito tumae, ili se vodi dvojno knjigovodstvo". b) Kriterijumi dijagnostike klasifikacije moraju biti jasno utvreni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije zasnivaju se na simptomima i sindromima. Meutim, nema nijednog simptoma koji je specifian samo za jednu od mnogobrojnih grupa i podgrupa postojeeg sistema nazoloke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961). c) Mora da postoji utvrena i proverena veza izmeu postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostikih metoda. Stengel istie da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatolokih pojava za sada jedina realna mogunost. Problem je u tome to se skoro podjednako esto sreemo sa cirkularnim dokazivanjima i validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivaa ili metoda sa klasifikacionim sistemom. Na potpuno identian nain dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda. Razlika je samo u tome to se jednom bira kao kriterijum kategorija poremeaja a drugi put metoda. Jo je vee zlo to ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznani i jasni. OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE Spisak istraivakih radova posveenih proveravanju parametara dijagnostike klasifikacije i klasifikacionog sistema zamaan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojei klasifikacioni sistem. U stvari, ovi rezultati 19 potvruju miljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korienje postojeeg sistema to to nije stvoren bolji. Rezultati do kojih je doao Ash (1949) vrlo se esto navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike, dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledee nozoloke kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja izmeu sva tri psihijatra dolo je u 45% sluajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje izmeu dva psihijatra postignuto u 4/5 sluajeva, a Goldfarb je naao slaganje u 60% sluajeva koje su dijagnostikovala etiri iskusna klinika psihologa. Detaljnija analiza ovih istraivanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledeih inilaca: a) Broj dijagnostikih kategorija je znaajan inilac. Stoje broj kategorija u koje se poremeaj moe razvrstati vei slaganje meu dijagno-stiarima je manje. Prema tome, sistemi sa veim brojem nozolokih kategorija povlae za sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963). b) irina nozolokih kategorija je znaajan inilac. Rezultati empirijskih istraivanja pokazuju da je pouzdanost klasifikacije iroke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) vea nego u potkategoriji ovih grupa. Ako je slaganje dijagnostiara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo vie od 50 (Schmidt i Fonda). c) Intenzitet izraene devijacije je znaajan inilac. to je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje meu procenjivaima je vee. (Hunt, Schwartz i sar.). d) Vrsta pojave koja se kategorie je znaajan inilac. Razlike u slaganju meu dijagnostiarima mnogo zavise od pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se sloili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u pogledu crta linosti slaganje je bilo beznaajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraivanju psihijatri su u opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% sluajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve saglasnosti. e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je znaajan inilac. Poznavanje najeih vrsta poremeaja koje se upuuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utie na tanost i slaganje meu dijagnostiarima. Tamo gde je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se moe i vetaki povisiti ako dijagnostiari izbegavaju da trae izuzetke. VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotiara i 54 psihotiara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata 20

iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotinih prelo u kategoriju psihoneuroza. Goldberg (1965) je saoptio rezultate dvadesetogodinjeg praenja grupe od 200 psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotiara u toku perioda praenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je zakljuio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje pouzdana. I pored nesumnjivog znaaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i miljenja da su sve dijagnostike odluke u sutini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), moemo konstatovati da parametri klasifikacionog sistema nisu naroito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraivanja ovog problema naroito je oteana zbog veoma razliitih nacrta i metoda koji su korieni (Evsenck, 1958). DINAMIKA DIJAGNOZA U veoj ili manjoj meri skoro svaki psiholoki nalaz o sluaju daje neko objanjenje o moguem razlogu nastanka poremeaja ili devijacije, o meuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija linosti, o obrascima interper-sonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamikim aspektima linosti. Dinamika procena linosti predstavlja standardni zadatak koji se reava klinikom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od onoga to je manifestno (simptomi, znaci, klinika slika), dinamika procena polazi od tumaenja. ak i kada dinamika procena nastoji da klasifikuje linost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao to su intrapsihiki konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamikoj proceni linosti jesu one koje iz same linosti usmeravaju odreeno ponaanje, dok sami pojmovi o tim pojavama (konstrukti") slue u cilju tumaenja ponaanja. Posebno je znaajan onaj aspekt dinamike dijagnoze koji se naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje genetiki model" strukture i dinamike linosti i tumaenje porekla poremeaja. Moglo bi se rei da dinamika dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: Koji su uzronici, mehanizmi i poreklo poremeenog ili devijantnog ponaanja N. N.?" U okviru ovog teksta posebno su znaajna tri problema vezana za dinamiku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c) terminologija. Dinamika dijagnoza i teorije linosti. Od svih nabrojanih zadataka klinike psihodijagnostike dinamika dijagnoza je ta koja najvie zahteva kontakte sa teorijama linosti. U samoj stvari dinamika dijagnoza predstavlja, po definiciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumaenju linosti i ponaanja. Drugim recima, kliniar moe da daje klasifikacione hipoteze, da opisuje odreene osobine linosti, ak i da vri predvianja bez oslanjanja na neku teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodolokog stanovita problem je u tome to nema univerzalno prihvaenih teorija linosti, to iz iste teorije razliiti kliniari izvode razliite dedukcije (Sarbin, 1962) i to esto i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvoenju odreenog zakljuka. Dinamika dijagnoza i metode. Ve je odavno uoeno da je razvoj teorija linosti i metoda u psihologiji divergentan (Vernon, 1966). Dinamike teorije 21 linosti su veoma uticajne u klinikoj psihologiji. U metodolokom pogledu one se oslanjaju uglavnom na psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato to su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan vrlo veliki broj metoda za ispitivanje linosti koje su ili empirijske ili ak sluajne" (Evsenck, 1958). Meu praktiarima odomaio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamikim teorijama, tako da se one i dalje koriste iako je u meuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju psihodi-namikih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistiki orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumaenju psihodinamike. Meehl (1945) je dokazivao da MMPI moe isto tako da se koristi za dinamiko tumaenje linosti kao i Rorschachov metod iako MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamike pojave mogu ispitivati inventarima i dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamika dijagnoza moe da se postavlja i na osnovu metoda samoizvetavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamike teorije linosti, arsenal se jo vie proiruje. Rapaport i Shafer dokazivali su mogunost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono emu je prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija. Dinamika dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliniara sa teorijom, a drugi na komunikaciju klinikih disciplina. Dinamiki pristup i dinamika dijagnoza esto su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postiu na ovaj nain (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objanjavajui ovaj neuspeh Holt je naveo da je razlog toj injenici nerazvijenost a ne sutina klinike metode. Nerazvijeni nivo klinike metode moe da se prevazie, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene klinike metode. Prelinger i Zimet (1964) istiu da osnovnu razliku izmeu nerazvijene i razvijene klinike metode predstavljaju reenja meuvarijabli. Na nivou nerazvijenog dinamikog pristupa kliniar iz rezultata

testova neposredno izvodi zakljuak o kriterijskom ponaanju ispitanika. Ovim nainom su, meutim, postignuti loi rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostikog ispitivanja mogli izvesti validni zakljuci, neophodno je sledee: a) da se iz neke teorije linosti izvedu i definiu relevantne varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa kriterijskim ponaanjem. U dobrom delu klinikih sluajeva moemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i ,,b", to odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne moe se tvrditi da na nivou nerazvijene klinike metode kliniari ne koriste neki sistem meuvarijabli, meutim na tom nivou ovi intervenirajui konstrukti ostaju neobjanjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem meuvarijabli, koji je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitike teorije linosti. Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih klinikih disciplina odnosno profesija: klinikih psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U pitanju je terminologija, semantika i nain korienja pojmova i konstrukata, to sve zajedno 22 utie na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opti nivo definisanosti terminologije u klinikoj psihologiji je jo uvek na prednaunom nivou. Za nas je od naroitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvrili semantiko prouavanje 50 termina koji su najee korieni u psiholokim nalazima kliniara. Traei objanjenje znaenja tih termina meu psiholozima i psihijatrima, oni su nali da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,* mada su isto tako naene velike razlike u tumaenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski apstraktnije, akademskije i tehnikog karaktera (opera-cionalizirane uz odreeni metod). Definicije psihijatara su ee date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono to je autore najvie uznemirilo bila je zauujua semantika konfuzija koja je zajednika obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u optem stanju klinikih teorija linosti. RAZUMEVANJE SLUAJA injenica je da u klinikoj praksi uvek iznova iskrsava problem objanjenja devijantnog ponaanja ispitanika. Tu, meutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponaanja nego i shvatanje zadataka i prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najee nailazimo na dva oprena stanovita: (1) Osnovni zadatak psiholoke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka i funkcionisanja, precizira meusobni uticaj i kroz to omogui kontrolu i predvianje tih pojava. Taj stav odgovara pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaen meu eksperimentalno i statistiki orijentisanim psiholozima. Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell, 1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.) (2) Osnovni zadatak psiholoke teorije je da omogui razumevanje psiholokih pojava, naroito razumevanje linosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju linosti, u krajnjoj liniji, ne moe unaprediti kliniku psihologiju. Suvie objektivistika nastojanja unapred eliminiu mogunost upoznavanja najspecifinijih i dinamiki najvrednijih pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, ve da se unapredi sposobnost komuniciranja kliniara i sluaja. Antagonizam idiografskom i nomotetikom pristupu koji je u psihologiji linosti postavio Allport (1937) sada je oivljen u novom vidu kao problem predikcije u klinikoj psihologiji. Ovako otro suprotstavljanje zadataka u redovima klinikih praktiara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao *) U okviru naeg predistraivanja i sakupljanja terminoloke osnove, za na Q komplet nali smo istovetnu tendenciju definisanja pojmova medu naim psiholozima i psihijatrima. Ve je sam izbor termina koje su navodili da najee koriste u opisivanju linosti ukazivao na razliitost orijentacije psihijatara i klinikih psihologa. 23 na teoretisanje. Jedan od naina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinika psihologija nije samo nauka ve i vetina (Wallen, 1956). To, u stvari, znai da se praktiari dre gesla ini to moe". Drugi nain suprotstavljanja ovom problemu je osporavanje nunosti predikcije u klinikoj psihologiji. Najzad, moe se zauzeti stav da se u klinikoj psihologiji sreu problemi koji iziskuju predvianje, ali da to nije uvek sluaj. Dovoljno je da kliniar nekada samo razjasni sluaj ne dajui predvianja. PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA Psihodijagnostiko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozoloku klasifikaciju ili dinamiku interpretaciju. esto se trai da se izvri procena prema nekom uem i specifinijem kriterijumu. Primeri za tu vrstu zadatka mogu da budu sledea pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oteenje kod bolesnika X. Y.? Da lije posle preduzete terapije dolo do

promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li sluaj X. Y. zadovoljava uslove prijema u odreenu instituciju, ukljuivanja u odreeni program ili podvrgavanja odreenom tretmanu? Kada se postavljaju takvi i slini zahtevi na koje kliniari daju odreenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledei: (1) Da kliniar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje. (2) Da kliniar raspolae metodama pomou kojih moe da proceni kritike varijable i da ih na odreeni nain klasifikuje ili graduira. (3) Da kliniar ima naina da dobijene rezultate svede na odreeni broj validnih dimenzija ili da ih integrie, na osnovu strune procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove. Neki savremeni istraivai i kliniari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kree razvoj i teorije i metodologije i klinike psihologije u celini. Pored optih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih krite-rijuma, potrebne su ue i preciznije metode, teorije i validacije. KLINIKA PREDIKCIJA U klinikoj psihologiji predvianje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujui poznatoj monografiji Meehla (1956), predvianje se nametnulo kao veoma znaajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvaniji kriterijum validnosti klinike metode u celini. Mnogobrojna istraivanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi zakljuci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji znaaj. U odnosu na predikciju kao kriterijum validnosti klinike metode, javili su se razliiti stavovi: Stav ini ta moe". To je stav praktiara koji istiu da je klinika psihologija vie nego prosta primena nauke odnosno bazinih znanja. Pored 24 toga stoje primenjena nauka, klinika psihologija je i vetina, to znai da se pored naunih principa koristi i iskustvom i individualnim sposobnostima kliniara. U praksi kliniki psiholozi, izmeu ostalog, donose odluke, iako te odluke podrazumevaju predvianje za koje kliniar nema uvek naune osnove. Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliniari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Poto se predviati moe samo ono to je opte, a linost je individualno specifina, predvianje ne moe biti relevantan kriterijum. Zadatak je klinike metode da objasni a ne da predvia. Predvianje spada u domen statistike a ne klinike psihologije. Predikacija je znaajan ali ne jedini kriterijum. Postoje razliiti kriterijumi, pa sledstveno i razliite vrste validnosti koje meusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis linosti koji daje kliniar moe da bude taan, odnosno validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je takoe mogue. Neka predik-cija moe da bude tana a da opis linosti ne bude taan. Problem je oigledno u vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadreivanju drugima (Cronbach, 1960). Predikcija je najvaniji kriterijum validnosti. Sve to kliniari preduzimaju u toku ispitivanja bolesnika nije samo sebi cilj ve predstavlja preduslov za odluku. Donoenje odluke implicitno ili eksplicitno predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledita efikasnosti, najznaajnije merilo klinike metode jeste postignuti uspeh u predikciji. Bilo da se vri izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omoguava najtanije i najsigurnije predvianje. U krajnjoj liniji, predvianje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957; Sarbin, 1960). Predvianje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem funkcionalizma i logikog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma klinikoj psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuenju koje je zahvatilo kliniko psiholoku inteligenciju, akademce, kliniki psiholozi praktiari nisu nimalo bili impresionirani tobonjom vanou ovog pitanja. I posle uvoenja ovog kriterijuma u zvaninu psihodijagnostiku nauku i literaturu, praktiari su ostali pri uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objanjenje pozadine fenomena i razumevanje osobe kao partnera koji trai pomo. EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE Za poetak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloivim spisima Freuda i njegovih sledbenika, karakteristino je obilje analitiko-deskrip-tivne grae, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nije apriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izvetaj Berlinskog psihoanalitikog instituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane 25 L KLINIKI METOD UVOD Svoju prihvaenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspeno tekao,

klinika psihologija je postigla forsirajui metodski prioritet. Ova angaovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu sa tradicionalno pragmatinom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno saveznitvo. Posmatrajui istoriju klinike psihologije iz dananje perspektive, uoavamo tri grupe pitanja, koja su od najveeg znaaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortaki ulog, poneli sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformaciji psiholoko-laboratorijske metode u psiholoko--kliniki metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i odnosi se na pri-lagoavanje psiholokih metoda, preteno eksperimentalnih, preteno istraivakih, u metod prakse koji je primeren ljudima koji nisu subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na odravanju naune solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri emu je prioritet na strani prakse i etike, a ne iste nauke. Trea grupa pitanja sutinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tie se odnosa metode i teorije. Stvarni tok dogaaja potvrdio je da je igra na metodsku kartu" u mnogim sluajevima shvaena bukvalno, da je dovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije. Posledice ovako disharmoninog razvoja osetile su se i u praksi i u razmiljanjima klinikih psihologa. Za oznaavanje naina rada koji se koristi u klinikoj psihologiji usvojen je globalni termin kliniki metod. Ovaj naziv je danas ve usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz klinike psihologije, upotrebljava ga kao zvanian termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statistike i klinike. Uobiajeno je da se naziv kliniki metod upotrebljava kao najira kategorija toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade strunjaci. Kliniki metod se u prvom redu odnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Meutim, ako nije posebno naglaeno, onda kliniki metod obuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego to je prihvaen u psiholokoj literaturi, kliniki metod je ve de facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva nain ispitivanja bolesti, njenih ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti, praenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem razliitih, primenjenih lekovitih mera i utvrivanja nastalih posledica. Iz reenog pro istie daje kliniki metod jedan irok, proceduralni okvir, koji je naturalistiki, ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitika terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri pozitivistiki nastrojene skeptike. Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izvetaj Berlinskog psihoanalitikog instituta i na osnovu toga doao do sasvim drugaijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni uinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprot tvrenju BPI daje oko osamdeset. Pa ak i kada se prihvati blai kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio spreman da podri, ukupni uinak poboljanja ne bi prelazio 65% leenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na neodreenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraivanja u kojima su saoptavani rezultati ishoda psihoanalitike psihoterapije. Bergin i drugi istraivai podvrgli su u meuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje one koji su klasifikovani od strane BPI kao odustali" pridodao kategoriji neuspenih", usled ega je, naravno, ukupni uinak pao na pedeset procenata. No, meutim, bez obzira na ovu metodoloku raspravu u kojoj se sukobljavaju shvatanja a ne vrsti kriterijumi, Evsenck je sauvao svoje najmonije oruje, a to je nalaz da u petogodinjem intervalu praenja psihoneurotiara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanje simptoma, prihvatanje sebe, prilagoenost u seksualnom i branom, socijalnom i radnom ponaanju), nema razlike izmeu onih koji su bili na psihoanalitikoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znai da je procenat izleenja" od psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve treine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zakljuak ostavlja vie pitanja bez odgovora. Nevolja je jo uveana stavom psihoanalitiara da se ne dozvoli nikakvo strano meanje" u tok terapije, to zapravo podrazumeva iskljuivanje mogunosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predvienih postupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitiari su poeli da objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka. Sasvim drugaiji stav i drugaiju praksu nalazimo meu sledbenicima Rogersa i u jo veoj meri meu bihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajui se, izmeu ostalog, i za kontrolu toka ili procesa psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i prouavanje toka. To je dalo mogunost da se razliiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni pogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanje instrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praenja promena u Ja ili selfu na osnovu doivljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vreno uz pomo ikakog Q sort kompleta.

Metodologija prouavanja psihoterapije dobila je snaan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U jo veoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristika grana, koja je otila najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko oprezno progresivne Rogersove grupe do nemilosrdno" otvorene bihejvioristike grupe. Naravno, izmeu ovih orijentacija postoji itav niz eklektikih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji26 vanja izvetaja BPI do danas vai konstatacija da je broj istraivanja u progresivnom porastu. Meutim, vei deo tih istraivanja je jo uvek divergentan ili meusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajueg tipa". Upravo zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraivanja neki eksperti predlau da se prekine sa produkcijom magle" i da se pree na istraivanja koja vie razjanjavaju nego to zapliu. Da bi se to postiglo treba se odrei nejasnih, optih konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se neto razjasni u istraivanju koje operie sa: terapeuti", pacijenti" ili neurotian" ili odrednicama analitiki orijentisana psihoterapija". ta znai terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to linosti, kako oni izgledaju svojim pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti pacijenti", kakve su to linosti, kako su reagovali na terapeuta A" a kako na terapeuta B" ili na pojedine operacije iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti nain se i analitiki orijentisana psihoterapija" mora konkretizovati da bi se znalo staje stvarno raeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim sluajevima veina terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istrauju ili izvetavaju o iskustvu sa veim brojem sluajeva, onda se slue metaforama. JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIKOJ METODI Klinika psihologija i klinika metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasino pitanje tipa ,,koka ili jaje?" mogli bismo odgovoriti da je kliniki metod bio taj koji je bio primaran za formiranje klinike psihologije. Sadrina klinike psihologije oblikovala se sukcesivno, to je jo uvek ivi proces. Upravo zbog te nedovrenosti dijaloki oblik moe najbolje da poslui trenutnom odreivanju toga ta je klinika psihologija, njen predmet i kakav je uzajamni odnos predmeta i metode. P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinika psihologija? O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignuima psihologije i psihijatrije pri reavanju teorijskih i praktinih problema pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo veoma potrebna. P Koju vrstu pomoi nudi klinika psihologija? O Lista usluge se neprekidno produava. Na poetku je klinika psihologija uglavnom pruala indirektnu pomo ljudima uestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostika proirila na podruja motivacije nesvesnog ponaanja i linosti u celini. Uporedo sa tim sve vie klininih psihologa se ukljuuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast socijalne intervencije". P Nije ba jasno kakva je razlika izmeu psihijatrije i klinike psihologije. Zato takoe nije jasna granica izmeu rada socijalnih radnika i klinikih psihologa? 27 O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uoiti. U stvari, psihijatrija, klinika psihologija i klinika sociologija najee nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u reavanju ljudskih problema pacijenata". Svaka od ovih disciplina je potrebna, u razliitoj razmeri od sluaja do sluaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasinom patologijom, klinika psihologija individualnou pacijenta, a klinika sociologija ekolokim, odnosno socijalnim aspektima sluaja. P Zato je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je ve pokrivala" psihijatrija? O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakteriu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo jedinstveno podruje naune aktivnosti, danas je sigurno viestruko isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u okviru svog predmeta opisivala, prouavala i objanjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izuavala, samo su pozicije bile razliite. Meutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, pored ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike izmeu patolokog i normalnog nisu nita jasnije nego razlike izmeu psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje reenje bilo udruivanje obostranih pozitivnih dostignua u'cilju zajednikog pruanja pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo potrebna. P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patolokim pojavama linosti? O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne moe prihvatiti. Ve smo rekli da se u konkretnim sluajevima patoloko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenino, povezano i esto nerazmrsivo. Usled toga je i teorijsko odreivanje staje normalno a ta patoloko gotovo nemogue. Dodajmo tome da se i psihologija i psihijatrija bave pojavama ponaanja u celosti, to znai da zadiru"

u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve posmatrane pojave pokuava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje pozicije, mada svaka od njih zadrava dihotomiju normalno - patoloko". Ako bismo hteli da navedemo znaajnu razliku izmeu njih onda bismo rekli daje psihologija vie teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija vie primenjena, praktina i podravljena". Mnogo puta drutvo ili drava interveniu, u svom interesu, u sluaju pojedinaca koristei se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama. P Ako je granica izmeu psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinika psihologija? O Nema nikakve zabune oko razgranienja psihologije i psihijatrije. Ispravno je rei da se u nekim pitanjima one dodiruju ili prepliu, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naroito u tretiranju najoptijih pitanja, 28 kao to su razvoj i formiranje linosti, priroda i podela motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice i drutva u formiranju linosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema, kao i u pitanjima mehanizma izazivanja promena u ponaanju i u linosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije, pristupe izuavanju i kriterijume. Klinika psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. To znai da se ona oslanja na od nje ire, bazine discipline: uenje o linosti, genetiku psihologiju, socijalnu psihologiju, optu psihologiju i psihopatologiju. Meutim, ona nije samo pozajmljiva" ve i sama kreativno unapreenje te discipline u okviru svoje problematike. P Kakva je razlika izmeu klinike psihologije i psihopatologije? O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi psihopatologijom uoptavajui iskustva i istraivanja koja se sprovode u raznim disciplinama. Klinika psihologija se ne interesuje za patologiju kao takvu", ve za linost koja se ispoljava patoloki kao i za nauna menjanja te linosti. To znai daje klinika psihologija blia psihijatriji nego psihopatologiji. P Ograivanje klinike psihologije od abnormalnog, ili psihopatolokog stvara utisak daje ona neka vrsta male psihijatrije". O Taj utisak je pogrean. Polazimo od toga da se klinika psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalna patologija bave pojavama koje se vide ali ija je sutina, a ona postoji i to van vidnog polja, dostupna samo miljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinika psihologija ono ime se bave kliniki psiholozi. To je definicija koja priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina, i po praksi klinika psihologija i psihijatrija imaju isprepletene granice. Poto se praksa odvija u drutveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu re, kliniki psiholozi su manje znaajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jae, vanije discipline: dijagnostika ili terapija. Njihovo miljenje i njihova praksa podleu cenzuri psihijatra, pa i to utie da kliniku psihologiju ocenjujemo kao malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodolokih naela, oni su po realnim merilima slabiji partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s druge strane, praksa je pod odlunijim uticajem teorije. U praksi se radi ono to je po teoriji dobro, perspektivno i doputeno. Ako sad uporedimo teorijsku misao psihijatrije i klinike psihologije o sutini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jer o oveku kome je potrebna psiholoka pomo" vie govori psiholoka literatura, odnosno psiholoke teorije. Inverzija snaga u praksi oigledno je uslovljena drugim faktorima, tradicijom, ueem medicine u drutvenoj moi i ostalim iniocima. U svakom sluaju, ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju, onda je psihijatrija mala psihologija" kao stoje i bolesno u linosti samo faza, deo ili aspekt ire i bitnije celine sistema oveka kao osobe. 29 P Zar je teorijska misao o patolokim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut. O Vodei teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponaanja, egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patolokog i normalnog kao i konkretan, pojedinani sluaj. Uporedo se prikazuje, klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Vee naglaavanje patolokog u pojedinim teorijama ne znai daje to nuno, daje stvarno tako, ve da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz odreenih razloga. U vreme kada su vodee teorije o linosti nastale, patologija je bila mistifikovana. Danas je situacija prilino drugaija. Veina vodeih teorija o linosti i ponaanju doprinela je demistifikaciji mentalnih anomalija i poremeaja, tako daje mit o mentalnoj bolesti" zaista sruen. Ovakav ishod doveo je do preorijentacije u psihijatriji od ,,teke patologije" na probleme drutva ili normalne linosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre u ulogu malih sociologa". P Da li su psihijatrija i klinika psihologija, kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazile ljubomoru, rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje? O Ljubomore i rivaliteta nema meu naukama ve jedino medu ljudima. Dosta su esti sluajevi da se umesto saradnje, koja je samo prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je manje izmeu socijalnih radnika i klinikih sociologa, nego izmeu psihijatara i klinikih psihologa.

Meutim, sve je vie zajednikih istupa i pravih sinteza napora u kojima je prevaziena fahovska podela. To je naravno lake izvodljivo u istraivanjima i u knjigama nego u praksi. Razlog je taj to je u praksi psihijatrija apriori starija po drutvenoj podeli i institucionalnoj hijerarhiji. P Ako ostavimo pitanje saradnje meu profesijama i vratimo se pitanju klinike psihologije kao naune discipline, moramo ponoviti: Da li je klinika psihologija samo transmisija otkria psiholoke nauke na kliniku praksu? O Ta je faza odavno prevaziena. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izloena uticaju klinikih problema. Mnogo vie nego ranijih decenija psiholoke nauke se bave klinikim problemima. Do toga je dolo zbog toga to su mnogi kliniari stvorili psiholoke teorije. Veina teorija linosti je potekla od kliniara! To je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patolokim pojavama. Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih, na primer uenja, mogu da se primene i na pacijente ak i sa tekim formama poremeaja. Oigledno je dakle da prava otkria nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu, kao to nije iskljueno da hemiar pronae fiziki zakon, a fiziar hemijski. U oba sluaja predmet" je zajedniki: osoba i materija. 30 P Mislim da smo se sada pribliili tome staje predmet klinike psihologije. Da lije tano daje osoba ili linost taj predmet? O Ima vie nauka koje se bave izuavanjem osoba ili linosti. U prvom redu to su teorije linosti, zatim psihoanaliza, pa teorije uenja, genetika psihologija, kulturalna i opta antropologija. Za razliku od njih, klinika psihologija se bavi deficijentnim, devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem, ponaanjem, razliitim specifinostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize, klinike psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednika je orijentacija na patoloko u linosti i traganje za naelima i nainima korigo-vanja. Sve ove tri nauke imaju neto zajedniko, to nije razlog da se bilo koja ukine, kao to ima i posebnog, to obogauje klinike nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene. One predstavljaju razliite puteve kojima nauna misao i praksa pokuavaju da dosegnu istinu i rese probleme. Iz toga proizilazi da je klinika psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili kombinacija u napredovanju nauke. P Klinika psihologija je primamo metodoloka disciplina, jer ona nema svoj specifian predmet", ali su pristup i metoda kojima se koristi ili koje razvija specifini i u odnosu na psihijatriju, kao i za kliniku sociologiju i druge? O Metodoloka strana klinike psihologije je njena specifinost i prednost u odnosu na psihijatriju. Meutim, pogreno je redukovanje klinike psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama, jer se tehnike smenjuju, zastarevaju. Sem toga, ve smo rekli da se kliniki psiholozi bave svim klinikim problemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze drugaije. Sasvim je jasno da ako govorimo 0 razlikama u terminima pristupa" da onda lako dolazi do ukrtanja ili ak brisanja razlika izmeu pristupa", to se i dogaa. S druge strane, netano je da klinika psihologija samo uzima" od bazinih psiholokih disciplina. Prouavanja sa Wechslerovim skalama, koje su kliniki instrumenti, doprinela su proirivanju znanja o razvoju inteligencije, o iniocima koji unapreuju ili oteavaju razvoj, o povezanosti inteligencije 1 linosti i mnogim drugim. Znai daje put dvosmeran, a ne jednosmeran. P Iz reenog sledi da je klinika psihologija primarno metodoloka disciplina. Da li to znai daje njen predmet" zajedniki sa predmetom" psihijatrije i klinike sociologije? O Klinika psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psiholoka pomo. To znai da postoji slinost sa psihijatrijom utoliko to se obe nauke bave pojedincima. Meutim, tu postoje i znatne razlike prema tome kako definiemo pojedinca. Pre svega, psihopatologija pojedinca ee je nejasna nego jasna, ee je pomeana sa nepatolokim nego stoje ista. To znai da se psihijatrija bavi samo delom linosti pojedinca, delom koji nju zanima i koji nazivamo patolokim. Danas je, meutim, 31 jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam neto to bar toliko zavisi od ocenjivaa koliko od same pojave kao takve. Zbog tih imanentnih nejasnoa u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim to pre-vazilazi njenu definiciju. Klinika psihologija je prevazila dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Njen je predmet individualna linost, dakle neto to je stvarno i nepodeljeno. Klinika psihologija nije nauka o psihopatologiji uopte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i vetina da se pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoi ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoi. P Ovakvo odreenje je vrlo iroko. Pre svega, staje individualna psihologija a ta klinika? Zatim, ako otvorimo bilo koju savremenu knjigu o klinikoj psihologiji, nai emo obavezno poglavlje o

teorijama, klinikim sindromima i tehnikama dijagnostike i psihoterapije. O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, meutim, nije isto to i klinika psihologija. Prouavanjem individue bave se mnoge psiholoke discipline, ali praktino samo klinika psihologija obuhvata ceo ivotni ciklus oveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan program intenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je predmet" pojedinac, a u psihoterapiji predmet" je i par i grupa. Teorije linosti, kojih ima mnogo, bave se uoptavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom linosti. ak i kad neka teorija ima instrumentarijum, on je praktino ui od arsenala koji se koristi u klinikoj praksi. Klinika psihologija je ona disciplina koja praktino i konsekventno koristi kliniki metod u intenzivnoj i ekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograniavajui se na psihopatoloki segment" ili samo jedan teorijski aspekt". Najzad, dobro je poznato da je Pijae koristio kliniki metod u svojim istraivanjima, ali je podruje posmatranja ograniio na deji uzrast i razvoj miljenja. Ipso facto, Piaget nije istraivao predmet klinike psihologije. Iz ovoga stoje izloeno treba da sledi da predmet klinike psihologije nije teorija linosti (spekulativni sistem), psihopatologija ili psihoanaliza, niti su to kliniki sindromi (sistem kategorija), ve linost konkretnog pojedinca koji je postao predmet" jer je nemoan da sam uspeno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On je u stanju potrebe za psiholokom pomoi", a klinika psihologija pokuava da otkrije zato i kako, ali i da ponudi pomo koja e olakati pozitivno prevazilaenje" negativne pozicije potrebe za pomoi". U mnogim sluajevima sadrina tog negativnog stanja nije obuhvaena ni jednom teorijom linosti niti je navedena u klasifikaciji psihijatrijskih poremeaja. 32 II. PSIHODIJAGNOSTIKA Psihodijagnostika je grana klinike psihologije koja se bavi praktinim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i psiholoke procene. Ona se razvila u okviru klinike psihologije kao glavna delatnost psihologa. Od samog poetka razvoja klinike psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Ona je bila i uzrok i uslov prodora psihologije u psihijatriju. Vie decenija, razvitak klinike psihologije je ocenjivan, iskljuivo, na osnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike, poev od poetka esdesetih godina, poeo je da se gubi. Najoptiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike bili su trojaki. Validaciona istraivanja su uzdrmala mit svemoi instrumenata klinike psihologije. Praktini rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih strunjaka nisu dostigli nivo oekivanja. A trei razlog je otpor samih psihologa koji su ograniavanje svoje aktivnosti u praksi, na psihodijagnostiku, doiveli kao sputavanje. Svi ovi inioci doveli su do sadanje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadanji admi-ralski brod klinike psihologije, ustupajui svoj poloaj, gubi poasno mesto. Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobraavajui se i prilagoavaju-i. Taj razvoj moe se prikazati i preko periodizacije. Periodizacija razvoja psihodijagnostike Prednauni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najdui, jer su poeci u vrlo dalekoj prolosti. Glavnu odliku prednaunog perioda ini buenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponaanja, kao i potpuni nedostatak proverenih znanja. Izuavanje ovog perioda moe doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalne psihijatrije, u kojima se vre komparativna prouavanja primitivnih plemena i naroda, sa stanovita njihove psihijatrijske prakse", daju nam mogunost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Mada je }>siiSL<Ju, v^^^^^^tsjrois^sjka^ Q usuAj&i, psihologiji i psihijatriji, takva razmiljanja imaju opravdanje u tome to je psihodijagnostika istorijski nastavak iste potrebe da se saznanja o ljudima uine valjanim, sigurnim i pouzdanim osloncem za orijentaciju i planiranje mera i ponaanja. Period laboratorijske eksperimentalne psihologije zapoinje sa Fehnerom i njegovim razvijanjem psihofizike. U to vreme nije bilo klinike psihologije, ali je psiholoki metod koji je zasnivao Fehner, a kasnije razvio Vunt inspirisao neke psihologe da pomou istih metoda ispituju duevne bolesnike. Ovo direktno, mehaniko prenoenje metode eksperimenta iz psiholoke laboratorije u duevnu bolnicu, sa namenom da postane dijagnostiki eksperiment, zavrilo se neuspe3 Psihodijagnostika 33 hom. Mada su dobijeni rezultati bez praktine vrednosti, sama ta ideja je podstakla pojedine psihijatre da stvore eksperimentalnu psihijatriju (Kraepelin). Ovaj period je znaajan za psihodijagnostiku samo indirektno, kao demonstracija jednog nauno empirijskog opredeljenja psihologije. Meutim, namee se i jedna vana pouka, da znanje i smisao moraju prethoditi metodi, pa i eksperimentu, jer je sam in

eksperimenta, ili bilo kog drugog metodskog postupka, ma koliko bio slian fizici kao egzaktnoj nauci - prazan. Period testova je izuzetno vaan za psihodijagnostiku, jer su psiholoki testovi, u instrumentarijumu klinikih psihologa, vie decenija zauzimali prvo mesto. Ovaj period zapoeo je konstruisanjem i objavljivanjem Bine-Simonove skale inteligencije (1905). Ovaj se dogaaj moe smatrati i poetkom savremene klinike psihologije. Kasnije se, po uzoru na Binetovu skalu, konstruiu mnogi drugi psiholoki instrumenti. Izuzetan uspeh ovog prvog testa inteligencije pod-stakao je velike nade i doveo do stvaranja pravog testovnog pokreta" pre svega meu psiholozima. Instrumenti ovog tipa stiu veliku popularnost i meu psiholozima, ali i meu drugim strunjacima i u javnosti. Ovaj pronalazak je razbudio velike nade u pogledu moi psihologije, mogunosti merenja psiholokih osobina i objektivizacije. Testovi ostaju strukovni simbol psihologije, kao to i testiranje figurira kao centralni zadatak klinikih psihologa, sve do zavretka drugog svetskog rata. Ceo taj period moemo nazvati testovnim romantizmom". On je poeo da jenjava jednim delom i zato to su preterivanja demaskirala neosnovanost uloenih nadanja. Kliniki psiholozi su morali da uvide da je bez osnova optimizam testovnog romantizma, uverenje da e psihodijagnostiki problemi moi da se rese ako se na utvrenim psihometrijskim osnovama konstruie dovoljan broj pojedinano valjanih i proverenih testova. Period baterija ili sistema instrumenata oznaava pojavu i prihvaenost jedne metodske ideje u klinikoj psihologiji i psihodijagnostici. Kliniki psiholozi prvih generacija prihvatali su ideju primenjenog naunika sa svim ogranienjima. Jedno od ogranienja je zahtevalo da se ispituje samo ono to se moe nauno odrediti i meriti". To je bio podstrek ekspanziji psihometrije i mernih instrumenata svih vrsta u klinikoj psihologiji. Pored testova pojavljuju se i nove kategorije instrumenata, upitnici, inventari i skale procene. Sloenost pojava koje su kliniki psiholozi susretali u teoriji (psihopatologija) i u praksi, kao i elja da afirmiu sebe i psihologiju, dovela je do nagomilavanja instrumenata u procesu ispitivanja pojedinaca. Sveobuhvatnost dijagnostikog pristupa izrodila se u jednu tehnologiju beskonanog testiranja". Taj fenomen nije specifian samo za kliniku psihologiju, on je svojstven savremenoj medicini. Izlaz iz te apsurdne situacije vodei metodiari u psihodijagnostici videli su u uvoenju skupina instrumenata koji zajedniki imaju veu dijagnostiku mo. Tu ideju je prvi nauno ispitao, u okviru harvardskog projekta, Mari (Henry Murrav, 1938). Nekoliko godina kasnije Rapa-port (David Rapaport, 1945) je u jednom izuzetno znaajnom istraivanju ponudio i teorijsku osnovu za jednu psihodijagnostiku bateriju instrumenata. Sline ideje nalazimo u osnovi takozvanih inventara linosti. Nesumnjivo je da uvoenje baterija ili sistema instrumenata predstavlja vii stepen metodskog razvoja psihodija-gnostike. Potencijal ove metodske forme dosta je prouavan, naroito u vezi sa 34 razliitim profilima" sposobnosti i linosti. Bilo je dosta spekulacija, ali i empirijskih istraivanja o vezi izmeu konstrukata, kao to su sindrom i struktura linosti i profila uinaka na baterijama instrumenata. Glavne promene u pogledu baterijskog koncepta odigravaju se u naputanju ideje da je mogue stvoriti neku univerzalnu superbateriju pogodnu za reavanje svih dijagnostikih problema. Izgleda da je prevladalo uverenje da se baterije moraju formirati prema uim podrujima klinike problematike. Najznaajnije promene u dananjoj psihodijagnostici deavaju se na planu nicanja novih sistema instrumenata prilagoenih specifinoj problematici. Kao to je naputena ideja o jednoj jedinstvenoj, univerzalnoj psihijatriji, koja je nadlena za sve (koncept dinosaurusa"), pa je umesto nje dolo do formiranja posebne deje psihijatrije (psihijatrija razvojnog doba), neuropsihologije, socijalne psihijatrije, tako je i univerzalna baterija psiholokih instrumenata prilagoena uim, ali i jasnije odreenim problemima. Neke pojave u tom nizu su toliko nove da su zasad malo obraivane na adekvatno nauni nain, kao to su dijagnostike tehnike pojedinih psihoterapijskih kola. Period vanklinikog prodora je etapa u razvoju klinike psihologije uopte, a delimino i psihodijagnostike. Glavnu odliku ove faze razvoja ini proirivanje ciljeva klinikih disciplina, psihijatrije i klinike psihologije. Pod tim podrazume-vamo primenu klinike metode u reavanju problema ljudi koji nisu pravi pacijenti, a nisu ni duevni bolesnici. Pozadina ove ekspanzije je spreg komplementarnih potreba. Sa jedne strane, psihijatri i kliniki psiholozi su u periodu posle drugog svetskog rata stekli znatno samopouzdanje u svoju strunu mo i uverenje da mogu pomoi i bolesnima i zdravima. Na drugoj strani, izvan zidova bolnica problemi odnosa meu ljudima i samih ljudi sa sobom postali su sve vanija tema i u okvirima institucija. Psihijatri i kliniki psiholozi su pozvani da pomognu u reavanju toga to danas nazivamo problemima ivljenja". Dok su se psihijatri latili posla da utiu savetima i raznim oblicima psihoterapije, kliniki psiholozi su nastupili kao strunjaci za naunu psiholoku procenu linosti. Ova ekspedicija kliniara u vankliniki prostor, pre svega u SAD, dovela je do psihijatrizacije niza socijalnih problema. Pored toga to su kliniari predstavljeni kao mitski, svemoni spasioci, to su pojmovi linost, psihoterapija i psiholoka dijagnostika procena kao

nauno zasnovana procedura preuveliani u jednom drutveno istorijskom kontekstu, pojavili su se i neki, neoekivano pozitivni efekti. Naime, nauna provera ovih intervencija utvrdila je da su u zabludi bile obe strane, i javnost i strunjaci kliniari. Mo klinike metode osporena je istom silinom kojom je i uzdignuta u romantinoj fazi. To je bio poetak jedne akcije provere moi klinike metode, ak i unutar zidova institucija psihijatrije, i verovatni poetak njene javne kritike i defanzivne pozicije. Vanklinika primena dijagnostike grane klinike metode, psihodijagnostike, poznata je bila i ranije. Koristei iste postupke ispitivanja kao i kliniki psiholozi u klinikim prilikama, nemaki vojni psiholozi su proveravali linost letaa (Simoneit, 1930). U okviru jednog irokog projekta istraivanja linosti, koji je sproveo Mari (1938), primenjen je kliniki metod dijagnostikovanja osobina. Zastupljena su sva bitna naela: svaka osoba pojedinano ispitana je sa velikim 35 pragmatian, i koji tolerantno ukljuuje i elemente statistike metode (iskustvo") i eksperimenta (terapijski eksperiment" i variranje tretmana i procedura). Sve ipak zavisi od onoga koji metod primenjuje i koji je u poziciji arbitra, kao to je i reiser ili dirigent u odnosu na svoj" film ili svoj" orkestar. Struktura klinike metode U prethodnom poglavlju bavili smo se pitanjem klinike psihologije, a sada se sreemo sa nizom novih pojmova kao to su: kliniki metod, studija sluaja i psihodijagnostika. Sa tim u vezi namee se pitanje ta ti pojmovi oznaavaju i da li su meusobno povezani. Kliniki metod ima jedno ire i jedno ue znaenje. U smislu prvog, irokog znaenja, kliniki metod predstavlja sve ono to karakterie rad medicine u izvravanju dijagnostikih i terapijskih poslova. S obzirom na razgranatost medicine mogue je odrediti karakteristike klinike metode i za pojedine specijalistike oblasti. Po toj logici dolazimo do definicije klinike metode u uem smislu, koja odgovara delatnosti klinike psihologije kao jedne od pomonih grana neu-ropsihijatrije, dakle medicine. Takva definicija, ma kako ona bila formulisana, mora da obuhvati osnovna metodska naela, operativne principe dijagnostike, terapije i preventive, kao i kriterijume po kojima se delatnost izvodi. Meutim, kliniki metod je pojam koji se koristi i u psihologiji. On se definie kao pre-vashodno idiografski eksplorativni pristup koji se razlikuje od statistikog i eksperimentalnog metoda. Ako uporedimo glavne odlike medicinske i psiholoke definicije klinike metode, onda uoavamo bitne razlike u pristupima, u naglaavanju sutine. Medicinske definicije stavljaju u prvi plan pragmatiki princip. Teite je na tome da kliniki metod slui obavljanju osnovnih ciljeva medicine i lekara, a to je pomaganje, dijagnostikovanje i leenje bolesnika. Psiholoka definicija u prvi plan stavlja saznajne logiko metodoloke postulate. Teite psiholoke definicije je na tome da poslui ciljevima nauke. Sasvim razumljivo, u klinikoj psihologiji se ove dve orijentacije prepliu i dopunjuju. Kliniki metod je u psihologiju dospeo preko klinike psihologije. To je bio put povratnog uticaja prakse na psiholoku nauku i put delovanja medicinske tradicije na akademsku psihologiju. Glavni termini koji se upotrebljavaju u klinikoj metodi i medicinskoj tradiciji su: krevet, bolest, istorija bolesti, mentalni poremeaj, patoloki entitet, dijagnoza, terapija, simptom, sindrom, medicinski model, etiologija i drugi. Da zakljuimo, kliniki metod ima dva znaenja, prvo znaenje je iroko, deskriptivno i delimino tautoloko: kliniki metod je opti naziv za radne postupke, tehnoloku i strateku orijentaciju kao i vrstu instrumen-tarijuma klinike psihologije. Drugo znaenje je ue i odnosi se na odreeni uticaj medicinske tradicije na psihodijagnostiku. U ovom drugom smislu kliniki metod posmatramo kao konstituentu psihodijagnostike. Studija sluaja je pojam koji se upotrebljava u oblasti socijalnog rada, U psihijatriji, u klinikoj psihologiji, a pod drugim nazivima i u kriminologiji, istori-ografiji i knjievnosti. Sa filozofskometodolokog stanovita izmeu pojmova kliniki metod i studija sluaja, postoje bitne slinosti. Oba pojma oznaavaju brojem razliitih instrumenata, zastupljeni su instrumenti za sve bitne osobine, svi dobijeni rezultati su kvantitativno i kvalitativno obraeni i analizirani, i svi prikupljeni podaci o svakom pojedinom sluaju prikazani konzilijumu svih eksperata, koji su o svemu raspravljali, pa je tako sloen zavrni izvetaj. Ovaj metod rada, koji je sutinski psihodijagnostika, i koji je bio primenjen na studentima, ponovo se uvodi u toku drugog svetskog rata u procesu izbora saveznikih komandosa. Ovaj rad i dobijeni rezultati, pod nazivom OSS program, podrobno je analiziran u nizu strunih radova iz psihodijagnostike. Poto se u tim radovima uvodi nov termin procena ili procena linosti, postavilo se pitanje ta se pod tim nazivom podrazumeva. Na to pitanje Kronbah (Cronbach, 1960) odgovara: Metod procene linosti predstavlja dinamiku interpretaciju jedne osobe pomou nekog kompleksnog testa ili jedne skupine raznorodnih metoda. Procena se najee daje u dva oblika: 1. U formi kompleksne analize linosti ili 2. u formi predvianja budueg uspeha posmatrane osobe, po sposobnostima normalne ili natprosene, na nekom odgovornom poslu. Kliniki metod ispitivanja linosti pojavljuje se u dve varijante i sa dva naziva. Klinika varijanta, koja se naziva psihodijagnostika, nudi

kompleksnu analizu linosti". Vanklinika varijanta, koja se naziva metod procene ili procena linosti, nudi predvianje budueg uspeha". Zato nam se i ini blisko miljenje Prelingera i Zimeta (1964) koji kau: Procena (linosti) je, prema tome, primena klinike metode pri ispitivanju normalnih osoba. Od posebnog je znaaja bilo istraivanje, koje su izveli Kelly i Fiske (1949), u kome je upotrebljen metod procene linosti da bi se predvideo uspeh u klinikoj psihologiji. Ispitivanje je obavljeno na klinikim psiholozima novajlijama, uz upotrebu skupine poznatih instrumenata. Poto je ispitivanje zavreno, jedna grupa renomiranih kliniara je obradila dobijene testovne podatke, i na osnovu dobijenih rezultata i svoje strune analize dala je svoju procenu verovatnog uspeha" kandidata u klinikom radu. Rezultati ove dugorone studije ostavili su autore u nedoumici, pa su oni odustali od globalnih i jasnih zakljuaka. Da bismo razumeli njihov stav, navodimo sledei rezultat: najvei uspeh u predvianju postignut je interpretacijom Bender getalt-testa, koji se inae preporuuje za testiranje psiho-motome zrelosti ili modanih oteenja(l) Da psiholozi ne odustaju lako od svojih ubeenja, ilustruje injenica da su, posle ove studije, vrlo slian projekat sa istim ciljem, ali na ispitanicima novajlijama u psihijatriji, sproveli Holt i Luborski (1958). Njihovi nalazi su bili istog kvaliteta kao i nalazi njihovih prethodnika. Period vanklinikog prodora nije se zavrio onako kako su oekivali glavni protagonisti ekspanzije klinike metode. tavie, postignuto je neto suprotno oekivanjima. Sruen je mit o svemonosti klinike metode, o kliniaru kao nenadmanom strunjaku za ljudsku duu i ponaanje i o postojeem instrumenta-rijumu i tehnologiji. Umesto toga, psihologija je dobila niz novih saznanja o tome ta sve moe da utie na tanost procene i sigurnost predvianja ponaanja ljudi. Period pragmatizma je ovaj u kome sada ivimo i primenjujemo kliniki metod. Ne moemo tano odrediti poetak ovog perioda u hronolokom smislu. Meutim, on je poeo kada su potamnele dve velike zvezde koje su za klinike psi36 hologe bile putokaz u svetlu budunost. Jedna je psihoanalitika teorija, a druga velika psihodijagnostika baterija. Obe te zvezde su izgledale kao da ve imaju u sebi, ako ne gotove odgovore na sva mogua konkretna pitanja klinike prakse, a ono bar naelna reenja. Sa tom verom, kretanje napred je bilo obezbedeno svima onima koji su hteli i umeli da ue, da saznaju veliku strukovnu i naunu tajnu Velikih Principa. Oni koji bi u tom uspeli, poto su prethodno poloili sve specijalistike, magistarske i doktorske ispite, kao i sijaset super specijalistikih kur-seva, bio je otvoren put u jedan poten i lagodan profesionalni ivot u kome bi takvi strunjaci iveli pravim ivotom primenjenog naunika. U to divno vreme, koje obino nostalgino nazivamo zlatno doba" klinike psihologije, klinika psihologija (ali ne samo ona) nudila je novajlijama veru i nadu da su dva najvea problema prakse, opta teorija i opti kliniki metod, ve preneti sa neba u naune knjige. Sve je to poelo nekako neprimetno. Moda je svemu tome kumovao Mel (Meehl, 1956) koji je sa svojom, sada ve klasinom komparativnom studijom Poredenje klinike i statistike predikcije, ubrzao proces erozije poverenja" u naunu pouzdanost kliniara i klinike metode. Posle ustre diskusije koja je usledila posle objavljivanja Melove monografije, u kojoj su se konfrontirali akademski psiholozi, sa naunih pozicija, i kliniki psiholozi, sa empirijskih pozicija, usledio je jedan teak period za kliniku psihologiju. Poele su da stiu loe vesti i sa istraivakog fronta. Validaciona istraivanja klinikog metoda obilovale su nepovoljnim rezultatima. Taj period kritikog preispitivanja zaustavio je napredak klinike psihologije, odnosno kretanje na stari nain. Dolo je do izvesnog raslojavanja medu kliniarima. Jedni su se okrenuli akademskoj karijeri, naunoj psihologiji, i svoj novi status su platili vrlo estokom kritikom klinike metode. Drugi su postali razoarani svojom profesionalnom ulogom i mestom u vertikali institucije. Ovi su uglavnom okrenuli leda klinikoj metodi, u smislu dijagnostike, i potraili su sebi novu ulogu kao psihoterapeuti, savetodavci, osnivai raznih instituta za razvoj ljudskih potencijala", ili su se latili posla u rehabilitacionim i projektima mentalne higijene, koji su postavljali blae metodske kriterijume. Oni trei, koji su ostali i kojima se sada pridruuju nove generacije, nastoje da prihvate realnost, profesionalni ivot bez dve velike zvezde i nade. Oni znaju da nema opte vaee teorije niti opte svemone metode. Izlaz se trai u vezivanju za konkretnu praksu, u upoznavanju naturalistikih vidova problematike i pronalaenju dijagnostikih sredstava sa uskom, specifinom namenom. Takav razvoj, okretanje ka uim i konkretnijim problemima umesto tumaranja po velikim mitovima, predvideli su mnogi kliniari, pisci revijalnih studija, jo polovinom ezdesetih godina. Kao trend e se proiriti i trajati sve dok se ne pojavi neka nova Velika Zvezda. Vertikalni razvoj psiho dijagnostike Kliniki psiholozi koji su svojim radom, istraivanjima i teorijsko-metod-skim doprinosima formirali psihodijagnostiku kao zasebnu formu klinike metode, postali su poznati strunjaci, poznati naunici ili i jedno i drugo. Klinika psi37

hologija je s vremenom postala, kao i druge struke i nauke, zasebna supkultura" sa svojim velikanima, mitovima, pravilima, igrama i ritualima. Nije mali broj klinikih psihologa koji su svojim velikim znanjem, iskustvom, razultatima i doprinosima stekli renome u struci, u nauci i u javnosti. ivei pored medicinara, radei u istoj instituciji na slinim zadacima, ti su psiholozi postali ,,primarijusi" i specijalisti. U gotovo svim zemljama sa razvijenom klinikom psihologijom uveden je sistem stepenovanja strunosti. Kod nas postoji stepen specijaliste klinike psihologije, koji se zbog administrativnih krutosti naziva medicinska psihologija". U svakom sluaju praksa klinike psihologije moe da se ostvaruje u irem rasponu kvaliteta od nieg do vieg. Ako razvoj kvaliteta u klinikoj psihologiji, a pre svega u psihodijagnostici, posmatramo vie apstraktno i akademski, onda nam moe koristiti podela koju je predloio ameriki psiholog Robert Holt (1969). Holt je izneo miljenje daje korisno da se prilikom razmiljanja i ocenji-vanja vrednosti psihodijagnostike vodi rauna o tome da kvalitet prakse varira u jednom irokom opsegu. Ovo miljenje se dobro slaze sa injenicama koje smo naveli u vezi sa specijalizacijom. Meutim, specijalizacija u klinikoj psihologiji, a posebno u psihodijagnostici, moe biti usmerena i na jednu uu oblast. Na primer, specijalizacija moe da znai daje neko postao ekspert za problematiku ometenih u razvoju, za problematiku alkoholizma, za problematiku sudskih ekspertiza ili kazneno popravnih domova ili za problematiku modanih oteenja i traumatizma. Uopte, spisak specijalizacija prema specifinostima problematike, sa kojima se danas kliniki psiholozi u svojoj praksi sreu i na kojoj rade, sve je dui. Poto je teko predvideti kraj jedne takve disperzije u primeni klinike psihologije i psihodijagnostike, rasprenje specijalizacije je zaustavljeno silom zakona i ogranieno na jednu optu (generalistiku") specijalizaciju. Ve iz ovoga je jasno da se pravi smisao specijalizacije trai u povienju kvaliteta strunosti. Koliko je mogue razreiti suprotnost u znaenju specijalistikog razvoja, imajui u vidu problematiku kao sadraj rada i kvalitet opte strunosti u primeni klinike metode, ostaje da se ispita. Holt je u svom predlogu imao u vidu jedan generalistiki koncept razvoja po kome moemo razlikovati kategorije metodskog pristupa. On je predloio podelu na dve kategorije: kategoriju naivnog pristupa i kategoriju kultivisanog pristupa. Osnovne karakteristike naivnog pristupa psihodijagnostici su sledee: 1. O ispitaniku se prikupljaju podaci naturalistikim nainom i oni ostaju kvalitativne prirode. 2. Ispitiva se u potpunosti uzda u sebe i dobijene podatke. On ne raspolae dokazima o povezanosti tih podataka sa odreenim kriterijumima. On ne vri validaciona proveravanja ni svoje metode" ni sebe kao procenjiva-a. 3. Dobijeni podaci se obrauju i tumae intuitivno, kvalitativno i globalno. 4. Kao dokaze valjanosti ovakvog naina rada i zakljuaka strunjak navodi svoje iskustvo u radu. Na drugom kraju ove profesionalne evolucije nalazi se vii ili kultivisani" nain psihodijagnostike prakse. Osnovne odlike ovog stepena ili bolje rei kvaliteta rada su sledei. 38 1. Ispitanik se podvrgava testiranju raznolikim sredstvima, naturalistikim i psihotehnikim: intervjuu, biografskoj eksploraciji, projektivnim tehnikama i objektivnim testovima. 2. Gde god je mogue i kad god je to svrsishodno, podaci se kvantifikuju i vri se statistika analiza. 3. Pronalaze se i primenjuju nove tehnike i postupci koji poveavaju parametre" procenjivaa. 4. Podaci se obrauju prema optim metodskim naelima, ali se uvek dovode u vezu sa specifinostima pojedinanog sluaja. 5. Za prikupljanje podataka se koriste najnovija nauna dostignua. 6. Kliniar i dalje zadrava vodeu ulogu u smislu selekcioniranja podataka, odreivanja vanosti i integrisanja. 7. Celokupna metodologija se podvrgava periodinoj kontroli u celini ili po delovima. Izvode se pilotska istraivanja, analiziraju se pojedini instrumenti, pa i stavke, vrednuje se ceo agregat i pojedini instrumenti i analiziraju empirijski i teorijski kriterijumi. Ova Holtova podela psihodijagnostike prakse u stvari zaotrava razlike izmeu stvarnog stanja u struci i poeljnog stanja. Veina klinikih psihologa danas verovatno je blia, prema stilu rada, Holtovom naivnom pristupu. To je ujedno i opta situacija u praksi. To to je Holt nazvao kultivisani pristup jeste slika naunoistraivake aktivnosti u dananjoj psihodijagnostici. Rezultate te aktivnosti sreemo na kongresima, u asopisima i monografijama. Na alost, mali je broj praktiara koji se na ovaj kultivisani" nain bave svojim poslom, koji istrauju kliniki metod i njenu podvarijantu, psihodijagnostiku. Prema tome, kultivisani pristup" je idealni tip, jedan progresivni program za unapreenje klinike psihologije, jedan put kako stvarnu kliniku psihologiju pretvoriti u naunu disciplinu. Ovakav mukotrpni nain probijanja ne predstavlja masovnu pojavu. Pre bi se reklo da praktiari ekaju da istraivai za njih prokre put, ali zauzvrat, istraivai im za sada samo nude spiskove poinjenih greaka. Zato istraivaki radovi u klinikoj psihologiji i predstavljaju deljenje packi" praktiarima i njihovom naivnom pristupu". Sa druge strane se opet postavlja pitanje da li je

ponueni program usavravanja klinike metode putem sabiranja parcijalnih doprinosa zaista perspektivan. Nama ovo izgleda kao neko srednje reenje izmeu dve krajnosti. Jednu krajnost ini pojava Velikih Zvezda u teoriji (ontologiji) i metodologiji (epistemologiji) za koje se ne zna kada e stii. Drugu krajnost ini zavetrina tradicionalne ljudske mudrosti oslonjena na oseajnost, iskustvo i razum (naturalizam). S ta je psihodijagnostika Psihodijagnostika je posebna varijanta klinike metode koja je nastala najpre kao praksa klinikih psihologa vezana za ispitivanje sluajeva. Kasnije, psihodijagnostika podstie istraivanja, pronalazatvo i teorijsko metodska razmiljanja, to zajedno dovodi do njenog konstituisanja kao metodske discipline u okviru 39 klinike psihologije. Psihodijagnostikovanje je posao kojim se bavi najvei broj klinikih psihologa, ali i psihologa u nizu institucija van zdravstva. Ljudi van struke nazivaju taj posao psiholoko testiranje. Meutim, postoji bitna razlika izmeu psiholokog testiranja i psihodijagnostikovanja. Dok je svako psihodijag-nostikovanje istovremeno i psiholoko testiranje, nije svako testiranje psihodijag-nostika. Razlika je u tome to psihodijagnostikovanje podrazumeva teorijsku interpretaciju pomou neke obuhvatne teorije linosti, dok se rezultat psiholokog testiranja zaustavlja na nivou jedne klasifikacije ili parcijalne interpretacije predviene prirunikom konkretnog instrumenta. Najbliu analogiju tom odnosu nalazimo u medicini. Svaki laborant koji vri analizu mokrae, krvi ili neko snimanje moe, posle izvesnog broja godina, da prepozna znake patolokih povienja ili odstupanja. No, dijagnozu stanja pacijenta dae lekar koji e prethodno da sakupi sve relevantne informacije, pa e na osnovu njih, kao i svog teorijskog znanja i klinikog iskustva, proceniti stanje pacijenta. Ono to je laboratorija za kliniki metod, to je psiholoko testiranje za psihodijagnostiku. Da navedena analogija nije samo formalna i retorika, najbolje potvruje praksa u psihijatrijskim ustanovama, obino univerzitetskim klinikama, u kojima postoji poseban kliniko-psiholoki odsek sa vie psihologa. Tu su kliniki psiholozi koji se bave rutinski psihodijagnostikovanjem, tu se nalazi i jedan stariji, iskusniji psiholog i niz mlaih praktikanata ili studenata na praksi. Komplikovaniji sluajevi se reavaju tako to psihodijagnostiar izlae materijal pred skupom, a ef, koji nije testirao pacijenta, usmerava interpretaciju. Psihodijagnostika je metodski hibrid koji je nastao sukcesivnim spajanjem tri tradicije, tri pristupa izuavanju oveka. U prvoj fazi se psiholoki metod testiranja, ocenjen kao korisna tehnoloka inovacija, prenosi na podruje psihijatrijske i medicinske problematike. U toj fazi psiholozi su laboranti, testeri, a njihov je zadatak da prue korisne dopunske informacije lekarima, psihijatrima. Osnovne alternative daljeg razvoja psiholoke metode u toj fazi bile su sledee dve: ograniiti se na psihometrijsko testoloku tradiciju i na toj osnovi unaprediti psiholoku laboratoriju" ili povezati psihotehnologiju sa klinikom metodom i usavriti se u naturalistikom pristupu. Veina klinikih psihologa je izabrala drugu, kompromisnu varijantu razvoja. Tako nastaje psihodijagnostika kao posebna varijanta klinike metode koja ima tri bitne slinosti: koristi naturalistiko kvalitativno prouavanje problema, koristi odreenu tehnologiju i instrumentari-jum i zadrava pravo selekcije i integracije podataka. Tako je u psihijatriji dolo do uvoenja dve paralelne klinike metode. Treba priznati daje bilo znatnih otpora tome da kliniki psiholozi koriste intervju, a da i ne spominjemo pravo" na upoznavanje sluaja u celini. Ovaj put razvoja psihodijagnostike je sasvim zaokruen kada su kliniki psiholozi ukljuili u svoj program rada i studiju sluaja. To se sastojalo u legalizaciji prava" na ispitivanje individualnog razvoja sluaja i uzimanja u obzir inilaca iz ivotne sredine. Povezivanjem naturalistiko-kvalita-tivnog, testovno-kvantitativnog i razvojno-ekolokog momenta u jednu metodsku problematiku stvorena je psihodijagnostika u savremenom smislu. Psiholozi su svaku novu fazu u razvoju psihodijagnostike precenjivali u kontekstu institucionalnog statusa, koji su imali u psihijatriji, dakle, kao pobedu. 40 injenica je meutim daje izbor koji su nainili, jo u prvoj fazi, doveo praktino do udvajanja, do dve paralelne klinike metode u psihijatriji. Kao da se obistinilo miljenje po kojem su kliniki psiholozi mogli da biraju izmeu sledee dve uloge: da budu laboranti" u psihijatriji ili da budu mali psihijatri". Proirivanje psi-hometrijsko-testoloke opcije i povezivanje sa naturalistikim pristupom oznaio je prekretnicu, koja je dodue stvorila psihodijagnostiku, psiholoko-dijagnostiku varijantu klinike metode, ali se, to se danas jasno vidi, na kraju udeo nauke povukao pred naturalizmom. Sada smo, reklo bi se, ponovo doli na poetak. Kliniki psiholozi danas imaju mudrost i realizam", ali su izgubili svoj instru-inentarijum i pravo da sebe smatraju naunicima ili da ih drugi tako vide. U datoj situaciji izbor se svodi na dve mogunosti. Jedna je da se potcene i obezvrede testovi i drugi psiholoki instrumenti, to sigurno nijednom iskusnom praktiaru nije teko. Neprimerenost psiholokih mernih instrumenata sloenoj psihijatrijskoj problematici jeste stvarnost koja se brzo uoava. Druga je

mogunost da se sadraj problematike, koju obuhvatamo naturalistikim putem i studijom sluaja, nauno obradi i formalizuje. Daje to u ovom trenutku neostvarljivo, izlino je dokazivati. Izgleda sasvim ljudski to u situaciji apsurdnog izbora veina kliniara bira neto tree - stav uini to moe". PREDMET PSIHODIJAGNOSTIKE Psihodijagnostika je grana klinike psihologije koja se bavi ispitivanjem upuenih sluajeva pomou psiholokih sredstava: razgovora, testova, tehnika i skala, i psiholokom procenom sposobnosti i stanja takvih osoba na osnovu postignutih rezultata i strune interpretacije. Kada proitamo ovu definiciju nameu nam se mnoga vana pitanja. Ko je taj sluaj" koji se ispituje, ta se tu ispituje i ta se trai? Na ta pitanja moemo odgovoriti da se ovom metodom ispituju psiholoke osobine koje su relevantne za individualnu, grupnu ili socijalnu patologiju. Dati odgovor nas upuuje na pojam patologije, odnosno psihopatologije. Jasno je da psihodijagnostiku smatramo jednim od naina ispitivanja i procenjivanja psihopatologije. Taj nain pribliavanja predmetu izaziva izvesnu skepsu s obzirom na mnogobrojne kritike polemike koje se ve vie godina vode o znaenju tog pojma. Pre svih drugih namee se pitanje da li je psihodijagnostika nala svoj kriterijum razgranienja normalnih, graninih i patolokih pojava ili je moda ona sama taj kriterijum za kojim se tako dugo toliko uzaludno traga. Na to pitanje moemo odgovoriti na razliite naine, ali ne moemo odgovoriti globalno. Ako je u pitanju inteligencija ili ako imamo na umu neke crte linosti kao to su anksioznost, neurotinost, ekstrovertnost i sline, onda je odgovor blii pozitivnom. To znai da psihodijagnostika moe da doprinese kritinom razgraniavanju na relaciji: normalno-patoloko stanje, ili ponaanje. Meutim, psihodijagnostika nije nala jedinstvene kriterijume za bitne opte pojave, kao to je linost. No, uprkos tome psihodijagnostika je i u tim pitanjima pogodno pomono sredstvo u davanju procene. Razlog za ovo miljenje je to je psihodijagnostika najobuhvat-niji i najkompleksniji nain psiholokog istraivanja pojedinca koji se danas rutinski koristi. 41 Psihodijagnostika i psihopatologija Kliniki metod je zato stvoren da bi lekari pouzdano prepoznali znake bolesti i na osnovu njih shvatili samu bolest oveka koga treba leiti. Psihodijagnostika je nastala na ovoj klasinoj osnovi, kao metodski pristup koji je u mnogome komplementaran pristupu klinike psihijatrije. Klinika psihijatrija i klinika psihologija imaju zadatak da kod upuenih sluajeva, svaka na svoj nain, prepoznaju bolesne pojave, da ih identifikuju prema odreenom klasifikacionom ili teorijskom sistemu i daju terapijske i preventivne preporuke. U naelu psihopatolokim nazivamo one pojave ponaanja i linosti koje medicina tradicionalno leci, kontrolie ili prouava. Ovu vrlo iroku definiciju smo prihvatili zato to je granicu psihopatologije teko odrediti. Nesumnjivo daje najlake obaviti dijagnos-tikovanje onih stanja koja su ekstremna ili su tipina prema udbenikim opisima. Kada se dogodi daje upueni sluaj tipian ili su pojave koje nazivamo simptom, znak, sindrom ili klinika slika tako ekstremno izraene da ih prepoznaju i nestrunjaci, onda je dijagnostikovanje kratko i jednostavno i sve drugo treba da obavi terapija. Meutim, u veini sluajeva pojave na koje se pacijenti ale ili se drugi ale na pacijente nisu tipine ni lake za identifikovanje. Zato moemo rei da je razlog stvaranja psihodijagnostike bilo oekivanje da pomogne u dijagnostiko-vanju nejasnih sluajeva. Ima sluajeva koji su jasni i sebi i drugima i lekarima, ima takvih koji su jasni samo jednom od ovih aktera, meutim, ima i takvih koji su nejasni svima. To su najtei dijagnostiki problemi" u ijem se razjanjavanju velike nade polau u psiho-tehnike instrumente. Danas ve znamo da mikroskopiranje" ponaanja i linosti, odnosno prouavanje pojava posredstvom razliitih psiholokih instrumenata, dovodi do mnogih novih podataka koji izmiu naturalistikom i holistikom posmatranju osoba. Meutim, ti novi podaci takoe moraju biti procenjeni prema nekim krite-rijumima odreenim izvan tih podataka. Tako se opet vraamo na pitanje granice normalnosti i psihopatologije, na pitanje definicije duevnog zdravlja, normalnosti i duevne bolesti. Savremena klinika literatura, koja se bavi ovom problematikom, uglavnom nam nudi sliku stanja bez pozitivnih reenja. Istie se da su ovi pojmovi nastali empirijski, induktivno, i da se ne mogu definisati bez izvesnog vrednovanja, bez uzimanja u obzir individualnih razlika i kulturalne relativnosti. Izlaz koji se danas prihvata, a to je konsenzus delegiranih autoriteta, grubo nas podsea na injenicu da uprkos napretku u objektiviziranju posredstvom instru-mentarijuma dijagnostike tehnologije, granice psihopatolokih pojava se utvruju intersubjektivno. Psihodijagnostika i linost Kada je pisac ovih redova, na poetku svoje strune karijere negde sredinom pedesetih godina, predao psihijatru svoj izvetaj o psihodijagnostikom ispitivanju jednog pacijenta, ovaj je proitao nalaz i prokomentarisao na sledei nain: Odlino pogoeno i napisano, ali nije vaa stvar da dajete dijagnozu nego da analizirate linost. Mladi psiholog je bio zbunjen ovim komentarom. ak i da se sloio 42 sa miljenjem psihijatra verovatno da ne bi tano znao kako da odvoji patoloke pojave i linost kod

iste osobe. I kasnije se deavalo damu upuuju sline prigovore. Poruka je bila uvek ista, a odnosila se na elju razgraniavanja nadlenosti u dijagnostici. Sa naelnog stanovita psihijatri su traili da se psihopatoloke pojave utvruju klinikom metodom psihijatrije, a pojave linosti metodom klinike psihologije, odnosno psihodijagnostike. Slini nesporazumi, sa mnogo vie drame, deavali su se oko psihoterapije. Ispalo je tako daje psihodijagnostika pozvana da pomogne, ali su psiholozi zloupotrebili poziv i poeli su da ugroavaju institucionalne nadlenosti psihijatara. Postoje dva tematska podruja u pogledu kojih postoji puna saglasnost da ine predmet psihodijagnostike: inteligencija i linost. Inteligencija je predmet koji je najpotpunije ispitivan u psihologiji i koji je u nadlenosti mentalnih testova ve osam decenija. Oko ove problematike nema sporova ni oko teorijske, metodske ili tradicionalne nadlenosti psihologije. to se linosti tie, tu je postignut preutni sporazum, koji je isti u naoj zemlji kao i drugde u svetu, da je teorijski pristup ravnopravan, a da psihodijagnostika ima metodsko preimustvo. U okviru klinike psihologije prednost imaju one teorije inteligencije koje nisu strogo faktoristike i koje imaju dodira i sa pojavama linosti. Na drugoj strani, prednost imaju one teorije linosti koje obuhvataju i miljenje. Iz ovih naelnih komentara zakljuujemo da se psihodijagnostika u svim sektorima primene usredsreuje na ispitivanje i procenu inteligencije i linosti ispitanika. To je tano ali je nedovoljno obuhvatno odreenje predmeta psihodijagnostike. Naime, konkretizovani zadaci koji se danas reavaju uz pomo psihodijagnostike ne bi se sveli na samo dve teme. S obzirom na vrlo rairenu ukljuenost psihologa u mnogobrojne sektore drutvene podele rada i razliite specijalizovane ustanove: zdravstvene, kolske, socijalne, kazneno popravne, rehabilitacione i istraivake, sigurno je da se radni zadaci raspruju u irokoj lepezi. No, uprkos tome, ako prihvatimo jedno ire odreenje pojmova inteligencije (pozitivne i negativne modalitete) i linosti (pozitivne i negativne modalitete), onda se skoro svi zadaci psi-hodijagnostike procene mogu u te pojmove ukljuiti. Ve smo prethodno konstatovali daje predmet klinike psihologije pacijent pojedinac, ali isto tako i brani par, porodica ili mala grupa. Dok je klinika psihologija prola kroz transformaciju i pretvorila se iz individualne u socijalnu kliniku psihologiju, kliniki metod je tu promenu pratio samo delimino. Pojedinac je i dalje ostao stvarni predmet psihodijagnostike, a parovi, porodice i male grupe su prele u nadlenost psihoterapije i preventivnog rada. Ova podela nikako ne znai da nema promena i u shvatanju pojedinca kao predmeta psihodijagnostike. Pre svega sve je manje psihodijagnostiara koji linost prikazuju apstraktno, van socijalnog, a posebno mikrosocijalnog konteksta. Naprotiv, kao da mikrosoci-jalni kontekst i familio-genetiki princip tumaenja linosti postaje dominantan. Mada je rasprostranjeno uverenje daje i u naoj klinikoj psihologiji psihoanaliza najuticajnija teorija linosti, zanemaruje se injenica o podeljenosti psihoanalize na faze, kole i pravce. Smatram daje u naoj klinikoj psihologiji i psihodijag-nostikoj praksi nadvladao neoanalitiki uticaj (Adler, Hornay, From). U svojim interpretacijama psihodijagnostiari interne procese linosti dovode u veu zavi43 snost od socijalne sredine i kulture nego to je odreeno ortodoksnom Frojdovom koncepcijom. Linost je centralni pojam u psihodijagnostici, i on obuhvata ponaanje, internu trijadu (strukturu, fenomenologiju i dinamiku) i individualnu istoriju pojedinca, a tome bismo dodali, u kontekstu mikrosredine, drutva i kulture. Psihodijagnostika praenja parova i grupa Klinika psihijatrija i klinika psihologija se bave dijagnostikom i terapijom psihopatolokih pojava kod pojedinaca. Ovaj naelni stav ima izuzetaka. Poznati su primeri ludila u dvoje ili porodine grupe, a zatim tu su i mnogobrojni primeri veoma poremeenih branih i porodinih odnosa. Iz ovih primera saznajemo da strogo ograivanje predmeta" na pojedinani sluaj moe da ima vie naelan nego praktian znaaj. Ova granica izmeu pojedinca i para ili grupe jo je tee odriva u stvarima psihoterapije nego dijagnostike. S tim u vezi postavlja se pitanje da li je mogue izvriti psihodijagnostiko ispitivanje para ili grupe? Odgovor je pozitivan, ali uz izvesno ograivanje. Psihodijagnostiko ispitivanje, analiza i procena parova i malih grupa natu-ralistikim sredstvima klinike metode je ve dugo upranjavana praksa u psihijatriji. Zbog toga se pitanje mora suziti na primenu psihotehnikog dela psihodijag-nostike ili postaviti tako da podrazumeva i tu tehnoloku stranu metode. U literaturi ima primera o tome da su psihodijagnostiki ispitana oba partnera, ela porodica ili svi lanovi jedne manje grupe. Meutim, ispitivanje pojedinaca u seriji ne znai ispitivanje para, porodice ili grupe. Takva su ispitivanja takode vrena i kolektivno, kao grupno ispitivanje, ali ni to nije ispitivanje grupe kao grupe". Najzad, obavljena su i dvostruka ispitivanja, prvo se ispitaju pojedinci, a kad se to zavri onda par ili porodica trae i nalaze zajedniki, kolektivni odgovor. Ovako postignuti odgovori se uzimaju kao izrazi grupnog mentaliteta ili kulture grupe". Sam proces dolaenja do tih sintetikih, kolektivnih odgovora mnogo govori o dinamici u grupi i same grupe. Sve u svemu principijelno je mogue psihodijagnostiki ispitati grupu kao grupu", a ne samo pojedince u grupi. Uprkos ovoj injenici, u praksi se psihodijagnostiko ispitivanje i procena grupe ne obavlja,

osim u eksperimentalne svrhe (Berger, J. i Pavlovi, D. 1973). Razlog tome je za-metnost procedure ispitivanja, ali i rezervisanost prema teorijskom i pragmatikom smislu koncepta dinamike grupe koja, kao pojam, ima manji respektabilitet od pojma individualne dinamike. Kada se u praksi pojavi potreba za prouavanjem i beleenjem ponaanja i dinamike nekog para ili male grupe, kao predmeta socijalne klinike psihologije, onda se obino pribegava sledeim reenjima: pojedinci, ili bar oni kritini, podvrgavaju se psihodijagnostikom ispitivanju i proceni linosti, dok se grupa kao grupa" ispituje naturalistiki i kvalitativno. Drugi je modalitet da se pojedinci ispituju, a o ponaanju grupe se zakljuuje indirektno (o grupi se samo misli). Trei je modalitet da se grupa kao grupa" ispituje klasinim tehnikama socijalne psihologije, na primer, sociometrijom ili sredstvima transak-cione analize transaktogramima". Ova problematika je u klinikoj psihologiji relativno nova i shodno tome i metodska ponuda je manjkavija. 44 Psihodijagnostika i antropologija Kliniki metod je zainteresovao i mnoge antropologe koji su u njemu videli mogunost da proniknu u primitivni mentalitet" malo istraivanih plemena i naroda. U tom pogledu je posebnu popularnost stekla Rorscahchova tehnika. Ovi primeri navode na razmiljanje o tome da li se kliniki metod moe korisno upotrebljavati i van konteksta psihopatologije i psihijatrije? Takvo prenoenje je ve provereno. Jedno predstavljaju primeri upotrebe psihodijagnostike u antropolokim istraivanjima, a drugo vanklinika ekstenzija poznata pod nazivom metod procene linosti". U prvom sluaju je psihodijagnostika koriena kao istraivaki instrumentarijuni za otkrivanje nepoznatih karakteristika primitivnog mentaliteta". U drugom sluaju je isti metod korien za procenu kapaciteta pojedinaca iz razvijenog industrijskog sveta i predvianje uspenosti na odreenim poslovima. Ta dva zadatka su bitno razliita. U oba sluaja psihodijagnostika je koriena van konteksta psihopatologije i psihijatrije. Nezavisno od vrednosti i korisnosti prikupljenih podataka, koju jednako odreuje teorija koliko i metod, ovi primeri kazuju da je umesno, bar u takvim sluajevima, upotrebiti naziv psiho-gnostika umesto psihodijagnostika. Smisao ovog prekrtavanja je da se metod demedikalizira", jer je klasini naziv odraz medikalizacije". Pravo pitanje je sledee: da li se metod koji ovde nazivamo psiholoki kliniki metod ili psihodijagnostika moe upotrebiti za proirenje znanja o oveku u jednom irem antropolokom smislu. Pri tome se ne ograniavamo samo na kulturalnu antropologiju. Mogu li podaci dobijeni ispitivanjem linosti u razliitim drutvima, socijalnim sredinama i kulturama, uz pomo neke varijante psihognostike, postati empirijska graa koja daje koristan doprinos izuavanju oveka van konteksta psihijatrije, selekcije ili kulturalne antropologije, dakle u najirem kontekstu. Ako bi odgovor bio pozitivan, onda bismo mogli govoriti i o antroprognostici odnosno o antroprognostikoj ekstenziji psihodijagnostike. Ako smo ve prihvatili da psihodijagnostika moe dati vredne podatke o ispitaniku kao osobi koja je kao neki ljudi" (psihijatrijski sluajevi ili psihotini ili psihoneurotini), pa smo zatim prihvatili tezu da psihodijagnostiko ispitivanje pokazuje i individualne osobenosti, idiosinkratinost, i da omoguava idiografsko saznanje (kao nijedan drugi ovek"), onda se pitamo nije li to sredstvo pogodno i za zahvatanje u kolektivno ljudsko, u antropoloki nivo (kao svi ljudi"). ZADACI PSIHODIJAGNOSTIKE Psihodijagnostika izmeu nunosti i apsurda Ve nekoliko godina o stanju psihodijagnostike se pie i govori alarmirano, dramatino, upotrebljava se re kriza, a poneki ve predskazuju i kraj. Iz ovih saoptenja, ocena i prognoza ne moe se jasno videti da li je re o krizi psihodijagnostike kao metoda, o krizi psihodijagnostiara kao klinike specijalnosti i profesije ili o neem treem. U predgovoru saetom izdanju Rapaportove knjige Dijag45 jedan poseban odnos izmeu dveju osoba u komplementarnim ulogama, odreenih tradicijom i pravilima institucije, u ije se ime susret deava, a protokol odvija. I u jednom i u dragom sluaju taj odnos karakterie komplementarnost uloga i podele rada. Jedna je uloga nadreena, a druga je podreena inicijativi prve. Jedna je uloga u slubi institucije, a druga je uloga subjekta", koja daje informacije, eka pitanja, oekuje ocenu svojih odgovora i dobrovoljno, ili protiv svoje volje uestvuje u svom razotkrivanju. Osoba u aktivnoj ulozi (socijalni radnik, psiholog, intervjuer, islednik itd.) vodi razgovor i manje-vie sistematski pretrauje elu linost ispitanika. Bitne razlike izmeu pojedinih profesija koje su u ulozi ispitivaa pojavie se za vreme prikupljanja podataka u formi izbora kljunih sadraja i na kraju, u tumaenju dobijenih podataka, u skladu sa postavljenim zadatkom. Studija sluaja, kao i medicinski tip klinike metode, slede strategiju ekstenzivnog prouavanja (presek kroz istoriju ispitanika) i intenzivnog prouavanja (pronicanje u razne nivoe svesnosti i inioce koje iz pozadine" determiniu fenomenoloku i socijalnu evidentnost), ali se i razlikuju. Po pravilu, u studiji sluaja se osea socijalno humanistika tradicija i osoba u ulozi sluaja" je odgovorna za svoje postupke i ivot. U medicinskoj eksploraciji sline vrste osoba u ulozi pacijenta" je prevashodno rtva, njena bolest je posledica uzroka koji su van kontrole i odgovornosti. Studija sluaja, kao metodski

postupak iz socijalno humanistike tradicije, operie terminima: osoba, celina, sloenost, uenje, uticaji, uloge, porodica, sredina, zanimanje, dogaaji i svest ili odgovornost. Psihodijagnostika je termin novijeg datuma koji se u klinikoj psihologiji i neuropsihijatriji pojavio posle drugog svetskog rata. U uem smislu pod tim nazivom se opisuju poslovi koje kliniki psiholozi obavljaju izvravajui dijagnostike zadatke primenom psiholokih instrumenata. Mogue su mnogobrojne varijacije u vrsti klijentele koja se ispituje, u vrsti zadataka koji se reavaju, a takoe i u broju i vrsti instrumenata koji se upotrebljavaju. Vana je odlika psi-hodijagnostike da se u njoj stapaju dve tradicije: jednu ini testoloka tradicija, koja je i sama hibrid eksperimenta i statistike, a drugu medicinska ili kliniki metod. U tom susretu oba pristupa prolaze kroz delimini preobraaj, i taj proizvod je dobio naziv psihodijagnostika. U irem znaenju, psihodijagnostika je vie nego zbir opisa prakse koja se obavlja u razliitim zdravstvenim institucijama. Za neposredne saradnike klinikih psihologa, za neuropsihijatre, lekare, socijalne radnike, sudije i specijalne pedagoge, psihodijagnostika oznaava zbir postupaka koje psiholog obavlja da bi doao do potrebnih podataka i saznanja, na osnovu kojih e izvesti dijagnostiki sud ili dati procenu. U tom vienju se uvek istie vanost psiholokih testova, koji obino i ubiru svu slavu" i koji se rado dekoriu atributima nauke. Sa druge strane, ti isti testovi, kao i drugi psiholoki instrumenti, najvie se i kritikuju i osporavaju zbog razliitih nedostataka, meu kojima je mehaninost i pristrasnost, na tetu socijalno deprimiranih, na prvom mestu. Meutim, za prave poznavaoce problemi psihodijagnostike su daleko iri od testova, dijagnoze i klinike problematike. Ti su problemi povezani sa teorijskim pitanjima saznavanja oveka od strane oveka. Glavne reci koje se najee pojavljuju u terminologiji psihodijagnostike i testologije jesu: eksperiment, dra, stavka, odgovor, norma, merenje, proek, statistika, zbir poena ili skor, instrument, profil, vreme reakcije, znak, znaenje i interpretacija. 10 nostiko psiholoko testiranje, kao kapitalnog dela psihodijagnostike, Robert Holt (1968) analizira takvo stanje. Po njegovom miljenju po sredi je kriza poverenja koja je najpre stvorena na univerzitetima, gde se i obrazuju kadrovi. Scenario krize je bio sledei: zbog velikog interesovanja za kliniku psihologiju mnogi univerziteti u SAD na brzinu su stvorili nastavni kadar. Jednim delom tu su ulogu preuzeli iskusni kliniari povueni iz prakse, a tamo gde takvih nije bilo, kurseve su vodili mladi nastavnici bez ikakvog praktinog iskustva. Na univerzitetima su nove kolege doekane kritiki od strane psihologa eksperimentalista. Mnogi praktiari su svoj problem resili kompromisom na tetu prakse, usvojivi hiperkritian stav prema rezultatima svojih klinikih iskustava. Ovi profesori i njihovi asistenti, koji nisu ni ..omirisali" praksu, prenosili su studentima jednu negativnu sliku stanja i postignua. Istraivanja koja su voena na univerzitetima i koja su publikovana u asopisima i knjigama zavravala su se osudom psihodijagnostike ili pojedinih tehnika. To je, po miljenju Holta, presudno uticalo na klinike psihologe koji su studirali u takvoj klimi. I druge okolnosti koje su postojale u vreme poetka krize, a postoje i sada, mogle su biti presudne ili bar znaajne po svom doprinosu. injenica je daje dolo do krupnih promena u naunom i drutvenom ugledu itavog niza profesija koje se bave pruanjem pomoi ljudima (helping professions) kao to su: psihijatrija, psihologija, socijalni rad, psihoterapija i drugim. Te su promene ile na tetu tih zanimanja. Snaan katalizator tih promena bio je antipsihijatrijski pokret koji je doveo u sumnju osnovne operativne premise tih struka, a da i ne govorimo o etikim pretpostavkama. Kao rezultat tih globalnih uticaja, koji su zahvatili i javnost i nauku, dolo je do naglog porasta nepoverenja u rad i javnu re psihijatara, klinikih psihologa i socijalnih radnika. Nastaju vrlo krupne promene u organizaciji zatite, zbrinjavanja, leenja i dijagnostikovanja luaka" i marginalnih grupa". Trea okolnost koja je takoe doprinela eroziji statusa" klinike psihologije, klinike metode i psihodijagnostike je ideoloka kritika sa levice. Podse-amo daje psiholoko testiranje u Sovjetskom Savezu bilo otro kritikovano jo tridesetih godina, da je proglaeno za subverzivnu, nenaunu delatnost i da je stavljeno na indeks. Tri decenije kasnije na Zapadu dolazi do plime leviarskih ideja koje se uglavnom ispoljavaju kao kritika teorija. Psihologija u celini, a posebno klinika psihologija, uz psihijatriju dolazi pod udar te kritike (From, 1963). Kritiari podvrgavaju kritici drutvenu funkciju psihologije i psihodijagnostike. Oni dolaze do zakljuka da u drutvu koje je zasnovano na nejednakosti, eksploataciji i nepravdi psihodijagnostika, mada indirektno, doprinosi odravanju status quoa. Ona je, u toj svetlosti, instrument koji slui etiketiranju, stigmatizaciji i manipulacijama vladajuih institucija drutva. Kao etvrtu vanu okolnost koja je imala uticaja na stanje u psihodijagnos-tici Korchin navodi otvaranje novih mogunosti rada klinikih psihologa mimo psihodijagnostike. Dok su ranijih godina psiholozi na klinikama iskljuivo obavljali poslove psihodijagnostikovanja, sada su ukljueni u voenje psihoterapije, istraivake projekte, savetodavni dispanzerski rad, u poslove rehabilitacije, mentalno higijenske projekte i evaluiranje toka i ishoda razliitih formi tretmana. Prema tome, pritisnuti prethodnim razlozima psiholozi su nali naina da u okviri-

46 [t ma klinike psihologije, psihijatrije, neurologije, psihoterapije i celog podruja a rehabilitacije pronau nove zadatke i nove uloge. s Postavlja se pitanje da li moemo na osnovu ovih injenica i analiza prosuditi da li zaista postoji kriza psihodijagnostike, ili je po sredi kriza profesionalnog i identiteta klinikih psihologa, ili moda svih sektora slubi i nauka za pomo 3 oveku? Stvoren je utisak da je kriza lokalnog karaktera i da je ograniena na psii hodijagnostiku i psihodijagnostiare koji su se, eto, igrom sudbine nali na i pogrenom poslu. Meutim, ako uzmemo u obzir i druge faktore onda se pitanje i odnosi na to da li znamo koji je najvaniji izvor krize? Da li je to stanje na univerzitetima, poplava kritike literature, ideoloke agitacije ili demoralizacija psihologa usled statusa u instituciji? Smatram daje u pitanju kriza u elom sistemu, u i svim povezanim faktorima, a daje lokalizacija na psihodijagjiostiku praksu subjektivno. Takoe smatramo daje kriza moda prejaka re. injenica je da se odi-; gravaju krupne stvari, da se deavaju znaajna pomeranja i promene u ukupnom odnosu izmeu drutva i psihijatrije, kao i naunim disciplinama koje fragmentarno prate ove makroprocese. Pojednostavljena gledita su dodue uvek i dopadljivija, ali su danas manje stvarna. Ni u kom sluaju nije ubedljivo objanja; vati nastalu situaciju samo negativnim ili nepovoljnim ishodom validacionih studija psihodijagnostike procene ili pojedinih tehnika. Sami ti rezultati, a izneli smo neke motive njihovih autora, teko da bi mogli proizvesti takav efekat kao to , je kriza psihodijagnostike" u sadanjim razmerama. Diskusija o tim pitanjima ni sa naune take gledita nije zavrena. Moe se opravdano postaviti pitanje da li su validacioni kriterijumi pravilno odabrani, da li je smisaono suditi o klinikom metodu na osnovu rezultata predvianja dogaaja u vanklinikim uslovima i sa duim vremenskim intervalima i tako dalje. Opreznost i skepsa prema rezultatima klinike procene nije sama po sebi loa stvar. Da nije bilo prethodnog neumerenog i nekritinog velianja moi kliniara i njegovih psihorentgenskih pomagala", ni dobijeni rezultati ne bi bili doivljeni kao poraz. Nije dakle stvar u metodu, u instrumentima, u epistemolokim postulatima i tradiciji, nego u potroaima" koji su se razoarali. Saznanja putem posrednika Psihodijagnostika je, po socijalnoj funkciji, posrednik izmeu dva direktno ' angaovana partnera, pacijenta i terapeuta. Ovaj socijalni poloaj i njegove implikacije potpuno su ignorisani u raspravama ranijih godina. Meutim, o tome se danas veoma mnogo pie i raspravlja, uglavnom sa stanovita pacijenta i dijag-nostiara. Glavni argument za konstruisanje ovog trougla je ocena da kliniar uz pomo nauke i adekvatne tehnologije moe sigurnije i pouzdanije da ustanovi bolest. U sluaju psihijatrije ulogu naune metodologije je preuzela psihologija. Medicina je sline odnose tradicionalno negovala u odnosu na fiziku, herniju, biologiju, i ue specijalistike discipline tih bazinih nauka. U tom pogledu psihijatrija je samo sledila tradicionalne uzore. Ovako povezivanje, ija je vrednost mnogostruko proverena u praksi i dokazana mnogim iskustvima i naunim rezultatima, govori o pozitivnom i optimistikom stavu prema laboratorijama i dopri47 nosima posrednika. Drugi vaan argument za uspostavljanje posrednikih odnosa u procesu dijagnostikovanja bolesti glasi da je dobra odnosno tana dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takode aksiomatska i opte vaea u medicini. Preutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je mogue da u jednoj oblasti medicine postoji veoma razvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajui, siromaan. to se tie psihijatrije ovaj aksiom je sasvim specifian i ne moe se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako poloaj psihodijagnostike analiziramo sa stanovita ova dva bazina aksioma, onda se suoavamo sa mnogim nedoumicama. U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna ak nuna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka psihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovita medicine i deontologije pozitivan i konstruktivan. Ostaje dodue sumnja u psiholoku opravdanost ukljuivanja treih lica" u neposredni odnos koji se uspostavlja izmeu terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili etvorougla i tako dalje. Tu je sumnju u potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je iskljuivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj psihoterapijskog odnosa. Meutim, i ovakav iskljuiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naunu procenu celog poduhvata po celoj duini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno reenje ove zamrene problematike.

No, psihodijagnostika u celini predstavlja nauno saznajnu intervenciju i realizaciju principa posrednitva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnom situacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakterie klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogata terapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatian odnos izmeu dijagnostike i terapije. Aksiom po kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tane dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji. Tu je mogue postaviti tanu dijagnozu, a ne moi izleiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u pitanje zakljuke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvoenje psihodijagnostike i njen razvoj nunost, sa gledita prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja moe da povea dijagnostiku mo psihijatra i sledstveno da povea tanost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuu protivteu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji moe i da se izmeni i da specifina terapija postane uslovljena specifinom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada e to stanje da se stvori ni kako e tada da izgleda dijagnostiki sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama. Da lije nauka potrebna u psihijatriji Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na svet velikog dela covecanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga nauke u psihijatriji, u klinikoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom sluaju moemo da koristimo u izuavanju svega to se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samog susreta. U toj emi sporno 48 nosima posrednika. Drugi vaan argument za uspostavljanje posrednikih odnosa u procesu dijagnostikovanja bolesti glasi da je dobra odnosno tana dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takoe aksiomatska i opte vaea u medicini. Preutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je mogue da u jednoj oblasti medicine postoji veoma razvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajui, siromaan. to se tie psihijatrije ovaj aksiom je sasvim specifian i ne moe se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako poloaj psihodijagnostike analiziramo sa stanovita ova dva bazina aksioma, onda se suoavamo sa mnogim nedoumicama. U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna ak nuna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka psihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovita medicine i deontologije pozitivan i konstruktivan. Ostaje dodue sumnja u psiholoku opravdanost ukljuivanja treih lica" u neposredni odnos koji se uspostavlja izmeu terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili etvorougla i tako dalje. Tu je sumnju u potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je iskljuivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj psihoterapijskog odnosa. Meutim, i ovakav iskljuiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naunu procenu celog poduhvata po celoj duini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno reenje ove zamrene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja nauno saznajnu intervenciju i realizaciju principa posrednitva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnom situacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakterie klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogata terapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatian odnos izmeu dijagnostike i terapije. Aksiom po kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tane dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji. Tu je mogue postaviti tanu dijagnozu, a ne moi izleiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u pitanje zakljuke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvoenje psihodijagnostike i njen razvoj nunost, sa gledita prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja moe da povea dijagnostiku mo psihijatra i sledstveno da povea tanost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuu protivteu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji moe i da se izmeni i da specifina terapija postane uslovljena specifinom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada e to stanje da se stvori ni kako e tada da izgleda dijagnostiki sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama. Da lije nauka potrebna u psihijatriji Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na svet velikog dela oveanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga nauke u psihijatriji, u klinikoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom sluaju moemo da koristimo u izuavanju svega to se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samog susreta. U toj emi sporno 48 je da li ima mesta za nauku i u toku samog susreta terapeuta i pacijenta, odnosno, da lije opravdano dopustiti nauci da utie na taj odnos i da dovede u pitanje deon-toloki princip lekara? Ako se osvrnemo na to to se danas masovno deava, na popularizaciju medicine, na razne fotografije, filmove, TV reportae i dnevnike lekara, onda nam zvui patetino i neuverljivo uveravanje nekih

terapeuta da ne mogu dozvoliti da ,,bilo ko i bilo ime" omete terapijski odnos i terapijsku situaciju. Da li se pri tome misli na kasetofonski snimak, na videorekorder, najed-nosmerno prozirno ogledalo, na prisustvo koterapeuta ili posmatraa ili na psiholoko testiranje pacijenta, sasvim je sporedno. Za terapeuta-istunca njegov odnos sa pacijentom u toku terapijskog rada je apsolutna svetinja. Tu nemaniko pristupa, pa ni nauka. Ko eli moe da prouava sve to je van te situacije, ali nita to je za tu situaciju, dok je terapija u toku, odnosno do njenog kraja, neposredno vezano i to bi moglo uticati na taj tok. Zakljuak koji iz ovoga sledi je da za pravu stvar u psihijatriji, za psihoterapiju, nauka nema pristupa. Psihodijagnostika nije nikada imala direktne pretenzije na uplitanje u tok psihoterapije. U svom programu psihodijagnostika vidi svoj deo posla u pripremnoj fazi klinikog ispitivanja pacijenata, kada se jo razmilja o najboljem nainu njegovog zbrinjavanja i leenja. Doprinos psihodijagnostike se prema tome ograniava na fazu planiranja tretmana. U toj fazi je jo neizvesno da li pacijenta treba leiti prevashodno psihofarmacima, drati ga u izolaciji od sredine, a uticati na izmenu stavova porodice, primeniti elektrook-terapiju, preporuiti branu terapiju, ili ga treba leiti kombinacijom individualne psihoterapije i autogenog treninga. Prouavanje pacijenta, njegovih tegoba, njegove linosti, njegovih ivotnih uslova, izgleda na prevazila/enje krize i odravanja jednog kursa dobrog funkcionisanja predstavlja bitne preduslove racionalnog izbora mera koje e biti razmotrene i pod nazivom terapije sprovedene. U toku te faze ima potrebe za raznolikim informacijama i sagledavanjima problematike pacijenta, pa i sredstvima nauke i tehnologije dijagnostikovanja. Bilo bi preterano tvrditi da je korienje psihodijagnostike tada nuno ili daje rezultat izbora tretmana direktno uslovljen udelom nauke. Meutim, razumno je tvrditi da psihodijagnostika i nauna analiza u ovoj fazi mogu doprineti poboljanju izbora najpodesnijeg tretmana iz spiska raspoloivih ponuda konkretne institucije i konkretnog osoblja. injenica je daje u psihijatriji daleko manje uraeno na razvijanju objektivnih kri-terijuma za izbor specifinih tretmana nego u nekim drugim granama medicine. No, razlog tome nije u slabosti naunih potencijala nego u nepoverenju prema mehanikim izborima" ili tanije u nepoverenju u snagu i pouzdanost postojeih kategorija tretmana. Zapravo, svedoci smo pojave da se u pojedinim psihijatrijskim ustanovama spisak tretmana nudi samo formalno dok se u stvari najvei procenat bolesnika upuuje na jednu ili dve favorizovane vrste leenja. Tako u jednoj ustanovi glavna" terapija su psihofarmaci, a u drugoj analitiki orijentisana" individualna psihoterapija. 4 Psihodijagnostika 49 III. METODOLOKA NAELA PSIHODIJAGNOST1KE Kliniki psiholozi obavljaju dijagnostike poslove koristei odreeni broj i odreenu vrstu instrumenata na neki specifian nain. Opis, klasifikacija i analiza ovih instrumenata predstavljaju kliniki metod kao dijagnostiku praksu u jednom periodu razvoja. Svojstvo je svakog instrumentarijuma da zastareva dok je metod relativno trajna sutina prakse. Na pokuaj da odredimo i analiziramo kliniki metod kao psihodijagnostiku praksu vodi nas u pozadinu instrumentarijuma, u mreu naela na kojima poiva izbor, konstrukcija i specifian nain primene klinikog metoda ili pristupa. Skupina ili baterija Kliniko psihodijagnostiko ispitivanje podrazumeva u naelu prikupljanje velikog broja psiholoki relevantnih podataka iz naturalistikih i psihotehnikih izvora. U osnovi takvog pristupa je stav da najpre treba sagledati itavu situaciju". Ova usmerenost ka optimalnoj informisanosti o sluaju proistekla je iz praktine mudrosti i ima mnogostruke posledice. Jedna od tih je da kliniari u svom radu koriste po nekoliko instrumenata u seriji. Sandberg navodi da kliniki psiholozi koriste, u proeku, izmeu pet i osam psihodijagnostikih instrumenata. Traenje sigurnosti u principu velikog broja dovela je do pravila da se instrumenti koriste u serijama, u skupinama ili kao baterije testova, tehnika i skala. Tako ustaljene serije instrumenata stekle su renome metodske norme, pa se danas u psihodijagnostici veinom i radi sa baterijom testova". Takav nain rada je u potpunosti potisnuo iz klinike psihologije testiranje sa jednim instrumentom. Danas ve razlikujemo tri tipa skupina: univerzalne, specijalne i skraene. Tehnike opisane u ovoj knjizi predstavljaju primer univerzalnog agregata, u tradiciji Maria i Rapa-porta, koji se decenijama koristi u psihijatriji. Skupina tehnika za ispitivanje pacijenata dejeg i razvojnog doba ili skupine za ispitivanje modanih oteenja su primer specijalnih agregata. Triling" sastavljen od Wechslerove skale inteligencije, Rorschachove tehnike i Mahover tehnike ili slina manja serija predstavlja skraeni agregat. Skraeni agregati mogu i da se improvizuju prema potrebi sluaja ili posebnog zadatka. Otvorenost ili protonost agregata Kliniki metod i psihodijagnostika skupina predstavljaju metodoloke okvire formalnog karaktera. Sadraj tih okvira sainjavaju formalizovani i standardni postupci koje nazivamo instrumentima: testovima, tehnikama ili skalama

50 procene (TTS). Moemo rei daje kliniki metod i psihodijagnostika metodska konstanta unutar koje pojedinani sadraji mogu da se menjaju. Iz informacije Sandberga je evidentno da broj instrumenata u psihodijagnostikom agregatu varira. Ta varijacija moe da se odnosi na razlike izmeu pojedinih dijagnostiara ili na promenu veliine skupine TTS u zavisnosti od sluaja ili zadatka koji se reava. Ove razlike svedoe o tome da se obim skupine regulie principom otvorenosti ili protonosti. Neki su instrumenti nezamenljivi" dok se drugi upotrebljavaju i prikljuuju skupini samo u posebnim sluajevima. Princip protonosti ima meutim i drugo znaenje. Naime, pojedini instrumenti zastarevaju ili gube opravdanost upotrebe bilo zato to nisu dovoljno valjani ili zato to se pojavljuje drugi koji vie obeava. Bitno je da se sutina baterijskog naela primene psiholokih instrumenata ne menja uprkos promenama pojedinanih sredstava. Favorizacija irokog dijapazona Jedan od implicitnih kriterijuma izbora instrumenata za psihodijagnostiku skupinu je merilo irine dijapazona". Ovaj termin je preuzet iz teorije informacija i oznaava registar informacija koje instrument moe da primi. Ovaj princip je nedvosmisleno evidentan u naturalistikom delu klinikog pristupa koji je iroko eksplorativan. Intervju, posmatranje i praenje su postupci sa izuzetno irokim dijapazonom. Meutim, osobenost je psihodijagnostike da se i pri biranju instrumenata za drugu, tehnoloku fazu pridravala istog naela. Logino bi bilo da je psihodijagnostika sastavljena iz dve komplementarne faze, iz faze eksploracije i faze verifikacije. Taj je zahtev donekle i potovan tako to se u prvoj fazi koriste naturalistika sredstva irokog dijapazona, dok se u drugoj fazi koriste psiholoki instrumenti: testovi, tehnike i skale (TTS). Paradoks je u tome to su odabrani oni psiholoki instrumenti, iz raspoloivog mnotva, koji su imali relativno najiri dijapazon. Ta se pristrasnost" jasno vidi na primeru Wechslerove skale inteligencije, koji svi smatramo primerom klinikog testa inteligencije". ta, meutim, znai ta kvalifikacija, kliniki test inteligencije"? To u stvari znai da je ovaj instrument manje usko verifikativan nego ostali testovi inteligencije i da je u velikoj meri iroko eksplorativan. U klinikom argonu to oznaavamo izrazom kvalitativne analize, stoje drugi naziv za iroki prijemni dijapazon. Navedeni princip dovodi do ponavljanja iste favorizacije i kod svakog drugog instrumenta koji se prikljuuje agregatu i postaje kliniki". Sutina ove operacije bie u tome to e dijagnostiar pored ispitivanja definisanog intencionalnog predmeta merenja" vrlo dosledno vriti i kvalitativnu analizu", to jest proirie podruje eksploracije. Pravi kliniki" test je neto manje jak u dokazivanju od istog kada je nekliniki", ali je neto iri u otkrivanju. Prednost multidimenzionalnih instrumenata Naturalistika sredstva ispitivanja, kao to su intervju, posmatranje i praenje, imaju irok radijus prijema podataka. Svaki od tih naina omoguava 51 nam da istovremeno registrujemo, pratimo i povezujemo niz podataka o osobi koju prouavamo. Ako pretpostavimo daje psiho tehnikim sredstvima pripao zadatak da provere i potvrde utiske iz prethodne faze, onda bi psihodijagnostika sredstva morala biti uska i precizna". Takav je naime raspored izmeu klinike metode i laboratorijskih ispitivanja u medicini. Postavlja se pitanje da li je izbor testova, tehnika i skala za psihodijagnostiku bateriju sproveden prema sekvencijalnoj formuli iroko osmatranje - usko (ciljano) proveravanje". Odgovor emo lako nai ako pogledamo koje su instrumente psiholozi ukljuili u klasinu bateriju. U toj skupini najee nailazimo na Wechslerovu skalu inteligencije, Rorschachovu tehniku, TAT, TNR i MMPI. Upitamo li se da li su to tipini instrumenti uskog proveravanja" pomou kojih temeljno i ciljano proveravamo jednu odreenu osobinu, odgovor e biti odrean. Dovoljno je i povrno poznavanje osnovnih karakteristika nabrojanih instrumenata da shvatimo da su psihodijagnostiari izabrali multidimenzionalne testove, tehnike i skale umesto jednodimenzionalnih. Na ovaj nain organizatori skupina TTS su realizovali sledeu formulu: iroko (naturalistiko) osmatranje - iroko (psihotehniko) proveravanje". Evidentno je da se u psihodijagnostikom ispitivanju prednost daje multifaznom, poligrafskom osmatranju i procenjivanju, kao i razmiljanju na temelju profila, krivulja ili sindroma, nezavisno od toga da li je graa prikupljena naturalistikim ili psihotehnikim sredstvima. Ne ulazei sada u pitanje zato je tako kao to jeste, i zato se provera ne vri sa nekoliko nepovezanih usko ciljanih" sredstava, moemo rei da je prihvaena strategija u stvari dovela do neplanirane konfrontacije naturalistikog i psihotehnikog pristupa. Princip individualizacije ispitivanja Psihodijagnostika spaja dve vrste tradicija, medicinsku i testoloku. Prva, naturalistika faza ispitivanja, blia je tradiciji medicinskog metoda i studije sluaja, dok je druga faza primene instrumenata povezana sa testolokom tradicijom u psihologiji. Prema testolokoj tradiciji psiholoko ispitivanje treba obaviti po uzoru na klasini eksperiment. To znai daje testiranje takva situacija u kojoj je sve predvieno osim konkretnih reakcija ispitanika. Kontrola je predviena kao bitan uslov

uspenog sprovoenja testiranja kao eksperimentalnog merenja". Situacija treba daje ista za sve, ponaanje ispitivaa standardno i rutinsko, sredstva ispitivanja standardna, obrada i ocenjivanje provereno i jednoobrazno, a ponaanje ispitanika je zavisna varijabla". Ove krute postavke testologije lako je sprovesti sa vanklinikom populacijom. Najpotpunije ostvarenje tih metodskih zahteva sreemo u uslovima grupnih testiranja. ak i onda kada je cilj ispitivanja kompleksna pojava, pa je potrebno primeniti vie tehnika i testova u seriji, kod ispitivanja grupa normalnih ispitanika, obino je mogue postii visok stepen jednoobraznosti, rutine i bezlinosti. U ispitivanju klinikih sluajeva testoloka naela su vrlo esto ozbiljna smetnja. Moglo bi se rei da ispitiva i ispitanik jedni drugima smetaju, utoliko vie ukoliko ispitiva vie nastoji da ispitaniku nametne disciplinovanu ulogu ispitanika" a ovaj se opire takvom redu svojim poremeenim ponaanjem. Ishod 52 moe biti neprijatan za obe strane. Zato to je kliniarima vrlo brzo postalo jasno da u proceduri testiranja psihijatrijskih sluajeva neto treba menjati, reenje je i naeno. Ono se sastoji u tolerantnijoj primeni testovne procedure. Svakako da se izmene u testovnoj proceduri moraju ozbiljno odmeravati jer postoji opasnost da ispitivanje izgubi smisao. Suvie krut ispitiva moe naterati ispitanika na poslunost, ali time rizikuje da iznueni odgovori postanu neuporedivi sa standardnim normama, jer su proizali iz jedne potpuno atipine konstelacije linosti. Formalna pobeda" prouzrokuje sutinski" promaaj. Na drugoj strani, suvie tolerantni ispitiva, koji doputa maksimalna odstupanja od propisane procedure predviene za ulogu ispitanika, obino nastavlja sa takvom slobodom" i u fazi ocenjivanja dobijenih odgovora. U takvim sluajevima se ne moe znati ta je ostalo od testiranja kao standardne procedure i od testovnih normi kao standardi-zovanih merila uinka. Obe krajnosti koje smo naveli praktino diskvalifikuju pri-menu psihotehnike. Jedino reenje koje se mora i moe prihvatiti jeste pravo na individualizaciju psiho-tehnikog ispitivanja u granicama potovanja dva osnovna naela: naela klinikog metoda i naela psiholokog testiranja, pri emu ispitiva sa oseanjem mere vodi ispitivanje bez zastranjenja ujedan ili drugi ekstrem. Individualizacija se moe prihvatiti kao opte naelo psihodijagnostike, a praktino se ostvaruje putem sledeih modifikacija. Pramena sastava skupine ili veliine skupine je jedna od najee preduzi-manih mera u psihodijagnostikoj praksi. U zavisnosti od zadatka, od svrhe, raspoloivog vremena i linih osobina ispitanika standardna serija instrumenata (baterija") se primenjuje u celosti ili skraeno. U pojedinim sluajevima testiranje se svodi na primenu samo jedne tehnike. Ovo se najee deava kada je zadatak ogranien na procenu inteligencije. U drugim sluajevima se ispitivanje suava na skupinu neuropsiholokih instrumenata, to predstavlja zamenu uobiajene baterije" drugom koja je specijalizovana i fokusirana. To je pravi izbor kada se prove-rava mentalno oteenje koje je verovatno u sklopu psihoorganskog sindroma. U treem sluaju se baterija" proiruje tehnikama koje se rutinski ne koriste, ali mogu pruiti znaajne doprinose u sklopu jedne opsene studije linosti. Ovo se deava kada je ispitanik sudski sluaj, pa se ispitivanje vri radi ekspertize i vanosti linih osobina ispitanika u proceni njegove sudske odgovornosti. Pramena redosleda TFS je jedna od esto praktikovanih mera individualizacije psihodijagnostike u klinikim uslovima. Ova mera ne ugroava nijedno konkretno testoloko naelo, jer baterijska" skupina i nije standardizovana. Dodue, naelno je povoljnije zadrati isti redosled instrumenata u procesu ispitivanja svih sluajeva. Na taj nain se stie neformalna norma reakcija i ponaanja ispitanika i olakava praena u pogledu individualnih razlika. Meutim, i ovom prilikom se pojavljuje ista dilema, emu dati prednost, poveanju pristupanosti i poverenju ispitanika u kliniara ili obezbeivanju pravilnosti primene metodolokih principa kao uslova valjane i pouzdane psihometrijske procene. I u sluaju ove modifikacije kliniar e najbolje postupiti ako se pridrava duha klinike metode, ako dakle nae meru izmeu zahteva norme, ljudske osetljivosti i integralnog razuma. Uostalom i statistika ide u prilog praktinoj mudrosti, to je manje ekstremno reenje, verovatnoa pogreaka bie manja. 53 Promene u trajanju ispitivanja je takoe odavno korieno pravilo individualizacije u psihodijagnostici. Ovo pravilo je nekada prosta posledica promena u veliini sastava skupine. Meutim, kod nekih sluajeva je primarno samo vremensko trajanje. Neki ispitanici nisu u stanju i nisu spremni da izdre ekstenzivnu eksploraciju itavom baterijom" psihodijagnostike. Ako imamo na umu da mnogi psihijatrijski sluajevi nisu u stanju da se smire i da ostanu u ulozi po nekoliko asova, a da sa druge strane, primena kompletne baterije" moe da potraje i dvadesetak asova, onda emo lako razumeti ovaj problem. Izlaz iz situacije je najee traen uvoenjem pauza. Kod nekih ispitanika je na taj nain mogue obaviti celokupno ispitivanje. Dodue, pod tim uslovima ispitivanje e potrajati moda danima. Meutim, ima i takvih sluajeva koji ne prihvataju due anga-ovanje ni sa uvoenjem pauza.

U krajnjoj liniji ispitanik se mora potovati i on ima prednost nad vanou metodolokih zahteva. Na ovom mestu je opravdano i jedno upozorenje. Naime, kliniar moe da skrati ispitivanje sa baterijom" i da ga zavri za krae vreme. Meutim, takvo skraenje moe da proistekne samo iz smanjenja broja korienih tehnika, ali nikako iz proizvoljne izmene vremenskih normi koje vae za konkretne testove i tehnike. EKSPLORATIVNOST I DRUGA NAELA Mnogi kliniki psiholozi smatrali su i smatraju da uvoenje pojedinanih standardizovanih testova u okviru klinike metode predstavlja dovoljnu osnovu za prekvalifikaciju ove metode sa eksplorativnog na verifikacioni nivo. Takvo uverenje imalo je mnogostruke posledice. Prvo, nivo aspiracija kliniara pre-vaziao je stvarne mogunosti, kao to to pokazuju rezultati provere metode procene linosti. To je uslovilo mnoge promaaje i mnoge otre kritike (Evsenck, 1956; Cattell, 1962). Najzad, to je usporilo i sagledavanje injenice da klinika metoda nije samo zbir pojedinih testova ve i neto vie od toga. U sluaju klinike metode kliniari su veoma mnogo napora i vremena uloili u menjanje pojedinih naunih tehnika u uverenju da e to dovesti do poboljanja klinike metode u celini. Analizirajui metodu procene linosti Taft (1962) deli postojeu strategiju u sledee tri kategorije: Naivno empirijska strategija je najstariji oblik procene linosti. Ona se zasniva na pretpostavljenoj vezi izmeu razliitih oblika ponaanja iste osobe u dvema razliitim situacijama: a) testovnoj i b) kriterijumskoj situaciji. Kod ovakvog pristupa nadalje se pretpostavlja da primenjene metode zahtevaju upravo one segmente koji su bitni za kriterijumsko ponaanje i da je procenjiva ili kliniar u stanju da to uoi. Veza izmeu test-ponaanja i kriterijskog ponaanja obezbeuje se dakle odgovarajuim izborom metoda i strunih procenjivaa. Ova se veza najee ne proverava sistematski i empirijski, ve se smatra da kliniko iskustvo, sposobnost i kreativnost procenjivaa pruaju dovoljnu garanciju za uspeh. Bez obzira na to da li se naivno empirijska strategija koristi za dinamiku procenu linosti, nazoloku klasifikaciju, selekciju kandidata za odreene zadatke, ostaje kao osnovno postavka da se test-ponaanje i kritiko ponaanje mogu dovesti u 54 Kliniki metod je pojam koji ima vie znaenja, koji obuhvata razliite tradicije i koji koristi vie profesija. Prema onome to je vano za kliniku psihologiju, kliniki metod je opti, operativni okvir koji manje utie na to ta e se saznati i proceniti, a vie na to kako e saznanje nastati. Za razliku od eksperimenta, kliniki metod je manje nauan, manje kontrolisan i podloniji uticaju kliniara, pre svega njegovih predubeenja, precenjenih ideja i linih projekcija. Za razliku od statistike metode, kliniki metod je nereprezentativan, pristrasan i po pravilu usredsreen na satistiki apsurd, na pojedinani sluaj. Najzad, da se vratimo trodelnoj klasifikaciji psiholokih metoda (Brown), prema kojoj postoje tri osnovna metoda psihologije: eksperimentalni, statistiki i kliniki metod. Ova podela je neosnovana iz tog razloga to kliniki metod moe da koristi, pa i da obuhvati" i statistike i eksperimentalne postupke. Meutim, to se moe tvrditi i povratno, jer se kliniki nain istraivanja moe uvesti kao uvod u statistiko ili eksperimentalno dokazivanje. Zato izgleda da je presudno sa kojim emo se metodom, u celosti ili prevashodno, poistovetiti i koji emo upotrebiti kao ubedljiv dokaz. U krajnjoj liniji ova tri naina istraivanja i dokazivanja nema smisla postavljati u konkurentski odnos. Ispravnije je ako ih upotrebljavamo nekim redom da bismo najveu uverljivost pridali onim pojavama i zakonitostima koje su potvrene na sva tri naina ili bar na dva. Uostalom, sva tri metoda spadaju u opte priznati i zajedniki arsenal empirijske nauke bila ona medicina, psihologija ili sociologija. U SUSRETU TRI TRADICIJE Kliniki metod je naziv kojim oznaavamo opti proceduralni okvir dijagnostikog ispitivanja u medicini. U okviru ovog metodskog termina ponegde sreemo samo dijagnostiku, a u drugim enciklopedijskim definicijama i terapiju. U ovom tekstu usredsrediemo se na opis i analizu klinike metode kao procedu-ralnog okvira dijagnostike, i to u psihijatriji i psihologiji. U optem znaenju kliniki metod predstavlja profesionalno ispitivanje tegoba, oteenja i bolesti koje omoguava lekaru da prui pomo bolesniku. Kao sutina ovog odreenja istie se pragmatiki cilj, podela uesnika na dve kategorije i tradicionalna aktivnost dijag-nostiara. Metod je u ovom sluaju ono kako lekar vri ispitivanje i kako dolazi do saznanja o bolesti i izbora svrsishodne lekovite mere. Naela pomou kojih lekar povezuje medicinsko znanje kao optu teoriju sa konkretnim bolesnikom i njegovim simptomima i znacima bolesti mogu da se svrstaju u dve klase. Jednu klasu naela nazivamo naturalistikim, a drugu klasu tehnolokim. Naturalistiki nain, jednostavno reeno, predstavlja ono to pametan ovek ini kada reava neki praktian problem, njegov nain razmiljanja, traganja i dolaenja do reenja, kada koristi svoj razum, snalaljivost i inventivnost. Tehnoloki nain predstavlja ono to strunjak mora uraditi da bi odgovarajua sredstva na propisani nain racionalno primenio i postigao sa njima optimalni uinak. Kliniki metod u psihijatriji predstavlja jednu posebnu varijantu koja nastaje ukrtanjem medicinske

tradicije sa tradicijama psihologije, testologije i sociologije, da pomenemo samo najvanije. Psihijatar dolazi do dijagnoze tako to vri 11 vezu aprioristiki ili procenom iskusnih kliniara. Varijable posredstvom kojih se donosi procena ostaju neeksplicirane (Prelinger i Zimet, 1964). Strategija globalne procene linosti predstavlja samo podvrstu naivno empirijske" strategije. I u ovom sluaju se test-ponaanje ispitanika neposredno vezuje za kriterijsko ponaanje. Ova strategija ne iskljuuje to da procenjiva izvri propisanu analitiku obradu testova i ostalih metoda ispitivanja. Bitno je, meutim to da procenjiva da svoj sud i bez unapred odreenih dimenzija linosti ili kategorija ponaanja. Sam zakljuak ili opis formulisan je uoptenim, nepreciznim, globalnim pojmovima to praktine rezultate kao i korisnost ini krajnje zavisnim od procenjivaa. Ukoliko su procenjivai bolje upoznati sa metodama koje koriste, sa optim osobinama grupe koju procenjuju, a naroito sa kritikim zahtevima, utoliko su efekti procene bolji, i obrnuto (Taft, 1962). Globalna strategija se izuzetno esto koristi u onim prilikama i uslovima gde je kriterijsko ponaanje veoma sloeno i specifino. Analitika strategija procene je najblia usavrenoj klinikoj metodi" Holta. Osnovna razlika izmeu analitike i naivno empirijske strategije je to to se zakljuivanje vri posredstvom serije unapred pripremljenih meuvarijabli (Prelinger i Zimet. 1964). Analitika strategija zahteva da praktinoj primeni klinike metode prethodi izbor meuvarijabli na osnovu empirijskih istraivanja povezanosti testovnih pokazatelja sa kriterijskim ponaanjem ili na osnovu neke teorije linosti. Postoje i takva miljenja da razlika izmeu naivne i analitike strategije nije apsolutna. Naime, zakljuivanje u okviru naivne strategije takoe se odvija posredstvom meuvarijabli (empirijskih ili teorijskih) samo su one neeksplicirane, nedefinisane i variraju od ispitivaa do ispitivaa. Usled takvog tretiranja meuvarijabli naivnu i globalnu kliniku metodu teko je kontrolisati i usavravati (Sarbin, 1962). Na kraju bismo mogli konstatovati da sve do pojave metode procene linosti odnosno vanklinike ekspanzije klinike metode kliniari nisu uviali ni postavljali problem kombinacije pojedinanih metoda u skupove. Mada je organizo-vanje skupova kombinacija metoda i testova izgledala najprihvatljivija forma reavanja kompleksnih dijagnostikih zadataka, prouavanje tako stvorenih metodolokih problema tek je nedavno zapoelo u klinikoj psihologiji. PSIHOMETRIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE Uobiajena skupina psihodijagnostikih metoda koja se obino koristi kao klinika metoda sastavljena je na osnovu raznolikih kriterijuma selekcije. Kriteri-jumi po kojima se biraju ili prihvataju pojedine metode ili itava skupina mogu biti sledei: a) Pogodnost metode da se interpretira sa odreenog teorijskog stanovita (psihoanalitikog, faktorskog i dr.) ili potrebe za testovnom procenom neke varijable koja je za ustanovu u kojoj kliniar radi ili sa kojom sarauje vana. b) Preporuka iz autoritativnog izvora. Neke se metode prihvataju i prikljuuju skupini na osnovu uvenja ili itanja nekog autoritativnog izvora, najee strune literature. 55 c) Zateeno stanje. Poetnik dolazi u neku ustanovu u kojoj se jedan ustaljeni oblik klinike metode ve koristi i on prihvata taj oblik. Bez obzira na selekcioni princip, za kliniki metod je karakteristino da obuhvaeni testovi nemaju meusobno utvreni psihometrijski odnos. Drugim recima, ove metode nemaju zajedniku psihometrijsku osnovu, nisu zajedniki ni standardizovane ni validirane, te se pojedinani rezultati ne mogu uporeivati. Zbog toga skup kliniki korienih metoda ne predstavlja bateriju ve samo agregat. KLASIFIKACIJA PSIHODIJAGNOSTIKIH PRISTUPA Psihodijagnostika je skupni naziv za niz dosta razliitih tehnika, skupina i pristupa dijagnostikoj eksploraciji ili parcijalnoj proceni. Sve je poelo prime-nom Bineove skale, dakle testiranjem inteligencije. Danas imamo na stotine raznih testova, tehnika i skala (TTS) koje se na razne naine grupiu i primenjuju u klinikoj praksi za reavanje veoma heterogenih zadataka. I sama klinika psihologija vie nije tako odredljiva, jer se podruje primene veoma razgranalo. Iz ove slike nameu se dva toka, prvi je razvoj i grananje instrumentarijuma, a drugi je razvoj i grananje oblasti akcije klinike psihologije. Ako na razvoj instrumentarijuma gledamo sa stanovita primene, to je sasvim opravdano, onda treba istai trend sve vee diferencijacije. Klinika psihologija je poela kao psihijatrijska psihologija", ali se danas kliniki psiholozi ne sreu samo u psihijatrijskim ustanovama nego i u drugim granama medicine (neurologija, fiziologija, traumatologija, rehabilitacija itd.). U svakoj oblasti klinika psihologija reava delom specifine zadatke na poseban nain pa i posebnim sredstvima dijagnostike i terapije. Klasifikacija instrumentarijuma i oblasti akcije zajedno ima vie smisla nego izolovana klasifikacija

instrumenata. To naravno ne znai da instrumente ne treba deliti, kao to se ve ini, na naturalistike, kao to su intervju, posmatranje i biografija, i napsihotehnike, kao to su testovi, skale procene, inventari i upitnici. Moemo se, naravno, podsetiti i na Catellovu shemu klasifikacije. Meutim, ako damo prednost stvarno postojeem, onda je na mestu sledea podela. 1. Baterija TTS za dijagnostiku razvoja, sposobnosti i ponaanja predkolskog i kolskog uzrasta. Ova je baterija dosta specifina kao to su i zahtevi primene specifini. U ovoj knjizi takva baterija nije prikazana. 2. Baterija TTS za adolescenciju i odrasle. To je u stvari klasini kliniki metod. U ovoj knjizi se uglavnom prikazuje i raspravlja o ovoj bateriji i njenoj primeni. 3. Baterija TTS za utvrivanje mentalnog propadanja i modanih oteenja. Neuropsiholoka dijagnostika je srazmerno nova oblast klinike psihologije. U ovoj knjizi su prikazana i razmatrana neka naela primene i tehnike. 4. Baterija TTS za procenu terapijskog potencijala kao i za procenu toka psihoterapije i evaluaciju efekta psihoterapije. Ova oblast je, i pored veoma duge tradicije psihoterapije, tek sada stasala". Tu moemo pra56 viti razliku izmeu ponaanja i psihodinamike orijentacije. Neke novije terapijske pravce za sada dijagnostika ne kontrolie" (primalna terapija, egzistencijalna, logoterapija itd.). 5. Ad hoc baterije pripremljene za istraivanje klinikih problema. Ovakve skupine se najee formiraju za potrebe nekog istraivanja ili nekog ueg, odreenijeg sektora, na primer baterija za otkrivanje minimalne modane patologije. U stvari, ovakve baterije s uom namenom predstavljaju budunost psihodijagnostike, jer je ve sada jasno da napredak vodi ka progresivnoj konkretizaciji ili specifikaciji zadataka. Klasina, univerzalna baterija nudi ,,od svega pomalo, a ni od ega dovoljno". Smatramo da su ad hoc baterije forma koja doputa da se povee zadatak sa sredstvima saznanja na jedan funkcionalniji nain. U klinikoj psihodijagnostici ima manje opravdanja za klasifikaciju pojedinanih TTS nego skupina ili baterija. To proizilazi iz praktine definicije klinike metode. TEORIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE Sastav psihodijagnostikih skupina sa kojima se kliniari u svom radu koriste je takav da obuhvata i po neku metodu koja je vezana, odnosno koja je izvedena iz odreene teorije (na primer MPI iz Evsenckove teorije linosti), dok je veina empirijskog porekla. Ono to nije reeno na nivou pojedinanog testa ili skale, nije reeno ni na nivou skupine kao celine. Moemo slobodno konstatovati da u teorijskom pogledu veinu formi klinikih metoda, odnosno psihodijagnostikih skupina, karakterie empirizam i eklektizam. Sa praktinog stanovita, nedostatak zajednike teorijske osnove uslovljava mnogobrojne tekoe. Prime-njujui ovakve skupine kliniari se suoavaju sa nereenim problemom interpretacije velikog broja teorijski nepovezanih podataka. Bilo je pokuaja da se stvorena disonanca izmeu teorije i metodologije resi post hoc. Takav pokuaj predstavlja i rad Rapaporta, Gilla i Schafera (1945). Oni su pokuali da jednu skupinu kliniki korienih metoda uklope u ve postojeu Ego psiholoku teoriju. I pored veoma ekstenzivne analize tih metoda, oni nisu odmakli dalje od nivoa dokazivanja mogunosti interpretacije Ego psihologijom kao okvirom. Ono to je ve ranije injeno sa pojedinanim metodama oni su ponovili obuhvatajui itavu skupinu heterogenih testova i skala. Sa gledita odnosa teorije i metodologije ovaj pokuaj moe da poslui samo kao demonstracija elastinih mogunosti Ego psihologije u interpretaciji heterogenih agregata klinikih metoda. Drugi slian pokuaj, ali novijeg datuma, u raiavanju odnosa teorije i metodologije u klinikoj psihologiji izveli su Prelinger i Zimet (1964). Oni su, u stvari, nastavili tamo gde su Rapaport i saradnici stali. I oni su pokuali post hoc da povezu jednu teoriju linosti, psihoanalitiku, sa jednim oblikom klinike metodologije koji je iroko prihvaen u SAD. Za razliku od Rapaporta, koji nije jasno eksplicirao varijable koje posreduju izmeu teorije i metoda, Prelinger i Zimet su nastojali da tano definiu elemente teorije kao varijable procene. 57 Dodue, i u ovom pokuaju kliniar je taj koji povezuje teorijsku varijablu sa testovnim indikatorima. Na kraju moemo konstatovati da i pored izvesnih pokuaja da se najire prihvaena forma klinike metodologije povee sa teorijom, ona je i dalje eklektika i u labavoj vezi sa teorijama linosti. Kliniki metod predstavlja kombinaciju dva principa saznanja, otvorenosti i zatvorenosti. Tako je i znanje kliniara kompozit toga to on sluti i to predstavlja ozvanieno znanje o pojavama koje prati. Tako se i u akciji slui naturalistikim tehnikama koje reprezentuju princip eksplorativnosti i TTS psihotehnikom koja reprezentuje princip konfirmacije. Oba ova principa imaju svoje prednosti i nedostatke ali su i pored razlika u sutini komplementarna. Zbog toga je pogrena njihova konfrontacija kao i ambicija da se eksplorativne tehnike eliminiu sa obrazloenjem da su subjektivne i zato

nenaune". Linost ni sama nije neto konano, zauvek odreeno, dakle zatvoreni sistem. To takoe ne znai da ona nema i neku relativno trajnu strukturu i da nae znanje o linosti ne moemo podvrgavati proveri i potvrivanju. Ukratko, kliniki metod je jedinstvo eksplorativnosti, otkria, provere i potvrivanja. DIJAGNOSTIKA STUDIJA SLUAJA Savremeni kliniki nain ispitivanja predstavlja svojevrsnu kombinaciju tradicionalnog medicinskog pristupa dijagnostikovanju bolesti i psiholokih tehnika koje su oformljene po uzoru na fizikalne opite i aparate. Tradicionalni pristup bolesniku, ini okvir u kome se prepliu naturalistike metode intervjua i posmatranja sa kvantifikovanim skalama procene, testovima sposobnosti i projek-tivnim tehnikama. Studija sluaja je metoda koja se koristi za prouavanje tegoba (znakova, simptoma, sindroma i klinike slike bolesti), kao i povezanosti tegoba sa specifinim psiholokim i socijalnim faktorima. Ova metoda u praksi klinikog psihologa namenjena je otkrivanju onoga to je u individui bolesno i stoje u bolesti individualno. Studija sluaja ima iroku primenu u razliitim disciplinama. Sa izvesnim modifikacijama, studija sluaja je metodski okvir u medicini, klinikoj psihologiji, kriminalistici ili istoriografiji. U klinikoj psihologiji studija sluaja iziskuje susretanje kliniara sa sluajem, razgovor o tegobama, brigama i potrebama klijenta, kao i primenu niza eksplorativnih tehnika. Jedan susret veinom nije dovoljan. On se ponavlja sve dok kliniar ne stekne uverenje daje prouio sluaj do te mere da moe o njemu dati svoje miljenje i odreenu procenu. U praksi postoje mnoga ogranienja koja utiu na trajanje i investicije u studije sluaja. U prvom redu to je visoka cena, nedostatak kapaciteta i smisaonost zadatka. Nije svako psiholoko ispitivanje pacijenata studija sluaja. Jednokratni razgovor i primena testa inteligencije ili nekog inventara linosti, bez obzira na kvalifikaciju ispitivaa ili status ustanove u kojoj se to ispitivanje obavlja, nije studija sluaja. Treba podvui da izmeu klinike metode i studije sluaja postoji veza, ali nikako istovetnost. 58 Studija sluaja je kompleksan postupak prouavanja pojedinaca u njegovom razvoju. Studija sluaja se moe obavljati i sa malim brojem tehnika, na prirner razgovorom i prouavanjem linih dokumenata. Nasuprot tome, primena vie tehnika, pet ili deset, u ispitivanju linosti jo nije garancija da se vri studija sluaja. Tano je to da u klinikoj praksi studija sluaja podrazumeva multimetod-sku eksploraciju. Savremena klinika dijagnostika, ve i zbog razvoja metodologije pojedinih disciplina i tehnoloke ekspanzije, vodi u rasparavanje i poplavu rezultata. Meutim, sva ta ispitivanja postaju samo elementi studije koju vodi nadleni kliniar koji, uz pomo tih podataka, pokuava da rekonstruie linost pojedinca kao celine. U klinikoj psihologiji primena baterije tehnika slui da kliniar proveri pretpostavke o razvoju, dinamici i strukturi linosti i njene povezanosti sa bitnim osobinama ivotne sredine. Te pretpostavke su rezultat njegovih praena naturali-stikih izvora podataka. Psihotehnika ispitivanja, nasuprot nekim ranijim oekivanjima koja su im davala prioritet (Rapaport, Gill i Schafer, 1945), predstavljaju samo poseban oblik proveravanja. U okvirima studije sluaja sreemo se sa sledeim vrstama podataka i pristupa. 1. Neposredni kontakt kliniara i sluaja, koji se obino naziva intervju, opservacija ili praenje. Ovaj susret nije conditio sine qua non studije sluaja, jer je ona mogua i indirektno. Ipak, takav susret ima veliki znaaj za orijentaciju kliniara i utie jae na njegov sud nego indirektni podaci. Neposredni kontakt moe da se javi u tri intenziteta". Najvei intenzitet" ima ako je usredsreen na sada i ovde", na neposredno vieno, reeno i doivljeno sa obe strane. Sledei, nii stepen intenziteta" ima susret ili deo susreta koji se odnosi na prolost, na tamo i tada", kada ispitanik prepriava svoju biografiju ili oivljava stara, moda potisnuta seanja. Tu je intenzitet kontakta sa kliniarem oslabljen a sa sobom pojaan. Najnii stepen intenziteta" ima onaj susret u kome kliniar primenom odreenih tehnika, skala ili testova ispituje klijenta. Mada i tu postoji komunikacija, ona je veoma oposredovana podelom uloga, fonnalizacijom pravila i orijentacijom svesti oba uesnika na zadatke. 2. Obavetenje o sluaju preko tree osobe. Ovaj indirektan oblik eksplo-racije je, verovatno, najei i sreemo ga u sudstvu (svedoci), istori-ografiji ili pisanju biografije istaknutih osoba. U klinikoj praksi se oba-vetenja iz druge ruke prikazuju kao heteroanamneza". I u tom pristupu razlikujemo stupnjeve ili podvrste. Informacije o razvoju linosti najee dobijamo od roditelja ili staratelja. Uporeenjem tih podataka sa onim koje nam daje neposredno sam ispitanik moemo otkriti traumatske epizode i podruja odbrambenog falsifikovanja. Po nepisanim pravilima tradicije, ovakvu eksploraciju obino obavljaju psihijatri. Drugu vrstu indirektnih obavetenja, koja se odnose na bliu prolost, dobijamo iz razgovora sa branim partnerima, u onim sluajevima gde je to potrebno i mogue, dok se u drugim koristimo obavetenjima sa radnog mesta. Ovu drugu vrstu eksploracije obavljaju socijalni radnici,

59 koji su pokretni i odlaze na lice mesta". Treu vrstu indirektnih obave-tenja dobijamo od klinikog osoblja koje prati ponaanje pacijenata i kada ih lekari, psiholozi ili socijalni radnici ne vide. Pored ova tri, uglavnom naturalistika vida obavetavanja o ponaanju ispitanika, postoji i psihotehniki nain, koji se veinom sastoji iz socio-metrijskog ispitivanja ili faktorizovanih skala procene, Lorove skale ili Viten-bornove skale procene. U celini gledano, oposredovano ispitivanje je bitan element studije sluaja nezavisno od toga da li je sadraj iz prolosti ili sadanjosti, ko je informator i da li je forma prikupljanja podataka naturalistika ili psihotehnika. 3. Studija sluaja obuhvata i ispitivanje linih dokumenata, umetnikih proizvoda i rezultate merenja uinaka. U mnogim sluajevima pisma koja je ispitanik napisao ili dnevnik otkrivaju vrlo znaajne momente bez kojih bi tumaenje ostalo manjkavo ili bilo pogreno. Crtei, slike ili pesme takoe prenose poruke koje doprinose razumevanju sluaja u odreenim fazama ivota. Ovakve umetnike tvorevine se, u uslovima hospitalnog posmatranja, i naruuju" putem aktivnosti u radnoj terapiji. Za studiju sluaja, posebno u medicini, sudstvu i klinikoj psihologiji, veoma su vani rezultati laboratorijskih ili psihotehnikih ispitivanja. Slinost sa prethodnim izvorima je u tome to su to proizvodi jedne iste osobe. Ovi dirigovani i najee kvantifikovani uinci i sami po sebi mogu imati presudan znaaj za ocenjivanje pojedinih aspekata linosti. Za razliku od spontanih proizvoda, rezultati tehnike eksploracije ne mogu se slobodno interpretirati, ve zahtevaju odreeno znanje i eksperte. Studija sluaja se nametnula snagom iskustvene provere. Njena rairenost i primena u razliitim disciplinama, kojima je zajedniki interes spoznaja izabrane osobe, potvruje daje u pitanju dobar izum. Studija sluaja, bez obzira da lije pri-menjena u psiholokoj, literarnoj, istoriografskoj ili sudskoj praksi, predstavlja najiri okvir za aproksimiranje jednog neostvarljivog cilja, a to je otkrivanje istine 0 pojedincu. Ovaj se pokuaj zavrava gomilanjem podataka i nekom rekonstrukcijom toga kako je istraiva shvatio istraivanog ili kako gaje uklopio u usvojenu teoriju i filozofiju. U idealnom vidu studija sluaja je totalna biografija" istraivanog. U stvarnosti totalna biografija" je nedostina, jer je neekonomina i stvarno nepotrebna. U praksi, pa i u naunom radu, zadovoljavamo se jednostavnijim projektom ije su okosnice biografija (ko sam ja), ocena relevantnih drugih (ko je on ili ona) i serija odreenih uinaka ili ostvarenja (objektivni testovi). To je projekt koji je Cattell identifikovao kao kliniku metodu istraivanja pojedinca. STUDIJA SLUAJA IINDIVUDUALNE RAZLIKE Voditi studiju sluaja na takav nain da nita to je nuno ne bude proputeno a sve stoje prikupljeno bude upotrebljeno i korisno, iziskuje umenost 1 vetinu. Opta pravila voenja studije sluaja nije teko nauiti. Problemi uvek iskrsavaju u konkretizaciji, u radu sa pojedincima. Glavni nedostatak pravila za 60 voenje studije sluaja jeste uoptenost. Za svaki konkretni sluaj ova opta pravila moraju iznova da se prilagoavaju, a za to ne postoje pravila. Individualne razlike medu ispitanicima, a posebno njihova kvalitativna specifinost, trae znatnu snalaljivost kliniara. Uzmimo za primer sluaj deaka koji ima slab uspeh u koli i koga roditelji dovode kod psihologa. To se esto deava. Posle razgovora sa deakom i njegovim roditeljima kliniar dolazi do zakljuka da spoljne faktore", kao to su nepodesni uslovi uenja, udaljenost od kole, promena kole i stana, moe elimimsati. Roditelji su zainteresovani za deaka i njegov uspeh u koli, pa i ova okolnost izlazi iz programa traganja. Iz kolskog svedoanstva i razgovora kliniara saznaje se daje neuspeh skoranjeg datuma. Ranije je ovaj uenik postizao vrlo dobar uspeh u koli. Poto je kliniar izveo zakljuak da meu uobiajenim spoljnim faktorima nema ni jednog kojeg bi mogao izdvojiti i povezati se neuspehom. on prelazi na proveru liste unutranjih faktora". Ovaj program traganja ima tri stavke: intelektualne sposobnosti, razvojne promene i motivaciju. Na testu inteligencije deak je postigao IQ 103. Njemu je 12 godina, to bi moglo imati neki znaaj ali ne a priori. Najzad, deak je zainteresovan za kolu i prihvata planove daljeg kolovanja, koji su zajedniki, jer se ne zna ko je autor plana. Posle letiminog pregleda tih rezultata i podataka, psiholog dolazi do zakljuka da je ,.sve u redu" i savetuje roditeljima da ovaj dogaaj prime bez dramatizacije, da ostanu u kontaktu, da vie obrate panju na deaka i da e se sve, vrlo verovatno, zavriti dobro. Ovakva pria je dobro poznata. Ona se ponavlja u raznim varijacijama svuda gde rade savetovalita i slini psiholoki centri. Postavlja se pitanje kako moe da bude suma negativna (slab uspeh u koli) kada su elementi pozitivni? Najpre emo pomisliti daje kliniar negde pogreio, ili je bio zaveden netanim prikazivanjem stvari. To je sasvim mogue, jer kliniar nije daleko odmakao u rekonstruisanju totalne biografije" ispitanika. Ipak, on je imao mogunosti da proiruje svoju eksploraciju, da uvede kontrolne postupke ukoliko posumnja u ispravnost iskaza. On je bio uveren da moe verovati svojim ispitanicima. Suvie nepoverljiv ispitiva bie na kraju u pravu, jer eprkanje" po ljudima uvek daje neto to se isprva skriva. Ovo, ipak, ne moe biti naelo primene studije sluaja,

jer ona nije instrument strukom kodifikovanog voajerizma. Postupak ovakvog voenja studije sluaja moe da se uporedi sa nainom popunjavanja nekog upitnika. U prikupljanju podataka kliniar je imao jednu teorijsku emu sa niz pitanja. Ova su se pitanja odnosila na kritine komponente jednog modela deka sa 12 godina i neuspeha u koli". Korak po korak, kliniar je popunio taj imaginarni upitnik, u ovom sluaju negativnim odgovorima. Poto nije potvrdio da je ovaj ispitanik tipian sluaj", niti je naao potvrdu daje u pitanju neki tei poremeaj, on je prekinuo traganje i odluio da umiri klijente i prieka dalji razvoj dogaaja. Ipak, kao to se vidi, dobijen je negativan zbir od pozitivnih elemenata. Kako? Imaginarni upitnik koji je posluio kao ema traganja sastoji se od pitanja koja se mogu postaviti svakom potencijalnom ispitaniku. Kliniar trai odgovor na pitanja: koliko je ispitanik postigao na testu inteligencije, da li je motivisan za 61 kolu, da li se roditelji slau, da li je slaganje izmeu uenika i nastavnika poremeeno, da li je ispitanik zapao u adolescentnu krizu identiteta i slina. Odgovore na ta pitanja kliniar ocenjuje takoe prema optim metilima. U stvari, on prevodi konkretne, specifine odgovore u opte kategorije i tako popunjava rubrike tog eksplorativnog, imaginarnog upitnika. Ovakav nain voenja dijagnostike pretrage ne samo da je iroko rasprostranjen u klinikoj praksi nego je i zadovoljavajui u veini sluajeva. ta, meutim, ako je neko van kategorije, ako ne spada u veinu sluajeva". Svaki kategorisan odgovor u ovoj eksploraciji predstavlja jednu vrstu generalizacije. Kliniar je registrovao daje ispitanik motivisan za uenje". Mada je ova formulacija sasvim adekvatna i uglavnom jasna, ona ima niz nedostataka. Ona predstavlja jedno kategorisanje niza konkretnih informacija u jednu rubriku. Ako bismo razgovarali sa 20 deaka od 12 godina koji su svi procenjeni kao motivisani za uenje", da li bi se svi predstavili na isti nain, da li je sigurno da bismo njihovu motivaciju zaista mogli da izjednaimo? Vrlo verovatno da ne. Izmeu svih njih nali bismo manje ili vee razlike u nizu znaajnih momenata koji se odnose na motivisanost za uenje. Meu podacima ove eksploracije rezultat testa inteligencije izgleda naj-odreeniji, jer je izraen brojano. Osim toga, poznato je da se do IQ dolazi jednom standardnom tehnikom putem uniformno sprovedenih postupaka. Uprkos ovome, i IQ kao mera ili pokazatelj inteligencije krije itav niz pitanja i neodreenosti. Poimo od injenice da primenjeni test inteligencije, u ovom sluaju VISK, ima deset subtestova. Jedan odreeni zbirni uinak moe da se dobije na mnogo naina. Drugim recima, svi oni koji postiu, recimo, IQ 100, mogli bi se razvrstati u veliki broj podgrupa prema kombinaciji rezultata na sub-testovima. Iza jednoobraznog zbira stoji krajnja raznolikost odnosa meu sub-testovima. Smisao ovog podatka je u tome da redosled uinaka na subtestovima takoe moe da bude vaan pokazatelj osobina linosti ili poremeaja. Ovde je bio analiziran jedan srazmerno jednostavan plan dijagnostikog traganja. U svakodnevnoj praksi vrlo su esti sloeni problemi, sa veim brojem rubrika u emi traganja. Zbog toga se zadatak komplikuje i progresivno oteava. Tome treba dodati da je veina rubrika u emi dijagnostikog traganja meuzavisna. Ovaj formalno logiki aspekt studije sluaja pomae nam da shvatimo koliko proizvoljnosti ima u uproenom odgovoru za svaku rubriku, usled zanemarivanja individualnih razlika. Daleko najbolju analizu formalno logikog aspekta klinike metode dao je Sarbin u svojoj silogistiko-probabilistikoj teoriji klinikog suenja. U okviru ove teorije prikazani su i analizirani neki oblici uea procene individualnih razlika u ukupnom procesu suenja. U praksi se studija sluaja esto koristi da bi se razreio neki diferencijalno dijagnostiki problem. To je zadatak koji su kliniari-psiholozi pomno reavali do sredine ezdesetih godina. Meutim, izmeu tog zadatka i potencijala studije sluaja postoji bitna razlika. Diferencijalno dijagnostiki zadatak se praktino svodi na kategorizaciju individualnog ispitanika. Nezavisno od toga da li je dijagnostika kategorija krepelinovski deskriptivna ili psihodinamski analitina, ona je tipoloka. Za tipoloku klasifikaciju je osnovno identifikovanje kritine osobine u 62 ponaanju, u mentalnoj ili fenomenolokoj sferi i u biografiji. Definicija kategorije ili tipa odreuje koje osobine treba eksplorisati. ema traganja je u ovom sluaju analogna inventaru sa dihotomnim izborom odgovora (da ili ne; ima ili nema). Dobro je poznato da se stvarni ljudi koji su dobili zajedniku dijagnozu, na primer shizofrenija ili opsesivno kompulzivna neuroza, meusobno podosta razlikuju. Branioci klasine pozicije istiu da je to tako samo u pogledu sporednih osobina, dok se u pogledu bitnih, razlika veoma smanjuje. Psiholoka ispitivanja vrena razliitim mernim instrumentima uvek iznova potvruju da se unutar svake dijagnostike klase javljaju razlike, i to ne samo u sporednim" nego i u bitnim" osobinama, odnosno atributima klase. Psihijatrijska misao se nije posebno udublji-vala u ovaj problem, niti je njena metodologija imala naina da taj problem resi. Psihologija individualnih razlika (Galton, Anastasi, Evsenck i dr.) razreava pro-tivurenost tipologije na taj nain to atribute pretvara u dimenzije. Kada se tako postupi, onda se individualne razlike

ugrauju u definiciju preko skala intenziteta koje nazivamo dimenzijama. Ovaj metodoloki problem je elegantno razreen i demonstriran u postupku Evsencka, koji je diskontinuirani model tipova zamenio kontinuiranim, dimenzionalnim modelima. Potencijal studije sluaja je daleko vei nego to su potrebe klasine diskontinuirane ili savremeno kontinuirane tipologije patolokog ponaanja. Studija sluaja je iroki okvir eksploracije, koji prema potrebi moe da obuhvati i nomotetike tehnike i postulacije. Meutim, u punom zamahu studija sluaja je idiografski metod koji vodi ka saznanju o pojedincu preko granica nomotetike i tipologije. ta u tom sluaju predstavlja studija sluaja? Za psihijatrijsku praksu, kakva je za sada u nas i u mnogim zemljama sveta, klasifikaciona dijagnostika i dalje ima vrednost i postoji potreba da se ona procenjuje to vernije psihome-trijskim naelima. Diskontinuirani model tipova moe da se brani zahtevima nauke koja po prirodi stvari istrauje opte zakonitosti. Imajui u vidu ogranienja potreba i mogunosti prakse, malo je verovatno da se puni potencijal studije sluaja, a to je totalna biografija, moe ostvarivati. STUDIJA SLUAJA KAO METODOLOKI OKVIR Studija sluaja je takav istraivaki pristup gde je jasnije ta se istrauje nego kako se to ini. I pored toga mogu da se analiziraju karakteristike studije sluaja u klinikoj psihologiji ili psihijatriji. Najvaniji razlog za uvoenje ovakve neekonomine forme istraivanja je taj to su pojave ponaanja, linog iskustva i biografije pojedinaca teko odredljive. Uprkos tome to dijagnostiar zna sve oblike oboljenja koji su opisani u psihopatologiji, on nije dovoljno siguran daje tano prepoznao i rasporedio kritine informacije u nozoloke rubrike. Visoki stepen neodreenosti posmatranih pojava pokuava se redukovati jednim kompletnim pristupom koji je istovremeno i ekstenzivan i vrlo intenzivan. Mada na ovaj nain ispitiva biva zasut obiljem podataka, od kojih je veina irelevantna za odabrani zadatak, on je uveren da je smanjio stepen neizvesnosti, da je izbegao greku pogrenog prepoznavanja i da su kategorizacije bitnih informacija tanije. Za ovaj nain studije sluaja moe se rei da je pseudoidiografski, ili da i nije stvarno studija pojedinca kao autentine osobe, ve kao primerka klase. 63 Studija sluaja je metodoloki okvir sa malim stepenom strukturiranosti. Jez-grovna struktura je ograniena na ispitivaa, ispitanika, podelu uloga i deskriptivnu primenu naturalistike eksploracije intervjua i posmatranja. Sve ostalo to se koristi u studiji sluaja je specifian dodatak koji zavisi od podruja primene. U klinikoj psihologiji ovaj specifian dodatak predstavlja baterija testova, tehnika i skala. Psihijatrijska studija sluaja je ira. Ona obuhvata kontakte sa osobama van dijade, psiholoki izvetaj (zasnovan na uoj studiji ili samo bateriji), izvetaj socijalnog radnika i itav niz dokumenata ili radova ispitanika (pisma, dnevnici, proizvodi iz razne terapije). Ova razlika u irini i u obuhvatnosti ne proizilazi iz sutinskih odredbi ove dve discipline. Ona je uslovljena praktinim razlozima, pre svega hijerarhijskom podelom uloga u zdravstvenim institucijama. Ne postoji pravilo koje bi unapred odreivalo koje se tehnike i postupci moraju dodati naturalistikom instrumentarijumu. U tom pogledu studija sluaja je otvoren sistem u punom znaenju. U poredenju sa psihodijagnostikom baterijom studija sluaja ima veu irinu i znatno manju odreenost. Takoe se moe rei da je studija sluaja manje formalizovana. U tom pogledu je sudska studija sluaja izuzetak, jer je najvie formalizovana i ritualizovana. Na suprotnom kraju bi bilo mesto biografskom romanu ili studiji. Naravno, jedan dobar biografski roman stvara najjai utisak autentinosti i ivotnosti. Meutim, kliniko-psiholoki postupak ne moe biti toliko podreen individualnosti opisivaa kao to je sluaj u biografskom romanu. U odnosu na taj primer ipak treba istai da u psiholokoj studiji ima dosta mesta za kreativne inovacije. Zajedniko za ta dva naina prouavanja jedne osobe jeste ukljuenje empatike spoznaje. Sudska studija sluaja je slina kliniko-psiholokoj samo u pojedinim sluajevima. Kada se ovakva prouavanja vre sa unapred definisanim zadatkom, onda je slinost znatna. Meutim, ako je eksploracija otvorena (pretrai i izvesti"), onda je razlika vea. To to posebno odlikuje psiholoki nain voenja studije sluaja jeste metodoloka pretenzija. Za psiholoku studiju nije dovoljno da sluaj bude verno i dokumentovano opisan, ve je isto toliko vano da i uslovi i postupci prouavanja budu prikazani. Od psiholoke studije se oekuje da prui autentian utisak koji bi, teorijski, mogao da stvori bilo koji drugi istraiva pod uslovom da ponovi isti postupak prikupljanja grae, klasifikacije, ocenjivanja i interpretacije. 64 neposredno, naturalistiko ispitivanje osobe koja je u ulozi pacijenta. To ispitivanje sa zatim zaokruuje primenom krae ili due istorijske studije sluaja, koja vodi poreklo iz humanistike tradicije i daje specifinost psihijatriji u okviru medicine. Najzad, dijagnostiko ispitivanje se prenosi na niz laboratorijskih proveravanja bolesti i bolesnika to predstavlja indirektni put. Laboratorijska ispitivanja daju svoj sopstveni peat klinikoj metodi i unose tradiciju nauke i tehnologije u kontekst ove, sutinski, naturalistike eksploracije. Naturalistiki nain ispitivanja je uvek prisutan u medicinskoj dijagnostici, ali je udeo razliit u

zavisnosti od razvoja objektivnosti dijagnostike konkretne specijalistike grane. U psihijatriji naturalistiko ispitivanje jo uvek ima prevagu nad laboratorijskim pristupom. ak i kada se koristi laboratorijski nain provere, dobijeni rezultati su takve prirode daje njihova interpretacija subjektivna, odnosno klinika. Subjektivnost u ovom sluaju znai daje lekar, psihijatar, u poziciji arbitra koji interpretira i odluuje o tome ta objektivni, laboratorijski nalaz predstavlja. Ogranienje te subjektivnosti se postie studiranjem, uvebavanjem pravilnog miljenja, dugom praksom pod nadzorom iskusnijih lekara, nametanjem etike, profesionalne i zakonske odgovornosti, kao i indoktriniranjem daje poziv lekara misionarski (da spaava ivot ljudi"). Studija sluaja je bitna komponenta psihijatrijske varijante klinike metode. Ona vodi poreklo iz literature, istoriografije, psihoanalize i biografskih studija linosti. Ovaj metodski pristup stavlja u prvi plan bolesnika, a bolest se prati u kontekstu razvoja i formiranja linosti. Ovaj postupak obino izostaje kada se psihijatrijsko ispitivanje obavlja po skraenom postupku, na primer, u ambulantnim uslovima. Meutim, sluaj se smatra temeljno ispitanim u psihijatriji tek kada je napisana istorija bolesti. Iako se tu pominje bolest, dobro i temeljno napisana istorija bolesti je biografska studija sluaja kao osobe u kontekstu porodice i ivota u celini. U sastavljanju studije sluaja odreenu ulogu ima i socijalni radnik, koji obino ispituje drutvene uslove u kojima klijent ivi i radi. Trei stepen u sprovoenju klinike metode u psihijatriji ini upuivanje pacijenta na specifine laboratorijske probe. Ova procedura je takoe optemedi-cinska. Razlika je samo u tome to se u psihijatriji koriste takve vrste laboratorija koje su za njen predmet specifine. Upuivanje pacijenata na dopunsko specijalistiko ispitivanje neurologu, neurooftalmologu, neuroradiologu ili na EEG spada u rutinske postupke dopune psihijatrijske eksploracije. Sa psihijatrijske take gledita, upuivanje pacijenata psihologu, na psiholoko testiranje ili, kako je jedan psihijatar govorio, na psihogram", samo je nastavak istog niza mera radi kompletiranja istorije bolesti. Meutim, treba istai i izvesne razlike. Psiholoka laboratorija" ili, kako psiholozi vole da kau, konsultativna usluga, specifinost je psihijatrijskog tipa klinike metode, bar u istorijskom pogledu. Naime, psihijatri su prvi uveli psihologiju u medicinu. Druga je specifinost u tome to su obe strane uverene da ocenjuju sutinu" i da interpretiraju celinu". Poto psihijatri postupaju sa rezultatima psiholokog ispitivanja kao i sa ostalim laboratorijskim (ipsofacto dopunskim) analizama, a to znai da ih uklapaju kao delove mozaika u celinu koju oni smatraju sutinskom, tu se neprestano stvara napetost oko autorstva" i priznavanja vanosti doprinosa. 12 IV. UDEO DIJAGNOSTICARA Podvrgavanje samog kliniara svim proveravanjima koja su uobiajena za dijagnostike metode jedna je od specifinosti psihologije kakva je ona danas. Ovaj potez je bio logian i nuan jer se pokazalo da je udeo kliniara u validnosti klinike metode presudan, pri emu je upravo on bio najmanje ispitana metoda" u klinikoj bateriji. Ono stoje istraivae od samog poetka posebno zanimalo bio je odgovor na pitanje: Na koji nain i u zavisnosti od kojih faktora obavlja kliniar obradu, kombinaciju i integraciju podataka? KLINIKO ISKUSTVO Sa stanovita zdravog razuma, kao i po miljenju koje je iroko prihvaeno medu kliniarima, duina klinikog staa odnosno kliniko iskustvo je pozitivan i znaajan faktor validnosti dijagnostike procene. Smatra se da su iskusniji bolji a manje iskusni slabiji dijagnostiari. Takvo shvatanje ima i potvrdu u nizu istraivanja. Wolf i Murrav (1938) su utvrdili da iskustvo u zajednikom radu veoma mnogo poboljava validnost i to zato to se tako stvaraju i ue zajednike, konsenzualne norme valjanosti. Do sutinski identinih zakljuaka doli su i drugi istraivai (Taft, Chace, Lehman). Meutim, u izvesnom broju istraivanja rezultati nisu potvrdili pozitivnu vezu izmeu duine klinikog iskustva i dijagnostike validnosti. Allport je tvrdio da su laici esto bolji poznavaoci ljudi nego iskusni kliniki psiholozi. Farber (1964) dolazi do istog zakljuka ali pod uslovom da su ti laici umetnici, esejisti ili oni koji su mudri". U vie dobro kontrolisanih istraivanja dobijeni su takode negativni rezultati. Silver je podelio trideset klinikih psihologa u tri grupe prema duini klinikog iskustva. Svaki od tih psihologa dao je dijagnostiku procenu desetorice klinikih sluajeva. Kriterijumski opis linosti dali su psihoterapeuti koji su sve ove sluajeve tretirali minimalno 35 asova. Rezultati su pokazali da duina klinikog iskustva nije znaajno uticala na validnost klinike procene linosti. Do sutinski identinih zakljuaka doli su i neki drugi istraivai (Soskin, Mahrer, Goldberg). Ne zalazei u detaljnu analizu ovih istraivanja, moemo konstatovati da se bez specifikacije uslova ne moe potvrditi ni odrediti udeo i uticaj iskustva u formiranju validnih dijagnostikih procena. Sa istim pitanjima je u vezi jedno drugo koje je vanije od prvog i glasi: Da li se ui i kako se ui kliniko procenji-vanje? UENJE DIJAGNOSTIKOVANJA U svakodnevnom razmiljanju kao i u empirijskim istraivanjima iskustvo se meri duinom

profesionalnog rada. Meutim, trajanje nekog rada predstavlja samo 5 Psihodijagnostika 65 indirektnu meru ostvarenog uenja, odnosno predstavlja samo uslov za specijalizaciju iskustva. Kliniki sta moe da bude pogodan indikator pomou kojeg operacionaliziramo kliniku kompetentnost", kliniku vetinu" ili slino. Meutim, sama duina staa nam ne dokazuje da su kliniari za odreeno vreme i stekli neku odreenu meru klinike vetine i znanja. Nekim istraivanjima je potvreno da uenje moe da pobolja validnost procenjivaa ako su pravila jasno formulisana. Moos (1962) je pratio efekat dva paralelna seminara za klinike psihologe: seminar o primeni MMPI i seminar o Rorschachovoj tehnici. Provera efekata pokazala je da je seminar o MMPI bio uspeniji, to je dokazano proseno veim slaganjem kandidata i kriterijumskog opisa kontrolnih sluajeva. Po miljenju autora ova superiornost zasnovana je na postojanju eksplicitnih pravila o interpretaciji MMPI, koja se zbog toga lake mogu nauiti nego nedovoljno jasno eksplicirana pravila Rorschachove tehnike. Ima izvesnih potvrda i za mogunost uenja uoavanja dijagnostikih indikatora. Pokazalo se da se tanost procene poveava kada procenjivai naue da uoavaju vie od jednog indikatora. Takoe, validnost klinike procene moe se poveati uenjem reavanja kompleksnih problema. Najzad treba spomenuti i miljenje prema kome o pozitivnoj korelaciji trajanja profesionalnog iskustva i validnosti procena moe biti govora samo ako se iskustvo odnosilo na sasvim odreeno kriterijsko ponaanje. Nasuprot ovome vei broj autora zauzima pesimistian stav u odnosu na postojanje uslova za uenje dijagnostike vetine. Tipina klinika sredina ne omoguava sistematsko uenje. U takvoj sredini nema sistemski rasporeenih dejstava nagrade i kazne. U najveem broju sluajeva psiholozi zavravaju svoje izvetaje kada ujedno i prestaju da viaju sluaj koji su ispitali. O uspehu ili neuspehu svoje procene oni zakljuuju na osnovu toga da li je psihijatar bio zadovoljan izvetajem ili nije bio. Meutim, u vreme prijema nalaza najee ni sam psihijatar jo ne zna pravi odgovor, a eventualno ga saznaje kasnije (o emu retko izvetava psihologa). Polazei od miljenja Holta, koji je smatrao da neuspesi klinikih psihologa potiu otuda to su pokuavali da predviaju ponaanje za ta nisu bili pripremljeni, Sechrest, Gallimore i Hersch, izveli su tri eksperimenta na studentima u kojima je varirana varijabla povratnog sprega u uenju. Mada su u sva tri eksperimenta bolji uspeh postigli oni koji su bili u povratnom spregu, ipak su autori ovaj efekat pripisali poboljanoj motivaciji. Verovatno da se ne moe mnogo oekivati od uvoenja automatske informacije o uspehu i promaaju u proces uenja ukoliko feedback ostane globalan (Rotter, 1967). Ovaj autor smatra daje neophodno da kliniar ui uz obavezno praenje sluaja. Globalni feedback ne moe mnogo doprineti efektu uenja jer nije dovoljno da kliniar sazna da li je njegova procena u celini bila tana ili ne. Kliniar mora da ui u uslovima specifinog feedbacka, jer jedino tako moe stvarno da napreduje. Meutim, u krajnjoj liniji Rotter je skeptian, jer uenje postaje beznadeno usled toga to je kliniar suoen sa ogromnim brojem podataka, a na sve ne moe da obrati dovoljnu panju. Jo je ekstremniji Estes, koji smatra da postoje etiri nivoa klinike dijagnostike efikasnosti, od kojih kliniar nikakvim uenjem ne moe da dostigne etvrti nivo zato to ne moe da ovlada svim informacijama koje mu stoje na raspolaganju. 66 LINOST PSIHODIJAGNOSTIARA Rezultati dijagnostike eksploracije treba da predstavljaju odraz linosti pacijenta. Interakcija sa tehnikama je neutralna a takva bi trebalo da bude i sa dijagnostiarem, koji je u svojoj ulozi ravan instrumentima. Po ovom modelu linost dijagnostiara nimalo ili tek vrlo malo utie na rezultate eksploracije. Meutim, Schafer smatra da dijagnostiar esto nije dovoljno izolovan u svojoj profesionalnoj ulozi, ve je naprotiv ivi uesnik koji u susretu sa pacijentom ispoljava sebe i vie nego to to sam shvata i eli. Jo u vreme Wundta bio je poznat fenomen individualne jednaine" odnosno individualnih razlika koje se ispoljavaju u ocenjivanju fizikih pojava. Kasnija istraivanja pokazala su da se individualne razlike u jo veoj meri javljaju prilikom percepcije osobina linosti. Polazei izmeu ostalog i od ove pojave, Mili (l 856) je smatrao daje nauka o linosti nemogua. Mada se individualne razlike u svakodnevnom ivotu kao i u psiholokim istraivanjima stalno potvruju, ne bi se moglo rei da su one takvih razmera da onemoguavaju bilo kakvu saglasnost u ocenjivanju ili predvianjima. Meu osobine od kojih zavisi dijagnostiki uspeh spada pre svega inteligencija procenjivaa. Uopte posmatrano, moe se konstatovati da su bolji proce-njivai inteligentniji (Holingworth, Guilford). Meutim, samo visoka inteligencija nije dovoljna za uspeno procenjivanje osobina linosti i ponaanja. Za nas je naroito relevantna psiholoka sposobnost", o kojoj je mnogo pisano i to je dosta istraivano. Utvreno je da su izvesne osobine sistematski u visokoj korelaciji sa uspenim procenjivanjem (Bruner i Taguiri, Taft, Allport). Takoe postoji povezanost uspeha u proceni osobina linosti sa umetnikim interesima. Po svemu stoje danas o tome poznato izgleda dosta sporno

postojanje neke opte psiholoke sposobnosti koja bi bila nezavisna od objekata procene i uslova procenji-vanja (Taft, 1955). Cronbach je jo skeptiniji i smatra daje efikasnost u procenji-vanju mogue svesti na izbor kriterijuma i izvesna artefakta procenjivanja (response set"). Rigiditet u miljenju se navodi kao negativan faktor uspene procene (Sarbin, 1960). Uspeni procenjivai se koriste multiplom kategorizacijom i pokazuju znatno veu toleranciju prema protivurenim podacima, to je inae u procesu dijagnostikog informisanja esta pojava, dok rigidni procenjivai ne mogu da razree protivurenost. Rigidni procenjivai ne mogu da toleriu kontradiktornosti i tee izvoenju preranih zakljuaka. To isto se zapaa i kod prete-rano samouverenih dijagnostiara. Poslednjih godina uspeno procenjivanje osobina linosti prouavano je i sa gledita konvencionalnih konstrukata. Meu takve spada i faktor kognitivna kompleksnost", koju su istraivali Leventhal i drugi. Mada njihovi rezultati nisu sasvim saglasni ni sa teorijom od koje polaze ni izmeu sebe, zanimljivo je da su oni otkrili tendencije ka sistematskim razlikama u opaanju osobina linosti i u razreavanju kontradiktornih podataka izmeu kognitivno kompleksnih" i kognitivno jednostavnih" procenjivaa. Procenjivai osobina linosti polaze od radnih hipoteza koje vode poreklo iz iskustva, teorije, ili su uzete iz autoritativnih izvora. Utvreno je da se procenjivai meusobno raz67 likuju po i/boru radnih hipoteza, a razlikuju se i po izvoenju postulata prosuivanja ak i onda kada prihvataju istu teoriju (Sarbin, 1960). Izvesnu potvrdu da procenjivanje drugih zavisi od autopercepcije samog procenjivaa nalazimo u nizu radova. Wolf i Murray (1938) konstatovali su da su procenjivai pri ocenjivanju dijagnostike sposobnosti" lanova grupe najvie ocene davali onima koje su smatrali slinim sebi, a najnie onima za koje su smatrali da se najvie razlikuju. Prilikom ocenjivanja tona boje u jednoj grupi crnaca procenjivai su donosili sudove zavisno od toga kako su procenili svoju sopstvenu kou (Marks). Linost procenjivaa je referentni okvir pri donoenju suda o drugima. Halpern navodi da procenjivai najvie gree u oceni onih crta linosti u pogledu kojih su sami sa sobom najnezadovoljniji. Po svemu sudei, svaki procenjiva ima sopstvene standarde po kojima odreuje dimenzije posmatranih osobina linosti i ponaanja. U sklopu toga shvatanje i doivljavanje sopstvenog Ja ima aktivnu ulogu. Distanciranost u odnosu na sebe i distanciranost u odnosu na posmatranika predstavljaju nuan preduslov tanog suenja. Postoje znatne individualne razlike u spremnosti i sposobnosti kliniara da neprestano procenjuju ispitanika (Taft, 1955). Gunderson i Kapfer (1966) ispitivali su individualne razlike meu klinia-rima polazei od miljenja Gronbacha da svaki procenjiva ima neku vrstu sopstvene implicitne teorije linosti". Autori su izvrili faktorsku analizu latentnih obrazaca procene" jedne grupe kliniara koji su vrili selekciju lanova za jednu polarnu ekspediciju. Oni su konstatovali da se obrasci kojima su se procenjivai koristili mogu objasniti sa tri ira faktora koje su nazvali opti evaluativni faktor", faktor agresivnosti" i faktor efikasnosti". Takoe je konstatovano da se procenjivai sa slinim faktorskim strukturama meusobno vie slau u ocenama. Iz svega ovoga je manje-vie jasno da prihvatanje odreene teorije, na primer psihoanalitike, podvrgavanjem psihoterapiji uslovljava i prihvatanje sistema i normi te teorije to utie na procenu. Daleko je manje jasno zato se iz iste teorije izvode razliiti zakljuci odnosno zato odreeni procenjiva bira odreeni postulat, a ne neki drugi, iako su svi oni iz istog teorijskog sistema? Sarbin smatra da se naklonost prema odreenoj vrsti postulata moe empirijski istraivati. Eventualne dimenzije koje odreuju selekciju mogle bi prema njemu da budu: a) pro-jektivni - distancirani, b) mizantropski - filantropski, c) mehaniki - humanistiki, d) konsenzualno validni - ekscentrini. Na kraju (ovaj kraj" je sasvim proizvoljno odreen, jer bi nabrajanje radova i miljenja moglo jo veoma dugo da traje) moe se postaviti pitanje kakva je empirijska vrednost svih prouavanja procenjivaa. Da li nam to to znamo o dobrim i loim procenjivaima omoguava da preporuimo i odaberemo najpogodnije osobe za klinike psihologe ili psihijatre? Kelly i Fiske (1946, 1949, 1951) izvrili su jedno veoma ambiciozno ispitivanje, po ugledu na poznati OSS program, u cilju predvianja uspeha u klinikoj psihologiji. Oni su vrlo temeljno ispitali 137 psihologa koji su zapoeli sta kao budui kliniari. Mada je ispitivanje svakog kandidata trajalo danima, a pri obradi podataka su uzeli uea veoma eminentni kliniari, konani rezultat procene, koji 68 je u vezi sa etiri vrste kriterijuma, veoma je skroman. Nita bolji rezultat nisu ostvarili u srodnom ispitivanju ni Holt i Luborsky, gde je selekcija bila usmerena na psihijatre. Iz ovoga sledi zakljuak da uprkos impozantnoj kolekciji podataka o procenjivaima, praktina vrednost svega toga je neproporcionalna uloenom trudu. itav ovaj rad ipak nije ostao bez ikakvog efekta. On je nastavio da stimulie istraivanja, i to u dva pravca. Prvo u pravcu prevazilaenja faktografskog i empiricistikog pristupa, koji oigledno ne nude reenja. Iz ovoga se postavlja potreba formulisanja teorijskog okvira za podruje procene linosti. Drugi pravac u kome je usmerena akcija odnosi se na dalja prouavanja faktora i procesa suenja i

otkrivanja novih relevantnih injenica. U vezi sa ovim poslednjim naroiti znaaj imaju ona otkria koja bolje objanjavaju procese pomou kojih procenjivai reavaju problem obrade i integracije podataka dobijenih klinikim metodom. DA LI JE PSIHOTERAPIJA DIJAGNOSTIARA NUNA Razvoj testovne metode, i pored poetnih pretenzija, oigledno nije doveo do eliminacije procenjivaa, naprotiv. Poslednjih deset godina u klinikoj psihologiji poinje da se sve vie istie znaaj kliniara. On je najpre unapreen", poto su ga proglasili za ravnopravnog lana baterije i nazvali dijagnostikim instrumentom" (Hunt). Zatim je formulisano holistike shvatanje o neodvojivosti kliniara od metoda koje koristi i interpretira (Kelly). Izgleda daje bar privremeno naputeno shvatanje da je u trijadi osnovnih elemenata: teorija, metode, proce-njiva, ovaj poslednji nevaan ako nije i suvian. U novoj formulaciji problem vie nije u tome da se kliniar eliminie da bi metodologija po svaku cenu postala objektivna, nije ni u tome da se jednostavno zadri, ve kakav treba da bude i kako postii da bude dobar. Problem efikasne i racionalne obuke kliniara nije uopte nov. Takoe nije novo ni stanovite psihoanalize, koja ve odavno zahteva da i dijagnostiar, kao uostalom i psihoterapeut treba da bude posebno osposobljen za taj posao. Poto osnovnu tekou ne predstavlja dijagnostika metodologija ili sistem nastave i obuke, ve linost kliniara neophodno je da tu pone prava priprema. Kliniar mora prvo da se odui psihoterapijom od svojih loih osobina da bi mogao da kao zrela i integrisana linost uspostavi takve odnose sa pacijentima koji omoguavaju dobru procenu linosti. Bez takve pripreme dijagnostiar nee biti u stanju da iskoristi svoje sposobnosti i metodoloke mogunosti, osim toga bie stalni izvor sistematskih pogreaka. Poto veina psihodijagnostiara pre ili posle u ovoj ili onoj men deluje i kao psihoterapeut, to je zahtev da proe kroz psihoterapeutsku pripremu opravdaniji. Ukratko, da bi kliniar postao dobar dijagnostiar i proce-njiva ljudi, on mora biti osposobljen da sve, bez iskrivljenja i skotoma, uoi. Da bi mogao tako otvoreno i bez linih artefekata da vidi druge, mora prethodno biti otvoren prema sebi. Da bi bio otvoren prema sebi treba da bude osloboen onih unutranjih zastoja u linosti koji ometaju uvid u sebe. I najzad, jedino reenje takvog zahteva prua psihoterapija. U optem okviru pitanja koliko je kliniar va-lidan dijagnostiar postavlja se i ue pitanje koliko su ove tvrdnje dokazane. 69 U nekim istraivanjima uporeena je validnost psihoterapeutski tretiranih i netretiranih kliniara. Silverman (1959) je uporedio dijagnostiku validnost grupe od 15 psihoanalitiki tretiranih kliniara sa istim brojem netretiranih. Spoljni kri-terijum validnosti predstavljao je opis linosti pacijenta koji je dao psihoterapeut. Rezultati ovog istraivanja pokazali su da su analitiki tretirani i orijentisani kliniari dali validnije opise linosti od neanaliziranih. Takoe je utvreno da su opisi analiziranih kliniara bili medu sobom sliniji nego opisi linosti u neanali-ziranoj grupi. Heinman i Cooper opisali su daje u jednoj psihoanalitiki orijenti-sanoj ustanovi socijalni radnik, koji nije poznavao Rorschachov metod, prisustvovao ispitivanju jednog pacijenta tom metodom. Na kraju testiranja psiholog i socijalni radnik dali su svoje opise linosti testiranog pacijenta koristei svaki svoje podatke, psiholog testovne, socijalni radnik opte podatke i ono to je zapazio u toku testiranja. Utvreno je da su oni dali visoko podudarne opise iako su se sluili drugaijim podacima i prilazom. Ovaj rezultat je protumaen i objanjen tune to su obojica primenili isti teorijski sistem u interpretaciji. Chance i Arnold traili su da 533 kliniara (psihijatara, klinikih psihologa i socijalnih radnika) opiu interpersonalne doivljaje nekog pacijenta na osnovu dva zapisnika sa psihoterapije. Naene su znaajne razlike u procenama izmeu analitiki tretiranih i netretiranih kliniara Zapaeno je da psihoanalitiki tretirani kliniari, to im je sta dui, sve vie nalaze i istiu pozitivne i pasivne odnose", dok je kod neanaliziranih utvrena suprotna tendencija. U nas je broj klinikih psihologa koji su tretirani nekom formom psihoterapije, pogotovu u cilju osposobljavanja za kliniki rad, beznaajan, ako takvih uopte i ima. O tome koliko psihoterapija stvarno poveava validnost psihodijag-nostiara nije jednostavno doneti sud i zbog vrste pristupa kontrolnim istraivanjima. Lako je uoiti da se kao kriterijum validnosti u radovima koriste kriterijumski opisi psihijatra i psihoterapeuta koji su, naravno, i sami proli kroz psihoterapiju. Zbog ovoga je teko prihvatiti saglasnost u opisu izmeu analiziranih dijagnostiara i terapeuta kao istu meru validnosti. Ovo tim pre to i navedeni radovi pokazuju da terapeutski tretirani homogenije opisuju sluajeve nego netre-tirani, verovatno usled usvojenih i zajednikih shvatanja, stavova i normi. Drugim recima, ne znamo da li su tretirani postali stvarno bolji ili samo sliniji jedan drugom u strunim stavovima. Takoe, nije jasno da li je to posledica promena u linosti ili samo u znanju i shvatanjima. Uprkos svemu moramo priznati da argumenti koji se navode u korist potrebe psihoterapeutske pripreme kliniara imaju veliku teorijsku uverljivost. 70 V. INTEGRACIJA PODATAKA

Istorijski posmatrano, osnovni problemi klinike psihodijagnostike smenji-vali su se izvesnim redom. U vreme pojave Binet-Simonove skale i u periodu neposredno posle nje osnovni problem je bio da se konstruie dobar test" po mogunosti za sve relevantne aspekte ponaanja koji su interesovali kliniara. Prema tome, reenje metodolokog problema traeno je na nivou pojedinane tehnike. U narednoj fazi pojavljuje se novi problem: kako oformiti najbolju skupinu metoda koja e osigurati uzorak najvanijih podataka o dijagnostiki znaajnim aspektima linosti. Reenje metodolokog problema traeno je dakle na nivou skupova a ne vie pojedinane metode. Ovim je naeto pitanje strategije psi-hodijagnostikog ispitivanja. U treoj fazi vorni problem metodologije postaje sledee: kako iz dobijenog uzorka izdvojiti bitno i na koji nain integrisati ono to je izdvojeno? Ovaj problem koji predstavlja pravu moru za veinu kliniara-praktiara reen je u okvirima nekih teorija linosti, kao to su Cattellova i Evsenckova teorija linosti. Ovi autori su uspeli da razviju paralelno i povezano teoriju i metodologiju ispitivanja. U takvom sluaju integracija podataka je relativno jednostavna. Nevolja je, meutim, u tome to veina kliniara nije prihvatila metodologiju ovih autora, ve se koristi empirijski komponovanim skupovima metoda koji nemaju unapred odreenu teorijsku osnovu, pa se u interpretaciji sa teorijama koriste eklektiki. Rezimirajui rezultate izvedenog istraivanja Luborski (1954) je napisao: Analizirajui neka naa neuspena predvianja mi smo bili iznenaeni uspehom u proceni mnogih pojedinanih osobina i naom ne-sposobnou da te pojedinane ocene zajedniki obuhvatimo". Ove injenice tumaimo time da su rezultati procena daleko zavisniji od kliniara nego to bi mogle biti da su empirijske i teorijske relacije metode nedefinisane. Poto je to tako, razumljivo je daje kliniar ne samo najznaajniji dijagnostiki instrument" klinike metode nego je i njen mozak, odnosno nosilac programa integracije i interpretacije. DVA NAINA INTEGRACIJE PODATAKA Klinika metoda se tradicionalno odreuje kao kvalitativna, dubinska i holistika, a statistika metoda kao kvantitativna, faktografska i analitika. Ove karakterizacije su utoliko uverljivije ukoliko se ove razlike vie podvlae. U stvari, u fazi prikupljanja i obrade podataka razlike izmeu ove dve metode su veoma male i, nebitne. Bitnu razliku izmeu te dve metode nalazimo tek u fazi kombinacije i integracije podataka. Kliniki nain integracije podataka slikovito opisuje Meehl(1954): 71 Rad kliniara sastoji se u tome da, koristei raspoloive injenice i grubo formulisane zakonitosti, iznalazi hipoteze o stanju nekih meuvarijabli, odnosno hipotetinih konstrukata u vezi sa pacijentom. Na osnovu tako razliitih podataka kao to su Rorschachov test, profil na MMPI omake u toku intervjua i izvetaj socijalnog radnika o omaci ispitanika, kliniar dolazi do zakljuka kao to je recimo ovaj: Pacijent ima jake oralno zavisne potrebe zbog kojih je izgradio jedan agresivan i dominantan stav kao reaktivnu formaciju. Konstatacija ove vrste predstavlja krajnji efekat jednog procesa formiranja pojma o linosti ispitanika." Jedno potpunije poreenje izmeu ove dve metode vidi se iz sledeeg. Kliniki pristup 1. Kliniar se slobodno slui svojini iskustvom, sposobnostima i nainom uspostavljanja kontakta. 2. Kliniar izvodi svoje zakljuke na osnovu konstruisanih modela i teorija i svojih zapaanja. 3. Rezultati klinike metode zavisni su od kliniara, odnosno od intuicije i po prirodi su idiografski, a nastaju na nain koji je srodan umetnikoj kreaciji. 4. Metod obrade i interpretacije podataka u okviru klinike metode je individualan, privatan", jer su operacije neeksplicirane i zato nedostupne proveravanju. Statistiki pristup 1. Statistiki metod je sa logikog stanovita induktivan. 2. Rezultat do kojeg se dolazi primenom ove metode je specifikovan nekim zbivanjem. 3. Ponderi koji se daju relevantnim varijablama imaju za sve sluajeve istu vrednost. 4. Veina pondera odreuje se statistikom analizom i proverava se na isti nain. 5. Subjektivnom suenju nema mesta u procesu statistike obrade i svoenja podataka. 6. Jedna od osnovnih postavki ove metode je i ta da je svaki podatak ili rezultat samo aproksimativno taan, a greke su u nekoj meri neizbene. Pod uslovom da je statistiki metod dokazano bolji od klinike metode u pogledu svake vrste zadataka, svako dalje bavljenje kliniarem i klinikom metodom bilo bi gubljenje vremena. Meutim, kao to smo videli, prednost statistike metode je uslovna, a mogunosti daljeg njenog razvijanja nisu iscrpljene, pogotovu ako se nae pogodno reenje za kljuni metodoloki problem -integraciju podataka. Budui daje metoda integracije podataka u klinikoj metodi ugraena" u kliniara, otkrivanje te metode zahteva istraivanje i analizu kliniara, odnosno njegovog kognitivnog ponaanja. Prema onome kako stvari izgledaju, lako se moemo sloiti sa miljenjem Cronbacha (1960) daje klinika 72

praena kvazi umetnika sinteza" raznorodnih podataka skupljenih tokom ekstenzivne eksploracije pojedinaca. U vezi sa ovim mogu se ipak postaviti dva pitanja: 1. Da li i kvazi umetnika sinteza" ili kvalitativno esejsko zakljuivanje ima svoje pravilnosti? 2. Da li je kliniko miljenje istovetno sa bilo kojim kvalitativnim nainom zakljuivanja ili ima neeg specifinog? RIVALITET KLINIKE I STATISTIKE METODE Otrina polemike i opreni stavovi koji su zauzeti u odnosu na predikciju, kao kriterijum validnosti podstakla je kliniare da preduzmu itav niz istraivanja u kojima su vrili predvianje na osnovu klinike metode. Prema tome, sigurno je daje klinika metoda imala pretenziju da dokae svoju validnost i prema kriteri-jumu predvianja (Kelly i Fiske, 1950; Holt i Luborskv, 1958). U pitanju je samo logiki nastavak ekspanzije klinike metode i u vanklinikim uslovima. Upravo ta ekspanzija i veoma kritiki prijem rezultata i osnovnih metodolokih postavki klinike psihologije uslovili su potrebu temeljnog preispitivanja itave klinike metodologije. Po prvi put je klinika metodologija kao celina, ne po odvojenim metodama, podvrgnuta verifikaciji i kritikoj analizi. Jedan od problema koji je iz tog sklopa iskrsao prvi je formulisao Lundberg: Jedino smisaono pitanje koje se moe postaviti u vezi sa relativnom vrednou klinike metode je ovo: Da li klasifikacija podataka i generalizacija treba da se vri: a) neformalnom, kvalitativnom, subjektivnom metodom ili, b) sistematskim, kvantitativnim, objektivnim postupcima statistike metode?" Meehl je na ovo pitanje odgovorio tako to je prikupio i sistematski analizirao dvadeset empirijskih istraivanja koja su odabrana na osnovu sledeih zahteva: a) predikcija je prihvaena kao kriterijum istraivanja; b) u okviru istog istraivanja paralelno su primenjeni kliniki i statistiki nain kombinovanja i integracije podataka i, c) informacijska osnova za obe metode bila je ista. Meehlova analiza izvrena je na dvadeset jednom istraivanju koje je, manje-vie, udovoljavalo postavljenim zahtevima. Rezultati ove analize pokazuju sledee. Obe metode dostiu jednake rezultate 50% Statistiki metod je bolji 45% Kliniki metod je bolji 5% Iz Meehlove monografije se vidi daje on vrio kontrolna izraunavanja pub-likovanih rezultata, davao je svoje procene bez navoenja originalnih rezultata, ispravljao je zakljuke autora i uputao se u polemiku, ali samo onda kada je komentar autora iao u prilog klinikoj metodi a nijednom obrnuto. Usled svega ovoga, a posebno zato to nijednom nije upotrebio kategoriju ..neodreeno, neizvesno", stoje prema rezultatima izgledalo nuno, izvrili smo rekategorizaciju rezultata iz njegove monografije i dobili sledeu tabelu. Neizvesna prednost 52% Obe metode dostiu jednake rezultate 10% 73 Statistiki metod je bolji 33% Kliniki metod je bolji 5% Kao to se vidi, obe tabele pokazuju sutinski iste rezultate pa se Meehlov zakljuak moe okarakterisati kao oprezan i umeren. On je, naime, zakljuio daje statistika metoda, u celini gledano, bar jednaka po vrednosti ako nije i bolja nego klinika. U svakom sluaju, teret dokazivanja svoga postojanja, odnosno primene u predvianju ponaanja, pada na kliniku metodu, koja je komplikovanija i, naravno, skuplja. METODOLOKI PROBLEMI VEZANI ZA PREDIKCIJU Otro povlaenje razlike izmeu pojedinih kriterijuma validnosti izgleda preterano ako se posmatra iz empirijskog ugla svakodnevne prakse kliniara. Kliniar obavlja mnoge dijagnostike operacije koje prelaze preko razlika koje se povlae izmeu dijagnostike klasifikacije, dinamike dijagnoze, predikcije ili opisa linosti. Najzad razlika izmeu klinikog opisa linosti i predvianja moe biti isto kvantitativna. Naime, opis nije samo prevod posmatranog sadraja na verbalne simbole ve je istovremeno i selekcija. Kliniar opisuje one segmente ponaanja koji posredno ili neposredno imaju neku trajnost. Opis bi bio besmislen ako bi zahvatao samo usko specifine reakcije vezane za usko specifinu situaciju. Zbog tenje da opisom zahvati trajne osobine ili dispozicije, kliniar u opisu generalie, a generalizacija je delimino i predikcija. Prema tome, i kliniar kao i statistiar stalno vre predvianja iako izmeu njihovih operacija, a uz istovetni opti termin, postoje znaajne razlike. U istraivanjima koja je sakupio Meehl korieni su sledei prediktivni kri-terijumi: (1) uspeh neke obuke ili kolovanja, (2) recidivizam zatvorenika, (3) oporavak ili zaleenje posle psihoze i (4) efekat psihoterapije neurotiara. Pre nego to se izvede sud o relativnoj validnosti statistike i klinike metode, trebalo bi dokazati da su ovi kriterijumski zadaci jednako prihvatljivi kao mera vrednosti za obe ove metode. Ve na prvi pogled ovi kriterijumi izgledaju veoma heterogeni. Moda bismo dobili

vie informacija daje uporeivanje izvreno kriterijum po kri-terijum umesto prema optem kriterijumu predvianja". INTERPRETACIJA MEEHLOVE KONTROVERZE Problem koji je postavio Meehl i nain kako gaje postavio samo delimino obuhvata mogue odnose klinike i statistike metode. Prema njemu ove dve metode stoje jedna naspram druge kao da se meusobno iskljuuju. Na osnovu dobijenih rezultata on je konstatovao da klinika metoda nije bolja ako nije i gora i da je prema tome statistiki metod perspektivniji od klinikog. Pri tome je on podvukao razlike izmeu ove dve metode i nastojao da dokae da izvesne aktivnosti kliniara ne mogu da se reavaju statistikom, ve samo klinikom metodom. Time je, u stvari, dao inicijativu za itav niz kasnijih istraivanja posveenih analizi uslova, strukture i procesa klinikog dijagnostikog suenja. 74 Kliniki metod u psihologiji Kliniki metod je u psihologiji odavno stekao legalitet tim pre to je tu najee shvaen kao drugi naziv za eksplorativnu, ..kvalitativnu" ili prednaunu fazu upoznavanja sloenih psiholokih pojava. Pijaet (Piaget) je svoj postupak ispitivanja razvojnih osobina deijeg miljenja nazvao kliniki metod. Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statistike i klinike. Kada je klinika psihologija postala priznata kao profesija i kao nauna disciplina, ona je svoj nain rada ozvaniila pod nazivom kliniki metod. Tako se u univerzitetskoj nastavi, u udbenicima i u strunoj literaturi odomaio i termin. Veliki broj autora, pisaca literature iz klinike psihologije, upotrebljava kliniki metod kao definisani termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl i drugi). Ipak, sve do danas je ostala nedoumica oko pravog znaenja termina, da li on oznaava nain rada jedne profesije ili jedan specifian nauni metod. Uprkos optimizmu koji obino vezujemo za kasniji razvitak", ova nedoumica se jo vie pojaala kada se u opticaju naao jo jedan metodski naziv, psihodijagnostika. Zaplet je postigao vrhunac kada se javio povei broj tekstova u kojima se govori o krizi psihodijagnostike, pa ak i o naputanju psihodijagnostike". Da li je to trebalo shvatiti kao oprotaj psihologije od klinike metode? Ovakva dramatizacija je tim udnija to u medicini, pa i u psihijatriji, niko i ne pomilja da se odrekne klinike metode. Izgleda da je kriza", o kojoj psiholozi piu, vezana za tehnoloku stranu ili fazu verifikacije". Dok se u medicini veoma mnogo oekuje od nauno-tehnolokog razvoja, a za to ima i povremenih opravdanja, dok se u psihijatriji kao tehnoloka avangarda javlja farmakologija i neurobiologija, dotle se u klinikoj psihologiji stvorilo nepoverenje u nauno-tehniki razvoj (!) To se zove obrt. ta je kliniki metod u psihologiji? Danas preovladava stanovite da je kliniki metod nain rada klinikih psihologa. Tako, na primer, u Psiholokom reniku (Chaplin, 1975) pie daje klinika psihologija grana psihologije koja je specijalizovana u primeni klinike metode na osobe koje imaju poremeaje ponaanja". A kliniki metod je zbir tehnika, ukljuujui intervju, upitnike, testove, projektivne tehnike i dijagnostiku opservaciju. Svrha klinike metode je praktina i podrazumeva dijagnoziranje uzroka poremeaja i preporuku tretmana". Ovo usko shvatanje klinike metode vrlo je pogodno za parcelisanje predmeta na fakultetima i pojedinih grana primenjene psihologije. Meutim, iz mnogih drugih razloga, koje emo u nastavku razmotriti, ovo shvatanje se teko moe odrati. U literaturi nalazimo etiri vrste razloga sa kojima se opravdava sueni ili profesionalni koncept klinike metode u psihologiji: opis instrumentarijuma, mesto gde se koristi, poreklo radnih sredstava i namena. Opis instrumentarijuma Primer izjednaavanja termina kliniki metod sa nabrajanjem radnih postupaka i instrumentarijuma nalazimo u definiciji koju je dao aplin (Chaplin). To je neka vrsta operacionalne definicije prema kojoj je kliniki metod zbir sredstava ili instrumenata. Meutim, ako prihvatimo izjednaavanje klinike metode sa 13 U nameri da proverimo kasniji razvoj kontroverze prikupili smo iz literature jo devet istraivanja koja su inspirisana Lundberg-Meehlovom dilemom, a raena su kasnije. Pregledom zakljuaka autora utvrdili smo da u svaku kategoriju -statistika metoda je bolja, slabija ili jednaka klinikoj metodi spadaju po tri rada, odnosno po jedna treina. Zakljuak koji iz ovoga sledi ne moe biti razliit od onoga koji je izveo Meehl. Cline i Richards (1962) preduzeli su istraivanja u vezi sa kontroverzom statistike i klinike metode polazei od pretpostavke da postoje dve a ne samo jedna komponenta predikcije, odnosno jedna opta, kao to je implicirano u radovima koje je analizirao Meehl. Prvu komponentu koja se odnosila na meru tanosti predvianja izraenu prosenom ocenom oni su nazvali tanost prema stereotipu". Drugu komponentu koja se odnosila na rang pojedinih osobina neke osobe u nekoj socijalnoj interakciji oni su nazvali interpersonalna tanost". Pretpostavljalo se da se statistikom predikcijom postiu superiorni rezultati u odnosu na stereotip, a klinikom predikcijom u odnosu na interpersonalnu tanost". Obe

hipoteze su dokazane. KOMPARACIJA KLINIKE I STATISTIKE PREDIKCIJE Istraivanja koja su preduzeta da bi se dokazala prediktivna validnost klinike metode ne mogu u potpunosti da reprezentuju nain i vrstu predvianja kojima se kliniari u svakodnevnoj praksi bave. Ve po prirodi istraivanja klinika metoda je u analiziranim radovima koriena pod uslovima koji nisu tipini za svakodnevni rad. Izmeu klinikog i statistikog predvianja postoje znaajne razlike. (1) Rok predvianja. U navedenim radovima predvianje se odnosilo na vremenski veoma udaljene efekte (uspeh obuke ili kolovanja, recidi-vizam zatvorenika, ishod leenja psihoza, efekat psihoterapije neuro-tiara). Vremenski raspon izmeu ispitivanja i kriterijumskog efekta varirao je od nekoliko meseci do vie godina. Predvianja na tako duge rokove ne spadaju u uobiajenu praksu kliniara, ali se takva dugorona predvianja redovno vre statistikim metodama, u osiguravajuim zavodima. Kliniari vre kratkorona predvianja kao to su predvianja reagovanja pacijenta na odreeni tretman ili na interpretaciju u toku psihoterapije. Slabi rezultati postignuti klinikom metodom u dugoronom predvianju ne dokazuju prema tome da je klinika metoda loa a statistiki metod dobar, ve samo dokazuju da klinika metoda nije podesna za dugorona predvianja. U stvari bi se moglo rei daje izbor kriterijuma u ovim istraivanjima bio pristrasan i nepovoljan za kliniku metodu. (2) Sadraj predikcije. U navedenim istraivanjima predvianja su se odnosila na odreene socijalne efekte i socijalne ocene ponaanja, a ne na konkretne reakcije linosti. Kao to se moglo oekivati a to je i dokazano, klinika i statistika metoda imaju specifinu prediktivnu validnost koja je zavisna od sadraja predvianja. Statistika metoda je 75 podesnija za predvianje optijih kategorija ponaanja, a klinika metoda za specifinije, individualizirane reakcije (Meehl, Cline i Richards, 1963). (3) Uestalost dogaaja. Predikcija je mogua samo pod uslovom da se pojava koja se predvia javlja vie nego jedanput i da su te pojave ukljuene u jednu zajedniku kategoriju. I u tom pogledu postoje razlike izmeu statistikog i klinikog predvianja. Statistiko predvianje se vri na osnovu manjeg broja klasa ali sa veom frekvencijom, a kliniko na osnovu veeg broja klasa sa manjom frekvencijom ukljuenih pojava. Iako je to apsurdno, kliniari se koriste i kategorijama sa svega jednom pojavom. (4) Strukturiranost predvianja. Ove dve metode se razlikuju i po strukturi iskazivanja predvianja. Statistika predikcija daje se kao izbor meu unapred postavljenim alternativama. Kliniari retko kad formuliu ceo repertoar moguih alternativa. Predvianje klinikom metodom ne predstavlja jedno bezuslovno da" ili bezuslovno ne", ve je obino sekven-cionalno i sastoji se iz serije kratkoronih predvianja uslovljenih neposredno prethodnim ishodom. Na kraju ove analize logino se namee pitanje da li se moe izvesti neki zakljuak o vrednosti klinike metode. Nama se ini da su neki zakljuci mogui, ali nikako oni iroki, univerzalni. Izvesni i oigledni nedostaci nacrta i izbora kri-terijuma u analiziranim radovima ne dozvoljavaju, bar se nama tako ini, prih-vatanje ekstremnog stava prema kome je klinika metoda definitivno i dokazano nevalidna i da je jedino reenje u potpunom prihvatanju statistike metode kao jedine alternative (Sarbin, 1960). Takoe nam izgleda lien osnove ekstremno idiografski stav koji apriorno odbacuje statistiku verifikaciju kao sistem kriteri-jumske arbitrae (Stephenson, Maslow, Allport). Daleko su prihvatljiviji stavovi onih koji respektuju injenice i onda kad nisu u skladu sa naim eljama i teorijama. Takvi kliniari ne zaobilaze i ne negiraju Meehlovu argumentaciju u celini. Oni istiu da klinika metoda nije jednostavna i da se moe posmatrati kao postupak na vie nivoa ili kao rad koji se razvija od niih ka viim fazama. Neke od tih faza ili nivoa mogu se mehanizovati i ti nivoi se mogu obavljati efikasnije i bolje statistikim metodama nego klinikim. Reenje nije u tome da se klinika i statistika metoda to otrije suprotstave i rivaliu, ve da se stvore kriterijumi koji e omoguiti da se odredi pod kojim uslovima i u kojoj oblasti koja metoda moe da obezbedi optimalne efekte. Meehl je pogreno postavio itavu stvar ve nazivom svoje monografije (Statistical versus Clinical Prediction"). Ceo problem treba reformulisati tako da se obe ove metode upotpune umesto da se negiraju, zbog toga bi i naslov trebalo da glasi: Od klinikog do statistikog predvianja. DIFERENCIJALNA DEFINICIJA KLINIKE METODE Razlika izmeu statistike i klinike metode je samo relativna, tavie, po nekim ekstremnim miljenjima, ona i ne postoji (Cattell, 1959; Sarbin i sar., 1960). 76 U klinikoj praksi i istraivanjima upotrebljavaju se i jedna i druga, pa su u tom smislu obe metode klinike". Meutim, razlike izmeu te dve metode postoje i veoma su znaajne ne samo zbog diferencijalne definicije ve mnogo vie zbog implikacije za dalji razvoj istraivanja i klinike metodologije u celini. Mogu se navesti mnoge razlike i slinosti, ali se dve karakteristike izdvajaju kao kapitalni diferencijalni znaci. 1. Osnovna razlika je u vrsti podataka kojima se ove dve metode koriste.

2. Osnovna razlika je u nainu obrade i kombinovanju podataka. Sve do zaotravanja kontraverze statistike i klinike metode, vladalo je miljenje da osnovnu odliku klinike metode predstavlja korienje naroitih podataka o linosti (idiosinkretskih, idiografskih, nesvesnih i si.). Nasuprot tome shvatanju stoji drugo prema kome je sutina razlike izmeu statistike i klinike metode u nainu obrade i kombinovanju, pri emu je vrsta podataka sekundarna. Statistika metoda se odlikuje statistikom mehanikom obradom podataka prema ekspliciranim formulama. Nasuprot njoj klinika metoda moe da se definie kao kvalitativni, nestandardizovani nain obrade podataka koji obavlja ekspert na osnovu iskustvenih, implicitnih i neformalizovanih pravila procenjivanja. Ono to ostaje kao bitna odlika klinike metode jeste velika zavisnost valid-nosti rezultata od samog procenjivaa ili kliniara. Sve ili veina validacija klinike metode predstavljale su, u stvari, validaciju interpretacije, a ne neke izolo-vane metode. Moglo bi se rei daje u okviru baterije testova relativno najvaniji dijagnostiki instrument" sam kliniar. Zbog svega toga je, bar na sadanjem nivou razvoja klinike metode, vrlo teko, ako ne i nemogue (a moda i nepotrebno), izolovanje metode i kliniara. Kliniar kao dijagnostiki instrument u stvari je nosilac, izvrilac nestandardizovane klinike procene. Iz ovoga sledi logian zakljuak da nema potpune analize klinike metode bez analize funkcije i parametara kliniara kao dijagnostikog instrumenta. STATISTIKE METODE INTEGRACIJE Jo i danas izvestan deo klinikih psihologa ima negativan stav u odnosu na primenu statistikih metoda u integraciji klinikih podataka. Stav je naravno drugaiji kada je u pitanju konstruisanje testova ili istraivanje. Argumenti koji su sakupljeni i izloeni u Meehlovoj monografiji uverljivo potvruju neosnovanost takvog stava. Ovaj problem moe da se razmatra i sa gledita razvoja klinike psihologije i da se postavi pitanje kakva je njena dalja perspektiva? Najbolje je ako pitanje postavimo uporedo i jednoj i drugoj metodi ili ako se upitamo staje u okviru tih metoda postignuto u poslednjih dvadeset godina. Nama se ini da nam izloeni podaci daju pravo da zakljuimo da u klinikoj metodi kombinacije i integracije podataka u poslednjih dvadeset godina nije postignuto nita izuzetno vredno. Klinika metoda je danas gotovo nepromenjena u odnosu na stanje od pre dvadeset godina. Sve novotarije u tom razdoblju uinjene su ili na poboljanju pojedinih testova i drugih metoda ili pak u oblasti statistike metode integracije. Mada se broj podataka poveao a njihova psihometrijska vrednost i 77 parametri porasli, nain njihove klinike integracije nije se izmenio. Moda se za to vreme poboljao sistem obuke kliniara, ali o vrednosti tog aspekta napretka nema kontrolisanih podataka. Nasuprot stanju u klinikoj metodi, statistike metode kombinovanja i integracije podataka razvijaju se intenzivno i zahvataju sve vie razliitih podruja procene. Najjai argumenti klinike metode su u sutini konzervativni i svode se na to da statistika metoda nije svuda primenljiva i da se klinikom metodom mogu ostvariti bolji rezultati od rezultata prosene statistike metode, pod uslovom da kliniku metodu primenjuju kliniari izuzetne vrednosti (Holt i Luborski, 1958). a) Kanonika analiza Za ovu statistiku metodu multivarijantne analize naroito se zalagao Evsenck (1957). Kanonika analiza je namenjena diskriminaciji dveju ili vie grupa veliina u linearnom odnosu. Nakon jedne vrste analize varijanse, pristupa se traenju serije najboljih pondera koji e omoguiti da se iz primenjenih testova dobije kompozitni skor za svakog ispitanika. Taj skor omoguava zatim maksimalnu diferencijaciju izmeu faktora. Izraunavanje kanonike analize je veoma dugotrajno. Za svaku varijansu izraunava se posebna serija pondera. Zahvaljujui tome svaki ispitanik se ocenjuje sa vie nezavisnih ocena. Svaka ocena je kom-pozit n testova i n pondera. Ocena, u stvari, predstavlja stepen verovatnoe pripadanja ispitanika svim kategorijama koje su ukljuene u formulu. Pri tome jedna kategorija obino pretee, to omoguava konano rasporeivanje ispitanika, to ne iskljuuje mogunost pojave graninih sluajeva. Diferencijalno dijagnostika klasifikacija pomou kanonike analize, na bazi etiri objektivna testa, omoguila je 79% tanih odluka izmeu nozolokih grupa neuroze i psihoze. b) Teorija odluke Pitanje primene statistike teorije odluke u klinikoj psihodijagnostici vie puta je razmatrano. Meehl i Rosen (1955) naeli su problem opravdanosti primene testova zavisno od uslova i zadatka. Njih je zanimalo da li se moe na neki nain odrediti kriterijum za takvu odluku. U reavanju tog problema teorija odluke moe da pomogne, pri emu se u obzir uzima verovatnoa uspeha ili promaaja koja se moe oekivati prema postojeoj bazinoj proporciji svih kritikih kategorija ponaanja u datoj populaciji. Buchwald je predloio jednu formulu po kojoj se moe proceniti ekonomski efekat primene testova, poto taj problem ima i svoj ekonomski aspekt. Umesto subjektivnog izbora, predloen je dakle jedan statistiki metod odluivanja.

Ekonomski aspekt nije jedino podruje gde se moe primeniti teorija odluke. Fulkerson je analizirao projektivne metode sa stanovita teorije odluivanja i doao je do zakljuka da ova teorija prua bolje mogunosti za jasno definisanje stimulusa prijektivnih testova nego klinike metode. Povrh toga teorija odluke daje osnov za izgraivanje jedne efikasnije interpretativne taktike. Dijagnostika klasifikacija psihijatrijskih bolesnika jo je jedno podruje potencijalne primene teorije 78 zdano rasporediti u jednu od moguih nozolokih kategorija, to predstavlja jedan od razloga nezadovoljstva postojeim klasifikacionim sistemom kao i razlog estih modifikacija nozolokog sistema. Banister je svojim radom dokazao da se iz same klasifikativne dijagnoze samo mali broj podataka moe koristiti za donoenje bilo kakve odluke. Payne je takoe dokazao da se stvarni problemi leenja, smetaja i prognoze psihijatrijskih bolesnika ne mogu uspeno reavati na osnovu podataka koje daje dijagnoza. Na osnovu takvih injenica Artur (1966) preporuuje uvoenje statistike metode odluivanja u kliniku praksu. Ako se na zadatak kliniara gleda kao na donoenje relevantnih i specifinih odluka u interesu bolesnika, onda je jasno da dijagnoza nije najpodesniji nain da se to ostvari. Da bi se stvarni problemi bolesnika mogli uspeno reavati, potreban je drugaiji prilaz od klasinog, a upravo tome i odgovara statistika teorija odluke. Sutina te metode je u tome da odredi: a) verovatnou svakog mogueg ishoda izraenu u kvantitativnoj formi, i b) vrednost svakog mogueg ishoda. U krajnjoj analizi pri-mena ove metode predstavlja racionalizaciju odluivanja putem prikupljanja specifinih podataka namesto tradicionalnih koji su neadekvatni. c) Linearne i konfiguralne statistike metode U konfrontaciji klinike i statistike metode, i pored za kliniku metodu nepovoljnih podataka o njenoj relativnoj prediktivnoj validnosti, kliniari se nisu odrekli uverenja daje klinika metoda potencijalno" bolja od statistike metode. Taj stav se najee brani argumentom da je klinika metoda elastina i prilagodljiva specifinostima pojedinanog sluaja. U obradi i integraciji podataka ova potencijalna prednost se dokazuje tako to kliniar koristi sistem pondera, koji je varijabilan a ne mehaniki jednoobrazan, kao to je sluaj sa statistikom metodom. Meehl je dokazivao da potencijalna superiornost klinike metode dolazi otud to moe da se koristi konfiguralnim modelima", a ne samo mehanikim i linearnim. Ova tvrdnja ima teorijsku osnovanost, jer pretpostavka o linearnosti medu psiholokim pojavama i podacima merenja nije u potpunosti korektna (Sarbin, 1960). Meehl (1959) je specifikovao est situacionih faktora koji bi mogli omoguiti realizaciju potencijalne superiornosti klinike metode. injenica je da kliniari u procesu analize podataka psihodijagnostikih baterija koriste skater-analizu (Wechsler, Rapaport), profil-analizu i druge sloene obrasce. Takoe je injenica da je broj tih obrazaca veoma veliki, jer svaki multi-dimenzionalni test linosti prua priliku da se dijagnoza i diferencijalna dijagnoza procenjuju primenom odreene vrste analize profila, odnosno meuodnosa rezultata na subskalama. MMPI ima nekoliko desetina profil-obrazaca koji omoguavaju nezavisnu procenu specifinih aspekata ponaanja i linosti. Oni obrasci koji su jednostavniji obrauju se i procenjuju na osnovu linearnih, mehaniki kom-pozitnih skorova. Oni sloeniji se interpretiraju bez svoenja takve vrste. Ovakvi sloeni konfiguralni obrasci predstavljaju osnovu interpretacije projektivnih metoda ili podataka itave psihodijagnostike baterije. Jednu veoma temeljitu uporednu analizu validnosti linearnih i konfiguralnih metoda preduzeo je Gold79 berg (1965). On je sakupio 65 formula ili obrazaca koji se koriste kao dijagnostiki kriterijumi za diferencijalnu dijagnozu psihoneuroza - psihoza na MMPI. U pogledu sloenosti Goldberg je ove obrasce rasporedio u etiri grupe: 1) skorovi pojedinanih skala MMPI, 2) linearne kombinacije pojedinih skala, na primer takozvana neurotska trijada" koja oznaava povien rezultat na tri subskale MMPI, 3) konfiguralne kombinacije i 4) veoma kompleksne konfiguralne kombinacije. Naravno, polazna postavka je bila da diferencijalno dijagnostika validnost MMPI raste uporedo sa sloenou konfiguracije, odnosno kombinacije indikatora. Uporedo sa analizom ovih formalizovanih sistema, svoje procene je dao i izvestan broj kliniara - staera i iskusnih psihologa. Rezultati su pokazali da su linearni kompozitni skorovi (2), odnosno kombinacije pojedinih subskala MMPI, nadmaili diferencijalno dijagnostiku validnost i neiskusnih i iskusnih kliniara. Posebno je znaajan u ovom istraivanju nalaz da konfiguralni modeli nisu potvrdili oekivanu superiornost u odnosu na jednostavne i linearne modele. tavie, pokazalo se da su rezultati konfiguralne analize manje stabilni prilikom kontrole validacije. Nepodesnost konfiguralnih modela naroito je oigledna sa statistikog stanovita, jer je za njihovu verifikaciju potreban izuzetno veliki uzorak ispitanika zbog velikog broja elija. Na kraju se ipak mora konstatovati da je testiranje konfiguralnih modela u ovom radu izvreno u dnsu na kriterijum dijagnostike klasifikacije, a ne opisa linosti, gde bi moda bilo vie prilike da ispolji oekivane potencijalne prednosti nad mehanikim, kompozitnim, linearnim obrascima. PRIMENA ELEKTRONSKIH RAUNARA

Razvitak kibernetike psihologije omoguio je, poslednjih godina, da se na eksperimentalnom nivou u klinikoj psihologiji izvri primena dijagnostiara-si-mulatora, odnosno elektronskih raunara. Elektronski raunari se sve vie prime-njuju u medicinskoj dijagnostici. Smatra se da elektronski mozgovi imaju sledee prednosti nad prosenim procenjivaima: A) Imaju vei kapacitet podataka sa kojima mogu simultano da operiu. Dok proseni procenjiva moe da operie simultano sa manje od deset podataka, dotle raunar moe da ukrsti i hiljade podataka. B) Ogroman kapacitet informacija (pamenja") koji prevazilazi kapacitet pamenja prosenog procenjivaa. C) Elektronski raunar je neuporedivo dosledniji i manje grei u izvoenju operacija po nekom modelu nego proseni procenjiva. D) Zahvaljujui velikoj brzini izvoenja operacija, elektronski raunar moe da primeni i veoma sloen obrazac analize i kombinovanja u kratkom vremenu. Polazei od tih osobina raunara, zatim iskustava u drugim granama nauke o oveku i najzad od iznetih slabosti klinike metode, izvedeno je vie eksperimentalnih provera simulatora i u klinikoj psihologiji. Cattell (1965) je saoptio da su torizovanim upitnicima za ispitivanje linosti 16 PF. Upotreba raunara omoguava efikasno testiranje dijagnostikih i terapeutskih hipoteza. U izraunavanju veoma kompleksnih predikcionih jednaina elektronski raunari su u pogledu tanosti i efikasnosti daleko nadmaili prosene kliniare. Izvesni eksperimenti su pokazali da se raunari mogu koristiti i u obradi pro-jektivnih metoda. Moseley i Gorham primenili su elektronski raunar za ocenji-vanje odgovora na Holtzmanovim projektivnim mrljama. Autori istiu da je rezultat znatno bolji nego to se postie uobiajenim nainom. Piotrowski, koji se ubraja u vodee rorahovce" u SAD, zapoeo je seriju istraivanja u vezi sa mogunou korienja elektronskih raunara u interpretaciji test-odgovora. Piotrowski smatra daje sa odgovarajuom teorijom kao osnovom mogue prevesti iskustvo i intuiciju kliniara na jezik elektronskih raunara. Na taj nain izraeni programi daju vie mogunosti za objektivnu validaciju Rorschachove tehnike. Da se elektronski raunari mogu primeniti i u izuavanju interpersonalnih odnosa potvruje eksperimenat koji je izvrio Leohlin (1967). Jedan raunar je programiran za dva modela linosti s tim da ovi modeli stupe u interakciju. Poto su oni naizmenino bili stimulusi dolo je do serije interakcionih efekata. Sistematska manipulacija stavova, uloga i situacionih varijabli omoguila je precizno praenje efekata. Elektronski raunari sami po sebi predstavljaju samo tehniku bazu velikih potencijala. Moe li raunar da zameni kliniara, pita se Holtzman i odgovara: delimino. Psiholozi kao dijagnostiari reavaju mnoge i raznovrsne zadatke. Kao prikuplja podataka raunar nije bolji od prosenog kliniara. Meutim, kao obraiva tih podataka raunar daleko prevazilazi mogunosti oveka, naravno pod uslovom da gaje ovaj snabdeo kodiranim podacima i programom. U stvari, teite problema je na programima. Sarbin je kritikovao kliniku metodu ne samo zbog skromnih parametara validnosti ve i zbog, kako je rekao, mistifikacija rada kliniara". Naime, kliniari koriste neeksplicirana pravila ponderisanja, klasifikacije, kombinacije i integracije podataka. Potrebno je, veli Sarbin, da se klinika metoda demistifikuje, odnosno da se pravila analize i integracije ekspliciraju da bi se mogli analizirati, validirati i razvijati. Da bi elektronski raunari mogli da simuliraju rad kliniara, neophodno je da imaju program rada, a to je mogue izraditi tek na osnovu eksplikacije naina rada kliniara. Iz nekih istraivanja validnosti klinike metode dobijeni su podaci koji ukazuju na to da potencijalna vred-nost klinike metode najvie zavisi od kvaliteta kliniara. Prema tome, reenje treba traiti u otkrivanju programa" miljenja najboljih kliniara koji svojim rezultatima nadmauju validnost statistikih metoda. U sklopu takvih razmiljanja izveo je Kleinmuntz (1963) jedan veoma interesantan eksperiment. Jedan poznati kliniar, inae ekspert za MMPI, prihvatio je zadatak da MMPI profile 126 studenata rasporedi u dve kategorije: adaptirane u neadaptirane. Od njega je traeno da analizu testova vri naglas kako bi se njegovo razmiljanje moglo snimiti na magnetofonskoj traci. Ovaj ovako snimljeni program" dijagnostikog prosuivanja analizirali su kliniari, logiari i proraunara. Nakon nekoliko provera raunar je pomou izraenog programa na dva nova uzorka postigao veu tanost dijagnostike klasifikacije nego sam ekspert. FORME KLINIKOG INTEGRALNOG SUENJA Po zavretku priinene baterije kliniar pristupa obradi podataka i, uporedo sa tim, i interpretaciji. Proces interpretacije ili klinikog suenja nije do sadaforma-lizovan, sa izuzetkom pojedinih etapa. Tako, na primer, postoje preporuke kako interpretirati odreeni znak (Rorschach, Machover) ili kako oceniti odreenu meuvarijablu izvedenu iz teorije linosti (Prelinger i Zimet, 1964). Meutim, to se tie interpretacijskog suenja u celini, moramo se sloiti sa Meehlom da je neformalan. Sasvim je verovatno da interprelacijsko suenje zapoinje sa kontaktnim intervjuom, u toku kojeg

kliniar stie odreena saznanja i odreeni doivljaj svog sabesednika. Ovaj naturalistiki metod daje mu osnovu da formira impresiju o linosti klijenta. Vrlo je verovatno da je taj koncept formiran na principima getalta i klinike klasifikacije. Pravi problemi u ovom poslu potiu, meutim, od baterije TTS (testova, tehnika i skala) od koje kliniar upravo oekuje nauno reenje". Meutim, vrlo se esto deava da je impresija o sluaju u koliziji sa bete-rijskim rezultatima. Nije retkost da pored kontradikcije naturalistike i testovne eksploracije imamo posla i sa kontradiktornim parcijalnim interpretacijama unutar baterije TTS. Idealni sluaj je onaj u kome se stie potpuni sklad izmeu naturalistike impresije linosti i baterije, odnosno svih parcijalnih interpretacija TTS podataka. Nevolja sa idealnim sluajem je u tome to se suvie retko javlja. Na koji nain razreava dijagnostiar kontradiktorne sluajeve? Mada je svaki sluaj sluaj za sebe, dakle izuzetan, ipak pojedini aspekti se uvek mogu svrstati u opte ili univerzalne kategorije. Kliniar je stekao odreeni utisak o ispitaniku i sada prouava njegov protokol, oekujui testovnu potvrdu steene impresije. Meutim, rezultati parcijalnih interpretacija rezultata na TTS, nisu konvergentni sa naturalistikim saznanjem. U takvom sluaju kliniar mora da izabere neko naelo reavanja. Evo nekih naela: 1. Naelo ,,dva Janusova lica " Po tom naelu koncept linosti koji je formiran u naturalistikom kontaktu proglaava se za personu", odnosno za socijalnu fasadu linosti. Parcijalne interpretacije pojedinih TTS povezuju se terminima psihodi-namike teorije, a nastala se celina proglasi za pravu, bazinu linost. 2. Naelo krunskog svedoka" Svaka primenjena tehnika, test ili skala ima neku svoju apriornu meru valjanosti koju dati kliniar priznaje. Bitno je daje njegovo poverenje nejednako poredano, odnosno da je jedna od tehnika apriori magistralna. U mnogim sluajevima primum inter pares je Rorschachova tehnika. Tako, ako se pojavi kontradikcija u nizu parcijalnih interpretacija, onda kliniar poziva na svedoenje krunskog svedoka" i odluuje se za onu 3. Naelo ,,to je gore, to je vanije " Indikatori iz TTS i parcijalne interpretacije automatski se rasporede u niz po teini patologije koja je njima implicirana. Po pravilu, kliniar pravi selekciju kao da mu je postavljen zadatak da rasporedi pokazatelje po dimenziji patoloko - normalno. Red vanosti koji se pridaje pojedinim indikatorima, nezavisno od tehnike od koje potiu, odreen je naelom to je bolesnije, to je vanije". Prema tome, okosnicu za integraciju svih parcijalnih interpretacija ini uvek ona parcijalna interpretacija ili tehnika koja je po sadraju najmorbidnija. Ovo naelo je vie puta kri-tikovano (Soskin, Olport i dr.). 4. Naelo terminolokog reenja Kliniar koji je prihvatio psihoanalizu kao svoje teorijsko opredeljenje, oslobodio se mnogih nedaa. Umesto da svaki put kad zavri testiranje razmilja kako e induktivnim putem, od podataka, stii do optih formulacija sa neizvesnim implikacijama, on bira suprotni put. Dovoljno je da sve podatke koje je prikupio prevede u termine izabrane teorije. Haotino arenilo podataka pretvara se tako u termine i pojmove psiho-seksualnog razvoja, objektivnih odnosa, mehanizme odbrane i dinamiku ono, ja i nad ja. Posle toga interpretacija je dobro dola ali nije neophodna. Popularnija varijanta je prevoenje" u termine objektnih odnosa" u primarnoj porodici. 5. Naelo ,,iivot (biografija) je merilo " Poznato je da su od svih dijagnostikih instrumenata objektivno naj-validniji testovi inteligencije, a u seriji klinikih tehnika Wechslerove skale. Uprkos univerzalnom priznanju koje su ove skale stekle, njihov autor je javno deklarisao naelo da u sluaju divergencije ocena izmeu uspeha u ivotu i uspeha na skali prednost ima prva. U mnogim sluajevima kliniari razreavaju kontroverzu parcijalnih interpretacija TTS opredeljenjem za ivot kao merilo". U takvom sluaju i intervju, impresija i parcijalne interpretacije baterije postaju samo drugorazredni sve-doci koji se podreuju biografskoj istini". Ovo reenje vrlo esto zastupaju psihijatri, kojima psiholog dostavlja nalaz testovne eksploracije. Baterijski nalaz se svodi na dokumentaciju aktuelnog ponaanja sada i ovde". 6. Naelo suda strunjaka Sva do sada nabrojana naela nisu meusobno iskljuiva. Naprotiv, veina kliniara primenie sva ova naela, ve prema sluaju, a ponekad i vie od jednog u istom nalazu. Sva ta naela kliniar moe da primeni ili zaobie, na osnovu slobodne ocene strunjaka. Ova naela ne stoje kao obaveza i zakon, ve kao formulacije o praksi dijagnostiara. Ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi se kliniar odluivao zajedno ili za drugo naelo. Takva arbitrarnost klinikog suenja kritikovana je kao metodama. Kritika je bila usmerena na arbitrarnost koja proizilazi iz neraienog odnosa izmeu kliniara kao oveka koji misli, dakle individualne osobe i tog istog naina miljenja koje se prezentira kao kliniko suenje, dakle struno i nauno orue. Poto je kliniko suenje sve do sada ostalo van domaaja elja da se transformie u striktno nauno miljenje, ono je sauvalo puno mesta za

individualno, subjektivno, intuitivno i slobodno konstruisanje. Na takvoj situaciji je utemeljena intuitivna interpretacija, koja podrazumeva daje arbitar prvog reda vanosti u oceni podataka i parcijalnih interpretacija sam kliniar. On je isto to i svaki apsolutista jer implicitno zastupa stav pravo je to ja mislim". skupom instrumenata koji su trenutno u upotrebi, ostae nejasno znaenje pojma kada se instrumenti zamene. Takoe je problematino kako odrati ovaj nain konceptualizacije klinike metode kada u praksi psiholozi koriste razliite serije instrumenata. Ovaj kriterijum bi trebalo modifikovati u skladu sa znaenjem koje smo ve prethodno sreli u ovoj knjizi, po tome je bitno da kliniki metod ima dve osnovne komponente: naturalistiko-eksplorativnu i tehnoloko-verifikacionu. Ipak, treba imati u vidu da se u medicini ove dve komponente pojavljuju na sledei nain rasporeene: naturalistikoeksplorativna - laboratorijske provere - klinika integrativna dijagnoza. Zakljuak glasi da nije bitan spisak instrumenata nego organizacija osnovnih kategorija, njihov sled, ukratko opti metodski koncept. Mesto gde se radi Oznaka kliniki" sasvim odreeno ukazuje na mesto ili tip institucije gde se takav metod praktikuje. Slino tome i kliniki psiholog pa i klinika psihologija se vezuju za kliniku instituciju. Takvo povezivanje, iako je prevashodno etimoloke, nije sasvim bez osnove. Kao to je ve pomenuto, u tim se institucijama koristi kliniki metod, mada ne sasvim identian sa onim koji koriste psiholozi. Takoe, u prilog lokalizacijskog odreenja sadrine i sutine klinike metode ide i injenica da se najvie klinikih psihologa sree u takvim centrima i da ba oni obavljaju dijagnostiku praksu koja se podvodi pod pojam kliniki metod. Meutim, sve ove odredbe su periferne po znaaju. Vankliniki prodor klinike metode je potvrda da mesto rada ne moe biti sutina tipa metode. Isti metod se koristi i u ustanovama koje ne spadaju u tip klinike, a koriste se i u kolskim, socijalnim ili nauno istraivakim centrima. Oigledno je da zabuna nastaje zato to oznaku ,.kliniki" poistoveujemo sa znaenjem zdravstveni" ili moda psihijatrijski". To je pogreno, jer se kliniki metod moe koristiti i u ispitivanju normalnih osoba kao najobuhvatniji nain ispitivanja, razumevanja i procene celokupne linosti". Poreklo metode Ima opravdanja za to da se kliniki metod povee sa medicinom i nainom rada lekara, jer je istorijski iz medicine i potekao. Meutim, nema opravdanja da se kliniki metod povezuje sa medicinskim ustanovama i klinikama kakve su one danas. Kliniki metod je naziv vekovne prakse lekara da odlaze bolesniku i da na licu mesta", bez primene sloenih aparata procene staje po sredi i ta treba uiniti. U savremenom znaenju koje ima u psihologiji, kliniki metod je vie epistemoloka kategorija nego medicinska praksa. Veoma je vano imati na umu daje pridev kliniki" izgubio znaenje medicinski", tu vie nije akcenat na tome ko tako radi (lekar, psiholog, antropolog ili islednik) nego kako radi. Kliniki metod je s vremenom izgubio profesionalnu iskljuivost. Deo zabune nastaje i zbog mnogih novih termina u kojima se pojavljuje psihologija i medicina. Na primer, pored psihijatrije i klinike psihologije pojavio se i naziv medicinska psihologija. Postoje ak i katedre za medicinsku psihologiju, udbenici iz medicinske psihologije, pa i specijalisti iz medicinske psihologije. Medicinska psihologija je nastavni predmet, a vrlo esto i kratak kurs iz psihologije i dinamike psihijatrije za 14 VI. PROCESI DIJAGNOSTIKE SPOZNAJE Meehlova studija je duboko potresla tehnocentrinu samouverenost kliniara koji su sebe smatrali najboljim poznavaocima ljudske due. Zbunjeni Meehlovim zakljucima jedni su reagovali agresivno", skeptino, uzvraajui napad kritikom same studije. Drugi, koji su reagovali konstruktivno", podelili su se na problemski orijentisane" i tehnocentrine". Tradicija je bila podrka ovim drugima. U klinikoj psihologiji je preovladavala svest da se unapreenju saznanja o psihopatologiji mora prii poveanom produkcijom raznovrsnih tehnika. Posle Meehlove kritike ovaj trend je pojaan pozivima da se povea raznolikost i specifinost instrumentarijuma. To je traeno uprkos oiglednoj istini da poveanje obima baterije i kliniko dijagnostikih informacija povlai za sobom sekundarni problem inflacije informacija. Drugo krilo konstruktivnih" je u Meehlovom pristupu videlo neto bitno novo. To je bio problem procesa miljenja kojim se stvara sud jedne osobe o drugoj. Teite traganja za najboljim, najperspektivnijim pravcem daljeg razvoja klinike psihodijagnostike premestilo se sa instrumenta (objekta) na kliniara kao instrumenta (subjekta). Umesto da se dalje bave pitanjima koja su ve odavno u registru psihometrije i statistike, kliniari su se okrenuli ka sebi, ka svom nainu suenja, miljenja i razumevanja pacijenata. U potrazi za razlozima dokumentovanih promaaja, na koje je Meehl ukazao, kliniari su obnovili interes i za najire epistemoloke probleme: kako se stvara spoznaja? U tom novom (i najstarijem) svetlu odnos kliniara prema pacijentu posmatran je kao odnos subjekta (miljenja) prema objektu.

Psihodijagno-stika se time svela na poseban sluaj univerzalnog naina spoznaje sveta. Neki su vrlo brzo reagovali ukazujui na to da nije mnogo mudro izjednaiti pacijente i objekte, makar i u apstraktnom smislu. Osim toga, klinika ili dijagnostika spoznaja se odvija u jednom veoma sloenom spletu interakcija, to veoma oteava prostu primenu starih paradigmi i podela. Laki deo posla bio je u otkrivanju uzroka greaka. Epistemologija, logika i semantika obiluju pravilima ispravnog i neispravnog miljenja. Ni psihologija mnogo ne oskudeva u saznanjima o vrsti i prirodi greaka u miljenju i suenju. Sa ove ili one take gledita analitiari su sa malo truda uspeli da pronau greke. Ukratko, kritika pozicija je bila laka, ali se i bre zavravala u skepsi ili didaktiziranju. Do sada jo niko nije dokazao da ovladavanje ovim pravilima dobrog miljenja moe popraviti uspeh klinikih praena o linosti i poremeajima. Za nau praksu, pa i teoriju, vaniji su oni istraivai koji su bar pokuali da prevaziu zastoj. Na alost, broj onih koji su sproveli takve pokuaje nije ba impozantan. Upravo zato emo se potruditi da malo detaljnije prikaemo njihova EPISTEMOLOKI ASPEKT SPOZNAJE LINOSTI Klinika ili dijagnostika procena linosti zasniva se na spoznaji, koja je istovetna sa naturalistikom spoznajom jedne osobe od strane druge. Sasvim je sigurno da dijagnostika spoznaja nije sutinski razliita od vanklinike, svakodnevne. Ako postoji neka razlika, onda je ona u sadraju, u vrsti kategorija spoznaje i u normama procene, kao i u vrsti informacija i tehnika prikupljanja informacija. Meutim, otvoreno je pitanje da li spoznaja linosti predstavlja samo poseban sluaj opte spoznaje sveta, ili je ona neto sasvim razliito. Nije iskljueno daje ovakvo postavljanje pitanja isforsirani akademizam, motivisano strau za kontra-stiranjima i debatom. Sa manje takvog ara mogli bismo se zadovoljiti umerenijom formulacijom: Da li spoznaja ljudi ima neke specifinosti; ako ima, koje su? U proceni sluaja kliniar uvek polazi od pitanja: Kakva je osoba ovaj pacijent, ili kakva je osoba koja se prema meni nalazi u ulozi pacijenta. Operacije koje zatim kliniar preduzima slue za to da doe do nekog odgovora. Poduhvat kliniara se zatim odvija po odreenom programu, ali je rezultat unapred omeen mogunostima i nemogunostima. Spreg mogunosti i nemogunosti ove spoznajne operacije nije ogranien samo na pitanja kojima se bavi praksa, psihometrija i teorije linosti nego i pitanjima sa kojima se bavi epistemologija. Sa epistemolokog stanovita spoznaja linosti je zavisna od reenja etiri osnovne kontroverze dihotomnih parova: empirizma ili racionalizma, elementarizma ili holizma, aktivne ili pasivne spoznaje i posredne ili neposredne spoznaje. Mada ova pitanja nisu jednako vana, a i malo se o njima raspravlja ili pie u klinikoj literaturi, vredi da ih ukratko prikaemo. Spoznaja sveta uopte, pa prema tome i osoba (linosti), stvara se iskljuivo na osnovu iskustvom steenih znanja (empirizam) ili posredstvom uroenih kategorija i ideja (racionalizam). Racionalisti (Descart, Spinoza, Kant) zastupali su gledite da se saznanje ne moe svesti na ulna iskustva i njihove kombinacije, ve daje nuno pretpostaviti postojanje uroenih ideja. Zahvaljujui takvom ustrojstvu ljudskih bia mogue je neposredno razumevanje i meu osobama koje nemaju nikakvih zajednikih iskustava, odnosno mogua je neposredna spoznaja meu osobama. Tragovi racionalistikih shvatanja naziru se i u savremenim teorijama intuicije, u tumaenju moralnih i regionalnih i religioznih oseanja i u getalt--teoriji. Empiristika pozicija, koju je najvie uobliio Locke, polazi od postavke daje ovek roen kao prazan sistem, bez zaetaka znanja o sebi i svetu. Sva znanja jedinke potiu iz neposrednih iskustava, koja su primarno ulna (nihil est in inte-lectu quod non facit in sensu). Prema tome, sav sadraj intelekta", odnosno celokupne linosti, moe se objasniti individualnim iskustvom. Mada je ovaj filo-zofsko-epistemoloki spor pomalo zastareo", sline dileme nalazimo i danas u sporovima o ljudskoj prirodi, u sukobu biologistike i sociologistike pozicije, jungijanske psihoanalize i humanistike psihologije prema SR teorijama. Druga epistemoloka kontroverza odnosi se na rivalitet elementarizma i holizma. Ova dilema nije potpuno nezavisna od prethodne. U sporu je zaotreno pitanje primarnosti forme saznanja. Elementarizam je vrlo blizak asocijacionizmu stupljena u uenju o lokalizaciji modanih i mentalnih funkcija i u teoriji o specifinoj nervnoj energiji. Holistika pozicija, koju je zastupao i Herbari (aper-cepcija), prepoznaje se u getalt-psihologiji, holistikoj teoriji linosti (Goldstein) i u savremenim humanistikim teorijama linosti (Rogers, Allport, Maslow). Trea dilema je izgubila svaku relevantnost zbog toga to je shvatanje o spoznaji kao aktivnom procesu u potpunosti nadvladalo suprotnu poziciju o pasivnoj spoznaji. Moemo rei da su svi savremeni teoretiari, da i ne spominjemo praktiare, opredeljeni funkcionalisti. Funkcionalizam je u psihologiji naslednik gledita o saznanju kao aktivnosti. etvrta kontroverza je znatno aktuel-nija. U njoj se postavlja pitanje primata posrednog ili neposrednog saznanja. Postoji odreena veza ove dileme sa kontroverzom empirizma i racionalizma. Da li je saznanje o drugoj osobi neposredno, kao to se navodi u teorijama intuicije, ili je posredno, kao to je prikazano u teorijama suenja? To je jedno od bitnih pitanja spoznaje linosti pa zato i klinikog

suenja. Getalt teorija tumai spoznaju kao primarno celoviti akt, dakle na neki nain saznanje nastaje neposredno. Nasuprot tome, veina ostalih teorija razvija tumaenje spoznaje kao viestepenog procesa u kojem niz povezanih komponenti ili faza igraju ulogu posrednika". Meu praktiarima ima veoma mnogo zastupnika sVrvatanja o neposrednoj spoznaji ili u popularnom terminu pristalica tumaenja intuicijom. Ostale teorije spoznaje mogu da se podele na one koje saznanje tumae poveanjem diskriminativnosti i one koje to isto tumae obogaivanjem" znanja. Po teoriji diskriminativnog uenja (Tolman, Miler i Dolard) spoznaja se razvija postepeno, poveanjem diferencijacije opaanja. Usled toga opaanje postaje sve adekvatnije u odnosu na kvalitete objekta. Poveana diskriminativnost opaanja omoguava neposrednije znanje o objektu. Po teoriji obogaivanja pak (Gibson i Gibson) u procesu saznanja, odnosno uenja opaaj objekta postaje adekvatniji zato to je seanje bogatije. Poto se to uvek deava kada je uenje uspeno, logian je zakljuak da opaaj stvari postaje sve posredniji. Mada izmeu ove dve teorije spoznajnog procesa ima razlike u tome da li saznanje u procesu uenja postaje vie neposredno ili vie posredno, ne moe se izbei utisku da se u njima razlike ne odnose na iste faktore. Sarbin je miljenja da su suprotnosti izmeu ovih teorija vetake, a daje razlog tome to nije uzet u obzir karakter predmeta ili objekta spoznaje. I jedna i druga teorija pretenduju na to da u potpunosti objasne proces spoznaje. Ako, meutim, uzmemo u obzir nesumnjive razlike u onome ta spoznajemo, na primer prirodne pojave i ljudsko ponaanje, onda se razlike povezuju. Kada prouavamo i upoznajemo pojave koje su opredmeene, stabilne po karakteristikama i koje su relativno ustaljene strukture, onda se spoznaja poboljava poveanjem koliine razliitih osobina koje zapaamo na toj pojavi ili predmetu. Za upoznavanje pojava fizikog, hemijskog i biolokog reda, odnosno objekata koristimo se nainom koji je prikladno prikazan u teoriji diskriminativnog uenja. Sa stanovita ove teorije poveanje koliine informacija, ije su jedinice podaci, signali ili znaci, a u klinikoj dijagnostici bi bili simptomi, testovni pokazatelji dovode do porasta diskriminativnosti sve do one take kada se pojava skoro u potpunosti prepoznaje. skoro neposrednu spoznaju. Jasno je da spoznaja koju prikazuje teorija diskriminativnog uenja ne moe da se poistoveti sa spoznajom osoba, jer je linost kvalitativno razliita pojava od fizikih i hemijskih pojava. Kada upoznajemo veoma sloene, nedovoljno struktuirane i veoma nestalne pojave, onda se proces spoznaje prikladnije objanjava teorijom obogaivanja, smatra Sarbin. Po teoriji obogaivanja produbljivanje saznanja nastaje usled obogaivanja posredujuih kognitivnih struktura, zato to su pojmovi postali potpuniji a fond informacija vei. Primarne su posredujue strukture, a ne diferencijacija u ulnom prijemu. Poveanje diskriminativne sposobnosti opaanja nije dovoljno da bi upoznavanje pojave poraslo. To moe da znai da nije bitna koliina podataka koju imamo o nekoj osobi, ve je bitno da li procenjiva ima znanja ili nema. Za pravog znalca i manja koliina podataka o linosti moe da bude dovoljna za adekvatnu procenu. Za onog koji malo zna ni velika koliina podataka nee biti korisna, jer nije mogua direktna supstitucija. U odreenom smislu obogaivanje kognitivnih struktura poveava distancu izmeu objekta i posmatraa. U sluaju klinike procene ovo bi bilo tano pod uslovom da je shvatanje izmeu osoba iskljuiva funkcija znanja, odnosno kognitivnih struktura. SPECIFINOST SPOZNAJE LINOSTI Ruenje mita o sveznajuem kliniaru i svemonoj klinikoj metodi navelo nas je da uinimo jedan korak nazad ka filozofiji i klasinim epistemolokim pitanjima. Mit o kliniaru kao superznalcu ljudske prirode izgraen je na uverenju da je nesvesno bit linosti, a vetina tumaenja nesvesnog je sutina poznavanja oveka. Kada smo se kroz neuspehe uverili da sa tim pogledima i tehnikama otkrivanja nesvesnog ne stiemo do cilja, shvatili smo da jo uvek ponavljamo stare zaplete. Sreom, ovaj korak ka filozofiji ili epistemologiji otkrio je dani filozofija nije vie ona ista od koje se psihologija sa velikim naporom odvojila. Ovim povratkom psihologija nee postati primenjena filozofija koja e u praksi prepoznavati i reavati filozofska pitanja. Uostalom, klinika psihologija ima jasan predmet prouavanja, a to je osoba u svojoj konkretnoj egzistenciji, relacijama i razvoju. Iz epistemoloke perspektive u vezi sa klinikom metodom spoznaje linosti moe se uputiti pitanje da li je ona specifina? Na odgovor glasi daje klinika studija sluaja specifina metoda koja se ne moe svesti ni na jednu drugu. Meutim, spoznajni procesi kliniara u sutini su isti kao i svakog drugog oveka koji melodino otkriva i upoznaje linost druge osobe. Kliniar psiholog u praksi primenjuje kliniku metodu da bi ispitao i upoznao linost drugog oveka. Rekli smo da je klinika metoda kao takva specifina ali ovome treba dodati daje ona nedovoljna i da iziskuje, jo uvek, aktivno sadejstvo kliniara kao osobe koja se u zadatak ukljuuje svojim spoznajnim aktivnostima. Usled te dvojnosti pitanje bi moralo takoe da bude udvojeno i da glasi: Da li je spoznaja osoba specifina forma spoznaja? Miljenja o tom pitanju otro su konfrontirana. Jedni smatraju da je spoznaja osoba specifina vrsta saznanja, dok drugi misle daje saznanje jedin-

Spoznaja linosti se ne moe poistovetiti sa spoznajom ostalih pojava. Mora se priznati razlika izmeu naina spoznaje osoba i ostalih pojava. Specifinost spoznaje osoba je zasnovana na argumentima svrstanim u tri grupe. Prva vrsta argumenata istie da je linost neto sasvim izuzetno, neto to nije objekat ali je predmet izuavanja, to je ostvarljivo samo specifinim pristupom. Druga vrsta argumenata stavlja u prvi plan relaciju izmeu posmatraa i objekta" koja je sasvim specifina. Trea vrsta argumenata dokazuje da je sam proces spoznaje osobe kao objekta" od strane druge osobe neto svojevrsno, dakle razliito od procesa saznanja u kojem objekat nije osoba (linost). ini nam se da ova epistemoloka pitanja imaju slinosti sa problemom posebnosti psiholoke sposobnosti, odnosno sa pitanjem da li je socijalna inteligencija posebna sposobnost. Linost je specifian fenomen. Opaanje, pojmovno uoptavanje, procenji-vanje i shvatanje jedinke kao linosti predstavlja posebnu vrstu saznanja koje je razliito od saznanja drugih pojava. Linost je vrlo kompleksna, neujednaena, pa i protivrena pojava na vie planova (manifestna - latentna, svesna nesvesna, determinisana - slobodna itd.). Ona je promenljiva, nepredvidljiva, ak kapriciozna (Krech i Crutchfield). Po svom sklopu sloenija je od ostalih poznatih pojava (Sarbin, Taft i Bailev). Najzad, linost se i ne moe opaziti i proceniti na osnovu aktuelne pojavnosti, ve samo na osnovu bitne rekonstrukcije prolosti (Freud) odnosno prema kretanju ka budunosti (Adler, Allport, Maslow). Istraivanja analizom informacija empirijski potvruju specifinost opaanja linosti ak i u odnosu na vrlo kompleksne fizike pojave (Bieri, Atkins i Briar, 1966). Prema tome, linost je pojava bez premca meu ostalim fenomenima i zato je neprihvatljivo miljenje da se moe spoznati i dokuiti na principijelno isti nain kao i ostale pojave. Odnos izmeu procenjivaa i procenjenog ne svodi se na relaciju subjekta i objekta. Osoba koja posmatra drugu osobu sa namerom da je upozna i shvati ne pretvara tom namerom i aktivnou sebe u subjekat", drugu osobu u objekat" i ceo odnos u klasian model poznat iz fizike. Do izvesne mere uzvraanje tendencije upoznavanja meu osobama je reaktivno i simultano. Prema tome je implicirana relacija u emi subjekt - objekt nestvarna ali korisna za nastavu. Poznato je da pokuaj objektivizacije psihologije nametanjem eme tester (subjekt) - ispitanik (objekt) nije uspeo zato to je stvarnost odnosa izmeu osoba drugaija. Iskljuivanje individualnosti testera, u individualnom odnosu naroito, svelo se na suzbijanje intuicije, empatije i recipatije, to je, po miljenju Murrava, vie tetno nego korisno. Uostalom, osobe koje su kao linosti najblie idealu objektivnog, neutralnog i hladnog posmatraa, na primer tehno-strunjaci, znatno su slabiji pro-cenjivai ljudi nego njima suprotni subjektivni, emotivni i lino angaovani pos-matrai, na primer umetnici (Allport). Iz tih razloga sama relacija i interakcija posmatraa i posmatranog, koje su samo provizorne uloge a ne programi ponaanja ele linosti, postaje predmet koji mora da bude pomno prouen. U klinikoj situaciji taj odnos ima posebne karakteristike koje ni na koji nain ne mogu biti zanemarene. Kabinetska razmiljanja o nainima shvatanja osoba sasvim su sterilna i racionalno reduktivna. Isto tako i testovni odnos koji je nasilno oblikovan stvarni odnos izmeu osoba, koji je kompleksan, interaktivan i progresivan (dinamian). Spoznaja linosti ne moe se shvatiti ako se zanemari interakcioni kontekst koji se upravo u klinikoj dijadi razvija do optimuma. Meutim, za pre-vazilaenje redukcionistikih modela neophodno je izmeniti i osnovnu filozofsku poziciju. Proces spoznaje linosti drugaiji je od procesa spoznaje bezlinih pojava i dogaaja. Ovo je miljenje jednih (Murray, Bieri, Laing), koje je neprihvatljivo i pogreno po oceni drugih (Vernon, Sarbin). Ovaj spor ima vie dimenzija. Formalno, spor je u tome da li je saznanje jedinstveno, univerzalno ili dvostruko. Dakle, u sukobu su monistiki i dualistiki koncept spoznaje sveta. Iza toga nazire se druga dimenzija na kojoj se sukobljavaju ocene o prioritetima intelektualne i neintelektualne interakcije u dijadi. Ako pokuamo da neku osobu procenimo i shvatimo ograniavajui se na opaanje i intelektualnu analizu, sigurno je da emo ostati na povrini", daje neemo razumeti. Da bismo postigli dublje razumevanje (verstehen) druge osobe moramo se i sami dublje ukljuiti, a to znai dopustiti da se javi doivljaj, da se stvori empatija, recipatija i intuitivno obuhvatanje te osobe. U ovim tezama doivljajni procesi imaju bar istu vrednost a u stvari i veu nego ,,isti" kognitivni procesi. Takav nain spoznaje mogao bi se uslovno prihvatiti kao specifian za spoznaju osoba nasuprot spoznaji bezline stvarnosti. Nasuprot ovakvom miljenju stoji monistiko racionalno shvatanje (Vemon, Sarbin). Udeo afektivnih i interaktivnih procesa u spoznaji osoba je nesumnjivo realan. Meutim, iako se na taj nain postie dublje razumevanje osoba u individualnom sluaju, ipak se time naa opta znanja ne unapreuju. One osobe koje imaju razvijene empatike i recipatike sposobnosti verovatno su bolji procenji-vai od onih koje nemaju tu vrstu osetljivosti. Ta injenica nema znaaja za unapreenje nauke o spoznaji osoba sve dotle dok se proces spoznaje talentovanih ne prikae i uopti. U krajnjoj liniji, i nekognitivni procesi predstavljaju pojave koje se mogu analizirati ili bar registrovati kao pojave, elementi ili znaci u jednom sloenom procesu. Sarbin smatra da proces klinike spoznaje osoba treba prouavati upravo na

talentovanim, senzitivnim procenjivaima, ali se talenat mora prikazati kao metoda, dakle analitiki i racionalno. Ovakva transformacija je mogunost koja unapreuje opte znanje, a ne mora da negira realnost uspeha i funkcionisanje talenta. U krajnjoj liniji takvom generalizacijom dokazujemo da se spoznaja linosti moe pribliiti ili ak i poistovetiti sa optim spoznajnim procesima, ali to ne mora da znai da se u stvarnosti tako i odvija. Drugim recima, racionalnom analizom i uoptavanjem rada talenta pretvaramo kliniku psihologiju u nauku, ali ne tvrdimo da su talenti najvei naunici. KLASIFIKACIJA TEORIJE SPOZNAJE LINOSTI Skoro svaka teorija linosti nudi neku svoju interpretaciju naina i procesa kojim se odvija spoznaja linosti. Meutim, u tim ponudama vie je obraen sadraj posmatranja nego metoda spoznaje. Zbog toga je prihvatljiva trodelna podela teorija spoznaje osoba koju je dao Allport. Po njegovoj klasifikaciji teorije saznanja osoba svrstavaju se u tri grupe: teorije intuicije, kognitivne teorije i teorije Intuitivna spoznaja linosti Izuzetni uspesi pojedinih kliniara u ocenjivanju linosti pored faktora specifinog iskustva vrlo se esto tumae i posebnim sposobnostima. Meu te posebne sposobnosti dobrih klinikih kao i drugih izuzetno dobrih procenjivaa ubraja se i intuitivni oblik spoznaje. Allport (1937) zauzima dualistiki stav u pogledu procesa koji omoguavaju spoznaju linosti. On naime prihvata i posredno racionalnu i neposrednu intuitivnu formu tih procesa: Propust da se koristi intuicija ograniava psihologa. Bez toga psiholog zapoinje analizom a zavrava formiranjem odreenog pojma rtvujui priliku da razume ive ljude." Wild (1938) je prouavajui intuiciju naao u literaturi 31 definiciju intuicije. Sva ta raznolika znaenja mogu da se svedu na dva osnovna shvatanja intuicije (Meehl, 1956; Sarbin, 1960): 1. Intuicija je neposredna svest o nekoj pojavi koja je nastala bez posredovanja ula ili razmiljanja. Subjekat ne moe da objasni na osnovu kojih podataka je doao do odreenog suda ili shvatanja. U ovom smislu znaenje intuicije je blisko telepatskom, ekstrasenzorijalnom saznanju. 2. Intuicija oznaava metodu ili proces stvaranja neoekivanih i novih hipoteza. Pri ovome informacijska baza je jasna, ali je nejasan put kojim je subjekat doao do shvatanja. Intuitivno se ovde poistoveuje sa kreativnim aktom. Westcott (1961) je definisao intuitivno miljenje kao specijalan sluaj zakljuivanja ili indukcije kada je jaz izmeu podataka i zakljuaka neobino veliki. Eksperimenti koje je Westcott vodio, stavljajui subjektima na raspolaganje razliite koliine podataka za reavanje problema, pokazuju da se kod pojedinaca javljaju dosledne razlike u pogledu duih ili kraih intuitivnih skokova. Westcott na kraju izvodi zakljuak da je tendencija ka intuitivnom miljenju posebna dimenzija kognitivne strukture. Imajui u vidu da klinika metoda obuhvata dijagnostike ili spoznajne operacije razliitog nivoa i vrednosti, od kojih su neke blie eksploraciji i otkriu a druge proveri i dokazivanju, moemo zakljuiti da u okviru tako slojevitog shvatanja klinike metode i intuitivno miljenje moe da ima izvesnu ulogu. Meutim, miljenja o udelu intuitivnog procesa i kreativnosti mogu da se polari-zuju u zavisnosti od toga da li se poloaj klinike metode u celini na dimenziji eksploracija - verifikacija odreuje blie jednom ili drugom kraju ili negde izmeu njih. Meehl (1956) smatra da se kliniari obavezno oslanjaju na intuitivne procese, to dokazuju sledei argumenti: a) Hipoteze kojima se kliniar koristi u razmiljanju o individualnom ispitaniku nastaju esto intuitivno. Kliniar ne stvara te hipoteze po nekom optem pravilu zakljuivanja i hipoteziranja i nita do sada nije ni uinjeno da se napisu takva pravila. Niti se danas tano zna kako hipoteze nastaju, niti je kliniar svestan procesa nastanka hipoteze dok b) Sadraj klinikih hipoteza je esto nov, originalan i odgovara otkriu. Kliniar je taj koji posreduje izmeu optih teorija ponaanja, koje su nedovoljno precizne i konkretne, i individualnog sluaja, koji je sasvim konkretan. Miljenje kliniara je usmereno na otkrivanje meuvarijabli, na rekonstrukciju i na postavljanje hipoteza koje povezuju raspoloive konkretne podatke sa uoptenom teorijom. c) Stvaranje hipoteza i otkria sa psiholokog stanovita skoro je istovetno u razliitim oblastima nauke. Za sve nauke je zajedniko to to ne postoji pravilnik o formiranju hipoteza za otkria. Dodue, sa isto psiholokog stanovita nema razlike ni izmeu hipoteza i otkria koja su u realnim relacijama originalna i nova i onih koja su nova samo za onog koji ih je smislio. Za Sarbina, kao izrazitog predstavnika analitikog tumaenja procesa saznanja linosti, intuicija je samo jedna izlina hipoteza. Intuicija je pojam kojim se tumai saznanje za koje ne znamo kako je nastalo jer nismo svesni ni primljenih podataka ni misaone aktivnosti. Ovakvo saznanje u biti nije razliito od saznanja posredstvom suenja. Razlika se svodi na sadraj svesti to ne dokazuje da nisu primljene informacije niti daje izostalo suenje, smatra Sarbin. Kognitivne teorije spoznaje linosti Model dijagnostikih elemenata (indikatora) Kognitivne teorije spoznaje linosti polaze od eme koja ima sledee elemente: a) podatak, znak,

indikator ili simptom; b) klasifikaciju i kombinaciju podataka odnosno sud i zakljuak i, c) konstrukte o linosti koje dati procenjiva primenjuje u dijagnostici. Polazei od takve kognitivne eme pretpostavlja se da se kliniar usred-sreuje u prvoj fazi na analizu relevantnih podataka ili indikatora. Objekat koji on prouava moe da se spozna tek poto se prikupe odreene informacije iz itave populacije podataka, koje nemaju sve istu relevantnost. Dijagnostiar je aktivan, on selektivno posmatra objekat kao znakovno izdiferenciranu celinu" (Tagiuri, 1960). Selektivnost podrazumeva razliite strategije posmatranja (Sarbin i sar.). Izdvajajui odreene znake, odnosno klasifikujui ih kao dijagnostiki znaajne, kliniar, u stvari, primenjuje jedan sistem pondera koji moe biti neformalan, kliniki ili formalno odreen i proveren (statistiki). Po svemu sudei selekcija i odreivanje relevantnosti zavisi od konceptualnog sistema koji kliniar usvaja. Dijagnostiki znaci na kojima procenjivai zasnivaju svoje sudove o linosti imaju ili mogu imati validnost. Presudno je prouiti i upoznati principe po kojima se ti znaci kombinuju i organizuju kao dijagnostiki sud o odreenoj osobi. Mada je sa aspekta kognitivnih teorija proces spoznaje nezamisliv bez odreenih elemenata koji imaju perceptivnu osnovu, ipak se o ekspresivnim aspektima linosti relativno malo pie. Razlog je to to se u savremenoj psihodi-jagnostici kao elementi suenja vie koriste podaci testova nego neposredni eleModel teorije informacija Dijagnostikom suenju se moe prii kao posebnoj vrsti informacijskog procesa. Sa tog stanovita osnovne komponente klinikog suenja su sledee: a) stimulus ili podatak, b) procenjiva, c) situacione varijable i d) odgovor. Primena teorije informacije na analizu procesa klinike procene omoguava reenja mnogih problema, meu kojima i problem kategorijalnog i dimenzionalnog svoenja. Kategorijalno svoenje je osnova nozoloke kategorizacije, gde se pojave posmatraju kao diskontinuirane i kvalitativno odvojene. Svaka posmatrana pojava se dovodi u vezu sa nekim idealnim tipom po principu najvee podudarnosti i tu se uvrtava (the best fit.). Dimenzionalni pristup polazi od postavke da su pojave unutar kategorije kontinuirane, dok su varijacije izraene intenzitetom. Primena teorije informacija kao modela u analizi procesa klinikog suenja vezana je za uslov da se prouavanje vri u zatvorenom sistemu. Osnovna odlika zatvorene situacije jeste stroga odreenost potencijalnih stimulusa, potencijalnih odgovora i svih potencijalnih veza izmeu prethodna dva lana. Teite prouavanja ovom metodom je na merenju koliine informacija (bit) koje se prenose od stimulusa preko procenjivaa (kanala) do odgovora. Idealni uslov je ispunjen kada se svi stimulusi bez gubitaka i greke prenesu do pravog odgovora. Proces klinikog suenja (a ne samo klinikog) moe da se predstavi na sledei ematski nain: Stimulus (osoba) Posredujua struktura Odgovor (procena (procenjiva) ili sud)

Situacione varijabilc Bieri i saradnici (1966) izdvojili su sledee tri varijante klinikog suenja, primenjujui kod svake drugi matematiki model: a) kombinaciju stimulusa, b) preferenciju odreene alternative odgovora i c) odnos izmeu stimulusa i odgovora. Empirijska prouavanja klinikog suenja ovom metodom pokazala su da se procena fizikih sitmulusa razlikuje od procene linosti kao stimulusa, to bi ilo u prilog postavci da je spoznaja ljudskog ponaanja razliita od spoznaje ostalih pojava. Rezultati su nadalje pokazali da je odnos izmeu stimulusa i odgovora kompleksan i zavisi od strukture procenjivaa. Kao parametar strukture procenjivaa Bieri uvodi konstrukt kognitivna kompleksnost", koji je izveden iz kognitivne teorije linosti Kellvja, a merena je njegovom tehnikom REP (Kelly, 1955). Utvreno je da kognitivno kompleksni procenjivai imaju naklonost ka traenju protivurenosti, kompleksnosti i neujednaenosti u prezentiranim podacima (stimulusu). Otud oni pronalaze u linosti ispitanika vie konflikata. Istovremeno oni pokazuju vie uverenosti u procenjivanju kontradiktornih informacija. Uprkos takvoj orijentisanosti dijagnostika validnost ne raste, pa ak i opada kada su eksplorirani podaci ujednaeni ili komplementarni. Kognitivno jednostavni procenjivai orijentisani su na traenje uniformnosti meu podacima i negiranju zakljuaka koji baziraju na postavci da su podaci u Kada su podaci koji pritiu rasporeeni u istoznane ili komplementarne sekvence, onda je validnost procena kognitivno jednostavnih vea od validnosti kognitivno kompleksnih, a kada je sekvenca podataka kontradiktorna, onda je obrnuto (Bieri, 1966). Getalt model Getaltistiko shvatanje percepcije kao neposredno date celine moe da izgleda veoma pogodan teorijski okvir kognitivnom tumaenju kliniko-impre-sionistike metode. Poto getalt teorija

iskljuuje potrebu analize elemenata koje je u vezi sa linou veoma teko odrediti, ona se uzima kao dokaz mogunosti neposrednog shvatanja linosti kao celine. Asch (1962) je izloio takvu teoriju spoznaje. Linost opaamo kao celinu, jedinstvo. Neprihvatljivo je svesti linost na prosti zbir pojedinanih kvaliteta. Pojedini kvaliteti linosti opaaju se u svojoj meusobnoj uslovljenosti kao getalt. Eksperimenti koje je radio Asch pokazali su da promena samo jednog elementa moe da izmeni impresiju o celoj linosti. Impresija o linosti je celina u kojoj se znaajnije komponente menjaju zavisno od kombinacije u kojoj se nalaze. Asch smatra da mi uvek teimo celovitim utiscima ak i kada su podaci oskudni. im dve crte pripadaju istoj osobi one samim tim dobijaju posebno znaenje. Tako, na primer, crta inteligencije nije u svim kombinacijama ista. Impresija o linosti ima od samog poetka svoju strukturu. Svaka komponenta ima drugu vrednost, neke su vie a druge manje vane. Tek kada shvatimo najvanije komponente, imamo oseanje da smo shvatili elu linost. Svaka crta je deo celine, a izolovane crte linosti su apstrakcija. Svaka osobina je reprezentativna za elu strukturu, jer linost predstavlja sistem individualnih osobina. Same crte obrazuju dinamiku interakciju. Neke se upotpunjuju, sarauju i pojaavaju meusobno, a druge se sukobljavaju ili iskljuuju. Aschov getalt model je nesumnjivo veoma dopadljiv i veoma je ekonomian, jer ini izlinim analizu i suenje kao faze procesa procene linosti. I All-port (1937) je kritikovao objanjenje spoznaje linosti suenjem navodei kao dokaz da introspekcija to ne potvruje. Meutim, neki smatraju da eksperimentalni dokazi zahtevaju formiranje takve teorije koja bi pruila objanjenje spoznaje linosti u terminima znaka ili podataka, suenja i dispozicionih konstrukata pro-cenjivaa (Sarbin, 1960; Bieri i saradnici, 1966). Argumenti onih koji smatraju da proces klinike procene ne moe da se objasni bez analize i suenja uverljiviji su u odnosu na baterijsku dijagnostiku. S druge strane, Aschov getalt model je podesan za tumaenje procena koje nastaju na osnovu neposrednih kontakata: intervjua i opservacija. Getalt model izgleda malo primenljiv u proceni na osnovu mnotva psihodijagnostikih metoda koje se redom moraju obraditi, oceniti i analizirati. Za procenu linosti na takvoj osnovi prihvatljivije je objanjenje koje ukljuuje i proces suenja. Luchins i Boyle kritikovali su Aschovu teoriju formiranja impresije o linosti. Ponavljajui njegove eksperimente i uvodei nove kontrolne varijable, oni medicinske sestre i lekare, namenjen tome da njihovi kontakti sa pacijentima budu u skladu sa mentalnom higijenom. To je u stvari psihologija za lekare i medicinske sestre. Apsurd je u tome to specijalisti iz medicinske psihologije nisu ni lekari, ni medicinske sestre, ni medicinski tehniari nego psiholozi koji, naravno, u svom dijagnostikom radu ne koriste metod medicinske psihologije", koji inae ne postoji, nego kliniki metod. injenica je da se kliniki metod u praksi psihologa esto izjednaava sa pri-menom odreenih testova, tehnika i skala iji su autori kliniki psiholozi ili psihijatri. Naravno, ovi instrumenti su i namenjeni ispitivanju osobina koje su relevantne za psihijatriju. Primeri za ovo su Wechslerova skala inteligencije, Rorschachova tehnika, Mahover tehnika, TAT, Jungov test" asocijacija, MMPI, Bender getalt test i drugi. Da li je to sad dokaz daje kliniki metod u stvari psihijatrijski metod" ili medicinski metod"? Naravno da nije. Ti isti instrumenti se koriste u svim oblastima primenjene psihologije, koriste se i van psihologije i psihijatrije, na primer, u kulturalnoj antropologiji, a ponekad se koriste i za izvoenje eksperimenata. Meutim, u definiciji klinike metode, koju emo kasnije odrediti, poreklo metode u celini i tehnika, odnosno instrumentarijum, nema velikog znaaja. Konano, instrumentarijum i tehnologija su prolazne stvari, ali metod je stalan. Namena metode Prvi i najvaniji razlog postojanja klinikog metoda je da poslui lekaru u nalaenju najcelishodnije pomoi bolesniku. Ovo izvorno znaenje je, kao to smo ve objanjavali, promenjeno i sada je i znaenje termina i namena metode drugaija, ira i apstraktnija. Moramo imati u vidu da je ukljuivanjem psihologa u zdravstvenu delatnost, a ponajvie u oblast neuropsihijatrije, razlika izmeu medicine i psihologije smanjena, ali je i dalje veoma velika. I sama psihijatrija ima poseban status u medicini i esto se uju ale o tome da psihijatri nisu pravi doktori". Razume se, ovom alom bi jo vie bili pogoeni kliniki psiholozi koji su se uiveli u ulogu malih psihijatara", i kojima godi da ih pacijenti oslovljavaju sa doktore". Dodue, oni mogu biti pravi doktori" nauka. Ako posmatramo meusobne relacije medicine, psihijatrije i klinike psihologije, dolazimo do uverenja da su njihovi ciljevi srodni, ali da se veoma razlikuju u pogledu opipljivosti, konkretnosti. Danas, kada jo traje antipsihijatrijska opsada psihijatrije, medikalizacije" linih i drutvenih problema i kada je sumnja u medicinsku sutinu niza tradicionalnih psihijatrijskih kategorija ponaanja i reakcija jo prisutna, jo je tee konkretno i ubedljivo definisati namenu klinike metode u okvirima psihijatrije i klinike psihologije. Stare formulacije, kao to je sledea: Cilj klinike psihologije (i psihijatrije) je da pomogne ljudima koji imaju tekoe u prilagoava-nju", danas izaziva ironian osmeh. Podreivanje klinike metode nekoj praktinoj medicinskoj nameni, bar u oblasti psihologije, potpuno

je neopravdano. To se odnosi i na metod u celini i na njen tehnoloki dodatak, na dijagnostike instrumente. Pre svega ne moemo vie zamenjivati analogije i injenice. Poznato je da izmeu dijagnoze u psihijatriji i klinikoj psihologiji i izabranog tretmana ne postoji jasan, eksplicitan i dokazano 15 kvaliteta crta toplo" i hladno". Naime, grupisanje crta linosti koju sprovode procenjivai pokazuje tendenciju da se orijentie prema ovim osobinama a ne prema centralnim osobinama. Rezultati kontrolnih ispitivanja nisu potvrdili da procenjivai stvaraju impresije o linosti. Silogistiko-probabilistiki model Sarbin (1960) je formulisao svoju teoriju klinikog suenja oslanjajui se na Brunsvikov probabilistiki funkcionalizam. Njegov pristup predstavlja pokuaj sinteze logikog obrasca silogizma (Barbara") i teorije verovatnoe. Po njemu se proces klinikog suenja odvija po sledeoj sekvenci. a) Percepcija nekog objekta odnosno fizioloki prijem drai. b) Ukljuivanje uoene pojave u neku kategoriju koja ima svojstvo kognitivne dimenzije. Uoena karakteristika se nadalje tretira kao pojedinani sluaj neke klase pojava. c) Procenjuje se verovatnoa javljanja date pojave u odnosu na prethodne sluajeve iz iste klase. d) Povezivanjem klase u koju je sortirana opaena pojava sa jednim sistemom kategorija izvodi se zakljuak o posmatranoj pojavi. Osnovni stav. Dijagnostika aktivnost kliniara moe se prikazati sintezom silogistike forme zakljuivanja i postavki teorije verovatnoe. Silogizam kao model. Sa formalno logikog stanovita dijagnoza predstavlja zakljuivanje, odnosno suenje. Kao i svaki sud tako i dijagnosticiranje mora da ima sledea dva osnovna elementa: a) premisu major, koja se izvodi iz neke teorije, uoptenog iskustva ili je rezultat line teorije odreenog kliniara; b) premisu minor, koja je komplement premise major i predstavlja zapaanje nekog zbivanja ili pojedinanog sluaja. Izvori sistema postulata. Sistem postulata moe da se formira na vie naina. Kliniar moe da usvoji neki ve postojei sistem teorijskih postavki ili moe da kreira sam takav sistem. Najei izvori sistema postulata, po miljenju Sarbina, su sledei: 1. neka teorija linosti, 2. miljenja nekog autoriteta, 3. generalizacija sopstvenih iskustava, 4. analogije koje kliniar koristi kao modele. Sadraj sistema postulata. Sistem postulata je osnovni okvir iz kojeg kliniar izvodi glavnu premisu suda. Sa logikog stanovita sistem postulata obuhvata sisteme kategorija, aksioma, uverenja, pravila i pretpostavke. U psiholokim istraivanjima umesto logikog termina sistem postulata" upotrebljavaju se drugi izrazi sa slinim znaenjem: kognitivna mapa" (Tolman), hipotetiki svet" (Cantril), semantiki prostor" (Osgood), nomoloka mrea" (Cronbach i Meehl), Povezanost klinikog i statistikog suenja. Svaki sud, eksplicitno, izraava i izvesno kvantitativno odreenje: Ljudi su..." (neki, veina, obino). Ova injenica predstavlja most koji povezuje kliniki i statistiki sud. Pored ove slinosti izmeu jednog i drugog suda, postoje i razlike. U statistikom sudu kvantitativna odrednica je jasno odreena. Umesto odrednice neki" stoji 14% ili umesto veina" stoji 80%. Nunost klasifikacije pojedinanog posmatranja. Jedna od osnovnih razlika izmeu statistikog i klinikog pristupa izraena je u tretiranju pojedinanog, bilo daje sadraj toga neki dogaaj, reakcija ili linost. Dok se sa klinikog i perso-nalokog stanovita uvek podvlai izuzetnost, specifinost i neponovljivost pojedinanog (idiografski stav), dotle se sa statistikog stanovita podvlai ono to je u pojedinanom opte (nomotetiki stav). Dok jedni insistiraju na specifinosti, drugi insistiraju na optem aspektu. Sarbin kao i veina statistiki orijentisanih kliniara insistira na optem aspektu i podvlai nunost klasifikacije, rasporeivanja pojedinanog u neku zajedniku, optu klasu. Pojedinano ima znaenja samo u toj meri ukoliko se moe na neki nain klasifikovati (Read). Znaenje pojedinanog. Pojedinani podatak koji ini sadraj premise minor nastaje iz posmatranja ili testiranja neke osobe. S obzirom na to da je objekt klinikog ispitivanja multidimenzionalan, sloeni registrovani podaci se tretiraju kao uzorak obeleja. Prema tome, kliniko ispitivanje je povezano sa statistikom teorijom. Nijedno kliniko ispitivanje nije totalno, nikada se ne sakupe svi podaci ve samo jedan deo ili uzorak. Usled toga je zakljuivanje posredstvom uzoraka po nudi statistiko, probabilistiko. Tanost ili netanost svakog klinikog zakljuivanja ima svoju verovatnou javljanja. Ukoliko je konkretna pojava odnosno ceo uzorak podataka tanije klasifikovan, utoliko je verovatnoa tanosti dijagnoze vea. Proces klasifikacije pojedinanog. Klasifikacija pojedinanog posmatranja podataka ili osobina linosti

predstavlja proces iji rezultat nije apsolutan ve relativan i u nekoj odreenoj meri verovatan. To je opta osobina psiholoke i socijalne taksonomije. Psiholoke i socijalne kategorije odreene su atributima koji nemaju strogo fiksiran znaaj, pa je usled toga i klasifikacija samo verovatno tana ili netana. Drugim recima, klasifikacija psiholokih i socijalnih pojava odvija se po zakonima verovatnoe. Kod kompleksnih socijalnih i psiholokih pojava kategorizacija se izvodi parcijalno i sukcesivno. Pri tome svaka parcijalna kategorizacija ima svoj red verovatnoe. Objedinjavanje serija parcijalnih kategorizacija moe da se izvri na dva naina: a) tabelom frekvencije dogaaja, b) regresionom jednainom. Razlike u stepenima verovatnoe javljanja neke pojave ili posmatrane osobine linosti obeleavaju se nekim sistemom pondera. Ona pojava koja ima veu verovatnou ili vei znaaj za kategorizaciju ima veu pondersku vrednost. Pouzdanost i stepen kategorizacije. Socijalne i psiholoke pojave su najee podataka ali gotovo nikad ne sakupimo sve podatke. Na osnovu tih uzoraka podataka vri se kategorizacija sluaja. Efekat te kategorizacije je u nekoj meri taan. Kada nekog kategoriemo kao ,,oca", tu podrazumevamo da ista osoba istovremeno pripada i nekim drugim kategorijama. Pripadanje nekog podatka ili objekta kategorijama uvek je probabilistiki odreeno. Tako na primer ,,otac" sa nekom verovatnoom pripada istovremeno i kategorijama mukarac", mu" i odrastao ovek". Izmeu ovih kategorija postoji u odreenoj sredini izvestan odnos i povezanost. Slian je sluaj i sa nekim drugim kategorijama koje ulaze u repertoar klinikog suenja. Kada su u pitanju osobine linosti, meu njima takoe postoji odreen stepen povezanosti. Procenjiva moe da bude tano upoznat sa interkorelacijama izmeu tih kategorija. Meutim, ako i nije upoznat sa tim odnosom, kliniar ipak koristi ovakav sistem kategorija i ponaa se kao da je upoznat. U svakom sluaju ovakva organizacija kategorija, modularna organizacija" po Sarbinu, implicitna teorija linosti" po Cronbachu, utie na dijagnostiko proce-njivanje. Karakter klinike kategorizacije. Klinika dijagnostika procena zahteva da istu pojavu, reakciju ili linost razvrstamo simultano u vie razliitih kategorija. Kliniko suenje podrazumeva multiplo sortiranje. Usled nemogunosti da se sluajevi uvrste samo u jednu kategoriju zakljuivanje se kompllkuje, odnosno dolazi do proirivanja silogizma ukljuivanjem veeg broja premisa minor. Logiki obrazac klinikog suenja. Forma klinikog suenja odgovara silogizmu. Kada kliniar izvri psihodijagnostiko ispitivanje bolesnika, on tada postavlja diferencijalno-dijagnostiki problem, npr.: Da li je ovo shizofrenija ili je u pitanju shizoidna linost bez psihoze?" U loginoj formi taj problem moe se prikazati na sledei nain. Premisa major a) Veinu shizofrenih bolesnika karakterie A, B, C. b) Veinu shizoidnih linosti karakterie A, B, D. Premisa minor Vri se sortiranje odnosno klasifikacija pojedinanih podataka i posmatranja u kategoriji A, B, C, D. Zakljuak Uporeivanjem kategorija posmatranog ponaanja (premise minor) sa odgovarajuim sindromima (postulati premise major) dolazimo do zakljuka kome je postulatu premisa minor blia. Zakljuak, u stvari, predstavlja sud o najboljoj podudarnosti ili uklopljenosti (,,the bestfit"). Organizacija sistema postulata. Spoznaja linosti se odvija kao proces interakcije osobina posmatranih objekata ili linosti i kognitivnog sistema posmatraa. Kognitivni sistem kliniara moe se prikazati kao sistem iskustva, teorija i izvefikuju, kombinuju, ponderiraju i dovode u vezu sa odreenim postulatima i teorijama ponaanja. Sarbin, Taft i Bailey postavljaju pitanje kako se pojave iskustva reflektuju na miljenje. Unutranja reprezentacija i pojava data je posredstvom konstrukta koji oni nazivaju modul". Modul treba da predstavlja zamenu za nepodesne" termine kao to su slike, ideje ili eme. Modul je bazina jedinica" spoznaje. Moduli su kognitivni reprezentanti objekata iz ekologije, a zamiljeni su kao take ili oblasti u jednom multidimenzionalnom prostoru ije dimenzije odgovaraju karakteristikama objekta. Unutar kognitivnog prostora" moduli se nalaze u interakciji i povezanosti i zajedno ine modularni sistem pojedinanog procen-jivaa. Moduli su dostupni empirijskom prouavanju posredstvom sledeih metoda: a) metodom analize slinosti izmeu crta (Tolman); b) semantikim diferencijalom (Osgood i Luria); c) REP metodom koja je namenjena prouavanju konstrukta uloge (Kelly) i d) metodom Q sortiranja (Stephenson). Za obuhvatno ispitivanje itave modularne organizacije preporuuje se faktorska analiza. Logike forme klinike klasifikacije i suenja. U procesu klinikog suenja zbog neodreenosti i

sloenosti pojava sortiranje ili klasifikacija pojedinanog posmatranja ili podataka predstavlja jedan od kljunih problema. Zbog tih tekoa sortiranje se izvodi na vie naina, sukcesivno i stupnjevito. 1. Analogijom. Povezivanje nekog podatka o linosti sa modularnim sistemom kliniari vre i analogijom u odnosu na neke protivtipove: Don uan, Edip i slino. Takve analogije mogu da budu i tane ali je povezanost fiktivna sve dok se na neki drugi nain to ne dokae. Kada se klasifikacija vri na ovaj nain lako dolazi do semantike generalizacije" ili jedne vrste halo efekta. Polazei od jedne izuzetno znaajne crte (kojoj kliniar pridaje najvei dijagnostiki ponder) sve se ostale crte posmatraju pristrasno odnosno uklopljeno satom crtom. 2. Induktivno. Povezanost se postavlja kao tretiranje ili verovatnoa koja moe biti razliitog stepena. Imajui podatak samo o pojavi X mi izvodimo zakljuke i o nekim drugim pojavama na osnovu toga to je takva povezanost vie puta utvrena po iskustvu. Iz takvog iskustva na primer znamo daje pojava X povezana sa jo tri pojave i to sa: ,,A" u 75% sluajeva, ,,B" u 50% sluajeva, C" u 25% sluajeva. Takav nain zakljuivanja, koji je dosta est meu kliniarima, u stvari ukazuje na to da se procenjiva koristio jednom internaliziranom tabelom frekvencije u svojoj glavi" (Sarbin). Kliniko iskustvo procenjivaa je u sutini identino sa takvom tabelom pojave odreenih zbivanja. Poto se ovako zakljuivanje defacto svodi na zakljuivanje po verovatnoi, ono se moe svesti na statistiko zakljuivanje (Sarbin, Taft, Bailey, 1960). 3. Konstrukcijom. Povezanost meu modulima" moe da se uspostavi i preko nedokazanih, konstruisanih veza koje mogu imati veliku uverljivost ali su esto neubedljivo dokazane. Takva vrsta povezivanja moe se ilusModul l U naem dobu neuroze su u porastu Modul II U naem dobu sve se odvija bre nego ranije Neuroze su posledica brzine i promena. 4. Substitucijom. U procesu procenjivanja osobina linosti kliniari, kao i svi drugi, prolaze od postavke da su neke osobine linosti u visokoj interko-relaciji (Asch, 1955). Shvatanje o tome koje su crte u meusobnoj vezi predstavlja sadraj implicitne teorije linosti" svakog pojedinog pro-cenjivaa. Bez obzira na poreklo te subjektivne korelacijske matrice", ona utie na klasifikaciju pojava i na kliniko suenje. Koristei takve postavke kao da su dokazane, kliniar izvodi zakljuke i o osobinama koje faktiki nije imao prilike da opservira, ili se uputa u dalekosene generalizacije. Sarbin navodi sledei primer: NN neprekidno pui. Neprekidno puenje je povezano sa oralnim erotizmom. Oralni erotizam je odlika oralne fiksacije. = NN je oralno fiksirana linost. 5. Redukcijom. Dijagnostike procene se daju na nain koji odgovara redukciji. Razreavanje diferencijalnog dijagnostikog problema predstavlja primer redukcije kao fonne logike operacije. Kada je pred takvim problemom, kliniar ima u vidu jedan niz alternativnih mogunosti, odnosno, alternativnih kategorija u koje posmatranu psiholoku pojavu moe da rasporedi. Prvobitna iroka lista moguih kategorija kroz diskusiju parova mogunosti postepeno se redukuje. NN ima osobine X/10 X/10 se najee javlja kod grupa A" i ,,B" Y je bitna karakteristika grupe ,,A" NN nema karakteristiku Y NN nije sluaj iz grupe ,,A" = NN je sluaj iz grupe ,,B". Osnovne karakteristike probabilistikog modela. Dva najpoznatija probabi-listika modela jesu: a) bacanje novia (pismo - glava) i b) izvlaenje iz bubnja. Zajednika odlika oba ova modela jeste ta da imaju ogranieni broj mogunosti i usled toga ograniavaju i izbor. Poto je jedan od uslova za primenu ovih modela ogranienost broja kategorija ili odgovora koji se mogu birati, njihova primena u istraivanju klinikog suenja nailazi na tekoe. Ljudsko ponaanje ne moe da ova oblast zahteva otvorenu mogunost, primena tih modela mogua je samo u istraivanju odreenih problema a ne klinikog miljenja u celini. Kritika probabilistike teorije klinikog suenja Meehl je smatrao da probabilistika teorija ima samo ogranienu primen-Ijivost u prouavanju klinike metode integracije podataka. Probabilistiki pristup je podesan za istraivanje i proveravanje hipoteza uopte, za kontekst konfirma-cije". Meutim nepodesnost probabilistikog modela koja izvire iz njegove zatvorenosti i nemogunosti da prihvati novinu ine ga neprihvatljivim. Ova se teorija bazira najednom uverenju koje se ne moe dokazati. To je uverenje o uni-formisanosti prirode". Taj princip pretpostavlja identinost izmeu prolih i buduih dogaaja", odnosno posmatranja. To bi, u stvari, znailo da izmeu prolosti i budunosti nema kvalitativne razlike, pa je na osnovu toga i mogue predvianje i unapred i unazad". Sarbin, Taft i Bailey uviaju nategnutost ove postavke, pogotovu u

odnosu na pojave psiholokog reda, meutim, oni istiu da za sada nema boljih postavki koje bi omoguile operacionalizaciju u psiholokim istraivanjima. Pored toga, Sarbin istie da se zatvorenost kao osnovni nedostatak probabilistikih modela ipak moe prevazii ukoliko se pribegne aposteriornom uzimanju uzorka umesto da se modeli koriste za predikciju. Uzimanjem odreenih uzoraka kliniar je u mogunosti da prouava zakonitosti pojava koje su se odigrale i da na osnovu toga odreuje svoja budua oekivanja. to se pak tie modela silogizma, nita ne dokazuje da se kliniki proces suenja zaista odvija u takvoj formi. Allport (1937) je podelio teorije spoznaje na tri grupe: kognitivne teorije, teorije empatije i teorije intuicije. Empatika spoznaja linosti Shvatanje da se linost druge osobe moe bolje razumeti oseanjem nego racionalno veoma je staro i jo uvek ima, naroito meu kliniarima, svojih pristalica. Freud je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Po njegovom shvatanju identifikacija imitacijom vodi do empatije ili uivljavanja. Sarbin smatra da treba razlikovati dve vrste empatije: a) imitativnu, ta bih uradio da sam na mestu N. N." i b) projektivnu, ja bih na njegovom mestu...". Murrav (1938) je dao empatiji veliki znaaj u okviru svoje personoloke teorije. Spoznaja ljudi kao objekata mogua je samo u socijalnoj interakciji, koja uVek ukljuuje i odreene emocionalne procese. Netacno je miljenje, pie Murrav, da se emocionalni procesi moraju iskljuiti iz dijagnostike spoznaje. Oni koji se tako ponaaju i preputaju strogo racionalnim oblicima spoznaje, kao na primer naunici, slabiji su procenjivai od umetnika, koji se povode za svojim oseanjima i utiscima. To to ometa validnu procenu linosti nisu emocije ve neumenost da se one pravilno iskoriste. Osnovni oblici emocionalnih procesa koji uestvuju u spoznaji jesu: projekcija, empatija, recipatija i kritika empatija. Empatija predstavlja delimino nesvestan emocionalni proces identifikacije situaciju, kada se prema nekoj situaciji postavljamo onako kako bismo se mi u njoj oseali ili postupali. To je po Sarbinu imitativna empatija. Empatija se moe odnositi na oblik ponaanja posmatranika. Posmatra zamilja sebe da to isto ini i na osnovu toga interpretira motive akcije. To je po Sarbinu projektivna empatija. Projekcija se aktivira sa procesom identifikacije i javlja se uporedo sa einpatijom. Projekcija dovodi do izvesnog gubitka granice izmeu projektora i njegovog objekta percepcije i sledstveno do iskrivljavanja realnosti. Projekcija je nesvesna i zbog toga se teko kontrolie. Murrav smatra da se mogu procenjivai osposobiti za to da kontroliu projekciju i da to ne moe biti principijelni razlog da se procena svede iskljuivo na kognitivne procese. Recipatija oznaava doivljaje procenjivaa koji se javljaju u toku spoznajne komunikacije sa objektom. U dijagnostikoj situaciji procenjiva ima razliita oseanja koja moemo shvatiti kao nesvesne emocionalne reakcije izazvane dranjem ispitanika. Ti doivljaji takoe ne moraju biti smetnja ve, naprotiv, mogu da doprinesu boljem shvatanju linosti osobe koja se posmatra. Kritika empatija je u neku ruku kljuni pojam u Murravevom modelu empatike spoznaje. Kritika empatija predstavlja svesno preputanje procenjivaa procesu empatike identifikacije, pri emu se istovremeno javlja i distancirano kritiki odnos prema oba objekta u interakciji, prema ispitaniku i prema samom sebi. Ovakav distancirani odnos treba da omogui spontanost emocionalnih reakcija, ali i kontrolu projekcije. Dakle, umesto da se emocionalni procesi iskljue kao tetni po validnost klinike procene, oni se koriste kao vaan indikator vrlo znaajnih aspekata linosti posmatranika. Takav nain potpune spoznaje" moe se postii samo sa kliniarima koji su preko psihoterapije osposobljeni da kontroliu projekciju i druge nesvesne mehanizme. Empatiki model moe da objasni izvesne oblike spoznaje i da poslui kao izvor hipoteza o emocionalnim, dinamikim aspektima linosti ili specifinim problemima. Ve i zbog toga on ima praktini znaaj za psihodijagnostiara. Meutim, taj model objanjava samo jedan deo eksplorativne faze u radu, interak-cioni izvor hipoteza, ali uopte ne objanjava ono to smo istakli kao osnovni problem, kako, na koji nain dolazi do integracije svih podataka koji su sakupljeni o sluaju. INTERAKCIONE TEORIJE SPOZNAJE Klasine teorije spoznaje osoba polaze od postavke koja radikalno deli pos-matraa od posmatranog, dok je u realnosti svaka od tih pozicija istovremeno dvostruka. Takoe, ove teorije, implicitno postuliraju da je proces spoznaje jed-nosmeran kao i to da je repertoar obe strane ve prethodno unapred odreen. Prema tome, posmatrau ostaje samo da ,,snima", dakle da saznaje, dok posmatraniku ne ostaje drugo nego da sebe, manje ili vie, pokae ili prikrije, u skladu sa onim to je u njemu unutra". To to se deava izmeu njih je ili program ispitivanja ili irelevantno neka vrsta situacione specifinosti". Ovakva slika ujedno odgovara radikalnoj podeli na dijagnostiku i terapiju, dok je u stvarnosti iedno i prostog razloga to je pozicija posmatraa analizirana iz take njegovog Ja ili njegovog nesvesnog. Druga strana nije bitno menjala sliku jer, u najboljem sluaju, i posmatranik je analiziran kao Ja i

nesvesno. Prelomni trenutak nastao je uvoenjem koncepta dijade i interakcije Ja i Ti u smislu ljudskog susreta. Interakcija vie nije mogla da se ignorie ve je naprotiv postala primarna. Filozofska osnova vie nije u radikalnoj podeli na subjekte i objekte, ve je to Ja i Ti susret, pa je sam susret postao objekat". Kontekst individualne analize zamenjen je kontekstom interpersonalne analize. Prikazaemo tri interpretacije interaktivne spoznaje osoba: psihoanalitiku, transakcionu i fenomenoloku. Psihoanalitika interpretacija kliniara Klinika metoda studije sluaja je po metodinosti, obuhvatnosti i intenzitetu za sada najpotpuniji nauni pristup spoznaji linosti. To naravno ne znai da po rezultatima mora da prevazie svaku spoznaju osoba u bilo kom odnosu. U sreditu klinike metode je primena baterije testova, tehnika i skala (TTS) na individualni sluaj, zatim obrada, parcijalna evaluacija i, najzad, integralna interpretacija linosti ispitanika. Ovakav opis podvlai instrumente i program obrade, a maskira interpersonalni kontakt u kome se ova tehnologija sprovodi. Neposredni, ivi ljudi koji stoje na dva kraja ove eksplorativne mainerije prikazuju se kao isprogramirane siluete. Meutim, u klinikoj stvarnosti redosled je suprotan, ljudi imaju primat, a mainerija" je sekundarna. Pa ipak, prolo je veoma mnogo vremena dok se nije naao neko ko bi dao jednu smisaonu psihoanalitiku interpretaciju situacije klinikog testiranja. Interpersonalnu dinamiku testovne situacije Schafer (1954) je analizirao sa ego psiholokog stanovita. Instrumentarijumom prikupljeni podaci o linosti ispitanika vrede onoliko koliko je kliniar u stanju da ih proceni, pravilno klasifikuje i evaluira. Sve ove operacije spadaju u ego aparat" i sledstveno tome zavisie od toga koliko je ego kliniara optereen anksioznou i kojim se mehanizmima od nje brani. Prema tome, da bismo shvatili razloge stepena efikasnosti klinike metode u praksi, treba da znamo daje pozicija kliniara u instituciji psihijatrijskog tipa kompleksna. Pre svega profesionalni status psihodijagnostiara je takav da moe pojaati individualno oseanje izolovanosti i nesigurnosti. Od strane psihijatara, koji su vodea profesija u zdravstvenoj instituciji, psihodijagnostiar moe da bude prihvaen ambivalentno i sa spregom prihvatanja i odbacivanja. Ukratko, u tom odnosu ima puno rivalizovanja, demonstracije i igranja igre. Da bi razreio ovakvu konfliktnu i anksiozno izazivajuu situaciju, kliniar moe preduzeti niz manevara koji utiu na ispitanika, na samu situaciju testiranja i na rezultate. Pod pritiskom oseanja inferiornosti dijagnostiar moe da nastupi sa demonstracijom svoje moi ili u prikrivenom vidu demonstracijom zahteva prema ispitaniku. Poto je istovremeno i podcenjen, kao pomona profesija", i precenjen, kao nosilac superiorne dijagnostike tehnologije, dijagnostiar istupa sa nerealno visokim zahtevima, pred kojima se ispitanik poinje oseati isto tako bespomoan kao i njegov dijagnostiar prema velikom ocu" i rivalu psihijatru. U ovakvoj perspektiv u jednoj inscenaciji koja je nametnuta, uglavnom nesvesno. Ispitanik je u poziciji trostruke isprovociranosti, instrumentima, profesionalnom ulogom dijag-nostiara i nesvesnom dinamikom. Ponaanje jedne i druge strane u test-situaciji odvija se i menja interaktivno. Schafer najpre analizira ponaanje kliniara sa stanovita ego odbrambenih i ego potkrepljujuih manevara. Dijagnostiar zahteva od ispitanika da daje odgovore u potrebnoj koliini i zadovoljavajueg kvaliteta. ta e se desiti, pita Schafer, ako ispitanik ne ispuni oekivanja kliniara? Naravno, na svesnom planu svaki e dijagnostiar rei daje to u redu, daje pravo ispitanika da prui koliko moe i ta moe. Meutim, ne ispunjavanja tih zahteva implicitno ugroavaju, uglavnom imaginarno, ego kliniara. On zbog toga moe da postane napet, pospan ili netolerantan. Dijagnostiar zahteva od ispitanika iskaze koji se mogu doslovno zapisati. Neki ispitanici o tome ne vode rauna i opiru se korektivnim intervencijama. Ovakvo ponaanje, po pravilu, izaziva napetost, izvetaenu suzdranost i lanu ljubaznost kliniara, koji se plai da bude energian smatrajui to za agresivnost (koja je za njegovu ulogu tabu). Iz ovakvih interakcija mogu se dalje razvijati sasvim neoekivani, mada za konkretnog dijagnostiara sasvim karakteristini odbrambeni aranmani. Na primer, poto je usled nekooperativnog" ponaanja ispitanika u odnosu na pravilne zahteve testiranja" bio frustriran i ljut, kliniar se povlai iz prethodne pozicije ambicioznog perfekcionizma koji bi ga profesionalno afirmisao u poziciju laissez-fair stava koji ga titi od nove frustracije i opasnosti da se obruka jer je pokazao agresivnost. Ispitujui sa odreenim zahtevima dijagnostiar samo sprovodi jedan program koji je unapred i jednoobrazno odreen za testovnu situaciju. Ve na tom nivou mogu da se ispolje interaktivne sekvence sa razliitim psihodinamikim implikacijama. Isto tako i uloga u koju se dijagnostiar uivljava i po kojoj se ponaa manje je statina nego to na prvi pogled izgleda. Postoji jedan diskretan niz varijacija u tumaenju" preuzete uloge dijagnostiara koje e zavisiti od linosti. Naravno, smatra Schafer, svaka varijacija u tumaenju uloge ima svoju posebnu unutranju i interaktivnu psihodinamiku vrednost. Dijagnostiar kroz svoju ulogu ostvaruje niz konstruktivnih zadataka koji treba da pomognu psihijatru da tanije odredi dijagnozu pacijenta, psihoterapeutu da bre sagleda probleme i usmeri svoju aktivnost na to i najzad da pomogne i samom pacijentu, uglavnom indirektno. Meutim, ceo taj niz konstruktivnih zadataka realizuje ovek koji je ipak samo obian smrtnik. Psihoanalitiki gledano,

dijagnostiar nije bez iracionalnih impulsa, fantazija i distorzija realnosti i ponaanja. Sa tim treba raunati, istie Schafer, kada analiziramo interakciju dijagnostiara sa pacijentom. Dijagnostiar se prema pacijentu postavlja kroz svoju ulogu ali u nju prodiru i iracionalne tenje koje su potkrepljene ba onom funkcijom koju kliniar ima u datoj poziciji prema pacijentu. Iracionalni uticaji mogu dobiti vee razmere zavisno od toga ta e pacijent izazvati ili potkrepiti u ponaanju dijagnostiara. Schafer razlikuje etiri konstante preko kojih se nesvesno uplie u ulogu dijagnostiara: voajerski, autokratski, proroanski i svetaki aspekt. 103 Obuen u beli mantil, odvojen pisaim stolom, blagonaklono osmehnut i opremljen mnotvom testova dijagnostiar poziva pacijenta na svojevrstan striptiz. Po prirodi posla on treba da saslua klijenta, ali i da zapitkuje gde ovaj i ne oekuje. Kliniar naravno to sve ini profesionalno, distancirano, ali to ne znai da se on ne ukljuuje i lino svojim nesvesnim eljama, fantazijom ili oseanjem krivice kada iznenada uvidi ta se deava. Ljubaznost i demonstracija tolerantnosti ili topline samo su instrumenti koji treba da potkrepe otvaranje pacijenta, njegovo razotkrivanje. U stvari, ta toplina i taj osmeh samo prividno daju neto klijentu, jer on je taj koji treba da prui. Dijagnostiar samo posmatra, registruje, iznalazi ali, u naelu, nita ne kazuje samom klijentu. Neki kliniari se upliu u taj tok sankcionisanog voajerizma insertima fantazije i manevrima isforsirane objektivnosti ili Ijubopitljivosti koja je neopravdana. U svakom sluaju, taj je odnos pun izazova za nesvesnog dijagnostiara, a uplitanje nesvesnog uticae na impresiju o ispitaniku, na tok i obim prikupljanja podataka ili nekada i na tok zakljuivanja. Dijagnostiar je mona figura dijagnostike dijade, on je taj koji kontrolie situaciju. Pokuaji pacijenta da uzme kontrolu u svoje ruke ili da suvie bukvalno shvati interpretaciju kliniara daje u ovoj situaciji slobodan sve da kae" ipak se slamaju na rampama pravila koje kliniar sputa i podie, prema potrebi. Nekada klijent uspeva da isprovocira dijagnostiara, ak i da ga terorie neko vreme, ali to su izuzeci. ak i u ovim sluajevima vlast ne prelazi na njih, oni ostaju buntovnici koje e kliniar ipak srediti" svojim interpretacijama i predlozima. Ova autokratska pozicija, diskretno preodevena u demokratsku odoru, takoe moe da isprovocira nesvesne potrebe, fantazije i konflikte u linosti dijagnostiara. Ako ima potrebu za dominacijom i manipulacijom, a da toga nije svestan i potiskuje je, ova e mu pozicija psiho-dijagnostiara omoguiti indirektnu satisfakciju ali moda i preterivanja. Ako su te potrebe praene oseanjem krivice, onda tester moe da postane popustljiv i da time oslabi vrednost dijagnostikog poduhvata. U ekstremnom sluaju ba takav kliniar, koji ima oseanje krivice zbog jakih potreba za dominacijom koju delom prepoznaje u svojoj ulozi, doputa da mu kontrola izmakne i da ga sluajevi mue". Provokacije dominantne uloge nisu jednake za sve, ali za neke mogu biti izvor sistematskih greaka u primeni metode i ocenjivanju ljudi. Uprkos drugorazrednoj ulozi koju psihodijagnostiar veinom ima u okviru zdravstvene ustanove, on je osoba koja raspolae najmonijom tehnikom za detekciju ljudskih slabosti. U ovome i lei jedan od razloga ambivalentnog odnosa psihijatara prema njemu. Dok se, s jedne strane, dri podalje od moi i pomalo pod-cenjen, s druge strane je uzdignut, ak mistifikovan kao daje vidovnjak". Samim tim to pacijenti dolaze kod psihodijagnostiara po uputu lekara ili psihoterapeuta, njegove jae brae u kolektivu, on se u svom kabinetu osea i prema pacijentu postavlja kao via instanca, koga konsultuju i koji je u bitnim i strunim stvarima superioran. Svi mogu da budu obmanuti, ali psihodijagnostiar, sa svojim instru-mentarijumom i dugom eksploracijom - teko. Ovakva slika dijagnostiara nije samo njegova fantazija nego je kolektivna iluzija. Nju podrava on sam, terapeut, a tu sliku konano prihvata i sam pacijent. Ako to ne bi bilo tano, emu onda duga eksploracija osobe koja je ve dala istorijat bolesti" i koja se dugo leci. U toj igri 104 najvanije je to, primeuje Schafer, to se psiholog u nju ukljuuje svojim nesve-snim eljama i fantazijama. Ta se ukljuenost nekad ispoljava u spremnosti dijag-nostiara da sve primeti" ili jo gore, da sve interpretira, da se pretvori u personifikaciju znanja i dalekovidosti. Meutim, nisu svi dijagnostiari jednako podloni da upadnu u ovakvu megalomansku igru i postanu karikature svojih fantazija ommpotencije. Vano je da ima onih koji u ulozi dijagnostiara i opisanih okolnosti bivaju isprovocirani ukljuujui se. Oni dijagnostiari koji imaju distancu prema sebi i svojoj ulozi obino odolevaju provokaciji. Ima i takvih koji usled loe kombinacije profesionalne inferiornosti i latentne ommpotencije podleu provokaciji ali imaju nekog uvida u to i, sledstveno tome i oseanje krivice. Kod njih se moe javiti obrtanje, odnosno tenja da se umanji vrednost psihodijagnostike i sop-stvenog doprinosa. Nekad se to izraava jasno, otvoreno, a nekad indirektno, na primer nalazi koje daje neupotrebljivi su. Bez sumnje je psihodijagnostiar strunjak koji pomae, terapeutu direktno a pacijentu indirektno. On mora da prihvati sluaj takav kakav jeste, da ga ljudski podri i paljivo ispita. Taj posao zahteva portvovanost i spremnost da se i najteem sluaju pomogne. ak i kada je izazvan afektivnim

ispadom, kada je napadan ili osporen, kada ga zavode ili mu pripisuju niske pobude", dijagnostiar mora da bude odmeren, tolerantan, da razume pacijenta i da se ispolji kao personifikacija dobre namere i ljudskog. Svakako da takvi zahtevi nisu jednako laki za sve. Neki kliniari potpadaju pod jak uticaj ove uloge, ukljuuju se u tu provokaciju, kae Schafer, zauzimajui pozicije sveca. Njihova svetaka postavlje-nost ini ih neranjivim u odnosu na pritiske i iivljavanja pacijenta, ali ih ujedno i ukljuuje sa nesvesnim eljama, fantazijama i konfliktima. Kliniarima sa dobrim uvidom uloga sveca nee biti velika provokacija. Meutim, ako je kliniar pod pritiskom sadomazohistikih impulsa, koji pod pritiskom bivaju isprovocirani, on e na amar" reagovati podmetanjem drugog obraza". Loa strana svega je, naravno, to to pod uticajem isprovociranih nesvesnih potreba kliniar jo vie pojaava ve dosta izvetaenu ulogu i itavu situaciju eksploracije. Ove konstante po kojima varira ponaanje psihologa u ulozi psihodijagno-stiara ne treba shvatiti kao jake i neizbene determinacije. Nisu svi dijagnostiari nuno karikature prve, druge, tree ili etvrte vrste. Meutim, svi su oni izloeni pritiscima i provokacijama koje se u dijagnostikoj interakciji na odreen nain strukturi su. U tom vektorskom polju sila" ego dijagnostiar trpi mnogo i to trpljenje moe da oteti njegovu efikasnost opaanja, empatije i suenja. Zbog toga je za razumevanje njega kao dijagnostikog instrumenta bilo bitno razumeti i situaciju i ego-dinamiku. Psihoanalitika interpretacija pozicije ispitanika Ispitanik je ono zagonetno bie koje treba da se dolaskom na psiholoko ispitivanje transformie u objekat da bi dijagnostiki eksperiment mogao da se odvija lege artis, ali istovremeno ovaj objekat" treba da ispolji sve svoje ljudske kvalitete. On e to postii ako se uivi u ulogu ispitanika, koja najvie odgovara komplementarnoj ulozi u kojoj se nalazi (bez)lini ispitiva. O ispitaniku se u psi105 ^ - o pri\agdenost \s:s^^%--r^ sauestustvo u P se p0ve iena & * trait da isp^ na oseanja i ne uzvraa nita lino. S druge strane, upravo takvo ponaanje ostavlja utisak daje sve dosta sigurno, daje ispitanik zatien profesionalnou ispitivaa. Ipak, zbog toga to je mo u ispitivau, koji uz to moe da vrednuje, hvali ili kudi, ova relacija navodi na asocijacije odnosa prema roditelju. Ispitiva izgleda kao neki roditelj koji sve vidi ili koji moe da otkrije tajne. Takvo doivljavanje relacije moe navesti ispitanika da se bori za ljubav" ispitivaa putem prenaglaeno pozitivnog ponaanja, ispunjavanja svih zahteva pa i onih koji su u fantaziji ispitanika. Iz istih razloga moe da se desi da ispitanik doe u sukob sa ispitivaem, prenosei u test-situaciju svoju taktiku borbe za ljubav roditelja ili straha od gubitka te ljubavi. Doivljaj gubitka kontrole kod ispitanika u test-situaciji nije neosnovan. Bez obzira na dobronamernost ispitivaa, na kalorinost" njegove topline i korektnost dranja, ostaje injenica da on manipulie sa ispitanikom, da ga stavlja u poziciju da se ispoveda i, stoje za mnoge jo opasnije, da neto uini, ispolji ili kae to ne bi hteo ili ne bi sebi hteo da dozvoli. U ivotu mnogi ljudi biraju situacije u koje e ui i na taj nain kontroliu sebe i izbegavaju sopstvene neeljene ispade. Dolaskom na testiranje oni zaista gube situacioni oslonac svoje odbrambene strategije. Na primer, ovek koji je usled skleroze poeo da gubi sposobnosti, a izmislio je neki nain maskiranja, dolaskom na testiranje ne moe izbei demaskiranje. Na slian nain su ugroeni i drugi maska -aranmani, na primer nestana veselost" devojke koja skriva svoje zastraujue agresivne fantazije. Ukratko, stavljanjem ispitanika u testsituaciju postie se izvesno ogoljenje i gubitak odbrana, to je za ispitivaa poeljan a za ispitanika nepoeljan efekat. Testiranje predstavlja za ispitanika viestruko dramatinu situaciju koja ima aspekte obeanja i nadanja, ali isto tako i opasnosti i ugroavanja. Ve smo naveli opasnost da bude otkriven, proitan" od strane veoma monog voajera. No njegova ugroenost nije nita manja i od sopstvenog sagledavanja sebe, svojih potreba, prieljkivanja i nedostataka, bili oni stvarni ili fantazmatini. Ispitanik ulazi u testsituaciju jer mora, jer eli (intaktni ego koji racionalno prosuuje) i zato to mu ova situacija budi nadu bez koje bi postao depresivan. Niz predradnji, kao to su uzimanje istorije bolesti i terapeutski susreti koje je imao, ukazuju mu na to da reenje treba da trai u sebi. Taj put je, meutim, zatvoren, jer je veoma opasan. On, ulazei u psihodijagnostiki odnos, jedva moe da izbegne saznanju da postoji opasnost da neto o sebi sazna. Ta situacija je bliska preranom razotkrivanju, koja se deava u terapiji ili pri konfrontacijama sa onim koji ga dobro znaju ali ije interpretacije bar moe diskvalifikovati kao pristrasne i nestrune. Koju odbranu moe bespomoni ispitanik da suprotstavi otkriu do kojeg moe doi u situaciji testiranja koje obavlja nepristrasna osoba, veoma struna, koju terapeut visoko ceni i koja se slui najsavremenijim naunim postupcima. Tu, usred te situacije, ispitanik stoji ogoljen, nada se ali i strahuje da e mu se sruiti na glavu najtei teret i njegov najintimniji neprijatelj - svest o sebi. Jedino to mu preostaje jeste da prua izvestan otpor uspehu eksploracije, bez obzira na to to je uveren da je ono to ini i govori ispitiva dobro, a to povremeno ini i govori on sam - loe. Ni taj uvid ga ne

ini srenijim ni samopouzdanijim. 107 Bilo bi pogreno tvrditi da ispitanici pristupaju testiranju obavezno preplaeni, ugroeni i unesreeni ulogom slabije strane. Upravo taj poloaj inspirie zavisne potrebe i nadanja koja su vrlo esta meu klijentelom psihodijagnostiara, nadu da e biti branjeni, zatieni i spaeni. Mada je ponegde potreba pacijenta da se sasvim prepusti svemonom kliniaru" koji e se maksimalno posvetiti brizi i pomoi, veoma jaka i iskljuiva odlika odnosa, u veini sluajeva preovladava vidljiva ambivalencija. Dijagnostika situacija je jak izazov za regresivne potrebe. Ona zbog toga posebno pogaa osobe koje preivljavaju aktuelne ivotne krize. Poto su pod udarom krize, ispitanici veoma prieljkuju susret sa nekim ko e da ih prihvati, razume, podri i izvue iz nesavladivih tekoa i oslobodi teskobe. Dijagnostiar i eksplorativna situacija su vrlo blizu fantazmatinom dogaaju spasenja i zato je ispitaniku teko da se odupre iskuenju i snazi svojih potreba. Meutim, preputanje brige o sebi je svojevrsna predaja, koja je veoma bremenita opasnostima koje se oekuju spolja, od strane spasioca, kao i od samog sebe, poto je aktom predaje priznao poraz i gubitak obraza, samopotovanja. Ispitanici su ee u sukobu sa sobom nego to se oputaju i bez rezerve predaju pasivno, kao stvar. Konflikt u sebi, usled ambivalentnih oseanja, prenosi se i na odnos prema dijagnostiaru. Ova ambivalencija moe ostati od poetka do kraja ista, ili moe da se pretvori u jednu proveru ispitivaa ili proveru nade ija je sutina fantazmatina. Predaju u jednom dahu sreemo samo kod sasvim regresivnih osoba. Ostali se predaju sukcesivno, stiui postepeno poverenje i postajui otvoreniji, ili kroz itavo vreme testiranja sprovode svoje testiranje testera. Na poziv test-situacije da se prepusti ispitanik uzvraa zavoenjem dijagnosticara, nudei se kao bespomona, pasivna rtva koja trai svog spasitelja. Kroz reakcije ispitivaa ispitanik saznaje koliko je uspeo da manipulie svojim potencijalnim spasiocem. Ukoliko vie uspeva da manipulie, utoliko vie sigurnosti ima da prepusti sebe da bude manipulisan ,,za svoje dobro". Meutim, poto te manipulacije nailaze na otpor i nekooperativnog" dijagnosticara i sopstvenih kontraregresivnih potreba, ambivalencija se produava. Priroda spoljanjeg otpora je u tome to dijagnostiar ne prihvata ulogu apsolutnog oslonca, dok je priroda unutranjeg otpora dvojaka. Predaja je oteana strahom od predaje, strepnjom od mogueg povreivanja. Isto tako se kontraregresivna tendencija javlja i zbog ponosa i ouvanog samopotovanja, koje je ugroeno moguom predajom. Ova igra regresivnih i kontraregresivnih poteza reflektuje se na odnose u testsituaciji kao jedno produeno hou-neu", kao ispoljavanje deteta koje iskuava roditelja. Kada se govori o tome da li u test-situaciji ima transfera, onda se ovaj obrazac navodi kao potvrda. Naravno, testiranje je vremenski suvie kratko da bi se ova ambivalencija razreila do one mere koja bi se nedvosmisleno priznala za transfer. Samo izuzetno se deava da do toga doe i to samo kod ispitanika koji su jae regradirali. Transakciona interpretacija Dijagnostiar i ispitanik u test-situaciji jesu ono to i inae jesu van te situacije, dakle dve posebne linosti. Dolaskom na isto mesto i ueem u istom zadatku sa dva komplementarna stanovita oni ispunjavaju dve uloge. Sa ovim se, 108 meutim, ne iscrpljuje sutina njihove pozicije. Pedantna analiza njihovih linosti ponaosob, zatim njihovih uloga (pacijent, kliniar) kao i uklapanja njihovih linosti u uloge, ostavie nas sa puno pitanja bez odgovora. Pre svega kliniar i sluaj predstavljaju jednu posebnu vrstu dijade ija je interakcija vrlo zanimljiva po sebi a ponekad i vrlo znaajna stimulacija promena i uenja. Psihoanaliza je vrlo podesna za otkrivanje i interpretaciju pojedinane, izolo-vane linosti. Psihoanalitika interpretacija je sledstveno tome ograniena u svom dometu i u sluaju dijagnostike situacije. Pojmovi kojim se pojave klasifikuju i tumae nepodesni su za tumaenje totalne interakcije u dijadi. Psihoanaliza je stala kod pojedinaca i nije uspela da to prevazide. Pojmovi kao to su identifikacija, projekcija i introjekcija odgovaraju duim, razvojnim segmentima ivota ali ne i takvim kao to je dijagnostiki susret. Ni koncepti kao to su transfer i kontratrans-fer nisu podesni za analizu ovakvih susreta, mada ponekada sreemo pojave i ove vrste. Zbog ovakvih razloga ve odavno je uoena potreba da se dijadni odnos u test-situaciji teorijski adekvatnije prikae (Rotter, 1962). Drugim recima, da bi se linost individualnog ispitanika mogla bolje sagledati, potrebno je da se povee eksploracijska situacija sa socijalnom psihologijom. Od postojeih teorija dijadne interakcije posebno se izdvaja transakciona analiza Erika Bernea (Berne, 1961). Ova teorija je derivat psihoanalize, ali one socijalno orijentisane. Linost je u svakom trenutku svoje svesne aktivnosti pod kontrolom linih iskustava, koja su povezana u tri ,,ego-stanja". Jednu vrstu ego--stanja ine iskustva koja imaju karakter doivljaja deteta: neposrednost, naivnost, ivost, oduevljenje. To ego-stanje Berne naziva ,,dete" i tumai strukturom nagonskih regiona mozga ili arhepsihom". Drugu vrstu iskustava ili ego-stanja predstavlja ponaanje kroz koje se iskazuje kritika, vrednovanje, moralisanje i patetika. To ego-stanje Berne naziva roditelj" i smatra daje ispunjeno

sadrinom doivljaja i seanja roditelja. Tragovi tih doivljaja su takoe stvarni i depono-vani" u neopsihi". Najzad, racionalno, realistino i planersko ponaanje je vezano uz doivljaj jednog egostanja koje Berne naziva odrasli". Svaka osoba ima sve tri vrste ego-stanja, roditelj, odrasli i dete. Izmeu njih postoji permeabilna granica koja nekad moe da bude patoloki kruta ili patoloki propustljiva ili ak probijena. Ego-stanje se doivljava kao stvarno Ja, a praeno je i odgovarajuim pokretima, dranjem i interpersonalnim orijentacijama. Na primer, neko se meu svojim prijateljima ali i igra (smejali smo se kao deca"), na poslu vrlo realistino i dalekovidno reava zadatke, a dolaskom kui prema svojoj deci nastupa kao adekvatan otac. To nisu samo uloge, podvlai Berne, ve je svaki od ta tri ponaanja ukljuio linost sa svim to ona jeste u svom kontinuitetu i bez podvajanja. Za neke ljude prelazak iz jednog ego-stanja u drugo, shodno situaciji i prisutnim ljudima, nije mogue i oni ostaju pogreno ukljueni. Na primer, umesto da se ukljui odrasli", M. ukljuuje ego-stanje deteta" ili roditelja". Slinost izmeu trijade id, ego i superego, s jedne strane, i dete, odrasli i roditelj, s druge, vie je nego nametljiva. Meutim, istie Berne, razlike nisu nita manje. Ego-stanja su realna dok je psihoanalitika trijada aspektacija. On se poziva na klasine eksperimente Penfilda, koji je pri otvaranju lobanje pacijenta dodirivanjem pojedinih taaka korteksa izazvao vrlo ive doivljaje kod pacijenta. Ti 109 doivljaji su bili vrlo upadljivi ne samo po neoekivanosti izazvanih slika seanja, ve po povezanosti tih slika jednim objedinjavajuim doivljajem uzrasta: Sada imam est godina..." Ego-stanje se moe verifikovati i po doivljaju i po ponaanju, pa ak i po nainu govora. Svako ima, kae Berne, dva ili tri naina govora. Transakciona analiza pokuava teorijski da prevazie tradicionalno individualnu orijentaciju klinikog pristupa. Dve ili vie osoba, kada su zajedno, mogu da stupe u raznolike interakcije ili transakcije". U susretu dve osobe do transakcije dolazi izmeu njihovih ego-stanja. To znai da dijada funkcionie transakcijom dva puta po tri ego-stanja. Svako ego-stanje osobe A moe da stimulie transakciju sa bilo kojim ego-stanjem partnera B. Ako je transakcija izmeu dve osobe uspostavljena na nivou istih egostanja: odrasli - odrasli, dete - dete ili roditelj - roditelj onda je interakcija komplementarna. Meutim, deava se, posebno u hijerarhiziranim odnosima daje transakcija ukrtena. Na primer: Kliniar: Kako se zovete?" Ispitanica: Pa ovaj, he, he, Milena" (otegnuto). Kliniar upuuje pitanje kao odrastao ka pacijentkinom odraslom ali dobija odgovor iz njenog egostanja deteta. To je ukrtena transakcija. Ovakva vrsta transakcije je dogaaj koji se obino kvalifikuje kao transferni odnos. Kliniar upuuje poruku iz ego-stanja odraslog, to nije isto to i uloga odraslog, na koju pacijent i uzvraa iz ego-stanja deteta, umesto svog odraslog koji je iskljuen, a poruka je namenjena ego-stanju roditelj kod kliniara. Ukoliko kliniar prihvati poruku iz ego-stanja koje je aktivirano transakcijom i odgovori kao roditelj, onda je taj odnos u opasnosti da se pretvori ujedan od mnogobrojnih sukoba i nesporazuma koje tako dobro poznajemo. Meutim, i sami nesporazumi imaju neku svoju logiku i svoja pravila. Prvo je pravilo da ljudi koji se pojavljuju u ulozi pacijenta ili ispitanika ponavljaju svoje transakcije na nain koji Berne naziva igrom. Svi ljudi igraju igre", ali su neki toliko okoreli igrai da se zapliu do te mere da moraju traiti pomo od strunjaka, sa kojim takoe stupaju u transakcije tipa igre. Moemo, dakle, oekivati da e ispitanici u transakciji sa kliniarem prikazati deo repertoara svojih igara. Osnovna odlika igre je ta da se odvija na dva nivoa, da ima skrivenu motivaciju i da se odrava zato to uvek donosi dobit, ee sekundarnu ili tercijarnu. Kada se dve osobe sretnu, one stupaju u transakciju koja moe biti trojaka, da proe vreme, igraju igre ili iskreno i stvarno komuniciraju. Prazninu susreta najee popunjavamo transakcijom tipa DPV (da proe vreme), koja podra-zumeva askanja, prianje zgoda i viceva i slino. U transakciji DPV interakcija se odvija izmeu roditelja partnera ili izmeu odraslih. U prvom sluaju dva sago-vornika izraavaju svoju zabrinutost, odnosno zgraanje": A (roditelj"): ,,Da nije toliko razbijenih porodica ne bi ni delikvenata bilo tako puno." B (roditelj"): Ma pusti, ak ni u dobrim porodicama decu ne ue redu!" Igre su univerzalna forma dijadne i grupne transakcije. Postoje mnogobrojne igre koje se javljaju u braku, na poslu ili koje se igraju izmeu psihoanalitiara i pacijenta (Shepard i Lee, 1970). Igra je po definiciji neproduktivna transakcija 110 koja ne zbliava i ne razvija linost. Izmeu dijagnostiara i pacijenta moe da se odvija i ovakav dijalog (transakcija"). D (odrasli"): Vi ste u sukobu sa sobom i imate oseanje krivice." F (odrasli"): ,,Da, to je moj otar super-ego." I jedna i druga strana ostaju na istim pozicijama i nita se bitno nije desilo. Pacijent je doekao interpretaciju spremno, zatvoren prema dijagnostiaru i odvratio je pokazujui da i on poznaje

psihoanalizu. Oni su, kako bi se reklo podelih poene". Dijagnostiar je rekao svoje", oigledno ne uzimajui u obzir pogodnost momenta. Osetivi to pacijent je shvatio da dijagnostiar igra, da mu ne preti, da mu samo pokazuje svoju pozicionu superiornost i ukljuio se u tu igru na nain koji je ve usvojio. On je prepoznao igru i zaigrao postigavi poen. Transakcija je zavrena neproduktivno. U prvoj igri, koja nije samo DPV ili drutveni ritual, javlja se dvostruka i ukrtena transakcija. U prethodnom pnmeru manifestna sadrina razmenjena je na nivou odraslih. Meutim, ponavljanje ovakvih segmenata u toku produene dijagnostike transakcije pokazuje da P (pacijent) ponavlja stav, da igra i da u tu igru ukljuuje i dete". On se opire nastojanjima dijagnostiara da produbi eksploraciju iako se pacijent deklarisao kao osoba koja trai pomo i dublje razumevanje svojih tekoa. Analitiki interpretirano on je u otporu. Sa transakcionog stanovita on igra, jer pored odraslog ukljuuje i dete, koje sad pokazuje" dijagnostiaru da ga ne moe nadmudriti. U stvari, u interpretaciji Bernea dete igra andara i lopova" ili uhvati me ako moe". Transakciona teorija dijadnih i grupnih odnosa bavi se komunikacijom ,,ego--stanja" unutar linosti i izmeu dve i vie osoba. Otkrivanjem brojnih pravila po kojima se odvijaju krai (igre) i dui (ivotni scenario) segmenti saobraaja meu osobama, ona je olakala razumevanje parova ukljuujui i dijagnostiki i terapijski par. Mada se ova teorija ne bavi posebno pitanjima saznanja, kao izdvojenog aspekta transakcije, ta su pitanja, ipak, ukljuena. Kao i psihoanaliza tako i tran-sakciona teorija postavlja odreene uslove bez ijih ispunjenja razumevanje druge osobe ne moe biti uspeno. Procenjiva ne moe biti samo vrsni znalac teorije, visoko inteligentan i dobro motivisan, jer svi ti kvaliteti ulaze u samo jedan nivo, pojaavaju samo ego stanje odraslog". Ti kvaliteti su primarne vrednosti odraslog, kojeg simbolizuje kompjuter. Da bismo drugu osobu shvatili, moramo umeti da odgovorimo na ispoljavanja i drugih ego-stanja, da osetimo poruke deteta i roditelja. To je mogue delimino i racionalnim, analitikim posmatranjem, ali samo donekle. Pozicija dijagnostiara je najbolje odreena definicijom Sulivana, po kome je procenjiva ukljuen u transakciju koja se u eksplorativnoj situaciji odigrava, ali pored toga on je i posmatra pacijenta, sebe i transakcije. Poenta je u tome da saznanje ne moemo apstrahovati od transakcije. Pacijent moe da uestvuje u transakciji ali ne mora da shvati smisao deavanja u celini (deavanja u sebi, u dijagnostiaru i izmeu njih), dok dijagnostiar ispunjava zadatak samo ako uestvuje, ne ometa igre, a prati i shvata celinu situacije. U odnosu na psihoanalizu transakciona teorija je otila korak dalje tune to je razvila koncepte pogodne za klasifikaciju i tumaenje parova i grupa. Time je data mogunost da odnose u dijagnostikoj dijadi ne pretvaramo u neto drugo da 111 bismo ih razumeli. Meutim, klasina dijagnostika situacija nije pogodna za kompletnu procenu repertoara osoba. Fenomenoloko-metaperceptivna interpretacija U razjanjavanju kognitivne interakcije u dijadi znaajan doprinos je dao Laing (1966). On je izuavao odnose u porodicama shizofreniara, a posebno spo-razumevanje. U pristupu je poao od koncepta dijade (Feuerbach, Buber, Heider) i opaaja u dijadi. Odnosi u dijadi jesu odnosi izmeu Ja i Ja drugog za koga je prvo Ja takode Ja dragog. Odnos je prema tome bilateralno simetrian. U svakom trenutku i u svakom dijadnom odnosu, ukoliko je interakcija uspostavljena i svesna, Jaje odreeno kroz sebe i kroz sam odnos. To to opaam uvek je i interpretacija, a u svakoj interpretaciji ima udela fantazija (Isaacs). Opaaj, interpretacija i fantazija stapaju se u linosti i doivljaj. U susretu Ja sa drugim osobama moje Ja odreeno je onim je to je bilo i doivljajem koji imam sada u konkretnom susretu. Moje Ja i Ja dragog se meusobno odreuju. Pokuaji da se formuliu fenomenoloke teorije mimo odnosa susretanja osueni su da budu nestvarne apstrakcije. Koncept identiteta je nuno vezan za dijadu ili grupu. Kognitivna interakcija se ne moe svesti na model akcije i reakcije, ve je pravilnije prikazati tu interakciju kao odraz. Osoba A vidi osobu B, ali istovremeno interpretira: Ja mislim da on misli da ja mislim, to na neki nain odreuje trenutni identitet osobe A. Naravno, osoba B na isti nain, ali verovatno sa drugim sadrajem, vidi osobu A i istovremeno ima svoj doivljaj koji odreuje momentalni identitet. Ovaj lanac opaanja Laing naziva meta-opaaj, a iz tog odnosa odreeni doivljaj Ja naziva metaidentitet. Pitanje na koji nain dijagnostiar moe da shvati linost ispitanika nije direktno razreeno u okvira ove teorije. Pre svega, dijagnostika situacija nije bilateralno simetrina, dodue ni brakovi nisu uvek takvi. Meutim, obe strane imaju odreena oekivanja u odnosu na suprotnu ulogu, pri emu je posebno vano kakva oekivanja ima ispitanik. Pretpostavljamo da dijagnostiar svoja oekivanja i svoj identitet uspeno sinhronizuje sa ulogom i zadatkom koji mu nalae profesija. Naravno, donekle u svemu tome ima udela i njegov koeficijent fantazije", koji moe biti na razliite naine pobuen susretom sa ispitanikom ili ispitanicom. On moe da idealizuje svoju ulogu, vrednost svog posla i instituciju u kojoj radi. Iz ove teorije nedvosmisleno sledi da je opaaj pacijenta od strane dijagnostiara takode meta-opaaj. To znai daje zapaanje kliniara pod uticajem dijadne pozicije: Ja

u susretu sa Ti i meta-identitetom. Kako ispitanik vidi kliniara i kako vidi sebe veoma su povezane pojave. Laing odbacuje postavku da ispitanika moemo posmatrati kao identitet po sebi. Opaajui kliniara, ispitanik je verovatno pod jaim uslovom koeficijenta fantazije", pa je njegovo Ja i doivljaj kliniara kao osobe, kao i zamisao o tome kako kliniar njega vidi, u raskoraku sa meta-opaajem kliniara. Psihoanalitika teorija je ovu neadekvatnu poziciju podvodila pod koncept projekcije. Metaperceptivna teorija se zalae za metod analize sekvenci procesa, koji u celini nazivamo projekcijom. Postupajui tako dolazimo do naziva pogreno uklopljenih oekivanja. Taj 112 metod je moda pogodniji za prouavanje nesporazuma medu branim parovima nego u dijagnostikoj dijadi. Meutim, ne smemo zaboraviti da i kliniari imaju predrasuda i da u nedostatku dobrih metoda provere mogu da gree, a esto to i ine, birajui teu interpretaciju. Evo jedne metaperceptivne sekvence koja ilus-truje nesporazum uprkos dobrim namerama: Pacijent (ja sam uznemirena) - Kliniar (ona je uznemirena) - Pacijent (doktor je vrlo miran i ne reaguje) - Kliniar (bie dobro da ostanem miran i da samo sluam) - Pacijent (da mu je makar malo stalo do mene i da mi pomogne, ispoljio bi neko oseanje) Kliniar (sad je jo vie uznemirena, moram biti jo mirniji) - Pacijent (nemogue je da doktor ne zna da me njegova hladnoa u/ne-mirava) - Kliniar (ona me optuuje daje povreujem) - Pacijent (nemogue je da doktor ne zna da me njegovo ponaanje pogaa i uznemirava. Oigledno, on sadistiki uiva)- Kliniar: To je projekcija! Ovakav put zakljuivanja Laing radije predstavlja spiralom nego dijalogom, a meusobno vienje para recipronom perspektivom". Jedna od pozitivnih kon-sekvencija ovakvog pristupa moe biti obazrivija upotreba tekih reci" i dalekosenih zakljuaka. Navedene interpretacije pozicije kliniara, pacijenta i dijagnostikog odnosa pokazuju da teorija klinike spoznaje linosti ne moe da se postavi van konteksta interakcije. Koncept dijade je neophodan. Takoe je teko prihvatiti takvu teoriju koja ispitanika svodi na objekat a kliniara izvlai iz interakcione matrice. Problem nije samo u tome to je naa svest, miljenje i sistematizacija pod uticajem nesvesnog ili fantazija. Ta ogranienja su, izgleda, samo polovina prepreke, jer se u njima zaobilazi transakcija, komplementarnost i komunikacija u dijadi. ak i ako je kliniar veoma zrela linost, sa dobrim uvidom, on jo uvek nije garancija za dobre i pouzdane klinike procene. Laing je izgleda bio u pravu kada je kritikovao i filozofiju i psihologiju koje su sazdane na poziciji izdvojene individue. Za razumevanje spoznaje osoba nama je potrebna mnogo bolje prouena dijagnostika situacija i zbivanja u toj dijadi. Razvrstavanje teorija spoznaje na intuitivnu, empatiku i kongnitivnu je ista didaktika pedanterija. DA LI JE PSIHODIJAGNOSTIKA PROCENA KREACIJA Kliniki nain procene i integracije podataka, ukratko klinika metoda, kva-lifikuje se i kao kreativna. Intuitivno miljenje se takoe povezuje sa kreativnim. Odgovarajui na zamerku da se intuitivno saznanje izjednauje sa iracionalnim Meehl odgovara da je takva tvrdnja neosnovana. Najpre zbog toga to se moe empirijski prouavati informacijska osnova intuitivnog miljenja, kao to se, najzad, moe i verifikovati validnost na osnovu takvog naina reavanja problema. U svakom sluaju, ako prihvatimo intuitivno i kreativno miljenje kao osnovne atribute klinike metode, onda je objektiviziranje ove metode praktino nemogue sve dok se ne pronae zamena za kreativnost. 8 Psihodijagnustika 113 Kao i u sluaju intuicije tako i u vezi kreativnosti rasprave se vode uopteno i ne vode dovoljno rauna o diferencijaciji klinike metode. Ni sve metode koje su ukljuene u bateriju, niti svi zadaci koji se reavaju klinikom metodom, ne zahte-vaju po svaku cenu i u istoj meri originalna reenja, odnosno otkria. Najzad, nije ni svaki kliniar jednako sposoban za kreativnost, to ga moda spreava da bude izuzetno dobar kliniar, ali ga ne iskljuuje u potpunosti. U pogledu kreativnosti i u pogledu specijalnih sposobnosti kliniara, kao nunih zahteva klinike metode, postoje suprotna gledita. Meehl zastupa gledite da je kliniko procenjivanje po nudi kreativno i navodi sledee argumente: a) Kliniko procenjivanje esto dovodi do otkria koja su znaajna za pojedinanu linost. Takva otkria su nuna jer opte teorije ponaanja nisu resile dovoljno precizno odnos optih hipoteza i konkretne, pojedinane linosti. On mora da pronae nain kako e povezati teoriju sa konkretnim pojavama od sluaja do sluaja. Ovo se ne moe ostvariti jednostavnom klasifikacijom, indukcijom ili dedukcijom. b) Pravila klinikog suenja i formiranja hipoteza nisu jasno eksplicirana. Kliniar mora sam da pronalazi ova pravila, a ona su mnogobrojna i veoma promenljiva, to stoji u vezi sa individualnim specifinostima sluajeva. Poto ova pravila nisu otkrivena, ni u klinikoj psihologiji niti u kojoj drugoj disciplini slinoga reda, ona se ne mogu ni svesti na logika pravila. Sarbin, Taft i Bailey istiu da svako ko vri neku procenu ljudi polazi od izvesnih postavki koje se, sa

svoje strane, mogu uporediti sa premisom major u si-logistikom modelu. Pri tome je sasvim sporedno kako su te osnovne postavke nastale, da li induktivno, analogijom, konstrukcijom ili prihvatanjem miljenja nekog autora. Nemajui druge osnove kliniari tretiraju svoje postavke o linosti kao da su verifikovane i tane. Kao ilustraciju takvog miljenja Sarbin navodi primer kliniara koji na osnovu analize Rorschachovom metodom zakljuuje da ispitanik pati od kastracionog kompleksa. Poto je ispitanik davao nepotpune (ut off) globalne odgovore, kliniar ih je procenio kao dijagnostiki indikativne i uzeo kao osnov za interpretaciju. U ovom sluaju polazna postavka (premisa major) je sledea: Osobe koje odbacuju delove vizuelnog stimulusa plae se odse-canja delova sopstvenog tela". Zakljuak koji je kliniar izveo ukazuje da se koristio analogijom izmeu mrlje i tela. Ako problem posmatramo sa stanovita dimenzije invencija konfirmacija, dolazimo do zakljuka da preterano naglaavanje jednog dovodi do negiranja drugog. Prema shvatanju silogistikoprobabilistike teorije problem je u tome kako kliniar dolazi do svojih polaznih postavki. Ukoliko su te postavke blie injenicama, izgledi za taan zakljuak se poveavaju. Nevolja je u tome to se u izvesnom broju sluajeva kreativnost kliniara svodi na to da povezuje iskonstru-isane polazne postavke (premisa minor). Takva kreativnost svakako ne znai potvrdu visokih kvaliteta klinikog procenjivanja. U stvari, moramo poi od toga, 114 pie Sarbin, daje svaka konstrukcija netana sve dok se ne venfikuje. Prema tome, konano merilo vrednosti i polazne postavke i kreativnosti predstavlja kontekst konfirmacije". Nivo invencije i nivo konfirmacije ne mogu se posmatrati potpuno odvojeno. Mada je otkrie proces vee vrednosti, on tu vrednost mora da dokae posredstvom procesa nie vrednosti - verifikacijom i validacijom. Sarbin i sam priznaje da proces invencije nije dostupan silogistiko-probabilistikom modelu, dok proces konfirmacije jeste. Meutim, ni sam proces otkria nije u potpunosti van mogunosti tumaenja silogistikoprobabilistikim modelom. Sarbin to ilustruje ponovnom analizom primera koji je naveo Meehl. Bolesnica koja je na psihoterapiji iznosi halucinantni doivljaj vienja gavrana nad uzglavljem muevog kreveta. Psihoterapeut u interpretaciji polazi od poeme E. A. Poa. Sarbin se pita: Zbog ega je terapeut u interpretaciji povezao haluciniranog gavrana sa poemom Poa, kada je postojala mogunost i za mnoge druge asocijacije? Bez obzira na konkretan razlog, injenica je daje takvo povezivanje imalo odreenu verovatnou. Probabilistiki model pretenduje i na to da objasni i neke aspekte originalnih interpretacija. Sarbin odbija prigovor daje besmisleno stvarati tabele verovatnoa za razne retke pojave za koje navodno kliniki metod vise odgovara. Tvrenje da je to nerentabilno ne negira mogunost da se to ipak ostvari. I izuzetne pojave imaju neku relaciju prethodno - naknadno", stoje ve dovoljno da se obuhvate teorijom verovatnoe. Sa svakog takvog stanovita svako novatorstvo i svako otkrie ima svoje poreklo, pa tako ni kliniko suenje ne nastaje iz niega. To to injenice koje su posredi nisu poznate ne znai da one zbog toga ne postoje. A, opet, sve to postoji ima svoju verovatnou javljanja. 115 VII. VALIDACIJA KLINIKE METODE Validnost predstavlja presudno pitanje svake metode pa tako i klinike metode procene. Nasuprot ogromnoj vanosti koju validnost ima, njena je logika veoma jednostavna. Pripreme, konstrukcija, provera i sve ostale operacije koje prethode stvaranju jedne metode vrede ili se obezvreuju zavisno od validacionih rezultata. Merila validnosti mogu biti pragmatina i teorijska. Cronbach i Meehl (1955) su validacione metode razvrstali u sledee kategorije: 1. po sadraju, 2. konkurentna ili uporedna validnost, 3. konstruktna validnost, 4. prediktivna validnost. Sa metodolokog stanovita problem validnosti se deli prema izboru kriteri-juma i prema izboru metoda verifikacije. Budui da se klinika psihodijagnostika koristi simultano sa vie razliitih vrsta metoda, potrebno je imati u vidu injenicu da se razliite metode validiraju na razliite naine. Najzad, i sam sadraj testa koji se validira moe da bude znaajan kada je kriterijum teorijska varijabla ili konstrukt. Tako mnogobrojne komponente omoguavaju naravno i razliite klasifikacije metoda i kriterijuma validnosti. Sarbin, Taft i Bailey (1960) istiu daje za klinike metode podesnija sledea klasifikacija (metoda) validacije: 1. konsenzualna validnost, 2. kongruentna validnost, 3. prediktivna validnost.

TIPOVI VALIDACIJE KLINIKE METODE Konsenzualna validnost. Kliniar koji je zavrio prikaz ispitanog sluaja, koji je sada okarakterisan i protumaen na izvestan nain, moe da se nae u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji, zavisno od toga kako e ovaj prikaz biti oce-njen. Da li je obavljeni posao vredan ili ne, da li je karakterizacija tana ili nije utvrdie se prema kriterijumima konsenzusa, kongruencije ili predikcije. Ako se delovi nalaza podudaraju sa podacima i dogaajima koji su regi-strovani drugaijim sredstvima od onih koje je psiholog koristio u eksploraciji, onda je ova podudarnost jedna vrsta dokaza validnosti. Ukoliko je prikaz naiao na podeljena miljenja, naao se neko ko je osporio prikaz kao valjan, onda se spor moe resiti sa stanovita neka budunost pokae koje u pravu". To znai da dalji razvoj ponaanja sluaja treba da potvrdi i demantuje teze spornih strana. 116 Meutim, neki delovi psiholoke karakterizacije linosti koji ine sadraj nalaza i miljenja o sluaju predstavljaju apstrakciju. Provera miljenja koja se odnose na konkretne manifestacije ponaanja (dogaaja) moe se ostvariti kriterijumom predikcije. Ukoliko je u pitanju neka osobina koja se moe registrovati na vie naina, ona se moe verifikovati paralelnom primenom pogodnih tehnika, dakle putem kriterijuma kongruencije. Meutim, sud o sloenim konstruktima koji su upotrebljeni u interpretaciji podataka ne moe se validirati jednostavnom primenom kriterijuma kongruencije i predikcije. Najpogodniji nain provere valjanosti primene sloenih konstrukata jeste pozivanje na svedoenje valjanih poznavalaca, odnosno strunjaka. Miljenje jednog ili vie strunjaka postaje kriterijum za ocenjivanje valjanosti kliniara koji se proverava. Konsenzualni nain provere valjanosti je tradicionalan, ekonomian i praktian. On se veoma mnogo primenjuje i u klinikim i u vanklinikim uslovima. Kliniki tip procene linosti u tesnoj je vezi sa konsenzualnom formom validacije. Najee se koristi spreg u dve varijante. Eksploracija sluaja se zavrava i ispitiva sastavlja izvetaj koji iznosi pred konzilijum. Na elu konzilijuma nalazi se superekspert. Posle krae ili due diskusije, u kojoj mogu uestvovati svi lanovi ekipe, ef grupe daje interpretaciju sluaja. Ovo miljenje je merodavno i slui, izmeu ostalog, i kao kriterijum valjanosti izvetaja dijagnostiara. U drugoj varijanti konzilijum ini grupa supereksperata koji nezavisno jedan od drugog oce-njuju prvi izvetaj i donose o njemu svoj viestepeni" sud. Organizacija sudova je primer ovakvog sistema validacije klinikog suenja pojedinanog sudije o pojedinanom sluaju. Osnovni nedostatak konsenzusa kao kriterijuma je arbitrarnost. Slaganje meu ljudima o sloenim dispozicionim konstruktima ili drugim apstrakcijskim konceptima ne kazuje nita vie od same injenice da oni imaju isti stav. Snaga njihovog miljenja zasnovana je na autoritetu koji oni uivaju. Nevolja je u tome to razliite grupe autoriteta mogu imati ak i suprotne stavove. Tako, na primer, jedna grupa autoriteta moe dati vrlo visoku ocenu o jednom radu, dok taj isti rad druga grupa moe odbaciti kao bezvredan. Konsenzualno validirana procena garantuje da je nalaz kongruentan sa stavovima odreene institucije, kole ili uenja. Kongruentna validnost. To je ona vrsta verifikacije kojom utvrujemo logiku ili empirijsku podudarnost izmeu nekih efekata merenja i nekog konstrukta ili teorijskog modela. Osnovne komponente kongruentne validnosti jesu: a) dogaaj, testovni indikator, b) konstrukt ili teorijski model. Kongruentna validnost se poklapa sa onim to Cronbach naziva konstrukt validnosti. Sarbin prigovara ovoj vrsti validnosti da je de facto providna. Da bi neki testovni indikator ili dogaaj mogao da se validira u odnosu na odreeni konstrukt, nije dovoljna korelacija, ve je nuno pre svega da sam taj konstrukt bude istinit. Sarbin odrie mogunost da ti konstrukti budu ita drugo do fikcije, jer se ne mogu direktno validirati. Samim tim oni ne mogu posluiti kao potvrda prave validnosti nekih dogaaja ili indikatora. Veza izmeu konstrukta i nekog dogaaja 117 ili test-indikatora odreena je veinom proizvoljno, odlukom ispitivaa. Ako iz takve odluke proistie neki rezultat koji potvruje njihovu povezanost, onda to moe da znai samo to da su ti konstrukti korisni ali ne znai da su tani, validni. Ovakvo zakljuivanje moramo primiti sa rezervom. Prediktivna validnost. Prema shvatanju Sarbina, Tafta i Baileya prediktivna validnost predstavlja najpouzdaniji dokaz znanja, pogotovu ako je utvrena vie puta na pouzdan nain. Za predikciju je potrebno raspolagati sa dva klasifikovana dogaaja povezana zakljukom". Predikcija je najprihvatljiviji nain potvrde hipoteze. Postdikcija je samo poseban sluaj predikcije. Bitno je da obe pojave, koje su povezane prediktivnim sudom, moraju biti vidljive i dostupne javnoj proveri. U klinikoj praksi jedan od ta dva dogaaja najee je rezultat nekog testa ili skale procene, a drugi je neko budue ponaanje ispitanika u koli, na poslu, u braku ili njegovo reagovanje na izabrani

terapijski tretman. Za razliku od Eysencka, koji takoe zastupa gledite da je predikcija najpouzdaniji kriterijum validnosti, Sarbin i njegovi saradnici se ograniavaju samo na validaciju dogaaja" a iskljuuju validaciju konstrukata", odnosno psiholoku teoriju. Ovaj empiricistiki objektivizam, i pored velike logike uverljivosti, neprihvatljiv je jer ne uzima u obzir neke vane injenice. Cronbach (1960) navodi da predikcija moe biti tana iako je opis i shvatanje ispitanika netano, i obrnuto. Fachner (1967) je izvrio istraivanja iji rezultati pokazuju da uspeh u opisivanju linosti i uspeh u predvianju imaju nisku korelaciju. Iz svega toga stie se utisak da precenjivanje znaaja prediktivnog suenja predstavlja simplifikaciju psihodi-jagnostike. VAL1DAC1JA KLINIKE BATERIJE Klinika baterija, koja se primenjuje u ispitivanju linosti, obuhvata od 4 -10 razliitih testova i skala. U principu svaka pojedinana metoda treba da bude validirana. Poto u sklop baterije ulaze intervju, testovi inteligencije, upitnici, pro-jektivne metode i metode Ja-koncepta, to su i metode validacije specifine i razliite. U stvari, strategija validacije se svodi na pravilo da se svaka pojedina metoda validira posebno i prema razliitim kriterijumima i razliitim postupcima. Ovakva analitika strategija posledica je injenice daje klinika baterija eklektiki skup koji je sastavljen po unapred pripremljenom planu. injenica da su tako razliite metode validirane na razliite naine i prema razliitim kriterijumima spojene u jednu celinu postavlja nov problem: Kakva je validnost itave skupine ili kakav je odnos izmeu validnosti pojedinanih metoda u tom skupu? Shvatanje po kome je jednom validirani metod uvek validan naivno je i pogreno. Brojna istraivanja pokazuju da razliite metode namenjene ispitivanju iste varijable, na primer neurotinosti ili anksioznosti, nisu uvek u visokoj korelaciji. Goldberg i Werts (1966) utvrdili su da se kliniari koji vre analizu jedne vrste metoda ne slau sa zakljucima kliniara koji vre analizu druge vrste metoda, iako i jedni i drugi procenjuju istu osobinu linosti kod istih pacijenata. Zakljuak bi mogao da glasi da se problem validnosti klinike metode (multidi118 menzionalnog i multimetodskog eklektinog skupa) ne moe resiti izolovanim postupkom pojedinane validacije. Polazei od takvih premisa Sechrest (1963) je doao i do zakljuka da se u klinikoj situaciji korisnost i opravdanost ukljuivanja neke tehnike u postojei skup mora proceniti zavisno od toga koliko ona poveava tanost dijagnoze koja se postie bez nje na osnovu postojeeg agregata. Jedna dijagnostika metoda moe da ima, izolovano posmatrano, vrlo znaajnu validnost. Meutim, to ne mora da znai da ukljuivanje te metode u kliniku bateriju obavezno poboljava validnost procene. Neka druga metoda moda ak sa manjim validacionim koeficijentom moe da pobolja optu validnost baterije. Ako se dakle klinika metoda definie kao multimetodski skup, onda se vrednost pojedinanih metoda u tom skupu mora utvrivati relacijski, odnosno po recima Sechresta kao dodatna validnost^. Dodatna ili diferencijalna validnost predstavlja primarni parametar. Meutim, da bi dodatna validnost mogla da se odredi, potreban je neki osnov ili referentna vrednost. Cronbach istie da osnova prema kojoj se odreuje diferencijalna ili dodatna validnost treba da predstavlja neku jednostavnu dimenziju. Ako nekom sloenom i neekonominom metodom ne postiemo nita vie ili bolje nego to moemo postii nekim jednostavnim metodama, onda nema razloga i pravdanja da se skuplje metode ukljue u skupinu. Kao jednostavan osnov za procenu dodatne validnosti klinikih metoda moe da poslui: a) kratka istorija sluaja, b) jednostavni biografski podaci i c) kratki intervju. VALIDACIJA OPISA LINOSTI Analiza i opis linosti ubrajaju se u prvorazredne zadatke klinike psihodi-jagnostike. Dijagnostika klasifikacija i klinika predikcija predstavljaju samo zavrne efekte jednog procesa zakljuivanja. Taj proces zakljuivanja polazi od izvesnih podataka, opservacionih, biografskih, testovnih, ali se zakljuci iz njih ne izvode neposredno. Statistiar koji raspolae gotovom formulom moe iz podataka da izvodi neposredne zakljuke o dijagnostikoj kategoriji ili nekom buduem ponaanju. Za razliku od njega, kliniar podatke na odreeni nain prvo klasifikuje kao indikatore odreenih varijabli, crta linosti ili konstrukata, pa tek na osnovu njih izvodi zakljuke o dijagnozi ili predikciji. Formiranje impresije o linosti ili korienje odreenih meuvarijabli u procesu procene predstavlja primarnu odliku klinike metode (Meehl, 1956; Sarbin, Taft i Bailev, 1960; Prelinger i Zimet, 1966). S obzirom na znaaj koji opis linosti ima u sklopu klinike metode, izbor metode validacije predstavlja krupan problem. Validacija klinikog opisa linosti moe da se vri na dva naina: globalno i analitiki. Tipian primer globalne validacije predstavlja metoda parovanja (matching). Kao primer analitike validacije moe posluiti metoda Q sortiranja. Metoda parovanja (svrstavanja po slinosti). Za primenu ove metode naroito se zalagao Vernon (1963). Sutina metode se sastoji u tome da se dva uzorka opisa linosti, od kojih jedan predstavlja kriterijski opis, a drugi opis na

119 osnovu interpretacije neke psiholoke metode, meusobno uporeuju. Izabrani sudija ilv grupa procenjivaa utvruje parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda vie puta komena za validaciju mXeipTeiac,\j&^^VXwxa\\matada. Metoda parovanja moe da posluzi u vaUdaciji kvalitativnih, impresionistikih i srodnih tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Vie puta je isticano da ovaj nain ^eri-t-iu-.^ije, ima. Trvnogo nedostataka. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se tee pronalaze u homogenom uzorku, a lake u heterogenom. Nadalje se istie da uspeh moe da zavisi od sporednih, trivijalnih detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, poto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o slaganju. Pomou nje ne moemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda uporeivanja nije u stanju da zahvati intervenirajue varijable, privatnu teoriju linosti" kliniara, drugim recima ne doputa zadiranje u proces klinikog suenja niti u strukturu, ve samo daje neku grubu meru zavrnog efekta. Usled svega toga Cronbach je predloio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitikim postupcima. Meutim, time je ona prestala da bude ono to je prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne validacije, a nije dostigla ono to i druge metode, na primer metoda Q sortiranja. TEHNIKA Q SORTIRANJA Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u neto drugaijem obliku, preko Burta. Ova se tehnika odrala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta iroku primenu u psiholokim istraivanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz odreenog broja tvrdnji o linosti koja se oce-njuje u jednoj dimenziji tano - netano". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim to je unapred odreeno koliko stavki srne da bude rasporeeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, to omoguava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, ukljuujui i faktorsku analizu. Stephenson je vrednost Q metode video u tome to ona omoguava faktorsku analizu i pojedinca. Meutim, ova tehnika ne mora da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraivanja tipova linosti, kao to je Stephenson predlagao. Danas se Q metoda najee koristi u sledee svrhe: 1. u istraivanjima JA koncepta, 2. u prouavanjima dijagnostikih stereotipova, 3. u validaciji klinikog opisa linosti. Primena Q metode u istraivanjima Ja koncepta omoguila je da se uporedo prouavaju razliiti aspekti selfa kod pojedinaca u razliitim grupama. Rogers i Dymond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praenja promena koje nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode ispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz slinog istraivanja je potekao i ikaki Q komplet (Butler i Haigh), koji se esto pominje u literaturi. U istraivanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obino se vri uporeivanje izmeu Q opisa realnog JA" i idealnog JA". Zapaeno je da se tokom terapije velika razlika izmeu ove dve vrste opisa svoga JA kod 120 osnovu interpretacije neke psiholoke metode, meusobno uporeuju. Izabrani sudija ili grupa procenjivaa utvruje parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda vie puta koriena za validaciju interpretacije projektivnih metoda. Metoda parovanja moe da poslui u validaciji kvalitativnih, impresionistikih i srodnih tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Vie puta je isticano da ovaj nain verifikacije ima mnogo nedostataka. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se tee pronalaze u homogenom uzorku, a lake u heterogenom. Nadalje se istie da uspeh moe da zavisi od sporednih, trivijalnih detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, poto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o slaganju. Pomou nje ne moemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda uporeivanja nije u stanju da zahvati intervenirajue varijable, privatnu teoriju linosti" kliniara, drugim recima ne doputa zadiranje u proces klinikog suenja niti u strukturu, ve samo daje neku grubu meru zavrnog efekta. Usled svega toga Cronbach je predloio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitikim postupcima. Meutim, time je ona prestala da bude ono to je prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne validacije, a nije dostigla ono to i druge metode, na primer metoda Q sortiranja. TEHNIKA Q SORTIRANJA Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u neto drugaijem obliku, preko Burta. Ova se tehnika odrala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta iroku primenu u psiholokim istraivanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz odreenog broja tvrdnji o linosti koja se oce-njuje u jednoj dimenziji tano - netano". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim to je unapred odreeno koliko stavki srne da bude rasporeeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, to omoguava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, ukljuujui i faktorsku analizu. Stephenson je vrednost Q metode video u tome to ona

omoguava faktorsku analizu i pojedinca. Meutim, ova tehnika ne mora da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraivanja tipova linosti, kao to je Stephenson predlagao. Danas se Q metoda najee koristi u sledee svrhe: 1. u istraivanjima JA koncepta, 2. u prouavanjima dijagnostikih stereotipova, 3. u validaciji klinikog opisa linosti. Primena Q metode u istraivanjima Ja koncepta omoguila je da se uporedo prouavaju razliiti aspekti selfa kod pojedinaca u razliitim grupama. Rogers i Dvmond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praenja promena koje nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode ispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz slinog istraivanja je potekao i ikaki Q komplet (Butler i Haigh), koji se esto pominje u literaturi. U istraivanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obino se vri uporeivanje izmeu Q opisa realnog JA" i idealnog JA". Zapaeno je da se tokom terapije velika razlika izmeu ove dve vrste opisa svoga JA kod 120 neurotiara smanjuje (Rogers i Dymond, 1954). Meutim, dokazivanje poboljanja na osnovu poveanog slaganja izmeu realnog i idealnog aspekta Ja je problematino iz razloga to se ta dva Q opisa smatraju nezavisnim, to nije dokazano. Philips i saradnici (1956) smatraju da se razlike mogu smanjivati ili poveavati zbog promena kako u realnom" tako i u idealnom" Q opisu Ja, a ne samo u realnom" kao to se uvek pretpostavlja. Primena tehnike u prouavanju dijagnostikog stereotipa je takoe novijeg datuma. Poveano interesovanje za kliniara kao dijagnostikog instrumenta" bilo je praeno i traenjem pogodnih metoda za istraivanje kognitivne strukture i dijagnostikog procesa. Meu kognitivnim faktorima posebno je prouavan udeo pojmova i pojmovnog sistema kliniara (moduli", skemate"). Kao podesne metode za izuavanje tih pojava navode se REP metod (Kelly, 1955), semantiki diferencijal (Osgood, 1957) i tehnika Q sortiranja (Stephenson, 1953). Mada se kliniari orijentiu na prikupljanje podataka o individualnim razlikama i individualnim specifinostima, pokazalo se da i opta znanja o pojavama koje se ispituju mogu doprineti tanosti procene. Prema tome, kliniar koji poznaje opte karakteristike, odnosno koji imatane dijagnostike stereotipe", u stanju je da u nekoj meri tano proceni i pojedince iz tih kategorija ak i sa vrlo oskudnim individualiziranim podacima. Metoda Q sortiranja je koriena za testiranje znaaja i uloge dijagnostikog stereotipa. Koristei se tim nainom Sines (1959) je utvrdio da stereotipi kliniara omoguavaju tanu procenu linosti, a da individualizirani podaci iz intervjua ili psiholokih testova poveavaju tanost opisa. Ispitujui funkciju dijagnostikih stereotipova u klinikom suenju Rubin i Shontz (1960) su utvrdili da se stereotipi javljaju na samom poetku dijagnostikog procesa i da slue kao usmeravajue hipoteze u odnosu na koje se trae potvrdni ili negativni dokazi. Jednu posebnu grupu istraivanja dijagnostikih stereotipova pomou Q tehnike predstavljaju ona u kojima su analizirani stereotipovi klinikih psihologa, psihijatara, i odnos izmeu njihovih stereotipova (Shontz, 1956; Berger i Miladi-novi, 1970). Primena Q tehnike u validaciji opisa linosti Zbog izvesnih svojih osobina Q tehnika je veoma podesna za opis linosti kao i za validaciju takvih opisa. Q tehnika omoguava da se kvalitativni aspekti ponaanja, manifestni i latentni, posredstvom sudija eksperata kvantifikuju i pripreme za statistiku obradu. Block (1961) pie da Q tehnika omoguava kvan-tifikaciju idiografskog shvatanja linosti, dok Vernon (1966) smatra da Q tehnika omoguava prikazivanje obrazaca ili struktura linosti kroz odnos komponenata. Ako je to tako, onda u Q tehnici nalazimo jednu podesnu sintezu izmeu nomotetikog i idiografskog pristupa, odnosno jednu izvanrednu mogunost naunog prouavanja (nomotetiki prilaz) klinikog shvatanja i opisivanja linosti (idiografski prilaz). Q metod je vie puta primenjen kao sistem mtervenirajuih varijabli u validaciji klinikog opisa linosti (Little i Shneidman, 1959; Sines, 1959; Silverman, 121 1960; Berger, 1968). Razlozi za ovako iroko prihvatanje, pored ovih opte teorijskih koje smo ve naveli, mogu se klasifikovati na sledei nain: 1. Q tehnika omoguava da se izraze kvalitativni aspekti linosti kao i meusobni odnos komponenata, odnosno struktura. 2. Podaci dobijeni Q tehnikom mogu da se obrauju parametri]skim statistikim metodama ak i kada je uzorak ispitanika veoma mali. 3. Svaki ispitiva moe da bira, konstruie ili prilagoava sadraj stavki Q kompleta a da pri tome ne mora da prelazi muni put badarenja metoda.

4. Opisivanje se moe ponavljati bez obzira na to da li ispitanik opisuje samog sebe ili slui kao sudija koji opisuje druge osobe. Kritika Q tehnike U stvari Q sortiranje nije jedinstvena metoda ve grupa labavo povezanih postupaka. Razlika izmeu Q tehnike i obinih upitnika je neznatna i svodi se na to da su stavke u okviru Q tehnike kvantitativno neto preciznije odreene (Evsenck, 1959). Meutim, prinuda da se u svaki razdeo skale svrsta tano odreeni broj kartica sa stavkama izaziva znatno vei otpor kod ispitanika nego to izazivaju upitnici. Prema tome, Q tehnika je izvetaeniji nain ispitivanja od upitnika, zakljuuje Evsenck. Uporeenje rezultata dobijenih paralelno Q tehnikom i pridevskim spiskom (check list), pokazuje da se ove dve tehnike mogu smatrati praktino ekvivalentnim, iako je obrada Q tehnike komplikovanija. Globalni rezultat koji se dobija Q sortiranjem predstavlja efekat interakcije ispitivaa, ispitanika i sadraja Q kompleta. Sadraji Q kompleta su veoma razliiti a i kompozicija je esto neizbalansirana. Uopte uzev, moe da se konstatuje da ni teina stavki sa . gledita pristupnosti ocenjivanju nije ista. Stavke u vezi sa latentnim osobinama se manje pouzdano ocenjuju nego stavke u vezi sa manifestnim osobinama. I pored iroke primene dostaje malo uraeno u pogledu provere pouzdanosti Q tehnike. Provere su uglavnom vrene na veoma malim uzorcima, ali su rezultati zadovoljavajui. Na deset retestiranih ispitanika Frank je utvrdio daje r=.93. Retestiranjem etiri ispitanika Hilden je utvrdio da korelacija iznosi .94. Najzad moe da se stavi prigovor daje malo verovatno da su procenjivai motivisani i sposobni da ispituju meusobni odnos stotinu stavki nekog Q kompleta i da te stavke meusobno ukrste prilikom svakog opisivanja linosti. INTEGRALNA DEFINICIJA KLINIKE METODE Meehl i Sarbin su doli komparativnim prouavanjem i uporeivanjem do zakljuka da osnovnu razliku izmeu klinike i statistike metode predstavlja posredovanje kliniara. Iz ove konstatacije je izveden dalje zakljuak da osnovnu odluku klinike metode predstavlja subjektivni nain povezivanja podataka i predikcije, odnosno da sutinu predstavlja nain suenja kliniara. Poto je to tako, teite prouavanja klinike metode treba da budu kognitivni procesi. Ne osporavajui smisaonost takvog pristupa, nama se ipak ini da je ovo nedovoljno za definiciju klinike metode, kao to je nedovoljno i da se predikcija 122 odredi kao iskljuivi kriterijum validnosti. Klinika metoda, ak i ako se izbegava opirna, deskriptivna definicija, mora da bude odreena bar komponentama: a) predmetom ispitivanja, b) metodologijom prikupljanja informacija i c) metodologijom obrade i integracije informacije. Predmet ispitivanja Klinikom metodom se uvek ispituje pojedinani sluaj bez obzira na problem ili primenjeni test. Ova metoda podrazumeva intenzivno istraivanje pojedinane linosti. U tom pogledu pravi kontrast klinikoj metodi nije statistika nego grupna metoda. Postupci prikupljanja informacija. U teorijskom pogledu klinika metoda je najee eklektika ili empiricistika. U pogledu odreenosti klinika metoda je uglavnom eksplorativna i vie slui istraivanju nego dokazivanju. Ona zahvata crte linosti i druge dispozicione konstrukte polazei od pretpostavke o postojanju izvesnog sistema meu konstruktima: vieslojnog i hijerarhijskog. Klinika metoda je samo okvirni naziv za grupu labavo povezanih psihodi-jagnostikih metoda, testova i skala. Ove pojedinane metode nemaju zajedniku teorijsku osnovu, nisu zajedniki badarene i ne predstavljaju bateriju ve samo skup ili agregat. Ovaj agregat je sloen tako da obuhvati to vie i to raznolikije podatke o linosti, pri emu se sigurnost trai u dupliranju i prepokrivanju iste vrste informacija razliitim metodama. Postupci integracije. Za kliniku metodu karakteristian je poseban nain obrade i objedinjavanja prikupljenih podataka. Izmeu prikupljenih informacija kliniar selekcijom izdvaja one podatke koje, prema svojim kriterijumima, oce-njuje kao relevantne, a zatim ih kombinuje i izvlai iz njih zakljuke na nain koji smatra pogodnim. Na kraju da samemo: Klinika metoda predstavlja multimetodsku i multidi-menzionalnu ekstenzivnu eksploracijli pojedinaca pomou eklektike i heterogene psihodijagnostike skupine metoda. Eksploracija se najee preduzima u cilju klasifikacije, procene odreenih varijabli ili linosti u celini i predikcije. Podaci ovakve eksploracije se obrauju, klasifikuju i integriu od strane kliniara, koji se u tome oslanja na svoje iskustvo, sposobnost i kreativni potencijal. 123 PSIHODIJAGNOSTIKA OPERATIVNI DEO VIII. DIJAGNOSTIKI DOSIJE SLUAJA VOENJE DOSIJEA SLUAJA Ova metoda ima iroku primenu. Ona se koristi u psihologiji, medicini, antropologiji, kriminalistici, istoriografiji i u umetnosti. Takva razgranatost primene praena je raznolikou pristupa, ciljeva,

tehnikih pravila i ovlaenja ispitivaa. U svim ovim disciplinama studija sluaja je nain da se pojedinani ispitanik najpotpunije i najdublje upozna i prikae. Sa razvojem svake od ovih disciplina menja se i usavrava i nain voenja i interpretacije studije sluaja. Ovo vodi ka poveanju raznolikosti i specifinosti. Posebnu karakteristiku savremene prakse u psihijatrijskoj dijagnostici, a donekle i u sudstvu, predstavlja uee vie strunjaka razliitih profesija u prouavanju jedne odreene osobe. Ovaj ekipni ili timski pristup u psihijatriji predstavlja zajedniki nastup tri specifine discipline iji su predstavnici psihijatri, kliniki psiholozi i socijalni radnici. Pored njih, u eksploraciji mogu uestvovati i internisti, strunjaci za EEG, radni terapeuti i drugi. Sasvim je verovatno da e sastav ekipe, usled neprekidnog grananja discipline, ubudue biti jo bogatiji. Doprinos svake struke nuno je parcijalan ali pozitivan sa stanovita kompletiranja opisa i analize pojedinca. Ovakav progres donosi i posebne probleme, kao to je i pitanje autorstva. Ko je taj koji e napisati studiju sluaja u kojoj sudeluju tolike specijalnosti i toliki raznoliki pristupi i tehnike? Postoji opasnost da sama ova sloena eksplorativna mainerija donese niz internih problema koji e neutralisati pozitivan doprinos reavanju problema prouavanog pojedinca. Naelno je lako saglasiti se sa miljenjem daje studija sluaja najbolji nain da se ispita, utvrdi i proceni linost pojedinca. Zato emo se svaki put kada je potrebno temeljno prouavanje jedne osobe, opredeliti za studiju. Nee biti problema ni oko toga ta predstavlja jezgrovne tehnike ovakvog pristupa. Svi emo se sloiti daje potrebno prouiti prolost (biografija, auto i hetero), sadanjost (intervju i opservacija), kao i objektivne podatke i svedoenja. Meutim, sve ove sagla-snosti nisu garancija daje studija sluaja validna, pouzdana i objektivna metoda. tavie, iz iskustva znamo da sadraj do kojeg dolazimo studijom sluaj a u velikoj meri zavisi od autora studije, od institucije u kojoj je ona raena i od sentimenta, stavova, teorije i ideolokih pogleda onoga ko vodi studiju. Sve ove inioce je vrlo teko, ako ne i nemogue kontrolisati. Najlaki, mada ne i najsigurniji, nain da uvedemo izvesnu kontrolu predstavlja iznoenje sheme po kojoj se studija sluaja odvija. Primera radi navodimo jednu takvu shemu koja pristaje uz psihijatrijske sluajeve. 126 1. Biografski deo studije ima fundamentalni znaaj za opis, analizu i razumevanje sluaja. Ne moe se ni oekivati da osoba koja trai psihijatrijsku pomo, a pogotovu koju dovode, ima ouvana seanja. Rekonstrukcija biografije je vie psihoterapijski nego dijagnostiki posao. U oblikovanju dijagnostike rekonstrukcije zadovoljavamo se onim to nam ispitanik pod datim uslovima moe dati. Tu je moda vie onoga to terapijski nije vano, ali se ne moe oekivati da svi pacijenti prou kroz psihoanalitiku ili neku drugu vrstu (na primer primarnu) terapiju. U nemogunosti da to postignemo, koristimo se podacima o razvoju ispitanika, dobijenim od roditelja ili drugih pogodnih izvestilaca. 2. Opis aktuelnog ponaanja, doivljavanja i ivotne pozicije. Ovaj aspekt sada i ovde" je izuzetno znaajan, jer po tome odreujemo zadatak studije sluaja. Za eksploraciju aktuelnog ponaanja imamo na raspolaganju naturalistika i psihotehnika sredstva. Zbog raznolikih i sloenih inilaca koji mogu uticati na sadraj eksploracije i aktuelno ponaanje je samo jedna rubrika. Podaci koji se u nju unose proistiu iz intervjua i opservacije. U psihijatrijskoj obradi taj se postupak odreuje kao status psychicus. Po potrebi aktuelno ponaanje se moe registrovati i na psiholokim instrumentima, to je veoma pogodno za uporeenje sa nekim drugim, ponovljenim ispitivanjem radi praenja promena. Psiholoka obrada takoe obuhvata jedan prikaz aktuelnog ponaanja u intervalu testiranja, u odnosu na psihologa i u toku reavanja psiholokih testova. Aktuelno ponaanje je pojava od izuzetnog znaaja zbog toga to je to jedini neposredni susret i jedina prilika da kliniar vidi i oseti ispitanika. Kada pacijent govori o biografiji, ili kada kliniar osmatra rezultate na razliitim instrumentima, ili kada socijalni radnik izvetava o tome staje doznao od drugih osoba o ispitaniku, saznanje se stvara preko posrednika. Mada svaki kliniar iz iskustva zna da su iskazi klijenta odbram-beni a ponaanje nameteno, ili je igra (Berne), ipak veina kliniara do kraja ostaje pod uticajem svog utiska ili linog susreta sa pacijentima. To precenjivanje linog utiska je tetno sa stanovita psihologije kao objektivne nauke, ali je korisno sa gledita stvarne dobiti. Ova dobit se javlja usled toga to psiholog i klijent stupaju u sloenu transakciju u kojoj se intuicija i logiko rasuivanje prepliu. Govorei jezikom transakcione teorije, mogli bismo rei da se izmeu klijenta i kliniara uspostavlja specifina transakcija u koju su ukljuena, pored ego-stanja O (odraslog", kompjutera", intelektualne, razumske pozicije) i druga ego-stanja. Naravno, kliniar moe osetiti ta se u njemu zbiva makar i da nema potvrdu na eksteroperceptivnom nivou. To je pojava koju je Murray nazvao recipatijom. Mada je vrednost neposrednog iskustva iz susreta dve osobe, sa gledita egzaktne nauke, vrlo mala, izgleda da u klinikoj psihologiji poinje da hvata korena, ienomenoloka pozicija (Rogers, Laing). 3. Opis bolesti, odreivanje vremena i uslova pojave prvih ispoljavanja i beleka o toku i promenama koje su se javile takoe spadaju u studiju 127

sluaja. Ovaj opis (decursus morbi) zahteva poznavanje psihopatologije kao i lino iskustvo sa takvim ljudima. To je potrebno radi toga to je za ovakav opis neophodan kriterijum bez kojeg je teko odrediti individualne osobenosti. U mnogim sluajevima je odvajanje biografije i opisa nastanka i toka bolesti proizvoljno i sporno. Mada se u praksi opis bolesti vri slobodnom stilizacijom, sve je vie izraeno nastojanje da se uvedu standardni formulari sa sistematizovanim rubrikama. Prednost ovakvih formulara je to omoguavaju statistiku obradu i korienje klinikog materijala za istraivake radove. Meutim, ak i najbolji odnosno najsistematiniji formulari rasparavaju jedinstvenu i osobenu sliku poremeaja ili nastranosti konkretne osobe. Zbog toga je formalno analitika deskripcija samo jedan od oblika opisa bolesti. Pravi opis je jezgrovit, slikovit i ljudski stimulativan. Ova rubrika ima dva dela. Prvi deo se odnosi na vernu zabeleku o izgledu, ponaanju i iskazima pos-matranika u situaciji prvog susreta. Ponavljanje ovog postupka u odreenim intervalima ili povodom incidenta daje u konanom bilansu sliku kretanja ili dinamiku sluaja. Ovaj nain sistematskog praenja izgleda, ponaanja i iskaza omoguava sagledavanje koje je vie od sume pojedinanih posmatranja. U izuzetnim prilikama sistematsko pos-matranje moe biti dopunjeno faktoriziranim skalama procene. Popunjavanje tih skala vre odeljenjske sestre, koje najvie vremena provode u kontaktu sa bolesnicima. 4. Pismena dokumentacija je posebno vana kategorija informacija o klijentu. Jednu vrstu tih dokumenata predstavljaju lekarski nalazi i istorije bolesti, ukoliko je klijent bio hospitalizovan zbog istih ili srodnih tegoba. U studiji sluaja kad je poinjeno teko krivino delo poeljno je upoznavanje sa sudskim spisima. Ima dodue i takvih miljenja da sudski eksperti, psiholog i psihijatar, ne treba da budu upoznati sa nalazima istrage, da bi se ouvali od upliva. U svakom sluaju, potpuna uzdranost eksperta od upliva je neizvodljiva. Nisu samo sudski spisi oni koji utiu ili mogu uticati na stavove eksperta. Takav hermetizam je vie ritualan nego dokazano valjan. Najzad, korisno je upoznati se sa pismima, zabelekama i dnevnicima. U naelu je sav pisani materijal koji sadri podatke ili neposredan izraz linosti ispitanika, od interesa za studiju sluaja. U izuzetnim prilikama ak i sveske aka, u kojima je ovaj izraavao sebe (crteima), mogu biti dragoceni materijal studije sluaja (Berger, 1967). 5. Rezultati laboratorijskih pregleda takoe spadaju u osnovnu grau studije sluaja. Meutim, s obzirom na manir savremene medicine da rasparava pregled na mnotvo laboratorijskih ispitivanja, usled ega mnogi bolesnici imaju hrpe papira te vrste, treba izdvojiti bitno. Shodno tome, ona medicinska i laboratorijska dokumentacija koja stoji u vezi sa problemom zbog kojih se studija sluaja vri treba da bude osmotrena, registrovana i po potrebi i prouena. 128 Pod uslovom da se studija sluaja odvija u zdravstvenoj ustanovi, prema tome po medicinskom modelu", uobiajena psihijatrijska i psiholoka prouavanja bie dopunjena, prema potrebi i programu ustanove, serijom medicinskih pregleda. Usled toga e dokumentacija studije obuhvatiti analizu krvne slike, internistiki pregled, EKG snimak i drugo. Po potrebi specifinim pitanjima vezanim za posmatranika pridruuju se i EEG, pneumoencefalografsko snimanje, ginekoloki pregled i drugo. Ova dokumentacija o stanju tela vie je prikupljena kao eliminatorna kontrola nego kao pozitivna graa za analizu linosti. Somatotipija (Sheldon) i drugi oblici antropometrije nisu danas uobiajeni u okvirima studije linosti. 6. Izvetaj socijalnog radnika je izuzetno vaan za prouavanje i razu-mevanje pojedinih osoba. Taj izvetaj zasniva se na obilasku porodice ili radnog mesta i intervjuisanju ljudi sa kojima posmatranik ivi ili radi. Mada studija sluaja u psihijatriji i klinikoj psihologiji podrazumeva korisnim davaoce informacija, u mnogim sluajevima ti ljudi nisu dostupni kliniaru. Dolazak ,,na noge" tim ljudima predstavlja jedinu mogunost da se traene informacije dobiju. Mada je kontakt sa osobama iz neposredne okoline posmatranika ponekad preloman u razumevanju problema, taj kontakt ima takode i svojih nedostataka. Opravdano se istie da je odlazak u porodicu, stan ili radno mesto posmatranika prilika da se sazna i to to razgovor sa izvestiocima u bolnici ne moe dati. Ovu delikatnu ulogu istraivaa neposrednog ivotnog ambijenta obavljaju socijalni radnici. Umeno i taktino izvedena eksploracija ivotnog ambijenta, ocena atmosfere i pronicljivo raspitivanje o klijentu moe da postane najznaajniji oslonac celokupnom timu za ocenu linosti, za planiranje tretmana i za dijagnostiku klasifikaciju. To se obino deava ako klijent grubo prikriva svoje ponaanje ili je netaktian. Ova vrsta eksploracije na neki nain vraa probleme klijenta u interpersonalne i socijalne odnose iz kojih je tradicionalnom klinikom egzaminacijom istisnut. 7. Psihodijagnostika eksploracija predstavlja danas uobiajeni vid udela klinikog psihologa u ispitivanju osoba koje se obraaju psihijatru ili instituciji za pomo. Kompletna studija sluaja podrazumeva da su psihijatar, kliniki psiholog i socijalni radnik, pored ostalih pomagaa, zdrueno ispitivali sluaj i da je svaki od njih, primenom svojih koncepata, strategija i instrumentarijuma, doprineo viestranom sagledavanju problema osobe koja je u poziciji traioca pomoi. Po obimu prikupljenog materijala psiholoki dosije je esto najvei i sadri najvie razliitih tehnika. Retke su

takve ustanove koje mogu da obezbede kompletnu obradu, u punom obimu, za sve sluajeve. To uostalom nije stvarno ni potrebno. Psihodijagnostika obrada zahteva dosta vremena. Zbog toga se ona vri kada je produbljeno individualno ispitivanje zaista potrebno. Psihijatrijski, psiholoki i socioeksplorativni pristupi stoje u komplementarnom odnosu. Nijedan od njih nije apriori superioran. 9 Psihudijagnustika 129 Poto se ova knjiga upravo bavi dometom i karakteristikama psihodijag-nostike, postavlja se pitanje odnosa studije sluaja i baterijske eksplo-racije linosti. Ima takvih studija u kojima je demonstrirana mogunost vrlo duboke i obuhvatne baterijske eksploracije pojedinog sluaja. Takve demonstracije su dokaz da izuzetni eksperti mogu da vide, prepoznaju i protumae bitne poruke linosti izraene na specifian nain u mnotvu baterijskih indikatora. One takode potvruju da pojedini eksperti imaju izvanrednu sposobnost konstruisanja likova, koja se granii sa umetnikim darom. Meutim, to ne dokazuje da se studija sluaja, u optimalnom stepenu primene, izjednauje sa baterijskom, psihodijagno-stikom eksploracijom. O njihovom odnosu se moe govoriti kao odnosu celine i dela, ili kao nune ali nepotpune zamene. Jedna zaista kompletna studija sluaja, koja se u klinikoj praksi nikada ne ostvaruje, moe da opstane bez baterijske eksploracije. Sve to nam baterijska eksploracija otkriva nuno je dato u jednoj dobroj i ekstenzivnoj studiji sluaja. Baterijska eksploracija je potrebna upravo zato to je kompletna studija u praksi neostvarljiva. Zbog nemogunosti da pribavimo sve potrebne podatke i izvrimo potpunu studiju, primorani smo da potraimo najbolju zamenu. Psiholoki instrumenti i baterija kao celina ponueni su i prihvaeni kao zamena za punu istorinost studije sluaja, odnosno kao zamena za ono to je praksi nedostupno. Baterijski pristup je i sam organizovan po uzoru na studiju sluaja. Meutim, baterijski pristup ne ponavlja rezultat pune studije sluaja, ve je zamena za onu razliku koja postoji izmeu idealne i praktino izvedene studije sluaja. Puna studija sluaja se moe prihvatiti kao jedna vrsta istine o odreenoj osobi, dok je rezultat baterijske studije samo sklop pretpostavki i indirektnih dokaza posredstvom empirijskih normi i nomotetskih konstrukata. Konzilijama diskusija sluaja, uz uee svih koji su doprineli ispitivanju, predstavlja zavrnu operaciju klinike procene linosti. Postoje razliiti naini pripremanja sluaja za zavrnu ekipnu ocenu. Jedan od njih poinje redovnim radnim sastankom strunog tima na kome se odreuje ko e da uestvuje u ispitivanju novog sluaja, koja specijalnost je neophodna. Nakon to je svaki od njih obavio svoj deo zadatka i pripremio izvetaj, sastaje se grupa svih strunjaka da bi razmotrila konkretni sluaj. Radom ove grupe rukovodi najstariji. U zdravstvenim ustanovama to je po pravilu ef odeljenja ili, na klinikama, profesor. Kliniar koji je zaduen za voenje sluaja i operacije ispitivanja zapoinje izlaganjem medicinskog dosijea. Uz regularne preglede koje je sam obavio, on iznosi i druge podatke, na primer o EEG, pneumoence-f alografskom ili internistikom ispitivanju bolesnika. Nakon toga, svoje izvetaje podnose ostali: psiholog, socijalni radnik i, eventualno, glavna sestra. Na osnovu ovih izvetaja i steenog pregleda nastaje diskusija, koju zavrava voa grupe iznoenjem svoje procene, svojih preporuka i naloga za dalji rad. 130 Postoje razliite varijante konzilijarne procene. U nekim je teite na ulozi autoriteta, kao to je sluaj sa medicinskim institucijama. Vredniju vrstu predstavlja grupna diskusija u kojoj se teite stavlja na doprinos pojedinih tehnika i grana specijalnosti, kao stoje raeno u harvardskoj studiji Murraya (1938). Veoma je stimulativan pristup u okviru kojeg se svaka psiholoka tehnika primenjuje odvojeno, sluaj prolazi kroz palir", tako da se sree sa vie psihologa koji ga odvojeno testiraju, svaki sa po jednom tehnikom. Na kraju se ekipa sastaje i diskutuje sluaj, traei zajedniki najbolju formulaciju i najkorisniju preporuku. Postoji miljenje da je konzilijarna procena bolja i pouzdanija od procene pojedinaca. Zbog toga se ona i uzima kao nadreeni kriterijum individualnom procenjivanju. Iza tog uverenja stoji neproverena pretpostavka da je znanje i iskustvo sabirljivo. Na alost, u praksi se nije ispunilo ono to se oekivalo. Konzilijarna procena nije pravi zbir znanja i iskustava, ve je izraz miljenja voe grupe. 9. Ukoliko se sprovodi neki korektivni ili terapijski tretman, onda su zapaanja o ispitaniku i eventualnim promenama obavezno ukljuena u studiju ponaanja. Ovaj materijal takoe podlee konzilijarnom ocenji-vanju, ukoliko ga ima u vreme odravanja konzilijuma. Savremene ustanove imaju u svom programu rada vie razliitih tipova korektivnih i terapijskih mera. Ukoliko je ispitanik upuen na terapiju odreenom terapeutu, onda je njegova ocena o napredovanju odluujua. Praksa je takva da po zavretku leenja u ustanovi klijenta preuzima terapeut koji vodi terapiju. Taj rad i materijal rada obino ne dospeva na konzilijarni sastanak, jer je klijent ve otputen. 10. Sa stanovita terapijskog programa najvaniji su oni podaci koji se odnose na klijenta posle zavretka tretmana. Ovaj period vremena kada se ispitanik vraa iz zatiene situacije u svoj ivot je presudan za ocenu vrednosti preduzetih mera i terapijskog sistema. Veina klinikih psihologa, dijagnostiara i terapeuta ali se na to da se oseaju uskraeni zbog toga to ne znaju ta se desilo sa

pacijentima posle zavretka ispitivanja ili terapije. injenica je da veina klijenata prekida vezu sa dijagnosti-arem zauvek. Jedan odreeni broj se povremeno vraa svojim terapeutima, sa kojima su uspostavili transferne veze. Takav povratak, mada poeljan sa stanovita saznanja, vrlo je dubiozan sa gledita vrednosti uloenog truda. Podaci o posthospitalnom ponaanju obino se prikupljaju ukoliko se sprovodi odreeni istraivaki rad pa su motivacija i sredstva izuzetno poveani. Ukoliko klijent nije uspeo da stekne snagu za ivot u postojeim uslovima i vraa se u istu ili drugu ustanovu, onda je kliniki period pretvoren u deo izvetaja o ponaanju ,,pre hospitalizacije" (ove poslednje po redu). Iz toga sledi da kliniari, preko klijenata koji se vraaju, sagledavaju svoj neuspeh ili neuspeh kolega iz ustanove u kojoj je klijent prethodno leen. Dijagnostika studija sluaja je poseban pristup izuavanja linosti. Svrha studije sluaja je prvenstveno odreena interesima klijenta i slui kao sredstvo 131 najboljeg izbora terapijskog postupka. To je otvoreni metodoloki sistem, vrlo prilagodljiv i zbog toga univerzalan. U praksi se veinom koristi u mimformatu, skraeno, skoro simbolino. U odnosu na teoriju, studija sluaja je neutralna. U manjoj meri to se odnosi i na pojedine metode i tehnike, pa se moe rei da testovi zastarevaju i prolaze, ali studija sluaja ostaje. Osnovne crte ovog pristupa jesu pragmatinost, otvorenost prema teorijama i smenama tehnikog napretka kao i sveobuhvatnost prema predmetu". Upravo je ova osobina najspornija, mada na prvi pogled deluje kao vrlina studije sluaja. BIOGRAFSKI PRISTUP EKSPLORACIJI LINOSTI Poznavanje prolosti olakava razumevanje aktuelnih postupaka, odluka ili epizoda u ponaanju jedne osobe. Ova iskustvena postavka dobila je i teorijsko objanjenje u dva najpoznatija uenja savremene psihologije. Ravnajui se prema ponaanju iz prolosti mi esto donosimo sud o tome ta e se ubudue desiti. Predviajui na toj osnovi mi kaemo: Ovaj nee dobro proi u vojsci", Ona e biti dobra supruga" ili On se nee snai na tom poslu". U literaturi, dramaturgiji i filmu takoe se pribegava pove/ivanju epizoda prolosti sa aktuelnim ponaanjem protagoniste. Kao i u ivotu tako i u kontaktu sa tim delima ova povezivanja stvaraju utisak da smo razumeli oveka, daje nje-gevo ponaanje u sadanjosti, ak i ako je nerazumno i alegorino, u stvari takvo kakvo i treba da bude. Ta uverenost da prolost odreuje sadanjost, da pojedine epizode u prolosti imaju izuzetnu i trajnu detenninirajuu snagu, daje prepoznavanje tih sudbinskih determinanti iz prolosti mogue upoznavanjem itavog razvojnog puta, bliska je i uverljiva i laicima i psiholozima. Optimizam koji pobuuje biografski metod dosta je zatamnjen injenicom da iz istih biografskih opisa razliiti procenjivai izvode razliite ocene. Ako su procenjivai prihvatili odreeno uenje, ako su orijentisani na iste teoretiare, onda je ujednaenost predvianja na osnovu biografskog izvora vea nego kod nasumce uzetih procenjivaa. Meutim, izgleda da i teorijska homogenost ima svojih granica jer se neki dogaaji lake a drugi nesigurnije predviaju. Odreeni neuspesi, pojave tekih ivotnih kriza i vrsta psihijatrijskih poremeaja se lake predviaju nego izbor zanimanja, politiko opredeljenje ili dranje u iznenadnom katastrofalnom dogaaju. ak i kada se grupa teorijskih istomiljenika sloi u nekoj predvidnoj oceni, na temelju istog biografskog materijala, nije iskljueno da iza toga slaganja stoje razliiti elementi biografije koji su izdvojeni kao presudni. Ovakve opte refleksije o biografskoj metodi studije sluaja ne smemo shvatiti kao potvrdu daje mogunost dubokog upoznavanja jedne linosti direktno proporcionalna koliini prikupljenih podataka iz njene prolosti. ak i kada bi bilo praktino izvodljivo sakupiti sve podatke o prolosti ispitanika, bez obzira na potrebno vreme i trud, i kada bismo na osnovu njih rekonstruisali totalnu biografiju" tog oveka, to jo uvek ne bi garantovalo da sada znamo sve o njegovoj linosti. Naime, u takvoj inflaciji podataka nisu sve informacije od istog znaaja, to znai da i pri skupljanju, a pogotovu pri rekonstrukciji biografije moramo poi od nekih znanja o pojavi koju istraujemo. Osim toga, ni najdublji prodor u 132 prolost ne moe u potpunosti da zameni injenice o sredini, karakteru ljudi sa kojima je ispitanik u doticaju i pritiscima kojima je izloen. Pravi cilj biografskog pristupa ili anamneze, u okviru klinike studije sluaja, nije rekonstrukcija totalne biografije" linosti. To bi bio neostvarljiv cilj koji bi angaovao ogroman broj strunjaka u nepotrebnom rasipanju snage i vremena. Namesto ovako irokog zadatka prihvata se ui, praktiniji, koji trai da se prikupe podaci koji e omoguiti rekonstrukciju razvoja i biografije optim crtama, tako da se u toj slici ipak mogu raspoznati upadljivi momenti, faktori rizika i skretanja koja potencijalno ugroavaju adaptaciju i dalji razvoj linosti. Kada se u sklopu biografske grae ispitanika otkriju faktori rizika, u emu odluujuu selektivnu ulogu ima znanje kliniara, onda se pristupa drugoj fazi biografske eksploracije ili produbljivanju koje ima zaseban naziv: istorija bolesti". Prema tome, biografska metoda u sklopu klinike prakse je dvofazna, prva je faza ira, optija, dok je druga ua i

produbljenija. Skupljanje podataka i za prvu, iru, i za drugu, uu vrstu biografske rekonstrukcije razvoja linosti i karakteristinih obrazaca ponaanja obavlja se prema odreenim pravilima. Ta pravila nisu stroga i kruta. Osnovna je namena ovih metodolokih pravila da slue kliniaru kao podsetnik i da ga usmere na to veu sistematinost u jednom poslu koji, prirodno, obiluje iskuenjima da se odbaci svako opte metodoloko ogranienje. Meutim, treba imati u vidu da se bez izvesne unificiranosti, barem u fazi prikupljanja i beleenja podataka, ne mogu uporediti ispitanici, odnosno njihove istorije bolesti, to u stvari, znai da bi svaka nauna generalizacija bila unapred onemoguena. Kraa, dvofazna biografska metoda ima tu prednost nad totalnom biografskom metodom" to je praktino izvodljiva i primenljiva u uslovima rada operativnih ustanova. Ni najbogatije zemlje ne bi mogle finansirati psihijatrijsku slubu koja bi svakog pacijenta do tanina ispitala o svemu to se zbilo od roenja do danas". Praktina prednost skraenog naina ne bi imala smisla ako dobijeni podaci ne bi omoguili pravilno dijagnostikovanje. Skraeni biografski metod je sutinski omoguen uvoenjem selekcionih kriterijuma. Umesto da se prikupe svi" podaci, prikupljaju se samo oni koji imaju, ili mogu da imaju, srazmemo najveu dijagnostiku relativnost za reavanje problema konkretnog sluaja ili grupe sluajeva. Ovakvi selekcioni i direkcioni kriterijumi, prema kojima se kliniar ravna pri anamnestiko-biografskoj eksploraciji linosti, postavljeni su na osnovu irih i uih sistema znanja o pojavama koje se posredstvom biografije istrauju ili dijagnostikuju. Takvi sistemi znanja, od kojih se i u svakodnevnoj praksi polazi, jesu teorije linosti, teorije poremeaja ponaanja, teorije o pojedinim vrstama oboljenja, nastranosti ili defekta. Iz ovoga se vidi da izmeu znanja, teorije i naina primene biografske metode postoji odreeni odnos. Ukoliko je teorijska osnova od koje se polazi razvijenija, biografska eksploatacija je usmerenija, ua i ekonominija. Biografski podaci kao ivotni roman" jedne osobe imaju ijedno, kako bi se reklo, opte ljudsko znaenje i nose poruku jedne sudbine koja lako nalazi odziv u onome koji to slua ili ita. Usled svojstva da produbljuje oseanja, pozitivne ili negativne stavove i identifikaciju, biografija stvara utisak da smo onog koji se 133 opisuje shvatili i razumeli. To je jedno od bitnih svojstava biografske grade, taj opti ljudski emotivni odziv, koji, meutim, moe da stvori zabunu kod laika, koji veruju da su zbog takve svoje osetljivosti odlini psiholozi". Citirana izreka psihijatra Mevera, ,,Mi razumemo ovaj sluaj, dijagnoza je nepotrebna" ne moe se razumeti ako se izgubi iz vida daje njen autor psihijatar. Razumevanje i doivljaj bliskosti koji se stvara u nama kada itamo neku, pogotovu iskreno pisanu biografiju nedovoljno je i za eksperte kliniare. Ono je dodue od velike vanosti kao dopuna, komplement njihovom teorijskom i iskustvenom znanju. Ali laici, koji imaju samo tu osetljivost, zaista ne mogu biti dijagnostiari ni u smislu Meverove izreke. S druge strane posmatrano, biografija sluaja predstavlja neto vie od uzorka dijagnostiki znaajnih i beznaajnih informacija. Ona nije isto to i snimak vazdunog izvianja putem koga otkrivamo sumnjive take". Osetljivi italac moe da nazre u biografiji mnogo toga to u njoj i ne pie, da nasluti ono to je isputeno. Iskusni kliniari i inteligentni, psiholoki senzibilni laici u stanju su da identifikuju odreena mesta u biografiji koja su sumnjiva", neautentina", neobina, nastrana ili su naprosto nenormalna". Rekonstrukcija ovih zamagljenih mesta u biografiji jeste zadatak druge faze, istorije bolesti, kao i dinamiki orijen-tisane psihoterapije, ukoliko se ova primenjuje u datom sluaju. Nekada je utisak 0 celovitoj linosti, koji se stvori itanjem izmeu redova" biografskog teksta dovoljan da se odrede hipoteze o tome ta se krije iza neautentinih" delova ili ta je moglo da navede ispitanika na zamagljivanje slike o sebi. U interesu potpunosti teksta, onome to je ve napisano moramo prikljuiti jo dve faze. Prva glasi, da se biografski iskazi ne mogu primiti zdravo za gotovo. Draga, koju smo ve naeli, glasi da psiholoka osetljivost i psiholoko znanje, jedno bez drugog, ma koliko bili razvijeni, nedovoljni su za valjano tumaenje linosti posredstvom njene biografije. Iz ovoga se nameu dva pitanja: ta moe da se uradi da se popravi pouzdanost biografskih podataka? ta moe da se uradi da se popravi dijagnostika valjanost procenjivaa linosti koji se koristi i biografijom sluaja? Biografija na koju mislimo kao sastavni deo studije sluaja koju vodi psiholog ili psihijatar svakako je razliita od biografije koju o sebi pie osoba koja trai zaposlenje ili se kandiduje u neku organizaciju. Ova psiholoka" biografija se odnosi na intimne doivljaje, krajnje line aspekte ivota i razvoja. U prvom redu, izvetavanje o tome veoma zavisi od kulturalnih, obrazovnih, uzrasnih i intelektualnih inilaca. Deca, neobrazovani i nedovoljno inteligentni sluajevi ne mogu dati zadovoljavajua obavetenja o intimnoj biografiji, utoliko vie to o takvim pitanjima nikada ranije nisu razmiljali. ak i kada se naie na retke pojedince, koji su unutar tih kategorija ljudi kao linosti skloni psiholokoj opservaciji

1 samoposmatranju, javljaju se znatne tekoe u sporazumevanju koje proistiu iz neizdiferenciranog naina izraavanja i skuenog renika. Situacija je analogna pokuaju umno zaostale osobe da razumljivo opie mehanizam sloenog asovnika. Zabeleka o njenom kazivanju zahtevala bi prilian napor strunjaka da prevede" opis i da ga uini razumljivim. Kulturno uslovljeni idiomi kao i lini stil kojim se ljudi slue u opisivanju intimnog ponaanja takoe doprinose nejasnoi i 134 stvaranju pogrenih procena. Meutim, daleko znaajniji faktor koji oteava i smanjuje upotrebljivost biografskih iskaza jeste psiholoka cenzura. Gotovo se sa sigurnou moe tvrditi da su sve biografije pristrasne. Autobiografije zdravih i zrelih ljudi uvek su u poneemu navijake i svoga autora prikazuju kao oivotvorenje naela koje ovaj ceni i zastupa. Naravno, i tu vai pravilo da niko nije, do sada, napisao totalnu biografiju", to znai, daje ono to je ispripovedano ili napisano rezultat selekcije iz svega to je bilo. Pisci biografija su spremni da tvrde da je u njihovom ivotu bilo najvanije ba ono ega su se setili i to su opisali. Meutim, psihoanalitika teorija, koja je dodue zasnovana na klinikoj praksi sa neuravnoteenim osobama, vrsto brani upravo suprotno stanovite: najvaniji formativni momenti u biografiji jedne osobe su oni kojih se ova ne moe seliti, koji su nesvesni. Nije previe teak zadatak dokazati da su seanja oveka koja on iznosi na insistiranje druge osobe dosta nesigurna i esto iskrivljena. To je naroito upadljivo kod neuravnoteenih osoba ili onih koje se, makar i za krae vreme nalaze u stanju uzbuenja ili strepnje. Daje tako, najbolje se vidi kada se uporede iskazi autobiografskog kazivanja sa heterobiografskim, odnosno kada uporedimo prikaze dogaaja koje daje bolesnik, sa prikazom istih dogaaja koje daju njegovi roditelji, braa i sestre ili ena i deca. Ako su seanja na dogaaje selektivna, pri-strasna ili podlona deformacijama, onda to u jo veoj men vredi za doivljajnu stranu tih togaaja. Sve ono to ini unutranju, intimnu, psiholoku pozadinu dogaaja i ponaanja jo vie podlee cenzuri i izvitoperavanju od strane ego odbrambenih mehanizama nego sami dogaaji. A upravo ta unutranja strana biografskog filma" je ona koja se ne moe heterobiografski prikupiti. Iz ovde reenog se moe zakljuiti da je biografska graa do koje se dolazi u procesu studije klinikih sluajeva, u mnogo emu nekompletna. tavie moe se rei, da je nepotpunost biografske grae sluaja utoliko izraenija ukoliko je poremeaj linosti dublji. Paradoksalnost biografske studije sluaja u klinikoj psihologiji je u tome stoje najmanje primenljiva tamo gde je najvie potrebna. Ako izuzmemo sluajeve koji se svesno opiru eksploraciji, kao to su ljudi protiv kojih se vodi sudski postupak a kliniko ispitivanje je deo sistema koji takvu osobu ispituje, pa ak i neuravnoteene ljude, jo uvek nam stoje veoma krupne prepreke na putu prikupljanja biografske grae. ak i vrlo malo neurotine osobe imaju, ili mogu da imaju, velike tekoe u biografskom samootknvanju. Psihoanalitika terapija, koja je od svih najvanija i koja insistira na totalnoj biografiji" linosti, te je u tu svrhu razvila i usavrila posebnu psiholoku tehniku slobodnih asocijacija, svojim primerom najbolje ilustruje koliko je takav poduhvat dug, skup, masovno neprimenljiv i ekskluzivan. ak je i sluajevima koji su odabrani za psihoanalitiku terapiju, a ovi su obavezno morali biti obrazovani, inteligentni i vrlo spremni na saradnju sa terapeutom, potrebno oko tri godine u proeku da bi izneli svoju intimnu biografiju i da bi nauili da zapaaju i iznose sadraje svojih prolih iskustava. Naravno, ak i psihoanalitiki tretirana osoba ne uspeva da iznese totalnu biografiju" ve samo onaj uzorak biografskog univerzuma" koji je sa stanovita psihoanalize relevantan. Iz svega ovoga moe se izvesti zakljuak da se potenci135 jalna vrednost biografskog pristupa u praksi i na masovnoj osnovi ne moe reali-zovati. Biografska metoda, pod odreenim uslovima koji se odnose na izbor pogodnih sluajeva, nain rada i trajanje eksploracije, moe da poslui u terapijske ili nauno-istraivake svrhe. Sa sigurnou se moe tvrditi daje linost, koja je oko tri godine uz strunu asistenciju kliniara sistematski eksplorisala svoj biografski univerzum", koja je nauila da sebe posmatra, da prati svoje asocijacije i imenuje svoje doivljaje i da pri tom bez zazora to sve razotkrije, saopti, dala dovoljno podataka za jednu valjanu i pouzdanu procenu ili eventualno dijagnozu. Naravno, bilo bi besmisleno tako bogatu kliniku opservaciju nepravilnosti ponaanja, koja je praena od nastanka funkcionisanja u razliitim uslovima do eventualnog izleenja, svesti na jednu optu dijagnostiku kategoriju. U svakom sluaju, materijal koji je ovako prikupljen mogli bismo sa puno opravdanja nazvati optimalnom biografskom eksploracijom linosti". No, to je jo uvek samo jedna strana biografskog univerzuma". Dodue, ona bi obavezno zahvatala dva nivoa unutranje realnosti, onaj koji je kod veine ljudi uglavnom svestan i onaj drugi, koji je kod istih ljudi uglavnom nesvestan. Meutim, ako bismo uz ovakvu izuzetnu biografiju raspolagali i komplementarnom, koju bi o istoj osobi sistematski i objektivno vodio neko ko je njemu blizak i koji ga dobro zna, onda bi ta dva spisa zajedno predstavljala maksimalnu biografsku eksploraciju linosti." Ako apstrahujemo praktine tekoe u ostvarivanju programa jedne takve maksimalne biografske studije sluaja, koje su bez daljeg izuzetno velike, onda lako dolazimo do odgovora

na pitanje: ta se moe dobiti od takve analize linosti? Iz zapisa koji sadri maksimalnu biografsku eksploraciju linosti" mogle bi se izvesti karakteristike i pravilnosti razvoja i ponaanja date osobe u nizu tipinih ivotnih situacija, kao i slabe i jake strane njene individualnosti. Pored opte karakterizacije mogle bi se proceniti i neke specifinosti aspekata koji nisu naroito naglaeni u planu eksploracije. Najzad, veoma je verovatno da bi na osnovu takvog materijala, eksperti mogli uspeno da predvide ponaanje ispitane osobe u odreenim uslovima ili na odreenim zadacima. Opta karakterizacija linosti koja je bila podvrgnuta maksimalnoj biografskoj eksploraciji predstavljala bi generalizaciju svega to je registrovano, kao i svih promena koje bi se neminovno odigrale u toku same autoanalize. Pojedine rubrike tog bilansa o linosti mogle bi biti sledee: a) Razvojne osobenosti od roenja i najranijih seanja. b) Karakteristike odnosa izmeu ispitanika i roditelja kao i drugih linosti poev od ranog detinjstva i kasnije. c) Formiranje i odlike interpersonalnih obrazaca, u prvom redu onih koji se tiu roditelja a zatim i drugih: prema enama, starijim i mlaim, prema mukarcima, starijim i mlaim istopolnim i heteropolnim vrnjacima itd. d) Vitalni intelektualni kapaciteti linosti, pojava interesa i orijentisanosti kao izraz repertoara motiva. e) Regresivna ispoljavanja u pojedinim fazama sazrevanja, unutranja i interpersonalna dinamika vezana za te forme ponaanja linosti. 136 f) Razvoj osetljivosti za unutarnja i interpersonalna zbivanja, obim svesti o sebi, pojava anksioznosti, tolerancija na anksioznost i mehanizmi odbrane ega od ugroavanja. g) Ocena ego-snage, odnosno tolerancije i sposobnosti da savlada razvojne i traumatske konflikte, da formira i odri celovitu sliku o sebi, da formira i odri sistem ideala o sebi i svetu, da potvruje sebe kroz raenje i pozitivne interpersonalne odnose. h) Ocena ivotne energije i rasporeda investicija", da li je fiksiran za prolost, infantilne i traumatske recidive razvoja, da li je zaokupljen sobom, svojim snovima, nepotrebnim sitnicama, savlaivanjem greho-va", svojim poslom, porodicom, prijateljima, grupom ili problemima veih grupa. i) U kojoj meri nalazi zadovoljstva u onom to ini, da li se osea prihvaen, da li nalazi da ono to ini i u emu uestvuje predstavlja odricanje, sputavanje ili produktivno ostvarenje i samoostvarenje. j) Kako je tekao njegov razvoj bia koje voli i trai da bude voljeno", da li je u tim relacijama prevalio put od pasivnog narcizma do stepena punog kapaciteta zrele seksualnosti i odnosa emotivne osetljivosti i reciprociteta. Da lije u tom razvoju bilo teih regresija, fiksacija i staje za njega u tom pogledu karakteristino. Dakako, maksimalna biografska eksploracija linosti u praksi nije izvod-Ijiva. To, meutim, ne znai da se nita ne moe uraditi. Namesto biografske metode u maksimalnom obimu primenjuje se znatno kraa anamnestika i hetero-anamnestika eksploracija. Gubitak koji ovako nastaje kompenzuje se ukljuivanjem itavog arsenala pomonih dijagnostikih tehnika i vie klinikih specijalnosti. Neke od tih tehnika, posebno psihodijagnostika klinikih psihologa, psihijatrijsko posmatranje, kao i periodino ponavljani dijagnostiki i terapijski intervjui, umnogome nadoknauju ono stoje isputeno nemogunou da se maksimalna biografska eksploracija linosti koristi. Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija Klinika metoda je specifina kombinacija naturalistikog pristupa, poznatog iz medicine pod nazivom studija sluaja, i eksperimentalno-statistikog, koji se u savremenoj psihologiji primenjuje pod nazivom testovni pristup. Kada se bolesnik obrati lekaru i trai pomo, ovaj e pre svega nastojati da postavi dijagnozu. Metoda dijagnostikovanja medicinara takoe je kombinacija studije sluaja, koja predstavlja okvir za naturalistiku eksploraciju razgovorom, posmatranjem i ispitivanjem pomou jednostavnih sprava (slualica, sat sa sekundarom, eki i igla) i sve sloenijih laboratorijskih opita i aparata. Zajednika odlika medicinske i kliniko-psiholoke metode je iroki naturalistiki okvir (studija sluaja) i ukljuenje memog instrumentarijuma kao dokaznog postupka". Studija sluaja u psihijatriji razlikuje se od opte medicinskog uzora po tome to je psihijatrijski instrumentarijum oskudan. Zbog toga se psihijatri oslanjaju na kliniku psihologiju, koja ima relativno razvijenu metodologiju merenja i proce137 njivanja. Bez obzira na podvrstu, studija sluaja uvek ima dve osnovne dimenzije prema kojima usmerava traganje. Prva je dimenzija istorijska, biografska. To je uzduni presek. Druga je dimenzija aktuelna. To je popreni presek. Osnovna pretpostavka studije sluaja je da aktuelna i istorijska dimenzija traganja za klinikom istorijom", i pored formalne suprotnosti, predstavljaju komplemente. U procesu dijagnostikovanja klmiar najpre nastoji da grubo uokviri tegobe ili poremeaj. U tom postupku on istovremeno ustanovljuje i opisuje aktuelno stanje. To, u stvari, predstavlja inventarisanje

tegoba (simptoma, znakova) i opisivanje opteg stanja organizma, odnosno linosti, ukoliko je u pitanju psihijatrijska obrada. U mnogim sluajevima ve je i toliko dovoljno da se preduzmu odreene mere i postavi dijagnostika pretpostavka ili ak puna dijagnoza. Bez obzira na takvu mogunost, temeljnija eksploracija zahteva da se status psvhicus" potvrdi, makar tradicionalno, naturalistiki, a to znai rekonstrukcijom toka ili razvoja bolesti. U psihijatriji ovaj postupak predstavlja jednu vrstu kratke biografije odnosno anamneze". U treoj fazi posmatranik prolazi kroz aleju aparata" i laboratorijskog ispitivanja. Od laboratorijskog ispitivanja se oekuje provera specifinih radnih pretpostavki i dokaza. Savremena klinika psihologija ne trai dobrovoljno odricanje od naturali-stikih metoda i lepu odanost psihologa laboratorijskom pristupu. Psiholoka klinika metoda je kompletno analogna medicinskom uzoru. To ne znai da je kliniki psiholog u stanju da sam postavlja psihijatrijske dijagnoze, ali znai da svoju procenu donosi na temelju kompletnih eksploracija. Prva tehnika koju kliniki psiholog primenjuje u ispitivanju njemu upuenih sluajeva je anamneza. U naoj bateriji anamnestike podatke skupljamo prema Listu osnovnih biografskih informacija (LOBI). Pitanja koja postavljamo ispitaniku imaju karakter usmene ankete. Ona obuhvataju sledea podruja: identifika-cione podatke, podatke o detinjstvu i porodici, podatke o kolovanju, druenju i socijalnim aktivnostima, seksualnom ponaanju i braku, izboru poziva i profesionalnom ponaanju, aktuelnim tegobama i kratkom izvetavanju o toku bolesti". Najzad, LOBI ima odeljak o opisu fizikog izgleda i somatsko ekspresivnom aspektu ponaanja. Posmatrajui LOBI kritiki, moe se zapaziti da sva pitanja nisu takva da mogu otkriti dublje karakteristike linosti, tavie sasvim su periferna. Odgovor na to glasi da eksploracija zahteva poznavanje okolnosti i izvesnih dogaaja u razvoju, a ne samo doivljaja i nesvesne dinamike. Najzad, u ovoj fazi eksplora-cije mnogi ispitanici nisu spremni za duboko ronjenje". Drugi prigovor koji se moe uputiti LOBI je da veina osvetljava socijalnu stranu biografije. Ima nekoliko argumenata pomou kojih psiholozi na izvestan nain relativiziraju (a ponegde i obezbeuju) dogaaje, efekte ponaanja. Argument glasi da je opaanje dogaaja bitno a ne sam dogaaj. I u odnosu na socijalno ponaanje relativizacija se sprovodi argumentovano, da aktivizovano ponaanje ne samo da ne mora odgovarati pravim htenjima i naravi osobe nego im je, dosta esto, i suprotno. Nastavljajui tim putem neizbeno stiemo do konfrontacije stavova o sutini linosti". Supstancijalisti e ostati dosledni u odbrani uenja daje ponaanje samo realizacija unutranjih struktura", da su promene koje ne zadiru u sr 138 linosti kratkotrajne ili prividne (substitucija simptoma"). Isto je tako izvesno da e periferisti", bihejvioristi i oni koji u socijalnim i kulturnim uslovima vide primarne faktore ostati pri svome. Kliniar praktiar ne moe da razrei ove teorijske protivurenosti, niti se to od njega trai. Meutim, u svakom konkretnom sluaju on se suoava sa problemom: Staje odreenu osobu dovelo do toga da zatrai pomo, odnosno ta je dovelo do poremeaja. Kliniar e od sluaja do sluaja analizirati sve podatke, i substancijalne" i periferijske, u nastojanju da nae objanjenje za datu linost. Aprioristiko opredeljenje za jedno ili drugo uenje, u uslovima u kojima konani dokazi nisu izvedeni, znai dogmatizam. Poimo od najjednostavnijeg pitanja: Kako graanin taj i taj postaje pacijent (sluaj" ili ispitanik", klijent")? Donedavno medicinska profesija ljubomorno je bdila nad svojini iskljuivim pravom da postavlja dijagnozu". Danas, meutim, mogu se uti izjave da dijagnozu mentalnog poremeaja pojedinca postavlja okolina. To, u stvari, znai da granicu izmeu normalnog i patolokog odnosno trijairanje pojedinaca koji su tu granicu prekoraili praktino obavlja sredina, okolina u kojoj on ivi. Samo u izuzetnim sluajevima je klimar taj koji sprovodi primarnu trijau. Na primer, to se deava u masovnim ispitivanjima uz pomo odreenih tehnika, kao to je testiranje regruta. Iz ovoga proizilazi da u veini sluajeva transformacija graanina tog i tog u pacijenta poinje tako to ga sredina izdvaja kao vannormalnog. Ako za nekog sredina smatra daje skrenuo", znai na izvestan nain ga obeleava, verovatno je da e ta osoba postati pacijent". Meutim, markiranje u sredini jo ne vodi obavezno susretu potencijalnog pacijenta i kliniara. Bitan uslov njegove transformacije u socijalnu i institucionalnu ulogu pacijenta je samo-procena. Mnogi psihijatrijski sluajevi, daleko ranije nego to su doli kod lekara, psihologa ili socijalnog radnika, shvatili su da sa njima neto nije u redu" i da treba da potrae pomo. Takva osoba kojaje dola do uverenja da mora potraiti pomo kliniara postavila je samoj sebi dijagnozu". Svakako da svi oni koji su markirani od sredine kao negativni izuzeci ne misle obavezno tako i sami. I obrnuto, mnogi koji dolaze do uverenja da im je potrebna pomo kliniara nisu za svoju sredinu posebno upadljivi. Ako se obe ocene podudare, vea je verovatnoa da e ta osoba postati pacijent. To, meutim, ne znai da zbir" ova dva kriteriju-ma predstavlja merilo teine poremeaja". Naprotiv, teko psihotine osobe nemaju uvida u sebe i dospevaju do kliniara samo na osnovu ocene i

intervencije sredine. Ako je neko jednom ve stavljen u okvir uloge pacijenta, odnosno ako je ve zatraio pomo psihologa ili psihijatra, onda je verovatnoa vea da e i kod sledece tekoe kojaje nesavladiva" ponoviti posetu kliniaru. Takoe stoji da e sredina izvriti pritisak na ljude sa predistorijom nervnog sloma" da reenje potrae po zdravstvenoj liniji. Za okolinu kao to je naa ovek koji je jednom imao nervni slom markiran je. Takva osoba je moda i sutinski disponirana da patoloki reaguje, ali i nezavisno od toga sredina ga obeleava i tumai kao manje vrednu linost koja ima slabe ivce". Prvu, trijanu dijagnozu postavlja svako sam ili njegova sredina. ta onda preostaje kliniaru? Kliniaru preostaje da proveri tu laiku i socijalnu dijagnozu, ali je skoro neverovatno da e ova biti odbaena. Nastavljajui zapoeto kliniar 139 e pristupiti definisanju poremeaja i njegovom specifikovanju. U stvari, on e odrediti ue okvire, izdiferencirae odgovarajuu klasu izmeu nekoliko drugih koje su isprva dolazile u obzir (diferencijalna dijagnoza"). Na kraju odredie se vrsta tretmana (terapija"). Prema tome, moemo zakljuiti da prvu dijagnozu nenormalnosti obino postavlja sredina ili sam pacijent, dok se kliniar usredsre-uje na odreivanje diferencijalne dijagnoze i planiranje tretmana. Moe se postaviti pitanje da lije dozvoljeno" da se dijagnoza poremeaja na nervnoj bazi" odreuje na osnovu socijalnih kriterijuma. Nije li po sredi pojava koja se moe i srne prihvatiti samo na temelju izuavanja dubinskih pojava? Moramo priznati da je itava psihijatrijska klasifikacija fenomenoloka i bihejvi-oralna. Osnovni elementi klasifikacije su albe (simptomi), postupci (znaci), obrasci ponaanja (sindromi) i razvojni put (etiologija). Pojave koje su bitne za psihijatre nisu nepoznate ni laicima, mada je terminologija razliita. Prema tome, razlika u terminologiji nije dokaz superiornosti strunjaka Lokalni kritenjumi nor-malnosti - nenormalnosti deluju u oba pravca. Ne samo to ljudi u jednoj sredini mogu biti vie ili manje skotomizirani" za odreenu vrstu nastranosti ve to mogu biti i kliniari. Konano, nijedni ni drugi nemaju zasad sigurno objanjenje uzronika i mehanizma nastajanja aberantnosti. Obe strane se bave prepoznavanjem aberantnosti, s tim to laici diferenciraju normalno od nenormalnog, a kliniari diferenciraju podvrste nenormalnosti. ak i substancijalni aspekti linosti, kao predmet prouavanja, nisu ubedljivo pristupaniji kliniarima nego nemedicinskim disciplinama. Allport navodi studiju dva psihoanalitiara koji su godinama tretirali crne pacijente sa juga SAD. Oni su o tome napisali knjigu koja je trebalo da osvetli substancijalne aspekte linosti crnog oveka. Meutim, kako pie Allport, saznanja do kojih su dola ova dva psihoanalitiara, koristei se najdubljom od dubinskih tehnika", nisu nepoznata istraivaima iz drutvenih nauka. Oni su do tih istih ili vrlo slinih saznanja doli prouavajui crnaku populaciju juga SAD sociolokim i socijalnopsiholokim metodama. Prema tome, ne moe se prihvatiti apriorna superiornost individualno dubinskih pristupa u definisanju optih pojava kao to je mentalni poremeaj. List osnovnih biografskih podataka (LOBI) izmeu ostalih pitanja obuhvata i ova tri kritenjuma normalnosti: da li je ispitanik smatrao u toku svoga ivota da ne moe da resi svoja pitanja bez pomoi kliniara, da li je moda njegova okolina preporuivala da se obrati psihologu ih psihijatru i, najzad, da li se ikada zaista pojavio u ulozi pacijenta pred psihologom? Ova tri pitanja ne moemo prihvatiti kao kompletan kriterijum normalnosti. Mogu se navesti mnogi sluajevi koji bi pobijali vrednost tih pitanja. Uprkos tome za prvu trijano-dijagnostiku operaciju putem ovih znakova moemo postii osnovni cilj. Osnovni biografski podaci kao to su klasifikovani u LOBI pruaju mogunost kliniaru da izvri izvianje, da spremi mapu problema" na kojoj e biti oznaene zone aktuelnog ili potencijalnog rizika. Time smo nesumnjivo krenuli dalje od take do koje smo stigli socijalnom dijagnozom. Poto smo u prvom sluaju odredili slabe pojedince u grupi, u drugoj fazi pokuavamo da odredimo slabe strane u samom pojedincu. Iz sadraja pitanja na LOBI jasno proizlazi da se jo uvek bavimo eksploracijom, irokim zahvatom u nepoznato. 140 Sa gledita logike, sutina dijagnostikovanja je klasifikacija. Do izbora najpogodnije klase dolazimo kombinacijom formalno logikog i statistikog suenja (Sarbin, Taft i Bailey, 1960). Meutim, sa psiholokog stanovita sutina dijagnostikovanja je otkrivanje puta kojim je linost postala aberantna kao i procesa kojim patoloki fenomeni postaju manifestni. Podaci prikupljeni putem LOBI omoguavaju da ostale dijagnostike operacije odnosno tehnike analiziramo usmereno. Usmeravanje olakava i ubrzava dijagnostiku. Sutina usmeravanja je u tome to iz mnotva kategorija i potkategorija klasifikacije poremeaja (nozografija) moemo izdvojiti, ve posle analize LOBI, dve ili tri potkategorije koje aproksimiraju dijagnostikoj istini". U toku analize ostalih tehnika, koje ukljuujemo postepeno, klasifikaciona pretpostavka data prema proceni LOBI, moe se odbaciti, promeniti ili potvrditi. U itavoj psihodijagnostikoj bateriji, koja je koncipirana kao kombinacija studije sluaja i TTS

(testova, tehnika i skala), osnovne biografske informacije su jedine koje sistematski eksploriu prolost, razvoj, odnosno uzduni presek linosti (biografiju). Pre svega postavljamo pitanje da li je to dovoljno, da li je opravdano zadrati takvu neravnoteu izmeu naina eksplorisanja biografije i eksplorisanja aktuelne strukture i dinamike? Teorijski ova disproporcija nije opravdana. Meutim, sa praktinog stanovita vanije je ono to aktuelno moe da se konstatuje i ta se predvia. Tretman u celini, a terapija posebno, sa izuzetkom psihoanalize, orijentisani su na danas i sutra" a manje na prolost. Uostalom, u okviru primene mape kritinih zona LOBI moe odigrati ulogu orijentira za jednu detaljniju biografsku eksploraciju. Kada ve govorimo o dijagnozi i disproporcijama izmeu tehnika koje zah-vataju uzroke sadanjeg i prolog ponaanja, moemo pomenuti jo jedan paradoks. Mada se prognozi posveuje veliki znaaj, nijedna tehnika u sklopu nae baterije ne prua sistematsku mogunost prognoze. Ova baterija zahvata podatke o prolosti i testira ponaanje linosti u sadanjosti. Uprkos tome, mnoge odluke donose se zavisno od oekivanih efekata, dakle uslovljeno buduim ponaanjem. Problem budueg ponaanja, neeg stoje u trenutku eksploracije samo apstrakcija, moda je i vaniji od prolog i sadanjeg. Predikcija ponaanja nije samo metodoloki kriterijum prema kojem odmeravamo valjanost pojedinih tehnika ili baterije u celini ve je i znaajan teorijski problem. Objanjavanje prolosti i objanjavanje sadanjosti ponaanja linosti ostae ograniene vrednosti ako iz toga ne moemo izvesti pouzdane prediktivne pretpostavke. Na kraju da konstatujemo: LOBI je eksplorativni postupak koji postavlja jedan okvir u kojem emo produbiti analizu sluaja. Meutim, LOBI nije tehnika koja daje odgovore na probleme. Naprotiv, LOBI je tehnika koja otvara studiju sluaja i omoguava da inventariemo njegove probleme, uzdu i popreko, i da na osnovu njih postavimo mapu problema. LOBI nam omoguava da odredimo prvi, opti utisak o sluaju i da uspostavimo kontakt izmeu dve osobe sa dijametralno razliitim ulogama (koje bi trebalo da se dopunjuju). Od svih tehnika u bateriji LOBI je jedna jedina koja izriito eksplorie biografsku prolost, mada nedovoljno. Naravno, ovaj manjak moe se, po potrebi, dopuniti heteroanamnezom, dnevnicima i drugim dokumentima biografskog karaktera. Najzad priznajmo i to daje LOBI instrument iz kojeg razliiti majstori izvlae razliitu muziku. 141 Shema sadraja biografske eksploracije Zadatak metode prikupljanja anamnestike i heteroanamnestike grade sastoji se dakle u tome da se i u relativno kratkom vremenskom intervalu od klinikih sluajeva, koji su preteno loi samoprocenjivai, skraenim postupkom, dobije onoliko informacija koliko je neophodno da se linost pacijenta moe ocrtati. Drugim recima, skraena metoda treba da bude prosta, a ipak da omogui sve to bi pruila maksimalna biografska eksploracija. Sasvim je sigurno da takvi kompromisi ne mogu uvek da budu plodni. Rezultati niza klinikih metodolokih istraivanja, uprkos svemu, pokazuju da je i takva skraena biografska metoda jedna od najboljih u dijagnostikom arsenalu savremene klinike psihologije. Shema koju ovde navodimo predstavlja, u grubim crtama, sadraj veine istorija sluajeva rasporeen po rubrikama. 1. Socio-kulturalna pripadnost: odakle je pacijent poreklom, da li je sa sela ili iz grada, kojoj grupi ili podgrupi iz te sredine pripada, da li je njegova porodica menjala drutvenu poziciju ili je pak on menjao ili nije, kakav je njegov poloaj u njoj. 2. Porodina struktura i odnosi: kratka istorija porodice i braka roditelja; opti uslovi ivota porodice, finansijski, stambeni, rodbinski, socijalni i vrednosni sistem porodine grupe. a. Otac: starost, zanimanje, kolska sprema, poreklo. Osobine linosti, odnos prema supruzi, deci i drugim osobama. Interesi, ciljevi i planovi u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa ocem. Promene u svemu tokom godina. b. Majka: starost, zanimanje, kolska sprema, poreklo. Osobine linosti, odnos prema suprugu, deci i drugim osobama. Interesi i planovi, posebno u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa majkom. Promene u svemu tokom godina. c. Suprug ili supruga: starost, zanimanje, kolska sprema i poreklo. Osobine linosti, karakteristike odnosa sa ispitanikom i prema drugim osobama. d. Braa i sestre: sve kao i u prethodnim rubrikama. Posebno ispitivati karakter odnosa sa ispitanikom i prema roditeljima, u detinjstvu i kasnije. 3. Detinjstvo: odnosi u porodici u vreme roenja, kako je tekao poroaj, razvoj u prvim godinama ivota, vanredni dogaaji u porodici. Osobine ponaanja u detinjstvu, pojava straha ili drugih oblika poremeaja, bolesti u detinjstvu. Reagovanja na roenje brata ili sestre, odlazak ili smrt bliskih, odvajanje od porodice i slino. 4. Istorija kolovanja: polazak u kolu, uspeh tokom kolovanja, tekoe u uenju, disciplini ili kontaktima sa decom. Interesovanje, ambicije i ciljevi. Izbor smera daljeg kolovanja, dalji planovi za

uenje. 5. Istorija zaposlenja: radni sta, vrsta posla kojim se bavi, promene zaposlenja, uspesi i tekoe na poslu, sukobi. Zainteresovanost za posao, ambicije, zadovoljstvo poslom. Kako je podneo ivot u armiji za vreme sluenja roka. 142 6. Seksualno ponaanje i brak: seksualni interesi u pojedinim fazama ivota i razvoja, deje igre, momake odnosno devojake godine, predbrani moral i lini pogledi. Izbor objekata i specijalne naklonosti. Istorija braka i karakteristike braka. Nezadovoljstva i tekoe. 7. Istorija bolesti: bolesti u detinjstvu, invaliditet, telesne deformacije. Popis bolesti od kojih je ispitanik bolovao, na koje se sada tegobe ali, kako i kada su se one pojavile, kako ocenjuje sopstveno zdravstveno stanje, kako ua okolina to ocenjuje, staje preduzimano, ta sada oekuje. 8. Interesi i sklonosti: ime se rado bavi, profesionalno i neprofesionalno, kakve obrasce sledi u meuljudskim odnosima, u relaciji svojih interesa i planova i kada je napet, iznerviran i bolestan. Kako vidi sebe u aktuel-noj situaciji, kako ocenjuje svoje slabosti i vrednosti i emu se neposredno nada. Materijal koji se ovakvom vrstom usmene ankete sakupi, i pored jednoobra-zovnosti primene sheme, krajnje je razliit od sluaja do sluaja. Sve razlike koje se javljaju nisu, meutim, uslovljene istom vrstom razloga. Mnoge od njih potiu od socio-ekonomske pripadnosti ili etno-kulturalnog porekla. Ta vrsta razlika za kliniku praksu nema pozitivne vrednosti. Za dijagnostiku su od veeg znaaja one razlike u odgovorima koje su uslovljene individualnim specifinostima kao i vrstom poremeaja. Kod ne malog broja klinikih sluajeva gotovo je nemogue obaviti anamnestiko anketni intervju zbog toga to su oni nekomunikativni, veoma razdraeni ili se nalaze u stanju pomuenosti, te se sa njima ne moe uspostaviti ni minimalni kontakt koji bi doveo do eljenog cilja. S druge strane, upravo to stanje u kome se nalazi u trenutku prikupljanja biografske grae ima veliki dijagnostiki znaaj i zbog toga mora biti registrovano. Zapravo se moe rei da drutveno stanje i ponaanje ispitanika mora biti bezuslovno utvreno u trenutku zapoinjanja biografske eksploracije. Takva registracija obezbeuje nam nultu taku" u odnosu na koju procenjujemo pouzdanost iskaza a takoe i obim, vrstu i smer promena koje e kasnije uslediti pod uticajem terapije i ostalih inilaca. PROCENA LINOSTI U VREME EKSPLORACIJE im odreena osoba postane subjekt psiholoko-psihijatrijskog prouavanja, dakle podvrgnuta studiji sluaja, treba oekivati da e u nastupajuem procesu eksploracije linosti biti uporedo primenjene i istorijsko-longitudinalne metode, kao to je biografska, i metode poprenog preseka. Procena aktuelnog duevnog stanja spada u ove poslednje. Studija sluaja pod optimalno povoljnim uslovima podrazumeva timsko prouavanje linosti koja je, na odreeno vreme, smetena u kliniku ili bolniku sredinu. Dodue, po savremenim shvatanjima vie nije bezuslovno potrebno da ispitanik u toj sredini provede sva 24 asa dnevno. Moe se boravak ograniiti na pola dana, osoba ne mora spavati u bolnici ve je tamo samo za vreme dok je kliniki tim na okupu (dnevna bolnica). Bitno je daje boravak u klinikoj sredini, sa gledita studije sluaja, u odreenom smislu programiran. Ovaj period posma143 tranja ima aktivne i pasivne faze. Pod aktivnim fazama se podrazumeva direktan kontakt ispitanika sa lanovima ekipe: psihijatrom, klinikim psihologom, socijalnim radnikom, radnim terapeutom, lekarima uih specijalnosti koji dopunjuju svojim nalazima istoriju bolesti. Ovamo spada i uee posmatranika u organizo-vanim aktivnostima grupe bolesnika. Pasivne faze posmatranja su one u kojima ispitanik ne kontaktira sa lanovima ekipe, ve spontano nalazi svoj program u granicama formalnih pravila ustanove i strukture grupe u koju je ukljuen. Posma-tranje u klinikim uslovima moe se uporediti sa radom nekog velikog poligrafa (tzv. detektor lai"). I ovde se ispitanik podvrgava, u relativno kratkom vremenskom intervalu, gotovo sinhronizovanim viestrukim ispitivanjima, posmatranjima i testiranjima, od kojih ga svaki pojedinano zahvata i odslikava onakvog kakav se zatekao u datom momentu. To je zapravo i sutina metoda poprenog preseka". Svaka od tih pojedinanih mera prikazuje nam poneki aspekt ili poneku grupu funkcija celovite linosti. Ovi izdvojeni uzorci ponaanja i linosti predstavljaju sloaj toga to je u toj linosti opte i trajno i onog drugog to je trenutno i specifino vezano za trenutak biografije, vreme, mesto, ljudski odnos ili vrstu pri-menjenog instrumenta. Neka od tih ispitivanja i merenja obavljaju se samo jednom, dok se druga, prema ukazanoj potrebi i mogunostima, mogu ponoviti dva i vie puta. Ve ovo poslednje otkriva da metode poprenog preseka nisu strogo statine niti apsolutno razliite od biografske metode (koja kao bitni oblik ima dimenziju vremena i promena u vremenu). Metode poprenog preseka, odnosno metode koje se mogu ponovljeno primenjivati slue i kao tehnike praenja spontanih i forsiranih promena jer omoguavaju, nasuprot nepreciznosti biografskih kazivanja, da se razlike po definisanim varijablama linosti i ponaanja i kvalitativno i kvantitativno registruju i prikau. Kliniki eksperimenti i kontrolisana posmatranja omoguena su upravo zahvaljujui opisanim svojstvima metode poprenog preseka.

Ako kliniku studiju sluaja odredimo kao racionalnu pripremu serije razliitih eksplorativnih i drugih postupaka, onda je sasvim logino da ona treba da zapone od ispitivanja najosnovnijih mentalnih funkcija" kao preduslova za ostala ispitivanja. Ispitivanje mentalnih funkcija obino sprovodi lekar ili psihijatar. Razlozi za to su brojni i uglavnom u sklopu psihijatrijske eksploracije, mada se njeno sprovodenje obino prilagodava duevnom stanju pacijenta. Pre svega tei sluajevi, kao to su psihoze i demencije, iziskuju sistematinu proveru mentalnog stanja, dok se kod ostalih, lakih oblika poremeaja i nastranosti koristi i znatno skraeni oblik. Ispitivanje mentalnog statusa, kao psihodijagnostika tehnika, spada u domen psihijatara. Sam proces ispitivanja predstavlja kombinaciju razgovora, posmatranja i primene nestandardizovanih testova. Rubrike u koje se podaci posmatranja i razgovora unose po nazivima podseaju na asocijacionistiku psihologiju, mada tehnika ispitivanja mentalnog statusa nema teorijsku osnovu. Izgled, dranje i opSta karakteristika ponaanja Najpre se registruje opti izgled pacijenta, kako je odeven, oeljan ili posebno obeleen. Kakve je fizike grae, vidljive somatske odlike i izrazitost sek144 sualnih obeleja. Kakvo ima dranje i ekspresiju motorike (neupadljivo, motorno hiperaktivan, motorno hipoaktivan). Izrazne karakteristike delova tela koje su nosioci neverbalne komunikacije sa sredinom: mimika lica, ruke, ramena, poloaj tela i promene koje se na njemu oituju. Ovamo se unose sve vidljive karakteristike autonomne nervne aktivnosti: bledilo, crvenilo, znojenje, oi, enice. Isto tako procenjivanju podlee stav prema ispitivau (koji moe biti: prijateljski, neutralan, neprijateljski i meovit ili promenljiv). Posebno je vano da se registruju sve promene u ekspresivnom ponaanju u vezi sa temama razgovora ili drugim iniocima. Govor i verbalne karakteristike. U okviru ispitivanja mentalnog stanja spada i verbalno ponaanje: jasnoa, pravilnost, funkcionalnost i adekvatnost forme u odnosu na sadraj i na situaciju. Kliniar e doslovno zabeleiti pojedine iskaze da bi imao dokumentaciju o dijagnostikoj ili personalnoj autentinosti. Artikulacija izgovora reci testira se tako to se od ispitanika trai da izgovori neku teku reenicu (Prva srpska artiljerijska brigada). Registruje se da li je govor adekvatan, ubrzan ili usporen. Da li su reci adekvatno koriene ili ne (ponavlja istu re uzastopno, upotrebljava nepoznate kovanice). Analiza govora i verbalizacija moe da obuhvati i proveru rukopisa. Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudima Osnovni uslov svake produbljene psiholoke eksploracije linosti je ouvani kapacitet ispitanika da komunicira i da ima svestan kontakt sa okolinom. Ukoliko postoji poremeaj svesti, od blagog pomuenja preko tekih delirantnih izmena do zamraenja i gubitka, onda je reciproni kontakt iskljuen. Procena ouvanosti svesti zasniva se na celokupnom materijalu koji dobijamo ispitivanjem mentalnog stanja. Meutim, postoje i posebne grupe zadataka koji su i namenjeni upravo tome. U tom sklopu se posebno proverava: a) orijentisanost al. u vremenu: datumu, mesecu, godini ispitivanja. a2. u prostoru: kakva je to zgrada (u kojoj se nalazimo), koje mesto, republika, drava. a3. prema osobama: ko su ispitivai, osoblje, drugi bolesnici. b) orijentisanost u prolosti bi. u neposrednoj prolosti: zadaju se kratke serije brojeva (oko sedam), imena, adrese ili boje kojih treba da se seti nakon tri do pet minuta. b2. u blioj prolosti: ispituje se seanje imena lekara koji su ga leili, aktivnosti u kojima je uestvovao ili susreti (vaniji) koje je imao. b3. u daljoj prolosti: kada je zavrio kolu, kada se oenio, bio u armiji, kada su mu umrli roditelji. Ispitivanje miljenja. Psihijatrijsko ispitivanje miljenja obuhvata dve povezane podgrupe, formalne i sadrinske aspekte funkcionisanja ili disfunkcija i poremeaja miljenja. a) Forme miljenja. Ovamo se ubrajaju nepravilnosti i poremeaji sledeih funkcija miljenja: 10 Psihodijagnostika 145 al. Panje, ova moe biti adekvatna, ukoena ili nezadriva. a2. Pamenja, koje moe biti adekvatno, neadekvatno za nove ali adekvatno za stare sadraje, nepotpuno ouvano, dopunjavano" izmiljotina (konfabulacije). a3. Percepcija, koja moe biti ouvana, otupljena, upadljivo izotrena prema odreenoj vrsti stimulusa, izmenjena pod uticajem autistikih i halucinatomih sadraja ili pod uticajem mehanizma projekcije. a4. Asocijacije, koje mogu biti adekvatne, ubrzane, usporene, blokirane, veoma brze i povrne (bez ideja) ili skokovite i bizarne. a5. Apstraktno miljenje, koje moe biti razvijeno i ouvano, ili razvijeno i oteeno. Uporedo sa ovim proverava se prevaga konkretnog ili apstraktnog miljenja.

b) Sadraj miljenja. Meu onim ljudima koji se obraaju za pomo psihijatrima i psiholozima veliki broj je zaokupljen idejama koje ukazuju na prirodu njihovog poremeaja. Sadraji miljenja su esto veoma karakteristini za pojedine grupe bolesnika i zbog toga je lako razumeti zato su klasifikacioni sistemi patolokih ideja" toliko izdiferencirani. Dajapazon klasifikacionih sistema veoma je veliki, obuhvata sadraje koji mogu biti prisutni i kod normalnih ljudi, a upadljivi su samo ako su previe intenzivni ili trajni, a i one koji se gotovo nikad ne nalaze drugde sem kod teko rastrojenih bolesnika. Svakako da u velikoj veini sluajeva odreeni sadraji miljenja nisu statini i nisu izdvojeni iz dinamikog konteksta ivotne pozicije, htenja, stremljenja, interesa, unutranjih sukoba, nesvesne psihike i branih i drugih odnosa. Njihova izolacija, u toku ispitivanja mentalnog statusa, proistie iz potrebe metodolokog sistema. Poremeaj sadraja miljenja moe se izraziti kao zaokupljenost brigama, strahovanjima, hipohondrijskim tegobama, neobjanjivim mrnjama, svojim telom, izgledom ili linou, samosaaljenjem, idejom da ga mrze ili odbacuju. Takvi sadraji su manje-vie poznati svakom ali su oni kod nekih ljudi, za due ili krae vreme, pojaani i sputavaju ga u radu i ivotu. Kod izvesnog broja ljudi unutranji i spoljanji sukobi idu zajedno sa jednom posebnom orijentacijom svesti i miljenja koja se ogleda u precenjivanju znaaja neke ideje. Takve precenjene ideje mogu biti krajnje raznolike i vezuju se za vred-nost sopstvene linosti, upranjavanjaneke aktivnosti, vebanja, klub i slino. Ova vrsta sadraja nekada se neprimetno utapa u jednu teu formu takozvanih sumanutih ideja. Sadraj sumanutih ideja takoe moe biti veoma razliit, ali su neki oblici ei: ideja ljubomore, proganjanja, praenja od strane specijalnih slubi, ideja o izuzetnoj istorijskoj vrednosti i misiji sopstvene linosti. Posebna panja pri proceni mentalnog statusa i poremeaja miljenja pridaje se otkrivanju halucinacije. One se nekad otkrivaju direktno, ve preko eufemizma. Tako bolesnik saoptava da ima neobine doivljaje", da mu je sluh postao otriji", da u utrobi ima neto" ili daje hrana promenila ukus. Patoloki sadraji miljenja nekada su tesno vezani za ekstremna raspoloenja i afekte. Bolesnik moe da bude zaokupljen idejama manje vrednosti, krivice, bezizlaznosti ili ak neposredne totalne katastrofe sveta, za ta je on kriv ili moe da veruje daje sasvim iznutra istruleo". Na drugom kraju dimenzije afek146 tiviteta mogu se javiti ideje daje sve prosto ko pasulj", da moe da uradi sve to hoe, da je naprosto svemogu. Poremeaj sadraja miljenja moe da se izrazi i kroz diskretne ali uznemirenjem praene iskaze da se neto neobino deava", da pojedini delovi tela menjaju volumen ili oblik, da ima oseaj kao da se svet menja ili da ja nisam ja". Ovaj doivljaj preobraaja linosti ili depersonalizacije moe da primi veoma bizarne oblike. Nekada je to samo uvid u jednu fazu izrazitog rastrojstva linosti, koju prate krajnje udne ideje, koje uz to mogu da budu iskazane nepovezano i neshvatljivo. Zasebnu grupu poremeaja sadraja miljenja ine one ideje koje su nastrane a pri tome vrsto povezane u neki sistem. Osoba sa takvim idejama saoptie, na primer, daje ona u posedu nekih tajni koje mogu da kompromituju neku organizaciju ili rukovodioca. Zbog toga je ona izloena neverovatnim pritiscima, smicalicama i ucenama. Ovakvi i slini sistemi se odlikuju jednom centralnom idejom, koja je manje-vie udna ili proizvoljna, i vrlo logino nadovezanim a dramatinim zgodama koje se unedogled razvijaju. Praena inteligencije. Mada se danas vie ne prihvata slobodna klinika pro-cena inteligencije kao valjana i pouzdana, ipak, delom zbog tradicije a delom zbog potreba prakse, i na ovaj nain se obavlja. Najee je slobodna procena inteligencije samo preliminarna mera koja pored toga ima i svoje opravdanje. Naime, iako se moe prihvatiti da je procena inteligencije na osnovu psiholokih testova inteligencije relativno superiorna, nije na odmet da o istoj stvari postoji jo jedno struno svedoenje, makar ono bilo naknadno i naputeno. U izvesnom smislu su svi rezultati ocene linosti ispitivanjem mentalnog stanja samo preliminarni, koje e kasnija ispitivanja, potvrditi, odbaciti ili prihvatiti kao epizode promena kroz koje ispitanik prolazi. Sam nain ispitivanja inteligencije se sastoji iz dva meusobno povezana dela. Prvi deo se sastoji iz procene preko biografskih podataka, koji govore o socijalnoj kompetenciji pre poetka bolesti ili posmatranja, kolskoj spremi i uspehu, profesiji i kvalifikacijama, uspesima ili neuspesima kao i pojedinim ivotnim potezima koji su u pogledu ishoda zavisili od inteligencije ispitanika. Drugi deo takvog ispitivanja je prilino slian verbalnim testovima inteligencije i sastoji se u zadavanju nestandardizovanih zadataka kojima se ispituje obim informisanosti, shvatanje situacije, nalaenje razlika medu pojmovima, reavanje matematikih zadataka. Ovakav dvoslojni nain ispitivanja inteligencije, i pored svoje psihome-trijske nedoteranosti, omoguava da iskusni kliniar proceni pored nivoa inteligencije i ispade ili znake propadanja ove sposobnosti. Nagoni. Znaenje ovog termina priblino se poklapa sa onim to se danas obeleava izrazom

motivacija. U okviru mentalnog statusa registruju se grublje izmene ili odstupanja od uzrastom, polom ili kulturom uslovljenih izraavanja motiva. U prvom redu se registruju osobenosti sledeih motiva: ishrane, seksualnog motiva, opte aktivnosti i elje za ivotom. Mada oya etiri motiva ne iscrpljuju ceo repertoar ovekovih potreba, niti su u skladu sa nekom teorijskom pode-lom i klasifikacijom, oni omoguavaju kliniaru da pobolja svoje shvatanje prirode poremeaja, da predvidi izvesne opasnosti ili akcije i da preduzme 147 potrebne mere. Procena ovih motiva, odgovara njihovom intenzitetu (adekvatan, pojaan, osLabljep, ugaen ili patoloki dqminantan), nainu.ispoljavanja i izboru adekvatnih ili neadekvatnih objekata. Emocionalna stana ili afektivitet. Emocionalno stanje i emocionalno ponaanje imaju vanredno znaenje pokazatelja zdravlja i bolesti. No uporedo sa tim javlja se i problem pravilne procene. Mada je u mnogim klinikim sluajevima emocionalno stanje drastino izmenjeno, uporedo sa tim i lako uoljivo, nije mali broj ni onih drugih ije su prave emocije, da se literarno izrazimo, zagonetne. Zbog toga se kliniar pri ispitivanju emocionalnog stanja (afektiviteta) istovremeno oslanja na tri vrste pokazatelja: on uzima u obzir to to ispitanik saoptava o svojim oseanjima, posmatra na koji nain se oseanja iznose i kakvim su ekspresivnim ponaanjem propraeni ti iskazi i, najzad, uzima u obzir i sebe kao prijemnika" odnosno analizira oseanje koje u njemu pobuuje iskaz pacijenta. Ispitivanje emocionalnog stanja nije izdvojeno iz itavog konteksta eksploatacije koja se vodi. Meutim, analiza je usmerena ka tome da se postigne valjana procena sledea tri aspekta emocionalnog ponaanja: aktuelnog raspoloenja, trajnosti i adekvatnosti. a) Aktuelno raspoloenje. Afektivni ton ili raspoloenje psihijatrijskih sluajeva moe da bude veoma upadljivo zbog ekstremnog intenziteta: ispitanik je u stanju straha, uznemirenosti, apatije, neraspoloenja, sete, potitenosti ili krajnjeg oajanja, ali on moe biti i vedar, veseo ili razdragan. b) Oscilacije ilipromene raspoloenja. Kod uravnoteenih osoba raspoloenje je relativno trajno ali isto tako i podlono motivisanim prilagoava-njima i promenama, zavisno od njegovih i od spoljnih i unutranjih faktora. Kod neuravnoteenih ljudi poremeaj moe da se manifestuje u poremeaju emocionalne ravnotee". Raspoloenje postaje nepristupano za spoljne promene i uticaje, bolesnik je zaplaen, oajan, ravnoduan ili razdragan bez obzira na sve to se oko njega zbiva. Meutim, raspoloenje moe biti i krajnje labilno, bez povoda ili motiva ono se menja, prelazi iz jednog kvaliteta u drugi, bolesnik se as smeje, as plae. c) Adekvatnost emocionalnog izraza i ponaanja. Emocije ne moraju biti ekstremno izraene niti statine ili labilne pa da ipak ukazu na duboke patoloke promene linosti. Spoljne pojave ili dogaaji, kao i unutranji sadraji, imaju po pravilu neku emocionalno doivljajnu vrednost. Ubacivanje nekih intimnih tema u tok razgovora izaziva kod sabesed-nika i neku emocionalnu reakciju, koja istina moe biti vrlo osobena, pozitivna ili negativna, ali ipak, u krajnjoj liniji ljudski shvatljiva". Kod nekih oblika teeg poremeaja linosti uobiajene stimulacije mogu potpuno da omanu ili pak izazivaju paradoksalne, neprikladne i udne emocionalne odgovore. Bolesnik ije je emocionalno ponaanje paradoksalno i neprikladno pobuuje u sabesedniku oseanje zbunjenosti ili ga uopte ne dotie, ostavlja ga hladnim i praznim. Integritet linosti: kritinost i uvid. Za psihijatrijsku procenu linosti veoma je vano da se ustanovi kakav je intelektualni kontakt bolesnika sa sredinom. Kod 148 mnogih pacijenata, nezavisno od njihove inteligencije, intelektualno, zdravo-razumsko shvatanje dogaaja i odnosa u spoljnjem svetu je narueno ili defektno. Iz svega to je eksploracijom dobijeno kliniar nastoji da proceni na koji nain pacijent shvata odnose oko sebe i na kakav nain ih tumai i povezuje. Raspon individualnih razlika u pogledu kritinosti veoma je veliki. Hiperkritinost, neumoljivi objektivizam" je isto toliko vredan da se zabelei kao i manjkava kritinost ili odsustvo svake kritinosti kod osoba koje spoljni svet interpretiraju u skladu sa svojim precenjenim idejama, sumanutim idejama ili halucinacijama. Nekritinost je patoloka pojava koja tesno prati tee oblike poremeaja linosti, svesti i inteligencije. Pod uvidom se podrazumeva sposobnost oveka da shvati i povee svoje ponaanje i doivljaje sa situacijom u celini. Neki bolesnici smeteni na psihijatrijsku kliniku, upitani zato se tu nalaze, odgovorie ozbiljnim glasom: da se malo odmorim", radi bolova u nozi" ili slino. Nedostatak uviaje ee mnogo blai i izraen je daleko suptilnije. Neko moe svoje psiholoke tegobe i da povee sa odreenom situacijom u porodici a da tu vezu ipak pogreno protumai. Nedostatak uvida moe da bude potpun ili parcijalan. Sposobnost uviaje tesno skopana sa itavom linou, odnosno sa tim koliko je ona zrela, uravnoteena ili inteligentna. Planovi za budunost. Svaka osoba ima svoju psiholoku realnost i vremensku dimenziju u toj realnosti, u odnosu na koju moe da bude razliito orijentisana. Mnogi su vezani i za svoju prolost, i za sadanjost a orijentisani su ipak na budunost. U pogledu te orijentacije mogu da nastupe, kod nekih

ljudi, i trajne disproporcije. Jedni su potpuno orijentisani na prolost, ive u uspomenama", drugi su sasvim predani sadanjosti, ili kako se kae ive od danas do sutra", dok su trei ve sada potpuno uivljeni u svoje planove o budunosti. Procena ove dimenzije ponaanja moe da doprinese boljem razumevanju ponaanja a takode i diferencijalnoj dijagnozi nekih psiholokih poremeaja Eksploracija mentalnog statusa daje prvu sliku ili prvi presek linosti i aktuelnog ponaanja u vremenu kada je kontakt obavljen. Formalno, ovo ispitivanje se zavrava izborom radne dijagnoze i preliminarnim formulacijama o dinamici linosti i njene interakcije sa sredinom. Radna dijagnoza kao i hipoteza o dinamici ponaanja mogu kasnije da budu doterane ili ak izmenjene. Uporedo sa ovim dijagnostikim pretpostavkama, ili preciznije u vezi sa njima, vre se i potrebna predvianja, ocenjivanja rizika i izbor programa terapijskih mera. I ovo kao i dijagnoza podlee modifikacijama i promenama ukoliko se pokae daje to potrebno. Najzad, na osnovu analize mentalnog statusa i biografske eksploracije donosi se odluka o tome da li je potrebno proiriti i usmeriti dijagnostiku eksplo-raciju linosti u odreenom pravcu i koga treba konsultovati da bi se takav iroki program analize ponaanja dovrio. Psiholoka psihodijagnostika, sa svojim mnogobrojnim instrumentima i tehnikama, nudi mogunost za takvu proirenu eksplo-raciju linosti i njene sposobnosti. ak i ako preporuka, na osnovu prethodnih ispitivanja sluaja, bude glasila da nema potrebe za ukljuivanjem i ostalih lanova tima u dijagnostiku obradu, sasvim je verovatno da e psihijatar svoje ispitivanje dopuniti primenom jo jedne metode koja se naziva intervju. 149 IX. DIJAGNOSTIKI INTERVJU Ako se uopte moe rei da u okviru studije sluaja postoji nezamenjiva metoda, onda je to bez sumnje intervju. Jer injenica je da se intenzivno psiholoko prouavanje pojedinaca ne moe ni zamisliti bez primene nekog oblika intervjua. tavie, ako intervju definiemo kao profesionalnim ciljem usmereni razgovor dve osobe koje imaju meusobno komplementarne uloge", onda skoro da i nema znaajnije metode eksploracije linosti u kojoj intervju nije, u nekoj meri i obliku, zastupljen. Tako, na primer, ranije opisane metode, biografsko-razvojna i ispitivanje mentalnog statusa, takoe ulaze u okvir ire definicije intervjua. Iz ovde reenog nameu se dva pitanja: prvo, zato je intervju nezamenjiv, i drugo, staje sutina intervjua? U arsenalu instrumenata savremene psihologije postoji znatan broj takvih koji omoguavaju da se ispita i oceni, kvalitativno ili numeriki, jedna ili itava grupa osobina linosti bez ukljuivanja intervjua u taj proces. Objektivni ili polu-objektivni testovi mogu da budu veoma dobro badarem i tako podeeni da njihovi rezultati prevazilaze tanost procene zasnovane na intervjuu. Takoe postoje i testovi linosti koji, u odnosu na specifian kriterijum, takoe nadmauju tanost intervjua. Najzad, ak i kada je u pitanju kompleksni rezultat dobijen ispitivanjem odreene osobe putem ele skupine psihodijagnostikih tehnika, moe kliniar da izvri analizu i da valjanu dijagnostiku procenu iako intervju nije vodio niti je imao linog kontakta sa ispitanikom. To bi bili argumenti koji dokazuju da intervju nije potreban a jo manje neophodan. Meutim, superiornost navedenih ne--intervju tehnika strogo je ograniena na uslove u kojima se javlja samo odreena vrsta ispitanika, gde se ispituje jasno definisana osobina, a veza kriterijuma i rezultata tehnike je prethodno rigorozno proverena. Ovakvi su uslovi dijametralno razliiti od onih u kojima rade kliniari koji se sreu sa krajnje razliitim osobinama. to se pak tie slepe metode, koja predstavlja procenu neke osobe samo na osnovu dokumentacije, a bez neposrednog prethodnog kontakta sa procenjivaem, treba dodati da je ona uspena samo ako se njome koriste najvrsniji strunjaci, a oni uvek podvlae da bi rezultat bio bolji (a ne slabiji ili isti) da su razgovarali sa svojim ispitanicima, da su imali neki kontakt. Na emu se bazira ograivanje eksperata od slepe metode? Pre svega u linom kontaktu svaki kliniar dolazi, na neki svoj nain, do odreenih zapaanja i ocena do kojih ne moe doi posredstvom ne-intervju tehnika. Osim toga, neposredni kontakt u intervjuu omoguuje kliniaru da stvori jednu optu impresiju o linosti posmatranika, koja predstavlja i poetnu hipotezu i orijentacioni okvir daljeg praenja, analize i generalizacije. Opta impresija se stvara takoe i na poetku analize dokumentacije studije sluaja lepom metodom, ali ona nema istu otrinu i uverljivost za procenjivaa. 150 Najzad, kliniar koji je imao kontakte preko intervjua sa sluajem dolazi do svojih zakljuaka bre, sigurnije i iskazuje vei stepen uverenosti u svoj sud, jer raspolae neim ega nema u pismenoj dokumentaciji. Iz svega ovoga dolazimo do sledeeg odgovora na postavljeno pitanje: u sklopu studije sluaja intervju je nezamenjiv zbog toga to je nauna i struna vrednost dijagnostikih zakljuaka zavisna od ljudske komponente kliniara. Klinika metoda, i pored velikog napretka u metodologiji ispitivanja i obrade podataka, jo uvek nema zamenu za eksperta, tj. ljudski faktor integracije. U mnogo emu intervju je jedinstvena metoda meu svim ostalim sa kojima nauka danas raspolae. Pre svega nema nijedne oblasti ili discipline koja se bavi ovom ili onom vrstom ponaanja oveka ili malih grupa a da ne koristi intervju, za orijentaciju ili kao sredstvo delovanja. Pedagogija, sociologija,

sudstvo, psihoterapija, psihijatrija i druge (urnalistika, istraivanje trita, individualni rad svetenika kao i meuljudski odnosi uopte, u porodici, na poslu) nezamislive su bez verbalne komunikacije koju uopteno nazivamo intervjuom. Kao razgovor odreene vrste (ne moe se svaki razgovor izjednaiti sa intervjuom) on ima izvanredno iroku primenu. Iz toga bi se moglo zakljuiti da je intervju veoma elastian kao metoda, i da se zbog dugo akumuliranog, velikog iskustva o njemu vrlo mnogo zna. Kako stvari danas izgledaju moglo bi se rei da je nesumnjivo tano samo ono prvo, naime, intervju je najelastinija dijagnostika tehnika od svih poznatih. Meutim, iako mnogi znaju poneto o intervjuu, to ne znai da je nauno saznanje o njemu daleko odmaklo. Znanje o intervjuu na naunom nivou nije proporcionalno irini njegove primenjivosti i broju onih koji o njemu poneto znaju. Intervju se u svakoj oblasti primenjuje na poseban nain, to e rei sa posebnom strategijom i sa drugim ciljevima. ak i u psihijatriji i klinikoj psihologiji postoji vie vrsta intervjua. Poetni ili kontaktni intervju koristi se u prvom susretu sa sluajem, a vodi se sa ciljem da se kliniar i ispitanik upoznaju, priblie i da se orijentiu na nastupajui program. Pratei intervju je periodian serijski susret iji ciljevi variraju: davanje podrke, usmeravanje, obogaivanje saznanja i uvida. Terapijski intervju je po definiciji usmeren na modifikaciju ponaanja linosti, na davanje podrke i produbljivanje saznanja o pacijentu odnosno na njegov uvid. Zavrni intervju je usmeren na dirigovano bilansiranje ocena i stavova sluaja od strane kliniara i na planiranje programa ivota u periodu rekonvalescencije. Sve u svemu, kliniki intervju podrazumeva jedan irok repertoar posebnih oblika u kojima se praktikuje. Kada se, meutim, govori ili pie o intervjuu kao metodi eksploracije linosti, uobiajeno je da se on deli na dve osnovne vrste: dijagnostiki i terapijski intervju. Kada ve govorimo o iniocima koji utiu na raznolikost intervjua, onda ne smemo ispustiti udeo jednoobraznosti. Naime, kao to smo ve rekli, intervjuu je cilj usmereni razgovor. Meutim, pitanje kako doi do odreenog cilja, koji, ako se radi o dijagnozi, treba da otkrije i klasifikuje sve simptome i znake poremeaja, nailazi na dva razliita odgovora. Do cilja se moe doi tako to emo se pridravati jedne odreene sheme problema koje emo zahvatiti ispitivanjem. Taj postupak je unapred isplaniran i mi emo ga sprovoditi kod svih ispitanika sa ono151 liko odstupanja i individualnog taktiziranja koliko je najnunije. Poto je takav nain dijagnostikog intervjua u osnovnim crtama unapred odreen i uniformno primenjivan naziva se standardizovani intervju". U mnogim pojedinostima on je srodan tehnici usmene ankete. Drugi tip dijagnostikog intervjua je suprotan prethodnom po tome to je otvoren prema onome to namee trenutak i individualnost sluaja. Program tema koje se eksploriu je elastian, manje obavezan i rastegljiv. Kliniar nije obavezan da kao merilo uspenosti intervjua uzima do koje je mere dobio odgovor na sva pitanja". Ovaj tip intervjua se naziva nestandardi-zovanim i on je u bitnim osobinama slian terapijskom intervjuu. O prednostima i relativnim nedostacima oba tipa klinikog intervjua dosta se raspravljalo. Pozitivne osobine standardizovanog intervjua su sledee: 1) vano je da intervjuer osigura saradnju sluaja i da bude istrajan a nije od presudne vanosti da li ima klinikog dara i iskustva; 2) obezbeen je da sva pitanja koja su odabrana kao znaajna za nasluivani problem budu pokrivena odgovorom, 3) trajanje standardnih intervjua je vremenski krae pa se moe smatrati ekonominijim; 4) standardni intervju zbog karaktera jednoobraznosti omoguava uporeivanje pojedinaca ili grupa pa je pogodniji za istraivanja; 5) podaci dobijeni ovim tipom intervjua mogu se lake i bolje kvantifikovati, to je takodeprednost sa stanovita istraivanja i naunog uoptavanja. Ove osobine se ne mogu olako zanemariti i zbog njih e standardni intervju uvek imati prednost kada se studija sluaja koristi u svrhu istraivanja i generalizacija. Nestandardni kliniki intervju takode ima vie pozitivnih vrednosti. Ovamo ubrajamo: 1) tok takvog intervjua prilagoen je trenutnim raspoloenjima i preokupacijama sluaja, zbog ega su odgovori spontaniji, verniji a ceo razgovor prirodniji; 2) odgovori koji su dobijeni manje su kontrolisani, zbog ega je njihov kliniki sadraj esto bogatiji i znaajniji; 3) u toku takvog intervjua moe da doe do razjanjavanja nekih tekoa a razlozi koji se navode su toliko lini da ih nema u spisku pitanja standardnog intervjua. U izvesnom smislu se moe rei da je nedostatak ovog tipa intervjua je to to iziskuje vrsnog i iskusnog strunjaka koji e umeti da neprimetno i dosledno usmerava razgovor da ga ne bi pretvorio u proces sakupljanja gomile irelevancija umesto duboko linih iskaza i otkria. U stvari se moe rei da oba tipa intervjua imaju svoju odreenu vrednost koja e se pokazati u pogodnim uslovima. Kliniar u praksi koristi i jedan i drugi, ne kao rivalske metode, ve kao postupke koji u razliitim fazama dugog procesa traganja za pravim slikama linosti imaju svoje vreme i mesto. INTERVJU KAO SISTEM KOMUNIKACIJE Razgovor je vaan ali ne i jedini nain komunikacije meu uesnicima intervjua. Intervjuer i intervjuisani se nalaze u jednom posebnom odnosu, koji je odreen i spoljnim i unutranjim iniocima, i koji obuhvata tri naina komunikacije: verbalni, opservaciju ponaanja i empatiku interakciju.

Meu onima koji se bave poduavanjem kliniara miljenja su podeljena u pogledu toga da li se intervju odnosno intervjuisanje moe nauiti. Neki od njih smatraju da dobar intervjuer mora imati poseban dar, nazovimo ga psiholoka osetljivost", inae e uvek ostati samo anketar; drugi veruju da se, kao i svaka 152 druga vetina, i intervju moe nauiti. Neiskusni aspiranti su uvereni da se vetina intervjua moe formulisati kao serija pravila kojima se nalae ta valja initi u toku intervjuisanja. Poznavanje tih pravila i neto iskustva, uz dobru volju, i eto vam dobar intervju. Ako bi takva pravila bila sastavljena, ona bi se odnosila samo na prva dva, od ukupno tri, tipa komunikacije u intervjuu: na verbalnu komunikaciju i listu aspekata ponaanja koje treba opservirati. Govor je izvanredno sloena funkcija organizma i linosti i ve zbog toga on je i sadrajem i izraznim karakteristikama bogato ariran informacijama od najvee dijagnostike vanosti. No pre svega govor u intervjuu slui da prenese poruke o onome to se ne moe drugaije doznati nego direktnim kazivanjem, a to su miljenje, ocene, stavovi, sadrine nekih oseanja, snova i asocijacija. Sve to pripada unutranjem svetu i to je dostupno iskljuivo samoposmatranju ispitanika doznajemo govorom. Moemo rei da je verbalna komunikacija prirodan nain razmenjivanja psiholokih sadraja meu ljudima. Intervjuer moe, koristei elastinost govora, izdiferenciranost renika i nijansiranje reenica, da ispita i vrlo sloene psiholoke sadraje, naravno pod uslovom da je ispitanik spreman i sposoban da sarauje. Pored razmene sadraja, govor ima i jednu drugu stranu koja indirektno izraava veoma mnogo o trenutnom stanju govornika, o tome da li je uznemiren, priseban, siguran ili otvoren. Dobro je poznato da poruku govora primamo i oce-njujemo i po tome ta se kazuje i kako se kazuje. Praenje tog sklada, izmeu sadraja govora i modulacije kazivanja, spada u osnovne elemente vetine intervjuisanja. Sve nepravilnosti u nainu govora, i one trajne (mucanje, vriskanje, nemogunost izgovora slova ili nekih reci, ponavljanje reci) i one povremene (zamuckivanje, zapetljavanje, omake, drhtanje glasa) moraju biti uoene i na pogodan nain registrovane u kontekstu javljanja. Govorno ponaanje ljudi u intervju-situaciji uslovljeno je sa toliko puno faktora da mu nije uvek lako otkriti razloge. Uopte uzev, govor je u tesnoj vezi sa linou ali istovremeno je pod uticajem trenutnih misaonih sadraja, oseanja, pa i toga kako je ispitanik prihvaen od intervjuera. Agresivni kliniar nailazi na vie nesigurnih ljudi nego prijatan i predusretljiv, pred kojim se ispitanici oseaju bezbedno i zatieno. Govor se menja i zavisno od vremenskog toka intervjua, tako, na primer, u poetku moe biti nesiguran, glas podrhtava, ali kasnije, kada se ispitanik oseti manje neprijatno i shvati da nije sve tako strano kao to je mislio, govor postaje prirodan, slobodan i blii trajnom nainu verbalnog ponaanja. Dva posebno uticajna faktora, koja odreuju govorno ponaanje u intervju--situaciji, jesu obrazovanje i uvid. Ma koliko da je kontakt kliniara sa sluajem dobar, verbalni sadraji intervjua bie oskudni ako je obrazovanje ispitanika nisko i nedovoljno. To umnogome ograniava domet i vrednost ove tehnike studije sluaja. Naime, jedna od bitnih komponenata neobrazovanosti jeste oskudan renik. Verovatno da zbog siromatva renika takvi ljudi, ak i ako su u stanju da osete nijanse u svojim doivljajima, oseanjima i stavovima, nisu u stanju da kau. Poto se na nivo obrazovanja ne moe brzo uticati sa uspehom, takvi pojedinci se otpisuju" i kod njih se neka dublja eksploracija kao i dubinska psihoterapija (za koju je obrazovanost i izdiferenciran renik conditio sine qua non) po pravilu ne primenjuju. 153 Meu obrazovanim ljudima postoje izrazite razlike u sposobnosti da unutranje sadraje uoe, izdiferencirano posmatraju i verbalno opiu. Ako izuzmemo pitanje poverenja, bez koga se ni oni sa najrazvijenijim sposobnostima samoposmatranja nee ispoljiti, jo uvek ostaje problem onih koji imaju poverenja u kliniara, obrazovani su a ipak su njihovi iskazi siromani. Razlozi mogu da budu u vrsti interesovanja, tehniki orijentlsani imaju manje prilagoen renik za opis svojih samoposmatranja, ili je razlog u strukturi linosti. Ima takvih pojedinaca koji nezavisno od psihikih poremeaja ne umeju da se samoposmatraju, ne zapaaju unutranja zbivanja i ne pridaju im vei znaaj. U procesu psihoterapije kod takvih pojedinaca moe se razviti osetljivost za samoposmatranje i shodno tome i njihova verbalizacija tokom ponovljenih seansi intervjua postae bogatija i prilagoenija unutranjoj sceni. Koliko je verbalno ponaanje u toku intervjua osetljivo na razliite uticaje pokazuje sledei eksperiment. Sastavljene su dve grupe ispitanika priblino istih godina i iste inteligencije, uz to su svi bili mukarci. U jednoj grupi su bili oni koji su najednom testu linosti ocenjeni kao osobe male egosnage", dok su u drugoj grupi bili oni sa velikom ego-snagom". Eksperimentator je eleo da proveri da li duina teksta koji izgovara intervjuisana osoba zavisi od duine pitanja koja inter-vjuer postavlja. Menjajui sistematski duinu pitanja u toku tridesetminutnog intervjua, eksperimentator je ustanovio da

je njegovo oekivanje bilo ispravno. Veza izmeu duine teksta koji su izgovorili intervjuer i intervjuisani bila je mnogo jaa u podgrupi sa malom jainom ega", to je priblino isto to i psihoneuroza, nego u podgrupi sa velikom jainom ega", to odgovara normalnom. Prema tome, pokazalo se daje verbalno ponaanje ispitanika zavisno od verbalnog ponaanja intervjuera, pri emu intervjuisani i ne mora biti svestan tog uticaja. Naravno, dobrim delom i intervjueri nisu svesni na koji sve nain utiu na svoje sabesednike i kako menjaju njegovo ponaanje. KLASIFIKACIJA KLINIKOG INTERVJUA Kliniki intervju je termin kojim se oznaava verbalni aspekt susreta izmeu kliniara i pacijenta. Razgovor je samo oblik interakcije koja se odigrava kroz najmanje tri kanala": verbalni, neverbalni ili bihejvioralni i empatiki ili projekcioni. Pogreno je uverenje daje intervju prvenstveno svojina psihologije ili psihijatrije. Intervju je univerzalni oblik komuniciranja a pojedine profesije imaju i posebna pravila, kako voenja intervjua tako i koordiniranja i evaluacije procesa ili odgovora. Za takozvani kliniki intervju specifian je pre svega dijadni model a zatim i spisak pravila koja obuhvataju pojedinane momente, poev od stavova, pitanja, voenja, uticaja ili manipulacija, do sadrine koja se eksplorie. Osnovno je da se kliniki intervju vodi izmeu dve osobe u razliitim ulogama, koje su hijerarhijski postavljene, od kojih je jedna starija i davalac a druga mlaa i molilac. U tom odnosu se jedna strana koristi snagom koju na nju prenosi druga strana, ali je ona istovremeno optereena odgovornou koju je molilac preneo na davaoca. Tako imamo sa jedne strane mo i odgovornost, a sa druge slabost i redukovanu odgovornost. Taj model veoma podsea na odnos roditelja i deteta. 154 Kliniki intervju se moe prikazati na razliite naine, na primer: 1. Intervju se deli prema fazama eksploracije i leenja. Tako se intervju pojavljuje pod nazivima: kontaktni, produbljeni, tekui i zavrni. 2. Intervju se deli na neposredni ili primarni (naturalistiki), koji odgovara onome to se obino i podrazumeva pod ovim terminom, i na posredni ili sekundarni intervju. Ova podela se oslanja na jednu vieslojnu shemu. Naime, psiholozi imaju mogunost da nakon primene odreenih testova linosti, u prvom redu projektivnih, povedu razgovor sa ispitanicima o odgovorima koje su dali na testovima. Nekada je taj drugi, posredni ili sekundarni intervju mnogo otvoreniji, blii pravim problemima nego naturalistiki. 3. Intervju se moe deliti i prema vrsti zadataka koji se postavljaju za rea-vanje. Tako, intervju moe da bude: trijani ili dijagnostiki i saveto-davni ili psihoterapijski. 4. Zavisno od stava koji kliniar usvaja tokom dijadne interakcije u odnosu na pacijenta intervju se moe deliti na direktivni", autoritativni ili klinikocentrini, i na nedirektni", permisivni ili klijentocentrini. Ove i sve druge podele polaze od po nekog manje ili vie znaajnog aspekta verbalne interakcije kliniara i pacijenta. Meutim, moramo priznati da pored njih i uporedo sa njima sve vrste intervjua moemo deliti na dobre i loe. Zbog toga je jedan od osnovnih problema vezanih za intervju pitanje: staje kriterijum dobrog intervjua i kako se postaje dobar intervjuer? DIJAGNOSTIKI I TERAPIJSKI INTERVJU U potrazi za jednostavnom definicijom intervjua brzo iskrsava formulacija daje to verbalna komunikacija izmeu dve osobe. Takvo odreenje je nepotpuno, jer je previe neodreeno. Dva vozaa koja se meusobno grde i psuju takoe verbalno komuniciraju". U oba sluaja definicija je nepotpuna, jer komunikacija nije samo verbalna, komunicira se i pokretima, dranjem, ukratko telom. ak i ovako dopunjena odredba ne bi mogla zadovoljiti i prikazati ta, u stvari, znai intervju. Moemo pokuati sa nabrajanjem kanala komuniciranja", pa emo rei da intervju podrazumeva: razgovor, neverbalno izrazno ponaanje, empatiku transakciju i meusobnu opservaciju uesnika. Mada takav pristup moe impresionirati metodinou, on je takoe nepotpun. To to je isputeno vrlo je znaajno. Intervju klinikog tipa je specifina socijalna situacija koju karakterie odreeni raspored uloga. Bitno je da u datom dijadnom odnosu jedna osoba ima odreene probleme" zbog kojih nastupa u ulozi traitelja pomoi. Isto je toliko bitno da druga osoba ima ulogu koja podrazumeva neku vetinu, znanje ili mo koja moe resiti problem". U pitanju je dakle susret dveju komplementarnih uloga koje karakterie odreeni raspored traenja i davanja. Ova analiza mogla bi se pokazati dovoljno elastina u pogledu ponuenog okvira pa da obuhvati niz susreta neinsti-tucionalne vrste: dva prijatelja od kojih je jedan u nevolji, susret deteta i roditelja itd. Zbog toga moramo ovom opisu dodati da kliniki intervju podrazumeva daje 155 davalac" autoritet po svojoj strunosti. Nekada je to jedina razlika od susreta u kojima ljudi raspravljaju o svojim problemima. Matarazzo (1965) je prikazao jednu klasifikaciju intervjua koja se zasniva na podeli koju je dao

Rogers. Neosporno je da pitanje autoriteta, kontrole i odluivanja u dijadnoj relaciji klinikog intervjua apriori regulie ponaanje obe strane. To ipak ne znai da je hijerarhijska podela na starijeg i mlaeg sutina. I islednik vodi intervju, pri emu ima vlast i vrlo jaku kontrolu nad okrivljenim, a to svakako nije kliniki intervju. Bitna razlika koja se moe povui izmeu te dve situacije i dijade uloga je u tome da kliniki intervju podrazumeva pruanje pomoi pacijentu. Mada izgleda da smo sada blie definiciji, jo uvek nedostaju neki bitni momenti. Postavka da je criteria specifica klinikog intervjua odnos pruanja pomoi osobe u ulozi autoriteta osobi u ulozi traioca pomoi ne stoji. Advokat koji razgovara sa svojim klijentom takoe je autoritet i takoe nastoji da prui pomo. To isto moe da se kae i za profesora i donekle svetenika. Prema tome, odnos pruanja pomoi je bitna karakteristika klinikog intervjua ali nije criteria specifica. U mnogim sluajevima uostalom moglo bi se osporiti daje svrha intervjua, koju kliniar vodi sa pacijentom, da se pomogne prvenstveno samom pacijentu. Kliniki intervju, bez obzira da li je direktivan ili nedirektivan, da li ima za cilj da prui pomo pacijentu, njegovoj rodbini, sudu ili psihoterapeutu, nije privatan razgovor. Bez obzira na atmosferu odnosa, kliniki intervju je zvanini susret". Nezavisno od toga da li se on odvija u posebnoj instituciji ili ne kliniar je apriori zvanino lice", odnosno njegova je uloga u prvom planu a linost u drugom. Ova zamena je bitan preduslov, jer garantuje odreene standarde ponaanja. Ovom depersonalizacijom kliniar je aktivan sudeonik u jednoj misteriji. On tako moe da personifikuje nauku, medicinu, strunost, mudrost, ukratko silu koja je nadpersonalna. Po svemu sudei ovakva transformacija je neophodna kako bi osoba u drugoj ulozi mogla da se transformie i postavi u poziciji osobe koja moli". Mnogobrojne slabosti koje iskrsavaju prilikom primene klinikih metoda predstavljaju trajnu provokaciju za iznalaenje poboljanja. Iako je spisak korisnih saveta poznat veini praktiara redovno dolazi do zatajivanja. Ako zatajivanje prihvatimo kao neizbeno, onda se poveanjem broja patenata koji treba da poboljaju neke este greke u radu, ne moe postii stvaran progres. Ostaje nam da se pomirimo sa tim da su kliniari samo ljudi", a znamo da svi ljudi gree". Drugim recima, apsolutni porast broja otkria i racionalizacija u dijagnostikom radu moe da dovede do poveanja obima metodolokih znanja, ali e indeks efikasnosti njihove primene biti negativan i sve vei. Sasvim je razumljivo da jedno reenje moe biti samo jedan superdijagnostiar koji e biti u stanju da efikasno koristi sva znanja i otkria. U okviru ovih razmiljanja dolo je do ekspe-rimentisanja sa kompjuterskim strojevima. Kompjuter je maksimalno racionalan. Ova njegova prednost prua mogunosti za ispitivanje vrednosti metodolokih pravila koje kliniari moraju da naue. Poto je program rada kompjutera tran-splantat pozitivnih znanja i kopija stila najboljih kliniara, razgovor koji takav stroj vodi vrlo je slian intervjuu sa pravim strunjakom. Evo jedne takve sekvence. 156 Programirani kompjuter kao intervjuer P. (pacijent)... Ma svi su ljudi isti! K. (kompjuter)... Kako to mislite? P. U nekim stvarima su dosadni kao stenice. K. Da li mislite na nekog konkretno? P. Prijatelj me je nagovorio da doem ovamo. K. Prijatelj vas je nagovorio da doete ovamo? P. Da, rekao je da sam stalno neraspoloen. K. ao mi je to ujem da ste neraspoloeni. P. To je sasvim tano. Ja sam nesrean. K. Da li mislite da e vam pomoi da ne budete nesreni to to ste doli ovamo? P. Potrebna mi je pomo, to je sasvim sigurno. K. ta bi za vas znailo dobiti neku pomo? P. Moda mogu nauiti da budem bolji sa majkom. K. Recite mi neto vie o vaoj porodici. P. Moja majka mnogo brine o meni. K. Ko jo u vaoj porodici brine o vama? P. Moj otac. K. Va otac? P. Vi ste na neki nain slini mom ocu! K. Kakvu slinost nalazite? P. Niste agresivni, ali mislim da ne elite da to primetim. K. ta vas navodi na pomisao da nisam agresivan? P. Ne raspravljate sa mnom. K. Zato mislite da ne raspravljam sa vama?

P. Vi me se plaite! K. Da li vam priinjava zadovoljstvo da verujete da vas se plaim? P. Moj otac se plai svega. K. ta vam jo pada na um kad mislite na oca? P. Prepiranje. K. Da li to ima veze sa injenicom da vas je prijatelj nagovorio da doete ovamo? Ovaj primer ilustruje tezu da se, za specifinu vrstu pacijenata, moe programirati razgovor i prema tome simulirati dijagnostiki intervju. Savreno efikasna primena svih pravila, koja nadmauje racionalnost prosenog kliniara, ini kompjuter superiornim. Meutim, ova se superiornost ograniava samo na verbalnu komunikaciju. Ipak treba odati priznanje ovakvim eksperimentima koji svedoe o tome da izmeu upitnika i klinikog intervjua ima mesta za robote. Ve danas u nekim klinikim centrima koriste kompjutere kao pomona sredstva u psi-hodijagnostici. Postavlja se pitanje da li je mogue povui jasnu razliku izmeu dijagnostikog i psihoterapijskog intervjua? Bilo bi na svom mestu kada bismo i ovom prilikom prvo razjasnili ta je psihoterapija. Zadovoljimo se najkraom formulacijom. Psihoterapijom se moe smatrati svaki program, verbalni, manipulativni 157 ili kombinovani, koji dovodi do promena i oduavanja od nepoeljnih obrazaca ponaanja i doivljaja. Po logici stvari, dijagnostiki intervju je neophodan da bi se utvrdila vrsta nepoeljnih obrazaca i doivljaja", to je pak logiki preduslov i/bora specifinog tretmana. Iz ovoga proizilazi da je neposredna namena dijagnostikog intervjua da osmisli izbor i planiranje kliniara sticanjem uvida u problem pacijenta. Psihoterapijski intervju je, u neku ruku, suprotan dijagnostikom. Cilj terapijskog intervjua je da pacijent stekne ili povea uvid u sebe. Poto se promene oekuju u ponaanju i menjanju doivljaja pacijenta, sasvim je sporedno da li je pri tome i terapeut poveao uvid. Sa praktinog stanovita bitno je da terapijski program dovodi do pozitivnih izmena. Sa gledita psihodinamske doktrine uvid pacijenta je bitan a uvid terapeuta je samo poeljan jer to omoguava razvoj struke. INTERVJU I DIJAGNOSTIKO POSMATRANJE Profesionalni, kliniki intervju veinom se odvija u etiri oka izmeu sluaja i kliniara dok se nalaze u odreenoj i pogodnoj prostoriji. Ovi spoljni, fizikalni uslovi treba da deluju jednostavno, nenametljivo i smirujue. No bez obzira na izvesne razlike u fizikim pogodnostima u kojima se razgovor vodi, bitno je da se intervju uvek odvija na istom mestu, pod relativno slinim uslovima i da ih vodi kliniar sa iskustvom. Prema tome, intervjuer i uslovi ostaju isti a sluajevi se menjaju. Zbog toga moemo rei da intervju nije samo razgovor, ve vie od toga, to je kompleksna meuljudska relacija koja doputa sistematsku opservaciju u standardnim uslovima. Naravno, i ispitanik opservira kliniara, meutim, metodoloka prednost je na strani intervjuera jer on upravlja razgovorom, manipulie situacijom, a uz to on moe da uporedi ponaanje ispitanika sa ponaanjem mnogih drugih koje je posmatrao na istom mestu, u istoj ulozi i koje je izlagao istim ili slinim pitanjima. Posmatranje kao psihodijagnostika tehnika primenjena u uslovima studije sluaja intervjuom ne moe se strogo odvojiti od sadrinske i formalne strane razgovora. Naprotiv, u praksi se trai i jedno i drugo, to jest posmatranje treba da prui odreene informacije o ponaanju i linosti, koje mogu biti i same po sebi vane, ali istovremeno trai i povezanost govornog i negovornog ponaanja. Ipak, polazna pozicija sa koje se vri posmatranje u naelu je neto posebno. Posmatranje polazi od pitanja: ta e uiniti posmatranik tokom intervjua koji je zapravo susret dve osobe koje imaju razliite uloge i oprene pozicije u toj situaciji? Svakako, njihovo ponaanje postaje meusobno uslovljeno i ono mora da proe kroz odreene stupnjeve procesa upoznavanja, zauzimanja stava, ispitivanja, opiranja, sporazumevanja ili odbacivanja, dakle kroz jedan dinamian proces meuljudske interakcije. U svemu tome, shematski svedeno, uestvuje s obe strane ono to je kod oba partnera relativno trajno i uslovljeno njihovom prethodnom biografijom i razvojem, dakle linosti i njihova pripremljenost za tu vrstu profesionalnog susreta, to emo nazvati ulogom. Obe strane koje se opserviraju na neki nain su pripremljene da vide onu drugu osobu na odreeni nain, a istovremeno ulaze u tu situaciju sa nekim repertoarom onoga to e pokazati. 158 l Veoma je pogreno govoriti da kliniar posmatra sluaj, kao to je pogreno kada se tvrdi da profesor posmatra uenika. On to ini, ali istovremeno i sam biva posmatran. Realno gledano, obe strane razmenjuju" poruke i njihovo ponaanje (to je predmet" posmatranja ove druge) je dobrim delom odreeno onim to su zapazile kod druge. Zbog toga, ako ispitanik osea daje loe primljen, da mu ne veruju, da ga omalovaavaju u toku intervjua, on e odgovoriti na to, verbalno ili neverbalno, svojim dranjem. Tako, moe da se desi da kliniar posmatra ono to je svojim stavom izazvao kod ispitanika.

