BIBLIOTEKA

„HORIZONTI"

UREDNIK: VITO MARKOVIĆ • RECENZENTI: dr VUJADIN JOKIĆ, VITO MARKOVIĆ • KORICE I GRAFIČKA OPRE­ M A : MIŠA POPOVIĆ • KOREKTOR: OLGA TOT • IZDA­ VAČ: IRÒ GRAFOS, BEOGRAD, SIMINA 9 a • ZA I Z D A V A ČA: VIKTOR ŠEĆEROVSKI • Š T A M P A : „NAPREDAK" ARANĐELOVAC • Š T A M P A N O U 3.000 PRIMERAKA • 1983

Fridrih Niče

DIONISOVI DITIRAMBI
Preveo JOVICA AĆIN

Grafos • Beograd

DIONISOVI DITIRAMBI

PUTNIK

I NJEGOVA

SENKA

JEDNA

KNJIGA

Ni nazad? Ni da se napred kroči? Ni divokoza ovuda ne može proći? Tako čekam i čvrsto se držim tu Onoga što oku i ruci je na hvatu! Pet stopa jedva tla, osvit, a p o d a mnom — svet, čovek i smrt!

Ova Ničeova pesma, nađena potshumno u jednoj od njegovih beležnica (datirana u jesen 1884), stavljena je ovde kao svojevrstan prolog Dionisovim ditirambima na ideju i zahtev srpskohrvatskog izdavača. — Prim. prev.

7

JEDINO

LUDA!

JEDINO

PESNIK!

Iz bistrog zraka* kada utešna rosa na zemlju već pada, nevidljivo i nečujno, — laku obuću jer nosi ta rosa, tešiteljka, poput blagih uteha — sećaš li se onda, sećaš, plamno srce, kako si negda žedno bilo nebesnih suza i rosnih kapi, kako si žeđalo, umorno i sprženo, dok su po žutim stazama travnim opaki zraci sunca u sutonu vitlali oko tebe, kroz crno drveće, jarki zraci, zaslepljujući, zlokobni. — Ti, ženik istine? — rugali su se. Ne! Ti si samo pesnik, zverka, lukava, grabljiva, pritvorna, osuđena da vara, da vara učeno i hotice, pohlepna plena, maskirana različno, u sebe samu, maskirana u vlastiti plen. To da je — ženik istine?... * „abgehellter Luft" veoma redak nemački izraz koji se upotreblja­ va za označavanje „otočenog" vina. Niče ga je zabeležio u bloku iz 1874. godine posvećenom nemačkoj stilistici. 8

Luda jedino! Pesnik! Samo šareno pričalo, pod maskama lude o svemu i svačemu, lepršajući po varljivim parovima reči, po dugama-varkama između lažnih nebesa, šunjajući se i švrljajući naokolo — jedino luda! pesnik j e d i n o ! I to je — ženik istine?... Ne miran, ukočen, gladak, hladan, u kip pretvoren, u sveti stub, ne smešten pred hramove, vratar nekog boga: ne! nego dušman takvih kipova vrline, divljini, zavičaju, bliži nego hramovima, pun mačje obesti kroz svaki prozor iskačući hop! u svakakvi udes; svaku prašumu nanjušivši da bi u prašumama među šarolikim zverima grabljivim ti poput greha zdrav, lep i šaren vitlao, sladostrasnih usana, opijen rugom, poklom, krvožedno, lovećiplen, krišom, trčao obmanjujući... Ili orlu sličan koji dugo, dugo nepomično u bezdane gleda, u svoje bezdane... — Oh, kako se oni sunovraćuju tu, naniže, sve dublje, u sve dublje dubine obrušavaju! — / zatim se, naglo, okomito strmoglavi, strelovito sjuri među jagnjad,

svirepo ih željan, sav obuzet glađu i mahnit za dušama jagnjećim, srdit i jarostan prema svemu što i izgleda samo dobrostivo, poput ovce, kudravo, blesasto, blagonaklono od jagnjećeg Eto takve su, orlovske, panterske, pesnikove čežnje, takve su tvoje čežnje ispod hiljadu maski, ti, ludo! Pesnice!... Ti koji si čoveka gledao kao boga i kao jagnje, — rastrgnuti boga u čoveku, kao i ovcu u čoveku i smejati se rastržući — to je, to je tvoja blaženost, blaženost orla i pantera, blaženost pesnika i lude!...

mleka...

U bistrom zraku kada se srp mesečev zelen među purpurnom rumeni i zavidan već prikrada — i , dušmanin danu, svakim svojim korakom potajno kosi vreže ruža, sve dok ne padnu nazad, blede, u senu noći: tako padoh i ja sam negda, iz ludila moga za istinom, iz bezumnih mojih čežnji za velikim danom, umoran od dana, bolan od svetla, — padoh dole, u suton, u senku, istinom Jednom spaljen i žedan nje

10

— sećaš li se još, sećaš, plamno srce, kako si nekada žedno bilo? — Baš ja izgnan da budem od svake istine! Luda sam i ništa d r u g o ! Pesnik j e d i n o !

