Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Владислав Петковић DIS

ПЕСМЕ

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Владислав Петковић DIS

ПЕСМЕ

Садржај
УТОПЉЕНЕ ДУШЕ .................................................................................................................................................... 2
ПРОЛОГ................................................................................................................................................................ 3
ТАМНИЦА ...................................................................................................................................................................... 5
КУЋА МРАКА........................................................................................................................................................ 8
ПИЈАНСТВО.................................................................................................................................................................. 10
ОНА, И ЊОЈ ................................................................................................................................................................. 12
СТАРА ПЕСМА.............................................................................................................................................................. 14
ПЕСМА ......................................................................................................................................................................... 16
НА ОНОМЕ БРЕГУ ........................................................................................................................................................ 19
ВИОЛИНА..................................................................................................................................................................... 20
ХИМНА......................................................................................................................................................................... 22
РАЗУМЉИВА ПЕСМА .................................................................................................................................................. 24
НА ОЧЕВОМ ГРОБУ ..................................................................................................................................................... 26
ОГЛЕДАЛО................................................................................................................................................................... 28
ЊЕНО ИМЕ .................................................................................................................................................................. 29
НАЈВЕЋИ ЈАД ............................................................................................................................................................... 30
ИДИЛА ......................................................................................................................................................................... 33
ВОЈИСЛАВУ.................................................................................................................................................................. 35
ЈУТАРЊА ИДИЛА......................................................................................................................................................... 37
ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ..................................................................................................................................................... 40
ПРВА ЗВЕЗДА ............................................................................................................................................................... 43
УМРЛИ ДАНИ..................................................................................................................................................... 50
УТОПЉЕНЕ ДУШЕ........................................................................................................................................................ 52

ВИЂЕЊЕ ....................................................................................................................................................................... 55
ПРОМЕНАДА ............................................................................................................................................................... 57
Г.................................................................................................................................................................................... 60
БОЛ И СТИД................................................................................................................................................................. 61
ПРВИ ЗАГРЉАЈ ............................................................................................................................................................ 62
СЕЋАЊЕ ....................................................................................................................................................................... 65
ПЛАВЕ МИСЛИ ............................................................................................................................................................ 71
ПОД ПРОЗОРОМ ......................................................................................................................................................... 77
ПОД ДУДОМ................................................................................................................................................................ 79
УТЕХА ........................................................................................................................................................................... 81
ПРИЧА .......................................................................................................................................................................... 83
НА КАЛЕМЕГДАНУ....................................................................................................................................................... 85
ТИШИНЕ............................................................................................................................................................. 87
ОРГИЈЕ ......................................................................................................................................................................... 89
СЛУТЊА ....................................................................................................................................................................... 91
ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ .................................................................................................................................................. 93
ЈЕСЕН............................................................................................................................................................................ 95
ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ ........................................................................................................................................... 96
ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ....................................................................................................................................................... 100
НИРВАНА ................................................................................................................................................................... 102
ПРЕСТАНАК ЈАВЕ ....................................................................................................................................................... 105
СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА..................................................................................................................................... 107
КОБ............................................................................................................................................................................. 111
РАСПАДАЊЕ .............................................................................................................................................................. 115
НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ ......................................................................................................................................... 118
ПРВА ПЕСМА ............................................................................................................................................................. 120
ТРЕЋА ПЕСМА............................................................................................................................................................ 122
СЕДМА ПЕСМА .......................................................................................................................................................... 124
ГЛАД МИРА ............................................................................................................................................................... 126
САН .................................................................................................................................................................. 128
МОЖДА СПАВА ......................................................................................................................................................... 130
МИ ЧЕКАМО ЦАРА .............................................................................................................................................. 133
ВЕЛИКИ ДАНИ.................................................................................................................................................. 134
МИ ЧЕКАМО ЦАРА .................................................................................................................................................... 136
17. СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ................................................................................................................................. 138
ПРВА ПЕСМА СРЕЋЕ .................................................................................................................................................. 140
ПО ГРОБОВИМА ........................................................................................................................................................ 143
СПОМЕНИК................................................................................................................................................................ 145

ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ................................................................................................................................................... 147
СА КУМАНОВА........................................................................................................................................................... 150
УЗДАХ СА ДУНАВА..................................................................................................................................................... 153
КРВАВИ ДАНИ.................................................................................................................................................. 155
ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ............................................................................................................................................... 157
СА КРИНОМ У РУЦИ.................................................................................................................................................. 159
ПРОСТО ИМЕ............................................................................................................................................................. 161
ЦВЕТОВИ СЛАВЕ........................................................................................................................................................ 163
ШТАПОВИ И ШТАКЕ.................................................................................................................................................. 165
БОЛ И СЛАВА ................................................................................................................................................... 167
МНОГИХ НЕЋЕ БИТИ................................................................................................................................................. 169
11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ......................................................................................................................................... 171
ЕПИЛОГ............................................................................................................................................................ 173
ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН ....................................................................................................................................................... 175
РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ.................................................................................................................................. 178
ПРВИ СУСРЕТ ............................................................................................................................................................. 180
И ТАКО... .................................................................................................................................................................... 182
СА ШЕТЊЕ.................................................................................................................................................................. 184
ПОЗНАНСТВО............................................................................................................................................................. 186
ПОЕНТА...................................................................................................................................................................... 188
КАКО МИ ЈЕ... ............................................................................................................................................................ 189
ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА................................................................................................................................................... 195
ПОГРЕБ....................................................................................................................................................................... 197
ЖИВОТ ....................................................................................................................................................................... 199
ПОСЕТА ...................................................................................................................................................................... 201
ПОГЛЕД...................................................................................................................................................................... 205
ИЗ КЊИГЕ “РЕЧИ” ..................................................................................................................................................... 208
НОЋ ЉУБАВИ ............................................................................................................................................................ 210
УВОД У ЛЕГЕНДУ “ЛЕПОТА” ..................................................................................................................................... 212
НАШИ ДАНИ .............................................................................................................................................................. 215
ПОВРАТАК.................................................................................................................................................................. 218
ЦРНА КРИЛА.............................................................................................................................................................. 220
ПРВИ ПОЉУБАЦ........................................................................................................................................................ 222
РОБ............................................................................................................................................................................. 226
ЗАДОВОЉСТВО ......................................................................................................................................................... 229
ТАЈНА ......................................................................................................................................................................... 232
НОВИ ДАНИ ............................................................................................................................................................... 234
ПРОЛЕЋНА ПЕСМА.................................................................................................................................................... 236

............ 249 ПОСЛЕ АЛБАНИЈЕ.... 239 КРВ И ДОБРОТА......................................................................................... ГОДИНЕ.......................... 247 ИДУ ..................................................................................... 251 ПОГИНУЛИ ДОМ .................................................................................................................................................... 255 НЕДОВРШЕНЕ ПЕСМЕ ........................................................................................................................................................................... 253 МЕЂУ СВОЈИМА ...................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................ПЕТ ПЕСАМА............................ 241 НАРАШТАЈ ГРОБОВА И СУ3А .............................. 244 ПРОЛЕЋЕ 1915............................................................. 257 .......................................................................................................................

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 1 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 2 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОЛОГ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 3 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 4 .

Непознат говору и невољи ружној. То је онај живот. сан лепоте. са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали. где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље. И да носим облик што се мирно мења. И ја плаках тада. И да носим облик. где сам пао и ја С невиних даљина. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље. И не знадох да ми крв струји и тече. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 5 . к'о тица оборена гнезда. И не знадох да ми крв струји и тече. вече И тишину благу к'о дах откровења.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТАМНИЦА T о је онај живот. Не беше ми боље.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И да беже звезде из мојих очију. ал' без мојих звезда. остављају боје. Ал' бегају звезде. При бегању звезда земља је остала. И ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем. што ми и сад сија И жали к'о тица оборена гнезда. И да моја глава рађа сав свет јада. И да беже звезде из мојих очију. Снага која боли. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 6 . Ал' бегају звезде. Да се ствара небо и свод овај сада И простор. Невино везане за сан моје главе. остављају боје Места и даљине и визију јаве. И са сузом мојом. трајање за ред ствари свију. И ту земљу данас познао сам и ја. При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала. снага која лечи. И сад тако живе као биће моје.

једино откриће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као стара тајна ја почех да живим. заспалих висина. Као говор шума. као дивна драга Изгубљених снова. Закован за земљу што животу служи. Да окрећем очи даљинама сивим. Очију што зову као глас тишина. Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага. и вода. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 7 . Као стара тајна ја почех да живим. И очију што их види моја снага. Док ми венац снова моју главу кружи. Да осећам себе у погледу трава И ноћи. и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КУЋА МРАКА ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 8 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 9 .

ал' сам пијан често У граји. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПИЈАНСТВО N е марим да пијем. Очи плаве. никад бити неће''. и моли За мир. сам. Заборавим земљу. И ја жалим себе. никад боље. без друга. за спасење. и њиме се креће. И притисне очај. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 10 . за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли. уморан. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи. Узвик га пролама: ''Неће бити боље. Цео један живот. сам. крај пуне чаше. заборавим место На коме се јади и пороци збраше. топле као лето рано. Никад. без моје воље. Не марим да пијем.

Тад не видим порок. и зажелим да сам пијан довек.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Живот у светлости без мрака и студи. друштво где је чама. Тад не видим ни стид што сам и ја човек. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 11 . И желећи да се заклоним од срама Пијем.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја. Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру. Где се осмех и суза укрстили над твојом главом. Где човек живи у борби са људима и самим собом. срећа сјала. Где си веровала и где се подигла пропаст твоја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОНА. Где си увек корачала поносна. покривена бусењем и травом. Тамо где ти је с илузија будућност. пролеће и јесен влада. Лежиш у даскама. Где ти је лепота смело красила девичност ведру. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 12 . Где си заносно гледала снове што их нада плела. горда и лака. Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом. И ЊОЈ T амо где зима и лето. Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака. Где безазлена невиност вечито пати и страда. Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала.

Знам да земља сачува влагу. да заплаче с тобом. збогом! ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 13 . дивна блуднице. Једног дана. Знам да тада ни небо ни човек заплакао није. јер си ту и мрети хтела. Да закука. Знам да ти свет и Бог све узеше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тамо си понова дошла. када се узбурка моје мртво море.. Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом. мада си тамо горе. а већ дотле. Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице. њом да те мирно пије. Онда ће песник дозвати тебе..

Док њу време вуче некуд. И тренуци бола. некуд носи И односи без отпора и лагано. лебде. срама И љубави. као тама. круже ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 14 . наде и кајања. Многе ноћи и часови очајања.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТАРА ПЕСМА Z а мном стоје многи дани и године. ноћи. као облак. по прошлости разбацано. ништа више није моје. не дам своје. Све то стоји на гомили тренутака У нереду. мржње. као зраци. шта је било: И све више. Одвојени дани. туге. Него гледам чега имам. као пена. Као ветар. да сачувам. Да одбраним. Немам снаге да се борим са временом. греха. Као мирис.

да ли идем. Ал' кад мис'о и сећање буду стали. кога носим. пре и сада? За мном стоји чега немам. Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене. Ње нестаје и у прошлу прошлост пада. моји дани. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 15 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И прилазе у облику успомена. Док будућност полагано покров скида. а преда мном: Мртва прошлост са животом покривена. бивше ноћи? Па куд идем. је л' опсена? Ко ме roни.

кржљав израз свих болова и страхота. изумире и пропада. труо. Још ја стојим. мир свуд влада. Живи сведок силних страсти. небо ми је заклонио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМА 1 U нехату и немару дани иду и пролазе. Покидани. По сумраку сањарија пустош спава. растурени сви листови из живота: Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука. мутан. И лагано све се губи. Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже. И чађ пада. И никаквих немам жеља. да долазе. Дим загушљив. неуспеха и јаука. и фигуре и контуре разне ниже. да ми приђу. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 16 . И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана. И занесен смело иде у пределе својих снова. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 17 . 2 У тренутку када човек сам са собом разговара. Ту застајем. Нема смисла реметити бесмисленост у свом току. И моја се мис'о буди. Од рођења спремна стоји. и све што је око мене. срећу ствара. паран криком. одмарам се под покровом од времена. Кроз сва места из живота заборавом претрпана. И чудна се слика ствара: неко море од пепела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака. Над њим ваздух. И разгледа доживљаје и измишља. ал' к'о мис'о песникова. Да однесе све што имам у дубину у дубоку. И погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било. дуго идем кроз редове успомена. И спуштам се. као да је смех сирене. мене чека моја рака.

једнолика к'о кукање. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 18 . тешка. То је песма стара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То је песма коју рађа мис'о моја и сећање. То је песма мојих дана и часова и прошлости. То је песма са згаришта идеала и младости.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ОНОМЕ БРЕГУ † Јанку Веселиновићу N а ономе брегу што је над животом. И стоји к'о спомен минулих обмана: Ја јој каткад приђем са тугом и страхом. И ишао дуго окружен лепотом Из предела снова у пределе цвећа. Мислио сам да си на највећем вису. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 19 . Тражио сам место где станује срећа. Као драган драгој после многих дана. Да си сва у цвећу и самом мирису. И ја сам се пео. уздизао горе. Али та је слика превучена прахом. И да плетеш венце. доносиш бокоре.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 20 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВИОЛИНА U тренуцима када тако клоне И бол и нада. У тренуцима када ветар мука Оде нечујно преко моје главе. И појаве се сан. која се неумитно креће На моју љубав. На моје небо. и младост и цвеће. дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене. И тад плачемо ја и виолина. и тад моје око Не види више предео од сплина: Ја се осећам подигнут високо. на све жеље моје. Кад страх и очај и судбина звоне Самрт. моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје.

И ту смо срећни ја и виолина. црних и светлих обала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И тад певамо ја и виолина. Где дише пустош и мир са лепотом. Где нема зала. Мрачан и ведар ја идем животом До старих. са звуцима меким. далеко. Са заносом неким Ја често идем из тужних долина Негде. Где пропаст живи и где нема зала. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 21 .

и натапа струну. као злоба пуну. И пусти трулеж нека слепо гази Љубав и душу. крупну. у блато дубоко. За лице твоје огледала није. као живот мека. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи међ људма у музици блуда. и удиши пару С поднебља глиба што те свуда чека. Где порок цвета и развратност ниска. тече. Одмани руком и затвори око. Задах нек на те своју сенку плази Високу. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 22 . славу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХИМНА O дмани руком и загази бару Што мили. Црвљиво доба нека нагло тиска Спомене. Сарани разум.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Живи у земљи срамоте и луда. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 23 .

Као престо снова. Губе се у небо. На њој оно место мене само плени Где станује љубав. у звезде. Што их коњи вуку и све главе празне. Не марим иначе за живот и бриге Народа и људи. цвеће. кад цвета и вене. к'о цвет драгоцени. Пролазна и лепа. Бацане одувек у једне таљиге. у свет хармонија. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 24 . Волим облак. невине погледе. где је радост млада. не боли и мене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РАЗУМЉИВА ПЕСМА I на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе. за принципе разне. У облак. као живот нада. Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мене туђи јади нимало не тиште. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 25 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. ево опет мене. нагло вене: Не познаје данас себе.. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 26 . ал' суза гуши. оче. Г. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна.. Ах. Али много. много страда. Хтела сам ти рећи само. Твоја цура нагло вене. дави! Како ти је. O че.

Ах. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 27 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ни Богу се сад не моли. вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом. Нема чему да се нада. Твоја цура нагло вене.

у завесу плача. Себе. да линије спира.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОГЛЕДАЛО K роз свест и нерве чујем да корача Сенка тишине и нејасна мира. да идем из овог оквира. И густа магла лагано се збира У покров бола. Гледећи како изумире време Слепоме телу. Док шапат први буди се и јача. Осећам додир трулог огртача. неге. За огледало се поглед нагло лепи: Да види уста што ће да занеме. што га инстинкт крепи. А не покрова. не мртвачке пеге. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 28 . Мада још жедна пољубаца. И влагу земље.

Ни влагу. сузе оних који цвиле. У облик иду час дубље. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 29 . Молитву. земља тело моје скриће. и покров од свиле. снове и идеје сиђе. Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету. мисли. час плиће. кад ми приђе. црве што по мени миле. Поклопац. И име које не рекох никада. Све ми се чини да пре него вео На мисли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЊЕНО ИМЕ K ад склопим очи — и то једном биће — Нестаће свести где су моје биле Идеје. Видети нећу зору када свиће. У свести она јавиће се тада.

кад се сутом спушта. И та песма носи мени нове дане. К'о јуче. Ја знам једну песму. Док над мојом главом исти су облаци. При заласку лета и снаге у мени. Носи нове дане. ал' срце као некад што је. Мада су к'о јуче и сад стари зраци. Ја знам једну песму као зима 'ладну. Коју мирно слушам на прагу јесени. и њу данас слушам. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 30 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАЈВЕЋИ ЈАД J а знам једну песму као зима 'ладну. И та песма носи мени нове дане. исто срце моје. и њу данас слушам У одмору моме. моје ново небо И срце. к'о увек. Ја знам једну песму. И осећам да ме мој полет напушта.

срце.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Носи нове дане. али јесен ступа. К'о у младе дане. мржње. Кад знаци младости губе се и бледе? Зашто и ти. увек холо. Носиш своју љубав — твоје место свето. Ти и данас волиш као некад што си. иде моја зима И пада на срце младо. остарело ниси. али јесен ступа И осећај да сам сувише се над'о Да је јад највећи срце увек младо. Моја јесен ступа. Зашто и ти. Ти волиш. бориш се. И са истим жаром устајеш и падаш. Ти и данас тражиш борбе и живота. моје ново небо. к'о у прво лето. Ти и данас тражиш борбе и живота. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 31 . остарело ниси! Ти и данас волиш. Кад је снага зашла у године седе. бориш се. нит се иком јадаш. срце. као некад што си. Ти волиш. Без роптања.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И на звезду моју. Моја јесен ступа. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно. иде моја зима. кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити. у завичај мрака: Оставићу сунцу моје срећне дане И велике жеље. Док ми срце спава у пределу мрака. к'о песму јунака. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 32 . нек у смрти живи. на све што сам вол'о. И буктињу вере. још недопеване. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба. И предео мира.

Сунце сија. црте здраве. вода пљусну. Све бескрајно. вода блиста. Поветарац лако гази преко листа. лице свеже. Чобанин се тако смеши мило. Сунце сија. мир свуд влада. Небо ћути. као нада. Одмара се и сам ваздух у том часу. нигде гласа. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 33 . вечно. звоно лупка. мирно иду. земља пуцка. излет праве. А већ доле вир је дубок.. вода плава. благо. лупка звоно..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИДИЛА R ека тече мирно. боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу. На ивици од обале човек спава: Лепо момче. Све је немо. тихо. овце пасу. недогледно. земља ћути. Рибе мале лова траже.

Васиона. Овце пасу. Од искони. као и пре. А због греха што учини река иста. благо. свуд дан стоји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А чобанче вода носи без таласа. вечна сила. од векова се постоји. ал' помоћи не зна дати. топло. небо гледа. и вода се тако блиста. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 34 . Небо гледа. Сунце сија. вечност прати: Чобан мртав. Поветарац лако гази преко листа.

на све стране. Глед'о си у прошлост за тобом што спава. Смрт која се јавља. Стога ти природа осетљива. блага. нема к'о пучина плава. У мислима својим пратио си дане Изумрле давно. и време што спрема Да разастре покров свуда. Нејасна и мутна као нада људи. Али смрт у себи и она је крила. Елегију узе као стална друга. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 35 . Као уста драге која се не смеше. Под дахом живота она некад беше: Сад је мирна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВОЈИСЛАВУ (Приликом откривања његовог споменика 1903) S нев'о си о срећи коју човек нема. тек на гробљу буди. Пред тобом у тами будућност се вила.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И са твоје лире заносна и драга Заори се песма. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 36 . светло и угледно. сваке части вредно. снажна као туга. Споменик ти диже зеленкасто-сиви: И сад име твоје. С мирисним букетом вечних госпођица. Да би било лепо. колом твојих другарица. на камену живи Са одбором. Поколење женско.

не правећи звуке. На груди сам руке Прекрстио своје. мада То је давно било. По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња. као туга знана Преко мртве драге. Осмејака ведрих и радости.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈУТАРЊА ИДИЛА † Михаилу Петковићу. преко обичаја. Отворио прозор. моме брату I мао сам и ја веселих часова. Гледам како тама.. Устао сам рано. Јавља ми се слика срећног јутра једног.. Имао сам и ја сате без болова. Изгледаше као ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 37 . И насупрот тами из ранијих дана. Није мени увек било као сада. преко гроба ледног. Нечујно и тихо.

Уз очајни ропац умираху греси. Знам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У природи да је било окршаја Неког грозног. Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока. Тамо видех како Залазе сва бића. удараху звона. Земља. Видех да се гаси и светлост и пак'о. Умираху боје. Неба нигде нема. Нагло одох к њима. тог јутра земљи није било зоре. У тренутку једном не знам шта се деси. Неку мутну утвар да маше и коси. и као да моле За помоћ. киши. Ваздух мокар пао. Од нечије руке што их тера доле. Купљени животом: то мре васиона. страшног.. Можда је и сунце ропства нам допало. спасење њима. и пропаст их носи. Када се пробудих. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 38 . магли.. њено време. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре.

Изумире и смрт. ал' да их опоје Не остаде нико. и поглед што блуди. Сви удови. редом. Имао сам и ја веселих часова. Више нема људи. ни ноћ у црнини. Са мене се поче да откида снага. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 39 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С њима душе људи и гробови њини: Сазреваху звезде. И неста планета и животу трага. Мину све што беше. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. хтеде бити икад.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ

D

а ли знате земљу с гробницом без краја

Где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол'ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
Чије време нема будућност ни сате,
Где су венци, боје — да л' ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?

Као уздах бола, као срећа људи,
Кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар... И њени су врти
Умрли, да нико сад их не пробуди.

А већ у тој земљи где је било цвеће,
Живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
И уместо маја свуд се јесен креће.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

40

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Јер једнога дана, из другога краја,
Ноћ и ветар био, и дувао јако,
Па цвеће и младост умрли полако...
После јесен дошла на сарану маја.

На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
И са њима венце, и своје радости,
И све што је била њена васиона.

И у тој гробиници младости и цвећа
Дисала је она још лепотом својом
У јесењој ноћи, у ноћи са којом
Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Али једне зоре, прве зоре потом,
Заспале су благо њене очи дана,
Њене очи цвећа, сред живих обмана,
У јесени тужној, са њеном лепотом.

Заспале су потом. Она, без живота
И младости, спава на крилима туге;
Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

41

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

По њој: она спава, с њом њена лепота.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

42

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПРВА ЗВЕЗДА

V

ећ се губи свело лишће с грана,

Песма тица и ведрина ствари:
Прилази ми ход јесењих дана,
И дах тужан обамрлих чари.

И док земља мирно прима цвеће,
Као ваздух умрле цвркуте,
Моја мис'о лагано се креће
Кроз гробове у мртве минуте.

Гледам доба изгубљено, тавно,
Где у хладу бајки се одмара;
Видим прошлост по'абану давно,
Век до века, и времена стара.

Изгубљени људи и столећа,
Као речи, к'о облици звука;
Изгубљене песме и пролећа,

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

43

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Борбе, страсти и завичај мука.

У баштама мирног заборава,
У поднебљу умрлих опела
Женска коса и лепота спава
Са тишином и шапатом јела.

И док лишће изумире с грана,
Песма тица и ведрина ствари,
Прилази ми сен минулих дана,
Празан изглед и поредак ствари.

Прилази ми једна земља снова,
С белим небом и црним очима;
Прилази ми шум лепих ветрова:
Мирис туге видик ми отима.

Мртви људи и мртве радости
Гледају ме сном што се не мења:
Мртва снага велике младости
Сад ми прича о духу камења.

О животу из седих даљина,
Непознатом к'о дубине сиње,

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

44

Ноћ кад плава мине. И спавале немирно и сретно. Срећом беху загрљени људи. И одело. А жене им. Где не пада ни магла ни иње. Отвараху своје црне кање. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 45 . И ту видим живот сав без туге. живот од љубави: Место ноћи шириле се дýге. И спавале. Скидале су весело и спретно. Остављале испод своје главе. као из обмана. што у ноћи плаве. Место мрака један обзор плави. И два ока као две врлине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Без свог гроба и без ма'овина. Црном косом што скриваше груди И одело плавог јоргована. И без смрти. Што још нису знала за плакање. И два ока к'о два црна мора.

Увише се у бујне таласе. као и њине зенице. да се свему диве. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 46 . Пуне жеља. Пуне среће свога завичаја. Пуне мисли што дан један живе. Отвараху очи. К'о тишином говор древних гора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Обасјана снагом и животом. Тад стављаху јорговане на се. Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован. Отвараху очи пуне сјаја. док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи. Црне. Као цвеће бојом и лепотом. црну косу. И пођоше. Умиваху са мирисом лице.

У тој земљи. Дан и небо. једва да су гране. К'о цвет вечит у своме мирису. Једна дева хтеде да одмара Своје тело. Њина срећа лежала је у том Што још ништа пожелеле нису. Али одмах потом. Видели јој лепоте незнане. Једне ноћи. И утону.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Њина љубав за смрт знала није. и опет утону У пределе непознатих вила. где цветаху врти И лепота с вечитим животом. Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 47 . кад косу отвара. при плавом сутону. Појави се први облик смрти. Плаво небо што им умор лечи. Што живљаху са сваким минутом. Смрт наиђе и рашири крила Над том земљом.

Небо се промени. И усташе. као башта крина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Она беше слика девичности. бела и невина. И тек беше наслонила главу На узглавље од плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву. Лутала је кроз тај живот прости. Ал' смрт дође из даљина. Лепа. Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом. Ал' смрт дође. И дисаху у ћутању самом. Сви стадоше покривени тамом Код постеље. Додирну јој уста својим дахом. Без свог венца. око њеног гнезда. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 48 . лак долазак њени Осетише редом сви спавачи. Плаво небо тад се наоблачи. мила. А за живот небо својих снова. муком.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Док на небу не изађе звезда. И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле цвркуте. И кад звезда њима се показа. Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. и ту помрчину Светлост звезде полако расклони И са места ону густу тмину. И ту таму. девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 49 . Видели су сви да нема више Ње. Већ се губи свело лишће с грана. Песма тица и ведрина ствари. где стајаху они. Где је она.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УМРЛИ ДАНИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 50 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 51 .

да ми је ићи Простором снова под видиком јадâ. Још једном само. У хармонији светлости и таме. Да ми је да се моје мисли крећу. Лик душе трајно где се од нас крије. Откуд бол слеће. о. Где свести нема. о лепоти. Још једном само да је да се јави. Скривене мисли у боји љубави. да осећај свије У мени о њој. Њен поглед некад све што знаде рећи. да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада. Потајна слабост и жудња ка срећи. цвећу И о младости — о још једном само. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 52 . о. већ идеје саме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ J ош једном само.

труну под животом Алеје бола и поднебља плава. Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. сан и успомене. аветиња коло. сенки. Да ми је да сам у пределима оним. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 53 . И жеље. Да је болова. сећања. И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота. Ал' није. Нама се спава. Код негда својих да је да се склоним С лепотом њеном што к'о мирис вене. да сам некад и ја вол'о. звука И игре мртвих. ветра. њена туга и лепота.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да ми је да сам још једанпут тамо. Нама се не сања. Губе се редом. Где су ми младост. јаука — Знамења. Ил' да је гробља. Ја знам сви ти дани стари.

. Тугом и срећом. Прилази мени нека магла сива. простран. И само каткад. Њу када видим посред ових зала. Под којим леже утопљене душе. ал' то ретко бива. да је да се спава. Шири се покров велик.. Наговест бледа далеких обала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И моја лира са њеном лепотом. Гледећи дуго тај маглени вео. бео. Камо се дани моји разасуше. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 54 .

Већ моје небо. на ме. Жељан да тело уморно одмарам. Појава твоја причаше ми како Патиш. И тебе с венцем. непомична. пријатних к'о дýге Нисам видео овај живот груби. мој завичај туге И тебе с венцем што ти косу љуби. А туга се сплела У тајну жељу. Која ти скрива лице све до чела. Под којом мислиш.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВИЂЕЊЕ N оћас када сам ја спавати хтео. И ја сам пош'о срце да отварам. Дух старе среће обузе ме цео. пуну нежне таме. заједно с погледом ти холим: Ја сам те глед'о и занесен тако ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 55 . Из снова прошлих.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Шаптао да те к'о смрт своју волим.

Ноћ је спавала покривена миром,
Мрак се ширио к'о море дубоко,
А ја сам будан, с тобом и са лиром,
Дочек'о зору, не склопивши око.

Данас сам шет'о улицама тужан,
Сваки ми корак беше права беда:
Знам да изгледах тада врло ружан,
И тебе спазих, ти си била бледа.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

56

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПРОМЕНАДА

K

роз отворен прозор, несташан и мио,

На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у томе часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
“Ти си је љубио као огањ пак'о,
А она је дошла кад је све већ касно.”

И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав, коју боли воде,

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

57

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле,
Никог није било. и дође ми жао:
“Можда је чекала, можда много воле,
А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.”

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам мог'о наћи;
О како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.

Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана,
Коју сунце сутра поново ће дићи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
К'о одблесци смрти сенке пале редом,

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

58

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи, што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто — али гласно рек'о:
“Ја те волим драга”; и осетих тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које намах појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твог стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео,
И пет'о се мучи да пробуди зору.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

59

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Г.

H

оди. Остави све што је за нама.

Нека наш сусрет покрије минуте,
Велике мисли по којима ћуте,
Где живот иде к'о јесен гранама.

Поноћ и сунце одјек су менама.
Заволи себе кроз несреће круте
И мене с њима. Нек лепоти путе
Покаже младост док је још са нама.

Осмехом душу и ране заклони.
Запали чула. Нека срце тако
Пређе у усне к'о ветар у звуке.

Нек тренут овај и бол што нас гони
Расклопи небо и утули пак'о:
Пољубац, к'о смрт, не види јауке.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

60

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

БОЛ И СТИД

D

рага и ја на забаву неку,

Са облака, где нам љубав била,
Кренули се: падала јој свила,
Ход и осмех у музику меку.

Остависмо будућност далеку,
Дан вечности, покрајину вила,
Места кондор где развија крила,
Да би стигли на игранку неку.

Уиђосмо у дворану журно.
С наших лица још се небо сија.
Нисмо знали за живот и звона.

Дочека нас смех костура бурно,
Ветар греха, мирис земље: и ја
Дигох главу, лице покри она.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

61

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПРВИ ЗАГРЉАЈ

Z

агрљена лепотом, и умна,

Бледа као туга, месечина,
Израза божанства разумна
И дубоког као помрчина,
С крилима полутаме,
Крај клавира
Седи и свира
Комаде осаме.

Свирала је несрећу сонета
И свих срдаца куцала што су икада,
И свих срдаца којима планета
Љубављу сијала није никада.

Свирала је: венац снова,
И висине,
Немир срца и маглине,
Што поничу из болова

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

62

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од колевки до гробова
Свију душа и векова.
А из венца, а из снова,
Мелодија и звукова
Забрујаше песме цвећа,
Песме сунца и облака
И анђела и јунака
И младости и пролећа:
То је била песма страха
И падања и уздаха.

То је била песма јака,
Клик орлова, цвркут шева:
И у нама све запева,
Све запева, све заплака.
А из цвећа, а из снова,
Мелодије и звукова
Оживеше земље, мора,
Цвет непознат белих гора,
Ново небо, страни врти,
Стара љубав, млада нада,
Коло мисли, игра јадâ,
Замисао глуве смрти.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

63

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Свирала је. И таласи звука
Продираху тамом и животом:
Пробуди се свет рођених мука
И болова; потом
Душе наше
Заплакаше
За срећом сиротом.

Душе наше
Заплакаше
И плакаше.
Да ли дуго? За век цео?
За рођење? Покров бео? —
Нисмо знали.
Нисмо знали
Из те слике
Са очима пуним сјаја,
Пуним суза и музике,
Ни када смо, када пали
Сред великог загрљаја.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

64

мирна. Песму чудну. Ја осећам да се прошлост спрема. угаси се. увек с умним гледом. нејасну и чедну. У тренутку успомена многа Оног доба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЕЋАЊЕ 1 . свене: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 65 . Јавља ми се као бајка бледа. мртва. Ја осећам њу и песму једну. есто пута кад те видим гредом Да корачаш хладна. Песма стаје. песму о срећнима. Ја осећам.. Увек иста. живот приповеда. Песму снова. Што је младост к'о свој терет има. ког сад више нема.. И у часу махом. строга. Да ми.

Моја прошлост и за ме је нова. вечан: Све док светлост не би оставили. Имао сам у самоћи често Место једно које машта ствара За постоље. Видим себе како тражих пута. На том месту нас двоје би били Свет за себе. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 66 . успомене. за будући престо. нераздвојан. Гледам себе када видим тебе. Једва могу и да познам себе. Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Појави се живот с тешким дахом. Сваки дан би био за нас свечан. Живи израз свију мојих снова. 2 У даљини из нејасних шара. Ал' сад блато знам газити и ја. И све оде у сан.

Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса. То обличје пространо к'о тама. И ширило видик нашег спаса. И та слика. Прави простор тек у њему влада. З ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 67 . Испред мене. Сад ту слику. Да се двоје тек у њему споје. Њезин изглед осенчава нада. А њој човек не мери границе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мада срећа нема своје лице. ту маглину саму Дах сећања још покаткад креће. Растерује заборав и таму И наноси сан и мртво цвеће. покривало двоје. та маглина сама Из заноса и у снима мојим.

А мој живот утеху не пружа. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 68 . окове полета. Као ватра горела си снове. И шта види кад је човек с тобом? Што за љубав да имаш погледа? Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда. За осмехе не зна лице твоје. Грозна сумњо. Моја земља нема за ме ружа. Тражиш тајну и истинâ боје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Моји дани умиру ми тако. ал' те тама сазда. гладна и жељна сазнања. Увијена у огртач знања Бедна. Сваку жељу што душу оплета. никад ведра ниси. Гониш таму. Сваки осмех и радости нове. Увек стара. Моја сумња јесте и мој пак'о. Погурена ти се крећеш вазда. ружна и отровна ти си: Жедна.

У животу има много рана Само зато што је снова било. Море грли копно од искони. Једна љубав коју живот расу. За уздахе нису само уста. Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ноћ у тмини нек служи за дане. Мис'о с' рађа кад је срећа пуста. тамних као ноћи крило. У природи има много дана. Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони. Човек живи кад уме да љуби. И мрак има своје светле стране. Често пута кад те видим гредом. Мутних. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 69 . 4 Имао сам и ја своју младост.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 70 . мртво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја тек видим шта си била за ме. Моја љубав под животом спава. Не знаш ни то. Откад мис'о рађа своја чеда: Тако мртви дају каткад јава. да сам све пребол'о. Да си сада прошлост моја сјајна. Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о? Моја љубав остала је тајна. Моју љубав још сећање не да. погледају на ме. Успомене изађу ми редом. Тужно.

рако. Ти. и да л' кадгод туже На грудма.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЛАВЕ МИСЛИ O што си. главу што се погла У сну сањиво. рако добра. нада. моја чежња. Мраморно лице. знам ја. Да љиљан бере. Отићи икад до меке постеље. велу — да ли кадгод туже? ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 71 . запиткује руже За боју. Два њена ока. Сневала је она. О зашто је. од туге јој беље. Узети собом два заспала ока. Страх у даљини? Знадох да си млада. Ти бар не виде да за тебе није? О ниси. венце. зашто занела се тако? Зар не чу ветар да о прозор бије. И тако лепа. С њим моја слутња. црна и дубока. знам да ниси могла.

Кад за зло не зна. видик. Ал' у часу једном Мисао сене. Блажено дете што толико ћути.. спушта се опело. да ће можда сузе ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 72 . с драгим. нико је не буди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Док она сања и мирно се креће У тајне. Је л' топла земља. Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Кад за зло не зна. предадоше гробу. узимају тело: Живи што сања. Осмехом дише. Сад броји звезде. кроз срећу и цвеће. О људи! људи!. грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша.. Сан среће моје. Тако њену собу. Сад плете венце. У ложу мисли — нико и не слути. у раку је скрише. ударају звона. кад не слути више. Разгледа небо. Облаци. Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља! И дођоше луди.

сузом. И ја бих тада. да сваким минутом Силази влага сандуком и тобом. Пољупцем. На лице твоје.. твоје лице снежно Ја бих покрив'о: ту крај моје неге. Авај. Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 73 .. ноћи. и ја у том Осетим часу.. што да нису гробом Постале твојим: на рукама овим. Ти би трунула: са мислима новим. Расточит самрт и спојити узе Живота с душом. боје. У дану. без земље и стеге. О моје руке. крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном. али киша лије На тужну хумку што те страшно крије. Мој љиљане бели. трунула би нежно. О драго моје. Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?. И купим сузе. Унети израз у линије. што побожно труне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ох ове сузе..

или нешто горе? Немоћном подсмех? Ал' се лепо ведри Окис'о видик. зашто ме гуше ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 74 . И моје лице. грања. Ево ме. како је мека. О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја. поглед њој ми једри. гле. О нисам знао да си у том низу Боје и снова. Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. К'о твоја коса. О нисам знао да смо тако близу. светлости и душе. Уставља неред и тишину свија И дугу вуче! Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања? Да клетва није. док даљином плавом Ја видим љубав.. Ох. Ево је. како се нија И иде боја преко ветра. Гле.. под којим је дис'о У тами човек?. огрнут са стравом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Потеза својих? Је л' подножјем пао Сад блесак зоре.

Нек носе до ње. али лика им не знаде. зар све не узима? И мокро свуда! Ух. она живи дане Што човек каткад у часима туге Прозире. око ње су наде. до плавога неба: Она је тамо. док нас не саране. време. животе. Није к'о гробом. ангели је дворе. И плаве мисли.. И мира нема. Животом драга. ал' ја ћу сада ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 75 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе. зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Она је дивна. Падај. црне мисли стижу. с јауцима мојим. Цепај се. Грех и кајање руше нас и дижу. куку. То ја нисам умро! О куку. О.. како је 'ладно Биле и ваздух. Нек ветар и вече Покупе боле и дух што ме пече. и све оне пруге Велике среће.

моји дани с њиме. моју глад љубави.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Будућност своју. Ја ћу заспати. Смрт ће опрати трагове од рана. ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом. Бићу измирен с тајнама далеким. Одмор и мени тад ће да се јави. Коме се молим. бону. Бол ће тога дана Изгристи срце. јаву стару. или једне зиме Престаће живот. И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада. С осмехом можда. Рођење своје заволећу гробом. моју васиону. Једног пролећа. Заклонит тобом и носити небо — Постељу твоју. за ког берем цвеће. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 76 .

Под прозором застах. Лишће шушти. И ја сам се крет'о лаганим . Иначе свуд пусто. Бојажљиво приђох до прозора твога: Модра.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОД ПРОЗОРОМ I синоћ сам био поред твога стана. киша једва тече. Улица је била покривена мраком.кораком Као чувар мртвих кроз алеју њину. Ту сам дуго био И дрхтао тако без гласа и моћи: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 77 . К'о болник кад дише. Суморно и мутно спустило се вече. Само преко лишћа ноћ је уздах слала. Кровови и куће тонули у тмину. свуд нигде никога. бледа светлост на завесе пала. с мокрих. плаче. црних грана.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 78 . К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На зид руку ставих побожно и ти'о. Не могах је дићи. Наједном се тргох. не умедох поћи. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.

заједно са страхом. Дан врео и топал. Облак с твога чела одагнај и скини. на сенци од дуда. лако на овоме путу. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 79 . сад одмарам тело. о не брини. је ли. Далеко од тебе. Шта ли радиш сада. ја носим у себи. да л' те слутња пече? Куда око гледи из одаје твоје Кад дан мртав падне на радосно вече? О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОД ДУДОМ M алаксао. Младост још ме штити и мис'о о теби: Љубав. ломан. Ја у души носим. Загрљен умором и покривен прахом. бол и жудњу. мртвило је свуда. Лили. Разлио се ваздух и прамење бело. небо моје? Да ли ми се надаш. не тугуј за мном. Добро ми је.

плак'о.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И срећног ме сањај у свом дивном куту. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 80 . На хладу и сенци овог старог дуда. Да знаш кол'ко патим кад помислим тако Да ме можда чекаш и изгледаш свуда: Мене све заболи и плак'о бих.

где се сузе роне И где точак патњи клопара и лупа. И креће се. Поглед који прича. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 81 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УТЕХА M исао се губи. ведро. и слика се ствара: Небо плаво. где се нада купа. Као зора небом зрачно се таласа. Као вече у ноћ губи се и неми. клонула. И док мис'о спава. лебди по мојој самоћи. као њено око. Где страдања живе. Као ехо среће. теши. И са собом носи разлупану лиру. разговара. Извија се љубав на крилима ноћи. без шума и гласа. нестаје и тоне У долини плача. у миру. И траг јој остаје. Преко тајних снова висинама стреми.

На једном простору. далеком времену. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 82 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Појима и воли и гледа дубоко. Које каткад ступа и шапће утеху. вечне. Ја осећам душу и своју и њену: Обе. стоје на једном осмеху.

Будућност нашу што се дрско крије. мисао се спрема. свуда. И ону песму о срећноме пару ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 83 . у жару. ја заволим себе. и знајући где ће Толики живот. занесен. И када људе. Да приђе теби и говори с тобом. као звезда среће. К'о дуга небом после многе кише. Дуго ти причам. и лагано брише Дубоки очај и трагове јада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРИЧА U ноћи тако кад никога нема. Заборав узме. заједно са злобом. Прилази мени: и ја видим тебе Далеко. И твоја слика. И моја нада појави се тада Над љубављу ми.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У земљи. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 84 . куда никад таме није. И све што драган својој драгој таји. Док снови мину. где станују жуди. приђу уздисаји. док задрхте груди. Где љубав влада. Дуго ти причам.

Нит осетих јада. А на глави шешир помодан и бео: Крај мене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА КАЛЕМЕГДАНУ D ан јулски и врео уморан одлази. Не осетих тада Жељу да те волим. Твој костим је био лак к'о месечина. и шаптање страсно Срећног нешто света. потребу да грлим Дан мојих очију. Јављају лахори да вече долази. гласно. У бујној ти коси спава помрчина. Ти си дивна била. С њим и сутон иде. Ти парком прошета. Уз шуштање лишћа раздрагано. смео. кроз грају Прошла си у сјају. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 85 . На твом нежном лицу осмех ведар. Погледом те гледах за тебе умрлим.

Дан јулски и врео уморан одлази. Ил' бола у мени. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 86 . мира по парку долази. Ти си дивна била.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ил' песме јесени.. И док шушти лишће све више и више Таме. А бол шири крила. мрака. То ноћ у спокојству тишином мирише..

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТИШИНЕ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 87 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 88 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОРГИЈЕ P ијемо нас неколико пропалих луди И полусвет: Без свега. мада нам груди Чезну за цвет. Умрли мир. јак додир жена Дају нам пир. Без лека смо. С нама ту је. вино. к'о у ћутању. ноћу и дању. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 89 . Загрљај. Опела траг. Музика с песмом пружа нам старе јауке. У самоћи нам станује. и без радости. Звуци виолина. занавек наше скрштене руке И живот наг. Велики страх. Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена.

Ни своје дане. Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила. у пољупцима тражимо бесно Израза. Опао цвет. што горе. Ни своју коб.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ледени дах. Јер свак живи у гробу свом. само што неће Да види гроб. Пијемо с уста и чаша. Откала мрак. И знамо. Пијемо нас неколико пропалих људи И полусвет. Плачемо. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 90 . Кад нема дна. У игри. мртвима што је у паклу тесно. к'о мртвом свеће. радост не може да се пробуди. сна.

мртав. што се вије.. кобно. ко би знао чију! Спава ми се. Дан убијен притиснуо боје. ружно Јесен иде. око. Кроз природу. и мртвило гробно. Мир и страва око мене стоје. издубљено. И црнило обавило тужно Кору. Светлост. видик. бледе као снови. Још да легне тело У тај сумор. преко дрва. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 91 . голе гране ћуте. магла и брегови Носе мис'о. Шуште пропаст. У ту душу. Тамне слике.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЛУТЊА N ебо мутно. опело.. Бол клонуо. и жеље се крију. у ропац. време и минуте.

и да магле сиње Обавију: на часове боне И на љубав да попада иње И заборав.. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 92 ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да потоне све што било није.. Да потоне. И да све потоне..

осећао. Данас је нешто незнатно и мало. За пали живот са ружама свелим. И не знам више за спомене драге. ја знам и за оне дане Кад сам се над'о. Истина. Знам их. Ал' оно што је мени дало Велики видик и небесне боје. Нешто што мислим да и није моје. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 93 . да већ немам снаге Да волим. вол'о У помрчини.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ J а видим. ја знам да све суве гране Пролеће некад грлило је холо. Ја не познајем сад ни она доба Кад устајаху духови из гроба. Под бледом звездом које нема сада. патим и да ишта желим. Истина. на долини јада. збиља.

чекам своје вече. њу нико не чува. А свака поноћ један покров бео.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све је сад прошлост. Јутро ми свако пружа живот цео. Не жалим себе. Моја је душа сада суво поље. гледам. Посматрам. Не види гробље што га мртви пуне. Не жалим себе. Пуст ветар мени око главе дува. За мртве немам молитве. и не жудим доле. и она је вани: Без мене. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 94 . ни боле. без жеља и нада на боље. Не чује моји кад падају дани. И моја љубав. удаљена труне. моје време тече. тихо. Миран.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 95 . влага хладна. Земља мокра и црни се к'о страст гладна. преко мира. Влажна тама По звуцима. Нигде ничег што се буди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕСЕН N оћ без неба. Сумаглица. а кроз таму Иде. И тишина у долини заборава Мирно труне. ноћ јесења. мили сумаглица. спава. Покров студи. лежи. Где-где само суве сенке голих грана К'о костури од живота. видик пао. Свуда земља. мртвих дана. Ноћ без неба.

На лишће. да ме Изведе мало из глуве осаме. жеље и траг успомена. као некад. Велику сенку што је пала на сан Бола и среће. Свет илузија до самог опела. Данас. И ја остављам видик стар. ниси С песмом на лицу. у разума сутон. нити ми се чини ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 96 . И гледам. Где живи зима и мртви славуји. ВИШЕ НЕЋУ † Милану А.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВОЛЕО САМ. Симићу K аткада снага крвљу ми проструји И пробуђена жеђ живота. на шум река јасан. По мртвом дану месечина бела И ход тишине прелива се у тон Тајанствености. без мена.

Мене не боли овај живот данас. ни облак сањања. кад приђу моји дани стари. И сад. Ни старо небо. мисли и пут наше среће Изгубити се у шум и у речи. И твоје очи. С раном рођења која се не лечи. Не видим тебе и младост у свили С кораком среће. На овом свету што смо са животом Трајно к'о гробом растављени били. Ти још и данас везујеш ми биће ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 97 . и усне пламене — Једино што се крв моја зажари. и да у њој ти си.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да се покреће сад у месечини Арија снова. где ће Идеје. И поред сазнања Да љубав наша умрла је за нас. Даљином слутим сву празнину. не размишљам о том. ал' мртви за мене. Сад не размишљам. Дани велики.

живећу у бањи Тишине мирно: по мојој лубањи Празнина ће се к'о вечност да шири.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ За ову влагу и за земљу. мада За мене нема светлости ни сада. И око моје дан више не пије. где је Отишло сунце. као последње откриће. али загрљајем. да се смири И срце моје. само сневам о том Кад ћу сав живот испити похотом: Ја те још волим. Нада мном љубав нема више власти. Не чујем ништа осим својих страсти. И сумњам да је ње икад имало. мојим гробом. Волим те срцем што још зна да бије Пропашћу мојом. Кад спусте главу у гроб. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 98 . Ја видим себе са душе нимало. где ме стално греје Ноћ с тобом. Ја и сад сваку мисао ти дајем И своје грехе.

Кад ничег нема достојног да љубим: Ја сам те вол'о. ал' не умем више.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Дотле нек струји и нека ме сише Крв моја и жеђ за животом грубим. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 99 .

И дух спава. И дух. к'о цвет у јесени. Дуге нема у сутону. У очима поглед заборава. и када? Сјај и боли по'абани. Ја не појмим сада Да л' је било живота. спава. Моја свест ми. Немам више свог терета. дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смета. залазак сећања ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 100 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ E во данас умор пао на ме. Каткад само у тишину равну Ветар стреса шум и шапат с грања. Траг прошлости. Не виде се ноћи. Видим неку силуету тавну. у даљини таме.

о потражи ти ме: Једног дана нестало ме с њиме. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 101 . Ја спавам по идејама ево. Свуд се хвата дремеж сиви И меша се са отровом И задахом свег што живи. преда ме. Али ти. којој сам некад пев'о. С мирисом облака и прашине. Смрт и време под покровом. Када уздах твој се за мном вине На последњем звуку виолине. где се распадају.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И све речи да с обликом стају Ту. Све је дубљи јаз падања Без савести и јадања. На последњем звуку виолине Потражи ме.

Мртва љубав из свију времена. и сан мртве руже. Заљубљени. Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НИРВАНА N оћас су ме походили мртви. смрћу загрљени Под пољупцем мртвих успомена. Као боји пролазности ствари. Мртав ветар дувао је с гора. Ноћас љубав долазила к мени. Нова гробља и векови стари. Прилазили к мени као жртви. Ноћас су ме походила мора. без вала и пене. Ноћас била сва мртва пролећа: И мириси мртви свуда круже. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 102 . Сва усахла. Трудио се свемир да покрене.

на простор далеки. и све мисли нове. Падао је на мене и снове. И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака. На идеје. к'о кам да је неки. На будућност.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И све што је постојало икад. Све што више јавити се никад. Ноћас су ме походили мртви. без среће. Ту су били погинули зраци: Сву селену притисну нирвана. Поглед мртав и празан дубоко. Своју сенку све што имађаше. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 103 . И тај поглед. без јада. Никад неће к мени дохођаше. Ту су били умрли облаци. Мртво време с историјом дана. Нова гробља и векови стари. Прилазили к мени као жртви.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 104 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као боји пролазности ствари.

У сну. Долазе дани и ноћи без јаве. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 105 . И као сенке. нечујно опада Као лепота. нестају. Где дух лагано. к'о ни ране моје. без шума. И ја не видим да ми све пропада. нечујно опада. пролазом око моје главе Сви догађаји и стварност престају. Сад не познајем израз божјег света И немам појма за мисли и боје. Сад не познајем израз божјег света. И да л' ме ишта може да покреће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРЕСТАНАК ЈАВЕ D олазе дани и ноћи без јаве. цвеће. Као ни љубав. Где дух лагано. прах лептира. Небо и земља више ми не смета.

ни олује. Ни кад је дош'о облик заборава. И срце лудо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја не знам где су моје ноћи суре И старе страсти. даљина плава. И ја не чујем сузе. мада Још гледам себе везаних вилица. ни славује. Ни кад је дош'о облик заборава. И не знам где су моје авантуре. Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам. Ја не знам где су моје ноћи суре. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 106 . ма'овина стара. да л' се већ одмара. Ни како дише мир. Ја не знам више да л' се сећам сада. И не осећам страсти.

к'о миром лепота. где су били врти. Умире ветар равнодушне смрти Тамницом звезда. Сарану цвећа. И устаје ћутом ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 107 . Црном долином.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА P онова ево ја налазим себе У плодном крају старога незнања. К'о сумрак земљом. Умире немар. у раку живота. С црнином мојом. У хлад мог гроба. јака. Понова ево осећам потребе За пали тријумф бола и надања И илузија. жеља и страдања. и за све потребе. као влага. мојом кућом мрака. Умире тама. Дух опет иде оним старим путом. што је знао стрти Места молитве. суза и облака.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Опело моје и земља с ћивота. Да сам у дане. Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене.. Мени све се чини. Види се мој гроб. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 108 .. која мртве буди. К'о ноћ са сузом. Колико простран к'о гроб свију људи С данима њиним тешким к'о олово. без сунца. и сиве. И моје звезде што више не живе. Тешким к'о суза. Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Што беху налик ружној месечини. Што је све већи са сваким минутом. Што се камени. И осећао додир мртве студи! И све то гроб мој! Ту ће лепо стати Све мртве руже срца деце нежне. Све ми се чини гроб мој није ово. када сам болов'о. Што ће живети. а бол неће знати. и ипак не пати. Као ни цвеће испод коре снежне. по тмини.

Гроб. мртвог мора. земља и пакао. само илузије Пред пустом кућом мирног.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Знам. У дну сутона који неће проћи. крај њега Стојим к'о облик умрлих времена. Ничега нема. где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи. Ту некад беху сан и звезде саме. Ничега нема што умрло није. и гроб само. к'о дан после кише. временом простора. и крај панораме. Кол'ко велик гроб! И ја. Дах гроба се вије Животом. дете нећу никад бити више. Спава сан среће. Све изгледа као Отворен сандук живота и таме: Ту спава небо. Тишина пуна скамењених бора. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 109 . болом. И лик свршетка. Спава сан среће. ту. Последњи човек на граници свега. Ту некад ја сам живот свој плакао. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем.

и боје. Више се не страда. У мртвом мору тражити погребе Љубави. бола. Нема промена. вечно га одмара. камени Спаја сва места са пределом нада. Време. Сећањем опет ја налазим себе У мртвом крају плоднога незнања. Пашће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Последњи талас отишлих спомена. звезда и страдања. Свуд мртво море. свуд нигде ничега. Када испустим и те очи своје И срце. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 110 . што се у камен претвара. и нема промена. илузија стара. к'о сада мртво море што је Пало на гробље. Осећај мирне равнине на мени И преко ствари непомично влада. и везе простора. И склапам очи: дух нема потребе Мртвом долином ићи без пењања. И сан живота. У моме оку последњи прамени Још живе косе. И спава вода. Сан једнак.

То зашто сан мој на сан не мирише. Сад бих сањао. Сад бих волео. И нека рука да злокобно веже Мој дух за земљу и за свет немио. Сад бих живео и крај овог света. То што ме труне. љубав. Ал' све то мени чудновато смета: Сан. То што ме боли и болове гуши. Једва се сећам да сам бољи био. и то више свега. Једва осећам зло како ме стеже. То што ми поглед као облак брише.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КОБ T о рећи данас ја не умем више. живот. што ми снагу суши. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 111 . сан од мене бега. сад су моја стега. Изгледа да се пут живота скрио.

Ствари и људи сад постоје за ме. Видим да мени још једино треба. Да живот и смрт јесу исте грађе. И тад преживим у дну моје ноћи Први сан ствари. Постале сенке. Тако је дошло сад и ово доба. И како дише равнодушна злоба. Да моје очи за њим и не маре. нека врста таме. Да тоне снага што ми даје моћи. Где каткад чујем грактање гаврана: И тада гледам изглед свога гроба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све ми се чини немам воље своје. Моји су дани данас једне боје. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 112 . Видим да данас више немам неба. И ту осетим да нема помоћи. Изгледа да су мисли. жеље моје. Да губим мирно све навике старе У ветру трулом што ми дух колеба. кад им сунце зађе. 'Ладан остатак снаге мојих дана.

моја вера труне — Трунуће зато док имају снаге. миран и без лека. али не знам како. Та стара зора и поднебља плава. Је ли то старост и воље и вере..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Велики понос. простора и мере? Ил' сам ја израз трулежи мог века. Као опело за мртво пролеће. Ил' умор дубок. Моја прегнућа и часове благе. Ком не знам узрок. Не знам због чега дан слободе спава. Пуст живот гледам к'о владар без круне. Дошло се довде. Која тка задах и свуд немар стере? Ил' то корача дух пропале среће. напора и снова. Пропалих мисли. Као залазак сунца и брегова. Не знам да л' живи зора и мој пак'о. а где сам и плак'о. Као коб моја да заборав сплеће? ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 113 . Где сам волео. Црни облаци видик рада пуне.

које ми на крст црни дише. На крст што носи све радости нове? ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 114 . што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав. мисли и на снове Име.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ил' је коб моја.

Невиних мисли и кринова бели'. Сад немам више очију за дýге. нити данас расте Цвеће слободе и осећај зиме. Као ни вере што утеху дели. За ведре боје облака и снова. ни великих дана. Сад немам више високих обмана. Сад немам више очију за дýге. Као ни жеља за јесен и ласте. Сад немам више високих обмана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РАСПАДАЊЕ S ад немам више оне старе плиме За бол и љубав. Сад немам више сутона и туге. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 115 . ни шапат брестова. Ни сенку среће. Радости рада. Сад немам више оне старе плиме.

Дух неће више да види и сања: Остала са мном само чула нага И задах труо спорог распадања. Ја данас не знам за ноћи уморне. К'о ни за дане покривене сплином. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 116 . Ја данас не знам за мисли суморне. Путем стварања не креће се снага. Као остатак од страшног пожара: Ја га се клоним к'о црних купина. Маскиран порок.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Путем стварања не креће се снага. Ја данас имам једно труло време. Ја данас имам једно труло време. Мој свет ме гледа погледом трупина. Као и трња. Мој свет ме гледа погледом трупина. што гребе и пара. разврат и незнање: С висине блуда допиру ми теме За суверено једно распадање. Ја данас не знам за ноћи уморне. К'о ни потребу за трајном тишином.

Кроз докон ветар што узалуд цвили. где је жена појава без стида. Под небом црним од ропца и мука Ја сам се наш'о у земљи пропасти С престола тајни и снова и звука. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 117 . покрете. где и мртве убијају људи. Ту. Ја сам дошао без бола и жуди. Ја чујем корак моћног распадања. И распадање. Кроз свет. Ту. кроз шум преко грања. покрете. кроз шум преко грања. где за небо нико нема вида. Ја сам дошао без бола и жуди Ту. распадање мили Кроз свет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С престола тајни и снова и звука Ја сам се наш'о посред ниских страсти.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 118 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 119 .

твој живот у страви. к'о ни цвеће јоргована плави'. Од којих си сама узимала боје За дан својих нада и за живот прави. испод неба овог. И на њему очи невиђене давно. Ништа. Ни молитва с усни које се не смеше. Све што сам познао. Мени ништа тада познато не беше: Ни самоћа твоја. Ја сам тебе срео једног топлог дана. Још је било сунца и зелених грана. Са тамном радости због познанства новог. К'о и свело цвеће плавих јоргована.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВА ПЕСМА U овоме свету. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 120 . Ал' мирис пролећа ветрови разнеше. то је лице твоје.

и тугу далеку. из дубинâ. Узета из ноћи. Ал' почех волети твоју усну меку. Непознатог мрака што живот одмара. Ал' почех волети твоје око тавно. Твоје сузе што су плач мојих година И наш први сусрет једног тополог дана. водâ. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 121 . Црвену и лепу к'о пламен пожара. Ал' почех волети предео рубина И страст која теби није била знана. И све: твоје небо плавих јоргована. И правилне црте к'о појаву неку Велику и нежну за поднебље јавно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Старе неке очи к'о мисао што је. И све што је с тобом. Твоје лепо тело — башту белих крина. И још твоје очи. та два ока стара.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТРЕЋА ПЕСМА N ема више дана. Мој завичај неге. И доћи ће сни И љубав и радост под твоја окриља. земља. и још борба с небом и жељама. где ми одмор спи. где си увек ти. Где не видим тебе. И Док небо. твој усамљен лик И поглед што мирно ни за чим не мари. тишина и крик Доносе ми тајну коју носиш сама. ни ноћи. Отићи ће борба. ни ствари. Лепоте. Свако јутро. вече. Још нам душе могу да дрхте од миља. сâм тичији клик Причају о нади што ти крије тама. Мисли. што пружа даљина и сан: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 122 . Јављају се мисли.

Гледаћемо сутон што осваја свуд. И погледом каткад. Још нам срца крију измирење. Ми нећемо чути ветар што све носи. као мир талас. као цвет у роси. И док руке срећне станују у коси. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 123 . И кућа под небом овај стари стан. И страсти. И бол који живи. у којој загрљај почива. Покрета за шапат и пољупца глас. Још имамо снаге да се лепо снива. И док глава сања уз лице и груд. Као сутон сунце. немо срећу скрива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да се заборави и живот без циља. спас И љубав што прашта и јаде односи К'о пролеће зиму. Тако ћемо проћи овај живот худ. као звезду дан.

Ту су руже знане И промена иста. Дошли смо до међе. Победа и љубав и будућност чиста. пређе. Овај видик сунца и магле и кипте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЕДМА ПЕСМА P рошли су априли. Још једино јава ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 124 . Данас нам не блиста Као некад. Само наше песме већ су по'абане. Све тише и тише Подносимо дане. И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били.

Меку и у свили. Носили смо прошлост као срећу свију. Нама сад не треба Загрљај и цвеће. Да украси младост. К'о хаљину чију. Светлост.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сећа нас на доба све блеђе и блеђе. сумњу поколеба. Прошли су априли. Нама доћи неће Снови што се крију. боја плава Сад су израз неба У коме се тужно и уморно спава. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 125 . И сузе се лију Што ми нисмо оно што смо некад били. Забуна живота коју крв покреће.

А истина мирно. кобно. К'о ма'овина мека. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 126 . К'о дубине остареле непознати мрак: Саранио сам љубав што се не разуме. Заборав ће сад падати на речи и дан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАД МИРА S аранио сам љубав к'о дан црне шуме. на потресе и на снова стан. Сад залази мој живот и видик обмана. Ја осетих тада пораз. И остављајући споро своје среће знак. Заборав ће сад падати на спомен и сан. к'о лишће са грана. На бол што се одваја. као звона јек. На чекања. На одигране борбе и часове биле. Са наслоњеном главом о мртве априле. к'о покров од свиле. гроб и задах јак.

И будућност моја цела да ми буде хлад На коме ће дан по дан мртав да се збира. Ја сараних све. Саранио сам љубав и поноса век. Још остала жеља ми. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 127 . И да слушам тишину и мртве славује. тешку као пад. осама и свет. на прошле олује. Јер још чујем над главом ветар како свира Песму празну к'о утеха. осим мира глад. Да сећања покрије један облак мира.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Оглашава хук пада радости и рана. к'о последњи лек. Лепа као анђео. нити да ме дира Ход прошлости и сутона. Још остала жеља ми што са мном путује. И нечујно да све прође к'о тичији лет Без трзања и мисли. и љубав. Да уморну главу спустим к'о оборен цвет.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ САН ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 128 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 129 .

Као да је песма била срећа моја сва. У сну своме нисам знао за буђења моћ. не знам какво. Ја сад једва могу знати да имадох сан. Неко лице. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 130 . неки стари дан. Да у дану губе звезде беле одоре. јутра и зоре. небо нечије. У сну своме нисам знао за буђења моћ. Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. И у њему очи неке. Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао. Заборавио сам јутрос песму једну ја. И да земљи треба сунца. можда дечије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЖДА СПАВА Z аборавио сам јутрос песму једну ја. старе звезде. Ја сад једва могу знати да имадох сан. Стару песму.

и тај пут среће. Али слутим. Да ме виде. Што ме гледа. што ми каже да ме осећа. Њене очи. Али слутим. И њен поглед што ме гледа као из цвећа. њено лице. Ил' те очи да су моја душа ван мене. њено пролеће У сну видим. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 131 . и ја видим тад И те очи. Њену главу с круном косе и у коси цвет. и ту љубав. а слутити још једино знам. што ја ноћас сних. а слутити још једино знам. дођу очи. и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Не сећам се ничег више. Да ме виде. Што ми брижно пружа одмор и нежности свет. Ни арије. дођу очи. ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене. али не знам што не видим сад. ни свег другог. ни очију тих. Не сећам се ничег више.

илузија. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 132 . Изван ствари.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја сад немам своју драгу. изван живота. и њен не знам глас. њена лепота. невиђена. Не знам зашто њу и сан ми јава покрива. И с њом спава. Не знам место на ком живи или почива. и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу. Можда живи и доћи ће после овог сна. и њен не знам глас. Можда спава. Можда спава са очима изван сваког зла. Можда спава са очима изван сваког зла.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МИ ЧЕКАМО ЦАРА ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 133 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЛИКИ ДАНИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 134 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 135 .

са победом свуда. Знајућ ко нас зове. Битоља и Дебра. камо страх једино цвета. И веру у Бога. пушке и тробојке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МИ ЧЕКАМО ЦАРА P онели смо у рат своја срца мушка. Обишли смо места световна и света. Осмех деце своје и сан што их љушка. и куда. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 136 . Научисмо брзо како да се гине: Из борбе у борбу. мачеве и копља. изворе јаука И домове. и зашта. Развалине славе. Ми смо нашли земље старе царевине. Прилепа. Загрлисмо Србе с Косова и Скопља. загрљај девојке. С буктињом слободе прогнасмо баука. Оживесмо прошлост. Велеса. Сузе седе косе.

И наше заклетве. И пођосмо дале. Ал' кад освојисмо обалу Јадрана. Кроз дубодолине и висове гора. И гле! сви гробови испратише живе! Њина мртва уста још су могла рећи: “Ми чекамо цара крај пучине сиве. с које полумесец иде. С ужасом нам трубе знак повратка даше: И ми остависмо крв из својих рана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И круне и митре и побожног себра. Што ће сад друмови пожелет Турака. Ал' нам дође жао те гробнице мрака. Те судбине. Да наше орлове и наше топове Пренесемо смело до сињега мора. у крајеве нове. Да би могли мирно тада у гроб лећи.” ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 137 . и гробове наше. Дан божији опет земљу плача виде.

У кући народа жижак наде трне ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 138 . И како га земља мртвог дочекује. Хладан ветар дува и сунце је зашло. Као куле старе стоје мисли црне. невидљивих рака. ГОДИНЕ O својиле небо планине облака. Како се привлачи њему гост незвани. Аветиња коло отаџбину нашло. СЕПТЕМБАР 1912. Напрегнуте пажње сваки очекује. Време кобног страха. Рањене му груди баца посред блата. Омиљена места са дубоким плачем. И тражи га земљом гробова и рата. Како гост незвани. И црна шамија на дому га виче. огрнут у приче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 17. И док иду споро неизвесни дани.

Шта у себи носи: живот давних нада. или пут победи? А небо узеле планине облака. Осећај пропасти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пред иконом Бога. опасана мачем. Та слутња што данас у срцима влада. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 139 . И ничег над главом до литица голи'? Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака: То се негде робље за нас Богу моли. Тај страх што к'о зима све погледе леди.

И мука на коцу са именом Бога. Пет векова. у крваве воде. Пет векова срама. дуге пет столећа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВА ПЕСМА СРЕЋЕ M оје срећне очи народу се диве. Пет векова нада. Што оствари снове. Што унесе опет дух древног пролећа У равнице пусте и гудуре сиве. Уз музику смрти и химну слободе. тамнице и мрака. Уз кораке моћне историјских дана. Пет векова влаге. Пали су по земљи. пет векова рака — И да опет дође најезда јунака! ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 140 . Уз тутњаву гнева и говор вулкана. црни' као пет гаврана. И обнови дане што подижу живе. уз проклетства многа.

долине и крша: Пободе заставу. Како нам погледи преко мора стреме. У мртва огњишта да унесе жара. нека се лепрша У име његово и за васкрс раје. Како над Охридом пада српско вече. Како наша уста сад од среће неме. Видех како народ ствара ново време. Да пробуди звона с умрлих звонара! Ја сам био сведок при судару раса И видео снагу која рађа дела: Планине и воде. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 141 . Видех како народ историју даје Крај незнаног села.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И да опет дође к'о у доба стара. Проносећи цвеће славе и ужаса. Испод трулог царства да изведе брата. Да се народ листом за оружје хвата. За сузе Косова и за све вапаје. Како Вардар данас кроз Србију тече. вароши и села Привуче загрљај огромих таласа.

И обнови дане што подижу живе. Што унесе опет дух древног пролећа У равнице пусте и гудуре сиве. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 142 . Што оствари снове дуге пет столећа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Моје срећне очи народу се диве.

И знамо где смо. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 143 . знамо где ће други.” Ја немам сузе за хумке синова. Ја немам сузе за оне младиће Што су весели пошли из свог стана. Гробови данас добро су понели. Све друг до друга као једно биће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПО ГРОБОВИМА J а немам сузе за оне младиће Што су остали кланцима и пољем. К'о једна жртва нараштају бољем. На које душа прнула им холо. Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели. К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана.

и приче џинова. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 144 . Ја немам сузе за хумке синова. Уместо сузе да мртве делије Ожале редом. нек у њине кости Уиђе љубав новога појаса И бол мој. Уместо сузе да мртве делије Ожале редом. нек гробове њине Песма из срца. зашто овај живот прости Нисам спустио у борбу таласа. И нови дани. За хумке деце отаџбине ове Што су свој живот као булке дала За стару мис'о и границе нове. из груди прелије: Велика песма уместо црнине. За прошлу славу и реч са гусала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Из којих ведро буде се слободе. планине и воде. Нисам спустио у борбу таласа. И старе земље.

рат и мучно бдење Били сан велики. Као да су слава. Израсли гробови сад се лепо виде. Изгубили су се у химни слободе. К'о далека брда кроз поднебља плава.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СПОМЕНИК S а очију мојих сан лагано иде. Све се то десило са брзином река У име морала ове отаџбине: Као да је народ целог свога века ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 145 . али прошли. Нека чудна радост и ново буђење! Као да су дани страшни. И Док расте јава. у црном јауку. И душа се буди. Све се то десило к'о у наглом хуку Пролетњих потока и надошле воде: Пет векова дугих. да су из сна дошли.

Да споменик живи. Прогледаше људи. Богу се вапије. Да данас силази у нова предања. Да л' доживех све то. Чини ми се људска да то нису дела. Земљу што изниче из крви синова. и поља и брда. И још ми се чини. Као измишљени да су били људи Са жртава својих и својих подвига! И ја питам себе. Да спрема нараштај за споменик други. свуда срца тврда: Сиђоше громови. има живот дуги. И кад гледам воде. вароши и села. ил' читах из књига. док се душа буди. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 146 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Спремао се за то да слободно гине. Ал' нигде помоћи. падоше капије. Од Косова плач је. Већ споменик давни минулих џинова. док ми душа сања.

Да чекамо потрес који оков кида. и да Ја ћу с њиме опет у гробу се наћи. Неутешно мали и болесне воље. Веров'о сам да ће мој нараштај заћи За неравну борбу. сав изломљен. Веров'о сам сунце доћи неће никад. Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом. Да на земљи увек најбоља је нада. И земљу коју су повели возари. Сунце доћи неће дане да озари. Али нисам знао да онај к'о страда Греши кад сувише и воли и жели. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 147 . Да застали живот покрене на боље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ U век у средини која рани чамом.

И често се питах шта ме за свет веже: Заклоњен идеал? Ил' страдање дуго? Ја нисам слутио да ће дани доћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад се све обнавља: човек и цвет свели. Запазио нисам сем ње ништа друго. И груди где топло сва предања живе. Ја нисам слутио испод ноћи сиве. Ја нисам слутио. отаџбино драга. Ја нисам слутио. Заспали духови и царство покојно. После сна дубоког. Устанак народа и појаву рата: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 148 . преко сваког гроба. здраве. Да су нам пристигли носиоци славе. да чека спокојно Звона на јутрење да устане снага. Велики и вечни. баш у моје доба. у данима туге. Да су већ ту руке спасоносне. Двоглави орлови да ће редом проћи Око свију глава. Увек у средини што дух сваки стеже.

Да дело из крви пружа светлост праву. небо. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 149 . да сам данас већи. И пут који води и миру и срећи. ране сваког брата. осећ'о сам дуге.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И док крв је текла. Отворено. И осетих и то да спуштену главу Занавек подижем.

Исто тако ни лаж. Кога су бојеви дигли до јунака. уз долазак мрака. Шетајући дуго. После тол'ких дана опет гледам њега: Насмејана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СА КУМАНОВА — ИСТИНИТИ ДОГАЂАЈ — U једноме крају старог Београда. лица увек млада. А случај не хтеде да буде покојни — Причао је ствари из првога рата С речитошћу оном што му војска дала: Од његових речи страх не зна да хвата. Које му сад краси из рата белега. ни хвала. ведра. клевета. К'о из какве нове. Он је кроз ноћ мирно ређао те слике. Причао је мени он. капетан војни. страшне авантуре: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 150 .

У јуришу кобном и божијој вољи. И кол'ко се воли отаџбина своја. Љубав неизмерна у срцима живи. Падају војници и заставе јуре. Противника да би уклонили с пута Шрапнелска нас зрна узеше за мету. сред топовске рике. Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били. Видело се како. и крај брата клече. Од игре картеча заклон нам најбољи Био је у пушци и у бајонету. Земља вечне борбе и пропланак сиви. Он поред осталог исприча и ово: “Кад смо били легли код једног редута. У бици која је дала Куманово. сред највећег боја. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 151 . И у оном часу када јуриш наста.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Видело се како. ал' брат његов заста. Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Док с ножем на пушци лете сви војници. И док ватра смрти испред сваког зија По мени се миље необично расу. Јер осетих да сам то ожаљен и ја. јурну својој чети Онако узвишен и онако мали. Све се то десило брзо и у часу.” ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 152 . свећицу запали. Грмљава ваздухом док к'о река тече. Поново устаде. Коју каткад људски запарају крици — Он крај мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника.

Где Београд грле и Дунав и Сава. поред старог града. Столећима Србин у тој земљи живи. Бачка. Једино се Србин тој земљи не диви.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УЗДАХ СА ДУНАВА — ЗА ДЕЧИЈА УСТА — N а Калемегдану. Босна — све то земље Срба. Огромна равница пред њиме се пружа. ту је и Срем равни. Ал' слобода само тој се земљи руга. Несрећна и лепа. Једно Српче гледа земље наших нада. као српска туга. Ал' Немац и Мађар вечито га гоне. Јер његова звона само на плач звоне. Ту је Банат. У тој земљи има и поља и ружа. Далмација. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 153 . Што их тајно крије та даљина плава.

” ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 154 . Српче стоји тако. о Српски Народе. И његово срце овако уздише: “О велике земље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ту је и Хрватска: свуд спомени славни Чувају се тајно место српског грба. Да униште једном име господара. сузе му се лију. Тимока. Вардара. И док сунце греје Велику Србију. На Калемегдану док цвеће мирише. Кад ће у бој поћи наше моћне чете. Када ће и за те доћи живот прави? Што судбина крије буктињу слободе? Велико пролеће кад ће да се јави? С Дунава и Дрине. Који као тиран гуши земље свете.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КРВАВИ ДАНИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 155 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 156 .

Јаворове гусле покиданих жица. Позваше нас браћа из мртвих равница. Понижене сестре и клонуле груди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ P озваше нас у рат сви гробови стари. Маркова Прилепа. И заветна мис'о. Закопана звона. опали олтари. ми пођосмо смело. Кад је час куцнуо. Дух великог цара. Јаук са Вардара и Косова поља. и божија воља. оковани људи. Сад од Куманова. И од Грачанице до Битоља равна Укинута рука црна и свирепа. Вођени љубављу и божијим прстом: Примајући на се провиђења дело Крвав полумесец заменисмо крстом. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 157 .

Испод звезде среће победа нас прати. Из гробова нових долином Вардара. Србија и ове преболеће ране. И док наше мајке сузама се гуше. он и данас гине За одбрану земље и част свога рода. И Кајафин жиг се над Софијом реже. И уместо ратар сад да пушку скине. И слобода ниче из великог рата. Али та слобода нашег старог брата Пир сатански уне код грешних Бугара. свеже. племените душе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Оживела наша царевина давна. Брегалницом расте гробље ново. То умиру храбре. Али виновнику ко ће казну дати За злочине које народима нане! ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 158 . И овенчан славом историјског хода Да се врати у дом.

У одблеску душе великог ратара. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 159 . Сећање на срамног и кажњеног Јуду. Под пространим небом отаџбине своје. У могилу дугу и у сузу многу. Али с обновљеном љубављу и вером. Двоглавих орлова и црних шамија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СА КРИНОМ У РУЦИ K ада буде легло поколење моје С њим ћу и ја лећи на крило Вардара. И док нашу децу освајали буду Историја нова и слободе звуци. Између цркава и старих џамија. И ми ћемо лећи лицем према Богу. Народних песама и слободе нове. Са тријумфом правде над балканским звером. И ми ћемо лећи у косовске снове.

Драве и Неретве. после тешке жетве. Нов. Са крином у руци чекаћемо тада У одмору своме. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 160 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ми ћемо спавати са крином у руци. велики појас: да још једном пада На радост Миљацке.

Еполете. Добоши. нови. сабље и шињели сиви. Дан пун гробова као звездâ вече. и још нови. засићена јата. Кроз моју душу прошле су све воде. Хиљаду срца што гину и љубе. песме и крваве сече. Кроз моју душу прошли су пукови. Прошла су црна. Два стара орла завета и славе. Брегови. стегови слободе. Јунаци мртви и јунаци живи. Огањ и јуриш. кланци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОСТО ИМЕ K роз моју душу прошла су два рата. Крвава поља и умрли крици. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 161 . Пали крсташи и заставе праве. Кроз моју душу прошле су све трубе.

сељаци. Прође победа. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 162 . Кроз моју душу. с топузом и ђордом. вера. преко страха. Њих пет на броју. Кроз моју душу прошла су столећа. Осмех и лице зоре доброг дана. рана. И просто име: сељаци. нови зраци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бели крстови. светли рањеници. Спаљена лета и мртва пролећа. Подигнут народ са љубављу гордом.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЦВЕТОВИ СЛАВЕ O ни спавају сви до једног. У својој крви. несебични. нескрштених руку. Без свог покрова и под тешком бедом. редом. благи. ти наши синови. Заборављени к'о мртви кринови. Они спавају. У плитком гробу. Велике душе као камен драги. безбрижни к'о тићи. за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 163 . Они спавају. И труну мирно као у сандуку. И поносити к'о стари племићи. Они спавају по Балкану целом За добро туђе. С ранама живим и мртвим очима. Вечита песма коју им отима.

И док се губе из свог лепог стаса. Они спавају прости. И њине груди густи црви плаве. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 164 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ти млади момци великог времена. без украса. Хумке им расту у цветове славе.

што сте ране без лека Примили на се к'о знамење верно Истинске службе. Да се поклонимо одано и смерно Пред вама. мада Сад мали поток са муком газите. Што сад носите штапове и штаке: Новоме добу ви сте светли зраци. Пошли сте у рат и здрави и смели. К'о многи живи. Да се поклоним пред вама. пробуђеног века. што сада На сваки корак брижљиво пазите: Ту скоро царство згазили сте. као многе раке. И оставили куће и гајеве: На путу своме победе сте срели ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 165 . јунаци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ШТАПОВИ И ШТАКЕ D а се поклоним пред вама.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 166 . устају незвани. ал' храбри и прости. Али ви. без руке и ноге. Пошли сте у рат са ножем и пушком На нож и пушку два зликовца стара. Носећи земље и сломљене кости. Плету се венци за јунаке многе. Дижу се ситни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И оживели прастаре змајеве. Пошли сте у рат. поносити. Без много “ура!”. Дошли сте кући ломни. Бићете наши јунаци незнани. скромни. много ломни. дивни. И у два марша својом снагом мушком Народ сте спасли мрака и Татара.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БОЛ И СЛАВА ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 167 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 168 .

Запојени славом. као златна слова. Позивају себи децу нових дана. И њихове груди са седамн'ест рана. Вратити се нама. Враћене орлове са албанских гора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МНОГИХ НЕЋЕ БИТИ K ада нам синови дођу са бојишта. К'о довршен завет са Косова поља. вратити се неће. Прилепа и око Битоља. Они су остали испред Куманова. Као мртва стража поколења нова. Мердара. Уморни и лепи и жељни огњишта — Многи што одоше на ратна војишта. На Љешу и Скадру. Они су остали испред Елбасана. К'о живи гробови. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 169 . к'о мирисом цвеће. крај Јадранског мора.

Око Брегалнице и Велбужда стара. Већ под туђим небом и испод корова — Они су остали крај Једрена града. Бранећ своје земље од навале срама. Они су остали на Ретким буквама. јаук и сузе. бол. што их земља узе. И вечно сећање за надгробне свеће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Они су остали и испред форова. Што за земљу мреше. Од отровне мржње подмуклих Бугара. Када нам синови дођу са бојишта. Али место оних. знана и жељна огњишта. Наћи ће загрљај и дочек и цвеће. Доћи ће црнина. Од пљачкашке хорде и крвавих кама. Што не труну мирно крај својих борова. И још топла. са ратног војишта Што се нама никад повратити неће. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 170 . У огромном броју и са много јâда.

Велика и светла. У име слободе и вечног морала. Као кад сте пошли за слободу брата. И што долазите из два срећна рата. Кроз топовску рику и дим од пушака Подигла се најзад царевина стара. ГОДИНЕ D олазите данас уз добоше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 11. трубе. Нема ни Сливнице. И испуњен завет са Косова поља. На које чекаху пет дугих столећа. Сад нема Турака. ни беса Бугара. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 171 . Ви сте све постигли. Ви сте своју браћу опростили зала. АВГУСТ 1913. Само што вас сада венци славе љубе. Ваша жарка љубав и витешке груди Донеле су веру и времена боља. без страха и студи.

Што Београд цео са радошћу грли Вас. И знаке предака донели сте данас. Као кад сте пошли за слободу брата. Само што вас сада венци славе љубе. престонице давне. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 172 . За покрете нове што чекају на нас. Долазите нама уз добоше. За нове редове историје славне. децу Србије. И што долазите из два срећна рата. Вароши и воде. трубе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пробудили земље и нова пролећа. понос неумрли.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕПИЛОГ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 173 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 174 .

колевком јунака. да се из подземног мрака Зао дух диже. Језиву сабласт како пропаст плете За народ што је из свога страдања Подиг'о престо отаџбине свете. Језива сабласт пропаст њему плете. Осећам често. И очи њене са погледом жучним. у сатима мучним. у сатима мучним. к'о мртвац из раке. при појави сваке Невоље. при појави сваке ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 175 . Олтар слободе и небо надања. И глас промукли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН O сећам често. Ја видим данас. Над земљом бола. Језиву сабласт. к'о из црне приче. што смрт само криче. Ја видим данас.

Што зна да рађа к'о проклета мати. Ја знам да сила пролазна ће бити. Ја мислим дуго на подземне стазе. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 176 . Које све иду против једног грба. Да се будућност неће дуго крити. Ја знам да сила пролазна ће бити. И да ће заћи борбе и сви крици. Изуме пакла и плодове срама. Да моју земљу предводе војници. Ја мислим дуго на подземне стазе Које подиже једна рука вешта. Које подиже Беч и блудна Пешта. И на подлости што упорно тазе Јединство светло и долазак Срба. И још невољу која народ прати. Велику неман коју даде тама. Које подиже Беч и блудна Пешта. Два црна гнезда белога владара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Невоље која диван народ прати. монархија стара. Велика авет.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 177 . И нови дани и боља времена. И да је дош'о.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да иду дани и боља времена. да је већ ту земан. Да ће пропасти та отровна неман Што давни народ и многа племена.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 178 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 179 .

светлост и мир стоје. гледам на домаку своме. Силна дрскост беше овладала мноме. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 180 . Ни видео нисам тада Ваше лице — Само Вам се збуњен јавих нехотице. А над Вама небо боје јасно плаве. Пред оком што на ме кроз поглед је пало К'о укопан стадох сав поражен тако..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВИ СУСРЕТ J едно послеподне — не сећам се које — Ишли сте лагано и погнуте главе. А око Вас ваздух...... На уличном углу застали сте мало И мени се нагло окренули лако. Сенку и с њом мене водили сте собом. Ја сам само знао бити њеним робом — Да Вас пратим.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1903. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 181 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ТАКО.. али тако Сузâ нема баш никако. Много суза о да ми је Да их око плаче. Љубав. па и желе! Чини ми се кад бих плак'о — То би било тек весеље! .. младост и болове — И све мртве.. Али суза баш никако. E то сузâ баш никако! А радо бих ја оплак'о Свој Вавилон — старе дане И све наде — затрпане Са животом. снове. лије — Да прелије мисли... Каткад само душом плине Успомена и маглине ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 182 ..

Не мислећи откуд дође. Дрхти биће — па све мине. Како брзо све нам прође! 1904.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Засниване моје среће. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 183 . И задрхти биће цело: Из даљине шум се креће — Разлива се у опело. Али сузâ баш никако! ... Ја га слушам дуго тако. Успомена душом плине.

Али примих малер — ти не спази мене. Немарно и мирно шетао сам тако. Јер и на шта крити! У том часу спазих с оне друге стране Где са друштвом својим шетала си и ти: Реверанс ти дадох без икакве мане. У пролазу ђаче познато ми. Ја се теби јавих цилиндром и ногом. Дан је с нешто влаге — оно света мало Модерно је ишло — мувало се јако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СА ШЕТЊЕ N а корзоу јуче тек је вече пало. дакле. На корзоу. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 184 . Правећи гримасе. у респекту многом. Ја окренух главу. к'о псетанце верно. Дубоко се јави шеширом и ногом. у респекту многом — Са оним осмехом — угодним за жене. смерно. С осмехом на лицу.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1904. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 185 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПОЗНАНСТВО

M

илостива госпо, пардон по шест пута!

Сукњу мало више држи рука мала,
Па се жипон види и ципела жута.
Опростите, али — подвеза вам спала.

У најмању руку, свет је овај злобан;
Узеће вас на зуб — пошалица ту је,
И ко може знати какав удес кобан
Најближа будућност спрема вам и снује.

Ако ништа против ви имали не би
Стојим вам на служби без икакве плате:
Ја не могу никад дозволити себи,
Да ви, лепа дама, и мане имате.

Унапред вам кажем, с етикетом многом —
А већ руци не дам да вас ишта вређа —
Везаћу подвезу чим пред вашом ногом

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

186

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Пресавио будем колена и леђа.

Да сам збиља такав, ја вам добар стојим,
А за речи своје и жирирам само;
Јер њих увек гледам да с делима спојим.
Ако је по вољи, заклон ено, тамо.

Вид'те, сваки пос'о тражи труд и зноја —
Ја сам сав у води. Да л' сте с Југа родом?
Кад бисте ми рекли, маленкост би моја: —
Купајте се, госпо, често ладном водом.

Али шта му драго — ја пожаре волим.
— Ватру који гаси, тај се и опече; —
Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим?
“Кад стидљив дан оде и кад дође вече.”

1904.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

187

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПОЕНТА

J

едва чекам вече да и мени сване

Јер ја немам дана. К'о пустаром песак
Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак,
И види се живот, зима к'о две ране.

Младост и све цвеће створи се пред оком.
Ја осећам из њих како бол се вије:
Замириса уздах из оног што није,
Што остаје, труне, у сну у дубоком.

Ал' земљи ће сунце весело да гране,
Мај ће ведар ићи, пробудиће гору:
Њој промена носи пролеће и зору;
Једва чекам вече да и мени сване.

1904.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

188

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

КАКО МИ ЈЕ...
I

O

д некога доба изгледа ми као

Да ће се моје замутити око;
Душа и желе и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам: ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне;
Смрт, вечно жива, будућност је свега —
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна —
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело:

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

189

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Здерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати;
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.

И тада као са вулкана лава,
Сипаћу мисли што наш разум прже —
Трешће се вечност и пучина плава,
И сви атоми који светлост држе.

II

О томе куда скоро имам ићи,
И какав мени гроб поднебље крије,
Да ли ће дух ми из тела се дићи,
И где ће бити када мене није, —

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS

190

снова. у предграђе гроба. Пред том застирком испред дана својих Осећам гробље и сећам се тебе. Осећам само преживело доба. Болова. У неки сумрак. за будућност снажно. Како се креће и у сутон пада. Женска и чедна са нежношћу благом. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 191 . Умно и крепко. И своју љубав и минуле снове. Сад ми се чини да ја видим срећу И да је имах и у болу своме: Сви ми се дани сада у њу сплећу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ О томе ево ја не мислим сада. Озбиљан лик ти сад преда ме ступа Озарен мишљу и животном снагом. У теби гледам биће земље ове. па ни жеља мојих. У твоме оку и душа се купа. нит' ту видим себе. И све истине — све што није лажно. Где ничег нема.

ни снова. О. ни снова. Који тек мисли да те дуго воли. у предграђе гроба. кад би знала колико си дивна Ономе кога смрт страшна не боли. Где нема мисли. Чија је љубав ведра и наивна. преда мном се јаве: Ја видим себе у раскошној моћи Где скупљам зраке и обзоре плаве. ни јада. ал' и пропаст с њоме. Осећам само преживело доба Како се креће и у сутон пада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Она се јавља. У неки сутон и предграђе гроба. Вукућ идеје. III Кад гледам тако преживело доба Како се креће и у сутон пада. Где нема мисли. ни јада — Ја видим како све бесане ноћи. У неки сумрак. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 192 .

ни снова. И тада. Љубави моја. К'о рука каква болесна и мека. у предграђе гроба. Чији ће додир светлост за ме стрти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И њих одевам. У неки сумрак. Смрт ваша тешка мој је био живот. слико снаге моје. Живећеш са мном. Ал' вама. без страха. хладна. Он пада на вас и спрема ваш ћивот Где је и моја будућност далека. Како се креће и у сутон пада. Где нема мисли. У свет их водим и спуштам код људи. дела непочета. са радошћу многом Украси себе и све дане своје. и силином духа Из свог срца. ни јада. Осећам само преживело доба. разума и груди Живот им дајем. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 193 . “Збогом!” Ја имам речи: ви сте моја чеда Поспала. у повоју смрти — Али не ове што у мене гледа.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 194 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1904.

поспале тако Нада и вера. Човек у њему. за жеље моје — К'о мутни. За муке. и бол утрн'о. за жеље моје — К'о мутни. И дошли дани тегобни. Болесне. мучни. За љубав. младост и чари. мене. живот у црно. мучни. мисли. светлост и плаве боје. вене Понос и полет. невољу. модри облаци тучни За небо. модри облаци тучни За небо. мисли. У мраку овом види се пак'о. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 195 . У друштву с њима гаси се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА I дошли дани тегобни. грехе. За љубав. светлост и плаве боје. Они су знанци одавно стари. бледе.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 196 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1904.

. Иде тако. Киша сипи. само уздах.. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 197 . пада — Твоју љубав земља узе. нема. Спровод овај Њеног драгог гробу спрема. тешко звоне звона. Заплакати ниси знала.. сузе. По сандуку тутњи. к'о сањивим Моја драга бледа.. сетна. Са погледом. прска блато.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОГРЕБ P олагано спровод иде. Тихо. Бол велики суза није Никад им'о... Врисак.. Гробар прима.. Рака стоји отворена. Лица влажна. бона.

кућа нова. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 198 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Или речи..” Крст убоден.... Још промиче. Како л' ће ти сутра бити... сипи киша.. “празно ли је.. 1904. Твоме драгом већ готова. И та киша откуд данас! Да л' то небо плаче за нас!.. И иначе све се стиша. што неће увек лити! .. — Ох.

Очи гледају. Узеће руке. Већ клонуло тело. очи гледе боје.. чека се опело. и косе. И ја ћу затим иструнути цео. дрхте руке моје. Нестаће мене убрзо и лако. Рођен без крила — немам где се скрити. лица. Доћи ће светлост. Људе и даске. Нестаће тада свег што моје беше: Покрета. Одавна сазнах да ће бити тако — ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 199 . Дише се тешко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЖИВОТ U ста се смеше.. Није још дуго — доћи ће и оно. Удараће звоно. и крви. дан мутан ил' бео И много света. уста што се смеше Земља и влага и гомила црви.

јади. У небу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И јоште нешто. 1904. што се стално крећу Путем промена — остаће да живе. Невоље. Као ни звезде. Нестанак људи да л' је и њен ћивот? Да л' тајну она свевечности скрива? Ил' њоме само увијен је живот. голе жуди. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 200 . ноћи. У сунцу. беде проклетства и сузе. Оптицај смртних обманом се слива. даве живеће код људи. мирису и цвећу. Уздаси. У оном низу природиних ткања. празне. И после мене. Што трепте етром. зори. и љубав и мис'о: То није моје к'о ни магле сиве. И оне мале — а спонтане узе Што ryшe. тако мора бити. ваздух кој' сам дис'о. у шуштању грана.

сунце. радост. Тежња среће видна. чисто. мисли — жеља нема. жуди. Прошлост. знана — ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 201 . ведро. Апатија и клонулост миру теже. очи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСЕТА D ремеж пао на бол. Лица нова. Јутро. слава. да се иска. Душа као сва у телу. Око сузно. Киша. главу и све дрема. вече. руке. подне. људи. Апатија и клонулост — речи ствари. Страст. младост. А досада преко свега мили. тиска. умор стеже Ноге. празна — нигде чари. Нигде ичег да се жали. навике. Борба. Небо мутно. љубав.

Само срце бије: Можда виче. земља. исто.. А нема погледа. А и мисли није. жеље. без икаква циља. камен. увек исто. притиска. ето.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Увек сваког дана. Одвратност се шири језиво и ледно И пада. Дани. Монотоно. зашто. а магле се згрћу. Увек једно исто понавља се. И откуда. лето. једно!. Кроз полусвест једва Опажа се тама Пространа и бледа. човек. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 202 . тромо. звезде. Увек једно исто. зове Мисли. снове.. чему зима. Одвратност се шири животом и смрћу. Увек једно. биља.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што их самрт пири Док се тама шири. крви к'о да сада неста! К'о да све ишчезе неосетно мину! Зар ничега нема? и зар живот преста. У вечитост тајну Атавизмом неким 3а старим далеким — Дух човечји бега И на простор стаје. вуку. У пролазност трајну. негде носе магле. у поворци слећу. костију. У визије своје разли се и плину. Не види се ништа. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 203 . У облик пре свега. И. Свуд се тама шири и по њој се крећу Неке сенке што се. Разум не зна где је. нагле И прилазе. устремљене. У постања своја. Око њега шта је.

светлост и живот и вечите тајне. и свест снова дође. Хоризонат мисли ведрији је само.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Разум не зна где је. Ал' подсећај стоји да се ишло тамо. Посећује време и пределе трајне. а дух тако ходи. Колевку постања која све нас роди. Смрт. 1905. Апатија неста и клонулост прође. Најзад све је исто. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 204 .

страсти. чежње. иде. И све што човека поткупљује. амбиције.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОГЛЕД I I деали. креће се и бори. Да корача... осмех. Све што је у мени — самог мене гони.. Одвугло од влаге мутних. горких дана. Нек престане живот и сви моји дани! Ил' не. нека трају док их смрт не склони — Док се мрак не спусти и дух ми сарани. радо бих плак'о — али нисам жена! А и нашто сузе кад болова нема За пропале часе — минула времена. Нада. мити. Ах. радост и њени извори.. II ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 205 .

. очара... И пелену скрије под девичне жуди. III Уживања трају док крв ври и тече. Тражих негда људе — волео сам жене. Жељан сам осмејка ма и лажан био! Само нек се младост пробуди и крене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Нов се живот јавља и ја њега здравим! Ено га на гробљу мојих успомена! Пуне су му руке и сласти и миља — Смеје се и прича да је и он пена. И моћ да привуче. Јер пољупци њени са уста румених Упијају небо — позлаћују пак'о. заведе. И остави места што их рад покрио. Сад блудницу волим — заноси ме јако.. Мисао је болест заразна и стара. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 206 . Коју ветар носи к'о лишће са биља. Жена ничег нема сем тела и груди.

уста. 1905.. груди и тело. Подижем будућност са својих осама! У њој ће све бити мило и весело! И топло. заклонила тама — Каткад уздах прође — празнином прошета.. и љупко к'о узглавље њено — Као коса.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Развалину доба снова и полета Обавила пустош. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 207 . врат.

и још борба са чедним жељама. ни ствари Где не видим тебе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ КЊИГЕ “РЕЧИ” N ема више дана. вече. Отићи ће борба. ни ноћи. земља. Свако јутро. Мисли. Јављају се мисли где си увек ти. сам тичији клик Причају о нади што ти крије тама. где нам снага спи. У кући под небом пуној сунца. И завичај рада. У кући нејасној и чудној к'о сан ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 208 . И доћи ће сни И раскош и живот под твоја окриља. биља. твој усамљен лик И поглед што мирно ни за чим не мари. тишина и крик Доносе ми патњу коју носиш сада. И док небо.

Да нам бриге беже. Ми нећемо чути ветар што све коси. 1907. стари стан Са љубављу новом која боле скрива Као сутон сунце. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 209 . Ту ћемо гледати да се лепо снива. Ал' ми ћемо ући у тај. У срцу ће бити измирење. с њима слутња жива. И док руке срећне станују у коси. као звезду дан. Тако ћемо проћи овај живот худ И погледом каткад као цвет у роси Гледати у сутон што осваја свуд. као мир талас. Да је свака радост новина за нас. спас И љубав што прашта и што јаде носи К'о пролеће зиму. И док глава сања уз лице и груд.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Срело се нас двоје и живот без циља.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НОЋ ЉУБАВИ J едне вечери. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 210 . Тишином среће кад бол замирише. Одмори око: нек се душа слије У позни шапат велике љубави. као после града. Драга моја. ја не умем више Носити сузе што ти радост крије. Мирисала је кожа тело моје: Миран. без среће и радости које Бијах као ван тамнице јада Видео нисам сунце како пада. Ал' у ноћ месец кад сиђе убави. Уздах и цвеће око сна мог што је Очајем скрио њених нада боје. Одвео дете у несрећу сада.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 211 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1908.

Док даљина чува спомене далеке Као машта људска што једина јавља Оно што је било. Као дух умрлих преко наших глава? Ил' је ова бајка не из овог доба. Не са земље наше. што се не обнавља? Ја о томе не знам. Тамо где већ нема ни руина стари'. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 212 . већ са звезде неке. Кад из сваког кутка ноћ црна потече И притисне очи. видик цео. Где ноћ заборава све је досад скрила Осим ње. што иде са несталих ствари Уз облик ветрова и говор дубрава. небо. Ал' кад пада вече На црвено сунце и дан к'о дим бео.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УВОД У ЛЕГЕНДУ “ЛЕПОТА” D а л' се ова бајка у истини збила. Која данас нема ни трага од гроба.

тавно. Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Знам да чујем свуда. Носи мртве речи. Ја осетим тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада. Ил' ту зато стоји да нејасно. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 213 . Видим једну звезду и крај њеног доба. Да устају дани из помрлих сата И да мртво време мирно се помаља. Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију Чини ми се да се отварају врата Од гробнице света. заспалих земаља. А од којих душа често се отима. да ми нека струја Носи мртве речи и песме славуја. Каже шта је било некада и давно. Видим једну звезду у обмани више И осећам како тишина мирише.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1910. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 214 .

Набујао шљам и разврат и пороци. Упрљано и опело и крштење. Умрли су сви хероји и пророци. Подиг'о се трули задах пропадања. Прогледале све јазбине и канали. Развило се црно време опадања. сви проклети и сви мали Постали су данас наши суверени. Прогледале све јазбине и канали. Сви подмукли. Покрадени сви храмови и ћивоти. Исмејане све врлине и поштење. Покрадени сви храмови и ћивоти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАШИ ДАНИ R азвило се црно време опадања. Понижени сви гробови и животи. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 215 . На високо подигли се сутерени.

Своју храброст на подвале и обеде. Затворисмо своје очи и џепове. Обесимо све празнике и трибуне. А поразе прогласисмо за победе. Гојимо се од грехова и од блата. Место светле историје и гробова ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 216 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Закована петвековна звона буне. Своју мудрост расточисмо на изборе. Од пандура створили смо великаше. Од несрећне браће наше. Своју мудрост расточисмо на изборе. Место светле историје и гробова Васкрсли смо све пигмеје и репове. од робова. Од пандура створили смо великаше. Будућности затровасмо све изворе. Закована петвековна звона буне. Достојанства поделише идиоти. Лопови нам израђују богаташе Мрачне душе назваше се патриоти. Побегао дух јединства и бог рата.

Не види се јадна наша земља худа. Под срамотом живи наше поколење.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Остала нам још прашина на хартији К'о једина успомена на џинове. Помрчина притиснула наше дане. који сишу к'о пауци. 1910. Нараштаји. Куда ћемо од светлости и од суда! Помрчина притиснула наше дане. Не чују се ни протести ни јауци. Под срамотом живи наше поколење. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 217 . Сад сву славу пронађосмо у партији. Остала нам још прашина на хартији. Пир поруге дохватио све синове. Ал' кад пожар подухвати на све стране. Под срамотом живи наше јавно мнење.

О. К'о уморно дете крилу мајке старе. Великим и добрим к'о моје страдање.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОВРАТАК O пет вам се враћам. негујте ме маштом. да л' се живот мења. И дубину мрака. Моје ноћи црне. Да разумем мртве и њино надање. под вашим плаштом. Да осећам крила моје старе душе. Док далеке звезде тишину не кваре. док попци певуше. моје ноћи црне. Да осећам крила зашлих поколења Уз снивање птица к'о песмом орлића. И док дишу шуме и спавају гнезда. Моје ноћи црне. Као густој шуми израњене срне. Да разумем мртве и погледе звезда. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 218 . како је драго ту.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 219 . Да остави земљу и гробове своје.. Мрак душу отима из долине крина. и зове.. мрак како гледа мирним очима! Мрак како ме гледа. 1911.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И шта значе мисли и говор ветрића? Ох. осваја и душу отима. Скакање потока и очи јејина. црне ноћи моје. Опет вам се враћам. звездано небо како мири снове! Ох. и гледа. И зове.

умрле божуре И црне гране што на ветру пате. у бледе и маглене дане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЦРНА КРИЛА G ледам ту јесен што иде кроз гране. Дошле боје суре И срце хладно. Облаке дима невидљивих свећа. У ноћи беле пуне месечине. То лишће свело. Скупљене сузе за невине патње. Упрте стоје пределима дуге: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 220 . Осећам студен са поспалог цвећа. Велики корак од те споре пратње. Гледам ту јесен. К'о мртве руке гране старе. што гине. голе. и лагано прате Падање лишћа. уморно. Мирно. Сарана лета — васкрс моје туге.

где још руже цепте. И шум тајанствен као покрет вила Иде са земље. Све што је било. Где срца трну: шуште црна крила. што још било није. Тај погреб прости. Тај спровод лишћа као јаук бије. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 221 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као да жале и као да моле. у коме све ћути. 1911. И црна крила над животом трепте. Ја видим јесен: падају минути.

дражи. живим Обзнану даје да авети стижу. Бога. Као дух из гроба Спусти се у мрак да мелема тражи. Да коло воде по плочама сивим. Поглед му ума грозницу је сип'о. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 222 . Рукама мрак је стезао и пип'о. и он нагло скочи. Празна и страшна јави му се соба. Под дивљом страшћу што га намах сколи Тражаше љубав и незнане очи. по фабули. Он је остави. да куне и да му се моли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВИ ПОЉУБАЦ T ако у доба кад се мртви дижу И кад часовник. Усне му ватром покривене горе. Кад поноћ дође. Самоћа поче да га пече.

што ход његов шаље. узбурканих груди.. Сломљеног даха. Вукли се за њим по сатима позним. Поворка доба изумрлих сада За њом се креће: нит ропће. Смрт по њој своја лупала је крила И лутала је сновима далеким. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 223 . с поветарцем меким. И бесно пође све дубље и даље. Болесна ноћ је око њега била. И крик загушљив задави му речи. земљом. Велика. црна. Увело лишће шушти. “Тако ми ноћи и природе ове!”. нит цвили.. Кроз таму.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Док уста речи неразумне зборе. тихо пада — Живот нестаје. Крик којим човек у љубави зове Сотону да га својим паклом лечи. Незнано куда за инстинктом грозним. ал' траг за њим мили. к'о тамницом мрком. Док су одјеци.

Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних. И своје срце не чу како бије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он је застај'о и јурио трком Ко прва младост. Крв као савест не даде му спати. А шта му могу помрчина густа И шуме мрака — шта му могу дати? Да л' вечан покој. С којом се као са осветом бори. као ветар луди. да л' жељена уста? Силни су боли што их љубав даје. И жеђ живота под којом се вије. ал' она и коси. Силни и моћни док човека траје: Она нас рађа. А ноћ не виде поглед што му гори. Силнији него онај што их носи. к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!” Још мало месец гледао је њега ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 224 . Наједном заста.

Сам у тој ноћи како опет бега И како јури за првим пољупцем. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 225 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Како је стај'о с једним белим рупцем. 1912.

Ти си извор и слободе и одмора. Моје срце. И док стара поноћ носи моје дане. да те волим из свог мрака. Челом мојим и данас је сплет од бора. зоро дана. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 226 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РОБ K њиго моја свију снова. Бол. падања и потреси да саране — Моја глава на твом крилу нек почива. Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам. Нек још куда. боје зрака. И једина песма док је још крик сова. Ал' су очи озарене увек тобом. И док ланац мука стеже и окива. ево роба! Око душе. књиго моја свију снова. јадно срце. И док дуби верна слутња страх језиви. нека живи.

ево роба! Око душе. Књиго моја свију снова. Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала. И заборав и пијанства тако драга. боје зрака. Бујну косу кад пргаво сама сплећеш. Кол'ку радост мени носе и милоште — Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала? И док имам руке. И те очи пуне среће и незнања. усне твоје. И ти прсти. Ја сам тебе пронашао до свог гроба Да те гледам. моја снага. да те волим из свог мрака. Што обилно пружа мени загрљаје. Кад хаљину своју држиш с пуно поште.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Измирење са пустињом и са гробом. груди. зоро дана. Ружу береш и на груди своје мећеш. Кад у врту береш ружу што је цвала. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 227 . Ти никада можда ниси знала да је Твоја младост мени живот. и те руке — да л' си знала.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја осећам како дише лето моје И мој сутон у коме се топло сања. Небо мије твоја љубав. 1912. Вера ми је твоје лице без облака — Књиго моја свију снова. Да те грли. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 228 . да те воли из свог мрака. ево роба. твоја соба.

Све сударе земље с небом. моја патња: Ја је гледам као тело хладне жене. које И сад чува моје дане. срце моје. И лепота. Дани рада и идеја и полета Попадали по младости. све двобоје. Остало је још код мене време. Иако јој лице мртво мирно вене. моју младост. Дани борбе и љубави и висине. те се чине К'о предео мртвих гора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗАДОВОЉСТВО O стала је прошлост моја још код мене. којим шета И лагано и свечано дух тишине. За чиј' одмор још сазнала није пратња. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 229 . и мисао. Где су редом погинуле моја радост. У њој спава моја младост.

пуне страха и ужаса. Што престају и радости и окови. дим и пара. Прошла ме је моја буна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Беле ноћи. кратки без живота. пусти снови. пуне греха. Ал' крв моја већ је стара И све мање замирише на страст сада. Немам вере да ме штити или вара. што су нови Моји дани кратки. Заспале су. Још ја живим. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 230 . Моје светле амбиције и дух жедан. Сан освете и одвратност на свет бедан. к'о војници после боја. к'о ореол. И часове живог бола кад се куне. А у срцу измирење и доброта. Око главе. Кад се плаче и без суза и без гласа — Све их видим покидане као струне. пакла пуне. И још мало задовољство. И још увек сат за сатом тихо пада. Дане магле. мржња моја. Око главе. к'о ореол. Заспале су моје ноћи без покоја.

са мном влада. Остала је прошлост моја још код мене. И док негде страшно лију тешке кише. И велики одмор спрема црна рака. Мада оде сва сирота. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 231 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све се досад преживело. и све тише. Сад судбина. У њој спава моја снага. Ипак моју главу кити коса седа. Цела младост и година моја свака. тихо. Јер сад њено лице мртво само вене. моја патња: Ја је гледам као тело хладне жене. И сад ми је добро. Мада небо не донесе дана лака. 1912. као беда. као мајка. Чији одмор уклониће моја пратња. Нема више Ни времена ни потребе да се страда.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 232 . Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТАЈНА T ај осећај страха. Да л' крије у себи смрт што ме полази? Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази. Тај осећај страха. к'о црни облаци. што у мени расте. к'о црни облаци? Можда ме то зову моје наде драге. што у мени расте. К'о с пролећа воде. Како ме је наш'о баш у ове дане. К'о с пролећа воде. И мој дух оставља овај плач долина? Ил' је то опело за већ мртве снаге И последњи поглед заспалих дубина? Можда ме то зову моје наде драге.

И вампири да ће становати сами У моме смејању и моме плакању. И залазак славе и љубави старе? Ил' осећај страха то има да значи Мог несрећног рода пораз свију снова? Ил' то ужас прича. пакао открића. разум да се мрачи. Да ја ступам сада у свет без болова? Ил' осећај страха то има да значи Да ће срце моје пропасти у тами. к'о глава на пању. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 233 . К'о звезда у блату.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И залазак славе и љубави старе Уз осмехе цвећа и песму ветрића? Ил' судбина за ме спрема нове даре И гробове нове. 1912. И срце ће моје пропасти у тами.

узданицо смрада. подигнути злобом. нагло. Пред страхом што иде. Гомило бакшиша и колевко блата! Бог сакатих данас престао да влада Овом земљом плача и веселог рата!” И потмуо јаук богатих пандура Шиба ваздух страстан.. а дан црвен тече. као вали Једне моћне снаге коју зваху робом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НОВИ ДАНИ J една стара радост! Скупили се мали. Свет савести глуве искривио лица Пред питањем кобним:“ Шта ћеш овде? Ко си?” “Шта ћеш овде.. Племе црних слугу и скупих ћирица — Дрхти пред протестом што век овај носи. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 234 . Сви ситни и ниски. ко си.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 235 . у мирисно вече. Преко гробља малих и гробља тирана Он је довршио своје свето дело. као вали Једне моћне снаге што је зваху робом. О. Историја кад се ствара пред очима! Сваки сат се види као пожар кућа И духове слава плени и отима. Као труба правде цео народ зове: И огромна буна огромних окова Црта нову карту. Дух заветне мисли и вековних снова. нагло. Једна стара радост! Добро труну мали. Ал' страх даље иде. Сви ситни и ниски једним пустим гробом. Једна стара радост! Зора новог дана! То сједињен народ гледа сунце смело. како је дивно то доба прегнућа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И пропада видик нараштаја штура У радостан одмор. пише дане нове. 1912.

Свуд живот цвећа весело расте. споро. К'о гладни хрти јуре с даљина. слеђене воде Сад иду као моћни јунаци. И хладно сунце од нас већ оде. Прошла је зима наше невоље. И оне мирне. Нада се диже к'о небом ласте. Лагано. весели зраци. буде се горе. И хладно сунце од нас већ оде. Дођоше други. Потоци бесни. Лагано. споро буде се горе. Земља се брзо сади и оре. пуни зловоље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОЛЕЋНА ПЕСМА P рошла је зима наше невоље И лед се топи с голих планина. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 236 .

Долази доба рада и среће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Долази доба рада и среће Уз цвркут шева. и сузе — сав обичај пратње. Долази данас ведро пролеће К'о стари весник светлих слобода. Као молитва. Пролећна песма свуда се вије. И наћи ће мене прекрштених руку ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 237 . Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге. Доћи ће и сунце. коју још ропство крије И за Србију да се пробуди. Пролећна песма свуда се вије. из наших груди За браћу. И кола. 1912. и звоно погребно. црвено и свеже. једнолике патње: И постеља чудна. кликтање рода.

и ја спокојно ћу ићи. и кад буду спуштали поклопац. и ја ништа нећу знати: Ни ранији живот немиран и ломан. 1913. једнолике патње: И постеља чуда. Да је моја пратња невесели роман. Равнодушан. И кола и сузе — сав обичај пратње. Као сунце. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 238 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Са свећом над главом. И кад ме поздрави с катедрале звоно. Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге. и звоно погребно. И кад ме дочека гробаров конопац. далек за све што се збива: Глас до јуче познат не може ме стићи У ћутању новом које ме покрива. Као сунце. Са своје висине гледаће ме оно Мирно. Ни да други данас због мог мира пати. докле мртве леже Моје црне очи у новом сандуку.

Моја песма бола. кроз ноћ и кроз зоре. Једна суза лепа. Моја снага среће. из дугих шапата. као сандук мајке. Из очију. Моја суза тешка. Из умрлог јада У дубину пада. Као младост коју крст до крста носи. који се не мења. корача. Као цвет од сребра у заспалој коси. Корача. звезда и говора струне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕТ ПЕСАМА J една песма стара. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 239 . плача. од мога рођења. Једна снага снова. Уз године брзе и часове споре. Преко смеха. као украс круне. која ми је дата Као накит бола. као осмех бајке. Иде кроз крв моју.

к'о песма открића. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 240 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С љубављу сиротом Залази животом. И душу. Једна жеђ живота. део мога бића. Уместо покрова. Дух моје судбине. и спокојство упи. Моја жеђ лепоте. Сваку моју мис'о и страст сваку мучи. и срце. 1914. у мраку страдања. На свакоме месту о свемиру учи: Носи моје дане На крило нирване. Тела млада. Место старих звезда млада тела купи. смисао надања. нова. Један дух предања.

онако сирота. мирис душе меке. на ратишту. те јесени кобне. Заклони собом да земља не јечи. Док се свет рве и док маса гине. Кратким покретом све одаје гробне И сан лешева. И ја осетих да су људски снови ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 241 . И ја осетих да су зраци ови И ноћ што иде да се спусти лако На крв из рана и обале речне. И зачудих се откуд код ње снаге Да црне слике све одједном скине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КРВ И ДОБРОТА T у. једне очи благе. Да ми издвоји из паклене јеке Дан здравог сунца. И моја мала. прастара доброта. Осмех детињи. њене златне речи. Нашло ме писмо.

не због какве међе. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 242 . И разумедох откуд све то бива: Толике раке што се и сад згрћу Брдима. И коме иду њихови милиони. Стари загрљај човека са смрћу. И појмио сам да свет борбе води Због тајних сила што га овде држе И да се буни. Да на страстима зађу у смрт брже. пољем. И зашто људи да умиру тако. и пређе. Кад има места за сваког да снива. Или због тежње да се правда роди: Народи гину. И разумедох пут што се не мења. свуда. И да ће такав и остати вазда: Да вечно пати с унутрашњег рада. Био сам миран што сам сазн'о тада Да је свет овај исти однекада. и данас. Да залуд траже оног ко га сазда. крај камена. без доброте вечне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Увек земаљски.

Ма да гробови бивају све већи. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 243 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И утеших се што сам стек'о мира Ма да крв црна из народа тече. И утеших се што ме и сад дира Сан и данима. 1914. где ћу једном лећи Са њеним писмом к'о са земљом вече.

Можда те никад ја видети нећу. Прошло је време за радосне приче: Сурова смрт је отворила недра. Свуда крај мене кукњава је гласна. Да плетем венце. Крваве сузе по крвавом цвећу. Велико звоно на сарану виче. Пођи ми збогом. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 244 . Нађите себи вернијега друга: Ја морам овде. моја веро јасна. Трули ветрови ломе снажна једра. Идите и ви. моја мисли ведра. да их носи туга. Док црне тице дан лешева плаве. убијања страсна. крај гробнице славе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАРАШТАЈ ГРОБОВА И СУ3А P ођи ми збогом. Потмули топот. моје наде здраве.

моја мртва срећа. гледам. Где неуморно. Могила расте и никада соко Дићи се неће са хладног трзања. пребијена плећа. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 245 . У душу ће ми сићи хумка многа — То знана бића општу љубав красе: Ал' душа моја жалосна и строга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја морам овде. С пира топова. Силази у њу и у журби скрива Препукло чело. које не познаје око. Могила расте све шира и већа На влажној земљи погажених њива: То мој нараштај. крај свачије раке. С крвавог кљуна што жури високо. из победе сваке. Неће ни клети ни молити Бога. С јунака. с пресвислог рзања. С мрким сенкама што се у ноћ гасе. с очима без сјаја. Да стојим. Из топлог срца мога нараштаја Могила расте пут поплаве јаке.

моја мисли ведра. Велико звоно на сарану виче. Прошло је време за победне приче: Сурова смрт је отворила недра. Јер лепе речи свуд не знају стићи. 1914.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пођи ми збогом. Трули крстови ломе снажна једра. Ја знам да скора слобода ће ићи Кроз све крајеве да откупи жртве: Ја знам да скоро нико неће дићи Нараштај мртвих и сузе за мртве. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 246 .

И варош и вода. Које ли је доба ове ноћи црне? Изгледа дубина мрака да се губи. Каква млада звезда као птица прне. ГОДИНЕ O пет нам је земља тешка к'о тамница. И падају очи к'о крунице цветне На ту земљу влажну што све мирно прима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОЛЕЋЕ 1915. све гробови свежи. брдо и равница — Све је једно данас. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 247 . Два њихова јата небо су нам скрила: И падају очи и главе орлића. Помрчина густа насред груди лежи. Два вечита орла: слобода и сила. веселе и сретне. Док цветају брескве. Запеваше песму крвавих открића. Свуда жалост иде 'ладна као зима.

ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 248 . И падају главе. лепе и без гласа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Подсети на светлост коју борба уби. Које ли је доба смрти и ужаса? Два прастара орла своја јата воде. 1915. По путу што води престолу слободе.

Црни к'о подигнут гроб. и мир.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИДУ O чи им вире из гробнице страха. Старост поцрне. Уместо звона. посланици пакла. Замрле душе. човек поста сед. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 249 . А иду они. Још знак слободе детињи је плач. Невиност срећна пред понором грца. У ваздуху лед. и врисак. Понека глава скривено се крсти. Напред корача побеснео пир. Тресу се куће и падају стакла. ударају срца: Звоне на ужасе. Без душе. К'о снага где је тек забоден мач. само дршћу прсти. Усне препукле од врелог даха. И ноћ се спушта. Над сваком главом надвила се коб.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1916. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 250 .

А уместо мајке лепе као бор — Ми. Страх смо задавали душманину свом. витезови стари. по кланцима један народ цео Ради слику пакла — кожа је и кост. Патње што не виде ни човек ни Бог.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСЛЕ АЛБАНИЈЕ T ако нас остави слобода и срећа. А сад? Ко смо сада? И где је наш дом? Ено. мезимци славе. И корење једе као хлебац бео. Имали смо душу и крв расе здраве. Сан великих дана и победе хор. Деца смо несреће и лутања злог! Нечувене патње небо нам подари. Место главу с венцем. синови њени. А били смо дивни ми. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 251 . поразе на плећа.

мре и света груда. Сасвим нова мис'о. Деца мру с осмехом крај мајки без сна. Сад без земље своје. добродош'о гост. Гле његовог дома! Глад израсла свуда. јер уме да преживи све. Мру гробови светли. сасвим нови сјај. Ту се чаша жучи испија до дна. ал' још за њу мре А мрак и црни ужас Отаџбином пао. Све што год је им'о све је Србин дао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А смрт му је радост. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај. 1916.” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 252 . Он чека.

у знаку ћутања. као одјек ствари. потреса и смеха. црна је и стреха. за поредак стари. Двориштем су кратке и дубоке стазе. Стоје к'о кајања. Сарањени звуци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОГИНУЛИ ДОМ B ез песама. и душа пустиње: Као да чувари невидљиви пазе Да их не посети пролеће и иње. Двориште је црно. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 253 . жеља. И дању и ноћу обавија патња Мртав дом живота. И црна су окна к'о црна доброта. Чини се да и сад му силази пратња За шум чим се јави. зима и топлота. Погнута дрвета. Непомичне сенке. неми ученици Апостола мртвог што поразе сања.

1916. Знам је. Мре постеља бела. На колевци празној мир дубоки спава. ствари и поретка? Ил' се збиља овде и сад неко крије? Је л' облик пропасти. Уздах као стража заспалог опела. и чија је била. Ал' нек стоји. Је л' то буна мртвих. Окамењен јаук. Намештај. јер на свему видим црна крила. сви знаци љубави и поште. На зиду још пати у црноме раму И очију црних једна лепа глава. Одаје се крећу у тишину саму.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Земљу коју носе светли мученици. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 254 . без почетка? Ил' часовник смрти што без срца бије? Ја знам ову кућу. вечан. Погинулог дома није умро јоште. Једна лепа глава. Знам је због година које она броји. Знам је.

У њој каткад тиња Мис'о да још живиш. Сузе те већ гуше. образе ти суше: ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 255 . мој пределе млади. Оживеле воде. моја дивна зоро.” Улазиш у собу. Дошле су вам ласте. идеш кући споро Улицама страха. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину. мајка и робиња. Твоје гладне очи. Једно твоје вече. Моја лепа звезда. мој далеки друже. ђурђевак и руже. и душа ти јеца.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МЕЂУ СВОЈИМА U мом срцу поноћ. Храни љубав мајке: “Нека живе деца. Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће.

1916. Лице ти се ведри: то душа светиње Љуби твоје чело.. Скупила си сузе у косе детиње..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ “Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?” У велике патње невино питање Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди. мој сјајни животе. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 256 . као пред свитање. Напољу је видно. Све вас гледам сада крај гозбе сироте. К'о да ће се дићи гробови и људи.

А да напише бар речи две. Да гавран стари са крова прне. Десет месеци од мене моји су далеко. јер често мре. ако не дише.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕДОВРШЕНЕ ПЕСМЕ I N е јавља ми се. а душа стрепи. А има кад. успомене грли. Десет месеци равно је сад Од растанка нам. А она не пише. Сем ако спава. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 257 . Да душу спасе. Завичај. откако не пише. Залуд право кући мисао ми хрли. Пре тол'ко ја сам оставио њу. иако сам дуго чек'о. децу и дом свој лепи. Али кућу не налази. Тад зима беше. Још ћу чекати. сад жита зру.

а од ње ни речи. У два ока леже деца к'о два гроба. Црвеног трага по лицу ено! Шта то учини с тобом свет. Цвет црвеног кранфила у њеној коси. Срце полулудо. о моја жено? Брзо приђох ближе: без погледа ока оба. Гледам их каткад. С часа на час Видим постељу. О моје драго. А има кад. нигде мира није. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 258 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да ме оставе утвари црне. II Не јавља ми се. Увек тежак облак дан ми сваки крије. О какви дани! Заспао цвркут. А можда не сме! Ко ли јој пречи? Десет месеци равно је сад Од растанка нам. А где су деца? Моји малишани? У дну дворишта мати. ногу боси'. дечији глас. У црној коси црвени цвет.

божји Син! А можда божји и није жи'ми Тек стави на се име к'о чин. Син други. Он је избраник. него ужасу. Ал' цар погреши. И реч је оков'о. Сем Цара избрани народ пропашће. Крвљу се умаза сав. Све више су моји мили од мене далеко. Бог га је хтео. векови да му се чуде. Проклет је ето он. јер мисли кроз срца небу да пође. њега је проклео. Милион срца пробо је бар. Небо и земља немају кут За Сина новог сад да га спасу. први да у злу буде. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 259 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све ми се чини узалуд сам чек'о. Можда јој брани баш светли цар: Неће да царством утеха прође. зна се. А безумни народ и то му прими. Јер као слава и ужас тражи таласе. Првог свет благослови. Јер исти пут Не води слави.

да баш сада ударају звона? Што л' је то тако? Одавде чак Привиде ми се три бледе главе. Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Живот у свету ружан је сан Мада се живи у знаку дýге. Уз месец бледи. III Ал' пропаст туђа није мој сан А ни освете душа ми неће. Долази он. Да је да зађе крвави дан. сунчани дан. Откуд. Ја видим правду и свачији тренутак позни.. И да је да се најзад јави она. С помало смеха. И смех крвави. Три мртве главе. и са много туге. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 260 .. а бледе су тако! К'о да се још плаше? Бар сад им је лако И све је тако. Три бледе главе и покров лак. . И покров велик. изаткан од страве. крваво цвеће.

Дошла ми кћи. за снове зле. дубина га узе. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 261 . Кад му видех лице. умрла је зато. IV За бол и љубав душа ми зна.” И то је било. У њој кајања никад не беху. И дан велики: сунце је греје. Ал' се слатко смеје! Више моје главе кликће чудно јато: “Беше тако срећна. Срећни смо сви. Њу игра одне. Ја опет сањам. Онако мио. ал' нешто бон: Однекуд га носе узбуркани вали. Али и с њом мати. Када мру у сну. “Не бој се.” Од људског срца да л' има слабости веће? Отад чекам црне снове. али немам среће. ја осетих сузе: Пружих њему руке. рече. на дану живе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Долази у сну мој синчић мали. Испричах све Једном чичици: очи му сиве.

Оставих.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од свог поступка не презах ја. не лечи се туди Отаџбина први. под туђим небом. Над мојом земљом надви се жалосна врба. Добро ми је данас ту. Али нећу крити У страној земљи изгнаник сташно је бити. Лепо ме прими туђина та: Све неки добри. Па макар да је поник'о у греху. То је тек тешко. Не пева тица с умрлих грана. Некако пренех свој живот наг И наду на зору да опет сване. Још болови сасвим нови. од срца људи Ал' бити распет на крста два. Не уме човек да буде јак Кад кише лију са свију страна. Нема очију за дубок мрак. а дом крст је други. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 262 . Роб ако постах. А туђина мене прими са слободом Срба. свој кућни праг И отаџбину: најљуће ране. али дуги. дакле.

ти моћни људи из овога века. То је што немам ни мало моћи. 1916-1917. Што је најцрње за овај мах. ПЕСМЕ – ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ DIS 263 . Више немам куда. умирем без лека. Тол'ко сам мали да ме је страх: Живим сарањен као у ноћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' ми срце труне за мојом колебом. Ах.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful