Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
5Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Jevgenij Zamjatin - Mi

Jevgenij Zamjatin - Mi

Ratings: (0)|Views: 1,115|Likes:
Published by Ljiljana Tatic

More info:

Published by: Ljiljana Tatic on Jul 07, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/02/2013

pdf

text

original

 
MIBELEŠKA 1.@03 = Proglas. Najmudrija linija. Poema.Ja prosto prepisujem - re
č
po re
č
- ono što je danas izašlo u Državnim Novinama:"Kroz 120 dana završi
ć
e se izgradnja Integrala. Blizu je veliki, istorijskitrenutak, kada
ć
e se prvi Integral vinuti u kosmi
č
ke prostore. Pre hiljadugodina vaši herojski preci pokorili su vlaš
ć
u Jedinstvene Države
č
itavuzemaljsku kuglu. Vama predstoji još slavniji podvig: da staklenim, elektri
č
nim,ognjenim Integralom integrirate beskona
č
nu jedna
č
inu vasione. Vama predstoji dablagotvornom jarmu razuma pot
č
inite nepoznata bi
ć
a koja naseljavaju drugeplanete - i koja su možda još u divljem stanju slobode. Ako ona ne shvate da immi nosimo matemati
č
ki besprekornu sre
ć
u, naša je obaveza da ih primoramo da budusre
ć
ni. Ali pre oružja - oproba
ć
emo re
č
.U ime Dobrotvora objavljuje se svim brojevima Jedinstvene Države:Svako ko može obavezan je da sastavlja traktate, poeme, manifeste, ode ili drugesastave o lepoti i veli
č
ini Jedinstvene Države.To
ć
e biti prvi teret koji
ć
e poneti Integral.""Živela Jedinstvena Država, živeli brojevi, živeo Dobrotvor!"Ja ovo pišem - i ose
ć
am: gore mi obrazi. Da: integrirati grandioznu vasionskujedna
č
inu. Da: ispraviti divlju krivulju, ispraviti je po tangenti - asimptoti -po pravoj. Jer je linija Jedinstvene Države - prava. Velika, božanstvena, ta
č
na,mudra prava, najmudrija od svih linija...Ja, D-503, graditelj Integrala - ja sam samo jedan od matemati
č
ara JedinstveneDržave. Moje pero, naviknuto na cifre, nije u stanju da stvara muziku asonansa irima. Ja
ć
u samo pokušati da zabeležim ono što vidim, što mislim - ta
č
nije, štomi mislimo (baš tako: mi i neka to 'Mi' bude naslov svih mojih beležaka). Jer to
ć
e biti diferencijaini koli
č
nik našeg života, matemati
č
ki savršenog životaJedinstvene Države, a ako je tako, zar to ne
ć
e biti samo po sebi, mimo mojevolje, poema? Bi
ć
e - verujem i znam.Pišem ovo i ose
ć
am: gore mi obrazi. Verovatno, ovo li
č
i na ono što ose
ć
a ženakada prvi put u sebi
č
uje puls novog - još majušnog, slepog
č
ove
č
i
ć
a. To sam jai istovremeno - nisam ja. I niz dugih meseci mora
ć
e ga hraniti svojim sokom,svojom krvlju, a onda - s bolom da ga otkine od sebe i položi pred nogeJedinstvene Države.Ali ja sam spreman, onako kao svaki, - ili skoro kao svaki od nas. Ja samspreman.BELEŠKA 2.@03 = Balet. Kvadratna harmonija. Iks.Prole
ć
e. Iza Zelenog Zida, s divljih nevidljivih ravnica, vetar nosi žutumedljanu prašinu nekakvog cve
ć
a. Od te slatke prašine usne se suše - svakog ihtrenutka oblizujem jezikom - i mora biti da su zato slatke usne kod svih ženakoje susre
ć
eš (i muškaraca tako
đ
e, naravno). Dakle, to smeta da se logi
č
kimisli.Ali kakvo je nebo! Modro, neiskvareno ni jednim jedinim obla
č
kom (kako su divljiukus imali drevni ljudi ako su njihove pesnike mogle da nadahnjuju ovebesmislene, nehatne, glupo ustumarane gomile pare). Ja volim - uveren sam, ne
ć
upogrešiti ako kažem: mi volimo - samo evo ovakvo, sterilno, besprekorno nebo. Utakve dane -
č
itav svet je odliven od isto takvog nepokretnog, ve
č
nog stakla kaoi Zeleni Zid, kao i sve naše gra
đ
evine. U takve dane vidiš najmodriju dubinustvari, nekakve do tada nepoznate, izuzetne njihove jedna
č
ine - vidiš ih u ne
č
emnajobi
č
nijem, svakodnevnom.Eto, na primer, ovo. Jutros sam bio na helingu, gde se Integral gradi - i ujednom trenutku sam primetio, strugove: sa zatvorenim o
č
ima, do samozaborava,kružile su kugle regulatora; radilice su se svetlucaju
ć
i savijale, desno i levo;balanser je gordo njihao ramenima; po taktu ne
č
ujne muzike nalegalo je dleto
 
bušilice. U jednom trenutku sam primetio svu lepotu ovog grandioznog mašinskogbaleta, oblivenog laganim plavim suncem.I dalje - sam sa sobom: zašto - lepo? Zašto je igra - lepa? Odgovor: zato što jeto neslobodno kretanje, zato što je
č
itav duboki smisao igre upravo uapsolutnoj, estetskoj pot
č
injenosti, idealnoj neslobodi. I ako je ta
č
no da su senaši preci prepuštali igri u najnadahnutijim trenucima svoga života (religioznemisterije, vojne parade), onda to zna
č
i samo jedno: instinkt neslobode je oddavnina organski svojstven
č
oveku, i mi, u sadašnjem našem životu - samosvesno...Mora
ć
u završiti kasnije: škljocnuo je numerator. Podižem o
č
i: O-90, naravno. Ikroz pola minuta ona
ć
e li
č
no biti ovde; po mene u šetnju.Draga O! - meni se to uvek
č
inilo - da ona li
č
i na svoje ime: oko 10 centimetaraje niža od Materinške Norme - i zbog toga je sva okruglo ugla
č
ana, i ruži
č
asto O- usta - otvorena su u susret svakoj mojoj re
č
i. I još okrugli, bucmasti prevojina korenu šake - takvi su kod dece.Kad je ona ušla, još je naveliko u meni tutnjao logi
č
ki zamajac, i ja sam poinerciji po
č
eo da govorim o formuli koju sam tek utvrdio, u koju smo ulazili isvi mi, i mašine, i igra."Divno. Zar ne?" upitao sam."Da, divno. Prole
ć
e", ruži
č
asto mi se osmehnula O-90.Eto, molim vas lepo: prole
ć
e... Ona - o prole
ć
u. Žene... Ja sam u
ć
utao.Dole. Bulevar je pun: po takvom vremenu poslepodnevni li
č
ni sat - obi
č
no trošimona dopunsku šetnju. Kao i uvek Fabrika Muzi
č
kih instrumenata je svim svojimdimnjacima pevala Marš Jedinstvene Države. U simetri
č
nim redovima, po
č
etvoro,udaraju
ć
i oduševljeno takt, išli su brojevi - stotine, hiljade brojeva uplavi
č
astim unifama Verovatno od starinske re
č
i 'uniforme'., sa zlatnimplo
č
icama na grudima - državni broj za svakoga i svaku. I ja sam - mi smo, nas
č
etvoro, - jedan od bezbrojnih talasa u toj mo
ć
noj bujici. Levo od mene je O-90(kad bi ovo pisao jedan od mojih kosmatih predaka pre hiljadu godina, - on bije, verovatno, nazvao onom smešnom re
č
ju 'moja'); desno su neka dva nepoznatabroja, ženski i muški.Blaženo modro nebo, majušna detinja sunca u svakoj plo
č
ici, i lica nepomra
č
enabezumljem misli... Zraci - shvatate: sve je od nekakve jedinstvene, zra
č
nematerije koja se osmehuje. Pa bronzani taktovi: "Tra-ta-ta-tam. Tra-ta-ta-tam"te bronzane stepenice, koje blistaju na suncu, i sa svakom stepenicom - vi sepodižete sve više, u vrtoglavu modrinu...I isto onako kao što je to jutros bilo na helingu, opet sam video, kao da je ovosad prvi put u životu - video sam sve: apsolutno prave ulice, staklo kaldrme izkoga pršte zraci, božanstvene paralelopipede providnih boravišta, kvadratnuharmoniju sivoplavi
č
astih redova. I tako: kao da nisu cela pokolenja, nego dasam ja - baš ja - pobedio starog Boga i stari život, kao da sam baš ja stvoriosve ovo, i ja sam kao kula, bojim se da pokrenem lakat, da se ne bi osulikomadi
ć
i zidova, kupola, mašina...A onda trenutak - skok kroz vekove - sa + na - . Setio sam se (o
č
igledno -asocijacija po kontrastu) - odjednom sam se setio slike u muzeju: njihovondašnji bulevar dvadesetih vekova, zaglušuju
ć
e šaren, zamršen kovitlac ljudi,to
č
kova, životinja, objava, drve
ć
a, boja, ptica... I kažu, to je u stvari bilo -to je moglo biti. To mi se u
č
inilo tako neverodostojno, tako apsurdno, da nisamizdržao i po
č
eo sam odjednom glasno da se smejem.I u istom trenutku eho - smeh - zdesna. Okrenuo sam se: meni u o
č
i - beli -neobi
č
no beli i oštri zubi, nepoznato žensko lice."Izvinite", rekla je ona, "ali vi ste tako nadahnuto sve posmatrali - kao nekimitski bog sedmog dana stvaranja sveta.
Č
ini mi se da ste ube
đ
eni da ste i menestvorili vi, a ne neko drugi. Vrlo sam polaskana..."Sve to - bez osmeha,
č
ak bih rekao - s izvesnim poštovanjem (možda joj jepoznato da sam ja - graditelj Integrala.) Ali ne znam - u o
č
ima ili obrvama -
 
nekakav
č
udno razdražuju
ć
i iks, i nikako ne mogu da ga uhvatim, da mu damcifarski izraz.Zbog ne
č
ega sam se zbunio i, mal
č
ice se zapli
ć
u
ć
i po
č
eo logi
č
ki da motivišemsvoj smeh. Potpuno je jasno da je taj kontrast, ta nepremostiva provalija izme
đ
usadašnjeg i ondašnjeg...Ali zašto - nepremostiva? (Kakvi beli zubi!) Preko provalije - mogu
ć
e jeprebaciti most. Ako samo zamislite: doboš, bataljoni, redovi - pa to je tako
đ
ebilo - i, prema tome..."Pa da: jasno je!" viknula je (to je bilo zaprepaš
ć
uju
ć
e ukrštanje misli: ona jegotovo istim mojim re
č
ima o onome što sam zapisivao pred šetnju). Shvatate:
č
akmisli. To je zbog toga što niko nije 'jedan', nego 'jedan od'. Mi smo takojednaki...Ona:"Uvereni ste?"Video sam obrve u oštrom uglu izdignute prema slepoo
č
nicama - kao oštri roš
č
i
ć
iiksa, i opet sam se zbog ne
č
ega spleo; pogledao sam desno, levo - i...Desno od mene - ona, tanana, oštra, tvrdoglavo gipka, kao bi
č
, Y-330, (sad vidimnjen broj); levo - O, sasvim druk
č
ija, sva od oblina, s de
č
jim prevojima naruci; i na kraju naše
č
etvorke - meni nepoznati muški broj - nekako dvaputizvijen, kao slovo S. Svi smo mi bili razli
č
iti...Ova, desno, Y-330, uhvatila je o
č
igledno moj zbunjeni pogled - i sa uzdahom:,"Da... Avaj!"U suštini ovo 'avaj' bilo je potpuno umesno. Ali ipak nešto na njenom licu ili uglasu...Ja sam - sa neobi
č
nom za mene oštrinom - rekao:"Nema tu avaj. Nauka se razvija, i jasno je - ako ne danas, a ono kroz pedeset,sto godina...""
Č
ak su nosevi kod svih...""Da, nosevi", ve
ć
sam gotovo vikao. "Ako ve
ć
zavist postoji - svejedno je kakavje razlog za... Ako je moj nos pr
ć
ast, a kod drugog...""Što se vašeg nosa ti
č
e, on je
č
ak i 'klasi
č
an', kako su u stara doba govorili.A ruke... No, pokažite ruke! Nikako ne volim kad gledaju na moje ruke: sve udlakama, kosmate - kakav besmislen atavizam." Pružio sam ruku i - koliko sammogao tu
đ
im glasom - rekao:"Majmunske."Ona je pogledala na ruke, onda na lice:"Da to je veoma interesantan spoj", odmeravala me je o
č
ima kao na vagi, ipromakli su opet na trenutak roš
č
i
ć
i u uglovima obrva."On je zapisan kod mene", radosno i ruži
č
asto je otvorila usta O-90.Da je bar
ć
utala - ovo je bilo potpuno izlišno. Uopšte, ova draga O... kako bihrekao... kod nje je nepravilno sra
č
unata brzina jezika; brzina jezika u sekundiuvek mora biti malo manja od brzine misli u sekundi, a nikako obratno.Na kraju bulevara, na akumulatorskom tornju, zvono je snažno otkucavalo 17.Li
č
ni
č
as je završen. Y-330 je odlazila zajedno sa onim S-olikim muškim brojem.On ima takvo lice koje uliva poštovanje, i sad vidim, kao da mi je
č
ak ipoznato. Negde sam ga sretao - ne mogu sada da se setim.Na rastanku se Y - isto onako iksovski - osmehnula."Navratite prekosutra u slušaonicu 112."Slegao sam ramenima:"Ako budem imao raspored - baš za tu slušaonicu koju ste vi spomenuli."Ona sa nekakvom nerazumljivom uverenoš
ć
u:"Ima
ć
ete."Na mene je ova žena delovala isto onako neprijatno, kao slu
č
ajno zalutali ujedna
č
inu nedeljivi iracionalni
č
lan. Ja sam želeo da makar na kratko ostanemnasamo sa ljupkom O.Prošao sam sa njom pod ruku
č
etiri linije bulevara. Na uglu je ona morala desno,a ja - levo.

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->