Neuravnoteeni i bolesni pojedinci skloni su pogrenim procenama, posebno meuljudskih odnosa, i zbog toga e oni, moda, pogreno protumaiti ponaanje kliniara, gledajui u njemu pretnju, verovatno bez osnova. Opservacija je dinamian proces, koji ne slui samo zato da se statino registruju odreeni aspekti ponaanja ispitanika ve i kao pomona metoda malih eksperimenata sa psiholokim odnosima. Naime, ako kliniar, koji se relativno uniformno ponaa prema svim pacijentima, zapazi da osoba sa kojom razgovara ima dranje uplaene, ili ugroene, ili revoltirane individue, on moe da izvri odreen manevar da bi proverio da li se radi o prolaznom nesporazumu, krivom shvatanju, iji je razlog u neposrednoj situaciji, ili je u pitanju neto to predstavlja relativno trajno obeleje ponaanja. Moglo bi se rei da kliniko posmatranje ima tri bitne premise. Prva se odnosi na to da se posmatranje odvija u standardnim uslovima, usled ega je uoavanje odstupanja u ponaanju olakano. Druga je premisa daje ovek u permanentnoj komunikaciji sa sredinom, pri emu je neverbalno ili ekspresivno ponaanje jedan od najvanijih kanala. Trea je premisa da neverbalno, ekspresivno ponaanje, i pored svoje uslovljenosti situacijom, skoro uvek ima karakteristike koje govore o linosti ili o vrsti poremeaja. O tome daje jedna od osnovnih metodolokih pretpostavki na kojoj bazira vrednost klinike opservacije ta da se odvija u standardnim uslovima i na relativno ustaljen nain, ve smo govorili. Postavka o tome da je ovek u permanentnoj komunikaciji sa sredinom izgleda veoma verovatna. Moe se rei da ovek samo povremeno govori, ali zato neprekidno neto saoptava. Mnogobrojne studije pokazuju da odevanje, dranje tela, mimika, nesvesni pokreti, nain sedenja, igra prstiju, disanje, irenje enice, pokreti usana ili ramena govore svojim posebnim, nemutim jezikom. Govor i neverbalna ekspresija nemaju isti stepen razgovet-nosti, ali se svaki od tih kanala komunikacije" mogu razumeti. ak i ako ne umemo da objasnimo na koji znak ili kombinaciju znakova neverbalnog izraza mislimo, mi ipak moemo razumeti taj opti govor tela. Ilustracije radi moe se navesti znaaj odevanja i frizure, to je po ekspere-sivnosti povezano. Odevanje ne slui samo kao zatita tela ve je ono i svojevrstan izraz stava i potreba linosti iskazan drugim ljudima. Odeom se manifestuje kome sloju drutva eli neko da pripada i koliko vanosti pridaje pitanju svog statusa u toj grupi. Odea nije samo ambalaa, ona je i simbol statusa sa kojim se identifiku-jemo. Preobraaj koji se doivljava promenom garderobe ukazuje na to da na izgled menja u nekoj meri i telesnu shemu. Nije dovoljno rei da odea pokriva nae intimne delove (ili ih bolje istie), ve tome valja dodati da naa intimna oseanja, nesvesnim procesima, obuhvataju i nau odeu. Ocenjivanje ljudi po 159 odei moe biti konvencionalno i izraz nedostatka dubljih merila, ali odevanje ima i nesumnjivu dublju psiholoku osnovu koja ulazi u domen socijalne komunikacije. Dodue, odevanje ne iskazuje jasno da li je ono to vidimo linost kakva jeste ili kakva bi elela daje drugi vide. S druge strane, odevanjem se moe izraziti i kakvi ne elimo biti. Osoba koja demonstrativno odbacuje svoj identitet proeka", svoju pripadnost veini drutva, ije vrednosti prezire, dae svom izgledu nekomformistiku formu, zapustie svoju spoljanost, ili e se odevati ekscentrino. Posmatranje u okviru studije sluajeva moe da se uporedi sa poloajem pilota ispred table sa instrumentima sa mnotvom dugmadi, poluga i jo vie raznih pokazivaa. Ponaanje ispitanika praeno je kretanjem mnotva signala preko kojih je on u kontaktu sa okolinom i samim kliniarem. Jedan deo snopa signala" kliniar prima vizuelno, posmatra njihovo javljanje, intenzitet, promene pod razliitim uslovima i najzad usklaenost ili opti kvalitet. Nekada se desi da samo jedan signal prelazi granicu nonnale, na primer, ispitanik deluje uredno i vrlo sabrano, ali s vremena na vreme ponavlja jedan isti pokret: skida naoare i vraa ih. U drugom sluaju nijedan pojedinani pokaziva ne odstupa mnogo od nor-male, ali je sve skupa loeg kvaliteta. Ve samim tim to je izrazna komunikacija mnogostruka, broj kombinacija je vrlo veliki. Na dananjem nivou psiholoke i psihijatrijske nauke nisu sve mogue kombinacije vizuelnih izraza linosti prouene, klasifikovane i rastumaene. Kako mi u svakodnevnom ivotu povezujemo te znake u smisaone celine? Izgleda da to inimo iskustveno i nesvesno, tako da i oni koji spadaju u dobre procenjivae na temelju vizuelnog posmatranja ponaanja nisu u stanju da objasne kako to ine. U jednom eksperimentu prikazan je nemi film o ponaanju nekolicine osoba grupi studenata psihologije. Studenti su dobili zadatak da na osnovu posmatranja ocene osobine linosti sa filma. Posma-trai studenti bili su podcijeni u dve grupe. Jedna grupa je pripadala istom staleu i kulturi kao i filmovani likovi, a druga nije. Meutim, ova druga grupa studenata prethodno je sluala jedan kurs o ekspresivnim karakteristikama i znaenju mimike i gestova, dok prva grupa nije. Kada su uporeeni rezultati, pokazalo se da su oni posmatrai koji su dobro poznavali mentalitet i oblije i obiaje kraja iz koga su poticali posmatranici imali vie uspeha nego oni drugi koji nisu poznavali mentalitet ve uopteno znaenje izolovanih znakova. Analogija naina korienja podataka dobijenih opservacijom izmeu kliniara i drugih procenjivaa

moe da se protegne dosta daleko. Razlike koje pak postoje proistiu iz sistema klasifikacija kojima se slue kliniari. Poznato je naime da mnoge grupe psihijatrijskih bolesnika imaju svoj specifian nain ponaanja dostupan vizuelnom posmatranju. Polazei od tih znanja, opservacija kliniara vie nije ratrkana", ve naprotiv odreena, usmerena na otkrivanje poznatih grupa znakova. Tu nije bitno da u konkretnom sluaju kliniar uoi sve izrazne karakteristike tipino neurotinog" ili tipino shizofrenog" ponaanja. Dovoljno je da uoi samo nekoliko najvanijih osobina. Najzad, moe da se postavi pitanje o optoj vrednosti posmatranja u sklopu studije sluaja. Bilansna ocena bi bila nepotpuna ako bismo izgubili iz vida da kod 160 mnogih bolesnika psihijatar mora pokloniti vee poverenje onome to sluaj govori. Osim toga, posmatranje je tehnika koja moe da ukljui daleko vei broj neprofesionalnih saradnika u proces praenja bolesnika nego bilo koji drugi pojedinani nain. Naime, bolesnik se moe posmatrati pennanentno celog dana, stoje nezamisliv zahtev za bilo koju drugu metodu. Takoe, posmatranje moe da obuhvati, osoblje, druge bolesnike, rodbinu, prijatelje ili susede. Iz ovoga se vidi daje broj posmatraa ije se ocene mogu uzeti u obzir, kao i raznolikost situacija i uglova posmatranja tako veliki i raznovrstan da po tim potencijalima ovoj tehnici nema ravne u klinikoj psihologiji, tj. metodologiji. Razume se, to ne znai da tehnika posmatranja nema i nedostataka. Dovoljno je ako se podsetimo da ono to je u ponaanju vidljivo, dakle dostupno posmatranju, ne mora biti bezuslovno najvanije sa gledita dijagnostike ili naune procene linosti. tavie, vidljiva strana ponaanja, upravo zbog svog komunikacionog karaktera i okrenutosti prema socijalnoj sredini, moe biti izraz odbrane linosti i maska kojom se pokrivaju neprihvatljiva htenja i osobine. Iz ovih razloga posmatranje moe biti vie nego jedna od najvanijih pomonih tehnika u sklopu studije sluaja. EMOCIONALNA INTERAKCIJA U DIJADNOM SISTEMU Jedna racionalna analiza klinikog intervjua, sa neizbeno ematskim razdvajanjem elemenata kao to su, na primer, kanali komunikacije", moe da stvori pogrean utisak da je intervju situacija, iznutra gledana oima sluaja, neutralna. Ovakvo uverenje treba odmah odbaciti kao pogreno; intervju kao socijalna situacija, ima svoju atmosferu i afektivni kvalitet koji, dodue, nije uvek isti za obe strane uesnice, ali je po pravilu provokativan. Za oveka koji je, iz ovog ili onog razloga, morao da se pojavi u ulozi sluaja i da se suoi sa drugim ovekom koji ima neka izuzetna prava i mogunosti da deluje, situacija intervjua izaziva napetost i druga uzbuenja. Njihovo suoavanje se ne svodi na razgovor (verbalnu komunikaciju) i meusobno posmatranje (vizuelnu komunikaciju), ve se razvija u punom obimu ljudskog susreta, koji je retko kad lien emocija s obe strane. Kliniki intervju ne smemo izjednaiti sa debatovanjem, askanjem poznanika, isleivanjem ili ispovedanjem, mada sve ove situacije takoe imaju svoje kanale komunikacije". Pojedine faze klinikog intervjua imaju slinost sa pomenutim oblicima dijadnog odnosa, ali to ne znai da su isti. Na kraju, moemo rei da je situacija klinikog intervjua afektivno provokativna, esto za obe strane, pri emu one jedna drugu podstiu, no ipak je kliniar obino taj koji ima vodeu ulogu i koji, manipuliui razliitim emocionalnim stimulansima, utie na govor, ponaanje, miljenje, oseanje i celovitu linost sabesednika. Ima mnogo razliitih razloga zbog kojih situacija intervjua ima emotivnu atmosferu na mahove blisku visokom naponu". Ovakav kvalitet ove svojevrsne ljudske situacije, ako je pod razumnom kontrolom intervjuera, moe da ubrza ili isforsira neke procene i reakcije, a to je za dijagnostiku ponekad veoma poeljno dostignue. U vezi sa ovim mogu da iskrsnu mnoga pitanja: Kako moemo kon-trolisati ovu situaciju? Da li moemo usmeravati provokativnu stimulaciju stvorene atmosfere? Da li takva klima intervjua ima terapijsku vrednost ili je ak 11 Psihudijagnostika 161 tetna? Kako se mogu pratiti emocionalne promene u jednoj tako dinaminoj situaciji? Otkrivanje emocija, odnosno osobenosti emocionalnog ponaanja sluaja, kao i promena koje se javljaju u toku intervjua, predstavlja prvorazredni zadatak kliniara. Razlozi nisu samo u kvalitetu emocija. Naime, oni podaci o ponaanju koji su registrovani za vreme intervjua, a za koje ne znamo kakvim su emocijama bili praeni imaju manju uverljivost i pouzdanost od onih za koje to znamo. Naravno, znaaj emocija u psihodijagnostici linosti i poremeaja ne svodi se samo na to da preko njih, kao neke vrste svedoka", merimo stepen pouzdanosti razliitih pokazatelja individualnosti ispitanika. Tokom intervjua oba uesnika, iako svrsishodno i usmereno, ponaaju se i veoma emotivno. Dodue, iz razliitih razloga, emocije se vrlo esto i priguuju, to s jedne strane stvara razliite smetnje u sporazumevanju, a s druge zahteva od kliniara posebnu vetinu i osetljivost da mu ne izmaknu ovakve cenzurisane sekvence emocionalnog ponaanja. U pitanju mogu biti raspoloenja, emocije koje prate razgovorom izazvane sadraje kao i asocijacije. Na ovaj aspekt intervjua kao trenutka susreta dva oveka moemo gledati i sa pozicije uvene izreke: ovek ponekad razmilja, ali stalno neto osea". Takode je vano znati da nema psihopatolokog poremeaja koji nije propraen, ili moda i izazvan,

emocionalnim smetnjama. Iz tih razloga moemo zakljuiti da zapisnik o intervjuu mora da obuhvati ono to je reeno (dijaloki registar"), to se vidljivo desilo (registar vidljivog ponaanja") i najzad, koja su se oseanja, kako i kada javila. Tu se moe napraviti poredenje sa tonskim filmom, koje se, uostalom, i koristi kao sredstvo re-gistrovanja ponaanja u naunim eksperimentima. Razlika izmeu uobiajenog zapisnika o intervjuu i tonske filmske trake ima. U pogledu reenog razlika nije velika, mada tonska traka belei i jednu vanu stranu govora, kako je neto reeno, a ne samo ta. U registraciji vizuelno dostupnih zbivanja takode je prednost na strani filmskog snimka, jer potpunije i neuporedivo vernije belei ponaanje. Meutim, ne postoji aparat koji bi bio u stanju da izvri snimanje na treoj traci", koja je rezervisana za emocionalno ponaanje. I to je ona bitna prednost snimanja interakcije preko intervjuera, u kom sluaju je intervjuer aparat za snimanje emocija". Kada bismo intervju uporedili sa ostalim psihodijagnostikim tehnikama, meu kojima su mnoge samo specijalizovani i usavreni intervju, doli bismo do zakljuka da je intervju najbolji poznati nain direktnog dijagnostikovanja emocija. To znai da emocije moemo registrovati na vie naina, ali se to veinom ini indirektno, razliitim tehnikim posrednicima ili testovnim pokazateljima. U indirektne naine ubrajamo i procene na osnovu govornih iskaza sluaja, njegova samoposmatranja, opise i analize toga to osea ili to je, u odreenoj situaciji u prolosti, doivljavao. Ova vrsta indirektnog ispitivanja emocija moe da bude i vrlo plodonosna kada je ispitanik obrazovan, hoe da sarauje, sklon samoposma-tranju, iskren i spreman da kae sve", a pogotovu ako rizikuje da ide i dalje od onog, u otkrivanju sebe, to ve zna i to je prihvatio kao sliku o sebi. Naravno, nisu svi kliniki sluajevi takvi, naprotiv, meu njima ima vrlo mnogo neobrazovanih ljudi sa vrlo loim uvidom u sebe i koji nee da sarauju. 162 U indirektne naine eksploracije emocionalnog ponaanja spada sve ono to moemo da posmatramo, to ispitanik iznosi ili ini dok opisuje svoja oseanja. Kako govor tako i ponaanje nekada vrlo uverljivo i uspeno otkrivaju emocionalne promene i individualne razlike. Nauno prouavanje emocija takode se temelji na podacima dobijenim preko iskaza, testova i drugih indirektnih naina. Nevolja je u tome to indirektni pristup otkrivanja i prouavanja emocionalnog ponaanja ima mnogo nedostataka. Iskazima i opisima se ne moe pokloniti dovoljno poverenja, pogotovu kada treba da poslue dubinskom prouavanju emocija ljudi koji su upravo u tome poremeeni. Dosta je slina stvar i sa posmatra-njem. Ispitanik moe da nastoji da onemogui kliniara da ga proita", iako time smanjuje izglede uspene intervencije. Posmatranik moe da glumi neto to nije proiveo ili da prikrije pravi kvalitet svojih doivljaja. Takva naruavanja iste komunikacije" posebno su esta kada su u pitanju oseanja, a takve diverzije" ne moraju biti sasvim svesne. Nae celokupno ponaanje, pa prema tome i emocionalno ponaanje, odvija se na jedan manje-vie ustaljen nain. Pojedinac, prolazei kroz drugi formativni period, stie odreene kriterijume staje za njega dobro a ta loe, staje prihvatljivo a ta neprihvatljivo. On takode upoznaje i svoje unutranje i spoljanje, ljudima okrenuto ponaanje, i sve to dovodi u vezu sa kriterijumima vrednosti i ciljevima svoga ponaanja u budunosti. On o sebi ima, manje ili vie, vrstu predstavu koja dozvoljava da odgovori na neku anketu sa naslovom: Ko sam ja"? Kako me ljudi vide"? Kakav sam ovek za svoju majku"? Kakav u biti za deset godina"? Za razliku od veine takozvanih normalnih ljudi, oni manje sreni, neuravnoteeni, orijentiu se kroz ivot takvim predstavama o sebi koje ne odgovaraju njihovim stvarnim htenjima, oseanjima i impulsima. Takva stanja karakterie smanjeni uvid" u sebe. Ovo je takode jedan od krupnih razloga zbog kojih niti moemo da se oslanjamo na iskaz sluaja o njegovim pravim oseanjima, niti moemo stei jasan sud posmatrajui ga ili ispitujui ga u veslakim uslovima. Najtee je identifikovati takozvana nesvesna oseanja, o kojima smo maloas pisali, i takozvana ambivalentna oseanja. U oba sluaja se obino deava da ispitanik sam, spontano o tim oseanjima ne moe nita rei. On sebe iznutra doivljava kao da se takvo nesvesno oseanje" u njemu i ne javlja. S druge strane, mogu se oseanja u ponaanju ispoljiti iako ih sluaj u sebi ne doivljava. Takav nesklad je moguan, ali i suprotan, sa istim znaenjem: ispitanik iskazuje oseanje koje spolja uopte ne moe da zapazi. Kod ambivalentnih oseanja, koja nisu retkost u klinikoj populaciji, deava se da ispitanik prihvata samo jedan deo (ja volim svoju majku), ali ne prihvata drugi deo svog afektivnog stava prema istoj osobi (ja mrzim svoju majku). Registrovanje oseanja i promena ili dinamike oseanja ne moe se osloniti samo na indirektne naine. ta e se desiti ako se dve osobe sretnu u jednoj posebnoj situaciji koju karakterie atmosfera afektivne stimulacije, od kojih je jedna uznemirena i emocionalno rastresena, dok je druga tolerantna, oseajna ali ipak distancirana i staloena? Ako taj odnos posmatramo samo sa gledita emocionalnog ponaanja, konstatovaemo da e kliniar nastojati ne samo da razgovara, posmatra i intelektualno prati ispitanika nego da ga i oseti. Posle nekog vremena, kada proe poetna

163 napetost i faza neusklaenosti, emocionalne reakcije kliniara poinju da odgovaraju emocionalnim izrazima sluaja. To se deava bez neke precizne svesne odluke. U jednom istraivanju preko poligrafa (elektronskog aparata koji istovremeno belei fizioloke osobenosti disanja, sranog ritma, znojenja i eventualno modane elektrine aktivnosti) beleeni su znaci emocionalnog ponaanja kliniara i ispitanika u procesu intervjua. Tako je utvreno da nakon jednog kraeg poetnog perioda nesklada nastupa jedan drugi period u kome su fizioloke promene sabesednika gotovo jednake i sinhronizovane. Ovo pokazuje da izmeu uesnika intervjua dolazi do emocionalno organizmike rezonanse. Ukoliko je kliniar otvoren, osetljiv i uviavan, utoliko ima vie anse da oseti drugu stranu oslanjajui se samo na svoje emocionalne reakcije. Ameriki psiholog Murrav je dokazivao daje najneposredniji nain otkrivanja osecanja neke osobe uivljavanje ili empatija. Iz naunih i didaktikih razloga prisiljeni smo da se opredelimo za razbijanje i analizu celovitih procesa. Pri tome moe da se desi da delovi, elementi procesa postanu jasniji, a da se izgubi znaaj celine. Kada smo suoeni sa nekom osobom u jednom procesu ljudskog komuniciranja, mi u tome ne uestvujemo po sistemu ulo po ulo ve kao celovite linosti. Mi doputamo da nas kazivanje i ponaanje te osobe ponese, mi se uivljavamo u njen poloaj. U ovome nam pomae to to u njemu, u onom to govori, ini ili osea, prepoznajemo neto svoje, elje, htenja ili asociramo prolost. U toj fazi kao da dolazi do poistoveenja, mi proivljavamo ulogu za koju tekst i reiju daje na sabesednik. U tom praenju mi se vie ne oslanjamo na ono to ujemo ili vidimo, ve na ono to oseamo. Razume se, nekada je to vrlo lako ostvarljivo do kraja, a nekada opet ne moemo da pratimo, uivljavanjem, ta se zbiva u onoj drugoj osobi. Empatiko praenje pojave i dinamike emocija u situaciji intervjua najblie je direktnom dijagnostikovanju emocija. Svakako da i empatija ima svoje granice i nedostatke to je razlog da ona ne moe biti sama dovoljna. Pre svega neko ko dobro glumi moe da izazove empatiko ponaanje druge strane, to znai da ono to intervjuer osea nije uvek srazmerno tome ta zaista osea posmatranik. Osim toga ima ljudi koji se vrlo spremno uivljavaju, vrlo brzo stupaju u empatiki odnos, dok je kod drugih obrnuto. Najzad, onaj koji pokuava da neposredno oseti doivljaje druge osobe pomeae svoje i njegovo, tako da e efekat biti donekle projekcija osecanja i linosti intervjuera. Izlaz iz ove opasnosti moe da se nae ako se kliniar podvrgne nekoj vrsti obuke ili psihoterapije koja e poveati njegov uvid u sebe. Poveani uvid omoguuje mu da bolje kontrolie svoje sklonosti i projekcije i time da se koristi empatijom sa vie poverenja. AUTORITET I VODSTVO U DIJADNOM SISTEMU: DIREKTIVNII NEDIREKTIVNI INTERVJU Intervju je vrlo iva, dinamina i zato promenljiva forma komunikacije za koju bi se moglo rei da je onoliko raznolika koliko ima intervjuera i sluajeva. Meutim, kroz sve te promene provlai se nekoliko konstanti koje omoguavaju da o klinikom intervjuu razmiljamo i sudimo. Tako, na primer, bez obzira na svu 164 raznolikost, uloge uesnika intervjua su dosta odreene i meusobno razgraniene. Podela uloga je pravilo klinikog intervjua o kojem se ne diskutuje, neto to se prihvata kao conditio sine qua non. Bez obzira na socijalni poloaj, obrazovanje, inteligenciju ili druge vrednosti, ovek koji dolazi kod kliniara na intervju postaje ispitanik", sluaj", pacijent", dakle prihvata jednu ulogu koja je po definiciji podreena i zavisna od uloge intervjuera, kliniara ili doktora. U relaciji tih uloga postoji apriorna podela na starije i mlae, mone i slabe, onog koji trai i onog koji daje ili nagrauje, onog koji pita i onog koji odgovara. Ukratko, izmeu uloga uesnika u situaciji intervjua postoji otra hijerarhijska podeljenost. Ovakva bazina postavka o odnosima uesnika u intervjuu donekle je mo-difikovana okvirom psihoanalitikog pristupa. Naime, u toku psihoanalitikog intervjua pacijent dobija sukcesivno sve veu samostalnost u usmeravanju razgovora, u izboru teme, a donekle i u traenju razloga svojim smetnjama. Meutim, ak i kada je ovladao tehnikom slobodnih asocijacija i spontanog usmeravanja sopstvene ideacije, pacijent ostaje podreen autoritetu psihoanalitiara, koji raspolae pravom arbitrae i tumaenja ili interpretacije. Drugim recima, i pored vee slobode i spontanosti koju pacijent u psihoanalitikom odnosu ima u poree-nju sa pacijentom u rutinskom klinikom susretu, taje sloboda dirigovana. Sluaj koji se nalazi na psihoanalitikom tretmanu ima vie slobode, gledano iz okvira date seanse. No s druge strane, on je manje slobodan od obinog sluaja", jer je postao zavisan od svog terapeuta. Razlika izmeu njih je u tome to je autoritet kliniara nametnuo zavisnost i uskraenu slobodu jednom na kratki rok, a drugom na dugi rok. Psiholozi i psihijatri su kao ljudi, kao linosti veoma razliiti, to nije bez uti-caja na njihovo ponaanje u okviru uloga. Usled tih razlika jedni e vie insistirati na svom autoritetu, na voenju i usmeravanju ili na pojaavanju zavisnosti sluaja prema njima (sputavanje na dugi rok), a drugi manje. To isto se odnosi i na toleranciju i druge osobine koje odreuju kvalitet socijalnih i emocionalnih odnosa izmeu

uloga kliniara i sluaja tokom intervjua. Meutim, ak i ako je kliniar veoma neformalan, otvoren i tolerantan, on ne moe da odbaci princip hijerarhijske podele uloga ako ne eli da prekine intervju i pretvori ga u debatni sastanak. Pa ak i ako bi otiao toliko daleko, on bi zadrao karakteristian ocenjivaki stav prema sluaju, posmatrajui ga sa pozicije autoriteta koji je pozvan da svog sabesednika ocenjuje, okarakterie, klasifikuje i dijagnostikuje. Ovakvo strateko naelo podele uloga u okviru klinikog intervjua naziva se direktivnim. Ameriki psiholog Rogers razvio je strateko naelo nazvano nedi-rektivni ili pacijentocentrini pristup, koji je u nizu bitnih momenata suprotan klasinom. On je istakao da hijerarhijska podela uloga moe da predstavlja kratkoronu korist ali i dugoronu smetnju u procesu osamostaljivanja pacijenata. Nedirektivni nain intervjuisanja nalae da kliniar ne koristi svoj autoritet, da ne vodi i ne diriguje, ve da se ogranii da svojim prisustvom i prijateljskim dranjem ohrabruje klijenta da sam reira izlaganje svojih problema. Kao to je sluaj sa direktivnim nainom, tako se i kod nedirektivnog nekima ovaj sistem podele uloga odmah uini prihvatljivim, a drugima treba izvesno vreme da se na to naviknu i ponu da koriste njegove prednosti. 165 Druga vana karakteristika nedirektivnog pristupa je odbacivanje prava da se sluaj posmatra spolja kao objekt o kome se sudi. Ovaj stav je tipian za direktivnu orijentaciju i autoritativnu ulogu, koju mnogi vrlo rado prihvataju. Stav suenja takode donosi kratkoronu dobit za kliniara. Poto je uspeo da ugura" pacijenta u neku nozoloku kategoriju, oslanjajui se na bolje ili slabije izraene sklopove simptoma i znakova, dijagnostiar osea daje neto postigao. Meutim, bitno je da pomogne da se linost izmeni a ne da se spolja fiksira jedan trenutak u njegovoj biografiji. A da bi se promena potpomogla, potrebno je razumeti sluaj, a ne klasi-fikovati ga na osnovu delia njegovog tekueg ponaanja. Drugim recima, nedi-rektivni pristup istie naelo da je razumevanje vanije od opisa, a da se razume-vanje ne postie posmatranjem ve praenjem doivljaja klijenta. Trea vana postavka nedirektivnog pristupa zadire u pitanje staje cilj intervjua. Klasini, direktivni intervju vodi se tako da kliniar to lake, tanije i pouzdanije spozna tekoe i karakter problema, dok je sluaj tu da pomogne. Naravno, u terapijskoj fazi kliniar e koristiti dijagnozu, jer sada on pomae pacijentu. Nedirektivni pristup ne pravi razlike izmeu prve, dijagnostike, i druge, terapijske faze rada. Kao posledica toga ve od prvog susreta klijent se stavlja na prvo mesto, ak i kada je komunikacija samo dijagnostika. Kliniar nastoji da razume doivljaje klijenta a istovremeno preduzirna odreene mere da i ovaj to celovitije uvidi ta zapravo osea i doivljava. Ovako poistoveivanje uloga i isticanje sluaja u prvi plan vana je strateka odlika ovog pristupa koji je zbog toga i nazvan klijentocentrian. Poto i jedan i drugi pokuavaju da iznutra spoznaju doivljaje klijenta, to nastojanje iziskuje naroitu tehniku rada. Dijagnostika tehnika kojom se kliniar slui u nedirektivnom intervjuu zasniva se na prepoznavanju oseanja klijenta. Kliniar, poto je upoznao klijenta sa procedurom, rekao mu je da treba da govori o svojim problemima, da ih sagleda, zauzima posle toga poloaj zainteresovanog slusaoca. Dok klijent govori, kliniar pokuava da ga prati, pri ovome se njegovo interesovanje ne zadrava na logiko-racionalnom znaenju iskaza, ve na onim oseanjima koja su iza njih. Povremeno kliniar prepoznaje to oseanje i glasno ga izgovara, kratko i tako for-mulisano da ne odstupa mnogo od stila klijenta. To vraanje emocionalnog znaenja iskaza naziva se odslikavanje ili odraavanje. Smisao te operacije je viestruk. Time kliniar pokazuje da prati i razume klijenta, pomae mu da sastavi ceo lanac svojih doivljaja; ubacujui karike koje nedostaju", on doprinosi da klijent rekonstruie celovitu sliku svoje linosti i identiteta. Pored tih ciljeva klijento-centrini nain intervjua omoguava kliniaru da shvati, razume i doivi svoje pacijente na poseban nain koji je sutinski jedinstven i komplementaran u odnosu na sve druge dijagnostike metode kojima je zajedniki imenitelj pozicija posma-tranja spolja. Nedirektivni pristup nije stvoren kao alternativa uobiajenom, autoritativnom nainu klinikog intervjua, ve kao jedna naroita vrsta psihoterapije ili, po Rodersovoj terminologiji, savetovanja. Kao to esto biva, prvobitne namere autora nisu neizmenljivi zakoni. Praksa je pokazala da nedirektivni intervju moe korisno da se primeni u sklopu studije sluaja, dakle i u dijagnostike svrhe. ak i kada kliniar ne namerava da preduzme klijento-centrinu terapiju, on moe da 166 primeni nedirektivni nain intervjuisanja, i to sa puno razloga. Zahvaljujui ovakvom prilazu moe se oekivati da stav kliniara postane tolerantmji, da bolje razume pacijenta i da mu ovaj postane prihvatljiviji, to po svoj prilici nee ostati bez odjeka u odnosima kliniar - pacijent. Moda bi se ovakvom pomeranju pozicije kliniara moglo prigovoriti da vodi u subjektivnost, zamagljuje otrinu dijagnostikih kriterijuma i udaljuje ga od naune objektivnosti. Meutim, takvi su prigovori neosnovani. Pre svega, treba imati u vidu da direktivistiki stav ne mora i ne moe da se poistoveti sa stavom objektivnosti, naunosti i nepristranosti. Upravo bolje razumevanje unutranjeg stava pacijenta poveava objektivnost i naunost i u psihologiji i u psihijatriji, a ne negiranje toga. Najzad, ovaj

odeljak treba zaokruiti konstatacijom da se u savremenom klinikom intervjuu obino kombinuju oba pristupa. STA POVEZUJE ELEMENTE: STAVOVI, PREDUBEENJA I OEKIVANJA Sadraj, atmosfera i tok jednog intervjua formiraju se pod uticajem vrlo velikog broja faktora. Niko do sada nije ni pokuao da ih sve popie i klasifikuje. Izdvojili smo stavove, oekivanja i predubeenja zato to oni daju tipine efekte, koje je relativno lako uoiti, a osim toga se stavovi srazmerno lako mogu modi-fikovati tokom ponovljenih intervjua. Stavovi i oekivanja intervjuera isto tako mogu da utiu na intervju kao i stavovi ispitanika. U tom pogledu treba izdvojiti novopeene i nedovoljno iskusne kliniare ija se vetina sastoji u spregu strepnje i zebnje kako e voditi sluaj, kako e se snai, da li e uspeti da bude prihvaen, da li e sauvati autoritet i slino. Drugi lan toga sprega je obino neki stav ili predstava o ulozi koju kliniar poetnik unapred usvaja i pokuava, vrsto se drei nje, da sprovede tokom kontakta. On vrlo esto, zbog opisane nesigurnosti i naina obezbeenja, vie pazi na sebe, svoje postupke i efekte nego to prati ta se zbiva u doivljajima sluaja i kako se odvija ceo kontakt. Ako imamo u vidu ta se deava sa jakim emocijama koje nastaju u jednom od uesnika intervjua, shvatiemo da nesigurni kliniar izaziva nesigurnost i sputanost i kod pacijenta. Kliniari poetnici i prirunici za voenje dijagnostikog intervjua imaju jednu zajedniku manu. Ta se mana zove predubeenje da postoji apsolutno dobar" stav koji e uvek i bez obzira na svu raznolikost situacija doprineti uspenom okonanju intervjua. Polazei od takvog predubeenja ili, recimo, na dugom iskustvu baziranog ubeenja, jedan e kliniar uvek i prema svakom biti paljiv i fin, drugi srdaan, buan i optimistian a trei distanciran, otrouman i hladan. Sasvim je sigurno da e njihovi stavovi biti uoeni i da e se na odreen nain odraziti na kvalitet kontakta sa pacijentima. Bez obzira na razlike izmeu ova tri tipa uloga, one mogu izazvati i pozitivne i negativne odnose i zavisno od toga koliko e se od njih odstupati, odnosno koliko e kliniar biti elastian i svojim dranjem adekvatan u odnosu na problem, atmosferu i linost konkretnog ispitanika. Mnogi autori koji piu prirunike za kliniare bez iskustva preporuuju im da budu predusretljivi, paljivi i topli", navodei daje to najbolji nain i stav, 167 najpovoljnija uloga koju kliniar moe da usvoji kako bi imao to vie uspeha. Meutim, ni ova uloga, ukoliko se namee bez obzira na sve, dakle nediskrimina-tivno, nee spreiti pojavu neuspeha. Naime, ima takvih ispitanika koji manje-vie nesvesno provociraju okolinu i hoe da isforsiraju odreene reakcije prema sebi. Ukoliko druga strana ne reaguje na njih prirodno, gube poverenje ili nadu da ih kliniar uopte i moe razumeti budui daje previe fin". ak i najplemenitiji ali unapred programirani stav moe da izazove neoekivano negativan odraz, moe da bude doivljen kao nerazumevanje i odbacivanje. Dolazak kliniaru nije neto to se ljudima deava svakodnevno, pa je zato razumljivo da se ispitanici na izvestan nain za to pripremaju. Ukoliko nisu ranije bili intervjuisani, oni e tu mentalnu pripremu izvriti sa manje realnih elemenata. Jedan od presudnih inilaca u ovakvom planiranju je predstava koju sluaj ima o kliniaru. Za jednu vrstu ispitanika kliniar je osoba sa neobinim osobinama i moima. Poto je prihvatio ideju o kliniaru kao udotvorcu", pacijent prilazi intervjuu sa odgovarajuim oekivanjima. On zamilja da je dovoljno ako umilostivi" kliniara skruenim ili slinim dranjem, ako mu povlauje ili ga slua. Takvim dranjem ispitanik nastoji magijski da navede kliniara da svoju mo upotrebi za reavanje njegove boljke i problema. On, meutim, ne uvia znaaj prave saradnje, poverenja i meusobnog infonnisanja, jer veruje da kliniar sve zna, ili e lako doznati sve to mu je potrebno, samo ako se potrudi, i to bez ispitanikove aktivne saradnje. Druga vrsta sluajeva, voena odreenim nesvesnim pobunama, pristupa intervjuu sa oekivanjem da pridobije svu panju, brigu i staranje koje kliniar kao ovek i strunjak moe da prui. Za razliku od prvog tipa, ovaj drugi tip pacijenta aktivno nastoji da osvoji kliniara. U tom cilju on dramatizuje svoje tegobe i nemo, naglaava svoje beskrajno poverenje" u strunost, mudrost i ovenost lekara ili mu pak poverava detalje svoje biografije koje nikome ranije nije saoptio. Ukoliko kliniar pokae razumevanje i prihvatanje, ispitanik e uzvratiti pokuajem vezivanja i formiranjem jake zavisnosti. Ukoliko pak ne naie na prihvatanje, javie se oseanje odbaenosti tegoba i potraie drugog lekara. Trea vrsta ispitanika najvie se sree meu obrazovanim ljudima, mada to nije uvek tako. On dolazi kliniaru, kratko mu opie svoje tegobe, uz vidan napor da upotrebi strune termine. Odmah zatim ispitanik prelazi na drugu fazu i poinje da analizira i tumai svoje probleme sa stanovita neke proitane knjige, psihijatrije ili psiholoke teorije. Uporedo sa tim pomalja se i trea faza pacijent pokuava da zapodene diskusiju o svom sluaju sa kliniarem i uvlai ga u strunu polemiku. Ono to nas moe zaista impresionirati kod tih uenih bolesnika" to je pojava veoma otrih i dubokih uvida koja se mestimino istie u njihovoj bujici.

etvrta vrsta stava najea je meu onim pacijentima koji se obraaju kliniaru zbog nekog problema koji ima sasvim odreene porodine, administrativne ili pravne implikacije. Takav sluaj pristupa intervjuu sa jasnom namerom da pridobije kliniara za svoj stav, pa ak i da ga iskoristi kao svedoka u razreavanju problema. On u kliniaru vidi oveka od autoriteta koji e suparnikoj strani: njegovoj eni, tati, rukovodstvu preduzea ili sudu potvrditi da je on, sluaj, dobar, valjan, ispravan ili ist kao suza. Sasvim je jasno, budui daje 168 problem otro formulisan ve daleko pre nego to je do intervjua dolo, ispitanik i ne namerava da leci sebe, promeni sebe, ve da nametne svoje reenje drugima, susret sa kliniarem ne moe da donese oekivani rezultat. Najzad, jedna od estih kategorija stavova sree se medu onim ispitanicima koji oseaju da njihovi, ve ranije preldoeni i preduzeti napori nisu uspeli da razmrse konflikt i donesu olakanje, ali istovremeno im vrlo teko pada, zbog oseanja samopotovanja, da pomo potrae od profesionalaca: psihijatra, psihologa, ili lekara. Ova ambivalencija uglavnom se negativno odraava na tok i atmosferu prvog intervjua. Meutim, ukoliko je kliniar taktian i umean, taj se konflikt razreava ve pri prvom susretu, tako da pacijent postaje smireniji i moe, u saradnji sa kliniarem, da isplanira jedan terapijski program koji e razreiti one dublje probleme. Stavovi, predubedenja i oekivanja predstavljaju akcione faktore intervju ponaanja, jer ga usmeravaju prema unapred postavljenim ciljevima. Osobe kod kojih su navedene vrste stavova veoma jake dovode kliniara pred dilemu: da li da raisti zablude sluaja, odmah na poetku intervjua, ili da pokua uprkos njima da zavri dijagnostiku eksploraciju. Odluka e svakako zavisiti od individualne konstelacije pacijenta. U jednom sluaju je dovoljno da kliniar ogranii svoju kompetenciju pa da ispitanik odustane, potrai boljeg doktora" ili razmisli o drugom reenju. U drugom sluaju razjanjenje e biti potrebno da bi pacijent izmenio svoj stav i omoguio zajedniko traganje za prvim problemima i izvorima tekoa. Upravo ovo poslednje pokazuje koliko je u praksi tanka nit koja razdvaja dijagnostiki intervju od terapijskog, zapravo, koliko je teko kruto primenjivati pravilo: prvo dijagnoza pa terapija. Isprepletenost ove dve, dijagnoze i terapije, moe da ima i obostrano korisne efekte. Iz prethodnih primera vidimo da sprovodenje eksploracije ponekad iziskuje menjanje stavova, nekada ve na poetku, a menja-nje stavova je ve terapijska akcija. S druge strane, proces menjanja i procenjeni kapacitet menjanja linosti predstavlja dragoceni dijagnostiki podatak. Jer, najzad, dijagnostika procena linosti koja ne obuhvata i kapacitet uenja, menjanja, i predvianja koja se na to odnose, ne moe pretendovati na visoku ocenu. FAZE INTERVJUA Kao i kod obinih, svakodnevnih susreta izmeu dva nepoznata oveka koje moe da sastavi sluajnost ili zajedniki interes, tako i kliniki intervju moe da ima veoma razliite tokove, atmosferu i zavretak. Nekada takav susret prolazi na jedan bezlian, ematian nain a da uesnici i ne osete da se neto desilo, dok je u drugom sluaju intervju dogaaj koji donosi neto novo. Manje-vie je pravilo da intervju poinje u atmosferi neodreene napetosti. Kliniar i sluaj su potpuno stranci, ali oni istovremeno imaju i drugaije uloge, koje nagovetavaju dogaaje koji e slediti. Uloga kliniara je da na ovean nain saslua bolesnika i da mu prui pomo bez tetnih posledica. Istovremeno kliniar nastoji da bolesniku nametne ulogu dobrog sluaja", koji e mu maksimalno pomagati u dijagnozi i terapiji. Sa svoje strane, pacijent moe da ima daleko raznovrsnije aspiracije, koje se proteu od toga da navode psihologa da prihvati 169 ulogu dobrog kliniara", pa sve do elje da ga ovaj ostavi na miru. Ova poetna napetost zatim polako nestaje. Ukoliko se intervju vie udaljava od poetka, utoliko uesnici dobijaju jasniju predstavu o tome ta mogu oekivati od sebe i od onog drugog. Intervju nosi sa sobom izvesne opasnosti psiholoke prirode. Ukoliko je sluaj ambivalentan, nepoverljiv, utoliko vie moe da strepi od ambicije kliniara da ga razoblii, proita" ili da otkrije u njemu neto ega se pribojava. Ovaj, nazovimo ga srednji deo intervjua, kada su ve ocrtani obrisi problema, najblii je onome to se u literaturi naziva dramski zaplet. Ne postoji vrsta shema po kojoj bi se mogao sa sigurnou odrediti poetak i kraj ovog dramskog jezgra, ali to priblino nastaje kada kliniar prelazi sa taktike prikupljanja podataka ili nedirek-tivnog praenja na proveru i proirenje eksploracije. U ovoj, srednjoj fazi intervjua, nastaju u najveoj meri svi oni fenomeni kojima su se istraivai ove vrste ljudskog odnosa najvie i bavili: pojava anksioznosti, utanja, otpora i agresivnosti. Nesvesna dinamika intervjua uvek se manifestuje u ovim oblicima i zbog toga im kliniari i pridaju poseban znaaj. Ukoliko znamo kako, kada i gde su se pojavili anksioznost, utanje, otpor ili agresivnost, onda ve prilino znamo i o nesvesnoj dinamici onog dela biografije pacijenta koji je intervjuom tematski eksplorisan. Anksioznost moe da se javi u bilo kojoj fazi susreta. Oblici manifestacije takoe mogu

biti veoma raznoliki i individualno specifini. Njeno javljanje govori nam da smo napipali" neki konflikt linosti koji je nerazreen i po tome predstavlja izvor smetnji. utanje je fenomen koji moe imati veoma razliito znaenje. Na jednom kraju se nalazi prazno utanje, koje se javlja kod tekih bolesnika ije su asocijacije iznenada blokirane i pri tome imaju doivljaj praznine, kao daje sve stalo. Idui od te vrste utanja ka suprotnom kraju moemo izdvojiti veoma veliki broj stupnjeva ili kvaliteta utanja kojim se neto ipak saoptava. Pacijent moe da zauti jer nee da iskae svoju asocijaciju ili iznese svoj stav, komentar ili protivljenje kliniaru. On e da uti kada je ljut, zbunjen ili sasvim nemoan i eka. Meutim, postoje i produktivna utanja, tokom kojih se neki nejasni uvidi postepeno kristalizuju i priprema se pozitivan obrt u stavu ispitanika. Zbog toga je kliniar u delikatnoj situaciji kada treba da odabere nain na koji e reagovati na tiinu. Otpor pacijenta nije retka pojava u toku intervjua. Do pojave otpora moe da doe kada pacijent oseti da ga kliniar ne podrava, da sumnja u njegovu iskrenost ili mu se uini da psiholog pokuava da mu nametne svoj stav. Pojava verbalne agresivnosti u situaciji klinikog intervjua zaista nije neka retkost. tavie, neki pacijenti mogu biti toliko preplavljeni srdbom da se razgovor sa njima zapravo svodi na terapiju rastereivanja. Meutim, takve sluajeve lako emo poznati po ekstremnom ponaanju bez neke naroite strunosti i vetine. Daleko je tee, ali i zanimljivije, posmatrati agresivno-verbalno ponaanje tamo gde nema sirovu jednostavnost ve se ispoljava indirektno, mestimino ili mimo uvida ispitanika. Praenje i analiza verbalne agresije u razgovoru sa kliniarem moe da nam rasvetli mnoge vane pojedinosti o specifinosti emocionalnog ponaanja sluaja. Jedan od osnovnih problema sa kojim se ovde susreemo, jeste kontrola situacije i samog kliniara kao potencijalnog izazivaa agresije ispitanika. 170 Zavretak intervjua, koji poinje bilo iscrpljivanjem teme koja je bila odreena za taj susret, bilo najavom kliniara da je vreme isteklo, obino provocira promenu stava ispitanika. U sluaju kada je intervju bio tegoban i neprijatan, nagovetaj kraja moe da izazove primetno olakanje u dranju pacijenta. Pojava oputenosti i zadovoljstva u momentu prelaska na zavrnu fazu predstavlja poruku pacijenta o tome ta je oseao tokom razgovora. Nekada opet nagovetaj kraja moe kod ispitanika da pokrene oseanje neispunjenosti ili straha da e propustiti ansu i tada moe nastupiti pojava poznata kao ispovest na vratima". Mada je ve ustao od stola, za kojim je oito izgovarao tekst koji nije bio onaj pravi, pacijent ubrzano prelazi na ono glavno" i otvara se. Bez obzira na vrlo velike individualne razlike u uspostavljanju interpersonalnog komuniciranja sa kliniarem i toka te komunikacije, sam zavretak nalae da idui korak mora biti definisan. To, u stvari, znai da e kliniar u datom momentu zavriti intervju, ako je to potrebno zakazae naredni, a u svakom sluaju e rei u emu se sastoji, po njegovom miljenju, idui korak. INTERVJU U SASTAVU STUDIJE SLUAJA Studija sluaja, psihijatrijska ili psiholoka, jeste jedan irok, eksplorativni metodoloki okvir koji povezuje mnotvo razliitih socijalnih, psiholokih i medicinsko dijagnostikih tehnika. Relativnu vrednost intervjua treba traiti i odrediti u takvom sastavu. Ovakvo gledite se zasniva na injenici da u svakodnevnom radu ove razliite tehnike slue reavanju zajednikog cilja: uspostavljanju dijagnoze poremeaja ili proceni linosti sluaja. Istorijski gledano, opservacija i intervju su bez premca najstarije tehnike u itavoj grupi. Ova istorijska prednost gubi neto od svog sjaja ako se podsetimo da su metode koje su kasnije nastale stvorene upravo zato da bi direktno ili indirektno, dopunile i ispravile slabosti intervjua. Ovo, sjedne strane, svedoi o povezanosti savremenih psihodijagnostikih skupina i intervjua, dok s druge strane broj tih dopunskih tehnika kao da odraava sumu slabosti najstarije medu njima. Nije potrebno previe traiti argumente i dokaze o nedostacima intervjua. Subjektivnost, nepouzdanost, neravnomerna osetljivost tog instrumenta", tekoe da se dobijeni podaci i rezultati kvantifikuju i objektivno analiziraju samo je deo nedostataka o kojima govorimo. Izvestan broj psiholokih testova i drugih tipova instrumenata stvoren je sa ambicijom da ukloni starog grenika", intervju, i da poslui kao preciznije nauno merilo ponaanja. Treba imati u vidu da kada se u psihologiji napada metodoloki subjektivizam, onda pod tim izrazom kritiari misle na intervju i opservaciju. Ne moe se porei da su konstruktori novih vrsta psihodijagnostikih instrumenata stvorenim tehnikama, u poneem doista nadmaili intervju. Meutim, ova superiornost gotovo nikada nije bila ista za kognitivnu i konotivnu stranu linosti. Testovi sposobnosti su zaista i objektivniji, valjaniji i pouzdaniji naini procene inteligencije i drugih mentalnih sposobnosti od slobodne procene istih osobina. U ocenjivanju motivacionih, emocionalnih i psihopatolokih strana linosti prednost psihometrijskih instrumenata nad intervjuom, negde se javlja a negde i gubi, dok je u celini taj odnos vrednosti drugaiji. 171 Zbog veoma velikog broja modifikacija, oblika i sadraja, naina primene, svrhe korienja, uslova rada i drugih faktora, nemogue je dati uoptenu ocenu relativne vrednosti intervjua u odnosu na ostale

psihodijagnostike instrumente. To bi bilo isto kao kada bismo odgovarali na pitanje: staje bolje, traktor, automobil ili avion. Dodue, poreenje nije sasvim nemogue zbog ni/a zajednikih elemenata kao to su brzina, cena, potronja itd., ali svako odreivanje njihove relativne vrednosti mimo injenice da sva tri tipa prevoznih sredstava imaju specifinu namenu i svrhu bilo bi nepotpuno i donekle besmisleno. Drugim recima, ovde nije ni mogue ni potrebno utvrditi optu hijerarhiju vrednosti. Namesto toga korisnije je da se odnosi medu psihodijagnostikim tehnikama razmatraju tako to emo nastojati da utvrdimo kada, gde i kako treba kombinovati ove tehnike da bi zajedniki efekti bili optimalni. Namesto veslakog rivaliteta meu njima, treba traiti empirijski opravdane forme komplementarnosti. Sa dananje take gledita nepojmljivo je da su sredinom etrdesetih godina neki psiholozi u psihodijagnostici koristili bateriju tehnika bez intervjua. Ameriki psiholog Rapaport je opisao rezultate svojih istraivanja koja su voena na takvoj osnovi. Mada su ti rezultati predstavljali doprinos nauci u celini gledano, takva je praksa naputena. Dodue, kada ciljevi rada nisu rutinski, kada na prvom mestu ne stoji potreba da se pomogne pacijentu, ve nauno-istraivaki zadatak, onda je odvajanje intervjua od ostalih vrsta tehnika i instrumenata svakako korisno. Izdvajanje i suprotstavljanje intervjua drugim tehnikama u izvesnim sluajevima predstavlja nain da se odgovori na pitanje: Da li je instrument X vredan napora i vremena i da li ga treba prikljuivati postojeoj grupi dijagnostikih postupaka? Da li on moe dodati neto onome to je ve dostupno i tako optim postupcima kao to su intervju, biografski podaci ili socijalni podaci? Takvo postavljanje problema, koji ima punu opravdanost, daje intervjuu funkciju kriterijuma. Mesto i ulogu intervjua u sastavu psiholoke studije sluaja razumeemo sledeim razmatranjem. Sve dok razvoj psihologije i srodnih disciplina ne bude stvorio nauni sistem koji e biti sposoban da zahvati, opie, klasifikuje i tumai ovekovo ponaanje na potpuno objektivan nain, prisustvo procenjivaa ili kliniara bie nuno. Zadaci koji se postavljaju psihodijagnostici i ostalim pristupima procene linosti mogu da se podvedu pod predvianje i odluivanje. Pro-cenjivai i kliniari, kao uostalom, i ljudi u drugim ulogama, spremnije daju svoja predvianja i lake se odluuju ako veruju podacima na osnovu kojih treba da donesu svoj sud. Takva vera ili uverenost, koja je bitan faktor sigurnosti u sop-stveni sud i odluku, najjednostavnije i najbolje se postie u psiholokim disciplinama neposrednim kontaktom sa ovekom, a u tehnikim disciplinama takozvanim izlaskom na lice mesta". Budui daje intervju, meu svim postojeim psihodijagnostikim tehnikama, najpodesniji za uspostavljanje neposrednog kontakta, pa zbog toga i daje najvei stepen poverenja u podatke, najviu osvedoe-nost, moemo zakljuiti daje on prvi meu jednakima. Pored svih pozitivnih strana intervjua njegove negativne strane se moraju savlaivati pronalaenjem posebnih psihotehnika i udruivanjem - kombinovane skupine. Nedostaci stvorenih psihotehnika reavani su traenjem novih oblika koji su takoe prikljuivani osnovnom jezgru studije sluaja: posmatranju, intervjuu i 172 biografiji. Ovakav trend doveo je, pedesetih godina ovog veka, do stvaranja predimenzioniranih baterija testova i tehnika koje su psiholozi rutinski primenjivali ispitujui veoma razliite vrste sluajeva na isti ekstenzivan nain. Takva dinovska baterija obuhvatala je, pored jezgra, i po deset ili ak petnaest testova i tehnika. Ispitivanje je zbog toga dugo trajalo, obrada i zakljuivanje je bilo veoma naporno i iziskivalo je veliku sposobnost, a sve to bilo je veoma skupo. Uprkos svemu ovome, kontrolna istraivanja su pokazala da rezultati makrobaterije nisu bolji od rezultata manjih ali cilju usmerenih minibaterija. To je usmerilo istraivae ka formiranju baterija sa malim brojem probnih tehnika, ija je vred-nost proverena u odnosu na znatno ue, specifine grupe problema. Ovakva tendencija razvoja metodologije pokazuje da ona prati kretanje naunih saznanja o ponaanju i poremeajima linosti koja se sve vie diferenciraju. Savremeno kom-binovane dijagnostike baterije imaju, pored obavezne jezgrovne trijade kao opteg elementa studije sluaja, i po nekoliko tehnika i testova. Ovi nestalni, promenljivi elementi biraju se meu instrumentima koji su posebno osetljivi i pogodni za dijagnostikovanje odreene vrste problema: razvojnih tekoa, smetnji u savlaivanju itanja ili pisanja, zaostajanja u psihomotornom razvoju, modanih oteenja, potencijala linosti za psihoterapiju, klasifikaciju osuenika za upuivanje na posebne vrste tretmana, rano otkrivanje shizofrenije i mnogih drugih. Jedan relativno dug period, koji je obuhvatao sam poetak nastajanja klinike psihologije kod nas, protekao je u znaku pasivnog prilagoavanja psihologa zahtevima radnog mesta, struke i raznih naruioca usluga. U tom intervalu, koji je za mnoge jo uvek u sadanjosti i budunosti, kliniki psiholog je razvio svoj posao na pretpostavci daje dobro to potpunije demaskirati ispitanika i zatim prikazati ga naruiocu u krepelijanskoj i psihodinamikoj terminologiji. Sutina tako shvaenog zadatka klinikog psihologa mogla bi se svesti na sledee: a) obaviti naunu pijunau u korist naruioca,

b) prihvatiti da je naruilac dobar, pametan itd. c) treba voleti sluaj, razumeti ga, itd. d) sluaj treba demaskirati i kategorisati. Sledeu fazu razvoja klinike psihologije kod nas obeleava pojava otpora ovakvoj orijentaciji odnosno prevazilaenje faze pasivnog prilagoavanja. U toj fazi javlja se zahtev da naruilac bude aktivniji u reavanju zadataka koji je u nadlenosti klinikog psihologa. Do tada je psiholog bio tu navodno zato da pomogne naruiocu. Psiholog bi primio neodreeno formulisani zadatak od naruioca, zatim bi pristupao reavanju po takama: a. b, c i d. Taj program je bio obostrano ocenjen kao potvrda samostalnosti psihologa. Psiholog je ljubomorno uvao svoje tehnike, a naruilac je ekao psihogram". Tekoe koje su otkrivene u toku sprovoenja psihodijagnostikog programa svaljivane su na razvoj klinike psihologije, i psihologiju kao nauku. Kasnije se javlja zahtev da i naruilac uestvuje u postavljanju problema, i odreivanju sutine zadatka. Zauzet je stav da 173 bez jasno odreenog zadatka nema jasnog odgovora. Naravno, krivica za nejasne odgovore, prema tome, ne moe biti samo do psihologa i psihologije. Ova podela odgovornosti je kriterijum vie faze saradnje medu profesijama. Umesto odgovornosti tipa ,,ja, pa ti, pa ja" nazire se prava podela odgovornosti. I posle sedam decenija intenzivnog istraivanja i razvoja dijagnostike metodologije koja je dala mnotvo razliitih testova, tehnika i skala procene, suverenost intervjua jedva daje okrnjena. Kako treba shvatiti ovu injenicu svakako da zasluuje temeljno razmatranje. Ako ovo pitanje posmatramo kao statine i polanzovane kategorije, onda nam se namee zakljuak daje nauna metodologija u psihologiji nedorasla zadatku i da su naturalistiki pristupi koji imaju neupore-divo duu istoriju i iskustvenu osnovu, pristaliji, adekvatniji. To je, uostalom, bio zakljuak do kojeg je doao Murray (1938). Isto tako bi mogao da se brani, stav da je vrednost intervjua u proteklih sedam decenija takoe porasla. Sve to smo saznali o ponaanju i mehanizmima unutranjeg iskustva, kao i o interakciji meu ljudima, uticalo je i na korienje naturalistikih naina komuniciranja, pa dakle i na spoznaje onog drugog, onih koji su ne-ja. Bez obzira koje e objanjenje biti prihvaeno, ostaje injenica da razvoj naunih psihodijagnostikih metoda nije uinio izlinim naturalistike metode. 174 X. OPSERVACIJA IPROCENA PONAANJA Posmatranje ponaanja je jedan od osnovnih oblika i laikog i naunog upoznavanja linosti drugih osoba. Najoptije ivotno pravilo koje nas upuuje kako da ocenimo i upoznamo nekog, nama nepoznatog, svodi se na vidi i poraz-govaraj" metod. Da bismo se mogli orijentisati u drutvu, na poslu ili u psiholokom radu, potrebno je da ocenimo ponaanje drugih ljudi, a ako e nai kontakti due potrajati, onda i principe koji trajno karakteriu kretanja pojedinaca ili grupe. Kada bismo pristupili ispitivanju problema kako ljudi, u svakodnevnom ivotu, dolaze do saznanja, ili jo vie, do uverenja da su upoznali odreenu osobu, verovatno bi se pokazalo da to ine na slian nain kao i kvalifikovani strunjaci. Naime, u oba sluaja se koristi studija pojedinca, ali na razliitim nivoima tehnike doteranosti. ta ini posmatra da bi ocenio i upoznao posmatranika? Posmatra se sree sa nepoznatim, doivljava atmosferu susreta, stupa u komunikaciju simultanog razgovora i posmatranja, doznaje poneto o programu ponaanja" i prolosti partnera dok se u jednom momentu ne javi utisak sada ga znam". Izuavanjem procesa kojim se odvija upoznavanje nepoznate linosti bavi se i jedna posebna grana psihologije - personologija. Iz personolokih prouavanja znamo da su procesi putem kojih se stvara znanje o posmatraniku kvalitativno isti bez obzira na kvalifikacije posmatraa. tavie, mogli bismo rei i to da su i strategije takoe vrlo sline. Ako sada uporedimo naine i postupke putem kojih se spoznaja linosti nepoznate osobe postie, koje koriste laici i strunjaci, nai emo da i pored opte slinosti postoje i razlike. I jedni i drugi pokuavaju da doznaju neto 0 biografiji posmatranika. No u tom pogledu laici i strunjaci se veoma razlikuju, pogotovu u tumaenju podataka o prolosti. I jedni i drugi koriste se razgovorom. 1 u tom pogledu ima znaajnih razlika. Relativno najvea slinost izmeu laika i strunjaka je u nainu posmatranja i u tumaenju znaaja vidljivih karakteristika. Prema tome, iako je osnovni nain spoznaje linosti nepoznatih vrlo slian i odgovara opisu metode studije sluaja, postoje i odreene razlike i u pojedinim metodama i u celini. Strune i naune metode se odlikuju jasnim programom traganja, viim nivoom izdiferenciranosti upotrebljenih tehnika i sistematinijim nainom zakljuivanja. Smisao malopreanjeg poreenja nije u banalnom pokazivanju superiornosti naunog pristupa. Cilj je bio da se pokae koliko je u oblasti ljudskog ponaanja laiko-iskustvena praksa bila i ostala osnova naune metodologije. Ovu emo tezu podupreti na jo jedan nain. Recimo daje opte pravilo da se ovek -posmatra upoznaje sa nepoznatom osobom metodom trijade: razgovor, posma-tranje i prolost posmatranika. Laik koristi, prema tome, narodnu varijantu" studije sluaja, a strunjak tehniki rafinirani oblik iste trijade. Pogledajmo sada u

175 kom se pravcu razvijala nauna psihologija u poslednjih sto godina? Razvitak naune psihologije doveo je do diferencijacije i podele na tri meusobno dosta oprene struje: fenomenoloku, bihejvioralnu i psihoanalitiku. Osnovnu razliku meu njima nalazimo u definiciji ta predstavlja sutinu predmeta izuavanja psihologije i kako treba tu sutinu otkriti. Po shvatanju fenomenoloke grane, psihologija treba da se bavi izuavanjem neposrednih sadraja i zbivanja u svesti (ova definicija podrazumeva zanemarivanje spoljanjeg ponaanja i prolosti ispitanika). Na pitanje kako i na koji nain treba vriti izuavanje predmeta, odgovor glasi: putem ispitanikovog samoposma-tranja i razgovorom, odnosno na osnovu njegovih iskaza koji se odnose na sada i ovde". Po shvatanju bihejvioralne grane predmet izuavanja naune psihologije treba da bude spoljanje ponaanje oveka (ova definicija podrazumeva ignorisanje neposrednih sadraja svesti kao i istorije svih doivljaja u toku ivota). Osnovna metoda bihejvioralne psihologije je posmatranje. Najzad, po shvatanju psihoanalitike grane, predmet psihologije ine, u prvom redu, ona zbivanja iz de-tinjstva koja su nepristupana svesnom poimanju (ova definicija potcenjuje znaaj neposrednih sadraja svesti i spoljanjeg ponaanja). Osnovna metoda psihoanalize je rekonstrukcija doivljajne biografije pojedinca. U ovoj shemi dijagnostikih strategija, nije teko otkriti jezgrovnu trijadu studije sluaja. Svaka pojedina grana ovako izdiferencirane naune psihologije kudikamo potpunije, dublje i preciznije registruje, klasifikuje i tumai pojedine vidove ponaanja i linosti oveka nego laika ,,psihodijagnostika", mada, na alost i jednostranije. Jedna od bitnih karakteristika sadanjeg stepena razvoja psiholokih teorija jeste divergencija osnovnih pravaca. Poto su teorije povezane sa metodologijom, takvo stanje neposredno pogaa i kliniku psihodijagnostiku praksu. Za sada nije naeno reenje pomou kojeg moemo integrisati odvojena dostignua u teoriji i metodologiji. Mada se u svakodnevnom klinikom radu jezgrovna trijada ne vezuje za odreeni teorijski pravac (posmatranje za bihejviorizam, razgovor za fenomenologiju, a biografija za psihoanalizu), preostaje eklektizam koji i ne skriva svoje nedostatke. U celini posmatrano, kliniki pristup eksploraciji linosti oscilira izmeu jednostrane teorijske opredeljenosti i zdravorazumske sredine koja simuli-e reenje. METODOLOKI OPLEMENJENA OPSERVACIJA Nema dijagnostike tehnike koja u nekom vidu ne ukljuuje i posmatranje. isto" posmatranje, koje bi iskljuivalo i druge naine komunikacije i interakcije, u praksi se retko koristi. Ipak u izuzetnim sluajevima moe biti korisna i takva tehnika. Ima bezbroj prilika u kojima treba da se posmatraju ispitanici, pogotovo ako su negde stacionirani. Hospitalizovani kliniki sluajevi obino se posmatraju: a) Tokom intervjua. Ovakvo posmatranje obuhvata ponaanje u vezi sa situacijom, ispitivaem, ciljem susreta i ostalim nestandardnim faktorima. b) Tokom boravka u ustanovi. Ovakvo posmatranje obuhvata dnevnu i nonu aktivnost, ceo niz programiranih situacija i vei broj osoba koje mogu posmatrati ispitanika. 176 c) Tokom psiholokog testiranja i drugih pregleda. Posmatranje te vrste je kombinacija situacije intervjua i svojevrsnog eksperimenta. d) Tokom izlaganja terapijskom tretmanu. Ovakvo posmatranje obuhvata ponaanje ispitanika u situaciji primene odreene vrste tretmana (socijalnog, psiholokog, psihofarmakolokog itd.) i intervala u kome se oekuje efekat takve terapije. S obzirom na to da je posmatranje pomona tehnika koja se izvodi prema optim i specifinim pravilima, ona se u klinikoj praksi, kao i drugde, prilagoava mnogobrojnim promenljivim uslovima, zahtevima i ciljevima. Opservacija je, u okviru studije sluaja, neophodna tehnika za upoznavanje nepoznatih osoba ili praenje i registrovanje ponaanja. Elastinost i univerzalnost svakako ne znae da je svako posmatranje iste vrednosti ili da se rezultati posmatranja ne mogu, odreenim merama, poboljati. Da vidimo pre svega kakva je razlika izmeu laikog posmatranja i strunjaka? Mi smo ve spomenuli da se na nivou psiholokih, saznajnih procesa na kojima poiva posmatranje ne pojavljuju razlike izmeu laika i strunjaka. Pa ipak, oni ne posmatraju i ne ocenjuju iste pojave na isti nain. Razlika je metodoloke prirode. U svakodnevnom ivotu na sistem posmatranja je uzgredan, prigodan, otvoren i eksplorativan. Za razliku od takvog naina posmatranja, strunjaci se koriste sistematizovanim postupcima, koji ukljuuju: plan traganja", od kojeg ne odustaju ako se predmet traganja odmah ne otkrije, spisak pokazatelja" pomou kojih identifikuju i skriveno prisutne inioce, sistem proba" pomou kojih provociraju pokazatelje, najzad sistematizovano posmatranje uvek podrazumeva daje procenjiva ekspert i da poznaje kriterijume prema kojima e oceniti vrednost dobijenog nalaza. Problem koji se najlake moe resiti jeste odreivanje predmeta posmatranja. Za relativno kratko vreme moemo i neupuenog posmatraa informisati o tome ta treba da posmatra i ocenjuje, pogotovu ako postoji i neka vrsta sheme ili for-mulara sa popisom dijagnostikih pokazatelja, simptoma i znakova.

To je meutim tek prvi korak. Poetnik moe da ima puno tekoa oko identifikovanja i razgraniavanja elemenata ponaanja koje treba ili ne treba registrovati kao znaajne. Ta ista neodreenost moe da otea rad i iskusnom posmatrau. Uopte u/ev, ako bismo posmatranje iz nekih razloga nameravali da favorizujemo u sastavu studije sluaja, morali bismo prihvatiti iste one zahteve za poboljanje koji se postavljaju u naunom istraivanju. Poboljanje vrednosti posmatranja moe se postii pri-menom sledeih zahteva: 1. racionalizacijom programa traganja", odnosno odreivanjem domena posmatranja i elemenata ponaanja koji su relevantni; 2. sistematskom manipulacijom oveka i situacije, to vodi povezivanju posmatranja sa eksperimentom; 3. poveanjem reprezentativnosti podataka, to je ostvarljivo poveanjem broja vremenskih uzoraka, situacija posmatranja ili broja posmatraa: 4. boljim tehnikama registrovanja podataka posmatranja i uvoenjem podesnih i doteranih skala za procenu; 12 Psihudijagnostika 177 5. izborom visokostrunih procenjivaa koji osim znanja uopte posebno poznaju ljude koje procenjuju i kriterijume; 6. davanjem jasnih instrukcija procenjivaima kao i tanih definicija predmeta posmatranja. Ve na prvi pogled je jasno da su ovi zahtevi diktirani potrebama naunog rada. U sklopu rutinske studije sluaja posmatranje se sprovodi znatno leernije, manje sistematino nego to ovi zahtevi iziskuju, mada prema potrebi moe da zadovolji i najvie zahteve. TA POSMATRA KLINIAR Uopte reeno, kliniar posmatra ponaanje ispitanika i sistematski traga za direktnim i indirektnim informacijama koje su relevantne za konkretni sluaj i konkretni cilj: dijagnozu, terapiju, rehabilitaciju, smetaj u posebnu instituciju ili predvianje. U toku prvog susreta kliniar e nastojati da zapazi opte odlike ponaanja posmatranika, manje-vie iz ugla inteligentnog laika i da svoje zapaanje prikae jednim portretom. Smisao prikazivanja te prve impresije je viestruk. U prvom redu je potrebno da raspolaemo informacijom o tome kakav utisak moe da ostavi posmatranik na svoju okolinu, na ljude koje sree i sa kojima komunicira. Spoljni izgled oveka je u veoj ili manjoj meri odraz ne samo fizikoso-matskih datosti ve i potreba, elja i stavova prema drugim ljudima. Fiksirajui dakle tu spoljanju sliku, kliniar se postavlja u ulogu onih, direktno neprisutnih, osoba iji se uticaj na ponaanje, stavove i itavu linost sluaja ne moe mimoii. I spoljni izgled i ponaanje ljudi esto se radikalno menjaju pod uticajem prime-njene terapije. Jedan od naina da se odmeri nastala promena jeste uporeivanje prve impresije sa utiscima o izgledu i ponaanju sluaja kasnije. Trei razlog zbog kojeg je utisak iz prvog susreta vaan je taj to iz opisanog dranja kliniar moe da prosudi spremnost za saradnju. Kao primer navodimo jedan zakljuak: Opti utisak: Pacijent je upuen na psihodijagnostiku eksploraciju linosti zbog veoma povuenog ponaanja, izrazitog neuspeha na studijama, uprkos dobroj inteligenciji, albi na seksualne smetnje koje datiraju iz vremena kada je krenuo u osnovnu kolu. C. V. je visok, vitak, skladno graen mladi prijatnog lica. Kontakt se uspostavlja lako, on se dobro snalazi u svojoj ulozi ispitanika, ne osea se posebno upadljiva napetost ili nemir sa njegove strane. Njemu je savreno jasno gde se nalazi, sa kim razgovara i zbog ega je ovaj susret nastao. Bez mnogo okolienja prelazi na izlaganje svojih tegoba. To ini pomalo rutinirano, verovatno jer mu to nije ba prvi put u ovoj ustanovi. On je vrlo aktivan, referent" koji ne trai pomo, podrku i ohrabrivanje da se otvori. Pada u oi da se veoma mnogo zadrava na opisivanju razliitih senzacija. C. V. iznosi svoje nevolje duboko usredsreeno, analitiki detaljno, ne tedei previe sebe, ali hladno i intelektualno". Ne primeuje se teskobnost, bar ne ona opta, difuzne vrste. Dok govori o majci i iznosi svoja meovita oseanja, lice mu izgleda grevito. Ne pokazuje nikakvu toplinu u govoru ili odnosu prema ispitivau. Jedino se smeka kada je ironian, a i sam priznaje da u tome uiva. 178 Jedini pokazatelj afektivne napetosti i promena jeste povremeno mucanje, koje je toliko drastino da se izgled pacijenta izmeni. Njegov odnos prema psihodijagnostikom ispitivanju je aktivan i zaintereso-van. Dok reava zadatke, deluje sreeno i zalae se da postigne visok rezultat gde god moe. Naloge odmah prihvata i vrlo lako shvata instrukcije, ponekad i ne eka da se ova dovri, ve pristupa reavanju. Stie se utisak daje potpuno zaokupljen svojim tegobama i sobom, intelektualni zadaci mogu da ga stimuliu, dok za druge ljude (ili barem ispitivaa) nema dubljeg interesovanja. On je utiv, lako ironian i distanciran. Ovakav, pomalo literarni nain opisivanja utisaka o prvom susretu sa pacijentom kao nepoznatom osobom, i pored navedenih vrednosti, ima i oigledne nedostatke. Pre svega, nemaju svi kliniari uvek

dovoljno naglaenu umetniku icu", pa se takvi opisi svode na ture ablone. Dodue, izlaz iz ove tekoe moe se nai popisom rubrika koje treba slobodnom, kvalitativnom deskripcijom popuniti. Evo jednog takvog spiska aspekata ponaanja koje treba uneti u ,,prvi utisak": 1. razlog upuivanja na psihodijagnostiko ispitivanje 2. telesni izgled, lice, ruke i druge osobenosti 3. utisak o odevanju, dranju i prihvatanju uloge pacijenta u datoj situaciji 4. orijentisanost prema vremenu, mestu, ljudima i svrsi ispitivanja 5. kvalitet kontakta 6. sposobnost i druge odlike naina izlaganja problema 7. odnos prema sadraju svog izlaganja 8. raspoloenje i emocionalne promene tokom kontakta 9. emocionalni odnos prema sebi, osobama o kojima govori i prema ispitivau 10. druge upadljive osobine 11. opta impresija kliniara o pacijentu i atmosferi seanse. Takvi spiskovi imaju pre svega didaktiku vrednost, jer mogu da orijentiu kliniara poetnika i da mu olakaju posao. Ovakva pomona sredstva u sutihi ipak malo reavaju, jer ne treba puno vremena pa da ih inteligentni poetnik usvoji. No s druge strane, neki problemi kao to su plastinost opisa, mogunost rutinerskog popunjavanja i nunost da se spisak stalno prilagoava osobenostima individualnog sluaja ostaju ovim spiskom bez reenja. Idui tim putem kritikog razmiljanja dolazimo do jednog od kljunih pitanja psihodijagnostike: ta zapravo treba poboljavati, instrumente ili strunjake ili, na kojoj strani se ulaganje vie isplati? Svakako da e odgovor zavisiti od toga da li je mogue, i kako, dalje usavravanje jedne, druge ili obe strane. POSMATRANJE U FAZAMA Kada u studiji sluaja govorimo o tehnici posmatranja i ne pomiljamo na jednokratno posmatranje, ve na itavu seriju opservacija. Nakon posmatranja globalnog ponaanja i izgleda ispitanika, pristupa se ostalim ispitivanjima. U 179 stvari, posmatranje nam omoguava da sukcesivno upoznamo isprva nepoznatu linost. Taj proces upoznavanja prolazi kroz sledee faze: 1. Sticanje globalnog utiska o oveku i njegovim manifestno markantnim ili nastranim karakteristikama. Ocenjivaka pozicija odgovara gledanju inteligentnog laika, po mogunosti iz iste socio-kulturalne sredine. 2. Sistematska, analitika eksploracija svih detalja (varijabli, aspekata) ponaanja ispitanika, za koje se unapred pretpostavlja da mogu imati dijagnostiku vrednost. Ovaj inventarski" pristup vodi ka ralanja-vanju osobina celokupne konkretne linosti. 3. Usmereno posmatranje namenjeno je prikupljanju informacija o ponaanju ispitanika u vezi sa njegovim kljunim problemom". Poto je kliniar iz prethodne dve faze shvatio ,,u emu je stvar" ili na ta treba da usredsredi dijagnostiku eksploraciju u nastavku, on sada menja definiciju zadatka, koji usled toga postaje ui, mnogo odreeniji. Usmereno posmatranje nema vie pred sobom potpuno nepoznatu osobu" ili nebulozni problem. Akcija posmatranja nije vie voena, kao u prvoj fazi, zadatkom staje tu sve od dijagnostikog znaaja", ve drugim koji ima formu alternative: Ako reaguje na nain X, onda je ... a ako reaguje na nain Y, onda je...". Za drugu fazu posmatranja, u okviru studije sluaja, karakteristian je detaljan program traganja i inventarski tip proveravanja. to se tie sadraja programa traganja, on nije strogo fiksiran. Najee, meutim, spisak osobina koje se pos-matraju i procenjuju, u ovoj drugoj fazi rada, istovetan je sa sadrajem aktuelnog duevnog stanja" pacijenta ili status psjchicusa. Ova podudarnost u programu traganja sasvim je razumljiva jer je opservacija, u uslovima rutinskog rada, neodvojiva od dijagnostikog intervjua. Sam sadraj ili spisak osobina koje se posmatraju unapred je odreen za sve individualne sluajeve. Usled toga druga faza posmatranja i inventarsko proveravanje ne mogu odgovoriti na pitanje staje sutina individualnosti posmatranika N. N., ali se moe dobiti odgovor na pitanje: Po emu se posmatranik razlikuje od grupe normalnih", ili po emu je slian grupi neurotiara"? U rutinskim uslovima studije sluaja posmatranje se ne primenjuje samostalno, kao uostalom ni jedna druga tehnika. Na primer, mogue je da ispitivanje pacijenta vodi kliniar uz asistenciju jo jednog kliniara. Kliniar A vodi razgovor sa pacijentom i pri tome vodi zabeleke na standardan nain, unosei delove razgovora i svoja zapaanja. Njegov asistent, kliniar B, ograniava se samo na ulogu posmatraa. On, meutim, postoje izvan direktnog verbalnog kontakta, pos-matra i pacijenta i svog kolegu, zapaa kako se akcije i reakcije jedna na drugu nadovezuju, i na -taj nain u izvesnom smislu dobija potpuniji pregled itave situacije. Sistem udvojenih posmatraa najvie se korisii u sklopu obuke kliniara. Ponekada se itava grupa kliniara na obuci veba u opservaciji posmatrajui intervju kroz jednosmemo prozirno ogledalo, iz druge, izolovane prostorije.

180 PRAVILA DOBROG POSMATRANJA Nita nije lake nego vriti posmatranje, najzad, ini to radimo spontano po ceo dan. Nijedan susret sa nekim ne moe da proe bez posmatranja. Takav stav vrlo esto sreemo kod laika, studenata psihologije, inteligentnih skeptiara, ali, u nekom pogrenom obliku, i kod samih kliniara. Neosporno je da izmeu spontanog, nesistematskog posmatranja, kao stoje ono svakodnevno i neprofesionalno, i sistematskog, profesionalnog posmatranja postoji kontinuitet kvaliteta. Sistematsko posmatranje treba da se shvati kao odgovor nauke na pitanje: Da li moe da se pobolja obino posmatranje i da se priblii naunoj metodi? Sistematsko posmatranje namee ispitivau seriju pravila koja reguliu nain kontrole velikog broja inilaca od kojih, najee, zavisi rezultat opservacije. Ova pravila obuhvataju: vreme i mesto posmatranja, situaciju i atmosferu, definiciju toga to se posmatra, kako se posmatranje vri, kako se belee zapaanja i na koji nain se procena iskazuje. Posebnim pravilima je odreeno dranje procenjivaa i program akcije. Pravila dobrog posmatranja daju recepturu reenja za dve grupe problema: jedna se odnosi na same tehnike registracije, ocenjivanja i izvoenja rezultata, a druga na procenjivaa. Razvijanjem tehnike strane metode procene bavi se psihometrija i ona je u tome, van sumnje, postigla veoma mnogo. Sistematska procena tehniki i psihometrijski gledana ubedljivo nadmauje vrednost laikog, naivnog posmatranja, meutim, zavisnost od procenjivaa i dalje je vrlo znaajna. Psiholoka prouavanja ponaanja samih procenjivaa pokazala su da je ovek vrlo nepouzdan instrument. Zato i svaki drugi instrument ije funkcionisa-nje zavisi od posmatraa ve od poetka rizikuje da ostvari vei procenat greaka. Istraujui izvore greaka koje potiu od procenjivaa, psiholozi su nali da je njihov broj veliki, zapravo daje onoliki koliko ima ljudi. Jer svaki ovek u ulozi posmatraa moe da grei iz nekog svog posebnog razloga. Primera radi navodimo neke od razloga pogrenog posmatranja i ocenjivanja: procenjivai prave greke zbog toga to ne posmatraju ljude u istovetnoj situaciji, zainteresovani posmatrai daju taniju procenu od ravnodunih, tanost ocenjivanja nekih pozitivnih osobina zavisi od toga da li sam posmatra ima takvu osobinu, razliiti procenjivai pri ocenjivanju iste osobine imaju razliite kriterijume itd. Vrednost procene najvie zavisi od procenjivaa. Postoji, meutim, niz istraivanja u kojima se dokazuje da ne postoje univerzalno superiorni posmatrai. I oni najbolji svoju vrednost potvruju u jednoj odreenoj grani ili oblasti rada. Medu dobre posmatrae ljudskog ponaanja ubrajaju se osobe sa umetnikim sklonostima, vrlo inteligentne osobe sa dobrim uvidom i stabilnom linou, ljudi koje obino smatraju mudrim i, naravno, profesionalci kliniari. Zanimljivo je da veliko profesionalno iskustvo u radu sa ljudima, kakvo imaju psiholozi, psihijatri, nastavnici ili sudije, ne poveava njihovu sposobnost procenjivanja i izvan struke, osim ako ne poseduju u znatnoj meri i posebnu psiholoku osetljivost. No u svakom sluaju moe se zakljuiti da je uenje posmatranja ponaanja, makar u vezi samo sa odreenom klasom ljudi, mogue. Dobro posmatranje pretpostavlja da je posmatra izvanredno osetljiv u odnosu na vrstu pojava koju treba da registruje ili daje izvrstan znalac. Naravno, 181 najbolje je ako je i jedno i drugo. U okviru veine profesija u kojima se dolazi u dodir sa ljudima postoji neka vrsta klasifikacije ponaanja klijenata. Profesori, lekari, milicioneri ili kelneri brzo prepoznaju i sortiraju" svoju klijentelu na klase. tavie, oni su u stanju da uoe, iskljuivo opservacijom, razliite promene u dranju posmatranika. Sve to ne znai da su oni dobri proce-njivai i izvan svog radnog mesta, na primer da umeju dobro da procene i ponaanje u svojoj porodici. Koliko je poznavanje posla tesno vezano za uspeno posma-tranje pokazuje i ovaj primer. Sve kandidate za avijatiarsku kolu sistematski su pregledali vrlo iskusni kliniki psiholozi, a nezavisno od njih i grupa starih letaa. Svaki na svoj nain ocenili su potencijalnu vrednost kandidata i njihovu nepodobnost kao linosti. Oekivalo se da e kliniki psiholozi kao eksperti za probleme linosti biti superiorni nad amaterima eks-pilotima. Meutim, desilo se suprotno. Stari, iskusni letai umeli su bolje da predvide ko e biti dobar a ko lo leta meu neiskusnim kandidatima. I unutar svake profesije koja se na neki nain bavi posmatranjem i procenom ponaanja klijenata postoje dosledne razlike u sposobnostima pojedinaca. Zato je sasvim razumljivo da oni relativno sposobniji mogu da poveaju vrednost tehnike posmatranja. No, meutim, sistematsko posmatranje namee posmatrau dva paralelna zahteva, koje nije lako izravnati. Prvo, od njega se trai da se pretvori u to osetljiviji instrument za registraciju odreene pojave u ponaanju posmatramka. Drugo, od njega se trai da se ogranii na registraciju i ocenu a da ne ulazi u tumaenje ili razmiljanje o nevidljivim uzrocima onoga to je zapazio. Zadatak je procenjivaa da registruje samo ono to je stvarno bilo". Imajui u vidu to da i u ivotu a i u psiholokoj nauci esto svrstavamo veoma razliite

oblike ponaanja u iste kategorije i nazive, taj zahtev za objektivnou posmatraa nije nimalo lako ostvarljiv. Zapravo, sprovoenje tog zahteva saplie se na injenici individualnih razlika, neujednaenih kriterijuma, motivacije i drugih izvora greaka i nedosled-nosti. Lek za ove nedostatke moe da se trai u poboljavanju posmatraa, uvebavajui ga da bude to savreniji instrument, to se, meutim, ne moe postii samo hranei" ga sve veim dozama pravila dobrog posmatrakog ponaanja". Njegovo usavravanje kao instrumenta iziskuje da se povea njegova osetljivost za sve ono to se u njemu samom zbiva a to moe da utie na percepciju i ocenu druge osobe. Ovaj put usavravanja posmatraa pretpostavlja da on ima dobar kapacitet uvida i da e dosta dugo i sistematski biti pripreman za vii nivo funkcionisanja, eventualno e biti potrebno da proe i kroz neku formu psihoterapije. To je potrebno da bi se oslobodio slepih mrlja" u posmatranju sebe i stekao uvid u mehanizme odbrane koji ga tite iskrivljavanjem ili zatakavanjem unutranjih injenica. No ako je to uslov za dobro kliniko posmatranje linosti, onda nije tano daje posmatrati laka stvar, niti daje posmatranje naivna tehnika. Dobro posmatranje pretpostavlja da onaj koji vri opservaciju ima osobine valjanih instrumenata, daje osetljiv za odreene pojave, da diskriminira te pojave po vrsti i intenzitetu, da suzbija izvore greaka i, najzad, daje u stanju da identi-fikuje pojavu koja se trai. Treniranje posmatraa ima za cilj da usavri sve te pojedinane funkcije i da povea vrednost rezultata. Izotravanje unutranje osetljivosti 182 oveka predstavlja nain da se stekne kontrola nad nesvesnim uticajima koji mogu da ometaju razlikovanje sebe i sveta izvan sebe. Prema tome, moemo rei da pravila dobrog posmatrakog ponaanja zahtevaju ne samo spoljnu kontrolu, pri-hvatanjem odreene uloge, ve i unutranju kontrolu nad linim izvorima subjektivnosti percepcije. Ponovljena posmatranja koja vri grupa studenata na vie razliitih posmatranika mogu da otkriju naroite sklonosti pojedinaca, upadljivim odstupanjem od grupe u oceni pojedinih osobina. Tako e neko uvek videti, u svim posmatranicima, najvie seksualnih problema" ili depresivnosti", dok drugi moda nikad nee uoiti oseanje odbaenosti", iako to svi drugi mogu da zapaze. Greke posmatraa nastaju iz vie razloga, a ne samo zbog interperso-nalnog nesklada i manjkavog uvida u svoju linost. ak i veoma inteligentni, iskusni i zreli posmatrai, sa vrlo dobrim uvidom u sebe mogu da se mimoiu u oceni psiholokog aspekta ponaanja. Dodue, tana procena se ne poklapa uvek sa miljenjem veine, ali je mogunost postizanja doslednih ocena jedan od vanih preduslova. Pretpostavimo da su napetost, strepnja i agresivnost vrlo znaajne osobine koje moraju biti obuhvaene klinikim posmatranjem linosti. Kliniar A posmatrao je pacijenta N. N. i zapazio u njegovom ponaanju napetost, naglaenu strepnju i agresivnost". Drugom prilikom, kliniar B takode je posmatrao istog pacijenta i zabeleio je veoma naglaenu napetost i strepnju". Dobro, mogli bismo rei, to nije tako ni loe, oni su postigli 66% saglasnost. No s druge strane, kako to da jedan zapaa kod pacijenta agresivnost a drugi ne? Da bismo primer doveli do kraja, moramo pretpostaviti da se ponaanje pacijenta objektivno nije menjalo. Razlog nedoslednosti moemo naravno da traimo i u linostima kliniara, ali ne mora biti da emo ga tu i nai. Jer nesporazum moe da rezultira iz injenice da ova dva kliniara nisu koristila definiciju agresije na isti nain ili u istoj meri. Ono to je prvi video i shvatio kao izraz dve razliite klase pojava i shodno tome razvrstao ih u rubriku nepetost" i agresivnost", drugi je video i ocenio kao nepodeljenu i neizdiferenciranu pojavu napetosti". Mogunost pojave greaka ove vrste pri posmatranju i proceni linosti vrlo je velika. Razlike u odreivanju intenziteta ispoljene pojave, kao to je veoma naglaena napetost" i prosto napetost", u ovom naem primeru, jo su vee i ee se javljaju. U vezi sa ovim postavlja se pitanje: Da li se ova slabost posmatranja i procene ponaanja moe otkloniti? Nepouzdanost posmatranja daleko je vie izraena kada se uporede procene nasumce uzetih procenjivaa nego onih koji su zajedniki radili na istim poslovima. Gotovo svaka psihijatrijska ili psiholoka institucija ima svoju lokalno specifinu klijentelu, problemsku orijentaciju, sisteme kriterijuma i pravila. Rad u takvim ustanovama i grupama u kojima se odvija intenzivna struna komunikacija dovodi do usaglaavanja kriterijuma i ujednaavanja ocena. U veini sluajeva kroz takav proces rada nastaje jedan sistem vrlo slian onom koji sreemo u prirunicima za upotrebu psiholokih instrumenata. Meutim, takvi sistemi ostaju nenapisani, neeksplicirani i zbog toga oni, uporedo, i ujednauju efekat rada i ostavljaju ga otvorenim za svakovrsne line deformacije. Kao zajednika odlika tih nemutih stabilizatora izvora nepouzdanosti posmatranja jeste njihova lokalna specifinost, provincijalizam i nedostupnost naunoj kontroli. 183 SKALE PROCENE PONAANJA Posmatranje kao tehnika prouavanja linosti ne bi bila liena nedostataka ak ni pod pretpostavkom da su ostvareni uslovi za kontrolu greaka koje izviru iz individualnosti posmatraa ili same situacije posmatranja. Razlozi za takvo stanje proistiu iz ukrtanja posmatranja, kao naina upoznavanja oveka, sa dva fundamentalna problema psihologije kao nauke, koji su takoe nereeni. Prvi od tih

problema je odnos ponaanja, kao spoljanje manifestacije linosti, prema onome stoje iza toga. Strogo uzeto, posmatranje bi trebalo da se ogranii na ono to je dostupno ulnom opaanju. S druge strane, pretenzije psiholokog posmatranja idu vie ka unutranjem, jer se pretpostavlja da su tu pokretai i odrednice ponaanja, to je za razumevanje, menjanje i predvianje bitno. Meutim, to to je iza manifestnog ponaanja za posmatraa postoji samo kao zamisao, dodue racionalno nuna, o kojoj moe suditi samo preko njenih efekata odnosno opservacionog ponaanja. Taj makro-problem psihologije je veoma sloen, nepotpuno razreen i zbog toga praktina primena posmatranja ne moe da mimoie odreene tekoe. Drugi osnovni problem povezan je sa prvim, a zajedniko im je da ograniavaju posmatranje. U pitanju je: kako i po emu prepoznajemo oseanja, stavove, motive ili konflikte i kakav je odnos elemenata i celine, podataka i klase, odnosno, dokle treba ii u uoptavanju onog to je registrovano opservacijom? Tano je, dodue, da u svakodnevnoj komunikaciji, i to dosta brzo, uspevamo da identifiku-jemo odreena duevna stanja. Iz kratkog kontakta sa nekom osobom izvodimo brzopoteznu dijagnozu: ovaj je naroguen", vrlo je udan", hoe da mi pomogne", ovome je stalo samo do seksa" i sline. Neosporno je da se posmatra-njem ponaanja moe postii odreen stepen podudaranja izmeu posmatraa i iskaza posmatranika ili izmeu procene nekolicine posmatraa. No s druge strane, procenat greaka nije mali, pa je i pouzdanost takvih sudova dosta skromna. Kada se analiziraju razlozi neuspeha, dolazimo do zakljuaka da posmatrai ne regi-struju injenice jednako ve selektivno. Nadalje, to to su primili kao informaciju o ponaanju nee rasporediti u iste klase, istim klasama dati iste nazive i, najzad, ako se i sloe u svemu prethodnom, mogu znatno da se mimoiu u odreivanju vanosti, bilo pojedinih elemenata bilo samih klasa. Primer za to naveli smo pomi-njui kliniare A i B. U nauci se analogno tome tumaenja o inteligenciji razilaze, tako jedni smatraju da se manifestacije inteligencije mogu povezati u jednu iroku klasu, optu inteligenciju, a drugi te iste pojave rasporeuju u vie nezavisnih klasa ili grupa faktora. Najkrae reeno, problem klasifikacije nije zadovoljavajue reen u naukama o ponaanju, psihologiji, psihopatologiji i sociologiji. Zato nije ni udo to otvoreni terminoloki i semantiki problemi sputavaju razvoj psihodi-jagnostike. Sistematsko posmatranje pretpostavlja da mi znamo ta traimo i da znamo kako emo dobijene informacije klasifikovati. Ako se radi neformalno, kao to je sluaj u svakodnevnoj psihodijagnostikoj praksi, gde svaki kliniar vodi protokol ili zabeleke o tekuim zapaanjima manje-vie za sebe, bez namere da vri nauna uoptavanja, onda se pojmovi, termini i sistem registracije ne iznose formalno. Meutim, ukoliko namere kliniara premauju nivo dnevne rutine, ako eli neto 184 odreeno da prati, ispita ili da proveri, onda mora da formali/uje sistem posma-tranja, mora da izloi ta je posmatrao, kako je definisao klase i kako je iskazao procenu, isto kvalitativno ili je ocenjivao i intenzitet. Poto svako ozbiljnije istraivanje zahteva nauni pristup metodologiji, a nauni pristup mora biti dostupan kontroli i proveri od strane drugih, istraiva e morati da prekvalifikuje svoju metodu rada u nauni sistem. Formalizovano sistematsko posmatranje dovodi do toga da se izmeu pos-matraa i posmatranika uvodi posrednik u vidu instrumenta ili, tanije, skale procene. Najjednostavniji oblik takvog instrumenta predstavlja spisak simptoma ili drugih karakteristika izmenjenog ponaanja koje kliniar selektivno opservira kod pacijenta a zatim registruje na predvieni nain. Sadraj toga spiska ne govori nam nita o tome kako i na koji nain je kliniar ispitivao i opservirao svoje sluajeve. Meutim, varijable posmatranja nam kazuju staje kliniara interesovalo, koje je aspekte smatrao bitnim za ocenu pojave koju je prouavao, odnosno u koje je kategorije uvrtavao opservirane manifestacije ponaanja. Oblik izabranog instrumenta takoe kazuje da li je sud o posmatraniin pojavama bio samo kvalitativan, ima toga ili nema toga", ili je bio i kvantitativan. Iz toga zakljuujemo da je posmatranje samo prva faza primene instrumenta, a suenje ili procena je druga. Inventari osobina ponaanja prema kojima se vri opservacija i ocenjivanje nazivaju se skalama procene. Elementarni oblik te vrste psiholokih instrumenata jesu nominalne skale. Osnovna razlika izmeu nominalnih skala procene i drugih, razvijenih tipova je u tome to se sud izrie samo u odnosu na to da li odreene pojave, gubitak svesti, poremeaj svesti, dezorijentisanost ili halucinacije, imaju ili nemaju potvrdu u opserviranom ponaanju. To znai da nominalnom skalom kontroliemo odreene kvalitete ponaanja. Nominalne skale procene, kao forma iskazivanja suda u opserviranom ponaanju, imaju veoma ogranieno podruje primene. One mogu posluiti za veoma grubu trijau ekstremnih oblika poremeaja kod kojih je i minimalni intenzitet dijagnostiki alarmantan. Praktino, takve skale procene koriste se na poetku trijanog intervjua sluajeva kod kojih se sumnja na teko oboljenje. Moglo bi se rei da ak i onda kada ne postoji takav instrument u obliku fonnulara, izvodei taj deo ispitivanja, kliniar zapravo koristi skalu nominalne procene koja je u njegovoj glavi. Opservacija ponaanja, pogotovu ako je sistematska i selektivna, pored informacija o kvalitetima, daje

dovoljno osnova i za procenu relativnog intenziteta. Tako, na primer, posmatranjem odreene osobe zapaziemo daje ona uznemirena ili psihomotorno sputana. Meutim, vrlo je vano da ova karakterizacija bude dopunjena i odredbom intenziteta ili uestalosti te vrste ponaanja. Nije nimalo svejedno da li je neko vrlo malo ili jako uznemiren, kao to nije sporedno ni to da li je pojava veoma jake uznemirenosti veoma retka ili vrlo dugo traje. Psiholoke osobine koje se u drugoj fazi klinike eksploracije opserviraju spadaju u red optih crta, odnosno karakteristika, koje su zajednike svim ljudima a ne samo jednoj odreenoj osobi. Kod svih ljudi moemo posmatrati pokretljivost, izraajnost, ivot mimike, istrajnost, spremnost na saradnju i druge osobine, 185 mada u nejednakom stepenu. Jedan logiki prihvatljiv nain povezivanja kvaliteta i kvantiteta i iskazivanja takve ocene polazi od postavke da su osobine ponaanja bimodalne. To, u stvari, znai da svaku osobinu moemo zamisliti u dva ekstremna stanja suprotnih intenziteta, na primer, preplavljen energijom -apatian; manian - depresivan; genijalan - malouman i slino. Prema tome, moglo bi se opserviranjem neke osobe na podesan nain doi do procene njenih osobina. Zapaanja bi se izraavala izborom stepena koji najvie odgovara markantnosti date osobine, sposobnosti ili sklonosti u vreme posmatranja. Kao ilustraciju takve vrste instrumenata navodimo sledei primer: Skala posmatranja i procene ponaanja 1. Ouvanost ula i motorike: upadljivo defektna, oslabljena, prosena vid sluh motorika 2. Opta aktivnost: a) ekstremno ubrzana b) ekstremno usporena c) brza .... prosena ... spora 3. Orijentisanost prema ispitivau: .... U potpunosti shvata vrstu i svrhu ispitivanja .... Ima izvestan uvid u svrhu ispitivanja .... Prihvata dato objanjenje svrhe ispitivanja .... Povremeno ispoljava nastrane ideje .... Potpuno pogreno tumai situaciju 4. Prilagoenost: Na poetku .... Potpuno je prirodan, kontakt je dobar .... Samopouzdan u kontaktu iznad proeka .... Javlja se teskoba ali je kontrolie .... Primetno je neuravnoteen i straljiv .... Pokazuje krajnju nelagodnost i zebnju Na kraju 5. Interval: .... Potpuno je zaokupljen ispitivanjem i oduevljen je .... Pokazuje sasvim adekvatan interes .... Pokazuje nezainteresovanost .... Potpuno je nezainteresovan za ispitivanje 186 6. Saradljivost: .... Saraduje sa oduevljenjem, izvrava sve naloge .... Spremno saraduje, ne prua nikakav otpor .... U celini je dobar, ali ponegde prua otpor .... Poneto je negativistian .... Nee da saraduje i negativistian je, pouzdanost ispitivanja je smanjena 7. Sposobnost govornog izraavanja: .... Izvrsna .... Dobra .... Zadovoljavajua ___Slaba 8. Panja: .... Panja je vrsto fiksirana uprkos ometanjima .... Panju odrava relativno dobro uprkos ometanjima .... Umerena panja .... Panja lako skree zbog spoljnih smetnji ili preokupacija .... Gotovo potpuna nemogunost odravanja panje 9. Samopouzdanje: .... Krajnje samouveren, na sve ima siguran odgovor .... Prilino je samouveren i siguran

.... Ima samouverenosti, ali ima i sumnje .... Ima izrazito nepoverenje u svoje sposobnosti .... Krajnje je nesiguran i kolebljiv 10. Motivacija: .... Vrlo motivisan .... Velika potreba za uspehom .... Motivacija je dovoljna da se odgovori prime sa poverenjem .... Prilino je nezamteresovan za rad .... Motivacija je nesrazmerna, preslaba ili prejaka 11. Napori trud: .... Ulae maksimalni napor da postigne uspeh .... Ulae trud za reavanje svih zadataka .... Tei ka uspehu, ali se ne zalae dovoljno .... Ne trudi se, povran je ___Potpuno oputen, nepaljiv, indiferentan 187 12. Istrajnost: .... Tvrdoglavo istrajan, ne poputa iako je promaaj jasan .... Istrajan je i kada je zadatak preteak .... Istrajava razumno dugo vreme .... Prihvata poraz im naie na tekoe .... Unapred oekuje neuspeh, odbija i da pokua 13. Fleksibilnost miljenja: .... Krajnje je rigidan, ideje perseveriraju .... Ima tekoe pri prelazu sa ideje na ideju .... Dovoljno je fleksibilan .... Prebacuje se previe brzo, teko dovrava zadatke .... Misaoni sadraji su nestabilni i izmiu, nesposoban je da se dri odreene teme 14. Reagovanje na pohvalu: .... Pojaava mu samopouzdanje ali ne gubi kritinost .... Poveava mu zalaganje .... Javlja se kratkotrajno poboljanje .... Prima sa rezervom ili bez uticaja na izvrenje zadataka .... Ne pokazuje nikakvu reakciju 15. Reagovanje na neuspeh: .... Reakcija je jaka, javlja se afekat, opravdava se .... Prilino je pogoen neuspehom, preuveliava vanost .... Razoaranje ali prima realistino .... Manje je uzbuen nego to bi se oekivalo .... Ne reaguje, nema vidljivih reakcija 16. Samo kritinost: .... Preterano je samokritian .... Samokritinost je pojaana .... Svoj rad i ponaanje ocenjuje realno, razumljivo, tano .... Pokazuje sklonost ka precenjivanju svog rada .... Nekritian je ili naivan 17. Pouzdanost i prihvatljivost podataka: .... Rezultati ne odgovaraju stvarnim mogunostima .... Pouzdanost podataka je promenljiva, neki su reprezentativni a drugi nisu .... Podaci se mogu prihvatiti kao pouzdan uzorak potencijala ispitanika Ova slika procene, ako je pravilno primenjena, moe da prui jednu vrstu odgovora na pitanje kakvo je bilo dranje posmatranika u situaciji u kojoj je ispi188 tivan. Ona je zbog toga veoma podesna za ocenu ponaanja sluaja tokom psihodi-jagnostikog testiranja. Ve i letimian pogled je dovoljan da ocenimo da li ponaanje sluaja garantuje pouzdanost rezultata ili naprotiv ukazuje na to da ispitivanje treba ponoviti. Ovakva forma procene opserviranog ponaanja pogoduje zahtevima sistematskog praenja promena do kojih bi moglo doi pod uticajem nekih mera koje su planski preduzete: terapije, fizikalnog ili socijalnog tretmana. Naravno, nita nas ne spreava da pomou ove, ili sline, skale proverimo pouzdanost posmatranja odreenog kliniara. Posmatranje moe da vri i vie kliniara simultano. Njihove opservacije i procene mogu da se unesu u ovakav formular i da se nakon toga meusobno uporede. Takvim ispitivanjima moemo ostvariti vie ciljeva istovremeno. Prvo, pouzdanost opaanja koje je viestruko istovetno svakako je vea od

zapaanja koje niko nije potvrdio. Ovim procenjivai mogu da badare svoje kriterijume, uoe svoje pristrasnosti i naue da izbegavaju greke. Najzad, ovakav nain rada moe da pokae koliko su neki pojmovi i termini sloeni i nejasni a postupci ocenjivanja neadekvatni. KVANTIFIKACIJA POSMATRANJA- FAKTORIZIRANE SKALE PROCENE Posmatranje je po samoj definiciji vezano za konkretnu pojavu, konkretnu situaciju i odreeno vremensko trajanje. Meutim, ni psihologe ni psihijatre zapravo ne interesuje taj konkretno vidljiv ivotni segment, osim ako se neto dramatino odigralo, ili je izvren delikt. No i tada za njih veu vanost ima ono to stoji iza posmatranja dostupnog ponaanja, to to gaje iznutra uslovilo ili pratilo. Pitanje je sada da li nam rezultati, namalopreanjoj skali, omoguavaju da zavirimo" u onu nedostupnu stranu ponaanja za koju smatramo da je sredite dinamike, regulacije, planiranja i menjanja biografske putanje? Mogli bismo rei da smo zadovoljni time koliko nam posmatranje daje, da sistematski i objektivno fiksiramo jedan ili vie relativno kratkotrajnih intervala ivota, ali pitamo se ta oni znae, ta nam kazuju o poremeaju ili o linosti? Nije li, u stvari, cena formalne naunosti, sistematinosti, pouzdanosti, preciznosti, jasnosti, praena vezivanjem opservacije za povrinu, za sekundarno i nebitno? Ova pitanja mogu da se dedramatizuju tvrdnjom daje nauna i dijagnostika inferiornost konkretnih vidova ponaanja stvar shvatanja. Bihejvioralni pravac u psihologiji odnose posmatra i ocenjuje na drugi nain. Osim toga, strunjak se po tome i razlikuje od laika to ume da izdvoji ono to je vano, jer najzad nisu svi momenti manifestnog ponaanja u istoj meri relevantni odnosno irelevantni za nauno ili dijagnostiko zakljuivanje. Na kraju, strunjak, ve po definiciji, treba da raspolae znanjem o tome kako i u kojoj meri su povezani pojedini aspekti spoljanjeg, opservaciji dostupnog ponaanja sa dinamikom i strukturom linosti, koja je, naravno, direktno nedostupna posmatranju. U krajnjoj liniji, nerazumno je tvrditi da takozvani spoljanji aspekt i takozvani unutranji aspekt nisu u vezi. Iz ove kratke polemike proizlazi da je pravi instrument koji posmatra ponaanje ispitanika zapravo kliniar, a ne formular sa skalom procene. Ako sad prihvatimo tvrdnju da su aspekti ponaanja koji se opserviraju i unose u skalu procene odabrani ba zbog toga to de facto stoje u vezi sa unutranjom" stranom 189 linosti, onda bismo morali pretpostaviti da postoji priznati sistem znanja o tim vezama. Isto tako morali bismo pretpostaviti da kliniari dobro poznaju taj sistem znanja (da dobri kliniari dobro poznaju, i obrnuto) koji nije nita drugo nego teorija ponaanja, teorija linosti ili teorija o psiholokim poremeajima. Ako sada to sumiramo, onda dolazimo do ovog: zakljuivanja o bitnim stranama linosti na osnovu prividno perifernih pojava omogueno je postojanjem vrsto dokazanih teorija linosti. Malopreanje tvrdnje ne vode dovoljno rauna o svrsi posma-tranja. Svrha posmatranja moe da bude u najmanju ruku dvojaka: skoka, gde traganje ide za tim da utvrdi sve to moe sluiti oktriu, i uska, odreena, gde traganje predstavlja proveru gotovih oekivanja. U drugoj fazi posmatranje ima karakter neke sredine. Ono vie nije sasvim otvoreno, eksplorativno, ali jo nije ni strogo zatvoreno i ciljano. To omoguava da se koriste i takvi sistemi skala procene koje nemaju vrstu naunu osnovu, odnosno koje nisu vezane za neku teoriju linosti ili psihopatologije. Vea otvorenost tih skala prati, meutim, ijedan nedostatak a to je nesigurnost procene i dijagnostikog zakljuivanja. Najtei problem dijagnostike opservacije nije registracija pojava ve izvoenje tanih i relevantnih zakljuaka iz dobijenih podataka. Jedna od poznatijih skala za procenu ponaanja psihijatrijskih bolesnika je Wittenbornova (1964). Wit-tenborn je pokuao da stvori takav sistem posmatranja hospitalizovanih psihijatrijskih bolesnika koji e omoguiti pouzdano i valjano posmatranje i isto takvo zakljuivanje. Problem pouzdanosti posmatranja resio je na taj nain to je namesto irokih i nedovoljno odreenih pojmova kao to su panja, motivacija, afekti, odabrao takve aspekte koji se mogu lake oceniti prema akciji ili ponaanju posmatranika. Pitanje pouzdanosti posmatranja reeno je uvoenjem vie procenjivaa. Ovu skalu, za svakog posmatranika, popunjava, osim lekara, jo i po nekoliko drugih lanova osoblja koje je u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom, radni terapeut, medicinske sestre i drugi. Wittenborn je morao da resi jo i ovaj problem, simptom nekog poremeaja, kao dijagnostiki podatak, samo je donekle specifian, jer se isti simptom moe pojaviti kod vie razliitih poremeaja. Da bi omoguio zakljuivanje uprkos nepostojanosti znaenja podataka Wittenborn je prethodno podvrgao faktorskoj analizi sve stavke koje su sluile za ocenu opservacije. Pomou ove naune metode za otkrivanje latentnog grupisanja otkriveno je emu slui svaki pojedini detalj koji se opisuje ovom skalom. Wittenborn je utvrdio da sa 72 skale koje kliniari ovim instrumentom procenjuju moe da se oceni relativni intenzitet sledeih vrsta psihopatolokih poremeaja kod svakog posmatranika ponaosob: I anksioznost II histerina konverzija III manino stanje

IV depresivno stanje V shizofrena uznemirenost VI psihotina agresivnost VII paranoja VIII hebefrenija 190 IX kompulzivno opsesivno stanje X intelektualna dominacija XI homoseksualna dominacija XII ideje veliine. Posmatra ima zadatak da svoja zapaanja uporedi sa kratkim karakterizaci-jama ponaanja, koje su grupisane po etiri u svakoj skali i rasporeene stepenasto od najmanje do najvee patoloke implikacije. U svakoj skali i za svaki stepen fiksirani su brojani indeksi. Vrednost oznaenog indeksa prenosi se u bela polja na desnoj strani formulara. Sabiranjem brojeva u svih 12 stubaca dobija se intenzitet 12 patolokih tendencija. Sledea skala ilustruje izgled faktorizovane skale procene. Polazei od podataka dobijenih posmatranjem, na slinoj metodolokoj osnovi kao u prethodnom sluaju, mogue je sistematski opisati, ne samo bolesnu, nego i nonnalnu linost. Naravno, prethodno je potrebno da se resi kako emo iz podataka o konkretnom ponaanju, registrovanom u kratkom vremenskom intervalu, doi do zakljuka o optim i trajnim crtama i tendencijama linosti. Takoe potrebno je resiti pitanje ta predstavlja linost, za koji smo se koncept odluili, a s tim u vezi naravno i to kako je mogue posmatranjem periferije proceniti izvorna svojstva. Skala broj i n 111 iv v vi vn vm ix x xi xn 0. Razumno saradljiv, u najmanju ruku. 1. Saraduje ali bez volje i elje. 1.2. esto se opire, namee svoje uslove. 3. Odlika mu je da prua otpor, ometa planove drugih ili kri red. 0. U novoj situaciji ili pred zadatkom ne ispoljava ose-anje teskobe. O 1. U tim uslovima kae da osea teskobu. l 2. 2. U tim uslovima kae da osea teskobu a kvalitet izvedbe je pogoran. 2 3. Pred zadatkom, u novoj situaciji osea se ugroenim, javlja se neuspeh i blok. 3 191 0. Pridrava se optih pravila odeljenja. O 1. Izvrava samo konkretne zahteve osoblja. l 3 2. Ignorie konkretne zahteve osoblja. 2 l 3. Prua aktivan otpor osoblju. 3 0. Nije preopiran i pedantan u govoru. O 1. Govor je obino preopiran, l 4 2. Govor je pompezan i krajnje pedantan. 2 3. Nain govora je nadmen i pokroviteljski 3 Pacrijalne sume: 3 33 Cattell je (1964) sasvim uveren da je naao reenje za oba problema. On je krenuo od postavke da je kulturno naslee i ljudsko iskustvo vezano za ocenu ponaanja i drugih manifestacija linosti deponovano u reniku bogato razvijenih jezika. Univerzum prideva i imenica kojima se izraavaju ili obeleavaju ponaanja ili osobine linosti moe da poslui, kao polazna osnova, i za naunu deskripciju i klasifikaciju. Reci prema tome obuhvataju, svaka po deo, sveukupnost poznatih osobina linosti. Sistematskom selekcijom, nekoliko hiljada termina, Cattell je izdvojio oko 200 koje su se odnosile na osobine koje su meusobno relativno nezavisne. Tih 200 termina rasporedio je po parovima: izvetaen - prirodan, razmetljiv - skroman, vedar - mraan, senzibilan - flegmatian. Svaki par obeleavao je neku osobinu po kojoj se pojedinci razlikuju, ne po tome da li imaju ili nemaju takvu crtu ve u kojoj meri, u kom intenzitetu je imaju. Drugim recima on je napravio skale za posmatranje i procenu linosti. On je smatrao da tih 200 bipolarnih obeleja mogu da obuhvate povrinu ponaanja linosti. No ono to je njega zanimalo to je skrivena, izvorna strana linosti. Kao i Wittenborn i Cattell je uveren da se faktorskom analizom mogu otkriti latentne kategorije u ovom sluaju takozvana izvorna svojstva". Da bi izbegao tipine greke koje se javljaju kod opservacije on se osigurao na vie naina. Pre svega njegovi procenjivai su odreda bili inteligentni, obrazovani, dobro motivisani ljudi provereno sposobni

za psiholoku opservaciju. Povrh toga, Cattell je od njih traio da njegovu skalu primene samo na posmatranicima koje dobro poznaju, da bi se izbeglo nagaanje pri oceni. Poto je prikupio dovoljan broj ovakvih opisa izvrio je faktorsku analizu, posebne vrste, koja je pokazala da se prvobitnih 200 dimenzija mogu svesti na svega esnaest. Tih esnaest faktora po miljenju Cattella, mogu da obuhvate svu raznolikost linosti u ljudskom univerzumu i to su one bazine dimenzije koje odreuju spolja vidljivo ponaanje. Profil neke linosti na tim osnovnim dimenzijama moemo da dobijemo, izmeu 192 ostalog, i primenom opservacije. Cattellovih 16 faktora ili bazinih dimenzija linosti su sledee: A) rezrvisan, kritian, hladan (shizotimia) B) manje inteligentan C) podloan oseanjima, emocionalno manje stabilan, lako se uznemiri (nia snaga ega) D) ponizan, blag, posluan, kon-formie se (pokoran) E) trezven, razborit, ozbiljan, utljiv FJ snalaljiv, sam sebi zakon, izbegava obaveze (slabija snaga super-ega) G) stidljiv, sputan, skroman, plaljiv (threctia) H) krut, samostalan, realistian, nema cile-mile" (harria) I) poverljiv, prilagodljiv, nije ljubomoran, Iako je sa njim (alaxia) J) praktian, briljiv, konvencionalan, usmeravan realnou, ispravan (praxernia) K) neposredan, prirodan, neizvetaen, (neizvetaenost) L) spokojan, samopouzdan, siguran, .. smiren (nepomuena adekvatnost) M) konzervativan, potuje ustaljene .. ideje, tolerie tradicionalne tekoe (konzervatizam) N) zavisan od grupe, osoba koja uvek pripada" nekome, veran pratilac (pripadnost grupi) O) nemaran, nezainteresovan za formu, neuredan, ivi po svom efu (niska integrisanost) otvoren, neposredan, topao (ciklotimia) vie inteligentan, ume apstraktno da misli, ima vii kolski uspeh emocionalno stabilan, prihvata realnost, miran (via snaga ega) sklon isticanju, nezavisan, agresivan, tvrdoglav (dominantan) vetropirast, bezbrian, veseo, oduevljen savestan, postojan, disciplinovan (jaa super-ego snaga) preduzimljiv, hrabar u drutvu, nesputan, spontan (parmia) mek, zavisan, prezatien, osetljiv (premsia) sumnjiav, nepristupaan, na oprezi (pro-tension) matovit, zaokupljen unutranjim potrebama, nezainteresovan za praktinu stranu ivota, boem (autia) promiljen, proraunat, materijalista, prodoran (pronicljivost) straljiv, zabrinut, potiten, uznemiren (sklon oseanju krivice) slobodouman, spreman da eksperimentie, kritian, analitian (radikalizam) nezavisan, voli da bude svoj gazda, snalaljiv (samodovoljnost) kontrolisan, samodisciplinovan, kompulzi-van, respektuje manire (visoka kontrola koncepata) napet, u nemiru, razdraen, najeden (visoka ergika tenzija) P) oputen, smiren, otupljen, neuznemiren (niska ergika tenzija) Oba prikazana primera udruivanja opservacije sa visoko formalizovanim skalama procene ilustruju tendenciju ka disciplinovanju rada posmatraa. Usavra13 Psihodijagnostika 193 vanje opservacije kao istraivake i dijagnostike tehnike ovde se pokuava resiti eliminacijom privatnih sistema", na koje su individualni kliniari, psiholozi, pedagozi i drugi bili uvek vrlo ponosni. Ovo nepoverenje u psiholoki talenat" utoliko je jae ukoliko je tehniki nivo instrumenata vii a povezanost sa zatvorenim teorijskim i nozografskim sistemima vra. Sada nam preostaje da se malo bolje upoznamo sa nekim tipinim grekama koje se esto pojavljuju u oce-nama posmatraa. TIPINE GREKE POSMATRANJA IPROCENE Svako posmatranje i svaka procena, a to se odnosi i na merenje u psihologiji i van nje, predstavlja samo aproksimaciju istine". To znai da su i dijagnostiki sudovi samo verovatno tani, odnosno da se unapred moe raunati na odreeni procenat greaka. Metodoloka usavravanja opservacije, unoenje sistematinosti i drugih mera kontrole sprovedena su zato da bi se proporcija pogodaka i pogreaka popravila. Pokazalo se, meutim, da ni usavravanje nije bez odreenih rizika. Otii predaleko u suzbijanju izvora greaka u procenjivau znai, u stvari, njegovo sputavanje, nametanje pravila koja mogu onemoguiti da se ljudski senzibilitet zaista iskoristi za registraciju zbivanja koja su nedostupna drugim instrumentima. Tako, u stvari, nain korienja opservacije u praksi, iz navedenih razloga, ima

daleko nepovoljniju proporciju pogodaka i pogreaka nego to bi se moglo postii realizacijom maksimalnih potencijala metode opservacije. Najzad, indeks valjanosti rezultata zavisie i od toga da li koristimo nesistematsku, otvorenu, impresiomstiku formu, sistematsku, inventarsku formu, ili zatvorenu, sistematsku i usmerenu formu opservacije. Greke u posmatranju i proceni linosti to potiu od posmatraa nisu sve iste, ne spadaju u istu klasu. Neke su greke sasvim line i svojstvene samo konkretnoj osobi. Druge su naprotiv karakteristine za vei broj procenjivaa. Poto je ovaj aspekt problema vrednosti opservacije poodavno istraivan, a rezultati su uvek iznova potvrivani novijim prouavanjima, moe se rei daje dobar deo optih tipova greaka procenjivaa relativno poznat. Efekat opte impresije ili halo efekat". Ova vrsta greaka nastaje zbog toga stoje sud o linosti nepoznate osobe najee globalan i dosta neprecizan u detaljima. S druge strane, veina skala zahteva da posmatra svoj sud iskae par-cijalizovano, rascepkano, o nizu aspekata posmatrane linosti. Usled ove neusklaenosti, koja zapravo stavlja kliniara u situaciju da precizno odgovori na niz pitanja o kojima nema dovoljno informacija, odreenu ocenu i oslonac, dolazi do toga da on odgovara dosta proizvoljno. Kada se analiziraju ti odgovori, onda se esto vidi daje procenjiva, u nedostatku boljeg, pribegao nekim optim dimenzijama. Tako, na pnmer, n se drao toga da li je posmatranik dobar ili lo, konstruktivan ili destruktivan, bolestan ili zdrav i slino. U svim onim sluajevima kada je morao da odgovori na konkretno pitanje o nekoj izdvojenoj osobini koju nije uspeo da sigurno proceni, on se ravnao prema tom optem merilu. Kao posle-dica svega pojavljuje se netana slika u kojoj su procene u meusobnoj vezi, iako bi trebalo da budu nezavisne, odnosno kao to su date kod konkretnog posma194 tranika. Pojava ove vrste greaka moe da se fiksira. To opet dovodi do toga da nazivi tih pojmova, termini za obeleavanje odreene osobine takoe nemaju za sve isto znaenje ili istovetni sadraj. Na primer, osobine kao to su introverzija, agresija, anksioznost, dominantnost i druge logiki posmatrano jedva da su neto vie od rubrika u kojima su skupljeni opisi, detalji ponaanja relativno istog kvaliteta. Stvari se prilino komplikuju zbog toga to sadraji pojmova nisu sastavljeni samo od injenica, ili onoga to nam izgleda kao injenica, ve se u to uplie i vrednovanje. Rezultati nekih istraivanja pokazuju da ni kliniari nisu imuni od saimanja injeninih i vrednosnih sudova. Ako se analiziraju pojmovi, odnosno individualne definicije pojedinih termina, onda se pokazuje da je sadraj jednim delom slian, a drugim razliit. Pojedina znaenja termina su zajednika, opte prihvaena, dok su druga nestalna i divergentna. Naravno, u nekontrolisanim uslovima dnevnog rutinskog rada unapred se ne moe znati kako e koji konkretni procenjiva da shvati i za sebe prevede sadraj termina kojim je odreen njegov zadatak odnosno predmet posma-tranja. Ovaj nedostatak strukturiranosti terminologije znatno umanjuje potencijalnu vrednost svake verbalno iskazane procene linosti. Postoji, dodue, vie naina da se doskoi ovom nedostatku verbalnih tehnika. Jedan od naina se sastoji u tome da se namesto pukog spominjanja termina, na primer agresija", da opirna pojmovna definicija, koja treba da vai za sve koji odreenu skalu koriste ili procenjuju konkretnu grupu posmatranika. Ovaj potez je usmeren na ujednaavanje sadraja pojmova. Drugi nain je upravo suprotan. Namesto da se termin pojmovno odreuje, on se ne koristi. Namesto pojma i termina agresija", od pro-cenjivaa se trai da opservira i registruje odreene i uske, konkretne manifestacije, na primer ispitanik cepka hartiju", posmatranik vraa pitanja", ili maltretira druge bolesnike". Za ovako usmereni zadatak nije od tolike vanosti koliko su pojmovi pojedinih procenjivaa meusobno slini. Opservacija i procena linosti u fazi popunjavanja odgovarajuih formulara iziskuju da procenjiva uradi dve stvari: prvo, da izdvojeno posmatra i oceni razliite vrste i kvalitete ponaanja, i drugo, da diskriminie stepene intenziteta koji se trae za svaki kvalitet. Prisutnost kvantitativnih elemenata asocira nas na odreenost i preciznost. Meutim, efekat neodreenosti nee zaobii ni kvantifiko-vane skale, mada e problem biti neto drugaiji. Skale uestalosti (uvek, ponekad, nikad) i skale intenziteta (veoma jako, umereno, slabo) pruaju dodue, mogunost statistike obrade, ali su isto tako izloene razliitim mogunostima shvatanja znaenja kao i verbalni termini. U oba sluaja struktura znaenja nema jasne granice. Na primer, od procenjivaa se trai da proceni agresivnost" posmatranika, na jednoj skali intenziteta koja ima raspon od nule do sto. Ako je on svoju procenu izrazio brojem 60, ta to znai? Vrlo je verovatno da procenjivai u takvoj situaciji najpre trae neki orijentir. Takav orijentir veina nalazi na krajevima skale i u sredini. To bi ukazivalo na to da procenjiva mora da strukturie" zadatak, da svede sloeni zadatak na neto jednostavniji, na primer na trodelnu skalu. Meutim, idui korak, koji se sastoji u diskriminisanju stupnjeva, ve je pro-izvoljniji i manje pouzdan. To se isto deava i kada je u pitanju diskriminacija stupnjeva uestalosti. Kliniar e izmeu tri mogunosti: esto, ponekad i nikad, izabrati srednju. Staje, meutim, ponekad"? 195 Istraivanja o ponaanju procenjivaa pokazala su da brojani nazivi ne moraju bezuslovno da imaju i

jasniju strukturu, bar kada je u pitanju procena psiholokih osobina. Osim toga, pokazalo se da izbor odgovara nevzavisi samo od objektivnih manifestacija ponaanja ve i od nekih ustaljenih ocenjivakih navika ili stavova procenjivaa. Tako, na primer, neki ocenjivai, bez obzira na uslove i ispitanike, sistematski naginju ekstremnim ocenama. Njima suprotni procenjivai, takozvani umerenjaci", takode sistematski biraju srednju kategoriju skale bez obzira na to da li je ona verbalna ili kvantitativna. 196 XI. STUDIJA SLUAJA IPSIHODIJAGNOSTIKI TESTOVI O takozvanoj prirodi oveka postoje relativno oprena shvatanja. Po jednom shvatanju psiholoko bie oveka ve hiljadama godina egzistira sutinski nepromenjeno poto je dostiglo odreeni stepen potencijala i diferencijacije. Analiza orua i umetnikih tvorevina i najstarijih poznatih kultura dokazuje da su intelektualni kapaciteti, emocionalna svojstva i meuljudske komunikacije pojedinaca iz tadanjih vremena vrlo slini onima koje i danas sreemo medu naim savremenicima. Suprotno shvatanje potee drugu vrstu argumenata i dokazuje nam koliko se ovekova priroda menja i u kojoj meri odraava ili povratno oblikuje dominantne karakteristike sredine. Tako se, na primer, podvlae razlike meu pojedinim kulturama, socio-ekonomskim nivoima i klasama, izmeu ivota u selu i gradu, ili ak delovima istog grada. Razmiljanje o tim problemima, bez mogunosti naune provere ostalo bi isto spekulativno. Broj naunih disciplina i institucija koje se bave prouavanjem raznih vidova sloenog ovekovog ponaanja stalno se poveava. Uporedo sa tim poveava se i broj otkria i teorija koje sve te vidove ponaanja i linosti objanjavaju. Razumljivo je da sve to prati stvaranje velikog broja razliitih instrumenata, tehnika i metoda kojima se podaci prikupljaju, registruju i na izvestan nain mere. Ova ekspanzija i diferencijacija posebno je osetna u psihologiji, mada ne samo u njoj. Plima nauke i pozitivistike orijentacije na poseban nain se odrazila i na klinike metode odnosno i na studiju sluaja. Pod uticajem duha vremena studija sluaja je usvojila niz novina, medu kojima se, po vanosti, izdvajaju dve. Prva se sastoji u realizaciji principa ekipnog rada. Namesto ranije usko medicinske platforme, sada se dijagnostika, a delimino i tretman, obavljaju multidisciplinamo, objedinjenim naporom specijalista iz nekoliko razliitih disciplina. U psihijatrijskim ustanovama takve dijagnostike ekipe, u najuem sastavu, ukljuuju psihijatra, klinikog psihologa i socijalnog radnika. Ova modifikacija predstavlja veoma razumno reenje za mnogobrojne, praktino nesavladive tekoe na koje bi naila svaka od ove tri discipline ako bi pokuala da samostalno reava problem psihodijagnoziranja. Do prihvatanja udruene strategije u psihijatrijskoj dijagnostici dolo je zahvaljujui tome to je svaka od ove tri osnovne discipline razvila komplementarnu metodologiju rada. Druga novina u primeni studije sluaja sastoji se u tome da se jezgrovnoj trijadi, intervjuu, posma-tranju i biografskoj analizi, prikljuuje jedna nova metodologija, a to su psiholoki testovi, skale i druge tehnike. Ovim proirenjem jezgrovne trijade studija sluaja je dobila sasvim novi kvalitet. Tu nije u pitanju samo mehaniko poveanje broja dijagnostiko-eksplorativnih postupaka. Nove tehnike nametnule su i nove princi197 pe. Stariji isto kvalitativni pristup upoznavanja nepoznate osobe" sada je dopunjen kvantitativnim, statikim i psihometrijskim postupcima. Most preko kojeg su psiholozi uli u klinike sagraen" je psihodijagnosti-kim testovima. Psiholoki instrumenti postali su privlani za reavanje kolskih i klinikih problema poetkom ovoga veka. Naime, formalno slini oblici ipitivanja i procene primenjivani su u tim ustanovama i ranije, ali su imali mnoge slabosti. Razvitak psiholoke teorije i psihometrije, u koje su ovi novi tipovi instrumenata uklopljeni kao i srazmemo dobro kontrolisana nauna istraivanja, koja su na poseban nain demonstrirala potencijale psiholokih testova, nametnuli su psihodi-jagnostiku kao nadmonu alternativu slabo kontrolisanom subjektivizmu i impre-sionizmu u ocenjivanju psiholokih osobina. Metode koje su psiholozi doneli u miraz" izmenile su studiju sluaja i kvalitativno i kvantitativno. Iako je od pojave prvih punovrednih psiholokih testova prolo gotovo sedamdeset godina, jo se uvek, mada samo povremeno, razbuktavaju ustre polemike o njihovoj opravdanosti i smisaonosti. Rani pobornici psihometrije i psiholoke profesije, koja je ostala veliki dunik testovima, pomou kojih je izvela svoj prvi i trajni prodor u praksu, mnogo su doprineli preterivanji-ma, pristrasnom pokazivanju i fetiizaciji vrednosti i moi testova. Ovakva pregre-jana autoreklama jedne mlade nauke i profesije koja se borila za svoje mesto pod suncem (ili za stolom koji su ve zauzele ranije odrasle nauke i profesije), ophrvana teretom predrasuda daje nepraktina, spekulativna i u krajnjoj liniji isti luksuz bogatih, od mnogih je shvaena kao prepotentna agresija koja, u krajnjoj liniji, ugroava duhovno dostojanstvo i strogo privatni karakter individualnosti oveka. Uproeno govorei, u tim polemikama se iznova zagrevaju meusobno iskljuivi stavovi. Na jednoj strani se fetiizira nauka i statistika ili

kvantitativni pristup, a na drugoj se fetiizira i mistifikuje individualnost i kvalitativni pristup. Sa metodoloke pozicije gledano, kliniar i istraiva ljudskog ponaanja stavljeni su pred u sutini lanu dilemu. Oni treba da se tobo odlue izmeu kvantitavnog i kvalitativnog pristupa posmatranju i ocenjivanju psiholokih, psihopatolokih i socio-psiholokih pojava. Kada se, meutim, temperatura tih sukoba spusti na nor-malu, a argumenti oponenata trezveno odmere, lako se uoava da tu protivurenosti nema. Posmatrati ova dva pristupa kao protivurena kosi se sa praktinim interesima onih kojima klinike metode treba da pomognu. Iskljuivost u tim sporovima je pravo samo poluznalaca i dogmatinih teoretiara. Za kliniare--praktiare izmeu ta dva pristupa odnos je komplementaran. NA PRELAZU OD NATURALISTIKOG KA PSIHOTEHNIKOM ISPITIVANJU Savremena psihodijagnostika koristi se u klinikom ispitivanju kombinacijom naturalistikih i psiho tehnikih sredstava, objedinjenih studijom sluaja kao okvirom. U vreme ekspanzije mernih tehnika vladalo je uverenje da samo objektivne metode imaju mesta u arsenalu klinikog psihologa. Sledstveno tome, anamneza i intervju, kao subjektivne metode, bili su potcenjem i postojala je tendencija da se izbegavaju. Prva dijagnostika vetina bila je ona koja je do dijagnoze i procene stizala iskljuivo na temelju testova, tehnika i skala. Vrhunski domet tako 198 shvaene psihodijagnostike bila je uspena lepa analiza, ili virtuozna interpretacija jedne ili dve tehnike, uz praktino zanemarivanje drugih izvora podataka. Dogmatska stanovita o superiornosti objektivnih metoda znatno su oslabljena. Mit o superiornosti testova, tehnika i skala nad naturalistikim metodama je naputen. Odnos izmeu te dve vrste pristupa eksploraciji linosti nije odnos superiornog i inferiornog, boljeg i slabijeg, ve je to relacija komplementarnosti. Pogledajmo sada kako u klinikoj praksi tee, primena dijagnostike baterije. Anamnestiki i hetereoanamnestiki (biografski orijentisani) intervju je nuan deo eksploracije. Meutim, psiholozi koji rade u okviru tima ili u tesnoj saradnji sa lekarem ne vode tu vrstu eksploracije, ve se samo upoznaju sa nalazom do kojeg je doao lekar. Ovo je rezultat preutnog sporazuma po kome lekari, psihijatri, primenjuju naturalistike metode a psiholozi TTS. Ova vrsta podele rada postoji i danas, mada se o njoj moe govoriti vie naelno. Naime, lekari se doista slue samo naturalistikim metodama, dok psiholozi pribegavaju njima po potrebi. to se tie TTS, lekari se njima koriste indirektno, putem izvetaja psihologa. to se intervjua tie, tu nema razgranienja u profesijama. Intervju je jedan od vidova komunikacije pacijenta i kliniara i kao takav neophodan. U mnogim svojim bitnim elementima intervju varira, a te varijacije prevazilaze granicu profesije. Intervjui koje vodi bilo koji kliniar toliko su razliiti daje podela na psihijatrijski" i psiholoki" intervju sasvim proizvoljna. Istina, izvesne teme su specifine. Tako, na primer, lekar razgovara sa pacijentom o lekovima, o bolovanju, o nizu administrativnih problema vezanih za leenje, bolovanje, penzionisanje i upuivanje na pregled drugim specijalistima. To su pitanja koja pacijenti ne mogu da rasprave sa psiholozima zbog toga to su njihove nadlenosti drugaije. Meutim, ukoliko se problemi praktine prirode izostave i zadre samo oni lini, razlike izmeu psihijatrijskog" i psiholokog" intervjua sasvim e nestati. Naturalistika trijada, pored anamneze i intervjua, obuhvata i posmatranje. U svim onim sluajevima kada psihijatri nisu u mogunosti da sa sigurnou zakljue o kakvom se poremeaju radi, mada su obavili longitudinalnu (anamnestiku, biografsku) i transverzalnu (intervju sa prateom opservacijom") eksploraciju, pribei e produnoj opservaciji. Upuivanje sluajeva u zatvorenu instituciju sa zadatkom da se postavi sigurna dijagnoza naziva se upuivanje na posmatranje". Bolesnik ili sudski sluaj koji je psihijatrijski upadljiv provode u zatvorenoj instituciji mesec ili vie dana ,,na posmatranju". U toku posmatranja, odnosno ponaanja u institucionalnim uslovima, bolesnik se prati dan i no". U odreenim intervalima on biva intervjuisan, upuuje se na psihodijagnostiku eksploraciju, manipulie se njime na razne naine. U vezi ovoga moe se postaviti pitanje kakav doprinos moemo oekivati od TTS u odnosu na naturalistiku trijadu? Logika naturalistike strategije je jednostavna. Ukoliko jednokratno longitudinalno i transverzalno ispitivanje ne dovedu do zadovoljavajuih rezultata, niti se to moe postii sa dva-tri dodatna intervjua (sa opservacijom) onda takav sloeni sluaj" odlazi na produeno posmatranje. Produeno posmatranje podrazumeva vei broj intervjua i prikupljanje uzoraka ponaanja iz 24 asovnog dnevnog ciklusa u toku vie nedelja. Posebnu vrednost prolongiranog posmatranja predstavlja orijentisanost i standardnost. Naime, pri posmatranju se uvek ima u 199 vidu ta bolesnik ini i kako, ali i miljenje o njemu na poetku praenja. Konana ocena e predstavljati odgovor na radnu hipotezu. I tu se moe postaviti pitanje kakav doprinos mogu dati procene linosti na temelju TTS u odnosu na prolongirano posmatranje". OSNOVNE ODLIKE PSIHODIJAGNOSTIKIH TESTOVA

Primena psiholokih, pedagokih i drugih testova toliko je danas iroka da u nekim zemljama bukvalno nema oveka, pogotovu mlaeg uzrasta, koji nije nekom prilikom testiran. Odnos ljudi prema testovima znatno je sloeniji nego prema fizikalnim instrumentima i mogao bi se odrediti kao ambivalentan. Na jednoj strani grupie se skepsa, osporavanje objektivnosti i potpunosti ili pouzdanosti rezultata, kao i sumnja u ispravnost interpretacije i zakljuaka koji se iz odgovora izvlae. Ova neverica oveka u instrument, u mehaniku koja imitira deo neke njegove mistificirane aktivnosti, nije iskljuiva i specifina, ve bi se pre reklo daje opta. Dodue, moda nigde nije toliko lina kao kada se radi o psihodi-jagnostikim testovima. No ova ista sumnjiavost gotovo neprimetno se stapa sa sasvim suprotnim nekritinim prihvatanjem ocena i dijagnoza koje se, nazovi testovima publikovanim u popularnim magazinima, dobijaju mehanikim obraunavanjem. Moglo bi se rei daje smisao ove ambivalencije u tome to ovek eli da se pokae, a i plai se toga, on eli da odmeri sebe u odnosu na druge ljude, a strepi od loe ocene. U svakom sluaju, psiholoki testovi su mnogo vie od jednog tehnikog izuma, oni su danas potrebni i onima koji ih pripremaju i onima koji bivaju ispitivani. Savremeni psihodijagnostiki testovi zasnovani su na nizu naunih principa. Meu ovima su relativno najznaajniji sledei: 1. Odgovori ispitanika predstavljaju valjani uzorak odreene i specifine aktivnosti 2. Ispitivanje je uvek indirektno jer se potencijali ne mogu neposredno zahvatiti 3. Procedura testiranja principijelno je istovetna sa procedurom eksperimenta 4. Psiholoki poremeaji ispitanika na specifian i selektivan nain utiu na njegove testovne rezultate 5. Rezultati ispitivanja mogu da se obrade i interpretiraju i psihometrijski, dakle, statistiki, i projektivno, dakle psihodinamiki. TESTIRANJE KAO UZIMANJE UZORAKA LINOSTI Kliniar koji izvrsno i dugo poznaje svog pacijenta retko trai iroku, eksplo-rativnu psihodijagnostiku intervenciju psihologa. Nasuprot njemu, kliniar koji se prvi put sree sa pacijentom trai takvu pomo. Iz ta dva primera moglo bi se zakljuiti da je testiranje, bar jednim delom, surogat za duetrajni profesionalni kontakt sa ispitanikom. Drugim recima, ono to se moe doznati iz susreta, razgo200 vora, povremenih obavetenja o vanijim detaljima iz ivota, ponaanja u nekim kritinim situacijama ili odnosa prema odreenim osobama, sve to to protkano linim posmatranjima predstavlja onaj fond i kvalitet znanja o nekoj osobi koji stvara jednu specifinu uverenost: Znam ga". No u velikoj veini sluajeva profesionalci razliitih vrsta: kliniari, sudije, profesori, komandanti i drugi koji su duni da u relativno kratkom roku, i na osnovu vrlo skromnog linog poznanstva sa pojedincima, donose vane odluke koje se tiu obe strane, nalaze se u vrlo neprijatnoj dilemi. Ova je izazvana time to o tim pojedincima o kojima treba da donose odluke nemaju dovoljno sigurnih znanja, ne poznaju ih ili ih poznaju povrno i nedovoljno. Taj informacijski vakum koji stoji izmeu onog koji mora da donosi odluke i onog drugog koga ta odluka pogaa trai neko ekonomino, razumno i ljudski prihvatljivo reenje. ta bi sada moglo da se uini da bi se olakao poloaj ova dva oveka koje povezuje zadatak odluivanja? Najpre je potrebno razdvojiti potrebu za obuhvat-nim razumevanjem sluaja Petra ve dugo i odlino znam", od poznavanja nekog odreenog, ogranienog aspekta te linosti, na primer inteligencije, interesa za studije,-tekoa u sporazumevanju sa pretpostavljenima ili pojave neobjanjivih nastupa bezvoljnosti i elje za samoubistvom. Iscrpno ali opte poznavanje osobe, ako nije praeno i posebno prostudiranim poznavanjem izdvojene kritine osobine koja u datom momentu predstavlja presudni faktor za odluivanje, nee mnogo pomoi. Na primer, onaj koji odluuje poznaje u optim crtama kandidate, ali nije poblie upoznat sa njihovom inteligencijom, a u stvari treba da izabere upravo onog koji je najsposobniji. Kada bi i to znanje imao onda bi odluku vrlo lako doneo, i to sa puno poverenja u svoj sud. Oba ova primera, kada procenjiva raspolae samo optim znanjem o linosti kandidata, ili samo ogranienim ali specifinim u odnosu na kriterijum izbora, su aproksimacije poloaja kliniara koji se sree prvi put sa njemu nepoznatim sluajem. Naime, u tom susretu kliniar ima pred sobom sasvim nepoznatu osobu, za koju treba neto da uini, a da bi uinio, on mora da se odlui izmeu vie mogunosti. Naravno, odluivanje o najboljem reenju u odnosu na nepoznatu osobu pretpostavlja da se za srazmerno kratko vreme doe do takvih podataka koji e omoguiti najbolji izbor, najbolju odluku, a da se pri tome ima u vidu ta moe da proistekne iz svake alternative. U takvoj situaciji kliniar, sudija, komandant ili bilo ko drugi koji se nalazi u ulozi onog koji treba da odluuje o pojedincu na osnovu njegovih psiholokih osobina, mogu da pribegnu studiji sluaja. Meutim, postavlja se pitanje da lije to dovoljno dobro reenje? Slaba strana studije sluaja je u tome to ona ne daje ekonominu i usmerenu procenu i da dugo traje. Najzad, nema ni opravdanja da se ide u irinu, to je neminovno u toj metodi, kada se ve zna koje

osobine treba da budu procenjene. Ako ve znamo koju osobinu treba da procenimo onda je mnogo bolje da usredsredimo ispitivanje na to. Psiholoki testovi se mogu posmatrati i kao odgovor na pitanje da li postoji i neki drugi nain valjanog i pouzdanog procenjivanja psiholokih osobina pojedinca osim studije sluaja. Poto je odgovor oigledno potvrdan, moemo postaviti sledee pitanje: Kakve su slinosti i razlike izmeu te dve metode? Pre svega, treba 201 istai da se ocene o odreenoj osobi ili njenim pojedinim osobinama donose na osnovu dovoljne koliine podataka odnosno uzoraka. Pretpostavimo da je na zadatak da procenimo inteligenciju i neurotinost jedne grupe ispitanika. Kada bi svi oni bili nai dugogodinji poznanici, zadatak bi bio dosta jednostavan, jer smo te osobine imali prilike da zapazimo i procenimo u vie navrata, u razliitim situacijama i kroz vie vidova manifestacije. Vrlo je verovatno da, ak i kod nama najbliih meu njima, nismo mogli da registrujemo apsolutno sve pojave ove vrste tokom celog ivota tih osoba. To znai da su nae informacije ipak ograniene. Uprkos takvoj nepotpunosti, mi ipak donosimo sud o inteligenciji i neurotinosti, smatrajui daje ono to znamo, o emu smo se lino osvedoili tipino i reprezentativno. Iz ovog zakljuujemo daje sud o psiholokim osobinama drugih ljudi po pravilu zasnovan na parcijalnim dokazima, odnosno, terminima statistike nauke, na uzorcima manifestacija tih osobina. Ponaanje oveka je vrlo sloeno, jer jedan isti motiv moe da se ispolji bezbrojnim nainima ponaanja kao to isti oblik ponaanja ne mora biti izazvan identinim motivima. Iz tog razloga samo jedan vid ponaanja jedva da moe biti dovoljan za sud. Poto je procena mogua samo na osnovu uzoraka, postavlja se pitanje koliki treba da bude najmanji uzorak na osnovu kojeg moemo doneti siguran sud o nekoj osobini, i ta treba da obuhvati taj uzorak? To su upravo pitanja na koje psiholoki testovi pruaju konkretne odgovore svojim obimom, formom i sadrajem. Psiholoki testovi u prvom redu omoguavaju sistematsko prikupljanje takvih uzoraka ponaanja koji provereno reprezentuju onu osobinu koja je u tom testu i definisana kao predmet merenja". Ono to je stvarni cilj psihodijagnostike, bilo na koji nain da se ono ostvaruje, to je mogunost sigurnog predvianja ili procene unazad". Kada psiholokim ispitivanjem nastojimo da otkrijemo i procenimo inteligenciju, ili neku drugu osobinu, onda se zapravo pripremamo da damo odgovor na pitanje: Da li e ovaj ovek uspeti da se snae na poslu, da bude dobar saradnik, da upravlja komplikovanom mainom ili da li je prema svojim sposobnostima u stanju da predvidi opasnost koju svako pametan" moe da oekuje? Prema tome, uzorak odgovora ispitanika, treba da bude reprezentativan za njegovo ponaanje u nizu moguih situacija koje bi mogle iskrsnuti nakon zavrenog ispitivanja. Psiholoki testovi uglavnom se sastoje od zadataka koji omoguavaju i takvu prediktivnu ili postdik-tivnu procenu. TESTIRANJE I ZAKLJUIVANJE PREKO KORELATA Ima puno polualjivih definicja ta je ekspert. Jedna od njih kae da je ekspert ovek koji ima vrlo veliko znanje o vrlo malom broju stvari. Za razliku od laika koji esto misli da puno zna, ekspert shvata da zna suvie malo, mada vrlo dobro shvata koje su sve barijere veem znanju. Ove razlike su drastino izraene upravo u onoj oblasti psihologije koja se bavi prouavanjem procene ljudskih osobina. Tako, na primer, veini nestrunjaka izgleda sasvim normalno da oce-njuje psiholoke osobine i da veruje u istinitost svojih sudova. Oni e odreene pojave u ponaanju ljudi sa kojima su u kontaktu obeleiti odgovarajuim termi202 nom: inteligencija, iskrenost, drueljubivost, ambicija i slino. Za njih nazivi tih osobina jesu jedna vrsta jemstva da je to neto realno, postojee i sigurno. Nasuprot laicima, strunjaci prave otre razlike izmeu termina kojima se osobine obeleavaju, pojava koje se obino svrstavaju zajedno pod odreeni naziv i uzronika ili pozadine tih pojava. Ako bi izvesnoj grupi strunjaka i nestrunjaka bio dat zadatak da ocene inteligenciju nekolicine posmatranika i da svoju procenu izraze sa tri ocene, iznad prosena, prosena ili ispod prosena, oni bi to mogli dosta lako uraditi. Iako je vrlo verovatno da bi zadatku pristupili sa nejednakih pozicija, nijednima on ne bi predstavljao neto sasvim novo, nepoznato. Inteligencija je osobina koju svi posmatraju kod svakog i svi se bavimo njenom procenom, na ovaj ili onaj nain. Meutim, ako bismo ove iste procenjivae upitali kako su i na osnovu ega doli do datih ocena, verovatno bi se pokazalo da meu njima ima znatnih razlika u shvatanju ta spada u okvir tog pojma ili koja vrsta odgovora treba da se prihvati kao najbolja manifestacija ove sposobnosti. To znai da ovaj termin nee biti ispunjen istim sadrajem i da nee obuhvatiti istu vrstu posmatranja dostupnog ponaanja. Dodue, zahvaljujui razvoju psihologije konstruisani su testovi pomou kojih je mogue jednoobrazno, pouzdano i valjano odrediti individualne razlike meu ljudima u pogledu inteligencije. To omoguava da ovaj termin ima standardno znaenje i doslednu naunu upotrebljivost. Meutim, iako je psiholozima polo za rukom

da definiu znaenje termina inteligencija, testovnim mere-njem, to jo ne znai daje nauno reeno pitanje staje zapravo inteligencija. Svakodnevni kontakti meu ljudima, orijentacija u drutvu, prilagodavanje pojedincima i grupi izvodljivo je zahvaljujui nekoj vrsti praktine psihologije odnosno psihognozije. Ne poznavajui skrivene mehanizme procesa pomou kojih se odvija praenje i upoznavanje, mi ipak uspevamo da ostvarimo i sporazume-vanje i predvianje. To znai da se praktini efekti mogu ostvariti i bez potpunog, naunog poznavanja sutine pojava koje su ukljuene u akciju. Ameriki psiholog Wechsler je u predgovoru svom poznatom testu inteligencije napisao da su testovi inteligencije korisni jer se pomou njih mogu izraziti individualne razlike, iako se zapravo i ne zna ta je sutina inteligencije. Uostalom, ne zna se tano ni ta je sutina elektriciteta, pa se on ipak i proizvodi, i koristi, i meri. Moramo priznati da 0 tim pojavama moemo suditi samo na osnovu odreenih efekata koji su dostupni naem iskustvu, dok je njihova sutina dostupna samo teorisanju i zamiljanju. Velika je zasluga psiholokih testova i njima slinih instrumenata to su demonstrirali mogunost naunog pristupa u oblasti psihologije. Kao to se i moglo razumno oekivati, ispitivanjem na ovaj nain poneto je i rtvovano, na primer elastinost, irina i individualisanost, karakteristine za studiju sluaja, ali je, s druge strane postignuta jasnija definicija ta se ispituje, i dokazane su pozitivne veze izmeu rezultata testiranja i empirijskih ili teorijskih, kriterijuma valjanosti. Zahtevi koji se danas postavljaju psiholokim testovima veoma su visoki 1 retko koji postojei test moe da se pohvali daje po svim kriterijumima psihome-trije odlian. Uvoenje psiholokih testova u kliniku psihodijagnostiku nije u svemu ispunilo oekivanja koja su gajili psiholozi. Oni nam nisu razotkrili sutinu pojava 203 koje pomou njih ispitujemo ali je zato, zahvaljujui njima, umnogome olakano donoenje mnogih dijagnostikih odluka. Po pravilu se zakljuivanje na osnovu testova odvija indirektno, u vidu pokazatelja, koji mogu biti veoma razliiti, poev od kvalitativnih pa do numerikih skala ili sistema. Bez daljeg se moe povui paralela izmeu psiholokih testova, kao jedne vrste instrumenata, i recimo, elek-troencefalografa, kao druge vrste. Naravno, oni se u mnogo emu razlikuju, ali i slinosti su velike. Oba instrumenta slue za dijagnostikovanje najviih funkcija centralnog nervnog sistema, i jedan i drugi primljene podatke iskazuju sistemom signala ili pokazatelja koji sami po sebi nita ne znae, i, najzad, oba tipa instrumenata zahvataju neke aspekte ili funkcije pojave o kojima eksperti, na osnovu tih aparata, donose svoj sud. Elektroencefalograf moe korisno da poslui u dijagno-stikovanju epilepsije, ali on ne meri epilepsiju kao takvu, ve samo elektrinu aktivnost mozga ili nekih delova itave modane strukture. Psiholoki test inteligencije moe da poslui za dijagnostikovanje aktuelnog nivoa inteligencije, ali on ne meri samu inteligenciju, ve niz oblika verbalne, vizuomotome i perceptivne aktivnosti, ili jo ue, efekat reavanja odreenih zadataka. Zadaci koji predstavljaju elemente testova esto nemaju, povrinski i zdra-vorazumski posmatrano, jasnu vezu sa onim to se odreenim testom meri. Na primer, u sklopu jednog poznatog testa inteligencije jedan od pojedinano najboljih podtestova (kojih ukupno ima deset) registruje obim renika ili fond reci. Laiki posmatrano, nije ni jasno ni logino zato bi renik morao biti merilo inteligencije (i to relativno bolje nego raunanje ili.formiranje pojmova) kada se zna daje kapacitet inteligencije dobrim delom uroen, relativno nezavisan od faktora sredine, dok je, naprotiv, fond reci sa kojim ljudi raspolau tenje vezan za obrazovno-kulturne odlike sredine u kojoj se pojedinac formira i ivi. Kao odgovor na to pitanje navodi se da nije posredi zakonitost i nunost ve statistika pravilnost. Jednostavno stvar stoji tako da u masi obrazovanog stanovnitva vei obim renika ide sa veom inteligencijom, i obrnuto. To, naravno, u svakom pojedinanom sluaju ne mora biti tako, ali ipak kada dobijemo visok rezultat na podtestu obima renika oekivaemo i vii nivo inteligencije, ukoliko drugi pokazatelji ili podaci to ne budu demantovali. Indirektan nain zakljuivanja predstavlja u psihologiji neminovnost, pa prema tome nije u pitanju neto to je usko specifino za testove. Meutim, za razliku od intervjua, posmatranja ili biografskih podataka, zakljuivanje na osnovu testovnih podataka ima nekoliko nesumnjivih prednosti. U prvom redu testovni podaci mogu da se provere u masi stanovnitva ili uzorcima odreenog uzrasta ili obrazovnog nivoa, i tako se moe ustanoviti pravilnost u pogledu zastupljenosti. Svaka takva pravilnost moe da se upotrebi kao norma, kao orijentir prema kojem se meri poloaj pojedinca, konkretnog ispitanika. Drugim recima, testovni rezultati mogu da poslue za utvrivanje individualnih razlika na objektivnoj osnovi. Kada raspolaemo testovnim rezultatom nekog ispitanika, a taj je test u prethodnom strunom postupku ispitan na odgovarajuim uzorcima stanovnitva kojem i na ispitanik pripada i badaren prema njihovim osobenostima, onda je veoma lako odrediti kakav je poloaj tog pojedinca u odnosu na proek njegove grupe. Testovi nam doputaju dakle da srazmerno objektivno procenimo da li je poje-

204 dinac u nivou proeka njegove uzrasne grupe, ispod ili iznad tog proeka. Takav sud se pomou jezgrovne trijade studije sluaja ne moe izvesti ni sa priblinom pouzdanou, tanou i ekonominou kao pomou testova. Ukoliko jedan test istovremeno zahteva nekoliko relativno zasebnih osobina, sposobnosti ili aspekata linosti, a to je skoro pravilo kada su u pitanju testovi koji se primenjuju za kliniku eksploraciju, onda i meusobni raspored pojedinanih rezultata ili konfiguracija skorova" moe posluiti kao vrlo znaajan dopunski izvor dijagnostikih informacija. Ovakva konfiguralna analiza pokazatelja, po svemu sudei, ima znatno veu vrednost nego dijagnostikovanje na osnovu izdvojenih, izolovanih, parcijalnih rezultata. TESTIRANJE KAO DIJAGNOSTIKI EKSPERIMENT Primena psiholokih testova je najsvrsishodnija po zavretku prve faze eksploracije, odnosno posle analize intervjua i biografskih podataka. Naime, od ovih prvih, irokih zahvata u ponaanje i linost oekuju se i prve, radne pretpostavke o prirodi tekoa, o moguem poreklu poremeaja i alternativnim mogunostima interpretacije i terapije. Ako tako posmatrarno redosled i mesto pojedinih operacija, onda testovima pripada uloga instrumenata pomou kojih se proveravaju alternativne hipoteze i izvode dokazi. Prema tome, moe da se kae da je psihodijagnostika eksploracija u klinikim uslovima organizovana po ugledu na nauni eksperiment. Prva faza je iroko eksplorativna i sprovodi se primenom jezgrovne trijade. Ona se zavrava analizom i postavljanjem hipoteza. Druga faza poinje izborom instrumenata koji su najpogodniji za procenu onih psiholokih i psihopatolokih osobina za koje se oekuje da su jae ili slabije izraene, devi-jantne ili ugaene, ili pak da se pojavljuju u nekim specifinim kombinacijama, celinama. Poto su pretpostavke upotrebom podesnih instrumenata testirane, dolazi do svoenja rezultata. Trea faza obuhvata analizu svih rezultata i interpretaciju sluaja. Na kraju se dolazi do dijagnostikog ili prognostikog zakljuka. Psiholoki testovi se mogu uporediti sa dijagnostikim eksperimentima i pojedinano, dakle nezavisno od prikazanog organizacionog modela. Naime, psiholoki testovi su tako konstruisani da sami po sebi predstavljaju neku vrstu eksperimenta u malom. Pre svega psiholoki test iziskuje vrlo rigorozno potovanje pravila primene. Ova pravila se odnose na fizike i psiholoke uslove u kojima se ispitivanje vri. Cilj tih pravila jeste kontrola svih onih uticaja (varijabli) koji bi mogli delovati na rezultat odnosno na varijablu koja je predmet merenja. Zbog toga testiranje mora da se obavlja na predvienom mestu, u odreeno vreme, uz strogo regulisan stav ispitivaa, tanu instrukciju o ponaanju ispitanika, koja se jednoobrazno daje svakom bez razlike, sa zadacima koji su i sadrinski i formalno identini za sve, po tano odreenom redosledu i sa standardizovanim sistemom ocenjivanja uenika. Sve je podeeno tako da se svi potencijalni uticaji neutraliu, a podsticanje predmeta merenja se vri sistematski, jednoobrazno i planirano. Program testa predvia variranje intenziteta podsticaja (zadataka), variranje kvaliteta i kombinovane podsticaje. Ovakva procedura predstavlja rezultat unapred smiljenog eksperimentalnog plana koji je uprogramiran u konstrukciju 205 svakog testa. Naravno, to je osnovni razlog zbog ega kompozicija testa, predvieni uslovi i naini primene, obrade i zakljuivanja ne smeju biti drugaiji nego to je predvieno. TESTOVNE NORME I DIJAGNOSTIKA PROCENA U naelu psiholoke osobine pojedinaca ili grupa mogu se procenjivati na dva naina: prvo, kvalitativnom klinikom ili strunom ocenom ili, drugo, pomou psihonietrijskih, proverenih i kvantifikovanih instrumenata, to jest testova i tehnika. Ova dva naina ocenjivanja osobina linosti razlikuju se u mnogo emu, ali je posebno vana razlika u pogledu standardizacije i eksplicitnih normi. ta zapravo znai takva razlika moe se shvatiti iz sledeeg primera. Iz nekih razloga javlja se potreba da procenimo inteligenciju svih uenika u jednom razredu. Ovakva procena moe da se izvri, kao to je reeno, primenom odreenih standardizovanih psiholokih instrumenata, ili konkretno testova inteligencije, a moe i na osnovu strune ocene uitelja, lekara ili psihologa. Iz velikog broja istraivanja koja su do sada obavljena poznato je da su rezultati dobijeni primenom testova inteligencije objektivniji, pouzdaniji, diskriminativniji u odnosu na individualne razlike, dakle bolji nego rezultati do kojih se dolazi instrumentalnom pro-cenoin strunjaka. Prema tome, kada se naemo pred zadatkom koji je naveden u naem primeru, pribei emo upotrebi nekog proverenog i pristupanog testa. Sada bi se moglo postaviti pitanje da li je polarizacija na ova dva naina ocenjivanja osobina linosti nuna i da li ona vodi eliminaciji slabije strane"? U ovom sluaju, poto je preimustvo psiholokih instrumenata dokazano mnogo puta, moemo li mi da se u potpunosti oslonimo na njihove rezultate a da miljenje strunjaka ignoriemo? Odgovor na ovo pitanje i samo e se nametnuti nakon analize razlika izmeu ta dva pristupa. Iako meu njima ima puno razlika, ipak valja imati na umu da testovi inteligencije predstavljaju samo usavrenu formali-zaciju naina ispitivanja koji je proistekao iz strune prakse. Nadalje, kvan-tifikacija parcijalnih ili zbirnih ocena nije tua ni metodi procene, jer se i u okviru tog pristupa moe koristiti, a koriste se numerike skale pomou kojih se izraava ocena datih

odgovora ili individualnih razlika meu ispitanicima. Najzad, zbog ovih i drugih slinosti strunjaci se esto stavljaju u istu klasu sa testovima, pa se i govori o dijagnostiaru kao instrumentu". U dananje vreme najjednostavniji i najpogodniji nain ocenjivanja pojedinanih psiholokih osobina omoguavaju psiholoki merni instrumenti, testovi, tehnike i skale procene. Pomou njih se mogu proceniti inteligencija, neurotinost, ekstrovertnost i druge opte dimenzije linosti. Veina tih instrumenata, ukoliko je zadovoljila propisane kritenjume, omoguava da se relativno ekonomino, pouzdano, objektivno i valjano registruju individualne razlike meu ispitanicima, to je laki deo zadatka, a osim toga moe se odrediti kvalitativno i kvantitativno znaenje rezultata, to predstavlja sloeniji deo zadatka. Prvi uslov koji treba da zadovolji psiholoka procena jeste uspeh u diskriminaciji individualnih razlika. Mada ispunjavanje tog uslova nije sasvim jednostavan zadatak, jer pretpostavlja stabilne knterijume i selektivan zahvat u predmet 206 merenja, ovo je tek prvi korak. Uostalom, individualne razlike moemo izraziti i pomou strune procene, bez pomoi formalnih instrumenata, a i pomou testova ili skala. Na tom nivou razlike izmeu ovih pristupa nisu principijelne prirode, iako instrumenti doputaju finiju i pouzdaniju diskriminaciju pojedinanih dimenzija linosti, nego to je to mogue primenom klinike procene. Ako se sad vratimo naem primeru, u kome su uporedo primenjena oba naina ocenjivanja inteligencije, utvrdiemo da rezultati pokazuju da se uenici meusobno razlikuju u pogledu inteligencije. Na osnovu tih rezultata svi uenici u razredu mogu se rasporediti po uzlaznoj ili silaznoj lestvici veliine sposobnosti. Drugim recima, posle zavrenog ispitivanja i obrade podataka dobiemo odgovor na pitanje ko je relativno najvie a ko najmanje inteligentan u razredu. Ako je na cilj bio ogranien samo na to da upoznamo individualne razlike u inteligenciji samo jednog, konkretnog razreda, onda i nije toliko vano da li su nai instrumenti bili standar-dizovane psiholoke skale ili su rezultati dobijeni na osnovu procene strunjaka. Neki skeptik moe da postavi pitanje da li smo mi sasvim sigurni da prilikom strune procene inteligencije uspevamo da obuhvatimo sve bitne komponente, opte intelektualne sposobnosti, a istovremeno da neutraliemo uticaj nekih faktora kao to su socio-ekonomski poloaj porodice, specifinost interesa pojedinaca, oscilacije raspoloenja i inventivnosti prilikom postavljanja zadatka itd. Osim toga, skeptik moe da zapita ta mi, u stvari, moemo zakljuiti na osnovu naih merenja", koja su strogo lokalna i izraavaju distance u okviru jedne izdvojene grupe. Naime, uenici iz ispitanog razreda predstavljaju samo mnogo hiljada grupa dece istog uzrasta u jednoj republici ili dravi. Pa sad i taj razred, posmatran u celini, mogao bi biti procenjen ili testiran u odnosu na istu psiholoku osobinu, i na osnovu dobijenih rezultata rasporeen negde na lestvici rasporeda inteligencije. Naravno, to ne mora da bude neto to je ve uraeno, ali u tom sluaju mi ne znamo, i ne moemo znati, da li je proseno inteligentan uenik naeg" razreda isti, vii ili nii od proeka u svim razredima u toj republici. Nadalje, ako to ne znamo, onda moemo s ozbiljnim ogranienjem poverovati u korisnost rezultata do kojih smo doli. Jer neemo moi da odredimo ili predvidimo kakav e uspeh imati ili moi da ima ,,na" najinteligentniji ak u nekoj drugoj koli ili grupi. Poto ne raspolaemo zajednikim merilom koje doputa uporeivanje sve dece u populaciji, mi ne moemo donositi nikakav sud o inteligenciji van okvira tog jednog razreda. Standardizovani psiholoki testovi imaju to veliko preimustvo nad strunom procenom koja se daje bez pomoi ovih instrumenata to su provereni u odnosu na izabranu dimenziju celokupne populacije. Usled toga rezultat pojedinaca na tom instrumentu nema samo lokalno nego i iroko, populacijsko znaenje koje omoguava i odreeno predvianje a ne samo unutargrupnu karakterizaciju. U procesu standardizacije psiholokih mernih instrumenata postie se, izmeu ostalog, i to da rezultati, a posebno granine vrednosti, pomou kojih se vri raspored pojedinaca u kategorije, bivaju utvrene i time dobijaju funkciju normi. Naravno, moglo bi se rei daje neka norma morala postojati i prilikom lokalnog ispitivanja u ,.naem" razredu. To ne treba poricati. tavie vrlo je verovatno da svaki strunjak ima neki sistem normi na koje se oslanja prilikom psihodijagnostikih 207 procena. Preimustvo normi standardizovanih tehnika nad ostalim vrstama je u tome to omoguavaju pouzdaniju diskriminaciju u populacijskim razmerama i usled toga je prediktivna vrednost dijagnoza na osnovu takvih testova vea. Argumentacija u prilog potrebi da se procena psiholokih osobina obavi pomou standardizovanih mernih instrumenata i proverenih populacijskih normi ve je odavno klasina i u optim crtama vrlo ubedljiva. Polazei od tih saznanja ulau se krupni napori u to da se identifikuju sve" opte psiholoke osobine linosti u populacijskim razmerama, takozvane dimenzije linosti", koje bi omoguile normativno ocenjivanje i uporedivanje pojedinaca u najirim razmerama. Za sada je broj populacijskih dimenzija srazmerno malobrojni i obuhvata optu intelektualnu sposobnost, neurotinost i

ekstrovertnost. I neke druge osobine se gotovo pribliavaju ovoj prvoj kategoriji, na primer socijalni stavovi, konzerva-tizam - liberalizam, ali su empirijski dokazi neto manje vrsti nego za prethodnu, uu grupnu dimenziju. Svakako da e se jednog dana psihodijagnostika onjentisati na vieslojnu procenu, koja e morati da pone od najoptijih osobina, dimenzija linosti, pa do onih usko linih i vrlo specifinih za koje se norme, u pomenutom smislu, i ne mogu odrediti. Iako proces identifikovanja optimalnog broja populacijskih dimenzija linosti za sada nije ni priblino zavren, ve danas sagledavamo izvesne nedostatke tipova normi koje postoje. Stie se utisak daje zbog potrebe da se savlada otpor i forsiraju argumenti u prilog dimenzionalno-normativnog pristupa procenjivanju linosti, dolo i do nekih neeljenih posledica. Meu takve spada i jednostrana orijentacija da se normiraju samo ire populacijske razlike, na primer u inteligenciji, neurotinosti ili ekstrovertnosti, a da se zanemare posebnosti subpopulacija, gradske ili seoske sredine, etnikih grupa i drugih manjih kulturnih celina. Zbog polemikog ara, dolo je do preforsiranja argumenata koji su opravdavali potrebu utvrivanja optih, standardnih psiholokih merila i odgovarajuih optih normi. Meutim, vremenom je postalo jasno da opte norme, kao i opte vrednosti koje zanemaruju specifinost sastavnih elemenata, ne mogu same po sebi garantovati naunost pristupa, tavie, mogu da dou u sukob sa naunom teorijom, lako, na primer, neki testovi inteligencije, primenjeni na uzorcima itave nae populacije, daju rezultate koji sistematski diskriminiu subkulture iz kojih ispitanici potiu. Bukvalno, ti rezultati govore da su pripadnici etnikih grupa meusobno sistematski razliiti, to jest da su jedni vie, a drugi manje inteligentni. Ignonui politike implikacije, sa nauno psiholokog stanovita takva je ocena u suprotnosti sa postavkom daje distribucija inteligencije, u smislu potencijala, u veim ljudskim grupacijama priblino ista. Poto mi nismo u stanju da procenjujemo potencijal inteligencije, osim u nekim ekstremnim sluajevima, mi inteligenciju procenjujemo na osnovu odreenih uinaka, uzimajui te uinke za funkciju kapaciteta i formativnih uslova. Drugim recima, postojei naini merenja inteligencije su u odnosu na kapacitet indirektni, dok je direktna mera kombinacija kapaciteta X i formativnih uslova. Poto ne moemo direktno meriti kapacitet inteligencije, mi moemo da ga procenjujemo indirektno na razne naine. Tako, na primer, moemo pretpostaviti da e se kapacitet inteligencije u svim veim grupacijama rasporediti po intenzitetu dajui neto slino normalnoj distribuciji ili Gausovoj krivulji. Nepravilnost te distribucije moemo primiti kao dokaz neta208 nosti postavke o rasporedu inteligencije u posmatranim grupama. Formativne uslove moemo, manjevie, da poveemo sa ekonomskim uslovima i obrazovnim nivoom uporeemh grupa, odnosno sa obrazovnim nivoom porodica iz kojih potiu. Ako sada uzmemo u obzir oba elementa, onda dolazimo do sledee pretpostavke: ako su intelektualni kapaciteti u est grupa jedne populacije priblino isti, a formativni uslovi razliiti, te se ove razlike mogu prikazati lestvicom koja se podudara sa lestvicom razvijenosti ekonomskih i obrazovnih uslova, onda e i rezultat tih grupa na testu inteligencije biti u potpunom skladu sa rangom ekonom-skoobrazovnih razlika. Naravno, ako bi rang-rezultat na testu bio potpuno suprotan, ili bar razliit, od lestvice ekonomsko-obrazovanih formativnih uslova, onda se razlike meu grupama ne bi mogle objasniti faktorom Y. U stvari, rezultati na testu inteligencije kojima su ispitani pripadnici naroda iz naih republika razlikuju se tano onako kako se razlikuju u pogledu faktora Y odnosi ekonomsko--formativnih uslova. Iz ove analize bi proizlazilo: a) da ekonomskoobrazovni faktori, a svakako i mnogi drugi kulturni inioci, u velikoj meri utiu na razvijenost psiholokih populacijskih dimenzija, a pre svega njihovu manifestnu stranu koja je dostupna merenju; b) da je postavka o jednakoj distribuciji tana, i najzad c) da opte populacijske nonne mogu da daju i artefakta u merenju ako se ne dopune i normama drugog reda utvrenim za subpopulacije. Dvojni sistem normi moe se oceniti kao teorijski i praktino potrebna mera koja e omoguiti pouzdaniju, objektivniju procenu psiholokih osobina. Takav sistem sproveden je u nekim psiholokim testovima, na primer, u sklopu Wech-slerovih skala inteligencije pored optih normi postoje i posebne nonne za itavu seriju uzrasnih grupa. Naime, Wechsler je i sam u svojim istraivanjima utvrdio da je najpogodnije da se mere sposobnosti iskazuju ne samo u optim, populacijskim razmerama nego i u odnosu na pojedine uzrasne proeke. Imajui upravo Wech-slerov primer pred oima moemo rei da je to to je do sada uraeno veoma korisno ali nedovoljno. Sutina psiholoke procene mora da bude multidimenzio-nalni ovek, onakav kakav najee i jeste, a ne mono-dimenzionalni ili samo dvodimenzionalni, kako ga prikazuju neki instrumenti. PSIHOMETRIJSKI KRITERIJUMI Svakako je mnogima poznata anegdota o profesoru kome su poturili na ocenjivanje jedan pismeni zadatak sa kojeg je paljivo izbrisana ocena, a koju je godinu dana ranije napisao isti profesor. Ne prepoznavajui svesku i tekst, profesor je hladnokrvno napisao ocenu koja je bila drugaija nego prva. Ova tragina nedoslednost" oveka kao ocenjivaa nairoko je poznata. Na alost mnoge pojave u ivotu i dalje moraju da se ocenjuju na ovakav nain, iz prostog razloga to ne postoje fizikalistiki

instrumenti koji bi preuzeli taj nosao i obavili ga objektivno, tvrdoglavo dosledno". Mnoge naune discipline, a u prvom redu one humanistike, ukljuujui tu psihologiju i psihijatriju, i danas zavise od oveka kao jedino mogueg instrumenta merenja. Svakako da je nauni presti tih disciplina, bar jednim delom, upravo proporcionalan stabilnosti instrumenata pomou kojih one registruju i mere pojave. 14 Psihodijagnostika 209 Jedan od prvih uslova pravog naunog prouavanja ponaanja i linosti je to da raspolaemo pouzdanim podacima ili pouzdanim nainom prikupljanja i oce-njivanja podataka. U tradicionalnim okvirima reenja nije bilo. Uzalud je bilo pozivanje na pojedinane primere visoke doslednosti ili dostojanstvo profesionalnog iskustva. U masi posmatrano ljudi su nepouzdani procenjivai i sebe i drugih. I to je moda jo gore, postoji bezbroj razloga zbog kojih su oni takvi. S druge strane, reenje je uzalud traeno u potpunoj eliminaciji oveka i oslanjanju na fizikalne instrumente. Razlog je oigledan, studija sluaja ne moe da postigne svoj cilj jednostrano pribegavajui samoposmatranju, a instrumenti mogu da regi-struju samo ono to moe spoljnje posmatranje. Kompromis je naen u psiholokim testovima koji, dodue, kontroliu mnoge slabosti oveka, ali ih ne eliminiu u potpunosti, dok istovremeno poseduju neka svojstva fizikalnih instrumenata. Mnogi metodoloki problemi savremene psihologije, i ostalih humanistikih disciplina, potiu iz ove labilne ravnotee. Pouzdanost kao kriterijum vrednosti. Psiholoki testovi i njima srodni instrumenti moraju biti, pre nego to se puste u praktinu eksploataciju, ispitani i pro-vereni s obzirom na prosenu pouzdanost. Kada je jedan psiholoki instrument pouzdan? On je pouzdan ako se rezultati koje daje ne menjaju nezavisno od pro-mena u samom predmetu merenja. U instrument iji se rezultati menjaju iz nepoznatih razloga ne moemo imati poverenja. Razlozi neobjanjivim promenama rezultata mogu biti u ispitaniku koji, svesno ili nesvesno, podeava svoje ponaanje, tako da ono ne reprezentuje njegove sposobnosti, njegov uobiajeni nain reagovanja, interese ili ta je ve predmet ispitivanja. Ovaj izvor nepouzdanosti, u ogranienoj meri, moe da se tolerie, pa se i rauna na to. Ublaavanje ovakvih nedostataka vri se na vie naina. Pre svega ispitivanje ne moe da se obavi ukoliko nije postignut odgovarajui stepen saradnje i otvorenosti izmeu ispitivaa i ispitanika. Drugim recima, ispitanik mora biti pozitivno motivisan ili tanije reeno, ne moe biti negativno motivisan ukoliko elimo da dobijemo pouzdane podatke. Na kraju i rezultat merenja temperature zavisi od stava ispitanika prema ispitivau i svrsi ispitivanja! Ispitiva ili kliniar isto tako moe da bude izvor nepouzdanosti. Neutralizacija te vrste izvora greaka postie se redukcijom njegove aktivnosti, inicijative i itave uloge na jednu uu funkciju koja je unapred programom odreena. Ispitiva ne sme da odstupa od programa koji je za njega propisan. A ovaj program je stroi od bilo kojeg scenarija. Svoju ulogu ispitiva mora da odigra bez unoenja line note, improvizacije ili boemskog nehata. Tester je utoliko bolji ukoliko je njegovo ponaanje vernije propisanom. Naravno, iako je uloga ispitivaa kruta, a on je motivisan da postie dobre rezultate u svom psiho-dijagnostikom radu, nemogue je u potpunosti neutralisati ni uticaj njegove linosti na tu ulogu, dakle stvarno ponaanje u testovnoj situaciji, niti je realno negiranje daje svaki individualni kontakt sa ispitanicima uvek i neto novo. Izvoenje ispitivanja, procedura, redosled postupaka, registracija, intervencija, instrukcija, sve su to elementi koji mogu veoma mnogo da utiu na ishod rezultata nezavisno od predmeta merenja. Da bi se to izbeglo, pribeglo se kontroli tih faktora strogo disciplinovanim zahtevom da se jednom propisani nain ispiti210 vanja jednoobrazno primenjuje. Ova standardizacija svih postupaka u testiranju jedna je od osnovnih odlika psihometrijskih intnunenata. Standardizacija toka ispitivanja najvie se respektuje u grupnom ispitivanju, nje se pridravaju i svi korisnici psihometrijskih tehnika u individualnom radu, dok je postupak testiranja najfleksibilniji prilikom primene projektivnih tehnika. Pouzdanost rezultata testiranja, u proeku posmatrano, opada upravo navedenim redosledom. Na koji nain se proverava pouzdanost odreene tehnike? Postoji vie naina utvrivanja pouzdanosti. Prvi nan je slian postupku Nevernog Tome" koji sve proverava i zato sve meri dva puta. Ako neko merilo, u nekom vremenskom intervalu, dva ili vie puta primenimo za merenje neega, za ta imamo puno razloga da verujemo daje ostalo nepromenjeno, onda se mogu desiti dve stvari: ili e rezultati ponovljenih merenja biti istovetni (ili gotovo istovetni) ili e naprotiv biti razliiti. U prvom sluaju, iz rezultata emo zakljuiti da je instrument pouzdan, a u drugom daje nepouzdan. Naravno, ovakvo pravolinijsko zakljuivanje mogue je kod fizikalnih merenja, ali po analogiji i u bihejvioralnim disciplinama. Potpuna istovetnost i ne postoji, zato je svako merenje greka, ali je pitanje u kojoj se razmeri ona javlja. Prvi nain utvrivanja pouzdanosti prua informaciju o tome koliko su rezultati merenja odreenim

instrumentom nepromenjeni ili stabilni tokom vremena. Provera se obavlja u vie faza. Najpre se izvri regularno testiranje izabranim instrumentom, na odreenom uzorku ispitanika, pa se nakon nekog vremenskog intervala ponavlja pod identinim uslovima kao i prvi put. Bitna pretpostavka ovakve vrste kontrole pouzdanosti psiholokih instrumenata je ta da je ispitivanje u oba sluaja, u svakom pogledu, bilo istovetno. Ako je taj uslov zadovoljen, onda bi i rezultati oba ispitivanja morali biti identini, osim ako u meuvremenu nije dolo do promena u ispitanicima ili u uem predmetu merenja. Pre svega psiholoki uslovi, ni spoljanji ni unutranji, ne mogu se u potpunosti ponoviti, tako da je identitet samo relativan i aproksimiran. Dalje, sposobnosti i druge osobine koje se najee ispituju psiholokim instrumentima imaju razliitu stabilnost u dimenziji vremena, to svakako nije bez odreenog uticaja na pokazatelje pouzdanosti testova. Iz ovih razloga moe se oekivati da testovi sposobnosti imaju srazmerno vee koeficijente stabilnosti nego testovi interesa, jer se interesi za krae vreme vie menjaju nego sposobnosti. Iskustvo pokazuje da se upravo to i deava. Prema tome, moe se zakljuiti da pouzdanost psiholokih instrumenata dobrim delom zavisi od predmeta merenja, mada, naravno, ne samo od njega. Iz postavke da je linost relativno ustaljena organizacija odreenih tendencija ponaanja proizlazi, izmeu ostalog, da se ona i menja. Poto je verovatno tako, moe se oekivati da e promene biti utoliko vee i uoljive ukoliko je vremenski interval izmeu uzastopnih posmatranja ili testiranja bio dui. I ovo oekivanje se moe lako dokazati empirijskim putem. Koeficijenti korelacije izmeu prvog i drugog testiranja, koji se oznaavaju tehnikim izrazom koeficijenti stabilnosti, opadaju dosta pravilno i utoliko vie ukoliko je vremenska pauza bila dua. Najzad, moemo dodati jo jednu pravilnost, koja takoe nije bez uticaja na koeficijente stabilnosti, zbog ega strunjaci uvek vode rauna o njoj kada procenjuju vrednost odreenog instrumenta. Ako se obavi ponovljeno ispitivanje testom 211 inteligencije ili putem drugih sposobnosti, pri emu je vremenski interval kratak, odnosno manji od est meseci, rezultati drugog testiranja bie vii od prvog. Iskustvo steeno tokom prvog ispitivanja, ukoliko u meuvremenu nije bilo drastinih smetnji, bie korisno upotrebljeno u drugom ispitivanju. Prema tome, pri oceni koeficijenta stabilnosti treba da vodimo rauna ne samo o veliini nego i o smeru razlike izmeu rezultata prvog i naknadnog testiranja. Iz odreenih razloga nekada je potrebno da se odreena osobina intenzivnije posmatra ili da se testiranje ponovi. Na primer, neki ispitanik ili grupa ispitanika podvrgava se delovanju nekog leka ili drugog tretmana pod pretpostavkom da e taj uticaj izmeniti posmatranu osobinu. Tako, lekar moe da oekuje da e prime-njeni lek sniziti depresivnost ili uznemirenost kod bolesnika. Zatvorski psiholog moe da oekuje da e odreene izmene u organizovanju slobodnog vremena ili rad u terapijskim grupama izmeniti i svesne i nesvesne stavove osuenika prema autoritetu i socijalnim normama itd. Za ovakve i sline zadatke najbolje je upotrebiti, uz sistematsko posmatranje i intervju, jo i kvantifikovane psihodijag-nostike tehnike sa uim, specifinim dijapazonom zahvata u odreeni predmet merenja. Meutim, to bi bilo mogue samo ako bismo znali kako e samo ponavljanje, istim instrumentom, uticati na rezultate. Jer bez toga ne bismo bili u stanju da izdvojimo efekat eksperimentalno uvedenog agensa. Najbolji nain da se ovaj problem resi je formiranje dva potpuno istovetna testa, takozvane paralelne forme. Ali kako amo saznati da li su dva instrumenta doista paralelne forme", ili samo simuliraju istovetnost? Provera pouzdanosti paralelnih formi vri se uzastopnim ispitivanjem istog uzorka ispitanika, sa kratkim vremenskim intervalom, pomou oba instrumenta. Stepen podudarnosti izraunava se poput korelacija i naziva se koeficijent ekvivalentnosti". Ako je koeficijent ekvivalentnosti izmeu paralelnih formi visok, premauje vrednost .80, onda moemo imati poverenje u dobijene rezultate, odnosno moemo primenjivati oba testa u istu svrhu nezavisno od toga koji je oblik instrumenata prvi upotrebljen. Razultat nakog psiholokog merenja je samo posledica itavog niza aktivnosti, odnosno uzroka, koji najee ostaju do kraja nerazjanjeni. S tim u vezi se mogu postaviti mnoga i veoma opravdana pitanja. Ponimo, na primer, od toga da nema merenja bez odreenih jedinica, a jedinice, razume se, moraju biti potpuno jednake. Ako izmerimo duinu nekog puta pomou metra, a zatim merenje ponovimo, ovoga puta sa prepolovljenim metrom, rezultat mora biti isti iako je uloeni rad drugi put neto vei. Osnovno pravilo je ipak potvreno: bilo koji deo metra mora da da isti rezultat kao i ceo metar. Drugim recima, svi su delovi metra proporcionalni i striktno uporedljivi. Ova unutranja konzistentnost predstavlja jedan od kriterijuma pouzdanosti mere odnosno merila. Psiholoki merni instrumenti mogu da se provere i da se uporede rezultati dobijeni po istom postupku i na istoj grupi pomou dve polovine istog testa. Najee se testovi polove tako to se zadaci sa neparnim brojem grupiu u formu A, a zadaci sa parnim rednim brojem u formu B. Ovakva provera pouzdanosti ili unutranje konzistentnosti ne moe se koristiti kod testova kod kojih je vreme reavanja zadataka ogranieno.

Pouzdanost psiholokih mernih instrumenata predstavlja neophodan osnovni podatak prema kojem se korisnik mora orijentisati pri donoenju odluka, bilo da se 212 radi o izboru testa izmeu vie alternativnih, ili o tumaenju dobijenih rezultata. Ukoliko je pouzdanost testa niska, stoje dosta est sluaj kada je test sastavljen od malog broja zadataka, onda se zakljuci moraju donositi sa velikom opreznou. To znatno ograniava mogunost klinike, konfiguralne interpretacije nekih testova kod kojih se rezultati iskazuju simultano na vie skala. Naime, ako je pouzdanost subtestova mala, onda ne postoji mogunost da se razgranii da li su razlike izmeu rezultata posledice uticaja patolokih inilaca ili sluaja, tj. to je nestabilnost iji razlozi nisu jasni. Valjanost kao kriterijum vrednosti. Psiholoki testovi predstavljaju praktinu formu primene naunog pristupa u ocenjivanju individualnih razlika meu ljudima a vrednost svakog takvog instrumenta zavisi od toga kako su reena neka kljuna pitanja valjanosti. Od tih pitanja se po znaaju posebno izdvajaju sledea. 1. ta je predmet merenja, kakvu ima strukturu, kako se moe identifiko-vati i definisati. 2. Kakve je konstrukcije instrument merenja, kako je badaren i koju vrstu skale predstavlja. 3. Kakva je povezanost instrumenata, kakva je faktorska struktura testa. Vanost ovih pitanja najbolje emo prikazati ako uporedimo tri naina oce-njivanja linosti, laikoempirijski nain, psihodijagnostiko-instrumentalni i pseudo-testovni. Laiko-empirijski nain odgovara svakodnevnoj praksi ljudi, odnosno ocenjivanju ponaanja partnera u svim moguim relacijama, osim profe-sionalno-psiholokim. Odlike takvog procenjivanja dobro su poznate i zbog toga je dovoljno da se istaknu samo one najvanije, subjektivnost, nesistematinost, nereprezentativnost i nedokazanost pretpostavki i zakljuaka. Pseudo-testovni nain se odnosi na pokuaj procene linosti nekom vrstom instrumenata koji su po izgledu i nainu primene skoro identini prvim testovima, ali, za razliku od njih, ne pruaju prihvatljivi odgovor na tri gore navedene grupe pitanja. Primeri za kvazi-testove mogu se lako pronai na zabavnoj strani novina, najee pod naslovom Ispitajte i upoznajte sebe". Ovi improvizovani kvazi-testovi nude brz, udoban i pseudotian odgovor na pitanja da li ste dobar voza, da li ste simpatini u drutvu, da li imate seksepila? Po formi pseudo-testovi simuliraju naunost, meutim, po svim ostalim bitnim odlikama, a pre svega po proizvoljnosti, oni su zapravo iste vrednosti kao i laiko-impresionistika procena ponaanja. Pretpostavimo da smo naili na kvazi-test koji nam omoguava da proce-nimo da li smo hladnokrvni. Da pogledamo sada kako e se pokazati ovaj test na ispitu sa malopre navedena tri pitanja. Ponimo od predmeta merenja. ta je to hladnokrvnost, kakvu ima strukturu, kako se moe identifikovati i definisati? Pseudo-test, naravno, rauna na to da potroa nee ni postavljati takva nezgodna pitanja, jer ni sam ne zna na njih da odgovori. Sastavlja kvazi-testa ipak pretpostavlja da njegov instrument meri neto realno", poto je pridev hladnokrvan dobro poznat. To je re koja je i u dnevnoj upotrebi i u literaturi. Meutim, sa naunog stanovita ta injenica ne predstavlja dovoljan dokaz daje hladnokrvnost neko posebno, samostalno obeleje ponaanja ili linosti. Moda je u pitanju samo jedno sporedno obeleje jedne dublje crte, na primer emocionalne stabilnosti. Izmeu mnogih prideva i imenica koje u jeziku obeleavaju psiholoka stanja, 213 nakon paljive analize, moe se otkriti veza koja pokazuje da su to samo oznake razliitih manifestacija jedne dublje osobine linosti. S druge strane, neke vrlo znaajne psiholoke pojave nemaju pogodan i konvencionalan naziv u jeziku. Zbog svega ovoga, kao i niza drugih razloga, najpre bi trebalo prikupiti dokaze o tome staje hladnokrvnost, da li je to jedna jedinstvena i relativno nezavisna crta ili kompozit, a tek posle toga bi vredelo pristupiti konstruisanju instrumenata za njeno merenje ili procenjivanje, a nikako obrnutim redom. Kvazi-testovi najee polaze od zablude da je predmet merenja realan i dokazan kao nauna injenica. Sastavlja takve skupine pitanja nije svestan da time kri pravilo naunog pristupa, bez kojeg je test bezvredan. Prema tome, bez raienog teorijskog stava u vezi s predmetom merenja nema opravdanja za pravljenje instrumenata. Sastavljai kvazi-testova povrno i lakovemo zamiljaju da e, recimo, lako obuhvatiti hladnokrvnost" ako samo formuliu seriju pitanja koja, po njihovom miljenju, moraju" da isprovociraju reprezentativne i valjane odgovore. U isti nivo lakovernosti spada i uverenje da se sabiranjem odgovora dobija stepen izraenosti ispitivane pojave, ili da se tako mogu meriti individualne razlike. Mada su kvazi-testovi po formi slini pravima, ova slinost je sasvim povrna. Formiranje tehniki korektnog psiholokog memog instrumenta je sloen posao, koji zahteva solidno poznavanje psihometrije i statistike. Bezuslovno je potrebno da takav instrument bude proveren, a po mogunosti i badaren na reprezentativnom uzorku populacije na kojoj e kasnije biti primenjivan. Bez poznavanja rezultata reprezentativnog uzorka na testu nemogue je odrediti nultu taku i nemogue je precizirati, u sistemu odbrane skale, ta predstavlja malo", ta predstavlja mnogo", a ta taman koliko treba". Bez

ovakve pripreme kvazi--test daje pseudo-rezultate. Najzad, stiemo i do problema odnosa izmeu instrumenta, zapravo mere koju pojedinac postie, i predmeta merenja, zapravo osobine linosti. To bi bio trei korak koji bi valjalo uiniti, pa da se prekorai granica koja odvaja pravi test od testa". Sastavlja kvazi-testa, iz ovih ili onih razloga, preutno izjednauje pretpostavku sa dokazanom injenicom. On, naime, pretpostavlja da su rezultati na testu" u vezi sa nauno dokazanim predmetom merenja, daje, drugim recima, test" valjan ili validan. Ukoliko takvih dokaza nema, ukoliko postoje samo pretpostavke, ali nedostaju empirijski, statistiki ili eksperimentalni dokazi o povezanosti instrumenta sa kriterijskom pojavom, onda takav psihodijagnostiki postupak nije valjan i sledstveno tome nije za upotrebu. Jedna od prihvaenih definicija valjanosti glasi: test je valjan ako dokazano obuhvata i meri to to smatramo da meri. Ovom definicijom se prvenstveno naglaava podudarnost izmeu pretpostavljenog i stvarnog sadraja merenja. Tako, na primer, valjani test inteligencije je onaj na kome su rezultati velike veine ispitanika utoliko vii ukoliko su oni zaista inteligentniji, i obrnuto. Aktuelno dijagnostikovanje pomou psihodijagnostikih instrumenata mora da ima dve faze. U fazi konstruisanja i proveravanja testa moramo imati neku meru ili kriteri-jum stvarnog predmeta merenja" nezavisno od samog testa. To moe biti teorijski ili empirijski kriterijum, o emu odluuje konstruktor. Praktino korienje instru214 menata u dijagnostike svrhe dolazi u obzir tek poto je u prvoj fazi do kraja dovedeno dokazivanje i ispitivanje stepena i naina povezanosti instrumenata sa krite-rijumom. Ako je konstruktor uspeo da usaglasi svoj instrument sa nekim nauno prihvatljivim kriterijumom, recimo inteligencije, onda je, u stvari, odredio i dokazao njegovu valjanost. Mada je ispunjenjem zahteva za validacijom pravi psiholoki test umnogome nadmaio laikoempirijski i kvazi-testovni nain procene ponaanja, to jo uvek ne znai da su sve tekoe prebroene. Jedna od tih tekoa uslovljena je povrnim razumevanjem znaenja reci valjanost. Vrlo se esto o testovima izriu uopteni sudovi kao: ovaj je test valjan, a onaj nije. Takvo ocenjivanje e ostati neprecizno i onda ako na ovakav komentar nadoveemo konkretan koeficijent validnosti koji je ustanovljen prema odreenom kriterijumu. Treba, naime, znati da su rezultati na velikoj veini psiholokih instrumenata kompleksni, uslovljeni spletom razliitih faktora, meu kojima odreeni faktor moe biti dominantan. Ali, kao to empirijska istraivanja potvruju, faktorski sklop koji uslovljava rezultat na, recimo, Wechslerovoj skali inteligencije odraslih moe da varira zavisno od uzrasta ili zdravstvenog stanja ispitanika. Uzalud je naziv takvog testa fiksiran kada su sklopovi predmeta merenja vie ili manje promenljivi. Naivno je i nestruno ako se povedemo za magijom reci i poverujemo da je re, naziv isto to i realnost. Druga jedna zabluda u vezi sa ocenom i podelom testova na validne i nevalidne jeste u neopravdanom uoptavanju. Naime, ako u priruniku za upotrebu nekog testa ima podataka o tome da je taj validiran prema jednom, recimo, teorijskom i jednom empirijskom kriterijumu, pri emu je visina koeficijenta validnosti bila zadovoljavajua, korisnici, kojima upravo takav instrument treba, bie skloni da ovaj test proglase valjanim. Pri tome termin valjan dobija opti, univerzalni znaaj. On se preutno izjednauje sa neim to je validirano ne u odnosu na dva nego u odnosu na sve potencijalno mogue kriterijume. U stvarnosti univerzalna valjanost ne postoji, ve samo konkretna ili parcijalna Veliko je pitanje i to koliko je izabrani kriterijum, prema kojem je validnost ustanovljena, reprezentativan i za svoju vrstu. Na primer Wechsler Bellevue (Vek-sler Belvju) skala inteligencije validirana je, izmeu ostalih, i u odnosu na procene koje su nastavnici dali o inteligenciji svojih uenika. Mnogobrojna kasnija ispitivanja potvrdila su visok stepen slaganja izmeu IQ na WB skali i kolskog uspeha, ali ni to nije uvek tako. Zato ponekad nije? Verovatno daje izabrani kriterijum, odnosno da su izabrani kriterijumski procenjivai bili u velikoj meri reprezentativni za profesorsku populaciju i njihove kriterijume inteligencije. No uporedo sa ovima, u nekim kolama kriterijumi nisu standardni, nisu tipini, ili, to je takode mogue, i u tipinim" kolama ima nastavnika sa atipinim kriterijumima. Samo po sebi se razume da e testovni rezultat biti dobar prediktor uspeha u koli pod uslovom da su validacioni kriterijum i kriterijum sredine u koju ispitanik stupa srodni, bliski (pripadaju istoj populaciji kriterijuma"). Iz navedene analize proizlazi da odreeni psiholoki test moe da bude i va-lidan i nevalidan, to je tavie daleko verovatnije nego da e biti univerzalno valjan. Da li je to neka protivrenost? To bi bila protivrenost ako bi valjanost shvatili kao neki kvalitet sa univerzalnim dimenzijama. Uostalom, uzmimo samo 215 kao primer neki lek. Da li postoji panacea, lek koji sve leci, koji je dobar" za sve bolesti? Analogno tome i testovi imaju svoj odreeni dijapazon optimalnog dejstva, sa centralnom zonom i opadajuim efektima izvan te zone. Jedino reenje koje bi pribliilo valjanost testa nekoj univerzalnosti" bila bi validacija prema uzorcima svih potencijalno moguih kriterijuma. Takav test, naravno, ne postoji, iako

bi teorijski mogao biti stvoren. Vrste valjanosti. U literaturi se povremeno nailazi na pokuaje prikazivanja sutine psiholokih testova literarnim analogijama. Testovi se, na primer, upore-uju sa rentgenom, ime se istie njihova razotkrivajua snaga, njihovo zadiranje pod kou" i u pozadinu manifestnog ponaanja ili datih iskaza. Oni se uporeuju i sa mikroskopom, ime se podvlai njihova osetljivost, njihova mo da sagledavanjem i najsitnijih detalja ponaanja omogue rekonstrukciju celine ponaanja i linosti, iz koje su neki beouzi" nepoznati ili su potisnuti. Najzad, u ovoj seriji analogija sa razliitim optikim instrumentima red je doao i na teleskop. Takvo je poreenje napravljeno u nameri da se istakne injenica da psiholoki testovi omoguavaju predvianje kasnijih postupaka ispitanika znatno bolje nego golo iskustvo. U stvari, ovako globalno tumaenje vrednosti psihodijagnostikih instrumenata ne doprinosi mnogo shvatanju njihovih potencijala. Naime, dijagnostika vrednost testova utvruje se parcijalno, prema konkretnim validacionim kriteriju-mima. Bez obzira na visinu validacionog koeficijenta koji test pokazuje u odnosu na izabrani kriterijum, ne moe se tvrditi da je on generalno validan. Cronbach (1960) je izneo autoritativno miljenje da se tipovi valjanosti mogu rasporediti u etiri grupe, prema sadraju, prema paralelnom instrumentu, prema pojmu ili konstruktoru i prema dogaaju koji se predvia. Valjanost prema sadraju oznaava podudarnost izmeu dva uzorka ponaanja istih ispitanika, od kojih se prvi zahvata odreenim instrumentom, a drugi se manifestuje u vantestovskoj situaciji. Na primer, treba da proverimo jedan novi psihofannakoloki preparat koji umanjuje autizam. Najbolji nain da utvrdimo vrednost tog preparata je due iskustvo ili, umesto toga, kratak ali briljivo izveden eksperiment. Vaan momenat u voenju eksperimenta predstavlja instrument kojim emo meriti autizam bolesnika. Pri sastavljanju pitanja ili zadataka za ovaj instrument biramo one sadraje koji ulaze u okvir opisa ili definicije autizma. Ovaj instrument zatim podvrgavamo kontroli da bismo utvrdili da li se rezultati na njemu, u pogledu sadraja autistikih verbalizacija, slau sa zapaanjima iz van-testovne, klinike situacije. Ako tako konstruisani test daje rezultate koji su visokopodudarni sa sadrajima koje ispitanici iznose u drugim prilikama, onda zakljuujemo da taj instrument ima validnost po sadraju. Konkretna valjanost oznaava dovoljno visoku korelaciju izmeu jednog psiholokog instrumenta ija je validnost ve ispitana i dokazana i jednog drugog koji je na proveravanju. Na primer, konstruisan je novi grupni test inteligencije koji e, izmeu ostalog, sluiti i u klinike svrhe. Zbog toga konstruktor hoe da utvrdi kakvo je slaganje tog grupnog testa inteligencije sa rezultatima na ve poznatom individualnom testu iste sposobnosti. Korelacija izmeu ta dva testa bie mera konkretne valjanosti grupnog testa inteligencije. Na isti nain moe da se proveri stepen slaganja izmeu testovnih rezultata jednog novog testa organskog oteenja inteligencije" i rezultata elektroencefalografskih ispitivanja. 216 Teorijska validnost ili valjanost prema konstruktu oznaava meni podudarnosti izmeu pokazatelja nekog psihodijagnostikog instrumenta i definicije neke psiholoke osobine. Ova vrsta valjanosti je komplementarna sa ostalima, jer nam omoguava da odgovorimo na pitanje kakvo psiholoko znaenje imaju zadaci ili rezultati nekog testa. injenica je da neke grupe zadataka mogu da izazovu merljive odgovore ispitanika i da rezultat tih mera pokae neku vrstu empirijske valjanosti. To ak moe da se desi i pod uslovom da nikome ne bude jasno zato je taj test dobar. Do reenja problema koje su psiholoke osobine presudne za nastanak odreene vrste testovnog odgovora ne moe se stii ni lako ni brzo. U stvari, razreavanje te zagonetke zahteva postavljanje hipoteze, testiranje hipoteze istraivanjem ili eksperimentom, analizu rezultata i obnavljanje ove procedure sve dok teorijska analiza ne potvrdi identitet konstrukta. Izraz konstrukt je opera-cionalna formulacija koju je izmislio istraiva da objasni pozadinu pojava koje je istraivanjem i eksperimentom ustanovio. Svako uverljivo i verodostojno tumaenje latentnih varijabli testovnog ponaanja i njene veze sa vantestovnim ponaanjem, u stvari, predstavlja fazu permanentnog procesa teorijske validacije. Prediktivna validnost oznaava stepen podudarnosti pokazatelja ponaanja i vantestovnog ponaanja, koje e se odigrati nakon dueg ili kraeg intervala u budunosti. Kratko reeno, prediktivna valjanost podrazumeva da se pomou testa moe obaviti uspeno predvianje ponaanja u nekoj buduoj situaciji. Mnogi psiholozi, a posebno oni koji smatraju da je statistiki nain svoenja podataka i zakljuivanja superioran nad neformalnim, kvalitativnim, klinikim nainom, stoje na stanovitu da je predvianje najvaniji kriterijum vrednosti svakog psiholokog testa, tehnike i skale. Praktini smisao psiholokog testiranja, kau oni, odreen je pretpostavkom da je mogue na osnovu rezultata jednog relativno kratkog i ekonominog (testovnog) ispitivanja predvideti ponaanje ili uspeh ispitanika u nizu buduih vantestovnih situacija. Samo na osnovu proverenih predik-tivnih, testovnih ili netestovnih pomagala moemo donositi valjane odluke koje su neophodne u procesu dijagnostikovanja i leenja ljudi koji od nas trae pomo. U odbrani ove pozicije navodi se i postavka daje predvianje najsigurniji kriterijum praktine vrednosti znanja. Znanje koje ne omoguava uspeno predvianje nema praktine

vrednosti i u tom smislu nije pravo znanje". U krajnjoj liniji, prediktivna, tanost koja se postie primenom nekog psiholokog instrumenta, testa, tehnike ili skale, predstavlja merilo vrednosti teorijske postavke na kojoj je taj instrument zasnovan. Ovakvo visoko miljenje o predvianju kao empirijskom i naunom kriteri-jumu vrednosti ne dele svi kliniari-psiholozi. injenica je, kau oponenti, daje prediktivna valjanost i instrumenata i teorija veoma poeljna. Meutim, predikcija nije i ne moe biti vrhunski kriterijum, barem to se tie dijagnostike i terapije linosti. Cilj dijagnostike i terapije nije samo predikcija nego i razumevanje linosti. Osim toga, predikcija je usko vezana za statistiku i teoriju velikih brojeva, za razliku od klinike psihologije, i teoriju dinamike linosti, koje se bave pojedinanim osobama. Najzad, u svojoj logikoj osnovi predvianje se oslanja na princip nepromenljivosti prirode, jer se o budunosti sudi kao linearnoj kon-sekvenciji prolosti, ime se zanemaruju kvalitativni skokovi. Taj princip je u 217 suprotnosti sa psiholokom teorijom i klinikim iskustvom. Prema tome predvianje moe biti korisno ali ne moe pretendovati na to da predstavlja vrhunski kri-terijum u pitanjima linosti. SELEKTIVNO DEJSTVO BOLESTI I POREMEAJA NA TESTOVE Uspeh koji je postignut Binet-Simonovom skalom kao testom inteligencije, kao i nekih drugih koji su kasnije konstruisani, ohrabrio je nadanje mnogih da se mogu konstruisati i takvi testovi koji e, poput testova inteligencije, moi sa uspe-hom da procene i osobinu linosti, karaktera ili psihopatoloka stanja. Mnogi testovi i drugi tipovi psiholokih instrumenata izraeni su u takvoj nameri. Posle poetnih neuspeha onih jednostavnijih, koji su sloene pojave pokuavali da mere globalno, kao jednu dimenziju, usledili su pokuaji da se to isto, ali uspenije, postigne instrumentima koji su bili sastavljeni od vie relativno samostalnih delova. Neki od ovih drugih, sloenijih ili multidimenzionalnih instrumenata ispoljili su u radu izvesna svojstva koja nisu sasvim odgovarala najviim nadama, ali su pruala vie dijagnostikih informacija nego monodimenzionalni instrumenti. Nemaki psihijatar Kraepelin, a kasnije Bleuler izneli su shvatanja da psiholoki poremeaji, kojih ima vie razliitih vrsta, na specifian nain pogaaju sposobnosti i druge osobine. Uticaj psiholokih poremeaja nije globalan, dakle ne pogaa sve osobine u istoj meri i na isti nain, ve je selektivan, to e rei da jedne pogaa, a druge ostavlja relativno netaknutim. Ova hipoteza o selektivnom dejstvu psiholokih poremeaja, grafiki zamiljeno, veoma podsea na buenje kartona kojima se obeleavaju informacije elektronskih raunara. Mada Kraepelin nije izveo do kraja teoriju o razlozima i formiranju selektivnog oteenja, on je ipak omoguio da se psihodijagnostika istraivanja usmere ka pronalaenju profila karakteristinih za odreene tipove psiholokih poremeaja. Ovo objanjava zbog ega su psihodijagnostiki instrumenti koji su konstruisani po sistemu agregata od vie zasebnih skala, iji se rezultati iskazuju na veem broju uporednih kanala, pokazali veu dijagnostiku korisnost od monodimenzionalnih. Kraepelinova postavka nije imala posebnog odjeka na one koji su psihodi-jagnostiku praksu sveli na tradicionalnu trijadu studije sluaja. To je i razumljivo, jer su kliniari, i pre i posle iznoenja ove hipoteze, svoje dijagnostiko traganje vodili multidimenzionalno, pratei sva obeleja ponaanja i linosti koja su bila upadljiva, pojaana, ugaena ili devijantna. Meutim, ovaj nain slobodnog posmatranja nije u stanju da pouzdano registruje one manje drastine nepravilnosti u konfiguraciji sposobnosti i osobina linosti koje su dostupne standardizovanim psihodijagnostikim tehnikama. Multidimenzionalna skala sposobnosti (naprimer Wechslerove skale inteligencije) ili tendencija linosti (na primer Minesota multi-dimenzionalni inventar linosti) moe da iskae, za svaku skalu ponaosob, da li je ona u odnosu na normativni uzorak poviena, sniena ili neupadljiva. Zbog ovakvog, srazmerno pouzdanog kriterijuma, mogu se otkriti i takvi pojedinci koji aproksimiraju stanjima opisanim u psihopatologiji iako ona, golim okom" gledana nisu upadljiva". 218 KOMPLEMENTI ILI ANTAGONISTI, PSIHOMETRIJSKII PROJEKTIVNO-DINAMIKI PRISTUP U savreinenoj psihologiji se, na razliitim nivoima, sukobljavaju dve oprene tradicije u sistemu vrednovanja i orijentacije, to su, s jedne strane, statistika, eksperimentalna, objektivistika i, s druge, klinika, personoloka i humanistika. Ovakva podeljenost nije mimoila ni same instrumente, pa se i oni mogu podeliti u te dve klase. Testovi inteligencije i drugih sposobnosti, posebno oni grupni, zatim mnogi upitnici i inventari linosti spadaju u kategoriju psihometrijskih instrumenata. Zajednika odlika ovih jeste respekt prema psihometrijskim pravilima i kriteriju-mima. Po pravilu takvi instrumenti polaze od postavke da se njima ispituje neka sasvim odreena psiholoka osobina, to obavezno mora biti potvreno i dokumentovano. Zadaci na tim testovima takvi su da ispitanik bira jedno od nekoliko ponuenih reenja, a znaenje svakog izbora unapred je provereno i odreeno. Kao merilo uinka ispitanika koristi se sistem dvojnih skala. Najpre se odgovori saberu po kategorijama, ocenjuju prema jednostavnim skalama ili

kvantifikuju na drugi slian nain. U drugoj fazi se ovi rezultati uporeuju sa distribucijom rezultata normativne grupe i tako se dobija standardna ocena uinka na testu. Ovakav, dosta mehanizovani nain u stanju je daneutralie slabosti subjektivnog ocenjivanja, od kojeg nisu imuni ni iskusni kliniari. Ukoliko je ispitivanje obavljeno multidimen-zionalnom skalom, onda se opisanim nainom obrade postie dvostruki efekat. Omoguava se dobijanje numerike, grafike ili kategorijalne procene poloaja ispitanika za svaku pojedinu osobinu koja se na datoj skali ili testu meri u odnosu na proek standardizacionog uzorka ili norme. Zatim, na osnovu prethodnog, moe se uporediti relativna zastupljenost svake pojedine osobine, odnosno izraziti profil svih ispitanih sposobnosti, interesa, crta linosti ili psihopatolokih tendencija. Prvi presek daje nam mogunost da ocenimo poloaj ispitanika na nekoj dimenziji u odnosu na adekvatnu normu. Drugi presek nam omoguava da uporedimo ispitanikove osobine u uzajamnom odnosu ili unutar linosti. Poto je za ovaj pristup kvantifikacija osnovni uslov, onda e, logino, i meu-individualne razlike kao i unutar-individualne razlike u procenjenim osobinama biti reprezentovane intenzitetom ili frekvencijom. Dimenzije ili odlike sposobnosti i linosti po prirodi su obavezno opte, a individualnost pojedinca moe da se izrazi samo kvantitativno, razlikom u odnosu na proek, razlikama izmeu vie dimenzija unutar linosti i konfiguracijom intenziteta tih dimenzija. Psihometrijski orijentisani psiholozi svesno su se opredelili za to da neguju i razvijaju objektivistiku i kvantitativno naunu metodologiju, sa svim njenim kon-sekvencijama. Takva se odluka ne donosi lako, jer je svakome poznato da kvantifikacija ne prijanja lako uz psiholoke pojave. Uz pomo ovakve metodologije naeni su naini pomou kojih su, iz kompleksne celovitosti ponaanja, srazmerno uspeno izolovane optimalno homogene, iste" i relativno nezavisne pojave, kao to su mnoge vrste i podvrste sposobnosti, interesa, stavova i crta linosti. Taj i takav cilj je u okviru tradicionalnih egzaktnih nauka. Ukoliko bi on u psihologiji mogao biti uspeno ostvaren, onda bi i merenje bilo isto tako mogue u principu 219 kao i bilo koje druge prirodne pojave. Krajnji cilj ovako orijentisane psihologije linosti je da postigne uspenu identifikaciju i izolaciju onoliko velikog broja optih svojstava koliko je potrebno da se obuhvate svi slojevi strukture linosti. Kada bi se to postiglo, onda ne bi bilo neizvodljivo da se konstraiu odgovarajui testovi i skale pomou kojih bismo mogli ispitati i nauno opisati svakog pojedinca ili grupu pojedinaca. Mada ovakva pozicija i metodologija dijagnostikevanja unapred gube mogunost da obuhvate individualno specifine kvalitete ponaanja i linosti, to nita ne menja na stvari. Zastupnici ovakvog pristupa smatraju daje bolje izgubiti ono to je pojedinano nego ono to je opte, jer bez ovog drugog nema nauke. Osim toga, nije tano da se individualnost pojedinca svodi na pitanje kvaliteta i daje nepristupano opisivanju na drugi nain. Sa svega deset razliitih optih osobina ili dimenzija linosti koje obuhvataju sve slojeve njene grae, pri emu svaka dimenzija ima samo deset stepena intenziteta, mogu se kombinacijom brojeva prikazati individualnost" svih stanovnika zemljine kugle, pie ameriki psiholog Cattell. U psihodijagnostikom arsenalu savremene psihologije ve etrdesetak godina izdvaja se i razvija jedna posebna grupa instrumenata koja nosi zajedniki naziv projektivne tehnike. Po mnogim konstrukcijskim svojstvima, a jo vie po nekoj vrsti teorijske osnove, projektivne tehnike predstavljaju neku vrstu antipoda psihometrijskim instrumentima. Naprimer, predmet ispitivanja u okviru psihometrijskog pristupa treba da bude neki relativno jasno definisani segment, aspekt ili sloj linosti koji je unapred predvien a ispitaniku ostaje samo da ispolji koliko toga ima u svom ponaanju. Suprotno tome, projektivne tehnike ne nameu unapred koji e segment, crtu ili aspekt ispitanik izraziti u ispitivanju. Ovde se polazi od toga da svaki pojedinac ima svoj poseban unutranji svet koji ga ini posebnim i razliitim od svih ostalih ljudi. Njegova specifinost nije samo u detaljima, mada i u tome postoji, ve pre svega u kvalitetu celine. Da bi tako shvaeni predmet ispitivanja mogao doi do izraaja, ispitanik se stimulie vrlo nekonvencionalnim zadacima, na koje on takoe treba da odgovori nekonvencionalno i uz punu slobodu spontane ekspresije. Namera ovako angairanog ispitivanja je viestruka. Prvo, oekuje se da odgovori ispitanika odraavaju kvalitativne karakteristike njegove celovite linosti u kojoj su osobine rasporeene onako kako stvarno jesu, a ne kako je konstruktor testa to unapred predstavio. Drugo, oekuje se da e ovakva neometana i nekonvencionalna atmosfera i stimulacija povui za sobom odgovore koji ne odraavaju samo manifestne osobine ispitanika, obrazovanje, inteligenciju, navike, crte linosti i slino, ve i neto dragocenije, nesvesnu dinamiku i mehanizam odbrane. Kao tree, oekuje se da e ispitanik biti i nehotice iskreniji ve i zbog toga to mu nije jasno ta zapravo kliniar vidi u njegovim odgovorima koji su neozbiljni". Projektivistiki orijentisani psiholozi ne odlikuju se samo po tome koju vrstu tehnika primenjuju ve i po tome to imaju vie afiniteta prema umetnosti i drugim humanistikim vrednostima. Mada im nije strana ambicija psihologije da se afirmie kao egzaktna nauka, oni ipak prednost daju konkretnom sluaju. Oni pri-hvataju argument daje predvianje vana odlika naunosti, ali ipak smatraju daje za

kliniara vanije da razume sluaj nego da sigurno predvia ta e se desiti. 220 Vana je odlika projektivistiki orijentisanih kliniara da pokazuju izraziti interes za psihologiju nesvesnog i za vrednosti koje su zastupljene u umetnosti, kao to su kreativnost, sloboda linosti, spontanost, intuicija, individualnost. Najzad, projek-tivistika orijentacija se esto identifikuje sa takozvanim klinikim nainom zakljuivanja, ija je osnovna odlika, nasuprot statistikom zakljuivanju, nefor-malnost. Khniar-projektivista sabira informacije i daje interpretaciju bez nekih gotovih recepata i formula koji bi definisali obavezni proces, i etape procesa izvoenja sudova. Najzad, moe da se postavi pitanje kakav je odnos izmeu projektivnih i neprojektivnih, psihometrijskih testova? Sa pozicija dogmatskog teorisanja ove dve grupe testova obino se prikazuju ne samo kao razliite ve kao suprotne. Iz respekta prema teorijama i mnogi udbenici didaktiki prikazuju taj odnos kao otru razliku. Meutim, s druge strane, praktiari veoma esto svrstavaju u istu bateriju i jednu i drugu vrstu tehnika, u oekivanju da e tako poboljati svoju dijagnostiku efikasnost. Sad iz toga nastaju mnogi nesporazumi, optuivanja za eklektizam i povrnost. Ima mnogo primera iz kojih se vidi da se posebnom vrstom analiza i obrade iz psihometrijskih tehnika mogu izvesti takve procene linosti koje se ne razlikuju od interpretacija projektivnih tehnika. Nadalje, klasini projektivni instrumenti, kao to je na primer Rorschachova tehnika, mogu se doterati tako da se nimalo ne razlikuju od serijskih psihometrijskih tehnika. Uzimajui ove argumente u obzir, mogli bismo zakljuiti da je podela psiholokih tehnika namenjenih proceni linosti na projektivne i psihometrijske dobrim delom opravdana. Uprkos tome razlike meu njima se ne smeju apsolutizovati. Praktiari su, izgleda, u pravu kada se ne odriu, iz nekih dogmatskih razloga, ni jednog tipa instrumenta. Jer, ako bismo morali zasnivati kliniku psihodijagnostiku na dogmatskim osnovama, onda ne bismo mogli paralelno koristiti ni jezgrovitu trijadu. Kako bismo mogli pomiriti inae na introspektivnim, ,,subjektivistikim" osnovama zasnovani intervju sa bihejvioristiko objektivistikim" posmatranjem? Takav apsurdni separatizam nema odziva meu praktiarima. Tu odluuje empirijska dokazanost vrednosti ovog ili onog instrumenta. to se tie projektivistikog i psihometrijskog statistikog pristupa i njihovog rivaliziranja, za sada nema izgleda da ijedan pretegne i monopolizira praksu. Razlozi nisu u argumentaciji ve u injenici da nijedan od njih ne zadovoljava, ali ipak dovoljno prua. to se tie samih tehnika, one su izgleda, daleko elastinije, manje iskljuive od teorijske osnove. Najzad, na njima je demonstrirano da razlike i suprotnosti nema u oblasti tehnike i prakse ve u oblasti teorija i pristupa. U krajnjoj liniji, razmatranje o odnosu projektivnih i psihometrijskih tehnika moe da se povee sa razlikama unutar jezgrovne trijade studije sluaja. Projektivne tehnike su vrlo sline i srodne sa intervjuom i u izvesnom smislu predstavljaju tehniki viu formu intervjua. Psihometrijske tehnike po mnogo emu imaju slian odnos prema posmatranju. to se pak tie biografske metode, ona je oigledno, sa stanovita ove nae dihotomne klasifikacije, dvostruka. Ukoliko je u pitanju autobiografija, onda ona spada u klasu sa intervjuom i projektivnim pristupom, ako je pak u pitanju heterobi-ografija, opisivanje biografije od strane druge osobe, onda je ona u klasi sa posmatranjem i psihometrijskim pristupom. 221 PSIHOTEHNICKA PROCENA I PROLONGIRANA OPSERVACIJA Psihodijagnostika procena linosti, koju po pravilu obavlja kvalifikovani kliniki psiholog, trai se i u onim sluajevima kada je pacijent hospitalizovan i podvrgnut sistematskom, produenom posmatranju. Bez obzira na individualne, socioekonomske, obrazovne i biografske razlike, svi psihijatrijski opservirani pacijenti smestaju se u specijalizovanu ustanovu na odreeno vreme. Uslovi ivota, dnevni red i ivotna rutina u tim ustanovama manje-vie su jednoobrazni za sve pacijente. Osoblje, njihovi individualni stilovi kao i kriterijumi procenjivanja takoe su manje-vie ustaljeni i ujednaeni. To znai da posmatrana osoba ulazi u jednu sredinu koja se svakom pacijentu namee kao standardni ambijent". Prema tome, moemo govoriti o nekoj analogiji takvog ispitivanja sa testovnim ispitivanjem. U oba sluaja ispitanik je suoen sa uslovima ponaanja koji su principijelno egalitarni (jednaki za sve). Polazei od takve definicije ambijenta (u testovnim uslovima zadataka, instrukcije i ponaanja ispitivaa) odvija se ivot odnosno ponaanje posmatranika. Njegovo ponaanje je niz spontanih i provociranih obrazaca. S obzirom na relativno dugi rok boravka i relativno razliite pojave u ambijentu, ili sluajne provokacije, prua se mogunost upoznavanja repertoara" obrazaca i uloga linosti (u testovnim uslovima odgovora i testovnog ponaanja). Budui daje svaki ispitanik samo poseban sluaj ponaanja koje se svakodnevno javlja u datoj sredini ili u odnosu na neku izuzetnu" provokaciju, postoji mogunost uporeivanja i odmeravanja pokazanog u odnosu na uobiajeno (u testovnim uslovima poreenje sa normama). Sasvim je razumljivo da se prolongirana opservacija i intervju primenjuju povezano. Intervju i TTS su dve relativno samostalne vrste puteva eksploracije i procene linosti. I pored toga stoje o intervjuu kao tehnici i kompleksnoj komunikaciji saznato u razmaku od pedeset godina unazad, vrlo je malo verovatno da se kliniki intervju, pod uticajem tih

saznanja, bitno izmenio. Istina, postoje specijalizovani intervjui u raznim granama prime-njene psihologije, ali ova raznolikost ne utie na strukturu i dinamiku svake posebno. To je raznolikost u irini, jedno razgranavanje u kome odluujuu ulogu imaju raznoliki ciljevi profesije i zadataka intervjuera. S druge strane, metodoloke i tehnike novine znatno su izmenile sastav, praksu i primenu TTS. Uprkos razliitim smerovima razvoja ove dve grupe pristupa eksploraciji linosti, pri emu je razvitak TTS sloeniji i upeatljiviji, TTS su fakultativne, a naturalistike metode obavezne. Psihodijagnostikovanje poinje kontaktom, komunikacijom u formi intervjua, bez obzira na to da li razgovor ide preteno razvojno ili transverzalno. Intervju nam omoguava da stvorimo opti utisak o sagovorniku, da stvorimo mentalnu mapu linih problema", da postavimo prioritet medu problemima, odnosno da odredimo hipotezu i zadatak, i najzad, pomou intervjua i linog kontakta dolazimo do jedne neverbalizovane orijentisanosti, oseanja sluaja". Intenzitet ovog oseanja u neposrednoj je vezi sa uverenou u tanost nae zamisli o ispitaniku kao linosti. Osnovni nedostatak jednokratnog intervjua, ili male serije intervjua, je taj da njime dobijamo od svega pomalo, a ni od ega dovoljno". Drugim recima, intervju moe biti odlian za eksplorativnu fazu, za otkrivanje, ali je, 222 objektivno posmatrano, nedovoljan za dokazivanje. To je u veini klinikih jednokratnih intervjua tako. Kliniki intervju je, sa stanovita dokazivanja, otvoren ili zatvoren sistem zavisno od sluaja ili problema koji se istrauje. U mnogim sluajevima intervju ima funkciju dokaznog postupka. Na primer, kratkotrijani intervju sa regrutima koji slui za prepoznavanje, otkrivanje blie nespecifikovanih neadaptiranih osoba. Meutim, onaj pravi kliniki intervju", koji kliniki psiholozi navode kao naturalistiku tehniku primum inter pares, taj intervju je nezamisliv bez iznenaenja i, ako je dobar, bez varijacija, taj intervju je otvoren. Kliniki intervju se po potrebi moe ponavljati. To znai da se zapoeta eksploracija pri novom susretu moe proirivati, kao to se utvreni problemi mogu produbljivati. Prelaskom jednokratnog intervjua u nekoliko intervjua ili seriju dolazi do pojaavanja komponenata provere i dokazivanja. Hipoteze i alternative koje su iskrsle u prvom intervjuu tokom sledeih sastanaka bivaju potvrene ili zamenjene adekvatnijim, kao to se i alternative sukcesivno razreavaju ili menjaju. To znai da serijom intervjua moemo pojaati komponentu zatvorenosti, dokazanosti i prema tome moemo pomou intervjua da zavrimo procenu linosti. Ako se serijom intervjua moe postii poveanje otvorenosti i spremnosti za iznenaenja, onda je opravdano pitanje kakva je svrha prikljuivanja psihotehnikih metoda TTS tipa? Dijagnostiki intervju, pod kojim podrazumevamo profesionalni susret i razgovor kliniara sa sluajem, podloan je svim slabostima impresionistikih, slabo kontrolisanih istraivakih postupaka. Bez obzira to kliniar osea veliko po-verenje prema podacima i svom doivljaju susreta sa sluajem, koji su za njega neposredno i emotivno uverljivi (autentini), on je istovremeno nesiguran u konsenzualnu i objektivnu (naunu) vrednost registrovanih podataka, svojih utisaka i suda. Ukoliko je njegov susret sa sluajem bio liniji, posebno sa kliniareve strane, utoliko je subjektivna uverljivost saznanja vea, a transsubjektivna (nauna, opta, konsenzualna) je manja. Da bi mogao da se osloni na podatke i sudove u koje apriori veruje ili je najspremniji da veruje, kliniar mora da potrai potvrdu na transsubjektivnom nivou. Ponavljanje intervjua kao potpuno natura-listike metode ne moe da prevazie njegov prevashodno lini (subjektivni) kvalitet. Kliniar ima na raspolaganju vie naina da proveri svoju procenu datu na osnovu intervjua. On moe da bira izmeu sledeih mogunosti: 1. Da trai ponavljanje intervju-procene koju bi dao jedan drugi nezavisni procenjiva. Vrednost ovog postupka je utoliko vea ukoliko je drugi procenjiva bolji ekspert, bolji poznavalac problema ili naprosto poznat strunjak. Uobiajeno je da se provera prepusti renomiranom autoritetu (tj. efu). 2. Da trai ponavljanje intervjua pred konzilijumom strunjaka. Konzilijum i vodei autoritet u grupi predstavljaju garante za tanost hipoteza i sudova datih u proceni. 3. Da trai produeno posmatranje pod pretpostavkom da celodnevna opservacija u duem intervalu prua mogunost za pouzdaniju procenu. 223 4. Da trai proveru svojih pretpostavki i sudova na transsubjektivnom planu pomou psihotehnickih postupaka. Za razliku od prethodnih naina, psiho tehnike metode reprezentuju parcijalne, vankontekstualne, opte i objektivne kriterijume. U mnogim sluajevima, pogotovu koji su sporni, koji su razliito procenjeni, odnosno koji su doveli do podeljenih miljenja, normativni i mehaniki postupci ocenjivanja prihvataju se kao arbitraa, koja nije bez greaka, ali se barem zna smer i veliina tih greki. Psihotehnika procena je prihvaeni supstitut intervju-procene jer je stepen kontrole greaka vei. Kada se ve raspravlja o odnosu dijagnostikog intervjua i psihotehnikog dela baterije, umesno je pitanje zbog ega je dijagnostiki intervju, za razliku od terapijskog, ostao konzervativan, metodoloki neoplemenjen, naturalistiki naivan? Za razliku od dijagnostikog intervjua, terapijski intervju je

znatno bolje prouen (Rogers, 1949). Zahvaljujui povezivanju terapijskog intervjua sa teorijskim pitanjima komunikacije i ekspresije, kao i uvoenju elektronske registracije zvuka i slike postignut je znaajan napredak u kontroli zbivanja u toku terapije. To znai daje u sluaju terapijskog intervjua postignut izvestan stepen sinteze natu-ralistikog i metodoloko-instrumentalnog pristupa. Sada je pitanje zato je taj most ostao neizgraen u dijagnostikom intervjuu? Interaktivni i drugi procesi dijagnostikog intervjua ni izbliza nisu tako paljivo analizovani kao procesi terapijskog intervjua, mada je poneto i tu raeno (Matarazzo, 1965). Terapijski intervju je do danas ostao primarni oblik sprovo-enja psihoterapije. Ni jedan drugi oblik operacija nije pronaen koji bi mogao da ga zameni. To se, naravno, odnosi na dinamiku i klasino sugestivnu terapiju, sa izuzetkom terapije ponaanja i leenja psihofannacima. Drugim recima, ne postoji terapijska baterija u sklopu koje bi intervju imao istu funkciju, odnosno u kojoj bi neke druge terapijske metode imale analognu ulogu TTS. Posmatrajui istraivaki rad u psihodijagnostici stie se utisak da su naturalistike metode u senci, dok je itav napor usmeren na analizu i proveru psihotehnickih, TTS metoda. Ovakav tok stvari opravdano namee pitanje da li je pouzdano dokazana strategijska postavka da prikljuivanje TTS naturalistikim eksplorativnim postupcima, odnosno intervjuu u prvom redu, poveava pouzdanost i vrednost dijagnostike procene? Ovo je kljuno pitanje strateke koncepcije dijagnostike baterije. Polazei od poznatih slabosti intervjua i drugih subjektivnih, impresionistikih (naturalistikih) postupaka, oekivalo bi se da se na njima zasnovana procena linosti moe poboljati eksperimentalno statistikim metodama TTS. Ono to znamo o samim TTS, ili o naelima metodologije na kojima su formirane, takoe bi oekivali da njihovo prikljuivanje u bateriju mora da rezultira porastom pouzdanosti i valjanosti procene. Na kraju sastavljanje baterije, muno sticanje njene primene i cena njenog korienja u zdravstvu ne bi se mogli opravdati ako taj nain rada ne bi davao taniju, bolju dijagnostiku procenu. 224 XII. PSIHODIJAGNOSTICKA PROCENA INTELIGENCIJE Psiholoki merni instrumenti, standardizovani testovi, tehnike i skale proce-ne spadaju medu najpoznatije tekovine savremene primenjene psihologije. U tom arsenalu vrhunsko mesto suvereno dre testovi opte intelektualne sposobnosti ili inteligencije. I u klinikoj psihologiji dijagnostiki instrumenti se mnogo koriste i imaju veliki znaaj. Prema podacima Britanskog udruenja za psihologiju, u toj zemlji samo u toku jedne godine obavi se oko milion individualnih testiranja. Meu svim postojeim instrumentima najvie se primenjuju testovi inteligencije. Primena psiholokih mernih instrumenata u prvom redu zavisi od vanosti koja se pridaje odreenoj osobini. Inteligencija je bitna sposobnost za vrenje sloenih aktivnosti, za sricanje znanja i vetina i za prevladavanje zastoja u razvoju linosti. U velikoj veini sluajeva testovi inteligencije slue za pozitivnu i negativnu selekciju. U klinikoj psihologiji mnoge vane odluke o pojedincu donose se na osnovu procene inteligencije koja se temelji na testiranju. Relativna brzina i ekonominost postupka dozvoljava da se identifikuju mentalno zaostali, manje sposobni ili da se otkriju talentovani. Poto je udeo sloenih zanimanja u optoj strukturi poslova tehnoloke civilizacije u porastu, i primena testova inteligencije ima tendenciju ekspanzije. Testovi inteligencije predstavljaju pouzdanu i valjanu zamenu za natura-listiku procenu. Moda je ispravnije rei da predstavljaju poboljani komplement neinstrumentalne strune procene. Moe se postaviti pitanje zato su testovi inteligencije, kao merni instrumenti, superiorni u odnosu na druge psiholoke tehnike. Smatra se da je osnovni razlog u sadraju koji se ispituje. Inteligencija pokazuje daleko veu postojanost u razliitim situacijama i u duim vremenskim intervalima nego konativne osobine linosti. Pored toga, inteligencija je teorijski bolje definisana a definicija vre potkrepljena i bolje povezana sa empirijskim nalazima nego druga svojstva linosti. Ve i zbog ove dve relacije superiornosti, prema strunoj proceni i ostalim psiholokim tehnikama procene, testovi inteligencije se esto prihvataju kao arbitri u sporovima. Neusklaene ili suprotne procene inteligencije kandidata za neko mesto ili klinikog sluaja veinom se razreavaju na osnovu rezultata na testovima inteligencije. ak i kada je skepsa prema testovima jaa nego obino, rezultat na testu inteligencije se prihvata kao primum inter pares. Meutim, ako sporna osobina nije inteligencija ve, recimo, agresivnost, nesvesni psiholoki procesi ili stav, onda rezultati na odgovarajuim testovima vie nee imati autoritet arbitra. Oni e predstavljati samo svedoke", jo jedan dokaz u nizu za ili protiv. 15 Psihodijagnostika 225 Postavlja se pitanje: Zato se testiranju inteligencije poklanja vee poverenje nego slobodnoj (neinstrumentalnoj) proceni strunjaka? Klasian odgovor glasi da su strunjaci nepouzdani i to na dva naina. Oni zapadaju u protivurenost sa sobom kada procenjuju isti materijal u razliitim vremenima ili konstelacijama. Razliiti strunjaci daju razliite procene o istoj osobi, to se svakodnevno deava

kod sudskih vetaka. Suprotno od eksperata testovi inteligencije imaju visoku pouzdanost. ak i kada dva testa nisu u savrenom skladu, oni su uvek dobro povezani, a razlike medu njima nisu nepoznate. Drugi argument u prilog testovima inteligencije je veza sa teorijom. Testovi inteligencije imaju definisanu teorijsku osnovu, dok je procena eksperata teorijski nejasna. Pitanje koje smo postavili sasvim je irelevantno za masovne trijae koje se vie i ne rade drugaije nego testiranjem. Sutina pitanja je: kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog sluaja? Kome verovati: iskusnom kliniaru ili mehanizovanom instrumentu? Mada je u tom pitanju prisutan izvestan ton romantine poetike, ono je ve pre-vazieno praksom. Testovi inteligencije koji se primenjuju u klinikom radu, za ispitivanje individualnih sluajeva, imaju posebna svojstva i takvom radu prilagoene zahteve. Takav test kao sistem bezuslovno je superioran nad improvizo-vanim zadacima kojima se slue eksperti nepsiholozi. Kliniki test inteligencije primenjuju strunjaci koji dobro poznaju i kliniku problematiku i teoriju i karakteristike instrumenata koje primenjuju. Prema tome, uopte nema ni govora o nekoj antitezi strunjaka prema mehanikom instrumentu. Pitanje bi moralo da glasi - kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog sluaja: iskusnom kliniaru bez testova ili iskusnom kliniaru sa testovima? Kliniki metod ispitivanja inteligencije predstavlja za sada najsigurniji nain procene. U grupnom, masovnom ispitivanju test je apsolutizovan, dok je ekspert eliminisan kao bitan inilac procene. U neinstrumentalnoj klinikoj proceni ekspert je instrument i arbitar. U prvom sluaju kontrola testova je nedovoljna ili mehanika, dok je u drugom primeru kontrola eksperata problematina. Tek sa uvoenjem individualnih testova inteligencije posebne konstrukcije, kao to su Binetova i Wechslerova skala, i sa formiranjem posebnih strunjaka klinikih psi-hologa-dijagnostiara naeno je uravnoteeno reenje. Psihodijagnostiar prime-njuje individualni test inteligencije i pri tome koristi sve pogodnosti ove metode. Meutim, celokupno ispitivanje, ocena uinka i interpretacija nalaza odvija se pod kritikom kontrolom ispitivaa eksperta. Instrument i dijagnostiar upotpunjavaju se i istovremeno kontroliu jedan drugog. Naravno, u tom spregu ima prostora za bolje i slabije, ali u proeku takav nain rada je sigurniji i daje bolje rezultate nego polovian nain, testiranje bez eksperta ili ekspert bez standardizovanog instrumenta. Kliniko ispitivanje inteligencije pomou psiholokih testova vezano je za ime francuskog istraivaa Bineta (1905), koji je prvi sastavio jedan upotrebljivi instrument podesan za klasifikaciju i procenu inteligencije dece. Poetkom ovog veka u Francuskoj je usvojen plan reforme u osnovnim kolama. Sprovoenje tog plana zavisilo je i od uspeha otkrivanja dece ometene u razvoju koja su usporavala ritam nastave koji je odgovarao normalnoj veini. Osnivanje posebnih odeljenja za zaostalu decu takode je zavisilo od uspeha selekcije, odnosno od metoda dijag226 noziranja mentalnog razvoja. U to vreme je procena usporenog i zaostalog mentalnog razvoja obavljana sasvim nestandardizovano, na temelju iskustva i profesionalne savesti lekara i uitelja. Ta vrsta instrumenata" ispoljila je klasine slabosti koje su imale teke moralne i psiholoke posledice za pojedince, a nita manje teke za sistem u celini. Zbog neujednaenih merila i pogrenih kriterijuma bilo je puno lanih kategorizacija. Neka zaostala deca zadrana su u redovnim odeljenjima (fal negativ) a druga, nonnalno razvijena deklarisana su kao intelektualno zaostala (fal pozitiv). U pojedinanom sluaju razgranienje je bilo utoliko tee ukoliko je dete bilo diskretnije zaostalo. Upravo ova kategorija graninih sluajeva najdrastinije je pokazala nemo klasinog golorukog" strunjakog procenjivanja mentalnog razvoja. Binet je u vreme ove reforme ve bio daleko odmakao u svojim istraivanjima razvoja sposobnosti. Poto mu je povereno da resi na najbolji nain ovaj problem, on je pristupio razradi jedne standardizovane skale. Razvijajui teorijski koncept i tehniku uporedo, on je pretpostavio da se inteligencija dece razvija postepeno, da je razvoj stupnjevit i da svakom uzrastu odgovara po jedan stepen, da se individualne razlike ispoljavaju u brzini sa kojom dete savlauje stupnjeve, kao i u dometu koji ostvari na kraju razvoja. Ove pretpostavke omoguile su Binetu da pristupi konstrukciji jedne opte skale mentalne sposobnosti i da uz pomo te skale empirijski odredi norme razvoja. Koristei poboljane varijante ranije korienih testova (Blin-Damaye) Binet i Simon pristupaju standardizaciji i empirijskom odreivanju teine zadataka i njihove diskriminativnosti u odnosu na uzrasne nivoe. Poetna forma testa pretvara se u grupe zadataka koje zajedno ine lestvicu. Svaki zadatak i svaka grupa je empirijski proverena, tako da se na osnovu njih mogu razlikovati tipini uinci aka prvog, drugog, treeg i etvrtog razreda. U procesu konstrukcije skale sprovedeni su vani metodoloki principi. Odreena je teina svakog zadatka, prema kriterijumu dobnih grupa i sposobnosti uenika odreenih godina da u veini (preko pedeset posto) rese ili ne rese zadatak. Na taj nain je svakom zadatku naena teina. Formirane su grupe zadataka u koje su ukljueni oni zadaci koji su se pokazali kao najspecifiniji, najdiskriminativniji za dati uzrast. Tako je omogueno da se odredi u kojoj je meri ispitanik savladao odreeni razvojni stupanj, odnosno do koje je mentalne godine stigao. Sve

skupine zadataka rasporeene su tako da obrazuju jedinstvenu skalu, idui postepeno od grupe testova za najmlai uzrast do najteih zadataka za najstariji uzrast. Deca u starijem uzrastu skoro uvek su lako reavala testove za nii uzrast, utoliko lake ukoliko je razlika bila vea, dok obrnuto, deca mlaeg uzrasta nisu bila sposobna da reavaju zadatke za stariji uzrast. To su pravilnosti razvoja uopte. Meutim, individualne razlike su utvrene u odnosu na opte pravilo. Nain ocenjivanja uinka ispitanika po Binet-Simonovoj skali je kvantitativan. Uz pomo uzoraka odgovora na svaki zadatak, sem onih kod kojih je uinak objektivno merljiv, omogueno je klasifikovanje i prevoenje u numeriku meni. Nizom tehnikih reenja, koja su danas ve standardna, Binet je svoju skalu promovisao u empirijski proveren kriterijum, koji je bio koristan, koji je odgovarao zadatku, a istovremeno pruao mogunosti za neka teorijska uopstavanja. Imajui teorijske ambicije, Binet je stvorio koncept mentalnog uzrasta kao mere 227 intelektualnog razvoja. Osnovna namena Binet-Simonove skale ipak je bila praktina, ona je sluila za graduisanu procenu mentalnog razvoja ili zastoja u razvoju. INTELIGENCIJA I MERNI SISTEMI Primena Binetove skale u kolskoj i klinikoj praksi bila je uspena, vrlo brzo se proirila po svetu i dala je podstreka za dalji razvoj. Merenje inteligencije pretvorilo se iz fantastike u stvarnost. Binetov instrument je potvrdio da se kvan-tifikacijom odgovora na standardizovane zadatke, kao i zbrajanjem tih ocena, moe prikazati razvoj inteligencije i da se na taj nain mogu registrovati individualne razlike u inteligenciji dece. Jedan od krupnih problema bio je izbor nulte vred-nosti, odnosno polaznog kriterijuma u merenju. Po logici stvari, Binet se naao pred izborom dve mogunosti: da odabere godine, odnosno hronoloki uzrast, ili da odabere kao merilo testovni uinak i distribuciju ocena svakog pojedinog uzrasta. Mera uspeha isprva je iskazivana u jedinicama skale mentalnog uzrasta, to je kasnije izmenjeno. U izmenjenoj verziji usvojeno je reenje po kome se testovni rezultat, odnosno zbir poena koji je ispitanik svojim odgovorima stekao, deli sa kalendarskim uzrastom transformisanim u sumu meseci. Ovim je postignuto povezivanje dva poloaja od kojih je jedan na skali mentalnog a drugi na skali kalendarskog uzrasta. Mentalni uzrast (testovni uinak) je na taj nain mogao da se uporeuje sa jednim sistemom koji je poznatiji i jasniji. Mera po kalendaru i mera po testu jesu dve mere razvoja deteta, od kojih je prva opta, generika, a druga individualna. Ako dva ispitanika, od kojih je jedan stariji godinu dana, postignu po Binetovoj skali isti rezultat, onda je jednog koeficijent mentalnog razvoja nii, dok je drugog vii. Medutun, sama ta relacija o individualnim razlikama nije dovoljna, jer oba deteta mogu biti, i pored tih razlika, ispodproseni, proseni i natproseni. Iz ovih razloga, bilo je neophodno da se odrede opte granice za kategorije mentalnog razvoja i priblii sistem skale starijem sistemu kategorija koji je usvojen u medicini. Naeno reenje moglo je da se prihvati kao jedna aproksimacija koja se oslanja na izvesne argumente i na opti uspeh koji je Binetovu skalu pratio. Povezivanje mentalnog uzrasta sa koncepcijom inteligencije i uvoenje formule za izraunavanje koeficijenta inteligencije jo je vie poveao rastui presti skale. Malo-pomalo inteligencija postaje kljuna osobina ija se praena trai, a koeficijent inteligencije objektivna i nauno zasnovana mera. Ipak, mnoge analize, istraivanja i skeptina zapitkivanja poinju da skidaju lak" sa Binetove skale, formule koeficijenta inteligencije i nekih bazinih pretpostavki QI. Kritika je sve jaim argumentima pobijala koncept i operacionalizaciju mentalnog uzrasta, pretpostavku o konstantnosti QI i samu formulu koeficijenta. Mentalni uzrast je vrlo pogodan koncept i dobro pristaje uz Binetova istraivanja. Konstrukcija skale moe da se povee sa konstruktom mentalni uzrast. Meutim, razliiti testovi u okviru skale pruaju nejednake mogunosti za praenje razvoja mentalnog uzrasta. U nekim testovima je plafon suvie nizak i oni zato nisu pogodna merila. Uopte uzeto, koncept mentalnog uzrasta je nepodesan 228 kao sinonim inteligencije za ispitivanje ljudi starijih od 16 godina. Prema tome i sistem Binetove skale ima razvojno ograniene mogunosti (Wechsler, 1944). Mnogi su verovali da je izabrani nain povezivanja mentalnog uzrasta sa kalendarskim, a naroito tehniko reenje izraunavanja koeficijenta inteligencije, gotovo genijalan. Izmiljeni su argumenti kojim je opravdavana ona pretpostavka koja je laskala instrumentu. Naime, govorilo se daje QI stabilna mera inteligencije pojedinca. Ma koliko da se ritam prirodnih promena razvoja inteligencije menja, koeficijent inteligencije ostaje stabilan, jer se oslanja na kalendarski uzrast. Takva shvatanja su dosta uzdrmana i klinikim primerima i istraivanjima. Konstantnost QI je pojava u koju se psiholozi ne zaklinju, jer znaju da ima puno izuzetaka, mada, u celini gledano, nije nikada sasvim odbaena. Praktiari prihvataju kon-stantnost QI kao neto relativno i zavisno od uzrasta. Naelno, QI zastareva posle est do osam ineseci. Ovo se posebno odnosi na Binetov tip QI, koji se oslanja na slabo definisan kalendarski uzrast. Formulu izraunavanja QI za Binetovu skalu kritikovao je Wechsler. U toj formuli se jedna vrsta sume

u vidu skale izraenih vrednosti uporeuje sa drugom sumom na osnovu slobodne pretpostavke da su one uporedljive i srazmerne. Argument za tu operaciju je da su obe vrednosti mere uzrasta. Ukoliko je to jedini argument, onda je formula slaba, a rezultati nisu pouzdani. Ideja o uporeenju je dobra, ali za praktinu realizaciju neophodna je eksplikacija pretpostavke, da je kalendarski uzrast skor na jednoj skali. Za konkretno uporeenje neophodno je da se ispita distribucija na obe skale, na skali mentalnog uzrasta i na skali kalendarskog uzrasta. Jedini razuman nain da se to postigne je izrada posebne distribucije sko-rova testa za svaki uzrast ili za raspone od nekoliko godina zajedno. Time bismo dobili stvarno relativnu meru pojedinca u odnosu na odreenu dobnu grupu. Koeficijent inteligencije, kao relativna mera mentalnog razvoja dece, po sebi je nedovoljan za praksu. Danas je QI poznat i iroj javnosti, pa je tesno povezivanje sa tradicionalnom nozografskom kategorizacijom postalo skoro nepotrebno. Meutim, u vreme pojave Binetove skale namena ovog instrumenta je trebalo da bude objektivna i pouzdana mera klasifikacije mentalnog razvoja, a pre svega retardacije i zastoja. Jednom reju, trebalo je ustanoviti granine vrednosti i rasponima QI definisati kategorije idiotije, imbecilnosti i debilnosti. Meutim, ovaj problem ima i svoju drugu stranu, to je klasifikacija normalne, visoke i natprosene inteligencije. Tek kada se obuhvati distribucija u celini, utvrde sve individualne razlike i varijeteti jednim merilom i jednim sistemom, da i ne pominjemo teoriju, moemo rei da su ispunjeni uslovi za praktian rad. Ameriki psiholog Terman (1916) razradio je klasifikacionu emu koja vezuje kontinuiranu dimenziju inteligencije merenu Binetovim QI za kategorije ili nivoe inteligencije definisane kvalitativno. Ova shema je postala klasina osnova za sve ostale testove koji su operisali sa QI jedinicama. Termanova klasifikaciona shema Raspon QI Nivoi inteligencije 140 i iznad vrhunska 120-140 visoko natprosena 229 110-120 visoka 90-110 prosena, normalna 80-90 ispodprosena, niska 70-80 tupost 70 i ispod izrazita slaboumnost Osnova Termanove klasifikacione sheme je statistika. Mnogim proverama izvrenim u toku nacionalnih standardizacija, kao to je uraeno i kod nas (Ste-vanovi, 1937), ona se uvek potvrivala. Meutim, mnoge injenice podseaju na to daje ova shema samo konstrukcija jednolino zaokrugljenih vrednosti u svim rasponima. BINETOVA SKALA PROCENE YNTEUGENC\yE Po konstrukciji i po nameni Binetova skala je kliniki dijagnostiki instrument. Pre svega, ona se primenjuje individualno, to je prva osnovna odrednica klinikog pristupa. Individualni nain ispitivanja podrazumeva da se kontaktu ispitivaa sa detetom poklanja znaajna panja i da se rezultat ispitivanja dovodi u vezu sa kvalitetom interakcije. Na taj nain poverenje u rezultat ne zavisi samo od instrumenata nego i od vetine i strunih osobina ispitivaa. Binetova skala je kliniki instrument i po tome to numeriki izraeni uinak ili QI nije i ne moe biti jedina i dovoljna mera, ve se uvek uzimaju u obzir i kvalitativne karakteristike kako procesa dobijanja odgovora tako i samog odgovora. Zavrni klasifika-cioni sud o nivou inteligencije izvodi se mehaniki. Meutim, taj sud podlee kritikoj analizi procenjivaa i oslobaa se skepse srazmerno kvalitativnim argumentima kojima se nalaz podrava. U toku vie decenija internacionalne primene Binetove skale smanjivale su se orijentacije u pristupu. Binet i Simon su skalu tretirali kao metod razvoja, neto to daje vredne podatke, ali to ne ukida potrebu za irom (klinikom), naturalistikom eksploaracijom deteta. Oni nisu apsolutizovali numeriki indeks i nisu smatrali da je u tom indeksu sve. U optoj euforiji zbog potvrene vrednosti skale, i dubljih implikacija tog uspeha, u sledeim decenijama neki psiholozi poistoveuju Binetovu skalu sa fizikalnim instrumentima i apsolu-tizuju QI kao meru inteligencije" (Godard). Taje pozicija danas naputena i opet se vraamo poziciji Bineta, koji trai kombinaciju naturalistike otvorenosti i irine sa uskim, definisanim, standardizovanim i zatvorenim sistemima merenja (Matarazzo, 1972). Bineta su dalje doraivali mnogi autori, ali su njihovi doprinosi bili daleko ui i uglavnom ogranieni na konstrukciju neto izmenjenog testa inteligencije. Mnogi instrumenti druge generacije uraeni su vrlo briljivo i u nekim aspektima bolje nego klasina Binetova skala. Ovi se testovi uglavnom primenjuju kao kom-plementi Binetovog sistema na posebnim populacijama, nagluvi, gluvi, gluvonemi, slepi, deca sa cerebralnom paralizom. Meu testovima druge generacije posebno se istiu neverbalni testovi inteligencije: Kosov mozaik, Ravenove progresivne matrice i Gudinaf tehnika procene inteligencije putem crtea ljudske figure. Ovi dodatni testovi inteligencije odomaeni su i kod

nas. Svi ovi testovi 230 primenjuju se kao kliniki metod, sa izuzetkom Ravenovih matrica koje su dvostruko primenljive (individualno i grupno) i zahtevaju kvalifikovanog ispitivaa. Oni zahvataju inteligenciju odnosno mentalni razvoj dece i daju kvantlfiko-vani indeks uinka, ali u razliitim sistemima. Ova okolnost deluje tako to odvraa psihologe od neumerene i mehanike primene svih testova kod svih ispitanika. Naime, prevoenje i ujednaavanje znaenja razliitih sistema jedinica i mera nije reeno. Od pojave Binet-Simonove skale proteklo je gotovo pedeset godina a njen primat nije ozbiljnije ugroen. Binetova skala je kao i aspirin, jednostavna, efikasna i vena. U tom intervalu stvorene su mnoge skale, neke i vrlo duhovite, ali nijedna tako vrsta. Upravo zbog toga, kao i zbog nedostatka valjane individualne skale, Binetov test je poeo da se primenjuje i u klinikom ispitivanju odraslih. Ovo proirenje podruja primene samo je ubrzalo kristalizaciju kritike bitnih postulata Binetove skale i dalo je podstreka za jedan nov krupan poduhvat, za konstrukciju Wechslerovih skala inteligencije. Prvi put je Binetova skala dobila instrument ravan sebi 1949. kada je Wech-sler objavio svoju skalu inteligencije dece (engleski WISC). Nova skala nije bila samo tehniki drugaija i bolja. Ona je reprezentant jedne serije teorijskih i metodolokih postavki koje se mogu meriti sa Binetovim. U klinikoj praksi se danas primenjuju podjednako dva instrumenta uporedljivih vrednosti: Binetova skala, u razliitim nacionalnim standardizacijama i manjim izmenama, i Wech-slerova skala inteligencije dece koja je u sutini samo produetak Wechslerovih skala inteligencije odraslih VB i VAIS. TESTIRANJE INTELIGENCIJE ODRASLIH: WECHSLEROVE SKALE Individualno, kliniko ispitivanje inteligencije odraslih obavljano je, do etrdesetih godina ovog veka, na nepodesan nain. Procena je vrena bez standardi-zovanih instrumenata, psihijatrijskim ispitivanjem, sa takozvanim malim testom inteligencije", primenom grupnih testova inteligencije na individualni nain ili pomou Binetove skale. Nedostaci ovakve procene bili su oigledni. Jedini razlog zbog kojeg je takva praksa mogla da se odri bio je nedostatak adekvatnijeg instrumenta. David Wechsler je poput Bineta bio istraiva praktiar koji je spregom svog talenta i ambicije uspeo da formulie jedan teorijski koncept inteligencije i da stvori etiri testa inteligencije: WechslerBellevuevu skalu (1939, po nazivu bolnice u New Yorku, gde je radio kao kliniki psiholog), formu I i paralelnu formu II, Wechsler-skalu inteligencije odraslih (VAIS, 1955) i Wechsler-skalu inteligencije dece (WISC, 1949). Njegova prva skala poznata kao VB vrlo brzo je potisnula sve ostale testove za individualno ispitivanje i procenu inteligencije odraslih i postala je za taj period ivota isto to je Binetova skala za deji uzrast - univerzalno prihvaeni, standardni test inteligencije. Ova slinost nije ni izbliza sluajna. Mada Wechsler nije nastavlja Binetovih shvatanja inteligencije, on je svoja shvatanja izgradio sa istih pozicija naunika praktiara (Matarazzo, 1972). 231 Teorijska inspiracija VVechslera bila je Spearmanovo delo, kod koga je jedno vreme i proveo, ali je on prema Spearmanovoj teoriji bio isto toliko kritian koliko i prema Binetovoj metodi, mada je i iz oba ova izvora dosta usvojio. Wechsler je konstruisanju VB skale, prve iz serije testova inteligencije, priao podstaknut neodrivom pozicijom praktiara koji jedan vaan zadatak mora da obavlja tehnikom koja ne odgovara. Binetova skala je bila jedini individualni test inteligencije, ali su VVechslerovi ispitanici bili veinom odrasli ljudi. Sa te neodrive pozicije Wechsler je najpre formulisao razloge koji diskvalifikuju upotrebu Binetove skale za ispitivanje odraslih. Prvi razlog je sadraj zadataka koji je prilagoen interesovanju i znanjima kolske dece. Kada se ovi zadaci postavljaju odraslima, stvara se neugodna situacija u kojoj se ispitanici ponaaju razliito: izvetaeno se prave da ne primeuju, smekaju se ili podsmehuju, ali se neki i ljute, jer smatraju da psiholog tera egu sa njima. Ovaj neplanirani uticaj zadataka, zbog njihovog neprilagoenog sadraja, moe da smanji pouzdanost rezultata. Drugi razlog nepodobnosti Binetove skale je to ona nije standardizovana na odraslima ve iskljuivo na uzorcima dece. Ta okolnost je dovoljna da dovede u sumnju sve rezultate dobijene ispitivanjem odraslih. Protivargument ove teze je poznat. Inteligencija se razvija samo do 16. godine, pa je samim tim standardizacija na uzorcima starijih izlina. Praktino to znai da se testovi inteligencije mogu standardizovati na deci a primenjivati kod svih uzrasta. Ovo je nesumnjivo vrlo jak argument koji VVechsler nije mogao da pobije, ali ga nije ne prihvatio sa datim tumaenjima. Postavka da inteligencija posle 16 godina prestaje da se razvija je uglavnom tana, ah ne vai za sve sposobnosti i za sve pojedince, istie Wechsler. Rezultati dobijeni obradom standardizovanog uzorka VB skale ubedlji-vo pokazuju da proseni uinak na VB skali nastavlja da se penje i posle 16. godine. To bi znailo daje plafon prenisko postavljan. Dodue, uspon posle 16. godine do 24. godine najblai je na celoj krivulji razvoja inteligencije ali, pri tome treba voditi rauna o dvema stvarima. Najpre, daje krivulja subtestova od kojih je VB skala sastavljena nejednaka, a zatim, da se rasprava, to znai da se na nekim uinak zavrava rano, ve oko

16. godine, dok se uinak na drugim zavrava kasnije, oko 24. godine, mada ima i takvih, na primer informacije, na kojima se uinak penje i posle 24 godine. Oigledno je da inteligencija nije ba sasvim homogena. Nezavisno od toga pitanja, ipak je jasno da argument o granici inteligencije na uzrastu od 16 godina ne moe biti dokaz da su testovi inteligencije kasnije nezavisni od uzrasta. Postoji i trei razlog neprihvatljivosti Binetove skale za ispitivanje odraslih. Wechsler navodi postavku o linearnoj vezi mentalnog i kalendarskog uzrasta. Ako je na nekom uzrastu takva relacija stvarna, to ne znai daje to uopte tako. Blia je istini konstatacija daje intelektualni razvoj neujednaenog intenziteta; moda nije skokovit, ah nije ni ujednaeno linearan. Ba zbog te nepravilnosti moramo voditi rauna o uzrastu, bar u najgrubljim crtama, kako kod deijeg doba tako i odraslih. U svakom sluaju, sistem kvantifikacije koji je primenjen u izraunavanju QI na Binetovoj skali ne odgovara odraslima. Pro-cena inteligencije odraslih ne moe se zasnivati na poreenju test-uinka pojedinca sa jednom konstantom, makar tu konstantu smatrali apsolutnom granicom razvoja inteligencije. Ako ba hoemo da sprovedemo dosledno sutinu ideje o QI kao relativnoj meri inteligencije, onda i odrasle treba procenjivati kao i decu, to jest 232 prema meri koja se menja sa uzrastom umesto sa nekom konstantom. Takvo reenje je najbolje, ali je za njegovo ostvarenje bilo potrebno konstruisati sasvim novi test. To je i osnovna ideja Wechslerovih skala inteligencije. WECHSLEROVA TEORIJA INTELIGENCIJE Wechsler je bio uveren da ne moe napraviti dobar test ako nema raiene pojmove o tome ta e instrument zahvatiti. Osnova od koje je poao je Spear-manovo uenje o inteligenciji. On je prihvatao dokaze o G i S faktorima, faktorski postupak i, delimino, interpretaciju koju je Spearman dao. Meutim, Wechsler nije prihvatio stanovite da se inteligencija moe svesti na kombinaciju G i S faktora, ni definiciju iste inteligencije, kao to nije usvojio ni stav da su najbolje mere inteligencije one koje su najzasienije G faktorom. U najoptijem vidu, razlika izmeu ova dva mislioca je u tome to je Wechsler shvatao inteligenciju kao posledicu, kao efekat ponaanja, a ne kao njen uzrok. Spearman je bio teoretiar, akademski orijentisan, dok je Wechsler bio vie kliniar sa naturalistikom orijentacijom. Racionalno ponaanje je u tesnoj vezi sa testovnim rezultatima, ali je nesvodljivo na faktore. Spearman je produbio shvatanje o prirodi inteligencije u klasinom maniru analitike nauke, putem suavanja, izolacije i apstrahovanja. On inteligenciju zamilja kao sposobnost miljenja i otkrivanja na osnovu poznate relacije ili, obrnuto, otkrivanja relacije na osnovu poznate pojave. Opredeljeni sup-stancijalista, Spearman tei da odredi sutinu prirode inteligencije. Wechsler odbija taj put, jer smatra da se zanemaruje znaaj ivotnih oblika manifestacije inteligencije. U supstancijalizmu Spearmana on vidi negaciju adaptivne funkcije koju inteligencija ima i to ona jeste. Za svrsishodan izbor testova i za konstruisanje jedne baterije potrebno je imati valjane testove ali i odreenu teoriju inteligencije. Iz ove duplo vezane uslovljenosti Wechsler je naao izlaz tako to je prihvatio jednu seriju empirijski validnih testova, od kojih je sastavio bateriju i odredio teorijsku poziciju, bez pretenzija da ona odreuje sutinu inteligencije. Treba priznati, pie Wechsler, da mi moemo meriti neke pojave i ako ne znamo staje njihova sutina. Pojave moemo meriti po efektima i sve te efekte povezujemo tumaenjem koje polazi od odreenog shvatanja sutine. to se tie inteligencije, mi poznajemo bezbrojne efekte. U nauci, umetnosti, struci i svakodnevnom ivotu, svuda se ispoljava inteligencija ljudi. U nainu kako postupamo, govorimo ili kako se meusobno odnosimo niu se efekti inteligencije razliite snage. Ako se poe od realnosti, mogu se odreivati mere tih razliitih efekata, tumaiti inteligencijom i razmiljati o inteligenciji, ali nije bitno da shvatimo i sutinu u smislu mogueg merenja. Slino je i sa elektricitetom, pie Wechsler, jer iako ne znamo tano staje sutina elektriciteta, mi vrlo uspeno koristimo i merimo elektricitet. Za razliku od filozofije, koja ima pretenziju da poe od istine, nauka se postepeno i sporo primie istini kroz sukcesivne formulacije, provere i ispravke. 233 Poto se ogradio od Spearmanove teorije i metode, Wechsler je potraio neki prihvatljiv naturalistiki uzor za svoju definiciju. Njega je naao u trodelnoj klasifikaciji inteligencije koju je dao Thorndvke (1927). Inteligencija se ispoljava u tri osnovna oblika, kao: a) verbalna, simbolika ili apstraktna; b) operacijska, manipulativna ili praktina i c) komunikacijska ili socijalna inteligencija. Svoju definiciju inteligencije zasniva na funkcionalnom jedinstvu ova tri oblika: Inteligencija je agregat ili globalni kapacitet pojedinca koji se manifestuje u racionalnom miljenju, svrsishodnoj delatnosti i uspenom odnosu prema sredini". Wechslerovo shvatanje inteligencije je funkcionalistiko i, za razliku od Spearmanovog supstancijalizma, vie biologistiko. On smatra da se snaga inteligencije

pojedinca ne moe adekvatno prikazati globalnim numerikim indeksom. ak i kada bismo umesto jednog globalnog pokazatelja uveli vie parcijalnih, razlika bi ostala. Ova ograda od QI proizilazi iz postavke da se inteligencija ne moe svesti na zbir komponenata, niti se moe odvojiti od linosti. Jedini prihvatljivi nain prikazivanja inteligencije je kombinacija pokazatelja nivoa, konfiguracije pojedinanih uinaka po subtestovima i kvalitativna analiza koja obuhvata i linost. INTELIGENCIJA I LINOST Faktorski metod je izvrio snaan uticaj na teoretiare i umnogome odredio granice traganja. Poto su faktori, po definiciji, neto to postoji samim tim to je izdvojivo odnosno nezavisno, i definicija inteligencije putem faktora namee njenu nezavisnost od motivacije i linosti. Dodue, kao poseban kuriozum stoji faktoristiko istraivanje Alexandera (1935), koji je utvrdio da se u matrici interkorelacija nalazi i jedan neintelektualni faktor" koji verovatno odgovara motivaciji, pa ipak je i taj nalaz atomistiki. Akademska psihologija je podravala podelu inteligencije i linosti, to je i danas sluaj. Psihoanaliza je na svoj nain takoe poduprla tu podelu iako je u osnovi kontraatomistika. Njen udeo u tome je odreen iracionalistikom orijentacijom, obezvreivanjem ili ignorisanjem intelektualnih sposobnosti. Ovakva situacija u teoriji zbunjivala je praktiare, koji su, preteno nesvesno, bili na poziciji naturalizma. U eksploraciji linosti ispitanika kliniar je nailazio na prisnu povezanost motivacije, sposobnosti, nesvesne dinamike i ciljeva. Praksom steena znanja bila su na jednoj strani, a teorijska, struktu-ralistiko-faktorska i psihodinamika, na drugoj. Prihvaenost Wechslerove metode i teorije moe se delimino protumaiti i njegovim doprinosom razreenju ove protivrenosti. On je povratio ugled iskustvu zauzimajui se za naturalistiku poziciju. Tano je da rezultat na faktoriziranom testu pokazuje snagu inteligencije, ali je isto tako tano daje i nain ivota, uspeh u ivotu i odreenim aktivnostima merilo inteligencije. Dilema je stara, a razlika je u tome to bi mnogi psiholozi, u sluaju suprotnih dokaza o inteligenciji neke osobe na testu i u ivotu, branili testovni kriterijum, dok je Wechsler miljenja da je ivot superiorno merilo inteligencije. Iz ovoga sledi i pravilo za praksu. Ako je rezultat na testu inteligencije 234 sasvim razliit od uspeha u ivotu, onda se u arbitrai prednost daje uspehu u ivotu. Holistike shvatanje o povezanosti inteligencije i linosti Wechsler vie razrauje na primerima. Kao dokaz u uem smislu navodi se istraivanje Alexandera u kojem je proveravana Spearmanova teorija G faktora. Alexander je i potvrdio da su svi testovi sposobnosti u vezi sa jednim optim faktorom, ali i posle ekstrakcije faktora sposobnosti jo uvek ostaju neki drugi koje je on nazvao X i Z, a koji se mogu protumaiti kao motivacija, istrajnost, zainteresovanost. Prema tome, i fak-torskom metodom se moe dokazati, ako je istraivanje voeno nedogmatski, da je inteligencija samo u psihometrijskom smislu nezavisna od linosti. EGO - PSIHOLOKI ASPEKT INTELIGENCIJE Za razliku od rane psihoanalize, njen kasniji izdanak, ego-psihologija, pokazuje mnogo veu zainteresovanost za pojave miljenja. Rabin (1965) navodi da su kliniki testovi inteligencije u svom razvoju proli nekoliko faza: 1. zaokupljenost testom kao instrumentom, 2. otkrie znaaja konativnih faktora i 3. otkrie da su linost i inteligencija jedinstvena celina. Veliki podstrek holistikom pogledu na ovo pitanje dao je Rapaport (1945) u svojoj klasinoj studiji klinikih grupa. Polazei od Hartmanove koncepcije ega, Rapaport je razvio teoriju o miljenju kao ego-aparatu. Miljenje je jedinstveni adaptivni proces koji se odvija izmeu linosti i realnosti a u okvirima funkcio-nisanja ega. Ukoliko je ego dovoljno vrstih granica i relativno neanksiozan, misaoni luk, koji polazi od opaaja, zavrava se reprodukcijom ili kreacijom pojma, dakle apstrakcijom. Ukoliko je granica ega naruena, ili je ego pod jakim uticajem anksioznosti, onda e doi do naruavanja misaonog luka u nekom delu procesa, opaaju, asocijacijama, seanju ili konceptualizaciji. Prema tome, dinamike promene linosti odraavaju se u miljenju, pa, prema tome, i u efektivnoj inteligenciji, kako u uem smislu tako i irem, vekselovskom. Obratno, na osnovu promena u miljenju registrovanih klinikim tehnikama, mogu se proceniti izvesni aspekti dinamike linosti. Slino miljenje se moe nai i u spisima mnogih ego-psihologa. Erika Fromm (1955) smatra da testovi inteligencije ispituju svest o realnosti i kontrolu realnosti, dakle osnovne ego-funkcije. Rezultati do kojih dolazimo praenjem inteligencije i njenog razvoja i rezultati praenja razvoja ega gotovo su podudarni. Na osnovu tih injenica i postavke o bazinom jedinstvu linosti, Frommova je odredila 40 indikatora na testovima inteligencije preko kojih se moe proceniti struktura linosti. Od novijih doprinosa ovom pitanju vredi istai rad Gittingera (1961). WECHSLEROV KONCEPT KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE Termin ,,koeficijenat inteligencije" postao je sinonim za jedinicu merenja opte intelektualne sposobnosti. Nasuprot ovom jedinstvenom terminu stoje razli-

235 iti testovi inteligencije na kojima se rezultat iskazuje na QI skali. Mada je termin isti, vrednosti nisu stvarno ekvivalentne. Osnovni razlog neujednaenosti je zavisnost QI od konkretnih standardizacionih uzoraka koji su, od testa do testa, donekle razliiti. Pored ove razlike postoji i druga, principijelna. Razlikujemo dve vrste QI, prva je QI Binetovog tipa, a druga vrsta je QI Wechslerovog tipa. Binetov tip QI je mera odnosa izmeu zbira poena testovnih uinaka i sume kalendarskih meseci starosti ispitanika. Rezultat je proizvod dva poloaja ispitanika na dve skale. Postavlja se pitanje ta, u stvari, znai suma kalendarskih meseci? U stvari, kalendarski meseci u osnovnoj formuli zamenjuju normu testovnog uinka vrnjaka ispitanika. Ta norma je, meutim, apriorna, ona nije stvarno utvrena i ispitana. No ipak QI Binetovog tipa je validan empirijski, to opravdava dalju upotrebu formule. Ova formula i Binetov tip QI u sluaju odraslih ispitanika nema daljeg opravdanja. Po Wechslerovom shvatanju testom procenjena inteligencija je relativna mera koja se dobija iz odnosa testovnog uinka pojedinca prema testovnom uinku kriterijumske grupe. Ova postavka je u principu ista kao u Binet-Sternovoj formuli, ali postoje i razlike. Za sve ispitanike starije od 16 godina zbir kalendarskih meseci, u Binetovoj formuli jeste fiksirana konstanta. To je odreeno na osnovu nalaza da se inteligencija razvija do 16 godina. Prema tome, nezavisno od faktike starosti ispitanika starijeg od 16 godina, testovni uinak e biti podeljen sa konstantnom sumom. Ako bismo zadrali Binetov tip QI, kao i nain odreivanja, morali bismo utke prihvatiti sledee pretpostavke: 1. da se inteligencija razvija do 16. godine a dalje ne; 2. daje starost irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine; 3. da se inteligencija na najbolji nain procenjuje iz odnosa testovnog uinka pojedinca prema normi maksimalnog dometa u razvoju; 4. da je kalendarski uzrast u formuli zapravo proseni testovni uinak vrnjaka; 5. da se proseni testovni uinak vrnjaka moe odreivati apriori, tj. da nije potrebna empirijska standardizacija. Po Wechslerovoj oceni ove pretpostavke su neprihvatljive jer se kose sa injenicama. Gornja granica razvoja inteligencije prenisko je odreena. Wechsler je prilikom standardizacije ustanovio daje bruto uinak na njegovoj skali rastao do 24. godine. Ne ulazei u raspravu o ovom pitanju, koje je neosporno vrlo provokativno, konstatujemo da je Wechsler smatrao da se uspon odrava i posle 16. godine, iako je manje strni. Mnogo kategorinije je odbaena pretpostavka da je uzrast irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine. Naprotiv, inteligencija je u prisnoj vezi sa dobom, kao i mnoge druge bioloke funkcije. Time nisu negirane individualne razlike, ve je samo data mogunost da se one adekvatno, dakle prema dobnim normama relativno odreuju. Velika je greka ignorisati dobni faktor u razmatranju inteligencije i pri proceni pojedinca. Wechsler je takoe odbacio kriterijsko naelo po kome se inteligencija procenjuje u odnosu na maksimalni domet. Binetov QI je mera koja je utemeljena na odnosu jedne skale stvarnih i jedne skale apriornih vrednosti. Procena inteligencije treba da ostane na utvrenim 236 naelima relativne mere, prema uinku vrnjaka. Meutim, Wechsler priznaje da ima opravdanja i za procene prema maksimumu. Kod pojedinaca starijih od 65 godina proek uinka je dosta nizak. Starac normalne inteligencije je ipak manje inteligentan od tridesetogodinjaka normalne inteligencije, po kriterijumima VB skale. Ukoliko oni treba da obavljaju isti posao, srazmemo sloen, onda e testovni nalaz biti demantovan stvarnim uinkom i snalaenjem ove dve osobe. Iz tih razloga Wechsler je u svoju skalu uveo i drugi nain odreivanja snage sposobnosti preko maksimalne take razvoja koju je dostigla grupa od 24 godine starosti. Taj pokazatelj je dobio naziv koeficijent efikasnosti. Najzad, Wechsler je argu-mentovano odbacio pretpostavku da je opravdano postavljanje apriorne norme umesto empirijski utvrenih. Standardizacija instrumenata mora se sprovesti, jer samo tako dobijamo stvarne uzorke uinaka i samo na taj nain moemo odrediti distribuciju dobnih grupa. Ne moe se prihvatiti miljenje da se inteligencija odraslih moe proceniti na osnovu fiktivne konstante ili apriorne norme. Da bi inera bila stvarna, moramo raspolagati sa dve vrednosti. Prva je uinak pojedinca na skali, a druga je distribucija uinaka dobnog uzorka kojoj ispitanik pripada. Ako sa tim raspolaemo, onda moemo uporediti dva uinka na istom instrumentu, uinak pojedinca i uinak normativne grupe. Ta dva uinka svedena na istu skalu daju meru distance ispitanika u odnosu na proek. Osnovu je skale Wechsler odredio prema distribuciji uinaka dobnih grupa na platou gde su promene sa godinama relativno najmanje a parametri najstabilniji. Kao referentna, standardna distribucija uzeta je distribucija grupa izmeu 24 i 34 godine. Pretvaranjem uinaka ostalih grupa na uinak ove normativne grupe dobijena je zajednika standardna vrednost. Wechslerov tip QI je razliit od QI na Binetovoj skali mada su u osnovi za oba koeficijenta principi isti. Praktino, oni se ne mogu neposredno uporeivati. Wechsler je smatrao daje Binetov tip QI prevazien, pa je svoju varijantu uveo i u Wechslerovu skalu inteligencije dece (VISK).

STANDARDIZACIJA WECHSLEROVE SKALE Standardizacija predstavlja proveru ponaanja psiholokog mernog instrumenta i put utvrivanja relativno stabilnih kriterijumskih osobina. Psiholoki instrument moe postati kriterijumska mera sposobnosti ili osobine linosti pod uslovom da su njegova merna svojstva proverena i dokazana na populaciji kojoj pripada svaki budui ispitanik. Od psiholokih instrumenata, po tradiciji, najbolje su badareni testovi inteligencije. Wechslerova skala inteligencije (forma 1) standardizovana je 1938. godine u SAD na uzorku koji je posle proiavanja brojao l 080 ispitanika. Uzorak je bio ogranien i biran samo u Njujorku umesto na celoj teritoriji SAD. Dobni raspon se kretao od 17 do 70 godina. U pojedinim dobnim uzorcima broj ispitanika bio je proporcionalan procentu tih starosnih grupa u populaciji. Vodilo se rauna o tome da procenat enskih i mukih u uzorku bude srazmeran odnosu polova u populaciji. Oekivalo se da e pol uticati na testovni uinak bilo posredno bilo neposredno. Naime, ene su imale esto nie obrazovanje i znatno slabiji profe237 sionalni status od mukaraca u populaciji. Rezultati su, meutim, opovrgli bojazan istraivaa, jer se pokazalo da su na nekim testovima ene imale proseno vei uinak nego mukarci, mada je na drugim testovima uinak mukaraca bio bolji. Mada su rezultati ena, u celini i dosledno, bili neto vii od rezultata mukaraca, razlika je bila previe mala da bi opravdala formiranje zasebnih normi. Standardizacioni uzorak VB skale (forme 1) bio je sastavljen iskljuivo od gradskog stanovnitva. Ova okolnost je mogla uticati na pristrasno normiranje i, sledstveno tome, na pojavu sistematskih greaka pri testiranju ispitanika sa sela. Naa iskustva pokazuju daje VB skala neprilagoena razlikama sela i grada i daje pristrasna. Obrada podataka standardizacije VAIS pokazala je da uinak seoskog stanovnitva dosledno zaostaje za uinkom gradskog stanovnitva, na oba dela skale, za oko 1/2 standardne devijacije. Smatramo da ova injenica opravdava pripremu posebnih tabela za ocenjivanje seoskog i gradskog stanovnitva, mada to nije uraeno ni u jednoj Wechslerovoj skali. U sastavljanju uzoraka respektovana je zastupljenost pojedinih zanimanja u populaciji, pa je i uzorak bio proporcionalno odreen. Zanimanje i kolska sprema su dosta tesno povezane karakteristike. Meutim, isto tako estu vezu nalazimo i izmeu profesije i kolske spreme, -s jedne strane, i uinka na testu inteligencije, s druge strane. Tu injenicu potvruju rezultati obrade standardizacionih uzoraka i VB skale (forme 1) i nove forme VAIS. Vie puta je postavljeno pitanje zato Wechsler nije omoguio diferencijalno ocenjivanje uinaka zavisno od obrazovanja i profesije, mada je taj princip prihvatio u odnosu na dobne razlike? On je ostao dosledan biologistikom gledanju i branio je stav da je razlika u uinku na lestvici obrazovanosti i profesije uslovljena primamim razlikama u sposobnosti pojedinaca koji ulaze u te grupe. Wechsler ne negira i povratni, pozitivni uticaj obrazovanja i profesije na razvoj inteligencije, ali daje primat hipotezi da kapacitet odreuje stepen aspiracije. Smatramo da bi VB skala bila bolji instrument da je formirana na principu diferencijalnog ponderiranja. Prednost izbora koji je uinio Wechsler je u tome stoje izbegnuto rasparavanje kriterijuma inteligencije. Usvajanjem unitarnog kriterijuma postignuta je uteda sredstava ali je naneta teta skali i znaenju rezultata. Apsurdno je razlike izmeu sela i grada na VB skali tumaiti primarnim kapacitetom. Wechslerova skala VB (forma 1) standardizovana je bez ukljuivanja crnaca u uzorak. On je smatrao da crnci predstavljaju poseban segment populacije SAD. Njihovu posebnost ini ispodproseno obrazovanje i niska kvalifikaciona struktura. Crnci su specifini i u pogledu kulture. Zbog svega toga, odlueno je da se crnci iskljue sa argumentom da test inteligencije koji pokuava da pomiri suvie velike razlike u populaciji gubi smisao. Ovo rezonovanje ne moe sasvim da bude prihvaeno. Pre svega, u populaciji uvek nalazimo specifine grupacije ili supkul-ture. Sporno je da se od svih njih crnaka moe najmanje uklopiti. Sigurno je da se i kod nas mogu nai regioni koji su obrazovno, ekonomski i kulturalno daleko iza nivoa populacije u celini. Slaemo se da je pogreno populaciju prikazati kao homogenu kada ona nije, ali ne moemo se sloiti sa tim da se problem razlika u populaciji jednom reava negiranjem razlika, kao to je uinjeno sa faktorom obrazovanja, a drugi put negiranjem i izostavljanjem ele grupe. Sreom, Wechsler je 238 GRAFIKON 1. As tand, skorova Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 74 godine Uzorci poprenog preseka EQ VB Fl 100 80 60 40 ^ 20 Koeficijenti efikasnosti

Standardne devijacije i i i J----L. 10 20 30 40 50 60 godine uvideo i ispravio greku, pa je prilikom standardizacije VAIS, 1955. godine, uzorkom obuhvaena i crnaka populacija SAD. Standardizacija VB skale u naoj zemlji nije izvrena. Takav poduhvat je veoma potreban i mada je skup, zasluuje da bude ostvaren. Zaudo, i ovakva VB skala dosta dobro slui i rezultati nisu neprihvatljivi, mada su sigurno neprecizni. Iskustvo do kojeg je doao Wechsler pokazuje daje pitanje normi stvar izbora i da, prema tome, doputa razliita reenja. Standardizacija koja treba da se izvri i kod GRAFIKON 2. Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 75 godine Uzorci poprenog preseka EQ VAIS As tand, skorova 120 100 80 60 40 20 Koeficijenti efikasnosti Standardne devijacije 10 20 30 40 50 60 godine Obe krivulje razvoja inteligencije zasnovane su na podacima standardizacionih uzoraka. Mada su VB i VAIS veoma slini testovi, nain biranja uzoraka i sastav uzoraka dosta se razlikuje (Matarazzo: Wechsler's Measurement and Appraisal of Adult Intelligence, 1972, str. 220-227.) 239 nas naii e na teak problem, da li je opravdano nametati jedinstvenu normu populaciji koja je, pored dobnih razlika, veoma heterogena, odnosno u kojoj postoje ogromne obrazovne, kulturne i kvalifikacione razlike? Moda je ispravnije uvesti dvojne norme, jednu koja je jedinstvena i drugu koja je primerena obrazovnom segmentu ili regionalnom proeku. TESTOVNA PROCENA INTELIGENCIJE Praktiare uvek zanima pitanje ta se moe izvui iz podataka dobijenih pri-menom odreenog instrumenta. U tom pogledu ni VB skala nije izuzetak. Prema tome, treba upoznati dobre i loe strane instrumenta i granice do kojih moemo ii u tumaenju. Najpre treba znati statistike karakteristike, jer je klasifikacija inteligencije zasnovana na principu velikog broja. Do pojave testova inteligencije razlike u sposobnostima razmatrane su u medicini, psihologiji i pravu, kao diskretne kategorije. Kategorije kao to su idio-tija, imbecilnost, debilnost, nonnalnost ili genijalnost imale su opisni sadraj koji je obuhvatao celokupno ponaanje koje se smatralo tipinim. U medicini je posebna panja posveena iznalaenju specifinih odlika svake klase, kojih obino ima po nekoliko i koje se javljaju udrueno. Na osnovu takvih sindromskih definicija lekari su utvrivali vrstu mentalne zaostalosti. Zadatak je bio utoliko laki to je zaostalost bila izrazitija. Meutim, slaba strana sindromske i holistike kategorizacije je ista kao i tipologije u celini. Naime, sve je dobro dok su sluajevi izraziti i gde pojedinac nije neto posebno, na primer debil koji je odrastao u vrlo stimulativnoj sredini ili intelektualno ispodprosena osoba koja je odrasla u vrlo nestimulativnoj, zaostaloj porodici. Ukratko, prelazni, granini sluajevi su vrlo teak ispit za tipoloku holistiku dijagnostiku. Koncept inteligencije koji je u sadanjoj formi delo ovog veka skrojen je kao dimenzija a ne kao kategorija. To je omoguilo da se prevazie barijera pred kojom se nala kategorijalna definicija i klasifikacija. Meutim, treba imati na umu da se u klinikoj praksi ne odriemo ni jednog od ta dva pristupa, ve nastojimo da ih koristimo udrueno. Mada je kliniki metod u sutini sintetian, deava se da poneki kliniar podlegne testovnom zavoenju" koje vue na iskljuivu dimenzionalnu procenu ljudi. U principu, slino je i sa pitanjem superiorne inteligencije. Struna a pogotovo esejistika literatura obiluje lucidnim prikazima i analizama genijalnih ljudi i, uopte, fenomena genijalnosti. Meutim, takva razmiljanja nisu mnogo doprinela klinikom shvatanju i dijagnostici. To je i razumljivo ako imamo u vidu da nat-prosenost nije kliniki problem. Osim toga, natprosenost je skoro nemogue sin-dromski odrediti poto su osobe superiorne inteligencije visoko individualizirane, pa bi tip imao vie izuzetaka nego potvrdnih pojedinaca. Ni dimenzionalni, testovni pristup utvrivanja visoke natprosenosti ili genijalnosti nije sasvim podesan metod, to se posebno odnosi na Wechslerove skale.

Na savremena shvatanja o ovim pitanjima veliki uticaj je imao Galton (1833). On je prvi koji je dao statistiku definiciju genijalnosti i ostalih kategorija inteligencije. Po oceni Gal-tona genije je osoba koja je svojim dostignuima zauzela poziciju jednog u milion sluajeva". Po istom nainu definicija istaknuta osoba" ili osoba nat-prosene inteligencije ima poziciju koja se javlja jednom u 4 000 sluajeva". 240 Princip statistike definicije, kakvu je zastupao Galton, prihvatio je i Wech-sler. Taj je princip praktino primenljiv pri konstruisanju testa inteligencije kao i pri definisanju kategorija. Najzad, taj princip se sasvim dobro slae sa injenicom da se inteligencija u masi rasporeuje normalno. Osnovica krivulje, ukoliko je ova pravilna, moe da se izdeli na simetrine segmente podjednako udaljene od centralne linije, tako da svaki segment obuhvata odreeni procenat populacije odnosno uzorka. Zahvaljujui toj konstrukciji mi znamo koliko procenata populacije spada u svaku kategoriju inteligencije. Taj sistem uspeno sintetizuje karakteristike tipologije i dimenzionalnog pristupa. Ovim je naeno zadovoljavajue reenje za problem osoba sa meanim karakteristikama tipova, jer, na osnovu testiranja, svako negde pripada". Dodue, ima sluajeva gde se dimenzionalna klasifikacija podudara sa opservacijom globalnog ponaanja. Meutim, broj takvih sluajeva je srazmerno mali i oni se mogu reavati briljivo voenom klinikom studijom. Kliniki test inteligencije je, po pravilu, instrument za individualnu primenu. Takva tehnika mora imati kombinovane odlike, to znai da je psihometrijski korektna i da omoguava prikupljanje znaajnih podataka za kvalitativnu analizu. Kliniki test inteligencije ne mora biti podjednako osetljiv i diskriminativan za elo podruje rasporeda inteligencije. Po prirodi stvari, od klinikog testa se oekuje pouzdana diskriminativnost na nivou normalnosti i niih kategorija. Mnogo je vanije da kliniki test to je mogue potpunije izrazi razlike izmeu normalnog i subnormalnog nivoa, kao i izmeu susednih subnormalnih nivoa, nego razlike na pozitivnom kraju distribucije inteligencije. Meutim, ispunjenje tih zahteva ne zavisi iskljuivo od instrumenata ve i od odluka konstruktora u pogledu kriterijuma subnormalnosti. Uticaj shvatanja konstruktora u pogledu definicija subnormalnosti na sam instrument oigledan je iz sledeih primera: granina vrednost QI za subnormalnost je zavisna od konkretnog testa inteligencije. Po Termanu granini QI je 70, po Kulmanu granini QI je 75, dok je na Wechslerovim skalama granini QI 65 za VB, a 69 za VAIS. Jasno je da nema smisla govoriti o nekoj optoj graninoj vrednosti koeficijenata inteligencije. Razlike u odreivanju granine vrednosti QI izmeu normalne i subnor-malne inteligencije gotovo su nune s obzirom da svaki konstruktor procenjuje postotak mentalno zaostalih u populaciji. Izgleda neverovatno da 70 godina mentalnog testiranja, pored sveg ostalog to je uinjeno, nije bilo dovoljno da se postigne sporazum o takvom pitanju kao to je incidencija mentalne zaostalosti. Da takav sporazum nije postignut, dobro ilustruje podatak daje postotak mentalne zaostalosti u SAD, prema Wechslerovoj proceni, 2,2%, a u Jugoslaviji, po proceni Stojiljkovia (1965) svega 0,5% i pored ogromne razlike u optem standardu i pismenosti. Razlika je vie nego etverostruka. Diferencijalna klasifikacija ispitanika po nivoima inteligencije, ukoliko je uraeno testiranje VB skalom, obavlja se statistiki. To znai daje ispitiva obavio propisno testiranje, da je zavrio obradu podataka, da je testovne ocene pretvorio u standardne ekvivalente prema datoj tabeli, daje sumu poena transformisao u QI, a globalni QI svrstao u odgovarajui raspon prema sledeoj tabeli: 16 Psihodijagnostika 241 Klasifikacija nivoa inteligencije za VB skalu Nivo Granini Ql % populacije 1. izuzetno inteligentni 128 i iznad 2,2 2. visoko inteligentni 120-127 6,7 3. bistri normalni 111-119 16,1 4. prosean 91-110 50,0 5. tupi normalni 80-90 16,1 6. granini sluajevi 66-79 6,7 7. mentalno zaostali 65 i ispod 2,2 Mada je ovaj nain dijagnostikovanja znatno pouzdaniji od procene bez instrumenata, ne treba se zanositi time daje klinika procena, strunost ispitivaa i kritika interpretacija postala izlina. Naprotiv, udeo procenjivaa je drugaiji u smislu znanja sa kojim treba da raspolae, ali nipoto nije manji po znaaju. tavie, upravo testovna tehnika je najvie doprinela da se timski rad nametne kao nuna mera za prevazilaenje razvojem tehnika stvorene uske strunosti. To znai da psiholog, u razmatranju sloenih sluajeva, nee ostati sam sa svojim instrumentima, ve e morati da prenese svoje znanje, svoju procenu i svoje razloge drugim lanovima strunog tima. Jednu od najisticanijih prednosti testiranja u odnosu na samu strunu procenu inteligencije sastoji se u

jasnoi kriterijuma. Nejasni sluajevi nisu izmiljotina kojima oni sa testovima plae one koji testove nemaju. Granini, nejasni sluajevi su deo klinike realnosti. Prema tome, imali ili nemali testove, takvi sluajevi postoje. Dobar deo tih sluajeva moe se srazmerno uspeno kategorisati na osnovu kvalifikativnog testovnog ispitivanja i procene. Meutim, kao i sa mnogim drugim izumima tako je i sa testovima. Naime, i sami testovi imaju svoje slepe uglove i diplopije. Uzmimo sluaj koji je na VB skali dobio globalni QI66. Automatski ovaj sluaj se razvrstava u nivo graninih sluajeva. Ipak, znamo da to ne mora biti tano. Zamislimo samo da u jednoj velikoj grupi ispitanika ima deset ispitanika sa globalnim QI 66. Da li emo se apriori sloiti da su svih 10 ispitanika sa QI66 sasvim iste inteligencije i da svih 10 spadaju u nivo graninih sluajeva? Vrlo je malo verovatno da emo se sloiti sa ovakvim miljenjem. Pre svega, sam naziv nivoa nas upozorava da su u pitanju osobe iji je intelektualni razvoj dostigao nivo koji nije sasvim odreen, ali koji bi, od sluaja do sluaja, mogao biti malo vie normalan ili malo vie subnormalan. Jasno je da samo na osnovu globalnog QI neemo uspeti da resimo dijagnostiki problem, mada, drei se vrsto instrumenata, moemo rei da je pitanje dalje specifikacije stvar obuhvatne klinike procene. To je potpuno tano. Meutim, namera je bila da istaknemo kako mehaniko dijagnostikovanje ima svojih granica. U ovom sluaju moemo nastaviti traganje, jer nismo jo iscrpli sve mogunosti koje sama VB skala prua. Tako, izmeu ostalog, za potrebe dalje diferencijalne klasifikacije konsultovaemo ostala dva QI, neverbalni i verbalni, da bismo ocenili da li oni vuku na neku stranu. Ova dva QI mogu biti jednaka (razlika je manja od deset poena), ali mogu biti i asimetrina. Taj podatak ve moe da se upotrebi za analizu sluaja. Ukoliko ni to ne pomogne, moemo se ispomoi konfiguralnom analizom i, na kraju, to moe 242 biti presudno ali je van granica mehanikog, statistikog suenja - kvalitativnom analizom. Naravno, klinika eksploracija se ne zaustavlja na ovome, ali mi namerno svodimo ovaj primer na granice koje zatvaraju VB skalu. TESTIRANJE INTELIGENCIJE: TA ZAPRAVO MERIMO? Testiranje inteligencije i primena upitnika predstavljaju dve najee i najbanalnije psihodijagnostike operacije. Postoje mnogobrojne vrste tehnika koje se mogu koristiti u cilju laikog samoproveravanja (Evsenck, 1962: Know your own IQ). tavie, konstruisanje testa inteligencije danas vie ne predstavlja nikakav nauni poduhvat, jer su postupci rutinski. Ove injenice na neki nain ilustruju dozrelost" ovog podruja psihodijagnostike. One ak sugeriu da smo dostigli neke ciljeve koji su dugo prieljkivani i koji su smatrani potvrdom da je objektivnost u psihologiji mogua, a to je eliminacija ispitivaa i merenje u kome uestvuju samo objekat (ispitanik) i instrument. Meutim, ta vrsta objektivnosti u klinikoj psihologiji, za sada, nije naroito poeljna, mada bi instrumenti koji su u fazi prijema informacija izolovani od uticaja ispitivaa bili potrebni. Binetova skala je prva prokrila put i omoguila praktiarima da izmere pamet" ispitaniku, i to valjano, pouzdano, brzo i ekonomino. Uprkos masovnoj neverici, potvrdilo se da se inteligencija moe, na relativno jednostavan nain ispitati i oceniti, pri emu numeriki i klasifikacioni rezultat ima ne samo kratkoronu nego i dugoronu, prediktivnu valjanost. Inteligencija je po definiciji trajno svojstvo linosti. I u detinjstvu, kada su promene stalne, inteligencija pojedinca se razvija tempom koji je karakteristian za uzrast i usled toga relativni poloaj jedinke u odnosu na vrnjake ostaje isti. Pod uslovom da instrument zahvata u bitne efekte inteligencije, rezultat, utvren testiranjem u bilo kom momentu ivota, treba da bude indikativan i za budunost. Sutina ovakvog rasuivanja je u tome da se relativni poloaj jedinke u odnosu na vrnjake u toku celog ivota srazmemo malo menja. Ova pretpostavka je inspirisala poznatu tezu o konstantnom QI, kao i tezu o prediktivnoj validnosti testova inteligencije. Pitanje predikcije, kome se danas posveuje znatna panja, isprva se uopte nije postavljalo. Najpre je o tom pitanju raspravljano u vezi sa tezom o konstant-nosti QI. Kasnije, sa ekspanzijom klinike metode u reavanju vanklinikih problema, nametnut je zahtev da i klinike tehnike i uopte kliniko suenje moraju biti prediktivno valjani. Pokuaji predikcije inteligencije dece, posebno na ranim uzrastima, naili su na velike tekoe. Prikupljeni podaci su pokazali da je domet predvianja bio utoliko krai ukoliko je uzrast ispitanika bio mlai. U praksi je prihvaeno da se rezultati ispitivanja inteligencije dece do sedme godine ne koriste prediktivno. Oprezniji su preporuivali da se prediktivne interpretacije odloe do pune 13. godine, ili ak do 16. godine. Razlozi koji su navedeni dvojaki su. Predvianje moe da zataji i zbog toga to ispitanici nemaju dovoljno iskustva u reavanju testova. Usled toga je njihov uinak smanjen odnosno preplavljen" situacionom anksioznou. Preporueno je da se ispitanici za koje je potrebno dati predvianje pripreme za testiranje i na taj nain olakaju reprezentovanje stvarnih sposobnosti kroz testovni uinak. Iz ovog proizilazi da testiranje inteligencije kod 243 dece, ne mlade od 13 godina, moe ali ne mora imati prediktivnu vrednost. Drugi razlog koji je istican

u vezi sa ogranienjem predvianja polazi od nalaza da se inteligencija razvija do 16. godine. Predvianje nije mogue sve dok razvoj inteligencije nije zavren. Prema tome, rezultati testova inteligencije mogu da se koriste i interpretiraju prediktivno ukoliko je ispitanik napunio 16. godinu. Sutina ovog argumenta je u tome da predvianje nije mogue dok je osobina u razvoju. U definiciji inteligencije, pored koncepta moi ili sposobnosti, nalazimo i koncept potencije ili kapaciteta. Pod kapacitetom podrazumevamo neku granicu ili domet uinka. Pri tome nas ne zanima donja granica (koliko se neko moe glupo poneti ili dati besmisleno reenje), ve gornja granica. Gornja granica sposobnosti je neto neodreeno. Pod tim moemo misliti na maksimum do kojeg neko, uz najvee napore i vebanje, moe stii, kao to je sluaj sa sportistima. Gornja granica kapaciteta je nepodesna za prediktivne operacije, bilo da na osnovu podataka o takvom postignuu predviamo ta e ubudue ispitanik moi da ini, bilo da tu granicu predviamo na osnovu nekog nieg, optimalnog uinka. Prema tome, ne preostaje nam drugo nego da operacije predvianja obavljamo na osnovu koncepta prosenog uinka. Na izvestan nain to nas navodi da koncept kapaciteta ne primenjujemo u prediktivne svrhe. U Wechslerovoj definiciji inteligencije ukljuen je koncept globalni kapacitet", koji je izabran zbog toga to je Wechsler prihvatio dokaze o G faktoru. Meutim, postavlja se pitanje da li na VB skali postoji neka mogunost procene globalnog kapaciteta" i na koji se nain to ostvaruje. U konstrukciji testova inteligencije sreemo razliita reenja, meu kojima izdvajamo dva relativno suprotna. Izraavanje rezultata ispitivanja inteligencije jednim pokazateljem, kao to je globalni QI, na primer, na Binetovoj skali, predstavlja jednu mogunost. Drugi je nain prikazivanja nezavisnih rezultata za vie razliitih sposobnosti bez zajednike, globalne mere. Takvo je reenje dao Thurstone za svoju bateriju. Globalna mera, bez obzira na teorijsku vezu sa G faktorom, uvek predstavlja neutralizaciju ekstremnih uinaka i zamagljivanje granica stapanjem u proek. Zbog toga je problematino izvoenje procene kapaciteta iz jedne mere, kao to je na primer globalni QI na VB skali. Wechsler je pokuao da prevazie ogranienost globalnog QI, kao mehanike sinteze, na dva naina. Prvi je uvoenje zasebnih pokazatelja globalnog uinka na verbalnoj skali, verbalni QI, i takvog istog na per-formans-skali, neverbalni Ql. Ova tri pokazatelja mogu da budu identina, to je rede sluaj, ili razliita, pa samim tim iskazuju jednu vrstu raspona. Drugi nain na koji se raspon uinka na VB skali moe sagledati je uinak na deset subtestova od kojih svaki ima svoj nezavisan, standardnim skorom obeleen rezultat. Time je stvorena mogunost da uinak na deset subtestova meusobno uporeujemo kao da vrimo inspekciju Thurstonove baterije. Nesumnjivo da VB skala prua mogunost registrovanja razliitih aspekata inteligencije i da se ti razliiti aspekti, zahvaljujui jednoobraznosti upotrebljenih skala, pojavljuju kao kvantifikovani rasponi. Pitanje je, meutim, da li moemo poistovetiti raspon sa merom kapaciteta ili bi tome vie odgovarao drugi koncept, na primer struktura sposobnosti" ili profil efikasnosti"? 244 Testovi inteligencije sa kojima danas raspolaemo ne dozvoljavaju nam da procenimo intelektualni kapacitet u punom opsegu. Umesto toga moemo proce-niti proseni uinak i razlike pojedinih aspekata inteligencije. To obino nazivamo strukturom sposobnosti. Kapacitet je za sada apstrakcija koja je van domaaja empirije. Meutim, globalna mera i struktura sposobnosti" mogli bi da se dopune jo nekim pokazateljima koji bi olakali procenu. Postavlja se pitanje koliko su globalna sposobnost i struktura sposobnosti" stabilni u odreenim vremenskim intervalima? Pretpostavimo da prouavamo jednu grupu ljudi u periodu od godinu dana. Za to vreme oni su opservirani i testirani vie puta. Izmeu ostalog ponavljamo i testiranje inteligencije svake druge nedelje. Klasina pitanja odnosila bi se na to da li su rezultati testiranja pouzdani i da li pokazuju odreeni trend? Meutim, smatramo da bi ovakvo ispitivanje pokazalo u kom se rasponu kree mera globalnog kapaciteta kao i strukture sposobnosti". Za kliniku procenu jedne osobe moe biti vanije da znamo da li je nivo inteligencije relativno konstantan ili je varijabilan. U ovom drugom sluaju vredno je znati u kom rasponu variraju nivoi inteligencije. Recimo da raspon za globalni QI neke osobe na VB skali, u intervalu od mesec dana, varira izmeu 95 i 126. Raspon u ovom smislu ima krupan kliniki znaaj. Na alost, prema postojeim normama prakse, ovakva vrsta procene nema izgleda da se ostvari. Da bi jedna osoba mogla da pokae svoje sposobnosti u normalnim (van-testovnim) uslovima, potrebno je izvesno vreme, jedan period uenja. Ovo pravilo se smatra izlinim kada je u pitanju testiranje inteligencije. Argument sa kojim se odbacuje potreba pripremnog uenja glasi da svi koji se testiraju imaju podjednako iskustvo u testiranju. Ova je teza u najmanju ruku sumnjiva i sve je manje opravdana. Pre svega, danas se testovi sve vie primenjuju u kolama. Prema tome, generacije uenika koje danas pohaaju kole stiu prednost u odnosu na starije generacije. To je vrlo ozbiljan problem, pa su ak i pisane knjige u kojima se nude saveti kako izbei zamke testiranja i izboriti se za korektan tretman. Mogu se nai izvesna opravdanja za taktiku iznenaenja, ali ona ne mogu da se generalizuju i sasvim su deplasirana kada je cilj ispitivanja procena globalnog kapaciteta". U stvari, prihvatanje

takvog naela jo zadrava mogunost utvrivanja individualnih razlika meu ispitanicima, ali nas liava stvarne mogunosti da makar aproksimativno procenimo kapacitet. Zbog toga ne treba da nas udi to je Wechsler izjednaio smisao testiranja inteligencije sa utvrivanjem distance izmeu uinka ispitanika prema prosenom uinku grupe. Ta definicija i ne pokuava da pre-tenduje na obuhvatanje kapaciteta, ona se ograniava na procenu individualnih razlika. U stvari, ako bismo hteli da testiranje inteligencije pretvorimo u testiranje kapaciteta, morali bismo znatno izmeniti program ispitivanja, to bi neminovno poskupelo ovaj posao. Postoji mogunost mini procene ili jeftine" procene kapaciteta inteligencije. To zahteva da se izvri nekoliko testiranja, pri emu se mesto i vreme menja. Ovakav nain ispitivanja vrlo je komplikovan, jer trai da imamo nekoliko paralelnih testova inteligencije. Zbog toga se moe pribei uproavanju sa svega dva testiranja. Prvo se testiranje obavlja na standardan nain. Drugo testiranje moe da se sprovede posle jednog ili vie dana. Bitna razlika je u instrukciji koja poziva 245 ispitanika da izvue pouku iz prvog ispitivanja i da ,,da sve od sebe". Dobijena razlika ili raspon uzimaju se kao indikatori kapaciteta", mada ne u apstraktnom nego u efektivnom smislu. Osnovni problem u primeni predloene modifikacije je taj to ne znamo kako treba interpretirati ovakve dvojne rezultate. Po svoj prilici moraemo saekati krupnije promene u teoriji i metodologiji, bez kojih je procena inteligencije kao kapaciteta neizvodljiva. DIJAGNOSTIKA PROCENA MENTALNE ZAOSTALOSTI Binet-Simonova skala je epohalno unapredila dijagnostiku inteligencije, posebno mentalne zaostalosti. Sa proirenjem primene ove metode od kolskih problema i trijae na sve sluajeve mentalne zaostalosti dece i odraslih pojavili su se neki problemi na koje se nije raunalo. Superiornost ovog instrumenta nad slobodnom strunom procenom podstakla je neke psihologe da apsolutizuju psihometrijsku stranu skale i da ovaj instrument, a posebno QI, predstave kao vrhovnu arbitrau u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti. Takva zastranjenja nisu bila u skladu ni sa stavovima Bineta i Simona, a ni sa priznatim injenicama. Mentalna zaostalost je krupan medicinski, psiholoki, genetiki, socijalni i pravni problem. Ako prihvatimo Wechslerovu procenu kao tanu, onda oko 2% populacije spada u mentalno zaostale. Pod pretpostavkom da je broj stanovnitva u Jugoslaviji 20 miliona, po prihvaenom kriterijumu oko 400 hiljada graana spadalo bi u mentalno zaostale. To je ogroman teret za svaku zemlju i zato je neophodno stvoriti program zatite, posebno pomoi i zbrinjavanja takvih ljudi. U tom okviru dijagnostika ima izuzetan i kompleksan znaaj. Nikakvo uproavanje ovog problema ne moe se odrati ve i zbog toga to je tim terminom obuhvaeno mnotvo razliitih vrsta mentalne zaostalosti. Samo sa medicinske take gledita moe se razlikovati osam vrsta mentalne zaostalosti (Heber, 1959). Binet je u pogledu dijagnostike mentalne zaostalosti zauzimao jedan izbalansiran kliniki stav. Po njegovoj oceni mentalna zaostalost moe da se ustanovi na osnovu eksploracije linosti koja treba da obuhvati medicinski metod, to jest anatomske, fizioloke i patoloke znake inferiorne inteligencije; pedagoki metod, to jest procenu znanja i kolske podobnosti uenika i psiholoki metod, tj. merenje stepena inteligencije. Od tog vremena naovamo procena mentalne zaostalosti, bio-genetika izuavanja, trijaa, kolovanje i osposobljavanje za rad kao i zakonodavne mere znatno su se razvile. Psiholoki pristup dijagnostici mentalne zaostalosti u naelu je isti kao i kod ostalih oblika devijacije i patologije, to znai daje ispitivanje baterijsko, a interpretacija je struna i kvalitativna. Test inteligencije je svakako najvaniji u okviru psiholoke eksploracije. Klasifikaciona dijagnoza daje se na nain kako je prirunikom za taj test standardno predvieno. Ukoliko je globalni QI na VB skali 65 ili nii, onda je takav sluaj po testovno-statistikom kriterijumu mentalno zaostao. ta je dalje potrebno preduzeti zavisi od toga da li su drugi podaci podudarni sa testovnom klasifikacijom, priblini ili su sasvim nepodudarni. U svakom sluaju, sama testovno-statistika klasifikacija zasnovana na QI nije dovoljna. Dalja provera se vri kvalitativnom analizom test-ponaanja i rezultata, uporeenjem 246 rezultata sa uinkom na ostalim tehnikama i reavanjem sluaja timskim radom. Tim je sastavljen od psihologa, lekara, koji moe biti pedijatar ili neuropsihijatar, pedagoga i socijalnog radnika. Psiholoka eksploracija je dugo vremena bila ograniena na primenu testa inteligencije i odreivanje klasifikacione dijagnoze preko QI. Takvo suavanje je pogreno jednako u odnosu na Binetov pristup, na prirodu testa inteligencije globalnog QI tipa, na prirodu mentalne zaostalosti, na linost ispitanika i na samu kliniku metodu. Problem onih psihologa koji su se protivili usko testovnom prilazu, kao i svoenju sopstvene uloge na testiranje bio je nedostatak jasne ideje ta je pored inteligencije jo neophodno ispitati i kojom tehnikom to sprovesti. Prvo upotrebljivo reenje je poteklo od Dolla, koji je istakao vanost procene socijalno adaptivne zrelosti. On je konstruisao i standardizovao jednu skalu socijalne zrelosti i ponudio je kao komplement testu inteligencije. Skala je poznata pod nazivom Vinelend skala socijalne zrelosti (1965). Rezultat na toj skali izraava se takoe u terminima

koeficijenta kao SQ, to jest socijalni koeficijent". Osnovna ideja za koju se zalagao Doli je bliska ljudima koji se bave mentalno zaostalim osobama. Utvrivanje stvarne mentalne zaostalosti ne moe se ograniiti samo na test inteligencije i QI, koji je realistiki najblii podobnosti za kolski tip uenja, ve mora uzeti u obzir i uspenost snalaenja i u socijalnim, odnosno irim ivotnim (vantestovnim i vankolskim) uslovima. Takav pogled na procenu mentalne zaostalosti ne razlikuje se od Wechslerovog, koji je priznavao mogunost nepodudarnosti izmeu testovne ocene i nivoa snalaenja u ivotnim uslovima, pa je ak pridao veu snagu vantestovnom kriterijumu. Prihvatanje Dollove skale oznailo je uvoenje dvostrukog kriterijuma mentalne zaostalosti: intelektualnog i soci-jalnoadaptivnog. Wechslerova skala predstavlja vrlo grubu meru mentalne zaostalosti. Poto je ova skala najvie koriena i psiholozi zasnivaju svoje procene na njoj, nedostatak subklasifikacije mentalne zaostalosti veoma oteava odreivanje stepena retardacije. Na Binetovoj skali moe se izvriti raspored ispitanika na osnovu QI i odgovarajue klase Tennanove klasifikacije. Meutim, klasifikacioni sistem Wechslerove skale nema podeoka za QI nii od 65. Ameriko drutvo za mentalnu zaostalost izradilo je tabelu koja omoguava kategorizaciju mentalne zaostalosti na temelju testovne inteligencije. Karakteristika ove sheme je da su stari medicinski termini, kao to su debilnost, imbecilnost i idiotija, zamenjeni graduiranim opisnim terminima. Osim toga, ova tabela daje mogunost klasifikacije stupnjeva mentalne zaostalosti preko razliitih memih sistema: standardnih devijacija ili QI, to znai da se i drugi testovi pored Bineta i Wechslera mogu koristiti. Tabela testovne klasifikacije mentalne zaostalosti Stepen granini blag umeren visok vrlo visok Raspon SQ -l .00 do -2 -2.01 do -3 -3.01 do -4 -4.01 do -5 ispod -5 Binet QI 68-83 52-67 36-51 20-35 ispod 20 Wechsler QI 70-84 55-69 40-54 25-39 ispod 25 247 Mada je procena adaptivnog ponaanja u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti isto toliko vana kao i merenje inteligencije, stvarno izjednaenje ta dva aspekta je oteano. Osnovni razlog je u nejednakom stepenu razvijenosti merenja ovih aspekata. Dok je merenje inteligencije daleko odmaklo, dotle je merenje adaptivnog ponaanja tek u povoju. Prvu procenu adaptivnog ponaanja mentalno zaostalih osoba izraenu skalom razvio je Doli. Procena se temelji na intervjuu sa jednim roditeljem i pokriva ivotni tok ispitanika do momenta testiranja. Vine-landova skala socijalne zrelosti je namenjena ispitanicima do 25 godina starosti. Skalom su obuhvaene sledee kategorije adaptivnog ponaanja: opta samostalnost, samostalnost u ishrani, oblaenju, upravljanju sobom, u profesiji ili na poslu, komunikacijama, kretanju i socijalizaciji. Poeni se zbrajaju i daju sumu (socijalni uzrast) koja se deli sa kalendarskim uzrastom, mnoi sa 100 i na kraju dobijamo vrednost SQ. Dakle sve kao na Binetovoj skali. Rezultatu na ovoj skali obino se prikljuuju jo dve vrste ocena, jedna za snalaenje u interpersonalnim odnosima i za senzori-motornu spretnost. Osnovni problem sa kojim se kliniar sukobljava po zavretku ispitivanja je kako objediniti rezultate testiranja inteligencije i adaptivnog ponaanja u sluaju javljanja veih razlika. Mada je na ovom podruju dijagnostike najvie postignuto u primeni naunih principa, i suvie je oigledno daje mnogo ostalo da se uradi. injenica je da jo nemamo instrument koji omoguava procenu socijalno adaptivnog ponaanja na nivou vrednosti rezultata testiranja inteligencije. Ova dva aspekta ponaanja predstavljaju nuni minimum za jednu obuhvatnu kliniko-psiholoku procenu mentalno zaostale osobe. U analizi socijalno adaptivnog ponaanja u obzir uzimamo njegove potencijale koji se mogu razviti i zahteve koji se mogu postaviti u pogledu prihvatanja osnovnih normi ivota u drutvu. Meutim, takva procena za sada ne moe da bude preputena samo psiholozima, ve je nuno da se prikupi iz vie kvalifikovanih izvora. To je razlog da se i dalje ostane na timskom nainu procene mentalne zaostalosti. Opravdanje za to nije samo tehnike prirode nego i moralno pravne. Dijagnoza mentalne zaostalosti je teak sud koji povlai za sobom itav niz socijalnih, pravnih, emocionalnih i drugih posledica. Ipak, udeo psiholoke procene u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti je presudan. Tim vie psiholog mora biti dobro pripremljen za to, bilo da radi kao generalista (opte prakse), ili kao specijalista za oblast mentalne retardacije. U naoj zemlji postoji zakon koji namee obavezu da se mentalno zaostala deca identifikuju i pripreme za posebno kolovanje. U ovom zakonu, kao i u zakonima nekih drugih zemalja, utvren je QI koji

granino odreuje mentalnu zaostalost. Iako na prvi pogled to predstavlja potvrdu vrednosti psihologije, u sutini je obrnuto. Kliniar ne moe da prihvati statistiku klasifikaciju bez kritike rezerve. Upravo zato to su tehnike elementi klinike metode, orijentiri klinike procene, na osnovu pojedinih rezultata ne mogu se dati bezrezervne ocene. Poloaj psihologa prema podacima koje je dobio najsliniji je poloaju sudije. Kao to sudija ispituje, proverava, analizira i na kraju prihvata ili odbacuje svedoenje i dokaze, tako i psiholog arbitrira. Nijedan postojei kliniki instrument (svedok ili dokaz) ne moe da zaobie arbitrani sud kliniara, ak ni test inteligencije. Meutim, to pravo psihologa na arbitrau, u stvari, je obaveza koja se moe 248 ispuniti samo ako je arbitar mudar, a on mora takav da bude jer testovni rezultat ne pokriva sve kriterijske osobine mentalne zaostalosti. Navodimo sledei primer kliniko psiholoke procene inteligencije. Ispitanik D. S. star 43 godine, zemljoradnik, zavrio je dva razreda osnovne kole (koluje prekinuo jer je morao da uva stoku), oenjen i otac etvoro dece. ivi na selu u okolini Negotma. Vojsku je sluio, nije se isticao ni na koji nain. Osrednjeg imovnog stanja, dobar i cenjen domain (njegova ocena). Na psiholoko testiranje upuen je jer se lekaru uinilo daje D. S. pritup. U razgovoru deluje neupadljivo, mada se izraava veoma nepravilno, odgovara kratko i nejasno, fonnulisane iskaze teko ispravlja. Upuivanje na ispitivanje kao i situaciju testiranja prihvata jer smatra da je to doktorska stvar". On je doao na pregled, a sad lekarevo je da odredi ta e i kuda e biti upuen. Na VB skali globalni QI je 64. Na osnovu toga klasifikaciona dijagnoza je podudarna sa radnom dijagnozom lekara koji gaje uputio. Meutim, zbog toga to je sa sela i to je jedva pismen, neophodna je dopuna. D. S. nije vian reavanju problema testovnog tipa. Vrlo se teko snalazi na subtestu informisanosti kao i drugim zadacima koji iziskuju poznavanje podataka i vrste reenja vieg kulturnog nivoa. Pred takvim zadacima postaje nesiguran i brani se (pa, nisam ja nauen"). Mada je ovaj kvalitet ispitanika veoma izraen, primeuje se da je on kritian prema svojim odgovorima i da primeuje greke, ali je nemoan da ih ispravi. Druga vana odlika je variranje rezultata zavisno od iskustva. Zadaci koji po sadrini ili tipu problema nemaju nikakve slinosti sa njegovim znanjima (krajnje oskudnim i seosko specifinim) uvek donose neuspeh. One zadatke koji su srodni njegovom iskustvu i znanjima uspeno je resio, a ponekad mu je polazilo za rukom i da ispravi prvobitno pogreno reenje. U prilog pretpostavci daje D. S. mentalno zaostao ide klasifikaciona dijagnoza na osnovu globalnog QI. Tu dijagnozu ne potvruju sledee injenice: 1. Daje klasifikacija zasnovana na razlici od samo jednog QI poena. 2. Daje neverbalni QI vii od verbalnog i od globalnog, to znai da prelazi u kategoriju graninog nivoa. 3. Daje ispitanik sa sela, neobrazovan, praktino polupismen, potpuno van tokova opte kulture. 4. Daje socijalno i poslovno samostalan i kompetentan, da po ponaanju nije upadljiv za svoju sredinu i da je sposoban da nastavi ivot na istom nivou adaptivne kompetencije. 5. Da kvalitativna analiza naina reavanja problema i uopte ponaanja u problemskoj situaciji ne daje potvrdu za miljenje daje ispitanik mentalno zaostala osoba. Zakljuak klinike procene ne potvruje radnu dijagnozu, jer eksploracijom nisu naeni sigurni dokazi mentalne retardacije. Nivo inteligencije D. S. je nesumnjivo ispod proeka. Prema klasifikacionoj emi on spada, najverovatnije, u nivo pritupih. Ovaj sluaj pokazuje da VB skala znatno poboljava valjanost klinikog suenja i da otklanja pristrasnost pojedinanih dijagnostiara, podvrgavajui klasifikaciju jednoobraznom standardu ocenjivanja. No, s druge strane, nedostaci skale, 249 kao to je zaobilaenje reenja za kulturalne razlike i obrazovni faktor, uvek se iznova povampire" u reavanju individualnih sluajeva. OPIS WECHSLER-BELLEVUE SKALE INTELIGENCIJE Sve skale koje je konstruisao Wechsler je komponovao na isti nain. Kao i sve ostale tako i prva po redu VB skala forma l, sastavljena je od 10 kraih ili duih testova. Svaki test je razliit i primenjuje se i ocenjuje na svoj poseban nain. Ovih deset testova, koji se zbog svoje subordiniranosti celoj skali nazivaju i sub-testovi, svrstani su u dve grupe po pet. Jednu grupu ine testovi preteno verbalne vrste, a drugu testovi iji zadaci ili reenja nisu verbalni. Te dve grupe testova imaju neku vrstu autonomije, predstavljaju posebne skale, verbalnu i neverbalnu, i imaju zasebnu zbirnu ocenu rezultata. Oigledno je daje Wechsler odstupio od konstrukcijskog modela Bineta, koji je primenio meani tip testova grupisan po uzrasnom kriterijumu. Podela VB skale na dve grupe testova predstavlja posebnu odliku koja ima teorijsko opravdanje i praktine konsekvence. Ona se nadovezuje na Wechslerovu definiciju inteligencije, u kojoj se govori o tri vida jedinstvene sposobnosti. Ova podela je vie puta potvrivana faktorskim analizama sa dva odvojena faktora: verbalnim i neverbalnim. Najzad, preko klinike empirije potvrdilo se da je podela i

heuristiki umesna jer je doprinela diferencijalno-klasifikativnoj snazi testa i opisu test-ponaanja razliitih klinikih grupa. Razlika izmeu verbalnih i neverbalnih testova unutar VB skale je relativna. Ova je injenica takoe saglasna sa teorijskom definicijom u kojoj se razlike oznaavaju kao vidovi" jedinstvene inteligencije. Veza obe skale je potvrena i faktorskom analizom u kojoj je identifikovan faktor vieg reda koji je u vezi sa oba nezavisna faktora nieg reda. Obe vrste zadataka iziskuju razumevanje verbalne instrukcije, mada se neverbalni testovi mogu primeniti i uz pomo jezika gluvone-mih, a odgovori nisu neizostavno vezani za verbalne simbole. Verbalni deo VB skale je faktorski homogeniji, stoje shvatljivo s obzirom na izvestan udeo razume-vanja verbalne instrukcije i formulisanja odgovora govorom. Obuhvatna ocena inteligencije zahteva primenu obe skale, mada je aproksimativna procena mogua i na osnovu rezultata jedne skale, verbalne ili neverbalne. Testovi koje je Wechsler odabrao i ukljuio u VB skalu predstavljaju naj-proverenije i najuspenije tehnike odreene vrste. Drugim recima, umesto da sam konstruie i proverava nove testove, Wechsler je pribegao etvi bez setve. To je moglo da se uradi jer je produkcija testova sposobnosti bila pozamana i to je diferencijacija unutar pojedinih vrsta bila, dugom primenom i brojnim valida-cionim i drugim istraivanjima, sprovedena. Konano, vreme odnosno uspeh VB skale je potvrdio da je eklekticizam Wechslera bio umesan i opravdan. Ovo uostalom nije usamljeni sluaj. Isto tako renomirana klinika skala MMPI konstru-isana je na isti nain. Verbalna skala se sastoji iz pet subtestova, a po potrebi i est. Fakultativni esti subtest je renik. Neobavezno testiranje renika dolazi otud to ovaj subtest nije od poetka korien u standardizaciji. Tek kada su podaci pre standardizacije 250 analizirani, ispostavilo se daje renik najbolji subtest u bateriji. U nastavku standardizacije upotrebljen je i renik, ali je u konanoj obradi morao da ostane fakultativan. U svim kasnije konstruisanim Wechslerovim skalama VB forma 2, VISK i VAIS subtest renik je integralni deo instrumenta. Verbalna skala se sastoji iz sledeih subtestova: 1. opta informisanost, 2. opte shvatanje, 3. nalaenje slinosti, 4. ponavljanje brojeva (napred i unazad), 5. aritmetiko rezonovanje i 6. bogatstvo renika (po nahoenju ispitivaa). Subtest opte informisanosti ima 25 pitanja koja obuhvataju raznovrsne podatke o znaajnim pojavama i osobama zapadne opte kulture. Sam nain i sadraj ispitivanja je poznat javnosti i praktikovan je u kolama, psihijatrijskoj eks-ploraciji, popularnoj tampi i TV kviz-emisijama. Takav test znanja primenjen je i proveren jo u sastavu poznatog armijskog Alfa-testa pomou kojeg su 1917. godine trijairani regruti za armiju SAD. Jo iz tog vremena se zna da ova vrsta testa predstavlja pouzdanu meru opte inteligencije, pod uslovom da su pitanja reprezentativna u odnosu na odreenu kulturu i daje test standardizovan. Neosporno je da ima izuzetaka kod kojih inteligencija i fond informacija nije savreno proporcionalan. Pored toga, stoji primedba da ovaj test neposredno zahvata jednu osobinu, koja sa gledita fonnalnih operacija nije bitna za inteligenciju. No ipak, i pored toga to nas poznati pojedinani sluajevi veoma impresivno razuveravaju u smisaonost ovog testa, ne moemo porei da je Ijubopitljivost, interesovanje za svet i kulturu vea kod osoba vie inteligencije, i obrnuto. Najzad, decenijama sakupljani podaci testovnih istraivanja pokazuju daje opta informisanost vie u vezi sa kompleksnim kriterijumom inteligencije nego mnogi testovi rezonovanja koje smatramo pravim" testovima inteligencije: testovi aritmetikog rezonovanja, testovi nesreenih reenica i testovi analogija. Jedna od vanih osobenosti testa opte informisanosti je porast uinka koji prati dobnu progresiju. Rezultati studija praenja pokazuju da se proseni uinak poveava do 36. godine To je najstarija dobna grupa koja je u konkretnom istraivanju ispitana. Verovatno da to nije i granica simetrinog poveanja starosti i informisanosti. Subtest informisanosti korelira sa globanim QI, za dobni raspon mladih (20 do 34 godine) jednako .67, a starijih (35 do 49 godina) jednako .71. Odgovori na pitanja mogu imati posebno otkrivajue vrednosti za kvalitativnu analizu u odnosu na karakteroloke oblike. Subtest opteg shvatanja sastoji se iz 10 problemskih zadataka koji po sadraju podseaju na zadatke iz Binetove skale tipa testa snalaenja. Kao i kod prethodnog testa, zadaci su rasporeeni po redosledu stepena sloenosti. U pogledu mentalnih operacija nema razlike izmeu zadataka u Binetovoj i Wechslerovoj skali, mada je sadraj na VB skali prilagoen odraslima. Za neupuene ovaj subtest je vrlo uverljiva provera inteligencije, jer je snalaenje i inteligencija za njih isto. Uspeno reavanje zadataka zahteva odreena znanja iz svakodnevnog 251

iskustva, eme iz prolog iskustva i jednu zdravorazumsku orijentisanost. Verovatno da je Rapaport u pravu kada tvrdi da je uinak uslovljen i respektom prema kulturalno sankcionisanim standardima. Usled toga osobe sa opozicionim i kontrakonformistikim stavovima mogu da omanu. Zanimljivo je, kako navodi Matarazzo, da pri prevoenju ovih zadataka za razliite nacionalne standardizacije (nemaku, francusku i druge) nije bilo potrebno menjati i prilagoavati sadraj. Vrednost ovog subtesta je osrednja. Rezultati koreliraju ujednaeno sa uzrastom u odnosu na globalni QI u visini .67. Posebnu vrednost ovaj test ima u kvalitativnoj analizi odgovora sa gledita karakteroloke i nozoloke dijagnostike. Subtest nalaenja slinosti se sastoji od dvanaest zadataka poredanih progresivno po proverenoj teini. Svaki se zadatak sastoji iz jednog para pojmova, meu kojima ispitanik pronalazi vezu. Njihova povezanost je viestruka i razliita sa stanovita konkretno-apstraktne dimenzije. Slini testovi su korieni i ranije, a ima ih i u Binetovoj skali. U psihijatrijskoj eksploraciji koristi se test razlika, koji nije sasvim uporedljiv sa ovim. Sa gledita mentalnih operacija putem kojih se dolazi do resenja subtest-slinosti je jasan i jednostavan. I kao vrsta instrumenta ovaj test je jedan od najboljih meu testovima verbalne skale. Korelacije slinosti sa punom skalom iznose, za mlai uzrast .73, dok je sa jednim zadatkom vie na VAIS korelacija .80. Odgovori mogu biti vrlo znaajni za kvalitativnu analizu miljenja kod psihijatrijskih sluajeva. Subtest aritmetikog rezonovanja sastoji se od 10 zadataka rasporeenih u red po teini. Ovu vrstu testa nalazimo i u Binetovoj skali, samo je sadraj problema promenjen i prilagoen interesovanju odraslih. Test aritmetikog rezonovanja je vrlo uverljiv i za laike. Retko ko, ako je zapitan kako e ispitati inteligenciju, da nee navesti raunske zadatke kao vrstu probe. Operacije koje uslovljavaju uspeh na ovim zadacima jasne su i faktorski homogene. Ovaj je test ipak osoben. On je visoko diskriminativan u odnosu na mentalnu zaostalost, jer velika veina defektnih omane u reavanju. Meutim, na normalnom i natprosenom nivou diskriminativnost nije ista. Ima osnova da uspeh na ovom testu tumaimo jednim autonomnim faktorom koji objanjava zato veoma inteligentni ponekad slabo prolaze, a sasvim proseni dobijaju visoku ocenu na subtestu aritmetikog rezonovanja. Utvreno je da rezultati na ovom subtestu, kao i na subtestu opte infor-misanosti, odlino diferenciraju ispitanike u pogledu uspeha u kolskom uenju. Kombinacija ova dva testa dovoljna je mera uspenosti uenika i bez uvida u ocene (Matarazzo, 1972). U odnosu na ostale testove subtest aritmetikog rezonovanja je sasvim osrednji. On korelira sa optim skorom u visini .63 za mlai dobni raspon (24 do 34 godine) i . 67 za stariji (35 do 49 godina). Korelacija na VAlS-u je poboljana i iznosi .73 za mlai dobni raspon, a .81 za stariji. U pogledu klinikih svojstava subtest aritmetikog rezonovanja je diskriminativan prema motivaciji za ispitivanje, kao i prema efikasnosti korienja sposobnosti. Subtest ponavljanja brojeva je verovatno najpopularniji test inteligencije. Nalazi se u sastavu najrazliitijih skala, ukljuujui i Binetovu. Koriste ga i u psihijatrijskoj proceni inteligencije (mali test inteligencije")- Zadaci se sastoje iz dvostruke serije brojeva poredanih sluajno, dok je broj cifara najmanji kod prvog zadatka, a najvei kod poslednjeg. Naravno, test je jednostavan za primenu kao i 252 za ocenjivanje uspeha. Rezultat na ovom subtestu je esto nepodudaran sa ostalim rezultatima na VB skali. Iz ovih razloga, kao i opte usvojenog miljenja da uinak zavisi vie od pamenja nego od inteligencije, isticano je miljenje da ovom subtestu nije mesto u sastavu opteg testa inteligencije kao to je Wechslerova skala. U prilogu prikljuenju VB skali navodi se argument da je ponavljanje brojeva veoma diskriminativan test u odnosu na mentalnu zaostalost. Nije neophodno da jedan test bude diskriminativan u itavom opsegu javljanja sposobnosti, pogotovu ako je test klinike namene, to podrazumeva da je visoko selektivan prema sub-normalnosti, a manje prema natprosenom delu lepeze. Ponavljanje brojeva je slabaan test inteligencije. On korelira sa ukupnim rezultatom izmeu .51 i .52 na VB skali a .64 i .68 na VAIS. Kao kliniki test vrlo je osetljiv na anksioznost (Rapaport, 1945). Nizak uinak moe da poslui kao upozorenje daje ispitivanje nevalidno jer je ispitanik bio u nepodobnom stanju, to nije nevano u individualnom ispitivanju. Neverbalna skala ili performans-skala sastoji se od sledeih pet subtestova: 1. dopuna nepotpunih slika, 2. svrstavanje slika (strip), 3. kocka mozaik (Kosov test), 4. sklapanje figura i 5. ifriranje. Mada su verbalna i performans-skala u okviru VB baterije formalno jednake, postoji niz znaajnih razlika medu njima. U celosti, testovi iz sastava neverbalne skale manje su poznati kao testovi inteligencije. U psihijatrijskim i naturalistikim eksploracijama inteligencije ne koriste se perfonnanstehnike. Takve tehnike i materijal strani su svakodnevnom iskustvu to drugim recima znai da se

verbalni pristup obino favorizuje. To je potpuno u skladu sa orijentacijom nastave i nainom provere znanja u kolama. Posledica toga nije sasvim neoekivana, verbalni testovi imaju viu korelaciju sa kolskim uspehom nego performans-testovi. Tu se, meutim, javljaju dve zapreke. Prva se sastoji iz konstatacije da kolski uspeh nije u savrenom skladu sa vankolskim ivotnim" merilima uspeha. Poznati su drastini primeri suprotnosti. Druga stvar je definicija inteligencije koju je dao Wechsler i koja, sasvim opravdano, izjednaava preteno verbalne i preteno operativne (neverbalne) uinke merei ih zajednikom dimenzijom inteligencije. Prema tome, inteligenciju ne bismo ni mogli u potpunosti proceniti ukoliko bismo mimoili njene neverbalne efekte. U individualnom sluaju nailazimo na vrlo izrazite primere jednostranosti, to jo vie istie potrebu za obuhvatnim instrumentom koji ne daje prednost verbalnom aspektu ali ni neverbalnom. Usled toga to je izbor materijala sa kojima se vri neverbalno testiranje nekonvencionalan i artificijelan, dok je govorni tip zadataka verbalne skale blizak dnevnom iskustvu, dolazi do nekih vrlo znaajnih razlika na ove dve skale. U sluaju blagog oteenja inteligencije koje ispitanik prikriva, njegov manevar moe da bude manje prepoznatljiv na verbalnom delu skale. To je zbog toga to verbalni abloni ostaju netaknuti, a pomau u postizanju merljivog uinka. S druge strane, manje konvencionalan materijal postavlja vee zahteve u odnosu na stvarnu sposobnost i zbog 253 toga je prikrivanje tee. I u patolokim kao i normalnim sluajevima uinak na per-formans-skali je u veoj korelaciji sa efektom snalaenja u ivotnim situacijama i uspehom. Performans-testovi imaju srazmerno dugu tradiciju u psiholokim istraivanjima inteligencije. Takvih je testova napravljeno mnogo, pa je zbog toga izbor bio dosta lak. Kao merila inteligencije neverbalni testovi nisu inferiorni u odnosu na verbalne, tavie neki su zasieniji G faktorom od verbalnih testova. Moglo se oekivati da e Wechsler odabrati one performans-testove koji su najvie zasieni G faktorom, odnosno koji su najbolji. Meutim, Wechsler nije poao od takvog merila, ili ga nije primenio iskljuivo. Pre svega, neki od najboljih perfor-mans-testova ukljueni su u instrumente za grupna ispitivanja. Taj nain je u osnovi razliit od klinikog pristupa, koji je individualan. Grupni tip perfonnans--testa je skrojen po naelu: Nije vano kako si doao do reenja, ve je vano koliko si postigao". Tako, na primer, Ravenove progresivne matrice objektivno i selektivno registruju uinak inteligencije, ali ostavljaju ispitivaa u neizvesnosti u pogledu procesa miljenja, mada je uinak potpuno jasan. Kliniko ispitivanje inteligencije mora da obuhvati i registruje proces miljenja kao i uinak. Ima vie razloga zbog kojih se taj zahtev postavlja. Nekada ispitanik zataji, daje nii uinak nego to oekujemo, ili koliko moe. Njegova je efikasnost smanjena iz nekih razloga, moda je uznemiren ili zbunjen, ili ima prekide sekundarnog procesa usled proboja primarnog. To su bitne injenice za kliniko prosuivanje. Sam uinak nije presudan kao to je kod izbora zanimanja ili ocene podobnosti za prijem ili napredovanje zato to je interpretacijski model drugaiji. U klinikom ispitivanju inteligencije uinak ne prihvatamo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. Kod klinike, dakle negativno selekcionisane populacije, uinak je esto snien, meutim, u konkretnom sluaju ne znamo da li je efekat direktno prihvatljiv ili nije. Zbog toga je uvek, kada postoji i najmanja sumnja, neophodno da se ispita pored uinka i sam proces, i utvrdi da li je miljenje (ego) poremeeno. Tek posle ovakve kontrole pristupamo interpretaciji uinka, koja moe biti direktna ili posredna. U direktnoj interpretaciji uinak procenjujemo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. U posrednoj (psiho-dinamikoj) interpretaciji uinak procenjujemo kao rezultantnu funkciju stepena i vrste ometajuih procesa i nivoa sposobnosti. Ovo su bitne razlike, koje moraju imati uticaj na konstrukciju klinikih testova inteligencije. Subtest dopune nedovrenih slika sastoji se iz serije od 15 crtea kojima je zajedniko to daje na svakoj izostavljen po jedan bitan detalj. Slike su svrstane po principu stepenastog oteavanja, od najlakeg do najteeg zadatka na kraju serije. Slini zadaci su korieni u sastavu Binetove skale i Beta-serije. Ovaj subtest je srazmemo lak, tako da ne predstavlja tekou za ispitanike sa prosenom inteligencijom. On je odabran zato to je diskriminativan prema subnormalnim nivoima. Prema tome je dijagnostiki znaajnija informacija neuspeh nego uspeh na ovom testu. Nizak rezultat u sklopu protokola koji ukazuje na normalni ili ak natpro-seni nivo predstavlja ozbiljno upozorenje i mogunost poremeaja osnovnih operacija miljenja. Sutina zadatka ovog testa je razlikovanje bitnog i nebitnog. To je delimino oteano i stilom crtanja, posebno na VB forma l, koji namee pre254 poznavanje irelevantnih nedostataka. Kod VAIS verzije to zavoenje" je otklonjeno. Kod klinike populacije snienje na ovom subtestu je najee meu mentalno zaostalim, opsesivno kompulzivnim i psihotinim. Opsesivne osobe otkrivaju vie nedostataka nego to se trai, jer ne mogu da se odlue meu vie mogunosti i, kao u vantestovnim uslovima, biraju pogrene, irelevantne detalje. Psihotiari pod uticajem svojih preokupacija i prekida sa realnou nisu u stanju da uoe bitno, odnosno da diskriminiu bitno i nebitno. Subtest dopune nije podloan korekciji usled ponavljanja, pa se moe

koristiti za retest i sa kraim intervalima. Sa psihometrijskog stanovita slaba strana testa je skuen raspon distribucije individualnih razlika. Faktorskom analizom je utvreno daje ovaj test neto sasvim posebno u odnosu na ostalih devet u bateriji VB. Korelacija sa ukupnim rezultatom baterije iznosi .60, dok je korelacija u okviru VAIS mnogo vea. Za dobni raspon mlaih (24 do 34 godine) iznosi .78, a za stariji dobni raspon (35 do 49 godina) punih .80. Subtest svrstavanja slika prema skrivenom smislu sastoji se od crtea poput stripa. Iz toga razloga kao i skraivanja naziva kod nas se naziva kratko subtest--strip. Ovaj test je veoma kontroverzan, a ujedno i najnepogodniji deo baterije u sluaju direktne primene na neameriku populaciju. Zadaci se sastoje u nalaenju ispravnog redosleda koji ilustruje neki vic. Sadraj je uvek vezan za odreenu meuljudsku situaciju, stoje Wechsleru dalo povoda da zakljui daje strip pogodan test za socijalnu inteligenciju". Njemu je takav test u bateriji bio potreban da bi mogao obuhvatiti sva tri osnovna vida inteligencije, verbalni, operativni i socijalni ili interpersonalni. Prema tome, subtest-strip i shvatanje na verbalnom delu namenjeni su da reprezentuju aspekt socijalne inteligencije". Na prvi pogled strip deluje uverljivo, kao test inteligencije zbog toga to proverava snalaljivost. Meutim, Wechsler je prevideo nekoliko vanih injenica koje pobuuju sumnju u ispravnost nainjenog izbora. Pre svega strip kao forma, kao testovni materijal nailazi na barijeru socio-kulturalne selektivnosti. Seoska populacija je znatno slabija od gradske u reavanju tih zadataka, nezavisno od individualnih razlika. Isto tako mlai ispitanici nadmauju starije, a nita nisu manje razlike ni meu pojedinim nacionalnim grupacijama. Moda je malo preterano, ali nije sasvim netano daje strip-test tipino ameriki" (Matarazzo, 1972). Dodue, ova vrsta medijuma se sve vie iri i prihvata, tako da se moe oekivati brisanje otrih granica upoznatosti sa tom vrstom grafike komunikacije. Druga je prepreka u sadraju, u vrsti viceva koji su izabrani. Od sedam zadataka tri potiu iz Grupnog armijskog testa, a etiri iz jednog dosta intelektualno iskljuivog njujorkog asopisa (autor je Soglow, serija Mali kralj"). U emu je sutina vica i koji raspored najbolje odslikava tu sutinu? Kao kriterijum najboljeg rasporeda usvojen je original koji je dao karikaturista. Meutim, postoje brojne alternative koje ne moraju apriori biti inferiorne, ali sigurno nisu u duhu Soglowa. Prema tome, onaj ko ne ita The New Yorker i ne poznaje Soglowljev humor, mora biti u slabijoj poziciji. Trea bitna slabost nainjenog izbora je u tome to strip-test treba da bude merilo socijalne inteligencije. Ve u prvom priruniku Wechsler je naveo da izvesne injenice ne podupiru ovu vezu. Naime, mnogi socijalno vrlo uspeni ali stariji ispitanici omanjuju na stripu, dok mlai delikventi ili kliniki verifikovane 255 psihopate pokazuju dobar uinak na strip-testu. Oigledno je daje udeo linosti u postizanju uinka na ovom testu znatan i da moe nadmaiti udeo inteligencije. Ovako sloena uslovljenost rezultata navodi na zakljuak da izbor ovog dela VB skale nije bio valjan. Pa ipak, strip-test ima i dobre strane. On je dosta teak i neselektivan od prosene inteligencije nadole. I meu normalno inteligentnim rezultat u subtest-stripu je redovno najnii na neverbalnoj skali. Meutim, kada je rezultat u nivou ostalih, ili kada je vii, onda posve sigurno imamo pred sobom osobu nat-prosene inteligencije, ili, kao to je navedeno, nekog kome su stripovi i odreen tip humora bliski. U naem prevodu i modifikaciji VB skale uneli smo izvesne izmene u sastavu subtest-stripa. Umesto Soglowljeve serije ,,Mali kralj" uzete su tri serije iz VB forme 2 koje su manje iskljuive i lake shvatljive irem sloju ljudi. Korelacija uinka na subtest-stripu sa ukupnim uinkom VB skale iznosi .51 za mlai dobni raspon, a .62 za stariji. Korelacija na VAIS-u je i za ovaj test vea i iznosi .77 i .76 za odgovarajue dobne raspone. Kocka-mozaik predstavlja pravi neverbalni test, jer se instrukcija moe dati bez govora, demonstracijom naina rada, a izvoenje takode ne zahteva ni jednu izgovorenu re. Ovaj subtest je skraena verzija Kohsovog testa (1914), koji je ispoljio odlina svojstva. Sastoji se iz krae serije od sedam, progresivno sve sloenijih zadataka, koji se reavaju sastavljanjem arenih kocki u sklop mozaika prema datim predlocima. Ovaj test je atraktivan za veinu ispitanika, otpor se retko javlja, uinak se moe lako i objektivno registrovati, dok je mogunost opserviranja procesa reavanja zadatka veoma dobra. Izgleda da je uticaj socio--kulturnih i drugih demografskih faktora neznatan. Rezultati su diskriminativni u elom opsegu distribucije inteligencije. Za razliku od ostalih performans-testova VB baterije, koji su mahom veoma osetljivi na dekoncentrisanost i anksioznost, na ta vrlo esto nailazimo pri ispitivanju klinikih sluajeva, subtest kocka-mozaik je rezistentan. ak i pojava teih poremeaja miljenja, kao to su sumanute ideje i halucinacije, ne dovodi do upadljivog snienja rezultata, ukoliko je naravno inteligencija ouvana. Meutim, kocka-mozaik subtest vrlo jasno registruje prava oteenja inteligencije. Zato se deava da shizofreni bolesnici u akutnoj psihoti-noj fazi, kada deluju sasvim bezumno, postiu na Kohsu srazmerno visok uinak, dok neki ispitanici sa modanim oteenjem koji deluju vrlo ouvano veoma pod-bacuju. Uprkos prividnoj lakoi, rezultat je skoro uvek meu najviim na neverbalnoj skali, ovaj test ima najviu korelaciju sa globalnim kriterijumom od svih performanstestova. Sa rezultatom itave VB skale (bez Kohsa) korelacija za mlai dobni raspon iznosi .71, a za starije .73, dok je korelacija za VAIS .76 i .78 za odgovarajue grupe.

Subtest sklapanja figura je takode ist operativni ili performans-test. Sastoji se svega od tri zadatka. Svi zadaci su istog karaktera. Ispitanik treba da sastavi odreenu figuru iz delova koji su dati, odnosno da otkrije ideju celine. Slini testovi su korieni i ranije, na primer u Pintner i Patersonovoj skali (1917). Me-trijska vrednost ovog subtesta je dosta skromna, to se moe pripisati i kratkoi. Iz istog razloga rezultati se prilikom retestiranja veoma menjaju i ba ta injenica, podlonost uticaju vebanja, veoma smanjuje pouzdanost rezultata. Kao i drugi performans-testovi tako je i ovaj veoma osetljiv na dekoncentrisanost, depre256 sivnost i anksioznost ispitanika, to znai da kod klinikih sluajeva esto dobi-jamo snieni uinak. Ova osobina ne dozvoljava da rezultat neposredno dovodimo u vezu sa inteligencijom. Posle svega ovoga ne treba oekivati da korelacija sa globanim pokazateljem inteligencije bude visoka. Najbolja strana ovog testa je pogodnost koju prua za opservaciju naina reavanja zadatka. Moemo posmatrati kako ispitanik prilazi zadatku, ta preduzima kad pogrei, da li istraje ili ne i uopte kakav je kvalitet procesa miljenja. I kod ovog testa se potvruje da izbor za VB bateriju nije bio odreen iskljuivo zasienjem G faktorom, visokom korelacijom uinka sa nekim merilom inteligencije, nego je izborom respektovan i opservacioni potencijal. Korelacija sa ukupnim rezultatom na VB iznosi .41 i . 51, zavisno od uzrasne grupe, dok su korelacije na VAIS-u neto vie, .58 i .65 za mlai i stariji dobni raspon. Subtest ifriranja je jedinstven u VB bateriji kao predstavnik klasinog tipa papir i olovka" testa. Zadatak se sastoji u brzom i tanom zamenjivanju brojeva odreenim znacima. Uinak predstavlja broj uspeno supstituisanih cifara. Tu vrstu testa Wechsler je preuzeo iz armijskog Beta-testa. Samo ispitivanje traje samo devedeset sekundi. Test je prihvatljiv za ispitanike, ne traje dugo, uinak se ekonomino i objektivno meri. Za razliku od ostalih performans-testova, ovaj ne daje velike mogunosti za kvalitativno opserviranje procesa. Meutim, grafiki znaci koje ispitanik crta mogu dobrom strunjaku da otkriju mnoge psihomotorne i grafomotorne osobenosti i poremeaje, kao i karakterne crte, impulzivnost, opsesivnost ili sklonost bizarnosti. Ipak, ti uzgredni dijagnostiki pabirci ne opravdavaju u dovoljnoj meri ukljuivanje upravo ovog testa u bateriju. Ni Wechsler ni kasnije Matarazzo ne nalaze bolje opravdanje nego daje u svojoj vrsti ifriranje najpogodniji test. Zaudo, korelacija sa ukupnim rezultatom na VB (bez ifrova-nja) iznosi .71, odnosno .73 za odgovarajui dobni raspon. Korelacija na VAIS-u je slina i iznosi .76 i .72 za dve dobne grupe. Subtest renik je sa zakanjenjem prikljuen grupi testova koji su zajedniki standardizovani. Wechsler i njegovi saradnici su sa iznenaenjem primili podatak koji je govorio da je renik, nasuprot rasprostranjenom uverenju izvrstan test inteligencije. Broj reci koje osoba zna odnosno prepoznaje i moe da definie sigurno da zavisi od socio-demografskih, a posebno obrazovnih faktora. Meutim, fond reci je vrlo diskriminativan i u meuindividualnom poreenju. Subtest renik postoji i u Binetovoj skali i takoe je odlian indikatar nivoa inteligencije. U okviru VB skale renik se sastoji od 40 reci koje su izdvojene iz jednog veeg spiska po kriterijumu diferencijalne vrednosti u odnosu na nivoe inteligencije. Uzorak reci je zasnovan na Websterovom reniku engleskog jezika i ne moe se prevoditi na druge jezike. Test renik je jednostavan, ekonomian i pouzdan instrument. Odgovori se lako ocenjuju. tavie, renik prua mogunost i za kvalitativnu analizu, a ne samo za ocenu inteligencije na bazi uinka. Verbalizacija odgovora moe da otkrije znaajne karakteroloke i psihopatoloke specifinosti ispitanika. Zbog ovih osobina Wechsler je renik prikljuio u sve kasnije konstru-isane skale inteligencije kao integralni deo baterije. Korelacija uinka na reniku sa ukupnim rezultatom VB nije saoptena. Izmeu renika i integralne ocene VAIS-a korelacija iznosi .86 za mlai i .87 za stariji dobni raspon. 17 Psihodij agnostika 257 VALIDNOST WECHSLEROVIH SKALA INTELIGENCIJE Meu svim tehnikama koje se koriste u savremenoj klinikoj dijagnostici testovi inteligencije su nesumnjivo najbolje standardizovani i validirani instrumenti. Meutim, validiranje jednog instrumenta je uvek validiranje i konstrukta koji taj instrument meri. Validiranje takvog sprega nije jednokratna operacija, ve produeni proces koji traje decenijama kroz razliite faze naunog potvrivanja. Wechslerove skale su proveravane decenijama na razliite naine faktorskim analizama, prema empirijskim kriterijumima i predikcijom. Meu ovim istraivanjima posebnu vrednost imaju dugrona, prospektivna, pratea istraivanja i validacije u kojima je i sam kriterijum paljivo analiziran. Obe Wechslerove skale za merenje inteligencije odraslih, VB i VAIS, podvrgavane su ponovljenim faktorskim analizama. U tom pogledu se naroito istakao svojim radom Cohen (1952, 1957, 1959). Koristei podatke standardizovanog uzorka VB i VAIS-a za faktorsku analizu Cohen je utvrdio da se iz matrice inter-korelacija uvek izvode sledei faktori: 1. faktor verbalnog razumevanja (renik, shvatanje, slinosti i informacije), 2. faktor perceptivne organizacije (sklapanje figura, kocka-mozaik,

dopunjavanje slika i sreivanje slika u niz), 3. faktor pamenja ili sloboda od distrakcije (aritmetiko rezonovanje i ponavljanje brojeva). Sva tri grupna faktora podreena su jednom opstem faktoru koji je identi-fikovan kao G i obuhvata 50% ukupne varijanse. Cohen i saradnici su utvrdili jo dve znaajne injenice. Prva, da se struktura inteligencije od detinjstva do starosti ne menja. Taj zakljuak je naravno zasnovan na Wechslerovim skalama. Druga, da je struktura inteligencije nezavisna od psihopatologije. Normalni i patoloki sluajevi imaju istu strukturu sposobnosti. Faktorska analiza moe dati jednu vrstu potvrde valjanosti, ali taj metod nije imun od uticaja primenjivaa, pa zato ne moe da se prihvati kao nepobitan dokaz. VVechslerove skale su verifikovane i prema drugim kriterijumima koji su uobiajeni za empirijsku validaciju testova inteligencije. Meu prvim dokazima validnosti koje je Wechsler naveo je korelacija QI VB skale sa procenom inteligencije uenika datih od strane nastavnika. Te korelacije su sasvim zadovoljavajue, mada ne moemo smetnuti s uma da je taj kriterijum kritikovan kao nepouzdan upravo na osnovu proveravanja putem testova inteligencije. Validacija je vrena nadalje u odnosu na krivulju razvoja. Dobijena krivulja predstavlja znaajan prilog genetikoj psihologiji, ali je taj nalaz, kao i sama krivulja, podloan kritikom ispitivanju. Ni ovo nije konana potvrda, ve samo prilog u spirali validacionog dokazivanja. Najzad, Wechslerove skale su validirane i prema kriterijumu mentalne zaostalosti. Znamo da VB i VAIS dosta pouzdano diskri-miniu mentalnu zaostalost, ali i u tom pogledu postoji problem. Naime, odreivanje granice mentalne zaostalosti zavisi od praene incidencije mentalne zaostalosti u populaciji, a taje procena donekle arbitrirana. Svi ovi empirijski kriterijumi potvruju valjanost Wechslerovih skala, ali je njihova dokazna snaga ograniena. Meutim, ona moe da bude znatno vea ukoliko se bolje proui sam kriterijum, specifikuje ta je osnova povezanosti i zatim iznova proveri testovni rezultat sa bitnim komponentama kriterijuma. Sledea tabela sadri podatke o povezanosti ukupnog QI Wechslerove skale sa nizom empirijskih kriterijuma: 258 Validacioni koeficijenti QI Kriterijum Koeficijent korelacije QI: mentalna zaostalost .90 QI: broj zavrenih razreda .70 QI: kolski uspeh .50 QI: kolska kvalifikacija .50 QI: socio-ekonomski poloaj .40 QI: presti zanimanja .95 QI: kolska sprema roditelja .50 QI: uspeh na poslu .20 Ovi podaci potvruju daje testovna mera na jedan smisaoni nain u vezi sa itavim nizom kriterijuma adaptivnog ponaanja. To ide u prilog Wechslerovim skalama jer dokazuje njihovu korisnost. Ostaje, meutim, otvoreno pitanje da lije testovno merenje povezano i sa drugim injenicama za koje se moe pretpostaviti da stoje u vezi sa jednim kompleksnim shvatanjem inteligencije. Tako, na primer, treba oekivati da je inteligencija u vezi sa nasleem, sa teinom mozga, sa zdravljem, intrauterinim uslovima pre raanja, sa ishranom u ranom detinjstvu i drugim faktorima. U stvari, ma kako pokuavali da izbegnemo zamku starih sporova, ipak ne moemo mimoii pitanje: ta odreuje inteligenciju, naslee ili sredinski faktori? Moda to isto: koji inioci biolokog i psihosocijalnog reda utiu, koliko, kada i na koji nain na razvoj inteligencije oveka? Ta su pitanja i vrlo znaajna i vrlo provokativna. Ve danas moemo poneto rei, ali je sigurno da se nae znanje o tim pitanjima proiruje zahvaljujui jednim delom i Wech-slerovim skalama, koje su ohrabrile istraivae da priu sloenom problemu istraivanja inteligencije u svojoj sloenoj sutini i manifestacijama. Prema tome, Wechslerove skale nisu samo koristan dijagnostiki instrument ve i sredstva za unapreenje nauke o oveku. KVALITATIVNA ANALIZA VB SKALE Test inteligencije treba pre svega da omogui pouzdanu i valjanu procenu inteligencije. Kliniki test inteligencije, pored toga, treba da prui uvid u posredni proces reavanja problema, jer smatramo da bez toga nismo u stanju da razlikujemo podbaaj usled nedovoljne sposobnosti od podbaaja usled poremeaja opaanja i miljenja. Zbog toga nije svaki dobar test inteligencije podesan za kliniku namenu. Dobar kliniki test inteligencije treba da zadovolji tri osnovna uslova: 1. daje pouzdan i valjan instrument klasifikacije inteligencije, 2. da omoguava opservaciju i prouavanje procesa reavanja problema i 3. daje pogodan za kvalitativnu analizu odnosno za razmiljanje i povezivanje inteligencije i linosti. Operacionalizacija i instrumentalizacija psihologije vodi ka rasparavanju i definisanju segmenta, to predstavlja bitan uslov jedne vrste pristupa i unapreivanja naunog znanja. Nasuprot toj tendenciji, kliniki pristup je primarno 259

holistiki. Svaki instrument u klinikoj psihologiji mora da nosi peat tog bazinog stava daje ovek sutinski nedeljiva celina. Ma koliko daje Wechsler bio uspean u usavravanju svog instrumenta u skladu sa prvim zahtevom, njegove skale ne bi nikada postale to to jesu da nisu istovremeno odgovorile i zahtevima 2 i 3, odnosno naelu holizma. Opservacija ispitanika u toku reavanja testova sposobnosti nije nikakva novina niti je vezana za Wechslerove skale. To isto moe da se kae i za kvalitativnu analizu uinaka, koja je u klinikom pristupu uvek koriena i sa Binetovom i drugim skalama. Meutim, Wechslerove skale su posebno podstakle pronalazatvo u tom domenu. U tom pogledu najvie dugujemo Rapaportu i saradnicima (1945), koji su razvili sistem analize procesa reavanja problema na verbalnoj skali, takozvanu analizu verbalizacije. Rapaportov sistem je pokuaj povezivanja metodolokih pogodnosti VB skale sa egopsihologijom i klasinom psihijatrijskom klasifikacijom. Analiza verbalizacije je vrlo pogodan nain dijagnostike procene linosti na osnovu testa ponaanja na verbalnoj skali. Opservacija naina rada i kvalitativna analiza uinka primenjivana je za test ponaanja na neverbalnom delu skale. Zahvaljujui Rapaportu kvalitativna analiza vie nije naivni natu-ralistiki postupak koji svaki kliniar obavlja po svojoj linoj meri i ukusu. Kvalitativna analiza VB skale po Rapaportu je klinika dopuna osnovne namene ovog instrumenta, da klasifikuje inteligenciju ispitanika na temelju uinka a u odnosu na opti kriterijum populacije. Za razliku od normativne procene populacijskog tipa, kvalitativna analiza nastoji da istakne individualna i specifina svojstva strukture i funkcionisanja linosti u skladu sa psihoanalitikim uenjem. Ovaj metodski postupak je dvojak i obuhvata: a) analizu rastura (skater) i b) analizu verbalizacije. Analiza rastura je ekstenzija kvalitativne obrade VB skale. Ona ne uzima u obzir QI, ve rastur standardnih skorova i meusobni odnos subtestova. Svaki pojedini subtest se posebno analizira sa dva stanovita, sa stanovita relativnog uinka i sa stanovita karakteristika procesa reavanja zadataka. Na taj nain se analiza suava i sprovodi segmentirano, od subtesta do subtesta, pri emu se svaki rezultat procenjuje sa gledita efikasnosti. Posebnu panju kliniar poklanja onim subtestovima kao i zadacima u okviru subtestova na kojima je otkriven podbaaj u efikasnosti ili devijantnost u stilu reavanja problema ili verbalizacije. Analiza rastura ili skater-analiza je dopunski postupak obrade Wechslerovih skala koji je uveo sam Wechsler. Meutim, za razliku od Wechslera, koji je tu pojavu prvi zapazio i doveo u vezu sa Kraepelinovim sistemom nozoloke klasifikacije psihopatologije, Rapaport je poao ka dubinskoj psihologiji, dovodei rastur i verbalizaciju u vezu sa funkcionisanjem ega, dakle linosti kao celine. Skater-analiza, dopunjena analizom verbalizacije i stila reavanja neverbalnih zadataka, decenijama je predstavljala sutinu klinike" obrade VB skale. Mada je skater-analiza bila zaista vrlo iroko prihvaena i praktikovana, stvarnog opravdanja nije imala. Danas, posle objavljivanja stotinak istraivanja, znamo da je skater-analiza nepouzdana, da nema statistiku osnovanost i da je i sam kriterijum, dijagnostika klasifikacija krepelinovske vrste nepouzdana. I pored toga, u pojedinim sluajevima, kliniari uspevaju da procene linost analizom rastura po profilu VB ili VAIS. 260 Bilo je vie pokuaja da se razvije analiza verbalizacije. Rapaport je verba-lizaciju posmatrao u vezi sa funkcijom ega i ,,ego aparata". On je, pre svega, svrstao upadljive verbalizacije u pojedine kategorije, a zatim je te kategorije doveo u vezu sa dijagnostikom podelom. Tako je utvrdio da postoji odreena veza izmeu tipa patologije i vrste devijantne verbalizacije. Histerine linosti se odlikuju posebnim skaterom i posebnim stilom verbalizacije. Standardni skor informacija skoro je uvek nii od skora shvatanja. Tu je pojavu Rapaport protumaio time to histerici pribegavaju potiskivanju na drugi nain. Potiskujui seksualne impulse oni potiskuju i druge i spreavaju razvoj irih interesa. Skuenost interesa ini ih egocentrinim i relativno izolovanim od duhovne kulture. Otud je infonnisanost histerika nia. U socijalnim relacijama histerici se ponaaju hiposo-cijalizovano, pomalo otkoeno i manipulativno. Usled toga oni spretno primenjuju stereotipne ablone u reavanju socijalnih relacija, to predstavlja osnovni uslov uspeha na subtestu shvatanja. Zbog toga je skor histerika na shvatanjima visok, relativno najvii od svih subtestova verbalne skale. Verbalizacijahisterinih odlikuje se naivnim moralisanjem ili usklicima (uh, jao, divno). Uz ovo se mogu javiti naivne elaboracije takozvane fabulacije. Nasuprot ovoj grupi stoji grupa opsesivno kompulzivnih osoba. Opsesivni imaju vii standardni skor informacija nego shvatanja. Taj odnos je vezan za osnovnu ego-poziciju da opsesivni ne pribegavaju odbrani potiskivanjem ve izolacijom afekata i intelektualizacijom. Usled toga su njihovi interesi kulturalno diferencirani i fond informacija o kulturi je bogat. Meutim, snalaenje i rasuivanje o socijalnim relacijama moe biti oteano. Razlog niske efikasnosti opsesivnih u socijalnim relacijama je u tome to prisilno intelektualiziraju, to moraju da uzmu u obzir sve razloge" i one za i one protiv, a taj bilans moe biti, zbog njihovog perfekcionizma, podui. Samim tim oni imaju velike tekoe da se opredele, da razlue jai i slabiji argument i da izaberu najbolje reenje. ak i kad im to poe za rukom, izbor odstupa od konvencionalnog koji se na ovom subtestu favorizuje. Verbalizacija

opsesivno kompulzivnih je specifina. Oni su skloni da paradiraju svojim znanjem, esto su pretenciozni i nastoje da intelektualizacijom ostave jak utisak. U tom nastojanju oni koriste retke i strane reci, ili se izraavaju na izvetaen nain. Ponekad izgube meru i njihov stil se pretvara u karikaturu ljudi vrhunskog statusa (naunika, filozofa i si.), kao to je verbalizacija histerika esto karikatura deteta koje se prenemae. Posebna prednost Rapaportovog sistema kvalitativne analize je u tome to je primenljiva na vie razliitih tehnika u okviru klinike baterije na VB skalu, Rorschachovu tehniku i Jungovu asocijacionu tehniku. Bilo je vie pokuaja da se Rapaportov sistem usavri i kvalitativna analiza transformie u najbolje kontrolisane skale. Tako su Hunt i Arnoff (1955) konstru-isali jednu skalu shizofreninosti". Ona se temeljila na kategorizaciji odgovora (verbalizacije) na tri subtesta verbalne skale, renika, shvatanja i slinosti. Postupak je onaj isti koji je Wechsler koristio u sastavljanju primera za ocenjivanje odgovora shvatanja. Ispitiva bi dati odgovor uporedio sa uzorom i ocenjivao u pogledu kvaliteta shizofreninosti". Zbrajanjem ocena sa tri subtesta dobijen je ukupni skor za taj konstrukt. Mada su uzori u stupnjevima skale sakupljeni iz aktuelno postignutih odgovora sluajeva sa proverenom dijagnozom, ipak je ela 261 skala kombinacija izuzetnih odgovora, bizarnosti i statistikog kriterijuma. Evo primera ocene odgovora po skali shizofreninosti": Subtest ,,shvatanja" Ocena \. (koverat) Staviti u sandue l 5. (cipele) Jer se koa nesumnjivo potvrdila kao najizdrljivija od svih poznatih materijala upotrebljavanih za zatitu noge i to zadovoljava one koji se i dalje opredeljuju za noenje cipela 5 7. (brak) U naune svrhe i radi utvrivanja brae i sestara, dece udruenih roditelja. 7 Kvalitativna analiza verbalizacije na slinostima je veoma pogodna za utvrivanje kognitivnog stila i pretenog naina osmiljavanja. Nain miljenja histerinih je na nivou koji je blizak konkretnom, dok je nain miljenja opsesivnih blii apstraktnom u smislu Goldtajnove dihotomije. Ovaj nain analize takode doprinosi utvrivanju eventualnog razloga podbaaja uinka. Evo jednog primera kategorizacije odgovora na subtestu slinosti (pas i lav): 1. oba imaju dlake (super konkretno), 2. dva oblika ivota (super apstraktno), 3. zavise od naslea (bizarno), 4. pas moe da bude miljene (idiosinkretino) i 5. oba su sastavljena od molekula (superirok pojam). Kvalitativna analiza protokola ispitivanja VB skalom zahteva da se proue radovi onih koji su ovu vrstu pristupa razvili (Rapaport, Schafer, Schneidman, Git-tinger i ostali). Kvalitativna analiza je postupak koji vezuje izdvojeni, segmentarni aspekt obuhvaen konkretnim testom ili skalom za linost ispitanika u celini. U tom smislu kvalitativna analiza je nuan komplement svake tehnike koja se primenjuje na kliniki nain. PROMENE I NOVINE WB skala inteligencije (1939) Davida Wechslera za individualno procenji-vanje adolescenata i odraslih, kao tip instrumenta, zadrala se i ouvala svoj znaaj u psiholokoj praksi sve do danas. Do poetka ovog (XXI) veka konstruisano je i ponueno praksi i istraivanjima vie desetina testova inteligencije, u svetu i kod nas, ali je malo njih opstalo u procesu pragmatike selekcije. Veina tih instrumenata je zavrila kao lokalni izum, ili je naprosto zaboravljena to ne mora da znai da su oni bili bezvredni. Meu testove inteligencije koji su se tokom dueg perioda odrali i proirili u meunarodnim okvirima spadaju skale inteligencije koje je konstruisao David Wechsler. Prva skala u tom nizu bila je Wechsler-Bellevue skala forma I, objavljena 1939 godine. Iza nje sledi serija modifikacija istog testa, obeleena sukcesivnim doterivanjima standardizacionog uzorka, dobnog opsega, namene, tehnikih karakteristika ispitivanja, obrade podataka s testa, kao i manjim izmenama definicije predmeta ispitivanja. 262 Kad je re o Wechslerovoj skali inteligencije, vano je navesti o kojoj se modifikaciji govori ili pie. Sve Wechslerove skale su sastavljene od dva skupa testova i svaka omoguuje da se odredi verbalni, neverbalni i zbirni IQ, koji slui za odreivanje nivoa inteligencije. Sve ove varijante se primenjuju individualno, a procena se vri kvantitativno, klasifikaciono i kvalitativno. Do sada su objavljene sledee verzije Wechslerovih skala inteligencije: WB forma I (1939), WB forma II za adolescente i odrasle (1946), zatim WISC verzija za decu kolskog uzrasta (1949), WPPSI za predkolski uzrast od 4

do 6,5 godina (1967). Slede revizije WAIS (1955), WISCR (1974), WAIS-R (1981), revizija WPPSI-R (1989) i poslednja verzija WAIS III (Kaufman, 1999). Razlike meu modifikacijama su znaajne i zato se preporuuje da u izvetaju o nalazu bude naveden pun naziv verzije, a ne samo skraenica. Osnovna struktura i sadraj subtestova Wechsler-ovih skala su odreeni formom WB tip I. Sve ostale forme su modifikacije tog izvornog oblika testa. Opta odlika Wechslerovih skala inteligencije je otvorenost za promene, kao uslov za poboljanje pouzdanosti, valjanosti i pragmatinosti. To je svakako doprinelo dugovenosti i internacionalnoj prihvaenosti ovog klasinog individualnog testa inteligencije. U psihometrijskom pogledu Wechslerove skale nisu superiorne, ali je taj nedostatak kompenzovan sledeim prednostima. One slede tradiciju Binetove skale inteligencije i Spearmanovog koncepta. Usmerene su kliniki" za individualni nain ispitivanja i procene. Pored toga, ovi testovi, vie od drugih, nude mogunost povezivanja inteligencije i linosti. Ono to izdvaja Wechslerove skale od drugih testova sposobnosti, pored dugovenosti, jeste proverena robustna pragmatika valjanost u internacionalnim uslovima. Ovde spada i privrenost konstruktora povremenim poboljanjima i otklanjanju nedostataka utvrenih na prethodnoj formi testa. To je i razlog postojanja mnogobrojnih varijanata Wechslerovih skala inteligencije. Meu najvanije odlike Wechslerove skale inteligencije spada osetljivost na poremeaje miljenja. Zahvaljujui toj odlici Wechslerove skale ulaze u najui izbor dijagnostikih alatki klinikih psihologa. Prilikom primene ovih instrumenata treba slediti preporuke iz odgovarajueg prirunika u pogledu naina primene, obraunavanja i interpretacije za konkretan oblik testa. Wechslerove skale su prihvaene u mnogim zemljama, u individualnom ispitivanju adolescenata i odraslih, ali i dece, dakle u elom rasponu dobnih grupa. Meutim, u istraivanjima se ove skale malo koriste. Wechslerove skale su zadrale privilegovan poloaj u okvirima klinike procene inteligencije i miljenja kao individualni oblik ispitivanju inteligencije zbog irokog opsega mogue procene. Pored kvantitativnih IQ merila nivoa sposobnosti, procenjuje se i kvalitet miljenja. Inteligencija i linost se posmatraju u funkcionalnoj povezanosti. Wech-slerova skala zahteva veoma dugo ispitivanje. Zbog toga je uraeno nekoliko skraenih formi koje imaju zadovoljavajue korelacije sa elom skalom, ali slabe sa njenim delovima. Standardizacija spada u osnovni uslov primene Wechslerovih skala. Kod nas je uraena standardizacija pod nazivom VITI, koji je akronim za Vekslerov individualni test inteligencije (Berger, Markovi i Miti, 1993). Sve do tada je korien Wechslerov test WB forma I, ili ponegde forma II, koji je decenijama pri-menjivan na osnovu neujednaenih prevoda i bez naih normi. VITI (1995) nastao 263 je kombinacijom dve forme: WA1S i WAIS-R. WAIS (1955) predstavlja reviziju WB skalefonnel (1939), aprimerenjeuzrastuod 16do64godine, dokjeWAIS-R (1981) njegova modifikacija. Izmeu te dve forme WAIS postoje razlike u proceduri ispitivanja, pa je dobni opseg WAIS-R proiren do 74 godine starosti. VITI je forma u kojoj je sadraj preuzet iz WAIS, a nain primene iz WAIS-R. Dobni opseg u kojem se VITI moe koristiti je od 16 do 54 godine. Po sadraju nekih verbalnih subtestova VITI je prilagoen naim uslovima i kulturi, u meri koja je za nas bila mogua. Najnovija verzija Wechslerove skale inteligencije je WAIS III, koji je kao i prethodne verzije modifikovan. Skale su donekle preureene, a uvedeni su i novi subtestovi. Ova forma omoguuje, pored procene IQ, i procenu verbalnog razumevanja, perceptivne organizacije, radne memorije i brzine obrade podataka. Ako razmiljamo o Wechslerovim skalama, ukljuujui i poslednje generacije kao to je WAIS III (1999), moramo znati da uprkos unetim poboljanjima, ni taj instrument ne moemo ovde primeniti bez prilagoavanja i badarenja. Pre-ostaje nam da koristimo dve nama prilagoene fonne: VITI - za adolescente i odrasle (1945, Berger, Markovi i Miti), i REVISK (1998, Biro, M.), za decu uzrasta od 5 do 16 godina (1998, Biro, M.). Sve infonnacije o standardizaciji, psi-hometrijskim svojstvima i pravilima primene, ocenjivanja i interpretacije treba potraiti u revidiranim prirunicima. Dugovenost i status Wechslerovih skala objanjava vie bitnih inilaca, na primer daje poetna ideja preuzeta od Bineta i dopunjena Spearmanovim modelom strukture inteligencije, daje konstruktor istrajao u usavravanju svog izuma, daje instrument sukcesivno ispravljan i inoviran, to svedoi o uvaavanju empirijskih injenica, a doprinosi pragmatikoj valjanosti. Ove skale imaju irok opseg i prate razvojne razlike inteligencije. Najzad, one su zadrale meoviti tip zadataka na raun sniene objektivnosti ocenjivanja i visoke kvantifikacije, ali su zadrale i osetljivost na odstupanja koja su dijagnostiki relevantna. Uprkos poboljanjima, neki nedostaci nisu otklonjeni. Saznanja o inteligenciji nisu pratila razvoj tehnike ispitivanja, tako da rezultati na skalama predstavljaju samo aproksimativnu meru sposobnosti koju ispitanici demonstriraju i poseduju. Wechslerove skale su ne-ekonomine. One imaju iru primenu u okviru klinike individualne procene, gde je vaan iri kontekst linosti, nego u usko fokusiranoj profesionalnoj orijentaciji ili nomotetskim istraivanjima. Poznato ogranienje ovih instrumenata ini kulturalna pristrasnost, odreena sadrajem i tipom zadataka. To uslovljava nejednakost ansi za uspeh ispitanika iz manjinske i marginalne kulture naspram ispitanika veinske

nonnativne kulture. Uostalom, normocentrini instrumenti imaju tu istu manu. Novijim modifikacijama Wechslerove skale nastoji se da ispravi ovaj nedostatak tako to se uvode stratifikovani normativni uzorci kao korekcije za uzrasne, etnike i kulturalne (jezike) varijacije u populaciji. To znai naputanje ideje o jedinstvenoj i univerzalnoj normi. Sve to je postignuto manje dokazuje da je testovna mera finalna mera inteligencije, a vie vodi zakljuku da je ona samo komparativno ekonominija aproksimacija, koja je bolja od slobodne procene. Ovakav rezultat ne dostie nivo nauno objektivne mere kapaciteta opte inteligencije. 264 XIII. PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTI Testovi inteligencije predstavljaju pronalazak koji je znatno unapredio psi-hodijagnostiku, koji je pomogao kliniarima u jednom zaista delikatnom poslu i koji je za mnoge ispitanike dao tanu i pravinu dijagnozu. Ukratko, testovi inteligencije imaju mnogo pozitivnih osobina. Meutim, moramo voditi rauna i o ogranienjima i nedostacima. Pre pojave Binetove skale i ostalih individualnih testova inteligencija je procenjivana od strane psihijatara kroz sledee aspekte: a. ocenom aktuelne, manifestne inteligencije, b. ocenom ouvanosti miljenja i c. ocenom vanklinikog i vantestovnog adaptivnog ponaanja. Testovi inteligencije u prvom redu Binetove i Wechslerove skale daju globalni indeks inteligencije. Vie puta je isticano daje numeriki indikator bolji ko-relat stvarne inteligencije nego struna procena bez korienja testova. Meutim, postavlja se pitanje da li je numeriki indeks adekvatna zamena za trodelni pristup ili predstavlja zamenu samo za jedan deo tog plana? Drugim recima, da li je u uslovima klinike eksploracije dovoljno da se inteligencija proceni samo na osnovu globalnog pokazatelja ili su potrebni i drugi dopunski podaci? Nema nikakve sumnje da individualna procena inteligencije ne moe da se prihvati ako je iskljuivo zasnovana na globalnom pokazatelju. Na klinikoj populaciji testovi inteligencije mogu dati globalne indekse ije je znaenje zamreno a jednostrana interpretacija neminovno vodi u greku. Ve i minimalno poznavanje klinike populacije je dovoljno da se razume da je nedozvoljeno brkanje mentalne zaostalosti, mentalnog deficita usled modanog oteenja i mentalnog propadanja kod shizofrenije. Razlike izmeu ovih kategorija ne mogu se uoiti u globalnom efektu testa inteligencije. Ova injenica daje povoda za dva pogrena miljenja. Psihijatri, koji dovoljno dobro poznaju razlike izmeu pojedinih oblika mentalne deficijencije, smatraju da je test inteligencije grublji nego to jeste i nemoniji nego to izgleda. Argument je: sve vrste mentalnog deficita izjednaene su na testovnom ispitivanju. Nedovoljno struni psiholozi smatraju da je testovni uinak bitan. Oni prenebregavaju niveliui efekat globalnog pokazatelja, ignoriu kvalitativne razlike meu bolesnicima i njihovim defektima i zadovoljavaju se jednostavnom klasifikacionom ocenom prema Ter-manovoj shemi. S obzirom na to daje ova shema zasnovana na kriterijumu inteligencije a ne propadanja, psiholozi naivci" mogu poprilino dapogree. Nesumnjivo, globalni pokazatelj mora da se izrauna i mora da se prevede u kategorije nivoa inteligencije". Meutim, greka je ako se nazivi razvojnih kategorija bukvalno primene na sluajeve sa regresivnim, involutivnim i oteenim sposobnostima. 265 Klasifikaciona dijagnoza mora da se analizira i oceni sa stanovita ouvanosti miljenja i vantestovnog, adaptivnog ponaanja. Wechsler je zauzeo stav da je inteligencija pre efekat" nego ,,uzrok" odreenog naina ponaanja. Taj stav je naelan i ne moe se bukvalno primeniti i u interpretaciji psihijatrijskih sluajeva. Meutim, globalni indeks QI ili drugi opti pokazatelj inteligencije nije ni dovoljan ni prihvatljiv kao mera sposobnosti kod klinikih sluajeva. Ovaj pokazatelj se mora interpretirati u vezi sa procenom naina, toka reavanja zadataka. Treba utvrditi dali je miljenje ouvano ili nije. Klasifikaciona dijagnoza se mora najpre proveriti procenom kvaliteta i procesa miljenja. U ispitivanju inteligencije normalnih osoba putem individualnog testa poput Wechslerovih skala opravdano je direktno interpretiranje rezultata sa konstruktom inteligencije. Efekat koji je nonnalna osoba postigla na skali inteligencije uzimamo kao izraz snage sposobnosti ili globalnog kapaciteta" ili G faktora. Pri tome ne pretpostavljamo da su neki inioci, svejedno koji, znaajno deformisali odnos testovnog efekta i inteligencije. U tom sluaju pribegavamo kategorisanju i odreivanju nivoa inteligencije, odajui pri tome puno poverenje optim pretpostavkama povezanosti testovnog pokazatelja i aktuelne sposobnosti konkretnog ispitanika. Za nas je test proveren instrument koji je u skladu sa optim principima, a konkretni pojedinac je tipian za populaciju. To je sve u skladu sa naelom daje svaki ovek kao svi ljudi". Iz klinike prakse je poznato da se kod pojedinih grupa bolesnika vrlo esto nailazi na poremeaj miljenja. Ispitanici imaju "u veoj ili manjoj meri velike tekoe u zadravanju panje na zadacima, u pravilnom opaanju, u usmeravanju miljenja na reenje zadataka i u kritikom izboru i odreivanju odgovora. Kada takvu osobu testiramo skalom inteligencije kao to je Wechslerova, obavezni smo da

primenimo isti postupak ocenjivanja, izraunavanja globalnih pokazatelja i klasifikacije inteligencije kao i kod normalnih osoba koje nemaju takve poremeaje u miljenju. Zbog toga se kliniarima namee pitanje da li je umesno zadrati jednoobraznost ispitivanja i jednoobraznost tumaenja uinka. U sluaju da prihvatimo princip jednoobraznosti, to je preduslov da rezultate tumaimo normativno, sukobiemo se sa nizom protivrenosti u samom testovnom ponaanju ispitanika. Naime, ispitanik sa poremeajem miljenja koji je, pretpostavimo, fakultetski obrazovan i premorbidno inteligentan, svrstae se u isti nivo kao i normalni ispitanici ouvanog miljenja. Takvo izjednaavanje" je dvostruko neprihvatljivo. Nije ubedljivo, bar u nekim sluajevima, da je bolesnik zaista toliko niske inteligencije kao to testovni uinak iskazuje zato to mnoga reenja premauju globalni proek uinaka. Osim toga, poremeaj miljenja je previe jasan. Ako uz to znamo da su ti poremeaji miljenja prolazni, onda je jo manje prihvatljivo da se aktuelni testovni efekat zaista poistoveti sa pravom merom globalnog kapaciteta" inteligencije ili G faktora. Ako ovome dodamo iskustvo, koje potvruje da takve osobe posle izvesnog vremena, pogotovu ako su pravilno leene, ponovo uspevaju da se ukljue u ivot i sa uspehom nastavljaju svoje poslove, onda je rezerva u odnosu na primenljivost optih naela o relaciji kapaciteta i test-uinka jo opravdanija. Iz ovoga zakljuujemo da poremeaji miljenja dovode do sniavanja globalnih efekata na testovima inteligencije, da standardni postupak ispitivanja 266 pretpostavlja da je miljenje ispitanika ouvano, da su interpretacijska pravila testova zasnovana na ponaanju normalne populacije" i da u klinikoj populaciji koja je x-ti deo opte populacije sreu grupe sa razliitim stepenoin i vrstom poremeaja miljenja. U interpretaciji test-ponaanja i efekata, posebno optih proeka, moraju se respektovati karakteristike tih grupa u skladu sa postavkom da su ti pojedinci ne samo ,,kao svi ljudi" nego i kao neki ljudi". Njihovo aktuelno ponaanje je ak izuzetnije, manje univerzalno, a vie kao neki ljudi". Kliniki i logiki je besmisleno izjednaiti primarno nizak nivo inteligencije sa snienim nivoom; osobu koja je uvek bila i ostala na nivou intelektualne tuposti sa osobom koja u fazi akutnog poremeaja miljenja gubi efikasnost i pada do nivoa tuposti". Te dve osobe zaista nisu jednake. Normalna tupa osoba nije luda", ona misli na jedan organizovani nain i ne moe se izjednaiti sa osobom koja je dezorgani-zovana i zbog toga pokazuje nizak efekat globalnog test-uinka. Prouavanje karakteristika klinike populacije uvek navodi na prouavanje, klinikih entiteta" ili vrste bolesti". Iz tog razloga je diferencijacija opteg postupka interpretacije neophodna mera. Binet i Simon su bili svesni te injenice, ali je njima nedostajalo iskustvo i znanje da bi odreenije formulisali svoj stav. Oni su morali da se zadovolje iznoenjem opte preporuke da testove treba analizirati kvantitativno i kvalitativno. Staje, u stvari, kvalitativna analiza za koju svi veru-jemo daje conditio sine qua non. U izvesnom smislu to je sve to nije oteto natu-ralizmu, to je ostalo van domaaja teorijske i metodske strukturacije. U stvari, to stoje na Binetovoj skali kvantifikovano" isto je stoje pre Binetove skale jo bilo pod nadlenou kvalitativne analize. Wechsler je uspeo da pomeri granicu kvantifikacije, da otme neto tla kvalitativnom pristupu". Idui njegovim tragom i drugi su dali svoje doprinose dopunskoj analizi test-ponaanja, koja je ostala van domaaja QI ili drugih tipova globalnih pokazatelja. Prema tome, postoji potreba da se pored globalnih pokazatelja inteligencije i kvalitativne analize uvede i jedna trea meukategorija. Razlog za ovu treu vrstu postupaka je pre svega potreba da se otkloni mehaninost i formalistike greke u dijagnostici. Oekujemo da nam testovno ponaanje prui podatke na osnovu kojih moemo oceniti da li je globalni pokazatelj direktno u vezi sa kapacitetom", G faktorom ili inteligencijom, ili je samo prolazna mera formirana pod destruktivnim dejstvom poremeaja miljenja, emocionalnih poremeaja i regresije linosti. Po zavretku klasine obrade testa inteligencije i nalaenja klasifikacione dijagnoze nivoa inteligencije", namee se pitanje interpretacije. Ako je na ispitanik normalna linost, i u formalnodijagnostikom i u stvarnom smislu, onda u interpretaciji rezultata biramo postavku o neposrednoj vezi test-uinka i inteligencije. To je opta i osnovna pretpostavka svakog testa inteligencije pa i Wechslerovih skala. Suprotno tome, ako je ispitanik kliniki sluaj, ili je samo formalno nonnalna osoba, onda je na prvi zadatak da ustanovimo da li je testovni rezultat ostvaren bez posredovanja negativnih uslova kao to su poremeaj miljenja, emocionalni poremeaji i modano oteenje. To nisu jedini inioci koji mogu da se sistematski odraze na globalnom pokazatelju, ali su za praksu najrelevantniji. Pretpostavljamo da su neki drugi, takoe potentni inioci, kao npr. uzrast, obrazovanje i motivacija, ve na izvestan nain kontrolisani i procenjeni. U psihijatrijskoj 267 eksploraciji koristi se komplementarna procena inteligencije i miljenja. Ukoliko je miljenje ouvano, onda je procena inteligencije plauzibilna i validna u retro-spektivnom i prospektivnom smislu. Obrnuto, ako je miljenje poremeeno, onda je procena inteligencije aktuelnija i, verovatno, mora biti ponovljena.

U psiholoko-testovnoj eksploraciji inteligencije nema procene miljenja u onoj formi u kojoj se to odvija u psihijatrijskoj eksploraciji. Umesto toga razvijene su mnoge druge tehnike koje daju kvantifikovane testovne pokazatelje ali je name-ra srodna. Najpoznatiji dopunski postupci za analizu efikasnosti miljenja jesu: 1. QI razlike izmeu verbalne i neverbalne skale, 2. intersubtestovne razlike (skater-analiza), 3. intrasubtestovne razlike, 4. analiza verbalizacije i 5. indeks deterioracije. RAZLIKE IZMEU VERBALNOG I NEVERBALNOG QI Pridravajui se date definicije inteligencije Wechsler je predvideo da se pored globalnog QI izraunava zaseban QI za verbalnu i za neverbalnu skalu. Na ovaj nain rezultati kazuju koliko je dati ispitanik sposoban da racionalno misli" i da svrsishodno dela". Naravno, nezavisnost verbalnog i neverbalnog QI podra-zumeva da njihova vrednost moe slobodno" da varira, mada je kod velike veine ispitanika razlika izmeu njih mala. Po zavrenoj obradi podataka i izraunavanju QI, procenjiva inspekcijom utvruje povezanost i razlike izmeu tri QI: globalnog, verbalnog i neverbalnog. Ukoliko su razlike male, ili se kreu u okviru dopustivih razlika, onda se ova prva u nizu kontrola efikasnosti zavrava prelaskom na sledeu fazu. Svakako da se sa tim u vezi postavlja pitanje kriteri-juma, koliko iznosi dopustiva razlika verbalnog i neverbalnog QI? Ukoliko se pokae da je razlika V QI i NV QI vea od doputene, onda je to znak da je potrebna dalja provera, razmatranje i utvrivanje najverovatnijeg razloga ovakvom odstupanju. Jedan od moguih razloga je i gubitak efikasnosti (poremeaj miljenja, aktualizovani emocionalni poremeaj ili regresija). Prema naknadno objavljenim podacima korelacija izmeu verbalnog i neverbalnog QI, za VB skalu iznosi .71, a .81 za VAIS. Ovaj podatak kazuje da i pored visoke povezanosti ova dva QI mogu da se razmimoilaze ak i kada se po-smatraju u masi normalne populacije. Prosena razlika izmeu ova dva QI u stan-dardizacionom uzorku VB skale iznosila je 10 poena. Razlika od 10 poena moe se oekivati u 30% sluajeva, razlika od 15 poena u 18%, dok se razlika od 20 i vie poena moe oekivati kod svega 4% sluajeva. Uobiajena granica ije prekoraenje upozorava na opreznost iznosi 15 poena. Razlika verbalnog i neverbalnog QI, ak i kada je vrlo velika, ima neodreeno znaenje. Pojedinci sa takvim ekstremnim razlikama ne ine neku odreenu, homogenu celinu. Dodue, primeeno je da su vee razlike ee meu veoma inteligentnim osobama. To se tumai visoko razvijenim verbalno apstraktnim sposobnostima koje ostavljaju u senci" uinak na neverbalnoj skali. Interpretacija 268 je u prilog snage jedne vrste sposobnosti a ne slabosti druge. Meutim, ova sistematska razlika izgubila se u standardizacionoin uzorku VAIS-a. Kod modano oteenih, kada su grupe homogene u pogledu lateralizacije fokusa povrede, mogu se javiti sistematske razlike u prilog jednoj skali, zavisno od strane koja je oteena (Klove i Reitan). Ipak, ni ovaj nalaz nije sasvim siguran (Smith) jer se potvruje na jednim, a ne potvruje na drugim uzorcima. Ukoliko je modano oteenje ipak specifian inilac pojave razlika verbalne i neverbalne skale, onda je to tako samo u sluaju akutnih povreda a ne i hroninih (Matarazzo, 1972). Velike razlike izmeu QI verbalne i neverbalne skale mogu da se jave i kod psihoza. Karakteristika psihoza je pad neverbalnog QI u odnosu na verbalni QI i u odnosu na oekivani neverbalni QI. MEUTESTOVNE RAZLIKE, SKATER-ANALIZA Prihvatljivost i uverljivost globalnog rezultata na VB skali proveravamo izmeu ostalog, i na taj nain to uporeujemo meusobno rezultate subtestova. Ova inspekcija se vri na svakoj skali posebno, sa namerom da utvrdimo da li je rastur na pojedinim testovima mali ili je, naprotiv, veliki. Inspekcijom rezultata subtestova dobijamo jednu brzu procenu reprezentativnosti globalne mere. Ukoliko su razlike meu subtestovima vee, utoliko je globalna mera vie mehanika. Naravno, i tu se postavlja pitanje ta znai velika, a ta mala varijabilnost? Iz stan-dardizacionih podataka se vidi daje aritmetika sredina za VB skalu 100, a standardno odstupanje je 15. Meutim, za procenu varijabilnosti subtestova vaniji je podatak daje Wechsler ujednaio sve subtestove pogodnom transformacijom i fiksirao zajedniku aritmetiku sredinu na 10, a standardno odstupanje na 3. Ove statistike mere nam omoguavaju da jednoobrazno utvrujemo postojanje i stepen varijabilnosti uinaka po subtestovima obe skale ili itave skale. Sve ovo ne bi zasluivalo neku naroitu panju da nije u vezi sa idejom da je varijabilnost povezana za linost i da nije, kao to se statistiki tumai, sluajna. U razmatranju steenih iskustava sa VB skalom Wechsler je podrao ideju Kraepelina o specifinom diferencijalnom oteenju sposobnosti kod svake duevne bolesti. Kraepelin je smatrao da svaka duevna bolest na jedan poseban nain oteuje sposobnosti i miljenje. Imajui test inteligencije klinikog tipa koji daje pored tri globalna pokazatelja jo i 10 specifinijih, Wechsleru se uinilo daje u mogunosti da operacionalizira Kraepelinov konstrukt diferencijalnog oteenja". Ve u priruniku

VB skale VVechsler je dao emu diferencijalnog oteenja" za etiri iroke kategorije duevnih oboljenja, psihoneurozu, shizofreniju, modano oteenje i adolescentnu psihopatiju. Ove sheme VVechsler je nazvao profilima. Poto je potreba praktiara za takvim brzim i spektakularnim dijagnostikim pomagalima bila vrlo velika, Wechslerova ideja je naila na veliki odziv i praktiara i istraivaa. Pod uslovom da je ovo otkrie opravdano, imali bismo odgovor na pitanje kakvo je znaenje meutestovne varijabilnosti a ne samo da li je ona velika ili ne. Ve od pedesetih godina struni asopisi su zasuti istraivakim izvetajima o valjanosti, diskriminativnosti i novim formulama za profil analizu i konfigu269 ralnu dijagnostiku". Meutim, osetno je da dinamiki orijentisani zeitgeist i kre-pelinovski pristup nisu usklaeni. Zbog toga se trai neko drugo, pogodnije tumaenje povezanosti varijabilnosti na subtestovima Wechslerove baterije i linosti ispitanika. Treba imati u vidu da je pojava neujednaenosti ili nepravilnosti rasporeda uinaka na testu uoena odavno i da je bilo pokuaja da se ta pojava psiholoki osmisli. Mada je uloen znatan napor u taj poduhvat, poev od Presseva i Colea (1918), ipak je malo ta ostvareno. Pretpostavke o uzroku rastura od samog poetka bile su psihopatoloke vrste, mentalna nezrelost ili dezorgani-zacija. Meutim, obuhvatna istraivanja tih radova vezana za Binetovu skalu, kao to je rad Shakowa, zavrena su odbacivanjem ove pretpostavke. Wechslerova skala je ipak dala novu nadu ovoj staroj ideji zbog toga to je zaista postojala mogunost da je pretpostavka o selektivnom oteenju ostala bez potvrde zbog nepogodnog instrumenta. Ideju o skateru oivili su Rapaport saradnici koristei VB skalu formu 1. Rapaport je skater-analizi priao na nov nain. Uvedeno je trostruko obraunavanje odstupanja svakog subtesta od utvrene vrednosti. Umesto Wechslerovog predloga Rapaport je izneo i obrazloio svoje predloge. Po njima referentne vrednosti mogu da budu ocena li standardni skor subtesta renik" zato to je ovaj test od svih najpostojaniji. Druga referentna vrednost je aritmetika sredina svih subtestova, sa izuzetkom subtesta koji se proverava. Trea referentna vrednost je aritmetika sredina subtestova od kojih se izuzimaju brojevi i aritmetiko rezonovanje i, naravno, subtest pod proverom. Razlog za iskljuivanje subtestova, ponavljanje brojeva i aritmetiko rezonovanje, je suprotan argumentu za renik. Ova dva subtesta VB baterije najnepostojanija su u itavoj skali i najee snieni u psihopatolokoj populaciji. Tehniko usavravanje obrauna rastura ne moe naravno da resi osnovno pitanje, kao to ne moe da ga resi ni pogodnija konstrukcija i standardizacija VB skale. I dalje ostaje otvoreno pitanje da lije neujednaenost u nivou uinaka pojedinih subtestova uslovljena poremeajem ili oteenjem miljenja ili linosti? Ba u tom pitanju je Rapaport dao najvei doprinos ideji skater-analize. Kao i Binet i Wechsler, tako je i Rapaport dugi niz godina pre nego to je zapoeo svoju klasinu studiju na Meninder klinici bio veoma predan istraiva miljenja. Za razliku od pomenute dvojice prethodnika, on je pitanje miljenja razmatrao sa pozicije psihoanalize, posebno Hartmanovih doprinosa egopsihologije. Osnovno pitanje koje je Rapaport postavio je kako, na koji nain, utie afekat na miljenje. U daljem traganju to se pitanje postavilo kao odnos anksioznosti i procesa reava-nja problema. Upravo ova formulacija je najpogodnija za razmatranje test-pona-anja klinikih sluajeva. Mada je izbegao sva pitanja vezana za sadraj nesvesnog i mehanizme odbrane, on je minucioznom klinikom analizom dokazivao da je uticaj destruktivnog dejstva anksioznosti na reavanje problema u vezi sa odreenom strukturom linosti i sa vrstom poremeaja. Rapaportov pristup skater-analizi razlikuje se od Wechslerovog na vie naina. Izraunavanje odstupanja i broj postupaka izraunavanja razliiti su. Takoe ima razlika u broju patolokih grupa ili entiteta" iji je profil na VB skali defmisan i koje se mogu diferencijalno dijagnostiki identifikovati. Rapaport je identifikovao dva puta vie dijagnostikih profila nego Wechsler. U postupku koji 270 je razvio Rapaport predvieno je da se svaki subtest detaljno analizira, a kvalitativna analiza je u nunoj vezi sa profil-analizom. Najzad, za razliku od Wech-slerovog postupka profil-analize, koji je empirijski, Rapaportov postupak ima neke karakteristike eksplanacije prema konstruktima. U celini Rapaportov pristup se moe oceniti kao razvijeniji oblik profil-analize. UNUTARTESTOVNA NEUJEDNAENOST (INTRATEST SKATER) Skater-analiza je isprva bila ograniena na registraciju neujednaenosti uinka subtestova u sastavu baterije, odnosno na utvrivanje intenziteta. Ta ocena nije daleko od klasine statistike mere varijabiliteta ili standardne devijacije. Meutim, vremenom se interesovanje kliniara prenelo sa intenziteta neujednaenosti na kvalitet, odnosno na profil. Dajui prednost dijagnostikoj vrednosti profila, koji je navodno specifian za svaku psihopatoloku grupu, istraivai su se bacili na posao da utvrde koji je pravi" profil, na primer psihoneuroze, psi-hopatije, poetne shizofrenije ili modanog oteenja. Intenzitet ili izrazitost postali su drugorazredne odlike. Bitno je bilo da se utvrdi pravi" profil i da se na osnovu takvih uzora prepoznaju u masi ispitanika oni koji pripadaju odreenim vrstama. Ukoliko je profil manje tipian, vie maskiran, utoliko je i uspeh metode dijagnostiara vei.

To je era kada je psihodijagnostika sticala svoj ugled i kada je vetina dijagnostikovanja bravurozno afinnisana. U tom poletu profil-analiza VB skale zauzimala je poasno mesto uz kralja" dijagnostikih tehnika: Rorschachov test. Ma koliko daje napora ulagano u otkrie pravog" profila najirih kategorija poremeaja (neuroze, psihopatije, psihoze i modanih oteenja), a mnogo je otilo i na otkria profila uih klasa (histerije, opsesije, narcistikih karaktera, hebefrenije i paranoidnih shizofrenija), cilj nikako nije mogao da se dosegne. Nalazi razliitih autora nisu se slagali. Nesklad je tumaen razlikama u uzorku ili nepouzdanou kraih subtestova (ponavljanje brojeva, sklapanje figura) ili slabom kontrolom obrazovanja, hospitalizma ili hroniciteta. Poto ambicija nije splanjavala, traeni su dodatni postupci koji bi mogli da pojaaju efekat profil-analize. Idui tim putem Rapaport je uveo jedan dodatni postupak analize rastura, to je provera ujednaenosti (neujednaenosti) uspeha unutar subtestova. Poznato je da su zadaci na subtestovima Wechslerovih skala svrstani po kriterijumu teine". Zadaci koji su u najveem procentu reavani uspeno, u standardizacionom uzorku, nalaze se na poetku subtesta, dok je zadatak koji je reen sa najmanjim procentom uspeha na kraju. Ostali su rasporeeni po istom kriterijumu, sukcesivno. Prema tome, moe se oekivati da e individualni ispitanik koji ne moe da resi sve ve samo jedan deo zadatka subtesta postii ravnomeran uspeh na poetnim, lakim zadacima, a da e omanuti na teim. Meutim, Rapaport je zapazio daje ovaj logian" raspored uinaka u pojedinim sluajevima zaobien. Tu vrstu nepravilnosti relativno najee je sretao kod poetne shizofrenije, ali i ne samo kod nje. On je preporuivao da se paljivo analizira raspored uspeha i promaaja zavisno od vrste subtesta, vrste zadatka i kvaliteta odgovora (verbalizacija). Intratestovna neujednaenost i njena analiza korisna je dopunska kvalitativna tehnika. To se posebno 271 odnosi na kliniku populaciju, kod koje se te pojave najvie i sreu. Ukoliko se pojavi intrasubtestovni rastur koji nema specifian testerasti (cik-cak) kvalitet, za koji se pretpostavlja daje u vezi sa shizofrenim poremeajem miljenja, onda je preporuljivo ispitati razloge zatajivanju. ANALIZA VERBALIZACIJE Proirenje namene testa inteligencije od instrumenta za klasifikaciju ka postupku koji omoguava praenje, analizu i interpretaciju miljenja jeste zahvat koji je nametnut samom prirodom klinikog pristupa. Nema ni jednog testa inteligencije, ukljuujui i individualne poput Wechslerovih skala, koji je zaista pripremljen za takav proireni poduhvat. Najvie to se nudi to je mogunost da se vri opservacija i neka vrsta dinamike interpretacije, to se skupa naziva kvalitativna analiza. Nedostatak ove dopunske obrade je u tome to, sjedne strane, pretenduje na ogroman znaaj, a s druge strane, je sasvim neformalizovana, neproverena i u potpunosti privatnog karaktera i moemo rei spada u vetinu, u neku vrstu umet-nosti u zanatu". Jedna od velikih zasluga koje je Rapaport stekao je u tome to je iz velike i amorfne mase kvalitativne analize" uspeo da izdvoji verbalizaciju i da je dokumentovano ponudi kao medijum pogodan za dijagnostiku procenu. Govor kao sredstvo izraavanja miljenja prouavan je u psihopatologiji u vezi sa razliitim oboljenjima, medu kojima posebno poglavlje predstavlja shizofrenija. Psihoanalitiari su takode pokazivali interesovanje za govor, ali ne toliko za formalni aspekt niti za stil, ve za simboliku stranu i segmente u kojima progovara nesvesno". Analizirajui paljivo doslovno voene zapisnike ispitivanja sa VB skalom, Rapaport je uoio da se u pojedinim grupama (kategorijama) poremeaja akumuliraju sline verbalne karakteristike. Oigledno je da govor nije neka jednoobrazna navika, da je fonnalno u vezi sa vrstom psihopatoloke devijacije i daje ta veza uslovljena nainom miljenja. Podvrgavajui paljivoj analizi svaki pojedini subtest, Rapaport je pronalazio karakteristine primere verbalizacije koje su kliniari lako prepoznavali kao reprezentativne za pojedine kategorije klinike populacije. Evo nekoliko primera: Koliko je rastojanje od Pariza do Njujorka? Pojma nemam, nikad nisam iao tim putem" (adolescentna psihopatija). Koliko ima stanovnika SAD? Broj stanovnika je deset hiljada" (involutivna depresija, QI95). ta izaziva nadimanje testa? Neto se deava u bakteriolokom kontekstu. Kad se zagreju, molekuli postaju aktivni i izazivaju na rastenje" (shizofrenija). Analiza verbalizacije obuhvata stil, sintaksu a posebno izbor pojedinih reci. Verbalizacija je onaj govor koji ostaje zabeleen u dijagnostikom protokolu. To je samo jedan aspekt govora, ali i on je sasvim pogodan za mikroanalizu". Moglo bi se rei da je Rapaport u neku ruku samo proirio klasinu psihopatoloku (patografsku) analizu govora s podruja psihoza i na ostale oblike mentalne patologije. Rapaport je pri tome ukazao na velike mogunosti koje doslovno vo272 eni protokol ispitivanja pnia dijaguostiaru. Histerine osobe imaju veomakon-vencionalan renik, dok je sam govor propraen verbalnim dramatizacijama (oh, jao, vidi sad). Pored toga, histerici naginju moraliziranju, stoje posebno vidljivo u odgovorima na informacijama, shvatanju i slinostima.

Opsesivno kompulzivni imaju bogatiji, individualizovaniji renik koji upotrebljavaju briljivo. Opsesivni podvlae svoju obavetenost, znaju i pokazuju vie nego to se zadatkom od njih trai. Za razliku od moralizatorskog stava histerika, opsesivni su pretenciozni ili patetini. U iznoenju miljenja ili stava, na ta ih pojedini zadaci stimuliraju, histerici su bez dvoumljenja odluni. Nasuprot njima, opsesivni uzdravaju svoja oseanja pri zauzimanju stava, radije se izjanjavaju intelektualizirano. Njihova ocena je uzdrana, a esto i neodluna, pa se sve zavrava iznoenjem dve ih vie alternative. Na slian nain Rapaport je uoptio karakteristike verbalizacije i drugih klinikih grupa kao to su shizofrena grupa (simpleks, hebefrenija, kata-tonija i paranoidna kao i Y\\CWA mU), pieMuioltena grupa i\\ u naoj terminologiji granini sluajevi sa dve podgrupe, inhibirana i hiperideaciona, depresivna grupa (neurotina i psihotina podgrupa), i paranoidna stanja (epizodine paranoidne dekompenzacije i paranoidni karakteri). Od takozvanih psihopatija obraena je samo grupa narcistikog karaktera. Vrednost ovih zapaanja, kao i tehnike analize verbalizacije, u tome je to olakavaju dijagnostiku kategorizaciju. Kada su ostali podaci nespecifini i ostavljaju dijagnostiara u neizvesnosti, analiza verbalizacije moe da prui podatke koji e pomoi donoenje odluke. Osim toga, analizom verbalizacije moe se odrediti nain miljenja, to vodi ka procenjivanju postojanja ili nepostojanja gubitka efikasnosti. Ovaj pristup se opravdava argumentom da OI ne pomae kliniaru u produbljivanju dijagnostikog zahvata, tim pre to su razlike u QI vrlo velike unutar svake grupe, a esto neznatne izmeu grupa. Grupne razlike QI, ukoliko su dokazane, ne doprinose razjanjavanju pojedinanog sluaja. Osim toga, iz QI se ne moe saznati da li je miljenje ouvano ili nije, a bez tog podatka je i sam QI, bar kod psihopatoloki izmenjenih osoba sporan. Analiza verbalizacije bi mogla da se svrsta u ekspresivne metode, ali to je sporedno. Bitno je daje Rapaport demonstrirao mogunost primene takvog postupka u obradi podataka sakupljenih regularnom primenom VB skale inteligencije. PATOLOKI I NORMALNI GUBITAK EFIKASNOSTI Pad efikasnosti moe se odrediti ako su ispunjeni odreeni uslovi. Naelno je najbolje odreivati efikasnost uporeenjem aktuelnog uinka na testu inteligencije sa merom kapaciteta. Takav nain je za sada neostvarljiv, iz prostog razloga to nemamo tehniku koja bi adekvatno izmerila kapacitet. Druga je mogunost da se aktuelni uinak uporeuje sa uinkom koji je ostvaren pod optimalno povoljnim uslovima. Takav postupak je tehniki izvodljiv ak i sa Wech-slerovom skalom, zato to ova ima paralelnu seriju (VB forma l i forma 2). Meutim, to ipak ne moemo smatrati dovoljno praktinom tehnikom. Razlog je taj to ispitanici koji dolaze na psihodijagnostiku eksploraciju, nemaju prethodnu procenu koja je obavljena pod optimalno povoljnim uslovima". Ako je nemaju ISPsihodijagnoslika 273 od ranije, a to je pravilo, onda im ih ne moemo ni stvoriti u situaciji kada su primorani da trae psiholoku ili psihijatrijsku pomo. Prema tome je ideja u celini samo jedan, spekulativni projekt. Trei nain procene intelektualne efikasnosti zasniva se na unakrsnom uporedivanju uinaka izmeu subtestova iste skale (VB ili VAIS) ili izmeu raznih testova primenjenih baterijski u eksploraciji jedne osobe. Ovaj nain je poznat kao skater ili profil-analiza i ima nesumnjive vred-nosti, pogotovo ako je dopunjen odreenim oblicima kvalitativne analize, ako je ispitanik iz dobro prouene klinikonozoloke grupe i ako je procenjiva vrstan strunjak sa notom umetnike kreativnosti. No, meutim, profil-analiza je na klizavom terenu jer ne moe da se osloni na vre, statistiki dokazane obrasce koji su sigurno diskriminativni. Velika snaga uverljivosti u odnosu na dinamiku individualnog sluaja oslanja se na rahitinu nogu" nomotetske verifikacije. Samim tim je sporno emu slui kvantifikacija profil-analize. Unakrsno uporee-nje razliitih testova, odnosno procena inteligencije i procena efikasnosti putem uzorka razliitih tehnika ne moe biti dovoljno pouzdan postupak, mada je za veinu kliniara taj put uverljiv i predstavlja metod izbora, zato to se toleriu krajnje proizvoljni kriterijumi. Nema osnove pretpostavka da se u individualnom sluaju mogu razlikovati normalni ispitanici od poremeenih i bolesnih na osnovu intertestovnih varijacija. Kako god da krenemo, nikako ne moemo zameniti idio-grafski i nomotetiki pristup i ne moemo eliminisati jedan hipertrofiranjem drugog. Uzalud produbljivanje ipsativnih i kvalitativnih postupaka za ouvanost intelektualne efikasnosti ako nemamo pouzdanih normi, ako nemamo jasne opte konstrukte i ako nismo verifikovali konstrukte, instrumente i norme. Wechsler je povukao otru granicu izmeu dva mogua znaenja testovnog uinka, kao mere inteligencije i kao mere efikasnosti. Globalni testovni uinak dobija znaenje zavisno od izbora kriterijuma. Jedan je kriterijum promenljiv, kao to je na Binetovoj skali kalendarski uzrast, a kod Wechslera dobni proek. Drugi je kriterijum jedna konstanta, kao to je na Binetovoj skali kalendarski uzrast 16 godina, dakle gornja granica razvoja, koja automatski pripada svakom ispitaniku starijem od 16 godina, ili referentna grupa maksimalnog dometa na Wechslerovoj skali. U razmatranju ove dvostrukosti Wechsler je stao na stanovite daje varijabilni kriterijum odrednica inteligencije a

konstantni mera neke vrste intelektualne radne sposobnosti" odnosno efikasnosti. Opredeljenost za varijabilni kriterijum proizilazi iz definicije po kojoj je inteligencija pojedinca merljiva prema proeku uinka vrnjaka na istom testu. Ova definicija trai da prihvatimo sledee dve pretpostavke: 1. Daje inteligencija pojedinca, tokom ivota, relativno stalna veliina, 2. Da se sa godinama inteligencija menja po jednoj zvonastoj putanji. Prva pretpostavka je obuhvaena i definicijom koeficijenta inteligencije. Mada je pitanje konstantnosti inteligencije dosta sporno, ono je ipak prihvaeno uz priznavanje mogunosti skokova. Ostvarenje jedne, makar i relativno konstantne mere mogue, je samo ako se prihvati dobni proek kao kriterijum. Prema tome, osoba normalne inteligencije je ona koja zadrava tokom celog ivota istu distancu prema proeku svoje dobne grupe, a QI je u opsegu jedne standardne devijacije. 274 Poto je QI mera te relacije ili odstupanja od proeka, ona je prihvatljiva kao individualna konstanta. Druga postavka je da se sa godinama inteligencija menja, pre svega u pogledu koliine uinka, te da svaki dobni uzorak ima razliiti proek. Kada se proek testovnih uinaka svih dobnih grupa, od 16 do 70 godina, poreda, onda se dobija krivulja sa profilom oblog talasa koja ima kratak i relativno strm uspon, neto duu oblu zaravan i dugu opadajuu stranu. Binetov QI pretpostavlja daje odnos izmeu inteligencije i sazrevanja konstantan, dok Wechslerov QI samo odraava empirijski verifikovan odnos. Krivulja standardizacionog uzorka VB skale i VAIS nije istovetna, ali je to za koncept QI nebitno. Zbirni uinak na Wechslerovim skalama kazuje nam da li je ispitanik prose-ne inteligencije, ili je ispod ili iznad proeka, koliko iznosi odstupanje od proeka i dozvoljava pretpostavku daje tako bilo i bie". Meutim, ta procena nezavisno od toga da li je iskazana kvantitativno, kao QI ili kvalitativno, kao klasifikacioni sud, ostavlja bez odgovora pitanje: ta je ispitanik stvarno u stanju da razume, uradi ili uvidi u socijalnim relacijama. Ova neizvesnost" prati testovnu dijagnozu zbog toga to je ona spoj protivurenosti. Naime, isti zbirni uinak na Wech-slerovim skalama ima razliito dijagnostiko odreenje zavisno od starosti ispitanika, odnosno od proeka njegove dobne grupe kao kriterijuma. Isti zbir uinka na skali ocenjuje se kao nedovoljan ako je ispitanik mlai, a dovoljan ako je stariji. ovek u estoj deceniji ivota prema dostignuu na skali ocenjen je kao osoba normalne inteligencije, ali bi sa istim uinkom kao dvadesetogodinjak bio razvrstan kao ispodproseno inteligentan. Wechslerov postupak sankcionie u merenju inteligencije relativizam. Starost se bonificira. Wechslerov QI je devijacioni skor, mera uinka na testu odreena biolokim shvatanjem inteligencije i proveren sa tri aspekta, preko racionalnog miljenja, svrsishodnog delanja i pravilne socijalne orijentacije. Devijacioni skor je individualna mera inteligencije i zato je odluujue da zaista bude konstanta to je ostvarljivo samo ako se usvoji dobni proek kao kriterijum. Razmiljajui o Wechslerovom izboru, moemo postaviti pitanje, ta bi se desilo kad bismo standardizaciju protegli do maksimalne granice ljudskog ivota, na ispitanike starije od 150 godina? Poto se testovni uinak starijih neprekidno smanjuje, a definicija devijacionog skora zadrava, onda bi vrlo stari ljudi sa svega nekoliko tanih odgovora bili svrstani kao pojedinci normalne inteligencije". Reenje koje je Wechsler naao postaje besmisleno u sluaju veoma starih ljudi. Iz tog razloga testovna procena inteligencije starijih ispitanika, bez obzira na Wechslerovu diho-tomiju inteligencije" i efikasnosti", mora se zasnivati na devijacionom skoru prema oba kriterijuma. Kvalitativna, odnosno klasifikaciona dijagnoza puteni Wechslerove skale je isto tako relativna kao to je relativna i medicinska dijagnoza, soba stara 70 godina moe da ima normalnu inteligenciju i normalne euvane srce, ali u oba sluaja normalnost" podrazumeva daje to u odnosu na vrnjake". Usled toga to je sutina kvalifikacije normalnosti u oba sluaja statistika, ona podrazumeva da normalnost ukljuuje i ogranienja, nemogunost, pa i izvesne propadanje. Koeficijent inteligencije ne kazuje nam nita izvan dobnih granica. Wechsler je pomiljao da ovu ogranienost prevazie odreivanjem jednog opteg proeka za 275 sve, bez razlike na godine, prema kojem bi se odmeravala apsolutna" inteligencija. To reenje je ipak odbacio kao artificijelno. Umesto njega je uveo jednu modifikaciju Binetove ideje, po kojoj kao kriterijum koristimo dobnu grupu sa najviim dometom inteligencije. U standardizacionom uzorku VB skale najvii testovni uinak postigle su dobne grupe izmeu 20 i 24 godine. U standardizacionom uzorku za VAIS vrhunski proseni testovni uinak rasporeen je ire, izmeu dobne grupe od 24 i 34 godine. Devijacioni skor pojedinca u odnosu na ovaj fiksirani kriterijum Wechsler je nazvao koeficijent efikasnosti, ili QE, za razliku od koeficijenta inteligencije, QI. Teorijski inteligencija ostaje relativno stalna, a efikasnost neprekidno opada sa godinama. Nedostatak koeficijenta efikasnosti je u tome to je sam naziv ostao nejasan. Dodue, VVechsler je uspeo da izbegne zakljuak koji mu se nametao da inteligencija opada sa godinama. Umesto toga on je podmetnuo" efikasnost kao termin koji oznaava deterioracioni efekat starenja. Pitanje je koliko smo

zaista uvereni u to daje razlika izmeu inteligencije 24-godinjeg oveka i 65-godinjaka, u stvari, samo razlika u efikasnosti". Drugi nedostatak VVechslerovog reenja je taj to njegova mera efikasnosti zavisi od inteligencije umesto daje nezavisna. Naime, stoje inteligencija starije osobe via, to je i koeficijent efikasnosti vii, i obrnuto. Iz toga sledi da su osobe vee inteligencije uvek efikasnije, a nie inteligencije neefika-snije od proeka. Ono to ne moemo saznati ovim putem jeste procena efikasnosti u odnosu na sopstveni kapacitet. Meutim, u klinikom radu za nas je daleko vanije da odredimo ouvanost ili efikasnost u odnosu na sopstvenu inteligenciju nego u odnosu na kriterijum najpametnijeg godita". NORMALNI TOK PROPADANJA SPOSOBNOSTI U individualnom klinikom radu problem se esto javlja u formi pitanja: na koji nain se odraavaju anksioznost, nesvesni konflikti i poremeaji ega na miljenje i inteligenciju. Pri tome se gubi iz vida da i drugi, daleko robustniji optiji inioci, kao to je starenje, mogu uticati na uinak i testovne pokazatelje miljenja i inteligencije. Koliki je udeo emocionalnih poremeaja, a koliki je udeo normalnog opadanja sposobnosti nije mogue zasad tano odmeriti ni naelno ni u individualnom sluaju. Samim tim je posao kliniara riziniji, a procena vie kvalitativna. Istraivanja razvoja inteligencije od prvih godina ivota do kasne starosti uglavnom potvruju razumsku predstavu o ivotnom ciklusu. Meutim, bolje kon-trolisani nauni pristup je zasluan i za neke ispravke i neprijatna otkria, kao to je nalaz o brzom dostizanju plafona razvoja inteligencije i nalaz o relativno ranom poetku opadanja inteligencije. Ova otkria o razvoju inteligencije vrlo su znaajna, ali po svemu sudei nisu ba ista kao suza". Ima injenica kojima se moe dokazivati da se neke sposobnosti, vetine i snalaenja postepeno poveavaju i posle dostizanja kritinih dobnih granica, bar kod izvesnog broja ljudi. Takoe se dokazuje da ritam opadanja sposobnosti nije ravnomeran, ve naprotiv, da zavisi od angaovanosti, motivacije, pa i profesije. Ove protivurenosti se pokuavaju razreiti uvoenjem dvostrukog koncepta inteligencije. Cattell i Horn (1963) razvi276 li su teoriju o fluidnoj" i kristaliziranoj" inteligenciji. Fluidna inteligencija je ona prava, prirodna opta sposobnost koja se u pogledu razvoja relativno brzo penje do maksimuma. To je otprilike 16 godina. Kristalizovana inteligencija se realizuje u skladu sa kulturom, uenjem, motivacijom i profesijom. Ona se razvija sporije, ali due nego fluidna inteligencija. Ovakvo razmiljanje olakava teorijsko objedinjavanje nepodudarnih podataka, ali u formi kakva je danas ova dualistika teorija ne skida teret sa plea kliniara. Bilo bi dobro da imamo podesne instrumente za procenu fluidne" ili bioloke inteligencije" (Halstead) ali nemamo. Stojimo pred problemom da omnibus-testovima unitarneg koncepta inteligencije odreujemo ouvanost ili pad jedne meavine. Jedno od kljunih pitanja odnosi se na to kada poinje prirodno, nonnalno opadanje inteligencije? Wechsler se poziva na rezultate standardizacionih uzoraka putem ijih prosenih testovnih uinaka zakljuuje da ve posle 24 godine krivulja poinje da se sputa. Kao jak argument u prilog testovnim dokazima Wechsler navodi krivulju prosene teine modane mase. Na toj krivulji prikazane su paralelno, na istoj dobnoj skali, prosene teine modane mase i proseni testovni uinci. Te dve krivulje su skoro paralelne. Iz toga Wechsler izvodi zakljuak da njegova skala meri neto to je blisko biolokoj inteligenciji i da inteligencija poinje da opada ve posle 24. godine. Opadanje je, dodue, isprva jedva primet-no, ali se kasnije ubrzava. Prihvatanje takvog zakljuka nije lako, jer se moramo suoiti sa dve vane injenice. Prva je injenica da je granica porasta odnosno poetak opadanja inteligencije na novom uzorku za VAIS pomerena ka starijim dobnim grupama. Na uzorku iz 1939. godine opadanje poinje posle 24. godine, a na uzorku iz 1955. godine posle 29. godine. Druga je injenica da su u oba uzorka mlai kolovaniji nego stariji. Ako poveemo te dve injenice, onda nam se namee jedan robustan faktor koji je VVechsler zanemario, a to je obrazovanje. Drugim recima, zaobilaenje udela obrazovanja u testovnom uinku pogotovo na skali koja ne diferencira fluidnu" i kristaliziranu" inteligenciju, nije mogue. Nesporazumi o znaenju krivulje dobnih proeka na testu inteligencije ne mogu se razreiti debatom i potezanjem boljih argumenata. To znai da su nam potrebni drugi, pogodniji podaci i drugaiji metodoloki pristup. Pitanje razvoja inteligencije ne moe se resiti do kraja merenjem uzoraka raznih dobnih grupa. Moda emo vie saznati longitudinalnim (prospektivnim) studijama, retestira-njem istih ljudi u sukcesivnim fazama ivota. Na ovaj nain je mogue izbei nekontrolisano uplitanje niza poznatih i nepoznatih inilaca koji karakteriu razliite ljude u razliitim uzorcima dobnih grupa. Nema logikog opravdanja da se sve razlike redukuju na godine ivota. Sa longitudinalnim studijama kroz ceo ivot" dobijamo jednoznanije rezultate. Takvih studija ima poprilian broj. Jo od Termanovih longitudinalnih istraivanja javljaju se radovi u kojima isti istraiva, odreenom vrstom instrumenata ispituje iste osobe kroz period od deset do etrdeset godina. Od savremenih istraivanja ove vrste raene Wechslerovim skalama, istie se studija Bayleyeve (1955). Ona je pratila intelektualni razvoj pedeset osoba od roenja do 36. godine ivota. Na temelju dobijenih podataka Bayleyeva je osporila

dve bazine postavke o razvoju inteligencije. Ona je osporila postavku o opadanju inteligencije posle dvadesete godine. Naime, testovni uinak njene 277 grupe ispitanika nije se smanjivao ni u 36. godini. Razlika izmeu Wechslera i Bayleyeve najbolje se vidi na sledeim grafikonima: GRAFIKON 3. Krivulja intelektualnog razvoja iste osobe Uzduni preseci u 19, 50,i 61. godini Armijski alfa test As standardnih skorova 1919 1950 1961 GRAFIKON 4. Krivulja intelektualnog razvoja u komparaciji dve vrste studija Popreni presek 60 55 50 As tand, skorova Uzduni presek (studija praenja) 60 55 50 45 30 10 50 60 70 30 40 50 60 70 Ispitivanje je obavljeno baterijom primarnih mentalnih sposobnosti. Krivulje predstavljaju skorove za prostorni faktor (puna linija), faktor rezonovanja (crtice) i verbalni faktor (takice). Bayleyeva je takode osporila postavku o inteligenciji kao individualnoj konstanti. Po tom shvatanju individua zadrava tokom celog ivota isti relativni poloaj medu svojim vrnjacima. Ona smatra da to nije tano i da se relativni poloaj moe promeniti i da se faktiki i menja. Naravno, misli se na poboljanje jer su pojave pogoranja i pada ve odavno poznate u psihopatologiji. KOEFICIJENT DETERIORACIJE Proseni uinak dobnih grupa sve vie opada na Wechslerovim skalama, iz ega je izveden zakljuak da inteligencija poinje da se gubi im je dostigla najvii 278 domet, da je tempo propadanja progresivan i da je najvaniji inilac razvoja inteligencije bioloki. Ove svoje zakljuke Wechsler je dopunio posmatranjem krivulje svih pojedinanih subtestova svojih skala. Osnovna karakteristika upored-nih putanja subtestova jeste pojava rasipanja. Tempo razvoja subtestova je neujednaen. Mada se kod svih zapaa faza uspona, krai ili dui plato i faza opadanja, kod jednih je sputanje ranije, a kod drugih kasnije. Ova pojava je navela Wech-slera da zakljui daje propadanje inteligencije diferencijalno i da se testovi mogu podeliti, zavisno od aspekta koji zahtevaju, na otporne (sporo propadajue) i na neotporne (brzo propadajue). Sve to zajedno ukazuje na to da se generacijske razlike u inteligenciji ne svode samo na koliinu. Usled diferencijalnog uticaja dete-rioracije, struktura inteligencije se takoe menja sa godinama, pogotovo u silaznoj fazi. Osnovna odlika nekih testova ukljuenih u Wechslerove skale je neotpornost prema blie neodreenim destruktivnim dejstvima, bila ona vezana za starenje ili patoloke pojave kao to su modana oteenja ili psihoze. Nije sasvim jasno zato neki testovi odolevaju, a drugi podleu tim uticajima. Ostajui na samoj konstataciji stanja, Wechsler je utvrdio da postoji odreena granica do koje se razlike izmeu otpornih i neotpornih moraju prihvatiti kao normalne ili neindikativne. Razlike koje su vee od te empirijski utvrene kriterijske vrednosti ve ukazuju na prisutnost destruktivnih dejstava na miljenje i na inteligenciju. Ovaj metod utvrivanja gubitka sposobnosti (ako je pad trajan) ili gubitka efikasnosti (ako je pad prolazan) naziva se diferencijalni uinak. S obzirom na to da se ova mera moe odrediti na osnovu standardnih skorova subtestova po odreenoj fonnuli i da se dobija kao nusprodukt testiranja, a uz to na jedan mehaniki (objektivan), statiki nain, metoda izraunavanja koeficijenta deterioracije" je naila na iroku pri-menu u psihodijagnostici. Slaba strana ideje o merenju propadanja inteligencije preko koeficijenta deterioracije je u tome to je performans-grupa testova u celini bila podlonija gubicima. Na taj nain se podela na otporne i neotporne praktino izjednaila sa podelom subtestova na verbalnu i neverbalnu skalu. To izjednaenje, u stvari, ponitava vrednost itavog otkria iz tog razloga to su asimetrini rezultati na ove dve skale normalni. Kod ljudi sa prevagom performans-skale pojava deterioracije ne bi se mogla prepoznati jer bi

se, pod uticajem destruktivnog procesa, obe skale izjednaile ili zamenile prevagu uz malu razliku. Suprotno ovome, one osobe koje iz itavog niza razloga imaju vii uinak na verbalnoj skali, to je est sluaj kod veoma inteligentnih, automatski bi se svrstale u sumnjive na intelektualno oteenje. Izlaz iz tog orsokaka naen je u izjednaavanju broja verbalnih i neverbalnih testova u grupi otpornih i neotpornih. Grupa otpornih testova: VB FORMA l VAIS informacije (ili renik) renik shvatanje informacije sklapanje figura sklapanje figura nedostaci na slikama nedostaci na slikama 279 Grupa neotpornih testova: ponavljanje brojeva slinosti ifre Kohsov mozaik ponavljanje brojeva aritmetika ifre Kohsov mozaik Koeficijent deterioracije je, u stvari, procenat koji se dobija sumiranjem standardnih skorova u grupi otpornih i neotpornih i obraunavanjem po sledeoj formuli: (otporni) - (neotporni) _ (otporni) Gubitak od 20 i vie procenata ukazuje na opadanje ili oteenje inteligencije bez specifikacije uzroka. VVechsler je do kraja ostao uveren u praktinu vrednost procene diferencijalnog uinka, uprkos preteno negativnim rezultatima valida-cionih istraivanja. Korelacija ovog indeksa sa drugim veinom je niska. Pored toga, nije naeno zadovoljavajue objanjenje za negativne indekse deterioracije. Zbog svega toga, namee se zakljuak, uprkos velikoj privlanosti ideje i jednostavnosti postupka, ova mera nije izdrala test realnosti. Naravno, kao i svaku drugu meru, tako i ovu moemo popraviti u tom smislu da zahvati vie sumnjivih ili da identifikujemo deteriorirane sa veom sigurnou. Meutim, u nedostatku teorijskog objanjenja ove korekcije poveavaju rizik. PROCENA PROPADANJA JE IZBOR Klinika procena je uopte uzev pristrasna u tom smislu to je orijentisana na otkrivanje i merenje" gubitka ili rastrojstva. I ovde smo se bavili pitanjem procene gubitka efikasnosti mada je pitanje moglo da se formulie i pozitivno. Netano je da u klinikoj praksi nema potrebe za ocenom pozitivnih potencijala. Na primer, u psihodijagnostikoj proceni podobnosti za psihoterapiju potrebno je oceniti ba pozitivne potencijale. Sloiemo se dakle da je poeljno ispitati i proceniti i ouvanost i gubitak efikasnosti ili inteligencije. Problem se javlja u vezi sa realizacijom, jer nijedan psiholoki test ne dokazuje jasno i nedvosmisleno, nijedno od ta dva stanja. Svi u praksi korieni instrumenti, neki vie neki manje, daju podatke koji se mogu interpretirati kao potvrda ouvanosti ili opadanja efikasnosti. Meutim, svaka takva interpretacija, bez obzira na vrstu testa, moe biti i tana i netana. Greke u dijagnostikoj proceni mogu biti dvojake: greke tipa netane potvrde stanja koje istraujemo (fal pozitiv") ili greke tipa netane negacije (fal negativ"). Za primer uzimamo etiri sluaja koja su testirana VB skalom. Klinika dijagnoza 1. normalan 2. modano oteenje 3. normalan 4. modano oteenje Testovna procena ouvana inteligencija ouvana inteligencija oteena inteligencija oteena inteligencija Valjanost T FP FN T 280 Svaki test ili skala apriori se podeava na takav nain koji predstavlja optimalno reenje izmeu dva meusobno iskljuiva zahteva da se obuhvate svi sluajevi sa odreenim osobinama, ma koliko intenzitet osobina bio slab, a da se ne obuhvati nijedan sluaj koji nema kritine osobine. Ukratko,

instrumenti su podeeni da ostvare najpovoljniji razmer izmeu irine obuhvata i istoe obuhvata. Svi nai instrumenti su jednostrani i zavise od izabranih kriterijuma. Pri izboru kriterijuma unapred se odreuje koja je greka nepovoljnija. I skale inteligencije mogu biti lake" ili teke", to ukazuje da su podeene da daju vie tanih klasifikacija na jednom kraju dihotomije, a vie greaka na drugom kraju. VB skala je lak" test inteligencije. Na njoj je klasifikacija niih nivoa tanija, a viih nivoa nepouzdanija. Kod Domino-testa je obrnut sluaj. Skoro sve skale inteligencije daju vie netanih klasifikacija modano oteenih nego tanih klasifikacija. Lak test, kao to je VB skala, daje vie greaka tipa fal negativ" kada se primenjuje u ispitivanju ispodprosenih po inteligenciji, dok tei test daje vie greaka tipa fal pozitiv". Na takvoj populaciji VB skala e znatan broj mentalno zaostalih razvrstati u neto vii nivo inteligencije, dok Domino-test razvrstava vie osoba u nii nivo nego to je opravdano. Posebno konstruisani testovi sa specifinom namenom podeavaju se da obuhvate sve sluajeve sa odreenim karakteristikama. Pri tome se posebna panja obraa na to da indikatori budu to istiji" ili to reprezentativniji. Svaki standard-izovani instrument se podeava da grei na strani koja je manje vana za datu svrhu. Ako nam je cilj da identifikujemo u klinikoj populaciji, samo na osnovu psihodijagnostikog instrumenta, sve sluajeve sa modanim oteenjem, onda emo primeniti jedan veoma irok program indikatora. Na taj nain poveavamo mogunost da identifikujemo sve modano oteene osobe koje ispoljavaju makar i najmanji broj indikatora i najreu vrstu simptoma. Ovaj potez daje nam najvie mogunosti da niko ne promakne" i smanjenje greaka fal negativa". Sa druge strane, i srazmerno prenaprezanju kriterijuma poveavamo opasnost da naom dijagnostikom racijom" pohvatamo i krive i prave. To znai daje cena izbora niko nee promai" plaena velikim udelom greke tipa fal pozitiva" u ukupnom bilansu. Izbor povoljnije greke, jer one su neizbene na sadanjem nivou razvoja, nauke i dijagnostike, zavisi takoe i od populacije bolesnika. Ima institucija ija je populacija veoma heterogena. Ako su uzorci" odnosno kategorije bolesnika u toj populaciji relativno ravnomeme, onda je primena psihodijagnostikih tehnika i klinike baterije potpuno opravdana. Meutim, ako je populacija bolesnika homogena, kao to je sluaj u mnogim specijalizovanim i super specijalizovanim ustanovama, onda je korienje testova za klasifikaciju sluajeva skoro izlino. Ako je, pretpostavimo, populacija jedne specijalizovane institucije za leenje alkoholiara homogena u 98 posto sluajeva, jer su skoro svi pacijenti alkoholiari, to je i bio uslov da budu upueni i primljeni u tu ustanovu, onda je besmisleno pri-menjivati neki test za identifikovanje alkoholiara na toj populaciji. Razlog nije samo to to bi takva primena instrumenata bila praktino validaciona studija. Daleko je jai argument da test koji postie 80 posto tanih klasifikacija ili ak 90 posto, to je ve izvanredan uspeh ne moe poveati procenat tanih klasifikacija 281 u populaciji koja je 98 posto homogena. Kada bi svakog ko je upuen u tu ustanovu na osnovu uobiajenih prethodnih provera putem istih kanala automatski dijagnozirali kao alkoholiara, uspeh bi bio vei nego to moe da postigne vrlo dobar test. Automatska dijagnoza bila bi tana u 98 posto sluajeva, a testovna samo u 90 posto. PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI NEUROTIARA Grupno testiranje je nesumnjivo daleko ekonominije od individualnog, ali je kliniko ispitivanje, po definiciji individualno. Osnovni razlog kojim se takva neekonomina eksploracija opravdava je taj da kliniki sluajevi" ne mogu biti dovoljno efikasni ako nemaju dovoljno kontakta sa ispitivaem. Drugi razlog je taj to individualno ispitivanje omoguava bolje poznavanje promaaja, zbog pada efikasnosti, od obinog" promaaja. Dijagnostiko utvrivanje neefikasnosti omoguava nam ispravku mehanike testovne ocene, kao i donoenje klasifika-cione pretpostavke. Klinike injenice nedvosmisleno ukazuju na to da se neurotian ale na raznolike i mnogobrojne smetnje u reavanju problema. Teorije o neurozama takode prihvataju albe neurotiara kao injenice i daju odreena tumaenja porekla i mehanizma. Iskustva psihodijagnostiara u radu sa neurotiarima takode se slau sa optom ocenom da neurotian imaju vee ili manje smetnje i da ove mogu da dovedu do privremenih ili ponovljenih neuspeha na testovima. Iz svega ovoga namee se zakljuak da nesvesni konflikti, emocionalne napetosti i pojaana anksioznost uslovljavaju parcijalno snienje uinka na testovima inteligencije, a po svoj prilici i na ostalim testovima (na primer projektivnim). U priruniku za VB skalu Wechsler je opisao tipian profil neurotiara, dajui time podrku profilanalizi. Oslanjajui se na ovaj autoritativan izvor, kliniari su decenijama pokuavali da opravdaju svoju veru u Wechslera, u njegovu skalu i u validnost profil-analize. Sve do polovine pedesetih godina, dok je dijagnostika klasifikacija smatrana za vanu predfazu terapije, ovi su pokuaji nastavljeni uprkos krajnje kontradiktornim rezultatima validacionih studija. Neuspeh validacionih istraivanja objanjen je nejasnoom dijagnoze psihoneu-roza, divergencijom kriterijuma i razlikama uzoraka u mnogim bitnim parametrima.

Rapaport (1945) razvija profil-analizu na drugaijim osnovama povezujui je sa ego-psihologijom. U empirijskoj studiji u kojoj je proverio svoje ideje on je psihoneurotiare podelio u vie podgrupa. Umesto da proverava Wechslerovu ideju opteg neurotinog test-profila, on je opisivao profile histerije, opsesivno kompulzivnih, depresivnih, anksioznih i meovitih neurotinih stanja. Diferencijalni pristup Rapaporta je ispravniji. To se namee iz njegovih nalaza, koji ukazuju da se histerici i opsesivno kompulzivni u mnogo emu suprotno ponaaju, mada su i jedni i drugi svrstani u psihoneuroze. Rapaport je uoio da histerici imaju nii verbalni QI nego neverbalni, dok je kod opsesivnih obrnut odnos. Zatim, histerici imaju nii standardni skor na infonnacijama nego na shvatanju, dok je kod opsesivnih obrnuto. Pitanje je zastoje to tako? VVechsler se nije uputao u tumae282 nja, dok Rapaport smatra daje u razlozima sutina razlika. Informacije su sniene kod histerije zbog toga to je potiskivanje dominantni mehanizam odbrane. Potiskujui seksualne impulse histerici grubo potiskuju i druge infantilne" impulse kao to su Ijubopitljivost. Oni ostaju egocentrino uski, ne vezuju se za kulturu i ne angauju se u irinu. Nasuprot niima, opsesivni se zatiuju izolacijom afekta i intelektualizacijom. To daje suprotne efekte, koji se ogledaju u intelektualnoj Ijubopitljivosti, u sakupljanju znanja, u vezivanju za kulturu. Histerici daju daleko manje odgovora na informacijama nego to prilii njihovom stepenu obrazovanja, dok opsesivni daju vie nego to od njih moemo oekivati. Oni se pomalo i razmeu, jer znaju da znaju. Na subtestu shvatanja histerici ispoljavaju iznenaujue snalaenje s obzirom na demonstraciju oskudne informisanosti. Oni probleme reavaju jednostavno, u skladu sa ustaljenim obiajima i vrednovanjem. Ukoliko se konformistike rezonovanje vie ponderira, a toga u shvatanju ima dosta, utoliko je histerik uspeniji. Nasuprot njemu, opsesivni se slabo snalaze u shvatanjima. Umesto prizemnog prakticizma histerika, koji na ovom subtestu donosi obilatu nagradu, opsesivni se uputa u intelektualizaciju, u izlaganje razliitih mogunosti, gubei se u alternativama. Bez obzira na bogatu informisanost, opsesivni ispoljavaju klasinu sliku pada efikasnosti upravo na onom subtestu koji najvie provocira njihove mehanizme odbrane intelektualizaciju. Umesto da reavaju problem u racionalnom smislu, opsesivni se pokazuju kao karikatura mislioca i zaglibljuju se u sam proces miljenja. Rapaport smatra daje ovaj flagrantan pad efikasnosti uslovljen bazinom ambivalencijom opsesivne strukture. Skoro svi neurotian, bez obzira na podvrstu, imaju slab uinak na subtestovima ponavljanja brojeva i aritmetikog rezonovanja. Oba ova subtesta dovode se u vezu sa ukljuenou u situaciju, u zadatak i u cilj ispitivanja, ukratko, u ,,sada i ovde". Taj specifian deficit neurotiara dao je povoda da se oba ova subtesta nazovu testovima efikasnosti. Njima su po indikativnosti slini subtest sklapanja figura na performans-delu skale. Svi pokuaji da se pouzdano identifikuju neurotiari na osnovu konfiguracije rezultata na Wechslerovim skalama ostali su bez efekta. Meutim, profil-analiza je veoma branjena meu kliniarima i zbog toga je napravljen nov pokuaj ali sa drugim ciljem. Umesto da se odreuje neurotinost, koja je veoma neodreena kategorija, odabrana je jedna od bitnih dinamikih konstituenti neuroze, anksioznost. Prvi pokuaji nisu bili osobito ohrabrujui zato to su se kontrolne studije zavravale bez potvrde. Pokazalo se da profil na VB skali nije diskriminativan u odnosu na optu anksioznost (Shoben, 1950; Wamer, 1950). Sledei pokuaji usmereni su na dokazivanje povezanosti profila na VB skali sa dve vrste anksioznosti. Uvodi se kategorija anksioznog stanja", koja odgovara reaktivnoj ili situacionoj anksioznosti, i druga kategorija pod nazivom crta anksioznosti", koja odgovara trajnom svojstvu koje je relativno nezavisno od situacije ili provokacije. U skoro svim istraivanjima ovih konstrukata kao mera situacije anksioznosti uziman je iskaz subjekta o tome kako se osea, dok se kao mera crte anksioznosti koristi skala manifestne anksioznosti (Tavlor, 1953). Iz mnogobrojnih studija posveenih empirijskom istraivanju ove veoma provokativne teme mogu se izvesti sledei zakljuci: 283 1. Veza opte anksioznosti i inteligencije, merena Wechslerovim skalama, neznatna je. Meutim, korelacija je negativna za grupe sa ispodprose-nim nivoima inteligencije. 2. Nije naen odreeni profil koji odgovara anksioznosti. Meutim, pouzdano je utvreno da je subtest ponavljanja brojeva osetljiv na pojavu situacione anksioznosti. 3. Nije utvren specifian profil anksioznih linosti, odnosno crta anksioznosti. Pokazalo se da takve osobe, po pravilu, podbacuju na onim testovima na kojima se uinak demonstrativno ocenjuje, kao to je, na primer, aktiviranje toperice. Diferencijalni uinak pod stresom je jedina pouzdano utvrena karakteristika anksioznih linosti na Wechslerovim skalama. 4. Somatizovana anksioznost odnosno zabrinutost za rad telesnih organa ispoljava se u oteanom reavanju subtesta sklapanja figura. U celini gledano, postignuti rezultati potvruju vezu izmeu linosti i inteligencije. Neuspeh vezivanja neurotinosti kao opte kategorije za konfigu-ralnu analizu Wechslerovih skala najverovatnije pada na teret neujednaenosti kri-terijuma dijagnoziranja neuroze u sloenom sastavu izabranih grupa.

Odreeniji konstrukti o linosti imaju vie izgleda da se potvrde. PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SOCIOPATA Sa dananjeg stanovita je zauujue koliko je klinika psihologija uloila napora da afirmie krepelinovski klasifikacioni sistem. Vei deo validacionih eksperimenata i istraivanja, do kraja ezdesetih godina, predstavlja davanje podrke tom sistemu. To je injeno uprkos mnogim negativnim ocenama i intimnim uverenjima koja su dolazila do izraaja u verbalnoj komunikaciji i podrugljivim dosetkama kao to je definicija ,,da je psihopata osoba koja mi se ne dopada". Meu one grupe devijantnih osoba koje se mogu identifikovati i pomou profila VB skale Wechsler je ubrojao i adolescentnu psihopatiju. Kasnije, u priruniku za VAIS, on je zamenio taj izraz oznakom sociopatija", ali je zadrao ranije implikacije. Najupadljivije odlike test-profila adolescentnih, mukih sociopata jesu snieni rezultati na informacijama (kao kod histerija) i relativno povienje na sreivanju slika (strip). Trea karakteristika sociopata je vei uinak na performans--delu nego na verbalnom delu skale (takoe svojstveno histerinim linostima). Za Wechslera je ostala zagonetka zato je rezultat na stripu povien kod sociopata kada je po njegovom shvatanju sreivanje slika u niz test socijalnog aspekta inteligencije? Ovu protivurenost Wechsler je pokuao da prevazie interpretacijom da je sociopatija defekt u akcionom a ne u perceptivnom aspektu socijalne inteligencije. Sociopati sasvim dobro uviaju karakter i znaenje socijalnih relacija, kao i normalne osobe, ali ih iskoriavaju bez skrupula manipuliui ljudima. Meutim, on je morao da prizna da to nije uvek tako, da ima psihopata i sa defektnim socijalnim percepcijama. Na kraju, on je svoju tezu ograniio na ado-lescentni uzrast i na muke ispitanike. 284 Dugo traganje za specifinim test-profilom sociopatije zavrilo se bez rezultata. Jedino je naeno da je performans-skala iznad verbalne ee nego kod veine kontrolnih grupa. Meutim, ovaj nalaz ima ogranienu praktinu vrednost zbog velikih individualnih varijacija. Naravno, samo po sebi vei performans QI ne dokazuje, pa ak ni ne nagovetava, sociopatski karakter. Neuspeh u ovom pitanju ne predstavlja veliko iznenaenje. Definicija sociopatije je nezadovoljavajua i uz to preiroka. I ovaj promaaj potvruje da je besmisleno traiti potvrdu izmeu test-profila Wechslerovih skala i irokih, slabo definisanih kategorija. PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SHIZOFRENIARA Shizofrenija je oboljenje koje uporno izaziva gotovo sve klinike discipline, ukljuujui i kliniku psihologiju, i podstie ih. O shizofreniji je mnogo pisano, ona je istraivana vie nego bilo koja druga grupa mentalnih oboljenja. Kao rezultat tih napora moe se navesti daje shizofrenija detaljno opisana i daje prihvaena jedna uproena kategorizacija koja je vie teorijska nego faktika. Podela shizofrenije na hebefreniju, simpleks, katatonu i paranoidnu formu ima opravdanja samo u vrlo malom broju sluajeva koji, iz neobjanjivih razloga, deluju kao da su ,,iz knjige izali". Svi ostali, a to znai veina takvih bolesnika pripada meanom" tipu, pri emu se esto smenjuju isti tipski oblici ponaanja. Nevolja sa shizofrenijom nije samo u tome to je naziv irok, to obuhvata veoma razliite klinike slike bolesti i to mnogi sluajevi ne odgovaraju definiciji, dok neki drugi koji bi odgovarali definiciji nisu tako rasporeeni. Postoje velike razlike medu shvatanjima, kriterijumima za dijagnostiku, i naroito u interpretaciji etiologije i sutine ove bolesti. Naravno, ima i takvih shvatanja da shizofrenija i nije bolest ve samo reakcija na ponaanje ljudi prema jedinki koja je naprosto sasvim drugaija". Prema tome, suoeni smo sa jednom irokom kategorijom koja je nominalno jedinstvena, ali faktiki nije. Druga strana, koja je pozvana da leci, da pouava i da tumai ovakvo ponaanje takoe je podeljena kriterijumima, nainom leenja i teorijskim tumaenjem etiologije i sutine shizofrenije. U praksi nije izuzetak da bolesnik dobije dijagnozu shizofrenije u jednoj ustanovi ili od jednog psihijatra, a kroz neko vreme, u istom stanju ili u novoj fazi pogoranja dobije drugu dijagnozu, u drugoj ustanovi ili od drugog psihijatra. Sve to navodi na zakljuak daje termin nejasan, preirok i daje dijagnoza nepouzdana. Naravno, s obzirom na to nisu ispunjeni osnovni uslovi za pronalaenje jedinstvenog i specifinog test-profila shizofrenije na Wechslerovim skalama inteligencije. U priruniku VB skale, kao i u strunoj literaturi do ezdesetih godina, iznosi se tipian skater-profil" za shizofrenije. Iznoenje takvog profila nailo je isprva na dobar prijem meu praktiarima. Razlozi poverenja praktiara bili su viestruki. Pre svega, svaki doprinos dijagnostifikovanju shizofrenije bio je dobrodoao, jer se prepoznavanje tih bolesnika, pogotovo ako su bili u poetnoj fazi oboljenja ili sa nejasnom klinikom slikom koja je zbunjivala psihijatre, smatralo potvrdom strune umenosti. Zatim, shizofrenija je grupa oboljenja u kojoj su poremeaji miljenja raznovrsni, vrlo impresivni i ubedljivi. Tvrenje da se shizofreni pore285 meaj miljenja odslikava na bateriji testova kao to su Wechslerove skale ima razumsku opravdanost. Uostalom, praktiari su i sami mogli da se osvedoe da shizofreni bolesnici na razliite naine kvare"

odgovore i daju jedan svojstven stil miljenja" koji se, dodue, ee kvalitativno nego kvantitativno ispoljava. Najzad, VVechsler se pozvao na Kraepelina i na njegovu postavku da se svako mentalno oboljenje na jedan poseban nain ispoljava u miljenju. Ova je teza predstavljena kao pretea skaterprofila. Wechsler je medu prvima opisao tipian skater-profil" shizofreniara u priruniku za VB skalu (1939). Osnovne karakteristike profila jesu prevaga verbalne skale nad neverbalnom, relativno povienje u informacijama, snienje u aritmetici i sklapanju figura i, to je svojevrsno iznenaenje, pojava ouvanosti ili relativnog povienja na Kohsovom mozaik-testu. Ovaj test-profil je vie puta empirijski proveravan, pa je zbog nezadovoljavajue validnosti ispravljan, dopunjavan, ali uglavnom bez trajnih efekata. Posebno je bio impresivan napor i nain na koji je Rapaport pokuao da obrazloi i prikae test-profil shizofrenije. Dodue, on je ve poao od postavke da shizofrenija nije jedinstvena kategorija, pa je svaku podgrupu zasebno izuavao, nastojei da nae za nju specifinu konfiguraciju sko-rova na VB skali. U tom okviru je posebno mesto pripalo jednom, na oko beznaajnom, subtestu, ponavljanju brojeva. Rapaport je uoio da se kod mnogih shi-zofrenih bolesnika javljaju sledee karakteristike: 1. Veliki rastur u rezultatima, bilo da se posmatra baterija ili subtest po sub-test. Shizofreni bolesnici imaju upadljivo povien unutarnji i meu-testovni rastur. 2. Pad efikasnosti uz ouvanu bazinu inteligenciju uoavamo na osnovu paradoksalno povienih" uinaka na subtestu ponavljanje brojeva i Kohs-mozaiku. 3. Verbalizacija miljenja shizofrenih bolesnika je vrlo osobena i tipina. Metod diferencijalnog skatera nije se mogao potvrditi kao validan ni u odnosu na dijagnozu shizofrenije. To ne dokazuje daje ideja pogrena, niti daje metod lo. Iz ovih istraivanja proistekla je Hunt-Arnoffova skala (1955) zapro-cenu shizofrene dezorganizacije miljenja. Hunt i Arnoff su odustali od traganja za mitskim test-profilom shizofrenije. Umesto toga oni su sastavili skalu koja se zasniva na odgovorima koji su dati na subtestovima verbalne skale: reniku, shvata-njima i slinosti. Odabrani su odgovori koji imaju kvalitet dezorganizovanog miljenja ili bizarne verbalizacije. Odgovori su podcijeni u sedam stupnjevito poredanih klasa, od klase sa najslabije izraenom dezorganizacijom do klase (sedmi stepen) sa najvie izraenom patolokom verbalizacijom. Ova skala je zadovoljavajuih osobina. Jasno je da je ideja koju su sledili Hunt i Arnoff pri-menljivija od ideje diferencijalnog skatera. INTELEKTUALNA EFIKASNOST I LINOST Neko je jednom napisao da su svi eksperimenti koji su izvedeni u fizici ili u psihologiji predstavljali samo proveravanje odreenih ideja. Iz dosadanjeg razma286 tranja proizilazi da nismo u mogunosti da procenimo efikasnost sa pozicije intelektualnog kapaciteta, iz jednostavnog razloga to ne postoji praktino pri-menljiva mera kapaciteta. Sasvim je verovatno da e razvoj psiho-dijagnostike u skoroj budunosti omoguiti da procenjujemo relaciju kapaciteta i aktuelne efikasnosti. Kada to bude postignuto, bie ostvaren osnovni preduslov za praktinu, kliniku primenu postupka. Takoe smo konstatovali da je ideja o povezanosti diferencijalnog test-uinka sa krepelinovskom klasifikacijom mentalnih retardacija, devijacija i oboljenja zapala u orsokak. Ovaj neuspeh ne predstavlja dokaz koji bi negirao pojavu promenljive efikasnosti ili princip merenja te pojave. Izgleda da je kljuno pitanje u ovoj stvari izbor adekvatnog konstrukta ili sistema konstrukata. Prema onome stoje danas otkriveno, izgleda daje struktura linosti najpogodniji konstrukt pomou kojega moemo razumeti promene u konfiguraciji Wechslerovih skala. Razmiljanjem o VB skali, nailazimo na pitanje ta bismo dobili kada bismo testiranje ponavljali kod istih osoba od najmlaeg doba, kada je testiranje skalom Wechslerovog tipa ve izvodljivo, pa do starosti? Jedno longitudinalno ispitivanje izmeu razvojnih promena linosti i testovnih diferencijalnih uinaka. Na alost, takvih istraivanja nema mnogo, ali je neto ipak raeno. U jednom istraivanju u Berkli centru za razvoj, koje je zapoeto 1929. god., testirano je ezdeset ijedno dete. Deca su isprva testirana svakih mesec dana sve do 15 meseci ivota. Zatim su testirana tromeseno do tree godine ivota. Izvetaj o ovoj studiji dala je Bayleyeva (1968), kada su ispitanici imali 36 godina. Poslednjim testiranjem obuhvaeno je 54 ispitanika. Testiranje u detinjstvu vreno je razvojnim skalama, u kolskim godinama sa Binetovom skalom, a od adolescencije sa Wechslerovim skalama. Ova studija je, u najkraim crtama, pokazala daje intelektualni razvoj, meren primenjenim testovima, u vezi sa odnosom majki prema deci. U tom pogledu Bayleyeva je konstatovala da postoje izvesne razlike u efektima ponaanja majki zavisno od pola deteta. Kod enske dece vei uinak su imale one ispitanice ije su majke razvijale samostalnost i koje nisu suvie mazile svoju ensku decu. Gotovo je obrnut sluaj kod muke dece, kod koje toplina majke, pozitivan stav i atmosfera ravnopravnih odnosa pozitivno utiu na intelektualni razvoj. U jednoj drugoj longitudinalnoj studiji (Honzik) potvrene su mnoge konstatacije do kojih je dola Bayleyeva. Povrh toga Honzik je naao da je intelektualni razvoj

deaka u vezi i sa stavom majke prema oevom zanimanju kao i sa oevim zadovoljstvom sopstvenim zanimanjem. to se tie subtestova, zapaeno je da je bliskost odnosa majke i deteta u posebnoj vezi sa rezultatima na subtestu ponavljanja brojeva r =.52, informacijama i reniku (oba .52). Meutim, takav blizak odnos majke i erke doveo je do negativne korelacije na ovim subtestovima. Honzik je morao da zakljui da prevelika bliskost majke i erke ometa razvoj verbalnih sposobnosti. Rezultati ovih studija, koje obiluju provokativnim podacima, za sada su ogranieni na nekoliko zanimljivih zapaanja. Mada se moe prihvatiti da je potvrena veza razvoja linosti i inteligencije, karakter te veze je teorijski neodreen. Ideja o vezi konfiguracije test-uinka sa linou ponovo je oivljena zahvaljujui jednom koliko upornom toliko i inventivnom praktiaru iz SAD, Git287 tingeru. Svoje tridesetogodinje kliniko iskustvo u dijagnostici Gittinger je postepeno pretvarao u jedan sistem mini-teorije linosti zasnovane na relacijama izmeu subtestovnih uinaka Wechslerovih skala. Ovaj istraiva nije naklonjen senzacionalizmu i samoreklamiranju, to je prava retkost medu njegovim saple-menicima po profesiji. Do sada on nije nita publikovao i sve to je uradio krui u formi apirografisanih skripata. Uprkos ovoj skromnosti, on je, bar koliko se indirektno moe oceniti, uinio korak dalje odande dokle su stigli Wechsler, Rapaport i drugi pregaoci na razvoju ideje o diferencijalnom profilu" Gittinger je dao jednu skicu strukture linosti koja obuhvata tri polarizovane dimenzije. Prva dimenzija je ,,E-I" ili ekstemalizer odnosno internalizer. Osnovna mera ,,E-I" dimenzije linosti je devijacioni skor, koji se dobija iz odnosa uinaka na subtestu ponavljanja brojeva prema normalnom nivou". Druga dimenzija je ,,R-F" ili regulisan odnosno fleksibilan. Osnovna mera ,,R- F" dimenzije je devijacioni skor izmeu uinka na subtestu Kohsovog mozaika i nonnalnog nivoa". Trea dimenzija je ,,A-U" ili adaptivna odnosno unifonnna uloga. Osnovna mera ,,A-U" dimenzije je devijacioni skor izmeu uinka na subtestu strip i normalnog nivoa". Gittinger je prihvatio stanovite da svaki subtest na VB ili VAIS-u (VB fonna 2 ne dolazi u obzir) ima specifino mesto u izraavanju strukture linosti. Kljuni pojam u ovom delu sistema je nonnalni nivo". Postoji veza izmeu nonnalnog nivoa" i razliitih naina obraunavanja proeka ili referentne mere kod Rapaporta. Meutim, istraivanje nonnalnog nivoa" je kod Gittingera drugaije. Devijacioni skor, prema kome odreujemo tri bazine dimenzije strukture linosti u odnosu na nonnalni nivo" moe se izraunati samo na osnovu posebnih empirijskih tabela i nonni koje su izgradili Gittinger i njegovi saradnici. Sa teorijske strane nonnalni nivo" je blizak znaenju pojma intelektualnog kapaciteta ili fluidne inteligencije (Cattell i Horn) ili bioloke inteligencije" (Hal-stead). U svom razvoju linost prolazi kroz tri stupnja. Prvi stupanj karakterie ispoljavanje uroenih tendencija na, za tu individuu, karakteristian nain. Ovaj primitivni" stupanj razvoja postepeno nailazi na otpor sredine, koja ga primorava da promeni stil izraavanja i aktivnosti. Primitivni" stupanj se zavrava priblino oko pete godine ivota deteta. Drugi stupanj razvoja dobio je naziv prema osnovnoj transfonnaciji koja se odigrava izmeu osobe sa primitivnim" dispozicijama i oblicima aktualizacije i sredine. Tu transfonnaciju Gittinger naziva kompenzacijom". U periodu kompenzacije", koji se priblino protee do poetka adolescencije, individua menja primitivne dispozicije i usvaja nove, esto suprotne prvobitnoj nastrojenosti. Na primer, dete koje je u primitivnoj" fazi bilo krajnje eksternalizujue sada, u fazi kompenzacije" dobija svojstva internalizera. Meutim, mogue je da roditelji prihvate dete i ponaanje koje je spontano razvilo na osnovu uroenih kapaciteta u prvoj primitivnoj" fazi razvoja. U tom sluaju primarna (primitivna") orijentacija biva potkrepljena i usled toga ne dolazi do promene, odnosno do adaptivne kompenzacije". Trei stupanj razvoja linosti naziva se fazom modifikacije". Dok je u drugoj fazi izmena primarnog ponaanja iznuena pritiskom porodice, u treoj fazi se izmena ponaanja odvija pod utica-jem vanporodine sredine. U nastojanju da bude u drutvu, odnosno da bude 288 prihvaen od vanporodine sredine, adolescent modifikuje" ranije ponaanje koje je bilo oblikovano u porodici. Promene ponaanja u ove tri razvojne faze odvijaju se na tri autonomne dimenzije: E-I, R-F i A-U. Poloaj svake individue se razliito menja na ovim dimenzijama, a efekat tih promena kroz sve tri etape razvoja je sutina skater-profila na Wechslerovim skalama. ODRAZ PROMENE LINOSTI NA E-I DIMENZIJI O Gittingerovoj metodi analize i interpretacije test-profila nita se ne zna iz prve ruke, jer do sada Gittinger nije objavio svoje delo. Meutim, preko Mataraz-zove studije Wechslerovih skala moe se stei odreeniji utisak o Gittingerovoj profil-analizi. U cilju ilustracije postupka, izloiemo interpretaciju promene na E-I dimenziji linosti. Promene kroz koje linost prolazi u toku razvoja odraavaju se na uinku sledea tri subtesta VB skale: ponavljanju brojeva, aritmetikom rezonovanju i informacijama. Bazinu ili primitivnu" poziciju odreujemo na osnovu devijacionog skora izmeu

uinka na ponavljanju brojeva i normalnog nivoa". ta se desilo u fazi kompenzacije", da li je do nje dolo i u kojoj meri, saznajemo na osnovu devijacionog skora izmeu uinka na aritmetikom rezonovanju i normalnog nivoa". Na isti nain devijacioni skor izmeu uinaka na informacijama i normalnog nivoa" predstavlja indikator intenziteta i karaktera promena u fazi modifikacije". Uinak na ponavljanju brojeva je odraz primarne strukture linosti. Osobe sa ekstemalizirajuim osobinama imaju nizak uinak odnosno podbaaj u odnosu na normalni nivo". To su linosti koje se u svakoj situaciji spontano okreu od sebe ka drugima. Zadatak ponavljanja brojeva za njih postaje savlaivanje neeg, tj. brojeva, stoje izvan njih, negde u prostoru. Eksternalizer se slui povezivanjem tih brojeva sa neim to je takoe izvan njega da bi brojeve zapamtio, dakle posredstvom konkretnog. Poto su brojevi apstraktni, oni su za eksternalizera neto sasvim strano. Oseajui se neadekvatnim pred takvim zadatkom, eksternalizer postaje anksiozan, jer je veoma zavisan od odobravanja ili prebacivanja ljudi. Sve ove tekoe su posebno dramatino izraene u delu zadatka koji zahteva ponavljanje brojeva unazad. Osobe sa internalizirajuim tendencijama imaju visok uinak na subtestu ponavljanja brojeva. Za takvu linost, koja je primarno okrenuta ka sebi i koja bre razvija apstraktno miljenje, ponavljanje brojeva je sasvim prihvatljiva, ak bliska operacija. Internalizer doivljava brojeve kao svoj sopstveni sadraj. On u rad ne ukljuuje spoljni prostor, situaciju ili interpersonalni kontakt sa konkretnom osobom koja je ispituje. To znai da internalizer nije zavisan od odobravanja ispitivaa i da moe da prione poslu neometan i spokojan. Radei neto to mu nije strano, operacije sa apstrakcijama, baratajui sa neim to je postalo njegova sopstvenost i neometen uplitanjem druge osobe, internalizer sa lakoom nadmauje uinak eksternalizera. Kakva je sudbina zadesila primarnu (primitivnu") strukturu deteta saznajemo, po Gittingerovoj teoriji, iz rezultata na subtestu aritmetikog rezonovanja. Pitanje, u stvari, glasi da li je primarna struktura linosti prihvaena i u narednoj fazi ili je izmenjena u smislu kompenzacije"? Eksternalizer ima znatne tekoe u 19Psihodijagnostika 289 savlaivanju aritmetike koje potiu otud to ima manje razvijene apstraktne sposobnosti. Osim toga, eksternalizer ima tei zadatak da naui aritmetiku kao vetinu kroz kolu jer tee ui i tee se koncentrie na jednolinost kolskog tipa uenja. Iz ovih razloga eksternalizer, ukoliko nije bio naveden na to da se izmeni i pomeri na E-I dimenziji ka intemalizerima, ostae primitivni eksternalizer", koji se poznaje po slabom uinku na subtestu aritmetikog rezonovanja. U protivnom, ako je iznuena njegova promena ili kompenzacija", onda e nauiti da interna-lizira", nauie da ui i savladae vetinu baratanja brojevima. Kompenzovani eksternalizer se prepoznaje po tome to je njegov uinak na subtestu aritmetikog rezonovanja relativno vii (po normama i po formuli raunanja Gittingera, a ne po slobodnoj oceni) od uinka na subtestu ponavljanja brojeva. Primarni intemalizer se nalazi pred istom raskrsnicom mogunosti. On ima znatne prednosti, jer mu apstraktne manipulacije sa simbolima nisu strane, to, meutim, ne znai da je savlaivanje vetine raunanja time automatski obezbe-eno. Odluujui inilac ostaje pritisak vaspitanja koje je uticalo na to da se primitivna" struktura intemalizera zadri ili izmeni, odnosno, kompenzira". Ukoliko se u periodu od pete godine do poetka adolescencije, dakle u godinama osnovne kole, primitivna struktura" intemalizera nije izmenila, on e to stanje odraziti na VVechslerovim skalama niim ili niskim uinkom na subtestu aritmetikog rezonovanja. U suprotnom, ako je bio prisiljen da obuzda svoje primitivne ideacione tendencije", da se disciplinuje, onda e uspeti da ovlada vetinom aritmetikog rezonovanja i rada i, sledstveno tome, imae vei uinak na aritmetikom rezono-vanju nego sa brojevima, ili bar jednako veliki uinak. Ako je uinak na aritmetikom rezonovanju iznad normalnog nivoa" (po Gittingerovim normama i formulama), onda je ispitanik kompenzovani intemalizer, to znai intemalizer koji se pod uticajem sredine pomerio ka suprotnom kraju biopolarne dimenzije, koji je postao umereniji. Relativan porast uinka na subtestu aritmetikog rezonovanja u sluaju obe strukture linosti ukazuje na to daje kompenzacija postignuta. Promene strukture linosti u fazi adolescencije ogledaju se u rezultatu na subtestu informisanosti. Da li je linost u svom razvoju uspostavila kontakt sa drutvom, da li je razvila svojstva koja joj omoguavaju da ispuni svoje presti--ambicije i stekne potovanje, predstavljaju pitanja koja Gittinger razmatra u okviru termina modifikacija". Eksternalizer je po prirodi upuen na dogaaje izvan sebe i na ljude. Meutim, eksternalizeri imaju tei zadatak zbog toga to je njihova ideaciona aktivnost slabije razvijena, to nemaju verbalnu memoriju i apstraktna interesovanja kao internalizeri. Prema tome, da bi eksternalizer bio uspean na informacijama, on mora da ublai svoje crte i da se prilagodi zahtevima drutva. Ukoliko to postigne, doi e i do poveanog uinka na informacijama koje, u tom smislu, odraavaju modifikaciju" bazine eksternalizerske orijentacije. Ukoliko do takve izmene u linosti, u stavovima i usvojenim vrednostima ne doe, onda i uinak na informacijama ostaje nizak. U tom sluaju zakljuujemo da se primarni ili kompenzovani eksternalizer nije dalje razvijao i nije se modi-

fikovao". Dilema pred kojom se nalazi intemalizer je druge vrste. U pogledu sposobnosti on je u velikoj prednosti jer ima potencijal za apstraktno, za simbolizaciju i 290 verbalnu memoriju. Sve je to od bitne vanosti za ukljuivanje u informatiku socijalne nadgradnje. Meutim, intemalizer je slabo reaktivan prema sredini, on je pod jakim uticajem svojih doivljaja i autistike iskljuenosti. Prema tome, da bi inter-nalizer mogao upotrebiti svoje kapacitete, on mora da se prilagodi, da stekne jedan socijalizovan stav i pozitivan odnos, to podrazumeva izvesno menjanje primarne strukture. Ukoliko u tome uspe, ukoliko se ukljui u drutvo, on tu svoju ukljuenost postie preko svojih najjaih potencijala, preko intelektualizacije i usvojenih saznanja. Taj efekat, koji Gittinger naziva modifikacijom", odrazie se na poveanje uinka na subtestu informisanosti. To znai da je poveani rezultat na informacijama u sluaju oba tipa linosti pokazatelj ukljuenosti u kulturu i potvrda kontinuiranog razvoja linosti. 291 XIV. NEUROPSIHOLOSKA PROCENA Procena oteenja i propadanja sposobnosti Prve generacije klinikih psihologa drale su se na distanci prema neurolokim disfunkcijama i oboljenjima. Neurologija je bila za njih terra incognita, a neuroloka problematika tabu tema. Odnos izmeu psihologije i neurologije je bio hladan, bez znaajnih teorijskih, metodskih ili praktinih komunikacija. Meu klinikim psiholozima je preovladavalo uverenje da uloga posrednika pripada psihijatriji. U to vreme neurologija i psihijatrija su bile dve discipline objedinjene u formi jedinstvene specijalizacije i profesije, neuropsihijatrije. Meutim, tok razvoja neurologije i psihijatrije kretao se divergentno. Danas se u mnogim zemljama ove discipline praktikuju kao zasebne specijalistike delatnosti. Zabluda prvih generacija klinikih psihologa, da mogu ostati po strani, postala je veoma oigledna. Za mnoge mislioce i praktiare postavilo se pitanje povezivanja znanja o ovekovom nervnom sistemu, mentalnom sklopu i funkcionisanju i poremeajima u ovim sistemima u jednu sistematizovanu celinu. S vremenom smo postali svesni da radimo na izgradnji jedne konceptualne eme oveka u kojoj nema mesta za nervni sistem i mozak. Za razliku od teorijske misli, psiholozi u svojoj praksi, neko vie, a neko manje, sreu sluajeve koji su delom ili prvenstveno rtve disfunkcija i oteenja mozga. Akumulacija takvih iskustava budi i vee interesovanje za tu problematiku i takve bolesnike. Tako se razlae tabu, a razotkriva oskudno poznavanje odnosa ponaanja i mozga. Kao deo toga se namee problem nerazvijene metodologije. Treba imati u vidu da je klinika psihologija od svog osnivanja do danas ostala prvenstveno metodska disciplina. Za nju je pitanje instrumenata i naina pristupanja problemu ostao preduslov angaovanja na bilo kom podruju i na bilo kom problemu. Taj empiristiki imperativ je veoma oigledno uticao i na povezivanje klinike psihologije sa neurologijom. Prouavanje odnosa ponaanje - mozak teklo je donekle razliito u neurologiji, psihijatriji i psihologiji. Neurologija je u svojim prouavanjima stavljala teite na nervni sistem, psihijatrija na psihopatoloke pojave, a obe zajedno na predmet tradicionalne medicine, na bolest. Moramo priznati da je u psihologiji nervni sistem uglavnom ostao nuna pretpostavka" sa nespecifikovanim vezama prema psiholokim pojavama. Mada je fizioloka psihologija disciplina sa dugom tradicijom, njen je uticaj na teorijsku misao klinike psihologije neznatan. Da bi mogli da odgovore izazovu prakse, kliniki psiholozi su uinili ono to je izgledalo najbolje kao trenutno reenje. Oni su poeli da izuavaju neurologiju, kao i one delove psihijatrije u kojima se obrauju odnos mozga i ponaanja. Ubrzo 292 se, meutim, pokazalo da medicina i psihologija polaze od razliitih stanovita u konceptualizovanju ponaanja. Najpre je iskrsnuo problem normalnog opadanja mentalnih sposobnosti. Odnosno, kako razlikovati ovu normalnu pojavu u ove-kovom ivotu od oteenja ili propadanja kao patolokih pojava. Medicinski pristup je zasnovan na modelu tipinog sluaja ili kategorija, odnosno diskontinuiranih pojava. Poznato je da se ovim nainom postie impresivna plastinost opisa, pa se takva znanja dugo i dobro pamte. Ovo nesumnjivo ima didaktiku i praktinu vrednost za medicinsku praksu. Meutim, kao i svaka tipologija oveko-vih reakcija i ponaanja, tako i neuroloka gubi svoju ubedljivost zbog individualnih razlika kao prirodne antiteze tipolokoj tezi. Na dubljem nivou, u ovom pitanju, dolazi do sueljavanja holistikog i analitikog shvatanja oveka i nauke o oveku. Neuroloka procena polazi od stanovita da oboleli i oteeni nervni sistem, u zavisnosti od tipa bolesti i oteenja, gubi svoje funkcije ili ih zamenjuje patolokim i da se tako ispoljava kao entitet ili sindrom bolesti. Dijagnostiar se zato usredsreduje da pronae patoloke ispade i defekte i da ih prepozna kao tak-sonomsku celinu. U tom pristupu i klasifikacionom stanovitu, nervni sistem i mozak mogu imati odreeni broj tipinih kvarova. Taj je broj ustanovljen i opisan u strunim i naunim knjigama i

sistematizovan u klasifikaciji neurolokih mana i bolesti. To je, da tako kaemo, jedna vrsta detektivskog" posla u kome detektiv" nekako oseti bolest, zatim je prati, prouava i najzad hvata", stoje i bitno. Analitiki, laboratorijski testovi su samo pomona sredstva koja ne odslikavaju bit bolesti, koja je celina, entitet, tipian kvar nervnog sistema ili mozga. Broj tipinih kvarova je ogranien mada su forme, ponekad maskirane, a ponekad meane, naravno, brojnije nego sami entiteti. Psiholoka procena se razlikuje od neuroloke, pre svega po tome stoje indirektna. Mada se u psiholokim laboratorijama koriste mnogobrojni elektronski instrumenti za ispitivanje jednostavnih ulnih, motornih, orijentacionih, konstruk-cionih, memorijskih i mentalnih funkcija, koje se mogu neposredno dovesti u vezu sa funkcijama nervnog sistema, takve se sprave u klinikoj praksi ne koriste. U klinikoj praksi psiholoko ispitivanje je koncipirano bitno drugaije. Kada su u pitanju pacijenti, kao neuroloki ili psihijatrijski sluajevi, onda se oni prethodno podvrgavaju medicinskom ispitivanju. To znai da njih najpre pregleda neurolog ili psihijatar, moe i obrnuti redosled, pa tek posle toga kliniki psiholog. Meutim, sutina nije u redosledu ve u tradicionalnoj podeli poslova izmeu neurologije i klinike psihologije. Naime, neuroloki pregled ima za cilj da ispita ouvanost osnovnih nervno modanih funkcija: funkcije ula, motorike, koordinacije, stanje svesti, govora, pasivnog i aktivnog, i pamenja. Psiholoko ispitivanje ne ponavlja ovu proveru ve se usredsreduje na vie funkcije i oslanja na psihotehniki metod. Psihodijagnostiki pristup je bitno razliit i od psiholoko-laboratorijskog i od neurolokog. Ta se razlika ogleda u instrumentarijumu, u shvatanju zadatka, u pojmovima i u terminima opisa i analize. Pre svega, psihodijagnostiki pristup ispitivanju neurolokih poremeaja i bolesti je indirektan u tom smislu to se prednost daje jeziku instrumenata", dok se naturalistika sredstva relativno zane293 maniju. Dodue, i neurolog i kliniki psiholog u susretu sa pacijentom razgovaraju, posmatraju i procenjuju pacijenta sa naturalistike pozicije. Na taj nain oni postavljaju okvir za svoju trijanu senzitivnost koja pronalazi upadljive odlike ponaanja i samoopisnih saoptenja. Meutim, u drugoj fazi razlika je ve vrlo velika. Neurolog pristupa ispitivanju refleksa, ulnog funkcionisanja, motorike i koordinacije oznaavajui odgovore pacijenta kao funkcije nervnog sistema. Psi-hodijagnostiar e pak primeniti psiholoke instrumente, a posmatrae kvantitativne i kvalitativne osobenosti testovnih uinaka. Pri oznaavanju odgovora on e koristiti mentalistike termine i pojmove. Mada i jedan i drugi strunjak ispituju istu osobu i registruju njene reakcije i ponaanja, oni svoja zapaanja i nalaze izraavaju razliitim terminima u razliitim pojmovnim sistemima. Za psihodijagnostiku koja se formirala preteno u okvirima psihijatrijskih institucija, ispitivanje osoba sa modanim disfunkcijama i oboljenjima zavravalo se na tri mogua naina. Na psiholokim instrumentima nije se javilo nita karakteristino za oteenje inteligencije ili drugih mentalnih sposobnosti. Takav je rezultat ispitivanja, iz razliitih razloga, kod jednog broja sluajeva, klinika stvarnost. Po nekim procenama oko 20 do 25 posto psihodijagnostikih ispitivanja osoba sa modanim disfunkcijama je pogrean. Ovo bi bio sluaj lanog negativnog nalaza. Druga je mogunost da se psihodijagnostiko ispitivanje zavri sa nalazom daje inteligencija pacijenta sniena ili oteena. To je dakle pozitivan ali nespecifian nalaz. On nita ne kazuje o vrsti i prirodi bolesti ili defekta ve samo konstatuje deficit inteligencije. Takvi su nalazi dosta esti kod modanih oteenja. Najzad, trei nain na koji se psihodijagnostiko ispitivanje modano oteenih zavrava, jeste ispoljavanje znakova ometenosti mentalnih operacija u toku reavanja testovnih problema. Ovakvo ispoljavanje moe da bude praeno i opadanjem inteligencije, ali se moe javiti i bez toga. Pojava ometenosti u toku reavanja testovnih problema mora biti paljivo razmotrena. Naime, takve pojave se javljaju i kod psihoza i modano oteenih, pa je zato neophodno poznavanje karakteristika i jednih i drugih da bi dijagnostiki sud bio pravilan. Ovaj trei nain ispoljavanja pacijenata na psihodijagnostikim instrumentima povlai za sobom dijagnozu organiciteta". Pod nazivom organicitet u klinikoj psihologiji se podra-zumeva stanje koje je povezano sa modanim oteenjem uopte. Korektno je priznati da pored tri nabrojana postoji i etvrti nain mogueg ishoda psihodijagnostikog ispitivanja. Naime, moe se dogoditi da se kod jednog broja ispitanika na testovima jave znaci koji ukazuju na organicitet. Kad god se to deava, psihodijagnostiari postupaju tako to registruju ovaj rezultat u psiholokom nalazu. U velikom broju sluajeva se ne zna ta ovi znaci predstavljaju jer naknadno izvrena neuroloka ispitivanja ne daju potvrdu nalaza psihodijagno-stiara. Praktino, takav neuroloki nalaz se uzima kao diskvalifikacija kojom se dijagnoza organiciteta svrstava u lane pozitive, kao da je data lana uzbuna. Meutim, ni rutinski neuroloki pregled nije neki siguran kriterijum za ocenu stanja i funkcionisanja mozga. Ipak, iz praktinih razloga veinom se na tome ostaje jer dalje traganje, ako nema drugih upozorenja, moe da bude ili suvie neugodno za pacijenta ili vrlo skupo ili i jedno i drugo. 294 Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima

Izuavanjem razvoja, sastava, funkcija i mogunosti nervnog sistema, a posebno mozga, bave se mnoge bioloke discipline. Ovim istim pojavama, ali sa stanovita poremeaja i bolesti, bave se neke grane medicine. Sve one zajedno, otkrile su mnoge bitne osobine ovog sloenog biolokog sistema sa evolucionog, biokemijskog, citolokog, neurofiziolokeg, anatomskog, patoanatomskog i fiziolokog stanovita. Upravo iz ovih razloga, naa su oekivanja veoma velika, znajui koliko se danas naunih institucija, naunika, asopisa, knjiga i kongresa, intenzivno bavi reavanjem zagonetke mozga". Ako ovome dodamo daje razvoj nauke u poslednjih sto godina, bar po formalnim pokazateljima izuzetno ubrzan, ili ako kaemo da nikad u istoriji nije toliko pametnih ljudi toliko strunih glava, sa toliko mnogo uloenih sredstava i sa tako jakom tehnologijom nastojalo da odgovori na vrlo stara pitanja, onda je jasno da nai pacijenti, klijenti ili ispitanici veruju da strunjak zna kako mozak proizvodi bolest i patnju. Meutim, skeptici smatraju da mi danas znamo odgovor na sve vei broj pitanja koja su sporedna, dok se prava pitanja zaobilaze. Oni e rei da se zvanina nauka, kao i birokratija, bavi poslovima koji je dre u punom pogonu dok se proizvod svodi na inflaciju irelevancija. Naalost, treba priznati injenicu da postoji upadljiv nesklad izmeu filozofskih stavova i praktinog uinka nauke i naunika. Kao naunici, psiholozi, neurolozi, psihijatri i fiziolozi se deklariu kao monisti i odbacuju dualizam tela i due. Meutim, kada prouimo njihove radove onda nailazimo na suprotno. Bioloke i medicinske nauke prouavajui nervni sistem i mozak stvaraju zatvorene sisteme. Pojmovi sa kojima se operie i termini sa kojima se pojave i pojmovi opisuju su zatvoreni za prikljuivanje psihologije. Na takvim temeljima je veoma teko izgraditi neku nauku o ljudskom ponaanju, a o linosti u celini ni pomena. Pratei ove tokove i do dananjih dana, imamo sve vie razumevanja za mentalizam Sigmunda Freuda. Bioloke i medicinske discipline koje izuavaju nervni sistem i mozak imaju danas vie otvorenih pitanja nego ponuenih odgovora. To je moda i dobar znak, potvrda dubine prodora u nepoznato. Puno se zna o procesima u nervnom tkivu ali je za psihologiju veoma vano da dobije objanjenje o proizvodima" koji bi mogli posluiti u objanjenju ponaanja ljudi. Ti sloeni proizvodi se danas oznaavaju pojmovima: funkcije, impulsi, refleksi, uzbuenja i povratni spregovi. Primer refleksoloke psihologije pokazuje nam ogranienja koja postoje u neuro-biolokim konceptima mozga za naunu psihologiju. Psihologija u celini zasluuje ocenu koju je jedan neurolog izrekao, rekavi da je psihologija i psihijatrija nauka o ljudima - bez mozga". injenica je da fizioloka psihologija postavlja kao svoj legitimni zadatak da otkrije veze nervnog sistema-i mozga sa ponaanjem, u obostranom odnosu. Meutim, za sada nije poznato da je psihobioloki pristup bio uspeniji u nalaenju odgovora od isto" biolokih i medicinskih. Kada psiholozi piu i govore o onome to se pretpostavlja daje rezultat modane aktivnosti oni upotrebljavaju pojmove i termine koji takoe predstavljaju dosta zatvoren mentalistiki sistem. Oseaj, opaaj, sposobnost, inteligencija, planiranje, uenje ili konkretno i apstraktno ponaanje su tipini psi295 holoki termini kojima se opisuje ponaanje. ak i kada su nai ispitanici osobe kod kojih se opravdano pretpostavlja da trpe modane disfunkcije ili je potvreno da imaju modane povrede, u opisivanju i tumaenju njihovog ponaanja mi se koristimo navedenim konceptima i terminima. Medicinari, odnosno neurolozi, upotrebie pri posmatranju i opisivanju konceptualni sistem patologije i terminologiju simptoma i sindroma. Za ilustraciju iznetog stava naveemo ovaj primer. Neurolog i psiholog su, nezavisno jedan od drugog i svaki na svoj nain, ispitali jednog pacijenta sa modanim oteenjem. To je oteenje potvreno preko treeg partnera, sa trenutno najuverljivijim dokazom, putem kompjuterizovanog skenera. To to je pacijent ispoljio pri neurolokom pregledu, i to je za neurologa bilo dijagnostiki znaajno, sastoji se iz niza simptoma i znakova koji u celini ukazuju na modano oteenje odreene vrste a sve zajedno predstavlja sindrom bolesti kao entiteta. To je, recimo, tumor na levoj strani frontalno g renja. Psiholog koji je izvrio ispitivanje ovog pacijenta sa psiholokim instrumentima, navee u svom psihodijag-nostikom ispitivanju da pacijent pravi takve i takve greke, da te greke najverovatnije ukazuju na modano oteenje, daje inteligencija na nivou tom i tom, a daje linost izmenjena u tom i tom smislu, to takoe potvruje organicitet, odnosno lokalizovano oteenje najverovatnije \\frontalnom renju. Osnovni problem u reavanju zagonetnog odnosa mozga i ponaanja jeste u tome to su teorije o mozgu bioloke, a teorije o ponaanju psiholoke. Moda je jo tanije ako kaemo daje, uprkos svesnim eljama naunika iz obe nauke, svaka od tih nauka faktiki zatvoreni sistem. elja za mostom postoji, ali sam most nije izgraen. Stanje stvari karakterie monizam u linim uverenjima i dualizam u ostvarenjima. Svetla strana problema je ponekad sama klinika praksa u kojoj se strunjaci, podstaknuti natprofesionalnom vizijom, Ijubopitljivou ili eljom da pomognu pacijentu, uloe napor i kroz timski

rad trae i nalaze integralna reenja. Teorije o mozgu Mozak je organ koji preko nervnog sistema povezuje organizam sa spoljnom sredinom i kontrolie i organizuje ponaanje. Kao centralni organ iji je znaaj ve vekovima priznat, mozak je naveo mnoge mislioce da potrae objanjenje njegovog funkcionisanja. Razvoj medicine i otkrie funkcija razliitih telesnih organa uticao je i na shvatanje o mozgu. Po analogiji sa telom, odnosno sa relacijom: organizam - organi, prve prednaune i naune teorije su nastojale da konceptua-lizuju jednu anatomsku emu ponaanja. Znatno kasnije javljaju se teorije koje su funkcionalitike i koje zastupaju gledite daje mozak jedan integralni, dinamiki sistem. Ovakva polarizacija naunih gledita nije nepoznata psiholozima. I u izuavanju prirode ljudskih sposobnosti javlja se slian problem odnosa celine i delova, optih i pojedinanih sposobnosti. Lokalizacionistike teorije su dominirale u medicini devetnaestog veka. Duh epohe je veoma pogodovao mehanicistikim konstrukcijama. Lokalizacionistika shvatanja nisu potpuno neosnovana, pre bi se moglo rei da su rezultat nedo296 kazanih preterivanja. Mozak je zamiljen kao orkestar sastavljen iz mnotva funkcionalno specifinih centara ili organa. Svaki je centar bio, prema zamisli, strogo lokalizovan tako daje ela povrina liila na geografsku kartu sa granicama malih drava. Svaki je centar razvijao i upravljao ovekovim sposobnostima, motivima, oseanjima i karakteristikama ili crtama linosti. Prema tome mozak se moe prikazati anatomskom mapom koja daje sliku njene makroanatomske strukture, a uporedo sa tim i mapom moi". Mapa moi je jedna konstrukcija koja svaku znaajnu sposobnost i karakteristiku ljudi lokalizuje i vezuje za hipotetine modane centre. Nije sluajno daje ovakva teorija okarakterisana kao modana mitologija". Naime, u traganju za objanjenjima karakteristika ljudskog ponaanja, od kojih su neke imale za posledicu veoma dramatine i tragine dogaaje, ovek je pronalazio veoma razliite uzronike". Ti su uzronici uvek odgovarali duhu vremena. Prvo su bili duhovi ili demoni (demonologija), zatim su to bili bogovi (mitologija), kasnije se centar moi" premeta u oveka, pa se javlja teorija modane lokalizacije moi (frenologija). To svakako nije kraj. Svedoci smo toga da se ova opinjavajua igra traganja za uzrocima nastavlja. Polazei od spiska vanih karakteristika ovekovog ponaanja i linosti, naunici i danas pronalaze uzroke" u motivima, sposobnostima ili crtama linosti. Teorija moi, odnosno strogo lokalizacionistika hipoteza je nauna fantastika. Meutim, pojedini delovi mozga ve danas mogu da se relativno pouzdano oznae kao centri" odreenih aspekata aktivnosti i ponaanja. Zaetnik naune teorije lokalizovanih centara je Broka (1861). On je ustanovio da povrede mozga koje se nalaze na levoj strani (kod denjaka) eono slepoonog renja, blie bazi, stoje u vezi sa motornom afazijom (izgovaranjem reci). Fiziolozi Fritsch i Hitzig konstatuju da stimulaciju odreenih povrina kore mozga prate pokreti istih delova tela. Prouavajui oteenja delova leve slepoone brazde (kod denjaka), Wer-nicke je utvrdio da lokalizacija povrede na gornjoj treini, izaziva gubitak sposobnosti razumevanja govora (senzorna afazija). Mada je traganje za centrima koji upravljaju ponaanjem i danas aktuelno, vodstvo se prenelo sa neurohirurga na laboratorijska istraivanja. Novija istraivanja mozga navode nas na zakljuak da je klasina lokalizacionistika teorija pogrena. Lokalizacionistika teorija funkcionalne strukturiranosti mozga promaena je u odnosu na psihologiju, ali i u odnosu na neurologiju. Pokazalo se da je ona nemona da objasni ak i tako elementarne funkcije kao to je disanje. Najpre se verovalo daje disanje kontrolisano iz nekog centra u produenoj modini. Meutim, itav niz injenica naveo je neurologe da izmene prvobitnu pretpostavku i da regulaciju disanja dovedu u vezu sa grupom centara ili ak sistemom rasporeenim i nagore, ka kori mozga i nadole, ka kimenoj modini od prvog, hipotetinog centra". Teorija lokalizovanih, autonomnih centara nije mogla da se odri pred nalazima po kojima poremeaj neke sloene funkcije moe biti izazvan povredama razliitih delova korteksa. Meutim, takvih pojava ima. Teorija ekvipotencijalnosti mozga je teorijski antipod lokalizacionizma. Po ovoj teoriji postoji samo mali broj uroenih, autonomnih centara ili zona mozga, a i one reguliu relativno jednostavne funkcije organizma. Pretenu veinu modane 297 mase ine elije koje mogu da imaju vie namena. Mozak je, dakle, u sutini jedinstveni sistem. U tom sistemu deluje mnotvo funkcionalno autonomnih subsistema ali, nema dokaza da su to centri u strogo topoloko-strukturalnom smislu. Samo neke jednostavne funkcije organizma mogu se dokazano dovesti u vezu sa nekim izolovanim centrom, dok sve ostale, a posebno sloene funkcije, regulie sistem sa policentrinom emom. Centralni argument teorije ekvipotencijalnosti je pojava reverzibilnosti izgubljenih sposobnosti.

Klinika posmatranja potvruju da ima sluajeva kod kojih se nakon modane povrede, koja je pouzdano utvrena, javlja gubitak jedne ili vie sposobnosti. U nekim sluajevima gubitak sposobnosti je trajan (ireverzibilno propadanje), to bi se moglo protumaiti kao potvrda lokalizacionistike teorije. Meutim, postoje i takvi sluajevi kod kojih se, posle izvesnog vremena, spontano ili posle rehabilitacionog tretmana, izgubljena sposobnost vraa. Ove pojave reverzibilnog toka propadanja pobijaju postavke lokalizacionistike teorije. Polazei od takvih pojava, koje su istovremeno i oslonac terapijskog optimizma i rehabilitacije modano oteenih, teorija ekvipotencijalnosti gradi svoje pretpostavke o funkcionalnoj organizaciji mozga i o principima rada mozga". Smatra se da zdrava modana masa moe da preuzme funkciju razorenih centara". Posmatranja takoe pokazuju da se spontani oporavak javlja pre svega na mlaem uzrastu dok se kod starijih reverzibilnost postie vebanjem. Poeci holistike, ekvipotencijalistike teorije su jo u prolom veku. Njene osnovne postavke formulisao je Flourans. U ovom veku najistaknutiji pobornici holistike teorije mozga su Lashlev, sa kojim je oko ovih pitanja ustro polemisao Pavlov, koji je branio lokalizacionistiku teoriju, a drugi je bio Goldstein (1941), korifej holistiko-organizmike teorije linosti. Glavne postavke ove teorije su princip zamenljivosti funkcija i princip mase. Princip zamenljivosti kazuje daje mozak takav sistem koji omoguava ponaanje bez rigidne specijalizacije zona. Funkcija centara" u regulaciji ponaanja se moe prenositi. Princip modane mase kazuje daje oteenje i gubitak sposobnosti, u krajnjoj liniji, rezultat veliine izgubljene mase. Dok je mozak nedirnut, dok raspolae sa svojom masom, on ima veliku mo premetanja i preuzimanja funkcija centara". Mozak koji je izgubio masu gubi srazmerno i ekvipotencijalnost. Teorije sposobnosti i mozak Poto je svaki obavio svoj deo ispitivanja pacijenta, kod kojeg je dolo do povrede mozga, neurolog i psiholog odlaze na referisanje pred skupom strunjaka. Neurolog tom prilikom iznosi nalaz u kome govori o stanju svesti pacijenta, o nekim refleksima, stanju ulnih funkcija, motorici i koordinaciji, o ouvanosti govora, pasivnog i aktivnog, pisanja, itanja i raunanja, o ouvanosti pamenja, neposrednog i odloenog, i elementarnog suenja. Sve to zajedno neurolog tumai kao proveru funkcionisanja centralnog nervnog sistema. U svom izvetaju psiholog pominje razliite testove, numerike rezultate i kvalitativne opaske o ponaanju pacijenta. Sve to zajedno psiholog tumai kao proveru ouvanosti pacijentovih sposobnosti. Na pitanje, koje se iz ovog primera namee, kakav je odnos 298 izmeu onoga to ova dva strunjaka ispituju kod iste osobe, odgovaramo da su to nie i vie funkcije centralnog nervnog sistema. Objanjenje da neurolog ispituje nie funkcije CNS, a psiholog vie funkcije je vie prividno nego stvarno jasno. Neurolog je lekar i on svojim proverama utvruje da li pacijent ispoljava simptom ili znak bolesti, neki upeatljivi signal disfunkcije. Za njegov nain provere je dovoljno da pacijent nema znake oteenja, pa da ga oceni kao zdravog. Za psihologa je meutim vano da odredi koliko je postignue pacijenta, na nekim testovima, dobro u odnosu na neku meru nor-malnosti. Prema tome, dok jedan strunjak procenjuje prema nekom niskom, minimalnom kriterijumu, koji je uz to grubo kategorijalan (bolestan ili zdrav) drugi se koristi relativnim i visokim kriterijumima procenjivanja. Zato smatramo da je problem uporedivanja nalaza neurologa i psihologa sloen jer svaki polazi od svojih konceptualnih i mernih referenci, koje se razlikuju. Osim toga, nie funkcije CNS" koje ispituje neurolog obuhvataju i govor, pisanje, pamenje i rezonovanje, to nikako ne spada u jednostavne funkcije. Isto tako i psiholog, koji po ovoj podeli ispituje vie funkcije CNS", vri prekoraenje", jer procenjuje i motoriku, panju, vizuo-motomu koordinaciju i budnost. Paradoks ove situacije je u tome to valjano razgranienje nije mogue zato to nije naena dobra integralna teorija. Psiholoke teorije polaze od pragmatikog aksioma daje izvedba poslova ili zadataka rezultanta razvoja, sposobnosti, uenja i motivacije. S obzirom na temu moemo da apstrahujemo, makar privremeno, pitanja uenja i motivacije. Tako emo razmiljati dalje o odnosu mozga i ponaanja sa stanovita razvoja i sposobnosti. Procena ouvanosti mozga u psihodijagnostikom postupku zasniva se na rezultatima provere funkcija i sposobnosti. Granica izmeu znaenja funkcije i znaenja sposobnosti je stvar definicije. Nita se bitno ne menja ako umesto ta dva pojma upotrebimo jedan sa dodatkom vie" i nie". Tako moemo rei da se psi-hodijagnostikim postupcima proveravaju nie i vie funkcije" ili nie i vie sposobnosti". Razlika je samo u tome to, kada govorimo u terminima funkcija, imamo u vidu model aktivnog ljudskog mozga a kada govorimo u terminima sposobnosti u vidu imamo model ljudskog intelekta ili inteligencije. Moramo priznati da kliniari imaju pred sobom herojski zadatak koji pokuavaju da rese klinikom metodom. Taj se zadatak sastoji u tome da povezu kliniku sliku sa stvarnim mozgom preko dva teorijska modela, modela aktivnog mozga i modela inteligencije, pri emu je veza izmeu tih modela nerazjanjena. U takvoj situaciji vei teret nosi

psiholog jer je njegov teorijski model vrlo posredno povezan sa stanjem aktivnog mozga konkretnog ispitanika. Inteligencija je nauni pojam koji u psihologiji ima dugu tradiciju, koji je srazmerno dobro teorijski izuen, i koji je zahvaljujui spretnim operacionalizacijama postigao najvei stepen praktine upotrebljivosti. Inteligencija je, zahvaljujui svemu nabrojanom, postao prvi temeljni pojam klinike psihologije za koji je vezan i istorijski poetak ove discipline. Sa njim se moe meriti samo pojam linosti koji je postao zatitni znak druge epohe u istoriji klinike psihologije. Psi-hodijagnostiko ocenjivanje modane aktivnosti i disfunkcionalnosti polazi od ispitivanja inteligencije. U tom smislu su od izuzetne vanosti saznanja o razvoju 299 svih sposobnosti od roenja do starosti. Sto se tie prakse izgleda opravdana podela rada na psihodijagnostiku dejeg i razvojnog doba i psihodijagnostiku odraslih. Takva je podela ve izvrena i ozakonjena specijalizacijama strunjaka. I psihodijagnostiki instrumenti koji se konstruiu rasporeeni su prema takvoj demarkacionoj liniji, kao razvojni testovi i kao testovi inteligencije. Procenjivanje disfunkcionalnosti mozga i modanih oteenja istorijski je vezano za kliniku psihologiju i za psihodijagnostiku. Ono zahteva da procenjiva dobro poznaje teoriju, posebno neurologiju i teorije sposobnosti, da ima odgovarajui asortiman instrumenata koji ume da koristi i da radi na takvom mestu gde se vri ispitivanje i tretman modano oteenih osoba. Ovo su minimalni zahtevi koji mogu, uz niz drugih, da garantuju dobre rezultate psihodijagnostike procene. Vano je da praktiar poznaje teoriju Piageta, Spearmana, Guilforda, Cattella i Horna, Wechslera i niza drugih. Meutim, svi psihodijagnostiki instrumenti koji su preiveli otru selekciju borbe za opstanak, i koji su uspeli da se trajno zadre u rutinskom arsenalu instrumentarijuma psihologa, dopunjeni su nizom praktinih pravila ili ak inini-teorijama svojih konstruktora. Ove mini-teorije ili ,,meu"-teo-rije daju vrlo korisne oslonce ili premise za interpretaciju rezultata konkretnog ispitanika sa tim, konkretnim instrumentom. Veza tih srednjih ili meuteorija sa velikim" teorijama moe biti i dobra i loa, ali je sigurno da su one potrebne. Razlog je taj da psiholoke teorije inteligencije ne razrauju vezu sa dezintegracijama. Za dijagnostiku praksu od posebnog znaaja su one teorije inteligencije koje su operaciono dobro povezane sa odgovarajuim mernim instrumentom. Kada je to postignuto, kao to je sluaj sa Spearmanom, Goldsteinom, delimino sa Guilfordom, zatim Katelom i Hornom, a posebno Wechslerom, onda imamo u jednom nizu optu teoriju, kliniku ili meuteoriju i dijagnostiki instrument. U ovu grupu svakako spada i Lunja, no njega emo izdvojeno prikazati zbog izuzetne vanosti njegovih doprinosa. Rast i razvoj su bitne injenice, u vezi sa odnosom mozak - ponaanje, koje nijedna teorija inteligencije, a pre svega i iznad svega nijedna klinika (meu)-teorija i metoda ne mogu da zaobiu. Sve psiholoke teorije inteligencije ukljuuju i dimenziju razvoja, mada im ne poklanjaju i najveu panju. Radovi Bineta a posebno Pijaea razrauju pitanja vezana za rast i formiranje inteligencije. I pored mnotva znaajnih istraivakih i teorijskih rezultata, neka su pitanja ostala i dalje otvorena. Jedno od njih, koje ima za dijagnostiku praksu veliki znaaj, pitanje je gornje dobne granice razvoja inteligencije. Odgovori koje su dali Bine i Wechsler se veoma razlikuju. Iz svojih istraivanja Bine je izveo zakljuak daje 16 godina gornja dobna granica. Meutim, na osnovu slinih prouavanja Wechsler je zakljuio daje gornja dobna granica u 24. godini, znai osam godina kasnije. Svoju tezu Wechsler je branio sa dva dokaza. Prvi je dokaz delimino isti kao i Binetov i zasniva se na testovno statistikim rezultatima. Dodue, Wechsler je ispitao vie ispitanika i imao uzorke starijih dobnih grupa, to njegovim dokazima daje neto veu uverljivost i pouzdanost. No, njegov drugi dokaz je za ovo poglavlje od posebnog znaaja. Naime, Wechsler je dokazivao da izmeu prosenih rezultata njegovih uzoraka dobnih grupa, izraunatih na osnovu postignua na skali 300 inteligencije, i prosenih teina mozga, jednakih dobnih grupa, postoji gotovo potpuna paralela. Namee se zakljuak da su te dve pojave tesno povezane. Iz dobi-jenih krivulja Wechsler je naao potvrdu za to da je 24 godina gornja dobna granica razvoja inteligencije. Znaajan doprinos razumevanju prirode inteligencije i njenom razvoju dali su Katel i Horn (1963). Oni su na osnovu svojih istraivanja izveli zakljuak da postoje dve vrste inteligencije. U stvari oni su na nov nain izloili staro shvatanje po kome postoji prirodna ili ista" inteligencija i ona druga, koja se formira pod uticajem ivotnih uslova i karakteristika specifinih kultura. Tema koju su postavili je izuzetno provokativna, lako moe izazvati veoma razliita miljenja, no teko je nai neoborive dokaze za oprena stanovita. Prvi tip inteligencije, koji su oni nazvali fluidna, javlja se na poetku ivota, na uzrastu do 16 godine, a posle opada. Uporedo sa njom razvija se i jedna druga vrsta inteligencije koja ima dugoroniju uzlaznu putanju. Tu vrstu inteligencije Katel i Horn nazivaju kristalizo-vana. Ona se ispoljava u nainu miljenja, intelektualnim interesima sticanju znanja i vetinama. Kristalizovana

inteligencija je prilagodenija ivotnim uslovima i kulturi. Teorija o dve inteligencije nudi neke mogunosti pomirenja izmeu nesu-glasnih stavova i istraivakih nalaza. Meutim, praktina vrednost teorije dve inteligencije je veoma ograniena. Glavnu prepreku predstavlja neuspeh u konstruisanju ubedljivog instrumenta za procenu iste", fluidne", bioloke" (Halstead) inteligencije. U ovom nizu psiholokih teorija o inteligenciji sasvim je opravdano spomenuti Gilforda (Guilford, 1959). Njegov je doprinos vie teorijski, a metod ispitivanja statistiki i eksperimentalni. U pogledu teorije inteligencije on je ponudio jedan kocka-model" sa tri bazine dimenzije: operacije, produkti i sadraj. U ovom modelu ima mesta za 120 razliitih sposobnosti, dobijenih ukrtanjem optih dimenzija. To je najvii domet analitiko strukturalne konceptualizacije sposobnosti u savremenoj psihologiji. Ve i zbog toga mogli bismo oekivati da Gilford-ova teorija utie na praksu ispitivanja, a posebno procenjivanja inteligencije. Meutim, to se tie klinike psihologije Gilfordov je uticaj beznaajan. Takoe je paradoksalno daje ovaj klasifikacioni sistem i teorija sposobnosti nepovezana sa neurologijom. Moda je ba Gilfordova teorija najbolja ilustracija miljenja da psihologija pravi teorije i modele inteligencije bez mozga". Medu psiholozima nema pobornika lokalizacijske teorije. Oni koji se za to zalau ine to oprezno. Izuzetak od ovog pravila je Stanlev Porteus (1959). On polazi od jedne opte kritike psiholokih teorija inteligencije i skala merenja. Zamerka je u tome da se previa znaaj predvianja i planiranja kao bitne komponente inteligencije. Time se osiromauje definicija, iskrivljuje realnost i oteava rad praktiara. Teorijski doprinos Porteusa svodi se na ispravku pre svega Wech-slerove definicije. Metodski doprinos je istog kalibra. Porteus predlae da se uz testiranje inteligencije koristi i test predvianja i planiranja". U ovom nizu teorija Porteus je zanimljiv zato to smatra da je sposobnost predvianja i planiranja funkcija eonog renja. Glavni oslonac za svoja uverenja Porteus nalazi u svojim istraivanjima koje je vrio komparirajui delinkvente i neurohirurke sluajeve sa odgovarajuim kontrolnim grupama. U oba sluaja, on je primenio Wechslerovu 301 skalu inteligencije, VB formu l, i svoj lavirint test. Operisani pacijenti su u stvari bili psihijatrijski bolesnici koji su bili rezistentni na psihijatrijski tretman. Nad njima je izvrena leukotomia (presecanje veza frontalnog renja i podkore). Dobijem su rezultati koji pokazuju daje test inteligencije bio nediskriminativan kod obe grupe. U stvari, na testu inteligencije postignue delinkvenata je bilo isto kao i postignue normalnih. Kod operisanih pacijenata rezultat na VB skali bio je isti posle operacije kao i pre. Porteus nije prihvatio ove nalaze jer je smatrao da su nerealni. Na Porteus lavirint testu kod oba uzorka dolo je do pojave razlika i to u oekivanom smeru. Delinkventi su imali nii uinak od normalnih, a operisani pacijenti nii uinak od samih sebe, pre operacije. Objanjenje koje Porteus nudi je da njegov test pokazuje deficit sposobnosti predvianja i planiranja, koji je karakteristian i za impulzivne delinkvente i za stanje koje se razvija posle leuko-tomije. U celini Porteus nije dao veliku" teoriju niti je ponudio neki nov i moan instrument za procenu inteligencije. Vrednost njegovog doprinosa je u vezivanju teorije inteligencije za mozak, mada samo u parcijalnom smislu, kao i u ponudi jednog upotrebljivog dopunskog instrumenta neuropsiholoke procene. Za sadanji trenutak klinike teorije sposobnosti stanja prakse opravdano je zavriti ovaj kratak pregled sa Wechslerovim doprinosima. Wechsler je od svih teoretiara inteligencije imao najvie interesa za to da nade naina da povee psihologiju sa neurologijom. Izmeu njegovih teorijskih formulacija i poznatih injenica o mozgu postoje paralele. Mozak, kao i inteligencija, ima dvojni karakter. Strukturalna ema modanih funkcija i sposobnosti je u obliku piramide, sa hijerarhijskom vertikalom. U oba sistema najire su reprezentovane najstarije, sen-zomotorne funkcije i sposobnosti, dok se na vrhu piramide, kao najmlae funkcije, nalaze najsloeniji procesi i opta inteligencija. Mozak, kao i model sposobnosti, predstavlja jedan komplikovani interaktivni sistem. Lokalizacija inteligencije je, po miljenju Wechslera, nemogua. Inteligencija je sama interakcija izmeu pojedinih sposobnosti i svih skupa. Tako je i zdrav, aktivan mozak u svojoj funkciji integralan. Izmeu teorije inteligencije Wechslera i teoretiara neurologa, kao to su Jackson i Goldstein, odnosno njihovih ideja o mozgu, slinost je vrlo velika. Neuropsiholoka teorija Neuropsihologija je novi naziv za naunu disciplinu koju je uveo sovjetski psiholog Lurija (1965). Mnoge nedoreenosti biologije, odnosno neurologije i psihologije, u vezi sa odnosom mozga i ponaanja, stvorile su prostor na kome je nikla neuropsihologija. Sam naziv navodi na pomisao da se ova nova nauna oblast bavi neurolokim osnovama psihologije. To je ujedno i cilj teorijskog dela neuropsihologije. Sa praktine strane neuropsihologija razvija jedan specifian metod topoloke dijagnostike lokalnih modanih oteenja. Ona se, pored navedenih problema, bavi i razvojem rehabilitacionih postupaka. Lurija je svoje uenje razvijao preko tri decenije teorijskog, istraivakog i klinikog rada. Poao je od refleksoloke tradicije koja je u Pavlovu imala izuzetno snanog pobornika. Meutim, Lurija nije bio

zadovoljan refleksologijom i usme-rio se ka prouavanju mozga u celini preko neuroanatomije i neurofiziologije. U 302 nastojanju da kroz upoznavanje grade i procesa u aktivnom mozgu doe do osnova ponaanja i psihikog ivota, Lurija je doao do vanih saznanja. Prvo od njih se odnosi na klasian problem koji je, od ranije, zaokupljao lokalizacioniste i gene-raliste. Po shvatanju Lurije, oba uenja su u sutini pogrena. Mozak je izvanredno kompleksan sistem sa visoko izdiferenciranom elijskom i anatomskom strukturom. Meutim, traenje osnove psihikog ivota u celulamoj i anatomskoj strukturi ne vodi ka reenju. Zato je vana funkcionalna analiza interakcija u mozgu. Ta se interakcija odvija putem sloenih refleksa i kibernetski interpretiranih spregova. To jo uvek ne znai daje takva datost budnog mozga i podloga ovekove delatno-sti. Da bi se objasnila njegova delatnost, neophodno je da ovek dostigne odreeni rast i da u toku tog rasta bude aktivan. U sutini Lurija odrie mogunost da se ponaanje oveka u stvarnosti objasni svoenjem na neurologiju. Delatnost, govor, sposobnost za odreene operacije se ui, i to neodvojivo od drutveno-istorijskog konteksta. Lurija zagovara dinamiku povezanost razvoja mozga sa realnim drutvenim uslovima". Rast i uenje su procesi koji imaju dvojne efekte koji se ogledaju u menjanju i mozga i ponaanja. I modane aktivnosti i ponaanje prolaze sline sekvence koje poinju sa optim, nediferenciranim procesima i aktivnostima do izdiferenciranih i specijalizovanih. Obrui klasinu psiholoku tezu o sposobnostima, Lurija kae da su sposobnosti posledice uenja, a ne njihov uslov. U svojim delima Lurija je sistematski nastojao da proui i povee neuroloka saznanja, o grai i funkciji mozga sa ponaanjem, sposobnostima i delatnou. On se pri tome koristio i postavkama Pavlova o niim i viim nervnim funkcijama i sa postavkama Vigotskog o razvoju govora i kulturi. Sposobnost nastaje, kae Lurija, postepeno, najpre kroz masovnu akciju i uee celog mozga. Postepeno, uz odgovarajue posredovanje govora i drugih simbola (sekundarni signalni sistem"), menja se i uee mozga. Mozak prestaje da uestvuje celovito, izdvajaju se pojedini delovi koji postaju centri". Po zavretku procesa uenja, kada je izvoenje odreenih vetina dovedeno do zadovoljavajueg nivoa, u mozgu se formira jedan dinamian i ekonomian sistem koji moe da zahvata i topoloki udaljene delove. Poenta ovakvog tumaenja je u tome da operacije koje ljudi vre, a koje mi najee tumaimo kao kvalitet uslovljen sposobnostima, odnosno nekim svojstvima koji su ve dati u mozgu, shvatimo na drugi nain. Prema psiholokim teorijama dispozicije u mozgu su preteno uroene i one odreuju vrstu, kvalitet, domet i opseg delatnosti. Po neuropsiholokoj teoriji Lurije razvoj je paralelan" na relaciji mozak- ponaanje, a uticaji su dvo-smemi. Na primeru uenja pisanja moemo upoznati neuropsiholoko tumaenje. Na poetku uenja mozak je aktivan u celini i uestvuje masovnim uzbuenjem. Tome odgovara i pojava pisanja aka prvaka celim telom". Kada je vetina pisanja ve savladana i ustaljena, u mozgu je opte uzbuenje zamenjeno aktivnou pojedinih zona. Meutim, postoji vie naina pisanja, pisanje slova brojeva, vie vrsta azbuke i vie vrsta brojeva. Za svaku odvojenu vrstu ponaanja ili vetine postoji i odgovarajui sistem ili kombinacija zona u mozgu. Ako se u vezi sa ovim tumaenjem postavi pitanje ko je u pravu ekvipotencijalisti ili lokalizacionisti, ili 303 da li je mogue lokalizovati u mozgu neto slino centru, odgovor neuropsi-hologije bie sledei: nijedna od dve teorije nije ispravna. Obe teorije prenaglaavaju jednu stranu ukupnih procesa u mozgu. Pri svakom novom uenju ponavlja se slian sled koji poinje ekvipotencijalno", a zavrava se lokalizacionistiki". Meutim, lokalizacija funkcija u mozgu je razuena, ona predstavlja dinamiki sistem koji aktivno ukljuuje i udaljene delove mozga. Sa praktine take gledita neuropsihologija nudi odgovarajua reenja koja mogu koristiti neurolozima i neurohirurzima. Ako je kod nekog pacijenta utvren tumor, neuropsiholog e izvriti odgovarajue ispitivanje na sistematski nain. To ispitivanje prilino nas podsea na postupak koji neurolozi ve praktikuju kao neuroloki pregled. Na kraju ispitivanja, neuropsiholog e analizirati mnoge znakove slabosti, neuspeha i poznatih pokazatelja oteenja, i na osnovu te analize on e stvoriti dijagnostiki sud. Rezultat e biti jedan sindromski sklop. Za razliku od lokalizacionistike teorije, neuropsihologija zastupa gledite da se oteenja mozga manifestuju kao multisimptomska celina. U tom se sklopu neki specifini ispadi mogu jae nametnuti, ali je uz njih, po pravilu, i niz prateih simptoma druge vrste. Utvrivanje arita modanih povreda, sa neuropsiholokog stanovita, mogue je ali pretpostavlja izvebano razlikovanje odnosno itanje" sindroma. Takva ograniena modana ozleda odrazie se u poremeaju jednog ili vie ulnih kanala (analizatora"). Poremeaj se moe javiti u vidu smanjene osetljivosti ula, redukovane stabilnosti ili oslabljene fleksibilnosti. Istovremeno sa ovim izmenama centralnog receptora javlja se niz sekundarnih poremeaja u svim funkcionalnim zonama, koji zajedno ine sistem. Princip odraza oteenog i disfunkcionalnog arita na ponaanje je sindromski, a ne jedan prema jedan".

Pojava neuropsihologije je donekle slina pojavi klinike psihologije. Ijedna i druga su vezne naune discipline koje su stvorene na mestu gde je dve starije nauke trebalo da sarauju, i mogle su, ali nisu. Obe ove discipline su prevashodno metodske, dok se u teorijsko-sadrinskom smislu oslanjaju na nauna znanja ve formiranih nauka. Klinika psihologija je postala vezna disciplina izmeu psihologije i psihijatrije, Neuropsihologija je vezna disciplina izmeu psihologije i neurologije. Sada je u procesu ekspanzija neuropsihologije, pa se tako javlja i neu-rolingvistika i neuropsihologija anksioznosti. Poseban znaaj neuropsihologije je u tome to pomae u ranom otkrivanju modanih disfunkcija u razvojnom dobu. Kod dece koja imaju modane dis-funkcije manjeg stepena, otkrivanje koje je blagovremeno moe biti prvi korak ka organizovanoj, specijalnoj rehabilitaciji. Kod nas je o neuropsihologiji razvojnog doba pisao Bojanin (1979). Klasifikacija metoda neuropsiholoke procene Neuropsiholoka procena je kompleksan poduhvat koji se najee sprovodi u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama koje raspolau visoko strunim osobljem i potrebnim aparatima. Pacijent koji je tu upuen ve je proao kroz trijani postupak i sada se podvrgava proverama sa osetljivijom dijagnostikom 304 tehnologijom. Njega e ispitivati strunjaci vie specijalnosti: neurolozi, radiolozi, neurooftalmolozi, psiholozi, eksperti za elektroencefalografiju i drugi. Dijagnostika koja se praktikuje u ustanovama opteg tipa, kao to je kola ili dom zdravlja, u mnogo emu bitnom je razliita od dijagnostike strategije jedne neuroloke ili neurohirurke klinike. U okviru rutinskog rada koji obavlja u koli, u domu zdravlja ili psihijatrijskom odeljenju, psiholog povremeno nailazi na sluajeve koji prema opservaciji, iskazima ili rezultatima pobuuju sumnju na intelektualni deficit ili modano oteenje. Bez obzira na nain utvrivanja mogue dijagnoze, psiholog se ograniava na optu, neobaveznu dijagnostiku oznaku organiciteta". ak i daje takvu patologiju prvi otkrio neko drugi, pa je zadatak psihologa da tu pretpostavku veri-fikuje, on se zadrava na optoj kategoriji organiciteta". Ta kategorija je samo rubrika bez blie odreene sadrine. Dodue, psiholog moe uiniti mnogo vie ako paljivo opie ponaanje pacijenta, njegove iskaze i priloi nalaz psiholokog ispitivanja. Iz takvog izvetaja dobar neurolog moe da stekne bolji uvid u prirodu oteenja ili da usmeri dalje ispitivanje. Strateki poloaj neuropsihologije u okvirima specijalizovanih ustanova, kao to su neuroloke ili neurohirurke klinike je drugaiji. Pre svega tu se stiu pacijenti koji ve imaju, manje-vie potvrenu dijagnozu organiciteta". Na drugoj strani, za neurologe, neurohirurge i druge medicinske specijaliste takva dijagnoza" znai isto toliko kao i dijagnoza pacijent". Jasno je da u takvoj, specijali-zovanoj ustanovi dijagnostika oznaka organicitet", data na osnovu psiholokog testa, a kasnije proverena pouzdanim nainima, na primer, operacijom, ne moe posluiti kao dokaz vrednosti testa. Naime, u radu sa takvom populacijom mogue je postii i fiktivnu validnost" (Barnum efekat). Dovoljno je svakog pacijenta oznaiti kao organiara" Zbog koncentracije takve patologije u toj ustanovi ist pogodak" moe iznositi i preko 90 posto. Uverljivi doprinos neuropsiholoke procene u specijalizovanim ustanovama moe da predstavlja, pre svega, valjana diferencijalna dijagnoza. Neuroloka ili neurohirurka ispitivanja u mnogim sluajevima nisu dovoljna, pa je potrebno dopuniti ispitivanje laboratorijskim metodama koje obeavaju veu sigurnost i preciznost u lokalizaciji. Zahvaljujui savremenoj tehnologiji danas je mogue dosta sigurno ustanoviti promene na mozgu i odrediti mesto, veliinu i prirodu patolokih promena. Postavlja se u vezi sa tim pitanje: da li je potrebno razvijati neuropsiholoki metod ako ve postoje sigurnija fizika sredstva dijagnostiko-vanja patolokih promena mozga? Naelno, odgovor je pozitivan. Razlog za takav odgovor je u tome da mnogi tradicionalni naini dijagnostike imaju ili mogu imati tetne posledice. Zato se i govori o tim nainima kao invazionim ili agresivnim. Naravno, najvea teta koju psiholoki metod moe da nanese pacijentu jeste da ga umori i blae frustrira. Drugi razlog u prilog psiholokih metoda je ekonominost. Naime, najnovija i najbolja fizika sredstva, kao to je, na primer, kompjuterizova-ni skener, veoma su skupa i kada se kupuju i kada se koriste. Neuporedivo je ekonominije primeniti psiholoki metod od skenera, a o dravanju da i ne govorimo. Prednost skenera prema tome nije sporna, ali je cena te prednosti za veinu sveta danas nedostina. Realnije je imati jedan skener, a vie neurologa i neuropsihologa 20 Psihodij agnostika 305 nego obrnuto. Trei razlog koji govori u prilog neuropsihologije je injenica da izmeu fizike promene mozga, koja je sve dostupnija savremenoj biofizikoj tehnologiji, i psihikih promena, odnos moe da bude nejasan ili paradoksalan. To izmeu ostalih znai da se ovi naini ispitivanja ne mogu uzajamno zameniti, ali se mogu dopunjavati. Prema tome, razvoj moderne dijagnostike tehnologije u

neurologiji, kompjuterske tomografije, radioizotopskih snimanja, cerebralne angio-grafije, pneumoencefalografije i ventrikulografije, ehoencefalografije, elektron-istagmografije, i svih drugih, sa svim naunim i praktinim doprinosima koje ima, nije u koliziji sa razvojem neuropsihologije. Tano je suprotno. Vei stepen razvitka na jednoj strani dobija svoj smisao u jednakom razvoju na drugoj strani. Psiholoka sredstva neuropsiholokog pristupa mogu da se podele u etiri kategorije: Opte eksplorativne tehnike, individualni testovi inteligencije, testovi organiciteta" i neuropsiholoke baterije. Ovome treba dodati jedno upozorenje. Naime, psihodijagnostiko ispitivanje i neuropsiholoka procena nimalo se ne razlikuju u pogledu opte procedure ispitivanja, nimalo ili veoma malo se razlikuju u pogledu primenjenih instrumenata, ali se potpuno razlikuju u pogledu interpretacije rezultata. U jednom sluaju se testovno ponaanje dovodi u vezu sa konceptom linosti, u skladu sa psihijatrijskom tradicijom, a u drugom sluaju testovno ponaanje se dovodi u vezu sa funkcionalnim stanjem mozga, u skladu sa neurolokom tradicijom. OPTE EKSPLORATIVNE TEHNIKE I MODANE DISFUNKCIJE U klinikoj praksi se modana oteenja javljaju sa razliitom uestalou zavisno od vrste ustanove. Ima specijalizovanih klinika, kao to su, na primer, neu-rohirurka ili traumatoloka, u koje se slivaju ve trijairani sluajevi sa vie nego jasnom povredom glave. U drugim ustanovama koje nisu toliko specijalizovane, kao to su, na primer, neuropsihijatrijska odeljenja ili opta neuroloka odeljenja, takoe je procenat bolesnika sa modanim oteenjima veliki, ali ipak manji nego na neurohirurkim. Najzad, ima i takvih odeljenja koja su prevashodno specijali-zovana za dijagnozu i tretman alkoholiara, neurotiara i drugih slinih psihijatrijskih kategorija bolesnika meu kojima je procenat modano oteenih obino mali. Imajui u vidu ovakvu distribuciju kortikalne patologije, jasno je da se ne moe govoriti o jedinstvenoj situaciji psihologa-dijagnostiara. Na neurohirurgiji je koncentracija povreenih maksimalna, usled ega je najsigurnija taktika dijag-nostikovati" svakog bolesnika kao modano oteenog. Na neurotiarskom ode-Ijenju, gde je proporcija modano obolelih i povreenih minimalna, najsigurnija taktika je da se izbegne dijagnosticiranje modanog oteenja kod ispitanika. Naravno, kliniki psiholozi nee svesno igrati takvu dijagnostiku igru, mada je po statistikoj logici ona najsigurnija, posmatrano u masi i na dui rok. Drei u fokusu svojih obaveza individualnog pacijenta, psiholog e pokuati da doprinese svojim ispitivanjem poveanju tanih klasifikacija preko nivoa koji bi postigao drei se utvrene proporcije traumatskih sluajeva u populaciji ustanove. S obzirom na bitne razlike u bazinoj proporciji incidencije kritinih sluajeva, psiholozidijagnostiari, u ove tri vrste ustanova, nalaze se pred razliitim 306 problemima. Uprkos tome to su svi na izgled jednaki, svi oni pokuavaju da psiholokim sredstvima doprinesu prepoznavanju sluajeva sa modanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom koncentracijom kritine vrste patologije, psiholog se sree sa ve trijairanim sluajevima kao drugi, trei ili etvrti ekspert u nizu onih koji su bolesnika ve pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi ispitanika u kategoriju modano oteenih, jer je to ve uinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i da registruje specifine ispade. Njegov doprinos moe da bude realan ako svojim ispitivanjem pobolja tanost lokalizacije, karakter sindroma i preporui pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova, psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima modano oteenje koje je ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom sluaju postoji mogunost da psiholog doprinese nivou dijagnostike ekspertize, ali, kao to smo videli, u razliitoj meri. to je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu moe biti dovoljno zbog toga to se kao posledica otkrivanja organiciteta moe pokrenuti dalji dijagnostiki postupak. Pored ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve suprotne" vrste ustanova imaju razliite mogunosti sticanja znanja o modanim povredama i razliite uslove sticanja vetine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problem neuropsiholoke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlaemo riziku da uoptavamo, ignoriui bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova je osnovaka greka koja se naalost suvie esto ponavlja. Anamnestiki intervju ima nesumnjivu vanost u otkrivanju poremeaja, trauma glave i oboljenja. Informacija o povredi glave koja je bila praena gubitkom svesti i kasnije oamuenou moe biti upozorenje koje ne treba primiti olako. Meutim, anamnestiki intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da sluaj stie kod psihologa kada je upozorenje ve registrovano. Anamnestiki intervju je vrlo pogodan za trijairanje, za izdvajanje potencijalno pozitivnih sluajeva, ali je istovremeno i veoma podloan uticajima intervjuera. Kliniar koji ima precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski sluajevi u sutini encefalopati verovatno da e nai vie sluajeva sa larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestiki intervju ne moe imati snagu dokaza, ve samo upozorenja. Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih klinikih sluajeva. On prua mogunost da se kroz interakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o sluaju, da se uoe upadljive

karakteristike u ponaanju, miljenju, stavovima i doivljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliniar koji ima potrebnu osetljivost, specijalno iskustvo i lucidnost moe da pozna odreenu vrstu patolokog ponaanja bez ikakvih drugih dodatnih ili prethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji je uveban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivaju takvi sluajevi, i sam je dijagnostiki instrument velike vrednosti. Meutim, naelno ni on nije dovoljan da bi se dijagnoza modanog oteenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo poetak jednog dueg 307 problemima. Uprkos tome to su svi na izgled jednaki, svi oni pokuavaju da psiholokim sredstvima doprinesu prepoznavanju sluajeva sa modanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom koncentracijom kritine vrste patologije, psiholog se sree sa ve trijairanim sluajevima kao drugi, trei ili etvrti ekspert u nizu onih koji su bolesnika ve pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi ispitanika u kategoriju modano oteenih, jer je to ve uinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i da registruje specifine ispade. Njegov doprinos moe da bude realan ako svojim ispitivanjem pobolja tanost lokalizacije, karakter sindroma i preporui pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova, psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima modano oteenje koje je ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom sluaju postoji mogunost da psiholog doprinese nivou dijagnostike ekspertize, ali, kao to smo videli, u razliitoj meri. to je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu moe biti dovoljno zbog toga to se kao posledica otkrivanja organiciteta moe pokrenuti dalji dijagnostiki postupak. Pored ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve suprotne" vrste ustanova imaju razliite mogunosti sricanja znanja o modanim povredama i razliite uslove sricanja vetine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problem neuropsiholoke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlaemo riziku da uoptavamo, ignoriui bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova je osnovaka greka koja se naalost suvie esto ponavlja. Anamnestiki intervju ima nesumnjivu vanost u otkrivanju poremeaja, trauma glave i oboljenja. Informacija o povredi glave koja je bila praena gubitkom svesti i kasnije oamuenou moe biti upozorenje koje ne treba primiti olako. Meutim, anamnestiki intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da sluaj stie kod psihologa kada je upozorenje ve registrovano. Anamnestiki intervju je vrlo pogodan za trijairanje, za izdvajanje potencijalno pozitivnih sluajeva, ali je istovremeno i veoma podloan uticajima intervjuera. Kliniar koji ima precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski sluajevi u sutini encefalopati verovatno da e nai vie sluajeva sa larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestiki intervju ne moe imati snagu dokaza, ve samo upozorenja. Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih klinikih sluajeva. On prua mogunost da se kroz interakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o sluaju, da se uoe upadljive karakteristike u ponaanju, miljenju, stavovima i doivljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliniar koji ima potrebnu osetljivost, specijalno iskustvo i lucidnost moe da pozna odreenu vrstu patolokog ponaanja bez ikakvih drugih dodatnih ili prethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji je uveban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivaju takvi sluajevi, i sam je dijagnostiki instrument velike vrednosti. Meutim, naelno ni on nije dovoljan da bi se dijagnoza modanog oteenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo poetak jednog dueg 307 procesa sloene klinike eksploracije koja ukljuuje kompletan neuroloki pregled, laboratorijska ispitivanja, radiografska snimanja i, eventualno, neuropsi-holoku procenu. Zavrnu dijagnostiku ocenu sluaja donosi najkompetentniji lekar, veinom posle konsultacije sa celim timom i na osnovu svih raspoloivih svedoenja. to se tie psihologa koji radi u okviru neuropsihijatrijske ili neurohirurke institucije na dijagnostikovanju pacijenata odreene vrste, on je jedan od strunjaka koji pomou opservacionog intervjua stie utisak o pacijentu. Po pravilu, on nije prvi. Ima znatnih razlika u oceni potrebe korienja intervjua u neuropsiholokoj dijagnostici. Rapaportov stav da intervju treba izbegavati a dijagnostiku procenu zasnivati iskljuivo na testovnim podacima niko vie ne prihvata. Razlozi koje je Rapaport naveo u odbranu eliminacije intervjua dobri su u okvirima jedne istraivake studije koja ima za cilj da dokae autonomni doprinos testova klinikoj dijagnozi. Meutim, nema potrebe da to dokazujem permanentno. Halstead (1947) kao osniva prve neuropsiholoke laboratorije u SAD oseao je slinu potrebu kao i Rapaport da dokae nezavisan doprinos psiholokih testova. Iz tih razloga je i on iskljuio intervju, anamnestiki i opservacioni, i usredsredio se na razvijanje metode analize rezultata testa. Mada je za sve nas od velike koristi ono to je ovakvim naunim pristupom postignuto, nepotrebno je u praksi negovati veru samo u testove.

