ALBERT KAMI - STRANAC

PRVI DEO

Majka mi je danas umrla. A moda i jue, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca: Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim potovanjem. Meutim, to nita ne znai. Moda je to bilo i jue. Dom staraca nalazi se u Marengu, osamdeset kilometara od Alira. Poi u autobusom u dva sata i stii u toku popodneva. Tako u moi da uvam pokojnicu, a vratiu se sutradan uvee. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana odsustva, to mi u ovakvom sluaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao: Nije moja krivica. Nita mi nije odgovorio. Pomislih da nije trebalo da mu to kaem. Uostalom, nisam imao zata da mu se izvinjavam. U stvari, trebalo je da mi izrazi sauee. Verovatno e to uiniti prekosutra kad budem u alosti. Za sada mi se ini kao da mi majka nije umrla. Posle sahrane, naprotiv, bie to gotova stvar i sve e dobiti zvaniniji izgled. Poao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ruao sam, po obiaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo alili, a Selest mi ree: Majka je jedna. Kad pooh, ispratie me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega uzajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak. Trao sam da na vreme stignem na autobus. Od te urbe i tranja, kao i od truckanja u kolima, mirisa benzina i bletavog treperenja puta i neba, od svega toga sam zadremao. Prospavao sam skoro itavu vonju. Kad sam se probudio,

bio sam naslonjen uz nekog vojnika koji mi se smekao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh da, da ne bih vie razgovarao. Dom staraca nalazi se dva kilometra od sela. Taj put preao sam peice. Hteo sam odmah da vidim majku. Ali vratar mi ree da treba da se vidim s upravnikom. Poto je bio zauzet, malo sam priekao. Za sve to vreme vratar je govorio, a potom sam video upravnika: primio me je u svojoj kancelariji. Bio je to stari s Legijom asti. Pogleda me svojim svetlim oima. Potom mi stee ruku i zadra je tako dugo da upravo nisam znao kako da je povuem. Pogleda u dosije i ree: Gospoa Merso dola je ovamo pre tri godine. Bili ste joj jedini oslonac. Pomislih da mi neto prebacuje i poeh da mu objanjavam. On me prekide: Ne treba, drago dete, da se pravdate. Proitao sam dosije vae majke. Vi niste mogli da podmirite sve njene potrebe. Bila joj je potrebna negovateljica. Vaa zarada je mala. I sve u svemu, ovde je bila srenija. Rekoh: Tako je, gospodine upravnie. On dodade: Znate, ovde je imala prijatelje, svoje vrnjake. Njih je, kao i nju, interesovala samo prolost. Vi ste mladi i mora da joj je s vama bilo dosadno. To je bila istina. Kad je bila kod kue, majci je vreme prolazilo u tom da me utke prati oima. Prvih dana svog boravka u domu esto je plakala. To je bilo iz navike. Nekoliko meseci kasnije, ona bi plakala da su je odveli iz doma. I to opet po navici. To je bio, pored ostalog, jedan od razloga to poslednje godine nisam tamo skoro ni odlazio. Sem toga, izgubio bih nedelju, ne raunajui napor da idem na autobus, kupujem karte i putujem dva sata. Upravnik je i dalje govorio. Ali ja ga skoro nisam sluao. Zatim mi ree: Pretpostavljam da elite da vidite majku. Ustadoh bez rei. On poe ispred mene ka vratima. Na stepenicama mi objasni: Preneli smo je u nau malu mrtvanicu. Da se ostali ne uzbuuju. Uvek kad neki pansioner umre, ostali su dva do tri dana uznemireni. To oteava slubu. Proli smo kroz dvorite u kome je bilo mnogo staraca koji su eretali. Dok smo prolazili, oni su uutali.

Iza naih lea, razgovori su ponovo oiveli. ovek bi pomislio da to mali papagaji torou. Na vratima jedne omalene zgrade upravnik me ostavi. Naputam vas, gospodine Merso. Stojim vam na raspolaganju u svojoj kancelariji. U naelu, sahrana je odreena za deset sati. Mislili smo da ete na taj nain moi da uvate pokojnicu. Jo neto: vaa majka, kanda je izraavala elju svojim drugovima da bude sahranjena po verskom obredu. Preduzeo sam sve to je potrebno. eleo sam samo da vas o tome obavestim. Zahvalih mu. Mada nije bila bezbonica, nikada za ivota majka nije mislila na veru. Uoh. Bila je to vrlo svetla, belo okreena dvorana, pokrivena arenim staklom. U njoj je bilo stolica i nogara u obliku slova X. Na dvama u sredini nalazio se poklopljen mrtvaki sanduk. Videli su se samo ovla utaknuti sjajni zavrtnji, koji su se isticali na daskama premazanim mrkom bojom. Pored sanduka stajala je bolniarka Arapkinja, u beloj odei sa svilenom maramom ivih boja na glavi. U tom trenutku pojavi mi se iza lea vratar. Mora da je trao. Malo je mucao: Pokrili smo je, ali treba samo da odvrnem zavrtnje da biste je mogli videti. Priblii se sanduku, ali ja ga zaustavih. Ree mi: Neete? Odgovorili: Ne. On zastade, ja se zastideh, jer osetih da nije trebalo da mu to kaem. Odmah zatim pogleda me i upita: Zato? ali ne prebacujui mi, ve kao da se za neto raspituje. Odgovorih: Ne znam. Suui svoj beli brk, ree ne pogledavi me: Razumem. Imao je svetloplave oi i malo crvenkastu boju lica. Dade mi stolicu, a sam sede malo iza mene. Negovateljica ustade i uputi se prema izlazu. U tom trenutku vratar mi ree Ona ima rak. Kako nisam razumeo, pogledah bolniarku i primetih da ispod oiju ima zavoj koji joj je bio obavijen oko glave. U visini nosa zavoj je bio plosnat. Na licu joj se video samo beli zavoj. Kad ona izae, vratar ree: Ostaviu vas sama. Ne znam kakav pokret uinih, ali on osta stojei iza mene. Smetalo mi je ovo prisustvo iza lea. Prostorija je

bila puna blage svetlosti predveerja. Dva strljena zujala su oko arenih stakala. Ne okreui se prema njemu, upitah vratara: Jeste li ve dugo ovde? Odmah mi odgovori: Pet godina kao da je ve odavno oekivao ovo pitanje. Zatim je mnogo askao. Vrlo bi se zaudio da mu je neko nekad rekao da e zavriti kao vratar doma staraca u Marengu. Imao je ezdeset i etiri godine i bio iz Pariza. Upadoh mu u re: Vi niste odavde? Tada se setih da mi je pre no to me je odveo upravniku govorio o majci. Rekao mi je da bi je trebalo brzo sahraniti, jer je u ravnici toplo, naroito u ovom kraju. I tada mi je kazao kako je iveo u Parizu i kako mu je bilo teko da ga zaboravi. U Parizu ovek ostaje sa pokojnikom tri, katkada i etiri dana. Ovde za to nema vremena, ovek se jo nije ni snaao, a ve mora da juri za mrtvakim kolima. Na to mu je ena rekla: uti, o tim stvarima ne treba da govori gospodinu. Starac je pocrveneo i zamolio da mu oprostim. Umeao sam se i rekao: Ma ne, ma ne. Smatrao sam da je to to je priao istinito i zanimljivo. U maloj mrtvanici saznao sam da je u dom staraca doao kao puki siromah. Poto se oseao zdrav, ponudio se za vratara. Rekoh mu da je on, u stvari, isto to i ostali. Ree mi da nije. Bio sam ve ranije iznenaen kad je govorio oni, ostali, ree starci, govorei o ostalima od kojih neki nisu bili stariji od njega. Razume se, to nije bila ista stvar. On je bio vratar, i u izvesnoj meri imao je neko preimustvo nad njima. U tom trenutku ue negovateljica. Odjednom se smrklo. No se vrlo brzo zgusnula iznad arenog staklenog krova. Vratar okrenu prekida i iznenada me zaslepi mlaz svetlost!. Pozva me u trpezariju na veeru. Nisam bio gladan. Ponudi mi olju bele kafe. Kako mnogo volim belu kafu, prihvatih ponudu i on se za trenutak vrati s posluavnikom. Popih je. Tada poeleh da puim. Bio sam neodluan, jer nisam znao da li to mogu uiniti pred majkom. Razmislio sam, to nije bilo vano. Ponudio sam vrataru cigaretu i zapalismo.

Odjednom mi ree: Znate, prijatelji vae gospoe majke takoe e doi da je noas uvaju. Takav je obiaj. Treba da donesem stolice i crnu kafu. Upitah ga da li se moe ugasiti jedna sijalica. Zamarao me je blesak svetlosti na belim zidovima. Odgovori mi da ne moe. Instalacija je tako ureena: sve ili nijedna. Nisam se vie osvrtao na njega. On izie, vrati se i rasporedi stolice. Na jednu, oko ibrika s kafom, poreao je oljice. Zatim sede prema meni, s druge strane majke. Okrenuta leima, negovateljica je takoe stajala udno prostorije. Nisam video ta radi. Po pokretima ruku, mislio sam da plete. Bilo je tiho, kafa me je zagrejala, a kroz otvorena vrata ulazio je miris noi i svea. Mislim da sam malo zadremao. Neko utanje me probudi. Kad otvorih oi, prostorija mi se uini jo bletavija od beline. Preda mnom nije bilo ni senke, i svaka stvar, svaki ugao, sve krivine ocrtavale su se s jasnoom koja mi je bola oi. Tog trenutka uoe majini prijatelji. Bilo ih je u svemu desetak; neujno su ulazili u ovu zaslepljujuu svetlost. Seli su a da ni jedna stolica nije zakripala. Video sam ih tako jasno kao to nikada nikoga nisam video i nijedna pojedinost na njihovim licima ili na njihovoj odei nije izbegla mome oku. Meutim, nisam ih uo, i jedva sam poverovao u njihovo postojanje. Skoro sve ene nosile su pregae, a traka koja im je stezala struk isticala je jo vie njihov ispupeni trbuh. Nikada jo nisam zapazio koliki trbuh mogu imati stare ene. Skoro svi mukarci bili su vrlo mravi i nosili su tapove. Zaprepastih se to im na licima ne videh oi, ve sarno neko mutno svetlucanje u spletu bora. Kad su seli, veina me je posmatrala i snebivajui se klimala glavom, usne su im bile uvuene u bezuba usta, tako da nisam znao da li me pozdravljaju ili je to rava navika. Ipak mislim da su me pozdravljali. Tada primetih da su svi seli prema meni oko vratara i tresli glavama. Za asak sam imao udno oseanje kao da su ovde zato da mi sude.

Malo potom jedna ena zaplaka. Nalazila se u drugom redu, zaklonjena jednom od svojih drugarica, pa sam je slabo video. Plakala je jecajui neprestano: inilo mi se kao da nikad nee prestati. Ostali, kao da je nisu uli. Bili su zgureni, setni i tihi. Gledali su u sanduk, ili u svoj tap, ili bilo u ta, ali gledali su samo u to. ena je stalno plakala. Bio sam vrlo iznenaen, jer je nisam poznavao. Poeleo sam da je vie ne ujem. Pa ipak, nisam imao smelosti da joj to kaem. Vratar se nagnu prema njoj i neto joj ree, ali ona odmahnu glavom mrmljajui i produi da plae. Vratar pree tada na moju stranu. Sede pored mene. Ne gledajui me, posle dueg vremena saopti mi: Bila je vrlo odana vaoj gospoi majci. Kae da joj je ona bila jedina prijateljica i da sada nema nikoga. Ostali smo tako dosta dugo. Uzdasi i jecaji one ene postajali su sve rei. Mnogo je mrkala. Najzad uuta. Nije mi se vie spavalo, ali sam bio umoran i bolelo me u krstima. utanje svih ovih ljudi sad mi je teko padalo. S vremena na vreme uo sam neki neobian um i nisam mogao da shvatim ta bi to moglo biti. Posle dueg vremena otkrio sam da neki od staraca siu obraze iznutra i otuda ovo udno mljackanje. Oni to nisu primeivali, toliko su bili obuzeti svojim mislima. Imao sam utisak da ova pokojnica koja je leala izmeu njih ne znai nita u njihovim oima. Meutim, sada verujem da je to bio pogrean utisak. Svi smo popili kafu kojom nas je posluio vratar. Zatim se vie niega ne seam. No je prola. Seam se da sam za trenutak otvorio oi i spazio da su starci spavali zbijeni jedan uz drugog, izuzev jednog koji me je, naslonivi bradu na nadlanice ruku kojima je vrsto drao tap, uporno posmatrao kao da je ekao da se probudim. Zatim sam ponovo zaspao. Probudio sam se jer me je sve vie bolelo u krstima. Kroz areni stakleni krov dan je poeo da prodire. Malo kasnije jedan starac se probudio i mnogo je kaljao. Pljuvao je u veliku kockastu maramicu i kao da se sa svakim ispljuvkom neto u njemu otkidalo. Probudio je i ostale, a vratar im ree da moraju da odu. Ustadoe. Od probdevene noi lica

su im bila siva. Izlazei, na moje veliko zaprepaenje, svi se sa mnom rukovae, kao da nas je ova no u kojoj nismo progovorili ni rei jo vie zbliila. Bio sam umoran. Vratar me odvede u svoj stan i tamo se malo doterah. Ponovo popih belu kafu koja je bila vrlo dobra. Kad sam iziao, bilo je ve svanulo. Iznad breuljaka koji dele Marengo od mora nebo se ve rumenelo. Sa vetrom koji je duvao iznad njih dopirao je miris soli. Bie lep dan. Odavno ve nisam bio u prirodi i oseao sam kako bih, da nije bilo majke, uivao u etnji. ekao sam u dvoritu pod platnom. Udisao sam miris svee zemlje i nije mi se vie spavalo. Mislio sam na kolege iz kancelarije. U to vreme oni se spremaju na posao: za mene je to uvek bio najtei as. Razmiljao sam malo o tim stvarima, ali me u mislima omete zvono koje je zazvonilo u samoj zgradi. Iznutra se kroz prozore ulo neko komeanje, zatim se sve stialo. Na nebeskom svodu sunce je malo vie odskoilo: poelo je da mi greje noge. Vratar proe kroz dvorite i ree mi da me trai upravnik. Otiao sam u njegovu kancelariju. Dade mi da potpiem nekoliko akata. Primetih da je obukao crni kaput i prugaste pantalone. Uze telefonsku slualicu u ruku i upita me: Nametenici pogrebnog zavoda su ve neko vreme ovde. Zamoliu ih da dou i zatvore sanduk. elite li pre toga da poslednji put vidite majku? Rekoh ne. Spustivi glas, upravnik preko telefona naredi: Fiak, recite ljudima da mogu ii. Zatim dodade da e prisustvovati pogrebu, i ja mu zahvalih. Sede za svoj pisai sto i prekrsti svoje kratke noge. Napomenu da emo ja i on biti sami sa deurnom bolniarkom. U naelu, ostali ne prisustvuju sahranama. Doputao im je samo da uvaju mrtve: Iz ovenosti primeti. Ali, u ovom sluaju, izuzetno je odobrio jednom starom maminom prijatelju da uestvuje u pratnji: Tomi Perezu. Upravnik se pri tom nasmei. Ree mi: Razume se, to oseanje je malo detinjasto. Ali on i vaa majka nisu se razdvajali. U domu su se s njima alili i govorili su Perezu: To je vaa verenica. Smejao se. To ih je

uveseljavalo. Smrt gospoe Merso zaista ga je duboko potresla. Smatrao sam da ne treba da mu uskratim dozvolu. Ali, po savetu lekara koji ih obilazi, zabranio sam mu da je jue uva. Prilino dugo smo utali. Upravnik ustade i pogleda kroz prozor svoje kancelarije, a onda primeti: Evo ve i svetenika iz Marenga. Doao je ranije. Upozori me da ima najmanje tri etvrti sata hoda do crkve, koja je u samom selu. Siosmo. Pred zgradom je stajao svetenik sa dva ministranta. Jedan je drao kadionicu i svetenik se sagnu prema njemu da podesi duinu srebrnog lanca. Kada i mi doosmo, svetenik se uspravi. Oslovi me sa moj sine i izusti nekoliko rei. Potom ue, i ja pooh za njim. Odjednom primetih da su zavrtnji zavrnuti i da se u prostoriji nalaze etiri u crno odevena oveka. U isto vreme upravnik mi rei da kola ekaju na putu i uh da svetenik poinje s opelom. Sve je potom ilo vrlo brzo. Ljudi su prili kovegu s pokrovom. Svetenik, njegovi pratioci, upravnik i ja izaosmo. Pred vratima se nalazila neka gospoa, koju nisam poznavao: Gospodin Merso ree upravnik. Nisam uo gospoino ime, samo sam razumeo da je bolniarka odreena za pratnju. Bez osmeha, ona nakloni svoje duguljasto i koato lice. Sklonili smo se da propustimo koveg. Krenuli smo za mrtvacem i izili iz doma. Pred vratima su stajala kola. Lakovana, duguljasta i sjajna, podseala su na pernicu. Pored njih su se nalazili redar pogrebnog zavoda, smeno odeven oveuljak, i neki starac izvetaena dranja. Shvatio sam da je to gospodin Perez. Imao je mek pusteni eir okrugle glave i iroka oboda (skinuo ga je kad je koveg prolazio kroz vrata), odelo ije su se pantalone obavijale oko cipela i manu od crnog tofa, i suvie malu za njegovu koulju s velikim belim okovratnikom. Usne su mu podrhtavale ispod nosa punog crnih takica. Iz njegove sede i tanke kose trale su neobine klempave i nepravilne ui, ija me je kao krv crvena boja nasuprot bledom licu zapanjila. Nametenik pogrebnog zavoda nam odredi mesta. Napred je iao svetenik, iza njega kola. Oko njih

etiri oveka. Za njima upravnik, ja i, zavravajui povorku, bolniarka u slubi i gospodin Perez. Na nebu je sunce ve uveliko sjalo. Poelo je da pritiskuje zemlju, vruina je naglo rasla. Ne znam zato smo tako dugo ekali pre nego to smo krenuli. Bilo mi je toplo u tamnom odelu. Oniski starac, koji je bio stavio eir, ponovo ga je skinuo. Malo sam se okrenuo prema njemu i posmatrao ga dok mi je upravnik govorio o njemu. Ree mi da su majka i gospodin Perez esto ili u etnju do sela u pratnji bolniarke. Gledao sam prirodu oko sebe. Prolazei kroz redove empresa, koji su vodili prema breuljcima sve do ivice horizonta, kroz ovu crvenu i zelenu zemlju, pored retkih kua koje su se jasno ocrtavale razumevao sam majku. Vee je u ovom kraju moralo biti neki tuni odmor. Od sunca koje je danas jako prilo podrhtavao je itav pejsa, tako da je i on postajao neovean i sumoran. Krenusmo. Primetih da Perez malo hramlje. Kola su se kretala sve bre i starac je zaostajao. Jedan od onih koji su ili pored kola takoe je bio zaostao i sada je koraao uporedo sa mnom. Zaprepastila me brzina kojom je sunce odskoilo na nebu. Primetio sam da su ve davno u polju zujali insekti i pucketala trava. Znoj mi je oblio lice. Poto sam bio gologlav, hladio sam se maramicom. Nametenik pogrebnog zavoda ree mi neto to nisam uo. U isto vreme brisao je lubanju maramicom koju je drao u levoj ruci, podiui desnom rub kaketa. Rekoh mu: ta? On ponovi pokazujui na nebo: Ala pee. Rekoh: Da. Malo kasnije me upita: To je vaa majka? Ponovo rekoh: Da. Je li stara? Odgovorih: Pa tako, jer nisam znao tano njene godine. Potom uuta. Okrenuh se i spazih starog Pereza pedesetak metara iza nas. Zurio je i mahao eirom u ruci. Pogledah takoe upravnika. Koraao je dostojanstveno, odmerenih pokreta. Nekoliko kapi znoja blistalo mu je na elu, ali on ih nije brisao. inilo mi se da pogrebna povorka neto bre odmie. Oko mene uvek isto osvetljeno i suncem obasjano polje. Bletanje neba bilo je nepodnoljivo. Neko

vreme prolazili smo delom druma koji je nedavno bio popravljen. Asfalt se topio na suncu. Noge su u njega upadale i ostavljale trag u njegovoj sjajnoj smesi. Iznad kola koijaev eir kod kuvane koe kao da je bio umoen u ovo crno blato. Oseao sam se skoro izgubljen izmeu plavog i vedrog neba i monotonije ovih boja, lepljive crne boje naprslog asfalta, tamnocrnih odela i crno lakovanih kola. Sve to, sunce, miris koe i konjske balege, miris laka i tamjana, umor od besane noi mutilo mi je pogled i misli. Jo jednom sam se osvrnuo: uini mi se da je Perez, izgubljen u izmaglici jare, vrlo daleko, a potom ga vie nisam video. Oima sam ga traio i spazio kako je skrenuo s puta i udario preko polja. Primetio sam takoe da put ispred mene vijuga. Bilo mi je jasno da je Perez, koji je dobro poznavao ovaj kraj, krenuo najkraim putem kako bi nas dostigao. Na okuci nam se pridruio. Zatim smo ga opet izgubili. Ponovo je udario preko polja, i tako nekoliko puta. Oseao sam kako mi krv bije u slepoonicama. Posle toga sve se odigralo brzo, sigurno i prirodno, tako da se niega vie ne seam. Samo jedne stvari: ulazei u selo, bolniarka iz pratnje me oslovi. Ree mi: Ako ide polako, moe dobiti sunanicu; ako suvie uri, oznoji se i u crkvi te uhvati groznica. Imala je neobian glas, melodian i drhtav, koji nije odgovarao njenom licu. Bila je u pravu. Nije bilo drugog izlaza. Zadrao sam u seanju jo nekoliko slika toga dana: Perezovo lice, na primer, kada nas je poslednji put sustigao kraj sela. Od uzbuenja i bola blistale su mu na licu krupne suze. Ali zbog toga su se zaustavljale. Sirile su se, stizale jedna drugu i stvarale neku vrstu sjajne vodene povrine na izmuenom licu. Bilo je i drugih slika: crkva i seljaci na plonicima, crveni zdravci na grobovima, Perezova nesvestica (reklo bi se rastavljena lutka), kao krv crvena zemlja koja se kotrljala po maminom kovegu, belo korenje koje se s njom mealo, zatim ljudi, glasovi, selo, ekanje pred kafanom, neprestano brujanje motora i moja radost kad je autobus uao u mlazeve alirske svetlosti i kad sam pomislio da u lei i spavati dvanaest sati.

II

Probudivi se, shvatio sam zato je moj poslodavac bio nezadovoljan kad sam od njega traio ona dva dana odsustva: danas je subota. Na to sam tako rei zaboravio, ali ustajui, ova mi misao pade na um. Gazda je, sasvim razumljivo, mislio da u sa nedeljom imati etiri dana odsustva. I to mu nije bilo drago. Ali, s jedne strane, nije bila moja krivica to je majka sahranjena jue umesto danas, a s druge strane, subotu i nedelju bih imao u svakom sluaju. Po sebi se razume da me to ne spreava da potpuno razumem svog poslodavca. S mukom sam ustao, jer sam bio umoran od jueranjeg dana. Dok sam se brijao, pitao sam se ta da radim, i reio sam da idem na kupanje. Uzeo sam tramvaj da bih otiao do kupalita u luci. Tamo sam skoio u uvalu. Bilo je mnogo mladih ljudi. U vodi zatekoh Mariju Kardonu, bivu daktilografkinju u mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme prieljkivao. Verujem da je i ona mene. Ali brzo je otila i nismo imali vremena. Pomogoh joj da se popne na bovu i pri tom pokretu dodirnuh joj ovla grudi. Bio sam jo u vodi kad je ona ve potrbuke leala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na oi ona mi se smeila. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i kao u ali zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Nita mi nije rekla, i tako sam ostao. Celo nebo bilo mi je pred oima. Bilo je plavo i pozlaeno. Pod potiljkom sam oseao Marijin trbuh kako se lagano die i sputa. Upola uspavani, ostali smo dugo na bovi. Kad je sunce suvie pripeklo, skoila je u vodu i ja sam poao za njom. Stigao sam je, obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje se smejala. Dok smo se na keju suili, ona mi ree: Pocrnela sam vie nego ti. Upitah je da li bi htela veeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i rekla da bi volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se obukli, zaudi se to me vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u alosti. Rekoh joj da mi je majka

umrla. Kako je htela da sazna kada, rekoh joj: Jue. Ona malo ustuknu, ali ne napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kaem da to nije moja krivica, ali se uzdrah, jer se prisetih da sam to ve rekao gazdi. To nita nije znailo. Na svaki nain, neko je uvek pomalo kriv. Uvee, Marija je ve sve zaboravila. Film je tu i tamo bio smean i, uostalom, zaista glup. Noga joj je bila pored moje. Milovao sam joj grudi. Zagrlio sam je pri kraju predstave, ali neveto. Kad smo izili, pola je sa mnom u moj stan. Kad sam se probudio, Marija je ve bila otila. Jo pre toga mi je rekla kako mora da ode do tetke. Setih se da je nedelja, i to me oneraspoloi: ne volim nedelju. Tada sam se okrenuo u krevetu da bih osetio na jastuku miris soli koji je ostavila Marijina kosa i spavao sam do deset sati. Potom sam puio u postelji sve do podne. Mrzelo me da kao obino ruam kod Selesta, jer bi me tamo svata zapitkivali, a ja to ne volim. Skuvao sam jaja i iz istoga suda pojeo ih, bez hleba, jer mi ga je ponestalo, a nisam hteo da silazim i da ga kupujem. Posle ruka malo sam se dosaivao i vrljao po stanu. Prijatno je bilo u njemu dok je mama bila ovde. Sada je za mene bio suvie velik i trebalo je da trpezarijski sto prenesem u svoju sobu. ivim samo u ovoj prostoriji, izmeu malo pocepanih slamnih stolica, ormana sa poutelim ogledalom, toaletnog stoia i kreveta od mesinga. Sve ostalo bilo je zaputeno. Kasnije, da bih neto radio, dohvatio sam neke stare novine i itao. Isekao sam reklamu Krusenovih soli i zalepio je u staru svesku gde ostavljam stvari koje me interesuju u novinama. Oprao sam ruke i iziao na balkon. Moja soba gleda na glavnu ulicu predgraa. Bilo je lepo popodne. Meutim, plonik je bio prljav, prolaznici retki i nekud im se urilo. Najpre su se videle porodice koje su ile u etnju, dva deaka u marinskom odelu, u kratkim pantalonama, malo sputani u svojim krutim odelima i jedna devojica sa velikom crvenom manom i crnim lakovanim cipelama. Iza njih, majka, ogromna, u smeoj svilenoj haljini i otac, mali slabaan ovek, koga sam znao iz

vienja. Imao je slamni eir s ravnim obodom, leptir-manu i tap u ruci. Gledajui ga sa enom, shvatio sam zato u ovoj gradskoj etvrti govore da je otmen. Malo kasnije prooe neki mladii iz predgraa, zalizane kose i sa crvenim manama, utegnuti u kapute, s izvezenom maramicom u depiu, u cipelama etvrtastog vrha. Poto su poli tako rano i urili prema tramvaju smejui se vrlo glasno, pomislih da idu u bioskope u centru. Iza njih, ulica je polako opustela. Predstave su, mislim, svuda poele. Na ulici su ostali samo sitni trgovci i make. Nebo je bilo vedro, ali bez sjaja, iznad fikusa koji su se pruali du ulice. Na ploniku preko puta, prodavac duvana izneo je stolicu, stavio je ispred vrata, opkoraio je oslanjajui se obema rukama na naslon. Maloas krcati, tramvaji su sada bili skoro prazni. U maloj kafani Kod Pjeroa, pored prodavca duvana, konobar je istio strugotinu u praznoj sali. Zaista se osealo da je nedelja. Okrenuo sam stolicu i postavio je isto onako kao i prodavac duvana, jer sam smatrao da je tako ugodnije. Popuio sam dve cigarete, uao u sobu da uzmem pare okolade i vratio se da je pojedem na prozoru. Malo kasnije nebo se natmurilo i pomislio sam da e doi do letnje oluje. Meutim, postepeno se razvedrilo. Ali od prolaznog naoblaenja to je nagovetavalo kiu, ulica postade mranija. Dugo sam posmatrao nebo. U pet sati tramvaji su pristizali s bukom. U njima su se sa stadiona u predgrau vraale gomile gledalaca, koje su visile po stepenicama i ogradama. Sledeim tramvajima vraali su se igrai, koje sam poznao po njihovim malim koferima. Urlali su i pevali iz sveg glasa da njihov klub nee izgubiti. Neki su mi mahali. Jedan je ak doviknuo: Udesili smo ih. A ja sam dodao: Tako je, potvrdivi glavom. Potom poee da pristiu automobili u velikom broju. Dan je ve malo odmakao. Iznad krovova nebo je postalo crvenkasto i sa sumrakom koji se sputao, ulice su oivele. etai su se vraali malo-pomalo. Poznavao sam meu ostalima onog otmenog gospodina. Deca su plakala ili

molila da ih nose. Odmah zatim, iz bioskopa u etvrti izlio se talas gledalaca. Meu njima mladii su bili ivahniji u pokretima nego obino i verujem da su gledali, neki avanturistiki film. Oni koji su se vraali iz bioskopa u gradu stizali su malo kasnije. inilo mi se da su ozbiljniji. Jo su se smejali, ali s vremena na vreme su izgledali zamiljeni i umorni. Zadravali su se na ulici, etajui po ploniku preko puta. Gologlave devojke iz ove gradske etvrti drale su se za ruke. Mladii su se postrojili u redove da im prepree put i dobacivali im ale na koje su se one smejale okreui glavu. Mnoge koje sam znao davale su mi znakove. Odjednom se upalie uline svetiljke i od njihova sjaja pobledee prve zvezde koje zasjae u noi. Osetih kako mi se zamaraju oi od posmatranja plonika s tolikim mnotvom ljudi i svetlosti. Vlani plonik blistao je na svetlosti sijalica, tramvaji su, u pravilnim razmacima, bacali svoj odsjaj na neiju sjajnu kosu, neki osmeh ili srebrnu narukvicu. Tramvaji su potom bivali sve rei, tamna no se sputala iznad drvea i svetiljki, gradska etvrt postepeno se praznila, sve dok prva maka lagano ne pree ponovo opustelu ulicu. Setih se da bi trebalo veerati. Vrat me je malo zaboleo, jer sam dugo ostao naslonjen na stolicu. Siao sam da kupim hleba i patete, sve sam to pripremio i pojeo stojei. Hteo sam da popuim cigaretu na prozoru, ali bilo je ve svee i bilo mi je malo hladno. Zatvorio sam prozore i vraajui se, videh u ogledalu deo stola na kome je piritna lampa stajala pored pareta hleba. Mislio sam da je prola jo jedna nedelja, da je majka sahranjena, da u se opet prihvatiti posla i da se, sve u svemu, nita nije izmenilo.

III

Danas sam mnogo radio u kancelariji. ef je bio vrlo ljubazan. Upitao me je da li sam se mnogo umorio i eleo je da zna koliko je majci bilo godina. Rekao sam

oko ezdeset da ne bih pogreio, i ne znam zato mi se uinilo kao da mu je laknulo i da smatra da je ta stvar okonana. Moj sto bio je zatrpan gomilom tovarnih listova i trebalo ih je sve pregledati. Pre no to sam iziao iz kancelarije da odem na ruak, oprao sam ruke. U podne mnogo volim ovaj trenutak. Uvee manje uivam u tome, jer je runik koji se upotrebljava sasvim mokar: preko dana svi su se njime sluili. Na ovo sam jednog dana skrenuo panju efu. Odgovorio mi je da i on smatra da je tako neto za aljenje, ali da to predstavlja beznaajnu sitnicu. Iziao sam s posla neto kasnije, u pola jedan, s Emanuelom koji radi u ekspediciji. Kancelarija gleda na more, i izgubili smo neto vremena Posmatrajui teretne brodove u luci usijanoj od sunca. Tog asa dolazio je i jedan kamion uz tresak lanaca i veliki prasak. Emanuel me upita: Da skoimo u njega i ja poeh da trim. Utonuo sam u buku i prainu. Nita vie nisam video i samo sam oseao neobuzdan zanos trke usred dizalica i maina, jarbola koji su poigravali na horizontu i trupova brodova du kojih smo jurili. Prvi sam se uhvatio za ogradu i uskoio. Zatim sam pomogao Emanuelu da sedne. Bili smo zaduvani, kamion je skakao po neravnoj kaldrmi keja, usred praine i sunca. Emanuel se toliko smejao da se zagrcnuo. Preznojeni stigosmo do Selesta. On je uvek tamo, sa svojim velikim trbuhom, keceljom i svojim belim brkovima. Upita me: Kako si? Odgovorih mu da nekako ide i da sam gladan. Jeo sam vrlo brzo i popio kafu. Posle sam otiao kui i malo odspavao, jer sam popio suvie vina pa, probudivi se, zaeleh da jednu zapalim. Bilo je kasno i potrah da uhvatim tramvaj. Radio sam celo popodne. U kancelariji je bilo vrlo toplo i kad sam uvee iziao, bio sam srean to se vraam koraajui polako du keja. Ipak sam se vratio pravo kui, jer sam hteo da spremim kuvani krompir. Penjui se mranim stepenicama, sudario sam se sa starim Salamanom, susedom iz hodnika. Bio je sa svojim psom. Ve deset godina viaju ih zajedno.

Prepeliar je imao neku konu bolest, mislim neko zapaljenje, od koga mu je opala sva dlaka i dobio pege i smee kraste. ivei tako s njim, obojica sami u jednoj sobici, stari Salamano bio mu je najzad potpuno slian. I on je imao crvenkaste kraste na licu i ukaste i proreene dlake. A i sam pas bio je povijen kao i njegov gospodar, imao isturenu njuku i izduen vrat. Izgledalo je kao da su iste rase, mada su jedan drugog mrzeli. Dva puta dnevno, u jedanaest i u est sati, stari je vodio psa u etnju. Ve osam godina idu uvek istim putem. Svako moe da ih vidi du Lionske ulice kako pas vue oveka sve dok se stari Salamano ne spotakne. Tada on psa izmlati i izgrdi. Prestravljen pas poinje da se vue po zemlji i puta da ga stari vue. U tom trenutku je red na starog da ga vue. Kad pas na to zaboravi, ponovo povue gospodara, i ovaj ga opet tue i grdi. Tada se obojica zaustave na ploniku, gledaju se, pas sa strahom, ovek sa mrnjom. I tako je to svakog dana. Kad pas hoe da mokri, stari ga ne puta i povue ga, a prepeliar ostavlja iza sebe trag sitnih kapljica. Ako to uini u sobi, sleduju mu batine. Tako to traje ve osam godina. Selest uvek kae da je to nesrea, ali u stvari o tome niko nita ne zna. Kad ga sretoh na stepenicama, Salamano je upravo grdio psa. Govorio mu je prljavko, mrcino, a pas je cvilio. Rekoh mu: Dobro vee, ali stari je i dalje grdio. Na to ga upitah ta mu je pas uinio. Ne dade mi odgovora. Samo je grdio: prljavko, mrcino. Bi mi jasno tek kad se sagnuo da mu neto popravi na ogrlici. Progovorih glasnije. Zatim mi, ne osvrui se, odgovori nekom vrstom priguenog besa: Uvek je tu. Potom ode vukui ivotinju koja je, ukrutivi sve etiri noge, pustila da je on vue, ali je pri tom cvilela. Upravo u tom trenutku ue moj drugi sused iz hodnika. U ovom kraju grada govorilo se da ivi od ena. Kad bi ga neko upitao ta je po zanimanju, odgovarao bi da je magacioner. Niko ga nije voleo. Ali sa mnom esto porazgovara i katkada provede po neki asak kod mene, jer ga ja sluam. Smatram da je ono to kae zanimljivo. Nemam, uostalom, nikakvog razloga da

s njim ne razgovaram. Zove se Remon Sentes. Omalen je, irokih plea i bokserskog nosa. Uvek je besprekorno odeven. Govorei o Salamanu, on mi ree: Zar to nije nesrea? Upita me ujedno da li mi se to gadi, ali mu odgovorih: ne. Popesmo se i kad naumih da odem, on mi ree: Imam kod kue kobasica i vina. Da li biste hteli da zajedno pojedemo neko pare? ... Pomislih da u tom sluaju ne bih morao da kuvam i prihvatih. I on ima samo sobu i kuhinju bez prozora. Iznad kreveta visi aneo od belog ruiastog tuka, slike ampiona, i dva ili tri crtea golih ena. Soba je bila prljava, krevet u neredu. Najpre upali petrolejku, zatim iz depa izvadi zavoj sumnjive istoe i previ desnu ruku. Upitah ga ta je to. Ree da je doao u sukob s nekim tipom, koji ga je izazivao. Razumete, gospodine Merso, ree mi, nije to zbog toga to sam rav, ve to sam prek. Onaj mi ree: ,Sii s tramvaja ako si muko.' Odgovorih mu: ,Ded, smiri se.' Na ovo onaj ree da nisam muko. Tada sioh i rekoh mu: ,Bolje bi bilo da uuti inae u te udesiti.' On mi odgovori: ,ta?' Tada ga zviznuh, i on pade. Htedoh da ga podignem. Ali, iako na zemlji, on me udari nekoliko puta nogom. Udarih ga tada kolenom i dvaput pesnicom. Krv mu obli lice. Upitah ga da li je sada zadovoljan. Ree mi: ,Da'. Za sve to vreme Sentes je nametao zavoj. Ja sam sedeo na krevetu. On mi ree: Vidite, ja to nisam hteo. On me je izazvao. To je bila istina, i ja sam to uvideo. I onda mi ree da je ba eleo da se o tom dogaaju posavetuje sa mnom, da sam ja ovek, da poznajem ivot, da mu mogu pomoi i da emo tada biti dobri prijatelji. Nita ne odgovorih i on me ponovo upita da li bih hteo da budem njegov prijatelj. Rekoh mu da mi je to svejedno: inilo mi se da je time bio zadovoljan. Izvadio je kobasicu, ispekao je na tiganju, postavio ae, tanjire, pribor za jelo i dve boce vina. Sve je ovo radio ne govorei nita. Zatim smo seli. Za vreme jela poe da mi pria o dogaajima iz svog ivota. S poetka se malo ustruavao. Upoznao je neku gospou.. . bila je, kako bih rekao, moja ljubavnica. ovek s

kojim se potukao bio je brat te ene. Ree mi da ju je izdravao. Nita ne odgovorih, a on ipak odmah dodade da zna ta se sve pria u gradskoj etvrti, ali da mu je savest ista i da je magacioner. Ali da se vratim na svoju istoriju, ree mi, primetio sam da me vara. Davao joj je dovoljno da moe iveti. Sam je plaao kiriju za njenu sobu i davao joj dvadeset franaka dnevno za hranu. Trista franaka soba, est stotina franaka hrana, par arapa s vremena na vreme to je oko hiljadu franaka. Gospoa nije radila. Priznavala je da je to sasvim u redu, ali da s onim to sam joj davao ne moe da izae na kraj. Meutim, ja sam joj rekao: ,Zato ne radi bar pola dana? Prilino bi mi pomogla za sve te sitnice. Ovaj mesec sam ti kupio haljinu i mantil, dajem ti dvadeset franaka dnevno, plaam kiriju, a ti popodne pije kafu s prijateljicama. Daje kafu i eer. Ja ti dajem novac. inim ti dobro, ti mi vraa zlim.' Ali, ona nije radila i stalno je govorila da ne moe s tim izii, i tako sam primetio da me vara. Zatim mi je ispriao kako je naao u njenoj torbi sreku i da mu nije mogla objasniti kako ju je kupila. Neto kasnije naao je kod nje potvrdu zalagaonice iz koje se videlo da je zaloila dve narukvice. Sve do tada nije znao da te narukvice postoje. Dobro sam video da me vara. Tada sam je ostavio. Pre toga sam je izudarao. Potom sam joj sve skresao. Rekao sam joj da je ona htela samo da se zabavlja s onom svojom stvari. Kako sam joj to rekao, vi razumete, gospodine Merso: ,Ti ne vidi da ti svi zavide na srei koju ti dajem. Tek kasnije spoznae sreu koju si imala'. Prebio ju je namrtvo. Ranije je nije tukao. Tukao sam je, ali tako da kaem, neno. Malo bi vikala. Zatvarao sam kapke, i to se svravalo kao i uvek. Sada je ozbiljno. to se mene tie, nisam je dovoljno kaznio. Potom mi je objasnio da zbog toga treba da se posavetuje sa mnom. Zastao je da popravi fitilj na petrolejki koja se dimila. Ja sam ga neprestano sluao. Popio sam skoro litar vina i ono mi je udarilo u glavu. Puio sam Remonove cigarete,

jer svojih vie nisam imao. Prolazili su poslednji tramvaji i sa sobom odnosili sada ve daleku buku predgraa. Remon je nastavio. Bilo mu je krivo to je jo eleo da ima s njom odnoaj. Ali hteo je da je kazni. Najpre je mislio da je odvede u hotel i da pozove policiju za javni red i moral da bi izazvao skandal, tako da joj daju knjiicu prostitutke. Zatim se obratio svojim prijateljima u podzemlju. Nita nisu smislili. I kako Remon primeti, ba ti mnogo vredi to pripada podzemlju. To im je rekao, i oni su mu tada predloili da je obelei. Pa ipak, on to nije hteo. Razmislie. Pre toga hteo je neto da me pita. Uostalom, pre no to me upita, hteo je da zna ta mislim o tom sluaju. Odgovorih mu da nita ne mislim, ali da je zanimljiv. Upita me da li mislim da ga je varala; meni se zaista inilo da ga je varala; zatim, da li smatram da je treba kazniti i ta bih uradio na njegovom mestu. Rekoh da se to nikada ne moe znati, ali da razumem to je eli kazniti. Popih jo malo vina. On zapali cigaretu i otkri mi svoju nameru. Hteo je da joj napie pismo, da je izgrdi, ali da joj napie i neto neno to bi je navelo da se pokaje. Zatim, kad se vrati, lei e s njom i upravo u trenutku kad ona treba da svri, pljunue joj u lice i izbaciti je napolje. Pomislih da e na taj nain biti zaista kanjena. Ali Remon mi ree da se ne osea sposoban da napie takvo pismo i da je mislio na mene da ga ja sastavim. Kako sam utao, upita me da li bi me mrzelo da to odmah uinim, a ja mu odgovorih da ne bi. Poto popi au vina, ustade, odgurnu tanjire i ono malo hladne kobasice to nam je preostalo. Paljivo je obrisao muemu na stolu. Izvadi iz fioke nonog stoia list kockaste hartije, uti koverat, malu dralju od crvenog drveta i etvrtastu mastionicu s ljubiastim mastilom. Kad mi ree ime ene, videh da je Mavarka. Napisao sam pismo. Napisao sam ga pomalo nasumce, ali sam se trudio da zadovoljim Remona, jer nisam imao razloga da ga ne zadovoljim. Zatim sam glasno proitao pismo. On me je puei i klimajui glavom sluao, zatim me zamoli da mu ga ponovo proitam. Bio je sasvim zadovoljan. Ree mi:

