Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
4Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Palavestra

Palavestra

Ratings: (0)|Views: 94 |Likes:
Published by Cika Mika

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: Cika Mika on May 02, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/28/2013

pdf

text

original

 
Predrag Palavestra
Osam vekova srpske književnosti
 
Obeleţavanjem 800 godina od osnivanja srpskog manastira Hilandara u Svetoj Gori 1998,zaokruţiće se i punih osam vekova postojanja i zraĉenja srpske knjiţevnosti. Od kraja XII veka,kada su nastala njena prva pisana dela, srpska knjiţevnost ostvarila je raskošnu riznicu duha kojasadrţi mnoge temeljne vrednosti celokupne juţnoslovenske kulture i civilizacije.MeĊu glavnim snagama koje su uticale na karakter juţnoslovenske (jugoslovenske) civilizacije,znatnim svojim delom uĉestvovala je i srpska knjiţevnost. Pokretaĉke snage srpske knjiţevnosti,koja je krajem XIX i poĉetkom XX veka brzo stasala na patrijarhalnoj kulturi i sazrela uVukovom jeziku, na najvišem stupnju ideja bile su usmerene ka promenama kulturnih modela.Bile su vezane za širenje i osmišljavanje postignutih sloboda, za preobraţaj nasleĊenog patrijarhalnog morala i za zdrava raslojavanja u graĊanskom društvu, za raznovrsnost i pretapanjestilova i za, tada još neprikosnoveno uzvišenu, ideju jugoslovenskog ujedinjenja u slobodnudrţavu. Dva ve
lika carstva
 – 
tursko i austrijsko
 – 
 
koja su se u to doba raspadala, naĉeta, izmeĊuostalog, i srpskom obnovom, zastupala su dva suprotna civilizacijska sistema: dinamiĉkiindustrijski kapitalizam u usponu i statiĉki istoĉnjaĉki feudalizam u opadanju. Jugo
slovenska
inicijativa, za koju su tada bili naĊeni nauĉni i politiĉki motivi, bila je rešenje izabrano u tamnom
vilajetu.
VoĊene idejama srpske revolucije iz 1804. godine, idejama slobode, prosvećenosti i demokratije,srpska kultura i knjiţevnost postigle
su u XIX veku zavidan, u evropskoj istoriji dotad
nezabeleţen duhovni preobraţaj, silovit i dalekoseţan civilizacijski skok. Nepismena seljaĉkadrţava ustanika i hajduka za samo pedesetak godina, od Hatišerifa do Ustava iz 1888, vratila je
srpskom narodu
njegov istorijski identitet, iznela pred Evropu njegovu junaĉku epiku i bogatuduhovnu tradiciju, obnovila svetosavski kult srednjovekovne drţave i srpskog pravoslavlja,oĉistila, sredila i preporodila knjiţevni jezik na narodnim osnovama i širom otvorila
svoje vidike
 prema svetu. Kroz srpsku kulturu duvali su svi moćni vetrovi modernoga doba, od jetkog
 jakobinstva i tvrdog kartezijanstva, do otmenog salonskog artizma, slovenskog svetskog bola i
neodluĉne filosofije beznaĊa i ništavila. Za kratko vreme, srp
ska kultura modernoga doba navikla
se na ravnopravno postojanje opreĉnih teţnji i ideologija. U njoj su u istom ĉasu cvetale iherderovske postavke o duhu probuĊenog naroda i karbonarske zavere anarhista; dinastiĉke svaĊe
i korumptivna birokratija uporedo
s ideologijom liberalizma i socijalistiĉkim programommarksista i bakunjinista, s trezvenim racionalizmom pozitivista i kritiĉke nauĉne svesti što jestajala na suprotnoj strani od sumornog idealizma romantiĉara i sanjara. Krajem XIX i poĉetkom
XX veka, Sr
 bija je bila jedina zemlja na svetu u kojoj je sam monarh bio tumaĉ liberalnih idejaDţona Stjuarta Mila o slobodi.U jugoslovensku civilizaciju, o kojoj se i tada sanjalo, srpska knjiţevnost poĉela je da prilaţe sveveće i svetlije doprinose, izrasle iz srpskog preporoda. Iako se nije mogla osloboditi nedaća što će je i kasnije koĉiti u napretku – 
 
kao što su nesigurnost i neverica, neprosvećenost i nesloga,neistrajnost i nemaština – 
 
srpska kultura je preko knjiţevnosti unela u jugoslovenski kulturni krug
 
nekoliko znaĉajnih oslonaca. Neke od tih ideja bile su opšte ideje modernoga doba, ali je, porednjih, bilo i nešto izvornih tekovina, kao i nekoliko inicijativa koje su pokazale ţivost, gipkost i
 
otvorenost srpske duhovne kulture ĉak i za najneobiĉnije pokrete u svetu ideja i stvaralaĉkihnastojanja. Prodor radikalne urbane svesti u srpsku sredinu krajem XIX veka, kada je zapoĉelozlatno doba moderne srpske knjiţevnosti, stvorio je raskol izmeĊu nasleĊene patrijarhalne i tek zaĉete graĊanske kulture, ali to odvajanje u srpskim dušama nije izazvalo krizu. Bila je to samo prva moralna katarza jedne obnovljene kulture, koja se upravo kroz pribliţavanje Evropiuspravljala na noge i koja je realistiĉko iskustvo i nauĉne tekovine pozitivizma znala da iskoristi
z
a preporoĊaj tradicionalne kulture, za obnovu nacionalne svesti i za izgradnju nove filosofije pregalaštva, sluţbe i odricanja. Neka zraĉenja tadašnje srpske kulture prenela su se i izvan granica Srbije. U svim krajevimanaseljenim srpskim ţivljem upaljen
e su nove vatre nacionalnog samospoznanja. Time je srpski
kulturni prostor dobio u širini i postao izvor opštih jugoslovenskih teţnji i oĉekivanja. Novi Sad iMostar, iako još u sklopu tuĊe i neprijateljske drţave, takmiĉili su se za naziv "srpske Atine".Sarajevo, Cetinje, Zagreb, Dubrovnik, Banja Luka, Zadar, Split i Šibenik bili su vaţni srpskikulturni centri, ţiva središta knjiţevnoga rada u kojima su delovali najbolji srpski pisci i izdavaneznamenite srpske knjige i ĉasopisi. Jedinstvena srpska knjiţ
evnost imala je otvorena vrata za sve
 preduzimljive, uporne i dobrohotne kulturne poslenike, uĉitelje i novinare, pisce i sveštenike izsvih pokrajina gde su ţiveli Srbi. Ni u kritici ni u istoriji knjiţevnosti nisu postojale nikakverazlike izmeĊu regionalne i matiĉne srpske knjiţevnosti. Srpski kulturni prostor, koji je uokvirenu preporodno doba srpske knjiţevnosti, obuhvatao je i velike centre i zabaĉenu periferiju. Iznjega su na svim stranama zraĉile iste ideje nacionalnog samopouzdanja, kulturne obno
ve,
 prosvećenog realizma i upornog kulturnog rada.Objedinjujuća misao većine srpskih pisaca bila je misao o slobodi. Srpska knjiţevnost je tu ideju
od ranije imala u samom jezgru svoga izraza i svoje imaginacije, jer je vizija slobode bila glavnapokreta
ĉka snaga svekolike srpske duhovnosti nakon propasti carstva i Despotovine. Uromantizmu, posle srpske revolucije, ideja slobode postala je vodeći motiv okupljanja i buĊenjanacije, ali je tek u moderno doba slobodarska misao dobila svoju punoću i širinu, postavši nekavrsta zajedniĉkog nazivnika za celokupnu srpsku knjiţevnost. Misao o slobodi je glavni znak 
raspoznavanja koliko je neko delo uraslo u tkivo srpske duhovne kulture. Sam jezik te kulture bio
 je najosetljiviji na zvuk slobode. Kroz knjiţevnost,
 
lišenu osvetniĉke mrţnje i odmazde, slobodase uzdizala, slavila i branila kao svetla i sveobjedinjavajuća misao
-
vodilja, kao prkosno naĉelootpora protiv svake nepravde. Iz srpske knjiţevnosti moţe se nauĉiti sta u srpskom narodu vredi
sloboda
 – 
sloboda
malog ĉoveka pred moćnikom i golemašem, sloboda iskonskog ljudskognagona za srećom, sloboda ţudnje za idealnim i boţanskim pravom ĉoveka na malo slobodna
daha.
U svim tragiĉnim trenucima velikih iskušenja, srpski pisci i kritiĉari bili su po pravilu veli
ki
duhovni predvodnici nacije. Jedni su smatrani uĉiteljima energije, drugi uĉiteljima stila ivaspitaĉima ukusa. Mnogi su prednjaĉili u politiĉkim, društvenim i nacionalnim poduhvatima i
bili stvarni ideolozi gotovo svih velikih pokreta na slovenskom jugu. Borbenost, dinamizam,
odanost ideji i spremnost na liĉnu ţrtvu bili su odlike velikog broja srpskih pisaca iintelektualaca, koji su nauĉili da ţive od prkosa, pod prismotrom, sa zabranama, pretnjama i progonima, na društvenoj ivici, ponekad van zakona, naviknuti na tamnice, stratišta, ratove, bolesti, siromaštvo, zaborav i neprekidna odricanja. Kad bi se u nasem veku naĉinio neki popis
smrti srpskih pisaca, dobila bi se jedna neverovatna enciklopedija ljudske patnje. Te gorke smrti
srpskih knjiţevnika na
 
vešalima, od noţa, pred streljaĉkim strojem, u tamnicama, pod mukama, u
 
mreţama za ludake, u bitkama, zasedama, jamama, istragama i zaverama, i same su tragiĉandoprinos srpske knjiţevnosti jugoslovenskoj civilizaciji. Tragizam srpske knjiţevnosti, ĉiji p
ravi
koreni seţu duboko u mitsko nasleĊe Balkana, do helenskih i vizantijskih temelja, u izvesnomsmislu razliĉit je od tragiĉne misli u novijoj evropskoj knjiţevnosti. Tamo prevladava idejaotuĊenja izmeĊu prometejskog prkosa i sizifovskog oĉajanja, a ovde tragiĉna svest ima ontološkoznaĉenje: misao o smrti ne vodi u beznadeţnost i ništavilo, nego nadvladava prolaznost, uĉiistrajavanju i u krajnjem ishodu pruţa utehu u nekoj drugoj, nadistorijskoj stvarnosti. Tragiĉni
herojski optimizam, preuzet iz narodne epike i kosovskog zaveta, u modernoj srpskoj
knjiţevnosti prilagoĊen je moralnom naĉelu volje da se istraje i na strasnom mestu. Upravo zato,srpska knjiţevnost u juţnoslovenskoj civilizaciji sluţi kao uzor za oţivotvorenje delatnih ideja
istorije, kao
 primer za podizanje i odrţavanje duhovne i moralne energije nacije.
*
Uprkos velikim i ĉestim istorijskim potresima na Balkanu, mnogim ratovima i promenama vlasti, pa ĉak i dalekoseţnim sudarima moćnih civilizacija koji su se odigravali na tome prostoru,
u toku
 punih osam vekova srpska knjiţevnost odrţala je stalan rast i neprekinut stvaralaĉki kontinuitet.U svome dugom trajanju doţivela je nekoliko snaţnih i plodnih stvaralaĉkih uzleta. Oni su zakratko vreme mnoštvom vrednih dela nadoknadili povremene z
astoje izazvane ratovima,
istorijskim nedaćama i raznovrsnim stradanjima naroda izloţenog brojnim patnjama a ĉesto iuništenju.Prvi svoj procvat srpska knjiţevnost imala je već u srednjem veku, kada se ceo jugoistok Evropenalazio pod zraĉenjem Vizantije
 
i bogate istoĉno
-mediteranske pravoslavne civilizacije. Prvi
izvorni knjiţevni spomenici, napisani na tlu srpskih zemalja, oslanjali su se na dve snaţne ioĉuvane balkanske knjiţevne tradicije – 
 
na nasleĊe grĉke hrišćanske pismenosti, verskih spisa,
teolo
ških, pravnih i istorijskih dela vizantijskih sveštenika i pisaca, a – 
sa druge strane
 – 
na
raskošnu i u narodu ţivu i prisutnu folklornu tradiciju, ĉiji su stvaralaĉki, duhovni i umetniĉkikoreni zadirali duboko u mitsko nasleĊe drevnih balkanskih naroda.
 
Sava Nemanjić (1175
-1235),
 prvi srpski arhiepiskop i knjiţevnik, kao mlad isposnik u Svetoj Gori 1199. godine napisao je
znameniti
 Hilandarski tipik 
 
 po uzoru na sliĉne duhovne propise grĉkih manastira, ali je u njega
ugradio kratko
 Žitije sv. Simeuna
zasn
ivajući jednovremeno i svetaĉki i drţavniĉki kult svogaoca, raškog velikog ţupana Stevana Nemanje.
 Letopis popa Dukljanina
, pisan na latinskom
 jeziku u Baru kao sedištu nadbiskupije u drugoj polovini XII veka, proţet je ţivom slovenskom
tradicijom usmenih narodnih legendi i predanja koja su u nekom starijem, izgubljenom spisu bila
zabeleţena u XI veku. MeĊu njima se nalazi i tuţna legenda o Vladimiru i Kosari, o ljubavi
dukljanskog kneza Jovana Vladimira (997-
1016) i navodne kćeri "bugarskog" cara Samuila.
 
 Najznaĉajniji spomenik stare srpske pismenosti
 Miroslavljevo jevanđelje,
pisan lepo srezanim
ćirilskim slovima oko 1185. godine za Nemanjinog brata, humskog kneza Miroslava, potekao je
najverovatnije iz neke dobro uhodane i razvijene kaligrafske prepisiva
ĉke skole sa vidnimodlikama posebne srpske ortografije i jasnim tragovima sveţeg narodnog govora.Tokom trajanja srednjovekovne srpske drţave XII
-
XV veka, knjiţevni rad bio je u stalnomusponu. Pored crkvenih i verskih knjiga, pouĉnih i kanonskih uputa, ţitija svetaca, biografija, povelja, sluţbi, molitava i pohvala – 
 
kakva je znamenita, reĉita i raskošno uraĊena
Pohvala knezu Lazaru
monahinje Jefimije iz 1402. godine
 – 
 
meĊu Srbima se prevode i ĉitaju podjednako i
hagiografske i svetovne knjige iz vizanti
 jske i zapadne knjiţevnosti:
 Roman o Aleksandru

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->