Find your next favorite book

Become a member today and read free for 30 days
Život u ogledalu

Život u ogledalu

Read preview

Život u ogledalu

ratings:
4/5 (2 ratings)
Length:
282 pages
5 hours
Released:
Sep 20, 2017
ISBN:
9878685832138
Format:
Book

Description

Na prvi pogled, Antonija ima sve što bi se moglo poželeti od života: ona je lepa, mlada, ima savršenog supruga koji je obožava, živi lagodnim životom, okružena je luksuzom i zabavama. Sve dok se Viktor jednog dana ne vrati sa posla i zatekne je sa spakovanim koferima. Bez ikakvih objašnjenja ona mu govori da odlazi i da je ne traži. Sedam meseci kasnije, Antonija se vraća kući na proslavu Viktorovog rođendana. Niko ne sluti da mlada žena, koja se iznenada vratila nije Antonija, već Amalija, njena sestra bliznakinja. Amalija će glumiti svoju sestru dok traga za zločincem koji je pokušao da ubije Antoniju. 

Released:
Sep 20, 2017
ISBN:
9878685832138
Format:
Book

About the author


Related to Život u ogledalu

Related Books

Book Preview

Život u ogledalu - Senada Mešković

trinaesta

UVOD

Sredina avgusta 2010. godine

Ljudsko biće poseduje fascinantnu mešavinu sebičnosti i naivnosti koja se ogleda u zadovoljstvu koje nam pruža magija samoobmane, lične zablude, da sreća traje večno. Samo se bajke završavaju rečenicom „živeli su srećno do kraja života." U stvarnosti, sreća je iscepkana na sitne deliće i razbacana kroz život, nije nešto što je celovito i konstantno, nema početak i nema kraj. Dar da prepoznamo te povremene trenutke čiste i iskrene sreće, da uživamo u njima i da ih cenimo upravo zbog njihove retkosti i prolaznosti, da budemo zahvalni i da ih čuvamo u svom umu i srcu, poseduju samo retki od nas, nažalost ne svi.

Nesvestan ove jednostavne istine, Viktor se ubrajao u većinu koja živi u zabludi da je njegov život savršen, da je njegova sreća počela venčanjem sa prelepom ženom, koju voli i obožava, i da će trajati zauvek. Ovo je bila samo jedna od samoobmana kojima je hranio svoj ponos. Nije bio svestan da što je više samoobmana, u trenutku, koji uvek dođe pre ili kasnije u svačijem životu, kada se realnost poput zraka sunca probija kroz debeli sloj tamnih kišnih oblaka, koje od sopstvenih samoobmana i ne primećujemo, realnost će nas jače baciti na tlo kada se sudarimo sa njom.

Čak i kada su mu instinkti govorili da nešto nije u redu, uporno je odbijao da ih posluša. Na trenutak je zastao pred ulaznim vratima oklevajući, ali je ipak loš predosećaj pripisao umoru izazvanom nakon napornog radnog dana provedenog u bolnici. Kada je ušao u kuću, prvo što je primetio u hodniku su bila dva kofera sa točkićima ciklama boje. Bili su Antonijini. Poslednje upozorenje da nešto nije u redu poput eha mu se oglasilo u podsvesti.

- Antonija! - pozvao je svoju suprugu. - Putuješ? - pitanje se nametnulo samo od sebe.

- Nisam htela da odem dok se ne vratiš sa posla. - rekla je dok je izlazila iz dnevne sobe. Znala je da je to laž, najdraže bi joj bilo da je otišla pre nego što se vratio, da ne mora da se suoči sa pitanjima, da ne mora da se opravdava, da objašnjava ništa. Sada su stajali jedno naspram drugog čekajući da ono drugo prvo progovori. Viktor je gledao u Antoniju kao da želi da njen lik zauvek ureže u svoje pamćenje. Antonija je bila izuzetno lepa, mnoge manekenke i glumice bi joj zavidele. Nije bila visoka sa svojih 165 santimetara visine, ali je posedovala vitko, zanosno telo i veoma ljupko lice, zavodnički pogled očiju maslinasto-zelene boje i lepo oblikovan nos. Jedino što je njoj smetalo su bile tanke usne, mada se mnogi ne bi složili sa njenim stavom, imala je izuzetno dražesan osmeh, pomalo detinjast, ali je to njenom izgledu davalo posebnu čar. Njena duga kosa braon boje, koja se na suncu presijavala kao da je posuta zlatom i sada, kao i uvek, je bila skupljena i visoko podignuta u rep. Međutim, njena narav je bila daleko od njenog izgleda male dražesne vile. Iako je imala 25 godina, Antonija je uvek bila razmaženo dete. Čak i haljina koju je nosila, uska do kolena, roza, kao i sva njena odeća jarkih boja, činila ju je da izgleda kao Barbika.

- Nisi mi odgovorila na pitanje. Šta će ti koferi? - upitao je nakon par minuta napete tišine.

- Odlazim. Viktore, ne pokušavaj da me sprečiš. Moram da odem odavde. - Antonija je bila spremna da svakog trenutka zaplače. Bila je sklona scenama i histeričnim ispadima. Uvek kada nešto nije bilo po njenom, plakala bi, vikala i bacala stvari sve dok ne bi postigla ono što želi.

- Čemu sve to? Odlaziš? Pokušavaš mi reći da se razvodiš od mene? - Viktor je bio u šoku. Ni u jednom trenutku nije posumnjao da bi ga Antonija mogla ostaviti. Oni su voleli jedno drugo.

- Razvod… nisam još mislila o razvodu. Rekla sam da odlazim, nekoliko meseci, moram da razmislim o svemu. Nemoj me tražiti, vratiću se kada budem spremna. - njene reči su bile kao bujica koja će ga udaviti. Gledao je u nju ne verujući u ono što čuje. - Vratiću se. Čekaj me. - ni sada na rastanku nije mogla da se odupre onome što je tako dobro radila, manipulisala njime. - Obećaj mi da ćeš me čekati i da me nećeš tražiti.

- Antonija, razmisli još jednom o svemu. Ovo je besmisleno, detinjasto. - stajao je kao skamenjen i dalje se podsvesno nadajući da je sve to samo košmar.

- Već sam odlučila, samo mi obećaj. - insistirala je.

-U redu, obećavam ti. - bio je ubeđen da će se do sutra predomisliti, a zaista nije imao snage za još jedan njen napad besa. Bolje da je pusti, dok je ne prođe. Vratiće se, bio je siguran. Ko zna šta je sad smislila, pa koristi pretnju mogućim razvodom kao sredstvo za ostvarenje tog cilja. To liči na nju.

- Ćao. - rekla je uzimajući kofere. Viktor je zbunjeno gledao u nju dok je izlazila.

Par minuta kasnije, Antonija je sela u svoj automobil. Pogledala je još jednom prema kući, kao da se oprašta od života kakav je oduvek želela. Viktor je bio ispunjenje njenih snova, volela ga je na neki svoj jedinstven način. Zatim je iz torbice izvadila mobilni telefon. Nikada do sada nije pozvala taj broj, uprkos suzama u očima, osmehnula se. „Ovo je bila moja najbolje čuvana tajna. Čak sam i tetku uspela nagovoriti da ćuti. To nije bio lak zadatak. Kao da sam znala da će mi jednom zatrebati…" pomislila je u sebi.

- Ja sam, tvoja Toni. - rekla je kada je čula dobro poznat glas. Niko je drugi nije zvao Toni. Za druge je bila Antonija. - Ne mogu više da podnesem. - više nije mogla da zadrži suze, glas joj je drhtao. - Sve se u mom životu pretvori u haos. Bojim se, bojim se! Samo tebi mogu da verujem, kao i uvek, samo se tebi mogu obratiti za pomoć… Znam… Ne razumeš, ovog puta je zaista ozbiljno. Znam da sam ti život učinila nemogućim i da nemam pravo da te uznemiravam, ali nemam nikog drugog… Slušaj me, napustila sam Viktora. Doći ću kod tebe, ne znam koliko ću ostati, ovde nije bezbedno za mene… Ne preterujem, zašto mi ne veruješ?... Ništa se nije promenilo, volim te. Uvek sam te volela. Molim te, oprosti mi, bila sam prava glupača, jer te nisam poslušala… Evo upravo krećem, onda vidimo se. Ćao!

Još jednom je pogledala prema kući, možda se nadajući da će Viktor izaći i sprečiti je da ode. U tom trenutku ni sama nije znala šta zaista želi, ali je znala šta mora da uradi.

Nekoliko trenutaka kasnije, dok je vozila gledala je ispred sebe u horizont, najlepši zalazak sunca je bio pred njom. Visoko na nebu boje su se mešale, plava, roza, narandžasta… a na mestu gde je sunce dodirivalo zemlju, izgledalo je kao plamen, kao ogroman požar negde daleko. Međutim, u jednom trenutku, njoj se učinilo kao da se po nebu razliva krv. Oterala je tu misao iz glave, plamen nije krvavo crvene boje. Zašto se onda njoj učinilo?

Nije znala da više ništa u njenom životu neće biti isto. Nikada više. Njen život je promenjen, zauvek.

PRVI DEO: OBMANA

1.

Sedam meseci kasnije

Bila je subota, 19. mart 2011. godine. Hladna zima, sa puno snega, kakva već godinama nije bila, ustupila je mesto toplijem vremenu koje je najavljivalo proleće. Tog dana je Viktor slavio svoj 32. rođendan sa dvadesetak zvanica, u svojoj kući.

Livija je ugrabila priliku da bude blizu Viktora, ljubazno se ponudivši da organizuje proslavu. Kada bi neki stranac provirio kroz prozor, pomislio bi da je Livija Viktorova supruga, niko ne bi pomislio da nešto nije u redu sa tom slikom vesele rođendanske zabave. Niko ne bi pomislio da ta žena potpuno neupadljivog izgleda, koja je krila svoj zavidan pogled iza ružnih naočara sa debelim staklom, braon kose sa plavim pramenovima ošišane na kratko i loše odabrane odeće, koja ju je činila još manje lepom nego što je inače bila, pokušava da potisne u zaborav zanosnu Antoniju. To je pokušavala već sedam meseci.

Danijel se osmehnuo i nasuo sebi još jednu čašu viskija. Bio je zadovoljan svojom procenom trenutne situacije. Iznenada se prisetio šta zaista nije u redu sa slikom koju je posmatrao. Sve je izgledalo kao pozornica. A onda se još jednom krišom osmehnuo dok je prinosio čašu usnama, pozornica je spremna. Pogledao je prema Viktoru, svom starijem bratu, koji je uporno pokušavao da izbegne Liviju, koja ga je gušila svojom pažnjom.

„Pozornica je spremna, mada Livija nije ni svesna da ona ne igra glavnu ulogu u ovoj predstavi. Zavese će se uskoro podići i na pozornicu će stupiti glavna glumica. Veoma je dobro poznajem, mogao bih se kladiti u sve što imam da će se vratiti upravo danas. Uvek je volela da bude u centru pažnje." Osim što je bio diplomirani psiholog, oduvek je umeo dobro da proceni nečiji karakter. Već je sedam meseci gledao kako Livija pokušava da nagovori Viktora da se razvede. Nije bilo potrebno mnogo razmišljanja da se pogodi da ona zapravo priželjkuje da se uda za Viktora, to nije bila novost. To je bila njena životna želja od kada su zajedno išli u gimnaziju.

„Sva sreća što je studirala engleski jezik, a Viktor medicinu. Bar je na kratko pobegao od nje. Baš bi bilo zabavno videti njen izraz lica kada bi ovog trenutka Antonija ušla kroz ta vrata. Nikada nisam smatrao da je Antonija dovoljno dobra za Viktora, ali Livija bi ga uništila. Zato se zahvaljujem Bogu za Viktorovu opsesiju Antonijom. To ga je jedino sačuvalo od ove gramzive otrovnice." Danijelova razmišljanja je iznenada prekinulo otvaranje vrata u koja je gledao.

Na njegovo zaprepašćenje, u dnevni boravak je upravo ušla Antonija, kao da se materijalizovala iz njegovih misli. Livija je ispustila čašu koju je držala u ruci, a crno vino pomešano sa krhotinama stakla se rasulo po čupavom tepihu drap boje. Ponovo je pogledao u mladu ženu koja je stajala još uvek držeći ruku na bravi. Bila je drugačija. Svilena košulja boje ametista i svetlo sive uske pantalone dugih nogavica davali su joj izgled poslovne žene, nešto što nikada pre nije obukla. I kosa joj je bila drugačija, padala joj je u mekim talasima niz leđa. Pogled je bio hladan, pažljivo je prelazio sa jednog lica na drugo, kao da im čita misli.

Viktor se prvi oslobodio šoka, ne obraćajući pažnju na Liviju koja ga je snažno uhvatila za nadlakticu pokušavajući da ga zadrži pored sebe, prišao je i zagrlio osobu koja je izazvala toliko pometnje svojim dolaskom.

- Antonija! - nije krio svoju radost. - Napokon si se vratila. Održao sam obećanje. - prošaputao je tako da ga samo ona čuje.

- Pa, nisam mogla da predvidim ovakav doček. - rekla je vešto se izmičući iz njegovog zagrljaja. - Nastavite sa proslavom, ne želim da vam kvarim provod. Imaćemo vremena da pričamo kasnije, Viktore.

Danijel je posmatrao kako Livija crveni od besa, a zatim demonstrativno napušta zabavu ne propustivši da kao slučajno odgurne Antoniju dok je izlazila.

-Izabrala si neobično zgodno vreme za povratak, draga Antonija. To baš liči na tebe. U svakom slučaju, drago mi je da si se vratila tu gde pripadaš. - rekao je Danijel zagrlivši je u znak dobrodošlice, mada ona nije bila sigurna da je njegovo oduševljenje iskreno.

Pola sata kasnije svi gosti su se razišli, osim Danijela. Rođendanska zabava, koju je Livija tako brižljivo pripremala nekoliko nedelja, je bila otkazana. Danijel je zaključio da su imali sreće da Livija ode odmah nakon Antonijinog dolaska, jer bi napravila scenu kada bi videla kako je sav njen trud bio uzaludan.

Za razliku od Danijela, kojeg je sve to zabavljalo, Viktor je prvo bio iznenađen, ali iskreno obradovan Antonijinim odlaskom. Međutim, kada su gosti otišli i kada su ostali samo njih troje, u trenutku je ponovo proživeo prethodnih sedam meseci, najtežih sedam meseci svog života. Nedelju dana nakon njenog odlaska je postao svestan činjenice da se nešto zaista ozbiljno dešavalo, a da on to nije znao. Postao je svestan da nakon nešto više od tri godine braka nije znao šta Antonija oseća prema njemu, počeo je da sumnja da je možda postojao neko treći. Plašio se da se ona nikada neće vratiti. Osim toga, bilo je neprijatno prijateljima, kolegama i poznanicima objašnjavati zašto je otišla i kada se vraća. Smišljao je razne izgovore u koje ni sam nije mogao da poveruje, a kamoli neko drugi. Kako je vreme prolazilo, laži su postajale glupe i smešne. Pored svega toga, Livija je stalno ogovarala i smišljala laži o Antoniji.

Bila mu je potrebna ogromna količina snage da otera te misli iz glave i da se skoncentriše na ono što se događalo u tom trenutku. Antonija je bila ponovo kod kuće, mogla bi ponovo da nestane bez najave kao što se i pojavila. Morao je pametno da iskoristi vreme i da je zadrži tu gde pripada, uz sebe.

- Gde si bila svo ovo vreme? - zahtevao je da zna, a pitanje se nametnulo protiv njegove volje.

- Bila sam odsutna dugo vremena, zar ne? Jednom davno sam pokušala da pobegnem od prošlosti, ali me je ona sustigla. Vratila sam se da se suočim sa onim što sam ostavila nedovršeno. - zvučalo je kao da govori sebi, a ne kao da je to odgovor namenjen Viktoru.

- Ne razumem… - Viktor zaista nije razumeo o čemu priča.

- Ne očekujem da razumeš. - prekinula ga je - Došla sam da pronađem odgovore na neka pitanja koja su me mučila. Prvo, moram da vidim šta se događalo dok sam bila odsutna. - pogledala je preko Viktorovog ramena u Danijela koji je bio naslonjen na dovratak i sa zanimanjem posmatrao njih dvoje. Viktor je pratio njen pogled. Kada je ugledao brata, shvatio je da je potpuno zaboravio na njegovo prisustvo.

- Mogao bi da odeš svojoj kući. Čućemo se sutra. - obratio se bratu.

- Kada me već tako lepo teraš… Idem. - zatim se obratio Antoniji - Vidimo se… Antonija. - nije joj promakla pauza koju je napravio pre nego što je izgovorio ime.

„Danijel sumnja. Njega nije tako lako prevariti kao ostale. Dugo sam bila odsutna, ne sedam meseci, nego sedam godina. Koja ironija! Koja slučajnost!" razmišljala je dok je Danijel odlazio.

- Pa, nisi mi odgovorila.

- Pitao si gde sam bila, neću ti lagati. Bila sam kod jednog rođaka. Smatrala sam da bi mi promena okoline prijala. Ti si bio taj koji nije primećivao šta se dešava, brak ti je bio u krizi. Vidim da neko nije gubio vreme. - pažljivo je birala reči.

- Ako misliš na Liviju, grešiš. Livija mi nikada nije ništa značila, to si uvek znala.

- Mislim da ti grešiš, ščepala te je kao hobotnica, omotala je svoje pipke oko tebe i ne pušta te. Mislila sam da će doživeti infarkt kad me je videla. - bila je zadovoljna što je uspela da promeni temu, ali to ničim nije pokazala.

- Nikada je nisi volela. Besmisleno je da se raspravljamo zbog nje.

- U pravu si. Umorna sam, razgovor možemo nastaviti sutra. Sada samo želim da se okupam i da spavam, glava me užasno boli. Razgovor o Liviji teško da može da mi umanji glavobolju. Reci mi, odeća… - oprezno je zastala.

-Sve tvoje stvari su tamo gde si ih ostavila. Ništa nije dirano. Nisam dozvolio.

Pola sata kasnije, stajala je ispred ormana u spavaćoj sobi umotana u peškir. Toliko drečavih boja na vešalicama i po fiokama, narandžasta, ciklama, tamno žuta, drečava zelena, tamno plava… Duboko je udahnula vazduh. „Bože, kao da sam imala saobraćajnu nesreću, pa sam se probudila sa amnezijom. Dobro, da budem iskrena, to nije daleko od istine. Pronašla je najjednostavniji donji veš u boji breskve od ponuđenih, svi ostali su bili u jarkim bojama i sa mnogo čipke. Uspela je da nađe jednu pidžamu kratkih rukava i nogavica ¾ dužine u gomili spavaćica. „Sutra idem kod tetke po svoj kofer. Ovo je nepodnošljivo. Sad još moram da smislim kako da zaljubljenom mužu saopštim da nameravam da spavam u gostinjskoj sobi.

Kada se obukla okrenula se ka velikom ogledalu. Neko vreme je posmatrala odraz u ogledalu. „Lepo si mi smestila, kako nameravaš da se izvučeš sa ovim, Antonija?" Zatim se naglo okrenula i izašla iz sobe da potraži Viktora.

* * *

U nedelju je osvanuo lep sunčan dan, ali prohladan. Vladimir je pio jutarnju kafu, ponovo sam posle sedam godina i gledao kroz prozor. Tek se nedavno otopio sneg, zima je bila neobično duga ove godine, pa su prve visibabe i lale počele da cvetaju, a uskoro će i narcisi i zumbuli. Ona ih je jesenas sadila. Probudio se veoma neraspoložen, ali kada je pogledao u baštu, raspoloženje mu se popravilo. Ona obožava cveće. Okrenuo je leđa velikom prozoru i pogledao prema policama sa knjigama. Prisetio se koliko je vremena provela ređajući te knjige po abecednom redu, pre njenog dolaska bile su u haosu. Bila je to zadivljujuća privatna biblioteka.

- Vratiće se. Ona pripada ovde. - rekao je praznoj kući.