Znao sam ja dobro da ti poznaje ivot. Nisam odmah primetio da mi govori ti. Tek kad mi je rekao: Sad si mi pravi prijatelj to me je iznenadilo. Ponovio mi je tu reenicu, a ja rekoh: Da. Bilo mi je svejedno da li sam mu prijatelj, ali on je to izgleda zaista eleo. On zatvori pismo, zatim popismo vino. I dalje smo, utei, neko vreme puili. Napolju je sve bilo tiho, sluali smo kako automobil prolazei klizi. Rekoh: Kasno je. I Remon je tako mislio. Primetio je kako je vreme brzo prolo, i to je donekle bilo istina. Spavalo mi se, ali mi je bilo teko da se dignem. Mora da sam izgledao umoran, jer mi Remon ree da ovek ne treba da klone. Nisam ga odmah razumeo. Onda mi objasni da je saznao za smrt moje majke, ali da je to pre ili posle moralo doi. I ja sam tako mislio. Ustao sam, Remon mi stegnu ruku i dodade da se mukarci uvek izmeu sebe razumeju. Izlazei, zatvorio sam vrata i trenutak ostao u mraku u hodniku. U kui je vladala tiina, sa stepenita je dopirao mraan i vlaan dah. uo sam samo kako mi navire krv i zuji u uima. Stajao sam nepomian. U sobi starog Salamana pas je prigueno cvileo.

IV

Cele sedmice sam marljivo radio. Remon svrati i ree mi da je poslao pismo. Otiao sam dvaput u bioskop s Emanuelom, koji ponekad ne razume ta se deava na platnu. Tada treba da mu objanjavam. Jue je bila subota i Marija je dola kako smo se dogovorili. Mnogo sam je eleo, jer je imala lepu haljinu sa crvenim i belim prugama i kone sandale. Nazirale su se njene vrste grudi, a od sunca preplanulo lice podsealo je na cvet. Seli smo u autobus i otili nekoliko kilometara od Alira, na jednu plau pritenjenu stenama, i sa kopna obraslu trskom. Popodne u etiri sata sunce nije vie jako peklo, ali je voda bila mlaka, sa malim, dugim i sporim talasima. Marija me naui jednoj igri. Trebalo je,

plivajui, prskati s vrha talasa svu penu, skupiti je u ustima, zatim lei na lea i izbacivati je prema nebu. Tako je nastajala neka penuava ipka koja je nestajala u vazduhu ili mi kao mlaka kia padala na lice. Ali ubrzo zatim usta su me pekla od gorine soli. Marija mi se tada priblii i privi se u vodi uz mene. Stavi svoja usta na moja. Njen jezik osvei moje usne i neko vreme smo se ljuljukali na talasima. Kad smo se obukli na plai, Marija me pogleda svojim sjajnim oima. Zagrlio sam je. Od tog trenutka nismo vie razgovarali. Privio sam je k sebi i pourili smo da uhvatimo autobus, da se vratimo, da odemo u moju sobu i da se bacimo na krevet. Ostavio sam otvoren prozor i prijatno smo se oseali to letnja no klizi preko naih pocrnelih tela. Tog jutra Marija ostade kod mene i ja joj rekoh da emo zajedno ruati. Sioh da kupim mesa. Vraajui se, u Remonovoj sobi uh neki enski glas. Malo kasnije stari Salamano grdio je svog psa, uli smo kripu ona i tapkanje apa na drvenim stepenicama, i prljavko, mrcino! a zatim izaoe na ulicu. Priao sam Mariji o ivotu ovog starca i ona se smejala. Obukla je moju pidamu, ali je podvila rukave. Dok se smejala, ponovo sam je poeleo. Neto kasnije ona me upita da li je volim. Odgovorih joj da to nita ne znai, ali mi se ini da ne. Ona se raalosti. Spremajui ruak, bez ikakvog povoda toliko se smejala da sam je poljubio. Tog trenutka izbi buna prepirka kod Remona. uo se najpre otar enski glas, potom Remon kako govori: Izvrgla si me ruglu, izvrgla si me ruglu. Nauiu ja tebe koga ti izvrgava ruglu. Nekoliko tupih udaraca i ena je tako strano jaukala da se na stepenitu odmah skupilo mnogo sveta. Marija i ja takoe iziosmo. Zena je i dalje vikala, a Remon ju je i dalje tukao. Marija mi ree da je to strano, ali joj nita ne odgovorih. Zamoli me da potraim policajca, ali joj odgovorih da ne volim policajce. Jedan je ipak stigao zajedno s nekim limarom, stanarom na drugom spratu. Zakuca na vrata, ali se nita vie nije ulo. Zakucao je jae, a malo zatim ena je zaplakala, i Remon je otvorio. Drao je cigaretu u ustima i izgledao licemerno. Devojka

jurnu ka vratima i ree policajcu da ju je Remon tukao. Tvoje ime? upita policajac. Remon mu kaza. Izvadi cigaretu iz usta kad sa mnom razgovara ree policajac. Remon je oklevao, pogledao me i dobro povukao jo jedan dim. U tom trenutku policajac mu opali amar svom snagom. Cigareta pade nekoliko metara dalje. Remon se promeni u licu, ali nita ne ree, a zatim upita poniznim glasom moe li da podigne pikavac. Policajac ree da moe, i dodade: Drugi put da upamti da s policijom nema ale. Za to vreme devojka je plakala i ponavljala: Tukao me je. On je podvoda. Gospodine policaje, upita Remon, da li je po zakonu da se oveku kae da je podvoda? Ali mu policajac naredi da zavee. Tada se Remon okrenu prema devojci i ree: ekaj, mala, nai emo se. Policajac mu ree da umukne, da devojka treba da ide, a on da ostane u sobi i da saeka dok ga pozovu u komesarijat. Dodade da bi trebalo da se stidi to je tako pijan da se sav trese. Remon mu na ovo dobaci: Pijan nisam, gospodine policaje. Tresem se, jer sam pred vama, to je neizbeno. Zatim zatvori vrata i svet se razie. Marija i ja zavrili smo sa pripremanjem ruka. Ona nije bila gladna, i ja sam gotovo sve pojeo. Otila je u jedan sat, ja sam malo spavao. Oko tri sata neko zakuca na vrata i Remon ue. Ostao sam leei u krevetu. Seo je na kraj kreveta. Za trenutak je bio bez rei, a ja ga upitah kako se cela stvar odigrala. Ispria mi da je uinio to je hteo, ali da ga je ona oamarila, i on ju je tada istukao. Ostalo sam video. Rekoh da mi se ini da je sada kanjena i da treba da bude zadovoljan. To je bilo i njegovo miljenje, i on primeti da se policajac uzalud upinjao, on joj nee skinuti batine koje je dobila. Dodao je da dobro poznaje policajce i da zna kako s njima treba postupati. Zatim me upita jesam li oekivao da e policajcu uzvratiti amar. Odgovorih mu da nita nisam oekivao i da, uostalom, ne volim policajce. Remon je izgledao vrlo zadovoljan. Upitao me elim li s njim da izaem. Ustao sam i poeo da se eljam. Rekao mi je da bi trebalo da mu budem svedok. To mi je bilo svejedno, ali nisam znao ta

treba da kaem. Po njegovom miljenju, bilo je dovoljno da izjavim da ga je devojka izvrgavala ruglu. Pristao sam da mu budem svedok. Izili smo, i Remon mi ponudi konjak. Zatim je hteo da odigramo partiju bilijara, i ja sam je s pravom izgubio. Hteo je zatim da idemo u javnu kuu, ali ja sam rekao da neu, jer to ne volim. Tada smo se polako vratili kui i on mi ree koliko je zadovoljan to mu je polo za rukom da kazni svoju ljubavnicu. Bio je vrlo ljubazan prema meni i mislio sam da je to vrlo prijatan trenutak. Izdaleka sam na pragu kapije spazio starog Salamana, koji je izgledao uzbuen. Kad se pribliismo, video sam da je bez svog psa. Zurio je na sve strane, osvrtao se oko sebe, pokuavao da prozre tamu hodnika, mrmljao rei bez veze i nastavljao da svojim malim, crvenim oima ispitivaki posmatra ulicu. Kad ga Remon upita ta mu je, on ne odgovori odmah. Jedva sam uo kako mrmlja: Prljavko, mrcino ne prestajui da se uzbuuje. Upitah ga gde mu je pas. Brzo mi odgovori da je nestao. Zatim odjednom poe brzo da govori: Poveo sam ga kao i obino na Manevarsko polje. Bilo je mnogo sveta oko sajamskih baraka. Zastao sam da pogledam Kralja u bekstvu. I kad sam hteo da poem, nije ga vie bilo. Zaista, ve poodavno hteo sam da mu kupim manju ogrlicu, ali nikad ne bi poverovao da bi ta mrcina mogla na taj nain da ode. Remon mu potom objasni da je pas mogao da zaluta i da e se vratiti. Naveo mu je nekoliko primera kako su psi prelazili i desetine kilometara da bi se vratili svojim gospodarima. Uprkos tome, stari je izgledao jo vie uzbuen. Ali uzee mi ga, razumejte! Kad bi ga jo neko prihvatio. Ali to je nemogue, svima se gade njegove kraste. Uhvatie ga policajci, sigurno. Na to mu rekoh da treba da ode u kafileriju i da e mu ga vratiti ako plati taksu. Upita me da li je taksa velika. To nisam znao. On se razbesni: Dati novac za tu mrcinu. O, neka crkne! I poe da ga psuje. Remon se nasmeja i ue u kuu. Pooh za njim i rastadosmo se na odmoritu sprata. Malo kasnije uo sam stareve korake i on zakuca na vrata. Kad otvorih, on asak zasta na pragu i ree: Oprostite,

oprostite! Pozvah ga da ue, ali nije hteo. Gledao je u vrh svojih cipela, dok su mu krastave ruke podrhtavale. Ne gledajui rne, on upita: Nee mi ga uzeti, recite, gospodine Merso. Vratie mi ga. ta bi inae bilo od mene. Rekoh mu da u kafileriji dre pse tri dana na raspolaganju vlasnicima, a posle toga ine s njima ta im je volja. Zanemeo je. Onda mi ree: Laku no. Zatvorio je vrata, uo sam kako eta amo-tamo. Njegov krevet zakripe. Meutim, po neobino tihom zvuku koji je dopirao kroz pregradni zid, razabrao sam da plae. Ne znam zato pomislih na majku. Trebalo je sutra rano ustati. Nisam bio gladan, legoh bez veere.

Remon mi je telefonirao u kancelariju. Rekao mi je da me jedan njegov prijatelj (on mu je priao o meni) poziva da provedem nedelju u njegovoj vikend kuici, kraj Alira. Odgovorih mu da bih se rado odazvao, ali da sam taj dan obeao svojoj prijateljici. Remon odmah uzvrati da i nju poziva. ena njegova prijatelja bie vrlo zadovoljna da ne bude sama u drutvu mukaraca. Hteo sam odmah da spustim slualicu, jer znam da ef ne voli da nam telefoniraju iz grada. Meutim, Remon me zamoli da priekam i ree da mi je o ovom pozivu mogao javiti veeras, ali je eleo da mi saopti neto sasvim drugo. Ceo dan pratila ga je grupa Arapa, meu kojima se nalazio i brat njegove bive ljubavnice. Ako ga, kad se bude veeras vraao vidi u blizini kue, javi mi. U redu, odgovorih. Odmah zatim pozvao me je ef i za trenutak mi bi vrlo neprijatno, jer sam pomislio da e mi rei da manje telefoniram, a vie radim. Ipak, nije bilo to. Ree mi da emo razgovarati o nekoj jo nesazreloj nameri. Nameravao je da osnuje u Parizu agenciju koja bi na licu mesta svravala njegove poslove, i to neposredno sa velikim kompanijama i hteo je da zna da li bih pristao da idem

tamo. To bi mi omoguilo da ivim u Parizu, a uz to i da putujem jedan deo godine. Vi ste mladi, i ini mi se da bi vam se takav ivot svideo. Rekoh mu da je tako, ali da mi je, sve u svemu, svejedno. On me tada upita ne bih li eleo da promenim ivot. Odgovorih mu da se ivot ne moe nikada promeniti i da u svakom sluaju jedan vredi koliko i drugi, i da mi se ovaj ovde ba svia. Izgledao je nezadovoljan, rekao mi je da uvek odgovaram drukije od ostalog sveta, da nemam ambicija i da je to strano za poslove. Zatim sam se vratio na posao. Voleo bih da ga nisam ozlojedio, ali nisam video razloga da menjam svoj ivot. Razmislivi dobro o svemu, nisam bio nesrean. Dok sam bio student, imao sam mnogo ambicija ove vrste. Ali kad sam morao da napustim studije, shvatio sam odmah da je sve besmisleno. Te veeri Marija doe po mene i upita me da li bih se s njom oenio. Odgovorih joj da mi je to svejedno i da bismo mogli to uiniti ako ona eli. Tada je ona htela da zna da li je volim. Odgovorih joj, kao to sam to ve jednom uinio, da to nita ne znai, ali da sam siguran da je ne volim. Zato onda da se sa mnom eni? izusti ona. Objasnih joj da to nije vano i, ako ona eli, moemo se venati. Ona je to, uostalom, traila, i meni je preostalo da na to pristanem. Ona primeti da je brak ozbiljna stvar. Odgovorih: Nije. Za trenutak je uutala i nemo me posmatrala. Zatim produi da govori. Htela je samo da zna da li bih prihvatio takvu ponudu i kad bi dolazila od neke druge ene s kojom bih odravao iste veze. Odgovorih: Razume se. Ona tada samu sebe upita da li me voli, ali ja o tome nisam nita mogao znati. Poto je opet malo utala, promrmlja da sam udan, da me, sigurno, zbog toga voli, ali da u joj jednog dana moda iz istih razloga dojaditi. Kako sam utao nemajui ta da dodam, ona me smeei se uze za ruke i ree da eli da se uda za mene. Odgovorio sam joj da emo to uiniti im bude htela. Zatim sam joj govorio o predlogu moga poslodavca, i Marija mi ree da bi volela da vidi Pariz. Kazao sam joj da sam neko vreme

iveo u Parizu, a ona me je ispitivala kako je tamo. Rekoh joj: Prljavo. Ima golubova i mranih dvorita. Ljudi imaju belu kou. Zatim smo etali i proli gradom glavnim ulicama. ene su bile lepe i ja upitah Mariju da li je to primetila. Ree mi da jeste i da me razume. Neko vreme nismo vie razgovarali. eleo sam, meutim, da ostane sa mnom i rekoh joj da bismo mogli zajedno veerati kod Selesta. I ona je zaista za tim udila, ali je imala neto da radi. Bili smo nadomak moje kue i ja joj rekoh do vienja. Ona me pogleda: Ne eli da zna ta treba da radim? eleo sam da znam, ali nisam na to mislio, i kao da mi je to zamerila. Videvi me zbunjena, ona ponovo prasnu u smeh i primae mi se celim telom da mi prui svoje usne. Veerao sam kod Selesta. Ve sam poeo da jedem kad ue neka udna mala ena i upita me moe li da sedne za moj sto. Razume se da je mogla. Pokreti su joj bili mehaniki, a oi sjajne na licu malom kao jabuka. Skinula je aket i nervozno bacila pogled na jelovnik. Pozvala je Selesta i odmah poruila sva jela, odreito i na brzinu. ekajui predjelo, otvori torbu, izvadi pare etvrtaste hartije i olovku i, dodavi napojnicu, sve srauna unapred, a zatim iz novanika izvadi taan iznos koji stavi ispred sebe. Donesoe joj predjelo, koje je lakomo na brzinu progutala. Dok je ekala sledee jelo, izvadi iz torbice plavu olovku i neki nedeljni asopis koji objavljuje programe radioemisija. Jednu za drugom, vrlo paljivo je podvukla skoro sve emisije. Kako je asopis imao dvanaestak stranica, ona je savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ruka. Ja sam ve bio ruao, a ona je i dalje podvlaila s istom marljivou. Potom se digla, obukla aket s onim istim pokretima preciznog automata i otila. Kako nisam imao ta da radim, iziao sam i ja i jedno vreme iao za njom. Stala je na ivicu plonika i, ne skreui i ne osvrui se, neverovatno brzo i sigurno krenula svojim putem. Najzad sam je izgubio iz vida i vratio se istim putem. Mislio sam kako je udna, ali sam je brzo zaboravio.

Na pragu svojih vrata naoh starog Salamana. Pozvah ga da ue, a on mi saopti da se pas izgubio, jer nije bio u kafileriji. Nametenici su mu kazali da je moda pregaen. Pitao je da li je mogue neto saznati u komesarijatu. Odgovorili su mu da se o ovakvim stvarima ne vodi rauna jer se dogaaju svakog dana. Rekao sam starom Salamanu da bi mogao nabaviti drugog psa, ali bio je u pravu kad mi je rekao da je navikao na ovog. Skupio sam se na svom krevetu, a Salamano je seo na stolicu pored stola. Sedeo je prema meni, s rukama na kolenima. Nije skinuo svoj stari eir. Kroz poutele brkove procedi nekoliko nevezanih reenica. Bio mi je malo dosadan, ali nisam imao ta da radim, a nije mi se spavalo. Da bih neto kazao, poeo sam da ga ispitujem o psu. Ree mi da ga je nabavio posle enine smrti. Oenio se prilino kasno. U mladosti je eleo da postane glumac, i u vojsci je igrao u aljivim pozorinim komadima iz vojnikog ivota. Ali se ipak zaposlio na eleznici i nije poalio, jer je sada primao malu penziju. Nije bio srean sa enom, ali, sve u svemu, bio se navikao na nju. Kad je umrla, oseao se vrlo usamljen. Tada je zamolio svog druga iz radionice da mu nabavi psa i dobio je ovoga, sasvim mladog. Morao je da ga hrani na cuclu. Ali kako pas ivi manje od oveka, najzad su zajedno ostareli. Bio je udljiv, ree Salamano. S vremena na vreme dohvatili bismo se. Ali ipak je bio dobar pas. Rekoh mu da je bio dobre rase i Salamano je izgledao zadovoljan. Sem toga, dodade, niste ga znali pre njegove bolesti. Imao je najlepu dlaku. Svake veeri i svakog jutra otkako je pas dobio ovu konu bolest Salamano ga je mazao nekom mau. Meutim, prema njegovom miljenju, njegova prava bolest bila je starost, a starost se ne lei. U tom trenutku ja sam zevnuo i stari mi ree da ide. Rekoh mu da moe ostati i da alim to se to dogodilo njegovom psu. On mi zahvali. Ree da je mama mnogo volela psa. Govorei o njoj, zvao ju je vaa sirota majka. On izrazi svoju bojazan da mora da sam vrlo nesrean otkako je majka umrla, ali mu na to

nita ne odgovorih. Tada mi, brzo i usteui se, ree da zna da su me u etvrti osuivali to sam majku dao u dom, ali on me poznaje i zna da sam majku mnogo voleo. Odgovorih mu, ni sam ne znam zbog ega, da do sada nisam znao da me u vezi s tim osuuju, ali da mi je dom izgledao kao neto sasvim prirodno, jer nisam imao dovoljno novaca da plaam negovateljicu. Uostalom, dodao sam, ima ve dugo kako nije imala ta da mi kae i bilo joj je dosadno ovako samoj. Da, ree on, u domu bar ovek stekne drugove. Zatim se izvinio. Hteo je da spava. ivot mu se sada izmenio i nije znao ta da radi. Prvi put otkako ga poznajem, on mi bojaljivo prui ruku i ja osetih njegovu hrapavu kou. Malo se nasmei, i pre nego to poe, ree: Nadam se da psi noas nee lajati. Stalno mislim da je to moj.

