Dijalekatska karta tokavskog jezika

M. Stefanovi: "Savremeni srpskohrvatski jezik I"

UVOD

1. Srpskohrvatski jezik, koji sa slovenakim, makedonskim i bugarskim jezikom ini grupu

junoslovenskih jezika, kada se uzme kao zajednica svih narodnih govora u svim oblastima u kojima je on maternji jezik, kao, obino i po pravilu, ni bilo koji drugi jezik, nije jedinstven, ve se u njemu prema nejednakosti veeg ili manjeg broja jezikih crta razlikuje nekoliko dijalekata. A obino se uzima da srpskohrvatski jezik ima tri osnovna ili glavna dijalekta i to: tokavski, akavski i kajkavski, koji su ove nazive dobili prema tome kako u njima glasi upitna zamenica to (odn. ta). Ovaj oblik ta re ima samo u govorima jednog od nabrojena tri dijalekta, u drugome ona glasi a, a u treem kaj. A svaki od tih dijalekata ima opet po vei broj govora u poneemu razlinih meu sobom. I kao to bliu jeziku zajednicu ine navedena etiri junoslovenska jezika prema istonoslovenskim (ruskom, ukrajinskom i beloruskom) i zapadnoslovenskim (poljskom s kaupskim, ekom, slovakom i luiko-srpskom), zato to su oni svakako jo u prapostojbini sadanjih Junih Slovena, pre njihova dolaska u dananje svoje zemlje, ve bili srodniji meu sobom, tako su i neki govori osnovnih naih dijalekata u oblastima pojedinih od njih blii meusobno zato to su jo od ranije vie bili upueni jedni na druge nego na govore nekog od ostalih osnovnih dijalekata. Blii meusobni dodir junoslovenskih naroda od njihova dolaska u sadanje zemlje i slinost okolnosti, politiko-istorijskih, kulturnih i etniko-jezikih, uinili su da se njihovi jezici jo vie izdvoje kao posebna grupa prema jezicima ostalih slovenskih naroda, koji su od ovih bili dalje i iveli i razvijali se u drugim okolnostima. Tako isto, stalni dodiri osnovnih naih dijalekata i proimanje pojedinog od njih jezikim osobinama drugih dijalekata i meanje njihovih predstavnika u odreenim ekonomskim i istorijsko-politikim uslovima inili su da se njihova prvobitna slika i njihovi meusobni odnosi u toku nekoliko vekova izmene, ali i da oni i dalje ostanu samo dijalekti jednog istog jezika.

2. Od glavnih naih dijalekata tokavski je i u prolosti zauzimao svakako najvei deo

dananjih oblasti naeg jezika. A pogotovu su se danas posle mnogih migracija stanovnitva, izazvanih najezdom Turaka od jugoistoka prema severozapadu, i potiskivanjem predstavnika druga dva dijalekta: akavaca na zapad, a kajkavaca na severozapad, tokavci s juga i istoka znatno proirili na raun predstavnika drugih dijalekata, te je tim samim tokavski sasvim bio predodreen da on, tj. neki njegovi govori postanu osnovicom srpskohrvatskoga knjievnog jezika. Mi nemamo potrebe da na ovome mestu postavljamo tane granice izmeu naih dijalekata, a njih, da uzgred napomenemo, i nije tako jednostavno odrediti. Ovde je dovoljno konstatovati da su se govori tokavskog dijalekta sa istoka i jugoistoka, koji su ranije s kajkavskim imali zajedniku granicu negde u istonoj Slavoniji, znatno pomerili u severozapadnom pravcu, te se danas skoro u celoj Slavoniji, osim zapadnih njenih delova, govori tokavski. Kajkavskom je na toj strani ostala samo oblast Hrvatskog zagorja, zapadni delovi Slavonije i okolina Zagreba i Siska. Prema akavskom, tokavski je prvobitno zahvatao oblasti

najdalje do reka Une i Cetine i do poluostrva Peljeca. Po izvesnim akavskim tragovima bi se, tavie, moglo pretpostavljati da se i dalje na istoku, sve do reka Neretve i Vrbasa, pa i do Bosne, akavski nekada meao sa tokavskim dijalektom. Danas se akavski govori na dalmatinskom ostrvlju do Lastova, i s njim, na jugoistoku, i na vrlo uzanom, i to isprekidanom, pojasu dalmatinske obale od Stonskog rta prema severozapadu, na Kvarnerskom ostrvlju, u Hrvatskom primorju, u severoistonoj, srednjoj i istonoj Istri. Valja istai da na dalmatinskoj obali, osim u gradovima, ve sve manje ima akavskog dijalekta; njim se govori samo oko Splita, ibenika i Zadra. A tokavski se probio i u mnoga mesta na dalmatinskim ostrvima. Meutim, u zaleu Hrvatskog primorja, u Lici, od Ogulina prema jugozapadu, jugu i jugoistoku do Otoca, i sa njim, ostalo je do danas kompaktnih akavskih naselja. A tokavskog dijalekta ima i zapadno od priblino oznaenih granica. To bi, prvo, bilo jedno poveliko tokavsko ijekavsko ostrvo severno od Krievaca, zatim se tokavski govori proteu od ua Une u Savu na zapad i obuhvataju Baniju, Kordun i Liku (osim pomenutog akavskog trougla u njoj) do Karlovca i Srpskih Moravica, pa i severno odavde, i jo dalje na zapad umberaku upu. A osim toga junu i zapadnu Istru do reke Mirne takoe naseljavaju tokavci, koje su mletake vlasti iz srednje Dalmacije ovamo preseljavale od sredine XV do sredine XVII veka. Ali u ovome tokavskom ima i akavskih dijalekatskih osobina, za koje se misli da su ih ovi doseljenici delimino doneli iz svoje ranije postojbine, koja je u vreme pre njihove seobe u Istru predstavljala tokavsko-akavsku dijalekatsku meavinu. Ali su ih svakako vie razvili u samoj Istri jer je ova bila preteno akavska. Odseljenika koji jo govore srpskohrvatskim jezikom ima i van granica nae zemlje. Od takvih treba spomenuti srpska tokavska naselja u Rumuniji: u Klisuri, jugoistono od Bele Crkve, oko grada Kraova (Kraovani), oko Temivara i istono od njega u Banatskoj Crnoj Gori i oko Moria prema Aradu; zatim u Maarskoj: jugoistono od Segedina, pa u okolini Budimpete i severno od nje, neka naselja severno od nae dravne granice u Bakoj prema Baji i u Baranji. Ovde treba navesti i Gradnanske Hrvate, sa osobinama sva tri srpskohrvatska dijalekta, koji su jo u XVI veku doli u istonu Austriju, zapadnu Ugarsku i Slovaku, zatim naseobine tokavaca ikavaca u Italiji, u pokrajini Molisi juno od Napulja, kao i neto jo preostalih Srba tokavaca u naselju Vraki, severno od Skadra u Albaniji.

3. Juna granica tokavskog dijalekta je dravna granica prema Albaniji; zatim, prema
makedonskom jeziku, granica, ako ju je ovde uopte mogue postaviti, ide izmeu naih republika Srbije i Makedonije, sa ar-planine preko Skopske crne gore na Kozjak. A za granicu izmeu srpskohrvatskog i bugarskog jezika treba uzimati dravnu granicu izmeu nae zemlje i Republike Bugarske, kao to granicu s rumunskim jezikom, dalje na istoku, i s maarskim na severu, ine priblino dravne granice sa Rumunijom i Maarskom. Uz ovo treba dodati da Maari, Rumuni i Bugari, kojih ima u naoj zemlji, govore, naravno, svojim jezicima, kao to graani nae narodnosti u Maarskoj i Rumuniji govore naim jezikom. Potrebno je ukazati na veliku slinost tokavskog dijalekta na jugu sa makedonskim jezikom i na istoku s bugarskim. I ta je slinost njihova potpuno razumljiva. Na odnos tokavskog dijalekta sa dva susedna junoslovenska jezika mora se gledati skoro kao na odnos dijalekata naeg jezika jednoga s drugim. Upravo u vreme formiranja naih dijalekata (kako smo to na jednome mestu ranije rekli), a i vrlo dugo iza toga, dananje granice izmeu junoslovenskih naroda srednjeg i istonog Balkana nisu postojale, a ni granice izmeu junoslovenskih srednjovekovnih drava tamo nisu bile stalne. Za vreme dugotrajne turske uprave opet nije bilo nikakvih granica izmeu njih da bi

te granice u bilo kome pravcu uticale na tano razgranienja tri susedna junoslovenska jezika, ve su se oni u toku nekoliko vekova stalno dodirivali i meusobno meali. Oni su, to je najvanije, dugo bili u istim uslovima razvitka i podloni istim uticajima jezika nekadanjeg neslovenskog balkanskog stanovnitva: Traana, Ilira Kelta, Romana, i dr., koji su se na ovome tlu postepeno asimilovali u slovensko stanovnitvo. Ukoliko se (Romani) nisu razilazili na severoistok, jug ili jugozapad, da se tamo, u nekim sluajevima, formiraju u posebne nacije i sauvaju svoje poreklo, svoj jezik i druge svoje narodnosne osobine. Asimilovani elementi, meu kojima je svakako najvie bilo opet Romana, kako to uopte po pravilu biva, predavali su slovenskim etnikim grupama, u koje su se pretopili, i izvesne osobine svojih jezika, izmeu ostalog analitiku deklinaciju, analitiku komparaciju, neke glagolske konstrukcije, upotrebu lana i dr. I neke od ovih osobina su zajednike srpskohrvatskom tokavskom dijalektu na ovoj strani sa susednim mu makedonskim jezikom na jugu i bugarskim na istoku. tokavski dijalekat srpskohrvatskog jezika ima tamo i drugih, domaih po poreklu, osobina zajednikih sa ta dva slovenska jezika. I takoe je razumljivo zato ih ima. U vreme irenja srpske srednjovekovne drave na jug i istok u oblasti dananje Makedonije, a delimino i dananje Bugarske, i jezike su se crte kretale u tim pravcima, te i danas, naroito u severnom pojasu makedonskih govora, ima jezikih crta potpuno podudarnih s crtama susednih srpskih tokavskih govora. A kasnije, kada su se, za vreme turske uprave, kretanja stanovnitva okrenula u suprotnom pravcu, s juga na sever, promenio se i smer kretanja jezikih osobina koje su se odonda iz makedonskog jezika irile na susedne srpske govore. Zbog toga danas, oevidno nije svugde mogue povui tanu granicu izmeu narodnih govora makedonskog i srpskohrvatskog jezika. akavsko je stanovnitvo takoe, unekoliko jo od vremena dolaska u svoj zaviaj, bilo u posebnim okolnostima, razlinim i od okolnosti u kojima su iveli predstavnici i tokavskog i kajkavskog dijalekta. Ono se vrlo rano izmealo sa romanskim stanovnitvom i bilo najdue pod mletakom upravom, te se uticaj jezika romanskog stanovnitva i mletake uprave dakako ogleda unekoliko na razvitku akavskog dijalekta. A kajkavski se dijalekat protezao na oblasti koje su dugo vekova bile u ekonomskoj i administrativnoj sferi Ugarske. Hrvatski su kajkavci iveli kao kmetovi na posedima maarskog plemstva, pa se u okolini brojnih zamaka toga plemstva na jezik hrvatskih seljaka kajkavaca, kao i hrvatske vlastele, oseao jak uticaj maarskog jezika. A kasnijih su vekova, naroito hrvatski gradovi, imali tesnih veza sa Nemcima.Nemaka trgovina, zanatstvo i nemaki kulturni talasi snano su zapljuskivali sve gradove u Hrvatskoj. U te su gradove dolazili nemaki trgovci, a iz njih se vodila trgovina s Austrijom. A i zanatstvo je sa svim sredstvima dolazilo s te strane. Osim toga, Hrvati su se zanatima uili u austrougarskim gradovima. Zato je uticaj nemakog jezika po gradovima u terminologiji, u reniku, u razgovornom jeziku i u jezikom izrazu uopte doao do jakog izraaja, tako da su hrvatski preporoditelji ulagali dosta napora da svoj jezik iste upravo od toga uticaja. Posle ovih optih napomena o tri glavna dijalekta srpskohrvatskog jezika, o njihovu razmetaju, o meusobnim odnosima i o odnosima sa susednim jezicima i jezicima koji su na bilo koji nain uticali na njihovo formiranje, daemo po nekoliko najkarakteristinijih njihovih jezikih osobina, a pokazaemo i osobine prema kojima se pojedini govori ovih dijalekata razlikuju jedni od drugih.

4. Osobine tokavskog dijalekta kao celine neemo posebno iznositi, ve emo ih dati u
osobinama pojedinih njegovih govora.

A. a. Najstariji tokavski govori proteu se pravcem jugozapad-severoistok od prizrenskog kraja do Timoka, te se zato zovu prizrensko-timokim govorima. Oni zahvataju istonu i junu Srbiju izmeu gore oznaene june i istone granice tokavskog dijalekta prema Republici Makedoniji i Bugarskoj i severozapadne njegove granice, koja, poav s bugarske dravne granice, istono od Zajeara, ide neto junije od ovoga grada, preko planina Tupinice, Rtnja i Bukovika (na zapad) do Stalaa, a odavde skree na jug izmeu Malog i Velikog Jastrepca, ide prema Prokuplju i Kurumliji i dalje prolazi istono od Pritine na Kosovu. Odavde ta granica opet skree, sad prema jugozapadu, preko varoi Lipljana i planine Golea silazi u Podrim, obuhvata prizrenski kraj i dopire do akovice. Do XIV veka ovi su se govori razvijali naporedo s ostalim tokavskim govorima, koji zauzimaju prostor na zapadu od njih. Od toga vremena oni su se nali odvojeni. Dotadanje irenje naega naroda prema jugu i jugoistoku, u drugoj polovini XIV v. prekinuto je, kako smo ve rekli, najezdom Turaka, koja je bila uzrok promene pravca kretanja naeg stanovnitva na suprotnu stranu. Poto su se njihovi predstavnici tako nali odvojeni od ostalih delova svoga naroda, u ovim su se govorima morale sauvati ili u posebnom pravcu razviti izvesne jezike crte po kojima se oni razlikuju od ostalih naih govora. Osim toga, nae stanovnitvo u oblastima ovih govora meanjem s etnikim grupama neslovenskog porekla i asimilovanjem tih grupa primilo je iz njihova jezika izvesne osobine koje su delimino izmenile strukturu ovoga dijalekta. Uproavanjem deklinacije i svoenjem svih padea na nominativ i akuzativ, koji je zajedno s predlozima preuzeo slubu svih ostalih padea, gubljenjem infinitiva i upotrebom opisnog komparativa ovi se govori razlikuju od svih drugih govora srpskohrvatskih. Uz to su se u njima svi dugi slogovi skratili, i tako su se oba stara akcenta izjednaila, te oni znaju samo za jedan akcenat, koji moe biti na ma kome slogu rei. Svi ovi govori sauvali su iz prolosti vrlo jako reduciran samoglasnik, tzv. poluglasnik, koji se u skoro svim drugim govorima srpskohrvatskim razvio u a, pa se tako izgovara: d> oibnms, tnica, pnjtk, prilnjknem i sl. i svi su oni dosledno ekavski. U jednim od tih govora (u onima Gornjeg Timoka i Lunice) i se izgovaraju kao i d (kua, svea, meda, preda). U tim istim govorima sauvalo se staro samoglasniko l (koje je u naem jeziku veinom dalo u), pa se tamo jo uvek govori: dlg, pln, slza, slnce, vlna, vlk, dlb, mlze, dlbina, klne, lt, dlina, jablka. U drugima se od tih govora (u prizrensko-junomoravskim, u kojima se inae najee, kao i u novijim govorima naim, taj glas razvio u u) mesto njega u manjem broju primera izgovara lu: slunce, sluza, slube, dlug. U timoko-lunikom se sauvalo suglasniko l na kraju rei: kopnjl, rekal, doiljl, kazal, radil, nosil (kotao, rekao, doao, kazao, radio, nosio); a u prizrensko-junomoravskom se mesto sauvanog l na kraju u mukom rodu radnog prideva, razvilo ja: doua, kazaja, radija, nosija. Predstavnike ovih govora, ne samo timoko-lunikog ve i prizrensko-junomoravskog, lako emo poznati i po enklitikim zamenikim oblicima dativaakuzativa. To je isti oblik line zamenice 3. l. za . rod gu: Da gu vidim, Da gu dam (Da je vidim, da joj dam); gen., akuz. i dat. mnoine za sva tri roda gi: Da gi se setim, Da gi vidim i Da gi dam (Da ih se setim, Da ih vidim i Da im dam). U timoko-lunikom govoru, a i u Zaplanju, u brdovitom predelu istono od June Morave, ostalo je neizvreno jotovanje grupejd u

glagola: dojdem, najdem, pojdem, dok se u prizrensko-junomoravskom to jotovanje izvrilo, i ti se oblici prezenta ovoga glagola izgovaraju kao drugde, u veini govora srpskohrvatskog jezika: doem, naem, poem. A sve govore prizrensko-timoke karakterie ponovo uspostavljeni tvrd suglasnik u trpnih prideva i odgovarajuih glagolskih imenica: graden, gradenje, slomen, vrtenje, vozenje itd. b. Stariji novotokavski govori ekavskog izgovora pruaju se pored prizrensko-timokog istim pravcem, jugozapad-severoistok. Oni zahvataju prostor od Metohije preko Kosova i kopaonike oblasti, pa dalje ispunjavaju centralnu i severoistonu Srbiju, a prelaze i u jugoistoni Banat. Ipak su poznati pod nazivom kosovsko-resavskih govora. Na jugozapadu ih okruava planinski masiv Prokletija, ljeba i Mokre gore. Zapadna granica ovih govora, dalje prema severu, ide rekom Ibrom do njegova ua u Zapadnu Moravu, a odavde dalje uglavnom prema Kragujevcu, na Kragujevaku Rau, Smederevsku Palanku i Smederevo. Ali i zapadnije od oznaene linije, naroito u severnom delu, osobine ovih govora proteu se do blizu Beograda, kao to i osobine novih novotokavskih govora, potpomognute knjievnim jezikom, naruavaju stariju sliku ovih govora. Najglavnije jezike osobine po kojima se kosovsko-resavski govori odlikuju jesu: starija akcentuacija od samo dva silazna akcenta, koji mogu stajati na bilo kome slogu rei: junak, devdojka, tamnica, govoriti itd., ali se u veem delu ovih govora kratkosilazni akcenat s krajnjeg sloga prenosi na prethodne, naroito duge slogove dakako u vidu dugouzlaznog (glava, ruka, stablo, vino), a ima prenoenja i na kratke slogove, to znai da u tim govorima nisu nepoznati ni kratkouzlazni akcenti; u nekim sluajevima razlini oblici dativa i instrumentala mnoine, s jedne, i lokativa mnoine, s druge strane; jednakost ovog poslednjeg oblika s genitivom mnoine: po potoka, po njiva, po planina (mesto: po potocima, po njivama itd.); dosledna zamena starog " (jat) samoglasnikom e, ne samo u drugim sluajevima ve i u oblicima dativa jedn. imenica . roda na a: noge, zemlje, brae, ruke (prema knjievnom: ndzi, zemlji, brai, ruci), u oblicima mnoine zamenikih i pridevskih rei: te(h), tema, ddbre(h), ddbrema (mesto: tih, tima, ddbrih, ddbrima); u komparativu prideva: .mudrej, krupnej, zdravej (m. mudriji, krupniji) i u odrinim oblicima glagola jesam: nesam, nesi, nesmo, neste i nesu (ali ncje); zatim esta upotreba posesivnog dativa koji odgovara posesivnom genitivu govora u osnovici knjievnog jezika: kua mojem bratu (m. kua moga brata), sin Milanu Pavloviu (m. sin Milana Pavlovia) itd. Kosovsko-resavske govore, u odnosu na najnovije tokavske, karakterie poznavanje skoro svih preteritalnih vremena. Posebno je u njemu obina upotreba aorista, a izuzetno je est u ovim govorima i krnji perfekat u 3. l. jednine. Dok se u onima zapadaijim, u metohijskom, recimo, i naroito u govorima okoline Kraljeva, pa i u levakom, osea iv dodir sa govorima to lee zapadno od njih, u onima "koji su pored govora s analitikom deklinacijom, u kosovskom, npr., pa u kruevakom, resavskom i drugima na toj strani, vrlo je esto oznaavanje pojedinih padenih odnosa predlozima s oblikom akuzativa. A to ve nije rezultat obinog dodira, nego posledica prodiranja stanovnitva s jugoistoka u oblasti ovih govora. c. Najmlai tokavski govori ekavskog izgovora zahvataju najvei deo severozapadne Srbije i Srem, pa se zato zovu umadijsko-sremski, a proiruju se i na celu Vojvodinu izuzev severozapadnog dela Bake (gde se govori ikavski) i jugoistonog Banata, u kome je ekavski govor vie starijeg novotokavskog tipa. Ovi govori ine osnovicu knjievnog jezika ekavskog izgovora. Oni imaju sistemu od etiri akcenta pored dva silazna, koji se javljaju na jednoslonim reima i samo na prvom slogu vieslonih rei, jo i dva

uzlazna akcenta, koji mogu biti na ma kome slogu viesloenih rei osim na poslednjem, i koji su postali prenoenjem silaznih akcenata za jedan slog prema poetku rei kad god ovi nisu bili na prvome, slogu (prema starijem: narod, komad, devojka, vodenica, trava, pisati u ovim govorima izgovara se: narod, komad, devojka, vodenica, trava, pisati). Tako isto ovi govori (mada vojvoanski ne dosledno) imaju novu deklinaciju, tj. jednak oblik za dativ, instrumental i lokativ mnoine i, uglavnom, ostale oblike knjievnog jezika. On se odlikuje jo i po tome to u njemu - (jat) nije dosledno zamenjeno samoglasnikom e, ve se mesto ovoga glasa u nekim sluajevima izgovara i: mudriji (a ne mudreji), ovim (a ne ovem), dobrim (a ne dobrem), tresijae, ijam, nisi itd. Ali i u pojedinim govorima ovoga dijalekta nae se poneka posebna osobina. Tako se u uem umadijskom, kanovakom (na prostoru od pobra koja lee zapadno od Velike Morave, s jedne, a Ljiga i Kolubare, s druge strane) zameniko-pridevski oblik instrumentala jednine m. roda upotrebljava za dativ i lokativ (To je bilo u naim selu, govorio sam vaim bratu i sl.); a kratkouzlazni akcenat ispred kratkog krajnjeg sloga se dulji, i akcentuje se: oganj oganj, potok potok, noga noga, topola topola, brzina brzina. A ovakav je akcenat u jo ponekim govorima naeg jezika. U vojvoanskim govorima se nailazi i na pokoji oblik stare deklinacije: sinovom (dat. mn.), s naoari, za lei (instr. mn.), po putovi, u Karlovci (lok. mn.). U njima se ee naie na oblike 3. l. mnoine glagola osnova s oblikom na e: volu, radu, nosu. Ili je pak, u drugima od ovih govora, u vie glagola est zavretak: -du: kaedu, vididu, elidu itd. Istonu granicu umadijsko-sremskih govora ini ve data zapadna granica kosovskoresavskih, od ua Ibra u Zapadnu Moravu prema severu. Juna i jugozapadna granica njihova ide od Kraljeva prema zapadu, neto junije od Zapadne Morave: planinom Jelicom, s ijih zapadnih padina skree prema severoistoku od Ovarsko-kablarske klisure do ogranaka Rudnika, zatim ide opet na zapad i preko Suvobora, Povlena, Maljena i Vlaia, uglavnom rekom Jadrom se sputa na Drinu. Zapadnu granicu ekavskih govora najmlaeg tipa sada ini Drina do njenog ua u Savu. Odavde ide neto Savom, pa se zatim odvaja od ove reke i skree pravo na sever k Vukovaru, obuhvata tako Srem i Baku do Dunava, tj. do tokavskih ikavskih ili bunjevakih govora, koji zahvataju zapadnu i severozapadnu oblast Bake. U stvari cela granica u zapadnoj Srbiji nije potpuno odreena, jer ima ijekavizama preko nje u umadijskim govorima, a i ekavizama sa ijekavske strane granice. Naroito je u ovome pogledu zanimljivo ukazati na dosledan ekavski izgovor u gradovima usred ijekavskih seoskih naselja, u Uicu, recimo, u Loznici i dr. A danas imamo ekavsko-ijekavsku meavinu i po selima, oko ovog poslednjeg grada naroito, pa i u samom Triu, rodnom mestu Vuka Karadia. B. tokavski ijekavski govori nemaju odve arhainih osobina, i svi oni idu u novotokavske govore, ali i njih po starini crta delimo na starije i mlae. a. Stariji novotokavski govori ijekavskog izgovora zahvataju najvei deo Crne Gore i deo Sandaka jugoistono od Sjenice. Oni su poznati pod nazivom zetsko-sjenikih mada bi im nesumnjivo bolje odgovarao naziv zetsko-junosandaki, jer su govori Sjenice i najblie njene okoline vie najnovijeg ijekavskog tipa. Oni ispunjavaju oblast izmeu Jadranskog mora na jugu i jugozapadu i linije koja ide od Kotorskog zaliva prema severoistoku, neto junije od Nikia, pa preko planina produava istim pravcem, opet junije od Kolaina, preko planine Bjelasice i jugoistonije od Sjenice, dopire do

starovlakih planina i reke Ibra na severoistoku i do ljeba, Prokletija i albanske granice na istoku. Kao i stariji novotokavski govori ekavskog izgovora, i ovi se uglavnom odlikuju uvanjem stare akcentuacije od dva silazna akcenta na bilo kome slogu rei, tj. na starom mestu njihovu, i jednakou imenikih oblika genitiva i lokativa mnoine, enklitikim oblicima zamenica ni i vi (mesto nam i vam) za dat. mn., ne i ve (m. nas i vas) za ak. mn.; zamenikim oblikom dativa i lokativa jedn. na e: mene, tebe, sebe; preteom upotrebom kraeg oblika infinitiva, bez krajnjeg i: gledat, priat, nosit, ostavit i drugim nekim osobinama. Ovo govori o duem zajednikom razvitku zetsko-sjenikih i kosovsko-resavskih govora, odnosno o razvitku njihovu u istim ili bar slinim uslovima, a u svakome sluaju o bliskim dodirima i meanju predstavnika ovih dijalekata otprilike do kraja XV veka. Ipak je u zetsko-sjenikim ve pre toga vremena stari glas jat zamenjen sa "je" u kratkim i sa "ije" u dugim slogovima, sem u poloajima ispred o, j i lj, gde je mesto jat dobiveno "i": vidio, sjedio (u ekavskom: video, sedeo), sijati (prema ekavskom sejati), biljeg (prema ekavskom beleg). Ali dok se zetsko-sjeniki govori ovom osobinom uglavnom slau s drugim ijekavskim, u njima se, za razliku i od njih i od ostalih naih govora, stari poluglasnik razvio u jedan neodreeni samoglasnik izmeu a i e: saen, paes, opa'na'k, ma'gla, ta'ma'n, mudaer itd. Zapaaju se razlike po nekim dijalekatskim crtama i izmeu pojedinih od ovih govora, koje su se nesumnjivo pojavile u uslovima donedavnog plemenskog ivota u Crnoj Gori. Ali je vanije istai razlike pojedinih govora ovoga dijalekta koje su dobivene u rezultatu ukrtanja s drugim susednim dijalektima. Tako se od ostalih razlikuju vasojeviki i sandaki prvi prenoenjem kratkog akcenta s poslednjeg sloga na prethodni, a drugi jo i zamenom poluglasnika vokalom a. Iste osobine iz hercegovakog prodiru i niz dolinu reke Zete prema jugoistoku, u pjeivaki i bjelopavliki govor. Aobian glas a na mestu toga neodreenog samoglasnika imaju i hercegovakom susedni govori Stare Crne Gore u severozapadnom njenom delu, skoro sve do Cetinja, kao i govori zetske ravnice izmeu Podgorice i Skadarskog jezera. Poznata zajednika osobina svih ovih govora je i nepoznavanje upottrebe oblika lokativa s nekim predlozima, mesto kojeg se s njima uvek upotrebljava oblik akuzativa: ivi na Cetinje, kao: Ide na Cetinje', Rodio se u selo (m. u selu); Ovce su mu na livadu (m. na livadi). b. Mlai novotokavski ijekavski govori poznati su pod nazivom hercegovakih govora, mada se oni, s jedne strane, nalaze i u pojedinim oblastima daleko van Hercegovine, a na drugoj strani svi hercegovaki govori nisu u svemu jednaki. Oni ine uu osnovicu knjievnog jezika ijekavskog izgovora, a najvanija je odlika njihova prema drugim govorima srpskohrvatskim nova, etvoroakcenatska sistema i nova deklinacija. Najpriblinije onakvi kakav je na knjievni jezik sauvali su se ovi govori u istonoj Hercegovini i na severu i severoistoku odavde u istonoj Bosni, severozapadnoj Crnoj Gori, severozapadnom Sandaku i zapadnoj Srbiji do umadijsko-sremskih govora, s kojima im granicu ini planinski greben Maljena, Povlena, Medvednika i Vlaia. Iz oblasti Hercegovine ve se od pre nekoliko vekova vrilo znaajno pomeranje stanovnitva na sve strane, dakako i na severoistok, prema umadiji, Posavini, Mavi i dalje. Otuda su potpuno razumljivi uticaji hercegovakog na umadijsko-sremske govore. Ti se uticaji ogledaju u ve iznetoj nedoslednoj zameni jata samoglasnikom e i u uoptavanju nove akcentuacije, koja se, svakako, prvobitno javila u Hercegovini. To zakljuujemo po injenici to u svim krajevima nae zemlje gde su posle XV v. u veem broju doli odseljenici iz Hercegovine imamo sistemu od etiri akcenta. Seljenjem iz

Hercegovine sobom su poneli ovaj govor i u srednju Slavoniju, u Bosansku krajinu, u severnu Dalmaciju i Liku. c. Hercegovakog tipa je i dubrovaki govor, koji ima i svojih posebiih odlika, dobivenih u rezultatu drutveno-ekonomskih i kulturnih odnosa koji su u Dubrovniku vladali kroz nekoliko vekova. Dubrovako stanovnitvo je, nesumnjivo, najveim delom porekla hercegovakog, ali se ovo deseljavalo i sa zapadne strane, s akavskih ostrva, a neto i sa dalmatinskog kopna. Osim toga, u Dubrovniku je ranije bilo i romanskog stanovnitva, a ovaj grad je u toku vie vekova u prolosti trgovaki bio vrlo iv i s vrlo razvijenom kulturom; odravao je veze, na jednoj strani, sa svetom preko mora, u prvom redu s Italijom, a na drugoj strani s ostalim naim zemljama. Sve se ovo, dakako, ogleda i u njegovu govoru, koji, poglavito u reniku i sintaksi, ima i neto romanskih elemenata. U glasovima i ree u oblicima zapaaju se neke akavske osobine: na kraju rei i njihovih oblika redovno se mesto m izgovara n: ujen, gledan, vidin, rukon, sa sestron, sedan ura; lj se obino izgovara kao j: boje (m. bolje), uje (m. ulje); grupa k se izgovara kao k: grki, dubrovaki, maka; obini su zameniki oblici: -ega, -emu mesto -oga, omu (tega, temu). Od drugih crta spomenuemo est zavretak mukih i enskih dvoslonih imena na e (mesto na o): Pae, Ive (pored: Pero, uro) Mare i babe itd.; zatim zamenike oblike dat., lok. i instr. mnoine s nastavcima na i: nami, vami (m. nama, vama) i dvoslone zameniko-pridevske nastavke oblika mnoine -ijeh i -ijem (prema nastavcima knjievnog jezika -ih i -im): naijeh, ddbrijeh i laijem, ddbrijem. Hercegovakim ijekavskim narejem govori sve srpsko stanovnitvo i zapadno od reka Neretve i Bosne (a i Hrvati u sredinama gde se govori knjievnim jezikom). Budui da su se preci ovoga stanovnitva poeli iseljavati iz Hercegovine jo od kraja XV veka i da su se naseljavali na zemljitu na kome su zatekli stanovnike nekog drugog dijalekta, oni su od ovih prihvatili i poneku drukiju osobinu. Tako se u oblastima june Hrvatske, koje su ranije bile naseljene akavcima, u Lici, recimo, i susednim krajevima, gde se danas govori novotokavskim ijekavskim dijalektom, nailazi i na oblike stare deklinacije, ali dosta retko. A najuoljivija razlika izmeu likog ijekavskog i istonohercegovakog je u tome to se u prvome svako staro (jat), dugo kao i kratko, zamenjuje saje: djete, mjeati, rjeka, sjeno itd. Ali to nije osobina samo likog ve i zapadnohercegovakog i centralnohercegovakog ijekavskog govora i mnogih sredina na zapadu, ak i onih koje inae govore knjievnim jezikom. C. tokavski ikavski govor, kojim uglavnom govore muslimani, mada ne svi na zapadu od reka Bosne i Neretve i veinom Hrvati tokavci zapadno od ovih reka i juno od Save i Kupe i du ovih reka, s obzirom na nejednako uvae nekih starijih jezikih osobina, uglavnom je trojakog tipa. a. Najstariji tokavski ikavski govori pruaju se du reke Save od Gradike do prema Brkom sa slavonske strane i poznati su pod nazivom posavskih avskih govora. Osnovni predstavnici prvoga dijalekta verovatno su dosta davno tamo doli, najverovatnije odnekuda s akavske teritorije. A to su oni tako dugo sauvali neke posebne dijalekatske osobine, tome je, svakako, pomogla okolnost to se ba na njihovu terenu pre nekoliko vekova nalazila slavonska oblast Vojne granice, koja je naroitim ustrojstvom bila odvojena od susednih oblasti. Od jezikih osobina koje ovome dijalektu daju posebno obeleje moemo navesti uvanje starih i posebnih oblika za padee mnoine: en, sel

(gen. mn.), gradom (dat. mn.), sa sovi (instr. mn.), o poklada, na konji (lok. mn.); uvanje najstarije akcentuacije od tri akcenta, s karakteristinim akutom, koji poznaje jo jedino akavski dijalekat; esti izgovor suglasnikih grupa t i d kao i ; nepromenjen suglasnik l na kraju rei: kazal, ul; neizvren proces progresivnog jotovanja u grupama jt i jd (pored doi i doem, govori se i dojti, dojdem) i dr. b. Zapadnobosanski ikavski govori. Poto se nalaze na terenu (zapadno od reke Bosne) gde je, svakako, ranije bilo akavskih osobina, ovi govori takoe uvaju neke dijalekatske crte karakteristine za akavske govore. I ovde su esti sluajevi neizvrenog jotovanja u primerima kao to su, dojdem, pojdem, najdete; sree se izgovor suglasnika kao j: meja, meja: preja, tuji, slaji, a ima i sauvanih oblika stare deklinacije. U ovim govorima kao i u nekad im susednim akavskim i istonokajkavskim, mesto t i d izgovara se i : ap, ognjie, iete, moani itd. Oni znaju i za nove uzlazne akcente koji se javljaju samo na pretposlednjem slogu, na koji su dospeli prenoenjem kratkog akcenta s kraja rei: trava (od starog trava) i potok (od starog potok). Na svim ostalim slogovima oba silazna akcenta ostaju nepromenjena (tamnica, govoriti), a dugi akcenat se jo uva i na krajnjem slogu rei (junak, trave). c. Najmlai, zapadnohercegovaki ikavski govori, u koje pored onih na terenu zapadne Hercegovine idu jo i dalmatinski i liko-krbavski, imaju najnoviju tokavsku sistemu od etiri akcenta, a uglavnom i oblike nove deklinacije, mada se u ovome poslednjem (tj. liko-krbavskom, kao i u ijekavskom u toj oblasti) ponegde sreu i stariji oblici imenike deklinacije, ali dosta retko. U dalmatinskom i liko-krbavskom se preteno izgovara mesto t, a na kraju rei, kao u akavskom, n mesto m. A u svima njima ima i jo po koji verovatan akavizam, kao to je izgovor re mesto ra u reima: treva, resti, rebac (m. trava, rasti, vrabac). Osim stanovnitva na oznaenom terenu, tokavski ikavski govore i Hrvati u junoj i zapadnoj Istri i u severozapadnoj Bakoj (Bunjevci). Ali izmeu jednih i drugih ovih govora ima vie, i sasvim razumljivih, razlika. Istarski tokavsko-ikavski govori su se davno odvojili od govora istoga tipa i razvijali se u dodiru s drugim jezikom, onim naime kojim je govorilo romansko stanovnitvo Istre; od naih pak dijalekata s njim su u dodiru bili istarski akavski govori. A ikavski bunjevaki govori severozapadne Bake u neprekidnom su doticaju s najmlaim novotokavskim govorima, i imaju sve osobine koje karakteriu ove poslednje; oni, dakle, i pored nekih posebnih odlika, idu u najmlae novotokavske govore.

5. Malo pre smo, govorei o prostornom odnosu, nekadanjem i sadanjem, tri osnovna
dijalekta naeg jezika, pokazali njihov razmetaj, a priblino smo dali i granice njihove, iako izmeu njih nema neke potpuno odreene granice. Takvu bi granicu nesumnjivo najmanje bilo mogue povui izmeu akavskog dijalekta na severu i kajkavskog na jugu. Iako je nekada priblina granica njihova bila reka Kupa, ovde se kajkavski znatno proirio na raun akavskoga; danas se preteno kajkavski na toj strani govori sve do Risnjaka i Male Kapele, a kajkavaca ima i dalje odavde, to opet ne znai da severnije nema akavskih naselja i akavskih dijalekatskih osobina. Njih ima i severnije od reke Kupe, u umberku ak. A meavinom akavskokajkavskom govori se u severnim delovima Istre, gde opet ima meavine ova dva i sa tokavskim dijalektom, a, dakako, i sa slovenakim jezikom. Rekli smo ve i koliko su se akavci povukli pred tokavcima s jugoistone strane. Jugoistoni akavski govori, koji su po vrednosti starog

(jat) ikavski, nisu se samo povlaili pred tokavskim, ve su pod njihovim uticajem ili u dodiru s njima gubili arhainost svojih osobina koje su sauvali ekavski akavski govori Istre i kastavske okoline, kao i akavski govori Hrvatskog primorja i Kvarnerskog ostrvlja, koji su moda pretenije ekavski, ali koji ipak predstavljaju ekavsko-ikavsku meavinu.

6. akavski dijalekat pored zamenice a (to) karakterie vrednost nekadanjih mekih dentala
d' i ?, od kojih se prvi izgovara kao j, a drugi kao vrlo meko t': meja, preja, tuji (mea, prea, tui), kut'a (izgovara se skoro kao kugja kua), svet'a, odnosno svit'a (svea); uvanje stare grupe glasova r: rn (crn), rv (crv); izgovor suglasnika l na kraju rei: radil, kazal (prema knjievnom: radio, kazao); prelaz nekadanjih samoglasnikih r i l u slogove sa ovim suglasnikim glasovima: parst, barzo, darvo, berz, derat, karv, rat (rt), valna, palpo, moli (vuna, puno, mui) pored uvanja samoglasnikog r i zamene samoglasnikog l samoglasnikom u. Stari nazal prednjeg reda A (g) u akavskim govorima iza prednjonepanih suglasnika izgovara se kao a: jazik (i s metatezom gdegde zajik), adan (edan), aja (ea), poati (poeti). Izgovor suglasnika m na kraju rei kao n (sa sestron, rukon, itan) i izgovor lj kao j (judi m. ljudi, jubi m. ljubi) novije su tipino akavske osobine proirene iz akavskog i na neke susedne tokavske govore; u akavskom se uvaju suglasnike grupe i (sa specijalnom akavskom vrednou suglasnika i u njima), mesto t i d dobivenih od sk i zg ispred izvesnih glasova: ap, pri, dvorie, mojani (modani). Isto tako uva se suglasnika grupa jd (dojden, najden), a ne vri se ni novo jotovanje (rodjak, netjak). U akavskom se dijalektu uva suglasnik h u svim pozicijama osim u oblicima glagola hteti, koji se, kao i drugde u naem jeziku, izgovara bez suglasnika h: ou, oe, oe u nekim govorima dalmatinskih ostrva. U starijim akavskim govorima ima i niz posebnih osobina koje govore o doslednijem uvanju arhainosti. Tu je, pre svega, najstarija naa akcentuacija od tri akcenta, koju karaktere uvanje starog akavskog akuta, pored dva stara silazna akcenta, zatim nemenjanje "va" u "u" na poetku rei (va mrak, va ruki, va svoj kraj, vazda); naporedna upotreba predloga z pored : zlizan, zgubil, zginul (izlizan, izgubio, izginuo). U svim se akavskim govorima dobro uvaju skoro svi stari padeni oblici mnoine: en, sel, (gen. mn.), enam, selem, konjem (dat. mn.), enami, seli, konji (instr. mn.), enah, seleh, konjih (lok. mn.). A severozapadni akavski u instrumentalu jednine imenica . r. imaju u (od starog nazala zadnjeg reda l (r): enu, vodu (u znaenju, dakle, enom, vodom). U njima su, za razliku od tokavskih govora, preovladali nastavci starih tvrdih osnova imenica . r. na a, i preneli se i na meke osnove ak: eni, ruki, kai, dui (m. ene, ruke, kae, due). Potencijal glagola biti: bin (bim), t$, bimo, bite, bi zajednika je osobina veini govora akavskoga dijalekta. U akavskom je dijalektu nestalo preteritalnih vremena: imperfekta i aorista. Na retke ostatke njihove moe se naii jo jedino u severozapadnim govorima.

7. Kajkavski dijalekat srpskohrvatskog jezika bio je tesno vezan sa slovenakim jezikom od

davnina. I to se osea po mnogim jezikim osobinama koje su ovome hrvatskom dijalektu zajednike sa slovenakim jezikom. S njim mu je, pre svega, zajedniki oblik upitne zamenice kaj, po kome je i dobio svoj naziv. I posebno, sa slovenakim jezikom ima vie zajednikih crta njegov zagorski govor, onaj, naime, to se nalazi neposredno pored slovenakih govora. Pa i drugi kajkavski, prigorski govor, koji zahvata predeo jugozapadno od Zagreba do umberake gore i slovenake Bele krajine, a na jugu je u doticaju s akavskim govorima sa slovenakim

takoe ima zajednikih osobina. I vrlo je teko tano postaviti granicu izmeu slovenakog jezika i hrvatskog kajkavskog dijalekta. Ali se kao granica izmeu njih moe smatrati granica izmeu republika Hrvatske i Slovenije. Trei, od ovih razlian, kajkavski govor je istonokajkavski, koji lei pored tokavskog, u zapadnoj Slavoniji i susednim oblastima, i koji je, prirodno, primio u sebe najvie tokavskih dijalekatskih osobina. Ova se tri govora kajkavskog dijalekta meu sobom razlikuju, prvo, po vrednosti prastarih mekih dentala *' i d\ U zagorskom se oni, kao i u slovenakom, izgovaraju kao s i j: svea, no i meja, preja (svea, no, mea, prea); u prigorskom takoe kao (moda s neto manjom frikacijom) i j, a u istonokajkavskom kao neosetno umekani suglasnici i d (svea i meda). Nazal zadnjeg reda l (r) u najveem delu zagorskih govora dao je o: zob, pot, eno, roko, dok je u ostalim govorima kajkavskim dao u. Mesto poluglasnika u kajkavskom.je dobiven samoglasnik e: den, denes, megla, venec, steklo, prema tokavskrm i akavskom a (dan, danas, magla, venac, staklo); nj se u kajkavskom izgovara ili kao n ili kaojn: ogen, kojn, svijna. Vrednost starog samoglasnika je e: pesma, mesto, vera, mleko, vreme, mada se u Hrvatskom zagorju nailazi i na dvoslonu vrednost ovoga nekadanjeg samoglasnika posebne vrste. U kajkavskom se kao znak mekog r uva u izgovoru iza ovoga glasa suglasnik j: morje, zorja, dogovarjali; suglasnik l na kraju rei se ne menja u o, ve se uva neizmenjen: kotel, pepel, doel, sielal. U oblicima sa zadnjonepanim suglasnicima na kraju osnove koji su se po drugoj palatalizaciji menjali u zubne, vraeni su osnovni suglasnici i u oblike ispred samoglasnika i: kurjaki, rogi, vragi, muhi, nogi / suglasnik h se u drugim kajkavskim govorima, osim istonih, uva. Ispred rei koje poinju samoglasnikom u razvija se suglasnik v: euitelj, na vulicu, vu hiu, vugodi, vu toblato; oblik vokativa je jednak nominativu; uvaju sestari oblici mnoine imenikih oblika, uglavnom kao u akavskom. Kajkavsku deklinaciju karakteriu jo i krai oblici mnoine imenica koji se u naem jeziku drugde upotrebljavaju s umetkom -oe- (-ev-) ispred -i: bregi, lugi, listi, duhi. A u zamenikih oblika je karakteristino to to je korensko e iz ostalih padea preneto i u oblik instrumentala: menom, tebom, sebom ; to oblik genitiva odnosno-upitne zamenice kaj glasi esa, kao i u vie tokavskih govora, uostalom, a pokazne zamenice se upotrebljavaju u saetim oblicima: ki, ka, ke; nastavci pridevske promene mekih osnova preneli su se i na tvrde (trdega, kukuruznega, vcrtlem) ; a brojevi su jo sauvali promenljivost (pred sedmimi letmi). U kajkavskim govorima nastavak za oblik imperativa mnoine je "-ete": drete, nosete, hodete (drite, nosite itd.); futur nesvr. glagola se pravi od prezenta glagola biti i radnog prideva glagola koji se menja: budu ljudi li; bum kopal (ljudi e ii, ja u kopati), a od svrenih glagola za futur se uzima oblik prezenta: Ja dostignem vas, Kopaj i najde (Ja u vas dostii, Kopaj i nai e; Ako ja ozdravim, tebe ne ostavim) itd. Od preteritalnih vremena: aorist i imperfekat se ne sreu u dananjim kajkavskim govorima, koliko ni oblik glagolskog priloga prolog. Ove dve poslednje osobine, uostalom, i jedna i druga, karakteriu manje ili vie narodnih govora i druga dva osnovna dijalekta srpskohrvatskog jezika.

8. Prva umetnika knjievnost na narodnom jeziku kod nas se, kao pojava renesanse, poela
razvijati pred kraj XV, a bujan razvitak doivela je u XVI veku u Dubrovniku i Dalmaciji, tamo, dakle, gde je bilo uslova za to, ekonomskih uslova, pre svega, i gde su kulturne, trgovake i druge veze s Italijom, kao zemljom najbogatije renesansne knjievnosti i kulture, bile tesne i vrlo ive. A i naredna se dva veka razvijala knjievnost na narodnom jeziku u Dubrovniku naroito vrlo bogata knjievnost umetnikog karaktera. Takve je knjievnosti neto bilo u XVII i XVIII v. i u Dalmaciji van Dubrovnika. Ali je u ovoj i drugim naim pokrajinama na zapadu: u

Istri, Hrvatskom primorju, i Hrvatskom zagorju, u Bosni i Slavoniji u toku XVI, XVII i XVIII veka, ne, dodue, u svim tim pokrajinama za celo ovo vreme, bilo religiozno-propagandne i didaktine knjievnosti na narodnom jeziku krajeva u kojima se ta knjievnost razvijala.

9. I pre ovoga vremena se, u srednjem veku, ve od poetka XII stolea, u naih naroda
razvijala crkvena knjievnost, pisana na staroslovenskom jeziku srpskohrvatske redakcije, koju karakterie zamena staroslovenskih glasova ve onda nepoznatih srpskohrvatskom jeziku, zamena nazala zadnjeg reda A (r) samoglasnikom u i zamena nazala prednjeg reda A (g) samoglasnikom e; svoenje dva poluglasnika 8 i & na jedan, a vrlo brzo i zamena nekadanjeg glasa i samoglasnikom i, neto kasnije zamena slogotvornog l samoglasnikom u itd. A iz vremena razvitka ove knjievnosti ostalo je knjievnih spomenika pisanih i na narodnom jeziku, i to kako na zapadu, u hrvatskim oblastima, naroito u Istri, Hrvatskom primorju i Dalmaciji, tako i na istoku, u centrima srednjovekovnih srpskih drava. To su bili spisi privatne i pravne sadrine: zakoni, statuti, zavetanja, diplome i sl., mada je i u njima (kao u poznatom Zakoniku cara Duana, npr.) bilo kad vie kad manje elemenata staroslovenskog, kao onda opteknjievnog jezika. Takvih je elemenata, moe se rei, na istoku bilo vie, a na zapadu manje. I narodni se jezik kod Srba u znatno teim uslovima, vrlo teko i uz velike borbe, probijao u knjievnost. I zato emo se neto detaljnije zadrati na izvesnim periodima te borbe. Bilo je naravno i kod Hrvata borbi o ovakav ili onakav knjievni jezik. Ali protivnika narodnog jezika u knjievnosti na toj strani skoro i nije bilo (ovde naravno ne uzimamo u obzir tuine koji su silom vlasti Hrvatima hteli nametnuti svoj jezik: latinski, maarski, nemaki, talijanski), nego se kod njih vie vodila borba oko davanja preimustva jednom dijalektu nad drugima i oko irine narodne osnovice knjievnog jezika. I to je, moe se rei, te borbe bilo vie poto je knjievni jezik postao uglavnom ovakav kakav je danas. Ve od XVI veka pojedinci su na toj strani bili za proirenje baze narodnog jezika u knjievnosti od lokalnog na sve srpskohrvatske dijalekte. I veina njih se, prirodno je, zalagala za najrasprostranjeniji tokavski dijalekat, koji su hrvatski preporoditelji (ilirci) s Ljudevitom Gajem na elu, konano u etvrtoj deceniji XIX veka, uzeli za knjievni jezik.

10. I kod Srba i kod Hrvata je u srednjem veku pored liturgijske i religiozne knjievnosti,
pisane pomenutom srpskom, odn. hrvatskom redakcijom staroslovenskog jezika, i pored spisa privatno-pravne sadrine, pisanih na zapadu: i glagoljicom i latinicom i irilicom (ovom poslednjom Poljiki statut, npr.), a na istoku samo irilicom, bilo i zabavne knjievnosti, raznih romana i pripovedaka (kao to su Trojanski rat, Aleksandar Veliki i dr.) pisanih na istoku opet irilicom, a na zapadu glagoljicom. I to je glavno, na zapadu s mnogo vie jezikih narodnih elemenata, ili da tanije kaemo skoro narodnim jezikom, kojim su preteno na toj strani pisane i razne legende, mirakule i poeci umetnikih pesama ak. U pismenosti kod Hrvata, dakle, u oblasti gde se vodila borba za glagoljicu i za narodni karakter bogosluenja (u Istri, Hrvatskom primorju i severnoj Dalmaciji), u akavskim oblastima tradicija narodnog jezika u knjievnosti je jo u srednjem veku postojala.

11. Na ovome je podruju, ako ne najranije, a ono svakako u isto vreme s knjievnou u
Dubrovniku, krajem XV v., otpoela i relativno bogata akavska knjievnost na narodnom jeziku

sa Splianinom Markom Maruliem kao prvim njenim predstavnikom, za kojim se uskoro, u prvoj polovini XVI veka, javljaju pisci s ostrva Hvara Hanibal Luci i Petar Hektorovi. Za ovima na jugoistonom akavskom dijalektu piu svoja za ono vreme poznata dela Zadrani Petar Zorani, ime Budini i dr. Iako s akavskom osnovicom, jezik ovih pisaca prirodno nije bio bez tokavskih osobina, koje u ovim vekovima sve vie prodiru s kopna prema jadranskoj obali, pa i na sama dalmatinska ostrva. tokavske jezike elemente akavski pisci unosili su i iz narodnog jezika bogate i, u svakome sluaju, kod nas zadugo najbogatije, dubrovake knjievnosti, koja je, im je poela, kod prvih svojih predstavnika s kraja XV veka, kod . Menetia i . Dria bila na zavidnom umetnikom nivou, koji je naskoro dostigao visok stepen, naroito u komedijama Marina Dria i u pesnikim delima Ivana Gundulia. Uz ove su se u umetnikoj knjievnosti svojim delima istakli pored Dria (u XVI v.) najvie Dinko Ranjina i Dominko Zlatari, a pored Gundilia (u XVII v.) Junije Palmoti i Ivan Buni Vuievi.

12. Dubrovaka je knjievnost posle ekonomskog opadanja Dubrovnika, do koga je dolo jo

u prvoj polovini XVII veka i koje se naglo pojaalo posle katastrofalnog zemljotresa iza 1667, a i pod pritiskom katolike reakcije, poela da osetno slabi. Ali je ona i u XVIII v., pored manje znaajnih, imala i vrlo plodnih i poznatih pesnika Ignjata urevia, npr. U Dubrovniku se, dakle, itava tri veka razvijala knjievnost na narodnom jeziku tokavskog ijekavskog dijalekta hercegovakog tipa, kakvim je govorilo dubrovako stanovnitvo, koje je, najveim delom, u Dubrovnik dolo iz hercegovakog zalea ovoga grada i kakvim se, uglavnom, i danas u Dubrovniku govori. Jezik dubrovake knjievnosti ima, dalje, i ikavskih, pa i akavskih jezikih osobina, koje su delimino primljene iz akavske knjievnosti susedne Dalmacije onoga vremena, a delimino iz jezika dela dubrovakog stanovnitva koje je u ovaj grad dolazilo sa susednih dalmatinskih ostrva. Ipak je jezik dubrovake knjievnosti uglavnom bio izgraen kao odreen knjievni jezik, pa je 1728. dobio i prvi svoj renik (Dizionario italiano-latino-illirico) Ardelija dela Bele (Ardelio della Bella) i svoju gramatiku pod naslovom Grammatica della lingua Illirica, koju je napisao i 1808. izdao Franjo Marija Apendini (Franjo Maria Appendini). A potpuniji i najpotpuniji renik srpskohrvatskog knjievnog jezika do poetka XIX v. je onaj to ga je u tri dela (1801, 1806. i 1810) priredio Joakim Stuli (Stulli). Izgraenost jezika dubrovake knjievnosti uz njenu umetniku vrednost, kao i tokavsko-ijekavska hercegovaka osnovica toga jezika, svakako su doprineli da se, na jednoj strani, kod Hrvata, konano kao knjievni uzme ba dijalekat na kome je pisana ova knjievnost, i da se, na drugoj strani, kod Srba, kao knjievne prihvate neke jezike osobine koje e doprineti ujednaavanju knjievnog jezika Srba i Hrvata.

13. U XVI e i XVII v. verski pokreti, prvo reformacija, pa zatim reakcija katolike crkve na
nju, doneti Hrvatima razvitak religiozno-propagandne knjievnosti na narodnom jeziku. Takva knjievnost reformacije imala je u XVI v. svoje predstavnike u Istri (Stjepana Konzula.i Juraja Cveia), u Hrvatskom primorju (Juraja Juriia) i u Dalmaciji (Antuna Dalmatina) i dr., koji su na akavskom dijalektu svojih krajeva i svim trima azbukama (latinicom, glagoljicom i irilicom) irili knjige za versku pouku narodu. Ali poto su te knjige bile namenjene svim Hrvatima, pa i svim Junim Slovenima, ovi pisci su nastojali da uzimaju jezike elemente i iz ostalih dijalekata, da piu ak, bar po njihovu miljenju, nekakvom junoslovenskom jezikom meavinom.

14. Radi irenja protestantizma, koji je iz Maarske preao na tlo susednog Hrvatskog zagorja
i ovde se u XVI v. razvila knjievna i kulturna delatnost, takoe na lokalnom, sada kajkavskom dijalektu. Ali poto su imali iste pretenzije da ire knjigu i van kajkavskog podruja, protestaitski kajkavski pisci su u svoj jezik takoe unosili i elemente ostalih dijalekata srpskohrvatskog jezika, koji su u nj prodirali s jugoistoka iz tokavskog, a s juga iz akavskog dijalekta. Najpoznatiji kajkavski knjievnici ovoga veka bili su Antun Vramec i Ivan Pergoi. A njihova dela su pisana dakako kajkavski, ali takoe s primesama osobina ostala dva osnovna dijalekta srpskohrvatska. Pored toga, na reniku stranu jezika njihovih dela osea se i jak maarski uticaj.

15. U XVII v., iako potpuno suprotnih verskih tendencija, i u akavskim krajevima (u
Dalmaciji) i u kajkavskim (u Hrv. zagorju) razvija se versko-propagandna knjievnost protivreformacije. Katoliki misionari ire katoliku propagandu esto po celom Balkanskom poluostrvu, pa i oni nastoje da piu meavinom svih jugoslovenskih, i junoslovenskih ak, dijalekata. Jedan od njih, Bartol Kai (s ostrva Paga) pie na latinskom prvu gramatiku hrvatskog jezika (Instimtiones linguae Illuricae. Rim 1604) i u njoj kodifikuje mnoge akavske ikavske elemente, ali mu je ideal bosanska tokavtina, koju je mnogo potpunije dao Talijan (najverovatnije naeg porekla) Jakov Mikalja (Micaglia) u svome trojezinom srpskohrvatskotalijansko-latinskom reniku Blago jezika slovinskoga (1649-1651). Iako po roenju, a i po dijalekatskoj osnovici, akavci, mnogo tokavskih elemenata unose u jezik svojih dela Ivan Tomko Mrnavi (ibenianin), Juraj Barakovi (Zadranin), Jeronim Kavanjin (Splianin) i naroito Petar Kanavelovi (s ostrva Korule), koji je svojim knjievnim radom, a i blizinom, naroito bio vezan za Dubrovnik.

16. Najznaajniji kajkavski protivreformatorski pisac bio je isusovaki propovednik Juraj

Habdeli, koji je pored nekolika religiozno-propagandna dela sastavio i kajkavsko-latinski renik: Dictionar ili rechi slovenszke (1670). Drugi jedan kajkavski pisac, Ivan Belostenec, uz svoj sveteniko-propagandni rad, takoe je napisao renik Gazophulacium seu latino-illuricorum, u kome je jezik u stvari kombinacija sva tri osnovna dijalekta srpskohrvatskog jezika, iako mu je osnovica kajkavska. U kajkavske knjievnike idu i svetovni pisci XVII v. Petar Zrinjski, Krsto Frankopan i Pavle Riter Vitezovi, ali ni jedan od njih ne pie isto kajkavski. A to je i sasvim razumljivo jer su druga dva po roenju akavci, a i prvi je vrlo dugo proveo meu akavcima, kao kapetan senjske i primorske krajine, i dugo je iveo na svojim posedima u Primorju. A i svi su oni opet i jeziki bili pod uticajem tokavske dubrovake knjievnosti. Vitezovi je prvi od hrvatskih pisaca dao ideju o dijalekatski jedinstvenom knjievnom jeziku, koji bi po njemu imao biti tokavski. On je takoe prvi traio ujednaen pravopis, i predloio reformu latinskog pisma i slova s dijakritikim. znacima, tako da se on u svemu ovome moe smatrati prethodnikom Ljudevita Gaja.

17. I u Bosni se u XVII v., u slubi katolike propagande, razvila knjievnost na narodnom
jeziku tokavskog dijalekta ijekavskog i ikavskog izgovora. Ta je knjievnost najznaajnijeg svog predstavnika imala u Matiji Divkoviu, a u njoj su poznata i imena Stjepana Matijevia,

Pavla Posilovia, Ivana Ania i dr. Na ovoj su knjievnosti istoga smera u XVIII veku radili pisci sa zapadnobosanskog podruja ikavskim narejem narodnog jezika: Ivan Filipovi, Stjepan Margiti, Tomo Babi, gramatiar Lovro Sitovi i dr-. s nazadnom tendencijom da narodu s patriotsko-herojske tematike narodnih junakih pesama skrenu panju i privuku je na pobonoreligiozne teme.

18. Ovu tendenciju je imalo i, vrlo poznato inae, delo Razgovor ugodni naroda slovinskoga
Dalmatinca Andrije Kaia Mioia, koje se i narodnim jezikom i oblikom deseterakog stiha, ali i slavljenjem izvesnih poznatih istorijskih linosti, jako pribliava narodnim pesmama, i koje je zbog svega toga, i pored verskog propagandnog karaktera, koji mu je pisac odreenom tendencijom dao, u vreme narodnog preporoda kod Hrvata, naroito zbog istog narodnog jezika, bilo na visokoj ceni. Kao Kai, dalmatinski je franjevac bio i Filip Grabovac, ali je on, vie ljubitelj svoga zaviaja i hrvatski patriot nego slubenik katolike crkve, bio vie svetovni pisac koji opeva staru slavu svoga naroda i ali stanje u kome je tada iveo sluei tuinu. A to je za nas ovde najglavnije, on pie istim narodnim jezikom dalmatinske Zagore.

19. Najzad se i u Slavoniji, posle njenog osloboenja od Turaka, u XVIII veku javlja
knjievni rad na narodnom jeziku tokavskog ikavskog govora; na kome je napisan vei broj spisa za versku i drugu pouku narodu, i na kome su pisali za ono vreme poznati pisci Antun Kanili, autor Svete Rozalije i Matija Antun Reljkovi, pisac epa Satir iliti divji ovik, takoe didaktinog, ali ne religioznog speva, pisanog stihom narodnih pesama.

20. U XVIII veku kulturni ivot Hrvata sve se vie koncentrisao u Zagrebu. A poto je on bio
u kajkavskoj dijalekatskoj oblasti po tradiciji da se knjievnost razvija na lokalnom dijalektu, u ovome najveem hrvatskom gradu, pa i u veem delu Hrvatske ovoga vremena, kajkavski dijalekat postaje knjievnim jezikom. Kajkavskim dijalektom, i to vrlo istim, pie izmeu ostalih i Titu Brezovaki, pisac Matijaa, grabancijaa dijaka i Diogenea. I moe se rei da kajkavski dijalekat postaje optim knjievnim jezikom kod Hrvata, naroito prvih decenija XIX veka. Njime piu i pisci ovoga vremena koji e ga kasnije, kao pristalice ilirskog pokreta, zameniti tokavskim: Dragutin Rakovac, Ljudevit Vukotinovi i dr. Pa i sam Ljudevit Gaj, roeni kajkavac, prva svoja dela pie narodnim jezikom u kajkavskom dijalektu. Karakter knjievnog jezika u Srba u toku ovih nekoliko vekova bio je sasvim drukiji.

21. Iako je rad na pisanoj knjievnosti kod Srba otpoeo ve u XII veku, ta je
knjievnost i tada i kasnije, u toku nekoliko narednih vekova, bila daleko od naroda ne samo po tome to iz redova narodnih masa nije bilo ljudi koji su na njoj radili i to njena sadrina nije imala veze s narodnim ivotom ve, naroito, i zato to je pisana na jeziku koji je narodu bio tu i nerazumljiv. I ukoliko su neka dela, kao to smo ve gore istakli, uglavnom pravne sadrine, u vreme trajanja srpskih srednjovekovnih drava pisana jezikom s manje ili vie narodnih elemenata, razvitak knjievnog jezika dalje nije iao u pravcu dobijanja narodnih osobina. S nestankom samostalnih srpskih srednjovekovnih drava nestalo je i uslova u

kojima se stvarala knjievnost pravne i privatne sadrine, u kakvu je iao gore pomenuti Zakonik cara Stefana Duana, ugovori, razne povelje i pisma pojedinih vladara i vlastele, u kojima je jezik esto imao vrlo mnogo narodnih primesa, a ponekad bio i skoro potpuno narodni. Ukoliko je i dalje, posle kraja XV veka, meu Srbima bilo kakvih knjievnih radnji, one su jo zadugo bile tesno vezane za crkvu i u rukama za ono vreme jedino pismenih ljudi kaluera. A sve te radnje obavljane su na starom crkvenoslovenskom, tj. na staroslovenskom jeziku srpske redakcije, na kome su pisali nai srednjovekovni pisci od sv. Save do Konstantina Filozofa. I dok u zapadnim naim krajevima, kako smo izneli, narodni jezik vrlo rano, jo u kasnijem srednjem veku, ulazi postepeno u knjievnost, a od XV veka vrlo poznati nai pisci na toj strani poznata svoja dela piu na narodnom jeziku, i sva se knjievna radnja razvija na pojedinim govorima narodnog jezika, na istoku, kod Srba, jo itavih trista godina, do pred kraj XVIII veka, pie se po tradiciji uglavnom na crkvenom jeziku, koji je narodu bio nepoznat. Istina, poslednjih decenija XVIII veka knjievni se jezik kod nekih srpskih pisaca pribliava narodnom, ali narodni jezik postaje knjievnim tek u prvoj polovini XIX veka. Za sve vreme ropstva pod Turcima nije bilo potrebnih uslova i sredstava za stvaranje pisane knjievnosti kod Srba. U vremenu i u uslovima toga ropstva stvarala se u narodu usmena knjievnost, koja je i svojom sadrinom i po obliku bila istinski narodna, koja e ba kao takva biti od prvorazrednog znaaja izmeu ostaloga i za stvaranje naeg novog knjievnog jezika. Ali je ovde re samo o pisanoj knjievnosti, a takve knjievnosti u pravome smislu onda skoro i nije bilo. Bilo je, istina, neto rada na poslovil oko knjige koji su se obavljali u crkvama i manastirima, ali je to uglavnom bio rad na prepisivanju knjiga za crkvene potrebe. Uz to su, opet kalueri, i opet u manastirima, produavali i dalje da se bave knjievnou negovanom u ranijim vekovima, razume se sve na jeziku srednjovekovne irilske knjievnosti, na staroslovenskom jeziku srpske redakcije.

22. Kada je pred kraj XVII veka znatan deo srpskoga naroda, posle uea u ratu na strani
Austrije protivu Turske, morao da napusti svoja ogita, i da se, zajedno s austrijskom vojskom, povue na sever u oblasti preko Save i Dunava, s njime je, pored ostalih prvaka, uz najvee stareine crkve, patrijarha i vei broj episkopa, prelo i mnotvo kaluera i svetenika, ljudi, dakle, koji su se na ondanji nain bavili knjigom. Ovi su preneli i izvestan broj knjiga za potrebe crkve, ali ne u koliini kojom su se i u prvo vreme mogle zadovoljiti te potrebe. A onda nije bilo tamparija da bi se pretampavanjem ovih knjiga poveao njihov broj, i zato su mnogi kalueri produili svoj raniji posao na prepisivanju crkvenih knjiga. (Na tome poslu su se ovamo najvie istakli raniji kalueri manastira Rae kraj Drine u Srbiji.) Ovaj njihov prepisivaki posao najraniji je poznati rad na knjizi meu Srbima severno od Save i Dunava. Ti isti kalueri prepisivai (iz kole Raana) tamo su prvi poeli pisati i po neemu originalna religioznomoralna, pouna, pa ak, za ono vreme, i zabavna dela. A, to je ovde naroito zanimljivo, ti su pisci po tradiciji i prepisivali i pisali istim onim jezikom koji je od pre nekoliko vekova ranije bio u upotrebi kod Srba u crkvi i knjievnosti. Prva knjievna dela meu Srbima preko Save i Dunava iz poetka XVIII veka pisana su, dakle, starocrkvenoslovenskim jezikom srpske redakcije, sada poznatim pod nazivom srpskoslovenskog jezika. Istina, u tome jeziku se moe nai i po koja osobina narodnog govora. A ve kod ovih pisaca se sreemo i s prvim pojavom pisanja na narodnom jeziku. U novoj sredini i novim prilikama Srbi su bili prinueni da menjaju donekle nain ivota i da se u borbi za opstanak slue drugim sredstvima. Oni su ovamo doli u dodir s elementima drukije i naprednije kulture, a nali su se, pre svega, u velikoj

opasnosti za svoju veru. uvare vere, kaluere i svetenike uopte, ta je okolnost prisiljavala da neposrednije opte s narodom, da se narodu direktno obraaju. Tako su postale izvrsne crkvene besede Gavrila Stefanovia Venclovia (Raanina), koje je ovaj sjajni propovednik drao narodu s propovedaonice kao kapelan u ajkakoj. Ove su besede pisane istim jezikom, koji se odlikuje bogatstvom sintakse i renika narodnog govora, ivou narodnog pripovedanja i metaforskog izraavanja. I Venclovi se moe smatrati prvim srpskim piscem koji je pisao narodnim jezikom. Ali besede njegove nisu bile tampane, i razvitak srpskog knjievnog jezika kod Srba jo za itav vek nije poao ovim pravcem razvitka. Ne zato to se knjievnou pre moe nazvati prepisivaki rad koji je Venclovi, kao i mnogi drugi kalueri, obavljao na srpskoslovenskom jeziku, na kome je pisalo jo srpskih pisaca onoga vremena (izmeu ostalih.i grof ore Brankovi, pisac prve velike srpske istorije), nego zato to su ekonomske, politike i verske prilike u kojima se nalazio srpski narod knjievni jezik jo vie udaljile od narodnoga. Iako su Srbi u velikoj seobi (1690) s Arsenijem III Crnojeviem preli Savu i Dunav pod izvesnim uslovima, na poziv austrijskog cara Leopolda I, koji je hteo da svoje granice prema Turskoj obezbedi oprobanim srpskim ratnicima; iako im je car zato obeao znatne ekonomske i politike povlastice, versku i narodnu slobodu; iako su se Srbi tamo naseljavali na pusta, potpuno naputena ili na jo nenaseljena zemljita, te nikog nisu pritenjivali, na njih se od samog poetka gledalo s podozrenjem. A od pismeno obeanih povlastica oni skoro nita stvarno nisu dobili. Srpski narod je tamo decenijama vrlo bedno iveo. Njegovo stanje se unekoliko popravljalo samo u vreme ratova, kada su Srbi, kao hrabri vojnici, inili neocenjive usluge Austriji. Pogotovu nita nije bilo od datog im obeanja da e biti naseljeni kao posebna narodna celina na jednoj teritoriji, na kojoj bi, kao takvi, sami sobom, upravljali. Oni su, naprotiv, namerno rasuti po celom prostoru izmeu granice prema Turskoj na Savi i Dunavu, s jedne, i Pete i Karpata, s druge strane. Srba je u ovim krajevima bilo jo u ranom srednjem veku. Njihov broj se znatno poveao, naroito posle prve najezde Turaka s juga prema severu. Poznate su nekolike seobe koje su poetkom XVI veka, pri navali Turaka na june maarske granice, izvrene iz centralnih srpskih oblasti preko Save i Dunava. Od Maara i Austrije Srbi su uvek rado primani da poslue kao zatitni bedem od Turaka. A posle najvee srpske seobe od 1690. godine srpsko stanovnitvo se ovamo znatno povealo. U ovoj njihovoj brojnosti i jaini Maari su, a i Austrija, gledali veliku opasnost po sebe i svoje interese, pa ne samo to nisu hteli dopustiti koncentrisanje Srba na jednoj zajednikoj i posebnoj teritoriji ve su ih liavali svih prava, onemoguavali im kulturni razvitak i mogunost snoljivog ivota. Oni su ih razbili u male grupe po svim maarskim upanijama, a tamo gde su bili brojniji, meu njih su dovoeni i na najplodnija zemljita naseljavani Nemci. Teko stanje Srba produavalo se na desetine i desetine godina. U naroito su velikoj bedi, tamanjeni glau i bolestima, iveli Srbi prve dve decenije posle velike seobe. A i dalje su stalno zlostavljani od nasrtljivih katolikih propovednika i progonjeni od austrijskih vlasti. Iako su ugovorenim privilegijama srpski seljaci dobili pravo slobodnog vlasnitva nad zemljom koju su naselili, maarski zakoni su ih liavali toga prava, uinili ih feudalnim kmetovima vezanim za zemlju i obaveznim da kulukom obrauju spahijska imanja. Srpski seljaci su plaali velike poreze i svakojake namete, neuporedivo vee nego pod Turcima, a morali su besplatno i ratovati. Zato nisu ba retki sluajevi da od takvog stanja bee natrag, opet pod Turke. A esto su se bunili i dizali ustanke, koji su vrlo svirepo uguivani. (Podseamo na ustanak Pere Segedinca od 1735. g. u Pomoriju i na njegov tragini zavretak). Na Srbe se i pre tih ustanaka gledalo kao na buntovnike, koji su katolikoj Austriji ulivali strah i od veza s maarskim kalvinistima. A naroito se Austrija bojala srpskog naslanjanja na njenu suparnicu pravoslavnu Rusiju, na koju je Srbe upuivalo njihovo

izneseno teko stanje, i s kojom je srpski narod, naroito u pitanjima vere, preko svoga svetenstva, i ranijih vekova odravao izvesne veze. Zato su austrijski carevi, austrijske vlasti i visoki kler katolike crkve nastojali da Srbe veu za sebe prevoenjem u katolianstvo ili unijaenjem. I Srbi su u toku skoro 100 godina imali da izdre nesnosan verski pritisak svake vrste od grdnji i poruga na raun pravoslavlja, preko zabrane praznovanja pravoslavnih praznika, primoravanja da se mesto ovih uzmu katoliki i da se pravoslavni obredi zamenjuju katolikim, do upotrebe vojne sile za prevoenje na uniju i nasilnog umorstva pojedinih crkvenih stareina (sluaj mitropolita Isaije akovia). Razumljivo je to su sve ove mere imale suprotan efekat; one su Srbe jo vie upuivale na veliku, relativno monu i istovernu Rusiju da od nje trae pomo i zatitu od beskrupuloznih nasrtaja katolianstva. I ova im je ukazivala izvesnu potporu jer su to nalagale i politike tenje Rusije, koja se sve vie interesovala za pitanje balkanskih hriana, a svakako i za prevlast na Balkanskom poluostrvu. Ovo je opet pojaavalo bojazan Austrije od ruske prevlasti i ruskog uticaja na njene podanike i na balkanske narode uopte, pa je svim silama nastojala da taj uticaj otkloni. Ali u tome nije mogla uspeti, ve je, naprotiv, svojom politikom dovela do znatnog jaanja ruskog kulturnog uticaja na Srbe severno od Save i Dunava. Pored ve nabrojanih drastinih mera za pokatoliavanje, odnosno unijaenje pravoslavnih Srba, katolika propaganda i austrijske vlasti su upotrebile i jednu na prvi pogled bezazlenu meru koja je odmah izazvala reakciju. Koristei se oskudicom Srba u crkvenim knjigama ovi su im veto podmetali irilicom tampane unijatske knjige. Srpske crkvene stareine su prozrele nameru i opasnost koja je s te strane pretila, pa su se za pomo u crkvenim knjigama obraale Sinodu ruske pravoslavne crkve, i ovaj im je tu pomo ukazivao. A Srbi su crkvene knjige i ranije dobavljali iz Rusije. Ni u toku XVI-og i XVII-og veka oni nisu samo prepisivanjem mogli da zadovolje svoje potrebe u crkvenim knjigama, pa su ih donosili i iz Rusije. Ovo dovodi do toga da se u crkvi kod Srba poinje upotrebljavati i rusko-crkveni jezik. A ovaj e jezik, pod prikazanim ekonomsko-versko-politikim uslovima, kod Srba severno od Save i Dunava, potpuno preovladati i konano zameniti starosrpski crkveii jezik, ne samo u crkvi ve i u knjievnosti, i ne samo preko crkve nego i kroz kolu.

23. Srbi su u novoj domovini doli u dodir sa kulturnijim svetom. A novi ivotni uslovi,
potrebe za ekonomskim i kulturnim razvitkom, za utakmicom s drugim narodima, nametali su im ozbiljnu brigu za prosveivanjem. Njima se sada kao neophodno nametalo otvaranje veeg broja kola. Srbi su nesumnjivo ovamo i pre velike seobe morali imati poneku kolu, jer je ve i tada bilo meu njima pismenih graana. A pouzdano se zna da je ba u godini seobe postojala srpska kola u Komoranu. Zna se i da su imuniji srpski graani svoju decu slali u protestantske kole. Ali je Srbima bilo sada potrebno prosveivanje mnogo irih razmera. Zato su predstavnici srpskog naroda poev od samog patrijarha Arsenija III, na kraju XVII i poetkom XVIII veka, u vie mahova u Beu traili odobrenje za otvaranje srpskih kola. Austrijske vlasti, meutim, njihovim molbama nisu htele izii u susret, nego su imale nameru da same one otvore kole koje bi deci njihovih podanika srpske narodnosti davale iskljuivo vojniko i katoliko vaspitanje. Ipak su se, trudom crkvenih optina, srpske kole postepeno javljale u mnogim veim mestima gde je bilo Srba preko Save i Dunava. Ali te kole, sa crkvenim pojcima, popovima bez parohija i isluenim podoficirima kao uiteljima, deci nisu davale nikakvih drugih osim obrednih i teolokih znanja. Takve kole nisu mogle zadovoljiti jer nisu odgovarale savremenim potrebama kulturnog i ekonomskog razvitka. Zato su narodne stareine i svesni srpski graani nastojali da stvore zakonom odobrene savremene kole. Odlukom sabora u

Kruedolu od 1707. koja je dostavljena austrijskoj vladi traeno je da se osnuju takve kole u svim krajevima gde Srbi ive. Ali se Be i ovaj put ogluio o taj zahtev. Meutim, na molbu mitropolita Mojsija Putnika, ruski car Petar Veliki odluio je da se Srbima poalju dva ruska uitelja s potrebnim brojem kolskih knjiga. I zaista je radi organizovanja kola u Karlovce doao Maksim Suvorov, koji je sa sobom, pored ostalih knjiga, doneo 400 bukvara i 70 gramatika crkvenoruskog jezika Meletija Smotrickog. Tu je 1726. godine otvorio Slavjansku kolu", s njom se selio u Beograd i opet vraao u Karlovce. Iako je u svome radu imao velikih nezgoda jer ga ni sam mitropolit, sumnjien iz Bea zbog veze s Rusijom, nije mnogo pomagao, iako mu je zavidljivo i nekulturno svetenstvo inilo dosta tekoa, iako ni od samog ruskog Sinoda nije imao pomoi, Suvorov je ipak kroz svoju kolu, za pet godina njenog trajanja, proveo prilian broj akona i svetenika koji su po znanju dosta bili odmakli od ostalih. I njegova kola je ostavila vidnih znakova ruskocrkvenog kulturnog uticaja. Ovaj uticaj je naroito porastao naredne decenije XVIII veka, kada je meu Srbima radila vea grupa ruskih uitelja s Emanuilom Kozainskim na elu. Kozainski je 1733. u Karlovcima otvorio svoju Latinsku kolu" u kojoj su se uenici spremali za uitelje i svetenike. S Kozainskim je u ovoj koli radilo jo nekoliko ruskih uitelja, a izvestan broj njih je otiao za uitelje u ostala vea mesta gde su Srbi iveli. Tako je tridesetih godina XVIII veka u koli, na ruskim knjigama i od ruskih uitelja, vaspitan prvi prosvetiteljski kadar meu Srbima. Pored ovoga u pojedina su mesta Rusi i privatno dolazili za uitelje, a po srpskim vaarima su, i pored stroge zabrane od strane austrijskih vlasti, privatni trgovci prodavali ruske knjige za crkve i kole. Pogdekoji su Srbi ili na kolovanje u Rusiju, vraali se otuda kao ruski vaspitanici; mnogi od ovih su po povratku iz Rusije otvarali kole i u njima radili, opet po ruskim kolskim knjigama jer drugih nije bilo. Bukvari, gramatike i druge ruskoslovenske knjige pretampavane su po nekoliko puta za upotrebu u srpskim kolama. Mnogi Srbi su stupali u rusku slubu, najee vojniku i prosvetnu, i otuda su u svoj zaviaj slali ruske knjige, te su tako i oni pojaavali kulturne veze srpskog naroda s Rusijom. Pod ovim uslovima u srpskoj crkvi i u koli, a odmah zatim i u knjievnosti, ve pred kraj prve polovine XVIII veka potpuno preovlauje ruskocrkveni jezik i sasvim potiskuje dotadanji srpskoslovenski, kojim su pisali srpski pisci prvih desetina XVIII veka. To e rei da je dotadanju srpsku redakciju zamenila ruska redakcija starocrkvenoslovenskog jezika. I na taj nain se knjievni jezik kod Srba jo vie udaljio od narodnog.

24. Ve u prvoj polovini XVIII veka u kulturnom i politikom ivotu srpskog naroda preko
Save i Dunava, pored svetenikog, dosta vanu ulogu poinje da igra i graanski stale, koji se vrednoom i preduzimljivou vidno istakao na svojim poslovima. U velikoj seobi napustio je svoj raniji zaviaj i znatan broj trgovaca i zanatlija, koji su se ekonomski i kulturno i pre izdvajali od narodnih masa. Sa esto znatnom pokretnom imovinom, oni nisu smeli saekati Turke jer su se sami u ratu protivu njih bili dosta angaovali. U novoj domovini veina od njih su nastavili svoje ranije poslove, pomeali se sa svojim staleom Srba koje su ovde zatekli i koji su ve igrali izvesnu ulogu u zanatstvu i trgovini. Tako ojaan, ovaj je stale u srpskome drutvu stvorio graansku klasu, koja e ceo vek i po stajati na elu svoga naroda i igrati dosta znaajnu ulogu u stvaranju uslova za formiranje srpske nacije. Istiui se svojim sposobnostima i umenou meu trgovcima i zanatlijama drugih narodnosti po gradovima gde su iveli, oni su uhvatili vrste pozicije u ekonomskom ivotu tih gradova. I dosta su pomogli podizanju srpske prosvete i irenju srpske knjige, te tako postali vrlo znaajan faktor u kulturnom ivotu svoga

naroda. S jaim razvitkom zanatstva i trgovine po gradovima i srpski seljaci, ire narodne mase, igraju sve veu ulogu u ekonomskom ivotu. Trgovina je bila ivo zainteresovana da spahijski kmetovi postanu slobodni seljaci, i da kao takvi unapreuju privredu, a ovo je dalje nalagalo njihovo prosveivanje, koje, oevidno, nije bilo mogue na jednom tako rei stranom jeziku, kakav je bio jezik ondanje srpske kole i srpske knjievnosti. Ovo naskoro uviaju pojedini srpski knjievnici (meu prvima od ovih bio je Zaharije Stefanovi Orfelin), koji su inae za obrazovaniju publiku, kako smo malo pre, u drugom citatu, pokazali, pisali na ruskocrkvenom, ili ak na ruskom jeziku svoga vremena, pa su za narod po serbski" upravljali, nastojali su, upravo, da za narod piu narodskije; a u stvari su pisali (mislim kad su se obraali narodu) nekom meavinom ruskocrkvenog jezika, na kome su se vaspitavali, i jezika srpskog graanskog drutva, kome su sami pripadali. Tako je u drugoj polovini XVIII veka stvoren novi knjievni jezik, koji nije bio ni stari srpskoslovenski, ni ruskocrkveni jezik, ve, kako rekosmo, meavina ovog poslednjeg i jezika srpskog graanskog drutva. Tom meavinom, poznatom pod nazivom slavenoserbskog jezika, pie sve vei broj pisaca krajem XVIII i nekolike prve desetine XIX veka. Prve primere ovoga jezika nalazimo opet u Slaveno-serbskom magazinu Zaharija Stefanovia Orfelina: VesBma bB1 meni priskorbno i pealvno bvglo, ako 6bi l kadgodv uo, to Tbi, moi sBgae, upao u pnstvo, roskov, bezie, i nepotrebnoe itJe. Ove strasti radi mladB lnzdei esu naiopaagippe, i OT NBIH vesBma jviHorie gubetse. Togo radi udalnvaise OT TZKOVBJH KOMPZNH, koe tebe u ove opasnosti postaviti, popdenBn, dobrogv imena, zdrav i ast liiti, i sverhu svega toga vremennugo i v%nuk> katigu Bo!go na tebe na vesti MOGuGB. Lako je zapaziti da ovde preovlauju ruskoslovenske rei i da ima vie glasovnih i oblikih osobina ruskog jezika, kao to su or mesto srpskog r samoglasnikog (priskorbno), o m. a (ROSKOB), to mesto deklarativnog veznika da (ako bB1 uo to TB:, moi SBS, upao), perfekat bez pomonog glagola (ti upao), gen. jedn. zamenike promene na -ogo (togo radi), gen. mn. (lgodei), t na kraju oblika 3. l. prezenta (gubetse, mogut) i dr. Ali pada u oi da su tu, naporedo s ruskim, upotrebljene srpske rei i oblici: meni, ako, kadgod, upao, svega toga (pored togo radi), tebe, ove, postaviti, dobrog, liiti i dr. Istina je da su ba u to vreme neki knjievnici bili protivu ove meavine, i zalagali se za crkvenoruski jezik, koji, po njihovu miljenju, kao najistiji slovenski", treba upotrebljavati u knjievnosti, a samo kad se pie za prosti narod, kada se radi na njegovom prosveivanju, onda to treba initi na jeziku toga naroda. Ovakvog shvatanja o dvojstvu knjievnog jezika bio je meu prvima Jovan Raji. I sam on je, kao pisac, to shvatanje u praksi primenjivao; on je najvei broj svojih dela napisao na ruskocrkvenom, ali je, ipak, neka dela koja je smatrao da su vie narodu namenjena, spev Boi zmaja s orlovi, npr., ispevao na istom narodnom jeziku. A na tom je jeziku napisao i Mali katihizam, koji je bio namenjen narodu za versku pouku. I pored pojedinanih drukijih miljenja slavenosrpski jezik ipak za odreeno vreme preovlauje u knjievnosti. Za njegovu upotrebu se zalau i srpske crkvene vlasti, koje su onda upravljale celokupnim kulturnim ivotom srpskog naroda. Upravo taj jezik, kao knjievni, branili su zajedno i srpski knjievnici i predstavnici crkve u borbi protivu istog narodnog jezika, koji e traiti Vuk Karadi. Na upotrebu slavenosrpskog jezika u knjievnosti pristale su najzad i austrijske vlasti, koje su jedno vreme zahtevale da se Srbi u knjievnosti slue narodnim jezikom. Austrijske dravne vlasti su jasno uviale da preovlaivanje rusko-crkvenog jezika u srpskoj knjievnosti i ruske graanske azbuke, esto

savremeni srpskohrvatski jezik, upotrebljavane naporedo s crkvenom irilicom, jesu rezultat jakog ruskog uticaja, koji se s kulturnog vrlo lako moe preneti i na politiki teren. I ta je vlast preduzela efikasne mere da ovu opasnost po svoje politike interese na svaki nain otkloni. Konano je, pri kraju vlade odve revnosne katolikinje Marije Terezije, znatno pojaana akcija da se srpsko pravoslavno stanovnitvo priblii katolikom i na taj nain srpski narod odvoji od Rusije. Toga radi, pored ostalih, preduzete su administrativne mere da se u srpskim kolama irilica i ruskocrkveni jezik zamene latinicom i jezikom prostoga naroda. Najzad je, 1779, kada je cela Vojvodina zajedno s Hrvatskom i Slavonijom dola pod maarsku upravu (ranije je Tamiki Banat bio pod neposrednom politikom upravom Austrije), uinjen ozbiljan pokuaj da se katoliko i pravoslavno stanovnitvo (tj. kasnije Hrvati i Srbi) u tim zemljama izjednae u azbuci i u kolskom i knjievnom jeziku. Ove je godine izdata naredba prema kojoj je irilica mogla ostati samo u crkvi, a u kole se morala uvesti latinska azbuka i prostonarodni ilirski" jezik. To je nailo na silno negodovanje crkvenih stareina i prosvetnih inilaca meu Srbima, i oni su pokazali jak otpor. A austrijske vlasti su vrsto bile reene da ovu meru sprovedu, i kao odgovor na otpor sa strane Srba, one su samo ponovile svoju naredbu. Ni dalji protesti srpskih predstavnika, ni narodne bune, ni neprekidni zahtevi da se ova naredba povue jo nije mogla naterati austrijske vlasti da odustanu od svoje namere. One su, dodue, popustile u zahtevu za uvoenje pravog narodnog jezika utoliko to su pristale da se mesto ovoga moe uzeti jezik srpske obrazovanije klase, tj. srpskog graanskog drutva, ali su ostale uporne u zahtevu da se svuda osim u crkvi irilica zameni latinicom. Srbi se, razumljivo je, time nisu mogli zadovoljiti, i njihovi predstavnici i dalje ulau proteste, podnose molbe i obrazlau ih; idu lino pred cara Josipa II i dokazuju da se zabranom irilice i uvosnjem latinice kod njih rue temelji njihove narodnosti. Najzad je Pridvorna kolska komisija 1785. g. po nalogu cara Josipa II, reila da ostane sve po starom, obrazlaui takvo reenje potrebom otklanjanja nemira meu srpskim stanovnitvom i obeteenjem dravne kase, koja bi inae morala da plati tamparu Kurcbeku preko 20000 forinata za ve tampane irilske knjige. Ekonomski i politiki razlozi za donoenje ovoga reenja svakako su bili mnogo dubljeg karaktera. Za jednu veliku carevinu 20000 forinata nisu predstavljale nikakav finansijski gubitak. Nepolitiki je, meutim, bilo Srbe u Bekoj Monarhiji prisiljavati da se slue latinicom i time ih odvajati od njihovih sunarodnika iza turske granice, kod kojih upotrebi irilice niko nije pravio nikakvih smetnji. I umesto toga to bi trebalo da Austrija privlai Srbe u Turskoj, mada bi kod njih ovim gaenjem verskih i narodnih obeleja svojih srpskih podanika izazvala revolt i stvorila neraspoloenje prema sebi. A sama upotreba dveju razlinih azbuka kod Srba s dveju strana austro-turske granice znatno bi oteavala trgovinu koja se obavljala preko te granice. Posle ovoga poputanja austrijskih vlasti svi odluujui faktori su se zadovoljili reenjem da se ostane na upotrebi slavenosrpskog jezika u knjievnosti. Za austrijske vlasti bilo je vano to to ovo nije vie bio ruskocrkveni ve srpski jezik kulturnijih i izobraenijih krugova"; crkvena hijerarhija je, takoe, bila zadovoljna to je otklonjen zahtev da se za kolski i knjievni jezik mora uzeti jezik prostog naroda, jer je sa svog klasnog stanovita sasvim pravilno ocenjivala da bi to za njene socijalno-ekonomske pozicije bilo vrlo opasno oruje u rukama naroda. Ono bi brzo dovelo do otrenjenja seljakih masa, koje bi neposredno ugroavale te pozicije. Srpski se prosvetiteljski pisci kraja XVIII i poetka XIX veka opet nisu mogli osloboditi ovoga jezika. Vie tih pisaca (Zaharije Stefanovi Orfelin, Emanuilo Jankovi, Pavle Solari i najznaajniji od svih Dositej Obradovi) traili su da se u cilju prosveivanja prostog naroda za ovaj narod pie na njegovu jeziku. Ovo bi, u stvari, imalo da znai da se za knjievni jezik uzme jezik prostog naroda jer je knjievnost prosvetiteljskog doba preteno ba tome narodu bila namenjena. Ali su se u praksi mnogi pisci manje naslanjali

na prostonarodni, a vie na jezik izobraenije klase". Drukije, naravno, nije ni moglo da bude. Ruskocrkveni jezik neposredno prethodnih decenija ne samo to je postao zvanini jezik srpske crkve i kole, i ne samo to je nekolike decenije jedino on bio knjievni jezik kod Srba, ve su ba zato mnogi njegovi elementi uli u razgovorni jezik graanskog drutva. U tome drutvu, koje je dobrim delom prolazilo kroz ondanju kolu, rusko-slovenski se smatrao za otmen jezik vie klase, i bio je znak vee obrazovanosti. Ovo drutvo vie nije govorilo ni autentinim dijalektom Srba domorodaca, niti bilo kojim dijalektom doljaka iz raznih naih krajeva, ve jednom sloenom meavinom vie razlinih dijalekata, a sa dosta primesa ruskocrkvenih glasovnih osobina i oblika, a i sa znatnim brojem rei primljenih iz ruskocrkvenog jezika. I ukoliko je ko vie uio, utoliko je u njegovu govoru bilo vie elemenata ovoga jezika, pa je sasvim razumljivo to srpski pisci onoga vremena, koji su bili iz redova graanske klase, i svi manje ili vie kolovani ljudi, prostonarodni jezik nisu ni poznavali kako valja. To se najbolje moe videti na sluaju D. Obradovia, koji je neprestano izjavljivao da e za narod pisati narodnim jezikom. Ni jedni ni drugi malo pre pomenuti pisci tim jezikom nisu mogli pisati, ve su ipak pisali meavinom ruskocrkvenog, odnosno slavenosrpskog jezika, na kome su se vaspitavali, i razgovornog jezika graanskog drutva, kome su pripadali, opet slavenosrpskim jezikom, ija je vrlo zanimljiva odlika bila to to on nikako nije bio odreen jezik. U jednih pisaca vie je HQCHO karakter ruskocrkvenog jezika, u drugih se vie pribliavao jeziku graanske klase, a kod nekih i jeziku prostog naroda. Ovo poslednje se s najvie razloga moe rei za jezik Dositeja Obradovia.

25. U svojim delima (u Pismu Haralampiju, u Predgovoru ivotu i prikljuenijima, u

Sovetima zdravoga razuma i Mezimcu) Dositej esto i teorijski govori o knjievnom jeziku, koji on, kao racionalist, ceni iskljuivo prema tome koliko narodu koristi donosi. Zato druge poziva da za prosti narod piu narodski, a za sebe kae da e svoja dela pisati prostonarodskim jezikom kako bi ga svi razumeli, ne samo obrazovani ljudi ve i neobrazovani seljaci i pastiri; a to je, po Dositeju, onaj jezik kojim govore itelji crnogorski, dalmatinski, hercegovaki, bosanski, serbski, hrvatski, slavonski, sremski, baki i banatski". Praktino se doista jezik Dositejev dosta pribliava narodnom jeziku. I pored toga to je roen na naoj jezikoj periferiji, gde ni narodni govor nije dovoljno ist, to je mlad doao u sredinu (kaluersku) u kojoj se narodnim jezikom nije govorilo i to je kasnije dugo boravio u tuim zemljama, on je stekao prilino dobro poznavanje jezika prostog naroda za vreme svoga uiteljovanja u severnoj Dalmaciji i Boki, gde je 4-5 godina proveo meu seljacima koji govore istim narodnim jezikom. Ali, mada je Dositejev jezik, uzet u celini, neuporedivo bio blii narodnom od jezika ostalih pisaca njegova vremena, to jo nije bio pravi narodni jezik, niti je, ve zbog toga, prostome narodu moglo biti potpuno razumljivo sve to Dositej govori u svojim delima. A veina ovih oblika karakterie pogotovu govor ondanjeg srpskog gradskog stanovnitva, pa je i to jedan od dokaza da je Dositejev jezik pre bio jezik graanskog drutva nego prostog naroda. Istina je da se poreenjem jezika Dositejevih dela i knjievnog jezika za kakav su se zalagali predstavnici crkvene hijerarhije, meu kojima se po znaaju najvie isticao mitropolit Stevan Stratimirovi, lako zapaa razlika. Ova razlika potie otuda to crkveni predstavnici, koji su neposredno rukovodili kulturnim ivotom srpskoga naroda, nisu ili za zadovoljenjem narodnih potreba i omoguavanjem kulturnoga progresa svoga naroda, ve su, titei u krajnjoj liniji svoje posebne drutvene i ekonomske pozicije, koili taj progres, pa su, toga radi, nastojali da se knjievni jezik

ne pribliava prostonarodnom, i zahtevali da se svesno poslovenjuju njegovi oblici i glasovi. Dositej je, meutim, eleo da knjievnome jeziku da potpuno narodni karakter. Ali se ni on, kako vidimo, nije mogao sasvim osloboditi slovenizama, ve je i sam pisao jezikom meavinom svoje vrste. I razumljivo je to su Dositejeva dela, i pored njegovih zdravih ideja o knjievnome jeziku, sluila i kasnijim pristalicama slavenosrpskog jezika da se pozivaju na opravdanost knjievne upotrebe srednjeg stila", tj. meavine ruskocrkvenog i narodnog jezika. Primer Dositeja Obradovia, koji se, i pored sve radikalnosti u idejama, nije mogao osloboditi osobina jezika svoje klase, jasno nam govori da srpsko graansko drutvo, kome je pripadao na najvei prosvetiteljski pisac XVIII veka, jo nije bilo doraslo da ostvari svoje tenje za uvoenjem narodnog jezika u knjievnost i za demokratizacijom kulture svoga naroda. Ovo drutvo, i nasuprot njegovim neophodnim socijalno-ekonomskim potrebama, prema svome mentalitetu i dotadanjem shvatanju narodnosti, nije bilo u stanju da prekine s tradicijama u knjievnosti i da odbaci dotadanji knjievni jezik. I Vuk Karadi je bio u potpunom pravu kada je u predgovoru i izdanja svoga Rjenika kazao: Za ovo 35 godina" (mislio je od g. 1783, kada je Dositej iziao sa zahtevom da se za narod pie narodnim jezikom) "jo nemamo nijedne knjige da je upravo napisana... kao to narod govori", a prvo znaajno knjievno delo s istim narodnim jezikom kao knjievnim bio je ba Vukov Srpski rjenik od 1818. g., u kome je Vuk dao radikalnu reformu srpskog knjievnog jezika i pravopisa, i time postavio solidne osnove za izvoenje kulturne revolucije u svome narodu, za stvaranje srpske nacionalne kulture i slobodan kulturni razvitak naroda.

26. Sasvim je razumljivo to je ovako zamano delo izveo ovek revolucionarno vaspitan u
vatri prvog srpskog ustanka od 18041813. g., koji je narod jedne srpske zemlje digao za svoje ekonomsko i politiko osloboenje od ugnjetaa. Mada se srpskom graanskom drutvu u Vojvodini nikako ne moe sporiti znaaj koji je ono imalo za unapreenje kulture svoga naroda, ipak je jasno da se u uslovima poetka XIX veka vie nije moglo ii napred uvanjem kulturnih tradicija kojih se ovo drutvo dralo, ve je, naprotiv, potreba za to slobodnijim razvitkom srpskome narodu nametala raskidanje svih okova, kako ekonomskih i politikih, tako i kulturnih. Vaspitan u borbi svoga naroda za osloboenje, Vuk Karadi je bio svestan da se to osloboenje ne moe ostvariti bez kulturne revolucije, a da temelj i sutinu ove revolucije ini odbacivanje dotadanjeg knjievnog jezika i njegova zamena jezikom prostog naroda. Zato se on, pre svega, i vie od svega, zaloio za upotrebu narodnog jezika u knjievnosti i za pravopis koji je odgovarao tome jeziku i kulturnim potrebama naroda. Sem toga, on nije imao nikakvih optereenja dobivenih kroz vaspitanje, kao to je to bio sluaj s ostalim srpskim knjievnicima iz prvih decenija XIX veka. Vuk, na prvome mestu, nije poznavao nikakvog drugog jezika onako kako je znao narodni. I ta je srena okolnost uinila da se u njemu u zgodnom trenutku otkrije dar koji se sjajno ispoljio u njegovom velikom delu. Posle privremenoga pada ustanike Srbije 1813. g. Vuk Karadi je zajedno s vie izbeglica iz svoje zemlje doao u Be. Ovde se on naskoro upoznao sa Slovencem Jernejom Kopitarom, kome je kao cenzoru slovenskih knjiga doao u ruke Vukov lanak (a moda je to bila itava knjiica) o propasti Srbije, napisan u vidu pisma voi prvog srpskog ustanka Karaoru. Za ovo pismo se ne zna da li je ikada bilo tampano, jer nikada nije pronaeno. Ali je ipak njegov znaaj za srpsku knjievnost i za razvitak kulture naih naroda uopte bio vrlo veliki. Ono je, nema sumnje, bilo napisano narodnim jezikom, i time je privuklo panju uenog Slovenca Jerneja Kopitara. Kao knjievnik i naunik, Kopitar je pripadao onome pravcu koji se na poetku XIX v., u vreme nacionalnih pokreta u Evropi, ivo

interesovao prolou naroda, prouavanjem njihove istorije, jezika i obiaja, njihova materijalnog i duhovnog ivota. A kao oveka bekog dvora ne nikako sluajno njega su posebno zanimali istorija, knjievnost i jezik naroda na Balkanskom poluostrvu, prema kome su bile usmerene politike aspiracije Austrije. U ovome planu Kopitar se najvie interesovao za srpski narod, pa je i pre poznanstva s Vukom traio ljude i knjige koji e ga upoznati s pravim srpskim narodnim jezikom, ali takvih knjiga dotada jo nije bilo. Ovaj jezik Kopitar je prvi put naao u pomenutom pismu Karaoru, pa se zainteresovao za njegova pisca, u kome je otkrio i darovita oveka i odlinog poznavaoca narodnog jezika. Zato je on lino potraio Vuka da se upozna s njim. A vrlo brzo posle njihova prvog susreta, izmeu Kopitara i Vuka se razvilo prijateljstvo i meusobno potovanje koja su za preko 30 godina, sve do smrti Kopitareve, ostala jednako iskrena i jednako duboka.

27. Vuk je pored Kopitara u Beu vrlo mnogo nauio, i Kopitar mu je ukazivao svaku
moguu pomo. On je Vuku stvorio program rada na jeziku i skupljanju narodnih umotvorina. Na ovome velikom i znaajnom poslu nikada ga nije ostavio bez svoje pomoi, ve ga je svesrdno i portvovano pomagao; on se starao o dozvoli za tampanje Vukovih knjiga, davao je povoljne ocene o njima, interesovao se za njihovo rasturanje, starao se da dou do ruku ljudi od knjige i nauke, kuraio je Vuka da istraje u borbi s protivnicima. A na sloenijim poslovima, kao to je bila izrada renika, Kopitar je Vuku i pomagao u poneemu. I bez obzira na to to je Kopitar sve ovo inio ne samo iz ljubavi prema nauci i knjievnosti ve, oevidno, i kao ovek u slubi Austrije, iz politikih pobuda, njegove zasluge za kulturno osloboenje srpskoga naroda i za demokratizaciju njegove kulture bile su, ma koliko da ovde ima protivurenosti, od neocenjivoga znaaja. Svakako rukovoen i politikom tenjom za to veim udaljavanjem srpskoga naroda od Rusije i ruskog kulturnog uticaja, Kopitar, pre svega, kao pristalica ideje o posebnoj kulturnoj autonomiji svakog slovenskog naroda u Austriji, trai da knjievnim postane onaj jezik kojim narod govori, da se za nj stvori azbuka s onoliko slova koliko u narodnom jeziku ima glasova, tako da svaki glas oznaava po jedno slovo i da se, najzad, tako uproenom azbukom pie po Adelungovu principu pii kao to govori. Ideje o knjievnom jeziku i pravopisu zahtevale su da se izrade gramatika i renik prostog narodnog jezika, koji je trebalo uiniti knjievnim. Kako se taj jezik nalazi na ustima naroda, u njegovim umotvorinama: pesmama, pripovetkama i poslovicama, valjalo je naporedo s pisanjem gramatike i renika skupljati i objavljivati te umotvorine. Kopitar je ubedio Vuka Karadia da on treba da se prihvati i jednog i drugog i treeg zadatka.

28. Potrebu za pisanjem gramatike prostonarodnog jezika Vuku, uostalom, nije bilo teko
shvatiti jer je stanje knjievnog jezika kod Srba u ono vreme zaista bilo haotino. Tradicija pisanja ruskocrkvenim jezikom jo se povlaila kod nekih pisaca; drugi su uviali potrebu da piu kao to narod govori, ali u praksi, kako smo ve kazali, nisu bili u stalju da to ostvare; treima je pak narodni jezik bio odve prostaki, iskvaren i siromaan u izrazima, pa ih je najvie u cilju popravljanja" narodnog jezika jo uvek pisalo poznatom slavenosrpskom jezikom meavinom. Njome su u stvari pisali i oni koji su hteli pisati jezikom prostoga naroda upravo zato to ovaj jezik nisu ni poznavali kako valja, jer da u njihovoj sredini njime nije govorilo. A kako nije bilo nikakvih pravila koja bi utvrivala ta u ovoj meavini treba da bude srpsko a ta ruskoslovensko, svaki pisac je imao svoj poseban knjievni jezik. Pojedini pisci su, tavie, u

svakoj drugoj prilici drukije pisali. Jednom reju, svako je pisao kako mu kad na um padne, bolje rei kako mu kad ispod pera ispadne. U ovakvim prilikama se Vuk, prema njegovim reima, iz revnosti prema srpskom knjievstvu i iz ljubavi prema maternjem jeziku, prihvatio tekog zadatka da napie prvu gramatiku srpskog narodnog jezika, koju je tampao u Beu 1814. g. pod nazivom Pismenica serbskoga jezika. Vukova Pismenica je poetniko i malo originalno delo. Ona je raena po ugledu na Slovensku gramatiku Avrama Mrazovia. Mesto Mrazovievih slovenskih, Vuk je u svoju Pismenicu uneo srpske prosto-narodne oblike imenske i glagolske promene i dao je pravila na narodnom jeziku. Dalje, u izradi ove gramatike, u prvom redu u izradi partije o akcentu, Vuku je pomagao srpski petanski uitelj Luka Milovanov Georgijevi.

29. Nova sadrina traila je i novu formu, s promenom knjievnog jezika morao se menjati i
raniji pravopis. Stara azbuka je imala vei broj nepotrebnih slova, koja su u jeziku za koji su stvorena nekada oznaavala posebne glasove. Ali na jezik odavno vie nije poznavao tih glasova i njihovi znaci su predstavljali nepotreban balast, koji je oteavao i onemoguavao ak potpuno savlaivanje pismenosti. Ovo su uviali pojedini srpski knjievnici i pre Vuka Karadia, pa su neki od njih dakako, uglavnom opet oni to su knjievni jezik eleli pribliiti narodnom unekoliko uproavali azbuku. I ukoliko se jezik kojeg od tih pisaca vie pribliavao narodnom, utoliko je, razume se, taj pisac nastojao da pie uproenijom azbukom. Tako, npr., Dositej Obradovi nije upotrebljavao stari znak w, ve mesto njega i, vrlo esto je proputao t, (debelo jer) i pisao je slovo h; Sava Tekelija je jedno svoje delo napisao bez t>; II. Solari, takoe, u nekim svojim knjigama izostavlja i t. Sam Lukijan Muicki u izvesnim odama nije pisao ni debelo (t>) ni tanko (B) jer. A pre Vuka je u reformi azbuke najdalje otiao Sava Mrkalj. U svojoj knjiici Salo debeloga jera libo azbukoprotres (1810. u Budimu) on je znatno uprostio dotadanju azbuku, izbacivi iz nje skoro sva nepotrebna i suvina slova, i dosta se pribliio idealnom naelu da da azbuku sa onoliko slova koliko u jeziku ima glasova i da svaki glas oznai jednim znakom. Samo u etiri sluaja Mrkalj je za po jedan glas uzeo po dva slova; on, naime, za glasove , , lj i nj nije dao jednostavne znake ve je oznaio sa db, sa mb, lj sa l^ i nj sa />, a osim toga je glas / pisao sa g. Iako se ovaj trezveni uitelj naskoro morao odrei svog sopstvenog dela, ba u vreme kad se borba protivu Vuka bila razbuktala (ime opet uzgred napominjemo nije umilostivio nemilosrdnog mitropolita Stratimirovia, ve ga je ovaj do kraja ivota progonio i tako rei ga i duhovno i fiziki unitio), njegova reforma azbuke nije bila beznaajna. Ona je i Vuku znatno olakala da, neto kasnije, da svoju savrenu azbuku, kojom se mi i danas sluimo. U prvim delima Vuk je dosta sloeno pisao, a u svojoj Pismenici se, uglavnom, sluio Mrkaljevom azbukom. Dalje od Mrkalja on je ovde otiao jedino u tome to za glas uzima ovaj znak koji sreemo jo u nekim srednjovekovnim knjievnim spomenicima, a koji su upotrebljavali i neki noviji pisci pre Vuka (Dositej Obradovi, npr.). S dva znaka pie samo db, m i nb (, lj i n>), a suglasnik J oznaava sa g. Vuk, dakle, nije odmah iziao s radikalnom reformom pravopisa, a ni s radikalnom reformom jezika, niti je uopte u poetku nastupao s onom borbenou i nepomirljivou koje je kasnije pokazivao prema svojim protivnicima. U delima iz prvih godina on i sam upotrebljava vie slovenskih rei, a u Pismenici, pored srpskih narodnih, doputa i neke slovenske oblike, ukoliko su ovi dugom upotrebom postali obini. I uopte se moe rei da je Vuk u poetku bojaljivo nastupao. On je, tavie, posle boravka u Karlovcima i Novom Sadu 1815. g., gde je uo skoro iskljuivo nepovoljne glasove o svome pravopisu, odustao od njega; te iste godine svoju drugu Pesmaricu on pie opet uglavnom starim pravopisom. I nije udo to je u onim uslovima Vuk jo morao voditi rauna o

raspoloenju crkvenih krugova, koji su davali pravac knjievnosti i celokupnom kulturnom ivotu svoga naroda, u emu je gospodario despotizam i knjievmiko-naunika sujeta okrutnoga mitropolita Stevana Stratimirovia, ije se miljenje o knjievnom jeziku sadri u njegovim reima: e drugonje govori prosto Serbski, klassa Svnenikov, Oficjerov, uenBnlj, tergovcev, hudonikov, rukod-lcevt. i vsh s kultivirani lgodmi smLJanmh Serbov, a drugonJe klassa prostvplj zemled-lcev-B, ili kozarovt>, slugv, govedarov, ovarov i proiht> podl1>iih lgodei, koi niti rei imadu dosta, niti ih pravo izgovarago, no razvraavanz, niti KZDGOD kniga itago. Ne treba, dakle, ovt. sl^dovati i razvraavati i gubiti ezmkg. svoi, no ONB gornB koi u besedi svoei trudese preistBavati, ukraavati i razprostranivati rg svogo". Ovakvo svoje shvatanje knjievnog i narodnog jezika Stratimirovi je, zajedno s celim crkvenim klerom i skoro svim kolovanim Srbima poetkom XIX veka, branio svim sredstvima koja su mu stajala na raspolaganju. A ta su sredstva od prava da zabrani sve to mu nije bilo po volji do denunciranja kod austrijskih i maarskih vlasti i do gnusnih kleveta, koje je irio u samom srpskom narodu bila i bogata i raznovrsna. Vuk je bio svestan moi Stratimirovieve okoline i velikog uticaja koji je klasa gospode jo uvek imala na iroke mase srpskog naroda, i nasuprot injenici to su sva njena nastojanja protivu novina u kulturnom ivotu narodnom ila za ogranienjem prava naroda na slobodan razvitak i snoljiviji ekonomski ivot, a za zatitom dotadanjeg sopstvenog povlaenog ekonomskosocijalnog poloaja. Vrlo je zanimljivo to je ova klasa sve to znala predstaviti kao borbu za zatitu iskljuivo optenarodnih srpskih nacionalnih interesa. A upravo je ova protivurenost i dovela do zaotravanja sukoba izmeu konzervatizma i naprednih shvatanja, u kome sukobu je Vuk na poetku bio skoro potpuno usamljen u svome narodu. Jer ukoliko je on tada i imao jednomiljenika i pristalica, malo njih se smelo usuditi da se kao takvi javno pokau. Jedini veliki i istinski Vukov pomonik i zatitnik iz tih dana bio je Kopitar. On je Vuka otro prekorevao kad se kolebao, isticao je njegove sposobnosti, hvalio njegova dela i kuraio ga da smelo ide napred. I Vuk je promenio ton, prvi put poto mu je onda poznati srpski romanopisac Milovan Vidakovi, uvreen dosta umerenom, ak i blagonaklonom Vukovom kritikom na njegov roman Usamljeni junoa, gde mu Vuk zamera samo na jeziku, odgovorio otro, ustajui protiv njegove reforme, protiv njegove gramatike i protivu naela o upotrebi prosto-narodnog jezika u knjievnosti. Od sada Vuk postaje radikalan, borben i beskompromisan; u naelnim pitanjima on takav ostaje celog ivota do konane pobede svojih knjievno-jezikih principa. Vuk se sada definitivno odluuje za ist narodni jezik, za fonetski pravopis i uproenu azbuku. On otpoinje otru borbu za ova svoja naela.

30. Pod zatitom svemoi mitropolita Stratimirovia i stalno podstrekivan od njega, kao
prvi i glavni javni branilac slavenosrpskog jezika i dotadanjeg pravopisa, Milovan Vidakovi istie potrebu oplemenjivanja" srpskog jezika, opravdava poslovenjivanje nekih njegovih oblika i glasova, a stara azbuka mu je ljubezna naroda naega zenica", u koju se ne sme dirati. Vidakovi se, bar otkad je poeo polemiku s Vukom, interesovao jezikom; on je imao brojne jednomiljenike i mone pokrovitelje, ali nije bio dorastao da s Vukom polemie o ovim pitaljima. Njemu nije mnogo pomagao ni autoritet prvog velikog slovenskog filologa eha Josifa Dobrovskog (Jozef Dobrovsky). Da bi dotukao Vuka, Vidakovi se pismom obratio Dobrovskome za miljenje o tome kakav treba da bude knjievni jezik. Dobrovski je Vidakoviu odgovorio da mu se ne dopada prosti seljaki jezik i da mora biti otmenijeg jezika za uzvienije

predmete", pa zato za knjievii jezik predlae srednji stil", tj. savremeni narodni govor koji e se naslanjati na dotadanji knjievni jezik. Vidakovi je to shvatio kao potpunu potvrdu svoga gledita. Ali se Vuk vie nije kolebao, i u drugoj, poraznoj kritici na Vidakovieva dela (sada na Ljubomirau Jelisiumu, naroito na jezik u njima, dokazuje da dato miljenje Dobrovskoga proistie iz njegova nepoznavanja naega jezika i naih prilika, da se nikakvim srednjim stilom nita ne bi moglo lepe kazati nego srpskim seljakim jezikom, i da jezik ne moe biti prost, ve su samo misli proste. Ovo je, s jedne strane, reit dokaz koliko je Vuk, ako i spontano, tano shvatao dijalektiko jedinstvo jezika i miljenja. S druge strane nam to jasno govori o zabludi koja je u nauci o meusobnom odnosu slovenskih jezika jo uvek vladala, a koja se sastojala u tome to se smatralo (izmeu ostalih tako je mislio i Dobrovski) da je ruskocrkveni jezik najstariji slovenski jezik, iz koga su se razvili svi slovenski jezici i od koga su se oni kvarenjem" udaljili. Uzgred istiemo da su se pobornici upotrebe ruskocrkvenog jezika i zato pozivali na potrebu usvajanja toga jezika od svih slovenskih naroda jer bi ih to, po miljenju ovih, ponovo jedne drugima pribliilo i ujedinilo ih. Ovu zabludu je konano razbio Josif Pavle afarik (Safaik) svojom itankom naeg starog jezika Serbische Lesekorner 1833). Dobrovski doista nije znao da je dotada jedini srpski knjievni jezik bio onaj jezik na kome je srpski narod stvorio izvrsnu i vrlo bogatu narodnu knjievnost. To nisu znali ni srpski knjievnici do Vuka Karadia. I Vuk je bio prvi koji je postao svestan toga da se u srpskim narodnim umotvorinama nalazi potpuno formiran knjievni jezik sa izraenim stilom, bogatom sintaksom i razvijenim renikom. Zato je on i urio sa skupljanjem i izdavanjem narodnih umotvorina da na ovome izvrsnom primeru otkrije sve bogatstvo i rasko narodnog jezika, da opovrgne tvrdnje protivnika upotrebe toga jezika u knjievnosti, i da pokae kako je narodni jezik dovoljno razvijen za izraavanje i dubokih misli i najfinijih oseanja. Uveren u to, Vuk se nije vie obazirao na suprotna miljenja svojih protivnika, niti na njihove bezobzirnosti, kojima su se sluili da bi ga po svaku cenu spreili u izvoenju njegove zamisli. Pored rada na sastavljanju renika, na kojemu je Kopitar nepotedno saraivao, ne samo davanjem saveta nego i prevoenjem srpskih rei na nemaki i latinski jezik, Vuk potpuno usavrava azbuku i tako dovodi do krzja svoju reformu. On pojednostavljuje Mrkaljeve sloene znakove i time to meki znak prenosi na uspravnu liniju prethodnih slova, te tako dobiva i . Lukijan Muicki mu daje nacrt za slovo (), koje on sam dalje doteruje, d () uzima iz starih srpskih spomenika i rumunskih rukopisnih knjiga, a iz latinske azbuke pozajmljuje slovo j. S takvom azbukom Vuk se prvi put pojavljuje u svome Srpskom rjeniku (od 26270 isto narodnih rei), koji je uz velike materijalne tekoe izdao 1818. g. Uz renik je Vuk, na poetku, dao i gramatiku, upravo drugo, neto uproeno ali i usavreno izdanje svoje Pismenice. Naporedo s tim on je ivo i uspeno vodio polemiku za jezik i pravopis koje je dao u svome Rjeniku. Prvi njegov okraj u polemici s najvanijim predstavnikom dotadanjeg pravca u jeziku i pravopisu M. Vidakoviem ispao je na tetu ovoga poslednjeg, a Vuku je pribavio vie simpatija i vie potovalaca. Mnogi su uviali opravdanost Vukove reforme, iako je malo ko i javno ovo smeo ispoljiti, jer su se svi bojali gneva neumoljivog mitropolita Stevana Stratimirovia. I pesnik Lukijan Muicki je bio u pravu kada je, pod pseudonimom starac Veljko, kazao da mnogi u dui odobravaju rad Vukov, ali ne smeju ii za njim. Ipak je, i pored ovoga, meu poznatim ondanjim knjievnicima i javnim radnicima Vuk imao svojih simpatizera s kojima je odravao prijateljske veze. Meu njima su bili sam Muicki, zatim kasniji urednik Letopisa Matice srpske . Magaraevi i drugi. Muicki se interesovao jezikom, izjanjavao se za ivi jezik naroda srbskog, sokrovie misli njegovih..., otpeatak duha i karaktera njegova", i drugima je preporuivao da se ue govoriti k'o Rod". Ali je on bio i za ruskocrkveni jezik;

srpski narodni jezik, koji bi se upotrebljavao za narodnu popularnu knjievnost, i ruskoslovenski za crkvenu, bogoslovsku i naunu knjievnost za Muickoga su bili dva puta koji k edno i C"li vode nas". On se izjanjavao i za fonetski pravopis. S njim se Vuk dogovarao o obliku nekih slova, i on je Vuku, kako ve rekosmo, dao oblik slova . Ali ga je Vukova revolucionarnost u izvoenju reforme zbunila, i on je otkrio svoju vezanost za klasu kojoj je pripadao izjanjavajui se protivu tako radikalnih promena, izjavljujui da je mnogo reforme odjedanput i da e Vukov pothvat zbog toga propasti. A zajedno sa svim ostalim knjievnicima Muicki je gramatiarima uopte, pa dakako i Vuku, na koga je svakako mislio, poricao pravo da propisuju kakav treba da bude knjievni jezik; po njemu to pravo pripada pesnicima i besednicima. Grammatici", kae Muicki u svojoj pesmi Glas narodoljubca,... poeta, vit!n mogu VZM zako> davat', al' BBI nvima ne!" Ovakvo shvatanje je i ostale srpske knjievnike onoga vremena odvraalo od prihvatanja Vukovih naela, ukoliko i nisu svi bili odvojeni od naroda. Vuk, istina, nije poricao da knjievnici stvaraju jezik. On je i izrino govorio da su veliki knjievnici, kao iler, npr., i Gete kod Nemaca, obino svagda bili zasluni za razvitak i bogaenje knjievnog jezika. Ali su oni, isticao je Vuk, to mogli biti zato to su znali narodni jezik, dok se ni za jednog od naih ondanjih knjievnika to nije moglo rei. I Vuk je bio u pravu kada je, u polemici s Vidakoviem, kazao: Ako se na spisatelj rodiou varoi, on ve nije uo pravoga i istoga srpskoga jezika; ako li se rodio u selu, on je u etinjstvu doao u varo i one za 10-15 godina, uei nauke na tuim jezicima, morao je zaboraviti i misliti srpski". Mada je ova Vukova ocena poznavanja narodnog jezika od strane ondanjih srpskih knjievnika bila otra, ona je u sutini svojoj potpuno tana. Kad se k tome doda injenica da nije bilo nikakvih knjiga iz kojih bi se pravi srpski jezik mogao uiti, nego se u kolama radilo po slaveno-ruskim gramatikama Smotrickog, Vujanovskog i A. Mrazovia, onda je razumljivo to se nai pisci nisu drali nikakve gramatike. Zato ih je Vuk upuivao na svoju gramatiku i pozivao ih da ue narodni jezik. A oni su smatrali za uvredu da njih, obrazovane ljude, samouki Vuk ui kako valja pisati. I nikako im nije ilo u glavu da prost narod moe imati pravilniji jezik od kolovanih ljudi, pa su se zato skoro svi svrstali u redove Vukovih protivnika. Dok je Vuk van svoje zemlje dobivao pohvale i priznanja za objavljena dela, i dok su ueni ljudi i strunjaci drugih naroda pravilno ocenjivali ta dela (J. Kopitar, Jakov Grim i dr.) nosioci kulturnog ivota srpskog naroda ravo su primili njegov renik. Jedni su, kao mitropolit Stratimirovi s celom crkvenom hijerarhijom i krugovima oko nje, nastojali da predstave kako Vukova dela ugroavaju pravoslavlje i srpstvo jer su inspirisana iz Bea i od katolike propagande, raena po uputstvima i uz aktivnu saradnju Jerneja Kopitara, katolika i austrofila. Ta dela znae odbacivanje dotadanjeg knjievnog jezika i dotadanje azbuke, ono isto, dakle, tumaili su oni, to su austrijske vlasti ranije dekretima traile radi konanog odvajanja srpskog naroda od istoverne i istokrvne Rusije i vezivanja njegova za Austriju i katolianstvo. Kao najoigledniji dokaz za to oni su navodili Vukovo uzimanje slova j iz latinske azbuke (iako se, kako se danas zna, slovo j kod Srba sree i pre Vuka). Za njih je, dalje, Vukov renik bio pun gadosti koje ire razvrat meu omladinom mislili su na sramotne rei, za koje je Vuk kasnije i sam uvideo da ih nije trebalo unositi, pa ih nije ni uneo u 11-to izdanje Rjenika. Vuka su osuivali i zbog toga to je, s jedne strane, iz jezika gonio slovenizme, a u svoj renik je, s druge strane, uneo vei broj turskih rei i kojekakvih prostakih izraza iz pokrajine Jadra u Turskoj". Ovo poslednje je naroito bilo krivo tumaenje i potpuno izvrtanje Vukova stava u odnosu na uvanje sopstvenog karaktera srpskog jezika. Vuk je dobro znao da su i srpske narodne rei najee slovenske, i u njegovu reniku je, sigurno, najvie bilo takvih rei. Ali su za Vuka srpskim narodnim reima postale i one rei koje su u toku istorijskog razvitka,

pod ovim ili onim uslovima, iz nekog drugog jezika ule u na i izjednaile se s domaim reima. Ba takav je bio sluaj i s mnogim reima turskog porekla, te zato Vuk od njih zaista nije zazirao, jer one nikako nisu menjale karakter narodnog jezika. Ovo se, meutim, ne bi moglo rei i za rei koje su Vukovi protivnici, kao znak svoje uenosti, upotrebljavali u svome jeziku. Poseban karakter srpskog jezika menjale su sve slovenske rei koje su imale drukiji oblik, kao i rei koje su se bez potrebe upotrebljavale naporedo s pojedinim srpskim reima ili mesto njih. I zato je Vuk bio protivu njihove upotrebe.

31. Zauzimanje neprijateljskog stava prema Vukovoj reformi posle pojave renika i od strane
nekih njegovih prijatelja i potovalaca moe se objasniti i jednim iskljuivo jezikim razlogom. Te Vukove pristalice su takoe bile za upotrebu srpskog narodnog jezika u knjievnosti. Njima je bilo potpuno jasno da se protiv ovog naela uzaludno boriti. Ali su se oni pitali koji to jezik treba da bude. Ceo narod ne govori jednim istim dijalektom, ve se u raznim krajevima razlino govori. Vuk je, dodue, najpre isticao da svaki knjievnik moe pisati dijalektom svoga kraja vano je samo da to bude narodni jezik. Ali je on ipak bio za hercegovako nareje, ne samo po tome to je sam njim govorio i na njemu pisao, ve i to je, na drugoj strani, dao gramatiku ba toga nareja, a pisce upuivao da se iz ove gramatike ue pravilnosti narodnog jezika i to je, s druge strane, najvie narodnih pesama bilo ispevano na tome nareju, to su upravo skoro sve one pesme koje je dao u obema prvim pesmaricama bile ispevane na njemu, a Vuk je zahtevao da svi pisci piu jezikom narodnih pesama. Opozicioni stav prema Vukovim naelima pojaalo je jo vie to to je Vuk u polemici sa svojim protivnicima naroito isticao da se u srpskom narodu igde tako ravo ne govori kao u Vojvodini. Ova je Vukova tvrdnja oevidno bila preterana, pa i netana, ali je ona sa stanovita s koga je Vuk govorio mogla biti opravdana. Vuk je svakako mislio na jezik graanskog drutva u Vojvodini, a u jezik toga drutva je kroz kolu i knjigu, kako smo ve pokazali, bilo ulo dosta nenarodnih jezikih elemenata. I s gledita narodnog karaktera jezika Vuk je bio u pravu, jer su govori svih ostalih srpskih krajeva, ma koliko da su se po pojedinim osobinama razlikovali od jezika kojim je Vuk pisao, ipak bili potpuno narodni. Za jezik vojvoanskih gradova to se nije moglo rei. Srpski knjievnici onoga vremena skoro svi su bili iz krajeva severno od Save i Dunava. Oni su u Vukovu stavu prema njihovu dijalektu oseali uvredu. A svi odreda su smatrali da, poto se ipak za knjievni jezik mora uzeti jedan od narodnih govora to pre svih drugih treba da bude dijalekat njihova kraja, koji je i ekonomski i kulturno bio daleko izmakao ispred svih ostalih srpskih krajeva, a ne nikako jezik Vukova zaviaja, u kome se, tamo negde pored turske granice, jo uvek ami u tami neprosveenosti i neznanja. Mnogi Vukovi prijatelji su mu skretali panju na nezadovoljstvo italaca usled njegova potcenjivanja vojvoanskih govora i davanja preimustva hercegovakom. I povodom samo ovoga se razvila polemika u kojoj su i neke Vukove ranije pristalice vrlo bezobzirno istupale pod raznim pseudonimima. Vuku je ovaj nain polemisanja i dobro doao, jer mu je ta pseudonimnost doputala da i on sam ne vodi mnogo rauna o obzirima i tonu u polemici, i da otrim aokama, zajedljivou i ismevanjem neznanja svojih protivnika svima izbije pero iz ruku, tako da se vie zadugo niko nije usuivao da s njim polemie o ovim pitanjima. Kao glavna smetnja prihvatanju Vukovih naela ostala je vlast mitropolita Stratimirovia u Vojvodini, a kneza Miloa u Srbiji i njihovo pravo da zabrane tampanje i rasturanje knjiga koje bi ma gde bile tampane novim pravopisom i na narodnom jeziku. Svi argumenti Vukovih protivnika bili su potpuno neosnovani. Bilo da su branili etimoloki pravopis, bilo da su dokazivali nerazvijenost prostog narodnog jezika za knjievno i nauno stvaranje, bilo da

su zamerali Vuku na nepravilnosti i u njegovu jeziku, bilo da su svoj govor po lepoti stavljali ispred hercegovakog i ovome poslednjem sporili pravo da bude osnovica knjievnog jezika oni su time dokazivali da ne razumeju probleme o kojima piu. A s druge strane su Vuku davali prilike da na jasnim injenicama pokae njihov diletantizam i neznanje, kao i njihovo nepoznavanje narodnog jezika. Vuk je lako mogao dokazati da je etimoloki pravopis, za koji su se zalagali njegovi protivnici, upravo neostvarljiv. U tenji za uvanjem neizmenjenih nekadanjih glasova rei i njihova rasporeda nikada nije mogue doi do odreene granice jer bi se traenjem prvobitnog oblika dobio jedan sasvim drugi jezik. A primerom jezika kojim je sam pisao i primerom jezika narodnih pesama i pripovedaka, naroito poto je objavio prve etiri velike knjige 1823-24. i 1833. g. i prvu zbirku pripovedaka, Vuk je otklonio svaku sumnju u bogatstvo i razvijenost narodnog jezika. Kad su pak Vuku dokazivali da ni on isto srbski svakad ne pie" (ubrajajui mu u greke, recimo: s onu stranu mesto s one strane, nekolike stotine godina m. nekoliko stotina godina, u diplomi to je data m. koja je data i sl.) njegovi protivnici su tim otkrivali svoje siromatvo izraza prema bogatstvu narodnog jezika, prema raznolikim mogunostima izraavanja, kojima prost narod kazuje razlina znaenja i njihove posebne nijanse, ili iste misli iznosi na vie razlinih naina. A preimustvo hercegovakog govora Vukova kraja nad govorima severno od Save i Dunava, za koje su ondanji knjievnici traili pravo da se uzmu za knjievni jezik, nije bilo samo u tome to je prvi bio ist narodni govor, a ovi drugi natrunjeni mnogim elementima iz crkvenoruskog jezika, nego i u injenici to je hercegovaki u svome razvitku daleko izmakao ispred ostalih naih govora i to su osobine njegovih oblika i sintakse bile vrlo rasprostranjene. Govori hercegovakog tipa s glavnim osobinama najnovije akcentuacije i novih oblika deklinacije, sa svojom openitom pravilnou", kako je govorio Vuk, nisu ogranieni samo na Hercegovinu i samo na Vukov zaviaj, ve oni zauzimaju, a i onda su zauzimali, i mnoge druge krajeve izmeu Beograda i Zagreba, Dubrovnika i naih severnih etnikih granica. U sve te oblasti bitne jezike osobine doneli su hercegovaki raseljenici posle XV v. u uslovima istorijskih zbivanja nastalih posle konanog pada srpskih zemalja pod tursku vlast. Zato je uzimanje ba hercegovakog govora za knjievni jezik zadovoljavalo vaan princip da se kao najbolje smatra ono to je u narodu najrasprostranjenije. Istina, u po nekom od oznaenih krajeva je bilo onda, a ima i danas, i nekih posebnih govornih osobina. Te osobine su naruavale openitu" pravilnost, tj. potpunu ujednaenost oblika koji su karakterisali hercegovako nareje, i bili zajedniki veini govora oznaenih krajeva. Ovakvih osobina ima i u govorima vojvoanskim. Izmeu njih moemo navesti uvanje starih oblika dativa, instrumentala i lokativa mnoine: ostavi sinovom (m. sinovima), daj prijateljem (m. prijateljima), s roaci i prijatelji (m. s roacima i prijateljima), za vrati (m. za vratima), na koli (m. na kolima), zatim uoptavanje zavretka "-u" u 3. l. mn. i u glagola mn. osnova: molu, radu, govoru, volu ili unoenje sloga "-du-" u taj isti oblik mnogih glagola: kaedu, needu, idedu itd. Ove i sline osobine, zajedno s reima i oblicima iz ruskocrkvenog jezika, kao i vie rei iz drugih tuih jezika, koje su se bez naroite potrebe, a i kao obeleje neke otmenosti, sve vie upotrebljavale u vojvoanskom graanskom drutvu, Vuku su davale za pravo da se energino bori protivu jezika toga drutva kao osnovice za knjievni jezik. A branioci prava upotrebe ovoga jezika u knjievnosti, i pored sve osetljivosti u ovome pitanju, nisu bili u stanju da argumentima dokau to pravo, pa su se svi odreda za jedno vreme povukli iz borbe, ostajui verni dotadanjem knjievnom jeziku i oslanjajui se na mo vlasti da ona stane na put svim jezikim i knjievnim novinama za koje se zalagao Vuk. Ali iako se skoro niko vie nije usuivao da s Vukom polemie o pitanjima jezika, nesumnjivo je dvadesetih godina 19. veka u knjievnim i naunim krugovima Vojvodine

bilo sve manje onih koji su prijateljski bili raspoloeni prema Vuku. Poneki pisci i javni radnici su, istina, poinjali pisati Vukovom azbukom, ali su je opet brzo naputali i ponovo uzimali staru. Od poznatijih i u kulturnom ivotu vrlo uticajnih ljudi: ore Magaraevi i Jovan Hadi su prvo bili u prijateljstvu s Vukom Karadiem. Obojica su oni usvojili poneto od Vukova pravopisa, isputanje debelog jer (), recimo. Hadi se ak, odmah iza prvog poznanstva s Vukom, dopisivao s ovom njegovom azbukom. Ali e naskoro poeti da hladne njihovi odnosi prema Vuku. Naroito Hadi, koji je kao student bio oduevljeni Vukov pristalica, druei se s najviim predstavnicima crkvene hijerarhije i postavi jako cenjenim pravnikom i knjievnikom, te jednom od vrlo uglednih linosti srpskoga graanskoga drutva, naskoro postaje najpriznatiji predstavnik konzervativnih krugova u pitanjima knjievnog jezika i pravopisa. A Vuk je eleo da ostane u prijateljstvu s ovom dvojicom uenih Srba: s Magaraeviem kao urednikom Letopisa srpskog, pokrenutog 1825. g. i s Hadiem kao najuticajnijim lanom Matice srpske, u ije ruke Letopis prelazi im je ona bila osnovana 1826. g. Vuk je nastojao da se priblii Letopisu. I ovaj asopis je donosio poneto o Vuku i njegovoj reformi, ali se u njemu i nepovoljno pisalo o Vuku. Sam Magaraevi nije u celini odobravao Vukovu reformu, i lino je ak pisao da Vukove poglede ne moe prihvatiti onaj koji o jeziku ume misliti. Ali on nikada nije nastupio s otvorenim neprijateljstvom prema Vuku. Hadi je svakako mnogo vie podsticao na to neprijateljstvo. Oko njih dvojice, oko Letopisa i Matice srpske, okupili su se i ostali knjievnici. Matica je naskoro postala uporite Vuku protivne struje; matiari su uglavnom prihvatili Stratimirovievo miljenje o jeziku i pravopisu. I Vuk je s razlogom 1832. g. pisao Kopitaru: Matica i Letopis i Sveti [Jovan Hadi], to su orudija mitropolitova protivu mene i Vas". A ukoliko za izvesno vreme izmeu Vuka i njih nije dolazilo do otvorene borbe, ima se zahvaliti najvie tome to su se svi oni bojali Vukova pera. Zato su se ograniavali na sitnije zamerke Vuku i na zadirkivanja. Vuk je, meutim, uvek bio gotov da prihvati borbu s protivnicima i da je, kao pravi revolucionar, zaotri, jer je bio svestan da diskusija i polemika ne kode knjievnosti i kulturnome napretku, ve im koriste. A i lino je pre bio za otvoreno nego za prikriveno neprijateljstvo ili za lano prijateljstvo. Zato je, posle jednog dopisa u Letopisu Matice srpske, u kome se tvrdilo da se pretplata na ovaj list smanjuje zato to se doputa da ljudi kao to je Vuk kaljaju srbski jezik", ba on u svome zabavniku Danici za 1834. g. otro i otvoreno otpoeo borbu s Maticom napavi je zato to, i ne znajui ni ta je jezik ni ta je pravopis, nareuje knjievnicima kako e pisati i time zasluuje "sramotu i podsmej". Iako svestan da njegova borba za ivota Stratimirovieva nee uroditi plodom, Vuk nije naputao borbu. I to nije ostalo bez rezultata. Ve tada vie niko nije bio za upotrebu ruskocrkvenoga jezika, niti se iko vie od Vukovih protivnika usuivao da ustaje protiv srpskog narodaog jezika u knjievnosti. Vukovi protivnici onda su se samo pitali kakav treba da bude taj jezik obian prostonarodni, ili otmeni jezik graanskog drutva. I skoro svi su jo uvek bili za ovaj Savremeni srpskohrvatski jezik I poslednji. A i to se pravopisa tie, Vukovi protivnici su se, i pored svega svog nezadovoljstva s njegovom pravopisnom reformom, nekako navikavali na Vukov pravopis i donekle mu se pribliavali uzimajui poneto iz nove azbuke. Poneki su i u celini poinjali da piu tom azbukom, ali su se opet vraali na staru, jednom reju, ipak su prilike u Vojvodini za prihvatanje Vukove reforme bile jo sasvim nepovoljne. Ona ni u Srbiji u to vreme nije primljena, iako su uslovi za nju tamo bili nesravnjeno povoljniji, i uopte povoljni. U Srbiji ne samo da nije bilo kulturnih tradicija, s kojima bi, kao u Vojvodini, teko bilo prekinuti, ve Srbija onda skoro i nije imala pismenih ljudi. A potrebe nove nacionalne drave, koja se tek stvarala, iziskivale su to bre podizanje kulture, to hitnije irenje pismenosti. Ovo bi se, svakako, mnogo pre i mnogo uspenije ostvarilo na narodnom jeziku i uproenom Vukovom azbukom. Vuk je ovo vrlo dobro

znao, i zato je pokuao da za svoju reformu pridobije kneza Srbije Miloa Obrenovia. Ali je ovaj bio okruio ljudima koji su ga umeli uveriti da s prosvetom u Srbiji ne treba uriti, a da od Vukovih novina naroito treba zazirati, da ih upravo nikako ne treba dopustiti. U ovim pitanjima su i u Srbiji uglavnom odluivali opet ljudi iz krajeva severno od Save i Dunava, koji se u tome pogledu ni po emu nisu razlikovali od onih s kojima je Vuk tamo vodio borbu za svoja jezika i knjievna naela. Ovi su, jo vie, uspeli da ubede nepismenoga kneza i njegovu nekulturnu i sirovu okolinu da su revolucionarne ideje Vukove vrlo opasne za njegovu vlast, njegove pozicije i za srpski narod uopte. Vuk je, istina, u kneevoj okolini imao i pokojeg pristalicu i sebi naklonjena oveka (izmeu ostalih takav je bio i kneev brat Jevrem Obrenovi). Kada su ovi zahtevali da se Vukova reforma prihvati, meu kneevim savetnicima je dolo do podele miljenja. Zato je knez, i sam protivnik svih novina, zatraio savet od mitropolita Stratimirovia, a taj je savet, razumljivo je, mogao biti jedino na tetu Vukovu. I knez Milo je jednom naredbom poetkom 1833. g. zabranio upotrebu Vukova pravopisa u Srbiji. Jedino u Crnoj Gori Vuk je naiao na dobar prijem i razumevanje. Posle boravka 1834. i 1835. g. u ovoj naoj zemlji, gde je naiao na prijateljstvo i predusretljivost crnogorskog vladike i vladara pesnika P. P. Njegoa, Vuk je novim pravopisom tampao na Cetinju Srpske narodne poslovice 1836. g. A i nezavisno od ovoga, ba od te godine nastaje preokret ka ubrzanju rada na dovrenju Vukove reforme jezika i pravopisa.

33. Ove (1836) godine tabor Vukovih protivnika znatno je oslabio smru mitropolita
Stratimirovia. A Vuk je samo ekao zgodnu priliku da se obrauna sa svojim protivnicima. Tu priliku mu je dao sam najznaajniji predstavnik te struje, onda visoko cenjeni knjievnik Jovan Hadi (Milo Sveti). On je 1837. g. izdao knjiicu Sitnice jezikoslovne, u kojoj pie o jeziku, daje etimologije rei i druga jezika tumaenja, iako nije imao ni najosnovnijih jezikih znanja. Znalcu jezika, Vuku Karadiu, koji je dotada pored Kopitara, i inae, dublje uao u probleme ondanje nauke o jeziku, nije bilo teko da to dokae; diletantizam Svetiev se, tako rei, sam sobom otkrivao. I Vuk je u svome Odgovoru na Sitnice jezikoslovne 1839. vie iao za tim da ukae na moral M. Svetia, koji je sebi doputao da bude uitelj i zakonodavac u stvarima koje ne razume i time obmanjuje svet. Vukov odgovor je bio porazan ne samo za Svetia ve za ceo krug matiara, i moe se rei da im je njim nanet teak udarac, koji je nagovetavao konanu Vukovu pobedu. A sam Sveti, osetivi se tim odgovorom lino uvreen, pie Utuk na Odgovor na Sitnice jezikoslovne. Bez strunog i bez praktinog poznavanja jezika, bez stvarnih argumenata, Sveti uzima psovaki ton; on grdi i kleveta Vuka kako nita ne zna, kako su mu drugi sastavljali dela (Kopitar renik, Luka Milovanov gramatiku itd.), kako lano iznosi istorijske dogaaje, kako vara svet i tome sl. Vuk je i na Svetiev Utuk dao Odgovor, istina sada mnogo umereniji. (On je ovde objanjavao uvredljive rei koje je u Odgovoru na Sitnice jezikoslovne upuivao Svetiu). Ali to nije umirilo Svetia, nego ga je ta Vukova dostojanstvenost sada jo vie jedila, pa je svom neprijateljstvu prema Vuku dao izraza na taj nain to ga je denuncirao i kod srpskih i kod austrijskih vlasti, to je i dalje pisao klevetajui i ruei Vuka. On je napisao i Utuk II (1844) i Utuk III, Jezikoslovni: O jeziku i pravopisu srbskom 1846. g. Iako je Vuk izjavljivao da nee polemisati sa Svetiem, on je u Narodnom listu 1847. g. napisao kratak odgovor na Utuk III, ali se u tom odgovoru uglavnom ograniio samo na Svetievu neznalaku tvrdnju da su Srbi pre Hrvata poeli pisati narodnim jezikom. Na ostala pitanja, u kojima je Sveti takoe pokazao apsolutno neznanje, iste godine je dao odgovor uro

Danii u svome Ratu za srpski jezik i pravopis, posle koga je Sveti, zajedno sa svima onima u ime kojih je itavih 10 godina s Vukom polelmisao, potpuno umukao.

34. U vremenu do 1836. g. Vuk je napisao glavna svoja dela, i u kulturnome svetu je stekao
priznanje kao najpoznatiji srpski naunik i knjievnik. U vremenu otada do 1847. g. on je, u svojim daljim radovima o jeziku i u polemikim spisima, definitivno obrazloio svoju reformu i izvojevao stvarnu pobedu svojih knjievno-jezikih naela. Na poetku ovog vremenskog perioda svoga rada Vuk je dokazao da su prigovori protivnika kako "doputajui da svako moe pisati svojim zaviajnim govorom, razbija narodno jedinstvo" potpuno neosnovani. On je, dodue, kako to izrino govori u jednom pismu J. Stejiu, bio za to da dok dobro ne poznamo na jezik po svemu narodu naemu..., svaki spisatelj pie onako kako se u njegovu kraju govori... da bi drugi iz njegove knjige mogao poznati jezik onoga kraja, a opti e knjievni jezik postati po vremenu sam od sebe po onim pravilima po kojima je i kod drugih naroda postajao" (citat naveden iz knjige A. Belia, Vukova borba, str. 176). Ali je on, kako smo ve napred istakli, dajui gramatiku svoga zaviajnog govora i upuujui pisce da ue jezik iz te gramatike i iz narodnih pesama i pripovedaka, koje su bile stvorene na narodnom jeziku istoga tipa bio za jedan jedinstven knjievni jezik. U svome Odgovoru na Sitnice jezikoslovne 1839. g. Vuk doputa razliku samo u trojakom izgovoru nekadanjeg glasa jat, mesto kojeg se i u Knjievnom jeziku moe upotrebljavati e, je (odnosno ije) i i. U svemu ostalom, i po glasovima i po oblicima, knjievni jezik mora biti ujednaen, u stvari onakav kakvim je on sam pisao. Pa ne samo da je Vuk bio za jedan jedinstveni jezik kod Srba nego je, sa svoje strane, dosta uradio da se uklone razlike iz knjievnog jezika i izmeu Srba i Hrvata.

35. Ovde su ve vrlo mnogo uinile pristalice ilirskog pokreta uHrvatskoj kada su, 1836. g.,
za knjievni jezik uzele tokavski dijalekat ijekavskog izgovora. I to u prvome redu ovaj dijalekat onakav kakvim se u to vreme govorilo u narodu. A ovo znai da su Vuk Karadi kod Srba, i Ljudevit Gaj sa svojim pristalicama u kulturno-nacionalnom preporodu poznatom pod nazivom ilirskog pokreta, koji je u isto vreme bio i politiki pokret, svaki na svojoj strani, poveli borbu za stvarno istu osnovicu knjievnog jezika Srba i Hrvata. Nekoliko godina ranije, 1830, Ljudevit Gaj izdao je brouru Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisanja s tenjom da ujednai i uprosti pravopis hrvatskog jezika, koji je dotada svugde bio vrlo sloen, a u pojedinim pokrajinama uz to i sasvim razlian s tendencijom koju je imao i Vuk Karadi da se svaki glas obelei jednim slovom. I da bi to postigao, Gaj po ugledu na eku azbuku predlae uvoenje dijakritinih oznaka za obeleavanje izvesnih slova (za s, za c, za g, za n, za j za z i za l) nae latinice, za koja se dotada upotrebljavalo vie znakova. To jo i nije bilo najsrenije reenje, ali ni do danas u nekim sluajevima nije naeno bolje. Ipak se, to je najvanije, to slagalo s Vukovim naelom, koje pretpostavlja fonetski pravopis, kojim se danas sluimo i koji je velika naa kulturna dobit, ali koji zadugo nije prihvaen ni kod Srba, a jo zadue ni kod Hrvata. Ba zato to je ilirski pokret bio u prvome redu ekonomskog i nacionalno-politikog karaktera, oni koji su mu stajali na elu i doli su na ideju o reformi jezika i pravopisa, koji e, ujediniti pre svega sve Hrvate, a zatim i sve Jugoslovene "Ilire". Za jedinstven je knjievni jezik, prirodno, valjalo uzeti najrasprostranjeniji dijalekat. A da je to bio i ostao tokavski dijalekat i ne treba dokazivati. Ne samo to njime govore svi Srbi, nego je on mnogo rasprostranjeniji i kod samih Hrvata i od akavskog i od kajkavskog dijalekta. A to su ilirci ba tokavski izabrali kao

osnovicu knjievnog jezika, to svedoi o njihovoj politikoj dalekovidosti i realnosti, ne samo kao pobornika ujedinjenja Jugoslovena ve i kao svesnih i dobrih Hrvata. Mi.smo ve rekli, uostalom, da je i u ranijim vekovima: jo u XVI, a pogotovu u XVII i XVIII bio znatan broj poznatih knjievnika i javnih radnika u pojedinim krajevima Hrvatske koji su se zalagali za tokavsku osnovicu knjievnog jezika. Njoj na ruku ila je, i to smo takoe rekli, ranija knjievnost koja je u nekoliko naih pokrajina tih vekova pisana na ovome dijalektu, u prvome redu bogata i u umetnikom pogledu svakako naa najznaajnija dubrovaka knjievnost. Sa zahtevom o davanju tokavske osnovice knjievnom jeziku od iliraca je prvi iziao Disertacijom iliti razgovorom Janko Drakovi 1832. g. Svoj zahtev on je tu obrazlagao naravno rasprostranjenou ovoga dijalekta. Njemu se naskoro pridruio gramatiar Ignjat Brli u svojoj Ilirskoj gramatici pisanoj na nemakom jeziku 1833. Iako roeni kajkavac iz sela Krapine, iz Zagorja, s njima je u ovome bio istoga miljenja i Lj. Gaj, pa je svoje Novine horvatske (s dodatkom Danicom horvatsko-slavonsko-dalmatinskom), pokrenute 1835. na kajkavskom dijalektu, ve od 1836. poeo izdavati na tokavskom. A u tome, upravo i u tome je brzo dobio dosta pristalica, iako je u poetku, kako je i razumljivo, bilo opozicije meu pojedinim kajkavskim knjievnicima, koje je za dotadanju kajkavsku osnovicu knjievnog jezika tesno vezivala tradicija. Sasvim je, uostalom, razumljivo to je, i kasnije, posle sveopteg prihvatanja tokavskog dijalekta i meu knjievnicima i meu gramatiarima, bilo pristalica uzimanja izvesnih jezikih elemenata i iz drugih dijalekata i proirenja tokavske ijekavske osnovice na tokavsko ikavsko nareje, kao i na kajkavski i akavski dijalekat. Oko toga su se upravo, kad jae a kad slabije, vodile borbe sve do pred kraj XIX v. I ovo je, pored drugih momenata, uslovilo izvesne razlike u inae istom knjievnom jeziku Srba i Hrvata. Prvo, u pravopisu je, i pored njegova stavljanja na istu u stvari osnovicu od strane Vuka Karadia i Ljudevita Gaja, ipak za celo to vreme ostalo i bitnijih razlika. Od Gajevih pravopisnih predloga prihvaena su slova s, z i s s dijakritinim znacima, a pored njih jo slovo s i slova od po dva znaka dj (za ), d, lj i nj koja su, sa izuzetkom prvog, sva takva ostala slovima srpskohrvatske latinice sve do dananjeg dana, i pored toga to je Danii ovu 1880. godine unekoliko uprostio predlaui (za lj), (za nj), (za d) i (za dj). Ova su Daniieva slova prihvaena bila od Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, i ova ih je upotrebljavala u delima mnogih svojih izdanja. Ali su prva tri slova u optoj upotrebi nae latinske azbuke (abecede) ostala od po dva znaka, dok je Daniiev znak za slovo dobio optu primenu. Po Gajevu predlogu 1835. je za (jat) usvojen znak . Za sve njegove vrednosti s ciljem da se u tome znaku ujedine predstavnici sva tri izgovora (ekavskog, ikavskog i ijekavskog), uz preporuku, naravno, da se za izgovor usvoji ijekavska vrednost. Oko naina pisanja vrednosti starog vodile su se duge polemike. Znaku e za ovaj glas prigovorio je (1845) i Vuk Karadi, i ilirci su ga 1848. zamenili dvostrukim znakom ie i za duge i za kratke slogove (diete i dieca), a tek Bogosav ulek, u Nevenu za 1854, daje predlog da ovaj znak ostane samo za dvoslonu vrednost -ie (diete), a da se za jednoslonu vrednost njegovu uzme je (djeca). ulekov predlog bio je prihvaen, te se vrednost (jata) u naoj latinici oznaava sa ova dva znaka sve do pred kraj XIX veka, tj. do primanja Vukova pravopisa kod Hrvata. I glas samoglasniko r pisan je zadugo s nekim samoglasnikom ispred ovog znaka za suglasniko r, kao er ili kao ar (perst, odnosno parsf). Takav dvostruki znak za glas r samoglasniko kritikovali su i Vuk Karadi (1845) i Bogosav ulek (1854) i Vatroslav Jagi (1864). I konano je usvojen jednostavan znak u vidu slova i za njegovu samoglasniku vrednost tek 1877.god. po odluci pravopisnog odbora kome je na elu stajao Adolfo Veber Tkalevi. Ilirskom pravopisu su prigovarali saradnici Zore dalmatinske oko Ante Kuzmania, koji su se zalagali za dalmatinski pravopis, u prvome redu, i za ikavski knjievni izgovor. Mnogo

je vea bila razlika izmeu Karadieva pravopisa i pravopisa iliraca u tome to su ovi poslednji zadrali etimoloki pravopis ne, naravno, dosledno etimoloki jer takav pravopis nije ni mogu. Ali su oni tek ostavljali neizjednaene i neuproene suglasnike skupove u reima i pisali drugo poneto to ne odgovara izgovoru. Osim ovoga, gramatiari ilirskog pokreta Vjekoslav Babuki i Antun Maurani, iako kao vrsni ilirci i najblii Gajevi saradnici, obojica u svojim gramatikama daju oblike tokavskog dijalekta, ipak doputaju i oblike starije imenike deklinacije, sa zavrecima: -am (za dativ), -ami (za instr.) i -ah (za lok, mn.): kuam, kuami, kuah i oivljavaju genitiv sa suglasnikom h na kraju (bregovah, kuah, selah). Oni to ine u tenji da bi tako lake ujedinili sve nae krajeve, pa ak i sve June Slovene u zajednikom knjievnom jeziku. I ovakav se jezik pisaca i publicista ilirskog pokreta, s navedenim pravopisnim i oblikim razlikama, u odnosu na jezik i pravopis Vuka Karadia ustaljuje tridesetih i etrdesetih godina i ostaje kod veine hrvatskih pisaca takvim do pred kraj XIX veka. A to je jo vanije, tradicija je, duga tradicija postajanja narodnog jezika kao knjievnog, kod Hrvata prirodno uslovila i drukiji odnos prema knjievnom jeziku prolosti. Te tradicije, meutim, kod Srba uopte nije bilo, pa je otuda izmeu Vuka Karadia i iliraca postojala i razlika u pogledima na knjievni jezik. Dok je po Vuku obrazac i izvor za bogaenje knjievnog jezika mogao biti jedino savremeni narodni govor i jezik narodnih umotvorina, hrvatski preporoditelji ilirci su bili za naslanjanje savremenog knjievnog jezika i na knjievne jezike iz prolosti, u prvome na jezik dubrovakih pisaca iz vremena od XV do XVIII v., ali i na knjievni jezik drugih pokrajina iz prethodnih vekova.

36. Vukova situacija, bolje rei situacija kod Srba, u tome pogledu je bila sasvim drukija. Pre
Vuka, kako smo videli, osim usmene i nije bilo knjievnosti na narodnom jeziku. I Vuk je mogao, odnosno morao, s obzirom na njegova naela, odbaciti sve to je pre njega postojalo. Jedino je u nekolika sluaja odstupio od svojih gledita, i on takoe u vezi s Dubrovnikom. Ovaj po kulturi slavni na grad uinio je na Vuka jak utisak pri prvom susretu s njim. I upravo je posle upoznavanja s jezikom Dubrovnika Vuk uinio neke ustupke i popustio koliko je najvie mogao popustiti ostajui pri svojim principima. Kada je, doavi u Dubrovnik, ovde uo u izgovoru glas h on je reio da znak za taj glas unese u svoju azbuku sa zahtevom da se on pie svuda gde mu je po etimologiji mesto, iako se na najveem delu nae jezike teritorije ne uje u izgovoru (on ga je naao jo jedino u Boki Kotorskoj i jugozapadnoj Crnoj Gori). I zato Vuk 1836. g. unosi slovo h u svoje Poslovice i otada ga stalno pie. Tako isto, ovo prvi put 1839. g. u Odgovoru na Svetieve Sitnice jezikoslovne mesto suglasnika i dobivenih jotovanjem od t i d u vezi sa suglasnikom j od je kao refleksa nekadanjeg kratkog (jat) Vuk poinje da pie tj i dj: tjeskoba i tjeiti, djevojka i djeljati (mesto: eskoba i eiti, evojka i eljati) zato to je ovaj neizvren glasovni proces naao u Dubrovniku, i jednu i drugu ovu osobinu dubrovakog govora Vuk je uzeo za knjievni jezik s ciljem uklanjanja razlika izmeu svoga jezika i jezika jugozapadnih krajeva, preko koga se lake moemo pribliiti Hrvatima. Potrebno je uzgredno istai da je Vuk sa ove dve izmene konano zavrio svoju pravopisnu reformu. Vuk se, dalje, stao zalagati iskljuivo za ijekavski izgovor kao knjievni (iako je pre doputao i oba druga izgovora), najvie opet u tenji za ujedinjenjem s Hrvatima u jednom knjievnom jeziku. Ono je narjeje i u Dubrovakijeh spisatelja, i tako se samo rez njega moemo ujediniti s naom braom rimskoga zakona, koja s radou nama ruke pruaju", kae Vuk u svome najvanijem teorijskom delu: "Pisma o srpskom pravopisu s osobitijem dodacima o srpskom jeziku" (u posveti u potpunom naslovu: "Vuka Stefanovia Karadia i Save Tekelije pisma Visokome srpskome plemiu

gospodinu Platonu Atanackoviu pravoslavnome vladici Budimskome o srpskom praravopisu sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku.), izdatom u Budimu 1845. g., gde je u zavrnoj formi dao neka nova i mnoga svoja ve ranije iznoena shvatanja o pojedinim pitanjima knjievnog jezika i podvrgao kritici jezik dotadanjih srpskih pisaca. Po Vukovim reima kazanim u ovom delu ti pisci niti svoga narodnoga jezika upravo znadu, niti hoe da ga ue, nego ga, okreui svaki po svome krivome znanju ili, upravo rei, po svojoj volji, jednako krive i grde", a ovamo im neznanje i sujeta ne doputaju da ovo neznanje priznadu i jezik svoj da ponu uiti". Zato Vuk ovu knjigu i ne pie radi njih jer se ti ljudi ne mogu popraviti, nego da se mlade naa moe izbaviti od ove sramote; i za mlade ja knjiicu ovu izdajem i za svijet" kae Vuk. A mlade je zaista u potpunosti i prihvatila unapredia Vukova shvatanja o jeziku i knjievnosti.

37. etrdesetih godina javilo se novo pokolenje knjievnika koji skoro svi prihvataju Vukovu
reformu. Izmeu ovih se kao prvi, i po vremenu i po vanosti, istiu Branko Radievi i uro Danii. Oba ova znaajna Vukova saborca formirali su se prvi kao pesnik, a drugi kao naunik i knjievnik pored Vuka u Beu, i pod njegovim rukovodstvom i u njegovim idejama. A oba su oni vrlo mnogo doprneli konanoj pobedi Vukovih knjievnojezikih naela i ubrzali su tu pobedu. U svojoj satirinoj pesmi Put, Branko u alegorijama daje sliku ondanjih knjievnih i kulturnih prilika kod Srba, i istie veliki znaaj Vukova rada, nasuprot mranoj ulozi i nazadnjatvu njegovih protivnika. Jo je znaajnije to to on svojim izvrsnim pesmama, napisanim istim narodnim jezikom, pokazuje da se i najdublja oseanja i ceo unutarnji ivot ovekov mogu izraziti tim jezikom. A uro Danii je, svojim Ratom za srpski jezik i pravopis i praktino i teorijski, snano podupro Vukovu reformu: praktino je pokazao da se i sloeni nauni problemi mogu jasno raspravljati prostim narodnim jezikom, a teorijski je, kao ve formiran naunik, nepobitno dokazima, dao istinski nauno obrazloenje Vukove reforme razgoliujui, u isto vreme, neodrivost, naivnost i besmislenost postavki glavnog Vukova protivnika Jovana Hadia i oigledno pokazujui njegovo apsolutno nepoziavanje jezikih problema, o kojima je on sa samouverenou, na svoj nain, raspravljao. Zato se godina 1847, u kojoj su izale Brankove Pesme i Daniiev Rat za srpski jezik s pravom smatra godinom trijumfa Vukovih jezikih principa. Ona je ovo utoliko potpunije to'je iste te godine na istom narodnom jeziku (iako starim pravopisom) tampano najpoetskije i najmisaonije pesniko delo nae knjieviosti Njegoev Gorski vijenac. Istina, nije teko zapaziti razlike u jeziku ova tri sada navedena dela. Njego i Branko pisali su narodnim jezikom svojih krajeva, a Daniiev Rat je napisan klasinim Vukovim jezikom. Tu razliku, uostalom, uslovljava razlika u samoj vrsti ovih dela, a glavno je to to su sva ona napisana narodnim jezikom, te je tako konano uinjen kraj tvrdnjama da je ovaj jezik nedovoljno razvijen za knjievno i nauno stvaranje.

38. I sam Vuk Karadi je 1847. g. objavio jedno delo od ogromnog i praktinog i teorijskog
znaaja za reformu knjievnog jezika. To je njegov prevod Novog zavjeta, u kojem je dao izvrstan primer knjievnog jezika narodnog karaktera. Prevodei jednu izuzetnu materiju s religiozno-pesnikom sadrinom, Vuk se naao u prilici da za oznaavanje izvesnih pojmova ne moe katkad nai rei u narodnome jeziku. Kao svakad, on se i ovaj put vrlo sreno snaao; on je pozajmljivao tue rei i prilagoavao ih karakteru naeg jezika, ukoliko ve nisu bile ule u njegovu leksiku riznicu, ili je pak sam gradio nove rei za oznaavanje tih pojmova. To znai da je on sebi dopustio neto to drugima, pa ak ni sebi do tada, nije doputao. Doista, iako svestan

toga da je u jeziku neminovno i kovanje rei i njihovo pozajmljnvanje iz tuih jezika, Vuk se tome dugo opirao i borio se protiv unoenja tuih, naroito neslovenskih rei u na jezik, a i protivu graenja novih rei samo zato to se ovo ranije inilo na jedan nain koji je bio u suprotnosti s prirodom narodnog jezika. Sam narod, dakako, po potrebi gradi nove rei, a pozajmljuje i tue kad god su mu one neophodne za oznaavanje pozajmljevih predmeta i pojmova uopte. I da su ovo knjievnici radili po principima narodnoga jezika, Vuk se, sigurno, tome ne bi protivio. Ali dotadanji knjievnici nisu poznavali tih principa, ni strukture narodnog jezika, pa su ba zbog toga i bili protivu njegove upotrebe u knjievnosti. Oni su pozajmljivali rei, naroito iz ruskog i crkvenog jezika, i kad su u narodu postojale srpske rei za oznaavanje odgovarajuih pojmova. A pri kovanju novih rei nisu se drali nekih odreenih principa, a najmanje onih koji bi proizilazili iz prirode narodnog jezika. Zato se Vuk s razlogom suprotstavio Drutvu srpske slovesnosti, iji je i on lan bio, kada je ovo sredinom etrdesetih godina uzelo na sebe zadatak da izradi Nazivoslovni renik"(u stvari strunu terminologiju). Vuk je znao da Drutvo nije doraslo ovome zadatku, pa nije hteo dozvoliti da ono svojim autoritetom nametne neto to ne bi odgovaralo jezikim principima za koje se on borio, i to bi svakako na izvesno vreme odgodilo konanu pobedu tih principa. Svojim energinim zalaganjem Vuk je osujetio plan Drutva, i ovo je odustalo od preduzetog posla. A i sam on se uzdravao od kovanja novih rei i pozajmljivanja tuih sve dok pobeda njegovih naela o jeziku nije bila izvesna. Meutim, u prevodu Novog zavjeta on kuje nove rei kada god mu se javi potreba za njima, a pozajmljuje i strane rei, upotrebljavajui ih u nepromenjenom obliku ili ih posrbljujui. A za sve to u predgovoru svoga prevoda izlae principe kojih se sam drao, i kojih treba da se dre i ostali pisci pri pozajmljnvanju stranih i graenju novih rei. Vuk, prvo, konstatuje da svaki prevod treba da bude to verniji svome originalu i da zato valja prevoditi smisao, a ne pojedine rei i oblike. Kao cilj posebno svoga prevoda istie ne samo da se upozna njegova sadrina nego da bi se iz njega mogao poznati i pravi narodni jezik" Zato je smatrao za potrebno da kae kako je u svoju knjigu uneo 30 turskih rei, izmeu kojih: amajlija, badava, dolama, zanat, kavgadija, kadar, kaldrma, neimar, soba, hajduk, arija i dr. Ovim je jo jedanput potvrdio da se strane, u prvom redu turske, rei koje su davno ule u na jezik ne mogu iz njega goniti ukoliko nemamo dobrih zamena za njih. Dalje je Vuk zadrao: gonitelj, spasitelj, zastupnik, prestupnik, srebrnik, proroica, licemjer, jedinstvo, blinji, duhovni, ivotni, veliati, rtvovati i svega do blizu ovakvih slovenskih rei, koje se svojim oblikom ne razlikuju od narodnih i lako ih je razumeti, iako se u narodu ne govore. S ovima on uzima i rei: posredno, priroda, postojan i nepostojan, za koje kae po svoj prilici prije e biti ruske nego slovenske, ali se i one mogu vrlo lasno pomijeati s naijem rijeima", zato svakako to se ni po emu ne razlikuju od domaih. Zatim je posrbio slovenske rei: bogomrzac, srebroljubac, strijelac, bogomrski, dvojezini, neblagodaran, prijatan, sujetan, ovjekoljubac, pomilovanje, savrenstvo i druge (sve u svemu blizu 50 rei). Najzad je Vuk sam napravio 84 rei koje nije uo da se u narodu govore, ali bi ih, kako on konstatuje, isto tako kazao i najprostiji Srbin kad bi mu zatrebale". Ovo potvruje sam oblik rei: vika, mjenja, sija, slua, izbranik, vinogradar, vrtlar, djevojatvo, opravdanje, posinjenje, priznanje, utvrenje, grabljiv, nerazumljiv, ilimarski i sve ostale rei koje je on skovao. U 11-om izdanju Rjenika mi nalazimo vie od jedne treine ovih rei, a to e rei da su one u narodu ve postojale, da ih je Vuk u meuvremenu uo, zabeleio ih i uneo u renik. Sve ovo jasno govori da se Vuk niukoliko nije ogreio o svoj glavni cilj da se sauva narodni karakter knjievnog jezika, i uz neto vee slobode kojima se koristio kujui nove rei i pozajmljujui tue. On je, naprotiv, u svome prevodu Novog zavjeta dao klasino delo naeg

novog knjievnog jezika, i pokazao se u njemu kao veliki knjievnik, umetnik nae rei, roeni stilista i jeziki stvaralac" kae A. Beli (u svojoj knjizi Vukova borba, str. 240).

39. Zaslueno pohvalnu ocenu jezika i stila u tome prevodu i njegova znaaja za pravac
razvitka naeg knjievnog jezika dao je prvi . Danii. Ali on zadugo nije mogao objaviti tu ocenu (tampao ju je tek 1862. povodom 11-og izdanja prevoda). Vukovi protivnici, koji su ve od godine tampanja njegova prevoda stvarno bili definitivno pobeeni, koristili su se svojim uticajem na crkvene vlasti u Vojvodini i dravne u Srbiji, pa su bezono i besomuno napadali Vuka, nazivali ga bekim agentom i plaenikom katolike propagande, za iji je raun i s ijim je trokom ak tvrdili su oni Vuk i izdao svoj prevod Novog zavjeta, a liili su ga mogunosti da se brani jer vlasti nisu doputale da se ita tampa u Vukovu odbranu. I nije udo to su uspevali da izazovu sumnju u to i kod nekih Vukovih pristalica. Jedan od najveih Vukovih prijatelja i njegovih oduevljenih pristalica vukovarski trgovac Justin Mihailovi u jednome pismu (v. Prevod knj. VI, str. 333) pita Vuka da li je istina sve ono to se govori u vezi s prevodom Svetoga pisma. A sovetnik Knianin je 1850. g. u svojoj kui u Beogradu rekao Vuku kako ima ljudi koji govore da je teta koja je narodu naemu propau carstva na Kosovu uinjena nita prema: koju mu on (tj. Vuk) svojim pravopisom hoe da uini, i da je njega potkupilo austrijsko praviteljstvo ili neka njegova propaganda preko pokojnoga Kopitara da bi se tako narod na pookio i pounijatio". U narodu je onda jo uvek bio veliki autoritet crkve, ije su stareine bile kolovoe prave hajke na jeretika Vuka, koji se usudio da oskrnavi najveu svetinju Sveto pismo, prevodei ga na prosti jezik i nepriznatom azbukom sa srpom neastivoga (slovom "j"), i to bez ikakve dozvole bilo crkvenih bilo dravnih vlasti. Konzervativna struja, zajedno i s jednom i s drugom vlau, nije bila samo protiv Vukova prevoda Novoga zavjeta ve i protivu Rjenika i protivu svega to je tampano Vukovim pravopisom. Zato je do pred kraj 50-tih godina bilo zabranjeno tampanje i rasturanje knjiga pisanih tim pravopisom. Tek godine 1859. skinuta je zabrana s privatnih izdanja; idue 1860. g. doputeno je da se i dravna izdanja mogu tampati novim pravopisom, a stari pravopis je ostao obavezan samo za kole (osnovne i gimnazije) sve do 1868. g., kada je aktom tadanjeg ministra prosvete Kneevine Srbije ukinuta svaka zabrana tampanja knjiga Vukovim pravopisom, a time on postao zvanian.

40. Vukovo shvatanje o knjievnosti i njegova naela o jeziku i pravopisu stvarno su bila
prihvaena na nekoliko godina pre nego su zakonom odobrena. Pored vrednosti tih shvatanja, koja su sama sebi krila put, najvea zasluga za ovo pripada Vukovu ueniku i najvanijem njegovom saradniku uri Daniiu. Danii je Vuku dosta pomagao u pripremanju njegovih znaajnih dela koja su objavljena oko sredine XIX veka. Naroito je, i obostrano, dragocena bila Daniieva saradnja na II izdanju Vukova Srpskog rjenika, koje je tampano 1852. g. Na jednoj strani, Danii je Vuku pomagao pri prevoenju na nemaki i latinski jezik onih rei kojih nije bilo u I izdanju, a tih je rei vrlo mnogo (II izdanje renika ima 47427 prema 20270 rei I izdanja), i on je uglavnom obradio pitanje akcenta u reniku. Na drugoj strani, Danii je uz Vuka, i na Vukovu materijalu, uao u mnoge probleme koje e kasnije obraivati u svojim delima. Neposredni plod te saradnje su znaajne Daniieve studije o akcentu srpskohrvatskog jezika, iz nje je izala i Daniieva Mala srpska gramatika (1850), prva nauno utemeljena gramatika naeg jezika, koja je posluila kao solidan osnov svim kasnijim praktinim kolskim

gramatikama. Da ovde ne govorimo o krupnim njegovim delima, koja su od prvorazrednog znaaja za nauku o naem jeziku, mnogim lancima, kritikama i polemikama o pojedinim pitanjima knjievnosti i jezika u svetlosti Vukovih naela, tumaenjem Vukovih dela, stalnim isticanjem njihova znaaja za nau knjievnost i kulturu, pisanjem klasinim vukovskim jezikom, spremanjem nastavnika koji e njegovu ljubav prema narodnom jgziku i knjievnosti prenositi na nove generacije Danii je mnogo doprineo da se veliko Vukovo delo stvaranja jedinstvenog knjievnog jezika potpuno narodnog karaktera uvrsti i da se tako postave solidni temelji za stvaranje istinski narodne kulture.

41. Od izuzetne je vanosti bio Daniiev rad i njegova uloga i za konano prihvatanje
Vukovih naela o knjievnom jeziku kod Hrvata, odnosno za potpuno ostvarivanje pravopisnog i jezikog jedinstva Srba i Hrvata. A tome je ila na ruku srena okolnost to je Danii doao u Zagreb u vrlo pogodno vreme, kada je, ezdesetih godina prologa veka, ideja jugoslovenetva meu Hrvatima uzela velikog maha, i kada su njeni veliki pobornici Josip Juraj trosmajer i Franjo Raki kulturni razvitak Hrvata usmeravali u pravcu jugoslovenstva. Dobro je poznata dragocena Daniieva saradnja s ovom dvojicom znamenitih Hrvata u osnivanju Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Zna se koliko je prvi sekretar Akademije Danii zasluan za organizovanje rada na prouavanju jezika u ovoj prvoj akademiji nauka kod Junih Slovena. A rad na nauci o srpskohrvatskom jeziku koji je Danii stvorio u ovoj akademiji, i u ovoj sredini, ine ast naoj nauci. Posebno je Danii u toj zahvalnoj sredini radio na sprovoenju ideja koje je on prihvatio od svog uitelja Vuka Karadia, a koje su vodile zajednikom knjievnom jeziku Srba i Hrvata. Srena je bila i okolnost to se u toj sredini jo od poetka naao onda mladi, i kasnije vrlo poznati filolog Vatroslav Jagi, koji je u mnogim stvarima u pogledu jezika pristajao uz Daniia. Osnove plana toga rada Danii je imao u odlukama donesenim na poznatom Bekom dogovoru iz 1850. g., na kome je on uestvovao zajedno s Vukom Karadiem i jo est uesnika: Ivanom Kukuljeviem, Dimitrijem Demetrom, Ivanom Mauraniem, Vinkom Pacelom, Franjom Mikloiem i Stjepanom Pejakoviem. Prema tim je odlukama trebalo: 1. da se prekine sa meavinom dijalekata i nareja u knjievnom jeziku; 2. da se kao knjievno uzme juno (ijekavsko) nareje tokavskog dijalekta i da se poveri Vuku Karadiu da on napie pravila kada mesto starog jata treba pisati ije, kada je, kada e, a kada i (mislilo se na ove etiri zamene u: bijelo, recimo, u bjelina, u mrea i u donio); 3. da knjievnici istonog verozakonz, tj. Srbi, piu h svugde gde mu je po etimologiji mesto; 4. da se ne uspostavlja h na kraju oblika gen. mnoine (jer niti ga je tu po poreklu bilo, niti mu tu ima mesta u ostalim slovenskim jezicima, a nalazi se samo u neznatnom broju narodnih govora) i 5. da se ispred samoglasnikog r ne pie ni a ni e, ve da se i ono u pismu oznaava slovom r (prst, a ne ni parst, ni perst, kako su mnogi hrvatski knjievnici i javni radnici nisali). Ali iako su ove odluke donesene od skupa nesumnjivo autoritativnih i to kvalifikovanih linosti, one za nekolike decenije nisu prihvaene. Prvo, u pisaca na istoku pod uticajem opteg ekavskog izgovora kulturnih centara Novog Sada i Beograda preovladao je i usvojen tamo ekavski nain

pisanja, iako je vie pisaca vukovaca i na toj strani prvih decenija druge polovine XIX veka poinjalo da pie ijekavski. Na zapadu pak, kod Hrvata, bilo je snane opozicije prihvatanju odluka Bekog dogovora, naroito to se tie pisanja vrednosti (jata) i, pogotovu, neprihvatanja oblika gen. mnoine bez suglasnika l; na kraju. Stvorena je ak itava tzv. zagrebaka kola s piscem kolskih gramatika Adolfom Veberom Tkaleviem na elu, koja se zalagala za ovaj oblik i za uvanje oblika starije deklinacije radi obuhvatanja knjievnim jezikom svih naih dijalekata, a i za delimino etimoloki pravopis. (Epizodnog je samo znaaja bila tzv. rijeka kola Frana Kurelca i nevelikog broja njegovih pristalica, koji su, iako protivnici veberovskih zalaganja za oblik gen. mn. na h, traili vraanje knjievnog jezika njegovoj istoriji da bi tako postao blii ostalim slovenskim jezicima).

42. Gledanje na knjievni jezik i pravopis pristalica zagrebake kole preovlaivalo je kod
Hrvata prvih decenija druge polovine XIX v., iako su na drugoj strani, u krugovima bliskim Akademiji znanosti i umjetnosti, najvie Daniievim nastojanjem, Vukova naela hvatala sve vie korena, i broj njihovih pristalica stalno rastao, tako da se ve krajem 80-tih godina skoro definitivno prihvataju i pravopis i gramatiki oblik knjievnog jezika V. Karadia. Za njih se zalau: Pero Budmani, Armin Pavi, Marcel Kuar, Matija Valjavec, Ivan Mileti, uro urmin, Ivan Broz, Tomo Mareti i dr. A poslednja dvojica ih sasvim i ozakonjuju. Ivan Broz je godine 1892. izradio Hrvatski pravopis na Vukovim fonetskim principima, koji je uglavnom uinio kraj etimologiziranju kod Hrvata. A nekoliko godina kasnije (1899) T. Mareti je objavio svoju poznatu, na Vukovu i Daniievu jeziku i prema njihovim naelima izraenu, Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog jezika. Posle pojave ova dva dela i dvotomnog Rjenika hrvatskog jezika (1901) I. Broza i F. Ivekovia, koji je, u stvari, takoe renik Vukova jezika, vie ni teorijski ni praktino ne postoji bitnih razlika izmeu jezika srpske i hrvatske kulture. U vreme ilirskog pokreta kod Hrvata i u Vukovoj reformi kod Srba, uzimanjem tokavskog dijalekta ijekavskog izgovora, i to onakvog kakvim je u to vreme govorilo i kakav se nalazio u narodnim umotvorinama, jeziku srpske i hrvatske knjievnosti postavljene su iste osnove. I kod Srba se ostalo na tim osnovama. Jedino je, kako rekosmo, u Srbiji i Vojvodini preovladao ekavski izgovor kao knjievni.

43. Napredni srpski narataj, kojem su pripadali svi poznatiji knjievnici iza sredine XIX v. i
posle, vie nije hteo ni da zna za drugi jezik osim narodnog. Celo novo pokolenje knjievnika, odmah za Njegoem, Brankom i Daniiem, poznata svoja dela pie na istom narodnom jeziku, u osnovi kojeg se nalazi onaj, opet narodni jezik neto ranijeg vremena na kojem je stvorena usmena tradicionalna knjievnost. Bogoboj Atanackovi, Ljubomir Nenadovi, Jovan Ili, pa zatim Jovan Jovanovi Zmaj i ura Jaki, a neto kasnije Laza Kosti i Milorad apanin, pa jo kasnije: Sv. Markovi, Laza Lazarevi, J. Veselinovi, M. Glii, Sv. Rankovi i R. Domanovi, pesnik Vojislav Ili, pisci poetka XX veka: P. Koi, Bora Stankovi i pesnici: anti, Dui, Raki i dr., iako sve vie bogate svoj pesniki izraz, narodni jezik jo od detinjstva nose u svojoj dui i nisu morali da ga ue iz knjiga, kako je to bilo potrebno ranijim knjievnim generacijama. Poneki od prvih izmeu nabrojanih, Jovan Ili npr. i jo pokoji, na romantiarski nain nastojali su da budu to vei vukovci, ne samo to su podraavali narodne pevae u ritmu i izrazu ve su i pisali prvo ijekavski, iako su bili ekavci po roenju. Ali je veina srpskih pisaca, kako je i prirodno, pisala ekavskim narejem kulturnih centara Novog Sada i Beograda, iako se

Vuk vie zalagao za ijekavski izgovor i obavezao se na njega ak na Bekom dogovoru. U svemu ostalom kroz celu drugu polovinu XIX veka i dalje, moemo rei, sve do danas, na knjievni jezik se razvija, po principima Vukovim, na osnovama narodnog jezika, koji se stalno bogati s kulturnim napretkom naeg naroda, sa sve burnijim razvitkom nauke i kulture i svih grana ivota, sa sve veim uticajem svih drutvenih krugova na razvitak i bogaenje jezika. A ceo se ovaj razvitak jezika ogleda u jeziku knjievnika i drugih kulturnih stvaralaca od kojih su se jedni drali vie slova Vukovih pravila i uzimali su za ispravno u jeziku samo ono to je takvo bilo u Vukovo vreme, te su time koili normalan razvoj jezika; drugi su opet preterivali u traenju neogranienih sloboda i izlazili iz okvira karaktera narodnog jezika, padajui u drugu krajnost i primenjujui na njega ponekad i kalupe stranih jezika. A Vuk je bio protivu svih kalupa u jeziku. Zato je na knjievni jezik u svome razvitku na njegovim principima nalazio i nalazi, a i dalje e nalaziti, najire mogunosti za nesmetan svestrani svoj razvitak.

44. tokavska osnova knjievnog jezika kod Hrvata bila je neto ira. Ve od ilirskih vremena
i kod Hrvata se u knjievnom jeziku polazi od maloas spomenute osnove savremenog tokavskog ijekavskog dijalekta i jezika narodnih umotvorina. To se jasno ogleda u jeziku poznatih iliraca I. Maurania, P. Preradovia, Stanka Vraza, pa dalje u jeziku L. Botina, I. Trnskoga, A. enoe, F. Markovia i drugih. Ali je proirivanje te osnove prvo na jezik dubrovako-dalmatinske knjievnosti, i to i iz svih vekova njenog razvitka, takoe sasvim jasno, i kod navedenih i kod veine hrvatskih pisaca XIX veka. Neki hrvatski pisci su se opet koristili jezikim elementima hrvatske knjievnosti prolih vekova na drugim dijalektima i narejima, kako to svedoe ve poznata shvatanja zagrebake kole, koja se nisu ticala samo pravopisa nego i jezika. Ovo se i praktino moe utvrditi i na jeziku (ne mislimo na njegovoj gramatikoj strukturi ve na reniku i stilu, na jezikom izrazu uopte) pisaca iz poslednjih decenija XIX i poetka XX veka, na jeziku A. Kovaia, E. Kudia, V. Novaka, J. Leskovara, Kozarca, Matoa, imunovia, A. B. imia, Begovia, Nehajeva, I. Vojnovia i dr. Potreba da se pesniki najintimnije izraze gonila je i neke znamenite hrvatske pesnike XX v. da piu svoje pesme na narodnom, akavskom ii kajkavskom dijalektu. Ali, iako je tih sluajeva bilo povie, iako ih ima i danas, mi emo ukazati na one najpoznatije sluajeve, na neke lirske pesme na akavskom dijalektu Vl. Nazora, na kajkavske lirske pesme D. Domjania i izvrsne svoga roda Balade Petrice Kerempuha M. Krlee. U svakome se sluaju bogatio i treba da se bogati renik srpskohrvatskog knjievnog jezika narodnim renikim blagom i iz kajkavskih i akavskih govora. Uticaji druge vrste na razvitak knjievnog jezika i njegovo bogaenje u novije vreme kod Hrvata bili su isti kao i kod Srba. Neto drukiji je odnos bio kod Hrvata i prema stranim reima; kod njih je, razumljivo je zato, manje rei iz turskog jezika nego kod Srba; oni su se opet liberalnije odnosili prema pozajmicama iz slovenskih jezika, naroito iz zapadnoslovenskih. A hrvatski je kulturni ivot, i knjievnost dakako, jedno vreme u drugoj polovini XIX v. zahvatila i tendencija ponaroivanja stranih rei i termina, pa esto i ne najsrenijeg kovanja novih rei koje bi trebalo da imaju domai karakter tamo gde su kod Srba ostale strane rei, npr.: tvornica prema fabrika, elektrana ili munjara prema elektrina centrala, stroj prema maina, kolodvor prema stanica (eleznika) itd. Ali se to, i jedno i drugo, ticalo i tie knjievnoga stila i posebno renika, na koje su uticali razliiti kulturni i drugi inioci, kojima su Srbi i Hrvati, svaki u svojim esto nejednakim istorijkim uslovima, bili podvrgnuti. Pa i ti razliiti elementi stila i renika postaju ve zajedniki. Oni se uzajamno katkad usvajaju, a svakako svi i na jednoj i drugoj strani su sve pozpatiji, iako, naravno, jedni od njih na jednoj a drugi na drugoj strani

ostaju jo uvek obiniji. Isto se tako pravopis knjievnog jeznka, nekada vrlo razlian kod Srba i Hrvata, u sutini izjednaio ve u navedenom Brozovom Pravopisu, sve vie pribliavao, dok najzad na zahtev i srpske i hrvatske kulturne javnosti trudom nekolicine jeznkih strunjaka i s jedne i s druge strane nismo dobili zajedniki Pravopis srpskohrvatskog knjievnog jezika (1960). Potpuno izjednaenje osnova knjievnog jezika, kako smo rekli, Srbi i Hrvati su dobili u Maretievoj Gramatici i Broz-Ivekovievu Rjeniku. A ve otada se stalno i praktino ide i stilsko-renikom izjednaavanju knjievnog izraza oba naroda. Kontakti srpskih i hrvatskih naprednih knjievnika i javnih radnika ve poetkom XX-og veka, uzajamna saradnja njihova u srpskim i hrvatskim listovima i asopisima ine poetak stilskog pribliavanja srpskih kulturnih centara hrvatskim i obrnuto. A stvaranje zajednike drave 1918. g. i zajedniki ivot u njoj za vie od 20 godina, uprkos politikim razmimoilaenjima i nasilnim pokuajima reenja nacionalnog pitanja, ipak su doprineli ujednaavanju i knjievnog stila i strunih terminologija i renika uopte. ivot pak u novoj Jugoslaviji i istovetan socijalistiki razvitak svih njenih naroda, naporedan razvitak kultura tih naroda i zajednika stremljenja prirodno, s jedne strane, vode sve veem uklanjanju i stilskih razlika knjievnog jezika Srba i Hrvata, gdekad i postepenom gubljenju oseanja za te razlike kojih ima u svakome knjievnom jeziku i jednog jedinog naroda. A s druge se strane u nekoj bojazni da e se s umanjenjem razlika u jeziku gubiti i posebni karakter nacionalne kulture javlja izvestan otpor prirodnom razvitku jezika, koji u novom drutvu ipak ide svojim tokom. U samoj strukturi, tj. u fonetici knjievnog jezika, u gramatikim oblicima i u sintaksi, koje dajemo u ovoj knjizi, srpskohrvatski jezik je jedinstven. to se pak tie stilskih razlika vezanih za ove oblike, ukoliko one postoje, na njih e se, u vezi s normom knjievnog jezika u odreenim sluajevima, ovde takoe ukazivati.