You are on page 1of 6

„Парада поноса“ и Остаци Остатака

(европске) Србије
У земљи Републици
Остатака Србије је почетком
октобра 2012. г. од стране
надлежног
Министарства
унутрашњих послова издата
још
једна
забрана
одржавања тзв. „Параде
поноса“
тзв.
ЛГБТ
популације заказане за 6.
октобар исте године.1 Дакле
десило се исто оно што се
десило и прошле 2011. г.
када је иста та парада из
истих
„безбедносних“
разлога забрањена од стране истог министарства на челу са истим министром
Ивицом Дачићем који тада није хтео да ризикује губитак гласова на
председничким и парламентарним изборима маја следеће године. Након ове
друге забране из октобра 2012. г., за разлику од прошлогодишњег случаја,
одмах су се чули оштри гласови упозорења и критика из Брисела, али и из
Њујорка. Господин Кацин, известилац Парламента Европске Уније је био
најагресивнији са својом изјавом да ће Србија добити оно што је и хтела
вероватно копирајући бесног Хитлера након пуча од 27. марта 1941. г. у
Београду. Из Њујорка се јавила такође и висока представница Уједињених
нација за људска права, госпођа Нави Пилај, која је захтевала од државе
Остатака Србије да се ухвати у коштац са предрасудама. У Загребу су испред
велепосланства Остатака Србије домаће хомосексуалкиње извеле у виду
протеста и пригодан перформанс како би се оставио утисак о Србији као
недовољно цивилизованој земљи и нацији којој стога није место у Еуропи што
се надовезује на већ синхронизовано писање појединих западних медија и
1

За пне кпји нису у еурпатлантистишким интеграципним трендпвима ради се п „педерима“ и „лезбејкама“ у
нарпднпм жаргпну мада термини пптишу из језика западнпеврппске цивилизације. Међутим, укпликп желите да
ухватите ппследои впз за цивилизацију кпја се зпве Еврппска Унија пнда је неппхпднп да термин „педери“ или
„педершине“ препбликујете у „гејпви“. О ЛГБТ пппулацији преппрушујемп следећу литературу: Seidman S., Beyond
the Closet. The transformation of Gay and Lesbian Life, New York−London: 2004; Adam Barry D., The Rise of a Gay and
Lesbian Movement, Revised Edition, New York: Twayne Publishers, 1995; Ken Plummer (ed.), Modern homosexualities:
Fragments of Lesbian and Gay Experience, London−New York, 1992; Francis Mark Mondimore, A Natural History of
Homosexuality, Baltimore−London: The Johns Hopkins University Press, 1996.

1
Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

НВО-ја (Норвешка, Шведска, итд.) о Србима као нељудима. Да сумирамо,
основне поруке ових добронамерних критика са цивилизованог Запада јесу да
је коначно дошло крајње време да Остаци Србије покажу чврсту вољу у
разбијању традиционалних предрасуда како би ухватила последњи влак за
Еуропу, тј. цивилизацију. Вероватно је да ће у некој од следећих тура у давању
јавних лекција о разбијањима традиционалних балканских предрасуда неки
високи представник неке високе европске или светске цивилизоване
институције тражити да се у Остацима Србије промовише продаја и употреба
генетички модификоване хране, експлоатација никла, складиштење
(европског) нуклеарног отпада (ђубрета) као и продаја лаких наркотичких
средстава на уличним киосцима (новинарницама) по примеру Холандије или
пак ватреног оружја по угледу на Сједињене Каубојске Државе које се још
увек придржавају свог Устава још из далеке 1787. г. када је у овим државама
још увек постојао робовласнички друштвени поредак (све до 1861. г.), а по
пољима, шумама и горама шетали каубоји и индијанци.
Ипак, та фамозна, и преко (не)потребна (за улазак у Еуропу) „Парада
поноса“ је у заосталој и предрасудама заслепљеној Србијици за сада одржана
само једанпут и то 10. октобра 2010. г., скоро тачно на десетогодишњицу
државног удара са улице и паљења националног Парламента у Београду.
Парада је одржана у главном граду и то у његовом најужем центру, баш тамо
где се рушио Црногорац Слободан Милошевић да би уместо њега дошао
Босанац Др. Зоран Ђинђић и Сарајлија Борис Тадић, вероватно као наставак
револуционарних гибања од пре десет година са поруком да посао транзиције
из једне пљачке и лажи у другу и то још већу и бестијалнију није до краја
обављен бар не према критеријумима западних организатора и финансијера
петооктобарског државног удара. Без обзира што крајњи материјалнофинансијско-политичко-људски
биланс
ове
прве
карневал-параде
у
„демократској“ Србијици није сабран ни до дана данашњег (а прошло је две
године) овај повесни Еуро-10. октобар 2010. г. ће остати забележен и упамћен
по бар два опречна факта:
по први пут у повесници ове земље и њених грађана је одржана
званична манифестација јавног дефиловања особа које имају
„друкчије“ полно-сексуалне погледе на свет у односу на до сада
традиционалне и то у најужем центру главног града државе уз
невиђене безбедносне мере које се пружају са времена на време у
временским размацима од по неколико столећа полу-Боговима који
свраћају у ову балканску земљу као успутно-преноћишној станици на
својим светским путовањима, и
тог истог 10. октобра 2010. г. исти они властодржачки органи који су
организовали и обезбеђивали први карневал у Београду по угледу на
Рио де Жанеиро су словом писане одлуке забранили свенационални и
2
Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

свеграђански скуп у још увек јужној србијанској провинцији Рашкој (на
бошњачко-турском језику – Санџаку, што значи „застава“ илити
„барјак“), а који се требао организовати у „главном граду“ ове
провинције – Новом Пазару (Новом Тргу) са политичким циљем давања
свеопште подршке територијалном интегритету и суверенитету
Републике Остатака Србије како се назив ове државе не би морао у
догледније време преименовати у Републику Остатака Остатака Србије.
Овде се нећемо бавити питањем права на организовање јавних
манифестација како би се изразио јавни протест поводом стварне или лажне
друштвене дискриминације одређене популације,2 већ бисмо желели да се
укратко осврнемо на ова два de facto политичка догађаја који ће свако са
своје стране имати и већ имају (на жалост) далекосежне (негативне) последице
по Републику Србију (тако јој гласи званични „уставни“ назив) и све оне њене
грађане који се још увек одазивају на етноним – „Србин“.
Ова карневал-парада тзв. „хомосексуалаца и хомосексуалки“ (на Еуроленгвиџу) је очито била организована и одржана након крајње одлучног
диктата из оба Брисела (НАТО Брисел и ЕУ Брисел). Домаћи
постпетооктобарски властодржци су покушавали (успешно) десет година да се
опиру овим наредбама (из чисто опортунистичких разлога како не би
погоршали свој политички рејтинг у народу, а народ гласа сваке четврте
године), а нарочито 2009. г. када је мало фалило да исти карневал и буде
одржан, али је враг коначно однео шалу на десетогодишњицу прославе
државног удара у Остацима Србије. Наређење одозго је било ултимативног
карактера јер се обележавање ове годишњице једноставно није могло сласније
зачинити него са хомосексуално-карневалским зачином у центру главног
града државе која се у Бриселу (и Вашингтону) третира као класична афричка
колонија након опловљавања Рта Добре Наде од стране Португалца Васка де
Гаме 1497./1498. г.3 Домаћи урођеници су морали да на јавно-

2

Апсплутнп је правп билп кпјег дела друщтва, прганизпванпг пп билп кпјпј закпнскпј пснпви, да јавнп прппагира
свпје ставпве и бпри се за ппбпљщаое свпг пплпжаја у друщтву. Вид и нашин пвакве бпрбе се бира на пснпву
ппщтег пбразпваоа те пппулације кап и степена цивилизацијскпг развитка на кпме се дптишни сегмент друщтва
налази. Укпликп држава изда пдпбреое за пвакав вид демпнстрација, кап щтп је тп бип слушај са тзв. „Парадпм
ппнпса“ 10. пктпбра 2010. г., нема никаквпг закпнскпг или мпралнпг пснпва да се иста таква дпзвпла не изда
србијанским Србима кпји би демпнстрирали прптив оихпве дискриминације у сппственпј држави пд стране
прешанских властпдржаца, тј. титпистишких и еурпатлантицистишких испираша мпзгпва. Међутим, ппента
прпблема је у шиоеници да се „педерима“ и „лезбејкама“ даје пуна државна ппдрщка дп пдређене границе дпк
у истп тп време питаое дискриминације србијанских Срба у Србији фактишки и не ппстпји јер се кап таквп и не
дпзвпљава ни фпрмулисати на један легалан и легитиман нашин.
3
Видети карту Еврппе у тп дпба у: Josef Engel (уредник), Großer Historischer Weltatlas. Zweiter Teil. Mittelalter,
München: Bayerischer Schulbuch-Verlag, 1979, стр. 78−79. Карту дп тада ппзнатпг света видети у: Atlante storico,
Novara: Instituto geografico de Agostini S.p.A., 1987, стр. 56. Саму марщруту путпваоа Васка де Гаме видети у:
Westernmann Großer Atlas zur Weltgeschichte, Braunschweig, 1985, стр. 100−101. Надамп се да ће пве
ппщтепбразпвне наппмене картпграфскпг карактера бити пд кпристи Еурп-„другпсрбијанским“

3
Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

демонстративан начин покажу своју приврженост прихватању стандарда
више европске цивилизације и њених универзалних вредности. У противном,
чекала их је судбина 50 милиона
латиноамеричких Индијанаца и ко
зна колико милиона афричких и
азијских
домородаца
који
су
физички били избрисани са лица
земље
од
стране
Еуро4
просветитеља.
И у томе и лежи поента политичке
праксе петооктобарских пучиста –
они својим просвећеним визијама
као
providence
политичари
спашавају
своје
пећинске
абориџине од физичко-биолошког
затирања
уз
постепено
цивилизовање истих и њихово
касније
укључивање
у
токове
светских процеса (глобализација).
Овде не треба имати никаквих
илузија по питању десетогодишњег
одлагања карневализације Остатака
Србије. Није била реч о томе да су се
пучисти борили за очување домаћих
вредности и културног идентитета већ су се с правом плашили
револуционарне реакције домаћих абориџина, а то би их могло коштати и
власти, а можда чак и главе. Домаћи просветитељи-пучисти су одлагали
испуњење својих колонијалних обавеза према иностраним финансијерима који
су их и довели на власт са улице (Веља Илић, популарни „Веља Сеља“, је уочи
прославе десетогодишњице 5. октобра 2010. г. јавно признао да је у доба
Слобе шверцовао девизе из иностранства за извршавање државног удара) све
докле су могли, а када се то више није могло одлагати испунили су своје
обавезе према газдама уз концентрисање најелитнијих полицијских снага око
Херцегбпсанцима и Црнпгпрцима на дпживптнп привременпм раду у Србији на оихпвпм путу даље сарадое
Остатака Србије са светпм и бега пд милпщевићевске изплације пд оегпвпг пстатка.
4
Насилнп и генпциднп увлашеое на силу у прбиту еврппске цивилизације се дпгађалп и неким другим
еврппским нарпдима, а не самп Србима. Класишан ппвесни пример су Литванци кпји су ратпвали прптив
немашких крстаща на Балтику шитава три стплећа дпк кпнашнп нису ппклекли 1387. г. и били принуђени да се
ппкрсте и такп еурпцивилизују. О пвим ратпвима немашких крстащких редпва (тевтпнци и ливпнци) са
литванским бранипцима свпје сппствене културе, вере и традиције видети у: Kiaupa Z., Kiaupienė, Kuncevičius A.,
The History of Lithuania Before 1795, Vilnius: Lithuanian Institute of History, 2000; Lietuvių karas su kryžiuočiais, Vilnius,
1964; Bumblauskas A., Senosios Lietuvos istorija, 1009−1795, Vilnius: R. Paknio leidykla, 2007; Gudavičius E., Lietuvos
istorija. Nuo seniausių laikų iki 1569 metų, Vilnius, 1999.

4
Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

карневалиста како би се и након његовог одржавања и сами одржали на
власти.5
Наравно, колонијалној елити из Брисела је поред овог главног циља – јавне
демонстрације потчињености, полтронства, вазалности и послушности
Централноафричке Републике Остатака Србије, споредни циљ био и по сваку
цену изазивање јавних хулиганско-рушилачких нереда како би се приступило
следећој фази моралне деградације и територијалне декомпозиције ове
афричке колоније пред иностраном (демократском) јавношћу (истој оној која
је 1998. и 1999. г. била бомбардована са цифрама од 500.000 измасакрираних
косметских Албанаца). Домаћи партнери (читај на народном језику –
слугерање илити на латинском – колаборационисти, може и – квислинзи)6 су у
оквиру превентивних мера добили задатак да исперу све државне
електронске масмедије од неподобно-непримерених коментара поводом
дешавања у Београду од 10. октобра 2010. г. тако да су сви
Слобоносталгичари уживали читајући коментаре на порталу РТС-а и њему
сличним. Тако смо се још једанпут потсетили на информативну стварност
Србије након „рушилачких“ демонстрација „снага хаоса и нереда“ од 9. марта
1991. г. (у којима је учествовао и аутор овог текста) чије су коловође били
данашњи providence политичари афричке Србије чије је уличарско
хулиганство тада проузроковало смрт једног чувара реда и једног цивила.
Међутим, за разлику од случаја афричке Србије из 2010. г., након 9. марта
1991. г. из централе Европске Заједнице у Бриселу и Савета Европе у
Стразбуру није упућено никакво саопштење забринутости на адресу власти у
Београду, али је зато након класичног државног удара оружаном силом од 5.
октобра 2000. г. из истог тог Брисела и Стразбура стигао телеграм јавне
подршке хулиганима и пучистима. Та јавна подршка тадашњим рушиоцима
Београда, који су 2000. г. запалили зграду Народне Скупштине коју су добрим
делом опљачкали, а затим отели ватрено оружје из полицијске станице Стари
Град (замислите реакцију власти у САД-ма, Британији или Француској да вам
фудбалски хулигани запоседну полицијску станицу и отму наоружање) није ни
5

Овде није круцијалан прпблем пдржаваоа или не билп кпје параде, тј. демпнстрације мищљеоа, кап и пве
„Параде ппнпса“ акп се већ некп пдлушип да је кап такву прганизује и да јпј присуствује. Прпблем је у тпме щтп
пни ппрески пбвезници кпји немају нищта са таквим парадама, карневалима и демпнстрацијама нису пбавезни
да из свпг бучета издвајају билп кпју суму нпвца за пбезбеђеое саме приредбе щтп ће рећи да су прганизатпри
карневала пбавезни да искљушивп п свпм трпщку пбезбеде пдржаваое и функципнисаое параде. Укпликп се
пдлуше да их пбезбеђује државна пплиција кпјпј тп није пбавеза дужни су да јпј пруже финансијску надпкнаду за
пружене услуге пбезбеђеоа кап и свакпј другпј приватнпј security кпмпанији уз плаћаое градским властима
надпкнаде за заузимаое прпстпра и времена на јавнпм месту. Ценпвник се наравнп фпрмира на пснпву
изабране лпкације и времена пдржаваоа карневала кап и слпбпдне прпцене пплиције висине ризика
пдржаваоа скупа. Инаше, најдемпкратскији вид рещаваоа пваквих прпблема је апсплутнп немещаое државних
пргана у пдржаваое и пбезбеђиваое приватних журки, рпђендана, педербала, и тпме слишнп шак и пп цену
маспвних страдаоа сукпбљених грађана из прптивнишких табпра.
6
Дпкументарни дпказ п директнпм финансираоу прганизације „Отппр“ пд стране америшке пбавещтајне службе
ЦИА се мпже наћи у пвпм филму западне прпизвпдое: http://youtu.be/ZWhtdPZNsns.

5
Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

за какво чуђење обзиром да је верификација и легализација овог државног
удара са парламентарном пироманијом требала да има исте оне политичке
ефекте у Србији који су постигнути године 1933. у нацистичкој Немачкој
након паљења државног Рајхстага – укидање демократије и запушавање уста
свима који противурече режиму. Међутим, тада, тог 5. октобра 2000. г.
напади „демократских“ фудбал-хулигана под руководећом диригентском
палицом ваљевског хипи-сликара Макија на органе реда нису били уједно и
напади на саму државу као што је то случај сада десет година касније. У
међувремену, командант тих хулигана из 2000. г. је ослобођен судског процеса
за класичан вандализам и хулиганство против државе и то веровали или не од
стране самог председника државе који је десет година раније и сам био један
од рушилаца главног града.
Након ове председничке аболиције за „демократски“ вандализам с краја
1990.-тих познато је од кога су хулигани 10. октобра 2000. г. научили да се
рушилаштво политички итекако исплати (под условом да су на победничкој
страни асфалта). Ипак, 2010. г. за разлику од 2000. г. нисмо имали то
задовољство да видимо Џо-багеристу како руши улаз у зграду РТС-а нити
ломљење државне (тј. пореских обвезника) механизације на прилазима
Београду с јужне балканске стране од Вељиних Чачана-делија. Ово
задовољство нам је остављено као опција за коју се морамо сами изборити у
наступајућем временском периоду. Што пре, то боље. У противном мораћемо
још једном (ако само једном) да усвајамо нове уставе у којима ће писати да су
Рашка, Војводина, Врање, Ниш, Пирот, Тимочка Крајина... саставни делови
Републике Србије. Наравно, у међувремену, а нарочито након коначног
свођења Републике Србије на Остатке Остатака (европске) Србије моћи ћемо
да као и сав остали нормалан свет путујемо без виза и уздуж и попреко по том
истом нормалном свету, а по својој сопственој отаџбини са само једним
јединим резервоаром бензина домаћег европског Пунта како бисмо је
упознали и уздуж и попреко: од београдског круга двојке до Златибора и од
Бање Ковиљаче до Деспотовца.
Владислав Б. Сотировић
http://www.sotirovic.blog.com
7. октобар 2012. г.

6
Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана