СОЦИОЛОГИЈА И ПСИХОЛОГИЈА

Још у најстаријим изворима о људском сазнању
налазе се трагови једног психолошког схватања
друштвених односа. По том схватању, друштвени односи
почивају првенствено на психичким процесима.
Многобројна психолошка својства човека имају своју
улогу у условљавању социјалних догађаја и претстављају
најважније чињенице људског понашања. То је веома
старо схватање, за које се може навести безброј пословица
и других изрека које нам пружају фолклори свих народа, и
у којима се могу пронаћи примери психолошког
разматрања друштвених односа.
Самој социологији претходи један век “моралне
психологије”1), која се ограничавала на испитивање
људских мотива и радњи уопште, и поклањала већу пажњу
значењу те делатности за друштвени живот, него што је
имала смисла за саму психосоцијалну опрему индивидуе.
Проблем односа психологије и социологије изрично
је постављен тек онда, када је створена независна наука о
испитивању друштвених чињеница – социологија – чија
својства и оправданост нису могли више доћи у питање.
Огист Конт је први који је тај проблем односа, савршеном
тачношћу, поставио. У својој класификацији наука,
психологија није назначена као примордијална, независна
наука. По њему су психичке појаве, са њихове органске
стране, припадале френолошкој физиологији, а што се
тиче њених резултата, проучавање је с правом припадало
историји или социологији.
Не треба мислити да је ово издвајање психологије за
Конта представљало само обично питање методе или
класификације наука. Психологија, која се проучавала у
његово доба, психологија Кондијака, Рејда и софисте
1

) У Француској и Енглеској од XVII до XVIII века: Гасенди, Хобс,
Беркелеј, Шефсбери, Мендвил, Адам Смит, Кондијак, Хелвецијус и
други.

и налази се у свестима свих и зато се историским изучавањем народа долази до утврђивања психолошких закона. али то социално не схватају као једну целину. преузео да постави социологију на научне основе. Међутим. чији су главни претставници Лацарус. иако се не могу убрајати у стварне социологе. Изузетак чине једино немачке школе: ”психологија народа” (Völkerpsychologie) и “романтичноисторијска школа”. 45-ème leçon. непотпуну и погрешну претставу. једну униформну. она само продубљује узалудну анализу идеја. нарочито у анализу немачког села. имају за циљ да друштвене појаве свих народа и свих времена (језик. . његова прва брига била је. даје о човеку. јер не постоји друштво као један друштвени организам који има један једини центар свести воље. Школа “психологија народа”. што је разумљиво у доба великих и многобројних прелома у социалном поретку крајем XVIII до средине XIX века. као што ћемо видети. Појавом Спенсерове биолошке и Марксове материјалистичке социологије. чији су претставници. Он је чак издвојио један део из области психологије и доделио га новој науци. Сва пажња била је усредсређена на динамику друштвеног процеса. и која би објаснила историске процесе у разним народима. заједнички. Дух им је изгледао као заједничка творевина друштва. да је што више и што потпуније одвоји од психологије. 1837. Лацарус и Штајнал су нарочито тражили психологију коју су називали социалном.Кузена. обичаји) објасне психологијом. интересовање за специфично психолошки вид социологије је сасвим ослабљен. заједничку социологију. Социологија Фердинанда Тениеса почива у целости на психолошким појмовима. а упоредо са њом школа “психологије удружених свести”. италијанског социолога Катанеа. када је Диркем. као да је човек “једно искључиво мисаоно биће”2). вера. он је општи. психолошки схваћеног. по схватању Конта. Доцније. ипак имали храбрости да се удубљују у психолошко-социалне анализе. Штајнтал и Вунт. ови социолози потврђују стварност социалног. Под утицајем Шопенхауерове 2 ) Auguste Comte: Cours de philosophie positive. У свему. уметност. “народни дух” ни стварно ни психолошки не постоји у овом смислу. она се ни нашта не ослања.

Самим тим није било могуће отстранити проблем њених односа са суседним наукама: биологијом и психологијом. Тард је. социологију су поједини у суштини схватили као психологију. У ове друге ушле би друштвене творевине (држава. Овај Покушај је створио реакцију у два правца. а у друштву она је рационална.)3) Нема сумње да је тиме општа социологија добила више појмовних категорија помоћу којих се успешно расветљује и социални процес. претстављао је опасност да социологији одузме своју аутономију и специфичност. механичка. идући од претежно органских облика као рационално друштвеним облицима социалног живота. признато или прећутно. морао признати да осим 3 ) Gemeinschaft und Gesellschaft. Овај други правац познат је под именом социологизма. Тениес је изградио своју теорију о развоју човечанства. и заједница и друштва. од социологије учинити продужетак биологије. схватање Диркема и његове школе. свесно или несвесно. а има их који су објашњени и помоћу свести индивидуе. психолошког правца у социологији. Прво. . одлични француски правник. воља је органска. да би се приближио друштву. Он је поставио тезу да су социални облици постојали пре индивидуе. инстинктивна. род. Установљена у Француској. филозоф. Отуда и друго схватање тога проблема. по коме се односи тих двеју наука разграничавају а социологија ослобађа од психолошког утицаја. Корен и једних и других. треба тражити у вољи човека. У заједници. социологија.филозофије и Марксове социологије. Творац психологизма. морала. је Габриел Тард. братство). итд. у почетку. крајем XIX века. стоји данас највећи део немачке социологије. статистичар и социолог. који је у историји социологије назван психологизам. под видом једне независне науке. стиче дефинитивно право на живот. Хтело се. Та антитеза између заједнице и друштва. карактера. разрађена је код Тениеса у свим психолошким и социолошким правцима (у погледу темперамента. овај правац. То су биолошке заједнице крви (породица. удружење). Као изразити преставник индивидуалне психологије. менталитета. Под утицајем Тениеса. рачунска. Социолози се труде да створе од ње аутономну науку и да тачно дефинишу њену област. а у Немачкој под обликом психологије народа.

извесне сличности са Георг Зимлом. Лестер Уард и Кулеј. str. ту нема друштва. Његов утицај на даљи развој социологије огроман је. када се има у виду колико је допринео сузбијању биологизма и кретању пажње на психичке факторе. као Гастон Ришара. нарочито у Америци. која има своје законе и своје прецизне формуле. 253. потребно је да се постави у саму материју социалне чињенице. а у Француској значајне следбенике. Диркем осуђује психолошка и биолошка тумачења друштвених појава. нарочито приликом детерминисања природе социалних чињеница. Тардова теорија имала је велики одјек. иако по своме склопу материјалне. већ и у другим земљама.индивидуалне свести. да од ње учини центар својих опажања. Ово острањивање психологије од социологије разумљиво је код Диркема када се узме у обзир да је он у почетку4) хтео да социологију престави као физичку науку. Дипра-а. постоји нешто више у сваком појединцу. и да их расматра на непосредан начин. Где такав психички однос недостаје. као што су Белдуин Гидингс. Његово дело нашло је. У току својих даљих радова. а то су они многобројни односи који постоје међу људима. талентоване интерпретаторе. Где овај међусобни утицај постоји. Оне су створене од веровања и жеља личности које једна на другу међусобно утичу. Диркем је стао на гледиште да су оне. Социалне појаве су по својој природи психичке и оне се састоје у међусобном утицају индивидуалних свести. познат је под именом “социологизма” и дело је француског социолога Емила Диркема. Рене Мониеа. који су савременој француској социологији дали психолошку ориентацију. ту постоји и друштво и ту се налазе друштвене појаве у најчистијим својим облицима. . Други правац. У својим “Правилима социолошке методе” поставио је начело да социолог не сме у својим истраживањима да се ослони на психологију. у својој суштини духовне 4 ) De la division du travail social. каже Тард. у којој се све дешава механички. Социологија на тај начин постаје једна нова врста психологије коју Тард назива међупсихологијом или социалном психологијом. Лакомба. који тежи да ослободи социологију од психолошког утицаја. у Немачкој. не само у Француској.