Vladimir je imao 45 godina, ali je i dalje bio veoma privlačan muškarac. U njegovoj tamno braon kosi koja se na suncu prelivala u crvenkastu podsećajući na boju kestena, bila je tek po koja seda vlas. Bio je visok, sportski građen, snažan, veoma privlačnog lica.

Sav svoj život je posvetio poslu, bio je uspešan advokat. Jednom davno je bio oženjen sa lepom devojkom, njena vatrenost, živahnost i ljubav prema novcu i provodu je sećanje na njihov brak koji je trajao manje od tri godine činila veoma neprijatnim iskustvom. Velika ljubav se okončala gadnim razvodom, na sreću nisu imali dece. Vladimir je tada imao dvadeset osam godina i odlučio je da više nikada neće pustiti ni jednu ženu u svoj život. Pre sedam godina je pogazio to obećanje.

Signal za pristiglu sms poruku je prekinuo njegovo razmišljanje. Uzeo je mobilni telefon sa stola i pročitao poruku: „Sve je u redu. Nemaš razloga da brineš, ali ipak znam da to u ovom trenutku radiš. Nisam beba, mogu da se brinem o sebi. Nazvaću te kada budem sama. Molim te, poseti Toni. Brinem se za nju."

Odgovorio je na poruku: „Naravno da ću posetiti Antoniju. Pričao sam sa lekarom, nema promene. Ako ne želiš da brinem za tebe, lepo se vrati kući. To je bila glupa ideja na koju David nije smeo da pristane. Previše je opasno." Znao je da će je takva poruka razbesniti, ali je isto tako znao da je neće ubediti da se vrati kući, ne dok ne postigne ono što je naumila. Odlučio je da će prvo da poseti Davida, ionako Antoniju nije mnogo voleo. A svakako nije bilo svrhe je posećivati. Lekar je bio direktan, bez ulepšavanja istine, samo je pitanje dana…

2.

Sedam meseci bez promene

Već kada je imala deset godina, Antonija je znala šta želi od života, a znala je kako će to i da ostvari, samo nije znala kada. Ono što je želela, bilo je vrlo jednostavno: želela je da ima kuću na kojoj će joj drugarice zavideti, želela je da ima mnogo odeće i mnogo cipela i sandala sa visokim štiklama, i sve to mora da bude u veselim, upadljivim bojama, želela je da ide na letovanja, da se uvek zabavlja. Antonija je želela veseo, zabavan i šaren život. To je uvek govorila.

Već sa petnaest godina, imala je jasnu viziju kako će to ostvariti. Trebao joj je bogat i ambiciozan muž. Vrlo jednostavno.

Život za dvadesetogodišnju Antoniju nije bio onakav kakvog ga je zamišljala, živela je sa tetkom u maloj kućici i radila je kao prodavačica u butiku, a plata nije bila za pohvalu. Život joj je izgledao kao pakao, barem po njenim merilima.

Međutim, ubrzo su se njeni snovi ostvarili. Sa dvadeset dve godine udala se za ambicioznog lekara, koji je želeo da postane najbolji kardio hirurg. Nikada je medicina nije mnogo zanimala, samo je znala da će Viktor zarađivati mnogo novca kada postane hirurg, drugo ništa nije važno. Godinu dana kasnije je dala otkaz u butiku. Međutim, ubrzo je shvatila da nema mnogo zajedničkog sa Viktorom, ipak je on šest godina stariji od nje. Mada to nije bio glavni razlog, zapravo Viktor je želeo decu. Antonija nije imala nikakve dece u svojoj viziji života iz snova.

Tri godine nakon venčanja, njen brak je bio u krizi, a da toga nije bila svesna. Oboje se živeli svoje verzije savršenog života, vrlo malo vodeći računa o onom drugom.

Antonijin najveći ponos je bila njihova kuća. U prizemlju je bila prostrana dnevna soba, kuhinja sa velikom trpezarijom, Viktorova radna soba, koja je bila

You've reached the end of this preview. Sign up to read more!
Page 1 of 1

Reviews

What people think about Život u ogledalu

4.0
2 ratings / 0 Reviews
What did you think?
Rating: 0 out of 5 stars

Reader reviews