MEĐU

KĆERIMA

PUSTINJE

1 Ne odlazi! — reče tada putnik koji je sebe nazivao Zaratustrinom senkom, — ostani sa nama, inače će nas opet obuzeti stari i mukli jad. Već nam je onaj stari čarobnjak d a o najbolje od onog što je k o d njega najgore, a pogledaj samo — do­ brom su t a k o p o b o ž n o m papi oči pune suza i opet je začelo zaplovio morem sete. O v i kraljevi tu m o g u se, svakako, praviti još lju­ baznim pred nama: ali k a d a ne bi bilo svedoka, kladim se da bi se p o n o v o prepustili razmetnoj igri, — razmetnoj igri lutajućih oblaka, vlažne sete, obešenog neba, ukradenih sunca, hujećih jesenjih vetrova, — razmetnoj igri našeg jaukanja i krikova u nevo­ lji: ostani sa nama, Zaratustra! O v d e je toliko skrivene bede k o j a hoće da govori, toliko večeri, toliko oblaka, toliko zagušljivog v a z d u h a ! Nahranio si nas j a k o m m u š k o m hranom i sna­ žnim izrekama: ne dozvoli da se opet prepustimo u ča­ su poslastica mekim, ženskim duhovima! S a m o ti činiš vazduh o k o sebe snažan i čist! Da li sam igde na zemlji našao t a k o dobar vazduh, sem k o d tebe, u pećini tvojoj? M n o g e zemlje videh, moj se nos nauči ispitivati i procenjivati mnogi vazduh, ali tek kraj tebe moje nozdrve najviše uživaju! Osim ako, osim — oh, oprosti jednu staru uspome­ nu! Oprosti mi jednu stani pesmu koja se peva posle jela, pesmu koju sam jednom spevao među kćerima pustinje. 12

K o d njih je naime isto tako dobar, svetao, istoč­ njački vazduh; t a m o bejah najdalje od stare E v r o p e , oblačne, vlažne i setne! T a d a voleh takve devojke sa istoka i drugo plavo nebesko carstvo, nad kojim ne lebde nikakvi oblaci i nikakve misli. Nećete verovati k a k o su divno sedele kad ne bi plesale, d u b o k o zanete, ali bez misli, poput malih taj­ ni, kao okićene zagonetke, k a o orasi posle jela — neobične i šarene, zbilja! A l i bez o b l a k a : zagonet­ ke koje se m o g u odgonetnuti. Za ljubav takvih devoja­ ka izmislio sam tada posleobedni psalam." T a k o je g o v o r i o putnik koji se nazivao Zaratustrin o m senkom. I pre nego Što mu je i k o o d g o v o r i o , do­ hvatio j e već harfu starog čarobnjaka, prekrstio noge i s p o k o j n o i mudro pogledao o k o sebe. N o z d r v a m a j e pak udisao vazduh, sporo i ispitivački, k a o neko ko u novim zemljama kuša novi vazduh. P o č e k o n a č n o pevati k a o da riče.

2
Pustinja raste: 3 Ah! Svečano! Dostojan početak1. Afrički svečano! Dostojno lava ili nekog moralnog drekavca... — Ali, ne i vas, vas, najdraže prijateljice, uz čije mi je noge, 13 teško onom ko pustinje sKriva...

meni, Evropljaninu, sedim pod palmama.

dopušteno Sela.*

da

Čudesno, zaista! Evo gde sedim pustinji bliz a ipak tako dalek opet od pustinje, no i opustošen: progutan naime od ove najmanje oaze — ona je upravo otvorila zevajući njena ljupka usta, majmirisnija međ svim ustašcima: dapoh u njih onda, sunovratih se, izgubih — među vas, dragane moje! Sela. Slava, Slava budi onom kitu ako je gostu svome okrilje dao! — Shvatate moj učeni nagoveštaj?... Slava njegovom stomaku ako je i on bio čami oaza-stomak poput ovog: ali u to sumnjam. Iz Evrope jer dolazim sumnjičave poput udanih Neka je bog popravi! Amen! Evo gde sedim, u ovoj najmanjoj oazi, sličan nekoj datuli, ženica.

* Selah je termin koji se nalazi u biblijskim i drugim psalmima (u njihovj sredini i na kraju). Septaguinta ga prevodi kao diapsalma, znak za „promenu melodije". No u doba grčkog prevoda biblije (Aquila) razumevao se kao blagoslov u značenju „zauvek", ili „večno", i to tumačenje je preovladalo kao tradicionalno. — Prim. prev.

14

smeđoj, slatkoj, zlaćanoj, što žudi za okruglim devojačkim ustima, ili još više za devičjim njenim, ledenim, snežnim, oštrim sekutićima: za njima naime žagri srce svih vrelih datula. Sela. Slično, odveć slično tom južnom plodu počivam ovde, a oko mene plešu, obigravaju male mušice i s njima još manje, i još luđe, grešnije želje i dosetke, — opsednut od vas, nemih, tajanstvenih vas, devojaka-mačaka, Dudu i Zulejka, — usfingan, da u jednu, u jedinu reč nabijem mnoga osećanja (oprosti mi bože ovaj jezički grehl) — sedim ovde, njušeći najbolji vazduh, rajski vazduh doista, svetao i lak vazduh, zlatnom žicom prošiven, dobar, vazduh koji samo sa meseca može da padne, — beše li to slučaj ili se zbilo iz obesti? kako pričaju pesnici iz starina. Ali, ja, sumnjalo, u to ne verujem, jer dolazim iz Evrope sumnjičave poput udanih ženica. Neka je bog popravi! Amen.