Такав је случај. ) Rivista italiana di Sociologia 6 . Поједини писци су схватили појам гомиле у много ширем смислу. сноп психичких преношења. Насупрот овој тенденцији. која је желела да социологију излучи из индивидуалне психологије. чија је можда једина заслуга што је привукао пажњу на проблеме који нису пре њега били предмет изучавања. У друштвеном животу материјални предмети су само израз читавог једног психолошког живота. појам “колективне душе”. нарочито Гистав ле Бон5). У овоме види Роси основ за разликовање између “колективне психологије”. У својој “Колективној психологији” он разликује “статички психо-колективни производ”.природе. чињеница да су индивидуе окупљене у групама. 5 ) Psyhologie des foules. Тард је у својој књизи “L’ opinion et la foule” разликовао гомилу. 1895. излази да њихова психологија претрпљује дубоке промене. оних народа или друштва. и “социологије”. са “психологијом гомиле”. и публику. без којих не би могли ни настати и без којих не би имали никакво дејство. иако у целини усваја ове закључке. Ципио Сигеле и Паскале Роси. Тако. социалне чињенице састоје се у суштини из претстава. синтезе посебних друштвених наука. већ један производ. јер њене претставе су специјалне природе. нарочито.6) Фери је поставио принцип да групација индивидуал не даје никад један резултат раван збиру свих индивидуал. дакле. колективитет чисто мисаони. осећаја и претстава. психологије гомиле. “социалне психологије”. и социологија је у извесном смислу једна психологија. Много озбиљнији су радови италијанске криминалистичке школе. који карактерише гомилу. Оне су колективне и као такве различите од индивидуалних претстава. међутим. одбија да види у манифестацијама гомиле искључиво морбидне феномене. стоје теорије које имају за основ. чији су преставници Енрико Фери. од “динамичких психо-колективних производа” које су чињенице трајних друштвених појава. По томе појму. Роси. Видели смо да је Тардова психолошка социологија имала утицаја и на многе америчке социологе и филозофе. Сигеле исто тако потврђује овај принцип правилом да резултат једног скупа људи није један збир.

Mek Dugal: Introduction to social psychology. а место биолошког схватања унели у социологију изразито психолошко гледиште. 8 . покорности). теорије америчких психо-социолога карактеришу се по томе. Гидингса. Смала. у погледу дејства. У томе тражењу употребљени су појмови као што су: “заједничка свест” (Смал). Овај психологизам Американаца објашњава се самим развојем америчког друштва у том периоду времена. док се код других Ф. “социални дух” (Елвуд) и најзад “дух групе” (Мек Дугал) – појмови који превазилазе оквир индивидуалне психологије. а наука називана психо-социологијом. као В. Хтело се систематски убрзати процес прилагођавања људских нарави новој средини. Г. психологија – не интроспективна психологија. па је било од одлучујућег значаја са каквим психичким стањем оне улазе у све могуће и за њих потпуно нове социалне процесе и односе. добила карактеристику психолошког проучавања друштвеног живота. ширење великих вароши (резултат инстинкта групација). У целини. а нарочито Мек Дугала. Лестер Уарда и А. све више одваја. интересима. А. проистичу из мисаоних снага људске природе а ове снаге су основни елементи душе. Ове инстинкте. нагомилавање капитала (плод 7 ) Cuvillier: Introduction à la sociologie. В. Кулеја. социологија је још под утицајем органицизма. Мек Дугал налази у друштвеним појавама као што су: религије (плодови страха.7) Социолошка опажања. што су тежиле да појму “колективне душе” дају извесну конкретну и позитивну садржину.који су се брзо ослободили органицизма у социологији. “свест врсте” (Гидингс). још на првом свом кораку. уска и неплодна – већ психологија понашања – може да утврди те инстинкте. Њихова еволуција врло је карактеристична. 1936. Самнера. одлучујуће узроке друштвеног живота. У пространом оквиру Новога Света било је још много слободног простора за кретање досељеничких маса које су се великим делом отуђиле од своје старе заједнице. Елвуда. по Мек Дугалу8). да би нашла у психичким факторима. ове начине специфичне реакције пред одређеним предметом. у жељама. 1921. Стога је америчка социологија. Међутим. Х. Ш. Код појединих социолога. а још се нису биле прилагодиле новим установама. Ш. тј. Х.

да се утврди природа духовног живота. маколико оно било продубљено. 1920. Многи још социолози. који није обичан збир духовних живота јединки које га сачињавају.инстинкта стицања) итд. да је индивидуа. колико као плод једне организоване. љубави. те је тиме цела психо-социологија била осуђена да се врати старим принципима индивидуалне психологије. емоције и других елемената и комплекса психичког живота. Друштво. она је чак тврдила. поседује колективну вољу. Петражицки. потпуно упознавање тих јединки. као Самнер. Фује. поглавито “познавање групе као такве. Врло је мало јасно у којој мери ове теорије улазе у социологију. неће моћи никада дозволити. С једне стране. историчари и филозофи заступају у својим делима гледишта слична Тарду. Фистел де Куланж. не толико као групација. према томе. као и извесну претставу те групе”. као на пример: Ришар. Шпан. а то су услови који се могу реализовати само у најсложенијим групама. усиљавала да се објасни његов развој. друштва посматраног као целина. али је сигурно да је тешко утврдити границе. или тумаче социалне појаве помоћу осећања. Буше. под разним именима. колективан производ. тиме што је у друштву видела само психичке елементе и друштво дефинисала тим елементима. Постојање једне колективне воље подразумева добро утврђене услове. С друге стране пак. америчка психосоциологија показује контрадикцију својствену свакој социологији која искључиво стоји под утицајем психологије. Дипра. тражила је да расветли сасвим специјалну природу мисаоних појава својствених друштвеним групама. Више него ли претходни покушај. свесне еволуције. великим делом. као и главни преставници психологизма. нарочито код 9 ) The group mind. ипак. као што су то чинили Тард и Лацарус. или америчким психо-социолозима. – Друштво по њему9) има један духовни живот. одбијајући да постави “колективну душу” као неку врсту битности. узимају за полазну тачку интра-индивидуални психички сектор и покушавају да помоћу њега објасне људска понашања и историска дешавања у разним подручјима друштвеног живота. Тахтарев. . Довољно је рећи да се ови писци иако немају намеру да створе психолошке системе у социологији. Моније.

табу. Проблем односа психологије и социологије занимао је многобројне писце из свих области друштвених наука. Фројд подразумева енергију оних нагона који имају везе са свим што се назива “љубављу” у најширем смислу те речи. Фројдови следбеници: Ранк. т. Ограничени простор ове кратке студије не дозвољава нам да се и на њима задржимо. спона која везује људске јединке у социалну групу. да је психолошко тумачење друштвених појава добило последњих година нов потстрек и нову смерницу у психоаналитичкој социологији.ј. сугестије. све су то манифестације либидинозног нагона. проширио је своје истраживање и у области међусобних људских односа. истичу сексуални нагон ( који се у психоанализи назива либидом). самоодржања. Друштвени живот. ако хоће да своје нове принципе унесе у оквир старе психолошке социологије. Важност психоанализе за социологију је неоспорна. подражавања. Као битно индивидуална психологија спиритуалистичког карактера. у ону грану социологије. појаве као што су религија. потребно је истаћи. који је своју психоанализу ограничавао само на изучавању психолошких појава индивидуе. који су ма у коме виду имали за предмет изучавање човека. Сигмунд Фројд. постанак великих друштава. она ће морати да се бори у свом будућем развоју. Мари Бонапарт. По својој садржини. Под изразом либида. Ференци. Из ових односа либида са многобројним друштвеним појавама.америчких теоретичара. итд. Лафорг. Међутим. као конфликт међу либидинозним енергијама. као основни принцип за објашњење не само психичких факата него и социолошких. тотемизам. психоаналитичка социологија. Друштвена динамика се објашњава као борба међу психоаналитичким инстанцијама. види се да психоаналитичка социологија узима изглед једног општег система тиме што све своје принципе и тезе у оквиру Фројдовог система преноси на друштвени терен. . појава гомиле. Колнај. пошто је она допринела да се расветле сви они међуљудски односи који су базирани претежно на сексуалном нагону. између социалне психологије која се само назире и антрополошке школе од које се у основи полази. која тумачи социалне односе посретством нагона.

допуни и обогати. У том смислу. Када се дубље разгледају. а тежиште полаже на морфолошку и психолошку страну друштвених односа. чак и када се појављују под видом једног система као код Тарда. који су дошли до извесних социолошких резултата примењујући не своје методе. нису социолошке теорије. по природи својој престављају различите науке. већ поступак реалистичког посматрања стварности. Специјализација је у сталном току и на помолу су нови оквири за интензивна проучавања појединачних релативности у социалној сфери. није у стању да развије један јединствени социолошки систем. одговори врло различни и што између њихових апстрактних теорија и стварности коју проучавају. Д-р. осим могућности да послужи као споредна наука. Све горе изнете концепције психолошке социологије. Роса. када се уједине. које. Стога је разумљиво што су код писаца које смо видели. Росиа и осталих. Последњих година опажа се све већа специјализација проучавања појединих комплекса социолошких проблема. Изгледа да је преброђена ера заснивања па и конструисања великих система и да стојимо пред периодом детаљног проучавања конкретних појава друштвеног живота. све те концепције своде се на постављање и понављање првобитних проблема. тешко могу да дођу до једног правог социолошког система.Социологија као свест о друштвеном и психологија као свест о индивидуалном. јер у психолошкој анализи социалних активности иде се до дубоких слојева биопсихичке инстинктивне и осећајне конституције човека. Општа социологија узима све више улогу средишње теорије о социалном процесу. Ова опажања ипак не значе одбацивање теорија Тарда. психологија у најширем обиму пружа средства да се социологија боље разуме. Мек Дугала. постоји огромна провалија у самим њиховим радовима. Никола ВУЧО . јер ни једна теорија психологије. као што је случај у свима великим научним областима.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful