UNIVERZITET SINGIDUNUM

PRIRUNIK ZA POLAGANJE PRIJEMNOG ISPITA

Fakultet za primenjenu ekologiju Futura

Beograd, 2011.

PRIRODNE NAUKE

BIOLOGIJA: nauka o ivom

Definicija Biologija je nauka o ivotu, a to znai da prouava karakteristike i ponaanje organizama sa aspekta preivljavanja (opstanka) vrsta i individual kao i interakcije izmedju ivih bia medjusobno i ivih bia i spoljanje sredine. Biologija je sistem integrisanih prouavanja mnogobrojnih akademskih disciplina koje omoguavaju razumevanje fenomena ivota sa svih aspekata i kroz iroku skalu veliina. Nauka je objektivan, logian i ponovljiv nain razumevanja principa koji deluju u prirodi. Ona nije dogma ve dinamini process istraivanja i potvrdjivanja. Da bi se neko bavio naukom mora poznavati pravila igre odnosno metode istraivanja, koja su takodje podlona promenama u vremenu (na primer razvojem noivih tehnologija). U nekim naunim disciplinama (taksonomija) laboratorijski eksperimenti nisu neophodni ve se nakom formiranja hipoteze vre dodatna posmatranja i sakupljanja materijala sa raznih lokacija i na osnovu njihove obrade dolazi do zakljuaka. Svaki nauni metod, pa i bioloki, sadri odredjene elemente: 1. Posmatranje kojim se uoava problem 2. Hipoteza koja predstavlja jedno ili vie moguih tumaenja uoene pojave 3. Eksperiment provera hipoteze pod kontrolisanim uslovima tj. uz to manji broj promenljivih 4. Zakljuak kojim se hipoteza potvrdjuje ili odbacuje ili se modifikuje (to zahteva ponavljanje prethodnih koraka). Kada je hipoteza vie (mnogo) puta testirana i potvrdjena sa neznatnim odstupanjima postaje teorija, npr Teorija evolucije. Zakon predstavlja vii nivo na kojem se utvrdjuju principi na kojima se zasniva univerzum, na primer zakoni termodinamike, Njutnov zakon gravitacije. Bioloke discipline Fenomen ivota se prouava od nivoa atoma i molekula (gde je u osnovi veza biologije sa fizikom i hemijom), do nivoa kosmikih prostranstava gde je veza sa astrobiologijom (ksenobiologijom) koja spekulie o mogunostima nastanka i razvitka ivota izvan planete Zemlje. Osim biologije kao fundamentalne nauke koja se bavi principima i mehanizmima, snano je razvijena primenjena biologija kroz irok spektar disciplina i ljudskih delatnosti (medicina, farmacija, proizvodnja hrane, arhitekturai gotovo sve to se moe sresti u ovekovom okruenju). Poredjane po rastuoj skali veliine objekata prouavanja osnovne bioloke discipline su: molekularna biologija, biohemija i molekularna genetika, na nivou molekula; citologija, na nivou elije; fiziologija anatomija i histologija, na multicelularnom nivou; biologija razvia, na nivou individue (organizma); genetika prouava prenoenje osobina sa roditelja na potomke; etiologija prouava ponaanje grupa organizama; sistematika grupie organizme a njihovo razvie evoluciona biologija na multi-species nivou, dok se odnosi ivih organizama na svim nivoima organizacije sa ivotnom sredinom prouavaju u okviru ekologije. Strana3

Principi biologije Za razliku od, recimo, fizike, biologija kao nauka prouava fenomene koji se esto ne mogu objasniti matematikim zakonitostima. U biologiji su zato prihvaeni osnovni principi i koncepti koji omoguavaju razumevanje fenomena ivota. Ovi principi, ba kao i zakoni fizike deluju i onda kada ljudi ne znaju za njih i kada pokuavaju da ivi svet prilagode svojim potrebama kao i kada je ugroavaju svojom nepanjom. Osnovni principi biologije su: 1. univerzalnost (slika 1) 2. evolucija 3. diverzitet (raznolikost) 4. kontinuitet 5. homeostaze 6. interakcije

Slika. 1. Primer bioloki univerzalnog procesa glikoliza

Ovi principi su osnova optih teorija na kojima se zasniva moderna biologija: 1. Teorija o eliji 2. Teorija evolucije putem prirodne selekcije 3. Teorija o genima 4. Teorija o homeostazama Robert Huk (1635-1703), je prvi koristei mikroskop otkrio eliju. Mattias Schleiden (1838) zakljuio je da se sva biljna tkiva sastoje iz elija. 1839, Theodore Schwann je doao do istog zakljuka za animalnu eliju. Rudolf Virchow, 1858, je kombinovao ove zakljuke sa svojim da svaka elija nastaje od prethodne elije i na taj nain formulisao teoriju o eliji. Tako se moe pretpostaviti neprekidni lanac elija unazad od naih do prvobitnih elija pre oko 3,5 milijardi godina. elijska teorija glasi da se sva iva bia sastoje od elija koje nastaju od prethodnih elija.

Strana4

Slika 2. Drvo ivota

Ovo ini vezu sa Teorijom Evolucije jer znai da se celokupni ivot na Zemlji razvio od zajednikog pretka u procesu prirodne selekcije (Charles Darvin 1859. u knjizi Poreklo vrsta). Prirodna selekcija znai da se sluajno nastale mutacije genetskog materijala u toku istorije prenose na potomke. Kako istovremeno dolazi i do promena u okruenju, samo neke od njih dovode do uspenog preivljavanja i ostavljanja fertilnog potomstva (adaptacije) i dalje se mogu diferencirati u nove vrste (specijacija) (slika 2). 1953. James Watson and Francis Crick su razvili model DNA (dezoksiribonukleinske kiseline) hemijski molekul koji je fiziki prenosilac gena. Pretpostavili su mehanizam replikacije DNA i njegovu vezu sa sintezom proteina. Ovo predstavlja centralnu dogmu molekularne biologije. Informacija se sa DNA prepisuje na RNA (ribonukleinsku kiselinu) a sa ove na protein (slika 3). Homeostaza predstavlja dinamiku ravnoteu uslova pri kojima organizam moe da funkcionie. Najznaajniji uslovi su temperatura, pH i transfer energije. Zakoni termodinamike objanjavaju transfer energije koji je osnova ivota na Zemlji. To su zakon o odranju materije i energije i zakon o entropiji.

Slika 3. Votson (levo) i Krik (desno), pored modela DNA (levo) i ematski prikaz molekula DNA (Desno)

Strana5

BIODIVERZITET Teorija evolucije i teorija o eliji su dale osnovne karakteristike ivih bia. Koristei Lineov hijerarhijski klasifikacioni sistem dolazi se do pet carstava ivih organizama. Pri tome neemo u ovom momentu razmatrati viruse jer oni nemaju sve karakteristike ivih bia. Po nekim klasifikacijama postoji i 6. carstvo Archea. Prema nivou bioloke organizacije mogu se razlikovati: Protobionti acelularni oblici ivota, prokarioti- imaju elijsku organizaciju ali nemaju diferencirano jedro i organele i eukarioti koji su celularni organizmi. Protobionti obuhvataju grupe virusa, rikecija i arheje koji nemaju elijsku gradju ali imaju nasledni materijal i koji su obligatni intracelularni paraziti i postoje polemike da li su uopte ivi organizmi. Arheje su morfoloki sline bakterijama ali su molekulski sline eukariotima pa se mogu smatrati njihovim direktnim pretkom. MONERA je najprimitivnije carstvo koje obuhvata ive organizme najslinije izumrlim fosilima. Organizmi iz ove grupe ne poseduju membranama okruene organele - to su prokarioti: bakterije - eubakterije i modrozelene alge (modrozelene bakterije) cijanobakterije. Najprimitivnija grupa, arheobakterija je danas ograniena na mali broj stanita kao sto su vrui potoci i uopte stanita sa malom koncentracijom kiseonika. (slika 4).

Slika 4. Jednostavna ema drveta ivota PROTISTA su najstarije carstvo eukariota (eukarioti sadre organele ograniene membranama koje omoguavaju kompartmentalizaciju i odvajanje funkcija na odvojenim mestima). Najznaajnija osobina im je to su iz ove grupe diferencirala ostala carstva biljke, ivotinje i gljive. Najvee grupe protista su alge, euglene, ciliate, protozoe i biari. FUNGI (GLJIVE) obuhvataju vieelijske, jednoelijske heterotrofe (energiju uzimaju od drugih organizama, ivih ili mrtvih = hrane se organskom materijom), esto imaju multinuklearne elije. Ekoloki znaaj gljiva se ogleda u razgradnji organske materije, to Strana6

ine zajedno sa nekim bakterijama i tako uestvuju u recikliranju nutrijenata. Ekonomski, gljive se koriste kao hrana, proizvode antibiotike a takoe su i vrlo znaajni paraziti. PLANTA (BILJKE) obuhvataju vieelijske organizme koji su autotrofni (proizvode hranu u procesu fotosinteze konverzijom suneve energije u hemijsku). Ekoloki to su producenti organske materije (zajedno sa fotosintetikim predstavnicima Monera i Protista) i baza lanaca i mrea ishrane (FOOD VEBS). Ekoloki su producenti organske materije, ekonomski obezbedjuju hranu, gradjevinski materijal, papir, droge... ANIMALIA (IVOTINJE) obuhvataju vieelijske heterotrofe koji se bar u nekom periodu ivota kreu. Ekoloki to su konzumenti koji se dele na herbivore (biljojede) i carnivore (mesojede), a ovek i jo neke vrste su omnivore. Ekonomski obezbedjuju hranu, transport, zabavu, industriju. KAKTERISTIKE IVIH BIA 1. Organizacija Sistem je organizovan tako da se sva iva bia sastoje od elija koje sadre organele, organele sadre molekule..... 2. Homeostaza oznaava odravanje ravnotee unutranje sredine u pogledu temperature, reakcije pH, sadraja vode. 3. Adaptabilnost je prilagodjavanje ivih organizama uslovima spoljanje sredine i osnova je Darvinove teorije evolucije 4. Reprodukcija i nasleivanje svaka elija nastaje od elije u procesu aseksualnog (bez rekombinacije genetskog materijala) ili seksualnog (uz rekombinaciju genetskog materijala) razmnoavanja. Najvei broj ivih organizama koristi dezoksiribonukleinsku kiselinu DNA kao fiziki nosa genetske informacije. Samo poneki organizmi, recimo retrovirusi u koje spada i HIV, za to koriste ribonukleinsku kiselinu RNA. 5. Rast i razvie Svi ivi organizmi rastu, ak i jednoelijski. im se formira u procesu deobe elija je mala, zatim raste i diferencira se u zrelu eliju. Vieelijski organizmi prolaze kroz komplikovan proces diferencijacije i organogeneze. Organizam raste sve dok su procesi anabolizma dominantni nad procesima katabolizma. Intenzitet rasta opada se starenjem. Rast se inhibira nepovoljnim uslovima kao to je nedostatak hrane, vode, prisustvo otrovnih materija ili prekomerne radijacije. Starenje je lagani tok elijske degradacije koji redovno dovodi smrti kao prestanka intracelularne aktivnosti. 6. Promet energije sa sastoji od anabolizma (sinteza organske materije) i katabolizma (razgradnja) svi organizmi koriste energiju adenozin tri fosfata za svoje potrebe bez obzira na njeno poreklo (suneva energija, hemijska ili biohemijska) 7. Nadraljivost obuhvata detekciju i odgovor na stimuluse (signale) koji mogu biti razliite po prirodi, a spoljanji i unutranji po mestu nastanka. 8. Interakcije se javljaju izmedju ivih bia medjusobno ili sa spoljanjom sredinom. NIVOI ORGANIZACIJE IVOG SVETA Biosfera obuhvata sva iva bia u interakciji sa njihovim okruenjem. Prostire se svuda gde ima ivota od najviih slojeva atmosfere do najdubljih predela okeana, povrine zemljita. Planeta Zemlja se dakle deli na atmosferu, litosferu hidrosferu i biosferu. Ekosistem pretstavlja interakciju najmanjih grupa organizama kako medjusobno tako i sa spoljanjom sredinom. Biolozi uvek govore o medjusobnim odnosima ivih bia. Po Strana7

Darvinovoj teoriji organizmi se adaptiraju na uslove ivotne sredine a takodje se moraju adaptirati i na adaptacije ostalih organizama. Ekosistem se karakterie protokom materije i energije o kojima e biti vie rei kasnije. Zajednice su odnosi izmedju grupa razliitih vrsta. Na primer: zajednica pustinje sa sastoji od zeeva, kojota, zmija, ptica, sitnih glodara i kaktusolikih biljaka...Neke vrste zajednica su tundre, listopadne ume, etinarske ume, livade i panjaci, tropske kine ume, stepe, savane, sve su terestrine. Primer vodenih biocenoza su slatkovodne, zajednica na primer potoka, obala jezera, dna jezera i druge, morske (priobalje, dno, puina). Vrste predstavljaju grupe slinih individua koja mogu da ostave fertilno potomstvo. Deava se da se ova karakteristika ne uzima u obzir ve samo morfologija, to nije dopustivo. (Slika 5) Populacije grupa organizama iste vrste koje su u mogunosti medjusobnog parenja jer se razvijaju na istom mestu. Individue predstavljaju jednu ili vie elija okarakterisanih jedinstvenom DNA informacijom. Individue se dakle jednoelijske ili multielijske. Multicelularne individue sadre specijalizovane tipove elija, tkiva, organa i organskih sistema koji vre specijalizovane funkcije. Organski sistemi vre zajedniku funkciju. Na primer sistem organa za varenje, ili za reprodukciju. Organi multicelularnih organizama su grupe elija i tkiva koje zajedno vre neku funkciju (primer srce) Tkivo multicelularnih organizama je grupa elija koje vre odreenu funkciju, na primer miino tkivo ivotinja, ili sprovodno tkivo biljaka. elija je jedinica gradje ivih bia. Svaka se karakterie naslednim materijalom (DNA ili ree RNA), energetskim sistemom, strukturom okruenom membranom. Organele su delovi elije koji obavljaju specifine funkcije. Na primer ribozomi su mesta sinetze proteina, mitohondrije se energetska mesta.

Strana8

Slika 5. Nivoi organizacije ivota KLASIFIKACIJA IVIH BIA Sistematika je bioloka disciplina koja opisuje organizme i klasifikuje ih u odreene sisteme na osnovu slinosti i razlika. Uporeivanje odlika moe se odnositi na morfoloke, anatomske, fizioloke, biohemijske, genetike, ekoloke i biogeografske karakteristike. Danas najzastupljeniji kodeks klasifikacije je binarna nomenklatura koju je osmislio Karl Line sa ciljem omoguavanja komunikacije naunika koji inae govore razliitim jezicima. Line je svakoj vrsti dao latinsko i jedinstveno binominalno ime koje ine dve rei: prva uvek oznaava rod kome vrsta pripada, a druga re oznaava ime same vrste (Viola silvestris, Viola oznaava ime roda ljubiica, dok je silvestris vlastito ime te vrste umska). Osim isticanja razliitosti i specifinosti svake vrste, binominalni sistem nomenklature istovremeno ukazuje i na slinost i srodnost, odnosno filogenetsku bliskost sa nekim drugim vrstama. Prva re u nazivu vrste uvek ukazuje na srodnost, a druga ukazuje na razliitost. Taksonomija je deo ire discipline sistematike koja se bavi odredjivanjem filogenetske povezanosti organizama. Taksonomske kategorije obuhvataju odreenu grupu organizama na osnovu meusobnih srodnikih odnosa. Grupe organizama sa karakteristinim odlikama po kojima se odvajaju od drugih grupa oznaeni su kao taksoni. Taksoni koji imaju zajednika svojstva, grupiu se u taksone vieg reda. Klasifikacija je upravo svrstavanje organizama u taksone razliitih hijerarhijskih nivoa. Sistematska kategorija je rang ili nivo koji takson ima u klasifikaciji. Osnovna taksonomska kategorija u sistematici je vrsta (species). Vie vrsta koje imaju zajedniko poreklo grupiu se u rodove (genus). Srodni rodovi se dalje grupiu u porodice (familia), bliske porodice formiraju redove (ordo). Redovi su grupisani u klase (classis), a klase u tipove (phylum) (kod ivotinja) ili razdele (kod biljka). Na vrhu hijerarhije nalaze se carstva (regnum) (slika 6). Strana9

Hijerarhijske grupe svih ivih bia poinju vrstama, a zavravaju se carstvima. Danas razlikujemo 5 carstava ivih organizama (prema amerikom ekologu Robertu Vitakeru): carstvo Monera, carstvo Protista, carstvo Fungi, carstvo Plantae i carstvo Animalia (videti na strani 4 i 5).

a)

b)
Slika 6. Primeri sistematizacije i klasifikacije biljne(a) i ivotinjske vrste (b).

Strana10

Imenovanje vrsta i viih taksona se vri prema usvojenim pravilima: 1. Svi taksoni pripadaju viim taksonomskim kategorijama (svaki novootkriveni organizam pripada jednoj vrsti, koja pripda jednom rodu...) 2. Prvo ime koje je dato uvek ima prioritet 3. Svi taksoni moraju imati autora. OSNOVNI POJMOVI I PRINCIPI EKOLOGIJE Ekologija kao nauka osnovni pojmovi Re ekologija potie od grke rei oikos - dom, stanite. Izuavanje prirodnog doma, obuhvata istovremeno prouavanje svih ivih organizama u okviru stanita, svih elemenata koji ine taj dom, kao i svih funkcionalnih procesa u okviru njega; i od reci logos znanje, pojam, uenje, nauka. Dakle, ekologija je nauka koja prouava meusobne odnose ivih bia i ivotne sredine, ili tanije - to je nauka koja izuava odnose ivih bia prema sredini u kojoj ive, odnos sredine prema ivim biima i meusobni odnos ivih bia u odreenoj sredini. Osnovni predmeti ekologije kao nauke su: ivo bie, ivotna sredina i odnosi izmeu ivog bia i ivotne sredine. Naziv ekologija prvi je uveo nemaki biolog Ernest Hekel 1866. godine. Meutim osnivaem ekologije kao bioloke discipline moe se smatrati uveni engleski biolog arls Darvin, rodonaelnik nauke o organskoj evoluciji. U svom poznatom delu Poreklo vrsta iz 1859. Godine, Darvin pored pojmova adaptacije i prirodnog odabiranja ukljuuje i pojam borbe za opstanak, koji obuhvata splet uzajamnih odnosa izmeu ivih bia i izmeu ivih bia i okolne neive sredine. Kako je predmet izuavanja ekologije ivotna sredina, to se ekologija moe shvatiti i kao nauka o oblicima borbe za opstanak u najirem smislu. Ekologija je multidisciplinarna oblast nauke nauka o domainstvu (ekonomiji) ivih bia. Ona je osnova i pristup nauci o ivotnoj sredini. Savremena ekologija pri reavanju problema kojima se bavi polazi od injenice da je priroda organizovana stupnjevito hijerarhijski. Zato se ivi sistemi mogu izuavati na razliitim nivoima organizacije i sloenosti: biomolekuli organele elije tkiva organi organski sistemi jedinke populacije ivotne zajednice ekosisitemi biomi biosfera. Ekologija pre svega prouava sloenije bioloke sisteme koji postoje kao realne celine u prirodi. Podela ekologije U odnosu na nivo organizacije biolokih sistema: 1. Sinekologija prouava ivotne zajednice (Biocenologija, Fitocenologija, Zoocenologija) i ekosisteme (Ekosistemologija); 2. Demekologija ( o preivljvanju) Populaciona ekologija; 3. Idioekologija (o odnosima, adaptacijama) Autekologija, ekologija vrste. Po prirodi ivotne sredine: - terestrina, - marinska, - slatkovodna i - kosmika. Po objektu istraivanja: - fitoekologija (ekologija biljaka) Strana11

- zooekologija (ekologija ivotinja) - ekologija oveka - mikrobijalna ekologija (ekologija mikroorganizama) - ekologija gljiva i - socijalna ekologija. Po nameni: - fundamentalna (sve predhodne) i - aplikativna (primenjena). A. ODNOSI IZMEU ORGANIZAMA I SPOLJANJE SREDINE Svako ivo bie vezano je za svoju bliu ili dalju okolinu. Ono ne bi moglo da opstane izdvojeno iz sredine kojoj pripada i bez onih ivotnih uslova koji mu omoguavaju opstanak. ivotna sredina obuhvata sve ono to okruuje organizam i neposredno ili posredno deluje na njegov rast, razvie, razmnoavanje i duinu ivota. ivotna sredina organizma podrzumeva skup raznovrsnih ekolokih faktora spoljanje sredine u odgovarajuem prostoru. U ivotnoj sredini organizmi nalaze osnovne uslove za ivot: energiju, hranu, vodu i mineralne elmente. Ekoloki faktori predstavljaju skup razliitih uticaja koji dolaze iz spoljanje sredine i mogu biti: abiotiki i biotiki. U novije vreme se od biotikih, kao posebna grupa poznaaju izdvaja i antropogeni faktor, odnosno uticaj oveka. Osnovne osobine ekolokih faktora su: deluju kompleksno (kao celina), neprekidno se menjaju u vremenu i prostoru, meusobno su uslovljeni. Abiotiki faktori predstavljaju kompleks svih fiziko-hemijskih uslova sredine (skup faktora neorganske sredine) i mogu biti: klimatski (svetlost, toplota, vlanost, vazduh (vetar)), edafski karakteristike zemljita (fizike, hemijske i bioloke), stene i pedoloka podloga, orografski karakteristike reljefa (nadmorska visina, nagib terena, stepen razuenosti reljefa, itd.) Biotiki faktori obuhvataju kompleks meusobnih dejstava svih ivih organizama. To su organski faktori ive prirode ije dejstvo moe da bude veoma sloeno, i podrazumevaju meusobne interakcije i uticaje ivih bia (biljke, ivotinje i ovek) koje oni vre na datu jedinku, odnosno organizam. Sve biljke i ivotinje uslovljene su ivotnom delatnou drugih organizama. Na taj nain oigledno je da biljke mogu delovati jedne na druge uzajamni odnosi biljaka kao to su simbioza, parazitizam idr. Meu ivotinjama postoje uzajamni odnosi koji se najjasnije ogledaju u lancima ishrane, mada su prisutni i drugi odnosi kao to su simbioza, komensalizam (jedan organizam ima koristi,a drugi je neutralan) i parazitizam. Sa druge strane, biljke mogu delovati na ivotinje, a ivotinje na biljke. Efekat delovanja ekolokih faktora zavisi ne samo od vrste ve i od intenziteta njihovog dejstva na organizam (visoka ili niska temperature, jaka svetlost ili mrak). Svi organizmi su se tokom evolucije prilagoavali (adaptirali) na odreeni opseg (dijapazon) dejstva pojedinih faktora. Ipak, za svaki organizam, bilo da je to biljka, ivotinja ili mikroorganizam, postoji Strana12

tano odreen intenzitet optimalnog dejstva ekolokog faktora. Smanjivanje ili pojaavanje delovanja faktora sredine u odnosu na ovaj optimalni opseg dejstva smanjuje ivotnu aktivnost organizma. Kada dejstvo faktora dostigne minimalne vrednosti, nestaju neophodni uslovi opstanka i nije mogua dalja egzistencija organizma. Granice izvan kojih vie nije mogu opstanak organizma nazivaju se donja (minimum) i gornja (maksimum) granica izdrljivosti. Najpovoljnije dejstvo ekolokog faktora na ivotnu aktivnost organizma oznaava se kao optimum, a najnepovoljnije dejstvo kao pesimum. Svojstvo, odnosno sposobnost prilagoavanja vrste na odreeni opseg (dijapazon) dejstva faktora sredine naziva se ekoloka valenca, odnosno ekoloka plastinost ili tolerancija vrste. Minimum, maksimum i optimum predstavljaju kardinalne take ekoloke valence. to je iri opseg kolebanja dejstva ekolokog faktora u ijem okviru data vrsta moe da opstane, to je ira i njena ekoloka valenca. Prema irini ekoloke valence organizmi se dele na: eurivalentne i stenovalentne. Eurivalentni (gr. eurys = irok) su organizmi sa irokom ekolokom valencom i opstaju u uslovima irokog variranja ekolokog faktora, dok stenovalentni (gr. stenos = uzak) imaju usku ekoloku valencu, i kod njih je izraena specifinost na odreene uslove sredine. Eurivalentni organizmi poseduju iroke mogunosti prilagoavanja to im omoguava opstanak u vrlo razliitim sredinama. Nasuprot njima su vie ili manje specijalizovani stenovalentni organizmi. U spoljanjoj sredini, gde se ekoloki faktori uzajamno uslovljavaju; nijedan pojedinani faktor ne postie svoje optimalno dejstvo nezavisno od ostalih faktora. Najea situacija u prirodi jeste vee ili manje odstupanje od optimalnih uslova ivota. to je odstupanje vee, to su uslovi za opstanak neke vrste manje povoljni. Samo jedan jedini ekoloki faktor, ije se dejstvo pribliava maksimumu ili minimumu, moe da onemogui opstanak nekog organizma na odreenom mestu. Ekoloki faktor tada postaje ograniavajui (limitirajui) faktor koji uslovljava opstanak iako su svi drugi faktori optimalni. 1) Adaptacije i ivotna forma Postoji tesna veza izmeu prirode spoljanjih faktora i grae organizama, odnosno izmeu specifinih tipova ivotne sredine i odgovarajuih ivotnih oblika, tj. Njihove spoljanje i unutranje grae. Sve prilagoenosti oragnizama za opstanak u razliitim uslovima sredine nastale su tokom evolucije. Ekoloko prilagoavanje je reakcija ivih bia na promenljive uticaje sredine to im omoguava opstanak. Karakteristike vrste nastale tokom evolucije a uslovljene naslednom osnovom nazivaju se adaptacije (prilagoenosti). Proces prilagoavanja je postepen i adaptivne osobine se razvijaju u skladu sa uslovima sredine. Adaptacije su uvek u skladu sa stanitem u kome ive i odraavaju karakter samog stanita. ivotno stanite ili biotop je deo naseljenog prostora na Zemlji koji se odlikuje specifinom kombinacijom ivotnih uslova (ekolokih faktora). ivotna forma (ekoloka forma) nastaje kao skup svih adaptivnih odlika na odreene uslove sredine koje se javljaju kod organizma jedne vrste kao odgovor na uticaje ekolokih faktora. ivotna forma ve na prvi pogled ukazuje na uslove sredine na koje su organizmi prilagoeni. Ona se ostvaruje na osnovu genetskih mogunosti vrste u toku dugotrajnog prilagoavanja na uslove spoljanje sredine. Pojava da meusobno veoma udaljene vrste imaju sline morfoloke i fizioloke osobine, ukazuje da su se one na slian nain prilagoavale istim uslovima sredine, pa su ostvarile istu ekoloku formu. Nasuprot tome, Strana13

esto se u okviru srodnih vrsta sreu sasvim razliite ivotne forme jer te vrste ive u razliitim uslovima sredine (dabar, veverica, slepo kue (glodari) ive u razliitim uslovima sredine i prilagoavanjem su dobili posebne morfoloke i fizioloke odlike, posebne ivotne forme). Bogatstvo i raznovrsnost ivog sveta u pogledu razliitih tipova ivotnih formi moe se ilustrovati mnogobrojnim primerima: kod biljaka su to ivotne forme drvea, bunova, trava itd.; kod ivotinja slatkovodne, podzemne, umske, pustinjske itd. forme B. POJAM POPULACIJE I NJENE ODLIKE Populacija je grupa jedinki iste vrste koje naseljavaju odreeni prostor i mogu meusobno da se razmnoavaju dajui potomstvo. U prirodnim uslovima retko se mogu nai jedinke koje itav ivot provode izolovano. Sve jedinke jedne vrste, koje naseljavaju jedno stanite, uspostavljaju odreene meusobne odnose i odnose sa spoljanjom sredinom. Tako ine bioloki sistem koji se naziva populacija. Sve bioloke vrste postoje u prirodi u obliku populacija, pri emu je svaka vrsta predstavljena odreenim brojem populacija. Tako npr., populaciju predstavljaju sve jedinke maslaka na jednoj livadi, divlje svinje u jednoj umi ili slepi mievi u jednoj peini. Osobine populacije Svaka populacija je vrlo pokretan, dinamian sistem. Ona je u stalnom kretanju, kako u prostoru tako i u vremenu. Zato se i moe govoriti o dinamici populacije, pri kojoj se pod uticajem spoljanjih i unutranjih (tj. u populaciji) faktora menjaju mnoge bitne osobine same populacije. Populacija svake organske vrste odlikuje se i odgovarajuom strukturom. Odlike svake populacije su: gustina (veliina), prostorni raspored, natalitet, mortalitet, uzrasna struktura i rastenje. Gustina populacije Broj jedinki (ili njihova biomasa) po jedinici povrine ili zapremine koju naseljavaju predstavlja gustinu populacije. Brojnost se izrazito menja tokom vremena, zavisno od uslova spoljanje sredine. U nekim uslovima mnogi organizmi postiu ogromnu brojnost i mogu izazvati pusto u prirodi, kakav je sluaj, npr., sa najezdama skakavaca, gubara ili leptira kupusara. Apsolutna gustina populacije predstavlja ukupan broj jedinki u jednom prostoru, a relativna srednju vrednost broja ili biomase izraunata na jedinicu stvarno naseljenog prostora. Prostorni raspored jedinki u populaciji

Strana14

Jedinke jedne populacije su na odreeni nain rasporeene u stanitu koje naseljavaju. Taj raspored zavisi od ponaanja jedinki i od uslova koji vladaju u stanitu. Tako raspored jedinki u odreenom prostoru moe biti: neravnomeran (sluajan), ravnomeran i grupni. Sluajan raspored je prisutan ako su uslovi u stanitu ujednaeno povoljni. Ravnomeran raspored se retko sree i javlja se samo ako su uslovi u stanitu ujednaeno oskudni. Poto su uslovi u stanitu uglavnom povoljni samo na pojedinim mestima, jedinke se na njima okupljaju u najveem broju. To dovodi do grupnog rasporeda, koji se u prirodi najee sree (slika 7).

a b c Slika 7. Prostorni raspored jedinki u populaciji. a) ravnomeran, b) neravnomeran (sluajni), c) grupni

Natalitet i mortalitet Natalitet (raanje) je produkcija novih jedinki u populaciji (roenih, ispilelih, isklijalih, postalih deobom ili na drugi nain), koje se pridodaju ve postojeim putem razmnoavanja. On je pozitivan faktor rasta populacije. Kapacitet produkovanja novih jedinki specifian je za vrstu i zavisi od uslova sredine. Neki organizmi se razmnoavaju jednom godinje (kao npr. vilin konjic), neki vie puta (npr. glodari), a neki neprekidno (npr. bakterije u povoljnim uslovima sredine). Mortalitet (smrtnost) predstavlja smanjenje broja jedinki u populaciji zbog uginua ili umiranja u odreenom vremenskom periodu. Smrtnost jedinki uslovljena je delovanjem ekolokih faktora (nedostatak vode, kiseonika, pojava grabljivica, bolesti i mnogi drugi), ali i genetikim osnovama organizma. Uzrasna struktura i brojnost populacije Uzrasna struktura obuhvata brojani odnos izmeu jedinki koje se nalaze na razliitim stupnjevima razvia. Kada u populaciji ima vie mlaih jedinki, onda ona raste. Populacija stagnira ili opada (negativan rast) kada su najzastupljenije starije jedinke. Promena brojnosti jedne populacije u odreenom vremenskom periodu je rastenje populacije. Rastenje populacije zavisi od promenljivosti ekolokih faktora, potencijala razmnoavanja kao i odnosa nataliteta i mortaliteta. Potencijalu razmnoavanja se suprostavlja otpor sredine.

Strana15

Humana populacija Ukoliko vrsta zauzima vea prostranstva i naseljava razliita stanita, kao to je to sluaj sa ljudskom vrstom (Homo sapiens), onda je vrsta sastavljena od velikog broja populacija. Kada govorimo o humanim populacijama, onda moemo da mislimo na stanovnike jednog sela, jednog grada, jedne ulice, na jednu generaciju aka i sl. Dananji ovek potie iz male grupe ljudi koja se jo pre 1-2 miliona godina pojavila negde na afrikom tlu. Savlaujui prirodne neprijatelje, prilagoavajui se na razliite uslove sredine humana populacija je doivela eksplozivan razvoj u poslednja tri veka (broj ljudi se preterano mnogo poveao). ovek utie i na populacije drugih vrsta: poveava brojnost jednih, smanjuje ili ak potpuno unitava druge. Menjajui odnose u prirodi, ovek postepeno ugroava i svoj sopstveni opstanak. C. IVOTNA ZAJEDNICA BIOCENOZA ivotnu zajednicu ili biocenozu ine populacije razliitih vrsta biljak, ivotinja, gljiva i mikroorganizama koji ive na istom stanitu. ivotna zajednica se obrazuje tokom dugog vremenskog procesa pri kome dolazi do prilagovanja vrsta i njihove evolucije. Kao to jedinke jedne vrste ne ive izolovano, ve u populacijama, tako i populacije razliitih vrsta na istom stanitu ne ive izolovano ve u zajednicama. Izmeu lanova biocenoze uspostavlja se itav splet razliitih odnosa. Sastav populacija razliitih vrsta u ivotnoj zajednici veoma je specifian. U stanitima u kojima vladaju slini ekoloki uslovi uvek se pojavljuje ista ivotna zajednica (npr. biocenoza jedne bare, planinskog vrha, potoka i dr.). Osobine biocenoze Svaka biocenoza se odlikuje odreenim grupnim osobinama : kvalitativan i kvantitativan sastav strukturna organizacija biocenoze vremenske promene odreeni odnosi ishrane vremenska organizacija biocenoze. Kvalitativan i kvantitativan sastav Kvalitativni sastav biocenoze predstavlja prisustvo i karakteristina kombinacija zastupljenih vrsta. U svakoj biocenozi pojedine vrste se odlikuju svojom brojnou ili biomasom. Vrste koje su najbrojnije daju obeleje biocenozi I oznaene su kao dominantne. One su najbolje prilagoene, imaju pogodnu ivotnu formu, otporne su i jai su konkurenti u borbi za opstanak. U bukovoj umi dominantna vrsta je bukva, a u hrastovoj hrast. Strukturna organizacija biocenoze ogleda se u prostornom rasporedu pojedinih vrsta koje je ine a ispoljava se spratovnou i to pre svega u vertiklanom a manje u horizontalnom pravcu. Spratovnost je prisutna u svim ivotnim sredinama (slika 8).

Strana16

Slika 8. Vertikalna slojevitost biocenoza (spratovnost vegetacije u umama umerenog tipa)

Vremenske promene U strukturi ivotnih zajednica vremenske promene mogu biti: periodine i sukcesivne. Periodine promene su one koje prate ritam dnevno-nonih i sezonskih kolebanja uslova u stanitu .Periodine promene se deavaju neprestano svake sezone i one ne remete odnose u biocenozi. Zato se javlja periodizam u ivotnim aktivnostima organizama: veina biljaka i ivotinja se razmnoava u isto godinje doba; neke ivotinje su aktivne nou, a druge danju; biljke vre fotosintezu samo danju itd. Nasuprot ovako kratkotrajnim promenama, u prirodi se deavaju korenite promene i uslova sredine i biocenoza. Sukcesije (ili vekovne promene) su smenjivanje jedne populacije drugom u okviru jedne biocenoze, kao i smenjivanje itavih biocenoza na jednom biotopu. Odnosi ishrane (trofika struktura) Osnovni nain uzajamnog povezivanja lanova jedne ivotne zajednice predstavlja metabolizam biocenoze. On ini osnovu organizacije njenog ivota, tj. njenu trofiku strukturu. Odnosi ishrane vrsto povezuju sve vrste lanova biocenoze. Autotrofni lanovi biocenoza su proizvoai organskih materija, koji neposredno ili posredno slue kao hrana za potroae. Autotrofni organizmi mogu biti fototrofni (vre fotosintezu) ili hemotrofni (vre hemosintezu). Fotosinteza je proces u kome se stvaraju organska jedinjenja iz neorganskih pri emu se svetlosna energija energija Sunca pretvara u hemijsku energiju koja se vezuje u organska jedinjenja. Ovaj proces je svojstven samo biljkama koje poseduju hlorofil zeleni biljni pigment. Zelene biljke biljke sa hlorofilom same sebi stvaraju organske materije, odnosno hranu i oznaene su kao autotrofni organizmi (sve alge, vie biljke i neke bakterije). Hemosintetiki organizmi razlau neorganska jedinjenja pri emu dobijaju potrebnu energiju za sintezu ATP-a koji predstavlja izvor energije za odvijanje ivotnih procesa. To je svojstveno samo nekim bakterijama koje imaju sposobnost da oksiduju neorganske supstance i na taj nain dobijaju energiju, a prema vrsti supstrata na kome ive dele se na: nitrifikacione, sumporne, gvoevite, vodonine. Strana17

Heterotrofni organizmi uzimaju gotove organske materije koje su proizveli autotrofni organizmi. Tu spadaju sve ivotinje, biljke bez hlorofila, sve gljive i veina mikroorganizama. Postoji vie kategorija potroaa : - biljojedi (koji se hrane neposredno biljkama), - mesojedi (posredni potroai jer se hrane ivotinjama) i - razliiti saprofiti koji se hrane ostacima uginulih organizama. Posebnu grupu saprofita ine heterotrofne bakterije i gljive koje razlau ostatke organskih supstanci do neorganskih sastojaka (vre mineralizaciju), vraajui ih na taj nain u prirodu u obliku koji je upotrebljiv za biljke. Od tih materija biljke, fotosintezom, ponovo stvaraju organske materije bogate energijom. Svi saprofiti ine grupu razlagaa. U biocenozi postoje trofiki lanci (trofike piramide ili lanci ishrane). Svi organizmi su povezani odnosima ishrane i kroz te trofike strukture materija krui a energija jednosmerno protie. Pri tome se menja oblik materije i energije. Deo energije izlazi iz sistema u obliku toplotne energije. Transfer energije hrane iz izvora u biljkama kroz seriju organizama iz grupe potroaa predstavlja lanac ishrane (slika 9).. Prva karika u lancu je najee proizvoa, ali mogu biti i organski otpaci. Poslednju kariku u lancu ini potroa koji u ivotnoj zajednici nema direktnih prirodnih neprijatelja. Broj karika u tom lancu je obino 4 5, i u svakom transferu se 80 90 % potencijalne energije gubi u vidu toplote, dok se jedan deo energije zadrava u ivim sistemima u funkciji odravanja osnovnih fiziolokih procesa. Nakon uginua ivotinja, daljom dekompozicijom (razlaganjem) organske materije do neorganske, koju vre mikroorganizmi opet se oslobaa toplota i kao takva naputa prostor Planete. Dobijena neorganska materija u formi dostupnoj producentima ponovo se ukljuuje u proces kruenja.

Slika 9. Primer jednog lanca ishrane

ivotinje potroai su obino istovremeno lanovi vie lanaca ishrane jer se retko hrane samo jednom vrstom biljne ili ivotinjske hrane. Isto tako, biljka proizvoa skoro redovno predstavlja poetnu kariku za vei broj lanaca ishrane. To znai da razliiti lanci ishrane imaju zajednike karike pomou kojih se meusobno ukrtaju i ine splet lanaca ishrane. D. EKOSISTEM

Biocenoza (ivotna zajenica) i biotop (ivotno stanite) neraskidivo su povezani i ine sloenu celinu ekosistem. U ekosistemu se ostvaruje jedinstvo ive (biocenoza) i neive (biotope) prirode. Ekosistem = biogeocenoza ( bios = ivot, geos = zemlja, koinos = zajedniki) je beskrajno sloen i izrazito dinamian sistem u kome sve uzajamno deluje jedno Strana18

na drugo, posredno ili neposredno. Izmeu njegove ive i neive komponente vri se stalna razmena materije i energije. Na bazi tih uzajamnih odnosa ekosistem nastaje, odrava se i evoluira. Odlike ekosistema su njegova struktura i dinamika. Strukturu odreuju brojnost, raspored i sastav popilacija organizama rasporeenih u skladu sa uslovima spoljanje sredine. Dinamika ekosistema odnosi se na sezonsku promenljvost biocenoza u ekosistemu ili pak na sukcesije. Odnosi izmeu komponenata u ekosistemu Budui da je ekosistem integralna celina koja obuhvata ivotno stanite, sa svim faktorima koji ga ine i ivotne zajednice, on nastaje, odrava se i evoluira na bazi sloenog spleta odnosa izmeu njegovih komponenti. Postoje tri kategorije odnosa izmeu komponenata u ekosistemu: 1. akcije obuhvataju sva dejstav koja biotope, kao kompleks ekolokih faktora vri na biocenozu; 2. reakcije uticaji ivih bia na biotop; iva bia se prilagoavaju na promene uslova u biotopu i istovremeno menjaju tu sredinu; 3. koakcije uzajamni uticaji izmeu samih organizama; njima pripadaju svi odnosi ishrane u biocenozi i itav niz konkurentskih odnosa (za prostor, za hranu idr.). Kruenje materije i proticanje energije Biocenoza i biotop predstavljaju zajedno ekoloki sistem u kome energija protie, a materija krui izmeu obe komponente sistema i unutar svake od njih. Ukupna koliina matreije nije se bitno menjala na Zemlji tokom evolucije. Matreija krui, menja oblik, ali ne naputa biosferu. Energija protie jednosmerno, transformie se iz jednog oblika u drugi, koristi se u mnogim ivotnim procesima i jedan deo energije (toplotna) se nepovratno gubi. Zato se u ekosistem mora uvek unositi nova energija. Sunce je neiscrpni izvor enegrgije na Zemlji. Organska produktivnost ekosistema predstavlja ukupnu koliinu obrazovane organske materije koju svi organizmi, na razliitim trofikim nivoima, proizvode u odreenom vremenskom periodu na jedinicu povrine ili zapremine. Nju ine: primarna produktivnost ukupna koliina organske materije koju stvore proizvoai; najveu primarnu produkciju imaju tropske kine ume, vlane livade i plitka jezera, a najmanju imaju pustinje i otvorene morske puine, gde ima malo mineralnih elemenata; sekundarna produktivnost ukupna koliina organske materije koju stvaraju potroai ili razlagai i podrazumeva stvaranje rezervi organskih materija. Najvea primarna produkcija organskih materija je karakteristina za tropske kine ume, vlane livadske ekosisteme, plitke jezerske ekosisteme, a najmanja za pustinje i morske puine (malo mineralnih elemenata). Ekosistemi nisu izolovani jedni od drugih, teko im je odrediti granice, jer su meusobno vezani razliitim uzajamnim uticajima. Manji ekosistemi podreeni su viim, a zatim se u njih uklapaju, integriu se u sloene komplekse vieg reda. Grupisanje i kalsifikacija ekosistema se moe izvriti na razliite naine, na osnovu: tipova vegetacije tip vegetacije na vlanim, umereno vlanim i suvim stanitima tipa zemljita glinovito, peskovio, stenovito prirode stanita podzemno, nadzemno, suvozemno, morsko, jezersko Strana19

biljne zajednice biocenoza bukove ume (bukva dominantna) Ekosistem je osnovna srukturna jedinica bosfere. Jedinstvo ive i neive prirode ne ograniava se na ekosisteme, ve se protee i na itavu planetu Zemlju . Biosfera (sfera ivota) predstavlja jedinstven sistem sa uzajamno povezanim i uslovljenim delovima, ekosistemima. To je vrhunsko jedinstvo ive i neive prirode na Zemlji i obuhvata itav prostor naseljen ivim svetom, odnosno spoljanji omota Zemlje, oblast u kojoj je rasprostranjen ivot. Biosfera je dinamian i sloen ekosistem lice Planete Zemlje. U energetskom pogledu je otvoren sistem, a u pogledu materije sistem zatvorenog tipa. To je vrlo tanka opna u odnosu na itavu planetu, koja proima sve Zemljine sfere: atmosferu, litosferu, hidrosferu i pedosferu. U atmosferi ivih bia ima proseno do nekih 12km visine, a najvie na nekoliko desetina m, mada se spore nekih gljiva i bakterija mogu nai i na visini od 20 km. U litosferi se organizmi mogu nai na dubini do 100 m, a neke bakterije ive i na dubini od 2 3 km, u naftnim slojevima. U hidrosferi se ta granica poklapa sa granicom prodiranja svetlosti (200 m), ali ivota ima i u neosvetljenom delu (biosfera je najdeblja u ovoj oblasti). Biomi ivotne oblasti Grupacije ekosistema u okviru odreenih klimatskih oblasti koje karakterie odreeni tip ekosistema i odgovarajue ivotne forme ine biom. Idui od ekvatora ka polovima, moe se uoiti izvesna pravilnost u rasporedu razliitih bioma na obe Zemljine polulopte. Zonalni raspored ekosistema uslovljen je manje vie pravilnim promenama klimatskih uslova u dva pravca: po horizontali na svakih 100 km temperatura opada za 0,5 C, od ekvatora ka polovima zonobiomi. po vertikali na svakih 100 m temperatura opada za 0,5 C orobiomi (visokoplaninske oblasti ). Vertikalni raspored ekosistema na kopnu u skladu je sa horizontalnim rasporedom bioma od ekvatora ka polovima. Od podnoja do planinskih vrhova temperatura opada i menja se klima pa se u skladu sa tim smenjuju i ekosistemi. Tako se liarske i etinarske ume smenjuju livadama i panjacima, a planinske tundre i zona venog leda nalaze se na vrhovima planina Zonobiomi su: tundra, tajga, listopadne ume umerene zone, stepe, savane, venozelene ume mediteranskog tipa, pustinje, sezonske tropske ume jugoistone Azije, tropske kine ume (slika 10).

Strana20

Slika 10. Pregled osnovnih bioma na Zemlji

Biomi se dalje grupiu u tri glavne celine, odnosno u tri osnovne ivotne oblasti na Zemlji:: 1. Oblast mora i okeana samo jedan biom ( morski ekosistemi ) 2. Oblast kopnenih voda samo jedan biom ( slatkovodni ekosistemi) 3. Suvozemna oblast ivota zonobiomi. E. BIOGEOHEMIJSKI CIKLUSI Materija neprekidno krui kroz ivu i neivu prirodu. iva bia bezbroj puta koriste jednu istu koliinu materije. Osnovne elemente C, O, H, N, S organizmi ugrauju u organska jedinjenja i prema koliini koja im je potrebna elementi se mogu podeliti na: makroelemente: C, N, O, H, P, S koji su neophodni za odvijanje osnovnih ivotnih procesa i, mikroelemnte: Fe, Mn, Cl, Cu koji su organizmima potrebni u vrlo malim koliinama. Ovaj put osnovnih elemenata predstavlja biogeohemijske cikluse materije na Zemlji, koji se mogu utvrditi za svaki element posebno. Kruenje ugljenika (C) U atmosferi, ugljenik se nalazi u obliku ugljen-dioksida i u hidrosferi, rastvoren u vodi. U procesu fotosinteze biljke sa hlorofilom vezuju CO2 i ugljenik iz CO2 ugrauju u organska jedinjenja. Jedan deo ugljenika vraa se u atmosferu i vodu u toku disanja organizama. Najvei deo ugljenika vraa se u spoljanju sredinu procesima truljenja i vrenja, koje vre gljive i bakterije. Znatna koliina ugljenika ostaje due ili krae vreme van kruenja. Ponekad ostaci uginulih organizama, zbog posebnih uslova u kojima se nau (na dnu okeana, duboko pod zemljom, u uslovima niskih temperatura gde su procesi raspadanja usporeni) ne mogu biti potpuno razloeni. Od takvih ostataka nastaju: treset, lignit, kameni ugalj i nafta koje ovek koristi kao gorivo pa ih tako ponovo ukljuuje u proces kruenja. Strana21

Kruenje kiseonika (O) Kiseonik je nastao biogenim procesima u dalekoj prolosti Zemlje (fotosinteza). Njegova zastupljenost u atmosferi iznosi iznosi oko 21% a odreena koliina kiseonika rastvorena je u vodi. Koristi se za procese disanja organizama, a vraa se u spoljanju sredinu procesom fotosinteze. Kruenje azota (N) Azot je neophodan mikroelement i biljke ga uzimaju i ugrauju u proteine, aminokiseline, azotne baze. Azot se nalazi u atmosferi, ali ga veina organizama ne uzima direktno iz atmosfere. Biljke uzimaju azot iz zemljita a samo mali broj organizama uzima azot iz vazduha (azotofiksatorne bakterije). Truljenjem i razlaganjem ovih bakterija jedinjenja azota prelaze u neorganski oblik (nitrati) i dospevaju u zemljite, odakle biljke mogu da ih koriste. Tako se azot ugrauje u organska jedinjenja (aminokiseline, proteini, nukleinske kiseline, pigmenti) prvo u telu proizvoaa, a zatim potroaa i razlagaa. Razlaganjem uginulih organizama ponovo se u spoljanju sredinu oslobaaju razliite neorganske soli azota. Kruenje vode Kruenje vode poinje njenim isparavanjem sa povrine mora, okeana i drugih vodenih basena koji predstavljaju rezervoare vode na Zemlji. Vodena para se u viim slojevima atmosphere kondenzuje, nastaju mase oblaka koji odlaze prema kopnu gde u obliku padavina voda stie do povrine Zemlje. Sa te povrine ona se razliitim vodotokovima ponovo vraa u mora i okeane. Deo vode sa povrine zemlje ulazi u sastav ivih bia, a zatim, isparavanjem i izluivanjem, ponovo naputa ove organizme. Sva voda se na kraju vraa u mora i okeane (slika 11). Aktivno uee organizama omoguuje tok biogeohemijskih procesa u biosferi. Kruenje materije znaajno je zbog toga to se jedna te ista koliina materije moe koristiti bezbroj puta. Osim toga, u biosferi jedan oblik jedinjenja se neprestano smenjuje drugim na raun energije koja neprekidno jednosmerno protie. Na principima kruenja materije i proticanja energije zasniva se ivot.

Slika 11. Kruenje vode u prirodi

Strana22

OVEK I NJEGOV ODNOS PREMA PRIRODI Od pojave razumnog oveka (Homo sapiens) otpoinje nagla i burna evolucija oveka kao biolokog i drutvenog bia. ovek je svojom delatnou izmenio izgled Zemlje i prouzrokovao ozbiljne tekoe u funkcionisanju biosfere. Za oveka, kao i za svako drugo ivo bie, ivotna sredina predstavlja prostor u kome on zadovoljava svoje ivotne potrebe. ovek je kosmopolitska vrsta i u biogeografskom pogledu se razlikuje od ostalih ivih bia koja su uglavno rasprostranjena na ogranienim prostorima na Zemlji. Mali broj vrsta su kosmopoliti, to su uglavnom oni organizmi koji neposredno prate oveka. Brojnost i gustina ljudskih populacija uglavnom se poveavala to je dovodilo do prekokomernog iskoriavanja prirodnih bogatstava. ovek je svojim aktivnostima doveo do velikih promena u prirodi biosferi, unitavanjem vegetacije, zagaivanjem kopnenih i vodenih ekosistema, unitavanjem pojedinih biljnih i ivotinjskih vrsta i iskoriavanjem mineralnih i energetskih resursa. Na ogromnim povrinama planete potpuno su uniteni prirodni ekosistemi (ume, stepe, movare) ili su zamenjeni vetakim (plantae, farme, naselja). Ono malo prirode, koja jo postoji kao netaknuta, polako nestaje pod pritiskom oveka. Najpre je ugrozio ume kao najsloenije i najproduktivnije ekosisteme. I danas se to nastavlja u tropskim umama Amazona, zapadne Afrike i jugoistone Azije. itavo Sredozemlje bilo je nekada pokriveno tvrdolisnom, slaborastuom umom, a sada je ta oblast, seom uma, pretvorena u antropogenu pustinju i kamenjar. Slino je sa Saharom i drugim pustinjama. Promene fizikih i hemijskih uslova sredine Najvee promene u hemijskom sastavu pretrpela je atmosfera. Sastav vazdune sredine se menja kvalitativno i kvantitativno zbog prisustva zagaujuih supstanci: CO2, CO, NO2, SO2, O3, NH3, kao i mnogih sastojaka koje je ovek proizveo, u prirodi nepoznatih (fluoridi, hidrokarbonati, ketoni, azbest, teki metali). Promenjena vazduna sredina dovodi indirektno do promena u sastavu zemljita i vode. Smog, fotosmog i kisele kie su najznaajnije promene koje su zadesile atmosferu u poslednjih 150 godina. Znaajno je i poveanje koliine CO2, poznato kao efekat staklene bate, ija je posledica poveano zagrevanje Zemljine povrine to moe dovesti do promene klime na Zemlji. Ne manje znaajna, je i pojava rupa u ozonskom omotau Planete koja se javlja kao posledica emisije razliitih gasova antropogenog porekla (freoni, gasovi supersoninih aviona, eksplozija nuklearnih bombi). Vodena sredina je takoe izloena razliitim vidovima zagaivanja. Pod direktnim uticajem pesticida, vetakih ubriva i zemljite menja svoja fizika i hemijska svojstva ili biva indirektno kontaminirano zagaivaima koji iz zagaene atmosfere putem kie dospevaju u zemljite. Promene u sastavu ivog sveta Nagle i velike promene uslova u stanitu dovode do nestanka brojnih vrsta koje su bile prilagoene na ranije uslove sredine.Pod uticajem izmenjenih srdeinskih uslova, one ili uginjavaju ili odlaze u ona stanita koje karakteriu jo neizmenjeni uslovi. Samo mali broj organizama iam sposobnost da se prilagodi tim naglo izmenjenim uslovima. Predstavnike takvih vrsta uglavnom nalazimo meu ovekovim pratiocima kao to su korovi, neke ptice, mnogi glodari, mnogi insekti i drugi beskimenjaci. Oni istovremeno predstavljaju prirodne indikatore stanja ivotne sredine. Pravilan odnos oveka prema prirodi poeo je jo u periodu pripitomljavanja ivotinja i kultivisanja biljaka (domestifikacija). Tako, veina dananjih Strana23

propitomljenih ivotinja i kultivisanih biljaka vodi poreklo iz perioda izmeu 11.000 i 2.500 godina pre nae ere. Procesi urbanizacije i industrijalizacije Ubrzan razvoj urbanih sredina i industrije je jo jedan snaan uticaj oveka na prirodu. Kao najvei zagaivai dananjice izdvajaju se gradovi koji broje preko 5 miliona stanovnika (megalopolisi), ali i ogromne kilometrima dugake industrijske zone. Gradovi su paraziti biosfere i zbog toga ivotna sredina postaje sve ugroenija. F. IZVORI ZAGADJIVANJA IVOTNE SREDINE I MOGUNOSTI ZATITE Zagaivanje je svaka izmena sastava fizikih, hemijskih i biolokih komponenata ivotne sredine koje dovode do poremeaja u funkcionisanju ekosistema. Do zagaivanja dolazi kada se tetne materije oslobode u okolinu u tolikim koliinama da ugroavaju ljude, ivotinje, biljke i njihova stanita. Kontrola zagaivanja je najvei problem s kojim je suoen savremeni svet. Ljudske delatnosti koje dovode do promena u ivotnoj sredini i zagaivanja su: industrija (hemijska, metalopreraivaka, prehrambena, drvna itd.) poljoprivreda energetika komunalne delatnosti saobraaj vojne aktivnosti

