David Albahari

32

Esej o ni~emu



edan moj prijatelj, prozni pisac, zna napamet tri ili ~etiri poslednje stranemonologa Molly Bloom. Nau~io ih je, kaže, pre mnogo godina da bi ostavioutisak na devojku koja mu se dopadala, ali kada je završio recitovanje monologa,devojka je ustala i ćutke otišla. Verovatno je otišla, kažem, zato što Molly nakraju kaže “da”; da je rekla “ne”, možda biste i dalje bili zajedno. Moj prijateljodmahuje glavom. Ne bismo, kaže, jer da je Molly rekla “ne”, promenio bih to u“da”. Gledam ga nepoverljivo i pitam: A Joyce, šta bi radio s njim? Ništa, kažemoj prijatelj, jer koliko je njemu poznato, Joyce je odavno umro, osim ako ja neznam nešto novo? Ne znam ja ništa, kažem. Sada moj prijatelj odmahuje glavom.Onda kaže da moram da ga razumem, jer doista je želeo da ta devojka kaže “da”.Kada je rekla “ne”, svet se ugasio u njemu kao kakva islužena planeta. Ali, kažem,ona nije rekla “ne”, ćutala je. Nije rekla, kaže moj prijatelj, ali je sigurno takomislila, jer zašto bi ina~e otišla? Možda upravo zbog toga, kažem, što je pomislila“da” i o~ekivala da je zaustaviš, što ti nisi u~inio. U tom slu~aju, kaže moj prijatelj,ceo njegov život je jedna velika greška, odnosno, jedno veliko ništa.



Malo posle, on odlazi dok ja ostajem sa pitanjem da li život, bilo ~iji život,može da bude greška? Da li doista postoje trenuci u kojima jedna nepromišljenare~ ili lakomisleni pokret pretvaraju život u grešku? Znam da to zvu~i kao po~etakrazgovora o sudbini, ali uopšte ne pomišljam na sudbinu u ovom trenutku.Uostalom, kada je o sudbini re~, odavno sam se odlu~io za tuma~enje koje je daobiolog Jean Monnet: Sudbina postoji, ali pod uslovom da se događa. Dakle, sudbina

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

330

nije unapred data, već mora da se odigra, odnosno, ona nastaje kao proizvod našihslobodnih izbora i kada se oni odigraju, tada sudbina postaje nepromenljiva.Moje pitanje, međutim, ne odnosi se na sudbinu, već na trenutak u kojemnaš dotadašnji život kreće drugim pravcem, odnosno, kada nešto u tolikoj meriuti~e na nas da, hteli to ili ne, menjamo smer naše plovidbe i, iako smo i daljeu mornarskom odelu, postajemo nešto drugo. U tom smislu, promena koju jepomenuo moj prijatelj postaje potpuno prihvatljiva: do jednog trenutka, uverenu uspeh Mollynog monologa, spremao se da proživi svoj život na određen na~in,ali ako je doista pogrešno protuma~io devoj~in postupak, onda će njegov životnajvećim delom predstavljati odstupanje od onoga što je njegov život mogaoda bude. Zvu~i zapetljano, ali neke stvari su takve i što više pokušavamo daih raspetljamo, sve više se beznadežno zapetljavamo, tako da u ovom trenutkunisam uopšte siguran šta je moje polazište. Imam li uopšte neku polaznu ta~ku ilisam, kao u kakvoj kratkoj pri~i, jednostavno kro~io na pokretnu traku sadašnjegtrenutka?

In medias res

, naravno, jer druga~ije i nije moguće.



Pri~a o mom prijatelju trebalo je da posluži kao uvod u temu o kojoj samdoista hteo da pišem. Naime, nameravao sam da pišem o “ništa” , ali zavela meje pri~a mog prijatelja, koja je trebalo da posluži kao zbirka primera (“ništa” se unjoj pojavljuje tri puta), međutim, otrgla se i po~ela da živi svojim životom. Tako je“ništa” postalo “nešto”, kako se već obi~no događa. U stvari, onog trenutka kadapo~nemo da govorimo o “ništa”, ono po~inje da iš~ezava. “Ništa” postoji samokada je samo, izdvojeno, udaljeno od svega ostalog. Da li to zna~i da je “ništa”sasvim nedostupno, budući da je dovoljna samo jedna pomisao da ono po~neda iš~ezava? Ne, ne da iš~ezava već sasvim suprotno – da nastaje. “Ništa” je, utom slu~aju, neostvareno “nešto”, ali kako je onda uopšte stvoreno “ništa”? Našta je mislio onaj koji je stvorio sve oko nas (ukoliko je to doista bio on) kada jerekao “ništa”, u šta je bio uperen njegov kažiprst? I zar već sama re~ nije ozna~ilapromenu, odnosno, doprinela da imenovano bude nešto drugo?U međuvremenu, neko je pitao da li mislim na “ništavilo”. Ne mislim. U stvari,mislim da ne mislim. Za mene, “ništavilo” je stanje u koje naš duh ili mentalni sklopmože da uplovi ukoliko ispuni određene preduslove, dok je “ništa” doista ništa.

Zeni~ke sveske

331

Recimo, “ništa” nije “nula”, jer je i “nula”, poput “ništavila”, nešto. “Ništa” je “ništa”,nema drugog objašnjenja. “Ništa” je ono na šta mislimo kada kažemo “sve ili ništa”,dakle, ne samo odsustvo svega već postojanje ni~ega. Jezik, primećujete li, većpo~inje da se sapliće, jer je naš jezik kabast kada su u pitanju negacije, odnosno, unašem jeziku negacija se udvaja. Ne može se reći “Vidim ništa”, već se mora, krajnjeapsurdno, uvesti negacija i u glagolski oblik, odnosno, mora se reći: “Ne vidimništa.” Umesto “Pri~am ništa”, sleduje “Ne pri~am ništa”, dok “Imam ništa” morada bude “Nemam ništa.” Zašto se jezik odupire? Oseća li nešto što nama izmi~e? Uengleskom jeziku, na primer, negacija se ne udvaja i nema razlike (u formi re~enice)između “I see something” (Vidim nešto) i “I see nothing” (Vidim ništa). Glagol tudominira re~enicom, odnosno, gleda se i kad se nešto vidi a i kad se ništa ne vidi.Eto, ponovo se tu javila dvostruka negacija, premda je sada osećam kao potvrdutvrdnji izre~enih nešto ranije. Mislim na tvrdnju da je naš jezik kabast u nekimsituacijama. Njegova kabastost najbolje je izražena upravo kabastošću same re~ikojom je ona prikazana. Kabast jezik, to baš lepo zvu~i, iako ne verujem da bi lingvistito prihvatili kao odrednicu kvaliteta nekog jezika. Ali, zašto da ne? Nameštaj može dabude kabast i nepodesan za selidbe, dok bi kabast jezik bio onaj koji je nepodesan zau~enje i koji se stalno širi i rasplinjava umesto da se sažima.



Jezik je, u stvari, jedno veliko ništa. Ne, ne jezik, jezik je ipak nešto, jer jezapisan, klasifikovan i ima za sobom dokumentovanu istoriju. Mislio sam nagovor, na sam ~in izricanja re~i, na pitanje (do kojeg bismo ranije ili kasnijesvakako došli) ko govori, zašto i kako, i da li doista govori samo jedan subjekt iliih u isto vreme ima nekoliko u nama, u svakom od nas? Kada pišem pri~u, kadaod “ništa” pravim “nešto”, koliko glasova, tj. govora, istovremeno teku u meni?Ako kažem, recimo, “knjiga o ništa”, ko me ispravlja govoreći “ne, ne ‘knjiga oništa’ već ‘knjiga ni o ~emu’”? Znam da sam ja onaj koji odmah to poništava, jer“ništa” ne bi trebalo da se menja, ali ko se onda oglašava tvrdnjom da ‘igram igruu kojoj sam pravim pravila onako kako meni odgovara’? Previše je pitanja, ~ujese još jedan glas, toliko autoritativan da moram da zaćutim, a u tome se krijenevolja, jer ukoliko budem ćutao, tekst će ćutati takođe.Stoga brzo nastavljam da govorim i, da ne bih gubio vreme, odlazim u biblioteku,gde nalazim knjigu pod naslovom koji sam pomenuo u prethodnom pasusu:

The