Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)

Posle oslobođenja Kosmeta (23. 11. 1944) i zatim vojnog smirivanja arbanaške balističke
pobune na Kosovu i u Metohiji (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), došao je period na izgled
smirivanja vidljivog besa i patološke mržnje Arbanasa protiv Srba, jer je usledilo vreme
amnestije, popuštanja i potpunog udvaranja novih vlasti komunističke Jugoslavije
arbanaškom stanovništvu, među kojim je bilo ne samo saradnika okupatora i izdajnika
svoje zemlje nego i javnih zločinaca. Tome treba dodati i teror državnog ateizma, koji je
pogađao uglavnom srpski narod i njegovu tradicionalnu privrženost crkvi.

Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema
srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama
NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je
povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i
arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na
Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada
preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora,
zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo
neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima
bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji
Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela
antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše
Kosta Čavoški, u članku Početak posleratnog progona Srba sa Kosova, objavljenom u
343. broju "Književne reči" (maj 1989).

Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili
jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog
kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova
Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i
Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987):
"Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana
današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa),
koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde
su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili
na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca,
pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i
Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa
pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim
štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je
iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem
demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na
očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i
državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši
samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se
nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju
neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu,
kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u
svim pravima "(6)

Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio

velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem
imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome
svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je
tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od
emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca,
nastanjenog u susedstvu u Samodreži[7] Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod
pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu
poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd,
po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko
Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na
Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri
čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom
režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu
imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu
postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova - i
uglavnom sve bez uspeha.

O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane
od nove vlasti postoji niz dokumenata.[8] Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje
manastira, poput npr. kapele u Gračanici - za kancelarije, magacine ili čak istražne
zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i
manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju
budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na
istorijskoj zemlji srpskog naroda.

Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast
Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge
Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u
Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke
Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre
rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević,
spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo
najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na
put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može
doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti
i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv
pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju
polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju
tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na
grobljima."[9]
Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih
ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih
svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha
i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj
i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna
1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog
odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa
još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik
Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte
nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za
sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše
zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije
radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora
saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god.
rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."[10]

Manastir Devič srušen oktobra 1941. g. (snimak iz 1947.)

Manastir Devič je kasnije ipak obnovljen, ali je neprekidno do danas imao velikih nevolja
i zuluma od susednih Arbanasa, koji su često napadali ne samo manastirska dobra nego i
same sestre monahinje. Ali, gornji navod oca Makarija odslikava stvarni odnos nove
jugoslovenske vlasti, proarbanaški a antisrpski nastrojene, što se može videti i iz
činjenice da nijedna džamija nigde na Kosmetu nije porušena. Naprotiv, mnoge nove
džamije podignute su na mestu porušenih crkava ili od njihovog građevinskog
materijala.". Kao ilustraciju samo navodimo: selo Radonjić kod Đakovice, gde je na
mestu i od materijala crkve podignuta džamija, jer Srba više i nema u tom selu. Crkveni
prostor, imanje, groblje neretko je dato, ili prisvojeno, nekom Arbanasu, kao što je slučaj
u selu Rakitnici kod Podujeva, Pomazatinu kod Prištine, Drenovcu i Prilepu kod Dečana,
u bivoljaku kod Vučitrna i drugde. U selu Ljevoši kod Peći, iznad Pećke patrijaršije, na
temeljima stare srednjevekovne srpske crkve podignut je 1955. godine lovački dom za
SUP Kosmeta. U selu Miruši kod Mališeva preorani su temelji crkve i staro groblje
srpsko (1963) i zemljište postalo zadružna njiva. U selu Kravasarija kod Mališeva
sadašnja škola podignuta je na temeljima srpske crkve, a i Srba u selu više nema.
Zatiranje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji činjeno je i na razne druge načine
(delimična dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova).

Jedan od načina pritisaka na Srbe u ovo vreme, i time započinjanje njihovog prisilnog
egzodusa sa Kosova, bila je i nacionalizacija zemljišta "za društvene potrebe", gde se
zemljište uzimalo najpre od srpskih porodica. Tako je, npr. sasvim nestalo srpsko selo
Nakarade kod Đakovice, kraj magistralnog **** za Prizren, koje je pretvoreno u
Poljoprivredni kombinat "Erenik".[12] Novo Selo kod Prištine, sa ostacima crkve i
grobljem. srpskim, potopljeno je celo (1965) pri izgradnji veštačkog jezera na Gračanici.
Stadion "Prištine" u Prištini podignut je na zemljištu Srba koje je nacionalizovano. Selo
Vrbnica na Drimu, do albanske granice kod Prizrena, imalo je Srba još u posleratnoj
deceniji, a onda je zemljište oduzeto i potopljeno za hidrocentralu u Albaniji (!), tako da
danas u tom kraju više nema Srba.

U ovoj posleratnoj deceniji imamo i česte progone i zatvaranje srpskog sveštenstva. Tako
su 1945-1946. u zatvoru bili: arhiđakon Gavrilo iz manastira Dečana (osuđen na 10
godina zatvora), sveštenik Stanislav Vasiljević iz sredačke župe, sveštenik Grigorije
Baljošević iz Orahovca (3 godine zatvora), prota Branko Jakić iz Prizrena, pa sveštenici
Đorđe Dragić iz Lipljana i Živa Boldorac iz Istoka (zatvoreni 1947), prota Perko Kipović
iz Gnjilana (zatvoren 1949). Naravno, bilo je to doba robijanja mnogih nevinih ljudi u
zemlji, ali broj kosovskih Srba u zatvorima nije tada bio prosečno manji, što je tamošnji
narod obeshrabrivalo. Najkarakterističniji primer progona srpskog sveštenstva na Kosovu
u ovo doba (1952) svakako je nevino stradanje od vlasti jeromonaha Venijamina
Boškovića u manastiru Binču kod Gnjilana. Sam on opisao je raško-prizrenskom
episkopu ono što se njemu i manastiru desilo od vojnog, milicijskog i drugih predstavnika
tadašnje "narodne vlasti" na Kosmetu: "Poznato vam je da sam teško bolestan i da već
godinu dana ne napuštam sobu, većinom ležim u krevetu. Tako sam ležao u krevetu i 3.
maja t. g., koga su dana oko 5 sati po podne banuli u moju sobu 6 ljudi meni nepoznati,
jedan je bio u uniformi vojnoj sa titovkom na glavi, a ostali u civilnom odelu, a jedan je
bio u plavoj (milicijskoj) uniformi. Onaj u uniformi vojnoj i jedan gologlav u civilu ostali
su kod mene, a ostali su izišli Onaj u civilu seo je preda me i razbijao jaja, kojih je bilo
oko 100 komada u dve korpe (bilo je to vreme oko Uskrsa - A. J.) Onda je obe korpe s
jajima bacio na mene, bacio je i sud sa jelom na mene. Onda se onaj u uniformi popeo na
mene, stao mi na grudi i počeo da me davi; od težine krevet je se prelomio i ja sam
propao. Onda su mi naredili da se dignem na onaj deo kreveta što nije propao; kad sam
seo, onaj u civilu skinuo je lampu sa gasom i izručio na mene, i hteo da me zapali, ali nije
imao šibice Onda je izručio na mene testiju vode. Posle me je onaj u vojnom odelu
udarao nogom po celom telu, a onaj u civilu udarao me je sa štapom po glavi, po licu,
svuda Onda su me i dalje toliko tukli da sam pao onesvešćen i tek posle 1 časa došao je
sluga (manastirski) iz Binča i komšija Raša i Milena Petrović. Pri polasku, onaj u vojnom
odelu kazao mi je. U roku od 24 sata da se izgubiš odavde, inače ćemo te baciti kroz
prozor. Teško pretučen, ja sam morao da napuštam manastir, a ključeve sam predao
namesniku."[13] Dodajmo da je otac Venijamin uskoro umro od zadobijenih povreda.
Opisani tragični događaj nije bio samo "agitpropovski ateizam" državne marksističke
ideologije, nego pre svega bezakonje jednog sistema vlasti, nesumnjivo sa krajnjim
ciljem trajno iskorenjenje srpskog naroda iz istorije i pamćenja Kosova Posledice
ovakvih postupaka, a iza njih sigurno stoji i arbanaški doprinos i politika albanizacije (i
islamizacije) Kosova, Jesu ta da je manastir Binač danas skoro zapusteo, a i srpski živalj
oko njega veoma se proredio. Slično je i sa čestim napadima na imanje i sestrinstvo
manastira Devič, zbog čega su okolna sela, njih oko 20, zapustela od Srba; pa napadi na
manastir Svetu Trojicu kod Mušutišta, kome preti zapušćenje, kao što je zapustio
manastir Sv. Marka u Koriši kod Prizrena

Da ovo nije bio usamljen slučaj, pokazaće i sledeći, nešto drugačiji, ali sa istom namerom
i namenom učinjen napad na Srbe i Srpsku crkvu. Paroh raniluški Anđelko Petrović
izveštava episkopa u Prizrenu 7. januara 1948: "Noću uoči Sv. Save u crkvi Raniluškoj
(kod Gnjilana) načinjen je pravi rusvaj - sve su knjige pocepane na paramparčad. Na sv.
Prestolu ostala je jedino sračica, a ostali pokrivači, jevanđelje, jedan krst, antimins,
carske dveri, zavese, službenik, svetnjaci - sve je polupano i razbacano po crkvi, ikone
neke koje su visile o zidu i one su polupane, jedino je pošteđen pribor za sv. pričešće na
žrtveniku i ništa drugo. Jedek sa zvona na zvonari skinut je i odnešen "[14] Ako sada
navedemo sličan slučaj iz 20 godina kasnije, videćemo isti zločinački odnos prema
kosovskim Srbima i njihovim svetinjama. Naime, mitrovački paroh Vladimir Popović
izveštava episkopa u Prizrenu 5. jula 1972: "U selu Vinarcu, ataru ove parohije, postoji
crkvica još iz davnina, pre nekoliko stoleća, iz doba patrijarha Čarnojevića Ona je prošla
u skoro istovetnom stanju u vremenu 1915-1918. g. kao i u vremenu 1941-1944. g.
Međutim, februara ove godine našla su se neodgovorna lica (čitaj Arbanasi - A. J.) pa u
nemogućnosti da otvore crkvu, pokvarili su krov na njoj, otvorili je i ubacili dosta
prljavštine (đubreta, izmeta), tako da je nižepotpisani morao da se obrati miliciji za
zaštitu... Vernici (Srbi) su za tim pristupili obnovi crkve, krov prepokrili, okrečili i vrata
još bolje učvrstili. Međutim, juna meseca, ne znamo (tačno) dan, došli su opet nepoznati,
pa su je potpuno ruinirali. Vrata su skinuli i odneli, stolove u crkvi polomili, kandila i
svećnjake uništili, tako da je u crkvi ostao samo goli i isprljani zid. ... Smatram da ovakav
postupak ne liči čak ni na kriminal, već na politički gest radi istrebljenja ove naše
svetinje.". Tako piše srpski paroh mitrovački, dodajući u objašnjenju da se ova crkvica
"nalazi u selu sa življem isključivo muslimanske veroispovesti" (tj. selo je arbanaško), a
srpsko selo Vinarce je nekoliko kilometara dalje.[15]

Četvrt veka golgote Kosovskih Srba (1956-1981)

Hroniku ovih srpskih stradanja na Kosovu svesno delimo na ove periode, a ne kako je
neki, najčešće sami Arbanasi, dele - pre i posle Brionskog plenuma (1966). To zato što su
srpska stradanja na Kosmetu bila ista i pre i posle te političke "promene" u
Komunističkoj partiji Jugoslavije, što pokazuju i već navedeni i još mnogobrojniji
nenavedeni primeri srpskih kosovskih patnji.
U prilog ovakvom tvrđenju navešćemo ovde dva teksta, jedan iz 1951, a drugi iz 1967.
godine. Jedan Srbin Kosovac, Jovan Gligorijević, sudija u penziji, pisao je patrijarhu
srpskom g. Vikentiju 28. juna 1951, povodom rušenja srpske crkve u Đakovici: "Osećam
se prinuđenim da Vašoj Svetosti lično i pismeno, poput naših starih patrijaraha, izložim
pravo stanje stvari kako je u Metohiji, na osnovu mojih zapažanja... U okupacionom
vremenu II svetskog rata svi ovi anacionalni (tj. antisrpski, arbanaški - A. J.) elementi
popalili su domove naših naseljenika, opljačkali ih, opustošili sve što se njihovim
imenom nazvalo, silovali ženski svet, prinudno ih naterali u zbeg. Ujedno nisu ostali
dužni ni prema staromeštanima Srbima, koliko su ih pobili, tukli i opljačkali za vreme
okupacije... Iza oslobođenja 1944. god. mi smo opet svekolike pretrpljene muke, žrtve,
neprijatnosti, trzavice, strah, nevolje u raznim oblicima bacili u zaborav, da bi stvorili
između nas bratstvo jedinstvo, dajući im kao manjinama Kosmeta, čak se može reći,
preterano veliki broj škola, veći i od same Albanije. Međutim, šta se zbiva: dok se mi s
jedne strane pokazujemo prema njima humani, čovečni, u pravom smislu kao ljudi, dotle
s druge strane oni nam potkopavaju jamu u rođenoj našoj državi, rušenjem crkava i
spomenika. U Đakovici imaju muslimani 18 džamija i 12 tekija, katolici 2-3 crkve, a
pravoslavni svega jednu pomenutu malu crkvicu i tu nedovršenu novu crkvu-spomen
kosturnicu... Datu im autonomiju Kosovsko metohijske oblasti uzeli su vrlo pogrešno i
proizvoljno, kao da su država u državi, da im je sve u moći učiniti štogod žele u korist
svojih nacionalnih poslova... Asimilaciju, odrođavanje i iseljavanje oni znaju dobro kako
se vrši."[16]

Podsećamo da je ovo pismo pisano 1951. godine. Arbanasi su kasnije tvrdili da su do

1966. godine bili zlostavljani, a Srbi na Kosmetu povlašćeni. Bio je to propagandni plan
jedne antisrpske politike, smišljene postepeno posle neuspeha balističke pobune posle
oslobođenja. Kako su se pak Srbi na Kosmetu tada osećali, pokazuje drugi tekst: Izveštaj
Upravnog odbora Raško-prizrenske eparhije, iz 1967. godine: "Posle stupanja na snagu
Društvene reforme (posle Brionskog plenuma 1966-A. J.), koja se, po jednodušnoj oceni
(Srba), smatra kao negativna za srpski živalj na Kosmetu, jer će to još više potstaknuti
iseljavanje Srba sa Kosmeta, obzirom da neće moći da odolevaju većem pritisku većine
šiptarskog življa, koji koristi i zloupotrebljava samoupravu. Šiptari i druge nacionalne
manjine na Kosmetu isticali su da su oni gonjeni, a da su Srbi i Crnogorci od
Rankovićevog režima bili favorizovani. Ako bi to bilo tako, mnogi postavljaju pitanje:
zašto su se onda Srbi do sada iseljavali sa Kosmeta? Ako su uživali osobitu zaštitu
Rankovića, što sigurno nije tačno, mnogi se s razlogom pitaju: zar iseljavanje neće biti
veće sada kada Srbi više nemaju tu zaštitu, a Šiptari će je imati, koristeći samoupravu i
većinu svoga življa i verovatno neki, ako ne ovi, istu zloupotrebljavati... Fakat da su se
Srbi i Crnogorci iseljavali sa Kosmeta od samog oslobođenja, a to znači da su uslovi bili
takvi da neko nije mogao pod tim uslovima živeti na Kosmetu zajedno sa Šiptarima, pa je
izlaz nalazio u seobi na teritoriju uže Srbije, i to onda kada je vlast pretežno bila u
rukama boraca, a njih je bilo više Srba i Crnogoraca, kako se onda može pretpostaviti da
seobe neće biti više od sada pa nadalje kada pretežan deo vlasti pripada šiptarskoj većini
na Kosmetu; a da oni mogu vlast bolje da iskoriste za svoju nacionalnu stvar nego što su
je Srbi i Crnogorci koristili, svedoči fakat da je Srba i Crnogoraca sada proporcionalno
manje na Kosmetu nego što ih je bilo 1912. g., posle oslobođenja od Turaka. Iseljavanja
nije bilo u periodu između I i II svetskog rata, već za vreme prošlog rata.
I ovaj tekst je rečit sam po sebi i ne treba mu objašnjenje. Uz njega kao dokumentaciju
možemo navesti brojne ranije izveštaje episkopa raško-prizrenskog o prisilnom
iseljavanju srpskog življa sa Kosmeta. Već smo spominjali da je broj parohija morao biti
postepeno smanjen za jednu trećinu: od predratnih 93, spao je na 67, jer je 26 parohija
moralo biti rasformirano. U izveštaju episkopa prizrenskog g. Pavla od 12. maja 1959.
stoji: "Tokom 1958. g. odigrala su se dva veoma mučna događaja. Naime, u manastiru
Devič Šiptari su odveli devojčicu od 12 godina, Srpkinju, koja je tu gajena od svoje druge
godine, i zahtevali od nje da se uda ili za momčića Šiptara od 12 godina, ili za čoveka od
34 godine, koji već inače ima jednu ženu... Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu
biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa (podvukao
A. J). Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini tri poslednje kuće iz najbližeg sela
Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima. U
tursko vreme bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto toliko Šiptarskih... Sad se sele poslednje
tri kuće (srpske). Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena
posle I svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre
rata nijedne, sada 160 itd."[18]

U izveštaju od 27. aprila 1961. episkop piše: "Stalna nam je nevolja nezadržano
iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode
strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u ovim
krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad svi. Npr. posle moje posete
Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli
razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine (1959), uoči suđenja u Prizrenu jednom
diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove
pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porcelanske slike na pravoslavnim
spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira. Drugi (iseljenici) navode da vlasti
favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, pa se uzajamno pomažu i sve
zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza i to
uvek u zakonskoj formi. U tome (favorizovanju Arbanasa) učestvuju i Srbi članovi
Partije."[19]

U izveštaju od 11. maja 1962: "I ove godine (1961) još intenzivnije je nastavljeno
iseljavanje našeg (srpskog) elementa, kako naseljenika tako i starosedelaca, iz svih
krajeva Eparhije. Iz Gnjilanskog namesništva u toku godine iselilo se preko 200 domova:
samo iz Vrbovačke parohije, koja je inače mala, iselilo se 70 domova. Iz okoline Prištine,
od lanjske godine, takođe se naglo iseljava. U selu Komoranu posle rata bilo je 40 srpskih
domova, sada ih ima 12; Novo Čikatovo 48, sada 22; Donji Zabel 18, sada 4; Veliki
Belaćevac 23, sada svega 3. Iz Tološke parohije iselilo se u toku godine 81 dom. To je
glavna nevolja naša u ovim krajevima."[20]

Izveštaj od 1. aprila 1965: "Osim navedenih teškoća, imamo onu stalnu koju sam u svim
ranijim izveštajima iznosio, a to je neprestano raseljavanje pravoslavnog (srpskog)
elementa sa Kosova i Metohije... (slede podaci). Selo Belo Polje od 42 kuće iseljeno 12,
ostalo 30. (Iseljenja samo posleratna). Selo Glavnik od 43 kuće iseljeno 20, ostalo 23
Selo Batlava od 27 kuća iseljeno 13, ostalo 14. Selo G. Sibovac od 48 kuća iseljeno 25,
ostalo 23 Selo Trnova od 29 kuća iseljeno 23, ostalo 6 Selo Bradaš od 41 kuće iseljeno
40, ostala 1, i tako redom u svih 20 sela parohije Podujevske. . Komentar ovome je
nepotreban."[21]

Da dodamo još i izveštaj od 1. aprila 1966; "Opšte teškoće na koje Crkva u Eparhiji
raško-prizrenskoj (nailazi godinama su iste, no utoliko teže što su, tako reći, prešle u
hronično stanje. Teški problem je raseljavanje našeg elementa, koje se vrši i dalje.
Svakako da tu deluju mnogi uzroci, ali ima nasilja sa strane Šiptara. Letos, vraćajući se iz
jednog manastira kod Prizrena i čekajući autobus, imao sam ovakav razgovor sa jednom
ženom meštankom. Prodali smo kuću i zemlju u planini i spustili se ovde u ravnicu i tu
kupili. Sa jednog parčeta samo dobili smo triput više no gore sa svega (imanja). Takav je
i kolomboć (kukuruz). Ali ne možemo ovde ostati. - Zašto? - Noću nam Šiptari uteruju
stoku u usev i otvoreno prete Selite se, ovo nije Srbija Siledžije neke, reći će se. No kad
sam posle bio na sasvim drugom kraju Eparhije, kod Kosovske Mitrovice, izneli su mi,
od reči do reči, potpuno iste nevolje. Vidi se jedna organizovana hajka, kojoj ovako
proređeni teško odolevamo."[22]

Osim ovih izveštaja u Arhivi eparhije u Prizrenu postoje brojni izveštaji sveštenika sa
terena o prisilnom iseljavanju srpskog življa i o broju iseljenih pod pritiscima. Iz njih se
vidi da je oko godine 1968. zaista došlo do većeg porasta iseljavanja Srba. Ali, iz njih se
vidi i nešto drugo - a što poslednjih godina iznose skoro svi Srbi Kosovci da je tada bio
prisutan strah od posledica ako se iznese puna i neskrivena istina o razlozima prisilnog
iseljavanja jer, ne treba smetnuti s uma da je zvanična jugoslovenska politika, čak i posle
arbanaške pobune 1968. godine, dok je Josip Broz Tito bio živ, svesno prikrivala srpsku
tragediju na Kosovu i Metohiji (naziv Metohija u međuvremenu je zvanično ukinut 1968.
g. od vlasti, jer je jasno svedočio da je to vekovni srpski i pravoslavni kraj oko
manastira). Mnogi su ljudi tada i sa položaja odleteli, i sa Kosova se iselili, čim su samo
progovorili o srpskom stradanju od Arbanasa na Kosmetu. Primera radi, eno šta piše
arhijerejski namesnik iz Gnjilana: "Prednji izveštaji paroha su vrlo šturi i ne iznose puno
činjenično stanje iz opreznosti da sebe ne bi doveli u nepoželjni položaj, jer im njihovu
tvrdnju o činjeničnom stanju ne bi potvrdili oni kojima je to poznato, iz straha od
posledica, radi čega i izbegavaju (Srbi parohijani - A. J.) da daju ma kakve podatke. To se
očito vidi iz izveštaja sveštenika Petra Popovića i Mihaila Radojevića. ... Šiptarska
omladina od predškolske dece do učenika više gimnazije, učiteljske i ekonomske škole u
gradu (Gnjilanu) na najgrublje načine ponižavaju, psuju i vređaju sveštenstvo, a često
**** se bacaju za njima i kamenjem i pljuju na njega... Narodna poslovica kaže što očevi
govore na ognjištu, deca iznose na ulicu. Zbog takvih postupaka vrlo je otežan položaj i
opstanak sveštenstva, naročito mlađih sveštenika. Dostavljajući prednji izveštaj, želim da
napomenem: da bi se konkretniji podatci o iseljavanju pravoslavnog (srpskog) naroda sa
Kosova dobili kada bi sami iseljenici u Srbiji dali svoje izjave i izneli razloge svog
iseljenja. To bi bilo najverodostojnija slika o njihovom iseljenju."[23]

Potvrdu o iznesenome zaista su dali, ali dosta kasnije, iskazi iseljenih pod raznim
pritiscima kosovsko-metohijskih Srba davani u tzv. užoj Srbiji, o čemu je poslednjih
godina štampa dosta pisala. Podsećamo na već navedeno svedočenje Miloša Savićevića,
kao i na izjavu Radoša Nedića iz lapskog sreza, sela Donje Ljupče kod Podujeva, koji je
24. 4. 1987. opisao "iseljavanje i tragediju 11 porodica Nešića iz sela Donje Ljupče",
takođe i svedočenje Vuksana Pantelića.[24] Najkraće je o iseljavanju izrekao je istinu te
iste kosovske noći Ljubomir Vujović: "Preko 40 godina traje proces iseljavanja Srba i
Crnogoraca sa Kosova, a pospešuju ga albanski nacionalisti i separatisti; verovatno imaju
svoj plan rada i delovanja. Iseljavanje traje nekada bržim a nekada sporijim intenzitetom.
Skoro pola naselja na Kosovu su etnički čista, što ide u prilog ostvarenju cilja albanskih
separatista... Težak je manjinski osećaj, osećaj nesigurnosti. Samo onaj ko je osetio šta je
seoba, može u punom smislu reči da shvati koliko je ta reč opora i gorka."[25]

Ili jedan drugi rezime uzroka iseljavanja Srba pod raznim pritiscima, koji je dao sveštenik
iz Kosovske Vitine Ljubiša Miljković, u svom izveštaju arhijerejskom namesniku u
Gnjilanu: "Iseljeni Srbi izjavljuju da nisu imali slobodu, da su ugnjetavani od strane
Šiptara. Iseljeni iz Vrbovačke parohije izjavljuju da su im Šiptari mnogo dosađivali,
nasilno su ulazili sa stokom u njihova imanja, njive, livade i bašte, izazivali ih na svađu,
ulazili im u kuće, kod žena (= silovanje). U grobljima su lomili krstove, i to u selima:
Belekaru, Drobešu, Grmovu, Vitini, Devaju, Gušici, Trpezi i drugim. Bilo je i ubijenih, i
pred sudom slabo su zaštićeni. U manastiru Binču sestrinstvo (monahinje) često je
potresano i napadano od Šiptara: jedna je sestra udarena drvetom po glavi, a druga je
napadnuta nožem. Stalno komšije Šiptari navaljuju sa stokom do samog manastira,
bacaju kamenje na manastirske njive, i na sami manastir Sv. Arhangela Gavrila u
Buzoviku, i dobacuju sestrama: Idite odavde, ovo nije vaše, ovo nije Srbija. Vaše je mesto
u Srbiji, itd."[26.]

Navešćemo ukratko još vrlo karakterističan mada nepotpun izveštaj paroha iz Podujeva
Živojina Trajkovića (od 8. juna 1969), za posleratni period do 1968. godine, za sela oko
Podujeva, gde se pregledno vidi da je iz tih sela iseljeno 663 srpska doma, a kao pravi
razlozi iseljavanja mogu biti uzeti ostali tu dati podaci, naime: 350 fizičkih napada
Arbanasa na Srbe, 21 silovanje Srpkinja, 430 krađa pričinjenih Srbima, i 2 ubijena
Srbina.[27] Tako isto rečit je i izveštaj paroha iz Babinog Mosta na samom polju Kosovu
(od 7. juna 1969): "Parohija Babinomoška, od 1945. godine do danas, izgubila je svoja tri
starosedelačka sela, i to: Bivoljak sa 9 kuća, Drenovac sa 11 kuća i Amediju sa 4 doma,
dok crnogorsko naseljeničko selo Breznica od 55 domova, ostaće samo u sećanju kod
mlađih pravoslavaca (Srba). Grobovi su im zarasli, a spomenici polomljeni i uništeni
pored naseljenih šiptarskih kuća. Breznice divnog planinskog sela nema više. U svim
ostalim selima oseća se pritisak Šiptara na srpski živalj. Usled toga pritiska dolazi do
pomaganja Srba u većim srpskim selima, mahom idu u Srbiju na preseljavanje. Životni
standard njih ne veseli (tj. nije ekonomsko stanje u pitanju - A. J.) u odnosu na šiptarsku
dominaciju na svakom koraku. Srpski narod je tužan i brižan u ovoj parohiji. Srpsko
bratstvo svakim danom sve je manje, a prekriva ga šiptarsko razmnožavanje rapidno.
Svaki Srbin u ovoj parohiji gleda kako da se iseli sa Kosova, ili kako da osigura miran
garantovan život. Srbin živi u neizvesnosti danas za sutra."[28]

Od ovog tužnog iseljavanja srpskog življa sa Kosova i Metohije pod raznoraznim

arbanaškim pritiscima, ima i još potresnijih i tragičnijih, i to iz godine u godinu u ovom
periodu, naročito posle demonstracija, u stvari pobune 1968. godine. Od tada pa nadalje
udvostručeni su i uvišestručeni napadi na crkve i manastire, na groblja i spomenike, na
samo srpsko nacionalno, duhovno i kulturno biće na Kosovu. Pojedine od tih tzv.
"ekscesa", a u stvari pravih varvarskih zuluma i zlodela, koje je zabeležila Raško-
prizrenska eparhija, objavili smo u monografiji Zadužbine Kosova, a ovde ćemo samo
podsetiti na neke od najgrubljih nasrtaja na Srpsku crkvu, srpski narod i njegove svetinje
i spomenike vekovnog prisustva na Kosovu. Najviše su stradavali manastiri Devič,
Gorioč, Sveta Trojica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani, a zatim mnogobrojne seoske
crkve i srpska groblja, na kojima su pojedini Arbanasi varvarski lomili krstove i rušili
spomenike, pogađajući tako srpskog čoveka u najtananiji nerv srca i najbolniju nit duše.
Ne treba zaobići i ne spomenuti mnogobrojne šiptarske skoro životinjske nasrtaje da
siluju žene Srpkinje, a u poslednjim decenijama napadaju posebno devojčice i starice, pa
čak i monahinje.

Dana 3. aprila 1968. pisao je dečanski iguman Makarije srpskom Patrijarhu g. Germanu:
"Šiptari opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u težoj situaciji
negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada
kao da je sve otišlo u nepovrat. Pojave nasilja, krađe usred bela dana, vređanja i pretnje
svakodnevna su pojava. Vi svakako i od drugih čujete šta se sve radi na Kosmetu sa
Srbima. ... Pre mesec dana Šiptari iz Dečana teško su pretukli šumara Milivoja
Lanićevića, samo zato što je protiv nekih podneo prijave o krađi šume. U isto vreme
jedan Šiptar kondukter izbo je nožem na sedam mesta jednog Srbina šofera, samo zato
što nije hteo da vozi prepun autobus po zapovesti Šiptara. Nedavno je u Labljanima na
Kosovu u srpskom selu proslavljen jubilej o Skenderbegu. Jedan Srbin upitao je zašto se
to proslavlja u srpskom selu, a sada isti Srbin leži u agoniji u prištinskoj bolnici. Pre
nedelju dana Šiptar iz Ratiša (Dečanska parohija) isterao je iz kuće i sa imanja Stanicu
Pešić. Ona se žali svemogućim vlastima ovde, i sve je bez uspeha. Porodicama iz
Dečana: Zariji Pavloviću, Stevanović Mirku, Miloradu Joksimoviću, Nikčević Blagoti,
Miloradu Bašiću, Pavlu Bašiću i porodici Avramovića iz Drenoca oduzeše samovoljno
zemlju i šumu. Tako ovi ljudi nemaju kome da se žale, niti ovde kakva žalba
pomaže."[29]

Igumanija Paraskeva iz manastira Deviča pisala je žalbu Patrijarhu, ali i Izvršnom veću
pokrajine: "Dana 28. maja 1968. g. podneli smo prijavu i molbu Opštinskom komitetu i
Narodnoj miliciji u Srbici protiv sinova Osmana i Azema Deljevića iz Rezala, koji su
napali starešinu manastira Deviča igumaniju Paraskevu, udarali je štapom po glavi, zatim
upali u manastirske sobe. ... Dana 13. juna napao me je isti sin Osmana i Azema
Deljevića i zgrabio me za ruku i zavrnuo, skoro da mi je slomi... Dana 14. juna 1968. g.
oko 9 sati ujutro došao je jedan u sam Devič i skrenuo mi pažnju da ne idem dole (na
manastirsko imanje), jer me iz Rezala čekaju da me ubiju. Ja ne znam šta da radim i
kome da se žalim, jer je ovo neizdržljivo. Mi same ženske ne smemo da siđemo na svoje
imanje, jer nam oni večito prete, i kažu nam: Nemate vi tu šta da tražite! Stoku puštaju
slobodno u naše kukuruze, u bašte i livade. Šta mi da radimo, kad oni dođu i za nekoliko
sati svu našu muku unište? Mi ih lepo molimo, ali molbe ne vrede, oni prete, i na sestre
bacaju kamenje... Žalimo se, pa ništa, oni sve drskiji i slobodniji."[30]

Kao primer raznovrsnih arbanaških pritisaka i zlodela činjenih Srbima, navešćemo samo
jednu žalbu episkopa prizrenskog Pavla upućenu Verskoj komisiji AP Kosova: "Ne
jednom smo se do sada obraćali Vama za zaštitu zakonitosti za Pravoslavnu crkvu i njene
vernike i imovinu... (zatim navodi slučajeve obijanja crkava u selima Vinarcu i Dobračinu
i u Prizrenu - A. J.) ... U groblju sela Šipolja kod Kosovske Mitrovice, tokom leta ove
1972. g. mladići albanske narodnosti, pevajući uvredljive pesme protiv Srba, porušili su
15 nadgrobnih spomenika. Slično rušenje spomenika desilo se nedavno i u selu Srbovcu
kod Kos. Mitrovice, gde je porušeno 8 spomenika. Tako je i na groblju u Orahovcu, gde
su polomljeni ne samo drveni nadgrobni krstovi, nego i 7 spomenika od mermera, 2 od
cementa i 14 kamenih krstova. U selu Opteruši kod Orahovca, polomljena su 3
nadgrobna kamena krsta i svi drveni krstovi sem tri. U selu Retimlju kod Orahovca
polomljeni su na groblju ovi drveni krstovi i na grobovima je vršena velika nužda."[31]

Poluporušena (od Šiptara tokom rata) crkva u Bistražinu kod Đakovice

Ako ovome dodamo da su u ovom periodu rušena i oskrnavljena groblja i cinično

povređivani srpski grobovi u selima Buzovik, Petrič, Velika Hoča, Žegra, Robovac,
Smoluša, Straša, Koriša, kao i to da su crkve srpske provaljivane, pljačkane i skrnavljene
u: Gornjem i Donjem Nerodimlju, Babljaku, Štimlju, Dobrčanu, Prizrenu (Sv. Nikola),
Donjoj Gušterici, Vrbovcu, Žitinju, Cernici, Kosovskoj Kamenici, Donjem Drenovcu,
Straži, Dobrotinu, manastiru Sokolici i drugim srpskim naseljima, onda postaje jasno
kako su se Srbi tada osećali, posle takvih varvarskih bestijanja i iživljavanja arbanaških
siledžija i zulumćara nad srpskim življem i njegovim svetinjama.
Porušeno i spaljeno srpsko groblje (Begov Lukavac kod Istoka)

A šta je u to vreme doživljavala od arbanaških nasilnika jedna obična srpska porodica,

neka posluži kao primer svedočenje Krunoslava Jošanovića i njegove majke Dace iz sela
Orlane kod Podujeva Neposredno iza rata u mome selu je bilo 100 srpskih kuća, danas ih
ima samo desetak. Zašto su otišli? Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Najveći broj mojih
seljana je otišao zbog direktnih pritisaka. Nije se to moglo izdržati.

Mi smo dugo godina bili bez ikakve zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome
imanju ako su ga svakodnevno potkradali, ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na
obraz žena i devojaka? Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica,
Nedrgovac, Sekirača, Brvenik... Sve te nevolje o kojima pričam nisu zaobišle ni moju
kuću i familiju. Nasrtali su mi noževima na decu, tukli mi majku. I da slučajno nisam
naišao, ko zna da li bi ona i preživela. Oborili su je, pa sve nogama (gazili), a ona stara i
bespomoćna. ... 'Takve batine nisam doživela ni za vreme okupacije', veli majka Daca. A
verujte mi, hlebom sam ih hranila, vodom pojila, svakojako pomagala. ... "[32]

Ovakvih i sličnih potresnih kazivanja o patnjama pojedinačnim i grupnim stradalnim

sudbinama srpskog življa na Kosovu i Metohiji ima toliko da bi to iziskivalo čitave
tomove. Da potsetimo samo na neka stradanja Srba: I u tim godinama su mnogim
srpskim porodicama oduzeta imanja, bilo smišljenom eksproprijacijom za neka državna
dobra (poljoprivredne kombinate, kao napr. Erenik kod Đakovice ili onaj kod Peći), bilo
otmicom samih vlasti u korist albanskih emigranata, kao što je bilo napr. u Dečanima
(1972. i 3. godine), bilo pak uzurpacijom ili otmicom od strane pojedinih šiptarskih
porodica, kao što je bilo 1968. g. u selu Dolac kod Kline, kad su Šiptari (rimokatolici) iz
porodice Tomaj i Bunaj ubili Božidara Bacića na njegovoj njivi motikama, a ranili mu
braću Bogosava i Bogdana, i onda preoteli njihovu njivu. Ovakvih šiptarskih napada i čak
ubistava Srba na imanjima bilo je u ovo vreme više, jer pravni organi i sudovi na Kosovu
nisu pravilno funkcionisali.

Za ovaj period stradanja Srba na Kosmetu, kada nisu mogli ni da se žale, ili je žaljenje
bilo bezuspešno, ili čak sa lošim posledicama po žalioce, možda najbolje odgovara reč
jedne stare Srpkinje iz Peći, koja je na pitanje jednog našeg sveštenika iz Beograda:
"Kako živite?" - odgovorila: "Gore visoko, dole tvrdo, pa ćutimo i trpimo."

Najnovija stradanja (1981-1988)

Posvudno i posvednevno stradanje srpskog življa na Kosovu i u Metohiji teklo je tako

četvrt veka, u gluši i ropcu, bez prava protesta i bez odgovora na sudske žalbe, a
posledica toga bila je neprekinuta rska iseljavanja pod pritiskom. Međutim, s proleća
1981. godine desio se najednom događaj koji je mnogima na Kosovu i van njega,
naročito u Srbiji, otvorio oči. Istina, i o tome se prvih meseci nije smelo ni pričati javno, a
kamoli pisati, sve je zataškavano i skrivano kao "državna tajna", mada je ta tajna već u
čitavom svetu bila javna. Reč je o poznatoj arbanaškoj separatističkoj agresiji u martu i
aprilu 1981. godine (koja je zamagljivana političkom terminologijom: "demonstracije",
"kontrarevolucija" i slično). Od ove pobune 1981, koja je novembra 1988. i februara
marta 1989. imala svoju reprizu, nad kosovsko- metohijskim Srbima počeo je javno da se
sprovodi genocid biološki, ekonomski i kulturni. O tome je sasvim tačno nedavno rekao
prof. dr Dragoje Žarković: "Danas smo svedoci genocida koji se godinama sprovodi nad
srpskim i crnogorskim narodom na Kosovu, koji Jugoslovenska vlast gotovo mirno
posmatra, očekujući da će se taj problem konačno rešiti kad Kosovo postane etnički čisto,
tj. postane samo albansko, bez Srba."[33]

Prvi javno učinjeni zločin arbanaške separatističke agresije 1981. protiv svega srpskog na
Kosovu i Metohiji bilo je podmetanje požara pod veliki konak manastira Pećke
patrijaršije, pred zoru 16. marta, tj. u noći Nedelje pravoslavlja. U konaku je mirno
spavalo 30 monahinja, sa još nekoliko gostiju, i 3 sveštenomonaha. Požar je podmetnut
na tri mesta u potkrovlju, na rastojanju od po desetak metara (konak je dug 60 metara) i
srećom da ga je primetio jedan stariji Srbin Kosovac, koji je bio te noći gost u manastiru,
a odmah za njim vatru je primetila i igumanija manastira Deviča Paraskeva, takođe gost
te noći u Pećkoj patrijaršiji. Sestre monahinje jedva su uspele da spasu starog jeromonaha
Dionisija i stare rukopisne knjige i nešto ikona, a sve ostalo u konaku, sa kapelom,
patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacinima izgorelo je
potpuno, jer vatrogasne službe iz Peći skoro da su sabotirale gašenje požara (dolazile su
prazne cisterne), te je požar utihnuo tek uveče kad je konak izgoreo. Posle toga, počele su
"političke izjave": da je za požar "kriva električna instalacija" (a struju su prekinuli tek
vatrogasci), pa onda "dimnjak na konaku" itd, a u stvari skrivalo se svesno da je to bilo
zlodelo, jedno od prvih u nizu tada izvršenih sabotaža, rušilačkih napada i terorističkih
akata opšte separatističke pobune Arbanasa (počev od 11. marta 1981. u studentskoj
menzi u Prištini, pa dalje 26. marta, i naročito prva tri dana aprila, kada su u skoro svim
naseljima i gradovima na Kosovu buknule separatističke mase, u kojima je bilo na
desetine mrtvih, a i nekoliko nevinih Srba palo je kao žrtva razjarene rulje). Cilj ove
agresije bio je odmah jasan: nasilno otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i
pripojenje Albaniji. Nešto kasnije, to je zamenjeno veštom parolom "Kosovo republika",
naravno sa istim ciljem - da se ta republika zatim otcepi i pripoji Albaniji. Jednom rečju,
u događajima na Kosovu s proleća 1981. vaskrsavala je ideja iz doba okupacije, o
"Velikoj Albaniji", koju je trebalo ostvariti "milom ili silom", kako su i uzvikivali
demonstranti u Prištini, Uroševcu, Đakovici, Podujevu i drugde.

Spaljeni konak Pećke Patrijašije (16. marta 1981.)

Posle vojnog ugušenja ove arbanaške agresije, Srbima na Kosovu bilo je još teže. Teže im
je bilo zatim i sledećih godina, koliko zbog pritisaka, sada sve otvorenije drskih i
agresivnijih, toliko i zbog jasnog sagledavanja nehtenja i neefikasnosti političke vlasti
Jugoslavije da na Kosovu uspostavi pre svega istinu, slobodu i jednako pravo za sve, a
pre svega za potlačene Srbe i ostali nealbanski živalj. Vrlo je karakteristično bilo da, osim
grupe uglavnom mladih Arbanasa, niko iz organa vlasti, a ona je bila sasvim u rukama
Arbanasa, nije tada odgovarao zbog neuspeha višegodišnje komunističke politike na
Kosovu, zbog tolikog kršenja osnovnih ljudskih i ustavnih prava Srba i Crnogoraca na
Kosovu, zbog zavera i u samim organima vlasti protiv ustavnog poretka u zemlji, zbog
ukidanja slobode i pravne jednakosti za Srbe i ostali slovenski živalj na Kosovu Partijski
je samo kažnjeno nekoliko lica, smenjeno je sa radnih mesta nekolicina i - ubrzo je izlaz
nađen u poznatoj jugoslovenskoj "uravnilovki": da Je opasan i albanski nacionalizam, ali
da je isto tako opasan i srpski nacionalizam (iako su Srbi na Kosovu od 25% sada spali na
jedva 12%, dakle postali su manjina u svojoj sopstvenoj otadžbini).
Iz ovog perioda, u kojem je tek u ovoj (1989) godini počelo donekle menjanje nekih
tokova i zbivanja na Kosovu, toliko je primera stradanja srpskog življa i njegovih svetinja
da, kada je najzad i štampa osvojila sebi pravo da slobodno piše o pravom stanju na
Kosovu i uopšte u Jugoslaviji, zaista nema dana a da u štampi ne osvane vest o jednom ili
čak desetini zlodela, nasilja, silovanja, paljevina, fizičkih nasrtaja, maltretiranja i
raznovrsnih javnih i psiholoških pritisaka na Srbe širom Kosova i čak preko njegovih
granica. (Tako je književnik iz Prištine, Petar Sarić, u otvorenom pismu Azemu Vlasiju,
3. septembra 1987, samo u jednom danu nabrojao deset u štampi objavljenih arbanaških
nasilja nad Srbima na Kosovu).*

[NAPOMENA: U nastavku ove knjige čitalac će naći detaljniju, skoro svakodnevnu

hroniku stradanja Kosovo-metohijskih Srba, koja obuhvata period od 1988 do Vidovdana
1990 godine.]

Oskrnavljen grob Sime Igumanova u manastiru Sv. Marka u Koriši, a na zidu crkve
ispisane reči "Umri(te) popovi".

Naravno, opet su bile na udaru prvo srpske crkve i manastiri, sveštenici i monahinje. U
sledećim godinama, posle 1981, provaljivane su, pljačkane, skrnavljene i narušavane
mnoge crkve i manastiri, a posebno srpska narodnocrkvena groblja Ako izostavimo
manastir Svetog Marka u Koriši kod Prizrena, koji nije propustio godinu bez arbanaških
rušilačkih napada, skrnavljenja i oštećenja, i takođe manastire Devič i Svetu Trojicu, koji
takođe nisu ni jedne godine prolazili bez fizičkih napada na monahinje, bez zuluma i
poljskih šteta, pa čak i paljevina (Devič je u 1982-1984. imao tri velike podmetnute
paljevine stočne hrane oko štale i vinograda iznad crkve), onda bismo mogli nabrojati
nekoliko desetina obijenih, opljačkanih i oštećenih crkava po selima, do stotine
oskrnavljenih grobalja sa porušenim spomenicima i polomljenim krstačama, i to ponekad
u čitavim talasima, jer je očigledno reč o organizovanim i dirigovanim šiptarskim
pritiscima na srpski živalj da se konačno iseli sa Kosova. Napadnute su bezbrojno i
srpske kuće i imovina, kao i ljudi, žene i deca.

Pomenućemo ovde provalu, skrnavljenje i oštećenje fresaka u istorijskoj srpskoj crkvi

Samodreži na Kosovu (1981), pa zatim isto zlodelo u crkvi u Donjem Nerodimlju (1982),
pa u Štimlju (1983), pa u Dolcu kod Kline (1984), pa u Đakovici i Kosovskoj Kamenici
(1985), pa u selu Perkovcu i Boljetinu i u Mitrovici (1986), pa u manastiru Sokolici
(1986), pa zagađivanje i skrnavljenje ljudskim izmetom ulaznih vrata Saborne crkve u
Prizrenu (sedište episkopa), pa napad na sveštenika i crkvu u samoj Prištini (1987. i
1988) i tako redom. Da to nije samo niz "ekscesa" činjenih od "neodgovornih" ili
"nenormalnih" lica arbanaške narodnosti, kako se, na žalost, često izjavljuje u "zvaničnim
saopštenjima" organa vlasti na Kosovu, ili čak i u sudskim presudama, nego da je to deo
šireg dobro smišljenog plana protiv Srba na Kosovu, s ciljem njihovog iskorenjivanja i
likvidiranja svakog istorijskog traga, može se videti iz jednog na izgled kurioziteta, ali
vrlo karakterističnog za položaj Srba na Kosovu ovih godina. Reč je, naime, o svesnom,
državnom prepamljivanju srpskih crkava i manastira na Kosovu, o čemu ćemo navesti
samo jedan dokumenat.

U aktu br. 307, od 3. aprila 1987. episkop prizrenski Pavle piše Verskoj komisiji SAP
Kosova, i navodi da je u selu Mušutištu kod Suve Reke, skoro slučajno otkrio da je u
katastarskim knjigama jedna crkva upisana kao "džamija". Zatim je isto to otkrio i za
crkvu u selu Dvorane, pa i za crkvu u Suvoj Reci, i dalje redom: u selu Rečane, selu
Popovljane i još nekim selima istoga kraja. Isto to je otkrio i za pećki kraj, gde su u
katastru kao "džamije" upisane crkve u selima: Vitomirici, Sigi i Goraždevcu. Kao
"džamija" upisana je čak i crkva manastira Svete Trojice kod Mušutišta, a kasnije je
otkriveno, i onda brzo ispravljeno, da su kao "džamije" upisivani i drugi veći kosovsko
metohijski srpski manastiri. Neke, pak, crkve upisivane su u katastar samo kao "zgrade",
a crkvena imanja kao "vakuf", tj. kao svojina muslimanske zajednice.[34]

Srpska pravoslavna groblja za ovo vreme rušena su, skrnavljena i razarana, nekad čak i
paljena ili preoravana, u selima: Šipolje i Mučivorce kod Mitrovice, Dvorane kod
Mušutišta, Toponica i Robovac i Rogačica kod Kos. Kamenice, Petrovce kod Gnjilana,
Smoluša kod Lipljana, a takođe i u drugim srpskim naseljima. Često se dešavalo da su
povređivani sveži srpski grobovi, i to ponekad baš uoči Zadušnica, da bi Srbima, koji
sutradan dođu na grobove svojih pokojnika, bol i žalost bili veći i perspektiva za
opstanak na Kosovu bezizlaznija. Najčešće se počinioci ovakvih zlodela ne pronađu, ili
se doture maloletnici kao izvršioci, ili osobe "neuračunljive" i "nenormalne", tj. proglase
ih za takve sami arbanaški organi vlasti. Ipak, najjeziviji primer nanošenja ovakve vrste
patnje i stradanja Srbima na Kosovu svakako je onaj koji se nedavno desio u selu Grace.
Tamo su na Krstovdan, 27. septembra 1988, na dečijem seoskom groblju, petorica mladih
Arbanasa suseda, raskopali dečji grob nedavno umrlih novorođenčadi blizanaca, sinova
Radojka i Dragice Petrović iz sela Grace kod Prilužja, i jedno detinje telo raskomadali i
razbacali po okolnom džbunju, a ono drugo onako u kovčežiću poluzakopali. Iako su
počinioci uskoro otkriveni, i njihovi roditelji kažnjeni, u srpskom narodu ovoga kraja, ali
i čitavog Kosova, ostala je gorčina i bol kakav se ne da izraziti i opisati. Istina, tada je,
mada to biva vrlo retko, progovorio ljudski i jedan Arbanas, novinar Maksut Šehu iz
Prištine, napisavši tim povodom da "velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama".[35]

Među zlodela i zločine nad srpskim življem ovoga perioda treba spomenuti i javnosti već
poznato mučko ubistvo mladoga Danila Milinčića pred njegovom kućom u selu
Samodreži, 2. juna 1982. godine, kada su četvorica Arbanasa držala Danila, a albanski
emigrant Ferat Mujo pucao mu iz pištolja u srce, na oči majke Danice koja je svojim
telom pokušala da zaštiti život svog nevinog sina.[36]

Sudbina ubijenog Danila Milinčića i zatim čitave njegove porodice samo je simbolička
pojava za sudbinu čitavog srpskog življa na Kosovu. Bilo je još i drugih ubistava, za ovih
nekoliko poslednjih godina, kao što je ubistvo oca porodice Šarića, u selu Meće kod
Đakovice, ubijenog od familije Krasnići (arbanaških katolika, koji mu otimaju imanje),
pred svojom kućom, 3. jula 1983, posle čega je nastavljeno sa progonom njegovih sinova
i porodice, s ciljem da se isele sa svog imanja i iz Metohije. Godine 1981, drugog aprila,
po povratku sa demonstracija u Prištini, arbanaška masa ubila je jednog Srbina mladića
na izlazu iz Vučitrna, ali je to ubistvo čuvano kao "državna tajna" i nije dosad
objavljivano. U Novom selu kod Vitine poznati balista Hisen Trpeza ranio je teško jednog
srpskog mladića (1986), koji je jedva ostao živ, a jedan drugi srpski mladić, Miloš
Košutić iz sela Sazlije kod Uroševca, pretučen je od 6 Arbanasa lopatama, tako da je
posle nekoliko dana umro od povreda (1983). Mladiću Slaviši Tomiću, studentu iz
Prizrena, nasred ulice zario je nož u rebra Šukri Gaši i zatim pobegao (juna 1988), a u
srpskom selu Prekalu kod Istoka (od septembra 1988) žene i deca s puškama čuvaju
danonoćnu stražu zbog nasrtaja arbanaških aga i begova iz dečanske opštine, o čemu je
štampa opširno pisala.
Mesto ubistva Danila Milančića u Samodreži (2. juna 1982.)

Kuća porodice ubijenog Šarića u selu Meće kod Đakovice (3. 7. 1983)

Noćne straže drže Srbi, seljaci i u mnogim drugim srpskim selima po Kosovu i Metohiji,
zbog šiptarskih nasilja i zuluma. Ipak, izgleda da je od svih najkarakterističnija za
stradanje kosovskih Srba u ovim godinama nečuvena u istoriji tragedija Đorđa
Martinovića iz Gnjilana Njega su trojica nepoznatih napadača, maskiranih i sa
morfijumom, napali na njegovoj njivi 1. maja 1985. i zločinački ga bukvalno nabili na
flašu (i to dancetom nagore, jer su u grlić stavili drvo i ugurali mu u debelo crevo) Prvo
saopštenje vlasti iz Gnjilana bilo je da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja,
što su kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista Ali, odmah zatim je stupila u
dejstvo politička mašinerija, u koju su umešani i viši funkcioneri jugoslovenskih vlasti, te
je ona iskonstruisala drugo saopštenje, čak i "izjavu" samog Martinovića i "lekarski"
nalaz "eksperata" - da je reč o "samopovređivanju". [37] Tim povodom nekoliko srpskih
intelektualaca i novinara pisali su našoj i svetskoj javnosti protest, naslovljen "Istina
nabijena na kolac". Martinovićev slučaj samo je pokazatelj kako je stradanje srpskog
naroda na Kosovu, u jugoslovenskim zvaničnim krugovima pa time delom i u svetskoj
javnosti, moralno diskreditovano i iskrivljeno prikazano i tumačeno To je već samo po
sebi udvostručenje tih stradanja

Đorđe Martinović (snimak posle stradanja)

Bilo bi nemoguće ovde pobrojati sve nebrojene slučajeve brutalnog i životinjskog

silovanja srpskih žena, devojčica, starica i monahinja od obesnih Arbanasa Tih silovanja
je poslednjih desetak godina bivalo i biva sve više i učestalije na tragičnom Kosovu. O
tim drastičnim slučajevima varvarskog ponižavanja srpskih majki i devojaka pisala je u
novije vreme sve češće i opširnije štampa, kao što su bila silovanja devetogodišnje
devojčice u selu Žitinja kod Vitine (1983), pa starice monahinje Ane (72 godine) u
manastiru Gorioču kod Istoka, pa 12-godišnje devojčice (avgusta 1984) u Ljubeniću kod
Peći, pa opet starije žene (54 godine) u Belom Polju kod Peći, pa jedne posetiteljke
manastira Svete Trojice kod Mušutišta, pa opet starije žene (57 godina) u Starom Selu
kod Uroševca (1984), pa Beograđanke N. K., majke jednog deteta, koju je silovalo
nekoliko Arbanasa u kosovskoj Mitrovici (jula 1986) i mnogi drugi slučajevi širom
Kosova Pokušaji pak silovanja još su brojniji, a među njih spada i nedavni nasrtaj radi
silovanja na gračaničku igumaniju Tatijanu (na Vel. gospojinu, 28. avgusta 1988), i to je
učinio jedan milicajac Arbanas. Na opštu žalost kosovskih Srba, u nasiljima nad
nedužnim srpskim življenjem neretko učestvuju i same vlasti i sami organi bezbednosti sa
Kosova.[38]
Mića Popović: "1. maj 1985." (slika stradanja Đorđa Martinovića)

Zbog svih ovih nasilja, činjenih im od Arbanasa na Kosovu, Srpski narod se počeo
okupljati u 1988. godini na protestne skupove, na Kosovu i po široj Srbiji, eda bi javno
digao glas očaja zbog sopstvene obespravljenosti, neslobode i beznađa. To je donekle
ohrabrilo Srpski narod po Kosovu, pogotovu što su ti skupovi pravednog protesta i
solidarnosti sa nevino proganjanima dobili široku podršku u Srbiji i Crnoj Godi. Ali, to je
istovremeno izazvalo i veći antisrpski bes mnogih siledžija arbanaške nacionalnosti na
Kosovu koji su, novembra 1988. i februara i marta 1989. godine, krenuli u masovne
antisrpske agresivne pokrete, pa i oružane napade. Zbog toga je na Kosovu bilo zavedeno
vanredno stanje, dakle nešto slično kao odmah posle završetka II svetskog rata. Nije li to
samo dokaz, ako ničega drugoga, a ono kraha jedne politike, jednog sistema i režima
komunističke ideologije, koja je mislila i radila na tome da na antisrpskoj politici o
Kosovu i Metohiji gradi budućnost Jugoslavije i njenih naroda.

Valjda će ovo najnovije stradanje Srpskog Kosovskog naroda konačno otvoriti oči svima
u ovoj zemlji, ako nam je stalo do zajedničke budućnosti i naročito do budućnosti naše
dece.
Oštećena od Šiptara freska (XIV vek) jednog Svetitelja u Sv. Petru Koriškom kod
Prizrena

Srbi iz Batusa, Kline i Kosova Polja krenuli na kolektivno iseljavanje zbog šiptarsko-
komunističkih nasilja i nepravdi (20. juna 1986).

FUSNOTE:

[1] Objavljeno u knjizi jeromonaha A. Jevtića, Od Kosova do Jadovna, 7. dopunjeno

izdanje, Beograd 1987, 104-182.

[2] Isto, 105-107

[3] Arhiv Sv. Sinoda, br. 2099/1941.

[4] Izjava data 11. aprila 1944. u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu; Arhiv Sv. Sinoda
za 1941-45.

[5] Svi dokumenti sa imenima u Arhivu Sv Sinoda za 1941-45

[6] Borba, Noć oporih reči, maj 1987. Stenografske beleške sa zbora u Kosovu Polju u
noći između 24 i 25 aprila 1987, objavljeno kao specijalno izdanje.
[7] Jevrem Damnjanović, Kosovska Golgota, Intervju, specijalno izdanje, 22. oktobar
1988, 51-53.

[8] Delimično objavljeno u monografiji Zadužbine Kosova, Prizren-Beograd 1987, 793-

800.

[9] Zadužbine Kosova, 802.

[10] Isto, 796.

[11] Isto, 387-547 (Milan Ivanović: Crkveni spomenici XII-XX aeka). - U čitavoj
Jugoslaviji je od rata do početka 1990. godine podignuto oko 1.200 džamija, a
pravoslavnih srpskih hramova svega oko 350, iako je pravoslavnih Srba 3-4 **** više
nego muslimana.

[12] Jedinstvo, 3. april 1989. (Vidi i Dodatak na kraju knjige).

[13] Izveštaj episkopa Vladimira Sv. Sinodu 13. Juna 1952; Arhiv Sv. Sinoda, br 74 za
1952.

[14] Zadužbine Kosova 798-99

[15] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br. 204 za 1972.

[16] Arhiv Sv. Sinoda, br. 95/1951; Zadužbine Kosova, 303-04.

[17] Arhiv Raško-prizrenske eparhije za 1967, fascikla EUO

[18] Arhiv Sv. Sinoda, br. 2/1959; Zadužbine Kosova, 810.

[19] Arhiv Sv. Sinoda, br. 190/1961; Zadužbine Kosova, 811.

[20] Arhiv Sv. Sinoda, br. 24/1962

[21] Arhiv Sv Sinoda, br 356/1965

[22] Arhiv Sv Sinoda, br 101/1966; Zadužbine Kosova, 813,

[23] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br 27, 10 Jun 1969.

[24] Noć oporih reči, 31 35

[25] Isto, 47.

[26] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br. 13, 7. jun 1969.

[27] isto posebna Fascikla iz 1969.

[28] Arhiv Sv. Sinoda, br. 1409/1968.

[29] Arhiv Sv. Sinoda, br. 2731/1968

[31] Zadužbine Kosova, 817

[30] Arhiv Raško-prizrenske eparhije, br. 204,18. avgust 1972.

[32] Jedinstvo, Priština, 12 maj 1988. O tome vidi spisak u Dodatku na kraju knjige

[33] NIN, 23. april 1989, 48.

[34] Arhiv Raško-prizrenske eparhije za 1987, fascikla EUO.

[35] Politika, 8. oktobar 1988.

[36] Opširnije u: A. Jevtić, Od Kosova do Jadovna, 16-19.

[37] Opširnije u Svetislav Spasojević, Slučaj Martinović, Beograd 1986, takođe i Živorad
Mihajlović Šilja, Pokošene kosovske istine, Beograd 1986

[38] O svemu opširnije pisao sam u listu "Pravoslavlje" (počev od broja 518, od 15.
oktobra 1988, pa do broja 551, od 15 aprila 1990), sa tačnim podacima o svim nasiljima i
zulumima, sa imenima, mestima i datumima. - Taj drugi deo, kao opširnija hronika
stradanja Srba na Kosovu, koja, dopunjena ovde, obuhvata period od januara 1988. do
Vidovdana 1990. donosimo u nastavku ove knjige.

Opširnija hronika stradanja Srba za poslednje dve i po godine (Januar

1988. - Vidovdan 1990)

Crna hronika najnovijih stradanja Kosovsko-metohijskih Srba od šiptarskih zuluma (1988-1990)

Raspeće Srpskog naroda na Kosovu traje vekovima. To je neprekidni Krstovdan čitavog

jednog hrišćanskog naroda.

Istorija Srba često je bila vezana za pojedine hrišćanske praznike, jer su se na njih i oko
njih zbivali mnogi bitni, sudbinski događaji crkveno narodne istorije, kako one borbene i
stradalne tako i one pobedne i vaskrsne.

Poslednje decenije istorije Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji u znaku su Velikog

Petka i Krstovdana, naročito od 1981. godine. Tako je te godine u Nedelju Pravoslavlja
zapaljena Pećka Patrijaršija, na Zadušnice su porušeni krstovi i spomenici i oskrnavljeni
srpski grobovi u selu Dvorane kod Mušutišta. A ove godine (1988), na Krstovdan, zbilo
se neviđeno i u istoriji čovečanstva nečuveno zlodelo nad grobovima i nad telima dvoje
srpske dečice u selu Grace kod Vučitrna, učinjeno od grupe albanskih maloletnika (starih
od 11 do 15 godina), uz svojevrsnu saradnju i drugih njihovih sunarodnika.

Naime, dvoje muških blizanaca, dece roditelja Radojka i Dragice Petrović umrli su
uskoro po porođaju i pogrebeni su 4. i 5. jula 1988. na dečjem groblju sela Grace kod
Prilužja na samom Kosovu. Njihov deda Stanko pošao je na Krstovdan da obiće grobiće
svojih unuka, i šta je video? - Video je da su dečji grobovi raskopani i oskrnavljeni.
"Prizor je bio jeziv, užasavajući. Video sam razbacane dečje kosti i pelenice", veli deda
Stanko.

Otišao je odmah i prijavio ovaj vandalizam u SUP u Prilužju. Sutradan su došli organi
milicije i vlasti i doveli i lekarsku komisiju da izvrše ekshumaciju dečjih tela i ustanove
šta se stvarno dogodilo. Zaključak je bio poražavajući: neviđeni i nečuveni vandalizam
izvršen je nad dečjim grobićima i telima. Grupa albanskih mladića, koji su zatim i
otkriveni, njih petorica (od 11 do 15 godina), raskopali su dečje grobove, izvadili telešce
jednoga od blizanaca i, razbivši mu glavicu i rastrgnuvši udove tela, sve su razbacali po
okolnom šipražju. Zatim su sanduk napunili zemljom i na brzinu zatrpali. Prilikom
ekshumacije, u ostacima sanduka su pronađeni delovi pelena i papirne novčanice, dok je
telašce drugog deteta bilo u svome sanduku. Po groblju i okolnom šipražju nađeni su
razbacani delovi dečjeg tela, pelenice i novac. U saopštenju Komiteta i istražnog sudije iz
Vučitrna kaže se doslovno: "Istražna ekipa (u kojoj je bila i Slavica Dobričanin, profesor
Medicinskog fakulteta u Prištini) u otvorenom grobu ugledala je otvoren prazan mrtvački
sanduk u kome nije bilo dečjeg leša. Oko otvorenog groba pronašli smo lobanju i kosti
grudnog koša i dečje kosti ekstremiteta. Pored otvorenog groba takođe smo pronašli belu
pelenu s kojom je, verovatno, bilo prekriveno telo umrlog deteta u mrtvačkom sanduku,
kao i papirni novac" ("Jedinstvo", 30. septembra 1988).

U traganju za počiniocima ovog ni u Sodomu nezapamćenog zločina organi bezbednosti

iz Vučitrna otkrili su petoricu Albanaca: Š. K. (15), M. K. (11), G. H. (12), A. I. (11) i N.
Ž. (13), svi iz obližnjeg sela Donje Stanovce, kao i to da su dvoje suseda albanske
narodnosti od prvog dana znali (a možda i videli?) ovo nedelo i njegove izvršioce a nisu
nikome prijavili. To su B. B. (16) i Klimaku Bedrija, domaćica, takođe iz sela Donje
Stanovce.
Selo Grace: baka Ana i ljudi nad dečijim raskopanim grobićima

Već dok je istražni sudija vršio uviđaj na groblju, na Krstovdan popodne okupilo se na
dečjem groblju nekoliko stotina Srba, žena, dece i ljudi, da podele žalost i nesreću
ucveljenih roditelja i dede Petrovića, i svi su grupno odali poštu ovim malim posmrtnim
mučenicima, čija su tela i grobovi unakaženi i rastrgnuti kao od nekih divljih zverova.
Narod se na grobovima okupio i sutradan, a zatim su u samom selu održali protestni zbor
u dvorištu Osnovne škole, gde je došlo oko 500 srpskih žitelja. Narod je ogorčeno ali
zatočnički govorio: "Kosovo je Srbija", "Život damo, Kosovo ne damo", "Nećemo se
seliti", "Hoćemo slobodu", "Diraju nam mrtve", "Bolje grob nego rob", "Emigranti
napolje" i zapevali su pesmu o vojvodi Sinđeliću i "Ko to kaže Srbija je mala". U ime
omladine sela Grace govorila je Ljiljana Mihajlović, koja je izrekla rešenost mladih Srba
da se ne sele sa Kosova: "Ostaćemo na našim ognjištima da branimo ono za što su se naši
dedovi borili. Hoćemo samo da i mi imamo miran san i bezbedan život. Nisu nas majke
rađale da bi nas separatisti silovali, prebijali, psovali, boli noževima i za to dobijali
smešno male kazne".

U međuvremenu, uhvaćeni su počinioci ovog nezapamćenog zlodela i na saslušanju su

izjavili da "dok su čuvali stoku u blizini mesta gde su sahranjena novorođenčad, došli su
na ideju da otvore grobnicu da bi u njoj našli novac ili oružje, jer su, navodno, čuli da
Srbi, po običaju, prilikom sahranjivanja stavljaju u kovčeg novac ili oružje" ("Politika
ekspres" 4. 10. 1988). Kolika je laž ovog "pravdanja" samih počinilaca ili njihovih suflera
i dirigenata iz pozadine vidno je iz činjenice da je prilikom ekshumacije nađen papirni
novac i u kovčežiću i oko raskopanog groba, a da i ne govorimo o infernalnom aktu
razbijanja glave i rastrzavanje udova detinjeg nevinog telašca. Isto tako, sramno je i lažno
saopštenje Centra bezbednosti iz Titove Mitrovice, dato novinarima 3. 10. 1988. i
objavljeno sutradan u štampi, u kome se kaže da su "nepoznata lica izvršila povredu
groba, jer su na licu mesta, na površini zemlje, pronađeni pojedini predmeti koji su
pripadali sahranjenom novorođenčetu" i da "u toku ekshumacije ustanovljeno je da je na
neutvrđen način raskopavana grobnica, što se videlo po raskovanom poklopcu sanduka i
po tome što u sanduku nije bilo leša" ("Ekspres" 4. 10. 1988). Videli smo prethodno kako
su roditelja i deda ovih nevinih, posmrtno rastrgnutih jaganjaca Božijih, kao i drugi ljudi i
čak lokalni organi, zatekli raskopan grob i našli razbijenu lobanju, pokidane i razbacane
delove tela po okolnom šipražju, kao da su grobove otvorili i tela rastrgli vuci i hijene!
Zašto organi vlasti na Kosovu lažu i prikrivaju svu gnusobu ovog zločina, neviđenog i
nezapamćenog u istoriji, koji prevazilazi i ustaške zločine nad srpskom decom zloglasnoj
Endehaziji.

Jeste da je ovo sodomsko delo bezumni akt maloletnika, ali je upravo time ono strašnije i
jezivije. Jer nije ni ta grupa dečaka tako maloletna, niti su oni tako nesvesna nevinašca,
ali su još veći zločinci oni koji su ih tome učili i vaspitavali. I to ne samo njihovi roditelji,
koji će biti pozvani na odgovornost, nego i albanski vođi i učitelji u čitavoj Pokrajini.
Čemu li to oni uče svoj narod? Kakvu mu to budućnost opremaju, ili očekuju, ako im
sinovi ovakve adske zločine čine?

Istina, pojedini Albanci u Vučitrnu i Prištini osuđuju ovo gnusno zlodelo svojih
sunarodnika. Potrebno je pisanje tim povodom novinara i književnika Maksuta Šehu u
listu "Rilindja" (preneto u "Politici" od 8. 10. 1988. pod naslovom "Velika krivica
ostavlja neizbrisiv trag u nama").

Ima sigurno i mnogih drugih čestitih Albanaca, jer nije valjda takav sav albanski narod.
Ali, na žalost, u ovom istorijskom trenutku srpskog svenarodnog Krstovdana, ne
karakterišu takvi dobri ljudi albanski narod na Kosovu i Metohiji, nego uglavnom ovakvi
zločinioci i njihovi dirigenti iz pozadine i javni pokrovitelji. To je istina, i to treba jasno
priznati.

Da je to tačno, iznećemo u nastavku skraćeno crni kalendar zuluma i zločina albanskih

ustaša i nacista nad Srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. I to samo od početka ove
1988. godine.

Napominjemo, da svakako nisu svi Albanci na Kosmetu zločinioci, ali isto tako prednji i
zadnji front ovih nije ni izdaleka tako malobrojan.

Pođimo redom po danima i mesecima.

Godina 1988.

Januar

- Uoči nove 1988. godine u Prištini Šiptar Ibrahim Šalja je fizički napao Srbina novinara
samo zato što ga je pretekao autom. I pred milicijom se nasilnički ponašao i pretio Srbinu
osvetom.

- Oko nove 1988. godine, u selu Bukošu kod Vučitrna, nepoznati je noću uznemiravao
selo pucnjima pred kućom Sava Živkovića. U istom selu su 4 **** palili stočnu hranu na
imanjima srpskih porodica Ivanović, Bukić, Vardić i Čelić. Šiptar traktorista jurio je
traktorom srpsku decu preko seoske livade dok su se vraćala kući iz škole. Niko od svih
ovih nasilnika nije uhvaćen ni kažnjen.

- Početkom januara 1988. Nergiz Imeri iz Dragaša, radnik u Boru, rekao je javno u
Prištini da "Srbe i Crnogorce ne treba iseljavati sa Kosova, nego ih treba pobiti".

U dve škole u Đakovici već konkursom su onemogućili formiranje odeljenja na srpskom

jeziku. A Srednjoškolski centar u Klini postao je u nastavnom osoblju jednonacionalan, tj.
šiptarski direktori progurali su isključivo svoje nastavnike. U kulturnim institucijama
Podujeva sva rukovodeća mesta su popunjena Albancima.

- 3. 1. 1988. Ajet Močila i njegov sin iz Novog sela kod Vitine fizički su napali Trajanu
Marković (35), domaćicu iz istog sela i vređali je zato što je upitala Močilu zašto joj je
ubio ćerku. Uskoro zatim, Hisen Haljilji u Vitini ranio je lovačkom puškom Stanojka
Mihailovića i to na čistom prostoru. Takođe je u Vitini Dragutinu Đokiću komšija
Albanac posekao na njivi šljive i preorao među duž 200 metara. U istoj vitinskoj opštini
je tokom protekle godine bilo dosta požara po srpskim šumama i imovini. Požare su
podmetnuli Šiptari.

- Oko 10. 1. 1988. Hašim Šaćiri iz sela Depce kod Preševa naleteo je velikom brzinom
autom "golfom" direktno na Dragana Ivkovića iz Pasjana kod Gnjilana i povredivši ga
pobegao. Posle je uhvaćen i osuđen.

- 20. 1. 1988. Šaćir Šaćiri je u radničkom restoranu, u Kosovskoj Vitini tanjirom pogodio
u glavu Savku Dujić. Njeno zdravstveno stanje se od tada naglo pogoršalo i posle
nekoliko dana umrla je. Siledžija nije odgovarao.

- 27. januara 1988. u prepunom autobusu "Kosovotransa", koji saobraća od Vučitrna do

Gojbulje (srpsko selo), na dvojicu putnika Srba, Ranka Lempića i Milosava Gajića iz
Gojbulje, napali su noževima dvojica Šiptara, Musa Hiseni i Sabri Braka. Ovaj napad na
Srbe desio se još dok je autobus bio u Vučitrnu, a povod je bio što su ovim Šiptarima
navodno ometale dečje sanke koje su ovi Srbi putnici bili kupili svojoj deci. Samo
blagodareći prisutnom Razimu Feki koji je kod sebe imao pištolj, sprečeno je da ne dođe
do krvoprolića. Tada su ove šiptarske siledžije pobegle iz autobusa, bojeći se da ne budu
osuđeni zbog ugrožavanja ljudskih života. Tek kasnije su uhvaćeni od organa vlasti i
osuđeni na 6 meseci odnosno godinu dana.

- 29. 1. 1988. odvaljena su i ukradena vrata sa srednjovekovne srpske crkve Sv. Petke u
selu Binač kod Vitine. Krivci nisu otkriveni.

Februar

- 2. 2. 1988. u Čaglavici kod Prištine žale se meštani Srbi da su nepoznati "huligani"

nasrnuli na imovinu Momčila Trajkovića i demolirali mu tek izgrađenu kuću i palili je.

- Početkom februara 1988. vodi se prepirka da li je Iljaš Beriša pretio pištoljem

stanovnicima sela Ade prilikom eksproprijacije zemljišta za "Elektroprivredu" Kosova,
kako to srpsko stanovništvo tvrdi. Slično u Prizrenu divljaju uzurpatori opštenarodne
imovine. Takođe u Dečanskoj opštini vlada samovolja opštinskih moćnika Albanaca, a
nadležni zagonetno ćute dok se Srbima otima imanje, ili ga Albanci plaćaju državnim
novcem. Tek polovinom aprila 1988. okružni sud u Peći raspravlja o tim kupoprodajama
u Dečanima, gde je otkriveno da su Šiptari: predsednik Komiteta Čekaj i šef SUP-a Višaj,
vršili pritisak na Srbe za iseljavanje i davali društveni novac za kupovinu imanja od
srpskih porodica Buriplić i Pešić.

- Šumar Bogoljub Ilić iz Banjoke žali se, februara 1988. da šumokradice Albanci
nedozvoljeno seku tuđe šume po selima oko Banjoke i Zvečana i fizički nasrću na njega
kada ih opominje. Slična masovna seča šuma od Šiptara šumokradica, ali i drugih
albanskih silnika, zabeležena je i u opštini Vitina.

"Jedinstvo" od 9. 2. 1988. javlja da je u Prištini otkriveno i uhapšeno 17 preprodavaca

droge, uglavnom Albanaca, među kojima ima i kradljivaca i švercera drugom robom.
Saslušavanjem ovih otkriveno je još 19 lica, opet većinom Albanaca, koji su takođe
učestvovali u prenosu i preprodaji droge. Iz druge štampe, domaće i inostrane, saznaje se
da su Albanci među prvim mafijašima na Zapadu u krijumčarenju i prodavanju droge, što
je jedan od glavnih izvora ogromnih deviznih suma kojima Šiptari kupuju srpska imanja
na Kosmetu.

- 14. 2. 1988. u Prištini je student Muhamed Hasani nasrnuo da siluje Elviru Musić iz
Rožaja i ona je iskočila kroz prozor sa 4. sprata i poginula, a siledžija je pobegao. Mnogi
slučajevi silovanja na Kosovu su prikrivani zbog sramote ili iz straha od Šiptara.

- 16. 2. 1988. vozač "Kosovotransa" Sulj Kastrati iz Zahača kod Peći išamarao je
maloletnicu V. O. Srpkinju iz Prekala kod Istoka, učenicu 3. razreda Osnovne škole u
Đurakovcu, zato što je zatražila da autobus stane na postaji da bi ona sišla.

- 18. 2. 1988. javljaju da je u Vitini otkriveno nekoliko kupaca i preprodavaca imanja i

kuća od ugroženih srpskih porodica, čime je direktno podsticano iseljavanje Srba. Takođe
vest istoga dana u prištinskom "Jedinstvu" da u Uroševcu izbegavaju da prime Srbe
povratnike na Kosovo, a u međuvremenu i tu seoba Srba pod pritiskom traje i dalje.

- 22. 2. 1988. sud u Peći osudio je Fatmira Jahu, Afrima Krasnići i Bedruša Berišu iz
Brežanika kod Peći što su 24. 9. 1987. na svirep način silovali maloletnicu N. N. (17)
Srpkinju iz sela Kruševca kod Peći.

- 27. 2. 1988. na zboru Srba u Kosovu Polju jedan stariji Srbin je rekao da je lovac i da ne
može da izdrži a da ne kaže ono što ga tišti. Dramu kosovskometohijskih Srba on je
predstavio ovim rečima: "Kao lovac znam da u lovačkim knjigama stoji da, kad se lovni
fond svede na 7-8 %, onda ta vrsta postaje automatski zaštićena - mora se čuvati negovati
i održavati. I naš broj (tj. broj Srba) na Kosovu već se sveo na toliko. Zašto više ne
prestanu da nas progone?!" - Ovakvo osećanje bezizlaza kod Srba na Kosovu jedan čestiti
novinar je s pravom okarakterisao kao "tragično osećanje divljači za odstrel" ("Književna
reč" 10. 3. 1988). Sa ovakvim osećanjem Srbi na Kosmetu žive već pola veka.

- 28. 2. 1988. u selu Dečani napao je Selmon Ukaj (18) nožem na maloletnicu G. D. (15)
iz Crnobrega i naneo joj teške telesne povrede, a lakše je povredio njenog druga M. S. iz
Luke i zatim pobegao. Kasnije je uhvaćen i suđen.

Mart

- Početkom marta 1988. Izjah Behljuli i bratanac mu Bezair, iz sela Ljubište kod Vitine,
posekli su 56 stabala topola i vrba na imanju Srbina Svetozara Stojanovića. Čovek je od
žalosti naprasno umro!

- 4. marta 1988. nepoznati Šiptar napao je srpske učenice M. J. i M. B. iz Koretišta, kod

Gnjilana, na putu kad su se iz škole vraćale kući. On ih je vulgarno vređao i jurio ih, ali
su ih prolaznici spasli od veće napasti.

- "Jedinstvo" od 7. 3. 1988. javlja da je u opštini Prizren "ove više iseljenih" Srba: u toku
1987. iselila se 31 porodica sa preko 100 članova i još 171 pojedinac, što je u odnosu na
prošlu godinu više za 46 lica. Razlog je - sve brojnija krivična dela protiv Srba i desetak
teških fizičkih napada od Šiptara. Organi pokrajinskih vlasti konstatuju da "iseljavanje
Srba i Crnogoraca, kao najteža posledica delovanja albanskih nacionalista i separatista, i
dalje je najteži problem u Pokrajini Kosovo". Ovakva se konstatacija češće ponavlja, i -
nikom ništa! Oj kukavno Srpstvo ugašeno!

- Noću 10/11. marta 1988. pretučen je Uglješa Vujić iz sela Grnčara kod Vitine na putu za
selo, gde su ga nepoznata lica (= Šiptari) presreli i naneli mu teške telesne povrede, pa
pobegla. Meštani su ga našli u besvesti i preneli u bolnicu u Gnjilane. Svima je jasno ko
su siledžije.

- 14. marta 1988. braća Hajdar i Rama Planeja upali su noću nasilno u hotelu "Turist" u
Prizrenu, u sobu Srpkinje V. S. i nožem je prisilili da celu noć ostane sa jednim od njih.
Sutradan su joj pretili da ih ne sme prijaviti i onda pobegli.

- "Jedinstvo" od 16. 3. 1988. prenosi konstataciju vlasti da iseljavanje srpskog življa u

gnjilanskom kraju i dalje traje i da mnogim "selima preti etnička čistota". Slično je i u
vučitrnskom kraju, gde je ustanovljeno da su od preostalih Srba još 113 porodica
sagradile kuće van Kosova. Isti list još piše o tome kako na sednici Skupštine opštine u
Srbici, kada je na dnevnom redu bilo pitanje "ostvarivanja mera i akcija za zaustavljanje
iseljavanja Srba i Crno goraca" iz ove opštine, svi su Albanci bukvalno "oćutali sednicu,
tj. "prešli su ćutke preko ovog pitanja". Istoga dana piše "Jedinstvo" da još uvek nije
razjašnjen uzrok smrti Zvonimira Stanića (38) iz Prizrena, koji je 20. 4. 1987. uveče
nađen u besvesti u reci Bistrici u Prizrenu, pod kamenim mostom, sa teškim povredama
glave i grudnog koša, pa je ubrzo umro u bolnici. Takođe donosi i vest da je Brahim
Džamilji (22) iz Aranđelovca pretukao Tihomira Voštića iz Kline, a kada je uhapšen,
pobegao je iz stanice milicije. Možda mu je bekstvo i omogućeno.

- 17. 3. 1988. "Jedinstvo" piše o tuči prosvetnih radnika u selu Požaranju kod Vitine, što
pokazuju međunacionalne odnose u toj školi, u kojoj je jedan učenik Albanac napisao:
"Ne želimo Srbe ovde". Takođe i vest da su u toj opštini neki Albanci "unapređeni iako su
bili kažnjeni zbog neprijateljskog delovanja". Inače, u Vitinskoj opštini već je 5 sela
"etnički čisto", a uskoro će to izgleda biti i još 8 naselja.

- 20. marta 1988. oko ponoći nepoznati (= Šiptari) su napali majku Danicu Lutovac i
njenu ćerku Branku u njihovoj kući u Đurakovcu, pokušavši da provale u kuću, pri čemu
su oštetili vrata i skinuli umrlicu pokojnog oca porodice. Takođe su u istom mestu pre 10
dana nepoznati uznemirivali kuću i porodicu Tomislava Šiljkovića. Svima je jasno na
Kosmetu ko kome napada kuće i čeljad.

- U selu Donja Dubnica kod Podujeva, posle doseljavanja porodice Đoni, emigranata iz
Albanije, kojima je šezdesetih godina SUP Kosova kupio imanje u zaseoku Gornji
Ličani, počelo je iseljavanje srpskog stanovništva koje i danas nesmanjeno traje (dakle i
pre i posle 1981). Iz sela se iselilo preko 100 srpskih porodica sa oko 400 članova.
Razlozi su: mnogi i razni pritisci Šiptara emigranata. Radosava Vuk Mirović više **** je
tražila pomoć SUP-a Podujevo zbog napada na nju i njenu decu na vlastitom imanju, ali
sve uzalud. Srpska imanja se kupuju po nižim cenama, i onda preprodaju po većim, a
neki Albanci za to dobijaju i državne kredite. U Podujevskom kraju je sve veći broj
"etnički čistih" sela. ("Jedinstvo" 21. 3. 1988).

- U Vučitrnu su srednjovekovni kulturnoistorijski spomenici: kula Vojinovića, kameni

most, Samodreža crkva i druge srpske znamenitosti izloženi propadanju - ne samo zubom
vremena nego i ljudskim nemarom i skrnavljenjem. Reka Sitnica godinama se zagaćuje
od termoelektrane. Takođe je i Gazimestanski spomenik i njegova okolina u očajnom
stanju. Tako šiptarske autonomne vlasti zatiru na Kosovu Srpske tragove života i istorije.

- 21. marta 1988. u selu B. Lukovac kod Istoka pet srpskih porodica Terzića odlučilo je
da se sele, a razlog je: "Osećaj nesigurnosti, straha, besperspektivnosti, nemogućnost
zapošljavanja, nerešeni komunalni problemi, direktni i indirektni pritisci", naročito od
šiptarskih porodica Bljakaj, Goružde i Rugovaj. U selu su rušeni spomenici na srpskom
groblju, podmetani požari, sečena šuma, činjena poljska šteta Srbima.

- U selu Loćane kod Dečana, zbog pretnji i čestih nasrtaja na imovinu od strane komšija
Albanaca, srpska porodica Milana Popovića rešila je 23. 3. 1988. da se iseli, jer je više
**** uzaludno poznavala vlast da im pruže zaštitu i obezbede miran život. Setvu su
obavili uz stražarenje milicije, ali im zasejane parcele Šiptari opet zatiru. Žetvu su samo
delimično obavili, opet uz stražu milicije, ali im stradaju životinje od kradljivaca i
nasilnika. Dobijali su i pisma od Šiptara sa pretnjama: da će im vaditi oči, lomiti ruke i
noge i da će ih zaklati. Naročito je agresivna kuća Zenelja Himaja, koji im je oteo
zemljište iako imaju tapiju na njega. Srbi u Dečanskoj opštini ukazuju na očiglednu laž
saopštenja vlasti da se "za poslednju godinu niko nije iselio iz dečanske opštine", jer
dobro znaju da se iselilo nekoliko srpskih porodica.
- 23. 3. 1988. suđeno je u Prizrenu Bori Kujundžiću što je "klevetao" Ćamilja Selju,
zamenika javnog tužioca u Prizrenu, da je tokom rata bio fašistički podoficir u SS diviziji
"Skenderbeg" koja je u Prizrenu i šire nanela velika zla Srpskom narodu. Nešto kasnije je
ovo i dokazano, pa je Ćamilj Selja "podneo ostavku" na položaj. Samo toliko!

- Istog dana objavljena je i vest: da je suđeno grupi mladića Srba, koji su ispraćajući
svoga druga u vojsku, na stanici u Uroševcu pevali pesmu o vojvodi Sinđeliću, čime su
"vređali moralna i patriotska osećanja građana" (tj. Šiptara). S druge strane iz istoga dana
je i vest da je student Ćazim Beriša iz Male Hoče, u Orahovcu, vređao Srbe pevače u
Domu kulture i ometao prisutne Srbe da aplaudiraju srpskim narodnim pesmama, i za to
nije suđen.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 28. 3. 1988. donosi zvanične podatke da se sa Kosova iselilo

prošle godine 3.000 Srba, a povratnika je vrlo mali broj. Tako u Lipljanskoj opštini
konstatovano je da "raseljavanje nesmetano traje" i da se u poslednje vreme iselilo preko
10 porodica Srba, oko 60 lica, a takođe i sličan broj Hrvata (iz Janjeva). U opštini Prizren
takođe je povećan broj iseljenih Srba, oko 270, a najčešći razlog su fizički nasrtaji Šiptara
i druga nasilja nad srpskim življem.

- Istog dana stigla je u javnost i vest da je u Banjskoj, pre 2 dana, Albanac M. B. (16) iz
Mitrovice usred dana pokušao da siluje Srpkinju M. A. (21), majku trogodišnjeg sina, ali
je ona uspela da se otrgne i pozove susede u pomoć. Građani Banjske se žale još na
bespravno podizanje vikendica od strane Albanaca na srpskim imanjima, kao i na
provokacije i razna šikaniranja, naročito njihove dece: na ulici, u kafani, u autobusu,
psovanjem srpskih majki i bacanjem srpske šajkače sa glava mirnih ljudi. Takođe ističu
da je sve veći broj šumokradica u rejonu Mokre Gore, Rogozne i Bajgore (oko
Mitrovice).

Istog dana i vest da su nepoznati polomili ogradu porodici Ristić u Prištini (ulica JNA),
kao i da je kamenovana kuća porodice Uskoković u Obiliću, čiji je domaćin Radoje
Uskoković umro pre 2 meseca. Zbog toga se okupilo na protestni skup u Obiliću oko
1.000 Srba, koji su tom prilikom izneli i svoje druge nevolje od Šiptara. Sličnih
neprijateljskih istupa protiv Srba bilo je tih dana i u opštini Dečane.

- 30. marta 1988. objavljen je izveštaj iz Istoka da je 12 novih ekscesa arbanskih

nasilnika uznemirilo srpski živalj i da se iz opštine iselio veći broj srpskih porodica i
pojedinaca, a najavilo je seobu još 16 porodica iz Belice i B. Lukovca, gde je istaknuta
tabla: "Na prodaju imanja svih Srba", zato što im zulumćari Šiptari nasrću na imovinu, na
lični integritet i ljudsko dostojanstvo, ruše im spomenike i groblja, stalno čine poljske
štete. Na protestni skup u Istoku okupilo se zato oko 500 Srba, ali od ovakvih protesta
malo je stvarne koristi Srbima. Jedino što se tako Srbi međusobno izjadaju i ohrabre.

April
- 1. aprila 1988. osuđen je u Prizrenu Isak Totaj (20) iz grupe prizrenskih derviša za to što
je telefonom vređao i pretio Srbima, govoreći da će doći crni dan za Srbe i Jugoslaviju i
da će Kosovo biti "etnički čisto". Poznato je takođe i učešće đakovačkih derviša u
sakupljanju novca za kupovinu srpskih kuća i imanja, milam ili silom.

- "Jedinstvo" od 1. 4. 1988. donosi vest iz SUBNOR-a Vitine: da se iselilo preko 170

srpskih porodica, sa 911 članova, i to preko 100 porodica samo od 1881. godine, sa preko
500 članova. Glavni razlozi iseljavanja su: psihološki i fizički pritisci, manjinski osećaj
Srba. Borci su prozvali poimence i neke Albance koji primaju državne penzije mada su u
ratu bili balisti i esesovci.

Početkam aprila je u selu Plemetini kod Prištine protestovalo oko 150 Srba zbog osude
Đorđa Tripkovića na 60 dana zatvora što je na zboru građana, okupljenih u znak protesta i
negodovanja zbog silovanja devojčice Srpkinje od jednog Albanca, navodno "vređao
albansku narodnost" i govorio da "ove Albance treba pobiti, jer su oni zmije zvečarke s
kojima se ne treba družiti". Žitelji Plemetine, koji su bili na tom zboru, i usmeno i
pismeno negiraju tačnost te optužbe i smatraju da je ceo taj proces protiv Srbina
montiran.

- 2. 4. 1988. oko 5 sati popodne napadnut je u Uroševcu pred svojom kućom Jordan
Živković i sin mu Dragan od trojice muslimanskih studenata iz Rožaja, kad je utovarao
svinju u svoju prikolicu. Oni su mu najpre rekli: Ne smete da držite svinje, ovo je
Kosovo!" - a kad im je ovaj rekao da mirno produže svojim putem, oni su mu psovali
srpsku majku i gađali ih kamenicama. Ovo nije bio prvi napad na ove Srbe, kao što nije
bio ni zadnji napad ovih siledžija, jer su posle toga usput napadali i druge Srbe.

- 5. 4. 1988. U Okružnom sudu u Peći poništeno je svega 4 od ukupno 14 kupoprodajnih

ugovora sklopljenih pod pritiskom na štetu Srba, a u korist Šiptara.

- U centru Vučitrna pred robnom kućom, po danu i pred više od 20 prisutnih Albanaca,
30. marta 1988. pokušao je zasad nepoznati napadač da zadavi dva dečaka od 10 godina,
Denisa Grgurija i Momčila Elezovića. Momčilo je nekako pobegao, a Denisu je napadač
stezao vrat gajtanom od jakne i dete je počelo da gubi svest. Niko od prolaznika i
prisutnih nije prišao dečaku u pomoć. Dečak se ipak nekako istrgao iz ruku davitelja, a na
vratu su mu ostali krvavi podlivi. Denis je albansko dete i sa drugom Srbinom govorio je
srpski, jer mu je majka Srpkinja i družio se više sa srpskom decom. Učiteljica Stojković,
doznavši za nasilje nad njenim đacima, pošla je da prijavi miliciji, a direktor škole M.
Mađuni pokušao je da je u tome omete.

- 7. aprila po podne nepoznata lica, a kasnije je otkriveno da su to tri maloletnika Albanca

(12-15 godina), zapalili su iznad uroševačkog sela Gatnje zabrane srpskih porodica
Perića, Ilića, Rajkovića, Milenkovića i Radića. Izgorelo je oko dva i po hektara šume.
Obavešteni u opštini nisu ništa preduzeli Kasnije je milicija na zgarištu pronašla 11 flaša
petroleja i malu furunicu

- 11. aprila 1988. je u društvenoj kafani u selu Juniku kod Dečana Nezir Tofaj (31) prišao
Jordanu Simiću iz Loćana i upitao ga kojim jezikom govori Kada mu je ovaj rekao da se
u Jugoslaviji može govoriti na više jezika, Tofaj mu je rekao da treba da zna da se nalazi
"u Albaniji" i da zato treba da govori samo "albanskim jezikom", pa ga je udario
pesnicom po licu. Kažnjen je sa 60 dana zatvora.

"Jedinstvo" od 12. 4. 1988. piše da je 5. aprila u Domu zdravlja u kosovskoj Kamenici

Emin Jerliu (34) nasrnuo u hodniku na srpsku maloletnicu S. 3. Kad je njen drug srpski
maloletnik D. G. pošao da je zaštiti, nasilnik je pošao prema njemu sa isukanim nožem, a
kad je dečak pobegao, siledžija je napustio Dom zdravlja Istoga dana objavljen je i
podatak o naglom porastu delikvencije maloletnika Albanaca u titovomitrovačkoj opštini.
u prošloj godini bilo je (registrovano) 234 krivična dela maloletnika, što je za 62 % više
nego 1986. godine. Njihova nedela su uglavnom činjena Srbima i srpskoj deci

- 13. aprila 1988. došla je grupa Srba iz više mesta sa Kosova i Metohije u Beograd da se
žali na "agresiju albanskih nacionalista i separatista, koji unose nesigurnost i
nespokojstvo i napadaju na imovinu i ličnosti srpske i crnogorske nacionalnosti", zbog
čega se "iseljavanje Srba i Crnogoraca pod pritiskom nastavlja" Druga grupa je istog
dana donela peticiju Srba sa Kosova, u kojoj iznose kritičan položaj zlostavljanog
nevinog srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. - Opšti je zaključak da se Srbi, i
pored smanjenog opšteg broja naroda, sele još intenzivnije, jer su i sve brojniji napadi i
prekršaji i nasilja Šiptara protiv njih. Najviše zabrinjava tzv "tiho iseljavanje", tj ono
neprijavljeno i prikriveno, tako da ni zvanični podaci o broju iseljenih Srba sa Kosova i
Metohije nisu tačni.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 18. 4. 1988. piše o "perfidnom delovanju neprijatelja

(Arbanasa) iz ilegale, što podstiče iseljavanje" (Srba), kao i to da su "ljudi (tj Srpski
narod) siti papira i obećanja" - raznoraznih odluka, platformi, programa. Zapaženo je
pojačano iseljavanje Srba iz opštine Uroševac, naročito iz Štimlja. U opštini Lipljan
"prisutan je oportunizam" izvesnih Albanaca komunista Iz Gnjilanske opštine se
iseljavaju čak i Turci, jer i oni žele da sačuvaju nacionalni identitet od šiptarske agresivne
asimilacije.

- Tokom aprila 1988. u vitinskoj opštini bilo je 5 velikih požara, naročito po šumama
iznad srpskog sela Binča, gde je uništeno oko 10 hektara hrastove šume. U selu Hrtici
kod Podujeva polovinom aprila posečen je zabran porodice Nikolić, oko 2 hektara ili
1.000 cerovih stabala, debelih i do 30 cm, i to na očigled milicije i šumarskih inspektora
Tako isto su u selu Rosulje kod Peći Nazir i Bećir Hisenaj iz Zabrđa kod Kline posekli
šumu i uzurpirali njivu porodice Martinović. Ovi nasilnici su za to nešto malo osuđeni, a
oštećeni Srbi su "upućeni na sudsku parnicu" da traže svoja prava i nadoknadu štete.

- Na zasedanju Skupštine Srbije (26. 4. 1988) konstatuje se "Traje Kosovska drama", a

Srbija nema ni jedno ustavno ovlašćenje da direktno preduzima mere na Kosovu, te "ne
može da bitnije utiče na promenu stanja".

- "Jedinstvo" od 29. 4. 1988. izveštava iz Kačanika da je u toj opštini već 97,2%

albanskog stanovništva, a ionako malobrojno srpsko stanovništvo se i dalje iseljava, pa će
ta opština uskoro biti "etnički čista" zbog novih pritisaka albanskih nacista. U istom broju
lista opisuju se "sve Titove posete Kosovu" (1950, 1967, 1971, 1975 i 1979) pa i poseta
Đeneral Jankoviću i Kačaniku navode se Titove poznate demagoške reči od 4. 4. 1975. u
Prištini da je jedino KPJ "ponudila program klasnog oslobođenja" svih na Kosovu, "koji
su podjednako prihvatili i Albanci i Srbi i Crnogorci i Turci". "Taj program je proveren",
veli Broz, mi danas vidimo rezultate tog "programa" na Kosmetu.

- Istog dana isti list "Jedinstvo" opisuje protestni zbor oko 300 građana Srba, u Istoku
zbog učestalih ekscesa albanskih šovinista, usled čega u Istočkom kraju "traje
nesmanjeno iseljavanje". U Istoku je prethodne nedelje napadnuta nemoćna starica
Leposava Burdžević, i opet u selu Dubrava napadnuta je na svom imanju Velika
Pumpalović, a napadnut je takođe i iguman Sava Krivokuća iz obližnjeg manastira
Gorioča kod Istoka Ovaj manastir je i ranije više **** napadan od Šiptara i 1984. u
njemu je silovana monahinja (stara 72 godine) od strane Šiptara.

Poslednjih dana aprila (25-27. 1988) održan je u Beogradu, u Udruženju književnika

Srbije skup pisaca Srba i Albanaca na temu "Srbi i Albanci u Jugoslaviji danas". Albanski
pisci sa Kosmeta nisu pozvali nijednog srpskog pisca iz Društva pisaca Kosova, što je
već karakterističan slučaj za njihovo ponašanje. Zato je Udruženje srpskih književnika iz
Beograda uključilo u svoje redove i nekoliko srpskih pisaca sa Kosova, koji su sa
gorčinom govorili o odnosima uopšte i posebno književničkim na Kosovu i Metohiji. Bio
je ceo ovaj susret pokušaj srpskih pisaca da dobrom voljom pokušaju da navedu albanske
pisce da objasne neshvatljivi fenomen ćutanja albanske inteligencije na Kosmetu o
zločinima, nasiljima, silovanjima i svemu drugom nečoveštvu šiptarske narodnosti prema
srpskom narodu na matičnoj zemlji Srba i srpske kulture. Zapanjujuće je bilo za sve nas
učesnike i slušaoce, neprikriveno licemerje vodećih albanskih pisaca sa Kosova, koji su
ismevali i same pomene silovanja i genocida njihovih sunarodnika nad nedužnim srpskim
življem i njegovom kulturom i svetinjama na Kosovu. Vrhunac hipokrizije bilo je njihovo
pričanje o "ugroženosti Albanaca u Makedoniji", a pri tom bez i jedne reči o
egzistencijalnom ugrožavanju Srba po Kosovu i Metohiji od tih istih Albanaca. Srpski
pisci govorili su o svemu sa razumljivom gorčinom, a među njima su naročito bile
zapažene reči Živorada Stojkovića, prepune činjenica, koje razobličavaju čitavu jednu
lažnu, kapitulantsku politiku Nove Jugoslavije prema Srpskom narodu ("Treći balkanski
rat za drugu Albansku državu"), i gorke ali bespoštedno iskrene reči pesnika Milana
Komnenića ("Zavođenje za Goleš planinu")

Maj

- Pred 1. maj 1988. u Podujevu i okolini na više mesta rastureni su pamfleti i ispisivane
antisrpske parole albanskih šovinista i separatista Štampa piše "Albanski separatisti
iskoristili su nedovoljnu budnost aktivista SK, pa su jutros (28. 4) u Hrtici, Svetlju,
Lapaštici, Krpimeju, donjoj Dubnici, Surnišu i Balovcu i na više mesta u Podujevu
osvanule parole i pamfleti neprijateljske sadržine" ("Jedinstvo" 30. 4. - 3. 5. 1988). -
Pitanje se postavlja kako je to dremanje "nedovoljno budnih" komunista, koje traje već
decenijama[7], i kakav je ovo uspavljujući jezik kliširanih politikantskih fraza i
zamajavanja, dok tragični egzodus kosovskih Srba traje decenijama, i pre i posle 1981.
godine.

- Slični primer politikantskog "zavođenja za Goleš planinu" po nesrećnom srpskom

Kosovu jeste i verbalističke ocene Komiteta Istoka o protesnom zboru oko 300 Srba u
Istoku zbog šiptarskih nasilja i zuluma (28. 4. 1988) Vlastodršci i komunisti Istoka
ocenjuju da za "održavanje skupa nije bilo pravog povoda"1. Neki su ipak priznali "da je
većina govornika (iz okupljenog srpskog naroda) iznosila realne probleme", jer
"dosadašnja idejno-politička aktivnost na opštoj stabilizaciji stanja u ovoj komuni nije
dala željene rezultate", itd. Slede dalje sve same fraze i zamajavanje stradalnog srpskog
naroda, koji više nema drugog načina borbe za opstanak osim protestnih skupova i
bezuspešnih vapaja na njima.

- Drugi jedan primer - "opet to samo malo drugačije" -jeste lagarija jednog srpskog
kosovskog ulizice i izdajice na vlasti: o "dobrim međunacionalnim i međuljudskim
odnosima stanovnika sela Dvorane" kod Suve Reke, nedaleko od Mušutišta, po imenu
Stanislava Anđelkovića, sekretara Komiteta u Suvoj Reci. Naime, u selu Dvorane ima 85
domaćinstava, od čega su 13 albanske narodnosti, ali oni navodno lepo žive međusobno,
jer štete koje se Srbima čine "pričinjavaju Albanci iz susednih sela". Međutim, iz sela
Dvorane se iselilo od 1981. sedam srpskih porodica, ali prema izjavi pomenutog srpskog
izdajice na vlasti to "nije posledica pritiska, već potreba pripajanja članovima porodica
koje su se ranije iselile"! - Kako stvarno žive Srbi u selu Dvoranima i šta im rade
šiptarski zulumćari, videli smo 1984. godine kada su uoči Zadušnica (noću između 9. i
10. juna) na srpskom seoskom groblju porušili 29 spomenika i povredili nekoliko novih
grobova. Ako je to bilo pre četiri godine, nije mnogo bolje ni sada. Jer, u odgovor na
ovakvu tzv. "zvaničnu informaciju" o "dobrim odnosima" u Dvoranima, grupa Srba iz
Dvorana uputila je pismo novinaru Mirku Čupiću ("Jedinstvo" od 10. maja 1988), u
kojem stoji doslovno: "Evo šaljemo ti dva primerka rešenja koje smo dobili od
opštinskog suda u Suvoj Reci, a koje je potpisao sudija Bajram Hamitaga, a napisana su
na albanskom jeziku. Više nas u selu (tj. Srba) dobili smo takva rešenja (na albanskom),
iako ovaj sudija (Albanac) zna srpski da govori kao i svi mi, jer je rodom iz sela
Mušutišta. Ali ti možeš da shvatiš zašto je to sudija učinio, a nije mu to prvi put". Ovi
Srbi seljaci zamolili su da im se imena ne objave, što je takođe dokaz "dobrih
međunacionalnih odnosa" u ovom selu i opštini. Novinar Čupić je to nazvao "pohara
maternjeg jezika" srpskog, sa čime se srpski seljaci teže mire nego li sa poharom svojih
njiva i imanja. Novinar s pravom zaključuje da na Kosovu postoji "sistematsko
isključivanje srpskog jezika iz službene upotrebe, a to se čini na Kosovu više od dve
decenije", i to baš od nadležnih vlasti i pravosudnih organa.

- Uoči 1. maja 1988. devojku B. B., Srpkinju iz Obilića, koja je autobusom

"Kosovotransa" pošla u Prištinu, napali su u punom autobusu dva mladića Albanca,
dobacivali joj psovke i uvrede, najpre na srpskom a onda i na albanskom, i to je trajalo
sve do ulaza u Prištinu. Niko od prisutnih Šiptara nije na to reagovao, čak ni kada su
obesni mladići oteli devojci tašnu i na prvoj stanici u Prištini izašli. Ona je uzaludno
pozivala u pomoć, i zatim otišla da ovaj zulum prijavi SUP-u, verovatno takođe uzalud.
- Drugog maja 1988. u selu Berkovu kod Kline Srbi su održali protestni zbor, njih oko
500 žitelja iz sela i okoline, zbog bezobzirnog napada nepoznatih Šiptara na srpsku
maloletnicu iz porodice Živković. Drugi razlog protesta bio je taj što je šumu Srbina
Zdravka Banjca iz istog sela samovoljno sekao Imer Jetiši iz Drenja (26. 4. 1988).
Desetak ojađenih govornika Srba iznosili su teške optužbe na albanske siledžije, ali i na
rukovodioce u Opštini i Pokrajini, kao i na organe bezbednosti i pravosuđa, koji su
dobrim delom krivi za ovakvo teško stanje". I prethodne subote, Srbi iz Berkova okupljali
su se ispred kuće napadnute maloletnice Živković da bi izrazili svoj jad i protest zbog
bezobzirnog nasrtaja Šiptara na nezaštićeno srpsko dete. Srbi su se u većem broju
okupljali u Klini i sledećih dana (već 5. uveče) u znak protesta zbog svojih i opštesrpskih
nerešenih problema na Kosovu. Navođeno je mnogobrojno ispisivanje parola po selima
oko Kline u Metohiji, nasrtanje na integritet i dostojanstvo srpskog ženskinja, grubi
propusti u zapošljavanju Srba, brojne štete, šikaniranja, maltretiranja, i drugi siledžijski
ispadi Šiptara protiv Srba. A najpre i najposle - reka iseljavanja Srba pod pritiskom koja
ne jenjava.

- Oko prvomajskih praznika bilo je niz ekscesa u Gnjilanu i okolini, što samo većma
otežava ionako teško stanje i ubrzava iseljavanje Srba, pa čak i Turaka, naročito iz sela
Dobračane. Dečak Albanac N. S. nasrnuo je na mlađeg dečaka Srbina A. A. i to pred
očima svog oca Ibrahima, a ovaj nije zaštitio srpsko dete i nije prihvatio žalbu oca Srbina.
Česta su uznemiravanja Srba anonimnim telefonskim pozivima (napr. u fabrici baterija u
Gnjilanu), pisanje antisrpskih parola, isticanje samo albanskih zastava i drugi psihološki i
fizički pritisci. - Istog dana ("Jedinstvo" 5. 5. 1988) objavljena je i vest o provokaciji
Šiptara studenata na studentskim susretima u N. Vinodolskom, gde je jedan student iz
Prištine pucao vazdušnom puškom na grupu studenata iz Beograda, a drugi student
Albanac aparatom za gašenje požara oštetio je vid studentu Srbinu iz Kragujevca.

Srbi seljaci iz sela Azubižde i Grnčare kod Prizrena žale se Skupštini Jugoslavije da im je
još 1983. g. eksproprisano zemljište za novo naselje, a njima data zemlja 7 km. daleko od
kuća, koja im nikako ne odgovara, pa su tako oštećeni. - Tako isto i Srbima iz sela Bresje
kod Kosova Polja oduzeta je zemlja za gradnju železničkog magacina i dela pruge, a ŽTO
Priština ih je uz to još i oštetila naknadno jer je pri gradnji objekta, kopanjem dubokog
kanala, onemogućila dalje navodnjavanje ostalih srpskih imanja kraj pruge. Preuzete
obaveze ovo preduzeće nije prema Srbima u Bresju ispunilo, niti je, prema dogovoru,
zaposlilo članove srpskih porodica čija su imanja uzeta. Slična je i žalba Srba iz Lapljeg
Sela, takođe ostala bez uspeha ("Jedinstvo" 5. 5. 1988). - Ovakvih i sličnih državnih
nepravdi prema Srbima na Kosovu i Metohiji ima toliko, da ni jedna velika knjiga ne bi
bila dovoljna da ih samo pobeleži. Poznata je stvar na Kosmetu da se eksproprišu
zemljišta "za potrebe društva" upravo tamo gde žive Srbi, kao npr. u Belom Polju kraj
Peći, a time se Srbi raseljavaju i konačno iseljavaju. (Vidi Dodatak na kraju knjige).

U sredu uveče (4. 5. 1988) u selu Orloviću kod Prištine napadnuta je srpska porodica
Radomira Marušića za vreme dok su sedeli za večerom. Nepoznato lice je spolja na
prozorskim oknima šakama pretilo i zastrašivalo mirnu porodicu, koju je, razumljivo,
uhvatila panika. Kad je domaćin sa sekirom u ruci izašao napolje, primetio je na stotinak
metara, pored slame suseda Albanca Halilja, visoku siluetu muškarca, koja se udaljavala.
Prijava vlastima ostala je, naravno, bez rezultata. Ovakvih i sličnih fizičkih i psihičkih
zastrašivanja srpskog življa na Kosovu i Metohiji od strane Šiptara imalo je i ranije, ali u
poslednjoj deceniji ih je sve više. Postoji čitava strategija albanskog psihološkog rata
protiv Srba na Kosovu. Zato Srbi Kosovci i govore da nisu slobodni: "ne znamo da li smo
na slobodi ili u zatvoru".

- Na Đurđevdan, 6. maja 1988. prijavljen je u SUP Istok napad na srpskog dečaka M.

Dž., učenika 5. razreda Osnovne škole u selu Muževini kod Istoka. Njega je pre neki dan
išamarao student Albanac Kadri (Ali) Ahmetaj (27), dok je dete čuvalo ovce na seoskog
utrini, a onda mu pripretio da će ga pretući ako ponovo dotera ovce na utrinu. Po pričanju
očevidaca, Ahmetaj je dečaka udario nogom u leđa i opsovao ga. Dečakov otac je Milivoj
Džogović, milicionar u Đurakovcu, kome su Arbanasi dečaci i pre četiri godine, bez
ikakvog razloga, pretukli sina i s odelom ga bacili u Gogin jaz.

- Početkom maja 1988. u opštinskom sudu u Uroševcu kažnjen je sa 30 dana zatvora

Albanac Kadri Avdija (37) pravnik u Skupštini opštine Uroševac, zato što je fizički napao
i tukao po glavi svoju komšinicu Srpkinju Trajanku Parlić (34), iz Uroševca, ulica Boška
Čupića 46. Ona je sišla u podrum stambene zgrade po drva, gde je zatekla komšiju
Avdiju. On je odmah izašao iz podruma i rezom zatvorio vrata, tako da je Trajanka
morala da ih razvaljuje da bi izašla. Kad ga je potom srela na 2. spratu i upitala zašto ju je
zatvorio, on je to poricao i nju napao i tukao. Isti Šiptar pravnik i ranije je činio više ****
slična nasilja Srbima.

- Na zboru Srba Lapljeg Sela i drugih sela oko Gračanice, 9. maja 1988. kad se
raspravljalo o "nacrtu amandmana na Ustav SFRJ", izraženo je od strane ugroženih Srba
nezadovoljstvo predloženim ustavnim promenama, koje, po njima, ne odgovaraju krizi i
teškom stanju Srba na Kosovu i Metohiji Srbi iz tih sela, a i drugih krajeva Kosova i
Metohije, potpisali su jednu peticiju u kojoj iznose mnoge probleme koji ih tište i gone na
prisilno iseljavanje, jer tragični egzodus "nisu uspeli da preseku ni zaključci 9. sednice
SKJ", a "narod je sit priča i konferencija".

- "Delegatske novine" Skupštine Kosova donose (11. 5. 1988) zvanično izlaganje

predsednika IV Kosova Nazmi Mustafe, prema kojem za dvogodišnji period (maj 1986. -
april 1988) sa Kosova se iselilo 466 srpskih porodica i 4.698 pojedinaca: "ukupno 6.119
lica srpske i crnogorske nacionalnosti", nešto manje nego prethodne dve godine. Za to
vreme vratilo se 30 porodica i 1.492 pojedinca, svega: 1.584 lica; manje nego prethodne
2 godine. Prosek godišnje iseljenih Srba je oko 3.000 s tim što godišnje ima nekoliko
stotina povratnika. To su podaci zvanični "Komisije za sprečavanje iseljavanja Srba i
Crnogoraca sa Kosova". Međutim, poznavaoci kosovskih prilika i neprilika tvrde da je
broj prisilno iseljenih Srba sa Kosmeta daleko veći, jer mnogi i ne prijavljuju svoje
bežanje, a i oni koji se vraćaju najčešće ne ostaju dugo, jer nisu im obezbeđeni stvarni
uslovi mira i rada na Kosmetu Zbog teškog i bezizlaznog stanja na Kosmetu, Srbi su
počeli da se okupljaju na protestne skupove i idu na sve češće održavane "mitinge
solidarnosti sa stradalnicima na Kosovu" u drugim srpskim gradovima. Jedan mladi Srbin
Kosovac reče mi sa gorčinom: da su to "samo časovi kolektivnog samozavaravanja", i da
su nam ti naši očajnički skupovi "samo još jedno izbežište iz surove kosovske zbilje".
- Jedanaestog maja 1988. došlo je u skupštinu Jugoslavije u Beograd 25 Srba železničara
iz Kosova: da se žale na svoje teško stanje i mnoge nerešene probleme, svoje i svojih
sunarodnika, naročito železničkih i drugih radnika Srba na Kosovu. Oni su izneli primere
šiptarskih sabotaža na železnici Kosova, ugrožavanje bezbednosti, kamenovanje vozova,
kao i niz nepravdi i diskriminacija prema srpskim radnicima.

- Šiptar Sali Provaliju iz opštine Kačanik kupio je kuću i imanje u selu Grebno kod
Uroševca i odmah počeo da stvara nevolje tamošnjim susedima starosedeocima Srbima,
kojih je u selu Grebno ionako malo ostalo. On je na kupljenoj njivi odmah posekao živu
ogradu kraj seoskog **** i onda zatrpao kanal uz put i preorao put duž 20 metara, čime
je Vladi Staniloviću i ostalim susedima Srbima, koji tu imaju svoje njive, onemogućio da
dolaze do svojih imanja i obrađuju ih.

- 12. 5. 1988. list "Jedinstvo" sa Kosova donosi jedan zapis novinara M. Buka u stvari,
gorku ispovest jedne srpske porodice iz sela Orlana kod Podujeva, koju, zbog tipičnosti
kosovske tragedije Srba iznete u njoj, prenosimo ovde u celini: "Nevolje ih progone sa
ognjišta" - "Može li čovek opstati na svome imanju (na Kosmetu) ako ga svakodnevno
potkradaju, ubijaju stoku, fizički nasrću na čeljad?" - pita se Krunoslav Jošanović Kruša,
iz sela Orlana u Podujevskoj opštini

"Iseljavanje Srba i Crnogoraca iz Podujevske opštine počelo je neposredno iza rata

Mnoga sela u kojima su pretežno živeli Srbi i Crnogorci su raseljena Kuće i imanja
prodavana su po neprimereno niskim cenama, ili napuštana bez ikakve nadoknade. Ono
malo Srba i Crnogoraca što je uspelo da se održi u Podujevskoj opštini, najčešće
razmišlja o odlasku Kupuju kuće i placeve izvan Pokrajine i, ako se ne spreči njihovo
iseljavanje, neće proći mnogo vremena i Podujevska opština biće potpuno "etnički čista",
što je u krajnjem bio i ostao cilj albanskih nacionalista i separatista.

"O iseljavanju Srba i Crnogoraca iz bivše Orlanske opštine (kasnije pripojena

Podujevskoj), razgovarali smo sa Krunoslavom Jošanovićem Krušo iz sela Orlana:
"Neposredno iza rata u mome selu bilo je oko stotinu srpskih i crnogorskih domaćinstava;
danas ih ima samo desetak. Zašto su otišli? - Nevolja ih je prognala sa ognjišta. Mnogi su
otišli nakon izgradnje veštačkog jezera "Batlava", jer su im potopljena imanja, nisu imali
od čega da žive. Međutim, najveći broj mojih seljana otišao je zbog direktnih pritisaka
(Arbanasa). Nije se to moglo izdržati. Mi smo dugo godina bili, takoreći, bez ikakve
zaštite. Da li je čovek mogao opstati na svome imanju ako su ga svakodnevno potkradali,
ubijali mu stoku, fizički nasrtali na čeljad, na obraz žena i devojaka?"

"Sudbinu moga sela doživela su i sva susedna: Balaban, Turčica, Nedrgovac, Sekirača,
Brvenik. Mladi su otišli, ili odlaze, a u pomenutim selima ostali su, bezmalo, samo stari i
bespomoćni. Uskoro neće ni njih biti, a onda?. . . "Sve te nevolje o kojima pričam nisu
zaobišle ni moju kuću, familiju. Nasrtali su mi (Šiptari) noževima na decu, tukli mi
majku. I da slučajno nisam naišao, ko zna da li bi ona i preživela... Oborili su je, pa sve
nogama (gazili i tukli)... a ona stara i bespomoćna... "Takve batine nisam doživela ni za
vreme okupacije, veli Krunosavljeva majka Daca. A verujte mi, hlebom sam ih hranila,
vodom pojila, svakojako pomagala... I danas, kada prođu pored moje kuće, umesto da me
pozdrave, okrenu se i pljuju. Doduše, ne rade to svi, ali ima ih", kaže osamdesetogodišnja
baba Daca.

"Stradam i danas, veli dalje Krunoslav. Potkradaju me svakodnevno. Nedavno su mi

ukrali osam metara istesterisanih drva, opremljenih za zimu. Pre toga odneli su mi svu
posteljinu. Kradu ove što se može poneti: štipaljke, veš, čizme... I nije to sve, ko bi se
svega setio. Nedavno su mi poubijali i svinje. Oprasnu krmaču su ubili iz lovačke puške,
vepra iz pištolja, tu neposredno iza moje kuće. Poubijane svinje našao sam tek posle pet
dana. Prijavio sam. U podujevskom SUP-u i u Stanici milicije rekli su mi da tragam i ako
bilo što doznam da im odmah javim. Kupio sam druge svinje, to sam jedino mogao da
učinim".

"Nakon ubijanja svinja navalili su kupci albanske narodnosti, pitaju: hoću li da prodam
kuću i imanje? Svakodnevno su dolazili. Misle, valjda, da sam se razočarao, obeshrabrio,
pa da ću prodati, ili ne znam šta su mislili. A ja neću da prodam, neću neka ubiju i ovo što
sam naknadno kupio. Neću da se selim. Ostaću da živim na svome ognjištu, pa makar i
sam ostao. Ostaću tu da pričam i od zaborava sačuvam sve ono što sam ja i moji suseljani
doživeli i preživeli u slobodi. Ostaću zbog priče, jer ako i ja odem, ove će to jednog dana
pasti u zaborav, biće zaboravljena jedna tužna istina o progonu Srba i Crnogoraca iz
Podujevske opštine", kaže Krunoslav Jošanović Kruša.

Eto, to je zabeležio ovih dana na Kosovu novinar M. Buk - tu tužnu istinu o progonu
Kosovskih Srba, o genocidu nad čitavim jednim narodom, potkraj XX veka, usred Srbije,
Jugoslavije, Evrope! Ili možda Kosovski Srbi žive u Bijafri, Ugandi, Južnoj Africi, u
preistoriji?

- Tek 14. 5. 1988. objavljena je vest o napadu na Leposavu Novković (52), u Novom Selu
kod Vitine, pred njenim dvorištem od strane starijeg maloletnika Albanca H. H. iz istog
sela. On ju je napao kad je isterala svoje ovce i koze na pašu pred avliju, hvatao je za
grudi i rukave, psovao je najpogrdnijim rečima i maltretirao ovu stariju ženu. Pre toga
ležao je pred njenom kapijom, a na njeno pitanje zašto tu leži, odgovorio je: "Ja ću danas
da čuvam tvoju kuću", i onda je ustao i napao je. O ovome napadu obaveštena je milicija.

- Prištinsko "Jedinstvo" (18. maja 1988) donosi žalbe srpskog življa iz planinskog sela
Vrbeštice kod Uroševca, iznete pred radnu grupu CK Srbije, koja ih je posetila. Seljaci se
žale da im obećani put do sela nije izgrađen, a da su im nezakonito eksproprisana imanja
za vikendice na Brezovici, a na njihove žalbe ne odgovara im ustavni sud Kosova. Mnoge
vikendice funkcionera već su izgrađene na njihovoj zemlji, i mada im je obećano da će
dalja gradnja prestati, one se i dalje grade. Zabeležen je slučaj da je zasad nepoznato lice
(Šiptar) izgradilo vikendicu za svega dve nedelje na livadi Rajka Kuzmanovića. Meštani
Vrbeštice i Brezovice su svim tim ogorčeni i pomišljaju na masovno iseljavanje iz sela jer
je zavera protiv njih višestruka.

- Šesnaestog maja 1988. Šiptar Bajram (Hasana) Alilaj (23), zemljoradnik iz Belog Polja
kod Istoka, fizički je nasrnuo i tukao komšinicu B. Ž. Srpkinju, ćerku Vlastimira
Živkovića, učenicu 7. razreda osnovne škole, zato što je ona iz svoje livade isterala
njegove koze. Pre toga, zajedno sa ostalim čobanima, bili su na istoj utrini i čak se svi
zajedno igrali.

- Šesnaestog maja 1988. ušao je u dvorište pravoslavne crkve u Lipljanu, oko 7 sata,
Ljuma Vebi (40), iz Krajišta, i skinuvši sa sebe odeću, onako nag zvonio je u crkveno
zvono. SUP Lipljana je zatim ustanovio "da se radi o neuračunljivoj osobi", a srpski
živalj u Lipljanu smatra da je to smišljena provokacija Šiptara.

- Sutradan, 17. maja 1988. usred Lipljana, pred Osnovnom školom "Braća Aksić", Nusret
Hilmije Rečica (28) nasrnuo je na maloletnicu Srpkinju 3. G. (17), a zatim je dalje išao sa
njom i vređao je. Isti Šiptar je zatim pobegao, ali je pronađen i priveden u Stanicu
milicije. Inače, on je bio već osuđivan na tri godine zatvora zbog neprijateljske delatnosti.

- Na Spasovdan (19. maja 1988) grupa od preko 100 Srba iz svih Kosovskih opština došla
je u Beograd i predala peticiju sa 50.600 (pedeset hiljada i šesto stotina) potpisnika -
Skupštini Jugoslavije i Srbije, a upućenu i Predsedništvu CK SFRJ i Srbije. Peticija, na
dve kucane strane, počinje rečima: "Prinuđeni smo da vam se, kao najodgovornijim za
sudbinu Kosova i Metohije, Srbije i Jugoslavije, obratim i da vam još jednom ukažemo
na nepodnošljivost stanja u ovoj našoj pokrajini.

Odgovorno tvrdimo da se za ovih sedam godina od izbijanja kontrarevolucije albanskih

šovinista i separatista nije, na žalost, ništa bitnije promenila bezbednosna situacija, već
se, naprotiv, višestruko pogoršala, pa je u takvim okolnostima došao u pitanje i dalji
opstanak Srba i Crnogoraca na Kosovu, čije se iseljavanje pod pritiskom nastavlja
nesmanjenim tempom". Dalje se u peticiji, koju su potpisali i izvesni Albanci, Turci,
Hrvati, Romi i Muslimani, okrivljuju organi i vlasti na Kosovu, jer podržavaju
separatistički pokret i zlostavljanje srpskog i ostalog nealbanskog življa, a takođe i
pojedinci iz jugoslovenskog rukovodstva za oportunizam i slepilo prema tragediji
srpskoj: "Srbi i Crnogorci na Kosovu i Metohiji osećaju se napuštenim i usamljenim u
odbrani svoje slobode i integriteta, svoje dece, svoje časti i poštenja svoga dostojanstva i
imovine... Prinuđeni smo da sami tražimo izlaz iz ovako ropskog stanja. Ako u tome ne
uspemo, bićemo primorani, ovako desetkovani, da se kolektivno iselimo sa naših
vekovnih ognjišta ili da se na tragični način izborimo za naš opstanak na ovim
prostorima. Drugog izlaza nemamo, jer smo stavljeni u procep".

Na kraju ovog očajničkog vapaja, kao iz turskog doba, preko 16.000 srpskih porodica
(preko 50.000), ljudi, žena i dece stavili su svoje potpise ili krstove.

- Desetog maja 1988. u selu Bresje kod Kosova Polja, noću u 2 sata, zapaljena je velika
kamara slame Srbina Stanoja Miloševića. Po kazivanju svedoka Dare i Bože Vitković,
suseda porodice Milošević, "vatra je buknula po čitavoj površini kamare slame duge 18
metara", iz čega se vidi da je kamara prethodno polivena nekim zapaljivim sredstvom.
Zbog velikog požara, koji je pretio i ostalom domaćinstvu a i susedima, pozvana je i
došla pomoć vatrogasaca iz Prištine. Istoga dana na mestu paljevine okupilo se oko 100
uznemirenih Srba iz Bresja, Ugljara i Kosova Polja, koji su protestovali zbog ovog
napada na uglednu srpsku kuću Miloševića i nazvali ovo delo, koje od 1981. g. nije prvo
u ovom kraju, smišljenim neprijateljskim napadom. Srbi su izrazili svoj protest pre svega
zato što uzročnici ovakvih nedela ostaju neotkriveni, i od vlasti su tražili da budu
energičniji u razobličenju ovakvih i sličnih zavera protiv Srba na Kosovu. Oni su
predložili da sami formiraju svoje patrole i noćne straže koje bi dežurale noću, jer im
zvanični organi, pa ni specijalne jedinice savezne milicije, ne obezbeđuju miran život.
Tako kod Srba na Kosmetu sve više raste osećanje i saznanje o potrebi samozaštite, kad
ih već nadležni i za to plaćeni državni organi ne štite i ne brane od šiptarskih zuluma.

- Tek posle trodnevnog štrajka (4-7. 5. 1988) u tekstilnoj industriji "Emil Duraku" u
Đakovici, predsedništvo opštine je zasedalo (17. 5) i iznelo, uz ostale "subjektivne
slabosti", i mnoge "ekscese na međunacionalnoj osnovi" u Đakovici i okolini, koji
opterećuju ionako teško stanje. Reč je, u stvari, o sve češćim šiptarskim napadima na
Srbe. Tako, nedavno su na srpskom groblju u selu Metec posečena višegodišnja stabla
drveća, a niko nije uhvaćen niti za to odgovarao. Slični nasilnici oštetili su u velikoj meri
i šumu Vlade Vučekovića. Takođe, Šiptar Laka Šabani je napao nožem Milivoja
Otaševića, u selu Kiskoti, i naneo mu lakše telesne povrede, za što je kažnjen sa 50 dana
zatvora. Inače, u Đakovici su u porastu ispadi sa albanskim zastavama i ispisivanje parola
"Kosovo republika" ("Jedinstvo", 18. 5. 1988).

- Isti list istoga dana donosi zvanični izveštaj iz opština Istok i Suva Reka o "učestalim
ekscesima" albanskih šovinista separatista u ovim opštinama, naročito u selima oko Suve
Reke: Dobrodeljane, Rečane, Budakovcu i Bukošu, Mušutištu, Popovljanu, Delovcu i
Lešanu. U Suvorečkoj opštini je sve više krađa šume, naravno, srpskih šuma prošle
godine bilo je 2.176 prijava. Posebno je veliki broj uzurpiranja društvene imovine od
strane Arbanasa. Za godinu dana evidentirano je 686 uzurpatora, ali se uspelo da društvu
vrate svega 104 hektara. Slične uzurpacije opštenarodne imovine od strane Šiptara ima i u
Orahovačkoj opštini.

- Uz ovo navedeno iz Suvorečke opštine, dodajemo i sledeće lično svedočenje. U

srpskom zaseoku Dragiće u Mušutištu, istih tih dana, oko Uskrsa 1988. neki susedi
Šiptari polomili su Srbima sve tri česme za vodu, kojima se služe svi Srbi u tom zaseoku.
Jedan od Šiptara rekao je jednom Srbinu (koji nam je ovo i posvedočio, ali mu ime iz
predostrožnosti ne navodimo): "Ovo vam je ovde zadnji Uskrs!" - Izgleda da je Srbima u
ovom kraju i svuda na Kosovu stalni Veliki Petak i neprekidni Krstovdan, i oni traju od
jednog Uskrsa do drugog, i tako vekovima od Kosova do Kosova.

- 23. maja 1988. uveče oko 7,30 u naselju Brežnik kod Peći, u Radničkoj ulici, Albanac
B. T. (14) napao je nožem svog komšiju Jovana Mijatovića (20) i naneo mu teške telesne
povrede. Zbog toga je ovaj hitno prenet u pećku bolnicu i odmah operisan. Direktan
motiv ovog mučkog napada na komšiju Srbina naizgled je nepoznat, ali ljudi veruju, a to
su priznali i zvanični organi, da je to nedelo plod mržnje albanskih šovinista protiv Srba.

- 24. maja 1988. dva maloletnika albanske narodnosti, A. A. i H. A., u selu Meževina kod
Istoka, napali su svoju susetku Draganu Vojinović (20), domaćicu, u njenoj bašti. Iako ih
ona nije ničim izazivala, oni su je vređali i psovali i razne pogrdne reči joj govorili.
Suprug napadnute žene, Vitomir Vojinović, kaže da su ovi maloletnici sinovi Muharema
Ahmetija i da oni već duže vremena maltretiraju srpsku decu u selu, a svojim stadima
nanose poljske štete Srbima susedima. Sve je to prijavljivano više **** vlastima, ali bez
ikakvog uspeha, jer šiptarske vlasti na Kosovu ignorišu štete nanesene Srbima. Za ovaj
napad na nevinu Srpkinju, sud za prekršaje kaznio je sada njihovog oca samo sa 25
hiljada dinara. To nije umirilo napadnutu srpsku porodicu, koja veli da je zbog
uznemiravanja prinuđena da napusti svoje pradedovsko ognjište. Zbog ovoga i drugih
šiptarskih zuluma u Istoku i okolnim selima održan je u subotu 28. 5. 1988. protestni
skup Srba iz Istoka, Kline i okoline. Narod je sa ogorčenjem govorio o teroru Arbanasa
nad Srbima i, zbog potpune nebrige nadležnih vlasti i odgovornih komunista, predložili
su kolektivni odlazak Srba u tzv. užu Srbiju, to jest grupno iseljavanje sa Kosova.

- 24. 5. 1988. Šiptar Krist (Prenk) Pjetraj, iz Poljana kod Istoka, u pripitom stanju vređao
je Srbina Radomira Arsića iz istog sela. Pre toga je došlo do konflikta između
Radomirovog bratanca i sina ovog Albanca, pa je ovaj to iskoristio da izvređa nedužnog
Srbina. Ovakvih i sličnih gorkih uvreda Kosovski Srbi svakodnevno ispijaju kao mutnu
vodu, jer svaka žalba bilo kome samo im se još gore olupa o glavu, kao u turska vremena.

- "Jedinstvo" iz prištine (26. 5. 1988) donosi vest da su srpski seljaci iz sela Dren došli u
Opštinu Zubin Potok da traže od opštinskih organa da spreče Albance iz istočke opštine
da im sa svojim stadima nanose poljske štete. Srpski seljaci su nemoćni protiv šiptarskih
nasilnika i štetočina, i to ne samo u ovoj opštini, nego i svuda po Kosovu i Metohiji. Čak
i van Kosmeta, napr. na Čakoru, u Gusinju i Plavu - došlo je do sukoba između domaćina
Srba i Crnogoraca sa šiptarskim čobanima, koji svoja stada samovoljno napasaju na
srpskim imanjima.

- 26. maja 1988. uveče oko pola deset, napadnuta je u svojoj kući Adila Omerović (30),
domaćica Muslimanka iz Istoka. Nepoznati je više **** snažno lupao na njena vrata i,
mada je ona zvala miliciju, nisu joj došli u pomoć, dok lupu nije čuo sused Srbin Srbislav
Spiridonović i došao sa svojom ženom u pomoć. Tek kasnije stigla su i dva milicionera.
Žena Muslimanka je tom prilikom rekla da je i pre neki dan neki nepoznati mladić Šiptar
pokušao da siluje devojku B. 3., muslimanske narodnosti, koja se jedva uspela bekstvom
da spase od nasilja. Inače, Adila Omerović je rodom iz Zenice u Bosni i udata je za
Albanca Muhameda Arifija, koji radi u Smederevskoj Palanci, a toga dana je bio na
terenu u Požarevcu. Ovo je jedan od primera da obesni Šiptari na Kosmetu napadaju ne
samo na Srbe, nego i na Muslimane, Cigane, Turke i na sve koji nisu Albanci.

- Među profesorima i nastavnicima Srbima i Albancima u školi Srednjeobrazovnog centra

"Zejnel Hajdini" u Uroševcu odavno vlada atmosfera nepoverenja i zaziranja, jer su u toj
sredini Srbi, i nastavnici i đaci, stalno izloženi šiptarskim pritiscima i nasiljima, kako
ličnim, tako i u školstvu, i po pitanju jezika. Zbog toga su, krajem maja 1988. srpski
nastavnici potpisali zajedničku izjavu u kojoj ističu da, ako se ne promeni sadržina napisa
na pečatu ove škole, jer je ona formulisana antisrpski, oni više neće izdavati ni potpisivati
školske diplome. Naime, na pečatima ove škole nema ni grba ni naziva Srbije, jer to ne
žele većinski šiptarski nastavnici, mada ih na to obavezuje zakon. Ovakvim postupanjem
javno se poriče srpski jezik i državnost Srbije na Kosovu i Metohiji. Ovo je samo jedan
od mnogobrojnih primera progona i Srba i srpskog jezika i srpske kulture i uopšte
srpskog identiteta na Kosovu od strane albanskih neofašista.

- Pred tužnu godišnjicu krvničkog ubistva Danila Milinčića (+2. jun 1982), novinar
Jevrem Damnjanović posetio je sirotu majku Danicu u Samodreži i još jednom izneo
njene stare i nove muke i zlopaćenja na Kosovu. "Nije moja muka jedina ovde", (na
Kosovu), veli žalosna Danica Milinčić. "Prošle noći su psi besno lajali i jurili dvorištem.
Nikako da se smire kao da laju na čoveka. Uzmem ovaj mali pištolj i opalim dva **** u
vazduh. Psi se smiriše. Čudno je to. Kad šušne, skočim. Tera me nešto, iznutra. Ali ne
zato što se plašim za svoj život. Pogotovu otkad mi sina ubiše. I kad idem kroz pomrčinu,
ne sklanjam se; idem pravo prema njemu. Ako mi je sudnji dan, neka bude. Svašta sam
preturila preko glave... Već na početku rata došao je ovde iz Albanije Šaban Bunja sa
braćom i stričevima. Stao gore iznad kuće i naoružan mašinkom doviknuo mom budućem
svekru Danilu: "Da se seliš odavde, ovo je moje". ... Danilo je odvažno rekao: "Mi
odavde ne idemo. A svačija je sila prošla, pa će i tvoja.". Ipak, i Milinčići i moji
Mihailovići morali su da se sele. Čim je došla sloboda, vratili smo se u Samodrežu.
Zatekli smo demolirane kuće, a iz nekih se još nisu bili iselili Šabanovi rođaci. Zatim je
mukotrpni seljački život tekao naizgled kao svuda. Ali, nije bilo tako... Godine 1960.
ubijen je moj muž Slavoljub... dole kraj potoka, na našem imanju, ubili su ga mučki iz
pištolja. Nikada se nije saznalo ko je to učinio". 2. juna 1982. g. ubili su i Daničinog sina
Danila. Sin, sinovac i sestrić Ferata Muje (emigranta iz Albanije) držali su bespomoćnog
mladića Danila i tukli ga, a zatim je ubica, Ferat, pritrčao i klekao mu na stomak i
pištoljem hladnokrvno pucao mu u srce, pred očima majke Danice, koja je pokušala da
svojim telom zaštiti sina. Danilova supruga Ratka sa dvoje dečice (jedno je posmrče),
živi sada u Kosovu Polju, gde se po ubistvu muža jedva nekako zaposlila kao učiteljica.
"Svi su se razišli, kaže majka Danica. Šta ću ovde sama? Tek samo da budem na broju.
Kome to koristi? Ionako, kad umrem, ovo će opusteti. Ponudila sam kuću na prodaju, ali
kupaca nema. Srbi se sele, ostalo je svega nekoliko domaćinstava. Sve sami starci. Škola
ima samo 4 srpska đaka. Odlaze i Srbi iz okoline. I ja bih isto. Ali, Šabanovi potomci,
onog baliste, poručili su: "Mi Danici nećemo da pravimo nikakve smetnje, ali njena
zemlja je naša". I zato niko od Šiptara neće da je kupi. A i zašto bi, kad će im ionako
pripasti jednoga dana. Dođe mi da sve ovo ostavim kako je, i odem" ("Ilustrovana
politika", 31. 5. 1988).

- Na Duhovski utorak (31. 5. 1988) u naselju Paunovo polje - Uroševac, grupa učenika
Albanaca fizički je napala Srbina Nenada Pricu, milicionara iz Uroševca, dok je na njivi
svoje tašte okopavao kukuruz. Napadnuti je izjavio da je u tuči učestvovalo 20 učenika
Šiptara, ali su vlasti zatim povele postupak samo protiv sedmorice. Na kraju je kažnjen
samo učenik B. B. (16) i to školskim ukorom. Tašta napadnutog Nenada, Ljubica
Slijepčević, izjavila je da to nije prvi put da Albanci napadaju njenu porodicu i imovinu, i
da su ti isti učenici, vraćajući se iz škole, više **** i nju samu gađali kamenjem i psovali
joj srpsku majku.

Juni
- Prvog juna 1988. ugostiteljsku radnicu, Srpkinju Milanku Belić, iz Uroševca, napala je i
pretukla komšinica Abida Ratkoceri. Ona ju je tukla kamenicama po glavi, samo zato što
joj je skrenula pažnju da povede računa o svojoj deci koja njoj (Srpkinji) kradu veš.
Milanka veli: "Abida mi je pretila i ranije, ali ja ovde nemam kome da se žalim". Inače,
Abida ima 6 dece, a suprug joj Abdula, bivši milicajac, sada je u zatvoru zbog sličnih
nacionalističkih ispada protiv Srba. Sud je Abidu kaznio sa 20 dana zatvora, ali nije
upućena na izdržavanje kazne zbog šestoro dece, pošto im je i otac u zatvoru.

- Na Konferenciji SKJ, održanoj u Beogradu krajem maja 1988. govoreći opširnije o

Kosovu, Milomir Minić je rekao da se "politika SKJ na Kosovu lomi u paramparčad", jer
"na Kosovu nije obezbeđena sigurnost ljudi (tj. Srba), nije prekinuto neprijateljsko
delovanje (Albanaca), nisu poboljšani međunacionalni odnosi... Jedan broj ljudi (tj. Srba)
bori se za svoja prava zborovima, peticijama, dolascima u Beograd. Mnogi se iseljavaju.
Svi zajedno bismo morali raditi mnogo više na zaustavljanju iseljavanja Srba i
Crnogoraca sa Kosova". - Uskoro zatim, izvršno veće Srbije razmatralo je (2. 6. 1988)
"Izveštaj o sprovođenju Jugoslovenskog programa za zaustavljanje iseljavanja Srba i
Crnogoraca sa Kosova i povratak onih koji su ga napustili", i konstatovalo je: da je
situacija na Kosovu sasvim nezadovoljavajuća, jer: "Intenzitet iseljavanja (pod pritiskom)
se povećao i zbog perfidnih i otvorenih napada na srpsko i crnogorsko stanovništvo u
pojedinim sredinama došlo je do potpunog međunacionalnog razdora... "Kosovsku
svakodnevicu i dalje obeležavaju: iseljavanje (Srba), nesigurnost, međunacionalni
konflikti. Za prva četiri meseca ove godine na uže područje Srbije doselilo se sa Kosova
830 Srba i Crnogoraca, što je za 85 ljudi više nego u istom periodu lanjske godine.
Krivičnih dela na štetu Srba i Crnogoraca bilo je 28, a na štetu Albanaca samo tri. Od 128
napada na nealbansko stanovništvo (čitaj: srpsko) i njegovu imovinu, bilo je 50 fizičkih
napada; 39 oštećenja imovine i poljskih šteta; 35 uvreda i pretnji; 2 pokušaja silovanja; 9
slučajeva oštećenja nadgrobnih spomenika i grobova, a u 4 slučaja je naneta šteta
objektima Srpske pravoslavne Crkve" ("Jedinstvo" od 1. i 3. juna 1988).

- Isti list od 2. juna 1988. donosi podatak o "deobama i na groblju", tj. kako se na
Mitrovačkom groblju pravoslavnima i katolicima naplaćuju usluge za pogreb sa preko
78.000 dinara, dok se muslimanskim porodicama na susednom groblju ne naplaćuje ništa
za sahranu njihovih pokojnika. I to je jedan od dokaza "bratstva" i "jednakosti" na
Kosovu. Na svome pak sastanku komunisti Mitrovice (2. juna 1988), govoreći o
međunacionalnim odnosima, donose sasvim "kontradiktorne ocene", jer jedni (Albanci)
vele da su, međunacionalni odnosi dobri", dok drugi (Srbi) se pitaju: "kako se onda
iseljavanje Srba i Crnogoraca ne omanjuje"? I tako redom...

- Drugog juna 1988. uveče oko 7 sati, trojica maloletnih Šiptara, iz porodica Demaja i
Hodža iz Dušanova kod Prizrena, kamenovali su putnički voz koji je prolazio prugom
Prizren - Metohija. Kamenicama su razlupali stakla i voz je zbog toga zaustavljen na
otvorenoj pruzi. Roditelji ovih maloletnika kažnjeni su samo simbolično - sa po 25
hiljada starih dinara.

- Evo šta piše jedan novinar sa Kosmeta (M. Čupić u "Jedinstvu" 3. 6. 1988): "Iseljavanje
Srba i Crnogoraca sa Kosova, kao najteži problem kosovske stvarnosti, samo po sebi je
tragičan čin, pa ga nikakva ceremonija ne može učiniti veselim". Iznoseći zatim slučaj
iseljavanja Voje Bokića, ekonomiste iz uroševačke fabrike alata, veli da su ga albanski
funkcioneri "ispratili zdravicama pohvala i zahvalnosti". Inače, veli se dalje, "u gradu
Uroševcu, a i da ne govorimo o njegovoj okolini, na gotovo svakoj trećoj srpskoj i
crnogorskoj kući istaknute su table sa naznakom "na prodaju"! Pored dobro poznatih
metoda delovanja albanskih nacionalista i separatista, svakako da se u miljeu psihoze
neizvesnosti od sutrašnjice uklapa i Bokićeva odluka da napusti Kosovo, ali možda tome
služi i sam ovaj čin ovakvog njegovog ispraćaja. Običan čovek, onaj koji je zatečen u
dilemi - ostati ili otići - nalazi u takvom činu novi podsticaj za napuštanje vekovnog
ognjišta pravdajući prevagu osećanja nesigurnosti brigom o usamljenosti. Kamo sreće
kad bismo povratnike (tj. ranije prognane Srbe) dočekivali ovakvim lepim rečima i
banketima".

- U novoosnovanoj opštini Zubin Potok, u Ibarskom Kolašinu (osnovana je polovinom

1987), iako su mnogi Srbi bili odustali od iseljavanja, a porastao je bio i broj zaposlenih
povratnika (za pola 1987. godine vratilo se 75 Srba, od kojih je 68 dobilo posao),
situacija se sada brzo promenila i iseljavanje Srba pod pritiskom opet je na dnevnom redu
u toj opštini. Za 4 meseca ove godine 50 lica najavilo je iseljavanje, a povratnika ima
samo 5. Novi, a ustvari stari problemi ove opštine jesu tzv. "međunacionalni ekscesi", tj.
arbanaška nasilja i zulumi, konkretno: poljske štete i šumske krađe Šiptara iz opština
Istok i Srbica na planini Mokra Gora. Tamo se Srbima ukrade godišnje šumske građe u
vrednosti od oko 400 milijardi dinara.

- U selu Gornji Suvi Do kod Mitrovice, usled šiptarskih pritisaka iselilo se 36 srpskih
domaćinstava, a u susednom selu Vinorce, od 15 su ostale samo još 4 srpske porodice.
Srpsko selo Suvi Do, iako uz grad, nema ****, vode za piće, ambulante, telefona. "Za nas
je to, vele Srbi seljaci, jedna vrsta pritisaka (od Arbanasa). Pored tih prikrivenih, ima i
otvorenih šiptarskih pritisaka. Neke komšije Albanci, pogotovu posle 1981, stalno nam
pričinjavaju poljske štete, vade šljunak na našem imanju, a kroz selo se ponašaju
kabadahijski. Bilo je i fizičkih nasrtaja na nas. Na svom imanju pretučeni su: Cvetko
Jevtić, Boško Živković, Jovo Petronijević, Čedo Kragović... Nadležni organi nisu ništa
preduzimali". Srbima u Gornjem Suvom Dolu naročito pričinjavaju štete Arbanasi iz
susednog sela Guševca. Nasuprot pak ovome, u selima Donji Suvi Do i Vinorce, gde žive
većinom Arbanasi, društvo je ulagalo mnogo više i izgrađen im je put i (vodovod).

- Šestog juna 1988. ispred kafane "Dern" u Vitomirici (ranije se kafana zvala "Morača"),
dvojica Šiptara, Aslan Sadrija (31) iz Jablanice kod Peći i Imer Istrefaj (26) iz Gornjeg
Streoca kod Dečana, uveče oko 23 časa sačekali su Srpkinju kelnericu J. D. i onda je
nasilno uvukli u svoja kola i odvezli u pravcu Istoka. Na sreću, zaustavila ih je
saobraćajna milicija radi kontrole, i tako je ova Srpkinja spašena od nasilja. Sud u Peći
kaznio je ovu dvojicu siledžija sa po 50 i 40 dana zatvora.

- "Jedinstvo" od 9. juna 1988. donosi vest iz Mesne zajednice Stari Kačanik o "drskom
nasrtaju" starijeg šiptarskog maloletnika H. S. na Srpkinju maloletnicu J. B., za koji
"eksces" kaže se da može opteretiti međunacionalne odnose". Siledžija je kažnjen sa 15
dana zatvora. - Isti list istoga dana javlja iz Opštinskog suda u Kosovskoj Vitini: da ni
posle 9. zakazanog suđenja optuženom Avdulju Ibiši iz Vitine, nije doneta presuda.
Naime, optuženi Avdulj, je još 4. marta 1985. u motelu u Vitini zapretio pevačici Srpkinji
Olgi Ordić rečima: "Neću više da čujem da pevaš srpske pesme; pevaj samo albanske,
inače ću te zaklati". Zatim je zapretio i prisutnima da moraju da ćute dok on govori, pa je
Tomislava Rusimovića iz Vitine ošamario što nije zaćutao posle te izgovorene pretnje.
Milicija je tada Avdulja privela u stanicu, i bio je kažnjen samo sa 4 hiljade dinara. Onda
ga je sud u Vitini neočekivano oslobodio optužbe, navodno "zbog neutvrđenog
činjeničnog stanja". Tvrdi se, u dostavnici za sud, da je dotična pevačica Srpkinja
"nepoznato lice" i tako se sud "voza". SUP u Vitini tvrdi da je svoj deo posla oko
utvrđivanja činjenica o prekršaju savesno obavio. Sve u svemu: jedan od mnogih primera
zlorada šiptarskog sudstva na Kosmetu.

- U selu Bratilovcu kod Kosovske Kamenice, Šiptari braća Bemalj, Adem i Muharem
Mavrići na mestu zvanom "Orlova padina", bez ikakve pravne osnove i dozvole, probili
su kroz šumu Srbina Ljubomira Denića put u dužini 100 metara i širini 3,5 metra, kojim
nasiljem su ugrozili njegovu i slobodu i prava, naneli mu veliku materijalnu štetu i
izazvali još veću nesigurnost i nespokoj kod okolnih Srba. Jedan od ovih nasilnika,
Bemalj Mavrići, takođe je svojim traktorom samovoljno uzorao brazdu dugu 70 t. kroz
livadu Javorke Silić, navodno da bi zaštitio svoju zemlju od erozije, čime je opet naneo
njoj štetu i izazvao nespokoj kod mnogih Srba. Sud u Gnjilanu pokrenuo je istragu.

- U subotu 11. juna 1988. oko 10 sati, okupilo se stotinu žena sa Kosova i iz više gradova
Srbije pred Skupštinom Jugoslavije da izraze svoje nezadovoljstvo zbog "terora nad
srpskim i crnogorskim življem na Kosovu". Žene su zatim u skupštini SFRJ i onda i u
Skupštini Srbije, uručile peticiju sa 2.000 potpisa žena Srbije, koju je pred svima
pročitala dr. Olga Ranitović, a u kojoj se poručuje da: "žene i majke Srbije neće više da
trpe agresivne nasrtaje albanskih separatista", i traže "da se najzad, i konačno, stane na
put i onemogući dalji teror nad Srpskim življem u Pokrajini Kosovo". "Ovo je poslednji
put da se Srpski narod okuplja ovde, jer sledeće okupljanje biće na Kosovu", rekle su
žene.

- U Mitrovačkoj Mesnoj zajednici Zvečan, gde živi preko 6 hiljada žitelja, a od toga je 90
% Srba, ljudi se žale kako "već dve decenije nije uloženo ni dinara u razvoj ove mesne
zajednice", jer je prema njima primenjivan "maćehinski odnos" Mitrovačke opštine. Zbog
pritisaka albanskih nacionalista i separatista i zbog ovakvog zapostavljanja, iz Zvečana se
iselilo, od 1971, preko 1.600 Srba, a iseljavanje traje i dalje. U "Trepči" je vršena prava
hajka na srpske kadrove, i za takvu politiku "nije pozvan na odgovornost nijedan
opštinski rukovodilac". U "Trepči" je inače, pre toga, otkrivena velika krađa ogromnih
količina zlata i srebra, u štanglama i pločama, koju su u mnogoljudnoj zaveri izveli
albanski rukovodioci i radnici u Trepči.

- "Jedinstvo" od 13. 6. 1988. piše da "delovanje neprijatelja ne prestaje" u Uroševačkoj

opštini. Primeri: Porodica Živka Činovića izložena je brutalnim pritiscima. Ovo srpsko
domaćinstvo ima 13 članova, jer sa ocem i majkom žive i sinovi i unučad. Sina Dragana,
inače bravara ali nezaposlenog, skoro je preklao Bemalj Puka (avgusta 1985), jer ga je
napao u kafani s leđa i nožem mu sekao vrat, od čega je na vratu do danas ostao veliki
ožiljak. Ni ostali članovi porodice, sinovi i snaje, takođe ne mogu da dobiju zaposlenje.
Čitava porodica je rešila da se iseli, jer vele: "Plašimo se za budućnost svoje dece, i zato
moramo da odemo". - Dalje, Srpkinja Đurđa Košutić živi u selu Sazlija kod Uroševca,
ima kuću i 3,5 hektara zemlje, ali sve to sada prodaje, jer njenu porodicu stalno napadaju
šiptarske porodice Taći i Rušiti, inače najbliže komšije. Muža joj Vladu napali su na
njegovom imanju (1981), a sina Miloša su 6 Šiptara lopatama napali i pretukli (1983), od
čega je ovaj i umro dvadeset dana kasnije. Februara 1984. komšija Taći posekao joj je 93
stabla mladih šljiva, a odštetu nikad nije ni sudski dobila, 1985. zapalili su joj štalu,
garažu i ambar, kada je izgorelo 1.150 bala sena i sve komšinice sa pčelama. Zato joj se
cela porodica odselila sa Kosova, a ona veli: "Ne vidim ovde nikakvu perspektivu, jer na
Kosovu se uopšte ne osećam bezbedno". - Ovakvih i sličnih primera ima ne samo u
Uroševačkoj opštini, nego je to Kosovska crna svakodnevica, istinita crna hronika srpskih
stradanja koja traju već vekovima.

- Novinar Jevrem Damjanović posetio je proletos manastir Devič, jedan od najstradalnijih

na Kosovu, i donosi svedočenja igumanije. Paraskeve o stradanju ovog manastira i
monahinja od šiptarskih zuluma: "Napadaju nas, same smo ovde, u divljini. U blizini
nema srpske duše. Iselili se. Svuda oko nas su Šiptari. A mi smo im kao kost u grlu.
Manastir Devič je beleg da je ovo srpsko... Posle rata zatekli smo ovde ruševine
manastira. Oktobra 1941. Šiptari iz susednih sela doneli su granate i municiju u crkvu i
razorili je, kao i konake. Prethodno su opljačkali sve što je ostalo od Italijana. Ikonostas i
sve ikone su spalili. Aprila 1941. Arnauti su ubili devičkog jeromonaha Damaskina
Boškovića. Mi smo ovde došle 17. marta 1947. Osam meseci smo stanovale u selu
Ludovici, dok nismo raščistili podrum (za stanovanje). A potom smo suvim kamenom
sazidali ruševine kod groba Svetog Joanikija, da bi smo mogli obavljati službu Božiju.
Pomagali su nam i Srbi iz okoline. Sve je odneto iz crkve i konaka, vrata, prozori, stolice,
ove do poslednje kašike. Odveli su i stoku. Saznali smo u kojim se domaćinstvima (kod
Šiptara) sve to nalazi, ali šta nam vredi. Ljudi iz OZNE su mi pripretili: "Ne diraj u
bratstvo i jedinstvo" ... Narod (Srpski) nas je pomagao koliko je mogao i smeo. Nije ni
njemu bilo lako. Šiptari su činili poljske štete, i napadali. Iseljavanje (Srba) je bilo sve
masovnije... Šiptari nas nisu ostavljali na miru. Nisu štedeli ni manastir. Postupali su
prema nama kao i prema svim Srbima... Deset **** sam imala razbijenu glavu. I ruku
mesec dana u gipsu. Napadali su i ostale sestre. Stavljali su im nož pod grlo. Osamdeset
druge spališe nam šest stogova sena i dve kamare slame. Osamdeset treće spališe ogradu
oko vinograda. A osamdeset četvrte devet stogova sena. Milicija je uhvatila počinioce
(ove poslednje), i šta? Ništa. Onaj što je upalio ogradu kaže da je to namerno učinio.
Pustiše ga. Za njih (Šiptare) ništa ne predstavlja svetinju... Dolazili su kod nas i
prestavnici policije i vlasti iz Prištine, i ja sam im otvoreno rekla: "To nam čine zato što
ste vi krivi. Jer, riba smrdi od glave"... Sve se završavalo na razgovorima i obećanjima.
Srba je u okolini bilo sve manje, selili su se, a Šiptara sve više, jer su se i doseljavali. Za
tri poslednje decenije u okolini se ugasilo više od 500 srpskih domova. Sada brojimo one
koji su ostali. Ima 30 domaćinstava (Srba) u Srbici. Ostala sela u okolini su se ispraznila.
U njima žive samo Šiptari. U meni je sve manje snage, požalila se igumanija Paraskeva.
Dok sam bila mlađa, borila sam se. Sada starost pritiska celo sestrinstvo. Sveštenstvo i
monaštvo na Kosovu i Metohiji zaista je stoički izdržalo što živ čovek teško može
izdržati.". ("Ilustrovana politika", 28. 3. 1988).

Igumanija Paraskeva Devička

Isti list u istom broju donosi i otkriće da su "pipci velikoalbanskih nacionalista i

separatista stigli i do Novog Sada", jer su iz magacina SUP-a Vojvodine čitavu godinu
iznošeni i prodavani za Kosovo pištolji i metci, dok nije (januara 1988) otkriven taj lanac
lopova, preprodavaca i kupaca (naime, otkriven je nestanak oružja prilikom popisa).
Prema optužnici, nestalo je 14 pištolja i oko 20.000 metaka. Kupci municije su Šiptari iz
okoline Istoka na Kosovu a otkriveno ih je 18 rekli su da te metke troše "na svadbama i
drugim veseljima", ali je očigledno da je to velika količina municije za obična veselja.
Kao glavni preprodavci oružja i municije u Istoku, otkriveni su Ahmet Memić i Adem
Mehmeti stražari u KP domu kod Istoka, a bilo je i drugih. Jedan od optuženih je i
Brahim Berbati, poznat na Kosovu kao preprodavac oružja i municije, koji inače živi u
Zagrebu, odakle često dolazi na Kosovo. Inače, pištolje i municiju iz magacina SUP-a u
Novom Sadu iznosio je i prodavao Šiptarima magacioner Miodrag Rakaz.

- Ovog proleća 1988. g. okolni Šiptari nemilosrdno su sekli šumu manastira Dečana, a
njihovi čobani puštali su čitave čopore koza u manastirske voćnjake i useve. Jedan
dečanski monah veli: "Ovih dana više nego drugih godina navalili nam na šumu, hoće sve
da iseku. Na onoj strani preko Bistrice, pre neki dan odsekli su nam 15 stabala za građu
dok smo mi pozvali miliciju. Tokom prethodnih dana na istom mestu posekli su oko 85
komada drveta. Videli smo kad su otišla dvoja kola, gore iznad hotela, sigurno će i ona u
manastirsku šumu". Pred manastirom Dečanima, takođe ovih dana, dok su strani turisti
bili u crkvi, Šiptari su im obili i opljačkali autobus.

- Evo jedne potresne priče sa Kosova o jednoj srpsko-crnogorskoj porodici, u selu

Ariljači pod Golešom. To selo Šiptari već počinju da nazivaju Haljiljac, jer je od 20
srpskih porodica ostala samo još kuća Milivoja Radulovića. Milivoje (35) veli: "Mi smo
ovde crnogorska i srpska ambasada. U selu nema drugih porodica sem naše, sve ostale su
Albanci. Ranije je bilo drukčije". Na pitanje zašto su se ostali Srbi iselili, Milivoj
odgovara: "Zbog istog radi čega odlaze i Srbi i Crnogorci iz ostalih sela i gradova Kosova
i Metohije. Jednostavno, nepoželjni su ovde. Pogotovu što su bili naseljenici (od 1920).
Protiv njih su bili ne samo Albanci starosedeoci, već i novodošli. A i vlast". A isto veli i
Milivojeva majka Cveta: "Krivo je počelo da se radi ubrzo posle rata. Zato ja još 1947. g.
bacim partijsku knjižicu i nisam htela da idem ni na partizanske proslave" (inače je to
kuća prvoboraca). Zatim dodaje da se situacija u selu Ariljači posebno pogoršala posle
1968. godine, a najteži pritisak bio je 1981. g. - Milivoje veli da ima i dobrih komšija
Albanaca. Ali dodaje: "Mi se osećamo izolovani kao da smo na pustom ostrvu. Deca (ima
ih petoro) nemaju s kim da se igraju. Nije lako živeti ovde gde nemam nikog bližeg osim
porodice. Ali dobrovoljno sam pristao da nosim taj krst. Neću napustiti Ariljaču. Znam u
njoj svaki kamen, svaki žbun. Znam dobro albanski, ali, ni jezik ne pomaže boljem
sporazumevanju ako sagovornici neće da te čuju. Partijski sastanci se retko održavaju i ne
bave se pravim problemima. Zato sam pre dve godine vratio partijsku knjižicu i počeo da
slavim Jovanjdan. Ovde me još drži inat. Idem i na zborove Srba i Crnogoraca, u inat
državi koja je nemoćna pred albanskim separatistima. Ostajem s porodicom u Ariljači,
iako smo u izolaciji, u inat onima koji žele da se iselimo". ("Ilustrovana politika", 7. 6.
1988).

- U Preševu (javlja TANJUG, 13. 6. 1988) Opštinski komitet konstatovao da je, pod
uticajem događaja na Kosovu, nastavljeno iseljavanje Srba. Tako, u periodu od 1982. do
kraja 1987. iz Preševa se iselilo 764, a doselilo (vratilo) 154 lica srpske nacionalnosti.
Istovremeno, iz Preševa se iselilo 1221, a doselilo 1.204 Arbanasa. Inače, Arbanasi nude
basnoslovne sume novca za kupovinu srpskih kuća i imanja, što takođe doprinosi
iseljavanju Srba, tako da su mnoga sela oko Preševa postala "etnički čista". - Takođe je
zvanično priznato da se iz opština Bujanovac, Medveđa i Preševo, koje su na terenu
Srbije izvan Pokrajine Kosovo, od 1981. iselilo 3.122 lica srpske nacionalnosti, ali je
priča o tim seobama godinama bila "tabu tema", jer su to funkcioneri Srbije namerno
krili. Inače, u Preševu je sada samo 8 % srpskog življa među sve brojnijom većinom
Arbanasa. - Isto tako, u obližnjoj opštini Kosovska Kamenica konstatovano je (juna
1988) da se u protekloj 1987. g. iselilo 189. Srba, a u toku prvih pet meseci 1988. g.
iselilo se 87 Srba, što znači da se iseljavanje ne smanjuje. Bilo je samo nešto malo
povratnika.

- Prištinsko "Jedinstvo" 14. 6. 1988. donosi opis jednog šiptarskog zlodela nad jednom
Srpkinjom u Prizrenu, u kojem je na svoj način učestvovao i sud, pa je tako bilo "sve po
zakonu"! Naime, 30. januara 1988. u Prizrenu, usred bela dana, jedan Šiptar po imenu
Abedin Gaši, bez ikakvog povoda napao je na ulici Srpkinju Danicu Stefanović, radnicu,
dok je sama žurila da stigne fabrički autobus. On ju je udarao pesnicama i nogama po
telu, bez ikakvog njenog povoda, tako da je zadobila više telesnih povreda. Danicu je
spasao milicionar pozornik, koji je napadača savladao i priveo u stanicu. Opštinski sud u
Prizrenu zakazao je suđenje za 4. februar 1988. i završio ga "obustavljanjem prekršajnog
postupka"! Okrivljeni Gaši nije se pojavio na sudu nego samo njegovi srodnici, koji su
doneli "izveštaj specijaliste za neuropsihijatriju Beljadina Idrizija", izdat istog 4. februara
1988. po kojem je siledžija Abedin Gaši "napad izvršio u neuračunljivom stanju".
Smešno i žalosno u svemu tome je to što u ovom nedelu učestvuje i sud, jer se u rešenju
suda navodi da je Gaši istovremeno napao i fizički tukao, uz Srpkinju Danicu, još i
Mivdetu Jakupi, Albanku, "jer su ga obe zajedno izazivale". Napadnuta Danica
Stefanović tvrdi i svedoči da je bila napadnuta sama i da ne poznaje nikakvu Mivdetu
Jakupi (koja se takođe nije pojavila na suđenju). Uz ovo se dodaje još i to: da je sud
naveo u rešenju da se "može izjaviti žalba u roku od 8 dana", ali da samo rešenje nije
uručeno oštećenoj Danici, nego je ona naknadno podnela izričiti zahtev za uručenje
rešenja i dobila ga tek 26. 5. 1988. kada je rok za žalbu bio prošao.

- U Kosovu Polju je grupa građana Srba tražila vanredni sastanak Socijalističkog saveza,
koji je i održan 14. 6. 1988. u prisustvu nekoliko važnih drugova iz Komiteta Prištine i
CK Srbije. Više časova su Srbi Kosovci tražili odgovor na upućenu peticiju, koju je
potpisalo preko 50.000 Srba Kosova i Metohije, ukazujući na svoje teško stanje i tražeći
obezbeđenje prava i sigurnosti svima na Kosovu. Izneli su i podatke da je za prva tri
meseca ove godine sa Kosova se iselilo preko 800 Srba i da je za to vreme bilo oko 200
albanskih napada na integritet i imovinu Srba. Upozorili su da se veliki broj Srba sprema
za kolektivno iseljavanje. Tražili su da se održi jedan protestni skup koji bi
jugoslovenskoj javnosti ukazao na ozbiljnost situacije. - Sutradan je Komisija Skupštine
Jugoslavije raspravljala o ovoj Kosovskoj peticiji, i o drugoj koje su podnele žene sa
Kosova i iz Srbije, i samo je konstatovano da postoje sasvim različite ocene rukovodećih
ljudi u SFRJ o tim peticijama, tako da srpsko nezadovoljstvo teškim stanjem na Kosovu
mnogi rukovodioci izjednačavaju sa albanskim separatizmom i terorom. Jednostavno,
Arbanasi i njihovi podržavači neće da priznaju tragediju Srba na Kosovu, zato što su oni
uzrok te tragedije.

- U mesnoj zajednici Ljubižda kod Prizrena, priznato je i zvanično, masovno iseljavanje

Srba počelo je još od 1963. g. kada su Srbima oduzeta 663 hektara najplodnije zemlje za
izgradnju sistema "Prizrensko polje". U Ljubiždi sada živi preko 2.900 stanovnika, od
kojih je Srba samo 117 porodica, tj. 548 lica. Od 1963. g. iz sela Ljubižde iselile su se 62
srpske porodice, sa 329 članova, a iseljavaju se i dalje zbog raznoraznih šiptarskih
pritisaka. Inače, u Ljubiždi, Skorobišu i drugim mestima oko Prizrena, šiptarski fašisti na
vlasti počeli su da mnoge muslimane, tj. poislamljene Srbe, Gorance i druge, nasilno
arbanizuju i od popisa 1971. upisuju im albansku nacionalnost, namećući njihovoj deci u
školi albanski jezik, iako svi oni govore samo srpski.

- U Opštini Vitina za četiri meseca ove 1988. godine podnelo je zahtev za iseljavanje 131
lice srpske nacionalnosti, a 22 se već odjavilo. Inače, od 1981. odavde se iselilo, 1.150
Srba i poneki Hrvat. Takođe je primećeno da pojedini Arbanasi, koji su za nedela osuđeni
na duži zatvor, viđaju se oslobođeni već posle neki mesec. Tako, Idriz Emini, koji je
Srbinu Siniši Stankoviću naneo teške telesne povrede i za to osuđen na tri godine zatvara,
izišao je iz zatvora već posle 30 dana. Drugi jedan Arbanas, koji je bio osuđen na 40
dana, pušten je iz zatvora posle 25 dana.

- Tek 16. juna 1988. sud Opštine Dečani okončao je suđenje povodom sukoba oko
nošenja jugoslovenske zastave na jednoj šiptarskoj svadbi u selu Drenovcu (14. 4. 1988),
kada su je iz ruku mladića Baškima Nitaja srodnika mladenaca, drsko oteli Hasan
Krasnići i Šefćet Nitaja, rugajući se pri tom ostalima da su postali "škije", što je pogrdan
naziv za Srbe. Tom prilikom su i drugi bojkotovali jugoslovensku zastavu, a potom su
mnogi susedi bojkotovali i Baškima Nitaja što je na svadbi poneo jugoslovensku zastavu.
Nasilnici, koji su zastavu oteli, kažnjeni su sa po dva meseca zatvora.

- U selu Ajvaliji kod Prištine, ia terenima sela Gračanice, Lapljeg Sela i Slivove, i dalje se
uzurpiraju srpska i društvena imanja i na njima se naseljavaju Arbanasi iz Kosovske
Kamenice, Vitine i drugih mesta. Prostor naselja proširen je za 500 % više od planiranog i
dozvoljenog. Ovako nasilno naseljavanje Šiptara onemogućuje razvoj i širenje srpskog
sela Gračanice i unosi uznemirenje u susedna srpska sela. Sve to biva pred očima
nadležnih vlasti, koje ništa ne preduzimaju, a sve to podstiče iseljavanje Srba. Inače,
zvanična "Komisija IV Kosova za zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca" ugasila se
sama i "usmenim dogovorom" prešla u novoformiranu "Komisiju za praćenje
sprovođenja Jugoslovenskog programa o Kosovu"', koji se takođe ne ostvaruje.

- U Prizrenu je Šiptar Šukri Gaši (29) pokušao nožem da ubije Srbina Slavišu Tomića
(23) iz Prizrena, što je izazvalo veliko uznemirenje Srba u tom gradu. Bilo je to 20. maja
1988. kada je Slaviša Tomić, student agronomije u Prištini, došao u rodni grad sa sestrom
Jasminom i uveče šetao gradom, sa još dva rođaka. Sestru mu je tada napao Šukri Gaši,
uhvativši je za lice, a kad je Slaviša pokušao da je zaštiti, Šukri je izvadio nož i zario mu
ga u rebra, pa zatim pobegao. Vest o ovom krivičnom napadu objavljena je tek 20. juna
1988. kada je Slaviša izišao iz bolnice.

- "Jedinstvo" od 21. 6. 1988. donosi vest da su oskrnavljene srpske humke. Naime, Idriz
Fazliju (42) iz sela Trpeze kod Vitine počupao je i polomio 10 krstova na srpskom
pravoslavnom groblju u selu Klokot kod Vitine, a zatim je krstove poređao preko trase
**** Gnjilane - Uroševac. U vitinskom SUP-u kažu da je Fazlija psihički poremećen i da
je zato odmah upućen na lečenje. Nekoliko stotina Srba okupilo se u selu Klokot u znak
protesta. Ogorčeni Srbi izneli su i primere nekoliko šiptarskih silovanja nad Srpkinjama u
okolini, čak i podatak da je silovana devojčica od 9 godina i starica od 75 godina, pa su
onda i takve siledžije proglašavane "psihički poremećenima". Ostaje svakako pitanje: Ko
to uči i tutka ove "nenormalne" ljude da čine tako gnusna nedela silovanja i skrnavljenja?
Sigurno su to oni isti učitelji koji i druge Šiptare ludake navode na slična nedela, ili koji,
uz pomoć vlasti, proglašavaju "nenormalnima" obične siledžije i zulumćare, kojima su
često prepušteni na volju mnogi nezaštićeni Srbi i Srpkinje. Jer, nad obezvlašćenim i
obespravljenim Srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, još od turskih vremena, moguće
su sve varijante obesti, nasilja i cinizma.

- Prilikom svoje posete Kosovu, Petar Gračanin, predsednik Srbije (20-21. 6. 1988), bio
je i u Pećkoj Patrijaršiji i tom prilikom "pozvao je vernike svih konfesija da i oni daju
svoj doprinos poboljšanju kosovske situacije, jer to mogu učiniti negovanjem tolerancije i
dobre volje među ljudima, razvijanjem odnosa dobrog susedstva, međusobne ljudske
brige i solidarnosti u nevoljama i zajedničkim radovanjem u dobru". Kada je Gračanin
zatim posetio Goraždevac kod Peći, Mileta Bukumirović je tada, pred njim i drugima,
javno postavio pitanje: "Ako roditelji (Srbi) ne smeju decu da pošalju na livadu da čuvaju
stoku, ni žene da obavljaju poljske poslove, ni decu da idu u školu ako ljudi ne mogu
slobodno ići putem, jer ih vreba opasnost od fizičkih napada, pokušaja silovanja ili samih
silovanja njihovih kćeri i žena, onda kakva je to sigurnost i bezbednost za život srpskog i
crnogorskog življa na ovom području?" ("Jedinstvo", 21. i 22. 6. 1988).

- Nezavisno od ovoga što smo naveli, ali kao vrlo značajno za pravoslavni karakter
srpskog življa na kosovu navodimo da je 8. maja 1988. prilikom osvećenja nove crkve u
Klini, mesni sveštenik, otac Milovan Kiković, rekao okupljenom narodu i vlastima: "Sve
vas pozdravljam i želim da istrajemo i ostanemo tu gde jesmo, na Kosovu da ostanemo na
našim svetim i časnim ognjištima živeći sa svima u slozi i ljubavi. Zato smo i podizali
ovaj sveti hram... Blago nama dok smo ovde na Kosovu Blago svima nama ako budemo
mogli i umeli da podnosimo i trpimo neprijatelje svoje. A valjda će doći vreme da se i oni
urazume da ovo što nam rade ne vodi ničemu". - Uz ovo dodajmo i sledeće Direktor
osnovne škole u Gornjoj Stubici kod Vitine, Jovan Balaban, napisao je nadležnim
vlastima u Opštini Vitina pismeni zahtev da ga razreše dužnosti, da bi mogao da posećuje
crkvu, jer, veli on "Iz ove situacije jedino Bog može da nas spase i zato treba Njemu da se
molimo" ("Politika" 18. 2. 1988).

- U selu Klobukoru kod Novog Brda, Šiptar Kamer Malići (52) i njegov sin Bejtuš (23)
pretukli su svog komšiju Srbina, starca, Vojina Zdravkovića (74), i naneli mu teške
telesne povrede. Bilo je to 19. juna 1988. kada je Vojin na svom imanju zatekao snahu
ovog Šiptara da skuplja pokošeno seno, i opomenuo je da to ne čini, a ona otišla i rekla to
svom svekru. Ovaj je sa sinom došao i pretukao starca na njegovom gumnu. Slučaj je
prijavljen vlastima i Malići je osuđen na 60 dana zatvora, dok mu je sin pobegao, ali je
kasnije uhvaćen i osuđen istom kaznom.

- Trojica šiptarskih siledžija, u selu Peranu kod Podujeva, Nedžmi Kastrati, otac mu Alija
i brat Ruždija, bez ikakvog povoda napali su grupu srpskih dečaka i sprečili ih da igraju
fudbal u seoskom školskom dvorištu. Za ovaj prekršaj ugrožavanja slobode kretanja,
sudski su kažnjeni Nedžmi sa 30 dana zatvora, a ostali novčano. Kaznu ovoj trojici
izrekao je sudija Radovan Jovanović, Srbin.

- U crkvenom dvorištu manastira Svetih Arhangela, u selu Buzovik kod Vitine, dva
maloletnika Albanca, M. B. (13) i Š. B. (15), sinovi Đaftira Đaftijarija, iz sela Buzovika,
posekli su 13 stabala manastirske šume. ("Rilindija", 26. 6. 1988)

- Nedavno je na zboru građana 16 Mesne zajednice Kosova Polja, Stevan Marinković s

ogorčenjem rekao: "Već 10 godina Srpski i Crnogorski narod na Kosovu obraća se
jugoslovenskom rukovodstvu za pomoć i zaštitu, piše peticije i predstavke, a pravih
rešenja i dalje nema. Kada su nedavno uhapšeni Janez Janša, Ivan Pronsper i David Tasić,
celo slovenačko i jugoslovensko rukovodstvo je zatražilo da se hitno ispita ceo slučaj.
Sada se mi (Srbi na Kosovu) pitamo čiji smo to mi građani kada već tolike godine
doživljavamo nepravde, silovanja, paljevine i otvoreni genocid?! ("Ilustrovana politika",
21. 6. 1988).

- Tek 28. juna 1988. objavljena je vest da je noću između 26. i 27. maja 1988. Šiptar
Fljorim Hiseni (23), iz Žegre kod Gnjilana, silovao Srpkinju S. T. iz Binača, koja radi u
kafani "Karadačka klisura" u Žegri. On ju je te noći prisilno uvukao u kombi i odvezao
na seosko groblje i tu je silovao i mučio do 4 sata ujutru. Tukao ju je i naneo joj teže
povrede. Protiv njega je zatim podneta prijava i osuđen je na samo 30 dana zatvora. Po
njegovom izlasku iz zatvora traženo je pokretanje krivičnog postupka. Inače, ovaj
azijatski siledžija bio je predsednik Socijalističke omladine u Žegri (i tek posle osude je
smenjen), pa je to verovatno i bio razlog neobjavljivanja odmah ovoga zločina.

- List "Borba" (krajem juna 1988) donosi sledeće podatke: u 636 naselja na Kosovu,
prema popisu stanovnika iz 1981, žive samo Albanci Srbi i Crnogorci žive u 216 naselja,
dok u 600 naselja žive mešovito. Od 1981. do kraja juna 1988. sa Kosova se iselilo oko
30.000 Srba i Crnogoraca. Ako su u 1981. na Kosovu bila najbrojnija ona naselja u
kojima živi manje od 50 stanovnika Srba (prema tom popisu), onda nije teško izračunati
da je u proteklih sedam godina sa Kosova "isparilo" oko 600 srpskih i crnogorskih sela i
zaselaka, tj da su postala "etnički čista".

- I ove godine, na Vidovdan 1988. posetilo je Kosovo i Gazimestan nekoliko grupa Srba
iz Valjeva, Beograda, Kruševca i drugih mesta Sveštenici iz Prištine, Valjeva i drugi
služili su na Gazimestanu parastos Kosovskim žrtvama. Inače, na Vidovdan je, po odluci
Sv. Arhijerejskog Sabora Srpske Crkve, telo Sv. Velikomučenika Kosovskog Lazara
krenulo iz Beograda u povratak Kosovu za proslavu 600. godišnjice Kosovskog boja.
Ispraćeno je svečano iz Beograda u sremsku Ravanicu, a odatle će preko Bosne, Zapadne
Srbije, Šumadije i Žiče stići u Gračanicu i na Gazimestan za Vidovdan 1989, gde će se
održati svečana proslava 600. godišnjice Kosovskog boja, kako je odlučio Sv.
Arhijerejski Sabor, koji je inače, na svom ovogodišnjem zasedanju (25. 5. 1988), "sa
velikom zabrinutošću konstatovao da nevolje Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i
Metohiji, ne samo da nisu prestale, nego se iz dana u dan sve više pogoršavaju. Sabor se
pozabavio i pitanjem potpuno obespravljenog i samom sebi prepuštenog pravoslavnog
življa u Albaniji, među kojima ima dosta pravoslavnih Srba

Juli

- Prvog jula 1988. u Istoku je Dema Demaj iz Dušanova kod Prizrena nasrnuo na dve
sestre Srpkinje G. Lj. (17) i S. Lj. (15) iz Istoka. Demaj je samo dva dana pre toga došao
da radi kod Emina Gegolija u Istoku, vlasnika privatne pekare, i već je počeo da nasrće
na Srpkinje. Ljudi u Istoku su ogorčeni ovim napadom, i pitaju se da li nije taj napad
organizovan. Inače, iz Istoka se od 1981. iselilo desetina srpskih porodica i 155
pojedinaca (prema zvaničnim podacima, a možda ih je i više). U samom Istoku ima 150
mladića i devojaka Srba koji čekaju na zaposlenje prosečno 5-10 godina.

- Drugog jula 1988. u srpskom selu Priližju kod Vučitrna, gde živi oko 400 Srpskih
domaćinstava, sa preko 2.000 srpskih žitelja, održan je zbor meštana, na koji je došlo
nekoliko stotina Srba, koji su javno iznosili svoje nevolje i probleme. Tako, iznet je
podatak da je Zemljoradnička zadruga u Vučitrnu sa isturenom radnom jedinicom u
Prilužju, imala 632 hektara zemlje, a sada ima samo 290. hektara, jer su mnogobrojni
Arbanasi uzurpirali pojedine zemljišne parcele, a neki su ih čak i preprodavali. Otkriveno
je do sada poimence 37 uzurpatora, ali su mnogi još nepoznati, ili su svesno prikrivani.
Miško Popović i Živorad Stanojević iz Prilužja opisali su pred svima nasilje albanske
porodice Sarači, koja je u selu Bivoljku preorala srpsko pravoslavno groblje i na njemu
podigla štalu i zasadila voćke. Oni su naveli i to da je od Arbanasa uzurpirano zemljište
oko crkve Samodreže u istoimenom selu i takođe u selu Mijamići. Učiteljica Danica
Prodanović, koja u osnovnoj školi u selu Strovce, uči samo jednog đaka (Srbina), žalila
se pred svima kako je pojedine kolege Albanci godinama šikaniraju, a uspeh njenog
jedinog učenika Srbina upisuju na albanskom jeziku, a ne na maternjem, srpskom.

- Samo posle nekoliko dana (6. jula 1988) održan je u istom Prilužju ponovo veliki okup
Srba, gde su došli i neki Srbi iz okoline, i trajao je punih šest sati, a bili su prisutni i neki
predstavnici vlasti i političkih struktura sa Kosova i iz SR Srbije. Novica Stolić iz
Prilužja izneo je tešku političko-bezbednosnu situaciju u selu i okolini, ističući naročito
brutalno ponašanje SUP-a iz Vučitrna, tj. nasilje koje su nad Srbima činili milicioneri
albanske narodnosti, tukli ih nedužne na ulici, u kafani i po sopstvenim kućama, a i
hapsili ih bez razloga Svetislav Popović iz Prilužja govorio je o ličnom maltretiranju od
šiptarske milicije sledeće: "Bivši komandir Stanice milicije u Prilužju, Suljo Maljoku,
pretukao je mnoge nedužne mladiće Srbe. On je sa svojim milicionerima istomišljenicima
isprebijao i mene palicama i drškom pištolja, baš ispred moje kuće. Isprebijao je takođe i
moju ženu. Posle toga su mi se izvinuli, ali su mi ubrzo nametnuli drugu lažnu optužbu,
zbog koje sam osuđen na tri meseca zatvora. Kada sam se na to žalio vučitrnskom SUP-u
isti taj Maljoku mi je rekao da sam srećan što sam ostao živ". Ostali Srbi iz Prilužja
iznosili su podatke o tome kako su milicionari albanske narodnosti u selu pretukli i
zatvarali mnoge nedužne Srbe iz sela. Umesto da pomenuti Maljoku bude kažnjen, on je
premešten na novu dužnost u Zvečan. Takođe su i pojedini Arbanasi, žitelji Prilužja,
napadali srpsku decu vatrenim i hladnim oružjem. - Živorad Stanojević takođe se žalio da
se iz njegovog sela Glavotine iselilo 20 srpskih porodica zbog direktnog pritiska
albanskih separatista, a u selu su ostale još samo dve srpske staračke porodice. Boko
Stanković se žalio na svog direktora Femija Imerija kao okorelog separatistu, a takođe je
izneo i to da je bez ikakve krivice odležao 40 dana zatvora po osudi donetoj od Šiptara
Sali Maljokua. I ostali Srbi Prilužani su izjavili da su ih u poslednje vreme pojedini
Albanci napadali čak i sekirama i potezali pištolje, a još češće napadaju našu decu gde
god ih sretnu. Na sve to je Milomir Minić, iz CK Srbije, rekao: "Sve ovo što sam čuo
ovde večeras, a niko to nije demantovao, strašno je i neverovatno". Zatim je zamolio
prisutne Srbe da se ne sele, ni kolektivno ni pojedinačno sa Kosova, jer to i očekuju
albanski separatisti.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 9. jula 1988. piše da je grupa od petnaestak Srba, nastavnika

na Univerzitetu u Prištini, posetila (8. jula 1988) predsednika Skupštine Kosova i ukazala
mu na "svu ozbiljnost kosovske situacije i stanja u kome se nalazi Srpski i Crnogorski
narod". Kao ključne probleme oni su izneli: "Perfidno i institucionalizovano delovanje
albanskih nacionalista kroz primenu nacionalnih ključeva, majorizaciju, vođenje
kadrovske politike po meri uskih krugova rukovodećih ljudi" (Arbanasa), kao i
"izbegavanje odgovornosti onih koji su doveli do ovako teškog stanja". Srbi nastavnici na
Prištinskom univerzitetu "dovedeni su do neprimernog i krajnje podređenog položaja...
Zbog iseljavanja, preti opasnost da se nastava na srpskohrvatskom jeziku sasvim ugasi... I
mnogi univerzitetski profesori (Srbi) morali su da se isele sa Kosova zbog toga što su
otvoreno imenovali nacionaliste (Arbanase) i što su iznosili druge primedbe na svojim
fakultetima. Od 1981. g. iselilo se preko 60 Srba profesora, a ovi koji su ostali
doživljavaju razna šikaniranja, pretnje i ucene svakodnevno". - Na sve to im je
predsednik Skupštine Kosova Vukašin Jokanović rekao sa žaljenjem: "U istinu je žalosno
da, posle toliko potrošenih reči, toliko materijala, stavova i ocena, za ovih 7 godina od
kontrarevolucije, iseljavanje (Srba) i dalje teče, a ima tako puno verbalizma i otpora"
misleći pri tom na vladajuće strukture gde glavnu reč vode Albanci. - Iznet je i podatak
da se tokom 1987. iselilo oko 3.000 Srba, a verovatno i više, jer se stalno sele i čitava
domaćinstva, i stručnjaci, radnici i poljoprivrednici, od kojih je većina otuđila imovinu
(tj. iznuđeno prodala). Tako je od 1981. g. sa Kosova pod raznim pritiscima otišlo preko
30.000 Srba, što znači oko 5.000 godišnje.

- Na protesnom skupu Srba i Crnogoraca u Novom Sadu (u subotu 9. jula 1988), gde je
došlo oko 500 Kosovaca a vojvođansko rukovodstvo ih odbilo i pokušalo da spreči javno
iznošenje njihovih muka, između ostalih je rekao Srbin Mićo Šparavalo, prvoborac iz
Uroševca, i sledeće: "Nadamo se da je vama (u Vojvodini) poznato, a možda i nije, da na
Kosovu već 7 godina besni kontrarevolucija separatističkog pokreta albanskih šovinista,
čije su prevashodne žrtve pripadnici srpskog i crnogorskog naroda... U grčevitom
nastojanju da ostvare "etnički čisto" Kosovo i Metohiju, s ciljem otcepljenja i pripojenja
Albaniji, albanski šovinisti i separatisti već decenijama vrše genocid, sistematski i
kontinuirano, nad srpskim i crnogorskim življem na Kosovu i Metohiji. Oni
beskrupulozno, već više decenija, koriste različite metode terora - od običnih poljskih
šteta, uništavanja useva i stoke, spaljivanja letine, štala i kuća, rušenja i skrnavljenja
grobova, crkava i manastira, pretnji i prebijanja, silovanja starica i maloletnica, pa do
ubistva iz nacionalne i verske mržnje".

- Tako je isto i Miodrag Pumpalović iz Istoka rekao u Novom Sadu: "Nije nam bilo lako
da pređemo 500 kilometara i da vam saopštimo istinu o nama koji živimo na Kosovu.
Mnoge naše kuće su pod katancem. Groblja su nam oskrnavljena, žene obeščašćene, a
pritisci albanskih separatista i nacionalista, kao i iseljavanje Srba pod pritiskom, nikako
da prestanu".

- U opštini Orahovac u Metohiji od oko 4.500 Srba već se iselilo oko 500, a prošle godine
otišlo je još 3 porodice sa 15 članova i nekoliko pojedinaca. Ali, stvarni broj iseljenih
Srba usled šiptarskih pritisaka sigurno je i veći. A glavni razlog prisilnog iseljavanja Srba
leži "u ukupnoj psihozi stvorenoj nakon ekspanzije albanskog nacionalizma i
separatizma". Najviše problema u opštini imaju Srbi u Velikoj Hoči, gde 99 % stanovnika
još od vremena Nemanjića čine pravoslavni Srbi. Najviše nevolja zadaje im šiptarska
porodica Orlati. Nekoliko maloletnika ove familije su (juna 1988) sa svojom stokom
počinili veliku štetu na imanju Stanka Naštajića, a nakon toga su i fizički napali
nedužnog starca od 70 godina.

- Nedavno (početkom jula 1988), u selu Sašice kod Istoka, Šiptar Malj Selimaj zabranio
je komšijama Srbima da prolaze seoskim sokakom zvanim "Drobež" tako da su ovi
morali da idu kroz njivu Milorada Bojića, zasejanu kukuruzom. Srbi iz sela žalili su se
vlasti pa je ovaj nasilnik kažnjen sa 15 dana zatvora. - U susednom selu Prekaze,
Nedeljku Otoviću je, juna 1988. nepoznati zulumćar počupao 200 struka zasađene
paprike. Otkriveni su samo tragovi obuće, a ne i počinilac, ali su Srbi u selu sigurni da je
to neki Šiptar, jer takve zulume samo oni čine. - Takođe, noću između 7 i 8. jula 1988.
opet je neki nepoznati zulumdžija polomio 10 stabala oraha i dva stabla trešanja u
voćnjaku muslimana Redžepa Rastodera (poislamljenog Slovena) iz sela Dobruše kod
Istoka.

- Srbi sela Belice kod Istoka na svom skupu (20. jula 1988) zahtevali su da se zaustavi
prisilno iseljavanje Srba i Crnogoraca, da se ubrza proces povratka ranije iseljenih,
onemoguće nasrtaji Šiptara na imovinu i ličnost i dostojanstvo ljudi, i da se za njih (a Srbi
su u Istočkoj opštini oko 28 %) stvori perspektiva življenja na ovim prostorima. Seljani
Beličani iznose svoje konkretne probleme: krađe, nezakonitu kupoprodaju, pritiske
albanskih Šovinista iz Srbičke opštine (gde je njihova velika većina), sporo ili nikakvo
otkrivanje vinovnika ekscesa i blago kažnjavanje za učinjena nedela. Srbi ističu da oni ne
mogu da nabave seme, đubrivo, naftu i ostale potrebe za svoj rad na njivama, dok za
građane albanske nacionalnosti iz okoline nema gotovo sličnih problema. ("Jedinstvo",
22. jul 1988).

- Dvanaestog jula 1988. iz sela Loćana kod Dečana izbegla je petnaestočlana srpska
porodica Milana Popović, ostavivši svu svoju imovinu i dve kuće. Popovići su već više
godina uzaludno pozivali vlasti, od Opštine do Federacije, tražeći i moleći da im se pruži
neophodna zaštita i obezbedi miran i spokojan život, jer više ne mogu da izdrže šiptarske
zulume svake vrste. Milan Popović kaže: "Četiri sina sam poslao u inostranstvo da bi ih
sačuvao od provokacija pojedinih komšija Albanaca i sprečio da ne dođe do krvoprolića.
Dve kuće i 8,5 hektara zemlje ostavljam neprodato. Važno je sačuvati porodicu. Planirali
smo bili da svi sinovi sagrade kuće u Loćanima, jer zemlje imamo dovoljno. Sanjali smo
da će se po našim prostranom dvorištu u Loćanima igrati mnogobrojna unučad. Eto,
pošto mi odlazimo, neka se umesto naše dece šire oni što su nas isterali. Teško nam je,
teže ne može biti. Ovde smo ostavili mladost i tolike godine uzaludnog rada. Nismo mi
jedini koji odlaze. Pre mesec dana odselio se naš komšija Radoje Jovanović sa 5 članova
porodice. Do jeseni će se iz Loćana iseliti još dve porodice. Ne možemo više trpeti teror
koji se sistematski vrši nad nama. Nama se preti da će nam uništiti celu porodicu,
polomiti ruke i noge, povaditi oči. Pojedine komšije Albanci već svojataju naše imanje".
("Jedinstvo", 13. jul 1988).

Ovih dana je ponovo preorano pravoslavno groblje u selu Prilepu kod Dečana i po njemu
je zasejana zob. Nije još otkriven počinilac tog nasilja, ali je skoro sigurno da su to
uradila braća Ljokaj, jer su još 1978. g. Imer i Idrizu Ljokaj bili uzurpirali to groblje u
površini od skoro hektara, kada su i preorali 6 grobova srpske porodice Radović i drugih.
Za taj zulum i nepočinstvo oni su tek maja ove 1988. godine osuđeni na po godinu dana
zatvora. Posle toga, evo, isto groblje je opet preorano! Ljudi se s pravom pitaju: Kako
jadni Srpski narod u svojoj očinskoj zemlji nema mira, ni pravde, ni slobode? Zato, jer
mira nemaju ni srpska groblja i svetinje. - Inače, u dečanskoj opštini ovih istih dana
učinjeni su i sledeći zulumi od Šiptara Srbima: napadnut je Jordan Simić iz sela Junik
prekopan je mlad krompir porodice Vukanić u Kalavaju napadnut je Radun Dabetić u
Dašanovcu neki nasilnik Šiptar namerno je pregazio preko nepokošene livade Šaljića u
selu Požaru zapaljen je plot Vuka Danilovića u Loćanima; napadnuta je porodica
Knežević u Ereču; pokidane su telefonske žice u Dečanima, i tako redom, bez kraja...

- "Jedinstvo" od 19. jula 1988. donosi zvanične podatke da je samo iz Opštine Priština
iseljavanje Srba i Crnogoraca nastavljeno nesmanjenim tempom. Za prvih 6 meseci 1988.
godine iselilo se 229 Srba i Crnogoraca, pod pritiskom delovanja albanskog nacionalizma
i separatizma. U evidenciji opštinske komisije u Prištini nalazi se 67 Srba povratnika na
Kosovo koji ipak nisu dobili zaposlenje. Ako je tako u opštini glavnog grada Kosova, gde
je ova vlast i partija na vidiku, kako je tek u manjim gradovima i po seoskim zabitima?

- Petnaestog jula 1988. u selu Čerkez Sadovine kod Vitine, po podne oko 6 sati, napadnut
je na svojoj livadi 70-godišnji Radivoje Momčilović. Napao ga je Ahmet Muslija (45) iz
istog sela koji je nedozvoljeno napasao svoju stoku na Radivojevoj livadi. Kada ga je
ovaj opomenuo da istera stoku, on je nasrnuo na njega, pozvao ga i udarao štapom. Od
težih povreda Radivoja je spasao Ahmetov brat Musa, koji je sprečio svog brata nasilnika
da ne bije dalje nedužnog starca Srbina. Napadač je zatim kažnjen sa 40 dana zatvora, ali
je to nasilje izazvalo ogorčenje Srba u selu, kojih danas tu ima oko 15 domaćinstava, a
ranije ih je bilo 84 kuće.

- U isto to vreme, na drugoj strani Kosmeta, u Klini, Dok Kćiraj (21) iz Berkava pretukao
je svog komšiju Srbina Gorana Vučkovića (18), posle jedne bezazlene prepirke na
seoskoj plaži Belog Drima u istom selu. Siledžija je zatim kažnjen.

- Ljubiša Nikolić iz Kosovske Mitrovice, oženjen, sa dvoje dece, doživeo je na Kosovu

svoju povratničku dramu. Naime, on je 1980. g. pod pritiskom napustio svoje rodno
Kosovo i nastanio se u Raškoj. Pre nemog vremena pokušao je da se vrati, ali ni on ni
žena nisu mogli dobiti posao, a uz to još izbačen je iz najmljenog stana jednog odseljenog
radnika Hemijske industrije u Mitrovici, koja je fabrika sada kod suda dobila "pravo" da
Nikolića izbaci iz stana. Zato je primoran sa ženom i decom da se opet seli s Kosova,
odakle su se već iselila i njegova rođena braća.

- "Jedinstvo", 22. 7. 1988. piše da se iseljavanje Srba i Crnogoraca iz opštine Uroševac

nastavlja i dalje, jer sve žalbe srpskog naroda na brojne nepravde ostaju bez odgovora.
Najviše iseljavanja zbog nevolja i nasilja ima u Uroševcu iz naselja Paunovo polje, iz
ulica Ganimat Terbeši i 17. novembar. Radovan Birkavić iz ulice G. Terbeši priča opšte
srpske muke: "Žalimo se već 7 godina. Svi sadašnji i bivši rukovodioci ove opštine dobro
znaju da od njih tražimo da nam obezbede normalne uslove za življenje kakve imaju naše
komšije Albanci u istoj ulici. Vidimo da od naših žalbi i molbi nema ništa, pa nas je sve
to primoralo da istaknemo table "Kuće na prodaju" i kolektivno se iselimo. U ovoj ulici
su svi Srbi i Crnogorci izgradili kuće uz uredno dobijene građevinske dozvole i plaćene
komunalije, ali ipak nemamo asfaltiranu ulicu, vodovod i kanalizaciju, telefone, a napon
struje je loš pa nam često stradaju električni uređaji i bela tehnika. Ove probleme nemaju
naše komšije Albanci. Pedesetak metara dalje, u istoj ulici, asfaltiran je put, izgrađeni
vodovod i kanalizacija, uvedeni telefoni, mada su mnogi vlasnici (Albanci) izgradili
svoje kuće bez dozvole". - U delovima grada Uroševca gde žive Srbi sve su učestaliji
napadi albanskih šovinista i nasilnika, a naročito u naselju Paunovo polje. Provaljena je i
poharana kuća Nenada Aleksića, a počinioci još nisu otkriveni; kamenovana je kuća Neća
Stankovića. Prebijena je Milunka Bjelić; pre desetak dana na porodicu Simić nasrnuo je
komšija Arbanas i čak potegao pištolj, pa Simićeva deca ne smeju da izađu ni na ulicu,
itd. Ima li kraja ovakvim i sličnim zulumima nad kosovskim Srbima, činjenim im od
Arnauta još od turskih vremena?

- Dvadesetog jula 1988. na putu Trpeza - Klokot kod Vitine, usred bela dana, oko pola tri,
nepoznati Šiptar napao je i pokušao da siluje Srpkinju N. S. (21 godinu), inače
medicinsku sestru iz Vitine. Ona se vraćala s posla iz sela Trpeze gde radi i na nju je
iznenada iz kukuruzišta, sa nožem u ruci, nasrnuo nepoznati siledžija. Iako povređena
nožem napadača, ona je nekako uspela da se otrgne i pobegne u Klokot (srpsko naselje). -
Sutradan uveče (22. jula) okupilo se u centru Vitine oko 2.000 Srba iz tog mesta i okoline
na protestni zbor, na koji niko od pozvanih opštinskih funkcionera nije došao. Najstariji
građanin Kosovske Vitine, čika Živko Denić, govorio je to veče i naveo mnogobrojne
slučajeve silovanja i napada na Srpkinje i Srbe u tom kraju, naročito od 1982. godine.
Kao najdrastičniji slučaj pomenuo je silovanje 9-godišnje devojčice iz sela Žitinja
(oktobra 1983), pa starice od 75 godina iz sela Trpeze, čija se porodica odmah zatim
iselila; pa ranjavanje srpskog mladića iz Novog Sela od strane unuka poznatog baliste
Hisena Trpeze, i tako redom dalje. Zatim je Radosav Vukašinović iz Kabaša rekao: "I
mene je zadesila teška nesreća. Na moju ćerku su, pre 2 godine, nasrnuli nastavnici
albanske narodnosti i pokušali da je siluju. Zemlja mi je oduzeta nadgrobni spomenici
predaka polomljeni. Šta još treba da mi se desi pa da se kaže da je u pitanju pritisak
albanskih nacionalista i separatista. Jedni mi napadaju ćerku, drugi ženu, a treći me pitaju
hoću li da prodam imanje. Od 140 srpskih domaćinstava u Kabašu ostalo je svega
dvadesetak domova. I mi, koji smo ostali, služimo kao taoci". - Borac Saveta
Stojmenović rekla je: "Slobodu smo platili krvlju i velikim brojem žrtava (srpskih), čije
kosti trunu, a njihovi potomci i rodbina još strepe za svoje živote. Nepravda me ubija i
dušu mi potresa. Devojka koju su pokušali da siluju putovala je po 10 km. dnevno da leči
ljude, a evo kako joj se uzvraća. Natčovečanskim mukama, sva izgrebana i u krvi, ona je
uspela da sačuva svoju čast i pobegne od napasnika". - Na sve to dodao je Dragan
Popčević i ovo: "Kada vlasti i otkriju vinovnika, onda ga proglase ludim! Ali, i pored
svega toga, mi ipak nećemo ostaviti Kosovo, jer je ovo naša postojbina". ("Jedinstvo", 22.
i 23. jula 1988).
Silovana srpska devojčica (9 godina) iz Žitinje kod Vitine na rukama oca Stojana Perića
(1983.)

- U selu Bivoljik kod Vučitrna je Šeremet Sarači, prosvetni radnik, uzurpirao više od
polovine srpskog pravoslavnog groblja i na površini od 14 ari zasadio voćnjak! To selo je,
inače, "etnički čisto", tj. svi Srbi su proterani pa sada progone i iskorenjuju i srpsko
groblje. Otac ovoga Šeremeta je pre nekoliko godina jednostavno prisvojio srpsko seosko
groblje. Šeramet Sarači sada kaže: "Nikad nisam pozvan na odgovornost zbog
uzurpiranja zemljišta na pravoslavnom groblju u mom selu, ali sam 1982. pozvan u
stanicu milicije, jer me je neko neosnovano optužio da sam polomio srpske nadgrobne
spomenike. Tačno je da sam obrađivao ovu zemlju, ali nisam znao da je to srpsko
groblje" (?!). - Na ovo Branko Stolić odgovara: "Na ovom groblju vidljiva su 4 srpska
groba, pa me čudi da Šeremet Sarači nije znao da je uzurpirao zemlju na srpskom groblju.
Islamsko i pravoslavno groblje, ukupno 80 ari, nalazi se na istoj lokaciji, ali niko nije
uzurpirao ni jedan santimetar zemlje na islamskom groblju. Pored ove uzurpacije groblja,
neke porodice (šiptarske) iz bratstva Sarači uzurpirale su u istom selu i 14 hektara
društvene zemlje".

-Ramuš Dautaj (61) i sin mu Sejdija (25) iz Đurakovca sproveli su iz svoga dvorišta
otpadne zagađene vode i izlili u avliju i povrtnjak komšinice Srpkinje Dragomirke
Bajrušković (52) i njene ćerke Milanke Zulikić (31). Kada su one upozorile Dautaje da to
ne čine, ovi su im pretili i rekli da je bolje da ćute, jer "nama niko ništa ne može"!
Zapretili su im da će im iseći i električni dovod za kuću. Nasilnici su zatim prijavljeni
sudu.

- Dvadeset trećeg jula 1988. Nedeljko Milošević (61) iz sela Rakoša kod Istoka prijavio
je miliciji da su mu u njivi kraj kuće nepoznati (= Šiptari) isekli kukuruz. Organi
bezbednosti su izašli na njivu i konstatovali da je oštrim nožem ili kosirom posečeno
tačno 210 stabljika kukuruza, ali zulumćar nije otkriven, a mesne vlasti danima mučki
ćute. Inače, ovoj istoj porodici Milošević u dva maha su lomljene i sečene šljive u
voćnjaku, a prošle jeseni su im iz štale ukradene dve krave. I nikom ništa! U selu Rakošu
kod Istoka ima još svega desetak srpskih kuća.

- U selu Prekalu kod Istoka na većem skupu naroda, ugroženih Srba, 26. jula 1988. Zoran
Đorđević izneo je podatak da je u toku samo zadnjih godinu dana zabeleženo u Prekalu i
lokalnim naseljima 67 ekscesa protiv Srba pet pokušaja silovanja, desetak uvreda i
zlostavljanja, više poljskih šteta, nekoliko tuča i pretnji, tri seče srpskih voćnjaka. "To što
se pred očima 2.500 istočnih komunista dogodilo toliko mnogo ekscesa treba da se stide i
svi ostali (komunista), kao i zbog toga što nam Srbi i Crnogorci i dalje odvode i dovode
za ruku decu iz škola. Narod koji živi u ovakvim uslovima, da sam čuva svoje seno,
slamu, žito, decu, ne može da veruje u svoju budućnost, niti onima koji treba da ga
čuvaju i obezbeđuju slobodu i ravnopravnost". - Inače, to isto veče su 22 srpske porodice
iz Prekala (koje imaju 197 ukućana), razgovarale pet sati sa rukovodiocima Opštine,
Pokrajine i Republike, jer su čvrsto rešili da se grupno isele ostavljajući svoja
pradedovska ognjišta. Oni su to potkrepili dokazima o gotovo svakodnevnim pritiscima
susednih Šiptara, učestalim napadima na ličnost i dostojanstvo, poljskim štetama i raznim
maltretiranjima Srba od strane arnautskih zulumćara. Tako je samo minule subote
zabeleženo 26 konflikata. Ovde se pod pritiscima iselilo već 18 srpskih porodica sa 200
članova. Srbi su se naročito žalili da ih iritira i povređuje ponašanje aga i begova iz
porodice Tišukaj i Pajazitaj, iz Dečanske opštine, koji "zemlju od Prekala do Banje
smatraju svojinom, a sadašnje vlasnike (Srbe) samo privremenim korisnicima". Oni su
nedavno, u 3 sata po ponoći, pokosili jednu srpsku livadu, ali seno nisu stigli da odnesu,
jer su pristigli od Srba pozvani nadležni organi. Zato su u selu Prekale ljudi i žene počeli
da čuvaju selo i svoja imanja noćnom stražom, jer im vlasti ne obezbeđuju sigurnost i
domaći i lični mir.

Avgust

- I dalje stradaju Srbi u selu Prekale kod Đurakovca. Oni su zato 1. avgusta 1988. istakli
na ulazu u selo tablu sa natpisom "Na prodaju kuće i imanja svih Srba", ali im je neko
uveče tu tablu skinuo, zbog čega su njih oko 20 odmah protestovali pred Stanicom
milicije. Inače 22 srpska domaćinstva sa 107 članova u selu Prekale već nekoliko godina
trpe raznorazne zulume od šiptarskih aga i begova, naročito od porodica Tišukaj i
Pajazitaj iz Dečanske opštine. Za nepunu godinu dana zabeleženo je 13 šiptarskih
nasrtaja na Srbe, kako je to i ranijih godina činjeno, zbog čega se iz Prekala već iselilo 18
srpskih porodica sa 200 članova. Sada Srbi iz Prekala najavljuju kolektivno iseljavanje u
znak protesta što vlasti ništa ne čine da ih zaštite, a oni sami su već par meseci zaveli
seosku noćnu stražu pa čuvaju selo i svoja imanja i useve. O stanju u Prekalama
početkom avgusta 1988. rekao je žitelj sela Slobodan Maksimović: "U selu našem je bilo
prekršaja, silovanja, nasrtaja na ličnost i identitet, tuča, poljskih šteta, maltretiranja,
pretnji, čega sve ne. Od 1981. godine oduzeta nam je voda za navodnjavanje, nemamo
čak ni vodu za piće, nemamo put, prodavnicu decu nam napadaju po povratku iz škole.
Siledžije nam kose i nose letinu sa naših imanja. Sali Nuši (član PK SSRN) nazvao nas je
četnicima i nacionalistima a član Predsedništva SAP Kosova Nebih Gaši indirektno je
podstrekavao albanske nacionaliste sa torturom i napadima na Srbe. Za naše brojne
nevolje Azem Vlasi (doskoro predsednik PK Kosova) nije pokazao nikakvo
interesovanje". ("Jedinstvo" 2. i 18. avgusta 1988).

- U selu Gornje Nerodimlje gde ima oko 300 srpskih domova i gde je za vreme rata
ubijeno od šiptarskih balista 18 Srba, naš narod se još nekako odupire iseljavanju. Iselio
se samo poneki mlađi, ne mogući dobiti posao na Kosovu. Međutim, čine im mnoga
nasilja pojedini Arbanasi iz susednog sela Jezerca, koji im seku stoletnu šumu i napasaju
svoju stoku na crkvenim livadama. U selu pak Donje Nerodimlje, gde ima preko 100
domaćinstava, većinom Arbanasa, koji su inače tu doseljeni tek posle ovog rata iz
susednih sela, oni i dalje navaljuju na Nerodimlje kao "srpsku oazu" i Srbima u tom selu
čine razna nasilja i otimačine.

- Tek 3. avgusta 1988. otkriveno je da je srpsko pravoslavno groblje u selu Drenovcu kod
Dečana preorao Šiptar Imer Bokaj iz Istog sela. On je još maja 1988. preorao to srpsko
groblje u ataru tzv. drenovačkih šuma, u površini 90 ari, i na njemu zasejao detelinu i zob.
Ovaj nasilnik je i ranije preoravao i zasejavao ovo groblje, govoreći da je to "njegova
babovina i za to je osuđivan na godinu dana zatvora, a sada je to opet učinio.

- Komisija sastavljena od predstavnika Saveznog, Republičkog i Pokrajinskog

sekretarijata za unutrašnje poslove, boraveći na Kosovu od 27. juna do 20. jula 1988.
našla je da je od početka 1986. do polovine 1988. g. zvanično evidentirano na Kosmetu
300 krivičnih dela učinjenih protiv Srba od strane Albanaca. To su: dva pokušaja ubistva,
130 fizičkih napada, 89 krivičnih dela nasilja i nasrtaja na slobodu i građanska prava, 10
krivičnih dela nasilja iz neprijateljskih pobuda, 29 slučajeva izazivanja nacionalne, rasne
i verske mržnje; četiri silovanja i devet pokušaja silovanja, kao i 27 nasrtaja krivičnih na
polnu slobodu (što će sve reći da je silovanja bilo oko 40, samo što se različito
karakterišu). U istom periodu na Kosovu je vođeno 1.119. prekršajnih postupaka zbog
ugrožavanja ličnih (i imovinskih prava i sloboda građana Srba i Crnogoraca Komisija
takođe konstatuje: prikrivene i perfidne pritiske (Šiptara) kroz omalovažavanja i
šikaniranja Srba na radnom mestu, u trgovinama, na javnim mestima, kao i skrnavljenje i
rušenje Srpskih grobalja i spomenika, i kamenovanje kuća, i još stalna uznemiravanja i
pretnje. Komisija je pri tom konstatovala da zvanična statistika ne odražava stvarno
stanje u Pokrajini Kosovo, jer je broj napada, ugrožavanja, pretnji i maltretiranja Srba od
Albanaca daleko veći, samo što mnogi to ne prijavljuju iz straha od osvete i mogućih
težih posledica, naročito za decu. (Jedinstvo, 8. 8. 1988)

- Devetog avgusta 1988. u Klini, sakupilo se u Domu kulture oko 500 Srba na zbor koji je
trajao punih osam časova, gde su iznete mnoge nevolje i problemi Srba ovoga kraja i
uopšte Kosova i Metohije. Osnovna činjenica je da nije zaustavljeno prisilno iseljavanje
Kosovsko-metohijskih Srba. Marko Vulić je opširno govorio o šiptarskom šikaniranju,
maltretiranju i zlostavljanju njega i njegove porodice od 1981. g. do danas. - Dragoljub
Mikić je rekao "Tužno je da posle 40 godina živimo u miru, a nemamo slobodu. Imamo
samo torture koje ne prestaju, reku Srba iseljenika koja teče". Mikić je nedavno ispljuvan
od Šiptara u autobusu samo zato što je nosio srpsku šajkaču Dragomir Stepić je govorio
kako ga je pre dve godine pretukao jedan Albanac, koji je zatim formalno osuđen, ali
nikada nije upućen na izdržavanje kazne - Bogosav Bacić je rekao da je maltretiran od
milicajaca Šiptara.

- U ponedeljak 8. avgusta 1988. oko tri sata po podne, u blizini sela Crkvena Vodica blizu
Prištine, Šiptar Naser Sagojeva (25), iz sela Mala Slatina, pokušao je da siluje Srpkinju
Lj. B. (20) iz Kosova Polja. Ona je letnji raspust provodila kod dede u selu Pomazatinu,
pa je tog dana pošla u Kosovo Polje da obiće roditelje. Dok je u Velikom Belaćevcu
čekala autobus, kraj nje se zaustavio auto "golf" iz kojeg ju je pomenuti Naser Sagojeva
ponudio da je poveze do Kosova Polja. Ona je na to s ustezanjem pristala, ali kad je ušla
u auto ovaj ju je povezao ne put Kosova Polja, nego prema Obiliću i Prištini. Kod sela
Crkvena Vodica skrenuo je na sporedni put u šumu i tada pokušao da Lj. B. zagrli i
poljubi, na što je ona naglo otvorila vrata i iskočila iz kola, zadobivši pri tom i lakše
telesne povrede. Siledžija je odmah zaustavio kola i izišavši pokušao da je ponovo uvuče
u auto, ali je ona ipak uspela da pobegne do autobusa GIK "Ramiz Sadiku", koji se bio u
blizini zaustavio vozeći radnike sa gradilišta iz Mališeva Ona je zatim tim autobusom
otišla do Kosova Polja i prijavila slučaj miliciji. Meštani sela Belaćevca pomogli su u
otkrivanju vinovnika, koji je kasnije kažnjen sa 60 dana zatvora zbog pokušaja nasilja i
zato što je vozio neregistrovano vozilo, bez položenog ispita (što je inače česta pojava na
Kosmetu)

- Monahinje Pećke Patrijaršije žale se da u poslednje vreme (tokom leta 1988) nepoznati
Arbanasi dovoze razne otpatke i smeće i bacaju ga ispred samih vrata manastira. To čine i
Šiptari mesari iz Peći, koji donose kosti i otpatke zaklanih životinja i bacaju u korito
Pećke Bistrice ispred manastira, a kako je nivo vode vrlo opao, na letnjoj vrućini tu se širi
smrad i okupljaju čopori pasa. Takođe na obalu Bistrice pred manastirom naki Šiptari
dovoze i istovaraju gomile zemlje, krša od betona i druge građevinske otpatke.
Monahinje su se obraćale vlastima i Skupštini opštine Peć, ali uzalud, jer se organi SUP-a
zadovoljavaju golim obećanjima da će "preduzeti mere". Slično bacanje smeća viđeno je i
pred crkvom Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

- Albanac Hasan Rudenica nasrnuo je nedavno (avgusta 1988) na svoga komšiju Srbina
Tihomira Ivića iz sela Sofalije kod Prištine, samo zato što ga je ovaj upozorio da istera
stoku sa njegove njive, jer mu pričinjava štetu - Inače, Srbi u ovom selu, posle ovog
šiptarskog nasrtaja, okupili su se (polovinom avgusta) i veća grupa njih otišla je u
Prištinu da iznese svoje višegodišnje probleme Selo Sofalija bilo je do pred kraj 60-tih
godina naseljeno samo Srbima, a danas je u njemu samo 19 srpskih kuća, a šiptarskih je
30. Srbi su se pod dugogodišnjim pritiscima iselili, da bi se na njihova imanja naselili
Arbanasi. Tako se ova šiptarska porodica Rudenica doselila tek 1981, i od tada stalno čini
zulume Srbima susedima. U zadnjih šest godina napadnuti su na svojim imanjima
Čedomir Tomić, Novica Janković, Zlatko Tonić, Živojin Ivić i nedavno Tihomir Ivić.

- Osim tih pritisaka, Srbi ovde imaju i državne zulume vlasti su im nekoliko ****
eksproprisali zemlju, zadnji put 40 hektara "za uređenje izletišta" u Grmiji. Sada vlasti
najavljuju novu "otimačinu".

- Još 30 hektara na sve srpske žalbe, vlasti ne odgovaraju, a Srbima je posebno teško što
ni komšije Arbanasi neće ni da razgovaraju o nevoljama Srba.

- U opštini Peć istaknuto je tek nedavno (10. avgusta 1988) da se od strane opštinskih
organa zvanično koriste netačni podaci o broju iseljenih Srba - porodica i pojedinaca
Tako zvanični podatci vele da se zadnjih sedam godina iselilo 127 srpskih porodica i
1.300 pojedinaca, a ustvari je broj iseljenih preko 3.000 Srba i Crnogoraca Po mnogim
zajednicama pećke opštine iseljavanje stoji ovako iz Sibe 32 porodice sa 111 članova i 23
pojedinca, iz Belog Polja 42 porodice sa 196 članova i 28 pojedinaca, iz Kruševca 19
porodica sa 87 pojedinaca, iz Vitomirice 207 porodica Srba i Muslimana, sa preko 1.000
članova i oko 200 pojedinaca, itd. Iz samog grada Peći iselio se takođe veliki broj Srba i
Crnogoraca samo boračkih 56 porodica sa 245 članova, pa 336 penzionera, 16 lekara i
mnogo drugih visokokvalifikovanih stručnjaka Srba ("Jedinstvo" 12. 8. 1988)

- Bajram Bičmetija (21) i njegov maloletni brat A. B. iz sela Poniša kod Gnjilana, 7.
avgusta 1988. isekli su, na mestu "Slane vode", u šumi Milivoja i Trajka Trajković i
Srboljuba Antonijevića, iz istog sela, oko 90 hrastovih i cerovih stabala sebi za ogrev
Podnet je predlog u Gnjilanu da se povede istražni postupak protiv ovih otimača tuđe
imovine Inače, decenijama već Šiptari pljačkaju srpske manastirske, privatne i državne
šume.

- Dvanaestog 8. 1988. u selu Tankosić kod Uroševca Gradimir i Radmila Biberčić

prinuđeni su bili da poruše svoju kuću i isele se sa Kosova, zbog pritisaka prvog komšije
Šiptara, Nuhi Ismailjija, koji im je još pre devet godina za kuću i okućnicu (63 ari)
ponudio 30 starih miliona, rekavši im pri tom da će mu po toj ceni oni morati kad tad
prodati svoju kuću Ismailji je inače već okružio kuću Biberčića svojim posedima i ne
prestaje da im ponavlja da će kuću kupiti i da je odavno već stavio na knjižicu tu sumu
novca Gradimir Biberčić je u međuvremenu, ne mogući dobiti posao na Kosovu, išao u
Nemačku i zaradio novca da kuću obnovi, jer je bio rešen da na Kosovu ostane trajno.
Sada je rešio da se odseli, jer ga komšija stalno pritiska, a sve žalbe vlastima i raznim
komisijama od Pokrajine do Federacije bile su uzalud Otišao je u Smederevo i zaposlio
se, ali kuću nije mogao nikome drugom da proda, jer je Ismailji kupce razgonio. Kada ga
je Biberčić najzad tužio sudu zbog nasilja i netrpeljivosti, Šiptar je dobio šest meseci
zatvora, ali kazna nije pravosnažna i on i dalje preti i na posedu se ponaša kao da je
njegov. Na primer, noću se vrzma oko kuće po avliji, svima govori da je kuća njegova, i
slično Biberčić je zato odlučio da sada kuću sruši i materijal odveze u Smederevo za
novu kuću. O tome je izjavio "Danas sam bio kod sudije za prekršaje i insistirao da
komšiju (Ismailjija) kazni što blaže (jer ga je sud sada pritvorio). Ja sam svoj posao
obavio, a Ismailji živi sa sinom i psihofizički zaostalom ćerkom, pa joj je otac zato
neophodan. Nemam snage da kuću do temelja srušim, zidovi će ostati. Neka to bude trag
Biberčića, kojih u ovom selu više nema". - Inače, u selu Tankosiću, ranije naseljenom
samo srpskim življenjem, sada ima samo 27 srpskih domova, jer ljudi odlaze po svaku
cenu usled pritisaka Šiptara. Prošle je godine jedan Srbin napustio svoje ognjište i imanje
od 24 hektara prodavši sve bud zašto, za samo šest i po miliona!

- U opštini Uroševac tokom prošle godine zvanično je zabeleženo da je bilo: sedam ****
ispisivanje neprijateljskih parola, pet **** rasturanje antisrpskih pamfleta, tri slučaja
skrnavljenja srpskih grobalja i spomenika, nekoliko pokušaja silovanja, a od 19 krivičnih
dela, 18 je bilo protiv Srba. Takođe od 86 prekršajnih, 60 je dela bilo protiv Srba. Iz
opštine se prošle godine iselilo 14 srpskih porodica sa 32 članstva i 65 pojedinaca, a samo
za šest meseci ove godine: devet porodica srpskih sa 21 članom i 56 pojedinaca. Što se
tiče rada organa državne i javne bezbednosti, borac Vlado Stojanović je primetio: "Kad se
neki eksces dogodi, organi otkriju samo ponekog "maloletnika" ili nekog "maloumnika",
ali se pri tom ne upuštaju u motive, niti istražuju ko ih to mobiliše na neprijateljsku
delatnost (protiv Srba)".

- Inače, u istoj uroševačkoj opštini, u selu Srpski Babuš, noću između 12. i 13. avgusta
1988. zapaljena je kuća i štala Aleksandra Prljinčevića i obe su u požaru izgorele, samo
su uspeli da spasu dve krave i tele. Šteta je ogromna. Domaćinova snaha Zorica je
primetila da se požar pojavio odjednom na dve suprotne strane kuće. Srbi u selu su
uvereni da je to neprijateljsko delo Šiptara, jer i pre godinu dana je zapaljena srpska kuća
kod suseda Sarafina Dejanovića.

- U nedelju 14. avgusta 1988. Srbi sela Trn, nadomak Uroševca, prilikom posete groblju
videli su da je njihovo pravoslavno groblje oskvrnjeno. Nadgrobni spomenici su oštećeni
i polomljena je ograda oko njih i oko groblja, što su, kako je ustanovljeno, učinili
šiptarski čobani da bi na groblju nesmetano napasali svoju stoku... To su maloletnici S. K.
(17) i A. M. (16). - Inače, u selu Trn živi još samo devet srpskih porodica, a pre devet
godina bilo ih je oko stotinu.
Biberčići u selu Tankosić ruše svoju kuću zbog zuluma komšije Šiptara

- Šesnaestog 8. 1988. u selu Slovinju kod Lipljana izbio je požar na srpskom

pravoslavnom groblju. U požaru je izgorelo nekoliko krstača na grobovima, više venaca i
borovo drveće. Kaže se da je "uzrok požara nepoznat", ali je pre toga gorelo strnište u
blizini groblja. - Inače je ovih dana avgusta i u Vučitrnskoj opštini bilo 14 požara, od
kojih osam na srpskim imanjima, a šest na šiptarskim. Za neke od ovih požara utvrđeno
je da su ih izazvala dvojica piromana koristeći toplo vreme bez kiše. Uništeno je sve na
njivama srpskih porodica Ristića iz Prilužja, Đorđevića i Arsića iz Graca, Markovića iz
Nevoljana, Ivanovića iz Gojbulje a kod Pavlovića iz Prilužja požar je uništio i veći deo
vinograda. Veliku štetu od požara pretrpela je i porodica slepog Albanca Ismailja Ismailji
iz sela Ošljane kod Vučitrna.

- U podne 17. 8. 1988. izbio je požar na starom pravoslavnom groblju u Istoku, u

neposrednoj blizini Opštinske zgrade. Izgorela je suva trava i nisko rastinje na groblju.
Rečeno je od nadležnih da "uzroci požara nisu poznati", ali je u okolini Istoka ovih toplih
dana bilo više požara, kao i u srbičkoj i mitrovačkoj opštini. Istina, pojedini
poljoprivrednici sami pale svoja strništa posle žetve, da bi tako očistili njive, pa i to često
biva uzrok proširenja požara, ali pojedini šiptarski zlobnici to koriste da bi napakostili
Srbima. - Tako je izbio požar na srpskom pravoslavnom groblju u mahali Kušljance sela
Odanovce kod Kosovske Kamenice (25. 8. 1988), jer je Ljuljzim Šerifa Morina, čuvajući
koze, zapalio cigaretu i palidrvce bacio u strnište, od čega je došlo do požara koji se
proširio i na groblje udaljeno od strništa oko 200 metara. Smatra se da to nije namerno
izazvan požar, ali je na groblju izgorela drvena ograda, četiri nadgrobna spomenika, tri
stuba ograde oko spomenika i više krstača.

- Albanski maloletnici V. J. i B. G. i R. H. iz Osnovne škole u Prištini 18. 8. 1988.

pokušali su da zapale devojčicu I. S. romske narodnosti (Cigančicu). Naime, oni su baš
pred zgradom Pokrajinskog komiteta u Prištini na devojčicu sasuli benzin iz nekoliko
kapsula za upaljače, kad je ona išla ulicom sa majkom i sestrom. Jedan od njih je tada
zapalio šibicu i bacio na devojčicu, tako da joj se zapalila haljina i kosa. Majka i sestra
pritekle su detetu u pomoć i ugasile plamen na prestrašenom detetu. Ovi obesni
maloletnici pritvoreni su.

- Osamnaestog avgusta 1988. uveče okupilo se preko hiljadu Srba sela Prilužja kod
Vučitrna, da bi na protestnom skupu izneli svoje nevolje. Tom prilikom Milovan Popović
iz istog sela je rekao: "Zbog toga što smo na prošlom sastanku sela Prilužja govorili o
iseljavanju Srba iz Velike Reke i još nekih sela opštine Vučitrn, opštinsko rukovodstvo
(Šiptari) nazvalo nas je "dušebrižnicima" i "zaštitnicima" Srba u ovoj opštini. Zato sad
pitam: da li ovom zboru prisustvuje neko iz Jezerca, Šalca, Taradže i još mnogih drugih
sela Vučitrnske opštine? Ne, jer u njima nema više Srba i Crnogoraca, a ako ih ima, to su
dva do tri staračka domaćinstva". Dodao je još da je za poslednjih 15 godina iz ove
opštine otišlo oko 10.000 Srba, da je nekoliko desetina sela unaokolo postalo "etnički
čisto", a da opštinske vlasti zbog toga "glava ne boli". - Svoje žalbe na šiptarske zulume
iznosili su još: Slavica Ivanović (napadnuta 6. jula 1988. na radnom mestu), Petar
Aritonović (čiju je unuku od 10 godina jurilo nožem šiptarsko dete usred Prilužja),
Tomislav Nedeljković (kome su pre 4 dana Šiptari na imanju napali oca i stavljali mu nož
pod grlo, pa je pod pritiskom vlasti morao da se sa napadačima pomiri iz straha za svoju
decu), kao i mnogi drugi Srbi. Tine Aritonović je rekao da je porodici Aritonovića
nezakonito eksproprisana zemlja, a zatim deljena nenamenski, pa je cela porodica rešila
da se iseli. U stvari, već ih se iselilo osam porodica, a preostalo je još šesnaest.
("Jedinstvo", 22. 8. 1988).

- Dvadesetog avgusta 1988. uveče, Avni Bajrami iz Uroševca napao je Miloša

Milenkovića u njegovoj privatnoj kafani i vređao ga i psovao, rekavši mu na kraju da ga
ipak neće tući "samo zato što je Srbin, pa će se žaliti u Beograd". - Istoga dana Fatmir
Ratkoceri fizički je napao Boška Petrovića, takođe u Uroševcu. Ovakvih i sličnih napada
na Srbe od strane obesnih Šiptara ima svakodnevno po Kosovu i Metohiji, ali Srbi često
to "progutaju", kao i u turska vremena. Jer, i kad se žale - slaba vajda.

- U Peći su 20. 8. 1988. u popodnevnim časovima nepoznata šiptarska lica kamenovala

porodičnu kuću uglednog Stevana Samardžića, pri čemu su kamenicama razbili stakla na
dva prozora kuće, koja se nalazi u mesnoj zajednici "Soliter". Napad je ocenjen kao
"smišljeni neprijateljski akt" sa namerom da se uznemiri ova i ostale srpske i crnogorske
porodice i potstaknu na iseljenje, jer se iz ove Mesne zajednice tokom prošle godine
iselilo 10 porodica sa 35 članova, kao i 22 pojedinca Srbina.

- U nedelju 21. 8. 1988. u prištinskom naselju "Dardanija", na jednoj albanskoj svadbi,

Nedžet Beriša, jedan od direktora "Elektroprivrede Kosova", izvadio je pištolj i počeo
nekontrolisano da puca uvis između višespratnih zgrada, na čijim su se balkonima
nalazili ličnosti stanovnici, naročito žene i deca. On je tada pogodio na obližnjoj terasi
Srpkinju devojku Danijelu Perović (15) u koleno i kuk, od čega je ona pala oblivena
krvlju. Drugi metci praštali su po ostalim terasama i čudo je da nije bilo više ranjenih i
pogođenih. Kad su roditelji ranjene devojke sa balkona zakukali "ubiste nam dete", niko
od albanskih svatova nije reagovao, nego su zatim otišli kao da ništa nije bilo. Danijela je
brzo prebačena u bolnicu, gdje joj je iz kuka izvađen metak i tako spašen život. Nedžep
Beriša je kasnije uhvaćen i odveden u pritvor.

U selu Dvorane kod Suve Reke sve su češći nasrtaji na srpske žene od strane Šiptara iz
susednih sela Savrova, Matićeva, i Mušutišta. (Inače, u Dvoranima živi 60 srpskih i 13
arbanaških domaćinstava). Tako su 21. 8. 1988. "maloletnici" Šiptari iz Savrova, oko 17
sati, nasrnuli na Mariju Andrejević (51) i Divnu Lazić (34), maltretirajući ih, psujući i
vređajući bez ikakvog povoda. Nasrtljivaca je bilo četiri, ali je iza obližnjeg žbuna bilo
sakriveno dvojica starijih mladića koji su to posmatrali, što su primetile i same napadnute
žene. Predsednik sela, Stanislav Dimić, kaže da ovo nije prvi takav slučaj organizovanog
napada na srpske žene u Dvoranima, i pita: "Kakva je to sloboda, kad se ne sme obići ni
sopstvena njiva"? - Posle ovog nasrtaja na žene, Srbi u Dvoranima održali su protestni
zbor.

- Tahir Ahmetaj (18) iz sela Dubovika kod Dečana pokušao je 21. 8. 1988. da siluje R. M.
(12), devojčicu muslimanske narodnosti iz Sarajeva, u selu Dubočak gde je ona bila došla
autobusom u posetu svome stricu. On ju je na putu napao i nasilno uvukao u šumu, ali su
vrisku devojčice čule Srpkinje Slavica i Zorka Jokić, koje su svojim autom prolazile
putem, i sirenom su uplašile napadača te je pobegao. Kasnije je otkriven i pritvoren.

- Učiteljica Srpkinja Danica Prodanović, iz Prilužja kod Vučitrna, i dalje je maltretirana u

školi u Strovcu od šiptarskih kolega i školske uprave. Iako se škola zove "Lirija", tj.
sloboda, za nju i njenog jednog đaka Srbina, Nenada Ristića, nema ni slobode, ni pravde,
ni mira. Svoje i detinje nevolje Danica je nedavno iznela u opširnoj žalbi nadležnima (o
čemu piše prištinsko "Jedinstvo" od 26. 8. 1988).

- Dvadesetčetvrtog 8. 1988. u Blagaju kod Peći, porodica Petra Vujovića doživela je od

Šiptara velike neprijatnosti. Toga dana oko 11 sati uveče pred njihovu kuću je došao
Baškim Bevukaj sa još jednim licem i grubo, sa pretnjama i psovkama, uznemiravao ovu
uglednu srpsku kuću. Vujović, borac iz rata, uzeo je tada svoju pušku i sa terase opalio
metak u vazduh, a onda potrčao niz stepenice, pa je siledžija šiptarski od straha pobegao.
Kasnije je ovaj Šiptar nasilnik za ovakve "noćne posete" i provokacije osuđen na 45 dana
zatvora.

- Dvadeset petog 8. 1988. građani sela Raniluga i Glogovca kod Kosovske Kamenice
održali su uveče protestni skup, sa oko 300 Srba prisutnih, povodom najnovije poljske
štete koju su Srbima počinili Arbanasi iz Dobročina (22. 8. 1988), pustivši oko 60 grla
krupne stoke na imanja Srba u Glogovcu. Inače, slične poljske štete Srbima čine Šiptari iz
Dobročana i Petrovca, naročito srpskim domaćinstvima iz Raniluga i Glogovca. Srbi
ističu da štetu ne čine "samo deca", kako se obično kaže, nego i odrasli Šiptari. Oštećeni
Jovica Petrović kaže: "Ovo više ne može da se trpi, makar do bilo čega došlo. Ne želim
da mi se šteta nadoknadi, jer slobodu neću da kupujem novcem". ("Jedinstvo", 27. 8.
1988).

- Isti list tek danas objavljuje vest da je u selu Kačikovu kod Prištine maloletni Šiptar M.
K. (17) iz tog sela pokušao, 20. 7. 1988. po podne, da siluje dečaka D. V. (14) Srbina,
oteravši ga s pretnjom pištoljem u šumu. Pri tom napadu je dečaka i opljačkao, a od
većeg nasilja siledžiju je omela automobilska sirena u tom momentu, od koje se on
uplašio i pobegao. Kasnije je uhvaćen i pritvoren. U javnosti je ovo nedelo skrivano više
od mesec dana.

- Bujar Emini iz Prištine takoreći je na prepad, preko noći, pokušao da izgradi sebi kuću
na ataru Lapljeg Sela, bez znanja i odobrenja vlasti i meštana Srba. Oko 300 Srba iz
Lapljeg Sela okupili su se na protestni zbor 26. avgusta 1988. i tražili da nadležni organi
u roku od 15 dana sruše započetu kuću, jer je nezakonito građena u srpskom selu kao
"smišljena politička provokacija" i šiptarska okupatorska agresija.

- Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1988. u ulici Đure Jakšića u Prištini dva nepoznata
šiptarska mladića napali su 61-godišnju Katarinu Trajković u njenoj kući, oko dva sata
izjutra. Naime, ona je noću čula cviljenje psa i izišla iz kuće, kada su je iza ćoška kuće u
avliji ščepali dvojica za ruke i udarili po vratu nečim tvrdim. Prilikom gušanja sa njom,
oni su joj pocepali haljinu i spavaćicu i izgrebali je. Kad je ona pokušala da odreši
vezanog psa, oni su tada pobegli preko ograde. Njoj je inače muž umro pre godinu dana i
od tada je bila više **** uznemiravana. Odmah sutradan se pred njenom kućom okupilo
oko 5.000 Srba iz Prištine i okoline u znak protesta zbog ovog nasilja. Okupljeni Srbi su
uzvikivali vlastima: "Hoćemo slobodu! Dole fašisti! Kosovo je Srbija! Život damo -
Kosovo ne damo! Bolje grob nego rob" kao i reči: "Prodali ste Kosovo! Nećemo se
seliti!" - Književnik Petar Sarić iz Prištine rekao je tom prilikom na skupu: "Kosovo je
postalo strašno i sramno more ispunjeno našim gnevom". Dodao je da je samo juče bilo
vesti o pet pokušaja silovanja nad Srpkinjama u raznim mestima Pokrajine Kosovo.
"Kosovo je postalo crno i mutno more, ali čvrsto verujem da ćemo njegove vode
izbistriti".

- Na isti praznik Velike Gospojine (28. 8. 1988), posle velikog tradicionalnog narodnog
sabora oko manastira Gračanice, napadnuta je oko 11 sati noću igumanija Tatijana u
dvorištu svog manastira. Milicioner Šiptar, koji je u toku narodnog sabora bio tu "na
dužnosti", po razlazu naroda napao je Igumaniju sa pokušajem silovanja, dok je ona
obilazila crkvu i dvorište da vidi da li je sve u redu. "Bilo je blizu ponoći, priča mati
Tatijana (55), kada sam između crkve i konaka u mračnom prolazu susretnuta od
nepoznatog mi milicionera. On mi je pružio ruku da se pozdravi, i kad sam mu pružila
ruku, ščepao me je čvrsto i povukao prema sebi. Uspela sam da se otrgnem i pokušala da
se vratim u crkvu, ali se on isprečio ispred mene, pozivajući me najvulgarnijim rečima da
pođem s njim u mrak. Rekla sam mu da mi se skloni s ****, a on se poput zverke
ustremio na mene. Jedva sam uspela da se istrgnem iz njegovih kandži i utrčala sam u
crkvu, gde su još bile sestre monahinje i neki moji rođaci moji su bili došli za praznik".
Monahinje su primetile bledilo i uznemirenost mati Tatjane, a ona im je zatim ispričala
šta se desilo. Sutradan je otišla u Stanicu milicije u Gračanici i ispričala sve, ali ju je šef
zamolio da o svemu zasad ćuti. Posle par dana otkriveno je da je napadač bio milicajac
Šiptar, Ahmet Ljatif, iz Prištine, oženjen, sa troje dece, koji je tog dana bio "na dužnosti"
u Gračanici. Osuđen je na više dana zatvora. O svemu ovome izvešten je i Episkop
Raško-prizrenski Pavle, a i Sveti Sinod u Beogradu, kao i više vlasti. Svetska javnost je
pokazala interesovanje za ovo nasilje i dolazila je nemačka, francuska i španska televizija
da intervjuiše igumaniju Tatjanu. - Nepunu godinu kasnije, igumanija Tatijana je od
psihičkog stresa počela da telesno poboljeva, i uskoro se pokazalo da je nastao rak, od
kojeg je kroz godinu i po i umrla. Inače je bila zdrava i krepka osoba.
Igumanija Tatjana Gračanička (usred protesta srpskog naroda u Kosovu Polju, u noći
24/25. aprila 1987.)

- U selu Dobriću kod Đakovice Srbin Damjan Garić istakao je tablu na kući "zemlja na
prodaju". Rešio je da se iseli zbog pretnji, uvreda i napada na njegovu porodicu od strane
nekih suseda Šiptara, dok sa drugim susedima Arbanasima živi u miru. On kaže da su se
zbog sličnih pritisaka već iselili Srbi: Dragovići, Lekići, Miloševići, Guberinići, Šoškići,
Mijovići, Danilovići, Koraći, Vukanovići, Labovići, Dedovići, Bojovići i Folići.
Novembra prošle godine, Šiptar Šaban Krakaj, iz inače brojne porodice, ali siledžijske,
doneo je Gariću ispisanu poruku i okačio mu na spoljna vrata. Poruka je na albanskom
glasila: "Milicionaru brate, stavi pušku na rame, i ubij Muju Škinu (pogrdni naziv za
Srbina), zajedno sa sinom i njegovim bratom". Za ovu pretnju Šaban Krakaj kažnjen je sa
samo 3.000 dinara. On je inače boravio u Albaniji mesec dana, a brat mu je odavde iz
zatvora pobegao u Albaniju i preveo čitavu porodicu. - I prošle godine je Srbin Grujić
napadan: grupa šiptarskih mladića napala mu je sina Zorana i, da nije imao pištolj, teško
da bi došao živ kući. Napadačima ni danas "ne fali dlaka sa glave".

- Inače, šiptarski siledžijski i skoro patološki napadi na srpske žene, devojčice, pa čak i
decu i dečake, sve su učestaliji na Kosovu i Metohiji - u Prištini, Gračanici, u Peći, kod
Dečana, i tako redom. Stari Kosovci kažu da "ni za vreme okupacije nije bilo takvih
silovanja kao sada". I pitaju se "Zašto se danas (od Šiptara) kukavički gotovo isključivo
napadaju žene i deca"? U tome, svakako, ima neke demonske strategije, da se Srbi prvo
ponize, a onda proteraju. Teško jadnom Srpskom narodu koji tako strada, ali još teže
onom narodu koji takva nedela i zlodela čini.

- U subotu 20. avgusta 1988. održan je u Titogradu (Podgorici) veliki narodni skup
solidarnosti sa stradalim Srbijancima i Crnogorcima na Kosovu i Metohiji, gde se skupilo
nekoliko desetina hiljada ljudi. Nad njihovim glavama ispisane su bile reči: "Ne damo
Kosovo, sunce srpskog neba", "Tirjanstvu stati nogom za vrat", "Hoćemo nepodeljenu
Srbiju" i slično. Srbi Kosovci dočekani su bratski u Crnoj Gori sa punim razumevanjem
za njihove patnje. U međuvremenu, Predsedništvo Soc. saveza na Kosovu optužuje Srbe
Kosovopoljce što su oformili jedan odbor za organizovanje svojih odlazaka na protestne
skupove u zemlji, čime šiptarske vlasti hoće da Srbe na Kosmetu obesprave da ne mogu
ni glasa pravednog protesta da podignu pred ostalom braćom Srbima i jugoslovenskom
javnošću. Dr. Zoran Grujić, iz Kosova Polja, kaže o tome: da je po sredi srpsko
"obezbeđivanje da sve ne proključa i ne odleti u vazduh, jer narod srpski i crnogorski
ovde (na Kosovu) je na granici strpljenja".

- U već spominjanom selu Prekalama kod Istoka i dalje srpski seljaci sami drže noćne
straže zbog šiptarskih zuluma. Slobodan Maksimović, čovek sa mrtve straže, veli:
"Sramota je za celu Jugoslaviju da mi danas, četrdeset godina posle oslobođenja, moramo
decu da čuvamo puškama i sekirama". Iz Prekala se, inače, već iselilo 40 srpskih
domaćinstava članova, a ostalo je svega još 107 Srba: ljudi, žena i dece. Od 1981. g. do
danas u selu se dogodilo preko 30 šiptarskih napada na Srbe. Napadi su se udvostručili
27. septembra - na Krstovdan - prošle 1987. godine, pa su zato od 15. maja 1988. u selu
sami Srbi uveli noćnu stražu. Jevrem Petrović iz Prekala kaže: "Sa selom je prekinuta
svaka veza. Bojkotuje nas i mesna zajednica (tj. Šiptarsko-komunistička vlast). Od prošle
godine, kad je ovde bio protestni zbor Srba, milicija nam je obećala da će oni da paze i
čuvaju selo. A ja kažem: Teško toj deci koju milicija mora da čuva. To ni u Palestini ne
rade" ("Ilustrovana politika", 30. 8. 1988).

- "Ekumenski pres servis" iz Ženeve (br. 27. od 22. 7. 1988) donosi vest: "Crkva
izveštava da srpsko pravoslavlje na Kosovu, jednom delu Jugoslavije, trpi "napade
šovinizma podsticanog spolja", od strane Albanaca koji tamo žive. Prema izveštaju,
zabeleženi su mnogi slučajevi svireposti i nasilja nad nevinim narodom (srpskim) i
njegovim svetinjama. Kaže se da se više od 200.000 Srba i Crnogoraca prisilno iselilo za
vreme poslednjih 20 godina. Ali se dodaje da su vlasti na putu da preduzmu efikasnije
mere".

Srpska majka s puškom brani svoju decu i imovinu u selu Prekale kod Istoka. (snimio
Mioljub Jelesijević)
Septembar

- Negde u septembru 1988. na uzvišici Noška iznad Vranja, kod istoimenog izletišta, u
susedstvu sela Zarbvice, koje je inače naseljeno većinom Šiptarima, jednoga jutra
osvanula je albanska zastava na visokoj topoli, na kojoj su niže grane bile sasečene tako
da se niko ne bi mogao popeti. Iako je to teritorija Srbije, van Pokrajine Kosovo,
fašistički osvajači Šiptari su valjda time hteli da pokažu da se dotle proteže Albanija ("Al
ne reče Ture akobogda"). Kad je to primećeno, morale su vranjanske vlasti sekirom da
poseku topolu. Vest o tome nigde nije objavljivana. Zašto i Srbija skriva ovakve
arnautske nacističke ispade?

- U "Politici" od 22. 9. 1988. Dragan Žigić iz Beograda piše, pod naslovom "Stvar
savesti": Grk Janis Janulis sa Krfa već 72 godine ne ore njivu (naravno svoju) na kojoj su
bili sahranjeni srpski ratnici. A srpska i crnogorska groblja na Kosovu i Metohiji? Pale ih,
ruše, skrnave na razne načine, pa čak i štale na njima podižu".

- Prvog septembra 1988. Srbi učenici Osnovne škole "Bratstvo i jedinstvo" u selu
Ljubiždi kod Prizrena bojkotovali su prvi dan nastave u školi, zbog nepodnošljivih uslova
života i školovanja za njih. Ove teškoće iznelo je i 50 đačkih roditelja Srba u svojoj
peticiji i izjavilo da deca neće pohađati nastavu dok se ne reše postojeći problemi. To su,
pre svega, istupanja i ponašanja pojedinih nastavnika Albanaca u ovoj školi, tuča srpskog
učenika od jednog Albanca, ispisivanje antisrpskih parola po školi, prisilno napuštanje
škole 12 nastavnika Srba i nedavno otpuštanje iz škole nastavnice Jordanke Stanojević,
koja je (na posao čekala 15 godina. Direktor te škole Šiptar Daut Nezeri, rekao je na
trepnuvši: da su svi navodi u peticiji izmišljeni!

A komunisti ove škole, većinom Albanci, ali i neke srpske izdajice, "ogradili su se od
peticije". Neki dan posle toga vlasti su "ubedile" srpsku decu da će problemi biti rešeni i
deca su pošla na nastavu.

- Isto tako, srpski đaci osnovne škole u Gornjem Dobrevu kod Kosova Polja odbili su 1. i
2 septembra 1988. da idu na nastavu, jer i oni i roditelji traže da se umesto nametnutog
novog, šiptarskog imena školi "Braća Frašeri", vrati staro ime "Aca Marković", koje je
škola nosila i ranije dok je bila u sastavu Osnovne škole u Kosovu Polju. Albanski naziv
ove škole, u kojoj deca uče na srpskom jeziku, nametnut je tek 1979. Tada su bila
predložena još dva naziva: "Lirija" i "Skenderbeg", dakle sva tri albanska naziva za
srpsku školu!? To je samo jedan od primera albanizacije srpskog Kosova.

- Takođe protestvuje i oko 40 nastavnika Srba u srednjim školama u Gnjilanu, koji su

grupno došli u Komitet Gnjilana da iznesu svoje i srpske dece probleme Naime, u
Gnjilanu je ukinuto 8 odeljenja nastave na srpskom jeziku, što je prouzrokovalo
iseljavanje 10 profesora Srba i prelazak još 5 profesora u druge radne organizacije. Zbog
toga su srpska deca morala da upišu struke koje nisu želela. U Srednjoškolskom centru u
Gnjilanu vlada poznata majorizacija, tj. svi rukovodeći i odlučujući uvek su Arbanasi. U
mnogim školama pečat školski je bez srpskog natpisa i bez grba Srbije. Radmila Šarac
kaže da su Srbi i Crnogorci profesori podvrgnuti raznim albanskim pritiscima i
šikaniranjima u svojim školskim kolektivima.

- Prvog septembra 1988. u glavnoj ulici Đakovice nađena su 4 pamfleta antisrpske i

antijugoslovenske sadržine, kojima se pozivaju Albanci na Kosovu na oružani ustanak za
konačno otcepljenje od Jugoslavije "na osnovu odluke Bujanske konferencije". Izgleda,
dakle, da šiptarski fašisto-komunisti stalno prizivaju kominternovske, enverhodžovske,
titovske i ko zna još čije "planove" i "obećanja" o Srpskom Kosovu. Ali, ako im je neko
nešto obećao, što im nije obećao nešto svoje? Zato Srbi Kosova i Metohije na to kažu:
"Al ne reče Ture akobogda".

- U Opštini Istok najzad su (2. 9. 1988) razmotrene žalbe Srba iz opštine Zubin Potok
zbog zuluma i poljskih šteta činjenih im od šiptarskih kabadahija Istočke opštine. Protiv
11 počinilaca zuluma, od kojih je 10 Arbanasa i 1 Musliman, pokrenut je prekršajni
postupak, jer su svoju stoku napasali na pašnjacima Srba iz sela Geče i Brnjak na Mokroj
Gori u opštini Zubin Potok. Predloženo je da vlasti iduće godine "ne izdaju dozvolu za
ispašu stoke na Mokroj Gori čobanima (Arbanasima) koji su ove godine pravili probleme
i pričinjavali štete" Srbima. Hoće li predlog biti usvojen i odluka poštovana?

- Na savetovanju u Komitetu Prištine sa sekretarima lokalnih komunista (2. 9. 1988)

videlo se jasno da se većina sekretara komunista Albanaca "prave Englezi" Oni uglavnom
izjednačuju "srpske nacionaliste sa "albanskim nacionalistima i separatistima", čak
smatraju da su ovi krivlji za stanje na Kosovu! Jedan od šiptarskih komunista u Gnjilanu,
Halit Redžepi, na tamošnjem skupu komunista, istoga dana, predlagao je "da se formira
neki odbor za zaštitu Albanaca". Skoro svaki Albanac komunista mirne duše tvrdi da se
"politizuju pojedini slučajevi i ekscesi" (čitaj: napadi na Srbe) i da se "preteruje sa
prikazivanjem stanja" na Kosovu! Naročito Šiptari komunisti napadaju protestne skupove
Srba i Crnogoraca. Srbin Momčilo Trajković iz Prištine odgovorio je: da se ukupna
aktivnost albanskih nacionalista i separatista ne može posmatrati samo kroz nekoliko
poslednjih ekscesa, već da ona traje godinama. On je potsetio da se samo iz Prištine za
poslednje vreme iselilo oko 10.000 Srba i Crnogoraca, da su učestali pamfleti i parole
kojima se pozivaju Albanci na oružani ustanak protiv Srba. Jedan od prisutnih radnika
Srba, Rade Krpović iz Obilića, rekao je razlog zašto se Srbi okupljaju: da su partijski i
drugi rukovodioci u "Elektroprivredi Kosova" reagovali na napad silovanja na Srpkinju
radnicu, ne bi se Srbi iz Prilužja ni okupili na protestni zbor. - Iz ovakvih i sličnih
slučajeva jasno je svakom poštenom čoveku da šiptarski komunisti na Kosovu javno
podržavaju teror nad Srbima, osporavaju obespravljenom Srpskom narodu čak i pravo da
diže glas pravednog protesta rečima protivu zlodela. Jasno je takođe da albanski
separatizam i fašizam nije ni u kakvoj "ilegali", nego je unutar samog sistema i institucija
vlasti. To samo slepi ne vide, a kosovski Srbi to znaju i zato protestvuju.

- Trećeg septembra 1988. u mestu Dečanima, Šiptar S. G. (17) pokušao je da siluje srpsku
devojčicu V. L. od 13 godina, učenicu VII razreda osmoljetke, iz sela Papraćana nadomak
Dečana. Ovaj siledžija, rodom iz susednog sela Kruševca, presreo ju je nadomak kuće
kad se vraćala iz škole, i pokušao da je siluje. "Vraćala sam se iz škole sa drugaricama. U
selu Kruševac rastala sam se od njih, pošto one idu u drugom pravcu, i pošla sam sama
kući. Na mestu gde sam se rastala od drugarica primetila sam tri mladića Albanca kako
nešto razgovaraju. Nisam dugo pešačila kad me je biciklom sustigao najstariji iz te grupe
mladića, zastao je i pogledao me. Nastavio je put ne progovorivši ni reč. Na izlasku iz
sela Kruševca, nedaleko od naše kuće, isti mladić mi je preprečio put biciklom, zgrabio
me za obe ruke i počeo da me vuče preko plota u obližnji kukuruz. Ja sam se čvrsto
uhvatila za ogradu i počela da vrištim, zvala sam mamu u pomoć. On je tada popustio, pa
sam uspela da ga udarim tašnom po glavi. Tada me je pustio, i ja sam pobegla kući".
Majka je primetila da ćerka trči i pošla joj je u susret. Dete joj je plačući palo u naručje i
ispričalo šta se desilo. Majka je sa uplakanom ćerčicom odmah otišla u SUP Dečana i sve
ispričala. Ćerka je zatim na ulici prepoznala jednoga od mladića koji su bili sa
napadačem i tako je milicija otkrila siledžiju. Otac devojčice kaže: "Odavno smo izgubili
svaki spokoj u našem selu. Imanje nam svojataju (Arbanasi), puca će noću ispred naše
kuće, kamenuju nam kuće, struju nam namerno kidaju, zabranjuju našoj srpskoj deci da
pevaju putem. Današnji napad na našu ćerku prevršio je svaku meru, i ukoliko se u
najskorije vreme nešto ne izmeni i mi ćemo, poput Popovića (iz Dečana), sve napustiti i
odseliti se sa Kosova". - Odmah sutradan u centru Dečana okupilo se oko 250 Srba i
protestovalo protiv ovog najnovijeg šiptarskog nasilja. Mnogi su na ovom skupu iznosili
svoje stare i nove nevolje pričinjavane im od suseda Šiptara. Ljubica Stojanović je rekla
da joj je 20 svinja i preko 400 kokošaka u više navrata otrovano, kao i pričinjene mnoge
druge štete. Rosi Stijović je posečena šuma i otrešeni orasi. Oskrnavljena su mnoga
srpska groblja, podmetnuti požari, uništeni zasadi, preorani srpski grobovi.

- 3. 9. 1988. u selu Osojane kod Istoka održan je skup oko 500 Srba, koji su protestovali
protiv učestalih i sve drskijih šiptarskih napada i zuluma protiv srpskog življa. Vukomir
Burić je rekao: "Kosovska drama se nastavlja. Napadi na Srbe i Crnogorce sve su
izraženiji, čine nam se velike poljske štete, krađa šuma, iseljavanje pod pritiskom se
nastavlja. Nijedno naše domaćinstvo iz ovog sela nije podiglo ni novu štalu, a kamoli
porodičnu kuću. Za mnogobrojne nevolje ovih žitelja (Srba) krivo je i sadašnje
rukovodstvo. Tražimo da se sprovede zakon, da se 27-ci Srba iz sela Tučepa vrati 108
hektara njihove dedovine. Hoćemo da nam se omogući nesmetano korišćenje naših
imanja. Hoćemo zaposlenje naših 150 mladića koji dugo čekaju na posao, da nam se vrati
300 iseljenih (Srba) koji bi sa sobom doveli i svoje 200 dece". ("Jedinstvo" 5. 9. 1988).

- U subotu i nedelju (3. i 4. 9. 1988) održani su veliki narodni skupovi solidarnosti sa

stradalnim srpskim življem na Kosovu i Metohiji - u Crvenki, Smederevu, Kovinu i
Somboru. Bilo je oko 70.000 u Smederevu, i po 20.000-30.000 u ostalim mestima.

Sa njima su bile i kolone kosovsko-metohijskih Srba, koji na ovaj način razotkrivaju široj
javnosti dugo skrivanu istinu, koja se tek sada s mukom probija na videlo, a to je:
neviđeno u XX veku stradanje srpskog življa na Kosovu i Metohiji od šiptarskog terora i
progona. Srbi su tražili, usmeno i pismeno: "Hoćemo da sva deca idu u škole bez straha",
"Nema više ćutanja, "Svi smo mi sa Kosova", "Glavu dajemo Kosovo ne dajemo", itd.
Jedan od njih, profesor iz Prištine, Miodrag Milošević je rekao u Kovinu: "Danas ljubav
Srba i Crnogoraca za svoje podneblje (na Kosovu) mnogi ignorišu i čak zameraju što se
okupljamo. Ali, narod koji strada ima pravo da progovori o svojoj patnji". Smederevci su
Kosovce dočekali hlebom i solju, okupili su se svi oko stoletnog duda gde je
svojevremeno Karađorđe primio ključeve grada Smedereva od Turaka, kad ih je isterao,
pa su neki tom prilikom uzvikivali: "Ovde je pala Turska" s nadom da će pasti i ova
novoturska-šiptarska tiranija nad Kosovom i Metohijom. Mnogi su se tu zaklinjali:
"Nećemo dozvoliti da se na Kosovu i Metohiji ugase vekovna ognjišta naših pradedova".

- Prisilno iseljavanje Srpskog življa iz opštine Kosovska Vitina nije zaustavljeno. U

prošloj godini se iselilo 201 lice a u prvih 6 meseci ove 1988. godine iselilo se 107 lica, a
ima još dosta onih koji usled pritisaka moraju da se sele. Na području ove opštine već je 5
naselja "etnički čisto", a svi su izgledi da će uskoro to postati i još 8 naselja. Povratnika
na Kosovo za sada nema ("Jedinstvo" 5. 9. 1988).

- Prvih dana septembra 1988. pronađeno je više pamfleta i letaka antisrpske,

neprijateljske sadržine po ulicama i na izlozima u Prizrenu, Uroševcu i drugim mestima
Kosova i Metohije. U Uroševcu su to rasturali usred bela dana (3. 9. 1988), lepeći
pamflete i proglase protiv Srba i Jugoslavije na zgradi Opštinskog suda, na prodavnicama
u glavnoj ulici, na advokatskoj kancelariji Srbina Leonida Nikolića, i sve to na očigled
većeg broja prolaznika Albanaca, od kojih niko nije reagovao.

- Noću između četvrtka i petka (1-2. 9. 1988) u blizini sela Kosin kod Uroševca četiri
nepoznata Šiptara pretukla su Srbina Jordana Stošića (29) iz ovog sela. Napadnuti kaže:
"Vraćao sam se kući iz Uroševca, kao i bezbroj **** do sada. Taksijem sam se dovezao
do sela Lojze, a odatle pešice krenuo kući. Odjednom su iz kukuruza istrčali četiri
mladića i bez ikakvog razloga i povoda i upozorenja napali me. Tukli su me nogama i
rukama, a jedan od njih na albanskom jeziku rekao (Stošić inače zna albanski): "Dosta
mu je sad nek ide kući". Povređeni Stošić je najpre morao kod kuće da odleži skoro ceo
dan, pa je tek onda otišao da napad prijavi Centru bezbednosti u Uroševcu. Po telu su mu
vidne modrice od udaraca.

- Negde iza ponoći između 2. i 3. septembra 1988. u Vučitrnu su četvorica Albanaca:

Maksut Kutlovci (24), Ljatif Muzaći (21) i dvojica od 17 godina, G. K. i S. P., svi iz
Vučitrna, napali bez ikakvog povoda i razloga kuću Srpkinje Jevrosime Košanović, u
Partizanskoj ulici broj 5, u strogom centru grada. Nasilnici su prvo lupali jako na drvenu
kapiju, zatim su je iščupali i bacili. Kad je žena sa svojom ćerkom, koja se tek nedavno
kao povratnik vratila na Kosovo, počela da viče i pošla iz kuće, siledžije su otišle. Napad
je prijavljen miliciji i napadači su brzo otkriveni. Stariji napadači osuđeni su po 30, a
mlađi po 15 dana zatvora. Inače, dva sina ove Srpkinje već su se iselili sa Kosova usled
nepodnošljivih pritisaka Šiptara.

- Prvog septembra 1988. posle ponoći, u ulici Miladina Popovića u Prištini, trojica
Šiptara: Dardan Gaši (19), koji radi u Beču, Tomor Berbotij (19) i Tomor Binovci (20 iz
Prištine, uznemiravali su narod noću time što su vikali, pevali, peli se na automobile, i
lupali na vrata kuća, naročito srpskih, pozivajući građane da izađu na ulicu. Posebno su
se zadržali pred kućom sveštenika Milorada Cvetkovića, lupajući na njegovu kapiju i
pozivajući ga da izađe pred njih. Kažnjeni su sa 30 dana zatvora.

Početkom septembra 1988. u mnogim mestima po Kosovu i Metohiji rasturani su

antisrpski letci u kojima se pozivaju Albanci na oružani ustanak da bi se stvorilo "etnički
čisto" Kosovo i zatim pripojilo Albaniji. Albancima se u tim letcima poručuje da "više
nema vremena za čekanja", a Srbima da "odmah moraju otići sa Kosova". To je saopštio
predsednik Srbije Petar Gračanin na sednici dva Predsedništva Srbije (5. 9. 1988),
dodajući i sledeće: "Veliki je broj primera koji uverljivo svedoče o tome da se na Kosovu
odigrava drama srpskog i crnogorskog naroda, koji je postao manjinski na ovom prostoru
i kome organi vlasti evidentno ne pružaju potrebnu zaštitu. Na Kosovu smo stigli dotle da
ni devojčica iz obdaništa, ni žena, ni starica srpske i crnogorske nacionalnosti ne ome bez
zaštite i pratnje da prođe kroz albansko selo. Žitelji (Srbi) sela Velika Hoča, u opštini
Orahovac, na primer, organizovano prate decu kad prolaze kroz susedno arbanaško selo,
ili dočekuju radnice kad se vraćaju s posla. Ovo nisu pojedinačne situacije na Kosovu
nego kao da postaju način života (Srba)".

- Meštani srpskog sela Donji Jasenovik u opštini Zubin Potok kod Mitrovice žale se da
već duže vremena u njihovom selu stoji bara sa zagađenom vodom koja je prouzrokovala
i zagađenje desetak okolnih bunara, pa je sada obolelo desetoro srpske dece od žutice.
Bara je posledica zapuštenog vodopusta, za koji je nadležno preduzeće "Put" iz
Mitrovice, kao i pokrajinski organi za puteve iz Prištine. Na sve žalbe Srba meštana niko
od njih niti odgovara, niti išta preduzima. - Inače, sa terena opštine Zubin Potok za
nekoliko zadnjih godina prisilno se iselilo oko 10.000 Srba. Iseljavanje je, osim šiptarskih
pritisaka i nasilja, ubrzala i državna eksproprijacija imanja od srpskih domaćinstava sa
područja oko jezera Gazivode.

- Od nedelje, 4. septembra 1988. Srbi u selima Babljak i Srpski Babuš kod Uroševca sami
su organizovali noćne straže zbog sve učestalijih šiptarskih uznemiravanja i napada
tokom noći Tako je ovih dana u Srpskom Babušu noću uznemiravana Divna
Borisavljević, a u poslednjih 10 dana nepoznata lica (Arbanasi) lupaju u gluvo doba noći
na dvorišne kapije i prozore Srba, a onda gađaju kamenicama kuće i lome crep po
kućama. U Srpskom Babušu je nedavno izgorela do temelja kuća Aleksandra
Prljinčevića, a Podmetači požara još nisu uhvaćeni, mada Srpski narod zna ko kome pali
kuće. To su, eto, razlozi noćne straže Srba u Babušu.

- Tek 4. septembra 1988. izrečena je kazna od 60 dana zatvora Džaferu Dervišiju (44),
radniku osnovne škole "Petar Prlja" u Rzniću kod Dečana, koji je 17. avgusta 1988. u 11
sati uveče pucao iz školskog dvorišta više **** lovačkom puškom na školsku stambenu
zgradu u kojoj stanuju nastavnici Simo Radulović i Hasan Beriša. On je tom prilikom
razbio prozor na stanu Sima Radulovića. Ovaj slučaj je zatim zataškavan više od 15 dana,
jer je nasilnik rođeni brat direktora škole Muharema Dervišija, koji je inače šef u više
partijskih i društvenih organizacija u Dečanima.

- Četvrtog 9. 1988. uveče oko 8-9 sati, za sada nepoznati napadači (Šiptari) kamenovali
su srpske kuće porodica Dobrosavljević i Nedeljković u selu Delovce kod Suve Reke.
Bile su to kamenice veličine pesnice, bacana sa obližnje litice skoro ceo sat, baš u vreme
kad se u sredini sela okuplja srpska omladina. Dok su meštani shvatili šta se zbiva i
organizovali poteru, napadači su nestali u mraku. Organi bezbednosti, po svom običaju,
"rade na rasvetljavanju slučaja". Ovo je, inače, treći napad u poslednjih nekoliko dana na
Srbe na području opštine Suva Reka. Na skupu koji je zatim održan u selu, Srbi seljaci
ukazali su na višegodišnje šiptarske zulume, bezbrojne poljske štete, kao i na to da su oko
300 hektara livadu u selu uzurpirali pojedini Arbanasi iz Mušutišta i čak iz Đakovice.
Srbin Bogoljub Jeftić je postavio pitanje svima nadležnima: Zašto ni do danas organi
bezbednosti nisu otkrili siledžije Albance koji su pre 2 godine napali njegovu maloletnu
ćerku na livadi? Devojčica je tada bila išamarana i tučena štapom po leđima. Dete kaže
ocu da je jednog napadača kasnije sretala u Mušutištu, ali neko, dodaje otac, očigledno
sprečava da taj siledžija odgovara za svoje nedelo. Takva je, eto, državna komunistička i
šiptarska "pravda" na Kosmetu!

- Uveče 5. septembra 1988. izbio je požar u šumi prištinskog izletišta Grmija. Vatra je
zahvatila oko 2 hektara šume, ali je zatim brzo ugašena. Već sutradan po podne na istom
mestu je opet izbio požar i zahvatio istu šumu.

- Takođe 7. septembra 1988. došlo je do požara u termoelektranama "Kosovo B" u

Obiliću, zbog čega su prestali da rade oba bloka. "Uzroci požara se ispituju".

- Petog septembra 1988. usred Prištine, u ulici Kosovskih junaka br. 2, ponovo je
kamenovana kuća Milosava Pavlovića dok su ukućani i srodnici proslavljali rođendan
Milosavljevog deteta. Ovo je već nekoliko oputa ponovljeni napad na kuću ovog Srbina,
kome je nedavno otrovan i četvrti pas koji čuva kuću. - U istoj Prištini samo u ulici
Beogradskoj br. 24, Srpkinja Milica Nedeljković je, vrativši se s posla, čula žubor vode u
kupatilu. Kad je otvorila vrata, zatekla je čoveka sa čašom vode u ruci. Pošto ga je
isterala iz kuće, prijavila je to SUP-u, a oni su našli da se radi o Šiptaru Ljatifu Krueziju
iz Mlečana kod Mališeva, koji je "obolela osoba", pa je "lutajući po Prištini ušao u stan
da bi pio vode".

- Tek 6. septembra zvanično je saopšteno da je 20. avgusta 1988. oko ponoći u Prištini
napadnuta Srpkinja S. M. (28) dok je spavala u svojoj porodičnoj kući u Debarskoj ulici u
Prištini. Na nju je nasrnuo nepoznati muškarac (= Šiptar) i pokušao da je siluje. Ona je
pozvala u pomoć mlađu sestru iz druge sobe, pa se siledžija "povukao ispred vrata, gde je
izvršio perverzne radnje, a zatim je mirno otišao". Pošto je sutradan ovo nasilje prijavila
SUP-u, milicija je ustanovila da je nepoznati (Šiptar) ušao kroz prozor koji je otvorio
kroz polomljeno staklo. I pre godinu dana ova kuća je napadnuta i tada je takođe
polomljeno prozorsko staklo na njoj.

- Grupa Srba iz Prekala, Đurakovca i Dubrave kod Istoka upozorila je (6. 9. 1988)
Komitet u Istoku da 49 osnovaca Srba iz tih sela već pet dana ne pohađa nastavu i da
njihovi roditelji neće dalje da upisuju svoju decu u škole na Kosovu. Razlog je:
nesigurnost života i nespokojstvo dece, stalni strah i besperspektivnost. Roditelji su
zatražili da im se do četvrtka (8. 9. 1988) obezbedi autobus da bi svoju decu odvezli do
Beograda u Skupštinu Jugoslavije i ostavili ih tamo da ona brine o daljem školovanju te
ugrožene dece! Slobodan Maksimović iz Prekala rekao je: "Nemamo više snage da
naoružani svakodnevno pratimo svoju decu do škole i natrag. Sinoć i preksinoć (7. i 6.
septembra) iz šume je kamenovana naša seoska straža". I Milisav Rašić, iz Prekala kaže:
"Ne pada mi na pamet da šaljem svoju decu u školu u Đurakovac u kojoj predaje (kao
učitelj) Dževat Eljšani, koji me je udario pesnicom zato što sam na televiziji govorio o
teroru albanskih separatista (nad nama Srbima). Zbog toga mu je izrečena samo uslovna
kazna, mada se dobro zna da je on (učitelj) krvnički počupao brkove Miliji Čađenoviću
(Srbinu), koji se nakan toga iselio sa Kosova." - Na veliko insistiranje vlasti, Srbi iz
Prekala su odložili vođenje svoje dece za Beograd do 12. septembra 1988.

- Šestog septembra 1988. uveče u Zvečanu se okupilo oko 10.000 Srba na protestni zbor
zbog nerešavanja kosovske drame Srpskog naroda. Okupljeni Srbi iz Zvečana i Mitrovice
uzvikivali su: "Dajte nam slobode", "Kosovo i Metohija su Srbija". Desimir Petković iz
Zvečana rekao je okupljenom narodu: "Udarili su nam na Otadžbinu, siluju nam decu i
majke, nastoje da unište sve što smo s mukom stekli". - Milan Ivanović je rekao:
"Iseljavanje Srba se nesmanjeno nastavlja, albanizacija Kosova dobila je ogromne
razmere, indoktrinacija mladih se produbljuje, raste uticaj islama, a o prevelikom
natalitetu (Albanaca) i dalje se ćuti. To je ovde (na Kosovu) tabu tema".

- Istog dana (6. 9. 1988) u selu Kovragama kod Istoka napadnuti su srpski đaci iz
Osnovne škole iz Berića kada su se vraćali iz škole kućama. Njih su napali noževima tri
mladića Šiptara iz porodice Osmanaj iz Đurakovca. Odmah sutradan, u istom selu, opet je
napadnuta grupa srpskih i muslimanskih učenika od strane tri maloletna Šiptara, koji su
ove đake uznemiravali, psovali im srpsku majku i devojčice vukli za kose, a na ove to su
ih podsticali stariji mladići Arbanasi.

- Sedmog septembra 1988. odselila se jedanaestočlana srpska porodica Ognjenović iz

rodnog sela Dašinavca kod Dečana, iz kojeg se, inače, od 1961. g. od 80 srpskih porodica
sa 400 duša iselilo već 70, a ostalo još samo 10 staračkih porodica sa svega 20 članova.
Razlog ovog prisilnog iseljavanja Ognjenovića su: višestruki fizički nasrtaji Šiptara, seča
i krađa šume i bezbrojne poljske štete, a da pri tom komunističko-šiptarske vlasti nisu
nikad zaštitile ugroženu porodicu.

- Sedmog septembra 1988. uveče oko 10 sati kamenovan je stan Mitra Balevića na I
spratu zgrade SU-4 u naselju "Dardanija" u Prištini. Kamenice su pogodile roletne na
prozorima i ostale na balkonu. - Tih dana kamenovane su pravom kišom kamenica i
srpske kuće porodica Karića i Labani u Peći a kamenovanja srpskih kuća bilo je i po
drugim mestima Kosmeta. - Istih ovih dana (8. 9. 1988) u Đakovici, usred bela dana, na
mnogim javnim zgradama pojavilo se 17 izlepljenih albanskih pamfleta, koji pozivaju
Albance na ustanak i na otcepljenje Kosova od Srbije i pripojenje Albaniji.

- Šestog septembra 1988. po podne, arbanaški učenik Neđat Emrulahu iz Ramljana kod
Vitine napao je na srpske učenice I razreda B. T. i Vesnu Vasić iz sela Parteša, i to u
njihovoj školi "Zejnel Hajdini" u Gnjilanu. Nije se radilo o običnom konfliktu, već o
smišljenom i drskom ataku na srpsku decu. Siledžija Šiptar ne samo da je dvema
devojčicama u školi podmetao nogu kad su silazile niz stepenice, zbog čega su pale na
beton, nego ih je i vređao, a to isto je učinio i trećoj učenici Srpkinji S. C. za vreme
odmora. Isti je potom napao ove dve učenice i van škole, kod obližnje poslastičarnice,
kojom prilikom je nogom udario Vesnu Vasić. Ove dve devojčice bile su i pre toga
napadnute u školi, od jednog neidentifikovanog učenika Šiptara, kad su izlazile iz
klozeta, pa je taj nepoznati naglo nasrnuo na njih i onda pobegao. Posle ovog događaja,
Srbi iz sela Parteša, Donje Budrige i drugih srpskih sela održali su protestni zbor u
Partešu (10. 9. 1988), gde je bilo oko 4.000 ljudi. Oni su izneli podatke da je od 1981. do
sada u ovom selu bilo preko 70 šiptarskih napada na Srbe, zbog čega se, kao i zbog opšte
nesigurnosti, iselilo oko 50 srpskih porodica. Milorad Trajković je zapitao: "Mi znamo ko
su nosioci albanskog separatizma. To su pojedinci koji nisu u narodu već u opštinskim,
pokrajinskim i saveznim rukovodstvima. Gde je Sinan Hasani, naš komšija (inače
donedavno predsednik SFRJ)? Šta je učinio na zaustavljanju iseljavanja Srba i
Crnogoraca iz njegovog sela Požaranja? Ništa, jer je to selo postalo skoro "etnički čisto".
Ili šta je uradio Azem Vlasi, takođe naš zemljak? Mesto da nas podrži u borbi protiv
albanskih separatista, on izjavljuje da smo kukavice. Mi to nismo... ali ćemo uskoro
skinuti sa nas tu nametnutu hipoteku... Mi ne zagovaramo krvoproliće, niti tražimo nešto
više nego što imaju drugi građani u ovoj zemlji... Tražimo samo ravnopravnost i sigurnost
tražimo da naša deca idu slobodno i mirno u školu, na njivu, da se igraju slobodno kao i
sva ostala deca". - Ove reči, zaista, jasno pokazuju stav i karakter Kosovskih Srba, i
danas kao i ranije.

- U selu Kovrgama kod Istoka, arbanaški maloletnici iz porodica Avdulja Azema i

Haljilja Osmanija, koji su članovi Saveza komunista i Socijalističkog saveza, napali su
srpske i crnogorske devojčici i dečake iz bratstva Nemarovića i Batilovića iz tog sela, kao
što je spomenuto napred. Sin Avdulja Osmanija nožem je pretio srpskoj deci iz sela
Verića da će ih zaklati. Zbog toga je njegov otac kažnjen sa 25.000 starih dinara.

- Sedmog septembra 1988. uveče oko 8 sati, šestorica učenika Šiptara napali su srpskog
đaka 3 D. iz Gornjeg Kusca, učenika škole u Gnjilanu Na putu iz škole kući oni su ga
napali bez povoda, ali je uspeo da im pobegne blagodareći tome što je u tom momentu
putem naišao automobil, pa im je on uspeo da izmakne, mada su ga jurili puna 2
kilometra. Njegova porodica je zbog toga uznemirena i dečaku nije dozvolila nekoliko
dana da ide u školu. Uskoro potom (12. 9. 1988) u selu se okupilo na protestni zbor 5.000
Srba iz Kosovskog Pomoravlja. Kad je okup završen, Srbi iz sela Pasjana, vraćajući se u
traktorskoj prikolici kroz selo Velikanac, tu su bili kamenovani od arbanaškog življa tog
sela Tom prilikom su povređena dva učenika Srđan Živić i Milan Jancić i seljak Slobodan
Stanković. Po njihovom dolasku u Pasjane, okupilo se čitavo selo i hteli su da se svi vrate
i pronađu šiptarske napadače, ali su ipak odustali od toga da ne bi došlo do većeg zla -
Posle nekoliko dana (19. 9. 1988) u Pasjanu se okupilo ponovo oko 6.000 Srba iz sela
Gnjilanske opštine da izraze svoj protest zbog opšteg teškog položaja Srba u tom kraju i
na Kosovu. Tu su izneti i novi, mnogima u javnosti nepoznati slučajevi nasilja, kao što je
nedavni kad je mladić Arbanas pretukao Srbina iz Pasjana, pa kako Šiptari sela Velikanca
ne dozvoljavaju slobodan prolaz kroz selo Srbima koji nose šajkače; zatim da je na njivi
obeščašćena jedna žena Srpkinja kad je pošla da svome mužu ponese ručak, i još slučaj
silovanja žene iz Pasjana dok je bila u Gnjilanskoj bolnici na lečenju Srbi su na ovom
skupu izneli teške optužbe na vodeće šiptarske i neke srpske rukovodioce na Kosovu
Sinana Hasanija, Kolj Široku, Azema Vlasija, Svetislava Dolaševića, Iliju Vakića,
Bajrama Seljanija i druge. "Sinan Hasani je potpisao izjavu odmetniku i balisti Ramadanu
Agušiju i on skriva istinu da mu je rođeni brat bio u redovima zloglasne SS divizije, a
drugi njegov brat otkupio je dve srpske kuće u Požaranju iako je bio predsednik Komisije
za sprečavanje iseljavanja Srba" ("Jedinstvo", 21. 9. 1988).

- 9. septembra 1988. organi Skupštine opštine Vučitrn, najzad, odlučili su da se "udalji s

posla" sudija za prekršaje, Arbanas Kamber Cakaj, zato što je "preblago sudio" Maksuta
Kutlavcija (24), Ljatifa Muzaćija (27) i G. K. i S. P. sedamnaestogodišnjake Arbanase,
koji su noću između 3. i 4. septembra 1988. napali na kuću stare udovice Jevrosime Jevre
Košanović, koja živi sa ćerkom Blagicom, koja se nedavno vratila na Kosovo kao
povratnik. Takođe je suspendovan sa posla u Osnovnoj školi u selu Strovce, iste
Vučitrnske opštine, učitelj Šeremet Sarači, zbog dugogodišnjeg šikaniranja i konačnog
proterivanja iz škole učiteljice Srpkinje Dušanke Prodanović, kao i zato što je uzurpirao
20 ari zemlje na pravoslavnom groblju u selu Bivoljak

- U Vučitrnu su takođe, tih dana, dvojica Arbanasa napala dve devojke Srpkinje: Vesnu
Mićunović, povratnika na Kosovo, i Jagodu Lekić iz sela Bukoša. Zbog toga je oko 160
srpskih đaka iz tog sela bojkotovalo nastavu 13. i 14. septembra 1988.

- Šumski inspektor u opštini Zubin Potok, Vasilije Antonović, koji inače obilazi šume
obavezno uz pratnju milicije, jer hvata mnogobrojne i opasne šumokradice Šiptare po
Mokroj Gori, žali se ovih dana da mu ti albanski lopovi svakodnevno prete. Oni javno
govore da će mu se osvetiti, a obećavaju nagradu od 2.000 nemačkih maraka onome ko
ga pretuče. Sve njegove prijave tih šiptarskih šumokradica vlastima, uglavnom ostaju ili
nerešene, ili su kazne sasvim blage

- Uoči 9 septembra 1988. u Prizrenu su ponovo rasturani antisrpski pamfleti i leci. Tim
povodom, kao i obično, vlasti "održe sastanak, donesu ocene i zaključke", itd. Istih dana
rasturani su i u Podujevu i okolini antisrpski pamfleti i leci, koji pozivaju na oružje, a
potpisivala ih je "organizacija Marksista-lenjinista Kosova", dakle ultrakomunisti. Tako
isto, između 13. i 14. septembra, rasturani su slični leci i u Lipljanu, Uroševcu i okolini
Dva dana kasnije pojavili su se slični pamfleti i u Prištini i to lepljeni na Univerzitetskoj
biblioteci!

- U Orahovcu je (9. 9. 1988) kažnjeno nekoliko Šiptara nasilnika sa po 40 i 60 dana

zatvora zbog fizičkih i drugih nasrtaja na Srbe. Tako, Seljadin Mulavdija (27), radnik
fabrike u Orahovcu, upao je 26. avgusta 1988. rano ujutro nasilno u stan Biserke Jović,
gde se duže zadržao iako mu je ona naređivala da odmah napusti stan Zatim, Masar
Lesva (57), sekretar Osnovne škole i Sreza, 15. avgusta 1988. rekao je u dvorištu škole
Božidarki Tripović iz Zrza: "Tebi, Božidarka, ovde nema mesta i šta tražiš na Kosovu".
Čuvar iste škole Arif Taći iščupao je istoj Božidarki ogradu oko njenog dvorišta.
Kažnjeni su novčano i roditelji šiptarskih maloletnika V. K. i S. K. jer su ovi napasali
svoju stoku u vinogradu komšije Srbina Nikole Petrovića iz Zočišta - Ovakvih i sličnih
šiptarskih zuluma i nasilja ima svuda po Kosmetu, ali su mnogi nepoznati javnosti
Novinar M. Bošković u prištinskom "Jedinstvu" od 12. 9. 1988. piše da je "samo za
minulih 10 dana ovog septembra izvršeno 4 napada (Šiptara) na srpsku decu, 5 napada na
žene, Jedan na odraslog čoveka, bilo je 7 kamenovanja domova (srpskih), pa autobusa
"Nišekspresa" i narodne straže u Prekalu" Međutim, iz naše dosadašnje crne hronike
srpskih stradanja na Kosovu vidimo da je broj šiptarskih napada na Srbe za prvih deset
dana septembra bar dvaput veći, a ni nama nisu, ni izdaleka, poznati svi slučajevi tzv.
"ekscesa", kako ih blago zove kosovska funkcionerija.

- Početkom septembra 1988. arheološka ekipa SANU iz Beograda, na čelu sa prof.

Vojislavom Jovanovićem, boravila je na Kosovu. Ustanovila je žalosnu činjenicu, tačnije
vandalizam učinjen na starom srpskom srednjevekovnom gradu Brveniku, istočno od
Podujeva. Znamenito arheološko mesto, jedno od središta srpske srednjevekovne kulture,
danas u arbanaškom selu, imalo je do nedavno vidne ostatke starog grada, temelje
nekoliko zgrada i u sredini pravougaone temelje crkve 12 x 8 metara. U selu postoje
tragovi još jedne razrušene crkve iz srednjeg veka i to mesto je poznato meštanima kao
Crkvište. Nedavno (oko 10. 9. 1988) preko tog arheološkog mesta prošao je buldožer i
načinjen je put! Uništena je crkva, preorani drevni grobovi, polomljeni preostali delovi
obraćenog mermera, rasute ljudske kosti po putu! Za ovo mesto znali su meštani
Arbanasi, ali nikoga nisu upozorili, niti su nadležni za trasiranje **** išta preduzeli. Tako
je ovim vandalskim aktom onemogućeno svako dalje arheološko istraživanje i
konzerviranje. Takođe su uništeni i ostaci druge srpske srednjevekovne crkve iznad
obližnjeg sela Veliko Brajane, jer su okolni Šiptari rušili ostatke crkvenih zidova i vadili
kamen i odvlačili ga za svoje kuće i štale. Tako se zatire svaki trag srpskog vekovnog
prisustva i kulture na Kosovu, i to potkraj XX veka!

- U zoru 9. septembra 1988. Hašim Durmiši (55) iz sela Nevoljane kod Vučitrna nasrnuo
je kocem na Danicu Milićković i njenog muža. Napadač je oko 5 sati ujutro zalupao na
njihova vrata i, kada je žena ustala i prišla vratima, videla je napadača gde stoji s kocem u
rukama. Na njeno pitanje šta hoće i što lupa, drsko joj je odgovorio "Gde su vam sada
beogradski generali, gde je tvoj muž što onako oštro diskutuje na sinoćnom sastanku"
Utom je ustao i muž Daničin i posle kraćeg rvanja sa napadačem uspeo je da mu otme
kolac i da ga najuri sa kućnog praga Danica je napad prijavila SUP-u Vučitrn, a oni su
potom izjavili da je napadač uhvaćen i upućen u Skoplje "na neuropsihijatrijsko
posmatranje"! U znak protesta zbog ovog napada, odmah su se okupili Srbi u selu
Nevoljane, jer veruju da iza ovakvog napada stoji šiptarska separatistička fašistička
organizacija.

- Jedanaestog septembra 1988. je Rifat Salova (65) iz Vučitrna, u prepunoj privatnoj

čajdžinici "Teferič" u Vučitrnu, uveče oko pola osam, rekao pred svima glasno: "Kako
skidam filtere sa cigarete, tako ću okidati i srpske glave". Izlazeći zatim napolje opsovao
je glasno srpsku majku. Kažnjen je sa 60 dana zatvora.

- "Jedinstvo" iz Prištine (12. 9. 1988) piše da ni posle 2 meseca nije dat nikakav odgovor
nadležnih vlasti na prestavku Srbina Milana Mirkovića, ratnog vojnog invalida iz
Đakovice. On je, naime, 11. jula 1988. poslao svoja dva sina Veljka i Željka, na stočnu
pijacu da prodaju kravu. Oni kravu nisu prodali i kad su se vraćali s pijace, napao ih je
sekirom Šiptar Martin Zubeši, dok je njegov mlađi brat zasuo njih i kravu kamenicama,
zbog čega se krava otrgla i pobegla, a napadač sa sekirom i još dva tri Šiptara sprečili su
braću Mirkoviće da kravu uhvate. Srpska braća jedva su izbegla da ne budu povređeni.
Krava je očigledno ukradena i do danas nije pronađena. Sve prijave i žalbe miliciji i
vlastima u Đakovici i Prištini ostale su bez stvarnog odgovora (osim ponekog golog
obećanja). Ovo je samo jedan od primera opšte šiptarske zavere na Kosmetu protiv Srba i
protiv pravde.

- Na sastanku komunista u Vitomirici kod Peći (13. 9. 1988) konstatovano je da se od

1981. pod pritiskom albanskih nacionalista i separatista iz tog mesta iselilo 146
domaćinstava i 80 pojedinaca Muslimana i 61 domaćinstvo i 30 pojedinaca Srba. Sada je
u Vitomirici istaknuto 137 tabli za prodaju kuća i imanja. Tako šiptarska agresija progoni
i muslimane nealbance, jer ima patološku mržnju prema svemu slovenskom.

- Polovinom septembra 1988. otkriveno je da je ubijen lugar Šefćet Šabani (34),

Musliman, iz Skorobišta kod Prizrena, i to na mučki način od nepoznatog šumokradice
(Šiptara). Ubistvo je izvršeno pre tri nedelje, a ubica još nije pronađen, što u narodu
okolnih sela stvara klimu nespokojstva i nesigurnosti.

- Dvanaestog septembra 1988. u selu Drenovac kod Kline šestorica učenika Albanaca,
među kojima je bilo i omladinaca, napali su grupu srpskih đaka, od I do IV razreda
osnovne škole, iz sela Duganjeva, kad su se iz škole vraćali kući, oko 3 sata popodne. O
ovome se nije znalo punih 8 dana, ali napadnuta deca i drugi srpski đaci iz tog sela nisu
više hteli ići u školu. Kad se to doznalo, tada se okupio veći broj Srba na protestni zbor u
Drenavcu, gde su došli i seljaci iz Duganjeva, Petriča i Drsnika kod Kline. Tražili su od
vlasti da se u Drenovcu stacionira deo odreda saveznog SUP-a, da bi štitili srpsku decu i
narod od šiptarskih nasilja.

- Kad je u selo Prilužje kod Vučitrna došla delegacija CK Jugoslavije i JNA (13. 9. 1988)
okupili su se Srbi tog sela i izneli svoje nevolje činjene im od suseda Šiptara i njihovih
vlasti na Kosovu. Božo Ristić, jedini srpski žitelj sela Glavotina, rekao je: "U slobodnoj
zemlji ja nisam slobodan, jer moju unučad danonoćno pratimo (tj. čuvamo), dok se deca
Albanaca slobodno kreću i igraju. Moje dvoje unučadi zato ne idu u školu, jer ne smem
da ih pustim same". ("Jedinstvo", 14. 9. 1988).

- Tog istog dana u samom centru Istoka na očigled mnogobrojnih prisutnih i prolaznika,
Šiptar Emo S. Ferizaj (70), iz sela Kodralije kod Dečana, uzvikivao je iz sveg glasa
parole: "Dole Srbi", "Kosovo nije bez dece", "Živela velika Albanija" i druge. Osuđen je
zato na 60 dana zatvora, ali njemu ovo nije prvi, niti verovatno poslednji put da istupa
protiv Srba.

- Popodne 13. septembra 1988. u Peći, preko 5.000 Srba i nešto Cigana i Muslimana
okupilo se pred Osnovnom školom "Dušan Mugoša" u znak protesta zbog nedavnog
napada 6 šiptarskih mladića i jedne devojke na srpsku porodicu Boka Senića. Napad je
bio 9. septembra uveče, kad je ova grupa obesnih mladića napala domaćicu Zoru Senić u
Peći. Na ovaj skup Srba došla je i nekolicina Albanaca, pa je govorio jedan od njih, Pren
Beriša. On je posebno istakao zulume albanskih nacionalista i separatista, koji, kako je
rekao, poodavno zagorčavaju život i njemu i njegovoj porodici. Njega lično proterali su
iz Đakovice još pre 8 godina, te sada živi u Belom Polju kod Peći. Rekao je da se "velika
Albanija" kroji od pre 120 godina, od "Prizrenske lige", a nju su nedavno proslavljali oni
koji su sada funkcioneri na vlasti. Narod srpski aplaudirao je srdačno ovom poštenom
Albancu. Beriša je rekao i ovo: "Kažu da je u Đakovičkoj opštini situacija dobra, a kako
je dobra kada prođeš 15 sela a ni u jednom nema Srba i Crnogoraca, osim što se putem
može sresti Pero Tatara koji je, na nesreću, gluv".

- Na sastanku u Đurakovcu (polovinom septembra 1988), gde su bili u poseti neki

funkcioneri CK Jugoslavije i drugi, Srbi su meštani izneli žalbe da se "iseljavanje Srba i
Crnogoraca iz ove sredine nastavlja nesmanjenim intenzitetom", zbog učestalih "teških
ekscesa", to jest zuluma i brutalnih napada Šiptara na srpski živalj. Zbog tih pritisaka iz
Đurakovca i još dva sela od 1981. iselilo se 67 srpskih porodica sa 260 članova i još 106
pojedinaca. Iselile su se i 4 porodice Muslimana sa 27 članova. Arbanasi meštani ne haju
ni za kakve zakone, a još manje njihovi funkcioneri na vlasti. Napadani su srpski đaci u
Osnovnoj školi "Vasilije Burović" u Đurakovcu, zbog čega su 33 srpska učenika odbila
da idu 10 dana u školu. - Kad je pred okupljene Srbe izašao da govori predsednik
komunista Ram Alijahdari, svi Srbi meštani napustili su salu. Tek na molbu viših
funkcionera vratili su se, ali sastanak se završio, kao i obično, samo obećanjima. -
Desetak dana kasnije (23. 9. 1988) održan je sastanak komunista u Đurakovcu, gde je
opet raspravljano o sve učestalijim napadima Albanaca na srpske žene, decu i imovinu.
Rečeno je, uz ostalo, da je šiptarska porodica Bajramaj uzurpirala seosku utrinu u
Đurakovcu i na njoj podigla nekoliko zgrada, a da je zatvorila put prema seoskom
pravoslavnom groblju. Iseljavanje Srba pod pritiskom i dalje se nastavlja, pa se iseljavaju
čak i zaposleni Srbi, kao i Srbi seljaci sa svojih imanja.

- Na porodicu Milivoja Kocića iz sela Boljevca kod Kosovske Kamenice stalne pritiske
vrše članovi šiptarske porodice Sadika Sadikua, člana CK komunista Srbije. Isti Sadiku je
letos na plenumu tog CK govorio da je "stanje na Kosovu i u njegovoj opštini povoljno",
mada baš njegova porodica napada na kuću i imanje Kocića još od 1985. od kada se ova
srpska kuća stalno žali vlastima na nasilja Šiptara komšija, a naročito na to da deca
Sadikova pričinjavaju poljske štete uterujući stalno ovce i koze u njihovo imanje,
uništavajući tako letinu i čak preteći im kad god ih opominju da to ne čine. Sadiku je,
inače, još 1983. godine otkupio izvor na imanju Ljube Miladinovića i napravio rezervoar,
tako da je susedna srpska kuća Todora Menkovića ostala bez vode iako su oni taj
rezervoar koristili vekovima. Iz sela Lještora, odakle je Sadik Sadiku, iselilo se od 1981.
godine 12 srpskih porodica, a iz susednog Strezovca oko 20 kuća. To nije smetalo tom
šiptarskom komunisti Sadiku da nedavno (22. 8. 1988) javno kaže kako je "u Strezovcu
sve više prisutan srpski nacionalizam koji utiče na iseljavanje Srba"!

- Ovih dana (polovinom septembra 1988) iz Đeneral Jankovića kod Kačanika iselile su se
još 2 srpske porodice: Radmile Krstić i Milana Đorđevića. Otišli su bez ikakve najave, i
nisu podneli "zahtev za iseljavanje". Inače, u opštini Kačanik ovih dana učinjena su tri
"ekscesa" protiv Srba: 6. septembra 1988. u mestu zvanom Kamenice deset učenika
Arbanasa iz Osnovne škole sela Dubrave prouzrokovalo je požar koji je zahvatio imanje
Milutina Ognjenovića i uništio mu deo ograde. Deca su uhvaćena, ali je opštinski
Komitet partije ocenio da je "požar izazvan nepažnjom maloletnika". Uveče 13.
septembra u zaseoku Čardak kod Starog Kačanika nepoznato lice (Šiptar) kamenovao je
krov kuće Radeta Damjanovića. Istoga dana u pismu poslanom iz Dortmunda u ovo
mesto pojavili su se antisrpski pamfleti i leci.
- U ovim septembarskim danima pojedini Srbi na Kosovu dobijaju preteća pisma. Tako je
Katarina Trajković iz Prištine, koja je nedavno napadnuta u svojoj kući od šiptarskih
siledžija, dobila preteće pismo poslano iz Dortmunda u Nemačkoj, u kojem je bila
nacrtana sekira i ispisana pretnja Slobodanu Miloševiću i Mići Šparavalu iz Kosova
Polja, a potpis na pismu je "Iredenta". I drugi Srbi na tragičnom Kosovu dobijali su
preteća pisma od šiptarskih zlikovaca (pa i letopisac ove crne Kosovske hronike, kome su
iz Zagreba uputili preteće pismo ustaško-šiptarski fašisti, preteći mi kao Đorđu
Martinoviću).

- Četrnaestog septembra 1988. u tri sata po ponoći dva milicajca Arbanasa, Haljilji Bahri
i Krasnići Daut, ušli su u stan profesora Miroljuba Vasića u Prištini, ulica M. Tita 59, i
tukli ga bez stvarnog razloga, navodno "zbog jake muzike koja se čula iz njegovog
stana". Milicajac Haljiri je Vasića udario rukom po vratu i ispod brade, nanevši mu
povrede u ustima koje su i kasnije bile vidljive. U istoj patroli milicije bio je i Srbin Mitić
Simo, ali je on ostao u vozilu na ulici i nije učestvovao u ovom nasilju. Dva dana potom,
Srbi nastavnici na Univerzitetu u Prištini, njih oko 200, ogorčeni zbog batinanja svog
kolege, održali su protestan zbor na kojem su zamerili i državi i komunističkoj partiji i
Univerzitetu zbog "svevlašća neprijatelja, bezvlašća i nereda", u stvari zbog šiptarskog
terora, "koji ne bira sredstva u svom rušilačkom pohodu" protiv Srpskog naroda i čitave
zemlje. Neki dan kasnije i u Vasićevom rodnom selu Prekovcu kod Novog Brda okupilo
se oko 5.000 Srba i nešto Cigana i Arbanasa, koji su protestovali zbog nasilja nad
profesorom Vasićem u Prištini. Miroljub Maksimović iz Prekovca naveo je tom prilikom
i još nekoliko Srba poimenice koji su, bez ikakvog razloga i povoda, bili pretučeni od
šiptarske milicije, što još više doprinosi da Srpski narod gubi svako poverenje u vlast na
Kosovu i Metohiji.

- Petnaestog septembra 1988. oko podne, na raskrsnici puteva Dečani - G. Junik -

Đakovica, u selu Rastovice, napadnute su srpske devojke Senka i Danijela Šćepanović,
Vasilija Pejović, Ervina P. Pupović, Biljana i Sonja Gojković, sve iz Rastovice. Dok su
one čekale autobus, tri mladića Šiptara prišla su im zaprežnim vozilom zahtevajući najpre
od Danijele i Ervine da se popnu na njihovo vozilo. Kad su one to odbile, oni su ih
vređali i psovali, a onda su kolima pošli na Senku i Vasiliju s namerom da ih pregaze.
Kad u tome nisu uspeli, napadači su se ustremili prema Biljani i Sonji Gojković i Sonju
su snažno udarila drvetom pa otišli dalje kolima prema Đakovici.

- U selu Crkvenoj Vodici kod Obilića nedavno su se dogodila dva "ekscesa": 12.
septembra 1988. zapaljeno je srpsko pravoslavno groblje, a 14. septembra presretnuta je i
vređana starica Srpkinja Rada Spasić (65), koju je rano ujutro tog dana nepoznati Šiptar
napao i pretio joj, psujući joj srpsku majku. Srbi iz Obilića okupili su se (16. 9. 1988) na
protestni zbor tražeći da se otkriju počinioci ovih nedela. Milicija je bila uhvatila i privela
na saslušanje maloletnog Ciganina Aliju Kurtića, tražeći od njega da prizna da je
podmetnuo požar u srpsko groblje. Dečko je rekao da je on zaista izručio kolica sa
đubretom, u kojem je bilo i pepela, ali je to učinio na onom istom mestu gde je uvek
bacao smeće. Po njegovim rečima, njega je milicija prisiljavala da kaže da je žar iz
šporeta odvezao na groblje i tamo ga bacio, a takođe su milicajci nagonili i njegovu sestru
da to prizna. Međutim, Srbi koji su učestvovali u gašenju požara na groblju svedoče da se
vatra na groblju nije širila sa jednog mesta, već duž čitave linije groblja, a da je vetar toga
dana duvao u suprotnom pravcu od groblja, pa ni eventualno bačeni žar ne bi dospeo na
groblje. Okupljeni Srbi žalili su se još i na očajno loš rad organa SUP-a i uopšte na vlast
na Kosovu, koja im je prilikom eksproprijacije zemljišta u Crkvenoj Vodici, za
"Elektroprivredu" Kosova, obećala da će imati prioritet pri zapošljavanju, a ustvari
zapošljava druge radnike (Šiptare) sa strane i čak doseljava Albance, dok mnogi mladi
Srbi iz sela moraju da traže posao van Pokrajine.

- Sedamnaestog septembra 1988. oko 11 sati uveče u Podujevu u privatnoj kafani "Krug",
posle kraće prepirke, dvojica mladića Šiptara, Safet Mućoli (21) i Misim Ibrahimi (20),
oba iz Podujeva, napali su Srbina mladića Gorana Nešovića (21) iz Podujeva. Povod za
napad bio je što se ovaj srpski mladić za susednim stolom sa društvom u momentu
njihove svađe smejao, pa mu je Ibrahim prišao i zgrabio ga za rever kaputa i počeo da mu
preti. Nešović se otrgao i pošao u drugu odaju da telefonira miliciji, ali ga je drugi Šiptar
sprečio i udario ga staklenom pikslom po glavi. Nešović je obliven krvlju potražio
lekarsku pomoć u Domu zdravlja. Posle je sudija u Podujevu, Šiptar Sulejmani, kaznio
Mućolija sa 50 dana zatvora, a Ibrahimija sa 15.000 dinara, što je izazvalo nezadovoljstvo
čak i organa SUP-a, jer su kazne isuviše blage za ovakvo nasilje.

- Tokom septembra 1988. u Vučitrnu se dogodio i treći fizički napad ia srpske učenice.
Zbog nedavnog fizičkog napada na dve srpske srednjoškolke: Slavicu Mićunović, koju je
napadač Šiptar pokušao da zadavi rukama naočigled 20 prisutnih lica, i Jagodu Lukić,
koja je takođe napadnuta od jednog Šiptara, u Vučitrnu je oko 160 srpskih đaka, većinom
iz sela Gojbulje i Prilužja, danima odbijalo da pohađa nastavu. Kada se taj strah i
nezadovoljstvo malo stišalo opet se desio jedan novi napad: u Srednjoškolskom centru
"Muharem Bekteši" u Vučitrnu zasad nepoznati Šiptar nasrnuo je nožem na učenicu
Slavicu Adžinić iz Babinog Mosta. Zato su nastavnici Srbi u toj školi tražili od SUP-a u
Vučitrnu da jedan milicioner štiti srpske učenice iz Babinog Mosta dok dolaze i vraćaju
se u školu i kući bojkot nastave od strane srpskih đaka produžio se i sledećih dana, jer je
deci već sam početak školske godine zagorčan nasiljima obesnih Šiptara.

- U petak popodne, 17. septembra 1988. u Prilužju kod Vučitrna, Šiptar Naser Igriša (18),
iz sela Donje Stanovce, pretukao je srpskog učenika Branka Rakića iz Prilužja. Otac
pretučenog dečaka Jovan Rakić priča: "Dok se moj sin igrao u školskom dvorištu, iz čista
mira mu je prišao Naser Igrišta i počeo divljački da ga tuče. Isprebijao ga je toliko da je
jedva došao kući. U tom trenutku direktor škole Mile Rakić nije bio u školi, ali je zato bio
njegov zamenik Rahman Sulja (Šiptar), koji nije ni pokušao da odbrani mog sina od
siledžije Nasera". - Posle dva dana u selu Prilužju okupilo se oko 500 Srba u znak
protesta zbog ovog nasilja. U toj seoskoj školi ima oko 600 srpskih đaka i 140 šiptarskih.
Međutim, samo šiptarska deca napadaju srpsku, kao što i odrasli Šiptari napadaju Srbe.
Vlasti samo obećavaju a stvarno ništa ne čine da zaštite nevinu srpsku decu u Prilužju,
Vučitrnu i na čitavom Kosmetu. Samo u poslednjih 20 dana u Vučitrnskoj opštini
zabeležena su još 4 fizička napada na Srbe. Pošto je ovaj siledžijski napad
osamnaestogodišnjeg Arbanasa na dvanaestogodišnjeg dečaka Srbina imao veliki odjek
kod srpskog stanovništva, vlasti su napadača osudile na 60 dana zatvora.
- Osamnaestog septembra 1988. oko 9 sati uveče, napadnuta je u Prištini devojka
Srpkinja Mirjana Nedeljković, studentkinja iz Prištine. Nju je najpre u ulici M. Tita pratio
nepoznati muškarac, a kad je ona ubrzala korak, on ju je sustigao kod ulaza u zgradu C-7
u naselju "Ulpijana" i zgrabio je za ramena. Ona je počela da se otima i pala je na ulazu u
zgradu vičući naglas upomoć. Napadač je tada pobegao. Dva dana kasnije pred istom
zgradom u naselju "Ulpijana" okupilo se desetak hiljada Srba u znak protesta zbog ovog
novog šiptarskog nasilja. Okupljeni narod uzvikivao je glasno: "Dogorelo je do nokata",
"Hoćemo slobodu", "Kosovo je Srbija", "Nećemo se seliti", "Slomićemo orlove" i pevali
su srpske pesme.

- Noću između 18. i 19. septembra 1988. u srpskom selu Gornja Stubla kod Vitine,
nepoznati (najverovatnije Šiptar) počinio je zlodelo protiv pravoslavne vere i naroda
srpskog, jer je testerom i sekirom posekao krst koji se oduvek nalazio u centru sela ispred
Osnovne škole. U tom selu žive i Arbanasi muslimani i jedna porodica Hrvata katolika.
Pravoslavni Srbi iz tog sela kažu: "Zbog ovog krsta Stubljani su proganjani u vreme
Turske imperije u Malu Aziju, ali im krst nije diran. Zar sada da neko dira u naše
svetinje? To je atak na našu veru i moral".

- U Peći je ovih dana (oko 20. 9. 1988) konstatovano da prisilno iseljavanje Srba, pa i
Muslimana, ne samo da ne jenjava, već se stalno iz dana u dan povećava. U prvih 8
meseci 1988. godine ispostavilo se da 166 Srba, a 383 lica traže iseljenje. U Peći je inače
otkriveno mnogo nezakonitih postupaka oko zapošljavanja, sve na štetu Srba. Otkriveno
je takođe da desetak Arbanasa, među njima i dva službena lica SUP-a, nabavljaju skupe
automobile iz inostranstva, a pri tom ne plaćaju ni carine, ni takse, ni poreze. Registraciju
ili izbegnu ili papire dobiju besplatno. Ova pojava nije usamljena na Kosmetu, jer je
odavno poznato da mnogi Arbanasi ne plaćaju svoje društvene obaveze - stanarinu,
komunalije, osiguranje, razne društvene doprinose. Zato nije netačan podatak da Srbija i
Jugoslavija svakodnevno daje Kosovu na poklon milion i po dolara, od čega sama Srbija
daje dve trećine.

- Dvadesetog septembra 1988. u Prizrenu je ponovo kamenovana kuća Aleksandra

Tomića, u ulici Boška Buhe 62. U kući stanuje i Blagica Todorović sa suprugom. Ona je
izjavila da ovo novo kamenovanje neće ni da prijavljuje miliciji, "jer nema nikakve svrhe,
jer i prvi put (kuća je kamenovana prethodno 10. 9. 1988) milicija je samo dolazila i
snimila, a oni koji su počinili to nedelo, mirno se šetaju ulicom". Inače, supruzi su to veče
bili izašli u grad i vrativši se kući, nešto posle osam uveče, našli su na terasi u dvorištu
puno kamenica, a stakla na prozorima sva polupana. Susedi su im rekli da su čuli
lomljavu u kući i kad su izišli na ulicu videli su 3 nepoznata mladića gde beže kroz mrak.
Blagica i suprug kažu: "Neko očito vrši pritisak na nas kako bismo prodali kuću i otišli iz
Prizrena i sa Kosova". Tih istih dana napadnuta je i uznemirena srpska porodica Radeta
Nikolića u Maloj Kruši kod Prizrena, na čiju su kuću nasrnuli zasad nepoznati Šiptari
siledžije.

- Isto tako, 20. septembra 1988. u selu Osojane kod Istoka, u kafani "Kujavča", trojica
zasad nepoznatih mladića Šiptara, oko 9 sati uveče, nasilno su upali u zatvoren lokal,
razbili staklo na prozoru i pokušali da siluju Srpkinju O. A. (31) iz Gornje Drenove kod
Žitorađa. Vlasnik kafane Murat Muratović, Musliman, koji je ovu Srpkinju doveo dan pre
napada, to veče je izišao iz kafane ostavivši nju zaključanu u kafani. Posle obaveštenja o
ovom napadu, dežurni Službe bezbednosti došli su i pred kafanom našli Srpkinju O. A. u
besvesnom stanju. Kada je došla sebi, rekla je da su joj napadači pretili čak i nožem.
Organi SUP-a tragaju za počiniocima ovog nasilja.

- Tokom čitavog meseca septembra 1988. održano je više protestnih skupova - mitinga na
Kosovu i Metohiji, širom Srbije i Crne Gore, u znak solidarnosti i podrške
obespravljenom Srpskom narodu na svojim vekovnim ognjištima istorijske Stare Srbije.
Skupovi su održani u Nišu, Nikšiću, Cetinju, Majdanpeku, Medveđi, Lebanu, Banjskoj,
Leposaviću, Kraljevu, Čačku, Paraćinu, Užicu, Vršcu, Apatinu, Prizrenu, Novom Sadu i
mnogim drugim mestima i na njima je bilo ukupno oko milion ljudi. Na svim ovim
skupovima iznošeni su uvek osnovni zahtevi kosovskometohijskih Srba za slobodu i
pravdu. Oštro je prigovoreno vlasti Pokrajine i Jugoslavije da je izdala Srpski narod na
Kosovu. Parole su bile najčešće: "Prodali su Kosovo", "Kosovo je Srbija", "Nećemo se
seliti", "Lopovi foteljaši", "Jugoslavijo, otadžbino, zar mi nismo tvoji", itd. O tim
mitinzima ("Ustala je Srbija", "Nećemo samo ustavnu, nego i uspravnu Srbiju") pisala je i
domaća i strana štampa, mada nije sva pisala objektivno, ni u zemlji, ni u inostranstvu.
Tome je kriva najviše uobičajena lukava i dvolična politika Jugoslavije i antisrpska
propaganda u Zapadnoj Jugoslaviji i iz nje propaganda u svetu. Najmerodavniji su, ipak,
sami progonjeni pravde radi kosovsko metohijski Srbi. Evo šta su neki od njih rekli na
tim skupovima. U Gnjilanu, gde se (21. 9. 1988) okupilo oko 20.000 Srba i nešto malo
drugih nacionalnosti, jedan od Srba Kosovskog Pomoravlja rekao je ovo o zulumima
Šiptara nad Srbima u gnjilanskom kraju, gde su svi Srbi starosedeoci: "Okupili smo se
danas zbog obespravljenosti Srba i Crnogoraca na Kosovu. Srpski narod nikad nije trpeo
nasilje. Danas u slobodi, za koju smo dali dosta žrtava, albanski separatisti nam nanose
najveću sramotu, siluju nam sestre i majke, tuku našu maloletnu decu. Zar da sve to trpi
narod koji je srušio Otomansku imperiju, rasturio Austrougarsku monarhiju, ujedinio
Južne Slovene?" Drugi Srbin, Kosovac, Slobodan Kostić, rekao je: "Albanski šovinisti su
krenuli da od slovenskog življa na kosovskometohijskom tlu ne ostane ni traga od
minulog vremena. Njihovim ideolozima i vođama jasno je da raseljavanju jednog naroda
treba da prethodi rušenje njegove kulture i ponosa. Ruše nam svetilišta, nište kulturu i
gaze panos". Ostali Srbi iznosili su mnoge u javnosti nepoznate zulume i nasilja činjena
im od šiptarskih fašista i terorista. Najviše Srbe boli silovanje maloletnih devojčica i
starica, ali i svake srpske poštene žene; zatim nasrtaji na ličnu i imovinsku sigurnost,
napadi na sveta mesta - crkve i manastire, sveštenike i monahinje, uništavanje srpskih
grobalja i spomenika vekovne kulture srpskog Kosova i Metohije. - Svim ovim
skupovima skoro svi Šiptari rukovodioci potsmevali su se i klevetali su njihove učesnike.
A i mnogi Albanci susedi izrugivali su se Srbima, vređali ih i na svoj poznati podmukli
način svetili se Srbima. Prilikom takvog skupa Srba u Banjskoj (22. 9. 1988) Šiptar
Bedžet Osmani (48), iz Vučitrna, sa prozora hotelske sobe provocirao je i vređao Srbe
koji su išli na miting u Banjsku. Tek kada su uvređeni Srbi protestovali zbog toga, sudija
u Mitrovici kaznio ga je sa 60 dana zatvora. Ali, ako je kažnjen ovaj uzgredni nesretnik,
nisu kažnjeni ni čak opomenuti mnogobrojni šiptarski vlastodršci na Kosmetu koji se
javno, sa pozicija vlasti i sile, smeju nesreći čitavog jednog nedužnog naroda kakav je
srpski na tragičnom Kosovu. Na žalost, tragičnim Srbima sa Kosova bezočno se
potsmeva i ne mali broj Hrvata i Slovenaca.

- Dvadeset prvog septembra 1988. oko 9 sati uveče, u selu Crncu kod Istoka, napadnut je
i pretučen Srbin radnik, Radomir Radivojević (32) iz Ljubižde, koji radi u Istoku. On je
izjavio da je te večeri na autobuskom stajalištu u Crncu njemu prišlo 5 nepoznatih osoba i
na srpskom jeziku tražilo mu cigare. Dvojica od njih uhvatili su ga za ruke, a jedan ga
pretresao, dok su mu druga dvojica prislonili noževe uz vrat. Ne našavši kod njega cigare,
oni su ga udarali pesnicama po licu i onda otišli. Kada je, po prijavi, milicijska patrola
došla na to mesto na uviđaj, našla je Radivojevića krvavog, ali "nije našla tragove da je
napadnut"! SUP Istoka, kao obično, "radi na rasvetljavanju ovog slučaja".

- Dvadeset drugog septembra 1988. oko 8 sati uveče u Prištini, nepoznati mladić (Šiptar)
najpre je pratio, a zatim i nasrnuo na ženu N. 3. turske nacionalnosti dok se vraćala svojoj
kući u naselju Taslidže II u Prištini. Napadnuta žena je vrisnula i povikala upomoć, pa ju
je siledžija pustio i pobegao.

- Dvadeset drugog i 23. septembra 1988. i još sledećih dana, nekoliko hiljada srpskih
učenika srednjih škola na Kosovu i Metohiji protestovalo je, najpre u Prištini, a onda i
srpski učenici srednjoškolci u skoro svim većim mestima Kosova i Metohije. U Prištini je
đaka bilo oko 7.000. Đaci su nabrojali sve učestalije šiptarske napade na srpsku decu,
pokušaje silovanja, kamenovanja i druga nasilja. Iako su nastavnici Albanci pokušali da u
nekim školama spreče srpsku decu da se pridruže ovom protestu, kao npr u školi "Ivo
Lola Ribar" i "9. maj" u Prištini, a to su činili i pojedini učenici Šiptari, koji su svoje
drugove Srbe pljuvali i vređali gađali kamenčićima i sitnim novcem, srpska deca su ipak
masovno izišla na ulice sa parolama: "Hoćemo slobodu", "Ne smemo u školu", "Dosta
nam je laži", "Dogorelo je do nokata", "Život damo, Kosovo ne damo", i druge.
Prištinskim đacima Srbima pridruživali su se tokom sledećih dana i srpski đaci iz okolnih
mesta, mada su neki vozači Šiptari iz "Kosovotransa" odbili da ih voze svojim
autobusima, kao npr, oko 200 đaka iz Obilića kad su pošli za Prištinu. Sa đacima u
Prištini ubrzo su se solidarisali i srpski đaci u Uroševcu, koji su na ulicama tog grada
protestovali uz reči "Hoćemo da prestanu teška nasilja", "Hoćemo slobodu", "Ne damo
Kosovo" Takođe su se solidarisali i protestovali ne idući na nastavu i srpski srednjoškolci
u Prizrenu, Vitini, Le banu, Klini i drugim mestima Kosmeta. Sa đacima u Prištini
solidarisali su se u protestu (27. 9. 1988) i oko 200 univerzitetskih profesora, saradnika i
studenata Srba na Prištinskom Univerzitetu Iz Kline i Peći u Prištinu je došlo oko 3.000
srpskih đaka da i oni izraze svoje nevolje i nezadovoljstvo opštim stanjem za srpsku decu
i za srpski narod na Kosovu i Metohiji

- Tako isto u Podujevu (29. 9. 1988) protestovali su srpski đaci i nisu išli na nastavu Na
zatim organizovanom roditeljskom sastanku u Podujevu mnoga deca i roditelji Srbi
govorili su ovoga **** otvoreno i bez straha, o svojim nevoljama, o čestim napadima na
njih šiptarskih nasilnika, koji su učinili, kako je rečeno, da u Podujevskom kraju Srpski
živalj spadne na jedva 2 % ukupnog stanovništva. Zoran Paunović je izneo "slučaj
napada na njegovo dete", a Ljubica Šćepanović je rekla da ona mora svakodnevno da
svoje dete prati od kuće do škole i natrag Ratko Vučelić je govorio da je to "tragedija, kad
posle pola veka življenja u slobodi, milicija mora da obezbeđuje srpskoj deci pohađanje
škole" Gvozden Grujić kaže da su "naša (srpska) deca u neravnopravnom položaju u
odnosu na albansku decu u Jugoslaviji. Albanska deca su mi tukla sina, a njima su se u
tome pridružili i njihovi roditelji". Beba Vukadinović je rekla "Jedan stariji Albanac
pokušao je da mi baci ćerku sa mosta u reku. To sam prijavila nadležnim vlastima, ali
ništa nije preduzeto".

- Istoga dana bio je roditeljski sastanak u selu Gračanica, gde su roditelji srpskih đaka
protestovali što su nedavno Emina Makoli i njen sin iz Ajvalije napali srpsku devojčicu iz
Ajvalije, učenicu Osnovne škole u Gračanici. Na ovom skupu Srđan Vasić je rekao:
"Naša je budućnost crna i bremenita Crna, jer nam oduzimaju sunce i proteruju nas sa
naših vekovnih ognjišta. A sunce, ovo naše kosovsko, najtoplije je, i nigde nema takvog,
jer nam je samo ono zavičajno". I u Lipljanu istog dana okupilo se na protestni skup
2.000 srpskih đaka sa nastavnicima i roditeljima. Učenica Ana Radović je tom prilikom
rekla da đaci srpskog i crnogorskog naroda na Kosovu ne mogu pevati pesmu "Od
kolevke pa do groba najlepše je đačko doba" zato što im nije obezbeđen miran i slobodan
đački život". - Zaista, potresan su bol i tuga koji izbijaju iz ovih detinjih reči, iz osetljivih
detinjih srdaca kojima je detinjstvo uskraćeno. Živimo li to mi u turskoj, hitlerovskoj ili
ustaškoj državi?

- I u Istoku se (29. 9. 1988) na protestni zbor pred Domom kulture okupilo oko 3.000
Srba, među kojima je bilo i nekoliko stotina učenika, koji su zatražili da se odlučno stane
na put genocidu nad srpskim življem na Kosmetu. Učenica Aleksandra Otović rekla "Na
ovom času istorije podižemo svoj pošteni glas i pozivamo sve one koji su nas obmanjivali
da prestanu sa neistinitim pričama. Naša stvarnost je - tragedija Domovino naša zar misliš
da i mi nemamo ruke da zagrlimo ceo svet. Ne tražimo da nam se pruža bratska ruka, jer
onaj ko zna naše nevolje i boli pružiće nam je sam". Dok je kolona Srba u Klini išla
ulicom, sa balkona jedne zgrade, i znam salona nameštaja, jedna starica Šiptarka rugala
se masi time što je na klicanje Srba "Kosovo je Srbija", odmeravala laktom i po kazivala
kako ih sve (tj. Srbe) treba puškom pobiti.

- Možda će nam svi ovi protesti srpske dece širom Kosova biti shvatljiviji ako se
prisetimo da je upravo tih dana - na Krstovdan, 27. septembra 1988. - grupa albanskih
dečaka i mladića u selu Grace kod Vučitrna raskopala dečije grobove i rastrgla telo
jednoga od braće srpskih blizanaca Petrovića (o čemu smo pisali na početku ove
Krstovdanske hronike Kosovskih Srba).

- Tragična hronika srpskog Krstovdana (tj. raspeća) na Kosovu i Metohiji se nastavlja. -

25. septembra 1988. arbanaški maloletnik I. D., sin Avdi Destanija iz sela Belovce kod
Suve Reke, kamenom je gađao i povredio srpsku staricu Karanfilku Mihailović (72) iz
sela Delovce kad je išla u goste svojim rođacima u susedno Mušutište. Otac ovog
maloletnika kažnjen je zato sa 25.000 dinara.

- Septembra 28. (1988. godine) uveče oko 7 sati u Uroševcu, u blizini osnovne škole "25.
maj", zasad nepoznati Šiptar išamarao je bez ikakvog razloga i povoda Danila
Kovačevića, učenika 4. razreda ove škole. Danilo se tada vraćao kući sa vršnjacima iz
škole, pa ga je u ulici pored škole presreo nepoznati čovek i zapitao ga kako se zove. Čim
je od deteta čuo srpsko ime, počeo je da ga ludački šamara. Učiteljica ovog đaka, Vida
Jovanović, obavestila je o ovom napadu upravu škole, ali se Šiptar upravitelj škole pravio
da ništa ne zna za takav napad na srpskog učenika.

- Istog dana ujutru, oko 7 sati, napadnut je u Prištini srpski đak B. P., učenik
Srednjoškolskog centra "Miladin Popović". Na putu do škole njega su kod "Tauk bašte"
presreli maloletnici Šiptari S. R., A. F. i R. J., učenici škole "Branislav Nušić", i pretnjom
nožem tražili da im da novac i ručni sat. Dečko je ipak nekako uspeo da im pobegne, a
onda je prijavio ovaj nasrtaj trojice Šiptara.

- Na dan 28. septembra 1988. održan je u Bujanovcu protestni skup u znak solidarnosti sa
obespravljenim Srbima i Crnogorcima na Kosovu. Na zboru je bilo više od 30.000 Srba i
među njima je bilo i nešto Arbanasa, Roma i drugih. Desetina Arbanasa hteli su da i oni
govore na ovom skupu, jer su oni iz opština Preševo i Bujanovac, koje su izvan Kosova.
Neki su od njih i govorili, ali je najpotresnije govorila mlada Albanka Makfire Morina,
učenica Obrazovnog centra u Bujanovcu. Ona je na srpskom jeziku rekla: "Omogućite
našim drugovima i drugaricama Srbima i Crnogorcima da bezbedno idu u školu, da
bezbedno žive i vole. Ne dirajte u bratstvo i jedinstvo, ne dirajte u svetinju. Ne dajte da se
istorija ponovi to jest bratoubilački rat". Kasnije su ovoj mladoj Albanki pretili siledžije
njene nacionalnosti da će je silovati, pa je bila posebno čuvana od organa bezbednosti.

- Izvršno veće Kosova na svom zasedanju (29. 9. 1988) razmatralo je kaznenu politiku na
Kosovu i konstatovano je da je za poslednjih 6 godina broj osuđenih punoletnih lica na
Kosovu veoma povećan. Samo prošle godine osuđeno je 4.636 lica, jer su krivična dela u
porastu (za 55 % više nego 1982). Nije rečeno ko su ti počinioci nedela na Kosovu, ali je
poznato da su to, 90 % i više, Šiptari. - Prethodnog dana je u Prištini izdato zvanično
saopštenje o tome da je zajedničkom akcijom SUP-a Kosova, Srbije i Jugoslavije na
Kosovu otkriveno i uhapšeno 42 lica albanskih nasilnika i separatista, koji su ispisivali i
širili parole i pamflete protiv Srba, kojima se poziva na oružje i agresiju. Oni su imali i
nedozvoljeno oružje i činili su razna nasilja po Kosmetu. Među njima su 22 šiptarska
studenta, 3 profesora, 2 radnika, 1 inženjer, 12 nezaposlenih lica i nekoliko nastavnika i
učenika. Najviše ih je iz Uroševca (17), pa iz Orahovca i Podujeva (po 5), iz Prištine (3)
itd. Skoro polovina uhapšenih, kaže se, bila je i ranije osuđivana za ista nedela. Oni su
bili formirali nekoliko ilegalnih grupa i polagali zavereničke zakletve. Novinar
"Jedinstva" G. Radovanović s pravom pita: zašto su u zatvor poslani ispisivači i rasturači
parola a na slobodi ostavljeni nedodirljivi glavni režiseri? To su mnogi od onih na
položajima u Pokrajini i Federaciji, lideri "jedinospasavajuće ideologije". Takvi su,
verovatno, učitelji i onim zaverenicima, četvorici vojnika (Skender Ismailja, Gani
Šaćirija, Bedžet Ramadanija i Zim Hadžimuse, svi rodom sa Kosova), koji su uhvaćeni u
Tuzli kao članovi ilegalne separatističke šiptarske organizacije "Marksisti-lenjinisti
Kosova". Oni su pripremali krvavi prepad na vojni magacin sa oružjem da bi oružje
prebacili za "ustanak na Kosovu", radi stv
aranja "velike Albanije". Uhvaćeni su i osuđeni u Vojnom sudu u Sarajevu na 5-9 godina
robije. ("Ilustrovana politika", 4. 10. 1988). Ali, i ovde ostaje pitanje: nisu li i oni, kao i
njihov sunarodnik Aziz Keljmendi, počinilac poznatog zločina u paraćinskoj kasarni,
samo ispružena ruka ili zločinačke marionete na javnoj bini iza koje diriguju nevidljivi
režiseri, novi Hitleri i Artukovići?

Oktobar

- Povodom poslednjih zbivanja na Kosovu, zapadnoevropska štampa ovih dana piše

ironično i antisrpski previđajući arbanske zulume nad Srbima i izvrćući smisao srpskih
protesta na Kosovu. U Zapadnoj Nemačkoj u antisrpskoj propagandi prednjači
rimokatolička štampa. Jedino je, donekle, drugi program nemačke televizije (početkom
oktobra 1988) nešto objektivnije prikazao progon kosovo metohijskih Srba od strane
Šiptara. Izveštaj J. Jauera i snimci J. Flajšera navode neke slučajeve progona Srba i
silovanja. Navedeno je svedočenje Srbina Gradimira Biberčića (48) sa Kosova koji je
govorio o svojim nevoljama od Šiptara i prisilnom iseljavanju sa očevine na Kosovu u
Smederevo, gde je već izbeglo nekoliko hiljada progonjenih kosovskih Srba. Biberčić je
nemačkoj televiziji izjavio: "Došlo je do proterivanja nas Srba sa Kosova. Deca naša više
se ne usuđuju da idu u školu, a žene nam nerado izlaze na ulicu. Sve zbog straha od
napada ili silovanja (šiptarskih). Neki muslimani Albanci pevali su jednu pogrdnu pesmu
protiv hrišćana Srba: "Od Kosova do Irana sve će biti zemlja islama". (Vidi
"Pravoslavlje" 1. 10. 1988).

- Noću između 2. i 3. oktobra 1988. oko 0:30 časova, u selu Prilužju kod Vučitrna, izbio
je iznenada požar u dvorištu Miroslava Mišića. U požaru je izgorela sva letina: 13 kola
sena, 7 kola slame i 5.000 kgr. kukuruza. Umalo da požar zahvati i kuću Mišića i drugih
Srba u selu, ali susedi i vatrogasci su to sprečili. Za porodicu Mišić i druge Srbe u
Prilužju problem nije toliko materijalna šteta, nego izazivači ovog požara. Ionako
nespokojan, narod se još više uznemirio. Miroslav Mišić reče: "Znojem i radom podižem
četvoro dece. Nikome i nikada nismo učinili nažao. Ali, šta to vredi! Neprijatelju (=
Šiptarima) smeta sve što je srpsko u ovom kraju i ne bira sredstva da nas odavde (sa
Kosova) protera". Susetka Jelica Mitrović veli: "Nije ovo prvi put da nas napadaju. U
više navrata su nam razbijali dvorišnu kapiju, a ukrali su nam junca. Strah koji smo
doživeli (ovim požarom), a deca su bila posebno uplašena, niko ne može da nam
nadoknadi. Hoće da nas satru na kućnom ognjištu i u tome, na žalost, uspevaju. Međutim,
mi se i pored ovih nesreća nećemo predati i svoje domove nećemo napustiti". ("Politika
ekspres", 4. 10. 1988).

- U selu Lepina kod Lipljana održan je, krajem septembra 1988. protestni okup nekoliko
hiljada Srba, među kojima je bilo i nešto Arbanasa i Roma, gde je iznet narodni zahtev da
se spreči genocid nad Srbima na Kosovu, daju ovima jednaka prava i slobode i zaustavi
iseljavanje progonjenih kosovsko-metohijskih Srba. U ime Mesne zajednice govorio je
Vlado Dimić i rekao: "Ima li veće bruke i sramote u svetu od ove naše, da se deca
(srpska) prate i sačekuju iz škole zbog straha da ne budu premlaćena, silovana,
maltretirana? Siti smo zaključka, platformi, obećanja". - Istoga dana održan je i protestni
skup nekoliko hiljada Srba u Velikoj Hoči kod Orahovca, na kojem je Duško Čukarić
rekao: "Majke Srpkinje, Crnogorke, Albanke i druge, ne rađaju sinove i kćeri za mržnju,
strah i smrt, ne odgajaju ih da im se deli oružje u ruke, već radost i ljubav. Braćo pošteni
Albanci, dignite glave protiv albanskih separatista i nacionalista". Devojčica Jasmina
Pavlović govorila je u ime dece i đaka: "Ja i moji vršnjaci tražimo bezbedan život svoj
deci širom Jugoslavije. Molim sve poštene ljude da nam obezbede miran i bezbedan put
do škole i u svakom mestu naše lepe domovine. Molim u ime svih da prestanu svi zulumi
i zlodela, da prestanu silovanja i svaka nasilja". - Tako isto su održani protestni skupovi
srpskih đaka osnovnih i srednjih škola u Uroševcu, Gnjilanu, Vučitrnu, Prištini i drugim
mestima Kosova i Metohije, gde su deca i roditelji tražili zaštitu i bezbedno pohađanje
škole. Deca su izvikivala potresne reči: "Hoćemo mirno školovanje", "Dosta nam je jedna
krvava bajka", "Otadžbino, nađi mesta i za nas". ("Jedinstvo", 1-2. 10. 1988).

- U emisiji TV Beograd "Teme i dileme" (utorak 27. 9. 1988), predsednik Pokrajinske

komisije Skupštine Kosova za informisanje i Komisije za sprovođenje jugoslovenskog
programa o Kosovu, Šiptar Rabit Redžepi, izneo je netačno podatke o navodno strožijoj
kaznenoj politici prema Albancima na Kosovu navodeći da je "jedan Srbin iz Podujeva za
silovanje Albanke dobio samo 3 godine zatvora, a jedan Albanac iz Plemetine za pokušaj
silovanja Srpkinje osuđen je na 14 godina, ali mu je Vrhovni sud Kosova smanjio kaznu
na 10 godina zatvora". List "Jedinstvo" iz Prištine (1-2. 10. 1988) donosi, iz sudskih spisa
Okružnog suda u Prištini, sledeće tačne podatke o ova dva slučaja: 1) Srbin Milan
Stanković iz Podujeva na teritoriji uroševačke opštine, počinio je "krivično delo bludne
radnje" nad devojkom albanske narodnosti, pa je presudom Okružnog suda u Uroševcu
K. br. 438/86 oglašen krivim i po čl. 79. KZ Kosova osuđen na kaznu zatvora od 1
godine. Na žalbu Stankovića, okružni sud u Prištini, presudom K.. br. 16/87, povećao mu
je kaznu na 2 godine zatvora "zbog bludne radnje", koja "nije silovanje ni pokušaj
silovanja", a za koju bludnu radnju KZ Kosova predviđa maksimalnu kaznu do 3 godine
zatvora. 2) Maloletni Albanac R. F. iz Plemetine kod Prištine nije samo izvršio "pokušaj
silovanja", nego je brutalno "silovao svoju maloletnu komšinicu srpske nacionalnosti",
pošto je "uz upotrebu sile" izvršio krivično delo silovanja iz čl. 77, stav 2. KZ Kosova
nad licem koje nije navršilo 14 godina". Za takvo krivično delo zakonom je predviđena
kazna od 15 godina zatvora, a on je kažnjen sa 10 godina, pa mu je Vrhovni sud Kosova,
presudom K. Ž. br. 38/86, smanjio kaznu, na 8 godina maloletničkog zatvora. To su pravi
i tačni podaci iz sudskih akata. - Ako ovako pogrešno, i zlonamerno obaveštavaju, tačnije
rečeno obmanjuju javnost zvanični šefovi šiptarske vlasti na Kosovu, a protiv srpskog
naroda, onda možemo misliti kakve sve dezinformacije šire drugi albanski propagatori u
zemlji i inostranstvu!

- U nedelju 2. oktobra 1988. održan je u Uroševcu protestni skup, preko 25.000 Srba i
drugih rodoljuba, "zbog svega onog sramnog i mučnog što se duže vremena dešava na
Kosovu" protiv srpskog i drugog nealbanskog življa. "Izražavamo protest zbog progona
mnogih Srba i Crnogoraca, koji su se u velikom broju pod pritiskom albanskih
separatista, pa čak i organa vlasti, iselili sa Kosova i Metohije", rekao je profesor iz
Uroševca Dragan Rajković, i dodao: "Protestvujemo i u ime svih onih preostalih
obespravljenih Srba i Crnogoraca, i ostalih jugoslovenski orijentisanih ljudi, koji
doživljavaju poniženja i zlostavljanja od neprijatelja, od organa vlasti, opštinskih
moćnika i karijerista. Posebno smo pogođeni i uvređeni što naši đaci ovih dana nisu mirni
u đačkim klupama". - Na skupu je govorio i student Ranko Dangubić i rekao "Mi mladi
hoćemo slobodu, pravdu, jednakost, miran san, bezbedan put u školu i od škole Nećemo
da nas dele i razdvajaju, da nas ponižavaju, a naročito našu decu, majke, žene i sestre" Za
vreme ovog srpskog skupa opštinski organi Uroševca nisu narodu dali ni vodu za piće, ni
struju za ozvučenje - Iste ove nedelje održani su protestni skupovi i mitinzi solidarnosti sa
progonjenim Srbima na Kosovu i u mnogim drugim mestima i gradovima Srbije u
Srpskom Babušu kod Uroševca (oko 15.000 ljudi), u Goraždevcu kod Peći, u Surdulici
(20.000) Pirotu, Prokuplju (100.000), Vranju (150.000), Smederevskoj Palanci (50.000),
u Putincima u Sremu, Banatskom Karlovcu, Bačkoj Palanci (30.000) i drugim mestima -
U Srpskom Babušu na Kosovu ispred naroda govorio je Novica Jovanović i rekao: "Na
Kosovu genocid nad Srbima traje već više decenija. U ovoj mesno) zajednici žive
uglavnom starci, nema omladine i dece srpske, škola ima patuljasta odeljenja, a već
godinama doživljavamo da nam albanski nacionalisti i separatisti neometano napadaju
imovinu, pale kuće i štale, prete, tuku i maltretiraju nas Organizovali smo noćne straže
sve do dolaska Saveznog odreda milicije, ali i pored toga nismo još sigurni i bezbedni,
niti mirno spavamo" U Goraždevcu pak kod Peći, pred okupljenih oko 5.000 Srba, u
dvorištu pravoslavne crkve, rečeno je "Dok se u Srbiji (užoj) grade džamije, u Metohiji se
crkve pretvaraju u džamije Takvu sudbinu imala je nedavno i ova Goraždevačka crkva"
Na skup je došlo i oko 500 srpskih đaka iz Peći za koje je Slobodan Vojinović rekao
"Deca su naša savest, a ta savest je sada progovorila jasno Dosta je čekanje Omladina
traži mir, koji je tako blizu, a tako daleko". ("Jedinstvo" 3. 10. 1988).

- 3. oktobra 1988. Opštinski sud u Uroševcu osudio je Agrona Hodžu, Albanca, na 3

godine zatvora zato što je 13. 3. 1988. na putu Priština - Skoplje, kod talinovačke
raskrsnice, svojim vozilom naterao Stojana Dimovskog, oficira, sa suprugom, iz Skoplja,
da sa svojim vozilom skrene s **** u kanal, da ne bi došlo do namernog sudara, a onda je
ovaj obesni Šiptar prišao Stojanu i lažno se prestavivši legitimisao ga, psujući mu majku
srpsku i nogama udarajući njegova kola Napadaču je pomogao i njegov otac, Jakup
Hodža, koji je u međuvremenu pristigao i predstavio se kao supovac.

- 3. oktobra 1988. u selu Vrbovac kod Kosovske Vitine održan je protestni zbor oko 2.000
Srba iz okolnih sela, koji su na taj način izrazili svoje ogorčenje zbog najnovijeg
šiptarskog napada na srpsku učenicu V. J. iz susednog sela Grnčara, đaka 4 razreda
osnovne škole Napad na ovu maloletnu Srpkinju dogodio se još 26. septembra 1988. ali
su organi supa u Vitini ćutali o tome puna 4 dana Naime, kada je učenica V. J. krenula
toga dana u školu, na putu od Grnčara do Vrbovca nepoznato lice sustiglo ju je kolima i
pokušalo da je uvuče u kola Devojčica je počela glasno da zapomaže, pa su joj prispeli
putnici pritekli u pomoć, a napadač je pobegao. Na okupljenom protestnom skupu
srpskog življa u Vrbovcu govorilo je više Srba, dok se predsednik Opštine Vitina, Šiptar
Isak Ahmeti, iako pozvan, nije odazvao traženju naroda da dođe i lično čuje srpske žalbe
i proteste Srbi meštani su na ovom skupu ponovili i svoje ranije žalbe i proteste organima
vlasti što funkcioner Šiptar Ekrem Arifi još nije odgovarao što je u saobraćaju usmrtio
sedamnaestogodišnjeg dečaka Srbina M. A. iz Vrbovca.

- 5. oktobra 1988. u Lipljanu na Kosovu održan je novi protestni skup oko 30.000 Srba,
uz prisustvo i nešto Hrvata i Arbanasa te opštine, da bi se jav no izrazio protest protiv
progona Srba i ostalog nealbanskog življa sa Kosova Direktor Osnovne škole u Lipljanu
Miodrag Mikarić rekao je okupljenom narodu: "Lipljanska opština je tipičan primer gde
se genocid ne sprovodi samo nad Srbima i Crnogorcima, već i nad Hrvatima" (iz
obližnjeg sela Janjeva) U ime građana Lipljana Miodrag Miletić je rekao "Obraćamo se
Jugoslaviji potsećajući je na ovaj naš dramatičan način života, jer ovde (na Kosovu) nema
sigurnog života i ravnopravnosti. Civilizovana Evropa nam se smeje zar još uvek ima
neslobodnih (ljudi), kojima je fizički i duhovni integritet ugrožen!

- U Termoelektrani "Kosovo B" kod Obilića, radnici srpske nacionalnosti žale se na

stalne zloupotrebe, samovolju i majorizaciju Šiptara usmerene protiv srpskih radnika i
stručnjaka u kolektivu. Rukovodilac Bljerim Pulj i drugi šiptarski moćnici progone srpske
kadrove, i Srbima stručnjacima koji se žale da su takvom kadrovskom politikom
prinuđeni da se sele sa Kosova, rekao je otvoreno: "Idite (selite se), i svi treba da odete".
Majstor specijalista Milorad Trifunović kaže: "Na pojedina radna mesta u Termoelektrani
dolaze ljudi (Arbanasi) koji nikada nisu videli postrojenja na kojima treba da rade".

- U srpskom selu Badovcu, blizu Gračanice, na oko 300 metara od naselja, podignuta je
1985. god. brana za deponiju jalovinske mase iz obližnjih rudnika Kišnica i Novo Brdo,
čime su srpske kuće toga mesta opasno ugrožene. Bilo je dato obećanje da će celo selo
biti preseljeno, ali je to stalno odlagano. - Dana 5. oktobra 1988. u osvit dana selo
Badovac je zadesila teška nesreća upravo od ove nagomilane kašaste mase, jalovine. Oko
5 sati ujutro žitka masa probila je zid deponije i, noseći sve pred sobom, sjurila se na
domove ovog malenog srpskog sela. Zaglušujuća grmljavina i jeka probudila je seljane i
unela veliku paniku, jer je porušila na desetine srpskih kuća i preplavila dvorišta, bašte i
puteve Samo nekom srećom i prisebnošću meštana nije došlo do ljudskih žrtava.
Jalovinska masa, pomešana sa kamenjem i drvećem, preispunila je seoske atare i
dvorišta, a mulj je bivao visok i preko 1 metar. Presečen je i asfaltni put Priština -Gnjilane
Preplašeni meštani jedva su uspeli da izbude decu i pobegnu kud koji, a neki su se ispeli i
na drveće, jer je ograda po avlijama donekle zadržavala kašastu masu bujice. Materijalna
šteta od ove nesreće je ogromna, a najmanje 15 domaćinstava ostalo je sasvim bez
domova, pa su mnoge porodice potpuno evakuisane iz sela. Posle ove nesreće Srbi seljaci
iz Badovca nisu hteli da razgovaraju ni u selo da puste predstavnike rudnika, Opštine i
Pokrajine, nego su tražili samo predstavnike iz Srbije i stručnjake iz Beograda. Ogorčeni,
stvorili su da su već mesecima ranije, a naročito pre 15 dana, upozoravali na opasnost
koja selu preti od deponije, ali da su im nadležni rečima "garantovali bezbednost".
Ispostavilo se zatim da je pre 10 dana i iz beogradskih instituta došlo upozorenje rudniku
Kišnjica i Novo Brdo da obustave dalje odlaganje jalovine na ovoj lokaciji, ali se ni to
upozorenje nije od nadležnih poštovalo. Kada je istoga dana oko podne helikopterom
stigao predsednik vlade Srbije Desimir Jevtić, rekao je okupljenom narodu: "Nesreća u
Badovcu je i dokaz nedostatka osećaja prema radu i prema ovom (Srpskom) narodu, i to
starosedelačkom, baš u vreme kad je to najpotrebnije.

(Napomena: Ni posle godinu dana problem sela Badovca nije rešen. I zato je 5.
septembra 1989. grupa od oko 40 Srba Badovčana došla je u Beograd, u Skupštinu
Srbije, da se žali na novu opasnost od izlivanja deponije jalovine iz rudnika, jer niti je
brana deponije utvrđena, niti je selo preseljeno, kako su vlasti bile obećale. Ustvari,
izgrađeno je samo 11 novih kuća, a treba da se izgradi još 66 da bi selo bilo preseljeno
Žitelji Badovca, a i mnogi stručnjaci, tvrde da je od ove brane sa jalovinom ugroženo i
Laplje Selo i druga srpska naselja, a pogotovu je ugrožen manastir Gračanica, te zato
traže da se sasvim ukine ta deponija i za nju potraži druga lokacija. Očigledno je da se
vlasti poigravaju sudbinom Srpskog naroda na Kosovu i njegovim najvećim duhovnim i
kulturnim svetinjama).

- "Jedinstvo" iz Prištine (5. 10. 1988) doslovno piše sledeće: "Naglo naseljavanje
Albanaca u selu Ajvalija (kod Prištine) unelo je poslednjih godina veliki nemir u susedna
srpska sela Čaglavica, Laplje Selo i Gračanica. Albanci su se u ovo selo uglavnom

naseljavali zauzimajući društveno zemljište, što je kasnije ugrozilo pašnjake, livade i

poljoprivredne kulture na imanjima meštana (Srba) ovih sela. Naseljenici Albanci iz
Ajvalije su od 1981. god. zauzeli svu šumu rudnika Ajvalije, deo pašnjaka na ataru sela
Gračanice, dobar deo utrine i pašnjaka sela Čaglavice, a samo na tzv. mestu Lojze zauzeli
su 14 hektara društvenog zemljišta. To je bilo presudno da vredni vinogradari (Srbi) iz
Čaglavice prestanu da obrađuju vinograd koji se prostirao na površini od 10 hektara.
Meštani Čaglavice danas na tim površinama, gde je nekad bio vinograd, uglavnom ne
obrađuju svoju zemlju, jer im komšije Albanci svake godine nanose velike poljske štete.
Sve se ovo čini već godinama pred očima nadležnih organa vlasti. Nadležni organi i dalje
ćute". - Sve se ovo zbiva na samo nekoliko kilometara od prestonice Kosova Prištine, a
kakvo li je tek nasilje i bezakonje u manjim mestima?

- Srpski pisci Kosova i Metohije, njih 27, uputili su ovih dana pismo - protest
Predsedništvu Društva književnika Kosova - da istupaju iz ove književne organizacije.
Kopije pisma dostavili su i Savezu književnika Jugoslavije i drugim organizacijama
književnika u zemlji, kao i SSRN. Od svih pisaca koji pišu na srpskom jeziku u DKK je
ostalo još samo 3 pisca, od kojih su 2 Muslimani. U pomenutom protestnom pismu,
između ostalog, piše: "Dok na Kosovu, a to znači u jednom kutku Evrope,
najneljudskijim i najkukavičkijim sredstvima, albanski nacionalisti vrše genocid nad
slovenskim narodima, dotle vi, albanski pisci, naše kolege, ćutite... Niste u stanju da se
odredite prema tom opštem zlu, istom za bilo kog čoveka, i tako učinite svoju dužnu i
istorijsku uslugu u prvom redu svome narodu... Tamo gde je velika muka, nema mesta
velikim rečima. Trenutak drame rečitije iskazuje šutnja od mnoštva reči. Otuda je ovaj
tekst ispred naših potpisa kratak". ("Jedinstvo" 5. 10. 1988).

- U međuvremenu je u Đevđeliji završena (4. 10. 1988) Skupština Saveza književnika

Jugoslavije, na kojoj su, na predlog srpskih kosovskih pesnika i pisaca Darinke Jevrić i
Milenka Jevtovića, svi pisci Jugoslavije, izuzev pisaca Albanaca sa Kosova, osudili
"vandalski čin skrnavljenja dečjih grobova na Kosovu". Albanski pisci sa Kosova došli su
"etnički čisti", tj nisu pozvali nijednog Srbina pisca sa Kosova, a na glasanju o osudi
zlodela skrnavljenja srpskih dečjih grobova kukavički i neljudski su se poneli. Tim
povodom pisac Georgi Sardelov s pravom je rekao: "Posle ovoga (šiptarskog neglasanja)
najradije bih zaćutao. Užasna je indiferentnost ljudi, a pogotovu pisaca, pred takvim
stvarima. Zar je moguće da se jedan albanski intelektualac pred sobom ne zapita: kako i
zašto deca rade takve stvari? Ko su njihovi učitelji, da li su svesni da čine zločin i prema
svojoj deci?" - Uskoro zatim srpski kosovski pisci, njih 11, bili su pozvani kao gosti u
Valjevo, održali su protestno književno veče pod nazivom "Protiv patnje za promene" i
"Pesma nas je održala". Sa ove protestne književne večeri upućen je proglas pesnicima
Evrope. U njemu se navodi: "Na protestnom pesničkom skupu održanom u srcu Srbije, u
Valjevu, mi, pesnici Kosova i Metohije, Srbi, Crnogorci i Muslimani, još jedanput
dižemo glas protiv duhovnog, kulturnog i fizičkog genocida koji albanski nacionalisti sa
Kosova i Metohije vrše nad slovenskim narodom, kao i nad čestitim albanskim življem
nastanjenim na ovom prostoru. Oni prete da unište sve što je vekovima stvarao čovekov
duh, što je gradila ruka umetnika, sve što na ovom prostoru predstavlja Ljudsku
civilizaciju. Kosovo i Metohija je kolevka srpske kulture, istorije, umetnosti, kolevka
srpske duše. Obraćamo se svim pesnicima čija su srca spremna da nam se pridruže kako
bi se prestalo sa paljenjem hramova, uništavanjem ćiriličnog pisma, zatvaranjem škola,
ponižavanjem starica, silovanjem dece i iskušenica. Naše mrtve ubijaju po drugi put,
preoravaju groblja, a kosti naših pradedova su razbacane po polju Kosovu. Neka se vaša
plemenita, pesnička reč začuje širom Evrope, preko svih političkih i državnih granica,
kako bismo znali da nas čujete da nismo sami. Neka plemenita pesnička reč ugasi fitilj
koji su prema buretu baruta zapalili albanski nacionalisti na Kosovu i Metohiji, u Srbiji,
neka i ovaj deo Evrope obasja svetlost humanizma, kulture, ljudske civilizacije Javite se
Mi vas slušamo". ("Jedinstvo", 7. 10. 1988)

- U selu Mogili kod Kosovske Vitine, 3. oktobra 1988. uveče oko osam sati, napadnuta je
od naoružanih meštana Šiptara grupa Srba, koji su se vraćali sa protestnog skupa u
Vrbovcu, održanog toga dana zbog još nerasvetljenog pokušaja silovanja i kidnapovanja
srpske devojčice J. V. đaka 4 razreda Osnovne škole u Grnčaru u napadu na Srbe
najdrskiji je bio Šiptar Rafiz Misini iz Mogile, koji je imao napunjenu pušku i Srbima
zabranio da pevaju. Nastala gužva ipak se završila bez teških posledica, ali su Srbi ostali
ogorčeni i uvređeni namerom organa SUP-a, koji su čak lagali da Šiptari napadači nisu
bili naoružani Srbi se žale na ograničavanje i uskraćivanje njihovih prava i sloboda

- U utorak, 4. oktobra 1988. oko 3 sata po podne u dvorištu Osnovne škole "Emin
Duraku" u Đakovici napadnuta je srpska učenica 8 razreda od strane jednog Šiptara, ali u
školi i u SUP-u Đakovice nisu hteli da daju podatke o ovom napadu jer "još rasvetljavaju
ovaj slučaj".

- Četvrtog oktobra 1988. u Lipljanu, po podne oko pola šest, Šiptar Hatima Husari iz
Lugadžija kod Lipljana napao je i vređao Stojadina Lakića i ostale Srbe koji su kroz
Lipljan nosili srpsku zastavu vraćajući se sa protestnog skupa Osuđen je na 30 dana
zatvora

- Četvrtog oktobra 1988. uveče, održan je protestni skup Srba, njih oko 300, u selu
Prilužje kod Vučitrna. Razlog ovog skupa je nedavno skrnavljenje srpskog dečjeg groblja
u selu Grace kod Prilužja (na Krstovdan 1988), zatim nedavna paljevina stočne hrane i
kukuruza Miroslavu Mišiću iz Prilužja, kao i neispunjena obećanja data Srbima od radne
grupe CK komunista Jugoslavije i Srbije i organa kosovskih i vučitrnskih vlasti, koji su
svi skupa ne po prvi put obmanuli srpski narod. Okupljeni Srbi naročito su se žalili na
zulume i nasilja Šiptara šovinista, posebno onih iz susednog sela Donje Stanovce. Zbog
tih nasilja srpska deca, oko 400 đaka, već 15 dana ne idu u školu Miško Popović iz
Prilužja rekao je na ovom skupu: "Ako Albanci žele zajedništvo i miran život sa nama
Srbima, neka upozore svoju decu da se okanu napada na srpsku decu i skrnavljenja
srpskih grobova". - Arbanas Rahman Dedaj, član Predsedništva SSRN Kosova iste večeri
je rekao na skupu aktivista u albanskom selu Donje Stanovce: "Neoprostivo je to što su
vaša deca učinila (sa dečjim grobovima) i neoprostivo je to što je Naser Igrišta isprebijao
dečaka srpske nacionalnosti iz Prilužja, kao i svi nasrtaji Albanaca iz ovog sela na srpski
živalj u Prilužju" - Na sve ovo neko je od Srba u Prilužju rekao "Dokle ćemo se uzalud
jadati" - Ovakve i slične proteste kosovo metohijskih Srba tih dana je ovako
okarakterisao Petar Gračanin, predsednik Srbije, na sednici Odbora za proslavu 6 vekova
Kosovske bitke: "Igrom sudbine, na ovom istom Kosovu evo i danas srpski narod brani
svoju slobodu, ovoga **** od albanskih nacionalista Ne miri se srpski narod sa
poniženjima, kao što nisu ni njegovi preci u proteklih šest vekova". - Uskoro potom, 6
oktobra, u Prilužju se ponovo okupilo oko 10.000 Srba iz vučitrnske opštine i okoline, a
na skup je stigla i grupa studenata iz Beograda i Nikšića. Razlog skupa je bio produženi
narodni revolt zbog vandalskog skrnavljenja grobova i tela srpske dece Zoran Mitrović iz
Prilužja rekao je na ovom skupu: "Kosovo je nova srpska Golgota, koja eto traje punih
osam godina. Pitam se u kojoj se to zemlji vrši zverski progon ljudi i teror nad mrtvima".

- Petog oktobra 1988. rano ujutru oko pola sedam, pretučen je na svom imanju Srbin
Đorđe Radaković, penzioner (68), u selu Devet Jugovića na samom Kosovu Napao ga je
mladić Šiptar Skender Rustemi (19) i tukao po glavi i ramenu drvenim kocem Isti
Skender bio je pustio svoje stado od 40 ovaca na livadu Đorđa Radakovića, a ovaj je
došao da stado otera sa svoje livade. Rustemi se tome usprotivio i u prepirci ga je
Radaković udario svojim štapom, a na to je siledžija Šiptar iščupao kolac i pretukao
nemoćnog starca.

- Petog oktobra 1988. oko 7 sati uveče nepoznati Šiptari su u Mitrovici kamenovali stan
Srbina Borivoja Spasojevića, elektroinženjera u "Trepči", koji stanuje u ulici M. Tita, br.
99/17. Napadači su kamenicama polupali prozorska stakla i pobegli, a nadležni organi,
kao i obično, "rade na rasvetljavanju slučaja".

- Tokom 4, 5. i 6. (oktobra 1988. u centru Prištine (na 5 mesta), u Kačaniku (na 4 mesta) i
u Đakovici (na više mesta) ponovo su se pojavili letci i pamfleti albanskih markso-
fašističkih propagandista. Letci i pamfleti bacani su i lepljeni negde noću (Priština),
negde danju (Kačanik i Uroševac), i u njima albanski separatisti i teroristi pozivaju svoje
saplemenike na oružani ustanak protiv Srba i čitave zemlje. Isto tako, u samom centru
Prištine, u Domu štampe, primećeno je da su nepoznata lica namerno počupala i pokidala
telefonske i teleks veze na dopisništvima srpskih redakcija "Borbe" i "Tanjuga". Ovo je
drugi put u istoj godini da se Srbima kidaju tele-veze.

- U srpskim selima Babljaku i Srpskom Babušu kod Uroševca Srbi seljaci su ponovo
uveli noćne straže u selu, zato što su (4. 10. 1988) uveče Šiptari kamenovali dve srpske
kuće: Ranka Denića i Živorada Potića, što je izazvalo veliko ogorčenje Srba u ovim
selima. Srbi su naročito ogorčeni na opštinske vlasti, a i na državu uopšte, što ne rešava
njihove nevolje. Srbi seljaci sumnjaju u spremnost vlasti uopšte, na Kosovu i u zemlji, da
Srbima obezbede slobodu, ravnopravnost i miran život.
- Na mitingu solidarnosti sa progonjenim kosovsko-metohijskim Srbima, koji je 6.
oktobra 1988. održan u Zaječaru, okupilo se oko 100.000 Srba iz Timočke Krajine, a
došla je i grupa Srba iz Leposavića i Kosovske Vitine. Prisutni su bili i Arbanasi radnici
iz Timočke Krajine. Ispred njih je govorio na skupu Džafer Eminaj, koji je rekao: "Ja sam
Albanac, rođen u Istoku na Kosovu, a radim i živim više od 10 godina u Salašu u
Timočkoj Krajini. Nijednog trenutka za ovih 10 godina nisam osetio da sam drugačiji od
ostalih i ništa mi nije uskraćeno zato što sam Albanac. Radim, imam stan koji mi je dala
radna organizacija. Moje dete slobodno ide u školu". - Učenica zaječarske gimnazije
Lidija Stojanović rekla je u prekor političkom rukovodstvu ove zemlje: "Šta je vama
opravdanje za greške koje ste učinili, a koje će naša i naredne generacije morati da
ispravljaju? Sada nam ni budućnost nije izvesna. Skratili ste nam detinjstvo svojom
neodgovornošću". - Istoga dana i sutradan, najpre nekoliko stotina, a onda i preko hiljadu
srpskih đaka srednjoškolaca protestovalo je ulicama Kosovske Mitrovice zbog svoga
teškog stanja i progona Srba na Kosmetu. Oni su uzvikivali: "Hoćemo slobodu" i "Život
damo, Kosovo ne damo".

- Zbog podrške stradalnom srpsko-crnogorskom narodu na Kosovu i Metohiji, vlasti su u

Crnoj Gori, dana 8. oktobra 1988. tukle radnike iz Nikšića kada su pošli za Podgoricu na
miting solidarnosti. Milicija je, po naređenju komunističkog rukovodstva Crne Gore,
susrela radnike na Žutoj Gredi, blokirala put i bacila na njih suzavac, a onda ih tukla
pendrecima. Radnici su se u panici survali u provaliju, i pravo je čudo kako je izbegnuta
katastrofa. Na žalost, političko rukovodstvo CK Slovenije i Hrvatske telegramima i
čestitkama pozdravili su ovaj teror crnogorskih moćnika nad sopstvenim narodom i
radnicima, samo zato što je taj narod ustao u odbranu zlostavljanih mučenika iz Srbije i
Crne Gore na Kosovu i Metohiji.

- Ovih dana, oktobra 1988. novinar Jovan Antonijević piše sa Kosova o stradanju jedne
poštene arbanaške porodice od suseda Šiptara, fašista i separatista, zato što je ta porodica
prijatelj, Srba i jugoslovenski opredeljena. Naime, Sali Krasnići, iz sela Breznice (od
Prištine prema Vučitrnu) - jednoga od 760 sada "etnički čistih" sela na Kosovu, gde žive
isključivo Arbanasi - sam je ispričao novinaru o svome stradanju od siledžija Šiptara, koji
mu, kako veli, "ni Srbima takva zla ne čine, kao meni". Sali Krasnići ima 10-oro dece,
siromašan je i bolešljiv, ali kumu je sa Srbinom i pošten je prema Srbima. Tu skoro
dvojica Šiptara iz Miloševa zasula su mu i srušila bunar, da bi ga iz sela oterali, tako da
mu deca moraju ići 9 km po vodu u Babin Most. Neki najamljeni Šiptar iz Kačanika
pokušao je nedavno da mu siluje jednu od tri kćeri, a milicija je siledžiju pustila, jer, vele
"nema delikta". U selu ga Šiptari zovu "srpski špijun", a slično mu vređaju i decu. Nasilja
nad njim počela su još 1979. kada su mu prebacivali što mu žena ide u srpske kuće, kojih
je tada u selu bilo još nekoliko (poslednji Srbin koji se pod pritiskom iselio je Milivoje
Šćepanović): "Šta će ti žena kod Srba, oni nam ovde ne trebaju" - tako su mu govorili
Šiptari Od tada su ga napadali ravno 23 **** trovali mu porodicu brašnom u koje su
ubacivali mišomor zapalili mu seno za jedinu kravu, pa je morao da je proda kudili mu
kćeri i zahtevali od drugih Arbanasa da ih niko ne uzme ("Udaj ih preko Srba")
Bojkotovali mu sinovljevu svadbu, jer se oženio devojkom iz Srbije. Stariju mu kćer tukli
pred kućom, a sina pred školom tukla su trojica Šiptara učitelja, jednog sina je tukao
Šiptar milicajac pištoljem po glavi, pa mu je vid od toga na jedno oko oslabio, istog
dečaka mu obesni šiptarski mladići bacili zimi u nabujali potok psuju ga što nosi "srpsku
kapu" tj. kačket, a ne šiptarsko keče. Sali Krasnići na sve to kaže "Stradam što
podržavam Jugoslaviju. Ali, neću da bežim, makar poginuo. Otići ću tek kada vidim da su
zaista otišli svi Srbi i Crnogorci sa Kosova Bilo kud, svejedno gde" ("Ilustrovana
politika", 18. 10. 1988).

- Šestog oktobra 1988. ujutro stiglo je iz Peći u Beograd oko 500 srpskih đaka iz Peći,
koji su došli u Skupštinu Srbije i Jugoslavije da se žale na za njih nepodnošljive uslove
života i školovanja na Kosovu, zbog stalne tiranije albanskih šovinista i siledžija. Sa
njima su došli i svega dva učenika Albanca. Deca su tražila od najviših organa vlasti ove
zemlje slobodu i ravnopravnost sa svojim vršnjacima iz ostalih krajeva zemlje. Pred
Skupštinom u Beogradu pridružila im se grupa beogradskih srednjoškolaca. Pred
Skupštinom, i zatim u njoj, deca su uzvikivala "Živela sloboda", "Nećemo da se selimo sa
Kosova". Imali su samo jednu ispisanu parolu "Tata, šta je to sloboda?" - U Skupštini
SFRJ primio ih je predsednik Skupštine. Srbije Borislav Jović, pred kojim su deca
govorila tako potresno, da su svi u Skupštini plakali, jer takvih govora nikada nisu čuli sa
govornice ove Skupštine Srpski đaci, između ostaloga, rekli su: "Ne smemo slobodno u
školu, ne smemo slobodno iz škole, ne smemo slobodno da se krećemo po Kosovu i
Metohiji. Čudno je da nema đaka Albanaca da nas uzmu u zaštitu" Jedan od dvojice sa
njima došlih đaka Albanaca, Robert Beriša, rekao je tada pred svima u Skupštini" "Meni
kao Albancu nije svejedno kada gledam šta se događa. Meni su, kad smo jutros pošli iz
Peći, drugovi (Albanci) rekli: Vrati se, budalo, ostaćeš bez glave. Ali, ja sam sa vama, i
ako treba daću glavu za vas" - Borislav Jović je tada rekao deci "O slobodi smo trebali
razgovarati još pre 40 godina Ali, znajte, mi ćemo preuzeti odgovornost za vašu slobodu i
moramo vam je stvoriti. Ili će slobode biti za sve, ili nas neće biti". - Nekoliko dana
kasnije (11. 10.) mladog Roberta Berišu napali su šiptarski đaci u Peći zato što je sa
Srbima đacima išao u Beograd. Na putu do škole fizički ga je napao Hadži Ljajići (16
god.) iz iste škole, na što su svi srpski đaci odmah napustili nastavu u znak protesta
Sutradan je oko 1.000 srpskih đaka u Peći protestovalo zbog napada na Berišu. Eto, to je
samo jedna bleda slika života i školovanja jadnih srpskih kosovo metohijskih đaka i
njihovih malobrojnih prijatelja.

- Sedmog oktobra 1988. održan je u Šapcu miting solidarnosti i podrške obespravljenim

Srbima na Kosovu i Metohiji, gde je bilo oko sto hiljada ljudi. Došlo je i oko 400 Srba sa
Kosova, koji su najpre došli u Sabornu crkvu u Šapcu i sa šabačkim sveštenstvom
pomolili se Bogu i onda mlađi od njih uzeli srpsku crkvenu zastavu i pošli sa njom na
skup. Tamo ih je šabački SUP proganjao, oduzeo im zastavu i nije hteo da je vrati sve dok
grupa Srba Kosovaca nije došla pred SUP i rekla da je to sramota da usred Srbije to
dožive i da oni neće otići dok se srpska crkvena zastava ne vrati, što je zatim i učinjeno.
Inače, poznato je mnogima od nas lično: da supovci po Srbiji takođe maltretiraju Srbe sa
Kosova, koji dolaze da se žale i na skupovima po Srbiji protestvuju, i nazivaju ih
pogrdnim imenima: "mitingaši" "nacionalisti" i slično. - Istoga dana bili su veliki skupovi
Srba za podršku proganjanim Kosovometohijskim Srbima u gradovima: Aranđelovcu
(30.000), Vladičinom Hanu (20.000), Orahovcu kod Prizrena (10.000), Donjoj Gušterici
kod Lipljana (5.000), a sutradan i u Kragujevcu (200.000), Zrenjaninu (30.000), Kikindi
(15,000), Preševu (15.000), Kosovskoj Mitrovici (30.000), Subotici (10.000) i Kosovskoj
Vitomirici (30.000). Svugde je okupljeni narod tražio slobodu, pravdu i miran život za
Srbe i sve koji žive na Kosmetu.

- Pisali smo 4. 10. 1988. da je u Osnovnoj školi "Emin Duraku" u Đakovici napadnuta
srpska učenica 8. razreda "od strane jednog Šiptara" i da nadležni "nisu hteli da daju
podatke" o ovom napadu. "Jedinstvo" iz Prištine piše (8. 10) da je napadač otkriven i da
je to "stariji maloletnik A. P. (16 god.), romske narodnosti" iz Đakovice, musliman, kao i
da je protiv njega i njegovog oca kasnije pokrenut sudski postupak.

- Osmog oktobra 1988. u Novom Selu kod Vitine napadnuta je Srpkinja Desa Nikolić,
samo zato što je htela da otera maloletnog Albanca B. D. sina Sabrije Dobrijaci iz istog
sela, kada je krao jabuke u voćnjaku njenog svekra. Dečak ju je vređao, psovao i pokušao
da je bije motkom.

- Devetog oktobra 1988. uveče u selu Bukošu kod Vučitrna okupili su se Srbi iz tog sela
na protestni skup u osnovnu školu: "da javno ukažemo na svoje nevolje i patnje koje
godinama doživljavamo od albanskih šovinista i separatista". Bogdan Milić je sve
prisutne podsetio: da su "albanski separatisti palili srpska dobra, skrnavili groblja, i lomili
nadgrobne spomenike, napadali naše učenice, decu, žene i starice, izvršili 16 provalnih
krađa, izazvali 6 požara, oskrnavili dečje grobove (u selu Grace) i dalje čine razna zlodela
Srpskom življu ovog kraja". Inače, u selu Bukošu bilo je donedavno 70 srpskih domova,
a sada je svega 22 porodice. - Vlado Lekić, borac, rekao je da su mu Šiptari do sada 6
**** napadali tri kćeri, i da su nedavno opet napali ćerku Jagodu. "Zar sam se borio za
slobodu, da je meni i mojoj porodici uskraćuju albanski šovinisti?"

- Devetog oktobra 1988. u selu Drenovcu kod Dečana napadnut je psovkama, uvredama i
batinama Arbanas Hajdar Nitaj, onaj na čijoj je svadbi nošena jugoslovenska zastava,
zbog koje su mnogi Šiptari svatovi napustili svatove. Nitaja je napao Musrekaj Nitaj,
sekretar Partije komunista u Drenovcu, nazivajući ga "srpskim špijunom" i obasipajući ga
drugim pogrdnim nazivima, a zatim udarajući ga motkom, našta mu je i ovaj izvratio
štapom.

- Tek sada (12. 10. 1988. u "Jedinstvu") objavljeno je otvoreno pismo boraca (Srba)
Sirinićke župe upućeno Kaćuši Jašari, šefu Partije Kosova, sa zbora održanog u Štrpcu
još 24. septembra 1988. Borci Srbi pišu: "Eksproprijacija privatnog vlasništva (čitaj:
srpskih placeva) na Brezovici izvršena je namerno, u cilju infiltracije albanskog
stanovništva na ovom području" (koje je, inače, bilo čisto srpsko, ali su oduzimanjem
placeva i davanjem istih Albancima za vikendice, Srbi sada ozbiljno ugroženi u celoj
Sirinićkoj župi pod Šarom). "To je, po našem mišljenju, vele dalje borci, najveća
politička diverzija izvršena na ovom terenu. Inicijatori ovako zločinački smišljene akcije
bili su Džavid Nimani, Sinan Sahiti i Idriz Aslani. Ovu tvrdnju potkrepljujemo podatkom
da je od 115 placeva, Albancima dodeljeno ni manje ni više nego 112, a Srbima svega
tri". "Šiptarski separatisti su uspeli da samo za poslednjih 20 godina prinudno sa Kosova
isele 200.000 Srba i Crnogoraca, i zato smatramo da je neophodno da se pronađu sredstva
i putevi da se sa uzurpiranog (=srpskog) zemljišta iseli stotinak vikendaša (= Šiptara),
među kojima je i vaš suprug Mejdi Jašari, što znači da ste i vi zloupotrebili ovu
eksproprijaciju". "Vi i ostali prozvani (Šiptari uzurpatori) ostajali ste gluvi na sve naše
opravdane apele i proteste".

- Trinaestog oktobra 1988. napadnuta su 4 srpska učenika iz 1. i 4. razreda Osnovne škole

"Radoš Tomić" iz Osojana kod Istoka. Napali su ih stariji maloletnici Šiptari iz porodice
Frokaj. Oni su pesnicama pretukli četvoro srpskih đačića, psovali ih i pretili im da će ih
idući put noževima zaklati. Zbog ovog napada je Božidar Milovanović, radnik, prijavio
SUP-u u Istoku ove napadače na njegovog sina i kćer i drugih dvoje njihovih roćaka,
navodeći da su i pre ovog napada u nekoliko navrata šiptarski učenici iz porodice Frokaj
drsko nasrtali na srpske đake. Zato sam, veli ovaj Srbin, jutros morao da svoju decu
traktorom odvezem do škole, jer će inače sasvim prestati da idu u školu.

- Četrnaestog oktobra 1988. nepoznata lica (Šiptari) obrali su kukuruz na njivi Srbina
Branka Parlića iz Gornjeg Nerodimlja kod Uroševca, što je unelo veliko uznemirenje
među Srpsko stanovništvo ovog kraja ionako već prestrašeno i unesrećeno stalnim
šiptarskim zulumima.

- Noću između 14. i 15. oktobra 1988. na Šapranačkom groblju u Vranju porušeno je 12
srpskih pravoslavnih spomenika, obijena su ulazna crkvena vrata, prozori na zvoniku
razbijeni i tako isto na crkvenoj kući. Pretpostavlja se da je i ovo delo Šiptara,

koji sve češće nasrću i na okolinu Vranja i samo Vranje, kao što to rade već odavno i u tri
opštine uže Srbije - u Medveđi, Preševu, i Bujanovcu.

- U opštini Kosovska Vitina, polovinom oktobra 1988. konstatovano je da je zadnjih

godina, a naročito zadnjih meseci, sve više brutalnih šiptarskih napada i pritisaka na Srbe,
što je dovelo do povećanog iseljavanja Srba pod pritiskom. Od 1981. iz Kosovske Vitine
iselilo se oko hiljadu Srba, a samo u prvih 6 meseci ove godine prisilno se iselilo 15
srpskih porodica sa 50 članova i još toliko pojedinaca. U ovoj opštini već je 5 naselja
postalo "etnički čisto", tj. proterani su svi Srbi iz sela: Smira, Buzovik, Đerekare, Ribnik i
Radivojce. U bliskoj opasnosti su i naselja: Devaje, Požaranje, Novo Selo, Gušice,
Drobeš, Čerkez Selo, Ravnište i Slatina. Na primer, u selu Radivojce živelo je 1981.
godine 24 Srbina, a danas nema nijednog. U selu Slatina od 11 Srba ostao je samo još
jedan. Selo Gušice je posle rata imalo 80 srpskih kuća, a sada ima samo 8 srpskih
porodica. Nedavno je selo napustilo 11 srpskih porodica, ostavivši svoje kuće, voćnjake i
zemlju, i sve je to sada polusrušeno, zapustelo i neobrađeno. U selu tvrde da, iako je selo
Sušice još pre 15 godina dobilo struju, srpska domaćinstva u selu ni do danas je nisu
dobila. "Sve je to režirala porodica Bajramija", veli Srbi u selu, jer su iz te šiptarske
porodice svi vlastodršci u opštini. - U međuvremenu, komunisti SFRJ i Kosova samo
"zasedaju, većaju, diskutuju", i time zalaguju sebe i javnost, a sve nas "zavode za Goleš
planinu".

- U nedelju 16. 10. 1988. u naselju "Brženik" kraj Peći zapaljeno je vozilo Milorada
Rajkovića, radnika u Peći. On se spremao na put za Beograd i primetio da mu vozilo gori,
te jedva, uz pomoć drugih, sprečio veći požar, ali auto mu je sasvim izgoreo. On smatra
da je to delo šiptarskih šovinista, koji mu se tako svete što ide na protestne mitinge Srba.
Požar je očigledno podmetnut spolja, a zna se dobro na Kosmetu ko kome čini takve
zulume.

- Predstavnici "srpskog i crnogorskog naroda sa Kosova", počev od Kosova Polja,

nezadovoljni svim mahinacijama na nedavno održanoj zajedničkoj sednici CK komunista
SFRJ i CK komunista Kosova, u Prištini, uputili su, polovinom oktobra 1988. protestni
telegram SKJ u kojem traže smenu svih kadrova na Kosovu koji su kao komunisti i
vlastodršci "najodgovorniji za kontinuitet stradanja srpskog i crnogorskog naroda na
Kosovu", a to su najpre: Kolj Široka, Svetislav Dolašević i Azem Vlasi. Kolj Široka i
Vlasi su posebno provocirali Srbe, ironično upoređujući "srpski nacionalizam" i albanski
nacionalizam, a takva simetrija je i netačna i neprihvatljiva. ("Jedinstvo", 18. 10. 1988). -
U četvrtak 20. 10. 1988. u podne u Kosovu Polju je zato održan veliki protest Srba,
nezadovoljnih tokom i ishodom 17. sednice SKJ. Okupljeni su odbili da slušaju govore
poslanih "izaslanika" Kaćuše Jašari i Marka Orlandića, jer im je bilo dosta laži i
zamajavanja. Bilo je preko 40.000 srpskih građana i ogorčenje je bilo veliko, jer
komunisti su i do sada i sada glavni krivci za opšte stanje Srba na Kosovu.

- U opštini Priština konstatovano je (u oktobru 1988) da se iseljavanje Srba iz ove opštine

nastavlja. Za prvih 9 meseci 1988. godine iselilo se 368 Srba, što je 40 više nego u istom
periodu prošle godine. Takođe je konstatovano da je za ovo isto vreme u Prištinskoj
opštini bilo 2.253 krivična dela, što je za 440 više nego lane. Tu ima veliki broj krivičnih
dela sa elementima nasilja. Između ostalih navedeno je 30 krivičnih dela, od kojih su 22
direktno protiv Srba, i još slična 3 krivična dela kojima se Srbima ugrožavaju slobode i
prava građana. Bilo je i dosta krivičnih dela protiv dostojanstva i morala, napr. 6
krivičnih dela silovanja, 3 slučaja pokušaja silovanja i 1 delo bludne radnje - sve na štetu
Srpskog stanovništva. ("Jedinstvo", 22-23. 10. 1988)

- Dvadeset prvog oktobra 1988. oko podne u selu Sevcu kod Štrpca podmetnut je požar u
srpsku kuću braće Stamenković. Kuća je duga oko 20 metara i izgorela je do pola. Pod
kućom se nalazio podrum i oko kuće poljoprivredne mašine i 15 tona sadevenog sena i
sve je to vrlo brzo izgorelo, iako se zna da seno sporo gori. Gašenje požara bilo je
otežano time što je neko u naselju u to vreme isključio vodovod za ovu srpsku kuću. Sve
to ukazuje da je požar smišljeno podmetnut, jer u selu ima oko 300 srpskih domova, čiji
žitelji se do sada nisu selili, pa neprijatelji Srba (Šiptari) žele da ih nateraju na prisilno
iseljenje.

- U noći 22. oktobra 1988. u selu Prekale kod Istoka, gde žive starosedeoci Srbi (22
porodice sa 107 članova), dvojica Šiptara, Muftar Mulja (19) i Sefedin Januzaj (18) iz
Istinića kod Dečana noću su uznemiravali miran srpski narod pucajući na seoskom putu u
Prekalama iz vatrenog oružja. Kada su potom od organa SUP-a uhvaćeni, ustanovljeno je
da nemaju dozvolu za nošenje oružja, pa su zato kažnjeni.

- Dvadeset četvrtog oktobra 1988. oko 3 sata popodne u Lipljanu, u kafani "Micki",
Muharem Međedović, musliman iz Novog Pazara, vređao je prisutne goste Srbe i pretio
im pištoljem govoreći: "Za svakog od vas imam po tri metka". Potom je prišao stolu za
kojim je sedeo Obrad Aleksić i čašom ga udario po licu i naneo mu lakše telesne povrede.
Potom je nastala gužva u kafani, ali su gosti (Srbi) uspeli da smire duhove i nasrtljivca
izbace iz kafane. Milicija, koja je zatim došla, odvela je u stanicu napadača Međedovića i
napadnutog Aleksića, a uveče ih obojicu pustila, uprkos svedočenju očevidaca da je
Međedović učinio takav prekršaj za koji mu sleduje kazna zatvora do 60 dana, i to
odmah. Srpski narod u Lipljanu ostao je zapanjen i ogorčen ovakvim radom organa
bezbednosti i vlasti.

- Dvadeset petog oktobra 1988. oko podne četvorica Šiptarskih mladića iz Podujeva:
Neđmedin Hiseni (19), Haki Hiseni (18) i maloletni S. H. (16) i Lj. H. (14), napali su u
autobusu "Kosovatrans", koji saobraća između Podujeva i Batlave, srpske učenice
Mirjanu Petković i Slavicu Đorđević, iz škole "Đuro Đaković" u Podujevu, kada su išle
kući. Oni su devojčice u autobusu drsko vređali i huliganski maltretirali, i sve to uz
prisustvo većeg broja putnika Šiptara, koji nisu ni pokušali da zaštite srpske devojčice.
Trojica od ovih nasrtljivaca i sutradan su u istom autobusu, na putu za školu, napadali ove
dve srpske učenice i s njima još Gordanu Petković. Devojčice su ove napade prijavile
miliciji u Podujevu, rekavši da su ih ovi isti Šiptari i ranije maltretirali. Sudija za
prekršaje u Podujevu kaznio je dvojicu starijih siledžija kraćim zatvorom, a dvojicu
mlađih samo "merom pojačanog nadzora od strane roditelja".

- Dvadeset petog oktobra 1988. u Skupštinu Kosova došlo je više od 90 radnika Srba i
nekoliko Roma i Hrvata, iz fabrike "Vineks" iz Vitine, da još jednom protestvuju protiv
ponašanja glavnog direktora Ramadana Hisanija, Šiptara, i njegove klike, koji Srbe
radnike šikanira a zapošljava i protežira samo Šiptare, i to pre svega one koji su 1981.
godine bili među prvima u antisrpskim demonstracijama i nasiljima. Ovaj direktor je
upravo 1981. godine i došao na taj položaj i baš od tada su počele nevolje Srba radnika,
kojima velika većina Albanskih radnika i vlastodržaca čine mnoge nepravde. Radnici Srbi
su i posle ovog protesta u Prištini, gde su im vlastodršci odgovorili samo "obećanjima",
odbili da idu na rad sledećih nekoliko dana, tražeći smenu direktora Hisanija. Nije ovo
jedini slučaj tzv. majorizacije u kosovskim fabrikama i preduzećima. Skoro isto stanje je
napr. i u zemljoradničkoj zadruzi "Bujku" u Maguri kod Lipljana, gde samovolja
direktora Muhameta Babanija već odavno progoni Srbe radnike i zapošljava samo
Šiptare.

- Dvadeset šestog oktobra 1988. uveče u centru Vučitrna Šiptar Hajriz Idrizi (43), iz sela
Bečić, koji inače živi u Vučitrnu, napao je Srbina Nebojšu Anđelkovića, učenika 4.
razreda Srednje škole u Vučitrnu. Dok je ovaj šetao sa dve devojke Srpkinje, Šiptar mu je
prišao iznenada i uhvativši ga za ruku opsovao mu Slobodana Miloševića, a onda ga
snažno udario u lice i rasekao mu usnu, pa pobegao.

- Dvadeset sedmog oktobra 1988. oko pola devet uveče unutar ograde fabrike "Braća
Karić" u Peći nepoznato lice ispalilo je nekoliko hitaca iz vatrenog oružja. Posle toga
neko nepoznat telefonirao je portiru ove fabrike i provocirao ga i vređao. Opšte je
mišljenje u Peći da je ovo smišljen napad na srpsku fabriku, kojim šiptarski šovinisti i
separatisti žele da unesu strah i uznemirenje među srpski živalj. Poznato je inače da radne
organizacije Braće Karić iz Peći dosta pomažu nezaposleni srpski živalj i zato su često na
meti šiptarskih fašista na Kosmetu.

Vrata Saborne crkve u Prizrenu: krstovi namazani ljudskim izmetom od obesnih Šiptara-
muslimana

- Tek krajem septembra 1988. (piše "Jedinstvo", od 30. 9. 1988) razjašnjena je smrt
Srbina Miodraga Spasića, radnika TE "Kosovo A" u Obiliću. Njegov leš je pre 10 meseci
nađen na putu Lazarevo-Obilić, pa se tada različito govorilo o uzroku smrti: ili je ubijen i
bačen na put, ili je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Organi SUP-a sada su tek saopštili da
je "smrt nastupila od posledica udarca motornim vozilom". Dugim traganjem otkriven je
počinilac tog krivičnog dela, to je Šiptar Ismet Mrljaku, iz sela Kruševca kod Prištine,
radnik u "Kosovo-špedu". On je uhapšen i priveden u Okružni sud u Prištinu.

- Krajem septembra 1988. napadnuta je srpska crkva Sv. Nikole u centru Prištine. Ovaj
napad je samo jedan u nizu višegodišnjih sličnih nasrtaja albanskih islamskih šovinista.
Naime, crkva je i ranije više **** kamenovana i sve žalbe organima bezbednosti (koje je
uporno podnosio sveštenik Miroslav Popadić) bile su uzaludne. Niti su krivci otkriveni,
niti je crkvi pružena zaštita. Zadnjih dana septembra, crkva je ponovo kamenovana od
komšijske šiptarske dece. Kako je crkva ograđena zidom, stariji dečaci su se popeli na
zid, a drugi su im sa zemlje dodavali kamenice kojima su gađali crkvu i tako razbili
desetine crepova na krovu, a na prozorima crkve nijedno staklo nije ostalo čitavo. Sve su
to mirno posmatrali neki stariji Šiptari, ali niko decu nije ni opomenuo, a kamoli sprečio.
Isto tako, crkveno dvorište postalo je deponija, komšijskog (šiptarskog) smeća, jer su
deca, i ko zna ko još, skoro svakodnevno ubacivali u avliju hrama veće količine đubreta i
čak crknute životinje. Ovome nasilju se može dodati i uzurpiranje 12,5 ari crkvene
imovine u centru Prištine, koju je crkva bila privremeno dala na korišćenje prištinskoj
pošti da se tu smeste poštanske barake dok se ne izgradi glavna pošta, pa posle toga da se
barake uklone i zemlja vrati crkvi. Međutim, u barake su se nezakonito uselili neki
poštanski i drugi službenici, Šiptari, sa svojim porodicama i tamo su crkveni plac
praktično uzurpirali. Sve molbe i žalbe crkve nadležnim vlastima ostale su bezuspešne.
Povodom svega ovoga, novinar A. Spremo (u "Jedinstvu" od 1-2. 10. 1988) piše: "Na
kosovskom prostoru susrećemo zaista fenomen kakav ne postoji nigde u svetu. Na jednoj
strani vernici muslimanske veroispovesti (= Šiptari) poslednjih godina, pogotovu posle
kontrarevolucije (1981), podigli su veliki broj novih džamija, a na drugoj strani u ovom
periodu učestali su napadi na pravoslavne (srpske) crkve i manastire... Sve je ovo dobro
poznato i albanskim nacionalistima (na vlasti), ali oni, ne slučajno, sve češće kamenuju
srpske crkve, uzurpiraju crkvena zemljišta, napadaju srpske sveštenike i monahinje,
preoravaju srpska groblja i nastoje da unište još ono što je na ovom tlu podignuto pre
toliko vekova, a nije albansko".

Novembar

- Noću između 31. oktobra i 1. novembra 1988. u Kosovu Polju nepoznati lopovi
provalili su u pomoćnu zgradu srpske porodice Milana Nešovića i uništili mu deo sabrane
letine. Provalnici su noću polomili prozore na toj zgradi, ušli unutra i ukrali 3 para cipela
i nešto posuđa. Zatim su nečim oštrim isekli zavese i rasekli desetak džakova pšenice,
koju su zatim prosuli po blatu. Takođe su isekli i složene džakove sa kukuruzom u klipu i
isti bacali po dvorištu. Milicija, rečeno je, po običaju "intenzivno radi na rasvetljavanju
ovog slučaja". U Kosovu Polju je svima jasno ko su počinioci ovog zuluma.

- U izveštaju Komisije Saveznog SUP-a Kosova navodi se (početkom novembra 1988) da

u organima SUP-a Kosova tri četvrtine ljudstva čine Albanci, koji često ne podnose
nikakve izveštaje o nekim, često vrlo brutalnim prekršajima i krivičnim delima koje su
Albanci učinili na štetu Srba. Tek jednu četvrtinu organa SUP-a čine Srbi i oni podnose
znatno više operativnih informacija, posebno u oblasti napada i ugrožavanja prava i
bezbednosti Srba od strane Albanaca. Interesantni su podaci da je od 1986. do polovine
1988. SUP Kosova koristio prinudna sredstva (fizička snaga i gumena palica) u 264
slučaja, od toga u 201 slučaju protiv Albanaca, a prema Srbima u 63 slučaja, pri čemu je
ustanovljeno da u 11 slučajeva nisu postojali stvarni razlozi i uslovi za primenu prinude
protiv Srba. Takođe je konstatovano da u istom periodu, od 1986. do kraja maja 1988. na
Kosovu je evidentirano 2.876 krivičnih dela koja ugrožavaju ličnu i imovinsku sigurnost.
Od toga je 303 slučaja međunacionalnih krivičnih dela, a od tih su 254 krivična dela
učinjena od strane Albanaca protiv Srba, a samo 19 krivičnih dela učinjeno je od strane
Srba i Crnogoraca na štetu Albanaca. Takođe je konstatovano da je samo u prvih 5 meseci
ove 1988. godine broj napada na Srbe na Kosovu povećan za 90 % ("Jedinstvo" 3. i 4. 11.
1988)

- Prvog novembra 1988. uveče oko 7 sati grupa šiptarskih nasilnika kamenovala je kuću
Srbina Veselina Gigića u selu Koriši kod Prizrena. Napadači su mu kamenjem polupali
sva stakla na prozorima spavaće sobe. Milicija iz Prizrena ujutru je izvršila uviđaj, ali
predsednik Mesne zajednice Bazilj Kabaši, Šiptar, i posle nekoliko dana iščuđavao se
pitanju novinara o ovom kamenovanju srpske kuće, jer, navodno, nije ni čuo za tako
nešto Napadnuti Veselin Gigić veli da je on i njegov dom već odavno na meti šiptarskih
šovinista i separatista. Njemu su još 1971. godine Šiptari izboli sina Žarka, a niko tada
nije kažnjen, jer su to navodno bili "maloletnici" Zbog zulumćara Šiptara Gagić već
odavno ne obrađuje svoj vinograd, jer mu komšije Šiptari pre vremena oberu sve grožđe.
Isti je slučaj i sa voćnjakom ovog Srbina, kome zulumćari stalno prete i na razne načine
ga šikaniraju. On lično smatra da je ovo poslednje kamenovanje njegove kuće osveta zato
što je nedavno, na sastanku Mesne zajednice, jedini on od 400 prisutnih, glasao za Ustav
Srbije, tj za promenu onog Ustava iz 1974. Starosedelac Gagić, starac od 67 godina, kaže
"Albanski separatisti i šovinisti hoće da me oteraju sa pradedovskog ognjišta, ali u tome
neće uspeti. Neka seku, neka lome, neka pale, ali se ja iseliti neću".

- Noću između 3. i 4. novembra 1988. u samom centru Prištine razbijen je izlog zlatarske
radnje "Filigran" Srbina Sretka Tešića i pokraden je srebrni nakit u vrednosti od 70
miliona starih dinara. "Istraga je u toku".

- U skoro svim naseljima oko Prizrena, gde žive Goranci, muslimani srpskog porekla,
koji se pod komunističkim režimom pišu kao posebna nacija "muslimani", ali šiptarski
vlastodršci od 1971. ni to im ne priznaju, nego ih nasilno pišu kao "Albance", još od
1971. prisilno je uveden u njihove škole albanski jezik. Međutim, posle događaja od
1981. neki Goranci traže za svoju decu maternji, srpski jezik u školi. To je tek ovih dana
(novembra 1988) u selu Skorobištu kod Prizrena uspeo da dobije, na lični zahtev
roditelja, mali Ervin Alija (7 god.), koji je inače od početka ove školske godine pa do 17.
oktobra 1988. morao da pohađa nastavu na nematernjem albanskom jeziku. Njemu je u
osnovnoj školi "Nefit Jusufi" u Skorobištu, na izričitu žalbu roditelja, konačno nađen
učitelj za maternji srpski jezik. Inače, u ovom selu i drugim naseljima Goranaca, šiptarski
fašisti pokušali su da mnogim muslimanskim porodicama albanizuju čak i prezimena
(napr. Alija je postajao Aljiju) i da im nametnu nematernji albanski jezik. Sve ovo mnogo
liči na ustaški fašizam i nacizam.

- 28. oktobra 1988. (a saznalo se tek početkom novembra) maloletni Šiptar B. H. (14), sin
jednog Arbanasa iz Orahovca kod Prizrena, napao je u blizini prodavnice "Nišpromet" u
Orahovcu dvoje srpske dece, đačića prvog i trećeg razreda Osnovne škole u Orahovcu iz
porodice Ilije Bokića u Orahovcu. On ih je napao zarđalim špricom i izbo po telu! Ovaj
šiptarski dečak i ranije je pravio slične izgrede u Orahovcu. Ali, pitanje koje se i ovom i u
drugim prilikama nameće jeste: čemu to šiptarski roditelji i učitelji uče svoju decu i
omladinu kad čine ovakva i slična zlodela - da tuđu decu napadaju i bodu zarđalom
iglom!? Kakav je to narod kad su mu deca tako zločesta da se sadistički iživljavaju nad
susednom decom? Naravno, krivi su pre svega roditelji i učitelji, jer dete je kao vosak:
što mu utisneš u mlado biće, to uglavnom i prihvata. Ali, kako da šiptarska deca na
Kosmetu budu drugačija u ponašanju prema Srbima kad su im i roditelji i učitelji još
zlobniji i tiranskiji u ponašanju prema svojim susedima Srbima, starosedeocima Kosova.

- Početkom novembra 1988. u Opštini Peć konstatovano je, po ko zna koji put, da se vrši
pohara društvenih šuma (tj. nezakonita seča i uništavanje) na području ove opštine,
naročito u Rugovi, gde su poznate najbolje i najpoznatije četinarske šume. Godinama
privatnici Arbanasi uzurpiraju delove državne šume. Mnogi od njih imaju svoje privatne
pilane i cirkulare i trguju građevinskim i drugim drvnim materijalom. Inspekcijske službe
ne preduzimaju skoro nikakve mere, a i kako bi, kad na Kosmetu odavno vlada pravilo da
"vrana vrani oči ne vadi".

- Dva šumara Šiptara, Mustafa Jašari i Hajrudin Krasnići su 30. oktobra 1988. pucali u
zaprežna kola dvojice Srba, Branislava Markovića i Momčila Nedeljkovića, koji su vozili
na kolima 7 komada hrastovih stabala od po 4 metra, debljine 10 cm. Njih je kod otkopa
rudnika "Ajvalije", kod Badovca, zatekao šumar Hajrulah Krasnići, zato što je bio
obavešten da su navodno isekli šumu tog rudnika, ali kada je Krasnići tu optužbu preneo
svom komandiru Božidaru Zdravkoviću, ovaj je izvršio proveru u šumi i nije našao da je
rudnička šuma sečena šiptarski šumari i pored toga su presreli ove Srbe i terali ih sa
uperenim puškama na saslušanje, a kada Branislav Marković nije pristajao da pođe, jer se
osećao nevinim, šumari su im pucali u kola i izbušili gume, a zatim pucali još dvaput u
zemlju pred njih i iznad njih. Iz ovoga se vidi kakav je odnos šiptarskih vlasti prema
svojim Šiptarima i "tuđim" Srbima na Kosovu i Metohiji. ("Jedinstvo" 1. 11. 1988).

- Tek 9. novembra 1988. objavljeno je da je Šiptar Isuf Uka, iz lipljanskog sela Velike
Dobrnje, inače predsednik Mesnog udruženja SUBNOR-a, dana 24. oktobra 1988. pustio
svoje bivolice u njivu Srbina Božidara Maksimovića, iz sela Lepine, u kojoj je bio zreo
kupus, koji su bivolice potpuno uništile.

- 9. novembra 1988. u SUP-u Kosovske Vitine podneta je prekršajna prijava sudu protiv
Šiptara Sabrija Ismailjija (38), zemljoradnika iz sela Čerkez Sadovina, zato što je
dopustio da njegova 4 psa napadnu na ulici ispred kuće, Srpkinju trudnicu Gordanu
Momčilović (29) iz istog sela. Ona je noseća u devetom mesecu trudnoće i išla je mirno
putem, a kada su psi ovog Šiptara nasrnuli na nju i jurili je putem, sinovi ovog Sabrija,
Pekir i Barija, mirno su to posmatrali i smejali se. Trudnica Gordana je bežeći pala i
uganula nogu i zadobila lakše telesne povrede, zbog čega je bilo potrebno da zatraži
lekarsku pomoć. (Inače, poznato je da je porodica Momčilović, kao srpska i bogata,
stalna meta albanskih šovinista, pa je jula ove godine Radivoja Momčilovića, starca od
70 godina, napao na njegovoj livadi Šiptar Ahmet Musliju). - I ovaj primer zlobnog i
zločinačkog ponašanja ovog Šiptara i njegovih sinova prema Srpkinji trudnici više je
nego karakterističan za mentalitet Šiptarskog naroda.

- P. novembra 1988. u Srednjoškolskom centru "Mileta Vuković" u Peći, stariji

maloletnik musliman M. A. iz Vitomirice, fizički je napao srpsku učenicu J. P. iz Prekala,
dok se nalazila u svlačionici za fizičko vaspitanje, pri čemu ju je i psovao i vređao. Ovo
je samo jedan od niza smišljeno organizovanih napada na porodicu Jevrema Petrovića iz
Prekala, jer je od prošle godine do sada bilo nekoliko napada i pokušaja silovanja, na
dečake i devojčice ove srpske familije od strane Šiptara, uglavnom starijih maloletnika.
Zato je otac familije Jevrem bio prinuđen da svoju decu odvede u Titograd na školovanje,
ali je ipak, na ubeđivanje vlasti, pristao da ih vrati u školu u Peć.

- Tek 14. novembra 1988. u Okružnom sudu u Peći izrečena je presuda Šiptaru Imeru
Ljokaju (48), iz sela Prilipa kod Dečana, zato što je maja 1988. godine izorao srpsko
pravoslavno groblje u ataru Drenovačke šume i tu posejao svoju detelinu i zob. On se
pravdao da tobože nije video grobove, a Srbi su seljaci odavno protestovali, Jer je isti
Šiptar i ranije činio slična nedela. Sada je kažnjen na 3 godine zatvora zbog otimačine i
skrnavljenja groblja.

- U sovjetskoj novini "Literaturnaja gazeta" od 16. novembra 1988. napisao je njihov

dopisnik Sergej Grizunov članak pod naslovom "Tragedija Kosova", u kojem govori o
tragediji poniženog Srpskog naroda na svojoj matičnoj zemlji Kosovu: "Kosovo je bilo
centar Srpske nacije i Kosovo je ostalo simbol snage srpskog duha". Ruski novinar zatim
ukratko iznosi sadašnje probleme na Kosovu i navode izjave pojedinih zvaničnika o
problemu Kosova. Ovo je jedna od inače retkih podrški stradalnom Srpskom življu na
Kosovu koja dolazi iz inostranstva. Inače, većina strane štampe u Evropi slepa je da vidi
srpsku tragediju na Kosovu i Metohiji i podržava albansku šovinističku politiku. U tome
čak prednjače rimokatolici Zapadne Evrope, kao uostalom i naših zapadnih krajeva.

- Polovinom novembra 1988. u Klini, Metohija, oko 500 Srpskih đaka tražilo je da se
promeni ime Srednjoškolskog centra u Klini, koji se od pre nekoliko godina zove po
šiptarski "Luić Gurakući", i da mu se da ime heroja iz oslobodilačkog rata Bore i Ramiza
(prvi je Srbin, drugi Albanac) Na to su reagovali roditelji oko 200 šiptarskih đaka i pretili
da, ako se ime sada promeni, neće svoju decu slati u školu. Šiptarski duhovni terorizam i
ovde je vidan, jer je svima poznato koliko su do sada po Kosmetu nasilno i jednostrano
promenili naziva škola i drugih kulturnih ustanova, sa ciljem da zatiru sve što je srpsko i
izvorno kosovsko.

Na Kosovu se vode već neko vreme razgovori i diskusije o promenama Ustava SR Srbije,
tj. o amandmanima, da bi se Srbiji povratila oduzeta joj prava koja joj pripadaju. Sve to
nailazi na veliki otpor Šiptarskog rukovodstva, koje organizuje proteste i bojkote bilo
kakvih promena, jer su uzurpirali svu vlast na Kosmetu naročito od 1974. godine Tako su
18. novembra 1988. organizovane velike demonstracije u Prištini i još nekim mestima
Kosmeta, kojima Šiptari hoće da pokažu da neće nikakve promene i da brane po svaku
cenu šiptarsko rukovodstvo na Kosovu, oličeno u licima Azema Vlasija i Kaćuše Jašari,
koji već godinama podržavaju teror arbanaške većine nad srpskom manjinom, iako je
Srpski narod na Kosovu i Metohiji u svojoj vekovnoj otadžbini. Ove demonstracije još
jednom su pokazale da Šiptarima Kosova pomažu i komunistički rukovodioci iz zapadnih
krajeva Jugoslavije, kao Stipe Šuvar, Janez Stanovnik i drugi Hrvati i Slovenci. Na ovim
skupovima ispoljena je haotična mržnja Šiptara prema Srpskom narodu i izvikivane su
svakojake parole protiv svega što je srpsko Srpski narod na Kosovu i Metohiji opet je u
velikom strahu, jer ovakvi neredi šiptarske mase uvek završavaju terorističkim napadima
i šikaniranjima nedužnog Srpskog življa po Kosovu.

- 19. novembra 1988. održan je u Beogradu, na Ušću, milionski miting solidarnosti sa

Srbima na Kosovu i Metohiji. Došli su uglavnom Srbi iz svih krajeva Jugoslavije, a
najviše sa Kosova i Metohije i iz Beograda Na mitingu je govorio Slobodan Milošević,
koji je jasno rekao da Srbija i Srpski narod neće više da trpe poniženja i nepravde. "Ako
Partija, rekao je on, ne reši pitanje Kosova, Srpski narod, sa ili bez Partije, rešiće ga i
neće dati svoje vekovno Kosovo". Govorilo je i nekoliko predstavnika sa Kosova i iz
Beograda. Miting na kome je bilo preko milion ljudi, protekao je sasvim mirno, bez
vređanja bilo koga. Imao je veliki odjek u zemlji i svetu, ali je bilo i zlobnika, u zemlji i
svetu, koji su ga "tumačili" po sebi i svome mentalitetu, previđajući glavni razlog
njegovog održavanja - tragediju Srpskog naroda na Kosovu Pariski list "L'Puen" pisao je
(28. 11. 1988) da je miting bio znak "kad se Srbin budi". Uporedio ga je sa 27. martom
1941. godine - Toga dana, u nekim mestima na Kosovu, sprečavani su oni koji su hteli da
dođu u Beograd na miting solidarnosti. - U međuvremenu, po Kosovu su nastavljena
masovna skupljanja Šiptara, gde je samo u Prištini bilo nekoliko hiljada demonstranata, a
u drugim mestima po nekoliko stotina Demonstranata podržavaju, svoje "vođe" Azema
Vlasija, Stipu Šuvara i slične Nasrtali su i na pojedine Srbe jer Šiptari, kad god, su u
masi, uvek su agresivni.

- U petodnevnim demonstracijama (završenim 22. 11. 1988) u Prištini i drugim mestima

Kosmeta, šiptarski organizatori, koji manipulišu radnicima i omladinom arbanaške
narodnosti, uvukli su u tu antisrpsku igru i neke rudare Starog trga u Trepči, koji su
"štrajkovali" u dubini rudarskih jama, ucenjujući tako svoja rukovodstva i vlasti, sve u
korist Azema Vlasija i ostalih vođa šiptarske antisrpske agresije na Kosovu. U
organizovanju demonstracija učestvovala je ponegde i šiptarska milicija, koja je napr. u
Suvoj Reci izgonila putnike iz autobusa da bi isti prevozili šiptarske demonstrante za
Prištinu i druge gradove. Svi ti neredi bili su ustvari samo nova i opasnija vrsta pri tiska
na Srbe na Kosovu i Metohiji, kojima su i poslednji ostaci bezbednosti ugroženi Šiptarski
demonstranti su uzvikivali "Čuvajmo kadrove" braneći time svoje vlastodršce pod čijim
okriljem neometano terorišu Srbe na Kosovu, dok jadni Srbi na to uzvraćaju: "Ne rušite
nam domove i grobove".

- 22. novembra 1988. u selu Gornjem Nerodimlju kod Uroševca napadnute su dve srpske
učenice, O. K. i R. Ž. iz sela Stojkovića, kada su se negde oko podne vraćale iz škole.
Napao ih je Šiptar Miljaim Nuhija (18) iz Gornjeg Nerodimlja. On ih je jurio putem dok
su se vraćale iz škole i sprečavao da tuda prođu i odu svojim kućama. Nije potrebno
posebno naglašavati koliko je uznemirenje upravo u ove dane izazvalo ovo nasrtanje na
slobodu i čast srpskoj nedužnoj deci od strane obesnih mladih Šiptara, koje njihovi
učitelji i vođi tome uče i podstiču na nasilje i teror.

- Poodavno se žale Srbi sa Kosova i Metohije, ali i drugi građani nealbanske narodnosti,
kao napr. Goranci, da im TV Priština i "Elektroprivreda" Kosova uskraćuju mogućnost da
vide neke beogradske TV emisije. Tako je bilo u Gračanici, selu kraj Prištine, nemoguće
pratiti beogradski prenos mitinga na Ušću, a u Dragašu je Gorancima bilo uskraćeno
gledanje beogradske TV emisije o Gorancima. To je ustvari uskraćivanje i ljudske
slobode i nacionalne kulture Ali, zar je Šiptarima stalo do takvih "sitnica".

- 23. novembra 1988. Šiptar Bajruš Ahmeta, radnik rudnika "Kišnica" kod Prištine, napao
je u osnovnoj školi u Kišnici srpske nastavnike, a takođe je i čistačicu Stojanku Videnić
uhvatio za grlo i psovao radnicu Valentinu Batlovu Kažnjen je sa 60 dana zatvora i 20
hiljada dinara
Decembar

- 7. decembra 1988. oko hiljadu građana Srpskog sela Pasjane kod Gnjilana protestovalo
je zbog namernog zapostavljanja ovog pretežno srpskog naselja, koje ima oko 500
srpskih domova, jer selo nema još ni vodovod, a zbog loše vode povećan je broj raznih
bubrežnih oboljenja, naročito kod dece. Isto tako problem je i nezapošljavanje srpskih
radnika iz ovog sela, zbog čega su neki prisiljeni da se iseljavaju, jer nemaju od čega da
žive. Seljaci Srbi takođe su protestovali i zbog fizičkog nasrtaja delegata Redžepa
Hamitija, Šiptara, na Srbina Aleksandra Vasića nedavno u Gnjilanu.

- Šiptarski učenik, Naser Arifi star 18 godina, iz sela Lještar, napao je na autobuskoj
stanici u Kosovskoj Kamenici Srbina Miodraga Stevića i bez ikakvog razloga i povoda
udario pesnicom. Zbog toga je kažnjen sa 15 dana zatvora od sudije za prekršaje u
Kosovskoj Kamenici.

- U subotu 10. decembra 1988. uveče u srpskom selu Babljaku kod Uroševca, napadnut je
Srbin Rajko Denić od nepoznatog Šiptara. Na ovu srpsku kuću Šiptari su i ranije
napadali: ukrali mu kravu i tele iz štale pre 3 godine, zatim mu izboli svinju, a prošlog
leta mu zapalili strnjiku oko kuće. Sada ga je napao nepoznati Šiptar i nožem mu izbo
psa, pa pobegao. Milicija nije htela da pođe u potragu za napadačem iako su tragovi u
snegu još bili sveži. Zbog ovog napada Srpski narod iz sela Babljaka i obližnjeg Srpskog
Babuša okupio se 12. decembra 1988. u Osnovnoj školi u Babljaku da bi time izrazio
svoj protest protiv sve češćih nasrtaja Arbanasa na Srbe u ovom kraju. Sam napadnuti
Denić rešio je zbog svih ovih nasilja da se sa porodicom iseli sa Kosova, jer ga vlasti ne
štite, a nema kome da se žali.

- Tako isto je rešila da se iseli sa Kosova Srpkinja Dostana Šmigić, socijalna radnica u
Srbici, koju stalno šikanira sekretar Selman Mehanija i pravnik Hasan Jašari u Srbici. Sve
žalbe njene nisu pomogle, jer već dve godine ne može da nađe zaštitu kod organa Opštine
u Srbici. Inače, sva akta Šiptari vode samo na albanskom jeziku, pa je njoj i to otežavalo
posao traženja pravde i zaštite.

- Početkom decembra 1988. u selu Nevoljane kod Vučitrna napadnute su srpske kuće
Miše Milunovića i Toze i Zdravka Panića. Pretpostavlja se, s razlogom, da su napadači
Arbanasi, ali još nisu otkriveni, jer po običaju šiptarski SUP takve napade ne istražuje
ažurno. Zbog tih napada seljaci sela Nevoljane okupili su se na protest i zatražili da se u
zaštiti Srba angažuje posebni Združeni odred saveznog SUP-a koji boravi na Kosovu.

- Srbi Dečanske opštine protestvuju što se albanskim emigrantima, koji nemaju

jugoslovensko državljanstvo (a takvih, smatra se, ima par stotina hiljada na Kosmetu),
daju privilegije, imanja, stanovi (bez kirije) i pokućstvo, dok Srbi starosedeoci ne mogu
da dobiju ništa od toga, čak ni zaposlenja. Isto tako protestvuju i Srbi u Dušanovu kod
Prizrena, što Šiptari nezakonito prisvajaju društvena imanja industrijskog kombinata
"Progreseksport". Šiptari sebi prisvajaju čitave njive i vinograde, a vlast o tome ćuti.

Srbin pretučen od milicije, koja kordonom sprečava masovnu seobu Srba iz Batusa, Kline
i Kosova Polja (20. juna 1986).
Snimio D. Jovanović

- Šiptar Jakup Sefedini iz Uroševca pokušao je 12. decembra 1988. da siluje Srpkinju V.
V. (24 godine) iz Uroševca. Za taj nasilni čin, koji je krivično delo, sudija Šiptar Isuf
Hakija kaznio ga je sa samo 30 dana zatvora, i to sa pravom žalbe. Ovo je izazvalo veliko
ogorčenje uvređenih i poniženih Srba, kad su čuli za takav odnos sudova na Kosovu
prema tako osetljivom pitanju, zbog kojeg su Srbi najviše do sada i patili i selili se sa
Kosova.

- 22. decembra 1988. došao je u Opštinu Zubin Potok da se žali Srbin Radonja Ilić, sin
Đorđa Ilića, iz sela Gornjeg Jasenovika, zato što im je Šiptar Agim Bekteši uzurpirao
jedan deo imanja i posekao nekoliko stabala. Taj Agim Bekteši je uzurpirao i deo
društvenog imanja, a inače je ranije bio član štaba za iseljavanje Srba sa područja jezera
Gazivode, a sada je član u predsedništvu Soc. Saveza u Prištini. Isti Šiptar je izgradio
svoju vikendicu na obalama jezera Gazivode, odakle je iseljeno 55 srpskih porodica.
Srbinu Đorđu Iliću tada je eksproprisano dva i po hektara zemljišta, a isplaćeno mu je
tada samo za 70 ari i to u vrednosti od jedva tri % prave cene. Evo samo jednog primera
kako radi i kome služi komunistička vlast na Kosmetu i kako jadni Srbi na Kosovu žive
već više od 40 godina.

- U skupštini Jugoslavije, krajem decembra 1988. konstatovano je da je u prvih sedam

meseci 1988. godine povećan za oko 20 % broj napada na Srbe na Kosovu u odnosu na
prošlu godinu. Za ovaj period zabeležen je 401 slučaj napada na Srbe, zatim 87 krivičnih
prijava zbog štete srpskim licima, kao i 376 prekršaja protiv lica druge nacionalnosti, od
čega 240 slučajeva su prekršaji na štetu Srba. Isto tako je konstatovano da je veliki broj
sudskih sporova na štetu Srba, tj. na njihove žalbe i molbe, "zastareo", jer ni SUP ni
sudski organi po Kosovu ne rade kako treba svoj posao, te su oštećeni Srbi bez stvarne
pravne zaštite i pravičnosti na sudu.
- U selu Prekale kod Istoka desio se krajem decembra 1988. ovakav slučaj: Srbin Nikola
Dimić je otišao kod komšije Avdulja Hasanija da se izvini i da nadoknadi štetu što su
njegove svinje pričinile ovom susedu Arbanasu. Na to je Šiptar sused fizički napao
komšiju Srbina i pretio mu, govoreći da "ni milicija ni vlast ništa mi ne mogu". Pre nešto
više od godinu dana unuci ovoga Hisenaja napali su ćerku Nikole Dimića L. D., učenicu
osnovne škole. Za to se Šiptar Hisena nikada nije izvinuo poniženom susedu Srbinu.

- Širom Kosova i Metohije, krajem 1988. godine, Srbi radnici i ostali Srbi članovi
komunističke partije, vraćaju partijske knjižice, jer su ogorčeni svim onim što
komunistička partija radi na njihovu štetu. Jer, dok partijski organi "drže sednice i vode
diskusije", dotle jadni Srpski narod, desetkovan na svojoj matičnoj zemlji Kosovu i
Metohiji, ne može da dođe ni do elementarnih ljudskih prava, do slobode i sigurnosti, pa
se, i pored sve veće proređenosti Srpskog življa, još uvek sve više Srba seli, bežeći ispred
terora i zuluma šiptarskih izmećara, komunista i fašista.

- Crna je hronika kosovskog stradanija srpskog naroda, evo već više od pet vekova.
Jedina je svetla tačka - očekivanje proslave 600. godišnjice Kosovskog boja i
mučeničkog spomena Sv. Velikomučenika Lazara i ostalih Kosovskih mučenika koja se
priprema za Vidovdan 1989. godine u manastiru Gračanica i na Gazimestanu na
velikomučeničkom Kosovu.

Godina 1989.

Januar

Tokom novogodišnjih praznika 1989. godine u sanduče pošte u Istoku ubačeni su od

strane šiptarskih fašista i separatista leci, u kojima se Albanci pozivaju na oružani
ustanak, a Srbima na Kosmetu preti se da što pre beže sa Kosova. Ovo je ponovo
uznemirilo ionako nespokojne kosovometohijske Srbe. Organi bezbednosti, po običaju,
kažu da "intenzivno rade" na otkrivanju - i nikome ništa!

- 30. decembra 1988. Šiptar, komunistički omladinac, Naim Nišori napao je srpskog đaka
Đuru Jovičića u Prizrenu i tom prilikom ga udario i psovao mu srpsku majku. Inače, u
ovoj i drugim školama Prizrena česti su slučajevi nasrtaja na srpsku decu od strane đaka
Šiptara. O tome svedoče nastavnici škole "Gani Čavdarbaši", koji tvrde da su srpski
učenici u stalnoj opasnosti od nasrtaja učenika Albanaca. Đak Mićo Kulić pri jednom
takvom šiptarskom napadu umalo da nije izgubio oko, jer je gađan većom iglom pravo u
oko. Izgleda da šiptarski učitelji i vođi dobro "vaspitavaju" sebi naslednike u
produžavanju zuluma i terora nad Srpskim hrišćanskim življem na Kosovu i Metohiji.

- 2. januara 1989. godine u selu Rogačici kod Kosovske Kamenice nepoznati šiptarski
šovinisti i nacisti pocepali su 5 zastava, tj. sve osim albanske: 2 jugoslovenske, 1 srpsku,
1 tursku i 1 partijsku. Tako su radile nekad i ustaše.

- 3. januara 1989. oko 15:30 sati, na pruzi naspram Vučitrna kamenovan je poslovni voz
koji je išao iz pravca Skoplja za Beograd. Voz su kamenovali zasad nepoznati (zasigurno
mlađi Arbanasi, jer oni to godinama rade), i više lica u vozu je bilo povređeno. Šef SUP-a
u Vučitrnu Enver Maćuni je izjavio da "ne raspolažemo tačnim podacima o broju voza
niti o šteti, niti o broju povređenih. Kad budemo imali podatke o ovom ekscesu,
blagovremeno ćemo obavestiti javnost"! ("Jedinstvo", 5.1. 1989).

- 5. januara 1989. medicinska sestra iz Vitine na Kosovu, Srpkinja Nataša Stojmenović,

koju je jula 1988. godine na putu Trpeza-Klokot kod Vitine pokušao da siluje nepoznati
Šiptar, iselila se sa Kosova. A evo zašto, kako sama piše: "I pored osećaja straha i
nesigurnosti posle napada na mene, i to na otvorenom putu danju, želela sam ipak da
ostanem u Vitini uverena da će organi SUP-a brzo pronaći drske napadače i da će oni biti
adekvatno kažnjeni. Međutim, umesto da ja budem zaštićena i da primam reči utehe i
ohrabrenja, ja sam postala žrtva nasilja i od strane samih organa bezbednosti (u Vitini),
koji su me često pozivali u SUP, i provocirali da kažem čak i to da je napadač bio Srbin,
umesto da se potrude da pronađu pravog krivca. Najpre su priveli neko psihički
poremećeno lice iz Trpeze, a zatim su sve učinili da istragu usmere u drugom, pogrešnom
pravcu, pa nije ni čudo što ni posle 6 meseci moj slučaj nije rasvetljen". Eto kako
funkcioniše komunistička i šiptarska vlast na Kosovu, koja je u antisrpskoj sprezi već
pola veka!

- U opštini Mitrovica konstatovano je da se od januara do novembra 1988. godine iselilo

pod pritiskom 206 Srba, a vratilo se samo 41 lice. Kako i ne bi jadni Srbi bežali sa
Kosova kad su skoro svakodnevno ugroženi: pritiscima usmenim i pismenim, fizičkim i
psihičkim napadima, zlodelima i zulumima kakve samo arnautska narav može da smisli i
učini. Tako je konstatovano da je protiv Srba učinjeno, za to vreme, pet krivičnih dela, u
kojima je oštećeno 7 Srba od strane Šiptara zatim je od 11 prekršaja bilo 9 na štetu Srba,
a počinioci prekršaja su Albanci. U mesnoj zajednici Zvečan, gde je preko 90 %
stanovništva Srba, najučestaliji su napadi na srpski živalj, zato da ih prisile da se
iseljavanjem smanje i postanu slabiji i još nezaštićeniji. Mnoge srpske žalbe vlastima i
sudovima na ovakve šiptarske zulume, uglavnom ostaju nerešene.

- 6. januara 1989. uveče, posle 5 sati, napadnuta je Srpkinja Slobodanka Vujović (40),
prodavačica u Đurakovcu, od nepoznatog Šiptara. Napadač joj je s leća zatvorio oči,
oborio je na zemlju i zadao joj nekoliko udaraca nogom po telu i glavi, a zatim je sa
njenom tašnom pobegao. U tašni su bili ključevi od "Supermarketa" gde radi, nešto novca
i ličan dokumenta. Odeljenje javne bezbednosti u Istoku "intenzivno traga za
napadačem", a sam napadač je sutradan telefonom zvao napadnutu Slobodanku i pretio
joj govoreći: "Ništa ti sinoć nisam uradio, što ću ti uraditi danas". Njen suprug i ostale 4
porodice Vujovića u Đurakovcu smatraju da je ovaj napad delo šiptarskih siledžija,
srpskih neprijatelja koji time hoće da ih nateraju na iseljavanje sa Kosmeta.

- Savez advokatskih komora Jugoslavije uputio je Vladi i Skupštini SFRJ protest zato što
"na Kosovu ne postoji i ne funkcioniše pravni sistem". Beogradski advokat Veljko
Guberina tim povodom izjavljuje: "Ne mogu da se pomirim s tim da 40 godina posle
oslobođenja, u drugoj polovini XX veka, u Pokrajini Kosovo ne postoji pravni sistem...
Evo, samo jednog od drastičnih primera: Porodica Brnović u selu Donji Ratić kod
Dečana: "Sin obavešten od svoje majke da je došao Albanac, ušao u kuću i iselio staru
majku, uz reči: "Ovo je moje". Sin doleteo, nalazi majku da sedi na panju, a Albanac u
kući. I umesto da milicija odmah reši to pitanje, sin se dve godine sudi, i kada dobije
presudu dolazi sa izvršiteljem da iseli Albanca, a ovaj iza cevi mitraljeza preti: "Ko priđe,
biće pokošen". Taj slučaj ni do danas nije rešen. Kakva je to zemlja u kojoj je tako nešto
moguće?! ... Kao pravnik sam 1981. godine smatrao da je na Kosovu najvažniji zadatak
restitucija povređenih dobara i ličnosti. Ni slutio nisam da će doći do ovakvih novih
povreda", kaže Guberina.

- 12. januara 1989. uveče u selu Koretištu kod Gnjilana, gde žive većinom Srbi, održan je
skup građana u znak protesta zbog nasilja Šiptara, i zbog gorkog iskustva seljaka Srba sa
opštinom, kojom vladaju šiptarski uzurpatori. Srbi su na tom skupu izneli nepravde
učinjene im prilikom eksproprijacije njihovih placeva. Zatim su vlasti tom selu oduzele
staru zgradu škole i plac od 24 ara i dale ih Tekstilnom kombinatu. Orbi se naročito žale
zbog maltretiranja njihove dece kada prolaze kroz novostvoreno naselje Gavran, gde decu
srpsku izruguju i izlažu raznim neprijatnostima. Otežan je i rad Srbima na okolnim
njivama kraj tog naselja, a posebno im se pričinjavaju velike poljske štete. Najteže ipak
Srbima padaju pokušaji silovanja maloletnih srpskih devojčica i žena ovoga sela, kao i to
da organi bezbednosti sporo ili nikako ne reaguju na sva ova nasilja.

- 14. januara 1989. oko 6 sati uveče u Kosovskoj Kamenici obijena je kuća Srbina Petra
Novkovića, iz koje su nepoznati odneli tehničku robu, nakit i novac. U kući je razvaljen
regal i oštećen drugi deo nameštaja. Sve se to dogodilo na stotinak metara od stanice
milicije u Kosovskoj Kamenici. Srbi smatraju da ovo nije obična pljačka, nego napad na
ovu srpsku porodicu koju žele zastrašiti, jer se ista bori za srpska prava i slobode na
Kosovu.

- Tek polovinom januara 1989. podneta je krivična prijava protiv maloletnika Albanca A.
R. (11) iz škole "Aca Marović" u Prištini zbog osnovane sumnje da je 11. septembra
1988. bacio staru ručnu bombu ispred servisa "Obodin" u Prištini. Bomba je prethodno
bila pripremljena za aktiviranje (što mu je verovatno neki stariji Šiptar udesio i nagovorio
ga. Bomba srećom nije odmah eksplodirala, a ovaj maloletnik je uhvaćen tek posle dužeg
traganja.

- Polovinom januara 1989. Stanojku Mihajloviću, radniku iz Novog Sela kod Kosovske
Vitine, koga je nedavno ranio lovačkom puškom Albanac Hisena Haljilji, pa je od toga on
postao invalid, a uz to je i socijalno ugrožen, konačno je dodeljena pomoć sakupljena od
mesnog samodoprinosa, da bi mogao da uvede struju u svoju kuću. Ovo je jedan od ređih
slučajeva opštinske pomoći ugroženim, oštećenim i ranjenim Srbima na Kosovu i
Metohiji.

- 19. januara 1989. na sednici Predsedništva u Peći iznet je sledeći podatak: Pre dva dana
supruga Blagoja Petrovića, direktora fabrike obuće u Peći, našla je na vratima stana
preteće pismo napisano ćirilicom, u kom piše: "Preti opasnost po život tebi i celoj
porodici ukoliko se ne odselite iz Peći i sa Kosova, možda i Srbije i zemlje, zato što si
nacionalista i šovinista za sve druge nacije osim za Srbe. Rok 1. februar 1989. godine". U
potpisu: "Porodica iz Preoca i Istinića - dve etnički čiste sredine". I dodaje se: "Predaj
ono oružje što imaš, za dva dana. Ukoliko ne predaš, biće ti pretres u stanu". Ovakva
drska pretnja, u kojoj su očigledno umešani šiptarski vlastodršci, uznemirila je mnoge
srpske porodice u Peći. Na ovoj sednici je bilo reči i o pismu srpske porodice Garić iz
sela Breženika kraj Peći koja navodi da je nakon ranjavanja Zorke Garić 1982. godine
njena porodica neprestano uznemiravana od Šiptara.

- Novinar S. Stolić piše u prištinskom "Jedinstvu" (23. 1. 1989) o zulumu jednog Šiptara,
uz podršku opštinskih vlasti. Takvi su zulumi poznati samo iz turskog doba u nekom od
pašaluka. Naime, u selu Radovojce kod Vitine srpski živalj nema više vode za piće, jer je
jedini bunar u selu, koji se nalazi na seoskoj utrini, sebi lično prisvojio Šiptar Isuf Šaćiri i
oko bunara ogradio još 15 ari visokim zidom Bunar postoji u selu više od sto godina i bio
je svojina svih meštana, jer drugog sa pijaćom vodom u tom selu nema. Već godinu dana
uzurpirao ga je ovaj Arnaut paša i kabadahija. Srbi meštani punih 7 meseci uporno traže
od opštinskih vlasti da se uzurpirani bunar oslobodi, no opština, u kojoj vladaju Šiptari,
potpuno se oglušuje o njihove molbe i žalbe.

- 21. januara 1989. uveče u samom centru Vučitrna napadnut je srpski dečak Vladimir
Petrović i tučen od jednog punoletnog Šiptara. Pre toga je tu bila i grupa srpskih dečaka i
razgovarala sa dve albanske devojčice, od kojih je jedna iz Vučitrna, a druga je njena
gošća iz Prilepa. Njima su tada prišla dva punoletna mladića Albanca i provocirala ih i
želeli da ih odvoje od devojčica. Devojčice su zamolile srpske dečake da ih otprate kući,
što su ovi i učinili, a pri povratku je jednoga od njih, Vladimira Petrovića, napao odrasli
Šiptar i vređao ga, a onda ga i udario pesnicom u leća i tako ošamario jako da je dečak
pao na zemlju. Bežeći sa lica mesta, napadač je dovikivao: "Ne plašim se tvoga oca, iako
radi u SUP-u". Niko od prolaznika u osvetljenoj ulici nije prišao da zaštiti srpskog
dečaka, niti da napadača identifikuje ili ga uhvati.

- U Đurakovcu kod Istoka za poslednje dve nedelje (sredinom januara 1989) bilo je 4
šiptarska napada na Srbe. Već smo spomenuli napad na Slobodanku Vujović (6. januara);
Zatim je napadnut i vređan direktor škole u Đurakovcu Babović od profesora Šiptara
Vazima Hesenija, a noću 22. januara 1989. na terasi istog Babovića ostavljena je pismena
poruka ispisana latinicom sa flomasterom crvene boje: "Gotov si do 25. januara" U noći
23. januara, negde oko ponoći, nepoznati napadač razbio je kamenom, veličine pesnice,
staklo na prozoru stana Miuića Krasnića u Đurakovcu. Sve je ovo veoma uznemirilo
srpski živalj u Đurakovcu i Istoku.

- Časopis "Obeležje", koji na srpskom jeziku izlazi u Prištini, organizovao je naučni skup
na temu "Zašto kosovska kriza traje toliko dugo" (26-27. 1. 1989). Na skupu je
učestvovalo oko 50 naučnih i javnih radnika Dr Dragomir Drašković je na skupu rekao
sledeće reči o upotrebi pojma genocid: "Devedeset % indikatora iz rezolucije OUN,
kojima se definiše pojam genocida, može se primeniti na stanje na Kosovu. Govoreći,
dakle, o genocidu nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu mi to govorimo s potpunim
pravom".

- Meštani novobrdskog sela Prekovce održali su 29. januara 1989. godine zbor protesta
protiv opštinskih vlasti Prištine, kojoj pripadaju, zato što se srpski kraj, Novo Brdo, u
kojem je oko 80 % srpskog stanovništva, kao i njihovo selo Izvor, naročito zapostavljaju,
a na Srbe toga kraja se vrši perfidni pritisak radi raseljavanja. U obližnjem rudniku "Novo
Brdo" i drugim okolnim rudnicima zaposleno je samo do 25 % radnika Srba a to je kraj
kao što navedosmo, sa oko 80 % srpskog življa, a pri tom je i jako siromašan i zaostao.

- Već pune dve godine Srbinu Radoslavu Jevtiću iz sela Ljutoglava kod Prizrena stižu
anonimne pisane pretnje da bi ga prisilili na iseljavanje iz svog rodnog kraja. Nepoznati
anonimni zastrašivač potseća Jevtića na 1941. godinu kako su tada srpske kuće pljačkane
i paljene, i preti mu da će sada biti mnogo strašnije, pa mu savetuje da što pre proda
imanje i ode sa Kosova. Jevtić je ova anonimna pisma predao nadležnim organima, ali od
toga najverovatnije nema ništa, Jer u sličnim hajkama na Srbe po Kosmetu često
učestvuju baš Šiptari na položajima i u vlasti.

- 18. januara 1989. godine u Uroševcu je došlo do bezazlene dečje prepirke između
sinova Šiptara Avni Ljatifija i šestogodišnjeg sina Srbina Momčila Nikolića, u ulici
Lenjingradskoj br. 9, oko pola jedan u podne Tada je deci prišao Avni Ljatifi i brutalno
išamarao srpsko dete. Kada je taj napad otac Nikolića prijavio miliciji, posle sat vremena
na njega je nasrnuo brat Avnijev - Agim Ljatifi i pokušao da ga bije, ali je to sprečio
milicionar Ajvaz Demija. Oba napadača Šiptara potom su kažnjeni sa jednomesečnim
zatvorom od sudije za prekršaje.

Februar

- 3. februara 1989. oko ponoći u hotelu "Kosovo" u Kosovu Polju Šiptar Agron Ademi je
s uperenim pištoljem prišao stolu za kojim je sedeo Milan Jovanović sa svojim sestrama
Snežanom i Miroslavom, rodom iz sela Orlane. Uz ove je sedeo i Jusuf Kamberi,
milicionar, obučen u civilno odelo, pa je on sprečio krvoproliće i pripitom Ademiju
oduzeo pištolj, za koji inače nije ni imao dozvolu, zbog čega je posle i kažnjen.

- Krajem januara 1989. Rahim Mustafa (39) iz sela Klobukare kod Prištine pretukao je
maloletnika Srbina 3. B. iz istog sela i zato je kažnjen od sudije za prekršaje u Prištini.
Razlog napada, tj. tuče ovog maloletnika od strane odraslog Šiptara bio je, veli milicija
što je ovo srpsko dete prethodno bilo napalo sina Rahima Mustafe, pa je to šiptarsko dete
odmah javilo ocu koji je izišao i pretukao srpsko dete. Razumljivo je da između srpske i
šiptarske dece ima međusobnih dečjih čarki i tuča, ali nije bilo slučaja da roditelj Srbin
zbog toga pretuče šiptarsko dete, dok ovakvih nasrtaja i siledžijstva, kao što je ovo
navedeno, ima vrlo mnogo sa strane Albanaca prema srpskoj deci na Kosovu.

- Sredinom februara 1989. srpska porodica Uroša Lazića iz Novog Sela kod Vučitrna
rešila je da se iseli sa Kosova zbog velike nepravde koju im je učinila vlast Šiptara na
Kosmetu. Naime, prilikom komasacije zemljišta njima je, od 10 hektara zemlje od koje je
živela mnogočlana porodica, oduzeto 7 hektara, a onda su vlasti od te njihove zemlje
dodelile Albancima 2,5 hektara? Uzalud se Lazić žalio svima vlastima, "od Opštine do
Federacije", samo je džaba trošio vreme i pare na žalbe. "Ovakvim i drugim raznim
psihološkim pritiscima, nekome (tj. Šiptarima) je stalo da se mi iselimo sa Kosova", veli
Urošev sin Miroljub Lazić. I drugi Srbi iz ovog sela kažu da, ako se iseli najbrojnija i
najjača porodica Lazić, onda ćemo i mi malobrojni preostali Srbi morati da napustimo
naše selo i naše Kosovo. To kaže i Srbin Janaćko Janaćković, kome je u tom programu
komasacije šiptarska vlast dodelila 20 ari na srpskom pravoslavnom groblju! - Eto kako
nezakonito i podmuklo deluje vlast na Kosmetu, ove protiv Srba, na jedan ili drugi način.

- Prema izveštaju Komisije Opštine Priština, tokom prošle 1988. godine iz Prištinske
opštine se iselilo zvanično 489. Srba, tj. 24 porodice sa 78 članova i 411 pojedinaca, što
je za 30 lica više nego prethodne 1987. godine. Među prisilno iseljenima ima 75 lica sa
visokom i višom spremom i 149 lica koja su bila u stalnom radnom odnosu. Prema tome,
jasno je da razlozi iseljavanja nisu neki "ekonomski uzroci", nego brutalni pritisci
Šiptarske većine i bezvlašće. Kao razlozi iseljavanja Srba navode se: ugrožavanje lične i
imovinske sigurnosti, fizički napadi, pokušaji silovanja, skrnavljenje srpskih grobova i
spomenika, a posebno pretnje Srbima od ilegalnih šiptarskih organizacija. Inače, prema
zvaničnim podacima Komisije za tzv. Jugoslovenski program o Kosovu, tokom protekle
1987. godine sa čitavog Kosova se iselilo 2.828 Srba, a prethodne 1986. godine 3.291
srpsko lice. Ima nešto malo povratnika na Kosovo, ali je njihov broj vrlo mali.

- Polovinom februara 1989. takođe izveštavaju iz Prizrenske opštine: da su "konstatovali"

da su veliki delovi šuma i oranica i čak puteva na društvenom zemljištu, tj. državnom,
jednostavno uzurpirali, komad po komad, mnogi Šiptari otimači, koji su na istima podigli
svoje privatne kuće, vinograde i voćnjake. Najviše je, npr. uzurpirao Binak Taći, čuvar
spomenika Bore i Ramiza u Prištini, koji je sebi prisvojio 2,5 hektara državne imovine.
Inače, uzurpacija ima u selima: Žur, Koriša, Dušanovo, Landovica i Donja Srbica.
Ukupno je do sada uzurpirano 375 hektara, a zvanični organi su uzurpatorima "oduzeli"
219 hektara, ali su sva ta imanja i dalje ostala u rukama uzurpatora, od kojih neki drže
uzurpiranu zemlju i 20 godina, ne plaćajući nikome porez ni ostale dažbine.

- 17. 2. 1989. u selu Opraškama kod Istoka, oko 14 sati, napadnuta je Srpkinja Dara
Vučković (56), domaćica iz Koša. Dok je čuvala svoje koze u šumi, njoj je prišao
nepoznati Šiptar i zapitao je za put do Koša i za nekog Idriza Nezirija, što je njoj bilo
sumnjivo pa je ćutala. Onda ju je nepoznati Šiptar iznenada napao, uhvatio je za lice i
oborio na zemlju. Ona je stala da zapomaže, pa je dotrčala Nikoleta Milovanović, a
napadač je pobegao. Napad je prijavljen miliciji u Istoku, i za napadačem se, kao i
obično, "intenzivno traga". Sama Dara Vučković je rekla da: "Sve što imam od imovine,
to su mi ove koze, i malo posne zemlje. Nas četvoro ukućana uglavnom se hranimo
mlekom i hlebom. Posle ovog poniženja koje mi se dogodilo, prinuđena sam da prodam
koze". Na protestnom skupu Srba sela Koša rečeno je da su ovde bili i mnogi drugi
napadi na Srbe u poslednje vreme. Tako je Raci Gašiću ukraden vo iz štale, a Radoslavu
Obradoviću svinja. Radoje Popović je prinuđen da svoju zemlju obrađuje tek uz prisustvo
milicije. Svi Srbi u selu govorili su o izgubljenom poverenju u "legalne organe vlasti", jer
su to uglavnom Šiptari, a iz turskih vremena je poznato da "kadija te tuži, kadija ti sudi".
Posebno su uplašene žene Srpkinje, koje ne smeju slobodno ni da se kreću. Jovan
Popović je rekao da ga stalno maltretira Šiptar Martin Fokaj i da mu često preti.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 20. 2. 1989. piše da se u Podujevskoj opštini iseljavanje Srba i

dalje nastavlja, mada opštinski funkcioneri (Šiptari) tvrde da je "iseljavanje manjeg
intenziteta u odnosu na prošlu godinu", ali to je samo zato što je u Podujevu i okolini
ionako Srba sve manje i manje. Nedavno su iseljavanje, zbog raznoraznih pritisaka,
najavile još nekoliko Srpskih porodica iz samog Podujeva i okolnih sela. Inače, poznato
je da su Šiptari u Podujevu najzagriženiji protiv Srba.

- 23. 2. 1989. oko tri sata popodne u Prištini, kod Zelene pijace i TV Prištine, fizički je
napadnut Srbin Jovan Vitković (46), penzioner iz Prištine. Napao ga je nepoznati Šiptar i
čvrstim predmetom mu naneo teške telesne povrede po glavi i telu. Napadač je pobegao u
nepoznatom pravcu, a Vitković je prenet u Neurološku kliniku u Prištini u vrlo lošem
zdravstvenom stanju. Vlasnica kafane "Sport", pred kojom je ovaj Srbin napadnut, kaže
da ga je napao gost ove kafane po imenu Fatmir, ali da nije bilo nikakvog razloga za taj
napad na nedužnog čoveka. Ona još kaže da je ovaj napadač i ranije uznemiravao i pretio
osoblju njene kafane i drugima.

- Oko 25. 2. 1989. Srbin dr Dragoljub Živković, profesor na Filosofskom fakultetu u

Prištini, dobio je preteće pismo od ilegalne Šiptarske organizacije, posle svog prethodnog
nastupa kao gost Radio Prištine ("Jutarnji magazin" II programa, 14. 2. 1989). Profesor je
na radiju odgovarao na pitanja slušalaca, među kojima je bilo i Albanaca, koji su ga pitali
o problemima na Univerzitetu, o zapošljavanju, o nacionalizmu na Kosovu itd. U
pretećem pismu vređan je on i sav Srpski narod, kome je prorečen "skori sigurni kraj",
što će i "dočekati Albanci (ucenjivači) za još nekih 5-6 godina"! Od pisma se profesor
Živković nije uplašio, ali veli: "Kao čovek, kao filosof i humanista posle ovoga ostajem u
dilemi da li postoji šansa da kao takav učestvujem u menjanju stanja na Kosovu". Inače,
preteća pisma Srbima već decenijama sprovode kao metod nasilja Šiptari okupatori na
Kosovu i Metohiji, ne samo u gradovima, nego i po selima. I dolepotpisani hroničar
dobio je prošle godine jedno šiptarsko-ustaško preteće pismo.

- 25. 2. 1989. oko jedan sat popodne u Dečanima, u Fabrici masivnog nameštaja, izbio je
požar u kotlarnici, dok su radnici bili na sastanku. Požar je brzo ugašen, ali je ostalo dosta
nejasnih pitanja: Kako je uopšte došlo do požara kad se u ovoj fabrici već danima ne radi
zbog "obustave rada" u znak podrške Šiptarskim štrajkačima u rudniku Stari Trg kod
Trepče. Zatim, kako je i ko ugasio požar, kad su radnici u to vreme bili na sastanku sa
političarima? Ovakvih i sličnih sabotaža, ali i manipulacija sa njima i oko njih, ima vrlo
često po Kosmetu, a cela Jugoslavija dnevno daje oko milion i po dolara za pomoć
Kosovu! Najviše daje, naravno, sama Srbija.

- Upravo tih dana (sredina februara 1988), u strahu za svoju slobodu i sigurnost, zbog
većih nemira u Dečanima oko šiptarskih "obustava rada" i masovnih okupljanja u znak
podrške rudarima u Trepči, iz dečanskog sela Ljumbarde iselile su se dve Srpske
porodice: Šiško Perović, radnik u "Đeravici" u Dečanima, sa 5 članova porodice, i
Mladen Labović, radnik u fabrici u Dečanima, takođe sa 5 članova porodice. Oni su
"otišli u Srbiju da potraže slobodu". Miškov otac Batrić Perović, teško bolestan, ostao je
u selu, ali kaže: "Ne želim da moj najmlađi sin i njegova deca dožive ono što je porodica
Perović doživljavala 1941. godine na ovim prostorima". - Eto, takva je sudbina Srba na
Kosmetu, da se Šiptarske siledžije šire i šepure, izigravajući umišljenim "štrajkovima"
neke "žrtve", a ustvari grubo ucenjujući ionako ugroženo Srpsko stanovništvo Kosova i
celu Srbiju, pa i celu Jugoslaviju.

- Naime, slično događajima u novembru 1988. i sada u februaru 1989. (počev čak, kao
neku vrstu "probe", od 3. i 4. februara pa nastavivši od 21. do 27. februara 1989), Šiptari
su započeli masovne "štrajkove" i pobune u rudnicima Trepča i Stari Trg, zatim u Golešu
i "Kišnici" kod Gračanice, pa onda u niz fabrika i radnih kolektiva: Uroševca, Kačanika,
Đakovice, Dečana i po drugim mestima Kosmeta. Epicentar je bio u rudniku Stari Trg,
gde je od 21. 2. 1989. sišlo u rudarske Jame navodno oko 2.000 rudara (ustvari samo par
stotina, koji su se smenjivali, ali tajno, jer pristup nisu dali nikome osim svojih
poverljivih Albanaca) i nisu hteli da izađu dok im se ne ispune postavljeni "politički
zahtevi". Njima u podršku pridružili su se i mnogi drugi Šiptari, radnici i studenti, iz
drugih krajeva Kosova, a dobili su podršku i od mnogih Hrvata i Slovenaca (čak i od
Rimokatoličke crkve Hrvatske i Slovenije, koja se inače nikad nije setila da protestvuje
protiv šiptarskog genocida nad Srbima, sprovođenog već decenijama na Kosmetu).
Rudarima u Starom Trgu pokušali su da pomognu i da razgovaraju sa njima mnogi
državni i partijski funkcioneri iz Srbije i Jugoslavije, ali su oni ostajali uporni. Celo
Kosovo i Metohija bili su tih dana pod opsadnim stanjem, a naročito su bili uznemireni
Srbi, jer se iza tih nereda njima spremalo samo veće zlo. Najzad, Jugoslovenska vlast je
naredila zavođenje "vanrednog stanja na Kosovu", izlazak vojnih jedinica na puteve
Kosova, a rudari su izašli iz jama 27. 2. 1989. uveče. Novinari, kojima, osim šiptarskih i
slovenačkih, nije bilo dozvoljeno ni približavanje Starom Trgu, već su tokom tih dana
"samozatočenja" trepčinih rudara Šiptara (kojima su odgovorili Srbi rudari u Leposaviću,
sišavši u jame i radeći bez hrane i bez prekida, da pokažu da je to samo kamuflaža, Jer su
Šiptari rudari tražili i "lekarsku pomoć"), - otkrili su da je po sredi neko manipulisanje
rudarima i neka "velika gluma", i farsa, što je, posle izlaska rudara i silaska specijalne
komisije u jame, zaista i potvrđeno.

- U noći između 27. i 28. februara 1989. pred Skupštinom Jugoslavije u Beogradu, počeli
su se okupljati najpre beogradski studenti, a zatim i radnici i sve veći broj građana - na
protestni skup protiv šiptarskih podvala u Starom Trgu i na Kosmetu i protiv podmukle
podrške Slovenije šiptarskim fašistima protiv stradajućeg Srpskog naroda na Kosovu i
Metohiji. Naime, 27. 2. 1989. uveče, dok su šiptarski "rudari-glumci" izlazili iz rudarskih
jama Staroga Trga (pri čemu su skrivene kamere nekih Nemaca i jednog beogradskog
novinara, Plevnika, koji je inače rodom iz Slovenije, pa je kao takav bio pušten u rudnik
Stari Trg, pokazale su da je sve to bila montirana farsa, jer su rudari u jamama leškarili,
jeli banane i južno voće i smenjivali se u toj prestavi preko tajnih izlaza iz rudnika), u
Ljubljani su, u Cankarjevom domu, Slovenački rukovodioci i drugi javni radnici održali
skup "za podršku Šiptarima", a protiv Srba i Srbije. Na ovom skupu izrečeno je mnogo
ružnih kleveta protiv Srbije i Srpskog naroda, što je zatim, prilikom prenosa na TV
Beograd, izazvalo opšti revolt i ogorčenje čitavog Srpskog naroda, pa je još tokom noći
počelo protestno okupljanje pred Skupštinom SFRJ, tako da je sutradan (28. 2. 1989) sve
do uveče bilo pred Skupštinom oko milion ljudi. U isto vreme u Skupštini je zasedalo
državno i partijsko rukovodstvo, koje je tek uveče donelo odluku o "zavođenju vanrednog
stanja" na Kosovu i o izlasku vojske iz kasarni na puteve Kosova. Tom prilikom je
narodu pred Skupštinom govorio i Slobodan Milošević, rekavši da je "sam Srpski narod
najveća sila i garancija za Kosovo" i da će "Srpski narod, sa ili bez Partije
(komunističke), braniti i odbraniti Kosovo". Ovaj svenarodni srpski skup upoređen je od
srpskih književnika, koji su takođe uputili protest Jugoslaviji i Sloveniji zbog vređanja i
ponižavanja Srpskog naroda, sa 27. martom 1941. godine. Istovremeno su počela i
protestna okupljanja Kosovometohijskih Srba širom Kosmeta, kao i protesti Srba u
Podgorici, Novom Sadu, Kninu, Nišu, Sarajevu i drugim mestima Među mnogim pred
Skupštinu u Beograd stiglo je par hiljada Srba sa Kosova. Bilo je više protestnih parola, a
među parolama pred Skupštinom u Beogradu ("Ne damo Kosovo", "Dole lažno bratstvo i
jedinstvo", "Idemo na Kosovo", "Kletva Srpske majke neka stane sve one koji podržavaju
teror na Kosovu"), možda je najkarakterističnija ova: "Sve je jasno"!

- Na protestnom skupu Srba u Uroševcu, 28. februara 1989. gde se okupilo nekoliko
hiljada ogorčenih Srba radnika i naroda, i gde šiptarski funkcioneri nisu hteli dati ni
ozvučenje, Srbin Dragan Živić, koji radi u Opštinskom sudu kao sudija za prekršaje,
rekao je sledeće svedočenje o nefunkcionisanju sudstva na Kosmetu, gde Šiptari imaju
glavnu reč: "Predsednik Opštinskog suda za prekršaje u Uroševcu, Isljam Musa, strogo
vodi računa ko će suditi Srbima i Crnogorcima. On je oko sebe okupio nekoliko sudija
albanske narodnosti i sa njima praktično sudi u veću, jer se nijedna presuda ni kazna ne
izriče bez njegovog znanja. U Opštinskom sudu predsednik Rifat Abdulahu takođe ima
slične aršine, a zna se da je on završio medresu i da je proletos proteran sa dužnosti
predsednika u Štrpcu, baš zbog grešaka koje je počinio narodu Sirinićke župe (Srbima)
kao sudija i predsednik suda". - Eto samo jednog primera o sudstvu na Kosmetu, kako
ono funkcioniše, kada uopšte funkcioniše.

Masovni protest Srba (jedan od mnogih) protiv nasilja Šiptara na Kosovu

- Zbog organizovanja onih poznatih manipulacija sa rudarima u Starom Trgu kod Trepče,
koje su njihovi šiptarski rukovodioci lagali i obmanjivali, usledilo je zatim hapšenje
nekih od rukovodioca rudnika Trepče i još nekih, a takođe i šiptarskog šefa Komunističke
partije na Kosovu Azema Vlasija, za koga se otkrilo da je tajno posećivao rudare u jami
Stari Trg i manipulisao čitavim tadašnjim pokretom Šiptara na Kosovu čiji je cilj bio
otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije. Ova hapšenja nisu smirila situaciju, a Srbima
su samo donela mnoge nove nevolje, kao što su: poznate šiptarske osvete i novi arnautski
zulumi, pojedinačni i kolektivni.

- Za vreme ovih tragikomičnih postupaka Šiptara rudara i njihovih vođa i dirigenata iz

pozadine, tokom februara 1989. šiptarski rukovodioci su u mnogim mestima terali
radnike i narod, pa čak i đake, da okupljaju "pomoć za ugrožene rudare" (što su
licemerno činili i rimokatolici iz Hrvatske i Slovenije, koji se inače nikada ranije nisu
setili ugroženih i progonjenih srpskih porodica na Kosmetu). Pri ovome je čak bilo
prisiljavanja na "davanje pomoći" i samih Srba i srpskih đaka. Tako je u Zemljoradničkoj
zadruzi u Dečanima, 25. 2. 1989. Šiptar Idriz Cakaj terao radnicu Srpkinju Stanku
Stijović da da "novčanu pomoć" rudarima Starog Trga, a kada je ona to odbila, Šiptar je
nju i Miška Blagojevića i Boška Birića brutalno napao i vređao najpogrdnijim rečima i
njih i ceo Srpski narod. Posle razobličenja čitave ove farse, Idriz Cakaj je kažnjen sa 60
dana zatvora.

- Usled opšteg uznemirenja na Kosovu i Metohiji u ove februarske dane 1989. godine,
mnoga srpska naselja u Uroševcu, Peći i drugim mestima, a takođe i mnoga sela oko Peći
i Istoka, opet su uvela noćne straže, zbog straha od šiptarskog terora iz osvete što im farsa
sa rudarima nije uspela kako su očekivali. Ali, pod pritiskom tih šiptarskih brutalnih
demonstracija i direktnih pretnji Srbima na Kosmetu, ovih dana (krajem februara i
početkom marta 1989) sa Kosova i Metohije pod pritiskom se iselilo nekoliko srpskih
porodica, kao: porodica Ajdanić sa snahom i dva unuka iz Velikog Istoka (otišla je u
Aranđelovac) i tako isto Velizar Padžanin, nastavnik iz Đurakovca (u Ivangrad) i Goran
Burić, agronom iz Istoka (u Svetozarevo). Pojedinačne i grupne seobe sa Kosova i
Metohije najavili su i drugi Srbi iz sela Koša, Osojana, Đurakovca, Istoka i Prekala a još
nekih mesta, jer nemaju mira ni sigurnosti od svojih razjarenih suseda Šiptara, naročito
kada izađu masovno na ulice i među njima zavlada duh rulje i čopora ili, da kažemo,
psihologije infantilizma, koji se kod Šiptara pojavljuje u masi.

- 28. februara 1989. uveče oko 6 sati u Prizrenu napadnuta je Srpkinja Slađana Kostić
(23). Napad je bio u samom centru grada, kod hotela "Turist". Pre toga nju su pratila 3
mladića Šiptara i međusobno razgovarala šiptarski. Onda su joj dvojica stala sa strane a
treći je prišao spreda, uhvatio je za grlo, pokidao joj ogrlicu i počeo je šutirati nogama.
Rekli su joj glasno: "Ti si ćerka onog novinara i tebi nema mesta na Kosovu". Slađana je
inače kći novinara srpskog lista "Jedinstvo" iz Prištine, a sama radi u Prizrenu. Ona se
nekako istrgla i pobegla u zgradu "ZOIL Kosovo" gde radi i o napadu ispričala svom
kolegi Saši Vasiljeviću, koji je obavestio miliciju, te je ova došla i napadnutu Srpkinju
saslušala. Milicija, po običaju "traga za napadačima". A Slađanina majka Ljubica kaže:
"Duboko sam zabrinuta što nam se sve događa od šiptarskih nacionalista i separatista.
Sinoć su mi ćerku fizički napali i maltretirali, a sutra nam se može desiti nešto još teže".
Mart

- U Prizrenu su, tokom masovnih šiptarskih nemira i štrajkova (kraj februara - početak
marta 1989) mnogi Srbi maltretirani od šiptarske rulje, naročito đaci i radnici, jer su Srbi
radnici redovno radili, a srpski đaci redovno išli u školu, pa su ih u tome sprečavali i
lično maltretirali daleko brojniji šiptarski nasilnici. Slično maltretiranje Srba bilo je i po
drugim mestima na Kosmetu", jer agresivni Šiptari hoće da Srbe nateraju da i oni služe
njihovom separatizmu, rušeći sada onu istu vlast pomoću koje su oni, Šiptari, do sada
maltretirali i proganjali Srpski živalj sa svojih vekovnih ognjišta. Dok im je komunizam
koristio, Šiptari su bili prvi komunisti, a sada su i protiv te komunističke vlasti na
Kosovu, u Srbiji i Jugoslaviji, mada ni reči protesta ne upućuju protiv komunističko-
staljinističke tiranije u svojoj matičnoj zemlji Albaniji!

- U toku poslednjih nemira na Kosovu, Srbi sela Zupče kod Zubinog Potoka kod
Mitrovice uveli su sopstvene noćne straže, jer su ih stalno uznemiravali obesni Arbanasi
iz susednog sela Čabra, koji su pucali iz vatrenog oružja u ovom srpskom selu, takođe su
Srbima obili i opljačkali dve radnje, a Tomislavu Peroviću iz Zupča ukrali su 2 krave.
Slično je bilo i u drugim mestima po Kosmetu, gde su Srbi takođe uvodili svoje noćne
straže, kao napr. u selu Novake kod Prizrena, jer su i tamo Šiptari napadali i šikanirali
nedužne Srbe.

- Tek početkom marta 1989. većinski šiptarski rukovodioci u Radio Prištini pristali su da
prihvate zahtev Srba da se u Radio Prištini uvede celodnevni program na srpskom jeziku.
("Jedinstvo" 4-5. marta 1989).

- Srbi u opštini Kosovska Kamenica na više svojih protestnih skupova traže "ostavke svih
čelnih ljudi" svoje opštine, jer je u njoj stanje nepodnošljivo za srpski živalj. Opština ima
16 mesnih zajednica a u većini njih je dalji opstanak Srba sve više ugrožen šiptarskom
agresijom. Da je to tačno kazuje i podatak da se samo za 2 meseca ove 1989. godine iz
Kosovokameničke opštine iselilo pod pritiskom 29 Srba. U selu Titanos ove opštine, od
80 srpskih porodica ostalo je još samo 26. Srbima su u ovom šumovitom brdskom selu
Šiptari još od 1963. godine uzurpirali šume, a na sve žalbe vlastima nema pravog
odgovora do danas, jer do marta 1989. nijedno rešenje nije doneto u korist oštećenih
Srba.

- Spasić Milorad iz sela Sibovca kod Obilića piše nedavno (pismo objavljeno u
prištinskom "Jedinstvu" 4-5. 3. 1989) i žali se na teško stanje Srba u ovom selu, u kojem
je među 400 šiptarskih kuća ostalo još samo 7 srpskih, jer su se ostala srpska domaćinstva
iselila usled raznih arbanaških pritisaka. Srbi sela Sibovac nemaju prohodan put za
Obilić, a i most na Sitnici nije prohodan ni za pešake, jer je sklon padu i neobezbeđen, pa
meštani moraju da obilaze po 30 km da bi prešli reku Sitnicu. Šiptari bacaju svoje smeće
na srpski seoski put i sade bagreme pokraj **** zauzimajući ga tako i sužavajući. Mladi
Srbi u selu nemaju zaposlenje i ne mogu da ga dobiju na Kosmetu, pa je i to razlog
iseljavanja. Vlasti, po običaju, samo sastanče i izdaju "saopštenja", i to je sve.
- Krajem februara i početkom marta 1989. Šiptar Sejdi Krasnići, zemljoradnik iz Gornje
Brnjice kod Prištine, tri **** je prekinuo vojne telegrafsko-telefonske veze na liniji
Priština-Niš (pokidao je oko 600 m žice TT mreže), čime je sam hteo, ili je podmetnut, da
prekine vojne veze Prištine sa centrom vojne oblasti u Nišu, Zbog ove sabotaže je
pritvoren.

- U Štimlju na Kosovu, početkom marta 1989. u Osnovnoj školi "Emin Duraku" i u

Specijalnom zavodu, Srbi su u većem broju podneli ostavke na sve funkcije u upravi i
vratili partijske knjižice, zbog opšte sabotaže ovih Šiptara, i funkcionera na vlasti i
ostalih, svega onoga što se od strane Srbije preduzima na Kosovu i Metohiji radi
poboljšanja stanja i zavođenje mira, slobode i pravde za sve podjednako. Slično su učinili
i mnogi Srbi u Vučitrnu i drugim mestima na Kosmetu.

- 10. marta 1989. u privatnoj ugostiteljskoj radnji "Turist" u Orahovcu, Šiptar Hidajet
Redža (24) nožem je nasrnuo na Srbina Miodraga Đonovića (28). Veću nesreću je sprečio
vlasnik radnje, oduzevši nož napadaču, na što je siledžija Šiptar nastavio da rečima vreća
napadnutog Srbina. U istom mestu, u ulici Drvarskoj, tih dana je drugi jedan Šiptar,
Mehmet Hodža (33), napao maloletnog Srbina M. S., đaka V razreda Osnovne škole. Oba
napadača su pozvana na odgovornost.

- 11. marta 1989. u selu Bresaljcu kod Gnjilana osvanule su šiptarske parole na zgradi
Zdravstvene ambulante i zgradi prodavnice. Bilo je ispisano desetak većih parola, po
nekoliko metara dužine, kojima se Šiptari pozivaju na oružanu pobunu protiv Srba i
Srbije. Interesantno je da su parole ispisane na zgradama neposredno kod stanice milicije.
- Slične antisrpske parole ovih dana ispisivali su Arbanasi i u Uroševcu, Đakovici i
drugim mestima Kosmeta, uvek sa nacifašističkim porukama protiv Srba.

- Istoga dana, oko pola deset uveče, u Uroševcu, u ulici "Emin Duraku" br. 3, nepoznati
Šiptar pokušao je da podmetne požar u kući Srbina Slobodana Jankovića. Naime, sa još
nekim je nepoznati palikuća Arnaut doneo veću količinu kartonskih kutija i zapalio ih
pred vratima ovog Srbina. Požar je srećom sprečen nailaskom milicijske patrole, a inače
je pretio da zahvati i kuće Srba Zlatka i Miloša Stefanovića, koje su pod istim krovom.

- Istoga dana u selu Juniku kod Dečana, oko 11 sati uveče, u kafani "16. novembar",
Šiptar Ibiša Krasnići (29) vređao je Srbe goste i fizički napao na Vukmira Mirdžića iz
službe bezbednosti u Dečanima. Zbog nasrtaja je kažnjen sa 60 dana zatvora.

- U Uroševcu je tek 11. marta 1989. kažnjen Šiptar Šefćet Rekaj, šef radničkog restorana,
koji je još 23. februara, za vreme doručka radnika u Fabrici alata u Uroševcu, Srbe
radnike sprečio da doručkuju, jer im je iz ruku pobacao hleb i ostalo, a šolje i tanjire
prevrtao i bacao, a zatim fizički nasrnuo na radnicu Jovanku Zelenović. Pošto su Srbi
radnici potom protestovali i tražili da se siledžija Šiptar kazni, šiptarski rukovodioci u
fabrici su ovoga unapredili, premestivši ga u službu plana i analize! Sledećih dana su Srbi
radnici odbijali da prime topli obrok u tom restoranu, pa je najzad usledila kazna siledžiji
Šefćetu sa 30 dana zatvora.
- 12. marta 1989. posle ponoći u okolini Vučitrna, "nepoznati nasilnici" napali su na kuće
Srba: Mladena i Spasoja Milkovića u selu Pantina, pa na kuću staraca Đure i Andrije
Jokanovića u selo Hercegovo, i takođe na kuću Miroljuba i Ljubinke Premasunac u
samom Vučitrnu, gde su bila i mala deca ove srpske porodice, koja su se preplašila kada
su nasilnici (Šiptari) lupali prozore na kući. Prilikom napada na kuću starca Jokanovića,
istovremeno je porušeno u selu Hercegovo i srpsko groblje, tj. potpuno je sravnjeno sa
zemljom. Vučitrnski SUP, čiji je šef Šiptar Enver Maćuni, saopštio je da "organi
bezbednosti tragaju za napadačima" - to je sve. Ovakav je život Srba na Kosovu bio i u
vreme turskog ropstva, kada su takođe arnautski zulumćari zlostavljali Srpski narod "u
prisustvu vlasti", kao i danas, to od 1941. g. do danas, pod komunističkom okupacijom.

- 14. marta 1989. u Prištini, ispred stana br. 9 u zgradi "Kičma", nestalo je, negde oko
podne, srpsko dete Nikola - Aleksandar Biševac. Roditelji su odmah obavestili miliciju i
dete je pronađeno posle 2 i po sata, čak kod Gradskog stadiona u Prištini,

dosta udaljenog od naselja "Kičma". Teško je pretpostaviti da je samo dvogodišnje dete

moglo otići tako daleko. Pri tome, dete je pri nestanku imalo na sebi džemper,
pantalonice i patofne, a kada je pronađeno bilo je boso i bez džempera i pantalona, a
imalo je i lakše telesne povrede tupim predmetom po licu i krvne podlive iznad gornje
usne, što je ustanovljeno pregledom na Institutu za sudsku medicinu u Prištini.
("Jedinstvo", 16. 3. 1989). Nekoliko dana kasnije organi bezbednosti su saopštili da je
srpsko dete odveo neki "maloletni Rom", koji ga je i opljačkao... Uznemirenje roditelja i
drugih suseda Srba bilo je veliko, s obzirom na opštu klimu nesigurnosti za Srpski živalj
na Kosovu.

- 14. marta 1989. oko 10 sati uveče u Vučitrnu, u samom centru grada, u privatnoj pekari
Alije Čibukčije, Šiptar Skender Hasan Bušinca (23) pretio je Srbinu Tihomiru
Krivokapiću (26) iz Vučitrna, kad je ovaj ušao u pekaru da kupi hleb, i rekao mu: "Kad
dođe moje vreme, prvo ću pucati u tebe". Posle tužbe, siledžija je kažnjen zbog pretnje.

- 17. marta 1989. na pruzi Kosovo Polje-Peć, između Drenice i Dobroševca, nepoznati
Šiptari su na prugu nabacali krupno kamenje, zbog čega je, oko 15 časova, sa koloseka
iskočila motorna dresina, koja je naišla nešto pre poslovnog voza Priština- Peć, kojem je i
bila namenjena kamena prepreka na pruzi! Istoga dana je nepoznati saboter (Šiptar) kod
železničke stanice u Metohiji prekinuo i telefonske linije ove pruge, pa je prekid veza
trajao ceo dan.

- 17. marta 1989. Šiptar Redžep Kriještarac iz Peći, na gradskoj pijaci u Peći, javno je
pretio Srpkinji Bosi Stanišić, govoreći joj da ide u Srbiju! - Ovakvim arnautskim
pretnjama Srbima i Srpkinjama ispunjena je na Kosmetu naša svakodnevica evo već pola
veka.

- 18. marta 1989. oko 16 časova na periferiji Vučitrna, na visećem mostu na Sitnici,
Šiptar Dževdet Ahmeti (18) napao je Srbina Draga Božovića, starca od 80 godina, iz sela
Kolo kod Vučitrna, oborio ga na zemlju, bacio mu štap i naočari i onda ga opljačkao i
pobegao. Posle je napadač uhvaćen i određen mu je trodnevni pritvor.
- Srpska porodica Martinović iz sela Klinčine kod Peći već čitavu deceniju tlačena je i
zlostavljana od suseda siledžija Šiptara iz porodice Nezira i Bećira Hisenaj. Oni su
Martinovićima još 1981. g. bespravno i nasilno posekli šumu i otvorili put preko poseda
braće Tomislava i Dragoljuba Martinovića. Kad je, po tužbi oštećenih Srba, došlo do
suda, otmičari i nasilnici su formalno kažnjeni, ali se stvarno stanje za Martinoviće nije
izmenilo, jer šiptarske vlasti i dalje štite uzurpatore na račun oštećenih Srba. Ovih dana,
polovinom marta 1989. po neznano koji put, opet su činjeni razni pritisci od istih Šiptara
Hisenaj na Martinoviće: lupano im je noću po prozorima kuće, činjena im je opet poljska
šteta i drugi zulumi. Dragoljubovoj supruzi Milijani Šiptar Ramiz Zećiraj je 23. marta
1989. odbio da u Osnovnoj školi, gde oboje rade već 20 godina, overi dokumenta za
potrošače, što je inače bio dužan kao službenik da uradi. Sudeći po svemu ovome, i ova
srpska porodica je prisiljena na skoro iseljavanje iz Metohije, jer pravde ni mira za nju
nema.

- Tokom 24. marta 1989. g. i nekoliko sledećih dana u mnogim mestima na Kosmetu, u
Uroševcu, Đakovici, Suvoj Reci, Gnjilanu, Podujevu, Prištini, Žuru kod Prizrena i
drugde, Šiptarski separatisti izišli su na masovne agresivne demonstracije protiv Srba i
Srbije, jer je tada izglasavan jedinstveni Ustav za celu Srbiju, koji je zatim i izglasan i
usvojen na celoj teritoriji Republike, čime je Srbija ponovo stekla integritet i suverenitet
na celoj svojoj državnoj teritoriji. Otpor šiptarskih agresora imao je za cilj otcepljenje
Kosova od Srbije i pripajanje "Velikoj Albaniji", bez pitanja samih Kosovometohijskih
Srba i matične Srbije. Prilikom ovih nereda, naoružani šiptarski teroristi su pucali na ovu
(tj. šiptarske pobune), bila i sama fizički napadnuta na svom radnom mestu, od više
osoba. Od tada je u stalnom strahu i stresu koji će imati teških posledica po ovu mladu
devojku". - Roditelji njeni Cveja i Nada Vitošević očajni su i kažu da je Gordana ostala
trajni invalid, nesposobna ni da se sama oblači i hrani. - Ovaj napad obesnih Arnautkinja
radnica, među kojima je bila i jedna Makedonka udata za Šiptara, bio je sa ciljem da i
Srpkinju radnicu nateraju da sarađuje sa pobunjenim Šiptarima, s kojim ciljem su je
napadali i nekoliko dana ranije. Otac teško povređene devojke kaže da u fabrici niko od
Šiptara nije hteo da potvrdi ono što se sa Gordanom desilo. Dodaje: "Pre 2 godine moj
šurak Jovan Matić, iz Bragotine, morao je da se odseli sa Kosova. Dobro je uradio, mada
ga ja tada nisam podržavao. Sada, nakon demonstracija Šiptara i pucanja u centru
Orahovca i uništavanje imovine od strane demonstranata, i nakon tragedije koja se
dogodila mojoj Goci - rešio sam i ja da odem", kaže sa suzama penzioner Cvejo
Vitošević, koji je za ovo kratko vreme više ostario nego za poslednjih 20 godina. - Na
žalost, ovoj su sudbini slične sudbine i mnogih Srpkinja po Kosovu i Metohiji za vreme
ove poluvekovne komunističko-šiptarske okupacije.

april

- 2. aprila 1989. u popodnevnim časovima, blizu sela Repe, Popove i Turučice kod
Podujeva, izbili su gotovo istovremeno požari, iako su ova sela međusobno udaljena
skoro 30 km. Sva tri požara izbila su skoro istog časa. Žitelji tih sela uspeli su da požare
ugase blagodareći i kiši koja je počela padati. Svima je jasno bilo da su ovi šumski požari
podmetnuti od šiptarskih terorista. - I prethodnog dana došlo je do velikog požara u šumi
kod Kline u Metohiji, u ataru sela Svrke na mestu zvanom Čuke. U požaru je izgorelo
oko 400 kubika ogrevnog drveta i deo parcele sa mladom šumom. - Uopšte, za poslednjih
nekoliko dana došlo je do više požara na Kosmetu u Uroševačkoj opštini zabeležena su
tri požara, i to u selu Grebno i takođe u selima Plešina i Zaskok. Izgorelo je oko 10
hektara šume. Isto tako, 3. aprila 1989. podmetnut je požar i u šumi u selu Letnice kod
Vitine, u kome je izgorelo oko 5 hektara društvene šume. Takođe, 5. aprila pojavio se
veliki šumski požar na Mokroj Gori, u Brnjaku i Zubinom Potoku, u kojem je izgorelo
oko 50 hektara šume. Iz ovoga je svakome jasno da Šiptari agresori ne prezaju niotčega
samo da preostale Srbe proteraju sa Kosova i Metohije.

- 2. aprila 1989. uveče oko 22 časa u selu Boževcu kod Kosovske Kamenice Šiptar Daut
Malići zapalio je plevu za stočnu hranu Srbinu Trifunu Arsiću iz istog sela. Požar je
mogao izazvati daleko veće posledice, ali je srećom sprečeno njegovo širenje. Palikuća
Arnaut otkriven je i uhapšen tek posle mesec dana.

- 3. aprila 1989. u selu Rudnik kod Srbice, po podne oko pola šest, nepoznati Šiptari
teroristi podmetnuli su požar u ambar srpske porodice Miloja i Milosave Vasiljević. Požar
je uništio 1.000 kgr. pšenice i 600 kgr. kukuruza, tj. svu godišnju hranu. Potom je požar
zahvatio i 40 ari susedne šume jednog Albanca, pa su u gašenju požara uzeli učešće i
susedi Arbanasi. Ovo je već drugi podmetnuti požar u ovom kraju u toku poslednjih 48
sati. Naime, pre 2 dana, u selu Banje su opet nepoznati Šiptari podmetnuli požar u
skladištu stočne hrane srpske porodice Miloša i Milosave Kovačević. Jasno je svim
Srbima ovoga kraja da je to već uobičajeni teror obesnih Arnauta, kojima je izgleda na
Kosmetu sve dozvoljeno u organizovanoj agresiji protiv Srba i svega što je srpsko
kosovsko.

- 4. aprila 1989. uveče, nepoznati (Šiptari) su u selu Đurakovcu kod Istoka uznemiravali
Srbe Milića Krasića i suseda mu Dragana Radojevića time što su im jako lupali na
ulaznim vratima kuće. Na ovo nasilno i provokativno lupanje Radojević je odgovorio
time što je kroz prozor ispalio u vazduh dva metka iz puške, našto su napadači pobegli.
Napadnuti Srbi su napad prijavili miliciji, ali šta vredi, kad je i 23. januara 1989. oko
ponoći kamenovan stan Milića Krasića, pa od tada do danas napadači nisu otkriveni. Na
ovog Srbina i njegove ukućane, za manje od godinu dana, ovo je već treći napad
šiptarskih siledžija u Metohiji, a da vlasti ništa nisu preduzeli da ove i druge progonjene
Srbe zaštite.

- List "Jedinstvo" od 6. aprila 1989. donosi opis jedne sudske nepravde, učinjene Srbinu
Todoru Deniću iz sela Prilepnice u Novobrdskom kraju (rodnom mestu Sv. kneza Lazara,
Kosovskog Mučenika). Ovog Srbina je na poljskom putu u Prilepnici vređao komšija
Šiptar Ibrahim Redžepi i pretio mu: "Tebi nema mesta u Prilepnici. Da znaš da sam ja za
Veliku Albaniju i Kosovo republiku", na što mu je Denić odgovorio da, ako je za Enver
Hodžu, neka ide kod njega! - Da bi se ipak zaštitio od eventualnog daljeg uznemiravanja,
Denić je ovo prijavio organima bezbednosti u Gnjilanu, ali umesto zaštite, sudija za
prekršaje u Gnjilanu, Šiptar Ramuš Ademi (ranije smenjen sa drugog javnog položaja
zbog svog nepravilnog rada), kaznio je obojicu istom kaznom - po 50 dana zatvora!
Ovakva presuda je samo ohrabrila napadača Šiptara, a obeshrabrila napadnutog Srbina. I
ne samo njega. Inače, porodica Denića je jedina preostala srpska porodica u Prilepnici, a
sve ostalo su "etnički čisti" Arnauti.

- 6. aprila 1989. u Đakovici uhvaćen je Arbanas Hasan Demaj (21), iz susednog sela
Omoljice, koji je u šumi Srbina Slobodana Vuksanovića posekao i odneo 82 stabla. Isti je
pre toga iz šume Srbina Rajka Pindovića iz sela Vranića ukrao više stabala hrastove
šume. - Ovakvih i sličnih šumskih zuluma i pljački, koje Šiptari čine Srbima, ima skoro
svakodnevno na Kosovu i Metohiji već decenijama. Naročito stradaju manastirske šume
u Dečanima, Deviču, Gorioču, Svetoj Trojici i u drugim srpskim manastirima.

- U noći između 7. i 8. aprila 1989. na srpskoj kući Velimira i Jelisavke Knežević (starih
oko 60 godina) u selu Ereču kod Đakovice. Šiptari su noću, i to u vreme kad je zbog
vanrednog stanja kretanje zabranjeno, ispisali veliku preteću parolu: "Selite se, ili ćemo
vas pobiti" (pri čemu su slova l bila ispisana kao lj). - Inače, u ovom metohijskom selu
ranije je bilo 50 srpskih domova, a sada je ostala samo kuća Kneževića. Jer su
komunističke vlasti na Kosmetu, kada su još pre 1968. godine stvarale na ovom terenu
Poljoprivredni kombinat "Erenik", oduzele samo zemlju od Srba i time ih proterali sa
Kosmeta. Posle šiptarske agresije, ispoljene 1968. godine, učestali su pojedinačni
šiptarski pritisci na Srbe ovoga kraja, kao uostalom i svuda po Kosmetu, kao što su:
fizičke tuče, pretnje, silovanja, razne otimačine i nasilja. - Ovo dvoje preostalih Srba
Kneževića pričaju da pamte kako su se najpre iselile srpske porodice Vukadinovića i
Vukovića, pa onda i sve ostale osim njih. "Kad bih vam pričala šta sam sve doživela, kaže
Jelisavka Knežević, ne bih do sutra završila. Pre godinu dana usred noći upali su (Šiptari)
u našu šumu pored kuće. Čuli smo udarce sekire, izašli i videli: seče čovek našu šumu
kao da mu je od baba ostala. Napadali su me i neki mladići (Arbanasi) iz Babolića.
Svakakve pritiske vrše na nas. Koliko su me samo maltretirali, vređali, pokušali da me
siluju. Naše komšije (Srbi) prodavali su imanje budzašto i bežali. Mi nećemo. Ostaćemo
na dedovini. Tu sam tri sina rodila, odgajila ih i školovala. Odavde sam ih u vojsku
poslala i posle otpratila u svet. Imamo i šestoro unučadi... Sinovi bi se vratili kad bi se
stanje ovde poboljšalo".

- Polovinom aprila 1989. pred Vojnim sudom u Beogradu optuženo je 9 vojnika Šiptara
sa Kosova, koji su članovi ilegalne albanske separatističke grupe, deo šire albanske
organizacije "Marksista-lenjinista Kosova". Slična grupa "Marksista-lenjinista Kosova"
uhvaćena je i u Prizrenu. Već sam naslov ovih zavereničkih terorističkih grupa Šiptara
govori jasno i dovoljno za sebe. Ako ovome dodamo da se ovih istih dana po Kosmetu
ispisuju šiptarske antisrpske parole, među kojima su vrlo česte: "Tito je rekao da se ustav
ne menja" (onaj iz 1974. kojim su Šiptari povlašćeni protiv Srba i Srbije) i "Titov put
nećemo napustiti", kao i to da su šiptarski demonstranti nosili ispred sebe velike Titove
slike - onda postaje jasno da nije salto priča da je Tito obećao srpsko Kosovo Albaniji.
Sva posleratna Titova komunistička politika na Kosmetu bila je u tom smeru, dakle
antisrpska, i ona je i dovela do današnje Kosovske Golgote Srpskog naroda.

- Polovinom aprila 1989. u selima Lauši i Bajčini kod Podujeva šiptarski teroristi su
podmetnuli eksploziv pod dva metalna stuba visokonaponskog dalekovoda električne
struje, koji su eksplozijom oštećeni. Slične diverzije činili su Šiptari ovde i ranije.

- Noću između 22. i 23. aprila 1989. negde između 1 i 3 sata po ponoći, nepoznati Šiptari
uznemiravali su Srpkinju Stojanku Perović (64), koja živi u samom centru varoši
Đakovice. Napadači su joj toliko jako lupali na vrata, da je Stojanka te sate i ostatak noći
do zore provela u velikom strahu, sa kuhinjskim nožem u ruci. Ovu Srpkinju su Šiptari
više **** do sada uznemiravali, naročito od poslednjih martovskih demonstracija. Ona
kaže: "Od marta meseca ne smem ni da zaspim. Sada mi je teže nego za vreme
najsurovijih dana rata. Ono što mi se poslednjih dana događa, teže je od ovih nedaća koje
je život na Kosmetu mogao da mi nanese. Gotovo svake noći neko mi lupa na vrata da ih
izbije iz zida. Niko od komšija (Šiptara) da čuje tu lupu i da mi pritekne u pomoć".
(Jedinstvo" 27. 4. 1989).

- 26. aprila 1989. u selu Balovcu kod Podujeva podmetnut je požar na gumnu blizu kuće
Srbina Pauna Milačića. U požaru su izgoreli stogovi slame i sena, a lako je mogla da mu
izgori i staja i kuća. Inače, ovo je jedina srpska kuća u tom selu, pa su zato svi uvereni da
su Šiptari tako agresivni prema Milačiću da bi i poslednjeg Srbina proterali.

- 27. aprila 1989. u Beogradu, u Knez Danilovoj ulici, Šiptar Hesad Seljaj (25), iz sela
Zjum u Dragašu, koji je zaposlen u Gradskoj čistoći, ubio je na monstruozan način
Srpkinju Živku Mijatović - dletom joj je više **** rasporio stomak i rastrgao utrobu, pa
onda pobegao. Uhvaćen je skoro slučajno i izveden pred sud, na kojem je priznao
ubistvo.

- 29. aprila 1989. grupa Srba iz sela Belice kod Istoka došla je u Opštinski komitet Istoka
da protestvuje zbog zuluma koje im čine Šiptari i zbog potpune nebrige vlasti prema
ovom srpskom selu. Iz sela Belice već se iselilo 10 srpskih porodica zato što na njih
fizički nasrću Arbanasi, otimaju im imovinu, kradu im šumu, čine mnoge poljske štete i
na razne načine ih maltretiraju. Vlasti ništa ne čine da proganjane Srbe zaštite, a u selu
nema ni puta, dok im električna struja neredovno dolazi itd., što sve traje već decenijama.
Ko je bio na Kosovu i Metohiji, zna da slučaj ovoga srpskog sela nije neki izuzetak, već
skoro redovno pravilo za srpska naselja.

Maj

- U Osnovnoj školi"Jedinstvo" u Miloševu, na samom Kosovu, šiptarski učitelj Besnik

Istrefi (koji je pre toga isteran iz škole u Strugi u Makedoniji kao nepodoban, a u
Miloševu je odmah dobio posao zahvaljujući šiptarskom upravniku škole) pretukao je
srpskog đaka Ivana Popovića (13), i to pred svim đacima. ovog srpskog đačića, inače
siroče bez oca, progone i maltretiraju i drugi arbanaški učitelji u toj školi. ("Jedinstvo" 3.
5. 1989). - Ovakvi slučajevi proganjanja i šikaniranja srpske dece na Kosmetu nisu retka
pojava, što i lično znamo i iz štampe.

- Za prvomajski praznik u Kosovskoj Vitini Šiptari su popisali parole ispred kuće Srbina
Božidara Mihailovića, u kojim mu prete: "Ako se što pre ne iseliš, ubićemo ti tri sina"! U
selu Kabašu kod Vitine, tih istih dana, Šiptar Haljilj Misina napao je Srbina Radoslava
Vukašinovića ispred njegove kuće i pretio mu da se "što pre iseli sa Kosova". Srbima u
susednom selu Požaranju takođe su pretili nepoznati Arnauti. Nije onda čudo što se iz
Opštine Vitina za samo 3 meseca ove godine iselilo pod šiptarskim pritiskom 46 Srba, od
čega 7 porodica sa 23 člana, i to uglavnom poljoprivrednika.

- Tokom prvomajskih praznika 1989. godine šiptarski rušioci po Kosovu izvršili su niz
diverzija: oborili su stub dalekovoda kod sela Dobrotana ispod Lipljana; pokidali
telefonske žice kod Mališeva, kao i na liniji Vučitrn-Prilužje; minirali su i srušili stub
dalekovoda kod Podujeva,

razbili su Veterinarsku stanicu u Istoku, u Đakovici su zapalili novinski kiosk beogradske

"Borbe", a isto to neki dan kasnije su uradili u Prištini,

u Gnjilanu je u Kombinatu "Inteđ" neki šiptarski zlikovac priključio struju za radni

metalni orman jednog Srbina radnika, koga je zbog toga pogodio strujni udar i zamalo da
nije poginuo! - Ovakvih i sličnih sabotaža prepuna je kosovometohijska svakodnevica, i
to već više decenija, a Srbija Kosovu svakodnevno šalje milion i po dolara!

- 3. maja 1989. u Đakovici Šiptar milicajac Ibrahim Kući zaustavio je kola "Zastava 750"
studenta iz Beograda Zvonka Antića i Dragoslava Šćekića i najpre im skinuo tablice sa
beogradskom registracijom, a zatim ih je i fizički napao. Posle tužbe, Šiptar milicajac je
suspendovan.

- 4. maja 1989. u Osnovnoj školi sela Brznice kod Dečana napadnut je u učionici za
vreme nastave srpski nastavnik Slobodan Vlahović. Njemu je za vreme časa neko jako
lupao kamenom u vrata i onda je pred vratima odjeknuo jak pucanj od petarde ili pištolja.
Na ovog Srbina nastavnika poznato je da Šiptari vrše pritisak da ga oteraju, tj. da se iseli
sa Kosova. Školske i ostale vlasti su potpuno ravnodušne za njegovu sudbinu, kao i
ostalih Srba.

- U nedelju 7. maja 1989. oko 11 sati, u centru Vitine, troje Šiptara je kidnapovalo srpsku
devojčicu od 9 godina, đaka, Slivu Novičević. Ona se vraćala iz prodavnice kada su joj
iznenada prišli otmičari i nasilno je ubacili u crveni kombi pa pobegli u nepoznatom
pravcu. Roditelji su otmicu odmah prijavili organima bezbednosti, a dete je nađeno toga
dana popodne skoro slučajno, zahvaljujući ocu njene drugarice Albanke, Đemailju
Demiriju, koji ju je slučajno primetio samu na ulici čak u Pećkoj Banji! On je brzo
prijavio SUP-u i tako je devojčica spasena. Dete je zatim reklo da su je oteli 2 muškarca i
1 ženska, koji su među sobom razgovarali šiptarski i srpski, a njoj su pri hvatanju opalili
jak šamar. "Istražni organi tragaju za počiniocima". Nije potrebno naglašavati koliki je
strah obuzeo Srbe roditelje i druge Srbe iz susedstva, kad su čuli za ovakvu vrstu
šiptarskog nasilja nad Srpskim življem, koje potseća na turska vremena ili na mafije
kriminalaca na Zapadu.

- 13. maja 1989. u Novom Selu kod Peći Srbinu Milovanu Jokiću su šiptarski zulumćari
posekli čitav red mladih šljiva, koje je bio zasadio u martu ove godine. Ovo je već treći
put, u toku nekoliko meseci, kako arbanaški okupatori uništavaju stabla voćaka ovoj
srpskoj porodici u Metohiji.

- 15. maja 1989. u Fabrici alata u Uroševcu Isuf Džema, šef montaže, napao je i vređao
srpsku radnicu Mirjanu Džudović, a pogrdnim rečima i netrpeljivim postupcima
maltretirao je i druge Srbe radnike. Ovaj inače poznati kolovođa u martovskim neredima,
na tužbu napadnute radnice, bude prvo opravdan od sudije Šiptara i oslobođen krivice, ali
je po naknadnoj tužbi i drugih najzad osuđen na 50 dana zatvora, verovatno više zato što
je bio vođa demonstranata negoli što je vređao Srbe radnike i radnice. Jer ovom
komunističkom sistemu izgleda, više je stalo do "odbrane države" nego do stvarne zaštite
obespravljenog ostatka Srpskog naroda, koji je, zbog raznoraznih fizičkih i psihičkih
progona i tiranisanja od šiptarske većine na Kosmetu, morao, evo već decenijama, da beži
sa Kosova i Metohije. Nedavno je i zvanično objavljeno da su Šiptari samo od 1981.
godine proterali oko 40.000 Srba sa svojih ognjišta na Kosmetu.

- 16. maja 1989. u selu Babin Most na Kosovu, ujutro rano, napadnut je Srbin Vojislav
Petrović (25). Napao ga je podebljom motkom Šiptar Rahman Beriša (49) iz istog sela i
naneo mu teške povrede po glavi. Rahman je to jutro sa dvoje svoje dece isterao stoku na
pašu na livadu Petrovića, sa koje je pri tom uzimao i gotove svežnjeve trave. Petrović je
tog jutra poterao svoju stoku na pašu i, primetivši šta Beriša radi, pošao mu je u susret da
ga opomene, a Šiptar ga je, uz psovanje srpske majke, napao motkom po glavi, od čega je
Petrović pao obliven krvlju onesvešćen. Kada je došao sebi, priča on, video je Berišu
kako ga hladnokrvno posmatra. Petroviću je potom ukazana prva lekarska pomoć u
ambulanti u Obiliću, a onda je morao ići na zašivanje rana u Hiruršku kliniku u Prištinu.
Opštinski sud u Prištini kaznio je Šiptara napadača sa 60 dana zatvora.

- 24. maja 1989. šesnaest Srba, prisilno iseljenih ranije sa Kosmeta, iz sela Prekale i
Kline u Metohiji, došli su u Skupštinu Jugoslavije tražeći da im se omogući povratak u
svoj rodni kraj iz kojeg su pritiscima Šiptara i njihovih vlasti proterani. Božidar Kozić iz
Prekala rekao je u Skupštini SFRJ: "U Prekalu su nas napadali, naročito našu decu, a
đake su (srpske) roditelji morali da prate do škole i sačekuju ih iz škole... U mom selu, od
rata do danas, nemamo ni narodnog sabora, a ni drugog slobodnog kulturnog života. Na
Kosovu i Metohiji stanje za Srbe ni danas nije dobro". Goran Nikolić iz Prekala rekao je:
"Motiv našeg povratka na Kosovo nije materijalni, već želja za rodnim krajem. Hoću da
se vratim na Kosovo, jer sam tamo rođen i volim ga".

- U Skupštini opštine Peć konstatovano je (23. 5. 1989) da je u toj opštini uzurpirano

preko 600 hektara društvene zemlje, a krajem prošle godine i početkom ove nezakonito je
prisvojeno još 50 hektara poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Uzurpatori su
uglavnom Arbanasi, koji su samovoljnim proširivanjem i zaposedanjem zauzimali njive,
utrine, delove puteva i čak ulice i saobraćajnice! Najviše zemlje uzurpirali su Šiptari iz
vlasništva Poljoprivrednog kombinata "Dušan Mugoša" iz Peći, a ta zemlja je bila najviše
srpska, oduzeta od srpskih porodica kad je Kombinat stvaran, te su vlasnici Srbi zbog
toga morali da se sele sa Kosmeta.
- U subotu 27. maja 1989. predveče neki je Šiptar otkinuo tablu sa natpisom na srpskom
(ćirilicom) sa Prirodnomatematičkog fakulteta, Odseka za biologiju, u Prištini. Šiptari
agresori i okupatori već decenijama ne trpe ništa što je srpsko po Kosovu.

- Krajem maja 1989. uhvaćen je i pritvoren Šiptar Bajram Alija (36), iz sela Strovce kod
Vučitrna, koji je samo u prvim mesecima ove godine izvršio desetinu provala i pljački po
prodavnicama, privatnim stanovima, privatnim vozilima, i u preduzeću u Obiliću gde
radi. Opljačkane stvari Alija je prevozio čak svojim traktorom i slagao ih u tajnom
skrovištu. Ovo je samo jedan od mnogih slučaja pojedinačnih šiptarskih lopova i otimača
po Kosmetu, a postoje i čitave provalničke i pljačkaške grupe i mreže slične mafijama na
Siciliji i u Čikagu.

Juni

- 2. juna 1989. oko 13 časova u centru Prizrena, ispred Skupštine opštine, grupa Šiptara
demolirala je kamenicama autobus iz Vranja koji je u Prizren dovezao đake (Srbe) na
ekskurziju. Organi bezbednosti "tragaju za počiniocima", a za strah koji su pretrpela
srpska deca - nikom ništa! Da li je ova zemlja Južna Afrika, ili možda Turska?!

- 7. juna 1989. u Prizrenu neki Šiptar je komadom slomljenog betona razbio prozor na
spavaćoj sobi Srpkinje Savete Gatić. Srećom, ona nije povređena. - Istoga dana jedna
grupa mlađih Šiptara pokušala je, u Gnjilanu, da od stražara preduzeća "Napred" oduzme
pušku i sve metke, ali u tome nisu uspeli.

- 12. juna 1989. u selu Ljubiždi kod Prizrena drski arbanaški okupatori obesili su crveno-
crnu albansku zastavu sa dvoglavim orlom na glavnu kapiju Srba seljaka Božidara i
Dobrivoja Mojsića! Ova provokacija sračunata je na zastrašivanje ovih čestitih Srba da bi
oni, i još preostali Srbi, pobegli sa svoga pradedovskog ognjišta.

- U Peći je tokom prvih 10 dana juna 1989. zabeleženo 6 fizičkih napada Arnauta na
Srbe, kao i nekoliko napada na ličnu i državnu imovinu. Inače, u Peći je nedavno
otkrivena tajna prodaja vatrenog oružja među Šiptarima, kao i ispisivanje brojnih parola
sa pretnjama Srbima. - Pošto se na Kosovu priprema svesrpska proslava 600-godišnjice
Kosovskog boja, neki izbezumljeni Arbanasi prete Srbima nekim svojim "ustankom"!

- 13. juna 1989. noću oko dva sata nepoznati Šiptar napao je nemoćnog starca Srbina
Milovana Jokanovića (83), u njegovoj kući u selu Braović kod Peći. Napadač je ušao
kroz nezaključana spoljna vrata, u drugoj sobi je našao i uzeo lovačku pušku i revolver, a
onda je upao u sobu gde spava Milovan i probudivši ga uperio pušku u njega tražeći
novac. Milovan mu je predao sve što je imao (850 hiljada dinara), a onda je nekako uspeo
da uhvati za cev puške i da se odupre napadaču. Ovaj je tom prilikom potegao pištolj i
ispalio metak u starca, ranivši ga u rame. Zatim ga je kundakom puške tukao po telu, pa
pobegao, sa pištoljem, zavezavši žicom spolja vrata od kuće da starac ne bi mogao da
izađe! - Starac je potom nađen i prenet na Hirurško odeljenje bolnice u Peći, gde je i
operisan. Svim Srbima u Peći i okolini jasno je kakav je cilj ove najnovije arnautske
agresije na nedužne Srbe. Milovan Jokanović inače ima oko 10 hektara plodne zemlje, a
sinovi su mu otišli sa Kosova. Posle tri dana milicija je otkrila i uhapsila napadača. To je
Šiptar Esat Šalja (22) iz istog sela Brolića kod Peći.

- 16. juna 1989. oko ponoći u Prizrenu je kamenovan stan Srbina Vekosava Ristića,
penzionera, koji stanuje u prizemnoj zgradi br. 10/2 u ulici Hazi Imera. Napadači (Šiptari)
su kamenjem polomili velika stakla na terasi i jedan kuhinjski prozor. Vekosavljev sin
Siniša, pre mesec dana je napustio Kosmet zbog raznih pritisaka albanskih fašista i
separatista. Bio je nastavnik srpskog jezika u Žuru kod Prizrena, i nije u tom osinjem
gnezdu nacifašističkog marksizma mogao dalje da opstane.

- 18. juna 1989. Srbi sela Crkvena Vodica kod Obilića grupno su protestovali zbog
grubog napada Šiptara Sefera Osmanija na Srbina Branka Đorđevića. Srbin je bio otišao
na reku Sitnicu da naseče kolje za povrtnjak i tamo ga napao ovaj Šiptar siledžija i
pretukao, tvrdeći da je to "njegova zemlja". Srbi su jednoglasno tražili hitno iseljavanje
porodice Osmani, koja je i drugima činila razna nasilja.

- 26. juna 1989. oko 7 sati uveče trojica arbanaških dečaka: S. M. (13), Ž. S. (13) i M. M.
(14) kod naselja Dušanovo kamenovali su putnički voz koji je iz Prizrena išao za
Beograd. Kamenjem su polomili nekoliko prozora na vozu, ali srećom niko nije
povređen. - Ovih dana, oko proslave šeststotog Vidovdana na Kosovu, ima učestalih
ovakvih i drugah zloba i zuluma obesnih Arnauta, koji mrze sve što je srpsko i kosovsko,
pa tom mržnjom truju i svoju decu.

28. juna: Proslava 600. godišnjice Kosovskog boja

- U ponedeljak 19. juna 1989. pred 600-ti Vidovdan, stigle su na Kosovo Svete Mošti Sv.
Velikomučenika Kosovskog Kneza Lazara. Dopratio ih je vladika, sveštenstvo, monaštvo
i narod Žičke eparhije, a vladika, sveštenstvo, monaštvo i narod Kosovski dočekali su ih
na granici Kosova i sa njima išli najpre na polje bitke, Gazimestan, gde je otslužen opšti
pomen svim Kosovskim Žrtvama i otpevani tropari Sv. Velikomučeniku Lazaru i
Kosovskim Mučenicima i Novomučenicima, a odatle su Svete Mošti prenete u manastir
Gračanicu, gde su ih dočekali na desetine hiljada Kosovsko-metohijskih Srba. Bilo je
potresno videti suze u očima Episkopa Raško-prizrenskog i Kosovo-metohijskog Pavla,
koji je ispred mučeničkog Srpskog Kosovskog naroda pozdravio Čestitoga Kneza i
podneo mu tužni raport o stanju Srba i Srpskih svetinja na Kosovu. Sveti Velikomučenik
Knez Lazar došao je na Kosovo da izvrši duhovnu i narodnu smotru i da mu se Srpski
napaćeni narod pokloni i time potvrdi svoju vernost i odanost svetom zavetu i
opredeljenju Kosovskom za Carstvo Nebesko i Pravdu Božiju. (Slovo ovoga hroničara
videti na kraju knjige, Prilog 4).
Paljenje sveća Kosovskim žrtvama u Gračanici (600-ti Vidovdan 1989.)

- Tokom sledećih dana, do 600-tog Vidovdana, pravoslavni Srbi iz svih krajeva Kosova i
Metohije, i iz drugih Srpskih krajeva sa sve četiri strane zemljine kugle, dolazili su u
hiljadama na poklonjenje Svetom Telu Svetog Velikomučenika Kosovskog Lazara u
Gračanicu. Tih istih dana, svakodnevno je u većim mestima i naseljima po Kosovu i
Metohiji slavljen 600-ti Vidovdan, u kojim proslavama je naročito uzela učešća Srpska
omladina i đaci, uz svoje sveštenstvo i monaštvo. - Pojedini šiptarski zlobnici i srbomrsci,
kao napr. Ibrahim Rugova i drugi njemu slični, dosadašnji komunisti i tirani Srpskog
življa po Kosmetu, širili su usmeno i pismeno razne laži i klevete, pa i pretnje, povodom
ove svesrpske proslave šestogodišnjice Kosovskog boja i zatočništva pravde i slobode,
pokušavaju na svaki način da tu proslavu bojkotuju (isto kao što su komunisti i Arnauti
pokušali da bojkotuju i proslavu 550. godišnjice Kosova 1939. godine). Ibrahim Rugova
je u nekom stranom listu (nemački "Špigl") zlobno i klevetnički govorio da je ova
proslava "srpska provokacija" i čak je pretio "oružanim ustankom" i sličnim šiptarskim
"junaštvima", pokazujući da je "zaverenik mržnje" i nečoveštva, kako neki Srbin
Kosovac reče.

- 30. juna 1989. ujutru u selu Zaskok kod Uroševca Fazli Ćerkini je napao, vređao,
psovao i po licu udarao ovog suseda Srbina Petka Tasića, starog 63 godine, dok je ovaj
mirno napasao svoje ovce na svojoj njivi.

- U odgovor na sve te šiptarske zlobe i nečoveštva, radost svesrpske proslave 600-tog

Vidovdana na Kosovu izrazila je ovako mlada Srpkinjica Kosovka, Silvana Marković:
"Ostaću ovde, jer Kosovo je moja kolevka, moja ljubav i moja budućnost.

Kosovo, ti si suza Bogorodice Ljeviške, Lazareva mudrost, Obilićeva snaga. Ti si

zakletva u vinu, pričest u Samodreži, hrišćanstvo u Dečanima... Ti si usirena krv
kosovskih božura, molitva i duša Srbinova, srce Lazarevo, otadžbina Nemanjića, kolevka
Srbinova. ... Obećavam da ću ostati ovde, na tvom tlu, i da ću svojom voljom grliti svoje
vreme, bez granica, u hrišćanskom nadahnuću, isto onako kako su te moji preci grlili i
ljubili. Obećavam da ostajem ovde, jer samo ovde istok je istok, i zapad zapad. Ostajem
ovde gde sam, odvojivši se od majke, posejala prvi plač i progutala delić čistog neba...
Ostaću bez suza, sa verom u budućnost, sa nevinom dušom, čistom savešću i
nepokolebljivo očekujući da ćeš me zadržati, zaduženu da ostanem u tebi, sveto
Kosovo!"

- Uoči 600-tog Vidovdana i na sam taj Svesrpski Kosovski Praznik bilo je na Srpskom
Kosovu oko dva miliona Srba, svi Srbi odasvuda sa Planete U manastiru Gračanici i na
samom Kosovu Polju, na Gazimestanu, proslavljen je šeststoti Vidovdan "kako carski
valja i trebuje" Na toj svesrpskoj, hrišćanskoj i pravoslavnoj, Kosovskoj proslavi "sve je
sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno" . Otslužena je saborna patrijarška
Liturgija u Svetoj Gračanici i sutradan sveopšti Kosovski Pomen na Gazimestanu.
Narodu je govorio Srpski Patrijarh i po tom predsednik Srbije Slobodan Milošević. - Na
pitanje tada novinara, ovaj hroničar je rekao sledeće "Tekst na mramornom stubu na
Kosovu, da kažem na krstoobraznom stubu, kao živo biće govori nam i svedoči o
događajima koji su se zbili na Kosovu Polju. Taj tekst despota Stefana Lazarevića je
odraz davnog momenta istorije, ali on svojim značenjem nadilazi istoriju i zalazi u
metaistoriju, u eshatologiju. Kosovo je za Srpski narod ostalo do danas jedno krstoliko
znamenje, istovremeno istorijsko i duhovno, to jest metaistorijsko. Kosovo je stožerno
mesto u istoriji i duhovnosti Srba. Tačka oko koje je sadenuto, to jest izgrađeno
celokupno biće i pamćenje Srpskog naroda. Zato je ono tako živo u duši i svesti Srba,
svih i svuda od Kosova do Jadovna, naročito u krucijalnim momentima naše novije
istorije. Događanje u našem vremenu na Kosovu i oko Kosova, svedoči koliko je ono
svojom uzvišenom tragikom živo i živonosno za Srpski narod Poruka Kosovske žrtve,
njenog pamćenja i slavlja, nije drugo do opredeljenje za Pravdu božiju i ljudsku, "za Krst
časni i Slobodu zlatnu" Za slobodu koja je ljudsko dostojanstvo svakog čoveka i naroda
koji živi na ovim prostorima zemlje Obeležavanje Kosovskog boja i prenos Moštiju
Svetog kneza Lazara jeste civilizacijski dug našoj istoriji i poruka da ćemo svoje braniti, i
biti uvek svoji na svome". ("Jedinstvo", 28. juna 1989)

Kosovo posle Kosovske proslave: Godišnjica kosovskog Krstovdana Srba

Na Krstovdan prošle godine (27. septembra 1988) u selu Grace kod Vučitrna, pet
zlikovački nesrećnih Šiptara raskopali su grobiće braće Petrovića blizanaca, sinčića
Radojka i Dragice, a unučića Stanka i Ane Petrović, i izvadivši njihova telašca iz
kovčežića rastrgli su telo jednoga od njih i razbacali po okolnom šipražju. Dečica su bila
umrla odmah po porođaju ("Tek su zaplakali, veli mi njihova baka Ana, i već su
izdahnuli", promenuvši ovaj kosovski svet na onaj drugi - Carstvo Nebesko), a u
grobićima su počivali jedva mesec dana.

Kao što je poznato, ovaj stravični zločin odjeknuo je širom Kosova i Srbije, a čuo se
ponegde i u svetu, kao nečuven u istoriji primer skrnavljenja svetinje detinjih tela i
grobića. Počinioci, Šiptarski mladići od 12 do 15 godina uhvaćeni su i osuđeni kao
maloletnici. Trebalo je, ustvari, osuditi njihove roditelje, učitelje i podstrekače, sve one
pozadinske "vođe" arnautske agresije protiv Srba na Kosovu.

O tome smo pisali i mi i drugi, sa bolom i velikom žalošću, a od Albanaca na Kosovu

samo je iskreno zažalio novinar Maksut Šehu iz Prištine (u "Rilindji").
Ove godine (1989) na Krstovdan otišao sam na to dečje groblje u Grace i, zajedno sa
porodicom Petrovića i još stotinak pravoslavnih Srba iz sela Grace i sa Kosova, postavili
smo drveni Krst i odslužili godišnji pomen na groblju ove velikomučeničke Dečice,
urezavši i natpis na krstu: Braća Petrovići + Mučenici + Krstovdan 1988. (Krst je uradio
arh. Predrag Ristić).

Potom smo bili u kući Petrovića na podušju, gde mi je mali devetogodišnji Nenad
ispričao da im je neki Šiptar iz susednog sela Breznice, star dvadeset i neku godinu, pre
jedno dva meseca pokrao dvadeset kokošaka i ćurku, pa kad su krađu prijavili miliciji,
pronađeno je da u kući tog lopova svakodnevno kolju i jedu pokradenu živinu ožalošćene
familije Petrovića.

Nije ovo ni jedina krađa na Kosovu ovih dana i meseci, posle Kosovske proslave, niti je
to jedini zulum nad Srpskim življem Kosova i Metohije posle svih "političkih promena",
o kojima se toliko trubi i zamajava Srpski narod na Kosovu i svi mi.

Evo, kao dokaz, samo nekoliko primera. Uoči Krstovdana otišli smo u manastir Devič,
radi službe Božije. U Deviču smo mogli da čujemo da im je zadnja dva meseca od suseda
Šiptara pokradeno šest ovaca, najpre jedna, pa dve, pa tri uzastopno. Sva izveštavanja
miliciji bila su bez rezultata. Kad im je, najzad, pre nekoliko nedelja, odjednom nestalo
20 ovaca i jedna koza, onda je po prijavi milicija pošla u potragu i, za čudo, istoga dana
popodne, odjednom se iznad manastira, na brdu kod sela Vojvodića (gde žive samo
Šiptari), pojavilo tih nestalih 20 ovaca i koza. Iznikle iz zemlje!? Zato je sasvim u pravu
igumanija devička Paraskeva kada se pita, i sve nas pita: "Gde je ta sloboda na Kosmetu,
kada je mi od 1941. godine do danas nismo još osetili?"

Dalje: u selu Donja Bitinja kod Štrpca, u crkvi Sv. Teodora, neki Šiptar je provalio u
hram i opljačkao ga, ispreturivši i razbacavši sve po crkvi, a u zgradi kraj crkve, gde je
takođe provalio, opoganio se unutra i svetinji narugao. Bilo je to noću 8. septembra ovog
Kosovskog 1989. leta. Šiptar se zove Iljim Bitići čak iz sela Nišora kod Suve Reke. Nije
prošlo par dana, opet je provaljena i opljačkana crkva u Batusu kod Prištine, hram Sv.
Velikomučenice Nedelje, noću 12/13. septembra, a kradljivac je ušao kroz razbijen
oltarski prozor i uzeo samo nešto malo novca, peškira i zejtina. Tih istih dana, oko 16.
septembra, i u Lapljem Selu kod Lipljana, opet je neki šiptarski zulumćar noću provalio i
opljačkao crkvu Svete Petke, presekavši pri tom i gromobran na crkvi, što očigledno nije
u sklopu krađe iz koristi, nego iz pakosti i zuluma prema Srbima na Kosovu. Jer i sve ono
što je do sada krađeno po srpskim crkvama na Kosovu - uglavnom nešto sitnijeg novca i
poneki peškir - nije bilo iz koristoljublja nego iz zloljublja, u sklopu šireg plana pritiska i
terora na Srpsko stanovništvo: da beži što pre sa već ionako uzurpiranog i albaniziranog
Kosmeta, usprkos svim "političkim promenama" i "reformama sistema", sa čim jadne
Kosovometohijske Srbe već dugo zamajavaju, pre i posle Kosovske proslave 600-
godišnjice Kosovskog boja, boja za Srbe još ne završenoga ni do danas.

Da ove naše konstatacije ne ostanu samo na golim rečima, i da nije po sredi samo "još
poneki" napad na srpske crkve i manastire po Kosovu i Metohiji, navešćemo ovde još
nepoznatih, najnovijih zuluma i nasilja nad Srbima po Kosmetu činjenih stalno od strane
šiptarskih fašista i ustaša, i to sve posle Kosovske proslave 600-tog Vidovdana.

Ostavljamo po strani sve one "ekscese", tj. napade i izlive nemoćne zlobe svih onih
Šiptara koji su u vreme proslave 600-tog Vidovdana na Kosovu kamenovali autobuse i
vozove sa Srbima učesnicima Kosovske proslave (kamenovani su autobusi: u Gnjilanu,
Rožaju, na putu između Vučitrna i Prištine i Prištine i Peći, pa nekoliko privatnih kola, i
kola hitne pomoći iz Istoka, pa vozovi na izlazu iz Prištine i kod Podujeva; pa je pucano
na jedan helikopter saobraćajne policije, i pri svemu tome povređeno je desetak Srba).
Ostavljam po strani i sva ona huliganska "kamenovanja", tj. izrugivanja i potsmevanja
nad srpskom proslavom 600. godina Kosovskog boja u Gračanici i na Gazimestanu, koja
su danima i nedeljama priređivali i političari i novinari iz "kulturnih" zapadnih krajeva
Jugoslavije, koji su time prema Kosovskim Srbima ispoljavali samo svoju duhovnu bedu
i zlosreću, svoju (ne)ljudsku uskogrudost i nedemokratičnost, koju su zatim dobro
pokazali posle srpske proslave i na Dalmatinskom Kosovu.

Ostavljam po strani i sve one sabotaže šiptarskih vlastodržaca na Kosovu, koji su i na

sam dan Vidovdanske proslave uskratili žednom dvomilionskom skupu Srpskog naroda
čak i vodu za piće, a i u Prištini su pokvarili i "zamutili" vodovod i sutradan, kada je
ispraćen iz Prištine Sv. Knez Lazar. Izostavićemo, takođe, i sve one raznorazne šiptarske
bojkote i sabotaže, kvarove i požare, raznovrsne opstrukcije i destrukcije, kojih po
Kosmetu ima skoro svakodnevno i za koje niko nije okrivljen niti je odgovarao bilo
kome. Jer, Arnautima je "sve dozvoljeno", još iz turskih vremena.

Juli

- Trinaestog jula 1989. u selu Zočištu kod Orahovca grupa od sedam-osam obesnih
Šiptarskih mladića napala je i pokušala da siluje 15-godišnju Srpkinju B. J. iz Kragujevca
koja je došla u Zočište kod svoje bake na letnji raspust. Kada je uveče pošla sa jednim
mladićem Srbinom na seoski sabor, na nju su nasrnuli Arnauti siledžije i potezali na nju i
mladića noževe i pištolje. Spašena je, srećom, nailaskom jednog mladića Srbina, koji je
napad video i pobegavši javio miliciji, ali dok je SUP došao napadači su pobegli i SUP je
potom mesecima "intenzivno radio na otkrivanju napadača"! Devojčica Srpkinja ostala je
sa modricama po telu i pokidanim minđušama na mestu gde je napadnuta.

- Četrnaestog jula 1989. u Prizrenu je Šiptar Ramadan Redžepi zaveo noću Srpkinju V. B.
i odvevši je u svoju kuću silovao, što je posle i sam priznao, kada je osuđen.

- Tokom jula 1989. šiptarska porodica Hasana Dervišaja nastoji da nasilno sagradi kuću
između dvojice Srba, braće Šmigića, u selu Leočane kod Srbice, s ciljem da ih protera sa
Kosova, kao i preostale malobrojne srpske porodice iz tog sela. Srbin Golub Šmigić je
tim povodom izjavio: "Ako se Dervišajima ne stane na put, onda će devet porodica
Šmigića sa 70 članova reći zbogom i selu Leočani i Kosovu". Svi u tom selu, pa čak i
predsednik Hajdin Miftari, tvrde: "Reč je o smišljenom pritisku Dervišaja na Srbe".
Dervišaj je nedavno uperio pušku pod grlo srpskom dečaku Predragu Šmigiću, samo zato
što je izgonio stoku ovog siledžije iz svoje njive.

avgust

- Tokom jula i avgusta 1989. nastavlja se agonija srpskih žitelja sela Stari Badovac zbog
stalne pretnje od novog izlivanja jalovine iz deponije rudnika Kišnica iznad sela.

- Znamo svi, bile su sprovedene mere izolacije nad nekim "kolovođama" Arbanasima na
Kosovu (mi srpski pisci prvi smo protestovali protiv toga), ali to ograničenje njihovih
ličnih i građanskih sloboda otkrilo je drugu stranu medalje: kod mnogih od njih
pretresom je pronađena veća količina oružja nezakonito posedovanog: oko 100 pušaka,
dvadesetak pištolja i nekoliko hiljada metaka municije, kao i to da su mnogi od njih bili
pomagani od albanske antisrpske emigracije. ("Jedinstvo", 26. jula 1989). Letos su i te
izolacije ukinute. Sada ti isti neometano vršljaju po Kosovu, Jugoslaviji, Evropi i Americi
i šire klevete i zavere protiv Srba i Srbije.

- Noću 2/3. avgusta 1989. u centru Peći kamenovana je kuća Srbina Gojka Zečevića.
Kamenicama su razbijena stakla na prozorima kuće. Susedi su videli da tri mladića posle
toga beže u mrak. Na Kosmetu svi znaju ko kome kamenuje kuće.

- Sredinom avgusta 1989. u Gnjilanskoj klanici je otkrivena prava zločinačka diverzija u

mesu namenjenom tržištu Beograda pronađeni su ubačeni sitni komadići stakla!

- Petnaestog avgusta 1989. Šiptar Sokolj Iseni (21) iz Ajvalije kod Prištine silovao je
Srpkinju maloletnicu J. B. od 14 godina, učenicu škole za retardiranu decu u Nišu, koju je
prisilno odveo u Ajvaliju. Šiptari siledžije zaista ne prezaju ni od čega.

- Šesnaestog avgusta 1989. uveče u Kosovskoj Vitini, u svom dvorištu, napadnut je Srbin
Milivoje Đorđević, inače predsednik opštine, a napao ga je Šiptar Raif Gaši iz Kačanika
samo zato što je Đorđević bio primetio u svome dvorištu dva šiptarska mladića gde mu
beru jabuke, pa povikao na njih. Napadač je na to skočio sa svog traktora i napao na ovog
Srbina domaćina u njegovoj avliji, a susedi su sprečili da ne dođe do najgorega.

- Tokom avgusta 1989. u Vučitrnu i okolini učestale su provale po srpskim kućama: bile
su tri provale u kućama Bura Jokanovića, Desanke Grubišić i Stojana Jovanovića.
Napadnuti, i ostali Srbi, uvereni su da nisu po sredi krađe, nego šiptarski metodi
zastrašivanja Srba s ciljem da ih nateraju na brže iseljavanje sa Kosova, jer prilikom
kućnih provala malo šta je iz tih kuća odneseno.

- Osamnaestog avgusta 1989. ponovo je napadnuta na svom imanju u Samodreži sirota

starica Danica Milinčić (majka mučki ubijenoga Danila), od Šiptara. Napala ju je
Šiptarka Sahara Bunjaku, jurnuvši na nju sekirom samo zato što je Danica oterala njene
ćurke iz svoga imanja. Šiptarka je pri tom i vređala ovu ionako ožalošćenu srpsku majku i
pretila joj da će njena "kuća i sve ostalo uskoro biti naše", tj. arbanaško.
- Nad oronulom kućicom sirote starice Božane Stojić u Peći, prvi komšija Šiptar,
Škeljzen Hiseni, podigao je terase svoje kuće i tako joj "oteo sunce", kako reče ova 90-
godišnja starica, tj. njenu kuću je skoro sasvim poklopio svojom. Kome da se žali jadna
srpska starica?

- Krajem avgusta 1989. u Vitini je Mustafa Drena iz Mogile, bez ikakvog razloga napao i
pretukao maloletno Srpče S. B. iz istog mesta.

Septembar

- Prvog septembra 1989. oko podne, u autobusu na liniji Istok - Peć, Šiptar kondukter
Redžep Bećaj pretukao je i izbacio iz autobusa srpsko đače, sina Vukoja Racića iz
Prekala i one čuvene Srpkinje Vere Racić sa poznate fotografije iz Prekala (Žena sa
puškom i odojčetom). Isti Šiptar siledžija isterao je iz istog autobusa toga dana i još 19
srpskih đaka.

- Samo nekoliko dana kasnije, 12. septembra po podne, oko pola pet, došao je u selo
Prekale sa svojim kamionom Šiptar Salko Rastoder i parkirao ga u neposrednoj blizini
kuće Racića. Kada je Vera Racić, poznata već svima pa i Šiptarima, izišla sa svojom
komšinicom da zapiše broj parkiranog kamiona, jer je tu nešto posumnjala, naročito posle
napada na njeno dete, ovaj šiptarski siledžija izružio ju je i ispsovao, zapretivši joj
rečima: "Zapamtiće vaša porodica mene, a upamtiću i ja vas. Srešćemo se mi ponovo".
Potom je siledžija Rastoder fizički napao i Verinog muža, Vukoja Racića. Sve to je od
svih Srba u Prekalama i po Kosovu i Metohiji shvaćeno kao novi osvetnički napad na ove
srpske mučenike koji su i po pomenutoj fotografiji postali poznati kao nevini stradalnici
od šiptarskih zulumćara.

- Isto tako, 1. septembra 1989. oko podne, u centru Uroševca dva su Šiptara, Ekrem
Makreši i Samedin Ašani, bez ikakvog povoda brutalno napali nožem na Srpkinju Sonju
Bovan i još dvojicu Srba koji su bili sa njom. Jedan od nasilnika uvukao je Sonju u ulaz
zgrade i prislonio joj nož pod grlo, preteći joj, a drugi je gvozdenim bokserom udario u
lice Slavišu Budrića. Potom su obojica siledžija pobegli i tek kasnije su otkriveni.

- Samo neki dan kasnije, 5. septembra 1989. u selu Tankosiću kod Uroševca, opet je neki
nepoznati Šiptar napao Srpkinju Ružu Stamenković, domaćicu, dok je na svojoj njivi
brala pasulj. Istoga dana u selu Donje Nerodimlje šiptarske siledžije lupale su celu noć na
dvorišna vrata srpske porodice Đorđević.

- Početkom septembra 1989. u selu Šeremetu kod Đakovice na imanju Srbina Sretena
Cemovića, susedi Šiptari uništili su sav rod kukuruza na preko hiljadu kvadrata, a nešto
ranije uništili su mu i pšenicu i sekli mu šumu.

- Dvanaestog septembra 1989. Avdulah Jašari iz sela Breca kod Podujeva napao je Srbina
Radoslava Drenovca u selu Štedimu kod Podujeva na njegovoj njivi i pretio nožem, a to
mu nije prvi put, jer se i ranije nasilnički ponašao prema ovom Srbinu i prema drugima.

- Noću 12/13 septembra 1989. u centru varošice Štimlje izvršena je oružana pljačka
benzinske pumpe "Jugopetrol", gde su četiri Šiptara iz Podujeva obili pumpu i pokušali
da odnesu čeličnu kasu. Kad je neko javio miliciji i ona stigla, došlo je do pravog
vatrenog okršaja u varošici, što je Srbima zadalo nemali strah.

- Šesnaestog septembra 1989. Šiptar Faik Dedinci napao je Srbina Svetu Milovanovića iz
Obilića, uhvatio ga za grlo i trzajući ga psovao mu srpsku majku. Ovaj siledžija Albanac i
njegovi srodnici poznati su u Obiliću i okolini po nasrtljivosti na Srbe, a štite ih šiptarski
rukovodioci na kosovu. I njegov brat se slično ponaša, a njegov sin je nedavno jurio po
selu srpsku decu sa srpom u ruci i psovao ih.

- Sedamnaestog septembra 1989. u selu Glavotini kod Vučitrna, obesni albanski svatovi
Imera Alije iz sela Strovca pucali su iz pištolja na dvojicu Srba: Živojina Dejanovića i
njegovog sina Svetislava iz Prilužja. Ovi su toga dana bili na svojoj njivi u Glavotini, a
obesni šiptarski svatovi ispalili su na njih sa udaljenosti od 20 metara dva metka, koji su
se zarili u zemlju blizu njihovih nogu. Kad su oni brzo polegli po zemlji, šiptarski svatovi
su otišli dalje sa ciničnim grohotnim smehom.

- Dvadesetog septembra 1989. uveče, oko pola sedam, usred Prištine napadnuta je srpska
učenica K. Martić, dete od 10 godina. Nju je i pre dva dana, kao i ovoga dana, napao i
motkom tukao jedan dečak Šiptar, očigledno natutkan od nekoga. Majka pretučene
devojčice doznala je da je maloletni napadač sin Gazima Šlakua, inženjera iz Prištine.

