Preko puta - istina by Andrija Terzic by Andrija Terzic - Read Online

About

Summary

Reč autora:
Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
"Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
(A.T. 15.06.2013. Amsterdam)
Published: Titan Media on
ISBN: 9783944750002
Availability for Preko puta - istina
With a 30 day free trial you can read online for free
  1. This book can be read on up to 6 mobile devices.

Reviews

Book Preview

Preko puta - istina - Andrija Terzic

You've reached the end of this preview. Sign up to read more!
Page 1 of 1

Amsterdam)

PUT

Kada carinski službenik krene da pretresa moju torbu, osećam se kao da mi želi podeliti um i otkriti male sakrivene pregrade, sastavljene od pustih sećanja i zabranjenih snova. Nekakvi prosti ciljevi kakve ljudi često sebi znaju zacrtati, meni su odvajkada bili strani. Tačno je da u njima ima mnogo toga lepoga, ali srce moje pati za nečim njemu bliskim, a to drugi, možda, nikada neće razumeti. Ono žudi za pobedom nad samim sobom, jer to što ga interesuje sija očaravajućim, ali nevidljivim sjajem, koji svoju konačnost pruža istinom da vredi više od punog neba dijamanata.

Voleo sam putovanja više nego najlepši doručak na sunčanoj morskoj plaži. U to vreme, prvih godina novog, u svemu drugačijeg milenijuma, nama, čudnim ljudima sa Balkana, zadovoljstvo koje pružaju putovanja bilo je uskraćeno. Menjali su se pasoši, boje se topile i slike povećavale i smanjivale, imena zemlje skraćivala ili produžavala, ali jedno je uvek ostajalo isto – ljude iz EU nije interesovalo da li smo iz SRJ, SFRJ ili SCG, mnogi od njih nisu tačno znali ni ko smo, ni šta smo. Njih je samo interesovalo da li posedujemo vizu i na koliki vremenski period. Bilo je teže dobiti nju nego sedmicu na lotou.

Viza je u to vreme bila valuta kojom si mogao kupiti sreću. Uvek standardno validna, bez oscilacija u kursu, mogla je samo poskupeti u našim očima, dok je zlato bilo nikad jeftinije. Dakle, viza na prostoru Srbije i Crne Gore bila je vrednija od zlata.

Bilo je to vrelog letnjeg popodneva na gradskoj plaži u Užicu, plaži koja se u more računa. Nenad, drug iz srednje škole, saopštio mi je da poznaje izvesnog Radeta iz Beograda, vlasnika Turističke agencije „Eurostar", kome je prošle godine platio hiljadu evra za sedmodnevnu nemačku vizu. Nije mi puno detaljisao, uveravajući me da će mi se sve samo reći već pri prvom razgovoru sa izvesnim gospodinom. Rešio sam da ga pozovem već sledećeg jutra. Dugo sam razgovarao s njim i činilo se kao da se godinama poznajemo. Nakon nekoliko dana, jednog bezrazložno srećnog četvrtka, pozvao me je i saopštio da me za sedam dana očekuje u Beogradu. Svidela mi se njegova odlučnost i iskrenost, jer je odavala utisak ozbiljnog čoveka. Volim da čujem glas koji mi makar na prvi zvuk deluje sigurno.

Tog jutra protrčao sam Višnjićevom ulicom. Ne predviđajući mogućnost ogromne gužve u saobraćaju, kasnio sam već pet minuta na dogovoreni sastanak. Uklopio sam se u tu brzohodajuću trku sa pomahnitalim Beograđanima, dok su preletali preko pešačkih prelaza čim semafor prebaci svetlo sa crvenog na zelenog čovečuljka. Vetar u leđa davala mi je njihova odlučnost, brzina života kojom su jurišali, dajući svima do znanja da vreme ne treba olako gubiti.

Spuštajući se niz sporednu ulicu, na raskrsnici sam skrenuo desno i ušao u čuvenu Ulicu Strahinjića Bana. Kao i uvek, nekako je posebna, otmena i svoja, iako ne toliko prometna koliko sam očekivao. Mirisala je na novac, poput mondenskih mesta u planinskim delovima Švajcarske. Svojim izgledom više podsećala na ulice nekakvih francuskih gradova, godinama gradeći imidž drugačijeg sveta, odupirući se kolotečini i svakodnevici. Susresti se sa lepoticama izvanrednog ukusa za odevanje ovde je uobičajena pojava u bilo kom delu dana. Naoružan osmehom, nastavio sam pravo pored poznatih kafića, sa omanjim, ali uredno sređenim terasama. Svaka nova na koju sam naišao bila je lepša od prethodne. Sijale su nekim čudnim, zaslepljujućim sjajem, koji je predstavljao lepak za ljubimce glamura, a za ljubomorne svemrsce odraz kiča i primitivizma.

Često su mi govorili da ovde dolaze samo mamini sinovi, ali ja nikada nisam slušao te sujetne i ljubomorne jezike. Predrasude, takođe, nisam gajio u svojoj bašti. Imao sam svoju logiku i često sam je drugima nametao. Kada se autentičnim animozitetom braniš od istine da robuješ predrasudama, ti se, zapravo, pridružuješ mišljenju da one žive. Samim tim se poistovećuješ sa onima koji ih šire i zagovaraju teoriju da je čovek samo ono što su oni ocenili da jeste. Tvoja uobrazilja brani osobu koja projektuje sliku o nekome i tu sliku širi možda jasno i uverljivo, ali svakako netačno. Tako postaješ član grupe koja se u načelu krasi istinom da je ograđena zidovima niske svesti, ni sa kakvom tendencijom da joj se svest može uzdići. Ti si, zapravo, predrasuda lično.

Prešao sam na drugu stranu ulice van pešačkog prelaza. Noću se ovde mogao primetiti sajam automobila, modna pista i izbor za najuspešniju sponzorušu u jednom. Uprkos velikom broju kafića, retko kada se može naći slobodan sto, a čini mi se kada bih prikupio sav novac od računa, verovatno bih mogao iznajmiti čitavu ulicu na neko vreme, ako ne i kupiti.

Skrenuo sam u jednu od poprečnih ulica i nastavio pedeset metara pravo, okrnjenim trotoarom od starog asfalta. Pogled mi se zaustavio na reklami – pisalo je „Eurostar". Konačno sam stigao na željenu adresu. Unutra me čekao Rade, omanji debeljuca kockaste glave. Društvo mu je pravila njegova asistentkinja Svetlana, mlada brineta, čije su mi oble grudi većeg obima odmah privukle pažnju. Rekao mi je da nemamo puno vremena i da je zakazao sastanak u Nemačkoj ambasadi u deset časova. Nagovestio mi je da troje ljudi zna da dolazim, od kojih mi je imenovao samo portira, a ostale čuvao kao strogu poslovnu tajnu.

Osećao sam se važno dok mi je iznosio sve detalje, kao da sam bio na tajnom sastanku šefova neke specijalne jedinice. Čovek ponekad zna da umisli, iz želje da se tom uobraziljom nekako očeliči. Da postane makar na trenutak sâm sebi bitan. Da bude srećan, iako toj sreći još nije vreme da se pokaže. Čovek, zapravo, ima uvek želju da je sâm sebi bitan. Tačno je da to treba da kontroliše, ali ja sam tad, u toj kancelariji, bio suviše mlad da tako nešto shvatim.

Obratio mi se odvažno i veoma samouvereno:

„Svetlana će krenuti s tobom i predstaviti kao tvoja verenica. To je jedan od trikova. Ima pun pasoš viza, skoro iz svih zemalja Evrope i poneke iz Amerike i Australije, a ovo smo već desetak puta uradili i svi su uspešno prošli. Dva čoveka popuniće rupu u tvojim papirima koje ćeš predati, tako da nema nijednog razloga za brigu!"

Ništa mi drugo nije ostalo, sem da kažem „u redu je" i da se iskreno nasmejem.

„Cena je hiljadu evra, zato što si Nenadov drug. Za druge je hiljadu dvesta. Danas ćeš predati papire, a oni će ti reći za koliko dana ćeš doći po pismeni odgovor. Otići ćeš sa Svetlanom i sačekati na ovom istom mestu. Kada preuzmeš pasoš sa vizom, naći ćemo se ovde i onda ćeš mi platiti. Je li to u redu, druže?"

Odgovorio sam potvrdno.

Dodao je užurbano:

„I, da, zamalo da zaboravim. Troškove osiguranja ću ja snositi, i njenog i tvog, tako da ćeš tu uštedeti oko sto evra."

Zadovoljno sam klimnuo glavom, pružajući mu pomalo znojavu ruku, jer je trema učinila svoje. Svetlana i ja obavili smo sve što nam je Rade rekao. Portir nas je sačekao više nego oduševljeno, kao da očekuje konzula. Radnica na šalteru očito nije bila počašćena, pa je delovala ljutito, verovatno zbog gomile ljudi koju je morala da usluži. Svetlana je zračila nekakvom užarenom seksualnom energijom i širila svoju auru. Nisam mario puno za to, jer sam znao šta mi je primarni cilj – da se dokopam vize, koja će me odvesti negde daleko odavde. Ubrzo smo se vratili u agenciju. Saopštio sam Radetu da odgovor očekujemo sledeće srede, a on je na to zadovoljno klimnuo glavom, kao da već prebrojava deset zelenih novčanica:

„Ne znam da li će mi u sredu raditi onaj portir, to moram da proverim, jer ako ne bude radio, morate čekati u redu, što nije dobro. Ali, smisliću ja već nešto!"

Pogledao sam ga zadovoljno i odgovorio:

„Ma, u redu. I da čekamo, nije problem. Samo da dobijem vizu!"

On mahnu rukom, kao da mi želi reći da se neće ponavljati, jer je već više puta naglasio da će sve biti u redu. Taj dan prošao je zaista onako kako sam samo mogao poželeti.

U sredu, devet dana nakon našeg prvog sastanka, bio sam ispred vrata agencije, deset minuta pre dogovora, u sedam i četrdeset. Otresavši sa sakoa ostatke kiše koja je dosadno rominjala čitavu noć i jutro, ušao sam i zatekao Svetlanu i Radeta kako sede i piju kafu, za stolom zatrpanim neuredno složenim papirima. Pozvao me je da sednem i ponudio kafom. Rado sam prihvatio, jer tog jutra nisam stigao da je popijem. Svetlana je bila lepo obučena, sa novom frizurom, svežeg i odmornog lica, kao da je svojom lepotom pravila uvertiru za dobar rezultat. Nakon ispijanja kafe, predložio sam joj da krenemo, dajući joj do znanja da mi je auto parkiran ispred, te da nećemo pokisnuti. Zapravo sam bio spreman i da je odnesem do Ambasade, a da pritom nijedna kap kiše ne završi na njoj, samo da sve bude u redu i da danas dobijem dugo željenu vizu. Bio sam opijen slatkim iščekivanjem.

Ispred kućice portira Nemačke ambasade mirisao je neki drugi vazduh. Obradovao sam se kada sam ugledao radnika od prošlog puta. To mi je ulivalo nadu da ćemo opet mimoići gužvu i veoma brzo znati ishod ove agonije. Izašao je da nas pozdravi, uzeo nam lične karte, a pogled mu se nekontrolisano zadržavao na savršenom Svetlaninom telu.

„Da li je sve u redu?", upitao je promuklim glasom.

Ozbiljnog lica odgovorismo istovremeno:

„Sve je u savršenom redu!"

Ispratio nas je do ulaza i očima još jednom izrazio divljenje prema Svetlaninoj lepoti. Činilo se da bi vrlo rado uživao u zanosnim oblinama moje pratilje. Nas dvoje smo imali zadatak da glumimo verenički par, koji navodno ide na odmor u inostranstvo. Ona je bila opuštena, a ja pritajeno nervozan. Za šalterom je sedela druga radnica, dosta mlađa, raspoloženija i ljubaznija, odevena u radnu uniformu koja joj je odlično stajala, ističući joj krupna ramena. Kada smo se predstavili, ona se srdačno osmehnula:

„Ah, da, upravo sam dobila od konzula potpisan papir. Nadam se da ćete se lepo provesti na odmoru, vize su vam odobrene!"

Napravio sam potez rukama kao da nisam bio iznenađen, iako je u meni sve gorelo od uzbuđenja i sreće. Svetlana se zahvalila u naše ime, a ja sam uspeo samo nešto da promrljam, jer sam i dalje bio u transu.

Dokazao sam sebi da je sreća u nama i da je uvek deo naših misli i postupaka. Da želi biti pronađena i da sija uvek onako kako mi želimo registrovati njen sjaj. Ona ne lebdi, već spava, zakopana duboko ispod kože i ako je potražimo, naći ćemo je u malim stvarima. Tada je ogromna i veličanstvena, jer je lepa dok se čeka, a najlepša kada se na kraju ugleda.

Kasnije sam izveo Svetlanu i Radeta na ručak. Pričao sam neprestano, ne dozvoljavajući im ni da sami poruče obrok. Platio sam sve Radetu i zahvalio im se. Od tada ih više nikada nisam video.

Svoje „srpsko zlato" s početka 21. veka stavio sam u džep i nakon dvadeset dana slobodno kročio na teritoriju Evropske unije, ponosan na sebe i svoju upornost.

*

Dve godine nakon tog događaja, nastala je era još težih borbi za putovanja. Rade i njemu slični dileri viza su nestali. Samim tim, bilo je mnogo teže dokopati se Evropske unije, a i posmatralo nas je više očiju, isijavajući iskrama čistog ludila. Ti ljudi su, jednostavno, bili ljubomorni na upornost, koja je duboko gradila mostove između želja i mogućnosti, okrenuta samo ka nama znanom uspehu.

Prelaz u Sloveniju ili Mađarsku uvek je bio misterija. Čak i kada su ljudi posedovali vizu, ostajali su po deset sati zbog kontrola, koje su ih godinama izluđivale i ponižavale. Vozači kamiona imali su specifične privilegije i olakšane prelaske granice. I jednoj i drugoj zemlji je bilo u interesu da pređe što veći broj automobila, a posebno kamiona, zbog raznoraznih taksi i putarina, kojima su ubirali golemi danak, kako od nas, tako i od Albanaca, Turaka i ko zna koga sve. Evropska unija je takođe profitirala, zajedno sa Slovenijom i Mađarskom. Ponekad mi se čini da su svi imali deo kolača, sem nas.

Kamiondžije su ljudi koji stalno putuju i dobro znaju kako svaka nacija diše. Poznaju svaku rupu, svaki pedalj Evrope, gde mnogi obični putnici svoj nos i ne privire. Njih skeneri na granicama nisu plašili, a opasno obučeni carinici za njih su bili poput neuhranjenih miševa. Ali teško si mogao pronaći kamiondžiju koji bi ti hteo pomoći. Hrabrost i priča su jedno, a dela nešto drugo.

Sasvim slučajno, od majke sam čuo za izvesnog Sretena, našeg rođaka iz Bajine Bašte. Vozio je kamion i bio sâm svoj gazda. Ponekad bi vozio ture za neku firmu, ali uglavnom nikome račune nije polagao. Uzeo sam njegov broj i rešio da ga pozovem. Nisam imao šta da izgubim. Iako mi je rod, pretpostavljao sam da neće prihvatiti, jer kamiondžiju koji će ti u tome pomoći bilo je veoma teško naći. Ipak, nisam mogao da ne pokušam.

Uljudno sam mu se predstavio i naveo svoje porodično stablo, kao zalog budućih dobrih odnosa. Pitao sam ga kada je slobodan, hoće li dolaziti u Užice, pa da mu na miru uz obilan ručak izložim svoj predlog. Obećao mi je da će sledeće nedelje posetiti Užice i da će me pozvati dan ranije. Bio je to pozitivan razgovor koji mi je izmamio osmeh. Znao sam da mi je potreban samo jedan sastanak s njim da ga pridobijem. Nakon razgovora sam bio raspevan i zarazno nasmejan. Pozitivnim stavom priželjkivao sam najbolje, znajući da je to jedan od ključnih stepenika ka uspehu. U postojanom poletnom ritmu plesao sam svoj ples raspoloženja, čekajući s nestrpljenjem završni udarac.

*

Nekada sam priželjkivao i zamišljao sastanke sa direktorima ozbiljnih svetskih firmi ili nekakve velike medijske kuće, ali očito nisam sebi jasno zadao vizualizaciju tih ciljeva. Zbog takvih grešaka, dobio sam drugačiju sudbinu. Onu koja me je promešala, rasipajući sve moje krupne vrline po ivici nevidljivog sveta iluzija. Mnogi inteligentni ljudi su dočekali starost da bi konačno osetili slast uspeha, nakon bezbroj neuspeha, i taj jedan uspeh bio im je slađi od milion manjih, priželjkivanih tokom celog života. Zašto onda ne bih mogao i ja istrajati i poći njihovim stopama? Napred, bez okreta na levo i desno. Bez slušanja ikakvih prizvuka koji su tu samo da bi me omeli. Bez preteranog razmišljanja.

Boli nekada kada čovek misli da je borba kratka i da se pobeda može brzo izvojevati. Onda dođe do saznanja da je sve to mnogo teže, padne na kolena i možda se više nikada ne vrati na bojno polje. Svaki jak borac hiljadu puta je ustao i pao i u tome se vidi njegov način borbe, ali se niko ne pita kakva su mu kolena. Boriti se nije lako, pogotovo na Balkanu, gde su osmesi samo fraza, a opstanak ugrožen.

Sâm sebi sam pronašao novo zanimanje – prelaženje granica.

Iako sam rođen u jednoj jakoj, samostalnoj, od strane čitavog sveta poštovanoj državi SFRJ, nisam imao sreću da se ona, takva kakva je bila, održi do mojih zrelijih godina. S konja na magarca nije neki skok. U to vreme, kada smo morali juriti za vize ili prelaziti ilegalno granicu, bilo nam je isto kao da smo živeli u Saudijskoj Arabiji. A možda su oni lakše ulazili u Evropu, čim su se tako olako bavili krijumčarenjem. Marokanci za prvog komšiju u Evropi imaju Španiju, što im daje široke mogućnosti u svakom pogledu. Gibraltar je njihova kapija, a koja je naša? Mađarska? Zemlja, čiji policajci redovno našim ljudima otimaju cigarete, kafu, rakiju, hranu, novac. Ali, sâm sam izabrao takvu vrstu posla. Takva mi je bila sudbina. Znam šta su mi majka i otac priželjkivali, za šta su me školovali, kako su me vaspitavali. Ipak, ja sam krenuo u nekom drugom pravcu i našao se na ovom životnom putu, uzbuđenja i nemira. I ne žalim se. S jedne strane, taj put mi ponekad unese grč u želudac, ali me s druge strane čini živim. Budi me iz svakog sna, izvlači iz kolotečine grada koji me savija u zglobovima i gura duboko ispod zemlje. Pretvara me u borca koga interesuje samo pobeda nad samim sobom. To je ljuta borba za koju se ne može lako odrediti veličina nagrade.

*

Telefon je zazvonio. Nisam bio svestan da li spavam ili sam budan. Još anesteziran pogled fiksirao je parčiće tanke svetlosti, dok su se blago šunjali kroz stare venecijanere. Zvuk mi je zaokupirao čula. Pisalo je „Sreten kamiondžija". Ustao sam, zategao ramena, kao da sam krenuo na trening, namestio glas i javio se hitro, odajući utisak da sam još odavno budan. Rekao sam ozbiljno:

„Zdravo, Sretene, druže!"

Odgovorio je ravno:

„Zdravo, Andrija. Izvini ako sam te probudio, ali evo hitno moram za Užice, pa ako imaš vremena po podne da se vidimo?"

Skrivajući ushićenje, odgovorio sam pribrano:

„Imam, naravno. Čim stigneš, javi se. Idemo na ručak."

„Zovem te za sat-dva. Pozdrav."

„Pozdrav."

Osmeh sam mogao sâm sebi spaziti. Radovanje mi je postalo zanimanje. Nakon brzog hladnog tuša i još bržeg oblačenja, spreman sam bio da izađem. Osetio sam sreću u ovom danu. Jednostavno, ponekad se može nazreti. Miriše na spokoj i sama poziva da se ubere poput zrele jabuke. Treba joj se samo osmehnuti, jer ume da bude veliko zlopamtilo. Začas zna promeniti pravac.

Izašao sam iz kuće, zalupivši vratima. Silazio sam niz tu čarobnu ulicu, onu istu koju ponekad sanjam na svojim putovanjima, obično kada sam više od tri meseca van zemlje. Jedinstvena je. I taman dok sam pogled širio ka divnoj slici koja je predstavljala sudar grada i vedrog neba, zazvonio mi je telefon. Pogledao sam – zove Sreten. Iako sam bio rasejan, uzeo sam dah i javio se. Zakazao sam mu sastanak za pola sata u restoranu „Zvono". Nastavio sam svoj marš sreće. Raskrsnica kod osnovne škole uvek mi je bila mila. Ni sâm ne znam zašto.

Posmatrao sam zgodnu trafikantkinju bledog tena, neuobičajenog za današnje žene, uskih ramena. Njena plava talasasta kosa takmičila se u prelamanju svetlosti sa naočarima za vid. Svojim nežnim rukama slagala je novine na paleti već ispucaloj od vrućine. Obratio sam joj se, onako u prolazu, smirenim glasom, tek toliko da me jedva čuje:

„Ima li kakva krema za sunce za ta divna nežna ramena?"

Samo se kiselo nasmejala i pogledala me nalik poštaru kome pogrbljena bakica nije ostavila čast nakon isporučene penzije. Ko će znati šta je u ženskim mozgovima u podne vrelog letnjeg dana, kad oni i u zimu ključaju i pletu samo njima znane mreže. A ja sam samo želeo da budem fin i izmamim iskren osmeh.

S druge strane ulice čekao me je bivši pedagog škole. Delovalo mi je kao namešteno i nemoguće da baš ovako lepog dana sretnem njega. Taj dosadni, pogrbljeni muškarac u kasnim pedesetim, sa iskrzalom aktovkom koju je premeštao iz ruke u ruku, više je ličio na nezainteresovanog profesora koji je već odavno izgubio kontrolu nad svojim razredom. Lažni osmeh odmah mi je otkrio njegov plan, a utučeni i obeshrabreni izraz lica odavao teško duševno stanje. Želeo je da mi se „podvuče". Pružio sam mu ruku. Uz lažni osmeh, rekao sam kiselo:

„Dobar dan, gospodine!"

Napravio je čudan pokret rukom, izvio glavu nalik umornom noju, pa me više nego zainteresovano upitao:

„Dobar dan, dragi moj. Nisam te video dugo. Gde si, radiš li ili si na fakultetu?"

Nakon pitanja, ostao je da bulji u mene onim žabljim očima i upalim obrazima, kao da je sudski izvršitelj, dajući ovom razgovoru satiričnu notu. Opredelio sam se za diplomatski odgovor:

„Ništa ne radim. Uživam. Šta Vi radite?"

„Kako ništa, kako uživaš? Ništa mi nije jasno?", upitao je radoznalo.

„Moram da idem. Žurim. Imam poslovni sastanak. Drago mi je što smo se ispričali. Prijatno. Doviđenja."

Ostao je zbunjen, govoreći u svoju ružnu bradu i mašući rukama za mnom:

„Kako ništa ne radiš, a ideš na poslovni sastanak?"

Dok sam odlazio, okrenuo sam se, i setivši se izjave Šekspirovog Hamleta Horaciju, bezobraznim izrazom lica i sarkastičnim glasom doviknuo:

„Ima mnogo stvari između neba i zemlje o kojima vaša školska učenost i ne sanja, moj Horacio!"

Evo, i sada se smejem kada se prisetim njegove izbezumljene reakcije. Bio je poput prevarenog prodavca kupusa na pijaci koga su pokrali lopovi. Nastavio sam sa još većim osmehom prkositi svakome ko bi pokušao da mi ga skine, jer samo tako pozitivnim stavom može se i protiv đavola, i da sedi u fotelji u ćošku dnevne sobe.

Dok se sunce probijalo kroz paperjaste oblake, kuće su poprimale bledoplavičastu boju. Krupni časovničar, poznih četrdesetih, školski drug moje majke, stajao je ispred svoje radnje, u redu lokala sa desne strane ulice. Kada sam ga ugledao, setio sam se da imam jedan pokvareni sat, koji sam nekoliko noći ranije ostavio bez kazaljki. To su ta moja čuvena pijanstva kada imam „crne rupe. Jednog jutra sam se otečene glave, sa velikom mučninom u želucu, pridigao samo da vidim koliko je sati i „vremena nije bilo. Sat nije imao kazaljke. Kasnije su mi drugovi prepričavali čitavu noć, pa sam saznao da sam njim razbijao čaše.

„Dobar dan, Andrija. Kako si? Šta mi radi drugarica?"

Zaustavio sam se i pružio mu ruku. Miris neke čudne paljevine omeo mi je misao, ali sam se brzo pribrao i odgovorio normalno:

„Dobar dan. Ništa, radi. Setio sam se da imam jedan pokvaren sat, pa Vam moram doneti