I DEO - MORAL KAO DRUTVENA POJAVA

1. Socioloki pojam morala Moral je drutveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, oseanja, obiaja, pravila, uputstava i normi kojima se odreuje ta je dobro i ukazuje na to ta je loe (ravo). Moralna linost je ona linost koja ima razvijena moralna oseanja i savest, pri emu se moralno ponaa iz svog unutranjeg oseanja dunosti a prema usvojenim moralnim normama i optevaeim vrednostima i principima. Moral kao duhovnu ili kulturnu pojavu prouavaju: moralna dogmatika i moralna analitika. Moralna dogmatika prouava smisaonu sadrinu i njen je zadatak da tano utvrdi ta moral sadri. Moralna analitika prouava strukturu sadrine morala i njen zadatak je da je prouava polazei od toga iz kojih se pojmovnih (misaonih) elemenata moral sastoji i u kakvom su oni meusobnom odnosu. Moral kao psihiku pojavu izuava psihologija morala i to kako individualna tako i socijalna. Etika kao posebna filozofska disciplina, prouava moral procenjujui moralne vrednosti, poreklo i naela moralnosti ( i predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike). Etika se deli na: 1. teorijsku (nauke u uem smislu i neke filozofske discipline o moralu), 2. normativnu (postavlja idealan moral), i 3. praktino-normativnu U irem smislu etika obuhvata celu filozofiju morala odnosno sve filozofske discipline o moralu. U uem smislu etika obuhvata samo normativnu etiku. Moral se odreuje i kao oblik ljudske prakse, i predstavlja oblik praktinog odnosa oveka prema svetu, drugim ljudima, kao i prema samom sebi. Pojam prakse je najblii pojam koji slui za odreenje morala, i odnosi se na vrednosno procenjivanje ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno delovanju, pri emu se prva odobravaju, a druga osuuju. Specifinost moralne prakse po Vuko Pavieviu- je u tome to ovek njome oblikuje sopstvenu prirodu, dok u proizvodno-tehnikoj praksi oblikuje prirodu (objekte izvan sebe). Osnovni nosilac morala je ovek kao bie prakse i zato je postojanje morala jedino mogue u drutvu. Formalno odreenje morala se uglavnom vezuje za: Imanuela Kanta i njegovu etiku kategorikog imperativa. (etika norme i zakona) i Emila Dirkema i njegov sociologistiki kriterijum solidarnosti sa grupom. Kant utvrdio unutranju prinudnost morala, a Dirkem je tome dodao i drutvenu prinudnost morala. Moral po optoj saglasnosti predstavlja, sistem moralnih pravila (normi) koje odreuju ovekovo ponaanje u drutvu i to prema drutvu u celini, prema drugim lanovima drutva i prema samom sebi. Moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponaanje dostojno(vredno) oveka,a koje nije dostojno (bezvredno), a koje se odobrava ili osuuje. Socioloko stanovitve u odreivanju morala, polazi se od namere da se otkriju svi oni drutveni faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje izmeu morala i ostalih drutvenih pojava. Sociologija morala - moral shvata kao skup pravila (normi, obiaja, predanja) koje postoje u odreenim drutvenim grupama i u kojima se odvijaju meusobni odnos (pojedinaca u grupi ili prema grupi, ili pak odnosi grupa meu sobom), gde se drutvo tretira kao vrhovni moralni arbitar, merilo o tome ta je dobro a ta zlo. 1.1. Poreklo i osnov morala Moral je nastao nastankom ljudskog drutva, i razvijao se u skladu sa dostignutim nivoom drutveno-ekonomskog razvoja, u zavisnosti od stepena razvoja kulturnih uslova, politikih odnosa, obiaja i religije, kao i uporedo sa razvojem civilizacije. Primitivno miljenje i mentalitet izrasta iz kulta predaka i povezan je sa totemizmom - ljudi su imali svog zatitnika, prapretka koji je bio njihov simbol i koji je uivao sve poasti i kao kult bio potovan. Meutim, kult totema odnosio se i na brojne zabrane, tabue. I primitivne norme imale su neko pozitivno znaenje izraeno u oseanju dunosti, odgovornosti, savesti, linom dostojanstvu i iskazano u onim svojstava koja bitno utiu na razvitak drutvene svesti kao i tradicija i kultura. Sigmunda Frojda je dao prvo psiholoko tumaenje moralnosti, koji odreuje moralnost kao rezultat kompromisa dveju zaraenih strana, ovekove nagonske i impulsivne potrebe. Po Frojdu norme koje drutvo definie, posebno one kojima se odreena ponaanja zabranjuju, linost samo delimino usvaja, pa tako i ne mogu postati deo unutranje strukture linosti. Sigmund tvrdi, imajui u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija moralne svesti, kao oblika drutvene cenzure i svesti pojedinca gotovo nedostina. Uzroke nastanka morala treba traiti u obiajima, religiji, drutvu, filozofiji, psihologiji, antropologiji... Kant je smatrao da sadraj odreenog moralnog ina ne ini njegovu sutinu, ve nju ini nain na koji se in vri. Zato moralan ovek radi iz principa koji potuje i koji je racionalno i slobodno formiran po linom nahoenju. Kant izrie svoj kategoriki imperativ: Postoji jedan jedini moral, moral koji je vean, savremen i univerzalan, pa zato i vai za sve ljude. Nie negira potrebu postojanja morala i zastupa miljenje amoralizma, za razliku od stava Kanta.

Poreklo morala sa gledita brojnih shvatanja i miljenja u ovoj oblasti, je ljudsko i moe se nai u ljudskom drutvu, u samom oveku, jer ivei u drutvu sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajednikog ivljenja (moralne norme). ovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralako i odgovorno bie, stvara svoj moral kao izrazito ljudsku tvorevinu, koja slui ouvanju njegovog ljudskog identiteta. 1.1.1. Moral i obiaj Moral je jedna vrsta obiaja naroitog karaktera u drutvu i predstavlja svest, volju, unutranje motive i predstave o tome ta i kako treba, a ta ne treba raditi. Obiaj je najstarija forma regulisanja drutvenih odnosa i ljudska ponaanja, nastala stihijski u poetnim fazama razvoja ljudskog drutva, i predstavlja naviku ili praksu koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave. Obiajna pravila nastala su stihijski i vezana su za animizam, kult i magiju, a nastala su iz potrebe da se ovlada prirodom i drutvenim procesima i opstaju kao deo nacionalnog naslea jednog naroda. Prvobitne obiajne norme vezane su za oboavanje totema, gde je ovek odreenim biima ili pojavama od kojih zavisi njegov opstanak, pripisivao arobnu mo. Kada obiaj izgubi osnovne karakteristike drutvenih normi, deli se na moralne, religiozne i estetske norme Ljudski postupci se mogu proceniti i vrednovati na osnovu ustaljenih i vremenski nepromenljivih obiaja, koji se upravo zbog toga i prelaze u moralne norme, (to opravdava tvrdnju da se poreklo morala moe nai u obiajima). 1.1.2. Moral i religija Poreklo i osnov morala se esto traio u religiji, jer je celokupno ljudsko ponaanje imalo religiozni karakter, obojeno mistikom i poivalo je na religioznim dogmama. Moral u samom svom nastanku proiziao iz religioznih dogma i temelji se na ideji o ovekovom praiskonskom grehu, i potrebi da se stalno iskupljuje za svoje grehe jer nosi u sebi venu krivicu, pa zato mora da pazi na svoje ponaanje iz straha od Boje kazne, (samo tako bi mogao biti moralno proien i samo tako bi mogao doi na "onaj svet" moralne bezgrenosti). Religijski(nadiskustveni) osnov morala zastupaju brojne metafizike teorije koje su se bavile svetom i ovekom. Radomir Luki razlikuje dve vrste ove teorije: versko-teoloku (osnov morala se trai u bogu kroz deset bojih zapovesti) i objektivno-idealistika (osnov morala je svet objektivno posojeih idealnih vrednosti, za kojima ovk tei i prema kojima stvari svoj moral). Vulgarni materijalisti poreklo i osnov morala trae u ivotinjskom svetu. Polazite nalaze u instiktivistikoj teoriji (Osnov morala za alsa Darvina je isto bioloki, lei u instinktu, a izraz je nunosti zbog opstanka ljudske vrste; Kaucki istie da sutinu morala ini ivotinjski nagon u oveku, koji tako odbacuje uticaj drugih inilaca na moralne pojave; Hejes istie da moral nastaje dejstvom altruistikih instinkata) Marksistiko shvatanje morala - u moralu vidi iskljuivo drutvenu a ne boansku ili bioloku pojavu. Moral je nastajao, razvijao se i menjao u skladu sa razvojem drutva i neminovnim promenama koje su taj razvoj pratile, kao i kroz borbu suprotnosti olienu u klasnoj borbi, pa je zato bio klasno odredjen, i upravo zbog toga u jednom drutvu postoji vie suprotstavljenih moralnih sistema. oveanski moral po marksistiko shvatanje stoji iznad klasnih suprotnosti i koji e biti mogu tek na onom drutvenom stupnju kada klasna suprotnost bude ne samo savladana, nego i zaboravljena u praktinom ivotu. 1.1.3. Moral i pravo Jednakost je osnovna karakteristika prvobitnog drutva, koja je dovela do togada se ljudski ivot mogao regulisati odreenim zajednikim kolektivnim obiajnim normama i predstavama. Pravo su pravila ponaanja u drutvu koje obezbeuje drava, koje se donose kada obiaji, moralne norme i uticaj javnog mnjenja nisu dovoljni da ozbede nesmetano regulisanje ponaanja ljudi, koje se nije smelo prepustiti stihiji ve se traila neka organizaciona snaga koji ima sredstva da obezbedi nesmetano funkcionisanje sistema. Pravo je sistem drutvenih normi (pravno-politikih), odnosno posebna vrsta drutvenih propisa iju sankciju obezbeuje drava. Pravo i moral se sadrinski razlikuju najvidljivije u odnosu na sankciju, ali se u izvesnoj meri dodiruju. Sankcija za prekraj moralnih normi se uglavnom izraava kao spontana reakcija drutva (ue ili ire sredine), u prvobitnoj zajednici predviala je i iskljuenje iz drutva, to se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane drave radi sprovodjenja pravnih normi. Moral i pravo se razlikuju i po stepenu uzimanja u obzir subjektivnih nastojanja i motiva pri ocenjivanju ljudskih postupaka I stepena predhodnog poznavanja posledica. Pravo regulie odnos izmeu pojedinca i drave, a moral odnos pojedinca i drutva, pojedinca i drutvenih grupa, pojedinca prema samom sebi. Moralna dunost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer odreena pravna radnja moe svoj izvor da pronadje u motivima koji su ak nemoralni, a da sa pravnog stanovita ipak bude ispravna, medjutim pravo u odreenim situacijama moe da bude ak i na viem etikom nivou u odnosu na odreeni moralni sistem.

2. Osnovne karakteristike morala Moral se sastoji od : moralne norme, moralnog ina, moralnog suda, moralne sankcije, moralne odgovornosti moralne situacije 1.Moralne norme predstavlja specifian vrstu drutvenih normi, odnosno usvojen nain ljudskog ponaanja, koji deluje iznutra na savest pripadnika drutva. Moralne norme su stihijski nastali nepisani drutveni propisi, prema kojima pojedinac treba da oblikuje svoj karakter i ponaanje, a ono to je u skladu sa njima je dobro (moralno), a ono suprotno tome je loe (nemoralno). Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost, koja je dvostruka odnosno obavezujui i drutveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravnih i obiajnih normi ija je obaveznosti iskljuivo drutvena (jednostruka). Bitne karakteristike morala po Radomiru Lukiu, su : o bezuslovnost, (moralna norma se potuje iskljuivo zbog potovanja morala kao samostalnog cilja); o trenutanost, (gde se pojedinac ponaa gotovo automatski, u odreenoj moralnoj situaciji); o nametnutost, (ovek je esto obavezan da postupi po moralnoj normi, iako to ne eli); o ljudskost; o vrednost; o dobro kao vrhovna moralna vrednost; o posebno moralno oseanje. Moralna norma moe imati dva oblika: minimalan i maksimalan. Minimalan oblik propisuje ono ponaanje koje je apsolutno obavezno za sve lanove odreenog drutva. Maksimalan oblik propisuje jedan relativno dalek moralni ideal koji je ponekad ak i neostvariv usled previsokih zahteva koje postavlja oveku, i zato je neobavezno. Moralne norme mogu biti: opte, posebne i pojedinane; progresivne i reakcionarne; mogu se klasifikovati sa aspekta ponaanja pojedinca prema sebi i prema drutvu kome pripada; mogu biti apstraktne i konkretne. Moralne norme su svoje uporite nale u predstavama o dobru i zlu. Dobro je pozitivna vrednost predmeta i pojava koje oveka okruuju, iji je osnovni smisao da odgovara interesima oveka, i doprinosi razvijanju njegovih snaga i sposobnosti, radi socijalnog progresa. Pojam dobra se u sadrinskom smislu moe odrediti na konkretan nain (zadovoljstvu, srei, znanju, duevnom miru), i apstraktni nain - svako ponaanje koje ispunjava uslove da bude moralno. Idejom dobra ovek ocenjuje i procenjuje postupke, moralni kvalitet linosti, odnose meu ljudima i ukupno stanje odnosa u dravi, i odobravanje onog to je moralno. Zlo je suprotnost dobra, odnosno ponaanja koja protivree zahtevima morala, dakle ona to je nemoralno i samim tim zasluuju osudu. Racionalno moralno ponaanje se iskazuje konkretnim moralnim inom, a pretpostavlja svest o svrsishodnosti odreenog postupka, slobodu volje usmerenu motivima ka odreenom cilju, oseanje dunosti i odgovornosti prema drutvu i prema sebi samom. 2.Moralni in (postupak) moe biti slobodan, kada se moralno ponaanje zasniva na svesnim, racionalnim i voljnim aktivnostima u kojima se istie dunost i odgovornost u postupcima, i moe biti nedovoljno slobodan a to je ponaanje koje iskljuuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog, slobodnog, odgovornog ponaanja. 3.Moralni sud je sud o vlastitom ponaanju, ponaanju drugih ljudi, drugih drutvenih grupa i to u odnosu na moralnu normu, a moe biti pozitivan ili negativan. 4.Moralna sankcija nastaje kao posledica prekraja moralne norme, koju pojedinac sam sebi izrie nakon moralnog suenja, a ogleda se u vidu grie savesti. Moralna sankcija moe biti: unutranja (lina) i spoljanja (drutvena). Unutranja (lina) sankcija - najkompleksnije iskazuje autonomnost morala a ogleda se u grie savesti, koja sledi nakon izvrenog prekraja moralne dispozicije. Gria savesti se sastoji iz izvesnog broja oseanja, kao to su: stid, gaenja, straha, prezir prema samom sebi, bol, potitenosti, bezizlaznosti, opte nelagodnosti, elje za samokanjavanjem, nemir, ljutnja, bes, strepnje, brige... ovek da bi doiveo moralnu sankciju u obliku grie savesti, mora da bude svestan i savestan moralni subjekt. Spoljanja (drutvena) sankcija je sankcija iju primenu obezbeuje drutvo, tj. drutvena grupa, i odnose se na moralni prezir, gde se moralnom prestupniku poriu osnovne ljudske karakteristike i na moralno gaenje, gde se prekida kontakt sa moralnim prestupnikom, i dr. oblici drutvenih sankcija koje se odnose na preduzimanje izvesnih prinudnih mera prema imovini, telu ili ivotu prekrioca. 5.Moralna odogovrnost su motivi ponaanja, delovanja i postupaka, a javljuje se kao individualna i drutvena.

1. 2. 3. 4. 5. 6.

II DEO - OVEK I MORAL 1. Socioloki pojam oveka ovek je izuzetno sloeno bie, koje pored toga to poseduje odreena svojstva koja su mu zajednika sa ostalim ivim biima, poseduje i posebne, samo njemu svojstvene karakteristike. oveka je mogue posmatrati kao: bioloko, psihiko i drutveno bie. Kao bioloko bie ovek je potinjen zakonitostima prirode, rezultat je duge evolucije, poseduje odreene karakteristike i ima posebne sposobnosti prilagoavanja brojnim situacijama kako bi opstao kao vrsta. Kao psihiko bie ovek je svoja psihika svojstva i svoj ivot gradio i ostvario kroz biopsiholoku evoluciju u kojoj je rad imao znaajnu ulogu. Kao drutveno bie, ovek se formirao tokom drutvenog razvoja. U biologiji ovek je vrsta homo sapiensa i odlikuje se: posebnom telesnom graom, upotrebom orua i slui se govorom. U psihologiji odreenje oveka polaze od izvesne implicitne i eksplicitne slike o njemu a u cilju izgradnje svojih posebnih teorija strukture, dinamike i razvoja linosti. U filozofiji se ovek razmatra kao deskriptivan, ali i normativni pojam koji se odnosi na to kakvo jeste i kakvo bi trebalo da bude ljudsko bie. Filozofija nastoji da definie ovka u ontolokom i antropolokom smislu. Tei da otkrije sutinu ovekovog bia i specifinosti ljudskog roda i trai odgovore na pitanje ta je ovek. Filozofska antropologija prouava koje su to bitne i specifine ovekove odlike, i to ne samo kao biolokog nego i duhovnog, duevnog, moralnog i drutvenog bia. Sociologija u objanjenju oveka polazi od toga da je on prirodno bie, da ga njegova posebna svojstva odvajaju od ostalih ivih bia omoguavaju da stvori drutvo kao specifinu zajednicu ljudskih bia. Sociologija nastoji da otkrije one ljudske osobine koje ga ine ovekom (drutvenim biem), odnosno sutinske osobine iz kojih proizilaze sve ostale, kao to su : stvaralatvo, sloboda, svest, moralnost i drutvenost. ovek je ne samo prirodno ve i drutveno bie, i kao takvo svojim delatnim odnosom prema prirodi ostvaruje stvaralatvo, kao slobodan subjekt koji se udruuje sa drugim ljudima u drutvene grupe, radi svoje bioloke i drutvene egzistencije. U antikoj filozofiji su sofisti na elu sa Sokratom, teite prouavanja sa prirodnih pojava preneli na oveka. Sokratova maksima upoznaj samog sebe da bi mogao upoznati prirodu i njegovo ukupno uenje, postaje polazna osnova za nastanak filozofske antropologije i egzistencijalistike filozofije koja je nastala neto kasnije. Filozofija 17. veka: se vezuje za Aristotelovo uenje- metafizika i ontologija; dominirali su gnoseoloki i metodoloki problemi; pitanje ljudske prirode je centralna tema francuske filozofije. Filozofija 18. veka: francuski materijalisti shvataju ljudsku prirodu kao opti pojam, pri emu polaze od toga da nju odreuje karakter svakog pojedinca. oveka treba vaspitanjem formirati. Mehanicistiko shvatanje oveka. Filozofija 19. veka: Ludvig Fojerbah posmatra oveka kao deo prirode i zasniva naturalistiku antropologiju. Karl Marks se nadovezuje i uvia da se ljudska priroda ne moe do kraja i potpuno objasniti naturalistiki, jer je ovek sam tvorac drutva i drutvenih odnosa. Marks je doao do saznanja da je ovek u posrednom odnosu sa prirodom i da nastaje kao ljudsko bie tek posredstvom praktine delatnosti usmerene ka menjanju prirode. Marks uvia da je ovek istovremeno i glavni akter i jedini stvaranjem drutva i njegovim razvojem. U savremenoj filozofiji Maks eler ponovo postavlja oveka u centar filozofskih razmatranja, kritikovanjem