Pored intervjua kao naturalistikog postupka, u eksploraciji se koriste jo i druge tehnike, medu kojima su dve od posebnog znaaja. Rorschachova tehnika je od samog poetka prikazivana kao potencijalno valjan instrument u kategorizaciji epileptiara. Kasnije se razrauje sistem analize indikatora modanih oteenja, tako daje vremenom Rorschach postao pomoni trijani instrument za identifiko-vanje sluajeva kod kojih postoji verovatnoa kortikalne patologije. Epilepsija je vrlo sistematino istraivana uz pomo Rorschacha. Ovakva istraivanja su bila posebno esta pre masovnog uvoenja EEG-a u kliniku praksu. Na osnovu Rorschachovih klasinih analiza Stauder (1938) proiruje primenu na karaktero-loke aspekte epilepsije. On potvruje da se pomou ove tehnike mogu prepoznati sluajevi grand mal" epilepsije, ali i takozvane epileptine linosti. Ovaj entitet je kliniki bio prihvaen. Epileptina linost ima bitne odlike epileptiara ali nema epileptine napade. Delay i Pichot (1955) razvijaju dalje Stauderova istraivanja i utvruju da se na osnovu Rorschachovog nalaza mogu razlikovati dve vrste epileptine linosti, stoje u skladu sa njihovim uverenjem daje epileptina izmena karaktera bipolarna abnormalnost". Ekstratenzivna epileptina izmena linosti odlikuje se eksplozivnim, impulzivnim, antisocijalnim i agresivnim ponaanjem. Druga, suprotna vrsta je skuena (koartirana), osiromaena, usporena i povuena u sebe. Ove ideje su imale znatan uticaj na praksu sudske psihijatrijske ekspertize. Sve dok EEG nije poeo da se rutinski koristi i dok nije razvijena EEG dijagnostika, Rorschach je sluio kao najpogodniji trijani instrument za epilepsije. Danas je u ovoj oblasti stanje sasvim izmenjeno. Koncept epileptine izmene je modi-fikovan utoliko to su karakteristike linosti debiologizirane. Sam entitet epilepsije pokazao se krajnje kompleksan i heterogen, usled ega je blie neodreena kategorija epilepsije izgubila kliniku vrednost. 308 U toku duge i ekstenzivne klinike primene, jer je Rorschachova tehnika bila prva violina u bateriji, sakupljeno je puno iskustava u radu sa veoma razliitim grupama bolesnika, ukljuujui i modano oteenje. Protokol koji je imao po neku karakteristiku encefalopata interpretiran je kao dokaz organiciteta". Sam izraz je krajnje rogobatan, ali je bio prihvaen od praktiara. U takvom sluaju kliniar bi u nalazu konstatovao da ispitanik pokazuje znake organiciteta". To je moglo da znai da ima difuznu atrofiju, fokalnu kortikalnu traumu, organsku demenciju ili neto neodreeno. Tehnika nije doputala finiju diferencijaciju. Piotrowski (1947) je na temelju svog klinikog iskustva i istraivanja dao jednu seriju od deset testovnih znakova organiciteta pomou kojih je olakana trijaa. Ako je u protokolu naeno pet ili vie tih znakova, ili dva-tri tea znaka, onda je sluaj identifikovan kao organski. Nedostaci dijagnoziranja modanih oteenja putem Rorschachove tehnike brojni su i sasvim evidentni. U prvom redu dijagnostiki koncepti su zastareli i magloviti. Mada je Piotrowski olakao trijairanje, ipak je vrednost tehnike ostala krajnje zavisna od kvaliteta strunosti dijagno( stiara. U tom pogledu je razlika izmeu intervjua Rorschacha svedena na nulu. Psihometrijski komplement Rorschacha je MMPI. Ovaj instrument je prime-njivan jednako ekstenzivno, mnoge homogene klinike grupe su intenzivno prouavane sa MMPI, a uraeno je dosta i u pogledu formiranja posebnih kljueva za identifikovanje modano oteenih. Osnova veze MMPI-a modane patologije je statistika i empiristika, tako da nikako dublje razumevanje prirode poremeaja nije mogue. U tom smislu MMPI moe da bude samo dopunski trijani instrument koji upozorava na prisustvo korelata odreene kategorije. Ni kod MMPI kategorija nije dovoljno izdiferencirana. Poto se MMPI ve primenjuje u eksplo-raciji veine psihologu upuenih pacijenata, nema nikakvih posebnih tekoa da se, u sklopu svih ostalih indikatora, osmotri i indikator organiciteta. Indirektno MMPI moe da pripomogne karakterizaciji linosti sa modanim oteenjem, to je dosta vano. Eksplorativne tehnike su nespecifini postupci koji mogu imati praktian znaaj u dijagnostici modane patologije, pre svega u ustanovama srednjeg ste-pena specijalizacije (neuropsihijatrija, na primer). Za rad u superspecijalistikim ustanovama ove tehnike nisu od velike koristi, jer su bolesnici ve apriori sortirani kao encefalopati. Za takve prilike od psihologa se trae specifinije infonnacije, pre svega o teini oteenja, lokalizaciji i eventualno o vrsti. WECHSLEROVE SKALE I MODANE DISFUNKCIJE Gde god se praktikuje psihodijagnostika kao klinika metoda gotovo je sigurno da se koriste i Wechslerove skale. Usled toga sabrano je ne samo veliko nego i specifino iskustvo u raspoznavanju karakteristika pojedinih grupa ispitanika. Sugestije koje je Wechsler dao u priruniku VB skale ohrabrile su praktiare da se upuste u neuropsiholoku trijau i diferencijalnu dijagnostiku. Pored toga, mnoga posebna pitanja vie puta su istraivana i proveravana. Tako, na primer, ispitana je veza izmeu rezultata na VB i lateralizacije modane traume, uticaj hirurkih zahvata na mozgu na QI, kao i veza izmeu veliine operativno 309 uklonjene modane mase i QI. Veina istraivanja dala je takve rezultate koji se mogu prihvatiti kao podrka korienju VB skale u neuropsihologiji.

Osnovni problem praktiara u nespecijalizovanoj ustanovi je kako poznati na VB skali modanu patologiju, odnosno kako diferencirati ovu od drugih vrsta patologije, na primer od shizofrenije. Poto su i psihijatrijska i neuropsiholoka dijagnostika vrlo sloene, teko se moe postaviti prosta dihotomija: sluaj sa modanim oteenjem odnosno psihijatrijski sluaj bez modanog oteenja. Jo je u istraivanju takva simplifikacija i mogua, ali u praksi ima mnogo sluajeva kod kojih je i jedna i druga vrsta patologije prisutna. Za psihologa u specijalizo-vanoj neurolokoj ili neurohirurkoj instituciji gde su pacijenti jo vie selek-cionisani pojava atipinih rezultata na VB skali (ili bilo kom drugom instrumentu) nailazi na automatski okvir interpretacije. Atipinosti e biti interpretirane u terminima kognitivnog i praktikog deficita kortikalne etiologije. Analogno tome i drugi psiholog, koji radi isti posao u psihijatrijskoj instituciji, moe uiniti isti izbor i interpretirati atipian nalaz u terminima linosti, nesvesnih odbrana i psihijatrijskih sindroma. Jedini nain da se izbegne automatska, shematska interpretacija i dostigne stvarno individualna procena pacijenata je da se zna staje na VB skali specifino za modano oteenje, za shizofrenije ili za primitivne psihopatske linosti sa jakim rentnim tendencijama. Nema nikakve sumnje u to da VB skala moe korisno da poslui u analizi klinikih sluajeva. To se odnosi i na psihijatrijske i na neuroloke sluajeve. Postavlja se, meutim, sasvim jasno pitanje da li se na VB skali pouzdano registruju znaci ili korelati odnosa mozga i ponaanja? Dokaza ima dovoljno da VB skala moe korisno da poslui za procenu nivoa inteligencije. Takoe ima dovoljno klinikih dokaza da se VB skalom registruju mnoge karakteristine kognitivne disfunkcije i ispadi. Meutim, pitanje je da li se mogu raspoznati, pouzdano izdvojiti oni znaci kognitivnih poremeaja koji su preteno kortikalne etiologije od poremeaja svih ostalih vrsta? Veina autora izbegava da postavlja suvie stroga pitanja. To je dosta razumljivo s obzirom na trenutno stanje utvrenih injenica. Ima dosta dokaza zasnovanih na istraivanjima da VB skala moe da diferencira modano oteenje od neoteenih, oteenja razliite teine kao i lateralizaciju traume. Takoe ima dokaza da VB skala daje doprinos opisu i razumevanju individualnih bolesnika, kao i planiranju rehabilitacije. Meutim, po svemu sudei, zakljuivanje o znaenju indikatora na ovoj skali zasniva se na principu konteksta. Interpretacija ne proizilazi nuno iz podataka, ve se znaenje podataka interpretira zavisno od konteksta. To je neminovno zbog toga to su dokazi uglavnom statistiki, to podrazumeva nunost izuzetaka. VB skala moe da poslui kao pomono psihodijagnostiko sredstvo u proceni linosti sa modanim oteenjima. Od podataka koje na skali dobijamo moe da se koristi: 1. QI i klasifikaciona dijagnoza, 2. odnos verbalnog i neverbalnog QI, 3. raspored standardnih skorova na subtestovima i 4. kvalitativne karakteristike test-ponaanja. 310 Koeficijent inteligencije nema specifine vrednosti za neurohirurku proce-nu. Mada su modano oteeni, kao grupa, na poslednjem mestu medu dijagnostikim klasama u pogledu totalnog QI, varijabilnost je velika. Iz te injenice nita odreeno ne proizilazi to bi pomoglo u prepoznavanju modano oteene osobe u masi ispitanih. Iznimak predstavljaju teki i akutni sluajevi. Meutim, totalni QI moe koristiti pod uslovom da pravimo poreenje ,,pre-posle" bilo prema testovnim rezultatima bilo prema procenjenom nivou inteligencije pre traume ili oboljenja. U interpretaciji totalnog QI treba biti oprezan. U literaturi ima izvetaja o pacijentima kod kojih je izvreno operativno uklanjanje polovine kor-tikalne hemisfere, zbog ekspanzivnog tumora. Mensh (1952) navodi daje inteligencija u celini ostala nepromenjena. U pojedinim sluajevima je zabeleeno lako snienje, dok je kod drugih QI posle operacije porastao. Napominjemo da su bolesnici bili denjaci, a da je operacijom odstranjena desna hemisfera. Ipak, po teoriji ekvipotencije gubitak inteligencije bi morao biti znatan jer je ekstirpirana masa bila velika. No, to se ipak moe razumeti poto je dominantna hemisfera ostala intaktna. Porast inteligencije kod pojedinaca objanjen je pozitivnim dejstvom eliminacije bolesne strane koja je izazivala trpljenje zdrave strane. I pored relativne neosetljivosti, totalni Q je vrlo pogodna mera za praenje promena koje se oekuju usled dejstva leenja rehabilitacije. Po svemu sudei, diferencijalni uinak na verbalnoj i neverbalnoj skali povezan je sa lokalizacijom modane povrede. Kod denjaka su povrede leve hemisfere praene snienjem verbalne skale, a povrede desne hemisfere neverbalne skale. Ova pojava je vie puta istraivana i potvrena (Anderson, 1950; Reitan, 1955; Klove, 1963). Verovatno je da u osnovi te injenice lei ukrtanje strana telo mozak, kao i vie puta potvreni nalaz daje VB skala, pored opteg faktora, najvie zasiena sa dva faktora, verbalnim i manipulativnim. U jednom istraivanju (Klove, 1959) kao kriterijum lokalizacije povrede uzet je EEG. Svi ispitanici su bili sa encefalopatijom ali razliitim EEG nalazom. Kod svih je bio primenjen VVechslerov test inteligencije forma prva. Grupa sa aritem oteenja na levoj hemisferi imala je nii verbalni nego neverbalni QI; grupa sa aritem na desnoj hemisferi imala je snieni neverbalni u odnosu na verbalni QI. Kod bolesnika sa bilateralnim abnormalnostima i onim sa

normalnim EEG nije bilo razlike izmeu subskala. Vrlo slini rezultati dobijeni su i kod bolesnika sa ulno perceptivnim anomalijama. Klove (1959) je ustanovio da unilateralne i bilateralne anomalije u opaaju ulnih drai sistematski utiu na razliku verbalne i neverbalne subskale. Pacijenti koji nisu opaali drai na desnoj strani, a bili su bilateralno stimulisani, imali su snieni verbalni QI u odnosu na neverbalni. Kod pacijenata sa anomalijom opaaja na suprotnoj strani snien je bio neverbalni deo skale. Mada u literaturi sreemo dosta upozorenja u pogledu izjednaavanja VB i VAIS, izgleda da se to ne odnosi na njihovu osetljivost prema lateralizaciji. Obe skale podjednako registruju lateralizaciju. Indeks asimetrije je podatak koji se rutinski dobija primenom i obradom VB skale. Ako je ova asimetrija zaista povezana sa lateralizacijom, onda smo u stanju dosta da uinimo kao praktiari. Tu, meutim, iskrsava jedno krupno pitanje vezano za uestalost asimetrije u populaciji. Poznato je daje izvesna razlika ver311 balne i neverbalne skale normalna pojava. Osim toga mnoge injenice socijalno--demografskog sadraja utiu na ovu asimetriju. Prema tome je jasno da bilo kakvu prevagu ne moemo uzeti kao sigurnu osnovu za donoenje tako krupnih odluka. Proveravanja su pokazala da se razlika od 10 poena javlja u 30% sluajeva, razlika od 15 poena u 18%, a razlika od 20 poena u svega 4% sluajeva. Na osnovu ovih podataka razliku od 15 i vie poena moemo smatrati relativno sigurnom merom patoloke asimetrije. Na sledeoj tabeli prikazan je odnos verbalnog prema neverbalnom delu skale zavisno od lateralizacije lezije. Procenat sluajeva sa prevagom verbalne skale Lezija desno Reitan (1955) VB Fl 88% Klove(1959)VBFl 78% Klove(1965)VAlS 84% Fields(1969) VAIS 78% Lezija levo 1% 19% 35% 39% Ova tabela ilustruje opravdanost generalizacije koja je ve formulisana. Ujedno vidimo da uz statistiku uverljivost moramo raunati i sa odreenim procentom izuzetaka. Mada procentualno izuzeci nisu preterani, sama njihova pojava pokazuje nam da VB skala nije savreni instrument za detekciju lateralizacije. Da je opreznost umesna, jo bolje i impresivnije potvruje opreni nalaz (Smith, 1966) istraivanja, u kome su uporeeni sumarni standardni skorovi i QI verbalne i neverbalne skale osoba sa tumorom mozga. U svim sluajevima tumor i lokalizacija tumora bila je verifikovana autopsijom. U grupi je bilo sa tumorom na levoj strani 48 pacijenata, na desnoj strani 51 i bilateralnim 21. Rezultati nisu potvrdili pretpostavku da je diferencijalni uinak verbalne i neverbalne skale funkcija lateralizacije. Ovo istraivanje je zadalo mnogo muka neuropsiholozima to se pokazalo kao dosta korisno, jer je primenljivost principa ukrtanja precizirana i ukazano je na uslove pod kojima procena nije mogua. Klove navodi da diferencijalni uinak na VB skali nije indikativan ako je lokalizacija ispred centralne brazde prema frontalnom renju, dok je izrazita ako je iza. Prema tome, lokalizacija traume utie na diferencijalni uinak u zavisnosti od lateralizacije i od mesta na osovini anteriorposterior. Na osetljivost diferencijalnog indikatora VB utie takoe da li je ozleda akutna ili je stara. Akutne ozlede pojaavaju diferencijalni uinak. Profil ili raspored standardnih skorova po subskalama je klasian indikator kognitivnog poremeaja ili atipinosti. Ve u priruniku prvom izdanju VB skale Wechsler je izloio argumente i principe profilne analize. Osnovna ideja profilne analize nadovezuje se na Kraepelinova zapaanja da kod svakog utvrenog psihijatrijskog oboljenja nalazimo karakteristian sindrom poremeaja miljenja kao i ostalih funkcija. Varijabilnost standardnih skorova subtestova je normalna u statikom znaenju. Meutim, veoma velike razlike izmeu subtestova povezane su sa poremeajima miljenja ili itavog ponaanja. VVechsler je zapazio da se kod adolescentnih psihopata, shizofrenija, demencija i modanih oteenja javljaju prilino tipini profili na subskalama. Idui za tom idejom on je ponudio jedan 3L2 kvazi statistiki testovni (objektivni") ekvivalent sindroma modanog oteenja. itavih dvadeset godina klinika psihologija je bila indukovana tom idejom. O tome su pisane studije, predavalo se na fakultetima, profilna analiza je prela u praksu i odreivala interpretacije, a bila je podosta i istraivana. Zahvaljujui istraivanjima dolo je do opteg odbacivanja profilne analize, jer su rezultati bili izrazito nepovoljni. Razloga za promaenost ima vie. Tu je relativna nepouzdanost kratkih subtestova,

pogotovu neverbalnog dela VB skale. Zatim kriterijumi po kojima su birane grupe bolesnika toliko su razliiti daje ponitavanje trendova skoro nuno. Najzad, to je verovatno najvanije, sam konstrukt je previe nejasno odreen, tako da doputa sva mogua tumaenja i sve mogue izbore unapred opravdava. Govoriti, dijagnostikovati ili istraivati modano oboljenje" ili modanu povredu" je neshvatljivo razmetljiv zadatak. Koji bi to test, kao svoju uzgrednu vrednost, mogao da zahvati generalnu dimenziju disfunkcije mozga? Ideja o jednom generalnom indeksu modanog oteenja nije do kraja odbaena (Halstead). U odnosu na nju Wechslerov sindromski pristup je metodski perspektivan, ali se uplie jedna bitna okolnost. Wechslerova skala je namenjena testiranju inteligencije u normalnoj populaciji. Ljude sa ozledama mozga ne moemo lako izdvojiti kao specifian subuzorak na osnovu univerzalnih subtestova. Za taj zadatak potrebni su drugaiji testovi, to jasno potvruje uspeh Hal-steadove baterije, koja, uzgred napominjemo, takoe ima 10 subtestova. Prema tome, dobra ideja i lo izbor instrumenata jednako je neuspehu. Ipak, VB skala ima dodatne mogunosti za doprinos dijagnoziranju modanih oteenja. Tu mogunost pruaju pojedini subtestovi, koji su diferencijalno osetljivi na greke u reavanju, karakteristine za modano oteenje. U pitanju je Kohsov mozaik i ponavljanje brojeva. Reitan navodi i sreivanje slika (strip), meutim, iz iskustva znamo daje ovaj subtest preteak, usko selektivan i prema tome je nepouzdan kao superindikator kognitivnog deficita kortikalne etiologije. POJEDINANE TEHNIKE OTKRIVANJA ORGANICITETA" Uverenje da psiholozi ne treba da se bave biolokim i neurolokim pitanjima odavno je naputeno u klinikoj praksi. Steena lina iskustva uverila su i psihologe i neuropsihijatre da psihodijagnostiki kliniki metod moe da doprinese otkrivanju i organske komponente u klinikom sindromu. Sporo i oprezno psiholozi proiruju repertoar usluga i prihvataju se da signaliu ako naiu u toku analize sluaja na pojedince koji imaju organsku komponentu". Konstrukt organska komponenta" ili organicitet" je nezgrapan, neodreen i logiki besmislen. Ipak, on se zadrao, jer je takav globalni indeks odgovarao mogunostima koje su bile skromne. Kada su psiholozi konano prihvatili ovaj prodor u neurologiju", pojavila se potreba za posebnim tehnikama koje bi pouzdanije diferencirale ispitanike po trijanoj dihotomiji: ima ili nema odlike organskog sluaja". Tako je klasina klinika baterija dopunjena jo jednim instrumentom koji se primenjivao od sluaja do sluaja zavisno od toga da li je organicitet oekivan ili ne. Neuropsi-hologija se nije ni nazirala kao zasebna disciplina, a od instrumenata jedino je Bender vizuomotorni getalt-test bio publikovan. Izbor je veoma jednostavan. 313 Bender vizuomotorni getalt-test je konstruisala Laureta Bender (1938) za svoja istraivanja. Kao jedna od prvih modernih tehnika koja je osetljiva na dis-funkcije oteenog korteksa bila je vrlo popularna u klinikoj psihologiji. Na to je uticala i veza sa getalt teorijom, primena u istraivanju i ekonominost tehnike u pogledu vremena koje je potrebno za rad i obradu podataka. U teorijskom delu Benderova razrauje tri osnovna principa na kojima je istraivanje voeno. Prvi je opti princip getalt-psihologije daje opaaj primarno celovit, daje ta celina odreena zakonima getalta, da su delovi celine hijerarhijski podreeni konfiguraciji i daje odnos figure i pozadine takoe odreen istim principima. Druga teorijska premisa je Schilderova (1942) postavka o senzomotomom razvoju. Fizioloki zasnovani razvoj motornih i ulnih funkcija deteta prolazi kroz odreene faze. Princip razvoja je od neizdiferenciranog ka sve veoj diferencijaciji i sve veoj organizaciji celine. Najvii stepen razvoja senzomotornih iskustava predstavlja formiranje getalta sheme-tela". Sa promenom uzrasta menja se i getalt sheme-tela. Trei princip je formulacija odnosa izmeu normalnog razvoja percepcije i vizuomotome koordinacije, to podrazumeva i involuciju, prema patolokoj regresiji. U oba sluaja putanja je ista. U regresiji, normalnoj ili patolokoj, vri se razgradnja vieg getalta i vraanje na getalt nieg reda. Usled toga svaki patoloki sluaj moe da se definie stepenom regresije. Bender getalt-test se sastoji iz serije od devet geometrijskih crtea. Ovi crtei su preuzeti iz monografije Wertheimera (1923). Crtei se eksponiraju ispitaniku odreenim redosledom, jedan po jedan. Ispitanik precrtava na list hartije crte, koji je pred njim. Instrukcija je tura i poziva ispitanika da nacrta istu sliku kakvu mu ispitiva pokazuje. Vreme nije ogranieno. Precrtane figure i zabeleke o opservaciji predstavljaju podatke testiranja. Standardizacija Bender getalta nije sprovedena. Obrada je kvalitativna. Pro-cenjiva registruje odstupanja i greke u odnosu na original i u odnosu na oekivani nivo. Oekivani kvalitet reprodukcije odreuje se slobodnom procenom zavisno od godina ispitanika, obrazovanja i zanimanja. Kod odraslih klinikih sluajeva analiza greaka koristi se za odreivanje postojanja regresije, ima ili nema potvrde o tome, za procenu stepena regresije i za kvalitativnu analizu srodnosti nekom klinikom sindromu. Nalaz koji se dobija nema snagu dokaza. Regresija identifikovana ovim instrumentom nije etioloki specifina. Ona moe da nastane iz vie razliitih razloga. Nije lako na osnovu izolovanih testovnih informacija diferencirati najverovatniji razlog regresije. Specijalizovano iskustvo u primeni ovog

instrumenta sa specifinom populacijom moe da naui kliniara da dijag-nostikuje bravurozno, ali, na alost, takvo znanje se teko moe prenositi na druge. Bilo je pokuaja da se poboljaju mema svojstva ove tehnike. Pascal i Suttell sprovode standardizaciju, uvode kvantifikaciju procene i daju odgovarajue norme. Uprkos ovom naporu tehnika Benderove se sve manje koristi pogotovu danas kada se nazire prava neuropsiholoka baterija. Grassijev test supstitucije kocki je hibridna tvorevina koja povezuje teorijske elemente Goldsteina sa psihometrijski zrelim testovnim materijalom tipa Kohso-vih kocki. Grassi (1953) je u tom pogledu ve imao donekle utrven put poto je Goldsteinov saradnik Weigl izvrio neka prilagoavanja Kohsa karakteristikama 314 Goldsteinove baterije. Meutim, u tom prilagodavanju Kohs je dekvantifikovan". Grassi je Kohsa rekvantifikovao" na taj nain stoje ocenjivanje uklopio u dimenziju konkretno-apstraktno. Instrument se primenjuje individualno kao dodatak klinikoj bateriji kod sluajeva kod kojih se sumnja na kortikalnu patologiju. Materijal je skoro istove-tan kao Kohsove kocke u sklopu VB skale. Razlike su sledee: uzori koje treba reprodukovati nisu tampani nego su trodimenzionalni i sastoje se iz istih kocki kao i manipulativni materijal. Broj kocki sa kojima se ispitivanje obavlja neprome-njen je i iznosi etiri komada. Izuzetak je trenani primer koji se radi sa svega dve kocke. Najzad, slino Weiglovim i Grassijeve kocke su samo dvobojne. Najznaajnija novina Grassijeve tehnike je u stepenastoj varijaciji instrukcije prema dihotomiji jednostavno-sloeno i konkretno-apstraktno. Ispitanik ima pred sobom etiri kocke. Ispitiva uzima predloak broj jedan (ima ih ukupno pet), stavlja ga pred ispitanika i kae: Sloite vae kocke tano kao to ovaj uzor izgleda, odgore posmatran". To je prva faza, a zadatak je tipa jednostavno-konkretno. Kada ispitanik zavri rad, dobija sledeu instrukciju: Sloite vae kocke kao na ovom uzoru, ali od drugih boja." To je druga faza, a zadatak je tipajedno-stavno-apstraktno. Kada ispitanik i to zavri, nezavisno od uspeha izvoenja, dobija sledeu instrukciju: Sloite vae kocke tano kao to izgleda uzor. Pazite da sve strane budu iste." To je trea faza a zadatak je tipa sloeno-konkretno. Na zavretku rada sledi etvrta po redu instrukcija: Sloite vae kocke da sa svih strana budu kao uzor a naite druge boje." To je etvrta faza a zadatak je tipa sloeno-apstraktno. Isti postupak variranja sloenosti i konkretnog i apstraktnog ponavlja se na pet zadataka odnosno predloaka. Ocenjivanje uinka je dvojako, nagrauje se uspeh (snaga) i efikasnost (vre-me). Konani rezultat je kombinacija oba elementa. Testovni bodovi se sumiraju i uinak odmerava prema trodelnoj skali verovatnoce modanog oteenja. Ova tehnika je lako primenljiva, ekonomina, objektivna u ocenjivanju i brzo se ui. U novoj modifikovanoj verziji Grassi zadrava staro ali proiruje jednim novim segmentom testponaanja dijapazon ispitivanja. to je ranije pripadalo opservaciji i kvalitativnom procenjivanju, sada se registruje, prebrojava i kvan-tifikuje. Na taj nain numeriki indeks je kompozirni test uinaka i naina izvoenja, odnosno tipova greaka. Tim potezom je Grassi mehanizovao ponderiranje TSK. Istovremeno tehnika je postala osetljivija na pogreke u kvalitetu i nainu reavanja zadataka, usled ega e sigurno identifikovati vei broj modano oteenih, ali e raun platiti porastom procenta falpozitiva. To je igra u kojoj se nita ne dobija to se na drugi nain ne gubi. Poveanje osetljivosti instrumenata je razumno pod uslovom daje ispitivanjem zahvaena prava stvar", sa minimumom primesa. Poto je takav zahtev teko ostvarljiv, Grassijev potez je problematian. Ova tehnika je u svakom sluaju odrala u ivotu Goldsteinove ideje. Sutinski ne znamo da li je Grassi dobra mera dimenzije razvoja konkretno prema apstraktnom. Kvalitativna analiza je nedovoljno kontrolisana i ne zna se da li ona vredi najvie ako je izvedena iz organizmike teorije ili neke druge. Takode ne znamo da li ova tehnika svojim pozitivnim procenama potvruje organizmiku teoriju Goldtajna, ve poznatu valjanost Kohsovih kocki ili spretni, psihometrijski empirizam kon315 struktora. Praktiar se, naravno, ovakve dileme nee ni dotai. Za njega je bitno da ima upotrebljivo sredstvo, to, na jednom trijanom nivou, Grassijeva tehnika i obezbeduje. Wechslerova skala pamenja je jo jedan izdanak iz istog korena sa neto uom namenom. U klinikom radu esta su suoavanja sa sluajevima koji se ale na zaboravnost ili nemogunost uenja. Psihijatri u svojim opisima sindroma i u svojim poluimprovizovanim ispitivanjima zahvataju ove pojave i tumae ih kao smetnje ili oteenja pamenja. Polazei od takve situacije Wechsler je pristupio konstruisanju posebnog instrumenta, namenjenog ispitivanju pamenja, od koga je oekivao da e biti pouzdaniji i objektivniji od klasine procene. Svakako daje instrumenata sa takvom namenom bilo podosta, a teorijskih radova o tome jo vie. Meutim, Wechsler je hteo da ponovi uspeh koji je ve postigao sa VB Fl a smatrao je da su konstrukcijska naela njegovih skala sasvim primenljiva i u testiranju pamenja. Naelno on se opredelio za bateriju tipa omnibus, za uzrasne norme i za globalni indeks memorije poput koeficijenta inteligencije.

U teorijskom pogledu Wechsler je prihvatio model agregata kao adekvatnu reprezentaciju pamenja. Ne ulazei u pitanje faktorske strukture pamenja, ili zaobilazei ga, on se opredelio za uzorak instrumenata koji su teorijski i praktino ve bili priznati kao valjani. Umesto faktoristikog dokazivanja njihove stvarne veze on je pribegao ve oprobanom reenju da razliite mere transformie u standardni skor i preko toga u opti koeficijent memorije ili QM. Wechslerova skala pamenja je konstruisana za vreme II svetskog rata za rad vojnih psihologa. Standardizacija je izvedena po skraenom postupku na uzorku od 200 ljudi. Osnovicu uzorka inili su ispitanici od 25 godina (jasno zato), a starijima se priznaje dobna korekcija. Baterija je sastavljena od sedam razliith testova. Oni su izabrani tako da pokriju sposobnost neposrednog pamenja i pamenja sa odloenom reprodukcijom. U priruniku se izriito podvlai da se mogu uporediti te dve vrste pamenja prema standardnim skorovima koji su postignuti uinkom na testu. Pada u oi slinost sa VB skalom inteligencije i po nekim subtestovima. Prvi subtest je informisanost. Drugi je orijentisanost, namenjen proveri snalaenja u vremenu (datumi) i prostoru (gde je trenutno, ime grada). Trei subtest je mentalna kontrola. Od ispitanika se trai da broji od dvadeset unazad, da kae azbuku i slino. etvrti je subtest pamenje brojeva, koji je isti kao u skali inteligencije. Peti subtest je logiko pamenje. Eksponuju se kratke prie koje ispitanik slua i ponavlja. esti subtest je asocijativno pamenje. Ispitaniku itamo 10 pari reci. Posle uenja (tri itanja) on treba da ponovi, nakon eksponae prve, drugu, neeksponiranu re. U neuropsiholokom ispitivanju Wechslerova skala pamenja koristi se od sluaja do sluaja. Prema ovoj skali mnogi kliniari se dre rezervisano, uprkos tome to je konstruktor renomiran a ispitivanje dosta jednostavno, ekonomino a rezultat uverljiv, psihometrijski i terminoloki. Meutim, sporna je sutina ispitivanja. Rezultat na VSP-u vrlo visoko korelira sa rezultatom na Wechslerovoj skali inteligencije, korelacija se kree u rasponu od .70. do .80. Ova injenica u najmanju ruku osporava smisao primene oba instrumenta. ak i ako primenimo samo VSP, jer nam dijagnostiki problem namee testiranje pamenja kao prei zadatak, 316 nai emo se pred tekoama interpretacije znaenja QM. Kod sluajeva kod kojih postoji neujednaenost propadanja, pa je pamenje relativno ouvano, a inteligencija je opala, ili obrnuto, komparacija rezultata postaje vei problem nego to je sam sluaj testiranja. Zasad izgleda daje najvea prednost VSP to nema slinog ili boljeg instrumenta. Njegovu upotrebu uveliko podupire i autoritet konstruktora. Sem toga, i vrsta memog sistema koja je izabrana doprinosi popularnosti VSP. Bentonov vizuoretencioni test je jedan od najvie primenjivanih tehnika za ispitivanje modane povrede, bar u naoj zemlji. Sa njim se neposredno ispituje figuralni opaaj i pamenje, kao i grafomotoma reprodukcija. Greke u ovim operacijama, zavisno od frekvencije, vrste i rasporeda, povezuju se sa kortikalnim disfunkcijama. Testovni materijal se sastoji od tri serije od deset slika geometrijskih figura razliite sloenosti i poloaja. Zadatak ispitanika je da paljivo osmotri svaku sliku i daje verno i u celosti precrta na poseban list hartije. Duina eksponiranja varira. Za prvu seriju iznosi pet, a za ostale dve serije deset sekundi. Dodatno optereenje predstavlja pauza od 15 sekundi koja se uvodi u treoj seriji izmeu uklanjanja slike i poetka reprodukcije. Bentonova tehnika je standardizovana u SAD, Zapadnoj Nemakoj i deli-mino u Holandiji. Standardizacioni uzorci su neto manji nego za Wechslerove skale. Iz normativnih uzoraka eliminisani su mentalno zaostali, osobe sa psihozama, modanim oteenjem ili znaajno oteenim CNS. Standardizacione norme su odreene za sumu svih greaka i za broj pojedinih vrsta greaka (tekih). Uinak broja greaka na Bentonovoj tehnici je u visokoj korelaciji sa inteligencijom .70, a takoe i sa godinama ispitanika. Suma pozitivnih reprodukcija na osovini dobnih grupa daje krivulju koja je priblino paralelna krivulji na Wech-slerovoj skali inteligencije. Od osme godine krivulja uspeha na Bentonovoj VRT penje se od 15. godine. Odavde do sredine tridesete godine nastaje relativna ravan. Od etrdesete i dalje nastupa opadanje, koje se postepeno ubrzava. Ovaj efekat je naveo konstruktora da ublauje norme za starije ispitanike. Dijagnostika procena vizuoretencionog deficita zasniva se na sumi, vrsti i rasporedu greaka u reprodukciji. Benton je katalogizovao i prouio 63 vrste greaka (deformacija, izostavljanja ili netanih relacija). Greke nisu iste dijagnostike teine: 1. izostavljanja i dodavanja, 2. iskrivljavanja prema originalu, 3. perseveracije, 4. obrtanja oko ose, 5. premetanja i zamene i 6. greke u veliini i proporciji. Broj greaka u grafikoj reprodukciji geometrijskih figura, prema neposrednom seanju ili kratkom

odlaganju, dosta je gruba mera oteenih sposobnosti. Zbog toga je Benton pribegao klasifikovanju greaka po vrstama. Dok su neke vrste greaka veoma nespecifine, sreu se kod ispitanika neobrazovanih, loe motivisanih, anksioznih ili agravirajuih, druge su vrste zastupljene samo u crteima modano oteenih. Sledee greke su patognomonine": 317 1. ponovljeno izostavljanje perifernih figura, 2. rotacije i odraz u ogledalu" i 3. neadekvatna relativna veliina. Po teorijskoj analizi uspeh na Bentonovom VRT je najveim delom zavisan od ouvanosti sledeih sposobnosti, vizuelne percepcije, pamenja (kratkoronog vizuelnog) i motorike, odnosno koordinacije. Zadaci su suvie laki, tako da se ne mogu smatrati merilom snage odreene sposobnosti. Takode se ne mogu odvojeno proceniti ove tri vrste sposobnosti. U krajnjoj liniji i sam neuspeh je teko interpretirati. Koncept mentalnih sposobnosti je suvie irok, a neuropsiholoka topografija je nedovoljno ispitana u odnosu na rezultate. Preostaje dakle okvir trijanog instrumenta. Osnovno pitanje, kakva je veza izmeu mozga i test ponaanja nema /a sada pravog odgovora. Zakljuivanje o toj relaciji je indirektno. U interpretaciji se kombinuju sledei kriterijumi: teorijski (konstrukt sposobnosti), empirijski (znamo iz iskustva da se na takvim zadacima modano oteeni mogu prepoznati) i statistiki (modano oteeni uestalije gree, ko sakupi vie teih greaka verovatnije je da jeste nego da nije modano oteen). Iz tih razloga pozitivan nalaz predstavlja upozorenje koje ne treba uzeti olako. Negativan nalaz, ve i zbog homogenosti zadataka, ima manje odreeno znaenje. Ako je pozitivan nalaz adekvatno analiziran, struno povezan i interpretiran u kontekstu ostalih neuropsi-holokih podataka, onda takav pacijent treba bezuslovno da proe kroz jednu temeljnu kliniku i laboratorijsku eksploraciju. NEUROPSIHOLOKE BATERIJE Ocenjujui stepen razvijenosti klinike psihologije u svim njenim vidovima, teorijskom, metodolokom, prakseolokom i kadrovskom, zakljuujemo da su uslovi za novu subdisciplinu, neuropsihologiju, ve ostvareni. Razlog zaostajanja je u tome to je samo nekolicina talentovanih i radenih pojedinaca entuzijasta stvarala osnove za to (Halstead i Lunja). U prelaznom periodu kliniki psiholozi su reavali neuropsiholoke probleme u klasinom maniru baterijskog dijagno-stikovanja uz dodavanje po jedne posebne tehnike eksploracije organiciteta". Od takvog pristupa nije se moglo oekivati ni toliko koliko je postignuto. Zapravo, dodati instrument je, po svoj prilici, bio preuzak u dijapazonu osetljivosti, pa je samo sluajno moglo da se desi da povreda na mozgu ispitanika bude u rezonanci sa instrumentom. Uprkos tome uspeha je bilo, i to vrlo verovatno vie zbog iskustva praktiara nego zbog valjanosti tehnike. Individualne tehnike koje smo prikazali svaka za sebe je preuska u mogunostima zahvata onih informacija koje kortikalna disfunkcija odaje u procesu ponaanja. One su pored toga vrlo ograniene i u teorijskom i u praktinom pogledu. Teorijska ogranienost ovih tehnika potie od nedovoljno ispitane veze funkcije mozga i testiranog uzorka ponaanja. Praktina ogranienost je u tome to su rezultati krajnje neodreeni, a drugaije nije ni moglo da bude. Zadatak trijae, na koju se jedino moglo pretendovati, nije mogao da se obavi pojedinano. Formulacija rezultata eksploracije bila je uvek krajnje nespecifina u odnosu na ispitanika. Moemo ak zakljuiti da su ove trijane tehnike odstupile od osnovne ori318 jentacije klinike metode jer su govorile samo o kategorijama, a ne i o pojedinom oveku. Sta znai ,,ima znake modane povrede"? Stvarna dijagnoza te vrste je rezultanta spleta bar sledeih dimenzija: 1. hemisfere (levo ili desno), 2. regiona unutar hemisfere (napred ili nazad, temeno ili bono), 3. teine i obima povrede, 4. starosti u vreme povrede, 5. intervala izmeu povrede i eksploracije, 6. uzronika povrede, 7. stanja ispitanika u vreme eksploracije, 8. dominantne strane (denjak ili levak) i 9. premorbidne linosti. Primenom globalnih tehnika i davanjem uoptenih kategorizacija, uz vrlo skromno znanje neurologije, nije se mogla razviti valjana praksa. Trebalo je stvoriti specifine instrumente, stei znanje i iskustvo o relaciji mozak - ponaanje, i uspostaviti relacije test-pokazatelja sa relevantnim dimenzijama ponaanja. Goldstein (1941) je prvi uveo kompletnu bateriju kao sredstvo dijagnostiko-vanja modane ozlede. Goldsteinova baterija apstraktnog i konkretnog stava sastoji se od pet razliitih testova: testa tapia,

sortiranja obojene vunice, modifiko-vanih Kohsovih kocki, poslovica i sortiranja predmeta. Baterija je sastavljena na temelju teorijskih principa koje je formulisao Goldstein. On je jedan od najpoznatijih eksponenata organizmike teorije u psihologiji. Po tome postoji srodnost izmeu ove baterije i Bendereve getalt-tehnike. Organizam je celovit sistem koji u svom razvoju prolazi kroz odreene stupnjeve. Na svakom stupnju organizam je celina u kojoj su komponente sloeni getalt. Razvijajui se organizam stie razliite sposobnosti koje odgovaraju njegovim specifinim potencijalima. Aktualizirajui svoje potencijale organizam se adekvatno prilagoava uslovima zahvaljujui svom plasticitetu. Na osovini razvoja organizam savlauje razlike koje odvajaju nie od viih formi ponaanja. Na niim stupnjevima organizam je slabo izdiferenciran, kasnije kroz aktualizaciju stie vie sposobnosti, ali je jo vezan za konkretno, za ulno, iskustvo i teko se prebacuje. Tek na kasnijim stepenima razvoja stie sposobnost da se razvija i ponaa prema apstraktnim konceptima i ciljevima uz distanciranje prema ulnom. Na tom stepenu organizam je elastian, prilagodljiv i lako moe da menja osnovne stavove: da bude konkretan ili apstraktan. Goldstein je stekao veliko iskustvo u radu sa ranjenicima, nemakim vojnicima iz I svetskog rata, koji su zadobili modane povrede. Kao neurohirurg imao je mogunosti da posmatra, leci i prouava na stotine takvih ljudi. Na osnovu takvog materijala on je zakljuio da su simptomi koji se klasino mogu interpretirati lokalizacionistiki, veoma promenljivi, nepouzdani, a u sutini dinamiki fenomeni. Lokalizacijski principi su ogranieni po znaaju. Da bi razumeli simptom, treba razumeti organizam kao celinu. Da bi razumeli celinu, treba shvatiti principe organizacije, razvoja i regresije. Najpodesnije formulacije toga on je naao u konkretnom i apstraktnom stavu". Ranjenik moe dosta brzo da izgubi simptome oteenja. Meutim, njegov oteeni mozak nije vie sposoban da funkcionie na nivou 319 apstraktnog stava. Goldstein pravi razliku izmeu apstraktnog miljenja i apstraktnog stava ili ponaanja. Za njega je bitno ovo drugo, ire znaenje. Procena nivoa ponaanja i apstraktnog stava je najznaajnija za dijagnotiku kortikalnih lezija. Apstraktni stav je razvojno najmlai i ujedno je i najneotporniji prema destruktivnim uticajima na modani sistem. Testovnim putem je mogue ispitati ouvanost apstraktnog stava. Naroito su korisni neverbalni zadaci tipa kategorizacije kod kojih se naknadno moe traiti objanjenje za kriterijum grupisanja i formulacija principa klase. Na toj osnovi su svi testovi koje je Goldstein ukljuio u bateriju. Goldstein se naelno protivio kvantifikaciji. Njegova baterija nije standardizovana, nije kvantifikovana i nema nijednu drugu pogodnost koju daje psihometrijska obrada. Ispitivanje se moe tretirati kao dijagnostiki eksperiment ili standardna situacija za opservaciju. Od testova u bateriji najvie i najdue je korien test klasifikacije predmeta. Za to je najzasluniji Rapaport (1945), koji je dao jednu izvrsnu analizu toga testa. Meutim, paradoksalno je da Rapaport nije imao u vidu modano oteenje, daje test sortiranja predmeta vie primenjivan u psihijatrijskoj nego u neurolokoj dijagnostici i da su i znanja o formiranju pojmova kao osnovi klasifikacije predmeta daleko najmanja to se tie modano oteenih. Test sortiranja predmeta sastoji se od tridesetak malih stvari, kao to su: plastini etoni raznih boja, gumena lopta kao za stoni tenis (crvena), votana jabuka (crvena), dve svece (vea, normalna bela, manja, kao za jelku i crvena), kleta, eki (igraka format), dve kocke eera, zveka (drvena), mala porcelan-ska figura (pas), uvrta (rafciger, obian), katanac i dva kljua (obina), ibica (obina kutija), pribor za jelo (jedan normalne veliine, kaika, viljuka i no i paralelni komplet igraaka). Instrukcija upuuje ispitanika da svrsta predmete u grupe, da objasni izbor i princip. To se ponavlja na vie naina. Analiza zapisnika treba da ukae na konkretne, funkcionalne i apstraktne klasifikacije, na nivo tumaenja i na mogunost ispitanika da promeni orijentaciju i zameni konkretni ili funkcionalni princip klasifikacije apstraktnim. Bilo je pokuaja da se Goldsteinova tehnika koristi kao dodatak klinikoj bateriji kod sluajeva sa sumnjom na modana oboljenja ili oteenja. Meutim, tehnika je neekonomina, trai mnogo vremena za primenu. Obrada je nestandard-izovana i ostavlja kliniara u nedoumici, esto sa vie otvorenih pitanja nego to ih je imao pre testiranja. Tehnika je ograniene primenljivosti zbog toga to intelektualno zaostali, pa ak i osobe nie ali normalne inteligencije, zataje u apstraktnom stavu". Odreene osobine linosti, rigidnost, autoritarnost, takoe negativno utiu na nivo klasifikacije. Najzad, prema nalazu Rapaporta, obim pojmova, nivo apstrakcije i stepen rigiditeta varira zavisno od patolokih dimenzija, depresija--euforija i depresija-shizoidija. Sve u svemu, prirodna imunoloka reakcija" praktiara je pokazala da ovaj test u prvobitnoj formi ne moe da se primi. Halstead je tokom svojih dugih istraivanja koja je zapoeo 1935. godine shvatio da su postojei testovi veoma podloni obrazovnim i kulturnim razlikama. Ova okolnost veoma oteava neuropsiholoku analizu i procenu, jer skoro da nema pouzdanog naina da se ovi uticaji sistematski eliminiu. Zbog toga je stavio sebi u zadatak da oformi jednu bateriju koja e biti valjani indikator bioloke inteli-

320 gencije". Da tako neto postoji, on je najpre dokazivao razlikom koja se via izmeu oigledno neadekvatnog ponaanja jedne obrazovane ali modano oteene osobe i relativno visokog rezultata na testovima inteligencije. Ova protivurenost je realna, i nastaje zbog toga to postojei testovi mere adaptiranu inteligenciju", koja zavisi od obrazovanja profesije, dok se bioloka inteligencija" ispoljava u ponaanju. Ako bismo dokazali da bioloka inteligencija postoji, i da je ona dostupna psiholokom merenju, onda bismo imali osnovu za neuropsiholoku dijagnostiku. U svojoj laboratoriji Halstead je proverio veliki broj instrumenata, ali je tu koliinu sveo na svega 13 testova. Faktorskom analizom on dokazuje bioloku inteligenciju, koja je kompozit sledea etiri faktora: 1. Centralni integrativni faktor. Ouvana i bioloki inteligentna osoba sva svoja nova iskustva proverava i ukljuuje u sebe. U pozadini te operacije je uenje i (klasina) adaptivna inteligencija. 2. Faktor apstrakcije. Podrazumeva sposobnost shvatanja bitnog, bilo u slinim ili razliitim pojavama. Taj faktor uestvuje u formiranju kategorija, pojmova a takoe i u razvoju ega. 3. Faktor snage mozga (korteksa), koji se ogleda u balansiranju snanih uticaja afekata. Ta snaga doprinosi grananju i razvoju ega. 4. Direkcioni faktor, koji menja sadraj zavisno od naina ispoljavanja, moe da bude motorni ili senzorni. Vrednost ove teorije je za sada nemogue oceniti. Ona ima slinosti sa Wechslerovom utoliko to su obe po tipu bioloke. Takoe ima izvesne slinosti sa Cattell-Hornovom fluidnom inteligencijom koja je razliita od obrazovno i profesionalno prilagoene kristalizirane" vrste. Halsteadova neuropsiholoka baterija se sastoji iz 7 do 27 razliitih testova. Ove testove je Halstead odabrao iz jedne skupine od vie (desetina tehnika koje je primenjivao i ispitao. Sledeih 7 testova sainjavaju mini HNB: 1. test kategorija, 2. test postignua dodirom, 3. Seashore-test ritma, 4. test opaanja govornih zvukova, 5. test oscilacija prstiju, 6. test smisla za vreme i 7. frekvencija kritikih treptaja. Test kategorisanja je opit koji se izvodi uz pomo jednog projektora na ijem se ekranu, po odreenom programu, pojavljuju slike razliitih predmeta ili simboli. Ukupno se eksponira 208 figura u razliitim grupama i ritmu. Ispitanik dobija zadatak da odredi vezu i da svoj odgovor saopti pritiskom na jednu od etiri poluge. Na svaki odgovor koji daje ispitanik odmah dobija reakciju koja e biti netano" (zujanje) ili tano" (zvonce). Zadaci su najpre veoma laki, tako da ih veina ispitanika reava bez tekoa. Kasnije su problemi tei i ispitanik mora da menja pretpostavke, da ispravlja direkciju i da uenjem pronalazi princip grupi21 Psihodijagnostika 321 sanja. Ovo je jedna kombinacija testa formiranja pojmova i uenja. Ova okolnost veoma komplikuje proveru pouzdanosti, jer se ne zna ta doprinosi uspehu. Za veinu normalnih test nije teak, ali je za modano oteene, mentalno subnor-malne i neke manjinske grupe teak. Test postignua dodirom izvodi se tako to se ispitaniku vee marama preko oiju. On ne srne da vidi ni tablu sa otvorima ni figure koje treba da postavi u odgovarajue otvore na tabli. Zadatak izvodi tri puta. Prvi put pomou dominantne ruke, drugi put sa suprotnom rukom, a trei put uz pomo obe ruke. Na kraju ovog slepog opita ispitanik po instrukciji treba da prikae crteom tablu i figure postavljene u otvore. Naravno, crtanje je bez blokade vida. Na temelju crtea daju se sve dodatne ocene o pamenju i lokalizaciji. Ocena postignua na elom testu zasniva su na merenju vremena i komparaciji utroka za levu i desnu stranu Seashore-test ritma je subtest iz istoimene baterije za proveru muzike obdarenosti. Opit se sastoji u razlikovanju trideset ritmikih parova. Parovi su od razliitih, istih ili teko razluivih ritmikih taktova. Zadatak nije teak ukoliko ispitanik ima ouvan sluh, koncentraciju na zadatak i, naravno, sposobnost da razlikuje muziko-ritmike sekvence. Test opaaju govornih zvukova izvodi se uz pomo magnetofona i trake na kojoj je snimljeno 60 izgovorenih ali besmislenih reci. Poetni i zavrni suglasnici variraju, a samoglasnik ,,i" se ponavlja u svakoj reci. Ispitanik slua snimke, jainu moe da podeava, a na odtampanom listu odgovora bira od etiri alternative ponuene za svaku ,,re" onu koja odgovara. Test oscilacije prstiju je zapravo mera brzine tapkanja kaiprstom. Opit se izvodi uz pomo jedne aparature koja fiksira ruku i aku u konstantnom poloaju i lokalizuje radnju samo na pokret prsta. Sa

svakom rukom izvodi se po pet proba u trajanju od po 10 sekundi. Ispitanik se podstie da tapka to moe due. Test oseaja za vreme je takoe opit sa aparatom. Zadatak ispitanika je da pokrene jedan sat ija se kazaljka brzo kree i da zaustavi kazaljku u poziciji koja je najblia startnoj taki. Posle dvadeset ponavljanja instrukcijom se trai da sat zaustavlja napamet" ne videi kretanje ve samo seajui se ili nagaajui. Rezultat se odreuje uinkom od etiri puta po deset merenja u kojima se vizuelni i na slepo smenjuju. Reitan navodi da ovaj test nije potvrdio svoju vrednost u nizu kontrolnih istraivanja u kojima su uporeivane grupe modano oteenih sa grupama bez defekata. Test kritike frekvencije treptaja je isto opit sa sloenim elektronskim aparatom. Na aparatu je upaljeno svetio koje je konstantno. Uz to se pojavljuje i intermitentno trepue svetio promenljive frekvencije. Zadatak ispitanika je da manipuliui dugmetom uskladi ta dva svetla. Registracija rezultata je elektronska. Opit se odvija u pet pokuaja adaptacije. I za ovaj test Reitan navodi da nije potvrdio znaajno diferenciranje patolokih i normalno kontrolnih grupa. Ova baterija je u toku tri decenije primenjena na nekoliko hiljada ispitanika. Kada je 1951. osnovana neuropsiholoka laboratorija u Indijani, Reitan je dopunio Halsteadovu bateriju. Pre svega je uveo kao obavezni deo eksploracije VB Fl. Zatim je prikljueno nekoliko senzorno-motomih testova sa modalitetima dodira, vida i sluha. Neki testovi su modifikovani tako da se zahvat proiri na levu i na 322 desnu stranu tela. Ovo je bilo u skladu sa proverenim iskustvom da unilateralne povrede dovode do asimetrinih ispada suprotne polovine tela. Iskustvo je potvrdilo da uprkos injenici daje Halsteadova baterija generalno vrlo dobra, u mnogim individualnim sluajevima ona nije otkrila bitne informacije o oteenju. Zato je raeno na tome da se formira vie specijalnih subbaterija. Neuropsiholoka eksploracija ostala je i posle Reitanovih inovacija otvorena prema novim tehnikama. Mada okosnicu eksploracije ini Halsteadova baterija, ona sama po sebi nije dovoljna. Pored nje, prema potrebi sluaja, uvode se subba-terije ili ad hoc grupe tehnika. Sem toga, ispitivanje obavezno ukljuuje i klasine tehnike ispitivanja organaca", kao to su precrtavanja grkog krsta, kljua, pisanje reci po diktatu i raunski zadatak izveden pisanjem. Rezultat na Halstead-ovoj bateriji izraava se globalnom ocenom broja neispravno reenih testova. Ako ispitanik zataji na dva ili tri testa, dobie ocenu 02 odnosno 03. Ovaj rezultat je u granicama normale. etiri neuspeno reena testa ili ocena 04 ve ga uvrtavaju u granine sluajeve. Ukoliko zataji na pet ili vie testova, onda je po normi krajnje sumnjiv na modanu povredu. Rezultati na ostalim, prikljuenim tehnikama ili subbateriji nisu kvantifikovani. Njihova se procena jo uvek odreuje prema iskustvenim, nezvaninim klinikim normama. Reitan smatra da i pored uverljivih iskustvenih dokaza o vrednosti Halstead-ove baterije i neuropsiholoke eksploracije sutina problema ostaje relacija mozga i ponaanja (vantestovnog i testovnog). O tome sada znamo vie ali nedovoljno prema tome koliko nam je potrebno. Dokazivanje validnosti baterije na klasian nain ne dolazi u obzir, jer postojei statistiki postupci ne odgovaraju. Analiza protokola je naelno ista kao i kod klasine klinike (psihijatrijske) baterije. Kliniar koristi numerike podatke, nonnirane i nenormirane, ali se prvenstveno oslanja na iskustvo, koje treba da bude usko specijalistiko. Zakljuivanje je po principima klinikog suenja. Navodimo jedan sluaj mukarca oko trideset godina starog koji je naen izubijan, sa puno modrica po telu i glavi. Imao je otvorenu manju ranu ispred desnog uva. Neuroloki pregled bez osobenosti. Rendgenskim pregledom lobanje naen je otvor na lobanji na mestu ranjavanja, sa fragmentima kostiju koje su bile zarivene. Bolesnik nije umeo da objasni uslove, razloge i vreme ranjavanja. Po oceni lekara rana je bila od vatrenog oruja. Dijagnoza je glasila akutna destruktivna lezija desnog prednjeg temporalnog renja. Neuropsiholoka eksploracija je izvrena primenom Halsteadove baterije. Pored toga data je VB skala Fl, test-putanje i MMPI. Kao regularna dopuna testovnog ispitivanja korieni su i opiti precrtavanja, pismenog raunanja i pisanja. Rezultati su bili sledei: VB Fl informacije 10 dopune 12 shvatanje 8 strip 4 slinosti 11 Kohs 6 aritmetika 9 sklapanje 12 brojevi ________6_ ifra ________10_ 44 44 323 verbalni QI 97 OI.98

neverbalni QI 98 Halstead neuropsiholoka baterija test kategorija test postignua dodirom desna ruka 8.1 min. levaruka 10.1 min. oberuke 5.0 min. svega vreme lokalizacija test ritma neponderisan skor 27 test opaanja govornog zvuka test oscilacije prstiju desna ruka 62 leva ruka 37 test smisla za vreme pamenje vizuelno 60.3 68 indeks oteenja 23.2 min. l 13 200.6 0.8 L FK 61 53 58 48 Minesota multifaznipersonalni inventar Hs 70 Mf 56 D Hy Pd 72 67 63 Pa Pt Se Ma 50 60 50 38 Analiza rezultata Globalni uinak na VB skali nije upadljiv, tim pre to ispitanik ima zavrenu srednju kolu (12 godina kolovanja), a po zanimanju je bio prodava. Upadljivo je snienje na brojevima, to je Reitan pripisao uobiajenoj depresiji hospitalizo-vanih. Na manipulativnom delu snienje na Kohsu je vrlo znaajno, dok je na stripu nespecifino. Reitan smatra da se snienje oba subtesta javlja kod denjaka pri lokalizovanim povredama desne hemisfere. Kada je povreda vie napred, opada strip, a ako je vie unazad, onda Kohs. Globalni indeks oteenja na Halstead-ovoj bateriji je pozitivan. Po tome je ispitanik u kategoriji modano oteenih. Dodatni testovi pisanja, crtanja i raunanja nisu potvrdili poremeaje u tim funkcijama. Kod ovog sluaja VB skala, odnosno diferencijalni indeks verbalni neverbalni nije u skladu sa lokalizacijom povrede. Prema podacima iz literature, za sada podataka iz domaih izvora nema, Hal-steadova neuropsiholoka baterija je superiorna nad svim pojedinano dodavanim tehnikama srodne namene. Potvrda njene vrednosti za sada se oslanja na izvestaje iz SAD, Velike Britanije, Zapadne Nemake i Norveke. Kriterijum validnosti je 324 diskriminacija grupa modano oteenih prema neoteenima, kao i kriterijum la-teralizacije ozlede. Baterija je takoe osetljiva na razlike u pogledu difuznih i Jokalizovanih (fbkalnih) povreda. Meutim, izgleda daje dijagnostika osetljivost baterije pod uticajem socio-kulturalnih inilaca. Ljudi iz zaostalih sredina skloni su podbaajima, odnosno svrstavanju u fal-pozitive. Sigurnost jedne baterije ili tehnike utvrujemo prema tome koliko tanih klasifikacija daje: a) kada je bazina proporcija kritine kategorije mala, b) kada je broj alternativnih kategorija vei. To znai daje Halsteadova baterija sigurna i u sluajevima kada populacija ustanove u kojoj se primenjuje nije neuroloka a jo manje neurohirurka. U instituciji gde je procenat modano oteenih svega 10% ili 20% identifikovanje tih sluajeva zahteva sigurniji instrument nego u instituciji gde je proporcija modano oteenih preko polovine broja pacijenata. Reitan smatra da Halsteadova baterija, adekvatno interpretirana, zadovoljava ovaj zahtev. U praksi klinikog psihologa javlja se potreba multiple kategorizacije. Pacijenti su raznolike vrste i zbog toga se od instrumenata oekuje pomo u diferencijaciji. Postavlja se pitanje da li Halsteadova baterija prua specifine testovne orijentire na

osnovu kojih dijagnostiar moe da razlikuje modano oteene od recimo shizofrenih? Davison (1974) navodi da postoje znatne tekoe u diferenciranju modano oteenih od shizofrenih. Radovi Lurije koji su objavljeni na engleskom jeziku izazvali su veliko interesovanje psihologa na Zapadu. Njegovi radovi su ocenjeni kao veliki doprinos neuropsihologiji, ali su imali jedan nedostatak. Iz tih radova nije mogao da se usvoji neuropsiholoki metod dijagnostikovanja modanih disfunkcija i oteenja. Jedini nain da se praksa i metod Lurije naui bio je rad u moskovskom institutu gde je Lurija sa svojim saradnicima radio, istraivao i unapreivao svoj metod i koncept neuropsihologije. Samo je mali broj zainteresovanih uspeo da doe kod Lurije i naui njegov neuropsiholoki metod. Veina ostalih psihologa radila je po principu teorija sovjetska - tehnologija amerika". Naime, Lurija je zadrao re-zervisan stav sovjetske psihologije prema testologiji i psihometriji. Jedan od uenika Lurije objavljuje sedamdesetih godina jedan prirunik neuropsiholokog pregleda (Christiansen, A. 1975) kojim je predstavljen opis tehnika i postupak ispitivanja po Luriji. Vrlo brzo posle pojave prvog izdanja Lurijinog prirunika, prema tekstu Kristijansenove (Christian), jedna grupa amerikih psihologa sa Univerziteta Nebraska zapoela je rad na pripremi testova za neuropsiholoko ispitivanje. Brzina njihovog reagovanja je mera veliine interesovanja koje je vladalo za Lurijinim testovima". Ve 1975. godine pojavilo se prvo izdanje testa i prirunika pod nazivom neuropsiholoka baterija Lurija - Nebraska, iji su konstruktori Goldin, Hammeke i Purish. Ubrzo zatim izlazi pred strunu javnost i slina modifikacija sa jednog drugog amerikog univerziteta, pod naslovom: neuropsiholoka baterija Lurija-Juna Dakota. Konstruktori su bili Hammeke, Golden i Purish (1978). Od tada vodei asopisi iz klinike psihologije poinju da objavljuju istraivake priloge o karakteristikama ove dve varijante neuropsiholoke baterije. 325 Baterija Lurija - Nebraska se sastoji iz 11 kategorija sa ukupno 269 zadataka. Po tome sudei konstruktori su bez izmena prihvatili didaktiku klasifikaciju klinikih tehnika koju je dala Kristijansenova. Evo tih tipova zadataka: 1. Motorne funkcije: Ispituju se sloeni pokreti ruke, prstiju i usta. 2. Ritmike funkcije: Ispituje se sposobnost diskriminacije tonova, pamenje sekvenci ritma melodija. 3. Taktilne funkcije: Procenjuje se sposobnost prepoznavanja i razlikovanja taktilnih drai, njihova lokalizacija, diskriminacija dve take stimulisanja i odreivanje predmeta putem dodira. 4. Vizuelne funkcije: Ispituje se sposobnost prepoznavanja jednostavnih predmeta na slikama (crteima), izdvajanje figura iz kompleksne mree, delova iz celine i razne prostome transformacije. 5. Receptivni govor: Ispituje se sposobnost razumevanja prostih i sloenih glasova (fonema), kombinovanih glasova i jednostavnih reenica, zatim, sloenih reenica, serija reenica i gramatikih inverzija, kao i razume-vanje kompleksnih verbalnih poruka. 6. Ekspresivni govor: Ispituje se ouvanost govora od jednostavnih do sloenih formi. 7. Funkcije pisanja: Ispituje se sposobnost i vetina pisanja poev od pisanja slova, pa do pisanja celih reenica. 8. Funkcije itanja: Ispituje se sposobnost itanja od jednostavnih do sloenih tekstova. 9. Funkcije raunanja: Ispituje se sposobnost prepoznavanja rimskih i arapskih brojeva, zatim sabiranja i oduzimanja, uporeivanja brojeva razliite veliine i izvoenje jednostavnih algebarskih radnji. 10. Funkcije pamenja: Ispituje se sposobnost pamenja reci i neverbalnih znakova. Ispituje se zapamivanje reci sa i bez ometanja, posle kraih i duih ponavljanja i pauza. 11. Intelektualni procesi: Ispituju se intelektualni procesi pomou sledeih subtestova WAIS-a: renika, aritmetikog rezonovanja, slinosti, stripa i shvatanja. Pored ovih 11 grupa zadataka koriste se jo tri dodatna testa. I. Patognomonika skala Sastoji se iz 31 zadatka koji su prema statistikim merilima najbolje diferencirali osobe sa disfunkcijama mozga od osoba bez poremeaja. Nii skor znai veu verovarnou disfunkcije mozga. II. Test desne hemisfere Ova skala meri taktilne i motorne funkcije leve strane tela. III. Test leve hemisfere Ova skala meri taktilne i motorne funkcije desne strane tela. Diskriminativnost ovih testova lateralizacije modanih disfunkcija iznosi 75% tanih procena. 326 Testiranje baterijom Lunja - Nebraska traje dva do tri sata. Objavljivanje neuropsiholoke test baterije Lurija - Nebraska pozdravljen je u strunim krugovima SAD kao izuzetan dogaaj. Lurija je jo za ivota stekao veliki ugled i na Zapadu, ali samo kao veliki teoretiar i jedan od osnivaa neuro-psihologije. Za psihologe praktiare on je ostao dalek i nepristupaan zbog svojih pogleda na metod. Naime, Lurija je neuropsiholoki metod otro ogradio od

testoloke tradicije i postavio gaje kao klasian kliniki (kvalitativni) metod. Zato je pojava baterije Lurija-Nebraska doekana kao ispravka jedne metodske zablude. Ubrzo posle objavljivanja baterije L N publikovana su i prva istraivaka saoptenja. Iz tih saoptenja saznajemo da su istraivai potpuno zanemarili stariju Goldsteinovu bateriju, a da su bili zainteresovani samo za dve novije, Hal-steadovu i Lurijinu bateriju. Iz tih istraivanja saznajemo daje korelacija rezultata izmeu WAIS-a i ovih baterija visoka i da dostie .60, a daje izmeu ovih baterija korelacija gotovo ista kao i sa WAIS-om. (Golden, 1981). Ovi su rezultati informativni i zanimljivi, ali je jo rano da se donose neki pouzdaniji sudovi. Potrebna su dalja istraivanja i vie iskustvenih saoptenja iz razliitih sredina i sa razliitim uzorcima. Pojava neuropsiholoke baterije Lurija-Nebraska izazvala je pored zadovoljstva i neke dosta otre kritike. Zanimljivo je da je glavna zamerka upuena upravo toj stvari koja je praktiare na Zapadu najvie obradovala, a to je pretvaranje Lurijevog neuropsiholokog metoda u testovni, psihotehniki. No, nije iskljueno da je sutina kritike bila vie u tome kako je ova transfonnacija izvedena nego to je to bila sama injenica da je transfonnacija izvrena. Glavne zamerke su bile da su konstruktori radili povrno, da su previe revnosno nametali testoloku fonnu Lurijinom metodskom postupku, da su u nastojanju da testoloki fonnalizuju Lurijin metod uveli i psihografsku reprezentaciju rezultata, slino fonni profila MMPI, ali da su pri tome potpuno zanemarili istou (homogenost) pojedinih testova. Naime, zamereno je konstruktorima da su zanemarili injenicu daje klasifikacija Lurijinih testova", koju je prva od zapadnih autora objavila Kristijansenova (1975), samo didaktika, a ne realna pa ak ni teorijski opravdana. I pored toga konstruktori su preli preko te injenice i ponudili su homogene testove", norme i psihografsku reprezentaciju sa fiktivnom pretenzijom da analiza krivulje prui osnovu za diferencijalnu dijagnozu i topoloku lokalizaciju traume i disfunkcije. Pisac kritike (Paul Spiers, 1981) patetino pita u naslovu kritike da li su konstruktori neuropsiholoke baterije Lurija - Nebraska hteli da proslave ili da sahrane" Luriju? Sve u svemu polemika je iva i zanimljiva, ali tek e praksa i istraivanja da pokau da lije veliki korak napred" stvarnost ili zabluda. Na kraju iznosimo jedno uverenje o tome daje neuropsihologija na putu da se od grane psihodijagnostike pretvori u granu klinike psihologije koja je ravnopravna sa psihodijagnostikom. Ovu optimistiku viziju razvoja neuropsihologije vezujemo za veoma oigledan napredak i relativno brzi hod biolokih disciplina koje se bave izuavanjem mozga. Ve sada su otkria i tehnologija koja se uvodi takvih razmera da bacaju u zasenak dogaaje u uoj oblasti bazinih psiholokih nauka. Uzimamo za primer bioelektronsku tehnologiju kao to je PET (Positron Emission Tomograph) koja nudi sliku metabolizma mozga koji miruje ili radi. 327 Najzad, to je naelno izuzetno vano, neuropsihologija ima definisani materijalni supstrat ije funkcionisanje, dodue posredno, izuava i prati dok je supstrat psiho dijagnostike, mada izvuen iz metafizike, i dalje apstraktan. U vezi sa odnosom ove dve kliniko-psiholoke discipline pada nam na um sledea analogija: Neuropsihologija se bavi ispitivanjem funkcionisanja i kvarova na kompjuterima, a psi-hodijagnostika ispituje vezu izmeu uinka (rezultata) programa po kome kompjuter radi. PROMENE I NOVINE Oblast neuropsihologije u proteklim decenijama je znatno napredovala u pogledu dijagnostike tehnologije, koja ima veu pouzdanost u otkrivanju i lokali-zovanju modanih ozleda, kao i proceni obima i vrste degradacije. Uvoenje savremenih dijagnostikih aparata kao to su CT i EMR u dijagnostiku modanih disfunkcija i oteenja stvorilo je utisak daje primena psiholokih metoda i instrumenata prevaziena ili marginalna. Meutim, iskustva klinike prakse pokazuju da procena modanih oteenja savremenim aparatima u nekim sluajevima treba da bude dopunjena psiholokim ispitivanjima i procenom promena i opadanja mentalnih funkcija. Pravi odgovor na napredak neuropsiholoke dijagnostike nije eliminacija psiholoke dijagnostike, ve njeno usavravanje. Skup psiholokih instrumenata koji se koriste u neuropsiholokoj dijagnostici postao je raznovrsniji i vei, ali je Wechslerova skala inteligencije ostala deo baterije. Od samog poetka, dakle od WB forme I, ovaj test je primenjivan u neuropsiholokoj proceni. U proteklih ezdeset godina sakupljeno je znaajno kliniko iskustvo o vrednosti Wechslerovih skala u neuropsiholokoj dijagnostici. Istraivanja koja su u tom vremenu vrena takoe opravdavaju primenu ovih skala u neuropsiholokoj dijagnostici. Ipak, treba imati na umu daje Wechslerova skala primarno test opte inteligencije izrazito normocentrine orijentacije. to je neu-ropsiholoka dijagnostika vie napredovala u pogledu lokalizacije modanih oteenja, znaaj Wechslerovih skala je postajao vie sekundaran. Meutim, modana oteenja su razliita. Ona nisu homogena celina, tako da doprinos dijagnostici Wechslerovih skala varira, u pogledu znaaja, u zavisnosti od vrste oteenja i simptomskih ispoljavanja. Poetne ideje o mogunostima posredne detekcije modanih oteenja putem Wechslerove skale inteligencije bile su vie spekulativne, zasnovane na pojedinanim klinikim primerima i zapaanjima i istraivaki neproverenim pretpostavkama. Kasnija istraivanja i kliniko iskustvo pokazali su da Wechslerova

skala moe da prui korisne informacije o psihikim promenama i oteenjima funkcija i sposobnosti, relativno nezavisno od utvrene lokalizacije i modane traume. Meutim, pod pritiskom prikupljenih klinikih i istraivakih rezultata naputeno je verovanje da se modana oteenja generalno mogu identi-fikovati putem Wechsler-Bellevue skale, izraunavanjem opteg koeficijenta deterioracije DQ". Ova pretpostavka se pokazala kao empirijski neodriva, bez obzira na mnoge pokuaje ukrtanja podataka sa subskala. Kao zakljuak o neuropsiholokoj upotrebi ove vrste skala navodi se sledee (Groth-Marnat, 1990): ne postoji opti i jedinstveni oblik ili sindrom ispoljavanja modanog oteenja. 328 Shodno tome, ne postoji mogunost da se Wechslerovim skalama takva pojava identifikuje. Iskustvo pokazuje da se modana oteenja kod osoba razliitog uzrasta, predistorije, zdravstvenog stanja i ostalih okolnosti razliito manifestuju, iz ega sledi da se rezultati modanih oteenja i disfunkcija razliitih oblika na Wechslerovim skalama razliito ispoljavaju. I pored takvih ogranienja, kvantitativna i kvalitativna analiza odgovora i testovnih rezultata omoguuje da iskusni procenjiva detektuje greke koje imaju kvalitet organiciteta". Wechslerovo miljenje iz vremena kada je stvarana WB skala forma I, naime da se deset subtestova ove skale, na osnovu prosenog uinka dobnih uzoraka, dele u klase postojanih i nepostojanih subtestova, bilo je zapaeno u neuropsihologiji. Ova podela je uzeta kao osnova za odreivanje funkcionalne ouvanosti mozga. Na pretpostavci o podeli pojedinih mentalnih sposobnosti i funkcija na otporne i neotporne u procesu starenja i mentalnog propadanja zasnovano je izraunavanje koeficijenta deterioracije". Ta ideja i njena tehnika realizacija bile su koriene i u praksi procenjivanja. Meutim, klinika i istraivaka provera je pokazala da DQ nije valjan i pouzdan pokazatelj modanih oteenja i mentalnog propadanja. Da bi dijagnoza modane disfunkcionalnosti, oteenja i mentalnog propadanja VVechslerovom skalom bila potvrena, prilikom tumaenja testnalaza moraju se uzeti u obzir i drugi podaci: kada je oteenje nastalo, relevantne okolnosti nastanka oteenja, mesto oteenja, da li je oteenje svee ili hronino, kao i obrazovanje pacijenta. Na mogunost da se Wechslerovom skalom detektuju razliita modana oteenja bitno utie i injenica da mnoge sposobnosti i funkcije povezane s modanim oteenjem nisu u opsegu osetljivosti ovog instrumenta. Prema tome, on ne moe da identifikuje sve vrste modanih oteenja, niti sve vrste ispada usled nastalih oteenja. Iz toga sledi da pozitivan nalaz organiciteta" na Wech-slerovoj skali ima dijagnostiku vrednost, ali negativan nalaz nema. U cilju poveavanja dijagnostike moi ovog instrumenta ponuene su razliite kombinacije znakova na Wechsleru, koje doprinose prepoznavanju oteenih mentalnih funkcija ili odreivanju lateralnosti lokacije oteenja. Wechslerova skala (misli se na WAIS-R) doprinosi neuropsiholokoj dijagnostici poremeaja panje, koncentracije, neposredne memorije i sposobnosti formiranja pojmova. Nalaz se zasniva na profil-analizi, a posebno na rezultatima subtestova: ifra, raunanje, mozaik, strip i ponavljanja brojeva. U tumaenju postignutih rezultata kljuno pitanje je procenjeni nivo inteligencije pre oteenja. Kao empirijska mera premorbidnog nivoa funkcionisanja osobe koriste se rezultati grupe otpornih testova: renik, informacije i nedostaci na slikama. Pozitivan nalaz na Wechslerovoj skali predstavlja samo radnu hipotezu koja mora da bude adekvatno ispitana i proverena, pri emu treba uzeti u obzir, osim testovnih nalaza, i druge relevantne injenice. U neuropsiholokoj dijagnostici psiholoki instrumenti imaju dodatni znaaj, ali ne i presudnu re, koja pripada ekspertu za tu oblast. Od vremena kada je neu-ropsihologija kao nauna i struna oblast nastala stvoren je veliki broj instrumenata, meu njima i psiholokih, koji su namenjeni objektiviziranju dijagnoze. Veina praktiara koristi samo manji broj tih instrumenata, pre svega Wechslerovu 329 skalu, mahom WAIS-R, zatim Bender vizuomotorni getalt test (1938), Bentonov test vizuelne retencije (1963), Wechsalerovu skalu pamenja (1986), Rej-Osteri-tove sloene figure. Mnogo veu vanost od nalaza na navedenim instrumentima imaju neuropsiholoke baterije Lurija-Nebraska (1980) i Halsted-Reitan baterija (1985). Ova oblast je u kontinuiranom razvoju i postoje specijalisti koji kvalifiko-vano tumae i testovne nalaze. Prema tome, domet procenjivaa linosti koji ustanovi da neki ispitanik ima na instrumentima indikacije za izrazite disfunkcije ili verovatno i modano oteenje, predstavlja samo radnu hipotezu, ija provera pripada ekspertu za neuropsihologiju ili neurologu koji moe da verifikuje upozorenje. 330 XV. SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LINOSTI Pre nego to pristupimo konstruisanju ili samo upoznavanju nove tehnike, treba da se upitamo koji je nain ispitivanja linosti najpouzdaniji i najjednostavniji? Najjednostavniji a moda i najsigurniji nain upoznavanja jedne osobe je direktnim kontaktom sa drugom osobom. Ponavljanjem takvih kontakata, variranjem poneeg i postizanjem pravog otvaranja i susretanja dolazi do upoznavanja. Ukoliko je to potrebno vie jednoj strani, ona druga moe da bude u poziciji objekta", mada je taj proces praktino

obostran. To je okvir dnevne prakse koji sadri sve elemente naturalistike spoznaje. Ti su elementi pozicija kontakta, podela uloga, vetina i znanje ispitivaa, kao i njegova osetljivost za prava znaenja i voenje operacije i, najzad, spremnost objekta da se otvori. U psihoterapijskom odnosu imamo jednu varijantu ovih pozicija koja doputa izuzetno duboko otkrivanje i saznanje. Postavlja se pitanje zato su potrebne druge tehnike ispitivanja linosti i ta predstavljaju samoopisne tehnike u odnosu na naturalistiki pristup? U upitni-kom ispitivanju vrimo zamenu neposrednog, naturalistikog naina za jedan specijalizovani, parcijalizovani i primarno kvantitativni nain ispitivanja. Neposredni kontakt je naputen i zamenjen posrednim pomou formulara, serija pitanja, nametnutih alternativa, (odgovora") i pravila upitnikog ponaanja. U zamenu za direktan kontakt dobijena je jednoobraznost, sistematinost, ispunjen uslov za statistiko zakljuivanje. Umesto dijade Ja - Ti u poziciji subjekta i objekta nametnut je odnos Ja - Ja (sam pitam, sam odgovaram). Meutim, u upitnikom odnosu nijedno Ja nije ba stvarno. Prvo Ja koje postavlja pitanje je samo uloga, jer pitanja nisu sopstvena i ne slede saznajni interes osobe. U stvari, to Ja koje postavlja pitanja samo je agentura nauke ili struke. Umesto pravog Ja isprovocirana je pozicija Ja u slubi Mi. U upitnikom ponaanju nema pravog kontakta izmeu ispitanika i ispitivaa. U tom odnosu je sasvim nemogue ostvariti pravi ljudski susret u jednom dubljem smislu reci. Umesto autentinog ljudskog sretanja i otvaranja nudi se sistematinost, uzorkovanje, faktorsko definisanje i ekstenzivnost. Ispitivanje upitnikom je jednokratna operacija koja potpuno iskljuuje ponavljanje odgovora, korekciju kroz iskustvo i oslobaanje od stege otpora. Progresivnost otvaranja zamenjena je dovoljno velikim brojem relevantnih pitanja transformisanih u stotinak pitanja. To je supstitucija intenziteta otvaranja ekstenzijom provokacija. U upitnikom ispitivanju esto iskrsava problem vremena i poloaja ispitanika u vremenu. Instrukcija ne pomae ispitaniku da se orijentie u vremenu jer mu namee okvir kojim definiemo crtu" ili tendenciju", a to podrazumeva modalno ponaanje, najee ispoljavanje i prema tome proek apstrakciju. Ispitanik mora sam da odabere vremenski okvir i prema njemu implicitno odredi na koje se ponaanje, u koje vreme i pod kojim uslovima odnosi dati odgovor na 331 postavljeno upitniko pitanje. Upitnik orijentie ispitanika na proek, na bilans i prema tome da zanemari izuzetke. Upitnik namee statino posmatranje i statino ocenjivanje, znai nestvarno. Tim iznuivanjem i nametanjem sistematski se stimulira mozgovni" racionalni stav, a destimulie utrobni", empatiki. I pored svih navedenih razlika izmeu naturalistikog odnosa spoznaje u dijadi i upitnikog, pri emu smo uglavnom isticali ta se upitnikom gubi u odnosu na naturalistiko upoznavanje oveka, upitnici mogu doprineti klinikom dijagnostikom suenju. KRATAK PRIKAZ RAZVOJA UPITNIKA Samoopisivanje kao izvor podataka o linosti javlja se u tri razliita oblika: kao autobiografija, kao iskaz o sebi dat u toku intervjua i kao sistem odgovora na upitniku ili inventaru linosti. Biografija i intervju kao dijagnostike tehnike ve su prikazani, pa nam je preostalo da upoznamo i treu formu samoopisivanja. U sastavu psihodijagnostikih metoda upitnici se pojavljuju krajem prolog veka. Vrei opite sa anketom Galton (1830) je ustanovio da sistematski pripremljena i postavljena pitanja sa ponuenim alternativnim odgovorima mogu posluiti u ispitivanju izolovanih karakteristika osoba. Do tog saznanja Galton je doao ispitujui pojedine osobine u razvoju linosti adolescenata. Koncentracijom mnotva pitanja na razne aspekte jedne opte karakteristike ponaanja mogu se kvantifikovati individualne razlike meu ljudima. Polazei od ove mogunosti Woodworth je pokuao da zameni naturalistiku formu samoopisivanja sa tehnikom formom ije je olienje inventar. Povod za Woodworthov poduhvat bila je mobilizacija regruta u SAD pred kraj Prvog svetskog rata. Mase regruta morale su biti trijairane u najkraem roku bez dovoljnog broja psihijatara u regrutnim komisijama. Kao zamenu za individualni intervju kao tehniku trijae Woodworth je pripremio jedan inventar neprilagoenosti koji je mogao da se pri-meni masovno i ocenjuje mehaniki i objektivno. Formular, odnosno papir i olovka" zamenili su razgovor sa psihijatrom, ali samo za one ispitanike koji su imali nii skor neprilagoenosti od kritike granice. Za one koji su imali vii skor sledio je pregled kod psihijatra, koji je donosio konanu odluku o podobnosti ili nepodobnosti. Bitno u ovom poduhvatu bila je demonstracija mogue supstitucije intervjua sa upitnikom, odnosno drugim oblikom samoopisivanja. Kao dokaz takve supstitucije prihvaena je ocena daje Woodworthov arak linih podataka" u praksi potvrdio svoju valjanost. Veliki eksperiment zamenjivanja jednog oblika samoopisivanja drugim oblikom protumaen je kao bezuslovna potvrda da je upitnik jednak ili ak bolji instrument. Prednost upitnika je viena u tome to je ekonominiji, to moe da se prilagodi razliitim sadrajima, to je nezavisan od situacionih varijabli, to je pogodan za kvantifikaciju i u celini blii kriterijumima naune metode. Praktini uspeh arka linih podataka" i zakljuci uporedne analize, koji su naknadno izvedeni, stvorili su euforiju

meu psiholozima u periodu iza I svetskog rata. Pod utiskom toga dolazi do eksplozije" ovakvih instrumenata u nastojanju da se ispituju i kvantitativno odrede mnogi do tada nepristupani aspekti linosti. Velika nada koja je podstakla mnoge pronalaske na podruju upitnika, zavrila se velikim 332 brojem neuspeha. Upitnika euforija je splasnula, poto se pokazalo da praktini rezultati ne potvruju rezultate koji su izvedeni iz Woodworthovog eksperimenta. To to je bilo dobro u jednom poduhvatu masovnih razmera i grubih merila uspenosti nije se moglo ponoviti u malim poduhvatima, na malim uzorcima, sa uim crtama linosti i sa osetljivijim kriterijumima. Prva generacija upitnika ne nalazi oekivanu empirijsku potvrdu poput svog uzora. To dovodi do diferencijacije meu psiholozima. Mnogi, uvereni da upitnici nemaju potencijala i budunosti, okreu se drugim tehnikama. Posebno su, u to vreme, bile privlane i obeavale mnogo projektivne tehnike. Oni koji trae razlog neuspehu navode naivnost pretpostavki od kojih se polazilo. U prvom redu se izraava sumnja u to da se upitnici mogu smatrati u sutini istim a po formi razliitim od intervjua. Upitnik nije intervju koji je preobuen u anketu, ve predstavlja posebnu klasu tehnike komunikacija i spoznaje. Istie se da je potrebno istraiti upitniko ponaanje, mogunosti i modalitete same tehnike, da je neophodno bolje odrediti ta se istrauje. Deo krivice za neuspeh prebaen je na naivnu brzopletost iza koje je stajalo uverenje da upitnici mogu sve"! Druga generacija upitnika razvijena je sa puno kritinosti i na vrim osnovama. Odbaen je stav da izabrana alternativa ponuenih odgovora izraava potpunu podudarnost teksta i ispitanika. Taj stav preutno je izveden iz pretpostavke da je znaenje odgovora na intervjuu i na upitniku istovetno. Meutim, to je, kao to se pokazalo, pogreno. Ako na upitniku ispitanik naie na pitanje: Da li su sa vama uvek lepo postupali?" i zaokrui odgovor Ne", to nije isto kao kad bi na intervjuu odgovorio Sa mnom su uvek loe postupali". Pitanja u upitnicima i u intervjuu jednako su fonnulisana, ali je odgovor bitno razliit. Na upitnicama mi ne saznajemo integralni odgovor, ve samo jedan segment odgovora ije znaenje ne moe da se rekonstruie iz date reakcije. Jedini nain da se rekonstruie znaenje je povezivanje svih datih odgovora". To to nazivamo odgovorom na upitniku to je samo individualno glasanje, saglaavanje ili nesaglaavanje sa jednim izborom moguih formulacija autentinog odgovora. Odgovor je nametnut i samim tim nije odgovor, ve jo jedno pitanje. Ispitanik se preutno tretira kao da je nemut, kao da ne poznaje jezik, pa moe da reaguje samo klimanjem glave. Poto pojedinani odgovor" na upitniku ne otkriva svoje znaenje i poruku, nametnuo se problem ta povezuje odgovore" i kako deifrovati znaenje veza ili grupa srodnih odgovora"? Umesto da brzometno rese mnoga otvorena pitanja procene linosti, upitnici su se nametnuli kao problem koji i sam mora biti odgonetnut. Potvrdilo se da jedna nejasnoa ne moe predstavljati reenje druge nejasnoe. U meuvremenu upitnici su priznati kao posebna grupa tehnika za eksploraciju linosti. Perspektiva daljeg razvoja viena je u povezivanju upitnika sa teorijama linosti ili u povezivanju sa faktorskom analizom. U nastojanju da nau metodoloku podrku psihodijag-nostike prakse, to je predstavljalo osnovu afirmacije i progresa, psiholozi su isprva nastojali da povezu upitnike sa psihijatrijskom klasifikacijom. To je dalo podstreka razvijanju mnogih upitnika za ispitivanje neurotinosti, depresije, psihopatske devijacije i paranoidnosti. Bilo je pokuaja da se upitnici povezu i sa klasifikacijom motiva i crta linosti. Sigurno je daje do danas konstruisano nekoliko stotina, ako ne i hiljada upitnika namenjenih ispitivanju i odreivanju indivi333 dualnih razlika u pogledu psihopatolokih i normalnih tendencija i crta ponaanja. Savremeni upitnici su neuporedivo briljivije konstruisani, to treba zahvaliti napretku tehnologije konstruisanja i visokim standardima ije je ispunjenje obavezno. Ovi instrumenti vie nemaju slinost sa intervjuom i u mnogo emu su blii testovima. ZNAENJE INDIVIDUALNIH RAZLIKA NA UPITNICIMA Osnovna namena upitnika je da puteni kvantitativne analize samoopisa ispitanika odredi meru zastupljenosti odreene osobine u ponaanju ili linosti. Svi upitnici su u potpunosti kvantifikovani. U tom pogledu su bez premca medu tehnikama eksploracije linosti. Ova njihova osobina veoma pogoduje mehanikoj obradi i doprinosi ekonominosti. Osim toga, obrada upitnika ne iziskuje nikakvu posebnu strunost, pa je usled toga mogue zameniti rad psihologa radom pomonika, koji su adekvatne osobe i obuene za taj rad. Kvalitativna analiza putem upitnika dolazi u obzir samo kao interpretacija meuodnosa skorova na multidimen-iionaVmm instrumentima. Upravo je ova strana upitnika najvie doprinela da se pri konstrukciji primenjuju ista pravila i isti standardi kao pri izradi psiholokih testova. To se posebno odnosi na proveru mernih svojstava i na standardizaciju. Kako se pomou upitnika odreuje mera odreene osobine kod pojedinca, onda se pod tim podrazumeva ocenjivanje prema normama ili standardnim skalama procene. Udeo ispitivaa u odreivanju te mere je ravan nuli. Meutim, ne moe se rei da je ispitiva eliminisan. On je samo ogranien, pogotovo u fazama koje prethode izraunavanju numerikih rezultata ili bolje reeno, njegov je zadatak odloen.

Interpretacija rezultata je i dalje struan i subjektivan posao koji ne moe da se obavi mehaniki. Numeriki rezultat koji dobijamo primenom upitnika jeste mera individualnih razlika. Iz numerikog rezultata pre svega saznajemo da li je ispitanik prema odreenom standardu ili normi, u kategoriji ili van kategorije iji je sadraj teorijski definisan i deklarisan. Na primer, saznajemo da li je ispitanik neurotian ili nije neurotian, da li je depresivan ili nije depresivan. Pod uslovom da je prema rezultatima dopao u podruje kategorije, da je intezitet osobine jednak ili vei od granine vrednosti norme, moe se odrediti, ve prema osobinama konkretnog upitnika, u kojoj je meri dato svojstvo izraeno u samoopisu, odnosno u ponaanju ili u linosti. U prvom sluaju upitnikom smo odredili poloaj ispitanika u odnosu na dve ili vie optih kategorija ponaanja, na primer, da li je neurotian ili je normalan. U drugom sluaju nastavili smo sa opisom i odredili smo gde je mesto ispitanika na skali intenziteta medu osobama u istoj kategoriji. Tako, na primer, saznajemo dalje da je on krajnje neurotian, odnosno da meu neurotiarima ima veoma malo takvih koji su toliko neurotini kao on. Jednodimenzionalni upitnici mogu da poslue kategorizaciji (trijai) kao i odreivanju individualnih razlika na odabranoj dimenziji. Takvi instrumenti su potrebni i korisni pod uslovom da se vri masovno ispitivanje, selekcija u grupama ili se instrument koristi za ispitivanje i eksperiment. U individualnom klinikom ispitivanju jednodimenzionalni upitnici nisu potrebni, jer su pitanja na koje oni 334 mogu dati odgovor ve u prethodnom postupku reena. U klinikoj eksploraciji linosti koriste se viedimenzionalni upitnici, kao to su MMPI, 16 PF, kalifornij-ski CPI i slini. Upitnici se mogu konstruisati na razliite naine, pa i tako da pored grupnih i individualnih razlika odraze i profil linosti ili intra-individualne razlike". Osnova dijagnostikog suenja putem upitnika odreena je normom. Norma je empirijski odreena veliina koja razgraniava dijagnostiki relevantne intenzitete od irelevantnih. Ako imamo upitnik koji zahvata samo jednu dimenziju neurotinost, depresiju, anksioznost ili ego-snagu, onda je primena toga instrumenta unapred ograniena na dva meusobno povezana zadatka. Prvi se svodi na utvrivanje kategorije u koju ispitanik spada. Najee su kategorije dihotomne, na primer, pri-menom upitnika za neurotinost saznajemo da li je na ispitanik: a) neurotian ili b) normalan. Drugi zadatak koji stoji pred monodimenzionalnim upitnikom je pro-cena stepena neurotinosti, naravno samo ukoliko je skor ispitanika prema normi potpao pod kategoriju neurotinosti. Ako je prema skoru na upitniku na ispitanik ocenjen kao neurotiar, onda automatski sledi odreenje stepena ili intenziteta neurotinosti. Ovo je istovremeno i pravo odreivanje individualnih razlika u klasi. Ovaj nain mehanizovanog i statistikog dijagnostikovanja podloan je kritici sa personolokog stanovita. Nomotetsko dijagnostikovanje je samo prva faza u dijagnostikoj obradi i proceni sluaja. Na taj nain mi se zaustavljamo na utvrivanju individualnih razlika, to je moda i opravdano u ispitivanju grupa, ali u individualno-klinikom radu to je ili poetak ili samo jedan od potrebnih aspekata koje sagledavamo. Sam pojam individualnih razlika je uzak i ne moe zameniti znaaj koji kliniari pridaju pojmu linosti. Individualne razlike oznaavaju normativno odreene poloaje na jednoj dimenziji u jedinicama intenziteta. Ma koliko takva procena bila impresivna kao psihotehniko dostignue, ona ne moe da zameni sve to je preostalo pod nazivom kvalitativne karakteristike linosti. Najvie to moemo priznati pristupu merenja individualnih razlika to je da priznamo doprinos dijagnostikovanju. Zapravo, procena individualnih razlika je samo jedna od prvih faza u dijagnostikoj obradi i proceni linosti. Gotovo svaki sluaj koji je dospeo do klinikog psihologa sa nekom uputnom dijagnozom, na primer teka neurotika depresija, proao je kroz prve dve faze procene individualnih razlika. Taje osoba prepoznata kao neurotina i procenjena kao teka forma, dakle taj je ovek tee neurotian nego veina. Sada se namee pitanje, da li upitnici mogu dati jo neto ili se njihov doprinos dijagnostici linosti na ovome i zavrava? Viedimenzionalni ili kombinovani upitnici predstavljaju prelaznu formu instrumenata, izmeu merenja individualnih razlika i procene linosti. Ve u drugoj generaciji upitnika javljaju se pokuaji da se istim instrumentom zahvate dve ili vie osobina iste osobe. Ekonominost kombinovanih upitnika je samo jedan, i to manje znaajan, razlog njihovom uvoenju. Istovremenim zahvatom vie crta, to se preko upitnika moe postii, dobijeni rezultati stiu jedno dodatno znaenje. Upitnik koji meri, recimo, pet osobina linosti, odnosno pet dimenzija" s jedne strane je samo ekonominija varijanta primene pet zasebnih instrumenata, jednog za drugim, u ispitivanju iste osobe. Meutim, ukoliko su ovih pet osobina odabrane prema nekom planu, modelu ili teoriji linosti, onda je rezultat ispitanika 335 vie nego pet zasebnih individualnih razlika. Ovih pet skorova mogu dati niz kombinacija ili profila koji odraavaju neki sloeniji konstrukt linosti nego to je crta ili dimenzija. TEORIJA DETERMINIRAJUIH SISTEMA Osnovna karakteristika voenja intervjua je prebacivanje sa povrine u dubinu, sa manifestnog na latentno. To prebacivanje se javlja spontano u ponaanju ispitanika, a intervjuer koristi prebacivanje kao taktiko sredstvo. U intervjuu se stalno namee pitanje: staje stvarno? Da lije ponaanje, reakcija ili

stav koji se iskazuje ono pravo" ili je zaklon. U intervjuu koji traje sat ili dva, tokom kojeg se razmene hiljade reenica, moda su samo tri ili etiri iskaza ono pravo", ime je intervjuer zadovoljan i kojima se ispitanik zaista iskazao i otvorio. Naravno, ima i produktivnijih intervjua. Ako i dalje posmatramo intervju i upitniko samoopisi-vanje kao dve uporedljive tehnike, to je nesumnjivo prihvatljivo, nametnue se pitanje na koji nain se stie do autentine linosti upitnikim ispitivanjem? Samo pitanje implicira da se iskazi na upitniku dele na zaklonske i prave, ili bar da postoji dimenzija otvorenosti. Nema nikakve sumnje da upitnici nisu imuni od uticaja saradljivosti, otvorenosti i konano od samokritinosti i uvida ispitanika. Upitniko ponaanje se moe predstaviti kao vremenski povezana serija provokacija. Upitnik u celini postaje primenljiv u praksi ako se dokae da totalni ili parcijalni zbir odreenih reakcija diferencira kategorijalnu pripadnost ispitanika. Ako se zbir odgovora pokae kao diskriminativan u odnosu na kategoriju neu-rotinost - normalnost, onda se svaki pojedini ispitanik koji je ostvario normom definisanu sumu skorova svrstava u klasu neuroza. Taj je ispitanik, po meri datog upitnika neurotiar. Ako je upitnik monodimenzionalan, onda je sasvim sporedno na koju je tvrdnju ispitanik odgovarao potvrdno a na koju odreno, kakav je profil odgovora, samo ako je suma skorova iznad granine vrednosti norme. U takvom sluaju pretpostavljamo daje ispitanik imao svest o slobodi pri izboru odgovora na svako pitanje iz upitnika, ali je ipak, tokom jednog odreenog trajanja i ponavljanja izbornih provokacija, hteo ili ne, otkrio sebe i potvrdio svoju neurotinost. Jasno je prema tome da teorija upitnikog ponaanja" implicira unutranju determinaciju otkrivanja kroz masu izbornih reakcija. Mo intervjua je u intuiciji i vetini kojom intervjuer razotkriva skrivene aspekte linosti radom u dubini". Mo upitnikog ispitivanja je u iscrpljivanju zaklonskog ponaanja izlaganjem ispitanika masi razliitih provokacija i u znanju razvrstavanja izbornih reakcija u determiniue sisteme". I u jednom i u drugom pristupu pojedinani odgovor nije bitan, ve je bitno sve zajedno. Prednost intervjua je u tome to ga vodi druga osoba koja pita, posmatra, prati i doivljava ispitanika na celovit nain koji ukljuuje i manifestno i latentno. Ta pozicija dozvoljava vremenski pogoeno i spretno produbljivanje". Prednost upitnika je u tome to ograniava zahvat na nekoliko kategorija ponaanja i to je indiskretan na bezlian nain, bez dodatnog pritiska koji ispitiva vri svojom linou. Medu determiniue sisteme" koji se ispituju pomou upitnika spadaju crte linosti, motivi ili interesi, psihopatoloke tendencije i mehanizam odbrane. U 336 naelu, upitnicima se mogu zahvatiti sva trajna svojstva linosti, strukturalna ili dinamika. Ovakva orijentisanost na ono to je ustaljeno utie na relativnu zatvorenost upitnika prema aktuelnom, prema situaciji i uopte prema sada i ovde". Upitnici su instrumenti istorije linosti. Crte linosti se ve po tradiciji ispituju upitnicima. Ustaljen i tipian kvalitet ponaanja, kao to je crta, kao daje prirodan" sadraj upitnika. Velikim brojem pitanja mogu se zahvatiti mnogobrojne situacije u kojima se odreeno ponaanje javlja. Pogodnom formulacijom pitanja odslikava se intenzitet i stalnost crte. Zbog ovakvog odnosa upitnika i crta linosti pojedine teorije crta koriste preteno ili iskljuivo upitnike za proveravanje. Crte linosti se mogu procenjivati i na druge naine, na primer opservacijom, intervjuom, skalama procene, pa i fiziolokim ili test-aparatima. Meutim, pokazalo se da su upitnici najekonominiji, najpouzdaniji i najvaljaniji instrumenti u postojeem arsenalu. Tendencije patolokog ponaanja su takoe predmet upitnikog ispitivanja. U odnosu na crte linosti tendencije patolokog ponaanja su raznovrsnije i manje odreene. Patoloka tendencija je dosta nejasan izraz koji obuhvata crte devi-jantnog karaktera, sindroma ili itavu nozoloku kategoriju. Izgleda daje znaenje ovog termina ogranieno na diskriminisanje patolokog, dok unutar patografije sam naziv nema definisani obim. Jednom se upotrebljava kao neurotine tendencije" dok u drugom sluaju sreemo anksiozne tendencije" ili neurastenine tendencije". Takoe nije sasvim jasno da li termin oznaava obrasce, motivaciju, niti je sigurno da li ima manifestno ili latentno znaenje. Momirovi (1972) pod tim nazivom podrazumeva konativne faktore". Sve u svemu, u strunoj literaturi i postojeem upitnikom instrumentariju namenjenom klinikim psiholozima tendencije patolokog ponaanja se javljaju kao determiniui sistem upitnikog ponaanja, koji se moe pomou odgovarajuih upitnika identifikovati. Ti upitnici daju mogunost odreenja individualnih razlika u pogledu patolokih tendencija. GRAFIKON 5. Ajzenkova hijerarhijska ema strukture linosti NIVO TIPA LINOSTI stidi jivost razdraljivo*! NIVO CRTE LINOSTI NIVO NAVIKNUTIH ODGOVORA

NIVO SPECIFINIH ODGOVORA 22 Psihudijagnustika 337 Sindrom linosti je konstrukt koji je pozajmljen iz psihopatologije i oznaava splet crta. Sindrom podrazumeva da je vie crta ponaanja na poseban, karakteristian nain u vezi. Ponekad se ova specifina veza tumai nekim skrivenim motivom ili razvojnim antecendentima. Nije sasvim jasno da li ovaj termin treba shvatiti kao zamenu za demodirani termin - tip. U tom smislu se esto koristi jedan drugi izraz, struktura", koji takode podrazumeva vie razliitih osobina u karakteristinom meusobnom odnosu. Uski konstrukti kao to su crte nisu prihvatljivi kao tumaenja upitnikog ponaanja na viedimenzionalnim upitnicima. Poto je klinika dijagnostika orijentisana na pojedince, ona favorizuje aspekt unutar individualnih razlika, viedimenzionalne upitnike i, sledstveno tome, iroke konstrukte kao to je sindrom. Jednu savremenu varijantu sindromskog tumaenja linosti i upitnikog ponaanja razvio je Evsenck (1957). Polazei od Jungove (1923) dihotomne tipologije linosti, koja priznaje dva osnovna tipa, ekstrovertni i introvertni, Evsenck je stavio sebi u zadatak da odredi strukturu tih tipova. On je izmenio znaenje tipa i umesto meusobno iskljuivih kategorija prihvatio je prevagu prelaznih formi koje stvaraju u realitetu jedan kontinuum na ijim se krajevima rasporeuje najmanji broj ljudi u istim oblicima ekstroverzije i in tro verzije. Taj kontinuum je merljiv", jer su intenziteti (individualne razlike) dostupni razliitim nainima psiholokog merenja i procenjivanja. Zbog toga je kontinuum odreen kao dimenzija linosti. Oba ekstremna oblika imaju, po zamisli Evsencka, istovetnu strukturu. Shema organizacije crta ili struktura linosti je hijerarhijska i srodna je Lineovom biolokom stablu. Hijerarhijski model strukture linosti Na dnu piramide nalazi se ono to je najuestalije u ponaanju, masa adaptivnih reakcija koje su, pojedinano uzeto, vie primerene specifinosti situacije (drai") nego linosti. Meutim, i pored velikog stepena specifinosti ovi su odgovori meusobno povezani u sisteme koje je Evsenck nazvao navikama. Navike su takvi sistemi reakcije koji objedinjuju vie reakcija i imaju tendenciju ponavljanja relativno nezavisno od situacije. Ve na ovom nivou piramide javlja se uporedo sa visoko adaptivnim, specifinim reakcijama i suprotna tendencija stabilizacije, ponavljanja i generalizacije ponaanja. Situacije koje izazivaju naviknuto ponaanje mogu biti veoma raznolike. Neka ivotna situacija i test provokacija mogu izazvati iste navike ponaanja. Na sledeem nivou javljaju se nove integrativne formacije koje povezuju nekoliko navika u jedan dinamiki sistem. Ove sisteme vieg reda od navika Evsenck odreuje kao crte linosti. Ponaanje koje kontrolie ovaj nivo hijerarhijskog sistema ima manji stepen adaptivnosti, u odnosu na specifinost stimila i situacije, nego navike. Za uzvrat, takvo ponaanje je ukljueno u jo vei broj i raznolikiji repertoar situacija. Crte su manje adaptivne, ali vie generalizovane karakteristike nego navike. Otud je crta blia linosti i trajnija karakteristika njenog ponaanja. Na samom vrhu piramidalnog modela, po pretpostavci, nalazi se tip linosti ekstroverzija ili introverzija. Tip je dinamika organizacija nekoliko crta linosti. Ovaj sistem je suprotnost reakcijama koje su 338 situaciono specifine i maksimalno adaptivne. Tip linosti je sasvim nezavisan od situacije, najverovatnije daje odreen genetiki, nasledem, ali je zato zastupljen u svim nivoima ponaanja. U crtama je tip linosti neposredno zastupljen dok je u navikama i specifinim situacijama manje. Evsenck je sklon da naziv tipa zameni terminom sindrom linosti uglavnom zato to tip nosi konotaciju diskontinuiteta karakteristika, to je Evsenck odbacio. Na osnovu svoje teorije linosti i hijerarhijskog modela strukture, Evsenck je konstruisao vie upitnika. Ti upitnici omoguavaju da se normativno odredi intenzitet pojedinih crta linosti i poloaj ispitanika na bipolarnoj dimenziji ekstro-verzija - introverzija. Sa stanovita ekonomije dijagnostifikovanja, Evsenckovi upitnici su podeeni da obuhvate najvie integrativne sisteme, ekstrovertni odnosno introvertni sindrom. Na osnovu takve procene moe se izvesti najvei broj prediktivnih pretpostavki o linosti na nivou crta i navika. Na primer, ako utvrdimo da je ispitanik u znatnoj meri ekstrovertan, onda iz toga moemo pretpostaviti da je njegova bazina anksioznost srazmerno niska, da je slabije socijali-zovan, da ima neodlonu potrebu za spoljnim senzacijama, da ima ee periode budnog spavanja, da pokazuje spontanost u komunikacijama, ali da je veoma nei-strajan. Ja ili koncept o sebi takode moe da bude predmet upitnikog ispitivanja i determiniui sistem" izbora odgovora. Evsenckov hijerarhijski model predstavlja samo jednu teorijsku aproksimaciju. Pored njega postoje i sasvim drugaiji modeli, kao to je na primer dao Cattell koji negira hijerarhijskointergrativnu povezanost bazinih faktora", a zalae se za autonomiju 16 dimenzija. U ovoj tezi i antitezi prepoznajemo faktoristike ideje engleskih i amerikih faktorista. Dok se jedni zalau za ideju centralizacije, drugi dokazuju prednost autonomije faktora. Ovaj teorijski i metodoloki spor i dalje se vodi i ne znamo kako e se zavriti. U svakom sluaju, moramo prihvatiti zavisnost instrumenta od

autorovog modela, a rezultat konkretnih ispitanika staviti u zavisnost od jednog i drugog. Nedostatak faktoristiki zasnovanih upitnika je taj to idealizuju autonomiju faktora sindroma. Kada ispitujemo neku osobu primenom upitnika, mi ne zahva-tamo njene osobine same za sebe. Konstruktori tih upitnika nam nameu ideju o izolovanosti ispitanika od sopstvenih osobina kao da je to uslov utvrivanja tih osobina putem ispitivanja upitnicima. Faktoristiki modeli ne vode rauna o tome da postoji oseanje identiteta, oseanje Ja, koje iznad svih drugih integrativnih sistema", povezuje prolost i sadanjost, senzacije i motoriku organa i itavog tela, privatno i javno ponaanje i proima nas u celini. Mada ovaj centralni doivljaj i svest individue ne kontrolie sve, neke osobine kod nekih ljudi ak vrlo slabo, ipak je pogreno ignorisati uticaj Ja. Najzad, nije lako odbaciti miljenje da Ja predstavlja takode jednu vrstu osobine linosti, posebnih karakteristika, koja se postepeno razvija (Loevinger, 1969). Mada konstruktori pretenduju da upitnicima izoluju odreenu osobinu, njihovi postupci provociraju Ja. Pitanja na upitniku su esto tako formulisana daje izolacija, odnosno preciznost nemogua. Na primer, pitanje glasi: Da li se lako uzbuujete?" Iako ovo ne spada u izuzetno nejasna pitanja, ipak se moramo upitati na kakvu vrstu uzbuenja se misli i ta znai lako"? Ovakva i slina pitanja ne 339 koe i ne omoguavaju korisnost upitnika. Ispitanici, pod pritiskom situacije i neodreenih razjanjenja" ispitivaa, na kraju uviaju da im ne preostaje drugo nego da se oslone na sebe kao na objekat i svest o sebi. Tako, u krajnjoj liniji, ispitanici ne biraju odgovore silom otuenih determiniuih sistema", navika, crta, sindroma ili faktora, ve pod uticajem trenutnog doivljaja i procene sebe, svojih relacija prema ispitivanju i oekivanju u odnosu na iskazanu sliku sebe. Drugim recima, kao stoje rekao Cronbach (1962), odgovori na upitnicima predstavljaju publikovanu sliku Ja". SAMOOPISNI ODGOVORI I EKSPRESIVNO ODBRAMBENA VAGA Prouavanje upitnikog ponaanja zapoelo je kada je postalo jasno da nema sutinske jednakosti izmeu intervjua i upitnika, i da upitnik nije pismena, anketna forma intervjua. Analiza upitnikog ponaanja je danas ve daleko odmakla zahvaljujui saznanjima i primeni mnogih principa psihometrije koji su otkriveni u vezi sa izradom testova. To znai da je ta analiza vrena sa stanovita da je upitniko ponaanje, u stvari, test-ponaanje. Rezultati koji su postignuti u kon-struisanju i standardizaciji upitnika, kao i razliita usavravanja toga procesa nesumnjivo idu na ruku izjednaenju. Meutim, ne moe se prihvatiti ocena o jednakosti ako se time potcenjuju izvesne bitne specifinosti upitnikog ponaanja. Smatramo da upitniko ponaanje nije ni intervju ni test-ponaanje, mada ima dodirnih taaka, ve neto zasebno. Analiza upitnikog ponaanja ne treba da se izjednai sa psihometrijiskom obradom, ajtem analizom i utvrivanjem mernih svojstava upitnika kao instrumenta". Kada se upitnik analizira, prva stvar koju izdvajamo je odnos pitanja i odgovora" ili stimulusa i reakcije. Sasvim je malo verovatno daje stavka (pitanje") samo jedan stimulus koji sadri specifinu grau na koju ispitanik mehaniki reaguje u zavisnosti od tenzije u specifinom segmentu njegove linosti. Takva slika upitnikog refleksa" je naivna, koliko je mehanika toliko je i neodriva. Rasprostranjeno je uverenje da se linost na upitniku ipak ispoljava zahvaljujui koncentraciji masovne drai". Izmeu ove pretpostavke i prethodne razlika je samo u kvantitetu. Naime, osoba moe da ublai odreagovanje ili da zadri neki deo specifinih upitnikih reakcija", ali ne moe sve. Usled toga, poveavanjem koliine specifinih drai odnosno pitanja poveava se i koliina otkrivajuih reakcija. Kada se sakupi dovoljna koliina otkrivajuih reakcija, onda je ve lako rekonstruisati odreene segmente linosti i, naravno, kombinovati te segmente. Poto nije bitno da svaka upitnika dra (pitanje) izazove specifinu otkrivajuu reakciju, odnosno nije bitna proporcija, ve fiksirana koliina, koja se moe osigurati i po cenu proirivanja upitnika na nekoliko stotina pitanja, na kraju ispitanik mora da se otkrije. Ova strateka zamisao upitnike eksploracije izraava uverenje da je otkrivajue ponaanje linosti jedna neminovnost koja je determi-nisana kombinacijom forme mehanikih alternativa i kvantiteta, s jedne strane, i empirijskom selekcijom specifino provokativnih sadraja, s druge strane. Zanimljivo je da je ista ideja o neminovnosti otkrivanja" bila uvreena u mislima projektivista etrdesetih godina. To nas navodi na udan zakljuak da su dijagno340 stiari pre dvadesetak godina verovali u determinizam testovnog ponaanja. Ovakve ideje su mogle pothranjivati fantaziju o svemoi kliniara, to je ne samo ugodno za njih nego je svakako i potkrepljivano ako ne rezultatima testova, a ono dranjem pacijenata. Zastoj u razvoju upitnika izazvao je protivmeru koja se sastojala u povezivanju upitnika bilo sa teorijom linosti bilo sa faktorskom analizom. Razlika je neznatna, jer se povezivanje sa faktorskom analizom takoe zavravalo odreivanjem crta ili tendencija linosti. U prvom sluaju je predmet merenja" bio apriori odreen, a u drugom empirijski, aposteriori. Meutim, u oba sluaja proces otkrivanja linosti jednostrano je shvaen kao produkt spoljne, instrumentalne kontrole. Greka je bila u

tome to je procenjena vrednost spoljanje, tehnike kontrole izraavanja linosti kroz upitniko ponaanje. Nekritiko verovanje u tehniku vratilo je dijagnostiare na prevazienu ideju o pasivno reaktivnoj linosti. Znatan doprinos shvatanjima o svemoi instrumenta", odnosno o neminovnosti otkrivanja, dala su istraivanja koja su ukazala na to da postoje odreeni stilovi ponaanja u odnosu na upitnike. Ve po definiciji stil je nezavisan od sadraja komunikacije. Prema tome, sporedno je ta e ispitanik potvrditi, a ta e negirati, jer e i jedno i drugo uraditi na jedan odreeni, specifian nain. Tako, na primer, ima ispitanika koji preteno potvruju pitanja, biraju potvrdan odgovor, zanemarujui u znatnoj meri sadraj pitanja. Nasuprot potvrivaima" sreu se takvi koji biraju odreni odgovor, takoe nezavisno od sadraja. Druga vrsta podrke potekla je od konstruktora MMPI-ja (Hathaway i McKinlev, 1943; Hath-away i Meehl, 1951) koji su na temelju strogog empirizma potvrdili da se prema stilu odgovora ili profilu na MMPI mogu diferencirati ljudi u odnosu na najrazliitije kriterijume, bilo daje u pitanju ponaanje ili stav. Upitnik je struktu-risana serija drai koja izaziva verbalne reakcije", a serije verbalnih reakcija stvaraju konfiguracije koje su van svesne kontrole ispitanika. Upitnici mogu dati korisne rezultate a da ispitanici nisu posebno naklonjeni introspekciji, kao to se pretpostavlja, a donekle i nezavisno od svesne kontrole. Meutim, preterana je tvrdnja da se ponaanje u odnosu na upitnike moe kon-trolisati u potpunosti spolja, odnosno tehnikom. Upitnici mogu puno ali ne mogu sve". I konstruktori MMPI-ja su doli do uverenja da dalji napredak u razvoju upitnika iziskuje saznanje o unutranjoj kontroli ponaanja, dakle o onome to ispitanik ini svojim otkrivajuim ponaanjem. Ispitanik je aktivni agens u svom upitnikom ponaanju, posebno u odnosu na otkrivanje, to podrazumeva i svesno i nesvesno upravljanje. Znai da nije dovoljno pridobiti ispitanika da popuni upitnik i motivisati ga na svesnom nivou. Pored ovoga, to je bitan uslov uspeha, neophodna je i kontrola udela i karaktera nesvesne odbrane kao komponente upitnikog ponaanja. SVEDOENJE O SEBI, VARANJE, PRISTRASNOST I SAMOZATITA U nizu pokuaja koji se ine da bi se razumelo ta se odigrava u procesu primene upitnika povremeno vaskrsava ideja o analogiji sa introspekcijom. Ma 341 koliko daje upitniko ponaanje sloeno i uslovljeno mnogim faktorima, obrazovanjem, inteligencijom, motivacijom, situacionim osobenostima, kae se introspekcija je sutina, dok su ostali inioci periferni. Vie od polovine pitanja na bilo kom upitniku, a najverovatnije i tri etvrtine ukupnog broja, tako je formulisano da ih osoba koja nije sklona introspekciji ne moe razumeti. Alternativa od dva odgovora koji se nude na izbor samo je prividna, jer svako pitanje implicira mnotvo alternativa. Ukoliko ispitanik nije nimalo sklon introspekciji, on nema potrebnu direkciju svesti koja ga prevodi preko zastranjujuih mogunosti tumaenja znaenja koja pitanje moe da ima. Introspekcija kao komplementarna orijentacija kontakta sa realnou i kontrole unutranje realnosti je nesumnjivo bitan uslov primenljivosti upitnika. Meutim, introspekcija kao metod psihologije, pogotovo njena primena u okviru nekih psiholokih kola, neto je to je tee prihvatiti kao analogiju sutini upitnikog ponaanja. Introspekcija kao metod u naunim istraivanjima dala je znaajan doprinos razvoju psihologije. Mada ne znamo u kojoj meri, sigurno je da je taj uspeh mnogo zavisio od samih samoposmatraa, njihove odanosti ciljevima nauke, njihove sposobnosti i uvebanosti u samoposmatranju. Bilo bi porazno po upitnike ako bismo ovu grupu ljudi prihvatili kao kriterijum, a njihovo ponaanje kao conditio sine qua non podobnosti za upitniko ispitivanje. Uostalom, u tim eksperimentima nisu bili ugroeni personalni i socijalni interesi ispitanika. To je bitna razlika izmeu mase koja se ispituje upitnicima danas i naunike elite koja je razvijala introspekciju. Proseni ispitanici koji se danas podvrgavaju upitnikom ispitivanju su kandidati za neku kolu koja sprovodi selekciju pri prijemu, ljudi koji trae posao a prijem moe da zavisi od rezultata na upitniku, psihijatrijski bolesnik koji se nalazi pod pritiskom svojih munih doivljaja, neizvesne sutranjice i elje da po svaku cenu bude otputen iz bolnice. Svi ti ljudi vide u upitnicima neto to je u funkciji njihovog psiholokog polja i vektora tog polja. Malo je verovatno da oni imaju distancovani stav i entuzijazam oveka koji radi po svom slobodnom ivotnom izboru i po svetoj nauci". Ispoljiti se kroz odgovore ima ili moe da ima sasvim druge vrednosti za introspekcionistiku elitu i pragmatinu veinu. Otkrivanje linosti kroz upitniko ponaanje ne odigrava se u socijalnom vakuumu i zbog toga se introspekcija ne moe prihvatiti kao vodei proces. Danas niko ne oekuje da ispitanici, makar i sa najveim darom za introspekciju, otkrivaju sebe bez ikakve ograde i odbrane. Samoopisno ponaanje kao i svako drugo prilagodava se cilju i vrednosnoj oceni situacije. Ispitanik koji je upuen psihologu kao sudski sluaj o kome treba dati strunu procenu radi daljeg voenja sudskog postupka, veoma verovatno, prilagodava svoje upitniko ponaanje svom taktikom cilju. Zna se da upitnici nisu otporni na odbrambena manevrisanja i da su u nekoj meri prozirni i da inteligentni laici mogu uticati na rezultate. Ako je ispitanik neurotiar, onda je veoma verovatno da e izbegavati da prihvati niz tvrdnji

koje ga navode da sebi pogleda u oi, da prihvati izvesne istine o sebi koje ga plae. On e takoe da manipulie sa otkrivanjem i podesie svoje upitniko ponaanje, delom nesvesno, tako da rezultat potvrdi sliku koju on sam moe da prihvati a druga strana treba da primi. Ukratko, otkrivanje na upitniku ne zavisi samo od 342 introspekcije nego i od rizika koji ispitanik moe da tolerie u datom interpersonal-nom kontekstu. Najubedljivije tumaenje upitnikog ponaanja daje model interpersonalne percepcije koji je dao Laing (1966). Opaanje sebe je nesvodljivo na relaciju individue prema samoj sebi. Samoopaanje uvek podrazumeva i neku drugu osobu, aktuelnu ili imaginarnu, prema kojoj se samoposmatra odreuje. Kako Ja sebe vidim uvek zavisi od toga kakve pretpostavke imam o tome kako me vidi neko drugi, neko Ti ili Oni. To opaanje sebe posredstvom pretpostavljene zamisli o tome kako ga vidi neko drugi, Laing naziva metapercepcijom. Ako poemo od toga da je opaaj sveta neto to polazi od Ja, a opaaj Ja je sinteza samoopaaja i pretpostavke o tome kako Ja vide drugi, onda je polazna osnova svakog pogleda na svet dijada, zakljuuje Laing. No bez obzira na epistemoloke postavke, sasvim je uverljivo da je samoopisno ponaanje jedna vrsta metapercepcije. Evo jedne ilustracije metapercepcije (Laing, 1975): Oni igraju igru. Oni igraju da ne igraju igru. Ako im ja pokaem da to znam, povrediu pravila igre, kaznie me. Moram igrati igru da ne primeujem da se igra. Prema metaperceptivnoj teoriji Lainga, identitet koji ispitanik otkriva svojim upitnikim ponaanjem je rezultat procene. Ova procena ispitanika zasniva se na opaanjima konkretnog partnera i situacije u kontinuitetu njegovih ranijih formulacija o svom identitetu, u permanentnom toku fantazije i zakljuku o tome staje najbolje". Uz sve to kao jedna vrsta brojitelja" provlai se pretpostavka o tome kako me on vidi" i druga: kako e me videti kada ovo sazna". Meutim, ovaj proces nije refleksnog tipa ve jedan tok koji se neprekidno odvija, ponavlja kao spirala i ide do kraja kontakta. Otkrivajue i prikrivajue ponaanje i u uslovima upitnikog ispitivanja javlja se uporedo u jednom spregu. Sasvim je neosnovano svoditi upitniko ponaanje na jedno ili drugo odvojeno. Takode je bez opravdanja izjednaavanje prikrivajueg ponaanja sa laljivou ili boleu. Takode je nepraktino ako se zanemari uporednost ovih oblika. Kada govorimo o otkrivajuem ponaanju, obino razlikujemo samo intenzitet. Meutim, kada prikazujemo prikrivajue ponaanje, onda razlikujemo modalitete i vrste tog ponaanja. Ova razlika u obradi proizilazi iz klinike tradicije i vanosti koju pridajemo loem ponaanju" uopte. U celini, naa briga i panja koju posveujemo analizi i klasifikaciji prikrivajueg ponaanja u skladu je sa klasinim klinikim pristupom i medicinskim modelom". Poto je, po svemu sudei, do sada propao svaki pokuaj da stvorimo instrument koji je u stanju da eliminie prikrivajue ponaanje, ne preostaje nam drugo nego da kon-struiemo takve upitnike koji su u stanju da bar registruju intenzitet i vrstu prikrivajueg ponaanja uporedo sa intenzitetom i vrstom otkrivajueg ponaanja. Suoavanje je jedina mogua vrsta kontrole koju za sada moemo sagledati. Medu pretpostavkama koje su pod uticajem predubeenja ve gotovo postale istine" posebno se istie uverenje daje linost, ili bar onaj aspekt koji naziva343 mo struktura, jedna konstanta. Taj skelet linosti" je, naravno, trajan i uvek tu kada se linost otkrije, bez obzira na varijacije koje se otpisuju kao neto to nije struktura. Od upitnika oekujemo da zahvati i odrazi aspekte strukture, a samo manjim delom situacione, specifine reakcije. Bez ove pretpostavke preti nam opasnost da nae saznanje o linosti, steeno iz upitnikog otkrivanja, ostane nepovezano sa vantestovnim ponaanjem, dakle neto za sebe. Meutim, svakodnevno posmatranje i samoposmatranje nas upuuju na injenice da se ponaanje menja, da se ljudi menjaju. Tvrdoglavo upinjanje da saznamo samo strukturu" moe nam zatvoriti vidik prema promenama, koje ne moraju apriori biti irelevantne samo zbog toga to su promene. Na primer, ispitanici menjaju svoje ponaanje i upitniko i vanupitniko u razliitim fazama kontakata sa psihologom. Dosta esto neurotian, pred ukljuivanje u psihoterapiju, pruaju vrlo mranu sliku svoga stanja. Takvo ponaanje izaziva osudujue ocene kliniara i nadevanje dijagnoze kao regresija" ili agravacija". U kasnijoj fazi terapije, kada je uspostavljen pozitivan kontakt sa terapeutom, neurotian poinju da menjaju svoje ponaanje i identitet" i nastoje da nagrade" trud terapeuta pozitivnim promenama. Kada se terapija blii kraju, a neurotiar ve eli da pode kui, onda se ponaanje jo vie menja u smislu poboljanja. Taj sled promena poznat je pod nazivom Zdravo - do vienja" (Hello - Good by!"). INDIREKTNI PRISTUP; UPITNICI TIPA VERBALNE REAKCIJE Medu vernicima upitnike tehnike nastao je jedan pokret ije je geslo bilo: Batali jalove diskusije.

Krenimo od poetka!" Podstrek ovom pokretu dao je Strong (1943) sa svojim Upitnikom profesionalnih interesa. Strong je nameravao da stvori jedan upitnik koji e diferencirati ljude u pogledu njihovih profesionalnih interesa. Sakupio je nekoliko stotina stavki, za koje je pretpostavio da stoje u vezi sa odreenom vrstom interesovanja ili aktivnosti. Zatim je u duhu empiristi-ke tradicije pristupio proveri diskriminativne valjanosti instrumenata. Odabrao je grupu ispitanika opredeljenih po profesionalnim aktivnostima i interesovanju i pri-menio svoj upitnik na njih. Po zavretku validacionog poduhvata, koji je bio uspe-an, Strong je konstatovao da je diferencijalna validnost stavki skoro nepredvidljiva. Jedinu izvesnost u tom pogledu daje faktika, empirijska provera. Posmatrajui odnos sadraja stavke i njene veze sa odreenim profesionalnim interesima, Strong je naiao na veliki broj paradoksalnih veza. Stavke koje po svom sadraju ni po emu nisu nagovetavale specifinu vezu sa kriterijumom ispoljile su se, nakon provere, visokom diskriminativnou. A bilo je i obrnutih primera u velikom broju. Ovaj nalaz, koji prikazuje stanje naih teorija u prilino jadnom vidu, ima i svoj optimistiki aspekt. Naime, sasvim se moe eksperimentalno konstruisati mnotvo stavki (pitanja") i proveriti njihova faktika diskrimi-nativnost prema empirijskim kriterijumima. Tim putem emo otkriti dovoljan broj empirijskih diskriminativnih stavki, koje zatim moemo organizovati kao niz skala, ili bateriju upitnika. Bitan je sam postupak konstrukcije i verifikacije, dok je izbor kriterijuma prema kojem elimo da odreujemo individualne razlike meu 344 ispitanicima slobodan, nepotrebno je brinuti se za teoriju, za apriornu vezu sadraja stavke i teorijskih postulata. Namesto toga potrebno je eksperimentisati, proveravati i uspeh nee izostati. Osnovni cilj Strongovog pristupa bio je osloboen od zamrenih polemika o sutini" upitnikog ponaanja i nalaenja praktinog reenja za samoopisno istraivanje. Analize novog postupka pokazale su da je najstimulativnije otkrie o nepovezanosti sadraja stavke sa vantestovnim kriterijumom. Ako je to tako, onda je veoma lako resiti jedan od najgorih problema upitnika, a to je prozirnost i pristupanost manipulisanja od strane ispitanika. Stavka moe da dobije sadraj koji je sasvim neutralan i ne pobuuje ni sumnju ni logiku pronicljivost ispitanika u pogledu predmeta merenja". Ispitanik ne moe da deifruje smisao stavke i ne moe, prema tome, da daje propagandnu sliku o sebi. tavie, ovakva neutralizirana stavka vie i nije pitanje, u pravom smislu, kao to ni izbor alternativnih odgovora nije pravi odgovor. Ponaanje ispitanika u tim osnovnim segmentima moglo bi se uporediti sa refleksima, kao neka vrsta verbalne reakcije". Dalja je mogunost da upitniko ponaanje na novom tipu instrumenta uporedimo sa ponaanjem na projektivnim tehnikama. U oba sluaja stimulus je faktiki nejasan, nestrukturisan" i ima skriveno znaenje. Odgovor je takoe takav da krije pravo znaenje, jer nije u logikoj i semantikoj vezi ni sa pitanjem ni sa tumaenjem ispitanika. Veza sa kriterijumom je bitna mada nejasna. Pored Strongovog instrumenta, najpoznatiji upitnik tipa verbalne reakcije je Minesota multifazni personalni inventar poznat po skraenom nazivu MMPI. Ovaj inventar je vanredno dobro primljen medu praktiarima i ima veoma iroko podruje primene, koje se ne ograniava samo na klinike probleme. Vrline indirektnog pristupa i princip verbalne reakcije dobro su doli kliniarima koji, u ulozi dijagnostiara, imaju puno tekoa u prevazilaenju otpora i prikrivajueg ponaanja. Meutim, MMPI nije samo direktan derivat Strongovog metoda ve je uneo i druge vane novine u recepturu konstruisanja klinikih, individualno orijenti-sanih eksplorativnih inventara. Novina je pre svega u sistemu kontrolnih skala, a o tome emo opirnije u poglavlju o MMPI. Za sada pak konstatujemo da je empirinost i jaka i slaba strana indirektnih upitnika. Naime, indirektni upitnik uspeva da zaobie odbrambene zamke ispitanika i da otkloni metodoloke kritike o zavisnosti upitnikog ponaanja od introspekcije, uvida u sebe i kritinosti prema sebi. To je nesumnjivo krupan poen. Meutim, ekskluzivna empirinost suava saznajnu vrednost rezultata. Dobijeni rezultat ostaje savreno nejasan izvan veze sa precizno ali usko odreenim empirijskim kriterijumom. Naravno, pitanje je da li moemo prihvatiti MMPI kao ist primer indirektnog upitnika tipa verbalne reakcije? CORNELL INDEKS Upitnik koji je u II svetskom ratu masovno primenjen u trijane svrhe, analogno Woodworthovom upitniku u prethodnom ratu, dobio je naziv Cornell Selectee Index (Weider, Mittleman, Wechsler i Wolff, 1944). Mada je po rezultatima sasvim ravan svom velikom prethodniku Kornel indeks nije postao uzor koji 345 se oponaa, niti je pokrenuo neto izuzetno. Po svom formatu Kornel indeks je klasian upitnik sa stotinak pitanja" koja se odnose na simptome psihoneuroti-nosti. Obrada upitnika i izraunavanje jednostavni su, kao i postupak utvrivanja dijagnoze". Ukratko, Kornel indeks je tipian izdanak psihometrijskog upitnika name-njenog masovnoj, ekonominoj ekspres dijagnostici". Potvrena valjanost u uslovima armijske trijae ohrabrila je konstruktore i podstakla ih da prilagode

ovaj upitnik i civilnim ispitanicima. Najpre je pripremljena standardizacija za studente. Pokazalo se da Kornel indeks dobro i pouzdano izdvaja one studente kojima je potrebna psiholoka ili psihijatrijska pomo (psihoterapija"). Kasnije, ovaj upitnik je prilagoen i individualnom ispitivanju. On se potvrdio kao vrlo korisno pomono dijagnostiko sredstvo u neuropsihijatrijskoj predtrijai. Naime, dok bi pacijenti u ekaonici sedeli iekujui da stignu na red, dobijali bi ovaj upitnik da ga popune. Ulazei kod neuropsihijatra oni bi predali popunjeni Kornel medicinski indeks" (naziv za tu formu upitnika), a lekar bi intervjuom produbljivao one albe koje su u upitniku najvie isticane ili su najma-lignije. Kornel indeks je upitnik skromnih mogunosti i pretenzija, ali je pouzdan i ekonomian. On je uspeo da se odri zahvaljujui vie puta potvrenoj injenici da su klasifikacione odluke, u odnosu na diferenciranje-neurotinosti i normalnosti, na osnovu dobrog upitnika pouzdanije nego odluke uzorka neuropsihijatara (Eysenck, 1953). Dijagnostikovanje u masi uvek daje prednost upitnicima ako su bar toliko provereni kao Kornel indeks, nad kliniarima pojedincima. Pored svega upitnik je i ekonominiji. Neuropsihijatru je za dijagnostiku procenu jednog pacijenta potrebno oko pola sata. Za isto vreme, pomou Kornel indeksa, priueni psi-hometriar moe da ispita oko 50 ispitanika. Za obradu i izraunavanje rezultata potrebno je oko deset minuta po sluaju. Sve zajedno procena na osnovu Kornel indeksa bra je, jeftinija, pouzdanija i primenljivija za dalju strunu i naunu analizu. Poput mnogih drugih dijagnostikih instrumenata, i Kornel indeks je postao internacionalan. Upotrebljava se i u naoj zemlji. Stavie jedan je od retkih instrumenata koji su i standardizovani kod nas. Autor standardizacije Momirovi (1964) pokuao je da oplemeni ovaj upitnik i uinio je dve vane izmene. Prva je izmena u tome to je jednodimenzionalni Kornel indeks preobrazio, po ugledu na MMPI, u viedimenzionalni upitnik. U Momirovievoj verziji Kornel indeks N4 daje, pored mere opte neurotinosti, i posebne mere intenziteta dvanaest neurotinih tendencija" (anksioznost, depresivnost, fobinost, hipohondrinost, hipersenzi-tivnost, razne forme somatske konverzije, agresivnost, impulzivnost i paranoid-nost). Druga izmena sastoji se u tome to je odbacio takozvana stop-pitanja" koja su, ukoliko bi ih ispitanik ocenio kao tana u odnosu na njega, uzimana kao apsolutna indikacija za individualni psihijatrijski pregled. Namesto stop-pitanja Momirovi je dodao Kornel indeksu dve kontrolne skale, takoe po ugledu na MMPI. Standardizacija Kornelovog indeksa u naoj zemlji obavljena je na omladincima od 16 do 18 godina. Karakteristike ovog upitnika veoma su zadovoljavajue kako u pogledu validnosti tako i u pogledu ostalih parametara. Pomou 346 ovog upitnika postie se oko 80% uspeha u diskriminativnoj klasifikaciji normalnih i neurotiara. Na osnovu toga moe se zakljuiti da je Kornel indeks dobar trijani, pomono-dijagnostiki i istraivaki instrument. MINESOTA MULTIFAZNI PERSONALNI INVENTAR - MMPI Kada se kae da se u psihodijagnostici koriste i upitnici, pored ostalih instrumenata, onda se obino misli na MMPI. To je razumljivo, jer se ovaj upitnik ve tri decenije primenjuje u sastavu dijagnostike baterije. Nijedan drugi upitnik, za sada, nije ozbiljno ugrozio primat MMPI u pogledu rasprostranjene upotrebe, uestalosti korienja i irine indikacija, poev od trijae, preko diferencijalne dijagnostike do sloenih istraivanja. Neposredni rivali" MMPI medu uputnicima jesu Cattell inventar 16 PF i Gough kalifomijski personalni inventar (Gough, CPI). Meutim, jedino je MMPI uspeo da se nametne kao ravnopravan dijagnostiki instrument sa Rorschachovom tehnikom. Ovaj upitnik je konstruisala grupa autora sa univerziteta u Minesoti. Hath-away i Meehl su sastavili deset klinikih upitnika u jednu baterijsku celinu koja ima 550 stavki (pitanja"). U formi za grupno ispitivanje ima 16 stavki koje se ponavljaju i zbir iznosi 566 pitanja". Upitnik ima dve forme. U individualnoj formi pitanja" su na posebnim kartonima, dok se odgovor u tri kategorije daje sortiranjem u tri posebne kutije. U grupnoj formi pitanja" su u jednoj svesci, dok se odgovori upisuju u formular. Obrada je dosta zametna, ali se moe obaviti i mehanografski. Rezultat se iskazuje na dva naina, numerikom ocenom i grafikonom (profilom). Po svojoj konstrukciji MMPI je multidimenzionalan inventar linosti. Sastavljen je od deset razliitih upitnika koji zahvataju patoloke karakteristike sa izuzetkom dve skale. Jedna od njih meri specijalnu introverziju, a druga muevnost odnosno enstvenost. Pri odabiranju pojedinanih upitnika autori su vodili rauna o tome da je upitnik proveren i da ima dobre merne osobine. U pogledu sadrine, odnosno intencionalnog predmeta merenja" odabrani su upitnici koji su pokrivali nozoloke kategorije Kraepelinove sistematike patologije linosti. Na taj nain dobijena je baterija upitnika ili multidimenzionalni inventar" koji simultano pokazuje intenzitet ispitanikove linosti na sledeim patolokim dimenzijama": 1. hipohondrinost (Hs), 2. depresija (D), 3. histerija (Hy), 4. psihopatska devijacija (Pd),

5. muevnost - enstvenost (Mf), 6. paranoinost (Pa), 7. psihastenija (Pt), 8. shizofrenija (Se), 9. hipomaninost (Ma) i 10. socijalna introverzija (Si). Autori su poli od postavke da udruena primena 10 razliitih upitnika daje efekat koji je vei od zbira. Osim toga, simultano testiranje vie osobina pokazalo 347 se kao reenje koje prevazilazi neke, ve klasine, tekoe monodimenzionalnog upitnika. Naime, u praksi je est sluaj da, na primer, depresivni bolesnik dobije na upitniku depresivnosti nizak skor, a na upitniku histerinosti visok skor. Ovakve i sline permutacije zbunjivale su dijagnostiare i navodile su na zakljuak da instrument nije u redu. Meutim, krepelinovski jednodimenzionalni model sve je vie gubio na uverljivosti i medu psihijatrima koji su se u dijagnostici oslanjali na sopstveni rad. Viedimenzionalni model patologije linosti je podloga na kojoj je zasnovan MMPI, to e rei da nije u pitanju samo tehnika novina nego i koncept strukture mentalnih poremeaja. Naravno, MMPI kao instrument baterijskog tipa daje neke mogunosti koje naturalistika opservacija, makar bila orijentisana istim multidimenzionamim konceptom patologije linosti, ne moe postii. Upitnici koji su uli u sastav MMPI-ja nisu stvoreni na istim osnovama i nisu ni iste duine. Meutim, oni su zajedno provereni i standardizovani (poput Wechslerove skale inteligencije), to omoguava da se intenzitet uinka na razliitim skalama uporedi i numeriki i grafiki. Na ovaj nain prevazilazi se monodimenzionalni model i ostvaruje viak", u odnosu na zbir, u formi profila ili konfiguracije. Druga bitna originalnost MMPI-ja sastoji se u primeni principa verbalne reakcije. Sve stavke su redigovane, a neke su iz osnova nove, ali sve zajedno predstavljaju jednu novinu medu klinikim upitnicima. Umesto da formulacija simulira pitanja iz intervjua ili ankete, ona je data kao verbalni stimulus" sa notom planirane nejasnoe. Ponegde se koriste dvostruke negacije, koje, dodue, oteavaju razumevanje i izbor odgovora. Dvostruke negacije su uvedene da bi se suzbila tendencija nekih ispitanika da mehanizuju izbor odgovora. Ima takvih upitnika kod kojih su odgovori Da potvrda poremeaja, a odgovori Ne negacija ili potvrda zdravlja. Primeeno je da ispitanici, posle izvesnog vremena, prestaju da itaju stavke i zaokruuju Da ili Ne zavisno od toga kakav utisak ele da ostave na ispitivae. Princip verbalne reakcije je primenljiv na MMPI zbog toga to je ovaj instrument kontinuirano proveravan u odnosu na razliite empirijske kriterijume. UGRAENA SKEPSA, KONTROLNE SKALE MMPI Bitna karakteristika MMPI-ja je to u svom sastavu, pored deset klinikih skala", ima jo etiri kontrolne skale. To potvruje da su konstruktori ovog sloenog upitnika usvojili realistiki pogled na ponaanje i da su shvatili da odbranu ispitanika ne treba suzbijati ve poznati. Kontrolne skale su ugraene u upitnike i pre nego to je MMPI postojao. Meutim, konstruktori MMPI-ja su otili korak dalje, jer su ukljuili etiri kontrolne skale, priznavajui da postoje razliiti stilovi prikrivajueg ponaanja na upitnicima. Druga vana odlika sistema kontrolnih skala na MMPI-ju je ta da i profil odbrana" ima, ili moe da ima, dijagnostiki znaaj. U celini, MMPI zasluuje svoje mesto i prihvaenost od strane kliniara jer je za svoje vreme bio ispred svih ostalih upitnika. Nijedan drugi upitnik nije obuhvatio vie dijagnostiki relevantnih crta, nije pruao ni priblino takvo reenje problema prozirnosti kao to je sistem verbalnih reakcija i, na kraju, nijedan upitnik nije raspolagao sa tolikim brojem kontrolnih skala i mogunou profilne analize otkrivajueg i prikrivajueg ponaanja. 348 U sastavu MMPI-ja nalaze se sledee kontrolne skale: L ili skala laganja, skala ?" ili indeks neopredeljenosti i ambitendencije, F ili skala atipinog ponaanja i najzad K ili skala oseanja moi (superiornost ili inferiornost). Skala L je varijanta upitnika koji je korien i u ranijim istraivanjima moralnog ponaanja. Ovaj aspekt linosti je prouavan eksperimentalno i testovno jo 1928. godine (Harthshorne i May). Osobenost L skale je da zahvata tendencije preterivanja u prikazivanju moralne strane linosti. Najvii skor na ovoj skali dobie neko ko je savreno bezgrean, dakle svetac, istunac, vitez bez mane i, naravno, laljivac. Kao i ostale skale i L skala je empirijski normirana. To podrazumeva da do izvesne granice svaki ispitanik moe, bez opasnosti da bude dijagnostiki etiketiran, da se pretvara i kooperi svojini vrlinama. Meutim, postoji jedna granica, empirijski odreena brojem poena, ije prekoraenje povlai etiketiranje ili ponitavanje testa. Vrlo visok skor ukazuje na to daje moralizatorsko zatitno ponaanje toliko jako i obuhvatno daje na MMPI-ju nemogue odrediti pouzdani profil patolokih (negativnih) tendencija. Broj kartica svrstan u kategoriju Ne mogu da se odluim" predstavlja indeks pouzdanosti testponaanja u celini. Na svako pitanje" ispitanik moe da odgovori rasporedom kartice u tri kategorije: Tano", Nije tano" ili Ne mogu da se odluim". U stvari, ispitanik je ispunio svoj ugovor" samo

ako je ostao na binarnoj shemi i izabrao potvrdni ili odreni odgovor. Trea varijanta, koja je obeleena sa znakom pitanja (?" - Ne mogu da se odluim") je uvedena samo da bi se smanjilo oseanje prisile kod ispitanika, koji ovim dobija mogunost da se ponekad izmakne. Naravno, u nepisanom ugovoru" pretpostavlja se da e ispitanik da se ponaa odgovorno" i da nee suvie esto izbegavati da se otkrije, da rizikuje i da bira izmeu Da i Ne. Empirijska analiza test-ponaanja pokazala je da se moe odrediti jedna kvantitativna granica do koje svako moe koristiti pravo izmicanja. Preko te granice testponaanje postaje sporno, odnosno dolazi u pitanje otvorenost i pouzdanost rezultata. Takoe je ustanovljeno da pojedine kategorije ispitanika sa razliitom uestalou biraju ?" kao svoj odgovor. Osobe sa jakim opsesivno kompulzivnim sklonostima imaju relativno najvie ?". To se objanjava na klasian nain crtama analognog karaktera" kao to su ambitendencija, neodlunost, oklevanje i nemogunost izbora zbog intelektualizacije i argumenti-sanja u prilog obe, meusobno iskljuive, varijante. Medu one koji takoe imaju povieni '?" skor spadaju osobe sa neurasteninim i depresivnim osobinama. Skala F je uvedena kao kontrola tipinosti upitnikog ponaanja. Svaki nomotetiki instrument uslovljen je itavom mreom pretpostavki o ponaanju ispitanika. Sve te pretpostavke neophodne su da bi se rezultati interpretirali. Meutim, samo je manji deo ovih hipoteza stvarno dokazan. Na primer, da bismo odgovore ispitanika mogli prihvatiti kao relevantne informacije, moramo pretpostaviti da je ispitanik proitao i razumeo pitanja". Takoe moramo pretpostaviti daje odgovore" birao prema nekim svojim merilima koja su slina merilima drugih ljudi. Suprotna je mogunost da je ispitanik odgovore birao nasumce, sluajno, ili da ih je birao na neki nain koji je potpuno izuzetan. Naravno, ako je sistem izbora odgovora potpuno izuzetan, onda je vrlo teko primeniti interpreta-cijske postavke koje su opte, nomotetiki zasnovane. U stvari, da bi upitniko ponaanje moglo da se adekvatno interpretira, ono mora biti univerzalno, ili barem 349 opte, odnosno zajedniko nekim ljudima za ije ponaanje ve postoje kriteri-jumi. U suprotnom, upitniko ponaanje ne moe da se, prema postojeem znanju i postojeim normama, klasifikuje i interpretira. Sa izuzetkom MMPI-ja nema ni jednog drugog instrumenta koji kontrolie aspekt tipinosti, a bez toga je procena linosti gotovo nemogua. Potpuno originalno, atipino ponaanje moe da se eksplorie i procenjuje samo naturalistikim tehnikama, intervjuom i opservacijom. Zapaeno je da se visok indeks atipinog ponaanja esto javlja kod shi-zofrenih, ali i kod drugih sluajeva. Visok F skor je est kod ispitanika koji nisu dovoljno pismeni, obrazovani i orijentisani psiholoki" da bi razumeli pitanja". Najei sluaj povienja F skora je kod nepaljivih ispitanika koji kre ugovor" i odgovaraju napamet", ne itaju pitanja, ve samo nasumce ubacuju kartone. Povieni F skor je dovoljan razlog za ponitavanje ispitivanja. Skala K je prvobitno bila namenjena kontroli jedne dimenzije ponaanja koja ima veliki znaaj u klinikoj dijagnostici. U pitanju je dimenzija agravacija - disimulacija". Neki pacijenti sistematski preteruju u prikazivanju svoga stanja, dok se drugi ponaaju suprotno i umanjuju teinu poremeaja. Iza takvog ponaanja je ubeenje tih osoba i zbog toga su one vrlo dosledne u toj igri dodavanja - oduzimanja. U oba sluaja kliniar moe biti doveden u zabludu, a njegova zabluda moe biti tetna za obe strane. Ovakve tendencije u samoopisivanju daleko tee pogaaju rezultate standardizovanih instrumenata nego naturalistiki nastrojenog kliniara. Instrument ne ume da brine o sebi i ne moe da koriguje pnstrasnost ako nije programiran. Kliniari su, u veini sluajeva, zahvaljujui iskustvu, naueni da ispravljaju pristrasne samoocene ispitanika. MMPI je prvi kliniki inventar koji je opremljen posebnom skalom za kontrolu agravacije-disimulacije". Dejstvo skale K odvija se dodavanjem ili nedodavanjem korekcionih pondera onim klinikim skalama koje su najee i najvie izmenjene uticajem agravacijedisimulacije". Kasnija proveravanja su pokazala da je korekciona K skala u vezi i sa nekom irom crtom linosti. To je, u stvari, opti trend u saznavanju valjanosti upitnika obuhvaenih u celovitu MMPI bateriju. Namesto oekivane potvrde da svaki pojedini upitnik zahvata jedan odreeni i relativno uzani segment, desilo se da je potvrena suprotna injenica. Svi pojedini upitnici imaju sloenu validacionu podlogu koja prevazilazi usko, kliniko, patografsko odreenje. Korekciona skala K je u dosta znaajnoj vezi sa crtom dominacija - podreenosti ili oseanjem superiornosti naspram oseanja inferiornosti. Zato nimalo ne iznenauje da je skor na K skali obino povien kod paranoinih osoba, a vrlo snien kod depresivnih. PATOLOKE SKALE MMPI Prvobitna i osnovna namena MMPI je praktina i svodila se na olakano i poboljano razvrstavanje ispitanih sluajeva u iroke kategorije normalnost -abnormalnost" i dalje od toga u pojedine kategorije abnormalnog ponaanja. Daje cilj bio ostvaren, MMPI bi postao najbolji papir i olovka" test psihijatrijske diferencijalne dijagnostike. Ambicija ove vrste ogleda se u izboru pojedinih upitnika i njihovom nazivu, koji implicira validaciono podruje. Naravno, postavljeni cilj nije ostvaren ni u

prvom pokuaju niti u svim narednim koji su usledili preduzetim psihotehnikim poboljanjima ovog instrumenta. Sa dananjeg stanovita moe se 350 rei da je cilj bio pogrean i da tehnoloko usavravanje nije imalo nikakvih izgleda da promeni stanje. Prvi uvidi su nastali u vezi sa neuspesima da se dokae veza izmeu pojedinih skala i odgovarajuih psihijatrijskih dijagnoza. Drugim recima, korelacija izmeu klinikih dijagnoza depresije, histerije, shizofrenije i istoimenih skala iz sastava MMPI-ja suvie su niske. Izmene i poboljanja upitnika nisu bitno uticala na visinu korelacije. Analiza MMPI-profila relativno homogenih klinikih grupa, depresije, histerije ili shizofrenije, pokazala je da se unutar svake nozoloke grupe mogu nai veoma razliiti MMPI-profili. Ni izdaleka nije se uspelo u otkrivanju nekog tipinog profila za pojedine dijagnostike grupe. Ve tada je bilo jasno da neuspesi nisu uslovljeni iskljuivo slabostima MMPI-ja. Dijagnostiki kriterijum psihijatara pokazao se veoma nepouzdan, usled ega su isti dijagnostiki nazivi obuhvatili razliite sindrome, razliite simptome i, sasvim verovatno, veoma razliite linosti. Ve je i ovoliko bilo dovoljno da bi se izveo zakljuak da ideja o superupitniku, koji ekonomino i bez uplitanja subjektivnih stavova procenjivaa razvrstava bolesnike u odgovarajue klase oboljenja, ne moe da se ostvari. Konstruktori MMPI-ja Hathaway i saradnici prave nov pokuaj. Oni se sasvim ograuju od krepelinovske klasifikacije i ranijeg cilja da postanu super-klasifikatori psihijatrijskih sluajeva. U meuvremenu MMPI je ve postao regularan instrument psiholoke dijagnostike prakse i primenjen je u mnogim istraivanjima. Tradicija da se MMPI proveri prema to veem broju empirijskih kriterijuma nastavljena je sa znatno veim uspehom nego to se oekivalo. Pokazalo se da neuspeh MMPI-ja u odnosu na dijagnostike kriterijume nije prava mera vrednosti. U odnosu na mnogobrojne empirijske kriterijume vanklinike vrste MMPI se pokazao kao vrlo diskriminativan. Ova paralela navela je konstruktore da naprave bilans uspeha i neuspeha i da zakljue da MMPI ne treba vezivati ni specijalizovati za procenu spornih, krepelinovskih kategorija. Naprotiv MMPI treba da se koristi za procenu vanklinikih konstrukata o linosti. Na osnovu tih rezultata, bilansa i zakljuaka prvobitni nazivi pojedinih upitnika, depresija, histerija, paranoja i psihopatska devijacija zamenjeni su neutralnim brojevima. Od tada skale nose samo redni broj kao oznaku. Avantura superupitnika MMPI u zonu krepelinovske sistematike zavrila se povlaenjem i zatvaranjem MMPI-ja u empirizam. Konstruktori MMPI-ja imaju sasvim odreenu poziciju nevezivanja za teoriju, rezervisanosti prema faktorskoj analizi, uzdravanja od sopstvenih teorijskih formulacija i negovanja tradicije empirijske provere diskriminativnosti MMPI-ja prema spoljnim kriterijumima. U novoj etapi razvoja nastaju atlasi ili zbirke profila. Posle zavrenog ispitivanja i obrade podataka, kliniari se ne uputaju u pokuaj prepoznavanja tipinog patolokog profila u grafikonu svog ispitanika. Namesto toga njima se preporuuje da upotrebe atlas. U atlasu su date zbirke MMPI-profila koji su obeleeni kodom ili brojevima skala. Svaki profil pretvara se u kodni niz, na primer 146', to znai daje profil ovog ispitanika karakteristian po tome to dominira skala l (histerija), sledi po intenzitetu skala 4 (psihopatska devijacija) i na kraju skala 6 (paranoinost). Apostrof iza poslednjeg broja oznaava da su ove tri skale iznad granine 351 vrednosti od 70 T skora, koji odreuje patoloki intenzitet. U maniru prethodne faze razvoja ovaj profil bismo interpretirali kao nedvosmislen sluaj psihopatije sa abreaktivno antisocijalnim tendencijama". U novoj fazi striktnog empirizma ispitiva pronalazi u atlasu sluajeve koji imaju isti profil, odnosno isti kodni niz. Svi ovakvi sluajevi, po pravilu ih ima izmeu 5 i 10, grupisani su. Uz svaki kodni niz nalazi se minijaturna istorija bolesti, u telegrafskom stilu. Ispitiva treba da se upozna sa svim ovim sluajevima i da na osnovu svih tih podataka da procenu linosti ispitanika. Bitno je u tom postupku da se miljenje o sluaju ne formira pod dominacijom teorijskih koncepata i konstrukata, na primer psihopatija" ve kao sinteza nizova utvrenih relacija, odnosno proverenih injenica". Dijagnostika na temelju atlasa postavljena je na noge", umesto deduktivno ide se strogo induktivno. Strogi pozitivizam odnosno empirizam konstruktora MMPI-ja predstavlja demonstrativno ograivanje od postojeih teorija linosti. Taj potez je manje neutralan nego to je trebalo da bude, jer predstavlja svojevrsno filozofsko odreenje pozicije. to se tie atlasa kao otelotvorenja ideje o pozitivistikoj klinikoj metodi, pokuaj nije uspeo. Pre svega, biografske skice kroz koje su prikazani primeri veoma su oskudne, faktografski prazne i neinspirativne. Drugo, opisi koji su dati pod istim kodnim nizom ponekad su toliko razliiti da je induktivno uoptavanje gotovo nemogue. Jedina misao koja se konsekventno provlai kroz prouavanje razliitih sluajeva glasi: ta, u stvari, znai kodni niz MMPI? Potez koji su autori povukli navodi na pomisao da su oni prepustili praktiaru da resi tu zagonetku koju oni nisu dokuili. Na kraju ideja atlasa je metodoloki promaaj, jer pod firmom pozitivizma preputa najvaniji deo procesa spoznaje linosti improvizacijama potpuno nekontrolisanih procenjivaa. To je dobar nain da se kompromituje i MMPI i ideja klinike metode koju je ponudila psihologija.

Razvoj MMPI-ja bio je mnogo uspeniji u pravcu vezivanja za razliite, teorijski potpuno nepredvidljive, empirijske kriterijume. Na primer, za vreme makartijevskog antikomunizma u SAD pedesetih godina, MMPI je korien za otkrivanje leviarski orijentisanih vladinih funkcionera, i to sa uspehom. Potencijal MMPI-ja je veoma plastian. Postupak je sledei: odredi se jedna grupa ljudi sa nekom vanom osobinom. To moe biti ljubav prema prirodi, politiki ekstremizam, homoseksualna sklonost ili interes za orijentalnu umetnost. Ovi se ljudi ispituju sa MMPI-om, pa se onda pronalaze stavke u kojima se ta grupa razliito izraava od kontrolnih ispitanika. Postoji velika verovatnoa da e se medu 550 stavki nai dovoljan broj, recimo trideset, na kojima grupa X ima suprotan trend izbora odgovora nego kontrolna veina. Ako se i u sledeim pokuajima ustanovi da su ovih trideset stavki diferencirale grupu X, onda se ove stavke, sa dodatkom deset neutralnih stavki, promoviu u latentnu skalu za otkrivanje osoba sa karakteristikama X. Dosadanje iskustvo je potvrdilo daje potencijal MMPI-ja da repro-dukuje iz sebe latentne skale skoro neogranien. Ve je do sada otkriveno preko 500 latentnih skala. Medu mnogim pokuajima da se unapredi MMPI i aktualizuju njegovi potencijali posebno mesto pripada konfiguralnoj analizi. Od samog poetka postojao je jedan imbalans izmeu informacijske faze, odnosno potencijala MMPI-ja da prikupi vredne podatke o ispitanicima, i integrativne faze. Poku352 aji sa atlasom najbolje ilustruju tu disproporciju na tetu integracije. Latentne skale predstavljaju korak napred u poveanju integrativne moi MMPI-ja, ali na jedan usko ogranien, fokusiran i strogo statistiki nain. Iz prakse individualne dijagnostike poteklo je puno inicijativa da se ne ostane samo na statistikim tehnikama integracije, ve da se bogato iskustvo kliniara takode iskoristi. U razreava-nju ovog problema posebno se angaovao Meehl, koji je pasionirano istraivao odnos izmeu statistike i klinike integracije. Glavni argument pobornika klinike integracije je sposobnost ocenjivaa da uzme u obzir izuzetnost problema i da pronae prave podatke koje zatim adekvatno kombinuje. Sutina ovog argumenta je da kliniar prepoznaje specifinost sluaja i da opte pravilo prilagodava onome to je izuzetno. Na pitanje kako on to radi, odgovor glasi da kliniar ima svoje recepte", da se na MMPI oslanja na elu skalu, odnosno na izraeni profil. Razliita proveravanja ovog rivaliziranja potvrdila su da kliniari koriste sloenije recepte" u interpretaciji nego statistiki integratori. Osim toga, kliniari ine vie izuzetaka, dok je primena statistike formule kruto jednoobrazna. Uprkos tome to je postupak kliniara intelektualan a statistiki postupak mehanian i repetitivan, prednost nije na strani inteligentnijeg postupka. Ovaj nalaz, koji je Meehl dve decenije dokazivao, ima svoje tamne strane. Teko je sloiti se da je dobra stvar suditi o oveku mehaniki i repetitivno, a daje loe suditi inteligentno i sa otvorenou prema varijacijama. Po svemu sudei, neuspeh klinike konfiguralne analize nije u tome to je nepotrebno komplikovana i specifina prema ispitaniku. Daleko je verovatnije da je taj nain integrativne procene neuspean jer ne sprovodi dosledno i dobro to za ta se zalae. Ukratko, ovek ne uspeva da misli na svoj ljudski nain dovoljno dugo, istrajno i dosledno, ve mu se samo ini da to ini. U daljoj interpretaciji ova se postavka svodi na tezu da je dobar dijagnostiar inventivna osoba ali pomalo nedosledna. On je bolji u invenciji nego u metodinosti i konfirmaciji. Ako je to tano, a nije iskljueno da jeste, kako se onda moe popraviti taj inventivni dijagnostiki aparat? Odgovor je da treba udruiti inventivnost sa melodinom pri-menom. Ovakve mudre preporuke teko je ostvariti. To je ipak uspelo na jedan nov nain koji se sastoji u programiranju kompjutera da analizira MMPI-profile na jedan inventivan" nain ali sa mainskom doslednou. Izgleda da ovaj spreg pomae da se, pored praktinih efekata, popravi bilans izmeu informatike i integracije u proceni linosti puteni MMPI-ja. EYSENCKOVI (AJZENKOVI) INVENTARI LINOSTI: MMQ, MPIIEPI Eysenckov pristup upitnicima predstavlja potpunu suprotnost konstruktorima MMPI-ja. Evsenck je poznato ime savremene psihologije. On je fanatian pobornik vrstog kursa i beskompromisne primene naune metodologije. Poznat je kao otar kritiar psihoanalize ali i prakse klinikih psihologa. Osnovna zamerka koju Evsenck stavlja psihoanalitikoj terapiji i psiholokoj dijagnostici je labavost u povezivanju teorije, dokazivanja i prakse. 23 Psihodijagnostika JJJ Teorije linosti koje ne pruaju mogunost da se dokau i pobiju niti su prave teorije, niti omoguavaju pravo istraivanje. Pored toga, na osnovu njih je nemogue predviati pojave a bez potvrenog predvianja, smatra Evsenck, teorija nije dokazana. Psihoanaliza, na koju se i dijagnostika najvie poziva, nije u stanju nita da predvidi, ali se zato junaci" time to tumai unazad sve to stigne. Evsenck smatra da isti empirizam ne moe da opstane, ali ni teorije svega postojeeg kakve se nude u vezi sa linou i ponaanjem. Jedinu mogunost razvoja teorije, to znai i psihologije, daje vrsto povezivanje sa metodologijom istraivanja. Taj spreg on odreuje kao hipotetiko-deduktivni, koji je

cirkularan ili, tanije, progresivno spiralan. Generalizacije se proveravaju izvoenjem pretpostavki, dok se pretpostavke formulisane u vidu predvianja proveravaju eksperimentalno. Dokazana predvianja slue za potvrdu ili reformulaciju teorije koja ide dalje". Svoju teoriju linosti izveo je iz Jungove dihotomne tipologije linosti, koja razlikuje dve osnovne strukture: introverziju i ekstroverziju. Meutim, Evsenck je sasvim izmenio znaenje ovih pojmova, kao to je odbacio Jungov nain dokazivanja. Upitnici koje je Evsenck konstruisao predstavljaju, istovremeno, operativna dijagnostika sredstva koje preporuuje i praktiarima, ali i istraivake instrumente koje koristi za dokazivanje i dalji razvoj hipotetiko--deduktivnog" pristupa. Vrlo je znaajno za savremenu ocenu vrednosti upitnika to je Evsenck, posle mnogih laboratorijskih i eksperimentalnih pokuaja, izabrao samoopis kao osnovnu tehniku. Kao to se i moe oekivati, Evsenck je pokuao da nae impozantnije instrumente od upitnika. Ti su pokuaji ili ka oivljavanju ve zaboravljenih laboratorijskih tehnika eksperimentalne psihologije. Mada su laboratorijski instrumenti bili blii ciljevima kojima je teio, Evsenck je morao priznati da su oni, mada vrlo objektivni i prestini, suvie nepouzdani. Neto vie uspeha imao je sa tehnikama uslovljavanja, medu kojima se najvie zadrao na tehnici uslovlja-vanja treptanja kapaka. Meutim, ova tehnika sama nije mogla podneti sav teret dokazivanja jedne pozamane teorije ponaanja. Kada je na kraju napravljen bilans, pokazalo se da nema zamene za upitnike kada je cilj da se dokau relativno izolovane crte ili dimenzije linosti. Neuspeh Evsencka da nae zamenu za upitnike izvrstan je dokaz vrednosti upitnika i inventara kao dijagnostikih i istraivakih instrumenata. Prvi upitnik koji je Eysenck konstruisao i standardizovao je MMQ (Mauds-ley Medical Questionaire). Ovaj upitnik je odreivao individualne razlike na bipo-larnoj dimenziji introverzije - ekstroverzije. Osnovna odlika MMQ je kratkoa, proverenost i povezanost sa delom Eysenckove teorije. Zbog svoje ogranienosti on je samo kratko vreme korien, pa je zamenjen jednim obuhvatnijim instrumentom istog tipa. Sledei Eysenckov upitnik koji je zamenio MMQ, dobio je skraeni naziv MPI (Maudsley Personality Inventory). Ovaj upitnik predstavlja poboljanu verziju MMQ. Sutina poboljanja je u tome to MPI zahvata dve osnovne bipolarne dimenzije, introverziju - ekstroverziju i neurotinost - normalnost. Mada je registar zahvaenih dimenzija povean, obim instrumenta je samo neto proiren i iznosi 48 stavki. Kao i za prethodni upitnik, tako je i za ovaj karakteristina teorijska zasnovanost, standardizovanost i ekonominost. U stvari, kao praktian instru354 ment MPI ne predstavlja neki izuzetni domet. Po svojim mernim svojstvima on sasvim zadovoljava, ali ne izlazi iz okvira dobrog proeka. Uprkos tehnikoj osrednjosti, MPI nadmauje mnoge inventare po svom znaaju, koji duguje povezanosti sa Evsenckovom teorijom linosti. Druga karakteristika MPI-ja, po kojoj je izuzetan, je proporcija primene u praksi i u istraivanjima. Mada se dosta koristi i u praktine svrhe, MPI je vrlo intenzivno angaovan u istraivanjima koja se ve dvadeset godina intenzivno vre u vezi sa Evsenckovom teorijom. Jedno kratko ispitivanje sa MPI-jem, koje traje oko deset minuta, dovoljno je da se odredi strukturalna dijagnoza linosti. Za takvu dijagnozu ne treba vie od dve dimenzionalne mere. Dve bazine dimenzije meusobno nezavisne mogu se predstaviti jednim klasinim koordinatnim sistemom. Horizontalna crta odgovara dimenziji, introverziji, levo, ekstroverziji, desno. Vertikalna crta preseca horizontalnu pod pravim uglom. Gornja polovina obuhvata neurotinost, a donja polovina normalnost. Upitnikom odreeni intenzitet na obe bipolarne dimenzije dovoljan je da se ispitanik klasifikuje u teorijskom sistemu, odnosno da se rasporedi u grafiko polje. Sledei crte prikazuje poloaj bazinih dimenzija: GRAFIKON 6. f ------N E GOT sl T U ICI O 1 5 ( , A )

ffi )

E 1 IT O R 3 I> R V 2 A . A. dislimiari B. psihosoma " C. psihopati ' - D. zalvorenic t E. histerici F. ameriki st i i ai

( D ( ) &

K P ) S R VER E 1 Z JA >

5 c

u de i iti NORMALNOST Pojedinci ili grupe, prema utvrenim intenzitetima na osnovnim dimenzijama, nai e se negde u ovom koordinatnom sistemu. Na primer, histerine linosti, za koje je po teoriji karakteristina poviena neurotinost i ekstrovertnost, nai e se u gornjem desnom kvadrantu. Distimine linosti, pod kojim Evsenck podra-zumeva neurotine depresije, opsesivno-kompulzivne poremeaje, hipohondrije i anksiozna stanja, nai e se u gornjem levom kvadrantu. Svaki poloaj u ovom sistemu ima niz implikacija u pogledu strukture linosti, dijagnostike klasifikacije, podobnosti za psihoterapiju i itav niz predvidljivih ponaanja. Zahvaljujui vrlo razgranatim istraivanjima, ovi upitnici su proveravani i u socijalnoj psihologiji, kriminalistici i organizacijskim disciplinama. 355 Evsenck je svoj upitnik prilagodio kolskom uzrastu. Taj upitnik sa dodatnom oznakom Junior MPI korien je u ekstenzivnim istraivanjima u kojima je proveravana Evsenckova teorija, u prvom redu njena ekstenzija na pitanje socijalizacije. I ova forma je standardizovana i proverena sa uobiajenom temeljnou. Najnoviji oblik, koji je planiran kao zamena za MPI, razlikuje se uglavnom po tome to ima dodatu kontrolnu skalu test-ponaanja. Na ovaj nain nainjen je pokuaj da se smanji tehnika zaostalost Evsenckovih upitnika u odnosu na standarde koje je postavio MMPI. Po svojim mernim svojstvima novi instrument, koji ima oznaku EPI (Evsenck Personalitv Inventorv), isti je kao i prethodni. UPITNICI SA FAKTORSKOM OSNOVOM Iz krize u koju su upali upitnici prve generacije izlaz je naen u povezivanju sa faktorskom analizom. To je bio obostrano koristan spreg koji je omoguio da upitnici dobiju duu", a faktorski metod da se proiri i na podruje linosti. Od svih tehnika za ispitivanje linosti, odnosno za prikupljanje podataka, upitnici su najpogodniji za faktorsku analizu. To je dalo snaan podstrek analitiko-klasifika-cionim zahvatima u linost i unapredilo je, na neki nain, opta saznanja o linosti. Osnovna dobit za upitnik, iz sprege sa faktorskom analizom je otkrie predmeta merenja" makar aposteriori. Naime, problem pred kojim su se nali upitnici bio je u tome to se nije znalo ta se njima stvarno ispituje, ta predstavlja rezultat ispitivanja. Faktorska analiza je postala agencija za otkrivanje sadraja upitnika. Neki upitnici, odnosno njihovi konstruktori, nisu nikada prihvatili arbitrau faktorske analize, na primer MMPI-ja. Osim toga, vremenom se pokazalo daje i sam faktorski postupak prilino nesiguran. Meutim, intervencija je bila uspena, upitnici su napredovali i zahvaljujui tome praktiari su dobili instrumente koji omoguavaju ispitivanje otro ogranienih" aspekata linosti,

faktora, crta, dimenzija i tendencija. Povezivanjem upitnika i faktorske metode dobijena je nova sorta upitnika pod nazivom inventar. Kao to i sam naziv najavljuje, ovaj instrument je namenjen utvrivanju osnovnih inilaca u strukturi linosti. Ova pretenzija povlai itav niz pitanja, kao to su: koliko osnovnih komponenti ima linost, koliko je komponenti dovoljno da se izvri odreeno predvianje i kakav je meusobni odnos osnovnih komponenti linosti? Samim tim to se u traganju za odgovorom sluimo faktorskom analizom oekujemo da odgovor bude jednoobrazan i univerzalan. Naalost, danas ve znamo da faktorske metode nisu jedinstvene i da odgovor na postavljena pitanja moe varirati, izmeu ostalih i zavisno od izbora faktorske varijante. I pored svega faktorizovani upitnici imaju bitne zajednike odlike. U ove ubrajamo multidimenzionalnost, odnosno simultano zahvatanje vie crta linosti i mogunost meusobnog uporeenja njihovog intenziteta. Bernreuterov inventar linosti BIL Bernreuterov inventar linosti (1933) je tipian faktorski hibrid koji je na neobjanjiv nain, preiveo desetine sebi slinih instrumenata. Ovaj viedimen356 zionalni inventar koristi se povremeno, mada sve rede, iako nema ni teorijsku osnovu, niti izuzetne metrijske osobine. Konstruisan je u praktine svrhe i sastavljen iz gotovih delova". Bernreuter je izabrao tri proverena upitnika i od njih sklopio inventar dodavi mu i svoj izum, upitnik bipolarne crte samodovoljnost - zavisnost". Ovaj agregat davao je paralelno ocenu etiri bipolarne dimenzije, u koje spadaju: 1. neurotinost-normalnost, 2. samodovoljnost - zavisnost, 3. drueljubivost - povuenost i 4. dominantnost - pokornost. Proveravanja, kojih je bilo vie, potvrdila su da BIL inventar ima zadovoljavajue karakteristike, pod uslovom da su ispitanici studenti ili drugi obrazovani ispitanici. Ranije se BIL koristio i u ispitivanju patolokih grupa i pojedinaca, ali je zbog prozirnosti instrumenta kao i nedostatka kontrolnih skala sasvim elimini-san. To se naroito zapaa u radu sa socijalno devijantnim i manipulativnim osobama. Druga negativna osobina BIL-a je teorijski vakuum". Bernreuter je komponente ovog inventara odabrao prema svom ubedenju, ali bez dovoljno teorijskih opravdanja. Faktorska potvrda ove etiri komponente samo delimino reava problem integracije podataka. Zapravo integrativna faza ne ide dalje od kategorizacije. Na taj nain BIL spada u one instrumente kod kojih je neravnotea informacijske i integracijske faze vrlo izraena na tetu integracije i irih implikacija rezultata. Postavlja se pitanje, staje odralo ovaj inventar i zbog ega se i dalje koristi? Znaaj BIL-a je vie istorijski nego praktian. On je dugo korien jer je nudio jedan veoma ekonomian postupak inventarisanja linosti. Same crte koje BIL zahvata dovoljno su opte da ih mogu oceniti kao korisne i kliniari i drugi praktiari. Meutim, Bernreuterov postupak ekonomisanja je sporan, tavie, verovatno i pogrean. On je doao na ideju da iz jednog odgovora izvede ocene vie crta linosti polazei od postavke da je svaki izbor determinisan sa vie faktora. Time je uspeo da utedi" na duini inventara, odnosno da sa manje stavki proceni isti broj bipolarnih crta. Mada su prva ispitivanja pokazala da je njegov metod tednje ispravan, kasnija proveravanja su dala suprotne dokaze. Pokazalo se da je svojom tednjom" Bernreuter ograniio slobodnu igru ispoljavanja crta. Naknadne faktorizacije su pak pokazale da BIL ne meri etiri, ve samo dve bipolarne crte, neurotinost - normalnost i drueljubivost - povuenost, dakle neto poput Evsenckovih inventara. Guilfordovi faktorski inventari linosti Spreg upitnika i faktorske analize upeatljiv je u pokuaju Guilforda (1959) da stvori prave faktorske inventare. To znai da se prevazide nivo naknadne faktorizacije ve postojeih upitnika ili montaa jednodimenzionalnih upitnika u nekakav agregat. Umesto toga Guilford se poduhvatio ambicioznog plana koji dosta podsea na ono to je faktorskom metodom uraeno u oblasti sposobnosti. Najpre su postavljena osnovna pitanja: 357 1. Koje su osnovne komponente linosti? 2. Koliko iznosi njihov broj? 3. Koje su i koliko ima komponenata normalna linost? 4. Koje su i koliko ima komponenata patoloka linost? 5. Kako su komponente meusobno povezane? Guilford je svoja istraivanja vrio sistematski, godinama, usavravajui konceptualnu shemu, faktorski postupak i instrumente. U celini njegov je poduhvat vie akademski i apstraktan, pa je i primena njegovih instrumenata ograniena na studentsku populaciju. Uostalom, studenti su i u ovom sluaju bili zamorci".

Posle duih provera i doterivanja Guilford je zakljuio da se linost moe racionalno opisati sa deset crta temperamenta". U tih deset bazinih crta spadaju: 1. faktor G = crta aktivnosti i ivotne energije, 2. faktor R = crta poletnosti i entuzijazma, 3. faktor A = crta ambicioznosti i socijalnih aspiracija, 4. faktor S = crta drueljubivosti, 5. faktor E = crta emocionalne stabilnosti, 6. faktor O = crta distanciranosti i kritinosti, 7. faktor F - crta prijateljstva i vezivanja, 8. faktor T = crta misaonosti i meditacije, 9. faktor P = crta saradljivosti i 10. faktor M = crta mukih interesa. Pored ovih univerzalnih dimenzija linosti, koje je Guilford nazvao crtama temperamenta, da bi podvukao njihovu ukorenjenost u nasleu, on je faktorski identifikovao i mnoge patoloke crte. U stvari, on je samo potvrdio putem fak-torske analize ire kategorije i ue kategorije patolokog ponaanja koje su ve poznate i klasine. On je dakle samo verifikovao ono stoje postojalo. U odnosu na mistifikovane i zamrene opise patolokih crta, kakvi se sreu u udbenicima psihijatrije, Guilfordovi opisi podseaju na uredan tehniki katalog lien svega suvinog sa notom solidne naunosti". Guilfordovi inventari daju nezavisnu ocenu deset crta temperamenta. Obrada je jednostavna. Sam upitnik je savremene konstrukcije i ima tri kontrolne skale, pored deset osnovnih. Prva kontrolna skala slui za proveru tendencije ulepavanja prikaza linosti. Druga skala slui za proveru prve, samo to je suptilnija i tee se njome manipulie. Trea skala kontrolie stav prema ispitivanju i osetljiva je na povrnost i nemarnost u radu. Empirijsko validaciona istraivanja uglavnom su povoljna i potvruju valjanost Guilfordovog inventara. Na primer, potvreno je da se u odreenim profesijama sreu ljudi sa specifinim kombinacijama crta temperamenta. Medu bibliotekarima je preovladavala crta snienog samopouzdanja, niske aspiracije i slabe aktivnosti. Meu psihijatrijskim sluajevima takoe su naene grupne tendencije. Psihoze karakterie sniena socijabilnost i misaonost. Meu neurotiarima preovladava kombinacija crta sniene emocionalne stabilnosti, poviene depre-sivnosti i smanjenog poleta (faktori E, D i R). 358 Za Guilfordov doprinos karakteristian je vrlo visok standard, izvanredno korektno sprovoenje u delo i instrument dobrih potencijala. Moglo bi se razmiljati o tome ta bi bilo daje Guilford sve to stvorio pre dvadeset godina? No i bez takvih pitanja postoje neki problemi koje je Guilford resio vie snagom svog ubedenja nego snagom dokaza. U pitanju je razvoj i diferencijacija faktorskih tehnika i kriterijum izbora. Bitno je to da pojedine varijante daju, nezavisno od sadraja koji se obraduje, apriori razliita reenja. Klasina faktorska analiza i njene varijante daju hijerarhijsku strukturu na ijem se vrhu nalazi zajedniki faktor koji proima i kontrolie ostale. Taj monarhiki" model je primenio Evsenck. Druge, amerike" varijante faktorske analize, takode nezavisno od sadraja, daju strukture karakteristine po grupisanju faktora. Grupe su meusobno nezavisne. Ovaj federalistiki" model primenio je i Guilford ali i Thurston i Cattell. Naravno, svako je radio s ponekom izmenom i doterivanjem. Ova raznolikost faktorske metode moe da bude izraz razvoja i usavravanja ove tehnike. Meutim, razvoj je ostavio otvoreno pitanje kriterijuma izbora. Poto znamo da vrst kriterijum ne postoji i daje rezultat koji se dobija, u krajnjoj liniji uslovljen slobodnim izborom i uverenjem istraivaa, teko je uzdrati se od skepse prema elegantnim shemama faktorista. Uza sve to oni se ne libe da jedan drugog kri-tikuju, da osporavaju rezultate onog drugog. Na primer, Thurston (1951) je refak-torizovao Guilfordove matrice i utvrdio da broj bazinih crta temperamenta nije deset, kao to navodi Guilford, ve samo sedam. Ako se pitamo zato faktorski sistemi i instrumenti, i pored sve njihove pedantnosti, sistematinosti, logike elegancije i vrlo komunikabilnih shema, nisu prihvaeni od kliniara, onda se namee odgovor da su kliniari veoma nepoverljivi prema zapletenim igrama faktorista, prema nepoznatim matematikim operacijama faktorske analize i da su odbojni prema neemu to deluje nakalemljeno na probleme koje oni u praksi sreu. Da li ipak postoji mogunost razumevanja i pribliavanja? UPITNICI, FAKTORI I NESVESNO Faktorski upitnici mogu biti korisni i prihvaeni od praktiara ali pod uslovom da faktorska analiza ostane podreeno sredstvo teorisanju ili metoda pro-vere i unapreenja teorije. Tome treba obavezno dodati teoriju koja se bavi kliniki relevantnim pojavama a ne faktorskim artefaktama. Ovakvu tezu zastupa Cattell (1957). U svom veoma ambicioznom poduhvatu, koji je zapoeo kritikom postojee klinike metode, Cattell je sproveo u delo svoju uverenost da faktorski metod i upitnici predstavljaju najbolji spreg za razvoj saznanja o linosti i instrumenata procene. Po njegovom shvatanju kliniki

metod kao takav ne postoji. Meutim, postoje odreene vrste izvora saznanja o linosti koji se mogu, odgovarajuim postupcima, unaprediti u tehnike i instrumente. U stvari, postoje samo tri osnovna izvora saznanja o linosti, a to su biografije, uzorci objektivno regi-strovanih uinaka i samoopisivanja. Sva tri izvora mogu se transformisati u instrumente, to je uostalom u savremenoj psihologiji ve uraeno. Biografski nain je favorit psihijatrije i psihoanalize, ali za Cattella taj put nije perspektivan. Objektivni testovi su favoriti eksperimentalne psihologije i psihometrije. Cattell prihvata 359 taj izvor kao inspirativan, ali priznaje da za sada postoje vrlo krupne metodoloke prepreke i ogranienja zbog kojih objektivni testovi ne mogu ispuniti meru ni svojih potencijala ni ambicije istraivaa. Prema tome, preostaje samoopis kao izvor i upitnici kao sredstva koja su najprihvatljivija u ovom momentu. Konstruisati upitnik koji e zahvatiti neki aspekt nekog postojeeg konceptualnog sistema za Cattella je isto tako neprihvatljivo kao i izvlaenje teorije" iz postojeeg instrumenta. Jedini pravi put je paralelni razvoj teorije i instrumenata. U stvari, kako kae Cattell, znanje mora prethoditi merenju. Svoj poduhvat stvaranja teorije zapoinje inventarisanjem renika i literature, tragajui za izrazima koji obeleavaju ponaanje i karakteristike linosti. Te izraze ukljuuje u upitnike i skale procene, a rezultate podvrgava faktorskoj analizi. Na taj nain utvruje skupove i pronalazi zajednike korene. Postepeno Cattell se pribliava psihoanalizi i u tom duhu razvrstava faktore u dva niza. On razlikuje primarne faktore koji otkrivaju izvorne crte" i sekundarne faktore koji odgovaraju manifestnim crtama. Izvorne crte su odlike temperamenta, one su uroene, bliske su nagonima, afektima i imaju motivacijska svojstva. Sekundarne crte se formiraju uenjem, ali vode poreklo iz izvornih crta. Razvijajui dalje svoje teorijske koncepte i faktorsku verifikaciju, on je, po svojim navodima, uspeo da identifikuje faktore u pet nivoa strukture linosti: 1. faktore ida ili nagona, 2. faktore psihofizikih, nesvesnih funkcija, 3. faktore potisnutih kompleksa, 4. faktore ega i svesnog identiteta i 5. faktore ego-ideala. Iz istraivanja koja je vodio Cattell je izveo zakljuak da se linost moe racionalno i u celosti prikazati u 16 faktorskih dimenzija. Ovih 16 dimenzija obu-hvataju neke izvorne crte" ili crte temperamenta, odlike sposobnosti i crte navodnih pet nivoa linosti. Instrument sa kojim se moe ispitati i oceniti poloaj pojedinaca u ovom faktorskom univerzumu dobio je naziv inventar 16 PF (patolokih faktora). Svaki faktor je bipolaran. Naziv na krajevima dimenzije je uvek pedantno definisan, mada je ponekad nerazumljiv zbog Cattellove sklonosti ka sopstvenim kovanicama. Ovaj inventar zahvata crte temperamenta (shizotimija - ciklotimija), odlike sposobnosti (inteligentan - tup) i crte dinamike (aktivitet itd). Cattel je imao dosta tekoa da se odbrani od kritiara koji su mu zamerali to koristi faktorski metod i upitnike za procenu psihoanalitikih koncepata i individualnosti. U stvari, i on je bio stavljen na probu, odnosno pred dilemu, kako pomiriti nomotetiki i idiografski pristup? Njegovo reenje je da broj kombinacija uinka na 16 PF prevazilazi broj stanovnika na zemlji. Svaki ispitanik moe svoju izuzetnost da izrazi prvo, izborom odgovarajueg intenziteta na svakoj od 16 bipo-larnih skala; i drugo, kombinacija tih intenziteta daje ili moe da da profil koji je jedinstven kao i linost te osobe. Inventar 16 PF ima dosta dobra metrijska svojstva. Dodue, nisu sve dimenzije jednako sigurne i uverljive. Ovaj inventar je prihvaen od praktiara i koristi se u istom indikacionom podruju kao i MMPI. U stvari je teko pronai uverljivi 360 argument sa kojim se moe dokazati izbor izmeu ta dva inventara. Po svemu sudei, niti je empirizam MMPI-ja previe za odbijanje, niti je teorijska zasnovanost, ili ambicija konstruktora da to ponudi, previe uverljiva za postizanje prednosti 16 PF u odnosu na MMPI. Oba instrumenta su multidimenzionalna i vezana sadrinski (izborom naziva subskala) za kliniku terminologiju. Trud Cattella da povee upitnik kao najpodesniji instrument eksploracije linosti, model crte linosti kao reenje jedinice merenja", i psihoanalizu kao teoriju razvoja i dinamike linosti sa faktorskom analizom kao najboljom klasi-fikacionom metodom, zaista je impozantan. Iz tog napora nastao je inventar 16 PF (patolokih faktora koji, realno gledano, i nisu iskljuivo patoloki). Na teorijskom i metodolokom metaplanu Cattell nije razreio osnovne dileme kao to je broj bazinih faktora (memento Evsenck, Guilford, Thurston i drugi) i njihova vezanost u sistem. Sam instrument koji je dao u nivou je dobrih ali ne izuzetnih dostignua psihometrije. On se koristi ali ne kao iskljuivi instrument, ve u sastavu baterije, kao deurni upitnik", dakle na poziciji koju Cattell ne odobrava. Cattellova velika sinteza nije ispunila meru demonstrirane ambicije i nije postala revolucionarna prekretnica. Tano je to da je Cattell faktorskom analizom potvrdio pet nivoa linosti; ali je teko

otkriti vezu izmeu modela nivoa i modela 16 nezavisnih dimenzija; zato taj dokaz nije osobito jak. Postoje njegova teorija jo u formiranju, namee se zakljuak da je pojava inventara kao instrumenta date teorije bila preuranjena. LOGIKA KONKRETNOG, DIJAGNOSTIKA POMOU KOMPJUTERA Upotreba upitnika u dijagnostikoj eksploraciji linosti praktino je opravdana. Argumenata za takvu praksu ima dovoljno. Najvanije je da upitnici mogu da zahvate smisaone sadraje i da odraze znaajne stilske odlike ponaanja. Osim toga, upitnici ne trae gotovo nikakvu intervenciju ispitivaa, usled ega je postupak na prikupljanju informacija ogranien na interakciju U (upitnik) - I (ispitanik). Takav odnos se moe uslovno odrediti kao objektivan u smislu iskljuivanja uticaja posrednika. Najkrae reeno, upitnici su eksplorativni instrumenti ija je jaka strana informatika. Postavlja se, meutim, pitanje integracije i interpretacije. Za kliniara upitnik je instrument koji treba da pomogne u reavanju tekuih dijagnostikih zadataka. Tih zadataka ima puno i veoma razliitih. I pored toga, zadaci dijagnostike mogu se razvrstati u jedan niz ili dimenziju na ijim se krajevima nalaze kategorije konkretnih zadataka na jednoj strani, i optih, na drugoj strani. Ponekad se od upitnika oekuje samo toliko da odredi ko spada u kategoriju A a ko u kategoriju B. U trijanim ispitivanjima upitnik je ispunio oekivanja ako je sa velikim procentom tanih klasifikacija odvojio podobne od nepodobnih. To je bio cilj Woodworthovog istraivanja pomou arka personalnih podataka. Tu nije bilo potrebe ni za kakvom generalizacijom ili interpretacijom. Meutim, i u ovom sluaju klasifikacija je morala biti validna u odnosu na dva kriterijuma: konkurentni i prediktivni. Klasifikacija je morala da se slae sa procenom regrutne komisije i psihijatra, a takode i sa kasnijim, vantestovnim ponaanjem ispitanika. To znai daje izvestan udeo generalizacije ipak bio prisutan. Nasuprot trijai stoje 361 zadaci koji su manje konkretni, na primer procena devijantnosti, psihotikog potencijala ili naprosto procena linosti". U sluaju da se kliniar suoi sa takvim zadatkom, on e od primenjenog upitnika oekivati drugu vrstu pomoi. Pod pretpostavkom da upitnik moe da zahvati i odrazi i takve generalizovane tendencije ponaanja kliniar e pribei takode uoptenijem tumaenju rezultata. Njegove interpretacije vie nee biti ograniene na prostu dihotomnu kategorizaciju, niti e moi da se vezuju za jednu vrstu situacija ili ivotnih uloga. Jasno je da za takav zadatak treba imati upitnik koji je validiran prema odgovarajuim konceptima. Interpretacija je u tim sluajevima neizbena. Prema tome, moemo zakljuiti da udeo ispitivaa zavisi od namene u kojoj je upitnik upotrebljen. Ukoliko je udeo ispitivaa vei, utoliko je i rizik uticaja subjektivnosti na integracijski proces takode vei. Izlino je dokazivati da se jednostavna klasifikacijska reenja mogu preneti na statistiku integraciju" i na taj nainje procenjiva eliminisan. Ostaje, meutim, problem sloenih dijagnostikih zadataka i multidimenzionalne procene. Multidimenzionalno merenje nije problem koji zadaje brige statistikom inte-grisanju. Raspored regruta u naoj armiji u rodove obavlja se kombinacijom multi-dimenzionalnog merenja i statistikog odluivanja (Momirovi, 1972). Pravi je problem to se od psihologa zahteva neodreena procena linosti (struktura i dinamika") koju on pokuava da izvede iz upitnika. Multidimenzionalni upitnici, kao to su MMPI i 16 PF, nude, po planu informatike, obilje podataka koji mogu posluiti u reavanju nebuloznog zadatka procene strukture i dinamike". Naravno, pravo pitanje je kako taj potencijal iskoristiti? Tradicionalni vapaj za teorijom je ritualni in koji ne pomae. ekanje na pojavu neke dobre teorije" jo manje. Iz prakse je poznato da ima kliniara koji su zaista izvrsni, koji vrlo lucidno uoavaju bitne momente u ispitaniku, u njihovom upitnikom ponaanju i rezultatima, i koji ta dva momenta vrlo esto uspe-vaju da povezu i kombinuju na bravurozan nain. Nevolja je to takvih super-eksperata ima vrlo malo. Naravno, oni bi eventualno mogli da naue one ostale, manje talentovane ili manje ambiciozne i vredne. To ponekad uspeva, a ponekad ne. Najbolje reenje bi bilo kada bi svi dijagnostiari umeli da procenjuju upitnike kao supereksperti, samo to je to nemogue. Ipak, da li je to zaista nemogue? Ako je mogue programirati kompjuter da igra ah, i to dobro da igra, zato da se ne programira da interpretira multidimenzionalni inventar, recimo MMPI, u stilu najboljeg strunjaka. To nije samo ostvarljiva ideja ve je odavno sprovedena akcija. Postoje elektronski raunarski centri koji raspolau programima za interpretaciju MMPI. Programi su napravljeni na osnovu snimaka rada najboljih strunjaka za MMPI ija je vrednost proverena. Takve kompjuterske interpretacije tipa procena strukture i dinamike" linosti koriste se, na primer, i na klinici Mejo u SAD, jednom dijagnostikom gigantu. Toj se klinici godinje obraa desetine hiljada pacijenata radi sistematskog pregleda. Svaki pacijent, bez obzira na to zato je doao na pregled, obavezno popunjava i MMPI. Popunjeni inventar alje se u elektronsko-raunarski centar, gde se podvrgava analizi i programiranoj interpretaciji. Lekar trijaer, koji se prvi sree sa pacijentom, ve ima pred sobom ,,pro-cenu strukture i dinamike" linosti i svoj medicinsko-detektivski posao koordinira i sa tim. 362

Kao primer kompjuterske interpretacije linosti na osnovu MMPI navodimo sledei sluaj. Ispitanik je mukog pola, ima 38 godina i ima fakultetsko obrazovanje. Evo najpre profila na MMPI: GRAFIKON 7. MMPI profil kompjuterski interpretiranog sluaja 1 2 3^567890 Mf ft> Pt-MK Sc*lK MflK S ? L F K Hs*K D Hy 457-T^so- - 5frr ..: - $$z 140-i 40- : fiSr ;;.--------,_ "** ? L f K HstSH O Hv l 234567890 K 3015 S" 27 26 K y> % 21 20 !I 17 te H JJ Rezultate i profil raunar je obradio, analizirao i prokomentarisao na sledei nacm: ,,Ovaj pacijent trenutno deluje depresivno. Ovakve strukture linosti, kao to ima ovaj pacijent, vrlo su este meu psihijatrijskim bolesnicima. Vrlo su istaknute sledee njegove osobine: oseanje neadekvatnosti, konflikti na seksualnom planu, smanjena inicijativa i samopouzdanje, pojaana rigidnost i opti pad efikasnosti. Moe se oekivati da pati od umora, napetosti, anksioznosti i nesanice. Vrlo je verovatno da ima suicidalne ideje. U klinikoj slici dominira depresivnost. Psihijatrijski sluajevi sa takvim profilom najee imaju dijagnozu depresije ili anksiozne neurotine reakcije. Ove crte su obino hronine i otporne na terapiju. Oekujemo da pacijent preteruje u prikazivanju svojih tegoba i da e preplaviti lekara sa puno sitnih albi. Takvi sluajevi najee uporno trae lekarsku pomo, u stvari ohrabrenje, ali ne prihvataju dugotrajni tretman. 363 U biografiji pacijenta oekujemo podatke o hroninoj neprilagoenosti i nesnalaenju u meuljudskim odnosima. Pacijent je nezrela linost i nezadovoljnik. Verovatno da ima problema sa roditeljima, kao i u branim odnosima. On ima tekoa u kontroli impulsa i plai se intimnog vezivanja. Prema autoritetima je neprijateljski raspoloen i postoji velika verovatnoa da e se sukobiti sa zakonom. Karakteristino je da pribegava potiskivanju kao odbrani od anskioznosti, i usled toga nije svestan svoje emocionalne napetosti. Iz toga oekujemo da ima glavobolje i stomane tegobe. Njegovo ponaanje prema drugim ljudima obino se naziva preosetljivim, jer ga lako povreuju postupci i namere. Sa svoje strane stalno grei u tumaenju reci i dela drugih ljudi, to je, naravno, stalan izvor nesporazuma i tekoa u sporazumevanju sa sredinom. U novim situacijama i pred nepoznatim osobama uvek je rezervisan, napet i iskljuen. Oni koji ga samo povrno poznaju skloni su da ga ocene kao vrlo savesnog, odgovornog i pouzdanog oveka. Nije iskljueno da je to miljenje tano, ukoliko ova osoba pribegne kompenzaciji u svojim poslovima. Na kraju da zakljuimo, problemi i ponaanje ove osobe spadaju u okvir psi-honeurotinih pojava. Njegovo neurotino ponaanje je pokuaj da kontrolie svoju anksioznost." ZAVRNA RAZMATRANJA O UPITNICIMA I INVENTARIMA Upitnici su, u relativno kratkom vremenskom razdoblju, proli kroz mnoge transformacije i razvili se u dobre, u praksi primenljive dijagnostike instrumente. Sa sigurnou se moe rei da su oni postali glavno orue nekih teorija linosti i da su veoma korisni u istraivanjima. Meutim, nas na ovom mestu u prvom redu zanima korisnost samoopisnih instrumenata u reavanju klinikih zadataka. Od mnogih otkria i poboljanja za kliniku praksu su posebno znaajna dva. Upitnici i inventari su manje naivni danas nego pre pet decenija, kada su prvi put masovno primenjeni u reavanju krupnih zadataka. Oni su danas realistino konstruisani. Pod ovim podrazumevamo dve bitne adaptacije. Prva se odnosi na sadraj merenja. Mada je jo uvek opravdana Cronbachova ocena da upitnici daju

publikovanu sliku o Ja", ona nije u celosti tana. Postoji mnogo dokaza o tome da upitnik nije samo reklamni plakat linosti, njegova propagandna slika nego i puno toga to taj propagandista" i ne pomilja da otkrije ili ega ni sam nije svestan. U tom smislu je ispravnije definisati upitniko ponaanje kao vieslojnu poruku. Ako odemo jo dalje, onda emo zakljuiti da se linost kroz upitniko ponaanje odraava onakva kakva je, dakle kao celina. Upitnici po svojoj konstrukciji ne proputaju linost kao celinu, ve je ralanjuju. To je sad problem za sebe. No ipak, uvereni smo u to, da i ti isforsirani segmenti imaju obeleje celine. Da zakljuimo, upitniko ponaanje je publikovana slika o sebi plus vieslojna poruka. Druga bitna adaptacija upitnika, koja je nastala u procesu dugih usavravanja, odnosi se na ugradnju kontrolnih skala. O tome je dosta napisano i u ovom tekstu. Bitno je istai da se zahvaljujui tim merama ispitiva vie ne nalazi u 364 smenoj ulozi da nauno" prepriava to to ispitanik publikuje" kao svoje Ja. Time je ponovo uspostavljena naruena ravnotea izmeu kliniara kao posma-traa i ispitanika kao posmatranika. Ukoliko ispitanik ne eli da tu ulogu primi, on je moe odbiti otvoreno ili prikriveno. Bitno je da ispitiva zna daje ispitanik prihvatio ili odbacio ulogu. Bez obzira na ambicije konstruktora, upitnici nisu uspeli da zamene baterij-ski pristup. Umesto da postanu solo violine", zahvaljujui briljivim graditeljskim operacijama koje su, po metodolokoj rasnosti, superiorne nad plebejskim arenilom baterije, upitnici su morali da se pomire sa skromnom ulogom lana baterije. Ovo zagonetno skretanje sa idealne putanje u vezi je sa pitanjem bilansa izmeu informacijske i integracijske moi upitnika. Svi poznati upitnici konstruisani su za procenu relativno izolovanih aspekata linosti: crta, tendencija ili sindroma. ak i oni upitnici i inventari koji su vezani za neku teoriju linosti, kao to su Evsenckov, Guilfordov ili Cattellov inventar, podeeni su analitiki, na izdvajanje komponenata ponaanja i na klasifikaciju tih segmenata. Prema tome, po definiciji, upitnici su instrumenti kojima izdvajamo figuru od pozadine. Usavravanje upitnika sastoji se u tome da fokus figure bude otriji, a udeo pozadine to manji. to je neki upitnik vie odmakao u tom smeru, utoliko je manje razumljiv, manje uverljiv za zdrav razum i utoliko je zavisniji od potpore koju moe dobiti bilo od terapije bilo od empirijske provere. Paradoksalno je da samo veoma vrsto dokazani upitnik, dokazan empirijski ili vezom sa konstruktima ili teorijom, moe da se lii podrke zdravog razuma. U ovom kontekstu zdrav razum oznaava celovito sagledavanje i tradicionalno vrednovanje. Upitnici i intervju otelotvoruju suprotne metodoloke principe saznanja. Intervju je eksplorativan i obuhvata figuru i pozadinu. Od upitnika se, naprotiv, oekuje da prui meru najvanijeg detalja", ili ak svih najvanijih detalja", minus pozadina. U tom spregu suprotnih principa spoznaje upitnik moe biti dovoljan izvor saznanja o linosti samo pod pretpostavkom da je njime zahvaena crta (figura), sr linosti, dok je ostalo (pozadina) nebitno. Teko emo nai neku komponentu u koju toliko verujemo da emo moi prihvatiti uslov upitnikog saznanja. Multidimenzionalni inventari konstruisani su sa pretpostavkom da su izolo-vali najvanije komponente linosti (informacijski optimum) i da imaju reenje za sintetizovanje tih komponenti u linost kao celinu" (integracijski optimum). Metod sinteze, kao i metod analize variraju od jednog do drugog upitnika, MMPI nudi pravu zbirku recepata koje je Meehl nazvao kuvar" (Cook book), 16 PF je opremljen Cattellovom faktorskom teorijom, MPI je u spregu sa faktorskim kvadrantom i Evsenckovom modifikovanom tipologijom. Svaki od ovih kompleta je sam za sebe veoma impozantan poduhvat. Meutim, nijedan od njih nije uspeo da uveri kliniare da je suena informatika upitnike eksploracije i ponueni metod sinteze komponenata zamena za naturalistiku sintezu klinike metode. Moe se rei da su kliniari ostali pri uverenju da celina ima prevagu nad delovima i da upitnika sinteza nije zamena za ono to ve imaju. Zakljuak je da ostaje status quo, upitnici mogu biti deo klinike baterije, ali ne mogu biti zamena. 365 PROMENEI NOVINE Oblast procene linosti karakterie pojava velikog broja novih instrumenata tipa upitnika i inventara linosti. Ova vrsta instrumenata predstavlja danas najekspanzivniju i zato i najbrojniju vrstu sredstava procene linosti i ponaanja. Tu ekspanziju, s druge strane, prati neznatan broj novih projektivnih instrumenata, to se podudara sa smanjenim interesovanjem za psihodinamske teorije u oblasti procene. Upitnici i inventari linosti se svrstavaju u grupu objektivnih testova linosti (Joki-Begi, 2002), a to predstavlja metodski pozitivnu kvalifikaciju u odnosu nasubjektivne" postupke ispitivanja kao to su intervju, opservacija i pro-jektivni instrumenti. Upitnici se, osim u klinikim individualnim ispitivanjima, prvenstveno primenjuju u selekcijama, grupnim ispitivanjima i istraivanjima. Upitniki samoopisni instrumenti su, u odnosu na subjektivne" vrste, bolje prilagoeni psihometrijskim uslovima metrijske verifikacije, to im daje veliku prednost u nomotetskim ispitivanjima i

istraivanjima. Prednost upitnika i inventara naroito dolazi do izraaja u istraivanjima i selekciji, u kojima se kao kriterijum favorizuje statistika kontrola podataka. Prema polazitu konstruisanja, razlikuju se tri vrste upitnika: teorijski, faktorskoanalitiki i empirijski generisani. Kao eksperimentalna koncepcijska novina spominju se i S-R upitnici, koji u klinikoj praksi zasada nisu zastupljeni (1986, Ignjatovi, L, Momirovi, K., Damonja, Z. i sar.). Povod za konstruisanje upitnika moe da bude teorija linosti, model ili konstrukt. Tako stvoreni upitnik sa polaznim konstruktom ini jedan zatvoreni krug uzajamnog potvrivanja ili dokazivanja". Ovakvi upitnici mogu da imaju intelektualno provokativnu atraktivnost, ali i lako prozirni sadraj, to ih izlae opasnosti od varanja ili nastojanja ispitanika da ostavi utisak". Druga vrsta upitnika ima mnogo vee pretenzije da bude nauno ili bar empirijski zasnovana i odreuje svoj predmet ili naziv u zavisnosti od rezultata faktorskoanalitikih istraivanja. Dok prva vrsta istie teorijski prioritet, a druga statistiki afinitet, obe zajedno pretenduju da zahvataju neto to ima vanost za teoriju ili nauku, nezavisno od ispitanika. Proces konstruisanja faktorski definisanih upitnika je induktivan, a teorijski definisanih-deduktivan. Procena rezultata se odnosi na faktore kao konstrukte, koji se mahom tumae kao crte linosti i ponaanja. Ovi upitnici imponuju metodskom procedurom i statistikom, ali nailaze na tekoe u interpretaciji zbog esto neubedljivog i spornog imenovanja i objanjenja faktora. Trea vrsta upitnika je empirijska i pragmatika. Takvi upitnici nastaju s namerom razlikovanja i razvrstavanja ispitanika u empirijski relevantne grupe. Koriste se u klinikoj praksi kao sredstva objektiviziranja simptomskih pojava (depresivnost, strah, anksioznost, impulsivnost, ego snaga i dr.). Svaka vrsta upitnika ima svoju primarnu namenu prema kojoj je taj upitnik proveravan i do neke mere valjan. Navedena podela je uslovna jer se u postupku konstruisanja i proveravanja mogu primeniti sva tri naina. Procenjivai mogu da biraju izmeu mnotva upitnika i inventara, to je prednost i za istraivanja i za psiholoku praksu. Prema podacima sa Interneta, u proteklih dvadeset godina upitnici su korieni u trideset hiljada strunih i naunih radova kao sredstvo procene linosti. Ta proliferantnost svedoi o fleksibilnosti 366 ove metodske forme. Impresivan opseg primene upitnika kao metodskog sredstva u proceni linosti manje dokazuje superiornu valjanost, a vie razuman izbor korisnika u pragmatinom reevanju zadataka u datim okolnostima. Izbor svakog psiholokog instrumenta zavisi od vie inilaca, a pre svega od prioriteta ispitivaa i istraivaa, od predmeta njihovog interesovanja, kao i od komparativne prednosti izabrane forme instrumenta u odnosu na alternativne. U klinikom ispitivanju linosti i ponaanja prednost imaju upitnici i inventari koji se oslanjaju na neku teoriju linosti, koji imaju skale za razliite osobine objanjene teorijom, koji su ekonomini i prihvatljivi za ispitanike, a iji rezultati omoguuju procene koje su kliniki relevantne. Primer za takve upitnike linosti i ponaanja su Milonov kliniki multiaksijalni inventar (MCMI-III), Frajburki inventar linosti (FPI-R), The Temperament and Character Inventory (TCI) i NEO-PI-R. Ovi i drugi srodni instrumenti samoopisnog tipa zahvataju paralelno vie osobina, objektivni su u tom smislu da ispitanik bez posredovanja ispitivaa daje odgovore, obrada odgovora se vri propisanom jednoobraznom pocedurom, a rezultat moe da predstavlja nalaz ili deo nalaza. Ispitivanje takvim sredstvom daje mogunost ispitivau da se pozove na respektabilnu teoriju ili model, na istraivanjima potvreni faktor (crtu) ili vie faktora (crta) i potvrenu detekcionu, selekcionu i diferencijalnu snagu instrumenta. Ovakav rezultat moe predstavljati argumentovanu procenu profila linosti i ponaanja. Takvom postupku procene se zamera da je izbor upitnika arbitraran jer ne postoji opteprihvaen ili rangom superioran oblik za sve prilike i sve uslove procene linosti. Poto iz izbora instrumenta sledi i sadraj nalaza i znaenje nalaza, to dovodi u sumnju i relevantnost i objektivnost takve procene. U oblasti psihopatoloke procene ve decenijama suvereno dominira jedan vremean multidimenzionalni upitnik, ija se najnovija revizija oznaava kao MMPI-2. Ovaj opsean multidimenzionalni upitnik je patocentrika protivtea velikoj seriji normocentrinih upitnika i inventara linosti. Taj klasini psihodijag-nostiki upitnik je doajen u svojoj klasi i spada u najstarije upitnike sa kontinuiranom stazom. Upadljivo je da MMPI nije povezan sa bilo kojom teorijom linosti i ponaanja, niti ima faktorski potvrenu konzistenciju. tavie, kritiari istiu daje MMPI pravi psihometrijski komar" i da je u tom pogledu na loem glasu (Groth-Marnat, 1990). Prema ovde prikazanom nainu klasifikacije upitnika, MMPI spada u grupu empirijski generisanih skala. I pored kritika, MMPI je daleko nadmaio ostale upitnike jer se jedini moe pozvati na 6 000 empirijskih istraivanja, odnosno naslova, u kojima je korien u proteklih est decenija. Najnovija verzija MMPI-2 predstavlja pokuaj da se neke stare mane uklone i instrument osavremeni. Poslednja revizija MMPI-2 (1989, Butcher, J.N., Dahlstrom, W.G., Graham, J.R., Tellegen, A.) sada je na proveri u praksi. Nomenklatura skala MMP potekla je iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema. Taj sistem takoe prolazi kroz periodine ispravke i inovacije, koje su neizbene zbog uoenih nedostataka i psihijatrijske teorije i klasifikacionog sistema. Nazivi skala MMPI samo delimino predstavljaju mere psihopatolokih sindroma. Po svemu sudei, skale MMPI u stvari mere i psihopatoloka i psiholoka

svojstva linosti i ponaanja. To je nepovoljno sa stanovita validnosti", ali je u skladu s empirijskom korelacijom nor-malnosti i patologije u klinikoj perspektivi. Drugi nedostatak MMPI je da su neke 367 stavke (estice, ajtemi) multivalentne", odnosno da se istovremno nalaze u sastavu razliitih skala. Na primer, skala Sch (shizofrenije) od ukupno 78 stavki ima svega 16 iskljuivih i specifinih za tu skalu, dok su ostale stavke multivalentne". Trei znaajan nedostatak MMPI ine pojedine formulacije stavki. One su preduge, komplikovane za razumevanje i optereene upotrebom dvostrukih negacija. U prednosti ovog instrumenta ubraja se to to ima najrazvijeniji sistem kontrolnih skala, po emu prednjai u ovoj klasi instrumenata. Meutim, pitanje je koliko ta prednost moe da ublai navedene nedostatke. U reviziji MMPI-2 unete su mnoge ispravke, tako daje instrument poboljaan. Upitnik MMPI predstavlja kompleksno sredstvo psiholoke procene, koje moe imati razliite namene. Prema tradiciji, MMPI-2 jedan je od najduih instrumenata: ima 567 stavki koje su rasporeene u 20 skala. Ovaj obim, kao i trajanje ispitivanja i obrade optereuje i ispitanike i ispitivae. Kao odgovor na taj nedostatak uvedene su razliite skraene verzije mini i midi MMPI. Primenom skraenih formi ispitivanje moe da se obavi ekonominije ukoliko se proceni da je vredno onoga to se gubi izborom kratkih verzija. Skraene verzije MMPI su konstruisane s pretpostavkom da rezultati, odnosno profili linosti dobijeni skraenim formama odgovaraju rezultatima ele skale. Meutim, provere koje su raene pokazuju daje pouzdanost skraenih verzija smanjena. Mini verzija sa 71 stavkom i dalje je MMPI, ali rezultati pojedinanih skala u odnosu na MMPI sa 550 stavki znatno odstupaju. Dakle, ekonominost se postie na tetu pouzdanosti pojedinanih skala, mada ukupan profil linosti ostaje prihvatljiv. Kod nas je uraena provera i modifikacija forme midi MMPI kao verzija MMPI-201 (1981, Biro), a zatim i osavremenjena varijanta MMPI-202 (Biro, 1995) uraena prema novoj formi MMPI-2. U domae verzije MMPI, koje su prole proces badarenja, unete su neke izmene i prilagoavanja. Jedna od njih je izbegavanje jezikih zamki i formulacija originala, kao to su dvostruke negacije u reenicama. Posebna karakteristika MMPI kao megaupitnika je impresivni potencijal generisanja posebnih skala za razliite ue oblasti ivota. Broj takvih izvedenih pragmatikih skala se izjednaava s brojem ajtema. Izvedene skale omoguavaju da se linost predstavi kao mozaik izolovanih podobnosti ili nepodobnosti, prema empirijskim kriterijumima koji su korieni kao reperi u istraivanju. Ovaj pragmatian ad hoc pristup odudara od teorija koje nude neodreene generalizacije tipa od svega pomalo, ni od ega dovoljno". Upitnik MMPI omoguuje predstavljanje i predvianje linosti i ponaanja kao polivalentnog mozaika u odnosu na specifikovane, ali nepovezane uzorke ivota. U inovaciji forme MMPI-2 uzete su u obzir zamerke praktiara i istraivaa, ukljuujui i zamerku na uoptenost procene profila. Iskustvo je pokazalo da je rezultat na MMPI pouzdaniji ako se nalaz tumai prema socijalnom kontekstu ispitanika. Sada se preporuuje da, umesto uoptenih tumaenja rezultata, procenjiva uzme u obzir uzrast, obrazovanje, etniko poreklo, pol i inteligenciju ispitanika. To je, uostalom, odvajkada bila praksa u klinikom, individualnom ispitivanju i procenjivanju linosti i ponaanja. Dobijeni rezultat nije prihvatljiv ako se ne uzmu u obzir navedeni modifikatori". Trai se da impresionistiki pristup, s pretpostavkom o predmetu procene linosti uopte", bude prilagoen zahtevima i 368 informacijama sadranim u novom priruniku. Tumaenje profila linosti na MMPI-2 (Butcher, 1989) treba da se oslanja na najvie rezultate samo dve skale, koji se zatim preko modifikatora i kvalitativne analize zaokruuju kao identifiko-vani profil linosti i ponaanja. U individualnom ispitivanju i proceni linosti koristi se test opte inteligencije, eventualno dopunjen trijanim testom intelektualnih i vizuomotornih dis-funkcija, upitnik linosti irokog dijapazona, zatim MMPI i najmanje jedan pro-jektivni instrument. Kada zadatak ukljuuje i procenu psihopatolokih osobina, prednost dobija MMPI. Povezivanjem dve vrste upitnika, normocentrinog i pato-centrinog, procenjiva uporeuje podatke iz dve perspektive, prema kojima pro-cenjuje strukturu i profil linosti i ponaanja. Neki savremeni multidimenzionalni upitnici, pored deklarisanog primarnog predmeta, imaju dodatnu mogunost da procene osobu prema nizu empirijski odabranih kriterijuma. To je izum koji je pro-movisan sa MMPI. Ovakvim pristupom procenjiva, pored deskripcije i teorijske interpretacije, moe da predvia" verovatnou pojave odreenih dogaanja ili rizika u ivotu osobe, to ni teorija ni opti skor na skali ne mogu dati. Treu vrstu ili tip upitnika obrazuju monodimenzionalni upitnici namenjeni proveri pojedinanih karakteristika ili dimenzija kao to su depresivnost, anksioznost, agresivnost, asocijalnost, amoralnost, introverzija, suicidalnost, izloenost stresovima, ali i nekih makrosindroma kao to su depresije (uopte), shizofrenije (uopte) ili neurotinosti (uopte). Monodimenzionalni instrumenti se koriste pojedinano, kao sredstva trijae ili provere odreene kritine osobine, sklonosti ili stanja. Na prvi pogled takvi upitnici nude vrlo primamljivo instant reenje. To vai ako se zadatak procenjivanja ili

istraivanja svodi na utvrivanje odreene kritine osobine. Tada se problem reava jednim zahvatom, dakle - ekonomino i precizno. Meutim, ovakva oekivanja se za sada ne mogu uvek brzo i jednostavno ispuniti. Sloenost zadatka te vrste ilustruju primeri upitnika SCID-II, instrumenta izvedenog iz psihijatrijskog klasifikacionog sistema DSM koji u praksi nije ispunio oekivanja (1999, Damonja-Ignjatovi, T.). Zaplet otkriva vie puta potvrenu injenicu da jednostavni nazivi ne odgovaraju sadrini pojmova i pojava na koje nas upuuju. Primena monodimenzionalnih upitnika optih naziva je vrlo problematina zbog nepodudarnosti jednostavnih naziva i sloenih sadraja koje zahva-taju. Pitanje je da li zaista postoje jednostavne i homogene crte linosti ili crto-like" pojave. Naprosto, dobijeni rezultati su esto nejasni i zahtevaju dodatne informacije. Monodimenzionalni upitnici nisu suvini; oni su korisni u praenju stanja, kao instrumenti kontrole promena posle uzimanja odreenog leka ili tretmana, kao sredstva produenog sistematskog posmatranja. Zato se u individualnom klinikom ispitivanju i nastojanju da se procena zaokrui ne ograniavamo na jedan monodimenzionalni upitnik, ve primenjujemo i neke viedimenzionalne i projektivne instrumente, kao i druge izvore podataka koji su metrijski manje objektivni, ali upotpunjuju sliku. Upitniki format ispitivanja je veoma fleksibilan jer kao osnov dijagnostikog eksperimenta" koristi re i govor. Uostalom, da nema govora, ne bi bilo ni psihologije i jo mnogo toga. Zahvaljujui govoru kao instrumentalnom medijumu mogunosti konstruisanja i oblikovanja novih, a moda i boljih upitnika veoma su 24 Psihodijagnostika velike. Ipak, ovu prednost znatno ograniava domet teorije i metode u psihologiji. Prema dosadanjem iskustvu, praktinu prednost imaju multidimenzionalni upitnici i inventari, naroito ako su podrani obimnim istraivanjima, dugom prove-rom u praksi i istraivanjima na uzorcima u internacionalnom podruju. Status MMPI kao tradicionalnog patocentrikog instrumenta, uprkos njegovoj dugo-venosti, nije se promenio. On je i dalje nezamenljiv u svojoj kategoriji iako su teorijske i psihometrijske kritike njegova trajna senka. Nasuprot ovom izuzetnom predstavniku patocentrinog pristupa proceni, upitnici iz normocentrinog kruga su znatno ivlji. Oni se nikako ne ustaljuju, progresivno se umnoavaju, trans-formiu i konkuriu jedni drugima, kao i teorije koje stoje iza njih, u naporu borbe za primat. Objanjenje ove razliitosti patocentrinog i normocentrinog instru-mentarijuma je izazovno pitanje. Izgleda da se strukturalne manifestacije ekstremnih osobina, kao sadraja psihopatologije, mogu lake i pouzdanije detektovati psi-hodijagnostikom procenom nego dimenzionalne varijacije u normocentrinoj perspektivi normalne linosti". Veina upitnika u naoj psihodijagnostikoj praksi potie iz produkcije zapadnih konstruktora, prevashodno iz SAD. Ovde se mahom koriste prevodi, od kojih su samo poneki provereni, a jo je manji broj instrumenata badarenih na naim uzorcima. Ova injenica optereuje nau praksu, ali se ona moe donekle ispraviti. Instrumenti koji su kod nas istraivaki i kliniki provereni pokazuju veu saglasnost sa naim kriterijumima, ali manju nego da su adekvatno nostri-fikovani. Ima upitnika i drugih psiholokih instrumenata koji su konstruisani i proveravani u naoj zemlji, koji se koriste samo u naim istraivanjima i naoj praksi. Neki od tih upitnika su odlinih psihornetrijskih karakteristika (Momirovi, K. i saradnici), mada je to pre izuzetak nego opte pravilo. Domai instrumenti, kao uostalom i strani koji nisu kod nas badareni, imaju i svoje prednosti i svoje nedostatke. Prednosti upitnika domae konstrukcije, ukoliko su adekvatno ureeni i provereni, sastoje se u tome to su ispitanicima blii i razumljiviji od prevedenih upitnika. Verovatno bi se isto desilo i stranim ispitanicima kada bi se ispitivali pre-vodima naih upitnika. To je danak kulturolokim razlikama u svetu, koje nisu sutina svega", niti su zanemarljiva trivijalnost. Primeujemo da su autori savremenih ili osavremenjenih psiholokih instrumenata i u SAD danas spremniji da odustanu od uverenja da su ta pitanja sporedna. Oni sada menjaju pravila i uvode norme prilagoene razlikama u obrazovanju, etnikom poreklu, socioekonomskom statusu i drugim kulturolokim i demografskim razlikama. Ova pitanja su od velikog znaaja za metod psiholoke procene linosti. Pomenuti nedostaci se ne mogu resiti uoptenim teorijskim interpretacijama ni ad hoc snalaenjem. Evidentno je da unapreivanje psiholoke procene linosti nije mogue na osnovu zateene prakse. Praktiari, ma koliko bili iskusni, ne mogu da urade ono to nauka i tehnologija, na koje se praksa mora oslanjati, nisu uradile. Ocenjujui upitnike, domae i strane, u okviru individualne klinike dijagnostike moemo konstatovati da prednost imaju uvozni nad domaim izumima. U tom pogledu nema razlike izmeu psiholokih instrumenata i proizvoda farmaceutske industrije. 370 XVI. DIJAGNOSTIKA PROCENA JA Ako analiziramo proces upitnikog ispitivanja otkriemo da pojedinac tu gubi svoju celovitost i individualnost, transformacijom u brojeve na nomotetikim dimenzijama, da bi na kraju bio rekonstruisan" iz optih, tipskih, nomotetikih elemenata. Tu iskrsava pitanje: Kako emo znati da li konstruisana celina odgovara primarnoj autentinoj celini? Te dve celine ne moraju biti iste. Zbog ovog

i slinih pitanja ne moemo kritikovati psihoterapeute koji su skeptini prema upitnicima. Oni smatraju da su karakteristike rekonstruisanog" oveka od interesa za nauku, a ne za terapijsku praksu. Upitniki pristup je u svom razvoju naiao na zapreku koja je u sutini paradoks teorije crta. Ako o oveku razmiljamo kao o sistemu crta, a upitnici nude upravo takvu sliku linosti, onda se moramo upitati kako se razliite crte uklapaju u harmonino ponaanje? Upitnici nam nude statinu sliku linosti. U tom pogledu su posebno impresivni multidimenzionalni profili. Meutim, i najsloeniji profili ostavljaju bez reenja problem odnosa crta i ponaanja. Kada bi se sve crte odjednom izrazile u ponaanju, linost bi postala psihotina". S druge strane, u repertoaru ponaanja javljaju se, naravno, naizmenino crte koje su na bipolarnim dimenzijama predstavljene kao iskljuive. Jasno je da postojei upitnici problem interakcije crta resavaju mehaniki. Iz upitnikog ispitivanja mi ne moemo razumeti zato ne dolazi do totalne anarhije ponaanja, niti ta kontrolie adaptaciju crta. To je problem sa kojim je bio suoen Allport (1937) kada je pokuao da razvije svoju teoriju linosti na bazi crta. Koncept crta linosti zadovoljava zahtev za definisanom jedinicom" i omoguava istraivanja. To je prednost sa stanovita naune metodologije. Meutim, koncept crta kao ravnopravnih" i autonomnih" jedinica linosti bez dodatnog objanjenja regulatora meuodnosa i aktualizacije u ponaanju daje karikiranu sliku oveka. Allport je ovaj problem resio usvajanjem koncepta Ja ili propriuma. Konstruktori upitnika to nisu uradili, oni se pretvaraju kao da nisu ni uli za ovaj problem. Upitnici pomalo podseaju na mainu za obradu linosti", koja bez obzira ta se u nju stavlja, uvek izbacuje programiranu preraevinu". Tu nema predse-lekcije, maina" sama rasporeuje materijal po kategorijama. Meutim, ono to smo dobili nema odreenu vremensku lokalizaciju. Rezultati na upitniku predstavljaju hibrid prolosti i sadanjosti ispitanika. Stavke na upitnicima vrlo su neodreene u pogledu vremena u biografiji ispitanika na koje usmeravaju pitanje. Zbog toga je i odgovor vremenski neinformativan. Ponekad ispitanik postavlja kliniaru pitanje da li se ovo odnosi na sada ili na ranije? Kliniaru ne preostaje nita drugo nego da pribegne klasinom kontrapitanju zato to ne zna pravi odgovor ni sam. Ispitanik, prema tome, proizvoljno odreuje vremensku poziciju ili pak pravi neku vrstu proeka vremena. Nevolja sa tom subjektivnom i faktiki 371 nekontrolisanom obradom" vremena je u tome to ponitava i vreme i promene u vremenu. Razumljiva je skepsa psihoterapeuta prema upitnikom ispitivanju, koje dozvoljava arbitrarno vreme, dok je u terapiji vreme kritinih dogaaja primaran inilac. Upitnici i inventari predstavljaju najpoznatije forme samoopisne eksplo-racije linosti. Biografija i intervju takode mogu da se svrstaju u samoopisne metode. Meutim, intervju i biografija su eksplorativni postupci sa vrlo malo kontrole i uglavnom su nestandardizovani. Za kliniku praksu su od posebnog interesa i druge samoopisne tehnike koje nisu optereene slabostima naturalizma i ogranienjima inventara i upitnika. Postavlja se pitanje da li postoje samoopisne tehnike koje su prevazile nivo naturalizma i koje su razreile paradoks atomiziranja i sekundarne sinteze. U takve samoopisne tehnike ubrajamo postupke kojima se ispituje koncept Ja. OSNOVNE POSTAVKE O JA U ocenjivanju linosti, pored svih momenata koji su ve prikazani, od izuzetne je vanosti pozicija sa koje se sudi. Kada kliniari izmeu sebe raspravljaju o nekom sluaju, uvek se u prvi plan istura o kome je re, ko je ta osoba, ta ona misli, osea i namerava. Drugim recima, subjekt pacijenta je u ii uzorka informacija o njemu samom. Tu poziciju kliniara moemo nazvati personolo-kom. Ako se, pretpostavimo, o istom sluaju raspravlja na osnovu njegovih upitnikih rezultata, onda se u prvi plan isturaju crte. Njegovo se ponaanje objanjava intenzitetom i meuodnosima crta kao i normama. U toj raspravi crte stoje namesto date osobe. Nju, kao osobu, i ne poimamo drugaije nego kao privid ili posledicu" konfiguracije crta. Najvei ustupak ispitaniku koji inimo u toj raspravi je komentarisanje njegovog dranja i odbrambenog ponaanja". Tu poziciju kliniara moemo nazvati nomotetikom. Kada se o istom sluaju povede rasprava medu terapeutima koji su psihoanalitiki orijentisani, onda u prvi plan dolaze fiksacije sluaja, njegovi nesvesni impulsi, potisnuti kompleksi, otpori, identifikacije i odbrambeni mehanizmi. O svemu tome se raspravlja kao o neem to pacijent ima, to je ak njegova sr, ali ega on nije svestan, pa prema tome njegova subjektivna pozicija, koja je konsenzualno jasna u socijalnom realitetu, i njegova sr uzajamno su izolovani. Tu poziciju psihoanalitiara moemo po formi tretmana linosti, uporediti sa nomotetikim upitnikom. Sada se moemo upitati da li su u pravu oni koji svoje ocene daju sa pozicije subjekta, ili bar uz respekt njegovog subjektivnog bia, ili oni koji ignoriu i eliminiu subjektivno bie ispitanika? Postavljeno pitanje je i teorijsko i praktino. U praktinom radu sa kompletnim osobama, u veini sluajeva, ne znamo koje je gledite ispravno. Zato nam i ne preostaje drugo nego da ispitamo zaista linost u celini", to znai i ono to je svesno i ono to moda nije. Dodue, ponekad se moe prilino sigurno predvideti da razlike ima, jer je ispitanik psihotian ili teko neurotian. U tim sluajevima uvid je veoma oteen, a rascep je dubok. Naravno, moe se nai opravdanje i za to da se i kod ovih

sluajeva eksplorativno zahvate sve strane linosti, ukljuujui i subjektivni, doivljeni i vrednosni sadraj sebe ili Ja. Takav pristup je ipak ispravniji, jer ne ostavlja nita van dijagnostike procene. Suprotni izbor znai 372 apriorno ocenjivanje vanosti Ja ili veru u svoje neprovereno miljenje o tome ta ispitanik o sebi misli. Sa gledita baterijske dijagnostike, ili sa gledita opreme koju kliniar treba da ima na raspolaganju kako bi mogao da se suoi sa najrazno-likijim zadacima, dobro je imati tehnike koje mogu da zahvate i procene subjektivni sadraj sopstvenog bia ispitanika. Pitanje koje smo postavili aktuelno je u psihologiji od kada je Freud for-mulisao svoju teoriju nesvesnog. Ova teorija je ostavila zaista snaan utisak i dugo vremena je interpretirana vrlo ekstremno, kao omalovaavanje subjektivne svesti 0 sebi. Danas se ona vie toliko iskljuivo ne zastupa. Vremenom je dolo do pri-hvatanja potrebe da se primena diferencira, da se odrede kriterijumi po kojima emo moi proceniti kod kojih osoba u kojoj meri ili srazmeru stoje snage svesnog 1 nesvesnog. U svakom sluaju, sasvim je neprihvatljivo gledite da su svi ljudi u jednakoj meri samo lutke svog, biografski i nagonski programiranog nesvesnog. Fenomenoloki uticaj je ojaao i sa tim i priznanje vanosti subjektivne pozicije ispitanika. Tu poziciju posmatramo kao funkciju jednog unutranjeg fenomena pod nazivom Ja. To Ja ima perceptivne, doivljajne i vrednosne aspekte koji ine celinu. Razvoj dijagnostike metode je u tesnoj vezi sa razvojem teorija linosti. U teorisanju o linosti i u psihoterapiji postepeno je ojaao uticaj fenomenologije. Na ovaj obrt najvie su uticali Rogers, Allport, Maslow, kao i prodor fenomenologije u psihoterapiju. Pored toga to je dovela do izvesnog devalviranja psihoanalitike teorije, nova, fenomenoloka orijentacija je nametala nove zadatke psihodijagno-stici. Klasina baterijska dijagnostika nije bila spremna da odgovori tim zadacima. Ona u svom sastavu nije imala ni pogodne tehnike, niti je u konceptualno inter-pretacijskom sistemu imala odgovarajue kategorije. Tek postepeno, sa znatnim zakanjenjem, javile su se najpre teorijske rasprave o konceptu Ja, zatim empirijska istraivanja i, na kraju, iz tih istraivanja izdvojeni su pojedinani instrumenti koji su se proverom pokazali kao adekvatni. Tehnike za procenu Ja jo uvek su u fazi poetnog proveravanja. Ovaj deo dijagnostike najmlai je i najnesigurniji. Uticaj fenomenologije na savremenu psihologiju je dalekosean. Iz tog kompleksnog uticaja izdvojen je koncept Ja kao podesan za istraivanje i dijagnostiku procenu. U pitanju je jedan izuzetno sloen konstrukt u pogledu kojeg ima znatnih razlika u shvatanjima. Iz tog razloga, pre nego to emo dati prikaz tehnika eksplo-racije, izloiemo ukratko i osnovne karakteristike razliitih interpretacija. Svojevremeno, raspravljajui o linosti, James je napisao da ovek ima tri Ja, telesno, subjektivno i socijalno Ja. Savremene teorije i instrumenti postaju razumljiviji ako ih posmatramo kroz ovu shemu. Razlike meu njima su ponekad u tome to obradu usredsreuju na razliite aspekte trodelne sheme. Psihoanaliza je mnogo doprinela saznanju o formiranju subjektivne svesti o sebi. Psihoanalitiari su prouavali razvoj ega od ranog detinjstva, kroz odnos majke i deteta, izdvajajui bitne odlike pojedinih faza. Mada je u tim istraivanjima teite bilo na onome to ego ne moe, na devijacijama i na isticanju nesvesne determinisanosti ega, ona su ukazala na mnoge nepoznate pojave. Klasino psihoanalitiko uenje o pojavi i razvoju ega dalje se razvilo u okvirima ego-psihologije. Mada je psihologija ega nova faza u razvitku psihoanalize, i dalje se razmatraju osnovni koncepti, kao to su instance, energetski prin373 cip, granice svesti i mehanizmi odbrane. Ipak u okviru toga uenja umanjen je znaaj energetske zavisnosti instanci i ostalih struktura od ida. Teoretiari ove grane (Hartman) istiu da ego ima izvesnu autonomiju zahvaljujui sopstvenoj energiji. Pored toga, vie se naglaava daje ego jedina instanca" koja je u kontaktu sa realitetom (koji ostaje nebulozan i dalje). Njegove su funkcije veoma sloene i podeljene na unutranje i spoljanje poslove". Na unutranjem planu ego vri uravnoteavanje odnosa izmeu svih instanci, kontrolie navalu impulsa iz ida i pritiske iz superega i, najzad, obezbeuje sopstveni integritet. Pod uslovom da ego ima snage da obavi sve ove zadatke, on sam dobija sve vie energije i time omoguava razvitak ostalih subinstanci, ukljuujui i svest o sopstvenoj linosti. Druga odlika uspenog, jakog ega je vezivanje za objekte i realitet. Na spoljanjem planu ego ima tri osnovna zadatka: da razvije kontakte sa realnou, da osigura vezivanje potreba i da obezbedi njihovo zadovoljenje, da predvia i planira ponaanje i postupke optimalno, to podrazumeva angaovanje u realitetu. Koncept Ja u okviru psihologije ega je i dalje jedna (energetski) zavisna formacija koja ima izvestan znaaj za regulaciju povrinskog ponaanja. Ego-psiholoki pristup je znaajan u klinikoj psihologiji. Posebno je pogodan za interpretaciju shizofrenog ponaanja (Fedem, 1952). Ona je inspirisala i teorijska i metodoloka istraivanja u vezi sa interpretacijom dijagnostike baterije (Rapaport, 1945), kao i primenu naela u interpretaciji test-

ponaanja shizofrenih bolesnika (Weiner, 1966). Za dalji teorijski doprinos psihoanalitike teorije razjanjavanju razvoja i oblika Ja zasluan je Erikson (1968). On je znatno razradio koncept realiteta", koji je u klasinoj formi teorije krajnje neodreen. Polazei od ve utvrenih pravilnosti u razvoju linosti, koje su potekle iz psihoanalitikih istraivanja, Erikson je sistematizovao pojedine faze i opisao njihove diferencijalne odlike. Vie se vezujui za drutvenu stvarnost od ostalih analitiara, on je ukazao na uslovljenost pojedinih faza razvoja linosti od karaktera drutva. Dinamika linosti, interakcija instanci" dobija svoju reprezentaciju u svesti osobe, u njenom poimanju sebe i svog poloaja u drutvu. Odreenost Ja postaje tako dvostruka, uslovljena sa dve strane. Taj udeo drutvene stvarnosti u sadraju i vanosti Ja bolje se istie ako taj fenomen nazovemo identitet. Erikson je prema tome dao jednu varijantu psihoanalitike teorije razvoja identiteta od detinjstva preko adolescencije do zrelog doba. U okvirima psihoanalitike teorije interpretacija Ja evoluirala je uporedo sa psihoanalizom u celini. Meutim, ma koliko daje poraslo priznanje vanosti Ja, ono je u naelu ostalo isto, to jest jedna energetski slaba subinstanca. Taj status perifernog fenomena i redukovane vanosti Ja nije prevazien ni u jednoj varijanti psihoanalize. U neku ruku Ja se ak tretira kao odbrambena tvorevina koja ometa napredak psihoterapije. To je moda i tano kod sluajeva koji dolaze na psihoanalitiku terapiju. Pitanje je, meutim, koliko je opravdano generalizovanje na osnovu takvih osoba. Oigledno da o tome psihoanalitiari imaju jedno miljenje, da su ti sluajevi samo po intenzitetu tegoba razliiti od ostalog sveta, dok neanali-tiari misle drukije. Znaajan podsticaj jednom drukijem pristupu interpretaciji Ja dao je Rogers (1951). On je poao od postavki organizmike teorije (Goldstein, 1939), koja je daleko podesnija za razmatranje Ja. Po organizmikoj teoriji osnovu linosti ine 374 celoviti sistemi koji se nazivaju organizam i svesni nukleus u okviru tog getalta. Svesni nukleus se postepeno iri, razvija i osamostaljuje, ali zadrava i dalje dvostruke odnose sa organizmom. Taj svesni nukleus je Rogers nazvao Ja. U Rogersovoj teoriji je izvreno povezivanje psihoanalize, fenomenologije i orga-nizmike teorije. Iskljuivanjem koncepata energetskog sistema i tripartitne podele na instance, Rogers je oslobodio Ja tutorstva. Posebno je vano, pored raskida sa psihoanalitikom ortodoksijom, to je Rogers otvorio put ka povezivanju teoreti-sanja o Ja sa egzistencijalizmom i fenomenologijom. Razvijajui svoju teoriju crta Allport (1961) se suoava sa izvesnim tekoama iz kojih nalazi izlaz prihvatanjem jednog nadreenog i svesnog fenomena. On je odbacio psihoanalitiki koncept ega a takoe je veoma kritiki ocenio neke druge alternative. Na kraju je svoju zamisao nazvao propriumom. Konstrukt pro-priuma ima sintetike osobine koje povezuju komponente ega, Ja i identiteta. Na toj osnovi Allport formulie sedam stupnjeva u razvoju propriuma (memento ekspir). U najkraim crtama odlike razvoja propriuma u pojedinim etapama su sledee: 1. Prva faza se zavrava oko osmog meseca ivota deteta. Iz potpuno bezoblinog doivljaja (bezoblino sve" po Allportu, okeansko oseanje" po Freudu i nediferencirano apsolutno" po Piagetu) dete uspeva, oko osmog meseca, da izdvoji majku ili substitut. Prema tome, kao prvi opaaj i doivljaj koji nije sve", jeste neko drugi. 2. Osnovu druge faze ini sukcesivna diferencijacija opaaja i doivljaja sop-stvenog tela. Kasnija svest o sebi razvija se na temelju doivljaja i opaaja tela. 3. Sutina tree faze daje povezanost dva praorganizatora. Majka je praorgani-zator sveta, onog to je spolja. To je prvi faktor granice. Telesne senzacije i doivljaji su praorganizatori koncepta" unutra (moje ili Ja). Sinhronizacija ova dva izvora ili praiskustva odreuje formiranje granice Ja, kao i pravilnosti daljeg razvoja. Desinhronizacija vodi u aberaciju i patologiju. 4. Pojaava se i uvruje doivljaj unutranje povezanosti izmeu dogaaja, iskustva i interakcije. Stvara se jezgro identiteta u procesu vremenskog toka. To to je prolo i to to se deava povezuje se kao unutranje, moje, Ja. 5. Javlja se potreba da se potvruje autonomnost. Izmeu druge i tree godine dete nediskriminativno odbija sve to spolja utie (negativizam). Prevazi-laenjem ove etape kontrasugestibilnosti pojavljuje se inicijativa, nezavisnost i jezgro samopotovanja. 6. Dete oko tree godine, ako je razvoj tekao normalno, poinje da se vezuje za igrake, stvari i druge osobe, pored majke. Ekspanzija proiruje identitet, pojaava oseanje granice i kondenzuje sadraj Ja. Dinamika veza deteta, osoba i stvari je identifikacija. 7. Dolazi do progresivne intelektualne obrade sadraja Ja. Pod uticajem iskustva, uenja i transakcija ranije nestruktuisani doivljaj dobija svoje trajne i svesne odrednice. U svojim kasnijim radovima Allport (1955) se pribliio fenomenologiji i egzistencijalizmu. Kao jedan od pretea humanistike orijentacije, on daje sve vei 375

znaaj perspektivi koju Ja ima, izboru i odluivanju, ivotnoj filozofiji i potencijalu menjanja i postojanja. Za kliniku psihologiju je posebno znaajna Allportova ocena o kvalitativnoj razlici izmeu deteta i odraslog i izmeu normalne i abe-rantne linosti. Psihoanaliza je, po toj podeli, psihologija abnormalnosti a ne opta psihologija. Druga znaajna i vrlo uticajna ocena Allportova odnosi se na udeo nesvesnog u regulaciji ponaanja. Drei se prethodno odreene granice, Allport odbacuje miljenje daje nesvesno odluujue u linosti nezavisno od uzrasta ili dihotomije normalnost patologija. Normalni, odrasli ljudi, sa razvijenim proprie-talnim osobinama nisu robovi svog nesvesnog. U kasnijoj fazi ova pozitivna ocena postaje jo naglaenija, Allport se sasvim ograuje od formule zavrene linosti i opredeljuje za koncept srodan egzistencijalistikom biu. Poveano interesovanje za subjektivni nukleus linosti dolazi do izraaja preteno u formi teorisanja. Istina, i psihoterapija dobija inspiraciju i trai naina da primeni nove poglede na linost. Meutim, empirijska istraivanja vidno zaostaju i kao posledica toga izostaju i pronalasci pogodnih instrumenata. U tom optem kretanju izuzetak predstavlja Jane Loevinger (1956). Ona takoe pokuava da nae najbolje reenje putem povezivanja razliitih pristupa, to je karakteristika svih teoretiara o Ja. Njen pristup polazi od psihoanalitike teorije i teorija crta. Mada je na prvi pogled ona samo ponovila Allportovu formulu, razlika je vanija od slinosti. Bitna odlika njenog pristupa je povezivanje teorisanja sa empirijskim istraivanjem i proverom teorijskih postavki. U svojim istraivanjima Loevinge-rova je nala dokaze da je Ja, u stvari, jedna crta linosti. Crta Ja prolazi tokom razvoja individue kroz razliite faze i transformacije. Ona je nala potvrdu daje Ja u poetku ivota rudimentarno, da se postepeno oblikuje u individualizovanim granicama i po sadraju. Tek u adolescenciji dolazi do formiranja sloenog pojma o Ja. Meutim, na tom uzrastu granice Ja nisu vrste, dok se sadraj odlikuje kon-vencionalnou. U stvari, sadraj Ja adolescenata je samo prividno individualizo-van, dok je stvarno konfonnistian i ispunjen propagandom vrnjaka. Tek posle adolescencije dobija pojam Ja vre granice, veu autonomiju od roditelja i vrnjaka i poinje da obuhvata stvarne sadraje somatskih, biografskih i egzistencijalnih specifinosti individue. Osnovne odlike crte Ja, po Loevingerovoj jesu sposobnost samoposmatranja, sposobnost zauzimanja jednog kompleksnog pojma o sebi. Mada crta Ja prati opti razvoj linosti, ona je, u svojim varijacijama, zavisna od inteligencije, obrazovanja i socioekonomskog poloaja. Bavei se viegodinjom studijom shizofreniara i njihovom ulogom u porodinoj interakciji Laing (1966) je zakljuio daje centralni, eksplanativni koncept shizofrenog ponaanja koncept Ja. Po miljenju Lainga funkcija Ja se najbolje razume ako se analizira jednom kombinacijom psiholoke i kognitivne teorije. On priznaje da i sam mnogo duguje psihoanalitikoj teoriji, ali je ova teorija zasnovana na potpuno pogrenim pretpostavkama. Jedna od tih bazinih greaka je postavka o osobi kao solipsistikom biu. Naime, psihoanaliza priznaje samo individuu koja je subjekt, kao to i u terapiji priznaje samo osobu pacijenta. Sva druga bia su objekat", to jest nebia (nesubjekat). Da bismo uopte mogli zapoeti razmiljanje o Ja, moramo ispraviti tu pogreku psihoanalize i usvojiti Buberov stav da uvek postoji Ja i Ti kao minimalni uslov za formiranje i odravanje Ja. Akcija kao spoljanji akt i doivljaj kao unutranji akt bitne su konstituente komu376 nikacije izmeu Ja i Ti. Meutim, da bismo razumeli Ja i Ti, i tu komunikaciju moramo prihvatiti udeo kognicije. Laing dokazuje daje ono to jedna osoba prihvata kao svoje Ja uvek vezano za opaaj Ja i Ti relacije. Kada je Ja naspram Ti, faktiki ili imaginarno, onda Ja opaa sebe prema svojoj proceni toga kako Ti opaa Ja. Refleksija o sebi je uvek prelomljena pretpostavljenom ocenom druge osobe (Ti). Ovaj deo odnosa Laing kratko odreuje kao: Ja mislim da sam Ja takav i takav, to je isto ili razliito od onoga to opaa (i misli) Ti o meni. Ovo istovremeno opaanje sebe, drugog i sebe kroz drugog Laing naziva metapercepcijom. Pojam o Ja nije statian, mada ima izvesne konstante, ve je uvek odreen Ja i Ti relacijama. Bolje reeno, Ja je i jedno i drugo, i jedna bilansna konstanta prolog i promenljiva koja je odreena relacijama sa znaajnim Ti. Ja se menja kao to se menjaju i Ja i Ti odnosi. Poto je odreenje Ja dvosmerno, jer obuhvata i Ti, koje je takoe jedno Ja kao to je Ja za onog drugog jedno Ti. Iz toga proizilazi da je metaopaaj zapravo meta-metaopaaj. Na taj nain se oba partnera, u svom varijabilnom delu Ja, menjaju ili, ako postignu neku vrstu stabilne sheme, koju Laing naziva vor", onda stagnira odnos i ustaljuje se Ja. Ukratko, Ja ima potencijal da se ustaljuje i da se menja, a promena je funkcija metaopaaja i spirale metaopaaja, sheme i sporazuma koji su postignuti izmeu Ja i Ti. Takvih relacija Ja moe da se uspostavi nekoliko. Ako ima vie produktivnih Ja i Ti relacija, koje su otvorene i intimne, onda se potencijal Ja za ostvarenjem optimalno ispoljava. Ovaj kratak prikaz ne obuhvata sve poglede o Ja, koji su autoritativno izloeni u priznatim publikacijama. Pre svega nisu izloeni pogledi nekih poznatih, savremenih psihoterapeuta koji su dali stimulativne doprinose ovom pitanju. Poglede psihoterapeuta, kao to su Frederick Perls (1969) i Eric Berne (1969) ovaj pregled mimoilazi zbog toga to njihovi tvorci nisu dali tehnike za procenu Ja. DIFERENCIJACIJA JA

Jedan od osnovnih razloga reaktiviranja uenja o Ja u savremenoj psihologiji je potreba da se pozitivistikoj tendenciji atomiziranja suprotstavi princip jedinstva linosti. Koncept Ja, koji je primarno privatnog, unutranjeg karaktera, posluio je toj svrsi. Prema tome fenomenoloki jedinstveno Jaje ona druga strana stvari". Iz ovih razloga oekivalo bi se da Ja ostane jedinstvo, da se ne deli ni na koji nain. Meutim, potreba da se jedinstvenom teorijom linosti obuhvate svi uzrasti i stanja zdravlja i bolesti zahteva korekciju. Potrebno je objasniti razvojno obogaivanje Ja kao i njegovu dezintegraciju u stanjima neurotinih i psihotinih poremeaja. Za kliniku praksu je, verovatno, najpogodnija podela aspekata Ja koju je dao Rogers. Njegova shvatanja, to je ukratko napomenuto, predstavljaju pokuaj sinteze psihoanalitikog i fenomenolokog pristupa. Osnovni pojmovi Rogerso-vog teorijskog sistema jesu organizam, potreba za samoaktualizacijom, Ja, iskustvo, uenje i potreba za prihvaenou. Samoaktualizacija je magistralni pokreta razvoja organizma i Ja. Organizam je fon svih ljudskih senzacija, a Ja treba da se izdiferencira iz organizma. Svoje osnovno odreivanje Ja postie prepoznavanjem senzacija, afekata i impulsa za akcijom u organizmu. U kontaktu sa drugim linostima linost uestvuje organizmikim reakcijama, kojih je Ja svesno ili ne i koje prihvata ili odbacuje (potiskuje). Potreba za aktualizacijom i prihvaenou od strane drugih motivie linost na uenje. To uenje je osnov usvajanja 377 normi i pravila ponaanja. Uenje pravila je delom organizmiki proces (identifikacija). Rezultat tog procesa je stvaranje jedne posebne formacije u Ja koju Rogers naziva idealno Ja". Ta strana Jaje dinamiki aktivna i ona utie na odnose Ja - ostali, ali i na odnos Ja - organizam. Ako je idealno Ja" adekvatno, ljudsko i sposobno da prihvati, onda ono stimulie interakciju Ja sa organizmom, prihvatanje organizma i sledstveno potpomae razvitak Ja. U suprotnom, ako je idealno Ja" neadekvatno, neljudsko i ne prihvata, onda ono ometa prirodno i progresivno ukljuivanje organizma u svest, u sadrinu Ja. Formula koju Rogers daje je sledea: Ja koje moe da prihvati sopstveni organizam je ono Ja koje je prihvaeno od idealnog Ja", i obrnuto, Ja koje nije prihvaeno od idealnog Ja" blokira samoaktualizaciju i ne moe da prihvati, niti da bude prihvaeno, od drugih ljudi. Mada se ova formula, u krajnjoj liniji, svodi na Freudovu shemu neuroze, ona omoguava istraivako prouavanje Ja. INSTRUMENT ZA EKSPLORACIJU JA, TEHNIKA Q SORTIRANJA Tehnika Q kartica ili Q sortiranja je instrument za samoopisno ispitivanje linosti. Mada je tokom vremena naila na raznoliku primenu, u osnovi je nepro-menjena. Tehniku Q kartica formirao je i popularisao engleski psiholog Stephen-son (1953). Kasnije, nju je prihvatio Rogers razvijajui svoju modifikaciju. Poslednjih godina Q karticu je prihvatio i dalje modifikovao brani par Block (1961) za istraivanje interakcije roditelj - dete i vaspitnog stila". U originalnoj formi instrument se sastoji iz odreenog broja kartica, koji moe da varira izmeu 60 i 150 u jednom kompletu. Na svakoj kartici je otkucana po jedna stavka koja po formi nije razliita od stavki upitnika ili inventara. Meutim, izmeu ove dve vrste samoopisnih tehnika, upitnika i Q sortiranja, postoje znaajne metodoloke razlike. Tehnika Q sortiranja je samoopisni instrument namenjen ispitivanju opaaja, oseaja stavova i vrednosnih ocena o kojima ispitanik svesno sudi. Za Q tehniku vai, bez rezerve, ono to je Cronbach rekao za upitnike, da prua publikovanu sliku Ja. U ovom sluaju se ne pretpostavlja da izneti sadraj ili ocene intelekta imaju neku skrivenu dimenziju, ispod ili iznad iznete ocene o sebi. U tehnikom pogledu odgovori na Q tehnici nisu isti kao na upitnicima. Umesto da se bira izmeu dve kategorije odgovora (da ili ne, tano ili netano, esto ili nikad), odgovor se postavlja na odreeni stepen skale intenziteta na ijim krajevima su dihotomne odrednice potpuno tano" odnosno potpuno netano". Izmeu njih je skala koja moe da ima od 5 do 15 stupnjeva. Ova skala uvek ima neparan broj podeoka, zbog toga to je sredinji stepen, koji nije ni potvrda ni negacija, od posebnog znaaja. Najznaajnija razlika u pogledu sistema odgovora izmeu upitnika i Q sortiranja sastoji se u tome to je ispitaniku nametnuto da u svaki stepen skale intenziteta postavi tano odreeni broj Q kartica. U stvari Q tehnika primorava ispitanika da svojim odgovorima formira jednu idealnu normalnu krivulju. To znai da e najmanji broj kartica da bude postavljen na ekstremne stepene skale a najvei broj u sredinu, konkretno u neutralni podeok. Stephenson je uveo ovaj sistem odgovora zato da bi apriori obezbedio uslove za raunanje korelacija izmeu vie uzastopnih samoopisa. To je svakako i mogue, mada je ova kruta shema odbojna za mnoge ispitanike. U modifikaciji Blockovih taj je sistem naputen. 378 Tehnika Q sortiranja razlikuje se od upitnika i po izvoru sadraja. Dok su upitnici grupno orijentisani i zbog toga su strogo uniformni i standardizovani, to vie toga to bolje, kod Q tehnike je drukije. Ispitiva moe da sastavi Q komplet za svakog ispitanika drugi, samo ako ima razloga i ambicije. Dobro sastavljeni Q komplet je primeren individualnom sluaju. Stavke predstavljaju redigovani samoopisi koje je on upotrebio za karakterizaciju svojih miljenja, oseanja ili ocena ponaanja. To naravno ne iskljuuje konstruisanje standardnog Q kompleta koji se upotrebljava za ispitivanje vie osoba. Rogers je u tu svrhu koristio ikaki Q komplet (Butler i High, 1954). Osnovni razlog za

uvoenje pravila individualizacije sadraja stavki Q tehnike je teorijski. Naime, Stephenson je namenio ovu tehniku za idiografska istraivanja. Uobiajeni izvor sadraja stavki za individualno orijentisani Q komplet je intervju sa pacijentom na poetku terapije. U najkraim crtama, razlika izmeu upitnika i Q tehnike svodi se na razliku izmeu nomotetikog i idiografskog instrumenta. Ovako posmatrano, upitnici ne bi ni mogli da se koriste za istraivanje Ja, koje je po definiciji idiografski fenomen. Ocenjivanje test-ponaanja na upitnicima vri se normativno, prema utvrenim parametrima kriterijumske grupe. Ocenjivanje test-ponaanja na Q tehnici vri se uporeenjem dva ili vie sortiranja iste osobe. I tu se sreemo sa otrim razlikama izmeu normativneg i ipsativnog ponaanja. Uobiajeno je da Q tehniku primenjujemo kod iste osobe po nekoliko puta, bilo daje zadati sadraj isti (moje stvarno Ja) ili je razliit. Ako je zadatak sadrinski isti, onda je bitna vremenska dimenzija kao i intervali izmeu testiranja. Ako je sadraj razliit, onda je bitan izbor zadatka. Interesovanje za Q tehniku naglo je poraslo posle publikovanja Rogersovih ispitivanja. Rogers je skrenuo panju istraivaima na ovaj instrument, koji je do tada bio nezapaen. Utisak je bio jak, pre svega zato to je Rogers pokrenuo jednu alternativnu vrstu psihoterapije, sa notom kritike psihoanalize, i zato to je dokazivao nunost i mogunost testovne kontrole psihoterapije. Tehnika Q sortiranja je bila osnova empirijske kontrole procesa savetovanja. Mada je Rogers bio protiv tradicionalnog testiranja, smatrajui da procena strukture i dinamike" linosti na uoptene naine ne daje nita korisno za terapijski rad, on se veoma zalagao za izradu i primenu instrumenata koji zahvataju kljuni aspekt delovanja terapije i mere sutinu promena. Po njegovoj oceni Q sortiranje je pogodna tehnika za ocenu Ja i za procenu promena Ja. U svojim istraivanjima Rogers nije, dodue, uspeo da proveri osnovnu postavku svoje teorije, o razlici izmeu organizma" i Ja", koja bi morala biti vea kod nezrelijih i neurotinih, a manja kod zrelih i normalnih osoba. Naravno, nemogue je dobiti samoopis organizma", koji je po definiciji nesvestan, posebno kod klinikih sluajeva. Umesto toga Rogers je Q tehnikom proverio odnos izmeu dva aspekta Ja, stvarnog Ja" i idealnog Ja". Iz njegove teorije proizlazilo je da prenaglaeno potovanje importovanih normi poveava zahtev prema sebi, idealno Ja" je previe pozitivno i poveava razliku izmeu realnog Ja" i idealnog Ja". Takav odnos nagovetava ujedno razliku izmeu organizma" i realnog Ja" koja je velika. Rezultati Rogersa i Dymonda (1954) potvrdili su daje razlika izmeu Q opisa realnog Ja" i idealnog Ja" srazmerna teini neprilagoenosti. Kod neurotiara je ova razlika uvek bila takva to je idealno Ja" bilo pozitivnije od realnog Ja" ili je realno Ja" bilo pomereno ka negativnim kvalitetima. 379 Provera ovih rezultata na studentima potvrdila je osnovnu tezu. Studenti sa veim razlikama izmeu Q opisa idealnog Ja" i stvarnog Ja" imali su slabiji uspeh ili su bili manje aktivni u vankolskom ponaanju. Meu patolokim uzorcima najvea razlika se javlja kod neurotiara, dok je kod psihopatija i psihoza manja. Kod zatvorenika je est sluaj obrnute razlike. Mnogi zatvorenici su na taj nain preneli poruku da smatraju da su bolji nego to bi trebalo da budu. U toku nedirektivne psihoterapije ovaj indeks se pokazao dobar. U celini gledano, savetovanjem tretirani sluajevi ispoljili su vee razlike na poetku nego na kraju savetovanja. Kod kontrolne grupe, koja u intervalu izmeu dva ispitivanja nije tretirana nedirektivno (niti nekom drugom poznatom psihoterapijom), razlika se nije izmenila. Primeeno je, meutim, da su promene, u celini posmatrane, dosta male. Kada je tretmanu podvrgnuta grupa podeljena na one kod kojih su utvrene pozitivne promene i na one kod kojih pozitivnih promena nije bilo, primeeno je da su se razlike veoma smanjile kod uspeno tretiranih, a malo ili nimalo se nisu smanjile kod neuspeno tretiranih. Ovo je protumaeno kao potvrda postavke daje indeks razlike Q opisa stvarnog Ja" i idealnog Ja" dobar indikator neprilagoenosti i daje dobar pokazatelj promena u toku terapijskog procesa. Tehnika Q sortiranja je proverena i primenjena i na drugim podrujima. Jedno od podruja na kojem je Q tehnika postala veoma prihvaena je istraivanje porodinih odnosa, posebno odnosa dece i roditelja. Isti Q komplet je korien da bi deca opisala svoje vienje roditelja ili sebe: Moj otac", Moja majka", ,,Ja u oima majke", ili sa stanovita roditelja: Moj suprug", Moj sin", Ja u oima mog deteta". Uporeivanje ovih Q opisa i izraunate korelacije pokazuju u kojoj meri se lanovi porodine grupe u svojim meusobnim opaajima i metaopaaji-ma slau ili razlikuju. S obzirom na porast interesovanja za porodicu i dinamiku interakcije, razumljivo je da su instrumenti procene veoma traeni. Pomou Q tehnike mogu se istraivati i razliiti vaspitni uticaji. U toku svojih istraivanja Helper (1955) je, koristei ovu tehniku, potvrdio da stav supruge prema muu kao roditelju ima znaajne veze sa formiranjem Ja kod sinova. Ukoliko je mu bio sliniji predstavi koju je ena smatrala idealnom, i prema tome poeljnom i za svoga sina, utoliko je sin bio sliniji ocu. Na isti nain je dokazano da su deaci koji su sebe na Q opisu prikazali kao sline ocu bili bolje prihvaeni meu svojim vrnjacima. Takoe je proverena i dokazana pretpostavka daje slaganje roditelja u pogledu toga kakvo treba da bude njihovo dete (Moj sin, kakav

elim da bude") od velikog znaaja za stabilnost deje predstave o svom idealnom Ja". Roditelji sa usaglaenim vrednosnim ocenama imali su decu sa stabilnim Ja-idealom, a neusaglaeni roditelji decu sa nestabilnim Ja-idealom. Stabilnost Ja-ideala deteta odreena je slaganjem nekoliko uzastopnih Q opisa Ja-ideala dece. Posebna pogodnost Q tehnike je mogunost ponavljanja opisa sa istom zadatom temom. To omoguava upotrebu Q sortiranja kao merila promena i poremeaja. U longitudinalnim studijama linosti i istraivanjima promena koje se oekuju u toku produene psihoterapije postoji velika potreba za instrumentima sa svojstvima koje ima Q sortiranje. Najzad, treba spomenuti jo jedno vano podruje na kome je ovaj instrument sa uspehom primenjen. Stvarna korist od psihodijag380 nostike je verovatno osnovni problem ove subdiscipline klinike psihologije. Mogunost provere valjanosti baterijskog dijagnostifikovanja znatno je porasla kada je otkriveno da se pomou Q sortiranja mogu uporediti procene linosti ispitanika koje daje dijagnostiar sa procenama koje o istoj osobi, nezavisno od bate-rijskih formacija, daje lekar ili psihoterapeut. Utvreno je da se pomou ove tehnike mogu dati opisi linosti na osnovu pojedinih instrumenata iz okvira baterije, grupa instrumenata i itave baterije. Svi ti opisi, parcijalno ili globalno bate-rijski, mogu se i meusobno uporeivati, u cilju odreivanja doprinosa, i sa krite-rijumskim opisom koji daje psihoterapeut. Sa takvim nacrtima i posredstvom Q tehnike, najee namenski konstruisane za potrebe konkretnog istraivanja, vrene su mnogobrojne validacione studije (Sines, 1959; Silverman, 1959; Rubin i Shontz, 1960; Berger, 1968). l OCENA TEHNIKE Q SORTIRANJA Opis linosti koji se daje putem Q tehnike moe se upotrebiti na vie naina. Uobiajeno je da se dva ili vie Q sortiranja meusobno uporede i da se razlike ili slinosti odreuju koeficijentom korelacije (produkt moment-tipa). Meutim, dati Q opis moe se upotrebiti i na jedan drugi nain, koji se sastoji u navoenju Q kartica koje je ispitanik rasporedio u kvote na krajevima piramide. Evo najpre jedne tipine piramide konstruisane za komplet od 70 Q kartica: GRAFIKON 8. Piramida rasporeda stavki tehnike Q sortiranja POTPUNO TANO 6 7 10 16 20 18 21 26 2 5 8 1 4 14 46 30 35 40 50 58 22 24 27 34 38 41 42 44 3 12 13 25 43 47 53 57 9 11 15 19 31 23 28

32 60 48 61 51 59 37 29 17 36 64 56 63 52 65 39 45 33 54 68 62 66 70 67 69 49 55 POTPUNO NETANO 381 Ovaj komplet je sa manjim modifikacijama, mada je u osnovi istovetan sa onim koji je Rogers upotrebio (Butler i High, 1954). Ispitanik je, sledei instrukciju, dao samoopis sa temom stvarno Ja". Brojevi oznaavaju kartice iji su redni brojevi odreeni nasumice. Podeoci na bazi piramide su stupnjevi skale koji su dati da bi se moglo vriti izraunavanje. Iz ovog rasporeda izdvojene su Q kartice koje je ispitanik rasporedio u podeoke 9 i 8 (Potpuno tano i Tano) i podeoke 2 i l (Potpuno netano i Netano). Potpuno tano Potpuno netano (32) ini mi se da izbegavam da se (17) Ja svoja oseanja slobodno suoim sa stvarima. (36) Trudim se izraavam. (33) Ja sam uravnoteen, da ne mislim o svojim problemima. (55) Ja sam spokojan i nita me ne mui. (54) Plaim se neuspeha u svemu to uradim. Tano Netano (1) Ja imam stroge zahteve prema sebi. (23) Ja sam optimista. (28) Oseam se (4) esto se oseam ponien. (60) Ne- ravnoduno. (29) Ja lako donosim odlu-siguran sam u sebe. (64) Mislim da ke i pridravam ih se. (45) Ja prema sebi sam detinjast. (68) Ja sam bezvredan. imam pozitivan stav. (49) Ja sam zadovoljan sobom. Ova skica stvarnog Ja" ocrtava moda vie stav ispitanika prema sebi nego to sadrinski iscrpljuje njegova oseanja i miljenja. Iskusnom kliniaru ove informacije mogu posluiti kao potkrepljenje impresije koju je formirao o ispitaniku tokom intervjua. Sadraj ovih stavki koje su izdvojene kao najkarakte-ristinije za stvarno Ja" ne moe da se prihvati doslovce. Ova rezerva prema formulacijama koje su apriorno date odnosi se i na Q tehniku kao i na upitnike. Meutim, ako je Q komplet formiran posebno, za konkretan sluaj, na osnovu autentinih iskaza dobijenih u intervjuima na poetku eksploracije ili terapije, onda ta ograda ne postoji. U tom sluaju su sadraj i formulacije idiografske i mogu se uvaavati. Jedno pitanje se neprekidno provlai kroz sve prikaze i analize Q tehnike i glasi: Da li je Q tehnika neto posebno, razliito od upitnika i intervjua ili je razlika nebitna? Neosporno je da sve tri nabrojane tehnike imaju isto poreklo, da spadaju u grupu samoopisnih instrumenata i da imaju mnoge dodirne take. Samim tim mogu se voditi akademske diskusije o slinosti i razlikama meu njima. Smatramo da Q tehnika ne predstavlja neki vii stupanj" u razvoju upitnika i ne moe se na toj relaciji takmiiti sa standardizovanim instrumentima. Ako hoemo da pravimo poreenja, onda je moda bolje postaviti Q sortiranje izmeu intervjua i upitnika, kao prelazan oblik. U svakom sluaju ovaj instrument ima niz veoma dobrih odlika koje dobro pristaju uz uslove u kojima se odvijaju klinika istraivanja i ispitivanja. U prvom redu, mislimo na mogunost konstruisanja Q kompleta po meri" individualnog sluaja. Drugo, to takoe ide u prilog ovom instrumentu, je podobnost da se varira sadraj zadatka, kao to su razliiti aspekti 382 Ja, ili da se isti zadatak postavi nekolicini lanova porodice. Najzad, velika je vred-nost Q tehnike to moe da se koristi za praenje promena. Naalost, veina testova, tehnika i skala iz okvira baterije konstruisana je kao papirni ubrus, samo za jednu upotrebu. Na kraju re-dve kritike. Tehnika Q sortiranja je rodila velika oekivanja kod kliniara. Zbog toga to, s jedne strane, postoje velike potrebe za veoma raznolikim tehnikama, a s druge strane, mnoge tehnike se, bar na poetku, nude prilino reklamerski. Ovaj spreg dovodi obino do veoma kratkotrajnog optimizma. Tako je i Q tehnika ponuena kao reenje velike zagonetke, sprega nomotetikog i idiografskog zahvata. Analiza mnogih ispitivanja prilino je jednoduna u nalazu da Q tehnika podlee jakom uticaju predrasuda, konvencionalnih sudova i strunih stereotipa. Pokazalo se da mnogi dokazi validnosti", to jest saglasnost Q opisa procena iste osobe date od strane interpretatora testova i, pretpostavimo, psihoterapeuta potie otud to oba strunjaka smatraju da je ispitanik neurotiar i to oba strunjaka imaju prilino ujednaeno miljenje o tome kakve osobine ima jedan neurotiar. Posredi je dakle zakljuivanje na osnovu optih kategorija, odnosno stereotipova". Ova kritika se odnosi uglavnom na sluaj uporedenja Q opisa data od strane dva ili vie eksperata, meutim, strogo uzev, njihovo sortiranje Q kartica ne predstavlja samoopis. Prema tome, sigurno je da primena Q tehnike u nesamoopisnom procenjivanju linosti, od strane eksperta, menja osnovni kvalitet ovog instrumenta u tom smislu to ga kontaminira sa stereotipima (Berger i Miladinovi, 1970). Takve kontaminacije sadraja Q opisa, nomotetikim, stereotipnim ili konvencionalnim, nisu specifine za strunjaka. Ve smo naveli konstataciju Loevingerove da adolescenti u opisu sopstvenog stvarnog Ja" koncepta takoe

ispoljavaju visok stepen uniformnosti ili stereotipija. Najzad, da spomenemo i to daje zapaeno da su samo-opisi idealnog Ja", po pravilu, manje individualizovani i specifini nego samoopisi stvarnog Ja". Iz svega ovoga moemo zakljuiti da, nasuprot dobrim namerama konstruktora i prieljkivanjima korisnika, Q tehnika nije imuna od kontraidiograf-skih uticaja pri suenju o linosti. SEMANTIKI DIFERENCIJAL Strunjaci nepsiholozi koji pomalo prate zbivanja na psiholokoj sceni veinom imaju utisak da psiholozi ive u izobilju raznih instrumenata, sprava i spravica. Meutim, kada psiholozi krenu u potragu da nau instrument ili skalu pomou kojih mogu pouzdano da objektiviziraju promene, oni dolaze do sasvim suprotnog zakljuka od nepsihologa. Jednostavno reeno, izobilje je prividno sa stanovita specifine potrebe. Taj imbalans se dobro vidi na podruju dijagnostike Ja-koncepta, gde su istraivai prihvatili i instrumente koji su veoma daleko od njihovih primarnih ciljeva. Takav je sluaj i sa semantikim diferencijalom. Semantiki diferencijal je suvie dobro poznat da bismo se ovde upustili u njegovo podrobno prikazivanje. Konstruisan je za psiho-lingivstika izuavanja jezika i primenjivan u tipinim nomotetiki orijentisanim istraivanjima. Njegovi konstruktori Osgood i saradnici Suci i Tannenbaum (1957) sa puno elana su pokrenuli niz istraivanja u meunarodnim razmerama, obuhvatajui uzorke i zemlje 383 na vie kontinenata. Ova transglobalna ambicija i aktivnost izvedena je pomou semantikog diferencijala. Ve po ovome moemo zakljuiti da se semantiki diferencijal ne uklapa po svome stilu u tipine razvojne puteve klinikih instrumenata. Pitanje je da li bi semantiki diferencijal i bio prihvaen u klinikoj psihologiji da se sam autor nije postarao da demonstrira primenljivost svoje teorije i metode. Povod za tu demonstraciju je bio jedan sluaj trostruke linosti. Jedna mlada, udata ena i majka dvoje dece obratila se psihijatru zbog neobinih doivljaja i, kako se ispostavilo, zbog udnih promena. Po oceni psihijatra pacijentk-inja je ispoljavala odlike dvostruke linosti, koje su se nekad oekivano nekad neoekivano javljale i smenjivale. Jedna od linosti je bila ekstrovertna i antisoci-jalna, pa je nazvana Crna Eva" (Eva Black"), dok je druga bila introvertna i hipersocijalizovana, neurotina. Ova druga je nazvana Bela Eva" (Eva White). Dok je psihoanalitiki tretman bio jo u toku, izvreno je ispitivanje pacijentkinje, to jest njenog stvarnog Ja", pomou semantikog diferencijala. Testiranje je uraeno dva puta, jedanput je testirana Crna, a drugi put Bela Eva. Poto je tretman tekao veoma uspeno, obe manifestne karakterne formacije poele su da slabe i na kraju se pojavila jedna nova, vrlo pozitivna i integrisana linost. Psihoterapija se zavrila nestankom Crne i Bele karakterne formacije i uvrivanjem tree", zrele i integrisane Eve. Testiranje je ponovljeno i na kraju psihoanalitikog tretmana. Poto je testiranje pacijentkinje u fazi aktivne alternacije dveju linosti izvreno naslepo, Osgood i Luria (1954) su dali interpretaciju. Ta interpretacija je, kako se navodi u literaturi, bila veoma uspena i vrlo bliska oceni stanja Eve koju je dao njen analitiar. Prema tome, moe se zakljuiti, kao to su mnogi uinili, da je semantiki diferencijal praktino pogodan i za kliniku, individualnu primenu. Semantiki diferencijal je instrument za eksploraciju skrivenog i opteg znaenja koju neka re ili simbol ima. Pretpostavlja se da znaenja koja prate reci i druge simbole izraavanja i komuniciranja imaju i univerzalnu i uu komponentu. U svojim transglobalnim istraivanjima Osgood je prvenstveno nastojao da otkrije univerzalna znaenja nekih odabranih reci. Na temelju sakupljenih podataka on je vie puta potvrdio svoju osnovnu zamisao po kojoj postoji jedan univerzalni semantiki prostor" koji presecaju tri osnovne dimenzije: vrednovanja, aktiviteta i potencije. Sve reci i drugi simboli koji izraavaju neko znaenje, prema tome, imaju komunikacionu vrednost, mogu se ispitati semantikim diferencijalom i na osnovu rezultata mogu se postaviti na odgovarajue mesto u semantikom prostoru". Dovoljno je znati ocene po tri osnovne dimenzije i po tome re dobija svoje univerzalno mesto. Kao i tehnika Q sortiranja, tako i semantiki diferencijal ima vrlo irok dijapazon primenljivosti, zavisno od istraivanja i izbora varijabli. Semantiki diferencijal uvek moe pogodno da se prilagodi. Uostalom, to prilagoavanje je krajnje jednostavno. Sastoji se u tome to se na list semantikog diferencijala napie re, odnosno pojam koji ispitujemo. Kao kod Q tehnike i ovde ispitanik dobija pripremljeni sadraj: stvarno Ja", idealno Ja", Ja kako me drugi vide" i slino. Prema tome, sa ove dve tehnike mogu se ispitati isti zadaci, pojmovi ili simboli. Naravno, svaka od ovih tehnika ima drugu strukturu i drukije se obraduje. 384 Evo jednog primera semantikog lista koji je korien u istraivanju projektivne tehnike za decu Bleki tematskog testa" (Blum, 1949): GRAFIKON 9 List semantikog diferencijala

1. Faktor vrednovanja a)TANO /____/____/____/____/____/____/____/ NETANO b) MUDRO / /____/____/____/____/____/____/ LUDO c) SLATKO /"""/____/____/____/____/____/____/ KISELO d) PRAVILNO/____/____/____/____/____/____/____/ NEPRAVILNO 2. Faktor akti viteta a) OTRO /____/____/____/____/____/____/____/ TUPO b) VRUE / /____/____/____/____/____/____/ HLADNO c) AKTIVNO l / l l l l l l PASIVNO d) BRZO J /__/~/~/~/~/~/ SPORO 3. Faktor potencije a) J AKO /____/____/____/____/____/____/____/____/ SLABO b) TVRDO /____/____/____/____/____/____/____/____/ MEKO c) VELIKO _._/____/____/____/____/____/____/____/ MALO d) GRUBO / /____/____/____/____/____/____/____/ FINO Semantiki diferencijal je dosta korien i u istraivanjima TAT kao i Rorschachove tehnike. U ovim validacionim istraivanjima dobijeni su veoma zanimljivi i stimulativni rezultati. Pa ipak, kao daje uvek ostajalo neto nezavreno i nedoreeno u svemu to je dobijeno primenom ove tehnike. U individualnom klinikom radu semantiki diferencijal se koristi za ispitivanje znaenja kljunih reci, koje je kliniar odabrao. Izbor moe da se naini apriori, da se poe od opteg pitanja: kako znaenje imaju reci kao to su majka, otac, brak, supruga, terapija i slino. Isto tako moe se napraviti izbor prema recima koje je ispitanik posebno naglasio u intervjuu ili terapiji. Bez obzira na izvor izabrane serije reci, ispitanik obino dobija oko 10 do 15 tih simbola. Za svaku re on popunjava po jedan list semantikog diferencijala. Ispitivanje ne izaziva skoro nikakav otpor. Veina ispitanika lako shvata instrukciju i prima ovaj test kao neku vrstu igre. Testiranje ne traje vie od 10 minuta, to potvruje daje semantiki diferencijal veoma ekonomian. Obrada rezultata je, meutim, zametna. Ukoliko se obrada vri klasino, onda se ona zavrava utvrivanjem zasienosti svake reci sa tri bazina faktora. Iz svih procenjenih reci na kraju saznajemo koja je dimenzija najvie zastupljena u suenju ispitanika. Iz istraivanja se ve zna da je evaluativna najpotentnija kod klinikih sluajeva. Najzad, moe se odrediti i diferencijalni raspored pojedinih reci u vezi sa tri bazine dimenzije. 25 Psihodijagnostika 3oJ Pod uslovom da je obrada podataka zavrena i da je odreen poloaj svih reci u semantikom prostoru, za koji, uostalom, ne postoje univerzalne norme, kliniar i dalje moe ostati isto toliko udaljen od shvatanja tog sluaja kao i pre semantike analize. Razlog je taj to Osgoodova teorija nije integrisana sa teorijama linosti, u ijim terminima kliniari razmiljaju o svojim sluajevima. Ovako izdvojeno, teorija znaenja samo pojaava atomizaciju ispitanika, koja je inae dosta izraena zahvaljujui heterogenosti baterije i esto veoma zamrenim sistemima obrade pojedinih testova i skala. U tome i jeste vorno pitanje ta znai analiza znaenja? Moda bi ovo pitanje bilo izlino kada bi postojala neka terapija znaenja" i, naravno, kada bi se takva terapija primenjivala sa uspehom. Problem ta uraditi sa rezultatom semantike analize ne mui samo kliniare. Jedan kritiar je napisao ironian lanak o semantikom diferencijalu pod naslovom: ,,Da li je stena slatka ili kisela?". Aluzija je jasna. Najzad, postoji jo jedan problem koji je na neto niem nivou optosti nego prethodni. Pretpostavimo da smo ispitali jednu osobu (ili nekoliko osoba) sa Q tehnikom i sa semantikim diferencijalom. Sa obe tehnike ispitivali smo aspekte Ja, zadajui isti zadatak. Po zavretku obrade i jednog i drugog instrumenta javie se obavezno problem: kako uporediti nalaze i kako odrediti slinost i razlike. Unapred znamo da, bar za sada, nema definisanog kriterijuma, pa ak ni prihvatljivog pravila zasnovanog na iskustvima, na osnovu kojih bismo mogli da resimo ovaj zadatak. Sve u svemu, kliniar koji hoe da zna vie i bolje nego to to postie intervjuom, i pribegne testiranju ispitanika sa dve i vie tehnika, nai e se pred svrenim inom loe kupovine". Dobitak je u tome to ima vie podataka o predmetu ali to donosi nove, nereene probleme - kako povezati podatke? TEHNIKA EKSPLORACIJE LINIH KONSTRUKATA Klasine, velike teorije linosti redom su doivele paradoksalnu sudbinu: ukoliko su se vie razvijale, utoliko su vie ispoljavale svoju ogranienost. Eksperimentalni metod empirizma, bihejviorizam i psihologija nesvesnog, uprkos dekla-risanim ciljevima, pokazali su se kao ogranieni pogledi na sve to u psihologiji nazivamo linost. Ta injenica, s jedne strane, opravdava svaku od njih, i svu raznolikost njihovog postojanja, a s druge strane, meutim, ostavlja veliki prostor za pojavu drugih meupogleda". Prema tome, uporedo sa skepticizmom postoji i stimulacija za nove pokuaje. Najkrupniji prodor u otvorene meuprostore" napravila je fenomenologija. Jedan od manje spominjanih stvaralaca ovog pravca je Kelly (1955), koji je dao jednu teoriju linosti i

jednu specifinu tehniku eksploracije. Okvir u kome je Kelly stvarao je racionalistika fenomenologija. On je veoma kritian prema postojeem stanju u psihologiji linosti. oveka moemo predstaviti kao nesreno bie koje robuje svom detinjstvu, svojim potisnutim konfliktima i koje neuspeno pokuava da se nagodi sa stvarnou. Meutim, sve je uzaludno, jer je osuen na uzaludnu rtvu pred realitetom, koji je surov i potiskujui, kao i pred svojom sutinom, koje je nesvestan. Takoe, moemo oveka da prikaemo i kao sistem navika koje se pokreu i razvijaju, ili gase, po jasnim obrascima psihofiziologije. 386 Taj sjajan sistem je veoma dobro prilagoen okolnostima u kojima se navika stie. Za formiranje i odravanje tog sistema nema nikakve potrebe da se odravaju stari koncepti kao to su nesvesno, sloboda, ast ili samopotovanje. Najzad, ako u sve to nemamo poverenja, moemo da pribegnemo klasinom obrascu naunog rada i da razloimo ponaanje na elemente takvih odlika da ih je mogue istraivati, uz pomo sloene laboratorijske opreme. Takvo traganje za izolovanim injenicama, iji smisao nije lako shvatiti zbog sve odmaklije atomizacije, voenje verom u to da e se sve to, nekad i nekako, sloiti u smisaonu celinu koju nazivamo linost. Osnovni nedostatak ovih teorijskih pokuaja Kelly nalazi u tome to zaobilaze ili potcenjuju znaaj svesti, identiteta, konceptualnog i vrednosnog sistema, ciljeva i svesnog odluivanja. Svoju teoriju linosti Kelly postavlja nasuprot navedenim velikim klasinim teorijama. Da bismo razumeli oveka, kae Kelly, nije dovoljno da utvrdimo njegove nesvesne konflikte, steene navike ili crte, ve je neophodno da upoznamo i njegov nain poimanja ljudi i ivota. Linost, definie Kelly, je odreeni pogled na ivot. Cilj prouavanja linosti sa gledita svoje teorije Kelly odreuje kao analizu bazinih konstrukata koje je osoba, kroz svoje ivotno iskustvo formirala, kao i sveukupnost tih konstrukata. Linost razumemo, kae Kelly, ako smo shvatili njene bazine konstrukte i njen pogled na svet. To nije sasvim nova vrsta zadatka za nauku, jer se ve odavno prouavaju pojmovi i pogledi na svet istaknutih, izuzetnih ljudi. Meutim, po Kellvju, nema bitne razlike sa gledita naune metode da li je neka osoba po nekim merilima izuzetna ili nije. Cilj je da doemo do saznanja a vanost neke odreene osobe odreuju razliite okolnosti. Za kliniku praksu je dovoljno daje neka osoba postala neurotina, da se obratila kliniaru za pomo i ona, samim tim u tom odnosu, postaje izuzetna". Prema tome, najvanije pitanje je kako, na koji nain utvrditi bazine konstrukte jedne linosti, zatim, na koji nain ispitati sistem tih konstrukata ili pogled na ivot. Najzad, pod uslovom daje to postignuto, ostaje ono najvanije: kako interpretirati ove podatke. Kelly je stvorio jedah poseban metod ispitivanja repertoara konstrukata" koji je nazvao mreom ili reetkom. Taj postupak se zasniva na principu klasifikacije, koji je ve poznat u klinikoj praksi, jer je primenjivan u okviru razliitih tehnika: Goldsteinov test sortiranja predmeta, Hanfman-Kazanjinov test grupisa-nja i drugi. Od ispitanika se trai da navede imena ljudi koji odgovaraju zavretku sledeih nezavrenih reenica: 1. Drug koga sam voleo ... 2. Moj otac . .. 3. Uitelj koga sam potovao .. . 4. Devojka koju sam voleo ... 5. Osoba kojoj sam se obraao sa mojim brigama.. . 6. Drug koji me je nervirao .. . Ovaj spisak nezavrenih reenica moe da ima od 15 do 20 stavki. Kada ispitanik navede imena odreenih osoba u nastavku svake nezavrene reenice, pristupa se drugoj fazi. Ispitiva uzima redom po tri imena i trai da ispitanik navede po emu su dve osobe koje je on spojio meusobno sline i istovremeno razliite 387 od tree osobe. Ovaj postupak se sistematski vodi tako da se svako navedeno ime nae u svakoj poziciji. Bitni deo ovog ispitivanja je u tome da ispitanik objasni slinosti i razlike meu imenima svog privatnog ansambla" relevantnih osoba. Ta objajenja otkrivaju, u stvari, latentne motive, vrednosne sudove, uverenja i predrasude, ukratko konceptualni sistem koji Kelly naziva linim konstruktima" i pogledom na svet. Dobijeni odgovori se ocenjuju, a ocene se podvrgavaju jednoj vrsti faktorske analize koju je Kelly modifikovao za ovaj metod. Interpretacijom faktorske analize kvalitativnom analizom dobija se mrea konstrukata i lina antropoloka teorija ispitanika. Kellvjeva racionalistiko-fenomenoloka metoda repertoar konstrukata" prilagoena je teorijskim pogledima svog stvaraoca. U prilog ovoj tehnici ide to to ona koristi neposredne odgovore i to zahvata principe po kojima ispitanik sudi 0 ljudima i ponaanju. U tom smislu se moe tvrditi daje repertoar konstrukata" idiografski orijentisan eksplorativni postupak. O vrednosti ove tehnike ne moe se suditi jer su validacione provere veoma oskudne. Sam Kelly navodi da su rezultati analize linih konstrukata veoma korisni za psihoterapiju.