- U zadnjih deset dana septembra 1989. u selu Ereču kod Đakovice bilo je nekoliko
šiptarskih napada na Srbe Velimira i Jelisavku Knežević. Najpre su neki Šiptari blizu
Velimirove kuće uhvatili mu jagnje i vezali ga debelim konopcem, da bi ga potom zaklali,
a zatim su dvojica šiptarskih mladića vređali i psovali šezdesetogodišnju Jelisavetu dok je
čuvala svoje ovce. Ovoj Srpskoj porodici Šiptari su proletos ispisali parolu na kući:
"Selite se ili ćemo vas poklati". Velimirova tri sina već su se pod pritiskom iselili sa
Kosova.

- Dvadeset prvog septembra 1989. Šiptar Cak Rustemi iz Prištine napao je bez razloga
Srbina doktora Spasoja Radulovića na svom radnom mestu. Rustemi je tog dana dežurao
u Hirurškoj klinici u Prištini, a Spasoja je napao neočekivano, a onda pobegao, pa je tek
posle nedelju dana uhvaćen. U momentu napada na Srbina lekara niko od medicinskog
osoblja u bolnici, niti prisutni portir, svi naravno Albanci, nije pritekao napadnutom
Srbinu u pomoć. Kad tako rade Albanci zaposleni u bolnici kao humanoj ustanovi, šta
onda reći za one druge Šiptare na mnogim drugim radnim mestima i ustanovama po
Pokrajini, koji su svugde i uvek u većini?

- A šta za šiptarski mentalitet na Kosovu znači većina, evo jednog primera koji se desio
sutradan po Krstovdanu 1989. U Osnovnoj školi u Kosovskoj Vitini, za vreme školskog
odmora, došlo je do masovne tuče između srpske i šiptarske dece. Pošto su albanski đaci
bili daleko brojniji, u tuči su povređena trojica srpskih đaka. Za sve vreme te tuče, četiri
nastavnika Albanca stajali su ispred škole i mirno posmatrali tuču i povređivanje srpskih
đaka, jer su, jasno, njihove bili brojniji i jači.

- Noću između 27. i 28. septembra 1989. na telefonskoj liniji između Lipovca i Grčina
kod Đakovice neki je Šiptar prekinuo telefonsku liniju JNA armije, u dužini od 90
metara, a to je linija koju koriste vojnici graničari. Na ovoj" su se liniji i ranije dešavali
prekidi veza, tj. diverzije od strane arbanaških diverzanata.

- Kad sam se, noć po Krstovdanu (28. 9. 1989) vraćao autobusom iz Prištine za Beograd,
iste te noći u selu Nedakovcu kod Vučitrna, nedaleko od sela Grace, Šiptarske siledžije su
provalile u kuću Bogdana i Olge Mrkić, kada su ukućani bili odsutni, i po kući su sve
stvari ispreturali, ali skoro ništa nisu odneli. Očigledno je svima da se radi o šiptarskim
provokativnim nasiljima, kako to i sami napadnuti Srbi smatraju. Jer šiptarski fašisti i
teroristi time žele da Srbe nateraju na brže iseljavanje sa Kosova.

- A da se Srbi pod pritiskom svakodnevno iseljavaju, i to i posle "političkih promena", to

čak priznaju i vlasti, ali izgleda ipak neće da priznaju ono što svi Kosovometohijski Srbi
znaju: da na Kosovu upravo izgubljeno poverenje u vlasti i podstiče iseljavanje Srpskog
naroda, je, donekle probuđena nada na pravdu i slobodu opet zgasnula, jer i "nove
promene" i "novi ljudi" na Kosmetu Srbima ništa bolje stanje ne obećavaju. A kako da
Srbi imaju poverenje u vlast koja ni za 5 meseci ne može da pohvata grupicu Šiptara
odmetnika kod Podujeva (koji su se, naoružani, odmetnuli u šume, maja 1989) ili tolike
druge svakodnevne siledžije i zulumćare po Kosovskom razboju? Na Kosovu "ništa
novo". Samo "godinama ista priča."

- Jedino što je u poslednjim godinama novo to je što Kosovskometohijski Srbi, i pored

svih svojih stradanja, ili upravo zato, sve više obnavljaju svoje crkve i češće posećuju
svoje manastire. Samo u toku ovoga leta obnavlja se nekoliko crkava, iako je Srpski
narod na Kosovu valjda najsiromašniji u Evropi. Ali duhovno je bogat, ima vere i
strpljenja, i to je zalog budućnosti srpskog Kosova i sviju nas. Jer jevanđelska te i
kosovska je istina: da krst i Krstovdan vode vaskrsenju i Uskrsu.

Oktobar

- 3. oktobra 1989. Šiptar Naser Šatri (32), rodom iz sela Tomanca kod Istoka, koji
privremeno radi u Švedskoj, kada je bio pozvan u Stanicu milicije u Istok i dok je s njim
razgovarao inspektor SUP-a Srbin Tomislav Babović (37), najpre je zamolio inspektora
da može otvoriti prozor, jer mu je navodno teško, a onda je iznenada izvadio revolver iz
džepa i rekao ovome: "Sad si mrtav", i u njega sručio 6 hitaca, kojima mu je naneo teške
rane. Zatim je zločinac Šiptar skočio kroz otvoren prozor i pobegao preko starog
pravoslavnog groblja u obližnje čisto arbanaško naselje. Kasnije je svojim automobilom
pobegao i prešao granicu vrativši se u Švedsku (gde je švedska televizija imala intervju sa
njime, a švedske vlasti su potom odbile da izruče Jugoslaviji ovog teroristu!). Teško
ranjeni inspektor Babović prenet je u bolnicu i jedva je izbegao smrt. Mnogi detalji ovog
terorističkog akta ukazuju na to da je ovaj zločin bio od ranije isplaniran, uz saučešće i
nekih lica iz familije i Šiptara iz samog SUP-a u Istoku (Šatri napr. nije uopšte pretresan
kad je ušao u Stanicu milicije). U kući njegovog oca i brata pretresom je pronađen
nezakonito posedovani pištolja sa 4 metka u šaržeru.

- 12. oktobra 1989. u Osnovnoj školi "Aca Marović" u Prištini, za vreme školskog
odmora u dvorištu, došlo je do masovne tuče arbanaških i srpskih đaka. Kamenice su
letele na sve strane, pa je i milicija morala da interveniše. Čarke su počele još prethodne
večeri, na ulici pred hotelom "Grand" u centru Prištine, gde se sukobila manja grupa
šiptarskih i srpskih đaka, što su videli i neki roditelji i nastavnici.

- 17. oktobra 1989. uveče oko 10 sati pretučen je u Gnjilanu Srbin Zvonko Savić, radnik
Poljoprivredne stanice u Gnjilanu. Njega su po izlasku iz kafane "Lovac" presrela tri
milicionara (svakako Šiptari) i ništa mu ne govoreći, bez ikakvog povoda i razloga,
bukvalno ga prebili, razbili mu zube palicom i onako unakaženog i onesvešćenog ostavili
na ulici i udaljili se! Kada je teško povređeni Savić došao svesti primetio je da su mu
prišla dva mladića (Srbina), koji su ga onda odveli u Gnjilansku bolnicu. Srbi u Gnjilanu
i okolini ogorčeni su ovim terorom šiptarske milicije i tražili su hitno rasvetljenje ovog
slučaja". Jedan od Srba je rekao: "Ispada da nas Srbe na Kosovu napadaju uvek nepoznati
ljudi. Dokle više da budemo žrtve nasilja i terora? Kad smo mi Srbi žrtve napada,
vinovnici kao po pravilu ostaju neotkriveni".

- Prištinsko "Jedinstvo" od 20. 10. 1989. piše da su u Okružnom sudu u Prištini

jednostavno "isparili" mnogi sudski predmeti, tj. izgubljeno je 196 krivičnih sudskih
predmeta, a 517 predmeta je apsolutno zastarelo, a to je takođe 517 krivičnih dela, od
kojih su većina bili za izdržavanje kazni zatvora od 1 mesec do 1 godinu, od toga pak 272
slučaja su Albanci. Drugi sudski predmeti su bili za plaćanje novčane kazne, i to opet u
velikoj većini (160 predmeta) Albanci. - Ovakvo, i još gore je stanje i po drugim
sudovima manjih mesta na Kosovu i Metohiji. Za Šiptare na Kosmetu više važi "kanun
Leke Dukađina" negoli pravo, sudstvo i zakoni jedne pravne države u XX veku.

- Isti list istoga dana donosi i vest da će, konačno, Okružni sud u Peći pokrenuti sudski
postupak protiv Ilijaza Kurtešija, bivšeg predsednika Skupštine Kosova i Skupštine SFRJ,
i protiv još desetak Šiptara rukovodilaca iz Pokrajine i Opštine u Dečanima, koji su ranije
(1972-1973. god.), sa pozicija svemoćne šiptarske vlasti, sistematski radili u Dečanskoj
opštini na proterivanju srpsko-crnogorskih porodica sa njihovih imanja i prepuštanja istih
imanja albanskim porodicama Ukhaća i Hasanaj. Ovu nasilnu otimačinu i nepravdu
doskoro su dokazivali sada već pokojni Srbi Stanica Pešić i Dušan i Momčilo Đurišić i
porodica Lazarević, koje su sa njihovih imanja tada proterali okupatori Šiptari. Ovaj
sudski postupak biće tek sada poveden pošto je Srbija i Jugoslavija počela da stiče
izvestan uvid u pravo stanje sudstva na Kosovu.

- Noću između 20. i 21. oktobra 1989. obijena je i opljačkana srpska crkva u Babinom
Mostu na samom Kosovu. Nepoznati pljačkaš (Šiptar) razbio je prozor i iz hrama odneo
neke stvari (rešo, peškire, čarape, marame, flaše zejtina i dr. narodne priloge). Šteta nije
tako velika, ali je ovo već sedmi slučaj obijanja srpskih crkava na Kosovu za poslednjih
mesec i po dana (Batuse, Bitinja, Laplje Selo, Prilužje, Plemetina i Podujevo).
- 22. oktobra 1989. uveče u devet sati u Uroševcu je javno kamenovana srpska kuća
Desanke Nikšić, u ulici Veljka Vlahovića. Dva dečaka Šiptara, komšije, najpre su
bezobzirno lupala motkama po zidu njene kuće, a onda su počeli gaćati kuću kamenicama
i lomiti crep. Zoran Nikšić iz kamenovane srpske kuće kaže: "Ovo je deseti put u
poslednjih 6 meseci da nam komšijska deca (Šiptari) kamenuju kuću. Prilikom jednog od
tih kamenovanja, ranjen je i moj petogodišnji sin Aleksandar. Njega je kamenica udarila u
slepoočnicu, ali, na sreću, prošao je bez težih posledica. Počinioci su brzo otkriveni, ali
šta to vredi kad ih kažnjavaju blagim novčanim kaznama. U poslednje vreme se napadači
više i ne kriju od nas. Uglavnom su to maloletna deca, od 10 do 14 godina, naših prvih
komšija Hazira i Bejte. Već 6 meseci živimo u strahu, u napetoj situaciji, u stalnom
iščekivanju da će nas neko brutalno napasti". - Možemo slobodno dodati da Šiptarski
agresori na srpskom Kosovu i Metohiji to ustvari i hoće: da Srbe stalno drže u strahu i
bezperspektivnosti, dok se i poslednji Srbin ne odseli i Kosovo postane "etnički čisto"
albansko. "Al' ne reče Ture akobogda", kaže stara srpska narodna pesma sa Kosova.

- 25. oktobra 1989. oko podne u centru Uroševca, u dvorištu stambene zgrade br. 56 u
ulici M. Tita, bez skoro ikakvog povoda i razloga pretučen je srpski đak Miodrag
Đorđević, učenik 6. razreda Osnovne škole, a povređen je kamenicama i njegov školski
drug Ivan Bošković (11). Pretukli su ih i povredili maloletni Adnan Isljami (12) i njegova
majka. Srpska deca su se prethodno igrala lopte, kao i ranije, u dvorištu te zgrade, pa je
oko lopte došlo do prepirke i koškanja između malog Miodraga i komšije Adnana. Tada
je sa terase zgrade sišla Adnanova majka i stala da tuče Miodraga, a kad je se ovaj oteo i
pobegao, Šiptarka i njen sin stali su kamenicama da gađaju srpsku decu i kamenom su
pogodili u čelo đaka Ivana Boškovića, koji je pao onesvešćen i obliven krvlju. Šiptarska
majka na to se nije ni osvrnula, a Ivanova majka Ružica i drugi Srbi preneli su ranjeno
dete odmah u Dom zdravlja u Uroševcu, a odatle u Prištinsku bolnicu. - Ovo je samo
jedan primer koji pokazuje ne toliko "odnos snaga" na Kosmetu, nego pre svega šiptarski
mentalitet, koji i običnu dečju svađu oko lopte pretvara u krvavu agresiju. Čemu li to
Šiptari uče svoju decu i kakvu im to budućnost spremaju?!

- 25. oktobra 1989. oko pola tri popodne pred Domom štampe u Prištini, jedan Šiptar koji
radi u "Elektroprivredi Kosovo", fizički je napao jednog Srbina, radnika "Autotransporta"
iz Prištine, bez povoda i razloga. Nismo mogli doznati imena napadača i napadnutog, ali
je napad bio usred bela dana usred glavnog grada Pokrajine, na oči mnogih.

- 30. oktobra 1989. oko 15 sati u Uroševcu je Šiptar Nezir Muslija, civilni stražar na
gradilištu nove robne kuće, teško ozledio kamenicom srpskog dečaka Marka Spasića (8),
učenika 2. razreda osnovne škole. Dete se igralo sa decom na gomili zemlje, a stražar ih
je opomenuo da se udalje, pa je onda povećom kamenicom pogodio u slepoočnicu malog
Marka. Povređeni dečak prebačen je u bolnicu i van je životne opasnosti, a šiptarski
stražar nije mario za dečji život i zdravlje.

- 30. oktobra 1989. uveče oko pola osam pojavio se požar u avliji Srbina Đoka Maljevića
u selu Dubnica kod Podujeva. Požar se najpre pojavio na krovu plevnje, nad štalom, i
zahvatio je ceo krov zgrade, koji je izgoreo u dužini od 24 metra. Izgorelo je i 24 kola
suve deteline. Uz pomoć suseda sprečen je dalji požar, koji bi sigurno zahvatio i kuću
Maljevića. - Inače, u Podujevu i okolini tih dana je bilo više podmetnutih požara: u
dvorištu Srbina Pavića Milačića u Sportskoj ulici u Podujevu; zatim istovremeno na više
mesta na terenu između sela Velika Reka i Bradaš kod Podujeva.

Novembar

- Krajem oktobra i početkom novembra 1989. a povodom početka suđenja Azemu

Vlasiju, bivšem šefu komunista Kosova, i grupi drugih šiptarskih vlastodržaca i kolovođa
antisrpske agresije na Kosmetu, u nekim mestima po Kosovu, u Starom Trgu kod
Mitrovice u Prištini, Uroševcu, Podujevu i drugde, opet su Šiptari izišli na brutalne
demonstracije po ulicama, lupajući pred sobom ove: izloge radnji, automobile, autobuse,
milicijska kola, i naročito napadajući nedužne Srbe usput i po kućama. Oko Podujeva su
sasvim polupali 3 autobusa "Nišekspresa", a 4. novembra uveče kamenovali su autobus
"Kruševac-prevoza" i tom prilikom povredili oko 40 putnika u autobusu. U Goleškoj ulici
u Prištini demonstranti su napali pedesetogodišnju Srpkinju dok se mirno vraćala kući s
posla i ona se jedva spasla veće napasti. U selu Kobanji kod Žura, kod Prizrena, grupa
šiptarskih đaka kamenicama je zasula svog nastavnika srpskog jezika. U Osnovnoj školi
"V. I. Lenjin" u Prištini pretukli su srpsku učenicu 5. razreda, a njeni vršnjaci đaci Šiptari
su joj istresli knjige iz đačke tore i zapalili! 1. novembra uveče grupa demonstranata u
Prištini lupala je po vratima srpske crkve Sv. Nikole i kamenicama polupala prozore na
novoj crkvenoj stambenoj zgradi, a iz dvorišta crkve nestalo je 40 džakova cementa i
skidan je crep sa ogradnog zida. 4. novembra Šiptari demonstranti u Uroševcu, njih oko
50, vraćajući se popodne kućama sa demonstracija, kamenovali su usput srpke kuće.
Najpre su nasrnuli na Srbe Vukašina i Milku Dević, ali su ovi brzo pobegli i zaključali se
u svoju kuću. Onda su susreli Srbina Vladu Milovanovića sa sinom, kojeg je vodio iz
škole, i tačno pred njegovom kućom tukli su ga motkom po vratu dok je on telom štitio
svoje dete. Od udaraca motkom čovek je pao na zemlju, pa su ga supruga i snaha unele u
kuću, a potom je, zbog povreda, prebačen u bolnicu u Skoplje. Inače, u Uroševcu je tih
dana bilo i drugih napada na Srbe, srpske kuće i radnje. Zaplašeni Srbi najvećim delom
su se zabarikadirali u svoje kuće i stanove. U Uroševcu, a i drugim mestima na Kosovu,
primećeno je tih dana i sledeće: Šiptari demonstranti okupljali su se ili razilazili upravo u
času kada su njihovi mujezini sa džamija počinjali uzvikivati islamsku molitvu, pa se
dobijao utisak kao da hodže usmeravaju demonstrante.

- 6. novembra 1989. u selu Duboček kod Peći, u toku noći, neki obesni Šiptar traktorom
je porušio oko 10 metara drvene ograde na avliji srpske porodice Cokić, dok su po
drugim srpskim ogradama tog sela iste noći ispisane preteće za Srbe šiptarske parole.

- 10. novembra 1989. na jednoj Pokrajinskoj konferenciji u Prištini, rekao je srpski pesnik
sa Kosova Radoslav Zlatanović sledeće karakteristične reči, koje predstavljaju sažetu
hroniku srpskih kosovskih patnji u poslednjim decenijama: "Na Kosovu su naročito
stradali Srbi i Crnogorci, protiv kojih su od oslobođenja naovamo stratezi konstantne
separatističke agresije preduzeli na hiljade akcija, metoda i radnji, kako bi ih proterali sa
vekovnih rodnih ognjišta... S Kosova je, usred slobodne Evrope, a u "samoupravnoj
socijalističkoj" Jugoslaviji, proterano preko 250.000 Srba i Crnogoraca. Na Kosovu i
Metohiji je stvoreno već oko 800 "etnički čistih" albanskih naselja. Opustošene su srpske
kuće, posečeni su njihovi voćnjaci i vinogradi, nestale bez traga vesele pesme i igre
njihovih sinova i kćeri, srušeni su i preorani grobovi njihovih najmilijih. Svi su se oni
(Kosovski Srbi) našli u beskrajnoj, tužnoj reci iseljenika, i okretali su se ka zavičaju koji
im neprijatelj oduzima, i pri tom su glasno ridali. Ali, Jugoslavija je nemo ćutala, niko
nije hteo da pruži reč utehe i ruku prijateljstva ljudima na koje je udarila tuga i nesreća...
Na napuštenim naseljima i kućama Srba i Crnogoraca nicala su kamena utvrđenja sa
visokim zidovima (tj. obzidane kuće - tvrđave Albanaca); podignuto je na stotinu novih
džamija (često na srušenim srpskim crkvama), više nego u Libijskoj džamahiriji!
Albanska omladina širom Kosova ne bavi se pravim delatnostima, ne živi mladalački
život, već su njihovu energiju iskoristili organizatori agresije i separatizma, gurnuli ih u
opasnu igru, u mržnju i prljavi rat protiv Srba i Srbije". ("Jedinstvo", 11. 11. 1989).

- 7. novembra 1989. Srbin Radoje Živković, radnik "Produkta" u Srbici, podneo je

Predsedništvu Srbije žalbu na dugogodišnje nepravde i nasilja koje su mu činili šiptarski
totalitaristi na Kosovu, evo već pune 22 godine. Još 15. avgusta 1967. premešten je sa
mesta poslovođe na mesto običnog fizičkog radnika, iako je imao školske kvalifikacije.
Na radnom mestu su ga 1. marta 1971. god. pretukli četvorica Šiptara i naneli mu težu
telesnu povredu. Tada i kasnije pisao je na desetine predstavki i žalbi organima vlasti u
Pokrajini i Republici, i sve je bilo uzaludno. Usled pritisaka na njega i njegovu familiju,
njegova braća Miladin i Nikola napustili su Srbicu i otišli sa Kosova. Pre toga, njima je
vlast oduzela, bez ikakvog obrazloženja, 5 hektara zemlje u selu Kraljici kod Srbice.
Naročito je doživljavao maltretiranja od agresivnih Šiptara posle 1981. godine. Dana 23.
marta 1986. Arbanasi su izvršili oružani napad na njegovu kuću, a kasnije je od nadležnih
organa rečeno da su samo "hteli da mu kradu živinu"! I pored svega, on je ipak izjavio:
"Sve trpim i trpeću, ali se neću iseliti sa Kosova".

- Celu prvu polovinu meseca novembra 1989. svi srpski đaci u Podujevu, njih oko 200, iz
straha za život ne idu u školu, jer ih od šiptarskih agresivnih demonstranata niko od
organa vlasti ne obezbeđuje, niti im garantuje mir i bezbednost. Zbog ovoga su Srbi iz
Podujeva održali protestni zbor (14. 10. 1989), na kojem su rekli da srpskim đacima i
svemu srpskom življu u Podujevu "svakog trenutka preti vulkan", tj. eksplozija divljanja
arbanaških masa. Vlastimir Lekić iz Podujeva rekao je na tom skupu: "Nikada se nećemo
pomiriti sa tim da na svojoj očevini živimo kao tuđinci!"

- Prištinsko "Jedinstvo" (od 28-30. novembra 1989) navodi reči koje je o Kosovskom
stradanju Srpskog naroda, prilikom svoje nedavne posete Kosovu i Metohiji, izrekao
proiguman manastira Hilandara otac Nikanor (koji već 63 godine živi u Svetoj Gori):
"Manastir Sv. cara Uroša u Nerodimlju, na žalost, prepušten je zubu vremena. Manastir je
bez krova, nije pod zaštitom države i, što je najgore, ne vodi se kao crkva, nego je u
njemu smešteno šumsko gazdinstvo! ... U Prizrenu sam video porušeni srpski manastir
Sv. Arhangela i Sinan-pašinu džamiju. Na delu sam video velikodušnost Srba iz 1918.
godine. Kada je ranije srušena Dušanova zadužbina, ovo kamenje tog hrama odneto je da
bi sazidala Sinan-pašina džamija. Posle oslobođenja trebalo je vratiti kamenje odakle je i
uzeto... Agresija albanskih separatista oteraće i ovo malo Srba što je ovde ostalo. Ali,
proterati ljude sa njihovih pradedovskih ognjišta jeste najveće zlo pred Svevišnjim. To zlo
su posejali i negovali oni koji su slobodno došli u našu zemlju i potom su rovarili na
ovim prostorima. Teško zameram Albancima zbog nedela koja čine njihovi ljudi.
Zgražavam se nad skrnavljenjem srpskih grobalja i svetih mesta. Srbi na Kosovu ispijaju
gorke čaše. Mnogo pate, a njihove patnje još niko neće da čuje ni razume".

Decembar

- Majke, supruge i sestre srpsko-crnogorske nacionalnosti iz Dečana uputile su

početkom decembra 1989. Otvoreno pismo majkama, suprugama i sestrama u
Sloveniji, u kome se kaže: "Uz ono što je napisano poslednjih dana povodom
zabrane održavanja mitinga istine u Ljubljani, moramo i mi kao majke; supruge i
sestre u ovom otvorenom pismu da postavimo nekoliko pitanja majkama,
suprugama i sestrama iz dežele (Slovenije). Na to nas obavezuju borba za život, dug
prema žrtvama kontrarevolucionarnih separatističkih terorista (Šiptara) i
iskrivljena slika o Kosovu.

Obraćamo vam se kao zatočenice na svojim ognjištima, izložene svakodnevnim

strahovanjima za svoje najbliže i za sebe. Nećemo da navodimo citate, niti da svoje reči
oslanjamo na autoritete, već vas podsećamo na jezivu kosovsku stvarnost.

Pitamo vas, drugarice iz dežele, kao majke, supruge i sestre, pa pred svojom savešću i
javnošću odgovorite na sledeća pitanja:

Prvo, zašto se niste obratile Predsedništvu SFRJ, drugim rukovodiocima i saveznim

organima za čuvanje ljudskih prava povodom naše dugogodišnje izolacije, upravo zbog
zatočeništva i progona Srba i Crnogoraca s Kosova, o njihovim patnjama, proterivanju iz
zavičaja itd.?

Srpska majka s Kosova protestuje u Skupštini u Beogradu

Drugo, zašto protiv onih koji traže aboliciju za Azema Vlasija niste digle svoj glas, i onih
kojima je abolicija preča od svakodnevnih ucena, pretnji, pljački, paljenja imovine, pa i
potpaljivanja devojčice, u po bela dana, na sred ulice u Prištini?

Treće, kako ste mogle da kao majke, supruge i sestre oćutite zločine nad srpskom decom,
gnusna silovanja devojčica, žena, pa i starica na Kosovu i Metohiji?

Četvrto, šta ste učinile za zaštitu žena i devojaka srpskih i crnogorskih, ovde na Kosovu,
kada ih je Fadilj Hodža izložio porugama? Nije, valjda, da i vi iznalazite pravdanje za
Hodžina nedela poput Sergeja Krajgera i drugih pojedinaca?

Peto, zašto kao majke supruge i sestre, niste izrazile saosećanja i ljudski stav povodom
ubistva mladog Danila Milinčića, pred majčinim očima na kućnom pragu u Samodreži
kod Vučitrna? Niste ni reagovale na ubistvo domaćina kuće Šarić u Đakovici. Zašto bar
vas nije dirnulo ni to da se ni mrtvi ne ostavljaju na miru, već im se ruše grobovi po
Kosovu ili preoravaju kosti, kao kod Dečana? Zar vas nije ganulo iskopavanje nedavno
sahranjenog deteta?

I šesto, da li se slažete sa mišljenjem Spomenke Hrabar povodom zločina u paraćinskoj

kasarni i s mnogim drugim predlozima, ili joj samo ćutanjem odobravate stavove itd.?

Možda ćete reći da niste o svemu ovom obavešteni. Moglo bi se čak i poverovati s
obzirom na (ne) informisanje u vašoj deželi. No, ipak, svi znaju da su čitavu zemaljsku
kuglu obišle fotografije zabrinute srpske majke iz Prekala s detetom u naručju i puškom o
ramenu. Slično je sa snimcima protestnih okupljanja hiljada utvrđenih i zabrinutih srpskih
žena na Kosovu. Daleko su stigle vesti o zlodelima ovde. Nisu doprle jedino do srca onih
koji se prave slepi kod očiju i više saosećaju sa zulumćarima, nego sa žrtvama terora.

Možda na sve ovo gledate kao na stvari "južnjaka", ili imate neka drugačija objašnjenja?
Ako razmišljate kao Milan Kučan i njemu slični možda i vi u zlodelima separatista vidite
"borbu za odbranu avnojevske Jugoslavije"? Ipak, činjenice su nepobitne. Istina prodire i
mora pobediti, a u njenom svetlu će se videti svačiji pravi lik".

(Tekst ovog Otvorenog pisma objavljen u "Večernjim novostima" 9. decembra

1989).

- Srpske monahinje manastira Svete Trojice kod Mušutišta žale se, početkom decembra
1989. na nova nasilja i zulume susednih Arbanasa. Igumanija Ilarija kaže: "Imamo
mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled
nam seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u
stomak... Suvorečka opština se maćehinski odnosi prema ovom srpskom manastiru". -
Inače, same sestre monahinje bile su više **** fizički napadane od siledžija Arnauta, a
sve žalbe na raznovrsna nasilja, kao i traženja zaštite od organa vlasti - ostaju bez
odgovora.
- 14. decembra 1989. u Đurakovcu kod Istoka siledžija Šiptar, Kujtim Hamza iz sela
Dobrune, bez ikakvog povoda fizički je napao Srbina Miomira Savića (21) iz sela Prekale
i naneo mu telesne povrede po glavi. Ovo je samo jedan od najnovijih "ekscesa"
šiptarskih agresora, protiv Srpskog življa u opštini Istok u Metohiji, gde je nedavno
ponovo konstatovano da se "nastavlja iseljavanje Srba", jer je "svakodnevica teža od
statistike" (u poslednje 3 godine, po zvaničnoj statistici, iz opštine Istok iselilo se pod
pritiskom 18 srpskih porodica i 532 pojedinca, a samo u poslednjih 9 meseci ove godine
iselile su se pod pritiskom 4 srpske porodice i 50 pojedinaca).

- 15. decembra 1989. ujutru rano dvojica obesnih Šiptara, Naim Raima Ljatifi (24),
radnik "Elektroprivrede Kosovo", i Haljilj Mustafa (26) iz Prištine, lažno su se
predstavljali kao inspektori SUP-a i kao takvi su, u ulici Ramiz Sadiku u Prištini, blizu
Studentske menze, bez povoda i razloga zlostavljali i pretukli Srbe studente Ivana
Radovanovića (24) sa Tehničkog i Miladina Dabetića sa Pravnog fakulteta. Oni su najpre
legitimisali ove studente, a onda su ih pretukli, nanevši im telesne povrede. Miladinu
Dabetiću su nožem naneli posekotine iza oba uva.

- 15. decembra 1989. uveče oko 6 sati, u prištinskom naselju. "Aktaš ", u Dubrovačkoj
ulici, napadnut je i pretučen Srbin Branislav Šemić, radnik "Elektroprivrede Kosovo" u
Prištini. Dok se vraćao kući napali su ga tri zasad nepoznata Šiptara, koji su mu najpre
psovali srpsku šubaru, koju je imao na glavi, a zatim i srpsku majku. Veći linč nad ovim
nedužnim čovekom oprečila je grupa prolaznika Arbanasa. Šemić je zatim požurio kući i
samo što je uzeo da telefonira miliciji da je napadnut, na njegovim ulaznim vratima
odjeknuo je prasak bačene kamenice. Kada je potom izišao napolje, primetio je da su mu
otkinuta i odneta metalna vrata na ulazu u dvorište. Kako mu je od šiptarskog linča
povređeno levo oko, Šemić je zadržan na lečenju u očnoj klinici u Prištini.

- Polovinom decembra 1989. u selima Drenovačke Šume i Prilep kod Dečana, Srbi koji
još tu žive i oni koji su se pod arnautskim pritiskom iselili, ovlastili su starešinu manastira
Dečana, oca Justina Tasića, da nađe kupca i u njihovo ime proda šumu na njihovom
zajedničkom groblju u selu Drenovcu, da bi tim novcem onda kupili žičanu ogradu i
ogradili svoje groblje, koje im Arbanasi Imer i Idriz Ljokaj uzurpiraju i preoravaju. Kada
je nađeni kupac došao da seče šumu, došao je i Idriz Ljokaj i sprečio ga. A evo o čemu je
reč. Tokom 1973-1974. god. Šiptari braća Imer i Idriz Ljokaj iz sela Prilepa kod Dečana
protivzakonito su uzurpirali srpsko seosko groblje i obrađivali ga kao svoju njivu, iako se
tačno zna da su tu sahranjeni pokojnici srpskih porodica Samardžić, Roganović i
Radović. Kad su Srbi iz Drenovca ove Šiptare okupatore tužili sudu, Okružni sud u Peći
našao je da su krivi, mada su Šiptari na sudu lagali da na preoranom groblju "nije bilo
grobova", iako je u to vreme bilo vidljivo preko 10 humki. Srbi su na sudu dokazali da je
na njihovom groblju u Drenovačkim Šumama do 1941. god. bilo više od 30 humki, o
čemu postoje i pisani dokazi u knjigama Dečanske parohije. Tada je Okružni sud u Peći
Šiptare uzurpatore osudio na po godinu dana zatvora, ali na njihovu žalbu, Vrhovni sud
Kosova je ukinuo ovu presudu. Tada su, ohrabreni time, Arbanasi otimači ponovo
preorali ovo pravoslavno groblje i na njemu posejali detelinu "lucerku" i ovas, što je bila
nova gorčina za ionako ogorčene i oštećene Srbe. Opet su Srbi tužili Lokaje sudu u Peći,
ali je osuđujuću presudu Pećkog suda opet poništio prištinski Vrhovni sud, mada su
oštećeni Srbi ponovo dokazivali da je sve do nedavno bilo sahranjivanje na tom groblju
koje se kao pravoslavno groblje vodi i u katastarskim knjigama Geodetske prave Opštine
Dečani (i to od 1963. god. do danas). Inače, ovih istih dana (polovinom decembra 1989),
šiptarski vandali su oštetili u pravoslavnom srpskom groblju u samim Dečanima grobnicu
porodice Zogović.

- Tokom decembra 1989. u Uroševcu, u Transportnom preduzeću "Fertrans", radnici

Arbanasi na sve načine pakoste srpskim radnicima. Konkretno, sve što Srbi radnici
napišu ćirilicom, Šiptari im odmah u svim dokumentima i spisima to precrtaju i čak im
otvoreno prete da će ih isterati sa posla ako i dalje ne budu pisali "albanskim pismom"!
Sve žalbe Srba radnika nadležnim organima u preduzeću i gradu samo je - uzaludno
potrošeno vreme. Srbi su letos o tome uputili i pismenu peticiju organima Opštine,
Pokrajine i Republike, ali odgovora nikakvog nije bilo niodakle Srbi radnici još tvrde, da
i sad direktor Ibrahim Maljoku, sve Šiptare koji se vraćaju sa izdržanih zatvorskih kazni,
odmah nagrađuje unapređenjem na bolje radno mesto. ("Jedinstvo", 21. 12. 1989)

- Srbi u Sredačkoj župi kod Prizrena, na svom skupu u Sredskoj, 19. 12. 1989. žale se na
teško stanje u toj župi, koja je kao neko pastorče Prizrenske opštine. U selima i po
zaseocima ovog pasivnog kraja ostalo je vrlo malo Srba, a ono nešto brojnijih muslimana
(poislamljenih Srba) arbanaški agresori nasilno albanizuju, naročito od popisa
stanovništva 1971. godine. Srbi iz Gornjeg sela ove župe žale se na Arbanasa Tahira
Bećirija, čija im porodica čini mnoga nasilja i poljske štete i čak fizički nasrće na Srbe Na
sve žalbe vlastima da se ova siledžijska šiptarska porodica obuzda, ništa nije učinjeno.
Deci u školama ove župe, čiji je maternji jezik srpski, šiptarski učitelji, poslani iz
Prištine, nameću kao obavezan albanski jezik, u čemu prednjači učitelj Abaz Sejdulahu,
Šiptar, u selu Gornje Mušnikovo.

- 19. i 20. i 21. decembra 1989. opet su u Prištini i Podujevu divljali Šiptari po ulicama i
putevima i u Studentskom domu. U Podujevu su grupe mlađih Arbanasa, svi maskirani,
lupali izloge, napadali autobuse i automobile i miliciju kamenicama. Napali su Srbina
Milovana Šćepanovića u selu Dubnici, kod Podujeva, a kod benzinske pumpe u
Podujevu, potpuno su demolirali kamenicama auto novinara "Jedinstva" Božidara
Šmigića, pri čemu je i sam on zadobio lakše telesne povrede. Takođe je kamenovan
autobus "Niš ekspresa", u kojem je povređeno nekoliko putnika, i još je kamenovan jedan
automobil iz Kruševca. Najgore je prošao Srbin kamiondžija Milovan Šukić iz Paraćina,
kome su kamenovali kamion a njega nasilno izvukli iz kabine i pretukli letvama i
šipkama, tako da su mu polomili vilicu i na više mesta povredili glavu. - U Studentskom
pak centru u Prištini agresivni studenti Šiptari priredili su pravi haos. Najpre su uveče
počeli horski ovi da zvižde, a onda su svi upali po zaštitnom limu na prozorima
studentskih soba i da kao divljaci urlaju vičući: "Kosovo republika - milom ili silom,
silom, silom" Srpski stanari u obližnjem naselju "Ulpijana", a naročito dečica, bili su
prestrašeni i proveli su besanu noć u strahu od najgorega

- 21. decembra 1989. u Uroševcu Šiptar Ibuš Bitići, radnik fabrike "Mineks" u Uroševcu,
kažnjen je sa 5 meseci zatvora zato što je u više navrata u fabrici vređao Srbe radnike
psujući im srpsku majku i otvoreno preteći im.
- 21. 12. 1989. u selu Slatini kod Vučitrna Arbanas Ragip Bećiri (60) i njegov sin Medžit
(37) fizički napali šesdesetogodišnjeg Srbina Slobodana Savića iz istog sela Ovi su
Šiptari i inače već godinama činili i čine razna nasilja i poljske štete Srbima u tom selu.
Sada su za ovaj napad kažnjeni od sudije za prekršaje sa po mesec dana zatvora, ali Srbi
iz sela Slatine nisu zadovoljni time i na svom skupu su tražili da se ova šiptarska porodica
iseli iz Slatine, jer se tu tek pre neku godinu doselila iz sela Trstene kod Mitrovice i otada
stalno kinji Srbe susede. Velibor Apostolović je tom prilikom rekao na skupu, da su mu ti
nasilnici iz porodice Bećiri nedavno hteli da ubiju sina na vučitrnskoj pijaci, a pokušali su
i da mu siluju ćerku.

- 31. decembra 1989. popodne u Đakovici, u ulici Dimitrija Tucovića, Srbina Borisava
Vulića, dok je mirno stajao na balkonu svoga stana, trojica nepoznatih Šiptara su
iznenada psovali i pretili mu kao Srbinu, bez ikakvog razloga i povoda sa njegove strane.
Čovek je na terasi ostao zabezeknut i zaprepašćen, a onda je u tupom strahu od gore
nesreće proveo novogodišnju noć u svome stanu. Njemu Nova godina nije obećavala
bolje sutra.

Godina 1990.

Januar

- Negde početkom januara (oko 7-8. datuma) 1990. godine Srbinu Jovanu Živiću u selu
Samodreži na Kosovu šiptarski zulumćari su uništili ceo mlad voćnjak (počupali su iz
korena sve mlade sadnice). Ogorčeni čovek rekao je sledeće: "To su mogli da mi urade
samo albanski nacionalisti i separatisti, jer oni žele da prisile na iseljavanje i preostalih 6
srpskih porodica iz našeg sela, slavne Samodreže, u kojoj je srpski knez Lazar pričestio
svoju vojsku pred Kosovski boj".

- Početkom januara 1990. Srbinu Spasi Milenkoviću iz sela Gatnje kod Uroševca opet je
posečen šumski zabran. Njegova odgajena šuma, u površini 2,6 hektara, već je treći put
sečena od novembra prošle godine do sada od arnautskih šumokradica. "Posečeno mi je,
veli Milenković, oko 100 stabala prvoklasne građe, tehničkog drveta. Milicija je dolazila
u dva navrata i snimala teren, ali ništa nije postignuto. Počinioci još nisu pronađeni, ni
oni raniji ni ovi sada, a prema mom dosadašnjem iskustvu, neće ih ni pronaći. Moj se
zabran, očigledno, namerno uništava". ("Jedinstvo", 11. 1. 1990).

- Polovinom januara 1990. u šumi Orbina Vitomira Pečevića, u selu Drenovcu kod
Dečana, Šiptari šumokradice napravili su veliku štetu: posečeno je i odneto više od 100
cerovih stabala. Ovo nije prvi put da se familiji Pečević, ima ih tri kuće, nanose slične
štete u šumi i na poljima, od suseda Arbanasa.

- Boraveći u januaru mesecu u Prizrenu, doznao sam, u Zavodu za zaštitu kulturnih

spomenika za Prizren i okolinu, da je tek nedavno otkriveno sledeće lukavo zlodelo
šiptarskih agresora i okupatora na polju kulturnog genocida sprovođenog nad Srpskim
narodom. Naime, na teritoriji Prizrenskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, mada nije
bilo slučajeva da je neka srpska crkva "džamijama", tj. upisivana u katastar kao
"džamija", kako je to bilo u mnogim drugim mestima i opštinama po Kosmetu, ovde je
međutim bila takođe upisana jedna druga podvala Srbima, jer su srpske pravoslavne
crkve upisivane u katastar kao "privatno zemljište". Isto tako je nađeno da u istom
Zavodu u Prizrenu imaju posedovne listove za srpske crkve koji nisu potpisani, što
praktično znači da su nevažeći i da lako mogu biti osporeni. Ostavljamo po strani pitanje
koliko se u Prizrenu i okolini, a i na čitavom Kosovu i Metohiji, stvarno poklanja pažnja
očuvanju i zaštiti srpskih spomenika kulture, a to su pre svega srpske crkve i manastiri.
Za primer je dovoljno navesti samo crkvu Sv. Nikole, zadužbinu Srbina Nikole Tutića iz
1332. godine, koja se nalazi u samom centru starog Prizrena, a pritisnuta je i pridavljena
sa dve strane od šiptarskih kuća i radnji. Ova crkva je, zaista, vidljivi simbol
pritešnjenosti Srpskog naroda i njegovih svetinja na ovim prostorima od arnautsko-
komunističke tiranije i agresije.

- 25. januara 1990. u selu Kruševac kod Peći srpsko-crnogorskoj porodici Čedomira
Stankovića Šiptari su podmetnuli požar u avliji i izgorelo je više stogova sena i slame.
Bio je to treći po redu podmetnuti požar ovoj srpskoj kući za poslednjih par godina, a
prošle godine, 4. februara, pucali su na Čedomira dvojica Šiptara, Enver i Ramadan
Beriša iz sela Čelopeka. I umesto da budu kažnjeni, njima je izdat pasoš te su nesmetano
otišli u Švajcarsku. Inače, u ovom selu je ranije bilo preko 120 srpskih kuća, a sada je
ostalo svega 14 između 200 arbanaških. Zato agresori Arnauti nastoje da i požarima
proteraju preostali srpski živalj iz ovoga sela plodne Metohije.

- Od kako je prekinut XIV vanredni kongres komunista Jugoslavije (23. 1. 1990. uveče),
čime je praktično došlo do raspada Kompartije, već 24. januara 1990. ujutru i sledećih
dana na Kosovu su ponovo izbile agresivne šiptarske demonstracije u Prištini, Uroševcu,
Prizrenu, Mitrovici, Podujevu.

Šiptari, koji su se koliko do juče slepo držali kompartije i njenog totalitarizma, i kao svog
najvećeg pokrovitelja Broza Tita, Hodže i Šuvara, odjednom su iskoristili raspad
komunističke monolitnosti za svoje separatističke ciljeve (otcepljenje Kosova od Srbije i
Jugoslavije), u čemu su sada našli potpuno saglasne i komuniste Slovenije i Hrvatske.
Šiptarske demonstracije odmah su postale demonostracije, a pozivanje u parolama na
"demokratiju" pretvorilo se ubrzo u "horor demokratiju" ili u demonokratiju. Sledeći
zapisi ove crne hronike, koju sam delimično vodio i na samom Kosovu tih dana, dovoljno
svedoče o tome.
Srušeno i oskrnavljeno od Šiptara srpsko groblje u Srbici

Kraj januara - februar 1990: Dani crno-crvene okupacije na Kosovu

Na Kosovu je oko Svetog Save i narednih dana bio pravi rat. Produžetak Kosovskog
boja? Ne, nego mnogo gori, podmukliji i nepravedniji. Bilo je to vreme nove crveno crne
fašističke okupacije. Jer Srbi na Kosovu i Metohiji, iako su već 50 godina pod tuđinskom
okupacijom i agresijom, ovih dana, od Sv. Save naovamo, nalaze se pod pravom
okupacijom kakva je bila nacifašistička pod "Velikom Albanijom". Ovo što Šiptari čine
Srbima na našim vekovnim ognjištima, u zemaljskoj Kosovskoj domovini iz koje su
poreklom svi Srbi, jeste okupaciona agresija crveno crnog terora, koja samo kameleonski
menja boju, a ostaje ista ćud, namera i cilj - progon Srba sa Kosova i stvaranje "Velike
Albanije" na tlu Srbije.

Šiptarske vođe na Kosmetu progonili su Srbe 4 godine kao okupatori-fašisti (1941-1944),

a zatim su prešli u komuniste i 45 godina (1945-1990) nastavljaju progon Srba pod
marksističko-lenjinističkim i enverovsko-titoističkim zastavama. Sada ti isti, pod istim
vođom Fadilj Hodžom i njemu sličnim titoistima, jer i onda i sada nose Titove slike i u
njega se zaklinju, "okrenuše ćurak naopako", te istim sredstvima nasilja i genocida, uz
parole o "demokraciji", opet zlostavljaju i progone Srpski narod, njegovu decu i svetinje,
ugrožavaju naše ukupno fizičko i duhovno biće ukorenjeno u Kosovu i Metohiji. O tome
svedoči i sledeće.

Grupa od 500 Srba, okupljenih u zbegu u Goraždevcu kod Peći (dana 19. 2. 1990), ovim
rečima opisuju ovu novu fašističku okupaciju muslimanskih Šiptara nad svetosavskim
Srbima" "Sve što se poslednjih dana dešava ovde (u Goraždevcu i na Kosmetu) podseća
na okupaciju. Međutim, između sadašnje situacije i četvorogodišnje okupacije za vreme
II svetskog rata postoji razlika Tada su nam bar mrtvi bili pošteđeni. Na žalost, danas
nisu, jer su albanski vandali na najdrskiji i najprimitivniji način nasrnuli na grobove naših
predaka Danas na Kosovu i Metohiji ni mrtvi nemaju mira, a živi moraju da izaberu ili
ropsku poslušnost i da trpe sve što ih snađe, ili da sami ustanu protiv nasilja".

Šta Šiptarima na Kosovu i Metohiji nedostaje, osim stvaranja i druge svoje države, pored
postojeće Albanije, ali sada na svetoj Kosovskoj zemlji Srbinovoj? Taj njihov cilj
objašnjava i sav ovaj zadnjih dana ispoljeni agresivni, rušilački bes na sve što je srpsko,
izvorno kosovsko i metohijsko. Takvo je oduvek bilo njihovo ponašanje, osvajačko i
okupatorsko (Zato je neko pravilno primetio da je njihov trostruki cilj na Kosovu odavno
bio Što više zemlje, što više dece, i što više oružja").

Tim povodom je primetio srpski pesnik Matija Bećković da mi Srbi i Srbija "Albancima
nemamo šta dati što im nismo dali i što već nemaju. Uostalom, oni ništa i ne traže - osim
države. To je jedino što im na Kosovu nedostaje. Ali država postoji, i oni koji je ne
priznaju svoju mogu dobiti samo ratom, a pošto su slabiji onda ni tako. 'Obespravljena'
albanska ta prava traži 'privilegovani' narod (tj. narodnost u Srbiji ne tražiti pravo glasa,
ni pravo da se školuje na svom jeziku, ni da svoj jezik zovu imenom svoga naroda, ni da
osnivaju svoja nacionalna, kulturna udruženja. Srbi) koji ih 'ugnjetava', u onim
republikama koje sada Albance podržavaju". ("NIN", 17. 2. 1990).

Setimo se i pesme ovog istog srpskog pesnika, naslovljene Kosovo Polje:

Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve...
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo..
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zašto jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih prepoznao.

Nasuprot ovakvom stavu i svedočenju srpskog narada kroz usta pesnika, navešćemo
izjavu jednog od šiptarskih idejnih vođa u ovom okupacionom progonu Srba sa Kosova i
Metohije. Reč je o albanskom intelektualcu Škeljzenu Malićiju, koji sa književnikom
Ibrahimom Rugovom (onim istim koji je iz Udruženja književnika Kosova odavno
proterao sve pisce Srbe i tako ga učinio "etnički čistim") predvodi "demokratsku
alternativu" i putuje po Hrvatskoj i Sloveniji i dalje na Zapad propagirajući
velikoalbansku "demokraciju" na Kosovu, a pri tom ni reči ne kazuje o lenjinističko-
staljinističkoj tiraniji u njegovoj matičnoj zemlji Albaniji, niti o tome šta njegovi
sunarodnici čine Srpskom življu po Kosovu. Na konferenciji za štampu u Beču (a i gde bi
drugde crveno crna Albanija našla podršku nego u prestonici negdašnje crno-žute
monarhije ko ja je u I svetskom ratu radila isto što i nacifašizam u II ratu i što titovsko-
hodžinski boljševizam na Kosmetu radi do danas), ovaj šiptarski "demokrata" izjavio je
(13. 2. 1990) da albanski zahtev "Kosovo republika" (tj. samostalna, druga albanska
država na Srpskoj zemlji, koja će se zatim pripojiti "Velikoj Albaniji") jeste "razumljiva
težnja" Albanaca, a ceo kosovski problem, po njemu, samo je u tome što Srbija nastoji
"da većom kontrolom i represijom zadrži vlast na Kosovu". Šiptarski "demokrata" pri
tom ne navodi ni jedan jedini primer zlostavljanja činjenog od albanske većine nad
srpskom manjinom, a na primedbu o toj temi dodaje samo to da su "pojedini ekscesi više
preuveličani"! Iseljavanje Srba sa Kosova on objašnjava još uvek marksistički -
"ekonomskim razlozima", ali ipak dopušta da možda ima i seoba pod pritiskom, ali samo
"u nekoj meri". Naseljavanje Albanaca iz Albanije na Kosovo on je označio kao
"izmišljeno", a nagoveštaje o povratku iseljenih Srba na Kosovo okarakterisao je kao
"rasizam". Zaista "niko krupno ka Turčin ne laže", a Albanci su poznati kao "najgore dete
odgajeno u krilima Turske".

Ovakva izjava ovog intelektualnog vođe šiptarske agresije na Kosovu nipočemu se ne

razlikuje od izjave staljinističkog "Komiteta hodžista" iz Tirane, koji su preko svoje
sekcije u Francuskoj, odgovarajući na moje pismo, objavljeno u pariskom listu "Figaro"
(od 16. 3. 1989), u kojem sam pokušao da ukažem na pravu srpsku tragediju na Kosovu,
tvrdili pred svetom, a na osnovu citata iz Hodžinih dela, da su Srbi "okupirali Kosovo",
jer su Albanci tamo "autohtoni", pa je otuda "savršeno legitimna" njihova revandikacija
da se pripoje Republici Albaniji. Pri tom, hodžisti u svome odgovoru mirne duše, ako je
još imaju, pišu da je "običaj albanski - da se iz zemlje iskopavaju mrtvi stranci" (une
coutume albanaise- I exhumation des morts allogenes) misleći na šiptarsko vandalsko
iskopavanje i rastrzavanje srpske dece iz svežih grobova u selu Grace kod Prilužja (na
Krstovdan 1988), koje sam spomenuo u svom tekstu u "Figarou" kao primer zločinstva
nad Srbima, uz navođenje i slučajeva silovanja srpskih devojčica i monahinja od strane
Šiptara.

Šta reći na sve ovo? I ostati pri čistoj pameti i čovečnosti!

Ne mnogo drugačije govori zapadnom svetu i bivši (budući?) albanski kralj Leka I, u
izjavama francuskoj štampi i televiziji (istoj onoj koja je u svoje vreme omogućila
ajatolahu Homeiniju da najavljuje krvoprolića i muslimanski teror u Iranu, koji je zatim i
sprovođen i koji se i danas sprovodi od Irana do Kosova, Sarajeva i Londona). I on, kao i
hodžisti, otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i pripajanje "Velikoj Albaniji" smatra
tako normalnim kao što su ga 1945. smatrali Staljin, Tito i Enver Hodža. "Al ne reče Ture
akobogda", veli srpska kosovska pesma.

Šiptarski zulumi i teror po Kosovu i Metohiji ovih dana, na žalost, upregli su u prve
redove njihovu decu i omladinu, koja u prepucavanjima sa milicijom gine nemilice. Već
je palo do sada 28 žrtava, a na stotine je ranjenih na obe strane. Iz toga ludila nema
izlaza, jer "krv traži krv", što i kliču i traže razulareni Šiptari po ulicama i drumovima
Kosova i Metohije. Oni obično započinju rečima "Demokracija - demokracija", a
završavaju povicima "Krv - krv"! Tako su prorokovali još prorok Isaija i mučenik
Dostojevski: "Govore mir mir, a završavaju krvlju". A kako je govorio pesnik i vladika
Njegoš: "Krv je ljudska hrana naopaka"...

Ma koliko mi kao ljudi i hrišćani iskreno žalili svaku kap prolivene ljudske krvi, svaku
ljudsku žrtvu, naročito dečiju i mladićsku, jedno je jasno: ta šiptarska deca nisu tek tako
"izmanipulisana", nego su duboko zadojena mržnjom na sve što je srpsko i hrišćansko na
Kosovu i Metohiji. Iza toga nesumnjivo stoje njihovi roditelji i učitelji, njihov primitivni
plemenski duh, u kojem od starešine porodice sve započinje, i njihov muslimanski duh
gde hodža često ima presudnu reč. Islam je agresivan uvek, kad je ideologija u službi
osvajanja, i otuda nastaje džihad. Islam je takav uvek bio, i ostao, počev od samog
Muhameda, prvog jurišnika Alahovog. Danas je na Kosovu islam u ekspanziji, i ko to ne
vidi ili neće da to prizna, ponaša se kao noj, ili još i gore. Nije samo u pitanju to što sa
svojih minareta Šiptari najavljuju demonstracije, što preko megafona sa džamije u
Brestovcu iznad Velike Hoče prete Srbima da će ih sve pobiti i sela im uništiti (ovo se
ponavlja od prvog dana, 24. januara, do dana 18. februara 1990), ili što direktno iz
džamije izlaze grupe muslimana demonstranata na čelu sa hodžom i Titovom slikom (kao
u Gnjilanu, 20. 2. 1990).

Zato su Srbi u Kosovu Polju, okupljeni ovih dana opet u zbeg (na jednom takvom ih je
masovno tukla milicija 24. 4. 1987), jasno i glasno rekli da više ne pristaju na "verbalne
ocene stanja na Kosovu i Metohiji, jer stravična cifra od više od 50.000 proteranih Srba
samo od 1981. godine do danas (a za poslednjih 20 godina cifra je 400.000 proteranih
Srba) neoboriv je argument o genocidu i egzodusu srpskog naroda. Reč je o frontalnom i
brutalnom napadu Šiptara na slovenski živalj, sa ciljem da se i preostali proteraju sa
Kosova i Metohije, a sve u službi "Velike Albanije", koja je jedino postojala kao
fašistička tvorevina".

Srbi iz Kosova Polja, koje sve više postaje opsednuta Srpska Masada, jasno ukazuje da su
na Kosovu i Metohiji još uvek na vlasti mnogi poznati zlotvori srpskog naroda (kao što je
napr. Fadilj Hodža, ili Sadri Goranci, podsekretar SUP-a Kosova, koji je lično naredio
batinanje Srba u Kosovu Polju pred Slobodanom Miloševićem, aprila 1987).

Isto tako, mnogi Srbi po Kosovu izjavljuju da neće više da žive pod albanskom zastavom,
jer je ona za njih bila i ostala simbol fašističke okupacije Kosova i Metohije. Srbi u
Prizrenu nedavno, opkoljeni sa svih strana i blokirani, rekli su: "Nećemo više da
robujemo orlovima", to jest šiptarskoj velikoalbanskoj okupaciji.

Srbe na Kosmetu, ako se ova okupacija nastavi, sigurno uskoro očekuje primena "zakona
Leke Dukađina" i "krvna osveta", što šiptarska podivljala omladina već javno i uzvikuje:
"Hoćemo krv", "Tražimo krv", "Krv za krv" ... Ovo znači primenu fašističkog
Hitlerovskog pravila: sto Srba za jednog ubijenog okupatora, a što je na najsvirepiji način
već i primenjeno na velikomučeniku iz Gnjilana Đorđu Martinoviću. Ovaj napaćeni
čovek bio je, uz Danila Milinčića iz Samodreže, živo oličenje stanja i stradanja Srpskog
naroda na Kosovu, od okupacije 1941. do ove nove okupacije oko Savindana 1990.
godine.

Pa ipak, srpski hrišćanski kosovski duh nije Kosovometohijske Srbe ovih dana izdao - da
na bezumlje odgovore bezumljem - nego su i u ovim najtežim časovima očuvali
prisebnost duha i čovečnost. Pritešnjeni sa svih strana razjarenom ruljom agresora i
okupatora Arnauta, oni su zaista "kadri bili stići i uteći i na strašnom mestu postojati".
Tako, 2. februara 1990. u sportskom domu u Prištini okupilo se oko 10.000 srpsko-
crnogorskog naroda Kosova da mirno protestvuju što "državni organi ove zemlje ne
[Preduzmu energične mere da suzbiju divljanje albanskih terorista i nacionalista" po
Kosovu. Advokat Vukoje Joković je okupljenim Srbima rekao: "Srbija nikada nije vodila
osvajačke ratove, nikada nije stvarala logore, niti atakovala na slobodu drugih naroda, pa
ni na slobodu albanskog naroda. Dogodilo se, međutim, da slobodarski srpski narod u
miru doživljava progon iz svoje otadžbine, koji i danas traje. Da li je porobljen ovde ili
prognan albanski živalj)? Sva vlast je u njihovim rukama. Sva prava koja Albanci imaju,
stekli su u ovoj zemlji, a ne u enverovskoj Albaniji. Niko im ta prava nije oduzeo. Ali ih
njihovi separatisti i teroristi oduzimaju nama (Srbima)". - Književnik Aco Rakočević, u
ime svih okupljenih, rekao je kao zajedničku poruku ovog zbora svima jugoslovenskim
odgovornim institucijama: "Kosovo je duh i duša Srbinova, kolevka i grob njegov,
blagoslov, kletva i zakletva, mesto sveto i zavetno, mač i oganj, uspeće u večni nebeski
mir, ovozemaljsko vino i pogača, suza pradedovska i prava pesma potomaka, postojbina
naših praotaca, i naše stanište i boravište. Kosovo je temelj i utemeljitelj srpske vere u
čoveka i čovečnost, svaki naš prapočetak, gnezdo srpske kulture i civilizacije, naša
Evropa pre svih Evropa, hram prosvetiteljstva, naša vera i nadahnuće, hod naš po
mukama, svetli obraz kroz vremena i vekove, krv predačka, rana praiskonska... Ostajanje
na pradedovskom ognjištu i pragu naša je sveta dužnost, naša obaveza, pitanje naše časti,
slobodoljubivosti i odanosti Kosovu i Srbiji, pitanje našeg patriotizma i ljubavi prema
predačkoj grudi i grobovima i svetinjama po njoj posejanima. Zato poručujemo svima da
nema straha u nama. Ima samo zabrinutosti... Poručujemo svima da smo spremni i
nepokolebljivi u svojoj odlučnosti da na ovoj grudi ostanemo i opstanemo. Srbija se neće
seliti iz Srbije". ("Jedinstvo" 3-4. 2. 1990).

- Evo kako je tekla ova kratka šiptarska okupacija Kosova i Metohije tokom 10 dana.

Posle raspada XIV kongresa komunista Jugoslavije, Šiptari na Kosovu počeli su da se

okupljaju već 23. januara 1990. uveče, a samo povod tome bio je slučaj pogibije Šiptara
Nuredina Nuredinija u Aračinovu kod Skoplja, koji je stradao pokušavajući da spase
vrata od kapije dok je buldožer rušio ogradni zid oko kuće. (U Makedoniji je donet zakon
o uklanjanju svih ogradnih zidina oko kuća, što Šiptari neće da izvrše). Da je to bio samo
formalni povod za nemire na Kosovu, videlo se po tome što su neki od okupljenih u
Prištini igrali "Šotu". Već sutradan, 24. januara ujutro, u Prištini se okupilo oko 10.000
mlađih Šiptara, da bi ih popodne bilo negde oko 40.000. Istoga dana počele su agresivne
demonstracije i u Uroševcu, Prizrenu Mitrovici i drugim mestima. Po običaju, masa
Šiptara uzvikivala je "Kosovo republika", "Kosovo da - Metohija ne" i novokomponovani
slogan (bar što se Kosova tiče): "Demokratija, demokratija", ali su ti uzvici najčešće
završavali uzvicima "Besu smo dali" i "Krv"! Na žalost, krv je uskoro i pala po Kosmetu,
jer je ovaj brutalni pokušaj arbanaške okupacije doveo do desetine ljudskih žrtava, na
stotine ranjenih, na hiljade napadnutih, ugroženih i strahom za život i budućnost
preneraženih ljudi, žena i dece od Kopaonika do Prokletija i od Mokre gore do Šar
planine.

Ova šiptarska agresija, krajem januara i početkom februara 1990. bila je više nego ikada
ranije antisrpska, sa neskrivenim velikoalbanskim ambicijama i elementima islamskog
džihada.

Svojim parolama, uzvicima i nošenjem Titovih slika Šiptari su pokazivali jasno ko im je

"otac i usrećitelj", a stvarni grobar i unesrećitelj srpski i kosovski. Pri tom su uzvikivali i
parole o "demokraciji", mada nije nikome jasno kako se može spojiti Tito i demokratija?
Osim ako to nije ona enversko-staljinistička demo(no)kratija. Pozivali su se i na podršku
Slovenaca i Hrvata iz zapadnih krajeva Jugoslavije, i zato su klicali slovenačkim i
hrvatskim komunistima, pa i nekima iz Zapadne Evrope, za što su i imali razloga. Jer, na
žalost, i komunisti ovih zapadnih krajeva, i rimokatolički hrišćani Hrvatske i Slovenije i
nekih zapadnih zemalja, po ko zna koji put u poslednjim vekovima rađe podržavaju
islamsku agresiju na Balkanu i Istoku negoli stradajuće pravoslavne hrišćane, o čemu je
još u prošlom (XIX) veku pisao i Homjakov.

- Prvoga dana nemira, 24. januara 1990, razularena šiptarska masa je u Prištini u centru
grada lupala izloge mnogih radnji i pri tom pokrala 35 radnji. Bežeći od milicije, neki od
njih upadali su u pojedine srpske stanove, kao napr. u stan Nebojše Nedeljkovića, pa
Vukole Miladinovića i Zorana Stanisavljevića - sve u užem centru grada. Provaljivali su
vrata na tim stanovima i grupno upadali u njih. U stan Miladinovića, kome su pre samo
mesec dana lepili antisrpski letak na vrata, upalo je 20-30 Šiptara provalivši poduprta
vrata, a od linča spašen je on i porodica samo blagodareći brzom dolasku [milicije.
Nedeljković ih je iz svog stana isterao sa uperenim revolverom. Kamenovali su i kuću
rektora Skendera Karahode, Arbanasa, koji se kao rektor Prištinskog univerziteta
izražavao pravdoljubivije i time od njih smatran za "prijatelja Srba". Mnoge srpske
automobile razlupali su i kamenovali, samo u Prištini preko 15, a i sva kola sa
srbijanskim registracijama izvan Kosova bila su napadana i kamenovana ili čak i paljena.
Napadnuta su čak i kola sa švedskim novinarom Holkmvistom i povredili su ga, samo
zato što je bio u kolima "Beotaksija". Kamenovali su i auto Srbina iz Prištine Ljubiše
Simovića, kada su u kolima sa njim bili supruga i ćerka sa detencetom od 3 godine! Kad
ih je prva grupa zaustavila i prepoznala da su Srbi, povikali su rulji: "Srbi su, gađajte ih!"
tako da su svi povređeni, osim detenceta koje su roditelji telima zaklonili i spasli ga. Sve
to nasilje mirno su posmatrali šiptarski milicionari i nisu intervenisali. Uveče se divljanje
šiptarske horde nastavilo u tamnom naselju Vranjevac, gde su i sledećih dana napadali
sve Srbe i kamenovali sve što je srpsko. Šiptarske pak aute nisu napadali, jer su ovi znali
za "lozinku" - gasili su farove na svojim kolima. Prvim demonstrantima u Prištini, a i
drugim mestima, ubrzo su se pridružili i drugi Šiptari, jer je odmah došlo do opšteg
štrajka Šiptara u preduzećima i do zatvaranja privatnih arbanaških radnji, jer su i oni
izašli na ulice, a dolazili su i Arbanasi iz drugih krajeva zemlje, jer su tih dana primećene
na desetine njihovih privatnih radnji zatvorenih u Beogradu, Valjevu, Kragujevcu i
drugim mestima Srbije i Jugoslavije.
Šiptarska agresija je nastavljena i u drugim mestima Kosmeta i to je potrajalo neprekidno
10 dana. Bilo je učestalog pucanja iz vatrenog oružja, pa je milicija, koja je demonstrante
razgonila, takođe odgovarala vatrom, te je došlo, nažalost, i do ljudskih žrtava. Ali prve
žrtve ove arnautske agresije bile su srpske žene i deca po srpskim naseljima u gradovima
i selima Kosova. Zato je već od drugog dana okupacije srpskih naselja, počela evakuacija
srpskih žena sa decom, najpre iz Prištine, a onda iz Podujeva, Orahovca, Lipljana i
okolnih sela, Prizrena i okoline, sve preko organizovanih Srba u Kosovu Polju, koji su
stvorili kao neku prihvatnu stanicu, odakle je vozom, tokom ovih 10 dana, evakuisano
preko 2.000 žena i dece za severnu Srbiju. Ovo je došlo zato što su šiptarske, dobro
organizovane demonstracije prerastale u pravi teror nad srpskim stanovništvom.
Naoružane grupe agresivnih Arbanasa, podržane i od podivljale šiptarske mase, upadale
su u srpska sela i domove, unoseći među Srbe još veći strah i neizvesnost za svaki dalji
trenutak, pogotovu što su se ti upadi nastavljali kao višečasovna ili čak višednevna
blokada puteva, naselja, čitavih sela, čak i pojedinih gradova. Uzaludna je bila i od strane
Srba tražena pomoć od državnih organa i milicije, jer negde ni milicija nije mogla, ili nije
htela, danima da se probije kroz barikade na putevima i blokade oko srpskih naselja. Srbi
su u nekim selima uveli svoje noćne straže, sa ono malo oružja što su imali, a negde su i
direktno tražili od Srbije da im dostavi oružje da se brane sami.

- 25. januara 1990. u Uroševcu su šiptarski demonstranti, njih više stotina uglavnom
mlađih, lupali sve pred sobom, izloge, automobile i, naravno, srpske kuće, kao napr. kuće
Desimira Borića i Duška Maksimovića, a Slobodanu Markoviću su potpuno slupali auto.
Kamenicama su razlupali i auto poljoprivrednog preduzeća u kojem je bio Srbin Vuko
Aleksić i novinar "Jedinstva" iz Prištine, takođe Srbin. Kamenicama su napali Srbina
Krsta Stojkovića, rodom iz Kruševca, kome su glavu povredili, pa mu je morala biti
ukazana lekarska pomoć. Napadana su i lupana skoro sva kola sa registracijom Beograda
i drugih mesta iz Srbije.

- 26. januara 1990. u Kosovskoj Mitrovici, kod autobuske stanice, kamenicama su Šiptari
polupali nekoliko autobusa i povredili u njima više putnika. Povređen je, tako, Pera
Mitrović, pa je hitno odvežen u bolnicu radi hirurške intervencije. Demonstrantima u
Mitrovici pridružili su se i rudari iz Trepče i Starog Trga. Sledećeg dana kamenovano je i
nekoliko autobusa na putu Priština - Podujevo, kao što su autobusi "Nišekspresa" u "Jug-
ekspresa" iz Leskovca, pa je zato prekinut svaki saobraćaj na putu prema Nišu i
Kruševcu. U kamenovanim autobusima povređeno je više putnika, a to su bili Srbi, jer
Šiptari tih dana nisu putovali srpskim autobusima.

- 27. januara 1990. veliki su neredi bili u prizrenskom naselju Dušanovo, naročito uveče,
gde je bilo i pucanja između demonstranata i milicije. Srbi iz Dušanova, koji nisu bili
uspeli da se sklone iz tog poznatog po šiptarskoj agresiji prigradskog naselja, pogasili su
svetla u svojim stanovima i zabarikadirali se, kao u vreme okupacije. Na Srbe su napadali
razjareni Arnauti i u selu Mala Kruša kod Prizrena, pa su morali tražiti pomoć od milicije
iz Prizrena. I Srbi sela Novake kod Prizrena uveli su noćne straže radi sopstvene zaštite.
Isto su učinili i Srbi u prizrenskim selima Koriši i Ljubiždi, jer su im šiptarski nasilnici
bili počeli da kamenuju kuće.
- 28. januara 1990. u Suvoj Reci kod Prizrena bili su veliki neredi. Šiptarski teroristi
najpre su srušili veći broj telefonskih stubova i od njih, kontejnera i betonskih blokova,
napravili barikade u glavnoj ulici Suve Reke, preprečivši tako put Prizren - Štimlje, a
onda su iza barikada pucali na miliciju iz automatskog oružja, a milicija na njih, tako da
je poginuo 1, a teže ranjeno 3 demonstranta. Razjarena masa lupala je prozore i vrata na
društvenim zgradama i na ionako malobrojnim srpskim kućama. Srbi iz Suve Reke ili su
odmah napustili svoje domove i otišli u kompaktnija srpska naselja, ili su se sabili svi u
par srpskih kuća i zabarikadirali. U napadu rulje potpuno je uništen auto "zastava 101"
Srbina Stanislava Đorđevića a on sa maloletnim sinom jedva je uspeo da pobegne živ.
Šiptari radnici u fabrici guma "Balkan" u Suvoj reci okupirali su fabriku i nisu dali
Srbima radnicima da rade. Izvestan broj milicajaca Arbanasa potajno je sarađivao sa
demonstrantima.

- Iznad Suve Reke, na putu za Mušutište, šiptarska rulja napala je zaprežna kola srpske
porodice Antić iz sela Sopine kod Mušutišta, kada je muž vozio svoju suprugu Vesnu,
trudnicu, u bolnicu da se porodi. On je najpre prošao kroz manje šiptarske grupe i prve
barikade tako što je govorio šiptarski i dizao dva prsta u znak "V", ali su ga dalje
prepoznali neki Šiptari komšije i zasuli kamenjem kola i konja i njega i suprugu! Svekrva
je naglo legla preko trudne snahe da je zaštiti, pa je sama zadobila teške telesne povrede.
Novinar Rajko Đurđević, s pravom ali i s tugom je primetio: povređene Šiptare
demonstranti su vozili čak u Ljubljanu, a trudnicu Srpkinju su kamenovali!

- U susednom Mušutištu iznad Suve Reke, u početku je bilo samo par stotina
demonstranata, a potom ih se (okupilo nekoliko hiljada, jer su dovoženi kolima i
autobusima drugi Šiptari sa strane. Pričali su mi Srbi koji žive u samom centru Mušutišta
da su među demonstrantima ispred svojih kuća videli mnoga, sasvim nepoznata šiptarska
lica, ljude koji nisu bili iz Mušutišta ni iz bliže okoline. Pre toga su viđali pojedine
Albance, koji su sa kolima švajcarske i druge strane registracije dolazili među domaće
Šiptare i delili im u džepove devize. Ta okupljena masa u centru Mušutišta, njih oko 4-5
hiljada, zabarikadirali su prilazni put Mušutištu betonskim stubovima visine i do 3 metra,
te milicija nije mogla da uđe u selo nekoliko dana. Šiptari teroristi su se spremali da
bombama napadnu gornje zaseoke u Mušutištu gde žive Srbi, ali su ih, po kazivanju Srba
meštana i priznanju nekih Šiptara komšija, ipak stariji Arbanasi odvratili od toga. Rekli
su im: "Pobićemo ove Srbe ovde, ali šta će biti sa nama i našom decom kad dođe ovde
Srbija? Ona je jača od nas". Jedna Srpkinja zapitala je starog suseda Šiptara: "Zašto nam
to radite? Šta smo vam mi radili? Šta vam fali?" Stari Arbanas je odgovorio: "Snašo, oni
(šiptarska omladina) su siti i najedeni. Oni ne znaju ni za rat ni za nevolje. Oni hoće
preko leba pogače. Dabogda ih Bog kaznio!" - U samom centru Mušutišta Šiptari su iz
obližnjih kuća sklonili svoje žene i decu, jer su spremali napad bombama na Srbe, pa kad
su ih stariji od toga odvratili, onda su krenuli da dignu u vazduh fabriku tekstila "Umka -
Zelengora", na periferiji izvan sela, ali je to sprečila specijalna milicija koja se iz pravca
sela Dvorane probila preko njiva i fabriku blokirala. U Mušutištu su Srbi kazivali da su
potom doznali i za spiskove koje su šiptarske vođe pravile: koga od Srba treba likvidirati.
Otkrilo se potom i to da su Šiptari imali podršku iz Švajcarske i iz Saudijske Arabije, kao
i to da su Šiptari milicajci sabotirali, tj. bili na strani demonstranata. - Četiri srpske
mahale u gornjem delu Mušutišta bile su sve vreme na nogama: Srbi su sa lovačkim
puškama i vilama i motkama i alatkama izašli u svoje sokake ispred avlija i bili su
spremni da do krvi brane svoju decu i kuće. U kući Dimitrija Mitića, na primer, deca su
spavala sve vreme na podu da bi bila zaštićena od pucnjave. Tek nakon dva dana združeni
odred Savezne milicije probio se preko njiva u te srpske mahale i posetio opkoljene Srbe.
Jednoga od tih Srba, iz gornjeg kraja Mušutišta, pitao sam, neki dan pošto je opsada
prošla: "Kako ste izdržali?" Odgovorio mi je: "Eh, bilo je malo opasno, ali se mi ne
bojimo. Ima Boga!"

- U manastiru Svete Trojice, na brdu iznad Mušutišta, priča nam mati igumanija Ilarija da
su i njih Šiptari tada napadali: grupa nasilnika je lupala u manastirsku kapiju i gađala
manastirsko zvono: "Da li kamenicom ili iz puške, ne znamo, ali je jako puklo", vele
monahinje. U manastirskom dvorištu su šarplaninci psi jako lajali i možda je to odvratilo
napadače. Tek posle prodora u Mušutište, stigli su milicajci iz združenog odreda i do
manastira. Njima je mati Ilarija rekla: "Na trulom platnu se ne veze. Ovo sada samo zuji,
a još se nije orojilo", hoteći tome da kaže da se može očekivati i još gora pobuna Šiptara.

Manastir Sv. Trojice kod Mušutišta: igumanija Ilarija brani manastir!

- U Gnjilanu i okolini bili su takođe veliki šiptarski neredi tih dana 28. januara
1990. šiptarska rulja napala je tri srpska mladića u selima Prilepnici i Dobrčanu.
Bila su opkoljena neka srpska sela i u jednom momentu izgledalo je da će taj kraj
Kosova ostati pod šiptarskom okupacijom, otsečen od ostalog sveta. Srbi u
Gnjilanu (sekcija udruženja "Stari kraj") uputili su 29. 1. 1990. telegram
predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću i Predsedništvu Jugoslavije tražeći
"hitnu intervenciju i zaštitu slobode i integriteta Srba i svih poštenih građana
Kosova". Šiptarska milicija je direktno sarađivala sa demonstrantima i teroristima
i nije štitila napadnute i opkoljene Srbe. 'Stariji čovek Mladenović iz sela
Koretišta kod Gnjilana, kaže: "Da smo mi u okolini Gnjilana imali voz kao oni u
Kosovu Polju, mi bismo tih dana svi krenuli za Srbiju, jer je bilo tako teško i
opasno". Čak su i pojedini naši sveštenici poslali svoju decu za Kraljevo,
Kragujevac i Beograd. - U selu Partešu ispred Gnjilana bila je za 28. 1. 1990.
zakazana od ranije jedna javna tribina, na kojoj je trebao govoriti iguman
crnorečki dr. Artemije Radosavljević, ali kad je kolima krenuo iz pravca
Leskovca, nije mogao prići Gnjilanu usled šiptarskih blokada i barikada na putu
Bujanovac - Gnjilane kod sela Dobrčane, pa je otac Milovan Kojić iz Parteša
morao da raspusti oko 1.000 okupljenih Srba. Ljudi u tom čisto srpskom selu bili
su ogorčeni ovom arnautskom okupacijom i terorom. U okolini Gnjilana, i
naročito oko Kosovske Kamenice i Vitine, bila su blokirana i otsečena desetina
srpskih sela, opkoljena šiptarskom ruljom iz okolnih sela gde su Šiptari u velikoj
ili nadpolovičnoj većini. Srbi u 12 sela: Požaranje, Žitinja, Gornja i Donja
Budriga, Radivojce, Mogila, Klokot, Parteš, Slatina, Vrbovac, Belekare i Vitina
bili su blokirani i skoro opkoljeni, mada su se ponegde Srbi organizovali, kao npr.
u selu Mogila, pa iako su bili malobrojniji, nisu šiptarskoj masi dali da prođe kroz
njihovo selo, nego je masa skrenula dalje preko njiva i polja. Pred sobom je
arnautska rulja sve rušila, kidala dovode električne struje i rušila telefonske
stubove, pa su ova srpska sela danima bila bez struje i telefonskih veza. U Klokot
Banji kod Vitine, u novoj telefonskoj centrali, sabotažom je prekinuta veza sa
Beogradom. U selu Dobrčanu grupa Šiptara je navalila na jedan auto u kojem su
bili 3 Srbina iz sela Parteša, koji su jedva glave spasli. Šiptarska masa imala je za
cilj da prodre do centra Vitine i zauzme ga, ali su trebali da prethodno proću kroz
srpska naselja. Napadali su fizički svakoga pred sobom, pucajući na sve strane,
naročito ispred srpskih kuća u selima Drobešu i Klokotu, mada u same ljude nisu
pucali. Po rukovanju oružjem videlo se da su Šiptari imali obučene ljude u oružju
i gerilskom napadanju naoružani su bili i automatskim oružjem, što je sve bilo
znak da među sobom imaju vođe ubačene iz inostranstva, kako je kasnije i
ustanovljeno. Bilo je među njima i lokalnih funkcionera Šiptara, učitelja i
nastavnika iz Vitine i Gnjilana, pa čak je primećen i jedan rezervni kapetan JNA,
Daut Zejneli.

- Nemiri u Gnjilanskom kraju nastavljeni su i sledećih dana, naročito u selima

Žegri i Vladovu. U Žegri su Šiptari u masi napali na Srbe koji su bili izašli da
zaštite svoje domove, napali su ih kamenicama i teže povredili Damjana Ristića,
polomili su prozore na kući Momčila Mihajlovića, napali su i porodicu
Stoiljkovića, a posebno su maltretirali Svetomira Marinkovića. U Gnjilanu je od
Šiptara teško povređen Tomislav Stojanović, šofer preduzeća "Binačka Morava".
Njemu je razjarena rulja kod barikada pred Gnjilanima nanela teške telesne
povrede, pa je morao biti hitno prebačen u skopsku bolnicu, jer je bio u životnoj
opasnosti. Kamion mu je potpuno polupan. Kako organi bezbednosti na pozive
Srba u pomoć nisu reagovali, Srbi u Gnjilanu su tražili hitno smenjivanje
sekretara Centra bezbednosti Halita Redžepija, jer vele: "Čuli smo otvorenu
pretnju demonstranata: "Sada smo napali samo miliciju, a sutra su na redu Srbi i
njihove porodice". Okupljeni u Gnjilanu Srbi (1. februara 1990) tražili su da se
evakuišu njihove porodice, a sami oni će ostati "da branimo pradedovska
ognjišta". U Kosovskoj Kamenici napadnut je rudnik Karačevo i kamenovana je
kuća Vojislava Arsića iz istog mesta.

- Na drugoj strani, u Metohiji, takođe je bilo velikih nemira, i terora Šiptara nad
Srpskim življem. 27. januara 1990, na praznik Svetog Save, u manastiru Pećke
patrijaršije bilo je dosta Srba iz Peći i okoline, a naročito dece, koja su recitovala
na slavi Sv. Save. Kada su potom pošli kućama, u gradu Peći naišli su na šiptarske
demonstrante i na barikade, pa su deca imala dosta nevolja, poniženja i direktnih
napada. Milicija je pokušala da napravi red u Peći, pa je došlo do vatrenog okršaja
sa demonstrantima u kojim je poginuo Šiptar Fatmir Ukaj (28). Mnoga srpska
kola su polupana, a jedan "stojadin" je i zapaljen. Demonstranti su linčovali
Dragana Sekulovića i Slobodana Kenića. Kamenovan je i voz kod Peći.

- Ovi neredi i sukobi u Peći i okolini, naročito u Klini, nastavljeni su i sledećih

dana. Tako da su bili blokirani i zabarikadirani putevi Peć- Klina i Peć-
Đurakovac, kao i putevi Peć-Rožaj i Peć-Dečani. Bilo je i podmetnutih požara u
gradu Peći. Kod železničke stanice demonstranti su na miliciju bacili
"Molotovljev koktel". Grupa naoružanih terorista bila je prodrla do magacina
oružja Teritorijalne odbrane u Peći, ali je brzom intervencijom milicije sprečeno
veće raznošenje oružja. U Klini su Šiptari u masi kamenovali srpsku kuću
Vuksana Boškovića, a on se od napadača branio samo lovačkom puškom. Srbi iz
okolnih sela oko Peći: Grabanica, Brkovac, Budisavci i drugi, tražili su državnu
zaštitu ili da im se podeli oružje pa da se sami brane.

- Izgleda ipak da je najstrašnija agresija šiptarskih ustaša i fašista bila u okolini

Lipljana na samom Srpskom Kosovu. Šiptarski okupatori su na putevima ispred i
iza Lipljana postavili barikade od kamenja, blokova betona, stabala drveća, auto
guma, izlupanih kola. Barikadama su tako zaustavljali srpska kola i zatim
maltretirali putnike. Počeli su da "legitimišu" svakoga, kao da su već "osvojili"
Kosovo i zaveli režim "Velike Albanije". Iza barikada su napadali oružjem sve
koji bi im se približili. Posebno je bilo teško stanje za srpsko stanovništvo okolnih
sela oko Lipljana. U samom Lipljanu, gde su Srbi u većini, Šiptari su kamenovali
pojedine javne zgrade i srpske kuće, naročito oko železničke stanice, gde su
kamenovane mnoge srpske kuće. Najteže je svakako bilo u srpskim selima
Maguri i Vrševcu kod Lipljana, gde skoro da nije bilo srpske kuće koja nije tih
dana (naročito 31. januara 1990) kamenovana. To kamenovanje su činili Šiptari iz
susednih sela: Medvedice, Vrela, Drenice, Šuljute, Gornjeg i Donjeg Dobranja.
Autobusima su dovoženi i drugi Arnauti, koji su onda u masama napadali na
srpska sela, kamenjem i vatrenim oružjem. Bilo je mnogo pucanja, naročito u
sukobu sa milicijom, kad je ova stigla iz Srbije, jer lokalna šiptarska milicija sve
je sabotirala i direktno pomagala demonstrantima, tako da je na kraju nekoliko
Šiptara milicajaca iz Stanice milicije u Golešu skinulo odela i pridružilo se
demonstrantima. Ovim napadima Šiptara terorista na pomenuta srpska sela oko
Lipljana, u pravcu Goleša, ubrzo su se pridružili i rudari iz rudnika "Goleš".
Počelo je pravo pucanje kamenjem i metcima po srpskim kućama. Tako je kuća
Dragana Dimića u Maguri bila zasuta kišom metaka. On je iskočio na drugu
stranu kroz prozor i protrčao u miliciju za pomoć, ali šiptarski komandir milicije u
Golešu, Aslan Krasnići, rekao mu je da "ne može da pomogne". Svim Srbima u
okolini poodavno je poznato da je on sarađivao protiv Srba sa šiptarskim
agresivnim vođama i teroristima.
- U rudniku "Goleš" u Maguri šiptarski teroristi su 30. januara 1990. zapalili
portirnicu barutnog magacina. Šiptarski stražar, Muslija Lugići, inače po profesiji
vatrogasac, nije ni pokušao da požar ugasi, mada je imao na raspolaganju 3
vatrogasna aparata. Požar zamalo da nije zahvatio rudnički magacin sa barutom i
eksplozivom, a da je do eksplozije došlo otišao bi ceo Goleš i sva naselja okolo.
Srbi u susednoj mesnoj zajednici Goleš bili su skoro nedelju dana otsečeni od
svih. Telefonom nisu mogli da pozovu u pomoć, jer su ga Šiptari namerno
prekinuli. Tek u četvrtak, 1. februara 1990, do Goleša su se probili Srbi iz sela
Vrela i Kosova Polja i tako ih spasli blokade, pa su svu srpsku decu odmah
evakuisali za Kosovo Polje. Vozača autobusa "Kosovotransa" iz Lipljana Srbina
Mirkovića Arnauti su izvukli iz autobusa i onda masovno tukli do besvesti. Spasli
su ga stari Arbanasi, koji su ga oteli iz ruku terorista, a autobus je u međuvremenu
već bio sav polupan i demoliran. Toga dana, u četvrtak, 1. februara 1990, došlo je
do jakog vatrenog okršaja između terorista i milicije (naročito je često pucala
jedna naoružana mlada Albanka). Poginuo je jedan mlad Arbanas, kojeg su zatim
uz veliku masu sahranjivali, tokom 2 dana, noseći ga na ramenima i to baš kroz
srpska sela Maguru i Vrševac, valjda i tako prkoseći Srbima. Tih dana su
izbezumljeni šiptarski fašisti napali čak i arbanašku porodicu Salji Krasnićija iz
sela Breznice kod Prištine, samo zato što je ta porodica bila prijatelj sa Srbima
susedima. Pretučen je otac Sali Krasnići od Šiptara Mulje Ismailja i drugih, a
sledećeg dana su mu tukli jednog sina mlađeg pak sina đaka bacili su kasnije u
odelu u reku! Ćerci njegovoj nasrnuli su na obraz, pa je jadni čovek zamolio Srbe
za pomoć, te su i njegovu decu evakuisali u Kosovo Polje sa srpskom decom.

- I u Uroševcu su takođe bili slični nemiri, haos i teror. U samom Uroševcu su 30.
januara 1990, na sahrani jednoga u sukobu sa milicijom poginulog Arbanasa,
okupili se na desetine hiljada i u velikoj povorci, umesto pravo na groblje, krenuli
kroz grad, pa su onda umesto bližeg groblja u Nerodimlju, išli u 3 kilometra dalje
muslimansko groblje, samo da bi "demonstrirali" svoj prkos. Posle sahrane, grupa
mlađih Šiptara napala je kamenicama miliciju i okolne kuće, da bi se ubrzo čuli i
pucnji iz vatrenog oružja, upereni po okolnim srpskim kućama. U srpskim selima
oko Uroševca: Talinovac, Doganjevo, Nerodimlje, Tankosić, Srpski Babuš i
drugim naseljima napadali su redom srpske kuće, naročito tokom 30. i 31.
januara. Put Priština-Uroševac bio je blokiran i sva vozila zaustavljena, putnici
"legitimisani" i maltretirani. U Talinovcu su nasrnuli na tamošnje malobrojne
srpske kuće i kamenovali ih, a najgore je prošla kuća Srbina Dragana Trajkovića.
U Selu Grebnu su porušili zid oko kuće Srećka Savića i od te ograde su pravili
barikade, a i po dvorištu su mu vršljali i uznemiravali ukućane. Savić je u
samoodbrani pucao iz lovačke puške, ali je to bila slaba odbrana. Na putu od
Uroševca za Prizren kod sela Košara, teroristi su 31. januara 1990, napali autobus
"Kosovotransa" i iz njega nasilno izbacili sve putnike, tražeći među njima Srbe.
Tom prilikom je pristigla i milicija, pa je jedan od terorista, Bekim Ruždi Sejdiju,
"poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima". Na njegovoj sahrani potom okupila
se velika masa Šiptara i otvoreno su pretili Srbima i Srbiji.
- U Podujevu, koje je inače poznato kao najagresivnije gnezdo Arnauta
srbomrzaca, bila je takođe prava okupacija, koja je trajala 10 dana (kraj januara -
početak februara 1990). Ovde je bilo pravo "demonstriranje" raznovrsnog
šiptarskog terora. Sam grad Podujevo bio je pod pravom opsadom, jer su po skoro
svim glavnim putevima okolo bile podignute barikade, a i pucalo se iz skoro svih
vrsta vatrenog oružja. Na ulice Podujeva izašli su svi Šiptari, ističući ispred sebe
decu od 7-14 godina. Cilj šiptarske agresije i opsade ovde bio je najjasnije
izražen: treba zaplašiti i ono malo preostalih Srba, da se sada, ne više "milom ili
silom", nego samo "silom, silom, silom", kako su govorili, isele sa Kosova. U
Podujevu je odmah vešto proturena vest, tj. laž i dezinformacija: kako je,
navodno, "grupa naoružanih dobrovoljaca iz Srbije već prešla Prepolac i počela sa
ubijanjem albanskog stanovništva u selu Dubici (=prvo selo na teritoriji Kosova).
Tamo je pravi pokolj!" Posle ovakvih vesti, počeo je pravi "lov" na Srbe. U
samom Podujevu razbijeni su srpski izlozi i prozori na kućama, kao napr. na
fotografskoj radnji i kući Milana Živkovića u centru grada. Razbijena su i sva
srbijanska vozila. Iz vatrenog oružja pucali su Šiptari na kuću porodice Blagojević
u Donjoj Lapaštici i na kuću porodice Vukosavljević u samom Podujevu, kao i na
porodicu Jovanović u selu Obrandža. Takođe je napadnut i Milovan Šćepanović u
selu Donja Dunica. U centru pak grada zapalili su automobilske gume. Napali su i
na novinare skopskog i sarajevskog radija, tukli ih pesnicama i maltretirali. Od
težih posledica spasao ih je drugi skopski novinar, Zuber Mailju, koji se Šiptarima
obratio na njihovom jeziku. Mnoge srpske porodice iz Podujeva napustile su grad
iz straha za svoj život i život svoje dece.

- U srpskom selu Kijevu kod Mališeva Srbi su bili opsednuti i opkoljeni tri dana.
Milicija se konačno probila kroz Mališevo, gde je bila provocirana i napadnuta,
ali je uspela da raskine blokadu oko sela Kijeva. Tom prilikom šiptarski teroristi
su u Mališevu nekim težim oružjem teško ranili u glavu Srbina milicajca Rada
Neškovića, kome je oko izbijeno metkom kada se iz milicijskih bornih kola
pridigao. Na taj teroristički akt milicija je odgovorila vatrom i bilo je više mrtvih
demonstranata Šiptara. Sukob sa milicijom bio je i u selu Brestovcu kod
Orahovca, gde su poginula 4 mlađa Šiptara. Ali, pre toga, nekoliko dana
uzastopno, sa džamije sela Brestovca megafonima su Šiptari muslimani pretili
Srbima u selu Velika Hoča da će ih "sve pobiti". U selu je starodrevni srpski
živalj, sa 250 kuća i 14 crkava iz vremena Nemanjića. Ova pretnja Srbima sa
minareta džamije nastavljena je i tokom prvih dana februara, što jasno pokazuje,
da umesto islamske molitve sa džamije dolazi poziv na džihad protiv hrišćana!
(Tih dana, 1. 2. 1990, u Prištini je iz džamije izišla grupa muslimana i stavila se
na čelo demonstranata). Opkoljen je bio i srpski živalj u selima oko Prizrena:
Koriši, Ljubiždi, Novake i drugim selima. Srpski živalj Prizrena i okoline
izražavao je tih dana javno i pismeno svoje proteste zbog ugrožavanja života i
mira dece i domova svih metohijskih i kosovskih Srba. Oni su glasno rekli
jugoslovenskoj javnosti da: "neće više da robuju 'orlovima' tuđinske okupacije".
Prizrenska srpska sela uvela su zatim, posle razbijanja blokade, sopstvene noćne
straže.
- Noćne straže uveli su Srbi i u selu Osojane kod Istoka, a zatim i u susednim
srpskim selima: Koš, Šainovce, Tučep i Poljane. I u selu Batuse kod Kosova Polja
Srbi su uveli noćne straže, a prodavnicu kraj crkve pretvorili su u dežurnu
karaulu. Obližnja sela Lepine i Radevo takođe su uvela noćne straže. U Kosovu
Polju i Bresju proneta je vest (30. 1. 1990) da na Srbe kreću naoružani Albanci iz
Glogovca i Drenice, ali do tog napada nije došlo, no ipak su uvedene noćne
straže. Kako je ponovo napadnuto i srpsko selo Grace kod Prilužja, gde su obesni
mlađi Šiptari jurili srpsku decu noževima, uvedena je noćna straža i u tom selu. U
Štimlju je takođe bilo šiptarskih napada na Srbe i srpske kuće, pa je razbijen crep
na krovu kuće Srbina Staleta Mirića i na zgradi Poreske uprave u Štimlju, i na još
nekim srpskim kućama, koje nismo u stanju sve da pobeležimo. I u opštini
Dragaš, gde žive Goranci (Srbi muslimanske vere), šiptarske siledžije pokušale su
da organizuju demonstracije i time izvrše pritisak na Gorance da im se pridruže,
ali su ostali bez podrške i nemiri su ubrzo prestali.

- 31. januara 1990. na putu kod Vučitrna demonstranti su napali i kamenovali auto
"mercedes" iz Aleksinca u kojem su bili Bratislav Trajković (35) iz Aleksinca i
Jelica Krstić. Na tom putu je bio preprečen autobus "Kosovotransa" i tako je
zaustavljen i kamenovan pomenuti automobil aleksinačke registracije. U tom
napadu povređeni su pomenuti dvoje Srba iz Aleksinca, i još nekoliko putnika u
drugim kolima. U Ajvaliji kod Prištine Šiptari su napali Srbina Uglješu Čolića kad
je vozio majku lekaru. Hteli su da mu prevrnu kola, ali je on repetirao pištolj, pa
su napadači pobegli.

- Na domaku Dečana demonstranti su na putu napravili barikade tako što su

motornom testerom isekli stabla pokraj **** Peć-Dečani i onda ih preprečili po
putu. U selu Junaku šiptarski teroristi pucali su iz automatskog oružja i napadali
su automobile koji su putem nailazili, pa su tako napali i jedan auto sa dvojicom
šiptarskih funkcionera.

- U Peći su takođe nastavljeni nemiri i rušenja, kao i oružani okršaji, pa je opet

bilo mrtvih i ranjenih, najviše među demonstrantima, ali je bilo i ranjenih
milicajaca U Peći su Šiptari mnogim Srbima pretili telefonom, kao i frenetičnim
izvikivanjem po ulicama reči: "Kosovo milom ili silom". Porodicama Gojković i
Danilović u pećkom naselju Brežnik neki terorista pretio je ovako telefonom:
"Ukoliko se ne iseliš u roku 6 sati, bićete svi poubijani". U samom centru Peći od
razularene šiptarske mase pretučen je Srbin Branko Čupić i zadobio je teške
telesne povrede.

- U Đakovici je takođe, 31. januara 1990, bilo nemira i nasilja. Kamenovana je

srpska kuća Ilije Đukanovića, a na ulici je napadnuta Srpkinja iz porodice
Tošković. I po selima oko Đakovice napadane su srpske kuće i pojedini Srbi.

- Svi ovi brutalni događaji na Kosovu i Metohiji, a naročito vest da su blokirana

sva srpska sela oko Kosovske Vitine i Kosovske Kamenice, izazvali su veliko
ogorčenje kod Srba u čitavoj Srbiji. Naime, svakočasovno su stizale vesti o sve
težem stanju Srpskog življa oko Vitine, gde su blokirana i opsednuta sela Kabaš,
Požaranje, Trpeza, Mogila i druga sela, koje su opkolili i drže u opsadi Šiptari iz
okolnih arnautskih sela. Tih su se dana otuda čuli, a od nekih i bili viđeni i
doživljeni "prizori vandalizma i terorizma kakvi su se mogli videti samo na
ulicama Bejruta". Srpkinja Desanka Vukašinović iz Vitine pričala je da im je bila
"ugrožena ne samo imovina, nego i goli životi". Srbi u tim selima oko Vitine
okupljali su se u pojedine srpske kuće i tako provodili besane noći na straži.
Mnogi Srbi su u ovom kraju Kosova na svojoj koži osetili nasilje i teror
razularene fašistoidne mase Šiptara, kao što su to osetili Obrad Jovanović, Raško
Vukašinović i Drago Stojiljković, koje su Šiptari komšije napali vilama. Srbi su
pokušali da zajednički razgovaraju sa komšijama Arbanasima, ali je to bilo
bezuspešno. Umesto zaštite i razumevanja, dojučerašnje komšije Šiptari udružile
su se s teroristima protiv nedužnih Srba komšija.

- Ovakve i slične vesti koje su stizale sa Kosova, a da pri tom Jugoslavija ni Srbija
nisu preduzimali neke mere za spasavanje egzistencijalno ugroženog Srpskog
življa na Kosovu, ionako desetkovanog dugogodišnjim šiptarskim terorom,
izazvale su, najpre u Beogradu, eksploziju narodnog nezadovoljstva. Najpre je
grupa mladića, rodom sa Kosova, počela u Beogradu da poziva studente da se
jave kao dobrovoljci za Kosovo. U sredu, 31. januara, na Svetog Atanasija i Kirila
i Svetog Maksima Srpskog, u Beogradu na trgu oko Mihailovog spomenika,
okupilo se popodne oko 15.000-20.000 uglavnom mladića, koji su se kod mladih
Kosovaca upisivali u spiskove dobrovoljaca. (Na žalost, grad Beograd nije hteo
da im da ozvučenje i gradske vlasti su pokušale da taj spontani protestni skup
bojkotuju i diskredituju). Istovremeno je stigla i grupa Srba sa Kosova i
razgovarala sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem o krajnje kritičnom
stanju na Kosovu, na što im je Milošević odgovorio da je "Srbija sposobna da
obezbedi zaštitu svih svojih građana od terorista na Kosovu". Mladi Kosovci su
tog popodneva, (31. 1. 1990) pred Mihajlovim spomenikom izdali svoj proglas,
koji su nazvali Za spas Kosova i Metohije, a koji glasi: "Braćo i sestre, pošto je
očigledno da jugoslovenski i srpski komunisti neće da pomognu Srpskom narodu
na Kosmetu, zadnji je čas da se organizujemo. Na zboru ćemo uputiti konkretne
zahteve Srpskoj vlasti, tražićemo da brigu o Kosovu i Metohiji preuzme Srpski
narod, bez obzira kao pokretu, stranci ili ideologiji pripadao. Pored ovoga,
pokrenuće se inicijativa za formiranje dobrovoljačkih jedinica i upis dobrovoljaca
za odbranu Srpskog življa, kuća, zemlje i svetinja na Kosmetu. Jer Kosovo je duša
Srbinova". Srpska omladina na ovom velikom skupu u Beogradu iznela je i
nekoliko hitnih zahteva da bi se sprečile dalje patnje Kosovometohijskih Srba i
dalja kosovska tragedija. Posle ovako izražene uznemirenosti Srpskog naroda u
Beogradu i širom Srbije, Predsedništvo i vlada Jugoslavije dali su jednu svoju,
mada zakasnelu izjavu da "treba braniti integritet zemlje i ustavni poredak", ali
narod time nije bio zadovoljan. U mnogim mestima Srbije i Crne Gore već su
pravljeni spiskovi dobrovoljaca za Kosovo. Situacija se u narodu donekle smirila
tek kada su se, u petak 2. februara 1990, na putevima Kosova pojavile oklopne
vojne jedinice "radi uobičajene vojne vežbe", a ustvari da preduprede dalje
pogoršavanje opšte napete situacije na Kosmetu i u Srbiji. Ovo, međutim, nije
umirilo razularene šiptarske fašiste i okupatore, jer su i sledećih dana nastavili da
divljaju po Kosovu.

- Treba zapaziti da, istovremeno sa ovim divljanjem Šiptara po Kosovu i Metohiji,

pojačana je i aktivnost šiptarskih idejnih i političkih vođa po Kosovu, tzv.
"demokrata" ili "alternativaca", na čelu sa Ibrahimom Rugovom, Zekerijom
Canom, Škeljzenom Malićijem i drugima, koji su tih nemirnih dana "mirno"
sakupljali potpise za svoju separatističku "deklaraciju". Ustvari, kasnije se
ispostavilo da su neke Arbanase radnike i studente ovi "demokrati" prisiljavali da
potpišu tu "deklaraciju". U njoj su tražili izričitu zabranu povratka Srba na
Kosmet, tražili su dakle isto ono što je i Titova komunistička vlast učinila 1945.
godine, kada je ratna tragedija Srba na Kosovu produžena i genocid 'nad Srbima
tako ozakonjen. Kroz ove šiptarske "demokrate", ustvari dojučerašnje komunjare i
srpske tirane, samo je progovorio velikoalbanski plan o "etnički čistom" Kosovu i
otcepljenju od Srbije i zatim pripajanju enverhodžinskoj Albaniji. Jednom rečju,
okupatorske težnje fašista i balista iz rata sada su preodenute u "demokratske"
zahteve, koje su arnautski teroristi na ulicama i poljima Srpskog Kosova nastojali
i da ostvare "milom ili silom", ali uglavnom "silom, silom, silom", kako su sami
Šiptari skandirali, tj. krvlju, ognjem i mačem.

- Da je to tačno pokazalo se i sledećih dana, tokom februara 1990, kada je

nastavljeno divljanje šiptarskih nasilnika i okupatora po Kosmetu. Opet su na
putevima bile barikade, opet su lupana srpska kola, kuće i glave, opet je jadni
Srpski živalj, a naročito dečica, provodio dane i noći u strahu i neizvesnosti za
sutra. Evo još nekih zapisa hroničara iz tih dana.

- Srpske žene trudnice tih dana, kao i prethodnih, nisu smele da na porođaj idu u
Ginekološku kliniku u Prištini, gde se inače svakodnevno porađa ako 40 albanskih
porodilja, nego su odlazile na porođaj izvan Kosova. Srpkinja trudnica Snežana
Jovanović iz Prištine kaže: "Porodila sam se u Kruševcu kod srpskih lekara. Na tu
moju odluku je uticala opšta klima kosovskog nepoverenja. Čula sam da u
prištinskom porodilištu šetaju mačke, i da je za pristojnu medicinsku pomoć
potrebna itekako jaka "veza". Mirjana Petrović, medicinska sestra, veli: "Porodila
sam se u Prokuplju. Izbegla sam Prištinu zbog nehigijene u porodilištu i zbog
straha, jer nemam poverenja u ovdašnje lekare. Neljubaznost prema Srbima je
česta karakteristika ovdašnjeg medicinskog osoblja".

- 1. februara 1990. u Uroševcu je napadnuta i bukvalno pretučena Srpkinja

Miloratka Mitrović iz Uroševca, u ulici Bledskoj gde stanuje. Pošto su je pretukli,
razbesneli Šiptari su je bacili u obližnji jarak, sa vidljivim povredama na glavi!
Uveče istog dana vatrenim oružjem napadnuta je kuća Novice Jovanovića u
uroševačkom selu Grlici. Na njihovu kuću pucali su iz obližnjeg šumarka. U
dvorištu je u tom momentu bio njegov tast Bogdan Mijović. Srbi iz okoline
dotrčali su i na vatru odgovorili vatrom, pa su se skriveni Šiptari ućutali i povukli.
Istoga dana u selima Gatlje i Doganjevo oko Uroševca bilo je šiptarskih napada
na Srbe. Kamenovan je auto Bore Nikšića u Doganjevu, a takođe i kola hitne
pomoći. Kamenovane su i kuće Save Subotića i Milana Ivića u selu Gatnje. U selu
Tankosiću napadnut je Ljubiša Dimitrijević.

- Bile su tih dana mnogobrojne i raznovrsne diverzije po Kosovu i Metohiji.

Srušen je dalekovod električne mreže Kosova u selu Bivoljaku kod Vučitrna, pa je
cela Metohija zbog toga danima bila bez struje. U opštini Štrpce Šiptari su posekli
više telefonskih stubova i ukrali oko 500 metara telefonskog kabla. Kamenovani
su vozovi u Peći, Uroševcu, Podujevu i Prištini.

- 2. februara 1990, u Dečanskoj opštini, po kazivanju tamošnjih Srba, "bilo je gore

nego četrdeset prve". Ljubica Stojanović iz sela Dubrave kod Dečana kaže da živi
sa svoje dvoje dece u jedinoj srpskoj kući u tom selu. "Strah za decu dovodio me
je (tih dana) do očaja. Noćima ni ja ni deca nismo spavali očekujući svakog
trenutka da se horda bandita pojavi na kućnom pragu i zapali nam svu imovinu,
kao što su nam to činili 1941. godine. Za sve vreme ovih demonstracija niko od
onih komšija Albanaca, u koje sam imala poverenje, nije mi prešao kućni prag".
Predrag Stojanović iz Dubrave, inače komandir milicije u Eraču kod Dečana,
napustio je i svoje radno mesto i svoje rodno selo i preselio se u Leposavić. On
kaže: "Dugo godina je moja porodica bila izložena brutalnim nasrtajima albanskih
terorista. Mi smo poslednja srpska porodica koja se iz ovog sela iselila. Jer ovih
dana vandalizam albanskih separatista dostigao je kulminaciju. Demolirali su mi
kuću, posekli voćnjak, ugrozili živote moje porodice".

- Noću između 2-3. februara 1990. šiptarski nasilnici lupali su na manastirska

vrata u Gorioču kod Istoka, što je uznemirilo igumana oca Savu Krivokuću i
druge žitelje ovog manastira, koji ionako skoro svakodnevno ima nevolja od
obesnih Šiptara zulumćara.

- 3. februara 1990. bilo je više napada na Srbe i srpske kuće, kao u Vučitrnu,
Kačaniku i Đakovici. U Istoku je napadnut Novica Stojiljković, a i opštinski
funkcioner Arbanas, Isa Ismailji, kao prijatelj Srba. U Peći su napadnuti
beogradski novinar Momčilo Petrović i Vlada Milić. Oni su bukvalno bili
kamenovani, i od masovnog linča razjarene šiptarske mase spasli su ih samo
stariji Arbanasi. Istoga dana uveče u okolini Gnjilana bile su opet podignute
barikade na putevima pa su teroristi "kontrolisali" saobraćaj i maltretirali sve Srbe
prolaznike. Napali su vozača "Kosovotransa" Petra Dimitrijevića iz sela Pasjana,
zatim Radetu Ožegovića su kamenovali u autu, zajedno sa njegovom suprugom.
Sudija Trajan Dimić iz Gnjilana napadnut je u svom autu dok je prevozio brata,
snaju i njihovu decu iz sela Koretišta u Gnjilane. Jedva je uspeo da kola okrene i
pobegne natrag u Koretište (srpsko selo). Ovo kamenovanje je mirno posmatrala
šiptarska milicija i nije intervenisala.

- Kako je ovih dana proživela jedna od dve preostale srpsko-crnogorske porodice

u selu Skivjan kod Đakovice, priča udovica Dara Laban: "Duboko sam
razočarana, zajedno sa svojom decom, u dojučerašnje komšijsko (arbanaško)
prijateljstvo i poverenje. Pitam se, šta im je trebalo da u selu kao što je naše, sa
samo 2 srpske kuće, na najprimitivniji način izražavaju mržnju protiv Srba i svega
što je srpsko? Zato je od sada ova kuća (naša) zatvorena za veliki broj meštana
(Arbanasa), koji su do sada dolazili uglavnom za usluge.. Čudan je to neki svet
(==Šiptari)! ... Dosta je više toga da im se lepim dokazuje kako treba živeti. Uz
pomoć Srbije i srpskog naroda otvorene su im oči, težak život zamenili su
udobnim. Ali, i pored toga, zadojeni neprijateljstvom zadržali su mržnju prema
Srbima, koju ispoljavaju na najbrutalniji način. Zato smo, iako je to dosta
primitivno, zatvorili vrata svoga doma takvim komšijama". Dara Laban dalje
priča kako je sa svoje dvoje dece svih dana ove okupacije bila u kućnom pritvoru.
Žao joj je zbog nečoveštva i tirjanstva nezahvalnih Arbanasa, kojima je njen
pokojni muž Aleksandar Laban i ona uvek pomagali u svemu. Zašto ih još
progone, kad su ionako ostale u selu samo 2 srpske kuće između 400 domova
arbanaških? Odgovora na to pitanje nema, osim možda onoga koji je Episkopu
Raško-prizrenskom Pavlu dao jedan čestiti stari Šiptar: "Pope, ne veruj glavi koja
je promenula više kapa".

Srpska ulica u Đakovici sa malobrojnim Srbima i pravoslavnim Ciganima

- Kasno uveče 4. februara 1990, u selu Godancu kod Uroševca, veća grupa Šiptara
divljala je uveče u tom selu i onda je počela otvoreno da preti Srbima da će ih
",sve poubijati u osveti za poginule" (demonstrante). Uzvikivali su: "Paraćin još
živi u nama", misleći na poznati zločin Keljmendija u paraćinskoj kasarni, kad je
ubio nekoliko vojnika.

- 5. februara 1990. musliman Afrim Adžajlić, portir Opšte bolnice u Peći, napao je
revolverom Srbina Radisava Anđelića, glavnog medicinskog tehničara iste
bolnice. Učinio je to u zatvorenoj kancelariji i, s uperenim pod grlom revolverom
tokom skoro čitavog sata, psovao ga je i vređao a drugom pesnicom udarao,
prisiljavajući ga da bude "na strani Albanaca". Potom je napadač pobegao i ni za
nedelju dana nije pronađen.

- 6. februara 1990. u Janjevu na Kosovu, milicajac Tomislav Isaković (Srbin), iz

Savezne milicije, samovoljno je, u pripitom stanju, u centru Janjeva pucao iz
automatske puške u noge dvojici Šiptara: Abedina Dauti Imerija i Abedina
Kadrija Beriše, i ranio ih. Povređeni su odmah prebačeni u bolnicu u Prištinu i
van životne su opasnosti. Pripiti milicajac, koji je očigledno izgubio živce u
prenapetoj kosovskoj situaciji, odmah je uhapšen i potom osuđen.

- 8. februara 1990. uveče u Podujevu, izbio je požar u Autobuskoj stanici

"Kosovotransa", u kojem je brzo izgorela poslovna prostorija, inventar i
dokumentacija, a i poslastičarnica uz zgradu stanice. Uzrok požara više nego
sigurno je šiptarska diverzija.

- U Beogradu je, istoga dana, u Hali sportova na Novom Beogradu, održan zbor
iseljenih Srba sa Kosova i Metohije, na koji je došlo nekoliko hiljada Kosovaca, i
svi su jednoglasno izrazili svoj protest zbog novih nasilja Šiptara nad Srbima, kao
i svoju spremnost da se vrate na svoja ognjišta. (Reč koju je izgovorio zapisničar
ove hronike donosimo na kraju knjige, Prilog 5).

- 9. februara 1990. u Vrnici kod Vučitrna opljačkan je i isprebijan Srbin Đorđe

Trajković (43) iz sela Nevoljane kod Vučitrna. Njemu su na železničkoj stanici u
Vrnici prišli mlađi Šiptari i zatražili cigaru, koju im je on i dao, napali su ga i
opljačkali, a onda ga udarili gvozdenom šipkom i pobegli.

- 14. februara 1990. uveče oko 6 sati u Peći je kamenovana kuća Dese Vojvodić, u
ulici Uroša Džudovića. Kuću su kamenicama gađali nekolicina mladića Šiptara,
pošto su prethodno terali domaćicu Srpkinju da ih pozdravi sa dva uzdignuta
prsta, što je ona odbila.

- 15. februara 1990. u Prizrenu, u Brezovičkoj ulici br. 4, kamenovana je srpska

kuća Ilije Stojanovića. Na njegovu terasu bačen je ogroman komad betonskog
bloka, preko metar dužine, te je prasak od pada betona bio kao iz puške, što je
veoma uplašilo ukućane. Čoveku prosto pamet stane kad vidi i čuje šta sve
zlosrećni Šiptari, tirani i sadisti, ne smišljaju i ne čine jadnim Srbima.

- 18. februara 1990, kada su opet počeli novi nemiri, u Štimlju je kamenovana
kuća srpske porodice Ristić. Kad su članovi ove porodice otišli na groblje, da daju
pomen svome pokojniku, Šiptari u masi vređali su ih i pretili im da će ih "sve
likvidirati". Kad su se ovi Srbi vratili kući i videli da je kamenovana, odmah su se
pokupili i privremeno preselili u Kosovo Polje. Istoga dana kamenicama je zasut i
bračni par Jelića, kad su prolazili kroz prištinsko naselje Vranjevac Milivoje Jelić
pogođen je kamenicom u glavu, a šiptarski milicajci, koji su bili blizu, na to su se
samo smejali.

- 19. februara 1990. na železničkoj stanici u Prilužju, kod Vučitrna, grupa od oko
300 Šiptara srednjoškolaca iz Obilića, vraćajući se iz sela Donje Stanovce, gde su
bili na grobovima poginulih demonstranata, ušli su u putnički voz i kad je voz
krenuo oni su vređali prisutnu grupu Srba i osuli po njima kamenicama iz
džepova. Na ovo im je uzvratila grupa srpskih mladića kamenicama sa zemlje, i
tom prilikom su razbili nekoliko prozorskih stakala na vozu.

- 19. februara 1990. u Peći, u prodavnici "Nišpromet", napadnuta je Srpkinja

Nevenka Mihajlović (24), dok je radila u prodavnici. Nju su najpre provocirali, a
zatim i fizički napali nekoliko Šiptara koji su ušli u tu radnju. U samoodbrani ona
je zgrabila velike makaze i glasno pozvala u pomoć oca i strica, čija je bravarska
radnja u blizini, tako da su se napadači razbežali.

- Ovih dana, negde 18. a negde 19. februara 1990, ponovo su počeli veći šiptarski
nemiri širom Kosova i Metohije, a naročito u utorak 20. februara (poodavno
najavljivani "krvavi utorak"). Zbog ovoga je Predsedništvo Jugoslavije ponovo
izvelo vojne Jedinice na ulice "radi redovne vojne vežbe", a zaveden je i policijski
čas tokom noći. Srbi su opet u mnogim selima uveli noćne straže, kao napr. u
selima Vrbovcu, Grnčaru, Klokotu i drugim selima oko Vitine.

- Svi Srbi studenti, njih oko 60, koji stanuju u Studentskom centru u Prištini, zbog
uznemiravanja i napada Šiptara studenata, morali su, oko ponoći 19. februara
1990, da napuste svoje domove i potraže sigurno utočište kod Srba u Kosovu
Polju. Prethodne noći oni su bili izloženi šikaniranju od strane agresivnih, daleko
brojnijih studenata Šiptara. Bilo je poznato i odranije da je Univerzitet u Prištini
bastion arbanaške agresije, srbofobije i srbomržnje. To se i prethodnih dana
brutalno ispoljilo kad su Šiptari studenti maltretirali Srbe studente. Student
stomatologije Nenad Tabaković je rekao: "Ono što se desilo nama u Studentskom
centru, civilizovani svet ne može da shvati, da na pragu XX veka ima toliko
mračnjaštva, mržnje, fašistoidne ideologije i agresije". Srbi studenti bratski su
prihvaćeni u srpsko-crnogorske kuće u Kosovu Polju.

- 20. februara 1990. napadnuta je srpska porodica Radivoja Janićijevića iz Šipolja

kod Mitrovice. Njemu su Šiptari u masi na ulici polupali auto i napali mu decu,
njih četvoro, zbog čega je morao da beži iz Šipolja (gde je svega 10 srpskih kuća)
kod Srba u Zubin Potok.

- 20. februara 1990. Šiptar Hadži Gaši, učitelj u Osnovnoj školi u Goraždevcu kod
Peći, koji inače radi u školi u selu Babići, našavši toga dana školu zatvorenu, zato
što su Srbi meštani tražili zatvaranje škole dok se ne otkriju i ne kazne vandali
(Šiptari) u selu koji su oskrnavili srpsko pravoslavno groblje, vređao je na sav
glas Srpkinju Blagicu Milošević i psovao joj srpsko groblje, crkvu, krst, i sve
Srbe. Isti taj učitelj nije ni reči protesta izrazio kada je šiptarska većina zatvarala
škole i sprečavala srpsku decu da idu u školu.

- 20. februara 1990. prilikom demonstracija Šiptara u Gnjilanu, arbanaški hodža

Enver Redžepi iz Gnjilana, izveo je iz glavne džamije u centru Gnjilana oko 200
muslimana vernika (među kojima je bilo i hodža), sve samih Šiptara, i sa njima se
stavio na čelo demonstranata. Oni su pred sobom nosili Titove slike! Hodža je
inače na službi kao imam u maloj džamiji na drugom raskršću u Gnjilanu, ali ju je
toga dana zatvorio i sve svoje vernike okupio u glavnu džamiju u centru da bi ih
poveo u demonstracije protiv Srba. Hodža je kasnije pozvan na odgovornost i
kažnjen sa 20 dana zatvora. Ova kazna je bez svrhe, jer samo potencira islamski
agresivni fundamentalizam, koji je inače u pozadini mnogih zbivanja na Kosmetu.

- Ugledni američki komentator Čarls Krauthamer pisao je ovih dana u "Vašington

postu" da postoji "muslimanska zavera od Kašmira do Kosova", navodeći kako su
na meti agresivnih muslimanskih bojovnika u svetu i Indusi u Kašmiru, i Jermeni
u Azerbejdžanu, i hrišćani u Libanu, i Srbi na Kosovu. "Svi oni (muslimani) imaju
svoje sopstvene početke i svaki od njih svoje zahteve za pravdom. Ali, svima
njima je zajednička ne samo ista politička nit - muslimanski zahtev za
hegemonijom - već i geografsko jedinstvo. Pogledajte na mapi: muslimanske
zemlje se prostiru od Maroka do Pakistana. Svi ovi konflikti (protiv hrišćana)
odigravaju se na njihovim ivicama, tačno tamo gde se muslimanski svet susreće
sa nemuslimanima koji ga okružuju... Kosovo je najdalji prodor muslimanskog
stanovništva u hrišćansku Evropu... Sve što se događa pred očima sveta, to je
dalja evolucija islamskog buđenja: zahtev za lokalnom hegemonijom
muslimanskog stanovništva na granicama muslimanske domovine. U tom zahtevu
ima dosta ironije. Insistirajući na samoopredeljenju, ti muslimanski aktivisti traže
ono što sav islamski svet odbija da dopusti bilo kojoj etničkoj ili verskoj grupi: ni
njihovim Kurdima, ni njihovim Jermenima, ni njihovim crncima (u južnom
Sudanu) nije dozvoljen suverenitet i kontrola nad teritorijom gde oni imaju
lokalnu većinu. A oni traže političku kontrolu na Kašmiru i Kosovu, gde oni
predstavljaju lokalnu većinu. Da li će oni (muslimani) dopustiti sličnu
autonomiju, da ne govorimo o nezavisnosti, manjim grupama unutar tih teritorija?
Za Hinduse iz Kašmira i Srbe sa Kosova malo je verovatno da će uživati mnoga
građanska prava, da ne govorimo o nacionalnim pravima, pod vladavinom
islamskih separatista... U islamskom svetu samoopredeljenje je dozvoljeno samo
muslimanima. Ono na čemu se stalno insistira jeste panislamski zahtev za
suverenitetom na svakoj teritoriji gde muslimani predstavljaju lokalnu većinu...
Postoji mnogo širi i dublji pokret za muslimansku i političku nezavisnost i
političku nadmoć. Taj pokret je i dalje daleko od demokratskog. Shodno tome,
kako će vam posvedočiti Srbi s Kosova i Jermeni iz Azerbejdžana, i dalje je taj
pokret daleko od tolerantnog. Njegova snaga, koja sada drma granicama
islamskog sveta, tek počinje da se oseća". (Tanjug, "Večernje novosti", 22. 11.
1990).

- 21. februara 1990. oko 8 sati uveče u Peći, u naselju Kapešnica, napadnuta je od
nepoznatog Šiptara Srpkinja Svetlana Gojković (20) iz Peći. Vraćajući se u to
vreme iz Prištine, gde je polagala ispit na fakultetu, njoj je s leća prišao nepoznati
napadač i uhvatio je za glavu preko usta i vukao je sebi. Ona se otimala i počela
da viče pa je jedna žena to čula i izišla na svoju kapiju, od čega se napadač
uplašio i pobegao. "Istraga je u toku".

- Istoga dana agresivna šiptarska rulja u Vučitrnu i okolini izišla je na ulice i

puteve, pa su Srbi u selima Prilužje, Grace i Gojbulja opet uveli svoje noćne
straže. Šiptarska masa napala je na putu Vučitrn-Gojbulja Ljubišu Jovića i
njegovu porodicu, dok su bili u svom autu, a zatim su napali i Vukmira Spasića i
Ranđu Jovanović. Kod sela Smrekovnice kamenovali su kola Srbina Vlade
Mrkića. Istoga dana bilo je nemira i u Prizrenu i okolini, naročito u naselju
Dušanovo i u selu Igriši. Neredi su bili i u Đakovici, pa su mnogi Srbi ostali ceo
dan zatvoreni u kućama, jer im se povratio isti strah iz prethodnih dana arnautske
agresije.

- 21. februara 1990. u selu Kruševac kod Peći, uveče oko pola sedam, zapaljeno je
seno Srbinu Vasu Maljeviću, i izgorelo je 9 stogova sena (preko 2 vagona). "Tek
što smo završili redovne poslove na imanju, zatvorili stoku i ušli u kuću da se
odmorimo, veli Vasa Maljević, dvorište nam je obasjano požarom, taman ko da je
zvezda s neba pala. Istrčali smo iz kuće u jade. Četiri stoga sena, tri otave i dve
slame pretvorilo se u deset velikih buktinja. Od muke sam spodbio pušku i ispalio
20 metaka. Uto su pristigle komšije (Srbi)... Ako smo spasli par stotina kila sena,
sve ostalo je izgorelo". U pomoć je došao i komšija Čedo Striković, kome su
Šiptari takođe pre neko vreme tri **** palili seno i pucali u njega. Ljudi su s
bolom govorili o ovim zlotvorima palikućama i teroristima (Šiptarima), koji ovih
dana pale sveće na svojim prozorima, a Srbima podmeću požare pod staje i kuće!
Komšija Miloš Striković kaže: "Đe god da odemo, niđe bolje ne možemo naći od
ovoga što imamo ovde đe smo se rodili, jer su nam ovu zemlju očevi iskrčili...
Nemci su nas okupirali (1941), pa smo im posle 4 godine videli leđa, a od ove
okupacije (Arnauta) nikako da se oslobodimo! Sto dvadeset i pet momaka iz ovog
sela otišlo je (iselilo se) put Srbije i Crne Gore. Oćemo da nam se sinovi vrate, da
sačuvamo ovih 15 kuća (u selu u kojem je bilo 126. srpskih kuća, a sada ih je
svega 14, među 200 šiptarskih). Ne dozvolite da se iselimo, ako sada odemo,
nećemo se nikada vratiti". Zaista, s pravom se pita jedan novinar: "Koliko li je
ovakvih Kruševaca na Kosovu i Metohiji?" ("Jedinstvo" 26. 2. 1990).

- 22. februara 1990. u selu Ćuška kod Peći Šiptari su kamenovali srpsku kuću
Jovana Jašovića. U selu su inače samo još 2 srpske kuće među 400 šiptarskih.
Ovo je još jedno u nizu mnogih kamenovanja srpskih kuća ovih zadnjih nemirnih
dana u Metohiji i na Kosovu. Ove i prethodne večeri kamenovana je dva ****
Veterinarska stanica u Peći, na kojoj je razbijeno svih 17 prozora i oštećen ogradni
zid. Takođe je, prethodnog dana u Peći došlo do snažne eksplozije u glavnoj pošti,
usled čega su prekinute sve telefonske linije. Pre toga, 20. februara uveče,
neidentifikovani Šiptar je, na očigled mnogih, demolirao samoposlugu u samom
centru grada. Inače, u gradu Peći i ovih noći divljaju obesni Arnauti, koji, pošto je
zaveden noćni policijski čas, stvaraju nepodnošljivu buku lupanjem na prozorima
i balkonima u metalne predmete i alaukanjem neartikulisanim glasovima. Ova se
neverovatna pojava zbiva već par noći svuda po Kosmetu.

- 25. februara 1990. uveče oko 9 sati, u Đakovici, kamenovane su srpske kuće
Slobodana Šćepanovića i Vaska Rakovića u ulici Sadika Statovci. Kamenice su
doletele iz pravca stovarišta radne organizacije "Model", kod autobuske stanice u
Đakovici. Odmah po napadu izašlo je 15 Srba iz te ulice i pošlo u krug stovarišta.
odakle su doletale kamenice. Tamo su zatekli stražara Šiptara, Sadika Đocija, i
razljućeni istukli su ga, nanevši mu lakše telesne povrede, a zatim su ga odveli u
Stanicu milicije. Odmah potom Radio Đakovica na šiptarskom, a zatim i list
"Rilindja" i TV Priština, a onda i Radio i TV Tirana u Albaniji, objavili su da su
"Srbi napali stražara Albanca", ali ni reči nisu rekli o prethodnim kamenovanju
srpskih kuća upravo iz mesta gde je taj stražar stražario, koji ili je sam gađao
srpske kuće kamenicama, ili je to dopustio skrivenim kod njega drugim
napadačima (Šiptarima).

- 25. februara 1990. uveče, na putu kraj naselja "Gavran" i Gnjilanu izvršen je
oružani napad na Srbina Momčila Jovanovića iz sela Koretišta, inače radnika u
fabrici radijatora u Gnjilanu. Na njega je iz pištolja ispaljeno 5 hitaca od nekih,
zasad nepoznatih Arbanasa skrivenih u autu, koji su zatim tim autom pobegli.
Srećom, Jovanović nije pogođen, jer je brzo legao na zemlju. Sutradan su Srbi u
susednom Koretištu održali protestni skup tražeći od vlasti da se napadači brzo
pronađu a Srbima da se osigura mir i bezbednost.

- 26. februara 1990, ujutru oko pola devet, na seoskom putu Štrpce - Gornja
Bitinja, u Sirinićkoj župi, nepoznati Šiptar siledžija napao je Srpkinje Radmilu
Popović (40), sa bebom od 4 meseca, i njenu svekrvu Goricu Đorđević (60), kada
su se vraćale iz zdravstvene ambulante. Napadač je iz zasede u bagrenjaku naglo
iskočio pred njih na put i nasrnuo na njih bezobrazno, skinuvši se nag i sramio
gestikulirajući, pa je na njihov otpor pobegao. Ponižene i uvređene, žene su napad
prijavile miliciji u Štrpcu, kazujući da je napadač visok i plav, star oko 20 godina,
ali njima nepoznat. Napadač potom nije pronađen.

- U noći 20. februara 1990. u Peći, dok je trajao policijski čas, Šiptar Isak Sadiku
(37), radnik iz Peći, usred poznate noćne buke i vike obesnih Arbanasa u gradu,
izišao je na ulicu i počeo lupati po srpskim kapijama glasno preteći Srbima i
vređajući ih. Kada je zatim uhvaćen od milicije, nastavio je da preti i psuje Srbe,
srpsku majku, krst i crkvu, nazivajući Srbe "kaurima" koje "treba klati"!

- Od dana kada je uveden na Kosovu policijski čas, naročito od 25. do 28.

februara 1990, u skoro svim mestima Kosmeta - Podujevu, Prištini, Peći,
Prizrenu, Đakovici, Dečanima, Uroševcu - od momenta kad uveče počne
policijska zabrana kretanja, po celom gradu odmah počinje buka, lupnjava i vika i
druga vrsta orgijanja Šiptara, uz zvižduke i psovanje Srba i Srbije, uz bacanje
raznih predmeta na ulice ili paljenje autoguma po ulicama. U nekim mestima je
ovo bezumlje pojačavano puštanjem u rad sa prozora ili balkona stanova po
dvadesetak motornih testera, čija zaglušujuća buka, naravno, uznemiri sve Srbe i
naročito nedužnu dečicu. U nekim naseljima i gradovima puca se iz vatrenog
oružja, kao napr. u prištinskom naselju Vranjevac. koji poodavno liči na čikaško
podzemlje ili afričku džunglu. Ovaj "noćni maskenbal" Šiptara toliko je uzeo
maha na Kosovu da Srbi celo ovo stanje nazivaju "teror-demokratija"! Pre toga su
skoro čitavim noćima Šiptari u Prištini i drugim mestima po Kosmetu palili sveće
po prozorima i terasama, iako je poznato da je paljenje sveća hrišćanski a ne
muslimanski običaj, ali su im, izgleda, njihove vođe to savetovale da bi pred
kulturnom Evropom pokazali da su, eto, i Albanci na Kosovu Evropa, ili nešto
kao Rumunija!? Ovim paljenim svećama noću neki mlađi Šiptari su zatim
spaljivali srpske pravoslavne umrlice po ulicama (na stubovima) Prištine, Prizrena
i drugih gradova. Takođe, nekim su Srbima, umesto sveća, Šiptari podmetali
požare pod staje i kuće! Ritual paljenja sveća zamenjen je, potom, zveckanjem
ključevima i lupom i bukom na prozorima i terasama, u znak protesta zbog
policijskog časa i vanrednog stanja na Kosovu. Na ulicama Podujeva i na brdu
Čabrat iznad Đakovice paljene su auto gume u većim količinama. Usled ovih
noćnih "mora", ionako uznemireno srpsko stanovništvo po Kosovu i Metohiji, ne
sluteći od toga ništa dobro za sutra, počeli su da se opet okupljaju po više
porodica u jednu kuću i da po selima zavode noćne straže. Srbi u selu Gornje
Dobrevo kod Prištine čak su zatražili zaštitu pripadnika Združenog odreda SUP-a,
jer im Šiptari komšije noćnom pucnjavom prete da ih proteraju. Jedan Srbin iz tog
sela priča: "Prošle subote (24. 2. 1990) u našem selu, u kojem živi oko 200 Srba i
približno 1.500 Arbanasa, pucalo se noću gotovo tri sata iz vatrenog oružja svih
kalibara, što je izazvalo uznemirenost Srba, a posebno prestrašene dece, koja već
više dana ne idu u školu... Naše komšije (Arbanasi) otvoreno su se okrenule protiv
nas. Mi smo ovde, takoreći, ni na nebu ni na zemlji. Stiže proleće, valjalo bi orati
i sejati, a nama niti se radi, niti vidimo perspektivu daljeg življenja. Pod pritiskom
neprijatelja mnogi su se već odavno iselili. Moj prijatelj Dragoslav Žegarac je
ostavio pustu kuću i imanje i otišao gore u Srbiju. A kako i ne bi kad ga je pritisla
svaka muka. I groblje su nam palili, na placu crkvenog imanja deca su napravila
igralište, a imali smo i lepo opremljen Dom kulture. Za ovih nekoliko godina ta
zgrada je upropašćena i pretvorena u "bunker", a oprema iz zgrade doma je
pokradena i razneta", veli Bogosav Stepanović. I dodaje "U ratu smo se borili
protiv Nemaca i balista. Čestite komšije Albance gledali smo kao svoje i nismo ih
odvajali od našeg naroda. U posleratnoj obnovi zemlje, Srbi i Crnogorci su dali u
zadrugu svoju zemlju, a Albanci, koji to nisu učinili, uspeli su da uhlebe svoju
decu i da dovedu svoje prijatelje sa strane, iz drugih krajeva Kosova i iz Albanije.
Za našu decu nije bilo mesta ni posla. I posle svega, evo šta smo dočekali"
Zagorka Cvetković kaže: "Pod uticajem svojih učitelja, albanska deca su
poslednjih dana demonstrirala ovim selom sa dva uzdignuta prsta u znak
"pobede". Bolje bi bilo da ih njihovi nastavnici uče važnijim i naprednijim
stvarima da steknu radne navike, da se ne navikavaju da kradu. Posle ovolike
pucnjave i galame u našem selu, ne mogu svoje komšije Albance da smatram
dobronamernim. Kad ih ovako čujem, prolaze mi kroz glavu strašne slike iz rata
Pa ni u ta vremena nije bilo više strepnje, bojazni i neizvesnosti. Ni sinoć nismo
bili mirni, jer se pucnjava čula iz okolnih sela - Belaćevca, Donjeg Dobreva,
Velike i Male Slatine, u kojima nije ništa mirnije". ("Jedinstvo", 28. 2. 1990).

- Isti list istoga dana donosi i Saopštenje srpskog udruženja "Božur" iz Prištine o
"neviđenom psihološkom teroru" Šiptara ovih dana po Kosovu: "Srbi i Crnogorci
na Kosovu su ovih dana izloženi neviđenom i nečuvenom psihološkom teroru
zbog masovnog orgijanja albanskih separatista koji, na poziv takozvane
"alternative", u 21 čas zvone, lupaju, izvikuju provokativne parole i šenluče
pucajući iz svih oružja. Postalo je jasno da je albanska "alternativa" uspostavila
 paralelnu vlast na Kosovu i da je na platformi rušenja i mržnje prema svemu što je
jugoslovensko i pogotovu srpsko, uspela da mobiliše veliki broj albanskog
stanovništva. Takođe je jasno da ovi samozvane "demokrate" kroz različite oblike
masovnih provokacija vrše mobilizaciju albanskih masa za konačni obračun sa
Srbijom i Jugoslavijom i da im je krajnji cilj izazivanje građanskog rata u kojem
računaju da bi po ceni žrtvovanja i sopstvene narodnosti, uspeli da ušićare
Kosovo i Metohiju u korist onakve Albanije kakvu je u II svetskom ratu bio
skrojio fašizam. Zbog toga su i sada pribegli fašističkoj metodologiji
demonstriranja sile.. I danas su na čelu ovih fašiziranih falangi sledbenici i deca
onih istih tadašnjih fašista (Ibrahim Rugova, Veton Suroji i drugi)... Evropi, koja
se užasava od aveti fašizma, treba jasno staviti do znanja da su ljudi koji u ime
demokratije i navodno "zaštite prava" Albanaca na Kosovu, sada pokušavaju da s
njom koketiraju, a pobornici su ustvari neofašističke svesti, koja ne zazire ni od
najmonstruoznijih metoda da bi ostvarila svoju koncepciju etničke "čistote" krvi i
pa. Moralna nam je obaveza da, uz ovo podsećanje, upozorimo pripadnike
albanske narodnosti u šta ih vode neofašistički nastrojeni sunarodnici, koji pod
plaštom tobožnje demokratije izazivaju građanski rat na Kosovu".

Mart

- 2. marta 1990. u dvorištu Osnovne škole "Musa Zajmi" u Gnjilanu napadnuta je srpska
učenica L. M. iz 3. razreda ove škole. Na nju je grubo nasrnuo Šiptar, učenik 5. razreda i,
bez ikakvog razloga ili povoda s njene strane, istukao je štapom u dvorištu škole Drugi
učenici Šiptari, koji su ovo posmatrali, odobravali su batinanje pljeskanjem.

- 2. marta 1990. u sumrak, u selu Kruševac kod Peći, zapaljena je kuća Srbina Nikole
Lajkovića, koja je potpuno izgorela. Već smo pominjali da su u ovom istom selu, pre
nekog vremena, zapaljeni stogovi sena dvojice drugih Srba, Čedomira Strikovića i Vase
Maljevića, ali "piromani" nisu uhvaćeni. Nikola i Jelena Pajković kažu: "Tog dana, u
petak, bili smo u Peći. Prethodno smo četiri pet dana bili u Kotoru, gde nam je mlađi sin,
inače težak srčani bolesnik. Nismo se nadali da ćemo ovo doživeti od komšija
(Arbanasa), sa kojima smo ceo vek proveli. Godinu dana da se presabiramo, nećemo
znati šta nam je sve izgorelo u kući. Imali smo 2.000 kila žita, a nije ostalo ni zrna.
Zlotvoru još nije bila dovršena kuća, nego je zapalio i dva stoga sena. Niko od komšija
Arbanasa nije te noći došao da pomogne u gašenju požara. Sutradan, tek da se zabroje,
došli su Zumber i Uka Beriša, a bolje da nisu došli ni tada".

- 3. marta 1990. oko 14 sati, u selu Vešane kod Suve Reke, na poziv upućen preko
megafona sa minareta džamije, oko 600 Šiptara iz sela Vešane, Trnja i Topličane, skupili
su se pred avlijom srpske porodice Jovana Jovanovića. (U selu ima oko 200 šiptarskih i
50 srpskih kuća). Okupljeni Arnauti su pred kapijom urlali, psovali i vređali, sve dok nije
došla milicija iz Suve Reke i rasterala ih. Sutradan ujutru opet se okupilo pred avlijom
Jovanovića oko 1.000 Šiptara i tek oko 11 sati ih je milicija rasterala. "Za ta dva dana vek
nam je skraćen svima za deset godina", kaže domaćin kuće Jovan Jovanović. Još nekim
drugim Srbima u ovom selu pretili su drugi Šiptari prethodnih dana. Tako je Gani Gaši
pretio Nikoli Iliću, a Sejdi Krueziu i Adni Taši maltretirali su Nikolu Jankovića, kada je
sa ženom vozio lekaru svoju bolesnu ćerku.

- 4. marta 1990. u Vučitrnu, u Cetinjskoj ulici br. 4, nepoznati Šiptari provalili su u kuću
Dragoslava Drobnjaka i polomili stakla na prozorima i vratima, kao i deo nameštaja, i
onda pobegli.

- 5. marta 1990. popodne oko pola šest, u prištinskom naselju Vranjevac Šiptari su
kamenovali putnički voz br. 3663, koji je iz Niša dolazio za Kosovo Polje. Kamenicama
su polomili stakla na prozorima, ali nije bilo povređenih putnika.

- Istoga dana oko 10 sati ujutru zapaljeno je seno Miodragu Vojinoviću iz Istoka i
izgorelo je u stogu oko 2 traktora suve lucerke. U blizini požara pronađena je potom
šibica austrijske proizvodnje, ali i pored prijave milicije, podmetač požara nije nađen.

- 5. marta 1990. oko 15:30 sati, na putu Mitrovica - Vučitrn, kod sela Šukovac, desio se
svakako nesvakidašnji događaj u tužnoj kosovskoj svakodnevici. Srbin Zoran Dančetović
(34) iz Vučitrna, sa sestrom Stankom Gvozdić, trudnicom u devetom mesecu, i njenim
sinčićem Borisavom od 2,5 godine, i Mirkom Trifunovićem, išao je kolima mirno tim
putem. Put su mu preprečili brojni Šiptari, koji su se vraćali sa sahrane jednog od
povređenih demonstranata koji je podlegao ranama. Oni su Zoranu stali pred kola i počeli
da ih udaraju rukama i nogama sa svih strana. Kamenicama su mu razbili prednje desno
krilo na vratima i polupali šofer-šajbnu. Jedna kamenica je pogodila trudnicu Stanku.
Tada je Zoran dao gas, da ne bi bili tu svi linčovani, i jedva je uspeo da pobegne od
razjarene šiptarske rulje, koja je na njega bila kivna što nije hteo da im otpozdravi sa dva
uzdignuta prsta! Dančetović je zatim sve ovo prijavio SUP-u u Vučitrnu, ali je potom on,
a ne napadači, priveden u zatvor u Mitrovicu, i u zatvoru je, bez ikakvog saslušanja,
proveo dve noći. Naime, šiptarski nasilnici su naknadno optužili ovog Srbina kako je
navodno kolima "povredio 11 Albanaca", što se odmah pokazalo kao laž, te je napadnuti
Srbin sutradan pušten iz zatvora. Od Šiptara napadača niko nije kažnjen.

5. marta 1990. Episkop Raško-prizrenski Pavle i rektor Prizrenske bogoslovije otac

Milutin Timotijević bili su na razgovoru kod Jusufa Zejnulahu, predsednika IV Skupštine
Kosova Tu su izneti noviji napadi arbanaškog stanovništva na srpska crkvena lica i
imanja. kao i primeri skrnavljenja svetinja i grobova u srpskim naseljima, kao i paljevine
crkvene imovine i pljačke nekoliko crkava na Kosovu Naravno, ovo je samo uopšten
"raport" sa tog susreta, a sama stvarnost pravog stanja i stradanja Srpske Crkve na
Kosovu i Metohiji daleko je teža i tragičnija. Smireni krstonosac Vladika Pavle pristaje
na ovakve "razgovore" samo zato da pokaže da je nezlopamtljiv vladika jednog
napaćenog i gotovog da prašta hrišćanskog naroda, kome je Kosovski zavet stradanja
istorijska sudbina.

- 6. marta 1990. popodne oko 15:30, u selu Cernica kod Gnjilana podmetnut je požar u
plevnju, zgradu za stočnu hranu, Srbina Petra Dimića Pored krovne konstrukcije ove
zgrade, duge 18 m, a široke 7 m, izgorela je i sva stočna hrana detelina, slama i oko 500
snopova kukuruzovine Takođe je podmetnut požar i pod plevnju njegovog suseda
Svetomira Simića, i izgorela je sva zgrada, duga 22 m, a 6 m široka, i sva stočna hrana u
njoj, kao i još 300 kgr brašna i 300 kgr mekinja za stoku. Selo Cernica je inače mešovito,
ali su u njemu većina Šiptari. Dimić je prethodnog dana bio na razgovoru u školi sa
Enver Blacom iz Cernice Šiptar ga je pitao "Zašto deca (srpska) ne idu u školu?" Srbin
mu je odgovorio "Ja vas pitam zašto ne idu 1 Da li nije zato što ste vi učili vašu decu
protiv naše i nas?" Razgovoru su bili prisutni i 5 nastavnika Šiptara Onda je odjednom
prema njemu ustao i pošao učitelj Rasim Odža, i zapitao ga "Zašto psuješ" mada nije bilo
nikakve psovke pri razgovoru, ni sa jedne strane. Na tu očiglednu provokaciju, Dimić je
rekao "Da li ti nisi ustao da se svađaš sa mnom zbog moje braće koju si ti iselio" Naime,
još 1962. godine taj isti Raim Odža je pretukao brata mu Slobodana Dimića, a ovaj je
sutradan sačekao Raima sa jednim bratom i istukao ga, ali je zato morao odmah da se
seli, i otišao je u selo Kumare kod Leskovca. Na to je sada baš i potsetio Odžu Petar
Dimić U međuvremenu je došao Petrov sin Kosta i odveo je svoga oca kući Sve ovo je
prijavljeno SUP-u u Gnjilanu, za svaki slučaj. Posle toga, Dimiću je podmetnut požar, a
ko mu ga je podmetnuo on dobro zna, ali nije hteo da se tužaka, nego je sam obnovio svoj
plevljak, rekavši "Neću da ga gledaju Šiptari spaljenog".

- 6. marta 1990. u Peći, oko podne, Šiptar Ali Keljmendi (45), u svojoj privatnoj radnji,
pokušao je da siluje Srpkinju 3. S. inače ženu i majku dvoje dece Ona je bila ušla u
radnju Keljmendija da kupi namirnice o napadu je ispričala sledeće: "Ušla sam u
prodavnicu i zatražila da kupim brašno, a Keljmendi mi je rekao da ćeš ga doneti da
pogledam. Međutim, kada je izašao ispred tezge, uhvatio me je i počeo da zde vuče u
magacin svoje prodavnice, pokušavajući da me siluje. Na sreću, tada je u prodavnicu ušla
jedna žena, a ja sam uspela da se istrgnem i pobegnem" Po prijavi, sudija je ovog
siledžiju kaznio sa 40 dana zatvora.

- 7. marta 1990. pre podne, u blizini manastira Visokih Dečana, napadnut je i pretučen
Srbin milicajac Goran Roganović, zaposlen u SUP-u Beograd Njega su pretukli 4 Šiptara
mladića od kojih su 2 brzo uhvaćena, a 2 su u begstvu Roganović je inače rodom
Dečanac, i pred njegovom kućom blizu centra Dečana, dok je sedeo u svom vozilu
čekajući oca, iznenada je na njega naleteo "opel" pećke registracije, sa 4 Šiptara u kolima,
i udarivši ga oštetio mu je levi blatobran Roganović je odmah krenuo u poteru i sustigao
vozilo napadača blizu manastira Dečana. Tada su iz kola izišla 4 Šiptara i mučki napali
samog Roganovića i besomučno ga tukli, govoreći na šiptarskom: "Treba ga ubiti" Ubrzo
je stigao Goranov otac sa pa trolom milicije, te su 2 napadača odmah uhvaćena, a dvojica
su pobegla Jedan od napadača, Alija Bajramij (22), iz Donjeg Streoca, kažnjen je od
sudije za prekršaje sa 40 dana zatvora, dok je drugi napadač, Avdulj Bećiraj, iz istog sela,
oslobođen "zbog nedostatka dokaza"! Ako obesni Šiptari ovako nasrću na milicajce, kako
li tek nasrću na nezaštićeni Srpski živalj po Kosmetu?

- Odavno je primećeno sve agresivnije ponašanje Arbanasa prema Gorancima u Dragašu i

Prizrenskoj Gori Šišari ove Slovene muslimane pokušavaju da albanizuju i uvuku u svoju
okupatorsku ofanzivu protiv Srba i Srbije Kako se Goranci sve više odupiru toj
arnautskoj agresiji, oni su sve češće meta šiptarskih napada. Tako je 7 marta 1990,
popodne oko 4 sata, Šiptar Arsim Krueziju u Dragašu, gvozdenom šipkom napao i
pretukao Goranca Bazdu Fehatiza iz Dragaša. Jedan od Goranaca, Adam Hičko, o tome je
rekao sledeće "Došlo je vreme da i nas gvozdenim šipkama tuku, a da mi Goranci ne
znamo više kako da se odbranimo od svih tih nasrtaja Albanaca". Siledžija Šiptar kažnjen
je kasnije sa 50 dana zatvora

- 7. marta 1990. oko 13 časova u samom centru Prištine, kada se zaustavio na semaforu,
auto "zastava 750" Srbina Predraga Ninčića, inače studenta u Prištini, iznenada je
pogođen većom kamenicom u bočno staklo, na strani suvozača Napadnuti srpski student
prijavio je napad miliciji, ali dodaje "Ne očekujem da će taj "bacač kamena" Šiptar biti
otkriven".

- 8. marta 1990. ujutru oko 9.30 sati, u Istoku, u naselju Bolovan, kamenovana je kuća
Srpkinje starice Tankosave Popović Učinila je to grupa šiptarskih đaka, koji su joj
prethodno polomili nekoliko stubova žičane ograde u dvorištu, pa kad se starica pojavila
na vratima kuće, oni su uz psovke i uvrede zasuli kuću kamenicama u pobegli U kući je u
vreme kamenovanja bilo šestoro srpske maloletne dece, koja su se prepala i zaplakala

- 12. marta 1990. u Goraždevcu kod Peći, iznenada je oko 13 časova izbio požar u
neposrednoj blizini srpskog pravoslavnog groblja. Pretpostavlja se da su požar izazvali
šiptarski učenici iz Osnovne škole u Goraždevcu. Na ovom istom srpskom groblju, pre
desetak dana, oskrnavljeno je nekoliko nadgrobnih spomenika.

- U sredu, 14. marta 1990. popodne, u samom centru Prizrena napadnut je jerođakon
Andrej Đilerdžić, profesor Srpske bogoslovije u Prizrenu. On se sa đacima bogoslovije
vraćao iz crkve, i na nekoliko metara blizu česme, kod Sinan-pašine džamije, na njega su
namerno naletela kola i udarila ga u nogu. Kola su išla pravo na njega, presekavši obe
trake ****, te prešavši na drugu stranu ulice. Otac Andrej je udaren u nogu oko kolena,
ali je srećom i sam poskočio, pa je prošao bez preloma noge. Uz njega je u blizini bio i
profesor, otac Đorđe Trajković, koji je sve to video. Šofer za volanom, neki mlađi Šiptar,
samo se zacerekao i kolima pobegao. Ovaj napad prijavljen je odmah Republičkom SUP-
u Prizrenu, uz podatak da je auto bio "folksvagen" broj P 3 331-80, pa je napadač kroz 2
dana uhvaćen Kada je napadač uhvaćen, u petak popodne, u Srpsku bogosloviju došla su
dvojica starijih građana Šiptara, Ilija Lauša i Maksut Rogova, koji su ustvari došli da
traže obustavu tužbe, jer su napadači njihovi sinovi, Ismailj Lauša i Voljan Rogova, koji
su i vozili kola "folksvagen". Roditelji su pričali da su se "deca napila" i "veselila", te da
nisu imali nameru da povrede profesora, svešteno lice. Nakon toga u Bogosloviju su
došla i oba mladića (stari oko 20 godina), i molili oca Andreja za izvinjenje. On im je
izvinjenje primio, ali je rekao da je napad već bio prijavio organima bezbednosti. Smatra
da se to moglo desiti i drugom prolazniku, ali ostao je pod utiskom da je nalet kolima bio
nameran, jer su kola direktno ukoso prešla trasu ****, a vozači su potom sa smehom
pobegli. Inače, šiptarski napadi na učenike i profesore Prizrenske bogoslovije nisu retka
pojava na Kosmetu za poslednjih pola veka.

- Novinar Predrag Tešić objavio je u Zagrebu ("Panorama subotom" - Vjesnik od 17.

marta 1990) sledeći karakterističan tekst sa Kosova: "Napunjene puške Albanski
separatisti i nacionalisti na sve načine pokušavaju da oteraju, ili satru, sve što je srpsko na
Kosovu. Dragan Dejanović iz Lipljana mi kaže "Hoćeš da se menjamo samo 15 dana. Ti
da živiš pored Huse i Alije, a ja da odem u Beograd ili Zagreb. Dat ću ti i kola i sve što
hoćeš. Imam dvoje djece, jedno od 6 a drugo od 9 godina. Oni ne gledaju kao sva djeca
crtane filmove, već dnevnik. Kaže mi ovaj manji: Kako je sretna naša tetka u Beogradu,
ona šeta slobodno!" - U nemirima poslednja, tri dana siječnja (januara 1990) samo sreća
je spasla Albance i Srbe da ne dođe do pravog krvoprolića. Iz sedam pravaca su albanski
demonstranti napali Lipljan, u kojem 80 % stanovništva čine Srbi. Najgore je bilo na
mostu preko Sitnice. Rijeka je tih dana bila nabujala, pa se u grad moglo ući samo preko
mosta, na kome se albanskim demonstrantima odupirao združeni odred milicije. Na
drugoj strani mosta, Srbi i Crnogorci su napunili puške čekajući u kućama da Šiptari
prodru u grad. Dio njih je želio pobjeći, ali su ih komšije prijatelji zadržali od toga
riječima: "Ostat ćemo ovdje u našim domovima da izginemo!!" - Slično je bilo u Peći,
gdje su demonstranti tri dana držali u blokadi grad, i u drugim gradovima i mestima
Kosova. "Da nije bilo Združenog odreda milicije, albanski demonstranti bi prodrli u
centar grada i izbio bi građanski rat", priča nam Aslam Slamniku, načelnik Centra
sigurnosti stanice milicije u Peći. - Siječanj i veljača (januar i februar 1990) su krcati
primjerima nasilja nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu 26. 1. demonstranti su u Peći
napali i izmlatili Branka Đukića, u pećkom naselju Kapišnica pokušali su silovati
Svetlanu Gojković, a u selu Gornja Bitinja trojica Albanaca su silovali Srpkinju, napadali
su trudnice, priča nam Dragan Dejanović, i zaustavljali su autobuse tražeći ima li u njima
Srba... U ožujku (martu 1990) su počeli paliti srpska imanja. Tako su u selu Kruševac
prvo zapalili stogove sijena Čede Strikovića, pa 9 stogova Vase Miljevića, pa čitavu kuću
Nikole Pajkovića. U Cernici kod Gnjilana gorjela su imanja Petra Dimića i Svetomira
Simića... Ovih dana Albanci ne dozvoljavaju djeci srpske i crnogorske nacionalnosti da
idu u školu i uče se, suprotstavljajući se njihovim zahtevima da se zbog sigurnosti
nastava održava samo u prijepodnevnim satima Albanski đaci upadaju u škole i sjedaju u
klupe, a srpskim đacima ne daju. Kad dođu mališani Srbi, odbijaju da izađu vičući:
"Demokratija" i "Hoćemo da učimo" - Inače, vredi primetiti da je ovo jedan od, retkih,
objektivnih dopisa sa Kosova koji su se pojavili u štampi u Hrvatskoj. U Sloveniji nema
ni retkih, ima samo prošiptarskih i antisrpskih.

- 15. marta 1990. uveče oko 20 sati, u privatnoj kafani "Albatros" u Đeneral Jankoviću
kod Kačanika, srpsku pevačicu narodnih pesama Drenku Stojković iz Uroševca, koja već
više od decenije peva narodne pesme i od toga živi, napao je Šiptar Šaban Mehmeti (35)
iz istog mesta, najpre rečima: "Zašto se ovde peva srpska pesma, ovo nije Srbija", a onda
je počeo da psuje i pevačicu i sve Srbe, vičući da je ovo "albansko Kosovo" itd. Pevačica
mu je prišla i rekla da je tu kraj nje i druga pevačica koja peva samo albanske pesme, a
kada on nije prestao da je vreća, ona je pozvala miliciju. No sudija za prekršaje u
Kačaniku odbio je da donese bilo kakvu presudu, zbog čega je Drenka Stojković morala
da napusti svoje radno mesto!

- List "Jedinstvo" iz Prištine (15. marta 1990) donosi zvanično objavljene podatke o
posedovanju i zloupotrebi oružja na Kosmetu. Po zvaničnim policijskim podacima na
Kosovu oko 50.000 građana ima dozvolu za nošenje oružja, ali ih je daleko više s
oružjem bez dozvole, a svake godine još 11.000 lica traže odobrenje, što je više nego u
čitavoj Jugoslaviji. Saopšteno je takođe da od 1981. do 1989. g. otkriveno je i zaplenjeno
sledeće nezakonito posedovano oružje: 5.000 pištolja, 427 vojničke i 74 automatske
puške, 7 puškomitraljeza, 114 bombi i oko 100.000 metaka, zatim preko 8.000 kgr.
eksploziva i 146 eksplozivnih upaljača. Konstatovano je, takođe, da tajna trgovina oružja
i naoružavanje Šiptara po Kosovu i dalje traje. Uhvaćeni su brojni Albanci sa većim
zalihama oružja, neki od njih prilikom krijumčarenja, još na jugoslovenskoj granici, a
neki u pojedinim mestima Kosmeta. Rečeno je da među Šiptarima prodavcima oružja ima
i vojnih lica.

- I polovinom marta 1990. još neke škole po Kosovu ne rade. Naime, posle onih nemira
pre mesec dana, srpski đaci u mnogim školama nisu omeli više da idu u školu, a roditelji
Srbi tražili su da se srpska deca odvoje od šiptarskih đaka i da nastavu pohađa ju posebno
u prvoj smeni. Šiptarski đaci i nastavnici nisu to dozvoljavali, sprečavali su nastavu
srpskoj deci, zaposedali učionice, napadali škole. Tako je bilo u Prištini, Vučitrnu,
Gnjilanu, Klini i nekim drugim mestima. U prištinskoj Srednjoj školi "19. novembar"
jedan šiptarski učenik nožem je napao Srbina profesora Sretena Mitrovića, a kad je ovaj
nastojao da siledžiju uhvati, ovaj je pobegao u gomilu đaka. I u drugim školama u
Prištini, Uroševcu i drugde šiptarski razulareni učenici divljali su po školi i okolo, bacali
se kamenicama, zviždali i razbijali prozore i klupe. Tako je bilo u Srednjoj medicinskoj
školi u Prištini. Sve ovo samo pokazuje kakav haos vlada na Kosmetu, u svim oblastima
života i rada, i kako albanski agresori nemaju nikakvih skrupula, niti misle na budućnost
svoje dece, a o srpskoj deci da i ne govorimo. Fašistoidna jednonacionalna politika njih je
zaslepila.

- 16. marta 1990. u selu Šaljinovce kod Istoka napadnuta je grupa srpskih učenika iz sela
Oprašaka. Pri povratku iz škole, 9 srpskih đaka plašio je i na konju jurio i maltretirao
Šiptar Rifat Bajramaj (18) iz Šaljinovice. On je u dva maha na konju u galopu jurišao na
grupu srpskih učenika, pokazujući im pri tom dva uzdignuta prsta! Posle ovog nasrtaja na
nedužnu decu, Srbi u selu, njih oko 200, održali su protestni zbor na kojem su izneli i
mnoge druge zulume porodice Bajramaj nad Srbima, od kako se, pre 15 godina, ta
šiptarska porodica doselila iz Đakovice. Obesni Šiptari iz te kuće napadali su do sada
srpske porodice Babovića, Božovića, Milunovića, Milovanovića i Sekulića. "Spremni
smo da živimo sa Albancima u slozi, bratstvu i zajedništvu, ali ne i da više preživljavamo
zastrašivanja i maltretiranja i da dobijamo batine", rekli su to veče okupljeni Srbi.

- Kakav je život kosovo metohijskih Srba i odnos Šiptara prema njima donekle pokazuje i
ovaj slučaj. - U subotu 17. marta 1990, oko 12:30 sati, u autobusu "Kosovotransa", koji
saobraća na liniji Suva Reka-Mušutište, kad je autobus došao do mesta Široka, učenici
Šiptari zatražili su od šofera, Srbina Nedeljka Trifunovića, da stane sa autobusom, jer je
jednoj njihovoj učenici pozlilo. On je odmah stao, a jedan nastavnik Šiptar tada je naredio
svim arbanaškim đacima da napuste autobus. Onda je učitelj Srbin, Krunoslav Krstić, i
još jedan putnik, sa drugim kolima odmah prebacio bolesnu učenicu do Doma zdravlja u
Suvoj Reci, gde joj je ukazana pomoć i posle je vraćena svojoj kući. Ovaj događaj potom
je od šiptarskih đaka, verovatno po nečijem nagovoru, preokrenut, tako da je ubrzo
proneta vest da je šiptarska učenica bila "zaglavljena" i da vozač Srbin nije hteo da stane
sa autobusom! Odmah je usledila suspenzija Srbina šofera sa radnog mesta i od Šiptara
radnika traženo je njegovo otpuštanje sa posla. Srbi iz Mušutišta posetili su najpre oca
bolesne devojčice i ovaj im je rekao da je devojčica sasvim dobro ali su ga ubrzo komšije
nagovorile pa je odbio da delegaciju Srba primi u kuću. Zbog otpuštanja šofera
Trifunovića delegacija Srba iz Mušutišta otišla je u Skupštinu opštine Prizren da svedoče
protiv izmišljotina na Srbina šofera, ukazujući da je cilj ove kampanje protiv njega da ga,
kao i ranije njegovu braću, prisile da se iseli sa Kosova.

- 19. marta 1990. na srpskom pravoslavnom groblju u Žegri kod Gnjilana nepoznati
šiptarski vandali porušili su ogradu oko groblja (srušeno je 13 betonskih stubova) i na
ulaznim vratima polomili su krst. Ovo skrnavljenje svetinje groblja vrlo je uznemirilo
Srbe u Žegri.

- Istoga dana uveče, oko 8 sati, na jednom drugom srpskom groblju, u selu Mijaliću kod
Vučitrna, izbio je iznenada požar. Istina, požar se prvo pojavio na islamskom groblju, ali
se odmah proširio na pravoslavno groblje i lako se mogao proširiti i na 3 susedne srpske
kuće. Slobodan Doknić iz susedstva smatra da je taj požar samo novi vid pritiska na
preostale u selu srpske porodice. "Moja je porodica, veli on, već odavno trn u oku
albanskih separatista i nacionalista. Požari i česta lupnjava, koje nam priređuju albanski
šovinisti i separatisti, samo su način da nas oteraju odavde, kako bismo ostavili svoje
pradedovsko ognjište i 10 hektara plodne zemlje. Ali, u tome neće uspeti".

- 20. marta 1990. uveče oko pola osam u Kosovskoj Mitrovici kamenovana su dva stana:
Srbina Stanimira Jakšića, sanitarnog inspektora, koji se nalazi i prizemlju zgrade u ul.
Kolašinskoj, broj 4, i pri tom su polomljena 3 prozorska stakla, neki sat kasnije
kamenovana je i kuća Avdule Mehmetija, vozača "Transkosova" u ul. Anke Spajić, broj
10, i polomljena su 2 prozorska stakla. Kasnije je uhvaćen napadač, Osman Ahmeti (38)
iz Suvog Dola kod Mitrovice, koji je priznao kamenovanje. Smatra se da je počinilac
"mentalno obolela osoba" i da je bio u pripitom stanju.

- 21. marta 1990. u dvorištu Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Prištini napadnuta je
Srpkinja Ivana Jeftić, učenica 4. razreda te škole ona je jako gurnuta od jednog starijeg
učenika Arbanasa, tako da je pala i usled pada slomila je ruku u laktu, a sam napadač je
odmah Pobegao. Drugarice i učiteljica Milanka Šipić pritrčale su povređenoj Ivani i
prevezle je zatim u bolnicu, na Ortopedsko odeljenje Prištinske bolnice. Sama napadnuta
i povređena Ivana Jeftić kasnije je opisala taj napad: "Toga dana, za vreme velikog
odmora, nešto pre dva sata po podne, igrala sam se sa društvom iz razreda u dvorištu
škole, gde su bili i stariji učenici Albanci. Oni su najpre pokušali da nas oteraju, a onda je
jedan od ših potrčao, ruku skrštenih na grudima, i svom jačinom me gurnuo, tako da sam
pala i strašno me je zabolelo. Gurnuo me je namerno, jer nije mogao a, da me ne primeti.
Gledao me je i išao pravo na mene. Pre toga je pokušao da nasrne i na mot druga Dejana
Arsića, ali je on uspeo na vreme da pobegne". Otac napadnute devojčice Đokica Jeftić,
rođeni Prištevac, priznaje da je uplašen onim što se dogodilo njegovoj ćerci, jer se boji da
se nešto slično može ponovo desiti detetu. Kasnije je ustanovljeno da je napadač bio
Šiptar Fitim Zeka, učenik 8. razreda iste škole.
Milicija sprečava Srbe u selu Batuse (20. juna 1986) da se, zbog šiptarskih zuluma,
masovno isele.

22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu

Sve što smo čuli i videli i doznali o martovskim događanjima na Kosovu i Metohiji samo
je bleda slika onoga što su stvarno preživeli Kosovo-metohijski Srbi, od pojedinih
šiptarskih terorista i od razjarene arnautske mase tokom tri dana ovoga marta ove godine
(22-24. 3. 1990). Očevici kažu da je najstrašnije bilo u Podujevu, pa onda u Vučitrnu. Sa
nekima od Srba, žrtvama šiptarskog masovnog linča i terora u Vučitrnu, razgovarao sam
lično ubrzo posle šiptarske masovne histerije "masovnog jednonacionalnog trovanja",
nazvane od nekih i tragikomedijom. O stradanju Srba u Podujevu i još nekim mestima
Kosmeta prenosim svedočenje drugih očevidaca i samih Srba stradalnika.

Podujevo 22-23. marta

Šiptarska masovna histerija "jednonacionalnog trovanja" počela je najpre, u vreme

školske nastave, u Srednjoškolskim centrima "8. novembar" i "Đuro Đaković" u
Podujevu. Tamo je neko proturio vest da je "neko nepoznato lice" - Srbin - podmetnulo u
školu "otrov", da je to neki nevidljivi, "gasoviti" otrov, koji se iznenada pojavio u
prostorijama škole, pa su njime "otrovani" đaci albanske narodnosti! Odjednom je, kao
po nekom scenariju, tokom prepodneva 22. marta 1990, počelo prevoženje većeg broja
"otrovanih" arbanaških đaka za Prištinu. Na stotine automobila, taksija, kombija,
privatnih kola pojurilo je putem Podujevo-Priština, sa upaljenim svetlima i trubljenjem
sirena, da bi usput bili pozdravljeni od šiptarskih masa sa podizanjem dva prsta uvis u
znak "V". Istovremeno je u Podujevo po ulicama počeo masovni protest više hiljada
Arbanasa, koji su odmah zatim otpočeli pravi "lov" na Srbe. Počelo je masovno
zaustavljanje svih srpskih kola, legitimisanje i pretresanje, kako Srba lično tako i njihovih
kuća i stanova u Podujevu, a zatim i privođenje Srba u Stanicu milicije. Najpre su
privođeni srpski đaci iz škola u Podujevu, kojih je ubrzo bila prepuna Stanica milicije.
Mnoga od te srpske dece bila su maltretirana još u školi, dok su ih šiptarski nastavnici i
učenici hvatali kao "trovače". Tako je napr. Dragana Nikolić, učenica 3. razreda
pomenute škole "8. novembar", bila pretučena od svojih vršnjaka Šiptara i od nastavnika,
koji su tvrdili da devojčica u svojoj kesi sa knjigama i čak u patikama "krije otrov"!
Takođe je pretučen i Nebojša Đurić, učenik u Podujevu, rodom iz Kuršumlije, koji u
Podujevu stanuje kod svoje bake Ruže Božović. Maltretiran je i osnovac Andrija Lukić,
iz 5. razreda, koga je u školu dopratila majka Radojka, pa je jadna majka zatim dugo
tešila rasplakano i poniženo dete, jer su na njega napali nastavnici Šiptari i Šiptarke,
vičući: "Kad umiru naša deca, nek umiru i vaša!" I druga srpska deca bila su maltretirana,
vučena za kosu, udarana, šutirana, dok su ih privodili u Stanicu milicije, ili dok su iz
zajedničkih škola evakuisali šiptarsku "otrovanu" decu za bolnice. Naravno, niko od
izbezumljenih Šiptara nije se zapitao: kako to da nijedno srpsko dete iz tih istih škola nije
"otrovano"? Ima li takvog otrova koji truje jednonacionalno?

Još gore je bilo maltretiranje odraslih Srba po stanovima i ulicama Podujeva od strane
razjarene arbanaške rulje. Pretresani su srpski stanovi, kao napr. Slobodana Cvetkovića,
koga su, mada ništa nije nađeno u njegovom stanu, ipak milicajci Šiptari poveli u Stanicu
milicije. Ali, kako ga usput nisu štitili, nedužni čovek dobio je dosta udaraca po glavi i
telu od razjarene šiptarske rulje na ulici. Napadnuta je i kuća Miloša Savića i drugi srpski
stanovi. Mnoga srpska kola su takođe napadnuta i polupana, a Srbi iz tih kola nasilno su
izvučeni i linčovani. Kamenovan je auto novosadske registracije, koji pripada profesoru
Milanu Julincu, koji inače predaje u pomenutoj školi "8. novembar" u Podujevu. Pretučen
je i srpski učenik Miloš Ivanović, đak iz škole "Đuro Đaković", rodom iz Kuršumlije,
kome je posebno, kako je kasnije SUP Srbije ustanovio, zadao više udaraca po licu Šiptar
Alija Podvorica iz Podujeva. U linčovanju srpskih đaka učestvovao je, kako se kasnije
ispostavilo, naročito Šiptar Ajul Haliti (48) iz sela Glavnik kod Podujeva. On je, sa
drugima, tukao srpske đake Mirka Paunovića i Božidara Vukadinovića. Napadnuti su
takođe i tučeni Srbi Goran Nešović i Zorka Milićević, u podujevskoj ulici JNA. Njih su
tukli Arbanasi Šemsi Ukeli (38) i Ali Rama (30) Ukeli je Nešovića uhvatio za kosu, tukao
ga i pretio mu, pa ga je udarao rukama i nogama. Napadnut je u Podujevu i Srbin Milan
Živković, a posebno ga je tukao Idriz Lepaj (66), iz Podujeva, uz učešće i drugih Šiptara.
Kako se kasnije pokazalo, u Podujevu je dva dana, 22. i 23. marta, pretučeno između 30 i
40 nedužnih Srba, među kojima je bilo dosta đaka. Svi su oni prošli kroz krugove pravog
pakla, koje su im priredili izbezumljeni Šiptari, "uvereni" ili nabeđeni da Srbi "truju"
njihovu, albansku decu. Izgleda, međutim, da je najgore prošao Srbin Živorad Jovanović
(27), iz sela Bajčine kod Podujeva, koji je zadobio teške telesne povrede po čitavom telu i
ubode noža u predelu srca. U takvom stanju on je "priveden" u miliciju, jer je tobože
"trovao" šiptarsku decu! Jovanovića su posebno tukli dvojica Šiptara, Kadri Mačesten
(25) iz sela Dumoša kod Podujeva, i Mustafa Abdulj (43) iz sela Glavnik kod Podujeva.
Opi su, uz asistenciju i drugih Arnauta, Jovanovića, krvavog i izubijanog, poluobnaženog,
prosto dovukli i bacili pred kapiju Stanice milicije. Njega je od sigurne smrti spasao
Šiptar milicajac Džafer Hoti, koji je kasnije to opisao ovako ("TV Novosti", 30. 3. 1990):
"Bilo je grozno, kaže Hoti. Masa (šiptarska) je divljački proganjala i nasrtala na
iznenađene Srbe i Crnogorce, koji uopšte nisu slutili takav razvoj događaja. Optuživali su
ih za bacanje otrova i nasrtali u gomilama na svakog koga bi ugledali na ulici. Mi smo,
naravno, mnoge (Srbe) upozorili da se sklone, ali veliki broj ljudi bio je jednostavno
zatečen zbivanjima. Bio sam u građanskom odelu. Nikakvo oružje nisam imao sa sobom
- samo pesnice i noge. Rulja se ponašala kao podivljala. Otimao sam pojedince (Srbe) iz
mase napadača i uvodio u zgradu Opštinskog suda (u Podujevu). Tu sam primetio i
drugaricu Mladenović sa sinom (Cica Mladenović, sudija tog istog Suda, sa sinom
Draganom). Pozvala me je... Onda se pojavio i Vehbi Ramadani (predsednik Soc. saveza
Podujeva):

Srbin na zemlji pretučen (Podujevo, 22. marta 1990).

"Džafer, rekao mi je, ubiše čoveka pred zgradom Opštinskog komiteta!"... Potrčao sam u
tom pravcu. Nikad u životu nisam toliko trčao. Prizor pred Opštinskim komitetom bio je
strašan: gomila je mrcvarila nekog čoveka, moji je ležao na zemlji, a čiji lik nisam uspeo
da vidim. Čitavo to vreme urlali su da je i on otrovan i da je zato pao na zemlju! "Ja sam
Džafer - povikao sam - ostavite tog čoveka!". Računao sam da će me poslušati, jer
dvadeset i sedam godina sam ovde u službi. Niko sade nije slušao... Vukli su ga po
zemlji, udarali su ga i rukama i nogama... Bacio sam se na njih i pokušao da povređenog
podignem sa zemlje. Udarci (Šiptara) su se preneli na mene, a i na mladog Refata
Dervišolija, milicionara, koji mi je pritekao u pomoć i bio sav krvav od udaraca mase.
Onda mi je pomogao i neko od građana Albanaca, jer Srba u to vreme nije više bilo na
ulicama (Podujeva). Pridigli smo Jovanovića (Živorada), i uz pravu bitku preneli ga na
zgrade SUP-a. Bio je veoma teško povređen, pa je zatim (od Šiptara) proturena priča da
je nastradao u saobraćajnoj nesreći! Kasnije su i mene odneli u bolnicu - bio sam sav
izudaran", završava svoje potresno svedočenje ovaj čestiti Albanac Džafer Hoti.

Teško povređenog Živorada Jovanovića iz Podujeva prevezli su milicajci u ambulantu, pa

onda u Prištinu, a posle prvog pregleda i prve pomoći u Prištinskoj bolnici, njegovi rođaci
hitno su ga prevezli u bolnicu u Kraljevo. U kakvom je stanju Jovanović dovežen u
Prištinsku bolnicu, opisuje lekar dr Dušan Bulajić iz Prištinske bolnice: "Jovanović je
imao teške podlive krvi po celom telu, a naročito po leđima i glavi. Sa temena glave
zguljena mu je koža površine šake odraslog čoveka, tako da je faktički bio skalpiran!
Očigledno da je bio tučen raznim tvrdim predmetima, a istovremeno su po njemu gazili
udarali ga nogama. Nožem je uboden ispod rebarskog luka. Zbog težine rane Jovanovića
smo hitno operisali. Inače, radi se o snažnom mladiću (rođen je 1964. godine), koji se
očito bavio sportom" ("Jedinstvo", 24-25. 3. 1990).

Zapanjeni ovakvim strahotama masovnog linča, Srbi u Podujevu su se mahom

zabarikadirali u svoje kuće i stanove, ali su i u kućama i stanovima bili frontalno
napadani od podivljalih Arnauta, tako da je odmah postalo jasno da je cela ova farsa sa
"jednonacionalnim trovanjem" zato i izmišljena i izvedena da bi se javno omogućio i
"legalizovao" lov na Srbe i masovni linč. O tome je svedočio, između drugih, i napadnuti
i linčovani profesor Milan Julinac, kojega smo već spominjali. On kaže: "Ono što nas je
snašlo u centru Podujeva, podseća na srednji vek". Sa njim su bili, i maltretirani su, grupa
srpskih đaka, koje su onda Šiptari zadržali kao neke kriminalce. Njega i đake su prislonili
uza zid i pretresali ih, a u Stanici milicije držani su od 11 sati ujutru do 9 sati uveče. On
lično video je oko trideset pretučenih i ranjenih Srba, koje su Šiptari tu u Stanicu milicije
dovodili toga dana.

Evo imena 30 pretučenih i povređenih Srba u Podujevu, da ostanu za crnu hroniku

najnovijih kosovskih stradanja Kosovometohijskih Srba. Teže su povređeni, uz već
spomenutog, nožem izbodenog Živorada Jovanovića: Dragan Nerandžić i njegov sin
Tiosav, apotekar Slobodan Cvetković, Veljko Guberinović, Goran Bojović i Goran
Nešović. Lakše su povrede zadobili: penzioner Milutin Kilibarda iz Lauše kod Podujeva,
Slobodan Pavlović iz Kuršumlije, Božidar Vukadinović iz Matarove kod Podujeva,
Marko Paunović (star 17 godina) iz Merdara, Obren Anđelković i Ljubiša Radosavljević
iz Krpimeje, Branislav Milovanović iz Donje Brnjice, Milan Kljajić i Slaviša Cerović iz
Obilića, Miroslava Jovović (stara 16 godina) iz Prištine, Ljubica Milovanović (16) iz
Podujeva, Milan Jurinac iz Novog Sada, Miloš Jovanović (20) i Miroslav Urošević (19)
iz Kuršumlije, Dejan Joksimović (19) iz Prokuplja, Zoran Trajković iz Gnjilana, Stojan
Jovanović iz Bejčine kod Podujeva, Savo Vukadinović (17) iz Podujeva, Nebojša Bukić
(18) iz Kuršumlije, Dragan Nikolić, đak 3. razreda srednje škole, iz Podujeva, Dragan
Mladenović i njegova majka Cica, i Miodrag Darmanović iz Podujeva.

Da ne nabrajamo dalje nesreće nesrećnih podujevskih Srba, spomenućemo da je uskoro

posle ovog dvodnevnog pakla, jedna delegacija Srba iz Podujevske opštine otišla u
Beograd da bi rukovodstvu Srbije iznela svoje nevolje zbog starih i sada novih,
produženih šiptarskih nasilja, zuluma i pretnji, tražeći od vlasti Srbije efikasniju zaštitu,
jer su im životi i imovina krajnje ugroženi, a osnovna ljudska prava na Kosmetu
uskraćena. Oni su naveli podatak: da se samo iz Podujeva u poslednjim decenijama pod
pritiskom iselilo preko 7.000 Srba da je nad Srbima izvršeno preko 350 fizičkih napada
sa težim posledicama i približno toliko nasrtaja na njihovu imovinu. Ta nasilja su bila:
ubistva ranjavanja, silovanja i linčovanja. Tako su naveli da je ubijen od Šiptara Srbin
Miloš Dumanović u selu Dubnica i Bogdan Mladenović u Gornjoj Repi. Ranjeni su od
Šiptara: Dragan Rakić i Ljubomir Miladinović u Velikoj Reci i Podujevu. 22. marta 1990.
linčovano je od Šiptara samo u Podujevu 36 Srba, a Živorad Jovanović je izboden nožem
u centru Podujeva. Šiptari su pretukli i ove Srbe: Milana Ivanovića u selu Lauša,
Miladina Radosavljevića u Rezuču, Dobrosava i Ranka Dimića u Glavniku; zatim
Živojina Milićevića, Dušana Jočića, Gorana Nešovića, Milana Živkovića, Slobodana
Cvetkovića, Voju Lukića i takođe Srpkinju Draganu Mladenović... Šiptari su podmetnuli
požare na imanja srpskih porodica: Andrića u Svetlju, Maljevića u Dubnici, Jovanovića u
Metohiji (podujevskoj), Milačića u Balovcu i drugih, a nasrtali su inače i na imovinu
mnogih Srba, posebno poljskim štetama, otmicama i prisvajanjima. Šiptari su takođe
skrnavili grobove i rušili krstove i spomenike na srpskim pravoslavnim grobljima u
selima: Lapaštici, Bradašu, Batlavi, Sibovcu, Merdare, Donje Ljupče i drugim.
Spominjana su i druga vrsta nedela, zuluma i terora šiptarske većine nad malobrojnim
Srbima u Podujevu i okolini.

Vučitrn 22-23. marta

A evo šta se u ista ta dva martovska dana događalo u Vučitrnu i kroz kakve su krugove
pakla prošli Srbi i srpski đaci.

Srpski pravoslavni sveštenik Zoran Grujić, starosedeoc Kosova (rođen i odrastao u selu
Plemetina ispod Čičavice i završio Prizrensku bogosloviju), sveštenik je u Vučitrnu i
Okolnim selima već više od decenije. Svi Srbi dobro pamtimo mučeničku smrt Danila
Milinčića iz Samodreže (2. jula. 1982. godine) kad je unesrećena majka Danilova Danica
rekla: Svi su nas ostavili, samo je još sa nama otac Zoran, jer se on sirotoj majci, supruzi i
deci mučenika Danila našao kao brat i otac i svesrdno im pomogao. On je i sahranio
pokojnog Danila u Vučitrnsko groblje kraj srpske crkve.

Otac Zaran Grujić ima suprugu i četvoro dece (7-13 godina) Svi su đaci vučitrnske
Osnovne škole. Tokom ranijih godina ovaj sveštenik i njegova porodica, i sav njegov
Srpski crkveni narod u Vučitrnu i okolini, imali su bezbroj nevolja i napada od Šiptara,
naročito u vreme one velike šiptarske agresije 1981. godine. Tada je i on privođen u
miliciju i u Komitet komunističke partije, saslušavan i maltretiran bez ikakvog razloga i
povoda. On im je tada rekao u lice "Ja sam sa svojim narodom čist i nevin, a vi ispitujte
vaše hodže, oni i njihov narod su sve ovo zaprljali". Imao je otac Zoran i nekoliko
fizičkih napada od strane obesnih Šiptara, ali kao Jovan Kosovac iz narodne pesme nije
se dao lako uplašiti, najmanje odstupiti.

U ovom martovskom arnautskom ludilu i paklenom planu da svi skupa odglume

"masovno jednonacionalno trovanje" svoje sopstvene dece, da bi tako stvorili razlog za
masovni linč nad Srpskim življem, i otac Zoran je bio od njih unapred "uračunat".

Naime u četvrtak 22. marta 1990. na praznik Mladenaca (= Svetih Četrdeset Mučenika
Sevastijskih, pobijenih od neznabožaca Rimljana 318 godine na ledu Sevastijskog Jezera
Maloj Aziji), sveštenik Zoran je otišao u kuću jednog Srbina, svog parohijanina, u
glavnoj ulici Vučitrna (koja se nažalost zove M. Tita) da osveti vodicu pred Uskrs. Bilo je
to oko 4 sata popodne Kada je završio svećenje vodice i iz te kuće pošao ka svojim
kolima da bi nastavio dalje, dok je otvarao kola odjednom su mu prišla 3 milicajca
Šiptara (Zoran kao stari Kosovac poznaje ih i po licu i zna dobro šiptarski) sa uperenim
automatskim oružjem i viknuli: "Ruke uvis" Imamo nalog da te pretresemo" Sveštenik
nije potražio pismeni nalog za pretres, jer zna da bi to bilo gore po njega, jer bi ga tada
maltretirali i fizički pod izgovorom da pruža otpor" Rekao im je "Ajde de, ovi vaši ceo
dan demonstriraju, a vi Srpskog popa da pretresate! Jer već tog četvrtka izjutra jurila su
kola po gradu sa navodno "otrovanima" i bile su po gradu gužve čoporativno okupljenih
Šiptara. "Nemoj ništa da pričaš", rekao mu je jedan milicajac, sa i dalje uperenim
automatom u njega, dvojica su ga pretresli tražeći "otrov" kojim je on navodno "otrovao
albansku decu"1? Pretresli su mu i kola i zatražili su da otvori i gepek, pa kad nisu ništa
našli, opet su tražili da digne ruke uvis i pretresli ga po drugi put. Kao poznati šaljivdžija,
sveštenik im je rekao "Ne tražite valjda kod mene redenike", na što su mu opet rekli "Ne
pričaj"! i saopštili mu da "imamo nalog da te vodimo u stanicu" Dok je pretres trajao,
okolo se već bila okupila masa Šiptara, a poizdalje poneki Srbin iz komšiluka ili
prolaznik, kao i sam domaćin kod koga je sveštenik bio u kući. Svi su posmatrali ovo
pretresanje srpskog sveštenika Milicajci su ga zatim strpali u kola i odvezli, sa stalno
uperenim automatom jednoga od njih na sveštenika. Sveštenikova kola ostala su na ulici
zaključana. U stanici milicije kažu mu da, navodno, nema komandira, pa ga traže, te da
on tu sačeka. Oko njega sve sami Šiptari milicajci, čije razgovore on razume. Jedan od
njih, koji ga je poznavao, pita ga: "Šta je, pope?" Pa kad je čuo o čemu je stvar,
promumljao je: "E, majku mu, lopovi" i otišao negde. Posle nekih 20 minuta čekanja,
zovu ga na sprat i tamo ga dočeka Enver Mađuni, načelnik SUP-a u Vučitrnu, koji je sve
vreme bio u zgradi, pa se sada nekako unezverio, jer sveštenika Zorana lično poznaje.
"Gde si, druže stari?" - veli on svešteniku, kao da ništa ne zna i nema pojma o čemu se
radi. Onda kao grdi one drugi milicajce, pa ih pita "Šta je napravio?", a ani odgovaraju:
"Pa, sumnjiv nam je"!

Za to vreme neki od Srba, koji su videli pretresanje i odvođenje sveštenika, već su javili
po gradu i doznao je i predsednik Opštine Vučitrn, inače Srbin, Dragiša Murganić, koji se
sada javio telefonom u SUP i načelniku rekao da puste sveštenika Grujića, jer je tim
hvatanjem i pretresanjem napravljen samo veći problem. Načelnik po telefonu priznaje da
je to, bila greška", ali, kako je u to vreme već bilo javljeno združenom odredu savezne
milicije, i oni su tu stigli. Načelnik SUP-a naređuje pred njima da se još jednom izvrši
pretres sveštenika i njegovih kola, što su i učinili Šiptari milicajci, uz posmatranje jednog
Srbina iz združenog odreda. Kako opet ništa sumnjivo nisu našli, odvode Zorana opet
kod načelnika, te mu uzmu podatke i uz načelnikove reči neke pokude šiptarskim
milicajcima, puste sveštenika da može ići kući. Međusobno pak, Šiptari mi milicajci
samo se tapšu po ramenima! Tako je završeno ovo maltretiranje nedužnog srpskog
pravoslavnog sveštenika u Vučitrnu 22. marta, između 4 i 5 sati popodne.

U petak, 23. marta 1990. i gradu već od jutra počinje haos. Radio Priština, srpski
program, bio je već objavio da je sveštenik u Vučitrnu hapšen i pretresan, po je otac
Zoran pretpostavio da su njegovi roditelji u Plemetini tom vešću uznemireni (jer svi Srbi
na Kosmetu ovakvih nemirnih dana pomno slušaju radio, jer uglavnom ne smeju da se
kreću izvan svojih domova) Zato je pošao rano kolima do roditeljske kuće (oko 20 km)
da im javi da se ne plaše za njega Takođe je odveo decu svoju i komšijsku u školu, na
drugi kraj grada. Ustvari, starija deca su već bila otišla, pa je pošao da odvede malu
Jelenu i jedno komšijsko dete, koje nije smeo da pusti, jer je u gradu već bila gužva. Bio
je to petak, pijačni dan u Vučitrnu, pa je ionako pijačna gužva dobro došla šiptarskim
kolovođama i organizatorima masovne histerije "trovanja dece". Kako se ubrzo doznalo,
već oko 8 sati ujutru u Vučitrnu je počeo pogrom Srba. Šiptarske siledžije su pretukli
neke Srbe, navodno pod sumnjom da su oni "trovali" šiptarsku decu. Tako su ujutro već
pretukli Kostić Milutina iz sela Vukoša kod Vučitrna, poznatog im po tome što je javno
govorio da će dati svoj plac za Srbe povratnike na Kosovo. Njega su najpre, tog jutra, dok
je vodio svoje dete Cvetka lekaru, nekoliko Šiptara napali i uhvatili za tašnu koju je
nosio, pod izgovorom da pregledaju, jer navodno "nosi otrov", pa su ga tukli i sa
milicajcima Šiptarima odvukli u stanicu i tamo ga saslušavali i maltretirali.

Kako je u gradu bila sve veća buka i nemir i gužva od ljudi i kola sa navodno "otrovanom
decom", Zoran Grujić i još desetak Srba koji su takođe došli u školu, molili su direktora
škole, Srbina, da decu pusti kući, te da ne bude nastave, nego da se srpska deca što pre
raziđu svojim kućama. Tako je i bilo. Škola je prekinula sa radom, i 12 Srba roditelja i sa
njima preko pedesetoro srpskih đaka krenuli su svojim kućama kroz glavnu ulicu
Vučitrna. Ocu Zoranu i njegovoj deci i još drugoj srpskoj deci iz škole predstojalo je da
prođu celom dužinom glavne vučitrnske ulice (oko 1 kilometar) kroz šiptarsku masu ljudi
i kola, koja su jurila na sve strane, sa sirenama i po danu upaljenim farovima, i sa unutra
navodno "otrovanom decom", koja su često u kolima i sama se smejala i rukama
pokazivali znake "V", a za neku decu šiptarsku očevidci tvrde da sama nisu znala šta se
dešava, jer su ih prosto strpali u kola i vozili prema zdravstvenoj stanici, tj. Domu
zdravlja u Vučitrnu.

Usput, priča otac Zoran, šiptarska milicija je stajala na trotoaru i ništa nije radila, a neki
mlađi Šiptari civili na raskršću regulišu saobraćaj neka kola zaustavljaju, neka puštaju
kao "hitne slučajeve" itd. Dvojica Šiptara civila stajali su na raskršću gde se ide za dom
zdravlja i propuštali "bolesnike" u tom pravcu. Ocu Grujiću i drugim Srbima s njime bilo
je čudno kad su primetili da i na sledećem raskršću opet su došla ona ista dva Šiptara i
"regulišu saobraćaj", što znači da su oni njih, Srbe i srpske đake, pratili i nešto
pripremali. I zaista, negde oko centra grada, u toj masi koja je sve više rasla, došlo je
iznenada do gužve. U toj gužvi su Šiptari tada uboli nožem mladića Srbina Zorana
Jovića, i pretukli još 2 druga Srbina, Momira Adžića i Tomislava Trifunovića, oba iz
Vučitrna. Tu negde u blizini šiptarska rulja napala je
(oko 10 sati) i Zorana Pavlovića i sinčića mu Dušana, i Dragana Bojevića sa suprugom i
dva đačeta od 9 i 10 godina. Neki Srbi roditelji sa svojom decom đacima uspeli su da
stignu usput do svojih kuća i sklone se, a neki su se opet svratili u druge srpske kuće da
izbegnu tu opasnu gužvu i moguće linčovanje. Atmosfera je postajala sve napetija i dalji
tok ovog haosa sve nepredvidljiviji.

Dok su otac Zoran i ostali Srbi i đaci došli do Kaljaje (do ostatka poznate tvrđave kule
Vojinovića u Vučitrnu), već je, dotad, desetak Srba bilo uhvaćeno od šiptarske mase i
maltretirano, a neki drugi Srbi uspeli su da se iz škripca nekako izvuku i spasu. Sa ocem
Grujićem su ostali još neki Srbi koji stanuju blizu njegove kuće. Opet su se pojavila ona
dva Šiptara i nasrnula sada na oca Zorana, tražeći da ga pretresu da nema i srpski pop
"otrov" kojim je "trovao decu" šiptarsku! Kako su tu u blizini na trotoaru stajala 4
milicajca iz združenog (jugoslovenskog) odreda, koji takođe nisu ništa preduzimali u
odbranu Srba, ovi Šiptari su Zorana za momenat ostavili na miru, te se on brže povlačio
prema crkvenoj porti, jer stanuje u porti u crkvenoj zgradi. Nije hteo da prilazi miliciji iz
Združenog odreda, videće ih neaktivni i bojeći se većih komplikacija. Nešto dalje od ovih
milicajaca, stajali su i oni Šiptari milicajci koji su ga prethodnog dana hapsili i
saslušavali. Kad su se malo udaljili od ovih milicajaca, opet mu priđu ona dvojica
Šiptara, okruženi masom drugih, i traže da ga pretresaju i "pronađu otrov" kod njega.
Inače, pojedinim Srbima šiptarski teroristi su bacali kraj nogu neke kapsule sa plinom
(plastične kapsule, rezerve za upaljače na plin) i onda ih napadali i linčovali kao navodne
"trovače" šiptarske dece! Pri tom, kako su o. Zoran i drugi dobro zapazili, Šiptari iz
samog Vučitrna pokazivali su drugim Šiptarima iz okolnih sela koje Srbe Vučitrnce treba
napasti, a ovi su ih onda napadali i tukli, jer ih ovi ne poznaju. I obratno: Šiptari iz sela
oko Vučitrna ukazivali su na Srbe tavan Vučitrna, a linčovali su ih vučitrnski Šiptari. I
zaista, kasnije je ustanovljeno da su oca Zorana i njegovu i drugu srpsku decu najviše
napadali dvojica Šiptara koji nisu iz Vučitrna: Skender Hajrizi (45), taksista iz Slatine, i
Šema Ahmetaj (44) iz Smrekovnice, dakle iz okolnih sela.

Kada je kroz dva dana državna vlast Srbije rešila da pošalje svoju miliciju na Kosovo i
Metohiju i naročito u Podujevo i Vučitrn, da smeni lokalnu šiptarsku miliciju, koja je ne
samo sabotirala zaštitu nedužno progonjenog Srpskog življa, nego su i mnogi od njih
učestvovali na strani arnautskih terorista, tada je smenjen i šiptarski milicijski odred u
Vučitrnu (bilo ih je 110 milicionera, među njima i nekoliko Srba), pa je kroz neki dan
potom, brzom i energičnom akcijom u Vučitrnu i okolnim selima pohapšeno devet
arnautskih terorista, za koje se ustanovilo da su bili glavni organizatori i akteri masovnog
linčovanja i ranjavanja oko 20 Srba iz Vučitrna i okoline. Uhapšeni su ovi šiptarski
zulumćari i teroristi: iz Vučitrna: Dževdat Hazri (24), Selim Bunjaku (40), Nazmi
Bunjaku (27), Raim Krasnići i Zećir Morina; zatim: Jahip Hasani (24) iz sela Mijalići,
Nazmi Bunjaku (27) zvani "Ljubica" i Rasim Krasnići (32) iz sela Želivode, i Miran
Osmani (34) iz sela Bare kod Mitrovice koji živi u vučitrnskom selu Doljak. Uz učešće i
još nekih Šiptara iz one podivljale mase ova devetorica su 23. marta u Vučitrnu direktno
pretukli i nožem izboli Srbe: Zorana Jovića iz Vučitrna, Ljubišu Stanojevića iz Prilužja
kod Vučitrna i radnika iz Obilića Milenka Milutinovića, a isto tako su bili saučesnici i
napada i linča nad ostalim Srbima iz Vučitrna i o:koline.
Kada su pomenuta dvojica šiptarskih nasilnika i opet navalili da pretresu oca Zorana, u
međuvremenu su već bili stigli na domak crkvene porte u Vučitrnu. Tada su pojedine
žene Srpkinje, čije su kuće bliže crkvi, počele da viču na ove Šiptare: "Sram vas bilo", a
to su učinili i drugi Srbi, pa čak i jedan Albanac. Tada je učitelj Žika, Srbin, uhvatio za
leđa jednoga od tih Šiptara i grdeći ga odgurivao ga je od sveštenika, koji se uporno nije
dao pretresti. Jer, Šiptari u Vučitrnu znaju da sveštenik Grujić ima dozvolu za nošenje
pištolja, pa nisu bili sigurni da li on i sada ima pištolj kod sebe, a on sam je inače vrlo
hrabar čovek i Šiptarima je više **** govorio, i ranije a i sada: "Ko je junak neka
napadne prvi, pa da vidimo!"

Jedan od Albanaca u civilu (izgleda milicajac bez uniforme) takođe je stao u zaštitu
srpskog sveštenika i grdio one Šiptare i svađao se s njima. Otac Zoran je samo čekao da
se domogne crkvene kapije i da sa decom utrči u portu. Poizdalje već bio je video da je
neko otvorio crkvenu kapiju, pa se bio uplašio da šiptarska masa ne prodre u portu. Jer, i
dalje se masa Šiptara kretali tom istom glavnom ulicom Vučitrna, na sve strane su jurila
kola sa sirenama i upaljenim farovima, vozeći navodno "otrovane", a ustvari stvarajući
namerno veću paniku i gužvu da bi u njoj više Srba bilo napadnuto i linčovano.

Srpska dečica, od Zoranovih četvoro ona mlađa i još nekoliko preostalih đaka, od sve ove
gužve i straha plakala su usput i to je situaciju činilo još žalosnijom i složenijom.

Zatim je na otvorenu kapiju crkvene porte izišao Srbin Mikan Todorović, koji je bio
naoružan, i on je pošao u susret ocu Zoranu i deci. Ovo je bila značajna pomoć, jer su
siledžije Šiptari izgleda spremali tek na kraju linč za srpskog sveštenika. Zoranov
najstariji sin Saša je tada došapnuo ocu: "Pazi šta radiš, iza tebe je uperen pištolj" (od
strane jednog Šiptara). U takvom stanju opšte gužve i neizvesnosti, svešteniku Zoranu je
tada uspelo da nekako brzo ugura svoju i preostalu srpsku decu u crkvenu portu, i onda se
okrenuo onim Šiptarima nasrtljivcima i šiptarskoj masi, jer su ga iza leća štitili naoružani
Mikan Todorović i onaj Šiptar u civilu, pa im progovorio da se raziđu na miru. Onoga
Šiptara koji je u njega s leđa imao uperen pištolj, uspeo je da polako odgurne, pa onda i
sam uđe u portu i potrči prema crkvenoj kući gde stanuje, da uzme pištolj. Kad su Šiptari
to videli, neki koji znali da on ima oružje, ustuknuli su i otišli, tj. pobegli, ali nisu svi, i
nisu otišla sa ulice sva ona kola koja su došla i trubila spolja kraj crkvene ograde
(crkvena porta je inače ograđena kamenim zidom visine bar metar i po). Interesantno je
pri tom zapažanje i oca Zorana i drugih Srba: da su registracije na tim kolima u Vučitrnu,
koja su prevozila "otrovane" (a ustvari više su kružila i stvarala gužvu), bile često sa
oznakom: Celje, Ljubljana, Zagreb i druga mesta iz Slovenije i Hrvatske. Da li su to bili
Šiptari koji tamo rade, pa su sada hitno došli "u pomoć" svojima da uspešnije svi zajedno
odigraju ovu podlu šiptarsku farsu, ili su bila samo pozajmljena, nije moguće lako
doznati.

Kad je sveštenik Grujić utrčao u svoju kuću, njegova žena i ostale Srpkinje koje su se tu
bile okupile (jer i ranije, prilikom poznatih šiptarskih demonstracija 1981. godine i
kasnije, mnogi Srbi i njihove porodice iz Vučitrna sklanjali su se u prostranu i ograđenu
crkvenu portu i tako se štitili od šiptarske rulje), sprečile su oca Zorana da ne izađe
napolje ispred kapije sa pištoljem. Umesto toga, on je telefonom iz stana pozvao šefa
milicije Envera Maćunija u Vučitrnu da pošalje miliciju da oslobode narod i crkvenu
portu od ove navale Šiptara. On mu je odgovorio: "Pope, ovde de opšta gužva i haos, a ja
nemam ljudi" (milicajaca), što nije bilo tačno, jer u Vučitrnu je bilo 110 milicajaca, među
njima i nekoliko Srba. Potom je otac Grujić pozvao predsednika Vučitrnske opštine,
Srbina Dragišu Murganića, i ovaj mu pošalje 2 milicajca Šiptara. Sam predsednik opštine
Vučitrn Murganić bio je u velikoj nevolji pa je u tim teškim momentima tražio kolektivnu
evakuaciju Srba iz Vučitrna u Prilužje, gde bi među Srpskim življem bili sigurniji. Kad je
to otac Zoran video, on se telefonom obratio Združenom odredu milicije u Kosovskoj
Mitrovici, i oni mu kažu da za 15 minuta već stižu u Vučitrn. I zaista, odmah je došlo 15
milicionara sa dužim drvenim palicama i za desetak minuta razjurili su Šiptarsku masu
ispred crkvene porte i iz glavne ulice u Vučitrnu. Posle toga, kao što je objavljeno i u
štampi i na televiziji, ceo odred milicije u Vučitrnu smenjen je zbog ove sabotaže, na čelu
sa načelnikom SUP-a Enverom Maćunijem. Smenila ih je Republička milicija Srbije.

Otac Zoran nam kaže: "Sreća što nisam imao kod sebe pištolj, jer u onoj opštoj gužvi i
nevolji, naročito kad su naša (srpska) deca zaplakala, možda bih ga i potegao. Hvala
Bogu da ga nisam imao sa sobom!" U toj gužvi govorio je šiptarskim siledžijama: "Samo
izvolite, ko će od vas prvi" i u međuvremenu se povlačio ka svojoj crkvi i porti. "Siguran
sam, kaže Zoran, da nije brzo došla Savezna milicija iz Mitrovice i intervenisala,
šiptarska bi rulja počela da ulazi u portu i u srpske kuće i da redom linčuje Srbe". Jer,
Šiptari su to već pokazali na primerima one desetine pretučenih i izbodenih Srba. Isto
tako, još 22. marta na svim izlazima iz Vučitrna prema srpskim selima bila je šiptarska
blokada. Tako, na izlazu iz Vučitrna prema selu Gojbulji, stajali su mlađi Šiptari i
zaustavljali sve autobuse i kola koja su odlazila ili dolazila iz pravca Gojbulje (čisto
srpsko selo) i skidali sa kola i iz autobusa sve Srbe i maltretirali ih, a neke fizički tukli,
dok su druge vodili u Stanicu milicije. Sve je to posmatrala šiptarska milicija i nije ništa
preduzimala, nego su neki od njih čak i pomagali svojim teroristima u ovom hapšenju i
privođenju nedužnih Srba iz Gojbulje. Tako su bili uhvaćeni i nasilno privedeni Srbi iz
Gojbulje: Ljubodrag Savić, Nebojša Janković i Slaviša Jovović. Posle izvesnog
zadržavanja u Stanici milicije, oni su bez ikakvog objašnjenja pušteni, ali su sada u
Gojbulju morali ići peške, prolazeći pri tom kroz arnautsku rulju, koja ih je maltretirala.
Srbi u Gojbulji zaveli su odmah svoje noćne straže.

Kako je pak prošao tog petka u Vučitrnu (23. marta 1990) Srbin Ljubiša Stanojević iz
Prilužja, koji je linčovan od arnautske rulje, pričao je kasnije on sam ovako: "Kod robne
kuće u Vučitrnu, jedan mlađi Šiptar, sin Saliha Duraku iz sela Donje Stanovce, povikao je
na albanskom jeziku: "Evo još jednog Srbina kome ćemo se osvetiti za krv naše poginule
braće". Pokušao sam da uđem u Stanicu milicije, ali me Šiptar milicajac zaustavio za
ruku, rekavši mu: "Zašto bežiš? Vadi taj otrov iz džepa". Onda me je drugi Šiptar
milicajac uhvatio za drugu ruku i ona masa počela je da me bije". Pomenuti mlađi Šiptar
Duraku udario je Ljubišu nekim tvrdim predmetom po glavi. Povređen i skoro
onesvešćen, Stanojević je prebačen najpre u vučitrnski Dom zdravlja, pa onda u
Prištinsku bolnicu, a odatle u Klinički centar u Beograd. Slično je bilo i stradanje
Vučitrnca Zorana Jovića u samom njegovom Vučitrnu. Njega su podivljali Šiptari na ulici
linčovali i uboli nožem, pa tek kad je tako izmrcvaren i izboden pao na zemlju, onda su
mu prišli u pomoć dva Šiptara milicajca. On je u teškom zdravstvenom stanju donet u
Mitrovačku bolnicu, a odatle dalje odvežen za Aranđelovac. Jer rodbina ovog mučenika,
tj. Srbi sa Kosmeta, nisu imali i nemaju poverenja u lekare i bolnice na Kosmetu, gde
takođe dominira svojevrsni teror šiptarskih lekara.

Sledećih dana, posle tih martovskih događaja, u čitavom Vučitrnu i okolini" niko od Srba
i Šiptara međusobno ne govori, niti se pozdravljaju. Kako je došao SUP iz Srbije neki
Šiptari su počeli da se Srbima javljaju, pozdravljaju ih i ulaguju im se. Međutim, drugi
Šiptari postepeno iskazuju nove pretnje Srbima: "Nećete vi dobro proći, mi ćemo vam se
osvetiti".

"Koliko ja znam, kaže nam na kraju otac Grujić, pretučeno je u Vučitrnu 14 Srba, od
kojih su neki iz obližnjih srpskih sela". Njegovo četvoro dece nismo u vreme ovog našeg
razgovora videli, jer su bili otišli kod dede i babe u Plemetinu (srpsko selo) da se malo
odmore od vučitrnskog pakla koji su im priredili šiptarski fašisti i teroristi. (O ovom
paklu u Vučitrnu pisao je zatim i novinar Predrag Živančević, u "TV Novosti" od 30.
marta 1990, pa čitalac može i tamo videti opisane još neke detalje ovih krugova pakla na
Kosmetu).

Šta reći o svoj ovoj masovnoj histeriji Šiptara na Kosovu? Ima li reči koja može da sve
ovo piše, i pameti da sve ovo shvati, i savesti da sve ovo opravda? Na žalost, ima takvih
(ne)pameti i takvih (ne)savesti koji upravo to rade, tj. prelaze lako preko svega toga i na
sebi svojstven način sve to opravdavaju! To su takozvani "Kosovski alternativci", na čelu
sa Ibrahimom Rugovom, čovekom čiji je otac bio balista u prošlom ratu i otprilike ovako
isto progonio, ubijao i masakrirao Srbe po Kosovu i Metohiji tokom okupacije. Uz
Rugovu su i drugi šiptarski "demokrati", a uz njih, na žalost, i tzv. hrišćanski "demokrati"
iz Hrvatske i Slovenije. Njima, izgleda, nije više važno ni šta kažu ni šta rade sa Srbima
Šiptari po Kosmetu i van njega, nego je samo važno da je to antisrpsko i antipravoslavno.
U ovome, opet na našu žalost, nisu usamljeni u Evropi i Zapadnom svetu, jer ih podržava
na primer, čak i jedna latinska Francuska i tevtonska Nemačka!

Možda je ovde u pravu Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, koji je još pre rata predviđao i
govorio o izvitoperenjima i nečoveštvima "latinsko-tevtonske evropske civilizacije", koja
će rađe poći u savez i sa islamskim totalitarizmom i terorizmom, negoli sa
Istočnohrišćanskim i pravoslavnim i slovenskim zatočništvom i stradalništvom radi
Pravde Božije i ljudske, radi Krsta časnog i Slobode zlatne.

- Ipak, da ne budemo nepravedni, treba reći da je tih dana u Ženevi, na godišnjem

zasedanju Svetskog Saveta Crkava (24-30. marta 1990) 24 hrišćanske Crkve u svetu,
članice tog Ekumenskog Saveta, među njima 8 pravoslavnih (jerusalimska, ruska, grčka,
bugarska, rumunska, poljska i finska), 2 staroistočne (jermenska i etiopska), 12
protestantskih i anglikanskih, rimokatolička crkva Francuske i starokatolička crkva
Holandije, izdale su zajedničku Proklamaciju solidarnosti sa pravoslavnim hrišćanima
Kosova, koju prenosimo u celini: "Nemiri na Kosovu su u poslednje vreme tolikog obima
da to ozbiljno zabrinjava i uznemirava ovu međunarodnu hrišćansku organizaciju.
Islamski fundamentalizam gura albanski muslimanski živalj, koji je u većini u ovoj
oblasti, u verski rat protiv Srba, koji su pravoslavni hrišćani. Mi, predstavnici Crkava i
verskih organizacija, energično podsećamo i opominjemo da korišćenje vere kao
borbenog oružja za uništavanje jedne druge etničke i različite verske zajednice,
neprihvatljivo je sa moralne i etičke tačke gledišta. Mi izražavamo veliku solidarnost sa
Hrišćanskopravoslavnim narodom Kosova i apelujemo na ove ljude dobre volje da se mir
povrati u ove krajeve". (Ovu izjavu potpisali su prisutni prestavnici pomenutih Crkava na
inicijativu srpskog predstavnika, a objavljena je u više listova i u "Pravoslavlju", od 15. 4.
1990).

Priština i druga mesta

22. marta 1990. u klinike prištinskog Medicinskog fakulteta iz Podujeva je oko podne
doveženo par stotina "otrovane" albanske dece, koja su već kroz Prištinu bila
pozdravljena sa dva uzdignuta prsta! U krugu Medicinskog fakulteta okupilo se brzo par
hiljada Šiptara. U velikoj gužvi koja je stvorena pristizanjem kola sa "otrovanima" i
masom koja se okupljala, primećeno je dosta mladih ljudi u belim mantilima, koji su
odmah prihvatali "obolele" i odnosili ih na nosilima u klinike. Sve je ovo, naravno,
snimala TV Priština, redakcija na albanskom jeziku, koja je odmah emitovala za
"Evroviziju" izrežirane probrane snimke "preko 2.000 otrovane dece albanske
narodnosti" (tako visoka brojka je izmišljena jer Evrovizija u sličnim slučajevima ne
prihvata da emituje manji broj). Postoje, međutim, indicije da je cela ova storija za TV
Prištinu i Evroviziju unapred bila pripremljena i snimana.

U gradu Prištini je bila neopisiva gužva. Posle velike jurnjave kroz grad, uz škripu
kočnica, sa upaljenim svetlima i neprekidnim sirenama, stizala su kola sa "otrovanom"
decom kroz špalir u bolničkom krugu, i onda je nastajala jurnjava sa nosilima, uz
snimanje mnogih TV kamera i fotoreportera. Dovožena šiptarska deca zaista su
pokazivala izvesne čudne znake na licu, previjala su se i grčila, a devojčice histerično
plakale. Negde oko 16 časova toga dana, dekan Medicinskog fakulteta u Prištini, Aljuš
Gaši, dao je izjavu novinarima da su "primećeni simptomi trovanja", a da "etiologija ovih
simptoma još nije poznata. Klinička slika pregledanih obolelih, dodao je on, polimorfna
je i propraćena zažarenim izgledom lica, lakim crvenilom, tahikardiom, grčevima u
trbuhu, nesvesticom i otežanim disanjem, bez infektivnog sindroma i osipa po koži tela".
Ovako neodređena lekarska "dijagnoza" nije zadovoljila mnoge, pa su i Savezna vlada i
vlada Srbije odredile komisije specijalista lekara da stručno ispitaju celo to pitanje i
otkriju eventualne uzroke ovako masovnog oboljenja samo albanske dece. Direktor
Infektivne klinike Medicinskog fakulteta u Prištini, profesor dr Stevan Baljošević ubrzo
je lično dao sledeću lekarsku izjavu: "Laboratorijske analize primljenih učenika
isključuju mogućnost trovanja. Koliko je meni poznato, nauka za sada ne poznaje takve
otrovne materije čijom se upotrebom ispoljavaju simptomi kočenja ruku na trenutke,
ubrzano disanje i iznenadni grčevi. Opšta dijagnoza obolelih je, po svemu sudeći,
nacionalistička "neuroza". Ovima pacijentima jedino je potreban neuropsihijatrijski
tretman". ("Jedinstvo" 23. 3. 1990).

Oko svega ovoga "masovnog trovanja" isključivo šiptarske dece na Kosovu tokom
sledećih dana i meseci trajala su nabeđivanja i preubeđivanja, jer su Šiptari nastojali, svi
odreda, i stručni i nestručni, da po svaku cenu ubede javnost da je "trovanja bilo", ali niko
od njih nije mogao da otkrije ili ukaže bilo kakav trag otrova ili makar neku infekciju sa
sličnim simptomima. Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, uz
saradnju i sa odgovarajućim institucijama Srbije, i najstručnija analiza Vojnomedicinske
akademije u Beogradu, posle laboratorijskih i toksikoloških analiza, nisu otkrili nikakve
uzročnike koji bi ukazivali da su albanski đaci otrovani. Neki lekari ubrzo su ukazali na
činjenicu da bi slični simptomi kod obolelih mogli biti posledica uzimanja jednog
posebnog leka - "atropin" - koji za kratko vreme, otprilike tokom jednog sata, uzrokuje
takve simptome, ali oni ubrzo iščezavaju bez posledica, kao što je i bivao najčešći slučaj
sa šiptarskom decom koja su bila "otrovana". Većina dece puštana je skoro odmah, ili
posle jednog ili dva sata provedenih u bolničkim sobama. Snimanjem ekipe TV Beograd
bilo je pokazano da mnoga "obolela" deca ustvari najčešće nevešto glume svoju
"otrovanost" itd. Interesantno je takođe da Šiptari lekari nisu davali lekarima Srbima da
leče "otrovanu" šiptarsku decu.

Kasnije dosta, kroz nekoliko meseci, prilikom pretresa konaka rimokatoličke crkve u
Uroševcu, i u Binaču kod Vitine - gde su rimokatoličke monahinje u vreme "trovanja"
primale i "lečile" ovu nazovi "otrovanu" Šiptarčad i čak su neke od tih časnih sestara
izjavljivale u Zagrebu da su "videle otrovanu decu" mada nisu navodile bilo kakvu vrstu
otrova ili infekcije - SUP Srbije je otkrio čitavo skladište više stotina kilograma upravo
ovog leka "atropina", koji izaziva slične simptome: proširenje zenica, mučninu,
glavobolju i grčeve, kao i još nekih lekova, uglavnom iz Švajcarske, koji su slične
simptomatologije, i sve je te lekove zaplenio, mada je protestovao rimokatolički biskup u
Uroševcu Nikola Prela, inače Albanac, i takođe kardinal Franjo Kuharić iz Zagreba. Ovo
otkrivanje tolikih i takvih zaliha lekova u skladištu rimokatoličke crkve samo je pojačalo
ranije sumnje nekih ljudi o svojevrsnoj umešanosti rimokatoličke propagande u eskalaciji
šiptarske antisrpske i antipravoslavne ofanzive ovih meseci na Kosmetu, uz opet čudnu
pojavu prelaska Albanaca muslimana po Kosovu i Metohiji u rimokatoličku veru. Svetska
i naša štampa o tome je pisala (napr. "Politika ekspres" od 7. maja 1990) da su time
šiptarske vođe na Kosovu htele da odobrovolje i pridobiju rimokatoličke krugove u
Evropi i u svetu za još veću podršku svojim ambicijama na Kosmetu. O ovom "prelasku
izvesnog broja Albanaca muslimana u katoličku veru" na Kosovu govorili su na TV
Priština, na albanskom, pomenuti biskup Albanac iz Uroševca, kao i sveštenik don Ljun
Berdi, takođe Albanac. Inače, rimokatolika na Kosmetu ima oko 50.000, od kojih su
preko 90 % Albanci. Bilo kako bilo, nesumnjivo je postojala i postoji puna podrška
rimokatoličkih krugova u Jugoslaviji i Evropi svim postupcima Šiptara protiv Srba. Još
nije zabeleženo da je Rimokatolička crkva u zemlji, bilo na Kosovu ili u Zagrebu i
Ljubljani, ikada protestovala protiv šiptarskih nasilja, zuluma, silovanja i skrnavljenja
svetinja pravoslavnih Srba i njihove Crkve na Kosovu i Metohiji.

- U Uroševcu je 22. marta 1990. oko 14-15 časova takođe bilo masovno "trovanje"
šiptarske dece, pa je gradskim ulicama otpočela sumanuta jurnjava automobila svih vrsta,
jer su "obolele" prevozili za prištinsku bolnicu. Naravno, otpočeo je takođe i lov na Srbe,
pa je na ulici pretučen Srbin Petar Mandić, zatim Siniša i Slavica Pešić i drugi Srbi.
Pretučen je i učitelj osnovne škole u Uroševcu Stojan Stojmenov, a nekoliko srpskih
učenika je napadnuto. Neke srpske đake su šiptarske siledžije htele da nasilno uvuku u
automobile i prebace ih u Dom zdravlja, kao navodno "otrovane", ali su se srpska deca
oduprla tome vičući da im nije ništa, a spasli su ih Srbi nastavnici da ne budu na silu
proglašeni za "otrovane". (Izgleda da je i nekim Šiptarima počelo postajati jasno da nešto
nije u redu sa "jednonacionalnim trovanjem" samo albanske dece). Na ulici je takođe
presretnut i linčovan Srbin Miodrag Živković, koga su nekoliko Arbanasa: Hisen Hisenaj
(23) iz Gornjeg Nerodimlja, Mislim Gabrisen (27) iz Donjeg Gadimlja i Naser Murtezi
(27) iz sela Slivovo kod Uroševca legitimisali, pretresali i napali tražeći mu "otrov", a
onda ga linčovali (23. marta 1990). Čoveka su svukli do gola i tako osramotili. Isto tako
je napadnut i Nebojša Milošević, kondukter "Kosovotransa" u Uroševcu, koga su Šiptari
Musa Salihu (38) i Isa Jašari (38) iz Uroševca napali zato što je, navodno, baš on "trovao"
albansku decu. Njemu su siledžije pocepali džemper i košulju i tukli ga pesnicama. Istoga
tog dana (23. marta 1990) Šiptar Sami Malići (22) iz Uroševca, napao je u
Poljoprivrednoj apoteci Srbina Dragana Konstantinovića, oteo mu paketić koji je imao u
rukama i sekirom ga isekao "tražeći otrov". Ustvari je u paketiću našao samo masku za
astmatične bolesnike, ali je ipak i nju odneo da prijavi miliciji. Sa istim "razlogom"
napadnut je i pretučen od arnautske rulje i Veljko Guberinić, koga je Nazmi Gaši (31) iz
sela Dobri Do potom nasilno odveo u Stanicu milicije kao navodnog "trovača". Isto tako
su mlađi Šiptari: Fatos Mehmeti i Sami Malići i Nedžat Osmani, i sa njima Šiptarka
Hajruša Aruša u Uroševcu napali izvesne Srbe grupno i pesnicama ih terali da pokažu
"otrov" koji navodno skrivaju. To su radili takođe i Staletu Stanislavovu i Sinišu Pešiću,
koga smo i napred spomenuli.

- I u Gnjilanu je bio sličan haos oko "trovanja" samo arbanaške dece i prevoženja u
Medicinski centar u gradu. I ovde je bilo napada na Srbe, ali izgleda u manjem obimu.
Napadnuto je, poznato je, dvanaestogodišnje Srpče, dete Čedomira Veličkovića, učenik 5.
razreda, samo zato što je odbilo da digne dva prsta i time pozdravi Šiptare. Bilo je još
pet-šest napada na Srbe (22. marta 1990), kao napr. na Đorđa Petrovića iz Gnjilana, koga
su tukli Šiptari Šemsedin Pajazit iz Stančića kod Gnjilana, i Ismailj Kasumi, učenik iz
Gnjilana. Takođe je Šiptar Bislim Uruči (27), rodom iz sela Breseljca, napao Srbina
Zvonimira Ristića iz Gnjilana i udario ga flašom, nanevši mu tako telesne povrede. Ovaj
napadač, kao i napred spomenuti, kasnije su uhvaćeni i pozvani na odgovornost.

- U Lipljanu je takođe bilo pojave "trovanja" nekoliko desetina Arbanasa, koji su potražili
lekarsku pomoć u Domu zdravlja. "Trovanje" su pokušali do odglume i neki učenici u
Srednjoškolskom centru u Lipljanu, gde su istovremeno šiptarski nasilnici fizički napali
srpske učenike Slađanu Božidarević i Nenada Lazarevića, a pretili su i Draganu Kevkiću,
sinu srpskog sveštenika u Lipljanu.

- Slično ludilo zahvatilo je i Šiptare u Đakovici, pa su u toj svojoj histeriji (23. marta
1990) dvojica Šiptara, Gzim Žerka (35) iz Đakovice, i Gani Ahmetaj (26) iz sela Krmana
kod Đakovice, ispred Autobuske stanice u Đakovici uhvatili srpskog učenika Ervina
Pupovića, iz 1. razreda Srednje škole, i nasilno ga uvukli u svoj auto, u kojem su ga prvo
pretukli i onda odvezli u Centar bezbednosti sa optužbom da su ga navodno videli kako je
"bacio otrov" kroz prozor škole "Hajdar Duši" u Đakovici. Istragom je istoga dana
utvrđeno da toga dana u toj školi nije pronađen nikakav trag otrova ili bilo čega sličnog,
zbog čega su kasnije ovih dvojica Šiptara nasilnika pritvoreni.

- 23. marta 1990. u Mališevu je Šiptar Adead Kastrati (40) ispred zgrade Skupštine
opštine napao Srbina Jedrana Kurića iz sela Kijeva kod Mališeva i pesnicama ga
izudarao, verovatno tražeći "otrov" od nedužnog čoveka. Toga dana su u Mališevu i
druga trojica Šiptara siledžija u samom centru Mališeva uhvatili tri Srbina iz sela Kijeva
Slavišu Pešića, Jovicu Kitića i Branislava Staletovića i najpre ih grubo vređali i psovali, a
zatim ih silom priveli u Stanicu milicije pod optužbom da su "rasturali otrov po selima",
kojim su otrovom "zatrovana" albanska deca. Kasnije su se ova trojica Srba žalili, pa su
trojica nasilnika kažnjeni zatvorom.

- 25. marta 1990. uveče posle 10 sati, na putu između sela Dujaka i Ereče kod Đakovice
zapaljen je putnički auto "lada 1300" beogradske registracije, vlasništvo Srbina Darka
Mikelića, taksiste iz Beograda. U kolima nije bilo vozača, a požar je potpuno uništio
kola, sav lični prtljag i dokumenta.

- 26. marta 1990. u Peći, i naselju Kapišnica, SUP Srbije je izvršio pretres u 9 kuća
šiptarskih porodica Ukela i Nimani i tom prilikom pronašao čitav arsenal vatrenog oružja
i municije, kao i 10 pasoša različitih imena, najverovatnije falsifikovanih, zatim 10 gas-
maski, 17 topografskih vojnih karti i oko 230.000 nemačkih maraka novca, kao i još neki
propagandi materijal "Velike Albanije". ("Jedinstvo", 29. 3. 1990).

- Tih dana, odmah posle izbijanja masovne šiptarske histerije "jednonacionalnog

trovanja", u Gnjilanu, zatim u Vučitrnu, Vitini, Kosovskoj Kamenici i još nekim mestima
po Kosmetu, Republički SUP Srbije smenio je šiptarsku miliciju, zbog javne sabotaže od
strane ovih milicajaca Arbanasa i zbog direktnog učešća mnogih od njih u linčovanju
brojnih Srba u tim mestima. Smenjeni su načelnici SUP-a u Podujevu i Vučitrnu.

- 28. marta 1990. na dan novouvedenog praznovanja državnosti Republike Srbije, Šiptari
su iz osvete podmetnuli dva šumska požara u selima Širugzi i Kraljane kod Đakovice, na
terenu državne šume "Čeret". Takođe su u Đakovici i Dečanima toga dana Šiptari zapalili
nekoliko srpskih zastava.

- 31. marta 1990. po podne oko 5 sati, u dvorištu gimnazije u Peći "II maj", oko 15
šiptarskih učenika napali su srpskog učenika Nenada Bulatovića, iz II razreda ove škole.
Najpre su ga opkolili i vređali rečima "Škau", "Škau" (što je pogrdni izraz za Srbe) i onda
su ga tukli. Nenadov stariji brat Predrag uspeo je da brata nekako spase od većeg linča.
Kad je ovaj napad prijavljen miliciji, jedan od roditelja šiptarskih đaka pokušao je da
javno zapreti porodici Bulatović.

April

- 5. aprila 1990. u Osnovnoj školi "Dušan Mugoša" u Peći grupa đačkih roditelja
Arbanasa nasilno je otvorila vrata ove škole i sa časa su izveli svo ju decu iz učionice, jer
su navodno "obavešteni da su učionice zatrovane". Zatim su napali Srpkinju Milijanu
Simonović, nastavnicu srpskog jezika, koja je pokušala da roditelje razuveri da nema
nikakvog "trovanja". Pre toga, učiteljica Šiptarka Šemsija Bakali pustila je svoje učenike
sa časa, jer je, navodno, "osetila neki čudan miris u učionici". Ovakvi i slični slučajevi
ispoljavanja nervoze, straha i panike, kod roditelja i nastavnika Arbanasa, u ovim danima
histerične prenapetosti među Šiptarima, ljudski su sasvim razumljivi, ali je žalosno da
glavni organizatori svega ovoga, tj. šiptarske vođe i "sive eminencije", nisu prezali od
uvlačenja svoga naroda, pre svega velikog broja nedužne dece, u ovakvu masovnu
psihozu, koja je kod pojedinih dobijala dimenzije prave Histerije. Potsećamo da je ovog
istog dana zvanično objavljeni nalaz Stručnog kolegijuma Neuropsihijatrijske klinike
Medicinskog fakulteta u Prištini, koji je "utvrdio da lečeni pacijenti albanske narodnosti,
dovedeni pod sumnjom da su otrovani, u kliničkoj simptomatologiji nisu imali nikakve
tragove niti indicije bilo kakvog trovanja, koje je do sada poznato u medicini". Svi
članovi ovog Stručnog kolegijuma potpisali su ovaj nalaz, osim jednog lekara Albanca
kodi je ostao uzdržan. (Tanjug).

- 6. aprila 1990. u Osnovnoj školi "Vladimir Nazor" u Vučitrnu nepoznati šiptarski

mladić napao je Srpkinju učiteljicu Stanislavu Vučinić za vreme odmora pre trećeg časa.

- Istoga dana rano ujutru, pre zore, nepoznati Šiptar je uznemiravao srpsku porodicu
Božidara Bojića u Istoku, time što im je lupao na ulazna vrata i onda pobegao.

- Novinar M. Ristić (u "Jedinstvu" 6. i 10. aprila 1990) piše o nevoljama Srpskog življa u
selima Nekodim, Grlica, Selo Varoš, Zaskok, Plešina, Grebno i Doganjevo kod Uroševca,
i to ne samo o onim nevoljama, koje su doživeli pri pokušaju nedavne šiptarske okupacije
(barikade, fizički napadi, noćna uznemiravanja, napadi povodom tobožnjeg "trovanja"),
nego i o nevoljama i zulumima i opštoj agresiji šiptarske većine u tim selima nad
srpskom manjinom starosedelaca ovoga kraja. Ima dosta slučajeva otmice zemljišta,
pljačke i zuluma, naročito mnogo poljskih šteta i krađa šume. U selu Plešin pojedini
Arbanasi su uzurpirali sve društveno zemljište, pa čak i izvore reka! Prigrabili su čak i
mesta sa arheološkim iskopinama i srpska pravoslavna groblja i crkvišta. U selu
Nekudimu Šiptar Izet Isljami je prisvojio sebi seoski Dom omladine i uselio sa
porodicom, još pre 15 godina, a potom je prisvojio i još 30 ari seoske utrine i tu dogradio
svoje prostorije. "Kao da se radi o njegovoj babovini", vele Srbi seljaci. Od Srpske
pravoslavne crkve je na mestu zvanom Koriz u selu Gatnje oduzeto dosad oko 30
hektara.

- 6. aprila 1990. u selu Donja Dubnica ispod Podujeva nepoznati šiptarski napadači su iz
obližnjeg šumarka ispalili nekoliko hitaca iz vatrenog oružja na Srbe Žarka i Biljanu
Maljević dok su radili u svojoj bašti i spremali se da krenu kući. Na sreću nisu pogođeni,
možda i namerno, jer je zasad cilj šiptarskih agresora samo zastrašivanje Srpskog življa
da ubrza svoje iseljavanje sa Kosova. Ovo je inače, u toku poslednjih par meseci, drugi
napad Šiptara na srpsku porodicu Maljević. Prethodni napad bio je podmetanje požara u
njihovu štalu, a palikuće još uvek nisu pronađene.

- 10. aprila 1990. u Gimnaziji "II maj" u Peći šiptarski učenici napali su srpske đake, a u
učionici 113 odeljenja razrednog starešine Božidara Dašića provalili su vrata, klupe
ispreturali i razbacali slike "Kosovski boj" i druge. Polomili su bravu i na učionici 115
odeljenja razrednog starešine Ljube Pejovića i unutra pravili nered.

- 10. aprila na Kosovu je boravila grupa Amerikanaca, članova Kongresa SAD, koji su
razgovarali najpre i najviše sa Šiptarima, a onda i 2 sata sa Srbima u Kosovu Polju.
(Ovim razgovorima prisustvovao sam, o čemu videti izveštaj, prilog 6 na kraju knjige).

- 15. aprila 1990. u selu Livadici kod Podujeva na Orbina Minu Tamburića, dok je stajao
u svom dvorištu, ispaljeno je iz daleka nekoliko hitaca iz vatrenog oružja, ali nijednim
nije pogođen. Pretpostavlja se da je to učinila šiptarska grupa terorista koji su i pre
desetak dana pucali u pravcu drugih Srba u okolni Podujeva, s ciljem zastrašivanja i time
progonjenja sa Kosova. Naime, pucano je na Srbe: Božu Damjanovića u selu Bajčina,
Žarka i Biljanu Maljević u Donjoj Dubnici, i još druge Srbe. Inače i Mina Tamburović je
pre izvesnog vremena bio napadnut fizički od komšija Šiptara.

- Tek polovinom aprila 1990. u Kosovskoj Mitrovici je ustanovljeno da je Šiptar Hamdi

Kamberiu, inspektor protivpožarne zaštite Centra bezbednosti u Mitrovici, uzurpirao 2
placa sebi na Partizanskom brdu iznad Mitrovice, koji su bili namenjeni za Srbe
povratnike. Isti ovaj Šiptar je još 1981. u proleće samovoljno podigao sebi vikendicu na
crkvenom imanju u Banjskoj, kod zadužbine kralja Milutina, gde žive isključivo Srbi.

- 19. aprila 1990. Predsedništvo Srbije ukinulo je vanredno stanje na Kosovu, a par dana
kasnije (24. 4. 1990) pušteni su iz zatvora i abolicijom oslobođeni daljeg suđenja Azem
Vlasi, Burhan Kavaja i drugi šiptarski komunistički rukovodioci, koji su donedavno bili
svemoćni vlastodršci na Kosmetu.

- Oko 20. aprila 1990. u Tekstilnoj industriji "Emin Duraku" u Đakovici nekoliko Šiptara
radnika napali su gvozdenom štanglom Srbina radnika Živka Karkića, koji u toj fabrici
radi već 18 godina, a nikako ne može da dobije stan, nego živi samo u jednoj vlažnoj sobi
(od svega 18 kvadrata) sa petočlanom porodicom! Napadnuti Srbin radnik zadobio je
teške telesne povrede od udaraca štanglom, kojom ga je tukao naročito Šiptar Hamez
Zenuni, te zamalo jadni čovek nije usmrćen. Supruga njegova, Dobrila Karkić, inače
obolela zbog nehigijenskih uslova stanovanja, kaže: "Nije mi žao mene i muža, žao mi je
naše dece, koja svakodnevno doživljavaju stresove i traume. Napadaju ih u školskom
dvorištu, na ulici. Kad se vraćamo s posla, ne znamo da li ćemo decu naći još kod kuće
živu".

- 23. aprila 1990. u selu Grmovo kod Vitine šiptarski nasilnici, okupljeni u velikom broju,
prolazeći kroz ovo selo gde živi veliki broj Srba, uznemiravali su, vređali i provocirali
Srpski živalj. Naročito su to činili pred kućom Dinčića, a i pred drugim srpskim kućama.
Naime, bila su brojna šiptarska okupljanja ovih dana po Kosovu povodom organizovanog
mirenja krvno zavađenih porodica (kod Arbanasa još vlada vendeta - krvna osveta, kao u
turskim vremenima), ali su i ti masovni skupovi najčešće korišćeni za provociranje i
kinjenje Srba, pa se postavlja pitanje nije li i ovo spektakularno mirenje zakrvljenih
porodica Arbanasa bilo u funkciji antisrpske agresije, kako je to neko već i primetio. Kao
da je međusobno krvno mirenje Arnauta imalo za cilj još veće zakrvljenje sa
starosedeocima Kosova i Metohije Srbima.

- 24. aprila 1990. bili smo nas šestorica Srba i 13 Šiptara pred Odborom ("Kokas") za
ljudska prava Američkog Kongresa u Vašingtonu, gde smo, svaki sa svoje strane,
svedočili o stanju na Kosovu i Metohiji. (o tome videti Priloge 7 i 8. na kraju knjige).

- Tokom mnogih dana namerno produžavane šiptarske histerije "jednonacionalnog

trovanja", dolazilo je više **** i na više mesta širom Kosova i Metohije do novih
šiptarskog linčovanja nedužnih Srba. U Uroševcu se to desilo 22. aprila 1990, kada su
razjareni Šiptari pretukli nedužnog Nebojšu Miloševića, sina Miodragova, konduktera u
uroševačkom "Kosovotransu", a posle toga su ga još i zaplašili da ne sme da tuži
napadače. Naime, desetak šiptarskih mladića napali su Nebojšu Miloševića u poslu,
pocepali mu konduktersku tašnu, razbacali novac i blokove karata, a njega linčovali. U
daljem postupku milicija je otkrila samo 2 napadača: Musu Sahitija i Isu Jašarija, te
protiv njih su podnete krivične prijave. Ubrzo je, međutim, krivični postupak protiv Muse
Sahitija obustavljen, jer je porodica Sahitija zapretila napadnutom Nebojši i on, zastrašen,
promena je svoj iskaz i rekao da ga je Musa Sahiti navodno "branio od napadača". Drugi
uhvaćeni napadač je inače gluvonemo lice, te se smatra "neuračunljivim". Kada je nešto
kasnije neko iz bezbednosti sve ovo proverio, ispostavilo se da je porodica Sahitija slala
razne delegacije kući Miloševića i najpre "molila", a potom otvoreno zapretila Nebojši da
odustane od tužbe i svoj iskaz promeni. Da ovo nije samo redak slučaj, pokazuje i slučaj
sledećeg šiptarskog napada na drugog sina porodice Milošević. Posle samo mesec dana
šiptarska rulja napala je i linčovala i drugog sina Miodraga Miloševića, Nikolu (20),
radnika u Građevinskom preduzeću "Trajko Grković" u Uroševcu. Nikola je vozio svoja
kola, 14. juna 1990. uveče oko pola osam, i tada su mu put preprečile dve Šiptarke
komšinice, sestre Ajeta i Igbeta Imeri, i provocirale ga tražeći da im otpozdravi sa dva
uzdignuta prsta. On je na to izišao iz svojih kola, a tada su iz zasede na njega napali
Šiptari Burim Boroli (19) i Redžep Imeri (17) i stali da ga besomučno tuku gvozdenim
"boksom". To su sve videle komšinice Verka i Dosta Savić i pozvale svoje supruge u
pomoć. Napadači su tada pobegli, a povređeni Nikola je odvezen u Neurohiruršku kliniku
u Prištinu. Napadači su nešto kasnije uhvaćeni i privedeni u pritvor. Ali već iste večeri u
kuću Miloševića stigli su otac i brat siledžije Norolija, Hamdija i Agim, i počeli da
Miloševićevima prete da se okane tužakanja. Sve ovo je odmah prijavljeno miliciji, ali je
sudija za prekršaje u Uroševcu, naravno Šiptar, ovu dvojicu Šiptara za njihovu pretnju
kaznio samo manjom novčanom kaznom.

Maj

- Početkom maja 1990. opet se žali samohrani starac Vitomir Stefanović u Prizrenu (ulica
Đure Đakovića, br. 65), kako nema mira u svojoj kući od komšije Šiptara. Njega već duže
vremena uznemirava i napada doseljeni u susedstvo pre 10 godina Šiptar Tun Milici.
Starac kaže: "Od kada je došao novi komšija (ranije je bio tu jedan Turčin), ja ne mogu
da živim od njegovog svakodnevnog uznemiravanja. Tun Milica mi i danju i noću
priređuje razne nevolje, lupa u zid moje kuće, udara u razne predmete i stvara buku, ne da
mi oka da sklopim. Želi da me natera da kuću prodam da bi je on kupio". Na sve žalbe
vlastima, odgovarano je ili ignorisanjem ili malom simboličnom novčanom kaznom Tunu
Milici (svega 2,5 dinara, tj. dva i po stara miliona). Samohrani starac Srbin je od terora
komšije Šiptara nervno oslabio i oboleo.

- 5. maja 1990. u Osnovnoj školi "Bratstvo-jedinstvo" u Suvoj Reci pretučeno je 6

srpskih đaka iz VII razreda od strane većeg broja šiptarskih srednješkolaca iz SŠ centra
"Novi život" u istom mestu. Srpska deca su se igrala lopte u školskom dvorištu, pa kad je
lopta otskočila u dvorište SŠC, tada su srpske đake napali stariji šiptarski učenici i
divljački ih pretukli. Jovici Popovskom iz 7. razreda gvozdenim "boksom" su povredili
dušnik i onesvešćenoga bacili u trnje! Dežurni nastavnik Šiptar nije pri tom dozvolio da
drugovi izvade Jovicu iz trnja i odvedu u školu! Teže batine dobio je i đak Dragan
Stefanović iz 7. razreda, na koga su Šiptari potegli i nož da ga zakolju! Još 4 srpska đaka
takođe su bili linčovani, to su: Goran Borisavljević, Ivica Urošević, Igor Mirković i Srđan
Andrejević. Direktor škole Šiptar Maćun Beriša nije ništa učinio da spreči ili prekine ovo
linčovanje srpske dece, jer je navodno bio "zauzet" oko "otrovanih" šiptarskih učenika. -
Dva dana kasnije u ovoj školi su Srbi nastavnici i roditelji održali sastanak u znak
protesta protiv nasilja nad njihovom decom, jer više ne mogu da trpe teror šiptarske
većine (u školi u Suvoj Reci od ukupno 3.850 učenika, srpskih đaka je svega 120).
"Doživljavamo stresove, poniženja i uvrede svakodnevno", veli zamenik direktora škole
Miodrag Andrejević. Šiptarske učenike, veli on, potstiču i upućuju sami njihovi vaspitači.
Kao primer navodi masovno pljuvanje na srpske đake od šiptarskih učenika kadgod
srpska deca prolaze kroz hodnik ka svojoj učionici. Đački roditelj Radica Krstić kaže da
su pre mesec dana šiptarski učenici motkama nasrnuli na našu decu iz 6, razreda.
Učiteljica Anđa Andrejević, koja ima i dete đaka u ovoj školi, kaže da ne sme da pusti
svoje đake iz razreda na veliki odmor, "jer im albanska deca bodu oči! Zar je to sloboda
ako ja kao nastavnik moram da pratim učenike i do klozeta? Srpska deca godinama
nemaju časove fizičkog vaspitanja u dvorištu, jer ih napadaju albanska deca. Dok se mi
(Srbi) tako mučimo i patimo, naše kolege nastavnici Albanci to posmatraju sa posebnim
uživanjem. Isto ovo se dešava i u školi u susednom Mušutištu, gde ima još malo Srba
koje albanski separatisti žele da pošto-poto proteraju". - Srpski nastavnici su još rekli da
su šiptarski učenici u Suvoj Reci cele zime potpaljivali peći u učionicama sa srpskim
knjigama iz školske biblioteke! Zbog svega ovoga, Srbi nastavnici i roditelji, a i sami
đaci, traže odvajanje odeljenja za srpske đake, ali na to ne pristaje direktor škole Šiptar
Maćun Beriša, koga podržava i njegov rođak Halit Beriša, predsednik Opštine Suva
Reka.

- Istoga dana (5. 5. 1990) na Drugoj strani Kosmeta, napadnut je od veće grupe Šiptara
Srbin Jovan Caričić iz sela Lješanske Jablanice kod Peći. On je sa svojom porodicom,
ženom Senkom i decom Sašom (5) i Svetlanom (4), bio kolima u poseti kod svog tasta u
Drenovcu. Vraćajući se kući oko 7 uveče, grupa od oko 50 šiptarskih devojaka i mladića
preprečila mu je put i sa izdignuta dva prsta opkolila mu kola i počeli su da ih ljuljaju da
bi ih prevrnuli (zastava 750). Jedna Šiptarka mu je kamenom razbila prednje staklo. Na to
je Jovan izišao iz kola i pošao malo dalje, da bi tako odvukao pažnju napadača od žene i
dece. Šiptarska rulja ga je sustigla i počela nemilosrdno da udara rukama i nogama i čime
god je stigla, dok Caričić nije pao na zemlju teško isprebijan. Na sreću njegovu, naišao je
Cvetko Sarić, koji je u blizini napasao ovce, te ga je spasao težih povreda i možda smrti. -
Zbog ovog napada milicija je pronašla i zatvorila šestoro napadača, ali ih je već sutradan
šiptarski Sud za prekršaje u Klini oslobodio, kako obično radi šiptarska samovolja i
bezakonje, a oni (napadači) dočekani su u Drenovcu kao nacionalni heroji! - Srbi iz
Drenovca i okolnih sela rešili su bili da održe protestni zbor zbog šiptarskog terora nad
Srbima u tom kraju, i zbog otsustva delovanja pravne države na Kosovu, ali su im vlasti
to zabranile! - Jovanov otac, Milo Caričić, rekao je da na njega i njegovu porodicu i decu
i imovinu (ima 4 hektara plodne zemlje u selu) šiptarski okupatori agresivno nasrću još
od 1981. godine i nanose mu mnoge poljske štete, pomeraju međe na imanju, i prete im
kao Srbima nastojeći da ih prisile na iseljavanje. Najgori i najagresivniji, veli on, jesu
Šiptari došljaci iz balističkog kraja Drenice.

- Tokom prvomajskih praznika Šiptari u Klini i okolini napali su nekoliko srpskih

porodica u selima Drenovcu i Delovu, kojom prilikom je srpska porodica Gavrić bila u
životnoj opasnosti. Tako su Šiptari napali i na kuću Marka Markovića u Drenovcu i to u 3
sata po ponoći, kada je u kući bila samo žena sa malom decom.

- 8. maja 1990. uveče dvojica Šiptara, Jah Gaćeri (38) iz Junika, nastavnik Srednje škole
u Dečanima, i Musa Gaćeri (36), iz istog sela, u kafani sela Juniku najpre su psovali,
vređali i pretili, a potom i fizički napali Srbina Milana Lalovića iz Rastavice. Od težih
povreda spasio ga je nailazak milicije SUP-a Srbije. Kada je ovaj napad prijavio
Opštinskom sudu u Dečanima, sudija Šiptar Nedžip Musaj kaznio je napadače samo sa po
2 dinara kazne!

- 11. maja 1990. u Osnovnoj školi "Bratstvo jedinstvo" u Podujevu jedan šiptarski učenik
gađao je kamenicom prozor učionice VI/7 odeljenja na srpskom jeziku i povredio ispod
levog oka učenicu Srpkinju Mirjanu Ilić. U isto vreme u dvorištu škole SŠC u Podujevu
grupa šiptarskih učenika gađala je kamenjem srpske đake iz 4. razreda.

- Tog istog dana došli su u SUP Podujeva grupa Srba iz susednog sela Merdare da se žale
da su im Šiptari na srpskom pravoslavnom groblju u selu porušili spomenik pokojnog
Vlade Čejovića. I pre ovog vandalskog nedela obesni Šiptari polomili su više spomenika
na pravoslavnim grobljima okolnih sela i u samom Podujevu. Ovakva varvarska nedela
inače karakterišu šiptarsku agresiju nad Srbima Kosova i Metohije već par vekova, ali
naročito poslednjih decenija.

- 12. maja 1990. uveče u Gnjilanu su četiri nepoznata lica napali i pretukli Srbina
novinara Radomira Ristića, koji radi u Radio Gnjilane i dopisnik je "Ekspres politike".
Napali su ga blizu njegovog stana i naneli mu teže telesne povrede po glavi. Milicija je
uspela da otkrije samo dvojicu, to su Nirvet Durmiši iz sela Ljubovište u Dragašu i
Ismailj Pajaziti iz sela Radeša u Dragašu, i protiv njih je pokrenut sudski postupak.

- Polovinom maja 1990. u Opštini Kosovska Mitrovica konstatovano je da su mnogi

Šiptari samovoljno zauzeli i prisvojili gde god su mogli manje ili veće delove društvene
zemlje: putna zemljišta, šume, delove parka, ulica, pa čak i rečna korita! Na društvenom
uzurpiranom zemljištu izgradili su preko 50 privatnih objekata, a vlasti nisu ništa
preduzele.

- 13. maja 1990. oko pola osam uveče fizički je napadnut Srbin Života Milićević u selu
Livadice kod Podujeva, na svome imanju, i nanete su mu povrede po glavi. Kada je
napad prijavljen, radnici SUP-a Srbije za 4 dana uspeli su da identifikuju napadača
Šiptara Sulju Mehmeta Haljilji (26), iz sela Murgula kod Podujeva, koji inače radi u
Bazelu, pa je posle ovog napada pobegao iz zemlje u Švajcarsku.

-Da bi Srbe zaplašili i naterali na iseljavanje, već duže vreme u Peći šiptarske siledžije
napadaju privatne radnje Srba. Tako su, polovinom maja 96, u samom centru Peći
razbijeni izlozi na radnjama Srba vlasnika, kao napr. Ljubomira Mirkovića, u ul. M. Tita,
br. 21, kome su i ranije u više navrata Šiptari lomili izloge na "Dragstoru" i robu
uništavali. Na radnji "13. oktobar" u Peći Šiptari su otkinuli i polupali srpski natpis te
firme. Na mlekari Predraga Bulatovića grupa šiptarskih dečaka je polupala sva stakla, a
takođe i stakla na "piceriji" Srboljuba Nikolića i iz radnje mu odneli video rekorder i još
neke stvari. Pri tom su mu razbili i staklo na kolima ispred radnje.

- 17. maja 1990. oko podne u Đakovici grupa učenika Šiptara iz Osnovne škole "Mustafa
Bakija" fizički je napala đaka Srbina Zorana Markovića. Kada je ovaj pokušao da
pobegne sustigao ga je Šiptar A. G., učenik 8. razreda, i uhvativši ga ugasio mu upaljenu
cigaru na goloj koži vrata! Napadači su uhvaćeni tek posle nekoliko dana. Ovakva
zlodela gašenje paljene cigarete na koži živog čoveka - činili su Srbima samo hrvatske
ustaše tokom NDH.

- 21. maja 1990. na pijaci u Lipljanu dvojica Šiptara, Florin Emini i Skender Jašanica, iz
sela Malo Ribare, prestavljali su se kao navodni inspektori SUP-a, pa su legitimisali i
pretresali pojedine Srbe, i čak maloletnike, pa i neke Šiptare, pri čemu su od ljudi
oduzimali pare. Ubrzo su otkriveni i uhapšeni. Ovaj slučaj samo pokazuje čime se sve
Šiptari na Kosovu bave i koliko mogu biti drski u prisustvu vlasti".

- U nedelju 27. maja 1990. u Peći, u ulici JNA, Šiptar Hisen Kurbogaj iz Peći, vozeći
auto "golf", udario je s leća u srpsku decu na biciklu, braću Milana (9) i Miloša (13)
Popovića, đake iz Peći, i onda pobegao. Od zadobijenih povreda Miloš je na putu za
bolnicu umro, a za život povređenog Milana lekari u Pećkoj bolnici bore se da ga spasu.
Šiptar ubica se kasnije sam javio miliciji i izjavio da "ništa nije video" i da čak "nije znao
da je nekoga udario". On je inače zatvorenik, osuđen za raniji pokušaj ubistva, pa je bio
za vikend dobio 2 dana dopusta da poseti svoju porodicu, pa je onda uzeo kola i vozio po
gradu i udario ovu srpsku decu.

- Istoga dana (27. 5. 1990) oko 13 sati u prištinskom naselju "Ulpijana", u ulazu stambene
zgrade C12, Šiptar Filjamur Keći (30) napao je svoju komšinicu Srpkinju Darinku Vranić
(52) i udarivši je pesnicom po glavi povukao ju je u podrum zgrade, s očiglednom
namerom da je siluje. Ona se jedva otela napadaču i pobegla. Ovaj Šiptar napadač inače
radi u Udruženoj kosovskoj banci, pa je brzo prepoznat i prijavljen miliciji, ali nije
odmah uhvaćen jer se nalazi u bekstvu. Napadnuta Darinka Vranić je rekla da to što joj je
ovaj šiptarski siledžija uradio na njenom kućnom pragu "to ne bi uradila nijedna zver"!
- 29. maja 1990. u autobusu koji saobraća između Kline i Peći, Šiptar Skender Murati
(19), zemljoradnik iz Zahaća kod Peći, fizički je napao Srbina konduktera Velja
Dabiževića iz Peći i naneo mu telesne povrede samo zato što ga je ovaj opomenuo da
plati autobusku kartu. On ga je na to stao udarati pesnicama po glavi, i zatim pobegao.
Kasnije je uhvaćen i kažnjen sa 40 dana zatvora.

- Opet su, krajem maja 1990, srpski đaci, njih oko 120, u Osnovnoj školi "Bratstvo-
jedinstvo" u Suvoj Reci, zbog šiptarskih zlostavljanja i maltretiranja, prestali ići u školu.
Pominjali smo već da je 5. maja pretučeno 6 Srba đaka, a i kasnije su Šiptari tukli i na
razne načine zlostavljali drugu decu srpsku i njihovu učiteljicu srpskog jezika Vukicu
Popovsku. Majka jednog đaka, Ljubica Nevska, žali se da joj je život deteta, đaka u toj
školi, direktno ugrožen i zahteva da se njenoj i ostaloj srpskoj deci osigura bezbednost i
da prestanu svakodnevna nasilja nad njima od strane velike većine šiptarskih učenika i
nastavnika. Roditelji Srbi traže odvajanje svoje dece od šiptarske i preseljenje u prostorije
stare škole.

Juni 1990.

- Početkom juna 1990. oskrnavljen je spomenik na grobnici porodice Zogović na

dečanskom srpskom pravoslavnom groblju.

- Krajem maja 1990. Savezni i Republički SUP na Kosovu i Metohiji otkrili su veće
količine nezakonito držanog oružja kod brojnih Šiptara. Poznato je da mnogi Šiptari na
Kosmetu, naročito u Podujevu, ali i u drugim mestima, imaju oružje neki broj od njih ima
i dozvole, koje inače lako dobijaju od svojih vlasti. (Samo u Podujevu ima ih oružje s
"dozvolom" oko 3.000, a među njima je većina nezrela i nepodobna za posedovanje
oružja, jer ga vrlo lako zloupotrebljavaju). Prema saopštenju SUP-a, samo u periodu od
1981-1988. godine, na Kosovu je od Šiptara oduzeto oko 10 puškomitraljeza, 30
automata, više desetina automatskih pušaka, nekoliko stotina običnih vojničkih pušaka i
veliki broj revolvera i pištolja. U protekloj 1989. godini na Kosovu je oduzeto nezakonito
držanih 383 pištolja. 15 revolvera, 26 vojničkih pušaka, 5 ručnih bombi, 1 automatska
puška, 2 mine za minobacače i preko 2.000 metaka. Ovih dana otpočelo je pretresom,
otkrivanje i presecanje više mreža krijumčarenja oružja i narkotika po Kosmetu (i na
zapadnoj jugoslovenskoj granici, sa vezama opet na Kosmetu) i utvrđeno je da su novci
zarađeni tim putem glavna sredstva finansiranja šiptarske velikoalbanske agresije na
Kosovu i Metohiji, i u tom cilju progonjenje Srba milom ili silom, te pripremanje terena
za otcepljenje Kosmeta i pripojenja Albaniji. SUP Srbije uhvatio je i otkrio (16. 5. 1990)
pretresom, samo u Podujevu, čitava tajna skloništa oružja i municije u kućama pojedinih
Šiptara. Tako je pretresom kuće i ostalih prostorija Baškima Hope i Dritona Žijećija iz
Podujeva pronađen čitav arsenal oružja: automatskog (4 automata i 2 puške), pištolja,
noževa, dinamita i rezervnih delova oružja i municije. Slično otkriće učinjeno je i u
Prištini, Vučitrnu i Peći. Takođe su radnici SUP a Srbije uhvatili nedavno 2 Šiptara, koji
su kroz Toplicu vozili za Podujevo puna kola oružja i municije, tj. krijumčarili su
automatsko oružje (10 pušaka "kalašnjikov" i dr.), municiju i eksploziv ("Jedinstvo" 19. i
29. maja 1990).
- Početkom juna 1990. u Osnovnoj školi "Bemalj Kada" u Peći sekretar škole Agim
Šesečetaj napao je na učiteljicu te škole Naju Sapić iz nastave na srpskom jeziku
odeljenja III 8 ove škole. Direktor škole, Šiptar i on kao i sekretar, Fuad Žara, nije zaštitio
napadnutu učiteljicu, inače muslimanku srpskog govornog jezika, iako je tu bio prisutan.
Čak, kada je napadnuta htela da zove miliciju, nije joj to bilo dopušteno. Ni uprava škole
ni organi SUP-a nisu pišta preduzeli protiv Šiptara napadača.

- Dana 3. juna 1990. uveče oko 9 sati u selu Renovcu kod Istoka, na putu za Klinu, grupa
Šiptara iz tog sela zasula je kamenjem grupu srpskih mladića i devojaka iz sela Koša i
tom prilikom povredila Dragana Popovića i Aleksandra Vučkovića, koji su bili na svom
traktoru Pre toga su Šiptari u masi stali pred Srbe i tražili da ih ovi pozdrave sa dva
uzdignuta prsta, a kad su to Srbi odbili, oni su ih zasuli unapred pripremljenim
kamenicama. U znak protesta zbog ovog brutalnog napada, u selu Košu su se, 5. juna
1990, okupili Srbi, njih oko 200, i tražili da se otkriju napadači i spreče ovakvi masovni
šiptarski teroristički akti nad Srbima. Milicija je, posle nekoliko dana, saopštila da je
napadač bio Hilj Bokaj iz Zlokućana, koji je pobegao sa mesta napada, i sa njim još 2
mladića Šiptara. Na tome se, uglavnom, sve i završilo!

- 4. juna 1990. Šiptar milicajac Sokolj Lapi, koji radi u SUP-u u Dečanima, bez ikakvog
pravog razloga napao je i pretukao Srbina Antić Slavoljuba iz Loćana kod Dečana. Ovaj
je u centru Dečana bio došao kolima da sačeka svoju suprugu i u kolima mu je svirao
radio. Šiptar milicajac mu je rekao da ugasi radio u kolima, a onda ga je odmah zgrabio i
nasilno izvukao iz kola bijući ga sve vreme pendrekom bez milosti, a kada je Antić
pokušao da se spase napasti i pobegne ovaj je potegao pištolj na njega. Zatraženo je
pokretanje postupka protiv ovog siledžije milicajca Šiptara.

- Početkom juna 1990. u selu Mužičani kod Uroševca Šiptari su fizički napadali srpsku
decu. Srbina učenika seoske Osnovne škole prebio je Šiptar vozač, Gani Avduljaj. Takođe
je od Šiptara kamenovan devetogodišnji đak Nenad Đorđević, a posebno ga je
kamenicama gađao maloletnik Šiptar K. R. sin Kadrija Ramadanija iz Uroševca I srpskog
đaka Dejana Dobrosavljevića iz Uroševca, iz škole "Peko Dapčević", pretukao je stariji
šiptarski učenik A. H. iz 8 razreda iste škole. Srbi u Uroševcu i okolini žale se i na druga
šiptarska nasilja nad njihovom nedužnom decom.

- 5. juna 1990. Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova Jugoslavije realizovao je odluku

SIV-a Jugoslavije da se pravosnažnom odlukom od 19. 5. 1990. otkazuje dalji boravak
17-torici albanskih državljana, koji su privremeno bili nastanjeni na Kosmetu, a koji su
tamo učestvovali u neprijateljskim delatnostima protiv Srbije i SFRJ, jer su bili aktivni
učesnici u raznim nasiljima nad Srbima. U roku od 30 dana oni trebaju napustiti teritoriju
Jugoslavije (ali je nisu napustili ni posle više meseci). Ima još dosta ovakvih slučajeva
albanskih emigranata koji su zloupotrebili jugoslovensko i srpsko gostoprimstvo čineći
nasilja po Kosmetu.

- 6. juna 1990. uveče oko 7 sati na platou u centru Podujeva kamenicama je povređen
srpski dečak Darko Čejović. Dok se igrao sa ostalom srpskom decom, odjednom su ih
zasuli kamenicama dečaci Šiptari, koji su bili nedaleko od njih, pa su tako kamenicom
pogodili u glavu malog Darka, a potom su se razbežali. Ovo je vrlo uznemirilo ionako
malobrojne Srbe u Podujevu, jer ni oni ni njihova deca nemaju mira od agresivnih Šiptara
i njihove obesne dece. Na žalost, ovakvi slučajevi srpskoj deci ne dešavaju se samo u
Podujevu.

- Ujutro 8. juna 1990. milicajac Šiptar Afrim Hiseni, rodom iz sela Bibe kod Uroševca, a
radi u SUP-u Suva Reka, pretukao je bez ikakvog razloga Srbina Stanislava Stefanovića
iz obližnjeg sela Zaskok, kraj fabričke kapije Drvnog kombinata u Uroševcu. Dok je ovaj
nedužni čovek mirno stajao, Šiptar milicajac je izišao iz svojih kola, išamarao ga i udarao
rukama i nogama, a onda se vratio u svoja kola i otišao dalje. Nije bio na službenoj
dužnosti, nego je u Uroševcu samo bio u poseti svojim roditeljima. Posle prijave,
pritvoren je.

- Istoga dana, u petak (8. 6. 1990), u selu Srpski Babuš kod Uroševca veća grupa
šiptarskih đaka, koji iz susednih sela pohađaju Osnovnu školu "Jedinstvo" u S. Babušu,
vandalski su demolirali seosku školu polomivši vrata, prozore, klupe i stolice.
Natutkavani od svojih učitelja Šiptara (jer u ovoj školi u srpskom selu već 30 godina su
direktori Šiptari: Iljaz Prekadini, Alija Bitići i ostali pre njih), učinili su to jer im "smeta"
srpski naziv te škole, iako je selo srpsko! Milicajci na dužnosti, a to su bili takođe Šiptari,
nisu intervenisali pri ovom rušilačkom aktu, Jer navodno "nisu imali naređenje da
dejstvuju". Isto veče u selu su se okupili Srbi na protestni zbor protiv ovakvog i sličnih
nasilja obesnih Šiptara i protiv nemara vlasti, koje i u srpskom selu ovakve vandalizme
tolerišu. Šta tek reći za sredine u kojima su Šiptari velika većina?!

- Istoga dana (8. 6. 1990) u Dragašu, u Osnovnoj školi "Emin Duraku" napadnuta je i
pretučena učenica Goranka Fatima Biljali (2. razred nastave na srpskom jeziku) od
učenika Šiptara Bemalja Miljaima. Roditelji Goranci u Dragašu sve se češće žale na
učestale agresije Šiptara protiv njih, koji su inače muslimanske vere ali srpskog jezika i
porekla.

- 10. juna 1990. uveče oko 9 sati u Prizrenu, u ulici Matije Gupca, kamenovan je stan
Miroslava Todorovića, dopisnika "Politike ekspres" iz Prizrena. U stanu su bili samo
supruga i deca. Kamenicama su nepoznati Šiptari polupali stakla na prozorima.

- 12. juna 1990. oko 15 časova, u dvorištu Osnovne škole "25. maj" u Vučitrnu, šiptarski
učenici su najpre bez ikakve osnove optužili nastavnika Predraga Spirića (21), naravno
Srbina, za navodno "trovanje" šiptarskih đaka, a onda su ga fizički napali i stali
nemilosrdno tući. Napali su ga najpre 3 učenika iz 8. razreda, a onda su im pritrčali i
drugi šiptarski učenici. Spirić je uspeo da pobegne u kancelariju kod direktora Pazima
Loahua, ali ovaj, umesto da ga zaštiti, pozvao je hitnu pomoć za "otrovane učenike",
kojih naravno nije bilo. Nastavniku Srbinu samo je rekao da ide kući, da bi ga na izlazu
opet napali šiptarski đaci! Od težih posledica zaštitio ga je nastavnik muzike Tasim Uki,
Albanac.

- Grupa šiptarskih učenika napala je sedmogodišnjeg srpskog dečaka Dušana Žarića i M.

Mitrovića i pretukla ih ispred škole "J. B. Tito" u Prištini, dana 14. juna 1990. Inače, u
samoj Prištini, u dečjem obdaništu prištinskog naselja "Sunčani breg", a i u drugim
obdaništima ovoga grada, srpska deca se sve više i češće žale roditeljima na stalna
maltretiranja od šiptarske dece i još veća od samih vaspitačica Šiptarki. One sa srpskom
decom razgovaraju samo albanski i teraju ih da pevaju šiptarske pesme, i često ih tuku i
maltretiraju, tako da se deca vraćaju kući sa modricama po glavi i telu. Na ovo se žale i
Srbi roditelji i malobrojne srpske vaspitačice po obdaništima u Prištini.

- Polovinom juna 1990. u Osnovnoj školi u Štimlju šiptarski đaci sve drskije i brutalnije
napadaju srpske đake: kamenicama, motkama, rukama, nogama. Sve to mirno posmatraju
nastavnici Albanci. Srbi roditelji i njihova deca odlučili su da im deca ne idu više u tu
školu na nastavu, nego u dvorište srpske crkve Sv. Mihaila na brdu iznad Štimlja. Srbi
roditelji izneli su predsedniku Opštine Štimlje svoja svedočenja i dokaze kako su im deca
više **** bila pretučena, i pokazivala su sveže modrice od batina. Tako, tokom maja
1990. Zorana Staletovića, učenika 8. razreda, prebila su u učionici 4 šiptarska učenika.
Nekoliko srpskih đaka iz 7. razreda bili su više sati zatvoreni u učionici od šiptarskih
učenika, samo zato što nisu hteli da dignu dva prsta u znak slova "V". Majka učenice
Stanke Bilibajkić iz sela Račak priča da su njenu ćerku pre neki dan prebila šiptarska
deca dok se iz škole u Štimlju vraćala svojoj kući u selo. Slično je pretučen i đak
Čemerikić iz 3. razreda i zatim bačen u kanal pokraj ****! Dete od tada ne ide u školu,
jer se od tada povredilo i razbolelo. Motkama je pretučen i đak Aleksandar Zakić od
strane više Šiptara. Inače u Štimlju ima oko 90 % šiptarskog stanovništva, a ostalo su
Srbi, pa je to i glavni razlog arnautske ohlokratije i tiranije nad srpskom nezaštićenom
rajom.

- 14. juna 1990. u Belom Polju kod Istoka Šiptar Šaban Alijaj je, popodne oko 4 sata,
pokušao u blizini svoje kuće da siluje maloletnu Srpkinju O. M. (10), učenicu 3. razreda
Osnovne škole u tom selu, o čemu piše i "Jedinstvo" (od 18. 6. 1990). Devojčicu je od
napasti spasio Miroslav Đuričić, koji je u tom momentu slučajno naišao pokraj kuće ovog
Šiptara i čuo plač i zapomaganje deteta. Napad je prijavljen miliciji, te je napasnik
pritvoren. Tim povodom su Srbi održali protestni skup u selu, pod vedrim nebom, koji je
trajao do kasno u noć, jer su mnogi imali da iznesu svoje nevolje i žalbe zbog raznih
šiptarskih zuluma i nasilja. Narod je tražio da se siledžija Šaban i njegova porodica
proteraju iz ove sredine, jer Šaban Alija i njegov sinovac su već tri **** dosada pokušali
da siluju Srpkinje, dve maloletnice i jednu ženu iz porodica Nemarović i Živković. Srbi
seljaci su poimence iznosili i druge šiptarske napade na Srpski živalj, kojima je nedelima
zajednički cilj - progon preostale 32 srpske porodice iz Belog Polja i zastrašivanje ostalih
Srba u Metohiji i na Kosovu.

- 15. juna 1990. preko 200 Srba iz Đakovice potpisalo je novu Vidovdansku peticiju, u
kojoj izražavaju svoje "nezadovoljstvo zbog teškog stanja za Srbe u Đakovičkoj opštini",
jer u njoj "Srbi su ugroženi, poniženi, obespravljeni i prepušteni sami sebi". Srbi u
Đakovici žive u strahu za živote svoje dece i svojih bližnjih, a nemaju kome da se obrate
za pomoć. Ipak obećavaju da neće napustiti svoju Srpsku zemlju, ali traže da se na
Kosovu i Metohiji uspostavi pravna država, da se ukine šiptarska majorizacija i sve druge
vrste zloupotreba na srpsku štetu. ("Jedinstvo" 16. 6. 1990). Okupljeni Srbi u Đakovici,
uz ostalo, tražili su da se ponovo izgradi i Spomen-crkva u Đakovici, koju su šiptarski
vlastodršci separatisti, uz pomoć i srpskih komunista slugeranja i izdajica, srušili još
1949-1950. godine. (Da napomenem da sam i ja isti zahtev izneo 8. februara 1990. na
skupu Kosovaca u Hali sportova na Novom Beogradu).

- 16. juna 1990. uveče oko 11 sati, u Opštoj bolnici u Peći, Šiptar Sait Bljakaj (56),
navodno bolesnik, rodom iz Vrela kod Istoka, pokušao je da siluje bolesnicu Milevu
Marković (49), Srpkinju, iz sela Naklo kod Peći. Napadač je bolesnicu silom uvukao u
svoju sobu, a neko je pri tom bio ugasio svetlo u hodniku i jedno lice je sve to poizdalje
mirno posmatralo. Bolesnica je ipak uspela da se otrgne od siledžije i pobegne. Napad je
zatim prijavljen SUP-u, pa je napadač pritvoren i poveden je istražni postupak.

- 19. juna 1990. oko 17 sati pet Šiptara mladića iz sela Račka kod Štimlja nasrnuli su na
Stojanku i Vladu Stojić iz Štimlja, dok su oni na svojoj njivi okopavali kukuruz. Stojić je
pre toga opomenuo ove Šiptare da ne voze traktor po njegovoj njivi, na što ga je jedan
motkom napao i tukao po leđima, a njegovoj supruzi naneli su lakše telesne povrede.
Ostali Šiptari su psovali Srbe i pomagali napadaču, koji je kasnije po prijavi i pritvoren.

- 21. juna 1990. oko ponoći, u Gnjilanu, u Novobrdskoj ulici, dvojica Šiptara, Ragip
Bajrami i Fetih Jašari, upotrebivši silu i pretnju oružjem pokušali su da siluju Srpkinju 3.
I. radnicu. Kada se ona vraćala sa posla peške kući, oni su je pratili autom "opel" i kad je
skrenula u sporednu ulicu, iskočili su pred nju i zgrabivši je za kosu nasilno su je ubacili
u vozilo. Odmah joj je jedan zatvorio usta a drugi joj zapretio: "Ili ćemo te silovati, ili
metak u čelo". Napadnuta Srpkinja se otimala i kričala i tako je izazvala pažnju slučajnih
prolaznika, pa se onda nekako otrgla i pobegla. Posle je miliciji ovaj napad prijavila, pa
su siledžije otkrivene u uhapšene. - Dvadesetak dana kasnije, u noći između 15. i 16. jula
1990. dvojica drugih šiptarskih pomahnitalih siledžija, Ejup Besim (21) i nepunoletnik C.
B. iz Orahovca silovali su srpsku maloletnicu B. M. (15) u selu Opteruši kod Orahovca. -
Tragična sudbina jadnih srpskih kćeri i devojčica na Kosovskom razbojištu traje
neprekinuto od tursko-arnautskih vremena do, evo, kraja XX veka, usred zemlje Srbije i
"ujedinjene kulturne Evrope", koja takve poživotinjene zločinitelje podržava! - Kako je
srpskim devojčicama na Kosovu, neka posluže i ova dva primera. Novinar Kiković iz
Prištine kaže mi nedavno: "Živim u Prištini i imam ćerku od 17 godina, ali ona ne zna
kako Priština izgleda noću, jer ne ome da iziđe od šiptarskih siledžija i nasilnika". A
devojčica Srpkinje Caje Babić, bibliotekarke iz Prištine, inače učenica osnovne škole,
kaže svojoj mami: "Mama, zašto me Šiptari ubijaju pomalo? Što me ne ubiju odjednom?"

- I tokom meseca juna 1990, kao i prethodnih dva meseca, šiptarska histerija sa
"jednonacionalnim trovanjem" samo dece albanske narodnosti nastavlja se po Kosmetu,
iako su više **** grupe specijalista lekara iz Jugoslavije i Srbije, a i svetske komisije
koje su potom dolazila na Kosovo, dale lekarske nalaze da nema nikakvih tragova
trovanja nego samo izvesni simptom kod pojedinih mladića, devojaka i dece Šiptara po
Kosmetu, koji pokazuju samo psihogene uzroke i znake masovne histerije, izvesnog
nervnog šoka, a vrlo često i običnog simuliranja bolesnosti.
Srpkinja Slavka Aleksić (stara 57 godina), silovana i pretučena od Šiptara Bajrama Zeke

Ovi zvanični izveštaji potvrđeni su od nadležnih organa SFRJ i definitivno usvojeni u

Saveznom veću Skupštine Jugoslavije, na sednici 28. juna 1990. godine (objavljeno je u
štampi širom zemlje), gde je rečeno da "masovna pojava zdravstvenih tegoba na koje se
žalio veliki broj učenika albanske narodnosti na Kosovu nema obeležja epidemije zarazne
bolesti, niti trovanja, ona se može objasniti i indukovanim psihogenim reagovanjem"
("Politika"', "Jedinstvo" i dr. listovi od 29. 6. 1990). - Inače primećeno je poodavno da se
ova šiptarska farsa sa navodnim "trovanjem" uglavnom odvija po uhodanom scenariju:
"otrovani" su mahom đaci, ponajviše učenice osnovnih i srednjih škola, a ima i dečaka;
"trovanje" počinje na određeni znak i u određeno vreme; uvek se nađe neki vozač koji
kočnicama ili sirenom da znak prisutnima, posle čega počinje jurnjava prevoza kolima
"otrovanih" do ambulanti i bolnica; "zatrovana" deca počinju da vrište itd. - a ove to
najčešće biva praćeno izlivom besa šiptarske mase nad nedužnim Srbima i srpskom
decom koja se tu zateknu. - Nema sumnje, da među tom nesrećnom i od svojih vođa i
učitelja unesrećivanom šiptarskom decom ima dosta nevinih mladih bića koja su zaista
"otrovana" nehumanim uvlačenjem u jednu bezumnu igru, u kojoj strada detinja duša i
nervni sistem, a pre svega moral i savest, gubi se duševno zdravlje i čoveštvo potrebno za
normalnu dečju budućnost, bez mržnje i opsesija, bez manipulisanja savestima i srcima.

Možda je zato u pravu srpski pesnik i pisac sa Kosova, Radosav Stojanović, kada ovih
dana, sa bolom poniženog čoveka i Srbina, konstatuje: "Situacija na Kosovu je toliko
zaoštrena da jezičak na terazijama mira sve više podrhtava, s tendencijom da pretegne u
sunovrat u kome će izgubiti ovi. Proteklih 45 godina uzalud smo ubeđivali Šiptare u
Jugoslaviji, i lagali sami sebe... Govorili smo da su nam Šiptari tradicionalno veliki
prijatelji, a znali smo da su se kroz istoriju uvek borili protiv Srba i Srbije. Lagali ih da
smo zajednički izvojevali slobodu, a znali smo da su oni masovno bili u fašističkim
soldateskama. Delove svoje istorije brisali smo radi njihovog nacionalnog prosperiteta...
da se ne uvrede, jer su nacija koja još nije prebolela sve dečije bolesti civilizacije... Bojali
smo se da se ne osete kao u svojoj kući, zato su dobijali sve - i ono što nisu ni sanjali, a
tek li zaslužili. Stvarali smo iluziju da su kroz istoriju čuvali naše vekovne svetinje na
Kosovu i Metohiji, krili smo da to nisu, nego su ih ubeđivali za zlatne talire i harali ih.
Dodvoravali smo se primitivnom mentalitetu kao folklornom umetničkom paritetu...
Odvraćali smo ih od zuluma i pogroma nad Srbima, igrajući na kartu navodnog njihovog
dostojanstva. No, moramo priznati, predugo smo bili u iluziji da im time činimo dobro
koje će se i nama vratiti dobrim. Sada možemo konstatovati da smo radili protiv sebe,
protiv svoga naroda i protiv Srbije... Jer sa pruženim prstom, oni su odnosili i ruku. Sve
do ramena. Odsada, međutim, poverenje mora da se zaslužuje. Kako je za Srbe, tako
mora biti i za Šiptare... Istorija neka im bude učiteljica".

- Na Vidovdan 28. juna 1990. proslavili smo na Kosovu, u manastiru Gračanici Svetom
Liturgijom i na Gazimestanu sveopštim Pomenom, srpske Mučenike i Novomučenike sa
velikomučeničkog Kosova. Bio je to 601. Vidovdan. Bilo je oko 100.000 Srba od Kosova
do Jadovna i od Boke do Temišvara.

Gospode, pogledaj s neba i vidi i poseti ovaj Vinograd Tvoj, i učvrsti ga, jer ga zasadi
Desnica Tvoja, da ga niko ne iskoreni, jer se drži Pravde Tvoje i Carstva Tvoga
Nebeskoga.

Na 601. Vidovdan, leta Gospodnjeg 1990.

STRADANJE ĐORĐA MARTINOVIĆA

preneseno iz ''Glasa Javnosti''

Albanski zločinci u Gnjilanu zlostavljali su čoveka, nabili mu kocem flašu od pola

litra u utrobu, a nakon toga političari ondašnje SFRJ licemerno prikrivali i negirali
napad na svog sunarodnika i lažima pomogli proterivanje i iseljavanje Srba sa
Kosmeta i užase koji će tek uslediti.

BEOGRAD - Desilo se to u Gnjilanu prvog maja 1985. godine. Đorđu Martinoviću,

albanski zločinci i separatisti nabili su sa kocem polulitarsku flašu kroz čmar u utrobu!
Flaša se zaustavila tik pod desnim porebarnim lukom, a ovaj zločin albanski zločinci su
smišljeno počinili kako bi pospešili iseljavanja Srba sa Kosova, koji su se posle toga
počeli masovno iseljavati.

Flašu su iz utrobe žrtve izvadila u prištinskoj bolnici dva hirurga Albanca i jedan srpski
hirurg dr Moračić. Njega su Albanci naknadno pozvali, pošto su se uplašili kada su
otvorili utrobu i videli flašu i srču koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije
izjavio:
- Prizor koji sam zatekao bio je jeziv.
Đorđe Martinović je posle toga operisan još tri ****, jednom na Vojnomedicinskoj
akademiji u Beogradu i dva **** u Londonu.

O ovom zločinu tada je pisala celokupna domaća i svetska štampa. Samo nekoliko dana
posle operacije koja je izvedena na VMA-a, koju su opsedali novinari, bojeći se da se
Srbi na Kosovu ne dignu na ustanak, tada moćni Stane Dolanc, ministar Unutrašnjih
poslova Jugoslavije, šef Kontraobaveštajne službe i potencijalni naslednik Josipa Broza
Tita, činio je sve da zločin ne bude pripisan Albancima i bude potpuno drugučaje
predstavljen javnosti.

Uz pomoć Brozovih generala, pre svega admirala Branka Mamule, generala Milana
Daljevića, generala Vladimira Vojvodića, generala i narodnog heroja Jugoslavije Petra
Gračanina i pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika Doma JNA u Gnjilanu, gde je
Martinović bio zaposlen, raznim manipulacijama, obmanama javnosti i skrivanjem istine
o zločinu, tok istrage je skrenut u drugom pravcu.

Mnogi iskazi i činjenice o srahovitom činu nasilja su falsifikovani, a javnost obaveštena

da je Martinović navodno priznao da se sam povredio. Očigledno je bilo da je reč o
zaveri države protiv jednog malog čoveka i da se od užasnog stradanja i psihičkog i
fizičkog maltretiranja pravi lakrdija.

O "slučaju Đorđa Martinovića" raspravljala je i skupština Jugoslavije osam ****, ali bez
rezultata. Skupština Srbije šest **** je odlagala raspravu jer su rukovodioci smatrali da
ona nije nadležna za slučaj već prema Ustavu Pokrajne Kosovo. Razrešenju slučaja nije
pomoglo čak ni pismo našeg poznatog pisca Dobrice Ćosića, koje je javno upućeno
Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, tada aktuelnom Predsedniku Skupštine Srbije.

U zločinu učestvovale najmanje tri osobe

Posle operacije u Londonu u bolnici "Sveti Đorđe", čuveni proktolog svetskog ugleda dr
Peter Holi izjavio je novinaru Miloradu Bajiću:
- Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama, posle
uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju, nasilje su izvršile najmanje tri osobe.
Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika
SFRJ po ključu, protiv kojih je Velimir Cvetić, advokat Đorđa Martinovića pokrenuo
istragu.

Licemerje i laži Staneta Dolanca

Posle izjave koju je dao Stane Dolanc, ministar unutrašnjih poslova SFRJ, ljubljanskoj
televiziji, mediji više nisu pisali o "slučaju Martinović".
U toj izjavi Dolanc je doslovce rekao prisutnim novinarima:
- Što se tiče slučaja Đorđa Martinovića obustavljena je svaka istraga, suđenja neće biti jer
su moji kriminalistički organi utvrdili da se on sam povredio.
Zatim je Dolanc sa osmehom licemerno dodao:
- Žao mi je što je Đorđe Martinović srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri.
Na tu dosetku Dolanca, svi prisutni novinari su se nasmejali. Ova izjava je, nažalost, do
danas na snazi. Zbog te nje za sve ovo vreme, čitave dve decenije, slučaj za je ostao za
javnost nerazjašnjen i nerasvetljen.

Dokumentarne filmove zabranili:

- Dušan Mitević, generalni direktor RTS-a

- Ratomir Vico, generalni direktor RTS-a
- Milorad Vučelić, generalni direktor RTS-a
- Dragoljub Milanović, generalni direktor RTS-a
- Aleksandar Crkvenjakov, generalni direktor RTS-a
- Bojana Lekić, glavni urednik BK
- Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a

Zavođenje za Goleš planinu (intervju)

"Mesecima sam boravio na Kosovu. I bio u prilikama gde može da se vidi da je srpski
narod zlostavljani narod, a albanski - nesrećni narod. U suštini nesrećan. Poneki stariji
Arbanasi to uviđaju i ne slažu se s tim. Ali, ta takozvana indoktrinacija mladih, čak dece
po obdaništima, dominira..."

Na Vidovdan iduće godine, navršiće se tačno šest vekova od legendarne kosovske bitke.
Sve od te davne 1389. Kosovo nije prestalo da bude poprište borbi, nasilja i stradanja, pa
će obeležavanje značajnog datuma biti višestruko. U pripreme za proslavu, koje traju
nekoliko godina, uključeni su istaknuti stručnjaci, naučnici i umetnici, kao i mnoge
ustanove.

Jedan od njih je i profesor Teološkog fakulteta u Beogradu, jeromonah Atanasije Jevtić.

Pored svog učešća u Odboru za proslavu, on Kosovu kao problemu srpskog naroda već
duže vreme posvećuje posebnu pažnju.

Njegova knjiga "Od Kosova do Jadovna", objavljena prvi put 1984. prošle godine je
dočekala svoje sedmo izdanje. Profesor Atanasije Jevtić je i glavni i odgovorni urednik
jednog od najgrandioznijih izdavačkih poduhvata kod nas - knjige "Zadužbine Kosova".

- Knjige "Od Kosova do Jadovna" i "Zadužbine Kosova" dokumentarnog su

karaktera, prva je i putopisnog. Zahtevale su posebne uslove i duži rad.

- Pre šest godina dvadeset i jedno svešteno lice iz cele zemlje potpisalo je Apel da se
zaštite srpske svetinje na Kosovu i srpski živalj. I to je bio konkretan povod da se bavim
tim problemom. Apel je bio kritikovan, a onaj koji ga je imao kod sebe, kao napr. jedan
mladić kod Gnjilana, prebijen je, a jedan milicioner (Srbin) izgubio je službu. Kosovo je
pri tom ćutalo, jer uopšte ćuti. Mislim na šiptarske vlasti tamo, koje uopšte bojkotuju sve.
A tragediju koja traje treba zapisati. Tako sam otpočeo svoj rad najpre na manjoj knjižici
a onda je nastala i ova veća knjiga - "Od Kosova do Jadovna".

- A osmo izdanje?

- Biće udvostručeno. Biće obelodanjen nov svedodžbeni materijal. Moj lični i arhivski.
Osim patrijaršijskih, drugi arhivi mi uglavnom nisu bili dostupni, ali sam do dragocenih
dokumenata ipak došao, uz pomoć prijatelja. Najbolji izvor dokumenata je narod. Naši
funkcioneri, kad odu na Kosovo, obično razgovaraju samo s funkcionerima, osim
Miloševića koji je one čuvene kosovopoljske noći dopustio da osamdeset ljudi iskaže šta
osećaju i šta misle. Ali i tada pod posebnim uslovima. Kad odete neposredno u narod i
steknete poverenje, možete čuti što se još ne zna, a što je nepatvorena istina. Narod ne
samo da zna, nego ume i da proceni šta je i gde je istina, šta je i gde je pravda. Ja sam
proveo na Kosovu dve godine, služeći vojni rok, od 1958. do 1960. Gradili smo put od
Mitrovice i Vučitrna preko Prištine do Uroševca. To su bile godine teške i tmurne.
Poznajem, Kosovo i zato, između onoga što pročitam i čujem posredstvom javnih glasila
i onoga što znam, ne mogu da se ne upitam: čemu "zavođenje za Goleš planinu", umesto
da se oslušne narod, očevidac?

- Kontaktirate s tim ljudima?

- Odlazim često tamo i s mnogima sam bio na skupovima, naročito u manastirima i u

crkvama. Ako imate strpljenja da slušate, možete mnogo doznati. Tu se ne laže. Oko
svetinja se ne laže. Možete doznati svu istinu u narodu. Zatim, ja sam monah i narod me
kao takvog prima. To je jedan od razloga poverenja. Ljudi vas pročitaju ako ste demagog,
manipulant, karijerista. Naš narod je većinom pošten, a to i jeste ono što je meni davalo i
daje najviše podataka. Tako sam došao ne samo do Jedinstvenih informacija, nego i do
vrlo važnih dokumenata i svedočanstava o stradanjima srpskog naroda na Kosovu.

- Da li su to materijali s kojima smo se susreli u knjizi "Od Kosova do Jadovna"?

- Ne iznosim još sve u javnost. Nameravam da jednog dana to unesem u jedan veliki
Srpski Martiriologijum - knjigu o stradanjima, mučenjima i mučilištima, u prvom i
drugom svetskom ratu, Srba, ali i Pravoslavlja uopšte.

- U knjizi "Od Kosova do Jadovna" opisuje se i vreme pred rat i rat?

- Taj period je važan, jer se tad ispoljila prava priroda neprijatelja srpskog naroda,
zločinački odnos i smišljeni genocid nad Srbima. Naročito u prvim mesecima okupacije,
kad još nije bilo prilike da se njihovi "tumači" i odgovorni vade na četništvo i
partizanstvo. Jednostavno - videlo se šta su nameravale vlasti u NDH, i Rimokatolička
crkva sa prisilnim pokrštavanjem. A na Kosovu i u Metohiji - šta žele balisti Albanci.

- Da li je Katolička crkva pomagala zločine?

- Ne kao celina, ali je u njoj bilo dosta podstrekača. To je pisalo u prvom izdanju moje
knjige i taj problem ostaje otvoren. Rimokatolička crkva se nije ogradila od zlodela,
naročito od prekrštavanja. Naprotiv, ona je obavljala duhovno nasilje nad Srbima,
koristila teško stanje, "lovila duše". Pokušavala je da proturi i nametne svoju vrstu
"spasenja". Bilo je slučajeva da katolički sveštenik nekad od prijatelja Srba upiše u
pokrštene, bez njegovog znanja. I kad ovaj to dozna, ode i pobuni se, ustaše ga onda
ubiju. Mnogima Srbima ni "pokrštavanje" nije spaslo živote. Bilo je slučajeva u Sremu,
na primer, u Vukovaru, da katolički pop bez pitanja poškropi Srbe vodom i kaže: "Vi ste
sad pokršteni". Niko nema pravo da drugome menja veru ukoliko taj to neće. Za osmo
izdanje knjige pripremam poglavlje o stradanjima Srba u Hercegovini, od Muslimana.

- Da li se slično zbivalo i na Kosovu?

- Jeste. Zato sam i dao naslov knjizi "Od Kosova do Jadovna". Moglo je i "Od Jadovna
do Kosova". Sa studentima teologije smo putovali po svim našim stratištima. Naš put je
vodio do Jadovna, a Jadovno se, u stvari, ponavlja na Kosovu. Pored toga što se, kao i u
Jadovnu, perfidno i lukavo vršio genocid nad srpskim narodom, u prvoj deceniji posle
rata bukvalno se nasrtalo na srpsku veru i crkvu, na dušu srpskog naroda.

- Konkretno.

- Nekoliko srpskih crkava, i tokom rata, ali i posle rata na Kosmetu, porušeno je, a Srbi
koji su išli u crkvu, proganjani su. Primer igumana Venijamina Boškovića, koji je u
manastiru Binču kod Gnjilana prebijen od vlasti, to najbolje potvrđuje.

- Da li je i islam bio ugrožen?

- Islam niko nije dirao, niti džamije. Crkve su na Kosovu predžamijali ali se nije desilo,
niti treba, da se džamije precrkve. Naravno, tu su posle došli izgovori, kao na greške u
kompjuteru". Kompjuter kako nahraniš podacima tako on radi. Arbanasi se na taj način
stavljaju u službu separatistima. Islamska komponenta na Kosovu se krije, ali je ona tamo
veoma jaka. Recimo, islamska sekta derviši u Đakovici itekako organizovano rade na
širenju velikoalbanskih ideja, i pri tome se ponašaju nasilnički. O tome smo nedavno
čitali i u štampi. Zatim islamska komponenta van Jugoslavije, takođe ima značajan uticaj
na događaje na Kosovu.

- Šta biste istakli od svojih neposrednih doživljaja na kosovskom tlu?

- Nedeljama i mesecima boravio sam tamo. I bio u prilikama - u autobusima i vozovima,

na primer, gde ste prinuđeni da budete telo uz telo, dah uz dah, čovek uz čoveka, gde
može da se vidi da je srpski narod, zlostavljan narod, a albanski - nesrećni narod. U
suštini nesrećan. Zaslepljen nečim, zašta misli da mu je sreća, da je došlo vreme
isključivo za njegovu sreću. Poneki stariji Arbanasi to uviđaju i ne slažu se s tim. Ali, ta
takozvana indoktrinacija mladih, čak dece u obdaništima - dominira. Vaspitačice su
primorane za vreme odmora da prave zid između albanske i srpske dece. To se zlo širi u
domovima, oseća se u atmosferi na Kosmetu. Kad vidite, na primer, kako se grade
arbanaške kuće, vidite da su ti ljudi neslobodni, jer grade zidine i utvrđenja oko kuća.
Nije takvima kriva ni nova ni stara Jugoslavija. Tu su koreni dublji. Od Bagdada do
Bihaća su zidine oko kuća, a usred bela dana Šiptar izlazi na njivu sa sekirom uza se! Od
koga se to boji? Malo je za to reći primitivizam. Primitivan čovek može da bude dobar
čovek. Posredi je šiptarska, arnautska narav. Potmula, neiživljena, infantilna. Postoji lep
grčki izraz za to junačenje koje je alibi za pokrivanje straha. Takav čovek je trasidilos,
drzak zato što je, u stvari, plašljiv. Starosedeoci Srbi govore o tom strahu. Mnogi Albanci
su plašljivi ljudi. Zato i napadaju s leća. Bio sam svedok toga još kao vojnik. Ljubazni a
neiskreni. Ne znate šta vas može snaći. Naravno nisu svi takvi.

- Traganje za građom, svedočanstvima koja ste skupljali za genocid (za ovu knjigu)
odvela su vas i u Jermeniju, Malu Aziju...

- U Maloj Aziji sam saznao da je Turska ranije dovodila Albance kao kaznenu ekspediciju
(tzv. čete bašibozuk), namenjenu za posao dželata. Tucović je rekao da su Albanci bili
najgore dete odgajano u krilima Turske - jer su bili korišćeni za zločine. U Grčkoj postoji
sličan izraz za arnautske razbojničke grupe naziv su, u stvari, dobijale grupe specijalno
pripremljenih albanskih vojnika za zulume i zločine.

- Kako to da se ni za šest vekova taj mentalitet nije promenio?

- Albanski funkcioneri s Kosova, a u Beogradu i albanski pisci, govore o "antialbanskom

raspoloženju", ironično i cinično, što, na nesreću, neki drugi poput npr. Branka Horvata
ili zagrebačkog "Danasa", to potenciraju.

- Šta na to reći?

- Najbolji, najuspešniji širitelji antialbanskog raspoloženja su Albanci. I ne treba im veći

neprijatelj od njih samih. Kod većine njih nema ni trunke samokritike. Čak i šiptarski
pisci, od kojih se očekivalo da kažu ipak nešto drugo, izveli su ovde u Beogradu tiradu
samoopravdanja. Posle svega, ni pokajanja čak nemaju. Srpski narod zna da se kaje za
svoja nedela, ali to traži i od drugih. O pokajanju, kao najlepšem cvetu čovekovog
poštenja, govorio sam na skupu sveštenika u Lici, a zabeležio sam i u knjizi. Gruzijski
režiser Abuladze o gruzijskom pokajanju je napravio film, jer je Staljin bio Gruzijac.
Marko Miljanov je takođe govorio o tom elementu čovečnosti. Onaj, ko mlade generacije
uči nasilništvu, osvajaštvu, uči ih nečemu što će imati strašne posledice, pre svega za njih
same.

- Kroz manje od godinu dana navršiće se šest vekova od Kosovske bitke. Proslava
600-tog Vidovdana je najavljena...

- Pripreme traju već nekoliko godina. Postoji Odbor za pripremu proslave, koja će biti
poput studeničke, a i obuhvatnija. Kosovo, kao prošlost i sadašnjost srpskog naroda,
njegova istorija, njegovo biće i njegovo pamćenje, puno je svetih srpskih kostiju i svetih
moštiju. Od Kosovske bitke do danas, Kosovo je bilo tle na kojem je Srbin čak i samo
svoje prisustvo plaćao životom. Među prvim svetim Kosovskim mučenicima je Sveti
knez Lazar, vođa srpske vojske u Kosovskoj bici. Lazarevo telo je spaseno i najpre je
ležalo u njegovoj zadužbini Ravanici, a onda je prilikom Velike seobe Srba u XVII veku,
u bežanju od Turaka, preneto u Sentandreju, pa u Srem, gde je, u Sremskoj Ravanici,
ostalo do drugog svetskog rata. Sada se vraća na Kosovo i u svoju zadužbinu Ravanicu.

- Veliki deo posla, planiranog za dan proslave urađen je objavljivanjem knjige

kapitalne vrednosti "Zadužbine Kosova". Knjiga od oko devetstotina strana, sa oko
dve hiljade i četrdeset ilustracija, crno-belih i u boji, kao jedno od najgrandioznijih
dela u našoj izdavačkoj produkciji - jedinstveno je ne samo kao dokument o
zadužbinama, nego i sama zadužbina, Vi ste glavni i odgovorni urednik te knjige.

- Knjiga je riznica dokumentovanih informacija o srpskoj prošlosti, istorijskoj, političkoj,

pravnoj, duhovnoj, umetničkoj. Tu su dokumenti o delima većine istaknutih ličnosti
srpskog naroda, vladara, naučnika, umetnika sa Kosova i Metohije. Ona je i riznica još
neobelodanjenih istorijskih istina, ali ne u obliku komentara, nego samo dokumenta. To i
jeste njena vrednost. Ona samu sebe objašnjava. Na ovu knjigu nema prigovora, ona
samu sebe kazuje. Pored nas deset, iz Izdavačkog saveta, koji su se posebno zalagali i
izneli veliko breme posla, radilo je na njoj pedeset prvoklasnih naših stručnjaka.
Najzaslužniji je profesor Živorad Stojković. Zatim, Milan Ivanović iz Peći, koji
poodavno radi u Akademiji nauka u Beogradu, dvadeset godina je proveo u Istorijskom
arhivu na Kosovu i u Zavodu za zaštitu spomenika. Za to vreme imao je izuzetan pristup
dokumentaciji, a poznavajući Kosovo, mogao je, uz konsultacije sa Crkvom, sa raško-
prizrenskim vladikom Pavlom, da sazna sve pojedinosti o svakoj crkvi na Kosovu - koja
je ugrožena, u kojoj se vrši služba, u kojoj se ne vrši, i iz kojih razloga. Tu su potom i
akademici Dimitrije Bogdanović, pa Lazar Trifunović, pa Radovan Samardžić i drugi.
Ideja o knjizi rodila se na dan kad je zapaljena Pećka patrijaršija (16. marta 1981). Tad
smo shvatili da moramo što pre i što autentičnije, u što većem obimu, da zapišemo sve što
bi moglo da proguta ovo vreme albanske agresije.

- Iz te dragocene građe, šta biste posebno izdvojili?

- "Zadužbine Kosova", kao zbirka dokumenata pokazuju da je albansko prisustvo, do

XVIII veka, vrlo malo na Kosovu. Što idemo više unazad, može se konstatovati da od
XVIII veka, od Velike seobe i austro-turskih ratova, poislamljeni Albanci silaze s planika
i naseljavaju napuštene prostore u Metohiji i na Kosovu odakle su se iselili Srbi, ali ni
izdaleka ne svi Srbi, ne u onom broju kao što su Srbi morali da beže s Kosova u prošlom
(XIX) veku, posle oslobođenja Srbije i Berlinskog kongresa. Tada je počela strašna
osveta nad Srbima, zulum sličan današnjem. Ovome treba dodati i nasilno islamiziranje
Srba i albanizovanje. Tu je izgubljen veliki broj Srba. Izgubljena je srpska većina koja se
više nije mogla vaspostaviti. Između dva rata nešto se pokušalo kolonizacijom, ali se više
nije moglo povratiti staro stanje, a stanje je u II ratu još pogoršano. Tu su i veoma
značajna turska dokumenta, tefteri o popisu stanovništva po kojima se vidi da su Turci na
Kosovu zatekli 97 % srpskog življa, a jedva 2-3 % albanskog.

- Pišući ove knjige, nije li vam, kao teologu, bilo zamereno da se bavite politikom?

- Naravno, i biće mi i dalje zamerano, ali šta je politika ako nije život jednog naroda,
stvaranje i njegovo stradanje. I zašto bi politika bila monopol bilo čiji, privilegija
određenog broja ljudi koji su za to dobro plaćeni. Politika je pravo svakog čoveka. A kad
jedan narod strada onda je tu pre svega potrebna čovečnost i istinitost.

- Kako vidite budućnost Kosova?

- I pored tragičnih stanja, ja sam optimista. Preduslov za svako rešenje kosovskog pitanja,
koje je u ovom trenutku srpsko pitanje, najpre je puna istina o Kosovu, istorijska i
najnovija, bez ikakvih ulepšavanja i političkih manipulisanja. Ljudi tek sada otkrivaju
iseljavanje Srba tokom rata i pokušaj koloniziranja Albanaca 1945. u predeo oko Vršca,
ali i njihovo brzo vraćanje na Kosovo. Tek sada saznaju da se Srbi tada nisu smeli vraćati,
nego su u ispražnjene krajeve srpske stizale kolone Albanaca iz Albanije. A to nikom nije
smetalo. Narod se s pravom pita, zašto mu to nije rečeno? Drugo, metodi kojima je
ostvarivana ta većina Albanaca na Kosovu, nasilje, okupacije, pritisci, progoni,
uzurpiranje prava. Poznato je da zločini i nepravednim putem stečeno pravo, nije nikakvo
pravo. To se ne može ozakoniti. Nisam za represalije i osvete nad Albancima, ali sam za
punu slobodu, pravdu i stvarnu garanciju za miran život svih na Kosovu. Posle pune
istine, dakle, potrebna je puna pravda. A ne zamajavanje raznim izjavama, deklaracijama
i platformama, tj. "zavođenje za Goleš planinu".

Tragedija na Kosovu
Pismo objavljeno u pariskom listu "Figaro" 16. 3. 1989.

Srpska manjina u srcu Evrope, žrtva progona.

Stvarni cilj akcije: secesija i pripajanje Kosova Albaniji

Dobro znam situaciju na Kosovu već trideset godina, a tokom poslednjih sedam godina
više **** tokom godine boravio sam tamo na određeno vreme. Povodom onoga što piše
štampa na Zapadu, želim sa svoje strane da dam jedno svedočenje, kao čovek sa terena.

Ono što se zbiva na Kosovu nije samo jedna drama, nego jedna istinska nacionalna i
ljudska tragedija. Tragedija koja nije samo fizičko stradanje srpskog naroda na svome
pradedovskom ognjištu i kraj svojih najvećih hrišćanskih svetilišta, nego je još veća
moralna tragedija, jer mučeničko stradanje Srba nije priznato i predstavljeno je svetu u
izvrnutom obliku. Glavni krivac za to je nesumnjivo komunistički režim u Titovoj
Jugoslaviji nedavno je jugoslovenski režiser Emir Kusturica, trenutno u Americi, rekao s
pravom da je Tito "glavni generator svih jugoslovenskih kriza". Srpski komunisti sigurno
snose veliki deo odgovornosti, ali i još više Albanci na Kosovu. Kao većina u toj
pokrajini, oni su tu većinu iskoristili da bi progonili srpsku manjinu, koja u srcu Evrope,
u XX veku, doživljava takav teror koji potseća na najmračnija vremena otomanskog
ropstva.

Ako je albanska većina na Kosovu nezadovoljna komunističkom vlašću, Srbi ove

pokrajine imaju daleko više razloga da budu njome nezadovoljni. U svojim nevoljama,
kosovski Srbi se nisu okrenuli protiv svojih suseda Albanaca, kao što to, na žalost,
Albanci čine protiv Srba. Koristeći se Ustavom iz 1974. Albanci su s Kosova i Metohije
proterali oko 200.000 nevinog srpskog življa, seljaka i radnika, i prisvojili su njihove
kuće, imanja, i čak čitava sela, silovali su njihovu decu i oskrnavili njihove crkve i
manastire, groblja i spomenike. Za svoja nedela, Albanci su bivali kažnjavani najviše do
godinu ili dve zatvora, koje najčešće nisu ni izdržavali. Istina, izvesni mladi Albanci bili
su kažnjavani na višegodišnji zatvor zbog parola ili demonstracija, ali njihove sudije nisu
bili kosovski Srbi, nego jugoslovenska komunistička vlast, koja se više boji parola nego
stvarnih zločina, zuluma i silovanja, više se boji demonstracija nego stvarnih nasilja nad
ljudima, skrnavljenja crkava ili proganjanja dece.

Nedavni štrajkovi i ulični nemiri Albanaca na Kosovu i Metohiji imali su za cilj

sprečavanje promene Ustava iz 1974. koji im je i dozvolio da nasilno prognaju Srbe sa
Kosova da bi ostvarili svoj nacionalistički cilj: Kosovo "etnički čisto" i zatim otcepljenje
i pripajanje Albaniji, kojoj Kosovo i Metohija nikad nisu pripadali.

Srpska tragedija na Kosovu, za sve slobodno misleće i demokratske ljude, opipljiva je i

vidljiva. Ona se sastoji pre svega u zamračivanju istine o pravom stanju u ovom regionu,
a zatim u potpunom otsustvu istinske demokratije i efikasnog pravnog sistema. Svakako
da su i izvesni Albanci na Kosovu imali neprilika, ali nisu za to bili krivi tamošnji Srbi,
nego su, na žalost, upravo oni bili ti koje su Albanci proganjali.

Mogao bih navesti predugački spisak nasilja činjenih od Albanaca Srpskom življu. Ali,
zbog prostora, navešću samo dva primera.

28. avgusta 1988, uveče, na praznik Uspenija Majke Božije, posle narodnog sabora u
manastiru Gračanici kod Prištine, milicajac Albanac, Ahmet Ljatif iz Prištine, napao je
igumaniju manastira Gračanice Tatijanu (65 godina), s namerom da je siluje, u porti
manastira, gde je on bio određen "da čuva red".

27. septembra 1988, na dan Krstovdana, u selu Grace kod Vučitrna, petorica mladih
Albanaca, između 12 i 15 godina, raskopali su jedan grob na srpskom dečjem groblju, i
onda su iskopali dvoje srpske novorođenčadi, blizance, decu Radojka i Dragice Petrović,
i izvadivši iz kovčežića jednoga od njih, raskomadali su ga i delove tela razbacali
unaokolo. Dvoje starijih Albanaca, koji su bili svedoci ove strašne scene, prećutali su to
vandalsko nedelo. Deda pogrebenih blizanaca, koji je i otkrio ovo skrnavljenje, prijavio
je to vlastima. Posle nekoliko dana, otkriveni su počinioci. Oni su svoj postupak
motivisali "traženjem novca" u grobu! Jedan novinar Albanac iz Prištine, Maksut Šehu,
prokomentarisao je taj zločin ovako: "Ovaj greh pada na sve nas (Albance), i sram
ostavlja neizbrisiv trag na nama".

Ove ljudske pokajničke reči pokazuju da ima i čestitih i iskrenih Albanaca, i da postoji
nada da Srbi i Albanci mogu da žive zajedno na Kosovu.

Jeromonah Atanasije Jevtić

Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena Svetom Arhijerejskom
Sinodu SP Crkve, Beograd

Dana 10. aprila 1990. g., na Veliki Utorak, na Kosovu je boravila Delegacija Američkog
Kongresa (tzv. Helsinška komisija za ljudska prava), koja je tom prilikom razgovarala i
sa Kosovskometohijskim Srbima, među kojima sam, u ime Pećke Patrijaršije, učestvovao
i ja. Podnosim Sv. Sinodu izveštaj o tom susretu i vođenim razgovorima.

Sedmočlana Komisija američkih kongresmena boravila je u Jugoslaviji od 7-11. 4. 1990,

od čega je 2 dana provela u Sloveniji, 1 dan u Beogradu i 1 dan na Kosovu. (Za dobre
poznavaoce prilika odnosa Američke ambasade u Beogradu prema Srbiji i Srbima,
ovakav raspored posete više je nego karakterističan). Delegaciju Američkog Kongresa
predvodio je g. Denis Dekonsini kao predsednik, potpredsednik je bio g. Stenli Hojer, a
među članovima Delegacije bila je i kongresmenka srpskog porekla g-đa. Helen Delić
Bentli, kao i g. Džim Mudi, kongresmen iz Milvokija, koji zna srpski (jer je ranije radio u
Ambasadi SAD u Beogradu, i glasovima Srpske kolonije u Milvoki izabran je).

Poslednja dva člana američke delegacije imali su sluha i razumevanja za nevolje i

stradanja Kosovometohijskih Srba od agresivne šiptarske većine, što se za ostale članove
ove Delegacije ne bi moglo reći, bar sudeći po njihovom konačnom zvaničnom
saopštenju, u kojem nema ni reči o ugrožavanju ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji
od strane vlasti i šiptarske većine. Ovakav stav u izjavi američke "Helsinške grupe za
ljudska prava" mogao se unapred i nazirati, sudeći po prethodnim izjavama Američkog
ambasadora u Beogradu Cimermana (njegove izjave u korist Albanaca a protiv Srba i
Srbije objavljene su još ranije u štampi, i na njih su odgovorili par srpskih intelektualaca i
novinara otvorenim pismima). Ništa bolji odnos prema Srbiji i Srbima nema ni g. Sel, šef
političkog odeljenja Američke ambasade u Beogradu, koji je najpre zakazao, a onda
otkazao susret Američkih kongresmena sa predstavnicima SP Crkve na Kosovu (ostavivši
nam kao mogućnost samo usmeni poziv na večeru u hotelu "Grand" u Prištini, gde je
Američka grupa čašćavala vođe Šiptarske "alternative" na Kosovu, koji su poziv odbili i
Srbi sa Kosova, pa onda i mi iz SPC).

(Da napomenem, da je već pre odlaska ove Delegacije na Kosovo, privatno stigla meni
vest od g. Bogdana Maglića iz SAD da je čitavu ovu posetu Američkih kongresmena
Kosovu podstakao i organizovao američki kongresmen Bob Dol, poreklom Albanac (otac
mu se zvao Doran, majka Bina), koji se inače izdaje za Škota! Iza njega stoji poznata
albanska organizacija "Jusuf Garbelo", te preko njega deluju proalbanske, antisrpske
snage u kongresu SAD, što g-đa Bentli nastoji da neutrališe).

Dakle, u utorak 10. aprila 1990, Američki kongresmeni posetili su najpre u Prištini
predsednika Skupštine Kosova Đorđa Božovića, a zatim su više od 2 sata razgovarali sa
predstavnicima tzv. "Albanske alternative" u Prištini (koju predvodi Ibrahim Rugova, sin
šiptarskog baliste iz rata). Po zahtevu Američke ambasade - kako je potom saopšteno, a
najverovatnije na predlog samih šiptarskih "alternativaca" - ovaj razgovor se vodio iza
zatvorenih vrata, ne samo za novinare, nego i za srpske "alternativce" (odbor za istinu o
Kosovu), koji su ovakvim stavom Amerikanaca bili ogorčeni. Zatim je u programu
delegacije trebala da bude poseta Skupštini Kosova Polja, a onda razgovor sa srpskim
udruženjem "Božur" u Kosovom Polju "Božur" je, međutim, zamolio, i molba usvojena
da se otkaže poseta Skupštini Kosovu Polju, a vreme ustupi "Božuru" te je tako dobijeno
oko 2 sata vremena za razgovor sa Srbima u "Božuru".

Kako SP Crkvi na Kosovu i Metohiji uopšte nije bilo dato vremena za susret i razgovor
sa Američkim kongresmenima, vodeći ljudi Srpskog društva "Božur" (Bogdan Kecman,
Zoran Grujić, Miša Albijanić) odlučili su da u svoj sastav uključe i predstavnike SP
Crkve, pa su pozvali igumaniju Paraskevu iz Deviča, prištinskog sveštenika o Miroslava
Popadića i rektora Prizrenske bogoslovije o Milutina Timotijevića. Kad sam, u utorak oko
11 sati, i ja stigao u Prištinu, odmah su u "Božuru" rešili da i meni daju reč, pa su, zbog
kratkoće vremena, odustali od govora o. Milutin i o. Popadić, ali su raz govorima
prisustvovali, kao i o Zoran Grujić iz Vučitrna, koji je u međuvremenu pristigao.

Američka Delegacija, koju je predvodio podpredsednik Stenli Hojer, dok predsednik

Dekonsini nije došao na razgovor sa Srbima, ostala je sa "Božurom" oko 2 sata (od 13:30
do 15:30) Evo ukratko sadržaja tog susreta i razgovora, koji je održan u sali fabrike,
"Jumko" u Kosovu Polju (nova srpska fabrika).

Najpre je predsednik "Božura" Bogdan Kecman pozdravio goste Amerikance, istakavši

da "Božur" nije politička stranka, nego humano udruženje koje se zalaže za "zajedničko
življenje svih na Kosovu, pod istim suncem i sa istam pravima Osnovni cilj "Božura" nije
razdvajanje ljudi po nacionalnosti ili veri, nego razdvajanje ljudi od neljudi". Kecmanu je
otpozdravio podpredsednik S. Hojer, rekavši da je predsednik Dekonsini otsutan (a
prisutan je bio Američki ambasador Cimerman, koji je većim delom pri razgovorima
dremao, očigledno nezainteresovan), te da su oni iz Američkog Kongresa došli da vide da
li se poštuju ljudska prava na Kosovu, jer, veli, ljudska prava su priznata svakom, ne zbog
njegove nacionalne pripadnosti, nego zbog toga što je ljudsko biće.

Zatim je predsednik "Božura" rekao "Umesto nas ostalih, naše srpske patnje na Kosovu
preneće vam grupa samih staradalnika" i pozvao kao prvu da govori Mati Paraskevu
Devičku (Prevodilac je sve vreme bila jedna gospođa iz Ministarstva spoljnih poslova
Jugoslavije, koja je korektno obavljala svoju dužnost). Igumanija Paraskeva je u jednom
dostojanstvenom tonu, sve vreme stojeći (dok su svi ostali uglavnom sedeli za vreme
razgovora), iznela ukratko stradanja svog Manastira i Sestrinstva, kao i sebe lično - od
"naših suseda". Na pitanje g. Hojera ko su ti "susedi"? - odgovorila je "Albanci, jer na
desetine okolnih sela oko Deviča nema nijedne srpske kuće", i onda je nabrojala koliko je
u kojem selu bilo Srba i koliko ih se i kada iselilo pod pritiskom Šiptara.

Zatim je reč dobila Radmila Milinčić, udovica ubijenog mučenika Danila Milinčića, koja
je opisala tragično ubistvo muža joj Danila u Samodreži, na svome imanju i pred svojom
kućom (2. juna 1982), te dalju sudbinu nje kao udovice i dvoje Danilove siročadi (od
kojih je mlađi Ivan rođen 4 meseca po ubistvu Danilovom). Potresno je opisivala
šiptarsko suđenje Danilovom ubici Feratu Muji (emigrantu iz Albanije), kada je sav
proces vođen samo na albanskom jeziku, bez prevoda na srpski, uz prisustvo 40 Albanaca
u sudnici i njih 200 ispred sudnice, zbog čega je nju i Danilovu majku i braću milicija
pratila do sudnice i kući. Po presudi tog suda, veli, njena siročad su dobila samo po 30
dinara mesečno naknade za ubijenog oca! Zatim je iznela i potonja i nedavna
uznemiravanja njene porodice od strane Šiptara, sve do februara 1990, kada su joj pred
stanom Šiptari "zveckali ključevima", od čega su se njena dečica po ne znam koji put
uznemirila i drhtala. Navela je i podatak da je 1964. g. u Kosovu Polju, gde ona sada živi
i radi kao učiteljica, bilo svega 12 albanske dece, a sada ih ima oko 3.000, što je za
1.500% više.

Nadalje je Srpsko društvo "Božur" učinilo i sledeću dobru stvar. Naime, među Srbima
stradalnicima na Kosmetu po zvani su da pred Američkom delegacijom govore i trojica
Albanaca sa Kosova, koje Šiptari takođe terorišu kao prijatelje Srba. Tako je data reč
Isufu Redžepiju iz Kosova Polja, koji je govorio o "teroru albanskih terorista i
separatista" nad njim i drugim jugoslovenskim opredeljenim Albancima Napali su mu
ćerku Adrijanu i teraju ga da se iseli. On tvrdi da Albanci na Kosovu i u Srbiji imaju sva
ljudska i građanska prava. Nešto kasnije govorio je i Ahmet Dobruna, Albanac, delegat u
Skupštini Srbije, koga su šiptarske vlasti s Kosova oklevetale, uhapsile, nezakonito sudile
i osudile, samo zato što je prijatelj Srpskog naroda. Rekao je: "Ne optužujem nikoga,
samo iznosim svoj slučaj stradanja", jer "pored Srba i Crnogoraca, ugrožena su i prava
mnogih Albanaca na Kosovu", kao što je njegov slučaj, i naveo je da je čak bilo tri
pokušaja albanskih terorista da ga ubiju. Traži samo povratak svojih oduzetih prava i
moralnu satisfakciju za progone, suđenje i osudu, zbog čega se, od muke, i razboleo, Ali
dodaje: "od svega toga do danas ništa nisam ostvario", što jasno govori ko sudi na
Kosmetu Pri kraju je govorio i Ahmet Šabani, Albanac iz Podujeva, koji je rekao da su s
područja Podujeva proterani skoro svi Srbi i Crnogorci, jer je Podujevo epicentar
šiptarske agresije. Sa ulica Podujeva vršen je masovni pogrom nad Srbima, kada je
šiptarska masa pretukla 34 Srbina, a sličnu sudbinu dele i pošteni Albanci jugoslovenski
orijentisani Albanski vođi izmislili su "trovanje" dece da se predstave svetu kao navodno
ugroženi "Trebalo je samo prisustvovati lovu na Srbe u Podujevu. Želimo, dodao je, da
nam dođete u Podujevo i sami vidite pravo stanje, ali molimo vas nemojte doći sa kolima
beogradske registracije (jer će vas pretući), nego samo ljubljanske ili zagrebačke".

Dr. Dušan Bulajić iz Prištinske bolnice, hirurg već 30 godina, govorio je o stanju u
zdravstvu na Kosovu, gde je i zdravstvena služba stavljena u službu šiptarskog
separatizma i majorizacije. U ovoj nedavnoj ekscesnoj situaciji, sa tzv "trovanjem", od
strane Šiptara lekara potpuno je pogažena Hipokratova lekarska zakletva o humanosti"
Sedamdesetih godina u Prištini nije bilo Albanca hirurga, a i drugih lekara je bilo malo, a
sada je samo hirurga 609, a od njih samo 79 Srba hirurga itd. " Prilikom nedavnih nemira
oko navodnog "trovanja", lekari Albanci su nas Srbe lekare sprečavali da pružamo pomoć
bolesnicima albanske narodnosti, a nisu nam davali ni da za to vreme pružamo pomoć i
drugim težim bolesnicima. Sve je bilo podređeno toj dobro smišljenoj akciji
"jednonacionalnog trovanja". Samo u Prištini je brzo primljeno preko 2.000 "bolesnika" i
odmah su im davali terapiju, bez ikakve dijagnoze, što je protivno lekarskoj etici i praksi,
jer prestavlja nedozvoljivu agresiju da se u bolesnika unose lekovi a da se bolest pri tom
ne zna" Zato je, veli, Srpsko lekarsko društvo odlučilo da na sudu časti to osudi Dr
Bulajić kaže da je i sam pregledao nekoliko albanskih devojčica od 18 godina, navodno
"otrovanih", i odmah ih otpustio kući kao zdrave. Mnoga su deca i sama napuštala
bolnicu bez odjave, pošto su "odigrali ulogu", dok su se druga "bolesna deca veselo igrala
po hodnicima bolnice.

Zatim je govorila Ana Petrović iz sela Grace, baba one srpske iskopane iz grobova dečice
(uoči Krstovdana 1988) Opisala je vandalski zločin 5 mladića Šiptara, a to je zatim
potvrdio i otac pokojne dečice Radojko Petrović. Bila je potresna priča njih oboje o
zverskom nedelu obesnih Šiptara nad srpskom dečicom i grobljem Za to nedelo, rekli su,
i pored otkrivanja počinilaca, niko nije kažnjen osim što je samo jedan od njih dobio 15
meseci u KP domu "Očigledno je neko ovu decu podgovorio na zločinstvo prema Srbima,
da bi se tako svi Srbi oterali sa Kosova, a evo ni mrtvima ne daju mira". Na pitanje
kongresmena koji su motivi bili tog iskopavanja grobova, Petrovići kažu da su Šiptari,
navodno, "tražili oružje", ali je to besmislica, a glavni cilj je - "pritisci na Srbe da ih
proteraju s Kosova"

Pretposlednji sam govorio ja, i rekao sam otprilike sledeće: "Hvala gospodi Američkim
kongresmenima za vreme, trud i troškove što su došli na Kosovo. Razumemo njihovu
brigu o ljudskim pravima. Kao hrišćanin, sveštenomonah i teolog osećam se većma
odgovornim za sve što kažem ovde. Srpski narod na Kosovu i Metohiji je nesrećan i
tragičan narod, jer je stradalni narod. Ali su nesrećniji i tragičniji svi oni iz Albanskog
naroda koji na Kosovu učestvuju u zlodelima i nasiljima nad nedužnim Srpskim narodom
na Kosovu. Ako su Albanci na Kosovu nezadovoljni vlastima i imaju sa njima probleme,
Srbi na Kosovu i Metohiji daleko su nezadovoljniji komunističkim vlastima, i to ne samo
sada, nego od 1945. godine do danas Ali, zašto onda Albanci svoje nezadovoljstvo s
vlastima ispoljavaju kao teror nad Srpskim življem i njegovim svetinjama, domovima i
grobovima na Kosovu? Jer nije nepoznato, niti je izmišljeno šta su sve do sada radili
Šiptari Srbima. Pomenuću samo ukratko: najpre silovanja, a samo kao primer navodim
silovanje od Šiptara srpske devojčice od 9 godina u Žitinju kod Vitine, i starice
monahinje od 70 godina u manastiru Gorioču kod Istoka, kao i pokušaj silovanja
igumanije Tatijane u manastiru Gračanici na manastirsku slavu 1988. ili jedne srpske
starice od 80 godina u selu Vidanje kod Kline". Dalje sam pomenuo napade na pojedine
Srbe i njihove porodice, kao što su Šarići u selu Međe kod Đakovice, ili tragični slučaj
stradanja Đorđa Martinovića iz Gnjilana. Takođe i napade na srpske sveštenike i
monahinje, i na samog Episkopa Pavla. Zatim: podmetnut je požar u Pećskoj Patrijaršiji i,
čuli smo, u Deviču, a paljeno je mnogo srpskih kuća i staja. Mnoge su crkve srpske od
Šiptara napadane i skrnavljene, rušena su groblja i spomenici, o čemu postoji opširna
dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova. "Opet kažem: razumem nezadovoljstvo
pojedinih Albanaca i njihove sukobe sa vlastima, i žalim svaki slučaj ubistva, nasilja i
narušavanja ljudskih prava. Ali takođe ponavljam: Šta je Albancima za sve to kriv Srpski
narod na Kosovu, koji je daleko veća i dugovremenija žrtva komunističkih vlasti na
Kosovu? Ako albanski vođi, tzv. "alternativci", na Kosovu iznose nepravde činjene
pojedincima od policije, zašto nijednom ne pomenuše nepravde činjene Srbima od
njihovih sunarodnika? Ako ovim pomenutim nasiljima nad Srbima na Kosmetu dodate i
islamsku ekspanziju i agresivni muslimanski fundamentalizam na Kosovu, onda možete
imati prilično jasnu sliku stradanja Srpskog naroda i njegovih svetinja na Kosovu. O tome
je tek nedavno progovorila i grupa predstavnika Hrišćanskih Crkava sveta u Ženevi. I na
kraju još jednom ponavljam: Srpski je narod na Kosovu nesrećan i tragičan zbog svog
nedužnog stradanja, ali je nesrećniji i tragičniji Albanski narod što je od svojih vođa
uvučen i zaveden u zločine i nasilja nad Srpskim narodom, sa kojim tu vekovima živi. To
je velika nesreća za jedan narod, ako njegove vođe pomišljaju na budućnost svoje dece".

Na kraju, predsednik "Božura" Kecman rekao je: Čuli ste deo napaćenog naroda. Ima još
sijaset drugih i težih primera srpskih patnji na Kosovu. Molim vas, dođite nam kao gosti
da zajednički rešimo ovaj kosovski problem u mirnom stanju. Vi Amerikanci i svi mi u
poslednjem ratu imali smo nevolja u borbi sa fašizmom. Pomozite nam sada da mirno
rešimo probleme ovde, što mi kao "Božur" i nastojimo. Mi smo da mirno prevazilaženje
svih teškoća. Molimo da prihvatite naše stradalnike sa Kosova u vašem Kongresu da i
tamo svedoče. Ovde na Kosovu pod okupacijom (1941-1944) naseljeni su mnogi Albanci
i ostali su kao okupatori a nisu vraćeni u Albaniju, dok je proteranim Srpskim
izbeglicama sa Kosova komunistička vlast Jugoslavije zabranila povratak na svoja
ognjišta. Cilj albanskih okupatora je bio da okupiraju i prisvoje Kosovo i Metohiju i naš
narod je to shvatio. U toj izdaji Kosova smatramo da je učestvovao sam vrh Jugoslavije,
sa Josipom Brozom na čelu. I mi Srbi, živeći evo 45 godina u mraku komunističke
partije, želimo i mi istinsku demokratiju, da ona prodre u svaku dušu i u svaku kuću.
Osećamo demokratiju u Americi i na Istoku i na Zapadu, pa želimo da je doživimo i
ovde. A vas molimo da pomognete da svi živimo u takvoj demokratiji.

Zatim je Američke kongresmene pozdravio dr. Zoran Grujić, podpredsednik "Božura",

istakavši da Amerikanci teško mogu da shvate naše probleme na Kosovu, gde Albanci
imaju sva prava, a Srbi su već decenijama pod terorom. Mi Kosovski Srbi tražimo samo
da kao Srbi budemo izjednačeni sa pravima jedne nacionalne manjine u Jugoslaviji.
Prenesite u Ameriku vest i danas se ovde na Kosovu, kao i 1359. G. brani civilizacija
koju je čovečanstvo stvorilo. Mi ovde nemamo napade na nas od rimokatolika, nego
samo od albanskog islama, sa elementima pravog džihada Znamo da to ni vi ni vaš
predsednik Buš neće prihvatiti.

Na sve ovo, na kraju, odgovorio je podpredsednik Delegacije Stenli Hojer, rekavši. Želim
mir vašoj deci i porodicama i da nijedno ljudsko biće ne strada. Vi ste bili podvrgnuti
takvim patnjama kakve nijedno ljudsko biće ne bi trpelo. Nacistička vlast je donela
degradaciju ljudskih bića, i mi smo zato ovde da tako nešto niko nikada više ne doživi. U
mojoj zemlji se često naglašavaju razlike među nama - vera, nacionalnosti, ubeđenja.
Bilo je i predrasuda jednih prema drugima. Ali, sve se to prevazišlo. Nastojte to i vi.
Želimo da vas uverimo da mi nismo ovde da štitimo ni prava Albanaca, ni prava Srba,
nego za zaštitu individualnih ljudskih prava. To je paša odgovornost pred zakonom. To
govorimo u ime naše Delegacije i nas kao ljudi. Isus (Hristos) nas je učio da smo svi
braća, bez obzira da li smo Amerikanci, Rusi, Srbi, Albanci. U onoj meri u kojoj se
umanjuju prava svakog deteta, u toj meri se umanjuju prava svakoga od nas. Zato,
ubuduće želimo da sarađujemo sa svima vama da se istorija više ne ponovi obećajmo da
nećemo koristiti nedela činjena u prošlosti od strane jednih prema drugima za takve iste
nepravde u budućnosti.

Ovim je susret Kosovometohijskih Srba sa Američkim kongresmenima završen Istoga

dana popodne Američka delegacije posetila albanske islamske predstavnike, kao i jednu
šiptarsku kuću u Prištini (nijednu Srpsku kuću nisu posetili, što je opet karakteristično)
Oko 17 časova, u manastir Gračanicu je ipak došla g-đa Helena Delić Bentli,
samoinicijativno, zajedno sa kongresmenom Džimom Mudijem, i u manastiru je srela
Episkopa Pavla, koji je ipak bio došao za svaki slučaj da se tu nađe, ako dođe Američka
delegacija. Gospođa Bentli je tada rekla Episkopu Pavlu da će njega i još neko crkveno
lice sa Kosova pozvati da lično svedoče pred Američkim Kongresom, najverovatnije za
24. april, kada je u Kongresu zakazana rasprava o ljudskim pravima u Jugoslaviji i na
Kosovu.

Jeromonah Atanasije Jevtić, kao predstavnik Pećke Patrijaršije

U Beogradu, na Vel. Četvrtak 12. 4. 1990.

Izveštaj o svedočenju u američkom kongresu Svetom Arhijerejskom

Sinodu SP Crkve, Beograd

Kao što je Sv. Sinodu poznato, tzv. Helsinška delegacija Američkog Kongresa boravila je
na Kosovu 10. aprila 1990. i razgovarala i sa Srbima o njihovim stradanjima. Tom
prilikom je član ove Delegacije, kongresmena g-đa Jelena Delić-Bentli pozvala nas da
dođemo pred Američki Kongres i tamo na licu mesta svedočimo o našoj srpskoj stvari na
Kosovu i Metohiji Ona je svoj poziv i ponovila telefonom Sv. Sinodu, o čemu je bilo reči
na zajedničkoj sednici sa Sv. Sinodom 19. aprila 1990, te smo u subotu 21. aprila 1990.
odleteli avionom za Vašington nas trojica, gde smo i stigli isto veče i bili dočekani i
smešteni od našeg sveštenika u Vašingtonu o Miroslava (Zakazani od g-đe Bentli hotel
nismo prihvatili da bismo njoj smanjili troškove). U stanu sveštenika Lazarevića ostali
smo sve do srede, a u nedelju Tominu služili u njegovoj crkvi i bili sa Srbima vernicima
na zajedničkom ručku u crkvenoj sali, gde su nam oni govorili o stanju naše srpske stvari
u Američkom Kongresu i o tome šta treba tamo da govorimo. Otac Miroslav i naročito g-
đa Kosara Gavrilović, sudski tumač u Vašingtonu, pomogli su nam oko prevoda na
engleski naše pisme ne izjave za Kongres, koju nam je zatražila Gđa Bentli da prethodno
pripremimo na engleskom, kao i ostali dokazni materijal o progonu Srpskog življa na
Kosovu od Šiptara.

U ponedeljak popodne (23. 4. 1990) posetili smo g-đu Delić Bentli u Baltimoru (gde je
njeno izborno mesto kao člana Kongresa) i ona nam je objasnila ceo program sutrašnjeg
rada tog Kongresnog tela za ljudska prava (tzv Kokas), gde će nastupiti, uz razne
kongresmene i nas 6 Srba i 13 Albanaca Naime, isto veče pristigli su iz Beograda,
najverovatnije na poziv g-đe Bentli, književnik Dobrica Ćosić, prof Pravnog fakulteta u
Beogradu Radoslav Stojanović i advokat Slobodan Vučković, inače delegat u Skupštini
Srbije a nezavisno od sviju nas stiglo je i 13 Šiptara sa Kosova. Isto to veče doznali smo
da je Gđa Bentli pozvala i našeg Episkopa Istočnoameričkog G. Hristofora i preporučila
da dođe što više Srba iz SAD da prisustvuju ovom "saslušanju" i svedočenju, jer će to
učiniti i američki Šiptari u velikom broju Uopšte rekav, do sada je pred Američkim
Kongresom zastupana samo Albanska strana, uz prisustvo uvek i velikog broja albanskih
slušalaca i mirnih demonstranata, pa je tek ove godine kongresmenka Bentli uspela da
ubaci i Srpsku stranu da se i ona čuje pred Kongresom, te je otuda preporučila da dođe i
veći broj američkih Srba u naznačenu kongresnu salu, što je zaista i bilo. Došlo je oko
300 Srba iz Vašingtona, Pitsburga i Klivlanda, dok je Šiptara bilo oko 500.

U utorak 24. aprila 1990. godine, od 15 do 20 časova, odigrala se zaista "druga Kosovska
bitka u Američkom Kongresu, kako je u jednom momentu primetila kongresmenka Bentli
Pošto smo se oko podne okupili i pripremili u kabinetu g-đe Jelene Delić Bentli (u
posebnoj zgradi u centru Vašingtona, gde su kabineti svih kongresmena), oko pola tri
odveženi samo njenim kolima u "Hart Senat Bilding", gde nas je u auli i hodnicima
ispred sale ("Hart Auditorium") dočekalo par stotina Srba i Srpkinja i još više Šiptara,
koji su dizali prste u znak "V", dok su im Srpkinje odgovarale dizanjem tri prsta u znak
krsta Kako nas je prethodno obavestila kongresmenka Bentli, zakazanu salu već su bili
zaposeli Šiptari, pa je na njenu intervenciju sala ispražnjena i onda su postepeno levu
polovinu popunjavali Šiptari, a desnu Srbi (inače, ni jedni ni drugi nisu imali da stanu u
salu, pa su bili po hodnicima i blago se "prepucavali"), dok smo mi, pozvani svedoci
obeju strana, posađeni u prve redove. Uz Episkopa Pavla pušten je u prve redove i Ep.
Hristofor i desetak srpskih sveštenika. Pre početka rasprave jerom. Atanasije je otišao s
naše strane i pozdravio se sa Albanskim predstavnicima u prvom redu (to su bili nekoliko
profesora i književnika iz Prištine), posle čega je i Šiptar Redžep Ćosja prišao i pozdravio
se sa Dobricom Ćosićem i još nekim Srbima.

Posle izvesnog zakašnjenja, zasedanje ovog Kongresnog Odbora ("Kokas") za ljudska

prava otvorio je predsedavajući Tom Lantoš (mađarski Jevrej, otpočetka naklonjen
Albanskoj strani, ali je pri kraju bio mekši prema Srpskoj stvari, jer je čuo njemu
nepoznate činjenice sa Srpske strane i jer je, kažu, bio nezadovoljan niskim nivoom
izvesnih proalbanskih govornika među kongresmenima). Zatim su govorili razni
kongresmeni i senatori, ili su čitana njihova pisma i izjave, svaki sa razne strane iznoseći
pitanje ljudskih prava u Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i na Kosovu. (To su bili:
potpredsednik "Kokasa" Džon Porter, David Asen iz "Amnesti Internešnal", Džordž
Zaricki iz "Kuće Slobode" iz Njujorka, i niz drugih, zatim pismena izjava Bob Dola
(glavnog inspiratora proalbanske politike američkih kongresmena i same administracije
predsednika SAD Džordža Buša, jer je, izgleda, Bob Dol poreklom Albanac iz Južne
Italije ili možda čak sa Kosova). Svi ovi spomenuti Amerikanci govorili su izrazito
proalbanski, navodeći ponekad i notorne laži, kao napr. da je Albancima na Kosovu
"zabranjen jezik, ukinute škole i univerzitet" i sl. Najgore je bilo pismo pomenutog Bob
Dola u proalbanskoj i antisrpskoj kampanji, ali je i njega nadmašio u beskrupuloznosti
sipanja laži i kleveta bivši kongresmen iz Njujorka Džo Diogvardi, sadašnji predsednik
Albanskog lobija, čovek očigledno plaćen od Albanaca da, ne birajući sredstva, propagira
"ugroženost Šiptara na Kosovu", koji "doživljavaju pravi aparthejd" na Kosovu i u
Srbiji!?! Iako je vreme ovima pojedinačno bilo ograničeno, bar tako su nama rekli, na 10-
12 minuta, Diogvardi je govorio 40 minuta, sipajući vatreno svakovrsne laži o "stradanju"
Šiptara i "tiraniji" Srba. Istina, svi su se kongresmeni i govornici bili okomili na
komunizam u Srbiji, ali su u tome najčešće videli Srbe, pa dakle i Srpski narod! Po
završenom govoru Diogvardija prisutni Šiptari su ga pozdravili burnim pljeskom, a i
inače su tokom zasedanja bili mnogo nemirniji od Srba, pa ih je predsedavajući
opominjao da "prestanu sa demonstriranjem". Treba priznati da je, ipak, čitava atmosfera
u sali bila demokratska i da tokom skoro pet sati zasedanja nije bilo većih nemira, mada
je povremeno atmosfera u sali bila vrlo napeta, jer je očigledna bila, i ovde u Vašingtonu,
šiptarska agresija i teror nepravde nad istinom. Srpska stvar je izgledala "pokopana" i
mnogi od nas, koji smo prvi put na ovakvim skupovima, bili smo skoro utučeni, najblaže
rečeno površnošću pristupa većine američkih kongresmena Kosovskoj tragediji našeg
naroda, ali i Albanskog, koji je upregnut u ovakva "kola" beskrupulozne propagande laži
i javne farse.

Utisak je nešto popravljen Izjavom kongresmena Džima Mudija (iz Milvokija, koji je i
nedavno bio u Delegaciji na Kosovu), koji je ukazao na kompleksnost zemlje Jugoslavije,
na značaj Kosova za Srpski narod, na srpske nevolje na Kosovu i na noviji pozitivni
razvoj događaja na Kosovu. (Njegovu Izjavu na engleskom prilažemo u dodatku).

Deo ovog zasedanja Kongresnog Kokasa za ljudska prava bio je posvećen uopšte
ljudskim pravima u Jugoslaviji, pa je govorio kao pozvani svedok narušavanja tih prava
mladi Hrvat Paraga (osuđivan u Jugoslaviji) i zatim Dobrica Ćosić, koji se posebno
osvrnuo na narušavanje ljudskih prava na Kosovu, pogotovu na štetu nas Srba.

Zatim je predsedavajući dao reč g-đi Bentli da, kao nadležna za svedoke Srpske strane sa
Kosova, uvede nas u drugi "panel" (okrugli sto) posvećen pitanju ljudskih prava na
Kosovu. Ona je najpre rekla: "Ko bi verovao da će se druga Kosovska bitka odigrati u
Američkom Kongresu"! A zatim je dodala: "Ono što je Jerusalim za Jevreje, Vatikan za
rimokatolike, Meka za muslimane, Kenterberi za anglikance - to je Kosovo za Srbe".
Dalje je nastavila da iznosi Srpski problem na Kosovu i da predočava tu stranu
Kosovskog problema. Onda je pozvala nas trojicu da iznesemo svoje svedočenje, tj. da
pročitamo našu Izjavu (pismenu, koju prilažemo uz ovaj izveštaj, na srpskom i
engleskom jeziku). Na žalost, nama je od predsedavajućeg poručeno da imamo samo
"dva minuta vremena", na što je naš prevodilac G-đa Gavrilović reagovala, pa joj je
rečeno da ipak bude kraća, te je ona pročitala skraćenu verziju naše Izjave za svega 10
minuta. Osnovno u našoj Izjavi. bilo je: ako Šiptari imaju izvesnih razloga za
nezadovoljstvo stanjem na Kosovu i imaju sukobe sa vlastima i milicijom, Srpski narod
na Kosovu i Metohiji ima daleko više razloga za nezadovoljstvo, jer su komunističke
vlasti tiranisale decenijama Srpski živalj i njegove svetinje, ali Srbi nikada nisu svoje
nezadovoljstvo stanjem na Kosovu okretali protiv svojih suseda Albanaca, kao što su to
sve do juče činili Albanci u velikoj većini, koji su upravo koristili punu podršku
komunističkih vlasti u svojoj agresiji protiv Srba i svetinja SP Crkve, o čemu svedoče
mnogobrojna dokumenta (i mi smo Kongresu priložili knjigu Zadužbine Kosova i jedan
veći dosije pisanih svedočanstava na srpskom i engleskom o stradanjima Srpskog življa i
njegovih svetinja po Kosovu i Metohiji od suseda Šiptara i od vlasti). U našem tekstu
pomenut je i napad na Ep. Pavla lično i na srpske monahinje, što je na prisutne ostavilo
jak utisak, osim na one kongresmene koji su, u većini, bili već otišli donoseći svoje
antisrpske stavove pre no što su i čuli svedočenje Srba.

Kongresmeni su mogli postavljati pitanja nama i ostalim svedocima, ali kako nama niko
nije postavio nijedno pitanje mi smo se povukli na svoja mesta, dok je kongresmenka
Bentli, i pre i posle nas, postavljala neka pitanja svedocima albanske strane. Tako je pitala
Džoa Diogvardija, kada je napadao stanje na Kosovu pod Miloševićem da li to znači da je
stanje pod Titom bilo bolje i slobodnije? - što je njega zbunilo i nije mogao da odgovori,
čime je bila oslabljena njegova pozicija branjenja Albanaca, pa čak i Azema Vlasija
Gospođa Bentli je i nešto kasnije pitala Šiptara Ramadana Marmulaku (bivšeg
ambasadora Jugoslavije u Africi i Americi): Kako to da Albanci na Kosovu "nemaju
prava", a on je, eto, bio čak ambasador Jugoslavije? Uopšte treba reći da je ta naizgled
mala i skromna žena lavovski se borila pred Kongresom za istinu o Srpskoj stvari i to je
nastavila i dalje, jer nam je javila da je, po završenom zasedanju "Kokasa", sav materijal
u engleskom prevodu uputila na 40 kongresmena, sa svojim propratnim pismom.

Posle nas na red je došla grupa Albanaca, dostupnih iz Jugoslavije, na čelu kojih je bio
Ibrahim Rugova, vođa tzv. "Albanskih alternativaca" sa Kosova. On je sve vreme pre
toga sedeo "iza bine", praćen i čuvan od američke federalne bezbednosti (što je posle i
rečeno "kao dokaz njegove neslobode u Jugoslaviji, gde mu prete ubistvom"!). On i svi
ostali Šiptari govorili su isključivo na šiptarskom, uz prevodioca, čime su uzeli daleko
više vremena, a pri tom ih je govorilo i "svedočilo" ravno 13! Rugova je govorio o
ubistvu 34 mlada Albanca na Kosovu (u sukobu sa milicijom prilikom poslednjih
nemira), a zatim izneo niz notornih laži protiv Srba, a da pri tom nijednom nije ni
spomenuo bilo kakva nasilja Šiptara nad Srbima na Kosovu. Naprotiv, rekao je da je sve
to samo "beogradska propaganda" itd. i tome slično. Na ovakvo njegovo beskrupulozno
laganje, reagovao je o. Atanasije Jevtić, poslavši ceduljicu g-đi Bentli za predsedavajućeg
da želi da doda nešto "o Srpskoj deci na Kosovu". To je bilo najpre odbijeno od strane
predsedavajućeg, ali je naknadno ipak dozvoljeno, pa je o. Atanasije na srpskom (uz
simultani prevod) rekao doslovno sledeće: "Gospodine Predsedniče, slušajući
kongresmena Diogvardija i druge ovde (misleći na Rugovu) o stradanju Albanske dece i
mladih ljudi na Kosovu od milicije, kao čovek i hrišćanin želim da kažem sledeće: Žalim
zbog patnje i smrti svakog ljudskog bića, pa i braće Albanaca na Kosovu, jer je Isus
Hristos umro za svakog čoveka. Ali, pitam se: Imaju li Srbi na Kosovu decu, devojčice,
majke, mlade ljude? Šta je sa njima? - Gde su bili svi ovi sadašnji "borci za ljudska
prava", koji se sada ovde prestavljaju kao takvi, kada su, ne samo za vreme rata, nego sve
od rata do 1988. godine i do danas. Srpska deca na Kosovu i Metohiji stradala, srpske
devojčice bile silovane, mrtva deca vađena iz groba, mladi srpski ljudi bili ubijani. Gde
su bili g. Ibrahim Rugova i Azem Vlasi, za čija se ljudska prava pomenuta gospoda ovde
bore, i njima slični, "demokrati", da se zapitaju i oni i njihovi podržavatelji ovde kako je
pod vlašću tih istih Albanaca komunista, a naročito Azema Vlasija, upravo pod njegovom
autonomnom šiptarskom vlašću na Kosovu albanska većina decenijama tiranisala
nedužne susede Srbe i njihovu decu po Kosovu? - Tačno je da su sada komunističke vlasti
Jugoslavije i Srbije, ali to nisu vlasti Srpskog naroda, nasiljem i ubijanjem odgovorili na
pobunjeničke i agresivne demonstracije Šiptara na Kosovu, kada su Šiptari očigledno
rešili da živote izvesnog broja svoji mladih ljudi žrtvuju. Ali, mi iz Srpskog naroda, koji
nikada nismo bili komunisti, kažemo: da su isti ovi Albanci, koji su sada odjednom
"okrenuli ćurak naopako", tj. koji su decenijama bili komunisti i tek juče su vratili svoje
partijske komunističke knjižice (kao i g. Rugova, koga smo malopre čuli ovde), kako su ti
isti sadašnji "demokrati" decenijama koristili tu istu komunističku vlast da tiranišu i
progone Srbe sa Kosova. Koristeći se tim nasiljem protiv Srba oni su pod komunistima
stekli tim načinom sve ono što sada imaju i što su sada žrtvovanjem i svoje dece rešeni da
brane. - Ovde je malopre rečeno (kao dokaz da albanska deca nemaju prava na Kosovu)
da su sada srpski i šiptarski đaci u školama na Kosovu razdvojeni. Pitamo se, međutim,
zašto? Zato što su decenijama, i sve donedavno, ta ista albanska deca pod vođstvom
svojih učitelja i vođa tiranisala srpsku decu u školama na Kosovu. Na kraju, pitam se
samo: kada se, i ako se, sutra ostvari ta famozna šiptarska "demokratija" na Kosovu, za
koju oni sada ovde planiraju, šta će biti sa Srpskom decom na Kosovu pod takvom
njihovom "demokratijom"? I šta će biti sa zajedničkom budućnošću Srpske i Albanske
dece na Kosovu?"

Ove reči o. Atanasija bile su burno pozdravljene od prisutnih u sali Srba (na što su Šiptari
u hodniku ispred sale rekli našim Srbima: "Vaši popovi vas sve lažu, jer nije tako stanje
na Kosovu", iz čega se, uz ostalo, može zaključiti da je Albancima najteže i
najnepovoljnije svedočenje Srpske Crkve sa Kosova, jer ona nije ni komunistička niti na
vlasti, a svedok je vekovnog prisustva i stradanja Srpskog naroda na Kosovu i neuništiva
je).

Potom je nastavljano "svedočenje" ostalih Šiptara: 8 profesora iz Prištine, 1 žene i bivšeg

ambasadora SFRJ Ramadana Marmulaku (za koga se ispostavilo da je u svoje vreme
napisao knjigu o Enver Hodži!), koji su svi odreda, a naročito Šiptarka Pulja (ista ona
koja je na TV Beograd nedavno govorila o "masovnom trovanju" Albanske dece od
strane Srpskih vlasti), izgovorili sijaset laži i kleveta na Srbiju i Srbe, predstavljajući sebe
kao "nevine žrtve" i "demokrate". Govorili su, na primer, da su Albancima na Kosovu
ukinuta prava jezika, na što je rektor Milutin izvadio svoju ličnu kartu i pasoš i dojavio g-
đi Bentli da su ti njegovi dokumenti, iako je on Srbin, ispisani najpre albanskim pa tek
onda srpskim jezikom, što je g-đa Bentli naknadno uzela i fotokopirala i kao dokazni
materijal priložila za "rekord" (zvanični zapisnik). Govorili su Šiptari kako su, navodno,
sprečavani da dođu u SAD; Rugova je čak rekao: "Nisam napisao referat, jer bi mi ga
srpska milicija u Beogradu na aerodromu oduzela", što je ispalo smešno kada je g-đa
Pulja zatim izvadila čitavu korpu "dokaznog materijala" i čak snimljenu video-traku o
"trovanju" Albanske dece, što znači da je sve to slobodno iznela iz Jugoslavije. Mislimo
da nije potrebno dalje se zadržavati na svim "svedočenjima" kosovskih Šiptara pred
američkim kongresmenima, jer je za iole savesnog i poštenog slušaoca, osim
opredubeđenih, bilo jasno da su oni dobro naučeni i pripremljeni šta i kako da govore - "u
atar laži", slično kao što su prethodno govorili i izvesni kongresmeni proalbanski
nastrojeni Srbin Bogdan Maglić, koji je prisustvovao ovom zasedanju, rekao nam je na
kraju da su nekolicina kongresmena "dobro plaćeni" od bogatih američkih Albanaca i da
je glavni vođa te proalbanske propagande senator Bob Dol, ali da se g. Maglić nada da će
isti uskoro biti raskrinkan, jer laže G. Maglić je još dodao da je njegov i još nekih ljudi
utisak da je ovo ipak prva mala pobeda Srba i Srpske stvari pred Kongresom, ali da treba
nastaviti dalju borbu sa šiptarskom i antisrpskom zaverom u Americi i svetu i podržati g-
đu Jelenu Delić Bentli u njenim nastojanjima da se istina o Srbima na Kosovu i dolaze
polako probija u američkoj javnosti Da napomenemo da su, posle nas, govorili pred
kongresmenima i p. Radoslav Stojanović, profesor iz Beograda, a Slobodan Vučković,
advokat iz Beograda, koji su sa pravne i političke strane objašnjavali sadašnje pravo
stanje Kosova u Srbiji i Jugoslaviji, a iz Ambasade SFRJ u SAD stiglo je i pismo
ambasadora Dževada Mujezinovića, kojim izveštava Kongres da je na Kosovu ukinuto
vanredno stanje i pušteni politički zatvorenici, a Azem Vlasi aboliran, što je imalo izvesni
pozitivni odjek, mada su kosovski Šiptari i neki pro albanski nastrojeni kongresmeni i
dalje govorili o "okupaciji" Kosova od strane Srbije.[1] Bilo je više nego jasno svima
nepredubeđenim slušaocima da je kod Albanaca i njihovih tutora i patrona u Americi
prisutna skoro patološka mržnja na Srbe i sve što je iz Srbije. Poštenja radi treba reći da
je za to kriva ne samo antisrpska propaganda koja iz Slovenije i Hrvatske ide u svetsku
javnost, nego i nikakav rad jugoslovenske diplomatije u svetu i takođe svojevrsno slepilo
srpskih komunista, ranije i sada. U našoj Izjavi pred Kongresom zato i stoji, uz ostalo, da
je Kosovski tragični problem, u najvećoj meri, proizvod komunističke antisrpske politike
do sada, i da je rešenje Kosovskog pitanja prvenstveno u dekomunizaciji Kosova i
vaspostavljanju istine, slobode i pravde za sve koji žive na Kosovu.

Po završetku ovog napornog zasedanja u Kongresu, oko 20 časova, Predsedavajući se

svima zahvalio. Potom je Gđa Bentli odvela nas oko 20 Srba na večeru u "Republikanski
klub" u Vašingtonu, o svome trošku, na što smo joj se iskreno zahvalili, kao i posle
posebnim pismom, za sav njen trud za Srpski narod i Srpsku Crkvu.

Na kraju, kao što smo i ranije i sada ovde u Americi više **** ponavljali, to i sada, posle
ovog iskustva u Vašingtonu, ponavljamo. Pripadajući mučeničkom Kosovskom narodu
Srpskom, mi svedočimo da je bolje da i nestanemo kao neljudi, nego da opstajemo kao
ljudi, jer je bolje i mrtav čovek nego živ nečovek, jer su Bogu i mrtvi ljudi živi, dok su
neljudi pred Njim mrtvi još dok hode po ovoj zemlji

U Beogradu, 4. maja 1990.

Episkop Raško-prizrenski Pavle

Arhim. Atanasije Jevtić u ispred Pećke Patrijaršije

Protoj. Milutin Timotijević, rektor Bogoslovije u Prizrenu

Izjava pred američkim kongresom

Poštovane Gospođe i Gospodo,

U ovom najvišem domu slobode i pravde Sjedinjenih Država Amerike nismo došli da
razuveravamo one Vaše predstavnike i članove komisija kojima ste poklanjali poverenje
da bi Vas obaveštavali o pravom stanju na Kosovu i njegovom položaju u jugoslovenskoj
republici Srbiji. Naša dosadašnja iskustva sa zvaničnim ili poluzvaničnim delegacijama
Kongresa, ako dozvolite ovu otvorenost, nisu nimalo utešna. Delegacije su uglavnom
dolazile sa već gotovim mišljenjima o Kosovu i svoj izveštaj o južnom delu Srbije imali
su u svom džepu pre no što su i videli tu nesrećnu napaćenu zemlju za sve one koji na
njoj žive. Voleli bismo da ne moramo reći da su Vaši predstavnici najčešće viđali samo
ono što su već unapred hteli da vide i čuli samo ono što im je odgovaralo da čuju.
Nemojte, molim Vas, da ovu iskrenost shvatite kao prigovor, već kao osećanje poverenja
da otvoreno govorimo časnim predstavnicima ovoga Doma.

Došli smo, oprostite za ovaj uvod, da izvršimo jednu dužnost i pred Vama i pred narodom
kome pripadamo, a koji je duboko razočaran zbog nerazumevanja ili nepriznavanja prave
istine o Kosovu. On oseća tešku nepravdu što kao narod žrtva ispada narod krivac, i to
krivac svojim progoniteljima, onima koji se ne bore za svoja ljudska prava na Kosovu,
već da to Kosovo, središte Srpske zemlje, arbanizuju otcepe od Srbije i pripoje Albaniji.
Ako je pedeset godina trebalo da sačeka zvanično priznanje, zločina u Katinskoj šumi od
potomaka onih koji su ga počinili, koliko će još trebati vremena da se prizna genocid nad
Srpskim narodom, izvršen za vreme II svetskog rata u isto vreme kada i zločin u
Katinskoj šumi. Genocid nad Srbima u Jugoslaviji komunistička vlast je uporno
prikrivala, umanjivala i time samo hrabrila ostatke poraženih jugoslovenskih nacizama
(Nezavisna Država Hrvatska, muslimanski pokolji u Bosni i Hercegovini, Hortijevi
pokolji u Bačkoj, balistički zločini na Kosovu i Metohiji, bugarski u Južnoj Srbiji i
Makedoniji). Jedina krivica za (stotine i stotine hiljada poklanih i pobijenih Srba od 1941.
do 1945. bila je samo u tome što pripadaju hrišćanskom pravoslavnom narodu. Sem
Jevreja, Srbi su jedini narod koji je istrebljivan samo zato što pripada svojoj naciji i
svojoj veri. Pravoslavni Srpski narod zato nije uzimala u zaštitu komunistička vlast. Ona
je krivotvorstvom zločina genocida sprečavala da se istina obelodani, sprečavala povratak
iseljenih za vreme rata sa Kosova i Metohije na svoja vekovna ognjišta, a istovremeno
podsticala nova iseljavanja i tako doprinosila da Srbi budu sve manja manjina na
sopstvenoj zemlji. Komunistička vlast svojom bezobzirnošću prema verskim i
nacionalnim svetinjama Srpskog naroda hrabrila je dojučerašnje naciste među Albancima
da nastave svoj istrebljivački posao započet u ratu. Komunistička vlast time je mislila da
pridobije dojučerašnje saradnike (okupatora među Arbanasima, a oni su to više nego
umešno znali da iskoriste. Naročito od kada je komunistička vladavina proglasila
autonomiju Kosova i Metohije i time Kosovo veštački presekla od celine srpske države i
njene žive istorijske celine.

***

Gospođe i Gospodo Kongresmeni,

Srpska Pravoslavna Crkva sa svojim hrišćanskim narodom živi i dela na Kosovu i

Metohiji već puni milenijum. Posebno je važno da je od polovine XIII veka do danas
manastir Pećka Patrijaršija bio sedište srpskih Arhiepiskopa i Patrijaraha i da se i danas
svaki novi srpski Patrijarh, čija je titula Arhiepiskop Pećski, ustoličava u Peći.

Kada Srpska srednjovekovna država, čije je središte od XIII-XV veka takođe bilo na
Kosovu i Metohiji, pada pod osmanlijsku vlast, Arbanasa je na Kosovu i Metohiji, prema
prvom zvaničnom turskom popisu, bilo svega oko 2%. Sa produženjem petvekovnog
otomanskog ropstva i naročito od vremena kada su dotad hrišćani Arbanasi u većini
prihvatili islam (kraj XVII i XVIII vek), iz planinskih krajeva današnje Albanije
islamizirano stanovništvo silazi u plodne ravnice Kosova i Metohije i, favorizovani od
otomanske vladavine, sve više potiskuju Srpski hrišćanski živalj.
Godine 1912. kada je kraljevska Srbija sa drugim hrišćanskim balkanskim saveznicima
oslobodila Kosovo i Metohiju, ona nije proterala nijednog Albanca ili bilo kog inovernika
sa Kosova, niti srušila ijednu džamiju muslimansku (čak "i čuvenu Sinan-pašinu džamiju
u Prizrenu, sagrađenu u tursko doba od kamenja, stubova i ukrasa porušenog manastira
Sv. Arhanđela iz XIV veka). Kada je 1914. g. na konferenciji ambasadora Velikih sila u
Londonu, određivana granica između Albanije i Srbije, koje i do danas važi za
Jugoslaviju i za Evropu, tada odlučujući problem nije bila demografija, nego veliki srpski
pravoslavni manastiri: Pećska Patrijaršija, Dečani i drugi (koji su inače blizu današnje
albanske granice). Ova granica srpske, sada Jugoslovenske Albanske države ostala je kao
priznata u svetu i posle oba svetska rata, iako su Arbanasi kao pristalice, najpre austro-
nemačke a zatim fašističke okupacije, pokušavali da iskorene Srpski narod i njegovu
Crkvu sa Kosova. Tokom rata 1941-1944. gotovo čitavo albansko stanovništvo na
Kosovu bilo je na strani Musolinijeve Italije i nacističke Nemačke, i porušilo je i spalilo
desetak srpskih crkava i manastira (Devič je bio do temelja srušen i zapaljen), ubilo 9
sveštenika i monaha srpskih, a proteralo blizu 100.000 Srba.

Godine 1945. nova komunistička vlast u Jugoslaviji sprovodeći staljinističku politiku

nacionalnog pitanja na Balkanu i u Jugoslaviji, da bi pridobili Albaniju Envera Hodže za
nameravanu Balkansku federaciju pod boljševičkom vlašću, i udvarajući se profašističkoj
albanskoj većini, oprostila mi je sva nedela nad Srbima, obećala pripajanje Kosova i
Metohije Albaniji, te u tom cilju zabranila povratak na Kosovo svima od okupatora
proteranim Srbima i Crnogorcima. Nadalje je komunistička vladavina, kao marksistička i
ateistička, nastavila da progoni Srpsku Pravoslavnu Crkvu, da hapsi sveštenstvo i
monaštvo i da ruši pojedine srpske crkve, kao napr. 1952. selu Duganjevu kod Uroševca,
i naročito veliku katedralu u Đakovici 1950. godine, podignutu u spomen oslobodiocima
Kosova. Nekoliko znamenitih manastira i crkava, kao "napr. Gračanica, Gorioč, Velika
Hoča kod Orahovca, bili su zaposednuti od komunističke vlasti i pretvarani u zatvore i
magacine Ovo je posebno ohrabrilo arbanaške mase da zatim i skrnave i ruše srpske
svetinje, jer je to htela Komunistička partija, u čijoj vlasti na Kosovu su učestvovali i Srbi
i Albanci komunisti (ali ipak nijedna džamija nije srušena na Kosovu, nego ih je naprotiv
veliki broj novih). Iste 1945. godine Arbanasima je data autonomija da bi se stvorila
njihova veštačka većina na Kosovu (koje inače nikad u istoriji nije imalo nikakvu
administrativnu posebnost). U isto vreme u Jugoslaviji najbrojnija je bila nemačka
nacionalna manjina (500.000) i mađarska manjina (480.000), a italijanska manjina
(300.000) približno je bila koliko i albanska. Međutim, nijedna od ovih manjina osim
albanske nije dobila autonomni status u Jugoslaviji. Naprotiv, komunistička vlast je
proterala iz Jugoslavije sve Nemce i Italijane, a Albance kao sponu sa Enver Hodžinom
komunističkom Albanijom favorizovala. Koristeći datu im široku autonomiju, koja je sa
vremenom sve povećavana, tako da Albanci danas na Kosovu imaju veća nacionalna i sva
druga prava od bilo koje nacionalne manjine u svetu, oni su krenuli u smišljenu
demografsku eksploziju, koristeći ratom i okupacijom i terorom stečenu većinu za
istiskivanje i progon preostale srpske manjine na Kosovu. Međutim, statistički podaci
govore sledeće: godine 1945. Arbanasa u celoj Srbiji bilo je svega 8,1%, a sve ostalo su
bili Srbi. Na veštački izdvojenom Kosovu su Arbanasi tako odjednom sačinjavali većinu
73%, a manjinu Srbi 27%. A sadašnje pravo stanje je da Arbanasa u Republici Srbiji ima
14% i oni uživaju sva nacionalna prava svih nacionalnih manjina u svetu. Tu činjenicu
treba imati na umu, a ne to što u veštačkoj, Staljinovom voljom stvorenoj Pokrajini njih
ima 89 %, a Srba 11 %.

Naše je pitanje: Zašto se i dalje podržava boljševička politika prema pravoslavnim

Srbima na Kosovu, jer je samo komunistička, kominternovska politika i vladavina
stvorila problem Kosova i produžavala ga skoro pola veka, na štetu Srpskog hrišćanskog
naroda i Crkve na Kosovu. Sa ovakvom politikom, kakva je na Kosovu vođena od 1945.
g. do danas, u stvari je vraćen režim Otomanske imperije, tj. teror zuluma i nasilja nad
hrišćanima, a što podržava i jugoslovenska politika "nesvrstanosti" u kojoj glavnu reč
vode arapske i druge islamske zemlje, čiji fundamentalizam ima svoj udeo u Kosovskoj
drami Srpskog naroda i Crkve.

Mi nećemo sporiti da sada na Kosovu izvesni Arbanaški pojedinci i grupe, naročito mlađi
ljudi, imaju problema sa komunističkim režimom (svejedno što je u Albaniji daleko gori,
pa se protiv njega ne bune, nego čak i sarađuju). Mi iskreno žalimo za svako zatvaranje i
progon mladih ljudi, i lično smo, i kao crkveni ljudi i kao srpski književnici, protestovali i
tražili njihovo puštanje na slobodu. Ali mi istovremeno tvrdimo, i to smo u svojim
apelima, žalbama i protestima javno iznosili desetinu **** do sada (najvišim nadleštvima
u državi, kao i Skupštini Jugoslavije), da od komunističke vladavine u našoj zemlji i na
Kosovu mnogo veće nevolje i patnje imao je i ima Srpski narod i Crkva na Kosovu i
Metohiji. Jer pravoslavni Srbi i njihova Crkva, od 1941. g. kako je došla fašistička
okupacija Kosova, i zatim od 1945. g. kako je došla boljševička tiranija, nisu do danas
imali stvarne slobode i građanska i verska prava na Kosovu. Favorizovani Arbanasi,
naročito od tzv. brionskog ustava iz 1974. g., krenuli su u agresiju prema preostalom
Srpskom življu, sa jasnom tendencijom otcepljenja Kosova od Srbije i pripajanja
enverhodžinoj Albaniji. Zato su i postali izrazito agresivni prema svojim susedima
Srbima i Srpskoj Crkvi na Kosovu.

I ranijih godina, a naročito tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina oni su

skoro svakodnevno pričinjavali Srbima i Srpskoj Crkvi mnogobrojne zulume i nasilja,
paljevine i rušenje hramova i domova, silovanje srpskih devojaka i majki, a naročito
devojčica od 9-15 godina i starica od 60 godina, čak su i mrtva deca vađena iz grobova (u
selu Grace kod Vučitrna 26. 9. 1988). Od oko 1.300 srpskih crkava i manastira na Kosovu
arbanaške autonomne vlasti su, nedavno, 1987. g., većinu bile upisale u katastar kao
"džamije"! - da bi ih lakše sutra islamizovale i prisvojile. Vlast na Kosovu je inače oko
80% u rukama samih Albanaca, a oni su zastupljeni i u svim državnim strukturama Srbije
i Jugoslavije. Zato je bila moguća pojava poznatih masovnih histerija, poput one u
rudnicima Stari Trg (februara 1989) i nedavno sa tzv. "jednonacionalnim trovanje" samo
albanskih đaka! (20-24. 3. 1990). Albanske autonomne vlasti na Kosovu decenijama su
uglavnom ignorisale sve žalbe i proteste Srpske Pravosl. Crkve na činjena nasilja Srbima,
kao uostalom i centralna vlast komunističke Jugoslavije.

Zbog svega ovoga, Srpski narod i Crkva na Kosovu ima daleko više stvarnih razloga za
nezadovoljstvo prema komunističkoj vladavini, ali svoje nevolje i nezadovoljstvo Srbi ne
koriste protiv svojih suseda Albanaca, sa kojima nastoje da žive u mirnoj koegzistenciji,
poštujući njihov etnički i religiozni identitet. Zašto većina Albanaca na Kosovu svoje
probleme i nezadovoljstva sa komunističkim vlastima usmeravaju na tiranije nedužnog
Srpskog naroda i njegove Crkve na Kosovu i Metohiji? Po nama, problem Kosova je pre
svega u dekomunizaciji Kosova i uspostavljanju istinski slobodnog i pravnog poretka za
sve koji tamo žive. Smatramo da na Kosovu nije glavni problem demografija, jer etnička
većina postoji napr. na Korzici i Alzasu (Francuska) i u Teksasu (SAD) i drugde u svetu,
ali tamo nema komunizmom stvorenih nacionalnih razdora kao što su kosovski. Problem
Kosova je od početka u komunističkoj nelegalnoj vlasti, u nedostatku prave slobode i
pravde za sve ljude, bez obzira na nacionalnost i veru, ali i u komunističkom ratovanju sa
istorijom, koju su komunisti svugde u svetu unazadili, a na Kosovu su je vratili u doba
Otomanske tiranije.

U monografiji koju je SP Crkva izdala o Kosovu - Zadužbine Kosova (Beograd-Prizren

1986, na 880 stranica dvostubačnog teksta), izneti su svi relevantni dokumenti o Kosovu
- istorijski, kulturni, duhovni i civilizacijski, koji jasno pokazuju karakter i sudbinu
Kosova, njegovu veličanstvenu iako mučeničku istoriju od XII veka do 1986. godine. I
posle 4 godine od pojave ove monografije - zbirke autentičnih dokumenata sa Kosova i o
Kosovu - niko od albanskih ili drugih istoričara i publicista u Jugoslaviji i svetu nije
osporio nijedan od tih dokumenata i svedočanstava. Knjiga Zadužbine Kosova je zbirka
vidljivih i proverljivih istorijskih, kulturnih, umetničkih i duhovnih dokumenata o
dostignućima Kosova u srpskoj, balkanskoj i evropskoj kulturi i civilizaciji. Srpski
manastiri i svetinje na Kosovu, sa živim narodom u njima i oko njih, dokaz su da brutalna
istorija, poput one otomanske ili ove komunističke, ne može imati zadnju reč u istinskoj
istoriji čovečanstva, posebno hrišćanskoj i evropskoj. Danas Srpski narod i Srpska
Pravosl. Crkva na Kosovu i Metohiji brani Evropsku civilizaciju, ako je svetu još do iste
stalo. Sa žalošću konstatujemo da nijedna od međunarodnih delegacija, koje su po pitanju
ljudskih prava boravile na Kosovu, nije našla za shodno da poseti srpske crkveno narodne
svetinje na Kosovu, kao što su Pećska Patrijaršija, Dečani ili Gračanica. To su tapije
srpskog i hrišćanskog, evropskog i svetskog karaktera kulture koju ove svetinje oličavaju
i posvedočuju.

Srpski narod na Kosovu svakodnevno strada i trpi progone i zlostavljanja. Ali, kao ljudi i
hrišćani, mi smatramo da je ipak nesrećniji i tragičniji svaki onaj član Albanske
nacionalnosti na Kosovu, koji je ušao ili je uvučen u tiraniju, u svojevrsni genocid nad
Srpskim narodom i njegovom Crkvom, kulturom, istorijom i duhovnošću na Kosovu.
Ako idejni i politički vođi albanske agresije na Kosovu i malo pomišljaju na budućnost
svoje dece i svoga naroda, onda treba da se zapitaju čemu ga uče kad ga podstiču na
zločine i nečoveštva prema svojim nedužnim susedima sa kojima vekovima žive na
Kosovu.

U Istočnoj Evropi se danas sve menja nabolje, samo je na Kosovu rš ostalo bezumlje
jedne komunističke tvorevine, čija je žrtva sav Srpski živalj na Kosovu i njegove svetinje.
Hrišćanski Zapad na svoju kobnu štetu to ne vidi ili misle da mu je interes da to ne vidi.
Zbog te kratkovidosti Zapada, Otomansko carstvo je bar za dva veka produžilo
hrišćansko ropstvo na Balkanu, na najkulturnijem prostoru Evrope, na izvorima svetske
civilizacije.
Mi nismo ovde došli da Vas molimo, već da Vam kao predstavnicima moćne zemlje
slobodnog sveta ukažemo na istinu koju svedočimo već i svojom odećom, sa krstom koji
nosimo i pred Vama stojimo, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i naroda iz čijeg čistog
srca i uma vam svaku reč izgovorismo. Hvala Vam, ako ste nas saslušali.

U Vašingtonu, 24. aprila 1990. Episkop Pavle sa Kosova i Metohije

Arhimandrit Atanasije iz Pećke Patrijaršije

Protojerej Milutin Timotijević iz Prizrena

Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Bob Dola i družine (29.

avgusta 1990) Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd

Boraveći u Metohiji i zatim na Kosovu za crkveno-narodni sabor o prazniku Uspenija

Presvete Bogorodice u manastiru Gračanici, javljeno mi je iz Kabineta Nj. Svetosti
Patrijarha Srpskog i iz Eparhije Raško-prizrenske da, u ime Pećske Patrijaršije, uzmem
učešća u razgovorima sa delegacijom Senatora i Kongresmena SD Amerike, koji dolaze u
Prištinu 29. avgust 1990, jer nas Američka ambasada iz Beograda poziva na susret sa
njima.

Opisaću ukratko sve što se toga dana zbilo u Prištini a u vezi je sa ovom posetom
Američkih senatora.

Još oko 9 sati izjutra, kada smo mi, naša dva studenta teologije i ja, dolazili iz manastira
Gračanice u Prištinu (u Srpsku crkvu Sv. Nikole), pred hotelom "Grand" u centru
Prištine, gde su trebali da se obave razgovori (počev od 14 časova kada stižu Amerikanci,
s tim što bi oni, po svom običaju, prvo razgovarali sa tzv. šiptarskom "alternativom", a
potom, oko 16 časova, sa nama) primetno je bilo okupljanje uglavnom mlađih Šiptara,
koji su mahom šetali u većem broju glavnom ulicom ispred hotela, a izvestan broj ih je
sedeo po ivicama prostora oko hotela. Kada smo stigli u crkvu Sv. Nikole, oko pola deset,
radio Priština je već javljao o okupljanju sve većeg broja Arbanasa na prostorima oko
hotela "Grand". Poslao sam tada natrag naša 2 studenta (od kojih je jedan potom trebao
da nam bude i prevodioc na engleski, g. Mladen Stojanović, koji studira u Akademiji Sv.
Vladimira u Njujorku), da na licu mesta vide stanje. Oni su stali pred hotel "Grand" oko
10 sati, izbegavajući glavnu masu Šiptara u glavnoj ulici, i svojim očima su zatim videli
da je masa (nekoliko hiljada okupljenih) mlađih Arbanasa napala miliciju u blizini hotela
"Grand" kamenicama i potrganim gvozdenim tablama sa ograde trotoara, tako da su u
jednom momentu trojica milicionara bili oboreni na zemlju i, po rečima studenta
Stojanovića, "nisu imali izbora", jer bi brzo bili pregaženi od šiptarske mase iz koje se u
pozadini čulo i pucanje iz vatrenog oružja. Tada su sa suprotne strane "Granda" izišli u
kordonu milicajci "specijalci" i ne žureći pošli na demonstrante pred hotelom. Veliki broj
Šiptara odmah je seo na trotoar i ulicu, ali su "specijalci" išli i dalje, pa su Šiptari počeli
da beže, a "specijalci" su ih sustizali i udarali palicama (jednoga je jedan "specijalac"
sustigao paloga na zemlju i tukao ga nogama nemilice). Tako su ih ubrzo razjurili ispred
hotela. Pri tom su "specijalci" upotrebili i suzavac, a kažu i tzv. "vodeni top". Sve ovo su
nam ispričali naši studenti, vrativši se u Crkvu Sv. Nikole nešto pre 12 sati. Radio Priština
javljao je u to vreme približno iste vesti, navodeći da je u sukobu demonstranata i milicije
bilo "obostrano povređenih". Kasnije, kada su Američki senatori došli da s nama
razgovaraju, senator Bob Dol nam je rekao da je video "fotografiju jednog mladog
Albanca jutros povređenog u glavu od milicije", što znači da su Šiptari, možda, zato i
napali miliciju već u 10 sati ujutru da bi imali fotografije eventualno povređenih kao
dokaz da su "proganjani od srpskih vlasti na Kosovu". Jer, znalo se tačno da Američka
delegacija dolazi u Prištinu tek negde oko 14 časova. Ime ovog mlađeg povređenog
Šiptara spomenuli su njihovi alternativci kasnije u štampi.

Nešto posle 12 časova pošli smo iz crkve Sv. Nikole, ja i 2 studenta i inženjer Folić
Prištevac, da pogledamo stanje u gradu, jer nam je uskoro trebalo da i mi pođemo ka
hotelu "Grand" kako bi na vreme bili tamo radi razgovora sa Amerikancima. Iako
saobraćaj kretanja putnika peške u gradu Prištini nije bilo prekinuto, nismo mogli, a ni
hteli u tom momentu, da priđemo bliže hotelu "Grand" gde je milicija obezbeđivala red
da bi Američka delegacija mogla mirno stići u hotel. Zato smo pošli duž Prištine jedan
gradski blok više Na tom putu, pred drugom džamijom, jedan od mlađih Šiptara pljunuo
me je i rekao: "Sram vas bilo šta nam radite", na što sam se okrenuo i rekao mu:
"Prijatelju ja nosim mantiju i krst, i time ništa sramno nikome nisam učinio". Oko nas su
nadalje učestano protrčavale grupice mladih Šiptara, koji su pokušavali da se probiju u
blizinu hotela "Grand", ali su bili vraćani od milicije pa su bežali prema studentskim
domovima na prištinskom bregu. U jednom takvom susretu sa proređenom masom
demonstranata, jedan od Šiptara je potegao kamenicu na mene, ali je zaustavljen rukom
drugoga, jer su u međuvremenu do mene bili pristigli i dvojica studenata i veći broj
drugih prolaznika i demonstranata, svi skupa u pokretu, pa je bila opasnost da se povredi
više drugih lica. Mi smo se potom mirno vratili u crkvu Sv. Nikole, zapažajući da je veći
deo grada Prištine bio sasvim miran, svet se normalno kretao svojim poslom Primećen je
samo priličan broj putničkih kola iz drugih gradova Kosmeta.

Sa izvesnim zakašnjenjem, negde pred 15 časova, stigli su Američki senatori u hotel

"Grand" sa aerodroma a bez incidenata ušli u hotel i počeli razgovore sa grupom
albanskih "alternativaca" na čelu u sa Ibrahimom Rugovom, Vetonom Suroi, Škeljzenom
Malićijem i drugima. Razgovarali su u kongresnoj sali hotela, bez prisustva ijednog
novinara. Snimali su TV kamerama samo Amerikanci i Šiptari. Mi smo pristigli u hotel
nešto posle 15 časova, dobivši relativno lako propust od milicije (samo legitimisanjem),
pošto smo rekli da smo delegacija SP crkve koju su Amerikanci pozvali na razgovor.
Sedeli smo zatim u hotelu na spratu i čekali. Posle više od sata vremena predstavnik
Američke ambasade iz Beograda poveo nas je da nam pokaže drugu salu u kojoj ćemo
razgovarati sa Senatorima mi kosovski Srbi: osim nas trojice iz SP Crkve, prota Ratomir
Božić iz Uroševca i o. Milutin Timotijević iz Prizrena, još i prestavnici Odbora za istinu o
Kosovu, prestavnici Udruženja "Božur" za povratak iseljenih Srba na Kosovo i Metohiju,
i dva predstavnika Radikalne stranke iz Prištine. Čim smo ušli u tu salu, inače dosta malu,
videći veliku sliku Josipa Broza, rekao sam predstavniku Američke ambasade da ja lično
ne želim da razgovaram ovde pred Titovom slikom, jer smatram da je to nama Srbima
podmetnuto da bi nas tako slikali sa Titom kao našim "vođom", a on je ustvari glavni
srpski unesrećitelj na Kosovu, a šiptarski je usrećitelj. Moju reakciju prihvatili su odmah
svi ostali Srbi i odbili da razgovaraju u toj sali, dok se Titova slika ne ukloni ili pronađe
druga sala. U tom momentu je senator Bob Dol bio završio razgovore sa predstavnicima
Šiptara i stigao u salu, iz koje smo mi upravo kretali da izađemo. Posle pozdravljanja, i
njemu sam rekao isto, pa je on, vidno iznenađen, izišao tada u hol hotela i tu nas pozvao
na razgovor. Dok su Srbi pristizali i razmeštali fotelje iz hola da bi seli, gospodin
Američki senator Bob Dol, vođa vladajuće Republikanske stranke i prispeli kandidat za
predsednika SAD, ljutio se govoreći: "Hoćemo li mi da razgovaramo, ili ćemo da idemo,
jer mi smo ionako u zakašnjenju zato što rukovodstvo Srbije nije htelo da mi ovde
dođemo![1] Bili smo iznenađeni takvim njegovim arogantnim ponašanjem već na
početku, koje, na žalost, nije promenio ni tokom daljeg nazovi "razgovora" sa Kosovskim
Srbima, a koji je trajao jedva nešto više od pola sata.

Senator Bob Dol je jednostavno nastupio kao svojevrsni tužitelj nas Srba za "teško stanje
Albanaca na Kosovu". Čudio se već na početku kako je "u Hrvatskoj i Sloveniji gde sam
već bio, došlo do demokratizacije, a to još nije stiglo u Srbiju". Zatim nas je sve skupa
pitao: "Da li je tačno da je sa posla na Kosovu otpušteno 6.000 Albanaca, među njima
dosta lekara, i da je ubijeno 32 mlada Albanca"? Ovakav nastup i ovakva pitanja upućena
nama od ove "dobrovoljno i privatno" došle američke Kongresne "delegacije za ljudska
prava" sve je nas pozvane na razgovor Srbe iznenadio, jer je g. Bob Dol ovakvim
postupkom iznosio već ovima nama dobro poznate teze i stavove Ibrahima Rugove i
ostalih šiptarskih vođa i ideologa antisrpske agresije na Kosovu. Za dokaz toga može
poslužiti i sledeće. Kada mu je od strane prisutnih predstavnika Srba - književnik i pesnik
Radoslav Zlatanović (starosedelac Kosova), pisac Mirko Čupić i dvojica iz Radikalne
stranke iz Prištine - dat odgovor da "niko s posla nije otpušten zato što je demokrata,
nego što je neradnik, koji jedino platu ne odbija, a sve drugo bojkotuje", i takođe da
"ubijeni Albanci poginuli su u oružanom sukobu sa legalnim organima vlasti, a ne kao
neki demokrati", a vlasti ih u demonstracijama rasturaju zato "što su separatisti i što hoće
Kosovo da otcepe od Srbije i pripoje ga Albaniji", g. Bob Dol je drsko rekao "To je
propaganda" i time je, očigledno, doslovno ponovio tezu Ibrahima Rugove i ostalih
šiptarskih vođa sa Kosmeta i iz sveta, koji tezom "Kosovo republika" samo lukavo
prikrivaju svoje stvarne namere da Kosovo otcepe od Srbije i Jugoslavije i pripoje ga
Albaniji (ili "Albaniju pripoje Kosovu", kako reče neko s Kosova).

Svi pokušaji predstavnika Kosovskih Srba da Američkim senatorima (koji su se sve

vreme razgovora nešto došaptavali i uglavnom bili nepažljivi na reči prisutnih Srba, u
čemu je uz Bob Dola, prednjačio i Američki ambasador Cimerman) bilo šta objasne, bili
su bezuspešni, pa su prestavnici Srba, kao i prisutni novinari i snimatelji (koje nismo
odbili da prisustvuju razgovorima), počeli da se bune i uzbuđeni govore, pomalo i bez
reda. Kako se naš prevodilac, student iz Njujorka Mladen Stojanović, jednog momenta
zbunio i nije znao koga pre da prevodi, zapitasmo: da li su i Amerikanci doveli svog
prevodioca, no kada se pojavio jedan iz Američke ambasade, odmah je bilo jasno da ne
vlada srpskim jezikom toliko dovoljno da bi prevodio, pa je naš prevodioc nastavio Tada
sam zatražio reč i rekao sledeće: "Gospodo Američki senatori, mi razumemo vaše
interesovanje za prava Šiptara, ali je očigledno da vi nemate ni sluha ni volje za prava
Srpskog naroda i Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji. To se jasno vidi iz vašeg ponašanja
ovde i vašeg interesovanja. Na to je Bob Dol reagovao da to nije tačno i da on tu
primedbu odbija, a ja sam uzvratio da se nipočemu ne vidi da to nije tako. Zatim sam
rekao: "Tačno je da nije humano da bude ubijen bilo ko ovde ili bilo gde u svetu, ali se vi,
gospodo, niste istovremeno interesovali za to koliki je broj ranjenih i povređenih Srba na
Kosovu, i to ne od milicije (ranije je i toga bilo), nego od razularene rulje šiptarskih
agresora. Ako su Šiptari demonstranti imali sukobe sa državnom milicijom, šta je tome
kriv Srpski narod i Srpska Crkva na Kosovu da ti isti razjareni Šiptari tokom svojih
demonstracija, i vraćajući se sa njih, napadaju na nedužne Srbe, srpske kuće, crkve i
manastire? Tako su napadnuti nedavno manastir Sveta Trojica kod Mušutišta, Pećska
Patrijaršija, crkva u Vučitrnu, Prištini i tako redom. I još zašto nam Šiptari siluju
devojčice, starice i monahinje? Zašto nam maltretiraju decu, ako su takvi "demokrati"?
Na te reči je senator Dol rekao: "Za poslednje 2 godine nije bilo nijedno silovanje na
Kosovu", kako mu je, navodio, rekao neki ministar u Jugoslaviji. Odgovorio sam: "To
nije tačno, jer je za to isto vreme bilo više od 30 silovanja srpskih devojčica, monahinja i
žena. Najskorija silovanja srpskih devojčica od Šiptara bila su 14. juna 1990. u selu Belo
Polje kod Istoka, kada su Šiptari silovali maloletnicu Srpkinju od 10 godina, i 15. jula
1990. silovali su srpsku devojčicu od 15 godina u selu Opteruši kod Orahovca". Na to g.
Bob Dol nije ništa odgovorio.

Dalje sam rekao da kao predstavnik SP Crkve neću ulaziti u čitavo pitanje sukoba Šiptara
sa državnom milicijom, nego samo postavljam pitanje: Šta je za sve to kriv nevini Srpski
narod i Srpska Crkva po Kosovu i Metohiji da se na njih iskaljuje šiptarski bes i agresija
evo već pola veka, kad je taj isti Srpski narod i njegova Hrišćanska crkva sve vreme
stradali od te iste milicije, od komunističke vlasti, na čijem čelu je bio Josip Broz i
šiptarska većina no Kosovu. Vi Amerikanci ste sve vreme podržavali Tita i Jugoslaviju i
tada niste videli stradanje Srba, kao što ga ni sada nećete da vidite".

Na pitanje senatora Dola: Zašto nećete da vodite dijalog sa Albancima, odgovorio sam da
ni to nije tačno, jer 22-24. aprila 1988. u Beogradu smo mi srpski književnici razgovarali
sa albanskim književnicima sa Kosova, a kada je trebalo taj razgovor da bude nastavljen
u Prištini, Šiptari su odbili nastavak razgovora. Isto tako, predstavnici naše Crkve su se
susretali i razgovarali sa šiptarskim hodžama, kao nedavno Episkop Raško-prizrenski
Pavle sa hodžom iz Suve Reke, ali od toga nije bilo nikakve koristi.

Kako je senator Dol i drugi Amerikanci već ustajao da ide, predao sam mu moju
potpisanu kratku izjavu (koju sam u početku nameravao da predam, jer sam video celu
stvar njihovih razgovora sa Srbima samo kao puku formalnost, koja je Američkoj
delegaciji trebala "forme radi", i to se pokazalo kao tačno). U mojoj izjavi rekao sam
doslovno:

"Poštovana gospodo Senatori i Kongresmeni SD Amerike. Došao sam na vaš poziv, pred
vas, iz ljudske čestitosti i poštenja kao predstavnik Srpskog hrišćanskog naroda i Srpske
Crkve sa Kosova i Metohije. Izjavljujem da ni ja, ni moj narod, ni moja Crkva, nismo ni
komunisti ni agresori na ovoj našoj vekovnoj otadžbini, već smo žrtve albanske
boljševičke i fašističke agresije i ekspanzije islamskog fundamentalizma, koji decenijama
ovde terorišu naš narod i naše svetinje na Kosovu i Metohiji. Vi ih, na žalost, u toj
agresiji podržavate i zato, žalim, ali nemam šta sa vama više da razgovaram. Sve je
isuviše jasno i ljudski bolno". Potom je otac Milutin Timotijević prišao lično Bob Dolu,
koji je već odlazio, i kazivao mu o napadima Šiptara u Prizrenu na njega lično, kada mu
je ruka bila u ramenu lomljena, no g. Senator je na to samo ironično rekao: "To je vaša
privatna stvar", i odmah sa svojom grupom otišao da referiše Ibrahimu Rugovi i društvu
Šiptara (koji su ih čekali u kongresnoj sali) šta je sve razgovarao sa Srbima. Novinari su
čuli da je rekao da mu Srbi "nisu odgovorili ni na jedno pitanje"!?

Odleteli su avionom za Zagreb i tamo izdali zvanično saopštenje, u kojem napadaju

Srbiju i govore samo o "obespravljenosti Albanaca na Kosovu", a nijednom rečju ne
opominju nas Srbe niti naše muke po Kosovskom razbojištu.

U Prištini, 29. avgusta uveče, 1990.

Jeromonah Atanasije Jevtić iz Pećke Patrijaršije

Dimitrije Bogdanović

KNJIGA O KOSOVU

VELIKOALBANSKI NACIONALIZAM U NOVIM USLOVIMA

Širokom potvrdom nacionalnih prava albanske narodnosti u organizaciji i političkoj,

ekonomskoj i kulturnoj stvarnosti kosovske autonomije, nisu, na žalost, oslabljeni koreni
velikoalbanskog nacionalizma. Naprotiv: od 1945. do danas nacionalistički pokret među
jugoslovenskim Albancima, kako na Kosovu tako i van ove pokrajine, nalazi ce u
porastu. Od 1968. godine - u izvesnom pogledu i pre toga - mora ce već govoriti o pravoj
eskalaciji tog nacionalizma, sa njegovom jasnom tendencijom da ce "problem Kosova"
internacionalizuje.

Prvi ozbiljan, masovan i upozoravajući sudar sa albanskim nacionalizmom na Kosovu

odigrao ce pred sam kraj rata na širem terenu Metohije. Kosovska operacija za uništenje
nemačke grupe E u njenom povlačenju iz Grčke [15. X - 20. XI 1944] samo je delimično
uspela. Oslobođena od nemačkog okupatora, oblast je dobrim delom bila i dalje pod
kontrolom albanske nacionalističke organizacije "Bali Kombtar": po terenu su operisale
naoružane grupe balista, pri kojima su ce nalazili engleski vojni predstavnici, a cela je
oblast bila pokrivena mrežom ilegalnih revolucionarnih komiteta, koje je, kao centralno
telo, objedinjavao komitet u Prizrenu. Početkom novembra, još u toku druge faze
kosovske operacije, došlo je do sastanka Druge prizrenske lige i balističkog vojnog
rukovodstva za Kosovo, na kome je donesena odluka da ce na Kosovu i Metohiji
formiraju četiri grupe otpora, koji će delovati na područjima Skopske Crne gore, Šare,
Drenice i Kopaonika. Komiteti koji ce organizuju posle oslobođenja Kosova i Metohije
[Prizren, Orahovac, Suva Reka i dr.] predstavljaju ilegalne organizacije na nacionalno-
klasnoj osnovi. U njima su pretežno trgovci, intelektualci, hodže, bogatiji seljaci, a bilo je
čak i pojedinih narodnih odbornika koji su bili birani neposredno po oslobođenju iz
njihovih redova. Nacionalistička organizacija je, dakle, infiltrirala organizaciju nove
vlasti na Kosovu i Metohiji. Komiteti su održavali vezu sa balističkim grupama, slali
nove odmetnike u šumu, snabdevali baliste oružjem i drugim materijalom. Oni takođe
šire propagandu o nacionalno-političkoj potlačenosti Albanaca u komunističkoj
Jugoslaviji, prodiru u redove NOVJ odnosno Jugoslovenske armije i šire dezerterstvo,
razvijaju parolu o "Velikoj Albaniji", koju podržavaju i saveznički oficiri pri balističkim
grupama. Karakteristično je da su balisti širili propagandu da ce Srbija nalazi pred
pobunom, a da će u Albaniji doći do engleskog iskrcavanja.[1]

Oružane akcije balista u Metohiji dobile su mestimično karakter i razmere ustanka.

Glavno žarište toga ustanka bilo je u Drenici, a operacije protiv balista, u kojima su
učestvovale i dve brigade HOB Albanije, započete su metodičnom ofanzivom početkom
decembra 1944. Objavljene su neke važnije zapovesti Operativnog štaba HOB i PO
Kosmeta štabovima potčinjenih jedinica za čišćenje balističkih bandi u Drenici.
Komandant operacije bio je Fadil Hodža.[2] Ocena političke i vojne situacije, prilikom
preduzimanja ove operacije, bila je veoma realistična: "neprijatelj je uspio", kaže ce u
zapovesti od 2. decembra 1944, "da na pojedinim delovima te oblasti čvrsto ce poveže sa
masama da bi eventualno organizovao sela na otpor protivu nas". Zahteva ce najveća
obazrivost i obzir prema običajima i radu šiptarskog naroda i najstrože zabranjuje
pljačka, nasilje i samovoljno zlostavljanje stanovništva, jer ove operacije imaju veliki
značaj "za dalji razvoj bratstva i jedinstva naroda Kosova i Metohije", ali je postupak pri
izvođenju operacija zbog toga ne manje strog i odlučan: "Neprijatelja koji bude davao
otpor treba žestoko i odlučno napasti i uništiti. Zarobljene vojnike i oficire ne smijete
ubijati nego ih sprovoditi Operativnom štabu Kosmeta. Pošto ce ovlada terenom
razoružanje izvršiti samo nad neprijateljski raspoloženim elementima a mobilizaciju
poštenih seljaka sprovoditi na principu dobrovoljnosti. One koji .ne žele da priđu HO
vojsci takođe razoružati. U toku borbe kuću ili kuće iz kojih ce puca i daje žestok otpor
smatrati bunkerom i kao takve uništiti. Paljevinu sela vršiti samo onda, i to po odobrenju
Štaba brigade, ako ce selo utvrdi i čitavo selo daje otpor. O ovome strogo voditi računa.
Imovinu zlikovaca odbeglih konfiskovati ostavljajući najnužnije za potrebe preostalih
članova porodice. Ulazeći na teritoriju naseljenu šiptarskim življem pronaći način za
uspostavu kontakta sa selima da bi im ce stavilo do znanja da ono selo koje bude utočište
šiptarskim bandama biće strogo kažnjeno".[3]

Vrhovni štab HOB i POJ zaveo je 8. februara 1945. Vojnu oblast i Vojnu upravu na
Kosmetu i imenovao štab Kosovske divizije. Naime, tek u toku januara i februara 1945. u
teškim, skoro jednomesečnim borbama, umirena su žarišta balističkog ustanka u predelu
Drenice. No ilegalni nacionalistički pokret održavao ce neko vreme i posle toga:
zahvaljujući delovanju kontrarevolucionarnog komiteta u nekim krajevima Metohije
[Orahovac] marta i aprila 1945. mere narodne vlasti su teško sprovođene u život. Vojna
uprava ce zato zadržala na Kosovu i Metohiji sve do jula 1945. godine.[4]
Prvi direktni sudar nove Jugoslavije sa albanskim nacionalizmom na Kosovu, decembra
1944. do februara 1945. godine, prema tome, bio je veoma žestok. Ustanak i oružana
formacija balista ugušeni su energičnom akcijom trupa, a nekoliko meseci posle toga
razbijena je i ilegalna mreža balista na teritoriji Jugoslavije. Tek tada su stvoreni uslovi za
punu političku i državnopravnu integraciju Kosova i Metohije u novoj Jugoslaviji, za
konstituisanje kosovsko-metohijske autonomije. Odluka o "prisajedinjenju", doneta u
Prizrenu 9. jula 1945, dobija u svetlu tek ugušene pobune i kontrarevolucije naročiti
prizvuk.

Prisustvo albanskog nacionalizma, međutim, osećalo ce i dalje na Kosovu i Metohiji.

Treća prizrenska liga, osnovana u Americi 1946. sa istovetnim programom kao prethodne
dve - a to je stvaranje "Velike Albanije", obara ce svim propagandnim sredstvima protiv
Jugoslavije, naročito posle 1948. i sukoba sa Albanijom u sklopu opšte konfrontacije sa
Kominformom i SSSR-om. Sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom 1948. omogućio
je Albaniji da povede protiv Jugoslavije kombinovanu propagandno-diverzantsku borbu,
sa nacionalističkim parolama, pod plaštom "marksizma-lenjinizma". Od tada ce u
kosovskom zbivanju javlja i taj elemenat, koji velikoalbanskom nacionalizmu i
hegemonizmu daje vid "leve" revolucionarnosti i radikalizma, pogotovu posle sukoba
Tirane sa Moskvom i vezivanja Albanije za Kinu [1961]. Pored te političke i
propagandne aktivnosti sračunate na dugi rok, ubacivane su iz Albanije diverzantsko-
terorističke grupe, kao nekada kačačke bande između dva rata, koje su ubijale naše
graničare i pripadnike snaga bezbednosti, političke aktiviste, i zavodile teror nad srpskim
stanovništvom. Ubacivano je oružje, koje je, uz ono zaostalo od balista, predstavljalo
opasnost od novih pobuna. Akcija nasilnog prikupljanja oružja i sistematskog pretresanja
terena radi toga, koju je na Kosovu i Metohiji sprovodila Služba državne bezbednosti od
kraja 1954. sve do sredine 1957. godine, sa oštrinom koja je prelazila svaku meru i
pretvarala ce u teror nad stanovništvom, nije bitno izmenila situaciju u oblasti. Za sve to
vreme nije prestajalo plansko dejstvo albanskog nacionalizma, koje ce ogledalo u
trajnom, takoreći hroničnom pritisku na Srbe da ce iseljavaju iz oblasti, u podsticanju
demografskog potiska i eksplozije albanskog stanovništva, i u njegovom vanrednom i
neprirodnom pojačavanju velikim, do sada još neizbrojanim prilivom albanske
narodnosti, pod vidom političke emigracije iz Albanije.

Na Četvrtom plenumu CK SKJ na Brionima 1966. diskvalifikovano je dotadašnje

ponašanje Službe bezbednosti i njenoga rukovodioca Aleksandra Rankovića, ali je tom
prilikom osuđena i tzv. "unitaristička" orijentacija u nacionalnoj politici. Među mnogim
gresima ove službe navodio ce posebno teror nad Albancima na Kosovu i Metohiji, a to je
ujedno trebalo da bude drastičan primer jedne velikodržavne, unitarističke i opet
velikosrpske politike, koju je, prema oceni Brionskog plenuma, sprovodio Aleksandar
Ranković. Istorija Brionskog plenuma nije još poznata u svim pojedinostima neophodnim
za nepristrastan sud istoričara, ali je nesumnjivo da je bez obzira na obrazloženja, tada
sproveden zaokret u nacionalnom pitanju, u položaju i odnosima republika i autonomnih
jedinica. Tada su otvoreni putevi ka ustavno pravnoj reviziji jugoslovenske federacije, sa
nesumnjivim jačanjem samostalnosti pokrajina u odnosu na republiku Srbiju, kao jednim
od glavnih obeležja te revizije. Isto tako, na Kosovu dolazi do prave bujice
nacionalističkih raspoloženja, stvara ce klima revanšizma i progona Srba i Crnogoraca.
Udarna je parola - iseljavanje: "Šta čekate, što ne idete, hoćete li da vas mi izbacujemo!"
Ističu ce zastave, istovetne sa državnom zastavom HP Albanije, i drugi albanski
nacionalni simboli. Pojačava ce teror nad srpskim i crnogorskim stanovništvom.
Nastavlja ce sa većim intenzitetom i punom slobodom ono što ce krišom ili polulegalno
radilo u prethodnom periodu. Primećuje ce široka nacionalistička solidarnost raznih
slojeva, a pogotovu sve izraženija infiltracija partijskih redova. Insistira ce na
nacionalnom ključu, koji ce primenjuje ne samo rigorozno nego i neosnovano, čak i na
štetu ekonomskih interesa pokrajine. Sistematski ce sprovodi nacionalna smena kadrova i
preuzimanje odgovornih funkcija u političkim telima, upravi i radnim organizacijama.
Albanska omladina izložena je pravoj plimi nacionalističke indoktrinacije, a izvesni
jubileji - kao pet vekova Skenderbega - dovode izvesne sredine do stupnja histerije. U
propagandi protiv "velikosrpskog hegemonizma" prelazi ce na otvoreno antisrpski kurs.
Započinje kampanja protiv službe zaštite spomenika srpske kulture, uporedo sa
pokušajima podmetanja požara ili oštećivanja tih spomenika. Školovanju srpske dece
stvaraju ce nepremostive prepreke, stručnjaci srpske narodnosti fizički ce napadaju, i u toj
pogromaškoj atmosferi iseljavanje Srba i Crnogoraca počinje da dobija karakter
masovnog bekstva. Uporedo s tim, u diskusijama o reorganizaciji jugoslovenske
federacije prvi put ce tada izlazi sa zahtevom da Kosovo dobije status republike, s
pozivom na nacionalno načelo. tj, na načelo samoopredeljenja naroda, i sa argumentom
brojnosti; isto tako, prvi put ce zahtev za republikom Kosovo pretvara i u zahtev da ce u
toj novoj republici ujedine svi Albanci Jugoslavije, što je otvaralo veoma složen problem
položaja u federaciji i integriteta ne samo Srbije nego i Makedonije i Crne Gore.

Apsolutno ce ne može reći da ove "pojave" na Kosovu i van kosovske pokrajine nisu bile
poznate. Upozorenja su dolazila sa raznih strana, ali su sve primedbe i sva strahovanja od
pretvaranja toga talasa u masovni kontrarevolucionarni, antisrpski i antijugoslovenski
pokret frontalno odbačeni i osuđeni kao izraz "velikosrpskog nacionalizma" i
"unitarizma". Veoma je karakteristično da je tada, a videćemo i kasnije, glavna formula
kojom je velikoalbanski nacionalizam uspešno paralisao sve pokušaje svoga efikasnijeg
suzbijanja upravo stara kominternovska formula o "velikosrpskom hegemonizmu". Posle
1966. godine obilato je korišćena i etiketa "prebrionskih snaga", "rankovićevštine" i
slično, a jedan od metoda za obezbeđivanje prostora i stvaranja sigurnog "zaštitnog
pojasa" oko Kosova bilo je ućutkivanje sredstava informisanja, kojim je sprečen normalni
i neophodni protok informacija u javnost, pa čak i u državna i partijska tela.

Drastičan izraz dobila je odbranaška taktika albanskog nacionalizma u redovima SKJ

povodom XIV plenuma CK SK Srbije, posvećenog temi "Savez komunista u borbi za
nacionalnu ravnopravnost", 29. i 30. maja 1968. godine. Upozorenje članova CK Dobrice
Ćosića i Jovana Marjanovića da ce na Kosovu radi o opasnoj eskalaciji albanskog
nacionalizma, antisrpstva i antijugoslovenstva - odbačeno je u oštrom protivnapadu i
potpunoj političkoj diskvalifikaciji Ćosića i Marjanovića kao "nacionalista", sa njihovim
isključenjem iz Centralnog komiteta. [5] Nije ce moralo dugo čekati na dalju eskalaciju
albanskog nacionalizma, pa i na obistinjavanje nekih zlih slutnji osuđenih članova CK
SK Srbije: uoči albanskog nacionalnog praznika, 27. novembra 1968. dolazi do
organizovanih masovnih demonstracija na Kosovu, sa težištem u Prištini; udarnu snagu
činila je omladina - albanski studenti Prištinskog univerziteta, pre svega sa Filozofskog
fakulteta.[6] Bitno je za ocenu tih zbivanja na Kosovu da su ona bila nacionalistički i
šovinistički usmerena [parola "Smrt srpskim ugnjetačima!"], i da su demonstracije pretile
da prerastu u pobunu protiv zakonitog poretka i jugoslovenske države. U Prištini ce pred
kraj toga dana okupilo vrlo mnogo Albanaca iz drugih gradova i oblasti Kosova
[Uroševac, Peć, Prizren, Drenica], ali je u zoru 28. novembra došlo do intervencije
jedinica JNA, pred kojim ce okupljena masa rasturila, tako da nije došlo do upotrebe
oružja. No, demonstracije su izbile istog dana i u Tetovu, sa zahtevom da ce "albanski"
delovi SR Makedonije priključe Kosovu. Demonstrante je oštrim nastupom suzbila i
rasturila makedonska milicija.

Nacionalistički neredi na Kosovu ispoljili su nekoliko važnih stvari: prisustvo i dejstvo

antijugoslovenske Treće, prizrenske lige; sposobnost ilegalne organizacije da pokrene
mase i da zapreti pobunom koja prelazi granice jedne republike; neobičnu solidarnost
nacionalista i izvesnog broja zvaničnih funkcionera i albanskih komunista na Kosovu.
Sem toga, ispoljila ce odmah i taktika nacionalističkog pokreta: da frontalnim odbijanjem
istinitih optužbi, umanjivanjem značaja događaja, sistematskim zataškavanjem činjenica i
njihovog pravog značenja ne samo u sredstvima informacija nego i u najvišim partijskim
i državnim forumima, i najzad veoma agresivnim protivnapadom na tzv. "velikosrpski
nacionalizam i revanšizam" - spreči preduzimanje efikasnijih političkih i bezbednosnih
mera, kojima bi bila ugrožena matica i kadrovska baza pokreta. Štaviše, zahvaljujući
tendencioznom i očito neistinitom tumačenju, po kome ce poricalo nacionalističko
značenje očigledno nacionalističkih i šovinističkih pojava i dejstava, postizala ce izvesna
vrsta legalizacije samog pokreta u svim njegovim slojevima, od onih u masama albanske
narodnosti do onih u najvišim partijskim forumima Pokrajine, Republike i Federacije.
Tako ce može reći ne samo da nije izvučena nikakva pouka iz kosovskih događaja 1968.
godine nego je, u stvari, tada bio osvojen nov prostor i formulisana platforma za dalju
eskalaciju velikoalbanskog nacionalizma.

Razdoblje posle 1968. godine odlikuje ce krajnje brutalnom i drskom politikom pripreme
za sledeći korak, koji će uslediti u pogodnom trenutku - 1981. Štite ce i konsoliduju
kadrovi, čak i oni koji su eksponirani u demonstracijama; diskvalifikuju ce i politički
likvidiraju srpski, pa i albanski kadrovi koji ce usude da ce suprotstave nacionalističkom
kursu. Iseljavanje Srba dobija u ubrzanju i sve više liči na proterivanje; u radnim i
partijskim organizacijama sprovodi ce čistka srpskih, crnogorskih i drugih nepoćudnih
kadrova. Na udaru su srpski spomenici i groblja, čak i spomenici iz NOB-a. Pretnjama,
ucenama, premlaćivanjima, paljevinama, silovanjem i ubistvima stvara ce kod Srba
psihoza potpune pravne, lične i imovinske nesigurnosti, tako da su u ovom periodu, posle
1968, konačno raseljena mnoga srpska sela ili zaostale srpske kuće u albanizovanim
naseljima širom Kosova i Metohije. Albanci na srpskim imanjima žanju žito, otimaju
stoku, kose livade, odnose krstine požnjevenog žita, a žrtvu, pogotovu ako ce opire,
pretuku. Vesti o tome, koje su ce isprva probijale u prištinsko "Jedinstvo", od 1972.
godine nalaze ce pod zabranom [embargom], sa obrazloženjem da ce njihovim
iznošenjem u javnost raspiruje nacionalna mržnja i otežava borba albanskih kadrova
protiv albanskog nacionalizma, tvrdilo ce da je to uopšte "preuveličavanje" i nepotrebno
dramatizovanje, iza kojeg stoje čak i namere prikrivenog neprijatelja da produbljuje jaz
između naroda i narodnosti govoreći o onome što razjedinjuje umesto o onome što spaja.
Tako ce i za iseljavanje Srba i Crnogoraca tvrdilo da je to prirodan, ekonomski motivisan
proces, iza kojeg ne stoji nikakva prinuda. Za mnoge teške incidente, zlostavljanja i štete
odgovornost ce prebacivala na dečji nestašluk ["Deca"]. No, sukobi su sve ozbiljniji:
albanska studentska omladina sukobljava ce sa svojim srpskim i crnogorskim kolegama,
koji su primorani da protestuju zbog očigledne diskriminacije u stipendiranju,
dodeljivanju domova i tako dalje; brutalno ce napadaju čak i učenici srednjih škola
[napad na srpsku decu u Klini, 15. maja 1972]; na udaru su i pripadnici turske narodnosti
i Romi koji odbijaju da ce deklarišu kao Albanci. Prilikom popisa stanovništva 1971.
godine izvršene su ne male zloupotrebe u pribrajanju Turaka, Roma i Muslimana
[Gorana] albanskoj narodnosti. Naročito je karakteristično u ovom periodu otvoreno
povezivanje kosovskih albanskih nacionalista sa HP Albanijom. širom su otvorena vrata
propagandi indoktrinaciji omladine i uopšte albanskih masa na Kosovu velikoalbanskim
pa čak i enverovskim idejama. Uz rigorozno odvajanje albanske narodnosti od drugih
naroda i narodnosti Jugoslavije, a posebno Srbije, Makedonije i Crne Gore, uz zatvaranje
u krug nacionalne i posebno jezičke i kulturne isključivosti, Albanci su u Jugoslaviji
preplavljeni knjigama, štampom i naročito udžbenicima iz Albanije, često sa otvoreno
antijugoslovenskim tezama i koncepcijama. Kosovo ce kao autonomna pokrajina sve više
ponaša secesionistički u prisvajanju prava da direktno opšti i uspostavlja raznovrsne
odnose sa HP Albanijom, da ce javlja kao isključivi i obavezni posrednik u kontaktu svih
drugih faktora i ustanova u republici i federaciji sa ovom susednom državom. Dogodiće
ce čak i neshvatljive povrede ugleda i dostojanstva jugoslovenske države i njenog šefa, a
da na to niko ne reaguje. Obrnuto, svaki ce ispad pokriva autoritetom pokrajinskog
rukovodstva, ma čijem je čelu tada Mahmud Bakali. Na neki način je ova nacionalistička
eskalacija došla do svog vrhunca glorifikacijom Prizrenske lige u proslavi, prihvaćenoj i
na republičkom i na jugoslovenskom nivou, 5-11. juna 1978. Ta proslava, sa
međunarodnim naučnim skupom, trebalo je da afirmiše ciljeve Prizrenske lige upravo u
onome što je osnova svih njenih potonjih reinkarnacija [1943, 1946]: u velikoalbanskom i
rasističkom konceptu "etničke Albanije", Albanije u kojoj ne bi više moglo da bude mesta
ni za koju drugu narodnost.

Nova upozorenja na pravu prirodu i domet ovoga nacionalističkog kursa završavala su ce

redovno loše po one koji su ta pitanja pokretali. Jovo Šotra, prvoborac i član
Pokrajinskog komiteta, uz to i poslanik u Veću naroda Skupštine Jugoslavije, u čijim
upozorenjima i kritikama 1971, 1973. i 1976. nije bilo ne samo neistina ili poluistina
nego ni prizvuka neke opštije političke kritike, eliminisan je bez milosti iz političkog
života: na sednici PK 20. juna 1973. isključen je iz PK kao jedan od "kontinuiranih
nosilaca kontralinije koja je deo mračnih neprijateljskih snaga", i umro nerehabilitovan i
onda kada su već svi mogli da shvate da je bio u pravu [novembra 1981].

Do nove i daleko opasnije eksplozije albanskog nacionalizma došlo je 1981. godine,

nepunih godinu dana posle smrti predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita. Studentske
demonstracije su izbile najpre 11. marta, a 16. marta je došlo do paljevine konaka Pećke
patrijaršije; 25. marta bilo je nereda u Prizrenu, 26. u Prištini, 30. u Obiliću; i pored toga,
izbijanje novih masovnih demonstracija 1. aprila u Prištini i nizu drugih kosovskih
gradova i naselja [Podujevo, Vučitrn, Lipljan, Glogovac, Gnjilane, Đakovica, Uroševac,
Kosovska Mitrovica, Vitina] delovalo je kao iznenađenje; demonstracije su trajale tri
dana, i po mnogo čemu su podsećale na one iz 1968, ali su ih obimom, žestinom,
pripremljenošću i upornošću daleko prevazišle. Centralna parola "Kosovo-republika!"[7]
izrazila je prvu etapu u programu velikoalbanskih nacionalista, iza koje je stajao
iredentistički cilj izdvajanja iz Jugoslavije i pripajanja Albaniji svih teritorija koje su
nastanjene Albancima. Za smirivanje demonstracija, čiji ce odjek već osećao i u nizu
makedonskih gradova počev od Skoplja, morali su biti upotrebljeni armija, milicija i
specijalne snage bezbednosti. Tako je uz velike napore i izvestan broj ljudskih žrtava na
obe strane sprečeno prerastanje ovih nereda u oružani ustanak. Na Kosovu je moralo da
bude zavedeno i vanredno stanje sa zabranom o ograničenom kretanju [2-8. aprila 1981].

Politička zbivanja u vezi sa demonstracijama od 1981. godine spadaju već u naše vreme,
o kojem istoričar ne može još ništa da kaže. Štampa, televizija i druga sredstva
informisanja omogućavaju - ne bez teškoća - da ce javnost upozna sa onim što ce na
Kosovu događalo i što ce događa. Javnost je pogotovu upoznata sa nizom političkih
akcija i dokumenata koji su od tada doneti u najvišim državnim i partijskim telima, tako
da to ovde nije neophodno izlagati. Međutim, neke ce stvari ipak moraju istaći. Pre svega,
1981. je pokazala da albanski nacionalizam, sada već i kao otvoreni iredentizam, dobija
zabrinjavajući rast. Drugo, da ce u metodima njegovog dejstvovanja primenjuju i mnogi
davno poznati, takoreći klasični metodi: kako u političkom manevrisanju, pokrivanju i
"čuvanju" kadrova te izbegavanju prave i dosledne diferencijacije tako i u merama
političkog pritiska i nasilja u sprovođenju glavnih, dalekosežnih ciljeva. A glavni je cilj
da ce stvori platforma za internacionalizaciju "kosovskog problema" u jednoj konačno
izmenjenoj demografskoj i etničkoj situaciji Kosova, a potom i drugih oblasti u
Jugoslaviji gde žive Albanci. Rasistička parola "etnički čistog Kosova" je jedna od
glavnih operativnih parola, koja ce, na žalost, uprkos svim ocenama, analizama i
proklamovanim merama efikasno sprovodi u život. Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa
Kosova, pa čak i iz onih opština "uže" Srbije gde Albanci imaju većinu [Preševo,
Bujanovac, Medveđa], nastavlja ce nesmanjenim intenzitetom. Toj ključnoj pojavi celoga
ovog istorijsko-političkog kompleksa moramo, zato, i ovde posvetiti posebnu pažnju.

Prema nekim delovima iz Izveštaja o iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova, koji je

1982. godine za Republičku i Saveznu skupštinu izradila zajednička komisija
Republičkog i Saveznog izvršnog veća, koji su objavljeni u dnevnoj štampi, može ce
dobiti sasvim jasna slika o obimu, karakteru i uzrocima iseljavanja Srba i Crnogoraca. S
obzirom na značaj ovog pitanja, koristićemo ovde makar sumarno izvesne informacije iz
tog izvora.[8]

Pre svega, u analizi ove demografske, ali i nacionalne situacije mora ce poći od
statističkih podataka o nacionalnoj strukturi stanovništva SAP Kosova prema popisima
od 1948, 1953, 1961, 1971. i 1981. Zabeležen je znatan porast ukupnog broja stanovnika
Kosova, uz apsolutno smanjenje broja Srba i Crnogoraca u toj pokrajini.

Uz apsolutno smanjenje dolazi i proporcionalno umanjenje broja odn. relativnog učešća

srpskog i crnogorskog stanovništva u ukupnom broju stanovnika Kosova. Najveće
relativno učešće Srba zabeleženo je 1948: 23,62%, da bi već 1953. bilo smanjeno na
23,49%, godine 1961. skromno povećano na 23,55%, da bi 1971. opalo na 18,35%, a u
1981, čak na 13,2%. Te godine, 1981, zabeležen je i pad apsolutnog broja u odnosu na
1971: 209.792 prema 228.264, što znači apsolutni manjak za 18. 472. Ca Crnogorcima je
slična situacija: njihovo relativno učešće je beležilo izvestan porast u periodu do 1961:
3,85% pa 3,88% i 3,90% [pri čemu treba imati u vidu i uslovnu vrednost statističkog
opredeljivanja u ovoj nacionalnoj kategoriji popisa], ali od 1961. drastično opada: sa
3,90% na 2,54% u 1971. i 1,7% u 1981. Tome odgovara apsolutno smanjenje broja
deklarisanih Crnogoraca na Kosovu: 1948. ih je bilo 28.050, 1961. godine 37.588, da bi
ih 1971. godine bilo 31.555, a 1981. svega 26.875, znači 4680 manje za deset godina,
odn. 1175 manje nego u prvom posleratnom popisu. Ako ce uzme u obzir prirodni
priraštaj [kod Srba na Kosovu oko 1,5%, a kod Crnogoraca oko 1,2% godišnje], onda je
obim stvarnog iseljavanja zapravo mnogo veći. Prema grubom proračunu Republičkog
zavoda za statistiku Srbije iz SAP Kosova ce u periodu od 1961. do 1982. godine više
iselilo nego doselilo Srba za 85.061, a Crnogoraca za 16.783 [zajedno -101.844]. Nije bez
značaja ni podatak da je procenat iseljenih u odnosu na ukupan broj stanovnika Pokrajine,
prema popisu iz 1971, kod Srba bio 9 ****, a kod Crnogoraca 13 **** veći nego kod
Albanaca, čime ce rečito svodi na pravu meru argumenat o "podjednakom iseljavanju
Albanaca sa Kosova". To pogotovu postaje jasno kada ce ima u vidu rast stanovništva
albanske nacionalnosti u Pokrajini: od 498.242, koliko ih je bilo 1948 [68,45% relativnog
učešća], preko 524.559 [64,91%] 1953, 646.605 [67,07%] 1961, od 916.168 [73,66%] u
1971. i 1,227.424 [77,5%] u 1981. godini Za sve to vreme i ukupni broj Albanaca u
Jugoslaviji beleži ubrzani porast, posle izvesnog perioda stagnacije [između 1948. i
1953], ali sa neobično velikim brojem u prvom popisu - 1948: 750.431; 1953: 754.245;
1961: 914.733; 1971: 1,309.523; 1981: 1,730.878. Isto tako, u razdoblju od 1961. do
1981. u 19 od ukupno 22 opštine u Pokrajini došlo je do apsolutnog smanjenja broja
stanovnika srpske i crnogorske nacionalnosti, naročito drastično u opštinama Kačanik,
Glogovac, Vučitrn, Podujevo, Srbica i Dečani, pa i u Kosovskoj Kamenici i Kosovskoj
[Titovoj] Mitrovici. Prema podacima do kojih su došle opštinske komisije na teritoriji SR
Srbije bez teritorija pokrajina - u periodu od 1961. do 1981. doselilo ce sa Kosova
najmanje 66.000 stanovnika. Veoma su indikativni i podaci o smanjenju broja srpskih i
crnogorskih domaćinstava u pojedinim opštinama Kosova. Prema evidenciji iz 1975.
godine [a od tada ce stanje veoma pogoršalo] u opštini Podujevo u selu Donje Ljupče od
35 srpskih porodica ostala je bila samo jedna, Srbovac - od 60 samo jedna, Revuće - od
40 broj srpskih porodica spao je na 8, Livadica - od 47 na 21, Velika Reka - od 40 na 4,
Gornja Repa - od 20 na 1, Gornja i Donja Lepašica - od 200 na 20, Belo Polje - od 60 na
2, Dobri Do - od 40 na 2, Donja Dubica - od 450 na 10; ili u opštini Vitina, u selu
Buzovik - od 50 srpskih kuća nije bilo više nijedne, Drobeš - od 80 ostalo je samo 10 itd.
Većina iseljenih je, prema konstataciji u Izveštaju, prodala svoju imovinu [kuće, zemlju,
šumu, voćnjake] prilikom iseljenja, ali relativno veliki broj lica [oko 20%] svoju imovinu
nije stigao ni da proda.

U raspravi o uzrocima iseljavanja bilo je vrlo mnogo pokušaja da ce pažnja javnosti i

političkih foruma skrene na tzv. "nepolitičke uzroke", da ce cela pojava shvati kao
prirodan migracioni proces socijalno-ekonomskog karaktera; ka tome ce išlo naročito u
izvesnim delovima analize koju je pripremila komisija same Pokrajine. Međutim, iz
izveštaja zajedničke komisije Republičkog i Saveznog izvršnog veća veoma ce jasno vidi
da je u pitanju dugoročna, smišljena, dobro organizovana i stalna neprijateljska aktivnost
velikoalbanskog nacionalizma i iredentizma, te da ce uzroci iseljavanja svode na političke
okolnosti u kojima srpskom narodu na Kosovu već decenijama nije više bilo opstanka.

Pritisci za iseljavanje, direktni ili indirektni, prema izveštaju zajedničke komisije,

ispoljavali su ce naročito kao:
- zauzeće zemlje; pričinjavanje materijalne štete ili uništavanje useva; seča šume, zasada
voća i vinograda; ubijanje stoke; paljenje imovine; trovanje i zagađivanje bunara;
sprečavanje korišćenja vode za navodnjavanje; eksproprijacije zemljišta itd.;
- pretnje, maltretiranja, vređanja, napadi [posebno na žene i decu], silovanja, smišljeno
izazivanje svađa, tuče, ubistva, krvna osveta i sl.;
- skrnavljenje groblja i spomenika i ometanje svečanosti i verskih obreda;
- stvaranje atmosfere izolovanosti i nesigurnosti, razni oblici psiholoških pritisaka,
stvaranje psihoze iseljavanja, bojkot na razne načine itd.;
- pričinjavanje teškoća u ostvarivanju svakodnevnih životnih potreba [korišćenje
prodavnica, pijaca, prevoza i slično];
- teškoće u ostvarivanju prava građana pred nadležnim organima [dugo čekanje, otezanje
postupka, neizvršavanje presuda i rešenja, itd.];
- nedostatak zaštite od strane nadležnih organa [pravosudni organi, organi unutrašnjih
poslova i drugi organi uprave, inspekcije itd.];
- odsustvo blagovremene i odgovarajuće društveno-političke i društvene aktivnosti na
suzbijanju pojave pritisaka, delovanje neprijatelja i rešavanju sporova i sukoba;
- diskriminacija u ostvarivanju prava [izdavanje dozvola za izgradnju kuća; nepoštovanje
ravnopravnosti jezika; nepoštovanje prava iz radnog odnosa i sl.];
- pritisci za prodaju imovine i nenormalni uslovi prodaje [prodaja imovine unapred
određenom licu albanske narodnosti; prodaja po nepovoljnoj ceni; delimično plaćanje
prodate imovine; odugovlačenje sa izvršavanjem prenosa imovine], eksproprijacija
imovine bez adekvatne naknade itd.

Naglašeno je u ovoj analizi da su ovakvi pritisci počeli da ce ispoljavaju još u vreme

okupacije i drugog svetskog rata,[9] a da je to nastavljeno i u posleratnom periodu sa
različitim intenzitetom [svakako i u predbrionskom periodu, do 1966], da bi ce naročito
pojačalo u 1968. i 1981. godini, uprkos svih preduzetih mera neposredno posle rata za
vraćanje lica iseljenih za vreme fašističke okupacije.[10]

Izveštaj navodi masu raznovrsnih primera koji ilustruju ove pritiske. Mučni su primeri
razdvajanja i izolacije pa i maltretiranja srpske dece, a pogotovu huškanja albanske dece
da napadaju srpsku i crnogorsku decu ili da čine štete susedima ili javnim dobrima. Pale
ce i uništavaju usevi, pušta ce stoka u zasade i obrađene njive, uzurpira ce zemljište,
zagrađuju izvori, pali letina, demoliraju kuće, napadaju deca dok čuvaju stoku; žene i
ženska omladina iz straha od različitih maltretiranja ne smeju da odlaze na njive radi
obrade zemlje niti da izlaze iz svojih dvorišta. U primere najgrublje rasne segregacije
spadaju slučajevi kad Srbi i Crnogorci moraju da čekaju da u prodavnicama poslednji
budu usluženi, a dešavalo ce da ne dobiju robu dok je ne zatraže na albanskom jeziku.
Isto ce događalo i u drugim prilikama, npr. kod državnih i drugih organa [vađenje
dokumenata kod organa uprave, kupovine putnih karata itd.].
Najteži su pritisci, razume ce, ubistva, raširenija u selima nego u gradovima. Na teritoriji
opštine Vučitrn ubijen je Srbin zato što nije hteo da izvrši naređenje suseda Albanca da
uništi svoje svinje; na teritoriji opštine Titova Mitrovica ubijen je Srbin koji je isterao sa
svoje njive namerno puštena goveda jednog Albanca koja su uništavala njegove useve; na
teritoriji opštine Podujevo ubijen je Srbin na pragu svoje kuće zato što nije hteo svoje
imanje da proda u bescenje; na teritoriji opštine Priština ubijen je Srbin gvozdenom
šipkom, naočigled žene i dece, zato što sa svoje strane **** nije sklonio zapregu po
zahtevu Albanca, i drugi slučajevi. Tom spisku treba dodati i surovo ubistvo dvadeset
dvogodišnjeg Danila Milinčića u naručju njegove majke Danice, koje je juna 1982.
godine izvršio Albanac Musa Ferati, na Daničinoj njivi kod crkve Samodreže. Ubistvo, u
kome su učestvovala i dvojica maloletnika, Ferati je propratio rečima: "Ovo ne može da
bude srpska zemlja".[11] Samodreža ima samo osam srpskih kuća, od kojih je šest bez
naslednika.

Zbog nanošenja štete na imanju, raznovrsnog maltretiranja i ubistva muža 1968. godine
usred dvorišta, žena je morala da proda imovinu i da ce sa petoro maloletne dece iseli sa
Kosova; jednom doseljeniku koji živi na teritoriji opštine Zvezdara u Beogradu, dok je
obrađivao zemlju maloletnici su kamenovali zeta, zatim ga ranili iz pištolja, da bi ga, u
bekstvu, na kućnom pragu i na očigled trogodišnjeg deteta, ubio prosvetni radnik
albanske narodnosti; žena ubijenog morala je da napusti kuću i imanje, koje posle toga
obrađuju i koriste susedi albanske nacionalnosti, dok ona i dalje plaća porez na prihod od
poljoprivrede. Žena iz Kline, čijeg je muža 1944. godine ubio komšija Albanac zbog
imanja, morala je posle njegove smrti da proda zemlju tom istom licu, ubici svog muža, i
da ce zatim sa porodicom iseli u Srbiju. Imovina je prodavana u bescenje, a cenu su
određivali Albanci iz sela kolektivno, kao u slučaju jednog iseljenika iz opštine Đakovica.

Sve su to slučajevi koji pripadaju već davno poznatom repertoaru zločina u genocidu nad
srpskim narodom, koji ce na ovom području izvodi već više stotina godina. Potpuno
istovetni slučajevi naći će ce u bilo kom spisku zuluma, Rakićevom iz 1910, ili u
zvaničnom spisku srpske vlade iz 1899, ili u spisku ruskih konzula iz 1875, austrijskih
poverenika iz 1900, ili pećkih Srba iz 1864. itd.

Posebno mesto u stvaranju šovinističke klime i psihoze, ali i u direktnom nasrtaju na

temelje srpskog nacionalnog opstanka na Kosovu imaju napadi na srpsku pravoslavnu
crkvu i sveštenstvo, o čemu dokumentovano govori opširan izveštaj Svetog arhijerejskog
sabora SPC, objavljen u "Glasniku" 7/82, u kome ce govori o napadima na srpske
svetinje i pravoslavne vernike na Kosovu, koji kako tamo stoji, traju već decenijama.
Veliki je spisak zločina, šteta, uvreda i zlostavljanja, a u celini ce objavljuje i tekst pisma
koje je povodom toga Sabor uputio 19. maja 1969. predsedniku SFRJ, Josipu Brozu Titu,
tražeći od njega zaštitu. U tome pismu Sabor konstatuje da ce povodom konkretnih
slučajeva više **** obraćao nadležnim organima SR Srbije, kao i Saveznom izvršnom
veću, ali ce stanje ne popravlja. "Donekle ovo nasilje popusti, da bi ce javilo na drugom
kraju u još ozbiljnijem vidu. Za poslednju godinu dana ono uzima sve teže oblike. Ne
samo da je u pitanju uništavanje useva u poljima, uništavanje šuma [man. Devič, Dečani,
Gorioč kod Peći], rušenje nadgrobnih spomenika [Kos. Vitina i dr.], nego i fizički napadi,
čak i na žene i monahinje [prošle godine u man. Binču kod Kos. Vitine, u Mušutištu kod
Prizrena, tako i ovog proleća u man. Deviču, gde je naneta teška telesna povreda
igumaniji istog manastira, sekirom ranjen jedan iskušenik man. Dečana, kamenom udaren
u glavu jeromonah man. Gorioča, kamenjem napadani sveštenici u okolini Kosovske
Mitrovice itd.], što je dovelo do iseljavanja naših vernika iz tih krajeva". U svom
odgovoru od 23. maja 1969. godine Tito izražava žaljenje zbog postupaka koji su
navedeni u pismu SPC, "a koji predstavljaju povredu Ustava SFRJ". Kao Predsednik
SFRJ, on će učiniti sve "da ce spreče izgredi i nezakoniti postupci, te da ce obezbijedi
slobodan život i integritet svih građana, kao i sigurnost njihove imovine". Radi toga je on
dostavio pismo SPC, sa svojim gledištem "o potrebi preduzimanja odlučnih mera za
zaštitu zakonitosti", Izvršnom veću SR Srbije. Izveštaj Sabora SPC iz 1982, međutim,
sadrži podatke i o nasiljima i napadima na crkvu i sveštenstvo sve do marta 1982, koji
govore o neometanoj, pa čak i zaštićenoj eskalaciji velikoalbanskog šovinizma na
Kosovu i Metohiji, odnosno na teritoriji raško-prizrenske eparhije.

Fusnote:

1 S. Nešović - B. Petranović, AVNOJ, 736, nap. 7; upor. V. Dedijer, Jugosl.-alb. odnosi,

127-128. B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd 1980, 435.

2 Zbornik l/19, 746, nap. (br. 211).

3 Zbornik 1/19, 741, 744-745 4 (br. 211). U sledećim zapovestima, kako su ce borbe
razvijale, ton postaje sve oštriji: br. 212, 213, 216.

4 S. Nešović - B. Petranović AVNOJ, 736. nap 7; upor Zbornik 1/19 759 nap 2 (br. 215).

5 Savez komunista u borbi za nacionalnu ravnopravnost 14 sednica CK SK Srbije. Maj

1968, Beograd 1968, 100-116 i 297-300 (Dobrica Ćosić), 89-100 (Jovan Marjanović).

6 Podroban opis demonstracija pojavio ce u štampi tek nedavno NIN br. 123 od 8.
januara 1984, str. 54-56.

7 Neke parole koje su ce pojavile na demonstracijama "Hoćemo republiku", "Živela

Republika Kosovo", "Dole buržoazija", "Trepča radi, Srbija koristi", "Živeo Adem
Demaći" (u zatvoru), "Dole revizionizam", "Mi smo Albanci, a ne Jugosloveni", "Mi smo
deca Skenderbega, vojska Enver Hodže", "Republiku milom ili silom" itd.

8 "Politika" 30. septembra do 4. oktobra 1982.

9 Mi bismo podsetili i na čitav stogodišnji period pre 1912, kada su Srbi trpeli upravo
takve pritiske, što govori za primenu oprobanih i vekovnih iskustava u potiskivanju i
proterivanju Srba sa njihovog ognjišta.

10 Razume ce, ne bi trebalo zaboraviti da je upravo na Kosovu bio zabranjen povratak

iseljenih lica zbog predstojeće revizije agrarne reforme i kolonizacije, i da dve mešovite
komisije za reviziju na Kosovu i Metohiji "nisu uspešno završile svoj posao zbog velikih
poteškoća na koje su nailazile praktično u svome radu"; nadležnost je preneta na Oblasni
NOO, tako da ce čitav posao naprosto izgubio u administraciji, delom i zbog sabotiranja
sprovođenja revizije, a podaci s kojima ce raspolaže apsolutno su nepouzdani: S.
Milošević, Izbeglice i preseljenici, 368-372.

11 Posle ovoga gnusnog zločina prema kući Feratija Albanci sela Samodreže proglasili su
bojkot, po običajnom pravu najtežu društvenu kaznu. Vid. o tome: NIN br. 1641 od 13.
VI 1982, 12-13.

Feljton ''Večernjih Novosti''

Распето Косово

Хоџа кличе "живела Србија!"

пише Перо Симић

ЧИМ је у пролеће 1945. угушена оружана побуна шиптарских екстремиста на

Косову и Метохији, ова област се поново вратила у састав Србије. Борци Велике
Албаније, који су за време окупације Југославије масовно протеривали Србе из
ових крајева и верно служили Хитлеру и Мусолинију, били су најзад поражени. На
власт су долазили локални српски и шиптарски антифашисти, који су марта 1945.
једногласно решили да у Београд упуте двојицу својих изасланика.
Тако ће се 7. априла 1945. на првом заседању Антифашистичке скупштине
народног ослобођења Србије наћи и Душан Мугоша и Мехмед Хоџа. Учесницима
овог скупа први се обратио Душан Мугоша, који је за време Другог светског рата
био и један од организатора антифашистичког покрета у Албанији:
- Данас када се приближава дан када ће сва наша земља бити слободна, изражавам
жељу Народноослободилачког одбора за Косово и Метохију да се и ми, народи
Косова и Метохије, присајединимо федералној Србији.
- Изражавајући ову вољу Обласног народноослободилачког одбора - нагласио је он
- изражавам жељу народа Косова и Метохије, шиптарског народа, црногорског и
српског народа.
Мугоша је присутне подсетио да народи Космета у борби против окупатора ”нису
дали онолико колико су дали остали народи”, али то, како је рекао, ”не значи да је
данас касно”.

У ИМЕ Шиптара Косова и Метохије Антифашистичкој скупштини народног

ослобођења посебно се обратио Мехмед Хоџа. Говорио је на матерњем језику, а
његов говор је на српскохрватски преводио Душан Мугоша.
- Осећам се врло срећним што ми се указала прилика да учествујем у раду ове
скупштине - рекао је он, признајући да је шиптарски живаљ Косова и Метохије
у тек минулом рату ”мало дао”, јер је био под утицајем сопствене реакције која се
ставила у службу окупатора.
- Циљ реакције - прецизирао је Хоџа - био је да на Косову и Метохији створи
касапницу, где ће се шиптарски народ борити против Срба и Црногораца, и она је у
томе донекле и успела.
- Један број омладинаца Шиптара са Косова и Метохије сада се - истиче Хоџа - у
заједници са браћом Србима и Црногорцима бори против окупатора, а то доказује
да су Шиптари кренули правим путем и да су за зближење народа Косова и
Метохије.
Хоџа је био изричит:
- Присаједињење Косова и Метохије Србији не плаши шиптарски народ Косова и
Метохије, него га учвршћује и даје му сигурност да ће имати иста права са осталим
народима Косова и Метохије.
Обећавајући да ће Шиптари ”сада да сносе највећи терет у борби против фашизма”,
Хоџа је на крају ускликнуо:
- Ја желим овој историјској Скупштини највећи успех и честитам јој рад. Живела
Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије!

ТРИ месеца касније, 10. јула 1945, Обласна народна скупштина Косова и Метохије
у Призрену, уз сагласност свих присутних, доноси Резолуцију о приступању
Косовскометохијске области федералној Србији.
Већ у првој реченици овог документа косметска Скупштина ”утврђује радосну
чињеницу да су се прилике у области средиле и нормализовале”, а да "најсветлију
чињеницу у данашњем животу у области представља темељна измена настала у
односима између становништва шиптарске народности и Срба и Црногораца”.

- Учињен је једном засвагда крај политици развијања међусобног разодра и борбе

Срба и Шиптара - истиче се у Резолуцији и додаје:
- Данас шиптарско становништво ужива стварну равноправност у области, што се,
како се каже, види и по ”равноправности шиптарског језика у државној
администрацији” и отварању школа ”са шиптарским наставним језиком”.
Кључна реченица овог документа овако је формулисана:
- Обласна народна скупштина даје израза жељи целокупног становништва области
да ова буде прикључена федералној Србији као њен саставни део.

НЕПУНИХ месец дана касније, 7. августа 1945. Председништво Антифашистичке

скупштине народног ослобођења Југославије је одобрило Резолуцију Обласне
скупштине Косова и Метохије ”којом се територија Косова и Метохије прикључује
федералној Србији”. Истог дана, на првој седници трећег заседања, то је, уз аплауз
својих већника, учинила и Антифашистичка скупштина народног ослобођења
Југославије, која је, уз повећање броја посланика, проглашена Привременом
народном скупштином Југославије.
Месец дана касније, Председништво Народне скупштине Србије на основу ове
одлуке Привремене народне скупштине Југославије доноси Закон о установљењу и
устројству Аутономне Косовскометохијске области. Према члану овог закона ову
аутономну област, која ”чини саставни део Србије”, сачињава 15 срезова. Седиште
подгорског је било у Драгашу, подгорског у Сувој Реци, шарпланинског у Призрену,
ђаковичког у Ђаковици, подримског у Ораховцу, пећког у Пећи, источког у Истоку,
звечанског у Митровици, вучитрнског у Вучитрну, лабског у Подујеву, дреничког у
Србици, неродимског у Урошевцу, грачаничког у Приштини, качаничког у Качанику
и гњиланског у Гњилану.
Установљено је да Шиптари, Срби и Црногорци на Косову и Метохији ”уживају
једнака права и имају једнаке дужности”, а законом је утврђен и текст заклетве:
- Заклињем се својом чашћу и чашћу свога народа да ћу увек заступати и бранити
демократска права и слободу народа Аутономне Косовскометохијске области у
саставу Народне Републике Србије...

ШКОЛЕ И ЂАЦИ

ШКОЛСКЕ 1945/1946. године основне школе и гимназије на шиптарском језику на

Косову и Метохији похађало је 23.615 ученика, а три године касније било их је
65.000.
Пре Другог светског рата на Космету практично није било шиптарских школа и
наставника, већ је њихову децу писмености учило шест локалних студената и десет
учитеља из Албаније.

ЦЕЛИНА ТЕК 1945.

ЗАКОНОМ о установљењу и устројству Косовскометохијске области из 1945. ови

крајеви су први пут постали јединствена административно-географска целина.
Пре доношења овог закона Косово и Метохија су фигурирали као јединствен
административно-географски појам само у појединим прогласима и у
организационом устројству Комунистичке партије Југославије. Занимљиво је,
међутим, да је то устројство за КПЈ било само формално, јер је у пролеће 1944. из
ЦК КПЈ комунистичким функционерима на Космету изричито написано: ”Ваш крај
није нека посебно компактна област.”

Чувајте се, ви Срби!

ЗА првих 20 година од повратка у састав Србије Космет је доживео највећи

препород од доласка Шиптара у ове крајеве. За непуне две деценије, од 1947. до
1965, национални доходак је повећан три пута, број ђака за 7,3 пута. Отворено је
девет виших и високих школа и 65.000 радних места. Смртност беба је готово
преполовљена, број болесничких постеља повећан је осам, број лекара 13 пута.
Без обзира на све, већ 1965. у овој српској области је дошло до првих
сепаратистичких инцидената шиптарских екстремиста.
На зборници Гимназије у Истоку 16. децембра те године осванула је парола,
исписана на шиптарском језику: ”Живела Албанија са Енвер Хоџом на челу”,
ортодоксним комунистичким диктатором ове суседне земље.
Парола је остала нетакнута целог дана, нико од наставника и из руководства школе
није нашао за потребно да је уклони са врата зборнице.

Сутрадан, 17. децембра, парола је преко ноћи добила додатак. Уместо ”са Енвер
Хоџом на челу”, освануло је ”са братом Енвером Хоџом на челу”. Поред ње овог
пута је била истакнута и једна нова, још злослутнија парола: ”Чувајте се, ви Срби,
јер ће доћи дан!”

ЦЕНТРАЛНИ комитет Савеза комуниста Србије и Главни одбор Социјалистичког

савеза Србије информисали су о свему овоме руководство Социјалистичког савеза
Југославије, које је тек 11 дана од ове сепаратистичке провокације припремило
информацију број 16. У њој се спора реакција на ово оглашавање шиптарских
сепаратиста камуфлира тврдњом да је Општински комитет СК Истока ”одмах по
исписивању ових парола предузео потребне мере”, да је ”обављен разговор са
групом комуниста из Гимназије” и да је ”захваљујући доброј организацији и акцији
комуниста откривено лице које је писало и истакло поменуте пароле”.

- То је - како се каже у овој информацији - ученик другог разреда Гимназије, родом

из села Томанце, који је ове школске године дошао из Пећке гимназије.
Без откривања имена овог ученика у информацији се саопштава да је он и у Пећкој
гимназији ”слично деловао”, да је испитивање надлежних органа о ономе што се
десило у Гимназији у Истоку ”у току” и да је село Томанце било познато по
”сличним националистичким појавама”.
"У току је", констатује се на крају овог документа " даља политичка активност у
коју ће се у првом реду укључити наставничко веће и ученици Гимназије".

ПОРЕД најистакнутијих функционера Социјалистичког савеза Југославије,

главног уредника Тањуга Леа Матеса и директора и главног уредника ”Борбе”
Лазара Мојсова, ова информација је упућена и у Титов кабинет у Београду.
Информација број 16 ту је стајала три дана, да би неко од сарадника Титовог
кабинета у горњем десном углу латиницом исписао следеће: ”Видио (небих слао),
31. ХИИ 65.”
Неправилно исписана напомена ”небих слао” вероватно се односила на самог Тита.
Шест и по месеци касније, 15. јуна 1966, када се низом закулисних потеза већ
увелико припремало смењивање водећег српског политичара, потпредседника
Александра Ранковића, Титу се преко његовог генералног секретара Богдана
Црнобрње, из Приштине јавља председник Покрајинског комитета СК Вели Дева:

”Друже Тито,

Ми смо и раније изражавали жељу да Те непосредно известимо о напорима које

радни људи Косова и Метохије улажу, резултатима који се постижу и проблемима
са којим се сусрећемо у борби за друштвено-економски преображај Покрајине.
Приликом боравка у Београду поводом 25. маја и Твог рођендана, ми смо друга
Црнобрњу још једном замолили да Те обавести о нашој жељи.
Слободни смо да Ти се обратимо са молбом да ових дана примиш једну делегацију
Косова и Метохије на разговор о питањима које сматрамо значајним за даљи развој
Покрајине.

Ми смо свесни Твоје заузетости и преоптерећености, али оцењујемо да ће нам

разговор с Тобом помоћи у даљим напорима за доследно спровођење у дело одлука
Осмог конгреса СКЈ и мера привредне и друштвене реформе.
За Покрајински комитет СК Србије за Косово и Метохију политички секретар Вели
Дева.”

ДВА дана касније, 17. јуна 1966, када исконструисане оптужбе о томе да је
Ранковић прислушкивао Тита и припремао заверу против њега улазе у завршну
фазу, шеф Кабинета Председника Републике Мирко Милутиновић уз Девино писмо
шаље Титу следећу белешку:

"Прилажемо писмо политичког секретара Покрајинског комитета СК Србије за

Косово и Метохију друга Вели Деве, који моли да друг председник прими
делегацију Косова и Метохије на разговор о питањима значајним за даљи развој
Покрајине. Молимо друга председника за одлуку."
У левом доњем углу ове белешке исписан је Титов одговор: ”Примићу њих
23. ВИ.”
У прегледу пријема које је за Тита 22. јуна припремио његов протокол, уписано је
да ће он наредног дана, 23. јуна, у 10.30, примити у опроштајну посету индијског
амбасадора у Југославији Р. С. Маниа, а да је пријем делегације Космета предвиђен
у 11 часова.

ДЕЛЕГАЦИЈУ Космета требало је да сачињавају: председник Покрајинске

скупштине Станоје Аксић, председник Покрајинског комитета СК Вели Дева,
председник Покрајинског извршног већа Али Шукрија, директор издавачког
предузећа ”Рилиндја” Синан Хасани и председник Покрајинског одбора
Социјалистичког савеза Бранко Шкембаревић. Разговору ове делегације са Титом
планирано је да присуствују и председник ЦК СК Србије Јован Веселинов,
генерални секретар председника Републике Богдан Црнобрња и сарадница у
Титовом кабинету Љубица Михић, али је то накнадно промењено. Љубица Михић
је изостављена са списка присутних, а уместо Веселинова уписано је име Драгог
Стаменковића, председника Извршног већа Србије.
У последњем тренутку, вероватно због дискреције, промењено је не само време, већ
и место овог сусрета. Уместо 23. у 11.00, Тито је одлучио да делегацију ове српске
покрајине прими наредног дана на Брионима.
Три дана касније, 27. јуна 1966, Титова војно-техничка комисија, која је утврђивала
истинитост његових сумњи на рачун Ранковића, признаје да није успела да докаже
Ранковићеву кривицу. Без обзира на то, четири дана касније, 1. јула 1966, Титов ЦК
из врха Југославије елиминише водећег српског политичара Александра Ранковића,
о коме се већ увелико говорило као о Титовом наследнику на челу југословенске
федерације. Тринаест дана касније, 13. јула 1966, Љубица Михић у службену
белешку о овом Титовом разговору са делегацијом Косова и Метохије уписује
податак за историју: ”Стенографске белешке нису вођене!”

НАРОДНОСТ УМЕСТО МАЊИНЕ

ДО 1963. овај део Србије се званично звао Косовско-метојиска област, а Уставом

СФРЈ донетим те године назив је промењен у Аутономну Покрајину Косово и
Метохију.
Тим Уставом и термин националних мањина, уобичајен у целом савременом свету,
замењен је термином ”народност”. Термин националне мањине је, како је
саопштено приликом усвајања Устава, замењен због тога што ”потиче из старе
Југославије”!

РАЗГОВОР – СНИМЉЕН

НА једној фотографији са Титовог сусрета са делегацијом Косова и Метохије, до

којег је дошло 24. јуна 1966. на Брионима, седам дана пре смене водећег српског
политичара Александра Ранковића, види се микрофон. Ова слика, коју је аутор овог
фељтона недавно открио у Титовом архиву у Београду, показује да је овај разговор
ипак снимљен, али садржај тог разговора из необјашњивих разлога ни до данас није
доступан, чак ни најужем руководству Србије и Црне Горе.

Сеоба Срба под цензуром

ЧИМ је са свих функција смењен најистакнутији српски политичар потпредседник

СФРЈ Александар Ранковић, Срби су се почели селити са Косова и Метохије. О
томе је једним писмом из Вучитрна 30. септембра 1966. обавештен и маршал Тито.
"И поред Вашег великог рада", писао му је човек који се потписао као "В. Петр.",
"приморани смо да Вам и ми мало досадимо. Али верујемо да ћете нас разумети".
"Као прво", пише у овом писму "велика је сеоба Срба са Космета. Не
знам да ли сте упознати. А може се проверити".
В. Петр. наводи и доказе:
"Прво, околина Вучитрна, село Краљица. То су били све Црногорци, од целог села
само је остала једна кућа која још није иселила, а која мора сада да и она исели..."

КАО други пример, помињу се становници села Гојбуље који су колективно дошли
у зграду Скупштине општине Вучитрн да се жале на комшије Шиптаре због којих
не могу више да остану у свом селу, јер им Шиптари ”усред дана стоку терају из
авлије”.
"Верујте да је велика жалост, а Ви сигурно нисте упознати", каже В. Петр., који
верује да Тито о свему овоме ”сигурно није упознат”, па га моли да ово што он
тврди провери, али га упозорава да буде опрезан, јер ”органи то мало крију”.
Ако се на овај начин настави ”видећете брзо шта ће све бити”, каже В. Петр. и
додаје:
"Ово је горе него за време окупатора. Само што мора да трпимо све".
Аутор овог писма поручује Титу да не сме да напише своју тачну адресу, али је
сигуран да људи ”у селу знају ко може ово да пише”.
"Жао ми је што не смем до вас да дођем, јер после би свакако био прогоњен" каже
он, наглашавајући да је иста ситуација и у селу Свраћак:

"Људи масовно одлазе, јер видимо шта ће брзо са Србима бити на Космету само ако
се овако продужи".
Писац овог писма је на крају поручивао:
"Молимо вас да ово размотрите а можда ћу касније доћи и до Вас, па макар ме
одмах убили".
Тако је писао В. Петр., али његово писмо су Титови сарадници, пре него што су га
проследили свом шефу, озбиљно цензурисали.
Уместо ”велика је сеоба Срба са Космета”, у верзији писма која је дата Титу писало
је ”Срби се исељавају са Космета”. Према овој ублаженој варијанти писма В. Петр.
није писао да она једина преостала црногорска породица из села Краљице ”мора
сада да се и она исели”, већ се та породица ”припрема за исељавање”...
У горњем, левом углу оригинала овог писма у Титовом кабинету је исписана ознака
”Пов(ерљиво) 1550/66”, а у доњем, левом углу је напомена да копију овог писма
треба послати Централном комитету СКЈ, новом потпредседнику СФРЈ Кочи
Поповићу и генералном секретару председника Републике Богдану Црнобрњи. На
својој, преправљеној верзији писма Тито је у горњем левом углу с висине
својеручно исписао директиву Добривоју Радосављевићу, председнику Централног
комитета СК Србије: ”Треба видјети шта се то тамо догађа.”

МЕСЕЦ и по дана касније, 19. новембра 1966, Титу се из Приштине обраћа Вели
Дева, председник Покрајинског комитета СК Косова и Метохије. Не помиње
никакво исељавање Срба и Црногораца са Космета, већ еуфорично говори о ”живој
политичкој активности” коју организације и руководство СК на Космету воде ”на
спровођењу одлука историјске брионске седнице ЦК СКЈ”, на којој је без
убедљивих чињеничних доказа елиминисан Титов потенцијални наследник, водећи
српски политичар Александар Ранковић.

- У овој активности - каже Дева - у целости су потврђене оцене и одлуке Четврте

(брионске) седнице ЦК СКЈ и изражена је безрезервна подршка комуниста и других
радних људи Косова и Метохије одлукама, Централном комитету и посебно Теби,
друже Тито.
О одлукама Тита и његовог ЦК које ”безрезервно подржавају” не само комунисти,
већ и ”радни људи Косова и Метохије” који немају никакве везе са Титовим СКЈ,
Дева више не говори, али зато тврди да су он и његови сарадници у међувремену
открили да је Ранковић направио праву пустош на Космету.

- Жеља нам је, друже Тито - моли Дева - да Те лично упознамо са стањем и
задацима са којима се Савез комуниста бори у садашњој ситуацији. Зато Те молимо
да примиш на разговор групу чланова Покрајинског комитета СК. Непосредми
контакти с Тобом, као и увек, и овом приликом ће нам помоћи у даљој борби за
остваривање одлука Осмог конгреса СКЈ.

ДО новог сусрета између Тита и политичких вођа са Космета дошло је 23. фебруара
1967. у Београду. У строго поверљивом записнику са разговора који је тад вођен
пише да се није радило о сусрету ”с групом чланова Покрајинског комитета СК”,
како је Дева тражио, већ да је Тито тог дана ”примио делегацију Косова и
Метохије”. Поред Вели Деве присутни су били председник Покрајинског извршног
већа Али Шукрија, секретар Извршног комитета ПК СК Илија Вакић, члан
Председништва ЦК СКЈ Фадиљ Хоџа, председник Савеза сидниката Космета Кадри
Реуфи и члан Председништва ПК СК Лука Влаховић.
Извињавајући се гостима што их због заузетости није примио раније, Тито је
изјавио да је после смене Ранковића ”веома заинтересован како се све то у нашој
земљи одвија”:
- Па, како је код вас? Причајте ми!
- Не знамо колико времена можемо да Ти узмемо - приметио је Дева.
- Када сте дошли код мене, немојте водити рачуна о времену! - каваљерски је
одговорио Тито.

ДВА ГОВОРА

НА почетку разговора вођених 23. фебруара 1967. Дева је изјавио да није случајно
Тита питао ”колико времена можемо да Ти узмемо”. Учинио је то због тога што је
за овај сусрет био припремио ”два концепта, један краћи и један дужи”.
- Тако ми је - објаснио је - рекао Фадиљ Хоџа.

БАКАРИЋ О РАНКОВИЋУ

НЕКЕ основне мотиве за изненадно уклањање Александра Ранковића и слабљење

утицаја Србије у врху Југославије, само три месеца после овог догађаја, открио је
водећи хрватски политичар Владимир Бакарић. Потврђујући да се тада уопште није
радило о жељи најужег југословенског руководства да отклони деформације
Службе државне безбедности, које су се везивале за Ранковића, он је тада на
питање какав је утицај СДБ имала у Хрватској, изјавио:
- Ја бих окренуо ствар мало другачије, то питање је како смо ми као Савез
комуниста Хрватске утицали на развој догађаја на Четвртом пленуму, на оно што се
догодило на Четвртом пленуму.

Тито даје крила сепаратистима

ОСАМ месеци после смене Титовог потенцијалног наследника, секретара ЦК СКЈ и

потпредседника СФРЈ Александра Ранковића, вођа косметских комуниста Вели
Дева је првом човеку Југославије причао само оно што му је одговарало и што је
његов домаћин желео да чује.
У разговору, вођеном у Београду 23. фебруара 1967, рекао му је да је Четврти
пленум ЦК СКЈ, на којем је изненада смењен Ранковић, ”имао врло широк одјек у
нашој покрајини, како у Савезу комуниста тако и масама свих националности”. Да
би појачао утисак додао је: ”У градовима, код свих слојева становника, и на селу.”
Истакао је да су се косметски Шиптари, независно од тога да ли су или нису
чланови Титовог СКЈ, посебно обрадовали неочекиваном уклањању са политичке
сцене најутицајнијег српског политичара, а самим тим и слабљењу Србије у
југословенској федерацији. Њихово задовољство је толико велико да га, практично,
подједнако деле Шиптари свих политичких убеђења.

- Створено је - говорио је Дева - једно опште поверење шиптарске народности

према Савезу комуниста, нашем систему, Централном комитету и другу Титу.
У истом стилу је и наставио:
- Повећало се осећање сигурности шиптарске народности у наша кретања у
перспективи, у наш даљи друштвени и економски развитак.

ПОСЛЕ ове увертире први комуниста Косова и Метохије нашао је за потребно да

каже како и међу Шиптарима постоје реакционарне и екстремистичке снаге које ”не
треба изгубити из вида”:
- У вези с тим хтео бих да кажем да смо протеклих седам-осам година имали
редовно истицање заставе (суседне Албаније) на више места (на Космету) на дан
албанске независности, 28. новембра - изјавио је он, при чему је мислио на
независност Албаније.
Скренуо је пажњу како је то било ”дело реакције на Космету, али понекад и
других”, али није објаснио на које је ”друге” мислио, већ је направио велики обрт:
- Међутим - нагласио је са задовољством - прошлог 28. новембра (1966) одмах
изјутра тражио сам телефонске везе са свим местима (на Косову и Метохији), јер
ме је јако интересовало хоће ли то и сада да се понови.
У истом тону Дева је саопштио и резултате ове анкете:
- Питам Приштину - нема ништа. Затим Пећ, Ђаковицу, Призрен такође нема
ништа.

Уследила је и поента која је најављивала могућност да се албански комунисти ставе

на чело националне хомогенизацију својих сународника на Косову и Метохији:

- Сужава се простор свим деловањима која би могла да ставарају негативне

последице међу Шиптарима.

НА шта је све мислио, није објаснио, али догађаји који су убрзо уследили показали
су да лидери шиптарских комуниста у покрајини све више преузимају иницијативу
од шиптарских екстремиста на Косову и Метохији. Непуних годину дана после
изражавања Девиног задовољства што се они више не оглашавају истицањем
државне заставе Албаније на Космету, руководство ове покрајине са Велијем Девом
на челу ће тражити да застава ове ортодоксне комунистичке земље званично буде
проглашена заставом не само припадника шиптарске мањине у овом делу Србије,
већ и целе ове покрајине.
Пошто је нешто више од два месеца пре овог сусрета с делегацијом Косова и
Метохије Тито одустао од најављеног судског гоњења Ранковића, Дева је сматрао
да је потребно да у наставку овог разговора каже:
- Посебно напомињем да је после аболиције Ранковића дошло до неког општег
страха (међу косметским Шиптарима) и неизвесности шта ће сада бити. Неки су
говорили да је, ето, друг Тито опростио Ранковићу.

- Нисам ја опростио Ранковћу - прекинуо га је Тито. - Ту су посреди многи разлози,

и спољнополитички, и други.

Дева се није збунио:

- Код нас је та аболиција неке забринула - дозирао је он - причајући како је један од
таквих и неки неидентификовани старац, који уопште није био члан СКЈ, али је ”на
једној конференцији” после смене Ранковића клицао: "Живио Тито, Живио
Централни комитет!”

КАД је видео да је ђаво однео шалу, Тито је отворио карте до краја:

- Ранковић се сада све мање помиње, и то је тежа ликвидација него да је затворен.
Потом је био директнији:
- Аболиција је дошла због тога што ја не знам шта би се све пред судом тражило!
Па још директнији, истичући оно што га је у случају његовог потенцијалног
конкурента за власт вероватно највише интересовало:
- Он је политички мртав - нагласио је Тито, хвалећи ЦК СК Србије што је показао
”пуно разумевање” за његове захтеве за елиминисање Ранковића.

На то је члан косметске делегације Фадиљ Хоџа изјавио:

- Народ (шиптарски) је јако загрејан за ову данашњу линију и политику, тако да
можемо рачунати да ћемо са успехом извршити своје задатке.
У овом сусрету Тито је после свега шиптарским функционерима са Космета дао
једно специјално обећање:
- Ви ћете имати сва права, не само материјална, већ и политичка, грађанска и друга.
Додао је ”која вам припадају”, али с обзиром на контекст овог разговора и све што
је овом приликом, што директно, што индиректно речено, порука је била јасна:
Тито ће подржати што веће удаљавање ове српске покрајине од Републике Србије.
Није требало дуго чекати да би се то и голим оком видело.

ОПТУЖБЕ БЕЗ ДОКАЗА

ПРАВИ разлог за аболицију Ранковића и његово ослобађање од судске

одговорности није се крио у Титовом милосрђу, већ у недостатку доказа за његову
кривицу. То се најбоље види из ”измена и допуна”, које је почетком децембра 1966.
Савезно извршно веће накнадно поднело на сопствени ”Извештај о противуставној
делатности групе око Александра Ранковића и о злоупотребљавању Службе
државне безбедности у политичке сврхе”.
- У тексту извештаја - пише у овом документу - што мање спомињати име
Ранковића.
Скачући сам себи у уста, СИВ тражи да се каже како је Ранковић остваривао
”утицај на органе државне власти, што је у крајњој линији идентично и са
политичком завером”.
Очигледне штете које је он својом антиуставном делатношћу, по налазу Брионског
пленума ЦК СКЈ, несумњиво нанео земљи овим документом су напрасно
преформлисане у "извесне штете".

КАКО ЈЕ КОД ВАС?

ОВАЈ сусрет са делегацијом Косова и Метохије Тито је почео помало неочекиваним

извињењем својим гостима:
- Драго ми је што сте дошли, али морам да се извиним што тако дуго нисам могао
да вас примим. Ви сте тражили пријем већ одавно, но мислим да и сада можемо да
разговарамо о свим питањима због којих сте хтели да дођете код мене.
Објаснио је да је био толико заузет да је морао да одложи "и посету Јапану", а онда
се косметским вођама обратио бираним речима:
- Ја сам веома заинтересован како се све то (после смене Ранковића) у нашој земљи
одвија. Па, како је код вас? Причајте ми!

Хоће државу у држави

ГОДИНУ дана после Титовог обећања лидерима косметских Шиптара да ће им

дати ”сва права”, у Приштини је припремљен документ о што већем
осамостаљивању ове покрајине од Србије.
Цео пројекат је почивао на апсолутизацији начела о равноправности српског и
шиптарског језика у овој покрајини и на вулгаризацији политичке пароле о
равноправности југословенских народа и националних мањина, које су се овде
народностима звале.

Идеја је била да се на основу буквално схваћене равноправности језика и ”народа и

народности” цела ова српска покрајина - у којој живе не само Срби и Црногорци,
већ и Турци, муслимани, Цигани и друге етничке заједнице - идентификује само са
Шиптарима као најбројнијом ентичком заједницом. У крајњој линији да се
”равноправност народа и народности” суспендује у међуетничким односима на
Космету, а да се управо на основу те комунистичке кованице у односима и везама
покрајине са Србијом, за Шиптаре обезбеди она врста ”равноправности” коју ти
исти Шиптари као народност нису дозвољавали српском и црногорском народу на
Косову и Метохији, а камоли тамошњим националним мањинама.
НА тим премисама вође косметских Шиптара су априла 1968. од Београда званично
тражиле:
- Да смернице Извршног већа Србије и упутства републичких органа управе више
не буду обавезни за органе управе ове покрајине.
- Да покрајински органи управе врше све послове који су савезним прописима
стављени у надлежност републичких органа, осим оних послова који су
републичким законом задржани за искључиву надлежност републичких органа.
- Да се покрајини обезеди судска аутономија, да Космет добије самостални врховни
суд, самостално јавно тужилаштво, привредни суд и јавно правобранилаштво.
Вели Дева, Фадиљ Хоџа и други шиптарски функционери отворено су захтевали:
- У области организовања правосуђа сматрамо да аутономна покрајина треба да има
сва права која сада имају републике!

Апетити су били све већи и већи: захтевали су да се највиши правни акт покрајине
више не зове статут, већ ”покрајински устав”, а да Покрајинска скупштина уместо
одлука може да доноси законе.

ОСОКОЉЕНИ Титовом подршком ишли су и даље: да би покрајину што више

удаљили од Србије одлучили су да појам Метохије, која је својим називом
подсећала на српски карактер ових крајева, по сваку цену, избаце из назива ове
покрајине.
- Појам Метохије - писао је шиптарски врх Космета - ни у ком случају не обухвата
шире подручје од слива (речица) Пећке и Дечанске Бистрице. А сви релевантни
домаћи и страни извори говоре да Метохија обухвата неколико десетина пута већу
територију која се протеже од Мокре горе на северу до Шар-планине на југу и од
Дечанских планина на истоку до Проклетија, Паштрика и Коритника на западу. И
да запрема више од 4.300 квадратних километара.

Позивајући се чак и на Константина Јиречека и његову ”Историју Срба” тврде да је

област Косова ”обједињавала у саобраћајном погледу веома широке територије у
својој околини”, а тај исти Јиречек је писао да је у 14. веку главно место Косова
”Приштина само село”, а да су у Метохији ”врвели далматински, грчки и домаћи
(српски) трговци”.

ФАВОРИЗУЈУЋИ Косово, а анатемишући појам Метохије, цитирали су и друге

историјске изворе, а ти исти извори су говорили да је пре најезде Турака Метохија
имала знатно већи значај од Косова и у саобраћајном и у трговачком погледу, јер су
у Призрену Дубровчани, уз Грке, најпознатији трговци овог дела Европе, још у 14.
веку имали своје трговачку колонију и конзула.

Противречности у овом документу је било на претек.

Позивали су се и на турски лист ”Призрен”, који је седамдесетих година 19. века у

овом метохијском граду излазио на турском и српском језику, што значи да су и
саме Османлије уважавале и српски карактер и значај овог краја.
- Косово је историјски најстарија административно-територијална целина - писали
су они превиђајући да је Косовски вилајет у другој половини 19. века створила
турска окупаторска власт, да је он само делимично обухватао територију овог краја,
а да су Косово и Метохија први пут постали ”административно-територијална
целина” Законом о установљењу и устројству Аутономне косовскометохијске
области. Тај закон је донело Председништво Народне скупштине Србије, а ступио
је на снагу 9. септембра 1945.
Понесени Титовим обећањем да ће им дати ”сва права”, комунистички лидери
косметских Шиптара демонстрирали су и немалу острашћеност.

Наводили су да је ”територија која се данас назива Метохија позната под именом

Дукађин” и да би ”било правилније, уколико жели да се задржи комбиновани назив,
да се покрајина назива Аутономна Покрајина Косово и Дукађин”, а добро су знали
да Метохија и Дукађин нису синоними за исто. Да је Дукађин област на северу
Албаније, а да Метохију крсте Дукађином само они Шиптари који тиме показују
територијалне претензије Албаније према овом делу Србије.
Дали су одушка и сопственом цинизму:
- Призренци, Подримљани, Горани, Ђаковчани и слични (грађани Метохије) могу у
регионалном смислу да се осећају и сматрају Косовцима, исто као што
Аранђеловчани или Тополци могу да се сматрају и осећају Шумадинцима, али не и
Крагујевчанима.
На крају документа следио је и закључак:
- На основу свега изложеног, у погледу назива Аутономне Покрајине Косово и
Метохија, предлаже се следеће: Да назив Аутономне Покрајине буде Косово, што је
адекватнији назив за територију ове покрајине.
У јесен 1968. делегација ове покрајине са овим идејама долази у Београд на свој
трећи састанак са маршалом Титом.

ПРАВИ РАЗЛОГ

ПРЕМА сведочењу Кадрија Реуфија, који је 1968. био потпредседник Скупштине

Косова и Метохије, име Метохије је из назива ове покрајине избачено ”поред
осталог, и због тога што Албанија тако (само као Косово) назива нашу покрајину”.
- Тамо, у Албанији - објашњавао је он - Метохија се не помиње, они тај део
називају Дукађин.

БЕЖИМО ОД СВЕТА

ИДЕЈУ о тоталној равноправности Шиптара односно Албанаца са Косова и

Метохије не само са косметским Србима, већ и са већинским народом Србије, први
је 25. септембра 1968. лансирао председник Покрајинске скупштине Фадиљ Хоџа.
Он ће тог дана на заједничкој седници Покрајинског и Организационо-политичког
већа Покрајинске скупштине захтевати ”равноправност Албанаца са свим
НАРОДИМА” у Србији и Југославији.
Подржавајући преседане које је Титов режим правио са националним мањинама, он
ће тада, алудирајући на непринципијелна решења којих нема ни у једној
цивилизованој земљи света, изјавити:
- Треба да бежимо што даље од страних модела.

ИГРА РЕЧИ

ТРАЖЕЋИ да ова покрајина добије свој врховни суд, шиптарске вође Космета су се
позивале на "осећај народа" који живи у аутономној покрајини", а када су
помислили да је то довољна аргументација за оно што траже, евентуално будуће
стање су претворили у садашње и у истом овом документу писали:
- Постојање Врховног суда Косова и Метохије условљава одговарајуће организације
и других правосудних органа на нивоу Покрајине - јавно тужилаштво, привредни
суд, јавно правобранилаштво итд.

Србија између две ватре

ЈОШ пре него што су водећи функционери косметских Шиптара октобра 1968.
дошли у Београд на своје треће званичне разговоре са Титом у последње две
године, његово обећање, дато фебруара 1967, да ће им дати "сва права", већ је, бар у
принципу, било испуњено. Посебно оно најважније, да ће Косово и Метохија
истовремено имати своје директно изабране представнике и у властима Србије и у
органима југословенске федерације.
Очигледном подршком коју је Тито дао осамостаљивању Космета од Србије, то ће
већ у старту постати клацкалица за најразноврсније, често и веома
непринципијелне притиске на ову републику. И са Космета и из врха Југославије,
што ће Србију, чији је утицај после смене Ранковића и иначе ослабљен, чинити још
рањивијом и у суштини неравноправном у односу на све друге југословенске
републике које у свом саставу нису имале ниједну покрајину.

ИЗМЕЂУ другог и трећег сусрета са њиховим вођама, Тито ће први пут да посети
Косово и Метохију, што ће руководство ове покрајине охрабрити да радикализују
своје захтеве. И да за њих, што изричито, што прећутно, снагом Титовог ауторитета,
унапред добију подршку и наклоност центара моћи у земљи, а да Србија у таквој
ситуацији буде доведена пред свршен чин.
Зато је списак жеља вођа ове националне мањине из дана у дан бивао све већи. Од
тога да добију пуну судску аутономију, да сами формирају свој врховни суд и
самостално доносе своје законе, до тога да заставу суседне Албаније истичу не
само као симбол своје етничке заједнице, већ и целог Космета. Сви ти захтеви били
су априорно прихваћени, чак и онај да се из назива ове покрајине избаци појам
Метохије, који је сведочио о српском пореклу у карактеру ове покрајине.
- Нама је остављено да сами о томе одлучимо - саопштено је у извештају Комисије
за промену Статута Косова и Метохије, поднетом Покрајинској скупштини 16.
септембра 1968.
У том часу, кад су видели да им се испуњава, практично, све што траже, шиптарски
лидери решавају да промене и своје име и да и на тај начин се што више одвоје од
Србије, а приближе Албанији. И то, како кажу, због језичких разлога:
- Постигнуто је потпуно јединство мишљења - каже се у овом документу - да је
језички адекватније употребљавати ”Албанац”, а не ”Шиптар”.

У ТАКВОЈ атмосфери лидер шиптарских комуниста Вели Дева 1. октобра 1968.

писмено моли Тита да ”испита могућност да што пре прими у посету једну
делегацију Покрајинског комитета СК”.
Тито молбу прихвата, и тако 24. октобра те године долази до трећег његовог
официјелног састанка са комунистичким првацима ове покрајине.

Вели Дева свом домаћину реферише да је ”у шиптарским масама у порасту углед

СКЈ и друга Тита”, да из њихових редова све више ”расту прогресивне снаге,
радничка класа и напредна интелигенција”, да је ”основно расположење у
шиптарским масама добро и здраво”.
Као узгредно примећује да ”одређене снаге” међу припадницима ове националне
мањине траже да Космет добије статус републике и да се, самим тим, одвоји од
Србије, али не помиње да се међу тим ”одређеним снагама” налазе и неки од
најистакнутијих званичника ове српске покрајине.
Додаје да је тим поводом било чак и јавних демонстрација на Косову и Метохији,
али ублажавајући ове инциденте одмах истиче како су пароле ”Хоћемо Републику”
биле пропраћене ”социјалистичким паролама: "Братство и јединство", "Живио СК",
"Живио Тито".

ИЗУЗЕВ једне краће упадице, у којој се сложио са Девиним ставом да ће против

ових појава ”бити потребне и одређене административне мере”, Тито ове отворене
захтеве за нарушавање територијалног интегритета Србије и Југославије уопште
није коментарисао. Чак је шиптарске лидере ове покрајине потпуно амнестирао од
одговорности за избијање ових сепаратистичких нереда, тврдећи да је све ово дело
”непријатеља Југославије који споља роваре против наших интереса”.
Враћајући се у средишњем делу овог разговора на одвајање Косова и Метохије од
Србије и претварање ове покрајине у републику, Тито ће овај захтев одбити, али, по
свему судећи, не из неких начелних већ сасвим прагматичних разлога:
- Са стварањем републике Космета створио би се преседан и за Војводину, а можда
би се још неко нашао ко би такође тражио статус републике.

- Решење је - нагласио је он - у садржајном обогаћивању улоге, места, права и

статуса Аутономне Покрајине Космета. Реч је о таквом садржајном обогаћивању
Аутономне Покрајине које ће обезбедити пуну равноправност.
Тито је од Србије тражио не само разумевање за ово ”обогаћивање”, већ и
издвајање ”још више” материјалне помоћи за покрајину која је тежила да се одвоји
од ње. Улогу свог председника Централног комитета СК Србије, који је
присуствовао овом састанку, Тито је свео на најниже гране - после обећања која је
дао својим гостима питао га је ”да ли жели нешто да каже”.
СТАМБОЛИЋ је желео, па је Тита и делегацију Косова и Метохије упозорио да
покрајински јавни тужилац Резак Шаља и председник Врховног суда ове покрајине
иако ”испољавају националистичке тенденције остају на својим дужностима”.
Фадиљ Хоџа је ове проскрибоване личности узео у заштиту, а Тито се у све то
уопште није мешао, као да га се то и не тиче.
Стамболић је приметио да се и сам Хоџа у два своја чланка у ”Политици” залагао за
давање југословенским националним мањинама права на самоопредељење, ”што је
дало основ за покретање идеје о стварању Републике Косова и Метохије”, али Тито
ни ово није коментарисао.
Реаговао је само кад је Стамболић изјавио да се на Космету поставља питање да и
Југославија, односно сам Тито, сноси део одговорности за лоше односе са
Албанијом.
- На страни Југославије - рекао је - нема никакве кривице за слабе односе са
Албанијом.
Обавезе Косова и Метохије према Србији и Југославији није помињао, а што се
тиче обавеза Београда према Приштини, поновио је да се ”морају наћи средства за
убрзање привредног развоја на Космету”.

ЋУТАЊЕ

КОЛИКО је Србија те 1968. била у инферирном положају понајбоље се види по

томе што се поводом избацивања Метохије из назива њене јужне покрајине није
огласио ниједан припадник њене политичке елите, чак ни њени интелектуалци.
Упорно су ћутали, као да су сви знали да иза свега овога стоји Тито лично.

МИТРАЉЕЗИ И – ТОПОВИ

ЗА националну хомогенизацију својих сународника и ширење мржње према

Србима и Србији, шиптарски екстремисти, а све више и званичници, највише су
користили кампању коју је југословенска полиција 1955/1956. водила у овом делу
Србије за скупљање нелегалног оружја, које су у највећем броју случајева крили
косметски Шиптари.
Злоупотребљавајући чињеницу да је ову легитимну акцију одобрио Србин
Александар Ранковић, а превиђајући околност да се она одвијала уз изричито
Титово одобрење, многи шиптарски предводници су овај потез југословенске
власти после смене Ранковића годинама представљали као класичан пример
српског терора на Космету.
Ранковић није могао да се брани од ових неистина, Тито је о свему овоме упорно
ћутао, а анетема над бившим потпредседником СФРЈ је била таква да се нико није
усуђивао да саопшти праву истину о свему овоме. Она је предочена у
Ранковићевим ”Дневничким забелешкама”, објављеним тек десетак година после
његове и Титове смрти. Тек тада је јавност сазнала да је на Косову и Метохији
1955/1956 пронађено ”у добро очуваном и исправном стању око 26.000 комада
разних врста оружја”, од пиштоља и бомби до митраљеза и топова, а да је Тито
својевремено ”оштро замерио што се ово оружје није још раније одузело”.

ПРЕСЕДАН

УЗ обавештење да Вели Дева "сматра за потребно и корисно да друга Тита

информише о неким актуелним питањима из политичког и друштвеног живота у
АП Косово и Метохији" доживотном председнику СФРЈ су његови сарадници
скренули пажњу и на један преседан:
"Напомињемо исто тако", пише у белешци Групе за друштвено-политичка питања
Кабинета председника Републике, "да је овај захтев дошао директно из
Покрајинског комитета СК и да ми о њему нисмо консултовали Централни комитет
СК Србије".
Тито је прешао преко овог упозорења и испод овог упозорења својеручно написао:
"Примити ћу ту делегацију кад се (с Бриона) вратим у Београд. Т. "

Прозивка Љубише Живковића

Само тридесетак дана после Титове изјаве шиптарским вођама Косова и Метохије
да ову покрајину не може издвојити из Србије и дати јој статус републике, већ да је
”решење у садржајном обогаћивању” њене улоге, широм Космета избиле су
масовне сепаратистичке демонстрације њихових сународника.
Шеф југословенске државе и њене владајуће партије са лица места је добијао
извештаје агената своје војне и цивилне тајне полиције, али и од обичних грађана,
узнемирених безобзирношћу шиптарских екстремиста, који су рушили све пред
собом.
Најодважнији извештај написао му је, одмах по избијању демонстрација, Љубиша
Живковић из Приштине, који је у десном горњем углу свог потресног писма уписао
не само датум, већ и сат свог обраћања Титу - "27. новембар 1968. у 19 часова".

ОСЛОВЉАВАЈУЋИ га са ”Друже Тито”, Живковић у свом писму, писаном руком,

ћирилицом, каже:
"Верујем да си обавештен, али ја као грађанин ове земље не могу да вам не пишем.
Ми грађани Приштине данас, 27. ЏИ од 14 часова доживљавамо катастрофу, уместо
радост за дочек празника (Дан Републике Југославије), а ми гледамо непријатеље
како манифестују са паролама живела Албанија, Енвер Хоџи (њеном вођи), а ми
скрштених руку посматрамо како разбијају излоге, преврћу кола путничка, ударају
невине људе на улици."
"Молим вас", пише овај човек", како ви имате образа као државник да хладнокрвно
слушате обавештења од Вели Деве, (Рамадана) Вранића, Џавида (Ниманија) и свих
осталих партијских руководилаца који су лично криви за све. Жалосно је да после
20 година социјалистичког друштва, проливене крви за слободу, за стварање нове
Југославије, дозвољавамо да се тражи отцепљење, комадање наше земље, и то да
тражи народ који је од кад се памти увек наносио многа зла српском народу.
Уосталом, пустимо историју, али садашње стање на територији Космета је
неподношљиво. Шта ви мислите, може ли једног дана доћи до крвопролића, кад ми
и наша деца изгубе главу не треба нам онда никаква власт која би доводила ред, јер
кад би погинули на фронту не би нам било жао, знамо да смо се борили са
непријатељем, а ово гледамо од куће, а они све разбијају оно што смо за 20 година
стекли.

"ЗАМИСЛИТЕ, молим вас", наставља Живковић, "да руља прави лом на улицама, а
Вранић, Дева и сви остали руководиоци партиски и руководиоци власти одржавају
састанак и не дозвољавају да се ништа противу њих предузме, већ да се преговара
са њима."
"Молим вас", пита Живковић, "зар не може да се сумња на њих лично, зар се према
непријатељу тако поступа?! Гледам телевизор, а спикер у дневнику износи о
припреми за Дан Републике (Југославије), а ми затварамо се по кућама, а када
изађемо у град имамо шта да видимо, крш, ломљења, паљења, на шта вам ово личи,
ми који доживљавамо ове догађаје (сматрамо) на хаос, на издају, и за овакво стање
највећу кривицу сваљујемо на вас, друже Тито. Изгледа да ви можда нисте
обавештени правилно, али ви не верујете ниједном руководиоцу Србину, а
Шиптару верујете."
Уследило је и питање:
"Мислите ли ви и на превару од стране неких руководиоца Шиптара који вам се
удварају, улизују са једном добро смишљеном рачуницом и једним дугорочним
планом за рачун само шиптарског живља."
"Уосталом", истиче Живковић, "овај случај и ове догађаје велики је минус за наше
друштво које испољава трулост и разједињеност. Мислите ли ви да ће неко од
српског живља да испали метак против агресора, било ко да је, Руси или
Американци, нама је ово дошло до врха и само се очекује да кипи услед
узаврелости."

ОВАЈ храбри човек, који је вероватно био војно лице, имао је толико куражи да
Титу отворено каже:
"Мислите ли ви да ће официри да се боре против онако како се од њих очекује? Јер
замислите да потпоручник, командир вода има плату од 110 нових динара, а учитељ
треба у 1969. години према предлогу да има 110 нових динара, а професор 130
нових динара, па вас питам јел то стимуланс за рад. Ми односно друштво вата на
свест, може ли једног дана да превагне преко свест, па да испадне обрнуто за ово
овакво друштво, онак ко има велике плате тај нека брани, а ми немамо зашто?"

Последња реченица Љубише Живковића испод које је ставио потпис била је још
провокативнија:
"Ја као грађанин предлажем вам да се спустите мало доле и ствари боље сагледате,
па да стање средите, иначе овакво какво је сада родиће се нешто горе јер народ овог
краја није дорастао за овакву демократију."
Други житељ Косова и Метохије, који се првих дана децембра 1968. обратио Титу,
није имао куражи да потпише своје драматично интонирано писмо:
"Нисам мого а да ти се још одмах по доласку из Приштине не пожалим, јер је ово
теже од окупације, а вјерујте да су то све криви они који су на положајима, а који су
1941. године окупатора са пљескањем дочекали и тражили фашистичку Албанију."
"То је, друже Тито, истина", пише у овом писму, "они су данас у влади а они данас
подржавају потпуно оне полуинтелектуалце да тебе називају и нашу домовину свим
погрдама, а верујте да ови другови овде не могу ништа јер имају подршку од
виших."
"Ја и моја породица", жали се овај човек, "живимо у страху и сви поштени и борци
ове револуције осећају се небезбедни, па те молим јер у тебе једино имамо пуно
поверење и спас наших живота и будућности."

НАРЕДНА реченица још боље осликава драму овог човека:

"Мој син је дао свој живот за данашњу слободу, ето то је мој удио, најдражи, а ја
данас страхујем за остале чланове. Теби једино вјерујем да нас спасиш и много те
молим да предузмеш и нама за још ово живота учиниш да без страха проживимо",
пише на крају овог писма.
Аутор трећег писма, које је доживотни председник СФРЈ тих дана добио са Косова
и Метохије, представио се Титу као ”један обичан грађанин, искрени поборник
свих ваших идеја за које се борите” каже:
"Као обичан грађанин наше социјалистичке земље", пише он, "веома сам забринут
једном чињеницом која ме је пренеразила и дала на размишљање. У немилим
догађајима који су се одиграли у Приштини, центру и срцу Покрајине, у првим
редовима међу демонстрантима била су деца највиших руководиоца Покрајине
албанске народности, па се поставља питање како је могуће тако нешто да се
збије."
"Или су деца", закључује овај човек, "ван домашаја својих родитеља, заведена, што
не би смело да се деси, или се игра на две карте: ти се тата бори и брани ове
позиције, а ја ћу се придружити овој другој групи и линији, ако се супротно деси од
онога за шта се боримо, ти ћеш мене поштедети ако буде вруће и обратно: ако тебе
треба штитити ту сам ја."
Писац овог писма описује и један тежак инцидент сина водећег шиптарског
комунисте Фадиља Хоџе, који је у хотелу ”Божур” у Приштини тражио од конобара
да га послуже са једном српском главом! Питајући се ”чему нас то води”, писац
овог писма на крају каже:
"Осећам неки бол у души па сам желео да на овај начин и Вас упознам а ради
олакшања."

ТИТО АМНЕСТИРА СЕПАРАТИСТЕ!

ВЕЛИКЕ сепаратистичке демонстрације на Косову и Метохији, прве од његовог

доласка на власт, Тита су затекле у Јајцу, где је дошао на прославу 25-годишњице
Другог заседања АВНОЈ-а.
Његова реакција на оно што се дешавало на улицама многих косметских градова, на
којима су сепаратисти ломили све на шта су наишли, била је веома млака:
- Ријеч је о једној групи, која је нахушкала један мањи дио омладине и студената,
који су разбијали излоге, као што то чине на Западу, или у готово свим земљама -
рекао је Тито 30. новембра 1968. на конференцији за новинаре у Јајцу.
- Мало ко - истакао је он - нема таквих ствари. Шта сада ту треба драматизирати?!

Застава само почетак

НИЈЕ честито прошло ни двадесетак дана од Титове млаке реакције на масовне

антисрпске и антијугословенске демонстрације на Косову и Метохији (”тога има у
готово свим земљама”), а лидери косметских Шиптара, који су почели Албанцима
да се називају, проширили су свој сепаратистички вирус и на Македонију и југ
централне Србије.
Њихови сународници су се најпре огласили у Тетову, 22. децембра 1968, а
непосредан повод за нереде на улицама овог града било је истицање заставе државе
Албаније на радњи неког тетовског Албанца, коју је, наводно, скинуо један
Македонац.
У демонстрацијама су, како се каже у информацији Секретаријата Централног
комитета СК Македоније упућеној Титу, учествовали ”углавном просветни
радници, лекари, ученици и неки други интелектуалци - Албанци”. После
интервенције политичких функционера, демонстранти су се разишли, али сутрадан
је дошло до нових, још масовнијих демонстрација у којима је ”учествовало
неколико стотина припадника албанске народности”.
"Они су се", каже се у овом документу, "кретали улицама града, упали су у неке
јавне институције и нанели материјалну штету. Упали су у Општински комитет СК
Тетова, у банку, гимназију и у једну осмогодишњу школу.

У ИНФОРМАЦИЈИ се даје и конкретнији опис онога што се десило:

"Цени се да је у овим демонстрацијама било око 300 букача који су се нарочито
упадљиво истицали на градском тргу у маси пасивних посматрача. Запажено је да је
више њих који су раније били осуђивани на више година робије због непријатељске
делатности, као и известан број интелектуалаца - просветних радника и лекара -
затим известан број емисара из других крајева и више досељеника са Косова, који
су овде насељени последње две-три године."
Уследила је и кључна реченица која показује како су вође албанских сепаратиста
реаговале на одлуку југословенских власти да југословенским Албанцима дозволе
да заставу суседне Албаније употребљавају као најважнији симбол своје
идентификације:

"Треба истаћи као карактеристичне коментаре демонстраната", истиче се у овом

документу, да је “добијање заставе само почетак”, да “битку тек треба извојевати” и
да “кад постоје две Немачке и две Кореје, могу постојати и две Албаније”.
Титу је саопштен и податак да су се демонстранти ”разишли тек после енергичније
интервенције органа милиције, нешто око 18 часова”.

Месец дана касније, јануара 1969, руководствима Титове партије у Србији су се на

дивљање албанских сепаратиста жалили и становници села Буштрање у прешевској
општини. Њихово писмо, које су потписала 42 житеља овог села, било је
драматично интонирано.
"Драга браћо, помозите нам", апелују они већ на почетку свог обраћања
руководствима СК централне Србије.
"Село Буштрања је", представљају они своје место, "дало неколико првобораца и
бораца Народноослободилачког рата, да их не наводимо по имену - сви су Срби.
Наше село је двонационално - у њему живе Срби и Албанци. У току рата дали смо
велике жртве. Остало је много жена без мужева и мајки без деце, деца без једног
или оба родитеља, брат без брата и сестра без брата.

УЗ ПОДСЕЋАЊЕ да су у рату клицали Титу и партији, а да су највише страдали од

Немаца, Бугара, ”али, руку на срце, и од Албанаца”, мештани овог села кажу:
"Било како било, све је то прошло и веровали смо да је исковано братство и
јединство и да је оно трајно решено. После 25 година видимо колико је “сковано”.
Данас се осећамо као да смо потчињени - и јесте тако - као да су једнака права само
сан, као да живимо у времену од пре сто година, као да је поново (као за време
Турака) повучена граница преко Ристовца."

"Стање се", додају они, "посебно погоршало после сепаратистичких демонстрација

на Космету, новембра 1968. Ситуација је таква да својина није више сигурна.
Дешава се неретко да у својој сопственој њиви Србин буде претучен само зато што
опомене Албанца речима: “Зар ово није срамота што чиниш, зашто ми правиш
штету?” На ове речи Албанац је у стању да одмах кидише на власника њиве ножем
или тојагом - испребија човека, и ником ништа. Таквих је случајева код нас у селу
било за кратко време шест, а било би их и више да се Срби нису склањали".

МЕШТАНИ овог села не знају шта им је чинити:

"Једноставно нас мрзе", пишу они и скрећу пажњу и на чудно понашање начелника
војног одсека прешевске општине Саћипија Ајрулу:
"На једној седници Скупштине општине Ајрула је одредио радна места која ће
заузимати Албанци а која Срби. Изнео је и да број милиционера треба да буде 9:2 у
корист Албанаца, да Србе директоре треба сменити, а на њихова места поставити
одмах Албанце. На примедбу одборника да тај предлог није добар, Ајрула
заповеднички каже: “Коме се не свиђа, ено му Шумадија!”"
"Осећамо се као да живимо у правој Албанији", жале се мештани Буштрање, и као
пример наводе како је уочи дочека Нове 1969. председник општине Прешево два
пута долазио у једно суседно село да би интервенисао да се у центру села залепрша
застава Албаније, а када је неко скинуо југословенску заставу из села Буштрање,
комшије Албанци су им одговорили: ”Дали сте вику низашта, застава је срушена од
ветра!”
"Ми добро знамо", поручују на крају житељи овог села, "да се за ту југословенску
заставу они нису борили. Они се сада боре за своју, и праве Албанију у Србији.
Тада нису имали времена, јер су били против нас заједно са Немцима"!
СВЕ СЕ ЗНАЛО

О ОРГАНИЗОВАЊУ масовних сепаратистичких демонстрација на Косову и

Метохији новембра 1968. Служба државне безбедности Србије је знала месец дана
раније. Прве информације о томе је прикупио Мехмет Шоши, шеф СДБ на Космету,
и истог часа проследио их начелнику СДБ Србије Рајку Ђаковићу.
Ђаковић је, како је сам сведочио, одмах отишао у Приштину и у присуству Шошија
о свему овоме обавестио председника Покрајинског комитета СК Велија Деву.
- Шта је, Рајко - питао је Дева - јеси ли и ти насео Шошиним информацијама, као да
ради стара (Ранковићева) УДБ-а!

ПРОТЕРИВАЊЕ УЧИТЕЉА

МЕШТАНИ Буштрање упознали су Тита и о томе како су Албанци из овог села

протерали локалног учитеља српске деце.
Уз школу коју су својевремено у селу заједно подигли Срби и Албанци направљени
су и станови за учитеље. Улаз једног стана је погрешно постављен, па је учитеља и
његову породицу могао да узнемирава свако ко је хтео.
"Омладинци албанске народности су то", пишу мештани Буштрање "и чинили, а
кад је учитељ опоменуо родитеље Албанце, они су постали још насртљивији.
Удружили су се против учитеља и почели да лансирају разне клевете о њему".
Да би се избегао конфликт, мештани Буштрање су решили да прошире учитељев
стан како би избили врата на другу страну с које нико не би могао да га узнемирава.
"Кад смо то учинили", "настављају мештани Буштрање "тек онда су за учитеља и
све нас настале велике муке. Чим је стан проширен, Албанци су се договорили да
га преко ноћи поруше, а на једном збору тражили су да учитељ напусти село".
Под фирмом смиривања духова у томе их је подржао и председник СО Прешево и
тако је учитељ овог села, ни крив ни дужан, морао да се одсели из Буштрање.

******* коло воде

ПОСЛЕ драматичних апела који су му поводом дивљања албанских сепаратиста

стигли од многих обичних људи, Титу су на ове појаве 1969. скренули пажњу и
ратни шеф његове комунистичке организације на Косову и Метохији Павле
Јовићевић, и централа Службе државне безбедности Југославије.
Јовићевић је нашао за потребно да Тита посебно упозори на оживљавање
активности балиста, припадника пронацистичког квислиншког покрета који је
током Другог светског рата деловао и у Албанији и на Косову и Метохији.

"Добар део комуниста на Космету", тврди он, "није са свом озбиљношћу схватио
опасност од балиста, јер против њих не води непомирљиву борбу. Заборавља се да
је управо због балиста и њиховог утицаја, својевремено (почетком 1945) била
заведена војна управа на Косову и Метохији."
"Не без горчине", наставља Јовићевић, "истичем да су разни балисти, иредентисти
и слични које су наши судови осудили на дугогодишње казне затвора дигли главе и
сада врло активно учествују у политичком животу Покрајине, а да се противу њих
не води одлучна борба. Далеко би ме одвело када бих вам овде износио конкретне
примере, јер су они многобројни, неке ћу ипак, само примера ради, навести."

ВЕЋ први пример био је веома упечатљив:

"Некада је", пише у овом писму, "на Косову и Метохији постојала илегална
организација “Национални покрет за прикључење Косова и Метохије Албанији” и
била разбијена, а само најистакнутији руководиоци осуђени на робију. Пошто су
изишли из затвора они су се поново организовали и сада роваре против наше
земље."
"И не само то", истиче ратни секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и
Метохију. "Они се сада и физички свете људима који су учествовали у откривању и
онемогућавању њиховог рада и борби против бандитизма, а да за то практично не
одговарају."
Као илустрацију, Јовићевић наводи једно убиство и рањавање у Пећи и напад на
милицонера у Дечанима, али и чињеницу да се окорели екстремиста Шефћет
Дечани, који је својеремено осуђен на девет година робије ”данас креће у друштву
наших активиста у Пећи и активно на њих делује”.

"Илегални саобраћај преко југословенско-албанске границе готово нико не

контролише", каже Јовићевић, обавештавајући Тита да је руководство Космета
новембра 1968. ”петнаестак дана раније знало да се припремају демонстрације а да
ништа није предузето против оних који их организују”.
Јовићевић предочава Титу и тактику албанских сепаратиста на Косову и Метохији:
"Све што се може легално извојевати, треба извојевати, а остало ће се постићи
оружаном борбом."
Доводећи у везу сепаратистичке демонстрације у овој покрајини са изјавама неких
од највиших косметских функционера о наводном праву националних мањина
Југославије на самоопредељење и претварање Косова и Метохије у посебну
републику, Јовићевић резигнирано каже:
"Носиоци таквих, најблаже речено, нездравих дискусија су само формално осуђени
и на томе се стало. Још је на својој дужности покрајински јавни тужилац, један од
носилаца таквих дискусија, и тај човек сада треба да покреће кривични поступак
противу непријатељских елемената који су организовали демонстрације у
Приштини и низу других места под паролама које су блиске његовом, тужиочевом
мишљењу. Поред њега, у правосудним органима се налази низ људи сличних
схватања."

Слика Космета коју Јовићевић представља Титу није нимало ружичаста:

"Велико је неспокојство у овој покрајини. Непријатељски елементи врше притисак

на Србе и Црногорце да се исељавају са Косова и Метохије. Припадници свих
националности на Космету се наоружавају", истиче Јовићевић, изражавајући
спремност да Титу о свему овоме, ако га интересује, ”изнесе и врло конкретне
податке”.

Нема доказа да је Тито прихвато ову понуду, па се албански сепаратизам у овој

покрајини и даље несметано ширио, о чему сведочи и строго поверљива
информација коју је му је 24. новембра 1969. упутио врх СДБ Југославије:
"У току јучерашњег дана, рано ујутро, у месту Исток растуран је летак изразито
непријатељске садржине са насловом: “Позив Косова” и потписом: “Прваци
револуције”. До сада су пронађена три летка (на згради Општинског комитета СК,
основне школе и оближњег хотела). Није искључено да је летак написан у већем
броју примерака, па се претпоставља да се може појавити и у неким другим
местима."

Текст летка, писаног поводом 27. новембра, државног празника суседне Албаније,
којом је владао изразито стаљинистички режим, био је овако срочен:
"Позив Косова - еј, синови, будите се, устаните, преплавите улице, чујте јецаје моје.
Солидаришите са прославом 27. новембра, даном када се потреса свет
ревизионизма. Устајте јер и даље нас убија неверна сенка издајника. Преплавите
улице и покажите да сте Албанци.
"Не ћутимо, јер нам је свугде забијен нож у погурена леђа од тешког ропства. Не
трпите ропство, црног непријатеља да истребимо, истерајмо га из наших огњишта,
јер нам слободу осакати, немамо зашто да умремо, јер не бојмо се смрти, умримо
како умиру хероји. Земљу ћемо украсити крвљу до коначне слободе. Одјек наших
високих идеала ће се одазвати историји. Напустите наставу, рад, дижите глас за 27.
новембар, за истребљење непријатеља.

"Све снаге за национално ослобођење и територијално уједињење. Живео 27.

новембар, ватрени дан за национално ослобођење и територијално уједињење.
Живео Мурат Мемети, херој бескомпромисне борбе. С дубоким братским
поздравом, Прваци револуције."
"Један од аутора летка, студент Филозофског факултета у Приштини Мемет
Џомбољај, ухапшен је", каже се у овој информацији и додаје:
"Са њим је сарађивао и Међид Мехмети, студент из Приштине, који је после
хапшења Џомбољаја побегао у Прешево. Отац Међида је за време рата био
припадник СС трупа."

ТАЈНА ВЕЗА

ДОК су косметски политичари све више удаљавали Косово и Метохију од Србије,

шеф српске полиције Славко Зечевић је, судећи по једном тек откривеном
документу, одржавао и специјалне везе са Титом и код њега слабио позиције
тадашњег руководства Србије! То показује писмо које је Титу 23. августа 1970.
упутио генерал-потпуковник Иван Мишковић, начелник Управе безбедности ЈНА.

"Како се, изгледа, другови из руководства СР Србије припремају да, по Вашем

доласку у Београд, а прије Вашег пута у Лусаку, траже пријем код Вас, а на бази
наводно ранијих договора са Вама, било би веома корисно да друга Зечевића
примите прије тога. Но, и неовисно од тога. Зато предлажем да ја дођем са њим из
Београда у Валбадоне ради организације доласка на Вангу, а у духу одлуке коју сте
донели, а и потребе да Вам и сам неке ствари реферишем. Ми би, кад Вам време
одговара, могли доћи авионом кад год Ви то одлучите", каже се у овом писму.

ОДБАЧЕН ПРЕДЛОГ

ЈОВИЋЕВИЋ је Титу скренуо пажњу и на расуло у Савезу комуниста на Косову и

Метохији.
"Чињеница је", пише он, "да су комунисти разједињени и то на оно што је најгоре -
на националној основи."
Питајући се "шта онда рећи за стање у масама", Јовићевић Титу предлаже:
"Моје је мишљење да у овом моменту прогресивне снаге на Косову из разних
разлога нису у стању да саме издађу на крај са непријатељском активношћу. Нужно
је организовано пружање политичке помоћи Покрајини из републичког и савезног
центра.
"До сада", примећује Јовићевић, "таква помоћ није била довољна ни ефикасна, а у
неким конкретним случајевима имала је супротно дејство."
Према ономе што је уследило, Тито није прихватио ни овај предлог Павла
Јовићевића.

Тито - шиптарска мајка

ЧЕТИРИ месеца после информације Службе државне безбедности да се међу

вођама шиптарских екстремиста на Космету налази и син припадника СС трупа и
да политичко руководство ове покрајине ”из разноразних разлога” није у стању да
изађе на крај са тамошњим сепаратистима, Тито је 27. априла 1970. поново примио
делегацију Косова и Метохије. Био је то њихов четврти сусрет од лета 1966, али
први после масовних сепаратистичких демонтрација организованих широм
Космета крајем новембра 1968.
Овај разговор је почео као да се у овој покрајини ништа лоше није десило. Вели
Дева је захвалио Титу на пажњи са којом прати ”нашу ситуацију”, али и за
размевање и подршку коју даје ”комунистима и радним људима Косова”, молећи га
да нађе времена ”да још једанпут посети нашу покрајину”.
- Зашто само још једанпут - пита Тито.
- Ове године - добацује Дева.
У сличном, лежерном тону - као да шиптарске вође са Космета нису све отвореније
угрожавале територијални интегритет Југославије - протекао је практично цео овај
разговор.
- Ми мислимо - рекао је самоуверено Дева - да је у Покрајини онако како ми
осећамо. Да је преброђена ситуација која је била створена новембра 1968. и да
Савез комуниста и остале наше снаге држе ствари у својим рукама.
И СЛИКА коју је Титу о Косову и Метохији понудио Фадиљ Хоџа била је далеко од
стварности:
- Тамо се (на Космету) ствара братство и јединство конкретно и непосредно. И то
захваљујући оној вашој визији, друже Тито, коју је ЦК Савеза комуниста
Југославије од првих дана, чак од 1937, па на овамо, а посебно од рата па после
рата, уносио у нас комунисте, а онда преко нас у све слојеве и у све масе, за једно
доследно марксистичко гледање на национално питање и за једно доследно
спровођење тога у живот, те националне политике.
- Још једну ствар да вам кажем - наставио је овај лукави политичар. - Откад сте ви
били на Косову прошло је време и време, људи су причали по селима, по
радионицама, свугде. То је била велика подршка за нас тамо, за кадрове на Косову,
за споровођење политике СКЈ. То је народ који је дуго и гажен и злоупотребљаван.
Нису имали мајку своју и они у вама, у Савезу комуниста, гледају своју мајку, своју
идеологију, своје схватање и то је велика ствар била, друже Тито.
- У реду, ја обећавам да ћу доћи ове године. Сад видећемо када. Неће имати другови
из Србије ништа против тога - рече Тито иронично.
- Напротив - одговори му председник Централног комитета СК Србије Марко
Никезић.
Већ после годину дана, чим је изабран нови председник Покрајинског комитета СК
Махмут Бакали, Тито поново, по пети пут, прима делегацију ове покрајине. Бакали
на овај сусрет долази са великим теретом на леђима, јер је одмах по његовом избору
за шефа косметских комуниста дошло да велике деобе међу члановима
Покрајинског комитета.

ПОВОД је био тек окончани попис становништва, чији су резултати примљени с

неверицом у целокупној југословенској јавности, јер је према њима испало да је за
последњих десет година број Албанаца на Косову и Метохији повећан за 42 одсто, а
Срба само за 0,7 одсто, док је број Црногораца смањен за 16, а Турака чак 53 одсто.
Ови неочекивани подаци изазвали су сумње Кадрија Реуфија, Јове Шотре, Новице
Стојановића, Милоша Секуловића и неколико других чланова Покрајинског
комитета у регуларност пописа становништва, али их је албанска већина у овом
форуму покушала да ућутка.

У таквој атмосфери, Тито своје госте са Косова и Метохије 1. јула 1971. дочекује с
питањем:
- Да ли је неко од вас читао Библију. Неки јесте. Ево, ја сам као онај Јоб, који је
оболео, па на ђубришту седео и само лоше вести добивао. Ништа доброга, само
лоше. Да барем чујем вас овде, да видим.

БАКАЛИ је позив Тита да му прича само оно што би могло звучати добро једва
дочекао. Зато му се он најпре представља, па захваљује на пријему и изражава наду
да ће наставити са праксом, као што је чинио и ”док је друг Велија био председник
ПК”, да ”чешће непосредно разговара” са представницима Космета, за које су ти
сусрети ”од огромног значаја”.
Бакали успут информише Тита и о оној седници Покрајинског комитета СК, на
којој је дошло до отворене деобе водећих комунистичких функционера у Покрајини
на националној основи, али, слушајући домаћинов савет да му не говори лоше
вести, каже да га ”неће оптерећивати неким нашим недостацима на Косову”.
- Желим да и овог пута - еуфорично говори Бакали - изразим то да су љубав,
топлина, симпатије и срдачност, којим су вас грађани Косова и радни људи свих
народа и народности примили у току ваше посете Косову, просто израз љубави
према вашој личности. Али, преко тога и оданости према политици СКЈ коју ви
инспиришете и коју СК на Косову доследно спроводи у живот.
Тито му је узвратио да су приче о нејединству у Покрајинском комитету СК
предимензионисане, а тврдње о наводним притисцима приликом пописа
становништва измишљене.
Поверавајући се својим гостима, Тито каже да би врло радо пустио своју функцију
шефа државе, јер му то ”веже руке као руководиоцу Савеза комуниста”. "То не могу
учинити, јер је у питању и Војска, коју морам држати." Саопштава им чак и идеју о
државном удару који, наводно, припрема:
- Ако не буде ишло другачије, боље је да ја унутра направим ред сопственим
снагама - било војним или уз помоћ радничке класе - него да ми дођу Руси или неки
други.
За разлику од руководства неких југословенских република, Тито после свега каже
да Покрајински комитет ”правилно поступа” и од лидера ове покрајине налази за
потребно да тражи само једно:
- Дајте ми подршку као комунисти.

БЕЗ КОМЕНТАРА

ДВА месеца пре петог разговора са делегацијом Космета, Тито се у Београду срео
са најужим руководством Службе државне безбедности Југославије.
Уз податак да у земљи паралелно функционише 13 различих служби безбедности,
шеф југословенске СДБ Борче Самоников пренео је Титу у овом разговору и једну
веома важну информацију о руководству Косова и Метохије.
Саопштио му је да је СДБ на Космету ”знала и дан и сат када (новембра 1968) треба
да дође до демонстрација”, али да по налогу политичког врха Космета СДБ
Југославије о томе није обавештена.
Тито ову информацију уопште није коментарисао ни априла 1971, у разговору са
делегацијом СДБ, ни два месеца касније, приликом сусрета са лидерима Косова и
Метохије.

Срби траже равноправност

ЧИМ су српски студенти Правног и Филозофског факултета Приштинског

универзитета почетком децембра 1971. на својим зборовима затражили да им се
обезбеди равноправност са њиховим албанским колегама, председник Покрајинског
комитета СК Косова Махмут Бакали се телефоном јавио Титовом кабинету у
Београду.
- Скупови студената српске и црногорске националности су - поручује он Титу 3.
децембра 1971. године - на врло организован начин припремани већ неколико дана.
- На њима се са припремљеним рефератима и дискусијама иступало са тезом о
наводној мајоризацији и о тешком материјалном положају студената српске и
црногорске националности - тврди Бакали у својој телефонској информацији која је
одмах у писменој форми прослеђена Титу.
А неравноправност српских и црногорских студената уопште није била наводна: од
1.723 места у студентским домовима, које је држава издашно финансирала, српским
и црногорским академцима додељено је само 136 места, дупло мање него што им је
припадало.
Српски и црногорски студенти тражили су на овим скуповима не само да добију
више места у студентским домовима, где је смештај био готово бесплатан, а услови
рада знатно повољнији него у изнајмљеним становима, већ и да им дипломе буду
исписане на њиховом матерњем, српскохрватском језику. Тражили су и да
редакцију ”Новог света”, студентског листа на овом универзитету који је био
намењен баш њима, води неки српски студент, а не Албанац, како је тада било, а
изнели су и један политички захтев. Захтевали су да се смени руководство Савеза
студената Косова које је до последњег тренутка подржавало захтеве лидера Савеза
студената Хрватске и студентске организације Загребачког свеучилишта да се
југословенска држава разбије, а да се Хрватска одмах прими у Уједињене нације.

СВЕ ове легитимне захтеве Бакали оцењује као ”ескалацију српског шовинизма”,
да би на крају, кад му се учинило да је довољно преувеличао опасност од ових
оправданих захтева, спустио лопту:
- Ситуација на Правном факултету је већ смирена, и студенти су се разишли. Остаје
да се растури скуп на Филозофском факултету.
Истог часа када се јавио Титовом кабинету, Бакали је српске и црногорске
функционере ове покрајине натерао да своје сународнике на Филозофском
факултету убеђују како захтевом за равноправношћу са албанским студентима
траже превише. У томе су успели, па је председник Покрајинског комитета СК
сутрадан, 4. децембра 1971, Кабинету председника Републике јављао да је
”ситуација на Правном и Филозофском факултету у Приштини смирена још јуче у
подне”, што значи да је његово јављање Титовом кабинету било непотребно
драмски дозирано.
- Скренута је пажња - извештавао је Бакали - на реакционарност њихових
поступака, после чега су се студенти мирно разишли.

И ИЗ овог обрта он покушава да извуче добит за студенте албанске националне

мањине, коју Бакали више не зове ни народношћу, већ националношћу:
- У међувремену није било никаквих ексцеса ни са стране студената албанске
националности.
И ову прилику Бакали користи да скрене пажњу на себе:

- О овом проблему разговарано је данас и на проширеној седници Секретаријата

Покрајинског комитета, а сутра ће се тиме поново позабавити Универзитетски
комитет СК. На састанку ће се посветити највећа пажња даљем јачању улоге СК на
Универзитету, као и јачању борбе против разних тенденција, којима се уноси
антисамоуправно и националистичко подвајање међу студентима.
И завршна реченица коју Бакали изговара у овом другом телефонском јављању
Титовом кабинету сведочи више о њему него о ономе што се стварно дешавало на
Правном и Филозофском факултету у Приштини:
- Ситуација на Универзитету је нормална.
Четири године касније на Космету је откривена велика сепаратистичка група
албанских екстремиста, који су припремали отцепљење ове српске покрајине и
других делова Југославије у којима живи албански живаљ и њихово припајање
Албанији.
Већина њих раније је била осуђивана за субверзивну делатност против Југославије,
а осморица су били чланови Савеза комуниста.
- Карактер ове групе - изјавио је Бакали октобра 1975. на седници Председништва
СКЈ - исти је као што је био случај са групама откривеним 1968. и 1969. и раније.
- Питање је сада - рекао је он - шта је све условило и омогућило поновно
непријатељско организовање и деловање у условима умногоме побољшаног
социјалног, економског и културног положаја Албанаца на Косову, чиме се раније
хранио албански иредентизам.
Иако је био најпозванији да то учини, Бакали није ни покушао да одговори на ово
питање.
Није то покушао ни Тито, који је присуствовао овом састанку врха СКЈ, нити било
ко од његових најближих сарадника.
Понашали су се као да се то ни њих, ни Југославије уопште не тиче.

САВЕТ ИЗ ТИРАНЕ

ПРИПАДНИЦИ ове сепаратистичке групе су, како је утврђено у истрази,

успоставили везу и са амбасадом Албаније у Београду. Представници ове земље,
која је била последњи бастион стаљинизма, саветовали су им ”да се боре за
остваривање својих права кроз Устав СФРЈ”!
Двојица чланова ове групе обратили су се и посланству Албаније у Бечу, где су
добили ”књиге и брошуре пропагандног карактера које су биле идеолошка основа
свих њихових памфлета”.

МУЗУ ОВЦЕ, КРАДУ КОКОШКЕ

ЧЕТИРИ године после хапшења сепаратистичке групе коју су сачињавала 34

албанска екстремиста са Космета, Свети синод Српске православне цркве обратио
се 10. септембра 1979. Комисији за односе са верским заједницама Савезног
извршног већа:
"Сестре из манастира Девич жалиле су се, усмено и писмено, Скупштини општине
и Станици милиције у Србици да и од почетка пролећа, готово сваког дана, чобани
из Војводића, особито Баталови као и син Синанов, чине штету, ломе воће, чупају
по башти усев, терају манастирске овце даље од манстира па их помузу, краду јаја и
кокошке, нападају сестре камењем, добацују им непристојне речи, псовке и
шовинистичким изразима терају их из манстира и овог краја, јер је то, веле,
“наше”."

Енвер хвали Фадиља

СТАЉИНИСТИЧКИ режим Албаније деценијама је помно пратио и подстицао

сепаратистички покрет косметских Албанаца, о чему сведочи и један стого
поверљиви разговор вођен између албанског амбасадора у Београду Лика Сеитона
и члана Извршног бироа Председништва СКЈ Фадиља Хоџе.
Овај сусрет, који се одиграо 14. маја 1971. у главном граду СФРЈ, амбасадор ”земље
орлова” почео је изражавањем дивљења комунистичком лидеру косметских
Албанаца, а онда је из џепа извадио званични говор, који је већ био верификован у
Тирани. Овај говор, који се чува у поверљивој архиви Министарства иностраних
послова државне заједнице Србија и Црна Гора, амбасадор Сеитон је почео речима:
"Друже Фадиље,
Недавно сам био у Тирани где сам имао прилику да се сретнем са другом Енвером.
Приликом овог сусрета, друг Енвер ми је наложио да Вам пренесем пуно његових
поздрава.
Албански народ и он сам обожавају пламена патриотска осећања албанског
патриотизма целог албанског народа Косова, Македоније и Црне Горе, а друг Енвер
се неизмерно радује Вашим напорима, друже Фадиље, на јачању заједничких
осећања и одбрани тековина и свих осталих права која припадају албанском народу
САП Косова у оквиру Устава СФРЈ.
Друг Енвер је срећан кад види да на Косову просвета и албанска култура значајно
напредују и у том правцу с наше стране, у оквиру могућности, нећемо штедити
ништа да би вам помогли размењујући и наша искуства са нашом браћом са Косова.
Са посебном радошћу смо сазнали, на основу резултата последњег пописа
становништва, да на Косову живи 918.000 Албанаца, не рачунајући Албанце који
живе у Македонији, Црној Гори и у осталим републикама Југославије.
Ово показује велику виталност албанског народа и сачињава једну снагу и
непоколебљиво јединство, што обрадује све оне који му желе добро, али то је и
једно упозорење онима који њему то не желе”.

АМБАСАДОР је нашао за потребно да каже како његова земља према ”братским

народима Југославије гаји једно искрено пријатељство”, а да је сарадња између
Државног универзитета у Тирани и Универзитета у Приштини ”кренула у добром
правцу”, а на шта је све мислио кад је ово рекао ускоро ће се видети.
Непуна четири месеца после изражавања ”једног искреног пријатељства према
братским народима Југославије” из Тиране се оглаша Амбасада Југославије. У
шифрованом телеграму упућеном у Београд саветник југословенске амбасаде
Милорад Коматина 6. септембра 1972. јавља да је ”пракса Албаније да Косово
третира посебно од СФРЈ или напоредо са њом пре неки дан изражена у таквој
форми да заслужује посебну пажњу”.

Описујући тај инцидент, Коматина каже да су два државна листа Албаније, ”Зери и
популит” и ”Башкими” 1. септембра те године најавили скоро одржавање научног
симпозијума у Тирани ”Илири и порекло Албанаца”.
"У раду симпозијума", писала су ова два листа, "учествоваће више од 40 страних
научника, археолога, историчара и лингвиста из 13 земаља Европе, Азије, као и
Кине, Велике Британије, Француске, Југославије, Италије и других земаља, и 22
научника са Косова."
Сличну, још провокативније интонирану вест срочила је и емитовала и АТА,
службена новинска агенција Албаније: ”У раду симпозијума учествоваће више од
40 страних научника, археолога, историчара и лингвиста из 13 земаља Европе и
Азије и научници са Косова.”

САВЕЗНИ секретаријат за иностране послове СФРЈ уложио је због ових

инцидената званични протест Албанији, али провокације из Тиране нису престале.
АТА је, према једном телеграму ондашњег југословенског амбасадора у Тирани
Јована Печеновића, ”у својим информацијама и даље издвајала научнике албанске
народности са Косова, из Македоније и Црне Горе од осталих научника из
Југославије”. Иза помињања неалбанских научника из наше земље ”стављала је -
Југославија”, а за ове са Косова стављала је - Приштина”. Чак су домаћини
учеснике овог скупа ”за поздрављање са Енвером Хоџом одвојено поређали
научнике албанске, а одвојено научнике других националности из Југославије”.
Југословенска амбасада у Албанији је те 1972. те ”из вести Радио Тиране”
сазнавала да је у главном граду Албаније потписан ”протокол о наставно-научној
сарадњи између Универзитета у Приштини и Државног универзитета у Тирани". О
гостовању неких делегација са Косова и Метохије у овој суседној земљи Амбасада
СФРЈ је у неким случајевима била обавештена тек када су чланови тих делегација
завршили боравак у Албанији и вратили се у Југославију.
У укупној робној размени Југославије са Албанијом Космет тада учествује ”са
нешто преко 10 посто”, а на подручју културне размене и националистичке
индоктринације омладине Косова и Метохије ”ситуација је обрнута”.
Врх Југославије је све то толерисао, а Тито је марта 1973. од амбасадора
Печеновића тражио ”флексибилност у постављању према Албанији”.
- Они ће нас - говорио је он тада - и даље нападати повремено, али то не треба да
утиче на нашу политику према Албанији.
У таквој ситуацији било је питање дана када ће Албанија, охрабрена попуштањем
најужег руководства Југославије, и званично изразити своје територијалне
претензије према Србији и Југославији.

Албанија тражи Косово

ЈОШ за живота маршала Тита, који је косметским Албанцима омогућио да у Србији

и Југославији имају колективна права која није имала ниједна национална мањина у
свету, Албанија је све отвореније показивала аспирације према Косову и Метохији.
Најизолованија и најсиромашнија земља у Европи је из све чешћих контаката са
својим косметским сународницима у договору са Приштином све више истискивала
званичне српске и југословенске органе и све интензивније ширила вирус
сепаратизма на Косову и Метохији.
Сарадња универзитета у Тирани и Приштини, која се одвијала чак и без било
каквог увида, а камоли координације државних органа Србије и Југославије, већ
после две-три године достигла је такве размере да су професори из главног града
Албаније школске 1970/1971. на приштинским факултетима држали предавања и
курсеве из 23 предмета. Исте школске године у Тирани је, према једном документу
југословенске амбасаде у Албанији, боравило најпре десет, а потом ”више група од
неколико до десетак наставника са приштинских високих школа”.
У то време у Албанији је, углавном без знања и одобрења званичних органа Србије
и Југославије, гостовало Народно позориште из Приштине, фолклорни ансамбл
Руговаца из Пећи, делегације албанских књижевника и ликовних уметника са
Косова и Метохије.
У једном извештају југословенског амбасадора у Тирани Јована Печеновића, истиче
се да је и ”десетак професора и културних радника са Косова, неки од њих и са
породицама, провело одмор у Албанији, а више група просветних радника
основних и средњих школа је такође боравило у Албанији”.

ЈУЛА 1972. године Секретаријат Покрајинског извршног већа Косова тек неколико
часова пред њихов полазак у Тирану обавестио је Савезни секретаријат за
иностране послове у Београду да у једномесечну посету Албанији креће делегација
Радио Приштине коју је предводио директор Радио Приштине Кемал Дева.
- Програм посете - јавља ССИП југословенској амбасади у Тирани - усагласили су
директним контактима.
У лето те године Тито је једном строгоповерљивом информацијом обавештен да је
Албанска обавештајна служба формирала шест група југословенских емиграната за
”агентурни рад и диверзантске задатке” у СФРЈ. Групе су се налазиле у Елбасану,
Круји, Тирани, Скадру, Љешу, Берату и Фиери, а окосницу сваке од њих чинили су
”стално наоружани емигранти са Косова”. Посебну улогу међу њима имали су
сепаратисти Рахман Бехрани из Косовске Митровице, Адем Душку из Пећи, Ћазим
Крека из Јуника, Шпен Дидуши из Плава и Марк Ђура из села Тузи код Подгорице.
- Албанска обавештајна служба - каже се у овом документу - неке од емиграната
активно користи за рад са просветним радницима са Косова који долазе у Албанију.
У међувремену, врх Југославије и даље робује погрешној процени да ће
интензивирањем сарадње Космета са Албанијом утицати на демократизацију ове
земље опасане бункерима, што понајбоље илуструје један закључак црногорског
руководства, формулисан априла 1973. године:
"Незадовољавајуће стање у сфери политичких односа, које је последица
дугогодишње антијугословенске кампање од стране НР Албаније према нашој
земљи, не би требало да буде непремостива препрека за успостављање и
унапређење сарадње."

ТЕСТИРАЈУЋИ ту контрадикторну политику Титове Југославије, Албанија

новембра 1973. у једном службеном документу званично дефинише територијалне
претензије према Србији и Југославији, говорећи да има "специјални став према
Косову". Југословенска страна на ту провокацију реагује тек месец дана касније,
када шеф југословенске дипломатије Милош Минић амбасадору Албаније у
Београду Димитеру Лемају изражава чуђење овим ставом албанске владе.
Месец дана касније, јануара 1974, Албанија још отвореније изражава аспирације
према Србији и Југославији, изјављујући да има ”право да брине о суверенитету и
интегритету СФРЈ у пределима који су насељени Албанцима”!
У међувремену наставља се пракса да институције Косова и многобројне
делегације косметских Албанаца приликом боравка у Албанији заобилазе надлежне
институције Србије и Југославије, па се ССИП 26. јуна 1974. жали југословенској
амбасади у Тирани да ”нема увид у целину односа са Албанијом”. Да је, како се
каже, онемогућено да ”усмерава активност на том подручју које има веома
осетљива политичка својства и садржину”, јер уопште не добија информације о
”свим видовима те сарадње”.
Ни југословенско дипломатско представништво у Тирани није било у бољој
ситуацији, јер је, практично, било потпуно искључено из све интензивније и
проблематичније сарадње Космета и Албаније. Зато је Јован Печеновић 4.
септембра 1974. шефовима ССИП-а јављао:
- Амбасада нема приступа њиховим (косметским) званичним контактима са
властима Албаније, којој је, како истиче југословенски амбасадор у Тирани, веома
стало да на Косову и Метохији ”шири свој националистички и идеолошки утицај”.
Месец и по дана касније, 18. октобра 1974, ССИП југословенским представницима
у преговорима о економској сарадњи са Албанијом налаже да покажу "максималну
флексибилност и разумевање за потребе албанске стране".

ДВА БЕГА

У ПРВОМ наставку овог фељтна, објављеном 17. фебруара ове године, једна
реченица која говори о две важне личности из албанске и црногорске прошлости,
које су после преласка на ислам носиле иста имена, из техничких разлога је
скраћена и сведена на једног Скендер-бега.
У изворном облику та реченица гласи: "Један од најзначајнијих вођа целокупне
албанске прошлости, Скендер-бег, пре преласка на ислам звао се Ђурађ, име
његовог оца било је Јован, а црногорски санџак-бег Скендер-бег био је син
некадашњег црногорског главара Ивана Црнојевића и пре него што се потурчио име
му је било Станиша".