Uzdišući taj najlepši vazduh, nozdrvama punim kao penari, bez budućnosti, bez uspomena, sedim tako ovde, najdraže prijateljice, i promatram palmu, kako se i ona, slična plesačici, povija i svija i u bokovima uvija, — gledajući je duže i nama se igra, — slična plesačici koja je, izgleda, suviše dugo, opasno dugo, uvek i uvek samo na jednoj nožici stajala? — pa je stoga zaboravila, izgleaa, na drugu nožicu? Zaludno sam, svakojako, tražio tu nestalu dragocenu bliznakinju — drugu nožicu naime — u svetoj blizini dražesne njene, lepršave lepezaste i leptiraste i ljuspaste suknjice. Da, divne dragane, verujete li mi sasvim, ona ju je izgubila... Hul Hu! Hu! Hu! Hu! Otiae joj ona, zauvek otide, druga nožica! Šteta za nju, ljupku nožicu! Gde, gde je mogla da odluta i napuštena tuguje, ta samotna nožica? Drhti možda u strahu pred nekim surovim, svetiogrivim čudovišnim lavom? Ili je pak već oglodana, skrcana —Žalosno baš! Jao! Skrcana! Sela.

16

Oh, ne plačite mi, srca meka! Ne plačite, vi srca datulasta! Grudi mlečne! Vi, mekušna srca od sladića! Budi muško, Zulejka! Hrabro! Ne plači više, bleda Dudu! Ili bi vam možda nečeg jačeg, što snaži srce, ovde trebalo? Neka miropomazana izreka? Neka svečana propoved? Ha! Uspravno, časti! Duni, duni opet, mehu vrline! Ha! Još jednom riknuti, moralno riknuti, kao moralni lav riknuti pred kćerima pustinje! — Jer urlik vrline, devojčice najdražesnije, vise je nego sva žar Evropejca, Evropejca pohlepnika! I evo me opet već Evropejcem, drukčije ne mogu, bog mije svedok! Amen!

Pustinja raste: teško onom ko pustinje skriva! Kamen se tare o kamen, pustinja steže i davi. Grobna smrt gleda žareći mračno i žvaće — njen je život njeno žvakanje... Ne zaboravi, čoveče, sagoreo u nasladi, ti da si — kamen, pustinja, da si smrt...

POSLEDNJA

VOLJA

Umreti tako kako sam ga jednom video da umire — prijatelja koji je munjama i pogledima božanski obasjavao tavnu moju mladost. Vragolast i dubok, igrač među bojovnicima — najvedriji među ratnicima, najteži među pobednicima, na njegovom udesu udes počiva, tvrd, promišljen, vidovit; drhtao jer je pobeđivao, klicao jer je umirući pobeđivao dok je umirao naređivao je — i naredio je da se uništi... Umreti tako kako sam ga jednom video da umire: pobeđujući, uništavajući...

18

USRED

GRABLJIVICA

Ko je sklon padu ovde, kako ga brzo dubina proguta! — Ali ti, Zaratustra, ti još voliš bezdan, jeli da si jednak? Koreni se tamo gde se čak i litica ježi dok u dubinu gleda, — nad bezdanima okleva gde je sve iz okoline sklono padu: usred nestrpljivosti oblutaka divljih i bujica trpi strpljivo, tvrd i nem, samotan... Samotan! I ko bi se odvažio gost da bude ovde, tvoj gost da bude?... Grabljivica neka možda, u kosu mučenika, prkosnog, zlurado upletena, sa ludim smehom, smehom grabljivice.

Č e m u tako uporno? — ruga se ona svirepo: Ko bezdan voli, mora imati krila... Ne treba zakačen ostati i poput tebe, visiti! — O, Zaratustra, suri Nimrode!* Doskora još božji lovac, lovna mreža za svaku vrlinu, strela protiv zla! A sada! — Lovac ulovljeni, svoj sopstveni plen, samog sebe odstrelivši... Sada — sam sa sobom, samcit sa sopstvenim znanjem, usred stotine ogledala lažan pred samim sobom, usred stotine uspomena nesiguran, umoran od rana, smrznut u studeni, u sopstvene zamke sapleten. T i , koji sebe spozna! T i , sam sebi krvnice! Zašto se zaplićeš u zamku svoje mudrosti? Zašto si se namamio u raj drevne zmije? Zašto si se krišom uvukao u sebe — u sebe?

* Po bajkama, haldejski kralj i lovac.

20

Bolesnik sada, ujedom otrovnice zatrovan; zatočenik sada, na najkobniji udes osuđen: u vlastitoj jami zgrbljen radeći, kopajući je u sebi, sahranjujući se u njoj, nespretno, ukočeno, leš smrvljen pod stotinu tovara, nakrcan sobom, znalac! Samosaznavalac! M u d r i Zaratustra!... Tražio si najteže breme: našao si samoga sebe, — I sada se ne možeš odreći sebe... Vrebajući, šćućuren, već ni uspravan više nisi! Srastaš još sa svojim grobom, zarasli duše! A do nedavno tako još gord na mnogim uzvisjima tvoga ponosa! Nedavno još, pustinjak bez boga, samcit sa đavolom, skerletni knez svake oholi!... Sada — zgrčen između dva ništavila, upitnik, umorna zagonetka — zagonetka za grabljivice.