marksovog naturalizam i posmatra oveka kao kompleksno racionalno i emocionalno bie. To je period personalistike orijentacije u filozofskoj antropologiji. U tom pravcu svoje filozofije oveka razvijaju Viljem tern, Brajev i neki predstavnici amerikog personalizma. Personalizam francuskog teoretiara Munijea predstavlja radikalniji raskid sa metafizikom, meutim ni on se nije u potpunosti oslobodio metafizikih pristupa i pojmova, poto je tvrdio da je bog najvia dominantna linost. Egzistencijalizam kao savremeni filozofski pravac, postavlja problem ljudske egzistencije kao centralno filozofsko pitanje i razmatra pojedinano ljudsko bie i njegovu egzistenciju. Kjerkegor u svojoj filozofiji razmatra konkretne individualne egzistencije, to je reakcija na apstraktnu filozofiju i to ga vraa hrianstvu. Jaspersove smisao i cilj nije poznavanje stvari, ve osvetljenje egzistencije i ostvarivanje pravne samobitnosti oveka. Bie ima tri oblika: bie kao objekt ili svet, bie kao Ja ili egzistencija i bie kao transcendencija, kao Bog. Na apsolutno bie ukazuje samo konano i relativno, empirijsko bie. Hajdegeru smatra da je ovek ono to moe da bude a ne ono to je ve postao, ovek svojubaenost u svet doivljava kao brigu i strah to predstavlja njegovu bitnu egzistenciju, a iz ovekovog bia nema transcendencije ka nekom apsolutnom biu ve samo ka niemu, ka smrti. Sartr odreuje oveka kao slobodno bie, pri emu slobodu uzima kao imanentni zakon egzistencije samog oveka, a drugog oveka i drutvo tretira kao granicu slobode. Filozofska antropologija na pitanje ta je to ovek, odgovara da on ostvaruje konkretne uslove i stvara mogunosti u kojima e doiveti i iskazati sebe u kulturi ivljenja i realnom svetu koji i sam stvara. 1.1. ovek kao stvaralako, svesno, samosvesno, slobodno i moralno bie Stvaralatvo je bitna ovekova osobina, koja je samo njemu svojstvena, i omoguava mu da stvara neto novo, neto to do tada nije postojalo, a to ovek ostvaruje po svojoj prethodnoj zamisli.

Najee stvaralake moi su: imaginacija, intuicija, podsvest, inventivnst, originalnost, izuzetnost, tajanstvenost, pokretljivost, kreativnost, uenje. Sagledavajui faze stvaralakog ciklusa, stvaralatvo obuhvata: stvaralaki potencijal, stvaralaku linost, stvaralaki proces, stvaralako delo i stvaralaku situaciju. Svest je jedna od najdubljih ovekovih karakteristika, svoje najoptije znaenje nalazi u psihologiji, jer je ovek kao stvaralako bie je svesno. U psiholokom smislu, svest je sveukupnost oseta, opaaja, seanja, miljenja, predstava, potreba, oseanja i slinih sopstvenih psihikih doivljaja, koje je ovek u stanju neposredno da opazi samoposmatranjem i koje moe relativno jasno da opie ili na neki drugi nain da izrazi. U ontolokom smislu, svest se odreuje kao subjektivno bie, kao subjektivni nain postojanja kome se u razliitim filozofskim sistemima daje razliito znaenje. U sociolokom smislu, poimanju svesti polazi se od toga da svest obuhvata sistem uverenja, predstava, stavova, vrednosti i znanja, kao i da se nastanak svesti vezuje za uticaj tradicije i sociokulturnih uslova datog drutva. Moralno ponaanje svakog oveka je uslovljeno, zavisno i povezano sa njegovom sveu. ovek kao razumno bie procenjuje i ocenjuje da li e u skladu sa moralnim vrednostima drutva, a u skladu sa svojim potrebama uiniti, ili ne odreeni imoralni postupak, da li e ili nee sebe dovesti u sukob sa moralnim vrednostima. Homer je dao prvo znaenje savesti, po kome je savest izvestan stav u odnosu na ljudsku i sopstvenu osudu. U izvesnom smislu savest se nalazi u Sokratovom dajmonijumu ili u Aristotelovoj koncepciji vrline. Tek u srednjem veku koncept savesti je dobio svoju priblinu formu i to pod uticajem hrianstva, koja je shvatana kao boansko ovekovo nadahnue koje ima svojevrsnu vlast nad samim ovekom. U 18. veku postavljeno je pitanje prirodnog ili neprirodnog porekla savesti. U 19. Veku, individualistike teorije o poreklu savesti osporavale su uroeni karakter moralnih oseanja, to je posebno karakteristino za asocijacionistiku teoriju. Njihova osnovna polazita poivaju na stavu da ovekovu savest oblikuju roditelji i autoriteti i to kroz pohvale, nagrade, prekore ili kazne. U savremenom drutvu sve vie je izraeno shvatanje o drutvenom poreklu savesti, iako su i prethodne teorije ukazivale na drutvenu uslovljenost savesti. Dirkem definie savest kao dispoziciju za ocenjivanje samog sebe, a posebno za osuivanje sebe i izraavanje oseanja krivice. Frojd kae da kultura stvara savest koja je u tesnoj povezanosti sa instiktima ljubavi ili smrti, a da kultura zahteva od oveka da oba ova nagona ugui, to ga primorava na odricanje. Tako se formira nad-ja koje vri svojevrsnu funkciju cenzure, odnosno savest koja kontrolie ljudske postupke, ali kontrolie i njegove misli, elje, nagone, tenje. Kada sopstvena savest osudi odreeni postupak, javlja se oseanje nespokojstva i dolazi do grie savesti. Frojd smatra da gnev koji ovek osea dovodi do strepnje i straha od kazne ili od ljudske osude i osude vlastitog nad-ja. Dimitrije Milanovi istie dve vrste savesti: prava(korektna) savest i lana(pogrena) savest. Prava savest je procenjivanje moralnosti pojedinog akta u skladu sa stvarnim moralnim karakterom konkretne akcije, pa se u skladu sa tim pojedini postupci procenjuju ili se prihvataju kao dozvoljeni, ako se poklapaju sa moralnim normama drutva Lana (pogrena) savest je ona pomou koje pojedinac procenjuje da je odreena akcija dobra i korisna, iako je suprotna vladajuim moralnim normama. Moe biti: savladivo pogrena (pouzdano savladiva i problematino savladiva) i nesavladivo pogrena. Osnovne vrste savesti su: 1. pouzdano savladiva - pored poinjenog pogrenog postupka, postoji i osuda onoga to nije ispravno ponaanje; 2. pouzdana - poiva na dobrim osnovama koje ovek svojim prosuivanjem prihvata; 3. problematino savladiva iskljuuje se procena moralnosti nekog postupka ili se takva procena vri samo iz straha da se greka ne primeti i otkrije, to je sumnjiva savest koja se moe nazvati i spekulativnom ili manipulativnom; 4. zbunjena - nalazi se izmeu dve dunosti pa osoba veruje da e poiniti greku bez obzira kako postupila 5. bojaljiva - savest koju osoba ispoljava tako to pronalazi greke i tamo gde one u stvari i nepostoje ili se udi ako se greke pronau i te osobe se nalaze u stanju anksioznosti koje je rezultat poremeaja same linosti. Sloboda je tesno povezana sa stvaralatvom, jer samo slobodan pojedinac moe da stvara i samo sloboda ostvaruje realne pretpostavke stvaralatvu. Po Hegelu, prava ljudska sloboda pretpostavlja svesno saznavanje racionalne nunosti, ali to nije dovoljno jer ovek nije samo bie koje saznaje, ovek je i bie koje osea, eli, u sebi nosi svet svesnih i nesvesnih doivljaja, interesa, tendencija. Kant kae da je sloboda znaajan uslov ostvarivanja ovekove moralne prirode. Ostvarivanje moralne slobode povezano je sa pravnim uslovom jer potovanje pravnih normi utie na slobodno ponaanje, jer sloboda treba da ispuni jedan znaajan uslov, a to je postojanje vie mogunosti izmeu kojih ovek vri sopstveni izbor. ovek kao moralno bie nije neki poseban tip oveka, sve odredbe oveka koje je utvrdila moderna antropologija ine ga i moralnim biem. Moralno bie upuuje na sferu moralnog delovanja, ukazuje na odreen aspekt ivota, podrazumeva i savest, moralno oseanje, moralni in i moralnu odgovornost kao sposobnost ispunjavanja svojih moralnih obaveza i dunosti, pa se u skladu s tim moe smatrati krivim ili odgovornim kada postupa suprotno.

2. Linost Termin linost se ire poeo upotrebljavati tek u 17. veku, i ima filozofsko, psiholoko, antropoloko, socioloko, pravno, politiko, istorijsko, etiko znaenje. Pojam linosti se bavi psihologiji, i odnosi se na neponovljiv, relativno vrsto integrisan, stabilan i kompleksan fiziki sklop osobina koji odreuje karakteristino i dosledno ponaanje individue. Linost je dinamika struktura koju ini sistem meusobno povezanih crta, kao to su: sposobnosti, temperamenti, karakteri, ali i motivi, vrednosti i stavovi. Da bi se razumelo sloeno ponaanje linosti i da bi se razumela dinamika linosti, neophodno je poznavati njene potrebe, nagone, tenje, uverenja, subjektivne konflikte, kao i naine njihovog reavanja. Katelovo odreenje linosti polazi od toga ta e ovek uiniti kad se bude naao u odreenoj situaciji, i on je tvorac faktorske teorije linosti koja je zasnovana na matematiko-psiholokom postupku faktorske analize, pri emu je ustanovio osnovnih inilaca linosti, faktora prvog reda (dimenzija linosti), koji predstavljaju izvorne crte linosti. Meklilend je biheviorista, i linost odreuje kao najprihvatljiviji koncept ponaanja odreenog pojedinca. Pervina odreuje linost kao skup strukturalnih i dinamikih svojstava pojedinca koji reaguje na odreenu situaciju. Olport je najuspenije objedinio sva postojea saznanja o linosti, pa se linost, po njemu, moe odrediti kao dinamika organizacija onih psihofizikih sistema unutar individue koji odreuju njeno karakteristino ponaanje i nain miljenja. Po njemu linost ima samo jednu kardinalnu crtu linosti. Nikola Rot daje najpotpunije odreenje linosti, po kome je linost jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako odreuje opti, za pojedinca karakteristian nain ponaanja. Opte osobine se nazivaju crtama linosti. Temperament je deo linosti koji se odreuje kao ukupnost uroenih predizpozicija koje utiu na jainu i nain emocionalnog reagovanja i doivljavanja, kao to su uestalost i brzina, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcija pojedinca. Hipokrat je formulisao najstarija klasifikacija temperamenta nastala u antikom dobu, a dopunio grki lekar Galen, teoriju o 4 tipa temperamenta, a to su : 1. Kolerini temperament se ogleda u estom uzbuivanju, jakim oseanjima i lakom odluivanju na akciju. Ove osobe sa snanim emocijama lako se naljute, brzo planu, teko kontroliu svoje afekte, ne skrivaju svoja oseanja. 2. Sangvinian temperament se ogleda u brzim akcijama pri emu oseanja nisu izrazito jaka i ne traju dugo. Osobe sa slabim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama esto se i lako uzbuuju, lako menjaju raspoloenja, ali su uglavnom vedre i optimistiki raspoloene. 3. Flegmatini temperament se ogleda u reim i sporijim reakcijama, u slabim oseanjima, koja se tako i manifestuju. Ovo su ravnodune i neaktivne linosti, teko ih je uzbuditi, apatine su i hladnokrvne. 4. Melanholini temperament se ogleda u retkim reakcijama koje se odlikuju intenzivnim i dugotrajnim emocionalnim reakcijama. Kod ovih osoba dominira oseanje alosti, potitenosti, bezvoljnosti, neraspoloenja. Pavlov polazei od 4 tipa funkcionisanja nervnog sistema, tvrdi da svakom od ovih tipova odgovara jedan tip temperamenta, i drugaije ocenjuje vrednosti nekih temperamenata u odnosu na Hipokrata. Temperament zajedno sa inteligencijom i fizikim osobinama pojedinca, u velikoj meri zavisi od naslea, ali i od sredine u kojoj ovek ivi. Karakter je sistem crta linosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima i moralnim shvatanjima drutva u kome ivi. Karakterne osobine su one karakteristine crte pojedinca kojima se izraavaju njegove voljne osobine i njegov odnos prema etikim principima. Vrste karaktera su: dobar i lo karakter; vrst i slab karakter. Sposobnosti su crte linosti od kojih zavisi uspenost obavljanja odreenih poslova. Osnovne grupe sposobnosti su: inteligencija, psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti. Inteligencija se moe objasniti bioloki, pedagoki, psiholoki i socioloki. Inteligencija bioloki posmatrano, podrazumeva sposobnost uspene i brze adaptacije jedinke na nove okolnosti i to uz pomo obrazaca ponaanja i psihikih procesa koji nisu ni instinktivne prirode, niti su navike. Inteligencija u pedagokom smislu je sposobnost uenja, pamenja i miljenja. Inteligencija psiholoki posmatrano, je sposobnost snalaenja u novim situacijama i to na osnovu apstraktnog miljenja, to znai kroz reavanje problema putem uvianja bitnih odnosa u odreenoj situaciji koja je oznaena kao problem. Inteligencija socioloki posmatrano, je sinonim za intelektualce, za poseban drutveni sloj ljudi koji ive od intelektualnog rada. Psihomotorne sposobnosti se odnose na spretnost ruku, prstiju i druge posebne motorne sposobnosti. Senzorne sposobnosti su sposobnosti u oblasti vida, sluha, mirisa, statikih, kinetikih i drugih oseta. U karakteristike pojedinca se ubrajaju i telesne osobine, koje mogu biti morfoloke: visina, oblik glave, duina udova ili miiavost i fizioloke: osobenosti vegetativnog nervnog sistema, endokrinog sistema ili elektrinih modanih talasa. Jungova tipologije linosti je jedna od najpoznatijih, koja u zavisnosti od orijentaciji libida ljude svrstava u dve kategorije: introvertne i ekstravertne. Introvertne linosti okrenute su prema sebi, sklone razmiljanju, povuene su, uzdranih emocija, bez velikih kontakata sa drugim ljudima, bave se sobom i sopstvenim doivljajima.

Ekstravertne linosti su okrenute prema stvarnosti i drugim ljudima, otvorenog su ponaanja, spremni su na neposrednu akciju, realistini, zainteresovani za sredinu u kojoj ive i imaju dobre kontakte sa drugim ljudima. pranger polazei od vrednosnih orijentacija gradi tipologiju linosti u kojoj razlikuje ekonomski, teorijski, religiozni, politiki tip. Kremarova tipologiji linosti, koja poiva na osnovnim razlikama u telesnoj konstituciji, razlikuju se: ciklotimni tip, koga karakterie otvorenost, drutvenost, taktinost, vedrina, srdanost, realistinost, praktinost, nalaenje zadovoljstva u telesnim uivanjima, sklonost ali i neke druge osobine, i shizotimni tip, koga karakterie ozbiljnost, povuenost, laka razdraljivost, sklonost fantaziji, individualizam, sklonost ali, osetljivost i neke druge osobine. eldon prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili ektomorfne komponente u telesnoj grai razlikuje tri tipa linosti: 1. viscerotoniki - emocionalna uravnoteenost, doslednost u ponaanju, tolerantnost, srdaan odnos prema ljudima, praktinost, realizam, sklonost prema udobnosti; 2. somatotoniki - aktivnost, pokretljivost, energinost, agresivnost, hrabrost, tenja za vlau, netrpeljivost, sklonost ka izlaganju opasnosti, nedostatak takta i saoseanja sa drugima; 3. cerebrotoniki - sklonost ka razmiljanju, kontrola svojih postupaka, uzdrljivost, povuenost, izbegavanje bune sredine, osetljivost, fizika neotpornost i lako zamaranje. Glavni bioloki faktori koji utiu na razvitak linosti su: nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija, mnogo vei znaaj na formiranje linosti ima uzajaman uticaj naslea i sredine. Glavni socijalni faktori od kojih zavisi formiranje linosti: porodica i porodini uslovi, kola, grupa vrnjaka, roaci i poznanici, istaknute drutvene linosti, brak i odnosi u braku, zanimanje, poslovni odnosi, materijalno stanje, socijalni poloaj, klasna i slojna pripadnost, drutveno-ekonomski sistem, tradicija, religija, kultura... 2.1. Najpoznatije teorije linosti Najpoznatije teorije linosti su 1. Frojdova psihoanalitika teorija 2. Adlerova individualna psihologija 3. Jungova kompleksna psihologija 4. Hornajina psihologija 5. Olportova teorija linosti 6. Maslovljeva teorija linosti 7. Geltatov model linosti 8. Rodersova fenomenoloka teorija 1.Frojdova psihoanalitika teorija Psihoanaliza je jedan od najuticajnijih psiholokih pravaca nastao krajem 19. veka u Austriji kao reakcija na ogranienost saznanja klasine introspektivne psihologije. Sigmund Frojd je pojmom psihoanaliza oznaavao: tehniku leenja, tj. psihoterapiju; metodu za otkrivanje psihiki nesvesnih sadraja i procesa; sistem psiholokih saznanja, pri emu je jasno izneo svoje vienje ljudske prirode, svoje vienje oveka. Po Frojdu, ovek je energetski sistem koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, njega vode zadovoljstva, funkcionie tako to ga podstiu nesvesno odreena ponaanja, a u sutini je u sukobu sa drutvenim ogranienjima svojih instinkata. U oblasti nesvesnog lee osnovne pokretake snage svih ljudskih postupaka a te snage su nagoni ili instinkti, koji svoj izvor nalaze u osnovnim biolokim potrebama. Dve grupe instinkata su: o instinkti ivota (slue odranju ivota jedinke i odranju ivota vrste: nagon gladi, nagon za vodom i seksualni nagon, a njihovo zadovoljenje lei u libidu) o instinkti smrti (razaraki instinkti, tee da se vrate u stanje mirovanja, stanje neorganske mrtve materije iz koje je iva materija nastala. Linost se sastoji iz tri dela, a to su: id, ego i super-ego; koja su potpuno nezavisna i predstavljaju tri strane ljudskog ponaanja. Id (ono) predstavlja bioloku stranu linosti (osn. fizioloke potrebe i nagone), odnosno onaj deo linosti koji tei da po svaku cenu zadovolji instinkte, odmah i neposredo, ne obazirui se ni na ta u tom zadovoljavanju. Ego (ja) predstavlja psiholoku stranu linosti, razne psihike funkcije kao to su opaanje, pamenje, miljenje; koji nastoji da zadovoljavanje motiva bude usklaeno sa realnom situacijom. Super-ego (nad-ja) predstavlja socijalnu stranu linosti, uticaj drutva da usvoji norme koje treba da postanu principi ovekovog ponaanja i sastoji od principa, normi, moralnih propisa i ideala usvojenih u procesu socijalizacije, vaspitanja i identifikacijom sa ocem, a ija se osnovna uloga sastoji u regulisanju ovekovog ponaanja. Osnovna uloga Super-ega jeste u spreavanju zadovoljavanja zahteva koje postavlja Id, onih zahteva koji nisu u skladu sa usvojenim moralom u drutvu, pri emu ih ovaj deo linosti iz svesne sfere potiskuje u nesvesnu.

Nedostaci i kritike Frojdove teorije: prenaglaavanje znaaja nesvesnog; svoenje ovekovih motiva na samo dva instinkta, pri emu se prvenstveni znaaj daje seksualnom; postojanje ovekove uroene tenje za unitavanjem sebe i drugih ljudi; preterano naglaavanje uloge i znaaja naslea uz zanemarivanje uloge i znaaja socijalnih faktora; i problematine postavke u teoriji psihoanalize. 2.Adlerova individualna psihologija Alfred Adler je zasnovao individualno-psiholoki pristup izuavanju linosti i njegova teorija se zasnivala na jedinstvenom poimanju linosti, njene objektivne i subjektivne sutine i poivala je na shvatanju individualnosti koja podrazumeva da svaka individua ima sopstvene ciljeve koji trae jedinstven nain njihovog ostvarivanja. Adler je osnovno polaziste nasao u motivaciji kao ovekovoj uroenoj tenji za savrenstvom, i poistoveuje je sa superiornou u drutvu, dok su ostali motivi podreeni su ovom i samo su nain ispoljavanja osnovnog cilja: biti znaajan inilac u drutvu. Tenja za savrenstvom kao glavni pokreta ovekovog ponaanja proistie iz oseanja manje vrednosti, koje moe biti urodjeno ili steeno, ali koje se pod nepovoljnim uslovima moe razviti u kompleks manje vrednosti. Instinkt vladanja je jai nego seksualni instinkt, jer je ovekova elja i potreba za vladanjem, tenja za moi i dominacijom kao izraz psihikog jedinstva linosti, a ne samo kao izraz njegove nesvesne psihe, zamenjuje seksualni nagon individualnim nagonom. Karakter je za Adlera socijalni pojam koji oveka povezuje sa sredinom u kojoj ostvaruje tenju za vaenjem. U odnosu na Adler za razliku od Frojda, mnogo vie naglaavao znaaj svesti i socijalnih inilaca u oblikovanju linosti, ime je u velikoj meri uticao na formiranje socijalne psihoanalize. Po Adleru postoje dve grupe ljudi: socijalno korisni i socijalno nekorisni. Adlerova teorija bila je kritikovana u celosti, mada su kritike posebno bile upuene na njegov stav da je osnovni izvor motivacije, u stvari, oseanje inferiornosti koje pokree pojedinca ka superiornosti, ka perfekcionizmu i kompletnosti. 3.Jungova kompleksna psihologija Jung je kritikovao Frojda i njegovu definiciju libida (polni nagon, seks, seksualni afekat ili psihiko zadovoljstvo, kao seksualnu energiju). Libido je energija i emocija, moe da napreduje i da stagnira, da bude potisnut, transformisan, kanalisan, moe da bude svesne i nesvesne prirode, da zavisi od nagona, ali da ne bude nagon. Nagon je tajanstvena manifestacija ivota, koja je podlona stalnom menjanju. Dinamika u libidu se odigrava u jednom sloenom sistemu koji funkcionie po principu autoregulacije, odnosno libido regulie celokupan psihiki ivot koji funkcionie na principima zakona suprotnosti, jer napetost koja je izazvana tim sukobom, predstavlja bit ivota. Jungovo shvatanje linosti podrazumeva suprotnost na relaciji ekstraverzije i introverzije. Ekstravertni stav e biti ostvaren ako je libido usmeren prema spoljanjoj stvarnosti, a intovertni stav ako je okrenut prema unutranjoj stvarnosti. To je polazna teorijska osnova njegove tipologije linosti. Jungova linost je veoma sloena i ine je: Ja (svest); lino nesvesno sa prateim brojnim kompleksima; kolektivno nesvesno sa arhetipovima, persona (javna linost) i privatna linost (anima, animus) i senka (tamna strana linosti) i samosvest (nadsvest). Individuacija je put samorazvitka linosti, odnosno linost se razvija tokom itavog svog ivota, ali se u drugoj polovini ivota u procesu duhovnog razvoja teite linosti pomera sa Ja na Sopstvo. ovek je za Junga kompleksno bie: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, svesno i nesvesno, iracionalno i racionalno, dok se njegovo nesvesno se ne odnosi samo na rave nagone, ono je i izvor mudrosti. Kolektivno nesvesno (nadlino i nasleeno) ima veliki znaaj za duevni ivot pojedinca pored linog nesvesnog. Arhetipovi su osnovni elementi kolektivnog nesvesnog, kao nevidljivi koreni svesti i celokupnog iskustva i ponaanja, i predstavljaju nasleeni obrasci, modeli psihikog funkcionisanja, prihvaeni modeli ponaanja predaka. Jungova kompleksna psihologija imala prilino veliki uticaj na istoriju kulture i antropologiju, na religiju i simbolizam. 4.Hornajina psihologija Hornajina teorija linosti je nastala kao reakcija na klasinu psihoanalizu, a na osnovama sistematske kritike Frojdovog biologizma i mehanicizma i poivala je na afirmaciji socijalnih inilaca i njihovom znaaju za linost. Karen Hornaj je kritikovala Frojdovu teoriju libida, nagona smrti, narcizma i tome slino, ukazujui da su njegova poimanja pogrena i da su podlona reviziji, pri cemu je za oveka vanija sigurnost nego zadovoljstvo, da mu je znaajnija sadanjost nego prolost, da su mu mnogo bitniji kulturni nego bioloki faktori. Strepnja je osnovni pokreta ponaanja, a ne libido, dok se u prevazilaenju osnovnih strepnji nalaze se razliite neurotine potrebe, one potrebe za partnerom, za uspehom, za moi, pri cemu je osnova ovih potreba je sticanje sigurnosti koje se odnosi na kretanje ka ljudima, na kretanje protiv ljudi i na kretanje od ljudi. Tri osnovna tipa karaktera su: povodljiv, agresivan i povuen. Hornaj je posebnu panju posvetila znaaju morala za razvoj linosti, pri cemu su civilizacijske razlike znaajno utiu na razlike u strukturi psihopatolokih ispoljavanja. Etika je za nju nadgradnja, to je nauka o ljudskim vrednostima i bez etike nije mogue obrazovati teoriju linosti.

Osnovne uzroke poremeaja nalazi u interpersonalnim odnosima izmeu ljudi koji pripadaju odreenim kulturama. Specifini kulturni uslovi bitno utiu na formiranje linosti, stvarajui individualne potekoe i zdravoj i neurotinoj linosti, pri cemu njena teorija linosti podrazumeva integraciju osnovnih ovekovih potreba sa njegovom moralnou. 5.Olportova teorija linosti Olportova teorija je personalistika teorija koja predstavlja polaznu osnovu za konstituisanje nauke o oveku. Linosti je rezultat odreene sredine u kojoj se razvija, pri emu je oznaena kao samosvojni sistem u sklopu unutranje organizacije motiva, crta i linog stila svakog pojedinca, odnosno linost je sloeno jedinstvo, nalazi se u stalnom procesu razvoja i nastanka, specifina je i osobena. Crte linosti su sutinu Olportove teorije linosti, koje podrazumeva prisustvo karakternih osobina koje pojedincu daju specifinu psiholoku fizionomiju, kojima objanjava relativno dosledno ponaanje svakog pojedinca, tako da crte linosti kao determinante ponaanja imaju karakter motivacionog delovanja. Crte linosti se javljaju se u dva znaenja,a to su: opte dispozicije i line dispozicije. Opte dispozicije koje su osnova za srodne oblike ponaanja koji pripadaju zajednikoj vrsti, zajednikoj kulturi i koji ive u relativno slinim ivotnim uslovima, i one nemaju neki veliki znaaj za stvarnu analizu i predvianje ponaanja pojedinca. Line dispozicije su neuropsihike jedinice koje karakteriu pojedine individue i ako se posmatraju kao delovi jedinstvenog sklopa linosti imaju mnogo vei znaaj za predvianje ponaanja pojedinca. Samosvojne funkcije predstavljaju osnovu jedinstva linosti, a to su: raznovrsnost autonomnih interesa, objektivan stav prema sebi i jedinstvena filozofija ivota. Struktura linosti se moe opisati navoenjem 10 crta linosti, a to su: intelektualne sposobnosti, sindromi temperamenta, nesvesni motivi, socijalni stavovi, stilistike crte, patoloke crte i faktorski skupovi koji se ne mogu razvrstati ni u jednu prethodno navedenu kategoriju crta. Motivi su jedinstven i osoben nain organizovanja unutar svakog pojedinca, pri emu su za razumevanje ljudskih postupaka najznaajniji oni motivi koji su vezani za sadanjost a ne za prolost. Razvoj linosti se odvija od primitivnog jedninstva koji karakterie rano detinjstvo i ide ka integraciji linosti, koja se istovremeno odvija sa diferencijacijom. Osnovni prigovor teoriji se odnosi na poricanje postojanja neke blie veze izmeu ponaanja deteta i odraslog oveka, kao i izmeu ponaanja normalnog i nenormalnog pojedinca, odreeni znaaj ulozi socijalne sredine u razvoju linosti, i na personalistiko shvatanje po kome je svaki pojedinac osobena jedinka. Pozitivne strane Olportove teorije, su : opravdanost uloge svesnih faktora za linost, sloenost motivacije koja omoguava potpunije objanjenje ovekovog ponaanja, korienje psiholokih istraivanja u tumaenju linosti. 6.Maslovljeva teorija linosti Abraham Maslov se bavio prouavanjem normalne, odrasle, zdrave linosti, i poao je od toga da ovekova prava priroda nije rava i zla, nego je mnogo vie dobra ili je bar etiki neutralna. ovek poseduje brojne potencijale koji imaju spontanu tenju da se ostvare, pa taj bioloki pritisak ka ostvarenju genetskih mogunosti pojedinca jeste potreba za samoaktuelizacijom, meutim ako tu ovekovu tenju ometaju nepovoljni porodini ili drutveni uslovi, ako je ometaju faktori koji ine ljudsku prirodu, dolazi do neuroza, psihoza, do psihopatskog ili prestupnikog ponaanja. A kada se ta ovekova tenja nesmetano ostvaruje, razvija se zdrava ili zrela linost, razvija se samoaktualizovana linost. 7.Geltatov model linosti Geltatov model linosti je nastao je poetkom druge decenije 20. veka u Nemakoj kao reakcija na klasinu introspektivnu psihologiju. Geltat je osnovna kategorija pod kojim su podrazumevali neto vie od zbira svojih delova i njihovih odnosa, to znai da je kvalitet celine primaran, pa u skladu sa tom funkcijom odreuje znaenje svakog sastavnog elementa. Organizovane celine opaaju neposredno, u datom trenutku, pa je opaanje delova rezultat kasnijeg postupka analize, i to je inae i jedan od osnovnih zakona getalt psihologije koji se naziva zakon zajednistva. Iz njega proizilazi i drugi zakon po kome celina (getalt) tei da bude percipirana na strukturisan i organizovan nain. 8.Rodersova fenomenoloka teorija Ljudsko bie reaguje svesno na sopstveni doivljaj sveta koji ga okruuje, subjektivna uverenost u doivljeno je bitna odlika ponaanja, subjektivno vienje se testira u objektivnoj stvarnosti. Self je osnovni strukturni pojam njegove teorije, kao deo identiteta i kao osnova strukture linosti, kao skup stavova, oseanja i znanja o vlastitioj linosti, kao oznaka za kognitivne procese koji su u osnovi komunikacije sa realnou, nain na koji ovek doivljava realnost pokree njegovo ponaanje, to znai da na ponaanje ne utie realnost sama po sebi. Celokupno ljudsko doivljavanje odigrava se u organizmu, pa ukupnosti doivljavanja ini fenomenalno ili pojavno polje, iji je sastavni deo self i koji je dostupan svesnosti, ali se nuno u njoj ne nalazi. Idealni self se formira usvajanjem jednog dela vrednosti i vrednovanjem postojeeg dela o sebi. Rodersov ovek je socijalizovan, racionalan, realistian, usmeren je prema budunosti, a najdublji sloj njegove linosti je po svojoj prirodi pozitivan, njegova svest je slobodna i neiskrivljena, ona je pridodat deo njegovog ulnog iskustva.

ovek je svestan zahteva koje pred njega postavlja kultura, kao to je svestan i svojih fiziolokih potreba za hranom ili seksom, zato svest omoguava uravnoteeno i stvarnosti prilagoeno ponaanje kojim se obogauje sopstvena linost, ali i linost drugih. Klijentom usmerena terapija je jedna vrsta psihoterapije, cija je osnovna karakteristika je u tome to terapeut, tj. savetnik nije dominantan autoritet koji pacijentu utvruje dijagnozu, odreuje sadrinu i vodi tok razgovora koji tumai njegove iskaze i savetuje, ve terapeutski razgovor vodi klijent koji tei sopstvenom preobraaju u procesu savetovanja. Kritike Rodersova teorije su: precenjivanje svesnog doivljaja, nejasnost u odreenju kljunih pojmova u postavljenoj teoriji, zanemarivanje nesvesnog. Olport je najubedljiviji i najuspesniji nacin u objedinjavanju svih postojeih saznanja o linosti.

10