PRETENDENT

Raša Todosijević9. 2. 1996. BeogradUvek sam voleo beogradske jeseni; one donose blagost i svežinu. Poslezažarenih letnjih dana i teških noćnih sparina, sve iznova oživi: povetarac za par danasa ulica oduva ustajale letnje mirise; ljudi postaju raspoloženiji, pokretljiviji a drvećenapokon uspeva da svom opuštenom i opasno izbledelem lišću vrati hlorofil i svežinu boje.Tih ranih pedesetih godina mi smo stanovali u srednjem delu Šajkaške ulice, ukući broj 17. Preko puta "naše" kuće danonoćno je brundala vojna pekara. Stanovalismo u prizemlju, u sobi sa dva prozora koja su gledala na ulicu. Naši prozori su imalizelene metalne šalone. Otac, majka i ja smo stanovali u visokom parteru, kako se to pre rata govorilo i zidalo medju otmenijim ljudima. Tri su porodice, medju njima inaša, zauzele jedan od stanova Bojke Djurišić. U to doba još nije bila završenanacionalizacija pa smo mi, mi takozvani novi stanari, navodno, samo iznajmljivali"naše" zauvek osvojene sobe. Sve je bilo Bojkino, naše i državno: više državno negonaše i Bojkino. Bojka Djurišić je bila stara žena - stvorenje sićušnog rasta. Po govoru, po onom "zdravo dobro" i "zdravo lepo", moglo se zaključiti da je rodjena na severu,u Vojvodini. Bojka Djurišić je bila udovica predratnog ministra. Sin joj je za vremerata pobegao na Zapad, u Ameriku, u Baltimor. Kažu da je imao nešto više oddvadeset godina i da nije želeo da dočeka komuniste. U tim vremenima se čestogovorilo i raspredalo šta je ko bio "pre" rata i šta je ko "sada". Mogao si pre rata bitinekakav naš vojvoda od Kenta koji sada jede gloginje i prodaje svoje stvari pokomisionima. Na prvom spratu su stanovale imućnije izbeglice iz Trsta: Gopčevići i

Kovačevići. Dve starije žene i dve lepe i umiljate devojke. One su u Beograd došle još pre rata. Jedna od tih devojaka je radila u nekoj stranoj ambasadi u Beogradu a druga je nešto kasnije kidnula za Belgiju. Od Vesne, tako se zvala devojka koja je kidnula zaBelgiju, dobio sam bioskop na sveću i staklene poločice sa crtanim filmovima. Ona seu Belgiji jako obogatila pa je čak i nama slala supe u kesicama od šarenog staniola.Musolini im je pozatvarao muževe i očeve. Taj isti Musolini im je oteo imanja, kuće, brodove i drugo koješta. Partizani su ih zbog toga mrzeli.Bojka Djurišić je bila gluva kao top; za sobom je stalno zaključavala vrata,vukla je noge i zveckala debelim svežnjem ključeva. Kao i svi ostali i ona se bojalalopova. Svi su krali sve: sitniji sitnije, krupniji krupnije. Došljaci su ko u čudu bogoradali kako oni, po svojim dalekim i bezimenim selima, "tamo u bestragiji",nikad nisu zaključavali vrata: čak ni za ključeve te poštenjačine nisu znale. Krali susve što im se nadje pod rukom, ali za ključ i za zaključana vrata nisu imali pojma.Grad brzo kvari dobre ljude. Bojka Djurišić je čitala knjige štampane na nemačkom,francuskom, engleskom i italijanskom jeziku. Ona je imala veliku zbirku predratnihknjiga i dva velika polijeleja: dva crnca, oba u dimijama sa zlaćanim turbanima. Kaoiz neke pesmice, ona je jednog zvala Mujo a drugog Ali. Ministarku smo zvali gluvaBojka, redje baba, ali najčešće Ministarka. Zvanično: gospodja Djurišić. Svi su u kućiznali da Ministarka nema penziju. Sirotinja je zbog toga nije sažaljevala. Ona je bilanaša stanodavka. Tršćanke su joj pomagale; ona im je otvorila svoja vrata kada sudošle u Beograd. Mislim da joj do svesti nikad nije doprla činjenica da ona, BojkaDjurišić, žena ministra Djurišića, više nije vlasnik svoje kuće. Umrla je u neznanju.Kao predratna buržujka, neželjen ostatak trule prošlosti, ovovremena prisilnastanodavka, takoreći rentijerka, nije primala pomoć od UNRA ali ni od Crvenog krsta;svi su dobro znali ko grabi inostranu pomoć, kome kaplje a ko duva u prste. Od

propisane i simbolične stanarine Ministarka je nekako sastavljala kraj sa krajem. Jela je kao mačka; svoje ručkove je kuvala u sićušnim šerpama. Ja sam joj ponekaddonosio ugalj iz podruma ili sam odlazio u bakalnicu da za nju kupim kifle, mleko iostale sitnice. Uvek me je za te beznačajne usluge čašćavala ponekom paricom. Mismo joj, negde posle prvog u mesecu, davali dogovorenu svotu novca za kiriju, vodu istruju. Ona bi novim vlastima odnosila njihov deo. Svi vlasnički papiri su se vodili nanjeno ime ali to nije značilo baš ništa. Sem Bojke Djurišić niko u zgradi nije imaotelefon; ona je imala predratnu liniju. Za gluvu ženu ta je stvarčica vremenom postajala sve beskorisniji izum. Ispod svog širokog starinskog kreveta Ministarka ječuvala puno dragocenih tepiha. Oni su nekada ukrašavali podove njene prostranekuće. Baba je spavala iznad svog smotanog blaga.S propisanim stanarinama Ministarka je otaljavala dane kao poslednja slepica.Dosta kasnije sam shvatio da je sa njom umirala stara ili predratna Jugoslavija: onakozgrčena, osiromašena i bespomoćna - zajedno sa nešto smotanih antikviteta u budžaku. Zbog veza sa Dvorom i zbog muževljevog ministrovanja u nekoj od predratnih vlada, niko od rodjaka je nije obilazio. Kada je umrla, a to se zbilo četiri ili pet godina kasnije, po kući su se danima jatili njeni bliži i dalji srodnici. Sada im nisusmetale njene veze sa Dvorom. Bojka Djurišić je svoj život završila kao gluva kučkaokružena mržnjom i prostotom: muž u grobu, sin u Americi a u Beogradu partizani.Za pokoj njene duše - kao jedino muško dete u zgradi - ja sam od njenihnaslednika dobio na poklon električno jastuče i knjigu "Ajvanho". Tu knjigu jenapisao Valter Skot. Voleo sam da čitam knjige u kojima pravda pobedjuje nepravduali sam dugo potom lupao glavu razmišljajući o tome kako je uopšte moguće da seneko zove Skot. Naslednici su iz naše sobe odneli brušeno ogledalo s pozlaćenimandjelčićima, mrežastu zavesu sa dva papagaja i drvenu vitrinu sa staklenim vratima.