Plotin o lepom i umetnosti Plotinova pojava uspostavlja vezu izmeu antike i hrianske epohe (III VI vek) i predstavlja zanimljiv

v spoj neoplatonizma sa Aristotelovim shvatanjem umetnosti, a prisutan je i uticaj Pitagorejaca. Meutim, kljuna razlika u odnosu na antike Grke je njegov misticizam, iracionalizam koji nas uvodi u srednjevekovno poimanje stvari. Kljuna gnoseoloka kategorija kod Plotina je EKSTAZA (= izlazak iz sopstvene svesti, bez ikakve konotacije dobre ili loe), a ona iskljuuje diskurzivni hod koji je sutina grke filozofije. Ono po emu je Plotin poseban u filozofiji je to to se njegova ontologija i estetika u potpunostu poklapaju. Njegov filozofski sistem je sistem EMANACIJE (= isijavanja, izviranja), a njegova kljuna teza koju izlae u svom spisu Eneade je da je sutina svega to jeste (Platonovo to on ontos) Jedno. Odreuje se negativnim kategorijama, Jedno je nemislivo, neizrecivo, nesaznatljivo. /sutinski blizak Parmenidu/ Nikada se ne govori o spoznaji Jednog, jer spoznaja podrazumeva diskurzivni put, a do Jednog je nemogue doi na taj nain. Jedno emanira i stvari i obrue postojanja. Poredi ga sa suncem kao izvorom svetlosti i stvaralake energije. Tako da to je neto dalje od sunca, manje ima energije, manje je bie, opada mu ontoloka vrednost. Put nadole je isijavnje iz Jednog i Plotin nam daje anatomski presek stanja, jer ne postoji jo uvek linearni pojam vremena. /tek od Avgustina/ Prvi obru postojanja je NUS (um), Platonove Ideje, racionalni princip postojanja, logos koji vlada svetom, organizuje ga. Do njega prodire diskurzivna mo subjekta. Drugi obru postojanja je DUA KOSMOSA, FIZIS kao natura naturans, kao zakonitost koja upravlja prirodom. Trei obru postojanja je posebno znaajan, jer se tu Jedno zamorilo i tada umetnik stupa na scenu. Umetnik ima metafiziku, ontoloku funkciju, jer dovrava kljuni posao koji je zapoelo Jedno. Ovu tezu e zaotriti renesansa u kojoj e se pojaviti i pojam alter deus koji uvodi Skaliero umetnost stvara svet koji bez nje ne bi postojao, svet za sebe, sui generis, autohton. /divinizacija umetnika i kod Frakastoroa, elinga, Konrada Fidlera,.../ Plotin se razraunava sa Platonovim i stoikim shvatanjem mimezisa, a nadovezuje se na Aristotelovu tezu da umetnost nastaje iz podraavanja postupaka Prirode da bi na kraju dovravala ono to je Priroda zapoela (Fizika). I za njega, kao i za Aristotela, umetnost nije podraavanje ulnog, fizikog sveta (o delima zanatlija nema ni govora), nego podraavanje paradigme, sutine, supstancijalnih formi. (podraava Nus, a ne Jedno, jer se do Jednog stie samo putem ekstaze) Iako sam Plotin to nigde ne kae, moemo naslutiti da je umetnik i bitniji od Jednog, jer nastavlja gde se ono umorilo Poslednji obru ini MATERIA, korpus stvorene prirode (natura naturata), sinonim za runou, zlo, nebie, amorfno. U svom spisu Eneade decidno govori i o tome da je Jedno isto to i Lepota, da je sutina bia lepota, ukoliko vie neto jeste, utoliko je lepe (to je reminiscencija Platonove Gozbe). Jedno je sutina, svetlost, bie, forma, lepota, duhovnost, dobro... Retko u filozofiji lepotom dokazujete da neto jeste. / moderno ono to vidimo jeste, pozitivistiko-senzualistiki/ Put nagore jeste ovekova tenja ka duhovnom i elja da se oslobodi telesnosti, ali i razuma. Nain na koji se moe doi do Jednog nikako nije diskurzivan i tu se kljuno odvaja od Grka i ide ka hrianstvu. Plotin govori o stapanju sa Jednim, o prodiranju u Jedno, o ekstazi. Kae za sebe da ih je doiveo nekoliko i opisuje taj oseaj kao oseaj mira i pripadnosti itavom univerzumu. To je neto to se veba, duhovno i uz izgladnjivanje. Ono to nas spreava da se ekstazom stopimo sa Jednim je upravo naa telesnost. Tu vidimo odjeke platonske vizije oveka kao ostrige u koljki. ovek je bie satkano iz dva principa, a telesnost je ta koja ga okiva. Plotin daje prvu veliku i ozbilnju kritiku stare teorije lepote, pitagorejske, velike teorije lepote kako ju je nazvao Tatarkjevi. Glavna mana teorije simetrije i harmonije je to to iskljuuje proste i jednostavne entitete koji su lepi, kao to su npr. svetlost, sjaj, muziki ton, munja i zlato. Ta kategorija svetlosti i sjaja, koju uvodi Plotin, dominirae hrianskom estetikom (LUX, LUMEN, ILLUSTRO, CLARITAS jasnoa). Njegova kritika je dobra bez obzira na njegove primere (danas znamo da je svetlost sloena, a moemso se pitati da li je jedan ton estetian ili to moe da bude samo niz tonova), jer ukazuje na kljunu manu. Zatim kritikuje simetriju i harmoniju sa aspekta analize ljudskog lica. Primeuje da nam jedno isto ljudsko lice sa istim odnosom delova, sa istim rasporedom, neki put deluje lepo, a neki put ne i dolazi do zakljuka da to zavisi od emanacije unutranje duhovnosti (danas bismo rekli od izraza, ekspresije). Ova njegova teza ukazuje na to da je lepota neto vie od simetrije i da je sutina unutra (grki pojam kalokagatije moralni lik isijava u lice; Sokratova polemika sa vajarom). Trei aspekt kritike odnosi se na itavu umetnost, mada on uzima za primer skulpturu i zgradu. Lepota staute, za Plotina, nije u objektivnim delovima, u odnosu delova i boje, nego u viziji umetnika koja ima mo da udahne ivot u kamen. /Mikelanelo, Roden/ Funcija umetnika je da duhom proima, da oformljavanja, oivotvorava mrtvu materiju, da joj daje ivot i bie. Vraa se i na Ciceronov problem odnosa zamisli i izvoenja. Dok je Ciceron tvrdio da se nita ne menja u kontaktu sa materijom, a Dion Hrizostom da e u tom kontaktu umetniko delo biti na dobitku, Plotin smatra da je sve to je vredno ve u duhu umetnikovom i ne samo da nee dobiti kontaktom sa materijom, nego e i izgubiti! KREACIONISTIKO STANOVITE vie lepote u umetnikovoj viziji nego u artefaktu. Lepota i vrednost se vezuju za stvaralaki princip (in interiore homine) / eling/ Za razliku od Aristotela koji je govorio o lepoti kao o skladu materije i forme, za Plotina je forma ta koja je lepa. to vie forme u materiji, to vie lepote. Za njega je i kosmos lep ukoliko je proimanje svetlou, duhovnou, formom i lepotom. Lepota je sam proces emanacije Jednog. Obraunava se i s runim, jer je bitna estetika kategorija. Runo je ono to je puno materijala, grubo, neobraeno, amorfno, bezoblino, nebie, nita. Daje primer iz muzike jednolian sled neobraenih glasova. Moe mu se zameriti sa stanovita logike kada govori o materiji: I Govori o materiji ka o nus produktu stvaralatva Jednog, kao o plodu njegovog stvaranja. /##onda je nebie deo Jednog????##/ II Govori o stvaralatvu Jednog kao o sukobu sa materijom /##otkuda materija????##/

U III Eneadi kae da dua (misli na umetniku) u sebi ima izvestan nemir i ima elju i potrebu da iskae ono to je videla dok je boravila u NUSU. (platonska i pitagorejska teorija metempsihoze; zakon odranja materije). Problem: teko je objasniti zato su neke due dobre, a druge rave ako su sve boravile u NUSU (to je problem i kod Platona), ako su dole iz istog obrua postojanja. I kod Platona i kod Plotina nalazimo slabo objasnjenje da su se neke vise isprljale padajui dole; vie kontakt s materijom. Umetnike due su najistije i sveina njihovog seanja je najvea. Eneade (= devetice), naslov provizoran, napisao je 6 knjiga koje je Porfirije podelio na 9 poglavlja /prevod Slobodana Blagojevia/ Nema nikakvog evolucionizma, ni ideje progresa, to je ontoloka anatomija, presek. Ciklina koncepcija vremena traje sve do pojave Sv Avgustina (moderno doba, linerano).