O one će te već „ rešiti", gladne su već tvoga „rešenja", lepetaju već oko tebe, njihove zagonetke, oko tebe, obešeni! O, Zaratustra! T i , koji sebe s p o z n a ! T i , sam sebi krvnice!

22

SVETIONIK

Tu gde je između mora ostrvo sunulo, žrtvenik strmo uzdignut, tu pod crnim nebom kreše Zaratustra svoju visoku vatru, svetionik za zalutale mornare, upitnik za takve koji odgovor imaju... I taj plamen sa sivobelim trbuhom — u hladne daljine hita svoj žar, za sve čistijim visinama izvija šiju — zmija što se nestrpljivo propinje: taj sam znak uzeo za vodilju. Sama duša moja je taj plan, nezasita novih daljina bukti sve dalje, dalje njena tiha jara. Što izbeže zaratustra od zveri i ljudi? Što uzmiče pred čvrstim tlom? Šest samotnosti je već upoznao, pa mu ni more nije bilo dovoljno usamljeno, ostrvo ga pozva da na njegov vrh donese plam u potrazi za sedmom samotnošću i sada on daleko baca udicu svoju. Zalutali mornari! Ulomci starih zvezda! Mora budućnosti! Neistražena nebesa! Udicu sada bacam svim samotnicima: Odgovorite nestrpljivosti plamena, meni ribaru sa visokih litica ulovite moju sedmu i poslednju samotnost!

SUNCE

ZALAZI

I Nećeš još dugo biti žedno, plamno srce! Obećanje je u zraku, šapuću mi ga nepoznata usta: — velika svežina dolazi... U podne je moje sunce peklo nada mnom: pozdravljam vas što dolazite, vi — iznenadni vetrovi, vi — svezi duhovi popodneva! Nailazi zrak tuđ i čist. Ne merka li me, zavodnički, preteći pogled noći? Ostani jako, srce moje neustrašivo! I ne pitaj: zašto?

24

2 Danu moga života! Sunce zalazi. Glatki je val već tu i pozlaćen. Topliji je dah litice: na njoj, sigurno, u podne, spava sreća svoj podnevni san? U zelenim iskrama tavni bezdan varniči, sreća seva. Danu moga života! Veće nastupa! Zari se već tvoje oko bezmalo ugaslo, rone se suze već, kap po kap, uz tvoje rose, klizi već tiho preko belih mora purpurna tvoja ljubav, poslednje tvoje i kolebljivo blaženstvo...

25

3 Vedrino, zlatna, dođi! I ti, najtajniji, najslađi užitku s praga smrti! Prelazim li suviše brzo svoj put? Sada me tek, gde se noga zamorila, sustiže tvoj pogled, sustiže tvoja sreća. Svuda samo talasi i njihova igra. Što je teško bilo, potonulo je u plaveti zaborava. Bez posla je sada moj čamac. Bura i plovidba — odučio se toga! Želje i nade — utopile se; ne mreška se duša, ne mreška se more. S e d m a samotnosti! Nikada osetio nisam bliže slasnu sigurnost, nikada toplije pogled sunčev. Ne blista li led na mom vrhu još? Srebrnasta, laka, jedna riba otiskuje sada moju lađu...

26

ARIJADNINA

TUŽBALICA

Ko će me zagrejati, ko će me voleti još? Dajte mi tople ruke! Dajte mangal da raskravim srce! Prućena, naježena, samrtniku jednaka kome noge greju, što ga tresu, ah, groznice neznane, drhteći pred šiljcima ledenih strela mraza, od tebe, misli, tovljena! Bezimena! Skrivena! Užasna! Ti, lovče iza oblaka! Munjama tvojim za tlo prikovana, ti, oko podrugljivo što me iz tame gleda! Tako ležim, savijam se, previjam, mučena svim večnim mukama, pogođena od tebe, najsvirepiji lovče, ti — nepoznati b o ž e . . . Gađaj dublje! Gađaj još jednom! Probodi, slomi srce to! Zašto me mučiš tupim strelama tvojim? Šta gledaš opet, neumoran za muke ljudske, očima božanskim, munjama Da ubijaš ti nešeć, samo da mučiš, mučiš?

zluradim?

Čemu mučiti, mene, zluradi i nepoznati bože? Ah, ah! Evo, privlačiš se ovamo, u ponoćnom času? Šta hoćeš? Reci! Mrviš me, pritiskaš, ah, već si odveć blizu! Čuješ me kako dišem, osluškuješ moje srce, Ijubomorniče! — zbog čega ljubomoran? Dalje! Dalje! Čemu lestve ove? Hoćeš unutra, u srce da uđeš, u najtajnije moje misli da uđeš? Bestidniče! Neznanče! Kradljivče! Šta hoćeš za sebe da ukradeš? Šta hošeć prisluškujući da saznaš? Mučeći da izvučeš, mučitelju! Bože-krvniče! Ili treba poput psa pred tobom da puzim? Predano, zaneta, izvan sebe, ljubavlju da ti mašem? Zalud! Bodi dalje! Najsvirepija bodljo! Nisam pseto — samo divljač tvoja, najsvirepiji lovče! Tvoja ponosita robinja, provalniče skriven iza oblaka!...

28

Reci najzad! Skrivaču munja! Neznanče, reci! Šta hoćeš, drumski razbojniče — od mene? Kako? Otkup? Šta hoćeš za otkup? Traži mnogo — veli moj ponos! I budi kratak — veli moj drugi ponos! Ah, ah! M e n e — hoćeš? Mene Mene — celu?... Ah, ah! A mučiš me, ludo, kakva si, slamaš moj ponos? Ljubavi mi daj — ko će me zagrejati još? Ko voleti još? Tople ruke daj, mangal da raskravi srce moje! Daj mi, najsamotniji, koga led, ah, sedmostruki led uči da za neprijateljima samim, za neprijateljima žudi, daj, predaj mi svirepi neprijatelju sebe!... Ode! Iščeze, moj jedini drug, moj veliki neprijatelj, moj neznanac, moj bog-krvnik!... Ne! Vrati se! Sa svim tvojim mukama!

29

Sve moje suze bujicom teku k tebi i poslednji plam moga srca za tobom gori. Oh, vrati se, moj neznani bože! Bolu moj! Srećo moja poslednja!...

Munja. Dionis se pojavljuje noj lepoti. DIONIS:

vidljiv u svojoj smaragd­

Budi pametna, A rijadna!... Imaš male uši, imaš moje uši: neka prime mudru reč! — Ne mora li se najpre mrzeti, ako voleti se treba?... Ja sam tvoj lavirint...

30

SLAVA

I

VEČNOST

1 Koliko si već nasađen na tvojoj zloj kobi? Pripazi! Snećeš mi još jedno jaje, jedno zmajevo jaje iz tvoga dugog jada. Što skita Zaratustra obroncima planine?

Nepoverljiv, mračan, ogorčen, uporno vrebalo, — ali nenadno munja, svetla, strahotna, udar iz bezdana prema nebu: — i samoj planini zatrese se utroba... Tamo gde su se mržnja i bljesak munje ujedno stopili, u kletvu jednu, — na planinama prebiva sada Zaratustrina srdžba, olujno naoblačen krči on svoj put. Nek se pokrije ko ima sa čim! U krevet, mekušci! Sad gromovi pucaju nad svodovima, sad drhti što greda i zid je, sad sevaju munje i sumporžute istine — Zaratustra proklinje...

31

2 Taj novac, sa kojim čitav svet plaća, slava, — sa rukavicama ga dotičem, sa gnusom ga bacam p o d noge. Ko hoće da bude plaćen? Potkupljiva... Ko je na prodaju, grabi se masnim rukama oko te svačije fanfare, slave! — Hoćeš li da ih kupiš? Svi su oni na prodaju. Ali nudi mnogo! zveči punom kesom! Inače ih jačaš, inače jačaš njihovu vrlinu... Svi su oni vrli. Slava i vrlina — to se rimuje. Dokle god sveta bude, plaćaće on klepetanje o vrlini kloparanjem o slavi: svet živi od te larme... Pred svim vrlinama hoću da budem kriv, da se nazivam krivim zbog velikih krivica!

32

U očima svih trubača slave moje slavoljublje pretvara se u crva: među takvima, moja jedina ielja je da budem najništavniji... Taj novac, sa kojim čitav svet plaća, slava, — sa rukavicama ga dotičem, sa gnusom ga bacam p o d noge.

33

3 Tišina! — O velikim stvarima — a ja vidim veliku! — treba ćutati ili veličajno govoriti: govori veličajno, moja zaneta mudrosti! Dižem oči — tamo se svetlosna mora obrušavaju: — o noći, o ćutanje, o smrtotiha viko!... Vidim znak, — iz najdaljih daljina jedno sazvežđe zalazi svetlucajući polako prema

meni...

34

4 Najviša zvezdo Bića! Trpezo večnih slika! Dolaziš k meni ti? — Niko je nazreo nije, tvoju nemu lepotu, — zar? — ona ne beži pred mojim pogledima? Znamenu neumitnosti! Trpezo večnih slika! No ti dobro znaš: ono što svi mrze, što jedino ja volim, da si večita! Da si neminovna! Moja se ljubav raspaljuje večno samo na nužnosti. Znamenu neumitnosti! Najviša zvezdo Bića! Ti koju nijedna želja ne doseže, koju nijedno Ne ne prlja, večno Da Bića, tvoje Da sam zauvek: jer te volim, o, večnosti! —

O

SIROMAŠTVU

NAJBOGATIJEG

Deset godina je već — nijedna kap me nije takla, nijedan vlažan dašak, ni rosa ljubavi — beskišna zemlja... Sada molim mudrost svoju da ne bude škrta u ovoj suši: prelij se, istoči svoju rosu, budi sama kiša za oprljenu divljinu! Jednom sam oblake pozvao od mojih planina da se maknu, — nekad sam govorio „više svetla, vi tmasti!" Danas ih mamim da dođu: potamnite oko mene sa vašim vimenima! Hoću da vas muzem, o, krave sa visina! Mudrošću toplom kao mleko, slatkom rosom ljubavi plavim zemlju. Odstupite! Odstupite, istine sa mračnim pogledom! Na mojim planinama da vidim neću više opore, nestrpljive istine. Smehom pozlaćenu neka mi je danas bliska istina suncem zaslađena, ljubavlju preplanula, — jer da uzberem želim sa drveta jedino zrelu istinu. 36

Danas ruku ispružam za viticama budućnosti, dovoljno lukav da je prevarim, da budućnost vodim poput deteta. Danas hoću da budem gostoljubiv prema nedobrodošlom, ni prema sudbini neću da budem bodljikav — Zaratustra nije jež. Duša moja, sa njenim jezikom nezasitim sve je dobre i rđave stvari već lizala, u svaku dubinu uranjala. Ali poput plute uvek, uvek isplivala opet, kap ulja na morima tamnim: zbog duše ove zovu me srećnikom. Ko su mi otac i majka? Nije li mi otac knez Obilje a majka tihi Smeh? Nisam li začet u njihovoj ložnici, ja, zver zagonetka, ja, svetlosna neman, ja, Zaratustra, rasipnik mudrosti? Bolan danas od nežnosti, južni vetar, sedi Zaratustra i čeka, čeka na svojim brdima, — u sopstvenom soku u slasti skuvan, ispod svoga vrha, ispod svoga glečera, umoran i blažen, tvorac u sedmome danu. — Tišina! Istina se neka nada mnom vije

37

oblaku slična, — nevidljivim munjama me ranjava. Širokim i sporim stepenicama njena se sreća meni penje: dođi, dođi, voljena istino! - Tišina! Istina je moja u meni! Iz treperavih očiju, iz kadifenih drhtaja, pogađa me njen pogled, Ijubavan i zao, pogled device. Ona sluti sreće moje osnovu, sluti mene — ah, šta smišlja? Purpurni me zmaj jedan vreba u bezdanu njenog pogleda devičanskog. — Tišina! Moja istina g o v o r i ! Teško tebi, Zaratustra! Izgledaš kao neko ko se nagutao zlata: stomak će ti još rasparati!... Suviše si bogat, kvaritelju mnogih! Pretvaraš ih u zavidljivce, osiromašuješ mnoge... Tvoja svetlost na mene baca senku, — mrznem se: odlazi, bogatašu! Odlazi, odbij, Zaratustra, od tvoga sunca!. Hteo bi da darivaš, da deliš svoje obilje, ali sam si ti najobilniji! Budi pametan, ti bogatašu! Obdari najpre sebe samog, o Zaratustra! Deset godina je već, — nijedna kap te nije takla?

38

Niti vlažni dašak? Ni rosa ljubavi? Ali ko bi i m o g a o da te voli? O, prebogati! Tvoja sreća isušuje krajolik, osiromašuje ga u ljubavi, — beskišna zemlja... Niko ti više ne zahvaljuje, da ti zahvaljuješ svakome ko prima tvoje darove. Po tome te prepoznajem, o, prebogati, najsiromašniji od svih bogatih! Žrtvuješ se, tvoje te bogatstvo muči, — deliš ga štedro, ne štediš se, ne voliš se: muka te ogromna svakad pritiska, muka od prepunih ambara, od prepunog srca — a niko ti više ne zahvaljuje... Sebe moraš osiromašiti, umni bezumniče! — ako hoćeš da si voljen. Vole se samo oni koji pate, ljubav se nudi samo gladnima: darivaj najpre sebe samog, o, Zaratustra! — Ja sam tvoja istina...

39

HR ONOLOGIJA I KOMPOZICIJA DIONISOVIH DITIRAMBA *

Dionisovi ditirambi su poslednje delo koje je Niče za života pripremio za štampanje. 1 Objavljeni su k a o dodatak prvog „ j a v n o g " izdanja četvrtog odeljka Tako je govorio Zaratustra, čiji priređivač je bio Peter Gast (1891). N o , Gast je izostavio tri ditiramba koji pred­ stavljaju izvesno ponavljanje (istina, dorađenije) tri pesme iz pomenutog odeljka delà Tako je govorio ZaE ratustra. U okviru „velikog in-octavo izdanja" (Grossoktav-Ausgabe) starog «Nietzsche-Archiv"-a, Dionisovi ditirambi su objavljeni u sveci V I I I , i to 1895. (izd. Fritza Koegela), 1899. (izd. Arthura Seidla) i 1905. godine (izd. Petera Gasta). Izdanje iz 1905. godine je najbolje. U njihovom kritičkom aparatu, na njega su se oslanjali priređivači kritičkog izdanja Ničeovog celokupnog delà Đ o r đ o Koli i M a c i n o Montinari

* Dionysos-Dithyramben, kako u stvari glasi izvorni Ničeov na­ slov, moglo bi se razumeti kao „Ditirambi za Dionisa". Međutim, to bi bio pleonazam, budući da je ditiramb, prema jedinom njego­ vom značenju, zapravo pesma u Dionisovu počast, posvećena i upućena Dionisu. Neki tumači su predlagali „Dionizijski ditiram­ bi", što je opet isto toliko dvosmisleno koliko i nemački naslov. Imajući u vidu da se Niče u poslednjem periodu svog života poistovećivao sa Dionisom, pa se u tzv. „pisamcima iz ludila" i potpisivao tim imenom, najugledniji prevodioci ovog dela u svetu ostavljaju njegov naslov u izvornoj verziji...
1 Građa i formulacija za ovaj prilog o hronologiji i kompoziciji Dionisovih ditiramba preuzeti su iz komentara u izvorniku koji je po­ služio za prevod.

40

(Giorgio C o l l i , M a z z i n o Montinari). G o d i n a 1923, Dionisovi ditirambi su doživeli i faksimilno izdanje. Z a ­ hvaljujući umešnoj montaži (koje nije, međutim — prema Koliju i Montinariju — doslovno govoreći, fal­ sifikat, nasuprot mišljenju P o d a c h a ) , o v o izdanje je prikrilo jedan očigledan Ničeov lapsus calami u Arijadninoj tužbalici (trief umesto triff), k a o m n o g a pre­ crtavanja izvršena N i č e o v o m r u k o m . Sve to uskraćuje tom izdanju njegovu vrednost reprodukcije rukopisa. U svom Sachlicher Vorbericht zur Gesamtausgabe der Werke Friedrich Nietzsches (vol. I, str. X L V I , Minhen 1933), Hans Joachim Mette daje sumaran ali pouzdan opis kopije upućene štamparu Dionisovih ditiramba. Njen potpuni opis je u: Erich F. P o d a c h , Nietzshes Werke des Zusammenbruchs, Hajdelberg 1961. U t o m istom radu, P o d a c h donosi ujedno i izdanje Dioniso­ vih ditiramba. Inače, svi Ničeovi rukopisi se čuvaju u Gete-Šiler o v o m A r h i v u u Vajmaru (Demokratska Republika N e m a č k a ) , gde se isto t a k o danas nalaze i fondovi biv­ šeg „ N i č e o v o g A r h i v a " . P o š t o su Dionisovi ditirambi poslednje delo koje je Niče uoči svoga sloma predao štampariji, oni imaju i naročiti status u sklopu ostalih Ničeovih pesama i po­ smrtno otkrivenih pesničkih fragmenata. N a k o n publikovanja Idila iz Mesine i Vesele nauke, a do razdo­ blja Dionisovih ditiramba to jest od jeseni 1882. do po­ četka januara 1889.), otkrivamo mnogobrojne pesničke nacrte u Ničeovim sveskama i blokovima. Izvesni od ovih nacrta su zaokruženi, drugi su ostali u stanju o d l o m a k a . C e o taj materijal je Niče znatno iscrpao ka­ da je drugom izdanju Ljudsko, suviše ljudsko d o d a o Epilog Usred prijatelja. To podjednako važi i za P o g o ­ vor Sa vrha planina na kraju S one strane dobra i zla i, u istom delu, pesama na koncu fragmenata 228 i 256. To naročito važi, u najširoj meri, za Pesme Princa van zakona koje sačinjavaju kraj drugog izdanja Vesele 41

nauke (1887). A l i ove poslednje pesme delimično su bi­ le ponovljene — sa izmenama — u Idilama iz Mesine. Valja znati i da tri ditiramba koji se nalaze u Tako je govorio Zaratustra Niče ponovo daje, ali u n o v o m kontekstu i u m n o g o dorađenijim verzijama. Inače, njegovo izdanje Tako je govorio Zaratustra je bilo van prodaje. Što se tiče pesama i pesničkih o d l o m a k a , koje su Koli i Montinari stavili u istu svesku sa Dionisovim ditirambima n o v o g kritičkog izdanja, oni datiraju najve­ ćim delom iz tri različita stvaralačka perioda: zima 1882—1883, jesen 1884, jesen-leto 1888. Na četvrtoj strani korica knjige S one strane do­ bra i zla (leto 1888) Niče je pored spiska njegovih dela „ p o hronološkom redu njihovog nastajanja" d a o i spi­ sak dela „u pripremi". U tom spisku nalazimo Volju za moć (Esej o obrtanju svih vrednosti. U četiri knjige), Večno vraćanje (Sveti plesovi i pratnje) i Pesme Princa van zakona. Jedino je poslednji od ovih naslova, godi­ nu dana docnije, otelovljen u obliku dopune drugom izdanju Vesele nauke. U toku istog leta 1888. godine, kada je Niče obe­ ć a o publikovanje dela sa naslovom Volja za moć, on prikuplja neupotrebljene pesničke odlomke, osobito one iz svezaka za Zaratustru, u jednu novu svesku ko­ ju p o t o m , do kraja godine, koristi za sastavljanje nje­ govih poslednjih pesama: Sunce zalazi, Usred grablji­ vica, O siromaštvu najbogatijeg i Svetionik. Navede­ nim pesmama, Niče dodaje Poslednju volju (koja dati­ ra iz 1883), te ih sve zajedno prepisuje na velikim listo­ vima in-folio. Nemeravao je da im da naslov Zaratus-, trinepesme. U j e d n o m od njegovih b l o k o v a iz te godi­ ne nalaze se projekti č a k za sedam naslova koji su se, bez sumnje, odnosili na sakupljene pesme. N o , polovi­ nom novembra 1888. godine, kada je prva verzija Ecce homo bila završena, naslov pesme je bio k o n a č n o utvr­ đen: Zaratustrine pesme. T a k o u „ p r o l o g u " , Na ovaj 42

dan savršenstva, Niče navodi ovaj naslov među delima koja će biti prisutna u najmanju ruku poslednjeg tromesečja te godine. Iz tog d o b a potiče i koncept pisama izdavaču (čiji je identitet nepoznat) kojem Niče nudi na uvid njegovih šest „Zaratustrinih pesama", pod ko­ načnim naslovima, radi publikovanja. I a k o je ovaj koncept nađen samo k a o odlomak, na njemu je Ničeov o m r u k o m datirano: Torino, 27. novembra 1888. Od tog časa, a naročito počev od polovine decem­ bra 1888. do početka januara 1889, sudbina Zaratus­ trinih pesama je tesno vezana za nastanak radova Ecce homo i Niče protiv Vagnera. Na dan 1 5 . decembra Ni­ če upućuje u Lajpcig kopiju namenjenu šiamparu Ničea protiv Vagnera. Sledećeg dana piše Peteru G a s t u : „ . . . Na kraju pojaviće se nešto o čemu čak ni prijatelj Koselitz nije pomišljao: jedna Zaratustrina pesma (ili nazovite to k a k o hoćete...), sa naslovom Osiromaštvu najbogatijeg". „ M e đ u t i m , 22. decembra Niče već više nije hteo da štampa sveščiću Niče protiv Vagnera. Piše Gastu: „ N e ć e m o štampati brošuru N. Protiv V . . . , ' E c ­ ce' sadrži sve bitno, pa i o tim odnosima... M o ž d a ću mu priključiti takođe Zaratustrinu pesmu — zove se O siromaštvu najbogatijeg. K a o međuigru između dva ve­ ća odeljka..." Tri dana docnije, dajući svoj imprimatur za prve 24 stranice Ničea protiv Vagnera, izgleda da je ipak prihvatio p o n o v o činjenicu štampanja NV. Iz Torina u Lajpcig je 29. decembra bila upućena jedna druga „Zaratustrina pesma": Slava i večnost. U do danas neobjavljenom konceptu j e d n o g pisma Pete­ ru Gastu, sa datumom 30. decembar 1888, Niče o njoj govori ovim recima: „Juče sam poslao štampariji moje 'non plus ultra', sa naslovom Slava i večnost i načinje­ no s one strane sedmog neba. O n o predstavlja kraj Ec­ ce homo. Od toga se može umreti, a k o se čita bez pri­ preme..." Između poslednjih dana 1888. godine i 2. januara 1889, Niče još j e d n o m menja nameru u odnosu na 43

upućivanje o v e dve „Zaratustrine pesme" i traži ih na­ zad iz Lajpciga. U p r a v o tih dana, k a d a su predznaci sloma višestruko umnoženi, Niče oblikuje i sklapa Dionisove ditirambe u njihovoj sadašnjoj formi. Prepis za štampara Niče je priredio tokom o v o g kratkog peri­ oda. Na prvoj strani on sadrži konačan naslov, a na poslednjoj spisak redigovan N i č e o v o m r u k o m devet pesama, to jest šest gore navedenih „Zaratustrinih pesama" i tri ostala Ditiramba, u stvari pesme, donekle modifikovane, iz dela Tako je govorio Zaratustra. To su Pesma o seti p o d naslovom Jedino luda, jedino pesnik; Među kćerima pustinje (nepromenjen naslov) i „tužbalica" iz prvog paragrafa u zapisu Čarobnjak, ubuduće sa naslovomj Arijadnina tužbalica. Definitivno čišćenje prepisa Dionisovih ditiramba za štampara pada negde između 1. i 3. januara 1889. godine. Štampanje Dionisovih ditiramba je započelo 3. ja­ nuara 1889. godine. Niče događaj obznanjuje K o z i m i Vagner ( C o s i m a Wagner) u j e d n o m od tri „pisamca iz ludila" koje se čuvaju u Bajrojtu i čije je faksimile obelodanio i odgonetnuo C u r t von Westernhagen u svojoj knjizi Richard Wagner (Sein Werk, sein Wesen seine Welt, Cirih 1956.). Na omotu je adresa bila ispisana na francuskom jeziku: Madame Cosima feu Wagner /Bayreuth/ Allemagne. Poštanski žig pokazuje: „ T o r i n o /Ferrovia/ 3-1-89". Tekst pisamceta: Pričali su mi da je izvesnit božanski lakrdijaš ovih dana završio Dionisove diti­ rambe...

44

PORUKA PREVODIOCA

Tekst prevoda sam želeo da učinim što jednostav­ nijim i neposrednijim, kakav je i u izvorniku, ostajući pri tome veran mitu o „tačnosti". Ničeov ekspresionistički pesnički govor isključuje „romantična milozvučja". To nije „pevljiv", nego je jezik „ g r č a " , gde se grcanje meša sa smehom. J. A .

45

SADRŽAJ Putnik i njegova senka — — _ _ _ — Jedino luda! Jedino pesnik! — — __ — Među kćerima pustinje — — — — — — Poslednja volja — — — — — — _ _ Usred grabljivica — — — — — — — Svetionik — — — — — — — — — Sunce zalazi — — — — — — — — Arijadnina tužbalica — — — — — — Slava i večnost — — — — — — — O siromaštvu najbogatijeg — — — — — Hronologija i kompozicija Dionisovih ditiramba— Poruka prevodioca — — — — — — — _ — — — — — _ — — — — — — — — — — — — — — — — — 7 8 12 18 19 23 24 27 31 36 40 45

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful