Embed Doc
Copy Link
Readcast
Collections

CommentGo Back

Теодул

Уместо предговораДело "Теодул“ написао је владика Николај у току зиме 1941/2. године у манастируЉубостињи. Сам владика говорио је да дело није завршено и да треба још написати неколикопоглавља. Међутим, како је једнога дана владика прекинуо рад на "Теодулу", тако је иостало. Он се доцније није враћао на то дело. Али се не примећује да дело није довршено, јер свако поглавље тема је за себе и целина.Када су Немци окупирали Југославију 1941. године, они су од првих дана почели претресатии прекопавати манастир Жичу и показивати пуно неповерење према владици Николају. Врлосу често долазили у Жичу и сатима саслушавали епископа Николаја, док му најзад нисуотворено рекли да га они неће трпети као активног епископа на епархији, него мора да сеповуче и епархијске послове препусти другоме. После одлуке Светог Архијерејског Синода,којом се за заменика епископу Николају одређује избегли епископ ЗлетовскострумичкиВикентије, владика Николај је тачно на Петровдан 1941. године пребачен у манастирЉубостињу и ту конфиниран.Ту, у Љубостињи, где је владика Николај провео годину и по дана, односно до децембрамесеца 1942. године, када је пребачен у манастир Војловицу, у Банат, епископ Николај јемного радио – писао. Како није био везан никаквим званичним епархијским пословима, он јецело време употребио на писање. И писао је и написао је врло много. Ја мислим да ће се спуним правом Љубостињски период обележити као посебно и веома значајно поглавље уживоту и раду епископа Николаја. Теодул је један од првих и најзначајнијих владичиних радова у манастиру Љубостињи. Овим својим делом владика је хтео, како је то сам говорио,да покаже колико је јеванђелска мисао несравњено виша и дубља од најтананије и најдубљедојеванђелске мисли – индијске мисли, а поготову колико Јеванђеље превазилази мисаоосталих народа. Због тога владика Николај у Уводу "Теодула", у неколико поглавља, износиукратко "мудрост Индије“, па каже: "Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо свучовечију мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре,и целу Махабхарату и тајанствену реч АУМ. У једној ораховој љусци моћи ће стати четириосновне и главне идеје..." Другим речима, Теодул владике Николаја је једна врста историје оХристу гледана кроз индијску философску и религиозну мисао. Као што је доцнијевладичино дело "ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ“, опет историја о Христу гледана из Европе,односно, кроз европску философску и религиозну мисао.Ур.Увод1.ПрашинаСеди, Теодуле. Ајд да седнемо обојица, да се одморимо од прашине. Питаш, на што даседнемо? Седнимо баш овде на друму, на прашину. Седнимо на оно што одавно седи нанама, на драгу нам прашину, која нас је и заморила. Седнимо сами за себе.Не мршти се, Теодуле. Зар ти је немила ова друмска прашина? Гле од те исте прашинесачињено је и тело твоје, најмилија ти од свих прашина у свету. Од те исте прашине сазданасу сва тела, све очи, све руке, све главе, сва срца; од ње су и све звезде.Ниси ли чуо на опелу умрлих песму: "Споменух се пророка који вапијаше: ја сам земља ипепео?“ Ниси ли и ти ходио по неком старом гробљу па газећи по уједначеним гробовимапитао се: "Које ли је цар, а које воин; ко ли је богаташ а које сиромашак?“ Гледао си упрашини уједначено све што је некад било из прашине уздигнуто разједначено.Том уједначењу гредимо и ја и ти; хитно, незадрживо ходећи "куда све живо ходи“, упрашину, у пепео, у покој без аваза, у подножје нових путника, двоногих, четвороногих,