Sve navedene delatnosti spadaju u grupu zagaivaa a supstance koje oslobaaju u spoljanju sredinu predstavljaju zagaujue materije. Po svojoj prirodi, zagaivanje moe biti: hemijsko fiziko radioaktivno bioloko 1) Zagaivanje vode, vazduha, zemljita i hrane Zagaivanje najee nije jednostrano ve je kompleksno jer vie zagaujuih materija deluje istovremeno to je naroito izraeno u gradskim I industrijakim podrujima. Hemijsko zagaivanje predstavlja svaku promenu hemijskog sastava medijuma ivotne sredine, vazduha, vode, zemljita i hrane. Organske materije kao organski otpad u obliku otpadnih voda dospevaju u vodenu sredinu iz industrije (klanice, stoarstvo, hemijska industrija, industrija eera i koe). Organski otpad se uglavnom razgrauje prirodnim putem i ne predstavlja veu opasnost. Problem se javlja kod manjih vodotokova koji nisu u stanju da preiste ogromne koliine organskog otpada to moe dovesti do potpunog unitenja ekosistema. Neki zagaivai se teko razgrauju i dovode do dugotrajne kontaminacije ivotne sredine to za posledicu ima tetne efekte po zdravlje ljudi (pesticide, teki metali, deterdenti). Strana24

Uzroci fizikog zagaivanja ivotne sredine su mnogobrojni. a i praina su poseban oblik fizikog zagaivanja sa hemijskim dejstvom. Prainu ine sitne estice nastale razgrdanjom razliitih materijala i rasprene u atmosferi. Posebno opasnu grupu ine estice azbesta, stakla, krea, cementa kao i praine organskog porekla: vuna, pamuk, brano. a nastaje nepotpunim sagorevanjem fosilnih goriva (ugalj i nafta), i ima kancerogeno dejtvo. Poseban oblik fizikog zagaivanja je termiko zagaivanje koje predstavlja svako povienje temperature izazvano ljudskom delatnou. Isputanje pregrejanih voda iz nuklearnih i termoelektrana u prirodne vodotokove dovodi do zagrevanja tih voda to ima za posledicu smanjenje ukupne koliine kiseonika. Takoe, povean intenzitet saobraaja na gradskim ulicama tokom letnjih meseci utie na to da je temperature i do 10 C via u odnosu na temperature okoline. Buka je jo jedan oblik fizikog zagaenja jer je to zvuno-talasno kretanje, i izaziva tetne efekte na ulo sluha i na psihu, izaziva glavobolju, uznemirenost i kardiovaskularne tegobe. Razliiti su izvori buke, prirodni i vetaki, pri emu su prirodni uglavnom manjeg intenziteta. Radioaktivno zagaivanje se moe shvatiti kao svako poveanje stepena radioaktivnosti iznad vrednosti prirodne radioaktivnosti. Izvori mogu biti prirodni i vetaki. Prirodni izvori su najee kosmikog i zemaljskog porekla i ne predstavljaju jaka zagaenja. Vetaki su poreklom iz vojnih (probe nuklearnog oruja koje se po meunarodnom sporazumu mogu vriti samo u velikim dubinama) i mirnodopskih izvora (nuklearne elektrane, primena radioizotopa u industriji i poljoprivredi, nauci i medicine). Nuklerni otpad je najvea opasnost za oveanstvo. Sagorevanjem jedne tone nuklearnog goriva ostaje jedna treina radioaktivnog otpada koji sadri radionukleide sa dugim vremenskim poluraspadom. Ovaj otpad se pakuje u specijalne kontejnere koji moraju biti dobro izolovani, odlae se u naputene rudnike ili skladiti u dubokim slojevima Zemljine kore ili u okeanskim dubinama. Radioaktivno zagaivanje je najopasniji oblik zagaivanja sa trajnim posledicama na nivou genotipa. Radioaktivni zraci imaju snano negativno dejstvo, dovode do promena u strukturi naslednog matreijala, odnosno DNK a mogu izazvati i smrt. Posledice ozraenosti su velika stopa smrtnosti kao i pojava kancerogenih i tertaogenih efekata (Hiroima i Nagasaki). Tolerantnost ivih organizama prema radioaktivnosti zavisi od sloenosti njihove grae. Organizmi na niem stupnju razvoja su tolerantniji od onih na viem stupnju razvoja (korpije, insekti i bakterije mogu podneti nekoliko stotina puta vee doze od oveka). Radioaktivno zraenje ne deluje podjednako ak ni na sve organe jednog organizma. Najosetljiviji su reproduktivni organi, limfni, kotano tkivo i kardiovaskularni sistem. Teki metali (iva, olovo, kadmijum, cink, bakar i njihova jedinjenja) mogu takoe izazvati negativne genetike i zdravstvene efekte. Mnogi od njih su kancerogeni a isto dejstvo imaju i fenoli, izopren, neki aromatini ugljovodonici. Bioloko zagaivanje se javlja kao posledica poveanja brojnosti populacija razliitih patogenih organizama to izaziva poremeaje u funkcionisanju ekosistema. 2) Sistem praenja stanja ivotne sredine Kontinuirani sistem praenja stanja spoljanje sredine naziva se monitoring sistem imoe biti fiziko-henijski i bioloki. Posebnu vrednost ima monitoring radioaktivnog zraenja kao i hemijski monitoring. U svim velikim gradovima stepen zagaenja se kontinuirano prati i graani se upozoravaju ukoliko doe do poveanja koncentacija nekih zagaujuih materija. Strana25

Bioloki monitoring je praenje stanja u ekosistemu pomou organizama (bioindikatora) koji su posebno osetljivi na odreen nivo zagaenja (liajevi indikatori istog vazduh). Danas se posveuje i posebna panja procesu rekultivacije i revitalizacije zaputenih ili naruenih ekosistema. Kakva e biti efikasnost ovih procesa zavisi od toga koliko je sam ekosistem uniten a rad na tome zahteva mnogo strpljenja i velika ulaganja. Jednom uniteni ekosistemi se teko vraaju u prvobitno stanje. G. ZATITA PRIRODE

Svojim aktivnostima, ovek je izmenio lice Planete i u znatnoj meri otetio biosferu. Na ogromnim povrinama potuno su uniteni prirodni ekosistemi i zamenjeni brojnim poljoprivrednim povrinama, farmama i naseljima. Najuoljivije su promene u ekosistemima u pogledu njihovog floristikog i faunistikog sastava. Veliki broj vrsta je potpuno iezao a mogima preti opasnost od iezavanja. Prvi i veoma znaajan korak u ostvarivanju zatite jeste evidentiranje ugroenih vrsta flore i faune. Nauno-strune publikacije u kojima su navedene sve vrste koje podleu zatiti prema meunarodnoj klasifikaciji ugroenosti (vrste pred istrebljenjem, vrste u opasnosti od istrebljenja, osetljive ili ranjive vrste i retke vrste) jesu takozvane Crvene knjige. Za svaku vrstu u crvenoj knjizi daju se sledei podaci: fotografija ili crte predstavnika vrste, opis stanita, osnovne ekoloke odlike, rasprostranjenost vrste, prikaz faktora koji dovode do ugroenosti. Retke i ugroene vrste su zatiene zakonom. Proglaavanjem njihovih stanita za stroge prirodne rezervate, u kojima vlada poseban reim i u kojima je aktivnost ljudi svedena na najmanju meru, predstavlja najefikasniji nain zatite ugroenih vrsta. Najsloeniji, ali i najobuhvatniji oblik zatite prirode su nacionalni parkovi, u ijem se okviru nalazi vei broj rezervata. Najstariji nacionalni park je Jelouston u SAD i Krigerov u Junoafrikoj republici. U svetu je takoe formirana i Crna knjiga u kojoj je popis vie hiljada vrsta biljaka i ivotinja koje je ovek, naalost, istrebio svojim bahatim, pohlepnim i nemarnim ponaanjem. Zatita prirode i njenih pojedinih delova je jedan od naina da se sauva bioloka raznovrsnost ionako malih preostalih delova izvorne prirode. U svetu je zatieno oko 30.000 podruja, to je oko 12.8 miliona km2 ili 9.5% povrine kopna. Namene zatienih delova prirode su sledee: ouvanje izvornih ekosistema nauna istraivanja zatita specifinih prirodnih i kulturnih odlika (geoloki ili paleontoloki fenomeni, spomenici, manastiri ) turizam i rekreacija odravanje kulturnih i tradicionalnih vrednosti i jo mnoge druge namene i stanovanja ukljuujui i turistiku izgradnju. Pod zatitom zakona nalaze se i izuzetno retki delovi neive prirode: neobini oblici reljefa, peine, naslage sedre i geoloke tvorevine sa fosilnom florom i faunom.

Strana26

Balkansko poluostrvo i Srbija odlikuju se mnogobrojnim reliktnim i endeminim vrstama. Reliktne vrste (relictum ostatak) su one biljne i ivotinjske vrste koje predstavljaju ostatak nedanje drevne flore i faune i zauzimaju male prostore iako su nekada bili iroko rasprostranjeni. Relikti mogu biti tercijarni, glacijalni. Endemine vrste (endemos lokalni) su biljne i ivotinjske vrste rasprostranjene samo na jednoj ogranienoj teritoriji, imaju mali areal. Endemiti mogu biti: paleoendemiti (predstavnici drevnih vrsta) i neoendemiti (mlade vrste, nove vrste koje jo uvek nisu proirile svoje areale). Biljke koje predstavljaju prirodne retkosti zatiene su posebnim Zakonom o zatiti prirode pa unitavanje ili berba ovih biljaka, osim to nanosi neprocenjivu tetu biodiverzitetu, istovremeno i krivino delo koje se moe kazniti po Zakonu. Zatiene biljke ne treba brati ni skupljati! Neke od ugroenih i istovremeno i zatienih biljaka Srbije, koje su pod zatitom prvog stepena, su: panieva omorika, runolist, rosulja, stepski bour, gorocvet, sasa, tisa, molika i dr. Najznaajnije zatiene ivotinjske vrste u Srbiji su: beloglavi sup, veliki tetreb, vidra, areni tvor, crni dadevnjak, lipljan, apolonov leptir i dr. U Srbiji je zatieno 464 prirodnih dobara: 5 nacionalnih parkova (Fruka Gora, erdap, Tara, Kopaonik i ar-planina), 72 rezervata prirode (optih i specijalnih), 14 parkova prirode, 43 podruja od kulturnog i istorijskog znaaja, 17 predela izuzetnih odlika, 313 spomenika prirode. Zatitom su obuhvaene 642 prirodne retkosti (215 biljnih vrsta i 427 ivotinjskih), dok je pod kontrolom korienja i prometa 179 biljnih, ivotinjskih vrsta i gljiva. Ukupna povrina zatienih prirodnih dobara iznosi 6,16% teritorije Srbije, to je nedovoljan procenat po planu da do kraja 2010. godine bude najmanje 10% teritorije pod zakonskom zatitom.

VODA I NJEN ZNAAJ U PRIRODI Voda predstavlja najzastupljeniju supstancu u prirodi i u proseku oko 70% teinskog sastava ivog sveta ini voda. Voda je: neophodna ivotna potreba za svu biocenozu, ukljuujui i oveka, ona je univerzalan rastvara, ona je izvor hrane i minerala, ivotna sredina za mnoge ive organizme, bitan klimatski faktor, prirodan estetski element, predmet rada i sredstvo za rad, izvor energetskih resursa, mesto rekreacije, optedrutveno dobro. Voda u tenom stanju pokriva 71% ukupne povrine Zemlje. Ukupna koliina vode na Zemlji iznosi oko 1,4109 km3 (1,4 milijardi kubnih kilometara) vode, od ega na slane vode otpada 97,4% a na slatke vode svega 2,6%. Ukupna raspodela vodenih resursa na Zemlji data je u tabeli 1.

Strana27

Tabela 1: Ukupna raspodela vodenih resursa na Zemlji VODA KOLIINA(km3) UDEO(%) Morska voda 1.348.000.000 97,39 Led (lednici) 27.820.000 2,01 Podzemne vode 8.062.000 0,58 Jezera i reke 225.000 0,02 Atmosfera 130.000 0,001 Ukupno 1.384.237.000 100,00 Slatke vode nisu ravnomerno rasporedjene na Zemljinoj povrini, tako da 60% kopna spada u suna podruja. Od ukupne koliine slatke vode preko 77% je zamrznuto u polarnom ledu i u planinskim gleerima. U podzemnim vodama nalazi se oko 22% koliine slatke vode, a za korienje ostaje svega oko 1% od ega je vei deo zagaen i nije za pie. To znai da Zemlja kao planeta ima velike rezerve vode, raunajui i vodu koja se nalazi u atmosferi, ali ne i dovoljno pitke vode. Potrebe za vodom se stalno poveavaju i to kako zbog rasta stanovnitva na naoj planeti tako i zbog razvoja privrede u mnogim zemljama sveta. Prema nekim podacima potrebna koliina vode po stanovniku se kree u intervalu od 100 do 1000 litara na dan. Ukupna koliina isparene vode i vode u obliku padavina je jednaka, s tim to vie vode ispari iz okeana nego to u njih dospe sa padavinama, dok je u sluaju kontinenta situacija obrnuta. Naime, 83% od vode koja ispari potie iz okeana, dok samo 76% od padavina (kia i sneg) dospeva u okeane. Koliina vode koja padne na kontinente je za oko 43% vea od koliine vode koja se isparava sa kontinenata. Poto je nivo okeana praktino konstantan, razlika se nadoknadjuje renim i podzemnim vodama, koje se ulivaju u okeane. Pored isparavanja sa vodenih povrina, vano je i isparavanje vode sa zemljita, sa vegetacije posle padavina i preko listova biljaka (transpiracija). Isparena voda se u atmosferi kondenzuje i u vidu padavina (kie, snega i leda) vraa na Zemlju. Voda je jedini resurs na Zemlji ija se koliina ne smanjuje ali se njen kvalitet stalno pogorava Voda mora i okeana, kopna i atmosfere se pod uticajem toplotne energije Sunca i Zemljine tee nalazi u stalnom kruenju. Usled isparavanja sa povrine mora, okeana, jezera, reka, tla, biljaka itd. u atmosferu prelazi velika koliina vode. U gornjim, hladnijim, slojevima troposfere vodena para se kondenzuje u sitne kapljice (prenika 0,001 do 0,01mm) i stvara oblake. Vazdunim strujanjima oblaci odnose vodu daleko od mesta isparavanja i ona se vraa na zemlju u obliku atmosferskih padavina. Jedan deo padavina dospeva direktno u okeane, jezera i reke, drugi deo na povrinu kopna i procesom filtracije kroz zemlju, obogauje se mineralnim i organskim supstancijama i obrazuje podzemne vode. Zajedno sa oticanjem povrinskih voda i podzemne vode dospevaju u reke a odatle u mora i okeane. Nauka koja izuava vodeni omota Zemlje (hidrosferu) i kruenje vode u prirodi (hidroloki ciklus) naziva se hidrologija. Prirodne vode imaju sposobnost da donekle neutraliu zagaenje jer tee da uspostave prvobitnu ravnoteu. Ta sposobnost je poznata kao samopreiavanje. Ako je zagaenje veliko onda je, pri upotrebi takvih voda, potrebno pristupiti preiavanju sa posebnim ureajima i postrojenjima. Strana28

Voda se u prirodi ne pojavljuje u hemijski istom obliku, zbog toga to rastvara razliite neorganske i organske materije, ija koliina u vodi znatno varira. Od koliine ovih sastojaka zavise i karakteristike vode. Voda se prema svom poreklu moe podeliti na: atmosfersku vodu povrinsku vodu i podzemnu vodu. Atmosferska voda potie od padavina kao to su kia, sneg, led, inje i rosa. Ova voda sadri rastvorene gasove iz atmosfere sa kojima dolazi u dodir: N2, O2, CO2, H2S, SO2, NH3, NO2 i dr. Atmosferska voda moe sadrati i malu koliinu rastvorenih soli. Sadri vrste materije kao to su: estice praine, ai, a u blizini mora i neto soli, najvie hloride. Povrinska voda je voda koja se nalazi na povrini Zemlje (potoci, reke, jezera, mora i okeani). Ona je u kontaktu sa zemljitem zbog ega je obogaena suspendovanim i rastvorenim organskim i neorganskim materijama. Sadraj soli je mali u kopnenim vodama (reke, jezera) jer se povrinska voda stalno razblauje atmosferskom vodom, a satav i sadraj soli zavisi od geolokog sastava terena na kojima se te vode nalaze. Podzemne vode nastaju infiltracijom atmosferskih padavina i povrinskih voda do vodootpornog sloja gline, gde se nastavlja lagano kretanje vode u pravcu terena. Podzemni slojevi zasieni vodom nazivani su vodonosnim. Podzemne vode se sporo kreu i pri filtraciji kroz sloj zemlje sniavaju se sadraji supstancija koji daju boju a smanjuje se sadraj mikroorganizma, dok se poveava sadraj mineralnih materija-rastvorenih soli i voda postaje mineralizovana. Voda je obino obogaena solima magnezijuma, kalcijuma, natrijuma, ima konstantan sastav, niu temperaturu, bistra je i bezbojna, bez mikroorganizama pa je pogodna za pie i najee ne zahteva preiavanje. Konstantovano je da podzemne vode mogu sadrati preko 60 elemenata. Podzemne vode se dele na gornje ili plitke vode (one ispod same povrine u zoni aeracije), na vode nad vodonepropustnim slojevima (freatski izvori) i izmeu nepropustnih slojeva - arterske vode. Voda kao rastvara U vodi mogu da se rastvaraju vrste, tene i gasovite supstance. Prema rastvorljivosti u vodi sve materije se dele u tri grupe: 1) dobro rastvorljive, 2) slabo rastvorljive, i 3) praktino nerastvorljive. Neophodno je da se istakne da potpuno nerastvorljvih materija nema. Tako staklo, srebro, zlato predstavljaju primere praktino nerastvorljivih materija. Ipak, i one se u vrlo malim koliinama rastvaraju u vodi. Visoka polarnost molekula vode jeste jedan od najvanijih razloga visoke aktivnosti vode pri mnogim hemijskim reakcijama. Ona je i uzrok elektrolitike disocijacije soli, baza i kiselina u vodi. Sa njom je vezana takodje i rastvorljivost elektrolita u vodi. Rastvaranje je ne samo fiziki, ve i hemijski proces. Rastvori se obrazuju kao rezultat meusobnog delovanja estica rastvaraa i rastvorene supstance. Voda ima sposobnost da rastvara mnoge supstance, tj. da sa njima daje jednorodne fizikohemijske sisteme promenljivog sastava (rastvori). Soli rastvorene u prirodnim vodama nalaze se u disosovanom stanju, u obliku jona. Ukupna tvrdoa vode Strana29

Ukupnu tvrdou vode ine sve kalcijumove i magnezijumove soli prisutne u vodi. Najeca jedinica u upotrebi za ukupnu tvrdou je nemaki stepen(1N = 10 mg CaO/L). UT se odreuje titracijom dinatrijumove soli etilendiamintetrasiretne kiseline EDTA (trgovaka imena: Komplexon III, Komplexal III, Titriplex III) u prisustvu indikatora EriochromcrnoT pri pH 10+/-0,1. Helatni kompleks kalcijuma sa EDTA jai je od istog kompleksa magnezijuma. Zbog toga pri titraciji prvo nastaje kalcijumov kompleks, a zatim magnezijumov. Poto EriochromcrnoT daje obojeni kompleks samo s magnezijumom promena boje titrisane vode oznaava potpuno vezivanje svih Ca2+ i Mg2+ jona prisutnih u vodi. Razlikuju se karbonatna (KT) i nekarbonatna (NT) tvrdoa vode, kao i prolazna i stalna tvrdoa. Ukupna tvrdoa (UT), jednaka je zbiru karbonatne i nekarbonatne tvrdoe: UT=KT+NT, odnosno zbiru prolazne i stalne tvrdoe: UT=PT+ST. KT predstavlja sadraj Ca2+ i Mg2+-jona koji su u ravnotei sa HCO3--jonima. KT vode naziva se i prolazna tvrdoa vode (PT), jer se pri duem zagrevanju vode uklanja, usled izdvajanja teko rastvornih karbonata: Ca2+ + 2HCO3- CaCO3(s) + H2O + CO2 Mg2+ + 2HCO3- MgCO3(s) + H2O + CO2 NT predstavlja sadraj Ca2+ i Mg2+-jona u ravnotei sa svim drugim anjonima u vodi. NT potie od soli kalcijuma i magnezijuma kao to su: CaCl2, MgCl2, CaSO4, MgSO4, Ca(NO3)2, Mg(NO3)2,CaSiO3, MgSiO3 i dr. Posle kuvanja vode i izdvajanja teko rastvornih karbonata, u vodi preostaje minimalna koliina Ca2+ i Mg2+-jona koji su u ravnotei sa drugim anjonima koji ine stalnu tvrdou (ST) vode, pa NT predstavlja ST. Tvrdoa vode izraava se u nemakim, engleskim ili francuskim stepenima ili u miligramima CaCO3 u litri vode. 1 stepen nemaki (N) = 10 mg CaO/litar 1 stepen francuski (F) =10 mg CaCO3/litar 1 stepen engleski (E)=10mg CaCO3/0,7litar Prema ukupnoj tvrdoi vode se mogu klasifikovati kao: 0 - 4N - vrlo meke vode, 4 - 8N - meke vode, 8 12N umereno tvrde vode, 12 - 18N - srednje tvrde vode, 18 30 N - tvrde vode, preko 30N - vrlo tvrde vode

Strana30

Tabela 2. Ocena tvrdoe vode izraena kao sadraj CaCO3 u mg/L vode OCENA TVRDOE VODE meka umereno tvrda tvrda vrlo tvrda TVRDOA, mg CaCO3/L <70 70-150 150-200 >200

U tabeli 3 dati su odnosi za pretvaranje iz jednih stepena u druge. Tabela 3. Odnosi izmeu razliitih naina izraavanja vode Stepen mg CaCO3/litar nemaki (N) francuski (F) engleski (E) mg CaCO3/litar 1,00 17,9 10,0 14,3 nemaki (N) 0,056 1,00 0,56 0,80 francuski (F) 0,10 1,79 1,00 1,43 engleski (E) 0,07 1,29 0,70 1,00

Karbonatna tvrdoa vode Karbonatnu tvrdou vode ine svi kalcijumovi i magnezijumovi karbonati (CO32-) i hidrogenkarbonati (HCO3-). Poto su CaCO3 i MgCO3 slabo rastvorni u vodi karbonatnu tvrdou uglavnom ine hidrogenkarbonati (bikarbonati). Karbonatna tvrdoa (KT) ili prolazna tvrdoa (PT) se zbog naina odreivanja, moe povezati sa alkalitetom vode. Za odreivanje PT (za titraciju HCO3--jona ekvivalentnih sadraju Ca2+ ili Mg2+-jona u vodi), koristi se kiselina. Kiselina, meutim, reaguje sa svim supstancama koje ine alkalitet vode, a ne samo sa HCO3--jonima. U prirodnim vodama alkalitet je uslovljen prisustvom nekog od anjona: OH-, HCO3-, CO32(PO43-, HSiO3-, SiO32-, huminskih kiselina ili soli slabih organskih kiselina). Kod alkalnih voda koje pored zemnoalkalnih, Ca2+ i Mg2+-jona, sadre i znaajne koliine alkalnih, Na+ i K+-jona, moe se dobiti da je vrednost KT vea od UT. Na primer, ako alkalitet vode potie od prisustva NaHCO3 i Ca(HCO3)2, u toku odreivanja karbonatne tvrdoe, kiselina e se troiti na ukupan sadraj HCO3--jona, bez obzira da li oni potiu iz NaHCO3 ili Ca(HCO3)2, to se moe prikazati sledeom hemijskom jednainom: HCO3- + HCO3- + 2H+ = 2CO2 + 2H2O Ovaj sluaj se lako prepoznaje jer se na osnovu poveanog utroka kiseline, dobije rezultat za KT prividno vei od UT. U tom sluaju se KT izjednaava sa UT. Jedinjenja azota i fosfora u vodama Azot i fosfor spadaju u grupu biogenih elemenata u prirodnim vodama. Oni su konstitucioni elementi tkiva svih ivih organizama, pa im zbog toga pripada vodea uloga u razvoju (postojanju) ivota u vodenim akumulacijama. Koncentracija tih biogenih elemenata i njihov Strana31

reim u potpunosti zavise od intenziteta biohemijskih i biolokih procesa koji se odvijaju u tim akumulacijama. U poslednje vreme povean je interes za izuavanje ponaanja jedinjenja azota zbog toga to ono slui kao pokazatelj zagaenosti voda, a pored toga neka od tih jedinjenja su i toksina. Azot se nalazi u prirodnoj vodi u obliku raznih neorganskih i organskih jedinjenja. U neorganska jedinjenja spadaju amonijani NH4+, nitritni NO2- i nitratni NO3- joni. Navedeni joni su genetski meusobno povezani, mogu prelaziti jedan u drugi, pa se zbog toga razmatraju zajedno. U organskim jedinjenjima azot se uglavnom nalazi u sastavu aminokiselina i belanevina tkiva organizama i proizvodima njihovog raspadanja. Poslednji nastaju u procesu izumiranja organizama, a takodje i kao rezultat raspadanja proizvoda njihove ivotne aktivnosti. Organska jedinjenja azota nalaze se u vodi u najrazliitijim oblicima (ostataka organizama, koloida, rastvorenih molekula) koji nastaju pri biolokim procesima i biohemijskom raspadanju ostataka organizama. Prelaz sloenih organskih oblika azota u prostije neorganske (mineralne oblike naziva se procesom mineralizacije azota. Ovaj prelaz se moe obavljati pri biohemijskom raspadanju organskih azotnih jedinjenja, pri emu je brzina procesa razliita. On je najbri za materije koje izluuju ivi organizmi (fekalije, poluprevrela hrana vodenih ivotinja i sl.), a sporiji kod sloenih belanevinastih jedinjenja. Krajnji rezultat procesa transformacije sloenih organskih azotnih jedinjenja u neorganska jeste obrazovanje amonijaka. Meutim, u oksidacionim uslovima amonijak je nepostojan. U prisustvu kiseonika pod uticajem bakterija on se oksiduje u nitrite i nitrate, pri emu se ovaj proces odvija u dve faze. Prva faza ovog procesa prelaz NH4+ u NO2- vri se pod uticajem bakterija nitrifikatora prema sledeoj jednaini: NH4+ + 2O2 = NO2- + 2H2O Proces nitrifikacije se ne zaustavlja na ovome, jer su nitritni joni veoma nepostojani i pod uticajem drugih bakterija oksiduju se dalje do nitrata: 2NO2- + O2 = 2NO3Oba ova procesa su egzotermna, i energiju koja se pri tome oslobadja koriste bakterije za svoj razvoj. Proces nitrifikacije moe se odvijati samo u aerobnim uslovima. Prema tome nitratni joni su krajnji proizvod sloenog procesa mineralizacije azota organske materije. U nedostatku kiseonika odvija se suprotan proces denitrifikacija, koja dovodi do smanjenja vezanog azota u vodama, pri emu azot prelazi u slobodno stanje: 4NO3- + 5C + 2H2O = 2N2 + CO2 + 4HCO3Za razvie organizama proces denitrifikacije ima negativan znaaj, jer vezani azot koji je neophodan ivom svetu, ovim procesom prelazi u slobodno stanje i difunduje u atmosferu. Prema tome, jedinjenja azota podleu u vodi kruenju koje se vri prema sledeoj emi: Biljke ivotinje proizvodi raspadanja NH4+ NO2-NO3- biljke

Strana32

U prirodnim vodama, fosfor se nalazi u obliku neorganskih i organskih jedinjenja, s tim to se organski fosfor nalazi kako u rastvorenom tako i u koloidnom stanju. Sadraj fosfora iznosi obino nekoliko stotih ili desetih delova mg/l, a samo u nekim mineralnim vodama dostie jedan ili ak desetinu mg/l. Poveana koncentracija fosfora u vodama ponekad ukazuje na njihovu zagaenost, poto jedinjenja fosfora spadaju u proizvode razlaganja sloenih organskih materija. Organska materija u vodama Organska jedinjenja, bez obzira na raznorodnost njihovih oblika, uglavnom se sastoje iz ugljenika, kiseonika i vodonika, koji ine 98,5% njihove mase. Pored toga u njima su u malim koliinama prisutni azot, fosfor, sumpor, kalijum, kalcijum i mnogi drugi elementi. Sa sanitarno-higijenske take gledita organske materije koje se nalaze u vodi dele se na dve grupe: 1) Proizvodi raspadanja biljnih i ivotinjskih ostataka koje uglavnom ine razne organske kiseline i druga sloena organska jedinjenja (ova jedinjenja nisu otrovna i u higijenskom smislu nisu tetna). 2) Proizvodi razlaganja raznih otpadaka, koji dospevaju u vodu zajedno sa otpadnim kanalizacionim vodama. Ove materije ine povoljnu sredinu za razvoj nekih mikroorganizama koji prouzrokuju oboljenja, pa su zbog toga u pijaoj vodi nedopustive. Posredni pokazatelj prisustva takvih jedinjenja jesu azotasta i azotna kiselina, amonijak, vodonik-sulfid i sl. U gusto naseljenim industrijski razvijenim rejonima osnovni izvor priliva organskih materija ine industrijske i kanalizacione vode. Proces razlaganja organske materije u prirodnim vodama naziva se mineralizacija. Ona ima veliki znaaj ne samo za razlaganje ostataka organizama i proizvoda njihove ivotne aktivnosti u akumulacijama, ve i za obnavljanje (regeneraciju ) niza elemenata u vodi (C, P, N i dr.), neophodnih za ivot ivih bia u vodi (hidrobionta). Bioloka potronja kiseonika (BPK) je koliina kiseonika koja je potrebna da se izvri bioloka oksidacija prisutnih, bioloki razgradljivih, sastojaka vode. BPK, predstavlja koliinu kiseonika koju potroe mikroorganizmi pri prirodnom aerobnom samopreiavanju u vodi. BPK je koliina kiseonika koja je potrebna mikroorganizmima uzorka vode (ili zasijanoj mikroflori) da u aerobnim uslovima na temperaturi od 20 0C, u odreenom vremenu inkubacije, oksiduju organske materije u vodi. Analitiki, BPK je masena koncentracija rastvorenog O2, koja je pod odreenim uslovima utroena za bioloku (biohemijsku) oksidaciju organskih i dela neorganskih materija u vodi. Standardna metoda definie vreme inkubacije od 5 dana, ime se odreuje tzv. BPK5. Odreivanjem BPK, odreuje se zagaenost otpadnih voda i proverava efikasnost postrojenja za preiavanje. U svetu je prihvaeno da se najee odreuje BPK5, tj. potronja O2 za 5 dana, iako u tom periodu nisu sve organske materije oksidovane. Hemijska potronja kiseonika (HPK) je koliina kiseonika potrebna da se izvri oksidacija svih oksidacionih materija u vodi hemijskim putem. HPK je uvek vea ili jednaka vrednosti BPK. HPK se moe smatrati kao aproksimativna mera teoretske potronje kiseonika, tj. kao Strana33

koliina O2 koja se potroi pri potpunoj oksidaciji organskih komponenti u neorganske proizvode. Mikroelementi i njihov znaaj u vodama Mikrokomponentama ili mikroelementima nazivaju se oni elementi iji sadraj u vodi iznosi manje od 10 mg/l. U pojedinim sluajevima sadraj mikroelemenata u vodama moe znatno prei navedenu vrednost. U mikroelemente spadaju brom, jod, fluor, litijum, rubidijum, stroncijum, barijum, arsen, molibden, bakar, kobalt, nikal, radioaktivni elementi, zlato i dr. Spisak mikroelemenata se tokom proirivanja naih znanja o hemijskom sastavu prirodnih voda stalno dopunjuje. Joni vodonika. Klasifikacija voda prema vrednostima pH pH vrednost Voda je vrlo slab elektrolit koji u vrlo maloj meri disosuje na hidronijum-jon H3O+ i hidroksid jon OH-. Amfiprotini rastvori (voda, amonijak, metanol, itd.) se u prisustvu baze ponaaju kao kiseline, a u prisustvu kiseline kao baza. Oni podleu samojonizaciji ili autoprotolizi ime nastaje par jonskih vrsta. U istoj vodi samo 1 od 107 molekula vode podlee autoprotolizi. Klasifikacija voda prema vrednostima pH Vrednosti pH za prirodne vode variraju od 0,45-1,0 do 8,0-11,5. Veina prirodnih voda ima pH od 6 do 8,5. Najnie vrednosti pH (0,45-3,0) su vezane za prisustvo slobodne sumporne ili ree hlorovodonine kiseline. Smanjenje pH od 6,5 do 3,0 moe biti uslovljeno, sem prisustva sumporne kiseline, uticajem organskih kiselina i ugljen-dioksida. Za neutralne i slaboalkalne vode (pH 6,5-8,5) karakteristino je prisustvo u vodi Ca(HCO3)2 i Mg(HCO3)2. Poveanje pH do 8,5-10,5 u veini sluajeva vezano je za prisustvo sode (Na2CO3 ili NaHCO3). Najvie vrednosti pH (do 11,5) karakteristine su za termalne vode. Prema vrednostima pH prirodne vode se dele na nekoliko grupa. Podzemne vode prema nekim autorima dele se na sledeih sedam grupa: 1) jako kisele vode (pH < 3) 2) kisele vode (pH 3-5) 3) slabo kisele vode (pH 5-6,5) 4) neutralne vode (pH 6,5-7,5) 5) slaboalkalne vode (pH 7,5-8,5) 6) alkalne vode (pH 8,5-9,5) 7) jakoalkalne vode (pH > 9) Izvori zagaujuih materija u vodi i zagaivanje povrinskih i podzemnih voda U prirodi se voda veoma retko nalazi u potpuno istom stanju. U toku njenog prirodnog kruenja u njoj se rastvaraju pojedini gasovi, razne mineralne, radioaktivne materije, mikroorganizmi i razne druge neistoe. U toku proticanja povrinskih voda kroz zemljite u nju dospevaju razliite materije koje se dalje transportuju. Strana34

to se zagaenja voda tie, govorimo o povrinskim i o podzemnim vodama, jer su i jedne i druge podlone zagaenju, meusobno su povezane i izuzetno znaajne za ivi svet. Njihovo zagaenje nastaje prevashodno kroz isputanje otpadnih materija iz raznih industrijskih procesa, potom od komunalnih otpadnih voda, kroz spiranje otpadnih materija i kroz termalno zagaenje. Rastua zagaenost vazduha takodje izaziva pogoranje kvaliteta povrinskih voda. U atmosferskim talozima se usled zagaivanja vazduha nalaze razne mineralne i organske materije, a pre svega jedinjenja sumpora, azota, ugljenika, neki teki metali i druge tetne primese. Znatno zagaivanje vodenih povrina izazivaju "kisele kie", koje nastaju reakcijom oksida sumpora i azota sa vlagom u atmosferi uz nastajanje sumporne i azotne kiseline. Poseban oblik zagaivanja voda je radioaktivno zagaivanje. Industrijske otpadne vode Glavni izvor dotoka opasnih i tetnih materija u prirodne vode su industrijske otpadne vode. Sastav i koliina industrijskih otpadnih voda zavisi od velikog broja inilaca i karakteristini su za svaku granu industriju. Najvee koliine otpadnih voda dospevaju iz sledeih grana industrije: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. hemijske, metalopreradjivake, prehrambene, tekstilne, papirne, koarske, kao i od energetskih i termoenergetskih objekata.

Naroito su toksine otpadne vode iz bazne hemijske i petrohemijske industrije. U njima se nalaze razne hemijske supstance od kojih su mnoge veoma toksine za biocenozu vodenih stanita. Prema vrsti zagaenja industrijske otpadne vode mogu se podeliti, na otpadne vode koje preteno sadre neorganske ili organske materije bioloki tee ili lake razgradljive. Porast broja stanovnika na Zemlji i dinamian razvoj industrije uslovljavaju stalni rast potronje vode, ije su koliine na planeti ograniene. Voda se u industriji pojavljuje kao sirovina, kao nosilac energije, kao transportno sredstvo, kao rastvara, kao meuproizvod, ali skoro uvek kao sistem za eliminisanje otpadnih materija. Pre uputanja u sistem gradske kanalizacije, veliki broj industrijskih objekata mora posedovati postrojenje za predtretman svojih otpadnih voda, jer su te vode kompleksni zagaivai okolne sredine. Postrojenja za preiavanje ovih vrsta voda vre kompleksan tretman pre isputanja u prirodne recepcijente. Ne preporuuje se da se otpadne vode industrije obrauju zajedno sa komunalnim otpadnim vodama, kako sa tehniko-tehnolokog stanovita, tako i iz ekonomskih razloga. Jedan od razloga je i taj to postoji veliki broj razliitih organskih i mineralnih jedinjenja u industrijskim vodama, koja zahtevaju poseban tretman za obradu, koji se ne vri u tretmanu gradskih otpadnih voda. Industrijske otpadne vode se ne mogu isputati ni u gradske kanalizacione sisteme bez prethodnih tretmana iz nekoliko razloga: Strana35

1. visok sadraj velikog broja tekih metala i pojedinih neorganskih soli, od kojih se dobar deo kategorie kao opasne supstance, otpadne vode industrije onemoguavaju bioloki tretman komunalnih otpadnih voda, pa efluent odlazi u recipijent sa otrovnim materijama, kao i nedovoljno bioloki stabilizovan. 2. veliki broj razliitih organskih i mineralnih jedinjenja u sastavu otpadnih voda zahteva poseban tretman za obradu, koji se ne vri u tretmanu gradskih otpadnih voda, pa navedene materije nepromenjene, ili nedovoljno promenjene odlaze sa efluentom u recipijent. 3. velika koliina vrstog sedimenta i taloivih materija, koje mogu dospeti u kanalizaciju sa industrijskom otpadnom vodom, ili nastati u samoj kanalizaciji usled promene fiziko-hemijskih uslova sredine, mogu mehaniki iskljuiti iz funkcije pojedine ureaje za preiavanje kanalizacionih voda. 4. visok sadraj hemijski nestabilnih supstanci u industrijskim otpadnim vodama zahteva poseban hemijski tretman, koji se ne vri u konvencionalnim sistemima za obradu komunalnih otpadnih voda. 5. organsko optereenje, sadraj BPK5, predstavlja parametar koji osciluje u jako irokim granicama, od jako velikog sadraja, do izuzetno niskog sadraja, pa efluent sa, veim ili manjim, nedopustivim sadrajem organskog optereenja biodegreabilnim supstancama, odlazi u recipijent. 6. visok sadraj velikog broja dispergovanih estica, bilo koloidnih bilo makromolekulskih karakteristika, zahteva poseban tretman, koji se ne primenjuje u sistemima za obradu komunalnih otpadnih voda, pa se ometa kompletan mehaniki, fiziko-hemijski i bioloki postupak obrade na postrojenju za preiavanje, to ini da efluent sa nedopustivim sadrajem veeg broja supstanci-zagaivaa odlazi u recipijent. U industrijske otpadne vode spadaju procesne, rashladne, sanitarne i otpadne vode od ienja objekata i opreme industrije. Poljoprivreda takoe moe doprineti zagaivanju prirodnih voda. Znaajnu ulogu u tome imaju otpadne vode sa stoarskih farmi, mineralna i organska ubriva (u sluaju njihove nepravilne primene), pesticidi, kao i kolektorske i drenane vode zalivnih povrina. Do zagaivanja prirodnih voda ubrivima dolazi uglavnom usled njihove nepravilne primene. Pod ovim uglavnom podrazumevamo primenu ubriva u koliinama koje prevazilaze stvarne potrebe biljaka, primenu ubriva u vreme kada ona ne bi trebalo da se primenjuju i primenu ubriva u neodgovarajuim oblicima. Drugi biogeni element, koji se takodje unosi u velikim koliinama u zemljite sa ubrivima, je fosfor. Najznaajniji nain dospevanja fosfora (iz ubriva) u vode jeste pojava erozije. Pri eroziji se fosfor transportuje zajedno sa esticama zemljita do neke povrinske vode. Usled poveanog sadraja fosfora kao i azota (nitrata) u vodama esto dolazi do brzog rasta vodenih biljaka (naroito algi). Ova pojava se naziva eutrofikacija (obogaivanje hranljivim elementima). Da bi dolo do cvetanja algi potrebno je da koncentracije fosfora i azota bude vea od 0,01 mg/dm3 odnosno 0,3 mg/dm3 vode. Prekomerna vodena vegetacija spreava pravilno korienje vode za gradsku i industrijsku upotrebu, a njenim raspadanjem sadraj kiseonika u vodi se znatno smanjuje, to se krajnje nepovoljno odraava na ivot riba i drugih Strana36

organizama. Treba istai da je eutrofikacija u stvari jedan prirodni proces koji se ubrzava aktivnou oveka, kao to je, na primer, isputanje gradskih i industrijskih otpadnih voda. Poznato je da gradske otpadne vode sadre fosfor i to zbog korienja deterdenta na bazi ovog elementa. Znaajnu ulogu u eutrofikaciji ima i poljoprivreda i to zahvaljujui isputanju otpadnih voda sa farmi i ispiranju sa poljoprivrednih povrina, koje se intenzivno ubre mineralnim i organskim ubrivima. Komunalne otpadne vode Otpadne vode iz naselja uglavnom sadre organske materije kao to su fizioloke izluevine ljudi i ostaci hrane. Pored toga u njima se nalaze razna sredstva za pranje i higijenu (sapuni, detergenti, paste za zube), soli i razni vrsti otpaci kao to su krpe, hartija, vata, pikavci itd. Prisustvo detergenata (na bazi fosfora) u otpadnim vodama naselja nije poeljno sa ekoloke take gledita jer doprinosi eutrofikaciji povrinskih voda. Otpadna voda iz domainstva, komunalna otpadna voda, sastoji se od tenosti i vrstih materija koje mogu biti u rastvorenom ili suspendovanom stanju. Koliina vrstih materija u komunalnoj otpadnoj vodi je vrlo mala, obino ispod 0.1% po teini. vrste otpadne materije mogu biti organskog ili neorganskog porekla. Organske vrste materije su, uglavnom materije ivotinjskog ili biljnog porekla ukljuujui i otpadne produkte ivotinja i biljaka kao i tkiva ivotinja i biljaka. Glavne grupe materija su belanevine, ugljeni hidrati i masti zajedno sa produktima njihovog raspadanja, koji nastaju aktivnou bakterija i drugih ivih organizama. Mineralne (neorganske) vrste materije su inertne materije koje nisu podlone raspadanju. U mineralne vrste materije spadaju: pesak, mulj, ljunak i mineralne soli. Koliina svih vrstih materija, organskih i mineralnih, u otpadnoj vodi odreuje njen kvalitet. Nestabilne otpadne vode su one koje sadre veliku koliinu vrstih materija naroito organskih, dok se otpadna voda sa malo organskih vrstih materija moe okarakterisati kao stabilna. Suspendovane vrste materije su vrste materije koje mogu biti uklonjene iz otpadne vode fizikim ili mehanikim putem, kao na primer taloenjem ili filtracijom. Tu spadaju: plivajue estice, pesak, ljunak, glina, vrste izluevine, hartija, delovi vune, delovi hrane i slino. Suspendovane vrste materije sastoje se od talonih i koloidnih vrstih materija. Talone vrste materije predstavljaju delove suspendovanih materija, ija je veliina i teina takva da se mogu taloiti. Njihova prisutnost u otpadnoj vodi se obino izraava u miligramima vrste materije na litar kanalske vode(mg/dm3). Talone vrste materije sadre oko 75% organskih i oko 25% neorganskih vrstih materija. Koloidne suspendovane materije su materije koje se ne mogu ukloniti fizikim ili mehanikim sredstvima. One obuhvataju otprilike 2/3 organskih i 1/3 neorganskih materija. Podlone su brzom truljenju i igraju veoma vanu ulogu u tretiranju i dispoziciji komunalnih otpadnih voda. Sadre oko 40% ukupne koliine suspendovanih vrstih materija. Rastvorljive vrste materije ovaj termin nije potpuno adekvatan, jer sve ove vrste materije nisu u pravom rastvoru, one sadre i neke materije u koloidnom stanju. Od ukupne koliine rastvorljivih vrstih materija oko 9% su u pravom rastvoru, a 10% su u koloidnom stanju. Rastvorljive vrste materije, u celini sadre oko 40% organskih i oko 60% neorganskih vrstih materija. Strana37

Komunalna otpadna voda sadri u sebi i rastvorene gasove razliitih koncentracija. Meu najvanijim gasovima je kiseonik koji se nalazi rastvoren u vodi iz vodovodnog sistema i kao takav dospeva u otpadnu vodu. Izvesna koliina kiseonika apsorbuje se iz vazduha u dodiru vazduha sa povrinom komunalne otpadne vode, kao i fotosintezom. Pored rastvorenog kiseonika otpadna voda moe sadrati i druge gasove: ugljen-dioksid, koji nastaje razlaganjem organskih materija, azot iz atmosfere, sumpor-vodonik, koji nastaje razlaganjem organskih i nekih neorganskih sumpornih jedinjenja. Ovi gasovi, mada se nalaze u malim koliinama, igraju veoma vanu ulogu u razlaganju i tretiranju vrstih materija u otpadnoj vodi. Bioloki sastav otpadne vode komunalna otpadna voda sadri veliki broj ivih organizama. Mikroorganizmi koji se nalaze u otpadnoj vodi su vani jer su oni jedan od razloga zbog ega se vri preiavanje otpadnih voda a sem toga od njihovih aktivnosti (razlaganja materija) zavisi i uspeh preiavanja. Mikroorganizmi se mogu podeliti u dve opte grupe: na bakterije i druge kompleksne mikroorganizme. Bakterije se tako]e mogu posdeliti u dve grupe: parazite i saprofite. Sve ove bakterije obavljaju razgradnju organskih vrstih materija u otpadnoj vodi. Neke od bakterija mogu koristiti samo rastvoreni kiseonik u vodi. Ove bakterije se nazivaju aerobne bakterije, a proces degradacije organskih vrstih materijala koje one obavljaju naziva se aerobno razlaganje. Ovaj tip razlaganja u prisustvu rastvorenog kiseonika, obavlja se bez stvaranja neprijatnog mirisa i loeg izgleda otpadne vode. Proces degradacije organskih vrstih materija pod uticajem anaerobnih bakterija se naziva anaerobno razlaganje, odnosno razlaganje materija bez prisustva rastvorenog kiseonika usled ega dolazi do stvaranja neprijatnog mirisa i loeg izgleda otpadne vode. Obim preiavanja otpadnih voda je zanemarljiv, to ima za posledice lo kvalitet vode u vodotocima i podzemnim izdanima, ime se ugroavaju izvorita pitke vode. Potoci, reice i reke su pretvorene u kolektore otpadnih voda to je nedopustivo sa aspekta zatite ivotne sredine. Nezadovoljavajue stanje u oblasti zatite voda ve predstavlja na nekim podrujima opasnost za zdravlje ljudi (dolina Ibra, Save, Morave, Dunava). Ovo je posledica odsustva mera i aktivnosti kojima se titi kvalitet voda kao i zbog nedovoljnog ulaganja u zatitu voda.

ATMOSFERSKI ZAGADJIVAI Atmosfera je gasoviti omota planete Zemlje. To je smea gasova koji su gravitacijom vezani za planetu Zemlju i zajedno sa njom kreu se njenom putanjom kroz Svemir. Pritisak (a time i gustina), temperatura i sastav tog omotaa menjaju se sa visinom. Procenjuje se da je ukupna masa atmosfere oko 1015 tona, od ega se najvei deo (oko 90%) nalazi u delu koji je najblie povrini Zemlje (na 10 do 15 km od tla) i koji nazivamo troposferom. To je istovremeno i najvaniji deo atmosfere u pogledu procesa koji utiu na zagaivanje vazduha i formiranje vremena. Zagaujue supstancije emitovane u atmosferu posle dueg ili kraeg vremena, u izvornom obliku ili najee izmenjene, deponuju se na povrinu Zemlje i tako doprinose zagaivanju kopna, mora i okeana. Jo samo u sloju atmosfere, koji se nalazi iznad troposfere, na visinama od 15 do 50 km, a koji nazivamo stratosferom, moe da se oseti uticaj antropogenih (proizvedenih od oveka) supstancija preko njihovog delovanja na stratosferski sloj ozona.

Strana38

Kisele kie Atmosferski zagaivai nastali primarno sagorevanjem fosilnih goriva, uglavnom sadre okside sumpora(SO2) i azota(NOx =NO + NO2) koji imaju tetne posledice po ljusko zdravlje i celokupnu ivotnoj sredinu.Njima treba pridruiti i CO2. Pod normalnim uslovima koliina O2 i CO2 u atmosferi se nalazi u ravnotei. Ravnotea se uspostavlja na taj nain to se potronja CO2 u procesu fotosinteze nadoknjauje njegovim oslobaanjem tokom procesa oksidacije organske materije. Porast koncentracija SO2,NOx i CO2 u atmosferi je direktna posledica ubrzane industrijalizacije i u korelaciji je sa potronjom fosilnih goriva i ekonomskim razvojem drutva. Poveane vrednosti SO2 i NOx dovode do pojave kiselih kia koje mogu dostii vrednost pH oko 2, to predstavlja izuzetno agresivan rastvor. Kada se kiseli oksidi SO2,SO3,NOx i CO2 nau u dodiru sa vodom iz oblaka dolazi do njihovog rastvaranja i stvaranja odgovarajuih kiselina ime se poveava koncentracija vodonikovih jona u rastvoru usled ega se smanjuje pH vrednost. Obina kinica sadri proseno 2,0 ppm Na+(2,0 mg na dm3 vode), 0,3 ppm K+, 0,1 ppm Ca2+, 3,8 ppmCl-, 0,6 ppm SO42-,i oko 0,12 ppm HCO3- i ima pH oko 5,7 i moe da predstavlja degradacioni agens ija se pH vrednost menja i smanjuje sa poveanjem sadraja SO2, NOx i CO2 u atmosferi. Sve padavine ija je pH vrednost nia od 5,7 nazivaju se kisele kiama. Najjednostavnije se mehanizam stvaranja kiselih kia moe prikazati sledeim hemijskim reakcijama SO2 + O2 = SO3 SO3 + H2O = H2SO4 NO + 1/2 O2 = NO2 2NO2 + H2O = HNO2 + HNO3 Pored tetnog uticaja na ljude, ivotinje i biljke, zemljite, vode itd. kisele kie prouzrokuju i rak kamena od kojeg su stradale mnogobrojne kulturne batine. Za proteklih nekoliko decenija hram boginje Atine Partenon, sagraen od belog mermera na Akropolju stradao je zbog zagaenosti vazduha vie nego za 2500 godina njegovog postojanja. Degradacija mermera pod dejstvom kiselih kia odnosno vodenih rastvora kiselina je veoma brz proces koji se moe najprostije prikazati sledeom hemijskom reakcijom H2SO4 + CaCO3 = CaSO4 + H2CO3 Ovom reakcijom se moe objasniti gubljenje mehanikih vrstina i vezivnih karakteristika krenjakih materijala tako da dolazi do krunjenja i otpadanja izreagovanih i degradiranih slojeva materijala. Zagaenje vazduha nastaje prevashodno oslobaanjem estica (praina, dim, magla) i gasovitih zagaujuih komponenata (jedinjenja sumpora, jedinjenja azota i azotni oksidi, Strana39

oksidi ugljenika, halogeni i jedinjenja halogena, cijanidi, amonijana jedinjenja, gasovi rashladnih uredjaja - freoni, ugljovodonici, aldehidi, ketoni, alkoholi, itd) u atmosferu. Treba napomenuti da van usvojene podele postoje i druga zagaenja kao to su zagaenje bukom, svetlou, radijacijom, ostala energetska zagaenja (otpadnom toplotom, vibracijama, zraenjem, radio talasima, itd.), zagaenje u socijalnoj i duhovnoj sferi, itd. Meteoroloki parametri Znaajan uticaj na ponaanje zagaujuih supstancije u vazduhu imaju meteoroloki uslovi. Od vrednosti meteorolokih parametara zavisi transport, razblaivanje, reakcije i transformacije, koncentracije na mestu merenja i vreme boravka zagaujuih supstancija u vazduhu, a sve ovo utie na njihovo delovanje na ljude, ostali ivi svet i materijalna dobra. Na pravac rasprostiranja zagaujuih supstancija znaajnu ulogu ima pravac vetra, dok brzina vetra utie na njihovo bolje meanje i razblaivanje vazduhom. Padavinama se uklanjaju zagaujue supstancije iz vazduha, a poveana temperatura i intenzitet Sunevog zraenja ubrzavaju reakcije koje vode transformacijiu zagaujuih supstancija. U uslovima temperaturske inverzije (topliji vazduh iznad hladnijeg pri dnu) dolazi do znaajnog poveavanja zagaenja vazduha. Zbog svih ovih efekata, pri svakom ispitivanju zagaivanja vazduha, potrebno je meriti i poznavati osnovne meteoroloke parametre. Standardni meteoroloki parametri koje je neophodno meriti prilikom definisanja kvaliteta vazduha su: 1. 2. 3. 4. 5. 6. brzina vetra pravac vetra temperatura vazduha vlanost vazduha intenzitet solarne radijacije koliina vodenog taloga.

Vrednosti ovih parametara najee se dobijaju od meteoroloke slube, a kada to nije mogue, moraju se organizovati posebna merenja pomou mobilnih meteorolokih stanica. ZEMLJITE I PLODNOST ZEMLJITA Zemljite ili tlo predstavlja posebnu prirodnu tvorevinu koja obuhvata vrst povrinski sloj Zemlje, karakteristian za biosferu (gr. bios - ivot). Ono je prirodnog porekla nastalo tokom dugog vremenskog perioda koje se i danas stvara. Sam poetak nastajanja zemljita uslovljen je procesima koji su se deavali na naoj planeti. Smatra se da je ona u poetku bila uarena masa koja se postepeno hladila i kao posledica tog hlaenja izdvojile su se dve sfere (omotaa) koje se nazivaju litosfera i atmosfera. Litosfera se sastoji od kamena ili stena. Prvobitna atmosfera je bila veoma gusta zato to je u njoj bila prisutna voda svih okeana, mora, jezera, reka i drugih vodotokova. U atmosferi je bio i ugljenik koji je sada sastavni deo karbonata, nafte, uglja, biljaka i ivotinja. Kada se Zemljina kora dovoljno ohladila dolo je do kondenzovanja vodene pare i tako je stvorena nova sfera koja se zove hidrosfera. Padanjem na vrstu litosferu topla voda hidrosfere izazvala je jako hemijsko raspadanje stena. Pod uticajem takvog raspadanja stvaraju se proizvodi (produkti) od kojih su kasnije nastala zemljita. Stalnim isparavanjem sa ve oformljene hidrosfere voda se kondenzovala u donjim delovima atmosfere. Obogaena ugljen dioksidom i kiseonikom padala je na povrinu Strana40

litosfere. Takvim krunim kretanjem voda je doprinela raspadanju litosfere i laganom obrazovanju zemljita. Obrazovanje zemljita pomogli su i ivi organizmi. Jednog momenta na naoj planeti je nastao ivot i tako je stvorena nova sfera - biosfera. U poetku su je inili mikroorganizmi i dok su samo oni bili prisutni stvarala su se primitivna zemljita. Prava zemljita su se kasnije stvorila i to na kraju sibrura kada su se na naoj planeti javile zelene biljke. Ove biljke posle izumiranja doprinose stvaranju organske materije zemljita, tj. humusa. Proces obrazovanja zemljita je dugotrajan i on ima za posledicu da se na povrini litosfere stvara jedna nova sfera koja se zove pedosfera (gr. pedon = zemljite). Prosena debljina pedosfere iznosi 2 m (od nekoliko cm pa do vie metara), dok je debljina litosfere od 50 do 100 km. Na pedosferu otpada najmanji deo, ali je ona od izuzetnog znaaja i ima vrlo komplikovani sastav. U nju ulaze delovi svih sfera: litosfere, hidrosfere, atmosfere i biosfere. Da bi se shvatilo da je zemljite prirodna tvorevina i da je razliita od litosfere, uvek se kae da zemljite raspolae posebnom osobinom koja se naziva plodnost. Plodno zemljite omoguava dobijanje visokih prinosa biljaka. Uslovi koji su potrebni za ovo a koje treba da poseduje plodno zemljite su sledei: dovoljna koliina vode i hranljivih elemenata u toku vegetacije; dovoljno kiseonika za disanje korena; povoljna reakcija zemljita (merilo njene kiselosti odnosno alkalnosti); optimalna vrednost redoks potencijala (pokazatelj odnosa izmeu oksidovanih i redukovanih oblika materije); odsustvo toksinih supstanci i prisustvo supstanci koje imaju stimulativni efekat na rastenje biljaka. Pored toga zemljite je fizika sredina gde je prisutan korenov sistem biljaka tako da ona treba da bude pogodna sredina za rast korenovog sistema. Plodnost zemljita zavisi od hemijskih, fizikih i biolokih osobina zemljita. Meutim, plodnost zemljita nije samo prirodna osobina zemljita poto se znaajan uticaj na nju ispoljava proizvodnom aktivnou oveka. Zemljita koja imaju iste prirodne osobine mogu da daju sasvim razliite prinose biljaka u zavisnosti od agrotehnikih mera koje su primenjene na tim zemljitima. Smatramo potrebnim da istaknemo da je prirodna plodnost zemljita podlona promenama u toku dugog vremenskog perioda. Pedogenetski procesi (procesi obrazovanja zemljita) koji se deavaju u zemljitu dovode do postepenih promena njegovih osobina. Neki procesi prouzrokuju poveanje plodnosti zemljita, dok je drugi mogu smanjiti (degradacija). Faktori nastajanja zemljita Faktori koji utiu na obrazovanje zemljita nazivaju se pedogenetskim iniocima. Prvi koji je ukazao na inioce koji uslovljavaju obrazovanje zemljita bio je ruski naunik Dokuajev. Danas se u najvanije pedogenetske faktore svrstavaju sledei: 1) Geoloki supstrat ili matina stena Sva su zemljita obrazovana na nekom geolokom supstratu (matinoj steni) koji ulazi u sastav litosfere. Litosfera se sastoji od tri vrste stena: magmatske, metamorfne i sedimentne stene. Magmatske i metamorfne stene ine preko 95% Zemljine kore ali pokrivaju samo 25% njene povrine. Sedimentne stene pokrivaju oko 75% povrine Zemljine kore, pa su zbog toga one znaajnije za obrazovanje zemljita. Geoloki supstrat utie na: Strana41

- dubinu zemljita - mehaniki sastav zemljita - boju zemljita - mineraloki sastav zemljita - hemijski sastav zemljita 2) Klima Zemljita u ijem je obrazovanju presudnu ulogu imala klima nazivaju se klimatogena zemljita. Klima spada u aktivne inioce obrazovanja zemljita i kod dubokih, dobro razvijenih zemljita njen uticaj je vei nego to je to kod plitkih, slabo razvijenih zemljita. Ona utie na obrazovanje zemljita preko padavina i temperature. Jedan od znaajnih kvantitativnih pokazatelja klime je godinji kini faktor (uveo ga je Lang) koji se definie kao odnos izmeu padavina (prosene godinje) i temperature (prosene godinje). 3) Reljef

Sva zemljita kod kojih reljef ima primarnu ulogu u njihovom obrazovanju nazivaju se topogenim zemljitima. Smatra se da reljef pri obrazovanju zemljita moe imati direktan i indirektan uticaj. Direktan uticaj reljefa se ispoljava na nagibima i depresijama. Veoma znaajan je i indirektan uticaj reljefa i on je izraen uticajima nadmorske visine i ekspozicije. Sa poveanjem visine smanjuje se temperatura vazduha tako da je klima sve hladnija, dok se poveava koliina padavina, to se odraava na sastav vegetacije i na tok obrazovanja zemljita (pedogeneze). Ekspozicija podrazumeva okrenutost (izloenost) zemljita stranama sveta. Severna i juna ekspozicija spadaju u dve osnovne ekspozicije koje razliito utiu na obrazovanje zemljita. 4) Biosfera Biosfera (biljke, ivotinje, mikroorganizmi) je aktivan inilac obrazovanja zemljita. Biosfera ima aktivnu ulogu poto organizmi za vreme svog ivota (u zemljitu) vre izmenu sastava i osobina zemljita. Pasivna uloga organizama dolazi do izraaja posle njihove smrti kada oni svojim ostacima utiu na sastav i osobine zemljita. 5) Vreme (starost) Vremenski interval koji je potreban za obrazovanje nekog zemljita je krai ukoliko je intenzivnije delovanje bio-klimatskih faktora na geoloki supstrat (matinu stenu). U pedologiji (nauka o zemljitu) razlikuju se dve vrste starosti zemljita. To su apsolutna i relativna starost zemljita. Apsolutna starost zemljita meri se godinama od kada je ono poelo da se stvara pa do momenta prouavanja. Relativna starost zemljita se ne meri brojem godina nego brojem stadijuma kroz koje je zemljite prolo u svom obrazovanju. Stadijumi se ogledaju na profilu zemljita brojem delova profila koji se nazivaju horizonti a koji predstavljaju najvanije elemente zemljine morfologije. Horizonti se razlikuju meusobom po izgledu, sastavu i osobinama. Meutim, prelaz iz jednog horizonta u drugi ne mora uvek da bude vizuelno dovoljno jasan.

Strana42

6)

ovek

Zemljita na iji sastav i osobine je ovek ispoljio znatan uticaj nazivaju se antropogena zemljita. Njegova uloga moe biti pozitivna ili negativna. Pozitivna uloga oveka manifestuje se u primeni svih mera koje imaju za cilj da poveaju plodnost zemljita, a u te mere spadaju djubrenje, obrada zemljita, navodnjavanje, odvodnjavanje i dr. Negativan uticaj oveka na zemljite je posledica primene mera koje su dovele do pogoranja njegovih osobina, tj. do smanjenja njegove plodnosti. On moe biti prouzrokovan nepravilnom primenom raznih agrotehnikih mera ili zagaivanjem zemljita od strane hemijske industrije, metalurgije, termoelektrana, saobraajnica i drugih izvora tetnih i opasnih materija. Elementarni sastav zemljita Najvei deo litosfere i zemljita je sainjen od jedinjenja sledeih elemenata: O i Si, Al i Fe, posle ega slede Ca, K, Na i Mg. Najmanji je sadraj elemenata kao to su Cu, Zn, Co, B i Mo (mikroelementi). Na osnovu podataka prikazanih u gornjoj tabeli moe se zakljuiti da se zemljite razlikuje po svom srednjem elementarnom sastavu od prosenog sastava litosfere. U zemljitu su vie zastupljeni kiseonik i vodonik kao konstitucioni elementi vode koju magmatske stene ne sadre. Pored ovoga u zemljitu ima znatno vie ugljenika (20 puta) i azota (10 puta) nego u litosferi. Razlog za ovo je to zemljite sadri organsku materiju i razne predstavnike biosfere. Meutim, zemljite sadri manje Al, Fe, Ca, Mg, K, Na i Mg od litosfere, to je u vezi sa ponaanjem ovih elemenata tokom raspadanja i pedogeneze. Organska materija zemljita Organska materija ini u proseku oko 5% vrste faze zemljita. Njena prvobitna akumulacija je vezana za ivotnu aktivnost niih organizama koji su nastanjivali stene i prouzrokovali njihovu transformaciju u zemljite. Vremenom su se stvorili povoljni uslovi za rastenje i razvie viih biljaka koje posle odumiranja predstavljaju glavni izvor za sintezu i akumulaciju organske materije u zemljitu. Njena koliina i sastav kao i raspodela po dubini zemljinog profila su u tesnoj vezi sa karakterom pedogenetskih procesa i karakteristini su za svaki tip zemljita. Organska materija zemljita se deli u dve grupe: 1. svei i nerazloeni ostaci biljaka i ivotinja i 2. humus U sastav humusa ulaze specifine humusne materije i organska jedinjenja. Najvei deo zemljinog humusa (85-90%) je sastavljen od specifinih humusnih materija (huminske kiseline, fulvokiseline i humini). One se sastoje od odreenog broja visoko molekulskih jedinjenja koja imaju karakter kiselina. Organska jedinjenja (proteini, aminokiseline, ugljeni hidrati, masti, smole, lignin i dr.) sainjavaju 10-15% od ukupnog sadraja humusa u zemljitu. Najvei deo organske materije zemljita je povezan na razne naine za mineralni deo zemljita. Huminske kiseline su visokomolarne organske kiseline sa relativnom molekulskom masom od 1000-30000 i dimenzijama molekula od 6,0-8,0 nm. Od funkcionalnih grupa huminske kiseline imaju karboksilne (-COOH), fenolhidroksilne (-OH), metoksilne (-OCH3) i karbonilne ( C=O) grupe. Usled prisustva karboksilnih i donekle fenolhidroksilnih grupa Strana43

huminske kiseline imaju visoku sposobnost za adsorpciju katjona. Sa metalima huminske kiseline grade soli humate koje su rastvorljive u vodi. Fulvokiseline (latinski fulvus znai ut) ine grupu visokomolekularnih jedinjenja meusobno slinih po grai. Razlika izmeu fulvokiselina i huminskih kiselina je u odnosu izmeu aromatinog i alifatinog dela molekula i izrazita mobilnost fulvokiselina, koje su rastvorljive u vodi, kao i gotove sve njihove soli (fulvati), dok njihovi koloidni rasvori veoma teko podleu koagulaciji. Odnos ugljenika i azota kod veine zemljita se nalazi u granicama od (10-12):1. U kiselim zemljitima ovaj odnos je obino vii nego u neutralnim zemljitima i on se smanjuje sa dubinom zemljita. U dubljim slojevima za razliku od povrinskih najvei deo azota je u mineralnom obliku (vrsto vezan za troslojne minerale gline) i smanjenje sadraja ukupnog azota (sa dubinom) manje je izraeno od smanjenja sadraja organske materije (organskog ugljenika). Vrste ugroavanja i izvori zagaivanja zemljita ovek svojim aktivnostima neprekidno smanjuje ukupnu povrinu zemljita. Ovo se naroito odnosi na poljoprivredno zemljite koje postaje sve ugroenije. Do zagaenja zemljita dolazi izlivanjem hemikalija, direktnom apsorpcijom iz vazduha ili stvaranjem taloga nakon estinog zagaenja vazduha. Osnovne ovekove aktivnosti koje najvie degradiraju zemljite u prvom redu se odnose na irenje gradova, izgradnju industrijskih kompleksa, saobraajnica i deponovanje otpadnog materijala. Velike povrine zemljita izloene su intenzivnom procesu erozije. Erozija nastaje kao posledica see uma, raznih graevinskih i hidrotehnikih zahvata itd. Sve vee korienje hemijskih sredstava u poljoprivredi (mineralnih ubriva, raznih sredstava za zatitu bilja, odnosno pesticida, deponovanje vrstih otpadaka itd.) dovodi do znatnog zagaivanja poljoprivrednog zemljita. Jedan od znaajnih faktora ugroavanja zemljita predstavljaju i otpadne vode, kojima razne tetne materije dospevaju u zemljite. Sve vee zagaivanje vazduha takoe deluje na pogoravanje kvaliteta zemljita. Kao posledica intenzivnog procesa aerozagaenja obino najpre strada vegetacija, a potom i samo zemljite. Ovim putem u zemljite dospevaju i znatne koliine radionuklida. Korienjem ruda, naroito iz povrinskih kopova, predstavlja ozbiljnu opasnost za plodna poljoprivredna zemljita. Velike deponije, rudne i industrijske jalovine, kao i intenzivan proces industrijalizacije, ugroavaju i neprekidno smanjiju postojee obradive povrine. Prema vrstama oteenja, ugroena zemljita se dele na etiri osnovne kategorije: 1. Jalovine, odnosno zemljini materijal nastao nasipanjem ili deponovanjem materijala iz rudnikih ili industrijskih pogona. 2. Flotacioni materijal, koji obuhvata rastvorene i nerastvorene materijale nataloene radom reka, zajedno sa otpadnim industrijskim vodama. 3. Urbano i industrijsko zemljite, koje vie ne slui poljoprivrednoj proizvodnji. Strana44

4. Aerosedimenti, odnosno estice organskog i neorganskog porekla dospele vazdunim strujanjem i atmosferskim talozima. Meu najznaajnije zagaujue materije zemljita ubrajaju se oksidi sumpora, oksidi azota, olovo, cink, bakar, aldehidi i dr. Pojava kiselih kia i suenja uma predstavlja ozbiljnu opasnost za umske i poljoprivredne ekosisteme i samo zemljite. Posebnu opasnost za zemljite, naroito u zoni veih saobraajnica, predstavljaju izduvni gasovi motornih vozila. Kada govorimo o potencijalnim izvorima i o nainu zagaenja zemljita onda to zagaenje moe dospeti putem : 1. Zagaenja iz vazduha, atmosfere emisije iz tehnolokih procesa, emisije usled sagorevanja fosilnih goriva, stambenih zgrada, emisije usled izduvnih gasova automobila, emisije usled sagorevanja biomase, uma i td. Zagaivai u obliku gasova, para, aerosola, praine dospijevaju na povrinu zemlje spiranjem sa padavinama, a aerosoli i estice direktno sedimentacijom. 2. Zagaenja iz otpadnih voda - otpadne vode iz tehnolokih procesa, otpadne vode iz domainstva, vode zagaene usled poljoprivredne delatnosti itd. Zagaivai prisutni u tekuoj i podzemnoj vodi zagauju zemljita sa kojima je ta voda u dodiru. 3. Zagaenja vrstim otpadom iz privrede, domainstva i poljoprivrede to predstavlja jedan od najznaajnijih naina zagaenja. Kada zagaivai dospeju u zemljite na bilo koji od navedenih naina, njihova dalja sudbina zavisi od niza fizikih, hemijskih i biolokih faktora iji se uticaji prepliu. Vrlo je znaajan hemijski oblik jedinjenja u kome se nalaze ovi zagaivai, kao i osobine samog zemljita, vegetacija, obrada zemljita, klimatski uslovi itd.

Strana45

PRIMER TEST PITANJA IZ OBLASTI PRIRODNIH NAUKA 1. Biologija je nauka o: a. b. c. ivom ivotinjama ivopisnom

2. Navedite osnovne principe biologije: ________________________________ 3. Populacije su ___________________________________________________ 4. Sistematika je bioloka disciplina koja _______________________________ 5. Tvorac binarne nomenklature je: d. e. f. Robert Huk Karl Line arls Darvin

6. Biocenoza je: a. b. c. skup jedinki jedne vrste stanite ivotne zajednice skup vie razliitih biljnih i ivotinjskih vrsta

7. Organizmi sa uskom ekolokom valencom su: b. c. d. eurovalentni stenovalentni bivalentni

8. Primarnu produkciju u ekosistemu vre: a. b. c. mikroorganizmi biljke ivotinje

9. U ekosistemu se odvija:: a. b. c. 10. kruenje materije kruenje energije kruenje materije i proticanje energije sistem praenja stanja spoljanje sredine naziva se

Kontinuirani

_____________________________________
11. Voda se prema svom poreklu moe podeliti na: atmosfersku vodu, povrinsku vodu i ____________ vodu. Strana46

12. Nauka koja izuava vodeni omota Zemlje ( hidrosferu ) i kruenje vode u prirodi ( hidroloki ciklus ) naziva se _____________. 13. Dopuni reenicu: Tvrdoa vode izraava se u ___________, engleskim ili francuskim stepenima ili u miligramima CaCO3 u litri vode. 14. Vrednost za pH = 7 oznaava da je rastvor: a) kiseo b) bazan c) neutralan 15. Koji hemijski simboli oznaava kiseonik ? a) Cu b) Xe c) O 16. Zaokruiti osnovne meteoroloke parametre: a) kisele kie, gasovi staklene baste, vlanost vazduha b) brzina vetra, pravac vetra,temperatura vazduha c) ozon, magla, rosa 17. Prosena debljina pedosfere iznosi: a) 2m b) 20 cm c) 3 m d) 4 m 18. Zaokrui faktore koji utiu na obrazovanje zemljita: a) klima,vreme, ovek b) humus,mikroelementi c) pH, azot, fosfor 19. Iz kojih grana industrije mogu poticati industrijske otpadne vode? 20. Na koje dve grupe se deli organska materija zemljita?

Strana47

DRUTVENE NAUKE

SOCIJALNA EKOLOGIJA
Tokom druge polovine XX veka sve je prisutnije ukljuivanje ljudskog bia i ljudskog drutva kao znaajnih elemenata ivotne sredine, ne samo u smislu uticaja koje ima na sredinu, nego i sa stanovita ekolokog razmatranja kvaliteta ivota i razvoja oveka kao jedinke i drutvene zajednice iji je on sutinski deo. Od Konferencije u Stokholmu 1972., preko Konferencije u Riu 1992. i itavog niza institucionalnih rasprava o stanju ivotne sredine sve se vie ekoloka problematika razmatrala kroz prizmu ekolokog kvaliteta ivota i razvoja ljudske jedinke i ljudske zajednice. Ekologija je postala interdisciplinarna oblast interesovanja upravo zbog sloenosti njenog predmeta i neophodnosti raznovrsnih naunika ili disciplinarnih pristupa u njenom izuavanju. Sagledavanjem injenice da ovek, odnosno ljudsko drutvo ima veliki uticaj na prirodu i ivotnu sredinu razvila se potreba za novom naunom disiplinom - socijalnom ekologijom. U Sociolokom reniku se pored ekologije ivotinja i ekologije biljaka navodi i humana ili socijalna ekologija koja izuava prostorno-vremenske specifine odnose ivih bia kao uslove ljudskog zajednikog ivota, kao i povratan uticaj ve postojeih socijalnih struktura na razvitak i preoblikovanje prirodne okoline. Ekologija je vezana za demografiju, etnografiju, sociologiju sela i grada i socijologiju zajednice tako da usmerava svoje istraivake interese na istraivanje odnosa izmeu demografskih struktura, klimatsko-geografskih faktora, tehnologija i socijalnih organizacija nekog drutva. U uem smislu usmerava se na istraivanje prirodno uslovljenih izvora kao granica ovekovih formi, seoskih i gradskih okolnosti, kuturnog razvitka, itd. Svet i ovek ovekov ivot u osnovi predstavlja neprekidno prilagoavanje Prirodi i Svetu oko sebe. ovek ima nepregledne moi: razum svest matu. Ima potencijal slobode ivljenja i uroenu tenju uzdizanja. Time je ovek neto vie od (po Ajntajnovim reima) kocke baene iz tame. On hoe ne samo da zna ta mu je potrebno, ve i ta ljudski ivot uistinu jeste i moe biti. ovek se od ostalih ivih vrsta izdvaja upravo po tome to je bie potreba, a ne samo bie nagona instinkta. Kultura potreba je temelj ljudske sutine, odnosno ini nosee stubove ovekovog ivota na kojima se razvijaju njegovi kapaciteti i potencijali i uzdiu i realizuju sposobnosti (vetine) ivljenja. Kako je ljudsko bie trodimenzionalno: prirodno duhovno drutveno, to se i ljudske potrebe mogu elementarno razlikovati razvrstati: prirodno objektivne potrebe; duhovno subjektivne potrebe; drutveno socijalne potrebe. Iz ugla drutvene funkcije potreba i ravni njihovog postojanja, razlikuju se: univerzalne potrebe koje se odnose na itavu ljudsku vrstu i predstavljaju sve znaajniji faktor njenog ujednjavanja integracije (npr. ekonomske, politike, potrebe za integracijom, kontrolom okolnosti); Strana50

grupne potrebe se odnose na razliite nivoe ljudskih zajednica i modele udruivanja zajednikog ivota ljudskih skupina, kao to su slojevi, klase, nacije, itd., a predstaljaju kljuni faktor drutvenih konflikta sukoba (npr. potrebe udruivanja, sigurnosti, aspiracija, sticanja, istraivanja); pojedinane potrebe, odnose se na individualne izraze i specifine naine stilove zadovoljenja odreenih potreba, odnosno konkretnih tenji i motiva u krugu sopstvenih uslova egzistencije, te predstavljaju faktor linog samoostvarenja integriteta (npr. potrebe ljubavi, potvrivanja, samoaktualizacije, saznanja). Pod kulturom podrazumevamo kvalitet i smisao ivota kao totalita ljudske egzistencije. Neposredni aspekt dimenzionisanja naina ivota jeste stil ivota (style of life; life style). Dok se nain ivota kao globalna kategorija odnosi na celokupnu drutvenu egzistenciju oveka, dotle stilovi ivota predstavljaju pojedinane obrasce ivljenja koordinate ivotnih orjentacija i ponaanja. To su specifini modeli egzistencije, izraavanja, saoseanja i samoostvarivanja pojedinaca ili grupe. Jo je Z.L.Bifon (Georges- Louis Leclerc de Buffon, 1707-1788) konstatovao : Stil je ovek sam (Le style cest l bomme meme). Vrednosti su nerazluive od nivoa, odnosno hijerarhije vrednosti. Istorijski razvoj oveka prati klackalica izmeu materijalnih i duhovnih vrednosti. Ali, i jedne i druge vrednosti sagledavamo kao primarne i sekundarne vrednosti (s tim to je taj raspon sve ui na viem nivou razvoja i obrnuto). U svakom konkretnom istorijskom momentu (periodu, etapi) postoje optevaee vrednosti u drutvenom ivotu. Istorinost vrednosti sadrana je ve u inu izbora vrednosne orjentacije i samog vrednosnog odnosa. Nesporna je trajnost odreenih sisitematskih vrednosti koje su autonomne u odnosu na ukupan razvoj u razliitim drutveno ekonomskim i kulturnim okvirima. Vrednosti se nastoje initi stabilnim, posebno u kontekstu odlaganja drutvenih promena usporene tranzicije u nedostatku novih vrednosti. Dramatine demografske promene, kao i promene porodinog ivota i drutvenih asocijacija menjaju i duhovne vrednosti. U industrijski razvijenim zemljama oit je kulturni zaokret ka postmaterijalistikim vrednostima: - mir, - jednakost, - kvalitet ivota, - ekologija Drutvo i priroda ovek je prirodno bie i istovremeno drutveno-prirodna vrsta. Ljudsko drutvo je jedinstvo prirodnog bia i ljudske svesti koje se homogenizuju u delatnosti ukupne proizvodnje ivota. Kant je oveka oznaio kao bie izbora koje je slobodno, racionalno i moralno. Vreme u kome je ovek sebe stavio u centar ukupnog smisla i celokupne strukture stvarnosti moemo odrediti kao jezgoviti antropocentrizam, koji se uobiajeno naziva i humanizam. Tek u novom milenijumu se poeo nazirati novi "meki humanizam", koji ne nipoditava tako kruto prirodu, ve je nastoji uzdii, ili bar podii, do nivoa egzistencijalne vanosti za oveka. Meutim, i danas se ovek smatra jedinim subjektom morala, definitivnim nosiocem etikih imperativa. Strana51

Ekocentrizam pomera teite sa oveka na ekosistem, odnosno ka totalitetu prirode kao ishoditu i okviru postojanja i trajanja. Kultura nain ivota Kultura je osnovni obrazac u stvaranju civilizacije: izazov odgovor, odnosno prelaz iz statinog stanja u dinamino delovanje. Ona predstavlja prelaz iz prirodne skupine u drutvene zajednice, ime i zapoinje proces civilizacije ritam kulturnog uspona i pada. Svaka civilizacija ima svoje uspone etapu procvata i dostie odreeni vrhunac uspona. Na toj taki, dolazi do gubitka elastinosti. Proces kulturne evolucije najpre zaostaje, pa zastaje, da bi bio prekinut, te sledi njegovo raspadanje jer su drutvene strukture i obrasci ponaanja u tom trenutku okamenjeni neprilagodljivi za promenjene situacije i obrt stvaralake dinamike. Sve civilizacije prolaze skoro identine etape i procese: nastanak rast kriza - raspadanje preobraaj novi uspon. Re je o naizmeninom kretanju iz stanja situacija razvoja, kroz dva osnovna modela: u evolucioni razvoj ili ubrzani rast u stanje situaciju krize koja ide u dva osnovna pravca: destruktivno rastakanje ili konstruktivni preobraaj. Masovna kultura Moderne drutevene zajednice ili savremena graanska drutva su masovna drutva sa tzv. masovnom kulturom. Sistem mas-medija i industrija svesti predstavljaju pokreta radikalnih promena u svim oblastima drutvenog ivljenja. Masovna kultura je ve istorijski nain ivota, otuenih i depersonalizovanih pojedinaca. Masovna kultura kao moderan tip kulturne proizvodnje i komuniciranja nastala je sa pojavom i razvojem mas- medija i slobodnog vremena. U pitanju je izuzetno znaajna istorijska pojava omoguena eksplozijom sredstava masovnog komuniciranja i usponom kulturne industrije. Glavne odlike masovne kulture su: masovna proizvodnja i potronja koja utie na sveprisutnost mas-medija; sniavanje kulturnih standarda do stereotipnosti; brzo i globalno rasprostiranje kultura za svakog u okvirima svetskog sela, odnosno formiranje tipa masovnog primaoca; smanjivanjem kulturnih razlika izmeu drutvenih slojeva; kolektivni stvaralaki subjektivitet - kulturu svi stvaraju; destrukcija tradicionalnih kulturnih vrednosti svojevrsnom agresijom i zasienou stereotipima - standardizacija sadraja kulture; kroz komunikacionu mreu deluje kao "opijum". Sredstva masovnog komuniciranja omoguila su takav istorijski potpuno specifian model kulture, koji karakteriu dva kljuna kriterijuma meusobno vrsto povezana: kriterijum kvantiteta, i kriterijum standardizacije.

Strana52

Globalizacija Definicije globalizacije Globalizacija oznaava sve one procese pomou kojih ljudi itavog sveta bivaju inkorporirani u jedno svetsko drutvo, odnosno globalno drutvo. (Albrow) Globalizacija je drutveni proces u kome geografska ogranienja drutvenih i kulturnih aktivnosti gube znaaj i u kome ljudi postaju sve vie svesni da ona gube na znaaju. (Waters) Globalizacija znai globalno umreavanje kojim se kroz uzajamnu zavisnost povezuju prethodno izolovane zajednice na planeti u celinu, odnosno u jedan svet (Richter) Dimenzije globalizacije Globalizacija se posmatra kroz pet osnovnih drutvenih dimenzija koje ine: ekonomija, politika, drutvo, kultura i ivotna sredina. Pri pravljenju razlike izmeu pet dimenzija globalizacije vano je napomenuti da te dimenzije ne mogu da se sasvim striktno odvoje jedna od druge. Tako, na primer, globalni problem zatite ivotne sredine ne moe da se posmatra odvojeno od dimenzije "ekonomija" niti od dimenzije "politika". Ova povezanost ne samo izmeu aktera, ve i izmeu oblasti predstavlja jednu od posebnosti globalizacije. Dimenzija ivotne sredine Globalni problemi kao to su zagrevanje zemljine atmosfere, ozonske rupe i unitavanje tropskih uma najslikovitije predstavljaju globalizaciju, jer se ovde bez sumnje radi o globalnim problemima koji moraju da se reavaju globalno. Uprkos tome, ak i u oblasti zatite ivotne sredine postoje regionalni i lokalni problemi, kao to su: zagaenje vodenih tokova, poplave, transgranina zagaenja i drugi prirodni hazardi. Ekologija i ekonomija Osnovni cilj i/ili zadatak ekonomije u odnosu na prirodnu sredinu svodi se na iznalaenje takvih postupaka i metoda kojima e se, putem proizvodnog procesa, obezbediti najefikasnija mogua prerada" resursa prirode u dobra i usluge za zadovoljavanje neke od mnogobrojnih ljudskih potreba. Nasuprot tome, osnovni interes" ekologije, takoe sa ciljem zadovoljavanja odreene(ih) ovekove(ih) potreba, je da prirodnu sredinu, sa svim njenim resursima, ouva nepromenjenom. Ovakav karakter odnosa ekonomije i ekologije prema prirodnoj sredini praktino se izraava u svakom od etiri osnovna svojstva (upotrebne vrednosti ili korisnosti) koje prirodna sredina ima za oveka: 1. pojavljuje se kao davalac obnovljivih i neobnovljivih sirovina koji se koristite kao inputi u procesu proizvodnje (ulaze u kategoriju proizvodnog faktora zemlja"), 2. poseduje takve javne resurse koji u svom prirodnom (od oveka niim izmenjenom) stanju obezbeuju zadovoljenje itavog niza ovekovih egzistencijalnih i izvedenih potreba - vazduh za disanje, voda za pie, prirodni krajolik za uivanje i rekreaciju i sl.

Strana53

3. predstavlja prirodni kolektor" svih vrsta otpadaka koje produkuje ovek svojom proizvodnom i biolokom aktivnou (ukljuujui i buku i zagrevanje atmosfere), i 4. prua zemljite kao mesto i prostor za obavljanje svih ovekovih, pa time i ekonomskih aktivnosti. Ekonomija odnos prema prirodi razmatra kao racionalnost eksploatacije resursa, dakle kao aktivan odnos. Ekologija, nasuprot toj aktivnoj ulozi ekonomije koju moemo definisati pojmom koristi", ima ulogu istraivanja uzajamnih odnosa izmeu ivog sveta i fizike sredine. U tom svetlu, povezanost ekonomskih ciljeva maksimizacije efikasnosti korienja resursa sa ekolokim ciljevima zatite ovekovog okruenja poslednjih godina se, sve ee, izraava kroz formulu o ,,odrivom razvoju", kao razvoju (privrede i drutva u celini) koji je usklaen sa potrebama i ogranienjima prirode. Klasifikacija resursa se izvodi iz njihove trajnosti i funkcionalnog toka: Obnovljivi resursi Neobnovljivi resursi resursi koji su prirodno samoobnovljivi i u njih spadaju biljne i ivotinjske vrste, dakle - iva priroda; prirodno dati, ali nisu samoobnovljivi, odnosno predstavljaju one delove prirode (mineralne sirovine) koji nakon eksploatacije ne mogu biti obnovljeni bilo samoregulacijom prirode, bilo ljudskom ciljnom aktivnou; raspoloivi nezavisno od bilo kakve ljudske aktivnosti, ija je karakteristika permanentnost prisustva u ta spadaju suneva energija, vetar, gravitacija.

Kontinuelni resursi

Odrivi razvoj Smatra se da je savremena meunarodna diplomatija u oblasti ivotne sredine i ouvanja biodiverziteta zaeta 1972. godine na Konferenciji Ujedinjenih nacija o humanoj ivotnoj sredini (UNCHE), odranoj u Stokholmu. Drugu bitnu odrednicu u pokuaju da se doe do pomirenja uticaja drutveno-ekonomskih aktivnosti na ivotnu sredinu i obrnuto predstavlja Samit o Zemlji - Konferencija Ujedinjenih nacija o ivotnoj sredini i razvoju, koja je odrana 1992. godine u Rio de aneiru, dvadeset godina nakon Stokholma. Godine 2002, deset godina nakon Samita u Riu, u Johanesburgu je odran Svetski samit o odrivom razvoju, koji je reafirmisao odrivi razvoj kao centralni element na meunarodnom dnevnom redu i dao dodatni podsticaj svetskim naporima u borbi protiv siromatva i za zatitu ivotne sredine. Cilj svih ovih pregovora na globalnom nivou je odrivi svet (Sustainable world) sa sledeim osobinama: - mudro korienje resursa - mir i stabilnost - jednakost - zdravlje - socio ekonomski progres. Strana54

Odrivi razvoj se u osnovi zasniva na 6 naela: 1. Kvalitet ivotne sredine: fizika izdrljivost ivotne sredine postavlja granice mnogim ljudskim delatnostima i ukazuje da se potronja prirodih resursa mora smanjiti. 2. Budunost: moralna obaveza da se buduim generacijama ne ugrozi mogunost da namiruju svoje potrebe. 3. Kvalitet ivota: ljudska delatnost uz materijalne ima i drutvene, moralne, kulturne i duhovne dimenzije. 4. Pravinost: bogatstvo, korist i odgovornost trebalo bi da se pravino raspodele kako meu dravama, tako i meu razliitim drutvenim grupama unutar drutva, uz poseban naglasak na potrebe i prava siromanih i ljudi koji se, iz bilo kog razloga, nalaze u neravnopravnom poloaju. 5. Predostronost: stav da ukoliko nismo sigurni kakav e uticaj neki postupak ili razvoj dogaaja imati na ivotnu sredinu, trebalo bi primeniti naelo predostronosti i radije pogreiti na stranu sigurnosti. 6. Sveobuhvatnost: reavanje sloenog problema odrivosti zahteva da u process reavanja budu ukljueni svi faktori koji utiu na ili su pogoeni problemom.

Strana55

PRIMER TEST PITANJA IZ OBLASTI DRUTVENIH NAUKA 1. ta predstavlja ovekov smisao u osnovi? 2. Koje su tri dimenzije ljudskog bia? 3. ta se podrazumeva pod kulturom? 4. Nabrojite 4 postmaterijalistike vrednosti? 5. ta je ovek? 6. Ekocentrizam pomera teite sa oveka na ___________? 7. ta je kultura? 8. Koja su dva kljuna kriterijuma masovne kulture? 9. Koje su etape i procesi u razvoju svake civilizacije? 10. Navedite jednu definiciju globalizacije. 11. Navedite 4 osnovna svojstva koje prirodna sredina ima za oveka. 12. Kako ekonomija razmatra odnos prema prirodi? 13. Definiite pojam odrivi razvoj. 14. ta su obnovljivi resursi? 15. ta su neobnovljivi resursi? 16. ta su kontinuelni resursi? 17. Koja konferencija je odrana 1972. godine? 18. ta je Samit o zemlji? 19. Navedite 5 osobina odrivog sveta. 20. Navedite 3 naela odrivog razvoja.

Strana56