Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
1Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Ернст Јингер - Одметник (одломак)

Ернст Јингер - Одметник (одломак)

Ratings: (0)|Views: 6 |Likes:
Published by matke28

More info:

Published by: matke28 on Apr 23, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/01/2013

pdf

text

original

 
Ернст Јингер
ОДМЕТНИК
 (одломак)Застрашујући је начин на који појмови и ствари често преко ноћи промене лице и доведу додругих резултата него Што се очекивало. То је знак анархије.Посматрајмо, рецимо, слободе и права појединца у њиховом односу према ауторитету. Њиходређује устав. Наравно, стално ће се, а нажалост вероватно и још за дуже време, морати рачунати са повређивањем тих права, било од стране државе, било од стране неке партије којазавлада државом, било од стране страног окупатора, или комбинованим захватима. Може сеслободно рећи да се масе, бар овде код нас, налазе у једном стању у којем једва да још опажајуповреде устава. Тамо где се та свест једном изгубила, неће вештачки бити обновљена.Повреда права може носити и боју легалности, рецимо тако што владајућа партија чини већинупотребну за промену устава. Већина може истовремено бити у праву и чинити неправду: тапротивуречност не улази у ограничене главе. Већ код изјашњавања често се тешко можеодлучити где престаје право, а почиње насиље.Посезања могу постепено да се пооштре и да против извесних група наступају као чисто недело.Ко је могао да посматра такве акте подржаване масовним одобравањем, зна да се против њихмало може предузети традиционалним средствима. Етичко самоубиство не може се очекивати одсваког, нарочито ако му се препоручује из иностранства.У Немачкој је отворен отпор против власти посебно тежак, или је бар био, јер се још из временалегитимне монархије сачувало према држави страхопоштовање које, поред својих тамнихстрана, поседује и врлине. Појединцу је, стога, падало тешко да схвати да је по уласкупобедничких сила за овај недовољан отпор позиван на одговомост не само генерално, каоколективни кривац, већ и индивидуално - рецимо зато што је као чиновник или као капелник идаље обављао своју дужност. Не смемо ову замерку, мада је цветала гротескним цветовима,схватити као куриозум. Пре је реч о једној новој црти нашег доба, и може се само препоручитида се она вазда има у виду у временима када никада не влада оскудица јавне неправде. Овде се,захваљујући окупаторима, може мирисати на колаборатера, а тамо, захваљујући партијама, на"сапутника". На тај начин настају ситуације у којима појединац доспева између Сциле иХарибде: прети му ликвидадја и због учествовања и због неучествовања.Од појединца се, дакле, очекује велика храброст; од њега се захтева да сам, и против силедржаве, праву пружа сигурну помоћ. Посумњаће се да се могу наћи такви Људи. Међутим, ониће се појавити, и тада ће бити Одметници. И недобровољно ће овај тип ступити у историјскуслику, јер постоје облици принуде који не остављају избора. Наравно, уз то мора доћи иподесност. И Виљем Тел је против своје воље доспео у конфликт. А онда се доказао каоОдметник, као појединац у којем је народ наспрам силника постао свестан своје праснаге.То је необична слика: појединац или/и мноштво појединаца који према Левијатану заузимајуодбрамбени став. А ипак се управо ту указују места на којима је колос угрожен. Мора се, наиме,знати да чак и незнатан број Ијуди који су доиста одлучни, не само морално, већ и стварно можепостати опасан. У мирна времена то ће се видети само на злочинцима. Стално ће седоживљавати да два, три дивљака узнемиравају читаве велеградске четврти и проузрокујудуготрајне опсаде. А ако се однос окрене тако што власт постане криминална, а правни Ијудипочну да се бране, они могу да изазову неупоредиво већа дејства. Зна се за запрепашћење које је
 
код Наполеона изазвао устанак Малеа, једног јединог, али несаломивог човека.Претпоставићемо да у једном граду, у једној држави, још живи известан, мада невелик бројзаиста слободних Ијуди. У том случају, кршење устава било би праћено јаким ризиком. Утоликоби се теорија о колективној кривици могла подржавати: могућност повреде права стоји у тачномодносу према слободи на коју наилази. Напад на неповредивост, чак на светост стана, на пример,био би у старом Исланду немогућ у оним облицима у којима је у Берлину 1933, усред једногмилионског становништва, био могућ као чисто управна мера. Као хвале вредан изузетакзаслужује помена неки млади социјалдемократа који је у предсобљу свога изнајмљеног станапобио пола туцета такозваних помоћних полицајаца. Тај је још суделовао у супстанцијалној,старогерманској слободи коју су теоријски славили његови противници. То ни он, наравно, нијебио научио из свог партијског програма. У сваком случају, није спадао у оне за које Леон Блуакаже да одлазе адвокату док им силују мајку.А ако, даље, желимо да претпоставимо да се у свакој берлинској улици могло рачунати ма и са једним таквим случајем, ствари би тада друкчије изгледале. Дуга времена мира погодовала суизвесним опличким варкама. У њих спада и претпоставка да се неповредивост стана темељи науставу, да је гарантована њиме. У стварности се темељи на оцу породице који се, праћенсиновима, у вратима појављује са секиром. Само, ова истина не бива увек видљива и не треба нида ставља приговор на уставе. Важи стара изрека "Човек остаје веран заклетви, али не и заклетвачовеку". Овде се крије један од разлога зашто ново законодавство у народу наилази на таконезнатно учешће. Оно са станом није лоша лектира, само што живимо у временима кадачиновник чиновнику тиска кваку у шаку.Немцу је, можда с правом, замерено да се није довољно супротставио службеном насиљу. Он још није знао правила игре и осећао се угроженим и из других зона у којима ни сада ни икада раније није било речи о основним правима. Средњи положај увек зна за две опасности: он имаповољност, али и недостатак овог И - И. Још се једва виде они што су, у међувремену убезизлазној ситуацији, чак ненаоружани, пали штитећи своје жене и децу. Ћуће се и за њиховуусамљену смрт. Она је тег на тасу. Ми морамо бринути за то да се не понови призор принудекоји не налази одговор.-Постоје, дакле, ситуације које позивају непосредно на моралну одлуку, и то пре свега тамо гденемир достиже своје најдубље ковитлаце.То није увек био случај, и неће увек остати стучај. Уопште узевши, институције и прописиповезани са њима чине поуздано тло; као дан је јасно шта су право и морал. Наравно да постојеогрешења, али постоје и судови и полиција.То се мења ако се морал замени једном подврстом технике, пропагандом, и ако се институцијепреобразе у оружје грађанског рата. Тада одлука припада појединцу, и то као Или-Или, тиме што је искључено неко треће држање, оно неутрално. А у неучествовању, али и у осуди до коједолази због неучесништва, садржана је нарочита врста инфамије.И властодржац у својим променљивим инкарнацијама прилази појединцу са Или-Или. То јевременска завеса која се диже пред вазда истим призором што се стално понавља. Знаци на тојзавеси нису оно најважније. Појединчево Или-Или друкчије изгледа. Он се доводи до тачке накојој мора да бира између непосредно му подареног квалитета човека и квалитета злочинца.Од тога како се појединац потврђује у односу на ова питања зависи наша будућност. То се,можда, одлучује управо тамо где се мрак чини најдубљим. Што се тиче злочина, он, узаутономну моралну одлуку, чини другу могућност да се усред нестајања, нихилистичког
 
подривања бивства, сачува сувереност. То су правилно увидели француски егзистенцијалисти.Злочин нема никакве везе са нихилизмом, чак чини прибежиште од његове пустоши које разарасамосвест, излаз из те пустоши. Већ је Шамфор рекао: "L homme, dans l' etat actuel de la societе,me parait plus corrompu par sa raison que par ses passions." (Човек на овом ступњу друштвеног развоја више ми се чини искварен својим разумом него савешћу.)Вероватно се култ злочина на овај начин објашњава као један од знакова нашег времена. Размераи распрострањеност овог култа лако се потцењују. О томе се може стећи представа ако се у овојнамери посматра литература, и то не само њене ниже врсте, укључујући филм и илустрованечасописе, него и светска литература. Може се тврдили да се њене три четвртине бавезлочинцима, њиховим поступцима и њиховим миИјеом, и да је управо у томе њена драж. Топоказује размере у којима је закон непоуздан. Човек има осећај да је под туђом владавином, и утом стању злочинац му се чини сродним. Када је разбојник и вишеструки убица, бандитЂулијано, погубљен на Сицилији, жалост се надалеко проширила. Експеримент да се животводи и наставља на слободној неутртој стази није успео. То је погађало и сваког појединцаунутар сивих маса и појачавало његово осећање опкољености. Ово доводи до херојизацијезликовца. А ствара и морални сумрак у свим покретима отпора, и не само то.А ми живимо у временима у којима свакодневно могу да наступе нечувене врсте принуде, ропства, истребљења - било да се они усмеравају против одређених слојева или да се протежу наширока пространства. Против њих је отпор легалан, као потврда основних Ијудских права која унајбољем случају гарантује устав, али која мора да оствари појединац. За то постоје ефикасниначини, и угрожени мора бити припремљен на њих, мора бити обучен у њима; чак се овде кријеглавни предмет образовања уопште. Нарочито је важно угроженог привићи на помисао да јеотпор уопште могућ - ако се то схвати, онда ће са сићушном мањином бити могуће обарањемоћног, али глупог колоса. И то је слика која се у историји стално понавља и у којој она стичесвоје митске темеље. На њима се онда за дуго време подижу здања.Природна је тежња властодржаца да легални отпор, па чак и само неприхватање његовихзахтева, приказују као злочин, а та намера ствара посебне категорије примене силе и њенепропаганде. Уз то, они на својој ранг листи обичног злочинца постављају на већу висину од оногко противуречи њиховим захтевима.С обзиром на ово, важно је да се Одметник не само јасно разликује од злочинца по својојморалности, по свом вођењу борбе, по свом друштву, већ да ова разлика живи и унутар њега. У једној ситуацији у којој му учитељи права и државног права не дају у руке потребно оружје, онправо може наши само у себи. Од песника и филозофа ипак пре са-знајемо шта ваља бранити.Видели смо на другом месту зашто ни индивидуа ни маса не могу да се потврде у елементарномсвету у који смо ступили од 1914. године, То не значи да ће човек као појединац и као слободњакисчезнути. Он ће пре морати да се спусти дубоко под своју индивидуалну повишину и тада ћенаћи средства која су потонула у временима верских ратова. Нема сумње да ће из тих титанскихцарстава отићи окићен једном новом слободом. Она се може стећи само жртвама, јер слобода јескупоцена и захтева да се жртвује можда баш оно индивидуално, можда чак кожа времена. Човекмора да зна да ли му слобода има већу тежину - да ли своје Бити-Такав више цени од свог Бити-Ту.Стварни проблем је пре у томе да једна велика већина не жели слободу, чак је се боји. Мора себити слободним да би се то постало, јер слобода је егзистенција - она је, пре свега, свесноподударање са егзистенцијом, и воља, која се осећа као судбина, да се егзистенција оствари.Тада је човек слободан, и свет испуњен принудом и средствима принуде мора од сада дапослужи да се слобода учини видљивом у њеном пуном сјају, као што велике масе пра-стенасвојим притиском стварају кристале.

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->