VI

U nedelju sam se jedva probudio i Marija je morala da me zove i prodrmusa. Nismo jeli, jer smo hteli rano da poemo na kupanje. Oseao sam neku prazninu i malo me je bolela glava. Cigareta mi je bila gorka. Marija se sa mnom alila i rekla mi je da izgledam kao da su mi svi pomrli. Obukla je belu haljinu i opustila kosu. Rekao sam joj da je lepa i ona se zadovoljno smejala. Silazei, zakucali smo na Remonova vrata. Odgovorio nam je da silazi. Zbog toga to sam bio umoran i to nismo otvorili kapke na prozorima, na ulici me zapljusnu dan pun sunca. Marija je skakutala od radosti i neprestano govorila kako je lepo. Oseao sam se bolje i primetih da sam gladan. Rekoh to Mariji, a ona mi pokaza svoju torbu od votanog platna u koju je stavila naa dva kupaa kostima i pekir. Ostalo mi je samo da ekam, a zatim smo uli kako Remon zatvara vrata. Imao je na sebi plave pantalone i belu koulju s kratkim rukavima. Meutim, na glavu je stavio slamni eir, zbog ega se Marija smejala, a njegove

podlaktice belele su se ispod crnih malja. Zbog toga osetih neko gaenje. Zvidao je silazei i izgledao vrlo zadovoljan. Ree mi: Zdravo, stari, i nazva Mariju gospoice. Dan pre toga bili smo u komesarijatu i ja sam svedoio da je devojka Remona izvrgavala ruglu. Bio je osloboen uz opomenu. Nisu proveravali moju tvrdnju. O svemu tome porazgovarasmo s Remonom ispred vrata, a zatim odluismo da poemo autobusom. Plaa nije bila daleko, ali tako emo pre stii. Remon je mislio da e mu prijatelj biti zadovoljan kad nas vidi da smo poranili. Ba smo hteli da krenemo kad mi Remon odjednom dade znak da pogledam preko puta. Videh grupu Arapa naslonjenu na izlog prodavnice duvana. Posmatrali su nas utke, na svoj nain, kao da smo, ni vie ni manje, kamenje ili klade. Remon mi ree da je onaj drugi s leve strane njegov protivnik, i pri tom je izgledao zamiljen. Zatim dodade da je ta stvar svrena. Marija nije razumela i upita nas o emu je re. Rekoh joj da su to neki Arapi koji su neto kivni na Remona. Htela je odmah da krenemo. Remon se ispravi i nasmeja rekavi da treba pouriti. Poosmo prema autobuskoj stanici, koja se nalazila neto dalje. Remon mi ree da nas Arapi ne prate. Okrenuh se. Stajali su jo na istom mestu i ravnoduno i dalje posmatrali mesto koje smo upravo napustili. Popeli smo se u autobus. Remon, kome je izgleda laknulo, nije prestajao da se ali s Marijom. Oseao sam da mu se svia, ali ona mu je jedva odgovarala. S vremena na vreme pogledala bi ga smeei se. Sili smo u predgrau Alira. Plaa nije daleko od autobuske stanice. Ali trebalo je prei malu uzviicu, koja se die iznad mora, a zatim se strmo sputa prema obali. Bila je pokrivena ukastim kamenjem i asfodelima sasvim belim prema ve dubokom plavetnilu neba. Udarajui snano svojom torbom od votanog platna, Marija se zabavljala da im rasipa latice. Koraali smo izmeu redova malih vila sa zelenim ili belim ogradama, neke od njih bile su sa svojim

verandama sakrivene ispod tamarisa, dok su druge stajale bez zelenila usred kamenja. Pre nego to smo se uspeli na uzviicu, ve smo ugledali mirno more, a neto dalje sanjivi i masivni rt u bistroj vodi. Do nas je kroz tiinu dopirao laki um motora. U daljini spazismo malu ribarsku barku koja se neosetno primicala po bletavom moru. Marija ubra nekoliko perunika sa stenja. Sa padine koja se sputala prema moru, videli smo ve nekoliko kupaa. Remonov prijatelj stanovao je u vikend-kuici na kraju plae. Kuica se naslanjala na stene, a prednji stubovi ve su se kupali u moru. Remon nas predstavi. Njegov prijatelj se zvao Mason. Bio je to visok, krupan ovek, irokih plea, sa punakom i prijatnom enicom, koja je govorila pariskim akcentom. Odmah nam ree da se oseamo kao kod svoje kue i da je ve isprio ribe koje je jutros ulovio. Rekoh da smatram da mu je kua lepa. On mi uzvrati da ovde provodi subotu, nedelju i ceo godinji odmor. Dobro se slaem sa enom dodade. Zena mu se upravo neto smejala sa Marijom. Tada sam moda prvi put pomislio da u se i ja oeniti. Mason je hteo da se kupa, ali njegova ena i Remon ne htedoe poi. Nas troje se spustismo i Marija se odmah baci u vodu. Mason i ja malo poekasmo. Govorio je lagano i primetio sam da je imao obiaj da sve to bi rekao upotpuni sa dodao bih jo ak i onda kad u stvari nita ne bi dodao smislu reenice. Sto se tie Marije, ree mi: Sjajna je, i dodao bih, draesna. Nisam vie obraao panju na ovu ravu naviku, jer sam oseao kako mi sunce prija. Od peska poee da mi bride tabani. Uzdravao sam se od elje da uem u vodu, ali najzad rekoh Masonu: Idemo li? Skoio sam. On je polako uao u vodu i bacio se tek kad mu se tlo izmaklo pod nogama. Plivao je na prstima i dosta slabo, tako da sam ga ostavio da stignem Mariju. Voda je bila hladna i uivao sam u plivanju. Slaui se u pokretima i oseajui isto zadovoljstvo, Marija i ja zaplivasmo daleko.

Na puini smo se okrenuli na lea i sa mog lica, okrenutog prema nebu, sunce je osuilo poslednje kapi vode koje su mi se slivale u usta. Videli smo da se Mason vratio na obalu i ispruio na suncu. Iz daljine izgledao je ogroman. Marija je htela da zajedno plivamo. Postavio sam se iza nje da bih je uhvatio oko struka, a ona se kretala plivajui rukama dok sam joj ja pomagao udarajui nogama. Laki ubor vode pratio nas je celog jutra sve dok nisam osetio umor. Tada sam ostavio Mariju i vratio se sam plivajui pravilno i diui duboko. Na obali se pruih potrbuke pored Masona i zagnjurih lice u pesak. Rekoh mu da je to vrlo prijatno; i on je bio istog miljenja. Malo posle stie i Marija. Okrenuh se da je posmatram kako se primie. Sa kosom zabaenom unazad, sva je bila lepljiva od slane vode. Isprui se pored mene i dve topline njenog tela i sunca malo me uspavae. Marija me prodrma i ree mi da je Mason uao u kuu i da bi trebalo ruati. Odmah sam ustao jer sam bio gladan, ali mi Marija primeti da je od jutros nisam poljubio. Bilo je to istina, a sem toga i sam sam to eleo. Doi u vodu ree mi. Potrasmo da se bacimo na prve male talase. Zaplivasmo malo i Marija se pripi uz mene. Osetih njene noge oko svojih i poeleh je. Kad se vratismo, Mason nas je ve zvao. Rekoh mu da sam vrlo gladan, a on odmah ree svojoj eni da mu se sviam. Hleb je bio dobar i ja halapljivo progutah svoj deo ribe. Zatim su doli meso i pren krompir. Jeli smo i utali. Mason se esto hvatao ae s vinom i meni je stalno dolivao. Kad je dola kafa, glava mi je bila teka i mnogo sam puio. Mason, Remon i ja razmatrali smo mogunost da mesec avgust provedemo zajedno na plai i da zajedniki snosimo trokove. Marija odjednom ree: Znate li koliko je sati? Pola dvanaest. Svi smo se zaudili, a Mason ree da smo ruali rano i da je to prirodno, jer se rua onda kad se ogladni. Ne znam zato se Marija tome smejala. Mislim da je malo vie popila. Mason me tada upita da li bih hteo da s njim proetam po plai. Moja ena se uvek odmara posle ruka. Ja to ne volim. Treba da se kreem.

Uvek joj govorim da je to bolje za zdravlje. Ali, uostalom, to je njeno pravo. Marija dodade da e ostati da pomogne gospoi Mason da opere sudove. Mala Parianka ree da zato treba isterati mukarce. Nas trojica siosmo do obale. Sunce je padalo skoro pravo na pesak i njegov blesak na moru bio je nesnosan. Na plai nije vie bilo nikoga. U vikend-kuicama, koje su se nalazile na ivici visoravni i bile nagnute ka moru, ulo se zveckanje tanjira i pribora za jelo. Jedva smo disali od vreline kamenja, koja je izbijala iz zemlje. Mason i Remon razgovarali su najpre o stvarima i ljudima koje nisam znao. Shvatio sam da se odavno znaju i da su, tavie, jedno vreme zajedno iveli. Uputili smo se prema vodi i ili du mora. Katkad bi mali talas, dui od ostalih, pokvasio nae platnene cipele. Ni na ta nisam mislio, jer sam bio upola omamljen od sunca iznad moje gole glave. U tom trenutku Remon ree neto Masonu, to nisam dobro uo. Ali u isti mah, sasvim na kraju plae i vrlo daleko od nas, spazih dva Arapina koji su nam se pribliavali. Pogledah Remona i on mi ree: To je on! Poli smo dalje. Mason upita kako su mogli sve dovde da nas prate. Pomislih da su nas morali videti kad smo s torbom za plau ulazili u autobus, ali nita ne rekoh. Arapi su se polako primicali, i ve su nam bili sasvim blizu. Mi smo i dalje produili istim korakom, ali Remon ree: Ako doe do tue, Masone, ti uzmi na sebe onog drugog. Ja u se obraunati s onim mojim. A ti, Merso, ukoliko se pojavi trei, taj je tvoj. Rekoh: U redu. Mason gurnu ruke u depove. inilo mi se da se vreo pesak uario. Nastavili smo istim korakom prema Arapima. Razdaljina se ravnomerno smanjivala. Kad smo bili nekoliko koraka jedni od drugih, Arapi su stali. Mason i ja usporili srno korake. Remon poe prema svom tipu. Nisam dobro uo ta mu je rekao, ali onaj napravi pokret kao da e ga udariti glavom. Tada ga Remon udari i pozva u pomo Masona. Mason poe na onoga koji mu je bio odreen i udari ga dvaput svom snagom. Arapin se isprui u vodu, licem prema dnu, i ostade tako nekoliko sekundi stvarajui oko svoje

glave mehurove na povrini vode. Za to vreme je ponovo i Remon udario i ovome krv obli lice. Remon se okrenu prema meni i ree: Videe ta e izvaditi. Ja mu doviknuh: Pazi, ima no, ali je Remonova ruka ve bila poseena a usta raseena. Mason je priskoio, ali se drugi Arapin podie i stade iza onog naoruanog. Nismo smeli da se pomaknemo. Oni su se polako povlaili, gledajui nas i dalje netremice i drei nas u strahu od noa. Kad su videli da su dovoljno odmakli, nestadoe vrlo brzo, dok smo mi stajali kao prikovani na suncu, a Remon stezao ruku iz koje je ikljala krv. Mason onda ree da ovde boravi neki lekar koji provodi nedelju na uzviici. Remon htede odmah da poe k njemu, ali svaki put kad bi progovorio, krv iz rane pravila bi mehurove u njegovim ustima. Pridravali smo ga i vratili smo se u kuicu to smo bre mogli. Tu nam Remon ree da su njegove rane povrinske i da moe da ide lekaru. Ode s Masonom, a ja ostadoh da objasnim enama ta se dogodilo. Gospoa Mason zaplaka, Marija preblede. Bilo mi je dosadno da im objanjavam, najzad uutah i zapalih cigaretu Posmatrajui more. Oko pola dva Remon se vrati s Masonom. Na ruci je imao zavoj, oko usta flaster. Lekar mu je rekao da to nije nita, ali on je izgledao natmuren. Mason pokua da ga nasmeje, meutim on ne progovori. Kad ree da e sii na plau, upitah ga kuda ide, a on mi odgovori da ide na vazduh. Mason i ja rekosmo da emo ga pratiti. Tada se naljuti i poe da nas vrea. Mason dodade da mu ne treba protivreiti, ali ja sam ipak poao za njim. Dugo smo etali po plai. Sunce je bilo strano. Kao da se lomilo u komade na pesku i na moru. Imao sam utisak da Remon zna kuda ide, ali to je svakako bilo pogreno. Sasvim na kraju plae stigosmo najzad do malog izvora, koji je tekao kroz pesak iza jedne velike stene. Tu zatekosmo ona naa dva Arapina. Leali su u svojim prljavim, plavim kombinezonima. Izgledali su sasvim mirni i skoro zadovoljni. Na dolazak nije nita izmenio. Onaj koji je udario Remona, gledao

ga je utei. Drugi je svirao na maloj trsci i ponavljao bez prestanka, gledajui nas ispod oka, tri note koje je izvodio na svom instrumentu. Za sve to vreme nita nije postojalo sem sunca i tiine, lakog ubora izvora i ove tri note. Remon prinese ruku depu s revolverom, ali se onaj ne pokrenu: samo su se gledali. Primetio sam da onaj to je svirao na fruli ima vrlo razmaknute prste na nogama. Ne skidajui oiju sa svog protivnika, Remon me upita: Da ga ubijem? Pomislih da e se, ako kaem ne, uzbuditi i da e sigurno opaliti. Samo mu rekoh: Nije ti jo nita rekao. Bilo bi runo pucati tek onako. I dalje se, usred tiine i vreline, uo samo tihi ubor vode i frule. Tada Remon ree: Vreau ga, dakle, i kad odgovori, ubiu ga. Odgovorih: Ali ako ne izvue no, ne moe pucati. Remon je poeo da se pomalo uzbuuje. Onaj drugi stalno je svirao, a obojica su posmatrala svaki Remonov pokret. Ne, rekoh Remonu. Uhvati se s njim kao ovek s ovekom i daj mi revolver. Ukoliko se drugi umea ili izvue no, ubiu ga. Kad mi Remon predade revolver, sunce pree preko njega. Stajali smo i dalje nepomini kao da se sve oko nas zatvorilo. Gledali smo se ne sputajui oi i sve se odluivalo ovde izmeu mora, peska i sunca, u dvostrukoj tiini frule i vode. U tom trenutku pomislio sam da se moe pucati ili ne pucati. Meutim, Arapi se odjednom, uzmiui, povukoe iza stene. Remon i ja vratismo se istim putem. Izgledao je bolje i govorio o autobusu za povratak. Ispratih ga do kuice i dok se on peo uz drvene stepence, zastadoh pred prvim stepenikom, glave oamuene od sunca, obeshrabren pred naporom koji je trebalo da uinim da bih se popeo na drveni sprat i vratio enama. Ali ega je bila tolika da mi je bilo teko da stojim nepomian pod zaslepljujuom kiom koja je padala s neba. Ostati ili otii, isto mi se hvatalo. Posle izvesnog vremena Okrenuh se prema obali i krenuh dalje. Bilo je to ono isto crveno bletanje. Na pesku more je dahtalo punim, brzim i priguenim dahom svojih malih talasa. Iao sam lagano prema stenju i oseao da

mi je elo nabreklo od sunca. Sva ta vrelina me je pritiskala i sputavala korake. A svaki put kad bih na licu osetio njen vreli dah, stisnuo bih zube, stegao pesnice u depovima, napregnuo svu. svoju snagu da savladam sunce i onu maglovitu opijenost koja se na mene sruila. Pri svakom mlazu svetlosti koji je izbijao iz peska, iz pobelele koljke ili krhotine stakla, vilice su mi se grile. Dugo sam hodao. Iz daljine sam spazio malu, tamnu masu stene opasanu zaslepljujuim prstenom svetlosti i morske praine. Pomislio sam na svei izvor iza stene. Zaeleo sam da jo jednom oslunem ubor vode, da se sklonim od sunca, napora, plaa ena i da pronaem hlad i mir. Ali kad sam se pribliio, primetio sam da se Remonov protivnik vratio. Bio je sam. Leao je na leima s rukama pod potiljkom, elom u senci stene, ostalim delom tela na suncu. Njegov plavi kombinezon isparavao se na vruini. Bio sam malo iznenaen. Za mene je sve to bila svrena stvar i doao sam ovamo ne mislei vie na to. im me vide, Arapin se malo podie i gurnu ruku u dep. Ja sam, razume se, stezao u depu od kaputa Remonov revolver. On se ponovo spusti unazad ne vadei ruku iz depa. Bio sam dosta daleko od njega, oko desetak metara. S vremena na vreme nazirao sam njegov pogled ispod poluotvorenih kapaka, ali je u uarenom vazduhu njegov lik igrao pred mojim oima. um talasa bio je jo sporiji, jo tii nego u podne. Bilo je to ono isto sunce, ona ista svetlost na onom istom pesku koja se ovuda proirila. Ve dva sata dan nije odmicao, ve dva sata kako je bacio sidro u okean usijanog metala. Na horizontu je proao neki brodi, a ja sam krajikom oka nazreo samo crnu mrlju, jer sam neprestano posmatrao Arapina. Pomislio sam da treba samo da se okrenem, pa da sve bude svreno. Ali sva plaa iza mene, koja je treperila od sunca, pritiskala me je. Primakao sam se malo izvoru. Arapin se nije micao. I pored toga bio je jo dosta daleko. Moda

zbog senke na licu, izgledalo je da se smeje. ekao sam. Lice mi je od sunca gorelo i osetio sam kako mi se kapljice znoja skupljaju na obrvama. Bilo je to ono isto sunce kao i onog dana kad sam sahranio majku, i kao i tada mnogo me je bolela glava i sve su mi ile kucale pod koom. Zbog ove vreline koju vie nisam mogao podneti, koraknuo sam napred. Znao sam da je to glupo i da se neu osloboditi sunca ako se pomaknem za jedan korak. Ali uinio sam ve jedan korak, samo jedan korak. A tada, ne diui se, Arapin trgnu no, koji mi pokaza na suncu. Svetlost iknu na elik i uini mi se kao da me duga, blistava otrica pogodi u elo. U istom asu znoj skupljen u obrvama potee odjednom niz one kapke i prekri ih mlakim i gustim velom. Ova koprena od suza i soli zaslepi mi oi. Oseao sam samo kako mi sunce kao cimbal udara po elu i nejasno, blistavo seivo kako seva na nou stalno uperenom u mene. Ovaj usijani ma palio mi je trepavice i kopao oi. Tada mi je sve zaigralo pred oima. S mora je dopirao teak i vreo dah. inilo mi se kao da se nebo nada mnom irom otvorilo i kao da iz njega pada ognjena kia. Napregnuh se svim svojim biem i ruka mi stee revolver. Obara okinu, dodirnuh glatko ispupenje drke, a tada uz prasak, u isto vreme rezak i zagluan, sve poe. Sa sebe stresoh znoj i sunce. Bi mi jasno da sam poremetio ravnoteu dana i onu vanrednu tiinu plae na kojoj sam bio srean. Tada opalih jo etiri puta u nepomino telo, u koje su meci neprimetno prodirali. I to je bilo kao etiri kratka udarca kojima sam zakucao na vrata svoje zle kobi.

DRUGI DEO

Odmah posle hapenja bio sam sasluan nekoliko puta. Ali, poto je bilo rei samo o uzimanju generalija, to nije dugo trajalo. Prvi put, u komesarijatu, izgledalo je kao da moj sluaj nikoga ne interesuje. Osam dana kasnije, islednik me je, naprotiv, posmatrao sa radoznalou. Najpre me upita samo za ime, adresu, datum i mesto roenja. Zatim je eleo da zna da li sam izabrao advokata. Priznadoh da nisam i postavih mu pitanje je li neophodno potrebno da ga uzmem. Zato? ree. Odgovorio sam da smatram svoj sluaj vrlo prostim. On se osmehnu govorei: Stvar shvatanja. Meutim, postoji zakon. Ukoliko vi ne izaberete advokata, odrediemo ga po slubenoj dunosti. Smatrao sam da je to vrlo podesno to se sud bavi tim sitnicama. To sam mu i rekao. On se sloio sa mnom i zakljuio da je zakon sve dobro predvideo. U prvo vreme nisam ga ozbiljno shvatao. Primio me je u prostoriji sa navuenim zavesama, na njegovom pisaem stolu stajala je samo jedna svetiljka koja je osvetljavala naslonjau koju mi ponudi da sednem, dok je on ostao u senci. Nekada sam u knjigama itao slian opis, i sve mi se uini kao neka igra. Posle naeg razgovora, naprotiv, posmatrao sam ga i video oveka pravilnih crta, dubokih, plavih oiju, visoka rasta, dugih, prosedih brkova i guste, skoro bele kose. inilo mi se da je vrlo pametan i ukratko, simpatian, uprkos nervoznom grenju miia na licu, koje mu je zatezalo usta. Izlazei, hteo sam ak da se rukujemo, ali se na vreme setih da sam ubio oveka. Sutradan me u zatvoru poseti advokat. Bio je omalen i debeljukast, jo dosta mlad, pomno doterane kose. Uprkos vruini (ja sam bio u koulji), bio je u tamnom odelu, imao izguvan oko vratnik i neobinu kravatu sa irokim, crnim i belim prugama. Na krevet spusti tanu koju je nosio pod mikom, predstavi se i

ree da je prouio moj predmet. Moj sluaj je bio vrlo delikatan, ali on nije sumnjao u uspeh, pod uslovom da mu se poverim. Zahvalih mu, a on mi ree: Uimo u sutinu stvari. Seo je na krevet i objasnio mi da su se raspitivali o mom linom ivotu. Znali su da mi je majka nedavno umrla u domu staraca. Posle toga vodili su istragu u Marengu. Isledni organi saznali su da sam pokazao bezoseajnost na dan majine sahrane. Razumejte, ree moj advokat, malo mi je neprijatno da vas o tome pitam, ali to je vrlo vano, i bie jak dokaz za optubu ako ne budem mogao nita odgovoriti. Hteo je da mu pomognem. Upita me da li sam tog dana bio mnogo alostan. Ovo pitanje me vrlo zaudi i uini mi se da bi i meni bilo vrlo neprijatno kad bih ga nekome postavio. Ipak mu odgovorih da sam se odvikao da sam sebi postavljam pitanja i da mi je teko da mu o tome neto kaem. Nema sumnje, voleo sam majku, ali to nita ne znai. Sva zdrava bia poelela su, vie ili manje, smrt onima koje su voleli. Vrlo uzbuen, advokat me prekide. Traio je od mene da mu obeam da to neu rei ni na sasluanju ni pred islednikom. Meutim, objasnih mu da sam po prirodi takav i da zbog fizikih potreba esto potiskujem svoja oseanja. Na dan majine sahrane bio sam vrlo umoran i spavalo mi se. Zbog toga se nisam obazirao na ono to se dogaa. Ono to sam mogao pouzdano da mu kaem bilo je da bih vie voleo da majka nije umrla. Ali moj advokat nije bio s tim zadovoljan. Rekao mi je: To nije dovoljno. Razmiljao je. Zatim me upita moe li da kae da sam toga dana vladao svojim prirodnim oseanjima. Odgovorio sam mu: Ne, jer to nije tano. Pogledao me nekako udno, kao da sam mu se pomalo gadio. Skoro zlurado mi ree da e upravnik i osoblje u domu u svakom sluaju biti sasluani kao svedoci i da bi mi to moglo napraviti gadnu nepriliku. Skrenuo sam mu panju da ova pria nema veze s mojim sluajem, ali mi on samo odgovori da se po svemu vidi da nikada nisam imao posla sa sudom.

Otiao je ljutita izgleda. Hteo sam da ga zadrim i da mu objasnim da elim njegovu simpatiju, ne da bi me bolje branio, ve, ako mogu tako da kaem, obinu ljudsku simpatiju. Naroito zbog toga to sam primetio da sam ga doveo u nepriliku. Nije me shvatao i malo se na me naljutio. Bila mi je elja da ga ubedim da sam ja, kao i svi ostali, potpuno obian ovek. Ali sve to, u stvari, ne bi bilo od velike koristi i odustao sam od toga, jer me je mrzelo. Malo potom ponovo me odvedoe pred islednika. Bilo je dva sata po podne i ovaj put je njegova kancelarija bila puna svetlosti koju je prozirna zavesa ublaavala. Bilo je vrlo toplo. Ponudi mi da sednem i utivo mi saopti da je moj advokat spreen i nije mogao da doe. Meutim, ja sam imao pravo da ne odgovaram na njegova pitanja i da saekam da moj advokat bude prisutan. Rekoh da mogu sam da odgovaram. On pritisnu prstom dugme na stolu. Ue jedan mlad pisar i namesti se gotovo iza mojih lea. Obojica smo se udobno rairili u naslonjaama. Sasluavanje poe. Najpre mi ree da su me ocrtali kao oveka utljiva i povuena karaktera, i hteo je da zna ta ja o tome mislim. Odgovorih: To je zato to nemam nikada neto naroito da kaem. Zato utim. Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji razlog, i dodade: Uostalom, nije vano. Zatim uuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi ree: Interesujete me samo vi. Nisam dobro shvatio ta je time mislio i nisam nita odgovorio. Ima neto, dodade, to mi u vaem delu nije jasno. Siguran sam da ete mi pomoi da to razumem. Rekao sam da je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opiem taj dan. Izneo sam ono to sam ve ispriao: Remon, plaa, kupanje, svaa, ponovo plaa, mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj reenici govorio je: Dobro, dobro. Kad sam doao do ispruenog tela, sloio se rekavi: U redu. Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priu i inilo mi se da nikada nisam toliko govorio. Posle kraeg utanja, on ustade i ree da eli da mi pomogne, da ga interesujem, i da e s bojom pomoi uiniti neto za mene. Ali pre toga eli da mi postavi

nekoliko pitanja. Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku. Odgovorih: Da, kao i svaki ovek, a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao na maini, verovatno je pogreio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati natrag. Jo uvek bez ikakve logike sudija mi postavi pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi jo etiri. Zato ste ekali izmeu prvog i drugog hica? upita on. Jo jednom sam video uarenu plau i osetio kako mi sunce pali elo. Ali ovog puta nita ne odgovorih. Za vreme tiine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, poeo da mrsi kosu, nalaktio se na pisai sto i udna izgleda nagnuo se malo prema meni. Zato, zato ste pucali na telo koje je lealo na zemlji? I tu opet nisam znao ta da odgovorim. Sudija proe rukama preko ela i ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: Zato? Treba da mi to kaete. Zato? I dalje sam utao. Iznenada ustade, poe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspee, kojim je vitlao idui prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu: Poznajete li ovoga ovde? Rekoh: Da, svakako. Tada mi brzo i vatreno ree da on veruje u boga i da je ubeen da nijedan ovek ne moe biti toliko grean da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da ovek svojim kajanjem postane kao dete sa duom istom i spremnom da sve primi. itavim telom nagnuo se preko stola. Mahao je raspeem skoro iznad moje glave. Da pravo kaem, teko sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga to mi je bilo vruina i to je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga to sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao da je sve to smeno, jer, najzad, ja sam bio zloinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom miljenju, postoji samo jedna nejasna taka u mom priznanju, injenica da sam ekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije ilo u glavu.

Htedoh da mu kaem da nije u pravu to je toliko uporan: poslednja taka nije bila toliko vana. Meutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivi se u svoj svojoj visini i pitajui me da li verujem u boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujui. Dobaci mi da je to nemogue, da svi ljudi veruju u boga, ak i oni koji se odvraaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao, njegov ivot ne bi vie imao smisla. Hoete li, uzviknu on, da mi ivot izgubi svaki smisao? Po mom miljenju, to me se nije ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je ve preko stola primicao Hrista mojim oima i bezumno vikao: Ja sam hrianin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje grehe. Kako moe da ne veruje u onoga koji je stradao za tebe? Primetih da me oslovljava sa ti, ali bi mi svega dosta. Vruina je bila sve vea. Kao i uvek kad sam eleo da se otresem nekoga koga s tekom mukom sluam, pravio sam se kao da odobravam. Na moje zaprepaenje, on je likovao: Vidi, vidi, govorio je. Zar ne, ti veruje i ti e mu se poveriti. Naravno, jo jednom sam rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjau. Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je utao dok je maina, koja je stalno pratila na razgovor, zavravala poslednje reenice. Zatim me paljivo i pomalo tuno pogleda i promrmlja: Duu tako okorelu kao to je vaa nikada nisam video. Zloinci koji bi se nali preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola. Htedoh da mu odgovorim da je to bilo ba zbog toga to su bili zloinci. Ali pomislih da sam i ja isto to i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti. Tada se sudija podie kao da je hteo da mi stavi do znanja da je sasluavanje zavreno. Upita me samo, malo umorna izgleda, alim li svoj in. Razmislih i rekoh da oseam vie nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam utisak da me nije razumeo. Ali tog dana stvari nisu krenule dalje. Posle toga sam esto viao istranog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat. Sveli su sve na to da tano utvrde izvesne take u mojim ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim

trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom sluaju, malo-pomalo, ton sasluavanja se izmenio. inilo mi se da se sudija vie ne interesu je za mene i da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom sluaju. Nije mi vie govorio o bogu, i nikada ga vie nisam video tako uzbuena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio je da su nai razgovori postali srdaniji. Nekoliko pitanja, malo razgovora s advokatom, i sasluanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u optim okvirima, umeali bi i mene. Poinjao sam da diem. U tim asovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro ureeno i tako jednostavno izvedeno da sam stekao neobian utisak da sam lan porodice. I posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kaem kako sam se gotovo udio da se nikada nisam niemu toliko radovao kao ovim retkim trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapui me po ramenu i govorei srdano: Za danas dosta, gospodine antihriste. Potom su me predavali u ruke andarma.

II

Ima stvari o kojima nikada nisam voleo da govorim. Kad sam dopao zatvora, shvatio sam ve posle nekoliko dana da neu voleti da govorim o ovom delu svoga ivota. Kasnije nisam pridavao vanosti ovom oseanju neprijatnosti. Prvih dana, u stvari, nisam ni bio u zatvoru: nekako neodreeno iekivao sam da se neto novo dogodi. Sve je poelo tek od Marijine prve i jedine posete. Onog dana kad sam primio njeno pismo (rekla mi je da joj zabranjuju da me poseuje jer mi nije ena), od tog dana osetio sam da mi je elija dom i da se tu moj ivot zaustavio. Na dan mog hapenja zatvorili su me najpre u jednu sobu u kojoj je ve bilo nekoliko zatvorenika, veinom Arapa. Smejali su se videvi me. Zatim su me

upitali ta sam uinio. Rekoh im da sam ubio jednog Arapina, i oni su zautali. Malo kasnije spustila se no. Objasnili su mi kako da namestim asuru na kojoj je trebalo da spavam. Kad se uvije jedan kraj, moe se napraviti valjkast jastuk. Cele noi stenice su mi milele po licu. Posle nekoliko dana izdvojili su me u samicu, gde sam spavao na drvenom leaju. Imao sam jednu kiblu, i gvozdeni umivaonik. Zatvor se nalazio sasvim visoko iznad grada i kroz mali prozor mogao sam da vidim more; Jednog dana kad sam se uhvatio za reetke na prozoru, ispruivi lice prema svetlosti, ue uvar i ree mi da imam posetu. Pomislih da je Marija. I zaista je bila ona. Da bih doao do sobe za prijem poseta, poao sam jednim dugim hodnikom, zatim stepenicama i najzad jo jednim hodnikom. Uoh u jednu vrlo veliku dvoranu osvetljenu irokim prozorom. Dvorana je bila podeljena u tri dela dvema reetkama, koje su je po duini presecale. Izmeu dveju reetaka nalazio se prostor od osam do deset metara, koji je delio posetioce od zatvorenika. Preko puta mene spazili Mariju u njenoj prugastoj haljini i preplanula lica. S moje strane bilo je desetak zatvorenika, veina Arapa. Marija je bila okruena Mavarkama i nalazila se izmeu dve posetiteljke: male starice, stisnutih usana, odevene u crno, i krupne, gologlave ene, koja je govorila vrlo glasno i mlatarala rukama. Zbog rastojanja izmeu reetaka, posetioci i zatvorenici bili su prinueni da gotovo viu. im sam uao, od graje koja je odjekivala izmeu visokih, golih zidova dvorane, od otre svetlosti koja se s neba sputala na stakla i odbijala u dvorani, zavrte mi se u glavi. Moja elija bila je mnogo tia i mranija. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se prilagodim. Najzad mi je ipak polo za rukom da svako lice razaznam jasno i odvojeno na dnevnoj svetlosti. Primetih da jedan uvar sedi na kraju hodnika izmeu dve reetke. Veina arapskih zatvorenika, kao i njihove porodice, uali su jedni preko puta drugih. Oni nisu vikali. Uprkos graji, uspevali su da se meusobno sporazumevaju iako su sasvim tiho govorili. Njihovo potmulo mrmljanje, koje je dolazilo odozdo,

stalno je pratilo razgovore koji su se ukrtali iznad njihovih glava. Sve sam to brzo zapazio idui prema Mariji. Priljubljena uz reetku, smeila se na silu. Uinila mi se vrlo lepa, ali nisam smeo da joj to kaem. Dakle? ree mi vrlo glasno. Tu sam, dakle. Kako si, ima li sve to eli? Da, sve. Uutasmo, i Marija se stalno smeila. Ona krupna ena dovikivala je neto mome susedu, po svoj prilici svome muu, plavom, krupnom oveku, otvorena pogleda. Izgleda da su nastavljali ve zapoeti razgovor. ana nije htela da ga uzme vikala je iz sveg glasa. Da, da, odgovarao je ovek. Rekla sam joj da e ga ponovo uzeti, im izae, ali ona ga nije htela uzeti. Marija, sa svoje strane, doviknu da me Remon pozdravlja i ja rekoh: Hvala. Ali moj glas prigui glas suseda, koji je pitao: kako mu je. Njegova ena se nasmeja i ree da se nikad nije bolje oseao. Moj sused s leve strane, omalen mladi, nenih ruku, nita nije govorio. Primetio sam da stoji prema starici i da se oboje netremice gledaju. Nije bilo vremena da ih due posmatram, jer mi Marija doviknu da nikada ne treba gubiti nadu. Rekoh: Da. Pogledah je, i u isto vreme poeleh da joj stegnem ramena ispod haljine. Poeleh onu finu put i ne bi mi jasno emu bih se nadao sem njoj. Bilo je to sigurno ono to je i sama Marija htela rei, jer se neprestano smeila. Video sam samo blesak njenih zuba i male bore oko oiju. Ona mi jo jednom doviknu: Izai e i venaemo se! Odgovorih: Misli, ali samo da neto kaem. Ona tada na brzinu i isto tako glasno dobaci da u biti osloboen i da emo ponovo ii na kupanje. Ona druga ena, meutim, takoe se drala i govorila da je ostavila kotaricu u prijavnici. Nabrajala je sve to je u nju strpala. Sve je to trebalo proveriti, jer je sve to bilo vrlo skupo. Moj drugi sused i njegova majka stalno su se gledali. Tihi agor

Arapa nastavljao se ispod nas. Izgledalo je da svetlost spolja sve vie nadire kroz prozore. Neto sam se slabo oseao i hteo sam da poem. Graja mi je smetala. S druge strane, eleo sam da to vie iskoristim Marijino prisustvo. Ne znam koliko je vremena prolo. Marija mi je govorila o tome ta radi i dalje se neprestano smejala. Mrmljanje, uzvici, razgovori, sve se to slivalo u jedno. Jedino tiho ostrvce pored mene bili su onaj omalen mladi i starica koji su se samo gledali. Postepeno su odvodili Arape. Skoro svi umuknue im je prvi iziao. Starica se primae reetkama i u taj tren uvar dade znak njenom sinu. Ovaj ree: Do vienja, majko, a ona prui ruku izmeu dve reetke da bi mu lagano i to due mahala. Ona je otila dok je neki ovek sa eirom u ruci uao i zauzeo njeno mesto. Uvedoe jo jednog zatvorenika i oni su ivo, ali poluglasno razgovarali, jer je u prostoriji ponovo zavladala tiina. Dooe po mog suseda s desne strane, a njegova mu ena ree, ne sputajui glas, kao da nije primetila da vie ne treba da vie: uvaj se i pazi. Zatim doe red na mene. Marija mi posla poljubac. Okrenuh se jo jednom pre no to sam otiao. Licem prislonjenim uz reetku i s onim istim razvuenim i grevitim osmehom stajala je nepomino. Ubrzo posle toga mi je pisala. I upravo od tog trenutka zapoelo je ono o emu nikada nisam voleo da govorim. Na svaki nain, ni u emu ne treba preterivati, i meni je to bilo lake nego drugima. Najtee od svega bilo mi je u prvo vreme moga zatvora to to sam mislio kao slobodan ovek. Zaeleo bih, na primer, da se naem na obali i da siem ka moru. Kada bih zamislio kako mi prvi talasi ume ispod nogu i telo ulazi u vodu i u tome ponovo naao slobodu, osetio bih koliko su mi zidovi tamnice tesni. Ovo je trajalo nekoliko meseci. Posle ovoga mislio sam samo kao zatvorenik. ekao sam svakodnevnu etnju na koju sam odlazio u dvorite, ili posetu advokata. Ostalo vreme rasporeivao sam vrlo dobro. U to vreme esto sam razmiljao da bih se, kad bi me primorali da ivim

u stablu nekog suvog drveta i da se niim ne bavim osim da gledam nebo iznad sebe, malo-pomalo i na to navikao. ekao bih da ptice polete ili oblaci da se sretnu kao to sam ovde ekao udne kravate svog advokata ili kao to sam u onom drugom svetu strpljivo oekivao subotu da obgrlim Marijino telo. Ali kada bih dobro razmislio, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrenijih od mene. Tako je i moja majka mislila i esto je ponavljala da se ovek, na kraju krajeva, na sve privikne. Uostalom, obino nisam iao tako daleko. Prvi meseci bili su teki. Ali upravo napor koji sam morao da uloim, pomogao mi je da ih prebrodim. Muila me je, na primer, elja za enom. Bilo je to sasvim prirodno, bio sam mlad. Nikada nisam mislio ba na Mariju. Ali sam mislio toliko na enu, na ene, na sve one koje sam poznavao ili koje sam u izvesnim prilikama voleo, tako da mi je elija bila puna svih tih lica i svih mojih elja. To me je, u izvesnom smislu, izbacivalo iz ravnotee. U drugom, opet, to mi je prekraivalo vreme. Uspeo sam, najzad, da zadobijem naklonost efa uvara, koji je za vreme ruka pratio kuvara. Prvi mi je on govorio o enama. Rekao mi je da je to prva stvar na koju se svi ale. Odgovorio sam mu da sam i ja kao i oni i da smatram takav postupak nepravednim. Ali upravo zbog toga vas i stavljaju u zatvor. Kako, zbog toga? Pa da, sloboda, to je to. Liavaju vas slobode. Nikada nisam o tome razmiljao. Sloio sam se s njim: To je istina, rekoh mu, jer u emu bi se inae sastojala kazna? Da, vi razumete stvari. Ostali ne. Meutim, oni se snalaze kako znaju. uvar je zatim otiao. Postavljalo se takoe i pitanje cigareta. Kad su me zatvorili, uzeli su mi kai, uzice za cipele, manu i sve to sam imao u depovima, naroito cigarete. Kad sam ve bio u eliji, traio sam da mi ih vrate. Rekoe mi da je to zabranjeno. Prvih dana bilo mi je vrlo teko. To me je, moda, najvie slomilo. Sisao sam komadie drveta koje sam kidao od dasaka kreveta. Celog dana stalno mi je bilo muka. Nisam shvatao zato me liivaju neega to nikome ne teti. Tek kasnije

sam razumeo da je to sastavni deo kazne, ali tada sam se ve bio odvikao od puenja i ta kazna za mene nije vie postojala. Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suvie nesrean. Sve se sastojalo, jo jednom da kaem, u tome kako da utuem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba iveti od uspomena, nisam se vie uopte dosaivao. Ponekad bih razmiljao o svojoj sobi i u mati bih poao iz jednog njenog kutka da se, brojei sve to mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi neto due. Ovo stoga jer bi se priseao svakog komada nametaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i meu svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoe. U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio itave sate samo u nabrajanju svega to se nalazilo u mojoj sobi. Na taj nain, ukoliko sam vie razmiljao, utoliko sam sve vie oivljavao u seanju nepoznate ili zaboravljene stvari. Tada sam shvatio da bi ovek koji je iveo samo jedan dan mogao bez muke da ivi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle neto vredelo. Postavljalo se isto tako pitanje sna. U prvo vreme nou sam slabo spavao, a danju nikako. Postepeno sam bolje spavao, i ak sam mogao i danju da spavam. Mogu rei da sam poslednjih meseci spavao po esnaest do osamnaest sati dnevno. Ostajalo mi je dakle est sati da utroim za jelo, prirodne potrebe, uspomene i priu o ehoslovaku. Izmeu slamarice i dasaka kreveta naao sam neko pare starih novina, gotovo prilepljeno za tkaninu, poutelo i providno. Na njemu se prialo o nekom dogaaju kome je nedostajao poetak, ali koji se morao dogoditi negde u ehoslovakoj. Jedan ovek otputovao je iz nekog ekog sela u nameri da se obogati. Posle dvadeset i pet godina vratio se sa enom i detetom kao bogat

ovek. Njegova majka i sestra drale su hotel u njegovom rodnom mestu. Da bi ih iznenadio, ostavio je enu i dete u nekom drugom hotelu, a sam je otiao majci koja ga, kad je doao, nije prepoznala. Da bi se naalio, doe na pomisao da kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj novac. Da bi ga opljakale, majka i sestra ga ubiju nou udarcima ekia i telo bace u reku. Izjutra je dola ena, i, ne znajui nita o svemu, otkrije ko je putnik. Majka se obesi. Sestra skoi u bunar. Mora da sam ovu priu proitao hiljadu puta. S jedne strane, bila je neverovatna, s druge, prirodna. U svakom sluaju, smatrao sam da je to putnik malo i zasluio i da se nikada ne treba aliti. Vreme mi je prolazilo u snu, seanjima, itanju ove pripovetke i smenjivanju svetlosti i mraka. itao sam da ovek u zatvoru izgubi, najzad, svaku predstavu o vremenu. Za mene, meutim, to nije imalo mnogo znaaja. Nisam shvatio koliko dani mogu biti u isto vreme dugi i kratki. Dugi, nesumnjivo, da ih ovek ispuni, ali toliko razvueni da su se najzad slivali jedni u druge. Pri tome su gubili svoje ime. Rei jue ili sutra bile su jedine koje su za mene imale neki smisao. Kad mi jednog dana uvar ree da se tu nalazim ve pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju eliju i isti teki posao koji sam nastavljao. Tog dana, po odlasku uvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. inilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan ak i onda kad sam pokuavao da mu se nasmeim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadravao onaj isti strog i tuan izraz. Dan se bliio kraju, i to je bio as o kome ne elim da govorim, as bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali veernji umovi i jo vie isticali u nemoj tiini. Priao sam prozoriu i pri poslednjoj svetlosti jo jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo udo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci uo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je ve odavno odjekivao u

uima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao. Tada sam se setio ta je govorila negovateljica prilikom majine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne moe da zamisli ta znae veeri u tamnicama.

III

Mogu rei da je uglavnom jedno leto vrlo brzo smenilo drugo. Znao sam da e mi se s dolaskom prvih ega neto neoekivano dogoditi. Moj sluaj bio je odreen za poslednje zasedanje porotnikog suda, a ovo se zavrava u junu. Pretres je poeo kad je napolju ve vladala ega. Advokat me je uveravao da nee trajati due od dva ili tri dana. Sud e, uostalom, dodao je on, uriti, jer vaa stvar nije najvanija. O jednom oceubistvu raspravljae se odmah posle toga. U pola osam izjutra dooe po mene i zatvorenika me kola odvezoe u sud. Dva andarma uvedoe me u jednu zamraenu prostoriju. ekali smo sedei kraj vrata, iza kojih su se uli glasovi, povici, pomeranje stolica i sav onaj darmar koji me je podseao na sveanosti u gradskoj etvrti kada posle koncerta ureuju dvoranu da bi se moglo igrati. andarmi mi rekoe da treba saekati sudije, a jedan od njih ponudi mi cigaretu, koju odbih. Malo zatim on me upita da li me je strah. Odgovorih mu da nije. Stavie, u izvesnom smislu me je interesovalo da vidim neki proces. U ivotu mi se nikada slina prilika nije pruila: Da, ree drugi andarm, samo sve to, na kraju krajeva, zamara. Malo zatim u prostoriji odjeknu zvonce. Skinue mi lisice. Otvorie vrata i odvedoe me do optuenike klupe. Dvorana je bila dupke puna. Sunce je, i pored zavesa, ovde-onde prodiralo, a vazduh je bio sparan. Prozori su bili zatvoreni. Seo sam, andarmi me okruie. Pred sobom spazih red lica. Svi su me posmatrali: bi mi jasno da su to porotnici. Ne bih, meutim, mogao da kaem u emu su se razlikovali jedni od drugih. Imao sam samo jedan utisak:

naao sam se pred nekom tramvajskom klupom i svi ovi nepoznati putnici vrebali su pridolicu da bi na njemu otkrili neto smeno. Znam da je to bila glupa pomisao, jer ovde nisu traili nita smeno, ve zloin. Razlika, meutim, nije velika, i u svakom sluaju ta mi je misao pala na um. Malo su me, takoe, zbunili svi ti ljudi u ovoj zatvorenoj dvorani. Ponovo sam razgledao sudnicu i nisam prepoznao nijedno lice. Ne udim se to u prvi mah nisam shvatio da se sav ovaj svet gura da bi mene video. Ljudi obino nisu vodili rauna o mojoj linosti. Trebalo je napora da shvatim da sam ja bio taj koji sam izazvao toliko uzbuenje. Rekao sam andarmu: Koliko sveta! Ovaj mi odgovori da je to zbog novina i pokaza mi grupu koja je stajala blizu stola iza klupe za porotnike. Rekao mi je: Eno ih. Upitao sam: Koga? I on ponovi: Novinara. Poznavao je jednog od novinara, koji ga tog trenutka ugleda i uputi se prema njemu. Bio je to postariji ovek, simpatian i s neto bora na licu. On se najsrdanije rukovao sa andarmom. Tada sam primetio da se svi ti ljudi ovde sastaju, prijateljski obraaju jedni drugima i razgovaraju kao u nekom klubu u kome se ovek osea srenim to se naao meu ljudima iz istog kruga. Objasnio sam sebi takoe udno oseanja da sam ovde kao neki uljez, potpuno suvian. Novinar mi se u meuvremenu obrati smeei se. Ree mi da se nada da e se na kraju sve dobro zavriti. Zahvalih mu, a on dodade: Znate, vau stvar smo malo naduvali. Leto je mrtva sezona za novine. A samo va sluaj i onaj o oceubistvu neto vrede. Zatim mi u grupi iz koje je doao pokaza jednog mladog oveka koji je liio na ugojenu lasicu, sa velikim, crno uokvirenim naoarima. Ree mi da je to specijalni dopisnik jednog pariskog lista: Uostalom, on nije doao zbog vas. Ali poto mu je zadatak da izvetava o procesu oceubistva, zatraili su od njega da telegrafie ujedno i o vaem sluaju. Malo je trebalo da mu se na tome zahvalim. Pomislio sam ipak da bi to bilo smeno. Srdano mi je mahnuo rukom i ostavio nas. ekali smo jo nekoliko minuta.

Okruen mnogim kolegama, odeven u advokatsku togu, moj advokat je takoe stigao. Otiao je do novinara i rukovao se s njima. alili su se, smejali, izgledali vrlo zadovoljni, sve dok zvonce nije zazvonilo u sudnici. Tada svi zauzee svoja mesta. Advokat mi prie, stee mi ruku i posavetova me da to krae odgovaram na pitanja koja mi budu postavljena, da ne preduzimam nita na svoju ruku i da se u svemu oslonim na njega. Levo od mene uh kripu stolice koju je neko pomerio i ugledah visokog, mravog oveka, odevenog u crveno, s lornjonom, koji je, nametajui svoju togu, paljivo sedao. Bio je to dravni tuilac. Vratar najavi dolazak porote. Dva ventilatora zazvrjae. Tri sudije, dvojica u crnom, trei u crvenom, uoe sa dosijeima i brzim koracima se uputie prema podijumu koji je dominirao dvoranom. ovek u crvenom platu sede u fotelju u sredini, stavi kapu ispred sebe, obrisa maramicom malu elavu lubanju i izjavi da pretres poinje. Novinari su ve drali svoja nalivpera u ruci. Svi su podjednako izgledali ravnoduni i pomalo podrugljivi. Pa ipak, jedan od njih, mnogo mlai, obuen u sivo odelo s plavom manom, stavio je svoje nalivpero ispred sebe i gledao me. Na njegovom malo nepravilnom licu zapaao sam samo dva bistra oka koja su me ispitivaki posmatrala ne izraavajui pri tom nita odreeno. Imao sam udnovat utisak da sam sebe posmatram. Moda ba zbog toga, a i zato to nisam poznavao obiaje ovog mesta, nisam dobro shvatio sve to se kasnije dogaalo, izvlaenje porotnika kockom, pitanja koja je predsednik postavljao advokatu, dravnom tuiocu i poroti (svaki put bi se glave porotnika u isto vreme okretale prema sudskom veu), brzo itanje optunice, u kojoj sam prepoznao imena mesta i lica, i zatim opet nova pitanja advokatu. Predsednik najavi da e se najpre pristupiti prozivanju svedoka. Vratar proita imena koja privukoe moju panju. Primetio sam kako se iz donedavna bezobline publike diu jedan po jedan, i zatim nestaju kroz sporedna vrata, direktor i nastojnik doma staraca, Tomas Perez, Remon, Mason, Salamano i

Marija. Preplaena, ona mi neprimetno dade znak. udio sam se samom sebi kako ih ranije nisam spazio, kada, uvi svoje ime, poslednji ustade Selest. Poznadoh pored njega stariju enicu iz restorana, strogog i odlunog dranja. Ona me je ivo posmatrala. Nije bilo vremena da o tome neto razmiljam jer je predsednik uzeo re. Najavio je da e poeti pravi pretres i da smatra suvinim da publici preporui da bude mirna. On je, prema njegovim reima, ovde da nepristrasno rukovodi pretresom jednog sluaja koji eli objektivno da razmotri. Presuda koju e izrei porota bie pravedna, a u sluaju da doe do bilo kakvog nereda, dvorana e biti ispranjena. Vruina je bivala sve vea i ja primetih kako se prisutni u dvorani hlade novinama, ija je izguvana hartija utala. Predsednik dade znak i vratar donese tri lepeze od pletene slame koje tri sudije odmah upotrebie. Moje sasluavanje poe odmah. Predsednik me je mirno ispitivao, tavie, kako mi se inilo, s izvesnom notom srdanosti. Jo jednom morao sam da ponovim sve generalije, pa i pored toga to me je to ozlojedilo, mislio sam da je to u sutini sasvim prirodno, jer bi to bio suvie ozbiljan prestup ako bi se sudilo jednom oveku umesto drugom. Predsednik je zatim priao o onom to sam uinio i posle svake tree reenice obraao mi se sa: Je li tako? Svaki put, prema uputstvima advokata, ja bih odgovorio: Da, gospodine predsednie. To je dugo trajalo, jer je predsednikovo prianje bilo vrlo iscrpno. Za sve to vreme novinari su pisali. Oseao sam poglede onog najmlaeg meu njima i one male ene automata. Tramvajska klupa bila je sva okrenuta prema predsedniku. On je kaljao, listao po dosijeu i hladei se, okretao se prema meni. Ree mi da sada treba da mi postavi nekoliko pitanja koja, na izgled, nemaju neposredne veze s mojim sluajem, ali koja su, moda, s njim vrsto povezana. Shvatio sam da e opet govoriti o meni, i u isto vreme osetio sam koliko mi je to neprijatno. Postavi mi pitanje zato sam majku smestio u dom. Odgovorio sam mu da sam to uinio zato to nisam imao novaca da uzmem nekog ko bi je uvao

i negovao. On me upita da li mi je to lino teko padalo i ja mu odgovorili da ni mama ni ja nismo vie jedno od drugog nita oekivali, uostalom, ni od koga, i da smo se oboje ve bili navikli na na novi ivot. Predsednik na ovo ree da ne eli due na ovome da se zadrava i upita dravnog tuioca ima li neko pitanje da mi postavi. Okrenut upola leima i ne gledajui me, ovaj izjavi da bi, s predsednikovom dozvolom, eleo da zna jesam li se na izvor vratio potpuno sam i u nameri da ubijem Arapina. Ne, odgovorih. Zato je onda bio naoruan i zato se vratio ba na to mesto? Odgovorio sam da je to bilo sluajno. Zlobno naglasivi, dravni tuilac primeti: Za sada toliko! Posle ovoga bio je malo zbunjen, meni se bar tako uinilo. A nakon kratkog dogovora predsednik izjavi da se pretres prekida i zbog sasluanja svedoka odlae za posle podne. Nisam imao vremena da razmiljam. Odvedoe me, popee u zatvorenika kola i otpratie u zatvor, gde sam jeo. Odmah zatim, ba kad sam osetio da sam umoran, doli su ponovo po mene; sve se ponovilo i naao sam se u istoj dvorani pred istim licima. Samo je vruina bila jo vea i, kao nekim udom, svi porotnici, dravni tuilac, moj advokat i nekoliko novinara, takoe su drali slamnate lepeze. Mladi novinar i ona enica stalno su bili tu. Oni se nisu hladili i neprestano su me nemo gledali. Obrisao sam znoj to mi je oblivao lice i tek kad sam uo da pozivaju upravnika doma staraca, bio sam svestan mesta i sama sebe. Postavie mu pitanje da li se majka alila na mene i on ree da jeste, ali da je to bila neka udna navika ljudi iz doma da se ale na svoju rodbinu. Predsednik je zahtevao da tano navede da li mi je zamerala to sam je smestio u dom staraca i upravnik potvrdi da jeste. Na drugo pitanje odgovori da je bio zaprepaen mojim mirom na dan majine sahrane. Upitae ga ta podrazumeva pod mirom. Upravnik tada obori oi i izjavi da nisam hteo da vidim majku, da nisam ni suzu pustio, i da sam odmah posle sahrane, ne zadravajui se na grobu, otiao. Jo neto ga je naroito

iznenadilo: nametenik pogrebnog zavoda rekao mu je da nisam znao majine godine. Posle ovog nasta tiina i predsednik ga upita da li je to o meni govorio. Kako upravnik nije razumeo pitanje, ovaj mu ree: To je zakon. Predsednik zatim postavi pitanje dravnom tuiocu ima li da postavi neko pitanje svedoku. A ovaj uzviknu: O, ne, to je dovoljno, tako glasno i s takvim pobednikim pogledom prema meni da sam prvi put posle toliko godina osetio glupu elju da zaplaem, jer sam oseao koliko su me prezirali svi ti ljudi. Poto upita porotu i mog advokata da li oni imaju da postave neko pitanje, predsednik pree na sasluavanje nastonjika. Za njega, kao i za sve ostale, ponovila se ista ceremonija. Prilazei, nastojnik me pogleda i odvrati pogled. Odgovarao je na pitanja koja su mu postavljali. On takoe ree da nisam hteo da vidim majku, da sam puio, spavao i pio belu kafu. Osetih tada neto to je uzbudilo celu dvoranu i prvi put shvatih da sam kriv. Zatraie da nastojnik ponovi priu o beloj kafi i cigareti. Dravni tuilac me je posmatrao s ironijom u oima. Moj advokat upita tada nastojnika da li je i on sa mnom puio. Na ovo dravni tuilac planu: Ko je ovde zloinac i kakve su to metode koje se sastoje u tome da kaljaju svedoke optube u nameri da se obezvrede iskazi koji, uprkos svemu, ostaju teki. I pored svega toga, predsednik zatrai od nastojnika da odgovori na pitanje. Stari zbunjeno ree: Znam da sam pogreio, ali nisam smeo da odbijem cigaretu koju mi je gospodin ponudio. Na kraju i mene zapitae imam li ta da dodam. Nita, odgovorih, osim to da je svedok u pravu. Istina je da sam mu ponudio cigaretu. Nastojnik me tada pogleda malo zaueno i sa zahvalnou. Donekle je oklevao, a zatim ree da mi je on ponudio belu kafu. Moj je advokat glasno likovao i izjavio da e to porotnici imati u vidu, na ta dravni tuilac zagrme iznad naih glava i ree: Da, gospoda porotnici e to imati u vidu, i donee zakljuak da je tu ovek mogao da ponudi kafu, ali je trebalo da je sin odbije pred telom one koja mu je dala ivot. Nastojnik se vrati na svoje mesto.

Kad doe red na Tomasa Pereza, vratar ga, pridravajui, dovede pred sudije. Perez ree da je dobro poznavao moju majku i da me je svega jedanput video, i to na dan njene sahrane. Upitae ga ta sam radio toga dana, a on im odgovori: Bilo mi je, razumejte, mnogo teko, nita dakle nisam video. Tuga me je spreavala da ita vidim. Za mene je to bila teka tuga. ak sam se i onesvestio. Gospodina, prema tome, nisam mogao da vidim. Dravni tuilac ga upita da li me je bar video da plaem. Perez odgovori da nije. Na ovo dravni tuilac dodade: Gospoda porotnici e ovo imati u vidu. Moj advokat se razljuti. Tonom koji mi se uini preteranim on upita Tomasa Pereza: Da li je video da nisam plakao. Perez odgovori: Ne. Publika se smejala, a moj advokat, zavrnuvi rukave, odluno ree: To je slika ovog procesa. Sve je i nita nije istina! Lice dravnog tuioca postade bezizrazno i on je za to vreme olovkom ovla dodirivao stranice svojih dosijea. Posle pet minuta prekida, kada mi je moj advokat saoptio da se sve najbolje odvija, sasluali su Selesta, koga je navela odbrana. Odbrana, to sam bio ja. Selest je s vremena na vreme pogledavao prema meni i okretao panama eir u rukama. Imao je na sebi novo odelo, koje je oblaio kada je ponekad sa mnom nedeljom odlazio na konjske trke. ini mi se da nije mogao da stavi okovratnik, jer je imao samo jedno bakarno dugme kojim je zakopao koulju. Upitae ga jesam li ja bio njegova muterija i on odgovori: Da, ali i prijatelj; ta misli o meni, a on odgovori da sam ovek; ta podrazumeva pod tim, on izjavi da svi znaju ta to znai; da li je zapazio da sam povuen, on priznade da sam govorio samo onda kad sam imao ta da kaem. Dravni tuilac ga upita da li sam redovno plaao hranu. Selest se nasmeja i ree: Meu nama to su bile sitnice. Upitae ga zatim ta misli o mom zloinu. On tada stavi ruku na ogradu i videlo se da je neto pripremio. Rekao je: To je, po mom miljenju, nesrea. Ceo svet zna ta je to nesrea. Od toga se ne moete braniti. Za mene je, dakle, to nesrea. Nameravao je da nastavi, ali mu predsednik ree da je dosta i da mu

zahvaljuje. Selest se malo zbuni, ali ipak dodade da bi eleo jo da govori. Zatraie da bude kratak, i on jo jednom ponovi da je to nesrea. Na ovo mu predsednik ree: Da, to se razume, ali mi smo ovde da sudimo o nesreama ove vrste. Hvala vam jo jednom. Kao da je iscrpao sve svoje znanje i svu svoju dobru volju, Selest se okrenu prema meni. Uinilo mi se da mu oi sijaju i usne podrhtavaju. Izgledalo je kao da me pita ta bi jo mogao uiniti. Nita ne rekoh, ne uinih nikakav pokret, ali prvi put u ivotu poeleh da zagrlim oveka. Predsednik mu jo jednom naredi da napusti ogradu. Selest ode i sede na svoje mesto u sudnici. Nagnut malo napred, s laktovima na kolenima, s panama eirom u rukama, sluajui sve to se govorilo, on do kraja pretresa ostade tamo. Ue Marija. Na glavi je imala eir i bila je i sada lepa, ali ja sam je vie voleo kad je bila gologlava. S mesta na kome sam se nalazio nazirao sam njene male grudi i poznao njenu donju punaku usnu. Izgledala je vrlo nervozna. Odmah je upitae otkad me poznaje. Ona naznai vreme kada je kod nas radila. Predsednik je hteo da sazna kakvi su bili njeni odnosi sa mnom. Ona ree da je bila moja prijateljica. Na drugo pitanje odgovori da je istina da je trebalo da se za mene uda. Predsednik, koji je prelistavao neki dosije, iznenada je upita otkad traje naa veza. Ona izgovori datum. Dravni tuilac ravnoduno primeti da mu se ini da je to bilo sutradan po smrti majke. Zatim pomalo ironino ree da ne bi hteo due da se zadrava na tom osetljivom pitanju, da sasvim shvata Marijine obzire, ali (glas mu ovde postade oporiji) dunost mu nalae da se uzdigne iznad uobiajenih drutvenih obzira. Zamolio je Mariju da u kraim crtama opie dan kad sam je upoznao. Marija nije htela da odgovara, ali na uporno traenje dravnog tuioca ispria o naem kupanju, odlasku u bioskop i povratku u moj stan. Dravni tuilac ree da je posle Marijinih izjava na sasluanju pregledao programe toga dana. Dodao je da e sama Marija kazati koji se film tada prikazivao. I zaista, skoro bezbojnim glasom, ona ree da je to bio jedan Fernandelov film. im je ovo izgovorila, u dvorani zavlada potpuna

tiina. Vrlo ozbiljan, i glasom koji mi se uinio zaista uzbuen, pokazujui prstom u mene, dravni tuilac lagano izusti: Gospodo porotnici, sutradan po smrti svoje majke, ovaj ovek otiao je na kupanje, upustio se u nedozvoljen odnos i otiao da se, gledajui jedan komian film, nasmeje. Nemam vie nita da vam kaem. Seo je, dok je okolo i dalje vladala tiina. Marija, meutim, iznenada zajeca i ree da sve to nije bilo tako, da je postojalo neto drugo, da su je primorali da kae suprotno onome to je mislila, da me dobro poznaje i da nita ravo nisam uinio. Na predsednikov mig, vratar je izvede, suenje se nastavi. Posle toga jedva su sasluali Masona, koji izjavi da sam poten ovek i dodao bih ak estit ovek. I Salamana su jedva sasluali kad ih je podsetio da sam bio dobar prema njegovom psu i kad je odgovarao na jedno pitanje o mojoj majci i meni izjavivi da nita vie nisam imao da kaem majci i da sam je stoga smestio u dom. Treba razumeti, govorio je Salamano, treba razumeti. Izgledalo je, meutim, da niko nita ne razume. Odvedoe ga. Doe red i na Remona kao poslednjeg svedoka. Remon mi dade znak i odmah izjavi da sam nevin, ali predsednik dobaci da ga niko ne pita za njegovo miljenje, ve za injenice. Pozvao ga je da eka na pitanja i potom da odgovara. Zatraie od njega da tano odredi svoje odnose prema rtvi. Remon ovo iskoristi da kae kako je njega ovaj zamrzeo otkako je oamario njegovu sestru. Predsednik mu na ovo postavi pitanje da li je rtva imala nekog razloga da i mene mrzi. Remon odvrati da je moje prisustvo na plai bilo puka sluajnost. Dravni tuilac ga tada upita kako je dolo do toga da sam ja napisao pismo sa kojim je zapoela ova drama. Remon odgovori da je i to bila puka sluajnost. Dravni tuilac odvrati da sluaj u ovom dogaaju ima na svojoj savesti mnoga nedela. Hteo je da zna da li je i to bilo sluajno to se nisam umeao kad je Remon amarao svoju ljubavnicu, da li je bilo sluajno i to to sam svedoio u komesarijatu, i da li je bilo sluajno to su i moje izjave na svedoenju uinjene

iz iste ljubaznosti. Na kraju on upita Remona od ega ivi, a kada ovaj odgovori da je magacioner, dravni tuilac izjavi porotnicima da je optepoznato da je svedok podvoda. Bio sam njegov ortak i prijatelj. Radilo se o jednom gadnom dogaaju najnie vrste, utoliko teem to su imali posla s moralnim udovitem. Remon je hteo da se brani i moj advokat je protestovao, ali im rekoe da dravnog tuioca treba pustiti da zavri. Ovaj ree: Neto bih jo dodao. Da li je bio va prijatelj? upita on Remona. Da, ree ovaj, bio mi je drug. Dravni tuilac mi tada postavi isto pitanje, ja pogledah Remona, koji ne odvrati pogled. Odgovorih: Da! Dravni tuilac se na ovo obrati porotnicima i izjavi: Ovaj isti ovek koji se sutradan po smrti svoje majke odao najsramnijem razvratu, izvrio je ubistvo iz nitavnih razloga da bi okonao jednu prljavu aferu iz podzemlja. Potom sede. Ali moj advokat, koga je ve izdavalo strpljenje, diui ruke tako da su rukavi kliznuvi otkrili nabore na njegovoj utirkanoj koulji, uzviknu: Na kraju krajeva, da li je on optuen zato to je sahranio majku ili to je ubio oveka? Publika je prasnula u smeh, ali dravni tuilac ponovo ustade, zagrnu se svojom togom i izjavi da bi morali biti naivni kao potovani branilac pa da ne osete da izmeu ove dve grupe injenica ne postoji dubok, uzbudljiv i sutinski odnos. Da, uzviknu on snano, optuujem ovog oveka to je sa srcem zloinca sahranio svoju majku. Ova izjava izgleda da je proizvela ogroman utisak na publiku. Moj advokat slee ramenima i obrisa znoj koji mu je oblio elo. I on sam izgledao je potresen i bi mi jasno da se stvari ne odvijaju dobro po mene. Suenje je prekinuto. Izlazei iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje veeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se dogaalo da osetim da sam zadovoljan. Izvikivanje prodavca novina u ve sveijem vazduhu, zaostale ptice u parku,

nuenje prodavca sendvia, kripu tramvaja na okukama gradskih uzviica i romorenje neba pre no to se no spusti nad pristanite sve je to doprinosilo da sam kao slepac doiveo put koji sam dobro poznavao pre no to sam dopao zatvora. Da, bio je to as kada sam, davno, bio srean. Bilo je to vreme kada me je uvek oekivao laki san bez snova. Pa ipak, neto se u svemu tome izmenilo, jer u iekivanju sutranjice ponovo sam dospeo u svoju eliju. Kao da poznati putevi obeleeni na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.

IV

Uvek je, ak i na optuenikoj klupi, zanimljivo sluati kad govore o tebi. Mogu da kaem da se za vreme govora dravnog tuioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i moda vie o meni nego o mom zloinu. Da li je, uostalom, izmeu svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuenog trudei se da ga opravda. Dravni tuilac je pruao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, neto neodreeno me je muilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskuenje da se umeam, ali advokat bi mi dobacio: utite, u vaem sluaju je to bolje. Izgledalo je kao da ceo dogaaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog uea. Krojili su mi sudbinu ne pitajui me za miljenje. S vremena na vreme spopadala bi me elja da im svima upadnem u re i doviknem: Pa ipak, ko je ovde optueni? Vano je biti optuen. Imam i ja neto da kaem! Razmislivi, meutim, nita nisam imao da kaem. Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje ovek pobuuje kod ljudi nije duga veka. Govor dravnog tuioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili itave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju panju.

Sutina njegove misli, ukoliko sam dobro shvatio, bila je u tome da sam uinio zloin s predumiljajem. To je bar pokuavao da dokae. Kako je i sam govorio: Dokazau to, gospodo, dokazau to dvostruko. Prvo, injenicama jasnim kao sunce, a zatim u oskudnom svetlu koje e mi pruiti psihologija ove zloinake due. Ukratko je izloio injenice poev od majine smrti. Podsetio je na moju neosetljivost, neznanje u kome sam se naao u vezi s njenim godinama, moje kupanje sutradan s jednom enom, bioskop, Fernandel i, najzad, povratak s Marijom. Trebalo mi je vremena da ga u tom trenutku shvatim, jer je govorio njegova ljubavnica, dok je za mene ona bila samo Marija. Zatim je preao na Remonov sluaj. Smatrao sam da je njegovo gledanje na dogaaje bilo jasno. To to je govorio, bilo je prihvatljivo. U dogovoru s Remonom pisao sam pismo da bih primamio njegovu ljubavnicu i predao je oveku sumnjiva morala da je zlostavlja. Na plai sam izazvao Remonove protivnike. Remon je bio ranjen. Od njega sam zatraio revolver. Vratio sam se sam na obalu da se tamo njime posluim. Ubio sam Arapina kao to sam zamislio. ekao sam. A da bi bio siguran da je posao dobro izvren, ispalio sam jo etiri metka, odmereno, sigurno, u neku ruku smiljeno. Eto, gospodo, ree dravni tuilac. Izloio sam vam tok dogaaja koji je doveo ovog oveka da izvri ubistvo potpuno svesno. Ostajem pri tome, ree on. Jer nije re o obinom ubistvu, o nepromiljenom delu pri kome bi olakavajue okolnosti dole u obzir. Ovaj ovek, gospodo, ovaj ovek je inteligentan. uli ste ga, zar ne? Ume da odgovara. On poznaje vrednost rei. I ne moe se rei da je postupio a da nije bio svestan onoga to ini. Sluao sam i uo da me smatraju inteligentnim. Ali nisam sasvim shvatio u kolikoj se meri dobre osobine obinog oveka mogu pretvoriti u strahovitu optubu protiv okrivljenog. To me je, u najmanju ruku, zaprepastilo, i nisam vie sluao tuioca sve do trenutka kad je rekao: Je li ikad izrazio kajanje? Nikada, gospodo. Nijednom u toku istrage ovaj se ovek nije uzbudio zbog

svoga stranog nedela. Tada se okrenu prema meni, upre prstom na mene i nastavi da me napada a da ja zaista nisam shvatao zbog ega. Nema sumnje, morao sam da priznam da je bio u pravu. Nisam mnogo alio svoj in. Ali sam se udio tolikom ogorenju. Hteo sam da pokuam da mu iskreno objasnim, skoro od srca, da nikada nisam bio u stanju da za neim zaalim. Bio sam uvek obuzet onim to je trebalo da se danas ili sutra dogodi. Meutim, u poloaju u kome sam se naao, nisam, razume se, nikome mogao govoriti takvim tonom. Nisam imao prava da pokaem svoja oseanja i dobru volju. Trudio sam se da i dalje sluam jer je tuilac poeo da govori o mojoj dui. Obrativi se gospodi porotnicima, on ree da se nadneo nad nju i da u njoj nita nije naao. Ree da ja, u stvari, i nemam due i da mi nita ljudsko, ak nijedno od onih moralnih naela koja uvaju ljudsko srce, nije blisko. Nema sumnje, dodao je, mi mu zbog toga ne moemo prebaciti. Za ono to nije bio u stanju da stekne, ne moemo ga optuivati da mu nedostaje. Ali kad je re o ovom sudu, popustljivost bi bila sasvim negativna vrlina i ona treba da se preobrazi u onu teu, ali uzvieniju u vrlinu pravde. Ovo posebno kad praznina srca koju otkrivamo u ovog oveka postaje ponor u koji ljudsko drutvo moe da propadne. Posle toga govorio je o mom stavu prema majci. Ponovio je sve to je rekao u toku rasprave. Meutim, bio je mnogo opirniji nego dok je govorio o mom zloinu, tavie, toliko opiran da sam posle svega oseao samo zaparu tog prepodneva. I to bar do trenutka dok dravni tuilac nije zastao i, posle kratkotrajnog utanja, nastavio vrlo dubokim i prodornim glasom: Sutra e, gospodo, ovaj isti sud suditi najgnusniji zloin: oceubistvo. Po njegovom miljenju ak se ni u mati nije mogao zamisliti tako svirep zloin. Pa ipak je izrazio nadu da e ga ljudska pravda kazniti bez milosti. Ali nije se plaio da kae da uas koji je u njemu izazvao ovaj zloin skoro ustupa pred onim koji osea pred mojom neosetljivou. ovek, prema njemu, koji je moralni ubica svoje majke, sam se iskljuuje iz ljudskog drutva kao i onaj koji je podigao

ubilaku ruku na svog roditelja. U svakom sluaju, prvi je pripremio in drugoga, on ga je, u neku ruku, najavio i ozakonio. Ubeen sam, gospodo, dodao je povienim glasom, da neete smatrati da je moja misao suvie smela ako kaem da je ovek koji sedi na ovoj optuenikoj klupi isto toliko kriv za zloin kao i onaj kome e sutra ovaj sud suditi. Prema tome, on treba da bude kanjen. Ovde tuilac obrisa lice koje se sijalo od znoja. Najzad ree da je njegova dunost bolna, ali da e je odluno izvriti. Izjavi jo da nemam ta da traim u drutvu ija najosnovnija pravila ne priznajem i da ne mogu da se pozovem na ljudsko srce ije osnovne reakcije ne poznajem. Traim od vas glavu oveka, ree, i traim je laka srca. Jer ukoliko mi se dogaalo da u toku svoje ve duge karijere traim smrtnu kaznu, nikad kao danas nisam osetio da taj bolni zahtev opravdavaju, iziskuju, potkrepljuju savest imperativne i svete dunosti i gnuanje koje oseam gledajui lice ovog oveka na kome itam samo neto udovino. Kad je tuilac ponovo seo, sve se utialo. Bio sam oamuen od vruine i uenja. Predsednik se malo nakalja i vrlo tihim glasom me upita imam li ta da dodam. Ustadoh i poto sam hteo da govorim, rekoh, uostalom, malo nasumce, da nisam imao nameru da ubijem Arapina. Predsednik odgovori da je to samo tvrenje i da do sada nije razumeo moj in odbrane i da bi bio srean, pre no to uje advokata, da tano navedem pobude koje su me navele da izvrim taj in. Izustih brzo, saplevi se malo u govoru i uviajui da sam smean, da je to bilo zbog sunca. U sudskoj dvorani nasta smeh. Moj advokat slee ramenima i odmah posle toga dadoe mu re. On izjavi, meutim, da je kasno, da ima da govori vie asova i da moli da se suenje odgodi za poslepodne. Sud se s tim saglasi. Posle podne veliki ventilatori neprestano su izbacivali zaguljiv vazduh iz sudske dvorane. Malim, arenim lepezama porotnici su mahali u istom pravcu. inilo mi se da odbrani mog advokata nikada nee biti kraja. U jednom trenutku

ipak sam ga sluao, jer je rekao: Istina je da sam izvrio ubistvo. Potom je nastavio istim tonom govorei ja svaki put kad bi govorio o meni. Bio sam vrlo zauen. Nagnuh se prema andarmu i upitah ga zato to ini. On mi ree da utim, a potom odmah dodade: Svi advokati tako rade. Pomislih da je to jo jedan od naina da me izdvoje iz dogaaja, da me svedu na nulu i da se, u izvesnom smislu, postave umesto mene. Verujem, meutim, da sam ve bio daleko od ove sudske dvorane. Moj advokat bio mi je smean. Zadrao se kratko na povodu za ubistvo, a zatim je i on govorio o mojoj dui, ali inilo mi se sa mnogo manje dara od tuioca. I ja sam se nadneo nad ovu duu, ali suprotno uvaenom predstavniku javnog tuilatva, naao sam u njoj neto i mogu da kaem da sam je itao kao otvorenu knjigu. U njoj je itao da sam estit ovek, ispravan, radan, vredan, odan kui u kojoj sam bio zaposlen, da su me svi voleli i da sam saoseao sa tuom nevoljom. Za njega sam bio uzoran sin koji je izdravao majku dokle god je mogao. Nadao sam se, najzad, da e dom staraca pruiti starici udobnost koju mi moja sredstva nisu doputala da joj pruim. udim se, gospodo, dodao je, da se oko tog doma digla tolika graja. Jer, najzad, ako treba pruiti dokaz o korisnosti i znaaju ovih ustanova, treba rei da ih sama drava pomae. Samo, on nije govorio o sahrani i ja sam oseao da to nedostaje njegovoj odbrani. Ali zbog ovih dugih fraza, svih ovih dana i beskrajnih sati u kojima se govorilo o mojoj dui, imao sam utisak da sve postaje kao neka bezbojna voda od koje sam dobio vrtoglavicu. Na kraju, seam se samo da je, dok je moj advokat nastavljao svoj govor, s ulice i kroz sve dvorane i sudnice dopirala do mene truba trgovca sladoledom. Saletale su me uspomene na ivot koji mi vie nije pripadao, ali u kome sam nalazio najsitnije i najoskudnije radosti: mirise leta, gradsku etvrt koju sam voleo, veernje nebo. Marijin smeh i haljine. Nikakve koristi nije bilo od toga to sam se nalazio na tom mestu i od svega mi se smuilo, te sam jedva ekao da

se to svri, da se vratim u eliju i utonem u san. Jedva sam uo advokata kako je na kraju uzviknuo da porotnici nee poslati u smrt potenog radnika koji se u trenutku pometnje zaboravio, i kako trai olakavajue okolnosti za zloin zbog koga ve, kao najsigurniju kaznu, nosim venu griu savesti. Sud prekide zasedanje i advokat sede iscrpen. Meutim, njegove kolege prioe da mu stegnu ruku. uo sam: Sjajno, dragi moj! Jedan od njih obrati se meni: ta kaete? upita me. Ja se sloih, ali moja pohvala nije bila iskrena, jer sam bio suvie umoran. Meutim, vreme je odmicalo i vruina je bila popustila. Po izvesnim umovima koje sam uo s ulice nasluivao sam da je vee blago. Svi smo jo bili tu i ekali. A to to smo zajedno ekali, ticalo se samo mene. Stalno sam posmatrao sudsku dvoranu. Sve je bilo isto kao i prvog dana. Sreo sam pogled novinara u sivom kaputu i ene automata. To me je navelo da pomislim kako za vreme celog procesa nisam pogledom potraio Mariju. Nisam je zaboravio, ali sam bio suvie zauzet. Spazio sam je izmeu Selesta i Remona. Dala mi je znak kao da je htela da kae: Najzad, i video sam njeno pomalo uplaeno lice koje se smeilo. Oseao sam, meutim, kao da mi je srce zatvoreno i, tavie, nisam mogao da odgovorim ni na njen osmeh. Sud se vratio. Na brzinu proitae porotnicima niz pitanja. uo sam kriv za ubistvo ... predumiljaj... olakavajue okolnosti. Porotnici izioe, a mene odvedoe u jednu malu prostoriju gde sam ve jednom ekao. Moj advokat mi prie: bio je reitiji i govorio je sa vie poverenja i srdanosti nego ikada ranije. Mislio je da e sve biti dobro i da u se izvui s nekoliko godina zatvora ili robije. Upitao sam ga da li postoji mogunost da se ide na kasacioni sud u sluaju nepovoljne presude. Rekao mi je da ne postoji. Njegova taktika sastojala se u tome da ne podnosi nikakve predloge koji bi ozlovoljili porotu. Objasnio mi je da se presuda ne ponitava samo tako bez ikakva razloga. To mi je bilo jasno i prihvatio sam njegovo obrazloenje.

Posmatrajui stvar hladno, to je bilo sasvim prirodno. U suprotnom sluaju, bile bi i suvie uzaludno ispisane hartije. U svakom sluaju, ree mi advokat, postoji pravo albe. Ali ja sam uveren da e ishod biti povoljan. ekali smo vrlo dugo, mislim skoro tri etvrti sata. Posle toga odjeknu zvonce. Moj advokat me ostavi govorei: Predsednik porote proitae odgovore. Uvee vas tek kad budu izrekli presudu. Vrata su lupala. Ljudi su trkarali po stepenicama za koje nisam znao da li su blizu ili daleko. Zatim sam uo neki mukli glas kako neto ita u dvorani. Kad je zvonce ponovo odjeknulo i vrata kabine se otvorila, do mene dopre samo tiina dvorane, tiina i ono udnovato oseanje koje me obuze kad utvrdih da je mladi novinar odvratio svoj pogled od mene. Nisam gledao ka Mariji. Nisam imao vremena, jer mi predsednik u udnoj formi ree da e mi glava u ime francuskog naroda biti javno odrubljena. U tom trenutku uinilo mi se da sam proiveo oseanje koje sam proitao na svim licima. Verujem da je to bilo potovanje. andarmi su bili vrlo ljubazni prema meni. Advokat je stavio svoju ruku na moju. Ni na ta vie nisam mislio. Meutim, predsednik me upita imam li ta da dodam. Razmislio sam i rekao: Ne. Tada me odvedoe.

Po trei put sam odbio da primim ispovednika. Nemam ta da mu kaem, ne elim da razgovaram, svakako u ga uskoro opet videti. Zasad me interesuje samo to kako da izmaknem onoj spravi, kako da saznam da li se neto to je neminovno moe izbei. Promenili su mi eliju. Iz ove, kad se ispruim, vidim nebo i samo nebo. Dani mi prolaze tako da na njegovom svodu posmatram nestajanje boja koje spaja dan sa noi. Leei, stavim ruke pod glavu i ekam. Ne znam koliko puta sam se pitao da li se ikada desilo da su na smrt osueni umakli ovoj neumitnoj maini, iezli pre izvrenja smrtne kazne, probili kordon

policije. Prebacivao sam samom sebi to nikada ranije nisam obraao vie panje opisima izvrenja smrtne kazne. Trebalo bi da se ovek uvek interesuje za ova pitanja. Nikad ne zna ta se moe dogoditi. Kao i ostali, i ja sam itao novinarske izvetaje. Sigurno je, meutim, da o tome postoje posebne knjige, za koje mi je nedostajalo radoznalosti da ih prelistam. U njima bih, moda, naao opise bekstva. Iz njih bih saznao da se bar u jednom sluaju toak zaustavio, da su u ovoj neizbenoj odluci sluaj i srea samo jednom neto izmenili. Samo jednom! To bi mi, verujem, u izvesnom smislu bilo dovoljno. Srce bi uinilo ostalo. U novinama se esto pie o obavezi koju dugujemo drutvu. Trebalo bi se po njihovom miljenju, iskupiti. Ali sve to ne podstie matu. Ovde je vana mogunost bekstva, skok van onog neminovnog obreda, trka u ludost koja prua sve mogunosti nadanju. Nadanje, razume se, znailo je biti ubijen na uglu ulice, u trku, puanim zrnom u letu. Poto sam sve dobro razmotrio, nita mi nije doputalo ovaj rasko, sve mi ga je oduzimalo i ona sprava me je svog ponovo obuzimala. Nisam, pored sve dobre volje, mogao da se pomirim s ovom bezonom izvesnou. Jer, najzad, postojao je udan nesklad izmeu presude na kome se zasnivala i njenog sigurnog razvoja od trenutka kada je bila izreena. injenica da je presuda proitana u dvadeset asova, a ne u sedamnaest, injenica da bi ona mogla biti sasvim drukija da su je doneli ljudi koji presvlae rublje, da je doneta u ime jednog tako neodreenog pojma kao to je francuski narod (nemaki ili kineski), inilo mi se da sve to oduzima mnogo ozbiljnosti jednoj takvoj odluci. Uza sve to bio sam primoran da priznam da od onog trenutka kada je bila izreena, njeno dejstvo je postajalo tako sigurno, tako ozbiljno kao to je sigurno postojanje ovog zida pored koga se satiralo moje telo. U tim asovima seao sam se prie koju mi je majka pripovedala o mome ocu. Nisam ga poznavao. Sve to sam o tome oveku znao, bilo je, moda, samo ono to mi je majka tada o njemu govorila: otiao je da vidi pogubljenje jednog

ubice. I pri samoj pomisli da tamo ode, on se razboleo. Pa ipak je to uinio, a kad se vratio, povraao je gotovo celo prepodne. Otac mi se tada malo zgadio. Sada sam to shvatao i bilo je to sasvim prirodno. Kako nisam uviao da nita nije vanije od izvrenja smrtne kazne i da je to, sve u svemu, jedna stvar koja zaista zanima oveka. Ako ikada iziem iz zatvora, ii u da gledam svako izvrenje smrtne kazne. Verujem da nisam u pravu to mislim na tu mogunost, jer pri pomisli da se u rano jutro naem na slobodi iza kordona policajaca, na neki nain s druge strane, pri pomisli da sam posmatra koji dolazi da vidi i koji e moi posle da povraa, talas gorke radosti zapljusnu mi srce. Ali sve to nije bilo razumno. Nisam bio u pravu da polazim od ovakvih pretpostavki jer mi je trenutak kasnije bilo tako strano hladno da sam se sav skupio pod svoj pokriva. Cvokotao sam zubima bez snage da se savladam. Prirodno je da ovek ne moe uvek da bude razuman. Drugi put, na primer, pravio sam nacrte zakona. Izmenio sam ceo kazneni sistem. Uoio sam da je bitno da se na smrt osuenom ostavi neka mogunost. Jedna jedina na hiljadu, to bi bilo dovoljno da se stvari pravilno urede. Isto tako mi se inilo da bi se moglo pronai neko hemijsko jedinjenje, koje bi osuenika (mislio sam na smrt osuenog), ako ga ovaj uzme, moglo da ubije u devet od deset sluajeva. On bi to znao, to bi bio uslov. Jer, razmislivi dobro i posmatrajui stvari sasvim mirno, utvrdio sam da je giljotina imala taj nedostatak to nije ostavljala nikakvu, ba nikakvu mogunost. U stvari, jednom zauvek odluena je smrt osuenika. To je bila svrena stvar, dobro smiljena kombinacija, utvren sporazum protiv koga se ba nita nije moglo uiniti. Ako nekim udom udarac promai, zapoinje se iznova. Neprijatno pri tome bilo je i to to je trebalo da na smrt osueni eli da ta sprava dobro funkcionie. Ponavljam, to joj je bila slaba strana. I to je, u izvesnom smislu, bilo istina. Ali u drugom, morao sam da priznam da je sva tajna dobre organizacije ba bila u tome. Sve u svemu, na smrt

osueni bio je prinuen da u svemu moralno uestvuje. U njegovom je interesu da se sve odvija nesmetano. Morao sam isto tako da ustanovim kako sam sve do sada o tim pitanjima imao pogreno miljenje. Dugo sam mislio ne znam ni sam zato da se do giljotine dolazilo penjui se stepenicama na gubilite. Mislim da je to bilo zbog revolucije od 1789, hou da kaem zbog svega onoga to su me uili ili upuivali u vezi s tim stvarima. Ali jednog jutra setio sam se slike objavljene u novinama prilikom izvrenja smrtne kazne koje je nailo na veliki odjek. Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na najjednostavniji nain na svetu. Bila je mnogo ua nego to sam je zamiljao. udno mi je to mi to ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila me je svojom preciznom, savrenom, blistavom izradom. Uvek se preuveliava ono to se ne poznaje. Ja sam, naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj je na istom nivou kao i ovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide u susret nekoj osobi. To je takoe neprijatno. Uspon ka gubilitu, penjanje pod vedrim nebom, to je moglo razigrati matu. Meutim, tamo je stroj sve satirao: ovek je, s malo stida i s mnogo tanosti, bio neprimetno pogubljen. Postojale su jo dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja molba za pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokuavao da na to vie ne mislim. Opruio sam se, gledao u nebo, pokuavao da se za njega zainteresujem. Bilo je zeleno, bilo je vee. Jo jednom sam nastojao da skrenem tok svojih misli. Sluao sam svoje srce. Nisam mogao da zamislim da bi ovaj um koji me je pratio tako dugo, mogao ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mate. Pa ipak sam pokuavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca nee vie produiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za pomilovanje bili su stalno prisutni. Najzad sam sebe ubedio da je najrazumnije da se ponaam prirodno.

Znao sam da dolaze u svitanje. Jednom rei, provodio sam noi u iekivanju zore. Nisam voleo da me iznenade. Kad treba da mi se to dogodi, vie volim da sam na to spreman. Zbog toga sam, najzad, spavao samo malo danju, a za dugih noi strpljivo sam oekivao raanje svetlosti na krajiku neba. Najtee mi je bilo to nisam znao sat kad se obino izvruju smrtne kazne. Kad bi pono prola, ekao sam i vrebao. Nikada moje uho nije ulo toliko umova i razabiralo tako fine zvukove. Mogu, uostalom, da kaem da sam na izvestan nain imao sree za sve to vreme poto nikada nisam uo korake. Majka je esto govorila da ovek nikada nije sasvim nesrean. U zatvoru, u trenucima kad se nebo bojilo i novi dan klizio u moju eliju, uverio sam se da je bila u pravu, jer sam isto tako mogao da ujem i korake i srce bi mi prepuklo. Ali, ak i onda kad bi me i najmanji um privukao vratima i kad bi s uhom prislonjenim uz drvo izbezumljeno ekao sve dok ne ujem sopstveno disanje, uplaen to je tako promuklo i slino krkljanju psa, moje srce ne bi prepuklo, i tako sam dobijao jo dvadeset i etiri asa. Celog dana mislio sam na svoju molbu za pomilovanje. Verujem da sam ovu misao najbolje iskoristio. Proraunao sam svoje izglede i u svojim razmiljanjima dolazio do najboljeg rezultata. Polazio sam uvek od najgore pretpostavke: moja molba za pomilovanje je odbijena. Pa lepo, umreu, dakle. Pre ostalih, oigledno. Ali svi ljudi znaju da ne vredi iveti. U osnovi, znao sam da je svejedno da li u umreti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini, poto e, prirodno, u oba sluaja ostali ljudi i ostale ene iveti, i to milionima godina. Zaista, nita jasnije od toga. Uostalom, ja u umreti, pa bilo to sada ili kroz dvadeset godina. U tom trenutku ometao me je malo u mom rasuivanju onaj strani potres koji bih osetio pri pomisli na dvadeset godina koje sam jo mogao proiveti. Pa ipak, trebalo je samo da ga uguim zamiljajui kakve bi bile moje misli kroz dvadeset godina kad se ipak budem naao pred tim. Oigledno je, kad doe samrtni as, nije vano kako se i kada umire. Prema tome (i teko je bilo

izgubiti iz vida ta je to prema tome predstavljalo u razmiljanjima), prema tome, trebalo je da prihvatim odbijanje moje molbe za pomilovanje. U tom trenutku, samo u tom trenutku, imao sam tako rei, pravo, sam sam sebi na neki nain dopustio da se uhvatim za drugu pretpostavku: pomilovan sam. Neprijatno je bilo to to je trebalo stiati pomamni zanos krvi i tela koji bi ispunio oi bezumnom radou. Trebalo je da uloim trud da savladam taj krik, da ga urazumim. Trebalo je da ostanem prirodan ak pri ovoj pretpostavci da bi moje mirenje sa sudbinom u prvoj pretpostavci, izgledalo to verovatnije. Kad bi u tome uspeo, bio sam miran jedan sat. To je ipak trebalo uzeti u obzir. U slinom trenutku odbio sam jo jednom da primim ispovednika. Leao sam i po plavetnilu nebeskog svoda nasluivao da se pribliava letnje vee. Upravo sam odbacio svoju albu i mogao da osetim kako talasi krvi pravilno cirkuliu u meni. Nisam imao potrebu da vidim ispovednika. Posle dueg vremena prvi put sam pomislio na Mariju. Prolo je mnogo dana kako mi nije pisala. Te veeri sam razmiljao i sam sebi rekao da se, moda, umorila od toga da bude ljubavnica na smrt osuenog. Doao sam i na ovu pomisao da se, moda, razbolela ili umrla. To bi bilo sasvim prirodno. Kako bih to mogao znati poto nas van naih, sada odvojenih tela nita nije vezivalo ni podsealo jedno na drugo. Od tog trenutka, uostalom, ostao bih ravnoduan seajui se Marije. Mrtva me vie nije interesovala. Nalazio sam da je to normalno kao to sam vrlo dobro shvatao da e me ljudi posle smrti zaboraviti. Nee imati vie nikakva posla sa mnom. Stavie, nisam mogao rei da mi je bilo teko misliti o tome. Upravo u tom trenutku uao je ispovednik. Kad sam ga ugledao, malo sam zadrhtao. On ovo primeti i ree mi da ne treba da se plaim. Rekoh mu da obino dolazi u drugo vreme. Odgovori mi da je to prijateljska poseta koja nije u vezi s mojom albom, o kojoj on nita ne zna. Zatim sede na moj leaj i pozva me da se smestim pored njega. Odbio sam. Pa ipak sam nalazio da mu je lice vrlo blago.

Sedeo je neko vreme s rukama na kolenima, sputene glave gledajui svoje ruke. Bile su tanke, s razvijenim miiima i podseale su me na dve okretne ivotinje. Polako je trljao jednu o drugu. Zatim ostade u tom poloaju podue, stalno sputene glave, tako da sam za trenutak imao utisak da sam ga zaboravio. Ali on naglo podie glavu i pogleda me pravo u oi. Zato, ree mi, odbijate moje posete? Odgovorih mu da ne verujem u boga. Hteo je da zna da li sam u to sasvim siguran, a ja sam mu rekao da nema ta da se o tome pitam: za mene ovo pitanje nije bilo vano. On se zavali i nasloni na zid, a ruke stavi na bedra. I kao da ne razgovara sa mnom, on primeti da ovek ponekad misli da je siguran, a u stvari to nije. Nita nisam rekao. On me pogleda i upita: ta mislite o tome? Odgovorio sam mu da je to mogue. U svakom sluaju, nisam moda bio siguran u ono to me je stvarno interesovalo, ali sam bio sasvim siguran u ono to me nije interesovalo. A upravo ono o emu mi je on govorio, nije me interesovalo. On skrenu pogled u stranu, ne menjajui poloaj, pa me upita ne govorim li tako iz prevelikog oajanja. Objasnih mu da nisam oajan. Samo sam se plaio, to je sasvim prirodno. Bog e vam pomoi, primeti on. Svi koje sam poznavao obraali su se njemu u ovakvom sluaju. Sloio sam se s tim da je to bilo njihovo pravo. To dokazuje da su za to imali vremena. to se mene tie, nisam hteo da mi bilo ko pomogne i nisam imao vremena da se interesujem za ono to me nije interesovalo. U tom trenutku on odmahnu ljutito rukom, ali se odmah trgnu i popravi izguvanu mantiju. Kad to zavri, obrati mi se nazivajui me prijatelju: to mi govori ovako, nije zato to sam osuen na smrt; po njegovom miljenju, svi smo mi osueni na smrt. Ja sam ga prekinuo, rekavi mu da to nije ista stvar i da, uostalom, ni u kom sluaju to ne moe biti uteha. Svakako, sloi se on. Ali umreete kasnije ukoliko ne umrete sada. Tada e se postaviti isto pitanje. Kako

ete prii tom stranom iskuenju? Odgovorih mu da u mu prii isto onako kako mu prilazim sada. Na te rei on se die i pogleda me pravo u oi. Bila je to igra koju sam dobro znao. esto sam se tako zabavljao sa Emanuelom ili Selestom, i obino su odvraali pogled. I ispovednik je dobro znao ovu igru, odmah sam to razumeo: njegov pogled bio je siguran. Ni glas mu nije zadrhtao kad mi ree: Zar nemate nikakve nade i ivite li u ubeenju da ete potpuno umreti? Da, odgovorih. Na to obori glavu i ponovo sede. Ree mi da me ali. Smatra da to ovek ne moe podneti. Osetih samo da mi postaje dosadan. I ja se Okrenuh i pooh prema prozoretu. Naslonih se ramenom o zid. Iako ga nisam sasvim pratio, uo sam da je ponovo poeo da me ispituje. Govorio je uznemirenim i potitenim glasom. Shvatio sam da je uzbuen i paljivije sam ga sluao. Rekao mi je da je uveren da e moja molba za pomilovanje biti uvaena, ali da ja nosim teret greha koga treba da se oslobodim. Prema njegovom miljenju, ljudska pravda ne znai nita, boja sve. Primetih da me je prva osudila. On mi odgovori da time ipak nije oprala moj greh. Rekoh mu da ne znam ta je to greh. Samo su mi saoptili da sam krivac. Bio sam krivac, platio sam, nita se vie od mene nije moglo traiti. U tom trenutku on ponovo ustade i ja pomislih da je hteo da se kree, u ovoj tako tesnoj eliji nije imao drugog izbora. Trebalo je sesti ili ustati. Oi su mi bile uprte u zemlju. On koraknu prema meni i zastade kao da se nije usuivao da poe napred. Pogleda kroz reetke u nebo. Varate se, sinko, ree mi, moglo bi se od vas traiti i vie. Moda e to od vas i traiti. A ta to? Mogli bi traiti da vidite. ta da vidim? Svetenik pogleda oko sebe i odgovori mi glasom koji mi se uini odjednom malaksao: Iz sveg ovog kamenja izbija bol, ja to znam. Uvek sam ga gledao sa zebnjom. Ali u dubini due znam da su i najokoreliji grenici videli kako se iz njihove tame ukazuje lice boje. I traie od vas da vidite to lice.

Malo se razljutih. Rekoh da ve mesecima gledam ove zidove. Nita i nikoga na svetu ne poznajem bolje od njih. Davno je to bilo kad sam, moda, u njima traio jedno lice. Ali to lice imalo je boju sunca i izraavalo vatrenu strast: bilo je to Marijino lice. Uzalud sam ga traio. Sada je svreno. U svakom sluaju, nita nisam video da se ukazuje iz ovog vlanog kamenja. Ispovednik me nekako tuno pogleda. Sada sam bio potpuno naslonjen o zid i svetlost mi je padala na elo. Ree mi nekoliko rei koje nisam uo i brzo me upita sme li da me zagrli. Ne, odgovorih. On se okrenu i koraknu prema zidu po kome lagano pree rukom: Toliko, dakle, volite zemaljski ivot? promrmlja. Nita ne odgovorih. Dosta dugo ostade okrenut. Njegovo prisustvo teko mi je padalo i ljutilo me. Hteo sam upravo da mu kaem da ode, da me ostavi, kad on odjednom, okrenuvi se prema meni, uzviknu: Ne, ne mogu vam verovati. Siguran sam da vam se desilo da poelite drugi ivot. Odgovorih mu da je to razumljivo, ali da bi to isto toliko vredelo kao da sam eleo da budem bogat, da vrlo brzo plivam ili da imam lepa usta. To je bilo jedno te isto. Ali me on prekide i htede da zna kako zamiljam taj drugi ivot. Tada mu doviknuh: ivot u kome bih mogao da se seam ovog ovde, i odmah mu rekoh da mi je svega dosta. Hteo je jo da mi govori o bogu, ali ja pooh prema njemu i pokuah jo jednom da mu poslednji put objasnim da mi ostaje malo vremena. Nisam hteo da ga gubim u raspravljanju o bogu. On pokua da promeni predmet razgovora upitavi me zato ga zovem gospodine, a ne oe. To me razljuti i odgovorih mu da on nije moj otac: on je bio s ostalima. Ne, sine, ree stavivi mi ruku na rame. Ja sam s vama. Ali vi to ne moete znati, jer vam je srce zaslepljeno. Moliu se za vas. Ne znam zato, ali tada u meni neto prekipe. Poeh da viem iz sveg glasa, da ga vream, i rekoh da ne treba da se moli. Zgrabih ga za okovratnik mantije. S gnuanjem pomeanim sa radou i gnevom izlih na njega sve to mi je bilo na

srcu. Izgledao je tako siguran, zar ne? Pa ipak, nijedno od tih uverenja nije vredelo ni prebijene pare. Nije ak bio siguran da je iv, jer je iveo kao mrtvac. Ja sam izgledao praznih ruku, ali bio sam siguran u sebe, siguran u sve, sigurniji od njega, siguran u svoj ivot i u smrt koja e doi. Da, imao sam samo to, ali drao sam bar tu istinu onoliko koliko je i ona mene drala. Bio sam u pravu, jo jednom sam bio u pravu, i opet sam bio u pravu. iveo sam tako, a mogao sam iveti i drukije, inio sam ovo, nisam inio ono. Nisam radio ovakvu stvar kad sam radio onakvu. A posle? Bilo je to kao da sam za sve vreme oekivao ovaj trenutak i svitanje kada e me pogubiti. Nita, nita nije bilo vano i dobro sam znao zato. I on je isto tako znao zato. Sa dna moje budunosti, za itavog ovog besmislenog ivota koji sam provodio, dopirao je do mene, kroz godine koje jo nisu dole, neki tajanstveni dah i on je na svom putu unitavao sve to su mi tada predlagali u jo nestvarnijim godinama koje sam proiveo. ta me se tie smrt drugih, ljubav neke majke, ta me se tie njegov bog, ivotni put i sudbina koje je ovek izabrao, poto jedna jedina sudbina treba ba mene da izabere i sa mnom milijarde povlaenih, koji se kao i on izdaju za moju brau. Da li je razumeo, da li je razumeo? Svi su povlaeni. Postoje samo povlaeni. I ostali e takoe jednoga dana biti na smrt osueni. I on e biti osuen. ta mari ako je optueni zbog ubistva bio pogubljen zato to nije plakao na pogrebu svoje majke? Salamanov pas vredi isto toliko koliko i njegova ena. Ona mala ena automat isto je toliko kriva kao i ona Parianka koja se udala za Masona ili Marija koja je elela da se za mene uda. ta mari to mi je Remon bio drug ili Selest koji vredi vie od njega? ta mari to Marija danas daje usne nekom novom Mersou? Shvata li, dakle, taj osuenik da sa dna moje budunosti . . . Guio sam se viui sve ovo. Ali ve su mi uvari istrgli ispovednika iz ruku i zapretili mi. On ih je, meutim, smirio i za asak me nemo posmatrao. Oi su mu bile pune suza. Okrenuo se i nestao.

im je otiao, smirio sam se. Bio sam iznemogao i bacio sam se na svoj leaj. Mislim da sam spavao, jer kad sam se probudio, svetlost zvezda obasjavala mi je lice. Do mene je dopirao um polja. Mirisi noi, zemlje i soli osveavali su mi slepoonice. udesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima. Pri kraju noi zavijale su sirene. Objavljivale su odlazak u svet, prema kome sam sada bio zauvek ravnoduan. Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na majku. Uinilo mi se da sam razumeo zato je na kraju ivota nala verenika, zato se pretvarala da ponovo poinje. Tamo, tamo takoe, oko onog doma u kome su se ivoti gasili, vee je bilo kao melanholini poinak. Tako blizu smrti majka mora da se oseala osloboenom i spremnom da ponovo sve preivi. Niko, niko nema prava da plae nad njom. I ja sam se osetio spremnim da sve ponovo preivim. Kao da me je ovaj veliki gnev oistio od zla, oslobodio nade u ovoj noi prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodunosti sveta. Iskusivi da je toliko slina mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srean i da sam to jo i sada. I da se samo sve svri, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poelim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me doekaju s povicima mrnje.