Meutim, sem Kelly-jeve varijante psihoterapije, u ostalim se tehnika repertoara konstrukata" ne primenjuje. Takoe se ne moe nita odreeno rei o povezanosti ove tehnike i njenih kategorija sa drugim merilima motivacije, crta linosti ili vrednosnog sistema, jer takva prouavanja nisu vrena. Ove injenice pokazuju da se Kellvjeva teorija i metoda procene nalaze, nezavisno od prave vrednosti koju moda imaju, u nekoj vrsti izolacije. Odziv na Kellvjev pristup je u celini zanemarljivo mali i svodi se na istraivanja shizofrenog miljenja. Pokazalo se dauprkos Kellvjevoj ekspanzivnoj pretenziji jedino podruje na kojem je njegov pristup davao pouzdane i teorijski predvidljive rezultate bilo je shizofreno miljenje. To je podstaklo Banistera (1971) da se dublje zainteresuje za Kellyjevu metodu i da sprovede vie istraivanja shizofrenog miljenja tehnikom repertoara konstrukata". Banister je potvrdio svojim radovima da je Kellvjev postupak doista pogodan za eksploraciju shvatanja shizofreniara. Na kraju se moe postaviti pitanje zato je Kellyjev pristup omanuo ili ostao nezapaen? Ubedljivost kritikih opaski koje je on uputio ostalim teoretiarima izgleda da nije bila dovoljno jemstvo za uspeh njegovih linih tvorevina. Sam filozofski osnov sa koga je poao ne moe biti razlog neuspehu, jer se fenomenologija savim uspeno utkala u savremeno teoretisanje u psihologiji. Moe se rei da su vie uspeha imali oni koji su zastupali emocionalnu" nego racionalnu" fenomenologiju. No i to nije dovoljan razlog. Mogue je da bi Kelly bio zapaeniji 1 prihvaeniji daje uspeo da stvori valjanu terapijsku tehniku. Pod tim uslovom i ponueni dijagnostiki postupak privukao bi vie zainteresovanih. Psihoterapija za koju se on zalagao nije takoe nala odziv. Poto je suvie produbio jaz izmeu sebe i ostalih teoretiara, teret povezivanja rezultata njegove dijagnostike metode sa drugim teorijama pada na lea praktiara. Razmotrene su tri tehnike za procenu Ja-koncepta. Svaka od njih polazi od sasvim razliitog okvira teorijskih uoptavanja. Kad ne bismo znali da su one podjednako namenjene eksploraciji Ja, teko da bi iko umeo da ih prepozna kao iste ili 388 srodne. Svaka od ovih tehnika na sasvim drugi nain prilazi zadatku, trai od ispitanika da svoju poruku prevede" na sasvim drugi interni jezik" date tehnike i na sasvim drugi nain iskazuje ocene ili sudove o Ja. Sve to veoma oteava povezivanje rezultata i zajedniku interpretaciju. Iz toga to je postignuto sigurno je bar to da smo odmakli od startne linije, da smo neto sposobni da uradimo. Meutim, jo smo veoma daleko od mogunosti formiranja neke baterije tehnika za ocenu Ja. Za takvo reenje ne postoji ni teorijska ni iskustvena podloga. Svaka od ove tri tehnike predstavlja doprinos jednoj odreenoj teoriji ili psihoterapiji. One se najvie i primenjuju za ispitivanje sluajeva koji pristupaju psihoterapiji ili u cilju praenja promena u toku psihoterapije. Mogunost nespecifine primene ipak postoji s obzirom na optu pojavu voenja eklektikih psihoterapija. U tom pogledu Q sortiranje i semantiki diferencijal su svakako pogodniji od repertoara kon-strukata", odnosno od tehnike reetke. Ovim prikazom nije obuhvaena jedna veoma popularna tehnika koja se naziva Ko sam Ja?". U naoj zemlji se ona vie koristi nego bilo koji od tri prikazana postupka. Analiza je izostala iz tog razloga to je u strunoj literaturi nemogue pronai podatke koji bi omoguili ocenu vrednosti toga postupka. Tehnika Ko sam Ja?" se obino koristi uz uobiajenu bateriju. Ispitaniku se daje prazan list, stavlja se naslov Ko sam Ja?" i trai da nade 10 pogodnih odgovora na to pitanje ili na tu nedovrenu reenicu. Kada ispitanik zavri zadatak, onda mu ispitiva daje novi, sa drugim naslovom koji glasi: Kakav bih eleo biti?" I na ovaj deo reenice ispitanik treba da nae deset zavretaka. Ocena dobijenih odgovora je iskljuivo kvalitativna. Kliniar formira jedan opti, impresionistiki sud o Ja konceptu ispitanika. Taj sud uporeuje sa konceptom koji je fonnirao o ispitaniku na osnovu intervjua, biografskih i testovnih podataka. Od svih navedenih tehnika ova je najblia naturalistikom formatu eksploracije. PROCENA JAINE EGA Za psihoanalitiki orijentisane kliniare koncept Ja je neopozivo podreen nesvesnim pojavama, medu kojima se izdvaja ego kao najblii konceptu Ja. Istraivati koncept Ja, nepovezano sa nesvesnim pojavama, gotovo daje besmisleno. Prema tome, ako se ve uputamo u istraivanje koncepta Ja kao individualnog problema, onda je neophodno da obuhvatimo istovremeno i ego. Sa psihoanalitike pozicije, koja je veoma jaka meu kliniarima, napredak u stvaranju instrumenata za procenu Ja moe biti samo polovian ako ga ne prati i razvoj instrumenata za procenu ega. Baterijska dijagnostika i njoj svojstvena analiza strukture i dinamike" linosti uvek je obuhvatala, u nekom vidu, i procenu ega. Ova vrsta procene ne temelji se na rezultatu jedne odreene tehnike. Pre svega klasina baterija rapaportovskog tipa sastavljena je od nespecifinih, polivalentnih instrumenata. Takvi instrumenti, po definiciji, zahvataju od svega po malo i ni od ega dovoljno. Upravo je ovaj raskorak izmeu shvatanja da je procena ega veoma potrebna i ogranienih mogunosti polivalentnih tehnika stvorio potrebu i stimulisao interesovanje za specifinim instrumentom koji moe da proceni ego ili neki vaniji aspekt ega. Dugo

389 vremena to je interesovanje zadovoljavano polovinim merama. Te mere su se sastojale u tome to su iznalaeni novi naini obrade baterije tehnika. Tako je stvoren poseban sistem obrade intervjua koji je sluio proceni ega (Bellak, 1975). Takoe su konstruisani posebni naini obrade Rorschachove, pa Machowerove tehnike. Svi ti brojni pokuaji su mahom ostali vezani za istraivanja MMPI-ja koji je kon-struisao Barron (1953). Barron je primenio MMPI u jednom istraivanju meu pacijentima koji su se ukljuili u psihoterapiju sa ciljem da ih razdvoji prema pokazanom rezultatu u terapiji. Povod je bio klasian. Kandidata za psihoterapiju bilo je puno, dok je terapeuta bilo malo. Terapeuti su nerado radili sa kandidatima koji nisu bili motivisani ili su bili suvie tvrdokorni ili naprosto nisu imali potencijala" za pozitivne promene. Od psihologa je traeno da pomognu u selekciji kandidata. Ovaj poduhvat, koji je za diskusiju, pravdanje time daje teta da terapeuti gube svoje vreme sa sluajevima koji nemaju izgleda, dok se drugi kandidati koji bi mogli da napreduju ostavljaju da ekaju ili moda i ugroavaju odbijanjem od terapije. Barron je u svom istraivanju upotrebio MMPI, koji je ve oproban kao latentni izvor derivatnih skala sa fokusiranom valjanou. Ni ovoga puta MMPI nije zatajio. Barron je uspeo da pronae odreeni broj stavki na kojima su odgovori uspeno i neuspeno tretiranih pacijenata bili sistematski opreni. Posle dopune izvesnim brojem neutralnih stavki, Barron je ovu empirijsku skalu zaokruglio na svega 68 stavki. Poto je u nekoliko navrata uspeo da potvrdi diferencijalnu snagu ovog derivata, Barron je svoj instrument nazvao Skala jaine ega". Skala jaine ega ponuena je kao samostalan i kompletan instrument pogodan za grupnu i individualnu primenu. Sam naziv skale otkriva daje konstruktor imao ambicije i da se nije zadovoljio dokazom korisnosti ovog derivata u odnosu na jedan relativno uzani praktini kriterijum. U kasnijim istraivanjima Barron je nastojao da prikupi dokaze koji opravdavaju naziv skale. Dokazi mnogostruke validnosti skale jaine ega uglavnom su naeni. Potvrdilo se da su rezultati na SJE u vezi sa prilagodljivou, snalaljivou i izdrljivou ljudi u razliitim, esto stresnim uslovima. Skala jaine ega uspeno je diferencirala vojnike koji su u ratnim uslovima - odnosi se na Korejski front - ispoljili strah i reagovali povlaenjem u sebe od drugih vojnika koji su uzvraali napad i reagovali poveanom budnou. U nizu drugih istraivanja naena je pozitivna veza visokog indeksa ego-snage sa inteligencijom, emocionalnom ravnoteom i irinom interesovanja. Ovi i mnogi drugi rezultati interpretirani su kao dokazi daje naziv ove skale opravdan i da ona zaista zahvata ego-snagu u smislu potencijala za savlaivanje tekoa". Uprkos izboru naziva skale Barron nije nastojao da potvrdi svoju odanost tradicionalnom psihoanalitikom tumaenju koncepta ega. Umesto toga, njegovi su napori bili usmereni na to da povee koncept ega sa problemima kreativnosti i ljudskih potencijala. Svoj instrument je koristio da empirijski proveri odreene dedukcije i predvianja. Barronova teorijska istraivanja znatno su doprinela da se skala primeni i proveri u nizu veoma provokativnih istraivanja, to je opet veoma pozitivno uticalo na njeno prihvatanje. Moe se slobodno rei da je SJE najvie korien derivat MMPI-ja sa izuzetkom Tavlorove skale manifestne anksioznosti. 390 Skala jaine ega koriena je u pokuajima da se nau odgovori i na sloena teorijska pitanja. Razmatrajui implikacije konstrukta ega, Barron je postavio pitanje od ega zavisi potencijal pozitivnih snaga linosti. Kombinacijom teorisanja i nizom empirijskih proveravanja na SJE, on je zakljuio da taj potencijal zavisi od inteligencije ili daje u vezi sa inteligencijom. Zatim je, na isti nain, ustanovio daje pozitivni potencijal vezan za mehanizam potiskivanja ili odlaganja impulsa". Uspeno funkcionisanje ega predstavlja sposobnost primerene eliminacije uznemirujuih impulsa i sadraja. Meutim, ako je ovo potiskivanje neprimereno, po trajanju, snazi i trenutku, onda je ono izraz slabosti a ne snage. Rezultati na skali jaine ega u pozitivnoj su korelaciji sa sposobnou racionalne kontrole impulsa i ometajuih fantazija, a u negativnoj korelaciji sa rigidnim potiskivanjem ili preplavljenou impulsima. Pod pretpostavkom da SJE zaista zahvata neke osobine ega, rezultat na ovoj skali morao bi diferencirati linosti prema biografskim specifinostima, odnosno povoljnim i nepovoljnim formativnim uslovima do pete godine ivota. Empirijska provera ove teorijske postdikcije potvrdila je pretpostavku. Eksperimentalna grupa u kojoj su bili ispitanici sa teim psiholokim poremeajima iz formativnog perioda do pete godine, sa registrovanim smetnjama u stvaranju telesne sheme i tekoama u diferenciranju u odnosu na roditelje i spoljanji svet, imala je nii rezultat na SJE-u. Prema tome, ometanja u kritinom periodu formiranja linosti odrazila su se kroz snienje jaine ega na SJEu. U istom maniru proverena je i dokazana veza izmeu rezultata na skali jaine ega i snage tela ili opte telesne zrelosti. Rezultati na Barronovoj skali uspeno su diskriminisali grupe telesno zrelih ljudi od grupe vrnjaka sa znacima usporenog ili zaostalog telesnog razvoja. Ovaj nalaz je znaajan jer ukazuje na mogunost proirenja sadraja konstrukata koji skala jaine ega zahvata.

U okviru programa validacije SJE-a, Barron je, inspirisan idejom Krisa, proverio pretpostavku daje konstrukt jaine ega u vezi sa sposobnou regresije u slubi ega. I u ovom pokuaju potvrdilo se daje pretpostavka opravdana, odnosno daje uinak na SJE-u u pozitivnoj korelaciji sa sposobnou linosti da se povremeno i privremeno spusti ispod nivoa dostignutog razvoja ega, i da na taj nain podstakne sopstveni kreativni rad. Prema tome, jaina ega je u vezi sa kreativnou i skala jaine ega moe se koristiti u istraivanju kreativnosti. Prouavajui dalje korelate visokog uinka na SJE-u, Barron je ustanovio da je za osobe sa jasnim konceptom Ja, i sposobne za regresiju u slubi i za kreativnost, karakteristian visoki skor na SJE-u. U terminama skale to su osobe sa jakim egom. Barronova skala jaine ega je moda najvie korieni derivat MMPI-a. U tom pogledu takmac joj moe biti samo Tavlorova skala manifestne anksioznosti (MAS ili modifikovana TAS). Reputacija ove kratke i ekonomine skale zasniva se na paralelnom i usaglaenom razvoju konstrukta ego snage i odgovarajueg instrumenta. iroka primena SJE-a omoguava praktiarima koji rade sa individualnim sluajevima da svoje nalaze povezu sa srazmerno bogatom istraivakom literaturom. Barronova sintetizirajuanastojanja da povee koncept ega sa novijim interesovanjima psihologije doprinela su da ova udna skala, iji su roditelji" stari MMPI i jo starija psihoanaliza, bude dobro prihvaena. Uostalom, praktiari koji rade sa baterijom u koju je ukljuen i MMPI mogu dobiti skor jaine ega i bez 391 posebne primene SJE-a. Naime, SJE je ukljuen u integralni MMPI a primenom posebnog kljua dobija se dodatno i skor jaine ega. SAMOOPISNA PROCENA TELESNOG JA" Integralno teorijsko razmatranje linosti nuno ukljuuje i telo kao sistem. Skoro sve teorije linosti priznaju" telo i stavljaju ga u svoju jednainu. Nain na koji je telo priznato" u klasinim teorijama linosti stavljao je psihologe, kao struku koja primenjuje u praksi ove teorije, u podreen poloaj prema medicinarima. Razlog je sasvim jasan. Telo je u teorijama linosti jedan sekundaran sistem prikazan uzgred, o kome psiholoke teorije skoro nita ne kazuju. U svemu tome nije najgore to to se praktino priznaje znaaj tela, a u teoriji se ignorie, ve je najgore to nismo nali prave, integralne koncepte koji su praktino i teorijski valjani. Kliniar psiholog je, po pravilu, telo preputao medicini, ne znajui ta sa njim da radi. Pitanje je da li je takva podela prihvatljiva i za klijente, i da li moe biti stvarna. Sa perceptivnog, doivljajnog i vrednosnog stanovita subjekta telo je linost. U toj definiciji se moramo sloiti sa psihoterapeutom Reihove orijentacije Lowenom (1976). To ne znai da se linost svodi" na telo, ve da ukljuuje telo. Srazmerno najivlje interesovanje za telo pokazali su psihoanalitiari, posebno u prouavanju ranih objektivnih odnosa. To to je saznato o procesu diferencijacije ega u prvoj godini ivota, ini osnovu svih teorija linosti koje uvode i razvojnu dimenziju. Meutim, na jedan udan nain kao da telo odjednom nestaje" iz teorije, da bi se za kratko ponovo javilo u adolescenciji. Kasnije, u zrelom dobu, telo je prisutno" samo kada postane bolesno i kada se okiti" simptomima. U toj fazi ivota telo prelazi u vlasnitvo" psihosomatiara. Njihova su prouavanja i danas izvor podataka i inspiracija za razmiljanje i akciju veini psihologa praktiara. Naravno, i sa ovim u vezi moe se postaviti ve klasino pitanje da lije psihopatoloki pristup jedini koji moe da nas naui pravim stvarima. Eksperimentalna psihologija je ulagala puno i istraivala veoma pedantno, veoma kontrolisano i uporno mnoge telesne funkcije. Sigurno je da klasina saznanja, koja su sakupljena tokom vremena, ako za to postoji neka vrsta jedinice, nisu mala. Ipak, moemo rei da dobit koju praktiar-kliniar ima nije velika. Posebno ako uzmemo u obzir fenomenoloki pristup pojavi Ja, onda nemamo ta da traimo od eksperimentalne psihologije. Preostalu nam, dakle, klinika istraivanja, teorisanja, i kako sada izgleda, iskustva psihoterapeuta. Prepreku u razvoju dijagnostike telesnog aspekta linosti predstavlja nedovrena teorijska analiza. Pored poznate Jamesove teorije Ja, koja je ograniena na klasifikaciju doprinosa psihoanalize, koja je primarno razvojnog i patopsiholokog karaktera, relativno najvie panje je privukla konstrukt-shema tela koju je razradio Schilder (1951). Konstrukt-shema tela je prihvaena pre svega u neurologiji, gde se pokazala veoma primenljiva u tumaenju paradoksalnih situacija, fantomskih udova i u rehabilitaciji neuroloki oteenih osoba. Ovaj konstrukt je pod-stakao vie istraivanja iz kojih su proistekli instrumenti veoma duhoviti, ali malo 392 prihvaeni od praktiara. Najzad, treba se podsetiti da je Machowerova koristila shemu tela kao eksplanativni konstrukt u interpretaciji crtea ljudske figure. Sa velikom eljom i ambicijom da povee znanja s rezultatima savremenih doprinosa istakao se Fisher (1958). U svojim mnogostranim istraivanjima Fisher je poao od postavke da telo predstavlja svet u svetu". Svi nai doivljaji kao i interpersonalni odnosi preplavljeni su opaajem, doivljajem i vrednosnom oce-nom nae telesnosti. U tom somatoperceptivnom kompleksu posebno se istiu

doivljaji unutranjosti tela. U analizi i empirijskom istraivanju Fisher je izdvojio tri aspekta individualne razlike: opaaj, granice tela i diferencijalnu osetljivost. Meu ljudima postoje velike razlike u osetljivosti tela i svesti o telu. Ovu pojavu Fisher je istraio tehnikom istaknutosti delova tela". Tehnika je grafikog karaktera i sastoji se od sheme kao to je ona koju upotrebljavaju neurolozi za obeleavanje poremeaja senzorike. Svoja istraivanja Fisher je zavrio zakljuivi da se razlike meu pojedincima sastoje u strategiji proirenja ili suenja svesti o telu. Mada se obe strategije mogu objasniti kao nain kontrole tela, efekti su razliiti. Dok se kod jednih pojavljuje natprosena osetljivost i svest za zbivanja u telu, kod drugih je ta svest suena. Spekulativno, postoji veza izmeu izbora ovih strategija" i nekih konstrukata, kao stoje dihotomija, na ekstroverziju i introver-ziju i represiju ili intelektualizaciju. Odreene sheme ili predstave sopstvenog tela pretpostavljaju, bar donekle, odreenu granicu. U tom pogledu nema razlike izmeu opte predstave o Ja i predstave o telesnom Ja. Ista je situacija i ako se koncept telesnog Ja odreuje preko drugog, naprimer, u meuljudskom opaanju ili naunom izuavanju. Sve stoje do sada o tome poznato ukazuje na znatne izmene u pogledu otrine opaanja granice telesnog Ja zavisno od uzrasta, stanja svesti i odreenih psihofannakolokih i psihopatolokih stanja. Mnogi eksperimenti kao i opisana lina iskustva ukazuju na labavljenje i gubljenje granice telesnog Ja u stanjima izazvanim halucinogenim drogama. To potvruje tesnu vezu izmeu granice telesnog Ja, i stanja svesti. Meutim, ma koliko daje ovaj problem provokativan, on je vrlo teak za egzaktno ispitivanje i ocenjivanje. Osnovni razlog za ovu tekou lei u injenici to se, bar do sada, nije uspelo u formiranju pogodne tehnike za prouavanje granice. Fisher i sam podvlai da nije u tom pogledu postigao vidan uspeh. Za sada se granica telesnog Ja uglavnom procenjuje uz pomo klasinih tehnika, odnosno nekih modifikacija u obradi Machowerove i Rorschachove tehnike. O drugim tehnikama za procenu granice telesne sheme" bie reci kasnije. Treu dimenziju predstave o telu, po Fisherovom miljenju predstavlja diferencijalna osetljivost delova povrine tela. Ona se ne podudara sasvim sa rasporedom ulnih elija po povrini koe. Na osnovu svojih prouavanja Fisher je zakljuio da je predstava mape tela" delimino promenljiva a delimino konstantna. Napetost koju oseamo, ivost i znaaj pojedinih regiona tela variraju. Ova varijacija intenziteta ivotnosti odreenih zona u ii svesti nastaje zavisno od unutranjih stanja organizma ili od akcije u koju se osoba ukljuuje. Meutim, i pored ove promenljivosti znaaja, postoji i neka relativna konstanta u rasporedu vanosti koju oseamo prema pojedinim zonama nae mape tela", istie Fisher. Za izuavanje ove dimenzije Fisher je konstruisao poseban upitnik koji je nazvao 393 Upitnik koncentracije na telo". Primenom ovog samoopisnog instrumenta dobi-jeni su rezultati koji ukazuju na to da se zona na mapi tela" razlikuje u intenzitetu i ivosti, da su neke zone ee na vrhu, a druge na dnu rang-liste, i da postoje neke zone koje su skoro neprisutne u svesti, neka vrsta ,,nemih zona". Poseban znaaj u interpretaciji dobijenih nalaza Fisher je pridao najaktivnijim zonama. Ove hiper-aktivne zone predstavljaju prave generatore senzacije. Po svom znaaju one su izuzetne i vrlo je verovatno da se preko njih odvija i organizacija celokupne mape tela u pojedinim fazama razvoja, kao i dopunska regulacija interpersonalnih odnosa, pre svega pribliavanja i odbijanja kontakta sa drugim osobama. Mada su Fisherov jezik i metod rada razliiti od psihoanalitikog, nije teko prepoznati znaajnu slinost izmeu njegovih interpretacija dobijenih nalaza i psihoanalitike teorije o dominantnim zonama. Fisherov pristup je pre svega istraivaki. Mada je on dao i iscrpan pregled teorijskih doprinosa drugih i napravio pokuaj nepristrasnog sintetizovanja, pravu veru je ukazao samo proverljivim i dokazivim podacima. Fisherov metodoloki doprinos je znatan. U celini, on je najsistematiniji istraiva ovog pitanja u poslednjoj dekadi. Iz njegovih rezultata proizlazi da su najvanije dimenzije konstrukta telesno Ja": strategija svesti o telu, kvalitet granice i selektivna koncentracija svesti na pojedine zone mape tela". Pored ove tri postoje i druge dimenzije, ali su one, po Fisherovim merilima, manje vane. U te sekundarne dimenzije telesnog Ja spadaju: opaaj veliine svog tela, dopadljivost (seksepil) i odnos prema idealnom enskom, odnosno mukom telu. U toku svojih prouavanja Fisher je uporedio razliite mere i ustanovio da su one u slaboj vezi. Izuzetak ini Upitnik koncentracije na telo. Osobe koje su na ovom upitniku pokazale najveu usredsreenost na lea imale su, prema drugim merenjima, natproseno izraene analne crte karaktera. Nepovezanost nalaza na razliitim instrumentima kojima je procenjivan konstrukt telesnog Ja, Fisher je prikazao kao dokaz da su sve te mere nezavisne i da su neophodne ako elimo integralnu ocenu telesnog Ja. Ocena samo jedne dimenzije i upotreba samo jednog ili dva instrumenta moe dati nepotpunu ili pogrenu sliku. Za sada se ne moe dati potpuna ocena doprinosa koji je dao Fisher. Za integralni prikaz napretka u ovoj oblasti njegov empirijsko-istraivaki rad i pristup sigurno da nisu dovoljni. Za to je potrebno poznavati i doprinos klinikih istraivanja i iskustva psihoterapeuta. Meutim, pada u oi da je rezultat

Fisherovih istraivanja unekoliko paradoksalan. Naime, konstrukt Ja, bez obzira na pojedine aspekte, uveden je kao fenomenoloko reenje" integracije linosti koja se kroz atomistiko teorisanje i istraivanje raspala". Sada, itajui Fishera, dolazimo do saznanja da je fenomen Ja isto toliko molekularan" kao i konstrukt linosti. Pitanje je, naravno, da li je to stvarno ili je u pitanju metodoloki privid, jedna vrsta metodolokog artefakta. Empirijska istraivaka mainerija uvek obrauje ubaeni sadraj na isti nain, nezavisno od toga staje stavljeno u tu maineriju. Oigledno da izolovani rad teoretiara, kliniara i empirijskog istraivaa ne vodi reenju problema. Kliniko procenjivanje konstrukta telesnog Ja uglavnom se odlikuje teorijskim vezivanjem za telesnu shemu a metodolokim za modifikovanu obradu 394 klasinih tehnika kao to su VB skala, tehnika Machowerove i Rorschachova tehnika. Iskustvo mnogih kliniara ukazuje na moguu vezu izmeu neuspeha na subtestu sklapanje figura", na WechslerBellevue skali i poremeene autopercep-cije. Zapaeno je da se kod osoba koje su sklone manifestacijama kliniki dijag-nostikovanim kao depersonalizacija, hipohondrinost i paranoidnost znatno uestalije nego kod drugih grupa bolesnika javljaju neoekivano niski rezultati na subtestu sklapanje figura". To zapaanje je u vie istraivanja provereno. Rezultati su preteno pozitivni i potvruju verovatnou povezanosti neuspeha u sastavljanju ljudskih figura sa telesnom shemom. U interpretaciji uinka na VB skali mnogi praktiari polaze od toga da je ova pretpostavka dokazana. Neuspeh na sklapanju figura" oni interpretiraju kao poremeaj telesne sheme. Machower-tehnika se takoe koristi za eksploraciju ouvanosti granica telesnog Ja. U sklopu baterije koju primenjuje Lurija, nalazi se i zadatak crtanja ljudske figure. Ovaj test je uveden jer je Lurija zapazio da se kod modanih oteenja, koja su propraena poremeajima orijentacije i lokalizacije tela u prostoru i senzacija u i na telu, javlja deformacija crtea ljudske figure. Machower--tehnika je takoe izvor informacija koje se interpretiraju konstruktom telesne sheme. Veoma grubi ispadi u pogledu prikazivanja ili izostavljanja udova i glave uzimaju se kao glavni pokazatelji. Prekidi linije koja zatvara crte tumai se poremeenim granicama telesne sheme. U klinikoj praksi koristi se naizmenino koncept sheme tela" i ego kao okvir tumaenja poremeaja crtea ljudske figure. Ovako slobodno zamenjivanje termina ukazuje da mnogi kliniari ne prave veliku razliku izmeu ega i telesne sheme. Rorschachova tehnika je univerzalni kliniki instrument, to se potvruje i u odnosu na eksploraciju poremeaja telesne sheme. Fisher i Cleveland (1958) su primenili poseban nain obrade odgovora koji se sastoji u tome to se odgovori na Rorschachovoj tehnici, prema sadraju koji je dat, razvrstavaju u dve klase. U jednu klasu se uvrtavaju odgovori koji se odnose na predmete ili pojave sa jasnim, vrstim i odreenim granicama (kua, eir, kornjaa), a klasa ima naziv ograda" (barijera); u drugu se svrstavaju pojave nejasnih, rastoenih ili probijenih granica (oblak, pesak, slomljena lobanja), a klasa se naziva prodor" (penetracija). Iz odnosa broja takvih odgovora na Rorschachovoj tehnici, uz pomo posebne, empirijski odreene formule, izraunava se indeks prepreka - prodor" (indeks barijera penetracija). Ovaj indeks, po miljenju Fishera i Clevelanda, povezan je sa ouvanou granice telesne sheme. Provera na klinikim grupama pokazala je da indeks BP ne diskriminie normalne i neurotine, ali da dosledno izdvaja shi-zofrene, po visokom indeksu prodora. Ima mnogo duhovitih pokuaja da se proceni telesna shema. Veina ovih tehnika operie testovnim materijalom koji prikazuje ljudsko telo. Rowe i Caldwell su konstruisali Test somatske apercepcije", koji se sastoji od slika iz Sheldonove zbirke somatotipova i specijalne instrukcije, odnosno zadatka. Od ispitanika se trai da razgledaju sedam osnovnih somatotipova i da nau somatotip koji, po njihovom opaaju, predstavlja njihovo telo najvernije, kao i somatotip koji im je najmanje slian. Ovi odgovori se uporeuju sa somatotipskim testom, koji se izvodi po Sheldonovoj tehnici i koji pokazuje faktiku telesnu konstrukciju u momentu 395 ispitivanja. Iz uporeenja opaaja svoga tela i snimka tela izvodi se ocena tanosti predstave o sopstvenom telu. Ovaj nain procene samoopaaja telesnog izgleda veoma je prihvatljiv i daje neke mogunosti za eksploraciju ove dimenzije Ja. Meutim, ostaje otvoreno pitanje ta se time stvarno zahvata? Malo je verovatno da se ovim zahvata telesna shema u izvornom, Schilderovom smislu reci. Isto tako, malo je verovatno da ovaj koncept iscrpljuje sadraj koncepta telesnog Ja bilo u teorijskom smislu bilo u individualnom, fenomenolokom. Ipak, vredelo bi nastaviti ovo istraivanje, jer se metodoloki izdvaja od ostalih. U istraivanju shizofrenije koje je izveo Weiner (1966), primenjena je suena baterija u sastavu: WAIS, Rorschachova tehnika i Machower-tehnika. Weiner je pre toga odredio konstrukt shizofrenije stavljajui u prvi plan poremeaj ega i telesne sheme. Ove tri tehnike koriene su uobiajeno, ali su uvedeni modi-fikovani postupci procene pojedinih aspekata ega i telesne sheme. Ovaj baterijski pristup nije dao nita novo to bi nadmailo mogunost pojedinanih tehnika. Osnovni problemi ostali su

otvoreni. To se podjednako odnosi na integraciju baterijski prikupljenih, heterogenih podataka, kao i na teorijsku interpretaciju. Ovakav nain rada moe pomoi dijagnostiarima kao uzor i kao inspiracija za sastavljanje elokventnih pismenih analiza. Dokazivanja su, naravno, kazuistika, redaju se sluajevi jedan za drugim i dokazivanja povezanosti testovnih indikatora sa latentnim, hipotetiko kauzalnim psihodinamikim pojavama, koje se, u ovom sluaju, tokusiraju kao ego i telesna shema. Meutim, stare dileme ostaju. Da li je telesna shema jednodimenzionalna ili viedimenzionalna, koje su njene dimenzije i koja tehnika zahvata koju dimenziju? Najzad, moemo se pitati da li ova sloena procedura i instrumentarijum daju efekat koji je proporcionalan ulaganju, i da lije to to saznajemo vie nego to nam ispitanik moe neposredno sapptiti, pod uslovom da ga pitamo u pravo vreme i na pravi nain. Klinika ispitivanja nas uveravaju daje koncept telesnog Ja sloen i nedovoljno jasno odreen u odnosu na druge, kao, npr., telesnu shemu i donekle ego. Meutim, nije samo teorija problem, ve je i metodski pristup krajnje raznolik, neobjedinjen i neispitan u pogledu meusobnih odnosa. Psihoterapija je akcioni finale svih napora koje dijagnostiar ulae u svoj plan, obradu i interpretaciju sluaja. Jednom reju, dijagnostika je u funkciji terapije, a jedno i drugo slue bolesniku. Ovako posmatrano stie se utisak da se dijagnostika vezuje za psihoterapiju, sa gledita korisnosti, jednosmernom vezom. Taj utisak je u sutini pogrean. Mada se u uvodu veine psihodijagnostikih tehnika obino naglaava njihova povezanost sa teorijom, to je potrebno ali veinom nestvarno, prava veza treba da postoji sa terapeutskom akcijom. Ta veza se hipotetino odreuje tvrdnjom daje teorija zajedniki imenitelj i dijagnostici i terapiji. Ako ove odnose posmatramo onako kako se dogaaji odvijaju, onda emo konstatovati da psihoterapijska praksa i razmatranja veoma utiu na psihodijagnostiku. Taj uticaj nije ba tako indirektan kao to se prikazuje i ne odvija se posredstvom velikih teorijskih sistema. Naprotiv, puno sitnih otkria novih formulacija i nepotpunih generalizacija, do kojih dolaze terapeuti, preplavljuje privatnu teoriju linosti" sa kojom se slue dijagnostiari. U obliku interpretacije testovnih 396 rezultata ovi koncepti se vraaju psihoterapeutima, tako se zatvara krug i obrazuje jedna vrsta verifikacije" izvedene iz prakse. Psihoterapija je veoma stimulativna aktivnost koja neprekidno rada nove formulacije i koncepte. Za razliku od psihoterapije, dijagnostika je statina i konzervativna. Produktivnost za terapiju relevantnih testova i drugih tehnika daleko zaostaje za produkcijom konstrukata psihoterapijskog porekla. Ova disproporcija se razreava ve poznatim postupkom: razvlaenjem interpretacijske mree, obogaivanjem interpretacijskog sistema i uvoenjem novih skala procene koje se popunjavaju modifikovanom interpretacijom klasinih testova. Ovo je objanjenje opstanka klinikih tehnika koje po pravilu dobijaju loe validacione ocene prema konkretnim i izolovanim kriteriju-mima (Rorschach, Machower, TAT, TNR). Psihoterapijska scena iz sedamdesetih godina odlikuje se potiskivanjem u drugi plan rivaliteta psihoanalize i terapije ponaanja i pojavom niza novih i uih terapijskih metoda. Za nae razmatranje znaajne su one nove psihoterapijske metode koje su znatnu panju obratile konceptu Ja i telesnog Ja. Nove metode, kao to su susretanja", getalt i frakcije sledbenika Wilchelma Reicha (1933) razvile su nove formulacije, poglede i tehnike za izazivanje pozitivnih promena u opaanju i doivljavanju Ja i telesnog Ja. U optim crtama, teorijska nastojanja ovih kola uklapaju se u poznatu Freudovu poruku: to je bilo Id neka bude Ego." Razlika je u tome to su koncepti Ida i Ega modifikovani. To to je za Freuda nesvesni Id za rajhijanskog terapeuta je nesvesno i umrtvljeno telo. U ovim psihoterapijskim kolama vei znaaj se pridaje konceptu Ja koje se menja uporedo sa prpmenom opaaja i doivljaja sopstvenog tela, dakle telesnog Ja. Vebe i zadaci koji se reavaju u grupnom radu usmereni su ka buenju umrtvljenih oseanja, rastapanju oklopa" i obuhvatanju stvarnih telesnih zbivanja i potreba u telesnu shemu" i stvarno Ja. Na alost, ove veoma dinamine i vitalne terapijske metode za sada nisu oformile valjane postupke za dijagnostiko praenje promena, niti za evaluaciju kritinih promena. 397 XVII. PROJEKTIVNE TEHNIKE Pojava projektivnih tehnika omoguena je istorijski sinergetskim delo-vanjem dve vrste faktora. Prvi faktor je razoaranost psihologa tehnikom upitnika i inventara. U potrazi za naunim metodom eksploracije linosti psiholozi su ignorisali intervju a oberuke prihvatili Woodworthov model samoopisnog surogata psihijatrijskog intervjua. Taj upitnik je imao formalne odlike instrumenta, mogao se obraivati statistiki i bio je prividno objektivan. Kada je u posleratnoj eri dvadesetih godina dolo do inflacije upitnika, ali i sukcesivnog porasta primene kontrolnih ispitivanja, otkriveno je da vrednost upitnika suvie zavisi od motivacije ispitanika. Drugi faktor eksplozije projektivnih tehnika je prodor psihoanalize i uopte filozofije iracionalizma. Pojava Rorschachove tehnike i TAT prihvaena je kao mogue reenje metodoloke krize u psihodijagnostici tridesetih godina. Ubrzo je oko Rorschacha i TAT-a stvoren niz tehnika sa njima slinim svojstvima. Stvoreno je neto novo pod imenom projektivnih tehnika. Kada govorimo o projektivnim tehnikama, mi podrazumevamo

postojanje zajednikih elemenata koji ih vezuju u neku vrstu jedinstva. Napominjemo da Rorschach nije uopte pominjao termin projekcija a i Murray nije predstavio svoju tehniku pod takvim nazivom. Tek 1937. godine Frank daje formulaciju poznatu kao projektivna hipoteza", koja je usvojena kao opti, zajedniki naziv ele klase ovih instrumenata. Ljudi suoeni sa nedovoljno odreenim fenomenom (u smislu kriterijuma konvencionalnosti, konsenzualnosti ili odreenosti broja alternativa) moraju na neki nain da prevaziu tu neodreenost (horror vacui) a to ine osmiljavajui je. U tom procesu osmiljavanja neodreenog oni se oslanjaju na dominantne sklonosti u svojoj linosti. Uobliavajui neuoblieno, ovek daje stimulusu svoj sopstveni lik". To je otprilike slian proces kao to je stvaranje mitologije ili mitova uopte. (Tako je i biblijski Bog stvorio ljude po svom obliju, to jest vie versa.) Projektivne tehnike kao zasebna grupacija instrumenata stvorene su postepeno, poev od dvadesetih godina prolog veka, a dostigle su svoj ekspanzioni maksimum pedesetih godina. Od tada jaa kritiki odnos prema njima, to dovodi do zaustavljanja njihove popularnosti. Moe se rei da projektivne tehnike predstavljaju labavo organizovanu grupaciju psiholokih instrumenata. Sve njih povezuju pet momenata: 1. svojstva stimulusa (relativna neodreenost), 2. otvoreni sistem izbora odgovora (invencija umesto selekcije), 3. podsticanje spontanosti i slobode (regresije), 4. teorija projekcije, odnosno teorija testovnog ponaanja i 398 5. psihodinamika teorija kao interpretacijski okvir vantestovnog ponaanja. Svojstvo stimulusa veine projektivnih tehnika po ugledu na Rorschacha i TAT, odlikuje se veim ili manjim stepenom neodreenosti. Neodreenost je cri-teria specifica projektivnih instrumenata. Ona je dodatno pojaana vrstom instrukcije koja ispitanika upuuje na sebe samog, ohrabrujui u njemu potrebu za spon-tanou, izraavanjem svoje linosti i kreacijom. Dimenzija neodreenosti se smatra za izum koji omoguava zaobilaenje konvencionalnih, razumskih formi a istovremeno i put komuniciranja sa nesvesnim ili autentinom linou". Sistem izbora odgovora na projektivnim tehnikama, za razliku od upitnika i inventara, otvoren je, tj. inventivnog je tipa. Zadatak upuuje ispitanika na aktivno prevazilaenje nadodreenosti stimulusa, odnosno na traenje strukture. Odgovor ispitanika je strukturisanje neega to nema strukturu analognu fizikalnim pojavama koje ljudi sreu u prirodi ili koje proizvode radi svojih potreba (sa izuzetkom savremenih umetnikih dela). To se odnosi na Rorschachov test, dok za ostale projektivne stimuluse struktura podrazumeva konsenzualnu odreenost socijalnih, interpersonalnih i individualnih psiholokih oblika ponaanja. Instrukcija posebno podvlai da izabrani odgovor ne podlee uobiajenoj semantikoj evaluaciji (tano - netano, lepo - runo). Naravno, veliko je pitanje koliko je ko sposoban i voljan da se izloi i takvom ispitivanju. Drugim recima, za projektivnu test-situaciju poeljno je spontano i angaovano ponaanje. Za razliku od upitnika, gde ispitaniku nameemo disciplinovanu ulogu i zatvoreni niz alternativa (tano -netano), preputajui mu samo in izbora, pri emu on svakako uzima u obzir i svoju procenu namene pitanja", u projektivnoj test-situaciji ispitanik ima vie slobode u izboru forme i sadraja eksponovanja. On se nalazi pred stimulusom koji mu daje minimum oslonca za orijentaciju ali koji ga na niz naina provocira, uzne-mirava, stimulie, inhibira ili plai. Da bi dao odgovor, ispitanik mora u vrlo kratkom vremenu da odredi stimulus, da pronae alternativu odgovora, da oceni posledice, da izvri izbor, tj. da izrazi svoje opredeljenje! Ceo taj proces, kako sa gledita priprema (miljenja) tako i sa gledita sadraja odgovora, predstavlja strukturisanje. Teorijski okvir interpretacija za sve vrste projektivnih tehnika zajedniki je utoliko to je vezan za psihoanalizu ili njene derivate. Na prvi pogled veza izmeu projektivnih tehnika, s jedne strane, i psihoanalize, s druge, takva je da pomiljamo na pravu teorijsku zasnovanost tih instrumenata. Dodue, sve projektivne tehnike tumae se psihodinamikim konstruktima kao to su nesvesno, objektne relacije, ego odbrambeni mehanizmi, libidozni i agresivni impulsi, identifikacioni odnosi i slino. Meutim, ova veza je sasvim hipotetina, jer niti projektivne tehnike mogu dokazati realnost psihodinamikih postavki, niti korienje ovih konstrukata u svojstvu eksplanativnih postavki dokazuje validnost projektivnih tehnika. Meusobni odnos tehnike i konstrukata je aprioristiki, funkcionalan ali ne i nuan. U krajnjoj liniji, psihodinamike teorije nisu ni nastale na osnovu podataka projektivnog test-ponaanja. Psihoanalitika teorija se njima koristi u tumaenju vantestovnog ponaanja i razvoja linosti. 399 Za tumaenje testovnog ponaanja kao posebnog sluaja ponaanja uopte potrebna je zasebna vrsta teorije. Naime, klasina testovna teorija, izgraena na iskustvima konstruisanja psihometrijskih tehnika (testova inteligencije, upitnika i inventara) nije podesna za tumaenje projektivnog test-ponaanja. Otud se kao preka potreba namee stvaranje posebne teorije testovne projekcije. Bez takve teorije ne

bismo mogli povezati optu psihodinamiku teoriju sa mnogodimen-zionalnim test-ponaanjem. TEORIJA PROJEKTIVNOG TEST-PONAANJA Teorija projekcije u savremenoj psihologiji linosti potie od Freuda (Neuroza straha, 1894). Projekcija je u toj teoriji opisana kao sloeni psiholoki manevar kojim se ego brani i oslobaa od pritiska odnosno navale anksioznosti koja preti da je poplavi. U pozadini ove ugroenosti krije se impuls iji bi prodor u svest, uz pratei doivljaj sopstvenosti, doveo do raspada slike o sebi. Pred ovom opasnou ego pribegava sloenom manevru koji dovodi do eliminacije oseanja unutranje ugroenosti, odnosno do redukcije anksioznosti. Funkcija mehanizma projekcije moe se videti iz sledeeg primera: Mukarac, srednjih godina, iznenada se suoava sa homoseksualnim impulsom. Kada bi taj impuls bio svestan i prihvaen, onda bi verbalizacija glasila ,,ja ga volim". Ima i takvih koje ni impuls ni prihvatanje ne bi ugrozili, ali ima i takvih za koje bi svest o takvim eljama bila katastrofalna. Ako je homoseksualnost nespojiva sa ja, onda ego-sistem najpre pribegava mehanizmu reaktivne formacije. Pod dejstvom reaktivne formacije prvobitni impuls ,,ja ga volim" pretvara se u svoju suprotnost: ja ga mrzim". Meutim, neutralizacija opasnosti koja se ovim manevrom postie nije uvek dovoljna (esto jeste). Kao dodatna mera obezbeenja javlja se zamena ja-on, to jest projekcija". Ova zamena se javlja izmeu ugroene osobe (ja) i jedne druge (on) koja i nehotice postaje persekutor ili imaginarni incijator maskiranih namera. Ako analiziramo ovaj model projekcije, onda dolazimo do nekoliko vrlo znaajnih implikacija. Pre svega, mora se pretpostaviti kao preduslov projekciji da je formirano ja i idealno ja, a u krajnjoj liniji i super ego. Zatim moramo pretpostaviti da su izvesne potrebe linosti potisnute, ali sa nedovoljnim uspehom. U ovom modelu odbrane od anksioznosti sreemo se dva puta sa manevrom izvrtanja ili zamene. Prvi put se manevar izvrtanja odvija semantiki, unutar linosti impuls se ne negira ali simbolizacija prima karakter svrsishodne greke" (ljubav = mrnja). Drugi put se izvrtanje javlja u dijadnoj, interpersonalnoj relaciji, putem zamene ja-on. Ni ovoga puta motiv se ne ignorie, relacija je doivljena kao veoma vana, vrua", pasionirana. Sutina projekcije je u tome da se unutranja drama eksternalizovala a rascep linosti je izraen podelom na dve uloge: rtvu i progonitelja. Projektivni mehanizam pretpostavlja da je ispitanik osoba sa imaginacijom ili sklona intelektualizaciji, jer se itav manevar izvodi na nivou mentalnih operacija. Najzad, nuna je pretpostavka da projektor" ima slabe kontakte, da mu je test realnosti deficijentan. 400 U vreme kada je Frank (1965) formulisao projektivnu hipotezu, izgledalo je sasvim opravdano da se projektivne tehnike spekulativno povezu sa psihoanalizom kao referentnom teorijskom osnovom. Isto tako, i model projekcije kao mehanizma odbrane mogao je da se prihvati kao prikaz operacija koje se, u veslakim uslovima testiranja, odvijaju na principu zamene. Projektivni testovi su, u takvom svetlu, bili izjednaeni sa aparatima koji izazivaju eksperimentalnu paranoinost". Privlanost ove ideje je oigledna. Ako bi ona bila potvrena, onda bi projektivne tehnike bile instrumenti izvedeni iz psihoanalitike teorije preko projek-tivnog modela kao posrednika. Protiv izjednaavanja pojmova testovne i odbrambene projekcije najotrije se izjasnio Murray (1938). On je uporite za svoj kritiki stav naao u Freudovom konceptu projekcije, koji je paljivo analizirao. Osoba kod koje se javlja projekcija kao odbrambeni mehanizam ima potpuno poverenje u svoje intelektualne sposobnosti i uopte u sebe. U skladu s tim, ovakve osobe prihvataju svoje opaanje i sudove, koje kliniari ocenjuju kao rezultat projekcije, duboko uverene u njihovu realnost i istinitost. Mnogobrojni argumenti, kojima se projekcija obino potkrepljuje, samo ilustruju stepen uverenosti projektora u valjanost svog uverenja. Opaaji, sudovi ili prie koje ispitanici iznose na projektivnim tehnikama kao svoj odgovor" bitno se razlikuju od odbrambene projekcije. Pre svega, istie Murray, itava konstelacija proizvoda koji se od ispitanika oekuju u test-situaciji uslovna je, proeta duhom igre ili improvizacije. Sve to ispitanik govori ili ini pretpostavlja jedno preutno kao da . . ." odnosno tobo . . .", ukratko, ima karakter imaginamosti. U stvari, istie Murray, izmeu odbrambene i testovne projekcije ogromna je razlika upravo u odnosu na karakter iskaza. U prvom sluaju projektor iznosi duboka uverenja, a u drugom samo igru. Meu neobrazovanim, priprostim ispitanicima esto se nailazi na neshva-tanje uslovnosti test-situacije. Usled toga se oni prema stimulusu odnose sa neadekvatnim naporom i realistinou. Ova naivnost se, naravno, ne moe uzeti kao dokaz da je projektivno ponaanje uvek isto, bilo da se javlja na testu ili u van-testovnoj, ivotnoj situaciji. Slinu pojavu, pod nazivom gubitak distancije", opisuje i Rapaport. Ona se javlja kod poetnih ili ve razvijenih psihoza i ispoljava se u nesposobnosti diferenciranja testovnog stimulusa od realnosti. Kod ove dve vrste ljudi, iz razliitih razloga, dolazi do previanja bitnih razlika izmeu testovne i vantestovne situacije. Usled toga u njihovom odnosu izostaje uslovnost i imagi-namost. Oni svoje odgovore kazuju sa ubeenjem i patetikom kao daje test, njihov odgovor i vantestovni svet jedno te isto.

Ljudi koji su obrazovani, inteligentni i nisu psihotini pristupaju i projektivnim tehnikama sa manje ili vie slobode ali skoro uvek svesni da se od njih trai subjektivno svedoenje. Oni su i sigurni i nesigurni. Njihova je sigurnost utoliko vea ukoliko imaju vie poverenja u svoju imaginativnost, spontanost i kreativnost, ili barem u vrednost tih osobina. Suprotno tome, oni su nesigurni u tanost" svojih odgovora, u realistinu podudarnost sa stvarnim znaenjem" stimulusa. Ako dakle veruju da stimulus ima neku prikrivenu stvarnu" strukturu, oni e osta26 Psihodijagnostika 401 ti u neizvesnosti koliko su se svojim odgovorima pribliili istini". Ukoliko vie veruju u postojanje skrivenih, optih, dakle realnih znaenja projektivnih stimu-lusa, ukoliko manje veruju u spontanost, imaginarnost i slobodu kao stvarnosti", utoliko e podozrivije strahovati i oekivati korekcije od strane ispitivaa. Meutim, u oba sluaja testovno ponaanje u celini, a odgovori posebno, bie distancovani, odnosno nee biti izrazi duboke uverenosti linosti u to da su dali objektivno svedoenje. Projekcija je svojevrsna sistematska greka u ocenjivanju meuljudskih relacija. Bilo bi sasvim logino da dijagnozu projektivne ego-odbrane postavljamo na osnovu prouavanja interpersonalnih odnosa i socijalne percepcije. Dodue, u najmlaem uzrastu, kada se prvi put javlja zametak" projekcije i introjekcije, u vezi sa hranjenjem, projektivna relacija nije uspostavljena izmeu dve linosti nego izmeu bebe i hrane. Meutim, kod odraslih ljudi osnovne relacije obuhvaene projektivnom odbranom uvek se odnose na ljude. Sa tog stanovita gledano, projekcija je sistematska greka u opaanju i tumaenju interpersonalnog polja pod neposrednim uticajem izvrnutog opaanja sopstvenih potreba. Ovaj aspekt odbrambene projekcije sasvim pristaje uz neke projektivne tehnike kao to je, na primer, TAT. Naime, stimulus je kod TAT-a interperso-nalno polje, to bi moglo da poslui za ispoljavanje sistematske greke" tipa projekcije u opaajima linosti i tumaenju relacija. Meutim, navodi Murrav, postoji bitna razlika u pogledu uverenosti izmeu te dve vrste opaaj a, odnosno suenja. Pored toga, ima jo jedan prigovor. Testovna projekcija nije, i ne mora biti, vezana za ljudske figure ili interpersonalne relacije. To potvruje najznaajniji test iz ove grupe: Rorschachova tehnika, kao i neke druge, na primer, Loewenfeldov mozaik--test ili projektivistiko tumaenje Benderovog vizuomotomog getalt-testa i drugi. Sklonost ili namera koju projektor prepoznaje u centralnom partneru ili kod nekolicine partnera ima dve bitne odlike: prvo, ova je sklonost preuveliana ili fiktivna (prema uvidu tih osoba i po konsenzualnom kriterijumu), i drugo, ona predstavlja potisnutu komponentu linosti projektora. Odbrambena projekcija se moe podeliti na nesvesni sadraj, koji obuhvata jedan neprihvatljivi motiv, i na isto tako nesvesnu operaciju neutralizacije anksioznosti. Naravno, ukoliko se ova operacija ustali, onda postoje uslovi da se restrukturie itava linost. Umesto oseanja krivice formirala bi se konstelacija rtve okolnosti", martira ili heroja. Meutim, mehanizam projekcije moe da se javi iako osoba ne predstavlja pravu projektivnu linost" (paranoidnu linost). Nepodesnost modela projekcija kao odbrane za tumaenje testovne projekcije vidi se i u ovoj stvari. Naime, odbrana projekcijom podrazumeva aktivnost jednog snanog impulsa linosti, dok na projektivnim tehnikama otkrivamo vei broj motiva. Nije samo sadrina testovne projekcije u pogledu broja eksponovanih motiva drugaija nego je teko poznati u njima neki dominantni. Projektivne tehnike ne registruju samo kardinalne motive ve i neke slabije, periferne, koje verovatno ne bi ni pokrenule odbranu putem projekcije. Najzad, ne postoje nikakvi dokazi da su osobe sa odbrambenim mehanizmima projekcije produktivniji, bolji 402 ispitanici na projektivnim tehnikama nego osobe'koje nisu sklone toj vrsti ego--zatite. Sadraj odbrambene projekcije je impuls koji mora ostati nesvestan, potisnut, zato to je inkompatibilan sa ja i usvojenim sistemom vrednosti. S druge strane, zbog toga to je ovaj impuls delimino savladao potiskivanje, linost pribegava dopunskoj odbrani mehanizmom projekcije. Ova karakteristika odbrambene projekcije samo je delimino svojstvena testovnoj projekciji. Dodue, moramo prihvatiti da je sadraj testovne projekcije takode potisnut. Meutim, stepen potiskivanja moe biti srazmerno nizak. Zato nije retkost da ispitanik, ako je normalan, inteligentan i obrazovan, u toku rada uvidi 0 emu se radi. On e otvoreno rei: Pa ja ovde priam o sebi!" Nimalo ne iznenauje stoje Allport (1965) tvrdio da se projektivnim ispitivanjem normalnih do-bija manje-vie isto to i neposrednim pristupom, samo ako su subjekti motivisani. Ne moe se bez rezerve prihvatiti tvrdnja da je sadraj projekcije uvek nesvestan, potisnut i da opasno ugroava integritet linosti. Drugim recima, ili emo prihvatiti daje ova postavka tacna, ali u tom sluaju moramo jasno razdvojiti odbrambenu projekciju od testovne, ili emo tvrditi da ova postavka nije tana, odnosno nije potpuno tana. Postoji mogunost da sauvamo vezu dve vrste projekcije ako

pretpostavimo da su one u istoj dimenziji i da se razlikuju samo u ste-penima potiskivanja sadraja i stepenima pretnje tih sadraja integritetu linosti. Nama se ini da je posredi nesporazum, da je napravljen pogrean pokuaj substituisanja dva modela, zbog istih naziva. Svrha odbrambene projekcije jeste da ouva samopotovanje linosti, u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti, redukuje anksioznosti, oseanje krivice, 1 u krajnjoj liniji da sprei dezintegraciju linosti. U pogledu svrhe teko bi bilo izjednaiti odbrambenu projekciju sa projek-tivnom. Moemo lako pretpostaviti daje osoba koja se brani projekcijom u ovome nala smirenje i izlaz iz konfliktne situacije. Ona je prisiljena da neto preduzme protiv inkompatibilnog impulsa. A kako je u tom pogledu sa testovnom projekcijom? Mada test-stimulusi mogu na neki nain da pobuuju potisnute motive, ipak nam se ini da prinuavanje na projekciju" nije unutranje nego, naprotiv, spoljanje. Drugim recima, ispitanik odgovara na zadatke projektivne tehnike zbog toga to ispitiva to od njega trai. Mogli bismo rei daje u jednom sluaju ja u poloaju odbrane, a u drugom u poloaju povinovanja zahtevu autoriteta. ta bi se desilo kada bi se linost usprotivila svom projektivnom ponaanju, kada bi se odluila da se suoi sa sobom po bilo koju cenu i kada bi uspela da se uzdri od takve odbrane. Naravno, ne moemo tano znati ta bi se desilo, ali po teoriji moemo oekivati teak nastup anksioznosti, krizu ja i padanje u jedno alarmantno stanje. A ta bi se desilo kada bi neki ispitanik odbio da se projektuje" na projektivnoj tehnici? Ako i pretpostavimo daje kod takvog negativistikog ispitanika, kakvih uvek ima u nekom broju, testovni stimulus izazvao impulse koji su potisnuti, teko je poverovati da e odbijanje da se prilagodi instrukciji i dovesti do pojave akutne anksioznosti i poetne dezintegracije linosti. Naprosto suzdra403 vanje od odbrambene projekcije je pretnja elom sistemu, dok je apstinencija testovne projekcije moda i vrsta samopotvrivanja, bar za neke osobe. PROJEKCIJA I KOGNITIVNE STRUKTURE Poetkom etrdesetih godina XX veka na Meningerovoj klinici u SAD Rapaport i njegovi saradnici (Schafer i Gill, 1945) zapoinju veliko istraivanje sa ciljem da provere kliniku korisnost jedne baterije testova i tehnika. Njihova je baterija obuhvatala VB skalu, Babkok-test vizuomotornog uenja, Jungov test asocijacija, Hanfman-Kasaninov test formiranja pojmova, Rorschachovu tehniku i TAT. Ovaj poduhvat je bio neobian iz vie razloga. Prvo, baterija nije ukljuivala intervju, jer su sve informacije po dogovoru morale da budu iskljuivo testovne. Drugo, svi procenjivani aspekti linosti iskljuivo su bili strukturalni, nije bilo dinamikih interpretacija koje su tako karakteristine za psihodijagnostiku. Tree, sve ove razliite tehnike bile su ukljuene u zajedniki teorijski koncept projekcije. Prvo to se moramo upitati je: kako je mogue da koncept projekcije obuhvati i testove inteligencije, uenja i formiranja pojmova? Moramo imati na umu daje ovo delo nastalo u vreme kada je projektivni pristup od mnogih shvaen kao pozitivna antiteza statistikom mehanicizmu upitnika. Dokazujui upravo ovo Rapaport je, kao uzgred, razvio neke vane teorijske aspekte testovne projekcije. On je poao od irokog shvatanja projekcije, odnosno od Franka. Vodea postavka glasila je: svaka reakcija subjekta (na testovima) jeste refleksija odnosno projekcija njegovog unutranjeg sveta. Ovu tezu danas moemo okvalifikovati kao naivnu i jednostranu. Pozitivni doprinos Rapaporta vezan je za njegova ranija istraivanja kognitivne strukture odnosno njene interakcije sa motivacijom i afektima. Svaki psiholoki test, bez obzira koje vrste, ukljuuje niz kognitivnih struktura. Pre svega, ispitanik mora da opazi, diskriminie i shvati zadatak. Nakon toga, prema uspostavljenoj direkciji, on traga za reenjima, koja nalazi ili u vizuomotornim manipulacijama ili u asocijacijama, seanju, ili, ako postojei fond ne zadovoljava, onda u kritikom povezivanju ranijih znanja i novih elemenata. Ako istraje i anticipira neka bolja reenja, onda se traganje produava sve dok ne iskrsne nova pojmovna integracija. Projektivne tehnike nisu izuzetak. I kod njih se ispitanik sree sa zadatkom, to podrazumeva percepciju i diskriminaciju, direkciju traganja, to jest asocijacije i priseanje i, najzad, pojmovno obuhvatanje stimulusa i ranijeg iskustva na apstraktnom nivou, prema tome ceo proces se zavrava davanjem ,,projektivnog odgovora". Prelaz sa kognitivnog aspekta test-ponaanja na projektivni Rapaport je izveo sa postavkom da su navedeni procesi istovetni sa funkcijama ega, intraper-sonalna aktivnost ega ukljuuje kontrolu, odbranu i integraciju, dok je ekstraper-sonalna realitetu upravljena aktivnost: kontakt (opaanje i diskriminacija), pri-lagoavanje (uenje i formiranje pojmova) i predvianje (relacijsko miljenje). Ne postoji mogunost da se motivacioni afektivni procesi testovno direktno ispituju mimo ego-funkcija, zakljuuje Rapaport. Samim tim projektivno test-ponaanje moemo analizirati i interpretirati modelom ega.

404 Kljuni problem ovog poduhvata jeste odnos afekta i miljenja, odnosno interakcije unutranjih instinktivnih i spoljanjih adaptivnih usmerenja. Ovaj delikatni problem Rapaport je pokuao da resi sa vie medijacionih konstrukata. Uveo je, odnosno preuzeo je od psihoanalize koncept odlaganja impulsa". Testovno ponaanje je skoro neposredno zavisno od toga koliko je subjekt u stanju da odlae impulse. To je preduslov da bi procesi traganja za reenjem (adaptacijom) preli kroz sve vertikalne strukture od opaaja do apstraktnog pojma. Ukoliko je ego slab i ne raspolae dovoljnom snagom odlaganja zadovoljenja impulsa, tada se u procesu traganja za adaptivnim i konceptualno inte-grisanim reenjem javljaju kratki spojevi". Kao posledica toga nastaje podbaaj i klijent nam daje manje vredna reenja, odgovore koji su ispod nivoa njegovih sposobnosti. Analiza ovih podbaaja prua mogunost procene slabih mesta u strukturi individualnog sluaja. No, s druge strane, velika snaga odlaganja impulsa takoe moe da ukae na intrapersonalnu neusklaenost. Vanu stavku posmatranja predstavlja i anksioznost. Rapaport je isticao da dijagnostika fraza;, ^^m^^mfemb^' \ftml\mVjM je vecma\jud\, u nekoj meri i na neki nain, anksiozna. I dok opta konstatacija o postojanju anksioznosti nita ne kazuje, dotle nauno utvrivanje delovanja anksioziteta na kognitivne procese moe da pomogne veoma mnogo u individualnoj dijagnozi, odnosno, u krajnjoj liniji, u dijagnostici nesvesnog ega. Detaljnom analizom procesa reavanja testovnih zadataka Rapaport je demonstrirao svoju tezu i pokazao da se kod odreenih dijagnostikih grupa javljaju specifine manifestacije kognitivnog neuspeha. Karakteristika njegovog modela je da se umesto klasinih mehanizama odbrane teite posmatranja premeta na ,,ego-aparat", to jest ponaanje kognitivnih struktura, u procesu traganja za reenjem, a pod uticajem anksioznosti. Rapaport je zastupao ego psiholoko stanovite da se testovnim putem moe zahvatiti nesvesno, ali ne u celosti. Ono stoje dostupno testovnoj dijagnostici, to je ego-aparat", koji je delimino nesvestan, mada to ne mora ostati. To je onaj aspekt ega koji je ekstrapersonalno orijentisan, preko kojeg se linost integrie sa realnou. Mada je time drugi aspekt ega, kojim se klasini dinamiari radije bave, izostavljen, domet psihodijagnostike je jasno odreen. Najzad, prueni su dokazi za dostupnost ega testovnoj eksploraciji. PROJEKCIJA I APERCEPCIJA Jedan drugaiji pristup pitanju testovne projekcije nalazimo u radovima Bel-laka (1950), autora istaknutih dela o TAT. Svaka percepcija moe da se shvati kao rezultanta objektivnih karakteristika stimulusa, sjedne strane, i karakteristika po-smatraa, s druge strane. Svaki posmatra na poseban nain iskrivljuje realnost. Ono to zanima kliniare nije aspekt objektivne percepcije", koja je optimalno odrazila realnost, ve onaj subjektivni deo svakog opaaja koji je jo Herbart nazvao apercepcijom. Ako prihvatimo daje objektivna realnost uniformna sama po sebi, onda se teite interesovanja personologa prenosi na apercepciju i individualne forme distorzija opaaja, koje su vezane za apercepciju. 405 Bellak dokazuje da su stari pojam apercepcije i noviji konstrukt projekcije u meusobnoj vezi. On iznosi miljenje da potisnute i nesvesne potrebe aktiviraju i orijentiu apercepciju i odreuju stepen njenog uticaja na istu percepciju". Na taj nain dobijamo stepene perceptivne distorzije. Svesti je najblii oblik distorzije tipa senzitivizacije. Primer za to je stanje neiste savesti". Osoba koja ima oseanje krivice opaa ponaanje ljudi, prema kojima je i njegova krivica upravljena, kao ispitivake ili pretee. U ovu klasu uvrtava Bellak i ponaanje koje nastaje buenjem nekog nagona, na primer gladi, usled ega osoba ima utisak daje svet pun hrane i apetitnih izazova. Sline postavke nalazimo i u eksperimentalnoj psihologiji samo u drugom okviru (Bruner i Postman, teorija selektivne budnosti). Dogaa se da ljudi prepoznaju znaenje svojih odgovora koje su dali na pro-jektivnim tehnikama. To se obino dogaa kada je ispitivanje ve u toku ili je zavreno. Bellak je ovu pojavu naknadnog ukljuivanja sadraja projekcije" u svest nazvao eksternalizacija. Naravno, tu se ne radi o posebnoj vrsti aperceptivne distorzije, ve o takvoj linosti koja je bolje integrisana i zrelija od onih koji takav uvid ne stiu spontano ili ne mogu da steknu ni kada im se ponudi interpretacija. Sledeu kategoriju aperceptivne distorzije na skali stepena potiskivanja predstavlja obina projekcija. Osnovna je karakteristika obine projekcije daje sadraj motiva potisnut ali je opaaj ostao povezan sa njim. Osoba koja je potisnula svoje agresivne ili seksualne impulse pokazuje tipino udaljavanje od iste percepcije" ka aperceptivnoj distorziji u kojoj se potisnuti sadraji jako nameu. Ovo je u stvari isto kao i objanjenje testovne projekcije koje je dao Frank. Novina je u tome to se izmeu stimulusa nesvesnog odnosno potisnutog motiva i perceptivnih procesa unosi, kao meuvarijabla, koncept aperceptivne distorzije. Najzad, najmanje svestan oblik aperceptivne distorzije, po Bellaku, je invertna projekcija. To je, isto to i klasian oblik odbrambene projekcije, u kojoj se potisnuti impuls prethodno reaktivnom

formacijom izvre, a zatim se zamenom ja-ti opaa kao pretnja od te druge osobe. Ako Bellakovo teorisanje paljivije razmotrimo, dolazimo do zakljuaka da njime nismo mnogo pomerili granicu znanja. Konstrukt apercepcije je daleko siromaniji od Rapaportovog ego-modela. Podela subjektivnih distorzija na stupnjeve takoe nije doprinos koji stvarno olakava shvatanje testovnog ponaanja na projektivnim tehnikama. MULTIPLI MODEL INDIREKTNE EKSPLORACIJE LINOSTI Nedovoljno upuenom itaocu, napisi o projektivnim tehnikama sugeriu utisak o postojanju jedinstvene osnove za ovu grupu instrumenata. Meutim, taj utisak se zasniva na prividnoj izjednaenosti termina projekcije kao mehanizma odbrane, s jedne strane, i testovnog ponaanja naroite vrste, s druge strane. injenice, naprotiv, pokazuju da i sami konstruktori projektivnih tehnika nisu verovali u postojanje zajednikog fundamenta. Tako se i desilo daje svaka pojedina projektivna tehnika ,,u miraz" dobila, a kasnije i razvijala svoju, parcijalnu, projektivnu teoriju. Nesrazmera izmeu konjukturnih pritisaka i dobre proe, s jedne strane, i sve kompetentnije kritike, s druge strane, rezultirala je u krivulju 406 trenda koja je isprva strmo rasla, zatim je ezdesetih godina poela naglo da pada, zadravi se na nekoliko klasinih tehnika s minimumom prinove. U poslednjih petnaest godina samo je Kahnova projektivna tehnika stekla neko priznanje koje su Rorschach, TAT, TNR i Mahover, kao i njihove brojne modifikacije, ranije imale a zatim poele da gube. Sve u svemu, saldo osnovnih problema ostao je nepromenjen, bez obzira na broj proizvedenih i prihvaenih projektivnih instrumenata. Cattell (1951) je meu prvima uspeo da sagleda neke nedoslednosti u teoriji projektivnih tehnika. Distancujui se od projektivistikih pozicija i formulacija problema Cattel povlai novu startnu liniju. Projektivisti ele da nam prikau da su stvorili jednu novu metodologiju ispitivanja linosti. U tom sklopu jedinica merenjaje greka koju ispitanik naini u reavanju testovnih zadataka. Bez obzira na velike razlike u odnosu na neprojektivne tehnike, u pogledu tipa stimulusa, instrukcije, iskaza odgovora, ocenjivanja odgovora i interpretacije, projektivne tehnike ine neke pretpostavke koje se moraju podvesti pod teorijsku i empirijsku kritiku. Tako, na primer, projektivisti smatraju daje svaki individualno izdiferen-cirani odgovor pogreka, a da je svaka pogreka, u krajnjoj liniji, uslovljena nesvesnim. Ako analiziramo greke percepcije, ili mispercepcije, kae Cattell, po tome kako su nastale i ta ih je uslovilo, onda moramo priznati mogunost raznoo-braznosti. Sasvim je prihvatljivo tvrenje da mispercepcije nastale pod dejstvom nesvesne dinamike na kognitivno ponaanje mogu predstavljati vaan doprinos dijagnostikoj proceni linosti. To, meutim, ne znai daje svaka mispercepcija koja se javlja na projektivnom instrumentu apriori nastala na isti nain. Ignorisanje tih razlika samo oteava usavravanje tehnika, interpretacije i teorijske osnove. Zanimljivo je daje Rorschach, ija je tehnika postala prototip ostalih projektivnih instrumenata, u tumaenju percepcija sledio jedan princip koji je slian Cat-tellovom. Rorschach je bio svestan da neke greke u opaanju treba pripisati nerazvijenim intelektualnim sposobnostima, druge nedovoljnom obrazovanju, a tree nesvesnim konfliktima. Meutim, njemu takva divergencija nije predstavljala problem, jer on nije ni nameravao da postavi jedinstvenu projektivnu teoriju. Najzad, za njegova ivota jedina projektivna tehnika bila je njegova. Cattell je sistematizovao mispercepcije stvarajui tako multipli model testovnog odraza nesvesnog. On razlikuje etiri vrste mispercepcije. l. Naivna mispercepcija Tvrdnje ili reenja koje neka osoba daje u testovnoj situaciji mogu da proistiu iz njenih stavova i uverenja koji nisu, strogo uzev, nesvesni, dakle koji nisu simptomi potisnutih konflikata. Na primer, osobe niske inteligencije, neobrazovane, koje pripadaju zaostalim sredinama i iji je pogled na svet primitivan mogu da akumuliu devijantne odgovore, odnosno mispercepcije. Meutim, testovne greke ovakvih osoba nastaju zbog uverenja, stavova i kognitivnog stila koji su relativno trajni, koji nisu dovoljno izdife-rencirani, a ta injenica za ispitanika nije ugroavajua ve normalna. Naivnost je u tome to ispitanik veruje da i drugi ljudi misle i veruju to i on. 407 Implikacije ovog primera su iroke. Jasno je, da projektivno treba da predstavlja pojavu potisnutog, nesvesnog sadraja, koji je istovremeno i individualno specifian. Sve ono to ne potpada pod teoriju nesvesnog, odnosno to nije rezultat konflikta i potiskivanja, ne moe da se svrsta u isti red sa onim to potpada, bez obzira na slinost testovnih efekata (mispercepcije). Ako se na projektivnom instrumentu i jave naivne mispercepcije, one moraju biti razdvojene od drugih vrsta mispercepcija. Nema razloga da projektivne tehnike koristimo samo radi dobijanja naivnih mispercepcija. Takve se osobe mogu bolje i ekonominije ispitati i prepoznati posmatranjem i razgovorom. 2. Autistika mispercepcija Mispercepcije mogu da nastanu pod uticajem elja koje ispitanik svesno prihvata ili ak idealizuje.

Tako, na primer, autoritarna osoba smatra da je ljudima potreban voa". Cattell smatra da autistika mispercepcija moe biti razlog pogrenih odgovora, ali da to ne treba svrstati u prave projekcije. Cattell zastupa uu i specifiniju koncepciju projekcije od, na primer, Mur-raya. Ovaj drugi izriito navodi da TAT moe da odraava, pored strahova i konflikata, i elje. Tano je da nerazgranienost onoga to moe biti sadraj projek-tivnog tipa percepcije unosi mnoge zabune. Tako klini'ari imaju tekoe u interpretaciji TAT-a i crtea ljudske figure, jer ne mogu samo na osnovu odgovora da odrede da li je testovni produkt odraz elja ili odbaenih i potisnutih potreba. Za projektiviste je injenica da elje mogu dovesti do mispercepcije predstavljala dokaz ispravnosti projektivne hipoteze. No, u stvari, Cattell je u pravu to odvaja konfliktne i nekonfliktne elje vezujui pravu projekciju za koncept nesvesnog konflikta. Pa ipak, ovome treba dodati da se ovaj konfliktni koncept" mispercepcije ne podudara sa Rorschachovim, koji je aktuelne konflikte i njihov nadraaj smatrao drugorazrednim determinantama projekcije. Nasuprot konfliktnom konceptu, on je zastupao gledite da ispitanik projektuje strukturu svog unutranjeg sveta, u kojem su nesvesni konflikti u nekoj meri vani ali nisu najvaniji. Oni su verovatno razvojno uticali na unutranji univerzum", ali i u tome nisu bili jedini. Linost je vie nego nesvesni konflikt, a Rorschach zahvata unutranji, intimni getalt doivljavanja sebe u totalitetu koji se diferencira prema strukturi linosti. Moda bi ovaj sukob mogli da resimo uvoenjem distinkcije projekcija - ekspresija". Cattellov konfliktni koncept potpao bi pod projekciju, dok bi Rorschachov strukturalni koncept, kao odraz stila linosti, bio podveden pod ekspresiju. 3. Mispercepcija usuglaavanja sa afektom Meu dokazima koje je naveo Murrav da bi dokazao da TAT odraava nesvesne afekte nalazi se opis devojica koje su, nakon sluanja stranih pria pred spavanje, sledeeg dana izmenile prethodno date prie unosei u njih vie elemenata straha. Naravno, tu nema mesta tumaenju u smislu naivne mispercepcije", jer nije u pitanju pogled na svet kao odrednica opaaja. Afektivno stanje je relativno kratkotrajno unutranje iskustvo. Takoe je neosnovano tu vrstu mispercepcije objanjavati principom ispunjavanja elja", kao to inimo u okviru autistike deformacije opaaja. 408 Nasuprot tim vrstama mispercepcije, Cattell predlae treu formu, koju naziva press compatibilitv". Za nju je karakteristino da se opaaj usaglaava sa afektivnim stanjem posmatraa uglavnom nesvesno, i tim vie to je situacija otvorenija za takvu alternativu. Moe se postaviti pitanje kojim se mehanizmom formira mispercepcija usaglaavanja s afektom i staje motiv toga? Mehanizam formiranja ovakve mispercepcije moe se uklopiti u obrasce koji su poznati a koji tumae povezanost opaaja, kao autonomne funkcije linosti, sa apercepcijom". Odvajkada se zna da depresivnim ljudima svet izgleda crn", a euforinim ruiast". Razlog toj pojavi je potreba za konzistencijom. Ova potreba se pripisuje egu. Ego je instanca koja nesvesno osigurava konzistenciju svih sadraja koji su simbolizovano ukljueni u iskustveno polje. Poto je nekonzistentnost pretnja, ona se pre ili posle trans-formie ili eliminie potiskivanjem. Ukoliko je mispercepcija usaglaavajueg tipa jedna od operacija ega, onda se moemo pitati da li je to prava projekcija"? Cattel je zastupao gledite da pogrean opaaj (mispercepcija) koji je nastao usled usklaivanja sa pritiskom" (press compatibilitv) nije prava projekcija. Pod tim nazivom on podrazumeva opaanje osobe u jakom afektu koji se odraava u opaanjima. Mada je opaanje ovakve osobe pristrasno i zato pogreno (mispercepcija) Cattell ga ne uvrtava u projekcije zato to je osoba svesna svog afekta. Za Cattella kriterijum projekcije nije spoljanji efekat nego je to potiskivanje i pojava potisnutog u sadraju opaanja ili u formalnoj nepravilnosti opaanja. Ovakvim shvatanjem Cattell testovnu projekciju poistoveuje sa mehanizmom ego odbrane. Mi znamo da postoji mogunost da testovnu projekciju pos-matramo ire kao ego funkciju, (Rapaport, 1945). Teko da se moemo sloiti sa miljenjem po kome je Rorschachova tehnika neprojektivna, na primer, u sluaju depresije, ukoliko je ispitanik svestan da je obuzet tugom. Svest o afektu ne moe biti dovoljan kriterijum za ocenu toga da li je ekscentrini opaaj projektivan ili nije. Na kraju dolazimo do zakljuka, da osnova mispercepcije press compatibilitv" vrste nije afekat ve potreba za konzistencijom. tavie, sadrinska strana koja pokree mehanizam kompatibilizacije", odnosno usklaivanja spoljanjeg -opaajnog sa unutranjim - doivljajnim, nije jedina, ni najvanija u elom problemu. Meutim, analiza procesa kompatibilizacije moe da nam ukae na zakonitosti procesa koje jedni zovu projekcija, drugi ekspresija a Cattell mispercepcija. U svakom sluaju, jedna obuhvatna analiza geneze potrebe za konzistencijom, njenih modaliteta i oteenja bila bi potrebna. 4. Ego-odbrambena mispercepcija Pod tim nazivom Cattell opisuje manje-vie isti fenomen koji je poznat pod imenom ego-odbrambena projekcija. Razlika je u tome to je termin projekcija zamenjen terminom mispercepcija. U pravoj ego-odbrambenoj operaciji, za razliku od ostalih oblika mispercepcije koje Cattell shvata kao ne-odbrambene, uvek postoji: a) pojava snanog impulsa u linosti koji je moralno neprihvatljiv i negativan; b) zatajivanje ego-

409 -odbrambenog mehanizma potiskivanja; c) misperceptivno prepoznavanje ekvivalenta ugroavajueg impulsa u ponaanju drugih ljudi, i d) aktivan stav osude nosioca takvih pojava, odnosno doivljaja sebe kao rtve ili protagoniste pravedne borbe. Analogija takvog izbacivanja moe se videti u ponaanju deteta koje e ispljunuti kada oseti neto gadno. To se via i u svaama dece i nekih odraslih. Od etiri navedena oblika mispercepcije Cattell prihvata samo poslednju, etvrtu, kao pravu projekciju. Sama pojava mispercepcije, odnosno sistematske greke u opaanju, uslovljene svojstvima linosti posmatraa, dovoljan je dokaz projekcije za branioce irokog koncepta projekcije, ali je nedovoljna za Cattella. Ako nema ugroavajueg motiva, ako nema konflikta koji je usledio zbog neuspenog potiskivanja i aktiviranja primitivne ego-odbrane izbacivanjem", onda nema ni prave projekcije. Jasno je daje pozicija Cattella u potpunoj suprotnosti sa pozicijom Murrava. Dok je prvom problem da klasinu definiciju dosledno sprovede i u testovnoj primeni, dotle je za Murrava problem to se meaju odbrambena i testovna projekcija koje nisu istovetne. Otkrivanje konflikata linosti putem provociranih mispercepcija predstavlja glavni zadatak projektivnih tehnika u psihodijagnostikoj praksi. Cattel smatra da sutina misperceptivnog pristupa jeste detekcija konflikata u linosti. Sva ostala saznanja mogu se prikupiti valjanije i pouzdanije metodskom trijadom: biografskim podacima, posmatranjem i upitnicima. Drei se te postavke on proiruje svoj program i ukljuuje, pored mehanizma projekcije, i niz drugih ego-odbram-benih mehanizama kao bazu za konstruisanje misperceptivnih tehnika za detekciju konflikata. Cattell je povukao dobar potez svojom klasifikacijom mispercepcija, to je daleko smisaonije nego klasifikovati vrste projektivnih instrumenata. Meutim, razlike izmeu pojedinih projektivnih instrumenata, u pogledu koncepcije, obrade odgovora i interpretacije, znatno su izrazitije nego razlike koje je naveo u odnosu na vrste mispercepcija. Cattel se najvie zalae za etvrtu vrstu eksplorativnih tehnika, pored navedene trijade, za koju je smislio termin dinaceptivne". Dina-ceptivne tehnike bi sluile eksplorisanju nesvesne dinamike na temelju percep-tivnih greaka koje bi ukazivale na ukljuenost mehanizama odbrane. Multipli model odraza nesvesnog obuhvata nekoliko mehanizama ego-odbrane. Potiskivanje moe da prui vrlo znaajne podatke o dinamici i konfliktima linosti. Problem je da se nae pogodna testovna forma za njeno zahvatanje. Namesto direktnog pristupa koji nije mogu, Cattell predlae da se koristi preferencija za viceve, koja se bolje pokazala od klasinih testova zaboravljanja. Pretpostavka je da e ispitanik najvie uivati u alama ija se tema odnosi na ono to je potisnuo. Introjekcija i identifikacija se navode zajedno zato stoje u oba sluaja primenjena ista vrsta testova. Pri konstruisanju ovih testova polo se od pretpostavke daje ono to je ispitanik introjektirao ono emu se i divi, usled toga ovi testovi, po formi, lie na testove za ispitivanje vrednosti. Introjekcija vodi usvajanju odreenih kvaliteta objekta. Poto uverenje da imamo iste osobine kao i neko drugi moe biti rezultat introjekcije i identifikacije, zajednitvo nije kontraindiko-vano. Racionalizacija takoe moe postati put kojim se utvruje da li neka osoba ima konfliktni odnos prema odreenoj potrebi. Tako, na primer, osoba koja ne 410 moe neposredno da prihvati svoju agresivnost treba da se izjasni u odnosu na sledeu vrstu stavova: Sarkazam i ismejavanje su ponekad najbolji naini da se neko odui od svoje lenjosti". Tako isto i reaktivna formacija moe se procenjivati na istoj osnovi kao i ranije navedeni odbrambeni mehanizmi, to znai bez projek-tivnih tehnika, a sadraj e otkriti odreenu vrstu potreba koje ugroavaju ego. Ovaj mehanizam dovodi do formiranja karakternih crta koje su u suprotnosti sa primarnom potrebom. Moe se oekivati da e svesno prihvaeno ponaanje biti potkrepljeno sa mnogo mora", treba" i pozivanjem na pozitivne drutvene norme. S druge strane, oekujemo da e ljudi koji se tih pravila ponaanja ne pridravaju biti osuivani uz jaku indignaciju. Testovne stavke kojima se reaktivna formacija ispituje operiu sa moralnim ocenama sebe i drugih, odnosno pozivaju ispitanika da oceni vanost odreenih zabrana. Na primer: Najbolji ljudi uvek su se odlikovali time to su vladali svojim emocijama i nisu svakom pokazivali svoja oseanja." Cattell smatra da se na istim osnovama i sa istim ciljem moe ispitivati i fantazija. Dodue, fantazija nije pojava istog reda kao mehanizmi ego-odbrane. Neke potrebe mogu da se jave u fantaziji i pre potiskivanja. Fantazija je ponekad jedini oblik u kome se odreene potrebe simbolizovano ispoljavaju. Fantazija, isto kao i snovi, igre i druge improvizacije, usled redukovane otrine cenzorskih kriterijuma, prua vrlo pogodno tle za polu-realizaciju" potreba koje su u razliitim stepenima neprihvatljive za linost ili neprihvatljive za okolinu. Ova vrlo bogata lovita" nesvesne dinamike dostupna su samo tehnici slobodnih asocijacija, analizi snova i TAT. Meutim, Cattell veruje da postoji naelna mogunost da se ovim sadrajima pribliimo i strukturisanim tehnikama kao to su upitnici za ispitivanje stavova. Inventivni tip odgovora, kao osnova projektivnih tehnika, nije ni nuna ni jedina

forma koja se tu namee. Selektivni oblik odgovaranja nije kontraindikovan ako jasno odredimo predmet procene. Tako, na primer, ispitivanje interesovanja za knjige, filmove i druge umetnike tvorevine moe da ukae na sadraj sputanih potreba. ODNOS LATENTNIH I MANIFESTNIH POTREBA Namena ego-odbrambenih dinaceptivnih" tehnika je da odrede meru intenziteta potisnutih i nesvesnih potreba. Merenje i procena manifestnih potreba ne prua posebnu tekou. Cattell smatra daje monopol projektivnih tehnika neosnovan i da se latentne potrebe mogu ispitivati i neprojektivnim tehnikama, na temelju faktorske teorije testova. Ako uporedimo rezultate dobijene ispitivanjem iste potrebe na manifestnom i na latentnom nivou, dobiemo veoma razliite odnose kod razliitih ljudi. Pokazae se, na primer, da ispitanik A pokazuje malo manifestne ali vrlo mnogo latentne agresivnosti. Korelacija intenziteta agresivnosti izmeu ta dva nivoa bie izraena negativnim indeksom. Razlika intenziteta agresivnosti izmeu latentnog i manifestnog nivoa odgovara snazi potiskivanja. Pri takvom ispitivanju, namesto nulte take, moemo da usvojimo socijalnu normu tolerisanog intenziteta date potrebe u manifestnoj formi (latentna se skoro uvek blae osuuje). Kod osobe B 411 moemo izvriti uporeenje intenziteta potrebe, na primer za dominacijom, izmeu socijalno normiranog manifestnog nivoa, u emu moe biti ispodprosean, i intenziteta na latentnom nivou, koji je, recimo, visok. Niska korelacija izmeu tih mera govori nam o stepenu usklaenosti, izmeu toga kakav bi B eleo da bude i kakav jeste po socijalnoj ostvarenosti. Na prvi pogled sve je toliko jednostavno da prostije ne moe biti. Treba samo konstruisati multidimenzionalnu tehniku koja e zahvatiti veliki broj potreba, istovremeno na oba nivoa, latentnom i manifestnom. Uporeenjem intenziteta svake pojedine potrebe na oba nivoa dobijamo specifino potiskivanje, a putem svih potreba generalizaciju represije. Tako isto, uporeujui intenzitete manifestnih i latentnih potreba sa socijalno dozvoljivom merom manifestne snage dobijamo specifinu i generalnu prilagoenost pojedinca. Cattell je uveren da je njegova baterija upitnika 16 PF pogodna za to, ali se nama ini da je Edwardsov inventar potreba i interesa moda pogodniji. Sada moemo postaviti pitanje: Kakve garantije nam nudi novi pristup eksploracije nesvesne dinamike koje nadmauju garantije" klasinih projektivnih tehnika, da smemo izjednaiti testovno ponaanje sa vantestovnim. Mi ne znamo u kojoj se meri poklapa testovni odraz nesvesne dinamike sa manifestacijama u ivotnim situacijama. Cattell nije razreio dilemu zamenom termina mispercepcija i projekcija. PERCEPT-GENETIKA TEORIJA Iz razmatranja teorija projekcije namee se zakljuak da se osnovna naela u prvom redu odnose na Rorschach tehniku i TAT. Ostale tehnike, koje su nastale kasnije, znatno su manje uticale na teorijska uoptavanja. Trea projektivna tehnika, koja se po popularnosti moe meriti sa prethodne dve, Mahover tehnika crtea figure, ima sasvim razliite interpretacijske koncepte. Ona je sa prethodne dve tehnike povezana samo preko Frankove projektivne hipoteze. Ako se zadrimo samo na prvom paru, TAT-u i Rorschachu, ustanoviemo da su teoretiari manje-vie saglasni da njih treba tumaiti sa dva, razliita, modela testovnog ponaanja. TAT-u pristaje model identifikacije ili zamene ja - ti (on ili ona), dok Rorschachu vie pristaje model mispercepcije. Medu svim projektivnim tehnikama ima dodirnih taaka, ali ne smemo zaboraviti da projektivisti ne polaze od toga kako se realnost odraava u percepciji, ve obrnuto, kako se u percepciji realnost gubi a ispoljava lina jednaina", specifini artefakt posmatraa. Problem je to spoznaja nije jedinstvena ve dvojna (Sarbin, Taft i Bailev, 1960), to vodi ka odvajanju socijalne percepcije od percepcije iji predmet nije ovek. Prema dvojnoj teoriji spoznaje, opravdano je da zakonitosti formiranja opaaja Rorschacha traimo na jednoj strani a TAT-a na drugoj. U krajnjoj liniji projektivna teorija treba da objasni na koji nain linost posmatraa utie na fizikalnu i socijalnu percepciju, i obratno, kako moemo iz dobijenog perceptivnog odgovora rekonstruisati bitne odlike perceptora. Jedan od pristupa koji prua odgovor na to kako dolazi do projekcije linosti putem opaaja jeste perceptna genetika. VVerner oivljava istraivanja koja su 4L2 dvadesetih godina prolog veka voena u Nemakoj. U tim istraivanjima nastojalo se utvrditi kroz koje faze prolazi proces uobliavanja percepcije. Perceptni genetiari smatraju da opaaj, i pored brzine formiranja, uvek prolazi kroz odreene faze, i da svaka od tih faza delimino ukljuuje uticaje linosti. Po njima postoji analogija izmeu zbivanja na Rorschachovoj tehnici i mikrogenetikih" eksperimenata. Osiromaeni" stimulus tipa mrlje na izvestan nain usporava proces formiranja opaaja, to je presudni faktor nastanka projekcije", to jest intervencije linosti. Perceptni genetiari su istraivanja vrili pomou tahistoskopa, koji omoguava eksperimentalno prouavanje pojedinih faza opaanja. U prvoj fazi javlja se difuzna, neizdiferencirana celina. U drugoj

fazi se izdvajaju figura i pozadina. U treoj fazi se javljaju konture i sadraj, mada to moe biti dosta neoformljeno i praeno afektima. Tek u etvrtoj fazi izdvaja se opaaj kao kompaktna spoznaja. Mikrogenetiari smatraju da izmeu linosti i prve tri prekognitivne faze opaaja postoji uverljivi paralelizam. Da bi se odnos izmeu formiranja percepcije i linosti utvrdio, potrebno je prouiti i jedno i drugo u detalje. Kada se to uini, percepciju prouavamo tahi-stoskopskom tehnikom, a razvoj linosti studijom sluaja, onda dobijamo mikro--makrogenetsku paralelu", koja se ispoljava manje u efektu a vie u karakteristikama procesa jednog i drugog. Mada se svaka genetska sekvenca", perceptivna ili biografska, odvija po istom obrascu: diferencijacija, centralizacija i hijerarhijska integracija", svaka osoba ima svoj poseban kvalitet. Provera mikrogenetike hipoteze o paralelizmu linost - opaaj, pored laboratorijskih ogleda, vrena je i klinikim istraivanjima. Kao to se to obino ini, uporeene su mikrogenetske karakteristike klinikih grupa sa perceptogenetskim karakteristikama normalnih. Kao to se i pretpostavljalo, normalni su se odlikovali veim stepenom diferencijacije i integracije, a bolesnici manjim stepenom (Framo). Sa velikom upornou i skandinavskim perfekcionizmom nastavljaju se per-ceptno-genetika istraivanja na Lundskom univerzitetu u vedskoj. Kragh i Smith (1970) su objavili najnovije rezultate svojih provokativnih opita. U njima se prikazuju nova dostignua da svaka osoba ponavlja u saetom, nesvesnom i munjevitom procesu obinog opaaja" bilo koje stvari isti bazini obrazac koji se odigrao i formirao u najranijim fazama njegove biografije. Osnovna dimenzija tog paralelizma jeste razvoj, zrelost ili adaptacija. Instrumentarijum se proirio i obuhvata, pored tradicionalnog tahistoskopa, i druge tehnike koje zahvataju proces, razvoj opaaja a ne uinak ili tanost: Test mehanizama odbrane (tahistoskopski eksponiran TAT), Meta-kontrastnu tehniku i Stroop test boje i reci. Bitno je da eksploracija zahvati percepciju pre no to dostigne stepen stabilizacije. Wemerova genetika teorija, i za nju vezana kasnija istraivanja i proirivanja, izazvala su ivo interesovanje teoretiara Rorschachove tehnike. Oni su u percept-genetikoj teoriji videli nastavak i razradu postavki koje je izneo i sam Rorschach. Ukoliko bi mikro-makro paralelizam bio dokazan, to bi bio zasad najjai prilog validaciji Rorschachove tehnike. Meutim, mikrogenetika teori-sanja i istraivanja ne nailaze na jednoduno prihvatanje. Zubin (1965) smatra da se postavke o direktnoj paraleli izmeu predsvesnih faza opaaja i razvoja linosti 413 u ranom detinjstvu ne moe nauno dokazati. Zbog toga posebno zamera Kraghu i Smithu na laboratorijskom instrumentarijumu koji stvara krivi utisak". Teite Zubinovih rezervi odnosi se na dokaze o povezanosti opaaja i linosti i, naravno, na kvalifikaciji intenziteta i kvaliteta njihove korelacije. Kragh i Smith stoje na stanovitu koje moemo oznaiti kao maksimalistiko. Treba postaviti pitanje da li analiza predsvesnih faza perceptivnog procesa moe da bude osnova za procenu opte dimenzije zrelosti" i rano formiranog psihoseksualnog razvoja. U tome se Zubin i Kragh bitno razilaze. Kragh i Smith iznose primere. Kod jednog sluaja dipsomanije otkrivena je paralela izmeu predsvesnih faza percepcije, s jedne strane, i primarne scene, potiskivanja anksioznosti i regresije na oralno-sadistiki stupanj", s druge strane. Zubin osporava percept-genetiku hipotezu argumentom da se paralelizam dokazuje slobodnim transformacijama", odnosno prevoenjem jednog reda pojava na drugi red bez stvarne osnove. Bez obzira na to koliko je pedantno utvreno ono to se deava u mikrogenezi opaaja iz toga ne sledi pravo na veu slobodu u drugom delu. Primenljivost mikrogenetske hipoteze na tumaenje projektivnih tehnika Zubin takoe dovodi u pitanje argumentom da nema sigurnih dokaza daje bilo koja projektivna tehnika ist test percepcije". Poznato je da su sredinom pedesetih godina prolog veka projektivisti krenuli u veliku potragu za teorijom. To je bio neposredan odgovor na pojaanu kritiku koja je upuivana projektivnim tehnikama, sa argumentom da su nastale ad hoc, da su empiristike i da nemaju teorijsku zasnovanost. Poto su ove zamerke upuivane prvenstveno od akademskih psihologa (koji su svoju karijeru zapoeli kao kliniari), projektivisti su teorijsku osnovu" traili meu renomiranim akademskim teorijama, u prvom redu teorijama percepcije. Tako dolazi do pokuaja povezivanja sa getalt-teorijom, transakcionom teorijom, Witkinovom teorijom i drugim. Svi ovi pokuaji zavrili su se neuspeno. Nijedna od ovih teorija nije uspela da potpuno objasni projektivne tehnike kao instrumente perceptivnog ponaanja. Zubin naroito podvlai da ni Rorschachova tehnika nije isti" test percepcije. Interpretacija odgovora na Rorschachu je interpretacija interpretacije" a o ostalim tehnikama i dane govorimo. Ukoliko projektivne tehnike nisu zasnovane na zakonima percepcije, a po svemu sudei nisu iskljuivo, onda je i mikro-makrogenetiki paralelizam nategnut. Stiemo utisak da projektivni instrumenti nee moi da steknu uglednu teorijsku osnovu" sve dok spektar varijabli koje registruju ne bude suen. Pokuaji zasnivanja braka" izmeu projektivnih tehnika i teorija percepcije doveli su i do nekih korisnih uvida. U tim pokuajima uvek se iznova nametao problem stimulusa. Projektivisti su do

pedesetih godina vrlo leerno prelazili preko tog pitanja ograujui se postavkom da su svi projektivni stimulusi nestruk-turisani, to znai da nema ta o njima da se kae, za razliku od strukturisanih, kojima se naravno bavi sav ostali svet i, naravno, teorije opaaja. A SAD PRKOSNO: OD TEHNIKE KA TEORIJI LINOSTI Zaista ne moemo rei da psiholozi nisu pokuavali da nau pogodna objanjenja za pitanja kao to su projektivni stimulus, proces formiranja projek414 tivnih odgovora i povezanost testovnog ponaanja sa teorijom linosti. Na sva ta pitanja (i potpitanja) dati su odgovori, i to po nekoliko. To to se isti problem moe objanjavati na vie naina, a uvek argumentovano, samo je povealo skepsu u os-tvarljivost poduhvata. I ovaj put se potvrdilo da u psihologiji nema konanih dokaza, da uvek nailazimo na izuzetke i kontrapravila, da su injenice previe ,,uske" a teorije previe iroke", da svako povezivanje poveava broj alternativa u vezama i da dokazivanju i protivdokazivanju teko moe biti kraja, jer su krite-rijumi mahom divergentni. U svakom sluaju, sva usaglaavanja projektivnih tehnika sa teorijama, tekla su odgore, deduktivno. Sam testovni skup indikatora bio je i ostao strogo zavisan, u pogledu dijagnostike i interpretacijske vrednosti, od teorijske kategorije, konstrukta koji je odreivao znaenje. Istina, ovaj odnos nije bio isto deduktivan. Indikator nije traen i konstruisan na osnovu iste teorijske dedukcije, ve je naknadno povezivan, odnosno usvojen". Zato ne bismo poli obrnutim putem i pokuali da izgradimo jednu teoriju na osnovu podataka dobijenih projektivnim tehnikama. Ovakav, induktivni put konstruisanja teorije mogao bi se uporediti sa uoptavanjima kojima su podaci slobodnih asocijacija posluili za stvaranje psihoanalize, jo uvek najoptije teorije u psihologiji. Pitanje je ta bismo mogli postii idui ovim obrnutim putem" u odnosu na ve postojee koncepte i teorije linosti. Strukturalna analiza", koju je izneo Wagner, predstavlja ilustraciju teorije linosti izvedene iz projektivnih tehnika. Linost je prikazana kao interaktivni sistem dve osnovne strukture fasada ja" (FJ) i introspektivnog ja" (U). Te dve strukture, nezavisno jedna od druge, mogu da variraju u intenzitetu i kvalitetu. Svaka kombinacija izmeu njih i njihovih svojstava moe se povezati sa psihijatrijskim klasifikacionim sistemom odnosno sa trijadom: neuroze, psihopatije i psihoze (shizofrenije). Fasada ja" (FJ) predstavlja hijerarhijsku organizaciju tendencija ponaanja i stavova steenih u ranom detinjstvu na osnovu senzorimotomih iskustava. Osnovna funkcija FJ je povezivanje linosti za sredinu ili odravanje i razvijanje kontakta sa realnou. Ukoliko FJ ostane nerazvijen, iskustva sa spoljnim svetom i interpersonalnim odnosima ostae konfuzna, redukovana ili e izazvati raskid izmeu FJ i U, to odgovara shizofreniji". Introspektivno ja" (U) je genetiki mlaa struktura koja nastaje uporedo sa razvojem govora, za razliku od FJ, koja je preverbalna. Razvitak miljenja, svest o svome ja i unutranjim iskustvima Wagner uvrtava u U. Introspektivno ja je autonomno, odnosno autoprogramira-no", ono je nosilac vrednosnog sistema i ideala. Poto su te dve strukture i genetiki razliite, izmeu njih veinom postoji nesklad, manji ili vei. Strukturalna analiza ima ire pretenzije nego da omogui jednostavno pretvaranje testovnih indikatora u dijagnostiku procenu diferencijalno-dijagnostikog tipa. Meutim, danas je teko baciti takav kamen" a da on ne padne na neku, ve izgraenu ili skiciranu, teoriju linosti. Zato se i postavlja pitanje razlika i slinosti, ukratko odnosa izmeu strukturalne analize" i ve poznatih sistema. Wagner smatra da njegova teorija ima malo slinosti sa psihoanalizom. Kao argument navodi razliku u strukturalnom prikazivanju linosti. Meutim, oigledno je daje njegova teorija ekonominija", to jest da operie manjim brojem irokih kon415 strukata, to naravno jo ne znai daje ova teorija i bolja i korisnija. Malo paljivijim itanjem lako moemo otkriti da Wagner ipak koristi psihoanalitike koncepte da bi objasnio svoje, a onda pribegao ukljuivanju u svoju dijadu. Na isti nain on potcrtava razlike od Jungove tipologije uz argument da FJ i U nisu komplementarne funkcije kao introverzija i ekstroverzija, ve zasebni sistemi koji vre razliite funkcije". Moda bi se nekom uinilo daje,,fasada ja" slina Adlerovom konceptu ivotnog stila"? Vara se, kae Wagner. I Adler je pobornik shvatanja o celovitosti linosti, dok strukturalne analize" operiu otro odeljenim konceptima FJ i U. Najzad stiemo do kakljivog pitanja: koji su izvori ove teorije i zato je ona takva kakva jeste? Kakvim se dokazima slui Wagner? Kao u bilo kom empirijskom istraivanju, Wagner pribegava operacionalizaciji i vezuje fasadu ja" za F determinantu Rorschachove tehnike i za Test ake, dok introspektivno ja" vezuje operacionalno za Rorschach K odgovore. Da bi sve to bilo uverljivije, on nam je prikazao dva sluaja, odnosno njihove protokole, analizirane u okviru strukturalne teorije. Ako deduktivni pristup teorijskoj interpretaciji projekcije nije bio uspean, to je manje-vie tano, nema razloga da induktivnu strukturalnu analizu" proglaavamo za spasonosnu, jer ona to nije. Pre svega, Wagner nije ostvario svoje pretenzije i nije dokazao da se projektivno test-ponaanje, makar na

Rorschachu i Testu ake (to nije ni izbliza ceo arsenal ovih tehnika), nekom vrstom progresivne generalizacije integrie, u sistem koji je on nazivao strukturalnom analizom". On je proizvoljno izdvojio samo neke tehnike i samo neke indikatore kao podlogu svoje teorije. A ta je sa ostalima? Najzad, vidi se da je nain voenja Rorscha-chovog testiranja izrazito pristrasan, jer je postavljao sugestivna pitanja. Sve u svemu, iz ovog primera se vidi da poznavanje pravila o stvaranju teorijskih sistema (theorv building), to Wagner oigledno ume, nije dovoljno. PROJEKCIJA NA EGZISTENCIJALISTIKI NAIN Sa stanovita realnosti, projekcija je takva pogreka u opaanju, ocenjiva-nju, stavovima i uopte odnosu pojedinca koja je u svojoj osnovi van domaaja svesne korekcije. Van Lennep, holandski psiholog, izloio je jednu egzistencijalistiku teoriju projektivnog ponaanja. Po njemu je Freudova koncepcija najbolja osnova za razumevanje projekcije, ali su neke dopune i izmene neophodne. Projekcija je pre svega komunikacija, ali sasvim posebne vrste. Ona je antipod pravom, punom izraavanju sopstvene linosti i direktnoj komunikaciji. Zdravi karakter izraava svoja oseanja i ideje, govori Van Lennep, dok ih paranoidni projektuje. Sa stanovita realnosti, to jest odnosa objekta i subjekta, projekcija je takva komunikacija u kojoj subjekt transformie tu realnost u analog samom sebi. Pravu, dijalektiku intrerkomunikaciju moemo predstaviti sa Ja - Ti ili Ja - To. Pogrenu, rigidnu i jednostranu projektivnu vezu sa: Ja - Ti = (Ja) ili Ja - To = (Ja). Odnos izmeu objekta i subjekta, kako u produktivnoj i realistikoj interko-munikaciji tako i u jednostranoj, projektivnoj komunikaciji, predstavlja repliku odnosa subjekta prema samom sebi. Ukoliko je subjekt vie izolovan od sebe, 416 koliko se vie brani i ograuje, utoliko je vie sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne projekciji. Razlog je taj to on ne moe da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, ve samo namee sebe i ponavlja samog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujui se od sebe, osoba koja projektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajedniki element u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne linosti. Nije potiskivanje uzrok projekciji, kae Van Lennep, ve desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od neega u nama to neto menja i nas. Tune to smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav je poguban, jer svakim autodefinisanjem, kao to je ,,ja sam to" odriemo pristup naem neostvarenom biu u nastajanju. Kada do toga doe, to to je ostalo van granica svesti o sebi postaje na analog u drugome. Sutina projekcije kao lane komunikacije sa svetom je fiksacija odreenog koncepta o sebi, ili tanije, zatvorenost tog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja (postajanja"), a zatim i nemogunost da se ja otvori, oslobodi zbog potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dve Freudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumaenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanje odnosno objek-tiviziranje neeg to jesmo je kljuna operacija koja parcelie, zatvara i nagoni na nalaenje analoga u drugima. Nije presudno da sadraj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativne osobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato to je lake izbei spoljanju nego unutranju opasnost. Sutina projekcije je u tome to subjekt negira dijalektiku svog postojanja dakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogunost da diferencirano i realno opaa i ocenjuje druge. Tako onemoguen on pada u greke i poinje da uspostavlja pogrene komunikacije per analogiam. Projekcija je jedna od mnogih moguih kvazikomunika-cija bia koje nije slobodno. Ono to nazivamo projekcijom, a ova se moe javiti u razliitim formama, to je nain komuniciranja naeg ja unutar linosti i sa spoljnim svetom. Izmeu ta dva naina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj princip izo-morfnosti komunikacija, ukoliko je taan, mogao bi biti opta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepa odnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema linosti u celini. Otvorenost i netolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odraavaju politiku" naeg ja prema unutranjoj sceni. To to sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa komplementarnosti" linost je daleko manje misteriozna nego to mnogi misle. Nieg nema u psihikom ivotu oveka, govori Van Lennep, ega on nije svestan na ovaj ili onaj nain ili ega nema u njegovim odnosima. STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJA Paljivi italac, na osnovu dosadanje rasprave, teko da je mogao zaobii zakljuak da stvaranje integralne teorije projekcije nailazi na velike tekoe. Prema 27 Psihodijagnostika 417 koliko se vie brani i ograuje, utoliko je vie sklon da u svojim komunikacijama sa svetom pribegne

projekciji. Razlog je taj to on ne moe da komunicira sa svetom u pravom smislu reci, ve samo namee sebe i ponavlja samog sebe. Neko drugi, mnogi drugi ili ceo svet, samo je analog subjektu. Distancujui se od sebe, osoba koja projektivno komunicira, distancuje se od drugih. Prema tome, distan-covanost, zatvorenost predstavlja zajedniki element u internoj i eksternoj komunikaciji projektivne linosti. Nije potiskivanje uzrok projekciji, kae Van Lennep, ve desubjektivizacija u subjektu. Distancovanjem od neega u nama to neto menja i nas. Time to smo sebe dijagnostikovali, mi smo se odrekli sebe (Binswagner). Takav stav je poguban, jer svakim autodefinisanjem, kao to je ,,ja sam to" odriemo pristup naem neostvarenom biu u nastajanju. Kada do toga doe, to to je ostalo van granica svesti o sebi postaje na analog u drugome. Sutina projekcije kao lane komunikacije sa svetom je fiksacija odreenog koncepta o sebi, ili tanije, zatvorenost tog koncepta u odnosu na neprekidnu dijalektiku sopstvenog razvoja (postajanja"), a zatim i nemogunost da se ja otvori, oslobodi zbog potvrda" na koje nailazi u susretu sa analogom u drugima. Van Lennepp nije prihvatio dve Freudove postavke o projekciji. On nije prihvatio tumaenje nastanka projekcije dejstvom represije. Distancovanje odnosno objek-tiviziranje neeg to jesmo je kljuna operacija koja parcelie, zatvara i nagoni na nalaenje analoga u drugima. Nije presudno da sadraj fiksiranja bude negativan, jer se u projekciji mogu javiti i pozitivne i negativne osobine. Druga Freudova postavka koju Van Lennep ne prihvata je da projekcija nastaje zato to je lake izbei spoljanju nego unutranju opasnost. Sutina projekcije je u tome to subjekt negira dijalektiku svog postojanja dakle zatvara se prema sebi, zatvara se i prema drugima, i gubi mogunost da diferencirano i realno opaa i ocenjuje druge. Tako onemoguen on pada u greke i poinje da uspostavlja pogrene komunikacije per analogiam. Projekcija je jedna od mnogih moguih kvazikomunika-cija bia koje nije slobodno. Ono to nazivamo projekcijom, a ova se moe javiti u razliitim formama, to je nain komuniciranja naeg ja unutar linosti i sa spoljnim svetom. Izmeu ta dva naina komuniciranja Van Lennep stavlja znak jednakosti. Ovaj princip izo-morfnosti komunikacija, ukoliko je taan, mogao bi biti opta osnova projektivnih tehnika. Za Van Lennepa odnos koji imamo prema drugima samo je replika odnosa koje ja ima prema linosti u celini. Otvorenost i netolerancije, strahovi i odobravanja koje pokazujemo prema drugima odraavaju politiku" naeg ja prema unutranjoj sceni. To to sebi zabranjujemo proganja nas preko drugih. Zbog ovog drugog principa komplementarnosti" linost je daleko manje misteriozna nego to mnogi misle. Nieg nema u psihikom ivotu oveka, govori Van Lennep, ega on nije svestan na ovaj ili onaj nain ili ega nema u njegovim odnosima. STARE RAZLIKE: PROJEKCIJA I EKSPRESIJA Paljivi italac, na osnovu dosadanje rasprave, teko da je mogao zaobii zakljuak da stvaranje integralne teorije projekcije nailazi na velike tekoe. Prema 27 Psihodijagnostika 417 naoj oceni mogu se razlikovati tri grupe prepreka. Prva grupa tekoa izvire iz injenice da su veoma razliite tehnike, naknadnim povezivanjima, proglaene srodnim, pri emu su izostale temeljne analize i dokazi. Usled toga skoro da i ne postoji vrst kriterijum po kojem bismo mogli odvojiti prave projektivne tehnike od kvaziprojektivnih. Poto nismo odredili staje bitno a staje sporedno, vrlo je lako postati" projektivni test ali, vrlo je teko objasniti kako se odvija projekcija preko takvog konglomerata. Meutim, skrojiti" teoriju za sve prave i nazovi-pro-jektivne tehnike zahteva postavku daje sve mogue. Druga grupa tekoa javlja se pri pokuajima da testovnu projekciju poblie objasnimo proverenim pravilnostima, zakonitostima i eksperimentima poznatim iz opte psihologije. Neki autori, na primer Zubin (1965), nastojali su da zakonitosti projekcije nadu u zakonitostima percepcije. Drugi su imali sline ideje u vezi sa miljenjem ili sa motivacijom, pa i sa stavovima. Zajedniko je svim ovim modelskim" pokuajima to to su percepciju, miljenje, stavove ili motivaciju uzimali kao procese kojima se skoro sve moe objasniti, jer je u ponaanju sve za to vezano. Meutim, nisu naeni stvarni dokazi da se projekcija moe svesti na percepciju, miljenje, stavove i motivaciju, niti je naeno reenje za povezivanje odvojenih modela" u jednu celinu. Najzad, pokuaji tumaenja preko potiskivanja i drugih mehanizama odbrane stalno su se sudarali s razlikom projekcije kao mehanizma odbrane i kao testovnog ponaanja. Teorija projekcije i tehnike projekcije predstavljaju modernizovanu verziju uenja o izraznosti. I genetiki posmatrano ekspresivna ili izrazna aktivnost nastaje vrlo rano u razvoju deteta, daleko pre pojave govora. Interesovanje za skrivene vidove linosti navodilo je mislioce i ranijih vekova da otkrivaju prikrivene namere, elje i oseanja na indirektan nain. U starijim teorijama o ekspresivnim pokretima (Danvin, 1872; Klages, 1929) smatralo se daje dovoljno razlikovati deklarisano, spoljanje od nedeklarisanog, unutranjeg, pa da se u ekspresivnim pokretima vidi odraz prikrivenog i nedeklarisanog. Meutim, ve su Allport i Vemon (1933) utvrdili da se i nesvesne tenje ili konflikti

mogu ispoljiti u pokretima i nainu izvravanja navika. Istraivanjima koja je vrio, Wolff je nastojao da dokae da dijagnostika dubinske psihologije moe da rauna na metode ekspre-sione analize. Psiholozi su pokazali zanemarljivo mali interes za ekspresionu analizu, uprkos dokazima koji su pruili Allport, Vernon i Wolff, ak i pored toga to je Wolff toliko pribliio ciljeve ekspresivne i projektivne analize da ih je skoro nemogue razlikovati. Wolff je vrlo energino zastupao stanovite da je svaki uzorak testovnog ponaanja kojim ispitujemo linost kompozit adaptivnih, ekspresivnih i projek-tivnih inilaca. Ova ideja je srazmerno najbolje izraena u pravilima analize Mahoverove tehnike. Allport je miljenja da se ekspresivno ponaanje razlikuje od adaptivnog po sledeim osobenostima. Adaptivno ponaanje je vezano za neki cilj, zadatak i motiv, dok je izrazno ponaanje nezavisno. Potrebe trenutka i itava situacija odreuju adaptivno ponaanje, dok je izrazno ponaanje modelisano trajnom i dubljom strukturom linosti. Izrazno ponaanje se javlja spontano, dok je adaptivno ponaanje neto 418 stoje izazvano, to predstavlja odgovor. Adaptivno ponaanje moe da se menja i modifikuje, dok je izrazno ponaanje relativno nepromenljivo. Izrazno ponaanje nema nikakvu realnu svrhu, dok je naprotiv adaptivno ponaanje usmereno na reavanje ciljeva linosti u stvarnosti. Adaptivno i izrazno ponaanje, po Allportovom miljenju, uvek idu zajedno, mada je udeo varijabilan. Ekstreman oblik adaptivnog ponaanja, kao to je, na primer, rad na mehanikoj traci ili neko drugo slubeno dirigovano ponaanje, uvek zahteva da linost koi onu drugu komponentu. Allport ak veruje da sputavanje izraznosti moe izazvati funkcionalni poremeaj linosti. Ekstreman oblik izraznog ponaanja, pri kojem je adaptivno ponaanje skoro iskljueno, poznajemo pod nazivom manirizam. Ovome bismo dodali da mnogi relaksacioni treninzi i terapije nastoje da oslobode izraznost iskljuivanjem svih zadataka, pohvala i kazni ili konvencionalnih ciljeva. Oslobaanje, u tom kontekstu, moe da se shvati kao preputanje istoj ekspresiji". Sad se namee niz pitanja. Aku postavimo ljude u situacije koje favorizuju spontanost i slobodnu ekspresiju, da li smo time obogatili" ponaanje vie izra-znim ili vie projektivnim kvalitetima linosti? Moemo se sloiti sa tvrenjem da e situacija, bila testovna ili druga, koja je osiromaena" normativnim i direktivnim elementima, a obogaena" pozivom na slobodu i spontanost favorizovati ponaanje koje nazivamo ekspresivno ili pro-jektivno nasuprot adaptivnom. Daleko je sloenije pitanje da li se mogu, argumen-tovano i smisaono, razlikovati ekspresija i projekcija. Allport je uveren u opravdanost izdvajanja ekspresivnog ponaanja kao posebne klase crta linosti. Za psihodijagnostiku samo postojanje jedne kategorije ponaanja ne znai apriori daje korisno da se bavimo njome. Allport i Wolff smatraju da ekspresivno ponaanje i individualni stil predstavljaju primarna svojstva svake linosti. Ogranienost ekspresionistike analize dubinskih aspekata linosti je u tome to ne moemo odrediti ta stoji iza poremeene ekspresije. Najzamreniji deo problema u vezi sa izraznim ponaanjem nije u dokazivanju da linost na neki dosledan nain komunicira kroz svoje ponaanje. Takvi se dokazi mogu nai tim pre to je uneta jedna oprezna odredba, prema kojoj izraznost nije jednako rasporeena na sve kanale". Naprotiv, postoji individualna preferencija kanala" izraznosti. Za nekog je najkarakteristiniji hod, za drugog ponaanje za vreme jela, za treeg pisanje i tako dalje. Najtee pitanje je kako deifrovati izrazno ponaanje, kako ga analizovati i ta povezati sa im u linosti? Kratko reeno, kako moemo izrazno ponaanje itati unazad"? Da se odmah podsetimo, taj isti neprijatni" problem pritiska i projektivne metode. Naturalistika opservacija odavno dri u svom registru izrazno ponaanje. Kliniar, nastavnik, islednik ili bilo koji partnerski par pribegava opservaciji izraznog ponaanja one druge osobe. U mnogim sluajevima taktika traganja se u prvoj fazi ograniava na hvatanje indicija", da bi se kasnije prilo detaljnom otkrivanju pozadine, odnosno sadraja. Pisci i glumci takoe operiu kombinacijama skrivenih tema, adaptivnih pokuaja i izraznog ponaanja. to se tie tehnika, najpoznatije su analiza rukopisa (grafologija) i miokinetiki test Mira y Lopeza. 419 Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje linost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih drugih tehnika procene linosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije u prvu garnituru klinikih, psihodijagnostikih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna vetina, koja je blia drutvenoj igri nego naunoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je vetaenje autorstva rukopisa, koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraivanja zavrena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford (1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne. Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i due ne samo u vezi sa grafologijom ve i sa svim ostalim formama ekspresije linosti. Nae je ponaanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja,

ili moda tanije, dva principa koja se neprekidno sukobljavaju ili harmonizuju u nama: duha i due. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponaanje koje je prilagoeno realnostima, dok je dua (Seele) neto kao ivotna stihija. Razume se, po toj podeli naa se dua" manifestuje ak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i dalje pozivaju na Klagesa, oni su proirili teorijski okvir po kojem vre interpretaciju rukopisa. Miokinetiki test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vri tako to se prikuplja uzorak crtea poteza koje ispitanik izvodi po instrukciji, crtei su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crtea podvrgavaju se sistematskoj analizi. Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetiki, miini stav (i vie versa). Ocenjuje se da li je ispitanik vei naglasak stavio na poteze navie (optimizam), nanie (pesimizam), na pravac od sebe (ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga to preutno pri-hvataju stanovite daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti. On smatra da se izraznost moe valjano eksplorisati ili tako to emo obuhvatiti vie kanala, to je on i uinio u svojim istraivanjima, ili to emo ustanoviti najvaniji kanal od sluaja do sluaja. Po svemu sudei, respektovanje izraznog ponaanja kao teorijskog ili prag-matiko-dijagnostikog problema zavisi od ire osnove i pogleda na linost. Ukoliko je usvojeno gledite blie konstitucionalistikom i njegovim varijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Eysenck, 1947), utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistika pozicija, koju zastupa psihoanaliza i teorija uenja u okviru koje se konstitucionalni inioci organizma zanemaruju, navodi na favorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacije nije teko razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodolokog stanovita, nisu nita slabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Meutim, kategorije ocenjivanja linosti ekspresione analize naprosto nisu vane", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u veini sluajeva, derivat reaktivistikih teorija linosti. Najkrae reeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u klinikoj psihologiji kao to je i teorija konstitucionalno nesvesnog" u senci doktrine dinamiki nesvesnog reaktivizma. 420 Ocenjujui odnos izraznog i projektivnog ponaanja moemo rei da su podaci o ekspresivnim aspektima vie u vazduhu". Meutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponaanja one mogu doprineti valjanosti ocene linosti. Tehnika strana problema se faktiki svodi na to da li emo podatke 0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovni indikatori naspram testovnog ponaanja u celini). Postoje ovaj drugi nain ve odavno korien u psihodijagnostici, neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na ravnopravnost", na ukljuivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju. TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LINOST KAO SUPERAUTOMAT Neki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, na primer, Szondijeva tehnika obezbeduje unapred projekciju" izborom simpatinih i antipatinih fotografija. Na istom principu konstruisan je Machoverov test crtea ljudske figure. Nakon to je ispitanik dovrio crte, kliniar ga podvrgava paljivom ispitivanju. Koristei se pravom da utvruje dijagnostike pokazatelje: brisanja, zadebljanja, izostavljanja, senenja, krivudanja i sline grafomotorne mane, on inventarie projekciju". Kakve anse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim to je prihvatila da u takvoj situaciji uestvuje, ona e biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori u skladu sa propozicijama: on se ve projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samo mogunost ili nunost projekcije? Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored linosti ispitanika i umenosti dijagnostiara da prepo/na projekciju", i od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manje-vie uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao projekcije". Moda je Szondi u tom pogledu ekstreman sluaj, ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crte ima grafomotorne slabosti koje putem klasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju projekcije". Prema tome, opravdano zakljuujemo da same projektivne tehnike automatski obezbeuju projekciju. U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. U vreme kada je nadirao iracionalizam 1 kada je vladajui koncept prirode oveka bio psihoanalitiki iracionalni super-automat, ponuda ovakvih alata" bila je siguran put ka uspehu. Mo i vrednost kliniara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspeno dosee do regulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike

automatski obezbeivale sliku funkcionisanja i kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopotovanja, stida itd., onda je to bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavrenosti instrumenta. Koncept automatske projekcije uvrivao je kod kliniara veru u model iracionalnog superautomata a istovremeno je apsolutizovao bolesno". 421 Grafologija je disciplina koja analizom rukopisa procenjuje linost. Mada je po tradiciji znatno starija od mnogih drugih tehnika procene linosti i ima i neku vrstu teorijske podloge (Klages), grafologija nije uspela da se probije u prvu garnituru klinikih, psihodijagnostikih tehnika. Ona je poznatija kao marginalna, kontroverzna vetina, koja je blia drutvenoj igri nego naunoj metodi. Jedina varijanta koja je respektovana je vetaenje autorstva rukopisa, koja se primenjuje u kriminalistici. Validaciona istraivanja zavrena su sa takvim rezultatima da ih je Guilford (1959) interpretirao kao negativne, a Allport (1961) kao prihvatljivo pozitivne. Allport se poziva na Klagesovu teoriju duha i due ne samo u vezi sa grafologijom ve i sa svim ostalim formama ekspresije linosti. Nae je ponaanje, po teoriji Ludviga Klagesa, proizvod dva sloja, ili moda tanije, dva principa koja se neprekidno sukobljavaju ili hannonizuju u nama: duha i due. Duh (Geist) je intelekt, razum, ponaanje koje je prilagoeno realnostima, dok je dua (Seele) neto kao ivotna stihija. Razume se, po toj podeli naa se dua" manifestuje ak i kada to nije korisno i umesno, a njenu pojavu nazivamo ekspresijom. Mada se grafolozi i dalje pozivaju na Klagesa, oni su proirili teorijski okvir po kojem vre interpretaciju rukopisa. Miokinetiki test Mira y Lopeza. Ispitivanje se vri tako to se prikuplja uzorak crtea poteza koje ispitanik izvodi po instrukciji, crtei su odvojeni zaklonom od ispitanika. Primerci crtea podvrgavaju se sistematskoj analizi. Polazna postavka je ta da svakom mentalnom stavu odgovara jedan kinetiki, miini stav (i vie versa). Ocenjuje se da li je ispitanik vei naglasak stavio na poteze navie (optimizam), nanie (pesimizam), na pravac od sebe (ekstrovertnost) ili ka sebi (introvertnost). Allport je kritikovao obe ove tehnike, zbog toga to preutno pri-hvataju stanovite daje izrazitost u jednom kanalu (rukopis ili crtanje) reprezentativno za sve ostale kanale ekspresivnosti. On smatra da se izraznost moe valjano eksplorisati ili tako to emo obuhvatiti vie kanala, to je on i uinio u svojim istraivanjima, ili to emo ustanoviti najvaniji kanal od sluaja do sluaja. Po svemu sudei, respektovanje izraznog ponaanja kao teorijskog ili prag-matiko-dijagnostikog problema zavisi od ire osnove i pogleda na linost. Ukoliko je usvojeno gledite blie konstitucionalistikom i njegovim varijantama, koje su bliske evropskoj psihologiji i psihijatriji (Kraepelin, 1895: Kretschmer, 1925; Evsenck, 1947), utoliko je analiza ekspresije prihvatljivija i pozitivnije ocenjivana. Suprotno tome, reaktivistika pozicija, koju zastupa psihoanaliza i teorija uenja u okviru koje se konstitucionalni inioci organizma zanemaruju, navodi na favorizo-vanje projektivne metode i ignorisanje ekspresione analize. Zbog ovakve pozadine i globalne orijentacije nije teko razumeti nepopularnost ekspresionih tehnika. Same te tehnike, sa metodolokog stanovita, nisu nita slabije, mada nisu ni bolje od najpoznatijih projektivnih. Meutim, kategorije ocenjivanja linosti ekspresione analize naprosto nisu vane", nisu lako uklopive u interpretacijski koncept, koji je, u veini sluajeva, derivat reaktivistikih teorija linosti. Najkrae reeno, analiza ekspresije je isto toliko potcenjena u klinikoj psihologiji kao to je i teorija konstitucionalno nesvesnog" u senci doktrine dinamiki nesvesnog reaktivizma. 420 Ocenjujui odnos izraznog i projektivnog ponaanja moemo rei da su podaci o ekspresivnim aspektima vie u vazduhu". Meutim, u kombinaciji sa procenom adaptivnog i projektivnog ponaanja one mogu doprineti valjanosti ocene linosti. Tehnika strana problema se faktiki svodi na to da li emo podatke 0 izraznosti prikupljati posebnim tehnikama ili u sklopu intervjua (opservacija) i projektivnim tehnikama (testovni indikatori naspram testovnog ponaanja u celini). Postoje ovaj drugi nain ve odavno korien u psihodijagnostici, neosnovano je govoriti o potpunoj zapostavljenosti analize izraznosti. Dilema se svodi na ravnopravnost", na ukljuivanje posebnih tehnika analize ekspresije u bateriju. TESTOVNA PROJEKCIJA KAO AUTOMATIZAM I LINOST KAO SUPERAUTOMAT Neki projektivni testovi konstruisani su tako da se ispitanici vis major ,,pro-jektuju" jer daju odgovore. Tako, na primer, Szondijeva tehnika obezbeuje unapred projekciju" izborom simpatinih i antipatinih fotografija. Na istom principu konstruisan je Machoverov test crtea ljudske figure. Nakon to je ispitanik dovrio crte, kliniar ga podvrgava paljivom ispitivanju. Koristei se pravom da utvruje dijagnostike pokazatelje: brisanja, zadebljanja, izostavljanja, senenja, krivudanja i sline grafomotorne mane, on inventarie projekciju". Kakve anse ima osoba stavljena u testovnu situaciju? Naravno, samim tim to je prihvatila da u takvoj

situaciji uestvuje, ona e biti navedena da se projek-tuje. Dalje, ako ispuni svoju ulogu i na postavljene zadatke odgovori u skladu sa propozicijama: on se ve projektovao", hteo to ili ne. Drugim recima, da li ovi uslovi predstavljaju samo mogunost ili nunost projekcije? Izgleda da odgovor umnogome zavisi, pored linosti ispitanika i umenosti dijagnostiara da prepozna projekciju", i od tipa projektivne tehnike. Naime, pro-jektivne tehnike su konstruisane tako da se u odgovorima ispitanika manje-vie uvek pronalaze elementi koji se klasifikuju kao projekcije". Moda je Szondi u tom pogledu ekstreman sluaj, ali ni Machoverova tehnika ne zaostaje mnogo. Skoro svaki amaterski crte ima grafomotorne slabosti koje putem klasifikatorske skale dobijaju kvalifikaciju projekcije". Prema tome, opravdano zakljuujemo da same projektivne tehnike automatski obezbeuju projekciju. U vezi sa ovim postavlja se pitanje smisaonosti automatske projekcije. Ambicija konstruktora je lako razumljiva. U vreme kada je nadirao iracionalizam 1 kada je vladajui koncept prirode oveka bio psihoanalitiki iracionalni super-automat, ponuda ovakvih alata" bila je siguran put ka uspehu. Mo i vrednost kliniara merila se po tome koliko brzo, dobro i uspeno dosee do regulatorskih mehanizama superautomata. Ako su projektivne tehnike automatski obezbedivale sliku funkcionisanja i kvarova u ljudskom superautomatu (nesvesnom), uprkos blagom otporu svesti, samopotovanja, stida itd., onda je to bio plus za njih. Naprotiv, svaka uslovljenost dijagnoze epifenomenima bila je ravna nesavrenosti instrumenta. Koncept automatske projekcije uvrivao je kod kliniara veru u model iracionalnog superautomata a istovremeno je apsolutizovao bolesno". 421 Treba istai da vrhunski projektivni instrumenti kao to su Rorschachov i TAT nisu opremljeni automatskim modelom projekcije. Ispitanici na ovim tehnikama mogu da ispune ulogu ispitanika, mogu da uestvuju u ispitivanju, da daju odgovore, a i pored toga da rezultat bude mrav". Protokoli ispitivanja osciliraju izmeu dva kvaliteta: obilje projekcija - nema projekcije. Koncept automatske projekcije tesno je vezan za jedan isto tako neprihvatljiv koncept, linosti kao iracionalnog superautomata. Ego psiholoke teorije predstavlja najvii stupanj razvoja ovog koncepta ovekove prirode. Ego je predstavljen kao srce" superautomata koje uravnoteava oprene snage koje operiu izmeu, unutra - spolja. Otkrivanje pravila funkcionisanja ego-aparata, koje je naravno najbolje izvodljivo projektivnim tehnikama, obezbeuje kliniaru uverenje da moe manipulisati linou, daje moe dovesti u stanje dobre prilagoenosti". Antiteza je ukljuenost Problem perspektive svodi se na mogunost redefinisanja i linosti i projek-tivnih tehnika. Ukoliko je koncept iracionalnog superautomata i njegove minija-turizovane varijante ego-aparata manje prihvatljiv, utoliko je potreba reformulacije koncepta projekcije vea. Najira filozofska osnova dileme teorija linosti svodi se na dilemu determinizma i slobode. Motivi, crte linosti, nagoni, mehanizmi odbrane, navike, anksioznost, svi ovi koncepti u nekoj meri imaju karakter deter-minatora ponaanja. Zasnivanje linosti na bilo kojoj kombinaciji ovih koncepata vodi ka manje-vie zatvorenom sistemu velike detenninisanosti. Veliko je pitanje da li trei pravac" ili trea sila" uspeva da nade reenje za dijalektiki problem odnosa determinizma i slobode? Prenaglaavanje indeterminizma i slobode moe da bude inspirativno ali preteno netano. U krajnjoj liniji, reenje problema koncepta projekcije, pa tako i projektivnih tehnika, neodvojivo je od teorije linosti i filozofskih problema, kao to su kontroverza determinizma i slobode! Nije i ne moe biti dovoljno to to emo jednu osobu dovesti u kabinet psihologa, to emo je navesti da prihvati ulogu ispitanika i to emo joj dati instrukciju i stimuluse - zadatke. Ispitanik jo uvek ima, ili bar moe da ima, autonomiju i kontrolu kako nad direktnom tako i indirektnom komunikacijom u kojoj uestvuje. Odluujui kvalitet njegovog uea je da li je on autentino ukljuen u situaciju ili nije. Ukoliko se on identifikovao sa svojom ulogom, sa likom stimulu-som, sa zamiljenom osobom koja izgovara nedovrene reenice, sa iskazima o opaaju mrlja, onda smemo govoriti o projekciji. To znai da projektivno ponaanje nije izigravanje cenzure" svesti", nego obratno ono podrazumeva ukljuenost u interakciju i komunikaciju. Da li su ispitanik i kliniar rivali ili partneril Klasini koncept projektivne tehnike definisao je odnos kliniara i ispitanika kao rivala. Ispitanik pokuava da sakrije svoj iracionalni superautomat" pred sobom i pred kliniarem, dok ovaj, koristei se projektivnim superinstrumentom, pobeuje otpor! Gotovo tri decenije klinikog iskustva pokazuje nam ubedljivo da ovaj scenario nije bio najbolje prilagoen svim akterima. Iskustvo pokazuje daje projektivno testiranje isto toliko osetljivo na kvalitet meuljudske interakcije kliniara i sluaja kao i ostale tehnike. Prazna ljubaznost 422 i korektnost kliniara nije dovoljan dodatak projektivnoj tehnici. Osnovni problem ostaje kako

pospeiti autentinu ukljuenost ispitanika, kako ga ohrabriti da se identifikuje? Jedna vrsta Rogersovske mirodije" moda bi utrla put reenju ovako viene prepreke! TEORIJA PROJEKCIJE - NOMINALISTIKA ZAMKA? Ako sagledamo sve injenice i sve argumente koji su izloeni i razmatrani u vezi sa pitanjem da li postoji opta i zajednika teorija projekcije ili samo pojedinani modeli, nametnue nam se zakljuak daje potpora generalnoj teoriji slaba. Gotovo da smo sigurni u to da su izmeu metodolokog principa nedirektivnog stimulusa" i instrukcije koja orijentie na spontanu ekspresiju, s jedne strane, i psihodinamike teorije kao intepretacijskog okvira, s druge strane, interpolirane prilino razliite tehnike sa specifinim modelima testovnog ponaanja. Drugim recima, modeli testovnog ponaanja na Rorschachu, TAT-u, Mahoveru i TNR-u, kao i drugim slinim tehnikama, nisu nita meusobno srodniji nego to je srodan Kahnov test simbola sa Hanfmanovim testom obrazovanja pojmova. Traganje za optom teorijom testovne projekcije ne vodi niemu. Kako je onda uopte i dolo do isticanja takvog cilja? Zadatak se nametnuo po analogiji. Ako testovi inteligencije nose isti naziv, onda je to opravdano samo zbog toga to mere istu stvar", odnosno zato to se dobijeni rezultati mogu interpretirati istim sistemom pojmova. Takozvane projektivne tehnike imaju donekle slinosti sa gledita interpretacijskog sistema. Rezultati se uvek interpretiraju sa stanovita dubinske psihologije ili ego-psihologije, u svakom sluaju psihodinamiki. Meutim, zadaci su razliiti, a i segmenti linosti nisu za sve projektivne tehnike istovetni, naprotiv. Dodue, i na VB skali imamo subtestove veoma razliite vrste, koji ak zahvataju prilino autonomne faktore. No ipak, svi zajedno daju neku ineru opte inteligencije. Subtest opte informisanosti i subtest ifrovanja ili Kohs imaju malo meusobnih slinosti. Oni su bar toliko razliiti koliko se razlikuju Rorschach, TAT i Mahover. To ipak ne smeta da ih obuhvatimo istim nazivom koji je opravdan dokazima o latentnim strukturama. Insistiranje na ovoj analogiji neodrivo je stoga to je dokazanost konstrukta inteligencije neuporedivo jaa od dokazanosti konstrukta projekcije u smislu testovne ekspresije dinamike linosti. Pozitivno je utvreno da se neki oblici ponaanja mogu dosledno objasniti pojmom projekcije kao mehanizma odbrane. Meutim, projektivne tehnike nisu instrumenti koji slue za procenu ego-odbrane tipa projekcije. Postoje takoe izvesni pozitivni dokazi da projektivne tehnike omoguavaju srazmerno pouzdanu procenu latentnih (nesvesnih, genotipskih, potencijalnih) slojeva linosti. O tim slojevima postoje samo indirektni dokazi i oni se ne mogu objektivizirati, to povlai za sobom nemogunost provere predik-cije pomou manifestnih indikatora dogaaja. Projektivne metode ne slue procenjivanju projekcije nego linosti. Zbog toga je sam naziv samo oznaka procesa" koji posreduje analogno nazivu verbalni ili neverbalni test. Sadraj koji teimo da zahvatimo projektivnim tehnikama je linost, i to naroito sloj koji je nesvestan, latentan, potencijalan, za koji se pret423 postavlja da genotipski odreuje manifestno, fenotipsko ponaanje i svesno unutranje iskustvo. Zubin kae daje linost univerzum koji se smanjuje". Svako otkrie u oblasti objektivnog procenjivanja nekih struktura, na primer motivacije, stavova, inteligencije, dovodi do smanjivanja granice tog univerzuma koji nazivamo linost. Koncept linosti oznaava specifino jedinstvo, ali i niz jo nepodvedenih pod kontrolu komponenata koje e se, u doglednoj budunosti, moi preciznije ineriti. Projektivne tehnike slue kao provizorijum, kao privremeno reenje za procenu jo nemerljivih komponenata, ali i kao jedna vrsta pristupa proceni linosti kao specifinoj celini. Jo pre mnogo godina je reeno da projektivne tehnike mere od svega pomalo, a ni od ega dovoljno". Projektivne tehnike imaju teorijsku opravdanost u tom smislu to objektivno jednake zadatke, nestrukturisanog karaktera ljudi reavaju na razliite naine, pri emu njihove osobenosti postaju, u veoj ili manjoj meri, znaajni faktori varijacija. Isto tako je prihvatljiva teza da linost kao celina, a njeni latentni slojevi posebno, deluje na formu i sadraj odgovora i u ivotu i u testovnoj situaciji projektivne vrste. Meutim, ova injenica ne dokazuje ipso facto tanost nekih pretpostavki koje projektivisti iznose ,,u paketima". Tako, na primer, jo je otvoreno pitanje da li je postignuto reenje obrade i interpretacije projektivnih tehnika najbolji put ka otkrivanju svih inilaca koji su uticali na odgovor. injenica da mnogi faktori, meu kojima i genotipski, utiu na javljanje odgovora na projektivnoj tehnici jo ne dokazuje da smo mi u stanju da tano odredimo putanju formiranja odgovora i razaznamo vrstu i intenzitet procesa i sadraja koji su doveli do tih odgovora. Reputacija projektivnih tehnika nije zavisila od znanja o karakteru procesa testovne projekcije, ve je bila i ostala funkcija reputacije psihoanalize za koju se vezala. Izgleda da taj odnos, uprkos dosta dugoj istoriji, jo uvek nije dovoljno iskristalisan. Razlog je delom u tome to se i psihoanaliza menja, reorganizuje i pribliava granici testabilnosti". Poenta reputacije projektivnih tehnika je u tome to su to jedini testovi genotipskog, nesvesnog u linosti. Projektivne tehnike se ne oslanjaju na celokupno psihoanalitiko uenje ve samo na pojedine uzorke. Osim toga, svaka projektivna tehnika zahvata druge komponente linosti. Pored toga to se one na ovaj

nain predstavljaju manje-vie komplementarne, ostaje injenica da je njihovo teorijsko jedinstvo samo naelo. Svaka projektivna tehnika pokazuje otvorenost i prema drugim uenjima, a sve zajedno tee povezivanju psihoanalize i personologije. Navedena superiornost projektivnih tehnika nad ostalim sredstvima procene linosti i ponaanja poiva na pretpostavci daje nesvesni sloj linosti po uticaju primaran. U tom svetlu takozvane projektivne tehnike trebalo bi nazvati metode procene nesvesnog, to ne bi stvaralo predubeenja o prirodi procesa komunikacionih kanala test - linost. Meutim, ezdesetih godina zapoeo je proces osporavanja superiornosti indirektnog ispitivanja linosti nad direktnim (Getzels, Walsh, Cook, Seltiz). Scott i Johnson, pristupaju analizi serije publikovanih radova uporeujui vrednost direktnog i indirektnog pristupa eksploraciji i dijagnostici linosti. Svoj pregled zavravaju zakljukom da su direktne tehnike (samoopisivanje na intervjuu ili upitniku) superiorne nad indirektnim (projek424 tivnim) ili su iste vrednosti. To bi znailo da je prihvaenost projektivnih tehnika bila osnovana na zabludi, na pogrenoj oceni potencije nesvesnih slojeva dinamike. Takvo miljenje je zastupao i Allport, mada je prihvatio opravdanost indirektnih tehnika u populaciji neurotiara, gde je i postavka o dominaciji iracionalne dinamike teorijski opravdana. Mischel (1972) istupa sa tezom o restauraciji autoriteta svesti, odnosno direktnih, samoopisnih pristupa proceni linosti. Iskustvo koje smo stekli u periodu od etrdeset godina, za koje vreme su direktne (samoopisne) i indirektne (pro-jektivne) tehnike koegzistirale u klinikoj praksi, navodi na zakljuak daje superiornost projektivnih tehnika nedokazana. Ako proirimo kontekst iskustva i van klinike psihologije, zakljuiemo da je najbolja mogua kombinacija izvora informacija o linosti samoopis i procena data od strane vrnjaka. Projektivisti neprekidno ponavljaju argument daje direktan samoopis nepouzdan zbog ogranienosti svesti i delovanja ego-odbrane. Meutim, pie Mischel, svi dokazi o delo-vanju tih maskirajuih mehanizama, koje smo prikupljali eksperimentalno na normalnim ljudima, nisu dali nita to nismo mogli dobiti i direktnim pitanjima. Mogue je da smo pribegavali komplikovanim tumaenjima, mada bismo i znatno vie dobili da smo umeli da postavimo bolja pitanja. Zbog elje da steknemo mo saznanja o skrivenim pokretaima prihvatili smo itav niz nedokazanih postavki. Tako smo usvojili postavku o indikatorima, odnosno indirektnim znacima genotipa ponaanja. Meutim, po miljenju Mi-schela, to je bilo pogreno. Mada smo zahvaljujui toj zabludi verovali da nam projektivne tehnike otkrivaju najoptije obrasce, pri svakom temeljnom provera-vanju dokazalo se daje princip uzorka bolji od principa indikatora. Odnosno, ukoliko je testirani uzorak ponaanja bio blii kriterijskom ponaanju, utoliko je valid-nost procene bila bolja. McClelland se usprotivio ovoj tezi, pozivajui se na istraivanja o ambiciji koja je vodio i direktnim i indirektnim (TAT) postupcima. Po njegovom miljenju, rehabilitacije direktnih tehnika kakvu zastupaju Scott, Johnson i Mischel bila bi mogua kada bi motivacija bila u potpunosti dostupna svesnom ja, to po svemu sudei nije sluaj. Zavrni komentar Ovaj pregled istraivanja i rasprava o projektivnim tehnikama, koncepcijama projekcije i zasnovanosti ovog naina ispitivanja linosti neobino je dug. Osim toga, podaci i miljenja redaju se kao beskonana provokacija bez izgleda da se sloe u neku koherentnu celinu. Ovaj utisak o projektivnim tehnikama, nekadanjoj avangardi psihodijagnostike, odgovara stvarnom stanju stvari. Pomalo je tuno suoiti se sa nemoi onih koji su nekada sa pravim entuzijazmom zastupali projektivni pristup. Meutim, ova nemo nije nemo projektivista. Tekoe koje smo upoznali, po naem miljenju imaju dva, meusobno povezana objanjenja. Jedno se odnosi na koncept, a drugo na metod. l. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici je proiziao iz nedomiljenih ideja o predmetu ispitivanja. Mada su puno napisali o projekciji, o linosti i drugim pojmovima istog reda, projektivisti nisu razjasnili ta 425 ispituju. Oni su baratali sa pojmom linost u onom smislu u kome je pisao Zubin, daje linost onaj preostali deo psiholokog univerzuma koji jo nismo uspeli da blie definiemo i bolje izmerimo. Prednost ovakvog opredeljenja je viestruka, ali nije veita. To dozvoljava da neobavezno spekuliemo, konstruiemo i iskazujemo miljenja ,,o linosti" pozivajui se na autoritete (Frojd, Rorah, Mari, Szondi itd). Poenta je da su projektivisti zamenili retoriku i teorisanje. 2. Neuspeh projektivizma u psihodijagnostici proiziao je iz neshvatanja ozbiljnosti istraivanja odnosa konstrukta i instrumenta. Umesto da ovaj odnos istrauju i sve bolje saznaju, projektivisti su se zadovoljili deklaracijom i programskim manifestima. Projektivisti su ispoljili neoprostivu metodsku naivnost. Oni su verovali da je mogue odreene pojave, odreene znake na projektivnim tehnikama, objasniti nekim pojmom iz okvira psihoanalitike teorije, a odmah zatim na osnovu istih znakova donostiti zakljuke o nekoj osobi i tumaiti tu osobu hipotetinim konstruktom iz prve faze.

Opravdanje za cirkularnost u psihologiji je lake isposlovati nego u fizici, mada ona nije tua nijednoj od njih. Ali, uvek postoji bar jedno ali", cirkularnost je kratkoroan kredit koji mora biti u dogledno vreme otplaen nizom razliitih dokaza. Isti problem postoji i kod testiranja inteligencije, jer je i inteligencija konstrukt. Meutim, dokazi u prilog ovog konstrukta-su mnogobrojni i valjaniji nego dokazi o valjanosti i korisnosti konstrukata sa kojima operiu projektivisti. Nema spora oko toga da li je zanimljivije, uzbudljivije izmiljati nove konstrukte koji nam mogu, pored neposrednog prijatnog doivljaja, doneti i ugled, ili se baviti istraivanjem i dokazivanjem konstrukata. Naravno, projektivisti su pre svega kliniari, ljudi prakse, a ne opsesivni kabinetski istraivai. To je sigurno tano, ali manjak nije u opravdanjima ve u istraivanju i dokazima. Izgleda da emo se zaustaviti na konstataciji da su projektivne tehnike lepa kreacija koja je stigla prerano, a ostala je na istom mestu predugo. I jo jedna napomena. Poneki kliniari obavljaju svoj posao izvrsno, koristei se pri tom projektivnim tehnikama. Pogreno bi bilo, polazei od naih zakljuaka, zakljuiti da je upotreba projektivnih tehnika tetna. One mogu dati povod za inspirativni uvid kliniaru koji je pronicljiv i intuitivan. Ogranienje koje proizlazi iz naih zakljuaka svodi se na to da projektivne tehnike nisu dokaz. 426 XVIII. CRTE LJUDSKE FIGURE Savremena psihodijagnostika baterija, kao instrumentalni dodatak naturali-stikoj studiji sluaja, sastavljena je iz tri grupe testova, tehnika i skala (TTS). Prva grupa obuhvata testove inteligencije i drugih kognitivnih sposobnosti. Sastav i veliina ove grupe variraju zavisno od problema koji se eksplorie. Drugu grupu sainjavaju upitnici i inventari, dakle tehnike samopisnog ocenjivanja strukture linosti. Treu grupu ine projektivne tehnike. Kao i kod prethodne dve grupe tako i kod ove sastav moe varirati zavisno od potrebe i preferencija ispitivaa. Meutim, kada se spomene klasa projektivnih tehnika, onda se pod tim, obino, podrazumeva trijada: crte ljudske figure, Rorschachova tehnika i TAT. Crte ljudske figure kao projektivnu tehniku uvela je Machoverova (1949). Posmatrajui crtee dece dobijene pri testiranju inteligencije po sistemu Good-enough, ona je zapazila znatne individualne razlike bez obzira na istovetnost IQ. Traei razloge razlici meu slinima Machoverova se opredelila za jednu seriju eksplanatornih koncepata iz okvira dinamske psihologije. U svojoj studiji ona je iznela teorijsku osnovu individualnih razlika crtea ljudske figure, definicije eksplanatornih koncepata, tehniku testiranja i analize i niz primera klinike dijagnostike interpretacije. Bez preterivanja moe se rei da Machover-tehnika (MT) zauzima jedno od prvih mesta u pogledu uestalosti primene meu ispitanicima svih uzrasta. Ova je injenica sasvim dovoljna da se postavi pitanje emu duguje MT svoju popularnost? Odmah moemo istai da popularnost MT-a nije ulo vijena razlogom koji bi bio najprihvatljiviji, tj. valjanou. Pre svega, MT je dijagnostiki postupak koji iziskuje vrlo malo vremena, koji nailazi na dobar odziv kod ispitanika i koji ne predstavlja nikakvo optereenje za ispitivaa. tavie, dok ispitanik crta, kliniar moe da obavi neke druge poslove ili proeta ako je zamoren dugim sedenjem. Drugo, MT se javio u vreme kada su dinamsko-psiholoke interpretacije bile izuzetno favorizovane u klinikom radu. Istina, i mnoge druge projektivne tehnike, koje nisu nikada bile prihvaene, nudile su istu mogunost, ali uz neuporedivo sloeniji nain obrade, dakle uz vei napor i vei vremenski utroak. Ekonominost i uklopivost u psihodinamike interpretacije, verovatno su doprinele da MT bude izdvojen iz mnotva drugih tehnika koje su takoe nudile sline pogodnosti. Meutim, upravo je pitanje zato su druge tehnike samo meteorski prole, a MT je ostao. Ako paljivo prouimo produkciju projektivnih tehnika od sredine etrdesetih godina pa do sredine ezdesetih, kada je ona bila najintenzivnija, zapaziemo da se godinje publikovalo oko deset u proeku, a verovatno i vie za itav dvadesetogodinji interval. Prema ovoj ukupnoj proizvodnji sasvim je razumno pitanje po kome kriterijumu je izvrena selekcija prve lige", ustaljenog projektivnog 427 kvarteta u sklopu baterije: Rorschacha, TAT-a, testa nedovrenih reenica i Machover-tehnike? Sve to ovde sledi o MT-u imalo bi opravdanja da bude napisano samo utoliko ukoliko bi to predstavljalo odgovor i razradu odgovora na prethodno pitanje. Meutim, u literaturi objavljeni tekstovi samo ovla dodiruju ovo pitanje, kao da se ono i ne postavlja. Namesto toga opisuje se nain primene i modifikacije osnovne forme a daju se informacije o psihometrijskim karakteristikama MT-a. Trei razlog koji u nekoj meri doprinosi izdvajanju MT-a, odnosno njegovoj popularnosti jeste personoloka provokativnost samog crtea. Ovu tezu bi valjalo malo potpunije izloiti. Pre svega MT se nudi kao projektivna tehnika sa relativno dubokim zavhatom u linost. To je u datom teorijskom kontekstu i orijentaciji mnogih klinikih psihologa pozitivan poen. Primena same tehnike ne traje dugo, otpor je neznatan i sve se zavrava brzo. To je takoe pozitivan poen. Nain obrade, koji je izloen u standardnom priruniku, naizgled je opsean a, u stvari, tako komplikovan da nema mnogo mogunosti da se protivureni parcijalni sudovi izravnaju i integriu. Jedina mogunost je da se analitika faza

izvede skraeno a integracija obavi kliniki. To praktino znai da e procena crtea i interpretacija linosti biti kliniki impresionistika. Mnogi publikovani nalazi zasnovani na MT-u potvruju ove konstatacije. Upravo ova injenica dala je povoda da se o MT-u stvori negativna ocena, da se u prvi plan istie metodoloka naivnost, nedoslednost i povrnost. tavie, Levy prikazuje sa puno prezira ne s'amo MT nego i one koji vole" ovaj instrument: Test crtanja je naroito privlaan za impulzivne i povrne osobe" (psihologe, B. J.). Uprkos osnovanosti ocene o slabostima MT-a kao psihometrijskog instrumenta ne moemo olako prei preko proste injenice da je ona ve dvadeset godina u bateriji psiho dijagnostikih tehnika, da je meu najvie primenjivanim dijagnostikim postupcima u klinikoj psihologiji. Mada jo nismo dali odgovor na pitanje zbog ega, ne moemo prihvatiti miljenje da je razlog u tome to su kliniki priholozi impulzivne i povrne osobe". Mada je vrlo verovatno da ima i takvih klinikih psihologa, neobjanjivo je zbog ega oni uspevaju da nametnu MT onima koji nisu takvi? Razlozi bi mogli da budu u tome to crte ljudske figure ima jednu primarnu izraajnu vrednost. Pod primamim podrazumevamo nezavisnost izraajnosti od odreene teorije linosti i odreenog metodolokog sistema ocenjivanja, analize i klasifikacije. Zapravo, crte ljudske figure je naturali stiki sitmulus, on se pojavljuje gotovo svuda gde ima ljudi i uvek neto kazuje, nosi neku poruku i ima neko znaenje. Ta univerzalna izraajnost crtea ljudske figure i njegova razumljivost, koja je brza i nezavisna od specijalistike obuke, ini MT izuzetnim. Uostalom, ovu tvrdnju donekle potvruju i mnoga istraivanja u kojima se pokazalo da kliniari, bez obzira na svoju specijalizaciju i duinu klinikog iskustva, nisu bili superiorni u slepoj interpretaciji linosti posredstvom crtea ljudske figure (Todorovi, 1973). Popularnost MT-a je fenomen koji se moe tumaiti razlozima validnosti, odnosno time to crte ljudske figure zahvata i izraava bitne karakteristike linosti crtaa. Meutim, srazmerna prevaga suprotnih dokaza u procesu psihometrijske provere MT-a, uz istovremenu popularnost ove tehnike, daje osnova da razloge 428 ove paradoksalnosti potraimo na drugoj strani, u klinikoj psihologiji. Pitamo se kako je mogue da se kliniari ogluuju o nalaze do kojih se dolazi priznatim postupcima validacije, a opredeljuju se za argumente koji su subjektivni, od kojih se javno ograuju i koje kod drugih kritikuju? Ova protivurenost pozicije kliniara ima iru osnovu. Ona se protee i na ostale projektivne tehnike, na primer Rorschacha, i povezana je sa kontroverzom klinikog i statikog pristupa. Da bi se razumela popularnost MT-a mora se razumeti mrea osnovnih teorijskih postulata kliniara. U tom kontekstu MT prua kliniarima izvesne informacije koje su relevantne za dubinsku procenu linosti, a istovremeno su, upravo zato, relativno rezistentne na psihometrijska osporavanja. Kada ovo kaemo, mislimo pre svega na tezu da je spontani izraz ili svesno manje cenzurisani izraz pouzdaniji pokazatelj. Crte ljudske figure, u velikoj veini sluajeva, predstavlja proizvod koji je slabo kontrolisan u onim aspektima grafomotomog izraza koji se kliniki ocenjuje. Crte je za veinu kliniara manje cenzurisani izraz linosti nego verbalizacija. Crte nastaje za vrlo kratko vreme. Kao izraz linosti ili kao poruka on je kondenzovan. Za kliniki sud o linosti vano je koji su aktuelni problemi" pored mnogih potencijalnih, latentnih koji su moda od prvih jai ali miruju ili su prikriveni. Kliniar trai izvesnu selekciju problema, koji mogu posluiti za to da se od njih krene ili da se neposredno razrade. Uprkos ambicioznoj shemi Macho-verove, koja obuhvata linost u celini", crte ljudske figure nije mikrofilm biografije" pojedinca ve selekcija aktuelnih potreba ili konflikata. To to kliniar zakljuuje iz crtea o ispitaniku zasnovano je na svega nekoliko poruka koje on na neki nain povezuje. Mladi kliniar izdvaja samo jedan problem, koji koristi da bi sve ostale povezao. Ako je muka figura koju je nacrtao mladi upadljivo feminizirana, a pored toga je iskoena, nema stopala i ima kao odseene" ruke, onda e interpretacija biti organizovana oko koncepta kastracionog straha - nesigurnosti - neprihvatanja mukog uzora i uloge odbijanja odgovornosti - beanja u pasivan i zavisan poloaj. Iz ovog primera se dosta jasno uoava da procena uzima u obzir dva sistema klasifikacije znakova i znaenja. Prvi nain posmatranja je opti, naturalistiki, koji nije specijalizovan ni u dijagnostikom, kritiko-umetnikom ili estetskom smislu. U tom odnosu crte je jedno saoptenje, jedna grafiki izraena tema ili sadrina. Za takvo posmatranje sadraj je vaniji od fonne. Gledajui crte kao da traimo odgovor na pitanje ta je hteo crta da prikae? Iza tog pitanja sledi faza deifriranja" sadraja ili poruke, onako kako to posmatra vidi i ocenjuje. Na primer: prikazan je jedan savremeno obueni mladi ili devojka . .. pre bih rekao mladi ... da, to je savremeni lik, feminizirani mladi. Ovaj naturalistiki nain gledanja crtea kao funkcije grafomotomog prikaza odreenih sadraja, tema ili poruka stavljen je u okviru Machover-tehnike u drugi plan. To, meutim, ne znai daje on sasvim neutralisan, daje u potpunosti zame-njen drugim, specijalistikim, psihodijagnostikim sistemom selekcije, kodiranja i klasifikacije. U dijagnostikom pristupu MT-u vanost sadraja je redukovana prostom injenicom da mi diktiramo sadraj ispitaniku. To znai da svi ispitanici crtaju prema istoj

instrukciji isti sadraj. Na primer, u sklopu standardne instruk429 ije za MT, ispitanik prima zadatak koji glasi: Nacrtajte jednu ljudsku figuru!" Prema tome, on dobij a direkciju, temu, sadraj i to istim recima kao bilo koji drugi ispitanik. Nesumnjivo je da odreenost sadraja koji ispitanik treba da prikae svojim crteom nije potpuna, tavie, ona je takva da doputa veoma veliku slobodu, pod uslovom da se prihvati granica klase ljudska figura". Zastajanje na ovako neodreenom zadatku, koji bi mogao biti i neuporedivo konkretniji, predstavlja osnovni preduslov da se crtanje uvrsti u kategoriju projektivnih tehnika. Machover-tehnika nije osobena samo zato to se kao projektivni stimulus javlja jedan grafomotorni zadatak a kao odgovor" crte ljudske figure, po emu se izdvaja od svih ostalih projektivnih tehnika elitnog kruga". Njena osobenost je u isticanju vanosti jednog posebnog naina prilaenja crteu. Ovaj drugi pristup, koji se dosta razlikuje od opteg, naturalistikog, moemo nazvati dijagnostikim. Kada crte posmatramo sa naturalistikog stanovita obinog oveka", onda se orijentiemo na pitanje ta je umetnik izrazio? ta je hteo da saopti? Koliko je lepo i efektno izrazio svoj doivljaj? Sve to nije relevantno sa dijagnostikog stanovita Machover-tehnike. Pre svega, sloboda koja je crtau data posmatra se kao potentan podsticaj za aktiviranje nesvesnih determinanti ponaanja. Nas prema tome ne zanima ta je crta prikazao, njegov uspeh u tome da izrazi svoju temu, doivljaj koji posmatra ima u kontaktu sa delom. Naprotiv, nas interesuje da li je bilo i kakvih ometanja u grafomotornoj izvedbi crtea. Prema tome, crte vie ne posmatramo kao umetnikovo vienje sveta ili izraz nekog doivljaja koji on prihvata kao umetniku temu i prenosi je drugima. Crte posmatramo kao izraz ometenosti, poremeaja, sukoba ili blokova u interpersonalnom polju i nivoima linosti. Osnovna ideja Machoverove je da grafomotoma izvedba crtea ljudske figure nosi izvesna obeleja, u smislu specifinosti ili greaka, koja korespondiraju sa psihodinamikim fenomenima. Na primer, odreene grafomo-torne osobine crtea mogu da ukazu na opreznost, preteranu sumnjiavost i osetljivost crtaa u meuljudskim odnosima. Prema tome, crte ljudske figure ne prikazuje realni svet, pa ni umetnikov doivljaj oveka, ve crtaev doivljaj sebe. Crte u okviru Machover-tehnike definisan, je, prema tome, kao subjektivna slika subjektivnog sveta". Ovaj koncept crtea veoma odgovara zahtevima projektivistike interpretacije. Pitanje je, meutim, koliko je ova definicija odriva. Ona se moe dosta lako braniti ako su u pitanju deca. Poznato je da deca spontano crtaju, kao i to da ona vie crtaju to znaju i doivljavaju nego to vide. Njihov crte i nije realistian, ali je autentian u odnosu na njihovu zrelost i iskustva. S druge strane, poznato je da se crtei slikara, grafiara i drugih osoba koje se bave crtanjem na profesionalnoj ili amaterskoj osnovi ne mogu upotrebiti u svrhu projektivistike analize. Oni naime ne crtaju spontano", ne crtaju naivno". Iz ovoga sledi da usvojena definicija pretpostavlja da ispitanik crta u konstelaciji deteta, amatera koji je kao crta naivan ili, to bi bilo logino ako je u pitanju profesionalni grafiar, daje orijenti-san da prikae crteom ljudske figure kako doivljava sebe? Na ova razmiljanja nadovezuju se jo dva pitanja. Prvo, da li se u crteima profesionalaca ne javlja autorov doivljaj sebe? Drugo se pitanje odnosi na to kako 430 mogu naivni autori da izraze svoja unutranja iskustva kada uopte uzev slabo crtaju i zbog ega su oni vie egocentrini nego profesionalci? Moramo priznati da se u literaturi o MT-u teko mogu nai odgovori na ova ili njima slina pitanja. Ovo nas upuuje na zakljuak da treba raditi na osnovu odgovora koji su dati, ne zadravajui se previe na nedoreenostima. STIMULUS Stimulus u sklopu Mahoverove tehnike, po analogiji sa drugim projektiv-nim tehnikama, jeste prazan list hartije. Meutim, prazan list je do te mere nestrukturisan" da sam po sebi ne bi mogao izazvati eljeno ponaanje. Usled toga je ispravnije da se stimulus na Mahover-tehnici deflnie kao kombinacija praznog lista hartije, priloene olovke i instrukcije. Sam list hartije, mada prazan, ne kazuje skoro nita, ne provocira odrasle i adolescente da se spontano grafomo-torno izraze kao to je sluaj sa decom. Hartija i olovka donekle su jai stimulusi za neku akciju, ali su alternative ipak previe brojne. Instrukcija je praktino onaj momenat koji unosi potrebnu dozu usmerenja a ujedno predstavlja i znak za zapoinjanje odgovora". Ispitaniku se daje prazan list regularnog formata (29 X 20,5 cm), koji e on ispuniti po svom nahoenju. Poto se od svakog ispitanika trai da nacrta po dve figure, a stimulus mora biti istovetan u oba sluaja, to znai da e dobiti dva prazna lista. Deca obino crtaju na veem prostoru. Zbog toga njima potpuno odgovara navedeni fonnat lista. Meutim, odrasli ljudi mogu sasvim dobro da se izraze i na polovini lista, odnosno da svaki crte dobije po jednu polovinu napola presavijenog lista. Instrukcija koju ispitanik prima glasi: Nacrtajte, na ovom listu hartije jednu ljudsku figuru!" Poto se u izvesnom broju sluajeva javlja sklonost da ne prikau elu ljudsku figuru ve samo glavu, bistu ili lik do struka, instrukcija se moe proiriti dopunom nacrtajte elu figuru". Ovo je bolje reenje nego

traiti da ispitanik ponovo crta ako je prikazani lik nepotpun. Na eventualna pitanja koja bi ispitanik uputio ispitivau traei vie odreenosti i oslonca ne moe se pozitivno odgovoriti. Ispitiva mora da sauva nestrukturisanost na upravo ovakvom ste-penu. On e ispitaniku odgovoriti: Radite kako vam odgovara!" Nema sumnje daje instrukcija Nacrtajte ljudsku figuru" stvarni stimulus Mahover-tehnike. Hartija i olovka su samo sredstva pomou kojih se zadatak ispunjava. U krajnjoj liniji odgovor bi mogao da se da i na niz drugih naina: na platnu ili vajanjem iz gline ili plastike. Poenta je u figuri oveka, a ona se moe prikazati na puno naina. Hartija i olovka imaju tu prednost da su kao mediji" vrlo prihvaeni i univerzalni. Formulacija instrukcije je takva da ne ostavlja mesta dvoumljenju ta da se nacrta. Ali sem najireg okvira, sve ostalo je preputeno ispitaniku. Kada ispitanik zavri sa crtanjem, onda mu se daje drugi list i drugi deo instrukcije: Sada nacrtajte ljudsku figuru suprotnog pola!" Prema osnovnoj zamisli, uslovi pod kojima se testiranje obavlja treba da budu istovetni za sve ispitanike. To je vodee naelo psiholokog testiranja. Ova jednoobraznost i bezlinost treba da predstavljaju podlogu, takoe nestruktu431 risanu", nespecifino usmeravajuu, na kojoj e da se istakne ispitanikov odgovor. Sve to bi remetilo ovu bazinu postavku moglo bi postati sekundarni, tercijarni ili dopunski stimulus nekog reda. Pitanje je, meutim, da li je ispitiva u stanju da odri dovoljno visok stepen neutralnosti, a da i ne govorimo o tome da pojava dopunskih stimulusa u situaciji projektivnog testiranja zavisi i od ispitanika bar koliko od ispitivaa. Crte ljudske figure kao projektivna tehnika postigao je veliki uspeh. Pod tim podrazumevamo veoma veliku prihvaenost od strane praktiara, ukljuenost u regularne psihodijagnostike baterije i najzad veliko interesovanje istraivaa. Pored toga, osnovna varijanta ove tehnike koju je uvela Mahoverova (1949) nije jedina. Pored nje uveden je veoma veliki broj varijanti, na desetine, od kojih su se samo neke zadrale (Hammer, 1958). Mada je crte kao projektivni medijum veinom korien za prikazivanje ljudske figure ili grupe ljudi, ima varijanti u kojima se trai crte kue, drveta, automobila, ruke ili se ispitaniku preputa da nacrta ta mu padne na pamet. Za ove varijante se moe rei da nastaju pod dejstvom usmerenja izmenjenog stimulusa, instrukcije (papir i olovka su konstante). Iako ne spada strogo u istu klasu, ipak je vredno spomenuti Wartegovu tehniku. Instrukcija je u toj tehnici manje verbalna. Naime, ispitanik dobija zadatak da zavri crte, a stimulus je neki grafiki element koji nije nita odreeno ali moe biti komponenta mnogo ega. ODGOVOR Odgovor na Mahover-tehnici, ako je zadatak ispunjen, je crte ljudskih figura, tanije, dva crtea suprotnih polova. U dobre strane Mahover-tehnike spada, izmeu ostalih, to to testiranje staje malo i to se relativno brzo dolazi do odgovora. Istina, moe se javiti izvestan otpor crtanju, pogotovu kod ljudi nevinih pisanju ili starijih osoba. Ovaj se problem moe srazmerno lako resiti ohrabrivanjem, isticanjem da nije bitna lepota crtea ili traenjem da pre ljudske figure ispitanik prvo nacrta neto drugo. Zapazili smo da nai ispitanici gotovo bez otpora prihvataju da crtaju drvo. Nakon zavrenog crtea drveta tee im je da se usprotive nalogu da nacrtaju ljudsku figuru. Do otkria crtea ljudske figure kao projektivne tehnike Mahoverova je dola primenjujui skalu Goodenougha za procenu intelektualnog razvoja dece. Ona je zapazila da isti razvojni koeficijenti daju kvalitativno veoma razliite crtee. Traei razloge ovoj pojavi ona se zadrala na mogunosti povezivanja linosti i crtea. Prema tome, crte ljudske figure bio bi u vezi sa intelektualnim razvojem, ako je ispitanik dete, i sa linou crtaa, bez obzira na uzrast. Ostale faktore, koji bi takoe mogli da budu od uticaja na raznolikost crtea u istoj IQ grupi, Mahoverova nije uzela u obzir. Poto je prihvatila naelo da linost, na neki nain, utie na oblikovanje crtea ljudske figure, preostalo je ono tee: odrediti korespondenciju, pravila, kri-terijume i objasniti mehani/me. Problem itanja unazad" Mahoverova je resila tako to je praktino svaki element crtea oveka, kao i podloge crtea, prihvatila kao moguu informaciju. 432 Mada je osnovna postavka o linosti od koje Mahoverova polazi holistika, ona je procenu crtea zasnovala najednom tipinom analitikom postupku. Ravnotea se odrava tako to je znaenje svakog elementa" uvek uslovljeno celi-nom. Svaki crte ljudske figure u prvoj fazi procene prolazi kroz detaljno inventa-risanje. Na taj nain utvrujemo ta je sve prikazano, koji su se sadraji izdiferen-cirali i grafomotornom radnjom uklopili u ispitanikovu zamisao deteta, mukarca ili ene. Sa ove take gledano crtei ljudske figure mogu da variraju izmeu ,,kom-pletnog, izdiferenciranog i bogatog" crtea i njemu suprotnog nepotpunog, nedovoljno izdiferenciranog i siromanog". Pod pretpostavkom da su intelektualne i grafomotorne sposobnosti ispitanika bar prosecne, da nisu oteene, to nije ispunjen uslov kod mnogih klinikih grupa koje se ispituju ovom tehnikom, crte--odgovor moe predstavljati pojam deteta, mukarca ili

ene. Koliko je sadraj konkretnog crtea konstantan zavisi od toga da li je pojam opti i u kojoj je meri takav. Zanimljivo je da Mahoverova ne smatra da crte predstavlja opti pojam deteta, mukarca ili ene, ve prikazuje ispitanikovu predstavu sebe ili za sebe prisno vezanih osoba. Lista elemenata crtea koji se proveravaju je dosta duga. Ona obuhvata: crte kompletan glava kompletna trup kompletan noge i stopala usta oi brada ui obrve nos kosa vrat ramena struk aka prsti grudi enice odea i predmeti'. haljina - odelo cipele eir tap Popis ovih elemenata, odnosno analiza crtea, i pored slinosti sa postupkom koji se trai u okviru skale menatalnog razvoja Goodenougha ide drugim pravcem. Vrednost crtea kao izraza linosti nije proporcionalna stepenu diferenciranosti. Detalj sam po sebi nema vrednost. Odluuje jedan drugi momenat, koji je daleko tee ustanoviti i objektivizirati, a to je znaenje. Kada bismo znaenje mogli deflnisati i odreivati na osnovu sigurnih kriterijuma, onda bi Mahover-tehnika stekla upravo to to joj najvie nedostaje. Uz svako pitanje ta je prikazano, koji je element nacrtan, obavezno sledi i drugo pitanje: kako! Drugi deo sistema analize crtea namenjen je produbljivanju, traenju odgovora na pitanje kako je koji deo predstavljen i prema tome kakvo znaenje nosi. Mahoverova je ovaj deo zadatka pokuala da resi kombinujui: a) grafoloki pristup, b) kriterij um greke crtanja, c) psihoanalitiku simboliku, d) osetljivost i iskustvo klinikog tipa. 28 Psihodijagnostika 433 Evidentno je da bitna razlika izmeu dva pristupa ocenjivanja crtea ljudske figure, Goodenougha i Machoverove, nastaje i produbljuje se u pitanju kvaliteta, odreivanja znaajnih dimenzija kvaliteta. Tano je da mnogi crtei, i pored toga to su korektni, izdiferencirani i po inventaru bitnih elemenata zadovoljavaju norme razvoja, mogu imati jo neto" to skree panju. Vrlo je verovatno da to neto" stoji u vezi sa individualnou crtaa. Meutim, kljuno pitanje je sutinski metodoloko: koliko je inetod Karene Machover u stanju da objektivno i pouzdano zahvati, definie, proceni i objasni ,,to neto" u crteu i da na kraju dovede u vezu sa odreenim karakteristikama linosti crtaa? Druga serija znakova po kojima se crte analizira i ocenjuje potie iz klasine grafologije. Po analogiji sa rukopisom, svaki crte posmatramo kao figuru na podlozi, kao stav odnosa prema okolini. U listu grafolokih elemenata spadaju: veliina udaljenost od ivica: leve - desne; gornje - donje odnos prema vertikalnoj osi proporcionalnost elemenata, npr. glave, ruke, stopala stabilnost snaga pritiska na hartiju simetrinost

kvalitet rada (briljivost, grubost, bizarnost) naglaavanje zona: gornje, srednje, donje ANALIZA CRTEA LJUDSKE FIGURE Procena crtea kao odgovora linosti na projektivni stimulus" odvija se po odreenom, mada ne strogo fiksiranom programu. Najpre utvrujemo staje ispitanik dao u svom crteu. Moglo bi se rei da pravimo bilans, da inventariemo, traei podatke o tome ta u crteu ima. Ta je faza sasvim slina postupku ocenjivanja mentalnog razvoja po sistemu Goodenougha. Zatim sledi provera struktu-ralnoformalnih, grafolokih aspekata. Nastojimo da odredimo da li je crte ljudske figure veliki, osrednji ili mali; da li je u centru lista ili je pomaknut levo, desno, gore ili dole. Osmatramo da li je crte po vertikali paralelan ivicama lista i da li su delovi tela normalnih proporcija ili ima vidljivih odstupanja; odmah podvlaimo koji deo odstupa, da lije povean ili smanjen. Ukratko, sadrinska i strukturalnoformalna (grafoloka) analiza su prve dve faze procene linosti iz crtea ljudske figure. Program analize crtea po sistemu Mahoverove ne predvia nikakvu kvan-tifikaciju. Ne odreuje se ni intenzitet elemenata koji su dati i potvreni procenom, niti se predvia bilo kakva matematika obrada, na primer, sabiranje negativnih pokazatelja, izraunavanje koeficijenta prilagoenosti i slino. Namesto ovih uobiajenih testovnih mera koristi se iskljuivo kvalitativna procena. Program analize crtea, u prve dve faze, namee ispitivau zadatak da inven-tarie. On samo konstatuje ta ima u crteu i kako je crte grafomotorno i grafo-loki realizovan. Trea faza programa postavlja zadatak ocenjivanja, oznaavanja onih elemenata koji su upadljivi. To je, u stvari, tipian dijagnostiki pristup kojim 434 se nalaze greke, propusti i devijacije u odgovoru. Mahoverova je ponudila sledee kriterijume za prepoznavanje ometenosti i greaka: a) izostavljanje, b) unakazivanje, c) brisanje i popravljanje, d) senenje i mrljanje, e) prozirnost. U ovoj fazi programa, u kome je centralni problem prepoznati sve dijagnostiki relevantne elemente ili dijagnostike znakove, procenjiva nije strogo vezan za navedeni spisak greaka. tavie, on je ohrabrivan da trai i nalazi dijagnostike znake i druge vrste, pa ak i vrlo suptilne i vrlo specifine za konkretnog ispitanika. U literaturi se mogu nai mnogi znaci koji su opisani kao specifikum pojedinih grupa: gojaznih, telesnih invalida, poetnih shizofrenija, homoseksualaca itd. Medu regularno koriene elemente spadaju poreenja veliine muke i enske figure, kao i utvrivanje pola prvonacrtane figure. U stvari, svaki elemenat crtea moe da bude indikator problema (dijagnostiki znak) samo ako je grafomotor-nom izvedbom na odreeni nain izmenjen (iskvaren). Iz ovoga proizlazi da na Mahover-tehnici specifinost grupa i pojedinaca moemo svesti na dimenziju patologije, odnosno na pojavu dijagnostikih znakova i njihovih kombinacija. ZNACI I NJIHOVO ZNAENJE Prema programu rada na procenjivanju linosti analizom crtea ljudske figure sledei zadatak se sastoji u prevoenju" dijagnostikih znakova u odgovarajua znaenja. Mohover-tehnika je projektivni, dakle multidimenzionalno i psihodinamiki usmereni pristup linosti. Da nije tako, onda bi se mogli, ponderskom transformacijom ili na neki drugi nain, svi dijagnostiki znaci pretvoriti u jedan jedinstveni pokazatelj neprilagoenosti". To nije sasvim apsurdna ideja, budui da su svi znaci koji se izdvajaju kao relevantni patolokog, dakle negativnog odreenja. Meutim, Mahoverova je pola za primerom ostalih projek-tivnih tehnika, ostavljajui zakljuke vrlo iroko otvorene. Jednoobraznost u ovoj fazi rada obezbeuje spisak defmisanih znaenja svakog elementa crtea. Svrha ovog renika" sastoji se u tome da, uz pomo pro-cenjivaa, svaki grafomotorni indikator poremeaja ili problema bude vezan za njemu odgovarajue znaenje. Izbegavajui opasnost mehanikog prevoenja", Mahoverova je za svaki dijagnostiki znak navela vie alternativa. Nesumnjivo da je ovim postupkom prevoenje znatno oteano a znaaj procenjivaa je postao odluujui. Formiranje sistema testovnih varijabli i vezivanje svakog znaka za neku ge-neralizovanu strukturalnu ili dinamiku karakteristiku linosti je recept koji je pri-menjen kod dva najznaajnija projektivna instrumenta: Rorschacha i TAT-a. Mahoverova je pola tim putem. Svakako, u vreme kada je Mahoverova for-mulisala svoj sistem, krajem etrdesetih godina, Rorschach i TAT su bili pravi monumenti, dostojni primeri. Danas je ocena tih klasinih tehnika znatno nepo435 voljnija, to jo vie olakava sagledavanje mana Mahover-tehnike. Problem je u tome to ljudska figura ima prilian broj elemenata. Tako, na primer, samo na glavi izdvajamo: veliinu glave, proporciju glave, profil ili s lica, detalji oiju, nos, usta, brada, ui, kosa. Ako svaki elemenat ima bar

dva, a najee i vie alternativnih znaenja, onda se moe oekivati da izabrane alternative za sve elemente crtea, odnosno prihvaena parcijalna tumaenja budu neusaglaena pa i kontradiktorna. Nema sumnje da je K. Mahover formirala jednu tehniku izuzetno irokog dijapazona, vrlo otvorenu i vrlo nestrukturisanu. To je tehnika na ijoj ulaznoj strani treba da stoji natpis sve moe". Naalost uz ovo, kao pratnja, ide i jedan drugi, ije je mesto na izlaznoj strani: ,,ali nita ne mora"! Pokuavajui da sauva idiografsku osobenost svakog pojedinca, ona je postavila interpretaciju otvorenu u svim pravcima. U sledeem poglavlju izneemo koje je sve teorijske postulate uvela kao mogue okvire interpretacije. Stie se utisak da je htela da izvue iz crtea ljudske figure to vie, da objasni sve i osmisli sve. To je tipina pozicija dinamiki orijentisanih klinikih psihologa etrdesetih i pedesetih godina, pozicija naivnog projektivizma. PREVAZILAENJE ZBRKE Naredni zadatak u programu rada sastoji se u prevazilaenju divergencije, ukrstanja i sukoba u znaenjima izdvojenih dijagnostikih znakova. Ovo je dobro poznati problem selekcije i integracije, koji u velikoj meri optereuje kliniki metod u celini. U okvirima tehnike K. Mahover nije naen egzaktan postupak kojim se moe postii reenje ovog zamrenog problema. To znai da je i u ovom sluaju daleko lake poznati i sakupiti pokazatelje nego izvriti selekciju. Najtei deo zadatka se sastoji u pokuaju konstruisanja modela dinamike poremeaja" konkretnog ispitanika, nekom kombinacijom dijagnostikih elemenata. Kod Mahoverove i u nizu drugih radova objavljenih posle njene monografije (1949) nailazimo na predloge praktinih mera koji mogu biti od neke koristi. Zbog sloenosti i vanosti ovog metodolokog pitanja naveemo ukratko ove integrativne principe. Kod projektivnog tipa testiranja ispitivanje se moe produiti jednim razgovorom o odgovorima koje je ispitanik dao. Ova praksa proizilazi iz uverenja daje odnos ispitanika i njegovog odgovora vanredno sloen. Zbog ove okolnosti pripremanje renika", sa svim moguim znaenjima koje odgovor moe imati, predstavlja ogroman zadatak. Jednostavno, za svaki odgovor redao bi se beskrajan niz moguih znaenja. Izlaz iz tog apsurda je mogu ako kategoriemo pojedinane alternative i ako obezbedimo selekciju najispravnije kategorije znaenja. Ukoliko bi imali iole objektivne kriterijume za selekciju, procenjivai bi mogli da ih primene. Meutim, s obzirom na postojee stanje, moe se pribei intervjuisanju ispitanika sa ciljem da nam on, indirektno, pomogne u izboru alternativa. Takvu vrstu intervjua odnosno ukljuivanje ispitanika kao pomonog selektora pred-videla je K. Mahover. Zbog toga ona preporuuje da se po zavretku crtanja povede razgovor sa ispitanikom. U tu svrhu ona je pripremila i seriju standardnih pitanja. 436 Dragi nain prevazilaenja zbrke oslanja se na povezivanje Mahover-tehnike sa dragim projektivnim tehnikama i ostalim testovima i skalama. Sutina ovakvog reavanja problema jeste poznati princip verifikacije kroz viestruko ispoljavanje odreene pojave. Drugim recima, ako se na Mahover-tehnici pojavi znak koji u prevoenju" upuuje na mogunost jake homoerotske tendencije", onda e ova alternativa biti utoliko verodostojnija ukoliko je jae ispoljena i na dragim psihodi-jagnostikim tehnikama. Trei nain prevazilaenja konfuzije i mogue inflacije dijagnostikih znakova sastoji se u davanju prioriteta celini nad delovima. Ovaj postupak je takoe poznat praktiarima i mnogo se koristi. Procenjiva upoznaje ispitanika putem intervjua i formira o njemu jednu celovitu impresiju. U nastavku on proverava svoj koncept serijom psihodijagnostikih tehnika, ukljuujui i Mahover-tehniku. Na ovaj nain Mahover-tehnika nema apriori nikakvu prednost. Ona je samo jedna od tehnika verifikacije polaznog globalnog koncepta o linosti. U stvari se tu takoe koristi verifikacija na principu ponavljanja ili konvergencije. Razlika je samo u oblicima miljenja. Polazi se od globalnog suda, koji se poverava preko uih, parcijalnih sudova. Druga varijanta istog postupka sastoji se u tome to se globalni sud ne formira na osnovu naturalistikih metoda, intervjua, opservacije ili biografije, nego jednog pregleda celokupnog protokola. Tako zasnovani globalni koncept proverava se zatim detaljno od tehnike do tehnike. DETERMINANTE CRTEA Crte ljudske figure moe da ima itav niz kvaliteta ija se pojava moe dovesti u vezu sa linou crtaa. Iz ove osnove i dosta umerene postavke proizilazi da su neke karakteristike crtea i linosti crtaa vrlo verovatno povezane. Meutim, ova veza nije strogo determinisana. Sem toga, pored osobina linosti, i neki dragi inioci mogu uticati na pojavu karakteristika konkretnog crtea. Iz razumljivih razloga Mahoverova se usredsredila gotovo iskljuivo na prouavanje veze izmeu crtea i linosti. Ona je navela itav niz klinikih primera takve veze. Sa gledita psihodijagnostike prakse ovakvo otkrie je, nesumnjivo, veoma privlano. Meutim, prihvatanje ove tehnike danas, nakon svega to je valida-cionim proveravanjima dobijeno, zahteva pouzdane dokaze o racionalnosti interpretacije. Postavlja se pitanje kako je linost u vezi sa crteom?

Ovo se pitanje zatim moe konkretizovati. Koji su medijacioni procesi preko kojih se linost ispoljava u crteu? Kako se moe odreena osobina linosti poznati u crteu? Kolika je verovatnoa da specifini grafiki znak ili kombinacija takvih znakova izraava specifinu karakteristiku linosti. Mahoverova je navela u prvom redu jednu seriju globalnih hipoteza. Pre svega, crte ljudske figure koji ispitanik daje kao svoj odgovor na zadatak predstavlja odraz integralne situacije linosti" u datom momentu. Crte je prema tome vezan za opti doivljaj sebe ili sa ja. Odmah dodajemo da Mahoverova nije bila dovoljno odreena u formulaciji ove hipoteze. Ako imamo u vidu razliite teorijske mogunosti, onda ostaje bez odgovora pitanje koje ja? Svakako da nije sporedno da li je ispitanik predstavio svoje telesno ja, stvarno ja, idealno ja ili 437 neto to se njemu samo ini da je on. Sa toliko mnogo alternativa gotovo je nemogue interpretirati crte kao testovni odgovor. Doivljaj jaje najtenje vezan za predstavu sopstvenog tela. Kada dobijemo zadatak da nacrtamo ljudsku figuru, a pri tome smo amateri kojima je taj poduhvat svojevrsna kreacija, onda se oslonac nalazi u izazvanoj predstavi izgleda ljudske figure. Izazvana predstava verovatno je prvi mentalni odgovor na postavljeni zadatak. Ovaj medijacioni proces, koji Mahoverova smatra izuzetno znaajnim, uslovljen je predstavom sopstvenog tela (telesnog ja) i doivljajima naeg tela. S tim u vezi Mahoverova se poziva na istraivanja (Schildera), odnosno koncept telesne sheme. Iz ovoga proizlazi da je crte koji ispitanik daje kao svoj odgovor na postavljeni zadatak svojevrstan odraz ispitanikovog ja, koncepta identiteta i doivljaja tela. Oba ova koncepta su shvaena kao dinamike varijable koje nisu sasvim u svesti. Trei koncept kojim se Mahoverova slui da bi objasnila karakteristike crtea je aktuelnost. Ispitanik prikazuje kroz crte ta i kako doivljava u odreenom vremenu i u odreenoj relaciji. Ba zbog toga crte koji ispitanik daje nije uvek isti. Razlike nastaju zato to se i doivljaj samog sebe vremenom, i iz situacije u situaciju, menja. Ovakva otvorenost ja kao i crtea prema ja dozvoljava da ovu dijagnostiku tehniku koristimo kao termometar, za praenje promena. Nevolja sa ovom dimenzijom ja je u tome to je teko utvrditi ta na crteu predstavlja aktuelno relacijsko, a ta trajno svojstvo linosti, odnosno ja. etvrti interpretacijski koncept koji Mahoverova uvodi je razvojna specifinost. U toku svoje biografije odnosno psihoseksualnog razvoja linost prolazi kroz odreene vrste konflikata. Zavisno od toga da li je i kako je razreila konflikte na odreenim stepenima psihoseksualnog razvoja strukturie se i linost. Ne-razreeni konflikti razvoja kao i mehanizmi odbrane vezani za takve konflikte ostavljaju specifian trag na doivljajima telesnosti i u funkcijama organizma. Ove traume se mogu ispoljiti i u drugim formacijama linosti. Za samu tehniku je bitna postavka da prolost ispitanika, njegova psihoseksualna biografija odreuje shemu" njegovog telesnog ja, a preko toga i amaterski kreirani crte ljudske figure. Ovaj, etvrti koncept je sapsihodijagnostikog stanovita najznaajniji. To je razlog zbog kojeg je najdetaljnije i razraen u sistemu analize Mahover-tehnike. Peti interpretacijski koncept je tesno vezan za psihoanalitiku teoriju, odnosno za uenje o nesvesnom. Naime, ispitanici ne crtaju likove koji su fiziki veran odraz njihovog sopstvenog izgleda. Dodue, u veini sluajeva crte je istog pola kao i autor i priblino je istog uzrasta. Postoje i odreene paralele sa rasnim razlikama. Meutim, u tim okvirima opet se javlja razlika izmeu izgleda crtaa i figure koju je nacrtao. Mada je ova nepodudarnost delom uslovljena manjkavim stepenom vetine amatera, razlog je i u pojavi potiskivanja i indirektnog proboja" neprihvaenih tenji. DIJAGNOSTIKI ELEMENTI Crte ljudske figure kao svojevrstan projektivni odgovor po tehnici Maho-verove podlee obaveznoj analizi. Ovaj korak je uinjen da bi se obeshrabrila 438 improvizacija. Analiza crtea zasniva se na anatomskim elementima ljudskog tela i elementima odela kojima je telo pokriveno. Prema tome, svaki crte posmatramo i ocenjujemo po tome koliko je detalja tela i odevnih predmeta predstavljeno na crteu i kakav je kvalitet izvedbe. Pitanje je, meutim, zastoje upravo ovaj sistem izabran? Mahoverova je usvojila pretpostavku da izmeu crtea ljudske figure i crtaevog opaanja i doivljaja sebe i svoje telesnosti postoji paralela. Ova paralela nije potpuna. Pre svega ljudi crtaju dosta neveto, esto prema nekim nauenim obrascima. Bitno je, meutim, da u procesu psihoseksualnog razvoja dolazi do libidinoznih investicija razliitih delova tela. Ve prema individualnoj biografiji razreenja i fiksacije stvaraju jedan specifian raspored libidinozne energije po telu (,,shemi tela"). Tako nastaje jedan sistem vanosti organa i zona tela koji se i u kasnijim fazama ivota moe menjati, na primer pod uticajem telesnih oteenja ili psiholokih poremeaja. Bitno je to da biografija pojedinca ostavlja specifian profil libidinoznih kateksija u organima i delovima tela kao i u produetku" tela, odevnim predmetima. Ovu mapu kateksija sopstvenog tela Mahoverova naziva telesnom shemom. Razume se da telesna shema nije sasvim svesna. Usled toga, ve prema postavkama psihoanalitike teorije, uticaj ove

dinamike strukture time je vei. Shema tela je svojevrsna memorija" telesnih iskustava kroz koje linost prolazi u fazi psihoseksualnog sazrevanja, u skladu sa optim zakonitostima toga procesa, ukljuujui i aktuelna, koja takoe utiskuju svoj peat u ovu memoriju". Instrukcija i samo izvravanje grafomotornog zadatka moe da dovede do ukljuivanja crtaeve telesne sheme u proces oblikovanja odgovora. Moglo bi se pretpostaviti da do ukljuivanja telesne sheme takoe dolazi nesvesno, pre svega onda ako su tangirani izvesni elementi ja: pol, uzrast i sadrinski aspekti ja (stvarno, idealno, odbaeno). Mahoverova navodi da crte koji je dat kao prvi po redosledu, to znai spontano oblikovan u pogledu pola, najverovatnije reprezentuje ja i shemu tela crtaa. U vezi sa tim postavlja se pitanje kako moe da nacrta nesvesnu predstavu? Crte ljudske figure (prvi po redosledu) nije slika crtaeve telesne sheme niti njegovog doivljaja ja. Ovaj crte moemo shvatiti samo kao proizvod koji je delimino determinisan i sa telesnom shemom i doivljajem sopstvenog ja, ali ne samo njima. Zbog toga injenica da isti ispitanik u kratkim intervalima, ak i posle svega jednog kraeg razgovora, moe promeniti izgled crtea ne demantuje osnovnu postavku. Bitno je da crte shvatimo kao izraz, a ne kao sliku koja je paralelna, neposredni odraz pomenutih latentnih formacija. Sada se postavlja pitanje kojim se jezikom" odvija komunikacija izmeu latentnih dinamikih formacija i svesti crtaa, kao i sredine kojoj je crte name-njen? Na ovo pitanje Mahoverova odgovor nalazi u psihoanalitikoj simbolici. Ovaj indirektni jezik komuniciranja, s jedne strane, skriva to je neprihvatljivo, a s druge strane, ostvaruje prikrivenu realizaciju memorije". Mahoverova preutno usvaja pretpostavku da je simboliki jezik univerzalan. Crte ljudske figure Mahoverova je dovela u vezu sa psihoanalitikom teorijom linosti i Schilderovim konceptom telesne sheme. Ovaj okvir je pruio mo439 gunost da postavi klasifikacioni sistem tako to e odgovor razloiti na elemente", odnosno delove tela i odee, a znaenje tih delova preuzeti iz teorije. Jezik nesvesnih simbola, koji je prouen i utvren psihoanalitikom metodom, postao je posrednik izmeu odgovora i teorije. Oni delovi tela i odee koji su zapostavljeni u simbolici psihoanalize dopunjeni su iz drugih izvora, grafologije i hipotezama autora. Ukratko, Mahoverova je pretpostavljala da ispitanik crtajui saoptava, mimo sopstvene cenzure, nesvesni doivljaj sopstvene linosti u svetu, sluei se takoe nesvesnim govorom tela, govorom simbola. S druge strane, ona je pretpostavljala da je renik" koji je sastavila dobar put ka deifrovanju poruka. Meutim, figurativno reeno, ona je dala pravila prevoenja reci", ali nije pruila i pravila sintakse. Tako se mnogi korisnici Mahover-tehnike oseaju kao slab znalac jezika koji prevodi s renikom. Mada je svaka re prevedena, reenica ostaje dvosmislena i nejasna. Razlog je u tome to mnoge reci, i u reniku Maho-verove, imaju vie moguih znaenja. Problem sintakse" mogao bi se resiti ako bismo intuitivno shvatili sutinu poruke, ako bismo raspolagali pravilom izdvajanja centralne reci ili ako bismo znali pravila sintaksikog prevoenja, tj. elimi-nisanja neodreenosti i irelevantnih alternativa. Glava je prvi elemenat koji podlee analizi. Meutim, ona je kompleksna celina iji pojedinani delovi imaju autonomno mesto u sistemu analize tehnikom Mahover. Po pravilu, svi crtei imaju glavu, ali su kvalitet izraza, stepen kompletiranja, naglaenost u odnosu na ostale delove i veliina varijabilni. Glava i crte lica su podruje izraaja intelektualnih aspiracija, stavova, racionalne kontrole i koncepta ja. Na primer, crte na kome je glava proporcionalno velika u odnosu na telo i druge elemente, moe predstavljati izraz visokih intelektualnih aspiracija crtaa. Takvu pretpostavku, meutim, ne smemo prihvatiti dok ne upoznamo i druge podatke o linosti. Razlog je taj to isti fenomen moe da se protumai i kao elja da se suzbiju putene elje". Najzad, takva pojava, u drugom kontekstu, moe ukazivati na ruminacije ili ak i tegobe vezane za glavu. Poreenje relativnih veliina glava, izmeu prvonacrtane i drugonacrtane figure, moe biti put koji nam otkriva stav ispitanika prema dominantnoj ulozi u odnosima mukarca i ene. Treba biti vrlo obazriv, jer relativno velike glave crtaju i deca kao i zavisne linosti (!). Prema tome, samo jedan elemenat, kao to je relativna veliina, nije dovoljan za donoenje pouzdane odluke. U revijalno bilansnoj analizi empirijsko-validacionih istraivanja, koja obuhvata raspon od 1949. do 1956. godine, Swensen (1965) je obradio i pitanje glave. On je utvrdio da je hipoteza o vanosti relativne veliine glave delimino potvrena. Dokazi se zasnivaju na komparativnim studijama normalnih i patolokih grupa. Zakljuak najbolje voenog istraivanja (Goldworth) glasi da normalni crtaju glave relativno najadekvatnije, neurotici su dosta slini njima, a psihotini i modano oteeni crtaju disproporcionalne, neadekvatne glave. Oi su prvi vaan detalj koji ocenjujemo na glavi nacrtane figure. Mahoverova pridaje oima znaenje vrlo blisko popularnom verovanju o prozoru due". Oi su organ preko kojeg je nae ja u kontaktu sa svetom, one odaju posta-vljenost linosti prema okolini. Oi koje su irom otvorene, sa izrazom

budnog praenja, motrenja, ukazuju na ranjivost, opreznost, povredljivost ili u terminima 440 patologije, paranoinost. Osobe koje svoju agresivnost ne prihvataju ve se od nje brane projicirajui je na druge, prema hipotezi Mahoverove, ee crtaju budne oi". Nasuprot ovima, one osobe koje se zatvaraju, izoluju od sveta i izbegavaju kontakte crtaju figure sa zatvorenim, nedovrenim oima ili crtaju oi bez enica. Ako su pak oi neuobiajeno detaljisane, sa tendencijom da izgledaju lepo, to se podvlai naglaenim trepavicama, onda je crta izrazio potrebu da bude uoen, da skrene panju na sebe. Takve oi crtaju devojke, ene a takoe i homoseksualni mukarci. Swensen je u svojoj reviji utvrdio da su dokazi o validnosti hipoteza Mahoverove u vezi sa znaenjem oiju neujednaeni i nedovoljno ubedljivi. Relativno konzistentnu vrednost u diferenciranju homoseksualnih i heteroseksualnih mukaraca imaju trepavice (De Martino). Ui predstavljaju upadljivi detalj crtea glave, mada na mnogim figurama njih nema. Tako, na primer, crte enske figure gotovo po pravilu ne prikazuje ui. Naglaavanje uiju na crteu Mahoverova dovodi u vezi sa pojaanom osetljivou crtaa prema govorkanju i glasovima". Iz toga sledi da bi kod paranoidnih osoba mogli oekivati relativno ee nego kod ostalih naglaavanje ovog detalja glave. Zakljuak u ovom smislu podran je ako i oi imaju kvalitet iste vrste. Markantne ui na crteu koji je bizaran mogu biti izraz slunih halucinacija. Swensen nije naao dokaza, meu empirijskim istraivanjima koje je analizirao, o validnosti hipoteze znaenja uha. Meutim, pretpostavka da su oi i ui indikatori paranoidne postavljenosti i dalje se proverava. Nos je tipian primer seksualnog simbolizma u crtanju ljudske figure, smatra Mahoverova. Ovakvo znaenje crtea nosa objanjava se i anatomskim slinostima ova dva organa: isturenim poloajem, smetajem na osi tela i vanou duine. U skladu sa dijagnostikim postavkama Mahoverova smatra da su greke i nepravilnosti u crtanju ovog organa u vezi sa oseanjima seksualne neadekvat-nosti, naravno ako je u pitanju crta mukog pola. Prenaglaavanje duine ili masivnosti nosa moe biti testovni izraz natkompenzativnih manevara impotentnih osoba ili onih koji imaju oseanje manje vrednosti zbog malog penisa. Nos malih dimenzija, koji je ponekad predstavljen samo sa dve take (nos kao dugine"), moe izraavati infantilnu seksualnost (pregenitalni stupanj psihosek-sualnog razvoja"). U treoj varijanti defektnih prikazivanja javljaju se oteeni nosevi, odnosno crtei koji ih takvim predstavljaju. Mahoverova smatra da ovakav tretman nosa moe biti uslovljen oseanjem krivice vezanim za manipulacije penisa (kastracioni strah, oseanje krivice zbog onanije). Swensen u radovima koji su proveravali i ovu dijagnostiku pretpostavku nije naao potvrde. Treba, meutim, priznati da su provere vrene na grupama koje u pogledu specifinog znaenja nosa na crteu ljudske figure nisu bile homogene. Usta su jo jedan bitan detalj glave, odnosno lica, vezan za seksualnu simboliku. Naglaena usta na crteu javljaju se kod dece, alkoholiara, regresivnih stanja kao i kod depresivnih osoba. Generalno naglaavanje usta stoji u vezi sa konfliktima oralnog karaktera. Potenciranje veliine i otvora usta ukazuje na oralno recep-tivne potrebe, na zavisnost i pasivnost. Gruba linija koja predstavlja na crteu usta, izraz stisnutih usta ili nacrtani zubi izraavaju oralnu agresivnost, svadljivost, ver441 balnu destruktivnost ili sklonost psovanju (!). Ako su, pak, usta nacrtana samo jednom tankom linijom (stisnuta usta"), onda se pretpostavlja da je ispitanik izabrao utanje kao reenje konflikta. ak se deava da usta potpuno izostanu sa crtea, to je dodue veoma redak sluaj, to moe da bude izraz patnji. Na primer, kod astmatiara je zapaeno da izostavljaju usta prilikom crtanja ljudske figure. Najzad, izmenjeni nain predstavljanja usta, tako da ona lie na penis, ukazuje na perverznu seksualnost. Pregled validacionih istraivanja koji je dao Swensen ne daje podrku hipotezama Mahoverove. Istina, veina pregledanih validacionih studija sprovedena je na bazi komparacije normalnih" i raznih psihopatolokih grupa: izofre-nih", neurotiara" i slinih. Ovakav izbor grupa apriori je pristrasan i ne daje anse da se hipoteza potvrdi. Neto potvrde za hipotezu Mahoverove nalazimo u studijama sluaja (kazuistika) u kojima je pacijent testiran na poetku tretmana, zatim je u duem intervalu tretiran i uporedo ispitivan crteom ljudske figure. Nije iskljueno da je ovakav personalistiki pristup pogodniji za proveravanje valid-nosti tehnike K. Mahover i postavljenih dijagnostikih pretpostavki. Ruke i ake imaju funkciju realizatora potreba linosti u odnosu na druge osobe. Ukoliko su ruke predstavljene aktivno, u nekoj radnji, onda to smatramo izrazom dinaminosti i inicijative. U tom pogledu su mogua i preterivanja. U suprotnoj varijanti ruke mogu biti prikazane kao onemoale, oklembeene uz telo, to povlai za sobom interpretaciju da se linost osea bespomono, obeshrabreno i poraeno. Ocena poloaja ruke vri se u odnosu na telesnu osu crtea kao i u odnosu na prirodni poloaj. Isturene ruke sa naglaenom krutou, mogu predstavljati aktivno agresivnu postavljenost: revolt ili pretnju.

Meutim, ruke u istom poloaju ali manje ukruene i u sklopu figure koja izvodi neki baletski pokret ve dobijaju drugo znaenje. U ovom sluaju one izraavaju aktivnu tenju da se osvoji publika", privue panja i linost nametne svojom vrednou. Posebnu dijagnostiku znaajnost imaju ruke koje su izostavljene. Izostavljanje moe da bude evidentno i zamaskirano. U nekim sluajevima figura je nacrtana sa rukama iza lea, to praktino znai da su izostale sa crtea. U oba sluaja ovaj se fenomen dovodi u vezu sa konfliktima koji nastaju u procesu realizacije potreba linosti. Ti konflikti mogu biti i oseanje krivice, na primer, zbog agresivnih namera u odnosu na druge osobe. Pojava osenenja, brisanja, kvarenja i unakazivanja pojaava verovatnou navedene interpretacije. Mahoverova navodi da se izostavljanje ruku ee javlja kod shizofrenije i depresije. Njeno je miljenje da je zajednika pozadina toga u pasivizaciji i povlaenju ovih bolesnika. aka je faktiki realizator pokrenute ruke. Ta funkcija odreuje i njeno psiholoko znaenje. U analizi sredinje mesto imaju prsti, odnosno nain predstavljanja prstiju. Oni mogu da se prikau adekvatno, ali isto tako i kao vei ili manji. Prsti stisnuti u pesnicu, snani i iljati, isprueni i pravi kao koplje" otkrivaju destruktivnost i neprijateljstvo. Slabi, tanki, konasti prsti, koji mogu da budu i znatno dui od normalne proporcije, ukazuju na potrebu za kontaktom ali i nesigurnost u ostvarivanju te potrebe ili strah od objekta" prema kome je uspostavljena zavisnost. Mahoverova navodi da se tanki, konasti prsti, na crteima odraslih osoba, javljaju ako je dolo do regresije. 442 U crtanju prstiju amateri ine mnoge greke. Retki su crtei na kojima su prsti korektno predstavljeni. Pa ipak, Mahoverova se uputa u prilino detaljnu klasifikaciju greaka i interpretaciju. Istina, interpretacija nije naroito diferencirana, jer se uglavnom sve svodi na agresivnost, na infantilnost i na oseanje krivice zbog masturbacije ili agresivnosti. To je sve mogue i veoma zanimljivo kao otkrie. No, s druge strane, ne smemo izgubiti iz vida injenicu daje za amatere crtanje ake i prstiju najtei zadatak. Postoji dakle opasnost da grafomotornu nevetinu interpretiramo pristrasno i pogreno. IZRAZI PSIHOPATOLOKE IZMENJENOSTI NA CRTEU Pedesetih i ezdesetih godina klinika psihodijagnostika je uporno nastojala da se afirmie kao nauni pristup, nasuprot naturalistikim metodama psihijatrije, prihvatajui pri tome iste zadatke. Kao primami ciljevi ovakve medicinske psi-hodijagnostike usvojeni su klasini zadaci klasifikacije i diferencijalne klasifikacije. Nove tehnike su validirane na kontrastnim grupama, normalna naspram patoloke, a vrednost tehnike je odreivana po tome koliko je tano diferencirala patoloki izmenjene pojedince od normalnih, ili koliko je uspeno diferencirala jednu kategoriju patologije od druge kategorije. Mahover-tehnika je takoe proveravana u pogledu moi da trijaira patoloko i diferencira razliita patoloka stanja. Ova orijentacija na medicinski model nametnula je zahtev da se pronau znaci neurotinosti", psihopatskih stanja", ,,paranoidnosti", poetne shizofrenije" i drugih psihopatolokih poremeaja i sindroma. Tako su nastali grozdovi simptoma" crtanja po kojima su dijagnostiari mogli da se orijentiu u postavljanju klasiflkacionih i diferencijalno-klasifikacio-nih hipoteza. Evo primera grafomotomih sindroma: Neuroza: - mala figura ali korektno prikazana - povuena u ugao (skupljena") - slab pritisak, tanke linije - brisanje, senenje, manje deformacije - isticanje glave - sastavljene noge Depresija: - mala figura (neurotina forma) - obilno detaljisanje - naglaena usta ili glava bez usta - figura potonula" ka donjoj ivici - sedei poloaj Shizofrenija: - bizarni detalji - ruke izostavljene ili ukruene - meanje profila i anfas poloaja 443 - disproporcionalnost detalja - prozirnost (vide se unutranji organi) - naglaavanje uha i oiju - granica tela prekinuta

Paranoidna (projektivna) linost: - figura neto poveana - naglaeno uho - naglaene oi - glava velika - prsti otri (kao kande") - figura ostavlja utisak napetosti - spontano dat pismeni komentar na crteu. Mahover-tehnika je najmanje strukturisani projektivni instrument. Ve i zbog toga ona ima svoju verovatnu vrednost u prouavanju psihotinih promena linosti. Crtei psihotinih bolesnika veoma su raznoliki ak i kada se grupiu po nozolokim kategorijama. No i pored toga, medu ovim crteima javlja se vie tekih znakova", kao to su bizarnost, disproporcionalnost, nediferenciranost polova, prozirnost i prekidi u konturama. Strukturalne izmene su relativno male kod manijako-depresivne grupe. Izuzetak predstavlja veliina figure. Kod paranoidnih crte je izmenjen u kontaktnim zonama (oi, ui i ruke). Kod shizofrenih crte moe biti veoma izmenjen, bizaran, mada u sluaju poetne shizofrenije tih promena veinom nema. Weiner (1966) u svojoj psihodijagnostikoj studiji shizofrenije poseban znaaj pridaje ouvanosti ivinih linija crtea. On smatra da ove linije izraavaju ouvanost ego granica, odnosno njihovu naruenost u sluaju shizofrenije. REZULTATI EMPIRIJSKE VALIDACIJE Zbog jednostavnosti Mahover-tehnike broj validacionih istraivanja, kojima je proveravana duga serija interpretacijskih pretpostavki, prilino je impresivan. To se naalost ne moe ponoviti (impresivnost) i u odnosu na dobijene rezultate. Najpotpuniji pregled empirijskih istraivanja vezanih za Mahovertehniku dao je Swensen (1968). Njegove zakljuke naveemo na kraju. Do tada izloi-emo neka istraivanja koja su vana zbog postavljenog pitanja, naina provera-vanja i zakljuka. Figure koje su nacrtane iz profila razliito se tumae, zavisno od toga da li je crte okrenut ka levoj ili ka desnoj ivici. Osnovna postavka glasi da leva strana odgovara okretanju ka sebi, odnosno zatvaranju pred drugima. Desna strana repre-zentuje okretanje ka ljudima i otvorenost. injenica je da meu klinikim sluajevima sreemo znatan broj kako osoba koje su okrenute ka sebi", znai zatvorene, tako i podudaranje ovakve orijentacije sa crteom ljudske figure koja je profilom okrenuta ka levoj ivici hartije. Meutim, Mahoverova ne ide dalje od ove veze i ne spominje druge mogue uticaje. Crovitz belei da je od 480 studenata koji su crtali figuru oveka kod denjaka pretezao 444 broj crtea okrenutih profilom ulevo, dok je kod levaka naao isti broj okrenutih i ulevo i udesno. U nastavku istraivanja Crovitz je izdvojio 22 denjaka i podelio ih u dve jednake grupe. Prva je dobila nalog da crta figuru oveka iz profila desnom rukom, a druga da crta levom rukom. Ispitanici koji su crtali desnom rukom nacrtali su vie figura okrenutih nalevo, a koji su crtali levom rukom vie figura okrenutih nadesno. Iz ovih rezultata autor je izveo zakljuak daje pravac profila nacrtane figure oveka vezan za upotrebu desne, odnosno leve ruke. Upadljivo prikazane ui i oi, posebno ako su na istom crteu, ukazuju na pojaanu budnost, preosetljivost i postojanje ideja odnosa. Ovaj par znakova ima, prema tome, izuzetnu dijagnostiku znaajnost. Griffith i Pevman pristupili su jednom istraivanju iji je cilj bio provera veze izmeu ova dva elementa - crtea i ideja odnosa. Ispitivanje je obavljeno u jednoj psihijatrijskoj instituciji u kojoj je bilo 745 bolesnika. Svi su ispitani Mahover-tehnikom. Iz itave mase izdvojeno je 18 crtea koji su bili prikazani sa upadljivim uima i oima. Od preostalih crtea formirana je kontrolna grupa", odnosno osam procenata, to iznosi 58 crtea. Dva iskusna kliniara, koja nisu uestvovala u prethodnim operacijama, dobila su zadatak da identifikuju crtee koji ukazuju na postojanje ideja odnosa. Oni su uspeli da se sloe i prepoznaju u eksperimentalnoj" grupi 11 od ukupno 18 crtea a u kontrolnoj" grupi su identifikovali 13, dakle fal pozitiva. Kada su istraivai uporedili pojavu ova dva testovna indikatora sa pojavom ideja odnosa utvrenih psihijatrijskom eksploracijom, konstatovali su daje korelacija beznaajna. Ovaj je rad jo jedna potvrda da slaganje meu kliniarima u klasifikaciji odreenih testovnih znakova jo ne dokazuje daje znak empirijski validan. Mahoverova je pridavala veliku vanost klinikom iskustvu kao pozitivnom faktoru validnosti procena linosti datih na temelju analize crtea. Njena ocena ima uverljivost utoliko ukoliko se kliniko iskustvo moe smatrati natproseno povoljnim uslovom upoznavanja zakonitosti ljudske due". Ako prihvatimo postavku da su kliniari bolji poznavaoci ljudi nego ostali svet, onda bi njihove procene, preko crtea ljudske figure, trebale da budu tanije od laikih. U mnogim istraivanjima izvreno je uporeivanje grupa procenjivaa razvrstanih na osnovu duine klinikog staa ili jednostavnim kontrastiranjem iskusnih sa laicima. Hiler i Nesvig (1965) sproveli su istraivanje u kome je est psihologa i isto toliko laika dobilo zadatak da razgleda i oceni 60 crtea. Polovinu ovog broja nacrtali

su psihijatrijski sluajevi, a polovinu normalni ispitanici. Zadatak koji je trebalo da ispitanici rese bio je dvojak. Prvo, oni su sve crtee morali da rasporede alternativno u kategoriju zdrav" ili bolestan". Drugo, od njih je traeno da navedu kriterijume klasifikacije. Obradom rezultata pokazalo se da su kliniari (iskusni") postigli 65% tanih klasifikacija, dok su nekliniari (neiskusni") postigli 64% pogotka! Mnogi kriterijumi sa kojima su operisali kliniari bili su izvor pogrenih odluka. Validni kriterijumi patologije bili su: bizarnost, deformisanost, nepotpunost i prozirnost crtea. Validni kriterijumi normalnosti bili su: srean izraz i nita patoloko u crteu". Todoroviceva (1973) je pristupila jednom sloenom validacionom istraivanju u kome je uporedila dijagnostiku kompetentnost iskusnih kliniara i fakultetski obrazovanih laika. Ona je pretpostavila da iskusni kliniari nadmauju laike: 445 prvo, u globalnoj proceni linosti: drugo, u analitikom pristupu koji se zasnivao na postepenom obogaivanju" znanja akumulacijom znaenja dobijenih interpretacijom znakova; tree, ukljuivanjem zapisnika o intervjuu koji je voen u vezi sa crteom. Dobijeni rezultati nisu ispunili oekivanja istraivaa, mada je bilo izvesnih, vrlo slabo izraenih, tendencija u oekivanom smeru. Validnost procene linosti odreena je prema opisu linosti dobijenim od psihoterapeuta. Ovaj rad navodi na razmiljanje pre svega o vrednosti interpretacijskog sistema. Upotreba psihopatolokih kategorija moe da stvori utisak neke naroite dubine zahvata", kao to moe da povea saglasnost u kategorizaciji izmeu samih klini-ara. Meutim, poveanje konsenzualnog tipa pouzdanosti procene, koja je i u ovom radu bila vea meu kliniarima nego meu laicima, ne ide u korak sa tanou razumevanja i validnosti ocene linosti ispitanika. Mogli bismo rei da su kliniari pokazali vei stepen razumevanja izmeu sebe, ali su laici pokazali isto tako dobar nivo razumevanja linosti crtaa. To upuuje na pretpostavku da se linost crtaa otkriva i prepoznaje vie intuitivno nego metodiki po sistemu Mahover. MOGUE NAMENE MAHOVER-TEHNIKE Mahover-tehnika moe korisno da poslui za kliniku procenu linosti uz ostale potrebne informacije. Njeno je mesto u sastavu baterije, dok je primena u masovnom istraivanju i u svojstvu samostalnog instrumenta, po svemu sudei, za sada nepreporuljiva. U literaturi se navode sledee namene ove tehnike: analitika procena izdvojenih varijabli, globalna procena linosti, praenje pramena, posredovanje izmeu tehnika razliitog stepena strukturalnosti i kao stimulus za intervju. Analitika procena izdvojenih varijabli je klasini zadatak psiholokih testova, tehnika i skala. U skladu sa tim i crte ljudske figure je predstavljen kao tehnika koja omoguava da, uz pomo sistema varijabli Mahover, izdvojimo odreeni aspekt (ciljna varijabla) i pratimo individualne varijacije u masi. Tako, na primer, prema datom nagovetaju, moemo eksplorisati: oseanje neadekvatnosti i nesigurnosti, paranoidnost, psihoseksualnu identifikaciju, razliite oblike agresivnosti, nivo energije i drugo. Ovakva fokusirana primena Mahover-tehnike, pod uslovom da je opravdana, predstavljala bi veliku pomo u klinikim istraivanjima. Ovo zbog toga to se putem crtea ljudske figure ispoljavaju dinamiki aspekti koji su teko dostupni drugim poznatim tehnikama. ak i ako su dostupni, recimo preko Rorschacha ili TAT-a, ekonominost Mahover-tehnike je vea. Pokuaji da se crte ljudske figure procenjuje na fokusirani nain odveli su nas u orsokak. Razlog je taj to su istraivai bili primorani da operacionaliu konstrukte i veu za odreene znakove ili serije znakova. Ovaj recept je ve odranije promaio kod Rorschacha. Pristup putem znakova je odbacio i Murrav, smatrajui da se individualni motivi ne mogu prepoznavati na osnovu optih ispo-Ijavanja, postupka i znakova. Prepoznavanje latentnih dinamikih svojstava individue zahteva razumevanje znaenja ponaanja. Poto je fokusirana procena svojstava linosti veoma potrebna klinikoj metodologiji, pokualo se zaobilaenjem fiksnih pokazatelja, dakle pristupa putem znakova. Umesto operacionalizacije pri446 menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivaima se preputa da sami pronalaze dokaze". Mogue je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizinije. Poverenje u procenjivae zavisie od toga koliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazine proporcije (base rate) i od usklaenosti, tj. zajednikih kriterijuma. Globalna ili konfiguralna praena linosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, ukljuujui i crte ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crteu dosegao visok stepen naglaenosti moe shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji ine pozadinu. Izolovano posmatranje liava procenjivaa mogunosti da shvati pravo znaenje elemenata na crteu. Prema tome, ako pokuavamo da protumaimo linost analizirajui crte ljudske figure koji je nacrtala, onda nema alternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamikoj teoriji. Linost je dinamiki sistem a svrha psihodija-gnostike procene je odreivanje modela individualne

linosti. Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraivanja iji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupu nad atmoistikim. Pod globalnim pristupom procene linosti podrazumeva se i impresionisti-ka spoznaja, koja se tumai getaltno (Asch, 1962). Doista, u klinikoj praksi se crte esto koristi da bi se bacio jedan pogled", odnosno da bi kliniar stimulirao sebe u svojstvu dijagnostikog instrumenta". Ovakav nain rada nema nauno dostojanstvo analitikih metoda, ali je nesumnjivo da na ovaj nain pojedini procenjivai, kao i umetniki kritiari i drugi znalci kreativnih dela oveka, uspevaju da osete linost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskau po neto dijagnostiki veoma znaajno. Ova injenica, koju potvruju i Swensen i Roback, vraa nas na pitanje metoda tumaenja linosti posredstvom crtea ljudske figure, odnosno opte logike pristupa koji nudi Mahoverova. Primena crtea ljudske figure u cilju praenja pramena je dosta esta, pre svega od strane psihoterapeuta. Od pacijenta se moe traiti da ponovi crte ljudske figure . Razlog je taj to on ne zna na koji nain ispitiva ocenjuje vrednost crtea. Poto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utie na primenljivost normi, kojih naravno i nema. Dok se, sjedne strane, crte ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostaju nepromenjena. Tako se prividno stvara logika mogunost praenja dinamikih promena u linosti pacijenta. Ovakva upotreba crtea vrlo je zavodljiva pre svega zato to terapeut jeftino" dolazi do kontrole. U svakom sluaju, ekonominost crtea je najvei adut" ove primene. Problemi se, meutim, neizbeno pojavljuju ve i zbog toga to se crte menja ponavljanjem zadatka ak i onda ako je interval prazan. injenica je da na crteu i sitnice povlae za sobom krupne zakljuke, to je zajednika osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije. Crte kao menja testovne orijentacije. U klinikoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike razliitih vrsta i namena. Reavanje ponuenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije prema razliitim tehnikama preputeno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao to je davanje instrukcije. Meutim, smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije 447 menjuje se definicija varijable ili konstrukta, a iskusnim procenjivaima se preputa da sami pronalaze dokaze". Mogue je da su procene na ovim osnovama va-Ijanije ali i rizinije. Poverenje u procenjivae zavisie od toga koliko su oni upoznati sa pojavom koju procenjuju, sa populacijom kojoj pripada uzorak, od bazine proporcije (base rate) i od usklaenosti, tj. zajednikih kriterijuma. Globalna ili konfiguralna praena linosti predstavlja tradicionalni zadatak svih projektivnih tehnika, ukljuujui i crte ljudske figure. Ovde se podrazumeva da se svaki znak koji je na crteu dosegao visok stepen naglaenosti moe shvatiti samo ako je doveden u vezu sa drugim, takode isturenim znacima, kao i sa svim ostalim koji ine pozadinu. Izolovano posmatranje liava procenjivaa mogunosti da shvati pravo znaenje elemenata na crteu. Prema tome, ako pokuavamo da protumaimo linost analizirajui crte ljudske figure koji je nacrtala, onda nema alternative konfiguralnom pristupu. Opravdanje za ovu preporuku nalazimo i u samoj psihodinamikoj teoriji. Linost je dinamiki sistem a svrha psihodija-gnostike procene je odreivanje modela individualne linosti. Swensen kao i Roback iznose ceo niz istraivanja iji rezultati daju nesumnjivu prednost konfiguralnom pristupu nad atmoistikim. Pod globalnim pristupom procene linosti podrazumeva se i impresionisti-ka spoznaja, koja se tumai getaltno (Asch, 1962). Doista, u klinikoj praksi se crte esto koristi da bi se bacio jedan pogled", odnosno da bi kliniar stimulirao sebe u svojstvu dijagnostikog instrumenta". Ovakav nain rada nema nauno dostojanstvo analitikih metoda, ali je nesumnjivo da na ovaj nain pojedini procenjivai, kao i umetniki kritiari i drugi znalci kreativnih dela oveka, uspevaju da osete linost koja je crtala figure, da se poistovete sa njom i iskau po neto dijagnostiki veoma znaajno. Ova injenica, koju potvruju i Swensen i Roback, vraa nas na pitanje metoda tumaenja linosti posredstvom crtea ljudske figure, odnosno opte logike pristupa koji nudi Mahoverova. Primena crtea ljudske figure u cilju praenja pramena je dosta esta, pre svega od strane psihoterapeuta. Od pacijenta se moe traiti da ponovi crte ljudske figure . Razlog je taj to on ne zna na koji nain ispitiva ocenjuje vrednost crtea. Poto tehnika nije standardizovana, ovo ponavljanje ne utie na primenljivost normi, kojih naravno i nema. Dok se, s jedne strane, crte ljudske figure menja od seanse do seanse, pravila interpretacije ostaju nepromenjena. Tako se prividno stvara logika mogunost praenja dinamikih promena u linosti pacijenta. Ovakva upotreba crtea vrlo je zavodljiva pre svega zato to terapeut jeftino" dolazi do kontrole. U svakom sluaju, ekonominost crtea je najvei adut" ove primene. Problemi se, meutim, neizbeno pojavljuju ve i zbog toga to se crte menja ponavljanjem zadatka ak i onda ako je interval prazan. injenica je da na crteu i sitnice povlae za sobom krupne zakljuke, to je zajednika osobina svih projektivnih tehnika, odnosno sistema interpretacije. Crte kao menja testovne orijentacije. U klinikoj bateriji su sakupljeni testovi i tehnike razliitih

vrsta i namena. Reavanje ponuenih zadataka iziskuje adekvatnu orijentaciju ispitanika. Postizanje adekvatne orijentacije prema razliitim tehnikama preputeno je uglavnom jednostavnim sredstvima kao to je davanje instrukcije. Meutim, smena raznih tehnika i verbalni karakter instrukcije 447 nameu anksioznim ispitanicima takve zahteve koje oni ne mogu uvek uspeno da savladaju. Ukoliko je ispitanik uz to manje obrazovan ili inhibiran i rigidan, onda je smena instrumenata i potrebna promena orijentacije verovatno neadekvatna. Tako na primer VB skala inteligencije iziskuje orijentaciju na traenje realnih, konvencionalnih, racionalno kontrolisanih reenja. Projektivne tehnike, kao na primer TAT ili Rorschach, mogu se uspeno resiti" samo ukoliko ispitanik bude orijentisan na spontanost, nekonvencionalnost i matovitost. Mahover-tehnika je veoma pogodna upravo zato da na jednostavan nain uputi ispitanika sa orijentacije na testove sposobnosti na orijentaciju ka testovima projektivne vrste. To se moe postii na taj nain to se baterija primenjuje odreenim redosledom. Prvo se koriste opte orijentacione tehnike (intervju, opservacija i anamneza), zatim testovi sposobnosti i eventualno deficita, a zatim se prelazi na manje strukturisane, projektivne tehnike. Prelazak moe biti uspeniji ako Mahover-tehniku postavimo na mesto izmeu kognitivnih i projektivnih instrumenata. Crte kao stimulus za produbljeni intervju. Pored utiska koji stiemo o linosti ispitanika putem inspekcije crtea kao i serije dijagnostikih hipoteza, do kojih dolazimo sistematskom analizom po sistemu Mahover, postoji jo jedan, trei nain korisne upotrebe crtea. Mahoverova je predvidela da se u standardnom postupku povede razgovor sa ispitanikom o crteu. Meutim, ovaj razgovor je predstavljen kao dopunski postupak faktiki manje vredan od grafomotomo datog crtea. Stie se utisak daje Mahoverova elela da potencira svoj izum. Sem toga, ona je asocijacije" ocenila kao dijagnostiki manje pouzdane ve i zbog toga to ispitanici imaju bolji uvid i veu kontrolu nad verbalizacijom nego nad grafomo-tomim izraavanjem. Stavovi Mahoverove teko se mogu prihvatiti bez rezerve, pogotovu ako imamo u vidu sve to je sakupljeno o validnosti njene tehnike za proteklih dvadesetak godina. Aprioristiko favorizovanje crtea u odnosu na intervju teko je dokazati. Sadraj asocijacija" moe da prui veoma znaajne informacije o znaenju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, intervju se moe voditi slobodnije, sa vie klinike smelosti, dakle na jedan nain po kome je crte samo povod za produbljeni razgovor koji smo zapoeli uvodnim intervjuom. U takvim sluajevima figura slui samo kao zaklon koji titi ispitanika od suvie opasnog neposrednog eksponovanja, ali mu istovremeno i omoguava da se rastereti imajui spremnu odstupnicu, odnosno izgovor daje subjekat crtea a ne crta. IZBOR OKVIRA INTERPRETACIJE Formulisanjem postavke da crte ljudske figure (crtaa amatera) odraava linost osobe koja je figuru nacrtala, Mahoverova je stvorila mogunost da se ova veza dalje nauno ispita. Meutim, mora se priznati, sama postavka je vanredno iroka i neprecizna. ak i sa svim specifikacijama koje su iznete veza ostaje labava, a prostor za improvizacije vrlo irok. Dostaje truda uloeno u analizu strukture samog crtea i podloge. Zahvaljujui ovome raspolaemo dugim spiskom dijagnostikih znakova. To je, meutim, ve od ranije poznata podela, a pored toga sama po sebi malo znaajna. Neto slino je uinjeno i sa klasifikacijom varijabli 448 linosti. Meutim, hipertrofiranje analitiko-klasifikacionog dela posla dovodi do neeljenog efekta a to je inflacija alternativa. Ponueni sistem je ostavio skoro potpunu prazninu u mehanizmu izbora, kombinovanju i odluivanju. Sve tekoe se ne svode na to da unutar iste klase ne moemo da izaberemo najbolju alternativu. U mnogim sluajevima interpretacija se saplie o pitanje da li je crte odraz ja, idealnog ja, aspekta linosti koji je neprihvaen od ja, a da i ne pominjemo razne druge mogunosti. Bez odreenog okvira ove vrste nemogue je birati i sortirati alternative koje se nude za parcijalnu interpretaciju. Poenta ovog prigovora je u tome da nas grafomotorna analiza koju nudi Mahoverova upuuje na nemogue, na izvlaenje davljenika za kosu. Jedino nas intervju moe orijenti-sati u pogledu referentnog okvira koji je ispitanik imao. To je jedna od osnovnih funkcija koju intervju u vezi crtea ima, mada ima i druge. Projektivni koncept koji zastupa Mahoverova nadovezuje se na danas ve zastarelu orijentaciju psihoanalitiara, usmerenu na otkrivanje nesvesnih sadraja i konflikata. U tom konceptu vanost mehanizama odbrane i ego-sistema je relativno neznatna. Meutim, savremena psihoanaliza mnogo se vie orijentie na prouavanje ego-sistema, stoje i dovelo do osnaenja takozvane ego-psihologije. Prilagoavanje tehnike procene linosti putem crtea ego-psihologije, to ne predstavlja preterano visok zahtev, vodi ka naputanju ideje daje crte dovoljan materijal. Za procenu ego-sistema neophodno je ispitati odnos izmeu crtea i crtaa proverom prihvatanja. Ima ispitanika koji vrlo brzo otkrivaju da crte prikazuje njih ili neki stav koji oni cene. Drugi dolaze do otkrivanja te veze tek na zavretku intervjua, kada im postavljamo pitanje: da li je ova figura nekome slina, da li poznajete ovakvu osobu? Uvianje koje se ovde javlja pokazuje da je ego dovoljno jak, da je uvid dovoljno

neutralan i da ispitanik ima rezervu distance prema sebi. Kod tee poremeenih osoba, onih koji nemaju uvid ili se oseaju ugroenim od uvida, nailazimo na jau ego-odbranu, na negiranje slinosti ne samo sa sobom ve sa bilo kim ko im je poznat. Ova rigidnost i varijacije u odnosu ja - crte pruaju mogunost procene vanih aspekata ego-sistema. Konano, vezivanje crtea i intervjua kao komplemenata, ija vrednost nije apriori data ve zavisi od individualnog sluaja, opravdano je i zbog toga to se testovna projekcija ne mora nuno predstaviti kao potpuno nesvestan i munjevito izvren akt. Verujemo da je model viefaznog procesa bolja alternativa za predstavljanje testovne projekcije. REDOSLED POLA NA CRTEU Prema uobiajenom postupku, im ispitanik zavri crtanje prve figure, koju je i u pogledu pola sam odredio, dobija novu instrukciju kojom se trai da nacrta drugu figuru suprotnog pola. Oigledno je da se interpretacijski okvir od kojeg polazimo u tumaenju druge figure razlikuje od prvog. Naime, veina ispitanika prvo crta figuru onog pola kome i sami pripadaju. Shema tela i koncept ja kao i individualna biografija psihoseksualnog razvoja nisu podloga od koje moemo poi u tumaenju figure suprotnog pola. 29 Psihodijagnostika 449 l Mahoverova je u svojim prouavanjima uoila tendenciju javljanja isto-polne figure kao prve. S druge strane, samo manji broj njenih ispitanika nije tako postupao ve je, naprotiv, ispoljio kolebljivost ili je crtao figuru suprotnog pola kao prvu po redosledu. Mahoverova je spontano biranje suprotnog pola pri crtanju figure dovela u vezu sa prihvatanjem odgovarajue psihoseksualne uloge. Prema tome, ako neko prvo, po sopstvenom izboru, nacrta osobu istog pola kao i sam to je, onda iz toga zakljuujemo da je on identifikovan sa svojom polnom ulogom. Meutim, ako se desi suprotno, onda zakljuujemo da neto nije u redu sa prihvatanjem polne uloge i daje tokom razvoja dolo do poremeaja u identifikaciji. Zapaanja koja je iznela Mahoverova uglavnom su kasnije potvrena na razliitim uzorcima mukih ispitanika. Njena interpretacija te pojave pobudila je veliko interesovanje kliniara. Pre svega sam pokazatelj je objektivan, a nain dobijanja odgovora ekonomian. Vanost ovakvih nalaza je neosporna pre svega u kontekstu psihodinamike teorije, koja je u vreme ekspanzije Mahover-tehnike bila vodea u klinikoj psihologiji, kao i u pogledu mogunosti praenja promena u toku psihoterapije. U strunim publikacijama objavljen je veliki broj istraivanja posveenih otkrivanju latentne homoseksualnosti. Pozitivni rezultati prihvatani su kao poen za tehniku i za dijagnostiku mo kliniara (pokret za osloboenje homoseksualaca" tada je bio manje uticajan). 450 XIX. RORSCHACHOVA (RORSAHOVA) TEHNIKA Rorschachova tehnika je poznata i pod nazivom tehnika dijagnostikovanja uz pomo mrlja". Strunjaci te iste mrlje nazivaju nestrukturisanim stimulusom. U svakom sluaju, izbor ove vrste stimulusa ostavlja utisak originalnosti i kom-pletnog novatorstva, to donekle i stoji. Meutim, istini za volju, mrlje od tua su jo daleko pre pronalaska Rorschachove tehnike koriene u psiholokim istraivanjima. Ilustracije radi navodimo daje 1857. godine u Tiibingenu objavljena knjiga pod naslovom Kleksographie, u kojoj su opisani opiti sa upotrebom mrlja. Ceo jedan niz poznatih savremenih psihologa eksperimentisao je koristei bezobline mrlje (Binet, Stern, Bartlett). Rorschachovim prethodnicima je zajedniko da su oni mrlje koristili uzgred, ne pridajui im vei znaaj. Tanije reeno, oni nisu uvideli sve mogunosti mrlje kao stimulusa. Svaki od njih je bio ogranien na jedan ui segment ponaanja: T&a^<^^Hk<gS^ interesantan stimulus. Sem toga, svaki je od njih istraivao svoj predmet ne stupajui u vezu sa ostalima, jer su sadraji njihovih interesovanja, uprkos mrlji kao zajednikom elementu bili veoma razliiti. Na kraju moemo dodati i to da su Rorschachovi prethodnici bili usredsredeni na sadraj odgovora dobijenih stimulusom mrlje. Herman Rorschach, vajcarski psihijatar, opisan kao obra/ovan, inteligentan, uporan i dosta povuen ovek, zapoeo je negde oko 1910. godine da prime-njuje mrlje od tua kao pomono sredstvo u eksplorisanju svojih pacijenata. Tokom godina on je doao do niza zanimljivih otkria, koja su ga podstakla na sve vee lino zalaganje i potpuno ga obuzela. Nakon deset godina on je 1921. godine objavio monografiju pod nazivom Psychodiagnostik. U ovoj svetoj knjizi" Ror-ahovaca itavog sveta opisani su postupci primene, obrade i interpretacijske postavke dijagnostikovanja linosti posredstvom analize opaaja mrlja od tua i boja. Od tada do danas Rorschachova tehnika je prola fazu revolucije, do etrdesetih godina, fazu vrhunca i dominacije, do pedesetih godina, i sada se nalazi u fazi stagnacije, sa znacima gubljenja uverljivosti i snage. Zbog svega to Rorschachova tehnika znai i to je znaila u klinikoj psihologiji, opravdano se postavlja pitanje staje dovelo i staje omoguilo ovakvu ekspanziju ove neobine tehnike?

Rorschachova tehnika kao prva, a za njom i ostale njoj srodne projektivne tehnike, ne predstavlja samo nauno otkrie. Njeno prihvatanje od strane klinikih psihologa predstavlja istovremeno i protest, bunt protiv mehanikih i uskih shvatanja u psihologiji. Kao to se Wundt pobunio protiv filozofskog shvatanja psihologije i metode kontemplacije za pisaim stolom, tako se i Binet pobunio protiv rigidne uskosti, mehaninosti i metode mesinganih drangulija" Wundtove 451 psihologije. Meutim, i Binet je postao meta jedne manje naturalistike, mate-matizirane i apstraktnije koncepcije sposobnosti vezane za faktoristiku metodu istraivanja i dokazivanja. U ovakvom okviru prihvatanje Rorschachove tehnike, kao i niza drugih projektivnih tehnika u svoje vreme, moe se objasniti protivljenjem i buntom protiv postojeih teorijskih shvatanja linosti i instrumentarija eksploracije, upitnika u prvom redu. Projektivne tehnike su antiteza atomizaciji linosti od strane psihometrijski orijentisanih psihologa. U osnovi ovog razvoja krije se nerazreeni sukob izmeu holistike, dinamike i atomistike, statike koncepcije, kao i idiografske i nomotetike orijentacije. Meu najznaajnije uslove koji su doprineli ekspanziji Rorschachove tehnike spada uspon psihoanalitikog uenja. Psihoanaliza je bila u to vreme i sama u usponu. Uenje o razvoju linosti, o nesvesnom, o formiranju karaktera i simptoma, sve je to obilovalo reenjima koja su za kliniku praksu bila neuporedivo podesnija od bilo kog drugog postojeeg sistema. Samim tim je uklapanje u takav sistem doprinosilo usponu i potrebi za Rorschachovom tehnikom. U stvari, Ror-schachova tehnika se ne moe prihvatiti kao direktan derivat postavki dubinske psihologije. Osnovni postulati tehnike nisu izvedeni iz postulata psihoanalitike teorije. Do mogunosti uklapanja i ukrtanja dolazi zbog toga to Rorschachova tehnika zaobilazi" svest, samoopisivanje a interpretira elemente koje ispitanik obino nedovoljno kontrolie. Popularnost Rorschachove tehnike i projektivnih tehnika verovarno proistie iz injenice da je psihoanaliza, s jedne strane, pretendovala na to da bude najbolja i jedina nauna teorija o linosti, a, s druge strane, je negirala akademsku psihologiju. Ta negacija" je pre bila izraz slabosti nego snage. Tehnika slobodnih asocijacija je jedina specifina dijagnostika tehnika psihoanalize, ako izuzmemo interpretacije omaki i snova, koje i nisu iste" dijagnostike procedure. Nasuprot ovome takozvana savremena akademska psihologija pravi je din u pogledu svog metodolokog arsenala. Upravo zbog ovog metodolokog deficita psihoanalize, kojeg su bili svesniji psiholozi iz prakse nego analitiariterapeuti, pojava indirektne tehnike Rorschachove vrste, koja je uz to dozvoljavala" i neku vrstu psihoanalitiki orijentisane interpretacije, mogla je da se primi kao popuna, kao nedostajua karika u lancu. Zbog toga se Rorschachova tehnika obino i prikazuje kao dijagnostiko-metodoloka strana psihoanalitike teorije linosti. Moramo, meutim, imati na umu da sam Rorschach nije odobravao klasinu psihoanalitiku interpretaciju svoje tehnike. Ovo bi se kosilo sa njegovim osnovnim uverenjem da je njegova tehnika u prvom redu eksplorativni pristup procesu opaanja, dakle formalnim aspektima odgovora. Tek 1954. godine pojavljuje se prva sistematska studija psihoanalitike interpretacije Rorschach-tehnike, u kojoj se revidira strogi primat forme nad sadrinom odgovora (Schafer). TEORIJSKE POSTAVKE Rorschach je jedan indirektan nain procene linosti koji je tako podeen da zahvati kliniki relevantne osobine. Po svom poreklu ona je rezultat jednog induktivnog procesa traganja i otkria. Vrednost ili bezvrednost jedne dijagnostike 452 metode u krajnjoj liniji odreuju rezultati. Ogranienost ove konstatacije u odnosu na Rorschacha je u tome to rezultat" jednog testa linosti projektivne vrste nije lako definisati a kamoli meriti. Pouzdano se moe tvrditi daje interes Rorahovaca za teorijskom osnovom ove tehnike vei nego to sveta knjiga" nudi. Taj je interes rastao istim tempom kojim se Rorschach probijao u dijagnostikoj klinikoj praksi. Naprosto, u pitanju je imperativ da metoda bude povezana sa teorijom. To to je autor bio pre-vashodno usredsreen na dijagnostike aspekte ovog eksperimenta, to je dao uglavnom ue, specifine interpretacijske formulacije, danas se tumai suvie kratkim stvaralakim intervalom, odnosno njegovom ranom smru. Mnogobrojni Rorahovci, medu kojima ima vrlo izrazitih kreativnih osoba, uloili su veliki napor da dovre sistem. Internacionalne strune organizacije, kongresi, posebni asopisi i velika aktivnost vode ka stvaranju jedne Rorschach psihologije" (Ric-kers-Ovsiankina). Akademska psihologija je usredsredila svoja istraivanja na prouavanje opaaja, pamenja, miljenja, motorike, navika i uenja kao relativno autonomnih pojava, ukratko dala je nomotetski prikaz parcijalnih fenomena linosti. Psihoanaliza je svojim klinikim pristupom prouila na koji nain se formiraju asocijacije, sanjarenja, snovi, odnosno na koji nain dinamike slike odraavaju celokupnu linost individue. Rorschachovo otkrie, u ovom kontekstu, je u tome to je demonstrirao jedan nain deifrovanja celovite individualne linosti polazei od vizuelnog opaaja. Osnovna teorijska postavka glasi da jedan uzorak opaaja, ukoliko je dobijen pod odgovarajuim uslovima, nosi bitna obeleja date

linosti. Ova bazina postavka razgranava se u itav niz uih koje se oslanjaju na sledee kategorije: 1. 9 lokalizaciju opaaja na povrini stimulusa, kvalitet stimulusa koji najvie utie na izbor odgovora, sadrinu opaaja i 4. frekventnost kategorije sadraja koja je opaana na odreenom stimu-lusu. Ve iz ovog se vidi da je Rorschachov pristup prouavanju opaaja sasvim drugaiji od akademskog. Svaka od nabrojanih kategorija ima samo okvirno metodoloko znaenje. Zato se svaka kategorija dalje ralanjava na niz subkategorija, od kojih svaka dobija manje-vie odreeno tumaenje u odnosu na varijable linosti kao dinamikog sistema. Individualnost ispitanika pojavljuje se kao specifian stil ili kao originalna kombinacija tendencija data kroz naglaenost kategorija i potkategorija. Ima opravdanja da se povue paralela izmeu Rorschachovog pristupa i grafologije. Osniva moderne grafologije Klages izneo je postavku da grafomo-torika, odnosno rukopis kao efekat te aktivnosti odraava bitna svojstva linosti pisca. Odreena kategorijama svojstva rukopisa kao to su veliina slova, raspored rukopisa na prostoru hartije, nagnutost, prevaga gornjih, donjih ili srednjih zona itd. imaju manje-vie ustaljeno znaenje u odnosu na linost. I u grafologiji kao i u Rorschach-tehnici formalna strana produkta ima dominantnu ulogu. Najzad, grafomotorni produkt, to jest rukopis, kao i opaaj vizuelnog stimulusa, to jest 453 odgovor na Rorschach mrljama, predstavlja izraz celovite linosti, odnosno, idui obrnutim smerom, materijal za indirektno dijagnoziranje te iste linosti. Zbog ovih i mnogih drugih nepomenutih dodirnih taaka namee se pitanje: Zbog ega je grafomotorna analiza stagnirala, dok je vizuoperceptivna analiza linosti dosegla zavidnu reputaciju? Rorschachova tehnika je od samog poetka predstavljena kao pomono dijagnostiko sredstvo za otkrivanje psihopatologije. Korienjem kontrastnih grupa, od kojih je jedna bila patoloka a druga normalna, Rorschach je inter-pretacijske postavke svake pojedine varijable formulisao upravo kao patodijagno-stike. Naravno, moemo se pitati da lije prednost Rorschachove percept-analiti-ke tehnike u patologizaciji" interpretacije, u duhu naeg vremena, koje je sklono da u patolokom vidi primarno ili barem presudno, ili je percepcija zaista otvoreniji kanal komunikacije i indirektnog otkrivanja linosti od grafomotorike. Rorschach je pokuao da proiri teorijski okvir, pa je zbog toga neke parcijalne postavke formulisao u duhu jedne tipologije linosti bliske tipologiji Junga. Meutim, po svemu sudei, ovaj pokuaj nije uspeo. Rorschachova tehnika se afir-misala kao patodijagnostika, ali je ujedno i ostala u tim okvirima. TESTOVNI STIMULUS Tokom desetogodinjeg eksperimentisanja Rorschach je napravio i proverio stotinak razliitih mrlja. Sistematskom selekcijom izdvojio je deset koje i danas ine standardnu seriju. Komplet sainjava deset karti, obeleenih rednim brojevima, na kojima su prikazane mrlje od tua ili boje. Sve mrlje imaju veliku belu podlogu. Na pet karti mrlje su od tua, na dve su kombinacije tua i crvene boje, a na poslednjoj tri mrlje su kombinacija vie boja. Bitno svojstvo Rorschach-test-stimulusa jeste upravo to to su to mrlje. Danas tu vrstu stimulusa nazivamo nestrukturisanim. Rorschach je odabrao artifi-cijelan stimulus da bi omoguio bolji uvid u one faktore opaaja koji ostaju skriveni prilikom opaaja poznatih pojava. Nestrukturisanost, prema tome, obeleava redukovanu izvesnost u pogledu klasifikacije stimulusa u neku opte prihvaenu kategoriju realnih pojava ili konvencionalnih simbola. Prema tome, svaka mrlja ima izvestan stepen slinosti sa realnim pojavama ili simbolima, ali je stepen arbi-trarnosti veoma veliki. Drugo vano znaenje termina nestrukturisanost" je poli-valentnost stimulusa. To znai da svaki stimulus moe biti simultano opaen ili shvaen kao vie razliitih stvari ili simbola. Do toga dolazi zato to mrlja ima ,,poetnu slinost" sa puno stvari, ali nema specificiteta potrebnog za sledeu fazu", odnosno proveru i potkrepljenje prve impresije. Drugi vaan momenat poli-valentnosti odnosno nestrukturisanosti proistie iz instrukcije koja poziva ispitanika na slobodnu manipulaciju sa paralelisanjem stimulusa. To je ona ista sloboda koju ima vajar pred kamenim blokom. Jer ne samo to je u tom kamenu sve dato", nego je dozvoljeno da se odbaci sve to nije ono". Vaan elemenat stimulusa jeste i redosled odnosno ritam izlaganja. Redosled ekspozicije je strogo odreen. Svaka karta ima svoj redni broj. Ova injenica dobija svoje opravdanje kroz pravila interpretacije. Isti odgovor menja znaenje zavisno od toga na kojoj je karti dobijen, pri emu se vodi rauna i o tome kakvi su 454 odgovori bili pre a kakvi su sledili iza. Rorschachov opit nije eksploracija sume izolovanih odgovora

nego eksploracija uzorka u jednom individualno specifinom dinamikom ritmu. POSTUPAK ISPITIVANJA Rorschachova tehnika se primenjuje u individualnoj eksploraciji. Uslovi ispitivanja su uglavnom istovetni sa onim koji se postavljaju drugim individualnim testovima. Ispitiva upoznaje ispitanika sa svrhom i nainom ispitivanja, daje mu uputstvo kako e se ponaati i kojim e se znacima sporazumevati. U instrukciji se podvlai sloboda koju ispitanik ima u pogledu oblikovanja stimulusa i izbora sadraja koji iznosi. Ispitiva vodi detaljan zapisnik o iskazima ispitanika. U zapisnik unosi redni broj izloene karte, reakciono vreme do pojave odgovora, doslovni iskaz odgovora, redni broj iskaza i sve druge komentare koji su sa obe strane izmenjeni tokom ispitivanja. Procedura ispitivanja je jednoobrazna, mada postoje izvesne varijacije. Klasina procedura je bila slina testu tipa asocijacija, to e rei da je vodee naelo bilo: prva reakcija je najreprezentativnija a to se dalje ide odbrambene di-storzije jaaju. Usled prihvatanja ovog principa, ispitivanje se odvijalo u jednoj fazi, uz minimum raspitivanja i proveravanja. Ovakav nain ispitivanja dovodi do toga da mnogi odgovori ostaju nejasni, nedovoljno iskazani, odnosno autistini". Kao posledica toga u fazi kodiranja procenjiva je primoran da donosi odluke koje su nuno arbitrarne. Samim tim pouzdanost kodiranja veoma trpi, a konana pro-cena gubi u valjanosti. Kao protivmera ovoj ispitivaevoj projekciji" neki eksperti, pre svega Klopfer, preporuili su modifikaciju ispitivanja putem davanja veih prava ispitivau da proveri nejasne formulacije. To je u krajnjoj liniji dovelo do uvoenja dvofaznog ispitivanja. U prvoj fazi ispitivanje je u znaku punog potovanja spontanosti, dok u drugoj fazi re ima ispitiva, koji proverava sve nejasne odgovore u pogledu svih bitnih klasifikacionih kategorija. KATEGORIJE KLASIFIKACIJE ODGOVORA Svaki regularni odgovor podlee analizi i kategorisanju u etiri osnovne grupe varijabli. Svaka grupa varijabli ima svoje opte interpretacijsko znaenje a svaka varijabla i svoje specifino. Sve ove interpretacijske postavke ine teorijski sistem" Rorschacha. Tokom vremena dolo je do izvesnih izmena u oceni vanosti i vrednosti etiri osnovne kategorije analize: lokalizacije, determinanti, sadraja odgovora i uestalosti, odnosno originalnosti. Pored toga, pojavile su se i nove kategorije, kao to je verbalizacija (Rapaport), a kasnije i niz specifino diskriminativnih kategorija. PRVA DIMENZIJA: LOKALIZACIJA ODGOVORA Ispitanik moe da odgovori na stimulus bilo ta, ali to ne znai da bukvalno makar ta" automatski biva priznato za autentian odgovor. Pravi odgovor mora 455 da se vezuje za odreenu povrinu mrlje. Zbog toga komentar ili filozofiranje" nije pravi odgovor. Samo opaaj moe biti priznat kao odgovor, a opaaj je uvek vezan za odreenu zonu stimulusa ili mrlju u celini. Prvo pitanje koje se postavlja prilikom analize i kodiranja odgovora glasi: gde je opaaj lokalizovan? U klasinom klasifikacionom sistemu nalazimo etiri kategorije lokalizacija. 1. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji. To je globalni odgovor. Kodni znak je G. 2. Opaaj je lokalizovan na jednom delu mrlje, ali to je velika povrina ili takva koja skoro uvek izaziva odgovor. To je detaljan odgovor. Kodni znak je D. 3. Opaaj je lokalizovan na maloj povrini ili veoj ali neprovokativnoj. To je mali ili retki detaljodgovor. Kodni znak je Dd. 4. Opaaj je nasuprot instrukciji lokalizovan na beloj podlozi, a ne na figuri, odnosno samoj mrlji. To je ,,beli" odgovor ili spacijalni odgovor. Kodni znak jebi ili S. Svi odgovori koje ispitanik da na svih deset karti procenjuju se sa stanovita lokalizacije. Raspored javljanja pojedinih kategorija na pojedinim kartama, kao i u elom nizu, interpretira se kao indikator misaonog stila, odnosa izmeu apstraktnog i konkretnog pristupa i poremeaja u miljenju pod uticajem afekata i nesve-snih konflikata. Ve je i sam Rorschach uvideo da kategorije lokalizacije odgovora imaju sloeno, esto dosta razliito znaenje. Zbog toga je izvrio novu podelu i time poveao broj lokalizacijskih kategorija. Cilj ove podele je bio da se serija alternativa skrati i povea specifinost. Meutim, kada bi ovaj put reenju bio dosledno sproveden do kraja, onda bi broj potkategorija porastao do apsurdnih razmera, a posao procenjivaa bi se veoma komplikovao. Rorschach se opredelio za kompromis. On je samo donekle poveao broj potkategorija unutar svake lokalizacijske klase. Meutim, on je uveo princip kontekstualnog odreenja znaenja". Prema ovom principu pravo znaenje svakog odgovora zavisi od celine, odnosno konfiguracije i kvalteta svih ostalih karakteristika. Ovaj metodoloki potez dao je ogromna ovlaenja procenjivau i neopozivo postavio Rorschachovu tehniku u red subjektivnih, idiografsko-kvalitativnih metoda. Kakvo znaenje imaju pojedine lokalizacijske kategorije? Globalni ili G odgovori ukazuju na tendenciju ka getaltno celovitom opaanju pojava ili shvatanju relacija. Ukoliko je proporcija ovakvih

odgovora u prevazi, onda bi se moglo zakljuiti daje ispitanik osoba koja naginje... da, ali emu? Zavrzlama je u tome to ,,G tendencija" nema unapred fiksirano znaenje. Naime, ,,G tendenciju" moemo nai u protokolu ljudi koji naginju intelektualizaciji i apstrakcijama, kao i u protokolu onih koji su impulzivni, povrni i koji su skloni da svet shvate kao mesto stvoreno da se ispune njihove elje (Ma ne brini, lako emo!"). No, to jo nije sve. Dominantna G tendencija" moe da se pojavi i u protokolu osoba koje su veoma anksiozne, koje su izgubile glavu" ili se uopte vrlo teko snalaze. Raiavanje ove dileme iziskuje specifikaciju podvrste G odgovora. Rorschach je pravio razliku izmeu sledeih podvrsta: 456 1. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji, a nastao je namah, kao prvi utisak. Lokalizacija i sadrina ine jednu koherentnu celinu. To je obian i autentian G odgovor. 2. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji, ali je celina izdiferencirana, ona ima svoje smisaono povezane komponente. U ovoj vrsti lokalizacije spajaju se diferencijacija i integracija u pozitivno konstruktivnu celinu. To je kombinovani ili integrativni G odgovor. Kodni znak je GD. 3. Opaaj je lokalizovan na itavoj mrlji, ali je sadrina nastala arbitrarnim povezivanjem delova ili nabrajanjem D sve dok nije ela mrlja pokrivena. Ovakvu inferiornu celinu Rorschach naziva konfabularnom. Kodni znak je DG. 4. Opaaj je lokalizovan na itavu mrlju, ali je sadrina odgovora takva da nema specifinu konfiguraciju. Svaka bi mrlja mogla da se identifikuje kao leptir" ili oblak". Ovakve inferiorne celine ne mogu se izjednaiti sa prethodnim. Kodni znak za njih je G neodreeno ili G minus. Globalni odgovori se mogu javiti i u mnogim drugim kombinacijama i nizovima. Tako, na primer, odgovor moe da se lokalizuje na itavu mrlju a da pritom ukljui i delove podloge, odnosno bele povrine. Veliki detalj ili frekventni detalj tipa lokalizacije shvata se kao sklonost ili navika uoavanja jasnog, nametljivog ili konkretnog. Ukoliko ovakvi odgovori imaju prevagu u protokolu, onda je opravdana pretpostavka da je na ispitanik po svojim sposobnostima i interesovanjima vie praktian. On se ne uputa u matovite kombinacije, spekulacije, ve se vrsto dri naela svih empiriara Verujem u to to vidim". U kolokvijalnom argonu to je realan ovek". Objanjenje za tu interpretaciju poziva se na injenicu da na svakoj Rorschach-karti ima vie D povrina koje su perceptivno veoma provokativne, koje se veini posmatraa veoma nameu i vezuju jednu veliku proporciju svih odgovora. Pitanje je sada kako se ispitanik odnosi prema ovakvim, svima nametljivim izazovima? On moe da se prema njima postavi na bezbroj naina. Potpuno prihvatanje tih izazova i konformisanje je jedna od moguih relacija, a ignorisanje tih izazova suprotan ali jednako moguan izbor. Mnogi odgovori koji su lokalizovani na samo jednom delu itave mrlje ne podudaraju se sa pravim D povrinama. Danas ve postoje standardne lokalizacij-ske table koje definiu koji je detalj odgovora pravi D, a koji spada u neku drugu potklasu. Neki ispitanici pokazuju sklonost da opaaje lokalizuju na sasvim malim, mada ipak dovoljno provokativnim povrinama. Kodni znak za tu potklasu je Dd ili mali detalj-odgovor. Drugi nalaze uporite za odgovore u vrlo malim ivinim detaljima. Kodni znak za tu vrstu lokalizacije je De. Ima osoba koje svoje odgovore pronalaze u malim detaljima koji su smeteni u unutranjosti mase, u igri konfiguracija. Kodni znak za tu vrstu je Di ili unutranji mali detalj. Najzad, neki ispitanici naginju kombinovanju detalja mrlje na jedan originalan nain ali pri tome nikad ne doseu do D ili G povrine, ve ostaju na manjim povrinama. Kodni znak za te detalje kombinacije je Dr ili retki detalj-odgovor. Interpretacijske postavke za potklase detalj-odgovora uglavnom su ostale nepromenjene. Tendencija lokalizovanja odgovora na manje povrine tipa Dd po457 klapa se sa osetljivou za detalje, sposobnou uoavanja manjih razlika ili interesovanjem za minijature, to se sree kod introvertnih osoba. Tendencija lokalizovanja odgovora na nekoliko manjih povrina povezanih sadrinom, to se kodira kao Dr. poklapa se sa osetljivou za uoavanjem i otkrivanjem skrivenih veza, sa kombinovanjem i vezivanjem najee uz negativnu postavljenost (svadlji-vost, intrigiranje, paranoidnost). Tendencija lokalizovanja odgovora na sitne, male povrine skrivene u dubini mrlje, sa kodnim znakom Di, ili rasejane po ivici mrlje, sa kodnim znakom De, vezuje se za kognitivno odbrambeno ponaanje, do kojeg dolazi pod uticajem dugotrajne anksioznosti. Jednu posebnu vrstu lokalizacijskih povrina biraju oni ispitanici koji opaaj vezuju ne za mrlju nego za belu podlogu. Bitna je odlika ovakvog ponaanja to ,,tera kontru" instrukciji. Interpretacija uzima upravo tu injenicu kao karakteristiku linosti i identifikuje bi odnosno S odgovor sa opozicionim tendencijama". Meutim, kao to i prilii jednom patodijagnostikom instrumentu, interpretacije idu i dalje. Postoje poznato da se kod opsesivno-kompulzivnih javlja vei broj S lokalizacija, S lokalizacija moe da oznaava i autoopozicionu tendenciju", odnosno sklonost oklevanju i sumnji. Kao to se iz ovih primera vidi, interpretacijske postavke proizlaze iz nekoliko vanih premisa. Pre

svega, Rorschach je bio sklon da test-ponaanje shvati kao minijaturni uzorak optih sklonosti linosti. Usled toga je on gradio svoje eks-planacije na principu analogija. Druga bitna premisa koja uslovljava interpretacij-sku postavku jeste teza da testovno ponaanje reprezentuje dubinske slojeve. Kad nema meupremisa, pojavljuje se postavka da je u dubljim slojevima vie patologije. DRUGA DIMENZIJA: DETERMINANTE ODGOVORA Rorschachova tehnika dodiruje ali ne razreava jedno vrlo staro i vrlo sloeno pitanje kako ovek opaa svet, odnosno da li je ovekov opaaj (stopostotni) odraz sveta ili je obrnuto, njegov opaaj (stopostotni) odraz njega samog ali pogreno shvaen kao slika objektivnog sveta". Redukcijom objektivne realnosti na jedan artificijelni konglomerat vizuelnih stimulusa Rorschachova tehnika stvara mogunost posmatranja i prouavanja individualnih stilova gnoseologije. Nije sve to ispitanik kae u toku testiranja odgovor. Za odgovor se priznaje samo onaj iskaz koji je vezan za odreenu ili priblino odreenu povrinu, koji ima relaciju prema kvalitetima mrlje, bez obzira koje su, i koji ima koliko-toliko odreeni sadraj. im je raieno pitanje lokalizacije, ispitiva odmah prelazi na pitanje ta je odredilo konkretni opaaj? Na to pitanje moe se traiti odgovor introspektivnom analizom procesa opaanja, ili pak slobodnim asocijacijama psihoanalitikog tipa. Meutim, u okviru Rorschachove eksploracije reenje se trai na relaciji odgovor - stimulus, sa teitem na ovom poslednjem. Ako ispitanik kae da mu mrlja lii na skelet", onda je za analizu presudno pitanje zato konkretnom ispitaniku konkretna mrlja lii na skelet i zato ba na to? To je vano, jer ta ista mrlja moe da lii i na mnogo drugo tota ne samo drugim ispitanicima nego i ovom istom. Naime, on posle skeleta moe da vidi suton, lep zalazak sunca" ili zoru, sunce se podie iza brda". 458 Prvi korak u procesu analize odgovora sastoji se u pronalaenju determinante" odgovora, odnosno opaaja. U naelu odgovor moe biti uslovljen objektivnim kvalitetima mrlja, kojih ima nekoliko, izmeu kojih ispitanik bira koja mu lei ili koja mu se najvie namee, ili nekom idejom koja se namee. U prvom sluaju ispitanik, podstaknut kvalitetima stimulusa traga za podesnom slikom u svom seanju. U drugom sluaju ispitanik nastoji da opravda svoju ideju i pronae pogodan oslonac za nju u stimulusu. U veini sluajeva dolazi do interaktivnih efekata, a u nekim redim, ekstremnim i patolokim sluajevima do potpune prevage stimulusa ili idejnih sadraja. Rorschach je determinante podelio u nekoliko kategorija. Svaka kategorija determinanti ima svoje znaenje. 1. Odgovor je povezan ili je proistekao iz oblika koji ima povrina mrlje na kojoj je sadraj lokalizovan. Postoji korespondencija izmeu naznaene povrine i forme koju sadraj odgovora po optem znanju ima. Ova determinanta se kodira sa F (forma). 2. Odgovor je proistekao iz hromatske boje koju ima povrina mrlje na kojoj je odgovor lokalizovan. Postoji korespondencija izmeu boje mrlje i boje koju dati sadraj po prirodi ima ili moe da ima. Ova determinanta se kodira sa C (color). 3. Odgovor je proistekao iz ahromatske boje ili osenenosti povrina na kojima je odgovor lokalizovan. Postoji korespondencija izmeu ahromatske boje, odnosno osenenosti i boje ili osenenosti datog sadraja po kriterijumu prirodnog ili uverljivosti. Ovo je sloena determinanta koja se deli na podvrstu ahromatske boje", kodni znak je C' i na osene-nost", sa kodnim znakom c ili n ili N. 4. Odgovor je vezan za oblik, odnosno konfiguraciju njenih delova, ali se ne zadrava na tome ve naprotiv dodaje neto to forma po sebi nema. U pitanju je utisak pokreta, ljudi, ivotinja ili predmeta. Utisak pokreta na temelju oblika statine mrlje je neto sasvim razliito od prethodnih tipova determinanti. Kodni znak za kinestetski odgovor je K, FK ili k, zavisno od toga da lije sadraj ovek, ivotinja ili neiva stvar. FORMA I NJENO ZNAENJE Mada je Rorschachova mrlja uvek aglomerat razliitih stimulusa kvaliteta, u daleko najveem broju sluajeva opaaj se vezuje za obris ili fonnu. Na primer: Kliniar: ta ovde nalazite? Pacijent: Ovo mi lii na leptira. Kliniar: Po emu? Pacijent: Takav je oblik. Ima krila, trup i napred se vide mali pipci. Obris ili forma mrlje, nezavisno od toga da li je posredi itava mrlja ili samo njen deo, moe da stimulie i rezultira u odgovor koji je veoma prikladan. Nekad je odgovor izuzetan, duhovit, dakle kreativan. Meutim, nekada se opaaj vezuje za oblik ali je izabrani sadraj u nekoj meri neusklaen ili je potpuno promaen, 459 apsurdan. To se ee javlja kod ispitanika koji su subnormalne inteligencije, koji su poremeenog

miljenja ili su izloeni afektivnom oku. Uoivi ove razlike, Rorschach je uveo jednu dvodelnu klasifikaciju kvaliteta forme", koju su drugi eksperti razvili u trodelnu ili ak etvorodelnu skalu (Rapaport). Znaenje forme, odnosno njena interpretacija proizlazi iz relacije oblika stimulusa i sadraja opaanja, kao i iz relacije izbora forme prema ostalim vizuel-nim kvalitetima stimulusa. Pre svega je bitno da lije ispitanik u stanju da pronae odgovor koji pristaje uz formu ili konfiguraciju odreene povrine. Opaaj na Rorschachu razlikuje se od opaaja realnosti, mada ima i slinosti. Na Rorschachu ne postoji mogunost tanog odgovora, ali postoji aproksimacija u vie pravaca. Pretpostavimo da jedna zona mrlje moe da lii na osam stvari, i to vrlo dobro. Tih osam stvari" moramo shvatiti kao kategorije, pojmovne klase. Svaka pojmovna klasa ima svoje potklase, od kojih su neke jo blie formi stimulusa. Sada je pitanje sa koliko e uspeha ispitanik tragati i resiti pitanje najvee slinosti ili otpimalne podudarnosti oblika stimulusa i tipinog oblika pojmovnog sadraja kojim osmiljava nestrukturisani", objektivno besmisleni trag tua. U tom procesu on mora da pronae sklad izmeu slobode koju mu daje mrlja kao objektivna besadrajnost i instrukcija, sjedne strane, i kriterijuma uverljivosti koje bazira na optim znanjima (npr. dve grbe se mogu usvojiti kao konvencionalni simbol siluete kamile). Drugim recima, ispitanik mora da respektuje ,,to to svako zna", dakle realnost, ili mesto nje da ponudi neku vrlo uverljivu zamenu: estetsku, enciklopedijsku ili logiku. Ukratko, kvalitet forme ukazuje nam koliko uspeno odraava ispitanik ravnoteu izmeu sebe i realnosti ili koliko je kritian. Forma-odgovori" imaju i jedno drugo znaenje. Opaaj koji je vezan za obris moe da bude usaglaen sa oblikom sadraja u vrlo velikoj meri, to potvruje da je ispitanik vrlo efikasno koristio svoja znanja, a isto tako uspeno inte-grisao to sa kriterijumom zdravog razuma, estetske vrednosti ili eruditske preten-cioznosti. No, s druge strane, upravo ovakav F odgovor visoke klase istovremeno negira sve ostale stimulusne kvalitete mrlje. Ispitanik se ponaa kao mislilac koji usredsreen na postizanje intelektualnih ciljeva ne vidi, ne osea druge drai. Na jedan drugi, psiholoki ispravniji nain reeno, on kontrolie sebe, selekcionie i potiskuje stimuluse koji bi ga mogli omesti. Kontrola, trijaa, potiskivanje afek-tivnih stimulusa je drugo znaenje forma-odgovora". Svakako da izbor forme kao stimulusa ne garantuje da je kontrola uspena, ve samo to da ispitanik tei racionalnoj kontroli ili kontroli, odnosno potiskivanju stimulusa. Promene u kvalitetu forme otkrivaju u kojoj je meri on uspean u kontrolisanom ponaanju. HROMATSKA BOJA I NJENO ZNAENJE Ahromatske boje imaju svoju funkcionalnost u prirodi, koja je prevashodno bioloka, zatim u tehnici i komunikacijama, a fizika i slikarstvo su do savrenstva razvili naa znanja o bojama. ak i bez neke posebne erudicije svima je poznato da boje mogu izraziti neka oseanja, odnosno mogu biti simboli oseanja, kao to mogu i da izazovu oseaj ili doivljaj. Meutim, sve to je o bojama poznato van Rorschachove tehnike ne prua dovoljno osnova za specifine pretpostavke do kojih je doao autor ovog testa tokom svojih izuavanja. 460 Ponaanje ljudi pri susretu sa hromatskim bojama kao stimulusom na Ror-schachu moe se, grubo i shematski, razvrstati na sledee klase: 1. Ignoriu hromatske boje. Bez obzira to je stimulus ariran bojama, njihov odnos je strogo selektivan a percepcije se vezuju za ostale kvalitete mrlje. Na direktno pitanje bez tekoa odgovaraju korektnim opisivanjem stimulusa, ukljuujui, naravno, i hromatske boje. 2. Respektuju hromatske boje i vezuju opaaj za tu vrstu kvaliteta. Otvorenost prema hromatskim bojama kao stimulusu opaaja, kod ove grupe, moe da varira u vrlo irokom opsegu. 3. Fascinirani su hromatskim bojama. Na pojavu hromatskih boja kod njih nastaje jedna potpuna otvorenost na te drai, jedna vrsta perceptivne predaje". Ovaj fenomen ima dve varijante. U prvoj varijanti osoba prihvata takvu svoju predaju" ili osetljivost i preputa joj se sa izvesnim zadovoljstvom. U drugoj varijanti predaja" kao i same drai nisu prihvaene, naprotiv, one se doivljavaju kao prisila, nemo i frustracija. Prouavanjem ponaanja ispitanika druge i tree grupe, po naoj klasifikaciji, Rorschach je otkrio da se boje ponekad pojavljuju u kombinaciji sa drugim determinantama. Najei je sluaj zdruivanja boje i forme u sklopu istog opaaja, odnosno odgovora. tavie, jedna ista osoba moe u toku testiranja da opazi mrlju na razliite naine, dajui tako razliite kombinacije boje i forme. Polazei od ovoga Rorschach je odgovore u vezi sa hromatskim bojama podelio u tri osnovne klase: 1. Boja vezuje opaaj u kombinaciji sa formom. Sadraj odgovora integrie oba stimulusa, pri emu je forma primarna, a boja sekundarna. Kodni znak za ovu vrstu je FC. 2. Boja vezuje opaaj u kombinaciji sa formom. Sadraj odgovora je uspe-na integracija obe vrste determinanti. Za razliku od FC, boja je primarna, a forma je sekundarna. Kodni znak je CF. 3. Boja je iskljuiva determinanta. Forma i ostali kvaliteti mrlje potpuno su ignorisani. Sadraj

odgovora je neto to je u boji. Kodni znak je C. Rorschach je ove tri vrste boja-odgovora" protumaio kao indikatore koji su u meusobnoj vezi ali pri tome svaki ima i neko specifino znaenje. Veza je ne samo kvalitativna nego i kvantitativna. Zbog toga je postavljena numerika skala kojom se svaki odgovor, zavisno od vrste, boduje. Svaki FC vredi 1/2 boda, svaki C/F l bod, a svaki C vredi l 1/2 bod. Bodovi se sumiraju i to predstavlja indeks reaktivnosti ispitanika na boje. Sutinsko pitanje nije, meutim, u konstrukciji tehnikih pokazatelja, nego u znaenju relacije: boja opaaj - linost. Psihijatar Rorschach usmerio je svoja posmatranja na ovu relaciju koristei se grupama normalnih i psihopatolokih uzoraka. ak i relativno jednostavni statistiki postupci, koje je on koristio, otkrili su odreene pravilnosti. Pokazalo se da u grupi cikloidnih i manijako-depresivnih dolazi do polarizacije odnosa prema bojama. Inhibirani i depresivni po pravilu ignoriu hromatske boje, nasuprot hipomaninim i maninim koji su fascinirani 461 bojama. Nasuprot osobama na ovoj afektivnoj dimenziji, normalni ispitanici su u najveem broju sluajeva respektovali hromatske boje, dodue uz vrlo znaajne individualne razlike. Na Rorschachovoj probi mogu se posmatrati individualne i grupne karakteristike opaaja boja i dinamika tih odnosa. Iz ovih posmatranja Rorschach je izveo zakljuak da postoji analogija izmeu odnosa prema bojama i odnosa prema oseanjima, raspoloenjima, emocionalnoj komunikaciji i uopte afektima. Idui dalje tom linijom analogija se moe proiriti i na impulse. Poto je teorijski kontekst u kome je Rorschach razvio svoj eksplanacijski sistem delimino i psihoanalitiki, impulsi podrazumevaju libido i agresivnost. ta proizlazi iz ovakvog razmiljanja u odnosu na empirijske pojave? Pre svega, mogli bismo pretpostaviti da jako inhibirani i depresivni, koji su veoma represivni, zatvoreni prema svojim impulsima i afektima, po analogiji tog odnosa odbrane prema podsticajima iznutra, ignoriu boje, koje su afektivni stimulusi" spolja. Takoe bi trebalo oekivati da hipomanini i manini, koji su preplavljeni impulsima i afektima, po analogiji tog odnosa u sebi, manifestuju fascinaciju bojama, koje su po funkciji analogne impulsima i afektima. Ova vrsta provere, bez obzira na svoj cirkularni karakter, skoro redovno potvruje ispravnost postavki. Boje su veoma nametljiv vizuelni stimulus. Trebalo bi oekivati da se one veoma uspeno nameu, da vezuju panju i da samim tim provociraju opaaje. Rorschachova proba je bezbroj puta demantovala mehaninost ovog shvatanja. Na vizuelnom, spoljanjem, perceptivnom planu boja se uglavnom prihvata, mada manje nego to se misli. Pored toga, postoje i dve manje grupe koje se ekstremno razliito odnose prema boji. Jedna se sasvim zatvara, ignorie boju i distancuje se od spoljne kontrole koja ukljuuje opaanje, miljenje i emocionalno povezivanje. Druga grupa se ponaa sasvim suprotno. Ona pokazuje veliku otvorenost prema bojama, reaguje na njih, prihvata boje kao determinantu svojih intrapersonalnih procesa, drugim recima, odgovara joj takva spoljanja kontrola. Ovu divergentnu perceptivnu selektivnost u odnosu na hromatske boje Rorschach je doveo u vezu sa Jungovom tipolokom podelom. Introvertne linosti se odupiru, distancuju se od nametljivih spoljnih uticaja kao to su boje. Kada se ipak ukljue, njihova predaja" nikada nije kompletna, to se ogleda u izboru boja u kombinaciji sa formom. Oni skoro nikada ne daju odgovore determinisane iskljuivo bojom. Njihovo povezivanje sa bojom redovno je obraeno misaono, tako da su sadraji retko kad banalne asocijacije. Ekstrovertne linosti, bar s vremena na vreme, potpuno se preputaju hromatskim bojama, dozvoljavaju da ih one ponesu i prihvataju asocijacije koje su minimalno individualizirane intelektualizacijom sadraja. U neklinikoj populaciji nema jednostranosti u opaaju boja. Repertoar normalnih grupa ispitanika je bogatiji. U stvari, meu njima se sreu mnogi koji opaaju boje na razliite naine. Tri klasine kategorije boja-odgovora" sreu se prema tome i kod klinikih i kod normalnih ispitanika. Razlika je esto samo u tome to je raspored, zastupljenost, odgovora u pojedinim kategorijama bitno drugaiji. Osim toga, kod odreenih vrsta mentalnih poremeaja sreu se ,,boja--odgovori" koji su sasvim specifini, koji su van kategorija klasine trijade. 462 Ra/vojno-psiholoka prouavanja su potvrdila pretpostavke koje su izvedene iz Rorschachovog tumaenja ,,boja-odgovora". Na niem uzrastu deca preteno vezuju odgovore za istu hromatsku boju, na viem uzrastu se javljaju kombinovani odgovori sa prevagom boje nad formom, dok u periodu latencije isti bojaodgovor" je redak, dok je daleko najei kombinovani sa dominantnom formom. Donekle slian tok pramena moe se nai i na uzrastu od druge do este godine. Ovi nalazi se tumae u skladu sa procesom socijalizacije, to je ujedno i potvrda interpretacijske postavke da raspored ,,bojaodgovora" otkriva nivo i kvalitet socijalizacije linosti. AHROMATSKE BOJE I OSENCENOST Na ahromatskim kartama kao i na kombinovanim veina odgovora je deter-minisana formom. Ta

pojava izgleda nam logina, a osnovni razlog njene uverljivosti je to je to ba tako. Meutim, upravo logika kazuje da alternativa postoji, jer su sve ahromatske karte tamne boje, sve one imaju belu osnovu, a uz to povrina mrlje je nepravilno, neravnomerno obojena, to jest osenena je. To opravdava pitanje: da li se ahromatske boje javljaju kao determinante opaaja. Ukoliko je odgovor pozitivan, a on jeste pozitivan, postavlja se pitanje znaenja ahromatske boje i osenenosti kao determinante. Ova grupa determinanti nije toliko razraena kao kategorije hromatske boje. Zapravo, postoji klasifikacioni i kodni sistem, kao i serija eksplanatornih postavki. Meutim, ova vrsta opaaja srazmerno je retka. Usled toga je znanje o njima manje korieno, istraivanja su daleko reda a i rasprave. Sve skupa, problem ahromat-skih boja dostaje zaputen. Odgovori na ahromatske, tamne boje razvrstavaju se u trodelni niz analogno podeli hromatskih boja. Meutim, za njih Rorschach nije predvideo kvantifikaciju i prema tome ne postoji sumarni indeks za njih. Komparativna klinika istraivanja, poput onih koje je vodio Rorschach, pokazuju da se opaaji determinisani ahromatskim, tamnim bojama pojavljuju retko, sa izuzetkom kod depresija. Moglo bi se oekivati da izmeu teine depresije, sjedne strane, i teine" ahromatske determinante, s druge strane, postoji direktna proporcija. U stvarnosti nije tako. Isto tako nema proporcije ni izmeu teine depresije i broja ahromatskim bojama detenninisanih odgovora. Relativno najvei broj ovakvih tamnih odgovora sreemo kod neurotskih depresija. Teorijski, pojava ovih odgovora moe da se povee sa depresivnim afektima ili, po analogiji, sa pesimistikom orijentacijom svesti. Sam depresivni afekat ne predstavlja dovoljan uslov za selektivnu osetljivost prema stimulusima tamne boje. To je evidentno iz ponaanja depresivnih psihotiara, koji vrlo retko daju ahromatskom bojom determinisane odgovore. Meutim, ukoliko je depresivni afekat kontrolisan, ili postoji pokuaj da se potisne, dakle postoji konflikt u priznavanju besmisla, promaenosti ili tinjajueg, destruktivnog gneva u linosti, onda tamne boje postaju vrlo provokativni i nesvesno osmiljeni simboli neeg to se mora izraziti. Druga vrsta ahromatske boje, pored tamne, je bela. Ona se takoe retko pojavljuje, uprkos injenici da je prisutna na svim kartama. U naoj kulturi, za ra463 zliku od indijske, ona se ne moe vezati za tugu kao to je uinjeno sa tamnim bojama. Znaenje tih odgovora je dosta nesigurno. S obzirom daje ve sam izbor podloge umesto forme jedna opozicija, smatra se daje ova determinanta izraz ne-gativizma, pasivne rezistencije i buntovnosti. Povrina mrlja neravnomerno je pokrivena bojom. To se odnosi i na tamne i na obojene mrlje, mada je ta neravnomernost, prelivanje svetlog i tamnog, upadlji-vija na ahromatskim mrljama. Prema ovom kvalitetu mrlje ispitanici uglavnom zauzimaju sledei stav: ignoriu osenenost i ne vezuju se za nju, ponegde prihva-taju osenenost kao stimulus i vezuju se za nju, a u zaista retkim sluajevima dolazi do fascinacije osenenou i do koncentracije asociranih sadraja u vezi sa njom. U svojoj monografiji Rorschach je samo ovla prokomentarisao tonske pre-live kao stimulus, odnosno odgovore na njih. Jedan drugi vajcarski psihijatar Binder, posle Rorschachove smrti, razrauje problem tonskih preliva i njima izazvane odgovore. Kao i za ostale priznate kategorije determinanti, tako je i za ovu usvojen konvencionalni sistem kodiranja. Meutim, u toku daljeg razvoja Rorschachove tehnike dolazi do diferencijacije gledita. Pored Binderovog, javlja se i Klopferovo gledite, koje je prilino razliito. Oko znaenja odgovora na osenenost ima dosta nejasnoa, to je i olakalo stvaranje pogrenih uverenja. Tonski prelivi nisu po intenzitetu stimulativnosti istog reda kao to je forma ili hromatska boja. Uslov da oni veu panju i pobude ispitanika na razmiljanje, odnosno traenje pogodnog odgovora jeste prema tome u unutranjoj konstelaciji linosti. Analizirajui tabele frekvencija javljanja pojedinih vrsta odgovora Rorschach je jo svojevremeno zapazio da relativno najveu koncentraciju odgovora na osenenost imaju psihoneurotiari. To je injenica koja je nekima izgledala skoro dovoljna da se resi zagonetka odgovora na tonske prelive. Sledea premisa naena je u simbolikom tumaenju osenenosti. ta predstavljaju tonski prelivi i senenja na tamnim povrinama? Osenenost na tamnoj podlozi stvara impresiju polumraka, napetosti i neizvesnosti. Ova impresija nagovetene opasnosti bez odreenog izvora, koji ostaje skriven u dubini senki, mora da uznemiri matu neu-rotiara. Na pitanje zato ba njih, odgovor glasi: zbog toga to su oni specifini ba po poveanoj anksioznosti. Prema tome, osenenost mrlje, to jest impresija te osenenosti jeste jedna vrsta ekspresionistike slike sveprisutne opasnosti koju neurotiari svuda vide. Iz ovakvih klinikih spekulacija izveden je zakljuak daje odgovor na osenenost indikator anksioznosti". Tano je da odgovora na osenenost ima relativno najvie kod psihoneu-rotiara. Ispravna je i ocena da je opta anksioznost jae izraena kod psihoneu-rotiara nego kod ostalih grupa. Meutim, mnogi nesumnjivi psihoneurotiari ne daju nijedan jedini odgovor determinisan tonskim prelivima. Naknadna prouavanja ovog pitanja dovela su do otkria da se anksioznost na Rorschachu moe ispoljiti na mnotvo naina. Prema tome, odgovori na osenenost nisu specifini pokazatelji anksioznosti. Samim

tim protokoli neurotiara u kojima nema nijednog odgovora na osenenost nisu artefakta ni bizarni izuzeci. 464 Manir nekih praktiara da u tekstu interpretacije konstatuju daje ispitanik veoma anksiozan" zato stoje dao poneki odgovorna osenenost, izazvao je Rapa-porta da kae kako ovakva tvrdnja nita ne znai. Pre svega, svi su ljudi u stanju da budu anksiozni, samo je pitanje kada, zato, na koji nain i kako savlauju to stanje. KINESTETSKI ODGOVOR I NJEGOVO ZNAENJE Rorschach je meu determinante ubrajao i utisak pokreta koji nastaje zbog oblika i rasporeda delova mrlje. Kinestetski ili pokret-odgovor" moe imati za sadraj ljude, ivotinje ili predmete koji se mehaniki pomeraju. Rorschach se pridravao jedne stroge definicije koja je obuhvatala iskljuivo pokret ljudi ili antropoida kao i humanoidne mitske figure - vetice ili arobnjake. Klopfer, jedan od vodeih Rorahovaca u SAD, proirio je granice definicije i priznaje tri vrste pokret-odgovora", ljudski, ivotinjski i kretanje fizikih tela. Pokret-odgovor" je sutinski razliit od ostalih tipova determinanti. Sve druge determinante predstavljaju objektivne optike kvalitete stimulusa. Putem opaaja linost ih ukljuuje, humanizuje i osmiljava, ali oni i dalje zadravaju svoju primarnu fiziku autonomiju. Ti su stimulusi aspekti realnosti. Dosledna analiza pokret-odgovora" dovodi do zakljuka da je njihova determinantna forma, konfiguracija mrlje. To je sasvim tano. U mnogim sluajevima na povrinama, koje su najei provokatori pokret-odgovora", dobijamo odgovore koji su po sadrini i po opisu vrlo slini kinestetskom odgovoru ali to ipak nisu. Kvazi kinestetski odgovor je uvek formom determinisan. Poenta ideje o kinestetskom odgovoru je upravo u ovom prelazu, u jednom novom kvalitetu koji se javlja i koji transformie formu u neto novo. Komparativno prouavanje koje je Rorschach sistematski sproveo pokazalo je da se frekvencija kinestetskih odgovora poveava kod onih psihopatolokih kategorija kod kojih se poremeaj javlja na ideacionom planu, a frekvencija pokret--odgovora" opada kod grupa sa akcionom, abreaktivnom simptomatologijom. Ovaj nalaz je naveo Rorschacha na zakljuak da je pojava pokret-odgovora" na neki nain vezana za dimenziju misao - akcija". On je proirio svoja posmatra-nja na normalne, pa je i kod njih potvrdio ispravnost svoje teze. Osobe koje su sklone neposrednom angaovanju i akciji zapaaju daleko manje pokreta na mrljama nego osobe sklone odlaganju, meditiranju i fantaziji. U svojoj definiciji pokret-odgovora" Rorschach je insistirao na sadraju, drei se pravila da samo ljudska figura u kretanju moe da se prihvati kao autentina kinestetska kategorija, kao i pravila da iskaz ne srne da bude propraen ekspresivnim pokretima. U teorijskoj analizi pokret-odgovora", koju su razvili eksperti posle Rorschachove smrti, ove dve postavke ine okosnicu iz koje se razvijaju nove ideje. Kinestetski odgovor otkriva jedan poseban odnos prema realnosti koji je sasvim razliit od odnosa ostalih determinanti. Dok ostale determinante ne menjaju stimulus ve ga samo elaboriraju, dotle se kinestetski odgovor ve iz osnova javlja kao odgovor na opaaj pokreta. 30 Psihudijagnustika 465 Analiza osoba koje akumuliraju vei broj kinestetskih odgovora pokazala je da su to mahom povuene, fiziki donekle nezgrapne osobe, njihovi socijalni kontakti su oskudni, oni nemaju puno topline, sklone su meditiranju, fantaziji i razvijanju individualnog stila i ivotne filozofije. Za njih se moe rei da su preteno introvertni i da su inteligentniji i kreativniji nego proek. U klinikoj populaciji njih nalazimo u grupama koje imaju opsesivne simptome, ideje odnosa i paranoidne ideje. Najvie ,,pokret-odgovora" meu podvrstama shizofrenije sreemo kod paranoidne forme. ta, u stvari, predstavlja kinestetski opaaj i kako nastaje? Rorschach je smatrao da je sklonost ka opaajima pokreta na mrljama trajna osobina, vezana za karakter i u krajnjoj liniji za uroene dispozicije linosti. Antagonistika tendencija, sklonost spontanog opaanja boja na mrljama, po uverenju Rorschacha, takoe je vezana za karakter i uroeni potencijal. Ukoliko u linosti pretegnu dispozicije jedne vrste, to je retko izraeno u ekstremnoj meri, javie se ekstrovertna karakterna formacija i prevaga vezivanja opaaja za hromatske boje. Ukoliko pretegne introvertna dispozicija uroenih crta, doi e do eih opaaja pokreta na mrljama. Pojavu kinestetskih opaaja Rapaport (1945) je doveo u vezu sa ego-funkci-jom odlaganja impulsa. Kinestetski odgovori ne javljaju se kod sasvim male dece niti kod impulzivnih osoba koje su sklone da svoje impulse, bez odlaganja i anticipiranja posledica, realizuju. Ukoliko kod neke dobro socijalizovane osobe, usled patogene traume, doe do regresije i ponaanja abreaktivne forme, izmenie se i kvalitet opaanja na Rorschachu. Nakon ovakve regresije, ta e osoba dati manje kinestetskih odgovora nego to je dala. Prema tome, pojavu pokret-odgovora" ne moemo objasniti samo uroenim dispozicijama i karakterom, nego moramo u eksplanaciju ukljuiti i razvojno-dinamiki

koncept ega. U ego-psiholokom tumaenju formiranja pokret-odgovora" odlaganje impulsa je samo prvi momenat u nizu, koji zajedno predstavljaju dovoljan uslov. Ve kod F odgovora moramo pretpostaviti daje ego ispitanika sposoban da odlae neposrednu gratifikaciju impulsa. Razlike su uslovljene time to se proces drugaije formira. Kod F odgovora takoe moe da doe do stimulacije impulsa, ali ako je ego dovoljno jak, nastupie odlaganje impulsa. Zapoeta interakcija se prekida im je ispitanik naao konceptualni odgovor koji ima neposrednu ili simboliku formu slike. Meutim, ispitanik ostaje lino distancovan, naena slika je uvek statina, a proces se prekida. Tu dakle imamo jedan serijalni proces: stimulus - odlaganje impulsa - kognitivna aktivnost - inhibicija. Kinestetski opaaj uvek podrazumeva buenje jaih impulsa, to e rei relevantnijih za linost, ili koji su u vezi sa potisnutim konfliktima. Opaaj pokreta je uslovljen lakim razbuivanjem ovih impulsa, ali usled ego-kontrole ne dolazi do aktualizacije. Prema tome, uzbuenje je stvoreno, ali odlaganje impulsa kontrolie motoriku i prodor u svest bez ostatka. Impuls se probija kao unutranje ponaanje, arira fantaziju i pokree kreativne procese. Zbog toga to je inhibicija slabija nego kod F odgovora, ego je manje rigidan, slike imaju karakter slika primarnog procesa", dakle dinamine su. Treu vrstu teorije o kinestetskim opaajima vezujemo za Rorschachovu osnovnu postavku da samo ljudski pokret moe biti autentian sadraj ,,pokret-od466 govora". Ovo ogranienje moe da izgleda sasvim neopravdano ako se zna koliko ivosti mogu da unesu ispitanici u opaaj kretanja, igre, borbe, savlaivanje prepreka kod ivotinja. Idui ovom linijom Klopfer je razvio svoj sistem klasifikacije pokret-odgovora" manje iskljuiv u odreivanju kinestetskog kvaliteta. U emu je dakle problem? Daje Rorschach ostao strogo dosledan ideji daje njegova tehnika eksplo-racija linosti putem uzorka opaaja koji otkrivaju linost formalnim a ne sadrajnim aspektima, onda bi razlika u vrsti bia koje se pokree bila irelevantna. Rorschach je bio manje dogmatian nego njegovi sledbenici i zato je prihvatio izuzetak koji mu se nametao snagom injenica. Ljudske figure viene u pokretu, u kontekstu intenzivne kvalitativne analize, uvek su pokazivale izvesne osobine koje su se smisaono uklapale u biografiju ispitanika. Pol, u pokretu opaenih figura, pokazao se kao kliniki relevantan pokazatelj psihoseksualne uloge sa kojom se ispitanik poistovetio ili nije poistoveivao. Uloga tih figura i pripisane namere skoro su uvek bile u nekoj, najee latentnoj, vezi sa linou ispitanika. Sve to ukazivalo je na jednu prisnu, linu, mada nesvesnu vezu izmeu projektovane figure u kretanju i respondenta. Neto slino se deavalo i kod pokret-odgovora" u kojima su ivotinje bile subjekti. Zbog ega ti odgovori nisu mogli da steknu pravo na kvalitet? Kinestetski odgovor je za Rorschacha bila potvrda formiranog identiteta, odnosno individualnog ja. Njegova posmatranja su pokazala da su osobe veoma samosvesne ili narcisoidno zaokupljene svojim ja bile veoma produktivne u K odgovorima. Kod male dece ili nezrelih adolescenata i odraslih sreu se, u psiholokom profilu difuzni identitet, slabo formirano ja, a na testu pokreti ivotinja (kue, mace). Antropoidne ivotinje sa antropomorfnim kretanjima i radnjama mogu se prikljuiti kategoriji pravih kinestezija ali sa manjkom kvaliteta. Tu postoji dispozicija ali je ego i ja nezreo. Meutim, isto ivotinjske figure, bez obzira na impresiju pokreta, ne spadaju u kinestezije. Objanjenje je u tome to respondent ima previe distanciran, cenzurisan odnos prema svojim impulsima, svojoj celovitoj linosti, odnosno njegovo ja je difuzno a ego rigidan. Ako ovu analizu samemo, onda nam se namee zakljuak da autentini pokret--opaaj" implicira izvestan stepen prihvatanja svoje ljudske prirode" i sposobnost identifikacije, ali sa ljudima a ne sa ivotinjama ili stvarima. TREA DIMENZIJA ODGOVORA: SADRAJ U okviru klasine obrade i interpretacije sadraj odgovora ima drugorazrednu ulogu. Bilo bi pogreno ako bismo ovu konstataciju shvatili bukvalno, kao da elimo rei da je sadraj sasvim nevaan. Razlog naglaavanja ove postavke je dobrim delom programskog karaktera. Rorschach je sistematski podvlaio da se njegov opit principijelno razlikuje od pokuaja njegovih prethodnika koji su sline opite vodili analogno testu asocijacija. I pored prioriteta stilistike analize opaaja, sadrina se takoe paljivo analizira. Bez toga se ne bi mogao proceniti nivo forme", odnosno stepen podudarnosti asocirane ideje sa formom i drugim kvalitetima stimulusa. Kao i ostale komponente tako se i sadrina, ve u prvoj fazi obrade, rasporeuje u odreene 467 kategorije. Broj pojmovnih kategorija koje predstavljaju klasifikacioni sistem sadraja asocijacija nije strogo odreen. Ustaljena serija sastoji se od sledeih klasa: H Klasa koja obuhvata sve odgovore koji za sadraj imaju oveka, ljudsko bie oznaava se sa H. Ako je vien samo jedan deo ovejeg tela, onda se bira kategorija Hd. Ukoliko je pak sadraj ovekoliko, mitsko bie, onda je oznaka kategorije (H).

A Klasa koja obuhvata sve ivotinje u sadraju odgovora oznaava se sa A. Ako je samo deo ivotinje opaen na mrlji, onda se rasporeuje u potklasu Ad. Obj Svi fiziki predmeti koje je proizveo ovek ili koji mu slue kao orua rasporeuju se u posebnu klasu ija je ifra Obj. At Organizam, odnosno delovi organizma koji su vieni izolovano, kao to se njima bavi anatomija, rasporeuju se u posebnu klasu ija je ifra At. Ako je u pitanju deo oveka ili ivotinje koji po zamisli pripada elom ivom biu, onda se ne rasporeuje u At nego u Hd ili Ad. Izuzetak ine unutranji organi koji uvek spadaju u klasu At, anatomije. Pored ovih kategorija, u regularnu seriju se ubrajaju jo: Nat (za prirodne pojave), Sex (za polne organe ili seksualne funkcije), Bot (za biljni svet), Geo (za geografske objekte koji imaju svoj naziv, na primer Triglav), Pejz (za pejza), Art (za umetnike predmete). Pored ovih irokih kategorija, prema potrebi, odnosno individualnim razlikama ispitanika, mogu se priznati kao zasebna kategorija i drugi sadraji, kao to su vatra, krv, blato. Takoe se kao posebne kategorije tretiraju Simb (za simbole) i Apst (za apstraktne sadraje). U protokolima obrazovanih i kreativnih osoba mogu se pojaviti sadraji koji su veoma retki, koji se ne uklapaju u kategorije konvencionalne serije. Ponekad se takav visoko specifian sadraj javlja i kod neurotiara, posebno ako je u toku rekonstruktivne psihoanalitike terapije, kao i kod dezorganizovanih shizoidnih osoba. Sve ove retke, izuzetno idiografske sadraje treba staviti van ostalih kategorija, kao klase za sebe. Svoja prouavanja Rorschach je usredsredio u prvom redu na frekvenciju pojedinih kategorija sadraja. On je na taj nain otkrio da se kod depresivnih i mentalno inhibiranih osoba akumulira mnogo odgovora u kategoriji ivotinje. Naprotiv, meu mentalno ivahnim, hipomaninim i maninim ispitanicima pro-cenat A odgovora bio je znatno nii. Ove dve grupe isto su se tako razlikovale i u pogledu broja kategorija zastupljenih u repertoaru odgovora. Drugim recima, to je depresija i mentalna inhibicija bila izraenija, repertoar kategorija je bio sve ui a procenat A sve vei. Isto, ali u obrnutom smeru, ispoljilo se meu mentalno ivahnim hipomaninim i maninim grupama. Ovi podaci su naveli Rorschacha da zakljui daje repertoar kategorija sadraja pokazatelj mentalne, asocijativne ivah-nosti, a daje procenat A odgovora indikator asocijativne stereotipije. Sadraji odgovora tretiraju se kao manje vani ili ak opasni po ishod analize linosti putem Rorschachove tehnike. Ovakav stav prema sadraju Rorschach je pravdao neuspehom koji je pratio svaki raniji pokuaj da se doe do nekog 468 odreenog saznanja o linosti analizom sadrine odgovora na vizuelno nestruktu-risane drai. Nasuprot ovim injenicama njegov je pristup bio usmeren iskljuivo na formalno perceptivni aspekt. Ipak, Rorschach nije bio u pravu jer dogmatino iskljuenje sadraja odgovora na nestrukturisanim mrljama nije opravdano. To je evidentno na osnovu radova Schafera i drugih istraivaa koji su, koristei se analizom sadraja odgovora, veoma uspeno procenjivali odreene, znaajne osobine linosti (Goldfried i saradnici, 1971). Meu kliniarima je uvek bila prisutna potreba da u Rorschachu pronau nain efikasnije ekstrakcije dijagnostikih specifinosti odreene grupe poremeaja. etrdesetih i pedesetih godina kliniare je zaokupljao problem dijagnostike trijae poetnih shizofrenija i diferencijalne dijagnoze shizofrenije. Rorschachova tehnika se pokazala kao veoma pogodna u tom poslu, ali je nain obrade i kliniki tip integracije bio vrlo velika smetnja. Tako nastaju mnogi pokuaji da se klasini postupak obrade dopuni novim skalama koje e obuhvatiti samo specifine indikatore, recimo poetne shizofrenije, a obrada e biti mehaniki jednostavna i prema tome pouzdana. U okviru ovakvih nastojanja, kojih je bilo mnogo, otkriveno je da se kod osoba sa poetnom shizofrenijom sadraji opaaja mrlja selekcioniu tako da uvek preteu probijeni zatitni omotai asociranih pojava nad ouvanim i vrstim omotaima. Na primer kiobran" ili tvrava" su sadraji koji imaju ili simbolizuju ouvane i vrste omotae", dok rana" ili blato" spadaju u drugu grupu pojava koje nemaju zatitni omota" ili je on probijen (rana). Indeks penetracije i barijere", izveden iz sadraja odgovora na Rorschachu dosta uspeno diferencira osobe sa ouvanim ego-granicama od osoba koje imaju defektne ego--granice (depersonalizacije, projekcije, halucinacije). Jo smeliji izazov dogmatskom stavu i relativnoj neutralnosti sadraja uputio je Schafer. On je u jednoj monografiji izloio postulate, teorijske i metodoloke, o mogunostima psihoanalitike interpretacije Rorschachove tehnike. Njegov se pristup temelji na ranije zanemarenim aspektima sadrine opaaja. Schafer nije poao putem naivne vulgarno-simbolike interpretacije. Takvu je mogunost sasvim odbacio kao besplodnu divlju analizu". On je, u stvari, razvio Holtovu ideju o Rorschach-odgovorima kao reprezentativnom uzorku primarnog i sekundarnog procesa" koji doseu jednu specifinu ravnoteu zavisno od snage ega. Sekundarni i primarni proces nastoje da dominiraju ego-aparatom, a njihova prisutnost odreuje amplitudu asocijacija, njihov realistini ili snoviti sadraj ili karakter.

Schafer je predstavnik ego-psiholoke orijentacije, koja je danas vodea u rorahologiji". ETVRTA DIMENZIJA: ORIGINALNOST I POPULARNOST Mrlje same po sebi nisu nita do mrlje. Zbog toga instrukcija koja se daje ispitaniku deluje vrlo uverljivo jer kazuje da ,,... ne moete pogreiti jer je svaki odgovor prihvatljiv". Tano je daje svaka impresija jedna aproksimacija mrlje, koja je liena znaenja, ka seanju ili simbolu, koje je slabije ili jae arirano znaenjem. Ako i zanemarimo proces ovog prevazilaenja znaenja lienog stanja, i zadrimo se samo na efektu, odgovoru koji je ve osmislio mrlju, teko emo se 469 moi u potpunosti sloiti sa tim daje svaki odgovor jednako dobar. Ostaje da se utvrdi kriterijum po kojem moemo odmeriti koliko je koji odgovor dobar. Veina odgovora za veinu ispitanika samo je jedna impresija. Svesni doivljaj koji prati pojavu te impresije vrlo se malo razlikuje od doivljaja opaanja manje zagonetnih stimulusa, pod uslovom da se oba zadatka odvijaju u testovnoj situaciji. Ponekad poneki ispitanik ima drugaiji utisak. Opaaj mrlje i izazvana impresija ima jednu linu notu, ima za tog ispitanika neko posebno znaenje. Meutim, kvalitet odgovora relativno je nezavisan od odnosa ispitanika prema stimulusu, odnosno od pojave doivljaja da utisak ima linu notu. Drugim recima, ego-ukljuenost nije kriterijum vrednosti odgovora, to naravno ne znai da ona nee biti posebno razmotrena u toku kvalitativne analize protokola. Rorschachova tehnika nije regularno standardizovana ni u jednoj od mnogih zemalja u kojima se ve decenijama koristi. Neki pokuaji u tom smislu uraeni su u SAD, to je omoguilo da se numeriki definiu norme za pojedine dimenzije, kategorije i varijable. Rorschach je i sam doao do nekih provizornih normi. Po-smatrajui odgovore na pojedinim kartama, on je zapazio da svaka karta vue" neku vrstu odgovora. Bez obzira na to to je disperzija na svakoj relativno velika, to nimalo ne iznenauje s obzirom na karakter stimulusa (nestrukturisanost), postoji neto to, naprotiv, svedoi o latentnoj strukturi" karti. Te odgovore, koji su se najee pojavljivali na pojedinim kartama i koji su prkosili nozolokim i individualnim razlikama ispitanika, nazvao je banalnim ili popularnim odgovorima. Odgovor je dobar ukoliko njegov sadraj aproksimira repertoaru popularnih odgovora. Ovo je samo jedan od nekoliko kriterijuma na osnovu kojih odreujemo vrednost kvaliteta odgovora. Argument za izbor ovog kriterijuma polazi od modela psiholoke istine". Staje kriterijum istine u onim pitanjima koja se ne mogu dokazivati fizikalnim eksperimentima? Alternativa objektivnoj istini" je uverenost i svedoenje demokratskog tipa, odnosno veine ljudi". Ako veina ljudi vidi ili smatra da vidi na jednoj mrlji enu bez glave", onda je svaka impresija koja se pribliava toj sadrini tana. tavie, ukoliko neki pojedinac vidi vie takvih istina", tim je on vie na liniji", odnosno blii je realnosti (svoje grupe i svog vremena). Uzorak popularnih odgovora za svaku pojedinu Rorschachovu kartu obuhvata jedan raspon. U tom rasponu odgovori variraju na dimenziji opte - specifino. Naime, neki popularni odgovori su takve forme da se bez velikih tekoa mogu primeniti na svih deset stimulusa. Zbog tehnike dpbijanja sve su mrlje simetrine. Ve zbog toga jedna od optih popularnih sadrina je leptir". Meutim, sve karte imaju i neto izuzetno u svojoj konfiguraciji, pa ipak izazivaju popularne odgovore. Ovi specifini popularni odgovori su sigurniji kriterijumi vrednosti odgovora, odnosno odnosa prema realnosti". Rorschach nije test fantazije nego opaaja, ali opazaji tipa impresije mogu veoma mnogo varirati. Psiholoka istina" na Rorschachovoj tehnici je dvojaka. Ona se izraava u popularnim odgovorima, po principu konsenzusa ili opteg uverenja, ali se moe izraziti i na jedan manje konzervativan nain, individualnim otkriima. To znai da odgovor moe da bude dobar, dakle istinit" ak i kada je sasvim razliit od kriterijuma popularnog miljenja. Odgovori koji se javljaju vrlo 470 retko, skoro izuzetno, priblino jednom na svaku stotinu, razvrstavaju se u kategoriju originalnih. Mala frekvencija javljanja je dovoljna da odgovor bude rasporeen kao originalan, ifarska oznaka je O ili Orig, ali ovaj princip ne garantuje kvalitet. Originalan odgovor moe da bude i lo i dobar. Oni ispitanici koji se lino ukljuuju u svoje opaaje, za koje njihove impresije mrlje imaju neko sasvim lino znaenje, daju vei broj originalnih odgovora. Meutim, da li e kvalitet tih odgovora biti lo ili dobar nee zavisiti od eksterna-lizovanog, simboliki izraenog ili samo doivljenog znaenja. Poto u ovom sluaju ne dolazi u obzir kriterijum javnog mnjenja, procena se donosi na temelju nivoa forme, koji se ocenjuje analitiki, deo po deo, i na osnovu argumentovanosti kompozicije. Broj popularnih (P) i originalnih (O) odgovora u testovnom uzorku odsli-kava stil miljenja, kreativne potencijale, ali isto tako i optu socijalnu orijentisa-nost: konformizam ili individualizam. Ukoliko su originalni odgovori slabe forme, onda se sa vie razloga pomilja na autistinu ideaciju u sklopu nekog ekscentrinog karaktera ili psihoze. NEOPAZAJNE DIMENZIJE ODGOVORA: VERBALIZACIJA Sudbina je svih klinikih psihodijagnostikih tehnika da se u proirenoj praksi jave odstupanja od

teorijskog ili metodolokog okvira koji je postavio pronalaza. Ma koliko daje Rorschach insistirao na hermetinosti percepcijskog pristupa analizi, praktiari, korisnici njegove tehnike, nisu mogli ostati ravnoduni pred mnogobrojnim injenicama na planu interakcije pacijenta i kliniara, motivacije i drugih koje su morale biti rtvovane" doktrini. Barijera percepcijskog pristupa ostala je do danas i samo retki izuzeci postiu legalnost. Rapaportu pripada zasluga to je otkrio, razradio i uveo jednu novu dimenziju analize odgovora koja u klasinom sistemu nije bila priznata i koja se ne odnosi na sam opaaj. Eksploracijom obimnog klinikog materijala, koji su sainjavali uzorci mnogih nozolokih grupa, Rapaport je utvrdio da se ,,opaaj-odgo-vori", koji su prema Rorschachovom kodnom sistemu isti, esto znaajno razlikuju ako uzmemo u obzir jeziki aspekt, odnosno verbalizaciju. Na primer, odgovor leptir" je sasvim jednostavan i on se propisanom obradom transformie u kodni niz G F A P. Ova transkripcija u Rorschachovom sistemu ima odreene dijagnostike implikacije. Meutim, odgovor leptir" je u mnogim sluajevima samo izvod iz konteksta u kome je ispitanik formulisao svoj opaaj. Rorschach je smatrao opravdanim ovaj postupak ekstrakcije, odnosno odbacivanja svega izloenog". Zbog toga se njegov postupak voenja zapisnika svodi na notiranje samo onog dela verbalizacije koji se striktno odnosi na verbalni prevod vizuelnog opaaja. Sve ostalo je nebitno, ista ambalaa". Da lije Rorschach u pravu kada ispitanik svoj opaaj-odgovor" izrazi otprilike ovako: Ovo je jedan leptir, on je mali a krila su mu malkice natrula." Rapaport se nije sloio sa klasinim receptom koji takoe nudi izvesna reenja ali koji ove dodatne fenomene" tretira kao pojave drugog reda, manje vane. Za razliku 471 od Rorschacha, koji je bio eklektiar, teorijski manje odreen, Rapaport je vrsto stajao na pozicijama ego-psihologije. Opaaji nisu neki izolovani procesi kao to nije ni govor. U konkretnoj test-situaciji oba ova procesa stoje pod kontrolom ega, koji je sasvim odreeno postavljen i prema realnosti i prema hijerarhiji unutranjih potreba. Opaaj je dakle kontrolisan od ega, zapravo spada u njegov aparat". Opaaj-odgovor" je rezultanta odnosa u egu, njegove snage da dovede do kraja proces traganja za reenjem, koje treba da bude primereno zahtevima realnosti, to jest stimulusa, i tenjama koje su stimulisane i koje trae izraz u asocijacijama i konano u realnosti. Govor kojim se ispitanik slui nije sekundarija, ambalaa" nekog dominantnog opaajnog procesa, kao to to hipotezira Rorschach, nego je on takoe u funkciji procesa miljenja i ukljuen je u aparate ega". Traganje za opaajodgovorom" je kompleksan proces koji e se zavriti uspeno ako ceo ego-aparat bude usklaeno funkcionisao. To znai da traganje za reenjem, za relativno apstraktnim konceptom koji e biti od ega prihvaen kao pogodan sadraj utiska, paralelno tee i po zakonima govora. Ova tesna veza razliitih misaonih procesa u sistemu ,,ego-aparata" moe da objasni zato dolazi do toga da se poremeaj ili oteenje ega izrazi samo kroz verbalizaciju, dok klasino oljuteni" opaaj-odgovor" ostaje neutralan. Rapaport je poremeenu verbalizaciju kategorisao prema patolokom materijalu koji je dobio u toku svog istraivanja. Podela obuhvata ove kategorije: FAB Verbalizacija prevazilazi faktografsko odreivanje sadraja opaa-ja. Pojavljuju se dopunske kvalifikacije: ,,lep", dobar", bedan". Faktolacija se veinom javila u verbalizaciji ekstrovertiranih osoba. FAB KOMB Odgovor je kombinacija dva detalja u jednu celinu koja je realno nemogua" ili je naprosto fantastina. Meutim, stav ispitanika je neutralan i on verbalno dokazuje i objanjava vienu kombinaciju. Ovo se javlja kod opsesivno-kompulzivnih neurotiara. AGRES Na odgovor-opaaj" nadovezuje se razrada sadistikih detalja ili agresivna elaboracija teme. Ova vrsta verbalizacije nije dijagnostiki specifina. B1Z Sadraj opaaj-odgovora" je udan, a verbalizacija jo vie istie ekscentrinost. Nekada je samo verbalizacija upadljiva: Bube u hitinskom omotau u laganom susretu." KONFAB Relativno prihvatljivi opaaji delova mrlje bivaju obuhvaeni u neku celinu apstraktnu i mutnu, a povezanost se podupire aloginim argumentima". To je slino klasinoj konfabulaciji. KONFUZ Sadrina odgovora je nejasno odreena, kao da se nekoliko ideja istovremeno namee bez dovoljne izolacije". Dolazi do zbunjuju-eg preplitanja u kojem se respondent snalazi. KONTAM Sadrina odgovora je originalna kombinacija vie razliitih ideja. Meutim, ta kombinacija nije rezultat duhovitosti ili kreativne imaginacije, nego neshvatanje zahteva realnosti. Stolica sa duboko usaenim oima" je primer kontaminiranog odgovora. Kao da to za respondenta nije nimalo neobina sadrina, on se ponaa kao da se 472 nita nije desilo". Kontaminacija je specifina greka psihotiara sa izraenim poremeajem miljenja. AUT LOG Opaaj-odgovor" koji spada u kategoriju autistike logike je ilustrativan za poremeaj ega tipa gubitka kontakta sa realnou. Impresija data kao odgovor ima jednu notu fantastinosti. Bitno je to da ispitanik nastoji da prevazie tu manjkavost racionalno". Meutim, on se pri tome koristi jednim

elementom svoje impresije, kao daje on stvaran, da bi njime dokazao opravdanost celine. Zapravo, tu se eksternalizuje teak gubitak kritinosti. APSURD Ova vrsta poremeenog odgovora, koji se oituje i sadrinom i ver-balizacijom, sastoji se u tome da asocirani sadraj i stimulus nemaju nikakve veze. Impresija je kompletno apsurdna. Ispitanik ne uvia svoju greku, niti je sposoban daje koriguje. Ova vrsta poremeaja javlja se iskljuivo kod psihotinih bolesnika. OBRADA I INTERPRETACIJA Rorschachova tehnika se primenjuje individualno. O ispitivanju se vodi regularni zapisnik, u koji se unose svi iskazi ispitanika, odgovori i komentari, kao i sva pitanja i intervencije ispitivaa. U zapisniku se nalaze i svi ostali podaci koji su potrebni da bi se pratio redosled odgovora i bitne okolnosti. Svaki regularan odgovor podlee analizi i biva ocenjen istovremeno sa etiri znaka. Svaki znak je ocena jedne dimenzije odgovora: lokalizacije, determinante, sadraja i frekventnosti, odnosno originalnosti. Ukoliko je procenjiva prihvatio Rapaportovu modifikaciju, onda se ocenjuje i kvalitet verbalizacije. Prosean protokol ima oko trideset regularnih odgovora. Ocene odgovora prenose se na tabulator na kome je prikazana frekvencija javljanja pojedinih podvrsta unutar etiri bazine dimenzije. Ovi podaci slue za kvantitativnu analizu. Kvantitativna analiza je samo prva faza u procesu procene. Kvantitativni indikatori iskazuju se ili u apsolutnim brojevima, u procentima ili proporcijama. Mada ne postoje standardizacijom ustanovljene i proverene norme, postoje vrednosti koje imaju istu funkciju. Interpretacije kvantitativne karakteristike protokola korisne su u svojstvu polaznih hipoteza. Prava, personoloka interpretacija u naelu je kvalitativna i nadovezuje se na kvantitativnu analizu. Kvalitativna analiza operie sa mnotvom pretpostavki koje kliniar koristi sa dosta arbitrarnosti. Bez obzira na impresivnost fabulatora, brojeva, normi za pojedine vrste odgovora i proporcija, svoenje svih tih podataka bilo je i ostalo kvalitativno kliniko. Kvalitativni indikatori su samo delimino sistematizovani u literaturi. Dobrim delom oni su idiografski, odnosno svaki pojedinac ispoljava na Rorschachu svoj stil i svoj repertoar signala i ekspresivnih speci-ficiteta. Tumaenje ovih individualnih dijalekata" je istovremeno i provokativno i opasno. Ne bez razloga, interpretacija Rorschacha uporeuje se sa sviranjem na violini. Mada ima samo etiri ice, violina ima prebogate potencijale. Onih koji 473 sviraju na violini ima veoma mnogo. Pravi potencijal violine moe da aktualizuje samo virtuoz. To je najslabija i najjaa strana Rorschachove tehnike, ona je dobra ili loa zavisno od znanja i vrednosti interpretatora. NAMENA I KORISNOST RORSCHACHOVE TEHNIKE Rorschach je po svojoj osnovnoj nameni dijagnostiki instrument koji slui individualnoj eksploraciji celovite linosti. U praksi ovaj se instrument primenjuje u sprezi sa drugim testovima, tehnikama i skalama, odnosno u sklopu baterije. Mada se i ovim instrumentom donekle moe proceniti inteligencija, najei kom-plement koji se daje uz Rorschacha je neki standardizovani test inteligencije. Priroda ove tehnike je takva da se ne moe oekivati slika celovite linosti" u unapred odreenim, nomotetikim dimenzijama, to je sluaj sa multidimenzio-nalnim inventarima kao to su MMPI ili 16 PF. Odraz je uvek individualan, pa su i dimenzije promenljive. Uprkos ovoj dinaminosti odraza linosti kao celine opte dimenzije se mogu sistematizovati. Pitanje je dakle koje opte dimenzije linosti moemo eksplorisati i proceniti preko Rorschachove tehnike? Rorschachovom tehnikom moemo proceniti sledee opte karakteristike linosti. 1. Inteligenciju. Procena se daje klasifikativno, po nivoima, ali se manje preciznosti nego pomou standardizovanih testova. Mogue su razlike u rezultatima. Neki strunjaci veruju da je rezultat na Rorschachu blii potencijalima, to je ravno pretenziji da on bude pravi culture free" test. 2. Nain miljenja ili kognitivni stil". Analogno nekim poznatnim testovima klasifikacije i apstraktnog miljenja (Hanfman, Kasanin, Goldstein) i na Rorschachu se ispoljavaju individualni stilovi pristupa reavanju problema i zastupljenost konkretnog i apstraktnog miljenja. 3. Stabilnost miljenja u uslovima optereenja afektima i impulsima. Ror-schachova tehnika je primer probe tolerancije na frustraciju. Kvantitativni i kvalitativni indikatori, kao i niz interpretacijskih pravila slue za procenu razliitih vrsta intolerancija linosti: kolor ok, tamni ok, seks ok itd. 4. Opta emocionalne karakteristike. Rorschach je podeen da eksplorativ-no zahvati optu emocionalnu reaktivnost, karakter emocionalnih veza sa okolinom, sklop impulsa i afekata, kontrolu afekata i emocionalnu zrelost. 5. Ego-snagu i dinamiku ego-odbrana. Prouavanjem sekvenci uzoraka ideacije pre oka, za vreme oka i posle oka mogu se dati procene opte ego-snage. Analiza indikatora primarnog i sekundarnog procesa daje mogunost odreivanja specifinog sklopa ego-odbrana. 6. Primarnu interpersonalnu orijentaciju. Mada ova tehnika nije podesna za eksploraciju sadraja

stavova i potisnutih tema, u izvesnoj meri je i to mogue. Ukoliko je ispitanik dovoljno produktivan, obrazovan, inteligentan, onda se u test-materijalu pojavljuju teme identifikacije sa sek474 sualnim i socijalnim ulogama, stavovi prema objektima" i karakter orijentacije (ka, protiv, od). 7. Dekompenzaciju linosti i regresivno patoloki obrazac. Rorschachova tehnika je nastala na ovim relacijama i zadrala je sve do danas ulogu dijagnostiko-klasifikacionog i diferencijalnoklasifikacionog instrumenta. Bogato iskustvo sakupljeno do danas omoguava da ova tehnika doprinese raiavanju nejasnih diferencijalno-dijagnostikih problema. Posebno je Rorschach afirmisan u diferencijalnoj dijagnostici poetne shizofrenije, opsesivno-kompulzivne neuroze i shizofrenije i u dijagnostici atipinih slika modanih oteenja. to se korisnosti tie, Rorschachova tehnika je najvie primenjivana i psihijatrijskim ustanovama kao pomono dijagnostiko sredstvo kojim je rukovao, po pravilu, kliniki psiholog. Sve dok je uloga klinikog psihologa bila najveim delom usmerena na dijagnostiku, a dijagnostika smatrana za nuan preduslov valjane terapije, Rorschach je bio veoma koristan. Pored obaveznog intervjua i Wechslerove skale inteligencije, psiholog dijagnostiar se specijalizovao u pri-meni Rorschacha ili MMPI-a, ponekad ijedne i druge tehnike. Zadaci psihodijagnostike postepeno su postali raznovrsniji. Pored trijane, klasifikacione i diferencijalno-klasifikacione dijagnoze, pojavili su se i zadaci vezani za prognozu, pre svega mogueg poboljanja usled primene nekog specifinog tretmana, a zatim i zadaci praenja promena. Rorschach je drao korak sa ovim razvojem i pokazao iroki potencijal. Meutim, Rorschacha je uvek pratila kritika sa raznih strana. EMPIRIJSKA VALIDACIJA I KRITIKA U svojoj uzlaznoj fazi Rorschachova tehnika je i sama postala ekran na koji su kliniki psiholozi, frustrirani dugim oseanjem nemoi, projektovali svoje ambicije. Rorschach je predstavljen kao rendgen" kao mikroskop" psihologije. Mogunosti Rorschacha su precenjivane. Neskrivene pretenzije da prodire u nesvesnu strukturu stavile su ovu tehniku u isti red sa psihoanalizom. Mistifikacija i sektake tendencije ispoljile su se i u zahtevima obuke. Kliniari poznavaoci Rorschacha osnovali su u nizu zemalja posebna drutva koja su za lanove postavljali uslov da su kvalifikovani. Kvalifikovani praktiar morao je da zavri rigoroznu obuku kod priznatog i kvalifikovanog instruktora. To je podrazumevalo daje zavrio najmanje 300 testiranja, obrada i interpretacija pod strunom kontrolom". Slinost sa psihoanalitikom trening-analizom nije sluajna. Ovakvo ponaanje potaklo je mnoge istraivae i skeptike da postave pitanje osnovanosti pretenzija Rorahovaca i da pristupe validacionim proverama. Do danas je publikovano na hiljade razliitih validacionih istraivanja u kojima su provereni skoro svi postulati Rorschachove tehnike. Guilford (1959) je analizirao stotinak validactonih studija. On je ova istraivanja podelio u posebne grupe koristei validacioni kriterijum. Evo staje on konstatovao: 475 Kriterijum 1. diferencijacija normalnih i psi-honeurotiara 2. diferencijacija neurotiara, psihopata i shizofreniara 3. diskriminacija stepena patologije 4. predikcija uspeha u struci 5. faktorski odreene crte linosti Rezultati promenljiv uspeh samo mali broj radova uspeh slab samo jedan rad, uspeh slab promenljiv uspeh uspeh slab, nepodesan test ili kriterijum Ovako slab uspeh naveo bi nas da zakljuimo daje ova tehnika pretenciozna, nevalidna i zavaravajua. Sledio bi savet da je treba izbaciti iz upotrebe. Meutim, Guilford zauzima oprezan stav. On smatra da uprkos ovim rezultatima Rorschach moe biti koristan ali pod odreenim uslovima. Uslovi su da se primenjuje u klinikoj komunikaciji izmeu eksperata koji prihvataju psihoanalitike postavke da se pored Rorschacha primene i druge tehnike studije sluaja. Najzad, Rorschach moe biti koristan ako se kriterijski zadatak odredi kao pomo u razumevanju sluaja". Evsenck (1959) je takoe dao kritiku analizu ove tehnike na temelju prouavanja oko tri stotine validacionih studija publikovanih u strunim asopisima u periodu od 1950. do 1955. godine. Njegove su zamerke veoma otre, kao i prema psihoanalizi, i odnose se kako na dobijene validacione rezultate tako i na metodoloke nedostatke validacionih istraivanja. On je konstatovao da u mnogim istraivanjima kriterijska ocena nije bila samostalna ve je naprotiv bila kontaminirana", odnosno data

uz poznavanje testovnog nalaza. Mada je za projektivne tehnike neophodno koristiti kontrolu putem slepog ocenjivanja" u veini studija toga nije bilo. Istraivai su sami kodirali protokole. Statistika obrada je promaena zbog toga to su istraivai koristili parametrijske postupke iako se skorovi na Rorschachu ne distribuiraju po Gausovoj krivulji. Oni drugi koji su koristili neparametrijske postupke, odnosno Hi kvadrat, nisu znali za opasnost od inflacije verovatnoa" te su izraunavali na stotine Hi kvadrata. Najzad, zane-marljivo je malen broj kontrolisanih istraivanja, to jest takvih koja su ponovljena. Na osnovu ovih slabosti i injenice da je negativnih nalaza bilo znatno vie Evsenck je izveo zakljuak da su ba pozitivni nalazi sumnjivi(l). Rezultati pojedinih grupa radova, prema vrsti kriterijuma validacije, koje je analizirao Eysenck, izgledaju ovako: Kriterijum Rezultati 1. veza indikatora na Rorschachu sa intenije potvrena lektualnim sposobnostima 2. veza indikatora na Rorschachu sa o dnije potvrena reenim crtama linosti 3. veza statistike i klinike procene monije potvrena gueg ishoda psihoterapije i stvarnog ishoda 4. veza testovne interpretacije nesvesnih nije potvrena konflikata sa psihijatrijskom procenom 476 5. veza statistike (formule i kombinacije nije potvrena indikatora) i klinike procene dijagnostike kategorije sa psihijatrijskim dijagnozama 6. veza K i D odgovora na Rorschachu uverljivo potvrena sa rezultatima objektivnih testova linosti" na dimenziji introvertnost ekstrovertnost Eysenck je posebno istakao svoj prigovor da Rorschachova tehnika nema jasnu teorijsku osnovu i daje instrument empirijske invencije. Ma koliko da su rezultati validacije nepovoljni, ni Eysenck nije u potpunosti negirao vrednost Rorschacha. Konano, rezultati na Rorschachu diskriminiu upravo ono to predstavlja osnovnu dimenziju Eysenckove teorije linosti, introvertnost i ekstrovertnost. Zubin (1965) je priao kritikoj oceni Rorschachove tehnike sa pozicije zamanog linog iskustva. I on je izvrio analizu stotine validacionih i drugih radova u kojima je proverena vrednost Rorschachove tehnike. Njega je provocirala mogunost da se ova tehnika pobolja i prilagodi zahtevima istraivanja i metodolokim kriterijumima psihometrije. Zubin je svoj projekt zavrio konkretnim predlozima koji se sastoje u uvoenju korektnih skala procene za sve varijable na mesto amaterskih improvizacija autora tehnike. U sreditu Zubinovih interesovanja stajala su metodoloka pitanja. Odgovarajui na njih, on je dao sledeu ocenu Rorschacha: 1. Impresionistika, globalno klinika procena linosti na temelju Rorschachove tehnike pokazae se valjana pod uslovom da dijagnostiar i terapeut (kriterijum) imaju zajednike teorijske koncepcije. Valjanost e biti jo bolja ako je ovaj tandem u praksi uskladio svoje kriterijume. 2. Parcijalna, atomistika" interpretacija pojedinih kategorija ponaanja na osnovu Rorschachodgovora ima priblino istu validnost kao i globalni pristup. Ova se ocena odnosi na kliniki, kvalitativni tip procene. 3. Procena linosti zasnovana na kvantitativnoj analizi skorova, procenata i proporcija u skladu sa normama" i formulama koji su legalizovani u strunim krugovima eksperata nema validnosti. Ovu ocenu Zubin pri-menjuje na Rorschachov formalno-analitiki pristup opaaja odgovorima u celini. On dakle smatra daje Rorschachovo insistiranje na formalnim aspektima odgovora pogreno. Iz validacionih radova mogu se, bez svake sumnje, izvesti mnogi korisni i mudri zakljuci. Neki, ne tako mali broj, mogli bi bez tekoa da se primene na psiholoke testove, tehnike i skale uopte. Dobro je to su ti radovi izvedeni, objavljeni i analizirani. Oni pokazuju daje Rorschachova tehnika krenula, mistificirajui se, ka zatvorenosti i kultu. Pretenzija univerzalno validnog instrumenta koji moe sve i svagda zasigurno mora biti odbaena. Ni violina nije resila pitanje" muzike. Ocene navedenih autora pokazuju jasno da Rorschach nije objektivan instrument, da ne daje rezultate nezavisno od uslova primene, namene i znanja pro477 cenjivaa. Ne bez razloga, i sa dosta duha, Rorschachu je stavljeno na teret da meri ,,od svega pomalo, a ni od ega dovoljno". Dopadljivost ove opaske umanjuje to to nam ne pomae da otkrijemo odgovor na pitanje kako dostii dovoljno": holistiki, atomistiki, faktoristiki, statistiki, kliniki ili drugaije. David i Rabi-novitz (1960) su smatrali daje dolo vreme da se metode irokog dijapazona", a to su sve klinike i naturalistike metode, zamene metodama uskog" dijapazona. Znai da se reenje mora traiti u zameni manjeg broja optih tehnika velikim brojem fokusiranog dejstva. U sluaju Rorschachove tehnike ova opta programska preporuka uvaena je, to je dovelo do stvaranja itavog

niza skala specifine namene. Kombinacijom Rorschach-znakova formirane su skale za procenu anksioznosti, ego-granice, neprijateljskih oseanja i zrelosti. S druge strane, dobri programi obuke dijagnostiara, ukazivanje na potrebu da dijagnostiar mora odlino poznavati populaciju ispitanika i specifine probleme koje treba da dijag-nostikuje u individualnom sluaju i podvlaenje neprekidnog istraivakog rada na ovim relacijama predstavljaju one nune uslove od ijeg ispunjenja zavisi, u krajnjoj liniji, validnost Rorschachove tehnike. Preostaje jo da odgovorimo na pitanje smisaonosti zadataka ijem reenju Rorschach treba da doprinese. Najvie pozitivnih poena Rorschach je ubrao doprinosima u reavanju dijagnostikoklasifikacionih problema. To se deavalo u vreme kada su psiholozi smatrali daje pogaanje tane dijagnoze" posao koji ima smisla i koji donosi afirmaciju i presti. Shodno tome, osvajanje boljih rezultata u tom poslu bilo je dostojanstveno zanimanje, a instrument koji je bio koristan i poznavanje tog instrumenta bilo je nagraivano. Danas je postavka da nema dobre terapije bez dobre dijagnoze" manje sigurna i manje istinita nego u vreme uspona Rorschacha. emu specifina i superspecifina dijagnoza kada u istoj grupi terapijski efekat varira, ili bolesnici iz razliitih nozolokih grupa mogu biti uspeno tretirani istim postupcima? Najzad, itava konstrukcija psihopatologije, koja je dugo impresionirala svet, dovedena je u sumnju i optuena za mit (Szasz, 1966). MODIFIKACIJE RORSCHACHOVE TEHNIKE Rorschach je do sada pretrpeo itav niz manjih i veih izmena. One su u veini sluajeva zahvatale postupak izbora odgovora, nain grupisanja indikatora i uopte obradu. Osnovni postulati i testovni stimulusi, odnosno serija originalnih mrlja, tek su na kraju podvrgnuti modifikacijama. Rorschach kao upitnik. Individualno testiranje je luksuz kome nema mesta u arsenalu vojnih psihologa. Presti dijagnostike snage Rorschacha je predstavljao preveliki izazov da bi mogao biti olako ignorisan. Traei kompromis neki su istraivai prilagodili Rorschachovu tehniku uslovima grupne primene, mehanike obrade i klasifikacijske procene analogno upitnicima. Harrower i Erickson vre standardizaciju odgovora na Rorschach tablama i utvruju serije tipinih odgovora za svaku kartu. Na taj nain grupa ispitanika posmatra na ekranu projekciju originalnih stimulusa, ali umesto da sama iznalazi odgovor, dobija spisak alternativnih, standardnih odgovora. Ispitanici vre izbor najprikladnijeg ponuenog odgovora za svaku kartu. Svaki odgovor ima unapred definisanu patoloku vrednost" izra478 enu numeriki. Patoloki skor pojedinca dobija se sabiranjem pojedinanih vred-nosti. Dijagnoza je trijanog karaktera i odreena je rasponima na jednoj skali. Eysenck je takode koristio ovaj grupni oblik sa viestrukim izborom. U njegovoj modifikaciji svaka karta ima deset moguih odgovora. Zadatak ispitanika je da tih deset poreda po rangu prikladnosti. Ova vrsta Rorschacha je hibrid izmeu mono-dimenzionalnog upitnika, sa sistemom viestrukog izbora odgovora, i konfigu-ralnokvalitativnog projektivnog instrumenta za personoloku procenu linosti. Ideja je naivna. Spojem dve vrste instrumenata zadrae se njihove dobre strane a eliminisati loe. Ovaj miurinski" poduhvat nije dao oekivani plod. Grupni Rorschach je grupni trijani instrument koji, dodue, moe da ocenjuje i psi-hotehniar, ali je ostalo otvoreno pitanje zato Rorschachove mrlje umesto klasinih verbalnih stavki? Odnosno kakva je vajda od stimulusa kada je sutina tehnike promenjena? Ako je Cattell u pravu, onda je Rorschach, kao i ostale pro-jektivne tehnike, u biti inventivan" tip eksploracije, za razliku od selektivnog" tipa kao to su upitnici koji nude odgovor. Sutina je moda ba u izboru sopstvenih odgovora, a ne u biranju nomotetikih varijacija. Mini Rorschach. Broj potencijalnih ispitanika koji treba da se trijairaju je veliki, nadmauje kapacitet kliniara, dok ovaj najvie poverenja ima u Rorscha-chovu tehniku. Kako resiti ovaj problem? Jedna od mnogih mogunosti sastoji se u tome da umesto ele serije primeni samo nekoliko karti, i to one kljune. Ovu ideju je realizovao Rorschachov talentovani uenik, vajcarski psiholog Zulliger. Njegova skraena serija se sastoji iz svega tri mrlje. Ona je poznata kao Z test. Sem to je serija stimulusa manja, sve ostalo je nepromenjeno. Meutim, Z test nije sasvim samostalan instrument a njegovo korienje je doputeno samo visoko--strunom poznavaocu kompletnog Rorschacha. Odziv praktiara na ovu modifikaciju je skroman. Rorschach kao mnotvo skala. Rorschach je esto korien u istraivanjima razliitih klinikih i vanklinikih aspekata linosti. Obrada podataka nekada je omoguila da se otkriju veze izmeu serije testovnih znakova i istraivane osobine. Ovakvim empirijskim putem otkrivene su sledee skale: 1. skala primarnog i sekundarnog procesa", 2. skala anksioznosti, 3. skala agresivnosti i neprijateljstva, 4. skala ego-granice, odnosno barijere i prodora", 5. skala mentalnog razvoja, odnosno zrelosti" i 6. skala patoloke verbalizacije.

Snaan podsticaj ovoj liniji razvoja dao je Zubin svojim istraivanjima. On je u konanoj analizi doao do zakljuka daje Rorschach faktiki isto to i intervju. Da bi se iz odgovora neto smisaono moglo zakljuiti, neophodno je izmeniti sistem ocenjivanja. Originalni sistem je amaterski i zastareo. Namesto njega Zubin je ponudio niz preraenih i novih skala procene. Meutim, njegov doprinos je ostao bez naroitog odjeka zato to je poduhvat bio usko testocentrian". Mada na istoj liniji, daleko su plodniji bili oni istraivai koji su skalirali teorijski relevantne dimenzije. 479 Bitno pitanje koje se mora postaviti istraivaima koji idu pravcem transformacije Rorschach-odgovora u savremene skale jeste ovo: da li ima smisla baviti se tim poslom i zadravati se na odgovorima na mrlje, umesto da se ide klasinim putem direktne eksploracije verbalno formulisanim stavkama? Drugim recima, da li ima razloga za ouvanje indirektnog vizuoperceptivnog pristupa? Za sada se ne moe dati konaan odgovor na ovo pitanje. Sigurno je da rezultati na ovim skalama mogu biti drugaiji od rezultata na verbalnim skalama iste nominalne namene. Meutim, niske korelacije izmeu instrumenata razliite vrste a iste namene upravo dokazuju njihovo pravo postojanja. Ukoliko je istraivana pojava sloena, a linost je po definiciji vrlo sloena, onda se moe oekivati bolja ocena udruivanjem vie razliitih, meusobno relativno nezavisnih instrumenata u jednu bateriju. Drugi deo pitanja, koji se odnosi na opravdanost indirektnog pristupa eksploraciji linosti, je znatno iri od granice Rorschacha (vidi teorije projekcije!). Rorschach kao baterija skala. ezdesetih godina saznanja o Rorschachu dosegla su taku kada je neto moralo da se desi". Kliniari su jo uvek visoko cenili ekspeditivnost, nestrukturisane stimuluse, vizuoperceptivnost Rorschacha i, naravno, indirektno projektivni pristup. Meutim, masa negativnih istraivakih izvetaja o validnosti sve je vie rasla i poveavala nepoverenje u Rorschachovu tehniku. Bilo je mnogo pokuaja da se Rorschach ozdravi" faktoristikim tretmanom. Na izgled, uslovi su bili pogodni. Odgovori na Rorschachu obavezno podleu kvantitativnoj obradi. Gotovo svaka znaajnija testovna varijabla na neki je nain kvantifikovana. Povodei se za ovim Wittenborn (1950) preduzima niz pokuaja da odredi faktorsku strukturu Rorschach-odgovora i pobolja meme osobine. On je uspeo da dobije rezultate koji su jednim delom bili konvergentni sa teorijskim postulatima, dok su drugi bili udljivi". I drugi su pokuali to isto i dobili delom iste, a delom razliite rezultate, to je stvorilo uslove za sukob i raiavanja. Na kraju, itav poduhvat je naputen a polemike zaboravljene, jer se pokazalo da faktorska analiza nuno daje artefakta. Izvori faktorskih artefakata na Rorschachu jesu nekontrolisani broj odgovora, koji kao opti faktor kontrolie sve ostale faktore". Drugi izvor je u sistemu ocena koji iz jednog odgovora izvodi etiri ili vie ocena. Teorijski, ove su dimenzije nezavisne, misli se na lokalizaciju, determinante, sadraj i popularnost ili originalnost. Meutim, stvarno, ove su dimenzije donekle u korelaciji. Posle sloma ove spasilake intervencije, reformistika struja Rorahovaca nala se u situaciji da trai drugi model koji e omoguiti dalji razvoj pozitivnih potencijala Rorschacha. Jedna grupa istraivaa sa univerziteta u Teksasu odluila je da unese radikalne, ali po svemu sudei nune, izmene u Rorschachovu tehniku. Osnovni pravac je ve bio trasiran i poznat. On je vodio povezivanju osnovnih postulata sa skalama procene. Najveu tekou je stvarala barijera sa kojom su se sukobili i faktoristi. Ve su od ranije bili poznati pokuaji da se kontrolie broj odgovora putem instrukcije. Od ispitanika se trailo da da tri odgovora na svakoj karti (Biihler). Meutim, ovo reenje nije bilo praktino izvodljivo. Holtzman i sarad-nici (1969) unose radikalnu izmenu. Oni odbacuju tradicionalnih deset mrlja i 480 umesto njih formiraju, na istim principima, dve paralelne serije od po 41 karte. Holtzmanova tehnika mrlja, HTM, na engleskom HIT (Holtzman Inkblot Tech-nique) je od ispitanika traila samo po jedan odgovor na svakoj mrlji. Na razliitim mrljama odgovor je procenjivan po dimenzijama koje je odgovor mogao prikazati. Ocena za sve skale daje se na osnovu uzoraka odgovora slino shvatanju" i slinostima" sa Wechslerovim skalama. Holtzman je dakle stvorio novi instrument. Ovaj novi HTM je sastavljen od 22 savremene skale procene. On je donekle i standardizovan. Rezultati su kvan-tifikovani. Ova Holtzmanova baterija ukljuuje u sebi sve one skale anksioznosti, agresije, ego-granica, verbalizacije i druge koje su od koristi za kliniku procenu linosti i koje mogu zadovoljiti standardne psihometrijske zahteve. Procena je psi-hometrijska u pogledu pojedinih komponenti. Rezultati se mogu prikazati kao multidimenzionalni profil, slian profilu na MMPI-u. To omoguava konfiguralnu interpretaciju na osnovu zbirnih vrednosti na svim skalama komponenata. Postoji sud o HTM-u da je dobijen pravi ameriki test" koji je u psihometrijskom pogledu neuporedivo superioran nad svojim evropskim pretkom. Zaudo, veina praktiara zadrala je amaterski konstruisani, na intuiciju postavljeni stari instrument. PROMENE I NOVINE

Rorschachov postupak ispitivanja i procenjivanja linosti, kvalifikovan kao test, tehnika ili metod, postao je u drugoj polovini XX veka dominantno orue ili primus inter pares pre svega u klinikoj psihologiji. Za razliku od velike prihvaenosti u praksi Rorschachov metod je u naunim istraivanjima psiholokih tema neznatno zastupljen. Uprkos tim injenicama, Rorschachova tehnika je ostala primarno sredstvo idiografskih ispitivanja i prouavanja linosti u klinikoj psihologiji. Originalne ideje Hermana Rorschacha predstavljaju niz nomotetskih hipoteza o linosti, koje je on u testu mrlja predstavio kao fundamentalne individualne fenomene. Bez sistematskih empirijskih istraivakih potvrda Rorscha-chovih pretpostavki, njegove pristalice su pribegavale spekulacijama i psihoanalitikoj teoriji kao okviru klinikih interpretacija. Kada se Rorschachov test pojavio kao nova vrsta psiholokog instrumenta koji funkcionie na osnovu nesvesne (automatske"?) projekcije, on je zainteresovao i privukao mnoge klinike psihologe kojima je ovakav instrument savreno odgovarao. Njima je takva metodska varijanta izgledala kao naruena. Uticaj provokativne ideje o projekciji linosti se moe pratiti kroz kasniju ponudu mnogobrojnih projektivnih testova srodnih svojstava. Rorschachov test je pet decenija predstavljao rodonaelnika nove paradigme i bio je glavni arbitar u klinikoj psihologiji i oblasti procene linosti. Meu pristalicama Rorschachove ideje u Evropi i. SAD pojavila se razlika u shvatanju onoga staje u ovom otkriu bitno. Kvalitativistika klinika orijentacija bila je prvi nosilac irenja i dokazivanja vrednosti Rorschachove ideje i postupka. Meutim, u SAD je bilo i suprotnih ideja i tumaenja, koje su promovisale malobrojne pristalice kvantitativnih metoda obrade i tumaenja. I oni su imali oslonac u radu Hermana Rorschacha, ali su bili manjina ili opozicija". Tokom vie dece31 Psihodijagnostika 481 nija Rorschachov test je postao instrument broj jedan u psihodijagnostici i osnova za autoritativne ocene o linosti koje su davali kliniki psiholozi. Razliite orijentacije u primeni i tumaenju Rorschachovog testa nisu se ograniavale samo na tabore projektivista i kvantitativista jer su razlike lako mogle da se uoe, zbog teorijskih nedoreenosti i manjkavih metodskih postulata, i unutar tabora projektivista. Na toj osnovi se stvaraju razliite kole. Svaka kola je imala svog utemeljivaa sa autoritetom, svoje argumente, modifikacije i primere uspeha. Meutim, nijedna kola nije mogla sebe potpuno da dokae, niti da ostale potpuno poniti. Sve zajedno one su dovele u sumnju jedinstveni koncept i jedinstveni metod pod nazivom Rorschachov test, tehnika ili metod. Bilo je vie pokuaja da se ovakvo stanje razrei, mahom po nekoj eklektikoj formuli (1989, Berger, J.). Prelomni dogaaj ove istorije predstavlja rad amerikog psihologa Johna Exnera (1978, Exner, J.E.). On se nije zadrao na knjikoj kritici zateenog stanja, ve je prionuo sintezi razliitih sistema vodeih Rorschach autoriteta u SAD. Kao rezultat, Exner je stvorio svoj Obuhvatni Rorschach sistem, koji je izrazito orijentisan na statistika empirijska i normativistika prouavanja i praksu. Po svemu sudei, potez koji je povukao Exner naiao je ne samo na razumevanje mnogih teoretiara i praktiara ve i na ubedljiv odziv u pogledu prihvatanja Obuhvatnog sistema. Ova temeljna revizija obuhvata jednim delom i postupak ispitivanja, veim delom i kodiranja i ocenjivanja, a najveim delom unosi novinu u kriterijume ocenjivanja, obrade i svoenja rezultata u niz indikatora koji imaju empirijsku proverenost. Obuhvatni sistem je bitno umanjio uticaj klinike intuicije i linog iskusta ispitivaa, a u istoj meri uveao uticaj statistiki zasnovanih krite-rijuma. Sada je ocenjivanje sloenije, kategorije su brojnije, ali je uvedena asistencija raunara i raunarskih programa. Exnerov radikalni empirizam predstavlja raskid sa dominantnom psihodi-namskom tradicijom interpretacije znaenja odgovora. Prednost je pripala podacima umesto neproverenim hipotezama i spekulacijama Kao i drugi, tako i metodski radikalizam moe isprva da bude intrigantan i ,,ik" ali ostaje otvoreno pitanje dokle se moe ii u psihologiji linosti sa zlatnim pravilom jake injenice i slaba teorija". Ova koncepcija je odgovor na hermeneutiki relativizam koji je u oblasti Rorschachovog metoda vladao decenijama. Rorahijanci su, kao i psihoanalitiari, bili neustraivi" u interpretacijama. Nije bilo te pojave koju oni nisu umeli da objasne, to je kompromitovalo teoriju, ali je imponovalo sveznajuim procenjivaima. Exner je svoju reviziju Rorschachovog pristupa nazvao obuhvatni sistem (1971). Za razliku od velike veine svojih prethodnika, Exner je sproveo i jo uvek sprovodi opsena i sistematska istraivanja i proveravanja kritinih metodskih pitanja, kojih je na pretek. Umesto ogranienih i mahom klinikih ispitivanja na malom broju sluajeva, to je ranije bilo uobiajeno, Exner vri ispitivanja na velikim uzorcima. Sve to nije kritikom proverom empirijski i kvantitativno potvreno odbaeno je ili modifikovano. Ipak, Exner nije u potpunosti iskljuio ni tradicionalni psihodinamski nain interpretacije pojedinanih protokola. Obuhvatni sistem Rorschacha predstavlja raskid sa tradicionalnim improvizacijama u interpretaciji sa slobodnim klinikim stilom" koji se oslanja na teorijskospekulativne konstrukcije. 482

Primena Rorschachovog metoda, prema Obuhvatnom sistemu, podrazumeva strogo metodski definisanu proceduru, koja ispitivanje i ocenjivanje pribliava objektivnim instrumentima kao to su upitnici, ali ne do kraja. Uticaj ispitvaa na postupak ispitivanja je ogranien, kodiranje se sprovodi prema uzorima i pravilima, a procenjivau su na raspolagnju i raunarski programi koji teak i naporan rad olakavaju. Po zavretku obrade protokola sa odgovorima ispitanika prema Obuhvatnom sistemu, ispitivau predstoji da iz velikog broja podataka obrade probere i izdvoji ono to je bitno za dati sluaj. Mada je procedura ispitivanja i obrade protokola ispitivanja prema Obuhvatnom sistemu zatvorena, to podrazumeva znaajnu kontrolu udela ispitivaa, na kraju ipak dolaze do izraaja znanje, iskustvo i sposobnost procenjivaa. To se deava u fazi kada procenjiva dobijene elemente povezuje u jednu celinu, koja nije matematiki zbir. Exnerov obuhvatni sistem procene linosti primenjuje se i u naoj praksi. Tome su prethodili edukativni teajevi na kojima je jedan broj klinikih psihologa zavrio obuku za rad sa Obuhvatnim sistemom (2002, uri-Joi, D.). Veina praktiara se za sada jo, pridrava naina rada sa Rorschachovim metodom koji je ranije usvojila. Kada je re o daljem razvoju Rorschachovog metoda kod nas, moe se oekivati diferencijacija klasiara i modernista" prema afinitetima svakog pojedinano jer ne postoji zvanian stav profesionalne organizacije ni po ovom, kao ni po drugim metodskim pitanjima. Exnerov obuhvatni sistem predstavlja korak napred u razvoju Rorschachovog metoda. Napredak je evidentan pre svega u tehnikom pogledu, to se odraava i na metrijska poboljanja koja su usledila, mada se u tom pogledu Rorschachov metod i dalje dri standarda za projektivne instrumente iako se Exnerov obuhvatni metod distancirao od projek-tivizma. I pored nesumnjivo velikih zahvata i odreenih rezultata, neki znaajni nedostaci Rorschachovog metoda nisu otklonjeni. Odreeni broj poznatih nedostataka i dalje je ostao prisutan. Podaci o metrijskim karakteristikama validnosti i pouzdanosti su neujednaeni ili varijabilni - nekad bolji, nekad gori. Ovi indikatori se globalno nalaze u srednjem nivou metrijskih vrednosti. Mada su kontrolna istraivanja Rorschachovog testa putem Obuhvatnog sistema znatno brojnija i solidnije sprovedena, dobijem rezultati tih istraivanja su samo delimino saglasni, a ima i protivirenih izvetaja. Metod Obuhvatnog sistema je znatno kvalitetniji, ali je kompleksan, zahtevan i, sledstveno tome neekonomian. Primena Rorschachovog testa putem Obuhvatnog sistema, ak i za ispitivae koji imaju iskustva sa verzijama Rorschacha prema nekoj od ranijih kola, zahteva reedukaciju, dok je za novajlije obuka neophodna kao supervizija za izvestan period posle zavrene obuke. Obuhvatni sistem je, u naelu, izmenio odnos izmeu udela projektivne patocentrine i klasine normocentrine testovne tradicije - u korist testovne tradicije. To zapravo znai da je raniji Rorschach bio jedan oblik dijagnostikog eksperimenta, dok je transformacijom u Obuhvatni sistem postao savremeni psi-hodijagnostiki test. U celini je Rorschach u modifikaciji Obuhvatnog sistema bolji instrument, uz nekoliko vanih ogranienja. Naroito je znaajno da se Rorschachov metod sada oslanja i na empirijska, statistika proveravanja, ne kidajui vezu sa klinikim strunim iskustvom. Kao i mnogi drugi savremeni psi483 holoki instrumenti, Rorschachov metod nema zadovoljavajuu teorijsku zasnovanost. Dva magistralna opozita i rivala psihodijagnostike iz druge polovine XX veka, MMPI i Rorschachov test, posle revizije Exnera (1971, 1986. i 1991) postali su srodniji i blii u pogledu empirizma kao metodske osnove. Ova dva kapitalna instrumenta zahvataju strukturalne osobine linosti i ponaanja multidimenzio-nalno i, istovremeno, pored primarnog profila linosti, omoguuju procenu niza sekundarnih empirijski utvrenih kriterijumskih korelata. Nadalje, zajedniko im je da ne poseduju impresivne psihometrijske osobine, tavie, u tom pogledu su sasvim osrednji. Zatim, oba instrumenta imaju veu primenu u praksi procene linosti nego u istraivanjima. Za pribliavanje izmeu ta dva instrumenta razliite osnove i geneze treba priznati da zasluga pripada Exnerovoj modifikaciji Rorschacha. Ova dva instrumenta su, pored svih razlika, sa stanovita praktiara komplementarna, pri emu svaki ima svoje prednosti i nedostatke koji se delimino kom-penzuju udruivanjem. Instrumenti se razlikuju po vrsti stimulusa: jedan koristi vizuelne drai, drugi - verbalne iskaze psiholokih sadraja. Oba instrumenta koriste empirijske norme za ocenjivanje dobijenih odgovora. Razlika je, meutim, vrlo izraena ako se uzme u obzir trajanje ispitivanja. Uzorak odgovora na Rorscha-chovom testu se sakupi za tridesetak minuta i manje, dok ispitivanje sa MMPI moe da potraje i vie od jednog sata. Oba instrumenta koriste poseban sistem transformisanja odgovora u rezultat, koji je razliit, ali se razlika smanjuje uvoenjem raunarskog programa. Napokon oba instrumenta nude ispitivau obilje informacija o linosti i ponaanju za procenu normalnih, devijantnih i abnormalnih ili patolokih osobina. 484 XX. TESTOVI NEDOVRENIH REENICA - TNR

U angloamerikoj literaturi koja se odnosi na ovu vrstu projektivnih testova vodee mesto pripada Julianu B. Rotteru. Ono je sasvim zaslueno ako se prati nastanak i razvitak metode nepotpunih reenica kao jedne vrste eksplorativnog instrumenta. Metod nepotpunih reenica, analogno mrljama od mastila, nije u samom poetku sluio u iste svrhe kao to slui danas. Pokuavajui da nau rodbinu" nepotpunim reenicama, neki psiholozi tvrde da je ova metoda, u stvari, samo jedna ekstenzija metoda asocijacija. Prema podacima koje daje Rotter, prvi put je ova metoda primenjena kao test linosti 1928. godine od strane psihologa Paynea (mada je u neku ruku koristio i Ebing-hauss), koji se njim sluio u profesionalnoj orijentaciji. Posle njega znaajan doprinos dao je Tendler, koji je ovaj test nazvao test emocionalnog uvianja". Njegov test imao je 20 reenica i sve su, sem prve, poinjale sa ,,Ja"... On je smatrao da se ovim testom mogu otkriti: tendencije, fiksirani stavovi, vezanosti za neke linosti, konflikti elja, zadovoljstva i netrpeljivosti". Tendler je veliku panju posveivao slobodnom izraavanju emocija i bio je izrazito protivan upotrebi inventara linosti koji su bili zasnovani na ograniavanju slobodnog izraavanja. Podatke koje je dobio proveravao je prema klinikoj vrednosti istih i naao da se test moe validirati na bazi biografskih podataka. Kvantitativne analize ovog testa koje je Tendler vrio iskazale su znaajne razlike meu grupama ija je adaptacija odreivana Woodworthovim Personal Data Blank"-om. Wheeler se 1938. godine sluio jednom slinom metodom koju je nazvao test slinosti. Od subjekata je traeno da nau slian pridev ali ipak originalan po izboru za ovakve reenice: Tako patetian kao..." Analiza ovih odgovora vrena je na principu koji je Murray dao za TAT. Lorge i Thomdike su 1941. godine sastavili jedan upitnik sa nepotpunim reenicama kojih je bilo 240. Od subjekata je traeno da reenicu zavre to je mogue bre, a odgovori su bili obino vrlo kratki. Primeri su: ene hoe...", ore je eleo da zna...". Rezultati su ocenjeni prema jednoj veoma razraenoj shemi koja je sadravala nekih 70 varijabla. U zakljuku oni su istakli da nisu nali znaajnu interindividualnu razliku. Smatra se daje ova metoda znatno blia metodi upravljene asocijacije i daje njena mana to nije forsirala lini stav subjekata prema odreenim problemima. Sanford je 1943. godine izloio jednu slinu metodu koja se sastojala od nekih 30 reenica koje su bile konstruisane na bazi odreenih teorijskih postavki po kojima je vrena i analiza. Ova postavka je identina sa Muravovom metodom analize Need-Press. Konstruisana su tri tipa reenica. Prva serija se sastojala od reenica koje su izraavale press", to jest neki spoljni uticaj na linost, na primer, videi daje ignorisan... (to je obeleeno sa P odbacivanje). Time se htelo videti kako e dotini da reaguje na takav press". 485 Druga grupa reenica konstruisana je sa ciljem da se ispita kakvu vrstu presa" asocira dotini u vezi sa odreenom vrstom ponaanja, na primer: Ona se gotovo guila od besa kada... (obeleeno sa N/potreba = need) agresija. Trea grupa pitanja sastojala se od neodreenih reenica od kojih je oekivano da izazovu ispitanike da unesu neku potrebu (N). Na primer: Odlazei tamo, Verina namera je bila... Sanford je ovaj test primenio kod uenika, a pri analizi se nije koristio kvantitativnom obradom podataka. Rohdeova je 1946. godine objavila jedan rad na bazi PR koji je primenila na uenicima viih razreda (high school). Ona je izvrila reviziju originalnih Pay-neovih reenica i tako sastavila svoj upitnik od ukupno 64 reenice. Ajtemi su veinom bili kratki i prilino nestrukturisani, kao, na primer, ja elim da znam...; moj otac... itd. Instrukcija je bila da se popuni odnosno dovri reenica, jer je svaki odgovor potpuno prihvatljiv". I Rohdeova je analizu vrila na osnovu Mur-ravove sheme, na sledee varijable: - need (potrebe), - press (spoljni uticaji na linost), - unutranja stanja i - libidinozna veza za objekte (cathexia). Validaciju testa Rohdeova je izvrila na jednoj grupi od 50 ispitanika koje je sluajno odabrala iz jedne velike skupine. Sve u svemu ona je analizu vrila na osnovu 33 varijable, od kojih je svaka ocenjena po jednoj skali koja se kretala od l do 10. Rejting je bio zasnovan na proceni koju je vrio sam ispitiva. Uporedo sa tim podaci nastavnika i podaci savetnika takoe su pretvoreni u kvantitativne ocene prema jednoj skali koju je takoe konstruisao sam ispitiva. Korelacija po Pearsonu izmeu skupne ocene PR i miljenja sudija kretala se od 0,79 za devojice do 0,82 za deake. Raspon pojedinih korelacija kretao se izmeu 0,30 do 0,95. Verodostojnost testa posle retesta 21 devojice i 23 deaka iznosio je 0,76 za deake odnosno 0,82 za devojice. Na kraju je Rohdeova zakljuila da se PR mogu dosta pouzdano upotrebiti za analizu linosti na nivou srednje kole. Ova je metoda dosta koriena u toku II svetskog rata u armiji USA. Shor je smatrao da je ova metoda neka vrsta asocijacionog testa i dosta je radio koristei se njome. On je svoj test nazvao self idea completion test". Instrukcija je bila takva daje hrabrila ispitanika da izrazi svoja prava oseanja", od njega je traeno da napie prvu misao koje se seti. Test se sastojao od 50

reenica kao to su: ja elim da znam...; ja oseam...; moji nervi...; budunost... itd. Neke od varijabila prema kojima je autor vrio analizu su ove: 1. Oblasti koje se izbegavaju, to se zapaa ako ispitanik ne odgovori na neku reenicu, 2. Oblast otpora, to se zapaa po blokiranju ili evaziji pomou suvie konvencionalnog ili bezlinog odgovora i 3. Ostale metode evazije. Ovaj autor nije primenjivao kvantifikaciju nego je procenjivanje vrio na osnovu slobodne klinike interpretacije. Rotter i Willerman 1947. koristili su se originalnim reenicama prethodne trojice. Oni su bili zainteresovani za jedan test u svrhu selekcije koji bi pored toga 486 bio rastereen neodreenih stimulatora i koji bi bio jednostavan, bez duplih pitanja. Oni su se zaustavili na 40 ajtema pri emu su stimuluse formulisali krajnje nestrukturisano kao: Ja...; Ponekad...; Ljudi... U samu instrukciju su takoe uneli izvesne izmene u tom smislu to nisu traili brz odgovor, jer je ova instrukcija dovodila do odgovora koji su, u stvari, bili srodni asocijacijama, nego su, naprotiv, instrukciju tako postavili da odgovori budu u vezi sa linou ispitanika. Instrukcija je glasila: Zavrite ove reenice izraavajui vaa prava oseanja. Pokuajte da zavrite svaku. Nastojte da date potpunu reenicu." Poto su Rotter i Willerman bili zainteresovani za test kao selektivni instrument, oni su pronali jedan nain koji je omoguio da i relativno manje obueni ispitiva postigne visoku pouzdanost procene. Oni su sve odgovore podelili u tri kategorije: 1. Odgovore koji odaju konflikt ili nezdrave odgovore, 2. Pozitivne ili zdrave odgovore i 3. Neutralne odgovore. Kao posebnu kategoriju su tretirali reakcije izbegavanja", kojima je ispitanik izbegavao da govori o sebi, ve je davao neutralni odgovor. Svaki odgovor je bio ocenjen na osnovu skupine uzorka koji je sastavljen za svaki ajtem. Zapravo svaki ajtem je mogao da se oceni sa 7 stepeni prema odreenim uzorcima sa kojima se svaki odgovor prethodno uporeivao. Neutralni odgovori su na primer: (mene najvie boli... ovaj test). Sugestiju da ovakvi i aljivi odgovori ukazuju na lou prilagodljivost ubrzo su morali odbaciti poto se pokazalo da su u najveem broju ovakve odgovore dobijali ba od najbolje adaptiranih ispitanika. Postojala je takoe hipoteza da i preskakanje ili izostavljanje odgovora stoji u vezi sa loom prilagoenou, meutim, ni ovo nije potvreno. Pokazalo se da je upravo meu najbolje adaptiranim ispitanicima bilo najvie takvih koji su napisali da se njihova prava oseanja ne tiu" ispitivaa. Globalna ocena Pozitivni, neutralni i konfliktni odgovori preneti su na jednu zajedniku dimenziju, tako daje svaki odgovor mogao biti ocenjen sa plus ili sa minus od l do 3 u oba smera. Jedna sveska sa uzorcima odgovora bila je sastavljena za svaki ajtem na osnovu odgovora 45 kriterijskih sluajeva koji su bili prethodno proueni. Petnaest pacijenata su bile psiholoki teko poremeene linosti sa prethodnim psihijatrijskim leenjem, 15 ispitanika su bili bez prethodnih faza maladaptacije, izuzimajui traumu u toku borbe; preostalih 15 ispitanika bili su bez ikakvih znakova poremeaja bilo u vreme ispitivanja bilo pre toga. Evo nekoliko primera ocenji-vanja: (K = konflikt, N = neutralan, P = pozitivan odgovor) Ajtem 19. Drugi ljudi... K3 Smeju mi se; nisu dobri. K2 Previe priaju; treba da gledaju svoja posla; dosauju mi; nerviraju me; takoe imaju brige; sreniji su. 487 Kl Imaju isto tako brige; isto im je tako nezgodno kao i meni. N Razliiti su: neki su dobri, a neki loi. Pl Imaju pravo na sopstveno miljenje; slau se sa mnom; obino me vole; zabavljaju me. P2 U redu su; prijatelji su raspoloeni; interesantni su. P3 Perfektni su. Da bi ispitali validnost testa, autori su ga primenili na grupi od 200 pacijenata koja je prethodno bila ve podeljena u sledee grupe: 1. grupu sposobnu da se vrati u jedinicu, 2. grupu psiholoki nepodesnu za neposredno vraanje u jedinicu ali sa dobrim izgledima na to i 3. grupu nesposobnu psiholoki za dalju slubu u armiji. Ova je podela izvrena na osnovu istorije sluaja, inventara zdravlja i linosti, dijagnoze, testa psihikih disfunkcija i psiholokog intervjua. Korelacija meu pojedinim sudijama iznosila je 0,89, a validnost testa iznosila je na bazi triserijalne korelacije 0,61. Kasnije su Rotter, Raffertv i Schachtiz adaptirali ovaj test za studentsku populaciju, ali su zadrali

nain ocenjivanja po sistemu uzoraka. Kao i u prethodnom ispitivanju tako su i ovde autori utvrdili da broj izbegavanja odgovora i preskakanja nije dijagnostiki indikator loe adaptacije. Stein i Symonds su primenili istu metodu PU sastavljenu od 100 ajtema tako da osvetli sledee aspekte linosti: 1. porodicu, 2. prolost, 3. nagone, 4. unutranja stanja, 5. ciljeve, 6. catheksije, 7. energiju, 8. reakciju na frustraciju i neuspeh, 9. perspektivu, 10. optimizam - pesimizam, 11. reakciju prema drugima i 12. reakciju drugih prema njemu. Ajtemi su imali dve vrste poetaka, jedni su poinjali sa ,,Ja", a drugi sa imenom, nekom zamenicom u treem licu. Stein daje sledee preporuke za kliniku procenu testa: Kliniar se mora u toku analize odgovora oslanjati na svoje znanje dinamike ponaanja kako bi mogao da dopre do krucijalnih faktora strukture dotine linosti. Na primer, iz odgovora ispitanika koji je na stimulus ovako odgovorio (kada je video da su se stvari okrenule protiv njega, Bili... je zapeo jo vie) moemo zakljuiti da dotini poseduje veliku energiju, jaku potrebu za uspehom i da se ne predaje lako pred tekoama. 488 Izuzetni, retki odgovori mnogo su znaajniji od onih koje sreemo esto. Poto ne postoje utvrene norme za ocenu, kliniar mora da ih formira sam iz svog iskustva. PU koji su popunjeni samo jednim kratkim odgovorom od svega jedne reci mogu se smatrati sterilnim sa stanovita jedne solidne analize. S druge strane, dugaki odgovori mogu da budu izraz nastojanja ispitanika da sakrije svoja prava oseanja ili pak elje da oseanja precizno opie. Stein smatra daje za individualnu analizu znaajno precrtavanje, brisanje ili preskakanje nekih ajtema. Naknadno raspitivanje o tim mestima moe nam otkriti vane podatke, ili e nas uveriti da se radi o tehnikim grekama. Intenzitet upotrebljenih izraza varira prema tome da li je subjekat kategorian u svojim stavovima ili ne, ali se ti izrazi mogu upotrebiti i zato da bi se zavarao ispitiva. Kao to se iz ovoga vidi, metod PU postaje esto korieno sredstvo u ispitivanju odreenih aspekata doivljavanja i ponaanja. Eksperimenti zasad istina nisu dali nikakvo znaajnije otkrie, ali se iskustvo prikuplja, a ponegde se pokuava i sa uvoenjem nekih normi. U pogledu validacije jo je teren veoma malo ispitan, to uslovljava preteno oslanjanje na kliniko iskustvo" u interpretaciji. U tom pogledu nije pogrena tvrdnja, da PU, iako srodan TAT-u i Rorschachu i, eventualno, asocijacionom testu, zaostaje u pogledu vrednosti informacija koje prua o linosti za ovim tehnikama. Smatra se da ova tehnika vie koristi u otkrivanju sadraja doivljavanja nego u strukturalnoj eksploraciji linosti. To naravno ne znai da se i PU ne moe pristupiti na drugi nain, kao to je, na primer, analiza strukture odgovora, ali takvih pokuaja zasad nije bilo. Rotter smatra da su se do sada diferencirala dva tipa PU s obzirom na instrukciju, od ega na kraju zavisi i pristup, prvi koji insistira na brzini i koji je blii asocijacionom testu i drugi tip koji trai iskrena oseanja". Jednodunog stava u pogledu dijagnostike vrednosti pojedinih formi PU nema, jedni smatraju da ogranieno vreme i formulacija u treem licu olakavaju iznoenje, projekciju" nesvesnog materijala, dok drugi tvrde da to navodi na stereotipne reakcije. S obzirom na sve to ne preostaje nam nita drugo nego da sopstveni stav zauzmemo tek nakon sticanja izvesnog iskustva sa tim testom. ZATO JE TNR POPULARAN? Goldberg nalazi dva razloga popularnosti TNR meu klinikim psiholozima: 1. TNR omoguava da se sadraj i forma prilagode specifinim potrebama individualnog ispitivanja ili odreenog istraivanja, 2. TNR prua mogunost upotrebe i u individualnom i u grupnom ispitivanju. Ovim razlozima slobodno moemo prikljuiti jo neke: 3. TNR je metod koji je za ispitanike veinom prihvatljiv. 4. Odgovori su esto veoma impresivni i imaju face validitv", tako da se kliniar, bez studioznih primera poput onih koje zahteva Rorschachova 489

metoda, brzo oseti sposobnim da se upusti u dinamiku interpretaciju. U tom smislu TNR je narodni projektivni metod". 5. Kliniki psiholozi i kliniki orijentisani psiholozi, u optoj atmosferi stvorenoj prodorom dubinske psihologije, smatraju svojom obavezom da, pored upitnika i drugih povrinskih" metoda, upotrebe i jednu dubinsku, projektivnu metodu. Zbog pomenutih razloga izbor najee pada na TNR. Primena TNR u istraivanjima Mada se TNR veinom koristi u klinikom ispitivanju pojedinaca ili grupa, on se primenjuje i u istraivanjima. Od poznatijih velikih istraivanja on je bio upotrebljen: - OSS program (Murrav, H. i Mac Kinon), - Predikcija uspeha u klinikoj psihologiji (Kelly i Fiske), - Predikcija uspeha obuke letaa (Holtzman i Sels). TA JE TEST NEDOVRENIH REENICA? U pogledu statusa ove metode postoji izvesna neodreenost, to je neizbeno s obzirom na raznolikost formi koje sve zajedno nazivamo TNR. Dodue status ove metode (tanije grupe metoda) zavisi delom i od kriterija definicije testa. Naime, sami kriteriji staje psiholoki test nisu izjednaeni. Oni se ak mogu pode-liti na iroke, blage" kriterije i ue, otre" kriterije. Po blagim" kriterijima (Cronbach, 1960) test predstavlja sistematski postupak uporedivanja dve ili vie osoba". Po otrim" kriterijima (Anastasi, 1964) psiholoki test predstavlja objektivnu i standardizovanu meru jednog uzorka ponaanja". Naravno, od izbora definicije zavisie i odluka da li emo TNR smatrati testom ili emo ga uvrstiti u manje odreenu klasu tehnika. Po svemu sudei, velika veina formi TNR, sa izuzetkom Rotterove forme, ne zadovoljava otri krite-rijum testa. KOJOJ VRSTI TEHNIKA PRIPADA TNR? Kao to postoji neodreenost u pogledu naunog statusa TNR, tako isto postoji dvoumljenje i u pogledu odreivanja najpogodnije kategorije. Kratko reeno, postoje razlike u tome da li je TNR projektivna metoda. Goldberg je ak klasifiko-vao konstruktore u odnosu na ovo pitanje. l. TNR je projektivna metoda. To stanovite najodlunije zastupaju Rohde (1946) zatim Sachs i Levy (1950). Oni smatraju da se i na TNR potpuno odnosi projektivna hipoteza.* * Projektivnu hipotezu prvi je formulisao L. K. Frank (1939). Po toj hipotezi ovek kada je suoen sa neodreenim stimulusom i zadatkom da ga nekako odredi, on to ini osmiljavajui ga. Njegovi odgovori (osmiljavanja) kompleksnog i neodreenog stimulusa predstavljaju projekciju njegovih oseanja, potreba i verovanja". 490 2. TNR ne odgovara u potpunosti definiciji P. M. Ovaj rezervisan stav zauzima vie poznatih psihologa. Campbell smatra daje TNR projektivni test, ali znatno razliit od Rorschacha i TAT-a. Osnovnu razliku predstavlja prozirnost TNR. Naime, ispitanici su mahom svesni svrhe ispitivanja i imaju kontrolu nad mogunou usmeravanja svojih odgovora u eljenom pravcu. Lindzey takoe ubraja TNR u projektivne metode, ali istie daje on blii Rosenzweigovom PFT nego Rorschachu i TAT-u. Forer smatra da je TNR posebna vrsta projektivnih metoda za koje koristi termin kontrolisani projektivni test". 3. Nije poznato kuda spada TNR. Izvestan broj psihologa smatra da se ne moe izjasniti u pogledu klasifikacije TNR. Hanfmann i Getzels navode daje TNR na pola puta" izmeu projektivnih metoda i upitnika. Rotter i Raffertv (1950) smatraju daje TNR polustrukturisana projek-tivna metoda. Po njihovom miljenju TNR nije projektivna metoda u potpunosti iz tog razloga to informativnost zavisi od spremnosti ispitanika da da traenu vrstu informacije, dok na pravim projektivnim metodama ispitanik nema kontrolu nad informacijama koje daje. Teorijski aspekti. Medu teorijama koje su danas veoma uticajne u odnosu na projektivne metode uopte a TNR posebno istaknuto mesto zauzima pretpostavka o slojevima (levels hvpothesis). Sutina ove hipoteze je sledea: a) Linost je organizovana iz vie razliitih slojeva, b) Ispoljavanje nekog motiva u jednom sloju ili kontekstu nije strogo vezano za ispoljavanje istog motiva u ostalim slojevima, c) Razliiti testovi zahvataju razliite slojeve linosti (ovo se uzima kao objanjenje pojave da na vie razliitih testova linosti ispitanik ne ispo-Ijava dosledno istu crtu, motiv ili konflikt). Koji nivo (sloj) linosti zahvata TNR? Neujednaenost koja je ispoljena u proceni do sada pomenutih aspekata TNR-a zadrava se i u vezi ovog pitanja. Da navedemo neka autoritativna miljenja: Sacks i Levy smatraju da TNR koji su oni konstruisali odraava svesno, predsvesno i nesvesno miljenje i oseanja". Carr smatra da sadraj odgovora na test nedovrenih reenica potie iz slojeva koji su blii svesti nego sadraji odgovora na Rorschachu i TAT-u.

Hanfmann i Getzels istiu da i pored toga to se u sadraju odgovora na TNR odraavaju svi slojevi linosti, ipak pretee sloj koji je blizak svesti. VALIDNOST NA DIMENZIJI DUBINSKO-SVESNO Kliniki psiholozi su skloni da onim testovima koji zahvataju dublje slojeve pridaju veu vrednost nego onima koji zahvataju povrnije slojeve. U vezi sa tim Fitzgerald istie da test koji zahvata povrnije slojeve ne mora biti i manje validan. Validnost ne zavisi od dubine na koju test pretenduje. ak i daje odreeni test validan u odnosu na neki dubinski kriterij, to jo uvek ne znai da e on u svakoj 491 prilici znaajno poveavati nau efikasnost da pravilno odluujemo. Sve zavisi za koju svrhu nam je test potreban, ta nameravamo da procenimo. Ako procenjuje-mo socijalno (javno) ponaanje, neki standardizovani, strukturisani test moe biti od vee koristi nego dubinski. Goldberg ide ak i dalje i tvrdi da rezultati empirijske validacije pokazuju da valjanost i pouzdanost testova opada tim vie stoje test namenjen dubljem sloju, i obrnuto. Naravno, ovo zapaanje moe da se tumai na dva naina. Prvo, to moe da znai da su dubinski testovi manje validni nego oni koji slue proceni manifestnih pojava linosti. Drugo, to moe da znai da su validacione metode kojima se danas sluimo prikladnije za validaciju testova povrinskog sloja. Empirijska provera hipoteze o slojevima. Carr (1954) je razvio hipotezu o slojevima da bi na neki nain objasnio nesklad koji se redovno javlja izmeu podataka dobijenih razliitim projektivnim metodama kod istog ispitanika. Ova hipoteza je do sada vie puta proveravana. Jednu od najboljih provera izveli su Stone i Dellis (1960). Odabrali su jednu konvencionalnu skupinu klinikih metoda i njima ispitali dvadeset hospitalizovanih psihijatrijskih bolesnika. U ovom radu postavljene su bile sledee dve hipoteze: a) Ukoliko je test manje strukturisan, utoliko je sloj linosti koji on zahvata dublji, b) Ukoliko test zahvata dublji sloj linosti, utoliko vie psihopatologije odraava. Zatim su pristupili proceni stepena strukturisanosti izabranih testova i na osnovu toga postavili sledei rang: 1. VA1S, 2. Forerova fonna TNR-a, 3. TAT, 4. Rorschach i 5. crte ljudske figure. Od iskusnih kliniara, koji su sluili kao procenjivai traeno je da lepom metodom odrede stepen psihopatologije svake pojedine metode za svih dvadeset sluajeva. Rezultat: Procena stepena morbiditeta potpuno se poklapa sa predvienim poretkom. Murstein (1965) je kritikovao ovaj rad navodei da se kod veine projek-tivnih metoda ve u fazi skorovanja favorizuju nezdrave crte (patoloka pristra-snost). Sledstveno tome, projektivne metode e pre odraziti morbidne nego zdrave strane miljenja linosti, to je dokazao Soskin. Prema tome, zakljuuje Murstein, ukoliko je neki test manje strukturisan odnosno vie projektivan, utoliko e pre biti procenjen kao nezdrav. Hanfmann i Getzels izvrili su ispitivanje uenica gimnazije TNR-om. Posle popunjavanja oni su intervjuisali svoje ispitanice i traili od njih da odgovore da li su dopisivanja istinita u odnosu na Vas". Na taj nain oni su nali da je 70% odgovora uenica prihvaen kao samoopis. Ovako visoki stepen prihvatanja odgovora autori su shvatili kao prilog zakljuku da TNR zahvata slojeve linosti koji su vrlo blizu svesti. 492 UTICAJ INSTRUKCIJE Instrukcija koja se daje ispitanicima takoe varira od forme do forme. Prema tome ta se podvlai mogu se razvrstati uputstva u dve kategorije: a) podvlai se brzina odgovora, b) podvlai se iskrenost, prava oseanja. U sutini izmeu ova dva tipa uputstava nema razlike, poto svi ispitivai ele da dobiju iskrene odgovore. Razlika je samo u shvatanju i odreivanju najboljeg naina da se to ostvari. to se tie razlike izmeu ova dva tipa instrukcija jedino se pouzdano zna da podvlaenje brzine rezultira znatno kraim odgovorima. Sutina pitanja - iskrenost odgovora ostaje vezana za stav ispitanika prema ispitivanju. Meltzoff je preduzeo jedan eksperiment sa ciljem da utvrdi efekat orijenti-sanosti (mental set) na popunjavanje TNR. On je pretpostavio da orijentisanost ispitanika direktno utie na afektivni ton odgovora a u zavisnosti od a) instrukcije, b) afektivnog tona stimulusa.

U jednom istraivanju 120 studenata, sluajnim izborom, rasporeeno je u etiri jednake grupe. Svaka grupa je testirana sa TNR-om od trideset stavki. TNR je imao korene reenica sledeih tipova: - pozitivni (On voli..."), - negativni (,,On mrzi..."), - neutralni (,,On obino..."). Svaka grupa je testirana istim testom ali razliitom instrukcijom. I grupa a) Instrukcija: Stvorite utisak dobre emocionalne prilagoenosti. b) Nemojte potpisivati. II grupa a) Instrukcija: Rezultati e biti prodiskutovani sa univerzitetskim vlastima. b) Potpiite se. III grupa a) Instrukcija: Ovo je jedan novi test koji se tek prouava. b) Nemojte se potpisati. IV grupa a) Instrukcija: Stvorite utisak emocionalno poremeene osobe. b) Nemojte se potpisati. Odgovore su nezavisno jedan od drugog ocenjivala etiri kliniara. Rezultati su sledei: 1. Stepen pretnje, sadran u instrukciji, bio je u vezi sa frekvencijom pozitivno toniranih odgovora, dok je sa negativno toniranim bio u negativnoj vezi. 493 2. Negativno tonirani koreni reenica izazivaju vie negativnih odgovora. 3. Instrukcijom izazvana orijentisanost najraznolikije efekte izaziva kod neutralnih korenova a najmanje kod negativnih. 4. Negativni korenovi su otporni na varijaciju orijentisanost i instrukcijom. Iz ovih rezultata Meltzoff je izveo zakljuak da ispitanici mogu da cenzuriu svoje odgovore u znaajnoj meri i da ih prilagoavaju u skladu sa slikom koju o sebi ele da izazovu. Ovo je u suprotnosti sa miljenjem koje je iznela Rohdeova (1946) tvrdei daje nebitno da li ispitanik govori o sebi ili nekom drugom, da li govori istinu ili ne, jer na svaki nain on otkriva sebe. Rohdeova je ostala duna odgovor na pitanje da li je nama svako otkrivanje sebe, direktno ili indirektno, jednako korisno za donoenje zakljuaka ili odluka? Princip na kome je Rohdeova izgradila svoj stav je ekstremno holistiki, ali i holi-zam je ostavio neobjanjene procese i egzaktne odnose po kojima je sve u vezi". Goldberg smatra daje sutina istraivanja Meltzoffa u tome da procenjiva ne moe da odredi smisao odgovora ako ne moe prethodno da proceni njegov pristup (approach) testu. Pokuaj kontrole stava ispitanika prema TNR-u nalazimo kod Sachsove modifikacije 3/M. Poslednji koren glasi: Kada ga na ovaj nain ispituju, on osea...". Vrednost ovog kontrolnog korena nije zasad ispitana, ali to treba uiniti. VARIRANJA KORENA REENICE Elastinost TNR-a omoguila je raznolike modifikacije, meu kojima su najee sledee dve: a) Menjanja korena reenice od forme do forme, b) Menjanje lica na koje se reenica odnosi (u prvom licu, u treem licu, bezlino). Meu savremenim TNR-ima najee nalazimo sledea dva tipa: a) Neklasifikovani - Ovaj tip TNR-a sastoji se iz odreenog broja korenova koji nisu klasifikovani u neke psiholoke kategorije. b) Klasifikovani - Ovaj tip TNR-a sastoji se iz odreenog broja korenova koji su, najee aprioristiki, logiki rasporeeni u neke kategorije. Razlika izmeu ova dva tipa je u stepenu strukturisanosti. Primer visoko strukturisanog TNR-a jeste Sachsov a zatim Forerov oblik. Pitanje je, meutim, ta je to strukturisanost testa nedovrenih reenica? Nunnallv je dao sledeu definiciju strukturisanosti: Ako postoji neko opte prihvaeno znaenje nekog stimulusa, onda se takav stimulus moe tretirati kao strukturisan" (konsenzualni princip). Visoko strukturisani koren reenice obino odraava elju konstruktora da usmeri ispitanika prema nekim unapred odabranim aspektima linosti. Meu strukturisanim tipovima TNR nalazimo, ve prema zamisli konstruktora, razliite kategorizacije. Visoka strukturisanost je vezana za odreenu dirigovanost. 494 Primeri klasifikacija korena TNR-a. Reenine korene Forer je aprioristiki rasporedio u sledee

kategorije: a) znaajne osobe, b) dominantne potrebe, c) pritisci sredine, d) karakteristine reakcije, e) raspoloenje, f) agresivne tendencije i g) afektivni ton. Steinov oblik TNR sadri sledeu klasifikaciju korenova: a) porodica, b) prolost, c) nagoni, d) unutranja stanja, e) ciljevi, f) kateksije, g) energija, h) vremenska perspektiva i i) reakcije prema drugima. U Sachsovom TNR nalazimo dvostruku klasifikaciju korenova. Prvo, izdvajaju se etiri iroke klase: a) porodica, b) seksualnost, c) interpersonalni odnosi i d) koncept sopstvenog Ja. Zatim se ove 4 iroke klase dalje ire u 14 stavova" koji se pojedinano ocenjuju i interpretiraju. STEPEN STRUKTURISANOSTI KORENA Nasuprot ovim primerima, Rotter i Holsopple ne vezuju reenine korene u grupe. Stoga se postavlja pitanje koliko i kako treba strukturisati koren reenice? Izvestan broj psihologa daje prednost veoj a drugi manjoj strukturisanosti. Prednost vee strukture istiu Forer i Nash sledeim argumentima: nestruk-turisani koren provocira odgovore koje je tee interpretirati. Manje strukturisani koren prua vee mogunosti ispitaniku da se distancira i ne ukljui. Ukoliko je koren manje strukturisan, utoliko je stimulus situacija" manje poznata, to oteava odreivanje znaaja odgovora u odnosu na linost. Trites je utvrdio da strukturisani i nedvosmisleni koreni izazivaju takoe nedvosmislene odgovore. Rozvnko je uporeivao socijalnu poeljnost korena i odgovora na uzorku od pedeset psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio da socijalno poeljan koren izaziva 495 isti takav odgovor. Prema tome, socijalna poeljnost korena deluje direktivno u odnosu na odgovor. Holsopple istie, nasuprot prethodnima, da koren sa visokim stepenom strukture deluje ugroavajue, pretee. Sve u svemu, ipak izgleda da se strukturisanjem i usmeravanjem korena moe do izvesne mere kontrolisati i sadraj odgovora. Ocene se, meutim, razilaze u pogledu vrednosti i znaenja takvih odgovora. Neki autori istiu prednost manje strukture. Oni svoj stav brane argumentima da poveanje strukture korena dovodi do vee kontrole odgovora, ali samo kod manje vanih sadraja. Pored toga, obino se podvlai tradicionalna teza prema kojoj otvoreni, nestrukturisani koreni omoguavaju veu neposrednost i iskrenost. U KOME JE LICU FORMULISAN KOREN? Lice u kome je koren reenice formulisan predstavlja jednu od najvie istraivanih komponenti validnosti TNR-a. Smatra se da je lice bitan faktor projek-tivnosti. U skladu sa projektivnom hipotezom preovlauje uverenje da formulacija u treem licu poveava otvorenost i projektivnost, dok formulacija u prvom licu podstie defanzivnost. Stein (1949) ovu razliku podvlai i terminoloki. Dok formulaciju u treem licu naziva projektivnom", dotle formulaciju u prvom licu naziva personalnom". Meu postojeim oblicima TNR-a javlja se aroliki izbor lica u kome je koren formulisan. a) iskljuivo u treem licu (Forer), b) u prvom licu ili neutralno (Rotter; Sacks), c) u prvom i treem licu (Stein), d) u treem licu i neutralno (Holsopple), e) posredstvom slike koja prikazuje nekog kadeta", za kadete letae (Trites, 1953). Kao to se vidi, i pored istih ciljeva biraju se veoma raznovrsne forme realizacije. Pitanje je, meutim, koja je formulacija bolja. Empirijska prouavanja. Sacks (1949) je ispitao stotinu neuropsihijatrijskih bolesnika sa dve forme

TNR-a, koje su bile razliite utoliko to su korenovi reenica bili formulisani u prvom licu, kod jedne forme, a u treem licu, kod druge. Procenjivai su bila tri klinika psihologa koja su imala zadatak da ocene teinu oboljenja" na osnovu dobijenih odgovora. Teinu oboljenja procenjivao je i neuropsihijatar na osnovu svog poznavanja sluaja, nezavisno od miljenja psihologa. Rezultat: TNR u prvom licu omoguio je veu saglasnost izmeu psihologa i kriterijuma nego TNR u treem licu. Ovaj rezultat je, i pored jasnoe injenica, teko interpretirati zbog naina odreivanja validacionog kriterija. Naime, ne moe se negirati da je vea saglasnost u proceni TNR u prvom licu sa kriterijumom postignuta zahvaljujui tome to se psihijatri i sami vie oslanjaju na neposredna saoptenja umesto da zaklju496 uju o posrednim i dubinskim, koja su, hipotetino, bila obuhvaena formom u treem licu. Cromwell i Lundy ispitali su 60 psihijatrijskih bolesnika sa prosenom formom TNR-a formulisanog u prvom i treem licu. Izvestan broj klinikih psihologa dobio je zadatak da: a) da specifine hipoteze o sluaju i b) izdvoji one reenice koje su najvie doprinele formiranju tih hipoteza. Na ovaj nain je prove-rena diferencijalna produktivnost" korenova. Zakljuak: koreni u prvom licu ee su izdvojeni kao produktivniji od reenica u treem licu. Forer i Tolman traili su od klinikih psihologa da ocene kliniku vrednost" korenova nepopunjenih TNR. Rezultat: nije bilo znaajne razlike izmeu reenica u prvom i treem licu. Amold i Walter izvrili su jedno ispitivanje u kome su Rotterov TNR prime-nili u dva oblika: a) popunjenog u odnosu na sebe i b) popunjenog u odnosu na drugog. Ispitanici su bili N 120 studenata. Korelacija izmeu ove dve forme iznosila je .55. Autori su zakljuili da ove dve forme nisu paralelne. Goldberg, na osnovu raspoloivih podataka, zakljuuje da formulacija TNR u prvom licu ima izvesnu prednost. OBRADA ODGOVORA NA TNR Postoji vie naina da se odgovor na TNR oceni ili klasifikuje. Pojedini autori predviaju u obradi vie naina ocenjivanja. Uopte uzev, svi naini ocenji-vanja TNR mogu se grubo razvrstati u sledee dve iroke grupe: A) Formalna analiza podrazumeva obradu odgovora nezavisno od konkretnog sadraja. Poznati su sledei naini analize formalnog aspekta odgovora na TNR-u: a) prema duini odgovora, odnosno prema broju reci, b) prema upotrebi linih zamemca, c) prema utroenom vremenu ili reakcijskom vremenu, d) prema apsolutnoj ili relativnoj frekvenciji nekih delova reenica (na primer, odnos glagola prema prievima), e) prema vrsti reci u odnosu na broj upotrebljenih reci, f) prema gramatikim grekama, besmislenim odgovorima i neologizmima, g) prema prvoj reci koja je upotrebljena. B) Analiza sadraja predstavlja obradu odgovora prema eksplicitnom ili implicitnom sadraju. Ova vrsta analize je daleko prihvaenija u praksi kliniara nego prethodna, formalna. Analiza sadraja se izvodi na dva naina: impresionistiki ili putem poluobjektivnog ocenjivanja. Impresionistike metode analize sadraja Impresionistiki metod analize sadraja je najstariji nain analize sadraja tekstova uopte pa i TNR. On ima, kako kae Goldberg, istorijski prioritet" u 32 Psihodijagnostika 497 odnosu na objektivne metode, koje su kasnije nastale. Po miljenju Forera, osnovne postavke impresionistikog pristupa analizi sadraja jesu sledee: 1. Objektivna kvantifikacija predstavlja nunost kada se vri standardizacija neke metode ili kada se primenjuje grupno. Na ovaj nain se obezbeuje kontinuitet ocenjivanja na nekim zajednikim dimenzijama. Meutim, intenzitet neke potrebe, crte, ukratko dimenzije", nema sam po sebi naroitu prediktivnu vrednost. 2. Od zajednikih dimenzija mnogo znaajniji okvir analize predstavlja relativno trajna organizacija linosti koju nazivamo Ego ili Ja. Zastupnici impresionistikog pristupa svoj stav brane kvalitativnim, pojedinanim, klinikim primerima. Goldberg istie da su retki kliniari koji zastupaju ekstremno impresionistiko stanovite. Zbog toga je daleko uestaliji stav koji bismo mogli nazvati umerenjakim impresionizmom". Umereni impresionisti nastoje da ogranie potpunu slobodu impresionizma sledeim merama: a) Oni svrstavaju korene reenica na osnovu zajednikog sadraja u odreene grupe, koje zatim

zajedniki procenjuju. Na primer, Sacks i Stein su korene grupisali na osnovu zajednikog sadraja: majka, otac, ciljevi i slino. b) Uvoenjem jednostavnih mada nebadarenih i nestandardizovanih re-ting-skala (Sacks). c) Navoenjem nekih pravila za interpretaciju, umesto da se izbor pravila prepusti u potpunosti procenjivau. Istraivanja nisu mimoila ni impresionistiki pristup analize TNR. Istraivani su razliiti aspekti ovakvog pristupa. Empirijska istraivanja. Masling je izvrio ispitivanje uticaja tople" i hladne" interakcije na odgovore TNR. Osam diplomiranih psihologa dobilo je zadatak da ispita Rotterovim TNR-om po dve studentkinje. Po jedna od njih je dobila instrukciju da se dri hladno prema ispitivau, a po jedna toplo. Psiholozi su morali da napisu nalaz na osnovu analize TNR. Kao to se i oekivalo, subjekti koji su bili instruisani da se dre toplo" opisani su pozitivnije. Horowitzova je uporedila Q opise linosti bolesnika date od strane klinikih psihologa sa Q opisom psihoterapeuta. Kliniari su se, izmeu ostalog, koristili i TNR-om. Uprkos tome slaganje sa kriterijskim opisom nije se povealo i nije premailo ono to je postignuto na osnovu mehanike predikcije slaganja (base rate). Luft je izveo sledei eksperimenat. Grupi iskusnih kliniara i grupi fiziara (!) emitovao je magnetofonski snimak intervjua sa jednim bolesnikom. Nakon toga dao im je TNR istog pacijenta ali sa po pet odgovora na svaki koren, sa zadatkom da identifikuju onaj koji je dao ispitanik. Ni kliniari ni fiziari nisu imali uspeha u tome. (Pitanje je da li je zadatak uopte postavljen" tako da omoguava dejstvovanje i korienje klinikog iskustva?) Fiske i Van Buskirk testirali su osam subjekata u odreenim intervalima po tri puta sa TNR-om. Pitanje koje su postavili bilo je ovo: da li su razlike izmeu 498 odgovora iste osobe datih u intervalima manje nego to su razlike izmeu odgovora razliitih osoba! Popunjene TNR ocenjivali su kliniari na taj nain to su dali Q opis 30 varijabli potreba. Opti zakljuak do kojeg su autori doli glasi daje varijabilnost odgovora prilikom retestiranja TNR-om velika. Zapaeno je da oni odgovori koji su najliniji i za kliniare najznaajniji pokazuju najmanju vremensku stabilnost. Stephens na osnovu svojih istraivanja saoptava da prilikom retesta TNR-om najmanju vremensku stabilnost pokazuju oni koreni koji su ocenjeni kao najosetljiviji" na promene u prilagoenosti linosti. Iz ovih podataka Goldberg zakljuuje daje: 1. Varijabilnost odgovora na TNR-u u vremenskim intervalima veoma velika, 2. Provera pouzdanosti TNR-a metodom test-retest zbog pomenute pojave ne dolazi u obzir. Postoji verovatnoa da taj zakljuak vredi i za ostale projektivne metode. Vremensku nestabilnost Stephens objanjava promenama koje vremenom nastaju kod samih ispitanika (to se moe lako proveriti). Tu istu pojavu Fiske tumai nestabilnou ajtema TNR-a. Poluobjektivne metode analize sadraja U literaturi se esto ponavlja misao da validnost projektivnih metoda ukljuujui i TNR, nije nezavisna od sposobnosti kliniarakoji se njima slui. Drugim recima, TNR vredi onoliko koliko i onaj koji ga koristi. Najvii domet do sada postignut u objektivizaciji predstavljen je u TNR-u Rottera i Raffertva (1950). Rotterov TNR konstruisan je tako da se svaki odgovor razvrstava u sledee kategorije: 1. negativni ili konflikt odgovor, (C) 4, 5, 6, 2. pozitivni odgovor, (P) O, l, 2, 3. neutralni odgovor. (N) 3, Negativna i pozitivna kategorija je graduirana u tri stepena, dok neutralna kategorija zauzima sredinu kontinuirane skale koja ide od 0-6. Od O do 2 odgovori su pozitivni, 3 je neutralan, a od 4 do 6 odgovori su negativni. Skorovi se sabiraju. Ukoliko je suma skorova vea, intenzitet loe prilagoenosti je pouzdaniji i vei. Drugim recima, Rotterov TNR kvantitativno odreuje neprilagoenost". Klasifikacija odgovora u stepene neprilagoenosti vri se, poput nekih verbalnih subtestova VB skale, prema sortiranim uzorcima odgovora. Validnost Rotterovog TNR-a proveravana je vie puta i na vie naina. Rotter, Raffertv i Schachitz identifikovali su 68% neprilagoenih u jednom uzorku, koristei prelomni skor 135. Priblino slini rezultati dobijeni su vie puta u primeni RTNR na studentskoj populaciji. Zapaeno je, meutim, da na razliitim uzorcima studentske populacije prelomni skor 135 nije imao jednaku diskrimina-tivnost. 499 Objektivnost i pouzdanost RTNR-a je znatno vea nego ijednog drugog testa nedovrenih reenica.

Rotter navodi ove podatke rasporeene prema polu i uzrastu ispitanika: Subjekti mukarci ene deaci devojice Koeficijent pouzdanosti .91 .96 .96 .97 Iz ovih podataka sasvim je oigledno da su Rotter i saradnici uspeli da stvore jedan pouzdani postupak ocenjivanja TNR-a. Pod uslovom da se objektivnost odreuje stepenom slaganja vie ocenjivaa, RTNR zasluuje visoku ocenu objektivnosti za ovu kategoriju instrumenata. Zbog te injenice bilo je vie pokuaja da se Rotterov sistem ocenjivanja odgovora primeni i kod drugih oblika TNR-a (Trites, 1953). Jedan od poznatih sistema ocenjivanja odgovora na TNR konstruisala je Rohdeova (1957). Njen sistem je veoma obiman i komplikovan. Ovaj sistem se oslanja na teoriju potreba Murrava i obuhvata 38 kategorija potreba, pritisaka, unutranjih stanja i crta linosti. Svaka od ovih kategorija graduisana je prema intenzitetu u tri stepena. Na izvestan nain Rotterov TNR i Rohdeove TNR predstavljaju antipode. Naime, dok prvi tei proceni samo jedne dimenzije, dotle drugi nastoji da obuhvati veoma mnogo. Otud se i javlja pitanje koji od ova dva pristupa konstruisanju omoguava bolje rezultate. MONODIMENZIONALNII MULTIDIMENZIONALNI TIP TNR Izvestan broj TNR-a moe se rasporediti u jednu od sledee dve polarizo-vane kategorije: a) monodimenzionalni TNR (Rotter), b) multidimenzionalni (Sacks). Sa psihometrijskog stanovita monodimenzionalni tip TNR ima oigledne prednosti. Pre svega, na ovaj nain se test produzava a produavanje povlai za sobom i poveanje pouzdanosti. Takav efekat nije za potcenjivanje s obzirom na iznete podatke koji ukazuju na nedovoljnu pouzdanost i objektivnost ovog instrumenta. Zimmer konstatuje na osnovu pregleda literature da najvie izgleda na uspeh ima onaj oblik TNR-a koji moe da objedini monodimenzionalnu konstrukciju i objektivno ocenjivanje. Pitanje je samo nije li onda jednostavnije, i za ispitanika i za ispitivaa, da se namesto TNR-a koristi tradicionalni upitnik, jer iz ovoga proizilazi da je TNR utoliko bolji ukoliko je dalji od projektivnih metoda a blii upitnicima (B J). Goldberg primeuje da zahtevi kliniara i zahtevi istraivaa nisu identini u pogledu TNR-a. Oni nisu identini ni u pogledu ostalih upitnika i projektivnih metoda. Ono to odgovara jednima ne odgovara drugima, to stvara utisak protivurenosti" izmeu klinikog i istraivakog pristupa. 500 DA LI JE IDENTIFIKACIJA PREDUSLOV OTKRIVANJA JA NA TNR-u? Test nedovrenih reenica, vrlo esto i rasprostranjeno primenjivan u psi-hodijagnostici, nema sopstvenu teoriju projekcije. Proces otkrivanja (disclosure, Jourard) sebe indirektno, putem ponuenog medija u situaciji koja je programirana kao strogo poverljiva" na ovoj tehnici ima karakter asocijacija ili verbalizacije stavova. Opravdano se prema tome postavlja pitanje modela procesa projekcije na TNR. Drugim recima, kako dolazi do samootkrivanja linosti na TNR-u? Na ovo pitanje bi se moglo odgovoriti na vie naina. Jedna mogunost je da se otkrivanje objasni sluajnou. Naime, po tom tumaenju ljudi imaju potrebu da se eksponiraju drugim ljudima. Ova potreba je u tesnoj vezi sa potrebom komuniciranja, dakle sa socijalnim potrebama. U tom sklopu postaju, razliite druge potrebe prema konfiguraciji u kojoj se organizam nalazi, sadraj ovog komunikacijskog procesa. TNR je jedan veslaki medijum koji je ubaen u taj permanentni proces. Ljudi bi uinili manje-vie isto i da su mesto TNR seli da popiju kafu samo bi jezik" komuniciranja bio drugi. Druga je mogunost da samootkrivanje TNR-om objasnimo kontekstom i motivacijom. Odreeni ljudi u kriznim situacijama obraaju se specijalizovanim ulogama (kliniari) traei pomo, razreenje tenzije i osloboenje od anksioznosti. Njima se nudi nekoliko takvih specijalnih uloga: prijatelji ili, ako njih nemaju, jer su usamljeni, uplaeni, nepoverljivi i izolovani, onda lekari, psiholozi, psihijatri, socijalni radnici, popovi, advokati itd. Najvei presti imaju oni koji su naj-upoznatiji sa duevnim stvarima". Ovi specijalisti za duu" obavljaju svoj posao pod posebnim uslovima iji je zajedniki imenitelj njihov autoritet, diskrecija i poverenje. Dakle, ovek u nevolji dolazi kod drugog oveka kome unapred priznaje autoritet, svoju spremnost da se otvori i da slua uz garanciju diskrecije. U tom kontekstu aman" daje anksioznom" TNR kao poseban, posveen" oblik komuniciranja. Pod dejstvom vektora ove situacije ispitanik postaje transparen-tan", tj. on se otkriva, to je deo preutnog sporazuma. Ova se injenica kasnije uzima kao dokaz daje TNR projektivni test". Naravno, TNR se zatim proverava po odreenim validacionim nacrtima u sasvim drugim ljudskim situacijama i dobi-jaju se suprotni dokazi. Najzad, on je neobjanjiv, sporan, a kliniar se optuuje za mistifikaciju!

Trei nain objanjenja procesa otkrivanja putem TNR-a je derivat koncepta koji je Murray formulisao za TAT. Kao to je poznato, osnova Murravevog modela je postavka da se ispitanik prvo identifikuje sa stimulusom a zatim se pro-jektuje. Naime, u dijagnostikoj situaciji (koju Murrav posmatra kao neizdiferen-ciranu konstantu) dolazi do susreta" izmeu stimulusa naroite vrste (koja se pomno prikazuje kao nestrukturisana" ili se briljivo analizira kao psihofizika dra) i linosti. Linost je zamiljena kao sistem u kome dominira antagonizam (svesno - nesvesno) a zatim igra razliitih snaga, motiva, kojih ima veoma mnogo. Motivi su meusobno nezavisni, a kombinacije i tip odnosa veoma raznoliki. Motivi su isti u svih ljudi, ali ipak je svaki pojedinac razliit zbog toga to ima svoju posebnu biografiju. U toku formativnog procesa motivi se kombinuju indi501 vidualno-specifino, ali uvek vezano za odreene osobe iz prolosti. One osobe iz nae prolosti koje su najvie doprinele stvaranju motivacijskih spletova, koje su personifikacije motivacijskih subsistema, predstavljaju unutranji skup". Svaka aktuelna situacija u nekoj meri aktualizira i naa ranija iskustva, odnosno ukljuuje na manje-vie intenzivan nain unutranji skup". Kada aktuelna situacija u nekom momentu probudi neki splet motiva, onda to povlai za sobom i oivljavanje odreenog lika iz unutranjeg skupa. Sva su naa seanja vezana za ljude, a svako seanje je praeno aktualizacijom potreba koje su sa tim likom identifikovane. U TAT situaciji komunikacija izmeu psihologa i ispitanika organizovana je posredno, serijom nedovoljno odreenih slika ali koje su mnogostruko sugestivne. Ako ispitanik prihvati provokaciju i dobrovoljno se ukljui u javno matanje", on time stvara preduslov da se poistoveti sa nekim stimulusnim likom. Naravno, on prvo treba da kreira taj lik. Murrav se ne uputa u to da li se ispitanik prvo identi-fikuje pa onda stvara sadraj prie, ili je proces obrnut. Moglo bi biti da ispitanik prvo stvara obrise jednog lika, identifikuje se sa njim i u produetku se otkriva, jer sam sebi slui kao podsticaj i rezervoar sadraja i inspiracija. Ceo proces bi mogao biti predstavljen sledeom sekvencom: MATANJE - POISTOVEIVANJE - SAMOOTKRIVANJE Iz ove formule" sledi daje mata preduslov javljanja poistoveenja, dok je poistoveivanje preduslov samootkrivanja. Meutim, ovakvo kruto formulisanje nije sasvim prihvatljivo. Na primer, mata ne prestaje kada se postigne poistoveivanje. Naprotiv, matanje potpomae da se poistoveenje razvije u samootkri-vanje. Takoe je mogue da neka vrsta poistoveivanja nastaje ve na nivou percepcije likova na slikama. Prema tome, ova formula" je, verovatno, mnogo sloenija, pa ak i varira individualno. Poenta ove male analize ostaje pitanje procesa stvaranja samootkrivanja posredstvom TNR-a kao medija komunikacije. Mogue je da na TNR-u asocijacije" i stavovi" zamenjuju momenat koji na TAT-u nazivamo matanje". Zaista, na TNR-u se ne trai nikakvo matanje, niti se na TAT-u trae asocijacije ili stavovi. Problem je dakle u preostala dva lana formule", ili jo tanije, u poistoveivanju. Izgleda, bar na prvi pogled, daje poistoveivanje na TNR-u kontra-indikacija. Tako, na primer, pribegavanje formulacijama u treem licu ili izmiljenim imenima moe ostaviti utisak daje za TNR vaniji zaklon nego stimulus sa kojim bi se ispitanik poistovetio. Meutim, ako je tano to da u procesu samootkrivanja na TNR-u nema momenta poistoveenja sa imaginarnim izgovo-rivaem nedovrene reenice, onda ostaje otvoreno pitanje kako se ispitanik ukljuuje? Odgovor na postavljeno pitanje mogao bi da bude da se on ne ukljuuje ve da se u reenicu ukljuuje sama njegova potreba, njegovo nesvesno. Ovaj odgovor ne treba olako odbaciti. Meutim, ako i prihvatimo ovu tvrdnju, ona nee moi da nam objasni vie od nekoliko sluajeva. Veina ispitanika, po miljenju analitiara TNR-a, prozire provokaciju i odgovara dosta kontrolisano. Prema tome, jedan optiji, realniji i zato prihvatljiviji put tumaenja procesa samootkrivanja na 502 TNR-u zahteva blai" koncept od nesvesnog. Poistoveenje, koje je takoe nesvesno, barem u prvim fazama dok se ne stvori efekat feedbacka", mogao bi biti konstrukt koji objanjava proces kojim se odvija samootkrivanje na TNR-u. Izmeu poistoveivanja na TAT-u i na TNR-u postoje verovatne razlike. Pre svega, sam stimulus drastino je razliit. Osnovnu razliku izmeu te dve vrste stimulusa vidimo u tome to TNR provocira kratak i brz zavretak ukljuenosti. Ovo skraivanje procesa kojim se dolazi do odgovora", ak i pod pretpostavkom daje ispitanik ukljuen, dovodi do povrnosti u izlaganju kritinih tema. Suprotno ovoj orijentisanosti na brzo, plitko", kod TAT-a imamo jednu optimalniju orijentaciju na opustite se, slobodni ste". Istini za volju, i na TAT-u postoji ogranienje vremena. No ipak, relativno sloeniji zadatak predstavlja bolji uslov za potpunije ukljuivanje nego ui, segmentirani zadatak na TNR-u. Ukratko, iako se poistoveenje javlja u obe tehnike, uslovi za razvijanje poistoveivanja na TNR-u su loi, sputavajui. To je jedno od moguih objanjenja procesa sterilizovanja ispitivanja preko TNR-a, ili ograniavanja na usko, aktuelno.

VALIDACIJA TNR-a Evaluacija rezultata onih istraivanja koja se odnose na parametre TNR-a veoma je oteana injenicom da se ovaj metod koristi u velikom broju raznolikih formi. Poto se ne zna kakav je odnos izmeu tih mnogih oblika, ni rezultati dobijem na jednoj formi ne mogu se prenositi na drugu, te je u krajnjoj liniji generalizacija nemogua. Drugu oteavajuu okolnost na putu ka generalizaciji predstavlja nesrazme-ra izmeu istraivanih oblika i oblika koji se primenjuju u praksi. Naime, najvei broj istraivanja raen je sa Rotterovim TNR, a u praksi se ovaj oblik koristi daleko manje nego Forerov, Sacksov, Rohdeove. Iz ovoga proizilazi da oni oblici koji su podesni za istraivanja nisu podesni za kliniki rad, i obrnuto! Koji su validacioni kriterijumi najvie korienil Izbor kriterijuma je postupak proveravanja testova, i TNR je najee ispitivan na sledeim populacijama: - studentima, - bolesnicima, - vojnicima. Na ovaj nain, po logici stvari, ograniava se uzorak i mogunost generali-sanja. Upravo zbog ovakve prakse Rotterov TNR okvalifikovan je kao test name-njen studentskoj populaciji. Koji su ispitanici najvie korieni? Prema tradiciji koja je ve ustaljena kod koji je dosta dugo suvie leerno tretiran. Dodue, zadatak nalaenja adekvatnog kriterijuma veoma je komplikovan. To se dobro vidi iz poznate pojave da se najpre konstruie test da bi zamenio neku negativnu praksu, a pri tom se kao validacioni kriterijum uzima upravo ta praksa. Ovu pojavu je Cronbach podrugljivo uvrstio u validaciju tipa izvlaenja za perin". Meu svim testovima projektivnima pripada slava daje za njih najtee nai dobar validacioni kriterijum. 503 Zato je projektivne metode teko validirati? Osnovni izvor tekoa vali-dacije projektivnih metoda, po miljenju Goldberga, predstavlja injenica da one obuhvataju pojave koje ne samo to su povezane sa unutranjim faktorima" ve se iskljuivo odnose na te unutranje faktore". Budui da se oni nalaze negde izmeu stimulusa i reakcije, oni i nisu dostupni neposrednom osvedoenju, ve se do njih dolazi indirektno, zakljuivanjem. Postoje projektivni metod, po definiciji, usmeren na unutranju situaciju odnosno splet intervenirajuih varijabli, postavlja se pitanje kako se moe odrediti odgovarajui kriterijum. To se naravno moe uiniti hipotetinim izborom nekih korelata, kao to se radi u operacionalnom istraivanju. Meutim na kraju, kada generaliemo, opet se moramo vratiti na prirodu veze koja postoji izmeu korelata i unutranje situacije". ist empirizam ne moe da resi taj odnos. Potrebna je dakle neka teorija koja bi omoguila deduktivno izvoenje korelata ili koja bi dopustila predikciju odreenih posledica. Prema tome, da bi se projektivni metod psihometrijski validirao, neophodno je da ve raspolaemo validnim konceptualnim instrumentima" na osnovu kojih se moe odrediti korelat ili predvideti ponaanje. To bi naravno znailo daje vali-dna teorijska postavka preduslov adekvatnoj validaciji projektivnih metoda. S obzirom na stanje koje sada vlada u teoriji linosti, ovaj zahtev je veoma teko ispuniti. Lazarus, Eriksen i Fonda izvrili su ispitivanje u okviru kojeg su psihi-jatriske bolesnike, na osnovu mehanizama odbrane, rasporedili u sledee dve grupe: a) intelektualizere, b) potiskivae (represore). Na osnovu dinamike teorije oni su predvideli da e intelektualizeri dati na TNR-u znatno vei broj seksualnih i agresivnih odgovora nego potiskivai. Ova je pretpostavka potvrena. Harlow je na osnovu psihoanalitike teorije pretpostavio da e meu dizaima tegova nai vie takvih koji na ovaj nain pokuavaju da kompenzuju svoju maksimalnu neadekvatnost". U skladu s tim on je TNR-om testirao jednu grupu dizaa tegova i jednu drugu grupu sportista, kao kontrolnu grupu. Osnovna dimenzija koju je na TNR-u ocenjivao bila je dominacija - submisivnost". Od 11 varijabli koje su procenjivane na 7 je utvrena statistiki znaajna razlika izmeu eksperimentalne i kontrolne grupe u oekivanom pravcu. Lako emo se sloiti sa miljenjem Goldfarba da je teko unapred propisati kako da tano izvrimo izbor kriterijuma za validaciju TNR-a. To e zavisiti od konkretnog problema. Prilikom izbora kriterijuma javljaju se i neke greke koje se na svaki nain moraju izbei. Zimmer navodi da u nekim istraivanjima nije voeno rauna o razlikama izmeu konceptualnog okvira testa i izabranih kriterijuma. Ako izmeu konceptualnih okvira testa i kriterijuma nema zajednikih varijabli, onda se dobi-jeni rezultati, to jest korelacije, teko mogu interpretirati. Drugim recima, smisaona validacija zahteva da test i kriterijum imaju zajedniki konceptualni okvir. Ovaj 504

zahtev ne iskljuuje mogunost da se projektivni metod validira i prema nekom manifestnom, akcionom, socijalnom kriterijumu. Bitno je da izmeu njih postoji zajednika teorijska varijabla. Kriterijumi validnosti i korisnosti Kada se govori o validnosti, onda se esto zaboravlja da time nije odreen stepen generalizovanosti. Drugim recima, termin validnost se esto, pogreno, tumai kao univerzalna korisnost. To je pogreno, jer izmeu pojedinih kriterijuma validnosti korelacija moe da bude veoma razliita. Provera TNR-a na empirijskim kriterijumima pokazuje da je on za neke zadatke nepodesan (npr. za procenu socijalne percepcije, Rotter; za procenu psiholoke prilagoenosti dece), dok je za druge sasvim podesan (npr. Rotterov TNR je koristan za procenjivanje prilagoenosti odraslih kao i za procenu teine poremeaja psihijatrijskih bolesnika). Najei razlog neuspeha TNR-a (a verovatno i mnogih drugih projektivnih i neprojektivnih metoda) jeste taj to se prenebregava relativna specifinost valida-cionih kriterijuma. Test koji je validiran po kriterijumu prilagoenosti studenata ne moe se apriori smatrati validnim i za sve druge potencijalne situacije odnosno kri-terijume. Ovaj test, prema tome, ima pravo" da bude nevalidan ako se koristi, na primer, za procenu i predikciju budueg uspeha pitomaca letake kole. Iz svega ovoga proistie da neki test moe biti koristan za odreen zadatak a da nema univerzalnu pa ak ni neku iru validnost. Isto tako, ako neki test ima validnost prema vie razliitih kriterijumuma, on jo uvek ne mora da bude, samim tim koristan i u nekoj drugoj situaciji. Zakljuak 1. TNR je metoda koja po vrednosti ne zaostaje za ostalim metodama koje se koriste za procenu linosti, bilo za klinike ili istraivake svrhe. 2. Za sada nije objanjeno na kojim procesima se temelji ova metoda. Opravdanost projektivne hipoteze u odnosu na TNR nije dokazana, mada ne postoji neka druga koja bi bolje odgovarala. 3. Postupak koji se najee sree u literaturi svodi se na opisivanje i prvu validaciju neke modifikovane verzije TNR-a. Meutim, stvar se obino i zavrava na tome. Sasvim su retki sluajevi kontrolne validacije, a jo je redi sluaj daje neki TNR standardizovan i normiran. Usled ove okolnosti razvoj ove metode je difuzan. 4. Potpuno izuzetan razvoj pokazao je Rotterov TNR. Ovaj metod je vrlo malo korien u klinikoj praksi, to se objanjava: a) metodom ocenji-vanja i b) monodimenzionalnim ustrojstvom. Kliniari smatraju da je ova metoda simpliflkovana i nedinamina. Suprotno tome, branioci Rot-terove metode istiu da je njena prednost nad ostalim postignuta zahvaljujui veoj preciznosti koja je postignuta suavanjem dijapazona. 5. Mnogi problemi vezani za TNR zahtevaju dalju doradu i sistematsko istraivanje. Ovamo spada izrada skale za procenu defanzivnosti, ispi505 tivanje interakcionih efekata, instrukcione orijentisanosti, formulacije korena i duzine testa, to bi sve trebalo ispitati na uporednim uzorcima iste i razliitih populacija. 6. Najzad, potrebno je da se istraivanja skoncentriu umesto da se rasipaju, da se vie proveravanja usredsredi na jedan oblik nego da se mnogi oblici nedovoljno proveravaju i nepotpuno istrauju. PROMENE I NOVINE Test nedovrenih reenica (TNR) jeste psiholoki instrument koji se nado-vezuje na tradiciju korienja nezavrenih reenica u savremenoj psihologiji (Ebinghaus). On dobija savremenu namenu u periodu dominacije psihoanalize, kada je ponovo otkriven" kao sredstvo procene linosti. Za teorijsku osnovu TNR vezuje se hipoteza o testovnoj projekciji. Ovaj postupak ispitivanja je prihvaen u praksi kao projektivni instrument nieg reda, koji nije dosegao ugled vrhunske trijade testova - Rorschach, TAT i Mahover. Teorijska argumentacija i psihometrij-ska strana su opte slabosti TNR. Uprkos evidentnim nedostacima, TNR je prihvaen i korien u psihodijagnostikoj praksi. On se meu psiholokim instrumentima procene linosti istie verovatno najveim brojem formi i modifikacija. Izuzetna modifikabilnost moe da bude i razlog zato se o validnosti i pouzdanosti TNR ne mogu nai pouzdani podaci u literaturi. Praktino svaki procenjiva moe da modifikuje TNR i improvizuje nain obrade za svoje potrebe to se i koristi u praksi. Test nedovrenih reenica koji smo prikazali u ovom poglavlju takoe ima brojne modifikacije, to se moe ceniti i kao mana i kao vrlina - u zavisnosti od kriterijumuma ocenjivanja. Zabunu unosi i to to se ovaj instrument naziva testom, a to TNR u celini zaista ne zasluuje. Moe se tvrditi daje to jedan poseban oblik sakupljanja pisanih iskaza neke osobe o sebi na zadate teme. Tako sakupljen materijal" u postupku ispitivanja linosti moe da bude od koristi ispitivau, meutim, kao nedovoljno strukturiran oblik i postupak ne zadovoljava kriterijume regularnih instrumenata. Veina korienih formi TNR ne ispunjava tehnike standarde propisane za psihodijagnostike instrumenate s kojima se TNR ponekad zajedno koristi. U praksi psiholoke procene i studije sluaja koristite se razliiti naini ispitivanja koji nisu psiholoki instrumenti u pravom smislu. No, takvi postupci se ne nazivaju

testovima. Intervju, anamneza, heteroanamneza i drugi naini prikupljanja podataka za prouavanje linosti su prihvaeni jer su potencijalno korisni za datu namenu. Za TNR se moe rei da predstavlja sredstvo kojim se mogu prikupiti psiholoki podaci koji se strunom procenom mogu uzeti u obzir u proceni linosti i daje taj postupak donekle koristan. Kredibilitet TNR optereuje nemogunost davanja odgovora na dugi niz pitanja, na primer, ta odgovor na testu predstavlja, kako se iz takvog materijala dolazi do relevantnih saznanja i otkria, odnosno do valjane i pouzdane procene celog profila ili uih aspekata linosti. To je dug koji TNR do sada nije uspeo da vrati onima koji su dali poverenje takvom sredstvu ispitivanja i procenjivanja. 506 Meu onima koji su zastupali ili pisali o TNR preovladalo je miljenje daje materijal dobijen primenom TNR projekcija linosti. Da li je sve dobijeno sa TNR ili samo poneto od tih projekcija - to je teko odrediti, a jo tee dokazati. Preduslov ovakvih pretenzija je da postoji kriterijum projekcije na TNR jer je sasvim neverovatno da su svi odgovori prava projekcija. Najvie to TNR moe da ponudi je fenomen prividne valjanosti" odnosno utisak daje materijal u celini ili u nekim delovima karakteristian za ispitanu osobu i da je u tom smislu i relevantan. Odgovori na TNR uglavnom ne otkrivaju neku nepoznatu dimenziju osobe s kojom razgovaramo. Naprotiv, oni su veinom informacijski redundantni mada procenjiva moe u materijalu da pronae i trag vika znaenja", ali ostaje pitanje odakle potie taj viak - iz ispitanika ili ispitivaa. Bilo bi praktino i metodski dovoljno da znamo na koji nain iz materijala i dvostruke projekcije" da izdvojimo deo koji potie od ispitanika, ili je njemu svojstven, i koji otkriva nepoznato i nesvesno. Ako bismo to uspeli, imali bismo instrument koji moda nije projekto-van, ali je barem valjan. Kada se sve sabere, izdvajaju se tri vana nedostatka ovog instrumenta: prvi je nedovoljna odreenost osnovnog predmeta procene (merenja), drugi nedostatak je labav kriterijum ocenjivanja kako pojedinanog odgovora, tako i nalaza u celini, a trei - nedostatak bilo kakve provere pouzdanosti prikupljenih odgovora. Kod nas su uraene dve modifikacije u nastojanju da se TNR oslobodi navedenih osnovnih nedostataka i priblii standardima za psiholoke instrumente. Prva modifikacija uraena je uvoenjem niza pravila obrade odgovora i ponudom razliitih modela interpretacije (1983, Berger). Polo se od pretpostavke da se koncept poluprojektivnog instrumenta moe opravdati uvoenjem tri alternativna inter-pretacijska modela, od kojih procenjiva bira najpodesniji za odreeni sluaj. Ponueni su: familiogentiki, razvojno genetiki, transakcioni, model bazinih oslonaca linosti (BOL) i fleksibilni interpretacijski sistem (FIS). Ta modifikacija je delimino prihvaena i zamenila je u praksi dotada popularni slobodni stil" obrade i interpretacije. Ova intervencija je produila ivot instrumenta u praksi, ali nije bitno promenila njegov ukupan kvalitet. Postalo je jasno da, bez temeljnije modifikacije, TNR oekuje sudbina veine lansiranih psiholokih instrumenata, koji su vremenom i bez drame i oprotajnog govora marginalizovani i zaboravljeni. Druga modifikacija TNR izvedena je temeljnije nego prethodna - gotovo radikalno. Uvedene su tri znaajne izmene. Prva bitna novina je odbacivanje dubiozne pretenzije da je TNR projektivan test budui da, takav kakav jeste, on nije projektivan, a nije ni test. Umesto te proizvoljne pretpostavke, TNR je defini-san kao psiholoki instrument kojim se ispituju personalni stavovi osobe u odnosu na seriju primarnih i optih ivotnih tema koje je prethodna forma implicitno sadravala (Berger i Vukobrat, 1998). Po toj definiciji, predmet ispitivanja sa TNR su lini odnosi ili stavovi prema primarnim ivotnim temama u naoj civilizaciji. U te primame teme spadaju: majka, otac, porodica, partneri, prijatelji, autoriteti, line sposobnosti, rad, kooperativnost, strahovi, oseanja krivice, reagovanje na stres, prolost, budunost, ciljevi i identitet. Ova definicija predmeta postavlja kao 507 zadatak ispitivanje opte nomotetike teme i stav prema tim temama kao idiograf-sku karakteristiku osobe. Tek u drugom planu se razmatraju pojave nesvesnih konflikata, mehanizama odbrane i drugih aspekata psihodinamike. Ovaj sadraj je razumljiv, evidentan i moe da se ispituje i instrumentima otvorenog tipa, kao to je TNR, ili zatvorenog tipa kao to su upitnici. Sve ivotne teme u okviru TNR/mod ispituju se pomou zavretaka reenica, kojima ispitanik izraava svoj stav na dva naina: pismeno - svojim recima, i dodatno - putem petostepene skale na upitniku IPS (Inventar personalnih stavova). Upitnik IPS je sadrinski paralelan sa reenicama na TNR. Tandem TNR/mod i IPS omoguuje da se nalaz prikae grafikim profilom stavova prema 16 ivotnih tema. Postoji mogunost da se rezultat same u pet makrotema. Po tri votne teme su grupisane u sledeih pet makrotema: primarne relacije (porodica), sekundarne relacije (prijateljstva, partnerski odnosi, odnos prema autoritetu), produktivnost (rad, sposobnosti, kooperativnost), neurotinost (strahovi, oseanje krivice, stres) i proaktivnost ili egzistencijalna dimenzija (prolost, ciljevi, budunost, identitet). Ovako organizovan i definisan predmet ispitivanja omoguuje da se kriterijum i ocenjivanje rese bolje nego kod drugih oblika TNR. Odgovori na nedovrenim reenicama TNR/mod ocenjuju se prema jednoj kontrolnoj grupi ili uzorku, slino kao odgovori na testu shvatanja na WB skali inteligencije. Odgovori

na upitnikom obliku ispitivanja stavova IPS ocenjuju se na petodelnoj skali. Drugi veliki nedostatak TNR, koji ranije nije bio reen, jeste kontrola dobi-jenih odgovora. Umesto kontrole pouzdanosti odgovora, primenjivan je princip da je svaki odgovor u izvesnoj meri projekcija, odnosno odraz linosti, to e proce-njiva da interpretira. Ostalo je otvoreno pitanje staje pravi odgovor, a ta greka, odnosno, koji je kriterijum greke. Test nedovrenih reenica nije konstruisan kao konvencionalni psiholoki instrument koji treba da kontrolie autentinost odgovora, ve kao projektivni test koji sve odgovore svodi na projekciju. Greke, kao i omake, predstavljaju kraljevski put do nesvesnog". Meutim, na TNR greke kao neautentini odgovori esto su hotimine i manipulativne, a samo ponekad sluajne. Koncept projektivnog karaktera TNR je odbaen kod modifikovane forme TNR/mod i uveden je nain kontrole pouzdanosti odgovora. Kontrola odgovora za TNR/mod reena je paralelnim ispitivanjem na dva naina: formom otvorenog i formom zatvorenog upitnika o istim sadrajima. Primenom dva konstrukcijski razliita instrumenta - jednog upitnika otvorenog tipa u vidu nedovrenih reenica koje ispitanik dovrava (TNR/mod) i jednog upitnika samoopisnog tipa sa petodelnom skalom davanja odgovora (IPS/110) - omogueno je poreenje dva iskaza o istom predmetu. Ta dva instrumenta su u paralaktikom odnosu: oni niane" isti sadraj, ali iz drugog ugla. Drugim recima, IPS je kontrola TNR/mod fonne, ali taj odnos se moe posmatrati i obrnuto ili interaktivno. Prikaz rezultata na oba instrumenta paralelno u grafikoj formi slui kao nalaz i kao podsticaj za razgovor ispitivaa sa ispitanikom. Ispitivanje vodi ka kooperativnoj dijagnostici, umesto zatvaranja rezultata u okvir neke teorije linosti. Istoj svrsi i kvalitativnoj analizi slui i profil linosti koji procenjiva sastavlja iz najkarakteristinijih odgovora koje je ispitanik dopisao za svaku od 16 ivotnih tema, na nedovrenim reenicama TNR/mod. 508 Ovaj kombinovani metod je po konstrukciji vrlo zahtevan u pogledu obrade odgovora oba dela instrumenta do finalne faze nalaza. Pojmovna osnova nazvana ivotne teme" nije derivat psihoanalitike teorije niti teorije crta. Formalno, tema kao naziv podsea na TAT kao test tematske apercepcije, a moda i na teoriju linih konstrukata. Pojam ivotna tema je racionalni konstrukt koji odgovara kontekstu klinike i psihoterapijske fenomenologije i slui u razumevanju i tumaenju idiografskih specifinosti sluaja. Ovaj pristup omoguuje i kliniku procenu i istraivanja, tim pre to se pomenuta dva instrumenta, TNR/mod i IPS, mogu pri-meniti i odvojeno. Povezivanje nalaza sa nekom zaokruenom teorijom linosti samo je mogunost, a nikako obaveza ispitivaa. Instrumentalni tandem TNR/mod - IPS/110 moe se svrstati u novu generaciju instrumenata namenjenu kooperativnoj dijagnostici, u kojoj ispitanik zamenjuje teoriju, faktorsku analizu ili empirijski kriterijum jer odgovara na kljuno pitanje svake procene linosti: kome i emu slui psiholoki nalaz. 509 XXI. JUNGOV TEST ASOCIJACIJA Asocijaciona metoda je, bar u dananjoj formi, najtenje vezana uz ime Jun-ga. U popularnoj upotrebi on se esto i naziva Jungov asocijacioni metod (JTA). Izvorno je namenjen eksploraciji odreenih misaonih i emocionalnih sadraja i konflikata (kompleksa" u terminologiji C. Junga). Jung je pretpostavljao da su one rei-stimulusi iza kojih sledi produeno reakciono vreme ili blok, ili ak neobian tip reakcije reci, u vezi sa nekim emocionalno ariranim sadrajima (kompleksima). Postojanje takvih kompleksa uslov-Ijava i pomenute smetnje u asocijativnom toku. Po miljenju Rapaporta (1947) sadrajni aspekt reci R manje je vaan od formalnog" aspekta. U formalne aspekte reakcije ubrajaju se: 1. reakciono vreme (RV), 2. odnos reakcije prema stimulusu, 3. odnos reakcije prema popularnoj tendenciji, 4. odnos ispitanika prema instrukciji. Ovi formalni aspekti, odnosno indikatori u starijoj literaturi tretirani su kao dijagnostiki znaci koji ukazuju na postojanje kompleksa. OPIS TEHNIKE U upotrebi se nalazi vie modifikovanih verzija JTA: a. Originalni JTA (oko 100 reci stimulusa), b. Kent-Rozanov (oko 50 reci stimulusa), c. Rapaportova verzija (60 reci stimulusa). Za sve njih je zajedniko da se sastoje iz jednog spiska reci. Reci- stimulusi birane su prema klinikom iskustvu. U pitanju su veinom imenice i izvestan broj glagola. Reci se eksponiraju prema zadanom redosledu. Belei se reakciono vreme, reakcija, upadljivo ponaanje ispitanika i objanjenje koje ispitanici daju u vezi sa postavljenim pitanjima kada je ispitivau reakcija nejasna. INSTRUKCIJA ZA DAVANJE JTA Mada JTA ne spada u strogo standardizovane metode ispitivanja linosti, ipak je neophodno da se

instrukcija ujednai. Preporuujemo sledeu instrukciju: Ja u vam sada proitati jedan spisak reci. itau vam polako re po re. Kada ujete re koju sam izgovorio, vi mi brzo dobacite jednu drugu re. Nije vano ta ete rei. Vano je da odgovorite brzo i da to bude prva re koja vam je pala na pamet. 510 Sluajte dobro koju vam re itam, jer ne mogu daje ponavljam! Evo, na primer, ja u rei re ,sunce'. ta Vam je prvo palo na pamet kada ste uli re sunce? (Ako je ispitanik razumeo zadatak, tada nastavljamo.) Sada pazite dobro. Poinjemo. Odgovarajte to bre!" DODATNA UPUTSTVA Jednu od ozbiljnijih tekoa koje se javljaju prilikom interpretacije JTA-a predstavlja nejasna razlika izmeu moguih uzroka devijantnih R. Naime, esto je nejasno da li ispitanik nije razumeo ili nije mogao da ispuni ono to se od njega instrukcijom zahtevalo. Ova je razlika za pravilnu dijagnozu veoma znaajna. Zbog toga se preporuuje ispitivaima da izvre proveru naroito na poetku ispitivanja. Ako ispitanik uzastopno daje odgovor u vie reci, treba ga podsetiti na instrukciju i traiti da daje samo jednu re-reakciju. Ako ispitanik i pored toga nastavi da reaguje na isti nain, pretpostaviemo da ne moe da se povinuje instrukciji. To isto emo uiniti i kod drugih oblika devijantnih R, koji se javljaju seri-jalno na poetku ispitivanja (dugo RV, nabrajanje predmeta u sobi i dr.). PSIHOLOKA ANALIZA TESTOVNOG PONAANJA U izvornoj Jungovoj verziji analiza test-ponaanja ispitanika vrena je prema principima dubinske psihologije. Meutim, postoji i jedan drugi nain koji je predloio Rapaport. Prema ovom autoru analiza asocijacija moe da se vri iz sledeih aspekata: 1. aspekta pamenja, 2. aspekta formiranja pojma, 3. aspekta anticipacije. Ovaj sistem analize predstavlja, prema Rapaportu, opti okvir za analizu itave baterije klinikih testova (VB skale, Rorschachove metode, TAT-a i dr.). A. Odgovor sa aspekta pamenja Svi intelektualni procesi, prema Rapaportu, imaju svoj aspekt pamenja. Pamenje se moe analizirati i interpretirati sa teorijskih pozicija: Asocijativne teorije pamenja, gde se tvrdi da su rei-stimulusi i rei-reakcije povezane usled toga to su u ranijem iskustvu ispitanika bile doivljene istovremeno ili u bliskoj sukcesiji (princip dodira). Psihoanalitike teorije pamenja, gde se tvrdi da asocijacije-reakcije, kao i svi ostali sadraji svesti predstavljaju samo reprezentante emocija, afekata i tendencija (nagona, konflikata). Rapaport je, u nastojanju da nae jednu optu teorijsku osnovu dijagnostikih testova izabrao svoju modifikaciju ego-psihologije. U okviru ove teorije 33 Psihodijagnostika 511 intelektualni procesi su shvaeni ne kao funkcije sposobnosti ve funkcije linosti, odnosno kao egoaparat". Determinante odgovora Asocijaciona re-reakcija predstavlja izolovani artefakt. Ona je odreena, najverovatnije, faktorima uenja (uslovljavanja) i faktorima nesvesnih procesa koje tumai psihoanalitika teorija. Dinamike faktore, koji uslovljavaju odreenu reakciju na stimuluse asoci-jacionog eksperimenta, prema Rapaportu, moemo predstaviti hijerarhijski. Na povrini ove dinamike hijerarhije nalaze se stavovi. Tu se na prvom mestu misli na stav ispitanika prema ispitivanju pa i ispitivau. Instrukcijom, koja se obavezno daje, nastojimo da pri dobijemo ispitanika za saradnju i da ga informiemo i usmerimo. U veini sluajeva smatra se da on treba i moe da sarauje, odnosno da moe da zauzme kooperativan stav. Meu dinamike faktore za koje pretpostavljamo da uslovljavaju konkretnu reakciju treba da ubrojimo najmanje sledea tri, i to po navedenom redosledu subordinacije: a. nagoni, potrebe, b. emocije, afekti, c. stavovi. Stavovi su najpovrniji", pa verovatno i najei faktor neuspeha asocijativnog eksperimenta, bar to se tie normalnih ispitanika. Za neurotiare je, naprotiv, karakteristiniji nesklad izmeu kooperativnog stava i nemogunosti da uprkos tome efikasno sudeluje u ispitivanju. Sa ego-psiholokog stanovita, kao to je Rapaportovo, od prvorazrednog je znaaja odnos izmeu

navedenih nivoa dinamike hijerarhije. Ukoliko je odnos izmeu ovih slojeva usklaeniji, organizovaniji, utoliko je ego jai; u suprotnom pak slabiji. Odnos izmeu ovih nivoa dinamike moemo dakle interpretirati pojmom ega. Opisno, ego moe da varira izmeu polova: integrisan ...................dezintegrisan, ima kontrolu.................nema kontrolu, jak.........................slab. Prihvatajui takvu interpretaciju, moemo oekivati da e odlike Ega, biti sledee: Jak ego kooperativan stav, uobiajene reakcije, malo poremeaja". Slab ego nekooperativan stav, neobine reakcije, mnogo poremeaja" Za razumevanje ovih tvrdnji potrebno je imati u vidu da Rapaport pripada klasinom, ortodoksnom krilu psihoanalitike kole. To objanjava zato je po njemu prilagoenost poistoveena ne samo sa visokom socijalizacijom nego i sa visokim konformizmom. 512 B. Odgovor sa aspekta formiranja pojma Ve je istaknuto da pri analizi test-ponaanja u asocijativnom eksperimentu podjednaku vanost pridajemo i kognitivnom i konativnom aspektu. Sa kognitivnog stanovita, pored pamenja, znaajan je i proces formiranja pojma. Od ispitanika se oekuje da na stimulus nadovee jednu adekvatnu verbalnu reakciju, da stvori jednu kompatibilnu celinu. Ovaj aspekt test-ponaanja moemo podvesti pod kategoriju formiranja pojma. Procesi miljenja koje zahvatamo u asocijacionom eksperimentu mogu se shvatiti kao izdvojeni (uveliani) segment uobiajenog procesa miljenja. Proces asocijacije kakav se vidi u ovom opitu predstavlja, dakle, fazu normalnog miljenja", tj. miljenja koje je karakteristino za jednu odreenu osobu odreenih obeleja linosti i kulture. Ukoliko je veza izmeu S i R udaljenija od uobiajenih, utoliko je opravdaniji zakljuak o postojanju poremeaja". Znaenje termina poremeaj" moe da se shvati i formalno, statistiki, a moe da se shvati i vie sadrinski, teorijski, Rapaport smatra da se svi poremeaji na JTA mogu ukljuiti u jednu od sledee dve iroke rubrike: 1. bliske, skuene, suene, 2. udaljene, labave, preiroke. BLISKE REAKCIJE Proces miljenja zahvaen asocijativnim eksperimentom moe se razloiti na iste faze koje sreemo i u drugim situacijama reavanja problema. To su: a) analitika, pripremna faza i b) sintetika, zavrna faza (koja vodi ka formiranju pojma). Bliske reakcije predstavljaju poremeaj asocijacija u analitikoj fazi procesa miljenja. Slikovito reeno, bliska reakcija nastaje usled kratkog spoja" u toku formiranja veze izmeu stimulusa i reakcije. Bliske reakcije predstavljaju, kao to je reeno, iroku kategoriju reakcija koje imaju razliite forme. Meu najee ubrajamo sledee: 1. Ponavljanje stimulusa umesto davanja prave asocijacije. 2. Reakcija u vie reci koje, u stvari, predstavljaju parafrazu stimulusa (erka .. . enski potomak"). 3. Ponavljanje stimulusa uz dodavanje ego-reference ili samo dodavanje ego-reference (kua . .. moja, ili: kua. .. moja kua). 4. Reakcija je ista kao i stimulus samo je data u kombinaciji (vatra . . . vatrogasac"). 5. Reakcija je slina stimulusu po zvunosti (vatra . . . tatra; penis . . . tenis"). 6. Imenovanje predmeta u sobi kao reakcija. Perseveracija (ponavljanje istovetnih reakcija posle razliitih stimulusa) predstavlja poseban sluaj bliskih odgovora. Perseverativni odgovori mogu biti razliite vrste: 33 Psihodijagnostika 513 a) Na sve nezgodne" stimuluse ispitanik odgovara sa istom reakcijom (ne znam", neprijatno") pri emu je odgovor dinamiki evidentan. b) Iza ok-reakcije sledi produeno reakcijsko vreme na nizu sukcesivnih stimulusa (neurotina labilnost kontrole odnosno ega). c) Neka besmislena, neadekvatna reakcija se ponavlja, mestirnino ili seri-jalno (indikator psihotinog poremeaja). Uzroci nastanka bliskih reakcija. U analizi uzorka mora se poi od toga da se izmeu percepcije S i davanja R odigravaju sloeni psiholoki procesi (koje nije lako deifrovati povratno, tj. od R ka S).

Rapoport je pretpostavljao da bliske reakcije kao i udaljene predstavljaju relativno inkompatibilne tendencije ponaanja. On je oekivao da e bliske reakcije da se javljaju kod sledeih grupa poremeaja: a) rigidno kompulzivnih, b) depresivnih, c) nekih podgrupa shizofrenije. Rezultati provere pokazali su, meutim, da bliske i udaljene reakcije nisu generalizovane crte naina miljenja. Kod depresivnih i shizofrenih bolesnika bliske reakcije mogu da se jave udrueno sa udaljenim reakcijama. Iz ovoga sledi da nam jo nisu jasni uzroci formiranja ovih tendencija testponaanja. UDALJENE REAKCIJE Udaljene reakcije predstavljaju poremeaj u sintetikoj" odnosno zavrnoj fazi procesa formiranja pojma. Tip udaljenih reakcija Rapaport je razvrstao u manji broj kategorija nego bliskih reakcija. Njih je mogue prikazati jednom jednostavnom skalom: a) izraziti stepen udaljene reakcije, b) vii stepen, c) visoki stepen. Uzroci nastanka udaljenih reakcija. Kao stoje ve reeno, udaljene reakcije ne pokazuju statistiki znaajnu razliku izmeu depresivnih, rigidno-kompu-Izivnih, sjedne strane, i shizofrenih, sa druge strane. Hipotetino, meutim, karate-ristike udaljenih reakcija treba da su: a) izraziti stepen: moe da se javi i kod normalnih osoba ivahnog, fleksibilnog naina miljenja, b) vii stepen: odgovara shizoidnoj patologiji miljenja, c) visoki stepen: javlja se kao obeleje shizofrenog poremeaja miljenja u formi nepovezanih, neadekvatnih, bizarnih asocijacija. DIJAGNOSTIKA VANOST DIHOTOMIJE BLISKE I UDALJENE REAKCIJE Dijagnostika analiza JTA-a zahteva poznavanje nekoliko pravila. Neka od njih navodimo prema Rapaportu: 514 Ako je patologija linosti vezana za jedan odreeni konflikt (neuroza), poremeaj asocijacija bie mestimian, parcijalan. Ako je poremeaj dublji a linost dezorganizovanija, poremeaj asocijacija bie iroko rasporeen, generalizovan." Diferencijalno dijagnostika primena JTA-a nije mogua bez izvesne pro-vere devijantnih odgovora. U sluaju da dobijamo takve odgovore, moramo prove-riti kako je do njih dolo, odnosno moramo od ispitanika traiti objanjenje (obavezno nesugestivno). Istovremeno, moramo biti obazrivi da preteranim prove-ravanjem ne naruimo atmosferu ispitivanja. Pretpostavlja se da se na osnovu JTA-a, povezivanjem niza linih R, moe dati i psihodinamika analiza linosti. Meutim, za ovo je potrebno iroko kliniko-psiholoko znanje i iskustvo uopte a posebno sa JTA-om. Po pretpostavci rasprostranjenost devijantnih R odgovora proporcionalna je intenzitetu patologije linosti. INTERPRETACIJA ODGOVORA Jungov test asocijacija predstavlja tipian kliniki instrument koji je sa psi-hometrijskog stanovita izrazito grub. Psihometrijska obrada se najee zavrava primenom normi za pojedine stimuluse u datom spisku. U veini sluajeva JTA se koristi prostom inspekcijom upadljivih R, ili se izraunava odstupanje od prose-nog RV. Za razliku od proste inspekcije, korienje normi za najfrekventnije reakcije, za pojedine S, predstavlja nesumnjiv napredak. U stvari, odreivanje devijantnih R, bez kontrolnih odgovora normalnih ispitanika, praktino je nepouzdano. Trei nain predstavlja obrada JTA prema nekom sistemu kategorija reakcija. Reakcije se svrstavaju u odreene kategorije koje imaju utvrenu dijagnostiku vrednost, bilo u odnosu na diferencirane nozoloke kriterije ili u odnosu na dihotomiju (normalni - loe adaptirani). etvrti nain obrade je Rapaportov metod, koji predstavlja kombinaciju normativneg i kvalitativnoklasifikacionog pristupa. On je uporedo sa prouavanjem normalnih reakcija, tipinih odgovora, izvrio i klasifikaciju devijantnih R. Sve tipove devijantnih odgovora Rapaport je tretirao samo kao posebne sluajeve tendencije ka udaljenim odnosno bliskim reakcijama. On, meutim, nije predvideo kvantifikaciju, niti pak neki racionalan i metodoloki prihvatljiv nain svoenja pojedinih tipova devijacija na optu dimenziju blisko-daleko. Procenjivanje se vri slobodno, kliniki. 515

XXII. TEST TEMATSKE APERCEPCIJE - TAT TAT i Rorschachova tehnika predstavljaju najvanije projektivne tehnike. U vreme uspona psihodijagnostike merilo klinike kompetencije bilo je vetina i znanje vezano za ove dve tehnike. Ko je bio vrstan znalac TAT-a i Rorschacha mogao je raunati na najvei mogui presti u struci. Primena slika i fotografija koje prikazuju ljude u razliitim, potencijalno dramatinim, situacijama u cilju stimuliranja fantazije zabeleena je jo na poetku ovog veka (Brittain, 1907; Libby, 1908). Sudei po podacima rasutim po strunim asopisima, savremeni TAT i njegovi autori imaju niz istorijskih pretea. Teko bi bilo tano odrediti ko je prvi doao na ideju i sproveo ovakvo ispitivanje. Izmeu ovih individualnih pokuaja, pre Murrava, nije bilo sistematske veze. U pitanju su spontane ideje koje, meutim, nisu naile na odjek i koje nisu uticale ni na TAT. Test tematske apercepcije je plod kombinovanih istraivanja linosti koja su organizovano voena, pod rukovodstvom Henrva Murrava na Harvardskom univerzitetu. TAT je prvi put prikazan jo 1935. godine. Prvi autor je bila Christiana Morgan, a Murrav je njenu ideju kasnije sistematski razvio. Serija slika koja je sada standardna neto se razlikuje od prvobitne. Bilo je vie promena do sada. One su se uglavnom odnosile na zamene pojedinanih slika, dok je tehnika kao celina ostala nepromenjena. OPIS TESTOVNOG MATERIJALA Standardna serija sastoji se od 31 slike. Slike su obeleene rednim brojevima i oznakama kategorije. Kategorije se odnose na pol i uzrast. Slike za mukarce i deake nose oznaku M, MB ili B (engleski: male i boy), za ene i devojke GF ili G (engleski: female i girl). Pored toga neke slike su zajednike i nose samo oznake brojeva. Sve su slike u crno-beloj tehnici, standardne izrade, matirane fakture. Sakupljene su iz ilustrovanih asopisa, neke su reprodukcije radova poznatih umetnika, dok je manji broj specijalno raen za TAT. Tematski slike prikazuju pojedince, parove ili grupe u nedovoljno preci-ziranim uslovima i relacijama. Samo vrlo mali broj slika je bez ljudskih figura, dok je jedna karta sasvim bela, dakle grafiki potpuno neutralna. Za tematiku se moe rei da prikazuje: - izvesne osobe, parove ili grupe, - u izvesnim okolnostima i situacijama, - u izvesnoj akciji ili odnosima, - sa izrazima izvesnih oseanja. 516 Najvanije svojstvo TAT-slika je manje u sadraju, a vie u planiranoj neodreenosti. Mada svaka slika za sebe ima odreenu tematsku specifinost, to nije nevano, one su, pre svega, provokacije za fantaziju, a manje ilustracije odreenog sadraja ili poruke. PRIMENA TAT-a, UPUTSTVA I INTERVENCIJE U veini sluajeva TAT se primenjuje u sastavu baterije, kao postupak ispitivanja u nizu drugih. Prema tome, atmosfera ispitivanja, okolnosti i motivacija ispitanika nemaju nita to bi primenu ove tehnike uinilo visoko specifinom. Ako ve traimo neto to posebno karakterie ispitivanje sa TAT u odnosu na ostale tehnike u bateriji, onda je to visoka zavisnost uinka od spremnosti i sposobnosti ispitanika da improvizuje prie, da tematski usmereno mata i verbalizuje. Standardni nain primene TAT-a je individualan. Ovo i odgovara modusu operandi klinike metode. Ispitivanje zapoinje davanjem instrukcije ispitaniku. Poto je ispitanik ve prethodno uestvovao u reavanju projektivnih zadataka, jer TAT nije prvi projektivni test u seriji, ne treba oekivati efekat iznenaenja. Murrav je predvideo mogunost prilagoavanja sadraja instrukcije ispitanicima. U stvari, ispitiva moe dati dve vrste instrukcija. Jedna je pogodnija za obrazovanije i zrelije, a druga za manje obrazovane i mlae ispitanike. Osnovna razlika izmeu dva tipa instrukcije sastoji se u podvlaenju kakav je test u pitanju. Kod normalnih, obrazovanih i zrelijih ispitanika treba rei da je pred njima test mate. Kod ostalih se samo navodi operacija koja se trai, odnosno da treba ispriati neku priu". Ispitiva se odluuje na primenu TAT-a kada zna ta moe da uini sa eventualnim uvidom u nesvesnu motivaciju ispitanika, odnosno kada je znanje o tome zaista potrebno. Meutim, moramo znati da nisu svi ispitanici podesni, da TAT i zadatak iznoenja matovite prie prevazilaze mogunost mnogih ispitanika. Uputstvo namenjeno odraslim, obrazovanim i saradljivim ispitanicima glasi: Sada ete dobiti jedan test kojim se ispituje mata. U stvari, videete jednu seriju razliitih slika, jednu po jednu. Na slikama ete videti neke ljude u nekim situacijama. Od vas se trai da razgledate slike i da ispriate na svakoj po jednu priu. Ostaje vama da odluite kakvu ete priu ispriati. Ni za jednu sliku nema neke unapred date, jedino istinite prie. Vi imate pravo da koristite svoju matu. Vano je, meutim, da u svakoj prii navedete: o emu je re, ta se dogaa, staje tome prethodilo, ta junaci prie misle i oseaju i, na kraju, kako e se ta pria zavriti." Ponekad je potrebno ohrabriti nesigurne osobe. One se vrlo brzo deklariu kao nemam ja mate" ili se pozivaju na drugi neki hendikep. Oekuje se da ispitiva bude vrlo taktian i spretan kako bi i

sumnjiave, oprezne i plaljive naveo na ispunjenje instrukcije. Pored instrukcije, koja se daje samo na poetku ispitivanja i ponovo na poetku druge seanse, moe se ukazati potreba i za intervencijama u toku rada. Ovakvo permanentno podvlaenje prisutnosti ispitivaa javlja se u vie oblika. Minimalna intervencija skoro je uvek opravdana. Sastoji se u davanju signala, veinom vokalnih, ime saoptavamo ispitaniku da ga pratimo. To su naje517 e ponovljeni da", dobro" ili ponavljanje poslednje reci ili kraja reenice koju je izustio ispitanik. Na ovaj nain odravamo vezu i usklaujemo ritam izmeu kazivanja prie i voenja protokola. Ovu intervenciju treba koristiti prema sluaju i situaciji, dakle, sa merom. Intervencija provere dolazi u obzir kod onih ispitanika koji govore nera-zgovetno ili utiaju svoj glas do te mere da je voenje protokola nemogue. Ispitiva ima pravo da ponovi deo iskaza koji nije razbrao, oekujui da ispitanik prui dopunu ili ispravku. Ako je u pitanju omaka, postupak je istovetan. Ukoliko ispitiva propusti da koriguje beleke u toku izlaganja prie, a uoi naknadno daje deo iskaza nejasan, on ima pravo da na kraju prie o slici zatrai objanjenje. Intervencija kod hipoproduktivnih ima za cilj da otkloni skuenost i pod-stakne ispitanika na veu slobodu i produktivnost. Postupci kojim se intervencija izvodi dosta su ogranieni. Dozvoljeno je ponoviti zavrnu re u reenicama ispitanika kao daje reenica nezavrena za nas. Ukoliko ovaj oblik podsticanja ostane bez efekta, onda prelazimo na pojaani pritisak postavljanjem pitanja. Pitanja koja se postavljaju mogu biti odreeni delovi instrukcije (na primer: ta ovi ljudi misle i oseaju?" ili Kako e se pria zavriti?"). Intervencija kod hiperproduktivnih ima za cilj da svede duinu pria na propisanu meru. Hiperproduktivnost se moe javiti u vie formi. Jedna od njih je iznoenje pria u vie alternativa. im ispitanik pokua da to uradi, ispitiva ga upozorava da se trai samo jedna pria i da treba sam da se odlui koju e izneti. Neki ispitanici nastoje da proguraju" duge tekstove ubrzavajui. Fantazija je proces koji je obino skriven od drugih osoba i u kome su predstavljeni i segmenti realnosti i elje, koje tu nalaze neku formu aktualizacije. Ona je, prema tome, veoma pogodna za eksplorisanje privatnog sveta linosti. Ukoliko je neka elja manje ostvarljiva u realnosti, tim je verovatnije da e biti, na neki nain, predstavljena u fantaziji. Po prirodi slikovno-simbolike reprezentacije potreba, u snovima ili fantaziji uvek nailazimo na inscenacije sa ljudima kao protagonistima. Stimulus TAT je odabran tako da moe podstai likove iz fantazije koji su reprezentanti potreba, odnosno tema". Murrav je pretpostavio da linost ima mnotvo razliitih potreba. Po tome je on mnogo blii McDougalu nego Freudu. U kritikim iskustvima linosti dolazi do sukoba itavog spleta potreba sa spletom pritisaka i ogranienja. Konflikti linosti pojavljuju se u fantaziji kao dramatine inscenacije. To nije konflikt tipa teza i antiteza", nego dinamian tok, borba, svaa. Svaki sukob je sukob protagoniste sa oponentom, rivalom, voljenim ili omraenim. Potrebe i stavovi koji su potisnuti i ija je aktualizacija u realnim odnosima linosti onemoguena vode poreklo iz ranih iskustava. Oni ometaju razvoj i normalno ponaanje. Ova traumatska iskustva nastaju internalizacijom i obeleena su vezanou potreba i zabrana za odreene likove. Namena je TAT-a da eksploraci-jom aktivirane i provocirane fantazije navede ispitanika da eksteranalizira" svoje traumatske teme. Bitan momenat u tom mehanizmu je imaginarna identifikacija sa personificiranim protagonistima teme. Posmatranje TAT-slika, dopunjeno instrukcijskim usmerenjem, navodi ispitanike da prvo pronau znaenje prikazane scene. Relativna neodreenost slika i 518 potreba za nalaenjem znaenja navodi ispitanike na jedan aktivan odnos i na davanje linog suda o tome ta vide na slikama. Smisao ove faze jeste potenciranje subjektivnosti u opaanju, ukljuivanje linosti i postizanje prevage apercepcije" nad pasivno perceptivnim odnosom prema stimulusu. Iz ove prve faze instrukcijskim usmerenjem ispitanik odmah prelazi na sledeu u kojoj se relativno statina apercepcijska relacija zamenjuje dinaminom igrom fantazije. Ispitanik se upuuje na slobodno distanciranje od stimulusa i podstie na usmerenu fantaziju. Ukoliko se ne ostvari, prebacivanje od percepcije na apercepciju, a od nje na fantaziju, onda ispitivanje ne moe dati nikakav rezultat. Bitna je pretpostavka TAT-a da su znaenja, apercepcija, a pogotovu fantazija snano uplivisani svesnom a jo vie nesvesnom dinamikom. To znai da potrebe, elje, stavovi, afekti i konflikti usmeravaju tok svesti i odreuju sadraj simbolizacija. Ukoliko su represije u linosti jae ili je potisnuta potreba jaa, utoliko se pre moe oekivati da e se ova indirektno ispoljiti na neki nelogian" nain, neadekvatnom" dramatinou ili ,,i gde treba i gde ne treba". I sam stimulus upuuje ispitanike da aktiviraju potrebe koje su tokom biografije linih iskustava na odreeni nain frustrirane ili blokirane. Bitno je da se uvek radi o sopstvenim potrebama i potrebama koje su ve vezane za objekte".

Pravo je ispitivaa da intervenie (Molim vas, govorite sporije, treba da piem!"). Hiperproduktivnost se nekad javlja u formi prie u nastavcima". Ispitanik izvlai jednu temu iz druge sa tendencijom da tera do sto jedan i nazad". I u tom sluaju ispitiva taktino ali nedvosmisleno upozorava ispitanika na propise i ogranienja u pogledu duine (Molim vas, dajte krae prie!"). Broj seansi po klasinom Murravevom postupku razlikuje se od skraenih, savremenih postupaka u primeni TAT-a. Murrav je smatrao da ispitivanje treba obaviti u dve odvojene seanse. U prvoj seansi daju se prvih deset slika i navedena instrukcija. Orijentacija ove seanse je blie realnosti". U drugoj seansi izlau se sledeih deset slika, koje su manje odreene, koje tematski ne zahvataju porodine i partnerske relacije i koje ispitanik moe dramatizovati udaljeno od realnosti". Da bi se postigao takav efekat, ispitaniku se daje nova instrukcija koja ga usme-rava u tom pravcu. Meutim, savremeni modifikovani postupci saimaju ispitivanje u jednu seansu, a broj slika se smanjuje takoe za polovinu. TEORIJSKE PRETPOSTAVKE Test tematske apercepcije je namenjen eksploraciji nesvesne dinamike linosti. Sistem interpretacijskih hipoteza, koji je delom formulisao Murrav a naknadno je dopunjen i od drugih autora, proizilazi iz dubinske psihologije. Neke pretpostavke Murrav je izveo iz svoje teorije linosti koja predstavlja personoloku modifikaciju psihoanalitikog uenja. Osnovne komponente teorije tematske apercepcije jesu: a. uenje o nesvesnoj motivaciji, potiskivanju i nesvesnim konfliktima, b. uenje o simbolizaciji, snovima, asocijacijama i fantaziji, c. uenje o personifikacijama i identifikaciji. 519 Murray je bio ubeeni psihoanalitiar. On je U potpunosti delio miljenje Freuda da je klju za razumevanje linosti i ponaanja u motivaciji, pre svega u nesvesnim konfliktima. Njega su intrigirale metodoloke mogunosti razotkrivanja nesvesnih potreba, konflikata, afekata i stavova mimo onih tehnika koje je otkrio sam Freud. On se veoma zainteresovao za tehniku slikom sugerisanih pria koju je, u okviru rada harvardske grupe, uvela i razvila Kristijana Morgan. Ova je tehnika, po uverenju Murrava, bila vrlo blizu onog to je on traio. Tehnika slikom sugerisanih pria formirana je po principu: minimum direkcije uz maksimum slobode, dakle kao klasian projektivni test. Takav okvir je delovao kao optimalno reenje za dezangaovanje cenzure i za davanje prilike skrivenim i jakim snagama nesvesnog da preuzmu voenje i diriguju sadraj produkcije. U skladu sa klasinim postavkama, nesvesni motivi i stavovi su i pod drugim uslovima u pozadini i de facto determiniu doivljaje i ponaanje. Prema tome, oni e u okvirima tehnike slikom sugerisanih pria postati prisutniji i dostupniji posmatranju i procenjivanju. Nain ispitivanja linosti sa slikom sugerisanim priama, mada je mnogo pogodniji nego mnogi drugi, ne predstavlja nita vie nego odreenu vrstu spoljnih uslova u kojima e nesvesna motivacija moda postati neposrednije prisutna. U svakom sluaju, tehnika je samo prilika za ispoljavanje latentnih snaga i mehanizama. Zbog toga ostaje otvoreno pitanje: koji motivi i konflikti mogu biti prepoznati u slikom sugerisanim priama, i drugo, na koji nain se ispoljavaju nesvesne potrebe i stavovi? Ukoliko bi u potpunosti prihvatio psihoanalitiku teoriju motivacije, repertoar kategorija motiva koji bi se manifestovali u priama sveo bi se na dva: libido i agresiju, Eros i Tanatos. Murrav nije prihvatio Freudovu dihotomnu teoriju klasifikacije motiva, ve je modifikovao McDougalla. Usvojivi multikategorijalni model u kome se pojavljuje 28 relativno samostalnih motiva odnosno potreba", Murrav je stvorio mogunost da se izbegne redukcija. Raznolike potrebe koje se pojavljuju u akciji uesnika pria, u njihovim htenjima ili ciljevima mogu se prihvatiti i rasporediti u odgovarajuu kategoriju klasifikacionog sistema. Murrav je vie nego Freud priznavao vanost sredine, uslova i okolnosti, dakle spoljne realnosti. Motivacijska analiza, po Murravu, mora priznavati ono to priznaje i sama linost. Sekvence u mati, u asocijacijama ili u slikom sugerisanim priama ne teku pravolinijski, samo pod dejstvom jedne potrebe. Naprotiv, da bismo razumeli unutranju realnost, moramo prihvatiti postojanje serija, kompleksa ili sekvenci, ako su u pitanju slike akcija. U tim serijama i sekvencama jedan kvalitet potreba se namee, susree sa drugim potrebama, obrazuje spreg ili sudara i prelazi u jednu od mnogih moguih zavrnica. U svojoj teoriji linosti Murrav je posvetio puno prostora analizi sukoba, formiranju spregova i drugim oblicima kombinovanja motiva. Rezultat analize slikom sugerisanih pria jeste neto vie nego samo inventar intenziviranih motiva. Nije dovoljno pobrojati dominantne motive, potrebno je prepoznati specifine spregove i puteve razreenja. U priruniku za TAT opisani su postupci pomou kojih se vri identifikacija intenzivnih potreba linosti. Takoe su date i definicije pojedinih potreba, to omoguava diferencijalnu klasifikaciju. Tabulator, koji se popunjava podacima iz 520 analiza svih prikupljenih pria, omoguava kvantitativnu analizu motivacije kao i odreivanje ranga

intenziteta. Meutim, dinamika potreba zahteva da se odrede spregovi, koji po pravilu ukljuuju i elemente situacije. Ova analiza je vie kvalitativna a jedinice su teme". Druga osnovna komponenta teorije tematske apercepcije predstavlja uenje 0 simbolizacijama. Testovni materijal je grafike vrste i prema tome stimulus je vizuelnog karaktera. Istina, instrukcija koja se daje ispitanicima ne insistira na zamiljanju u slikama, ali se od ispitanika trai da prui matovitu priu. Same slike dosta su neodreene. U instrukciji se nigde ne pominje da ispitanik treba da odredi sadraj slike ili da proceni pojedine aspekte stimulusa, kao to je sluaj sa Rorschachovom tehnikom. Instrukcija, u stvari, onemoguava brzo, neposredno reenje. Kod Rorschacha je mogue da ispitanik nae zadovoljavajui odgovor namah, gotovo impulzivno. To je zato to se od njega trai da formulie svoj opaaj stimulusa. To znai da se on i usmerava na to da se pozabavi stimulusom, odnosno opaajem stimulusa. Kod TAT-a postizanje adekvatnog ispunjenja zadatka iziskuje odlaganje, zamiljanje likova, njihovih akcija i itavog spleta radnji i tokova. Prema tome, ispitanik je upuen na jedan sloeniji zadatak koji moe ispuniti ili svojevrsnom kreacijom ili reprodukcijom nekog zapamenog siea. Shematski formulisano, ispitanik e dati priu koja je prepriano seanje na neku priu koju je stvorio neko drugi ili e zaista odgovoriti dirigovanom matom. Bitno je pitanje TAT-a ta predstavlja dirigovana mata i kakav je odnos izmeu linosti i dirigovane mate. Murrav je bio dosta oprezan, ali je dozvolio mogunost da mata predstavlja jedan medijatorni proces izmeu stimulusa i potisnutih, nesvesnih sadraja. Mata moe da pokrene dinamiki relevantne nesvesne sadraje i da ih ukljui na simboliki nain. Dirigovana fantazija, koja se podstie sa TAT, moe da ukljui neto od sanjarenja, slobodnih fantazija i sim-bolizovanih snova. Ukoliko je udeo ovih manje kontrolisanih slikovnih procesa vei, odgovori e biti bogatiji i dijagnostiki vredniji. U okviru TAT-analize obino se polazi od pretpostavke o odnosu svesnog i nesvesnog, koju je dala psihoanaliza. S te strane, TAT je samo tehnika koja zahvata uzorke u kojima se nesvesni sadraji pojavljuju sa manje cenzure i iskrivljenosti nego u iskazima koji su dati u kontekstu realnosti. Snovi predstavljaju slikovno simboliki proces koji je po svojoj determinaciji i sadrajima najblii primarnom procesu. Sanjarenje je ve vie cenzurisano 1 prema tome nosi vie obeleja sekundarnog procesa. Dirigovana fantazija, koju provocira i zahvata TAT, jo je stepen dalje od snova. Dodue, podela TAT-a na dve serije, od kojih je prva sadrinski blia svakodnevnim situacijama, dok je druga dalja, kao i upuivanje na veu slobodu i matovitost u drugoj seriji, treba da omogui zahvat u matu bliu snovima. Ipak, moe se sumnjati u vrednost ove manipulacije. U svakom sluaju, tehnika TAT-a pretenduje na zahvatanje idea-cionih sadraja, koji su vie oblikovani primarnim nego sekundarnim procesom. Murravu je bila strana ideja o mehanikim procesima, po kojima se nesvesna dinamika pojavljuje i oblikuje kao reprezentant biopsiholokih sila. Kliniki pristup je duboko smisaon zbog toga to uspeva da prevazie opta, mehanika shvatanja o ponaanju. Meutim, conditio sine qua non klinike metode je prizna521 vanje individualnosti i pronalaenje objanjenja za svakog pojedinca ponaosob. Prema tome, za Murrava TAT nije tehnika koja otkriva nesvesne potrebe uopte", ve specifine spregove nesvesne dinamike u pojedincu. Ostvarenje takvog zadatka bilo bi nemogue kada bismo odnos izmeu nesvesne motivacije i idea-cionog procesa kao to je fantazija posmatrali i ocenjivali kao opti i neposredan. TAT nije test nesvesne motivacije, nije ni test fantazije ili primarnog procesa, on je test tematske apercepcije". Sta to znai? Rorschach je insistirao da se tehnika mrlja shvati kao neposredni test percepcije, a posredni test linosti. Murrav je svoj test smatrao aperceptivnim, to je po njegovom shvatanju proces shvatanja znaenja, razumevanja ljudskog ponaanja i tenji. Fizika akcija i objektivno ponaanje ne mogu da budu primarni predmet izuavanja, jer isti akt moe imati mnotvo razliitih znaenja, pa i motiva. Pravi predmet personologije jesu motivi i ciljevi linosti, a oni se mogu spoznati ,,aper-ceptivno", odnosno intuitivno, empatiki, recepatiki i kritikom empatijom. Murrav pravi otru razliku izmeu procesa spoznaje objekata i procesa spoznaje ljudi. Fiziki svet se spoznaje pre svega opaanjem, dok se ljudsko ponaanje shvata i razume, to jest apercepira". Nemogue je razumeti ponaanje perceptivno. Percepcija daje samo podatke, ali smisao, znaenje nizanja radnji iziskuje prevazilaenje perceptivnog pristupa i uputanje u apercepciju. Iz ovog proizilazi daje TAT tehnika ispitivanja aperceptivne sposobnosti, odnosno naina tumaenja znaenja ljudskog ponaanja. Naravno, Murrav je bio potpuno svestan da apercep-tivni nain spoznaje obiluje mogunostima proizvoljnosti. No Rorschach je pokazao da ni percepcija nije liena toga. Drugim recima, linost pojedinca na odreeni nain individualizira i spoznaju fizikih pojava (percepciju) i spoznaju ljudi (apercepciju). Ove dve tehnike slue prouavanju individualnih stilova personifikacije" spoznaje pojava i ljudi. ta e se dogoditi kada ljudi treba da osmisle jednu ljudsku situaciju koja nema vrsto obeleje nekog

odreenog znaenja? Naravno, oni mogu odbiti takav zadatak, ili proglasiti sebe nekompetentnim, ili mogu izbei zadatak orijentiui se na perceptivni pristup, opisujui testovni stimulus. Ukoliko prihvate zadatak, oni nemaju druge mogunosti nego da budu proizvoljni, da prepriaju neke teme koje im se nametnu, ili mogu sa puno slobode da improvizuju neki literarni sastav u koji e uneti stavove, vrednosne ocene, dramatizovane elje i sukobe. Pria ili dramski test koji se tako dobija podsea na skicu literarnog rada. Meutim, za razliku od Rorschacha, analiza ovog testa nije stilistika, formalna, nego sadrinska, odnosno tematska. Dobijena pria moe da se razloi u izvesne jedinice koje odgovaraju jednostavnom dogaaju u obinom ivotu. Naprimer: deak tuno sedi pored violine jer mora da veba. To je jedna mala epizoda koja ima bar dva osnovna elementa: jednu situacionu determinantu i bar jednu reakciju osobe. Ovu molarnu jedinicu analize Murrav naziva prostom temom. Tu imamo dogaaj koji utie na osobu, imamo odnos te osobe prema situaciji ili drugoj osobi i imamo jedno izraeno znaenje, jednu simbolizovanu poruku. U jednoj prii obino ima vie ovakvih epizoda povezanih u krae ili due nizove. Splet ovih epizoda, u testovnom pre-vodu, prikazuje kompleksnu temu". 522 U materijalu prikupljenom primenom itavog TAT-a nalazi se veliki broj prostih i kompleksnih tema. Analiza ovih tema, koja je i kvantitativna i kvalitativna (aperceptivna), ima za cilj da prui uvid u determinante, u preokupacije ispitanika. Pre svega, kvantitativna analiza e pokazati koje se situacione varijable najee javljaju i kakve reakcije izazivaju. Zatim, kvantitativna analiza e pokazati koje se potrebe najee javljaju, kakvi se nizovi formiraju i kako se koja potreba razreava. Meutim, kvantitativna analiza ima samo drugorazrednu vanost. Razlog je taj to kvantitativna analiza moe samo da registruje frekvenciju dogaaja, raspored elemenata, ali ne moe da dopre do znaenja. Znaenje se ne moe otkriti redukcijom. Osim toga, u protokolu ima relevantnih i irelevantnih tema. Nije sve to ispitanik improvizuje relevantan materijal. Dodue TAT jeste tehnika registrovanja i razotkrivanja tema, ali ona bi bila test motiva (potreba) i subjektivno relevantnih situacionih varijabli ako bismo priznali daje ceo materijal podjednako znaajan. Takva pretpostavka preutno je prihvaena u Rorschachu i Mahover-tehnici. Linost se razotkriva u etiri ili pet pria, dok su ostale personoloki irelevantne. Ova postavka jasno potvruje da Murrav ne spada u ekstremne projek-tiviste (sve je projekcija"). S tim u vezi se namee pitanje kriterijuma po kojem se mogu diferencirati otkrivajue teme od neotkrivajuih i kompleksnih tema. To pitanje nije samo metodoloko nego i teorijsko. Samo su one prie otkrivajue u kojima je dolo do linog ukljuivanja ispitanika. Do linog ukljuivanja dolazi kad ispitanik uspostavi aperceptivni odnos sa nekim likom koji postaje personifikacija neke aktuelne potrebe, neprihvaene elje, strahovanja ili introjektiranog stava. Kada se uspostavi lini odnos izmeu ispitanika i njegovog kazivanja, onda on iznosi dinamike sadraje koji su konstituenti njegove linosti i dinamike sadraje koji su konstituenti predstava osoba koje ,,ive u njegovoj mati". Dinamiki sadraji koje mi pokuavamo da otkrijemo obino su personiFikovani u mati, oni su povezani sa predstavom oca, majke, druga, devojke, omrznute osobe, rivala, ideala i drugih. Taj ansambl ima svoje stalne predstave", odnosno mata radi", jer se potrebe ne mogu do kraja realizovati u stvarnosti. Tehnika TAT-a zahvata uzorak mate u kojem su predstavljeni pojedini vani lanovi unutranjeg ansambla", i to u specifinom odnosu prema sopstvenom ja. U toj interakciji konstituenti ja" predstavljaju potrebe", dok konstituenti figura iz ansambla" predstavljaju pritiske". U dijagnostiki relevantnim priama sreemo teme i kompleksne teme u kojima se pojavljuju ,,ja" i ansambl" u razliitim konstelacijama. To je posebno evidentno na prvoj seriji, gde je i stimulus takav da prikazuje pojedince i dijade sa nagovetajem njihovih uloga i relacija. Murrav je sasvim eksplicitan u stavu da ocenjujui druge ljude, pod uslovom da je procena slobodna, mi se delom unosimo u taj odnos i pripisujemo tim ljudima nae osobine, naa oekivanja i stavove. Ukoliko tako postupimo, na je odnos logika posledica aperceptivnog stava. Ako tako ne postupimo, onda smo pribegli kliejima, ili se iz nekih razloga koimo i drimo objektivno-perceptivne relacije. Ukoliko manje sebe poznajemo, utoliko je procena vie pod uplivom konstituenti ,,ja" i naeg unutranjeg sveta, odnosno ansambla". Meutim, ako imamo uvida u sebe, to ne znai da neemo ispoljiti subjektivnost, da se neemo projek-tovati u testovnom smislu. Naime, testovna projekcija, po miljenju Murrava, ne 523 iskljuuje izvesno uvianje, koje, dodue, moe da se javi tek poto je iskaz reali-zovan. Taj fenomen Bellak naziva eksternalizacijom". Bitan zahtev za javljanje otkrivajuih odgovora jeste vezivanje, ukljuenosti ispitanika u svoju priu, ili identifikacija. Ukoliko nije dolo do identifikacije ispitanika sa nekim likom u prii, onda je ta pria neutralna, dijagnostiki irelevantna. Pojava identifikacije, naravno parcijalne, je sutinski uslov testovne projekcije na TAT-u. Zbog toga se moe rei daje TAT test identifikacije, kao to je

Rorschach test percepcije. Sutinska razlika izmeu Murrava i mnogih drugih projektivista je u tome to je po njemu pojava relevantnog materijala u priama uslovljena relativno aktivnim odnosom ispitanika prema testu i prii. Ispitanik projektuje poto je uspostavio lian odnos prema predmetu apercepcije (psiholoke procene) i zbog toga to je u predmetu prepoznao" neto znaajno, smisaono. Naravno, pri tome znaajno" i smisaono" je to to za ispitanika lino neto predstavlja, a to je opet uslovljeno konstelacijom njegovih potreba, a ne objektivnih ili estetskih metila. Nasuprot Murravevom personolokom stavu, u okviru kojeg je subjektivnost pojedinca centralna, mnogi drugi kliniari prihvataju jedno ire i bezlino shvata-nje projekcije. Po njima je projekcija uslovljena upravo izolovanou potrebe od subjekta. Projekcija se javlja kao automatizam slino mehanizmu odbrane. Projek-tovane potrebe su samim tim potencijalno dublje", one ne moraju biti personi-fikovane i predstavljene u unutranjem ansamblu". MURRAVEV SISTEM ANALIZE TAT-PRIA Tehniku slikom usmerenih pria vrlo su brzo prihvatili kliniki psiholozi. Po svojoj popularnosti TAT je stajao odmah do Rorschacha. Ove dve tehnike smatrane su za komplementarne. Govorilo se da Rorschachova tehnika zahvata nesvesnu strukturu, a TAT nesvesnu dinamiku linosti. Ova ekspanzija delovala je stimulativno i mnogi kreativni kliniari pokuali su svojim doprinosima da popune praznine, razviju nagovetene ideje, da izmene neprihvatljiva reenja ili da naprosto prilagode TAT svom nainu miljenja. I u tom pogledu ima izvesne slinosti izmeu Rorschacha i TAT-a, mada modifikacije TAT-a nisu nikada dovele do stvaranja zasebnih kola miljenja. Klasini Murravev sistem analize TAT-pria poznat je po nazivu need-press", u prevodu: sistem P-P, sistem potreba i pritisaka. Sam naziv je nepotpun, jer je izostala centralna varijabla, identifikacija sa likovima prie. Svaka pria dobijena u sklopu ispitivanja sa standardnom serijom podvrgava se analizi, a podaci se rasporeuju u sledee kategorije. 1. vodei lik ili heroj, 2. potrebe i stremljenja, 3. pritisci koji deluju na heroja, 4. tema prie i tematski kompleksi i 5. ishod. 1. Vodei lik prie Ukoliko ustanovimo da po svom obimu i strukturi iskaz ispitanika moe da se prihvati kao pria, prvi potez u analizi sastoji se u utvrivanju vodeeg lika 524 prie. U mnogim sluajevima vrlo se jednostavno moe poznati vodei lik prie. Treba, meutim, imati na umu da literarno i psiholoko znaenje tog termina ne mora biti istovetno, mada esto u praksi jeste. Problem je u tome to nekad ispitanik prihvati sugestiju slike i daje priu o jednom liku koji je na slici predstavljen. Sa literarne take gledita ovo je dovoljno za automatsko prepoznavanje heroja. No, meutim, za psiholoku interpretaciju je bitan karakter povezanosti ispitanika sa likom prie. Na alost, ne postoji neposredan i jednostavan nain da se utvrdi da li je literarni protagonista nastao ukljuivanjem linosti ispitanika ili bez ukljuivanja. Imajui u vidu vanost ove ocene, ponueni testovni kriterijumi se moraju oceniti kao nesigurni i nedovoljni. Murrav je ponudio nekoliko pomonih, indirektnih kriterijuma za prepoznavanje autentinog heroja. Prvo, heroj je veinom literarni protagonista prie. To znai da je heroj skoro uvek protagonista, ali ne znai da je protagonista uvek heroj. Drugo, heroj prie je obino bolje i opirnije prikazan nego ostali likovi. Due zadravanje na opisu heroja moe da pomogne da se izbegne greka u sluaju da je literarni protagonista relativno oskudno prikazan a epizodni" lik detaljno. Meutim, skoro u veini sluajeva najvie prostora u prikazu dobija protagonista, to jo nije dovoljno za potvrdu da je u pitanju autentini heroj. Tree, pravi heroj je u mnogim sluajevima u pogledu pola, generacije i klasne pripadnosti u istoj kategoriji sa ispitanikom. To znai da seksualna uloga, generacijske i klasne kategorije relativno trajno odreuju okvire identiteta. Meutim, i ovaj je kriterijum indirektan i ne uvek siguran. Naime, ima ispitanika koji su nesigurni ili nezadovoljni svojim polom, godinama ili klasom, usled ega se identifikuju sa idealima. To je, to je najgore, srazmemo ei sluaj u populaciji koja treba da bude psihodijagnostiki ispitivana, misli se na klinike sluajeve, nego u normalnoj populaciji. etvrto, heroj je ona figura prie za koju je ispitanik pokazao najvie interesovanja, koja je prikazana sa najvie razumevanja i saoseanja. Oigledno je po svemu daje sr zahvata sa TAT-om dobijanje takvih pria u kojima se ispitanik poistovetio sa nekim likom. Prema tome, bitno je da uspeno prepoznamo autentinog heroja. Kakve su anse ispitivaa da pogrei u otkrivanju autentinog heroja? Navedena etiri kriterijuma uglavnom zadovoljavaju, ali doputaju i puno greaka. Pre svega, ovi kriterijumi su korisni pod uslovom da je ispitanik uspostavio uproenu vezu sa herojem. Meutim, u nekim sluajevima uspostavljena je atipina, idiosinkratina veza. Na primer, u prii se pojavljuju dva autentina heroja koja odraavaju

endopsihiku temu", to jest sukob u samoj linosti koji se dramatski personifikovao. Moe se rei da je zadatak identifiko-vanja heroja vrlo komplikovan. On je slian zadatku literarnog kritiara koji treba da prepozna lanu pesmu od iskrene. 2. Potrebe i stremljenja Prepoznavanje heroja je sutinsko metodoloko pitanje koje nam samo pomae da se orijentiemo, da znamo da li smo ili nismo na pravom tragu. Meutim, prava svrha primene TAT-a sastoji se u eksplorisanju nesvesne dinamike, to jest neprihvaenih elja, stavova i oseanja. Pretpostavlja se daje ispitanik dajui prie sa autentinim herojem izrazio na neki nain, posredstvom literarne dramatizacije, 525 svoje neprihvaene dinamike konstituente. Zadatak dijagnostiara sastoji se u tome da deifruje poruku i da to vernije klasifikuje nalaz, da rekonstruie spre-gove i obrasce motivacijskih tokova. I pre pojave TAT-a, pa i mimo njega, prouavane su veze izmeu umet-nikih dela, posebno literarnih, i linosti pisca. U esejistici ima puno uspelih analiza linosti pisca sprovedenih indirektno, tumaenjem njegovih likova. Po toj analogiji TAT-pria je nehotino autobiografsko delo u kome se centralno mesto poklanja ne reprodukciji stvarnih zbivanja, ve, naprotiv, onome to ostvarenju tei ali je ostalo zapreteno. Sad se postavlja pitanje: kako i na osnovu ega prepoznajemo izraze latentne dinamike? Pre svega, sve akcije heroja, njegova stremljenja, stavovi kao i oseanja, predstavljaju materijal koji krije u sebi bitnu poruku. Poseban znaaj imaju one akcije i stavovi heroja koji su neobini i specifini. Isto tako, sve to je izuzetno intenzivno ili niskog intenziteta predstavlja znaajan materijal. To znai da nije sve to heroj ini jednako znaajno. Sledee pitanje se odnosi na to kako se ovi sirovi podaci pretvaraju i rasporeuju u klase potreba. U ovom pogledu TAT je znatno slabije razraen od Rorschachove tehnike. Dodue, Murray je dao jednu klasifikaciju motiva koja obuhvata 28 vrsta. Svaka je definisana. Meutim, izmeu sirovog testovnog materijala i definicija potreba ostavljena je praznina koju moe da premosti samo inventivni procenjiva, na osnovu strune, klinike procene. Murray je ostavio ovu prazninu zbog toga to je operacionalizaciju odbacio. Po njemu je besmisleno definisanje motiva akcijom, jer svaki pojedinac na specifian nain izraava svoje potrebe. Drugim recima, operacionalizam i personologija nisu kompatibilni. TAT kao tehnika nije takva da se mora analizirati po Murrayevoj klasifikaciji potreba. Razlog ove polivalentnosti TAT-a je delom u tome to je Murray prepustio obradu podataka klinikoj proceni, a svaki kliniar ima pravo da koristi onaj sistem meuvarijabli koji smatra daje najbolji. Takva sloboda u obradi podataka ini TAT vrlo zavisnim od interpretatora. U tom sluaju je skoro vanije rei ko je dao interpretaciju nego da li je primenjen TAT ili neka druga projektivna tehnika. Krupan korak u suprotnom smeru nainio je McClelland, koji je mesto striktno klinike metode procene uveo konkretniju testovnu operacionalizaciju kao kriterijum potrebe ambicioznosti. Meutim, klasian kliniki nain primene TAT-a kao eksplorativnog postupka ostao je na pozicijama klinike metode. Za dijagnostiku vrednost TAT-a kao eksplorativne tehnike neprihvaenih potreba i nesvesne dinamike povezanost sa Murrayevom klasifikacijom motiva nije bitna. To je zakljuak koji se namee na osnovu praenja prakse sa TAT-om od 1938. godine do danas. ak je i pitanje da li je potrebno da se jedan eksplo-rativni, personoloki orijentisani instrument obrauje svoenjem na listu optih potreba? To ne znai da jedna lista potreba poput one koju je dao Murray nije korisna, s tim da se prihvati da taj sistem nije zatvoren, odnosno da spisak nije konaan. Iz literature nije poznato koje su se sve individualno specifine potrebe mogle identifikovati TAT-om. Meutim, dostaje pisano o listama dinamikih varijabli koje su pojedini autori ponudili kao zamenu za Murrayevu klasifikaciju potreba. 526 3. Pritisci koji deluju na heroja Murrayev pristup analizi TAT-priaje dijalektiki. Svaku priu sate pozicije posmatramo kao svojevrsnu projekciju oprenih snaga i stremljenja u sukobu. Likovi pria imaju svoje elje i svoje ciljeve, ali se oni gotovo nikada ne prikazuju kao da ive u Eldoradu ili zemlji Dembeliji, mada to nije zabranjeno! Naprotiv, likovi TAT-pria su obino prikazani u dramatinog inscenaciji^ u sa,vla.iva.nj,u. tekoa, u otporima, sukobljavanjima ili naprosto u borbi. Ve i ova injenica upuuje na to da nisu samo potrebe heroja vane nego je, bar u nekoj meri, vano i to kako se prikazuje otpor tim stremljenjima ili kako su prikazane reakcije na aktualizaciju tih potreba. Na kraju, potrebe koje eksploriemo indirektnim tehnikama kao to je TAT jesu one koje su neprihvaene, odbaene i potisnute, koje, prema tome, po definiciji imaju svoju antitezu. Sa psiholoke take TAT je tehnika eksploracije latentnih konflikata linosti, a ne potreba kao takvih. ak i ako stvari posmatramo drugaije, ima puno razloga da analiziramo i pozadinu, okolnosti u kojima je heroj prikazan i ljude sa kojima je povezan. U svakom sluaju, TAT je jedini indirektni, projektivni test koji je priznao ravnopravnost" sredinskih faktora. Naravno, u krajnjoj liniji i ti spoljanji"

elementi prie imaju svoj koren u nesvesnoj dinamici ispitanika. Konano, TAT treba da nam otkrije i strahove, strepljenje i averzije, a ne samo ekspanzivna stremljenja. Analogno klasifikaciji potreba, Murray je dao i klasifikaciju sila koje iz psiholokog polja deluju na linost. Prema tome, procenjiva koji koristi Murravev sistem PP (potreba i pritisaka), treba da odredi na koji nain je heroj povezan sa sredinom, odnosno na koji nain deluje sredina na heroja. Zatim, treba da rasporedi datu silu u odgovarajuu klasu pritisaka. Na kraju ispitiva formulie ispi-tanikov doivljaj sveta. Identifikacija pritisaka i izbor najpogodnije klase vri se klinikom procenom, dakle na isti neformalni nain kao i potreba. U okviru analize takozvanih pritisaka posebnu vanost pridajemo prikazanim odnosima izmeu heroja, s jedne strane, i likova prie koji se javljaju u ulogama: starijih ena, starijih mukaraca, istopolnih i heteropolnih vrnjaka, s druge strane. Poeljno je da se pritisci" iz ovih relacija dijagnostiki formuliu. Izbor termina pritisak" (press) za oznaavanje onih interakcionih uticaja koji iz psiholokog polja deluju na heroja, nije ba najsretniji. Naime, pritisak asocira na nepoeljno, neprijatno ili negativno. Nikome ne bi palo na pamet da panju, potovanje, podrku ili ljubav koju nam ukazuje okolina nazove pritiskom. Meutim, termin pritisak" u sistemu ,,PP" obuhvata podjednako i negativne i pozitivne uticaje. Ukratko, pritisak je kategorija u kojoj prikazujemo komponente celokup-nog psiholokog polja u kome je lociran heroj. U svakom sluaju, ideja nije loa, ali je izbor termina neuspeo. Ukoliko ve nemamo neku adekvatnu zamenu, onda je preporuljivo da govorimo o pozitivnim i negativnim pritiscima, kako bismo odmah iskljuili slobodne vrednosne asocijacije. 4. Tema prie Analitiki stav prema priama vodi inventarisanju, odnosno izdvajanju i rasporeivanju delova prie u kategorije potreba i pritisaka ili, ako se pridravamo 527 nekog drugog autora, njegovog sistema klasifikacije varijabli. Bitno je, meutim, da analiza prie i klasifikacija elemenata predstavljaju samo jednu fazu u obradi TAT-protokola. Analiza dovodi do naruavanja specifine strukture pria, kida jedinstvo i ugroava sagledavanje implicitnih znaenja datih u celinama. Da bi se izbegao ovaj negativni efekat analize, Murrav je uveo u proces obrade jedan moralni koncept koji obuhvata vee i kompleksnije segmente nego potrebe i pritisci. Ovaj moralni koncept dobio je naziv tema. ta je tema? U svakodnevnom ivotu ono to je znaajnije izdvajamo i prikazujemo kao dogaaje. Tako inimo prema sebi i prema drugima. Mi se pitamo: ta se sada ili danas dogodilo? Dogaaj je segment zbivanja koji smo izdvojili zbog neke izuzetnosti. Analogno tome, u razvoju prie pojavljuju se segmenti (u filmskoj terminologiji: sekvence) koji imaju vei ili manji znaaj. Bitno je, meutim, da tok prie ima neki svoj raspored i organizaciju, da ima svoje potce-line. Ovaj problem je izvanredno delikatan. Naime, s jedne strane, da bismo mogli sagledati kakva je poruka sadrana u prii, moramo se posluiti prednostima koje prua analiza, dakle rascepkavamo celinu. S druge strane, ograniavamo analizu da bismo zahvatili one poruke koje su razumljive samo ralanjenjem celina. Murraveva personoloka pozicija omoguava formalno odreivanje tema. Da bi tema u prii mogla da se odredi, potrebno je otkriti red vanosti, prepoznati izuzetnost i osetiti poziciju ispitanikovog predstavnika u prii, to jest heroja. Sa tehnike strane tema prie odgovara dogaaju u svakodnevnom ivotu. Ne treba izjednaiti termin tema na TAT-u sa terminom tema u literaturi. Tema nije sadraj prie ili sie. Tema je jedan od vie moguih dogaaja iznetih u prii. Znai da jedna pria moe da se komponuje kao vie dogaaja, odnosno kao splet vie tema. Po definiciji obina tema sastoji se iz jedne potrebe i jednog pritiska. Na primer: deak sedi pred zadatkom i ne moe da se igra, ili devojka posmatra mladia koji joj je okrenuo lea. Izneta definicija je takva da stvara utisak velike jednostavnosti zadatka. Mada je tano da tema kao molarna jedinica" ima u svom sastavu dve druge, ue jedinice": potrebu i pritisak, to ne znai da svaka evidentirana potreba i evidentirani pritisak ine temu. Prvo ogranienje je u tome da polazimo od heroja, dakle nastojimo da otkrijemo njegove teme. Drugo ogranienje je u tome da nisu svi parovi potreba i pritisaka jednako znaajni, nisu prave teme, kao to ni sva zbivanja u toku dana, nedelje ili dueg intervala nisu vani dogaaji. To to je neto ispriano na TAT-u jo ne znai daje i znaajno. Posao selekcije preputen je pro-cenjivau! Moglo bi se rei da nema velike kvalitativne razlike u zadatku proce-njivaa kada slua klijenta tokom intervjua ili kada ita TAT-prie. U oba sluaja on motri, trijaira i pokuava da otkrije dogaaj, segment ili temu koja nosi bitne poruke. Jo je uvek sporno da li TAT prua bolju priliku od intervjua i ako je prua, da li to duguje konkretnim metodolokim reenjima, ili se jednostavno anse poveavaju usled toga to ispitiva ima napisani tekst koji obrauje po nekom postupku, zadrava se na njemu, razmilja i tragajui za reenjima otkriva i ono to je zaista vano. Dua i temeljnija obrada stvara bolje uslove za otkria i uvid nego povrni,

impresionistiki nain obrade" sluanog intervjua. 528 Postavlja se pitanje zato se Morganove i Murraveva tehnika naziva test tematske apercepcije? Ili ta znai tematska apercepcija"? Tema je slobodno izabrani naziv za jednu rubriku u koju treba da svrstamo vane dinamike spre-gove koji su se ispoljili u priama i koje smo prepoznali. Pretpostavlja se da je ponaanje linosti usmereno, a njeni akti ponaanja povezani dejstvom dinamikih sprega specifinih za svakog pojedinca. Te spregove otkrivamo u TAT-priama, ali ih moemo otkriti i u razgovoru, u ponaanju, u kontaktima ili snovima. Tema je dakle logika rubrika iji sadraj ine konflikti. U nesvesnoj dinamici individue konflikti su obino povezani. Oni mogu biti povezani kruno, kao povrni i dublji, ili na druge naine. Shodno tome, i teme se javljaju povezano, lanano, cirkularno ili zvezdasto, sa nekom centralnom temom. To znai da pojave nesvesne dinamike, koje u strunom razgovoru obeleavamo terminima konflikti, elje, teskobe i odbrane, u okviru TAT-a obeleavamo terminom tema. Na primer, u TAT-priama jedne osobe nailazimo na ponavljanje teme: potreba za podrkom i pritisak odbaenosti. Na osnovu studije tog sluaja, recimo, dolazimo do zakljuka daje u pitanju osoba koja je veoma eljna podrke i ljubavi, ali ne ini nita to bi joj to omoguilo, ba suprotno, zbog toga to se plai odbacivanja. Zapravo, sadraj je identian ali je formulacija donekle razliita. Terminologija koju je Murrav nametnuo TAT-u donekle oteava ili moe da otea komunikaciju izmeu procenjivaa i pretpostavimo psihoterapeuta. 5. Ishod prie Zavretak prie je izvanredno znaajan jer se njime najee iznosi stav prema mogunostima razreenja konflikata. Kraj prie je jedna vrsta zavrne teme. Sve je to, uostalom, sasvim logino i za procenjivae nije nikakva tajna da sve teme moraju biti, od prie do prie, ocenjene iz perspektive zavretka. Murravu nije mnogo ni ostalo nego da potvrdi to to se zna. MODIFIKOVANI SISTEMI ANALIZE Morganova i Murrav su otkrili eksplorativne mogunosti slikom dirigovanih fantazija. Murray je dao niz vrlo korisnih sugestija kako da se dobijene prie analiziraju, podaci klasiflkuju i kako da se prie interpretaciji. Meutim, sva ova pravila ostala su na nivou jednog dobrog predloga. Poto TAT nije nikad standardizo-van, nikakve norme nisu utvrene i izvoenje zakljuaka nikada nije formalizo-vano i sprovedeno statistikim nainom, bilo je jasno da ispitiva ima vrlo velike kompetencije. Uzgred da spomenemo da Murrav nije ni izbliza pokazao takvu sklonost ka dogmatizmu, teorijskom i metodolokom, kao to je to bio sluaj u taboru Rorahovaca. Od samog poetka TAT je bio otkrie koje je stimulisalo korisnike na doterivanje, na usavravanje i sopstveni doprinos. TAT je vrlo brzo usvojen od kliniara koji su izmeu etrdesetih i pedesetih godina bili zaokupljeni psihoanalitikom slikom linosti, dijagnostikom i tehnikama koje su bile projektivnog tipa. Meu kliniarima, posebno u SAD, formiraju se specijalisti za projektivne tehnike. Meu ovima je bio izvestan broj odvanijih i kreativnih pojedinaca koji su eksperimentisali sa TAT-om i koji su svoje ino34 Psihodijagnostika 529 vacije iznosili i svojim studentima i strunoj javnosti. Ova diferencijacija i mnoenje varijanti primljena je dobronamerno, kao normalan put da se jedan nauni postupak putem mnogobrojnih provera, doterivanja i izmena unapredi. Ovaj pozitivan i optimistiki stav nije bio sasvim ubedljiv, zbog toga to diferencijacija nije bila praena uspenom sintezom i prevazilaenjem zajednikih slabosti. Drugim recima, nedostajao je neko ko bi izdvojio stvarna poboljanja i reenja i integrisao ih u jedan super-TAT. Jedan pokuaj ove vrste izveo je Shneidman (1951). On je odabrao jedan kliniki sluaj, mladia koji je bio hospitalizovan kao shizofrenik, i podvrgao ga psihodijagnostikoj eksploraciji pomou kompletne baterije. Ovaj mladi bio je kasnije na individualnoj psihoterapiji. Uprkos tome on je vie puta bio ponovo u bolnici i na taj nain je praen od strane Shneidmana. Dosije ovog mladia, koji je dobio pseudonim John Doe, uzet je kao osnova zajedno istraivanje. Shneidman je zatraio i dobio pristanak 16 najistaknutijih specijalista za projektivne tehnike, odnosno za TAT, da uestvuju kao psihodijagnostiari u proceni linosti Johna Doea. Od ovih specijalista je zahtevano da se koriste lepom metodom, bez mogunosti linog kontakta sa sluajem, da analizu sprovedu iskljuivo na temelju kopije psiholokog dosijea, to jest zapisnika sa testiranja. Sem ovog materijala, eksperti nisu imali nikakve druge podatke o sluaju. Svaki ekspert je bio obavezan da uradi dve stvari. Prvo, trebalo je dati pismeni izvetaj o linosti Johna Doea. Drugo, trebalo je pismeno prikazati svoju modifikaciju analize, obrade i klasifikacije TAT-materijala. Medu ekspertima koji su prihvatili ovaj izazov nalazili su se najpoznatiji strunjaci za psihodijagnostiku u SAD u ono vreme: Magda Amold, Leopold Bellak, Robert Holt, Julian Rotter i drugi. Od ovih esnaest psihologa dvoje su odluili da rade uz nekog, tako daje u ovoj reviji obuhvaeno 14 sistema. ta je utvreno u ovoj studiji?

Shneidman je ustanovio da su eksperti, uprkos ogranienju nametnutom lepom metodom, postigli visoku saglasnost u dijagnostikoj klasifikaciji. Dodue, zakljuak o shizofreniji nije bio iskljuivo zasnovan na TAT-u. Rezultati su pokazali da je u pogledu klasifikacione dijagnoze TAT slabiji od jedne modifikacije nazvane MAPS (make a picture story), iji je autor sam Shneidman, a MAPS je takoe bio u sklopu baterije. Zatim je ustanovljeno da su formulacije o psihodi-namici Johna Doea, preko svih etrnaest sistema, u prilinoj meri podudarne, mada postoje i neke razlike. Veina specijalista je u interpretaciji polazila od psihoanalitike teorije. Meutim, iz toga se ne moe zakljuiti daje teorijska osnova TAT-a psihoanalitika, jer je svaki ekspert modifikovao ne samo TAT nego i psihoanalizu, bar u nekoj meri i na neki nain. to se tie sistema analize i obrade TAT, koje su eksperti demonstrirali, oni predstavljaju varijacije jednog opteg pristupa koji bi se mogao nazvati racionalno--kliniki. Racionalni zbog toga to su strunjaci uglavnom koristili pravila koja se uvek nameu kada se trai sistematinost, klasifikacija, dokumentovanost, a pri tome specifinih metoda nema. Ovu sistematinost, u razliitom stepenu, demonstrirali su skoro svi specijalisti, bilo da su analizirali i obraivali sadraj ili formalne aspekte pria. Pristup je bio kliniki zbog toga to su mnoge premise na 530 kojima su bitne odluke zasnivane u procesu zakljuivanja, klasifikacije i izbora ostale nefonnalizovane. Ovo bi bila najoptija karakteristika prikazanih sistema. Svaki od etrnaest sistema ima niz pravila koja se odnose na proces obrade. I tu sreemo ve relativno poznate postupke: reformulacije, kondenzovanja, she-matizovanja redosleda pojedinih pojava, prevoenja sa nivoa konkretne akcije na apstraktni nivo. Manje-vie svi procenjivai vre obradu formalnih karakteristika pria i uporedo sa tim obavljaju i analizu sadraja. Gotovo svi eksperti koriste neku vrstu tabulatora u koje unose frekvenciju javljanja podataka po varijablama. Postavlja se pitanje: koje varijable linosti ukljuuju procenjivai u svoje sisteme? Shneidman je utvrdio da se u sistemima obrade TAT-a sreu sledeih 18 varijabli linosti: spoljne sile, motivacija, stavovi i verovanja, frustracije i konflikti, afekti i raspoloenja, ukljuujui i negativna to jest neprijateljska, seksualni sadraji miljenja i ponaanja, nivo psihoseksualnog razvoja, super ego i vrednosni sistem, ukljuujui i ego-ideal, samokontrola i ego-snaga, uvid u ja i koncept o svome ja, odbrambeni mehanizmi, kontakt sa realnou, objektalni i interperso-nalni odnosi, miljenje, ukljuujui opaaj i fantaziju, inteligenciju, simptome bolesti i etiologiju, prognozu i predvianja uspeha leenja, i postdikciju u odnosu na biografiju i doivljaj prolosti. Mada se ovih 18 varijabli ne pojavljuju u svim sistemima analize TAT-a, niti svi eksperti pridaju isti znaaj ukljuenim varijablama, ipak, namee se zakljuak da TAT doputa procenu celokupne linosti, shvaene u jednom klinikodinamikom smislu. Ako ovaj inventar varijabli uporedimo sa izvornim, Murravevim sistemom ,,PP", onda nam se ini daje TAT u ruci praktiara postao devojka za sve". Najzad, moemo postaviti pitanje: koji su aspektt pristupa analizi TAT-a najvie isticani? Shneidman je u svom istraivanju nabrojao pet glavnih aspekata. 1. Normativni aspekt se nametnuo kao nuan ali ne i primaran pri analizi i obradi TAT-pria. Samo jedna etvrtina specijalista je isticala normativni aspekt kao primaran. To su bili oni koji su sami uestvovali u normativnim istraivanjima i dobro su poznavali ove rezultate. Meutim, i oni ostali su izvodili zakljuke pozivajui se na svoje iskustvo, dakle svojevrsnu statistiku. Postoji opte prihvaeno uverenje da bez poznavanja tendencija pojave odreenih tema, sadraja i likova na pojedinim slikama gotovo je nemogue prosuditi prie i dati ocenu linosti. 2. Aspekt heroja prie je po svemu sudei znaajan u svim sistemima analize TAT-a. To ujedno znai da su pretpostavke o identifikaciji, o potrebama i prikazu psiholokog polja usvojene. Meutim, postoje razlike u stepenu priznavanja vanosti ovih pretpostavki. Izvestan broj eksperata, kao to su Magda Arnold, Bellak pa i White, daje prioritet nekim drugim aspektima, dok se analiza heroja postavlja u drugi plan. Ta pomeranja proizilaze iz dubokih uverenja eksperata o pitanju ta je najvanije na TAT-u. Tako, Magda Arnold nalazi daje TAT-pria odraz vienja sveta kao interpersonalnih odnosa. Razume se, ako je procenjiva u pogledu teorije linosti koja mu je okvir za interpretaciju vie upuen na motivaciju, on e prihvatiti Murrava; ako je upuen na interpersonalne teorije linosti, on e imati vie razumevanja za sistem Magde Arnold. 531 3. Aspekt interpersonalnih odnosa pojavljuje se kao sadrinski donekle razliit od sistema varijabli potreba i pritisaka. U stvari, razlika je vie u tome to je Murrav upuivao na analizu, dok su interpersonalisti" sam kvalitet interakcije uzimali za jedinicu posmatranja i ocene. Razlike, dakle, nisu takve da se pozicije meusobno iskljuuju. Pre se moe govoriti o redosledu vanosti i o izboru teorije linosti. Eksperti koji u TAT-prii nalaze daje slika interpersonalnih odnosa ono stoje sutinsko nastoje da analizu vode na nain koji e dati najvie mogunosti za rekonstrukciju osnovnih obrazaca. No, meutim, nisu ni oni sasvim jednoduni. Magda Amold smatra da su najvanije situacije koje su

prikazane. Joel i Shapiro, koji takoe zastupaju gledite po kome su interpersonalni odnosi pria najvaniji, ne usvajaju situaciju kao najvie otkrivajuu, nego misle da su to izraena oseanja. Za njih su oseanja mrnje, topline ili straha ispoljena u interpersonalnim odnosima ono to najvie kazuje o linosti. Trei pogled, iz istog kruga interpersonalista", iskazuje White. Po njegovom miljenju nije bitna sama situacija, niti oseanja koja se pojavljuju kao kvaliteti odnosa meu likovima, ve nain opaanja odnosa, stil socijalne percepcije. 4. Perceptivni aspekt se takoe pojavljuje kao znaajan element u analizi i interpretaciji TAT-a. Mada je teite procenjivanja pria, bez izuzetka, na datoj sadrini, neki eksperti smatraju da se ne moe zanemariti ni vanost formalnih aspekata. Mada se formalnim aspektima TAT-a ne prilazi sa istom rigoroznou kao Rorschachu, gde je formalni aspekt primaran, on je ipak znaajan. U tom pogledu zasluuje panju verbaliza-cija, previanje relativno jasnih figura i perceptivne distorzije razliite vrste. Poto je davanje prie na TAT-u vezano za vie procese, analiza formalnih aspekata je relevantna samo kod sluajeva koji imaju poremeaj miljenja i kontakta sa realnou. No ba zato to se TAT koristi u dijagnostike svrhe, na populaciji potencijalno dezorganizovanih, per-ceptivna ili formalna analiza spada u okvir vetine vladanja ovom tehnikom. Shneidman navodi, kao peti po redu, intuitivni pristup analizi pria na TAT-u. Meutim, tu nije u pitanju kvalitet prie koji takvim pristupom dolazi u prednji plan, ve nain obrade. Intuitivni pristup je oznaka ponaanja eksperta, a ne oznaka predmeta. U svakom sluaju, vredi zabeleiti da su neki specijalisti pokuavali da objektiviu procenjivanje uvoenjem normi, dakle u maniru klasinog testa, dok su drugi pokazali sklonost da se prema materijalu odnose u maniru psihoanalitiara koji iznosi svoje asocijacije. Bellak, Holt, pa i Rotter primenjuju ovakav intuitivni pristup". Mada ni oni ne negiraju potrebu analize, selekciju i klasifikaciju podataka i formalizaciju procesa zakljuivanja, osnovni nain na koji oni koriste TAT jeste globama impresija, zakainjanje" za neki aspekt ili detalj i psihodinamika formulacija problema. Shneidmanova studija daje jedan presek kroz razvoj TAT-a, i to u vreme kada je klima bila vrlo povoljna. Mada su danas uslovi bitno izmenjeni u odnosu na psihoanalitiki koncept oveka, u odnosu na potrebu i vrednost projektivnih 532 tehnika i u odnosu na kontemplativno-dijagnostiki pristup uopte, to stoje Shne-idman zabeleio ostalo je trajno obeleje TAT-a. Naime, divergencija u shvatanju najboljeg pristupa zadrala se, tako da je testovni materijal, sama serija slika, jedino to je zaista zajedniko svim koji primenjuju TAT. U stvari, to je vidljiva strana zajednikog. Pored toga, postoje i manje vidljivi zajedniki momenti koji se odnose na opti teorijski okvir i pristupe" koje je zabeleio Shneidman. STRUKTURA TAT-SLIKA Kao i sve projektivne tehnike, tako i TAT ima u svom sistemu i pretpostavku o jednakosti stimulusa. Po toj pretpostavci stimulusi u regularnoj seriji predstavljaju stalnu veliinu ustaljenog kvaliteta. Svaka pojedina slika ima neto posebno, kao to je i sam TAT neto posebno meu dijagnostikim tehnikama. Meutim, samim tim to se svi ispitanici suoavaju sa istom serijom slika, stvorena je situacija u kojoj se razlike u odgovoru vie ne mogu traiti u stimulusu, nego u individualnim razlikama linosti ispitanika. Kada posmatramo odgovore odnosno prie koje dobijamo od jedne konkretne osobe, uoiemo razlike, od slike do slike. Ove razlike izmeu pojedinih pria, naravno, pripisaemo razliitosti stimulusa kao i razlici u nesvesnoj dinamici linosti, koja odreuje odgovore na specifine stimuluse. U ovom kontekstu operiemo pretpostavkom o specifinosti stimulusa. Meutim, izlaganjem istih stimulusa razliitim osobama individualna specifinost slike gubi opti znaaj, a razlike se moraju pripisati onome koji odgovara na stimulus. To znai da u individualnoj analizi sluaja uvek postavljamo i sledea dva pitanja: 1. Po emu se dobijena pria na slici X razlikuje od pria merodavnog uzorka" na istoj slici? 2. Kako je pria na slici X povezana sa stimulusom i sa priama iste osobe na ostalim slikama? Prema tome, prilikom obrade i procenjivanja TAT-pria kombinuju se normativni i ipsativni postupak. Meutim, generalno, polazimo od toga da komparacijom odgovora razliitih osoba na iste stimuluse, razlike u dobijenim odgovorima pripisujemo iskljuivo onima koji daju prie. Ovaj ceo period uspona i ekspanzije TAT-a protekao je u znaku punog poverenja u ove pretpostavke i argumente. Kliniari su, da tako kaemo, bili previe zauzeti tumaenjem linosti putem analiziranih pria. Fascinirani rezultatima do kojih su dolazili interpretacijom pria, nisu ni postavljali pitanje da li su tvrdnje u vezi sa slikama kao projektivnim sti-mulusima ispravne ili nisu. U stvari, stie se utisak daje preovladavalo miljenje daje objanjenje dato od strane Murrava ispravno i dovoljno. Kao i sve druge tehnike i skale, tako je i TAT morao da proe kroz niz provera. Problemi su poeli da iskrsavaju onda kada su empirijske provere podvr-gle kontroli bitne pretpostavke na kojima se zasnivala klinika procena. U nizu takvih istraivanja dolo je i do oprenih rezultata. Na primer, u

istraivanju koje je vodio Rapaport (1945), TAT se pokazao kao vrlo dobar kliniki instrument, koji je sa sigurnou diskriminisao razliite dijagnostike grupe, uglavnom na osnovu 533 analize formalnih aspekata prie. Meutim, u istraivanju koje je vodio Eron (1949), a koje je bilo vie nonnativno-deskriptivno nego kliniko, psihodijag-nostiko, rezultati su bili drugaiji. U celini gledano, Rapaport je naao niz dokaza da TAT uspeno diskriminie nozoloke grupe, pri emu je ove razlike protumaio u skladu sa svojom varijantom ego-psihologije, dok je Eron ustanovio da TAT slabo diskriminie razlike medu klinikim grupama, kao i razlike izmeu normalnih i klinikih grupa u celini. Mada je zanimljivo staje Eron ustanovio, pogotovu ako su ti nalazi suprotni od oekivanih, ipak je najvaniji nain na koji je on pristupio istraivanju, kao i izbor postupaka ocene i obrade. On je ustanovio da pogrena ocena pola figure, na slici 3 BM, ne moe da se prihvati kao dokaz neadekvatne psihoseksualne identifikacije" poto je ta devijacija podjednako uestala u svim grupama. Sasvim je verovatno da ova ocena vie potie od samog kvaliteta crtea nego od osobina linosti. Smanjena produktivnost, odnosno pojava oskudnih pria, nije prihvatljiva specifinost nijedne klinike grupe, jer se javlja skoro kod svih grupa. Jo je manje opravdano tumaenje da su takve prie znak" zastoja misaonog toka shizofrenog tipa, kao to su neki kliniari tvrdili (Balken, 1940). Zanimljiv je nalaz da su TAT--teine surovosti, neprijateljstva, potinjavanja, smrti, oseanja krivice i frustracije gotovo pravilno rasporeene, po relativnoj uestalosti, izmeu svih grupa. Iz ovog podatka Eron izvodi zakljuak da je sadrina fantazija ljudi vrlo slina i da na osnovu nje ne moe da se vri diferencijalna klasifikacija. ak i tako respektovani dijagnostiki znaci kao to je tema homoseksualnosti nije bila diskriminativna. Meutim, Eron je utvrdio da postoje razlike izmeu hospitalizovanih i nehospitalizovanih osoba i grupa. Hospitalizovani daju vie pria iji je emocionalni ton apatian ili iznivelisan. Meu istraivanjima posebno mesto su dobila normativna. Njihova vanost je u tome to su skrenula panju na sam stimulus, koji je dugo bio siroe" meu varijablama, kao to kae Murstein. Dovoljno je konsultovati nasumce nekoliko klasinih prikaza TAT-a ili klinike studije voene ovom tehnikom, pa da se uve-rimo da je stimulus tretiran nonalantno, sa citatima kao dokazima i, prema tome, kao zavrena stvar. Pozitivna strana normativnih prouavanja jeste u tome to izraavaju jednu zdravu skepsu i to tragaju za odgovorima na pitanje: kakav je udeo stimulusa u prii i staje relevantno na slici? Prvi pokuaji u kojima se nudi neko reenje bili su vie klinikog tipa. Naime, jedan niz eksperata dao je verbalnu definiciju svih slika u TAT-seriji oslanjajui se na iskaze mnotva ispitanih pojedinaca. U tim opisnim definicijama nabrojane su najvanije komponente slike i data je odredba znaenja koje se najee pominje u priama na datoj slici. Mada ovo ne moemo smatrati klasinom normom, ove deskriptivne definicije ipak mogu koristiti u odreivanju i ocenjivanju sadraja pria ispitanika na dimenziji popularno-originalno". Nedostatak ovih radova je, pre svega, u tome to su ocene dosta arbitrarne i to razliiti autori, polazei od razliitih iskustava, nemaju usaglaena miljenja. U prouavanju TAT-slika kao stimulusa koriene su modifikacije semantikog diferencijala. Grupa procenjivaa popunjavala je liste pridevskih parova ocenama o utisku koji svaka pojedina slika ostavlja. To je omoguilo da dobijemo 534 evaluativni profil svake slike. Goldfried i Zax (1965) navode sledee ocene utiska pojedinih T ATslika. l pasivno, tuno, sigurno, aseksualno, 3 BM tuno, beznadeno, neprijatno, impulzivno, 3 GF veoma tuno, beznadeno, neprijatno, strogo, 4 veoma agresivno, impulzivno, odbacujue, strogo, 6 BM prilino tuno, neprijatno, aseksualno, kontrolisano i 10 zavisno, optimistiki, prihvatljivo, sigurno, sreno. Ovo je, kao i druga slina prouavanja, usredsredeno na same slike. Proce-njivai nisu upuivani na kreiranje pria ili drugih sloenih odgovora, ve je od njih traeno da iznesu svoje utiske, neposredni doivljaj slika. Pokazalo se da je veina TAT-slika tmurna, da stvara jedan turoban utisak. Ovaj podatak je i ranije bio poznat. Meutim, sve dok nije potegnuo pitanje delovanja stimulusana sadraj i specifine tendencije pojedinih slika ova zapaanja su ostala izolovana. Tek je stvaranjem okvira, koji je defmisan kao problem stimulusa, dolo do sistematske analize i stvaranja uticajnih zakljuaka. Tako, na primer, podatak da su TAT-slike same po sebi mrane mora biti uzet u obzir prilikom interpretacije. Bilo bi potpuno pogreno ako bismo pojavu odraza toga kvaliteta u priama pripisati linosti ispitanika, odnosno interpretirali kao depresivnost. Svakako, to je dugo bila praksa. Pogreka se nije primeivala zbog toga to je sadraj pria, ukoliko je dovoljno bogat, takav da ima komponente agresije, oseanja krivice i frustracija. Kombino-vanjem tih komponenti uvek se moe opravdati procena daje ispitanik pomalo" i latentno" depresivan. Iz ovog primera se namee logika konzekvenca da je osnovna

postavka po kojoj je linost ispitanika jedini i iskljuivi izvor varijacija podataka pogrena. Iz toga dalje sledi da bez dobrog poznavanja stimulusnih karakteristika svake pojedine TAT-slike ne moemo proceniti ta je i koliko je ispitanik uneo svoga u priu. Tek kada izdvojimo doprinos linosti ispitanika, moemo pristupiti interpretaciji koja nee biti kontaminirana stimulusnim artefaktima. Sad se naravno postavlja pitanje kako emo odrediti stimulusne karakteristike TAT-slika? Eron i Murstein su uvereni da je problem mogue resiti i da empirijska prouavanja, primenom skala procene, mogu dati zadovoljavajua reenja. Novi korak u tom pravcu uinio je Murstein (1965). On je analizirao efekte modifikacija pojedinih komponenti TAT-slika. U razmatranje su uzeti eksperimenti u kojima su varirane sledee varijable: 1. realistinost slike, 2. osvetljenost, 3. vreme ekspozicije, 4. boja slike, 5. vizuelna ili verbalna dra, 6. fizika slinost, 7. rasna slinost, 8. socioekonomska slinost i 9. ljudski ili ivotinjski likovi. 535 DIFERENCIJALNE KARAKTERISTIKE TAT-SLIKA Jedna od osnovnih pretpostavki projektivnih tehnika, pa tako i TAT-a, glasi da je strukturisanost stimulusa obrnuto srazmerna udelu nesvesne dinamike u sadrini ili formi odgovora. Sto je zadatak manje strukture, to je stimulus manje uklopiv u konvencionalne sheme i pojave, to e dati odgovor biti liniji, otkrive-nost linosti bie vea. U skladu sa ovom formulom serija TAT-slika podeljena je na dva dela. Prvih deset slika su vie realne", dok je druga serija, sledeih deset, vie nestvarna. Oekivalo se da e takav redosled omoguiti da se ispitanici nakon zagrevanja" kroz prvu seriju jo dublje otkriju u drugoj seriji. Ovo se, meutim, nije ostvarilo. Empirijski dokazi, kako navodi Murstein, potvruju, dodue, da su prie na slikama manje strukture" bizarnije i da se daju interpretirati kao izrazi dubljih poremeaja. U pitanju je pojava karakteristina za skoro sve projektivne tehnike i poznata pod nazivom patoloka pristrasnost". Sve projektivne tehnike su u nekoj meri pristrasne", jer se linost preko njih gotovo uvek opisuje kao zapletena u konflikte i odbrane, daleko vie nego preko drugih tehnika. Razlika izmeu TAT-a i ostalih projektivnih tehnika, pre svega Mahover-tehnike i Rorschachove, jeste u tome to se na njima pristrasnost javlja usled interpretacijskili pravila, dok na TAT-u dobar deo krivice" za to snosi sam stimulus (Murstein, 1965). TAT-slike se meusobno razlikuju i u pogledu tona osvetljenosti. Weiss-kopf sprovodi seriju eksperimenata sa ciljem da ustanovi povezanost utiska prijat-nosti odnosno neprijatnosti sa gradacijama osvetljenosti slika koje su iste vrste kao standardni TAT-stimulusi. Pokazalo se da se prijatnost asocijacija na slike donekle poveava ukoliko se od standardno osvetljene slike odstupalo ka tamnijim tonovima. Znai, slike koje su postale malo tamnije budile su vie prijatnih oseanja. Meutim, slian efekat je postignut i pod uslovom da je osvetljenost slika neto malo poveana u odnosu na ton koji je usvojen kao standardni. Murstein je pokuao da interpretira ove rezultate. Ma koliko ovi efekti bili kontradiktorni", oni su stvarni i, ako nita drugo, potvruju da ton osvetljenosti TAT-slika moe da utie na priu. Boja je jedna od osnovnih stimulusa na Rorschach-kartama. U okvirima Rorschach-tehnike odgovori na boje imaju sasvim odreena tumaenja kao pokazatelji afektiviteta i socijalizacije impulsa. Zato nimalo ne iznenauje to se eksperimentisalo sa bojama i na TAT-slikama. Postavilo se pitanje: na koji nain utiu ahromatske boje TAT-slika na odgovore? I takoe: na koji nain se menjaju odgovori na TAT-u kada se slike oboje hromatskim bojama? U celini posmatrano, dobijeni rezultati nisu konvergentni. Brackbill je prvi uveo boje u eksperiment sa TAT-om. Standardne slike je jedan slikar modifikovao dodajui likovima i pozadini realistine boje. Eksperimenti sa tom kolor-serijom voeni su sa neurotia-rima, normalnim, mentalno zaostalim i fiziki hendikepiranim osobama. Neuro-tiari su dali vei broj depresivnih pria na obojenim TAT-slikama (!) dok su normalni ispitanici dali vie pozitivnih tema. U drugim eksperimentima efekat je meren brojem reci u priama. Uzimajui ovaj efekat za meru emocionalne reak-tivnosti" utvreno je da mentalno defektni kao i fiziki hendikepirani ispitanici 536 ispoljavaju veu emocionalnu neaktivnost" na kolor seriji TAT-anego na standardnoj ahromatskoj. Meutim, u istraivanjima Berga i Wrighta nije potvrena pozitivna stimulativnost boje na TATslikama. Meutim, njihovi ispitanici su bili normalni. Opti zakljuak je teko izvesti, jer su neki rezultati divergentni sa veinom nalaza. Izgleda da obojenost poveava diskriminativnost TAT-a u

pore-enju normalnih osoba i kategorija devijantnih. Murstein smatra daje sutina uti-caja hromatske boje na TAT-slikama u tome to ublaava opti depresivni efekat koji tamni tonovi TAT-grafike izazivaju. Jedna oprezna formulacija zakljuka moe da glasi daje vrlo verovatno da ahromatska boja i ton TAT-slika ima odreeni uticaj na prie. Dobijeni efekat, zbog usvojenih interpretacijskih pravila, rezultira patolokom pristrasnou" procene linosti. Slepe osobe ne mogu biti testirane ni jednom od najvanijih projektivnih tehnika, pa ni TAT-om. Razlog je to su stimulusi vodeih projektivnih tehnika vizuelni. S druge strane, na svim vodeim projektivnim tehnikama odgovori se trae u verbalnoj fonni. ta bi se dogodilo kada bi stimulus na TAT-u bio verbalan umesto vizuelan? Takvo reenje bi moglo imati odreene praktine vrednosti. Pre svega, TAT bi postao pristupaan i slepim ispitanicima, ne bi bilo potrebe za kupovinom slika i eliminisali bismo neke specifinosti slikovnih likova koje utiu na klasne i rasne distance. Naravno, taj postupak povlai i rizik da time izmenimo sutinu TAT-a. Povrh toga, ovakav potez povlai za sobom i opte pitanje: kakva je funkcija slikovnog stimulusa u izazivanju nesvesne dinamike? Lebo i Harrigan izvrili su opit u okviru kojeg je TAT primenjen u dva oblika, u klasinom, dakle sa grafikim stimulusom, i u modifikovanom, koji se sastojao iz kratkog opisa TAT-slika. Verbalni opis slika uzet je iz Murravevih tekstova. Uporeenje odgovora sprovedene je na osnovu produktivnosti (broj reci), ideacionog bogatstva (broj tema), izraza raspoloenja, nivoa odgovora i dinamikog sadraja. Rezultati su takoe uporeeni sa normativnim podacima do kojih je doao Eron. Analiza je pokazala da nema bitnih razlika u elementima pria koji su kontrolisani. Iz ovoga se moe zakljuiti da grafika, slika kao stimulus, nije superiorna nad ekonominijim verbalnim formulacijama stimulusa. Naravno, ovi opiti nisu dali odgovor na sva pitanja, pre svega ona koja se odnose na specifinost slika kao drai za mentalne slike i fantaziju. Kada ve razmiljamo o ovim pitanjima, rei emo da je poenta itavog postupka u ukljuivanju ispitanika u jednu aktivnu autorsku ulogu" koja e rezultirati stvaranjem jednog mikrodramskog teksta odnosno iskaza. Da li je on na to efikasnije podstaknut zadatkom (stimulusom) verbalne ili grafiko-vizuelne vrste, sa gledita dijagnostike prakse savreno je irelevantno. Konano, niko i ne pita da lije proces kreiranja prie kao odgovora na TAT-sliku bio verbalan, vizuelan ili meovit. Spekulativno, mogli bismo opravdati upotrebu slike ako bismo izneli tvrdnju da se nesvesno izraava vie slikama a svesno verbalno. Meutim, ovaj argument sam za sebe malo ta moe da pomogne. Naime, stvaranje pria na TAT-u ne moe da se poistoveti sa eksternalizacijom nesvesnog. Murrav je veoma jasno odbacio ovakva tumaenja, kojima su entuzijasti bili vrlo skloni. Sasvim je mogue da verbalni opis, koji se uzima kao verbalni ekvivalent TAT-slike, daje siromaniju stimulaciju od originalne grafike slike. Uzmimo 537 samo tamnosvetlu nijansu slike za primer. No i to ne mora da bude apsolutni minus. To samo znai daje stimulus kao getalt manjkaviji, da ispitanik mora vie praznina da ispuni, odnosno daje pred njim vei broj slobodnih alternativa. To se u sutini svodi na konstataciju da je verbalni opis neodreeniji, nestrukturisaniji. Meutim, stepen strukturisanosti ne odreuje samo broj detalja nego getalt. Sem toga, strukturisanost nije isto objektivna kategorija. Ako postavimo pitanje koja forma ima prednost za sada izgleda da prednost ima standardna slikovna forma, i to zato to je ona jedina potvrda postojanja TAT kao jedinstvene tehnike. Kada bi stimulus bio ukinut, TAT bi prestao da postoji, budui da su ostali elementi tehnike toliko modifikovani. To ne znai da slike TAT-a uopte ne treba menjati. Naprotiv, poboljanja su neophodna, ali nije svaka ad hoc promena garancija poboljanja. Iskustvo sa testom nedovrenih reenica (TNR) pokazuje da se pronalazake ambicije daleko lake, pa prema tome i brojnije, manifestuju u modifikovanju verbalnih zadataka. Za TNR se tvrdi da ima prednost (!) nad ostalim poznatim projek-tivnim tehnikama zato to se stimulusi mogu prilagoavati specifinostima ispitanika, a sasvim verovatno i specifinostima uverenja ispitivaa. Kao posledica ovakve plastinosti, broj modifikacija TNR-a je vrlo veliki. Zbog toga je veoma teko uporeivati rezultate dobijene razliitim modifikacijama, a jo je tee izvesti opte zakljuke o vrednosti i osobinama TNR kao takvog". Po svemu sudei, osnovni razlog bujanja novatorstva sa TNR nije u idiografskom karakteru klinike metode, ve je razlog u tome to je TNR projektivna tehnika sa verbalnim stimu-lusima. Kada bi projektivne tehnike bile standardizovane i normirane, modifika-torski impuls" bi bio zadran. Meutim, verbalni tip projektivnog stimulusa prosto mami samoaktualizatorske ambicije kliniara. Ako se imaju u vidu prednosti i slabosti konzervativnog" slikovnog materijala prema rizicima liberalnog" verbalnog stimulusa, moe se zakljuiti da je bolje zadrati TAT-slike. Njihovo zadravanje bar garantuje da emo istraivanja moi povezati i, makar due i sporije, saznati ta i kako valja menjati na njima. FIZIKA SLINOST KAO INILAC PROJEKCIJE Testovni materijal TAT-a daje se ispitanicima selektivno, u zavisnosti od nekih njihovih karakteristika. U stvari stimulus je podeljen na osnovu sledeih kri-terijuma klasifikacije: pola, uzrasta i stepena

strukturisanosti. Pored izvesnog broja univerzalnih stimulusa, postoje i specifini koji su namenjeni: iskljuivo enskom polu, iskljuivo mukom polu i, najzad, slike koje su za deji uzrast. Ova klasifikacija svedoi o tome da je fizika slinost ocenjena kao bitan inilac uspene projekcije na TAT. Autori su poli od pretpostavke da je poistoveivanje sa likovima TAT-slika povezano sa postojanjem fizike slinosti, makar u nekim optim karakteristikama. Identifikacija ispitanika sa nekim od likova u TAT-prii je conditio sine qua non za projekciju i sledstveno tome da uspenu dijagnostiku procenu. Zbog toga svi oni inioci koji utiu na pojavu poistoveivanja imaju prvorazredni znaaj. Pitanje koje se sada postavlja je ovo: da li je fizika slinost stvarni uslov projek538 ije na TAT? Kada se o ovom pitanju raspravlja, u vezi sa klasinim TAT-om, onda se fizika slinost svodi na samo dve opte kategorije: pol i uzrast. Zbog toga se namee i jedno drugo pitanje: da li su pol i uzrast dovoljan uslov ili dovoljno potkrepljenje za pojavu poistoveivanja i projekcije na TAT? Kliniari-praktiari se ovim pitanjima nisu sistematski bavili. Praktiari su se ograniili na to da ocenjuju TAT-slike u pogledu njihove dijagnostike korisnosti. Istraivanja koja se odnose na postavljena pitanja potiu iz akademske sredine. Mclntyre je ispitao povezanost pola i identifikacije koristei se kratkim filmskim scenama. On je ustanovio da je presudnu vanost imala scena koju su ispitanici posmatrali. Njegovi ispitanici, koji su bili studenti, poistoveivali su se nezavisno od svog pola. U jednom drugom, tematski istovetnom istraivanju Silverstein je doao do slinog zakljuka kao i Mclntvre. Naime, identifikacija sa istopolnim likovima na stimulusu nije bila razliita u pogledu uestalosti od poistoveivanja sa likovima suprotnog pola. Iz ovoga se namee privremeni zakljuak da fizika slinost" odnosno istovetnost polova nije diferencijalni faktor identifikacije. U nekim istraivanjima se pokazalo da se ene esto poistoveuju sa mukim likovima. Ako je to opta pojava, onda ona protivurei osnovnoj Murravevoj postavci i nainu primene TAT-a. Ovakvi nalazi se sreu posebno u onim istraivanjima u kojima se prouava potreba za uspehom i profesionalna afirmacija. Zanimljivo je da se neto slino deava i na Mahoverovoj tehnici. I u jednom naem istraivanju pol prve nacrtane figure bio je kod studentkinja u oko 50% sluajeva muki, a nijedan student nije nacrtao prvo ensku figuru. Jasno je da ovaj fenomen protivurei postavci o istovetnosti polova kao preduslovu projekcije. Postavlja se pitanje kako nastaje ovaj obrt? Po svemu sudei, osnovni razlozi pojave obrnute identifikacije kod ena lee u drutvenom poloaju ena. Ne ulazei u raspravu o tom pitanju, dolazimo do jednog drugog, naime, da li ovi nalazi pokazuju da se mukarci projektuju na TAT preko poistoveivanja sa istopolnim a ene sa mukim likovima? Izgleda da je polazna pretpostavka pri-strasna i da je zaobila specifinost tematske identifikacije ena. Meutim, to ne znai da svaki pol ima svoj, sasvim specifian nain izbora likova sa kojima se poistoveuje. U emu je ipak specifinost identifikacije ena na TAT-u, nekim drugim projektivnim tehnikama a, verovatno, i u vantestovnim odnosima? Rekli smo da se kod ena dosta esto javlja fenomen inverzne identifikacije. U svakom sluaju daleko ee nego kod mukaraca. Empirijskim istraivanjima je ustanovljeno da je inverzna identifikacija alternativna, da zavisi od potreba koje se projektuju. Motivi uspeha, potvrivanja, takmienja i agresivnosti bie projektovani u muki lik. Meutim, princip fizike slinosti" takoe se zadrava kao okvir za projekciju enskih potreba" i aspiracija. To znai da ene esto pribegavaju dvostrukom kriterijumu izbora paravana" projekcije. S tim je tesno vezano pitanje: zbog ega se i kod mukaraca ne javlja alternacija kriterijumu izbora pola sa kojim se identifikuju? Objanjenje ove pojave verovatno treba traiti u nejednakom vrednovanju polova. Iz ovog razmatranja proizilazi daje podela TAT-slika na enske i muke opravdana, ali nije opravdano nametanje. Naime, trebalo bi dopustiti da ispitanici biraju seriju koja im odgovara, sa kojom mogu da se identifikuju. Nametanje selekcionisane serije slika vie odgovara mukim nego enskim ispitanicima. 539 Weiskopf-Joelson i Money sproveli su jedno istraivanje u kojem su ispitanicima dali dve vrste TATslika. Prva vrsta su bile slike na kojima su likovi imali neutralne crte lica. Druga vrsta je bila modifikovana na taj nain to su lica likova sa slika bila zamenjena fotografijama konkretnih ispitanika. Poenta eksperimenta je bila optimalna redukcija distance odnosno veliko poveanje fizike slinosti. Istraivai su oekivali da e poveanje slinosti dovesti do porasta projekcije. Suprotno oekivanju, nisu naene razlike izmeu dve vrste stimulusa. Na alost, drugih slinih eksperimenata nije bilo, usled ega se dobijeni rezultati ne mogu sa sigurnou prihvatiti. Ipak, izgleda verovatno da fizika slinost moe da bude podsticaj za poistoveenje i, preko toga, uslov projekcije. Meutim, fizika slinost ima sasvim uslovnu vrednost. Ona zavisi od stepena. Prevelika slinost, u stvari, predstavlja negaciju principa indirektnosti, koji je u samoj osnovi projek-tivnih tehnika. Osim toga, slinost sama po sebi nita ne znai. Pokazalo se da invalidne osobe nee prihvatiti kao heroja figuru sa fizikom manom. Sutina problema je u doivljaju prihvatanja ili doivljenoj slinosti, a na to ne

moemo direktno uticati variranjem fizike slinosti. ZNAAJ SOCIO-EKONOMSKIH OBELEJA Moglo bi se pretpostaviti da na prihvatanje TAT-likova utie grupno obeleje odnosno socijalna kategorija. Konkretno, ljudi sa sela e se pre poisto-vetiti sa TAT-likom seljaka, kao to e se i crnac pre identifikovati sa likom crnca. Ovakvo oekivanje nije nelogino. Najzad, svako pripada nekoj drutvenoj kategoriji i ako se kao takav prepozna u nekoj TAT-figuri, onda je stvar krenula". Sem toga, nema razloga za bojazan da e slinost na toj relaciji izazvati oprez i odbrambeno zatvaranje kao to je sluaj sa fizikom slinou. Ova vrsta modifikacije je mnogo ostvarljivija i ekonominija nego manipulacija sa fizikom slinou. Problem je da se proveri koliko je ova ideja stvarno vredna. Thomson je izvrio modifikaciju TAT-a tako to je likove originalnih figura zamenio likovima crnih ljudi. Od te izmene se oekivalo da e znatno uticati na testovno ponaanje ispitanika crnaca, odnosno da e identifikacija biti ea i potpunija. Meutim, pokazalo se da crni ljudi nisu bili uverljivo drugaiji u svom odnosu na ,,cmi" TAT nego u odnosu na ,,beli". Kada su ovakvi rezultati postali uestaliji, nastala je zabuna i potraga za razlozima ponaanja. Javila su se miljenja da neprihvatanje crnog" TAT-a ne treba da udi. Jo od ranije je bilo poznato da su devojice crnkinje u SAD birale ,,bele" lutke za igru, a vrlo mali procenat je vie voleo crne. Veina tumaenja je bila socijalnopsiholoka. Isticana je okolnost da crnci u SAD predstavljaju jednu manjinu koja je socio-ekonomski podreena, koja nema svoju kulturu, ve se naprotiv prilagodila kulturi belog oveka". Ove dve ocene ukazuju na snage koje odbijaju crnce da prihvate Thomsonovu verziju. Rekli bismo daje Thomson uspeo, jer je potvrdio svojim eksperimentom da TAT moe eksplorisati i dijagnostikovati i drutvene pojave. Neuspeh u individualno-klinikoj primeni je upravo ta indirektna potvrda da su grupni i individualni identitet u spregu i zajedno uslovljavaju ponaanje na TAT-u. 540 Vojni psiholozi su takoe pribegli operaciji prilagoavanja TAT-likovima. To je bilo jedno od naizgled dobrih, a u svakom sluaju tehniki izvodljivih reenja. Od toga se oekivalo da doprinese prihvatljivosti TAT-a, koja u odnosu na standardnu seriju nije bila zadovoljavajua. Teza je bila daje TAT teorijski vrlo dobar instrument, da ima potencijala da zahvati skrivene aspekte linosti, pod uslovom da ispitanici prihvate ispitivanje, da prihvate likove na TAT-slikama. Tako su nastale specifine serije tematskih slika na kojima su likovi imali obeleja odreenih profesija ili rodova vojske. Za posade podmornica izraena je serija slika na kojima su prikazani podmorniari u nizu obinih, ali i vrlo kritinih situacija. To isto je uraeno i za padobrance. Teorijski, ova ideja moe da se rea-lizuje u pojavi specifinih serija TAT-a prilagoenih manifestnim obelejima bilo koje profesionalne grupe. Ostaje otvoreno pitanje stvarne vrednosti ovakvog pribliavanja TAT-a ispitaniku. Veroff je pristupio jednoj eksperimentalnoj proveri pretpostavke da socio--ekonomska odnosno profesionalna slinost pospeava prihvatanje TAT-a i identifikaciju. U istraivanju je uzela uea jedna grupa radnika i jedna grupa slubenika. Analogno ovoj podeli, izvrena je modifikacija TAT-a tako to su formirane dve serije paralelne u svemu, sem to su likovi bili sa radnikim odnosno slubenikim obelejima. Obe grupe ispitanika testirane su i sa jednom i sa drugom vrstom TAT-a. Pretpostavljalo se da e svaka grupa da prihvati vie svoje" nego ,,tue" profesionalne figure. Meutim, ideja o funkciji profesije nije potvrena. Znatno je vie radnika prihvatilo slubenike likove nego radnike, dok su slubenici potvrdili pretpostavku Veroffa. Poto je socijalni status ove dve grupe razliit, rezultati su protumaeni zadovoljstvom odnosno nezadovoljstvom sa statusom grupe kojoj se pripada. Prema tome, udeo socijalnih faktora je uverljiv, ali je pogreno da slinost po socijalnim kategorijama odreuje bliskost, prihvatanje, odnosno poistoveenje sa imaginarnim TAT-likovima. Reklo bi se da ima neke pravilnosti u ponaanju crnaca u SAD, ena i radnika. Nijedna od ovih kategorija nije se poistoveivala sa imaginarnim likovima na principu slinosti, ve na principu boljeg statusa, dakle jedne vrste kontrasta" prema realnoj drutvenoj poziciji. To ne iskljuuje da neke grupe nee prihvatiti imaginarne likove koji su iz njihove klase ili grupe. Preduslov je da su zadovoljni onim to jesu u drutvu, sa drutvenim statusom ija obeleja nose i ponueni TAT-likovi. U daljoj analizi ove dileme postavlja se problem ta se projektuje u imaginarne TAT-likove? Da li je projektovani sadraj obuhvaen kategorijom stvarno ja", idealno ja" ili nisam to ja"? Pretpostavka o slinosti kao faktoru poistoveenja indirektno podrava tezu daje stvarno ja" sadrina projekcije. Navedeni rezultati ne potkrepljuju takvo miljenje, ali i ne pobijaju sasvim. Tekoe, delom, potiu otud to se uzima jedan segment sloenih procesa i tako izolovan preuveliava. Murrav i Bellak su navodili razliite forme projekcije i to se mora posmatrati povezano. Najzad, da kaemo i to daje vrlo verovatno da grupe i pojedinci koji su nezadovoljni, bilo svojim socijalnim statusom bilo svojim stvarnim ja", preteno se poistoveuju komplementarno, dakle po kontrastu". Stefanovieva (1967) je uporedila grupu normalnih sa grupom neurotinih u pogledu sadrine projekcija 541

na TAT-u. Ona je ustanovila da su normalni pripisivali herojima osobine svojih realnih ja", dok su neurotian pripisivali osobine svog idealnog ja". Problem manipulisanja ispitanikom uz pomo podeavanja TAT-likova uz isticanje pojedinih crta sloeniji je nego to se oekivalo. U sreditu problema ostaje doivljena slinost i predstava o ja. Zbog toga je suavanje alternativa specijalizacijom" TAT-figura pogreno, odnosno suprotno sutini projektivnog pristupa. Podvueni, specijalizovani stimulusi mogu da se koriste za indirektno ispitivanje, ali to nije isto to i projektivno. Projektivno ispitivanje je ire. Ono podrazumeva indirektnost, ali i slobodu iskazivanja sadraja, mogunost da ispitanik pored sadraja koristi svoje obrasce i stil. Uostalom, mnogi i ne mogu da se iskau ako im se ne prui naroita mogunost, naroita sloboda koju nudi i olakava neodreenost strukture ili znaenja stimulusa. KRITERIJUMI DOBROG TEMATSKOG STIMULUSA Za TAT se moe rei daje tehnika koja je puno obeavala, malo toga ispunjavala, ali je karakter njenih slabosti takav daje mnoge podsticala na ispravke i usavravanja. Gotovo da se moe tvrditi da je doprinos TAT-a razmiljanjima i stimulaciji istraivanja ravan, ako ne i vei, od njegove praktine dijagnostike korisnosti. Pa ipak, za udo, pozicija TAT-a je paradoksalna. Naime, mnogobrojna istraivanja i analize omoguili su stvaranje jednog bogatog fonda znanja koji uveliko prevazilazi ono to su Morgan i Murray znali kada je tehnika oformljena. Uprkos tome jo se uvek koristi izvorna serija TAT-slika. Dodue, ima puno modifikacija u stimulusu i u nainu obrade i procene. Meutim, za to to je stvoreno zahvaljujui pojavi i stimulativnosti TAT-a, pre bi se moglo rei daje brojno ali po prednosti manje nego daje ostvaren super TAT. Svaka od novih tehnika zadrala je poneto od izvornog TAT-a, ali je istovremeno i toliko razliita da se rezultati i procene dobijeni primenom tematskih tehnika druge generacije ne mogu direktno uporedivati. Murstein je sabrao zakljuke mnogobrojnih istraivaa i eksperata, koji se odnose na to koje osobine treba da poseduje jedna valjana serija tematskih stimulusa. Evo tih kriterijuma: 1. Stimulus treba da ima jasnu formu ali neodreeno znaenje. Bilo je vie pokuaja da se TAT pobolja poveavanjem neodreenosti forme. Meutim, pokazalo se da je umereno odreena, umereno specifina forma likova i pozadine najbolja. Bitno je da prikazana slika bude otvorena prema tumaenjima raznih vrsta. Sto vie znaenja slika moe da ima, to je njena projektivno-stimulusna valjanost vea. 2. Serija tematskih stimulusa treba da bude ureena tako da se dobije irok raspon prelaza od realistikog do fantastike. Preporuljivo je da realistiki prizori budu na poetku, a fantastini, snoviti ili scene iz bajke na zavretku serije. 3. Otvorenost prema velikom nizu alternativa i interpretaciji mora da bude potpuna. To znai da nagovetaj emocionalnog tona mora da bude isto 542 toliko vieznaan kao i kategorija heroja, akcije, teme i ishoda. Naime, originalni TAT je nametao jedan sumoran emocionalni ton. 4. Slike treba da prue usmerenje prema bazinim interpersonalnim odnosima. To znai da u seriji slika treba da nau mesto sledei tipovi relacija: a) usamljena osoba, b) porodina dijada, c) seksualni parovi, d) hijerarhijske relacije i e) pojedinac u grupi ili grupa. 5. Slike koje ulaze u sastav testovne serije moraju biti provereno provokativne. Meutim, provokativnost treba da bude umerena da ne bi izazvala zatvaranje i odbacivanje. Potrebno je respektovati staje prihvatljivo a ta ne za svaku kulturu. 6. Svaka pojedina slika treba da bude dobro prouena. Za svaki stimulus, pre praktine primene, neophodno je da se zna koje potrebe, teme ili raspoloenja obino provocira. Isto tako, potrebno je znati kakva je relativna snaga provokativnosti svake slike za sve kategorije. Bez prouene skale provokativnosti svake pojedine slike praktina primena je riskantna i nepouzdana. 7. Serija stimulusa treba da bude dovoljno velika da osigura pouzdanost procene, a ipak toliko mala da ne izazove dosadu i otpor. 8. Neophodno je formirati pored primarne i paralelnu seriju. AGRESIVNOST NA TAT-u Agresiji kao potrebi linosti pridaje se izvanredno veliki teorijski znaaj. Dinamika dijagnoza i interpretacija obavezno obuhvataju i agresivnost kao kon-stituentu linosti. Agresivnost je u mnogim svojim oblicima kanjiva, moralno neprihvatljiva i za mnoge osobe nespojiva sa autoportretom". Usled ovoga se agresivnost javlja prikriveno, kao latentna potreba koja se teko prepoznaje. Reputacija projektivnih tehnika, pa tako i TAT-a poiva na njihovoj navodnoj moi da identifikuju latentne

potrebe. Ukoliko je ova tvrdnja tana, onda je tano i to daje odnos izmeu TAT-agresije i manifestne agresije inverzivan. One osobe koje su agresivne ali to potiskuju i ne prihvataju, koje su zato manifestno neagresivne, ispoljie na TAT-u kompenzatorno ovu svoju potrebu. Dugo vremena dijagnostiari su bili uvereni da je hipoteza o TAT-agresiji kao latentnoj manifestaciji i hipoteza o kompenzatornom odnosu manifestne i latentne (TAT) agresije skoro u potpunosti tana. Ovakva uverenja su dugo odo-levala injenicama koje se nisu slagale, koje su ak protivureile interpretacijskim pretpostavkama. Deavalo se da je neko manifestno agresivan ali je i na TAT-u davao agresivne prie. Takoe se deavalo da neko prihvata da je agresivan, da manifestno nema antisocijalne ispade i da su TAT-prie agresivne. Konano, sve ove pojave prihvatane su bez uenja, jer je svaki protokol sa TAT-priama u nekoj meri i nekim oblicima imao agresivnost kao sadraj. Ova neraiena 543 situacija uslovila je da se kliniari priklone stavu da su svi ljudi agresivni i daje sasvim sporedno da li se agresivnost ispoljava preteno manifestno ili preteno latentno. Navedeni stav je preutno prisutan u nalazima praktiara. Purcel je sproveo jedno istraivanje sa namerom da proveri ispravnost pretpostavke o kompenzatomom odnosu manifestne i TAT-agresije. Iz ove pretpostavke proistie da osoba koja je inhibirana i ne usuuje se da bude agresivna u ivotu daje veliki broj agresivnih tema na TAT-u. Meutim, Purcel je pored mere agresivnosti uveo u eksperiment i dve druge varijable: spoljni kontrolni sistem" i unutranji kontrolni sistem". Prvi se odnosi na anticipaciju ili fantaziju o kanjavanju iz spoljanjih izvora, a drugi na kanjavanje iz sebe. Istraivanje je sprove-deno na dve grupe regruta od kojih su jedni ispoljavali antisocijalno ponaanje i bili zbog toga osuivani, a drugi su bili socijalizovani. Rezultati su pokazali da su antisocijalni ispitanici dali vie agresivnih tema, a i po kvalitetu su bili drugaiji, direktniji, suroviji. Razlike izmeu socijalizovanih i antisocijalnih, odnosno manifestno agresivnih i manifestno neagresivnih jo su vie dole do izraaja kada je preko jedne formule naena kombinacija impulsa i kontrole. Nabne, antisocijalni ispitanici dali su opise spoljne kontrole", represivne, kaznene reakcije, koje su povratno opravdavale prvobitnu agresivnost. Socijalizovani, manifestno neagre-sivni ispitanici opisivali su anticipacije reakcije unutranjeg kontrolnog sistema". Osnovna pouka iz ovog istraivanja je da nema osnova nijedna generalizacija o odnosu manifestne i TAT-agresije. Antisocijalni ispitanici su direktno pro-tivureili hipotezi o kompenzatomom odnosu. Socijalizovani ispitanici nisu potvrdili svojim rezultatima hipotezu supstitucije fantazijom. Iako nije potvrena nijedna od ekspliciranih pretpostavki, dobijene su znaajne razlike. U svakom sluaju, i ovaj rad ukazuje na rizik kojem se izlae svako ko pokuava da interpretira linost putem TAT-a bez poznavanja osnovnih biografskih informacija, dakle lepom metodom. Konano, pojava agresije na TAT-u ne dokazuje daje u pitanju latentna potreba, ne dokazuje daje potiskivanje bitan i neophodan uslov projekcije TAT-tipa, i ne dokazuje da ispitanik ne prihvatu agresiju kao konstituentu svoje linosti. Lindzev i Tejessy sproveli su jedno istraivanje na dvadeset studenata, u kome je uporeena procena agresivnosti na TAT-u sa nekim drugim vrstama procene iste potrebe. Osnovna pretpostavka istraivaa bila je klasina teza da je agresija na TAT-u uslovljena potiskivanjem, neprihvatanjem agresivnosti kao konstituente autoportreta. Provera je izvrena tako to je agresivnost na TAT-u uporeena sa procenama koje zahvataju razliite slojeve odnosno nivoe mani-festno-latentnog kontinuuma. Procena konzilijuma vrlo iskusnih kliniara predstavljala je zahvat u najveu dubinu, dakle u latentno", sledei nivo je predstavljala procena samo jednog procenjivaa, zatim sledi rezultat na Rosenzweigovom PFT-u i, najzad, kao mera manifestne potrebe usvojena je samoprocena agresivnosti. Dobijeni rezultati su pravilno poredani, kao i kriterijske mere, ali kreu se obrnutim smerom. Najvee slaganje sa TAT-agresijom dobijeno je u odnosu na samoopis ili prihvaeni autoportret, realno ja". Rezultati ovog istraivanja takode odstupaju od klasinih hipoteza o genezi agresije u fantaziji kao i hipotezi o supstituciji. Naprotiv, dobijeni rezultati idu u 544 prilog nekim drugim hipotezama i miljenjima. Izgleda daje to to su ispitanici bili normalni studenti, dobrovoljci, imalo uticaja na ishod istraivanja. Ovde ima mesta da se pomene Allportovo shvatanje da je kod normalnih najadekvatniji direktni pristup i da je autoportret inteligentnih, normalnih ljudi najpouzdaniji izvor za ocenu njihove linosti. Prema tome, projektivne hipoteze nisu istog karaktera, ne mogu biti nezavisne od bitnih razlika koje postoje meu ljudima. U svakom sluaju, vriti predvianje ponaanja polazei od TAT-pria u odnosu na manifestno ponaanje je vrlo rizino. Minimalni uslov za takvu procenu predstavlja poznavanje samoopisa ispitanika kao i osnovnih biografskih informacija. Sve ovo bitno menja pomalo mitsku sliku projektivnih tehnika i TAT-a meu njima. Moda je zaista situacija zrela da odbacimo tvrdnje o tome da projektivne tehnike zaobilaze odbranu, da prodiru u

dubinu linosti i odraavaju je iznutra. Ovo je jedno tehnocentrino preterivanje. Ispravnije je govoriti o tome da izvesni ljudi, sabijeni izmeu potrebe da se iskau i anticipiranih posledica odnosno strepnje, koriste zaobilazne naine. To je, meutim, ponaanje kojim sam ispitanik zaobilazi sebe, svoju kritiku svest. Naravno, sve zavisi od toga ta on ne srne da prihvati, ta mora indirektno da iskae. Nerealno je danas tvrditi da je sadraj fantazija odreen samo onim to ovekova svest ne moe da prihvati kao kon-stituentu autoportreta. Moda je za sada najbolje odrei se naivnih hipoteza, strogih dijagnostikih zakljuaka i posvetiti vie vremena razgovorima sa ispitanikom polazei od njegovih TAT-pria kao tema. PROVERA MERNIH OSOBINA TAT-a Projektivne tehnike su uvek oskudevale u psihometrijskim dokazima svoje vrednosti, pouzdanosti i korisnosti. Takvo stanje je nastalo kao logina posledica polaznih pretpostavki koje su prihvatali svi koji su konstruisali projektivne tehnike. Nemogunost da se projektivne tehnike dokau uobiajenim psihometrijskim proverama, odnosno relativno slabi rezultati badarenja doveli su do jaza izmeu projektivista i psihometriara. Obe strane su iskazivale slabo prikriveno potcenji-vanje suprotne strane. Projektivisti su tvrdili da postojee metode provere nisu adekvatne, nisu po kompleksnosti zadataka koji treba da rese dorasle projektivnim tehnikama. Nije teko pogoditi kakvu ocenu o projektivnim tehnikama imaju potovaoci vrstih" psihometrijskih dokaza. Poslednjih decenija, sa laganom transformacijom strogo klinikih projektivnih tehnika u istraivake instrumente, antagonizam je znatno popustio. Usled toga vie njje nikakav izuzetak da u priruniku za odreenu projektivnu tehniku nalazimo i podatke o valjanosti, pouzdanosti i korisnosti. Uopteno, za ove podatke se moe rei da su obino nie vrednosti od podataka za testove sposobnosti ili upitnike i inventare. Osim toga, ovi su rezultati i znatno nestabilniji, to verovatno nastaje zbog velikog udela ispitivaa i drugih, kontrolom teko obuhvatljivih, izvora. TAT je samo poseban sluaj u grupi projektivnih tehnika. To znai da se i TAT ponaa kao ostali projektivni instrumenti. Relativno najvie podataka je prikupljeno o pouzdanosti i valjanosti TAT-a. Kako su ovi podaci dosta zavisni od izabranog postupka provere, vano je upo35 Psihodijagnostika 545 znati koji se postupci upotrebljavaju. Pouzdanost TAT-a najee je proveravana: stepenom slaganja vie procenjivaa, korelacijom izmeu testa i retesta, ali je isto tako korien i postupak pola i pola". Slaganje izmeu procenjivaa je najee primenjivani nain provere pouzdanosti TAT-a. U razliitim istraivanjima dobijeni su neujednaeni rezultati. Koeficijenti korelacije ili kontingencije rasuti su u rasponu od .30 pa do .90, to pokazuje znatnu nestabilnost. S druge strane, ima izvetaja u kojima se navodi da je potpuno slaganje" zabeleeno u 50% ili ak 75% sluajeva. Slaganje meu procenjivaima odosno konsenzus je postupak koji je ve sam po sebi optereen mnotvom nekontrolisanih faktora promene. Naravno, moe se uticati na ujednaavanje kriterijuma i sudova koje donosi grupa eksperata. Due zajedniko iskustvo u radu, nastojanje da se postigne usaglaenost ocena, raiavanje teorijskih postulata i uvoenje skala procene moe da dovede do smanjenja neslaganja. Postavlja se, meutim, pitanje: da li ima opravdanja da pouzdanost TAT-a testira unificirana grupa procenjivaa kada u praksi takve jednoobraznosti nema? TAT je tehnika koja moe da se pouzdano procenjuje, ali uz izuzetne napore i uslove, dok se u praksi, koja je zasnovana na radu individualnog kliniara, takva pouzdanost ne moe oekivati. Slaganje izmeu testa i retesta takoe se uzima kao mera pouzdanosti TAT-a. Tomkins (1947) je obavio jedno istraivanje u kome je primenio TAT na 45 devo-jaka. On je zatim podelio ispitanice u tri grupe po 15 i zatim ih retestirao u razliitim intervalima. Dobijeni su sledei rezultati: a) retest sa intervalom od 2 meseca .80 b) retest sa intervalom od 6 meseci .60 c) retest sa intervalom od 10 meseci .50 Opadanje stepena slaganja izmeu testa i retesta proporcionalno vremenskom intervalu je opta pojava. U tom pogledu, oigledno, TAT nije izuzetak. U odnosu na testove sposobnosti koeficijenti su neto nii, ali se to ne istie previe kod Tomkinsa. Postoji, meutim, problem opravdanosti primene tehnike test--retest" kao kriterijske mere pouzdanosti projektivnog instrumenta uopte, a TAT-a posebno. Naime, u TAT-materijalu javljaju se relativno trajne komponente, kao to su kognitivni i verbalni stil, i vrlo promenljive, kao to su korelati raspoloenja i aktuelnih tenzija. Na ta se onda odnosi procena o vremenskoj stabilnosti, koja ini sutinu primenjene mere? Uoptena ocena o pouzdanosti TAT-a moe imati samo formalnu vrednost. Najzad, ako ne znamo koliko je linost ispitanika bila stvarno relativno stabilna u odreenom vremenskom intervalu, to ne srne da ostane samo nepotvrena pretpostavka, onda su takvi rezultati neupotrebljivi. Poznato je da adolescenti, neurotian ili normalni u posebnim uslovima i za kratko vreme prolaze kroz znaajne transformacije, pogotovu u onim slojevima linosti koje zahvata TAT.

Podudarnost izme&u jedne i druge polovine testa takoe je koriena kao mera pouzdanosti TAT-a. Sanford (1943) je tehnikom pola i pola" proverio TAT i dobio rezultate koji su dosta homogeni i niski, a kreu se u rasponu od .46 do .48. TAT-prie su analizirane klasinim PP sistemom, odnosno ocenom varijabli 546 potrebe i pritisaka. Jedan sluaj koji je u intervalu od deset meseci testiran odnosno retestiran vie puta posluio je takoe proveri pouzdanosti. Dva procenjivaa, nezavisno jedan od drugog, procenila su sve protokole sistema PP, ali je svaki pro-cenjivao samo jednu polovinu pria. Koeficijent korelacije je iznosio .90. Tehnika pola i pola" takoe nije pogodna za odreivanje pouzdanosti pro-jektivnih tehnika. Osnovna je pretpostavka ove tehnike da zadaci reprezentuju istu stvar i u istoj meri, kao i to da je njihov raspored sluajan. Nasuprot ovome, osnovna je pretpostavka projektivnih tehnika da zadaci mere razliite stvari i u razliitoj meri, kao i to daje raspored zadataka voen odreenim planom. Uzimajui parne i neparne zadatke tobo kao simetrine", ve se ini greka u odnosu na koncept projektivnih tehnika. Rezultati koji se dobijaju tehnikom ,,pola i pola" svakako da svedoe o neemu, ali se ne moe prihvatiti daje to neto" ba pouzdanost. Valjanost TAT-a ispitivana je istim postupcima koji su korieni i pri vali-daciji ostalih projektivnih tehnika ili baterije u celini: eksperimentom, nalaenjem odgovarajuih parova i Q sortiranjem. Eksperimentalna provera valjanosti je jedna od prvih kojom se sluio Murrav. Nekoliko devojica koje su bile kod njega u gostima Murrav je ispitao sa TAT-om. Iste veeri on je ovim devojicama priao strane prie. Sledeeg dana ispitivanje sa TAT-om je ponovljeno. Pokazalo se da su prie preplavljene strahom. Na znatno egzaktniji nain primenjen je eksperimenat u istraivanju uticaja pojedinih potreba na sadraj fantazije odnosno na TAT. U ovim eksperimentima kontrolisan je uticaj gladi (Sanford, Atkins i McCleland), uticaj stimulisane seksualne potrebe (Clark) i uticaj frustracije (Bellak). Eksperiment se moe prihvatiti kao adekvatan nain provere valjanosti projektivnih tehnika. Meutim, eksperimentalna istraivanja i validiranja TAT-a koja su do danas sprovedena nisu prihvatljiva zato to je plan previe mehanian i uproen. Linost je predstavljena kao reaktivni sistem. ak i oni eksperimentalisti koji su psihoanalitiki orijenti-sani, kao to je Bellak, nisu uzimali u obzir znaaj linog stava ili koncepta o ja, ve su stimulus dovodili u neposrednu vezu sa odgovorom. Tehnika otkrivanja istog porekla ili parovanja (matching) spada meu klasine i oprobane postupke validiranja u klinikoj psihologiji. Harrison je TAT-pro-tokole grupe psihijatrijskih bolesnika pomeao sa istorijama bolesti. Zatim je pristupio parovanju, da spoji TAT-protokol sa istorijom istog bolesnika, iako TAT nije imao oznake po kojima bi otkrio isto poreklo. U 80% sluajeva uspeo je da pronae prave parove. I drugi eksperti su koristili ovu tehniku i postizali su pogot-ke u preko 50% parova dokumenata. Tehnika otkrivanja istog porekla previe zavisi od procenjivaa, ostavlja van domaaja uvid i kontrolu kriterijuma i osobina koje je procenjiva koristio i ne unapreuje znanje. Ona se moe prihvatiti u preliminarnim istraivanjima u kojima je i zadatak globalan, treba odrediti da li tu ima neto". Za dalje, odreenije dokazivanje valjanosti tehnika parovanja vie ne moe da poslui. Naime, ekspliciranje kriterijuma i varijabli po kojima je podudarnost porekla odreena predstavlja uvod u drugu, precizniju vrstu validacije. Tehnika Q sortiranja dostaje korienau validiranju projektivnih tehnika, TAT-a pa i celokupne klinike baterije. Velika je prednost korienja Q sortiranja 547 ta to je najblia praktinoj nameni TAT-a. Naime, operacija validiranja sastoji se u uporeivanju opisa linosti ispitanika zasnovanog na analizi TAT-a sa opisom iste linosti od strane kriterijskog procenjivaca, najee psihoterapeuta. Prema tome, ne uporeujemo protokole, sirove podatke izmeu sebe, ve interpretacije koje su stvorene obradom. Pored toga, mogue je praviti poreenje interpretacije TAT-a sa razliitim stepenima i vrstama kriterijske procene linosti. Na primer, umesto samo jednog kriterijskog opisa moemo uvesti opis koji je psihoterapeut dao posle 20, 50 ili 100 seansi sa sluajem. Na ovaj nain utvrujemo prediktivnu vrednost interpretacije TAT-a kao i dubinu zahvata koja je zamagljena u kratkoj psihoterapiji. Na isti nain moemo poveati i vrstinu" kriterijuma. Umesto da interpretaciju TAT-a uporedimo sa ocenom samo jednog terapeuta, moemo je uporediti sa konzilijarnom ocenom najboljih strunjaka. Mogunosti variranja jedne i druge strane daleko su bolje kod Q sortiranja nego drugih tehnika. Najzad, prednost validiranja sa Q tehnikom je i to to su varijable koje se koriste u ocenji-vanju linosti eksplicirane i to se moe ustanoviti koje osobine doprinose uspehu a koje ne. 548 XXIII. PSIHOLOKA PROCENA: NALAZ I MILJENJE Tipian kliniki psihodijagnostiki pristup podrazumeva ekstenzivno i intenzivno ispitivanje odreenog pojedinca. Dok kod grupnog ispitivanja na velikom broju ispitanika primenjujemo mali broj testova,

dotle u klinikom ispitivanju na jednom sluaju primenjujemo veliki broj razliitih dijagnostikih metoda. U prvom sluaju vrimo ispitivanje, a u drugom eksploraciju. Izmeu tipinog grupnog ispitivanja i klinikog ispitivanja postoje mnoge slinosti i razlike. Da bismo odredili sutinu klinikog pristupa, podvui emo razlike. Kliniki metod odlikuje: 1. pojedinac kao predmet posmatranja, 2. eksplorativni karakter nacrta prouavanja, 3. ekstenzivno prikupljanje heterogenih podataka (po ugledu na istoriju sluaja), 4. aktivan uticaj kliniara u svim fazama rada kako na prikupljanje informacija tako i na obradu i zakljuivanje i 5. kliniki nain klasifikacije, evaluacije i interpretacije. Meu mnogobrojnim problemima koji se javljaju u vezi sa klinikom metodom ovde emo izdvojiti sledei: kako se vri integracija (kako treba da se vri) sakupljenih heterogenih podataka? ADMINISTRATIVNI ASPEKT PSIHOLOKE DIJAGNOZE Psiholoka dijagnoza ima mnoge aspekte. Pored naunog i pravnog ona ima i administrativni vid. Naime, svoje zakljuke o sluaju psiholog najee iznosi u pismenoj formi. Ovaj izvetaj predstavlja (ili treba da predstavlja) nalaz, odnosno prikaz najvanijih dijagnostikih indikatora i miljenje, odnosno procenu, interpretaciju i eventualnu preporuku. Neopravdano je da se izvetaj svede samo na nalaz ili samo na miljenje koje ne bi bilo na odgovarajui nain dokumentovano. Psiholoki izvetaj predstavlja produkt rada psihologa i prua dokumentovanu sliku njegove psihodijagnostike vetine. I forma i sadrina izvetaja u stvarnosti varira od psihologa do psihologa, od ustanove do ustanove, a ne retko i od sluaja do sluaja. U nekim sluajevima izvetaj psihologa daje se u dve forme: pismenoj i usmenoj. Mada je davanje usmenog izvetaja manji problem od pismenog, ipak ih moramo zajedniki tretirati. Pismeni izvetaji, po pravilu, sadre obaveznije cen-zurisanje, uzdrljivije i ogranienije zakljuke nego usmeni izvetaji. Usmeni izvetaji, meutim, teko se mogu proveravati i oni vie doprinose uspehu ili neuspehu konkretnog kliniara nego disciplini u celini. U nekim sluajevima trae 549 se obe forme izvetaja, npr. na sudu ili kod timske obrade sluaja. Usmeni izvetaj je esto liniji stav psihologa nego njegov pismeni izvetaj. FORME PSIHOLOKOG IZVETAJA Psiholoki nalaz i miljenje razliito je po formi i zavisi od niza faktora. Najei uzroci varijacije psiholokog izvetaja mogu biti sledei: Uzrast ispitanika. Naime, psiholoki izvetaj nije i ne treba da bude isti za ispitanike svih uzrasta. Primenjene metode. Zavisno od vrste i broja metoda varira i obim i sadraj psiholokog izvetaja. Objektivne metode iziskuju manje, a projektivne metode iziskuju vie teksta u izvetaju. Kome je izvetaj namenjenl Psiholoki izvetaj ne treba da bude isto nauan", ve treba da bude funkcionalan u odnosu na ustanovu ili profesiju kojima je namenjen. Kliniki psiholozi alju svoje izvetaje, osim lekaru neuropsihijatru, i drugim strunjacima: sudijama, defektolozima, socijalnim radnicima ili nastavnicima. Nije mudro ako se oekuje da e svi ti ljudi razumeti psiholoki izvetaj (terminologiju, klasifikaciju i pojmove) tano onako kako je to psiholog zamislio (ili de fakto napisao, to ve moe da bude jedno odstupanje). Zadatak koji se pred psihologa postavlja. Izvetaj mora biti funkcionalan u odnosu na zadatak koji se u konkretnom ispitivanju postavlja. Budui da zadaci mogu biti veoma razliiti, prirodno je to su izvetaji prilagoeni tim razlikama. Ovo je utoliko razumljivije to je zadatak psiholokog ispitivanja najee vezan i za sve do sada nabrojane faktore: uzrast ispitanika, primenjenu metodu i ustanovu ili pojedinca kome se nalaz upuuje. Konkretno, zadaci mogu da budu: - odreivanje intelektualne sposobnosti, procena intelektualnog oteenja, - dijagnostika klasifikacija ili diferencijalna dijagnoza, - procena zrelosti linosti, - procena deteriorizacije linosti, - procena napretka ili nazadovanja izmeu dva ili vie uzastopnih ispitivanja itd. OSNOVNE KOMPONENTE PSIHOLOKOG IZVETAJA Ve smo napomenuli da funkcionalnost izvetaja zahteva da se on sastavlja na vie naina zavisno od nabrojanih inilaca. Meutim, izvesni zahtevi su zajedniki za sve izvetaje. Ovi zahtevi su sledei: 1. Osnovni podaci o ispitaniku (ime i prezime, starost, zanimanje, kolska sprema, brano stanje i domicil). 2. Staje razlog upuivanju na psiholoko ispitivanje (npr. dolazi zbog ,,ne-uspeha u koli", procene duevne razvijenosti na zahtev suda", izmene u ponaanju koje je naglo nastupilo" ili pomoi u diferencijalnoj dijagnozi" itd.). 3. Opta impresija o ispitaniku (kako deluje na oveka sa ulice", zdravo-razumski gledano), njegov

odnos prema ispitivau i situaciji da treba da 550 bude ispitan i najzad promene u stavovima do kojih dolazi tokom ispitivanja (npr. ,,u poetku je nepoverljiv, hladan, zatvoren, ali se pri kraju ispitivanja otvorio pa i vezao za ispitivaa"). 4. Ponaanje u test-situaciji. Tu spada stav i motivacija prema psiholokom ispitivanju u celini, prema pojedinim metodama (ako se ponaanje diferencira, npr. na testovima inteligencije je eljan uspeha, pokazuje i ambiciju brzine i ambiciju kvaliteta, ali na projektivnim testovima postaje nesiguran i izjavljuje da ne voli takve stvari), ili ak pojedinim zadacima (npr. na TAT slici 13 MF ispitanica je briznula u pla). Do sada navedene rubrike imaju funkciju da kontekstualno odrede znaenje, smisao psiholokih podataka dobijenih samim testiranjem. Kao to osnovni podaci definiu najiri socijalni okvir linosti koju ispitujemo (npr. N. N. 16 godina, uenik gimnazije iz Beograda; M. M. 45 godina, inenjer, neoenjen, iz Ljubljane ili L. L. 13 godina, bez zanimanja, nepismena, iz sela S. kod Viegrada), tako ponaanje u test-situaciji omoguava evaluaciju test-podataka s obzirom na vero-dostojnost. 5. Koje su tehnike primenjene. Tehnike moemo jednostavno nabrojati ili ih moemo navoditi prema nekom sistemu klasifikacije podataka pri-menjenom u nalazu. Umesto da se tehnike jednostavno nabroje, moemo da pored rubrike inteligencija i nain miljenja" navedemo tehnike po kojima je ova rubrika analizirana i interpretirana (npr. VB skala Fl, RPM i Bender-motor-getalt-test). Navoenje tehnika koje su koriene ima pored isto informativnog i karakter argumenata za valjanost informacija kojima smo se sluili. 6. Procena intelektualnih sposobnosti i procena miljenja. Gotovo da i nema psiholokog izvetaja u kome se, kao primarni ili sekundarni zadatak, ne postavlja i procena inteligencije. U klinike svrhe nije dovoljno zadrati se samo na proceni opte sposobnosti. Razlog je taj to u veini sluajeva, u ovoj ili onoj meri, postoji ometanje ili oteenje inteligencije. Kada je ometanje privremeno ili manjeg intenziteta, govorimo o efikasnosti" (sniena je efikasnost"), a kada je trajno ili veoma intenzivno, govorimo o oteenju miljenja". Analizu testovnih podataka i test-ponaanja moemo da vrimo u vie rubrika: - procena nivoa opte sposobnosti (OIS), - kvalitativna analiza verbalizacije i naina reenja problema sa gledita nozolokih (diferencijalnodijagnostikih specifinosti i personolokih, - profil-analiza i skater-analiza Wechslerovih skala (VB fl ili VISC), - uporedna analiza svih testova kojima su zahvaene inteligencija i kognitivni procesi. 7. Procena linosti je, u ovoj ili onoj meri, sastavni deo svakog psiholokog izvetaja. Sadraj ove rubrike je u principu funkcionalan u odnosu na cilj 551 psiholokog ispitivanja. Ova rubrika, kada je nalaz namenjen psihijatrima, psihoterapeutima ili sudovima, predstavlja najsloeniji deo dijagnostikog zadatka psihologa. U najgrubljim crtama njime obuhvatamo: - crte linosti koje su procenjene kao spacifine za ispitanika ili su kod njega veoma istaknute (struktura linosti), - tendencije, konflikte, mehanizme odbrane, fiksacije i afekte (dinamika linosti), - stav prema sebi, prema realnosti i svesnu motivaciju, obrasce interperso-nalnih odnosa, vezivanja i konflikte u konkretnim socijalnim relacijama, - etioloke hipoteze, bilo sa psihodinamikog stanovita ili prema teoriji uenja, - hipotetinu klasifikaciju linosti, prema ispitivanjem utvrenim obe-lejima, u nozoloke kategorije (dijagnostika klasifikacija). 8. Predloi i preporuke koje se daju na osnovu izvrenog ispitivanja, a u odnosu na odreeni poznati kriterijum. Najei sluajevi u kojima se trai predlog psihologa jesu u vezi sa podobnou ispitanika za psihoterapiju, odreeni rehabilitacioni program ili podobnost za vrenje roditeljskih dunosti. Za razliku od prethodnih rubrika, ova apeluje na predikciju, odnosno ponaanje ispitanika u nekoj buduoj situaciji. 9. Zakljuak je neobavezni deo psiholokog izvetaja. U principu se ovde saeto ponavlja ono to je argumentovano i opirnije ve navedeno u izvetaju. Kod psihijatrijskih sluajeva u zakljuku se daje dijagnostika hipoteza". Ona obuhvata, u najkraoj formi, odgovor na postavljeni zadatak (npr. osoba visoke inteligencije; veoma naglaena opsesivno--kompulzivna neuroza). NAMENA PSIHOLOKOG NALAZA Svrha psiholokog izvetaja je da omogui neku znaajnu odluku ili akciju koja se direktno tie ispitanika. To znai da izvetaj postavlja psihologa u odnos dvostruke odgovornosti: prema ispitaniku i prema strunjaku ili ustanovi koja donosi ili sprovodi odluku (terapijsku, rehabilitacionu, administrativnu ili sudsku). Psiholoki izvetaj je forma kojom psiholog posreduje izmeu sluaja i

izvrioca, kao i izmeu naunih principa i empirijskih zadataka klinike psihologije kao pri-menjene discipline. S obzirom na injenicu da praksa klinikih psihologa esto ide ispred (zlobno bi se moglo primetiti da ponekad ide i iza ili mimo) fundamentalnih istraivanja i saznanja, gotovo je neizbeno da se mnogi problemi reavaju zahvaljujui vie umenosti i taktu praktiara nego nauci. Zadatak koji se pred psihologa postavlja nije uvek eksplicitan. To je naroito sluaj u psihijatrijskim ustanovama, gde je usvojena neka forma interprofesionalne saradnje. Motivi upuivanja sluaja psihologu mogu biti razliiti. Ponekad je to tekoa psihijatra da se odlui izmeu dve podjednako prihvatljive dijagnoze, potreba da nae spoljnu potvrdu za neku svoju ideju u vezi sa dijagnozom pacijenta, potpuna nejasnoa sluaja, usled ega psihijatar trai neto od ega e da 552 poe ili je to spor izmeu vie dijagnostiara. Ovi motivi se naravno ne ekspliciraju u pismenoj formi. U eksplicitne izvetajne zahteve sastavljanja izvetaja ubrajamo: a) Deskripciju. One aspekte linosti koje ispitujemo odreenim psihodijag-nostikim postupcima moramo na funkcionalan nain prikazati u izvetaju. Budui daje psiholoki izvetaj razliit od naunog elaborata, u njega ne unosimo potpuni opis. Prikaz koji dajemo u izvetaju temelji se na znatno opirnijem protokolu ispitivanja. U izvetaj unosimo selekcionirane, dijagnostiki ilustrativne i znaajne segmente ponaanja. Prilikom odabiranja nastojimo da jasno, kratko i funkcionalno prikaemo bitne aspekte linosti ispitanika. b) Argumentaciju, praene, interpretacije i sudove. U naelu svi podaci dobijeni psiholokim ispitivanjem, bilo da su kvantitativni ili kvalitativni, unose se u nalaz sa evaluacijom. Neograeni podaci ne treba da se unose u psiholoki izvetaj. Podaci moraju biti osmiljeni i propraeni odgovarajuim komentarom, tako da ih moe razumeti onaj kome je izvetaj namenjen. U naelu sve podatke dobijene ispitivanjem jednog ispitanika moramo proceniti, klasifikovati i evaluirati. Po mogunosti sve parcijalne zakljuke treba dovesti u meusobnu vezu, odnosno treba ih generalno interpretirati. Interpretacija i argumenti (rezultati, procene, sudovi) treba da budu povezani i usklaeni. Podatke treba interpretirati, a interpretacije argumentovati. c) Razumljivost. U praksi se deava da psiholog u nalazu opie sluaj koji i sam ne razume. Takav nalaz je obino i za druge nerazumljiv, sem ukoliko ga neko drugi ne interpretira odnosno objasni. Zadatak, meutim, nije da navodimo druge da razglabaju o znaenju upotrebljenih termina, konstrukcija i naeg shvatanja sluaja. U razumevanju sluaja psiholog mora da bude ispred onoga kome je nalaz namenjen. To je preduslov da bi mogao da pomogne drugom da sluaj razume, shvati. Ukratko, sluaj mora biti shvaen od strane psihologa, a nalaz mora biti shvatljiv. d) Opredeljenost. Ve je reeno da psiholoki izvetaj, u krajnjoj liniji, treba da omogui donoenje neke odluke. Svi prethodno nabrojani zahtevi nemaju praktini znaaj ukoliko ne doprinesu ovom zahtevu. Psiholoko ispitivanje se zato i preduzima da bi se znalo da li je ispitanik neurotian ili normalan, intelektualno oteen ili ne, ima li izgleda da se popravi pri-menom izvesnih sudskih sankcija ili ne, da li je sposoban da sazri pri-menom odreene vrste psihoterapije ili nije. Mada je oigledno daje opredeljenost psihologa u odnosu na postavljeni dijagnostiki problem najvanija taka psiholokog izvetaja*, bar za one koji se konsultuju sa psiholozima, u izvesnim sluajevima ovaj zah* Veini klinikih psihologa je poznata praksa psihijatra ili sudija da izvetaj itaju od kraja. Ovi strunjaci, kada dobiju izvetaj, prvo itaju zakljuak. Oni, naime, trae reenje za problem koji njih pritiska, odnosno pomo u odluci. Psiholozi smatraju da se ovim potcenjuje njihov rad tj. trud uloen u opis, procenjivanje, analizu i interpretaciju dinamike linosti ispitanika. 553 tev se ne moe zadovoljiti. Nedostatak iskustva u odnosu na kriterijsko ponaanje, nepodeenost psiholokih metoda ili neodreenost indikatora mogu onemoguiti opredeljivanje. Treba istai da nauni i profesionalni moral daju psihologu pravo da se uzdri od suda kada mu za to nedostaju presudni elementi (podaci ili potrebno znanje). Kada bismo pokuali da saeto odredimo nune predradnje i preduslove psiholokog izvetaja, rekli bismo: Nema dobrih izvetaja bez dobrih informacija. Nema dobrih izvetaja bez dobrog procenjivanja informacija. Nema dobrih nalaza bez dobre interpretacije svih informacija i procena. Nema dobre interpretacije bez dobre teorije. U stvari, put od informacionog procesa do donoenja zakljuka sadri mnogo meulanova i mnogo operacija. Zbog toga je mogunost pogreaka veoma velika. Imajui u vidu tu mogunost, u poslednje vreme se u dijagnostikom procesu primenjuju modeli statistikih teorija (teorija informacije, teorija odluivanja, teorija sekvencijalne analize).

OPTI PROBLEM INTEGRACIJE PODATAKA U savremenoj psihodijagnostikoj praksi odomaila se ekstenzivna eksplo-racija sa multimetodskim skupinama. Veina kliniaraprimenjuje u proeku 5-10 psiho dijagnostikih metoda po ispitaniku. Posmatrajui najee skupine takvih metoda koje su u literaturi (SAD, VB, Francuska i zemalja koje su pod njihovim uticajem u naunom pogledu) navode, moemo konstatovati da su one sastavljene uglavnom od istih testova: VB skale, Rorschachove metode, TAT-a JAM-a, MMPI-ja i drugih. Primena skupina, eksplicitno ili implicitno, pretpostavlja da postoji neki princip, neka strategija" na kojoj se /asniva izbor (selekcija), redosled primene, komplementarnost i na kraju mogunost sinteze dobijenih heterogenih podataka. Po svemu sudei savremena klinika psihodijagnostika usvojila je kao svoje strateko naelo istoriju sluaja. Traei sigurnost koju nisu nali ni u jednom savremenom testu linosti, kliniari su pribegli traenju sigurnosti u velikom broju metoda. Zbog niske validnosti i nepouzdanosti veine pojedinanih metoda javlja se potreba uvoenja kontrolnog para", dupliranja opita kojim se ispituje ista osobina. Ovaj postupak je veoma diskutabilan. Kliniar je na kraju takvog ispitivanja suoen sa mnotvom raznorodnih podataka o pojedinanom ispitaniku. Ovu situaciju neki nazivaju inflacijom podataka". Dok sjedne strane poveavaju svoje poverenje i pouzdanost u dijagnostiki sud, dotle poveanje kvantiteta informacija komplikuje problem zakljuivanja. Izbor metoda za skupinu je ili proizvoljno ili isto empirijski odreen. Sem kriterija prihvaenosti u praksi, teko je nai uverljivije objanjenje, a pogotovu dokaz, za uvoenje odreenih metoda u konkretnu skupinu. Veina kliniara-po-etnika prihvata skupine koje ve koriste starije kolege. U statistikom i psihome-trijskom pogledu ovakve skupine su jo manje proverene nego parametri ukljuenih pojedinanih metoda. Njih moramo razlikovati od baterija testova, koje su 554 zajedniki badarene, primerene i metrijski meusobno uporedijive (npr. VB skala, odnosno suptestovi ove skale). Meusobni odnos metoda u skupini nije nita bolji ni u teorijskom pogledu. Teorijsko jedinstvo postojeih multimetodskih skupina ili uopte ne postoji ili je vrlo labavo. Teko je nai teorijsko obrazloenje zato su u skupinu ukljuene metode A, B i C, a ne E, F ili G. Implikacije ovakvog metodolokog empirizma su dalekosene. Na prvom mestu to oteava integraciju i interpretaciju, to je primarni zadatak dijagnostike. Za sada su poznata dva pokuaja da se nade teorijsko jedinstvo multimetodskih skupina. STATISTIKI POSTUPCI INTEGRACIJE Za razliku od klinikog naina integracije, koji je u osnovi nedovoljno prouen, nedovoljno opisan i nedovoljno proveren, statistika integracija je jedin-stvenija, pristupanija prouavanju. Ima nekoliko statistikih metoda sumarnog (integrativnog) prikazivanja podataka. 1. Sumiranje ponderiranih podataka predstavlja najpoznatiji nain statistike integracije. Podaci koji su prethodno provereni ponderiraju se prema odreenoj skali, a zatim se sumiraju ili ubacuju u odreenu empirijsku formulu. Dobijeni rezultat je indikator kritikog obeleja. 2. Psihografska (profil) metoda. Primenjuje se u sluaju multidimenzio-nalnih kriterijskih obeleja. Vrednosti pojedinih dimenzija, mogu se meusobno uporeivati svoenjem na standardne jedinice, to je svakako znaajna olakica za pouzdanu interpretaciju. Nesumnjivo je da statistike metode integracije izgledaju suvie uproene i mehanike u odnosu na pojave koje pokuavamo pomou njih da procenimo. To je principijelno pitanje koje se direktno nadovezuje na fundamentalni metodoloki problem itave psihologije. Naime, u pitanju je mogunost primene matematike u psihologiji. Bez obzira na napredak koji je u psiholokoj metodologiji uinjen za poslednjih pedeset godina, koji je, u stvari, prisno vezan za matematizaciju" psihologije, jo uvek ima otpora koji se naroito otro javljaju upravo u klinikoj psihologiji. Protivnici statistikih metoda, polazei od postojeih a koje nisu bez slabosti, istiu da se njima pojave nerealno opisuju, osiromauju ili pretvaraju u besmislene apstrakcije. Oni odbacujui postojee statistike metode odbacuju a priori i princip matematizacije. Oni istiu da statistiki metod ne moe realno da zahvati pojave koje kliniari ispituju, za razliku od klinike metode koja to navodno moe. Odgovor statistiki orijentisanih psihologa je da statistike ili matematike metode, formule i pojmovi moraju da se tretiraju kao i ostale teorijske konstrukcije. Mi nemamo a priori kriterij za razlikovanje ta je vie a ta manje realno, naroito u psihologiji. Kao nauka, i psihologija se slui pojmovima, dakle apstrakcijama. Pojmovi, bilo da su matematiki ili ne, potvruju se ili se odbacuju na osnovu kriterija koji su zajedniki i ostalim naukama. Naime, pojam ili hipoteza data u verbalnim ili matematikim simbolima i relacijama nauna je ako omoguava: 555 1. manipulaciju odreenim pojavama, 2. kontrolu odreenih pojava ili varijabli i

3. predikciju. Nebitno je ta neko smatra dobrim ili loim mimo ovih kriterija naunosti. Usvajanjem ovih kriterija oslobaamo se potrebe verovanja, bilo u prihvaene teorije, prihvaenu praksu ili u prihvaene autoritete. Drugim recima, statistiki pristup se nadovezuje na objektivizam i pozitivizam u nauci. Primena statistikih metoda koje smo ovde nabrojali mogua je samo pod uslovom: a) ako je izvreno prethodno istraivanje tokom kojeg je obavljena ajtem--analiza i postavljena statistika formula, b) ako je jasno definisan kriterij po mogunosti jednostavan, c) ako izabrani indikatori imaju zadovoljavajuu pouzdanost i d) ako je populacija stabilna. IZBOR NIVOA INTERPRETACIJE Kada pristupamo pisanju nalaza, neizbeno se suoavamo sa poduim nizom alternativa. Ve na samom poetku prilgoavamo se struci poruioca, njegovoj naunoj i strunoj orijentaciji i kompetenciji, zadatku kdji je postavljen i alternativama reenja koja su za dati sluaj aktuelna i mogua. Svi formalni aspekti nalaza i miljenja treba da su funkcionalno podreeni osnovnim opredeljenjima koja smo u navedenim problemima zauzeli. Ve smo ranije napisali da je psiholog u ulozi dijagnostiara posrednik izmeu dve osobe, terapeuta i pacijenta. Da bi ovu funkciju releja" mogao da ispuni, psiholog mora poznavati obe strane. Bez toga je teko zamisliti da e biti u stanju da prebrodi protivurenost svog poloaja oveka izmeu". On je dospeo u taj poloaj da bi omoguio da osoba A (terapeut) bolje, selektivnije, ciljano" vidi osobu B (pacijenta), a eventualno i da ga bolje razume. U svakom sluaju da svr-sishodnije ispuni svoje obaveze u odnosu na njega (objektivni aspekt!). Da bi psiholog mogao da ispuni taj zadatak, on mora da unese statistiko-normativne procene (objektivnost), a uporedo sa tim i da sam shvati ispitanika. Psiholog koji nije shvatio sluaj ne moe da olaka razumevanje sluaja ni drugome. To znai da psihologdijagnostiar, kao relej, moe da olaka shvatanje, da priblii A i B, ali isto tako on moe da otea i zasmeta. Ova funkcija releja odnosno pomagaa komunikacije" nije za sada dovoljno objanjena. U ispunjavanju zadatka osvetljivaa sluaja" psiholog se koristi tehnikama, radi prikupljanja i odmeravanja relevantnih informacija, i teorijom, radi interpretacije tih podataka. Interpretacijom podataka psiholog pronalazi znaenje. U zavisnosti od toga kako je odabrao i podesio prevoenje" testovnih podataka u vantestovne, odnosno kako je pronalazio vezu podataka i znaenja, zavisie uspenost njegove funkcije releja. Interpretacija moe da ostane prizemna, tesno vezana za samo testovno ponaanje. Blago odstupanje od tog nivoa predstavlja normativno ocenjivanje testovnih pokazatelja, ili prevoenje kao ,,po sanovniku". 556 Suprotnu krajnost predstavlja pesnika interpretacija", koja je sasvim neobavezna, slobodna i nedopustiva. Mada je problem interpretacije tesno vezan za pitanje opte teorije ponaanja, opredeljenja za odreenu teoriju linosti ili eklektiki i ad hoc izbor, ipak tu postoji i izvesna sloboda. Pod ovim podra-zumevamo mogunost fakultativnog izbora dubine ili nivoa interpretacije. Dubina ili sloj je element koji moe da varira relativno nezavisno od teorije. Uzmimo ovakav primer. Po zavrenom testiranju i obradi protokola psiholog pristupa analizi i interpretaciji podataka. On izdvaja izvesne podatke kao znaajne i nametljive i konstatuje da oni otkrivaju opsesivne i neurastenine tendencije". Posle ove klasifikacije, i poto suprotne tendencije" nije naao, on zakljuuje da je ispitanik opsesivna i neurotina linost". ta pokazuje ovaj primer? Pre svega, lako je mogue da je psiholog bio u pravu u tom smislu to i psihijatri dolaze do istog dijagnostikog suda o pacijentu. On je, prema tome, u svojstvu objektivnog" i instrumentima voenog sudije pruio snanu podrku subjektivnosti suenja psihijatara. On je bio koristan, on je pomogao da se psihijatri osete sigurniji. Meutim, s druge strane gledano on je izveo samo jedan logiki hokus-pokus. On je testovne pokazatelje odmah preveo u kraepelinovske kategorije. Da to ne bi bilo suvie providno i direktno, on je prvo izveo mali prevod", pa je upotrebio manje obavezni termin tendencije". Meutim, u nastavku on je tendencije" ve tretirao kao vaan nalaz i iz njih je izveo i konani dijagnostiki sud. Tezu daje zakljuak taan on dokazuje time to je naao tendenciju. Intervju i anamneza ovog sluaja iznose na videlo daje doao da se leci od alkoholizma. Po zanimanju je traktorista iz okoline Bijeljine, ima oko trideset godina, oenjen je i ima decu. Svoj posao obavlja korektno. Kada se napije, a to se dogaa nekoliko puta meseno, ne pravi ispade (acting out), ve se povlai i spava. Na VB skali inteligencije, i pored oskudnog obrazovanja, dostie IQ preko 95. Na Rorschachu broj odgovora je oko 20. Veina je blizu popularnog sadraja, sa preteno dobrom formom i sa nekoliko anatomskih odgovora (hipohondrijskih), sa kvalitetom regresije i akumulisanih pri kraju serije. Drugi nain interpretacije mogao bi da mimoie kraepelinovsku klasifikaciju i da se orijentie na psihodinamiki pristup. U tom sluaju kategorije u koje se relativni podaci prevode" bie druge vrste.

Rei emo da ego ispitanika uspeva da dri pod kontrolom impulse oslanjajui se na potiskivanje, na izolaciju afekta, racionalizaciju. Na taj nain impulsi su pod kontrolom, to uslovljava delimino osiromaenje oseajnosti, spontanosti i fantazije (F% visok i suma C = 0). S druge strane, obuzdavajui svoja oseanja, impulse i rtvujui svoju autentinost i slobodu", ispitanik moe da prihvati zahteve realnosti, da se podredi odricanjima i da kontrolie druge ljude prema pravilima realnosti. On je za druge malo hladna, racionalna, vrsta linost. Ovaj pristup interpretaciji iziskuje da definiemo dve komponente: dinamiku ravnoteu divergentnih snaga linosti, kao i slaba mesta u sistemu" te ravnotee: konflikte, probleme i ispade ili simptome. Iz prethodnog prevoda" sledi da je ovaj pacijent uspeo da svoje impulse podvede pod kontrolu ega i super ega. Takoe smo nali da je njegova ravnotea samo privremena, da ona omoguava due intervale dobrog funkcionisanja", ali istovremeno i krae intervale sloma 557 sistema" odnosno regresije. ta se moe navesti kao problem" ili dominantni konflikt" ove osobe? Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je poznavati ponaanje u realnosti, kao i njegov doivljaj i ocenu sebe i svoje vrednosti. Nemajui vrste podatke o samooceni, jer ih on sam nije mogao formulisati, moglo bi se rei daje njegov osnovni problem u tome to je suvie rigidan, to se previe oslonio na jedan kompulzivan nain manipuliranja sobom, na zabludu automatskog reciprociteta, da e dajui ljudima svoj rad od njih automatski, zauzvrat, dobiti ispunjenje svojih elja. On je vrlo krut i pasivan u iznoenju onih potreba koje smatra nespojivim sa snagom i mukou. Poto je tako blokirao put realizaciji svojih pasivnih i slobodnih erotskih potreba, on ostaje izdvojen, usamljen i verovatno nezadovoljan, moda i ogoren (mada mu nije sasvim jasno zato). Poto je uspeo da se adaptira kao rigidno kompulzivni karakter, on se postepeno iscrpljuje" i dolazi do nastupa depresije (autoagresije, usamljenosti i straha od smrti). Alkohol je u ovom sluaju sredstvo za provokaciju regresije. Ovakve interpretacijske formulacije veoma su slobodne u odnosu na testov-ne podatke. Ukoliko se interpretacija vie pribliava kompletnoj rekonstrukciji" dinamike, utoliko je prisvojena sloboda interpretatora vea. Na kraju, od interpretacije kao klasifikacije prelazimo na interpretaciju linosti kao dinamike celine", skoro kao umetnikog lika. Oigledno je da u toj drugoj fazi interpretator unosi ne samo svoje znanje o pojedinanim fenomenima (klasifikacija) ve i svoju psiholoku invenciju identifikujui se sa ispitanikom. Procenjiva, dakle, daje psihodinamiku interpretaciju" ispitanika kao celovite linosti na temelju svog znanja i raspolaganja pojedinanim kategorijama. Osnovni problem ovde je u tom prelazu od interpretacije pojedinosti ka interpretaciji ele linosti. Sami proce-njivai, po pravilu, pozivaju se na parcijalne interpretacije (klasifikacije) kao dokaz" za interpretacijsku invenciju. Svakako da ima manje i vie slobodnih pro-cenjivaa. Oni kontrolisaniji dae prednost onome to je faktiki registrovano tehnikama i interpretaciji tih fragmenata eksponiranja linosti u testsituaciji. Naravno, i oni su suoeni sa problemom ta uraditi sa tim fragmentima, kako inte-grisati fragmente? U nedostatku potvreno valjanih formula" za integraciju, oni su prisiljeni da prihvate fragmentarnost ili da pribegnu slobodnoj invenciji. Oni koji su manje kontrolisani ,,sa arom" e se baciti na kreiranje", na invenciju, doputajui sebi da uveliko prevaziu sve granice do kojih se dokazi mogu upotrebiti. Rezultat moe biti veoma plastina slika dinamike, ali i takva sugestivnost da moramo poverovati u prevagu romansijerstva nad strunou. Romansijer-ska inventivnost, bez obzira na impresivnu plastinost likova" koji se tako dobi-jaju, nije prihvatljiv pravac dijagnostike prakse. U interpretaciji moemo pokuati da pruimo terapeutu to vie oslonaca za njegov rad. Pored normativnih ocena i deskriptivno klasifikacionih sudova, dijag-nostiar se moe osetiti ponukan da prui jo vie. On moe da se upusti u predik-tivne i postdiktivne procene. Trenutno je predikcija vrlo renomiran kriterijum i sasvim je sigurno da uspeh u predvianju moe da doprinese korisnosti psihodijag-nostike. Nastojanje da se ostvari dobra predikcija vodi nas ka jednoj drugoj vrsti transformacija testovnih podataka. Poto je predvianje vezano za konkretne 558 uslove i specijalizovano ponaanje, opte teorije ponaanja nisu od velike koristi. Predvianje se veinom svodi na povezivanje odreenih psihotehnikih indikatora sa kriterijumom na osnovu empirijskih istraivanja. Drugim recima, u takvim zadacima kliniar simulira statistiku formulu. Interpretacija se u operaciji predvianja ograniava na primenu odreenih skala, na klasifikaciju testovnih pokazatelja prema unapred pripremljenim grupama odgovora koje imaju empirijski utvrenu pondersku vrednost. U klinikoj interpretaciji sluajeva ee se susreemo sa postdiktivnim suenjem. Umesto da pokuava predvideti ta e sluaj uiniti u budunosti, kako e se pokazati u nekoj kritikoj situaciji ili specifinim uslovima, dijagnostiar se okree njegovoj prolosti. Na osnovu aktuelno prikupljenih podataka i psihodi-namike teorije razvoja dijagnostiar nastoji da povee znaenje test-podataka sa teorijskom meuvarijablom. Smisao ove operacije je da oktrijemo nesvesne etiolo-ke inioce simptoma i ispada, odnosno linosti kao specifine celine. Ukoliko bi uspeo u postdikciji, aktuelni

fenomen (simptom, ispad ili sindrom) bi bio objanjen i njegovo uklanjanje, u skladu sa postavkama psihodinamike terapije, bilo bi ubrzano i sigurnije. Jasno je prema tome da etioloka postikcija ima vrlo visok stepen korisnosti. Prediktivno suenje je empirijski orijentisano, dok je postdiktivno tesno vezano za teoriju. U navedenom sluaju u interpretaciji bismo nastojali da pove-emo aktuelne fenomene testovnog i vantestovnog ponaanja sa duboko nesve-snim, potisnutim potrebama koje su svojim delovanjem odredile i/bor osnovnih mehanizama odbrane, aranman tih odbrana, ukratko karakter linosti. Crte urednosti, relativne tedljivosti, uzdranosti od emocionalnog davanja" i racionalnost bile bi prevedene, preklasifikovane u kategorije analnosti i somatskog narcizma. Iz ovoga bi, po teoriji, sledile odreene pretpostavke o naravi majke, o nainu vaspi-tanja (socijalizacije) i moda o emocionalnoj atmosferi u odnosima izmeu majke i deteta, a eventualno u itavoj porodinoj grupi. Budui da je psihoanalitika teorija blia baterijskoj dijagnostici od teorije uenja, a ove dve su najkompletnije ocrtale razvojni koncept linosti, nesumnjivo je da e teorijske kategorije za interpretaciju biti birane iz prve teorije psihoseksualnog razvoja. Psihodinamiki orijentisani kliniar sumnja u smisaonost manifestnog, verujui daje ,,sutina uvek skrivena". Ta pozicija je potpuno suprotna verovanju bihejviorista. Iz te startne pozicije dalje sledi daje linost, ona latentna i sutinska, organizovana kao obrnuta piramida. Ukoliko se posmatra povrina, naii emo na veliku raznolikost i prividnu nepovezanost. Meutim, ukoliko se od iroke povrine persone vie sputamo ,,u dubinu", utoliko je raznolikost manja a povezanost vea. Posmatrajui tu obrnutu piramidu vertikalno (po dubini), zapaamo da sile idu od dna ka vrhu i da tim istim smerom minimum sila ,,iz dubine" kontrolie sve vei broj manifestacija i sekundarnih sila na povrini". Prema tome, ako hoemo da prikaemo linost na najekonominiji nain, onda treba da spustimo dijagnostiku sondu to dublje". Orijentacija psihodijagnostikog zahvata na latentne slojeve linosti praktino se poklapa sa postdiktivnom interpretacijom, ukoliko se tei da se ide do kraja". U veini sluajeva dinamika procena se zaustavlja daleko od najdublje 559 prolosti". Ovaj kompromis je ustupak koji zahtevaju realni obziri kao to su obrazovanje i motivisanost ispitanika, namena eksploracije i vrsta terapije koja moe biti primenjena. Pored ovih praktikih inilaca, postoje i mnogobrojni metodoloki problemi koji bude sumnju u ostvarljivost verodostojne interpretacije poniranjem u rano detinjstvo". Postoji opravdana sumnja u tanost modela obrnute piramide". Pre svega, razliiti slojevi (razvojne faze, formacije navika i stavova) imaju odreenu autonomiju. Kao posledica toga vertikalni uticaj prasnaga" prvih iskustava indirektan je, veoma izmenjen i zbog svega ogranienog uticaja. Kompletna slika latentnih slojeva i piramidalne organizacije iziskuje, prema tome, izuavanje i po dubini i autonomije pojedinih slojeva, odnosno celokupnu njihovu interakciju. Najekonominiji konstrukt psihodinamike teorije, preko kojeg se moemo upustiti u interpretaciju interaktivnih efekata, jeste ego. Psihoanalitika ego-teorija predstavlja svojevrsnu sintezu izmeu: a) teorije motivacije i afekata, b) teorije razvoja pojedinca, i c) teorije volje u klasinom smislu. Povezivanje procesa miljenja i funkcionalnih zatajivanja miljenja sa mehanizmima odbrane ega (Rapaport, 1945) stvorilo je mogunost da se razliiti TTS (testovi, tehnike i skale) interpretiraju kao ego-procesi. Ima ozbiljnih nastojanja da se projektivne tehnike, posebno Rorschach i TAT, koriste kao osnova za ispitivanje i ocenu ego-granice i interakcije primarnog i sekundarnog procesa, kao i razliitih vrsta regresija ega: patoloke i regresije u slubi ega. Ova vrsta interpretacije je manje duboka, ne moe se smatrati postdiktivnom, ali i ona ostaje na poziciji vere u to to se ne vidi - to je ono bitno". Na sluaj, sa ego-psiholokog stanovita, pokazuje odlike znatne rigidno-sti. Ego je uspeo da stekne kontrolu nad impulsima kombinacijom vie mehanizama. Pored potiskivanja, izolacije afekta, kompulzivnog ritualizovanja, kod ispitanika primeujemo i tedljivost i metodinost. On uspeva da se nametne i svojoj sredini i da se uklopi u ozvaniene forme (brak, zanimanje, ugled). Meutim, na ispitanik ostaje zarobljen" sa svojim odbranama, ne uspeva da prevazie samom sebi nametnuta ogranienja i sputavanja koja se probijaju i stvaraju oseanje srdbe, nemoi i oseanja promaenosti. Nemajui snage i smelosti da prizna sebi i drugima svoja oseanja, on se povlai i pribegava alkoholu kao sredstvu za izazivanje regresije. U pijanom stanju on bira san (primarni procesi) i bekstvo od svesti (spavanje). Posmatrajui ovaj ciklus, rekli bismo da je za njega karakteristina rigidnost, ekstremnost i nesposobnost ublaavanja i uravnoteavanja primarnog i sekundarnog procesa. U odnosu na te procese", na sluaj ispoljava sadomazo-hizam". On se potpuno podreuje jednom, a onda sasvim odbacuje drugi, i obrnuto. Ponavljanje ciklusa kroz dui period, a u pitanju je osoba srazmerno dobre inteligencije i u produktivnim godinama, od koje moemo oekivati da uvia da ivi loe i da bi trebalo da se izmeni, pokazuje daje samoaktualizacija zastala, da je fiksirana. Ego teorije, za razliku od dubinske psihologije, imaju vie obzira prema aktuelnom i realnom. S druge

strane, ego-psiholoki pristup jo zadrava postavku o nesvesnom i dihotomnosti manifestnog i latentnog, uz favorizovanje znaaja ovog drugog. Put zakljuivanja poinje od prikupljanja specifinog test-uzorka ponaanja, koji se zatim prevodi" u termine ego-psihologije. Na kraju se zakljuci 560 iz prevoda" koriste za interpretaciju, tj. razumevanje, opis i tumaenje ponaanja postdiktivno, aktuelno i prediktivno. Najslabije strane ego-psihologije su postavljanje ponaanja u svojstvu manifestacije" (posledice) u zavisan i gotovo posle-dini odnos prema egu kao faktikom regulatoru i kontroloru (uzrok). Druga bitna slabost ego-psihologije jeste zanemarivanje svesne slike sebe, svesnih opredelji-vanja i znaaja izbora potreba datih kao projekcije za budunost (ciljevi, planovi). Konano, ne bismo mogli mimoii ni Allportove prigovore, na primer o apsoluti-zaciji klinikog pogleda i kriterijuma. Jedna manje iskljuiva orijentacija interpretacije na ovu regulatorsku instancu" mogla hi se kretati u pravcu prihvatanja koncepta propriuma. U protivnom jaz izmeu bezline ego-psihologije i perso-noloke psihologije ja i linog identiteta bio bi preirok. Kliniari bi morali odvojeno interpretirati ,,ego" i, ja" kod adolescenata, svaki sa drugaijeg teorijskog stanovita. Lako je zamisliti da bi kod te uzrasne grupe, i ne iskljuivo kod nje, povrniji" koncepti zdrueni u ja-teoriju mogli pruiti bolja, uverljivija, korisnija i prediktivno vrednija objanjenja od dublje" ego-psihologije. Mnoga savremena istraivanja pokazuju da direktne metode", kao to je samoopis koji se kree u krugu ja-teorije, daju rezultate iste vrednosti ako ne i bolje od indirektnih metoda" (Mischel, 1972). Neko ko nije zbog prakse u profesiji postao zavisan od tradicionalne psihodi-jagnostike baterije i ne osea kao prernju ako se javi glas koji osporava taj put kao jedino ispravan, mogao bi postaviti pitanje zato se u interpretaciji zaobilazi prava dubina", odnosno konstitucionalna i fizioloka osnova ponaanja? Nesumnjivo je da sloenost ponaanja moemo objanjavati i relativno jednostavno ukoliko smo uspeli da pronaemo bazine zakone. Sistem obrnute piramide uticaja i kontrole, koji bi ignorisao konstitucionalne i biohemijske osobine organizma i promena u organizmu, bio bi i morao bi biti filozofija ili literatura. injenica je da i pored izvanredno ubedljivih pojedinosti kojima bioantropoloke nauke raspolau, za sada nema kompletne teorije o tim pojavama, koja bi mogla da konkurie psihoanalizi i teoriji uenja. Sheldonova konstitucionalna tipologija i Evsenckovo povezivanje sa Pavlovljevom fiziologijom centralnog nervnog sistema ne pruaju dovoljno mogunosti za jednu akciju makar i priblino istih opsega kao psiholoke teorije. U pogledu pojedinosti bioantropoloka istraivanja nude dublje" inter-pretacijske mogunosti. Meutim, i u ovom sluaju dubina sama po sebi nije dovoljna. U korienju ovih organizmiko dubinskih znanja, za interpretaciju manifestnog ponaanja i direktnih, fenomenolokih povrinskih" pojava, suoeni smo sa nerazmrsivim problemom interakcije slojeva i uslovljenosti u dva smera: uticaja dubine" na povrinu", ali i obratno. Ponaanje naeg pacijenta moramo da prevedemo i u kategorije pojedinca u drutvu", a ne samo u kategorije pojedinca". Njegovo ponaanje u tom sluaju je sasvim neupadljivo, sem u intenzitetu. On je prihvatio norme ponaanja zaposlenog i oenjenog mukarca. Iako su ovo makrokategorije, one zbog svoje sigurnosti i dokazivosti faktiki pomau u definisanju poloaja oveka u ivotu i njegove statusne vrednosti, to nije irelevantno. Dalje, za naeg pacijenta moemo rei daje, uporedo sa pozitivnim repertoarom", prihvatio i drutveno poznati i priznati instrument regresije-alkohol, opijanje. Ta dva pravca ponaanja, pogotovu u ritmu 36 Psihudijagnostik.i 561 koji je konkretno postojao, predstavljaju spreg koji nije nepoznat. Za razliku od pravih psiholokih teorija, interpretacija putem socijalnih makrokategorija ne ide dalje od odgovora ta posmatramo. Sve u svemu, stanje psiholoke interpretacije baterijskih podataka nije naroito sjajno. U nastojanju da se otkrije znaenje podataka na TTS, polo se puteni povezivanja i proirivanja. Interpretacija kao misaona spona izmeu pojedinanog, zajednikog i opteg treba da pronae veze i kriterijume koji nisu prethodno pouzdano i nauno utvreni. Zbog toga psiholoka interpretacija ima puno praznina koje se popunjavaju ad hoc. I pored toga to neka pravila postoje, interpretacija jo uvek lii na prevoenje beletristike, a u mnogim sluajevima i na prepev" poezije. Iz toga sledi da smo mi zadovoljni ako u prevodu makar mestimino poznamo pravu stvar", ako u procesu prevoenja ne izneverimo previe ispitanika. Dijagnostika interpretacija je saznajno racionalni proces, zasnovan na poznatim zakonitostima odnosa opteg, posebnog i pojedinanog. Prouavajui pojedinani sluaj, prikupljajui podatke i uzroke ponaanja sluaja X, mi teimo da otkrijemo mesto X u nizu grupa (normalni, neurotini, psihopate, psihotiari, adolescenti, edipalno fiksirani itd.), kao i njegovu posebnost u okviru takve grupe. Isto tako, na je cilj da ga u toj dvostrukoj relaciji dovedemo u vezu sa opteljudskim, kao i da naemo opteljudsko u njegovom grupnom i individualnom biu. Na alost, faktike mogunosti nauke ne pruaju mogunost da u tim okvirima damo kompletnu interpretaciju pojedinca na osnovu uzorka ponaanja u testovnoj situaciji. Sva tri kruga, opte, posebno i pojedinano, prepliu se, ali mi jo uvek

ne znamo dovoljno o njima i njihovoj interakciji. Sve dok nae neznanje bude popunjavano improvizovanim konceptualizacijama, bez obzira na njihovu ingenioznost ili isto tako uestalu promaenost, namesto naune interpretacije imaemo samo prevode i umetnike interpretacije". U tom smislu dimenzije povrinsko i dubinsko, manifestno i latentno ne mogu biti put reenju. Dubinska interpretacija" nije nita bolja, ako nije i opasnija po naunu istinu, od parterne interpretacije" manifestnog ponaanja ili samoopisa. DA LI JE NALAZ TEORIJA INDIVIDUE? Suoivi se sa injenicom da je psihodijagnostika baterija empirijska tvorevina i sa poznatim tekoama da se iz populacije rezultata selekcija relevantnih zakljuaka ostvaruje putem neekspliciranog kodeksa pravila, kliniari su se okrenuli teoriji. Teorija kao sistem vrstih, optih i esencijalnih mudrosti viena je kao dobri otac koji je duan da zbrine i zatiti kliniare, svoje zbunjene sinove i keri. Meutim, u tom okretu ispreila se nova prepreka zapravo injenica da teorije nisu nikad javno priznale dijagnostike tehnike za svoju decu, da ta veza nije ni mogla da se lako dokae i da teorije nisu oseale" potrebu da legalizuju tehnike. Izlaz iz ove situacije trai se ve dugo. Nuena su razliita reenja. Da pome-nemo samo da je psihoanalitika teorija uvek izgledala i stvaraocima tehnika i mnogobrojnim korisnicima kao pogodniji tata". No bez obzira na ovu simpatiju" veza je i dalje u znaku pitanja. Psihoanalitika teorija nema nijedan osnovni 562 postulat koji je zasnovan i dokazan postojeim psihodijagnostikim tehnikama. ak i pokuaji sistematskog povezivanja psihoanalize sa pojedinim psihodijagnostikim tehnikama, puteni definisanih teorijskih meuvarijabli" (Prelinger i Zimet, 1964) nije vie od eksperimenta. Psihoanalitika egopsihologija ima, moda, najvie izgleda da ostvari jednu vrstu veze sa instrumentarijem (Rapaport, Gill i Schafer, 1945). Meutim, i ova simbioza zasluuje detaljnu i kritiku analizu. Konstatacija ovakvog stanja posluila je kao osnovni argument Evsencku (1955) u dokazivanju promaenosti baterijske psihodijagnostike. Poto je testovno ponaanje kao i svi njegovi elementi ogranieno i de facto veslako, ono samo po sebi nita ne znai, ili drugim recima, veoma je specifino. Ukoliko je testovno ponaanje specifinije ono je potencijalno udaljenije od vantestovnog ponaanja. No, meutim, svrha testiranja nije u tome da dokazujemo mogunost oveka da se ponaa i na takav, neobian nain. Svrha testiranja je u ispitivanju pojedinca u proveri odreenih osobina koje su prethodno ve nauno ustanovljene. To su osobine za koje postoji dokazana osnova da se prema poznatim zakonitostima ispoljavaju: a) u specifinoj testovnoj situaciji, na jednom ili vie TTS, to je specifino testovno ponaanje"; i b) u nizu vantestovnih situacija, kao ,,opta tendencija ponaanja", ili u jednoj ili vie specifinih vantestovnih situacija. Van-testovno ponaanje ne mora obavezno da bude manifestno, dakle ponaanje u uem smislu reci, ve moe da bude i sklonost, kapacitet, stav ili nesvesni konflikt. U ovom drugom sluaju govorimo o dokazanoj vezi specifino testovnog ponaanja sa konstruktima (konstrukt validnost", Cronbach, 1962). Iz ovoga proizilazi da se podaci testovnog ispitivanja mogu koristiti ili za neposredno zakljuivanje, ako je u pitanju uska, specifina veza ogranienog segmenta ponaanja u dve situacije (testovnoj i vantestovnoj), ili za posredno zakljuivanje, ako su u pitanju manje specifini, iri potencijali linosti. Klinika procena na savremenoj baterij-skoj osnovi blia je posrednom zakljuivanju. Teorije linosti i kliniki testovi linosti nisu proistekli iz istih postavki. Neuspeh njihovog naknadnog povezivanja stvorio je iroki prostor za bujanje ad hoc tumaenja, privatnih teorija i obilja improvizovanih pravila, od kojih veina nije ni upotrebljena vie od jednom. Ova sloboda spekulacije esto se poistoveuje sa klinikim miljenjem i dopunjuje atributom kreativnosti. Moe se slobodno rei da je ova sloboda i irina dobro dola kliniarima intelektualcima i onima koji su se uvek nelagodno oseali pred disciplinskim zahtevima zakona matematike i drugih egzaktnih nauka. Meutim, intelektualni individualizam kliniara nije samo alternativa doktrinarnoj opredeljenosti (psihoanaliza, teorija uenja, faktorska orijentacija) ve je i podloga na kojoj personologija moe slobodno da se razvija. Zbog toga doktrinarne neopredeljeni kliniari najvie i naginju shvatanju da psiholoki nalaz treba da bude skica teorije sluaja N. N". Kliniko ispitivanje linosti i psiholoki nalaz ne slue nam da utvrdimo teoriju razvoja linosti i svih zakonitosti ponaanja konkretnog pacijenta. Takav zahtev je nerealan, teko ostvarljiv i vrlo problematian sa gledita ekonominosti. Pitamo se koliko bi vremena trebalo da ispitamo prolost u tanine, sve sposobnosti u detalje i celokupno ponaanje u svoj njegovoj povezanosti, da bismo za odreenu osobu postigli dovoljnu informisanost, kako bismo napisali njegovu psi563 holoko strunu biografiju. Takoe se pitamo kakvu bi spremu, teorijsku i drugu, morao da ima kliniar koji bi ovako studiozno pisao nalaz-biografiju. Najzad, koliko bi vremena trebalo za ostvarenje takvog zadatka, koliko bi to stajalo i, konano, kakva bi bila praktina vrednost takvog maksi-nalaza?

Studija sluaja je osnova i baterijske dijagnostike u klinikoj psihologiji. Meutim, udruivanje naturalistikog pristupa sa testovnim pristupom imalo je i ima sasvim odreene praktine implikacije, pored ciljeva kao to su vea objektivnost, pouzdanost i naunost". Ako, dakle, poemo za izazovom koji bismo mogli nazvati personolokom provokacijom" dolazimo do veoma dugih, iscrpnih studija sluaja koje nam daju osnovu da o pacijentu napiemo trilogiju ili bar roman (u redu, novelu!). Supernalaz na dvadeset i vie stranica nije samo luksuz ve je i neracionalan, perfekcionistiki manirizam koji nije ni etiki opravdan. To je ponavljanje favoritizma, jedan se pacijent favorizuje, a ostali uskrauju! Ovakve studije mogu da imaju opravdanja ako njima neto posebno dokazujemo (G. Deve-reux, Reality and Dream: Psychotherapy ofaplains indian, 1968). Supernalaz nije apsurdan ako postoji valjani cilj. U situaciji rutinske psihodi-jagnostike osnovni cilj je da pomognemo pacijentu. Pomo pacijentu koji se obraa klinici za psihike poremeaje prua ekipa strunjaka. U toj organizaciji psihodijagnostiar je u poziciji posrednika. Njegova je uloga da uz pomo svog znanja, tehnika i dijagnostikog rada sa pacijentom formulie problem i da sugestije za program pomoi. To znai da po redosledu prioriteta prednost imaju problemi pacijenta, zatim drutva, ustanove i struke dijagnostiara. Moda se redosled moe i menjati, ali ova je sekvencapo hijerarhiji manje vie opta. Prvo pitanje na koje dijagnostiar i njegov izvetaj treba da odgovore je sledee: U emu je problem pacijenta! Naravno, medu pacijentima ima takvih koji su i sami sposobni da prihvatljivo definiu svoj problem. Isto tako ima i takvih koji nimalo ne umeju da odgovore na ovo pitanje. U oba sluaja dijagnostiar uzima u obzir definiciju pacijenta, ali ne ostaje na njoj. On e problem pacijenta definisati posmatrajui ga viedimenzionalno i u skladu sa svojim znanjem odnosno teorijom linosti. NALAZ I POSREDNIKA ULOGA DIJAGNOSTIARA Psiholoki nalaz nije nauni rad, istraivaki elaborat, mada moe u nekoj meri da ima srodne crte, ve je pisani dokument koji treba da dopuni komunikaciju pacijenta sa terapeutom. Nalaz ima dvostruku osobinu kao i sam dijagnostiar. S jedne strane, dijagnostiar sprovodi eksploraciju i ispitivanje sluaja, obrauje informacije, kalibrie prema normama statistikim i subjektivnim, selekcionie i organizuje jednu celinu. Ovaj deo posla ima svoju autonomiju, svoja pravila i svoj konani cilj. S druge strane, dijagnostiar priprema izvetaj koji nije pasivna reprodukcija procesa i efekata onoga to je prikupio i saznao eksploriui pacijenta. Izvetaj je svrhovita komunikacija strunjaka posrednika. U njemu treba da bude mesta za interes pacijenta i za interes terapeuta, da ne pominjemo jo itav niz drugih interesa (drutva, ustanove, profesije, linosti dijagnostiara kao autora" itd.). 564 Dijagnostiar je posrednik koji moe da operie na vie nivoa. Najnii nivo je kada laborantski obavlja jednostavne i rutinske radnje: meri temperaturu, direktno i u prenosnom smislu reci. Na viem nivou on spoznaje problem pacijenta, ako je u pitanju specijalizovana dijagnostika, na primer psiholog radi u kolskoj ambulanti na prijemu uenika i ispituje inteligenciju. Dijagnostiar ekspert ima daleko ire kompetencije. On moe da refonnulie problem u odnosu na ono to pacijent postavlja, tavie i problem koji je fonnulisao terapeut koji upuuje pacijenta. Dijagnostiar ekspert otkriva problem. Samo je dijagnostiar ekspert u stanju da optimalno izvrava zadatke pravog posrednika. Od njega se oekuje da integralno poznaje oblast u kojoj radi. Na taj nain on autonomno postavlja seriju najvanijih pitanja, koje za svakog pojedinog pacijenta iznova formulie i iznova svrstava u individualni upitnik sluaja X". Taj individualni upitnik bi mogao da izgleda ovako: 1. U emu je problem pacijenta? 2. Kako se problem odraava i do ega dovodi? 3. Staje pozadina? 4. Kako je nastala smetnja? 5. Kakve potencijale ima ispitanik? 6. Sta ispitanik oekuje? 7. Kakva mu je pomo potrebna? 8. Ko i gde moe da pomogne pacijentu? 9. Kakvi su izgledi za reavanje problema? 10. Da li je ovaj sluaj u pogledu navedenih pitanja neto izuzetno i da li postoje posebni rizici? Iz ovih pitanja je evidentno da dijagnostiar kao posrednik mora da moe da prui pomo i pacijentu i terapeutu. To od njega oekuju obe strane i to je imperativ njegovog poloaja. Kao aktivan posrednik (laborant je pasivan posrednik) ekspert dijagnostiar moe veoma mnogo da pomogne pacijentu i bez uputanja u terapiju. On moe da mu pomogne da definie svoj problem, da mu prui ansu u ocenjivanju da li mu je stvarno potrebna terapija ili nije. Pacijent je, moda, samo bio uplaen da nije glup za studije". Zatim, ekspert dijagnostiar moe da preporui pacijenta terapeutu koji je najpogodniji. Treba znati da su mnogi pacijenti naivni, da ne poznaju problematiku, ne poznaju mogunosti struke i ne poznaju individualne mogunosti terapeuta. Prema tome, ekspert dijagnostiar

moe da bude savetodavac koji e dati pacijentu informacije o tome kome da se obrati za pomo. U nekim sluajevima dijagnostiar se moe nai pred moralnom dilemom. Njemu se javlja pacijent koga mu alje terapeut X. Nakon zavrenog ispitivanja dijagnostiar uvia da terapeut X nije pogodan ili da nije dovoljno kompetentan za probleme kakve ima konkretni pacijent. ta uraditi? Na ovom pitanju se najbolje vidi dvostruka obaveza dijagnostiara, prema terapeutu i prema pacijentu. Tu i iskrsava osnovni etiki problem psihodijagnostike: Za koga radi dijagnostiar? Za koga radi dijagnostiar? Sutina pozicije dijagnostiara nije samo u tome to se nalazi izmeu terapeuta i pacijenta, nego i u izloenosti obavezama razliitog reda. U mnogim pri565 likama pacijent dolazi kod dijagnostiara ne samo zbog toga to ga je terapeut uputio, ve i sa ubedenjem da dijagnoza ne slui njemu ve terapeutu. Sve je stavljeno u ruke terapeuta i tako se dijagnostiar i sluaj svrstavaju u red pomonika". Oni zajedno rade da bi pomogli velikom ocu". Takav pacijent ak i ne pokazuje zainteresovanost za svoje rezultate, kao da oni nisu njegovi, kao da on sa tim nema nikakve veze". Dijagnostiar, naroito ako je poetnik, ili je neprihvaen, ili je, naprotiv, prihvaen kao pomonik", zna da je njegova dunost da ispuni svoju obavezu prema institucionalnom autoritetu. Na osnovu takve ocene snaga on e posluno predati svoj izvetaj, kao i samog pacijenta, onome ko je od njega izvetaj traio. Posluni dijagnostiar se nee uputati u pitanje svojih obaveza prema pacijentu. Za njega je terapeut vlast i prema tome i onaj ko odluuje. Takav dijagnostiar je ne samo pasivna transmisija nego je i otuen. On se ne uputa u moralnost svojih obaveza na obe strane, jer smatra da on i nema izdvojene moralne odgovornosti. On je posluan, a odgovornost za to pada na lea terapeuta. Ako on i zna da terapeut X nee moi da pomogne konkretnom pacijentu, mada bi to mogao da postigne terapeut Y, on e ipak da vrati pacijenta terapeutu X sa ubedenjem daje on samo dijagnostiar". U ovom sluaju se ta uloga izjednauje sa neodgovorno-u prema pacijentu, on je zavisan, nemoan i otuen. U nekim sluajevima dijagnostiar, shvativi problem pacijenta, dolazi do zakljuka da nijedan terapeut u njegovoj ustanovi nije pogodan da mu pomogne. Meutim, u nekoj drugoj ustanovi ili u drugom mestu postoji vrlo pogodan i vrlo kompetentan terapeut koji postie vrlo dobre rezultate u tretiranju poetnih poremeaja one vrste koja je utvrena psihodijagnostiki kod ispitanika. Ako kod dijagnostiara prevagne lojalnost prema ustanovi, on e preutno rtvovati" interes pacijenta. Istina, radi se o njegovoj proceni i o verovatnoi, a ne apsolutnoj sigurnosti. No, moralni problem je otvoren. Ako dijagnostiar oseti, u ovom konfliktu, obave/u da pomogne pre svega pacijentu, onda eventualno dolazi u otvoren ili samo pritajeni, moralni, sukob sa terapeutima i prestiem sopstvene kue. Ceo ovaj splet problema izvire iz nesamostalnosti i nesigurnosti dijagnostiara. injenica je da dijagnostiar, u jednom irem smislu, treba da se ravna po moralnom imperativu odgovornosti prema sluaju. Konano, sluajevi su ti koji plaaju dijagnostiare, a ne terapeuti. Istina, to nije sasvim raieno pitanje, jer neposredni uticaj na presti, na dohodak i na optu ocenu njegove funkcije u daleko snanijoj meri ima ustanova i terapeuti nego pacijent i drutvo. Zatvorenost ustanova, zatvorenost timova ima za negativnu posledicu i stvaranje mini kodeksa morala u skladu sa hijerarhijskom strukturom u timu ili u ustanovi. Smisao navedene dileme nije u tome da dijagnostiari treba da povedu krstaki rat" protiv terapeuta i ustanova u interesu odbrane pacijenata. Naa je namera bila da istaknemo problem. Njegovo reavanje zahteva da dijagnostiar bude znatno vie nego samo tehniko lice. On je osoba koja ima moralne obaveze u oba pravca i on mora da razreava i te obaveze, a ne samo da posreduje u prenoenju dijagnostiki relevantnih informacija". Te dve strane njegove uloge su tesno vezane a, to smo eleli da istaknemo, u nekim sluajevima mogu i da se postave kao antagone. Dobar psihodijagnostiar mora da bude i moralno integri-sana linost. 566 Tester ili dijagnostiar posrednik Oko uloge psihodijagnostiara stvorena je prilina zbrka. Dijagnostiar je isprva shvaen kao tester koji e terapeuta opsluiti znaajnim podacima. Meutim, tester je samo nuno zlo, recidiv vremena u kome jo nije ostvaren psihome-trijski ideal: automatsko testiranje koje daje psihometrijski optimalni uinak. U sledeoj fazi, kada je dijagnostika prerasla okvir aplikacije pojedinanih instrumenata i pojavila se baterija, dijagnostiar se naao pred sloenijim zadatkom. On je morao da izvru selekciju, hijerarhizaciju i integraciju relevantnih podataka, sudova i procena ili predikcija. U ovoj fazi on je manje pasivan, ima veu autonomiju i operie sloenijim pravilima i konstruktima. Uporedo sa uvrivanjem baterijskog pristupa, javljaju se dva nova fenomena. Prvi se odnosi na vezu sa teorijama linosti, a drugi je transformacija same uloge dijagnostiara. On vie nije operator, opsluiva tehnike, od koga se zahteva bezlina objektivnost u recitovanju instrukcija i mehanikoj primeni formula,

kriterijuma i klasifikacionih skala. On mora biti aktivan, zapravo primenjeni naunik". itava psihodijagno-stika se definie kao primenjena nauka". To bi znailo da se u svojoj praksi dijagnostiar rukovodi naelima naunog rada i miljenja. Pored veeg dostojanstva, vee vrednosti njegove aktivnosti, on jo uvek zadrava neto od stare, dobre neutralnosti, kako prema terapeutu tako i prema pacijentima. U sadanjoj fazi razvoja psihodijagnostike, koju ne bismo smeli nazvati poslednjom, a za koju je karakteristian prelazak od opte baterijskog koncepta, prilagoenog uzrastu adolescencije i odraslih, na vie uih domena (neuropsi-hologija, deja psihodijagnostika, dijagnostika nepsihijatrijskih sluajeva), ponovo dolazi do promena. Ove promene nisu samo vezane za tehnike, pristup i vezu teorije sa instrumentarijem, nego zahvataju i ulogu dijagnostiara. O toj ulozi dijagnostiara eksperta i njegovim dvostranim obavezama ve smo rekli dovoljno. U svakom sluaju, ima razloga da zakljuimo daje koncept testera, koncept pri-menjenog naunika i koncept dvosmemo odgovornog posrednika jedan niz uloga koje ostaju i koje obavezuju i dalje. Poenta je u tome ko je do koje faze stigao. Onaj koji je stigao do tree, u stvari, mora u pojedinim operacijama koje obavlja da sprovodi naela i ranijih koncepata uloge. To znai da dijagnostiar ekspert mora da se snae u sve tri uloge, ali je za njega, za kliniku psihologiju, za pacijenta i za drutvo vano da moe da dosegne i trei stepen. Posrednika uloga dijagnostiara Dok je upuivanje sluaja psihologu, radi obavljanja eksploracije linosti, sasvim svakodnevna, rutinska aktivnost koja se gotovo ni po emu ne razlikuje od upuivanja na EEG, ona je, s druge strane, vrlo udna. Terapeut, koji je u naim uslovima gotovo bez izuzetka lekar, u nastojanju da pobolja razumevanje sluaja, upuuje ga treoj osobi, da ova kao posrednik pojaa to razumevanje. Ako dozvolimo mogunost da ukljuivanje treeg moe popraviti percepciju sluaja od strane lekara, onda se moramo pitati kakva treba da bude uloga tog posrednika? Alternativna hipoteza bi bila da razumevanje i sporazumevanje izmeu dve osobe sa razliitim ulogama jeste stvar pre svega one koja ima mo, inicijativu i funkciju autoriteta. 567 Uloga psihologa kao posrednika u dijagnostikom delu terapijskog rada uglavnom se oblikovala prema osnovnom odreenju autoriteta. To znai daje terapeut programirao ulogu i zadatke dijagnostiara, dozvoljavajui mu da privremeno igra njegovu autoritativnu ulogu prema sluaju, ali ne dozvoljavajui mu da flert sa sluajem" produi. Drei, u stvari, kontrolu u svojim rukama, terapeut e zahvaliti kolegi" na konsultativnoj usluzi, prekidajui time kratku idilu" nezavisno od kvaliteta uspostavljenih odnosa dijagnostiara sa sluajem, a zatim e nastaviti terapiju koristei se nalazom po sopstvenom nahoenju. Posle kratkog uestvovanja u ulozi posrednika, psiholog, iji je izvetaj od njega otuen preao u vlast terapeuta, nastavlja sa novim sluajem staru jednoinku izvrtanja due udvoje - po kratkom postupku". Rigidnu podelu uloga, koja je sasvim u skladu sa autoritarnim sistemom institucionalne medicine, prati takva podela rada koja neizbeno stvara: reprodukciju karaktera kojima takve uloge pogoduju, prilagoenost sa manje-vie kon-trolisanom ambivalencijom ili podsticaj za one koji su nezadovoljni i trae zaklon ili izlaz. Nae je uverenje da su mnogi dijagnostiari u ovakvoj sceni nali zaklon-sko reenje u scijentistikom mistificiranju svoga rada. Zatieni fetiem brojeva, testova i nauke, oni su izvojevali sebi jedan status i jedan manevarski prostor na kome su oni gazde" i na kojem mogu indirektno da manipuliu sa terapeutom, budui daje ovome, upravo ta naunost, slaba strana. elimo da kaemo daje u ovakvom sistemu dolo do polarizacije tenzija i ambivalencija, sa dosta indirektnih manipulacija i igara". Mada svega toga ima u klinikoj psihologiji, nesumnjivo je da ima i onog drugog, vrlo predanog nastojanja da se pomogne sluaju, olaka posao terapeutu i afirmie lino potenje i profesionalni status psihologa. U linim kontaktima, u lancima i u knjigama ponavlja se, tonom sete ili gorine, al psihologa to ova disciplina jo nije dostigla nivo bazinih nauka. Mada je ova konstatacija nepobitna, smisao te albe nije potpuno odreen. U kontekstu ovog napisa reklo bi se da bi veim stepenom egzaktnosti psihologija de fakto cementirala opisanu podelu uloga. Psiholog bi u svojstvu posrednika samo uzeo mera" pacijentu, aljui uvaenom kolegi svoj objektivni nalaz. Dobit za kliniara svela bi se na to da bi bio neto bolje respektovan, otprilike kao danas oftalmolog u psihijatrijskom timu. Meutim, kvalitet odnosa u trijadi bio bi vie, a ne manje, bezlian, poslovan i indirektan. Kako stepen naune zrelosti psihologije kao egzaktne discipline nije na nivou naih aspiracija, ostaje nam ili da se pomirimo ili da posluamo izreku starih Latina: Ako ti je kratak ma, produi ga jednim korakom! Ali, pitanje je koji je taj korak i kuda on vodi? Munost koju doivljava psiholog pri pisanju nalaza samo je prenos, odraz munine koju doivljava zbog poloaja u trijadi. Da je on u trijadi ili u instituciji slobodan, on bi pisao, komunicirao slobodno. Meutim, tehniki on je taj koji mora da popravlja komunikaciju primarnog para". Problem je sada u tome kakvu promenu treba uneti u trijadne odnose. Smatramo da je izmena kvaliteta odnosa preduslov

za smisaoniju komunikaciju, ukljuujui i psiholoki izvetaj. Prvi uslov koji mora biti izmenjen jeste autoritarnost terapeuta u odnosu na psihologa. Dominacija prvoga povlai za sobom odbranaku scijentistiku mistifikaciju u meu568 sobnim komunikacijama. Potrebno je da lekari prihvate demistifikaciju svoje uloge i da uspostave sa psihologom jedan otvoreniji odnos. Potrebno je da se jasno kae kome pomae rad psihologa, lekaru ili pacijentu. Nae je miljenje da zreli kliniki psiholog moe i mora da bude odgovoran za svoj rad etikom kodeksu svoje profesije, kriterijumima institucije, ali, u krajnjoj liniji, on je najvie odgovoran pred samim sluajem. Njega plaa drutvo, odnosno svaki pojedini sluaj, i on je odgovoran drutvu, to jest svakom pojedinom sluaju. Psiholoki nalaz je proizvod koji moemo posmatrati i kao funkciju demokratinosti (samoupravne zrelosti) svih odnosa u odreenoj instituciji. Tako gledano, moe se osporiti doktrina po kojoj psiholog moe da ostane samo pomoni dijagnostiar, a ne i izvoa tretmana. Ova doktrina neprihvatljiva je zato to namee otru podelu, esto na tetu pacijenata, a nije selektivna. Mnogi sluajevi koji se danas javljaju u psihijatrijskim institucijama veoma su daleko od velike psihijatrije". To su esto mladi ljudi koji nikada ne bi ni doli do psihijatra da su u svojoj koli, optini ili radnoj organizaciji imali prilike da se obrate klinikom psihologu. Njihovi su problemi sr tegoba i simptoma a ti su problemi tematski prvenstveno psiholoki. Isti je sluaj sa mnogim roditeljima ija su deca hospita-lizovana i kojima treba pre svega psiholoko savetovanje. Najzad, dijagnostiar koji se i sam ne bavi nekom vrstom tretmana teko dolazi do bitnih kriterijuma re-levantnosti u komuniciranju sa terapeutom, izuzev ako se time bavi istraivaki. Pisanje smisaonih dijagnostikih izvetaja uslovljeno je mogunou da psiholog obavlja psiholoki tretman sluajeva za koje su njegovo obrazovanje, obuka, iskustvo i afinitet dovoljni i neophodni. Tek na osnovu takvih iskustava on moe da ostvari pravu ulogu posrednika. Naime, sa takvim iskustvima on moe da oceni staje to to treba da razjasni terapeutu u odnosu na pacijenta. Podseamo daje to sutina njegove posrednike funkcije, a nalaz je samo pismena forma te operacije, da razjasni osobi T (terapeutu) to to ona nije mogla da opazi, oceni i predvidi u linosti i ponaanju P (pacijenta). U ovakvom nainu razmiljanja neminovno se sukobljavamo sa pitanjem: gde je tu nauni objektivizam i univerzalizam? Da li je mogue da psiholozi pristaju na trampu, da za malu poviicu statusa u instituciji odstupe od ciljeva psihologije, da zamene opte naune kriterijume pojedinanim kriterijumom konkretnog psihijatra sa kojim se, pukim sluajem, nalaze u istoj instituciji. Ovaj prigovor je vie patetian nego stvaran. Treba da se upitamo ta je postignuto dosadanjom dijagnostikom orijentacijom na opte teorije i opte kriterijume? Ve smo naveli miljenje da je psiholoki nalaz prvenstveno pragmatike komuniciranje u trijadi, u instituciji ili izmeu odreenih institucija. Meutim, poznato je da razumljivost te komunikacije, u mnogim sluajevima, naglo se smanjuje izvan institucije, ukoliko nije formulisana univerzalistiki". Taj univerzalni jezik komuniciranja o sluaju, ma koliko bio impresivan na mahove, ne otkriva nam problematinost bazinih naunih postavki na kojima je izgraen. Veliki teorijski sistemi, psihoanaliza i teorija uenja, kao da vie nisu vitalni, neki kau da su mrtvi. U svakom sluaju, oni su nam ostavili veoma mnogo nereenih problema koje, naravno, neemo resiti ako te makro-sisteme nagradimo. Naprosto, trebaju nam novi sistemi, ili makar modeli, koji nee biti ravnoduni na problem o kojem raspravljamo. 569 PROMENE I NOVINE U proteklih dvadeset godina nije bilo velikih promena u formalnim pravilima koncipiranja i formulisanja pismenog izvetaja, odnosno nalaza i miljenja psihologa o nekom sluaju. Promena koja se izdvaja i utie na finalizaciju procene dolazi iz drutvenog okruenja, a ne iz samog razvoja metoda procene linosti. Pojavio se trend promena u shvatanju prava ispitanika ili klijenta da bude informisan o rezultatima psiholokog ispitivanja. Novinu predstavlja promenjen odnos prema pravima i prioritetima informisanja. Prema ranijem shvatanju odnosa procenjivaa i ispitanika (klijenta, pacijenta), koje je nazivano medicinski model i nije u potpunosti naputeno, sve relevantne informacije do kojih je procenjiva u ispitivanju doao koristio je ili delio sa naruiocem, odnosno sa slubom koja sprovodi tretman i donosi odluke o sluaju. Ispitanik nije obavetavan o nalazu, a ukoliko je traio iniormacije, procenjiva je davao nepotpune informacije ili ih uopte nije davao. Po takvom hijerarhijskom pravilu odgovornosti procenjiva je duan da informacije i saznanja do kojih je doao sauva (diskreciono pravo i obaveza uvanja tajnosti) i usklauje sa metodskim pravilima i teorijom, da bi potom o nalazu i proceni linosti izvestio odgovorne" obino naruioca procene. U takvom odnosu ispitanik je samo objekat, odnosno obespravljeni subjekat. Ovakav odnos liava ispitanika prava da sazna vane informacije o sebi, a tune ga liava i odgovornosti za sebe, to je svojstveno tradicionalnom medicinskom modelu po kojem sve vane informacije, kao i odgovornost za ispitanika (sluaj) primarno spadaju u nadlenost institucionalnog autoriteta (lekara). Kada su u drutvu nastupile

temeljne promene vezane za ljudska prava, autoritarna relacija je osporena i u oblasti procene linosti. Osporeno je i tradicionalno uverenje u psi-hodijagnostici daje psiholoki nalaz potencijalno tetan za mentalno stanje ispitanika i da zbog toga o rezultatima psiholokog ispitivanja ispitanik moe da bude obaveten samo posredno, preko naruioca procene, i to selektivno, parcijalno, dozirano i uvremenjeno, dok je dokumentacija o ispitivanju slubena tajna. Tradicionalni medicinski model je imao znaajnu ulogu u razvoju psihodija-gnostike u uslovima neposredne prakse. Autoritarni odnos ispitivaa i ispitanika ili pacijenta nije titio samo pacijenta od nezgodnih ocena svoje linosti do kojih je procenjiva doao tokom ispitivanja. On je titio i ispitivaa, koji je bio poteen osporavaja, konfrontacija i neprijatnosti od strane nezadovoljnog ispitanika. Procenjivai su sami sebe zatvarali u ulogu laboranta koji samo konstatuje, a nita ne objanjava ili o tome razgovara. Zbog toga je i dolo do zatvaranja uesnika ovog procesa u tradicionalnu formu koja je, delimino, svakome odgovarala. Vremenom se pokazalo da psihodijagnostika na tim osnovama gubi svoj smisao i opravdanost jer nalazi postaju hennetini i udaljeni od potreba ispitanika, kao i od racionalnih razloga ispitivanja. Tu interne ispravke, stilistike, fonnalne ili metodske, nisu mogle da bitno poprave stanje do kojeg je razvoj doveo. Psiholoka profesija i praksa su, kao i druge, morale da reguliu ponaanja, odnose i prava u skladu s promenama u civilizovanim drutvima. Uvedena je etika psihologa kao normativni kodeks koji je drugaije definisao prava i vrednosne prioritete. Preuzimanjem prevelikih prava, nazvanih odgovornost, procenjiva je fakti570 ki liavao ispitanika njegovih prava, a poveavao svoje pravo na neodgovornost. On je zatvarao sebe u krug struke, nauke, teorije, metoda i institucije, ali se udaljio od etikih imperativa na koje je bio obavezan da odgovori. Proirianje liste korisnika i naruioica usluga psiholoke procene, koje je vremenom usledilo, dovelo je do saznanja da je tradicionalni medicinski model rada smetnja daljem razvoju procene kao profesije. Postalo je jasno da tienje ispitanika od saznanja do kojeg psiholoko ispitivanje dovodi nije sasvim opravdano i da time psiholoka procena zapada u kontradikciju prema pomagakoj etici za koju se zvanino zalagala. I ranije su psiholozi pre ih posle dolazili u sukob sa svojim nainom rada, shvatajui da se sa zavravanjem pisanog izvetaja odvajaju od pacijenata s kojima su tek uspostavili dobar saradniki odnos. Ovo saznanje i u njemu sadrana etika dilema naveli su mnoge kliniare da napuste psihodijagno-stiku i procenu i okrenu se psihoterapiji kao etiki i psiholoki vrednijoj delatnosti. To je period krize psiholokog procenjivanja kao profesije, koji je nastao saznanjem da se ovakav posao ne moe raditi na principu jednostrane odgovornosti, a za odgovornost je neophodna i informisanost. Praksa psiholoke procene se postepeno prilagoava promenama prava ispitanika na obavetenost, odnosno na neposredno obavetavanje o znaajnim nalazima. Procenjivai smatraju daje dovoljno dausaglase podatke ispitivanja sa teorijom i sprovedu metodsku proceduru, o emu izvetavaju u nalazu. Ne moe se rei da je takva orijentacija pogrena, ali je ona nesumnjivo jednostrana. Strogo gledano, ona je u koliziji sa deklarisanim stavom daje primenjena psihologija pomaga-ka struka koja radi u interesu svojih klijenata. Tradicionalni pristup, uprkos uverenju u suprotno, neosporno je negativan u odnosu na linost ispitanika, koja se tretira kao da je slaba, ograniene pameti i nesposobna da se postavi i ponaa racionalno. Naravno, procenjivai ispituju i takve osobe, ali to ne znai daje svako koga ispituju takav, ak i kada privremeno ostavlja takav utisak. Postavlja se pitanje ko je primarni naruilac procene: ustanova, psihijatar, sud ili ispitanik. Psiholoka procena se razvijala preteno u okvirima psihijatrijskih institucija, dakle u okrilju medicinskog modela koji podrava autoritarni odnos. Iz toga je izveden stav da prava ispitanika mogu da budu redukovana, makar privremeno. Takva re-lativizacija prava ispitanika na obavetenost uslovila je da procenjivai svoje nalaze i miljenja treba da prilagode i dokazuju samo posrednicima, a ne i neposrednim ispitanicima. Sa praktine strane, takva orijentacija je razumljiva jer je procenjivaima lake da nalaze i miljenja prikazuju i o njima raspravljaju s distanciranim posrednicima nego sa neposrednim subjektom. Veliki deo svoje istorije psiholoka procena je provela u traganju za kontekstom u kojem se sakupljeni podaci mogu izloiti i racionalno razmatrati. Kao najpodesniji bio je i ostao kontekst nauke i medicine. Teorija i metod su postali prioritet, dok je sve ostalo njima podreeno. Dodatno je prihvaena i vanost pomagake etike, ali je ispitanik postavljen da bude prezatien i pravno potce-njen. Promene koje vremenom dolaze iz socijalnog konteksta uinile su da se promene odnosi i ispitanici dobiju pravo na informacije o njima samima. Postalo je jasno da nauka i medicina nisu toliko mone da otklone patnju iz ivota ljudi bez njihovog preuzimanja dela odgovornosti za sebe. A da bi to bilo mogue, tome 571 mora da prethodi informisanost ispitanika ili pacijenta, odnosno pogled u ogledalo. Ako problem procene linosti i pisanja nalaza, i miljenja nepristrasno razmotrimo, dolazimo do saznanja da problem nalaza nije nastao zbog napora da se zatiti ispitanik, ve zbog taktiziranja kako da procenjiva zatiti sebe. Izgleda da proce-njivai linosti stoje pred novom zagonetkom kako postii da izvetaj zadovolji

nekoliko kriterijuma: valjanost teorije, metoda, zadatka, kao i primaoca nalaza. Izmeu ovih nabrojanih elemenata postoji jedan nerazjanjen odnos, koji moe da Tradicionalno najvaniji zadatak procenjivaa, nakon to je sakupio neophodne podatke i obradom utvrdio rezultate primenjenih testova, bio je da analizom pronae to vie i to uverljivije veze s nekom teorijom linosti. Ukoliko bi se pokazalo da se svi podaci ne mogu uklopiti u jednu teoriju, posao se zavravao povezivanjem pojedinih podataka ili grupa s razliitim teorijama i konstruktima. U svakom sluaju, naena teorija je procenjivau garantovala koherenciju u kontekstu i, prema tome, potvrdu daje zadatak uspeno okonan, bez obzira na druge alternativne mogunosti. Sledei logiku traganja za internom konzistencijom svih podataka, procenjivai poteu metodsko-tehnike varijante, ili navode rezultate istraivanja, ili citiraju misli velikana koji potvruju daje ispitivanje zasnovano na nauci. To je ispravno sa stanoviata afirmacije metoda procene, procenjivaa i profesionalne delatnosti. Ipak, ovaj nain finalizacije ostaje hermetian i znaajan samo unutar iste delatnosti ili izmeu dve kooperativne delatnosti. Meutim, u protekle dve decenije promenjene su okolnosti prakse psiholoke procene linosti. Pojavili su se novi zahtevi i kriterijumi odgovornosti procenjivaa za svoje delo i svoje procene. Nauka i medicina vie nisu dovoljna zatita procenjivaa linosti. Dolo je vreme kada su uloge ispitivaa i ispitanika, makar u mislima, morale da se zamene ili bar priblie. Taj trenutak se aktualizuje kada ispitanik pokae interesovanje za rezultate i trai informaciju ili objanjenje od procenjivaa. Za takav odnos procenjivai jo uvek nisu sasvim spremni i izbe-gavaju takve situacije, uvereni da informisanje ispitanika nije njihova obaveza. Opravdanje je u jednom optem stavu, koji implicirao prihvata veina procenjivaa, daje informacija o psiholokoj proceni linosti potencijalno opasna za mentalno zdravlje ispitanika. Naravno, ako je nalaz sastavljen iskljuivo da zadovolji teoriju i metod, on je za ispitanike i nerazumljiv. No, kome je potreban nerazumljiv nalaz? Moda procenjiva koji ne eli da izae iz uloge dijagnostikog tehniara resenje nalazi u hermetinim nalazima. Alternativni pristup uvaavanja prava i elje ispitanika nalae pribliavanje dijagnostike i terapije, brisanje otrih granica i prihvatanje da i procenjiva moe delovati pomagaki i konstruktivno kao i terapeut. Sutina nove razvojne faze procene linosti je u priznavanju prava ispitanika na obavetenost, kao i u prihvatanju promene uloga i obaveze procenjivaa. Pisani nalaz i miljenje nisu uvek i kraj kontakta sa ispitanikom jer se taj kontakt moe nastaviti i povodom nalaza. To nije neohodno, ali predstavlja pravo i mogunost. Procenjivai koji su isticali daje sastavljanje nalaza i integracija najtei zadatak moda e otkriti daje pisani oblik izvravanja zadatka laki deo posla nego dodatno, usmeno i neposredno informisanje i objanjenje riezultata ispitanicima. Treba 572 imati u vidu injenice da neki ispitanici i ne pokazuju zainteresovanost za rezultate. Ispitanik ima pravo da bude upoznat s nalazom. Takav nain komuniciranja ini procenjivanje linosti povremeno sloenijim nego pre jedne ili dve decenije. Razlog tome je to rezultat mora da bude dostupan i korisniku, a to znai da nalaz ne srne da bude preopiran, pretrpan tehnikim podacima bez objanjenja ili argu-mentovan metateorijskim postavkama i esto nejasan i za samog procenjivaa. Takvi zahtevi su moda strogi jer je tee dati jasne, odreene i argumentovane procene nego one suprotne. Pored toga, rad na novoj osnovi iskljuuje jednostranu posveenost metodama i teorijama, bez uzimanja u obzir i same osobe iji se profil linosti ispituje. Nalaz i miljenje o proceni linosti imaju dva vida - pisani i usmeni. Procenjivai koji su radili kao sudski vetaci verovatno e, u vezi s ovim tekstom slegnuti ramenima jer su navikli da svoje pisane izvetaje javno i usmeno brane od nerazumevanja naivnih i manje naivnih postavljaa pitanja na sudu. Njihovo iskustvo potvruje da promenjen zahtev postavljen procenjivaima moe da se ispuni. Psihodijagnostika je, razvojno posmatrano, dugo bila vezana za rad psihologa u psihijatrijskim ustanovama. Meutim, psihodijagnostika kao procena linosti razvijala se kao profesija u razliitim oblastima, na primer, u profesionalnoj selekciji i orijentaciji. Dok je psihodijagnostika ostala patocentriki usmerena druge grane su bile nonnocentriki usmerene na lociranje osobina u odnosu na proek. Pomenuti nain ograniavanja infonnacija o rezultatima pod vidom zatite ispitanika od nalaza psiholoke procene razvio se samo u uoj oblasti klinike psi-hodijagnostike. Evidentno je da psiholoka procena, sama po sebi, ne iskljuuje informisanje ispitanika o rezultatima ispitivanja, van psihijatrijskih institucija. Savremena psiholoka procena linosti i ponaanja sledi princip pomagake etike. Prihvata se naelo da prikupljene psiholoke informacije i saznanja mogu da budu od pomoi ispitaniku da prevlada stanje u kojem se nalazi, ukoliko je ono po njega nepovoljno, ili da se odlui za neto bolje. Procenjiva treba da informie ispitanika o rezultatima njegovih utvrenih mogunosti i ogranienja prema pri-menjenoj metodologiji ispitivanja, pod uslovom da ispitanik informaciju trai. Da li e procenjiva da se ogranii na saoptavanje nalaza ili e dati i komentare i preporuke i da li e to uiniti usmeno ili u pisanom obliku nije regulisano. Prema tome, procenjiva ima mogunost izbora u odnosu na ispitanike. On

moe da bude izvestilac o nalazu, moe da komentarie nalaz i pitanja koja ispitanik postavlja, a moe da bude i konsultant i savetodavac. Ukoliko se odnos pretvori u savetovanje i psihoterapiju, onda je preena granica procene. Dakle, postoje varijacije u ulozi procenjivaa linosti - od informativne pasivne uloge, preko uloge komentarisanja i tumaenja, do uloge savetodavca. Na kraju treba istai da psiholoke karakteri-zacije treba vezati za uslove pod kojima je zadatak izveden i razloge zbog kojih je to uraeno. Naime, psiholoke karakterizacije, nezavisno od volje procenjivaa i ispitanika, mogu da budu shvaene i koriene na razliite naine kao stigmatizacija ili diskvalifikacija. Primarni cilj procenivaa je da otkrije, potvrdi i dokumentuje u emu je sve ispitanik dobar ili nije dobar i kojim psiholokim kategorijama odgovaraju nalazi. Odreivanje kategorija je najproblematiniji zadatak jer se tumaenje psiholokih 573 kategorija ne moe obavezno ograniiti. Prednost treba dati funkcionalnim, a manje konceptualnim kategorizacijama. Procena linosti, pored otkrivanja rizinih faktora razvoja i funkcionisanja osobe, slui osobi, kao i primarnoj nameni nalaza. Etiki kodeks primenjene psihologije nalae da procena pomogne traiocu usluge, psihijatru, terapeutu, sudovima, koli i samom ispitaniku. U tom pogledu moe da se javi problem suprotnih interesa, koji treba da bude reen u skladu sa etikim kodeksom. Procenjiva po zavretku ispitivanja prekida kontakt sa ispitanikom, bavei se pisanjem izvetaja. Taj izvetaj ispitanik u klinikoj psihologiji ne dobija na uvid ili na ruke. Prema pomagakoj etici, psiholoka procena treba da pomogne i ispitaniku ne samo posredno nego, po mogunosti, i neposredno. Pomo proce-njivaa sastoji se u informisanju o rezultatima. U literaturi o integraciji i psiholokom nalazu opisani su razliiti modeli i predloi. Ova tema decenijama uznemirava procenjivae, koji nikako da sastave jedinstvenu i univerzalnu formulu. Najstariji nain pisanja nalaza, koji se i dalje praktikuje, sastoji se u evidentiranju onoga to je zapaeno na svim primenjenim testovima. Takav nalaz sadri spisak testova i karakteristinih zapaanja, zatim to zaokruuje dijagnostikom kategorizacijom strukture i funkcionisanja linosti i zavrava opisom najmarkatnijeg problema. Drugi tip nalaza, takoe korien u praksi procenjivanja, jeste teorijsko-integrativnog tipa. Raznolike testovne rezultate, zapaanja i komentare procenjiva klinikim suenjem" podvodi ili uklapa u neku renomiranu teoriju linosti. Ovaj postupak teorijske integracije informatike heteronomije najvie se koristi u klinikoj psihodijagnostici. Ukljuivanje sluaja u okvir teorije kao da slui validaciji rezultata i podizanju renomea nalaza (Biro, 2003). Ne moemo se oteti utisku da se takva integracija stvara smiljanjem teorijske koherentnosti i uticajem volje procenjivaa, njegovih uverenja i vrednosnih preferencija. Trei tip nalaza je pragmatian. Procenjiva koncipira nalaz prema tome ko je naruilac psiholoke procene, emu nalaz slui i u kojem e ga kontekstu naruilac interpretirati. Forma i sadraj nalaza o proceni linosti zavise od toga da li je on pisan na zahtev kole, psihijatra ili suda, odnosno advokata (Groth-Marnat, 1990). Pragmatiki nain je prilagoen mogunostima naruilaca. Ova usluna forma izve-tavanja je prilagoena naruiocu koji je prema ispitaniku u nadreenoj poziciji. Smatramo opravdanim i etvrti tip nalaza koji neposredno slui ispitaniku, uvaava ispitanika kao osobu s kojom procenjiva razgovara o rezultatima i kojoj pomae u nalaenju reenja. Generalno, nain pisanja psiholokog nalaza varira izmeu pozicije akademizma i scientizma, metateorijske spekulativnosti, patocen-trine dijagnostike (etiketizma"), do kooperativne ili konsultativne procene i informisanja ispitanika ili etiki angaovane forme. Kraj varijacijama se zasad ne vidi. U vrednosnim prioritetima psiholoke procene dolo je do promena koje utiu na odnos procenjivaa i ispitanika. Procenjivanje nije vie iskljuivo usme-reno na dijagnozu, na teoriju i na metodska pravila. Pojavio se i etvrti faktor etike - odgovornost za ispitanika. Do tog proirenja nije dolo spontanim razvojem psi-hoiogije,ve uticajem vrednosnih prioriteta drutva. Ispitanik ima pravo da trai informacije o sebi, a procenjiva treba da mu da te informacije i, na zahtev, da mu 574 objasni nalaz. Teorijsko i dijagnostiko etiketiranje gubi iskljuivu vanost, dok prednost imaju jednostavne i jasne informacije, sa praktinim implikacijama. Nije dovoljno da se pacijentu saopti da je depresivan, ve mu treba ukazati na mogunosti kako sebi da pomogne i kome da se obrati za pomo. Procenjiva moe da obrazloi delove nalaza i razloge zbog kojih su ti nalazi takvi. Osim metoda ispitivanja, analize rezultata i teorijskih interpretacija, procenjiva treba da poznaje i raspoloive terapijske i druge interventne modalitete koje preporuuje. Prvobitna definicija uloge psihologa u psihijatrijskoj ustanovi kao uskog psiho dijagnostiara, postepeno semenja. Iako u psihijatrijskoj instituciji jo opstaju poetni oblik podele rada i klasifikaciona psihodijagnostika, savremena psiholoka procena je ve prerasla okvir te faze razvoja. Psiholoka procena linosti i ponaanja, kao konsultantska delatnost postala je profesija. Od prvobitne laboratorijske forme rada s bezlinim pacijentom", procena linosti u praksi nudi pomo ljudima koji

trae struni savet povodom razliitih tekoa koje sami ne uspevaju trenutno da prevaziu. Sira konsultantska praksa trai od procenjivaa, osim temeljnog znanja teorije i metode psiholoke procene linosti znanje o mogunostima psiholoke pomoi raznih oblika. Iz pregleda savremene literature o psiholokom nalazu slede navedene preporuke: odredite razlog upuivanja ispitanika na psiholoku procenu i cilj ispitivanja, prikaite kratku anamnezu sluaja, primenite od tri do pet testova ili drugih kvalitetnih instrumenata, obradite rezultate prema prirunicima, razmotrite nalaze i druge podatke, navedite kratke komentare za pojedine testove i celokupnu konstelaciju pokazatelja, izdvojte od tri do pet najvanijih tema o linosti, ponaanju, relacijama i aktuelnom stanju ispitanika, koristite priznate strune termine, ali i jednostavne reci i izraze, izbegavajte bombaste formulacije, budite informativni i jasni (davanje upeatljivih literarnih opisa je prihvatljivo samo kao izuzetak), vodite rauna o osobi koja od vas trai pomo, ponudite u nalazu mogua reenja stanja ispitanika, drite se oblasti koju dobro poznajete, izbegavajte preopirnost i imajte na umu da su konstruktivne preporuke najvanije (Groth-Marnat, 1990). 575 XXIV. ALTERNATIVE Najvie prostora u ovoj knjizi dato je prikazu psihodijagnostike kakva je bila u prolosti i kakva je danas. U datom prikazu istaknuti su najvaniji uticaji koji su odredili postojeu baterijsku praksu, u koje spada teorija, metodologija i istraivanje. Naa analiza je pokazala daje metodski koncept psihodijagnostike u stvari derivat klinike metode, a daje konkretna forma prakse nastala pod uticajem dva pregaoca, Henrija Marija i Davida Rapaporta. Nae ne tako kratko putovanje kroz stranice ove knjige dovelo nas je do saznanja da je nauno prouavanje linosti znatno tee od umetnikog ili laikog. Naime, naunik koji je svestan mnogobrojnih metodskih zamki u procesu saznanja, vie je optereen potrebom biranja meu moguim reenjima i zato njegovo saznanje o linosti ne mora biti ni vee ni dublje nego saznanje umetnika i laika. Meutim, umetnik i laik su naturalisti koji mogu doi do sjajnih saznanja i opisa drugih osoba, ali ne mogu da objasne svoje puteve i naine saznanja, ne mogu svoj metod da prenesu na ostali svet. Ova divna jednostavnost i ponekad neverovatna pronicljivost naturalista osuena je na to da ostane svojina individualnih posednika talenta. Od njihovog dara saznajni metod nee postati bolji ni za milion godina. Napor, rad i istrajnost naunika istraivaa, naroito kada se prati izbliza, kao u ovoj knjizi, moe da stvori utisak koji je odbojan. Nauno prouavanje ak i tako zanimljivih pitanja kao to je pitanje: kako se stvara saznanje o drugoj osobi ili kako se nauno procenjuje druga osoba, moe delovati kao manir cepidlaenja, opsesivnog brojanja podataka ili izmiljanje pitanja bez potrebe. Meutim, ako ita moe ii u prilog naunika, onda je to njegova svest o mrei alternativa i argumentima za ili protiv svakog izbora koji moemo uiniti. Drugim recima umetnik i laik imaju jednu mapu sveta u svojoj glavi dok procenjuju drugu osobu, a naunik jednu sasvim drugu mapu. Umetnik i laik postiu svoje procene na laki, dopadljiviji i uzbudljiviji nain, a naunik, ak i kada nije ugasio u sebi umetnika i laika, kada sudi intuitivno, moe, ako zatreba, da detaljno, analitiki i melodino objasni puteve svog saznanja. To je ekstra profit" naunog pristupa u ovoj stvari. Naravno, to ne znai daje konkretni naunik u pravu samo zato to ume da analizira svoj saznajni proces, to ume da intuitivnu akciju naknadno transformie u svesnu analizu. On ne mora biti u pravu ni kada bi isto to i on ponovila i druga dvojica naunika koji su sa njim zajedno posmatrali i procenjivali neku osobu, recimo pacijenta. Oni i pored svega mogu da gree. Prednost injenice da oni mogu da se ponaaju dvostruko, kao umetnici i laici koji intuitivno saznaju linost drugih osoba, i kao naunici, koji taj proces mogu da opiu i analiziraju, jeste u tome to se njhove rekonstrukcije mogu iskazati kao nauna, metodska naela koja e postati opta stvar" i predmet daljih anali/a, provera, usavravanja ili e biti odbaena kao jo jedna zabluda. Glavna dobit iz ove operacije je u obogaivanju univerzalnih pravila o saznanju linosti 576 druge osobe. Konano moemo rei daje svet preplavljen naturalistikim, intuitivnim saoptenjima o raznim istinama o linosti. Autori takvih saoptenja ne daju ni pet para za pitanje: kako sam saznao ,,to", kako znam daje moje znanje tano, pouzdano i proverljivo? Na svu sreu mi nismo prisiljeni da biramo samo izmeu dve vrste poznavalaca ljudi, jednih koji samouvereno sude o drugima a da pojma nemaju kako to rade ili drugih, koji znaju sve mogue zakoljice o grekama suenja, ali sami ne umeju da ocene drugu osobu bolje od petogodinjeg deteta. Razvoj naunog saznanja o spoznaji druge osobe kao linosti treba da poslui obrazovanju svih onih koji ele da se time bave profesionalno, nauno ili iz linog interesa. Psihodijagnostika je jedan od najveih praktinih eksperimenata savremene psihologije, a ova knjiga sadri jednu od mnogih moguih prikaza tog eksperimenta. Najpre je psihologija htela da bude nauka, i na tome je dosta poradila i podosta i uspela. Kasnije, psiholozi su hteli da se provere u praksi, da prizemlje psihologiju koju je bio lo glas da je apstraktna i spekulativna. Psihodijagnostika je pria o tom poduhvatu, a rezultati su poznati. Neki, koji su upoznati sa praktinim rezultatima i naunim

ocenama smatraju da je sa psihodijagnostikom svreno. Ti koji tako misle su u zabludi i veruju da se u psihologiji, kao uostalom i u ostalim drutvenim naukama, teorija i praksa odravaju i odumiru silom argumenata. Oni smatraju da su nauni dokazi, praktini rezultati i logiki argumenti vie nepovoljni nego povoljni po psihodijagnostiku. Sledstveno, smatraju ti ljudi, Psihodijagnostika je rekla svoje, psihodijagnostika moe da ode! Takvo miljenje smatramo pogrenim. Pre svega se psiholoke teorije i praksa ne ponitavaju tako elegantno, silom dokaza i argumenata. Pogledajmo samo psihoanalizu. Ona je unitena" nebrojenim argumentima i dokazima, ali je uprkos tim katastrofama" iva i zdrava. Psiholoke teorije i praksa mogu nestati onda kada prestane potreba za njima ili kada se pojavi bolja alternativa. Zato stoje to stvarni nain napretka u psihologiji u ovom zavrnom poglavlju izloiemo alternative klasinoj baterijskoj psihodijagnostici. Prema naem uvidu savremene tokove moemo razaznati i defi-nisati sedam alternativnih pravaca. 1. Nulti izbor Psihodijagnostika je teorijski, metodski i praktino u takvom stanju daje najbolje nai neki drugi posao. Poto se ni dalje ulaganje u veu strunost ili ulaganje u unapreenje psihodijagnostike ne isplati poeljno je nai takav posao koji donosi adekvatniju nagradu, vei presti i vee zadovoljstvo. Kako se ovakva razmiljanja javljaju veinom kod ve iskusnih i dobro plasiranih klinikih psihologa, oni reenje nalaze u naputanju psihodijagnostike i prihvatanju psihoterapije kao karijere. 2. Baterija po lokalnoj meri Nauna kritika, istraivanja sa nepovoljnim ishodom, pa i sopstvena struna iskustva podravaju negativni konsenzus o psihodijagnostici. To je sve u redu, meutim (akcenat je ba na toj reci!) treba imati na umu da je univerzalni ovek ili univerzalni pacijent isto toliko apstraktan kao i univerzalna psihodijagnostika baterija. Besmisleno je zalagati se za takve apstrakcije u poslu koji priznaje samo konkretni uspeh. Za paci37 Psihodijagnostika 577 4. jenta nije reenje, pa ni uteha podatak da je njegov" terapeut izleio 100%, ali drugih pacijenata. On, taj prisutni pacijent moe ostati uprkos navedenoj statistikoj injenici 100% nepromenjen i ozlojeen. Zato, psihodijagnostiar uporedo sa porastom sumnje u boanstvenu mo uvene Mari-Rapaportove baterije, kriom osmatra ponude, uzima i pro-verava pojedine testove koji nisu ni spominjani od vodeih imena nauke, i poto je ustanovio da sa njima postie bolji uspeh, preinaava bateriju. Umesto renomirane, univerzalne svetske konfekcije" zavrava sa skupinom TTS po svom izboru. Pria se zavrava tako to se baterijski okvir i psihodijagnostiki zadatak zadravaju, ali se sastav baterije prilagoava lokalnim, specifinim uslovima, klijenteli i potrebama. To je pozitivna alternativa. Njoj nedostaje nauna proverenost i teorijska zasnovanost, ali to se deava, rezultati rada su praktino poboljani. Neuropsiholoka alternativa Neuropsihologija je kao i neurolingvistika mlaa klinika disciplina. Ona se razvija ivahno, privlai sve vie sposobnih ljudi i sve se vie trai. Teorija, metod i istraivanje u toj oblasti zasad jo zaostaje za onim to je postignuto u psihodijagnostici. Za uzvrat neuropsihologija nije optereena talogom evidentiranih promaaja, notornih slabosti teorije i kontradikcijama prakse. Njena je velika prednost to se bavi ispitivanjem, procenom i prouavanjem neeg vidljivog i opipljivog. ire gledano neuropsihologiji pripada zasluga to je u predmet psihologije vratila mozak" i prekinula hegemoniju mentalizma, bihejviorizma i fenomenologije. Nije paradoks konstatacija da veliki napredak biolokih i kiber-netikih metoda dijagnostikovanja i ispitivanja mozga pomae razvoju neuropsihologije. Rezultati ovih metoda predstavljaju znatno valjanije kriterijume od psihijatrijskih kriterijuma na koje se oslanja psihodijag-nostika. Istorija psihodijagnostike je nedvosmisleno potvrdila da bez valjanih kriterijuma psiholoki metod dijagnostike teko da moe napredovati. Kliniki psiholozi koji rade na neurolokim odeljenjima bave se neuro-psihologijom po prirodi posla. Oni su se time bavili i dok neuropsihologija kao pojam nije ni stvorena i prihvaena. Ponegde psiholog radi dva posla, psihodijagnostiki (psihijatrijski) i neuropsiholoki (neuroloki). Kompjuterska alternativa Fascinacija sa kompjuterima pripada prolosti i u klinikoj psihologiji i psihijatriji. Prola su vremena kada je svaka vest o primeni kompjutera u psihodijagnostici bila prvorazredna senzacija koju obaveteni moraju obavezno da ispriaju neobavetenima (Da li ste uli. . .). Ve odavno postoje kompjuteri koji su programirani da analiziraju i tumae MMPI, da vode dijagnostiki ili psihoterapijski" intervju, da simuliraju paranoju ili klijenta na kauu psihoanalitiara. Jednom reju, oni" su nas uverili da kompjuter moe skoro sve to radi obian kliniki psiholog samo znatno bre, bez linih greaka, bez zamora i dosade, bez kontra578 transfernih greaka i daleko slobodoumnije", odnosno bez predubee-nja i precenjenih ideja. Prema

tome kompjuter je ve sada, a o budunosti da i ne govorimo, idealna tvorevina empirizma i racionalizma. Kompjuter moe sve samo ne moe biti ivo bie i ovek. I bez patetike moemo zakljuiti da kompjuteri mogu da preuzmu mnoge poslove iz delokruga rutinske delatnosti psihodijagnostiara. Razlog za to to ovo nije uinjeno u veem obimu nego kako jeste nalazimo pre svega u sferi ekonomike i politike zapoljavanja. Smisao uvoenja kompjutera u psihijatriju, kliniku psihologiju, a posebno u psihodijagnostiku nije u tome da zamene oveka. Kompjuteri treba samo da preuzmu neke ovekove poslove (a ne oveka). Psihodijagnostika se, kao i svaka druga delatnost, sastoji iz niza poslova. A ti se poslovi mogu opisati, analizirati, klasifiko-vati u ue ili ire sisteme, a svaki takav posao moe da se transformie u program operacija. ak i ako je nemogue za sada sve te poslove prevesti u program ili je takav prevod neekonomian ili preti zapoljavanju jo uvek je veliki deo tih poslova i prevodljiv i ekonomian u formi kompjuterskog rada, pa je ak i prijatno rastereenje za zaposlene koji time dobijaju vie vremena za one poslove koji zahtevaju ljudsko bie. Opti zakljuak koji nam se namee iz analize ove alternative je da kompjuterska dijagnostika predstavlja realnost i u psihodijagnostici, da ima opravdanja da u budunosti kompjuteri u veoj meri obavljaju rutinske klasi-tikacione procene, da kompjuteri ne ukidaju potrebu za psihodijagno-stiarima u celosti. Naprotiv, programi kompjutera se ne mogu praviti bez izuzetnih dijagnostiara koji svoje znanje i umetnost iznajmljuju" kompjuteru. Izlini postaju samo osrednji dijagnostiari. No, za njih je ve odavno ponueno reenje, neka se bave psihoterapijom ili neka postanu uvari" kompjutera koji rade njihov posao. Jer, da nije loih dijagnostiara, ve samo odlinih, kompjuterima ne bi bilo mesta u psihodijagnostici. Eksperiment sa pojedincem (N = J) kao alternativa Kao i u drugim oblastima, u klinikoj psihologiji je lake otkriti probleme i protivurenosti nego otkriti njihova reenja. Meu mnogim pro-tivurenostima koje ometaju kretanje unapred u klinikoj psihologiji poasno mesto zauzima tenja da se ouva naunost psihologije i njoj suprotna tenja da se razume pojedinac. Varijacije na ovaj problem sreemo u bezbroj formi u teoriji, u metodu i u praksi. itava psiho-dijagnostika je jedna pria o borbi ova dva dobra koji postaju zli, jer ele potpunu pobedu i prevlast. Veina metoda, tehnika i instrumenata nude manje ili vie mehanika ili suptilna reenja ove protivurenosti. Problem je ipak ostao nerazreen, napetost je ostala jer psihologija i psiholozi ne mogu da prihvate protivurenost, ne mogu da izaberu samo jednu stranu a da se odreknu druge, i ne nalaze ni zlatni most. U mnotvu ponuda izdvajaju se dve koje su izuzetno artikulisane, jer u njima nalazimo potpuno ouvane obe suprotne pozicije, a ponueno reenje je logiki uverljiva sinteza. Prvi primer je tehnika Q kartica ili razvrstava579 nje Q kartica (Stephenson, 1954) koja je ve prikazana u ovoj knjizi. Drugi primer je eksperimentalno praenje pojedinanog sluaja ili eksperiment sa N = 1. Obrazloenje ove ponude je sledee. Pojedinani sluaj je nedvosmisleno pravi predmet i dijagnostikog i psihoterapijskog delovanja klinikog psihologa. Normativno ocenjivanje pojedinca uvek ostavlja veliki prostor za naturalistike dopune i domiljanja. Kombinacija ta dva naina procene, kvantitativna i kvalitativna, uvek se zavravaju nekom neizvesnou koju kliniari smatraju za nunost, za rizik tog specifinog posla ili ak intelektualiziranjem dekoriu kao naunu skepsu. Meutim, svi ti nazivi ne reavaju realnu neizvesnost koja kao senka prati zavrnu ocenu. Zato se postavlja pitanje da li ima naina da se neizvesnost smanji, da se resi na jedan metodski prihvatljiv nain umesto da se zamagljuje retorikom i pozom. Postoji pozitivna metodska alternativa, poruuju neki psiholozi (Kratochwill, 1978), a ta se sastoji u tome da kliniar, koristei principe eksperimenta i posebne neparametrijske statistike postupke, dovede ove u vezu sa konkretnim dijagnostikim problemom odreenog pacijenta i tako pripremi plan eksperimentalnog praenja. U ovom pristupu, za razliku od klasinog psihodijagnostikog modela, testovi, tehnike i skale procene nemaju apriorno dominantnu ulogu, ve je ta uloga pripala eksperimentalnom planu. Sredstva kojima e ispitivanje, posmatranje i praenje da se obavlja mogu da budu iz raznih izvora. Svakako da ti instrumenti moraju zadovoljiti osnovne testoloke zahteve, ali ne moraju biti bezuslovno kliniki. Bitno je da eksperimentalni plan bude zamiljen i sproveden na takav nain da dobijeni rezultat omogui racionalnu, pouzdanu i argumentovanu odluku u vezi s problemima konkretne osobe sa minimumom neizvesnosti. Lako moemo zamisliti reakciju praktiara na ovaj pred-log. Negativne reakcije istiu daje eksperimentalna psihodijagnostika vrlo elegantna, ali (naglasak je na ALI) ona moe imati vrlo ogranieno podruje primenljivosti. Problemi prakse su toliko sloeni (,,u veini sluajeva1') da bi razlaganje takvog klupka na pojedinane dileme dovelo do obeshrabrujui dugakih spiskova. Eksperimentalno proveravanje tih pojedinanih problema i dilema naprosto u praksi nije mogue. Kada bi se tako radilo uvek i sa svakim, onda bi ostalo veoma malo vremena za bilo kakav drugi rad sa pacijentom. Dakle, prigovor se svodi na to daje ovaj predlog kabinetska izmiljotina profesora perfekcionista koji nemaju pojma" o praksi, ivotu, pacijentima i ekonomiji. Moda oni i ne ele da imaju pojma" o svemu tome jer vode rauna o metodskim reenjima na nivou bazine problematike i principijelnih alternativa. Na redu su sistemska

reenja Na elu priu o psihodijagnostici moe se gledati i kao na pokuaj da se bez univerzalnih i sigurnih kriterijuma stvore univerzalne i sigurne mere. Bezbrojni pregaoci u tom mnogoljudskom i vrlo ozbiljnom poduhvatu decenijama su radili na tome da njihova koka, koju su napajali i hranili imaginarnom supstancom, ipak snese stvarno jaje. Da zabune ne bude, 580 koka" je psihodijagnostika ili konkretnije baterija testova, tehnika i skala procene ili jo ue, svaki pojedini psiholoki instrument. Kada smo sveli raune ovog poduhvata koji je trajao desetak godina (izmeu 40 i 80, zavisno od toga kada poinje merenje), shvatili smo da imaginarno ne moe postati vrsto, uhvatljivo i opipljivo ni na ovaj nain. Da bi ovakva operacija imala izgleda na uspeh, mora da postoji siguran, valjan, pouzdan i univerzalan kriterijum ili definicija toga ta ispitujemo i procenjujemo. Suprotno ovome, ako svaki konstruktor psiholokog instrumenta, ma koliko bio iskusan, inteligentan, nauno kreativan, sam pronalazi i izmilja kriterijum, ili to isto ini autor knjige koji stvara teoriju, onda praktiar mora da se vrti u jednoj zbrci, da se nekako dovija i da priziva viu silu da mu bude od pomoi. Uzaludno je svako nastojanje da se parcijalnim merama, teorijskim, praktinim ili istraivakim, iscenira nezamenljivo opte, univerzalno sistemsko reenje. Drugim recima, ako ne postoje sigurni kriterijumi i definicije za dijagnostike kategorije, odnosno za sistem kategorija, i ako ne postoji sistem pojava i termina za opis, objanjenje i predvianje, onda ne moemo sa sigurnou da procenimo ni bolest, ni linost ispitanika. Ne moemo to uraditi bolje nego to ve radimo i kao to smo to, u ovoj knjizi, proitali i razumeli. Dakle, ne ostaje psihodijagnostici nita drugo nego da, kao i do sada, obavlja svoj zadatak, na postojeem nivou kvaliteta, i bez preputanja zabludi da se nekakvim metodskim promenama i usavravanjem instrumenata ili procenjivaa, moe stvoriti zamena za opta, sistemska reenja. Sa takvim saznanjem o stvarnom stanju stvari, glupo je oseati krivicu zbog toga to e neko rei ili napisati sud da psihodijagnostika nije uspela. Na alost, mi kroz ovaj decenijama dugi eksperiment nismo saznali ni to da li je psihodijagnostika mogla uspeti, da su stvoreni nuni uslovi jednog uspeha. Meutim, znamo da smo na te neophodne i nune uslove godinama ekali i nadali se da e oni biti stvoreni ili da e neko od nas da doprinese njihovom stvaranju. Zato sada mislimo da se psihologija sa psihodijagnostikom istraala", da se ponudila pre vremena. I to je samo interpretacija. Jer, sasvim je mogue daje i ovaj istorijski ,,psihodijagnostiki eksperiment" doprineo tome da se nalaenja sistemskih reenja ubrza. Na sreu, klasifikacioni sistem u psihijatriji, i pored svih mana, kritika, omalovaavanja i negiranja, postoji i nekim svojim hodom se menja. Verujemo da je ta promena konstruktivna i progresivna, dakle realna. Moda emo u skoroj budunosti imati bolji klasi fikacioni sistem, a samim tim i bolje klasifikacione kriterijume za badarenje psiholokih instrumenata. to se tie procene linosti, horizont je, za sad, na alost, tamniji. Da zavrimo, Katel je u pravu kada kae: znanje je ispred merenja. To, znai da ono to merimo, klasifikujemo i procenjujemo mora biti poznato i odreeno. To je jedan odnos meuzavisnosti u kome promena na jednoj strani ne povlai za sobom nuno promenu na drugoj. Meutim, ako je to tano, onda je tano i drugo, da ogranienost na jednoj strani koi promenu na drugoj strani. Dijagno581 stika je po definiciji reproduktivna i kree se u zatvorenom sistemu. Saznanje ne mora da sledi neki formalizovani metod, ono moe da nastane i intuitivno, kao kreativni akt. Takva otkria bez kojih nema napredovanja znanja ne spadaju u dijagnostiku ve u nauku. Dijagnostiki sistem je kanoniziram pravilnik govora i klasifikovanja nekih definisanih pojava. Dijagnostika kao metod slui tome da svaka pojava bude pravilno prepoznata, opisana i rasporeena tamo gde joj je mesto. To znai da je ona u slubi datog sistema znanja. Dijagnostika verifikuje pretpostavke, nasluivanja i intuiciju kliniara, ali ona ne moe biti verifika-cioni kriterijum sistema znanja koji je iznad nje. U tom odnosu metod slui tome to smatramo daje znanje. Samo to znanje ima svoj put nastajanja, provere, dokazivanja, ukratko verifikacije, ali sve to spada u sektor nauke. Sve to je reeno ne znai da dijagnostika kao metod ne moe biti od koristi za nauku, daje tua nauci. To nije tano. Meutim, moramo razlikovati dijagnostiki metod u regularnom smislu, kao najei nain korienja u slubi dnevne prakse, i drugu, vanrednu funkciju dijagnostike metode, kada se koristi u sklopu nekog istraivakog projekta. Kada se dijagnostiki metod ili samo pojedini testovi, tehnike i skale koriste u naunoistraivake svrhe, to je principijelno ispravno, onda se ta namena i posebno kae i naglasi. 7. Psihoterapijska dijagnostika kao alternativa U barau kritikih i kritizerskih napada na psihodijagnostiku istiu se dve primedbe koje posebno pogaaju pozicije branioca. Prva primedba konstatuje daje tanost psihodijagnostikih procena manja od oekivanih, da je po uinku tek dovoljna. Druga primedba glasi da ni tane procene nemaju nekog smisla jer je odnos izmeu dijagnoze i terapije u psihijatriji nespecifikovan ili arbitraran. Ova druga kritika aoka je bol-nija poto je tee prihvatiti sud da na rad nema smisla nego da nije dovoljno taan i dobar. Bol je utoliko vie proivljen ukoliko i sami shvatamo instinitost argumenta. U toj

situaciji moemo razliito da se postavimo. Moemo da potisnemo, da otpiemo taj sud, moemo da kaemo koga je briga, to je njihov (?) problem", moemo da potraimo alternativni posao ili moemo da se nostalgino prisetimo vremena kada je svaki ika doktor bio i dijagnostiar i terapeut u istom licu. I pored velikog broja knjiga, lanaka i rasprava koje se bave tom temom, ostalo je nejasno ta moe dijagnostiar da sazna, da proceni i saopti psihoterapeutu, o pacijentu, to bi bilo od stvarne koristi za terapiju. Ma koliko da su jedna i druga strana nastojale da izau jedna drugoj u susret", taj susret nikako da se desi. I pored sveg mozganja i truda pravilo korisnog doprinosa" nikako nije dalo da se ulovi. Na kraju, psihodijagnostiari su postali rezignirani ili ljuti na sebe i svoj posao, a psihoterapeuti su okrenuli list i poeli da smiljaju naine dijagnostikovanja koji su funkcionalni u odnosu na metod terapije. Tako je, malo po malo i u velikoj tiini, svaki savremeni psihoterapijski metod ili kola, stvorio neki metod procene stanja pacijenata u toku terapijske situacije. A kad pogledamo 582 psihoterapijsku scenu u celini videemo daje stvoreno neto to bi mogli nazvati psihoterapijska dijagnostika. Iz perspektive istorije medicine to nije neka revolucionarna novina. Skoro svaka vrsta terapije proizvodi odreene promene koje terapeut prepoznaje, kodira i analizira i na taj nain kontrolie proces. U izvesnom smislu ova terapijska dijagnostika" je samostalna u odnosu na zvaninu, pravu" dijagnostiku. No, ona je korisna i potrebna. Do sada nije bilo ozbiljnih pokuaja da se ova mala dijagnostika" nametne zvaninoj dijagnostici. Skoro uvek se prihvata da je terapijska dijagnostika iz nekih razloga drugorazredna. U situaciji koja je stvorena danas u psihijatriji i klinikoj psihologiji, gde je psihoterapija postala prvorazredni zadatak, posao za koji se strunjaci dugo pripremaju i polau rigorozne ispite, strunost koja pretenduje na sopstveni i izdvojeni naziv (psihoterapeut"), deo posla koji je poeo da se fetiizira, dolo je do istorijskog obrta. Naime, u okviru odreene psihoterapije mala dijagnoza", odnosno psihoterapijska procena je postala dominantna, a velika dijagnoza", odnosno zvanina i po nomenklaturi data klasifikacija je pala u potpunu nemilost. Sve nama poznate vrste i kole psihoterapije danas imaju svoj dijagnostiki metod: semiotiku, terminologiju, klasifikacioni sistem, inter-pretacijska pravila i neto to velika dijagnostika" nema i u skoroj budunosti nee ni postii, a to je vrsta veza za terapijom i usaglaenost sa operativnom teorijom. Ako napravimo jednu prozivku priznatih psihoterapija, i svakoj uputimo isto pitanje: Da li imate svoj dijagnostiki metod, da li verujete u tako postavljenu dijagnozu i da li ete i dalje da radite na isti nain, odgovor e uvek biti isti, pozitivan. Psihoanaliza, terapija i modifikacija ponaanja, nedirektivno savetovanje, socio i psiho-drama, bioenergetska terapija, emocionalno racionalna terapija, transak-ciona terapija i getalt terapija, sve od reda imaju i razvijaju svoju specifinu psihoterapijsku dijagnostiku, po njoj rade, po njoj kontroliu proces i modifikuju terapijske postupke. Ovi psihoterapeuti su ravnoduni prema stanju u velikoj dijagnostici". 583 LITERATURA Allport, G. (1962): The general and the unique in psychological science, Journal ofPsychology 1962,3. Allport, G. (1937): Personality: A psychological interpretation, Holt, N.Y. Allport, G.(1965): The trend in motivational theory, u knjizi Handbook ofprojec-tive tehniques, Ed. Murstein, B. Basic Books. N.Y. Abt, L. and Bellak, I. (1950): Projective psychology, Knopf. Anastasi, A. (1961): Psychological testing (2nc* edition), MacMillan, N.Y. Arthur, A.Z. (1966): A decision making approach to psychological assessment in the clinic, Journal of Consulting Psychology, 1966, 30. Ash, P. (1949): The reliability of psychiatric diagnosis, Journal of Abnormal and Social Psychology, 44, 272-281. America Psychiatric Association (1980): DSM-3, Washington DC, APA. Amerika psihijatrijska udruga (1996): Dijagnostiki i statistiki prirunik za duevne poremeaje (DSM-IV), Naklada Slap, Jastrebarsko Anderson, H. and Anderson, G.L. (1951): An introduction toprojective technigues, Prentice-Hall, N.Y. Barron, F. (1953): An ego strength scale which predicts response to psychothe-rapy, Journal of Consulting Psychology, 1953, 17. Barnes, G. (1977): Transactional analysis after Eric Berne, Harpers College Press. Bartolovi, B. i Vodanovi, M. (1970): Pokuaj da se na nov nain odredi kon-formnost odgovora dobivenih metodom slobodne asocijacije, Revija za psihologiju, 1970, 2. Bellak, L., Hurvitch, M. and Gediman, L. (1975): Egofunctions in schizophrenics and normals, Wiley, 1975, N.Y. Bergin, A. and Garfield, S. (1971): Psychotherapy and behavior change. An empirical analysis, Wiley Berger, J. (1966): Dijagnostika diskriminativnost Rorschachove tehnike na razliitim nivoima obrazovanja, Srpski arhiv za celovito lekarstvo, 1966, 6. Berger, J. i Vlajkovi, J. (1966): Percepcija neutralnih i motivacionih stimula kod alkoholiara, Akoholizam, 1966, 3. Berger, J. (1967): Zato Rorschachov metod ipak opstoje!, Psihologija, 1967, 1. Berger, J. i Marinkov,

M. (1969): Hipoteza o slojevima kao teorijski okvir predik-cije uspeha rehabilitacije neurotiara, Psihologija, 1969, 2. Berger, J. (1970): Psihodijagnostike tehnike zaprocenu telesne teme, Psihologija, 1970, 1. Berger, J. i Vranjeevi, L. (1970): Problem patoloke pristrasnosti u interpretaciji projektivnih tehnika. Anali Zavoda za mentalno zdravlje. 1970, 2. 584 Berger, J. i Matkovi, O. (1970): Prediktivna i postdiktivna validnost psihodijag-nostikog testiranja i retestiranja, Nauni skup psihijatara Srbije, Vmjaka Banja Berger, J. i Miladinovi, V. (1970): Dijagnostiki stereotipovi klinikih psihologa i psihijatara, Revija za psihologiju, Zagreb, 1970, 1. Berger, J. i Matkovi, O. (1971): O povezanosti izraenih konflikata na psihodi-jagnostikim tehnikama, Klinike sveske, 1971, 2. Berger, J. (1971): Razliiti sistemi TAT interpretacije, Klinike sveske, 1971, 2. Berger, J. i Pavlovi, D. (1973): Dijadni Rorah u eksploraciji branih parova, Klinike sveske, 1973, 1. Berger, J., Ignjatovi, M. i Markovi, M. (l 973): Sta odreuje Rorschach kinestet-ski odgovor: razvojni uslovi, ela linost ili koncept Jal, Klinike sveske, 1973, 1. Berger, J. (1974): Ulaganje u psihodijagnostiki izvetaj, vredi li truda! Klinike sveske, 1974, 1. Berger, J. (1974): Psiholoki nalaz -jedan racionalni pristup. Klinike sveske. 1974, 1. Berger, J. i Todorovi, J. (1975): Procena efekta psihoterapije putem MMPI mini muha, Anali Zavoda za mentalno zdravlje, 1975, l, 7. Berger, J. (1976): Valjanost psiholoke dijagnoze u zavisnosti od koliine i vrste podataka, kao i naina interpretacije. Psiholoka istraivanja. Institut za psihologiju, 1976, Beograd. Berger, J. (1979): Psihodijagnostika, Nolit Berger, J. (1980): Trei roditelj: Novi pravci grupne psihoterapije, Nolit Berger, J. (1983): Prirunik za test nedovrenih reenica - TNR, SDPS. Berger, J. (1989): Projektivna psihologija - Rorschachov metod, Nolit Berger, J., Biro, M. i Hrnjica, S. (1990): Klinika psihologija, Nauna knjiga Berger, J. (1995): Psiholoki potporni sistem. Model bazinih oslonaca linosti (BOL), Erinije, 2002, CPP. Berger, J. i Kosti, P. (2002), Bazini oslonci linosti i psiholoki potporni sistem, Prirunik za BOL/TPMS, DPS-CPP. Berger, J., Markovi, M. i Miti, M. (1995): Prirunik za Vekslerov individualini test inteligencije VITI, DPS/CPP Beograd, Berger, J. i Vukobrat, S. (1998): ivotne teme i personalni stavovi (modifikovani TNR), DPS/CPP, Beograd Berger, J. (2003): Sinopsis-pitanja psiholoke praene linosti i integracije, CPP. Bellak, L. (1947): A guide to interpretation ofthe thematic apperception test, Psy-chological Corporation Berne, E. (1964): Games people play: The psychology of human relationships, Penguin Books, 1964. Bender, L. (1938): A visual motor gestalt test and its clinical use, American Orthopsvchiatric Association, Research Monographs, 3. Benton, A. L. (1963): The revised visual retention test. Clinical and experiential application, The state Universitv of Iowa,1963. Beutler, L. E i sar. (1995): Bridging scientist andpractitioner perspectives in clinical psychology, American Psvchologist, 50, 984-994. 585 Bieri, J., Atkins, A. and Briar, S. (1966): Clinical and social judgement: The dis-crimination ofbehavioral information, Wiley, 1966. Biro, M. (1976): Rorschachov metod u prouavanju, suicidalnog ponaanja - univerzalno reenje ili potpuni promaaji Psihologija., 1-2, 93-107. Biro, M. (1978): Logiko-metodoloki status psihijatrijske dijagnoze, Psihijatrija danas, 3-4, 293-303. Biro, M. (1984): Karakteristike WISC-a kod praene mentalne zaostalosti, Zbornik JSPMI, Zagreb Biro, M. (1987): Prirunik za Test Vizuelnog Pamenja (TVP), SDPS. Biro, M. (1995): Dijagnostika procena linosti, MMPI-202, Futura, Novi Sad Biro, M. (1998): Prirunik za REVISK (II revidirano izdanje), SDPS; Beograd Biro, M. (1990): Klinika psihologija, Nauna knjiga, Beograd Biro, M. i Berger, J. (1981): Praktikum zaprimenu i interpretaciju MMPI, SDPS. Biro, M. i Tili, E. (1981): Psihodijagnostika neurotine depresivnosti, Avalske sveske, 4, 93-101. Biro, M., Risti, Novovi, Z. (1987): Procena verovatnoe predikacije kao pokuaj adekvatne validacije Rorschacha, Primijenjena psihologija, 8, 265-273. Biro, M.,Tili, E., Lisulov, R. i ost. (1987): Faktorska analiza depresivnih poremeaja kao osnov klasifikacije depresije, Psihologija, 3-4, 35-44. Biro, M. i Butollo, W. (2003): Klinika psihologija, Futura publ., Novi Sad Block, J. (1961): The Qsort method in personality assessment and psjchiatric research, Charles Thomas, Springfield Block, W.G. (1962): A study ofthe meaning set in the judgement ofthe clinical test data, Journal of Clinical Psychology, 62, 18. Bohm, E. (] 958): Rorschach test diagnosis, Grune Straton, N.Y.

Brankovi, Z. (1971): Prvi kliniki intervju sa paranoidnim shizofreniarem, Klinike sveske, 1971, 1. Cattell, R.B. (1951): Principles ofdesign in ,,projective " or misperception tests of personality, u knjizi An introduction toprojective technigues, Editori: Anderson, H. i Anderson, G., Prentice-Hall, N.Y. Cattell, R.B.(1962): Foundations ofpersonality measurement theory in multivari-ate experiment, iz knjige Contemporary research inpersonality, Editor: Sarason, I, G. Van Nostrand Carr, A.C. (1958): The psychodiagnostic test batery: rational and methodology, u knjizi Progress in clinicalpsychology, Editori: Bruner, D. i Abt, L. Grune Stratton, Cerovi, S. (1981): Pojam duevnog zdravlja i psihodijagnostika, magistarski rad, Filozofski fakultet, Beograd Cerovi, S. (1982): Sudbina medicinskog modela u klinikoj psihologiji, Psihologija, 3, 95-101. Cronbach, L. and Meehl, P. (1952): Construct validity in psychological tests, Psy-chological Bulletin, 1952, 52. Cronbach, L. (1960): Essentials of Psychological testing, Harper, N. Y. Cohen.R. (1973): Patterns ofpersonality judgements, Academic Press, N. Y. 586 Cline, V.B. and Richards J.M. (1962): Components of accuracy in interpersonal perception scores and dinical and statistical prediction controversy, Psychologi-cal Research, 1962,12. Dahlstrom, W.G., Welsh, G.S. (1960): An MMP1 Handbook: A Guide to Use in Clinical Practice and Research, MU, Minnesota Press Davids, A. and Pildner, H. (1959): Comparison ofdirect and projective methods of personality assessment under different conditions ofmotivation, Psychological Monographs, 1959, 72. Delay, J., Pichot, P. Lamperiere, T. and Perse, J. (1958): The Rorschach and the epileptic personality, Logos, N.Y. Doli, E. A. (1953): Measurement ofsocial competence: A manualfor the Vineland Social Maturity Scale, Circle Pines, America Guidance Services Holt, R and Havel, J.A (1960): A methodfor assessing primary and secondary process in the Rorschach, u knjizi Rorschach psychology, Editor: Rickersvsiank-ina, J. Wiley Huber, J. T. (1961): Repot writting in psychology and psychiatry, Harper, N.Y. Kanfer, F. and Saslow, G. (1960): Behavioral diagnosis, iz knjige Behavior the-rapy, Editor: Franks, C., McGraw-HilL 1960. Kaplan, H. and Sadock, B, (1972): Clinical diagnosis in group psychotherapy, Dutton, N.Y. Machover, K. (1949): Personality Projection in the Drawing ofthe Human Figure, Charles Thomas, Springfield Matarazzo, J. D. (1972): Wechsler'sMeassurementandAppraisalofAdultIntelli-gence, Williams and Wilkings Matarazzo, J. D. (1986): Computerized dinicalpsychological test interpretations: Unvalidated plus ali mean and no sigma, American Psychologist, 14, 14-24. Exner, J. E. (1993): The Rorschach: A Comprehensive System, J. Wiley, N.Y. Eysenck, H. J. (1954): The science of personality: nomothetic, Psychological Review, 61,339-342. Eysenck, H. J. (1960): The structure of human personality, Methuen, London Eysenck, H. J. (1970): A dimensional system ofpsychodiagnostics, ColumbiaUni-versity Press Farber, I. (1964): Prediction versus understanding, iz knjige Personality change, Editori: Worchel i Byrne, J. Wiley N.Y. Fulkerson, S. C. (1965): Some implication ofthe new cognitive theory for projective teste, Journal of Consulting Psychology, 1965, 3. Goldberg, L. and Werts, C. (1966): The reliability of dinical judgement: A multi-trait multimethod approach, Journal of Consulting Psychology, 1966, 30, 3. Goldstein, G. and Scheerer, M. (1941): Abstract and concrete behavior, Psycho-logical Monographs, 1941, 53. Goldstein, G., Hersen, M. (1984): Handbook ofPsychological Assessment, Perga-mon Press, N.Y. Golden, Ch., Kane, R. et ali (1981): Relationship ofthe Halstead-Reitan neuropsy-chological batery to the Luria-Nebraska neuropsychological batery, Journal of Consulting and Clinical Psychology, 1981, 3. 587 Goldberg, L. R, (1965): Diagnosticians versus diagnostic signs: The diagnosis of psychosis versus neurosis from the MMPl, Psychological Monographs, 79. Goldfried, M., Striker, G. and Weiner, I. (1971): Rorschach handbook of clinical and research applications, Prentice-Hall. Grassi, J. (1970): The Grassi block substitution testfor measuring organic brain pathology Groth-Marnat, G. (1990, 1999): Handbook of Psychological Assessment, J. Wiley &Sons,N.Y. Gunderson, F. and Kapfer, E. (1966): Variability infactor structures ofclinicians personality ratings, Journal of Consulting Psychology, 1966. 4. Hamilton, M.(1967): Development ofa rating scale for primarj depressive illness, British Journal of Social and Clinical Psychology, 6, 278-296, 24. Hmjica, S. (1982): Zrelost linosti, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Ignjatovi, L, Momirovi, K., Damonja, Z., Wolf, B., ipka, P. (1986): S-R skale, SDPS.

Meehl, P. E. (1954): Clinical versus Statistical Prediction: A Theoretical Analysis and Review ofthe Evidence, University of Minnesota Press., Minneapolis Meehl, P. E. (1973): Psychodiagnosis, Selected Papers, Norton and Co., N. Y. Mischel, W. (1968): Personality andassessment, J. Wiley, N. Y. Kaufman, A. (1981): Intelligent testing with the WISC-R, Wiley, N. Y. Kaufman, A. and Lichtenberger, E. (1999), Kelly, E. and Fiske, D. W. (1951): The prediction of performance in clinical psychology, University of Michigan Press, 1951, AnnArbor Kleinmuntz, B. (1964): Personality test interpretation by digital computer, Psy-chological Monographs, 1964,77. Kelly, G. A. (1955): The psychology of personal constructs, vol. I-II, Norton Kelly, G. A. (1955): A theory of personality: The psychology of personal constructs, Norton, N.Y. Kondi, K. (1985): DST-intervju, SDPS, Beograd, Kosti, P. i Divac, M. (1999): Praktikum Machover testa-crte ljudske figure, DPS/CPP, Beograd Korchin, S. (1976): Modem clinicalpsychology, Basic Books, N. Y. Kragh, U. and Smith, G. (1968): Percept genetic analysis, Glerup, Lund Laing, R. D., Philipson, H. and Lee, A. (1966): Interpersonal perception, Springer, N. Y. Levy, L. H. (1963): Psychological interpretoation, Holt-Reinhart, N.Y. Lezak, M.D. (1983): Neuropsychological Assessment, Oxford University Press, Oxford Little, K. B. and Schniedman, E. S. (1959): Congruencies among interpretations of psychological tests and anamnestic data, Psychological Monographs, 1959, 73. Lorr, M., McNair, D.M., Klett, C. J. (1966): Inpatient Multidimensional Psychi-atric Scale, Consulting Psychologists Press, Palo Alto, a. Luria, A. R. (1976): Osnovi neuropsihologije, Nolit 588 Luria, A. R (1965): Neuropsychological analysis offocal brain lesions, u knjizi (Editor: VVolman, B. B.) Handbook ofClinical Psychology, McGraw-Hill, N. Y. Prelinger, R., Zimet, C. (1964): An Ego Psychological Approach to Character Assessment, Collier-Mac Millan Rapaport, D., Gill, M., Schafer, R. (1968): Diagnostic Psychological Testing, International University Press, N. Y. Rotter, J. B. (1954): Manualfor the Rotter Incomplet SentencesBlank, Psychological Corporation Rorschach, H. (1951): Psychodiagnostics (5* edition). Hans Huber, Bern Rohde, A. (1957): The sentence completion method: its diagnostic and clinical application to mental disorder, Ronald Press Sarbin, T., Taft, R., Bailey, D. (1960): Clinical Inference and Cognitive Theorj, Holt and Reinhart, N. Y. Sechrest, L. (1963): Incremential validity: A recommendation, Educational and Psychological Measurement, 23. S\e,&,L.K.(V959yTKe relative contvibution of^our kinds of data to accuracj in personality assessment, Journal of Consulting Psychology, 23. Stephenson, W. (1953): Jhe study ofbehavior: Q technique and its methodology, University of Chicago Press Stone, H. K. and Dellis, N. P. (1960): An exploratory investigation into the levels hypothesis, Journal of Projective Techniques,24. Swensen, C. (1957): Empirical evaluation oj human figure drawings, Psychological Bulletin, 54. Schostrom, E. (1964): An inventory for the measurement of self actualization, Educational and Psychological Measurement, 24. Schneidman, E. (1951): Thematic test analysis, Grune and Straton Vernon, P. E. (1963): Personality Assessment, Methuen, London Wechler, D. (1958): Measurement ofAdult Inteligence, Williams and Wilkins Weiner, I. B. (1966): Psychodiagnosis in schizophrenia, Wiley Wolman, B. B. (1965): Handbook of Clinical Psychology, McGraw-Hill, N. Y Ziegler, E., Philips, L. (1961): Psychiatric Diagnosis: a Critic, Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 607-619. Zubin, J., Eron, L. and Schumer, F. (1965): An experimental approach to projective techniques, Wiley, N. Y. Zubin, J. (1969): The role of models in clinical psychology, u knjizi Models of Clinical Psychology, Editor: Abate, L. L., Gorgia State College, Atlanta Damonja-Ignjatovi, T. (1999): Psihodijagnostika i savremeni modeli linosti, Zadubina Andrejevi, Beograd

589 SADRAJ Predgovor ............................................................3 PSIHODIJAGNOSTIKA - OPTIDEO I KLINIKI METOD Uvod ................................................................8 Struktura klinike metode ................................................9 U susretu tri tradicije ...................................................11 Kliniki metod u psihologiji..............................................13 Kritika klinikog metoda................................................16 Dijagnostika klasifikacija...............................................18 Objektivnost klasiflkacione dijagnoze......................................19 Vremenska stabilnost dijagnoze...........................................20 Dinamika dijagnoza...................................................21 Razumevanje sluaja...................................................23 Procena prema posebnim kriterijumima ....................................24 Klinika predikcija.....................................................24 Evaluacija psihoterapije.................................................25 Jedan sokratovski dijalog o klinikoj metodi.................................27 II PSIHODIJAGNOSTIKA Periodizacija razvoja ...................................................33 Vertikalni razvoj psihodijagnostike........................................37 Staje psihodijagnostika.................................................39 Predmet psihodijagnostike...............................................41 Psihodijagnostika i psihopatologija........................................42 Psihodijagnostika i linost...............................................42 Psihodijagnostika i procena parova i grupa..................................44 Psihodijagnostika i antropologija..........................................45 Zadaci psihodijagnostike - psihodijagnostika izmeu nunosti i apsurda ...........45 Saznanje putem posrednika..............................................47 Da li je nauka potrebna u psihijatriji .......................................48 III METODOLOKA NAELA PSIHODIJAGNOSTIKE Skupina ili baterija.....................................................50 Otvorenost ili protonost agregata.........................................50 Favorizovanje irokog dijapazona.........................................51 Prednost multidimenzionalnih instrumenata.................................51 Princip individualizacije ispitivanja........................................52 Promena sastava skupine................................................53 Promena redosleda TTS.................................................53 Promena trajanja ispitivanja..............................................54 Eksplorativnost i druga naela............................................54 Psihometrijska osnova psihodijagnostike....................................55 590 Klasifikacija psihodijagnostikih pristupa...................................56 Teorijska osnova psihodijagnostike........................................57 Dijagnostika studija sluaja.............................................58 Studija sluaja i individualne razlike.......................................60 Studija sluaja kao metodoloki okvir......................................63 IV UDEO DIJAGNOSTIARA Kliniko iskustvo......................................................65 Uenje dijagnostikovanja................................................65 Linost psihodijagnostiara..............................................67 Da li je psihoterapija dijagnostiara nuna?..................................69 V INTEGRACIJA PODATAKA Dva naina integracije podataka ..........................................71 Rivalitet klinike i statistike metode.......................................73 Metodoloki problemi vezani za predikciju..................................74 Interpretacija Meehlove kontroverze.......................................74 Komparacija klinike i statistike predikcije.................................75 Diferencijalna definicija klinike metode ...................................76

Statistike metode integracije.............................................77 Primena elektronskih raunana ...........................................80 Forme klinikog integralnog suenja.......................................82 VI PROCESI DIJAGNOSTIKE SPOZNAJE Epistemoloki aspekt spoznaje linosti .....................................86 Specifinost spoznaje linostii............................................88 Klasifikacija teorija spoznaje linosti.......................................90 Intuitivna spoznaja linosti ..............................................91 Kognitivne teorije spoznaje linosti........................................92 Empatika spoznaja linosti.............................................100 Interakcione teorije spoznaje............................................101 Psihoanalitika interpretacija kliniara ....................................102 Psihoanalitika interpretacija pozicije ispitanika.............................105 Transakciona interpretacija .............................................108 Fenomenoloko-metaperceptivna interpretacija..............................112 Da li je psihodijagnostika procena kreacija? ...............................113 VII VALIDACIJA KLINIKE METODE Tipovi validacije klinike metode ........................................116 Validacija klinike baterije..............................................118 Validacija opisa linosti................................................119 Tehnika Q sortiranja...................................................120 Integralna definicija klinike metode......................................122 PSIHODIJAGNOSTIKA - OPERATIVNI DEO VIII DIJAGNOSTIKI DOSIJE SLUAJA Voenje dosijea sluaja................................................126 Biografski pristup eksploraciji linosti.....................................132 Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija...................137 Shema sadraja biografske eksploracije....................................142 Procena linosti u vreme eksploracije .....................................143 Izgled, dranje i opta karakteristika ponaanja..............................144 Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudima............................145 591 IX DIJAGNOSTIKI INTERVJU Intervju kao sistem komunikacije ........................................152 Klasifikacija klinikog intervjua .........................................154 Dijagnostiki i terapijski intervju.........................................155 Intervju i dijagnostiko posmatranje ......................................158 Emocionalna interakcija u dijadnom sistemu................................161 Autoritet i vodstvo u dijadnom sistemu: direktivni i nedirektivni intervju .........164 ta povezuje elemente: stavovi, predubedenja i oekivanja?....................167 Faze intervjua........................................................169 Intervju u sastavu studije sluaja.........................................171 X OPSERVACIJA IPROCENA PONAANJA Metodoloki oplemenjena opservacija.....................................176 ta posmatra kliniar? .................................................178 Posmatranje u faza....................................................179 Pravila dobrog posmatranja.............................................181 Skale procene ponaanja ...............................................184 Kvantiflkacija posmatranja - faktorizirane skale procene......................189 Tipine greke posmatranja i procene .....................................194 XI STUDIJA SLUAJA IPSIHODIJAGNOST1KI TESTOVI Na prelazu od naturalistikog ka psihotehnikom ispitivanju ...................198 Osnovne odlike psihodijagnostikih testova................................200 Testiranje kao uzimanje uzoraka linosti...................................200 Testiranje i zakljuivanje preko korelata...................................202 Testiranje kao dijagnostiki eksperiment...................................205 Testovne norme i dijagnostika procena ...................................206 Psihometrijski kriterijumi ..............................................209 Selektivno dejstvo bolesti i poremeaja na testove ...........................218 Komplementi ili antagonisti, psihoterapijski i projektivno-dinamiki pristup.......219

Psihotehnika procena i prolongirana opservacija............................222 XII PSIHODIJAGNOSTIKA PROCENA INTELIGENCIJE Inteligencija i merni sistemi.............................................228 Binetova skala procene inteligencije ......................................230 Testiranje inteligencije odraslih: Wechslerove skale..........................231 Wechslerova teorija inteligencije.........................................233 Inteligencija i linost ..................................................234 Ego-psiholoki aspekt inteligencije.......................................235 Wechslerov koncept koeficijenta inteligencije...............................235 Standardizacija Wechslerove skale .......................................237 Testovna procena inteligencije...........................................240 Testiranje inteligencije: ta zapravo merimo? ...............................243 Dijagnostika procena mentalne zaostalosti.................................246 Opis Wechsler-Bellevue skale inteligencije.................................250 Validnost Wechslerovih skala inteligencije.................................258 Kvalitativna analiza VB skale ...........................................259 Promene i novine.....................................................262 XIII PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTI Razlike izmeu verbalnog i neverbalnog QI ................................268 Meutestovne razlike, skater-analiza......................................269 Unutartestovna neujednaenost (intratest skater).............................271 Analiza verbalizacije ..................................................272 592 Patoloki i normalni gubitak efikasnosti ...................................273 Normalni tok propadanja sposobnosti.....................................276 Koeficijent deterioracije................................................278 Procena propadanja je izbor.............................................280 Procena gubitka efikasnosti neurotiara....................................282 Procena gubitka efikasnosti sociopata.....................................284 Procena gubitka efikasnosti shizofreniara .................................285 Intelektualna efikasnost i linost .........................................286 Odraz promene linosti na E-I dimenziji...................................289 XIV NEUROPSIHOLOKA PROCENA Procena oteenja i propadanja sposobnosti ................................292 Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima................................295 Teorije o mozgu......................................................296 Teorije sposobnosti i mozak.............................................298 Neuropsiholoka teorija................................................302 Klasifikacija metoda neuropsiholoke procene ..............................304 Opte eksplorativne tehnike i modane disfunkcije...........................306 Wechslerove skale i modane disfunkcije..................................309 Pojedinane tehnike otkrivanja organiciteta"...............................313 Neuropsiholoke baterije...............................................318 Promene i novine.....................................................328 XV SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LINOSTI Kratak prikaz razvoja upitnika...........................................332 Znaenje individualnih razlika na upitnicima ...............................334 Teorija determinirajuih sistema .........................................336 Samoopisni odgovori i ekspresivno odbrambena vaga ........................340 Svedoenje o sebi, varanje, pristrasnost i samozatita.........................341 Indirektni pristup; uputnici tipa verbalne reakcije............................344 Cornell indeks .......................................................345 Minesota multifazni personalni inventar - MMPI............................347 Ugraena skepsa, kontrolne skale MMPI...................................348 Patoloke skale MMPI.................................................350 Eysenckovi inventari linosti: MMQ, MPI i EPI.............................353 Upitnici sa faktorskom osnovom.........................................356 Upitnici, faktori i nesvesno .............................................359 Logika konkretnog, dijagnostika pomou kompjutera.........................361 Zavrna razmatranja o upitnicima i inventarima .............................364

Promene i novine.....................................................366 XVI DIJAGNOSTIKA PROCENA JA Osnovne postavke o Ja"...............................................372 Diferencijacija Ja" ...................................................377 Instrument za eksploraciju Ja, tehnika Q sortiranja...........................378 Ocena tehnike Q sortiranja..............................................381 Semantiki diferencijal.................................................383 Tehnika eksploracije linih konstrukata....................................386 Procena jaine ega....................................................389 Samoopisna procena telesnog Ja" .......................................392 XVIIPROJEKTIVNE TEHNIKE Teorija projektivnog test-ponaanja.......................................400 Projekcija i kognitivne strukture .........................................404 593 Projekcija i apercepcija ................................................405 Multipli model indirektne eksploracije linosti..............................406 Odnos latentnih i manifestnih potreba.....................................411 Percept-genetika teorija ...............................................412 A sad prkosno: od tehnike ka teoriji linosti ................................414 Projekcija na egzistencijalistiki nain.....................................416 Stare razlike: projekcija i ekspresija.......................................417 Testovna projekcija kao automatizam i linost kao superautomat................421 Teorija projekcije - nominalistika zamka? ................................423 Zavrni komentar.....................................................425 XVIII CRTE LJUDSKE FIGURE Stimulus............................................................431 Odgovor ............................................................ 432 Analiza crtea ljudske figure............................................434 Znaci i njihovo znaenje ...............................................435 Prevazilaenje zbrke ..................................................436 Determinante crtea...................................................437 Dijagnostiki elementi.................................................438 Izrazi psihopatoloke izmenjenosti na crte.................................443 Rezultati empirijske validacije...........................................444 Mogue namene Mahover-tehnike........................................446 Izbor okvira interpretacije ..............................................448 Redosled pola na crteu................................................449 XIX RORSCHACHOVA TEHNIKA Teorijske postavke....................................................452 Testovni stimulus.....................................................454 Postupak ispitivanja...................................................455 Kategorije klasifikacije odgovora ........................................455 Prva dimenzija: lokalizacija odgovora.....................................455 Druga dimenzija: determinante odgovora ..................................458 Forma i njeno znaenje ................................................459 Hromatska boja i njeno znaenje.........................................460 Ahromatske boje i osenenost...........................................463 Kinestetski odgovor i njegovo znaenje....................................465 Trea dimenzija odgovora: sadraj .......................................467 etvrta dimenzija: originalnost i popularnost...............................469 Neopaajne dimenzije odgovora: verbalizacija..............................471 Obrada i interpretacija.................................................473 Namena i korisnost Rorschachove tehnike .................................474 Empirijska validacija i kritika ...........................................475 Modifikacije Rorschachove tehnike.......................................478 Promene i novine.....................................................481 XX TESTOVI NEDOVRENIH REENICA - TNR Zato je TNR popularan? ..............................................489 ta je test nedovrenih reenica? .........................................490 Kojoj vrsti tehnika pripada TNR? ........................................490

Validnost na dimenziji dubinsko-svesno ..................................491 Uticaj instrukcije .....................................................493 Variranja korena reenice ..............................................494 Stepen strukturisanosti korena...........................................495 U kome je licu formulisan koren? ........................................496 594 Obrada odgovora na TNR ..............................................497 Monodimenzionalni i multidimenzionalni tip TNR...........................500 Da lije identifikacija preduslov otkrivanju Ja na TNR-u? .....................501 Matanje - poistoveenje - samootkrivanje ................................502 Validacija TNR-a.....................................................503 Promene i novine.....................................................506 XXI JUNGOV TEST ASOCIJACIJA Opis tehnike.........................................................510 Instrukcija za davanje JTA..............................................510 Dodatna uputstva.....................................................511 Psiholoka analiza testovnog ponaanja....................................511 Bliske reakcije .......................................................513 Udaljene reakcije.....................................................514 Dijagnostika vanost dihotomije bliske i udaljene reakcije ...................514 Interpretacija odgovara ................................................515 XXII TEST TEMATSKE APERCEPCIJE - TAT Opis testovnog materijala...............................................516 Primena TAT-a, uputstva i intervencije....................................517 Teorijske pretpostavke.................................................519 Murravev sistem analize TAT-pria.......................................524 Modifikovani sistemi analize............................................529 Struktura TAT-slika...................................................533 Diferencijalne karakteristike TAT-slika....................................536 Fizika slinost kao inilac projekcije.....................................538 Znaaj socio-ekonomskih obeleja .......................................540 Kriterijumi dobrog tematskog stimulusa...................................542 Agresivnost na TAT-u.................................................543 Provera mernih osobina TAT-a..........................................545 XXIII PSIHOLOKA PROCENA: NALAZ I MILJENJE Administrativni aspekt psiholoke dijagnoze................................549 Forme psiholokog izvetaja ............................................550 Osnovne komponente psiholokog izvetaja................................550 Namena psiholokog nalaza.............................................552 Opti problem integracije podataka.......................................554 Statistiki postupci integracije...........................................555 Izbor nivoa interpretacije...............................................556 Da li je nalaz teorija individue?..........................................562 Nalaz i posrednika uloga dijagnostiara...................................564 Promene i novine.....................................................570 XXIV ALTERNATIVE Literatura.............................................................584 595 Dr JOSIP BERGER PSIHODIJAGNOSTIKA Metod procene linosti i ponaanja Tree preraeno izdanje, 2004. godina Izdava Zavod za udbenike i nastavna sredstva Beograd, Obiliev venac 5 www.zavod.co.yu Likovni urednik MILO JANKOVI Grafiki urednik MILAN MRKOBRAD Korektura Zavoda za udbenike i nastavna sredstva

Kompjuterska obrada DRAGUTIN NJEI Obim: 37 Vi tamparskih tabaka Format: 17 x 24 cm Tira: 1000 primeraka Rukopis predat u tampu januara 2004. godi tampanje zavreno maja 2004. godine tampa: RADUNI - Beograd line 596