• Embed Doc
  • Copy Link
  • Readcast
  • Collections
  • 1
    CommentGo Back
Download
 
Dušan Mihalek DEVEDESET GODINA CVI LOKERAU Jerusalimu je 29. jula 2005. proslavio 90. rodjendan Cvi Loker - jedan odnajistaknutijih članova Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu. RođeniNovosađanin, Cvi Loker je tokom svog uzbudljivog života obavljao mnogediplomatske dužnosti, ali je najznačajnija ostvarenja postigao kao istoričar - koji jeistoriju i stvarao.Odlazio sam u njegov dom u Jerusalimu tokom dva prolećna meseca ovegodine, snimao njegova sećanja, zatim to «skidao» sa trake, prerađivao, pa saLokerom dopunjavao i ispravljao... Imao sam veliko zadovoljstvo da se bližeupoznam sa interesantnim intelektualcem, briljantnim istoričarem, predanimdiplomatom i nadasve prijatnim čovekom kroz čiji se život prelomila čitava istorija jugoslovenskog Jevrejstva XX veka.Danas, kao 90-godišnjak, Cvi Loker je izuzetno vitalan. Sećanja na životnedogađaje, ličnosti, mesta i situacije izlagao je toliko precizno, sistematski i tečno, dasu naknadne ispravke ili dopune često bile gotovo nepotrebne. Potrudio sam se da uovim zapisima sačuvam tu logičnost Lokerovog izlaganja, pa i njegov rečnik saponekom arhaičnom reči ili rečeničkim obrtom. Uz ubeđenje da će ovaj tekstposlužiti budućim generacijama istoričara, nadam se da sam uspeo da prenesem igotovo romanesknu, često dramatičnu priču ovog zbilja nesvakidašnjeg života.Cionistička mladost
U zajednici novosadskih Jevreja prezime Loker bilo je izuzetno retko. Zapravo, prvi Loker, Vilim, stigao je u Novi Sad tek 1909. ili 1910. godine. Bio je optičar, možda prvi uVojvodini. Otvorio je radnju u centru grada, u ulici Kralja Aleksandra (danas Zmaj Jovina). Potiče iz okoline Černovica u istočnoj Galiciji, iz male i siromašne porodice. Poslali su ga u Černovice, gde je započeo učenje optike i precizne mehanike, amajstorsku diplomu stekao je u Beču. Situiravši se, odlučio je da se ženi i oženio u Budimpešti sa Margitom Berger. Odatle su stigli u Novi Sad i kupili kuću u Temerinskojulici broj 12.U toj kući, u toku Prvog svetskog rata, 29. jula 1915. godine, dok je Vilim (Wilhelm Locker) bio na frontu, rodio mu se sin Tibor (Cvi). Zbog bolesti, Vilima su vratili kuci ido kraja rata obavljao je administrativne dužnosti u novosadskoj kasarni.
Temerinska ulica, "na Čeneju" – kako su tada govorili, bila je naseljena pretežnosrpskim življem – 
 priča Cvi Loker 
. Jedino je prekoputa “naše kuce” bio dom Gajgerovih,koji su se bavili obrađivanjem svog imanja.1
 
Tako je, igrajući se sa decom na ulici, mali Tibor odlično naučio srpski, dok se ukući govorilo nemački, a docnije i mađarski. Otac Vilim, koji je u svom rodnom kraju govorio jidiš, tokom sluzenja vojnog roka u rusinskom puku, naučio je rusinski, pa je zatim lako savladao i srpski jezik. Jevrejska škola, pored Sinagoge, u koji je Tibor krenuo 1921. godine, u to vreme seuklapala u jedinstveni školski sistem Kraljevine Jugoslavije. Nakon nekoliko mesecinastave na mađarskom jeziku, kojim su svi govorili, učenici su dobili novog učitelja koji je znao da samo srpski. Na prvom času upitao je učenike ko zna srpski – i javili su se samo Tibor i jedan drugar. Učitelj je odmah Tibora "prekrstio" u – Todora. No, ubrzo sui ostala deca naučila srpski i oko toga nije bilo problema. Ta nova generacija, odrasla posle Prvog svetskog rata, prihvatila je srpski jezik, dok su njihovi roditelji uglavnom govorili nemački i mađarski.
Mogu da govorim mađarski – priča Cvi Loker – ali ne umem pravilno da pišem.Docnije, kad sam počeo da se bavim novinarstvom i da pišem ozbiljnije tekstove, pisaosam ih na srpskom.U jednom razredu je bilo tridesetak dece – dečaci i devojčice zajedno. Nastava seodvijala u kopleksu zgrada koje okružuju Sinagogu. Kroz tu školu prošlo je nekolikogeneracija mladih Jevreja. Direktor škole bio je Mihajlo Boroš, koji je jedno vreme predavao hebrejski jezik zainteresovanim srednjoškolcima, a docnije, preživevši Drugisvetski rat, izvršio samoubistvo.Godine 1925. krenuo sam u novosadsku Mušku gimnaziju (današnja GimnazijaJovan Jovanović Zmaj). Ženska gimnazija bila je u Njegoševoj ulici. Dok sam u prvačetiri razreda u školu išao isključivo sa jevrejskom decom, Gimnazija je bila nacionalnomešovita. Velikom većinom to su bili dečaci iz srpskih porodica. U razredu je bilo jošnekoliko Jevreja, među kojima i Đorđe Blau (docnije lekar, stradao tokom rata uUkrajini), a i jedan Nemac. Mađarska deca imala su izgleda svoje posebne skole (ne pamtim da su išli s nama u Gimnaziju).Međunacionalnih trvenja ili antisemitizma gotovo da nije bilo. Naravno da su nasSrbi zvali
Čivuti
, ali to nije bilo zlonamerno. Ta reč je, jednostavno, bila opšteprihvaćena, pored “oficijelnog” ili “književnog”
 Jevrejin
. Sećam se samo da mi je jedan jedini putneki dečak, u sedmom razredu gimnazije, prebacio nešto pogrdno, kao Jevrejinu, na štasam ga ošamario. U to je u razred ušao profesor matematike, ali ceo razred se solidarisaotako, da nastavnik nikako nije mogao da shvati o čemu se zapravo radi – a sa tim dečkomsam posle bio odličan prijatelj.Antisemitizam se osećao sa strane mađarske omladine. Zvali su nas “smrdljiviŽidovi” i gađali kamenčićima kada smo kroz Šafarikovu i Subotićevu ulicu išli u hram.Za Srbe ne bih mogao reći da su nas voleli - ali su nas prihvatali. Delovali smo im čudnoi egzotično, mentalitet nam je bio različit, ali nije bilo antisemitskih ispada. Družili smose – i ja sam čak imao jednog pobratima, Marinkovića. Izmenjali smo krv – kako je totada bilo u modi…Po državnom zakonu, na jevrejski praznik Jom ha-kipurim nismo išli u školu.Međutim, pošto se taj praznik priprema prethodnog dana, išao sam u delegaciji koddirektora gimnazije da zamolimo da ni tog dana nemamo nastavu. Ako se ne varam, zvaose Balubdžic. Vrlo nas je grubo odbio, promrmljavši – “prokleta nacija”! No, to je odista bio samo izuzetak.2
 
Od gimnazijskih predmeta najviše sam voleo srpsku književnost, istoriju igeografiju. Nisam bio posebno marljiv đak, naročito u višim razredima, jer sam se većtada preokupirao radom u omladinskoj cionističkoj organizaciji, tako da sam na školugledao kao na nešto sporedno. No, prošao sam sa vrlo dobrim uspehom. Više smo setrudili nekoliko meseci pre mature, odlazili u čitaonicu Matice srpske (knjige nam jeizdavao i bdio na mirnom ponasanju bibliotekar čika Veselinov) i ozbiljnije učili.Odlikaši su bili oslobođeni pisanja maturskog rada, a ja sam sa ostalima, oduševljeno pisao na Njegoševu temu “Iz grmena velikoga lavu teško izać nije”.Jevreji su u to doba imali punu građansku slobodu. To se vidi i po tome što se našakuća nalazila u Temerinskoj ulici – dakle nije bilo nikakvog teritorijalnog ograničenja.Šta više, moj otac je, pored svoje optičarske radnje, bio i jedan od deoničara u izgradnjielektrične centrale u Inđiji, zajedno sa Srbinom Jojkićem i s Nemcem Dibišom, a istotako je bio deoničar fabrike porcelana, sa drugim Srbima (advokat Adamović) i Jevrejima(Kenigštetler).Više su se Srbi među sobom gložili i borili, pogotovo među omladinom. Sa jednestrane je bila ORJUNA – Organizacija jugoslovenski orijentisane omladine, u plavimuniformama, a sa druge tzv. srnaši (Srpska Narodna Omladina), s crvenim košuljama.Sećam se dobro jedne njihove teške tuče u Dunavskom parku, gde je bilo i ranjenih.U tim prvim godinama posle Prvog svetskog rata “u trendu” je bio francuski jezik.Pored profesora Grujića, doveden je i profesor Kler iz Francuske, koji nije znao ni rečisrpski, u nadi da će đake naučiti izvorni francuski. Naravno, to je išlo teško, jer taj profesor nije baš bio dobar pedagog, a đaci nisu bili disciplinovani, niti su shvatilivažnost tog poduhvata.Ja sam naučio francuski na drugi način. Tata je smatrao da moram dobro da naučimtaj jezik i zato je doveo iz Liona privatnu učiteljicu, madmoazel Sotan, koja se docnije u Novom Sadu udala i postala gđa Peraković. Tako sam vec sa 12-13 godina tečno govoriofrancuski, što mi je kasnije u životu pomoglo, jer sam i diplomirao francuski jezik iknjiževnost u Jerusalimu, na Hebrejskom univerzitetu.U gimnaziji sam «propao» kao muzičar (profesor Svetolik Pašćan je utvrdio danemam sluha) i kao “pesnik”. Vođa literarne sekcije, moj dobar drug Stanislav Bajić(docnije profesor istorije pozorišta na beogradskom univerzitetu) ustanovio je da moještivo, koji sam predstavio kad mi je bilo 15 godina – nije poezija… No, u okvirucionističkog pokreta pisao sam razne izveštaje, a posle sam se, zahvaljujući izmeđuostalog , izvrsnim predavanjima doktora Ernesta Fridmana, osnivača PedagoškogInstituta, zainteresovao za istoriju i filosofiju i počeo ozbiljnije da pišem. Novi Sad je tada bio relativno mali grad, a jevrejska opština prilično uticajna – gotovo svaki deseti stanovnik grada bio je Jevrejin. Jevreji su bili ugledni novosadskilekari, advokati, industrijalci, trgovci. Zahvaljujući njima i kulturni život grada bio je naizuzetnoj visini. Na primer, Jelena Kon (rođena Špicer iz Ajzenštata), preduzimljivasupruga imućnog Jevrejina Josipa Julija (po nadimku Žil) Kona, banskog većnika ivlasnika prodavnice “Kod belog konja”, dovodila je , pored svoga rada u okvirudobrotovorne organizacije “Kora hleba u dečje obdanište” – koju je osnovala -najpoznatije muzičare onog vremena (Artur Rubinštajn 1929, Vaša Pšihoda, Drezdenskiorkestar 1933, Paul Hindemith sa kvartetom)3
of 00

Leave a Comment

You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...
You must be to leave a comment.
Submit
Characters: ...