You are on page 1of 29

FAKULTET PRIMENJENIH UMETNOSTI

UMETNOST RENESANSE, MANIRIZAM I BAROK
Prof. Zoran Gavrić

Andrea Gere 2008/2009

UMETNOST RENESANSE
Renesansa se u likovnoj umetnosti posebno ispoljava kao veliko stilsko razdoblje u razvoju arhitekture, slikarstva, vajarstva i primenjenih umetnosti. Renesansa je nastala u Italiji i tu je i dostigla svoj najpotpuniji razvoj i svoje savršenstvo, a ostale zemlje primale su je već izgraĎenu i samo je prilagodile svojoj sredini. Hronološki okviri italijanske renesanse mogli bi se preciznije odrediti na sledeći način:    protorenesansa (trećento) – druga polovina XIII veka i ceo XIV vek rana renesansa ( kvatroćento) – XV vek visoka renesansa (činkvećento) – kraj XV i prve decenije XVI veka.

Sam termin „renesansa“ u smislu preporoda umetnosti javlja se prvi put kod ĐorĎa Vazarija u uvodu svojih „La Vitae“. Po ovom delu Vazari je postao poznatiji nego kao slikar i graditelj epohe manirizma. Renesansa je zaista bio preporod i obnavljanje humanističkih ideala antičke kulture. Razvila se najpre u Italiji, na tlu bogatom antičkim spomenicima i snaţnim antičkim i kulturnim tradicijama. U Italiji umetnost renesanse javlja se kao izraz visokorazvijenog trgovačkog kapitalizma i novčane ekonomije graĎanskog društva. Italija je imala veoma razvijene trgovačke veze sa istokom. Neki gradovi kao Venecija bili su najvaţnija središta trgovine sa itokom. Društveno i ekonomsko jačanje gradova izazvalo je nagli razvoj društvenog ţivota, unapreĎenje prosvete, kulture i umetnosti. U toj civilizaciji čovek je bio centar sveta. Renesansa i humanizam ističu u prvi plan čoveka i njegovu individualnost, pravog pojedinca da se sluţi svojim razumom i da veruje sebi, svojim osećanjima i shvatanjima ţivota i prirode. Mislioci i umetnici renesanse bili su pre svega univerzalni ljudi, tj. svestrano obrazovane ličnosti. Mnogi od njih su istovremena bili naučnici, pesnici, arhitekte, slikari, vajari itd. PROTORENESANSA Slikarstvo Za začetnika florentinske slikarske škole smatra se Ambrodjo di Bondone zvani ĐOTO. Đoto se smatra za jedno od najkrupnijih imena istorije umetnosti prema značaju novine koje donosi i značaju njegovog uticaja. Smatra se da je u Đotu oličen prazačetak italijanskog renesansnog pokreta. Bio je slikar, vajar i arhitekta, vojni inţenjer i pesnik. Tadašnji čuveni florentinski slikar Čimabue zatekao ga je kako na steni crta ovcu i traţio ga od njegovog oca da ga da njemu na zanat. Tako je Đoto izučio slikarstvo i ubrzo nadmašio svog učitelja. Glavna Đotova dela su njegove freske i to:  U Gornjoj bazilici Sv. Franje u Asizi  U Palati Podesta u Firenci  U Kapeli Santa Maria del Arena u Padovi  U Donjoj bazilici Sv. Franje u Asizi  U crkvi Santa Kroče u Firenci  Rimske freske i mozaici i razne oltarske slike

1

Likovi i gestovi bili su prirodni. rok je bio godinu dana. Uz Gibertija. esnaf florentinskih trgovaca suknara raspisao je konkurs za obradu vrata na severnoj strani florentinske baptisterije. Za Kampanilu je isklesao ceo niz proroka. Ove freske naslikane su u zoni ispod prozora. Kada je delo bilo završeno Gibertiju je odmah bilo povereno da izradi i treća vrata krstionice. Na ovim vatima predstavljeno je 20 novozavetnih scena. Ţotova dela bude osećanje da smo bliski dogaĎaju. Najznačajnije Đotove freske su u Areni u Padovi. vegetacija i ţivotinje sluţili su samo kao dekor ispred koga se scena sa ličnostima odigrava. Tu je u 28 scena ispričao ţivot Sv. Jedan od njegovih ranijih radova je lik „Jovana evangeliste“ koji je raĎen za pročelje katedrale u Firenci. Njegove poslednje freske u u crkvi Santa Kroče u Firenci. a 8 ostalih bareljefa predstavljaju evangeliste i crkvene oce. U njemu je Donatelo obraĎivao ruţnoću kao skulpturalni problem. To su scene koje predstavljaju ţivot Bogorodičin. jasni i uprošćeni. Hristov ţivot i stradanje.a nivo gleadočevog pogleda je u donjoj polovini slike pa je u istoj ravni sa figurama. Znamo da je još 1330. ţiveo je sa majkom i sestrom. javlja se još jedan vajar. nesumnjivo najveći vajar Italije pre MikelanĎela. Hristos u slavi i 14 alegorijskih figura koje predstavljaju vrline i poroke. a to je DONATELO. nije se otimao za bogatstvo. Đoto je odbacio tradicionalnu zlatnu pozadinu i zamenio je nebom i pejzaţom. predeli. Franje. Bio je prijatelj Brunaleskijev. meĎu kojima su bili Filipo Bruneleski i Lorenco Giberti. Andrea Pizano završio juţna vrata. meĎu kojima je „Jeremija“ i naročito popoluaran „Zukon“. mlaĎi moţda svega nekoliko godina. RANA RENESANSA Skulptura Godine 1401. ali je Donatelo odbio.Đoto je svoju samostalnu slikarsku karijeru započeo u Gornjoj bazilici u Asizi. zgrade. Slikarski prostor nije uobličen arhitekturom već samim figurama. Pobedu je odneo LORENCO GIBERTI. Pred kraj ţivota su mu Kozimo i Piero Mediči ponudili veliko imanje kao poklon. Uslovi ovog konkursa bili su sledeći: konkurent je imao da izradi reljef u bronzi sa temom „Ţrtva Avramova“. jedan od najvećih vajara. scene iz ţivota Sv. MikelanĎelo je za ta vrata rekao da bi mogla stajati na ulazu u raj po čemu su zapamćena kao Rajska vrata.MeĎu prve njegove radove smatraju se dve male statue koje su nastale na gradilištu Duoma u Firenci. za koga se kaţe da mu je bilo najmilije delo. Zo postiţe time što čitav prizor odigrava u prednjem planu. Za katedralu Or San Mikele izradio je mladalačkog „Svetog ĐorĎa“. Prvi je ustanovio takav odnos. 2 . Franje Asiškog. Na učešće u konkursu bili su pozvani sedam vajara. Umro je u jednoj maloj kući u Firenci. Savremenike je zadivila originalnost ovih slika i jihov realizam. Arhitektura u njegovim slikama nije u proporciji sa ličnostima. današnji glavni portal. zatim strašni sud.

Neobiča i jak efekat dobiven je u igri proporcijama. kao i o Davidu i Golijatu. pa je njegov sin. UČELO je bio Gibertijev pomoćnik dok je ovaj radio vrata baptisterije. traţio od Donatela da izradi njegovu statuu. On unosi u slikarstvo svoje sasvim originalne novine: rastavljanje lokalnog tona. slikarski radovi u kapeli Brankači postaće tako isto sudbonosni kao i Đotove freske.Petar i Sv.Jovan dele milostinju“ i „Sv. on svojim delima daje veličanstveni uprošćenu mirnoću.Petra“ najčešće se citiraju i reprodukuju „Sv. da se uči na antičkim spomenicima. ornamenat na oklopu dati su u jednom formatu koji je jači od formata konja.Petar plaća danak“. Prvobitno su bile raĎene kao dekor za Palatu Mediči. modeliranja. Palica. koji je bio veoma ponosan na očevu slavu. deţmekasti konjići. Njegovo delo naročito karakteriše vraćanje na veliki i uprošćeni stil. Učelo je najčuveniji kao slikar bitaka. Takvi aktovi su figure Adama i Eve u „Izgnanstvu iz raja“ kao i figure koje se svlače ili su svučeni u sceni „Sv. Donatelove najvaţnije osobine su njegov naturalizam i prefinjena senzibilnost. po cele noći je radio nad njenim problemima. To je prva konjanička statua novog vremena. jedinstvo i povezanost u prostoru. Za Mazolina kaţu da je bio Mazačov učitelj. Petar koji krsti“. PJERO DELA FRANČESKA je umbrijski slikar. To je predstavljao kontrast otsečenoj glavi. Ove legende o Juditi i Holofernu. Pozna dela su mu ona koje je radio u Padovi. Mazaču je ostala slava da ga smatraju jednim od najvećih inovatora u umetnosti. To se vidi na njegovom delu „Davidu“ . Poslednja Donatelova dela su radovi na dekoraciji kapele Mediči. upuštanje u problem „luminarizma“ i u problem „vazdušne perspektive“. Slikane su u jednoj tamnoj skali i fantastične su po koloritu. Mazačo je naslutio zakone pomoću kojih se u slikanju postiţe prostor. Čuvena mu je poznija grupa „Judita i Holoferno“. Uvodi u slikarstvo naturalističku koncepciju akta. Slikarstvo U crkvi Santa Maria del Karmine. ukras na oklopu – tretirani su sa čvrstinom i minucioznošću zlatarskih radova. bojom i crteţom. MAZAČO radi manje stvari – štafelajske slike – i Kapelu Brankači. MeĎu scenama iz „Ţivota Sv. Njemu je pošlo za rukom da problem perspektive i problem predmeta u 3 . mač. Kapelu Brankači dekorisali su svojim freskama slikari MAZAČO i MAZOLINO. Na šlemu Golijatove otsečene glave izvajana je jedna grupa amoreta koji se igraju. Perspektiva je bila njegova bolest. Portret na konju kondotiera Erazma zvanog Gatamelata je jedan od najvaţnijih spomenika u istoriji skulpture. Njegovi kratki. Iznenada napušta rad na freskama u toj kapeli i odlazi u Rim gde umire sa 27 godina. koje je ponekad obarao na tlo. Ovaj Gatamelata je u nekom lokalnom ratu pobedio markiza od Mantove. Problem svetlo-tamnog.Donatelo je otišao u Rim. izazivaju veselost svojim pozama. skraćenja i perspektive Mazačo je rešio neupadljivo i sa lakoćom. Istorijski je značajan njegov nadgrobni portret kondotijera na konju u Florentinskom Duomu. napisao je i jedno delo o slikarstvu. Predmeti ornamentalne prirode – mač. Bio je vrlo učen čovek. bile su popularne u Firenci kao simbol pobede nejakih.

kupe i piramide.prostoru poveţe i ostvari ono što je kod njegovih prethodnika bilo još u stadijumu eksperimentisanja. arhitektonske oblike i ljudsku figuru.refleks zelenila po Hristovom telu u „Hristovom krštenju“ . Udaljeni predmeti gube kontur i tonski intenzitet. knez od Montove i na njegov poziv je Mantenja prešao u Mantovu gde provodi ostatak svog ţivota u sluţbi kuće Gonzago. Za Mantenju je naročito bio zainteresovan Lodoviko Gonzaga. Mantenja je bio skulptorski temperamenat. a na desnoj se raspoznaje pravi krst po tome što je oţiveo mrtvog mladića. on je u njima video varijante i spojeve geometrijskih oblika: lopte. Bio je arheolog i odlično upućen u rimljansku prošlost. Od njegovih dela najjači utisak ostavlja ciklus fresaka u horu S. ruku ili draperiju. U „Madoni sa Hercogom od Urbina“ on svoj virtuozitet u pretstavljanju prostora demonstrira slikajući jedno jaje koje visi sa svoda apside. već tonskim moduliranjem. Na levoj strani freske oni su izvaĎeni iz zemlje. čak i pejzaţ i arhitektura. ANDREA MANTENJA je najistaknutiji prestavnik padovanske škole i jedan od najvećih majstora rane renesanse. otud uloga antike u njegovom delu daleko prevazilazi svoj dotadašnji uticaj. U Mantovi dekoriše kneţevu palatu zvanu Kastelo di Korta na čijem je plafonu izradio prespektivu kruţne balustrade sa putima i figurama koje se naginju. izgledaju kao saliveni u bronzi. Pri kraju svoje umetničke karijere postao je graver. U njegovom obrazovanju odlučnu ulogu je igrala Padova.plavičasti tonalitet zvezdane noći u „Hristovom roĎenju“ Daljina nije dobivena samo crtačkim perspektivnim efektima. 4 . Ti grupni portreti su „Lodoviko izlazi u sustret svom sinu kardinalu“ i „Porodica Lodovika Gonzaga“. njegove figure. Pred kraj svog ţivota morao je da napusti slikarstvo zbog slepoće. U „Blagovestima“ on majstorski diferencira dubinu prostora pomoću perspektive arhitekture ispred koje stavlja osetno napred Bogorodicu i anĎela. On je grafičar skulptoskog osećanja.Kolorit ove freske je svetao i podseća na ranu jutarnju svetlost. pred kojom su figure. Na slici „Otkrivanje časnog krsta“ predstavljena je carica Jelena kako otkriva časni krst i dva krsta na kojima su bili razapeti razbojnici pored Hrista. Mantenja je takoĎe znamenit kao portretista. Kada je slikao glavu. Njegovi likovi uzdišu uzvišenošću i dostojanstvom. Frančeska. Svetlost sluţi i da odredi trodimenzionalni karakter svakog oblika. Mantenja je naročito mnogo naučio gledajući radove Učela i Donatela. To je prvi rad u kojim uvodi ţablju perspektivu. On je utvrdio kako se ona primenjuje na stereometrijska tela. i u dodiru sa padovanskim profesorima i naučnicima Mantenja je steako svoja znanja iz klasike. Smatra se za najvećeg crtača svog vremena. To je vazdušna perspektiva. „Konstantinova vizija“ je prvo upuštanje u problem luminarizma u Italiji. On prvi unosi refleks kojim razbija jedinstvo lokalnog tona : . Prvi počinje sa grupnim portretom u Italiji. cilindra. i koje doista izgleda kao da lebdi u prostoru. Slike su roĎene iz njegove strasti prema naučnoj perspektivi. Mnogobrojni prizori iz tog ciklusa prikazuju legendu o prvom krstu – krstu na kome je razapet Hrist.

prelepim rukama. U njegovom koloritu je svetli. a noračito čvrstu. Cela površina je posuta cvećem. ni majstor valera i tona. Naslikao je u crkvi Svih svetih ( Omnisanti) „Sv. Na svim ovim freskama dato je mnogo raznih i nezavisnih scena povezanih jedino zajedničkim pejzaţom. Mantenja je radio dekor za to pozorište. Posle povratka iz Rima nastaju najslavnija Botičelijeva dela. on je bio vatrena hrišćanska duša. Florentinska radost je našla svoj slikarski izraz u Botičelijevom remek-delu „Proleće“. srebrno-sivi ili tamni. Botičeli je bio stavljen meĎu tri najveća imena istorije umetnosti. Mešavina paganizma i hrišćanskog osećaja jeste jedna odlika i Botičelijevog slikarstva. To su čuvene tempere koje predstavljaju „Trijumf Cezarov“. BOTIČELI je bio florentinac iz jedne dosta imućne porodice. Mantenja je takoĎe radio i u Vatikanu u kapeli Belvedere. prefinjeno osećajan i visoko kulturan umetnik. On nije ni kolorista. „RaĎanje Venere“ je tematski vezan za mitologiju. zelenomodrim talasima iz školjke izlazi naga Venera. Izabela je osnovala na dvoru svoje pozorište. „Poklonstvo kraljevo“ je jedan kolektivni portret na kojem su portretisani Mediči i njihovi prijatelji. ali ne i likovno sadrţinski.Lodovika je nasledio Đanfrančesko Gonzaga. mršavim. Avgustina“ za porodicu Vespuči. umetnika i knjiţevnika. povod za jedan grupni portret vlastele. U njegovoj delatnosti razlikuju se 4 epohe: 1. dugih vratova. Na toj kompoziciji su grupa „Tri gracije“ kao i figure „Proleće“ i „Flora“. valjano konstruisanu i jasno protumačenu formu. zlatno-smeĎi tonalitet. „Ţrtva gubavčeva“ je scena koja predstavlja prinošenje gubavčeve ţrtve . Mantenja je bio realista koji voli patos i veliki prizor. 2. S druge strane. isti prototip melanholične plavokose lepotice. koja je u svojoj čistoti lišen skoro svake 5 . Botičeli je bio čovek dosta neobične prirode. „Sv. tvrdo nacrtanu. Sebastijan“ i „Mars i Venera“. Otac ga je dao da uči kod Fra Filipe Lipija. devojačke figure su izduţene. 3. Florentinska epoha pre odlaska u Rim: Tu spadaju „Judita“ . ispaštanju i kajanju. koju vija „Zefir“ kroz granje narandţi. Njegova glavna izraţajna snaga leţi u čudljivoj i vanredno senzibilnoj igri linija. Imao je 23 godine kada je izašao iz Lipevog ateljea kao izučen slikar. Na šematizovani. koji je umeo da uţiva u literaturi i poeziji. I sam Albreht Direr bio je pod njegovim uticajem. koji se oţenio Izabelom od Este. MeĎu Mantenjina remek-dela spadaju sledeće slike:  „Pieta“ sa Hristom u skraćenju  „Golgota“  „Parnas“ Kao graver Mantenja zauzima naročito mesto u istoriji sa svojim mnogobrojnim bakrorezima sa mitološkim scenama. sklon misticizmu. bujne kose sa dugim. Njegovi radovi u Rimu su: portreti nekoliko papa i tri velike freske iz ţivota Mojsijeog i ţivota Hristovog. Na ovoj fresci su znamenite figure ţene s bremenom drva na glavi i deteta s groţĎem i zmijom.

Sakristija je trebala da sluţi kao grobnica Medičijevih. ukrsnicu i krila transepta. Celokupna teţina konstrukcije je tako smanjena. već je projektovao dizalice za podizanje graĎevinskog materijala. Njegovi planovi ostavili su takav utisak. Mediči mu je dao nalog da uz romaničku crkvu San Lorenco dogradi sakristiju. Traţeći precizne metode za prenošenje izgleda ovih graĎevina na hartiju. U samom liku Venere dolazi do vrhunca Botičelijevo poimanje lepote. Bio je prvi koji je tu izvršio tačna premeravanja antičkih spomenika. Započeo je svoju karijeru kao vajar. Arhitektura BRUNELESKI je firentinski arhitekta velikog značaja za arhitekturu renesanse. Konkuriše sa Gibertijem za izgradnju kupole za staru gotsku katedralu Santa Maria del Fiore. sa tim što se glavni brod razlikuje svojom većom duţinom. Čitav projekat se sastoji od kvadratnih jedinica:četiri velika kvadrata čine hor. 6 . sva četiri kraka su jednaka. pa mu nisu bile potrebne rampe. dok sa druge strane duvaju Vetrovi i svojim dahom pokušavaju da probude u tek stvorenoj Veneri telesne ljubavi. Tiranska vlast sedi na uzvišenom podijumu sa magarećim ušima. Crkva San Spirito je usavršena verzija San Lorenca. Ono čime se odlikuje je nov značaj dat simetriji i pravilnosti. Bruneleski je otkrio naučnu perspektivu. On je zamislio San Lorenco kao grupu apstraktnih prostornih blokova. Njegov opšti raspored podseća na gotičke crkve. Sa njene desne strane je Hora koja nudi carski plašt telesne čistote. Prizor smešta u čvrsti arhitektonski okvir. Njegov uspeh bio je u tome što je kupolu sagradio iz dva odvojena kostura. ostali kvadrati veličine jedne četvrtine velikih jedinica čine bočne brodove i kapele pripojene transeptu. Poslednji trag o njemu je akt po kome je on odreĎen bio za člana komisije koja je imala da izabere mesto za smeštaj MikelaĎelovog „Davida“. Lik paganske boginje ljubavi oličava raĎanje duše. Njegov projekat je ostavio tako snaţan utisak da je ovoga puta pobedio protivnika. dok je Pravda jedino biće koje saoseća sa nesrećnikom. a čitava graĎevina je obavijena neprekidnim nizom bočnih brodova i kapela. Tu se nalaze i Ljubomora i Laţ. Pošto je izgubio na konkursu za vrata krstionice. To su „Blagovesti“ „Poklonstvo kraljeva“ „Skidanje s krsta“ „Krunisanje Bogorodičino“ i „Pastiri se klanjaju Hristu“. koji su bili vrlo vešto spojeni tako da se uzajamno pojačavaju. a ne iz jedne jedinstvene mase. bespomoćna i nedostiţna. da je Mediči traţio od njega da izradi novi plan za čitavu crkvu. Iz njegove poslednje epohe su patetične. „Oklevetani Apeles“ je njegovo treće čuveno delo. otišao je u Rim. nezasveden glavni brod i transept. inspirisano Lukijanovim traktatom.čulnosti. Kleveta je prikazana kao mlado nevino stvorenje u belo-plavskastoj haljini. duboko religiozne slike. Savest u obliku starice. 4. Sagradio je i Kapelu Paci i Palatu Piti. još četiri kombinovana su u glavnom brodu. To je bila prva njegova prilika da gradi potpuno po svom nacrtu. Zavist je u obliku mračne figure koja optuţuje pruţajući ruku prema sudiji.

Bio je neka vrsta ceremonijal majstora. vajar i slikar. Na njegov dvor Leonardo nije dospeo kao slikar. Lodoviko Sforca bio je inteligentan.VISOKA RENESANSA Vrhunac klasične faze renesansne umetnosti označili su Leonardo. Oni su stvorili nove. MeĎutim. simetrije.arhitekta. Predstavljao se kao fortifikacijski inţenjer. osoben ţenki tip lepote. naučne perspektive. bio je zaštitnik umetnika. Leonardo je umro u svojoj 67. Posle tri godine ţivota u Francuskoj.gde je slikao „Tajnu Večeru“. Bio je pravi renesansni čovek.odlazio je u crkvu Santa Maria dela Gracije. na vlast dolazi Morov sin Maksimilijan koji zamera Leonardu što je sluţio mnoge gospodare. Kad mu je bilo 13 godina. više su teţili snaţnom efektu i punoći izraza. Dok su se umetnici rane renesanse osećali donekle sputani pravilima harmonije. a Leonardo napušta grad i počinje njegov lutalački ţivot. izvajao u glini konja za kolosalnu konjaničku statuu Frančeska Sforce. i 1520. podigao je u parku paviljon i kupatilo za vojvotkinju. blagi osmeh na licu itd. MikelanĎelo i Ticijan. Kada u Italiju upadaju Francuzi. njihovi naslednici. Bramante. Na poziv pape Lava X Leonardo odlazi u Rim. Bio je čovek izvanredne lepote i atletske snage. izazivao je divljenje prolazeći milanskim ulicama. gde je dobio za stanovanje svoj mali dvorac Klu. na dvor Lodovika Mora I. 1. umetnici visoke renesanse. graĎevinski i hidrotehnički inţenjer.otac ga je dao u Verokijevu radionicu. Lodoviko Moro beţi. Javljaju se mecene.Pošlo mu je za rukom da zadrţi pored sebe Bramantea i Leonarda. koji su bili ispunjeni strahopoštovanjem prema umetnicima. LEONARDO DA VINČI poreklom je bio Toskanac. Vidi se karakteristično Leonardovsko shvatanje lepote. bogatim lovovima i zabavama.U oblasti fizike on ima svojih pronalazaka u teoriji talasanja i teoriji optike. velikog rasta i duge plave brade.Provodio je ţivot u raskoši. Počasno mesto najranijeg majstora pripada Leonardu. i pored velike razlike u godinama ljudi koji su ih stvorili. godine. godini.Rafael.Pored toga. znatno su manje bili zainteresovani za unapred utvrĎen red u umetnosti. beskrupolozan i raskalašan. Za to vreme je jedno vreme radio u Mantovi kod Ezabele od Este. mekoća modelovanja.zagonetna atmosfera. anatomije i drugim egzaktnim elementima. U XVI veku se promenio poloţaj umetnika u društvu. već kao muzičar. Svi glavni spomenici visoke renesanse nastali su izmeĎu 1459. konstruktor oruţja i ratnih mašina.neslućene perspektive za dalji razvoj umetnosti i pojavu novijih oblika umetničkog stvaralaštva. Na tom anĎelu već se vide Leonardove izvesne osobine koje u još mnogo ispoljenijoj formi na njegovim kasnijim delima. prihvatio je poziv Fransoa I da se preseli u Francusku. Suverenost genija koji stvara čudesa izazvala je poštovanje i divljenje okoline. Kada se vraća u Milano. Pored toga. 7 . U isto vreme je radio na utvrĎenju Milanskog kastela. Rana dela: Jedna od prvih Leonardovi stvari moţe biti prednji anĎeo na Verokijevom „Krštenju Hristovom“. Već se na ovim slikama moţe primetiti karakteristike njegovog postupka. Kao tridesetogodišnjak otišao je u Milano. U njoj je drţao predavanja iz teorije umetnosti. Lodoviko Moro je u Milanu osnovao slikarsku školu koja je nosila naziv Akademija Leonarda da Vinčija.

Leonardo je dobio narudţbinu da naslika „Bitku kod Angiarija“ . ostaje jedno od čuda u slikarstvu. Uvek je bio ilustrovan momenat kada Hristos lomi hleb i izgledalo je kao da sam siţe zahteva ilustraciju baš tog momenta. 8 . ali je on bio čovek bez religijskih ubeĎenja i osećanja. Franje. slika je počela da propada. apostoli levo i desno od njega. bez sjajnih ukrasa i nakita. Ona je jednostavno obučena.od kojih su deset redovno bile pasivne. Njegov najčuveniji portret je „Mona Liza“. Scena je tako postala dramatična. Dvanaest figura . MeĎutim. Mitološka fabula ga je slabo zanimala. koja je isto tako lepa i mlada kao i Marija.ali mu je lice bacio u senku. a pošto zid nije bio redovno prepariran. ili je samo plod slikareve mašte. ni paganstvo nije za njega bilo primamljivo. kao portret odreĎene osobe. Ne zna se da li je njen portret slikan po prirodi. Od „Svete Ane“ ostali su karton i nedovršena uljana slika. O njoj i o njenom osmehu pisano je mnogo. vodom i biljem u prednjem planu Leonardo koristi kao povod za svoj glavni slikarski efekar sfumato. sa svojim tamnim harmonijama. Obeshrabljeni Leonardo je napustio posao i otišao iz Firence. On Bogorodicu pretstavlja kao već odraslu ţenu kako sedi u krilu svoje majke Ane. slikani s fasa poreĎani levo i desno od Hrista.Boja koja je bila mešana sa voskom nije se sušila i vosak se rastapao i curio. Dečak Hristos.jedan od vas izdaće me“. „Tajna večera“ naslikana je na zidu trpezarije u crkvi Santa Maria dela Gracije. Hristos je u sredini. Leonardo je slikao uglavnom verske teme. igra se sa jagnjetom. 2. ţiva i povezana.Ilustrovan je jevanĎelski stih „Ovo je telo moje i krv moja“. prigušen u koloritu. Njen siţe nije bio tako čest u Italijanskoj umetnosti. Ostale su skoro samo ruine od tog dela sa koga se boja i danas ljušti i opada i pored svih napora da se bar ti ostaci fiksiraju i sačuvaju.Tu spada još i „Poklonstvo kraljeva“ i „Blagovesti“. Leonardo je upotrebio ulje. posle 50 godina. ruke i dečje aktove u figuralnom delu kompozicije. uposleno je u jednoj jedinstvenoj radnji. a taman veo prebačen preko glave mogao je biti i znak ţalosti. iz jednog tajanstvenog polumraka. izuzev Jude. modelirajući glave. Judu je stavio meĎu ostale apostole. I ranije su u Italiji slikane slike sa ovom temom. prema kome je Bogorodica pruţila ruke da bi ga uzela k sebi. Ovaj po formatu ne veliki portret. kada Hristos izgovara reči „Zaista vam kaţem. Iz zamračene atmosfere slike. On je to delo počeo da izvodi u tehnici enkaustike. Milano: U Milanu je slikao „Bogorodicu u pećini“ po narudţbini bratstva Sv. „Marija Magdalena“ U svojim ranim delima Leonardo nije imao drugog cilja nego da postigne savršenstvo u onoj umetnosti koja je već postojala u Firenci. Firenca: U ovoj epohi postala su remek-dela njegovo zrelog doba „Sveta Ana“ i „Mona Liza“. sa neobičnim i komplikovanim pejzaţem.Prihvaćena je bila jedna kompozicija sa preglednim rasporedom u kojoj su svi apostoli . Vanredno lepi pejzaţ pećine sa vulkanskim kristalima stenja. ali se pri izradi pokazalo da primenjeni postupak ne daje očekivane rezultate. on lagano izvlači nekoliko svetlih akcenata. Leonardo je umesto ovog izabrao jedan mnogo profaniji momenat. 3. Pada u oči da je ona drugačija nego ţene koje je ranije slikao u rakošnim odorama i krznu.

Današnji izgled je u velikoj meri uobličen po MikelanĎelovoj zamisli. Ovo savršenstvo u umetnosti on postiţe sa tačnom prirodnom raspodelom svetlosti i senke. jedini uticaj koji se na njegovim delima oseća je uticaj antičke skulpture.Kao kolorista. Po planu je trebalada bude okruţena okruglim dvorištem i kolonadom. Počinje da izučava anatomiju. MIKELANĐELO je nazivao sebe isključivo vajarom. Niše su duboko usečene u teškoj masi zidova. a protivteţa tome su konveksan oblik kapele i istaknuti profili i venci. a uz to još i skulptor i slikar. Ovde je njemu bila pristupačna nauka. postupao je sa njim kao sa svojim roĎenim sinom. BRAMANTE je bio slavni arhitekta. U društva gde su se florentinski umetnici skupljali.Taj projekat nam je poznat samo po planu. U to vreme. Njegov otac nije ţeleo da mu sin postane vajar. Bio je dekorater velikog stila. upoznaje sa antikom već samom šetnjom svojim učiteljom kroz Lorencove vrtove. Kao Leonardo. ohol i plahovit po prirodi. Projekat je u potpunosti zasnovan na krugu i kvadratu i strogo simetričan. a ubrzo potom uzeo ga je sebi Lorenco Mediči. dali su ga u atelje Girlandaja. Petra u Rimu zameni jednom crkvom koja bi pomračila sve spomenike Rima. Izgradnju su nastavili arhitekti koji su učili od Bramantea i u mnogome su izmenili njegov projekat. desio se jedan incident koji ga je unakazio za ceo ţivot. On je smatrao da je kolorit nešto sporedno u slikarstvu. dok je sa svojim vršnjacima proučavao Mazača. On ume da veoma precizno. Ogromna poluloptasta kupola kruniše presek grčkog krsta sa poluobličastim svodovima. Ostalo je nekoliko fresaka koje je radio u dvorcu Sforca. Postaće teţak. Lorenco mu je pruţio udoban ţivot. umetnost i letaratura. Kada je Bramante umro. on je radio za vojvodu od Milana Lodovika Mora. Kad je MekalenĎelu bilo 13 godina. gradiranjem valera diferencira planove i time ostvari efekat dubine. Taj efekat svetlo-tamnog je sfumato. Po njemu je prvo čemu slikar mora da teţi je da postigne takav utisak kao da telo otskače od površine. izraţen je u Bramenteovom Tempijetu. Od njegovog slikarstva ostalo je malo stvari. Bramante se smatra tvorcem visokorenesansne arhitekture. netrpeljiv čovek. Leonardo je daleko prevaziĎen. Bramante je odlučio da staru baziliku Sv. 9 . meĎutim. Bramante je predvideo četiri identična pročelja. Petra. Ta kapela obeleţava mesto raspeća Sv. Obilje njegovih rukopisa je objavljeno pod naslovom „Traktat o slikarstvu“. Novi stil potpuno izgraĎen. Njegova porodica bila je plemićkog porekla i na to poreklo je on bio naročito gord. on nikada nije odlazio. bila su sagraĎena samo četiri središna stuba. pomoću koga se dobija reljefnost i prostor u slici. ti rukopisi jasno tumače njegovo slikarstvo.Trostepena platforma i strogi dorski red kolonade podsećaju na arhitekturu klasičnih hramova. U kapeli Brankači. izgradnja je zbog toga polako napredovala. dok četiri male kupole i visoki tornjevi popunjavaju uglove. da bi izgledao manje izolovan od svoje sredine nego što je danas. Jedino bi betonska konstrukcija bila dovoljno jaka i jevtina za te potrebe.

MikelanĎelo je bio poraţen tom uvredom i iste noći je napustio Rim. a njegova grobnica tek je bila započeta. Dok je Leonardo radio „Bitku kod Angiarija“. papa Julije II je umro. Kao kontrast na toj obilnoj draperiji poloţeno je nago Hristovo telo u krilu Bogorodičinom. Tragedija grobnice: Julije II je pozvao MikelaĎela i naručio mu svoju grobnicu. Karton je stradao i poznat nam je samo po kopijama. Iz njega je postao herojski kolosalni „David“. Papa je poslao za njim svoje ljude i MikelanĎelo pristaje da radi grobnicu. MikelanĎelo je došao jednom kod pape da traţi novac za jednu novu isporuku mermera.1. Bogorodica ni jednom crtom lica ne odaje svoj bol. Izvršioci Julijevog testamenta zahtevali su da MikelanĎelo ispuni svoju obavezu.naročito Apolona Belvederskog i Laokona. Obećao je da će završiti u roku od 5 godina. MikelanĎelo se odlučio da iskoristi taj mermer. „Pijani Bahus“ i „Eros“. mirno i lepo telo ne liči mnogo na leš. Na njemu se ne vide tragovi patnje i mučenja. Rana dela: Iz tih mladih godina su njegova dela „Uspavani Amor“. To je najranija monumentalna statua visoke renesanse. Papa je traţio od MikelanĎela da dekoriše Sikstinsku kapelu freskama. Za „Pizanski rat“ on je izabrao jednu epizodu bitke gde florentinske vojnike na kupanju iznenaĎuje napad Pizanaca. Cela Firenca podelila se na dva tabora pristalica dvojice velikih rivala. Kao u snu opušteno. Projekat grobnice se odlagao. Firenca: U operi Duoma leţao je već 40 godina jedan ogromni komad mermera u kome je nekad vajar Agostino di Dučo započeo neki svoj rad. da stoji na visokom postamentu. a papi je poručio da ako mu zatreba neka doĎe da ga potraţi. 2. MikelanĎelo nije prošao ništa bolje od Leonarda. rekao je da je celu svoju mladost upropastio vezan za tu grobnicu. Kad je karton za ovo delo bio pri kraju.MikelanĎelo je imao da izradi „Pizanski rat“.raĎena za osvetljenje pod vedrim nebom. Tridesetosam godina kasnije. Nastavio je rad i radio tri 10 . Iz ove rimske epohe takoĎe je i njegova „Madona“ iz Briţa. ali u Firenci. Obavezao se da će završiti za 7 godina. „Bitka Kentaura“. koja se naročito dopala Direru. kada mu je bilo 67 godina. Način na koji je Bogorodica drapirana odaje poznavanje severnih majstora. Sa grobnicom je ubrzo zapelo.Iz nje se takoĎe vidi kakva će biti njegova buduća skulptura. ali je papin švajcarac odbio da ga prijavi i rekao da mu je nareĎeno da baš njega ne sme da pusti. Spomenik je trebao da ima 2 sprata i 40 kolosalnih statua. što je MikelanĎelo prihvatio. Tada počinje njegovo stradanje poznato u istoriji kao: 4. Na njemu se vidi uticaj helenističke skulpture.MikelaĎelo odlazi u Rim na poziv Julija II. MikelanĎelo dobija od jednog francuskog kardinala narudţbinu za svoje najznačajnije mladalčko delo „Pijeta“. Rim: U Rimu je imao prilike da vidi stvari koje su po lepoti daleko nadmašile ono što je video kod Medičia u Firenci. Papa je bio toliko nestrpljiv da MikelanĎelo počne što pre posao da je čak sazidao hodnik sa pokretnim mostom koji je vezivao njegov stan sa MikelanĎelovim ateljeom. 3. Hristovo vitko.

11 . budnost i meditaciju. Prve dve simbolišu „aktivni i kontemplativni ţivot“ i igraju beznačajnu ulogu u njegovom delu. MikelanĎelo predlaţe da spomenik načini neki drugi umetnik koga budu izabrali i pristaje da naknadi sve što je za spomenik primio.hodaju ili lebde i povezani su neupadljivim arhitektonskim motivima. leţe.godine. Ispod centralnih fresaka su sibile i poroci. Naslikao je čitav jedan narod gigantskih figura koje sede. rastavlja svetlost od tame i stvara svetove i ţivot.sa nekoliko radnika. Devet fresaka iz tih legendi podelio je pilastrima u čijim podnoţjima sede dekorativni aktovi povezani draperijama koje drţe. MeĎu njima su „Pobunjeni rob“ i „Rob na umoru“.izbacio skele i zamenio ih svojima i zatvorio se skoro potpuno sam.ali mu to nisu dozvolili. Grandiozni projekat se sveo konačno na to da MikelanĎelo izradi svojom rukom 3 statue. stav figure i izraz lica izraţava gnev i smirenost u isto vreme. Ova freska imala je velikog uspeha još pre nego što je završena. Sikstinska kapela: Od MikelanĎela se zahtevalo da naslika apostole u prozorskim lunetama. a još niţe preteče Hristove. Sam sarkofag ukrašavaju dve alegorijske figure Dan i Noć.“Mojsije“ je veličanstvena sedeća figura. izbrisao započete apostole. Kasnije je MikelanĎelov učenik dobio zadatak da pojedine partije pokrije draperijama. Za temu je uzeo legende o stvaranju sveta. u Sikstinsku kapelu. „Rahila“ i „Mojsije“. Ostale statue koje je radio nisu bile uzete u obzir za konačni spomenik. sastrugao sloj maltera dekorisan zvezdama. Julije II poţiveo je još toliko da je mogao da otsluţi misu ispod MikelaĎelovog svoda. Spomenik je postao za njega mora koja ga stalno tišti i on pada u duševnu depresiju. Te 3 statue bile su „Lea“. ali i on ima ulogu stuba koji razdvaja scene.ali izvršioci testamenta ne odustaju od spomenika i prete parnicom. Iz ovog posla je izašao sa ogromnim prestiţom. Četiri godine je radio bez predaha i do iznemoglosti. Na drugoj strani se nalazi grobnica Lorenca Medičija. U niši je spomenik Lorenca. Sve figure koje su naslikane su potpuno nage. MikelanĎelo je takoĎe radio 14 godina na delima za grobnicu Đulijana i Lorenca Medičia. Posmatrači su zanemeli od divljenja.čija je pravda odmazda i osveta od koje Bogorodica okreće glavu. on je otpustio pomoćnike. rešen na istovetan način. Tek kada je pola bilo gotovo bile su skinute skele sa završene partije.ali fizički skrhan. Na jednoj strani je grobnica Đulijana Medičija sa sarkofagom iznad kojeg se u niši nalazi sedeća figura pokojnika u sklopu arhitektonskog ambijenta. Glavni heroj je Jehova koji preleće kroz haos. Kapitalna figura u celom tom moru titanskih aktova u oluji Sudnjeg dana je mlad Hristos sudija u čijoj presudi nema milosti. a ispod nje je sarkofag sa alegorijskim figurama Zora i Veče. Taj sudnji dan je dan gneva gospodnjeg. a ostale radove da izvedi drugi umetnici o MikelanĎelovom trošku. Novi papa ţeleo je da MikelanĎelo stvori još jedno veliko delo u Sikstinskoj kapeli kojim će se obeleţiti njegova vladavina. Tek posle 25 godina je pitanje Julijeve grobnice bilo okončano. 5. u njemu se začela misao. o prvom grehu i o potopu. U celoj Sikstini od pejzaţa postoji samo jedno Drvo Dobra i Zla. Tako se pojavila narudţbina za „Strašni sud“. MeĎutim. Istaknuta desna noga i povučena leva nagoveštavaju na snaţan pokret.

pokreti figura i njihov stepenasti uspon prema centru odvode paţnju gledaoca ka centru slike.javila se i reakcija protiv toga u vreme kada se ukus izmenio i kada se zavolela prostota primitivnih slikara. MeĎutim. Heraklit. „Atinska škola“ i „Parnas“. Nastaju njegove čuvene Madone koje se odlukuju jednim novim tipom lepote. Rafaelovo remek-delo iz tog doba je „Zaručenje Bogorodičino“. Prvi florentinski period: U Firenci naročito paţljivo izučava Mazača u Brankačovoj kapeli. Njegova umetnost postaje zrelija. Drugi Rimski period: U Vatikanu su radili mnogi umetnici na dekorisanju odaja za Julijev stan pored kojih je dvadesetogodišnji Rafael skromno radio. na njima nema zamišljenosti i tuţne neţnosti kao kod Botičelija. sa strana sa 6 apostola. 12 . i Aristotel. Diogen opruţen na stepenicama. „Atinska škola“ je najveće remek-delo ovog ciklusa. Kasnije stupa u atelje PeruĎina. TuĎem uticaju Rafael će biti podloţan celog svog kratkog veka. Kapitalnu ulogu u ovoj kompoziciji igra veličanstvena arhitektura koja još više podvlači antičku svečanost i dostojanstvenost figuralnog dela kompozicije. Bramante predstavljen kao Arhimed meri šestarom pred učenicima geometrijske figure. Glavne kompozicije su „Disput o pričešću“. Na ovim slikama je predstavljena Bogorodica sa malim Hristom u naručju ili na krilu. Sama kompozicija masa u donjoj zoni. Ljudi su se divili svemu što je on stvorio i na tome se učili. Kada mu je bilo 13 godina stupio je kod slikara Vitija. U centru je Platon . a kasnije i bez oca. sa dečacima Hristom i Jovanom. a iznad njih je Bog. one su ljudskije. Najsavršenija je „Madona na livadi“. 2. Od tada se o njemu starao stric i maćeha. da se izgubila svaka emocionalnost. Još ranija dela su mu „Tri gracije“ i „Vitezov san“. „Disput“ pretstavlja monumetnalno delo komponovano u dve zone: u gornjoj je predstavljen Hrist u slavi na nebesima uz koga sede Bogorodica i Jovan Krstitelj. izraţavaju materinstvo na prosti način.Bogorodica postavljena u pejzaţu. Iz njegove umetnosti stvarali su se zakoni akademizma. ali kao pomoćnik. Svoju čuvenu kompoziciju „Sahranjivanje Hrista“ pripremao je sa bezbroj studija i crteţa. Dekor ovih Vetikanskih prostorija pretstavljaju Rafaelovo najznačajnije delo. 1.RAFAELO je bio kroz tri i po veka najslavniji slikar. u sedećem stavu. Prikazana je grupa čuvenih filozofa okupljenih u ţivom razgovoru. „Vitezov san“ je slika ispunjena mladalčkom radošću. MeĎutim. sa dlanom okrenutim prema zemlji.Otac. a levo Ljubav kao prelepa devojka koja mu pruţa rascvetalu grančicu kao simbol prolećnog uţivanja. On je toliko okupiran detaljima gestikulacije i muskulature. On je imao mnogobrojne pomoćnike kojima je delio posao.sa prstom ka nebu. sa kojima se ophodio prijatno i ljubazno. on je pokazao takvo majstorstvo da je Julije II otpustio sve druge slikare i ceo taj ogromni posao poverio Rafaelu. Na slici je prikazan trenutak kada Josif stavlja Bogorodici prsten. U prvom planu je zaspali vitez u punoj ratnoj opremi iznad kojeg stoje sa bočnih strana dve ţenske figure simboličnog značenja – desno Slava kao snaţna ţena koja mu nudi mač i knjigu kao simbol osvajanja i znanja. prvo bez majke. Brzo pada pod njegov uticaj toliko da se po izvesnim slikama iz tog vremena njih dvojica skoro ne razlikuju jedan od drugog. Rafaelo je ostao rano bez roditelja. uobličene u devojačkim likovima. Ispred njih su Sokrat.

„Parnas“ je naslikan na ostatku polukruţnog zida u kome je otvoren prozor. Kao primer crkvenih slika te vrste mogla bi se uzeti kompozicija „Noli me šangere“ (Nemoj me doticati) na kojo se nalaze Hristos i Magdalena. dodajući pri tom neki sretno pronaĎeni detalj – trešnje. Dok je „Atinska škola“ svečano mirna. Dekorisanje LoĎe ostalo je i do danas najčuveniji model renesansne ornamentalne umetnosti. Heliodor je po naredbi sirijskog kralja upao da opljačka hram. Apolon svira violu. Oko njih su italijanski i antički pesnici. u sve što je bogato. poboţne slike u velikom formatu. odlično zdravlje i sveţina. U centru je Apolon sa muzama.umesto tradicionalne lire. Izgledalo je kao da su sve okolnosti išle na ruku njegovom ogromnom talentu. Madone. Postoji cela jedna galerija štafeljskih portreta kao što su „Nepoznati kardinal“. Na njoj su u utišanom pejzaţu posaĎene dve divne ţenske figure. „AnĎeo oslobaĎa Sv. Njegov udeo mnogo je značajniji u izvoĎenju biblijskih slika. ruţe. Dobijao je narudţbine iz Španije. U jednom od nosača portretisan je Direr. kojima je ukrašen plafon LoĎa.Petra iz tamnice“ je freska na kojoj je svetlosni problem naročito smelo postavljen i briljantno rešen. Moţda ova zagonetna slika nikada nije imala nameru da bude nešto drugo do venecijanska 13 . Papa mu daje titulu rimskog graĎanina i nudi mu poloţaj čuvara papskog pečata. U to vreme su bile veoma cenjene groteske. Pripala mu je velika čast da postane zvanični slikar Venecijanske republike. Rafael je došao na misao da čisto dekorativnu ornamentiku LoĎa izvede u duhu tih forma. On slika jednostavne. nekad u polufiguri. koloritno i radosno. kad je odlazio u inostranstvo da slika. koga se on ne prima. kao viteza koji je isterao pljačkaša. sva tri noćna: mesečina kojom su osvetljeni straţari. jedna u bogatoj savremenoj odeći i rukavicama. Njegova fizička konstitucija. Freska ima tri izvora svetlosti. da ovaj kolorizam pretstavlja jedinstveni pojavu u njegovom delu u kojem inače paleta nije od bitnog značaja. strani dvorovi su mu slali pratnju kao nekom vladaocu. druga potpuno naga sa crvenom draperijom koja joj se leprša uz telo.U ovom delu i u „Atinskoj školi“ ponovo je pronaĎena formula antičke grčke i rimske lepote. Za vreme pape Pavla III Ticijan putuje u Rim gde ima prilike da se sretne sa MikelanĎelom i da vidi Rafaelove freske i antičke spomenike. zečića. „Julije II“. „Nebeska i zemaljska ljubav“ je primer klasične kompozicije. natprirodna svetlost koja zrači iz tela anĎela i svetlost buktinje. grupisanih po četiri. Bog je uslišio molitvu prosveštenika i poslao anĎela na konju. Utrošeno je mnogo truda da bi se protumačilo šta pretstavlja ova kompozicija. stoletni ţivot. On je u dekoru LoĎa podigao do savršenstva dekorativnu veštinu. Na slici prisustvuje Julije II na nosiljci. Ticijan je bio zaljubljen u lepotu tela i lepu odeću. Druga odaja je nazvana po fresci „Isterivanje Heliodora iz hrama“. Vanredno značajnu ulogu u Rafelovom delu igraju njegovi portreti. U portretu Blatazara Kastiljonea on je postigao takvu visinu u kolorističnoj prefinjenosti harmonije u sivom. TICIJAN personificira veliko klasično slikarstvo u Veneciji.ornamenti kojima su bile ukrašene podzemne antičke grobnice. vredna i uravnoteţena priroda omogućili su mu skoro osamdeset godina besprekidnog rada. na ovoj fresci sve je dramatično i u pokretu. Još jedno veoma slavno Rafelovo delo je dekor vatikanskih LoĎa. sa svetiteljima. „Baltazar Kastiljone“.

Tog oštrog realizma u njegovom crkvenom delu ima u naročito duboko potresnoj kompoziciji „Hristova sahrana“. sa temom masom uzbuĎenih apostola. Portretisao je Karla V. Kompozicija je veličanstvena. Na sličan način postavljena je scenski bočno i mnogo sloţenije velika kompozicija „Marijin ulazak u hram“. Veoma često mu je pozirala njegova lepa kćerka Lavinija. „Venera i Adonis“. Crkvena dela: Njegova slikarska individualnost manifestuje se najpre u blistavoj kompoziciji „Asunta“. To jedno od njegovih najznačanih remek-dela koje je nazvano „najpatetičnijim posmrtnim maršom u slikarstu“. Portreti: Jedna serija slika čini prelaz izmeĎu njegovih portreta u prevom smislu. 2. Tu spadaju „Urbinska Venera“. Svoje čulne Venere je slikao napamet. On u isto vreme slika „Bakhanal“ koja je jedna od njegovih najrazdraganijih paganskih poema i svoje najreligioznije i najdramatičnije delo „Hristovu sahranu“. „Zevs i Antiope“. iznad kojeg se lepotica Madona uzdiţe u mirne i svetle visine. razuzdana radost i čulnost. Uskipela snaga. „Čovek sa plavim očima“ i „Čovek sa rukavicama“. Ove svoje slike on je nazivao „poezijama“. nekoliko puta Pavla III. Tek kao četrdesetogodišnjak Ticijan je u potpunosti našao sebe. Takve su „Venera sa krznom“. Za taj tip kompozicije on je pronašao jednu srećniju formu: Bogorodica sa svetiteljem postavljena je bočno prema posmatraču i time je dobiven ţivlji i raznovrsniji raspored. i „Vaspitanje Amorovo“. neutralna masa čini toliko značajnom malu figuru devojčice Marije. a u isto vreme čini snaţan i efektan kontrast sa gustom grupom ličnosti koje posmatraju Marijin ulazak u hram. „Venera sa fazanom“. Mantove i Urbina. U najpoznijim delima on se razbuktao do krajnjih smelosti. vojvotkinja ili lepih sluţavki. 1.konverzacija. okupljenih oko praznog groba. u isto vreme i jedno od kolorističnih čuda. rad koji se uopšte ne odlikuje nekom dubljom misaonošću i smislom. 3. ali on nikada neće prestati da se menja i napreduje. raĎenih strogo realistički i verno prirodi. Ticijana smatraju 14 . To je prvi put da je jedna uljana slika naslikana na platnu u ogromnim dimenzijama zidnog slikarstva. To su lepi likovi ţena slikani u portretskoj koncepciji. Ticijan je bio čuven kao lični slikar Hercega od Ferare. Zrelo delo Ticijanovo moţe se najlakše pregledati ako ga razvrstamo na crkveno slikarstvo. U toj galeriji lepih ţena mnogi pronalaze likove poznatih ličnosti. „Flora“ i „Bela“. Čuvena prodavačica jaja na prednjem planu platna nije jedini motiv koji ovoj kompoziciji daje jaki realistični akcenat. mitološko slikarstvo i portrete. „Danaja sa zlatnom kišom“. a u nekom mitološkom idealizovanom dekoru. vreva i pokret proţimaju njegove slike. Njegovi poznati portreti su i „Čovek sa flautom“. puna italijanskog gesta. i njegovog mitološkog slikarstva. Ogromna. pejzaţa i kamenog bunara. Mitološka dela: Sasvim drugačije je Ticijan bio inspirisan u svojim mitološkim delima. Efekat je postignut konstrastom nagog i drapiranog tela. Sa relativno mnogo stišenijom ili uzdrţanijom notom slikani su raskošni leţeći ţenski aktovi pod imenom Venera. i samo po nuţdi se sluţio ţenskim modelom. Ticijan je naslikao više čuvenih slika po tipu „sveti razgovori“.

„Svadba u Kani“ je prva iz te serije. Na njoj su portretisani uz Hrista i Bogorodicu Eleonora od Austrije u ulozi neveste i drugi. „Krunisanje Bogorodičino“ i „Hristovo krštenje“. a kasnije obično na podlozi prepariranoj crvenim okerom. VERONEZ je bio već izgraĎen i zapaţen slikar koji se s uspehom ogledao u crkvenom slikarstvu. izvijeni stubovi jedne portike kako paraju kroz oblake. On je prekrio zidove i plafone mnogih sala prostranim kompozicijama mitološke. „Otmica Evrope“ u Duţdevoj palati stavlja se u prvi red njegovih štafelajskih slika. „Vilu Mazer“ koju je sagradio Paladio. Ticijanov slikarski manir menjao se više puta. Bogovi i boginje sa Olimpa koji su tu naslikani veoma liče na Venecijance po nošnji i ukrasima. To je slika koncipirana kao ovalni otvor u plafonu kroz koji se vide u svetlosti neba bogati. njene moći. Takve su ogromna platna „Svadba u Kani“ i „Gozba kod Levija“. Cela ta raskošna gomila talasala se u pokretu. On je mletačkoj umetnosti doneo paletu sa novim tonovima. na gozbama koje je pretstavljao u blistavim bojama venecijanske palete.Muziku. To je ujedno i povod da se odstrane smeĎi i pečeni tonovi koji se obično unose u zaleĎe. Veronez je u svojim prostranim slikama stavljao pored Hrista čitave mase ljudi.Ona pretstavlja zaljubljenog bika Jupitera kako ljubi nogu Evropinu. tako da joj sluţe nebo i oblaci kao pozadina.od elemenata luksuza. sa stubovima i arkadama Sansovinove i Paladiove arhitekture. MeĎu njima je naznačajniji komad „Apoteza Venecije“. Zbog ogromne slikarske lepote. njenog bogatstva. Izdizanje scene iznad horizonta.Veronez je ukrasio svojim lakim freskama mitološke sadrţine. lakšim i istinitijim. alegorijske i istorijske sadrţine. svoje savremenike.najvećem protretistom svih vremena. Veronez je radio plafonske. On nikad nije odstupio od vernosti. Njegovo slikarstvo kipti od čisto profane inspiracije. od bezbriţne radosti. Slikao je prstima skoro isto toliko koliko i četkicom. Punih deset godina. elegancije i bogatog ţivota. 15 . Svoje školovanje je započeo kao vajar. SaraĎivao je sa Ticijanom pri ukrašavanju venecijanske biblioteke u kojoj je naslikao nekoliko alegorijskih figura. jedna je od karakteristika Veronezovog slikanja. ali je ostavio vajarstvo i prešao u atelje jednog slikara. Taj njegov luksuz i obilje blistaju i trepere u svetlom tonalitetu belog zlata.oltarske i zidne kompozicije u crkvi Svetog Sebastijana. svetlijim. Veronezova dela odraz su venecijanske slave. U početku je on slikao na glatko prepariranoj beloj površini. Na takvim svečanostima Hristos ne samo da nije vaţan već je izgaledao i vrlo nezgodno. Matekatiku i Slavu. istinitosti i raskoši palete mnogi modeli su se zaljubili u svoje portrete. Odatle su divne scene o „Esterinoj legendi“. Male uloge epizodnih figura su isto tako lepe i značajne kao i gestovi centralnih figura. Veronez je izumeo gozbe. Postao je jedan od tipičnih pretstavnika venecijanskog ţivota i umetnosti. u kojoj se naročito pamte akordi srebrnastih nijansi i azura kojima se njegove slike razlikuju od slika njegovih savremenika. On je svoje ličnosti skupljao oko bogatih trpeza. njene vlasti nad morima. Po završetku „Gozbe kod Levija“ Veronez je bio pozvan da odgovara pred Sudom Inkvizicija zbog toga što se smatralo da slika pretstavlja tajnu večeru koju je on ispunio budalama i pijanicama. Dekorativni elemenat igra u Veronezovom slikarstvu veliku ulogu. Kao dekorater on se naročito istakao svojim radovima u Duţdevoj palati.

Paladio je sasvim bukvalno verovao u ono što je propovedao. sa sve četiri strane sa jednakim tremovima u obliku pročelja na hramovima. Centralni deo sastoji se iz figura raĎenih u prirodnoj veličini koje predstavljaju Boga-Oca. sa kupolom nad njim.Otac je u purpurnom ogrtaču posutom zlatom i drugim kamenjem. Mirnoća stava lica. prvi uţi na monumentalnim stubovima na centralnom brodu. gesta ruke i draperije sugerišu ideju vlasti i svemoći. Njegov ţivot i rad su usredsreĎeni na njegov rodni grad Vićencu. 16 . Problem je rešio koristeći dva timpanona. JAN VAN AJK bio je poznatiji i kao slikar i kao ličnost. Projektovao je samo ono što je već bilo potvrĎeno nekim antičkim primerom. Hubert Van Ajk. BRAĆA VAN AJK Pojava braće Van Ajk je dominantan činilac u Severnoj umetnosti. širi i delimično vidljiv koji prekriva celu širinu fasade crkve. Bavonski oltar. Kada je Hubert umro. anĎela oko njega i svete golubice nad njim. Po ugledu na teatre starog Rima.Izvan siţea u sastav oltara uneti su ktitorski portreti. Antički ideali počeli su da dopiru do germanskog naroda tek kasnije u vidu italijanskog uticaja. Na Crkvi San ĐorĎo MaĎore kombinovao je arhitekturu rimskih hramova sa hrišćanskom trobrodnom bazilikom sa kupolom. veličanstveni „Teatro Olimpiko“. jagnje na purpurnom oltaru. Ovaj oltar je triptih sastavljen od 20 panoa. i drugi. a klasična antika ne igra nikakvu ulogu kod promena nastalih na severu. Vila Rotonda je jedna od Paladiovih najčuvenijih graĎevina. za šta su savršen primer antičke graĎevine. niţi. Mlad i crnobradi Bog. Jedan bogati ganski graĎanin naručio je već započet Sv. oltar je završio Jan 6 godina kasnije. Istorija flamanskog slikarstva počinje remek-delom braće Van Ajk – oltarom u crkvi Svetog Jovana u Ganu. Objavio je traktat „Četiri knjige o arhitekturi“. Tvrdio je da arhitekturom treba da vladaju razum i izvesna univerzalna pravila. Bogorodicu i Jovana Preteču i scene koja predstavlja „Poklonenje mističnom jagnjetu“. sa trostrukom blistavom tiarom i fantastično dragocenim skiptrom.Predstavlja mističnu „novu zoru“ koja sviće nad šumarcima oko jedne livade posute prolećnim cvećem. stariji 20 godina od svog brata Jana. Prelaz u novo doba na severu se dogaĎa kasnije nego na jugu. To je aristokratski letnjikovac koji se sastoji od jednog četvorougaonog bloka. bio je i njegov učitelj. Njihove slike sačuvale su i danas sjaj i postojanost boje. Navodno je on izumeo slikarstvo uljanom bojom. Do vremena braće Van Ajk uljana tehnika ostala je u fazi eksperimentisanja. Paladio je projektovao svoje poslednje delo.ANDREA PALADIO bio je renesansni arhitekta čija je arhitektura zasnovana na dubokom i stvaralačkom poznavanju antike. Na pročeljima se javlja kolonada jonskih stubova sa timpanonom na vrhu. Svi panoi pretstavljaju jednu narativnu celinu. Filip ga šalje sa jednom ambasadom u diplomatskoj misiji u Portugaliju gde ostaje skoro godinu dana da za Filipa prosi infantkinju Izabelu i da slika njen portret. Kapitalni deo oltara nesumnjivo je kompozicija „Mistično jagnje“.

Jedan jedini put je Jan po izuzetku naslikao dupli portret sa celim figurama u enterijeru jedne graĎanske sobe. anegdotske scene i scene društvenosti i običaja. Kola natovarena senom simbolišu sve ono za čim se ţudi: bogatstvo. Na senu su jedna ţena koja peva. demona i vukodlaka i njima načičkao svoje slike. Kompozicije su mahom Madone. sa veoma lakim senčenjem. U okruglom ogledalu na zidu vidi se bračni svedok Jan Van Ajk. domaćih stvari svakodnevnog ţivota. JERONIM BOŠ proveo je sav svoj ţivot u svom rodnom mestu. Ovde vidimo Boša kao slikara akta. portret umetnikove ţene. redovno u formatu biste. metal i staklo.ali nije stavljao datume. MeĎu njima su „Madona kraj fontane-Anvers“ i „Madona sa kancelarom Holenom“. odnosno ličnosti portretisanih pojedinačno.počasti. To su sve mali komadi. Njegove alegorijske slike izgledaju još zamršenije zbog mase detalja za koje se ne zna da li i oni nešto simbolišu ili su tek uzgred uneti. 17 . Njih vuku sedam monstruma. Sačuvan je samo jedan ţenski portret. drvo.jedan mladić koji je prati na flauti. Boš je svoje slike signirao.U njoj je imao sve ono čime će se odlikovati holnadsko slikarstvo: materiju predmeta – krzno. On je izvor svoje inspiracije otkrio u narodnom ţivotu. Boš je bio najviše cenjen po svojim diaboličnim i fantastičnim slikama. Njegova slika izgleda kao riznica dragog kamenja. Smisao ove alegorije je da je ludo trčati za varljivim dobrima koje vuku sedam smrtnih grehova. Od Jana je ostala jedna serija portreta studijskog karaktera. car i kneţevi u narodnim haljinama. diabolične i fantastične scene. Nešto drugačiji primer Bošove mašte imamo u triptihu „Vrt uţivanja“. To su portreti „Čovek sa karanfilom“ i „Čovek sa turbanom“. U njima se najviše voleo njegov humor. Neke njegove religijske teme su ujedno i satire na graĎansko društvo. majušnih ili ogromnih monstruma. moralističke i alegorijske siţee. jer ta suluda trka vodi samo u nesreću. u narodnim pravnovericama i narodnom humoru. Raznovrsno Bošovo delo sadrţi religijske teme. Snaga umetnika leţi na prvom mestu u posmatranju i veštini da posmatrani predmet verno preslika. Svi se ti portreti odlikuju dragoceno finom i preciznom izradom. tako da je teško ustanoviti njegov razvoj. odlično slika vatru i dim. Iza kola vide se papa. On slika pozlatu kao ni jedan slikar. smrt i pakao. Ti portreti slikani su skoro u punoj svetlosti. Boš je stvorio jedan čitav svet fantastičnih.Na njegovim slikama moţemo se dugo zabavljati detaljima u kojima otkrivamo sve nove i nove pojedinosti.Njegove sačuvane slike su portreti i slikarske kompozicije. On je po svom ukusu i ljubavi prema apsurdnostima i paradoksu sličan nadrealistima našeg vremena. atmosferu i mekoću mirnog sobnog osvetljenja i poeziju običnih.zadovoljstva. Njegov kolorit je vedar i proziran. Mnogobrojni ljudi pokušavaju da se uspenju na kamaru sena pomoću lestvi i kuka i meĎusobno se tuku. Najznačajniji primer Bošovog alegorijskog slikarstva je kompozicija „Kola sena“. To je čuveni mali portret „Arnolfini i njegova ţena“. tkaninu.

uprošćuje dekor. Brojgelov slikarski stil odlikuje se jednostavnom. Brojgel smanjuje broj ličnosti. Nema ni jednog drugog slikara čija bi se izvesna slika mogla rastaviti na toliki broj delova koji čine prave slike za sebe. Dok je Boš ćudljiv romantičar.sintetičnom formom i uprošćenom linijom u kojoj nema nikakve baroknosti. neveseloj svetlosti. Dva dogaĎaja od vaţnosti za njegovu umetnost bili su njegov put u Italiju i put u Holandiju. povezani u celinu. Rodio se u Nirnbergu kao sin jednog siromašnog zlatara iz MaĎarske koji je svoje ime Ajtoš preveo na nemački u obliku Turer. „Autoportret sa rukavicama“ se razlikuje po uvoĎenju geometrijski oblikovanih detalja enterijera. odstranjuje i poslednje ostatke romantizma i ograničava se sve više na realnost. U svojim krajnjim delima. Na „Autoportretu“ iz njegove 22 godine iznad glave mu je upisana godina (1493. MeĎutim oseća se razlika izmeĎu njegovog i Bošovog temperamenta. vešala i točkove za mučenje.prostrano jedinstvo. Sačuvan je njegov autoportret koji je nacrtao kad mu je bilo 13 godina. širokom. Albreht je bio drugi po redu od sedamnaestoro dece i otac ga je namenio zlatarskom zanatu. U takvu vrstu slika spadaju: „Zidanje Vavilonske kule“ i „Triumf smrti“. On je bio umetnik nezavisnog duha. Na njegovim ranim delima vidi se uticaj Jeronima Boša. On je već od svoje mladosti uloţio mnogo napora da asimilira italijanska renesansna iskustva. a to su mali seoski prizori. MeĎutim. gubilišta. Posle ovih slika Brojgel se povukao iz društvenog ţivota i on slika pejzaţe.) i natpis Stvari mi se dogaĎaju tako kao je gore na nebu kazano.PITER BROJGEL proputovao je Italiju. odnosno Direr. Osam godina kasnije je umro kada je bio na vrhuncu svoje slikarske snage. 18 . ţetva. o Prva epoha: Direr je bio očaran svojim likom i slikao je autoportrete tokom celog ţivota. U Holandiju je otišao tek pred kraj ţivota kada je već bio slavan na severu. daju tako veličanstveno. Kompozicija sadrţi masu epizodnih pojedinosti koje su opšteg karaktera u vezi sa temom smrti.meĎutim ona nije izvršila nikakav utisak na njega niti je izvršila neki uticaj na njegovu umetnost. ALBREHT DIRER je prvi nemački umetnik čija se slava raširila i izvan granica Nemačke. Postao je značajniji kao graver nego kao slikar. povratak stada i sve to participira u ritmu ţivota cele prirode. kazne.U realističnim oblicima uzetim iz svakodnevnog ţivota on postiţe monumentalnost. već ono što je gotsko u njoj. seljački radovi. Na uzbudljivoj alegoriji „Triumf smrti“ pretstavljene su čitave vojske mrtvačkih kostura i čitava njihova strategija u hajci na ţive kojima nema izlaza. suštinu njegove umetnosti ne predstavlja njegovo italijansko obrazovanje. ali i pojedine detalje kao: sela i gradovi u poţaru. oblacima i vlazi. a da svi ti delovi zajedno. Takve su njegove slike „Čobanin koji beţi od vuka“ i „Svraka na vešalima“. Epizodne scene su u prvom planu. Celog ţivota radio je u metalu. U Brojgelovom ranom periodu dominira njegov graverski i crtački rad. Značajna je njegova grafika satiričnog karaktera meĎu koje spadaju „Kuhinja mršavih“. Brojgel je realista. Na slici vlada neka melanholija u natmurenom nebu. „Kuhinja debelih“ i „Bitka kasica i kovčega za blago“.

„Melanholija“ i „Sv. Bakrorez „Adam i Eva“ sadrţi prve konstruisane figure. Za Direra je bila vaţna studija akta.Boja za njega nije predstavljala naročito vaţan dodatak crteţu. ilustracijom „Otkrovenja Jovanovog“. mišićave i solidno graĎene matrone. To je Direrov prvi pokušaj da predstavi ljudsko telo po jednoj idealnoj estetskoj normi. ali on gubi od svoje ranije emotivnosti. obično mitološke po tematici ili sa alegorijskim siţeima. o Druga epoha: Druga epoha u Direrovom radu počinje njegovim putem u Veneciju. Jeronim“. Delo koje je naslikao za vreme svog boravka u Veneciji je „Rozenkracbild“. Iz njega su čuvena „Četiri konjanika“ iz apokalipse – Kuga. Smrt i Đavo“. Kod dela „Sveta Trojica“ Direr je zaboravio lekciju venecijanskih kolorista i ponovo zapada u šarenilo i boje kao na minijaturama. uzet je ni malo idealizovan akt jedne zrele. Njegova kompozicija postaje jednostavnija i jasnija. Prijateljstvo sa Beliniem najviše mu je koristilo u pogledu palete i harmoniziranja boja. On radi i bakroreze. Glad i Smrt. Najlepša slika iz njegovog mladog perioda je „Poklonstvo mudraca“.Radio je 15 velikih gravura u drvetu. Čudnovato izgleda to što je za alegoriju ćudljive fortune koja na svojoj kugli ledbi iznad jednog romantičnog. 19 . o Treća epoha: Posvećuje se isključivo graviri. Iz tog perioda su tri čuvena bakroreza: „Vitez. alpijskog pejzaţa. Najznačajnija od tih gravira je „Velika fortuna“. Rat. Direrove slike iz mladosti nisu po kvalitetu dorasle njegovoj graviri. To spada meĎu njegove najsnaţnije i najtemepremantnije tvorevine.

Na slici „Pronalazak leša Svetog Marka“ grobovi nisu na zemji već visoko na zidu. U manirizmu centralne ličnosti teme koje se tretira – npr.svoj prvi veliki uspeh postigao je ogromnim kompozicijama „Zlatno tele“ i „Strašni sud“ u crkvi Santa Maria del Orto. Hristos i Bogorodica na Veronezovoj „Gozbi u Kani“ – obično nemaju naistaknutije mesto u kompoziciji i nisu u centru paţnje. zlatni tonalitet. već tamo gde im se ne nadamo. Na njegovim stvarima iz venecijanskog perioda. njene duţdeve. Ta paleta je bogata srebrno sivim i bledo plavim tonovima. Ta prelazna umetnost naziva se manirizmom. MeĎutim. ali je pre svega tamna. Kod Tintoreta je prostor najčešće prekomerno. Jedan njegov triptih svedoči o tome da je on u Veneciju došao već kao izgraĎen slikar. MeĎutim tamo ne ostaje dugo i prelazi u Rim.Time sliku čini ţivom. kao što je „Isterivanje trgovaca iz hrama“. prosjacima. dinamičnom i stalnom pokretu. 20 . on ide čak i do deformacija. kod njega je ona upadljivo ekscentrična. njene bitke i osvajanja. Ovo mesto sada pripada epizodnim ličnostima – sviračima. Slike mitološke sadrţine su „Merkur i Gracije“. poreklom Grk sa Krita. EL GREKO je umetnik koji otvara listu velikih španskih sikara. Pokreti su do preteranosti jaki. „Prenos tela Svetog Marka u Veneciju“ i „Sveti Marko spasava davljenika“. več skidaju sa tih visoko podignutih kaseta. Manirizam karakteriše umetnost naročito dvojice majstora: Greka u Španiji i Tintoreta u Italiji.Dok je u klasičnoj kompoziciji perpektivna ţiţa fokusirana u centru platna. a mnogobrojni Grci ţiveli su u Veneciji. vidimo sve odlike venecijanske škole. Tintoreto je stvorio svoju novu paletu. Tako na slici „Sveti Georgije ubija aţdaju“ osnovna tema svetitelja koji ubija aţdaju je kao sporedna scena. fiksirani malo prenagljenom hitrinom neverovatno veštog i efektnog crteţa. U Tintoretovim „Čenama“ unošenje uzgrednih epizoda paralelno sa siţeom je naročito karakteristično. Kada se Grčka nalazila pod turskom vlašću. sa malim glavama. Krit je pripadao Mletačkoj republici. Svoje prve narudţbine dobio je za crkvu Santa Maria del Servi. a teren se redovno penje. Bio je došljak iz Venecije i Rima. tunelski dubok. a cela kompozicija postavljena je asimetrično. Ponekad epizodni momenat postaje glavni predmet kompozicije. „Minerva goni Marsa“ i „Vulkanova kovačnica“. Ponekad izvesni predmeti nisu na onom mestu gde smo ih navikli. Tintoretove figure su prilično izduţene. dok je glavni sastojak kompozicije i glavni predmet obrade figura spašena devojka. koje je izveo takmičeći se sa Veronezom. U Duţdevoj palati naslikao je slike kolosalnih dimenzija.MANIRIZAM TINTORETO je slikar čija umetnost po mnogim svojim odlikama jasno izlazi iz okvira koji stilski karakterišu klasično renesansno slikarstvo. Za ovu istu crkvu dao je čuveno „Bogorodičino stupanje u hram“. Uvodi skraćeni vid svetlo-tamnog dramatičnim sudarima tamnih i svetlih površina i naglim smanjivanjem svetlosti i senke. koje glorifikuju Veneciju. venecijansku kompoziciju sa arhitekturom. Dela iz ciklusa o čudima Svetog Marka su: „Otkriće leša Svetog Marka“.Leševi se ne iskopavaju iz zemlje. Kao kolorista. slugama. venecijansku paletu.

idealima antike. Ovo delo se nije dopalo naručiocima zbog smelosti kompozicije: poloţaja gomile prema figuri Hrista i poloţaja ţena u prvom planu. crnog i crvenog. 21 .Grekova umetnost isuviše je protivurečila idealima koje je Rim poznavao. nag i na kolenima. Zbog Grekovog tretiranja forme i njegovih deformacija. konstrukciji i anatomskoj tačnosti. idealima Rafaelove škole i Sikstine. On će Toledo proslaviti u svojim fantastičnim pejzaţima „Izgled Toleda“. Taj oblik pojačan je obično još i gestom u vis podignute ruke. U njoj je našao svoju zaista pravu otadţbinu. U donjoj partiji predstavljena je sama sahrana. MeĎu njima su sasvim retki portreti ţena. Scena je dalje razvijena i proširena uvoĎenjem u kompoziciju monaha u grubim kaluĎerskim haljinama. sveštenika u prozirnoj beloj odeći. Jedan mali natpis plasiran ispod slike upoznaje nas sa njenom sadrţinom. do efekta čiste buktave boje kao u slikastvu vitraţa. njegova umetnost nije nailazila na razumevanje sve do najnovijih vremena. Osnovni motiv su dva svetitelja koji nose telo grofovo. staru prestonicu Španije. Ostavio je jedan niz blistavih portreta svojih sugraĎanina. Greko je bio čovek visokog obrazovanja i velikog intelekta i on je voleo aristokratsku i intelektualističku sredinu Toleda. Partije ruku. stopala. i u pozadinu nizom kabalerosa uniformisanih u jednostavnom odelu. zeleno-sivog. Ovo delo se smatra za delo u kome on počinje da se oslobaĎa pozajmica od vencijanske škole. „Plan Toleda“ i „Toledo u oluji“. Gornja partija predstavlja nebesku scenu kad umrli grof. U kompoziciji preovlaĎuju crni i srebrni tonovi. Greko u prvi plan izdvaja jednu figuru. MeĎu njima se nekoliko puta srećemo sa likom Grekove ljubavnice. Boja se menja od jedne skoro dekolorisane palete u kojoj glavnu ulogu igra neutralni ton. Kolorit u „Espoliu“ još je vizantijski. grad posaĎen na bregu reke Taho. Za crkvu Svetog Tome Greko je naslikao „Sahranu grofa Orgaza“. zeleno-ţutog. kolena. ali se javljaju neobične harmonije belog. sa čipkastim belim okovratnikom. Za nju radi svoju čuvenu kompoziciju „Espolio“ – svlačenje Hristove haljine.u čijem liku je portretisao svog sina. Toledo. stupa pred svoga gospodara. El Greko takoĎe unosi nemir svojih oblika i daje im izgled scene posmatrane u krivom ogledalu. gde slika za crkvu San Domingo el Antigvo i dobija narudţbine i za Toledsku katedralu. U drugim kompozicijama mirnim po svom raspoloţenju. Kod njega ima partija koje su čisto klasične po proporcijama. postaće tema za nekoliko El Grekovih slika. MeĎutim mnogi likovi njegovih Bogorodica i drugih ţenskih figura očigledno su portreti. ali negde su po proporcijama nobično izduţene figure. u trenutku svoje sahrane na zemlji. Zato on napušta Rim i odlazi u Španiju. laktova i torza zadrţavaju svoje realne elemente.Pri njegovoj sahrani pojavila su se dva nepoznata stranca koji su prihvatili telo pokojnikovo i poloţili ga u grob. dečaka sa buktinjom. legendom o smrti grofa Orgaza. zemlju koja je bila materijal za njegove umetničke vizije i u kojoj je on postao Španac. ali njihova proporcionalnost prelazi sve granice anatomskih mogućnosti. On ide u Toledo.

Josifa“ – kompozicija je smela i bogata idejama. o „Hristos u Emausu“ . kao da je zaplašena. ali odraţava psihološki nemir. a kolorit svetao. o „Madona dugog vrata“ je njegovo najčuvenije delo.je kompozicija sa krupnim figurama u prvom planu i izrazito plemenitim likovima rasporeĎenim oko trpeze o „Studija mlade devojke“ – model koji gleda potišteno pred sebe. izduţenim deformacijama figura. Smatra se jednim od osnivača manirizma. Njegova poznata dela su: o „Autoportret“ u konvekson ogledalu. kreću se lagano i bez napora. Njegove najpoznatije kompozicije su: o „Scena iz ţivota Sv. obavijen sfumatom. Ambijent se sastoji iz niza ogromnih stubova. crteţ precizan. 22 . Za sliku upotrebljava specijalno pripremljenu ploču. zazire od spoljnjeg sveta. koji silno uticao na umetnost manirizma. PARMIĐANINO umetnik manirizma koji je došao do jednog sasvim ličnog stila sa elegantnim. Kod figure su udovi izduţeni i glatki kao od slonovače. Lik je mio i doteran.PONTORMO je umetnik manirizma kod koga se javlja antiklasičan stil.

pa čak i duševno stanje. Njegova skulptorska dela su:  „David“ – predstavlja muškarca neobične snage. u čijem središtu se nalazi obelisk.On je na mermer uspevao da prenese fizičku graĎu. Barok se najpre javlja u arhitekturi Rima. Barokna umetnost imala je zadatak da sa puno dramatike zaseni i zaslepi prosečnog čoveka i vrati katoličke mase crkvi. slikar. vraćanje umetnika prirodi. koji će biti vrlo popularan u baroku. Barok je dobio karakteristične oblike nemira. On usredsreĎuje paţnju na unutrašnju snagu i duhovnu snagu Davida.oltarskom delu crkve. Bernini je izradio 20 skulptura koje su bile poreĎane izmeĎu stubova crkve Svetog Petra. Zapadno pročelje je podeljeno na šire prizemlje i uţi sprat koji su povezani spiralnim ukrasima i završavaju se trouglastim zabatom. koji je spreman za sukob sa Golijatom. Bio je veliki graditelj. Ona će postati uzor crkvene graĎevine sledećih 250 godina. sušta suprotnost plavilnih oblika klasične umetnosti. Barok označava napuštanje manirizma i ponovo pribliţavanje umetnosti crkve. zatim u slikarstvu. I prizemlje i sprat oţivljeni su dvojnim stubovima i nišama. Bernini je oblikovao nekoliko fontana u Rimu:  „Fontana Tritona“  „Fontana Mavra“  „Fontana Četiri reke“ Prvi je lansirao lik malog anĎela – puta. iskidanosti i kontrasta tek u drugoj polovini XVII veka. sa velikom kupolom. a znatno kasnije i presto Sv. odakle se tokom XVII veka proširio u skoro sve evropske zemlje. Barok je nastao u Italiji. 23 .BAROK Barok označava pojavu novih oblika u umetnosti. IL ĐEZU je crkva za jezuite izgraĎena krajem XVI veka u Rimu. Projektovao je ogroman bronzani baldahin iznad grobnice Svetog Petra. Ona predstavlja tip jednobrodne graĎevine sa bočnim kapelama umesto brodova. koji nije usvojen. pisac i dvorski arhitekta. materijalizaciju kose. Ceo trg deluje kao ogroman atrijum. kao večitom izvoru saznanja.Njegov izraz nagoveštava surovu borbu i neminovnu pobedu. vajar. Dela kasnog manirizma u mnogome su pripremila dolazak novog. baroknog stila. Bernini je skoro sva svoja dela radio u mermeru. pa na kraju u skulpturi. BERNINI je glavni predstavnik baroknog stila. što je kasnije dobilo značenje nepravilan. stran. Tereze“ – predstavlja veliku sveticu kontrareformacije koja je opisala svoj navodni doţivljaj kada joj je jedan anĎeo probo srce plamenom zlatnom strelom. TakoĎe je konstruisao jednu fasadu ove crkve i kolonadu kojoj je dao eliptični oblik. Petra od pozlaćene bronze Radio je projekat za zgradu Luvra. ali su one izgledale kao da su od voska. Reč barocco znači biser neprvilnog oblika. Unutrašnji prostor ima scensko rešenje stvoreno dramatičnim odnosom nedovoljno osvetljenog broda i blještave svetlosti u istočnom.  „Zanos Sv. čudan.

KaravaĎo je prinuĎen da ode iz Rima. mrtve lepote i pretrpanosti. ciganima. dobio je da izradi jedan Filipov portret na konju. Njegova kuća bila je zborište najelitnijih ljudi u Savilji gde je Velaskez imao prilike da stekne jedno široko umetničko obrazovanje. a njega su nazvali „antihristom u slikarstvu“. On je sa trinaest godina stupio u atelje jednog slikara. gde je posle nezgode u Napulju dospeo peške u groznici od napora i sa ranom na glavi zadobijenih u njegovoj poslednjoj tuči. Portret se toliko dopao kralju. Nikada u italijanskoj umetnosti takvi prizori nisu bili sa toliko surovog realizma pribliţeni stvarnosti. i sam je započeo svoj ţivot kao zidarski radnik. Svoj ţivot provodi u krčmama. Posle neke svaĎe u kojoj je mačem smrtno ranio svog druga. MeĎutim. Njegova biografija isprepletena je mnogim pričama o ubistvima. Tada počinje njegov lutalački ţivot po Napulju. VELASKEZ je bio poreklom iz plemićke porodice. polu slikar. Bogorodica je predstavljena kao obična mrtva ţena sa podbuhlim licem. ubicama. KaravaĎo je bio sin jednog zidara. Crkveno slikarstvo čini glavni deo KaravaĎovih radova. realizmom i plastičnošću. i na Malti je završio u zatvoru odakle je pobegao.duboko tamnih i jako osvetljenih masa. stilu podrumskog osvetljenja. Kao čovek on je bio brutalan i neobuzdane naravi. Velaskez. Neke od njegovih slika bile su odbijene od crkvenih vlasti. Pačeko ga je oţenio svojom ćerkom još kao mladića. tučama. Njegov ţivot završava se u bedi na čudno tragičan način. poreklom iz Portugalije. Figure su postavljene gusto grupisane i jako primaknute gledaocu. Na Malti radi čuveni portret velikog majstora malteškog reda za kojeg je dobio titulu malteškog viteza. Skoro celokupno njegovo delo raĎeno je po narudţbini. Malti. Cela scena osvetljena je plafonskom svetlošću koja u širokom mlazu pada na mrtvo telo Marijino. čisti je od prazne. U Rimu ţivi bedno. Za sobom je ostavio samo oko 24 . KaravaĎo je bio prvi Italijan koji je programski ustao protiv idealizma i koji je ispovedao da je priroda jedini izvor umetničkog stvaranja.kafanskim ološima i kockarima. a u slikara se izgradio bez škole i učitelja. odakle je kasnije prešao kod Pačeka. slikane bez doterivanja. ali kasnije on menja paletu i saobraţava je jednom novom obliku svetlo-tamnog. Kod slike „Devojka sa flautom“ KaravaĎo se oslanja na Venecijnace i njihov kolorit. tamnicama i beţanjem iz tamnice. daje izgled ţanr-scene. Tako slici „Smrt Bogorodičina“ koja je naručena za Santa Maria dela Skala. kako leţi na niskoj sirotinjskoj postelji. Slika ţanr scene sa tipovima iz njegove okoline: kartašima. Uvodi u nju svoje snaţne neuglaĎene figure. Slikarstvo je bilo samo njegovo sporedno zanimanje. društvu sa skitnicama. Figure postavljene u jako zamračenoj atmosferi on reflektorski osvetljava odozgo izbegavajući polusenke i polutonove i postiţući utisak velike plastičnosti pomoću kontrasta širokih. One izazivaju senzaciju svojom novinom. da je postavio Velaskeza za dvorskog slikara. On revolucionariše tradicionalnu ikonografiju.polu sluga. gradovima Sicilije. umro je u Toskani. koji je došao u Madrid sa ţeljom da se tamo zaposli kao slikar. preparirajući malter za podlogu fresaka. Velaskez je bilo porodično ime njegove majke.KARAVAĐO je drugi značajan italijanski umetnik baroka. sa nogama koje štrče prema prvom planu. Kada je hteo da se vrati u Rim.

Kao siţe izabran je momenat kada branilac protestant predaje ključeve grada pobedniku vojskovoĎi katoličke Španije. Vodonoša spada u remek-dela po jedinstvu svog bakarnog tona. a pomoću svog tasta dobija i narudţbine za Seviljsku katedralu za koju slika „Poklonstvo mudraca“. skitnicama iz seoskih krčmi koje se takmiče u piću i čijeg pobednika Bahus kruniše lovorovim vencem.Takve su slike „Seviljski vodonoša“. braće i sestre. „Doručak“ i „Kuvarica sa kajganom“. Za tih osam meseci on je naslikao više slika nego što ih je Velaskez ukupno u svom dotadašnjem ţivotu. Oni postaju prisni prijatelji. da Rubens nije mogao uticati na njega. Upoznaje se sa Rubenson. od dolaska u Madrid pa do puta u Italiju Velaskez je naslikao pored portreta i jednu kompoziciju koja je kasnije nestala „Isterivanje Mavara iz Španije“. paleta lakša i finija. koji dolazi na španski dvor i zadrţava osam meseci. On ničim nije pokazao da je zaljubljen u svoj poziv. Na nekim njegovim slikama je snaga portreta uzetih pojedinačno toliko da ponekad prosto škodi koheziji celine. U njegovom portretskom radu često su modeli isti: to su portreti kralja. Velaskez se sluţio osvetljenjem i crtao je poglavito pomoću senke. mogao mu je samo biti prijatelj. nikad nije ispoljio svoje profesionalno častoljublje. njegove dece. čini da se on menja i da naglo nadreduje kao slikar. Oni su portretisani sa realizmom koga će Velaskez u kasnijim delima prevazići. U ovoj epohi. Velakez ni u svom najzrelijem dobu neće raditi bez modela niti stvarati pomoću svoje mašte. Filipa IV portretisao je oko dvadeset puta. Po Filipovom nalogu on slika „Predaju Brede“ u slavu pobede kada se posle dugotrajne opsade holandski grad predao Špancima.stotinu slika. „Menipa“ i „Ezopa“. njegovih dveju ţena. U „Vulkanovoj kovačnici“ on se prvi put oslobaĎa tog načina i uviĎa da je difuzna svetlost mnogo bogatija i mnogo suptilnija i daje mogućnost za daleko veću raznovrsnost nego snop svetlosti upravljen na jednu tačku slike. U dvadesetoj on je već bio „pečeni slikar“. i tri remek-dela „Boraćos“. a posle njih je radio jednu kompoziciju studijskog karaktera u kojima su sjedinjene mrtva priroda i figure. Najbolja meĎu njima je „Seviljski vodonoša“. Velaskez je proveo godinu dana u Veneciji i godinu dana u Rimu.a u pozadini je prostrani pejzaţ ravnice. čiji će portretista postati. Dobija narudţbine za portrete. U Rimu slika svog čuvenog „Apolona u Vulkanovoj kovačnici“. Na svome putu u Italiji. Njegova tehnika postaje zrelija. Oko vojskovoĎe grupisani su njegovi vojnici. „Menip“ i „Ezop“ su dve po slikanju izvanredno lepe realističke studije. U toj seriji portreta najznačajniji je Filipov paradni konjanički portret u pejzaţu. U njegovim početničkim slikama ima i suviše bukvalnog realizma. Njegove početničke slike su mrtve prirode sa kuhinjskim motivima. Njihovi slikarski temperamenti su bili toliko različiti. „Boraćos“ su jedna mitološka scena sa izvanredno ţivopisnim i ţivim tipovima iz naroda. Na ovoj kompoziciji vidi se krupna promena. Velaskez je postigao svoju najveću meru kao portretista. po maestriji kojom su naslikani ćupovi. u gami srebrno sivih i plavih tonova 25 . Već sama dvorska sredina. Po odlasku Rubensovom Filip je pustio Velaskeza da obiĎe Italiju. Ezop je verno predanju još i ruţan. Ovu sliku je Velaskez poneo sa sobom kao primer svoje veštine kada je konkurisao za dvorskog slikara.

psom i poslugom. Familija čiji je on izdanak bila je jedna stara anverska burţoaska porodica. On odlazi u Italiju i ostaje tamo osam godina. već u Nemačkoj. infantkinjom Margaritom. „Menine“ je skupni dvorski portret sa ličnostima koje je Velaskez vrlo često gledao u svome ateljeu. Iz tog ateljea je izašlo. meĎutim perspektiva za rad u Anversu navela ga je da tamo definitivno ostane. Ţenski akt zauzima vaţno mesto kod Rubensa.On je naslikao ceo prizor koji se vidi u njegovom ateljeu dok radi jedan dvorski portret. italijasnka dela. RUBENS iako je bio flamanski slikar. antičke fragmente. 26 . Otišao je na slikarstvo kada je imao četrnaest godina i imao je 3 učitelja. „Tri gracije“ itd. Organizovao je ateljerski rad u kome mu je pomagalo mnogo pomoćnika. a zamislio ga je kao prizor koji vide njegovi modeli dok poziraju. ali Rubens nije roĎen u Anversu. lešom Hristovim koji krili niz beli pokrov i lepom plavokosom figurom Magdalene. kako se danas računa. oko tri i po hiljade slika. Ubrzo po svom povratku u Anvers. Dva njegova rada sa početka njegove anverske karijere su „Podizanje raspeća“ i „Skidanje s krsta“. kolekcionirao medalje. Kada se vratio iz Španije u Italiju. Sa italijanskom umetnošću bio je uglavnom upoznat još pre nego što je video Italiju. on se ponovo ţeni šesnaestogodišnjom Helenom Furman koja će mu sluţiti kao model za mnoge ţenske figure na slikama „Venerina gozba“ . On tu stvara i svoja originalna dela. Dve godine kasnije je kupio u centru grada jednu kuću i u njoj sagradio svoj veliki atelje sa svetlošću odozgo. sa takvom sigurnošću i tačnošću odmah naĎenih tonova da se Velaskez po ovom delu mora smatrati za najvećeg i najpotpunijeg impresionistu. već i iz inostranstva. Ova kompozicija je izvedena sa takvom lakoćom poteza četkice. „Podizanje raspeća“ manje je savršeno. a od toga je oko 600 u potpunosti Rubensov svojeručni rad. Bio je pretrpan narudţbinama. nastaje njegov grupni portret sa autoportretom poznat pod imenom „Četiri filozofa“ Zbog majke se vraća u Anvers. ne samo iz zemlje. Još odmah po odlasku u Veneciju on je stupio u sluţbu hercega od Mantove koji ga šalje u jednu ambasadu u Španiju. on se sa svojom majkom vratio u Anvers. „Skidanje s krsta“ predstavlja remek-delo Rubensovog „italijanizma“ sa svojim izvanrednim pokretom. osim u pogledu kolorita koji nadmašuje prethodni. On dominira celokupnom flamanskom umetnošću svog vremena. portret sa dvorskim damama. uspeo je da svojim ogromnim talentom asimilira sve što mu je Italija pruţila i da stvori jedno sasvim originalno slikarstvo koje će postati najpotpuniji izraz baroknog doba. njenim kepecima. Za to vreme je gomilao svoje crteţe i studije. Posle smrti njegove ţene.Čuveni su i njegovi konji i psi sa raznih kompozicija. ono je slabije po crteţu i neveštije po izradi. Kada mu je otac umro. Rubens se oţenio lepom Izabelom Brant. On iz onoga što čini ljudsko telo glomaznim i mlitavim stvara slikarsku lepotu. U Španiji je sa velikim uspehom portretisao razne ličnosti sa dvora i naslikao seriju „Apostola“.

izvesne ličnosti stoje. Rembrant odlazi u Amsterdam gde se definitivno i nastanjuje. Ovaj kolektivni portret pretvoren je u jednu smislenu scenu. ovo je najbaroknije i po zamisli i po kompoziciji.REMBRANT Posle nešto malo srećnog ţivota. Njena velika novina je uvoĎenje svetlo-tamnog u ovu vrstu portreta. Otac je ţeleo da njegov najmlaĎi sin završi univerzitet. Predstavlja četu kapetana Baninga pred odlazak na strelište. mitološke legende. Nasuprot Rubensovom kolektivnom ateljerskom radu. Njegova najzrelija i najjača dela su iz poznih godina. Rembrantova biografija se sastoji iz niza udaraca koji su ga postepeno odveli u bedu i smrt. Kao na tesnoj pozornici. da bi se svaki razvijao samostalno prema svojim sklonostima. Rembrant će postati najbarokniji majstor meĎu HolnaĎanima. „Noćna straţa“ je slika koja nije naišla na dobar prijem i razumevanje publike. druge hodaju. kada je u ţivotu već sve izgubio. „Jevrejka“ i „Odaliska“. neke ličnosti jednostavno poziraju. a kod naručioca izazvala je pravo razočarenje. „Hristos u Emausu“. meĎutim on tamo provodi nekoliko meseci i odlazi u slikare. TakoĎe je naslikao priličan broj autoportreta koji čine poglavlje za sebe u Rembrantovom delu. druga puni pušku. Biblija i portreti. U ovom periodu nastala su dela „Autoportret sa Saskijom“. Deset prvih godina u Amsterdamu predstavljaju najaktivnije doba u njegovom ţivotu. U Italiji nije nikada bio. „Čas anatomije“ je jedan esnafski portret koga je naručio lekar Dr. Saskijom van Ojlenburg. Kupio je kuću u gospodskom delu varoši. Te godine stiče veliku slavu svojom portretskom kompozicijom „Čas anatomije “. Rembrantove razvojne etape obeleţavaju se sa tri čuvena dela „Čas anatomije“. Njegovo ime je tesno povezano sa reči svetlotamno. Bio je najmlaĎi od osmoro dece lajdenskog mlinara Harmena. U to vreme je ţiveo ţivotom bogatog holandskog graĎanina. Njegov sopstveni lik najčešće mu sluţi mesto modela. „Oslepljenje Samsonovo“ i cela jedna serija slika sa temom Hristovog stradanja. svetlosti skoncentrisane samo na aktu leša. Rembrantova slika predstavlja doktora Tulpa kako sedeći u fotelji pred sedmoricom asistenata demonstrira na jednom lešu rad mišića ruke. Naročito je preokupiran portretima. niti je ţeleo tamo da ode. Rembrant je naslikao još jedan hirurški kolektivni portret „Anatomski čas Doktora Dojmana“ sa lešom postavljenim kao kod Mantenje. U centru njegove paţnje od samog početka stoji odnos izmeĎu ljudske figure i prostora u kome se ona nalazi. jedna devojčica sa kesom o pojasu i petlom trči meĎu nogama tih ljudi. Ona je naručena za zgradu amsterdamske streljaške korporacije sa svojih 17 ličnosti koje bi trebalo da budu portreti. Nikola Tulp. ćerkom jednog pravnika sa kojom će se oţeniti. Naslikao je veliki broj Saskijinih portreta meĎu kojima su „Flora“. a učenike je drţao pojedinačno izdvojene jedne od drugih. I bez poznavanja ličnosti moţemo biti sigurni da većina tih glava nije verno portretisana. Njega privlači antika. Svaki od tih naručilaca morao je biti neprijatno dirnut kada je utvrdio da se kao ličnost moţe 27 . jedna lupa o doboš. „Noćna straţa“ i „Suknari“. on je svoje slike radio sam. Upoznaje se sa bogatom devojkom iz niţeg plemstva. Osim ovog anatomskog komada. Od svih Rembrantovih čuvenih dela. koji voli povučen kućni ţivot. Bio je slavan kao retko koji slikar i okruţen mnogobrojnom bogatom klijentelom koja ga je pretrpavala narudţbinama.

Na ovom grupnom portretu Rembrant je dozvolio sebi onu slobodu kakvu je imao u autoportretima i nije se mnogo obazirao na ţelje i očekivanja naručioca. mostovima.već danju. Uloga akta kod Rembranta veoma je bitna. Klijentela koja se nekada otimala o njegove radove. Osim barkroreza on ostavlja veliki broj crteţa.. ruinama. Hendrijke umire. „Povratak bludnog sina“. naročito crteţa perom. Kao grafičar Rembrant je moţda još znamenitiji nego kao slikar. Njegove grafike su „Pejzaţi sa tri drveta“. Njegova snaga dostigla je svoj vrhunac u tim najteţim danima. Ono predstavlja sumu njegovih iskustava i znanja. Kombinuje ga sa imaginarnim predelima. Naziv „Noćna straţa“ nije autentičan zbog toga što se naslikana scena ne odigrava noću. Rembrant daje samu studiju modela čije forme nisu lepe ali sa pune snage i ţivota. „Vizija doktora Fausta“. U njegov privatni ţivot mešali su se i crkva i Saskijina porodica. On traţi one teme pomoću kojih će izraziti jedno odreĎeno duševno raspoloţenje. To su „Golgota“. Oni ţive. napustila ga je. iako se nepomični. On pejzaţ idealizuje. Od grupnih portreta najčuvenije su „Brodograditelj i njegova ţena“ „Jevrejski verenici“ „Portret jedne porodice“. 28 . ili u nekom apstraktnom osvetljenju Rembrantove vizije.. govore. Pejzaţ počinje da igra vaţnu ulogu tek u zrelijim dobu Rembrantovom. sa onim što je podesno za njegove dramatične efekte svetlosti i senke. koja se pokazala kao njegov najodaniji prijatelj i majka njegovom sinu Titusu iz braka sa Saskijom. U legalni brak sa njom nije stupao. i to na početku karijere. „Danaja“ i drugi. Period srećnih dana u njegovom ţivotu se završava. U tim komadima dolazi do izraţaja njegov realistički.. Mitologija i alegorija zauzimaju najmanje vaţno mesto u njegovoj umetnosti. naturalistički način gledanja. a posle nje i Titus.identifikovati samo pomoću broja kojim je obeleţen i liste imena na stubu u pozadini. Njegov rad na grafici teče paralelno sa njegovim slikarskim radom. Vezao se za jednu mladu sluţavku Hendrikju Stofels. „Emaus“. a Rembrant ostaje sam. a sud je Hendrikju osudio zbog nemorala. Predstavljeno je nekoliko graĎana kako sede ili stoje oko stola zastrtog crvenim ćilimom i raspravljaju o svojim poslovima. „Skidanje s krsta“. To su „Otmica Evrope“. Iste godine kada je naslikao „Noćnu straţu“ umrla je Saskija. Imovina mu je rasprodata. nastalo na završetku njegovog mučnog ţivota. Njegove materijalne prilike postale su očajne. Hedrikje kao i Saskija sluţila je kao model ne samo portretima već i kompozicijama. Na taj divlji brak se gledalo sa negodovanjem. „Suknari“ su klasično Rembrantovo delo. U „Danaji“ i u „Kupačici“ ogledaju se suštinske crte njegove umetničke fizionomije. Sve ove nedaće nisu ostavile nikakvog traga na njegovo slikarstvo. Rembrant je prvi od velikih majstora koji ne radeći za crkvu obraĎuje religioznu tematiku potpuno slobodno ne obazirući se na propise. iako ne mogu izgovoriti reči. pao je pod stečaj i proglašen je propalicom. „Tri krsta“.