стоногих. Прашина нашег мозга не ће мислити. Прашина нашег срца не ће осећати. Нити ћепрашина наших очију гледати, ни прашина ушију слушати, ни прашина језика говорити.Бићемо истоветни са овом друмском прашином, на којој сад седимо и на коју се ти такомрштиш, Теодуле мој.Зашто се мрштиш на ову друмску прашину, путниче из незнаног града у незнани град, заштосе на њу зловољно мрштиш а не мрштиш се на прашину тела свога, лица свога, очију и устаи језика, и руку и ногу својих? Није ли исто и једно и друго, баш све свеједно? Доследан бибио кад би оне прашине подједнако или волео или мрзео, или пак према обојима равнодушанбио.Упрљаћеш се, велиш? Шта ћеш упрљати? Хаљину тела свога, хаљину хаљине своје?Најспољашније може да упрља само оно што је најспољашније. Оно што прља, оно и пере.Ако маст прља, сапун од масти пере. Зар и вода није прашина? Ако ти друмска прашинаупрља хаљине, вода ће их опрати. Ако ли се пак унутра у теби нешто упрља, само нештоунутрашње може то да опере. Но сад за сад нећемо говорити о унутарњем прљању ичишћењу. То је нешто високо и далеко. Него седимо спокојно, прашина на прашини, и разговарајмо о прашини.2.Шарен градПогледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама иоблицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то допрашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? Тосу три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шумеи стене, траве и цвеће, градови и дворови – све је од прашине и све је прашина. И људи; да, иљуди. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или начијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакакоучинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру.Ветар спољашњи и – ветар унутрашњи.И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветари огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони ипротони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионскихсветила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав иотпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Делењем и уситњавањем људи сухтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већутајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као инајвеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнакозапрепашћује. Раздаљина између знаног и незнаног не смањује се никако; не, него расте. Налавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе до сад напипати ни врата ни прозор.Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, алиникако на врата или прозор.Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен градау рукама? То су прастара питања, која ни у једном поколењу нису излазила из ума нитисилазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и упрашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље, нити се гробље моглоодупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.Сунце показује различност; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И утаквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човекуспаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто

као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особинуноћи да уједначује? Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житељаШарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено.То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јеризгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што нијепрашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; штоконтролише прашину, што чак и влада над прашином.Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да јемлада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њенихтајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаонихнапора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.3.Индија – Аум, аум, ом, ом, ом! Сва Индија шапће ову реч, дању и ноћу, грађани и сељаци, брамини ипарија, мудраци и простаци, риши и гури, јоги и факири, од Цејлона до Хималаја и прекоових, и од Бенареса до арапске Ћабе. Нема речи у људским језицима, коју људи чешћеизговарају а мање разумеју.Древни тумачи Веданти свакако су знали значење те речи. Ману и Валмики морали су знати.Тако и Буда, који је дане и ноћи проводио у изговарању ове речи – аум (ом), и учио својеученике како да регулишу дисање при изговарању речи ом. Но река времена, бујнија од сваке реке, потапа у своје вирове или односи у земљу недођију и смисао многих речи људских.Људи продужују да их изговарају, но без смисла, као мађију, као талисман; више као звукнего као реч, да би тобож тим звуком привукли неку срећу себи или одбили несрећу. Тако ивећина Индијана сада изговара реч ом. Но философи индијски и савремени тумачи Ведантидају нарочито објашњење речи ом. Овако:А – означава сваку твар.У – означава личност човека, Ја, Его.М – означава одрицање, негацију.Дакле: Ово – Ја – Нисам. У што год ја погледам, и све што чувствима дотакнем, то нисам ја.И за моје тело ја кажем Ово – Ја – Нисам. Јер је тело Пракрти, материја, прашина. А ја неспадам у прашину. Ја се састоји углавном из онога што се санскритски назива: Жива, Атма иПрана, тј. Душа, Дух и Ум. Ја не умире са смрћу тела. Када тело умре, душа улази у друготело, сходно својој Карми, тј. сходно својим делима и жељама и чежњама у ранијем телу. Итако једна душа јавља се у безбројним телима и живи, може се рећи, вечно у овоме вечномесвету. Јер је овај свет бескрајан у времену и у простору. Па пошто на лавиринту овога светанема ни врата ни прозора, то душа човечја нема куда него из тела у тело до бескрајности.Сам Буда је за себе тврдио, да се душа његова јављала и живела у овоме свету 80.000 пута!Једини начин, да се душа ослободи ове Самсаре, овога процеса светског и сељења, иживљења, скопчаних с толико јада и патње, јесте, по Будиној науци, да се човек згади наживот, и да убије у себи сваку жељу за живљењем, у ма каквом телу и у ма ком облику. Аконеко успе да погаси у себи огањ страсти за животом и ишчупа из корена клицу жеље за мачим у свету, онда душа његова прелази у Нирвану, тј. у бесвесно ништа. То је назвато Мокша,или Мукти, што ће рећи Ослобођење. Ослобођење од живота. До овог ослобођења долази сетешким аскетизмом, нечувеним и невиђеним у ма ком другом крају света и у ма ком другомсистему вере или философије. Ради чега такав тешки аскетизам и ужасно факирскосамомучење? Кажу ради Мокше, ради Ослобођења. А то ослобођење јесте ослобођење одживота, јесте вечно ништа, вечна смрт.Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљадегодина, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч