You are on page 1of 484

BRANKO PETRANOVI

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 19181988


PRVA KNJIGA

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
19141941

NOLIT-BEOGRAT)

U E NK RD I SIMON SIMONOVI

RECENZENTI MOMILO ZEEVI ZDRAVKO ANTONI MILOVAN BUZADI

Izdavanje ove knjige pomogli su Fond CK SKJ za nauno-istraivaki rad i izdavaku delatnost i Republika zajednica nauke Srbije

SADRAJ

PREDGOVOR
PRVA KNJIGA

VII KRALJEVINA JUGOSLAVIJA 19141941

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE KRAJEVINA SHS I NJENI NARODI SOCIJALNO-EKONOMSKA OSNOVA NOVE DRAVE DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI ESTO JANUARSKA DIKTATURA NARODNI FRONT I KOMUNISTI _ VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE ULOGA DRAVE U PRIVREDI PROSVETA, NAUKA I KULTURA VELIKE SILE I JUGOSLAVIJA (2527 mart 1941.) VOJNA KATASTROFA BIBLIOGRAFIJA FOTOGRAFIJE I FAKSIMILI Stvaranje jugoslovenske drave u prvom svetskom ratu (posle strane 24) Kraljevina SHS 1919-1929 (posle strane 72) Kraljevina Jugoslavija 1921-1941 (posle strane 296) Prosveta, nauka i kultura (posle strane 344) IZVORI FOTOGRAFIJA I FAKSIMILA SPISAK SKRAENICA REGISTAR LINIH IMENA REGISTAR GEOGRAFSKIH POJMOVA

3 30 56 86 132 176 213 255 310 324 360 385 413

413 416 418 426

PREDGOVOR
I

Mnogo je paradoksa koji prate oiglednu pojavu poveanog interesa za dokumentarno-memoarsku literaturu o naem veku, posebno drugom svetskom ratu i savremenom razdoblju. Ova tendencija, inae dugo prisutna u svetu, poslednjih godina nije mogla mimoii ni Jugoslaviju, zemlju otvorenih granica. Veoma je naraslo zanimanje za najnovije razdoblje nae istorije, koje verovatno nee opadati. Na naem tlu karakteristiu ga neke osobenosti: zemlja smo vienacionalna; politike borbe u prolosti bile su estoke; dugo je istoriografija imala jednolian karakter i patila od oficijelne linearnosti; upijanje novih sadraja nije prolazilo bez uzbuenja i usijanih rasprava; imali smo mnogo seanja, ali vie nego malo vrhunske memoarske literature. Prevodi iz drutvenih nauka (prevoene su najraznovrsnije knjige iz filozofije, sociologije i drugih oblasti) nisu obuhvatali i znaajnija istoriografska ostvarenja do pre nekoliko godina, kada su naem itaocu postali dostupni Isak Dojer, H.B. Parks, Piter Kalvokoresi, Gaj Vint i drugi strani pisci istorije i politikih biografija. Ideoloko-politika ogranienja svakako su bila jedan od glavnih uzroka pomenutog decenijskog zaostajanja. Bez snebivanja moemo rei da naa istorijska literatura nije ni uivala neki vei ugled van granica Jugoslavije. Jezika barijera onemoguila je da se jugoslovenski doprinosi svetskoj istoriji prikljue velikim istoriografskim sintezama. Jugoslovenska literatura, opet, liena je prevoda dela o susednim narodima sa ijim se istorijama prolih stolea ukrtala i naa. Poveani interes za istoriju manifestovao se u mnogobrojnim novim radovima, u gladi za istorijskim svedoanstvima, u sve jaim zahtevima za ukidanjem tabuisanih tema; zatim u tematskom razuivanju istorije i interpretativnom pluralizmu, svojstvenom istoriografijama koje su izrastale u daleko povolj-

DCCXCIX ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

nijoj drutvenoj i duhovnoj klimi. Do jue malo poznata, nezanimljiva, za iru javnost nepostojea, savremena istorija se odjednom nala u ii interesovanja najirih italakih krugova. Poslednjih godina, bez ideolokih stresova, i koliko do jue nezaobilaznih sumnji, prevedeno je vie istoriografskih ostvarenja o savremenom razdoblju iz pera poznatih istoriara nego za poslednjih nekoliko decenija. Ova poplava interesovanja prenela se i na stranice tampe, u politike i knjievne asopise; istorijske teme ule su u knjievnost. Ima ih koji e ovu masovnu pojavu nazvati iracionalnom" ili ak bolesnom strau" za prolou, mislei najverovatnije na njene razmere, nain tretiranja istorijskih tema i izbor dogaaja koji su predmet obrade. To su, mislimo, u najpozitivnijem smislu, nezavisno od sadraja pojedinih knjiga i njihovih stvarnih naunih dometa, najvie kumovali" pojedini istoriopisci i publicisti, draei javnost novim saznanjima, provokativnim pristupima starim temama; naroito naputanjem kruto ozbiljnog i kanoniziranog pristupa linostima i dogaajima. Mogli su koristiti i iskoristili su dugo utanje istoriara, neoekivano izbijanje krize i savrenu neobavetenost mlae generacije o dogaajima ujedno toliko bliskim i dalekim (1948-oj, ivotu vrha, nainu odluivanja, sukobima politikih istomiljenika, raskolima i ideolokim izmama, nacionalistikim skretanjima, neizvesnostima i novim zabrinutostima pred budunou, studentskom buntu 1968, poreklu ekonomskih nevolja, raspadanju partijskog monolita, itd.). Novi napisi i knjige poreeni su, kao prvi vesnici trezvenijeg pisanja o dogaajima, sa dejstvom lavine", a neki su njihovu pojavu propraali duhovitim komentarom da je re o asu istorije", pod otvorenim nebom. Bez obzira na to kako e struna kritika oceniti te radove, ini nam se da nee moi mimoii njihovu ulogu u stvaranju jedne nove atmosfere koja je irila prostor slobodnijem i odgovornijem istoriografskom izraavanju. Strani osvrti na nau prolost odudaraju od naih predstava, ak i kada su pisani sa simpatijama o partizanima ili naoj posleratnoj stvarnosti; ta tek da se kae o emigrantskoj pseudoistorijskoj literaturi koja nastavlja da vodi davno izgubljeni rat; deo zapadne, prizemne literature o posleratnom razvitku Jugoslavije optereen je senzacionalizmom, tzv. istorijom kroz kljuaonicu", proizvoljnim analiziranjem odnosa u

PREDGOVOR

IX

vrhu nae Partije i drave, sudbine i puta Jugoslavije u posttitovskom periodu; struna gledita o nekim kljunim pitanjima nisu vie jedinstvena ni kada je re o jugoslovenskim istoriarima. Drutveni razvoj ne moe iskljuiti pojavu tzv. paralelnih istorija kao vida shvatanja i razumevanja istorijskih procesa. Statistika moe lako pokazati da van Partije danas postoji vie od milion nekadanjih lanova i aktivista SKJ, koji su otpali pri raznim istorijskim prelomima. Za razliku od naune istoriografije, koja se dri dosta distancirano prema obradi raznih misija (politikih i diplomatskih), posleratnih kriza, veih ili manjih, u zemlji ili meunarodnim odnosima (zapadni pritisak, grko pitanje", Informbiro, albansko-jugoslovenski odnosi, kolektivizacija, odnosi u rukovodstvu, Jugoslavija i SSSR posle normalizacije odnosa, brionski plenum, nacionalistike poplave krajem 60-tih godina, Kosovo itd.), ove i sline teme su poslednjih godina predmet istorijske publicistike, strane literature, naih romansijera i pripovedaa. Istraivai iz drugih drutvenih nauka, u sintetikim razmatranjima nae drutveno-istorijske situacije, nastoje, takoe, da bace vie svetlosti na nau savremenu krizu i odgonetnu njene uzroke, i da iznesu svoje projekcije njenog razreenja. Memoarska literatura sa svoje strane nadoknauje istoriografske praznine (za iju je obradu moda i prerano, ako se ima u vidu zanat istoriara i neophodnost sticanja nekih prethodnih preduslova za analize svojstvene istorijskoj nauci), iri horizonte vienja, utire put generaciji istoriara koji dolaze, zadovoljava e za saznanjem sudeonika i savremenika dogaaja. Postoji i druga strana pojave u vidu svedoenja memoarista, koja izaziva konfrontacije umeanih ili prozvanih uesnika, razbija odranije nastale i utvrene kolektivne predstave o dogaajima; da nema uvaavanja prema postojeim nosiocima vlasti. Mnogobrojni aspekti memoara otkrivaju nesumnjivo opasnosti politike instrumentalizacije ove literature, produbljivanja razlika, isticanja ambicija pisaca u raspletu krize. No, nema nita opasnije od uoptavanja i jednostrane kategorizacije ove vrste literature, bilo da se gube iz vida njene korisne strane ili prenaglaavaju negativne posledice. Put razreenja ovih nepotrebno zaotrenih prilaza, poslednjih godina vodi preko razvoja naune istoriografije, kritike

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

verifikacije memoraskih spisa, smirenih odgovora svih uesnika, kultivisanja otvorenosti za prijem novih saznanja. Smena jednog vremena drugim, oduvek je istoriarima nametala neophodnost ispitivanja vrednosti minule epohe. U prirodi je bia istorijske nauke koja se bavi prolou da veito, na nov nain, doivljuje razumevanje (interpretaciju) prolosti. Deca nikada nisu videla istoriju oima svojih otaca. Istorijske injenice su veite, ali istoriografska tumaenja su od generacije do generacije bila drugaija. Moramo li ukazivati na dihotomnost istorije: ona je onakva kakva je bila, ali njeni tumai su deca svoga doba. Istorijska nauka je pozvana da prosudi da li je jedna interpretacija lege artis sprovedena ili je suta suprotnost pravilima metodologije istoriara. Istorijski und, ispolitizirana literatura, dela koja ne prelaze okvir ideolokog otiska, van orbite su naune istoriografije. Ona su pokazatelj drugih stanja: politikih kontroverzi, ideolokih naboja, tendencije kompromitovanja autentinih istorijskih sadraja. Kriza, poput ove nae, duboka, drutveno-ekonomskog karaktera i kriza morala istovremeno, koja tee u uslovima naih nacionalnih podela, republikih parcelacija, stagnacije samoupravljanja, opadanja volje i obeshrabrenosti, ne moe da ne izazove pitanje: kada je ona zapravo poela? Teko je objasniti i uveriti da se sve zbilo za poslednjih pet-est godina. Ne kaemo nita novo ako podsetimo na tako esto postavljena pitanja: kada je pukla opruga", zato, ko je za to kriv? Mislimo da se slina pitanja ne mogu potiskivati, iako smo svesni do kojeg se stepena mogu zloupotrebljavati. Stoga e najskeptiiiiji duhovi meu nama rei da za savremenu popularnost istorija moe zahvaliti samo kriznoj situaciji. Van sumnje je da i savremena kriza daje podsticaj znatielji i pojaanom interesovanju za istoriju. Spremno se poteu i primeri iz davnina. Monumentalne projekcije iz vremena bez potresa koje su odavale sliku socijalnog mira i blagostanja, jednom zauvek osiguranog zahvaljujui istorijskom naporu prethodnih narataja sve manje se pokazuju odrive pod pritiskom dnevnih nevolja. Sve vie ljudi se osvre unazad i eli da sazna predistoriju nae savremene faze. No, i strategija izlaska iz postojeih poremeaja, stvaranje novih vizija ima takoe za pretpostavku ispitivanje njihovih korena. Mladi, u ime sutranjice, zahtevaju to iscrpniju sliku o vremenu svog

XI detinjstva. Duboki raskol koji je izazvao Informbiro ostao je za nama, van svesti mladih generacija. Savremena istorija se nesumnjivo dugo razvijala van oiju ire javnosti. Istine radi, javnost se nije njom ni zanimala. ivelo se za danas i budunost koja je izgledala osigurana i za naredni vek. Socijalnu povrinu tek su poele da uznemiravaju prve konfliktne situacije (nejedinstvo u rukovodstvu, studentski bunt, nacionalistika plima maspokreta, prvi nastup kosovskih separatista 1968), ali ne do te mere da bi pogledi morali da se okreu prolosti i u njoj trae objanjenja. Publicistiko-istoriografski pristup mogao se tada i pored uznemiravajuih opomena i nesumnjivih drutvenih oiljaka i prvih trauma zadovoljavati linearnim prikazima prolosti, dograivanjem monumentalnih slika istorije, idealizacijom normativnog stanja samoupravnog drutva, te nastojanjem da se narueni nacionalni odnosi i dalje predstavljaju kao harmonini. Pri postojeem stanju drutvene svesti, savremena istorija je za iru javnost bila nezanimljiva. Ostajala je u senci velikih proslava i prazninih veselja, ilustrativna i raspriana u razraivanju postojeih ocena. Jedna protivurenost, koja nije teko objanjiva, karakteristina je za njen razvitak: kritiki ton govora o tekuim procesima jugoslovenskog drutva od poetka ezdesetih godina, nije podsticao i razvoj kritike istorije. Monolit se topio i istopio", a kritika svest nije ovladala ili je sporo ovlaivala istoriografijom. Polje prolosti se zaista nije lako pretvaralo u poprite samostalnijih i nezavisnijih istraivanja. Istini za volju, 60-ih godina pojavile su se ipak prve studije i rasprave koje i danas svedoe da su razmatrana pitanja od pravog naunog interesa i da su neke pojave valjano istraene, pa i danas stoje kao putokaz i istoriografska mea. Istoriari su irili tematski krug i rekonstruisali pitanja o kojima se malo ili nita nije znalo. Poeli su da se koriste strani izvori za analizu nacionalnih i jugoslovenskih pojava naeg veka. Podsetimo na ofanzivu polovinom 1942. sa Tjentita u pravcu zapadne Bosne, ustanak u Srbiji 1941. i nemaku reakciju, ispitivanje jugoslovenske emigracije 19411945, tzv. kvislinki ciklus, sednice CK KPJ u toku rata, strane misije u Jugoslaviji, itd. Istoriari koji su prvi prekoraili pragove stranih arhiva, skrenuli su panju na meunarodnu korelaciju nekih unutranjih pojava. Usamljeni
PREDGOVOR

X I I

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

pojedinci meu istoriarima, a daleko vie naunici van njihovog kruga, znali su uoiti i identifikovati tendencije koje su vodile dananjim neizvesnostima. Pojedinci koji su se drznuli" da ispituju tzv. tabu-teme doivljavali su sudbinu da se njihova istraivanja proglase za ekscesne manifestacije. Neke teme su dugo, sve do naeg vremena, ostale da miruju kao predmet istoriografskog interesovanja. Neko nepisano pravilo kao da je upozoravalo da nije vreme za njihovu obradu i otvaranje pitanja. Da li treba podseati na zanemarenu epizodu partizansko-nemakih pregovora marta 1943. godine? Daleko je bitnije rei da se razvoj savremene istorije dugo kretao jednosmernom putanjom. Mnogo puta je ponovljeno da je sve do danas prevagu zadrala najjednostranija varijanta politike istorije. Energija se rasipala da bi se nagomilala graa u ime osnaivanja optih teza ili, bar, njihovog to arolikijeg ilustrovanja. Tematska jednostranost i metodoloka jednoobraznost reflektovale su se u punoj meri u usvojenim projektima. Svet novih injenica jo nije mogao da razmrda nasleene, konceptualne okvire optih pojava. Savremenu istoriju su zauujue malo interesovale ideoloke osnove pokreta, drutvene snage i njihova politika filozofija (konzervativna, liberalna, komunistika, socijaldemokratska). Politika i ideoloka misao, ako je ak i nala svog istoriara, praena je na shematski nain izvoenjem jednostranih preseka, koji su izneveravali pojedinane line stavove i miljenja. U istoriografskom krugu takoe nije bilo ispitivanja etikih normi i sistema moralnih vrednosti starih i novih drutvenih subjekata, sa njihovom promenljivou; zaboravljano je na uticaje sa strane doktrinarne i politiko-praktine, na njihovo ukrtanje sa naim mentalitetima i naravima; ta da se kae o raspadanju starih patrijarhalnih oblika i njihovim ostacima u svesti i materijalnoj, civilizacijskoj osnovi, socijalnim sastavnicama pokreta, ispitivanju tendencija sa stanovita moguih ishoda, naina izbora reenja. Lavina kritike ekonomista, sociologa, pravnika i politikologa kao da je imala neku blagu toleranciju vladajuih snaga, iako nijedna mera dravnih vrhova nije bila poteena kritikih refleksija. Otkuda onda nemir im se pojavi istoriografska ili istoriografsko-publicistika kritika? Odgovor je jednostavan: ona pogaa fundamentalne osnove poretka, dovodi u pitanje

'Wr1'

PREDGOVOR

XIII

njen legitimitet, dira u sakrosanktne temelje istorijskih genealogija, dvoji izvorna reenja od savremenih deformacija. Za nas je kritika stanja pretpostavka akcije, put ka definisanju htenja, izvor vraanja samopouzdanja, prvi napor da se negacijom neodrivog i prevazienog stvori vizija i ponovo izae na iroke drumove istorije. Karl Marks je razaznavao istorijsko vreme" od kalendarskog". Nae zanimanje za prolost jedino je vredno i prihvatljivo ukoliko je u znaku saimanja sva tri temporalna elementa istorije: prolosti, sadanjosti i budunosti. Sudbini naeg dutveno-politikog sistema, savremenoj istoriji i uopte istoriji u nas, preti opasnost da se trajno ozakoni podela na osam istoriografija. im jedna jedinica dobije atribute drave, ona eli da ima i svoju istoriografiju. Tako onda i nastaju podele na istoriare pojedinih nacija, drava i regija. Ui struni aspekt nastalih ili moguih posledica drutvenog razvitka postaje pogibeljan i u sferi istoriografije. Jedna od moguih negativnih posledica, koja se zlokobno nasluuje, jeste da uskoro moemo dobiti konfederativnu istoriju koja bi do simetrije sadravala nacionalne i regionalne istorije, ujedinjujui ih na kraju u istoriju Jugoslavije" izmeu zajednikih korica, kao da je re o aritmetikom zbiru. Iz takvog stava proizilazi da ne postoje optejugoslovenski tokovi i optejugoslovenski smisao dogaaja. Re je o najobinijem duhovnom osiromaavanju jugoslovenske istorije. Previe je na toj liniji uivljavanja u predbalkanske parcelizacije i neuoavanja anahroninosti mikrodrava. Nesporno je, dakle, da je razvoj savremene istorije dugo posle rata tekao u znaku opteprihvaenih monumentalnih vienja i kolektivnih predstava o velikim istorijskim pojavama revolucije. Ostvareni struni rezultati nisu dirali u opteusvojenu sliku zbivanja. Raskonija je uglavnom injenika strana pojava bez dublje i razuenije istoriografske obrade. Ako je i dolazilo do razilaenja izmeu postojee opte slike i novih saznanja, onda se ono svodilo na pojedinana skretanja", iskakanja" najnestrpljivijih ili najistinoljubivijih, ekscese" memoarista, publicista i istoriara. Stanje savremene istorije danas odlikuje daleko vee posedovanje grae u poreenju s vremenom kada je poinjala rad prva generacija istoriara savremenog razdoblja. Ako su izvori osnova rada istoriara (a tako je bilo oduvek), onda moramo

XIV

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

raunati na nova saznanja; ranije uproene slike nadvisuje novi faktografski materijal; otkrivaju se protivureni putevi narastanja snaga revolucije; saznanje sutina kompromisa; postaju jasniji slomovi odreenih politika; iskazuje se politiko-psiholoka atmosfera neoekivanih obrta, itd. Poznato je da uvid u novu dokumentaciju razastire neke nove, do sada nepoznate strane istorijskog procesa; dolazi do kritikog proimanja nae i strane grae; ukrtaju se sadraji arhivskih dokumenata i svedoanstava uesnika; protek vremena i iscrpnija (dijagonalna) analiza i od ranije objavljenih dokumenata, skreu panju na zaetke nekih pojava svojevremeno nevidljivih; politike rasprave u jeku nae savremene krize svakodnevno obnavljaju seanja na pojedine vidove biveg voenja politike i ekonomije, koji, kao zapisani podaci, nisu morali ni postojati. Prethodnice istorijske nauke: publicistika i literatura, otvorile su, takoe, dosta pojava nae blie prolosti. Imaginativnim postupkom oivljene su neke drutvene i grupne situacije, a pre svega klima vremena. Pojava publicistike literature pre istoriografskih radova, nije neobina. Odavno je reeno da publicisti prethode istoriarima. Knjievna dela, sa istorijskim temama, mogu izazivati otre kritike na raun oivljavanja ideolokog revanizma". Ne previajui mogunosti raznih zloupotreba, smemo li ipak zaboraviti da se radi o slobodi relativizacije koja je piscu dozvoljena jednako kao to je nauniku uskraena. Pisac moe izneveravati istorijsku realnost u pojedinostima, a njegove socioloke refleksije ne moraju odgovarati strogoj istorijskoj oceni. Mnogo je pisaca koji su otkrivanjem istorijskih sutina progresivnih ili reakcionarnih snaga postajali prethodnica istoriara. Literarna vrednost, etiki smisao angamana i progresivna ili reakcionarna poruka umetnikog dela nisu takoe van suda strune kritike. Kako u svetlosti postojeeg stanja prii trouglu: istoriar istorijska nauka drutvo? Na odgovor je vie nego rezolutan, lien svakog diplomatskog balansiranja: daljim razvitkom kritike istorije. Istoriar, kao i svaki drugi radnik u oblasti drutvenih nauka, osea neophodnost stvaralake autonomije. Kritika injenica je prvi imperativ raaa istoriara. Iskustvo pokazuje da je

PREDGOVOR

XV

oduvek bio trajniji nauni rezultat kritikog (ali i egzaktnog) istoriara od rezultata njegovog kolege zanetog prolaznim, retorikim uzletima i euforinim ushienjima pobednikim pokretom. Nita kao istorija ne pokazuje veliinu ljudskog i drutvenog dometa, ali i ograniene mogunosti menjanja civilizacijske osnove. Istoriar se nikada ne moe zadovoljiti postignutim ve e se zalagati za neprekidni razvoj saznanja, uzimajui ga kao kompas svoje stvaralake egzistencije. Taj zahtev se zna vezivati za nasilnu, vannaunu izmenu istorije u ime daleko prozainijih politikih motiva. Ali kako su vannaune revizije nespojive s naukom, one e kad-tad postati njena meta i bie izbrisane. Ovo poslednje se ne moe vezivati za dnevnu politiku nestrpljivost da se svaka promaena istorijska studija oceni pre nego se na njoj i osui tamparska boja. Istoriar ne moe posmatrati prolost odvojeno od svog vremena (bilo ono vreme obilja ili siromatva, uspona ili raspadanja, duhovnog napona ili moralne posustalosti, optimistikog nadahnua ili razoaranosti), ali hi kao busiju iza koje bi u nedavnu prolost prenosio savremene ideoloke razlaze. Na raniji i sadanji pokuaj da napiemo istoriju Jugoslavije od stvaranja jedinstvene drave 1918. do danas ima iskljuivu pobudu da se podstaknu ira i sintetinija razmatranja o toj dravi korienjem postojeih izvora i literature. Preduslovi za celovitije poglede na pojedina razdoblja savremene istorije Jugoslavije, drave i njenih naroda i nacionalnih manjina (narodnosti), sazrevali su sa razvojem odgovarajue istoriografije. Trodecenijsko bavljenje savremenom istorijom Jugoslavije obavezivalo nas je na napor sagledavanja i promiljanje proteklog razvitka. Na motiv za pisanje ove knjige imao je opravdanje ve i u tome to u istoriografskoj literaturi ne postoji rad koji bi u celini obuhvatio zbivanja od 1918. do danas. Prihvatajui se ovog izazovnog zadatka bili smo svesni svih ogranienja, objektivnih i subjektivnih, koja su u prirodi rada na savremenoj istoriji, kao i posebnih oteavajuih okolnosti vezanih za dosadanji razvoj istorijske nauke o Jugoslaviji. Jugoslovenska istoriografija o razdoblju izmeu dva rata nije se ravnomerno razvijala. Tematski gledano, dominirala je istorija

r
X V I ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

**

pojedinih graanskih i socijal-reformistikih stranaka i organizacija, istorija KPJ kao i istorija meunarodnih odnosa. Drutvena istorija Jugoslavije malo ili nimalo je obraivana, kao i istorija ideja i politike misli. Ni privredna istorija, ako izuzmemo temu agrarne reforme, nije mnogo privlaila istoria- re. Istoriografija o narodnooslobodilakom ratu i revoluciji znatno se razvila poslednjih godina. Nije re samo o narastanju literature, ve i o objavljivanju novih izvora i o obradi manje poznatih dogaaja i politikih procesa, ustanova vlasti, politike okupatora, snaga kontrarevolucije, genocida, veza narodnooslobodilakog pokreta sa pokretima otpora susednih zemalja, meunarodnih odnosa, uea Jugoslovena u stranim pokretima otpora i stranaca u narodnooslobodilakoj borbi naroda Jugoslavije, emigracije, odnosa KPJ i Kominterne, stvaranja Organizacije ujedinjenih nacija, itd. Zahvaljujui radu istoriara u stranim arhivima i objavljivanju novih izvora, rat i revolucija se sve vie posmatraju i sa stanovita okupatora, saveznika, ] jugoslovenske politike emigracije i odnosa iseljenika jugoslo- j venskog porekla prema dogaajima u njihovoj staroj domovini. 1 Nakon ekspanzije vojne istorije o narodnooslobodilakom ratu i j revoluciji poelo je, i danas dobija u zamahu, istraivanje ] drutveno-ekonomske osnove promena do kojih je dovela j revolucionarna smena vlasti u Jugoslaviji, sa svim njenim j prateim manifestacijama. Javili su se diplomatski zbornici [i vane grae (iz meunarodnih odnosa nove Jugoslavije, istorije 1 KPJ u ratu i revoluciji, delatnosti emigracije, kontrarevolucije u 1 prolom ratu i njene kvislinke sutine, a uestale su i tematske 1 zbirke o AVNOJ-u, Jugoslaviji u koaliciji Ujedinjenih naroda, 1 federalizmu, itd.) koje nastoje da sa ire koncepcijske osnove i u meupovezanosti naoko razliitih spoljnih i unutranjih dogaaja, vojnostratekih, ideoloko-politikih, oslobodilakih i revolucionarnih, dublje prodru u bit ispitivanih pojava i njihov unutranji smisao. irenju saznanja i utvrivanju motivacija istaknutih prvaka znaajno su doprineli sve uestaliji memoarski spisi, donosei istovremeno i kontroverze ivih uesnika. Nasuprot tome, istoriografija o socijalistikoj Jugoslaviji praktino ne postoji. Istraivanja najnovije jugoslovenske istorije zastala su uglavnom na granici ratnog i mirnodopskog razdoblja. Istoriar se suoava i sa injenicom da su mnogi uesnici dogaaja ivi, to u mnogome oteava rad na analizi pojava kojima su oni davali peat. Dokumentarna graa o razvoju

XVII socijalistike Jugoslavije najveim delom je nesreena, a ona koja se odnosi na vreme posle 1957. i nedostupna nauniku. Dosta arhivske grae je i uniteno, a delom i privatizovano. U ovoj knjizi teili smo da obradimo samo osnovne procese i najvanije dogaaje, posebno one pravce koji su imali optejugoslovensko obeleje. Naglasak je i u njoj na politikoj strani razvitka. Suavanje polja interesovanja izviralo je iz saznanja o stepenu razvitka postojee istoriografije o Jugoslaviji, ogranienih moi pojedinca i jednosmernom razvitku istorijske nauke o Jugoslaviji. Opta jugoslovenska i nacionalne istorije, kao i regionalne i lokalne, nisu jo uspele da proue idejna strujanja u masama, zamrene puteve sprovoenja odluka u delo, sukobe u osnovi politikih pokreta i organizacija, specifina arita drutvenih kriza, sazrevanje ideja i njihovo rasprostiranje. Svesni smo da bez uvaavanja socijalnog tla i seizmografije drutvenih talasanja, specifinosti nacionalnog ambijenta i bez nezaobilazne mikroistorije", opta istorija ostaje nesumnjivo osiromaena za one nenadoknadive sadraje koji daju raznolikost opteistorijskom procesu i otkrivaju neiscrpnost slojeva proteklog ivota. Ovakav decentralizovani pristup", nazovimo ga uslovno tako, stvar je dueg razvoja istoriografije i, po naem miljenju, zadatak koji stoji pred vie generacija istoriara. Gotovo da izgleda i nepotrebno da podsetimo koliko je u istorijskom toku teko, pogotovu ako se ne raspolae svim valjanim izvorima, utvrditi odnos izmeu politikih zamisli i objektivnih mogunosti. Izvravanje donesenih odluka i ostvarivanje postavljenih ciljeva merilo je za razlikovanje izmeu normativneg i stvarnog. Saznanja savremenika oteana su i stalnim razaranjem postojeih oblika, odnosa i institucija, i njihovim zamenjivanjem novim, koji se teko prihvataju, ili primaju tek uz lomljenje otpora. Svakako da ima i procesa koji su samo prividno zavreni, odnosno onih ije posledice jo nisu nastupile. Neke pojave ostaju zapretene u dubini istorijskog deavanja, dugo nevidljive ili jedva nazirljive za oko istoriara u vreme kada su se zbivale. Sam istoriar nije van stvarnosti svoga doba, koje na njega nuno deluje uvreenim kolektivnim predstavama" ili kolektivnim nainom miljenja". Bez obzira koliko prizivali socijalnu istoriju, ipak ostaje nesporno da je u proteklom razvitku Jugoslavije nadvlaivala politika strana ivota odreena egzistencijalnim pitanjima,
PREDGOVOR

X V I

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

opstankom pre svega. Jer, narodi Srbije i Crne Gore morali su u prvim dvema decenijama ovoga veka da vode bitku sa turskim carstvom i Austro-Ugarskom, odnosno germanskim imperijalizmom uopte; Srbi, Slovenci i drugi jugoslovenski narodi su se ponovo 1941. suoili s novim ivotnim iskuenjem, a 1948. Jugoslavija je neoekivano izloena pritisku staljinskog hegemonizma. Sa spoljnim opasnostima trebalo je nadvladati najrazornije sile nacionalne mrnje, podstaknute i nadahnute od spoljnih neprijatelja naroda Jugoslavije u prvom i drugom svetskom ratu. A onda je nastupio period socijalnog mira, koji evo neuobiajeno dugo za ove prostore traje preko 40 godina, u kome do jue ugroeni narodi mnogo tee nalaze reenja za jednu moderniju, slobodniju i socijalno praviniju organizaciju drutvenog ivota, istina, optereeni nepovoljnim nasleima, ekonomskom i kulturnom neravnomernou razvitka, naporima da svoju do jue patrijarhalnu kulturu zamene modernom. Istoriar je duan da ispita to se to nalazilo na putu naroda Jugoslavije, ometajui ih da u ovih sedam decenija zajednikog ivljenja toliko malo urade na ekonomskim i kulturnim programima koji bi pomagali veem razumevanju i vrem ujedinjavanju, stvaranju celovitijeg ekonomskog prostora, duhovnom pribliavanju. Materiju smo rasporedili u tri dela, koji predstavljaju uobiajene globalne periodizacione celine (Kraljevina, narodnooslobodilaki rat i revolucija i socijalistika Jugoslavija), ralanjene na pojedina ua tematska poglavlja. Tematska struktura knjige formalno ne odgovara uobiajenoj hronolokoj podeli razvitka Jugoslavije 19181941. godine, ali u sutini uvaava osnovnu unutranju periodizaciju razvitka: period stvaranja, oblikovanja, ustavnih borbi i konstitucionalne potvrde nove Kraljevine (19181921), period parlamenturizma (19211928), diktature (19291935) sa naglaavanjem prelaza na ogranienu ustavnost, 1931. godine; period 1935 1939. praktino je celina, sa nizom specifinih stranakih, meunarodnih, socijalno-ekonomskih i nacionalnih pojava koje se iskazuju posle naputanja diktature. Godina 1939. je istaknuta zbog poetka drugog svetskog rata u Evropi, stvaranja hrvatske autonomije, revizije centralistikog ureenja Kraljevine Jugoslavije, zaotravanja nacionalnih protivurenosti. Istorija Kraljevine praena je do vojne kapitulacije Kraljevine Jugoslavije 17. aprila 1941. godine.

PREDGOVOR

XVII

Period rata i revolucije 19411945. zavrava se kapitulacijom Nemake, osloboenjem zemlje, Treim zasedanjem AVNOJ-a, odnosno Privremene narodne skuptine (PNS), proglaenjem Republike i porazom legalne graanske vanfrontovske opozicije. Gornja granica razvoja Socijalistike Jugoslavije je otvorena, jer se celokupno drutvo nalazi u previranju i preispitivanju, u znaku borbe izmeu suprotstavljenih drutvenih snaga oko privredne reforme, demokratizacije drutva, unutranjeg dravnog ureenja, pozicije SKJ u odnosu na vlast i drave u odnosu na ekonomiju. Za osnovu naeg izlaganja sluila nam je postojea istoriografija o Jugoslaviji, a delimino i politika, socioloka i pravna literatura, statistike analize, ukljuujui i neobjavljene rukopise doktorskih disertacija, magistarskih teza, studija i monografija, lanaka i studijskih projekata, grupnih radova. Konsultovani su radovi britanskih, sovjetskih i amerikih istoriara. Pored literature iskorieni su najvaniji objavljeni izvori, memoari, dnevnici, seanja uesnika, kao i tampa. Da li je potrebno i pominjati da zasluga za utiranje puta buduoj sintetinoj istoriji Jugoslavije pripada onim istoriarima koji su prvi poeli sa istraivanjem uih pitanja, mnogobrojnim piscima monografija i studija. Najiscrpnije su korieni radovi u kojima su obraena kompleksna pitanja i ona od kljunog znaaja za istoriju Jugoslavije. Svi izvori i literatura objavljena i neobjavljena za uobliavanje ove knjige i zasnivanje nae interpretacije kao izvor podataka, analiza i ocena dogaaja i procesa navedena je po delovima, u bibliografiji. Literatura je koriena u sklopu osnovne zamisli autora da izloi osnovne procese, u okviru njegove koncepcije istorijskih procesa koji su karakterisali razvitak Jugoslavije i vlastitih istraivakih rezultata pisca, njegovih promiljanja o celini procesa, njihovih uzronih veza i posledica, uporednih odnosa, domaih i stranih, ime se i postojea koriena izvorno-literarna osnova u dobroj meri nadograivala u skladu sa reljefnijim uoavanjem izvora pojava, njihovog toka i rezultata, kvalitativnih i degenerativnih promena koje je jugoslovensko drutvo doivljavalo i doivljuje u savremenoj fazi razvoja.
Sedam decenija savremene istorije Jugoslavije je veliki vremenski period za obradu, kako zbog razuenosti tematike, dramatinih dogaaja, raznovrsnosti jugoslovenskog prostora,

XVI

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 1988

vienacionalnosti sastava Jugoslavije, sticanja i sukoba interesa velikih sila u jugoslovenskom i balkanskom prostoru u prolosti i danas. Re je i o periodu koji je i neobraen u nekim segmentima svoje ekonomske, socijalne i kulturne istorije. Pa i u politikoj istoriji izostala je obrada znaajnih stranaka, pokreta, ustanova, linosti uticajnih politikih ili duhovnih delatnika. Istorio grafija o ratu 19411945. takoe ne obrauje raznovrsne vidove ivota naroda, sukobljenih vojski, odnosa izmeu okupatora. Sovjetska graa je i danas nepristupana, tako da mi danas ne znamo za svu dokumentaciju Kominterne, za zapisnike razgovora Staljina i Tita 19441945; nepoznata nam je i arhiva Sovjetske vojne misije pri Vrhovnom tabu NOVJ; ostaje nepristupana bugarska graa; svi italijanski arhivi nisu jo otvoreni. Najvie su korieni radovi optijeg karaktera, stariji i noviji, sinteze i dokumentarni pregledi, monografije, studije, rasprave, memoarska literatura. Dominiraju dakle kompleksniji radovi, u kojima se obrauju iri periodi, obrada pojedinanih kljunih pitanja ili onih pitanja koja u istoriografiji do sada nisu bila razmatrana. Nastojali smo da iz te ogromne literature i objavljenih izvora, ukljuujui i neke neobjavljene rukopise doktorskih disertacija, magistarskih teza, drugih specijalnih istraivanja mlaih istraivaa apsorbujemo sve podatke i analize koje su mogle biti od znaaja za na sintetini pogled, naroito za neke specifine pojave kakve su vojska Kraljevine SHS, fizika kultura u Kraljevini, za JRZ, industrijalizaciju Makedonije, agitprop aparat KPJ, studente i druge intelektualce u partizanskim odredima Srbije 1941. godine, itd. Odlino nam je doao poveani interes istoriara poslednjih godina za privredni razvitak Kraljevine Jugoslavije, industrijalizaciju pre svega, za nacionalni fenomen izmeu dva svetska rata, kontrarevoluciju i njene organizacije u ratu, separatistike pokrete od stvaranja Jugoslavije, unutranje ureenje drave, kulturnu politiku itd.; za agrarne probleme pojedinih regija socijalistike Jugoslavije posle 1945, za odnos drave i samoupravljanja. Ukoliko ovaj na rad uspe da se uvrsti u napore zaetnika i nadahne nove pokuaje sline vrste, smatramo da je cilj koji smo sebi postavili ispunjen. Burni razvoj istoriografije o Jugoslaviji za poslednjih osam godina, dakle od naeg prvog pokuaja, morao je uticati na dopune i izmene nekih ranijih ocena i tumaenja, to je sasvim

PREDGOVOR

XVII

razumljivo u sluaju jedne takve empirike i efemerne oblasti nauke, kakva je savremena istorija. Nikako se nisu mogli mimoii rezultati istraivanja starije, srednje i mlae generacije istraivaa koji su poslednje decenije obogatili naa znanja o pojavama iz prolosti. Time neki nai raniji sudovi i ocene nisu vie mogli opstajati. Nastojali smo i da problemski proirimo polje preliminarne sinteze, zavisno od znaaja i srazmera celine ili vrednosti kritiki ocenjenih objavljenih radova. Krug novih istraivanih pitanja je dosta irok i znaajna dopuna ranijim rezultatima: vojska Kraljevine SHS, fizika kultura za vreme diktature, dravna intervencija u privredi Kraljevine Jugoslavije, nacionalno pitanje i KPJ, razvoj nacija Jugoslavije, protivurenosti agrarnog drutva, meunarodni odnosi Kraljevine i socijalistike Jugoslavije, Jugoslavija i OUN, genocid i ratni zloini u drugom svetskom ratu, problem reparacija, eksploatacija okupatora, federalizam, itd. Cak je i za period socijalistike Jugoslavije publikovano nekoliko naunih i publicistikih radova koji bacaju neto vie svetla (organizacioni i idejni razvitak KPJ, otkupna politika, kolektivizacija, istorija ustavnog razvitka, sukob s Informbiroom, odnosi sa Velikom Britanijom i SAD 19481953, grko-jugoslovenski odnosi, Jugoslavija i OUN, industrijalizacija zemlje, itd.) na ovo jo uveliko neispitano podruje naeg savremenog razvitka. Nismo izbegavali da navodimo i kontroverzna pitanja istoriografije, bez obzira na to koliko ona bila politiki osetljiva jo i danas, dovodei do opasnosti politizacije nauke. Recimo, pitanje sporne sintagme velikosrpski hegemonizam", uzroci etnike kolaboracije (ideoloko-politiki, klasni ili nacionalno-egzistencijalni), strani uticaji u jugoslovenskom razvitku, nacionalna politika KPJ, odnosno SKJ, geneza osnovnih ustavnih dokumenata, odnosno normativnih dokumenata i prakse. Teili smo, takoe, da svedemo deklarativno-normativnu stranu razvitka u korist analize stvarnog ivota, odnosno prihvatanja ili odbacivanja odreenih zamisli vladajuih drutvenih snaga. U stalnoj nameri istoriara da obuhvate to vie elemenata drutvene istorije, uneli smo daleko vie sadraja vezanog za kolstvo, nauku, kulturu, narodno zdravlje, privredu, ratni sanitet, demografske promene, itd. u poreenju sa naom Istorijom Jugoslavije objavljenom pre osam godina. Da li smo uspeli da prilikom tumaenja procesa tano prenesemo injenice i naznaimo sloenu sutinu pojava i

XXII

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1 9 1 8 - 1 9 8 8

njihovih protivurenosti ostavljamo da cene itaoci. Mislimo da je svakome strunjaku jasno da se magistralne sinteze piu mnogo vremena posle proteka dogaaja i sleganja drutvenog tla, kao rezultat nagomilavanja decenijskog i vekovnog istraivanja, taloenja iskustva vie narataja istoriara. Pa i tada nijedan od nae budue sabrae nee moi da sam izvede istraivanje od poetka do kraja, jednostavno zato to to nije mogue za tako dug vremenski raspon koji praktino obuhvata tri epohe (graansko drutvo, revoluciju i socijalistiki razvitak Jugoslavije), bez potpore nastale istoriografije. Prethodni istraivai analizom, selekcijom rezultata i koncepcijom koju su izgradili ostavljaju trag svoga vienja. Svakako da ono moe potrajati due ili krae vreme, biti uvaavano ili namah odbaeno. Prijatna je dunost na kraju posla zahvaliti se kolegama i prijateljima: dr Momilu Zeeviu i dr Zdravku Antoniu, naunim savetnicima, i Milovanu Buzadiu, sudiji Saveznog ustavnog suda, koji su mi svojim savetima i preporukama vie nego znaajno pomogli u pisanju ove knjige. Autor

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 19181988

PRVA KNJIGA

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
1 9 1 4 1 9 4 1

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

Ideja o ujedinjenju jugoslovenskih naroda i stvaranju zajednike drave plod je modernog doba i javlja se s razvitkom novih drutveno-ekonomskih odnosa i raspadanjem feudalizma, slabljenjem osmanlijskog i habsburkog carstva, snaenjem graanstva u jugoslovenskim zemljama i njegovim tenjama za politikim i ekonomskim osamostavljivanjem. Ovu ideju pratilo je shvatanje o istorijskoj povezanosti jugoslovenskih naroda i njihovoj etnikoj srodnosti. Za istaknute pobornike ujedinjenja iz kruga duhovnih stvaralaca, jugoslovenski narodi inili su jedan narod podeljen plemenskim granicama. Na buenje nacionalne svesti u okvirima jugoslovenske ideologije i na ideju ujedinjenja povoljno su uticale, sem postojanja Srbije i Crne Gore kao samostalnih drava, bojazni od teritorijalnog irenja graninih drava na raun jugoslovenskog etnikog prostora. Podsticaj i izazov jugoslovenskom okupljanju predstavljalo je i ujedinjenje Italije i Nemake, koje je teklo pred oima graanstva jugoslovenskih naroda i nije moglo, po svom znaaju za modernu Evropu, da ne utie i na svest njihovih vodeih snaga i najistaknutijih predstavnika, zabrinutih, na drugoj strani, ekspanzivnou nemakog imperijalizma i italijanskog nacionalizma. Tokom 19. veka ideja o jugoslovenskoj povezanosti i ujedinjenju dobijala je najraznovrsnije oblike, od zahteva za kulturni preporod i ravnopravnost jezika, autonomiju u sastavu Austrije, odnosno Austro-Ugarske, uniju jugoslovenskih naroda, integralno jugoslovenstvo u krilu Austro-Ugarske, do mutnih panslavistikih programa. Jugoslovenska ideja razvijala se kao vid nacionalnog preporoda u Hrvatskoj i Sloveniji, a u Srbiji je ivela u dve varijante: istonoj, kao vizija ujedinjenja Srba i Bugara u zajednikoj dravi, i zapadnoj, kao zamisao izraena u Naertaniju Ilije Garaanina iz 1844. o stvaranju

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

jugoslovenske drave pod vodstvom Srbije. Ideja Svetozara Markovia o balkanskoj federaciji anticipacija je revolucionarnog naina ujedinjavanja balkanskih naroda. Istovremeno s idejama o jugoslovenskom ujedinjenju iznoene su i ivele koncepcije o podunavskom udruivanju naroda na federativnoj ili konfederativnoj osnovi. Za jugoslovenske narode u okviru Austro-Ugarske jugoslovenska ideja se sve vie postavljala kao pitanje stvaranja jugoslovenske jedinice u sastavu Monarhije ili ujedinjenja van njenih granica. Politika misao jugoslovenskih naroda u 19. i poetkom 20. veka pribliavala se ideji jugoslovenske federacije ili balkanske konfederacije. Program ujedinjene Slovenije iz 1848. polazio je od jugoslovenske federacije u kojoj bi se nale Slovenija, Hrvatska i Vojvodina. Jugoslovenski kongres odran u Ljubljani decembra 1870. izneo je ideju trijalistikog preureenja Austrougarske. Program federativne jugoslovenske drave predlagao je Josipu Juraju trosmajeru 1867. i Ilija Garaanin, predsednik srpske vlade. Za federativno unutranje ureenje izjasnila se Tivolska konferencija jugoslovenske socijaldemokratije, Kruevska republika, lanovi makedonske kolonije u Rusiji 1915. Ivan Cankar je 1913. izneo ideju o jugoslovenskoj federaciji. Jugoslovenska ideja se javljala u nerazvijenim drutvenim sredinama, gde je preovlaivalo seljatvo i gde ju je zastupao deo malobrojne inteligencije, usled ega nije ni uspevala da dovede do stvaranja masovnog pokreta. U tim sredinama, tavie, ona nije bila ravnomerno rasprostranjena. Konfesionalne granice delile su narode jo pre nacionalnog sazrevanja, a crkva je bila podozriva prema meanju vernika, strahujui od gubitaka svog uticaja. Nekim graanskim slojevima daleko je vie odgovaralo da sauvaju autonomne privredne celine nego da ih razbijaju stvaranjem nove dravne zajednice. Koncepcije i program ujedinjenja odreivali su ideoloki pogledi njihovih nosilaca; ovi su, zavisno od drutvenih snaga ije su interese izraavali, povezivali ujedinjenje s reavanjem poloaja jugoslovenskih naroda, bilo njihovom samostalnom snagom ili pomou velikih suparnikih sila, bilo revolucijom na ruevinama Turske i Austro-Ugarske, ili njihovim preureenjem, odnosno okupljanjem nekih jugoslovenskih zemalja oko Srbije kao dravnog jezgra. Jugoslovenska strujanja probijala su se paralelno s pansrpskom ili velikohrvatskom ideologijom, koje su ih iskljuivale i

JUGOSLOVENSKA

IDEJA

PRVOM

SVETSKOM

RATU

UJEDINJENJE

15

potiskivale. Nacionalizam je optereivao i trovao meusobne odnose jugoslovenskih naroda mrnjom i sukobima, koji su, esto podsticani od spoljnih inilaca, politikih i verskih, od protivnika zbliavanja ovih naroda, ostavljali razorne posledice, mada je, na drugoj strani, istovremeno doprinosio i razvijanju njihove svesti o nacionalnom identitetu. Objektivne promene istorijskih okolnosti uticale su na radikale u Srbiji da napuste federalizam i suuju nacionalne koncepcije oko pitanja ujedinjenja Srba, i to putem etapnog reavanja srpskog nacionalnog pitanja. Radikali su traili produbljivanje veza sa Crnom Gorom i Bugarskom, kao srodnom u narodnosnom smislu, te buenje svesti o narodnom jedinstvu" u krajevima gde su iveli jo neosloboeni delovi srpstva". Stvaranje saveza Srbije i Crne Gore sa Bugarskom tek je liilo na Markovievu koncepciju jer je ova dva prilaza delila granica izmeu revolucionarnog i reformistikog ostvarenja. Radikali naputaju republikanske ideje, kritiku birokratizma, a socijalne kategorije radnika klasa i seljatvo, zamenjuju jednom optom narod. U Srbiji se prestalo govoriti o Hrvatima i Slovencima da se ne bi ozlojeivao Be koji je takav pravac raspoloenja mogao shvatiti kao ugroavanje integriteta Habsburke monarhije". Agresivna politika Bea usmeravala je nacionalnu akciju prema jugu, predstavljajui junu varijantu ujedinjenja", kao praktini oblik prethodne etape reavanja nacionalnog pitanja. Nikola Pai je, pri tome, iskljuivao svaku mogunost da Makedonci i Albanci stvore svoje nacionalne drave. Definitivno reavanje nacionalnog pitanja na Balkanu zamiljao je u dve etape: kao osloboenje srpskih zemalja u Turskoj uz pomo Crne Gore i Bugarske, a srpskih zemalja u Austro-Ugarskoj uz pomo Rusije. Tek kroz raspravu Sloga Srbo-Hrvata, nastalu 1890, progovorila je u Paiu zapadna varijanta ujedinjenja". Prvenstvo u sabiranju" Pai je davao Srbima, jer je u srpsko-hrvatskoj dravi okosnica bila Srbija, prethodno ujedinjena sa Makedonijom i Starom Srbijom". U Rusiji je gledao oslonac u reavanju nacionalnog pitanja i odbrani od germanskog pritiska. Doktrina radikalnog nacionalizma" proimala je celokupnu Paievu spoljnu politiku posle 1903. godine. Pai je spoljnu politiku Srbije shvatao kao reavanje srpskog nacionalnog pitanja, nalazei da se njegovo reenje javlja kao prethodni in jugoslovenskog ujedinjenja. Ostvarivanjem june

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

varijante ujedinjenja" zapoelo je aktivnije voenje nacionalne propagande jugoslovenskog karaktera, to je bilo odreeno ogromnim ratnim uspesima Srbije, jaanjem jugoslovenske ideje meu inteligencijom, poletom jugoslo venskog pokreta u Austro-Ugarskoj. Glavni protivnik jugoslovenske ideje i stvaranja zajednike drave jugoslovenskih naroda bila je Austro-Ugarska, odnosno nemaki imperijalizam uopte, koji je teio da se preko jugoslovenskih zemalja van Austro-Ugarske probije na Balkan, i dalje na istok. Nemaki imperijalizam dovodio je u pitanje ne samo oivotvorenje ideje o jugoslovenskoj dravi ve i sam opstanak Kraljevine Srbije i Knjaevine odnosno, od 1910, Kraljevine Crne Gore, jedinih nezavisnih jugoslovenskih drava na Balkanu. Austro-Ugarska je u Srbiji gledala branu svom irenju i stoer okupljanja jugoslovenskih naroda van i unutar Monarhije, dravu koja je potkopavala osnove njenog ureenja i nemako-maarske prevlasti u njoj. Istorija srpsko-austrijskih odnosa poetkom 20. veka bila je ispunjena pritiskom Austrougarske, koja je nameravala da slomi Srbiju, presee njeno irenje na Balkanu i sprei joj izlazak na more, te da joj tako onemogui da postane odluujui inilac, balkanske politike. Pokuaji da se Srbija uniti ekonomskom blokadom u vreme carinskog rata, kao i pritisci velikih sila na nju u vreme aneksione krize 1908, praeni su optubama da se ona mea u unutranje stvari Austro-Ugarske, i daljim raspirivanjem dinastikih sukoba izmeu Srbije i Crne Gore. Pobede srpske vojske u balkanskim ratovima naile su na veliki odjek kod jugoslovenskog stanovnitva Austro-Ugarske, to je jo vie pojaalo zabrinutost njenih vladajuih krugova za budunost dvojne drave. Srpski ivalj u Vojvodini koji se ve prilagoavao uslovima ivota u Ugarskoj poeo je menjati orijentaciju u pravcu sprskog nacionalnog okupljanja. edomir Popov nalazi elemente istorijskog progresa u prvom balkanskom ratu, a pre svega u razbijanju turskog feudalizma sa svim socijalno-ekonomskim posledicama, a na drugoj strani u izbacivanju Turske sa Balkana. U tim dogaajima vidi temelje za buduu jugoslovensku dravu koja nee doneti nacionalnu emancipaciju Makedoncima 1918, ali e za Makedonce u tzv. Vardarskoj Makedoniji obezbediti da do nje dou vlastitom borbom sa ostalim narodima Jugoslavije u drugom svetskom ratu.

JUGOSLOVENSKA

IDEJA

PRVOM

SVETSKOM

RATU

UJEDINJENJE

15

Posle balkanskih ratova Austro-Ugarska se suoila s uveanom i snanijom Srbijom, koja je zauzimala centralni prostor Balkanskog poluostrva, ukljuujui geopolitiki i strateki vane doline Morave i Vardara, jo vre zatvarajui mogunosti prodora sa severa prema Solunskom zalivu i Maloj Aziji. Austro-Ugarska je osujetila izlazak Srbije na more, ali nije prestajala da strahuje od njenog spajanja s Crnom Gorom, preko Sandaka, a na drugoj strani od njenog pretvaranja u oslonac ruske balkanske politike i povezivanja s ostalim silama Antante, koje su nastojale da zaustave agresivni nemaki imperijalizam. Vladajui krugovi Austro-Ugarske naroito su se plaili zaraznog srpskog primera za jugoslovensko stanovnitvo u Monarhiji, aktivne nacionalne propagande Srbije i, uopte, jaanja nacionalne svesti tog stanovnitva. Austro-Ugarska se neprijateljski odnosila prema Srbiji, dok je jugoslovensko pitanje u Monarhiji reavala razbijanjem hrvatsko-srpske saradnje, izazivanjem antagonizma izmeu Maara i Slovena, istovremeno razmiljajui o reformisanju dravnog ureenja na trijalistikoj osnovi stvaranjem tree slovenske, a moda i jugoslovenske dravne jedinice, bar formalno ravnopravne Austriji i Maarskoj i njihovim privilegovanim narodima. Trijalistiko ureenje nije samo zamiljano kao reforma postojeeg ureenja Austro-Ugarske, ve i kao preduslov za ukljuivanje Srbije u njen sastav, poto se ovoj nanese vojni poraz. Ratna stranka, s Konradom Hetcendorfom na elu, koja je imala jak uticaj na vladu, vojsku i politike krugove, neodstupno je zahtevala vojni obraun sa Srbijom i korienje rata kao konanog sredstva za njeno obaranje na kolena i reavanje jugoslovenskog pitanja u okvirima Austrougarske monarhije. Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914, dalo je ratnoj stranci povod za rat, na koji je gledala kao na jedinstvenu ansu za sopstveno jaanje i budui opstanak Austro-Ugarske. Kao nepomirljiv protivnik stvaranja jugoslovenske drave deklarisala se i Italija, u prvom svetskom ratu, sasvim u skladu sa svojim starim pretenzijama na istonu obalu Jadranskog mora i njeno zalee, kao i hegemo'nistikim planovima na Balkanu. Italijanski imperijalizam se tajnim Londonskim ugovorom od aprila 1915. blagovremeno obavezao da ue u rat na strani Antante, uz saveznika obeanja da e, na raun jugoslovenskih naroda, dobiti Trst, Istru, Goricu, kvarnerska

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ostrva, i Dalmaciju od Hrvatskog primorja do rta Planke. Za italijansku politiku irenja na Balkanu i prema Podunavlju, stvaranje jugoslovenske drave u prostoru Austro-Ugarske znailo bi ponovno odustajanje od ambicija, jer se novi snani sused ne bi mirio s italijanskom prevlau na Jadranskom moru. U povremenim kontaktima sa srpskom vladom Italija je nastojala da razblai njen ratni program jugoslo venskog ujedinjenja kako bi obezbedila svoju vladavinu na Jadranskom moru, produbljujui time podozrenje u odnosima izmeu srpske vlade i Jugoslo venskog odbora prema stvarnim ciljevima Srbije. U svojim nastojanjima za ujedinjenje jugoslovenski narodi nisu imali ni podrku Vatikana, iju je politiku sledio nacionalno amorfni rimokatoliki episkopat u jugoslo venskim zemljama pod Austro-Ugarskom. Za Svetu stolicu, tadanji rat ugroavao je temelje ,,najkatolikije drave", a stvaranje jugoslovenske drave pretilo prevagom pravoslavlja na samim ivicama Podunavlja i Srednje Evrope. Vatikan se plaio da posredstvom te drave, i uloge Srbije u njoj, ne doe do prodora ruske politike, koji bi omoguio dalje irenje pravoslavlja i slovenskog uticaja. Vatikanska diplomatija je tokom prvog svetskog rata teila da sprei razbijanje Monarhije. Vatikan je odranije bio protivnik irenja Srbije prema Makedoniji i Kosovu, izbijanju na more; podozrevao je od jaanja ugleda Srbije meu Slovenima Austro-Ugarske. Strah za sudbinu Monarhije naveo je papu Pija X da podstie vladajue krugove Austro-Ugarske na obraun sa Srbijom. Kurija je odbijala da primi poslanika Srbije i da razgovara o ujedinjenju. Predstavnici kurije su u razgovorima sa saveznicima odluno odbacivali ujedinjenje Jugoslovena, opravdavajui svoju nepomirljivost politikim, kulturnim, strategijskim i verskim razlozima i tradicijom". Zalaui se za odranje Monarhije kao politike celine, vodei ljudi kurije su uveravali saveznike da jugoslovenski problem ne postoji, to jest da je izmiljen" od masona i drugih protivnika crkve. Podravajui Italiju u njenom irenju na istonoj jadranskoj obali, Vatikan je, kao i ranije u prolosti, prelazio preko nacionalnih interesa katolika Hrvatske i Slovenije. Za ruenje Austro-Ugarske i njeno rasparavanje nisu se izjanjavale ni velike sile, lanice Antante, sve do polovine 1918, smatrajui da je ona neophodna u Podunavlju kao inilac ravnotee prema Rusiji. Antanta je dugo verovala da e s Austro-Ugarskom postii separatan mirovni ugovor, i, na taj

JUGOSLOVENSKA

IDEJA

PRVOM

SVETSKOM

RATU

UJEDINJENJE

15

nain, razdvojiti centralne sile. U vreme kad je Srbija vodila odsudne bitke za opstanak, 1914, na Ceru i na Kolubari, i kad su njeni najvii dravni organi kao cilj formulisali osloboenje i ujedinjenje jugoslovenskih naroda, velike saveznike sile su tajno pregovarale s Bugarskom i Rumunijom o njihovom teritorijalnom obeteenju za ulazak u rat na strani Antante, spremne da im rtvuju jugoslovenske zemlje Makedoniju i Banat, a Italiji Trst, Istru i Dalmaciju. Pomognuta Crnom Gorom, Srbija se 1914, iznurena prethodnim balkanskim ratovima, suoila s Austro-Ugarskom, a krajem 1915. s udruenim austrougarskim, nemakim i bugarskim snagama, bez znaajnije saveznike pomoi i ugovorno regulisanih odnosa s Antantom ili silama koje su je sainjavale, to joj je oteavalo meunarodni poloaj uopte, a posebno u borbi za jugoslovensko ujedinjenje. Odstupanjem iz Srbije, preko Kosova, Crne Gore i Albanije, u zimu 19151916, srpska vlada uspela je da sauva oko 160.000 vojnika i nastavi rat na Solunskom frontu, zajedno sa svojim francusko-engleskim saveznicima. Crnogorska sandaka vojska" je u mojkovakom boju 610. januara 1916. zaustavila napredovanje austrijskih trupa prema Podgorici, pomaui time odstupanje srpskih trupa preko Albanije, iako je posle pada Lovena Crna Gora kapitulirala i kralj Nikola I Petrovi napustio zemlju. Kao vojni inilac saveznike strategije, Srbija je jaala svoj meunarodni poloaj, ali je, na drugoj strani, naputanje zemlje prouzrokovalo materijalnu zavisnost srpske vlade od saveznika, pa i strepnje da li e saveznici odrati Solunski front. Nikola Pai je razvio viziju jugoslovenske drave 29. jula 1914, ve drugog dana po izbijanju rata, odgovarajui Jovanu Cvijiu da e granica budue drave dosegnuti Klagenfurt Marburg (Maribor) Segedin. Septembra 1914. ubrzao je rad grupe naunika na idejnom uobliavanju jugoslovenskog programa. im je poeo rat, srpski naunici su se stavili u slubu naroda: bili su cenzori, tapski oficiri, zadueni u vojnom pres-centru, radili na propagandnim i drugim poslovima. Pai je napravio dalekovid gest kada je 1916. zatraio da se aci i studenti, sa istaknutim naunicima otpuste iz vojnih jedinica i upute na kolovanje i u druge misije u kojima e najbolje koristiti svojoj zemlji. U pitanju je vizionarsko shvatanje i razumevanje sutranjih zadataka. Naunici (Jovan Cviji, Aleksandar Beli, Stanoje Stanojevi, Bogdan i Pavle Popovi, Niko

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

upani, Jovan ujovi i dr.) od poetka rata su nosioci misija u vezi s jugoslo venskom idejom i granicama (demografski, etnografski problemi, socijalne i istorijske argumentacije, itd.). Oni razgovaraju sa inostranim kolegama u evropskim prestonicama, ali i s politiarima, bez obzira da li uvek imaju zvanina ovlaenja ili ne. Putevi su ih vodili u Rim, Pariz, Petrograd, London, Vaington, Bukuret. Od 70 profesora Univerziteta u Beogradu 60 se nalo sa srpskom vojskom i vladom u inostranstvu. Deo se nalazio u zarobljenikim logorima. Ogromnu energiju naunici su utroili na predavanja i apele, na rad u Jugoslovenskom odboru, u misijama, publicistikoj delatnosti. Pavle Popovi je napisao veliki broj lanaka iz istorije jugoslovenske knjievnosti, a Jovan Cviji uspeo da dovri i u Francuskoj marta 1918. objavi svoje kapitalno delo Balkansko poluostrvo. Paievo shvatanje ujedinjenja je polazilo od integralnog reavanja jugoslovenskog pitanja", dok je osnova jugoslovenskog programa u Srbiji izgraivana na tezi o etniki jedinstvenom narodu". Srpske pretenzije obuhvatale su celokupnu jugoslovensku etniku teritoriju, s tim to je Pai ostavljao jedino mogunost podele Istre ukoliko Italija odmah ue u rat na strani sila Antante. Kao jedino mogue reenje Pai je smatrao stvaranje jedne nacionalne drave geografski dovoljno velike, etnografski jedne, politiki jake, ekonomski nezavisne, koja bi mogla samostalno iveti i razvijati se, uvek u skladu s evropskom kulturom i progresom". Jugoslovenski program temeljio se na nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, koji su posmatrani kao jednoplemenici". Ali dinamika ratne neizvesnosti i pragmatini" karakter Paiev dovodili su do kolebanja, naroito u kriznim situacijama, usled ega je u ratne ciljeve ugraivao pored jugoslovenskog programa i program ujedinjenja Srba, ukoliko se prvi program ne bi mogao ostvariti. Po Jovanu ujoviu, kako navodi ore Stankovi, Pai se plaio hrvatske autonomije posle rata, razmiljajui o Slovenakoj ,,i kao pretegu za Hrvatsku, ako ova ne bi htela s nama". Radei u sloenim meunarodnim uslovima i zaokupljena tekim odbrambenim bitkama svoje vojske, koje e se na Ceru i Kolubari pretvoriti u velike pobede nad Austro-Ugarskom, koaliciona vlada Kraljevine Srbije, pod predsednitvom Nikole Paia, konano je, krajem 1914, formulisala ideju o ujedinjenju svih jugoslovenskih naroda u zajedniku dravu kao svoj

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

neposredni ratni program. Njenu deklaraciju o tome Narodna skuptina u Niu usvojila je 7. decembra 1914. izrazitom veinom glasova, prihvatajui kao cilj Srbije u tekuem ratu osloboenje i ujedinjenje sve nae neosloboene brae". Taj dokument, poznat kao Nika deklaracija, izjednaio je veliku stvar srpske drave i srpsko-hrvatskog i slovenakog plemena". Rat do potpunog unitenja koji je Austro-Ugarska nametnula Srbiji nije vie bio samo borba za nezavisnost Srbije, nego i za osloboenje svih porobljenih Srba, Hrvata i Slovenaca. Deklaracija je, nezavisno od svoje optosti, opredelila srpske ratne ciljeve, koji su dobili zvanian peat i meunarodnu teinu saoptavanjem njene sadrine poslanicima drava Antante u Niu. Nika deklaracija je otvorila nove vidike jugoslo venskom ujedinjenju i udarila osnove za tenju saradnju izmeu srpske vlade i politike emigracije iz Austro-Ugarske, koja se, pre ili posle izbijanja rata, nala na teritoriji saveznikih ili neutralnih drava, spremna da se van Monarhije bori za njeno razbijanje i, u zajednici sa srpskim zvaninicima, za stvaranje zajednike jugoslovenske drave. Nika deklaracija je jasno odreivala ratne ciljeve Srbije. Srpska graanska klasa i Nikola Pai, kao njen glavni predstavnik u stvaranju jugoslovenskog programa, polazili su od ostvarivanja pojedinanog interesa srpskog naroda, a ne od obezbeivanja interesa svih jugoslovenskih naroda. Prema oru Stankoviu, Srbija je istorijskom nunou postala nosilac jugoslovenskog programa i zbog toga je objektivno obeleavala sam proces ujedinjenja u njegovim najdominantnijim pojavama", iako su srpski ratni interesi odgovarali najveem delu graanske klase i tenjama naroda u svim jugoslovenskim zemljama. Program koji nije nastao na bazi sporazuma ravnopravnih inilaca ujedinjenja nije mogao da ne izazove krize u odnosima, sukobe, protivurenosti, uzaludno isticanje alternativnih programa. Jugoslovenski program je zato i doivljavan u delu graanstva ostalih jugoslovenskih naroda kao ideoloka osnova osvajake politike Srbije", njenog pijemontizma", imperijalistikih tenji". Pai se nije sutinski kolebao oko reavanja jugoslovenskog pitanja ni u kriznim trenucima. Sto se tie unutranjeg ureenja budue jugoslovenske drave, odbacivao je mogunost federativne organizacije, teei jedinstvenoj dravi", da se ne bi kvarilo jedinstvo drave". Dozvoljavao je da se mogu izraziti neke plemenske individual-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

nosti" Hrvata tek u podruju spoljnih obeleja drave (naziv drave, amblemi, ravnopravnost pisama i vera, jednakost graana). Pomenom mesne autonomije" za Hrvatsku 1915. iznuen je ustupak u okolnostima pregovora sila Antante s Italijom. Ako je Pai i dozvoljavao konstituisanje budue drave kao sloene, predviao je da se prethodno svi Srbi nau udrueni u Srbiji. Van Austro-Ugarske nalo se 1914. vie politiara i drugih javnih radnika jugoslovenske orijentacije: Ante Trumbi, Nikola Stojanovi, Duan Vasiljevi, Hinko Hinkovi, Ljubo Leonti, Ivan Metrovi, Franc Potonjak, braa Julio i Remito Gazari i drugi. Okupljanje i rad ove emigracije podravala je srpska vlada, preko srpskih politiara iz Bosne i svojih diplomatskih predstavnika u Rimu, aljui instrukcije i dajui finansijsku pomo. Prema prvobitnim shvatanjima, politiari u emigraciji imali su da se bave nacionalnom propagandom, da razvijaju publicistiku i informativnu delatnost, da obavetavaju saveznike vlade i javno mnjenje o jugoslovenskom pitanju, da se zalau protiv tuinskih aspiracija na jugoslovenske etnike teritorije, da okupljaju dobrovoljce. Srpska vlada je rano preporuila da se emigracija organizaciono konstituie stvaranjem jednog odbora, sa seditem u Londonu, koji bi odravao veze sa srpskom vladom i u inostranstvu branio interese jugoslovenskih naroda, obavetavajui javno mnjenje evropskih zemalja o jugoslovenskom pitanju. Konture budueg Jugoslovenskog odbora mogle su faktiki da se naslute na sastanku jugoslovenskih politiara iz Austro-Ugarske novembra 1914. u Firenci, kao i na sastancima u Rimu decembra iste godine i januara 1915. Formalno gledano, Jugoslovenski odbor bio je konstituisan u Parizu krajem aprila i poetkom maja 1915, na pourivanje srpske vlade, i u asu kada je ve bilo poznato da su sile Antante uinile teritorijalne ustupke Italiji na raun naroda Jugoslavije. Za predsednika Jugoslovenskog odbora izabran je dr Ante Trumbi, iz Dalmacije, istaknut politiar jugoslovenske orijentacije. Obrazovanjem Jugoslovenskog odbora bio je stvoren i drugi, pored srpske vlade, nosilac borbe za ujedinjenje jugoslovenskih naroda i osnivanje zajednike drave. Ova dva tela nisu bila ravnopravna u toku rata niti su imala jednaku mo i uticaj. Srpska vlada, iako formalno van Antante, bila je vlada pridruene sile", zemlje zbog koje je, deklarativno, Antanta ula u rat, a s njom je Srbija bila spremna da deli ratnu sudbinu

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

do kraja i bez rezervi. Ta je vlada stajala na elu zemlje koja je u ratu podnosila natoveanske napore borei se za opstanak protiv daleko nadmonijih snaga centralnih sila. Srpska vojska odnela je 1914. pobede koje su joj donele ratni i moralni presti u saveznikom javnom mnjenju i kod saveznikih vlada, i nastavila, posle povlaenja preko Albanije, da ratuje na Solunskom frontu. Vlada Kraljevine Srbije oslanjala se na Rusiju i ostale saveznike drave, odravala s njima veze, uivala njihovu diplomatsku, vojnu i materijalnu podrku. Imala je diplomatski i informativni aparat u saveznikim i neutralnim zemljama. Za ostvarenje svojih dravnih ciljeva Srbija je mogla da rauna na vojsku i njen stareinski kadar, naroito posle obrauna regenta Aleksandra i Nikole Paia s organizacijom Crna ruka", poznatom i pod nazivom Ujedinjenje ili smrt", i njenim voom Dragutinom Dimi tri jeviem Apisom. Jugoslovenski odbor je istupao kao zastupnik nacionalnih i politikih interesa jugoslovenskih naroda u sastavu Austrougarske, ali je faktiki bio lien mogunosti da neposredno utie na politiki ivot u njoj. Srpska vlada je inspirisala stvaranje Odbora, finansijski pomagala njegove akcije i lanove sem Trumbia, Frana upila i brae Gazari, koji su, uvajui materijalnu nezavisnost, u sutini branili etiki i politiki integritet. Odbor nije raspolagao vojnim snagama, iako je pokuavao da stvori oruane formacije (Jadranska legija, Jugoslovenska legija) od dobrovoljaca u SAD i drugim zemljama, kao i od ratnih zarobljenika, nailazei pri tom na otpor i podozrenje srpske vlade, koja je dobrovoljakom pitanju prilazila iskljuivo sa stanovita stvaranja izvora za popunjavanje srpske vojske na Solunskom frontu. Opasnost od obrazovanja dobrovoljakih formacija nasluivala je i Italija, opsednuta planovima o zauzimanju jadranske obale. Jugoslovenski odbor je od osnivanja bio i nehomogeno telo u kome su se odraavali sukobi izmeu pristalica srpske vlade i nezavisnih jugoslovenskih politiara, predstavnika Slovenaca i Hrvata, izmeu upila i ostalih odbornika. Do sukoba sa srpskom vladom i razlaza s Jugoslovenskim odborom upilo je u tom telu imao uticajnu ulogu. S Trumbiem je bio jedan od najaktivnijih emigranata, boraca protiv italijanskog teritorijalnog irenja na raun jugoslovenskog etnikog prostora. Izuzev nekoliko reprezentativnih politiara iz jugoslovenskih zemalja pod Austro-Ugarskom, odranije poznatih u politikom i javnom ivotu, lanovi Jugo-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

slovenskog odbora su mahom bili linosti od manjeg politikog znaaja i uticaja. Uprkos svim ovim slabostima i nepovoljnom statusu, Jugoslovenski odbor neosporno je bio jedino politiko telo van Austro-Ugarske koje je u toku rata moglo da pred srpskom vladom i saveznicima, pa i pred ekonomskom emigracijom u SAD i Junoj Americi, Australiji, u neutralnim dravama, pred ratnim zarobljenicima, zastupa jugoslovenske narode u Austrougarskoj. Jugoslovenski odbor je uivao aktivnu podrku uticajnih engleskih javnih radnika, osobito naunika, tzv. jugoslovenskih prijatelja R. V. Sitona-Votsona i Artura Evansa. Tokom rata je obavio zamane poslove u oblasti nacionalne propagande, popularisao jugoslovensko pitanje, sticao uticaj u saveznikom javnom mnjenju i u zvaninim krugovima Antante, bez obzira na to to nije uspeo da stekne meunarodno priznanje. Istupao je protiv brutalne asimilacije jugoslovenskog ivlja u prolosti i sadanjosti, naroito se suprotstavljajui italijanskom imperijalizmu i njegovim ambicijama da pree Jadran i prodre u balkanski i podunavski prostor. Vodee drutvene snage Srbije su u najviem predstavnikom telu, Narodnoj skuptini, definisale, u glavnim linijama, jugoslovenski program kao ostvarivanje srpske dravne ideje u ratu koji se vodio. Taj program bio je predstavljen kao politika koja proistie iz osnovnih srpskih nacionalnih i politikih interesa. Iza tako odreene politike srpskog graanstva stajale su sve njegove politike snage, ujedinjene u koalicionoj vladi radikala, samostalnih radikala i naprednjaka, reprezentujui srpsku politiku misao i volju u ratu. Uloga Srbije kao Pijemonta u procesu ujedinjenja i koncepcija narodnog jedinstva krila je u sebi opasnost od buduih dubokih nesporazuma i sukoba izmeu jugoslovenskih naroda oko karaktera dravnog ureenja, koja je rasla pribliavanjem sloma Austro-Ugarske, bez obzira na injenicu to su se pogledi srpske vlade i Jugoslovenskog odbora jedno vreme podudarali. Rezolucija Jugoslovenskog kongresa, usvojena maja 1915. u Niu, takoe je poivala na naelu potpunog i nerazruivog narodnog jedinstva Srba-Hrvata-Slovenaca", koje je potvrdila i srpska Narodna skuptina, avgusta iste godine, naglasivi spremnost Kraljevine Srbije da podri borbu za osloboenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenakog naroda", bez obzira na rtve koje e ta borba done ti. Neposredno po svom formal-

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

nom konstituisanju Jugoslovenski odbor je odbacio Londonski pakt, oznaio Srbiju i Crnu Goru za protagoniste osloboenja svih jugoslovenskih naroda, a Jugoslovene tretirao kao jedan narod, jedinstven, istovetan po jeziku, po neosporivim geografskim zakonima" i nacionalnoj svesti. U zapletenim meunarodnim okolnostima, koje nisu bile povoljne za reavanje jugoslovenskog pitanja, srpska vlada i Jugoslovenski odbor sukobili su se oko karaktera ureenja budue drave i poloaja Odbora. Nikola Pai se pozivao na pravo naroda na samoopredeljenje, shvatajui ga iskljuivo kao sredstvo borbe za razbijanje Austro-Ugarske, a ne i kao naelo na kome treba da se organizuje budua drava. Srpska vlada je gledala na Jugoslovenski odbor kao na podreeno politiko-propagandno telo u slubi jugoslovenskog programa Srbije, odbacujui zahtev Trumbia da se Odbor prizna kao ravnopravan inilac u borbi za ujedinjenje. U samom krilu Odbora upilo je, u drugoj polovini 1915, pokrenuo pitanje jugoslovenskog programa s hrvatskog stanovita. Istaknuti hrvatski politiar je u Srbima, Hrvatima i Slovencima video jedan narod s tri imena, istog jezika i rase, ali s razliitim istorijskim, dravno-pravnim i kulturnim tradicijama. Nepoverljiv prema srpskoj vladi, a strahujui da Hrvatska ne ostane van ujedinjene Jugoslavije, upilo je traio da u narednoj etapi Srbija sprovede odreene reforme kako bi se spreili srpska prevlast i srpski ortodoksni ekskluzivizam". Ukoliko ne bi dolo do ove transformacije" Srbije, onda je trebalo da se radi na stvaranju posebne hrvatske drave, pa tek kasnije zajednike drave sa Srbijom. Za razliku od Paia, nosioca srpskog programa jugoslovenskog ujedinjenja, upilo je neuspeno pokuao da izloi hrvatski program stvaranja jugoslovenske drave, zasnovan na federalizmu". Njegov plan za ureenje jugoslovenske drave predviao je istorijske pokrajine kao federativne jedinice, i to: Srbiju iz 1913. (znai, s Makedonijom i Vojvodinom), Hrvatsku sa Slavonijom i Dalmacijom, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu, i Crnu Goru. Supilovi federalistiki projekti polazili su u stvari od dualistikog reenja sa vodeom ulogom Hrvata i Srba u svojim interesnim sferama. upilo je uivao podrku Sitona Votsona koji ga je smatrao najpametnijom glavom" meu Jugoslovenima. Ugledni Englez je 1915. pisao da svako onaj koji omalovaava upila predstavlja naeg neprijatelja".

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Poetkom 1916. u srpskim redovima se pojavilo klonue, nastupila malaksalost volje, manifestovala depresija i osvojilo oseanje da je stvar propala. Svi su optuivali Paia da je krivac i da mu ne preostaje nita drugo sem da se povue. Odvajkada je poznato da im kola krenu nizbrdo, rauni poinju da se naplauju od elnih ljudi. Beznae koje se za trenutak pojavilo psiholoki je paralisalo. Pavle Popovi je smatrao da se Srbija upropastila i da je dolo do bankrota jugoslovenskog programa. Po Jovanu Cvijiu, katastrofa je nastupila zato to je vlada stavila svoju sudbinu dokraja u saveznike ruke. Oekivala se ostavka srpske vlade i Vrhovne komande. No, Paieva energija uspela je da prebrodi krizu u srpskim redovima posle naputanja zemlje i povlaenja vojske preko Albanije. Njenim preprodavanjem naunici su opet poeli da pomau srpskim zvaninicima. Slina kriza e se obnoviti u vreme ruske revolucije 1917, sve neposrednijeg javljanja vizije ujedinjenja i u suoavanju s demokratskim reformama u graanskim dravama Evrope. Ujedinjenje pod rukovodstvom Srbije pojaavalo je sukobe izmeu Srbijanaca" i Jugoslovena", uticalo na pojedince iz redova naunika i drugih javnih radnika da njima ovlada uskogrudi patriotizam" koji je nadvlaivao jugoslovensku irinu". Pijemontska ideja Srbije s monarhistikim ustrojstvom drave, koju vodei ljudi Srbije nisu naputali u toku prvog svetskog rata, izazivala je podozrenje i otpore politiara iz Jugoslovenskog odbora, a s pribliavanjem kraja rata i dalekovidijih srpskih politiara i naunika koji su joj suprotstavljali ideju federativne republike. Paieva inicijativa za razgovore na Krfu izmeu predstavnika srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, preduzeta poetkom maja 1917, dola je u krajnje nepovoljnim okolnostima po snage jugoslovenskog ujedinjenja, izraavajui tenju predsednika srpske vlade da stvaranje nove drave uzme u svoje ruke, centralizuje" rad na ujedinjenju i internacionalizuje" jugoslovensko pitanje u neizvesnoj meunarodnoj situaciji. Rusija se nalazila u vrtlogu februarske revolucije, Austro-Ugarska je ostala bez cara Franje Josipa, SAD su ule u rat protiv Nemake, sile Antante nastavljale napore oko zakljuenja separatnog mira s Austro-Ugarskom i staru praksu meanja u unutranje poslove malih saveznikih drava. Pitanje odravanja Solunskog fronta nalazilo se pred preispitivanjem. Na drugoj strani, sukobi u Jugoslovenskom odboru nisu prestajali, a

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

presti Srbije u saveznikom svetu bio je uveliko uzdrman zbog sudskog ubistva" pukovnika Dimitrijevia Apisa na solunskom procesu, optuenog da je pripremao pobunu u vojsci i za atentat na regenta Aleksandra. Iza ovog ina skrivao se u stvari obraun regenta i Paia s vojnom opozicijom. Paia je sve vie uznemiravalo dranje srpske skuptinske opozicije. Predstavnici buroazije jugoslovenskih naroda doneli su na Krfu, 20. jula 1917, Krfsku deklaraciju, kompromisan dokument u kome su doli do izraaja ustupci i srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, mada je srpska pozicija ostala nadmonija i posle njegovog usvajanja. Srpska vlada nije priznala Jugoslovenski odbor za ravnopravnog uesnika u procesu ujedinjenja, a na samu Deklaraciju Pai je kasnije gledao kao na manifestacioni akt". Predstavnici obe strane ostali su na stanovitu da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod. Srpska vlada je prihvatila ujedinjenje jugoslovenskih naroda u nacionalnu i nezavisnu dravu na naelu narodnog samoopredeljenja, dok je Jugoslovenski odbor prejudicirao monarhistiko ureenje budue drave i vladavinu dinastije Karaorevia. Krfska deklaracija je predviala da se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca organizuje kao ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija sa srpskom dinastijom. Pregovarai na Krfu nisu vrsto istrajavali na nacionalnom unitarizmu, kao to se moe videti iz naziva drave Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, iako se ne odustaje od teze o troimenom narodu". Etniki unitarizam" je odigrao vanu ulogu u prvom svetskom ratu, naroito prema inostranstvu, ali nije mogao izbrisati postojanje faktikih i istorijskih razlika meu narodima nacionalno stasalim u prolom veku, sa svim posebnostima srpskog i hrvatskog dravnog razvitka. Ime drave oznaavalo je i Paieve rezerve prema nazivima Jugoslavija" i jugoslovenski" pod koje je austrougarska propaganda podvodila velikosrpstvo". Na Krfu je predvieno da drava ima jedan dravni grb, jednu dravnu zastavu i jednu krunu, no s tim to su ovi dravni amblemi imali biti sastavljeni iz postojeih posebnih oznaka (zastava i grba); srpski, hrvatski i slovenaki jezik proglaeni su za ravnopravne, kao i obe azbuke (irilica i latinica); sve priznate veroispovesti imale su se vriti slobodno i javno; pravoslavna, rimokatolika i muhamedanska veroispovest su jednake i ravnopravne prema dravi. Istupajui protiv federacije, Pai je smatrao da ona ne bi mogla obezbediti dovoljno jaku dravu, a
/V

.IN \

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

na drugoj strani da Srbi i Hrvati ive izmeani. Predsednik Jugoslovenskog odbora Trumbi istupao je takoe protiv federativnog ureenja iz bojazni da velika Srbija" u jugoslovenskoj federaciji ne postane presudni inilac. Srpska vlada i Jugoslovenski odbor nisu na Krfu razmatrali poloaj Makedonije i Crne Gore, poto je srpska vlada, uz saglasnost Jugoslovenskog odbora, njihov status smatrala unutranjim pitanjem Srbije. Pai je s crnogorskim pristalicama ujedinjenja sa Srbijom odravao veze mimo Jugoslovenskog odbora, preko pojedinaca, a od februara 1917. preko novoobrazovanog Sredinjeg crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje, na ijem se elu nalazio Andrija Radovi, bivi predsednik vlade Kraljevine Crne Gore. Crnogorski odbor je traio ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom i ostalim jugoslovenskim narodima u jedinstvenu nezavisnu dravu; smatrao je da je Crna Gora zavrila svoju ulogu kao nezavisna drava i pozdravio Krfsku deklaraciju. Za razliku od Krfske deklaracije, takozvana Majska deklaracija, koju su dva meseca ranije donela 33 narodna zastupnika Jugoslovenskog kluba u bekom Parlamentu, izjanjavala se za ujedinjenje Slovenaca, Hrvata i Srba u samostalno dravno tijelo" pod ezlom Habsburko-lorenske dinastije", dajui toj manifestaciji jugoslovenstva katoliki i habsburki karakter". Takva sutina Majske deklaracije ne bi smela da zamagli injenicu da je ona politiki i nacionalno evoluirala u daljem toku dogaaja. S pravom se navodi da je, uprkos svome katolikom karakteru, koji je objektivno proizlazio iz dotadanjeg slovenakog razvitka, Majska deklaracija pomogla 1917. da se jugoslovenska ideja uzdigne iz provincijskih okvira, a na drugoj strani iz uskih politikih i kulturnih grupa, na jedan vii nacionalni nivo, te tako dovela do njenog prihvatanja kao nacionalnog smera i politike. Majska deklaracija uticala je da se u Sloveniji obrazuje irok nacionalni pokret, koji je isticao zahteve za samostalnou Jugoslovena u Austro-Ugarskoj, bez nemake prevlasti. Deklaracijski pokret" se razvio narednih meseci kao slovenaki narodni i jugoslovenski pokret istovremeno. Godinu dana docnije, maja 1918, vlasti Austro-Ugarske su resile da zabrane svaku agitaciju za Majsku deklaraciju. Deklaracijski pokret" je, razvijajui slovenaku nacionalnu svest i jugoslovenstvo, ustajao i protiv italijanskih imperijalistikih pretenzija

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

na jugoslovenske zemlje. Uzgredno je istupao i protiv priznanja prava srpskoj vladi da predstavlja slovenake i hrvatske zemlje, da odluuje o njihovoj sudbini, kao i o granici s Italijom. Sile Antante nisu pristajale na ruenje Austro-Ugarske, uprkos injenici to je ona odbacivala zakljuenje separatnog mira, bila zahvaena vrenjem i neredima usled ratnog zamora i oktobarske revolucije, bezizglednosti rata, neuspeha na frontovima, materijalne oskudice i potpunog rasula. Sve dok nisu bile spremne da prihvate ruenje Austro-Ugarske, sile Antante nisu mogle da prihvate ni jugoslovensko ujedinjenje, poto su to bila dva povezana procesa. Drave Antante su do polovine 1918. pristajale samo na reforme u Austro-Ugarskoj i davanje teritorijalnih ustupaka na njen raun, praktino na raun jugoslovenskih naroda u njoj. Stvaranje nove drave protivureilo je interesima Italije, njenim spoljnopolitikim planovima i dravnom irenju. Pravo naroda Austro-Ugarske na autonoman ivot, istaknuto od amerikog predsednika Vudroa Vilsona u njegovih etrnaest taaka", objavljenih 8. januara 1918, bilo je tipino polovino reenje, koje nije moglo da zadovolji jugoslovenske narode pod habsburkom vlau, tim pre to je Jugoslovenski odbor decembra 1917. upoznao vladu SAD da Srbi, Hrvati i Slovenci ele da se oslobode od Austro-Ugarske i ujedine u demokratsku i ustavnu dravu sa Srbijom i Cmom Gorom. Sem sa meunarodnim iniocima, Pai je imao da se nosi i sa suprotnim pogledima na ujedinjenje oko pitanja razvoja jugoslovenske propagande, antiitalijanske aktivnosti Jugoslovenskog odbora, sumnji lanova Odbora u motive Paieve politike, nadasve strepnji od budue prevlasti Srbije u novoj dravi. S porazom Supilovog konfederalistikog programa za stvaranje jugoslovenske drave, tekoe su izbijale i na liniji razmimoilaenja Odbora oko pitanja dobrovoljaca, pojaane aktivnosti srpske skuptinske opozicije u emigraciji, reavanja crnogorskog pitanja. Nadreeni poloaj Srbije u procesu ujedinjenja i neravnopravan poloaj Jugoslovenskog odbora doao je do posebnog izraaja i na Krfskoj konferenciji. Poslednje godine rata predsednik Jugoslovenskog odbora Trumbi vodio je ilavu borbu da obezbedi priznanje tog tela najpre od srpske vlade, kao vid podele vlasti, a kasnije i od sila Antante. U tom cilju on je januara 1918. podneo predlog da se u Londonu ili Parizu sazove jugoslovenska skuptina kao privremeno predstavniko telo, ali je naiao na Paievo odbijanje,

1 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kao i prilikom zahteva da predsednik srpske vlade bez rezervi prizna Krfsku deklaraciju. Srpska vlada nije bila spremna 1918. da prihvati Trumbiev predlog za saziv zajednike jugoslovenske skuptine, svesna tenje Jugoslovenskog odbora da se konferencija u Parizu pretvori u vrhovno jugoslovensko politiko-predstavniko telo. Pai se suprotstavio Trumbiu protivpredlogom da se sazove jugoslovenski manifestacioni kongres. Srbija nije bila voljna da sebe izjednauje sa ostalim subjektima ujedinjenja, koji su se naprezali da ih saveznici priznaju za zvanine predstavnike Jugoslovena iz Austrougarske. Novi, presudni asovi za stvar jugoslovenskog ujedinjenja nastupili su polovinom 1918, kada su sile Antante pristale na ruenje Austro-Ugarske. Srpska vojska je s francuskim divizijama probila Solunski front septembra 1918. godine, preavi za sedam nedelja 700 kilometara. Nemakim vojskovoama bilo je ve poetkom oktobra 1918. jasno da posle razbijanja makedonskog fronta" za Nemce vie nema nade. Slovenake stranke osnivaju 17. avgusta 1918. Narodni svet za Sloveniju i Istru; stvaraju se i pokrajinski sveti" za Trst, Goricu, Celovec, Maribor; lokalni narodni sveti" irom Slovenije. Time je stvorena organizacija nove slovenake vlasti kojoj su stari organi vlasti ustupali svoje funkcije. U Zagrebu je 6. oktobra 1918. obrazovano Narodno vijee za narod Slovenaca, Hrvata i Srba, kao politiko predstavnitvo svih Slovenaca, Hrvata i Srba koji ive u Hrvatskoj-Sloveniji sa Rijekom, u Dalmaciji, Bosni-Hercegovini, Istri, Trstu, Kranjskoj, Gorikoj, tajerskoj, Korukoj, Bakoj, Banatu, Baranji, Meumurju i ostalim krajevima jugozapadne Ugarske. Kao zajedniki program Narodnoga vijea proklamovano je ujedinjenje svih Slovenaca, Hrvata i Srba u narodnu, slobodnu i neovisnu dravu Slovenaca, Hrvata i Srba, ureenu na demokratskim naelima". Manifest cara Karla od 16. oktobra 1918. o preureenju monarhije u raspadanju nije mogao zadovoljiti politike stranke i grupe u jugoslovenskim zemljama. Narodno vijee SHS, u kome je odluujua uloga pripala srpsko-hrvatskoj koaliciji sa Svetozarom Pribieviem, objavilo je 19. oktobra 1918. da preuzima u svoje ruke voenje narodne politike". Novo telo je time odbilo carski manifest od 16. oktobra 1918, traei ujedinjenje Slovenaca, Hrvata i Srba na itavom njiho-

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

vom etnografskom teritoriju", bez obzira na pokrajinske i dravne granice u kojima danas ive i to u jedinstvenu, suverenu dravu ureenu na naelima politike i ekonomske demokratije. U toj odlunoj fazi predsednitvo Narodnog vijea su sainjavali: Anton Koroec, kao predsednik, Svetozar Pribievi i Ante Paveli stariji u svojstvu potpredsednika, te Sran Budisavljevi, Mate Drinkovi i Ivan Lorkovi na dunosti sekretara. Odbacivanjem ponude cara i kralja Karla Habsburkog o organizaciji Austrije kao savezne drave, Hrvatski sabor je 29. oktobra raskinuo dravnopravne odnose i veze izmeu Kraljevine Hrvatske, Slovenije i Dalmacije, s jedne strane, i Kraljevine Ugarske i Carevine Austrije, s druge. Ukinuta je i proglaena nitavom Hrvatsko-ugarska nagodba. Na politikoj pozornici jugoslovenskog ujedinjenja pojavio se oktobra 1918. trei inilac Narodno vijee, pored vlade Kraljevine Srbije i Jugoslovenskog odbora, ime je osetno oslabio uticaj ovog drugog. Narodno vijee je u poreenju s Jugoslovenskim odborom imalo dublje korene u nacionalnom tlu i podlogu u stranakoj konstelaciji. Pai je, pri neposrednom suoavanju s predstavnicima Narodnog vijea, osetio da pred sobom ima realniju snagu od Jugoslovenskog odbora, svedenog na grupe politiara emigranata raznih struja, ve etiri godine odvojenih od zemlje, preputenih udima saveznikih vlada i finansijski zavisnih od Srbije. Na enevskoj konferenciji, odranoj od 6. do 9. novembra 1918, predsednik srpske vlade susreo se s predstavnicima Jugoslovenskog odbora i Narodnog vijea, s Antonom Korocem na elu, i srpske opozicije. enevska deklaracija izjasnila se za ujdinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u nedeljivu dravnu celinu. Predvidela je osnivanje zajednikog ministarstva kao meovitog tela sa zadatkom da organizuje novu dravu do saziva ustavotvorne skuptine. Vlada Srbije i Narodno vijee poverili su Zajednikom ministarstvu spoljne i vojne poslove, ratnu mornaricu, pomorsku trgovinu, pomorski sanitet, pripremanje saziva konstituante. Ustavotvornoj skuptini ostavljeno je da odlui o obliku vladavine, to jest o monarhiji ili republici. Utvreno je da u tom prelaznom periodu funkcioniu dve vlade: srpska i vlada Narodnog vijea. Pai je odbio da prizna Dravu SHS, ali je priznao njeno predstavnitvo u enevi. U enevi su predstavnici jugoslovenskih zemalja bive Austro-Ugarske prinudili Paia na povlaenje. Srpski dravnik

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

je prihvatio dravni provizorijum od stvaranja Zajednikog ministarstva do donoenja ustava, konfederalnu organizaciju prelazne faze zajednikog dravnog ivota, s dve ravnopravne vlade, jedne u Srbiji i druge u Dravi SHS, i ostavio pitanje oblika vladavine otvoreno. Pai se u enevi naao usamljen pred predstavnicima Narodnog vijea, Jugoslovenskog odbora i srpske opozicije, a na drugoj strani izloen pritisku sila Antante, naroito Francuske. Odstupanjem od srpskog programa za jugoslovensko ujedinjenje on je ugrozio interese srpske buroazije i dinastije. Rukovodei se nepovoljnim odlukama enevske konferencije, regent je izazvao krizu vlade i izbegao njihovu ratifikaciju, tim lake to je bio svestan srpskih vojnih prednosti na samom popritu bitke za jugoslovensko ujedinjenje. Drava SHS nije bila u stanju da brani svoje granice, izloene pritisku Italijana, koji su nastojali da posednu zemlje obeane im Londonskim ugovorom, dok je zeleni kadar" unosio nemir u Hrvatskoj i Bosni. Na poziv Narodnog vijea, srpske trupe su prele Savu i doprle do krajnjih severozapadnih taaka jugoslovenske teritorije. Pai je u enevi novembra 1918. doiveo slom i razoarenje, a decembra iste godine u Beogradu postao neoekivano rtva regen to vog dravnog udara" time to mu je uskraen mandat za sastav prve vlade Kraljevstva. Najjae uporite krune, branilac monarhije, ovek najveeg meunarodnog ugleda meu jugoslovenskim politiarima, simbol Srbije i njene politike, nestaje privremeno s politike scene. enevska dualna formula, sa neizvesnom pozicijom monarhije i dinastije u dravno-pravnom provizorijumu, to je inae bilo reeno na Krfu, svakako da je bila neprihvatljiva za regenta Aleksandra i bitan razlog Paievog dezavuisanja. Nesumnjivo je takoe da se pitanje ujedinjenja prenosilo iz hotelskih dvorana na bojno polje, uz saglasnost saveznika, a i predstavnika Narodnog vijea u zemlji, pre svega Sv. Pribievia. Pai, koji je u ratu poneo breme ujedinjenja, nije regentu vie bio ni potreban. Aleksandar Karaorevi je shvatio da u zavrnom inu mora izai na brisani prostor" i kruni pripisati zasluge ujedinjenja. in ujedinjenja je morao imati dvorski peat. Regent je, na taj nain, preuzimao na sebe ulogu objedinjavanja troimenog" naroda Kraljevstva. Pai mu je u tom asu, im mu se inilo da su tekoe nestale ili mogle biti savladane, postao suvian. Regent nije eleo ni faktiku ni formalnu deobu zasluga i slave.

JUGOSLOVENSKA

IDEJA

PRVOM

SVETSKOM

RATU

UJEDINJENJE

15

Pai nije mogao u budunosti igrati ulogu jugoslovenskog okupljanja, a meu politiarima iz severozapadnih krajeva drave je iz prethodnog perioda nosio suvie omraza i bio izvor dubokog nerazumevanja. Ako su mu jugoslovenski politiari decembra 1918. dali podrku, onda su to dobrim delom uinili u uverenju da iza njega stoji regent Aleksandar. U zavrnoj fazi borbe za jugoslovensko ujedinjenje poloaj srpske buroazije prema buroaziji ostalih jugoslovenskih naroda znatno su uvrivale odluke predstavnika naroda Vojvodine i Crne Gore. Velika narodna skuptina Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Vojvodini donela je 25. novembra 1918. u Novom Sadu Rezoluciju o prikljuenju Vojvodine Srbiji. Srpski narodni odbor u Novom Sadu, pod predsednitvom Jae Tomia, zaobiao je Narodno vijee u Zagrebu i svu snagu usmerio na ujedinjenje sa Srbijom. Velika narodna skuptina, u kojoj su se nalazili zastupnici 211 optina sa ukupno 757 poslanika, jednoglasno se 1918. izjasnila za neposredno prikljuenje Banata, Bake i Baranje Kraljevini Srbiji. Nikakvo drugo reenje, sem prisajedinjenja Srbiji, nije bilo ni mogue, pod datim okolnostima, prvenstveno zbog nacionalnog, politikog i socijalnog sastava donosilaca odluke. Svaka drukija odluka dovela bi po Tomiu do toga da bi ogromna veina poslanika protivnike ,,svukla" sa tribine i proglasila ujedinjenje sa Srbijom. Nekadanji borac za autonomiju smatrao je da bi u nacionalno i socijalno raznorodnoj dravi autonomija okrnjila kraljev suverenitet i dravno jedinstvo, zbog ega se treba okaniti austrijskih starudija" i uvati svoju novu dravu stvorenu snagom i energijom Kraljevine Srbije. Podgorika Velika narodna skuptina odluila je dan kasnije, 26. novembra, da se kralj Nikola I Petrovi Njego i njegova dinastija zbace s crnogorskog prestola, da se Crna Gora ujedini sa Srbijom u jednu dravu, pod dinastijom Karaorevia, i stupi u zajedniku dravu troplemenog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca". U Odluci se pod 1. polazilo od toga da Srpski narod u Crnoj Gori jedne je krvi, jednoga jezika i jednih tenji, jedne vjere i obiaja s narodom koji ivi u Srbiji i drugim srpskim krajevima; zajednika im je slavna prolost, kojom se oduevljavaju, zajedniki ideali, zajedniki narodni junaci, zajednika patnja, zajedniko sve to jedan narod ini narodom." Pored politikih interesa koji iziskuju ujedinjenje naglaavani su ekonomski razlozi, smatrajui da i jedni i drugi

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

imperativno" nameu i trae ujedinjenje. Pored velike ujedinjene Jugoslavije kakav bi znaaj pitali su se poslanici unionistike skuptine imala malena, slaba, sirota Crna Gora". Pristalicama ujedinjenja (bjelaima"), na ijoj se strani nalazio vei deo stanovnitva Crne Gore, suprotstavljali su se pristalice starog, konzervativnog poretka i dinastije Petrovia (zelenai"), istupajui protiv ujedinjenja. Predstavljajui manjinu u Crnoj Gori, oni su se oslonili na Italijane koji su jedva ekali priliku da se umeaju na strani protivnika stvaranja jugoslovenske drave. U tzv. boinoj pobuni januara 1919. separatistike snage su iako pomognute od Italijana bile poraene. Radikalni prelom u borbi za stvaranje jugoslovenske drave nastupio je novembra 1918. Dualno, konfederativno ureenje utvreno u enevi, regent Aleksandar je odbacio, ime je za jedno vreme bio pokopan i Pai; odluke eneve odbacio je i Trumbi, kao i voe Narodnog vijea sa Svetozarom Pribieviem i drugima na elu. Drava Slovenaca, Hrvata i Srba se pojavila kao novi dravnopravni subjekt, iako meunarodno nepriznat. Ona istupa kao zakoniti predstavnik Jugoslovena iz Austro-Ugarske. Nad jugoslovenskim teritorijama nadvijala se italijanska opasnost, a graanstvo na teritoriji Austro-Ugarske strepelo je od drutvenih nemira. Crna Gora i Vojvodina su ve bile ujedinjene sa Srbijom, dok su iz Bosne poticali zahtevi da se i njeni predstavnici povedu za primerom Vojvodine i Crne Gore. Graanstvo i narod Dalmacije, najvie ugroen od italijanskog imperijalizma, politiko-psiholoki razlozi su pritiskali da se ujedinjenje to pre izvede. Zahtevi za federativnom formom, autonomnim statusima i drugim uslovima podobnim za drukiju, mirniju situaciju, gubili su se u uslovima dramatine opasnosti i pojaanih apela predstavnika ugroenih jugoslovenskih naroda da se predupredi italijansko osvajanje. im su SAD i ostali saveznici odluili da napuste politiku ouvanja Monarhije, Vatikan nije mogao da ne pokae svoje negativno odreenje prema jugoslovenskom pitanju. Vatikan se teko mirio sa ujedinjenjem Hrvata i Slovenaca sa Srbijom i Crnom Gorom, ime se dovodilo u pitanje odravanje Monarhije; izlazak nove drave na Jadran onemoguavalo je i ostvarenje italijanskih ambicija; nakon revolucije u Rusiji nestajao je, meutim, raniji strah od podrke velike slovenske sile pravoslav-

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

15

nom stanovnitvu jugoslovenskih krajeva. Vatikansko zalaganje za autonomiju Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj znailo je samo odbacivanje njihovog prava na samoopredeljenje. Podravajui Austro-Ugarsku, Vatikan se udaljavao od narodnih htenja. Katoliki kler u Dalmaciji, Istri, Rijeci, Kvarneru, na ostrvima i u Trstu suprotstavio se italijanskim osvajakim planovima. Jer na podruju pod upravom Italije i Austrije stao je posle izvesnog oklevanja na stranu nove jugoslovenske drave. Istaknuti prvaci klera: Juraj Cari, Anton Jegli, Antun Mahni, Andrej Karlin i Antun Bauer traili su podrku pape i mirovne konferencije za pravedno reenje teritorijalnih pitanja izmeu Italije i nove drave. Dragoljub Zivojinovi navodi da je papa otvoreno prigovorio Jegliu to su Hrvati i Slovenci brzo zaboravili Habzburge i Austriju i uli u novu dravu. Papa je 8. novembra 1918. izrazio spremnost da podri stabilizaciju novih drava, ali je Vatikan nastavljao da radi suprotno. Kurija je u odnosu prema Kraljevstvu SHS odbijala da sarauje s vladom oko naimenovanja biskupa, odvojila je Rijeku od senjske biskupije, podsticala prozelitsku delatnost klera i tako remetila verski mir". Vatikan je dugo odbijao da uspostavi odnose sa novom dravom i prizna njeno stvaranje. Neprijateljski stav Vatikana prema Kraljevstvu naroito je doao do izraza od potpisivanja primirja novembra 1918. do zakljuenja ugovora u Rapalu, novembra 1920. godine. U antisrpskoj i antijugoslovenskoj politici Vatikan je nailazio na otpor nieg svetenstva, nacionalno osveenog, a pogotovu onog dela hijerarhije i klera koji nije podravao vatikansku naklonost prema italijanskoj ekspanziji na jugoslovenske zemlje. Rimokatoliki episkopat e se prilagoditi novostvorenoj situaciji, svestan da ne sme ostati po strani dogaaja. Zagrebaki nadbiskup dr Antun Bauer pozvao je 30. oktobra 1918. svetenstvo zagrebake mitropolije da podri Narodno vijee, a za vreme boravka delegacije Vijea u Beogradu Biskupska konferencija je pozdravila ujedinjenje, izraavajui nadu da e nova drava priznati prava rimokatolike crkve i urediti odnose sa Svetom stolicom. Ova protivitalijanska i protivaustrijska orijentacija katolikog episkopata nastupila je kao rezultat novih dogaaja, snanog nacionalnog pokreta, neophodnosti priklanjanja novoj situaciji, iako je privremeno znaila sukob sa Vatikanom koji se jo nije mirio s postojanjem nove drave.

1 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Uputstva, odnosno Naputak delegacije Narodnog vijea, koja je krajem novembra 1918. stigla u Beograd, predstavljala su neku vrstu uslova za ujedinjenje, predviajui da konanu organizaciju nove drave odredi sveopta narodna skuptina Srba, Hrvata i Slovenaca, kvalifikovanom, odnosno dvotreinskom veinom glasova. Ustavotvorna skuptina imala je da donese ustav, odredi formu vladavine i unutranje dravno ureenje. Naputak je predviao da se konstituanta sastane najkasnije est meseci posle sklopljenog mira. Do njenog saziva izvrnu vlast bi vrio kralj, a zakonodavnu Dravno vijee, sastavljeno od lanova Narodnog vijea, Jugoslovenskog odbora i srazmernog broja predstavnika Srbije i Crne Gore. Izbore za ustavotvornu skuptinu sprovelo bi Dravno vijee. Delegacija Drave SHS se u Beogradu nije drala Naputka" zbog italijanske ekspanzije na njene teritorije i revolucionarnog vrenja. Pritisnuta nepovoljnim razvojem dogaaja na teritoriji Drave SHS, delegacija je priznala monarhijski oblik vladavine i dinastiju Karaorevia. U odgovoru na adresu delegacije Drave SHS, regent Aleksandar je 1. decembra 1918. proglasio ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne Drave SHS u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, koje se od 1920. do 1929. vodi kao Kraljevina SHS. Time je prejudicirao reavanje osnovnih pitanja zajednike drave o obliku vladavine i dinastiji Karaorevia, oduzimajui buduoj ustavotvornoj skuptini karakter suverene ustanove. Stvaranje prve jugoslovenske drave 1918. je istorijski proces sa korenima u prolosti, koji je proizilazio iz nacionaloslobodilakih tenji etniki srodnih naroda. Istorija je pokazala da je Srbija bila najznaajniji inilac ujedinjenja, ali i to da je tokom prvog svetskog rata njena istorija bila tesno povezana sa istorijom ostalih jugoslovenskih naroda u okvirima jugoslovenskog pokreta. Imajui u vidu ovaj proces kao osnovni istorijski tok", istoriari smatraju da je u datim dogaajima nemogue izdvojiti Srbiju i Srbe iz celine jugoslovenskog pokreta". Sa srpskom vladom delovao je Jugoslovenski odbor kao inilac ujedinjenja, dok je samonikli jugoslovenski pokret u Austrougarskoj produbljivao svojom aktivnou krizu Monarhije; Crnogorski odbor nasuprot zvaninoj Crnoj Gori, i nezavisno od trzavica u njemu podravao je ujedinjenje sa Srbijom. U okvirima sve sloenijeg jugoslovenskog pokreta Srbija nije odustajala od svog spoljnopolitikog programa iz jeseni 1914.

JUGOSLOVENSKA

IDEJA

PRVOM

SVETSKOM

RATU

UJEDINJENJE

15

godine. Ideoloku osnovu jugoslovenskog programa Srbije i ostalih inilaca toga pokreta inilo je shvatanje o troimenom narodu". Pored ove zajednike ideoloke sastavnice inilaca jugoslovenskog pokreta, -istovetna im je bila i predstava o teritorijalnom opsegu budue jugoslovenske drave, mada su se pogledi na unutranje politiko ureenje sve vie razlikovali. Za ujedinjenje 1918. su se ipak izjasnili predstavnici svih jugoslovenskih naroda, preko svojih legalno nastalih predstavnitava, nezavisno od pritajenih rezervi, nekih nereenih pitanja, dvosmislenih izjava u decembarskom aktu, pa i izostavljanja nekih odredaba iz Naputka" delegacije. Najprogresivnije snage iz redova graanstva jugoslovenskih naroda ostvarile su 1918. nezavisno od forme unutranjeg ureenja in koji ima epohalan istorijski znaaj, jer su se narodi Jugoslavije posle 13 vekova najzad nali pod zajednikim krovom. Budui meu sobom izmeani, naroito Srbi i Hrvati, oni su stvorili pretpostavke da u budunosti ostvare ekonomske integrativne veze i postignu vei stepen kulturnog povezivanja. Zajedniki jugoslovenski interesi za trenutak su nadvladali posebne nacionalne interese buroazije. U tom asu istorijski najnaprednije snage jugoslovenskih naroda su na osnovu prava na samoopredeljenje legitimno izrazile svoju elju da se nau u zajednikim dravnim okvirima. Stoga su sve kasnije nastale propagandne floskule o Jugoslaviji kao reakcionarnom inu", vetakoj tvorevini", versajskoj kombinaciji", itd. izraz zlonamernosti, jednostranog sagledavanja, ili nerazumevanja istorijskih procesa koji su doveli do njenog oblikovanja na kraju prvog svetskog rata. Delo ujedinjenja nije bilo samo proizvod velikih imperijalistikih sila (versajskih pobednika), ve, pre svega, aktivnih napora Srbije, Crne Gore i drugih naroda Jugoslavije u prvom svetskom ratu u formi propagande, publicistike i druge javne delatnosti za oivotvorenje jugoslovenske ideje (Jugoslovenski odbor), aktivnosti dobrovoljaca u Rusiji, Dobrudi, na italijansko-austrijskom i Solunskom frontu, delovanja Narodnog vijea SHS i njegovih odbora (svetova"). Nova drava je omoguavala pri nastanku, a i kasnije, da se razviju odbrambene funkcije u interesu naroda kojima je pretilo da postanu plen susednih sila: Italije, Maarske i Bugarske. Italija je htela da posedne istoni deo Jadrana i da se to dublje uklini u zalee Balkana; Bugarska je pretendovala na Makedoniju i delove Srbije u slivu bugarske Morave" radi

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ostvarenja svoga balkanskog prvenstva, polazei, kao i srpska graanska klasa, od teze da dve drave ne mogu polagati pravo na vodeu balkansku ulogu; Maarska nije odustajala od Vojvodine (june upanije"), Prekomurja i Meumurja u ime ispravljanja nepravdi" nanetih joj Trijanonskim diktatom". Nikola Pai i radikali strahovali su od samostalne Hrvatske, van Jugoslavije, koja bi mogla postati druga Bugarska na severozapadu. Ideja samoodbrane dominirala je i u prvom svetskom ratu, budui isticana od politikih inilaca i nosilaca jugoslovenskog ujedinjenja, i razumljivo odreena i interesima njenih vodeih pobornika. Govorilo se o posedovanju obe strane Dunava u cilju odbrane Moravske doline, ija vrata predstavlja Banat; mislilo se na ometanje bugarsko-albanskog spajanja kako bi se ouvala srpsko-grka granica; postojao je strah od tri nova rata, pre nego se i zavrio onaj u toku, sa Bugarskom i saveznikim zemljama Rum unijom i Italijom, oko spornih teritorija. Jugoslovensko okupljanje smatralo se uslovom opstanka, jer tek kada jugoslovenski narodi budu ujedinjeni imae nuna sredstva za neovisan opstanak". Argumenti samoodbrane" i pitanje ivotnog opstanka vezivali su se od prvog dana za ujedinjenje srodnih naroda. Svako deljenje na vie dravica odgovaralo je 1918. i kasnije samo neprijateljima Jugoslavije. Nova drava postajala je bedem", neka vrsta nasipa" za spreavanje eventualnog germanskog imperijalizma u budunosti i, na drugoj strani, revizije Trijanonskog mirovnog ugovora. U okviru Kraljevine SHS nali su se svi Srbi, sem dela koji je ostao pod Rum unijom i Maarskom, Slovenci i Hrvati, izuzimajui one koji su se nali pod Italijom od zavretka prvog svetskog rata, Austrijom i Maarskom, dok su Makedonci nastavili da ive podeljeni kako je to sankcionisano posle balkanskih ratova. Ujedinjenje je doprinelo emancipaciji nekih naroda, kao Slovenaca, u ekonomskoj, kulturnoj, jezikoj i naunoj sferi, dovravanju procesa njihovog nacionalnog samoosveenja. Kraljevina SHS je stvorila ekonomsko trite i jedinstveno carinsko podruje koje je omoguavalo cirkulaciju robe, kapitala, kretanje ljudi i traenje posla, razvijanje poslovnih veza i stapanje pojedinih podruja u celine. Ujedinjenje je oznailo i likvidaciju veleposeda koji su u severnim krajevima pripadali strancima. O ekonomskoj moi ovih veleposeda govori injenica da su njihovi vlasnici raspolagali sa. 592.000 hektara

JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE

29

na 369 veleposeda, ime je, bar u ovoj oblasti, preseeno odlivanje kolonijalne rente u inostranstvo. Od ovih 369 vlasnika veleposeda, 310 su bili stranci: 112 je poticalo iz Austrije, 126 su bili dravljani Maarske, 10 Italije, 8 ehoslovake, 4 Rumunije, 3 Nemakog Rajha i 17 dravljani drugih drava.

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

Godine 1918. umesto velike Austro-Ugarske stvorene su nacionalne" drave: Austrija, ehoslovaka, Maarska i Kraljevina SHS. Zajednika istorija jugoslovenskih naroda zapoinjala je u znaku optereenosti novostvorene Kraljevine geopolitikim poloajem na razmei vanih puteva izmeu Azije i Evrope, Zapada i Istoka, a na drugoj strani nerazvijenosti jugoslovenskog drutva koje je izuzevi izvesna podruja kasnilo s industrijskim prevratom vek i po u poreenju sa engleskim drutvom. Kao to primeuju istraivai jugoslovenske meuratne privrede, najnapredniji delovi jugoslovenskog drutva su se 1918. nalazili u procesu druge industrijske revolucije, to jest uvoenja elektrine energije kao pogonske snage u industrijsku proizvodnju, dok je u isto vreme u velikim prostranstvima planinskog bespua najvei civilizacijski domet predstavljala zamena lua petrolejskom lampom. Izmeu naroda koji su se 1918. politiki objedinjavali ima osnova misao da je obrnut proces objedinjavanja, od politikog ka ekonomskom, oteavao osnovnu zamisao oko ujedinjenja". Tim povodom valja razumeti Smiljanu urovi zato navodi rei ministra trgovine i industrije Stojana Ribarca koji je marta 1919. isticao da bi politiko jedinstvo koje se postiglo po tako skupu cenu, bilo iluzorno, ako u novoj dravi jedna pokrajina bude od druge udaljena pregradama ma kakve vrste, ako se promet izmeu jedne i druge pokrajine vee za ma kakve uslove i pogodbe. Bili smo odeljeni i suvie dugo, da bismo se i na dalje odvajali. . . U ostalom ekonomska podvojenost stvara osnovu i za politiku odvojenost, sa takvom podvojenosti, ne bismo se nikada ni osetili kao jedan narod. . . Ako se ta ekonomska celina pregradi na nekoliko delova i svaki se deo posmatra kao zaseban i uva svoje posebne interese, onda je izgubljena sva dobit jedne velike ekonomske oblasti, a danas su samo velike ekonomske

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

oblasti u stanju da izdre svetsku utakmicu i borbu za opstanak." Deset godina kasnije, 1929, Petar T. Popovi je podseao koliko je teko da se bez izvesnih napora dre u potpunoj ekonomskoj povezanosti, koju hoe drava, delovi jedne balkanske kraljevine sa primitivnim narodom preteno zemljoradnikim, proizile iz delova triju drava, od kojih je jedna bila azijska, druga evropska a trea balkanska." Kraljevina se prostirala na povrini od 248.666 km2, zaposedala je centralni deo Balkanskog poluostrva, prostirala se u delu Panonske nizije, dopirala do Alpa i izbijala na Jadransko more duinom od nekoliko stotina kilometara. Posedujui istonu obalu Jadrana, s razuenim arhipelagom, Kraljevina je bila povezana sa celim svetom. Preko Makedonije izbijala je nadomak Egejskog mora. Poloajem je bila veza, most Evrope i Azije, srednjoevropskog, maloazijskog i bliskoistonog prostora, otvorena prema Mediteranu i preko Dunava povezana sa Crnim morem. Hrvatska i Slovenija bile su povezane eleznikom mreom s podunavskim zemljama Srednje i Centralne Evrope, s Italijom, Austrijom, Maarskom, ehoslovakom i Nemakom, a preko Srbije i Makedonije, dolinama Morave i Vardara, Kraljevina je imala vezu sa Grkom i Bugarskom. Nalazei se u vanom podruju ukrtanja stratekih interesa velikih sila, a pri tome za njih agrarno i sirovinski zanimljiva, imala je poloaj koji je od prvog dana onespokojavao na jednoj strani, a na drugoj ohrabrujue delovao sa stanovita otvorenosti prema svetu, mogunosti razvoja privrede, turizma, saobraaja. Ujedno je bila zemlja balkanskog i podunavskog regiona, srednjoevropska i mediteranska. Jedan graanski politiar re je o Dragoljubu Jovanoviu kazao je jednom prilikom da je nekako u svest vekovima ulazilo da je granica na Savi i Dunavu, a jednog jutra misli na 1. decembar 1918. ona se pomerila nekoliko stotina kilometara na zapad, izbila na Karavanke. Sa dananjeg odstojanja to je mogue shvatiti, ali se 1918. radilo o zbunjujuoj promeni. Pogranina mesta preko kojih je, koliko do jue, ila trgovina sa Austro-Ugarskom, kao abac i Zemun, ostala su u dubokoj unutranjosti. Na granicama Kraljevine nalazile su se velike varoi i gradovi, nasuprot preteno malim naseljima na jugoslovenskoj strani: prema Solunu stajala je evelija, prema Temivaru Vrac, prema Trstu Postojna, prema Peuju Beli Manastir, prema Podgorici Skadar, a prema Segedinu Horgo. Kraljevina SHS je delila granina jezera

10 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

sa Grkom (Dojransko), sa Albanijom (Ohridsko, Prespansko i Skadarsko), iako su Kraljevini pripadale vee povrine nego susednim dravama. Pod Italijom su posle prvog svetskog rata ostale stotine hiljada Jugoslovena Hrvata i Slovenaca; rezultat plebiscita u Korukoj ostavio je u sastavu Austrije koruke Slovence; hrvatsko-srpska manjina je ostala i u Maarskoj, dok se podelom Banata u sastavu Rumunije naao deo srpskog naroda i oko 1314.000 Hrvata. Makedonija je posle balkanskih ratova podeljena izmeu Srbije (Vardarska), Bugarske (Pirinska) i Grke (Egejska Makedonija). Ova podela imala je za posledicu i deobu pod Turskom jedinstvene privrede koja se sada nala pocepana izmeu tri drave koje su je zamenile na Balkanu do Jedrena. Poela je stagnacija Bitolja, s kasnijim uzdizanjem gradova na severu Skoplja i Kumanova. Bitolj je do Balkanskih ratova bio centar bitoljske oblasti; grad je centar mladoturskog pokreta, sedite komandanta turske vojske na Balkanu. Zvali su ga Vavilon" i smatran je za najlepu tursku varo na Balkanu, sa vie kola, bolnica i industrijskih preduzea (fabrika tofa, fabrika gajtana, piva, bombona, itd.). Privredni i kulturni znaaj grad je izgubio prilikom razgranienja, kada su Lerin i Kostur pripali Grkoj, a Kora, Podgradec, Pikopeja i Elbasan uli u sastav Albanije. Nova stradanja nastupila su u vreme Solunskog fronta i nehatne eksplozije francuske municije 1918. godine. Nacionalna struktura Kraljevine prema podacima za veroispovest, kada je re o narodima, i maternji jezik, za nacionalne manjine, koliko god bila nepouzdana (drugih pokazatelja nema) pokazuje prema podacima Branislava Gligorijevia da su Srbi inili 4.704.876 (39%); Hrvati 2.889.102 (23,9%); Slovenci 1.023.588 (8,5%); Muslimani 759.656 (6,3%); Makedonci '630.000 (3,3%); Nemci 512.207 (4,3%); Maari 472.079 (3,9%); Albanci (Arnauti, iptari) 483.871 (4,0%); Rumuni 183.563 (1,6%); Turci 143.453 (1,2%); Italijani 11.630 (0,1%); slovenske manjine 198.857 (1,6%); ostali 42.756 (0,3%). Ukupan broj stanovnika Kraljevine iznosio je 1921. godine 12.055.715. Slovenci i Makedonci su iveli kompaktno na svojim teritorijama, dok su Srbi i Hrvati bili izmeani. Prema objavljenom popisu iz 1921, koji uzima u obzir neto drukiji opseg jugoslovenskih pokrajina, od ukupnog broja stanovnitva, Srba je bilo u Srbiji (u granicama pre balkanskih ratova) 98,4%, u Bosni i Hercegovini 43,9%, u

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

Banatu, Bakoj i Baranji 30%, u Hrvatskoj 24,1%, u Dalmaciji 17%; Hrvata je bilo u Hrvatskoj 72,7%, u Dalmaciji 82,8%, u Bosni i Hercegovini 23,5%; od ukupnog broja stanovnitva Bosne i Hercegovine Muslimani su inili 31,1%; Nemaca i Maara u Banatu, Bakoj i Baranji bilo je 23,8%, odnosno 27,7% od ukupnog broja stanovnitva u tim oblastima; Albanci su sainjavali 28,4% od ukupnog broja stanovnitva Kosova i Metohije i Makedonije. Kraljevina SHS suoavala se od svog nastanka sa spoijnim tekoama. Poinjala je ivot u meunarodnim odnosima kao nepriznata, sa nemirima na svim granicama dugim preko 3.000 km. Ona je imala vie zajednikih granica" od bilo koje druge zemlje u Evropi sem Nemake, a ni sa jednom od susednih zemalja nije imala zadovoljavajue odnose sem sa Grkom i Rumunijom; sa ovom poslednjom tek poto je dolo do razgranienja u Banatu. Zapleti oko Albanije i jadranske obale bili su od ujedinjenja neprestani izvor uznemirenja. Albanija je bila na putu da postane italijanska kolonija. Britanske diplomate uporeivale su situaciju u kojoj se nalazila Albanija izazvanu italijanskim pretenzijama i stavom Kraljevine SHS sa onom u Bosni i Hercegovini 1908. godine. Bugarska je ostala trajni neprijatelj zbog svojih aspiracija na Makedoniju. Vlada Kraljevine SHS je smatrala da je Bugarska u prvom svetskom ratu zauzela izdajniki stav prema svojoj brai i prijateljima", da je poinila nepotrebna zverstva" i da, ako se eli ustanovljenje mira, treba da proe kroz razdoblje pokajanja, od petnaest do dvadeset godina, tokom kojeg treba da iskoristi svaku priliku da pokae svoju odanost pripadnicima slovenske rase". Maarska je sumnjiena zbog neiskorenjive tenje za revanom. Opasnost od anlusa u Austriji bila je opasnost i za budunost. Italija je svom snagom. radila na iskoriavanju sloma austrougarskog carstva da bi pojaala svoje pozicije na Balkanu i Jadranu. Sve do smrti kralja Nikole I Petrovia pomagala je njegove tenje za restauracijom Kraljevine Crne Gore. Italija je podravala samozvanu crnogorsku vladu" do kraja 1921, koja je upuivala memorandume Drutvu naroda, protestujui zbog izdaje Crne Gore od strane sila". Cilj jugoslovenske vlade je bio usredsreen na to da sprei prodor Italije dublje na Balkan, pre svega da ne doe do okupacije Albanije. Prema britanskim izvetajima vlada Kraljevine je to oseala kao pitanje ivota i smrti. Italija je postajala politika opsesija Kraljevine SHS kao

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Austro-Ugarska Srbije. Sa italijanskim snagama na zapadu i neprijateljskom Bugarskom na istoku zemlja je mogla biti preseena i Makedonija se ne bi mogla odrati. Bugarska i Maarska smatrale su odredbe Neija i Trijanona kao nasilje pobednika. U Bugarskoj je delovalo pet revolucionarnih komiteta": Makedonski izvrni", Maedonski", Federativni", Ilinden", Trakijski", Dobrudanski". Oficijelni krugovi Bugarske predstavljali su ih kao Dobrotvorna drutva". ustendil, umaja i Petri su bili tri glavna centra za prebacivanje komita u Vardarsku Makedoniju. Bugarska nije bila spremna da se odrekne Vardarske doline" i Morave kao bugarske reke. Poraz u balkanskom i prvom svetskom ratu nije izmenio mentalitet bugarskih vladajuih krugova. Opasnost od Bugarske pojaana je pomaganjem VMRO-a vrhovista, a od Italije podravanjem iredentistikih struja preko Kosovskog komiteta obrazovanog 1919. u Albaniji. U Beogradu je vladao strah od revizije granica i teroristiko-podrivake delatnosti komita" koji isu upadali u Makedoniju iz Bugarske i kaaka" iz Albanije. Na Kosovo i u Junu Srbiju" (Makedoniju) ubacivani su kaaci" i komite". Kaakovanje" je potrajalo est godina posle stvaranja Kraljevine. Poznati dreniki prvak Azem Bejta odmetnuo se posle ujedinjenja i kaakovao" sve do 1924. godine kada je ubijen. Hasan-beg Pritina, Azem Bejta, Bajrem-beg Curi, Iso Boljetini i drugi albanski glavari poticali su iz zemljoposedniko-feudalnih krugova albanskog drutva, koji nisu imali nikakve veze sa osloboenjem albanskih seljaka. U saradnji sa Italijom i VMROom (vrhoviziranim) radili su na izdvajanju Kosova i Metohije iz sastava Kraljevina SHS. Borba protiv komitskih druina" uznemiravala je i skupo kotala pogranini ivalj. Makedonci su se nali pod pritiskom bugarskih komita, a na drugoj strani izloeni represiji organa Kraljevine SHS. Stanovnitvo uz granicu je naterivano da uestvuje u sei uma, da pomae vojnim jedinicama i andarmerijskim patrolama u poterama, kalauzi pokretnim jedinicama" u borbi protiv komita, da potkazuje jatake. Atentati na visoke vojne i upravne funkcionere u tipu i Skoplju izazivali su odmazde nad jatacima i stanovnicima optuenim da su bugarski saradnici. Upadi kaaka" povlaili su kanjavanje lanova porodica.

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

3 5

Rivalstvo i borba za uticaj izmeu Francuske i Italije podsealo je na rivalstvo Rusije i Austro-Ugarske pre prvog svetskog rata. Kraljevina je bila stub francuske politike na Balkanu. Francuska je nastojala, zajedno s Kraljevinom SHS da sprei oivljavanje snaga bivih neprijatelja i ouva nepovredivost mirovnih ugovora. Javno mnjenje je bilo frankofilski raspoloeno. Zemlja je otvorena za prodor francuske kulture. Francuska je razvijala kulturnu propagandu, davala stipendije srpskim studentima, zajmove za nabavku oruja i stabilizaciju valute. Francuzi su ostvarivali znaajni duhovni prodor propagandom, buenjem sentimentalnih asocijacija na prvi svetski rat i Solunski front; netedimice su delili odlikovanja. Oslanjanje Kraljevine na Francusku bilo je nuno i zbog italijanske opasnosti. Velika Britanija i Francuska su finansirale prihvatanje i smetaj ruskih izbeglica u Kraljevini SHS posle poraza intervencije i zavretka graanskog rata, prebacujui kasnije trokove na Drutvo naroda. Britanski izvori upoznaju nas sa uverenjem politiara Kraljevine SHS da bi bilo kakav lom u okrilju velike Antante vodio rasulu evropske politike". Francuska, velika kontinentalna sila, mnogo direktnije se meala u jugoslovensku politiku od Velike Britanije. Britansku politiku su odreivali neki opti postulati geopolitike, ekonomskih interesa i svetske strategije, pri emu je ona vodila, pre svega, rauna o principu ravnotee. Kao imperijalna sila nije mogla da ne brine o zaleu svojih svetskih puteva, a zajedno sa Francuskom o odranju antiboljevikog sanitarnog kordona i uopte versajskog sistema meunarodnih odnosa. Steeno iskustvo s Austro-Ugarskom pomagalo je Velikoj Britaniji i njenim politiko-diplomatskim predstavnicima, zajedno sa praksom u kolonijama, da shvate raznorodne institucije nove drave, ukrtanje vera, kultura, jezika, upravnih sistema i podela, psihologiju dravne administracije i politike jednom reju. Koliko je izrazitu prednost u Kraljevini imala Francuska u odnosu na ostale velike sile vidi se iz britanskih ocena o Kraljevini SHS kao o satelitu" u vrstom francuskom zagrljaju". Manifestacije jugoslovensko-francuskog prijateljstva su proizilazile iz meunarodne orijentacije dve zemlje, tradicije iz tek zavrenog rata i obostranih interesa u meuratnoj Evropi. Takav odnos je Kraljevini SHS odgovarao radi ublaavanja i potiranja italijanskog neprijateljstva. Politiki uticaj Francuske odravao se ne samo kulturnim uticajem ve i propagandom.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Francuski presti je bio znatan i u vojsci: u Generaltabu, u vojnim kolama, u vojnoj doktrini, u politici naoruanja. Napadna strana ovog prijateljstva zapaana je u izgradnji velelepne zgrade francuskog poslanstva u Beogradu, kao i Metrovievog dela Spomenika zahvalnosti Francuskoj u Beogradu 1930. godine. Nova Kraljevina se od prvog dana sukobila i sa otrim unutranjim problemima izazvanim ratnim razaranjima, velikim ljudskim gubicima, dezorganizacijom saobraaja, nepovezanou svih delova drave, a pre svega potrebom prilagoavanja razliitim kulturama na kojima su poivali njeni sastavni delovi, sa suprotnim pogledima raznorodnih politikih snaga na unutranje ureenje. Nezavisno od meusobnih veza u daljoj i blioj prolosti, narodi koji su se nali u zajednikoj dravi nisu dobro poznavali jedni druge. Neki od njih proveli su vekove u sastavu tuih kultura borei se za ouvanje svog identiteta, politiki i ekonomski podreeni vladajuim nacijama, regionalno zatvoreni, na periferijama velikih carstava osmanlijskog i habsburkog, nacionalno deljeni i suprotstavljani, konfesionalno polarizovani. Narodi u Srbiji i Crnoj Gori iveli su u ranije steenim nezavisnim dravama, privredno i kulturno nerazvijeni, pod vladavinom birokratije i glavarskog sloja, nastojei da se odre, teritorijalno proire u fazi nacionalnooslobodilakih borbi, i da apsolutizam zamene demokratskim politikim sistemom. Na jedinstvenom dravnom podruju zapoinjali su zajedniki ivot narodi koji su u neposrednoj prolosti imali razliite dravne sisteme i ustanove. Ustavni poredak Srbije od 1889. do 1893. ograniio je kraljevu vlast u korist Narodne skuptine. Parlamentarizam u Srbiji posle ubistva Aleksandra Obrenovia, 1903, s ogranienom kraljevom vlau, sa slobodom tampe i skuptinske opozicije predstavljao je jedinstvenu pojavu u jugoslovenskim zemljama uoi ujedinjenja. Kritika analiza Dimitrija Tucovia ipak je iza ove parlamentarne fasade otkrivala potmulu borbu za premo izmeu vojne i civilne vlasti, a na drugoj strani manipulacije Nikole Paia, koji je osiguravao formu parlamentarne prakse izuzetno vesto sprovodei svoju volju preko vlade i radikalskih poslanika Narodne skuptine. Rad dravnih ustanova i politike borbe odvijali su se u preteno seljakoj zemlji, privredno nerazvije-

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

noj, pod stalnim pritiskom; u zemlji s dosta nepismenih, kao i s tradicijom jagme za politike poloaje i inovnika mesta, koja su shvatana i kao izvori privilegija i drutvenog prestia. Kod francuskih banaka, a ruskim posredstvom, Srbija je obezbeivala zajmove. Apsolutistika vladavina Nikole I Petrovia nosila je patrijarhalni oreol, sve vie dolazei pod udar kritike mladih, kolovanijih narataja i izvesnog broja plemenskih stareina, koji su traili reforme. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola I Petrovi nije izmenio i prirodu reima svoje line vladavine. Jula 1907. knez je raspustip Crnogorsku narodnu skuptinu, zabranio rad Narodnoj stranci (klubaima"), i izlaenje lista Narodna misao. Na 50-godinjicu vladavine Nikola I se 1910. proglasio kraljem. Pretvaranjem Kneevine u Kraljevinu crnogorski vladar je raunao na podizanje linog prestia i ugleda dinastije Petrovia, a na drugoj strani poboljavanje svog poljuljanog" ugleda usled obrauna sa politikim protivnicima apsolutizma. Novica Rakoevi povodom ovog spektakularnog ina smatra da je Nikola Petrovi eleo da simbolizira obnavljanje starog zetskog kraljevstva iz 1077. godine, prvog srpskog kraljevstva". Ova ideja nalazila se i u obrazloenju Crnogorske narodne skuptine o proglaenju Crne Gore za kraljevinu, to jest da Crna Gora predstavlja kontinuitet srpske srednjovekovne drave i dravne misli", a Cetinjska mitropolija jedinu svetosavsku episkopsku stolicu, koja je bez prekida ,do danas' sauvana, i kao takva je zakonita prestonica i nasljednica Peke patrijarije"; istovremeno je za Barsku arcibiskupiju reeno da uiva i danas dostojanstvo Prve stolice Katolike crkve sve-nekdanje srpske kraljevine". Jugoslovenski narodi koji su iveli u Austro-Ugarskoj nisu mogli da se razvijaju demokratski u jednoj konzervativnoj monarhiji koja nije bila raskinula s feudalizmom, u monarhiji zasnovanoj na vladavini vojne i civilne birokratije, ogranienom izbornom pravu i ozakonjenoj suprematiji nemakog i maarskog stanovnitva, posebno plemstva. Meusobno odeljeni, oni u toj monarhiji nisu imali ni istovetne institucionalne mehanizme vlasti i pravne reime. U novoj dravi morali su da sarauju politiari i javni radnici formirani u nejednakim dravnim i politikim uslovima, razliitih shvatanja politikog i upravnog sistema, razliitih prilaza etnikom fenomenu, a uz to razdvojeni verom, obrazo-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vanjem, ivotnim iskustvom. Neki od njih jedva da su bili uspeli da uju jedni za druge, jer je stvaranje zajednike drave nastupilo pre oekivanja, zahvaljujui trulosti Austro-Ugarske i nametnutom ratu centralnih sila Srbiji. Sukobljavanja srpske vlade i Jugoslovenskog odbora unosila su jo u toku rata seme nepoverenja u pogledu namera druge strane. Nikola Pai je gajio sumnje u jugoslovenstvo" kao neto to dolazi iz Austro-Ugarske (austrijantina"), a izvestan broj jugoslovenskih politiara u srpsku pravoslavnu iskljuivost. Politiari iz jugoslovenskih zemalja su u novu dravu ulazili kao ljudi srednjeg doba, pa i stariji, stupivi u politiki ivot na poetku ovog ili, ak, u drugoj polovini prolog veka, kada su ve imali izgraene politike stavove. Raniji dravni razvitak Srbije znao je za samoupravnu praksu kako izvornu, tako i onu kasnijom degeneracijom samoupravne organizacije svedenu na birokratsku polugu vie izvrne vlasti kao i za parlamentarnu vladavinu s uticajnim vanparlamentarnim snagama i iniocima. Srbija je bila centralistiki ureena i prosta drava, do 1912/1913. nacionalno homogena, gotovo bez nacionalnih manjina. Vekovno iskustvo slovenakih zemalja vie je naginjalo autonomnom politikom i privrednom razvitku, s uvaavanjem centra i potovanjem unutranjih posebnosti, koje su se razvile tokom duge istorije usled podele na pokrajine i funkcionisanja regionalnih organa vlasti. Hrvati su imali razvijenu dravnu tradiciju, stare ustanove i izgraen politiki stil. Borba za jugoslovensko ujedinjenje u prvom svetskom ratu pokazivala je da su se politiari u Hrvatskoj delili na one vie okrenute vlastitom iskustvu, hrvatskom vienju ujedinjenja, a veoma podozrive prema namerama Srbije, i one koji su bili protiv ujedinjenja; zatim, na jugoslovenske politiare, koji su nastojali da se ujedinjenje ne pretvori u neravnopravno prikljuenje hrvatskih zemalja jaem dravnom subjektu, zapravo da Jugoslavija ne bude proirena Srbija; i najzad, svesni da zbog brojane i ekonomske slabosti ne mogu drugaije da obezbede interese svog graanstva. Rimokatolika crkva, sa svojim konzervativnim episkopatom, mada se javno nije meala u politiku, posredno je uticala na politika raspoloenja i opredeljivanja, a u Sloveniji direktan uticaj ostvarila preko vladajue Slovenske ljudske stranke (SLS).

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

U uslovima zaostalog sela i agrarnog drutva postojala je glad za fakultetski obrazovanim kadrovima, ali je i tek diplomiranim studentima bilo teko otvoriti radno mesto. U meuratnom periodu je svake godine proseno diplomiralo oko 2.500 studenata. Danas sociolozi u novostvorenoj dravi razlikuju stariju, srednju i mlau generaciju stvaralake inteligencije, smatrajui srednju centralnom generacijom", jer se uoi rata nalazila u stvaralakom usponu, za razliku od mlae koju nazivaju perifernim pokoljenjem". Starije generacije, pak, nisu mogle da u novu dravu ne unesu shvatanja, navike, poglede pa i najraznovrsnije predrasude koje su bile steene u ranijim dravnim i drugim oblicima ivljenja". Najvei deo stvaralake inteligencije davale su Srbija, Hrvatska, i Slovenija, ali se u periodu izmeu dva rata poveavao i broj ove iz Makedonije, Crne Gore, Dalmacije, Bosne. Ispitujui drutvenu genealogiju" srpske inteligencije Milosav Janiijevi nalazi da je priblino 2/3 srpske inteligencije krajem 19. i poetkom 20. veka vodilo poreklo iz gradskih inovniko-trgovakih porodica, ili, kako bi rekao Cviji, iz arijskih porodica" ili iz vizantijsko-cincarskog kulturnog kruga". Slovenaka inteligencija mahom je poticala sa sela, dok je hrvatska bila graanskog intelektualnog porekla". No i kada su poticali sa sela, veinom ovi budui intelektualci nisu dolazili iz poljoprivrednih porodica ve iz redova seoskih trgovaca, zanatlija i srodnih kategorija. Intelektualci su se kolovali u zemlji (Beograd i Zagreb) i u raznim evropskim centrima, ve u zavisnosti od porekla, afiniteta i ranijih orijentacija. Hrvatska inteligencija kolovala se uglavnom na austrijskim i nemakim univerzitetima pre 1918. godine, ako izuzmemo one koji su zavravali kole u Zagrebu. Radilo se uglavnom o univerzitetima Bea, Graca, Insbruka, Budimpete, Lavova, ernovica, Brna, Praga, Minhena, Ciriha. Severozapadni deo zemlje bio je vezan ,,za austro-nemaki kulturni krug". Teolozi su se kolovali u Vatikanu, u Italiji, Austriji i drugim katolikim zemljama; pravoslavni u Rusiji. Intelektualna elita iz Srbije kolovala se do 1918. sem u Beogradu na univerzitetima u Berlinu, Hajdelbergu, Frajburgu, Haleu, Lajpcigu, Beu, Pragu, Lijeu, Parizu, Petrogradu. Izmeu dva rata Pariz je bio centar umetnika Jugoslavije. Narodi koji su sainjavali Kraljevinu SHS nalazili su se na razliitim stupnjevima ekonomskog i kulturnojg razvitka. Industrijska osnova Austro-Ugarske razvila se u ekoj, donekle u

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Maarskoj i Austriji. Industrijski i finansijski, severozapadni krajevi Kraljevine SHS, bili su daleko razvijeniji od ostalih, ali neuporedivo nerazvijeniji od srednjoevropskih drava. U Srbiji, ratom opustoenoj, neto razvijeniji bili su sever sa Beogradom i Pomoravlje, iji su se centri isticali kao nekakve industrijske oaze, dok su zapadna i istona Srbija, s izuzetkom Bora, kao i jug, sem Leskovca, iveli od sitne trgovine, zanatstva, domae radinosti i poljoprivrede. U tim su oazama u patrijarhalni nain ivota, nagrien robno-novanom privredom, prodirale prve graanske navike uskog sloja stanovnitva, koje je bilo daleko od naina ivljenja razvijenijih stranih graanskih sredina. Turska vladavina na Kosovu i u Metohiji, u Makedoniji i Sandaku ostavila je neizbrisive tragove zaostalosti u drutvenim odnosima, ivotnim i radnim navikama, privredi, trgovini, zdravstvu. Uz veliku neravnomernost u industrijskoj razvijenosti, narodi Kraljevine uli su 1918. u zajedniku dravu s razliitim agrarnim reimima. Prema agrarnoj karti iz tog vremena, veliki posedi postojali su u Vojvodini, Hrvatskoj i Sloveniji. Krajem prolog veka u Hrvatskoj i Slavoniji je bilo 209 posednika s vie od 500ha i 380 sa 100 do 500ha. Srbija je od prvog srpskog ustanka uglavnom bila zemlja sitnih parcela. Posedovne odnose u Dalmaciji karakterisalo je postojanje kolonata, a ivija u Bosni i Hercegovini, Sandaku, na Kosovu i u Metohiji. Selo je u najveem delu Kraljevine bilo neprosveeno, zatvoreno za uticaje sa strane i nepoverljivo prema njima, pod jakim dejstvom starinskih navika i u nekim krajevima, kao u Crnoj Gori s tragovima plemensko-bratstvenike strukture i obiaja; bez modernije tehnologije za obraivanje zemlje, seljaci su se poglavito sluili drvenom ralicom i stonom zapregom. Visok stepen nerazvijenosti prosvete imao je za posledicu masovnu nepismenost u Bosni, Makedoniji, Sandaku, na Kosovu i u Metohiji, delovima Srbije i Crne Gore. Stanovnitvo Kraljevine pripadalo je razliitim veroispovestima i nalazilo se pod razliitim reimima duhovne jurisdikcije. Po Vidovdanskom ustavu iz 1921, verske zajednice su bile javne ustanove sa posebnim poloajem i privilegij ama. Najuticajnije, ne samo brojem ve tradicijom, snagom organizacije, rasprostranjenou, steenim istorijskim poloajem, materijalnom osnovom, itd. bile su Srpska pravoslavna crkva, kato-

KRALJEVINA

SHS

NJENI

NARODI

lika crkva i Islamska verska zajednica, mada je postojalo jo desetak manjih verskih zajednica. Pravni poloaj verskih zajednica koje su posle 1918. delovale na prostoru Kraljevine SHS bio je vie nego raznorodan. Pravoslavne crkve u Srbiji i Crnoj Gori su bile dravne crkve. Poloaj katolike crkve u Kraljevini Srbiji ureen je pre poetka prvog svetskog rata, 1914, konkordatom Srbije i Vatikana. Kneevina Crna Gora je, takoe, konkordatom 1886. uredila poloaj katolike crkve. Pored ovih dravnih crkvi postojale su i priznate verske zajednice: Evangelika (luteranska i reformatska), Jevrejska i Islamska verska zajednica. Poloaj katolike crkve u Sloveniji, Hrvatskoj, Vojvodini, Bosni i Hercegovini ureivan je konkordatom, konvencijom i posebnim zakonskim aktima za pojedina podruja (Meumurje, Dalmacija i Vojvodina). Pravoslavna crkva je delovala u okviru autokefalne karlovake i bukovinsko-dalmatinske mitropolije. Na pomenutim teritorijalna bile su priznate: Evangelika, Starokatolika, Lipovanska, Menonitska, Jevrejska i Islamska verska zajednica. Ustavno reenje u Kraljevini SHS poznavalo je pored usvojenih verskih zajednica, koje su odrariije bile legalizovane i priznate, i one koje su po naknadnoj, posebnoj proceduri legalizovane. Tako su usvojene i priznate sledee verske zajednice: Srpska pravoslavna crkva, Katolika crkva s Grkokatolikom crkvom, Evangelika, Reformirana, Baptistika, Metodistika, Nazarenska, Starokatolika, Jevrejska i Islamska verska zajednica. Vernici nepriznatih verskih zajednica su progonjeni, a same institucije smatrane ilegalnim. Posebnim poslovima u vezi sa odnosima drave i verskih zajednica bavilo s Ministarstvo vera, a kasnije Ministarstvo pravde. Pravoslavni su bili rasprostranjeni u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji, Vojvodini, Hrvatskoj. Prema podacima Ministarstva vera iz 1921. pravoslavnih je u jugoslovenskim zemljama bilo 5.529.261, katolika 4.473.877, grkokatolika 41.168, Muslimana 1.379.687, evangelista 216.719, Je vre ja 64.098, drugih konfesija 17.351 i 2.024 neopredeljenih. Stvaranjem zajednike drave SHS nametnulo se ujedinjenje pokrajinskih pravoslavnih crkava. Na konferenciji episkopa 18/31. decembra 1918. u Sremskim Karlovcima, pod predsednitvom arhiepiskopa beogradskog i mitropolita Srbije Dimitrija (Pavlovia) reeno je u naelu da se proglasi ujedinjenje crkava.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Druga konferencija episkopa, odrana u Beogradu od 24. do 28. maja 1919, kojoj je predsedavao mitropolit Crne Gore Mitrofan Ban, kao najstariji mitropolit po posveenju, donela je odluku kojom je proglaeno duhovno, moralno i administrativno jedinstvo svih srpskih pravoslavnih crkvenih oblasti. Bukovinska i Carigradska crkva dale su kanonski pristanak za ujedinjenje i obnovu patrijarije. Vaseljenska patrijarija je posle otezanja pristala, tek maja 1920. godine na sporazum izmeu Sinoda Carigradske patrijarije i vlade Kraljevine SHS. Prema tom sporazumu Sinod je prihvatio da se Kraljevini SHS prisajedine eparhije koje su od tada bile pod upravom Carigradske patrijarije, i to: skopska, rako-prizrenska, veleko-debarska, pelagonijska, prespansko-ohridska, deo mitropolije vodenske, episkopija polenska, mitropolija strumika, kao i mitropolije u Bosni i Hercegovini: bosanska, hercegovaka, zvornika i banjaluko-bihaka. Sinod je priznao proglaenje ujedinjenih autokefalnih crkava: Srpske, Crnogorske i Karlovake, dveju dalmatinskih eparhija, kao i obrazovanje Svete Autokefalne ujedinjene srpske crkve koju prima kao u Hristu sestru". Kraljevim ukazom od 17. juna 1920. kraljevska vlada se saglasila sa odlukom iz maja 1919. kojom je proglaeno ujedinjenje svih pravoslavnih oblasti u Kraljevstvu SHS u jednu Autokefalnu ujedinjenu srpsku pravoslavnu crkvu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Za SPC vaspostavljanje patrijarije je bilo ispunjavanje Duanovog zaveta. Regent Aleksandar je potvrdio 1920. da se poglavar vaspostavljene Srpske patrijarije, kao prijemnik trona Svetog Save, prvog Arhiepiskopa i prosvetitelja Srpskog, Arsenija, Danila I, Janiija, Makarija, Gavrila, Arsenija Carnojevia i ostalih velikih patrijarha" zove Srpski Patrijarh pravoslavne crkve Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca". Sveteni sabor je u Beogradu 12. novembra 1920. za vrhovnog poglavara ujedinjene Srpske pravoslavne crkve i patrijarha srpskog izabrao Dimitrija, arhiepiskopa beogradskog i mitropolita Srbije. Kralj ga je potvrdio 31. oktobra (13. novembra 1920) i on je na svean nain ustolien u beogradskoj Sabornoj crkvi. Aleksandar je 23. oktobra 1920. potpisao Privremenu uredbu o Srpskoj patrijariji. Uz patrijarha, kao poglavara celokupne srpske pravoslavne crkve", postoji stalni Arhijerejski sinod od etiri eparhijska arhijereja kao redovna lana i dva zamenika koje bira Sveti arhijerejski sabor". Sinod je pod poglavarst-

KRALJEVINA

SHS

NJENI

NARODI

vom patrijarha, i sainjava najviu izvrnu upravu i nadzornu crkvenu vlast. Sveti arhijerejski sinod saziva se bar ,,jedared" godinje, a ine ga svi sazvani eparhijski arhijereji. Saborom predsedava patrijarh. Ovo telo je najvie jerarhijsko predstavnitvo" (zakonodavna vlast) u poslovima poretka i unutranjeg ivota crkve. Mitropolit crnogorski Mitrofan Ban je u telegramu sa Cetinja, upuenom ministru vera Pavlu Marinkoviu, preneo da je neopisano radostan" to se ujedinjena Srpska crkva obnavljanjem srpske patrijarije podigla na stepen patrijarhata. Ako sam ja malim kakvim radom pripomogao tome istorijskom djelu to je bila moja dunost." Po ministru vera, drava je time izvrila jedan epohalan istorijski akt". Kod posvete patrijarha" nisu prisustvovali nadbiskup zagrebaki dr Antun Bauer (zbog operacije na vratu"), dok je ljubljanski biskup Anton Jegli samo estitao. Srpska patrijarija je proglaena u Sremskim Karlovcima na Patrijarijskom saboru 30. avgusta (12. septembra) 1920. Regent je proitao Proklamaciju pravoslavnim hrianima Kraljevine" u kojoj je naglasio znaajnu ulogu srpske crkve u ivotu naroda. Po odluci Sv. arhijerejskog sabora tada je reeno da samo episkopi u Skoplju, Cetinju i Sarajevu nose naziv mitropolita. U prvi Sinod obnovljene patrijarije izabrani su: Georgije, episkop temivarski i administrator mitropolije karlovake, Gavrilo Doi, mitropolit crnogorsko-primorski, Varnava Rosi, mitropolit skopljanski, i Nikolaj Velimirovi, episkop ohridski. Carigradska patrijarija priznala je februara 1922. prisajedinjenje eparhija i ujedinjenje srpske crkve i njeno podizanje na nivo patrijarije. Obnova srpske pravoslavne patrijarije zavrena je tek 1924. u Pei, svetom mestu nae nacionalne crkvene prolosti" kada je kralj Aleksandar po starom obiaju, uveo patrijarha Dimitrija ,,u stari sto srpskih Patrijarha", jer su prvi patrijarsi bili i arhiepiskopi peki. Taj crkveni in je u isto vreme bio i dravno-politiki akt koji se izvodio po dravnom ceremonijalu. Ocenjivan je kao prva kanonska vizitacija arhipastirska" patrijarha u krajevima koji su za narodnu istoriju imali neocenjiv znaaj (Pe i Deane). Poznati istoriar Stanoje Stanojevi je predlagao da se ovaj in izvri u Skoplju. Preko manifestacija naroda in je trebalo iskoristiti da se predstavi sadanja mo i ivotna budunost nae Drave". Tom crkvenom inu u Pei nije prisustvovao reis-ul-ulema, budui spreen".

10 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Posle ujedinjenja nastavile su ivot srpske pravoslavne kolonije u pojedinim gradovima, meu kojima su se isticale i trajno odrale kao crkvene optine one u Beu i Trstu; deo pravoslavnih Srba koji je ostao u Maarskoj posle 1918. imao je svoju budimsku eparhiju, dok je za Srbe u Rumuniji zadrana temivarska eparhija. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve odluio je 1922. da se osnuje srpska pravoslavna eparhija ameriko-kanadska. Srpska pravoslavna crkva je bila stub srpskog graanstva u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji, stojei na stanovitu da su Srbi izabrana nacija, da je dinastija Karaorevia ukorenjena u narodu, da je pravoslavlje autentina vera a organizacija pravoslavne crkve narodna". Srpski arhijereji" su, pozdravljajui regenta, isticali svoju privrenost novoj dravi, vezujui je za misiju crkve u toku vekova. Oni kau da u nizu mnogih vekova (crkva) nije prestajala prinositi Vinjemu molitve da naem plemenu podari ovako slavnu i na pravdi osnovanu dravu". Crkva se poistoveivala sa dinastijom Karaorevia (Svetlim domom"), smatrajui je narodnom dinastijom. Naglaavala je svoju duhovnu snagu", vezivala se za velike slovenske apostole Kirila i Metodija", Nemanju i njegove naslednike, velike vladaoce iz Nemanjikog doma", posebno Duana Silnog" koji je crkvu podigao na stupanj patrijarije ime je svoju dravu uzdigao do najvieg stepena moi. Arhijereji su se obavezivali da nee prestajati prinositi Bogu molitve da monom svojom desnicom titi nau krasnu otadbinu i svu njenu decu koja za nju ivo rade u korist njenog napretka i slave". Sa padom carskog samodravlja u Rusiji 1917. i gubljenjem uticaja vere u politikom ivotu Sovjetske Rusije, Srpska pravoslavna crkva je izgubila monog zatitnika i meunarodnu potporu. Novi ustavni sistem usvojenih i priznatih crkava (verskih zajednica) oduzeo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi formalno status dravne crkve", iako je njeno rukovodstvo zauzelo 1929. pozitivan odnos prema monarhodiktaturi. Krajem 1929. donet je Zakon o Srpskoj pravoslavnoj crkvi i uvedena nova crkvena organizacija. Srpska pravoslavna crkva je tretirana kao zatitnica drave" i blagonaklono se gledalo na njen klerikalni legitimizam". Od 1932. zapaaju se znaci pogoravanja njenih odnosa sa katolikom crkvom to je dovelo do kulminacije u strasnoj borbi protiv prihvatanja konkordata 1937. godine, kada je izgledalo da se zemlja nalazi

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

na ivici verskog rata. U pojedinim napisima katolika crkva se nazivala inkvizitorska organizacija", antipod jevanelja", edo rimskog katolicizma"; isticalo se da je meu pravoslavnima i u pravoslavnom Beogradu, sve to nije pravoslavno strano i tue". Produavajui estojanuarski reim i ideologiju jugoslovenskog nacionalizma, patrijarh Varnava je kako navodi Nikola uti naglaavao znaaj dravotvorstva", podsticao sprovoenje potpunog jedinstva jednokrvne brae"; SPC je, prema patrijarhu, bila zadahnuta eljom da svoju organizaciju usavri tako, kako bi prema boanskom pozivu svom mogla biti za dravu i narod. Svesna toga da e to moi uiniti samo na temelju veroispovedne samostalnosti uz zatitu drave." Varnavino jugoslovenstvo", kao nacionalno verovanje svih Srba, Hrvata i Slovenaca", bilo je dopunjeno krilaticom brat je mio, koje vere bio". Mnogobrojne manifestacije (osveenje domova, pukovskih, sokolskih i drugih zastava) koriene su za izraavanje odanosti Kralju i Otadbini". Naputanjem klerikalnog legitimizma" iz vremena estojanuarske diktature, Srpska pravoslavna crkva zauzimala je sve vie opozicioni odnos prema vladinoj verskoj politici smatrajui da ona favorizuje islam, a pogotovu katolicizam. Katolika ili rimokatolika crkva* u Kraljevini je bila deo univerzalne i centralizovane organizacije Vatikana, koja je strogom disciplinom, izgraenom doktrinom i kanonskim pravom ograniavala samostalnost katolikog episkopata. Uivala je meunarodnu podrku svetske katolike organizacije sa preko pola milijarde vernika irom sveta, a na drugoj strani posedovala velika materijalna bogatstva, imala pod svojim uticajem razvijen sistem verskih i drugih kola, zdravstvenih ustanova, dobrotvornih organizacija, tamparija, organizacija fizike kulture. U nastojanju da se ree versko-politika pitanja koja su bila u vezi sa dravnom konsolidacijom, rano su izbila razliita gledanja izmeu drave i katolike crkve koja su, as javno, a as pritajeno, ostala karakteristina za ceo meuratni period. Stanovite katolike crkve je bilo da je ona jedinstvena cjelina, koja je kao takva priznata u meunarodnom ivotu, a ovu cjelinu predstavlja Sveti Otac Papa u Rimu kao vrhovna
* Prvi pojam je iri, jer deo katolika ne priznaje rimskog papu.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

njena glava". S obzirom na spor iz davnina o granicama kompetencije drave i crkve, izlaz se mogao traiti samo u sporazumu. Tek ugovornim regulisanjem autonomije katolike crkve mogla se ukloniti svaka pogibelj vjerskih trzavica i vjerskoga boja". U sluaju da i ne doe do konkordata, katolika crkva je traila da joj se ouva potpuna sloboda u verskom uenju, u osnivanju verskih kola i upravljanju njima, pravo sticanja i slobodnog upravljanja pokretnom i nepokretnom imovinom. Konkordat se ipak uzdizao iznad unutranjih zakona. Biskupske konferencije bile su jedinstven reprezentant katolike crkve" u Kraljevini. to se tie imenovanja nadbiskupa, biskupa i ostalog katolikog ordinarijata, drava je zadravala za sebe poslednja i najvia ovlaenja u pogledu imenovanja nadbiskupa. Najvii organ katolike crkve u Kraljevini SHS je Biskupska konferencija kojoj predsedava nadbiskup zagrebaki, kao rukovodea glava katolike crkve. Drugi po titulaturi je primas srpski i nadbiskup barski, ali sa beznaajnim uticajem, odraavajui samo anahroni ostatak prolosti. Na podruju nove drave postojale su i delovale mitropolije (crkvene pokrajine): zagrebaka od 1862, koja je obuhvatala zagrebaku nadbiskupiju, akovaku i krievaku biskupiju; Vrhbosna Sarajevo od 1881. obuhvatajui vrhbosansku nadbiskupiju, mostarsku i banjaluku biskupiju; kao nadbiskupije vodile su se: barska sa seditem u Baru, beogradska sa seditem u Beogradu, sarajevska vrhbosanska sa seditem u Sarajevu i zagrebaka sa seditem u Zagrebu. Postojalo je vie biskupija: banjaluka, dubrovaka, akovaka (bosansko-sremska), hvarska, kotorska, krievaka (biskupija ili eparhija), mariborska, mostarska (mostarsko-duvanjska i trebinjska), subotika, ibenska, ljubljanska, splitska. U organizacionoj strukturi katolike crkve u Jugoslaviji vidno mesto pripada i redovima (muki i enski), meu kojima su: benediktinci, dominikanci, cisterciti; franje-^ vake provincije {Ordo fratrum Minorum), Bosna Srebrena" sa seditem u Sarajevu, lazaristi, selezijanci, kriari, karmeliani, bosonoge karmelianke, red sv. Urule, sestre bazilijanske, keri milosra i druge. Od kola je radio Katoliki bogoslovni fakultet u Zagrebu, Franjevaka teologija u Sarajevu, Visoka bogoslovska kola u akovu, franjevake srednje kole (u Sinju, Visokom, itd.).

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

Katolika crkva se nije mirila sa naelom slobode i ravnopravnosti veroispovesti, jer je u sutini polazila od svoje dominacije nad ostalim verama i krajnje iskljuivosti koja se nije mirila sa naporednom egzistencijom ostalih verskih zajednica. Rimokatolikoj crkvi nije odgovarala nova drava ukoliko u njoj ne bi obezbedila svoju nadmonu poziciju za ostvarivanje svoje misije. Raspad Austro-Ugarske kao katolike drave pojaavao je bojazni za poloaj katolike crkve i njen uticaj u novoj istorijskoj situaciji. Ona je bila suprotstavljena svakom pokuaju irenja pravoslavlja i njegovog pojaanog uticaja ili nadvlaivanja u zapadnim delovima drave. Katolikoj crkvi su smetale mere liberalizacije u javnom i kulturnom ivotu, uvoenje laikih ustanova, izvoenje agrarne reforme. Samim tim, ustavom uvedeni sistem priznatih veroispovesti nije odgovarao Katolikoj crkvi. Katoliki episkopat je ustajao protiv dravne podrke sokolstvu, jaanja uticaja ovog u vaspitnim i kulturnim ustanovama. Crkveni redovi su 1919 1920. bili osetno uznemireni zbog stava kolskih vlasti da onemogue rad Marijinih kongregacija u srednjim kolama. Drava je kritikovala crkvene institucije zbog raspravljanja aktuelnih politikih pitanja. Katoliki episkopat je na biskupskim konferencijama traio potpunu slobodu verskog uenja u crkvi i koli, nesmetanu vezu vernika i crkvenih poglavara, a posebno sa Svetom stolicom, za to se u ustavnoj debati 1921. zauzimao i dr Anton Koroec, za versku obuku u osnovnoj i srednjoj koli, pravo na osnivanje konfesionalnih zavoda. Rasprava oko ovih crkveno-politikih pitanja pokazivala je sukob dve volje, dva stava; tenju drave da pokae svoj suverenitet i snagu otpora katolike crkve, koji se graniio sa agresivnou i naglaenom tenjom za politikom prisutnou crkve u dravi. Katolike ustanove su istupale sa optubama da se crkva progoni i tei njenom unitenju. Crkveni predstavnici su napadali novo zakonodavstvo i praksu o versko-udorednom odgoju". Biskupi su smatrali da je regent Aleksandar izneverio obeanje da e sloboda vere biti zatiena. Drava je optuivana zbog meanja u verske stvari. Otrice katolike kritike nisu mimoilazile sokolsku organizaciju kao liberalnu i protivkatoliku organizaciju. Nezadovoljstvo je naroito naraslo sa debatom o Nacrtu ustava u Ustavotvornoj skuptini i donoenjem Vidovdanskog ustava. Naroito je napadan l. 12 Nacrta, odnosno Ustava nazvan Kancelparagraf", jer je predviao da

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

se duhovna vlast ne moe koristiti u partijske svrhe. Nezadovoljstvo je izazivalo i uvoenje fakultativnosti verske nastave. Ova liberalna naela ozlojeivala su episkopat katolike crkve, dovodei u pitanje njen raniji uticaj, ljubomorno uvan i branjen. U prestonoj besedi kojom je regent Aleksandar otvorio Ustavotvornu skuptinu reeno je da verske borbe meu ljudima i narodima nestaju ili odlaze u pozadinu". Ova oekivanja na poetku zajednikog ivota bila su od prvog dana izneverena. Klerikalni predstavnici u Ustavotvornoj skuptini nisu se mogli pomiriti sa ustavnim odredbama koje su zabranjivale zloupotrebu crkve za politiku agitaciju. Dr Anton Koroec je aprila 1921. u ustavnoj debati kritikovao ogranienje optenja biskupa sa Svetim ocem smatrajui to napadom na slobodu crkve. Iz njegove argumentacije Viktor Novak izvodi pretnju: Iako vi mislite da e takva zabrana biti efikasna, ja mislim da se onda strano, uasno varate. Nije vie katoliki biskup lan nae organizacije, nego je izdajica, ako biskup ne bi slobodno, kako on hoe, i kako zna, opio sa Svetim ocem." U kritici Kancelparagrafa slovenaki klerikalci Andrej Gosar, Josip Hobnjec i Josip Klekl izneli su obimnu strunu, crkvenopolitiku argumentaciju". Za Klekla je Kancelparagraf bio nelegalno sredstvo", jer je crkva suvereno drutvo", koja samostalno ureuje svoju unutranju organizaciju i prilike. Klerikalizam, koji se identifikovao s katolicizmom, razvio je psihozu meu verski nastrojenim svetom da je vjera u opasnosti". Pa i kada je Kancelparagraf bio prihvaen u Ustavu, klerikalci su ostali njegovi beskompromisni protivnici, iako se njegove odredbe praktino nisu primenile, bez obzira to je ponaanje predstavnika katolike crkve to iziskivalo. Vatikan je od prvog dana ostao zabrinut da u novoj dravi ne doe do majorizacije katolika od strane pravoslavaca. Centar katolike crkve se u novim dravnim uslovima odrekao formalne stranake akcije u politikom ivotu, ali se zato od 1922. oslonio na organizaciju Katolika akcija koja je preko crkvenih i verskih ustanova pokuala da utie na dravne, privredne, kulturne i politike odnose. Katolika akcija, preko organizacije Orlova", nastojala je da pojaa pozicije klerikalizma u Kraljevini. Orlovi" su prema Nikoli Zutiu suprotstavljeni sokolima i fizika kultura u prvoj fazi ivota Kraljevine postaje glavna arena odmeravanja jednih i drugih snaga.

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

Uporite klerikalizma nalazilo se u Sloveniji u Slovenskoj ljudskoj stranci, nasuprot Hrvatskoj u kojoj je Stjepan Radi i te kako uvaavao religioznost hrvatskog naroda, al-i je sa HRSS istupao protiv klerikalizma u svim oblicima. Radia su klerikalci predstavljali kao Antikrista", a izmeu njega i Koroca postojala je netrpeljivost. Poznata je Radieva krilatica: Vjeruj u Boga, ali ne i u popa", koja je prianjala za seljake koji su imali veliko vekovno loe iskustvo sa svojim svetenicima. Radi je u govoru u Kraiu, septembra 1925, netedimice napao popove i biskupe. Okrunicu biskupa iz akova Radi je nazvao poganskim pismom". Poruivao je seljakom narodu" da je drugo Bog, drugo vjera, a drugo pop". Socijalna strana ovog Radievog antiklerikalnog stava dolazi do izraza u govoru isticanjem da nauk Seljake stranke" ne pita kako se kria" i da li se kria sa tri prsta ili sa cijelom rukom, ili se moda ne kria, jer nisi kranin, nego se pita kako ivi i kakav si ovjek. . . Vjeru vjerujemo, Bogu se molimo, a popa prosuujemo. Ako je slubenik boji: ivio!, ako je vraiji: Dolje!" Klerikalci su teili da izvre potpunu integraciju svih katolikih omladinskih udruenja u jedinstven politiki katoliki omladinski pokret. Katoliki episkopat je januara 1924. pozdravio orlovstvo" (Hrvatski orlovski savez) kao organizaciju hrvatske katolike omladine koja vodi brigu o odgoju" hrvatske katolike omladine po hristovim naelima" i direktivama svete crkve", a istovremeno suprotstavlja protivnicima vere i crkve. Ovoj agresivnoj politici davali su potporu i ministri-klerikalci u vladama Stojana Protia i Milenka Vesnia, rukovoeni postizanjem kompromisa, nasuprot odlunim antiklerikalnim stavovima Stjepana Radia i nepopustljivosti klerikalcima od strane monog ministra, Stjepana Pribievia, koji je zabranio rad Marijinih kongregacija u kolama i uee uenika u organizacijama orlova". Dok je Srpska pravoslavna crkva traila zatitu drave, dotle je katolika crkva svim snagama nastojala da izuzme svoju organizaciju i vernike katolike ispod vrhovnog nadzora drave. Islamska zajednica u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji bila je najvea organizovana verska zajednica sunitskog uenja u Evropi. Pripadnici islama (muslimani, muhamedanci) imali su najveu koncentraciju u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i

1 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Metohiji, u Sandaku, Makedoniji i Crnoj Gori. Islamska kultura u Kraljevini, s brojnim posebnostima, koje su svoje uzroke imali u zateenim okolnostima i onima nastalim spoljnim uticajima, davala je osobeni psiho-socijalni peat pripadnicima ove vere u jugoslovenskom kulturnom, nacionalnom i religijskom pluralizmu. Osim verskih objekata (damija, meu kojima najvidnije mesto pripada Husref-begovoj damiji u Sarajevu; medres, mekteb, tekij i drugih) re je i o onima koji su izmeu ostalog sluili u verske svrhe (sahat-kule, hamami, imareti, gusulhane, dershane, itd.). U krilu te kulture nastala su vredna dostignua u oblasti zanatstva, teologije, knjievnosti, medicine i dr. Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine 1878. dovela je do prekida odnosa izmeu muslimana u Bosni i Hercegovini i Meihata", to jest vrhovnog islamskog poglavarstva u Carigradu. Carskom naredbom iz 1892. u Sarajevu je uspostavljeno Vrhovno vakufsko-merifsko stareinstvo i institucija reis-ul-ulema, koji ubrzo prerastaju u rukovodea tela Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini. Od austrougarske vlasti iznuena je verska i vakufsko-merifska autonomija, koja je 1909. dovela do donoenja tatuta za autonomnu upravu islamskih vjerskih i vakufsko-merifskih poslova u Bosni i Hercegovini". Islamska zajednica se od 1918. zalagala za versku autonomiju i ravnopravnost sa ostalim verskim zajednicama, oslanjajui se i na Ugovor o zatiti manjina iz 1919. godine. Organizacija i delovanje Islamske zajednice u Kraljevini Jugoslaviji ureeno je 1930. Zakonom o Islamskoj verskoj zajednici, a 1936. Ustavom Islamske vjerske zajednice u Kraljevini Jugoslaviji. U Kraljevini SHS muslimani Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije imali su jednu zajednicu pod vrhovnom upravom reis-ul-uleme u Sarajevu, dok je zajednici muslimana Srbije i Crne Gore na elu stajao vrhovni muftija sa seditem u Beogradu. Muftija je bilo glavno versko lice na svom podruju. Donoenjem Zakona o Islamskoj verskoj zajednici za vreme estojanuarskog reima, 1930, sedite reis-ul-uleme premeteno je u Beograd. Kad je dolo do izmene toga zakona 1936. godine ukinuta su muftijstva i sedite vrhovnog verskog poglavara preneto u Sarajevo, kao verski centar muslimana u Jugoslaviji. U prvom svetskom ratu jugoslovenski narodi nalazili su se, sticajem istorijskih prilika, na suprotnim stranama frontova, jer je Austro-Ugarska na srpski i crnogorski front bacala i

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

sunarodnike svojih protivnika. iveli su u seanju pogromi Srba u Bosni i Hercegovini 1914, zatvaranja i deportacije srpskog ivlja optuenog za antiaustrijsku delatnost, slanje na prinudni rad; nastavljali su se procesi za prevratniku aktivnost. Verske i nacionalne omraze dobile su nezapamene razmere. Carskim patentom od 6. februara 1915. zvanino je bio rasputen Sabor koji se inae nije sastajao od izbijanja rata. Progoni zapoeti u leto 1914. pretvoreni su u Banjaluci, Sarajevu, Mostaru, Bihau, Tuzli, Travniku u niz sudskih procesa acima, prosvetnim radnicima i ostalim graanima jugoslovenske orijentacije, uglavnom Srbima, ali i Hrvatima i Muslimanima. U prolee 1918. na velikom banjalukom procesu 159 Srba, javnih i kulturnih radnika, meu kojima i 7 poslanika Sabora, optuenih za veleizdaju kao nosioci ideje i propagande o ujedinjenju Bosne sa Srbijom, osueno je na smrt veanjem i na kaznu tamnice. Tek su protesti meunarodnog javnog mnjenja uticali na ublaavanje kazni. Na 17 procesa u toku rata izvedeno je u Bosni i Hercegovini na sud nekoliko stotina ljudi. Cilj procesa je bio likvidacija vodeih srpskih snaga u Bosni i Hercegovini i uopte jugoslovenskog pokreta. Tragini tragovi ovih meubratskih sukoba nisu mogli da se lako izbriu iz narodne svesti i da ne budu zloupotrebljavani u posleratnim politikim borbama. Od prebeglica jugoslovenskog porekla iz autrougarske vojske stvarane su tokom rata dobrovoljake jedinice. Sem zarobljenika s ruskog i drugih frontova, meu dobrovoljcima su se nalazili i graani jugoslovenskih zemalja iz SAD i drugih krajeva sveta. Dobrovoljci su bili jedini izvor popune srpske vojske. Januara 1918. formirana je na makedonskom ratitu Jugoslovenska divizija. Sedam meseci kasnije u srpskoj vojsci u Makedoniji borilo se preko 20.000 dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Vojvodine, Slovenije. Narastanje dobrovoljakog pokreta, otpor srpskog stanovnitva na tlu Austro-Ugarske, u pozadini frontova, rad politike emigracije u saveznikim i neutralnim dravama, izjanjavanje iseljenika za stvar ujedinjenja uticali su na suzbijanje pretnji poetkom rata da se srodni narodi zakrve i jugoslovenska ideja zadugo ugui. Kraljevina je u naslee dobila isparcelisani pravni sistem, odnosno pravni partikularizam, koji se ogledao u paralelnom postojanju vie pravnih podruja na istoj dravnoj teritoriji:

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

hrvatsko-slovenakog i dalmatinsko-slovenakog, Vojvodine i Meumurja, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Raznoliki pravni sistemi uslovljavali su i nejedinstvenu primenu prava. Sa srpskim su iveli austrijsko, maarsko, erijatsko i crnogorsko pravo. Strana i domaa pravna pravila, moderna i arhaina, verska i svetovna, nastavljala su da razdvajaju, umesto da spajaju. Staro pravo nadivelo je slom dravnih poredaka koji su ga utemeljili. U postojeem pravnom mozaiku nije mogla da se stvori jedinstvena pravna svest niti osigura jednoobrazna zatita pravne sigurnosti. Uporedo s modernim sistemom zemljinih knjiga iveo je i turski sistem tapija. Kraljevina je na sva svoja podruja proirila primenu srpskog krivinog prava, to jest onog njegovog dela koji se ticao zatite vladajueg poretka. Ovo pravno arenilo bilo je karakteristino ne samo za sferu privatnog, odnosno graanskog prava, ve i za oblast opteg krivinog zakonodavstva, posebno za regulisanje porodinih odnosa, na koje su odluujui peat udarile verske organizacije, izazivajui najraznovrsnije zaplete i kolizije prilikom ureivanja odnosa meu graanima razliitih vera. Godine 1936. u pomorskoj trgovini je jo vaio zakon iz vremena Marije Terezije, star 250 godina, ija se anahroninost ogledala i u tome to u vreme kada je zakon bio donet nije bilo parobroda. Na celoj teritoriji Kraljevine SHS postojalo je pet razliitih rudarskih zakona: za Srbiju, Hrvatsku, Crnu Goru, Sloveniju i Bosnu i Hercegovinu. Kraljevina je praktino nasledila rudarske zakone iz 19. veka zasnovane na principu koncesija i plaanja taksa. Unifikacija rudarskog zakonodavstva imala je za osnovnu taku ustavno reenje da su rude svojina drave, i da se nain davanja rudarskih prava odreuje zakonom. Privatno pravo je oblast prava koja se najtee menja, jer se njegova pravila duboko odraavaju na svest i ukorenjuju u narodnom ivotu. U privatno-pravnom pogledu ena se nalazila u neravnopravnom poloaju, ali po raznim sistemima na snazi njen poloaj nije bio istovetan. Po erijatskom pravu ena je bila podreena muu u linom pogledu, dok je u imovinskom bila. ravnopravna. ena se i u Crnoj Gori nalazila pod vlau mua, ali u sferi poslovne sposobnosti nije bilo razlike izmeu ene i mukarca. Najkonzervativnija reenja su vaila u Srbiji. Teak poloaj ene najbolje je, kako navodi Vladimir Dedijer, izrazio ivojin Peri, poznati srpski civilista: ovek je jedna

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

35

vrsta plemia, a ena je jedna vrsta sebra." Naime, ena je po Srpskom graanskom zakoniku u oblasti poslovne sposobnosti bila izjednaena sa maloletnicima. U masi razliitih pravnih pravila najvee razlike su se javljale u oblasti naslednog i branog prava. Tako je maarsko pravo poznavalo ustanovu graanskog braka; katolika crkva nije poznavala ustanovu razvoda braka ve samo rastavu od stola i postelje", dok su pravoslavni mogli da se razvode do tri puta. erijatsko pravo je prihvatalo brak izmeu muslimana i hrianke za razliku od ostalih verskih zajednica koje nisu priznavale takvu interkonfesionalnu zajednicu. Postojanje ovih razlika uticalo je na pojedince da menjaju veru samo da bi dobili razvod ili olakali sklapanje novog braka. Crkva je zabranjivala brak izmeu kumova, jer se kumstvo tretiralo kao duhovno srodstvo. Jedni propisi su konstituisali obaveze prema vanbranoj deci za razliku od drugih. Kraljevina je preuzela tri kategorije dugova: dravne dugove kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, dugove po osnovu mirovnih ugovora kao naslednica Austro-Ugarske i dugove pojedinih pokrajina koje su se 1918. nale u sastavu Kraljevine SHS, inae nastale pre 1914. godine. Na teritoriji Kraljevine SHS 1918. godine vladao je valutarni haos. U opticaju se nalazilo pet valuta, austrijska kruna, bugarski lev, nemaka marka, srpski dinar, crnogorski perper. Povlaenjem i zamenom ovih valuta prelo se na jedinstvenu novanu jedinicu dinar Kraljevine SHS. Nova drava nije bila etniki homogena, nezavisno od srodnosti veeg dela jugoslovenskog stanovnitva, s bliskim jezicima, dva pisma i tri vere, s obzirom na nacionalne manjine koje su se u njoj nale posle ujedinjenja ili ve nalazile u sastavu Srbije i Crne Gore posle 1878, odnosno posle balkanskih ratova. Lav Trocki je kao korespondent evropskih listova pisao iz Bea u jeku balkanskih ratova da je Srbija ukljuivanjem u svoj sastav makedonskog i albanskog stanovnitva namicala o svoj vrat mlinski kamen". Nemaka, maarska i rumunska manjina u Kraljevini SHS uivale su meunarodnu zatitu, dok je albanska manjina, neobuhvaena tim mehanizmom zatite, utvrenim u mirovnim ugovorima posle prvog svetskog rata ili u naknadnim bilateralnim ugovorima, bila u podreenom nacionalnom, politikom, ekonomskom i kulturnom poloaju.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Sainjena od naroda koji su od 1918. iveli u drugim dravnim okvirima, Kraljevina je morala da reava pitanje jedinstvenog platenog sredstva, kao i pitanje ujednaene upotrebe eleznica i izgradnje jedinstvenog saobraajnog sistema u zemlji. Kraljevina SHS je nasledila etiri razliita eleznika sistema. Carsko-kraljevske eleznice Austrougarske bile su vezane za Be kada se radilo o Sloveniji, a za Petu kada se radilo o Hrvatskoj i Vojvodini. Pruge u Makedoniji su ulazile u sastav Otomanskih eleznica. U Sarajevu se nalazilo sedite onih pruga koje su pripadale Upravi bosansko-hercegovakih zemaljskih eleznica. Direkcija srpskih dravnih eleznica je imala sedite u Beogradu. etiri razliite eljeznike tarife su izjednaene tek 1925. godine. kolski planovi i programi bili su raznorodni, a tipovi kola nejednoobrazni. Raznorodni, nasleeni, neefikasni upravni sistemi iz razliitih vremena i kultura, suprotni jedni drugima, optereeni orijentalnom i srednjoevropskom tradicijom, nisu se lako izjednaavali i preobraavali u jedinstven upravni sistem. Za strance je uprava Kraljevine bila leglo aljkavosti i korupcije. Uprkos novim administrativnim podelama, nastavljao je da ivi raniji regionalni i partikularistiki duh koji se razilazio sa unitaristikim proklamacijama. Kraljevina je zapoela ivot optereena meunarodnom obavezom vraanja javnih zajmova i ratnih dugova Srbije i Crne Gore, pa i dela dugova Turske i Austro-Ugarske. Dva balkanska i prvi svetski rat doneli su narodima Srbije i Crne Gore velika razaranja i ogromne ljudske rtve, iscrpljujui dokraja njihovu inae malu ekonomsku mo. U bitkama s daleko nadmonijim snagama centralnih sila 19141918, pri prolasku kroz Albaniju i na Solunskom frontu Srbija je izgubila oko 370.000 vojnika. Stanovnitvo i vojska stradali su od epidemije pegavca i gladi, od zlostavljanja i boletina u austrougarskim logorima. Bugarske okupacione vlasti na teritoriji Srbije zverski su se obraunavale sa stanovnitvom, naroito posle uguenja toplikog ustanka 1917. godine. Bugari su uz prugu, i prilikom prodora na ustaniku teritoriju spaljivali sela, a odrasle mukarce internirali. Iza njih su ostajale gomile leeva i mnogobrojna zgarita", obeleavajui puteve kojima su prole bugarske i austrougarske jedinice. Baron Kun je 28. marta 1917. prenosio priu nemakih oficira da su

KRALJEVINA SHS I NJENI NARODI

Bugari na jedno mesto koje lei blizu grada dovodili svaki dan veliki broj komita i tu ih klali bajonetima". Srbija je u zemlji, zarobljenikim logorima i u internaciji izgubila 630.000 ljudi, koji su pomrli od gladi i bolesti. Oko 114.000 vojnika invalida inilo je armiju unesreenih i nezbrinutih ratnika, dok je preko 500.000 dece ostalo bez hranitelja. Polja su bila zaputena, a u nerazvijenoj industriji 57% maina i instalacija u ukupno 544 preduzea bilo je oteeno. Prema proceni Delegacije Kraljevine SHS podnete Reparacionoj komisiji Mirovne konferencije u Versaju 1919, ukupna materijalna teta koju su pretrpele Srbija, Makedonija i Kosovo i Metohija za vreme prvog svetskog rata kretala se izmeu 7 i 10 milijardi zlatnih franaka. teta nainjena Bosni i Hercegovini iznosila je 675,5 miliona franaka, Hrvatskoj i Slavoniji 2.569,8 miliona, staroj Crnoj Gori 723 miliona, Sloveniji 1.555 miliona, Bakoj i Banatu 110 miliona, Dalmaciji 693,5 miliona franaka. Srbija je izgubila 1/4 ukupnog stanovnitva. Crna Gora je doekala kraj rat takoe s proreenim stanovnitvom, izgladnelim narodom, u okolnostima povratka interniraca i silaska komita s planina, podvojena izmeu pristalica ujedinjenja i samostalne crnogorske drave pod dinastijom Petrovia. U austrougarskim logorima u prolee 1918. nalazilo se 9.950 oficira, inovnika i drugih graana Crne Gore koje su okupacione vlasti internirale iz straha od irenja komitske akcije generala Radomira Veovia i izbijanja ustanka. Mobilisano stanovnitvo jugoslovenskih zemalja pod Austro-Ugarskom ginulo je na frontovima u Galiciji i na Karpatima, na srpskom i crnogorskom frontu, na italijansko-austrijskom ratitu, u Rumuniji, na Solunskom frontu. Austrougarske vlasti su nemilosrdno progonile Srbe, jugoslovenski orijentisane graane, defetiste i dezertere. Prema objavljenim podacima, jugoslovenski narodi izgubili su u prvom svetskom ratu oko 1.900.000 stanovnika.

S O C I J A L N O - E K O N O M S K A OSNOVA N O V E D R A V E

Drutvo Kraljevine, s niskim prosenim stepenom opte prosveenosti i kulture, razvijalo se na zaostaloj ekonomskoj osnovi, nosei breme negativnog istorijskog naslea, to je uveliko odreivalo oblike socijalne diferencijacije i politikih borbi. Prema istraivanjima ekonomista i demografa proizilazi da je broj stanovnika koji su iveli na teritoriji novostvorene drave 1910. neznatno premaivao 13 miliona stanovnika. Ratovi od 1912. do 1918. vie su nego desetkovali stanovnitvo budue jugoslovenske drave, od ega je Srbija (4,5 miliona stanovnika) izgubila etvrtinu svoga stanovnitva (1.247.435 ili 28%). Samo u borbama 1914. Srbija je imala 163.139 vojnika, podoficira i oficira izbaenih iz stroja. Strahovita epidemija pegavca u zimu 1914, koju su preneli austrougarski zarobljenici, proredila je boraki sastav i stanovnitvo. Posle velikih pobeda smrt je harala Srbijom. Savremeni ratovi otkrivaju se ne samo kao odmeravanje borbene vrednosti, morala i portvovanja zaraenih drava ve i njihovih ekonomskih moi. Prema Srbiji i Crnoj Gori je 1914. stajala ne samo daleko brojnija sila ve i mnogo bolje naoruani i ekonomski, naroito industrijski, neuporedivo jai protivnik. Na popritima borbi poljoprivreda je bila zamrla, a radna snaga mobilizacijom osakaena. Vojska je jedva mogla da se ishranjuje, uz prepolovljena sledovanja. Izrazito agrarna zemlja, Srbija u ratu nije mogla da odri poljoprivrednu proizvodnju, dok je stoarstvo uniteno mobilizacijom, rekvizicijom i pljakom austrougarske vojske. Najkritinija faza ishrane ljudi i stoke je nastupila u zimu i prolee 1915. godine. Kriza je donekle savladana pomou stranih zajmova namenjenih nabavci hrane za borce i stoku. Britanci, Francuzi i Rusi kao saveznici Srbije upuivali su neznatnu pomo u naoruanju,

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

71

koja je jedno vreme imala samo simbolian znaaj. Industrija Srbije je ostala bez najnunijih sirovina. Srbija je imala i male transportne mogunosti prevoza ruske pomoi koja je dolazila Dunavom, od Prahova preko Paraina do Beograda. Ratovi nisu doneli samo pogibiju ve i osetno smanjenje nataliteta. Prve godine mira ve su donele porast stanovnitva. U desetogodinjem intervalu (19211931) Kraljevina je poveala broj stanovnika na 13. miliona i 982 hiljade. Tendencija porasta se nastavila i narednih godina, o emu svedoi podatak da je 1939. broj stanovnika iznosio 15 miliona i 596 hiljada. U meuratnom periodu stanovnitvo se povealo za preko 3,5 miliona lica. Proseni godinji prirast je iznosio 195.000 lica s prosenom godinjom stopom rasta od 1,44%. U prvoj deceniji ivota Kraljevine stopa rasta stanovnitva je iznosila 1,49%, padajui u drugoj na 1,43%. Porast broja stanovnitva smanjivao se u srazmeri sa iseljavanjem u evropske i prekomorske zemlje. Migracioni talas nije bio nova ve stara pojava, poznata i pre ujedinjenja. Na rad van granica Kraljevine odlazili su Hrvati, Slovenci, Srbi, Makedonci, Crnogorci. Sem u industriji i rudnicima Nemake, Francuske, Belgije i drugih evropskih drava, ekonomska migracija je bila okrenuta SAD, Kanadi, zemljama June Amerike, June Afrike, Australije, Novog Zelanda. U periodu 19191926. iz Kraljevine SHS se iselilo 85.559 stanovnika, a najvie iz Hrvatske i Slavonije (31.346 ili 38,2%). Odlazak u prekookeanske zemlje znaio je najveim delom trajno naputanje zaviaja. Ova kategorija emigracije je bila zauvek izgubljena za svoj narod, bez obzira na pojedince i grupe koji su se vraali, ostajali povezani sa starim krajem, zemlju ekonomski pomagali (iseljenike doznake) ili se zanimali za njen drutveno-politiki i kulturno-prosvetni ivot. Turci iz Makedonije i drugih krajeva su odlazili u Tursku (Carigrad). Iseljavanje i migracije u potrazi za zaposlenjem predstavljali su tradiciju, ili kako ih neki istraivai zovu deo folklora", .nain ivljenja stanovnitva" Makedonije, Dalmacije, Like, Bosanske krajine. Obeane zemlje" bile su do 1929. Amerika i Kanada, a posle ekonomske krize industrijski razvijene zemlje Evrope. U periodu izmeu dva svetska rata u Francuskoj je ivelo oko 60.000 Jugoslovena, uglavnom u departmanima Nor, Pa-de-Aale, Mert-e-Mozel, u regionu Pariza, na jugu Francuske oko Tuluze, u Centralnom masivu, oko Liona, u lu-

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kama Sredozemlja. Francuska je bila zemlja otvorenih granica, oskudevala je u radnoj snazi zbog velikih rtava u prvom svetskom ratu, a i privlaila je svojim demokratskim naelima. Mnogi iseljenici su shvatali Francusku kao prolaznu stanicu" na putu za SAD i Kanadu, mada su se u njoj zadravali trajno. Radili su kao rudari na severu, uglavnom Slovenci, kao nekvalifikovani radnici (na eksploataciji uma i u graevinarstvu, preteno Bosanci) i zanatlije (obuari, krojai i drugi) koji su bili na ceni i rado zapoljavani. Prosena gustina stanovnitva u Kraljevini SHS iznosila je 50,7%, ali su razlike od pokrajine do pokrajine pokazivale znatna odstupanja: Crna Gora 2,42 i Juna Srbija" (Makedonija) 37,3; Bosna i Hercegovina 37,7; Dalmacija 48,8; Severna Srbija" 60,3; Hrvatska i Slavonija 61,7; Slovenija 61,9; Vojvodina 70; Meumurje 120,5. Kraljevina je bila zemlja sa oko dva miliona manjinskog stanovnitva. Nemci su inili ekonomski najsnaniju i brojno najveu manjinu u Kraljevini SHS, i naseljavali su Banat, Baku, Srem, Slavoniju i Sloveniju. Nemci, veim delom katolici, iveli su uglavnom izolovano od ostalog stanovnitva, ak i u selima sa meovitim ivljem. Stoga istraivai govore o nemakim enklavama" u Vojvodini. Nemaka sela su bila uzornije obraena i na njima se ivelo na savremeniji nain. Uivajui povlaen poloaj jo iz vremena naseljavanja u panonskoj ravnici, Nemci su uspeli da se ekonomski uzdignu i izdvoje u odnosu na seljake ostalih naroda, posebno slovenskih. Iz podataka memoranduma koji je Kulturbund uputio 1940. vladi Kraljevine vidi se da su Nemci u Vojvodini posedovali 31,2% obradivog zemljita, uestvovali u industrijskoj proizvodnji sa 46,7%, a u zanatskoj sa 3040%; raspolagali su sa 30,8% bankarskog kapitala; u stvaranju nacionalnog dohotka nemako uee je iznosilo 55%. Socijalna struktura nemake nacionalne manjine iz 1934. pokazuje da se 45% seljaka bavilo obradom zemlje u vlasnitvu, 50% su bili radnici, 18% zanatlije, 3% trgovci, 2% intelektualci. Proseni posed Nemaca bio je dvostruko vei od poseda Srba, Maara i pripadnika drugih naroda u Vojvodini, a zemlja u posedu pripadala je najboljoj kategoriji. Albanska (arnautska, iptarska) manjina je kompaktno bila naseljena na Kosovu i Metohiji, u zapadnoj Makedoniji i graninim predelima Kraljevine i Albanije sa crnogorske strane.

SOCIJALNO-EKONCMSKA

OSNOVA

NOVE

DRAVE

Konzervativizam vekova koji se stekao sa ujedinjenjem bio je najvei protivnik bilo kojoj vrsti kulturno-prosvetne emancipacije, ak i ako se ima u vidu nacionalna bespravnost iptara (Arnauta). Albansko drutvo na Kosovu i Metohiji i zapadnoj Makedoniji ivelo je u mnogo emu jo u feudalnoj epohi, prikovano snanim patrijarhalnim, plemenskim, bratstvenikim, verskim, zadruno-porodinim stegama za starinske obiaje. Carevala je besa, krvna osveta, bekstvo od umira krvi, podreeni poloaj ene, to je sve nametalo ogranienja u javnom ivotu, obaveze ponaanja i uvanje starih obiaja (ast familije, zadata re, neprikosnovenost moralnog lika ene, itd.). Nije bilo kola na albanskom jeziku. aci albanskog porekla u gimnazijama bili su prava retkost. Albanski pisci navode da je na jugoslo venskim univerzitetima pre rata diplomiralo svega 11 Albanaca. Na Kosovu i Metohiji nepismenost je bila gotovo apsolutna. Ako su postojale izvesne nijanse izmeu Albanaca muslimana i Albanaca katolika, one su bile neznatno povoljnije u korist ovih poslednjih. I danas se pria da su Albanci koji su hteli da se pismeno obrate organima vlasti, ili uopte piu svojima, peaili i po desetinu kilometara da bi stigli do nekog pismenog zemljaka da bi im napisao predstavku, albu, pismo. Pojedini nadripisari dobro su zaraivali inei takve usluge nepismenim seljacima. Maarska manjina je naseljavala krajeve Bake, Banata, Baranje, Meumurja i Prekomurja. U Vojvodini, uglavnom u Banatu, ivela je rumunska manjina, ali i brojne slovenske manjine irom Vojvodine i Srema (Slovaci, Rusini, Ukrajinci i drugi). U podruju bosanskog Prnjavora naseljeni su za vreme Austrije Poljaci. Turci su iveli u Makedoniji i delu Kosova i Metohije, ali se njihov broj stalno smanjivao iseljavanjem u Tursku. Prilikom korekcije jugoslovensko-bugarske granice na osnovu Neijskog ugovora (u jugoistonoj Srbiji i istonoj Makedoniji) u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nali su se delovi teritorije nastanjeni bugarskim stanovnitvom. Kraljevina SHS je poela ivot u znaku neravnomernog ekonomskog razvitka. Smatrala se za zemlju bogatu sirovinama, naroito onim strateki znaajnim: boksitom, olovom, hromom, antimonom, ivom, bakrom, cinkom, molibdenom. Zemlja je raspolagala i potencijalno snanom hidroenergijom koja nije bila iskoriena. Velike povrine Kraljevine bile su

1 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

prekrivene umama, a klimatske i pedoloke osobine tla su omoguavale da se gaje razliiti tipovi poljoprivrednih kultura, ukljuujui juno voe, industrijske kulture, pa i retke suptropske kulture (pamuk, pirina, afion, itd.). Jugoslovenske pokrajine su se uveliko razlikovale po ekonomskoj snazi i njihovi prihodi poticali su iz razliitih osnova. Hrvatska, Slovenija, Vojvodina i Beograd sa Zemunom i Panevom su bili industrijski najrazvijeniji. Srbija je vaila za srednje razvijenu zemlju u meunarodnom periodu, mada je imala balast krajnje nerazvijenih krajeva (Kosovo i Metohija, Sandak). Jugozapadna, zapadna i jugoistona Srbija nije imala industrije, niti dobrih saobraajnih veza. Mnoge oblasti razvijale su se kao tipino stoarski rejoni: Jablanica, Toplica, Stari Vlah", poarevaki okrug, delovi uikog, aanskog, vranjskog i pirotskog okruga. Bor i Trepa su se izdvajali kao veliki rudarski centri, ali, nalazei se u vlasnitvu stranog kapitala, njihov razvoj nije pratilo osnivanje zanatskih radionica, stvaranje proizvoake industrije, podizanje puteva. Industrija se uglavnom grupisala u Beogradu, u predelu Morave, du puta Beograd Ni Leskovac (Leskovac, Smederevska Palanka, Parain, uprija, Jagodina, Kragujevac, Kruevac, Kraljevo, podruje Aranelovca). Srbija je 1919. raspolagala sa svega oko 70 fabrika za razliku od Hrvatske i Slovenije koje su zajedno imale oko 960 fabrika, velikim delom ouvanih i ak proirenih za vreme rata. Rudarstvo je bilo najrazvijenije u Srbiji, Bosni i Makedoniji, ali je i Slovenija imala rudnike uglja i ive (Idrija). Bankarski kapital je bio najjai u Hrvatskoj. umarska industrija je bila najrazvijenija u Bosni, gde je eksploatacija uma, na modernoj osnovi, zapoela za vreme Austro-Ugarske; zatim u Sloveniji i Hrvatskoj, naroito u Slavoniji. Pomorski saobraaj se razvijao u Hrvatskoj (Dalmacija i Hrvatsko primorje) i u Crnoj Gori (Boka Kotorska i Crnogorsko primorje od Budve do Ulcinja). Dalmacija je dobijala najvie sredstava od turizma, prihoda lukih taksa i vozarine brodova na morima. Turistika privreda se razvijala i u Sloveniji. Proizvodnja duvana je bila najrazvijenija u Makedoniji (oko Prilepa), u Hercegovini i Crnoj Gori, junoj Srbiji, Dalmaciji, Vojvodini. Ekonomska politika nove drave teko je mogla da se formulie u uslovima spajanja razliitih delova drave u jednu celinu, raznolikih sistema i standarda, jednih pokrajina razvijenijih, a drugih nerazvijenih, otrih politikih sukoba oko vlasti

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

7 1

i uticaja koji su se izraavali u formi borbe oko unutranjeg ureenja, daleko veih ratnih razaranja u Srbiji i Crnoj Gori u poreenju sa dojueranjim zemljama Austro-Ugarske, mada su i one bile iscrpljene etvorogodinjim ratom i mobilizacijom najaktivnije radne snage. Nerazvijenost, zaostajanje, ratna razaranja, upuivali su na to bru akumulaciju, pri emu se nisu birala sredstva, i to najpre za sopstveni nacionalni razvoj". Srpsko graanstvo se pozivalo na rtve Srbije, a ostali naroito Slovenci i Hrvati na ono to su uneli u novu dravu, podseajui svoje sunarodnike da su koliko do jue u Austrougarskoj bolje iveli. Prepirke i svae u stilu te logike ostale su karakteristine u elom periodu Kraljevine. Prve mere sreivanja prilika nosile su karakter ad hoc odluka, palijativnih reenja, privremenih mera usmerenih na pokretanje privrednog ivota, na smirivanje nezadovoljstva i socijalno-politikih demagokih obeanja kako bi se smirili neredi. Za Davidovi-Koraevu vladu (demokratsko-socijalistiku) smirivanje stanja na selu postavljalo se kao pitanje opstanka graanske drave". Kraljevina je uzimala zajmove od Francuske, SAD i drugih zemalja, koji nisu troeni u svrhe industrijalizacije i saobraaja ve za opte potrebe drave. Korieni su za naoruanje vojske, za stabilizaciju dinara, pokrie rashoda uprave itd. Tzv. Blerov zajam uzet od SAD 1922. godine u nominalnom iznosu od 100 miliona dolara (nepotpuno iskorien) zakljuen je za finansijske potrebe Kraljevine, gradnju Jadranske eleznice i pristanita Bar, ali zajam nije utroen u saobraajne svrhe. Investicioni zajam 1921. sluio je da se pokrije deficit drave 1921, 1922. i 1923. godine. Godine 1924. uzet je zajam za nabavku ratnog materijala. Monopolski zajam iz 1928. zakljuen je sa ciljem da se namire dugovi i investicije monopolske uprave; stabilizacioni zajam je dobijen 1931. godine. Nesposobna da otplauje strane zajmove, Kraljevina Jugoslavija je 1932. pribegla nekoj vrsti moratorijuma. Kraljevina SHS je posle Grke bila najzaduenija zemlja u Evropi, to se vidi iz njenog javnog duga od 25 milijardi dinara 1925. godine. Ovaj dug se 1937. popeo na 45 milijardi dinara. Nemaka, Austrija, Bugarska i Maarska obavezane su na plaanje ratne tete. Naknada po ovom osnovu nije odgovarala vrednosti materijalne tete nanete Srbiji i Crnoj Gori u prvom svetskom ratu, dok su ljudske rtve jugoslovenskih naroda bile

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

neprocenjive. Nemake reparacije u iznosu od oko 666 miliona zlatnih maraka isplaivane su periodu 19211931, kada je Nemaka prestala da ih izmiruje usled katastrofalnih posledica svetske krize koje su pogodile njenu privredu. Savlaivanje valutne zbrke, praene inflacijom i finansijskim spekulacijama, trajalo je do januara 1923. kada dinar poinje da se uvruje, postajui od 1925. do 1931. stabilna valuta. Do izjednaenja poreskog zakonodavstva 1928. godine primenjivalo se nejednako poresko zakonodavstvo na tlu Kraljevine, unosei nered u poreske obaveze, nesigurnost, primenu raznih merila; u raznim krajevima drave tolerisani su razliiti oblici poreza. Raznovrsni i zamreni poreski propisi omoguavali su nejednake kriterije oporezivanja. Do poreske unifikacije 1928. (Zakon o neposrednim porezima) postojalo je pet poreskih sistema: Srbije, Crne Gore (na ovu je 1921. primenjen poreski sistem Srbije), Slovenije i Dalmacije (austrijski sistem), Hrvatske, Slavonije i Vojvodine (maarski sistem) i bosanski" u Bosni i Hercegovini. Kraljevina je bila zemlja s 1.985.000 sitnih seljakih gazdinstava. Prema posedovnoj strukturi, 67,8% od ukupnog broja domainstava ivelo je na gazdinstvima do 5ha, ali posedovalo svega 28% od ukupne zemljine povrine; 29,3% na imanjima od 5 do 20ha, posedujui 49,3% zemljine povrine; na imanjima preko 2Oha ivelo je 2,9% domainstava, s tim to su ova posedovala 22,7% zemljine povrine. Agrarna reforma, kojoj je vlada pristupila 1919, bila je duga, nedosledna, nepotpuna, kompromisna, komplikovana zbog mnotva propisa. U krajevima gde su iveli Muslimani, iji je vii sloj (age i begovi) predstavljao neku vrstu zemljine aristokratije, agrarno pitanje se nije moglo odvajati od verskog i nacionalnog. Borba seljaka za sticanje zemlje i opstanak obavijana je platom nacionalnih i politikih razmimoilaenja. Verske organizacije su, titei svoje posede, isticale da je ugroeno njihovo funkcionisanje kao duhovnih ustanova. Agrarna reforma je od prvog dana iskoriavana kao sredstvo za smirivanje socijalnih sukoba na selu, a samim tim i kao oblik politike borbe za osvajanje glasova, pridobijanje odreenih slojeva i uvanje stranakih pozicija. Ona je imala i nacionalni karakter, jer je bila uperena protiv veleposeda, iji su vlasnici uglavnom bili stranci (meu najvee privatne posede u Vojvodi-

SOCIJALNO-EKONCMSKA

OSNOVA

NOVE

DRAVE

ni i Sremu spadala su nemaka imanja: Kotekov posed u Futogu, s oko 28.000 katastarskih jutara, i Elcov posed kod Vukovara, s preko 33.000 jutara); reformom su, na drugoj strani, favorizovani Srbi, a zaobilaeni pripadnici nacionalnih manjina. Agrarno zakonodavstvo je proglasilo jednaka prava nezavisno od nacionalnosti, ali je praksa agrarne administracije bila drugaija, to je, po kasnijem miljenju komunistikih prvaka, jaalo nacionalizam manjinskih pripadnika u ovinistikom pravcu. Proklamujui ukidanje velikih poseda, reforma ih je ipak zadravala; kmetski odnosi u nekim krajevima nisu bili ukinuti; crkvama i bankama ostavljeni su posedi preko odreenog maksimuma; predviena odteta vlasnicima pogaala je interese ranijih kmetova, obaveznih da snose deo nadoknade. U drugoj etapi reforme, od 1925. do 1931. dravna politika je otkup zemlje (fakultativni otkup) omoguila uglavnom onim seljacima koji su imali sredstva da otkupe zemlju namenjenu agrarnoj reformi, to jest zemlju velikih poseda sekvestriranih u prvoj etapi, koja je seljacima davana u privremen zakup. Od 1931. zemlja data agrarnim interesentima priznavana je kao njihova svojina. Princip da zemlja pripada onome ko je i obrauje nije ni izdaleka bio ostvaren. Agrarni maksimum se sve vie poveavao: od prvobitnih 57 do 288ha. Polovinom agrarnom reformom podeljeno je oko 1.700.000 ha poljoprivredne zemlje. Utvreni zemljini maksimum nije samo povean ve je i tolerisan tzv. supermaksimum. Sprovoenje agrarne reforme teklo je uz otpore veleposednika, naroito verskih zajednica (rimokatolike i Srpske pravoslavne crkve), koje je dobijalo vidove javnih protesta, suprotstavljanja posedanju zemljita, fiktivnih deoba i otuivanja. Kolonizacija ratnih dobrovoljaca imala je trojak cilj: pomagalo se seljatvu nerazvijenih i siromanih krajeva, uglavnom srpskom; materijalno su nagraivani dobrovoljni ratnici; uvrivala se vlast pomou ljudi koji su je u ratu stvarali; srpskim stanovnitvom snaio se granini pojas u Vojvodini, Slavoniji, Baranji, Kosovu i Metohiji, Makedoniji. Kolonistima su dodeljivane besplatne parcele od 3 do 5ha u znak dravnog i narodnog priznanja". Industrija nije uspevala da zaposli viak seljakog stanovnitva, a na drugoj strani da snabde selo industrijskim i agro-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

tehnikim proizvodima. U planinskim krajevima sitna seoska gazdinstva naturalnog tipa, optereena velikim brojem lanova porodice koji nisu mogli da se zaposle, kao i dugovima, ne behu u stanju da pro izvedu dovoljno hrane za pokrivanje svojih potreba. Na malim i razbacanim parcelama nije ni mogla da se razvija intenzivnija poljoprivredna proizvodnja. Odnos izmeu setvenih povrina bio je izrazito u korist itarica 82%, dok je na industrijsko bilje otpadalo svega 2 do 3%. Zahvaljujui posebnim klimatskim uslovima Makedonija je bila zemlja u kojoj su se gajile kulture opijuma (oko Velesa, Koana, Kavadara, Skoplja), pirina (oko Koana), maka (Strumica), duvana (Prilep i dr.). Maedonska ruka" je proizvodila ove retke kulture, iako cene nisu obezbeivale podsticajnu proizvodnju. Duvan se sadio iz gole nude, da bi se proizvoa prehranio. Slino je bilo sa pirinem u koanskom kraju gde se ova kultura proizvodila na oko 2000ha od ukupno 3000ha povrina pod ovom kulturom u zemlji. Nasuprot makedonskom pirinu drava je znala davati povlaen transport uvoznom italijanskom pirinu, a zemlja na kojoj je pirina uspevao okategorisana je kao zemlja prve kategorije, to je bio drugi nepodsticajni inilac. Suvina radna snaga odlivala se sa sela van granica, otprilike 30.000 ljudi godinje; 445.000 ljudi sluilo je ili nadniilo na poljoprivrednim dobrima bogatijih seljaka, naroito u poljoprivredno jaim krajevima, a uzima se da je oko tri miliona trailo posao, predstavljajui tzv. fluktuirajuu radnu snagu. Dugovi privatnim licima, zadrugama i bankama, umnogome su optereivali selo na kraju velike ekonomske krize. Zakonom o zatiti zemljoradnika vlada je aprila 1932. stavila moratorium na seljake dugove, koji nije uspeo da pobolja ekonomski poloaj prezaduenog sela. Zatien na jednoj strani od prodaje imanja i prinudne naplate dugova, seljak je na drugoj izlaz traio u novom zaduivanju kod seoskih i varokih bogataa da bi uspeo da se prehrani. Zaarani krug siromanog seljatva se ponovo zatvorio. Trine vikove davala su samo velika gazdinstva na podruju Vojvodine i Slavonije, severne Bosne i u krajevima Srbije (Mava, Posavina, Podunavlje, Pomoravlje). Iz proletarizovanog seljatva" regrutovao se industrijski radnik. U seoskim atarima oko velikih rudnika i fabrika poznata je kategorija industrijalizovanog seljaka" (Timoka krajina, predeo

71 SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

oko Paraina, naselja u podruju ipada", sela Gorskog kotara). Na 100ha oranica u Kraljevini je dolazilo 114 stanovnika zaposlenih u poljoprivredi (u Kanadi 11, Americi 17, Francuskoj 48, Nemakoj 52, itd.). Sutinu agrarnog problema inila je ova niska produktivnost uslovijena tehnikom zaostalou. Koliko su ova gazdinstva u Kraljevini bila sitna pokazuje injenica da je Kraljevina imala 1.985.000 gazdinstava dok ih je na primer, u Australiji bilo 270.000, na 56 miliona hektara. Seljatvo je u nerazvijenim krajevima bilo okrenuto sebi i svojim nedaama, pritisnuto praznovericama, neprosveenou i nepismenou. Vidici seljaka gubili su se na ivicama susedne varoi ili sreza. Vikovi poljoprivrednog stanovnitva na selu ostajali su prikovani za starinska ognjita, gladujui za zemljom, koju nisu mogli da dobiju iz agrarnih fondova, delimice zbog nedosledne reforme; ili su, na drugoj strani, pokuavali da .se zaposle u malim i nerazvijenim gradovima i naseljima, bez urbanog ivotnog standarda i industrije, izuzmu li se pilane, ciglane, umske manipulacije, zaostala zanatska preduzea ili rudnici s primitivnom mehanizacijom. Slaba industrija nije mogla da selo, inae oskudnih platenih mogunosti, snabdeva tehnikim proizvodima niti da apsorbuje viak seoske radne snage, ostavljajui je da ivi dremljivo, starinski. Na selu je preovlaivao patrijarhalni nain ivota, u kome su prosvetiteljski uticaj imali usamljeni uitelji, aci, studenti, koji su donosili i irili nove ideje. Najvei deo seljatva iveo je bez osvetljenja, bez novina, radija i drugih izvora informacija. Drveni plug i volovi, kao oraa snaga, nisu izili iz upotrebe do kraja ivota Kraljevine. Slabu poljoprivrednu opremljenost pokazuje popis seoskih gazdinstava 1925. godine, kada je na 1.000 njih dolazilo 182 drvena rala i 438 plugova. Naprednija organizacija poljoprivredne proizvodnje i ukljuivanje u modernije tokove ivota karakterisali su selo u razvijenijim, severoistonim i severozapadnim krajevima Kraljevine: Vojvodini, Sremu, Sloveniji, delovima Hrvatske i severne Srbije; takvu organizaciju sreemo takoe, nezavisno od teritorijalnog momenta, kod seljatva koje je imalo vee posede i dugu tradiciju u obradi zemlje, kod pripadnika nemake manjine, uopte na gazdinstvima koja su bila orijentisana na trite ili se nalazila blizu velikih gradskih centara. Tu se seoski ivot razlikovao u svim manifestacijama: po viem stepenu

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kulture, nainu odevanja, ishrani, higijenskom reimu, primeni veterinarske zatite, uvoenju novih metoda u obradi zemlje, upotrebi savrenijih orua i, uopte, agrotehnikih sredstava. Iz seoske zaostalosti u Jugoslaviji izdvajala su se pojedina naprednija sela i grupe domaina ija su imanja bila bolje obraena a nain ivota savremeniji, ali ona nisu bila u stanju da bitnije utiu na promenu opte situacije, koju su odlikovale velika zaostalost poljoprivredne organizacije i neprosveenost. Zaostalost seljatva ogledala se u najrazliitijim vidovima: primitivnim sredstvima za rad, nehigijeni, slaboj ishrani (kukuruzni hieb proja), uslovima stanovanja (pletare, planinske kolibe, atre"), nerazvijenoj prosveti; u planinskim mestima puteve su zamenjivale teko prohodne staze. poret je bio redak deo kunog nametaja, jer je preovlaivalo ognjite s verigama. Nerodica je ugroavala ivot seljaka. Kao najmnogobrojniji sloj stanovnitva seljak je bio i najmasovniji potroa, usled ega su se njegove nevolje i materijalne oskudice odraavale i na sve ostale grane privrede, ako izuzmemo proizvodnju luksuzne robe i one namenjene bogatijem stanovnitvu. Stranake voe i njihovi kortei obilazili su sela prilikom izbornih kampanja, zloupotrebljavajui poverenje seljaka neprestanim obeanjima, koja su se zaboravljala pre nego to bi glasovi bili prebrojani. Sito demagogije, seljatvo, naroito srpsko, politiki se hladilo i gubilo veru u tradicionalne stranke. Uoi estojanuarske diktature seljaci su sve vie istupali na vanstranakim zborovima. Oskudicom seljaka koristile su se banke i lihvari, hvatajui ih u svoje poverilake mree, uz velike kamate, produbljujui njihovu ekonomsku bedu, naroito pri zaduivanju u potroake svrhe. Poreska politika, sastavni deo tzv. seljakog pitanja u Kraljevini, dobijala je sve vie obeleje fiskalne mere, naterujui seljake na nova zaduenja. Selo je bilo uhvaeno u makaze izmeu previsokih cena industrijskih i preniskih cena poljoprivrednih proizvoda. Poljoprivreda Vojvodine masovno je zapoljavala sezonske radnike. Zadrugarstvo je nastavilo da se razvija, oslonjeno na tradiciju, naroito u Srbiji, Sloveniji delovima Hrvatske, u najraznovrsnijim formama, od kreditnih do nabavljako-potroakih zadruga, radnikih i zanatskih, voarskih, itarskih, stoarskih i drugih, organizovanih u zadrune saveze. Samo u Srbiji je 1938. bilo 243.670 zadrugara, organizovanih u

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

71

Savez srpskih zemljoradnikih zadruga; u slubeniko-nabavljake zadruge bilo je ulanjeno 163.056, u Savez gospodarske sloge 185.000, u Zadrunu zvezu 91.776 zadrugara. Preko zadruga seljaci su uspevali da organizuju proizvodnju i prodaju, lake dou do kredita i zadovolje zdravstvene i kulturne potrebe. Meutim, u zadrugarstvo su se sve vie meale drava, banke, politike stranke; komercijalni momenti poeli su da odnose prevagu nad optim zadrunim interesima. U Sloveniji zadrugarstvo je imalo oslon u Slovenskoj ljudskoj stranci i crkvi. Poljoprivredu, kao najznaajniju privrednu granu, pogodile su posledice agrarne krize 19251926, kao rezultat prispea na evropska trita jeftinih poljoprivrednih proizvoda iz prekookeanskih zemalja. Svetska ekonomska kriza, koja je Jugoslaviju pogodila sa zakanjenjem, izazvala je novi, katastrofalni pad cena itd. Cene biljnih proizvoda poele su sistematski da padaju od jula 1929. do februara 1930, a od tada ubrzanim tempom. Pa i u periodu u kojem su cene poljoprivrednih proizvoda bile povoljnije, seljaci se nisu okoristili ovom konjukturom, zahvaljujui posrednikom sistemu otkupa ita preko itarskih trgovaca koji su bez milosti obarali cene. Gledano u proeku, 1921. poljoprivredom, umarstvom i ribarstvom bavilo se 78,87% celokupnog stanovnitva, a 1931. godine 76,58%, to znai da je taj procenat opao za vie od 2% u razdoblju od jedne decenije. U apsolutnim brojkama, od poljoprivrede, umarstva i ribarstva ivelo je 1921. godine 9.215.514 stanovnika, a 1931. godine 10.670.565; od industrije i zanatstva 1.157.758, odnosno 1.533.052; od trgovine, kredita i saobraaja 508.779, odnosno 675.966; u javnim slubama, slobodnim zanimanjima i u vojsci bilo je 443.530, odnosno 567.836 stanovnika. U celoj dravi je od industrije i zanatstva 1921. ivelo 9,91%, a potkraj ivota Kraljevine 11% stanovnika dakle, neznatno vie. Razlike u privrednoj strukturi stanovnitva ogledaju se i u podacima po pokrajinama: u Sloveniji je od industrije i zanatstva ivelo 22,15% stanovnika, a u Vojvodini, gde je bila naroito razvijena prehrambena industrija, procenat industrijskog i zanatskog stanovnitva iznosio je 15,88%. Kraljevina je poela ivot s nerazvijenom industrijom, koja se 1921. sastojala od 1.831 preduzea, sa 152.811 radnika u preraivakoj industriji i 38.723 u rudarstvu i topioniarstvu,

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

zapoljavajui u toj grani svega 1,3% stanovnitva. Krajem 1928. godine broj preduzea je iznosio 3.038 sa 278.613 radnih mesta i pogonskom snagom od 782.373 KS. U strukturi industrije prvo mesto je zauzimala prehrambena industrija sa 810 preduzea, zatim pogonsko-elektrine centrale (465), industrija drveta sa 452 industrijska preduzea. Na podruju Zagreba nalazilo se 762 preduzea, Beograda 676, Osijeka 584, Sarajeva 478, Novog Sada 468, Ljubljane 431, Velikog Bekereka 283, Splita 264, Skoplja 80, Dubrovnika 5. U drvnoj industriji su preovlaivale strugare kojih je 1938. bilo 415 sa pogonom od 33.877 KS i 30.865 radnih mesta. Uz strugare su se razvijale fabrike nametaja, parketa, bavi, sanduka, eleznikih pragova, fabrike tanina, celuloze (Drvar, Goriani u Sloveniji), tanina (Naice, Mitrovica, Sisak, upanja, itd.). Mlinska industrija je pripadala poljoprivrednoj ili prehrambenoj industriji, ije se sredite nalazilo u Vojvodini, Hrvatskoj i Slavoniji. Dnevni kapacitet ove mlinske industrije je iznosio 900 vagona brana, od ega je po podmirenju domaih potreba ostajalo 300 vagona za izvoz. Izmeu dva rata industrija se najvie razvijala u onim krajevima gde je i u vreme ujedinjenja bila najrazvijenija, u severnim i severozapadnim predelima drave, te u Beogradu, Zemunu i Panevu. Od 1918. do 1938. izgraene su u Sloveniji 403 fabrike, u Hrvatskoj i Slavoniji 635, Dalmaciji 97, Bosni i Hercegovini 129, Vojvodini bez Srema 390, Srbiji 428, Makedoniji 99, Crnoj Gori 12 ukupno 2.193. S obzirom na usitnjenu industriju, industrijska i zanatska preduzea nisu bila otro razgraniena. Najbri industrijski razvitak ostvaren je od 1920. do 1923, kada je nastupio zastoj i pad, naroito upadljiv za vreme ekonomske krize. Nerazvijena industrija nije mogla da unapreuje druge privredne grane saobraaj, graevinarstvo, poljoprivredu. Kako je teka industrija bila tek u povoju, najvei broj kapaciteta otpadao je na prehrambenu i poljoprivrednu, drvnu i elektroindustriju, ukljuujui elektroprivredu. Teka industrija je 1939. proizvela svega 1.954.000 tona. Vie od 2/3 preduzea imalo je do 250 radnika. Godine 1941. u Kraljevini je bilo samo 55 preduzea s preko 1.000 radnika. Za industriju su, pored neravnomerne rasporeenosti, bili karakteristini i nejednak razvitak pojedinih grana, primitivna tehnologija rada, male izvozne mogunosti. Uz to, ona se razvijala ekstenzivno.

SOCIJALNO-EKONCMSKA

OSNOVA

NOVE

DRAVE

Koliko je industrija malo znaila u Kraljevini SHS pokazuje da je ona sa svega 9,6% uestvovala u formiranju nacionalnog dohotka, za razliku od poljoprivrede, koja je u uslovima agrarnog drutva davala oko 3/5 (58,1%) nacionalnog dohotka. Jednostranost razvitka postojee industrije otkrivaju sledei podaci: da je na laku industriju otpadalo 78%. ukupnog broja industrijskih preduzea, 70% radnih mesta i 60% investiranog kapitala; rudarska proizvodnja sastojala se 90% iz proizvodnje uglja, a ostatak od 10% otpadao je na dobijanje bakra, gvoa, olova, cinka, boksita i pirita. Kraljevina uopte nije imala krupne industrije, odnosno industrije koja proizvodi sredstva za rad. Zanatski karakter postojee industrije vidljiv je iz niza spoljnih pokazatelja: usitnjenosti pogona, malobrojnosti radnitva, pogonske snage, kapaciteta proizvodnje. Razvoj industrije je bio ubrzaniji u prvoj deceniji po ujedinjenju zahvaljujui novom, irem, jugoslovenskom tritu, a. na drugoj strani prosperitetu vezanom za izvoz penice na trita zapadne Evrope, prouzrokujui porast kupovnih mogunosti na domaem tritu koje je podrazumevalo poveanu tranju industrijskih proizvoda. Drava nije imala formulisanu politiku industrijskog razvitka. U skladu sa onovremenom liberalistikom koncepcijom, ona je tek podsticala industrijski razvoj. Nijedna vlada do 1929. nije uspela da obezbedi globalni privredno-finansijski program za ije bi se ostvarenje obezbedila podrka i pronali izvori prihoda. Vlade su esto padale i ministri menjali, a na drugoj strani parlament se vie bavio politikom nego socijalno-ekonomskim razvitkom drave. Politika ekonomskog liberalizma upuivala je na slobodu trgovine i na anarhian razvoj industrije. Mamutski birokratski aparat je neprekidno zahtevao sredstva koja su se pribavljala iz poreza i stranih zajmova, bez stvarne mogunosti parlamentarne kontrole dravnih rashoda. Poresko optereenje, pri tome nejednako, slabilo je mogunosti razvoja privrede, a na drugoj strani izazivalo sukobe oko stepena poreskog optereenja za sve krajeve drave. Vanbudetski prihodi su zadovoljavali rashode drave, istovremeno smanjujui poreske terete stanovnitva. Ukupan iznos ovih vanbudetskih prihoda iznosio je 19281929. godine oko 10 milijardi dinara, potiui od zajmova, reparacija, od likvidacije zlatne podloge Austro-Ugarske banke (oko 350 miliona deviznih dinara).

1 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Industrijskom poletu je pogodovala visoka carinska zatita drave. Industrijski razvoj tekao je od 1919. do 1923. godine, zahvaljujui inflaciji, carinskim olakicama za uvoz opreme i maina. Godine 1921. prosean porast godinjih investicija u industriji iznosio je 7,9%. Mereno prema 1918. porast ulaganja u industriju do kraja 1923. iznosio je 40,49%, dostiui najvei razvoj u severozapadnim delovima zemlje. Prve decenije dolo je do vie nego dinaminog razvitka industrije, na to su uticale pored carinske politike i koncesije stranom kapitalu koji je s odreenim udelom uestvovao u njenoj izgradnji. Izgraeno je 1390 novih industrijskih preduzea sa 10 hiljada novih radnih mesta. Ovaj prosperitet je naglo prekinut zbog recesije koja je trajala do polovine naredne decenije. Oivljavanje je ipak bilo kratko, jer je 1939. zapoeo drugi svetski rat. Od 1931. do 1938. podignuto je za 2/3 preduzea vie nego 19191930. godine. Svetska ekonomska kriza 1929. pogodila je Jugoslaviju 1930. i 1931/1932. godine. Na kraju perioda Kraljevine Jugoslavije blizu 50% nacionalnog dohotka je stvarano u poljoprivredi, a manje od 20% poticalo je iz industrije. Kako proizvodnja sredstava za rad (mainogradnja) praktino nije postojala, industrija nije mogla da dinamizira ostale sektore i grane privrede. Struktura industrijske proizvodnje nije bitno izmenjena jer ju je odlikovalo preteno uee proizvodnje potronih dobara (70%). Glavninu proizvodnje sredstava za proizvodnju inili su proizvodi rudarstva i polupreraevine. Oko 3/4 stanovnitva i dalje je ivelo na selu i zavisilo od poljoprivrede. Jugoslavija je u proizvodnji po glavi stanovnika uveliko zaostajala za drugim razvijenijim zemljama (elektrina energija, nafta, ugalj, sirovi elik, cement, olovo, pamune tkanine, obua, eer, papir). Jedino se u proizvodnji bakra mogla meriti sa razvijenim industrijskim zemljama. O kolikom se zaostajanju radi vidi se po tome to je u njenoj industrijskoj strukturi prerada metala bila zastupljena svega sa 4,7%, odnosno proizvodnja sredstava za rad sa 2,5%. Oko 90% vanih rudarskih proizvoda 1938. se izvozilo bez prerade. Tako su u izvoznoj strukturi dominirale sirovine, poljoprivredni proizvodi i drvo. Uvoena su potrona dobra i sirovine za njihovu proizvodnju. Skromni uvoz investicionih dobara uticao je na pozitivan trgovinski

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

7 1

bilans Kraljevine Jugoslavije u 13 od ukupno 21 godine perioda 19191939. Tekstilna industrija je bila najrazvijenija zahvaljujui carinskoj zatiti i injenici da je proizvodnja bila namenjena vojsci (sukno, ebad, vojnika oja, itd.). Hemijska industrija je bila slabo razvijena, ali su postojala brojna preduzea vie zanatskog nego fabrikog karaktera za proizvodnju boja, kiselina, asfalta, katrana, sredstava za dezinfekciju, itd. U agrarnoj zemlji kakva je bila Kraljevina, razvijala se mlinska i klanina industrija, industrija eera, piva, konoplje, itd. Beogradska fabrika eera na ukarici bila je jedna od devet fabrika eera koje su podmirivale domae potrebe od 90.000 tona godinje. Slovenija je imala desetak fabrika papira koje su snabdevale domae potroae. Prva fabrika hartije u Beogradu sagraena je 192,11924. U Srbiji se naglo poela razvijati grafika industrija 19191930. Znaajan prelom se zbio prelaskom sa runog slaganja na uvoenje modernih tamparskih maina na motorni pogon. Mnoga preduzea se nisu razlikovala od zanatskih radionica (razne radionice stolarije, metalnih predmeta, elektro-mehaniarski pogoni, elektrine centrale, radionice prehrambenih proizvoda, poput keksa, slatkia, bombona, peciva, itd.). Opte odlike razvitka industrije bile su i haotina gradnja fabrika, usitnjenost, preovlaivanje zanatskih obeleja, neposedovanje veih obrtnih kapitala. Drava je posedovala monopol na prodaju ibica i duvana, cigaret-papira, petroleja (optereenog monopolskom taksom); monopol je uspostavljen nad fabrikama duvana, solanama, itd. Uprava monopola je imala oko 70.000 duana u celoj zemlji. U dravnom vlasnitvu su se nalazili rudnici u Bosni (ugalj) gvoe Ljubije, rudnici u Velenju i Sloveniji, rudnici mangana i hroma. eljezare Zenica i Vare takoe su bile dravna preduzea, kao i dravne eleznice sa oko 70.000 radnika. Drava je bila vlasnik najveeg poljoprivrednog dobra u Kraljevini Belje", koje je raspolagalo sa 60.000 ha povrine. Glavni predmet izvoza Kraljevine sainjavali su poljoprivredni proizvodi, rude, drvo, dok je uvoz obuhvatao opremu i maine, sirovine za industriju, lekove, saobraajna sredstva, hemijske proizvode, itd. Srpska buroazija je najvie koristi izvlaila iz svoje politike prevlasti i uticaja na dravni aparat (porezi, strani

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

zajmovi, vojne nabavke, pekulacije sa obveznicama ratnog zajma, itd.); hrvatska se oslanjala na svoj finansijski kapital, a slovenaka na preraivaku industriju, obezbeenu nabavkama sirovina ,,s juga" i prostranim tritem koje je moglo apsorbovati celokupnu preraivaku proizvodnju severa". Izuzev u industrijski razvijenim severozapadnim rejonima Kraljevine, te severnoj Srbiji i Pomoravlju, radnitvo je bilo bez vee radne tradicije i strunog iskustva, u osnovi vezano za selo, skuenih pogleda na svet. U dravnoj vojnoj fabrici u Kragujevcu vojne vlasti su strogo vodile rauna o reimu i disciplini, zapoljavanju nacionalno pouzdanog elementa i suzbijanju komunizma. Organi vlasti i vlasnici uopte pomno su nastojali da to vie izoluju radnike i onemogue njihovo politiko osveivanje. Meu radnitvom su postojale razlike izmeu fizikih radnika i kvalifikovanih strunjaka, polutana" i radnikog elementa naseljenog u gradovima, zanatlija i fabrikih radnika, starih radnika i novajlija. Direkcije fabrika i poslodavci diferencirali su radnitvo u nastojanjima da stvore privilegovan sloj, ili radniku elitu. Nadnice su veinom bile ispod realnih potreba. Najbolji pokazatelj nerazvijenosti i siromatva jugoslovenskog drutva je visina nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, procenjena 1938. na oko 70 amerikih dolara. Radnika klasa je bila malobrojna, nekvalifikovana i neravnomerno rasporeena. Privredno i po socijalnoj strukturi nerazvijena zemlja imala je ipak razvijen radniki pokret, revolucionarno raspoloen i politiki jedinstven 19191921. i uoi rata, zahvaljujui aktivnosti KPJ, neprekidnom pogoravanju poloaja radnitva i seljatva, neprimenjivanju radnikog zakonodavstva, politikom nasilju vladajueg reima. Zanatstvo je posle ujedinjenja doivelo konjukturu zbog velikih potreba u proizvodima i uslugama, iako se moralo nositi sa posledicama rata, proreenim radnitvom i malim obrtnim kapitalom. Pored majstora-esnaflija zanatstvom su se bavile i bespravne" zanatlije iz redova priuenih seljaka i nezaposlenih radnika. Daljem slabljenju zanatstva doprinela je velika svetska ekonomska kriza sa svojim posledicama u Jugoslaviji. Na opadanje zanatstva ukupno su uticali: slaba kupovna mo potroaa, naroito seljaka, prezaduenost, poveanje poreskih i drugih fiskalnih optereenja, konkurencija industrijske robe. Zanatlije nisu mogle da izdre utakmicu sa industrijskom

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

proizvodnjom, to je naroito pogaalo koarske i tekstilne zanate (obuarski, opanarski, krojaki). Prvobitno uvoena obua poela se proizvoditi i u zemlji osnivanjem fabrike Bata" u Borovu 1932, koja otpoinje ekspanziju na tritu obue. Bata" je poela otvarati i prodavnice irom Jugoslavije. Prodaja gumenih opanaka izazvala je brojne proteste opanarskih esnafa i drugih koarskih majstora (obuara, opanara, saraa). Traeno je da se ogranii otvaranje prodavnica fabrike samo na gradove s preko 50.000 stanovnika, a zatim da se utvrdi limit Batine" proizvodnje: napadao se strani materijal za proizvodnju kao tetan po zdravlje, itd. Protesta je bilo i protiv proizvodnje velike industrije konfekcije Tivar" u Vardinu. Borba je voena i protiv velikih univerzalnih magazina tipa ,,Ta-ta". Zanatlije su donkihotski ustajale protiv razvoja industrije koja je guila njihovu delatnost, pretvarala ih u industrijske radnike ili ostavljala bez posla sa nizom drugih tetnih prateih posledica. Prilike u zanatstvu su ipak krenule nabolje od 1936, zahvaljujui poveanju kupovne moi zemljoradnika, dobrim etvama, regulisanju zemljoradnikih dugova, izvozu; izvoenjem javnih radova zapoljavao se deo varokog stanovnitva i seljatva. Kriza je nastupila s poetkom drugog svetskog rata manifestujui se u vidu nestaice sirovina, skoka cena namirnica, pozivanja zanatlija na vojne vebe, smanjenja kupovne moi stanovnitva. Na zanatstvo je negativno uticao i razvoj bespravnog rada i torbarenja. Stari zanati su nestajali preko noi, a novi zanati (elektromenahiarski, preciznomehaniarski, instalaterski i si.) pratili su sudbinu industrije. Krojaki zanat je bio pogoen irenjem konfekcijske proizvodnje. Fabrika Bata" u Borovu proizvodila je dnevno 2030.000 pari raznih cipela, koje je prodavala u preko 300 svojih prodavnica. Trgovci su vodili borbu sa nelojalnom konkurencijom (pijace, nabavljake zadruge, strani trgovci, torbarenje, fabrike prodavnice, karteli eera, itd.). Borba za opstanak kvarila je poslovni moral (nelojalna reklama, lane oznake robe, kaliranje, podmiivanje, itd.). Stari zanati su postepeno izumirali: terzijski, mutavdijski, tkaki, krearski, kaarski, kujundijski i drugi. Masovna industrijska proizvodnja unitavala je zanate koji su u nekim krajevima Makedonije, Kosova, Sandaka, jo iz turskih vreme-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

na, imali dugu tradiciju. Razduenje zemljoradnika nije moglo da ne pogodi zanatlije koji su bili vaan kreditor zemljoradnikog stalea. Fabrika obue ,,Bata" ula je u Jugoslaviju neujno, tiho bez velike galame". Prvu prodavnicu je otvorila u Zemunu, a zatim pustila pipke sve do Zagreba; napadnom propagandom i najneposrednijom reklamom privlaeni su novi kupci. U Skoplju su Batu" u pazarne dane propagirali Cigani sa muzikom, goevima i bubnjevima, talambasima. Prihodi Bate" su se odlivali van granica Jugoslavije, a industrijskom obuom ugroavano je 17.000 obuarskih i opanarskih radnji sa oko 3840.000 kvalifikovanih radnika. Zanatsko zadrugarstvo se u Srbiji slabo razvijalo, jer je svest o korisnosti udruivanja bila na niskom nivou. U Savezu zanatlijskih zadruga je 1927. bilo ulanjeno svega 70 zanatskih zadruga (kreditnih, nabavljakih, preraivakih). Grosistika trgovina nije izdrala pritisak depresivnih inilaca u vreme krize preputajui mesto bakalnicama i uopte tipu sitne trgovake radnje. O niskom nivou industrijalizacije govori podatak da je svega 17,5% stanovnika ivelo u gradovima, uglavnom onim do 10.000 stanovnika, iako je za 22 godine dolo do porasta gradskog stanovnitva i irenja gradskih naselja. Taj rast je bio uslovljen ekonomskim, administrativnim i prosvetnim uzrocima, kao i razvitkom vojne industrije. Godine 1921. Beograd je imao 111.739 stanovnika, a Zagreb 108.674; deset godina kasnije stanovnitvo ova dva grada poraslo je na 238.775, odnosno 185.581, to je u sluaju Beograda znailo porast od 113,7%, a Zagreba od 70,8%. Godine 1931. Beograd se vie nego udvostruio (238.775 stanovnika). Od posavsko-dunavske periferije Srbije Beograd je postao prestonica novoosnovane drave." Stekavi funkciju metropole, Beograd je postao jezgro nove drave. Aktivno stanovnitvo se sastojalo od dravnog inovnitva, profesionalnih vojnika, radnitva, poslovnih ljudi, ljudi slobodnih profesija. Tempo rasta Beograda je bio daleko snaniji do 1931. nego posle. Migracioni priliv stanovnitva je bio najsnaniji od 1922. do 1932. (11.394, odnosno 10.312 doseljenika godinje). Ovaj priliv je 1940. iznosio svega 4.870. Uzrok se nalazio u usporenijim proizvodnim i ekonomskim funkcijama grada. Od 1919/1920. do 1938. podignuto je u Beogradu 7.368 novih zgrada.

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

71

Beograd je ipak ostao grad niske gradnje koji je za dve decenije narastao 34 puta. Protivnici centralizma i suparnikih buroazija ljubomorno su gledali na njegovo narastanje, zaboravljajui da se radilo o prestonici i gradu kojemu je trebalo dati to reprezentativniji karakter, kao centru velike balkanske drave. U njemu su se morale sagraditi vojne zgrade (Glavni generaltab), zgrade ministarstva, parlamenta, zgrade velikih novinskih kua i tamparija; trebalo je povezati Beograd preko Save sa Sremom i preko Dunava sa Banatom. Narodna skuptina Srbije je vie od 100 godina bila osuena da koristi razne privremene zgrade. Privremena zgrada Narodne skuptine nalazila se u Konjikoj kasarni 19201928, a od 19311936. u Pozoritu na Vraaru sve dok nije osveena nova zgrada Narodne skuptine. Ovaj nesumnjivi uspon Beograda ipak je jednostrano vezivati za srpski ekonomski imperijalizam" jer se radilo o jedinstvenoj prestonici Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije. Beograd je i dalje ostao grad prizemnih kua, neregulisanog saobraaja, uskih ulica, bez arhitektonski uoblienih trgova i pristupa rekama, s mnogobrojnim divljim naseljima na periferijama, pa ak i u uem centru (Jatagan-mala"), tako da vie nego tendenciozno deluju kvalifikacije Rudolfa Biania o sjajnim luksuznim javnim zgradama", mermernim palatama", velelepnim" prestonikim kejovima, itd. Godine 1931. Subotica je s okolnim naseljima imala 100.058 stanovnika. etiri grada imala su te godine izmeu 50 i 100 hiljada stanovnika: Sarajevo (78.173, prema 66.317 deset godina ranije), Skoplje (68.334, prema 40. 666) Novi Sad (63.985, prema 39.122), Ljubljana (59.767, prema 53.294). Cifre otkrivaju naroito brz rast Novog Sada i Skoplja u toku te decenije. Pomenute godine je osamnaest gradova imalo od 20.000 do 50.000 stanovnika, i to: Split, Osijek, ibenik, Ni, Mostar, Bitolj, Veliki Bekerek, Sombor, Senta, Vrac, Velika Kikinda, Zemun, Kragujevac, Trogir, Banja Luka, Panevo, Karlovac, Maribor. Gradovi na jugu su gubili stanovnitvo, pri emu se Bitolj smanjio ak za 41,2%. U istom desetogodinjem periodu naroito je porastao Kragujevac, koji je 1921. imao 15.643 stanovnika, a 1931. ve 27.208, kao i Zemun, koji je od periferijskog graninog grada praktino postao deo glavnog grada (1921 18.528, a 1931 28.074 stanovnika).

10 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Drava je razvitak industrije titila uvoznim carinama, jeftinim transportom, nabavkom domaih industrijskih proizvoda, ali je optereivala istu robu visokim taksama na raun potroaa i favorizovala strani kapital poreskom politikom. Protekcionizam je sprovoen nedosledno: s jedne strane, vren je pritisak na strani kapital da modernizuje i proiri postrojenja u Boru, Lozovcu i Trepi, a s druge su mu pre njihove rekonstrukcije, davane povlastice, ime je uvrivan njegov monopolski poloaj. Karakteristinu formu monopolistike organizacije kapitala predstavljali su brojni karteli (oko 100 uoi drugog svetskog rata), koji su kontrolisali cene na tritu. Drava je bila vlasnik eleznice (Kraljevina je posle ujedinjenja imala oko 9.000 km eleznike pruge uskog i normalnog koloseka). Preko dravne industrije duvana, vojne industrije, eksploatacije dela rudnika, drava je teila da povea svoj udeo u jugoslovenskoj industriji snaenjem vlastite intervencije u privredi, to je dolo do izraaja posle ekonomske krize. Bankarski kapital je u Srbiji bio usitnjen, a u Sloveniji pod kontrolom liberalne buroazije i crkve. Hrvatska buroazija je do poetka tridesetih godina bila finansijski najsnanija jer je drala u svojim rukama Prvu hrvatsku tedionicu. Decentralizacija banaka u Srbiji, malih i finansijski nejakih, karakterisala je bankarstvo ovog dela zemlje, nasuprot kome su stvarane dravne i povlaene bankarske ustanove poput Narodne banke, Dravne hipotekarne banke i Potanske tedionice. Dok se u Zagrebu nalazio centar finansijskog kapitala usredsreen oko Prve hrvatske tedionice, dotle se u Sloveniji i Dalmaciji razvio sistem tedionica koje su koncentrisale celokupan nacionalni kapital. Po zavretku prvog svetskog rata zateeno je u Beogradu 45 privatnih novanih zavoda, a u unutranjosti Srbije 87. Samo tri godine kasnije (1921) ovaj broj se popeo na 48 u Beogradu a u unutranjosti Srbije na 100. Od privatnih banaka samo se jedna mogla smatrati krupnom Jadranska banka, sa 30 miliona dinara uplaenog kapitala. Industrijski, finansijski i strani kapital su se meusobno preplitali, povezivali s dravnim vrhom i stranakim vodstvima, to im je omoguavalo da kontroliu privredni ivot i bitno utiu na ponaanje centara dravne i politike moi. Strani kapital je prodirao u rudarstvo i industriju, podstican mogunou ostvarivanja ekstraprofita na osnovu jeftine radne snage i bogatih

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

7 1

sirovinskih nalazita. Nezainteresovan za industrijski razvitak Kraljevine i izvlaenje njenog drutva iz zaostalosti, strani kapital je nastojao da se konzerviraju postojei odnosi, obezbedi vezanost reima za dravne ulagae i odri unutranja stabilnost, koja bi omoguavala dalju ekonomsku i politiku penetraciju i zadravanje zemlje u politikoj zavisnosti od Francuske i Velike Britanije, u ijem se vlasnitvu nalazilo najvie preduzea i rudnika. Strane firme francuske, britanske, amerike, vajcarske, belgijske, nemake, italijanske i druge ulagale su kapital u Kraljevinu svesne njenih bogatstava (rudnih, hidroenergetskih, umskih, poljoprivrednih), i vika jeftine radne snage. Strani kapital je iz Kraljevine izvlaio superprofite, jer nije morao mnogo ulagati u rudarstvo i proizvodnju uopte, naslanjajui se na jeftinu radnu snagu. Raznim nainima dobijao je koncesije i povlastice. Zahvaljujui jeftinoj radnoj snazi koje je bilo napretek, strani kapital je mogao ostvarivati jednu od najjeftinijih proizvodnji. Nije mogao da ne utie na spoljnu i unutranju politiku Jugoslavije. Znao je kupovati svakog onog ko mu je bio potreban, korumpirati aparat vlasti i podmiivati novine. Rauna se da je u privredu Kraljevine investirano oko 10 milijardi dinara stranog kapitala, od ega u industriju i rudarstvo 73,8%, ili gotovo 3/4. Zahvaljujui tome stalno je poveavana proizvodnja olova, cinka, bakra i gvoa. Britanski kapital je eksploatisao Trepu, francuski Bor, belgijski Majdanpek, francuski Trbovlje, belgijski aleksinake rudnike, italijanski dalmatinske rudnike. Sem u rudarstvo, strani kapital je naroito ulagan u metalurgiju, hemijsku, umsku i prehrambenu industriju. S uvrivanjem nemako-jugoslovenskih odnosa sve se snanije oseao uticaj nemakog kapitala. U privredi Kraljevine strani kapital je bio zastupljen u sledeim procentima: vajcarska 19,5%, Engleska 16,4%, Nemaka 15,5%, Francuska 13%, SAD 7%, Italija 4,5%, Belgija 3,8%, Maarska 3,7%, vedska 2,8%, Holandija 2,1%. Mo stranog kapitala vidi se iz podatka da je on obuhvatao 60,3% kapaciteta elektroenergije, 55,5% mrkog uglja, 76,1% proizvodnje eera, 100% proizvodnje bakra i olova, 100% proizvodnje boksita, 70% jugoslovenske pomorske tonae, 98,2% proizvodnje pamune pree, 100% proizvodnje ibica.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Strani kapital je u industriji i novarstvu meuratne Jugoslavije uestvovao sa oko 60% celokupnog kapitala, to se ve smatralo ugroavanjem nezavisnog razvoja drave. Stranci su angaovali i svoj, nacionalni personal strunjaka, formirali posebna naselja, kolonije, otvarali svoje kole, itd. Fabriki radnici su dovoeni iz Austrij, eke, Maarske. Veliki broj kvalifikovanih radnika u drvnoj industriji Bosne i Hercegovine, Slavonije, Slovenije i Vojvodine takoe je bio stranog porekla (Austrijanci, Nemci, Rusi-emigranti). Strani radnici i nametenici su bili daleko bolje plaeni, zbog ega je ova kategorija radnika napadana preko tampe i prilikom javnih istupanja; smatrala se nacionalnim zlom". Dinovsko englesko preduzee Seleken trast kompani" (Selection Trust Company) nastalo je spajanjem etiri jugoslovenska rudarska preduzea: Trepa, Novo Brdo, Zletovo, Kopaonik. Centrala ovog trusta se nalazila u v Velikoj Britaniji. Akcionarsko drutvo Topionica cinka u apcu, uoi rata je planiralo kapacitet od 10.000 tona obinog i rafiniranog cinka. Strani kapital je u Jugoslaviji zapoljavao vie od polovine rudara Jugoslavije. Ruda je izvoena i preraivana u inostranstvu ili prodavana na svetskom tritu sirovina u nepreraenom obliku. U Jugoslaviji je 1937. proizvedeno 350.000 tona bakra od ega je u zemlji preraeno samo 300 tona. Broj elektrinih centrala se poveao, ali se nije radilo o centralama koje bi sluile industriji ve uglavnom o malim termo i hidroelektranama za potrebe stanovnitva. Za eksploataciju jugoslovenskih bogatstava pod povoljnim uslovima strani kapital je dobijao koncesije, zahvaljujui vezama s vladajuim snagama, protekciji i potkupljivanju odgovornih politiara, o emu su svedoile mnoge afere, u kojima su uestovali, pored pripadnika dvorskih krugova, predstavnici vladajue birokratije i poslovni ljudi. Nikola Pai je ostajao nem pred cvetanjem korupcije, pasivan prema vinovnicima, meu kojima je bio naroito optuivan njegov sin Rade; Milan Stojadinovi je vaio za politiara koji se nije ustruavao od finansijskih malverzacija. Pronevere, provizije, zloupotrebe slubenih ovlaenja, primanje mita, stalna su pojava na stranicama tampe; sudski procesi znali su trajati godinama i tiho se gasiti; skuptinske rasprave o aferama podsticane su interpelacijama poslanika koji su zahtevali istrage i obrazovanje anketnih i radnih grupa. Nosioci ovih afera su poticali iz

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

71

redova poslovnih ljudi nezavisno od nacionalnosti, najee povezanih sa strancima koji su nemilosrdno eksploatisali narodna i dravna dobra. U jednoj od najveih predratnih afera, tzv. naikoj aferi" 1934. godine akcionarska drutva (Naika A. D., Podravina", Gutman" i Slaveks") iji su vlasnici, odnosno direktori bili stranci, kupovala su u bescenje slavonsku hrastovu umu i prodavala je po desetostruko veim cenama u inostranstvu. Afera Krivaja" za koju se ulo 1932. pokazala je, takoe, da je bosansko drvo prodavano po simbolinim cenama, zahvaljujui vladinim koncesijama strancima, ime je dravi prouzrokovana teta od oko milijardu dinara. Razvijanje saobraaja sluilo je povezivanju trita. Godine 1938. ukupna duina pute va u Kraljevini iznosila je 10.258 km dravnih i 21.657 km banovinskih sve u svemu, 31.915 km, s voznim parkom od 3.859 teretnjaka, 14.504 autobusa i 13.561 lakih automobila. eleznika mrea iznosila je preko 9. hiljada km (od ega 7.316,4 km pruge normalnog i 1.943,5 km pruge uzanog koloseka). Kraljevina je oskudevala u vagonima i lokomotivama, ali je svako povezivanje zemlje i stvaranje jedinstvenog trita ometala slaba povezanost severnih i junih krajeva. Povezivanjem pruge Sarajevo Viegrad sa prugom Stala Uice 1923. otpoela je izgradnja novog jugoslovenskog eleznikog sistema. Pruga uskog koloseka Uice Sarajevo poela je da se gradi za vreme austrougarske okupacije, ali je dovrena tek 1923. godine. Razvoj pojedinih banovina u meuratnom periodu uveliko su ometali slabi putevi. Putevi vardarske banovine, neosigurani od bujica i izlokani, bili su smetnja napretku i unapreenju trgovine. Skoplje nije imalo dobre veze sa Bitoljem, tipom, Prizrenom i Leskovcem. Izgradnja puteva kulukom (Kriva Palanka Varo Trgovite Vranje) nije mogla da obezbedi kvalitet, efikasnost gradnje i bre osposobljavanje komunikacija. Bogata strumika okolina (duvan, pamuk, pirina, bostan) bila je usamljena uz bugarsku granicu, bez eleznikih veza, to se opravdavalo stratekim razlozima, ime se smanjivala izvozna mogunost tog kraja. Opoziciona kritika u Narodnoj skuptini uzaludno je oivljavala ideju koja je poticala iz turskog vremena o izgradnji eleznice koja bi spajala Jadransko i Crno More, najkraim putem: Kumanovo Kriva Palanka uevo. Strumica nije bila vezana sa glavnom eleznikom prugom Beograd Skoplje Solim. Moravska

10 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

dolina, na drugoj strani, nije bila povezana sa Kosovom (putem Medvea Tulare Pritina). Slabe veze su postojale i izmeu dve susedne banovine: vardarske i moravske putem Leskovac Vranje, koji je takoe bio vie nego lo. Nije se vodilo rauna ni o vanim putevima sa meunarodne take gledita, o vezi sa Grkom, na primer, jer se jedva odravao put Veles Gradsko Sv. ore. U pomorskom saobraaju nalazila su se 262 broda, s ukupno 403.661 tona nosivosti, vie nego 1921. kada je bilo 248 brodova, s ukupno 304.448 bruto registarskih tona. Na jedra je plovilo 77 brodova, s ukupno 12.986 tona nosivosti. Rena plovidba raspolagala je s 2.072 broda, ukljuujui remorkere, lepove, drvarice, ija je ukupna nosivost bila 440.134 tone. U civilnoj vazdunoj plovidbi eksploatisano je 12 aviona. Koristei se privrednim poletom posle rata, vezama s dravnim aparatom i stranim kapitalom, a na drugoj strani vikom jeftine radne snage i prirodnim bogatstvima zemlje, srpska buroazija doivljavala je uspon, izazivajui zavist suparnikih buroazija drugih naroda, posebno hrvatske. Od sitnih bankara i industrijalaca, trgovaca koji su tezaurisali kapital nastajalo je graanstvo s veim prohtevima, novim stilom ivljenja, koje se sve vie ugledalo na nain ivota strane buroazije. Ono je investiralo u nove pogone i poslove, ali sve vie i troilo, kolovalo decu u inostranstvu ili domaim ekskluzivnim zavodima, gradilo letnjikovce, prikupljalo nakit, slike, staro oruje, izdvajalo se u klubove, kupovalo zemljine posede. Davalo je ton nepomirljivosti politikim i ustavnim borbama ovog perioda, voenim izmeu HSS i srpskih partija, saraujui s hrvatskom buroazijom, koja je preuzela vodstvo nad tom nominalno seljakom strankom u borbi za novu podelu vlasti sa srpskom buroazijom. Hrvatska buroazija finansijski snana, vezana za ivotnu tradiciju Srednje Evrope, izmeana s hrvatskim veleposednicima, aristokratski nadmona zbog oseanja da je po poslovnoj umenosti, manirima i ivotnom stilu iznad homo novusa" u svetu novca i finansijskih poslova gledala je s nespokojstvom na ekonomsko jaanje srpske buroazije zahvaljujui njenom monopolu na vlast i politiku do 1939. godine trudei se da joj mo ogranii i iznudi podelu uticaja na ravnopravnim osnovama onoliko koliko je to bilo mogue u okviru postojee drave.

SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

Zbog ivog seanja na epidemije koje su napravile pomor meu srpskom vojskom i stanovnitvom 19141915. godine, u zdravstvenoj politici Kraljevine SHS naglasak je stavljen na preventivnu medicinsku slubu. Godine 1921. ureena je delatnost oblasnih sanitetskih uprava za Srbiju i Crnu Goru, kao i okrunih i sreskih sanitetskih uprava. Centralni higijenski zavod je osnovan 1924. u Beogradu. Prvih godina posle ujedinjenja osnovane su i brojne zdravstvene ustanove: za dezinfekciju, bakterioloke stanice, antituberkulozni dispanzeri, stanice za borbu protiv alkoholizma; otvaraju se kolske poliklinike, dispanzeri za majku i dete, laboratorije za tropske bolesti (u Beogradu), epidemioloki zavod (u Niu). Od septembra 1919. redovno je izlazio meseni asopis Glasnik Ministarstva zdravlja. Za struno usavravanje pomonih medicinskih kadrova prelom je uinjen otvaranjem laborantske kole, kole za vojne lekarske pomonike i kole za nudilje. Nauni i organizacijski rad na preventivnoj zdravstvenoj slubi preuzeo je na sebe novoosnovani Centralni higijenski zavod u Beogradu, snabdeven potrebnim ureajima uz pomo Rokfelerove fondacije. Postajui sredite celokupne zdravstvene slube u Kraljevini SHS, Centralni higijenski zavod je rukovodio svim higijenskim zavodima u zemlji. Obuhvatao je preko odgovarajuih unutranjih organizacionih jedinica poslove dijagnostike, serovakcina i ispitivanje vode. S vremenom je preuzeo poslove zdravstvenog prosveivanja, zdravstvenog ispitivanja sela i pripremanja pomonog osoblja za slubu u socijalno-medicinskim ustanovama. Zavod je ukljuivanjem u svoj sastav ranije osnovanih zdravstvenih ustanova (Bakterioloka laboratorija, Institut za socijalnu medicinu, Laboratorija za tropske bolesti nazvana kasnije Parazitoloko odelenje Dravna hemijska laboratorija) uveliko razgranao i centralizovao najraznovrsnije slube medicinske slube i zdravstvene delatnosti. Sa zavretkom prvog svetskog rata u Kraljevini SHS su nastavili rad predratna dobrovoljna drutva za socijalnu i zdravstvenu pomo (Drutvo za potpomaganje i vaspitanje sirotne i naputene dece, Drutvo i Dom za gluvonemu i lepu decu, Drutvo za uvanje narodnog zdravlja, Materinsko udruenje i Dom za nahoad, itd.), a ponikla su i mnoga druga, rukovoena socijalno-humanitarnim i zdravstvenim ciljevima. Tako je godine 1920. obnovilo rad drutvo Srpska majka",

10

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

osnovano 1910. sa zadatkom da uputi neku majku higijeni i nezi odojadi, da tako smanji smrtnost odojadi, i da materijalno pomae sirotu majku", finansirajui svoj rad dobrovoljnim prilozima i poklonima, a uivajui jedno vreme i pomo optina. Nova drutva preuzimala su na sebe brigu za porodice pogoene u ratu, posebno one koje su izgubile hranioce, za ratnu siroad, invalide sa izgubljenom radnom sposobnou. Poetkom 20. veka na podruju koje je od 1918. zahvatala Kraljevina SHS dolazio je jedan lekar na oko 10.000 stanovnika. Najvanije nastavno-naune ustanove u Kraljevini SHS bile su Medicinski fakultet u Zagrebu, Medicinski fakultet u Beogradu i Medicinski fakultet u Ljubljani sa svojim institutima i zavodima, osnovani 19181920. Poto nijedna jugoslovenska pokrajina do 1918. nije imala medicinski fakultet, budui lekari su se kolovali na stranim medicinskim kolama: austrougarskim, ruskim, francuskim, nemakim, vajcarskim, italijanskim i drugim. Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu osnovan je 1920, ime je ostvarena inicijativa dr Viadana orevia i profesora javne higijene i sudske medicine beogradske Velike kole dr Milana Jovanovia Batuta s kraja prolog veka. Meu osnivaima najvie medicinske ustanove u Srbiji nalazili su se prof, dr Milan Jovanovi Batut, istaknuti hirurg, dr Vojislav J. Suboti i prof, dr ore Jovanovi. S Medicinskim fakultetom u Beogradu 1920. razvijali su se i novi zavodi i instituti: Sudsko-medicinski zavod, Anatomski institut, Patoloki institut, Histoloki i fizioloki institut. ore Nei je unapredio prouavanje onih bolesti (veliki oni magnet), a neumorni lekar iz timokog kraja Koa Todorovi, ovek iz naroda, sav posveen svojim bolesnicima, uticao je svojim radom lekara, organizatora i naunika na razvoj infektologije. Pored medicinskih fakulteta institucionalna mrea nauno-istraivakog rada poivala je na najrazvijenijim bolnicama i malobrojnim specijalizovanim ustanovama. Najistaknutiji lekari iz razvijenijih medicinskih centara upuivani su u pozate naunoistraivake centre u Evropi (u Francusku, Austriju, ehoslovaku, Nemaku i druge zemlje). Kadar naunika poticao je iz reda univerzitetskih nastavnika i mlaih istaknutijih lekara koji su dobijali pomo radi specijalizacije i

71 SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

usavravanja od Higijenske sekcije Drutva naroda i Rokfelerove fondacije. Kao i u drugim oblastima ivota, tako je i u ovoj postojala nejednakost zdravstvene organizacije i kulture u pojedinim jugoslovenskim pokrajinama. Neke od njih su bile medicinski emancipo vane i posedovale zdravstvenu slubu koja se pribliavala evropskom proeku, dok su druge amile u zaostalosti, preputajui se starinskim obiajima, pa ak i vradbinama, seoskim travarima i vidarima, raznim samoucima za prelome, savetima nadrilekara. U tim pokrajinama najtee stanje je vladalo na Kosovu i Metohiji, Sandaku, delovima Bosne, Crne Gore i Srbije. Usled sastava zemljita, klimatskih uslova, vodenih taloga, estih sua, sastava vode, barutina, itd. u mnogim krajevima su se zadrale posebne bolesti ljudi. Masovno su bile rasprostranjene tuberkuloza, malarija, trahoma. Za delove Makedonije je bila karakteristina malarija koja je sa drugim boletinama davila ljude. Malarija je bila najrasprostranjenija oko strukog polja, u Pelagoniji, Monospitovskom polju kod Strumice, u krajevima u kojima se proizvodio pirina, jer su proizvoai morali da rade u vodi (oko Koana), na ivicama Skadarskog jezera (blata) u Crnoj Gori, u Panevakom ritu, itd. Zdravstvenu zatitu u Kraljevini SHS karakterisao je tripartitni sistem organizacije zdravstvene slube: zadovoljavanje zdravstvenih potreba korienjem usluga kod lekara koji su odravali privatnu praksu; u okviru slube zdravstvene delatnosti socijalnog osiguranja i preko javne dravne zdravstvene slube. Jugoslovensko agrarno drutvo, kulturno zaostalo, sa velikim brojem gazdinstava osuenih na naturalnu privredu, nije imalo ni steenih navika ni mogunosti da se u sluaju bolesti obraa za zatitu i leenje privatnim lekarima. Ovih je uostalom bilo jako malo, sa ordinacijama rasporeenim uglavnom u varoima i gradovima, veim i naprednijim selima. Zdravstvena delatnost socijalnog osiguranja razvijala se kao autonomna u sistemu zdravstvene zatite. Pravo radnika na zdravstveno osiguranje u celoj zemlji izjednaeno je 1922. godine, kada su razliite vrste osiguranja spojene u jedan jedinstven sistem. Posle ujedinjenja aktivni osiguranici su inili samo 0,42% ukupnog stanovnitva, ali je ve 1939. godine socijalnim osiguranjem bilo obuhvaeno oko 7,5% od ukupnog stanovnitva.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

to se tie dravne zdravstvene slube, ona je od ujedinjenja usmeravana na razvoj jedinstvenog sistema zdravstvene zatite, s naglaavanjem preventivno-higijenske i socijalno-medicinske delatnosti, to je uopte bila odlika zemalja sa preteno agrarnim stanovnitvom i specifinom nacionalnom medicinskom patologijom. Ostvarenje zdravstvenog programa i zadovoljavanje zdravstvenih potreba stanovnitva Kraljevine uveliko je bilo uskraeno drutveno-politikim, socijalno-ekonomskim i zdravstvenim prilikama karakteristinim za novostvorenu dravu, naroito za kategorije siromanog seljatva i nekvalifikovanih radnika. U Kraljevini je, ipak, u ovoj oblasti dolo do znaajnog poleta u izgradnji zdravstvenih ustanova preventivno-higijenske i socijalno-medicinske namene. Stvoreni su mnogobrojni specijalizovani dispanzeri, domovi zdravlja, higijenski zavodi, zdravstvene stanice, leilita, oporavilita i bolnice; postavljena je i organizovana mrea bakteriolokih stanica i specijalizovanih dijagnostikih laboratorija; dolo je do znaajnog proirenja proizvodnje lekova, seruma i vakcina; otpoela je njihova industrijska prizvodnja i masovnija primena. U propagandi i organizaciji preventivne medicinske slube i odravanju ravnotee izmeu te slube i kreativne medicine", posebna uloga je pripala prof, dr Milanu Batutu i naelniku slube preventivne medicine dr Andriji tamparu, oduevljenom i preduzimljivom mladom zagrebakom lekaru". Za ime tamparevo vezano je formulisanje socijalno-medicinske politike, organizacije zdravlja i medicinskog obrazovanja. Izmeu dva svetska rata u Jugoslaviji je izgraen model" regionalno-pokrajinskih centralnih higijenskih zavoda u kojima se ostvarivala odgovarajua istraivaka delatnost vezana za zdravlje. Izgraeni model je davao mogunost da se poveu svi upravni oblici zdravstvenog rada, epidemioloke slube, industrijske medicine, bakteriologije, parazitologije, medicine rada, higijene, ishrane, zatite majke i deteta, itd. sa naunim istraivanjem. U teorijskom i praktinom smislu, postojea organizacija uspela je da primeni preventivno-higijenska i socijalno-medicinska shvatanja koja su odgovarala agrarnoj zemlji. Model zdravstvene zatite koji je postavio Andrija tampar polazio je od naela: pravo na zdravlje i odgovornost drave za zdravstvenu zatitu naroda, jedinstvo medicine (preventivne i kurativne), primena naunih metoda u medicinskoj praksi i aktivna saradnja naroda. tampar je, kao to

71
SOCIJALNO-EKONCMSKA OSNOVA NOVE DRAVE

istoriari medicine esto navode, ozakonio ideju o vanosti privatne zdravstvene zatite u kojoj je vodee mesto, kao nosilac i realizator programa, imao socijalno-medicinski obrazovani lekar opte medicine". U razvoju zdravstva zapaena je tendencija da se zdravstveni medicinski problemi shvataju kao drutveni i ekonomski fenomeni, to je pozitivno uticalo na programe i orijentaciju naunoistraivakog rada. Stoga je i krug istraivaa ukljuenih u medicinska istraivanja proirivan i na naunike iz oblasti prirodnih nauka, sociologe, antropologe i tehnologe raznih profila. Medicinska istraivanja u razdoblju izmeu dva svetska rata obostrano su se proimala to je podsticalo razvitak prirodnih i drutvenih navika. Na tim naelima izgradila se zavidna zdravstvena mrea Kraljevine Jugoslavije koja je uoi rata obuhvatila 180 dravnih, autonomnih i drugih bolnica, s 27.419 postelja, i 304 higijenska zavoda i doma narodnog zdravlja. U okviru ove zdravstvene slube radili su centri za zatitu kolske dece, antituberkulozni dispanzeri i bakterioloko-epidemioloke ustanove. I pored naglog razvitka zdravstvene slube i postignutih rezultata, ogromna masa stanovnitva je ostajala van sistema zdravstvene zatite, zbog ogranienog broja lekara, nedovoljnog broja zdravstvenih ustanova i siromatva graana nesposobnih da plaaju bolniko leenje ili preglede u privatnim lekarskim ordinacijama.

DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

Do donoenja Ustava Kraljevine grba, Hrvata i Slovenaca vlast je pripadala kralju, vladi i Privremenom narodnom predstavnitvu (PNP), s regentom i vladom kao njenim glavnim nosiocima, jer je Aleksandar faktiki vrio kraljevsku vlast i pre smrti kralja Petra 1,16. avgusta 1921. Nov ustavni poredak je tek trebalo da se izgradi, iako u dravnim osnovama nita nije moglo da se bitno izmeni, jer se dinastija Karaorevia unapred osigurala utvrivanjem monarhistike forme vladavine i ,,ozakonjivanjem" svojih prava, a realna vojna snaga Srbije i politika nadmonost srpske buroazije obezbeivale su ureenje drave prema njenoj zamisli. Monarhistiki oblik vladavine bio je prihvaen na Krfu, a prelazno konfederativno ureenje, predvieno u enevi, nije primenjeno. Regent je proglasio 1. decembra 1918. stvaranje nove drave, koristei se modifikacijom Naputka, na koju su delegati Narodnog vijea pristali zbog nepovoljnih spoljnih i unutranjih okolnosti. Srpska vojska se pre ujedinjenja nala na teritoriji Kraljevine Crne Gore i Drave SHS u ovoj drugoj poto je bila prela Savu i Dunav na poziv Narodnog vijea. Osim te vojske, na teritoriji Kraljevine nije bilo drugih jaih formacija koje bi posluile buroaziji jugoslovenskih naroda za ouvanje reda i obezbeenje granica od italijanskog prodiranja. Austrougarska vojska se u jesen 1918. raspadala. Poverenitvo za narodnu odbranu narodnog vijea obrazovalo je oruane snage, jaine oko 25.000 ljudi, od pripadnika narodnih straa" i od srpskih interniraca koji su zavretak rata doekali na tlu Hrvatske i Slovenije. Pod uticajem revolucionarnog talasa, domobranske jedinice su se osipale, nesposobne da se suprotstave zelenom kadru", koji je ugroavao saobraaj i imovinu. U ovom protiv ratnom pokretu, sastavljenom 19171918. uglavnom od vojnih begunaca i onih koji se nisu odazivali pozivima za vojsku, a

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

ije narastanje nije mogao da sprei teror austrougarskih vlasti, sve vie su preovlaivali siromani seljaci, dojueranji vojnici ili nemobilisana lica, koji su u Hrvatskoj i Slavoniji, i u Vojvodini, Bosni i Hercegovini napadali veleposede u vlasnitvu stranaca: Nemaca, Maara, Jevreja i muslimanskih feudalaca te pljakali trgovce i zelenae. Spontano izrastavi u' masovan seljaki pokret, zeleni kadar" je, zadravajui prvobitni naziv, postepeno odustajao od pljakakih akcija i dobijao izrazitije socijalno-revolucionarno obeleje. Novembra 1918. Narodno vijee se izjasnilo za ukidanje feudalnih odnosa na selu, a regent Aleksandar je januara 1919. obeao ukidanje kmetstva i velikih poseda. Srpska vojska je imala da brani granice novoproglaene Kraljevine i unutranji poredak, pre svega da suzbija snage nezadovoljne ujedinjenjem, iz redova bivih austrougarskih oficira, inovnika i frankovaca u Hrvatskoj, kao i separatistike pokuaje u Crnoj Gori, gde su pristalice kralja Nikole I Petrovia, potpomagane Italijanima, nastojale da izmene odluke Podgorike skuptine. Vojska je bila odluujui inilac odbrane teritorijalnog integriteta nove drave, meunarodno nepriznate i neutvrenih granica, na kojima su, gotovo elom njihovom duinom od preko 3.000 km, buktali sukobi. Italijani su poseli Istru i Dalmaciju, Slovenci i srpska vojska vodili borbe u Korukoj, pripadnici Unutranje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO vrhovisti) upadali iz Bugarske u Makedoniju, a Rumimi isticali pretenzije na ceo Banat. Italijanski poverenici u Albaniji rovarili su protiv Kraljevine. Proslavljena u prvom svetskom ratu, ali nerazvijene politike kulture, uverena da vri nacionalno delo od istorijskog znaaja, srpska vojska nije bila dotaknuta revolucionarnim vrenjem u zemlji niti dogaajima u Maarskoj. Imala je vrstu komandu, a kao kima politikog sistema ostala van operativne politike. Srpska vojska je novembra i decembra 1918. na teritoriji Drave SHS doekana manifestacijama dobrodolice", nasuprot krajevima u kojima su ivele nacionalne manjine (Nemci, Maari, Italijani i Rumuni). Najnovija istraivanja pokazuju da je na tlu Bosne i Hercegovine vojska ispoljila netrpeljivost prema muslimanskom i katolikom stanovnitvu. Srpska vojska se nala na ovim teritorijama po pozivu Narodnog vijea. Saveznici su, pak, tretirali teritoriju Drave SHS kao neprijateljsku. Srpska vojska je decembra 1918. imala

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

120.494 vojnika i 6.936 oficira. Poetkom 1919. popuna ratne armije ostvarivana je pozivanjem pod zastavu" odreenih godita. Demobilizacija solunaca uslovljavala je regrutaciju na teritoriji cele zemlje. Vojska je obezbeivala demarkacione linije, osiguravala javne objekte, skladita, luke, komunikacije. Vojnici su obavljali niz tzv. civilnih poslova, bili su komandanti mesta, eleznikih stanica, graninih odseka (saobraaj, viziranje pasoa, carina, kontrola uvoza i izvoza, itd.). Do sukoba vojske i graana dolazilo je kasnije, prilikom sakupljanja oruja, povratka opljakanih stvari, popisa stoke, neodazivanja u vojsku, prilikom trajka elezniara. Zahvaljujui energinosti generala Rudolfa Maistera, pitanje Maribora i tajerske je odlueno prvih meseci posle primirja, dok se pitanje Koruke reavalo na vojnom i diplomatskom planu sve do oktobra 1920. godine. Major austrougarske vojske, Maister je 1. novembra 1918. stavio do znanja stareinama 47. peadijskog puka u Mariboru da od tog asa on preuzima komandu u ime Narodnog vea Maribora, koje ga je neposredno uoi tog ina imenovalo generalom. Sa slovenakim vojnicima, kojima su prili srpski zarobljenici iz entiljskog logora, Maister je poseo prostor Gornje Radgone, ime je povukao graninu liniju izmeu slovenake i austrijske tajerske. Na frontu u Korukoj nalazilo se decembra 1918. oko 2000 ljudi iz sastava slovenakih i . srpskih eta u Sloveniji. Opta slovenaka ofanziva radi osvajanja Koruke dovela je do austrijske protivofanzive i zauzimanja cele Slovenske Koruke. Maja 1919. na osnovu odluke Vrhovne komande u Beogradu, usledila je opta ofanziva u kojoj je uzelo uea 22 bataljona, etiri eskadrona i 25 baterija pod komandom generala Krste Smiljania, komandanta dravske divizijske oblasti. Ofanziva je voena odluno i austrijske jedinice su doivele teak poraz. Celovec je zauzet 6. juna 1919. godine. Najiri i najdugotrajniji front Kraljevine SHS je nametnula Italija. Protezao se od Slovenije preko Istre, Dalmacije, Crne Gore do Albanije. Italija je istovremeno u Parizu, na mirovnoj konferenciji svim silama radila protiv Kraljevine. Trei front" nosio je obeleje unutranjeg karaktera, jer je Italija podsticala, pomagala i usmeravala protiv Kraljevine SHS delatnost crnogorskih separatista, albanskih kaaka, frankovaca i radievaca". Plan generala Pijetra Badolja, zamenika efa italijan-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

ske Vrhovne komande, predviao je upotrebu svih subverzivnih sredstava za ruenje i razjedinjenje Kraljevstva SHS. Prema planu, koji su odobrili predsednik vlade Orlando, ministar spoljnih poslova Sonino i general Diaz, predvieno je angaovanje agenata, sredstava za kupovinu tampe, pridobijanje klera, aktiviranje pristalica starog reima. Italija je pomagala tzv. boinu pobunu u Crnoj Gori, a kasnije organizovala crnogorsku vojsku u Gaeti i Formiju. Vojne operacije prema Albaniji zapoete su u jesen 1918, sa nastojanjem da se osigura strateka granica ukoliko Italija ostane u Valoni, i nisu prestale do utvrivanja granica 1921/1922. godine. Italijani su podbunjivali albanska plemena uz granicu, podstiui ih da napadaju jedinice Kraljevine SHS i upadaju na jugoslovensku teritoriju. VMRO i Kosovski komitet su izvodili antijugoslovenske akcije i dogovorno. Sporazum izmeu ove dve organizacije iz novembra 1920. predviao je zajedniku komitsko-kaaku akciju i razgranienje izmeu Makedonije" i Albanije, koji su od kosovskih predstavnika potpisali Hasan Pritina, Bedri Pejani, Hoda Kadri i drugi. Na Valonskoj konferenciji januara 1924. Aleksandar Protogerov i albanski predstavnici doneli su odluku o dizanju ustanka na Kosovu i Makedoniji marta iste godine. Pripadnici VMRO koji su boravili u Kori, Podgradecu, Tirani saraivali su sa Hasanom Pritinom, Bajramom Curijem, Azemom Bejtom na ubacivanju komita i kaaka na teritoriju Jugoslavije. Predvieno je razgranienje delovanja: komiti juno od Kaanika, a severno od ovog mesta i klisure kaaci. Ubistvom Aleksandra Protogerova, Ivan Mihajlov je nastavio saradnju sa Hasanom Pritinom (sve dok i ovaj nije bio ubijen u Skadru 1933. godine), koja se ostvarivala pod pokroviteljstvom Italije, ija se blagonaklonost" prema ovim teroristiko-ovinistikim organizacijama ogledala u davanju novane pomoi i oruja u cilju podrivanja jugoslovenske drave. Dok se na albanskoj granici vodio rat, a srpske trupe sa Slovencima uestvovale u ofanzivi na Koruku maja/juna 1919. godine, dolo je avgusta i septembra 1919. do uspostavljanja fronta i prema Rumuniji zbog Banata; u jesen 1919. i u zimu 1920. trebalo je zaustaviti italijansku agresiju u Dalmaciji; zbog straha od restauracije Habsburgovaca u Maarskoj 1921. nareena je delimina mobilizacija. Istraivanja Mila Bjelajca otkri-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vaju da je Italija maja 1919. predviala munjevitu ofanzivu iz Kranjske u pravcu Hrvatske. Aprila, jula i novembra 1919. i u leto 1920. oekivao se direktan sukob Kraljevine SHS sa Italijom, koja je raspolaui armijom od 4,5 miliona vojnika drala prema jugoslo venskim granicama u proeku 30 divizija. Na osnovu nove vojno-teritorijalne podele januara 1919. formirane su sledee divizijske oblasti: potiska, savska, dravska, bosanska, jadranska i zetska, a nareeno je i obrazovanje III i IV armijske oblasti. Operativni tabovi I i II armije pretvoreni su u tabove oblasti, a divizijski tabovi Dunavske, Sumadijske, Drinske, Jugoslovenske i Timoke divizije u tabove potiske, bosanske, savske, zetske i jadranske divizijske oblasti. Poetkom 1920. u andarmeriji se nalazilo 20.000 ljudi, rasporeenih u etiri brigade, po jedna u svakoj armijskoj oblasti. Ministarski savet je februara 1919. odluio da se u vojsku primi 15.000 andarma koji su sluili za vreme austrougarskog carstva. Poetkom 1920. dotadanje granine trupe, finansijske strae i razne slube imale su 40.000 ljudi. Predvieno je formiranje jaeg sastava Kraljeve garde od onog iz Kraljevine Srbije. Garda je, po miljenju Vrhovne komande, morala biti sastavljena od ljudstva sa Solunskog fronta, veim delom iz stare Srbije" i delom iz redova dobrovoljaca koji su svoju opredeljenost dokazali kroz borbu i koji su u liku vladara gledali svog ratnog komandanta". Ratna mornarica je u potpunosti poivala na oficirima bive austrougarske vojske, jer je srpska vojska bila kopnena. Admirali, vii i nii oficiri sluili su do ujedinjenja u floti Austro-Ugarske. Prve brodove Kraljevina SHS je dobila marta 1921. (12 topiljarki), a iz Nemake, na ime ratne tete, est minonosaa. Regent Aleksandar je od zavretka balkanskih ratova obavljao funkciju vrhovnog komandanta sve do smrti kralja Petra, avgusta 1921. godine, ali su ga i pre toga politiki inioci, oficirski kor, vojnici i dobrovoljci doivljavali" kao vrhovnog komandanta. Negodeljeni ugled u narodu i Vrhovnoj komandi imali su vojvode Zivojin Mii, Stepa Stepanovi, Petar Bojovi, generali Milo Vasi, Jankovi, Mili i drugi. No, regent (kralj) Aleksandar je imao odluan uticaj prilikom postavljanja vojnih ministara i drugih visokih komandanata. Izvor oficirskog kadra u Kraljevini SHS poticao je iz redova srpskih ratnih oficira koji su ostali u vojsci, crnogorskih oficira, austrijskih oficira koji su

DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

19

primljeni u vojsku Kraljevine SHS, iz redova podoficira, iz vojnih akademija, vojnih kola u inostranstvu. Petina podoficira bila je unapreena u oficire. Rezervni oficiri, pored postojeih, i 3200 austrijskih, birani su iz .kadra posle osam meseci slube i poloenog ispita. Glavne komandne poluge u vojsci drao je rukovodei ratni kadar srpske vojske. U sastav nove vojske ulo je oko 35% aktivnih srpskih oficira, oko 500 crnogorskih i oko 2500 austrijskih. Skoro polovinu oficirskog sastava nove armije inili su oficiri vojske koja je ratovala na strani centralnih sila. Prema Milu Bjelajcu, do maja 1920. moglo se govoriti o ratnoj armiji koja je u proeku imala neto vie od 200.000 ljudi. Jula i avgusta 1919. privremeno je mobilisano ukupno oko 400.000 obveznika zbog akutne italijanske opasnosti. Armija je stajala kao uvar granica i jugoslovenske teritorije pred neuporedivo veom, tehniki nadmonijom armijom kakva je bila italijanska, sa svim rodovima oruja, pre svega sa jakom flotom i avijacijom. Italijanska armija je i materijalno gledano bila neuporedivo daleko bolje opremljena. Vojska Kraljevine zavisila je velikim delom od saveznike pomoi (francuske i britanske). Nepostojanje vee ratne industrije oteavalo je, pri optoj oskudici, zamenu raznovrsnih tipova oruja i municije jednoobraznim naoruanjem. Prva vlada Kraljevine SHS obrazovana je 20. decembra 1918. s prvakom Narodne radikalne stranke Stojanom Protiem na elu, kao koalicioni kabinet sastavljen od predstavnika vanijih stranaka, u kome je poloaj potpredsednika pripao Antonu Korocu, resor unutranjih poslova Svetozaru Pribieviu, spoljnih poslova Anti Trumbiu, pravosua Marku Trifkoviu, prosvete Ljubomiru Davidoviu, socijalne politike Vitomiru Korau, trgovine i industrije Stojanu Ribarcu, eleznica Velisavu Vuloviu, graevina Milanu Kapetanoviu, finansija Momilu Niniu pota i telegrafa Edu Lukiniu, vojske i mornarice generalu Mihajlu Raiu, poljoprivrede Zivku Petriiu, verskih poslova Tugomiru Alaupoviu, ministarstvo bez portfelja pripalo je Miroslavu Rajeviu, ishrane i obnove zemlje Miloju Jovanoviu, umarstva i rudarstva Mehmedu Spahu, za ustavotvornu skuptinu i izjednaenje zakona Albertu Krameru i za narodno zdravlje Urou Krulju. Ve pri obrazovanju prve vlade ispoljilo se neparlamentarno ponaanje regenta, otkrivajui po miljenju dela politiara

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

njegove diktatorske sklonosti, jer je on pogazio stranaki sporazum da se mandat poveri vladi koju je sastavio Nikola Pai. Josip Smodlaka oznaio je ovaj regentov potez kao dravni udar. Umesto za predsednika prve vlade Kraljevine, Pai je imenovan prvim delegatom na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Objavljivanjem Prvodecembarskog akta i obrazovanjem centralne vlade prestale su funkcije Narodnog vijea i Jugoslovenskog odbora. Sa stanovita dravnog ureenja, obrazovanje vlade oznailo je krupan korak u pravcu centralizacije dravne uprave i potiskivanja autonomnosti pokrajina. No, pokrajinske vlade su i dalje nastavile da rade u Hrvatskoj, Slavoniji i Sremu, Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Dalmaciji, ali s manjim brojem poverenitava i slubenih nadlenosti. One su bile samostalne u poslovima lokalnog znaaja, dok su vanija pitanja reavale po instrukcijama centralne vlade. Pokrajinske vlade su postavljene regentovim ukazima i potvrivane administrativnim odlukama centralne vlade. Ova je s njima neposredno optila samo kada se radilo o krupnijim poslovima, a u svim drugim sluajevima preko pokrajinskih odeljenja pri ministarstvima. U Crnoj Gori i Bakoj, Banatu i Baranji bila su osnovana odeljenja pri centralnoj vladi preko kojih se upravljalo tim oblastima. Ogranienje prava pokrajinskih organa nije znailo i ukidanje upravne podele na pokrajine, u kojima je, prema popisu iz 1921. godine, ivelo: u Srbiji 4.133.478 stanovnika; Crnoj Gori 199.277; Bosni i Hercegovini 1.890.440; Dalmaciji 620.432; Hrvatskoj, Slavoniji i Meumurju 2.739.988; Sloveniji s Prekomurjem 1.054.919; Banatu, Bakoj i Baranji 1.346.527. Privremeno narodno predstavnitvo, sazvano Ukazom od 24. februara 1919, sastalo se 1. marta 1919, mada su sednice formalno otvorene tek 16. marta 1919. prestonom besedom regenta Aleksandra u ime kralja Petra I. Do 22. oktobra 1920. godine Privremeno narodno predstavnitvo je odralo 137 redovnih sastanaka. Za stalnog predsednika PNP izabran je dr Dragoljub Draa Pavlovi. Odluujui uticaj na obrazovanje Privremenog narodnog predstavnitva imala je vlada Kraljevine SHS, iji je ministar za ustavotvornu skuptinu dr Albert Kramer sastavio spisak poslanikih kandidata na osnovu obavetenja Predsednitva Srpske narodne skuptine, Predsednitva Narodnog vijea u

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

Zagrebu, za Hrvatsku, Slavoniju, Istru i Sloveniju; Zemaljske vlade u Splitu, za Dalmaciju; Velike narodne skuptine, za Crnu Goru; i Narodnog vijea Bosne i Hercegovine. Predvieno je da Privremeno narodno predstavnitvo ima 296 poslanika, ali ih je stvarno bilo manje, jer je Predsednitvo Hrvatske puke seljake stranke izjavilo da njena dva poslanika nee koristiti mandat, i jer su neki poslaniki mandati poniteni. Iz Slovenije je izabrano 32 poslanika, iz Hrvatske sa Slavonijom, Rijekom i Meumurjem 62, iz Istre 4, iz Vojvodine 24, iz Dalmacije 12, iz Bosne i Hercegovine 42, iz Srbije 84, iz Crne Gore 12. Izbori za poslanike iz June Srbije" sprovedeni su 30. marta 1919. godine izdvajanjem ove pokrajine u procesu konstituisanja PNP, ali preko vladinih poverenika i inovnika. Ovo telo bilo je, pod nazivom Dravno vijee, predvieno Naputkom, a regent je u proklamaciji o osnivanju Kraljevstva obeao njegovo stvaranje. Vrhovno predstavniko i zakonodavno telo u ustavnom provizorijumu, mada mu je takav karakter Svetozar Pribievi osporavao, Privremeno narodno predstavnitvo, zadueno da pripremi izbore za konstituantu, nije nastalo neposrednim izborima, koje je vladajua buroazija iskljuivala, pozivajui se na meunarodnu situaciju i unutranju uznemirenost. Konstituisanje, sastav i rad Privremenog narodnog predstavnitva odraavali su njegovu podreenost vladi. Njegov sastav izazvao je ne samo komunistiku kritiku, koja ga je nazivala nakaznim i skupom samozvanaca, ve i kritiku graanskih politiara. Vlada je imala znaajna ovlaenja i u izvrnoj i u zakonodavnoj oblasti, jer je donosila razne uredbe, ograniavajui jo vie ionako skuena ovlaenja Privremenog narodnog predstavnitva. Ministarski sa vet je za vreme mandata Privremenog narodnog predstavnitva doneo oko 800 propisa iz oblasti finansija, socijalne politike i unutranje uprave, koji su ograniavali zakonodavne kompetencije privremenog parlamenta. Nad pravnim meditacijama o odnosu zakonodavne i izvrne vlasti prevagu su odnosili praktini razlozi: vlada je mogla da se oslanja na realnu silu izvrnog aparata; donosei podzakonske akte ona je bre reagovala na dogaaje, efikasnije suzbijala socijalne nemire i uobliavala dravno ureenje koje je odgovaralo vladajuim snagama. Ukoliko nije mogla da se koristi Privremenim narodnim predstavnitvom u svoje svrhe, ona je ulogu zakonodavca preuzimala na sebe. Propisujui ravnoprav-

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

nost pisama, irilice i latinice, ravnopravnost jezika, srpskohrvatskog i slovenakog, kao i dravne simbole, grb i zastavu, reavala je ak i pitanja od ustavnog znaaja. Decembra 1919. ona je za dva meseca odloila rad Privremenog narodnog predstavnitva, a od jula do avgusta 1920. ono nije radilo etrdesetak dana. Donoenjem prethodnih odredaba za izvrenje agrarne reforme, februara 1919, vlada Davidovia i Koraa je sutinski svela ulogu Privremenog narodnog predstavnitva na upoznavanje s njima. Zakonodavnu funkciju Privremeno narodno predstavnitvo je iscrpio usvajanjem zakona o dravljanstvu, o ujednaavanju kalendara, o ustanovljavanju univerziteta u Ljubljani, o narodnim kolama, o poroti, kao io ugovorima o miru s Nemakom i Bugarskom, a posebno Zakona o izboru narodnih poslanika za ustavotvornu skuptinu; u nadlenosti ovog tela bilo je i izglasavanje budetskih dvanaestina, u nedostatku redovnog i stabilnog budetiranja, to e se produiti do uoi estojanuarske diktature. Nacrt poslednjeg pomenutog zakona izradila je vlada Milenka Vesnia s velikim zakanjenjem, odlaui odravanje izbora do stabilizacije poretka i sreivanja prilika, to je, meutim, nailazilo na otre prigovore i kritiku graanske opozicije i komunista. Privremeno narodno predstavnitvo radilo je u uslovima teke socijalno-ekonomske situacije i politikih borbi oko dravnog ureenja, trpei kritiku da je sastavljeno na nedemokratski nain; a na drugoj strani, u uslovima delovanja vie pravnih reima. Politike rasprave, apstinencije poslanika, opstrukcija i esto nepostojanje kvoruma remetili su rad tog tela. Dolazilo je i do duih pauza u njegovom radu, izazvanih estim vladinim krizama avgusta 1919. Protievu vladu smenila je Davidovieva, koja se odrala do oktobra iste godine, odnosno do februara 1920, kada je novu vladu ponovo sastavio Stojan Proti; njega je maja meseca smenio dr Milenko Vesni, koji je jo jednom dobio mandat u avgustu da bi posle donoenja Obznane ulogu mandatora preuzeo Nikola Pai. U sreditu politikog okupljanja u Privremenom narodnom predstavnitvu bili su radikali i demokrati kao najjae stranke. Demokratsko-socijalistiki blok Davidovia i Koraa, blok na vlasti, zalagao se za socijalne reforme, pre svega za agrarnu reformu, a na drugoj strani za centralistiko-unitaristiki program dravnog ureenja. Opoziciju su vodili radikali, najvei rivali demokratima, udrueni s Narodnim klubom i Jugoslo-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

venskim, klubom. Ravnotea snaga izmeu parlamentarnih blokova odgovarala je regentu Aleksandru. Politika borba izmeu vlade i opozicije vodila se i oko izbora za ustavotvornu skuptinu: demokrati i socijaldemokrati su se izjanjavali za odravanje izbora, nalazei da bi im oni u tom asu odgovarali, za razliku od bloka parlamentarne zajednice, koja je istupala za njihovo odlaganje. Kohezija ovog bloka odravala se ogranienim koncesijama radikala slovenakim i hrvatskim strankama u oblasti unutranje autonomije, koncesijama koje su predstavljale korekciju krutog centralistikog kursa demokrata. Novoj vladi Stojana Protia, oslonjenoj na blok parlamentarne zajednice, bojkot opozicije je onemoguio da obezbedi kvorum. Raspored politikih snaga poeo je da se menja formiranjem koncentracione vlade Milenka Vesnia. Do tada konfrontirani, parlamentarni blokovi se raspadaju, a dolazi do pribliavanja radikala i demokrata na bazi centralistiko-unitaristikog ureenja drave. Privremeno narodno predstavnitvo delovalo je od prvog dana kao politika tribina za raspravljanje o mirovnim ugovorima i meunarodnom poloaju drave, optem ekonomskom stanju i socijalnim prilikama, izvorima finansiranja, ali nije imalo uticaja na dranje i rad delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji niti na delatnost vlade. Kraljevina se neposredno po proglaenju ujedinjenja suelila s tekim ratnim posledicama na prostoru politiki i ekonomski jo labave drave, s razorenim saobraajnim vezama, valutarnom zbrkom, poveanom inflacijom, naroito krune, opasnou od gladi pred iscrpljujuu zimu 19181919. godine, oskudicom stambenog prostora i javnih prostorija, pekulacijom. U Srbiji su pustoile bolesti; najvie se umiralo od pegavca, difterije i panske groznice. Vojska iscrpena etvorogodinjim ratom nije bila demobilisana. Ministar pota alio se poetkom 1919. da nije u mogunosti da uspostavi minimalan potanski saobraaj zbog nedostatka prevoznih sredstava. Privremenom narodnom predstavnitvu stizali su apeli za pomo i zatitu iz Crne Gore, severne Dalmacije, okupirane od italijanskih trupa, iz graninih krajeva prema Albaniji, Bugarskoj i Maarskoj, iz Slovenije i Koruke. Mirovna konferencija i pregovori o razgranienju drave trebalo je tek da ponu. Vladina reenja u oblasti ekonomske i socijalne politike svedoila su o tienju interesa buroazije, a na drugoj strani

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

bila polovina, nedosledna i demagoka u pokuaju da se stia nezadovoljstvo radnika i siromanijih slojeva. Uprkos oskudici robe, vlada se u skladu s politikom liberalizma opredelila za slobodnu trgovinu, ime su trgovci mogli slobodno podizati cene i bagatiti se u uslovima nestaice. Poslovni ljudi kao da su urili da nadoknade vreme izgubljeno u ratu, potvrujui Marksovu misao da moral zaas nestaje u hladnoj vodi prometnog rauna". Mlada i nerazvijena buroazija, vie nego nestrpljiva kada se radilo o brzom bogaenju, malo se obazirala na drutvene nevolje oko sebe. Radnike novine su tim povodom pisale da je novac pobedio solunske heroje". Na samom poetku ivota nove drave dolo je do povezivanja dravnih i politikih krugova s poslovnim svetom, praenog korupcijom. Valutarno pitanje reeno je 1920. godine povlaenjem iz prometa austrougarske krune, koja je zamenjivana za dinar u odnosu 4:1, uz neopravdane proteste hrvatske i slovenake buroazije da su njihovi interesi time bili oteeni u korist srpske. Kruna je zbog velike inflacije krajem rata izgubila vrednost, a na drugoj strani se ubacivanjem ove valute iz inostranstva naveliko pekulisalo. Krune u prometu su najpre igosane a kasnije markirane usled falsifikovanja igova. Eliminaciju ovog prometnog sredstva po navedenoj srazmeri antijugoslovenske snage su iskoristile za propagandu o navodnoj pljaki" preanskih krajeva, iako je dinar posle ujedinjenja zahvaljujui saveznikim kreditima u poreenju s krunom predstavljao daleko stabilniju valutu. Prema analizama slovenakog eksperta za valutna pitanja Milka Brezigara, oktobra 1918. realni odnos dinara i krune svodio se na 24 dinara za 100 kruna ili ak 15 dinara za 100 kruna. Vladine mere za sreivanje prilika na selu zavisile su od stepena revolucionarnih nemira seljatva, koji su se u zimu 19181919. bili stiali, da bi ponovo izbili sa seljakom samovlasnom podelom zemlje u prolee 1919. godine. Pod pritiskom dogaaja vlada je donela pomenute odredbe, koje su formulisale osnovu za menjanje agrarnih odnosa. Smirivanje seljaka bilo je za socijaliste u vladi pitanje mira ili revolucije. Prethodnim odredbama su kmetovski, odnosno ivijski odnosi u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, na Kosovu i u Crnoj Gori ukinuti. Kmetovi su proglaeni za slobodne vlasnike zemlje, a ranijim vlasnicima, agama, bilo je obeano obeteenje, koje je garantovala drava. U Istri, Dalmaciji i drugim oblastima

pr

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

Kraljevine raskinuti su kolonatski odnosi. Odredbe su najavile eksproprijaciju velikih poseda i njihovo davanje u zakup dravljanima koji nisu imali zemlje ili je nisu imali dovoljno prvenstveno invalidima, udovicama i siroadi ratnika, vojnika i dobrovoljaca, koji su se borili za osloboenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Vlada je avgusta 1919. zabranila otuivanje i optereivanje velikih poseda, da bi se izbeglo osujeivanje agrarne reforme od latifundista, a septembra 1920. predvidela da se zemlja u okviru tih poseda izdaje u etvorogodinji zakup. Ukidanjem feudalnih odnosa, dakle, seljak, ukoliko je i bio svrstan meu takozvane agrarne interesente, odnosno korisnike reforme, nije dobijao zemlju u vlasnitvo, ve u privremeni zakup. Polovinim potezima vlada je uinila ograniene ustupke nezadovoljnim seljakim masama. Njena politika u oblasti agrarne reforme je od prvog dana iskljuivala pripadnike nacionalnih manjina. Agrarni odnosi su bili naroito zamreni u Bosni i Hercegovini. Novembra 1918. kmetovi su prestali da plaaju dug (hak) agama i begovima; paljene su begovske kue i raznoeno ito. Nemiri su trajali sve do poetka 1919. godine. No polufeudalni kmetski odnosi (ifije) nisu u Bosni i Hercegovini ukinuti sve do 1927. godine. Prilikom stvaranja Kraljevine SHS u Bosni i Hercegovini je bilo 113.103 kmetske porodice. Seljako-kmetsko nezadovoljstvo nije imalo samo socijalni ve i nacionalni vid, jer je od ukupnog broja feudalaca na Muslimane otpadalo 91,15%. Prilikom podele zemlje ovu su dobili mnogi kmetovi, begluari, kolonisti i dobrovoljci. Od ukupnog broja poseda 68% domainstava je imalo posede do 5ha, od ega polovina manje od dva. Seljak u Bosni je koristio najprimitivnija orua za rad. Sue, nepogode i nerodne godine su jo vie smanjivale prinose, inae neuporedivo manje u poreenju sa razvijenijim sredinama (upola manji nego u Hrvatskoj i Sloveniji a etiri puta manji nego u Vojvodini). Uredbom od 21. jula 1919. odreeno je upisivanje vlasnitva bivih kmetova na kmetskim selitima u zemljine knjige. Zabranjeno je potraivanje haka za 1918. od bivih kmetova. Uredbom iz maja 1921. planirano je 255.000.000 dinara na ime odtete bivim vlasnicima i to polovina u gotovu, a ostatak u dravnim obligacijama. Planirana suma za otkup kmetovske zemlje isplaena je vlasnicima do kraja 1923. Otkupljeno je 68.000 kmetovskih selita povrine od 680.000 hektara.

j- J- U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Nastojei da pomogne seljatvu iz siromanih i nerazvijenih krajeva koje se borilo u redovima srpske i crnogorske vojske, a na drugoj strani da srpskim stanovnitvom pojaa granine oblasti u Vojvodini, na Kosovu i u Makedoniji, vlada je zapoela kolonizaciju ratnih dobrovoljaca besplatno im dodeljujui parcele od 3 do 5ha u znak dravnog i narodnog priznanja". Politiko-stranaku osnovu Kraljevine inile su partije od kojih su neke nastavljale ivot od pre 1918, a druge bile tek stvorene, graanske i radnike, velike i male, jugoslovenske i one nacionalno-pokrajinski obeleene, klerikalne i antiklerikalne. U politikim borbama preovlaivalo je pitanje unutranjeg ureenja Kraljevine. Demokratska i Radikalna stranka bile su dve najvee i najuticajnije partije u novostvorenoj dravi. Demokratska stranka je formirana od vie liberalnih stranaka i grupa iz cele drave, u Sarajevu, februara 1919. godine. Dok su radikali inili homogenu stranku rairenu uglavnom u srpskim krajevima, dotle su demokrati bili heterogena politika grupacija u kojoj su se razlikovali bivi srpski samostalni radikali (Ljubomir Davidovi) i grupe demokrata iz tzv. preanskih krajeva (Svetozar Pribievi). Ove dve stranke bile su veliki rivali u borbi za vlast u Jugoslaviji, a naroito za glasove na izborima u Srbiji i druge vidove politikog uticaja. Suprotno demokratima, radikali su bili za suavanje obima agrarne reforme, za likvidaciju uglavnom feudalnih poseda (latifundija), i protiv agrarnog minimuma za posede nastale kupovinom ili na drugi nain. Svetozar Pribievi je bio najljui protivnik autonomija, nalazei da one ugroavaju jedinstvo drave i njenu vrstinu. Za demokrate su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, jedna nacionalna celina po krvi i jeziku, po svojim oseajima" i po zajednikim ivotnim interesima. Polazei od tako shvaenog narodnog jedinstva, oni su se deklarisali kao snaga koja radi za jednu jugoslovensku narodnu i dravnu misao". Demokratska stranka je iskljuivala sve istorijske, plemenske, verske i pokrajinske razlike u politikom i administrativnom ureenju. Narodne energije" mogle su doi do izraza u samoupravnim jedinicama odreenim prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama. Radikalna stranka sa Paiem na elu nalazila se na elu srpskog graanskog fronta, podravana i od regenta Aleksan-

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

dra, iako je ovaj bio preosetljiv na autoritet i uticaj Nikole Paia, bez obzira to je Pai do kraja sluio srpskom graanstvu i dinastiji, nespreman na bilo kakav oblik suprostavljanja monarhu. Stranka je predstavnik mlade srpske buroazije. Po socijalnom sastavu radikali su stranka sitnog i srednjeg graanstva, inovnitva, vojske, seljatva. Radikalna stranka je nastojala svim sredstvima da odri vlast i posle ujedinjenja, irei je i na ostale srpske pokrajine", pa ak neuspeno i van njih (pokuaj sa Nikom upaniem u Sloveniji). Radikali su se drali starog programa iz vremena osnivanja stranke, ne pridajui nikakav znaaj pisanim dokumentima i programskim stavovima, budui ogrezli u politikim kombinacijama i pragmatizmu. Stranka se vezivala za Nikolu Paia i ostale prvake a ne za slovo programa. Teila je obezbeenju politike prevlasti srpske buroazije u Kraljevini. Programski se inae pozivala na principe ustavnosti, demokratizma, izborno-predstavnikog sistema, vladavine parlamentarne veine, na oblasnu i lokalnu samoupravu. Nikola Pai je bio suvereni voa stranke, koji je budno bdeo nad interesima srpskog graanstva u Kraljevini, ne libei se da prekrati svaku akciju koja se nije slagala sa njegovom dominacijom, kao to pokazuje brz i radikalan obraun sa Stojanom Protiem, drugom linou stranke. Stari dravnik, oronulog zdravlja posle 1918, izraz konzervativne struje politikog miljenja u srpskom graanstvu, vesto se odravao na vlasti i nakon ujedinjenja, odbijajui sve napade na radikale i njihovu vladajuu poziciju. Radikali su inkarnirali stil miljenja i rada koji je apsolutizirao vlast u ije su ime bili spremni na svakojake kompromise, ustupke, nagodbe; Pai je bio olienje tenje za odravanjem vlasti. Trpeo je oko sebe kompromitovane i u korupciji ogrezle stranake prijatelje, a da nije nikada kritikovao njihovo nedolino ponaanje. Veliko parlamentarno iskustvo omoguavalo mu je da obezbeuje dugo i esto ostajanje radikala na vlasti. Hrvatska republikanska seljaka stranka (HRSS) nastavak je u novim uslovima Hrvatske puke seljake stranke (HPSS), koju su 1904. osnovali braa Antun i Stjepan Radi. Stranka se od poetka zalagala za dravnu Hrvatsku, vlast seljakog naroda i ,,puku politiku". Svojim republikanskim i konfederativnim programom stranka je nosilac hrvatskog otpora ureenju na centralistikim osnovama. Od sitnograanske i seljake stranke

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ona je uspela da izraste u snaan nacionalni pokret hrvatskog naroda. Izjanjavala se za neutralnu Hrvatsku republiku". Njena konfederativna projekcija zasnivala se na dualnom ureenju Kraljevine putem nagodbe Srba i Hrvata sa iskljuivanjem ostalih nacionalnih i etnikih individualiteta. Veza Hrvatske sa Srbijom u Kraljevini zamiljana je u izdvojenoj ulozi hrvatskog dravnog parlamenta" koji bi prethodno priznao sve poslove kao zajednike da bi oni mogli obavezivati Hrvate. Takva njena zajednika meunarodna jedinstvenost sa Srbijom" uslovljavana je dakle prethodnom saglasnou. Izborom metoda apstinencije olakala je posao prihvatanja ustava neregularnim putem. Metodom bojkota, na drugoj strani, objektivno je podsticala otpor svih separatistikih snaga u Kraljevini, specijalno frankovaca i drugih pristalica restauracije nove podunavske drave. Kao politika organizacija slovenakog katolikog pokreta, Slovenska ljudska stranka je formirana krajem devetnaestog veka, mada se tek od 1905. vodila pod imenom Slovenske ljudske stranke (od 1909. Vseslovenska ljudska stranka). U inostranim izvorima i u svakodnevnoj politikoj komunikaciji svojih protivnika poznata je kao papistika" stranka, jer se oslanjala na hijerarhiju katolike crkve. Programski stavovi SLS polazili su od toga da celokupna drutvena aktivnost mora biti usklaena sa naelima katolike vere i interesima katolianstva. Imajui u vidu iskustvo hrianskog socijalnog pokreta na Zapadu, SLS je posveivala vidnu panju seljatvu i radnitvu, suprotstavljajui se na taj nain novim revolucionarnim socijalnim ideologijama i pokretima. Tom cilju sluilo je programsko naglaavanje naela hrianstva, podrutvljavanja delatnosti, uea radnika i slubenika u upravama preduzea, ak dotle da uestvuju i u raspodeli dohotka. Od proaustrijske stranke SLS se orijentisala na podrku monarhiji i vladajuim radikalima, koristei ovu poziciju za ovlaivanje slovenakim politikim ivotom i otklanjanje opasnosti od hrvatske hegemonije; za korienje jugoslovenskog trita, eksploataciju sirovinskih izvora Jugoslavije i obezbeivanje kulturnog i ekonomskog prosperiteta Slovenaca. uvajui ljubomorno autonomiju Slovenije, SLS je praktino osiguravala slovenaki nacionalni integritet, a na drugoj strani doprinosila slovenakom privrednom i kulturnom napretku.

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO) je obrazovana februara 1919, kada i Demokratska stranka. Izraavala je interese bogatijih muslimanskih slojeva, na koje je reim gledao, zavisno od njihovog nacionalnog opredeljivanja, kao na Srbe ili Hrvate. Naglaavanjem jugoslovenske komponente Muslimani su praktino nastojali da se odbrane od svojatanja Srba ili Hrvata. JMO se zalagala za iroku decentralizaciju u vidu autonomije ili bar irokih administrativnih samoupravnih jedinica, poto se upravna podela izvri prema ekonomskim i saobraajnim merilima. Izjanjavala se za ukidanje kmetskih odnosa, ali je istovremeno titila veleposednike traei novane nadoknade za zemlju oduzetu agrarnom reformom. U svom programu iz 1919. JMO je stala na stanovite narodnog i dravnog jedinstva SHS, prihvatajui monarhiju i dinastiju Karaorevia. Vodstvo JMO poznato je po kompromisima sa vladajuim snagama i po raznim neprincipijelnim kombinacijama. JMO je na verskoj osnovi prikupljala najvei deo Muslimana. Smatrala je jugoslovenstvo" kao najprikladniji put zblienja i ujedinjenja naroda. Zahtevala je takoe zatitu vere, islamskih obiaja i savesti, te da se u ustavu izriito istakne neogranieno priznanje ravnopravnosti islama sa hrianstvom i drugim verama. Stranaki program je traio kao ustavnu garantiju da e ustanova erijata ostati obavezna u nauci vjere". Propisi islama imali bi se potovati i u vojsci, pa muslimanski vojnici" ne bi smeli biti optereivani za ramazan tekom slubom. Kao i ranije, zalagala se za vjersko-prosvjetnu autonomiju". U oblasti agrarne politike, osobito vanog i komplikovanog podruja u Bosni i Hercegovini, zbog versko-nacionalnih suprotnosti, JMO je bila za slobodan posed, pod kojim je podrazumevala zaokruenje begluka, i zadravanje na snazi odnosa izmeu zemljovlasnika i kmeta do reenja kmetovskog pitanja koje je vezivala za obeteenje vlasnika. Na politikom popritu Kraljevine SHS nasuprot graanskom frontu javljaju se pod uticajem oktobarske revolucije nove revolucionarne snage, komunistike, koje e sve vreme trajanja Kraljevine ostati njeni nepomirljivi protivnici, izraavajui potpuno razliita socijalna, politika, i ideoloka htenja; snage izmeu kojih nije moglo biti pomirenja. Nova, jedinstvena revolucionarna partija jugoslovenskog proletarijata stvorena je u uslovima odjeka i posledica oktobarske revolucije, zavretka prvog svetskog rata, revolucionarne klime u Evropi, specifine

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

situacije nastale stvaranjem zajednike drave, spoljnih opasnosti koje su pretile naroito od Italije, te socijalnog vrenja na jugoslovenskom tlu. Oktobarska revolucija, svest o besmislenosti daljeg ljudskog klanja na frontovima svetskog imperijalistikog rata (koji je otvorio krizu kapitalizma), ratni zamor i iznurenost, velike rtve i materijalna razaranja sve je to doprinelo da se u zemljama oba zaraena tabora, Antante i centralnih sila, jave protivratni pokreti, koji su traili zakljuenje mira. Agonija Austro-Ugarske tekla je u znaku borbe buroazije podjarmljenih naroda za njihovo pravo na samoopredeljenje, i u znaku socijalnih metea. Na frontovima i u pozadini vladali su nemiri, izbijale pobune vojnika, otkazivana je poslunost oficirima; radnici su organizovali protivratne trajkove. U austrougarskoj floti u Boki Kotorskoj izbila je pobuna mornara februara 1918. godine, a nemiri su zahvatili i ratno brodovlje ukotvljeno u Puli i ibeniku. Spontane akcije zelenog kadra" unosile su nespokojstvo u pozadini, meu graanstvom i veleposednicima. Povratnici iz Rusije irili su ideje oktobarske revolucije, u kojoj se preko 35.000 Jugoslovena borilo na strani boljevika. Uveren da predstoji svetska revolucija, Lenjin je krajem 1918. oekivao da se buroazija drava nastalih posle raspada Austro-Ugarske nee odrati na vlasti; za njega je njihovo raanje bilo samo kratka, prolazna pojava", poto radnika revolucija svuda kuca na vrata". Jugoslovenski komunisti povratnici iz Rusije raunali su da je potrebna samo iskra pa da bukne revolucionarni poar koji e sruiti Kraljevstvo. Na tlu jugoslo venskih zemalja, u Labinu i Ptuju, osnovane su sovjetske republike, a u jugoistonom Banatu proglaena je Kusika sovjetska republika. Na maloj teritoriji i maglovitih" ciljeva, ova seljaka, agrarna republika rodila se novembra 1918. godine, u naivnom" uverenju da e je srpska vojska prihvatiti. Pokret bezemljaa i siromanih seljaka menjao je posedovnu strukturu i razvlaio imovinu, izazivajui strah buroazije i zemljoposednika od anarhije i boljevizma. Komunistiki savez Pelagi", obrazovan od povratnika iz Rusije poetkom marta 1919. na Strailovu, pozivao se na boljeviko iskustvo, uzimao za uzor sovjetsku vlast i izjanjavao se za revoluciju kao krajnji cilj. Pelagievci su traili .reavanje agrarnog pitanja nacionalizacijom zemlje, uz organizovanje zemljoradnikih komuna pod centralnom upravom.

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

Revolucionarno kretanje je zahvatilo Evropu pod uticajem oktobarske revolucije i spontani masovni nemiri u jugoslovenskim zemljama podstakli su izdvajanje revolucionarnih jezgara u socijaldemokratskim partijama, koje su na poetku rata bile rasputene ili im se u njegovom toku rad postepeno gasio. Ujedinjenje jugoslovenskih naroda uticalo je, na drugoj strani, da revolucionarna krila socijaldemokratskih organizacija daju inicijativu za stvaranje jedinstvene radnike partije revolucionarne orijentacije, nezavisno od karaktera Kraljevine i njenog oblikovanja pod vodstvom buroazije i bez udela radnike klase. Inicijatori stvaranja jedinstvene revolucionarne partije proletarijata smatrali su da ukidanjem dojueranjih granica i ujedinjavanjem snaga radnika klasa u novoj dravi dobija vee mogunosti za borbu. Radi ujedinjenja revolucionarnih struja socijaldemokratskih stranaka u jedinstvenu revolucionarnu partiju bilo je potrebno da se u jugoslovenskoj socijaldemokraciji raiste odnosi izmeu revolucionarnih i reformistikih snaga. Jugoslovenska socijaldemokratija je imala neocenjive zasluge za razvitak revolucionarnog radnikog pokreta u jugoslovenskim zemljama, ali mu je u naslee ostavila i slabosti evropskog socijaldemokratskog pokreta i Druge internacionale, posebno slabosti austrijske socijaldemokratije, pod ijim se uticajem uglavnom razvijala. U fazi formiranja politikih organizacija radnike klase i njihovog razvitka, socijaldemokratija je doprinela irenju socijalistikih ideja i marksistikog pogleda na svet, klasnom i politikom osveivanju radnika, a na drugoj strani se zalagala za politike slobode, borbu protiv socijalovinizma i osujeenje osvajakih namera buroazije. Srpska socijaldemokratija se izjasnila protiv rata, dok su ostale partije Druge internacionale podrale ratnu politiku svojih nacionalnih buroazija. Socijaldemokratija je pozdravila slom ruskog samodravlja, ali je u socijaldemokratskim krugovima vladalo miljenje da boljevici siluju drutveni razvitak preskakanjem" buroaske i demokratsko-parlamentarne faze razvitka i izvoenjem proleterske revolucije u zemlji koja nije sazrela za prevrat takve dubine. U pogledu nacionalnog pitanja socijaldemokratija jugoslovenskih zemalja nalazila se pod uticajem koncepcije austrijske socijaldemokratije o nacionalno-kulturnoj autonomiji", istovremeno posveujui malo panje seljatvu, u ime proleterske istote", iako je ono inilo veinu

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

stanovnitva. Ove slabosti, duboko ukorenjene u socijaldemokratiji, nisu mogle da se ne ispolje pri stvaranju jedinstvene politike partije jugoslovenskog proletarijata, kao i u njenom razvoju. Socijaldemokratska levica u jugoslovenskim zemljama prihvatila je ujedinjenje, odbacujui ministerijalizam i socijalpatriotizam, za razliku od desnice, koja se izjanjava za ujedinjenje ali nije bila spremna na raskidanje saradnje s buroazijom. Na jednoj strani su se nalazile pristalice klasnog i politikog jedinstva radnitva jugoslovenskih zemalja, a na drugoj protivnici klasne borbe. Dok su revolucionarne snage pourivale stvaranje jedinstvene partije, dotle su reformisti smatrali da za ostvarenje jedinstva nije nastupio pravi trenutak. Socijaldemokratske partije u jugoslovenskin zemljama stale su na stanovite da u jednoj dravi treba da postoji i jedan radniki pokret. Rasparanim partijskim organizacijama suprotstavljano je prikupljanje i slivanje svih pokreta u jednu celinu. Iz ideologije proleterskog internacionalizma proizilazilo je da je jedinstvena drava najbolji nain za uspenu klasnu borbu prletarijata u okvirima cele Jugoslavije, put najuspenije zatite ekonomskih interesa radnike klase i najbolji uslov da se proletarijat pripremi za osvajanje vlasti kao svoj krajnji cilj. Komunisti su pozdravljali stvaranje Kraljevine SHS kao revolucionaran in, suprotstavljajui se svim vidovima nacionalistikih psihoza", plemenskih separatizama i obnavljanja nacionalnih sukoba. Inicijativa za ujedinjenje socijaldemokratskih stranaka jugoslovenskih zemalja u jedinstvenu partiju potekla je od socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine. Njihovom pozivu na ujedinjenje odazvale su se leva grupa Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i socijaldemokratske organizacije i grupe Dalmacije, Vojvodine, Makedonije i Crne Gore. Ova inicijativa bila je nezavisna od akcije u Rusiji da se formira Jugoslovenska komunistika grupa RKP(b) priznata nakon konstituisanja od CIK RKP(b) sredinom juna 1918, koja e na oktobarsku revoluciju gledati kao na poetak svetske proleterske revolucije. Levica u Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije pozdravila je januara 1919. nacionalno ujedinjenje i, u ime radnike klase Hrvatske i Slavonije, izrazila elju za ujedinjenjem svih socijaldemokratskih stranaka, a marta iste godine njen Akcioni odbor, oko koga se okupljao vei

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

deo lanstva Stranke, izjasnio se za uee na Kongresu ujedinjenja. Inicijativu za ujedinjenje nisu prihvatili Jugoslovenska socijaldemokratska stranka Slovenije, socijaldemokratska desnica u Hrvatskoj i Slavoniji i zvonai" (nazvani tako po svom glasilu Zvono) iz Bosne. Slovenaka socijaldemokratija je nastavila da sarauje s buroazijom, ali se radnitvo u Sloveniji sve otrije podvajalo na oportunistiko i komunistiko krilo. Za stvaranje revolucionarne radnike partije izjasnile su se aprila 1919. i grupe jugoslovenske socijalistike omladine u Francuskoj. Kongres ujedinjenja odran je u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine u prisustvu 432 delegata, koji su se izjasnili za stvaranje jedinstvene partije pod imenom Socijalistika radnika partija Jugoslavije (komunista) ili, skraeno, SRPJ(k). Na Kongresu je dola do izraaja revolucionarna orijentacija, ali s primesama socijaldemokratskih pogleda, odraavajui postojanje komunistike i socijaldemokratske struje. Kompromis izmeu te dve struje nije se ogledao samo u nazivu partije, nego i u tome to je ona u svoj program unela delove programa srpske socijaldemokratije, a s druge strane pristupila Treoj i,nternacionali. Podloga ujedinjenja", usvojena na kongresu kao opti dokument, sa svim tragovima socijaldemokratskog programa, osudila je Drugu internacionalu i cepanje radnikog pokreta od socijalpatriota i ministerijalista. Druga internacionala je ocenjena kao organizacija nedorasla situaciji, kako po formi, tako i po duhu koji je u njoj zavladao pod uticajem velikih socijalistikih partija. Stupajui u Treu komunistiku internacionalu, SRPJ(k) se izjasnila za nepomirljivu klasnu borbu proletarijata, s krajnjim ciljem da se uniti kapitalizam i ostvari komunistiko drutvo. Opredeljivanje SRPJ(k) za revolucionarni kurs nije, meutim, dovelo do razrade konkretnog akcionog programa za postojeu, objektivno revolucionarnu situaciju. Praktini akcioni program usvojen na kongresu razraivao je pitanje rada politikih organizacija, poresku, socijalnu i kulturnu politiku, govorio o okonanju ratnih zala" i osuivao rat kao ubistveni zloin nad oveanstvom", ali proletarijatu nije postavljao neposredne revolucionarne zahteve. Sutinsko pitanje, kakvo je bilo nacionalno, tumaeno je kao ustavno, dok je seljako pitanje sasvim zapostavljano. Rezolucija o agrarnom pitanju ograniavala je partijske zahteve uglavnom na ukidanje feudal-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

nih odnosa. Kongres je zatraio da se dravno vee bojkotuje i odmah raspusti, ko skup politikih pekulanata" koji nije imenovan na slobodnim izborima, i da se raspiu izbori za ustavotvornu skuptinu. Posebna rezolucija je protestovala protiv kontrarevolucionarnog stava jugoslovenske buroazije prema dogaajima u Rusiji, Maarskoj i drugim zemljama, i apelovala na jugoslovenske vojnike" da osujete zloinaki pokuaj uguenja tekovina" ruske i maarske revolucije. Smatrajui vlade sovjeta u Rusiji, Maarskoj i Bavarskoj stvarnim i jedinim predstavnicima tih zemalja, Kongres je pozvao vladu Kraljevine SHS da ih odmah i bezuslovno prizna i s njima uspostavi normalne odnose. SRPJ(k) je organizovana kao jedinstvena partija, a ne kao savez partija. Statut donet na kongresu imao je privremen karakter, jer ona nije mogla da dobije definitivnu organizacionu formu pre no to se nova drava dokraja ne organizuje. Kongres je izabrao Centralno partijsko vee kao svog neposrednog predstavnika, kome su bili potinjeni svi ostali partijski organi. Vee je, kao glavni upravni, nadzorni i izvrni organ partije, svake godine birano tajnim glasanjem na redovnom kongresu, a sastojalo se od 31 lana, koji su izmeu sebe birali dva predsednika. Za lanove Vea Kongres je izglasao Filipa Filipovia, koji je izabran i za glavnog sekretara SRPJ(k), Simu Markovia, Vladimira opia, Mitra Trifunovia, ivka Topalovia, Jovu Jakia i druge. Neposredno posle kongresa SRPJ(k) odran je u Beogradu, 23. aprila 1919, i Kongres sindikalnog ujedinjenja, na kome je stvoren jedinstveni sindikalni radniki pokret. Oktobra iste godine u Zagrebu je osnovan Savez komunistike omladine Jugoslavije (SKOJ) kao samostalna komunistika organizacija, ije ">u stvaranje pripremili studentski komunistiki klubovi u Zagrebu i Beogradu i studenti socijalisti koji su se vratili iz inostranstva, ukljuujui Simu Miljua, Vladimira opia, Augusta Cesarea, Rudolfa Hercigonju. Na Prvom kongresu SKOJ-a, odranom u Beogradu juna 1920. godine, usvojeni su program i statut organizacije i odlueno je da ona pristupi Komunistikoj omladinskoj internacionali (KOI). Odlukom Kongresa ujedinjenja da SRPJ(k) pristupi Treoj komunistikoj internacionali, koja je obrazovana u Moskvi marta 1919. u prisustvu predstavnika 30 komunistikih partija i levih grupa, partija je postala sekcija centralizovane meuna-

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

rodne organizacije komunistikih partija, koja je smatrana svetskim tabom revolucije. Iz karaktera Kominterne kao centralizovane organizacije komunistikog pokreta, a ne federacije partija, proizilazila su i njena ovlaenja da postavlja rukovodstva, potvruje mandate, rasputa organizacije. Opta strategija i taktika klasne borbe izgraivale su se pod uticajem oktobarske revolucije, a odreivale smernicama i direktivama Kominterne. Komunistiki pokret u svetu oekivao je poetak revolucije koja bi po formi bila univerzalna, a ne nacionalna". Uvaavajui posebne puteve revolucionarnog razvitka, nezavisno od opteg karaktera svetskog revolucionarnog procesa, Lenjin je savetovao maarskim komunistima da pronau reenja koja odgovaraju njihovim uslovima, a ne da se slue ruskim primerom. Komunistika internacionala je nakon osnivanja pomogla komunistikim partijama da se organizaciono uvrste i formuliu revolucionarne programe. Prvenstveno je doprinela odbacivanju socijaldemokratskog naslea u partijskoj organizaciji, ideologiji i politici, ali je posle Lenjinove smrti u njenim pogledima, analizama i procenama, naroito u vezi s odnosom klasnih snaga u meunarodnim i nacionalnim razmerama, sve vie preovlaivao dogmatizam. Ubrzo po osnivanju, SRPJ(k) je, 20. i 21. jula 1919. godine, izvela masovnu protestnu akciju jugoslovenskog proletarijata, u formi generalnog trajka protiv intervencije imperijalistikih zemalja u Sovjetskoj Rusiji i Maarskoj, manifestujui svoju solidarnost s maarskom i ruskom revolucijom pod parolom Sebi ruke od ruske i maarske revolucije". Ova akcija nije bila samo izvanredno organizovana i masovna, ve je svedoila i o jedinstvenom nastupu komunista irom drave, uznemirujui vrhove buroaske vlasti prekoraivanjem pokrajinskih granica. Istovremeno s politikim akcijama, SRPJ(k) je u ovoj fazi buroaske defanzive jaala svoje redove, osnivala nove organizacije, naglo uveavala lanstvo. Na optinskim izborima marta 1920. u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji izabrano je 490 komunistikih odbornika. Osobit uspeh komunisti su postigli u Zagrebu, Slavonskom Brodu, Splitu, Vukovaru, Karlovcu, Naicama. Optinski izbori pokazali su snagu komunista u i Crnoj Gori, naroito u Podgorici. Na optinskim izborima u Srbiji, Makedoniji i na Kosovu avgusta 1920. komunistike liste pobedile su u 37 optina, meu kojima u Beogradu, Niu i Skoplju. Optinski izbori u Srbiji demonstrirali su snagu

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

komunista ak i u nekim gradovima koje je reim smatrao svojim uporitima. Ponovljeni izbori u nekim optinama samo su potvrdili uticaj komunista. U Beogradu je pobeda komunistike liste s Filipom Filipoviem na elu naterala vlast da suspenduje optinsku upravu samo da bi se spreilo uvoenje komunistikih odbornika u dunost. Aprila 1920. godine generalni trajk elezniara obuhvatio je preko 50.000 radnika, daleko nadmaujui broj radnika u saobraaju i pretvarajui se u opti protest radnike klase protiv reima. Kao to se u ranijim akcijama protiv radnika sluila vojskom i zaposedanjem rudnika, buroaska vlast je i ovaj trajk razbila militarizacijom eleznica, a uz to i uvoenjem prekih sudova. Pobede na optinskim izborima i trajkake akcije masovnih razmera, koje su pretile da paraliu celokupni saobraaj, govorile su o jaanju uticaja SRPJ(k), a na drugoj strani o snaenju revolucionarnog kursa u samoj partiji. Poraz ministerijalizma u Sloveniji naao je izraza aprila 1920. godine u odluci Kongresa Radnike socijalistike stranke za Sloveniju, koja je imala 12.000 lanova, da pristupi SRPJ(k). Polovinom iste godine, kao rezultat revolucionarnog poleta i nesreenih socijalno-ekonomskih prilika u Kraljevini SHS, komunisti su predstavljali partiju koja je za sobom vodila najvei deo radnika. Uoi Drugog kongresa SRPJ(k), odnosno KPJ, partija je imala preko 65.000 lanova, dok se lanstvo Ujedinjenih sindikata povealo na 208.000. Uprkos uspesima i brojanom narastanju Partije i Sindikata, partijski rad do Vukovarskog kongresa paralisali su razliiti pristupi u krilu formalno jedinstvene partije strategiji i taktici klasne borbe. Rukovodstvo se sastojalo od komunista i centrumaa, to je izazivalo stalne sukobe, ometalo jedinstvene nastupe, umanjivalo borbenu snagu partije. Komunistike snage u njoj obraunale su se, uz pomo reformista, s ministerijalistima, naroito jakim u Sloveniji, ali je na pomolu bilo i raiavanje odnosa izmeu komunistike i reformistike, odnosno centrumake struje. Nasuprot toj osnovnoj polarizaciji u SRPJ(k), SKOJ je manifestovao avangardistika shvatanja klasne borbe. Program donet na Drugom kongresu, odranom u Vukovaru od 20. do 25. juna 1920. godine, definisao je ciljeve Partije, koja je tom prilikom izmenila ime u Komunistika partija Jugoslavije (KPJ). Po ovom programu, komunisti se zalau za ostvarenje

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

sovjetske republike, do koje se dolazi pomou diktature proletarijata u obliku sovjetske vlasti", kao to je pokazivalo iskustvo ruske revolucije. Budua Sovjetska Republika Jugoslavija", trebalo je da stupi u bratski savez sa svim susednim narodima radi uspostavljanja sovjetske federacije balkansko-podunavskih zemalja, koja bi postala sastavni deo meunarodne federacije sovjetskih republika. Vukovarski program, koji je zamenio Podlogu ujedinjenja, predviao je stvaranje narodne i crvene vojske", eksproprijaciju i socijalizaciju proizvodnje i trgovine, zatitu rada, rekviziciju zgrada i stanova, obavezno nauno vaspitanje omladine oba pola, razdvajanje crkve i drave, ukidanje dravnih dugova. KPJ se obavezivala da se u ostvarivanju Programa slui svim revolucionarnim sredstvima, prema prilikama i potrebama. Kongres je protestvovao to se neprekidno odlae reenje agrarnog pitanja i zahtevao da se neodlono raspiu izbori za ustavotvornu skuptinu. Za predsednike Centralnog partijskog vea izabrani su Pavle Pavlovi i Jakov Lastri, a za sekretare Filip Filipovi i Sima Markovi. Usvajanjem revolucionarnog programa na kongresu, reformistika struja, oliena u tzv. centrumaima ili centristima, doivela je poraz. Novi statut partije, sem to joj je promenio ime, ukinuo je dotadanja pokrajinska vea, ime je ona centralizovana, nasuprot shvatanjima hrvatskih centrista, koji su se zalagali za federalnu organizaciju KPJ. Centrumai su istupali i protiv 21 uslova" za ulazak u svetsku komunistiku organizaciju, ije je usvajanje Komunistika internacionala zahtevala. Apsolutizovali su parlamentarne metode borbe, kojih su se pridravali i komunisti, izazivajui reakciju avangardista u SKOJ-u; istupali su protiv neposredne revolucionarne akcije i permanentnih trajkova, izjanjavajui se za prethodno organizovanje radnika, razvijanje propagande i irenje prosveenosti. Prosvetnim akcijama, stalnim socijalnim reformama i ukljuivanjem u parlamentarni ivot, mase su imale da se pripreme za budue okraje. Za centrumae, drutvene snage u novoj dravi nisu bile zrele za revolucionarni prevrat, niti su za revoluciju postojali uslovi. Na oktobarsku revoluciju oni su gledali kao na nerazuman in, a boljevizmu odricali marksistiki karakter. Sudbina svetske socijalistike revolucije, po centrumaima, nije zavisila od pobede socijalizma u Rusiji, nego od razvijenih drutava zapadne Evrope, pre svega Velike Britanije, u kojoj su

j- J- U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

objektivni ekonomski uslovi i klasno svesna proleterska veina drutva bili jemstvo za uspeh revolucije. Nosioci reformistike (centrumake) struje u SRPJ(k) poraene na Vukovarskom kongresu bili su: ivko Topalovi, Mija Radoevi, Milorad Beli, Sreten i Jovo Jaki i drugi. Dragia Lapevi sa delom delegata napustio je Vukovarski kongres. Centrumai iz Hrvatske, sa Mijom Radoeviem, nisu prihvatili centralizaciju partije, kao ni ostale odluke Vukovarskog kongresa. Rascep se produbio posle Drugog kongresa Komunistike internacionale jula/avgusta 1920. na kome je usvojen novi statut i ,,21 uslov". Jaanje reformizma u Kraljevini bilo je uslovljeno zaustavljanjem revolucionarnog poleta u Evropi i defanzivom komunista. Shvatanja jugoslovenskih centrumaa nalazila su se pod uticajem kritike boljevizma u zapadnoevropskim zemljama. Karl Kaucki je u radu Diktatura proletarijata napadao socijalizam suprotstavljen demokratiji; poredak uspostavljen revolucijom oznaavao je kao despotski i kao diktaturu. Kritici ruske revolucije nisu ostali duni ni drugi socijaldemokratski prvaci (Maks Adler, Oto Bauer), usredsreujui napad na vladavinu avangarde u ime klase. Boljeviki monopol politike vlasti i centralistiko-hijerarhijsku strukturu boljevike partije igosali su i anarhisti kao suprotan sutini proleterske revolucije. Boljeviko iskustvo kritikovala je sa komunistikih pozicija i Roza Luksemburg, posebno sa stanovita negacije demokratije. Reformisti se nisu mirili ni sa naelima organizacije koja je propisivala Kominterna. U Manifestu opozicije KPJ iz septembra 1920. godine napadnut je princip homogenosti" kao koban"; ovom principu davano je apsurdno znaenje u smislu dve vrste lanova u partiji: pravovernih" i jeretika"; inkriminisano je preiavanje" organizacija. Odluno je pro testo vano protiv internacionalnog poniavanja" partije, koja prethodno nije konsultovana o odlukama koje su je se ticale; napadana je politika Tree internacionale to zatvara oi pred raznovrsnim stupnjem razvia pojedinih zemalja", kao da bi elela da ruske metode i nain rada to pre nametne svima ostalim partijama". Centrumai su ustajali protiv politike nasilnog izazivanja revolucije, tetnog i prevremenog otimanja za vlast". Manifest su potpisala 53 najistaknutija centrumaa" iz Beograda, a naknadno su se saglasila i 62 njihova jednomiljenika iz Bosne. ivko Topalovi i njegove pristalice osporavali su odluke Vukovar-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

skog kongresa, optuivali Kominternu za rascep u radnikom pokretu, negirali marksistiki karakter boljevizma, traili saziv vanrednog kongresa. Posle objavljivanja broure Prilozi za naa sporna pitanja decembra 1920. rukovodstvo KPJ je odluilo da centrumae iskljui iz partije, ime je idejno-politika podela u jugoslovenskom radnikom pokretu bila dovrena. Dok je za komunistiku struju oktobarska revolucija bila najvei dogaaj koji je otvarao poetak nove epohe, dotle je za reformistiku struju ona oznaavala nerazuman i nezreo in. Pobeda komunistike veine na Vukovarskom kongresu nad centrumakom strujom oznaila je obraun sa socijaldemokratskom ideologijom, ali je rascep u Partiji odloen do oktobra 1920. godine, kada su Mijo Radoevi i drugi centrumai objavili Manifest opozicije KPJ. Komunistika partija je na izborima za ustavotvornu skuptinu postigla izvanredan uspeh dobivi blizu 200.000 glasova, ime je postala trea najjaa stranka u Kraljevini po broju mandata, a etvrta po broju glasova, posle Jugoslovenske demokratske, Narodne radikalne i Hrvatske puke seljake stranke. Taj uspeh je uznemirio vladajue snage, a opio vodstvo Partije. Jugoslovenski komunisti kao da su previali da se poloaj buroazije u Kraljevini stabilizuje i da se ona priprema za ofanzivu protiv revolucionarnog pokreta, koristei se nastupanjem revolucionarne oseke u Evropi. Ofanzivnost buroazije jasno je iskazana donoenjem Obznane decembra 1920. godine. Milorad Drakovi, ministar unutranjih poslova, pripremao je ovaj akt sa znanjem Nikole Paia, koji je prethodan obraun s komunistima postavio kao uslov za preuzimanje poloaja predsednika vlade Kraljevine SHS. Obznani su prethodili trajkovi u Sloveniji i Bosni, naroito u rudnicima, koji su naterali vladu da sprovede militarizaciju rudnika. Donoenje samog akta ona je obrazloila navodnim pripremama komunista da izvedu revolucionarni prevrat. No za komunistiko vodstvo ofanziva buroazije bila je prolazna pojava. Ono se i dalje sluilo ustanovama i sredstvima parlamentarne demokratije, dakle legalnim metodama, u borbi s protivnikom koji je sam odbacivao te metode u obraunu s komunistima. Sima Markovi je istupao protiv stvaranja ilegalnog aparata partije. Komunisti su, pri tome, delovali u zemlji s nerazvijenom radnikom klasom, a u dotadanjim okrajima nisu stekli neko vee revolucionarno iskustvo niti imali razraenu strategiju saradnje

j- J- U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

s drutvenim snagama van radnikog pokreta. Spontani seljaki pokreti behu malaksali. Seljatvo je bilo preputeno graanskim partijama i uticaju konzervativnih ideologija. Bleda reakcija komunista na Obznanu upravo je bila suta suprotnost otrini njenih mera. Ona je zabranila svaku komunistiku propagandu, organizaciju i novine. Zahtevala je da se otro postupa prema voama i moralnim podbadaima". Lica u dravnoj slubi koja bi nastavila propagandu boljevizma imala su da se otpuste. Prema Obznani, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila je samo jedan sektor na frontu" borbe koju su boljevici" vodili protiv ostalog sveta. Tokom debate o Obznani komunisti su u Ustavotvornoj skuptini napali vladu i njenu antidemokratsku politiku prema radnikom pokretu i Komunistikoj partiji Jugoslavije kao parlamentarnom iniocu. Komunistiki poslanici podvlaili su da se radi o mukom nasrtaju na radniku klasu obustavljanjem izlaenja komunistikih listova, zatvaranjem radnikih domova, suspendovanjem radnikih organizacija. Milorad Drakovi je optuivao komuniste za razaranje drave i primenu nasilja, demoralizaciju vojske, primanje novca iz inostranstva, pijunau. Za buroaziju je pristupanje KPJ Kominterni bilo odricanje od nezavisnosti u programskom, politikom i stratekom pogledu. Drakovi je bio rezolutan u odbrani svoje klase, smatrajui da se program KPJ usvojen u Vukovaru i Nacrt ustava uzajamno iskljuuju. Buroaski vrh oigledno nije birao sredstva da se obrauna s komunistima im je dolo do revolucionarne oseke u svetu, pripisujui njihovom pokretu prevratnike namere samo da bi imao izgovor da mu brahijalnom silom zaustavi polet i razbije masovnu podrku koju su radni slojevi davali Komunistikoj partiji. Jugoslovenska socijaldemokratska stranka u Sloveniji (JSDS) i Socijaldemokratska stranka Jugoslavije u Hrvatskoj, Slavoniji, Bosni i Vojvodini (SDSJ) osuivale su Obznanu, ali su krivili komuniste za njeno donoenje. Ovim dvema socijalistikim strankama pridruila se marta 1921. Socijalistika radnika partija Jugoslavije (SRPJ), kojoj su bili prili centrumai iz Srbije i Bosne i nemake socijalistike grupe iz Banata. Raznoenjem imovine organizacija KPJ posle Obznane, progonom komunista i saradnjom s organima vlasti, socijalisti su se dokraja kompromitovali pred radnikom klasom, dobijajui epitet socijalpolicajaca", slugu reima" i razbijaa" radni-

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

kog jedinstva. Obznana ipak nije mogla spreiti da komunistike liste u Sloveniji aprila/maja 1921. dobiju treinu odbornikih mesta. Na beli teror je izvestan broj mlaih komunista avangardistikih shvatanja odgovorio crvenim terorom. Nezadovoljni i razoarani dranjem partije i njenog vodstva, oni su odluili da se buroaziji suprotstave individualnim atentatima na istaknute predstavnike graanskog drutva, iako je komunistikom pokretu oduvek bio stran taj metod borbe. Teko doivljavajui to to partija trpi poraze bez prave bitke, molerski radnik Spasoje Steji bacio je bombu na regenta 28. juna 1921, dok je 21. jula iste godine drugi mladi revolucionar, Alija Alijagi, zahvaen virusom individualnog terora", s pripadnicima grupe Crvena pravda" izvrio u Delnicama atentat na biveg ministra unutranjih dela, tvorca Obznane, Milorada Drakovia. Ovi atentati su dobro doli reimu da definitivno razbije revolucionarni pokret. Aparat KPJ je bio rastrojen, a njena imovina razneta. Buroazija je beli teror ozvaniila i Zakonom o zatiti javne bezbednosti i poretka u dravi, koji je smatrao za zloin svaku pisanu ili usmenu anarhistiku ili komunistiku propagandu usmerenu na promenu osnova politikog i drutvenog sistema. Donoenjem Zakona o zatiti javne bezbednosti i poretka u dravi, Narodna skuptina je ponitila mandate narodnih poslanika komunista nezavisno od volje biraa. Predlog Zakona obrazloio je Svetozar Pribievi, koji je o ovom krenju linih prava, slobode udruivanja i tampe, kao osnovnih politikih prava, samo rekao da reim ima pravo da se brani, izraavajui sutinu odnosa buroazije prema tim slobodama u trenucima kada je njena vladavina ugroena. Proglaena za prevratniku snagu i stavljena van zakona, KPJ ili, bolje reeno, njeni organizacioni ostaci, malobrojni kadar koji nije hteo da se pomiri s porazom, ostajui veran revolucionarnom kursu povukla se u ilegalnost, u kojoj e ostati do 1941. godine. Polet revolucionarnog pokreta u svetu i u Kraljevini SHS, pritisnutoj tekom socijalnom i privrednom situacijom, doveo je do porasta politikog nezadovoljstva, koje je znatno uticalo na snaenje novoosnovane Socijalistike radnike partije Jugoslavije (SRPJ), budue Komunistike partije Jugoslavije. Polovinom 1920. komunisti su okupljali i vodili veliki deo radnih

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

masa. Kombinujui razne mere, od obeanja uvoenja socijalnog zakonodavstva do primene sile, buroaske vlade su pokuavale da neutraliu naraslo politiko nezadovoljstvo: rasprave o radnom reimu prekidane su u najkritinijim trenucima intervencijom vojske i andarmerije, razbijanjem radnikih trajkova i demonstracija, militarizacijom eleznica, vojnim posedanjem rudnika, zatvaranjem preduzea, otputanjem radnika. Vlada je protiv trajkaa u Kreki, husinskih rudara, poslala 1920. pripadnike vojske i andarmerije, koji su pucali na rudare i pridruene seljake, a na Zalokoj cesti u Ljubljani takoe izazvala krvoprolie. Uz nestabilne unutranje prilike, na poloaj Kraljevine uticao je i njen nereeni meunarodni status, koji se ogledao kako u tome to nova drava nije dobila meunarodno priznanje neposredno po svom osnivanju, iako su o Prvodecembarskom aktu saveznike i neutralne drave bile obavetene, tako i u otvorenom problemu granica. Delegacija Kraljevine SHS uestvovala je jedno vreme u radu Mirovne konferencije, ali s ogranienim pravima, kao delegacija Kraljevine Srbije. Francuska i Engleska, budui u obavezama prema Italiji, koje su proizlazile iz tajnog Londonskog ugovora, priznale su Kraljevinu SHS tek poetkom juna 1919, sa zakanjenjem, sledei primer Norveke, Grke, SAD i vajcarske. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je i kolektivno priznanje inom potpisivanja Versajskog ugovora s Nemakom, 28. juna 1919. godine. Poetkom novembra iste godine novu dravu je priznao i Vatikan, koji je prethodno, itavu godinu dana od njenog osnivanja, bio rezervisan, u stvari naklonjen Italiji, protivei se u sutini jugoslovenskoj dravi na istonoj obali Jadrana iz straha da katoliko stanovnitvo ne bude asimilovano pravoslavnim. Kraljevinu SHS je najvie ugroavala Italija, kao, velika drava i lan Vea etvorice na Mirovnoj konferenciji; njene su se trupe, uz to, nalazile na delovima jugoslovenske teritorije. Italija je podsticala unutranje nemire i izlagala Kraljevinu meunarodnom pritisku. Francuzi su, sem italijanskih, podravali i rumunske teritorijalne zahteve na deo Banata s Temivarom, zasnovane na tajnom Bukurekom ugovoru iz 1916. godine; jugoslovenska delegacija u Parizu gledala je, pak, na ukljuivanje te oblasti u sastav Kraljevine kao na vid strategijskog osiguravanja odbrane Moravske doline.

DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

1 1

Delegacija Kraljevine SHS koju je predvodio Nikola Pai, a u ijem su se sastavu u prolee 1919. nalazili dr Ante Trumbi, dr Milenko Vesni, dr Ivan olger, Mateja Bokovi, dr Josip Smodlaka i dr Otokar Ribar nije imala nimalo lak zadatak na Mirovnoj konferenciji, u svetlosti prethodnih obaveza Antante prema Italiji, italijanskog vojnog i diplomatskog pritiska, i prevlasti velikih sila. Tome treba dodati vrlo slabe veze izmeu delegacije i vlade, to je oteavalo usaglaavanje rada i jedinstvenije nastupanje. Ona se ipak, u tekim meunarodnim okolnostima, zalagala za interese jugoslovenskih naroda, nezavisno od povremenih razmimoilaenja i polemika srpskih i hrvatsko-slovenakih lanova, naroito dr Ante Trumbia i Josipa Smodlake, na jednoj, i Nikole Paia, na drugoj strani, koji su jedni drugima zamerali zbog nedovoljne istrajnosti u odbacivanju italijanskih zahteva, odnosno zbog nezainteresovanosti za srpsko razgranienje s Bugarskom i Rumunijom. Nepovoljnim Rapalskim ugovorom, zakljuenim 12. novembra 1920, na koji je Kraljevina pristala pod spletom meunarodnih okolnosti koje joj nisu ile naruku, i zbog regentove tenje da nae sporazum sa zapadnim susedom, ostavljeni su Italiji cela Istra sem Kastava, Zadar, ostrva Cres, Loinj, Lastovo i Palagrua, dok je Rijeci priznat status nezavisne drave. Mada daleko povoljniji po Italiju, Rapalski ugovor, koji je i ona potpisala pod francuskim i engleskim diplomatskim pritiskom, nije zadovoljavao njene ambicije na istonoj obali Jadrana. Faistikim udarom marta 1923. u Rijeci, posle pobede autonomaa" nad aneksionistima", grad je ponovo doao pod italijansku kontrolu, da bi ga Rimskim ugovorima o prijateljstvu i srdanoj saradnji, od 27. januara 1924, Italijani konano prisajedinili. Prinuena da se pomiri s gubitkom jugoslovenskih krajeva u korist Italije, pod kojom se nalo preko pola miliona Hrvata i Slovenaca, Kraljevina SHS je samo prividno sredila odnose s jakim susedom, jer ovaj nije odustajao od planova o daljem irenju na njen raun. Senermenskim ugovorom s Austrijom, zakljuenim 10. septembra 1919, Kraljevina SHS iji su delegati ugovor naknadno potpisali 5. decembra iste godine nije uspela da postigne prisajedinjenje korukih Slovenaca, jer je nametnuti plebiscit, sproveden oktobra 1920. dobio neoekivan ishod, poto je stanovnitvo sporne teritorije dalo 22.000 glasova za

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ostanak u sastavu Austrije, a 15.000 za prisajedinjenje Kraljevini SHS. Tokom razmatranja mirovnog ugovora s Maarskom, potpisanog 4. juna 1920, delegacija Kraljevine SHS bezuspeno je pokuavala da dobije bajski trougao i deo Baranje s Mohaem. Maarska je priznala novu dravu, s proirenjima na maarskoj strani, koja su obuhvatala Prekomurje, Meumurje, Slavoniju. Razgranienje Kraljevine SHS s Kraljevinom Rumunijom zavreno je podelom Banata. Pozivajui se na strateke momente, Pai je u Parizu od Bugarske traio Vidin, Belogradik, Bosiljgrad, Trn, Caribrod, Strumicu, Petri i ustendil, ali je mirovnim ugovorom, potpisanim od delegata Kraljevine SHS u Neiju 27. novembra, odnosno 5. decembra 1919, granica ispravljena u njenu korist samo u oblasti Strumice, Bosiljgrada i Caribroda, za ukupno 2.566 km2. Meunarodnu orijentaciju Kraljevine SHS 19181921. odreivalo je to to su kraljevine Srbija i Crna Gora bile faktike saveznice Antante i to je nova drava, u iji su sastav one ule, proizila iz prvog svetskog rata. Kontinuitet ratne orijentacije Kraljevine Srbije nije dolazio u pitanje nijednog trenutka u politici Kraljevine SHS za vreme i posle Mirovne konferencije. Francuska i Velika Britanija su u vreme borbe Kraljevine SHS za severozapadne granice tvrdile da ih obavezuje Londonski ugovor s Italijom, ali praktino nisu nita odluno inile u njenu korist, idui u stvari na kompromis izmeu Italije i Kraljevine SHS. U tenji da postigne to povoljnije razgranienje, Kraljevina se drala nacionalnog principa, preko kojeg je, inae, prelazila u unutranjoj politici. To to je u Francuskoj nala zatitnicu nije proisticalo samo iz kontinuiteta ratne politike i tradicije, nego i iz objektivnih okolnosti posleratnih meunarodnih odnosa, o kojima je Kraljevina SHS kao mala zemlja morala da vodi rauna. Pobeda oktobarske revolucije u Rusiji i pobeda Antante nad centralnim silama u prvom svetskom ratu radikalno su uticale na pregrupisavanje meunarodnih snaga. Propau ruskog, habsburkog, nemakog i osmanlijskog carstva prevlast u Evropi prela je na pobednice u prvom svetskom ratu, pre svega na Francusku i Veliku Britaniju, tvorce i garante versajskog sistema, kojima je sekundirala Italija; SAD su prestale da se interesuju za Evropu, pod uticajem monih izolacionistikih snaga, a centralne sile ostale bez uticaja na balkanske poslove. Rusija, odnosno SSSR

DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

1 19

od 1922, bila je van postojeeg sistema meunarodnih odnosa, zaokupljena revolucijom i graanskim ratom, izgradnjom novog drutva i unutranjim problemima; ona e dugo biti prinudno izolovana od evropske i svetske politike, izuzmemo li svetski komunistiki pokret, nalazei se u kapitalistikom okruenju". Politika karta Evrope bila je znaajno izmenjena stvaranjem samostalnih nacionalnih drava: Poljske, Finske, baltikih republika Estonije, Letonije i Litvanije, ehoslovake, Austrije, Maarske i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao najjaa kontinentalna vojna sila, Francuska je preuzela glavnu ulogu u evropskim meunarodnim odnosima, borei se da sauva versajski poredak spreavanjem habsburke restauracije u Podunavlju, ponovnog nemakog prodora na istok i sovjetske infiltracije na zapad. Kao jadranska zemlja, Kraljevina SHS je u Francuskoj nalazila i protivteu italijanskim aspiracijama. Francuska je podravala povezivanje Kraljevine SHS, Rumunije i ehoslovake, obezbeujui time svoj uticaj na Balkanu i u delu srednje^ Evrope. Odbrambena konvencija izmeu Kraljevine SHS i ehoslovake republike zakljuena je 14. avgusta 1920; ugovor o odbrambenom savezu sklopljen je izmeu ehoslovake i Rumunije 23. aprila 1921, a izmeu Kraljevine SHS i Rumunije 7. juna 1921; ehoslovako-rumunska vojna konvencija potpisana je 2. jula, a ehoslovako-jugoslovenska konvencija 1. avgusta 1921. Bilateralni odbrambeni ugovori izmeu Kraljevine SHS, ehoslovake i Rumunije (19201921) bili su, kao sredstva za ostvarenje opteg cilja, ouvanja versajskog poretka, upereni protiv Maarske i Austrije, odnosno protiv pokuaja da se stvori nova podunavska federacija pod habsburkim tronom. Stalno prisutne tenje revizionistikih vladajuih krugova u Maarskoj za vaspostavljanje njenog integriteta" i ispravljanja trijanonske nepravde", zbog koje je ona navodno postala rtva meunarodnog nasilja, bila razdeljena i potlaena, uznemiravale su vlade Kraljevine SHS, ehoslovake i Rumunije. Sve tri drave, a naroito poslednja, bile su i deo sanitarnog kordona" koji je evropska buroazija obrazovala protiv SSSR-a, da bi se zatitila od irenja socijalne revolucije, kao i protiv pokuaja novog nemakog prodora u Srednju Evropu i na Balkan, ve i tada oekivanog u nekoj doglednoj budunosti. Poto su dravne granice, kao pretpostavka za formiranje izbornih jedinica, bile odreene, mada jo ne i povuene, a

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

meunarodni odnosi se relativno stabilizovali i situacija u zemlji smirila, vlada Milenka Vesnia je izradila Nacrt zakona o izboru poslanika za Ustavotvornu skuptinu, koji je Privremeno narodno predstavnitvo usvojilo 2. septembra 1920. godine, ime se i njegova misija nala pred zavretkom. Nacrt zakona o izborima za Ustavotvornu skuptinu, u sutini Zakon o izborima Kraljevine Srbije od 1903, s dopunama i izmenama iz 1910, vlada je predloila Privremenom narodnom predstavnitvu marta 1920. Po njemu je pravo glasa imao svaki mukarac s navrenom 21 godinom, ukoliko je bio dravljanin Kraljevine i najmanje est meseci nastanjen u optini boravita. Izborno pravo je proireno ukidanjem izbornog cenzusa, ali je uskraeno enama. Oficiri, podoficiri i vojnici nisu mogli glasati. Pasivno birako pravo imao je svaki pismen ovek s navrenih 25 godina. Status inovnika bio je nespojiv s dunou narodnog poslanika. Na svakoj kandidatskoj listi moralo se nalaziti jedno lice koje je svrilo fakultet u zemlji ili na strani, odnosno strunu kolu ravnu fakultetu. Zbog velikog broja nepismenih bilo je predvieno glasanje kuglicom. Jedan poslanik birao se na 30.000 stanovnika. Nacrt Zakona je iz birakog tela iskljuivao Nemce, Maare, Italijane, Jevreje i Rumune. Opozicija ga je otro napadala zbog toga to je krio suverena prava Ustavotvorne skuptine ograniavajui joj rad na dve godine i nadreujui joj vladara. Izbori za Ustavotvornu skuptinu odrani su 28. novembra 1920. godine. Ukupni broj biraa iznosio je 2.480.623, a broj datih glasova 1.607.265. Navedeni podaci su pomalo paradoksalni: govore i o velikoj politizaciji u agrarnoj zemlji u novim uslovima, a na drugoj strani o visokom stepenu apstinencije (na biralita je izilo 64,95% glasaa). Birano je 419 poslanika. Demokratska stranka dobila je najvie glasova 319.448 i 92 mandata; Narodna radikalna stranka 284.575 i 91 mandat; Komunistika partija Jugoslavije (KPJ) 198.736 i 58, odnosno 59 mandata; Hrvatska republikanska seljaka stranka (HRSS) Stjepana Radia 230.590 i 50 mandata; Savez zemljoradnika 151.603 ili 39 mandata; Slovenaka ljudska stranka dr Antona Koroca 11.274 i 27 mandata; Socijaldemokratska stranka 46.792 i 10 mandata; Jugoslovenska muslimanska organizacija 110.895 i 24 mandata; Hrvatska teaka stranka (Narodni klub) 3.400 i 7 mandata; Hrvatska zajednica 25.867 i 4 mandata; Nacionalna turska organizacija 30.039 i 8 mandata;

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

stranka 18.136 i 3 mandata, a Hrvatska stranka prava 10.880 i 2 mandata. Na izborima su uestvovale 22 stranke, to takoe govori samo za sebe o stepenu politizacije, ali i o stranakoj rasparanosti. S velikim strankama su se na izborima pojavile i siune stranke, koje nisu dobile nijedan mandat, kao Ratnika stranka, eka stranka, Prekomurska gospodarstvena stranka, Nezavisna muslimanska stranka, Muslimanska narodna stranka, Srpska narodna organizacija. Izborno odmeravanje politikih snaga pokazalo je da je uticaj komunista porastao u meri koja je zapanjivala vladajue krugove, da su republikanske stranke (komunisti, HRSS i republikanci) ojaale i da se deo biraa (HRSS, SLS, JMO) izjasnio prema nacionalnim i verskim opredeljenjima. Iskazivanje politike moi republikanskih i antiunitaristikih stranaka ugrozilo je vladajue srpske snage uoi rasprave o ustavnom uobliavanju Kraljevine. Nacrt ustava koji je donela vlada dr Milenka Vesnia pretrpeo je neznatne izmene pod vladom Nikole Paia, na koga se regent oslonio kao na najjau linost u vrhovima srpske buroazije, istovremeno i linost s najveim meunarodnim ugledom, videvi da je na izborima za Ustavotvornu skuptinu doao do izraaja snaan antimonarhistiki, republikanski i komunistiki pokret, nasuprot pristalicama centralizma i dravnog unitarizma. Vladajua srpska buroazija nije osiguravala svoju poziciju samo dugim odravanjem dravnopravnog provizorijuma, odlaganjem izbora za Ustavotvornu skuptinu i reenjima u zakonu po kome su oni sprovoeni, ve i vladinim privremenim Poslovnikom za Ustavotvornu skuptinu, koji je dovodio u pitanje suverenitet njenog odluivanja odredbom da su poslanici, ukoliko ele da vre svoje dunosti dakle, im budu izabrani obavezni da poloe zakletvu kralju, kao to je to nalagao ustavni obiaj u Kraljevini SHS. Protiv Poslovnika bili su KPJ, Socijalistiki klub, Republikanska stranka, Zemljoradniki klub. Prema shvatanju predstavnika Jugoslovenskog muslimanskog kluba, Poslovnik nije bio u skladu s Izbornim zakonom. No teei da ojaaju opoziciju vladinom Nacrtu ustava, zasnovanom na centralistiko-unitaristikoj koncepciji dravne organizacije, opoziciju naroito oslabljenu apstinencijom Hrvatske republikanske seljake stranke (kako se Hrvatska puka seljaka stranka nazvala krajem 1920) zakletvu su poloili i
Republikanska

j- J- U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

komunisti i republikanci, uz ogradu da taj in smatraju iznuenim proceduralnim zahtevom, koji ih ne obavezuje u njihovom neelnom stavu prema monarhiji. Drugom odredbom Poslovnika, vlada i kruna koja je iza nje stajala prekrile su naelo dvotreinske veine, kojom je trebalo da se izglasa ustav budue drave, naelo usvojeno Krfskom deklaracijom. Umesto da se najvii pravni akt donese kvalifikovanom veinom, i tako sprei majorizacija, Poslovnik je predviao donoenje ustava prostom veinom. Ustavotvorna narodna skuptina Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca odrala je prvi prethodni sastanak 12. decembra 1920. i radila do 2. jula 1921, kada je pretvorena u Zakonodavnu radnu skuptinu. Redovan rad Ustavotvorne skuptine zapoeo je 23. decembra 1920. Za predsednika je izabran dr Ivan Ribar. U naznaenom periodu to je telo odralo 68 redovnih sastanaka. Krfski sporazum je pretrpeo krupnu izmenu da se ustav ima doneti prostom, a ne kvalifikovanom dvotreinskom veinom. Tim povodom navodi se Paievo uveravanje poslanika da se ne moraju plaiti majorizacije u jednom narodu, jer je re o prirodnoj pojavi. Prilikom rasprave o Nacrtu ustava u Ustavotvornoj skuptini ule su se krajnje suprotna gledita o naelima budueg unutranjeg ureenja, ak i nezavisno od stava i od ranije zapoete apstinencije Hrvatske puke seljake stranke, odnosno Hrvatske republikanske seljake stranke. Istovremeno su iznoeni argumenti u prilog centralistikog, federalistikog i autonomistikog reenja. Koroec je u ustavnoj debati traio da se u ustav unesu odredbe o pokrajinskim autonomijama. Uticajni ef Slovenske ljudske stranke istupao je i protiv ograniavanja veze izmeu biskupa i katolike crkve sa Svetim ocem. Ante Trumbi se, kao i u prvom svetskom ratu, izjanjavao protiv federalizma i dravno-pravnih autonomija. Obrazlagao je svoje stanovite time da srpski element kao jai ne prima takvo reenje; polazio je od tekoa da se izvede teritorijalna podela, s obzirom na ekonomske prilike; pitao se kako izvesti razgranienje meu plemenima", naroito Srbima i Hrvatima. Istupajui za princip jedinstvene drave smatrao je da bi u suprotnom budunost narodna bila ograniavana, jer prosvetni, socijalni i ekonomski razvitak trai ire polje rada i ekspanzivnost energija". Nasuprot Jugoslovenskom klubu, koji se zalagao za autonomiju, i Narodnom klubu koji se zalagao za federali-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

zam, demokrata Juraj Demetrovi je u koncesijama autonomizmu', federaciji ili konfederaciji video slabljenje drave. Smatrao je da bi takva reenja vodila provincijalnom partikularizmu", i da bi se prihvatanjem anticentralistikih reenja u budunosti izgubile snage za kasniju evoluciju prema centralizmu. Radikal Ljuba Jovanovi je kritikovao projekt decentralizacije s konfesionalnim oznakama Jugoslovenskog kluba. Suprotstavljao se podeli Kraljevine na est delova kao povratku na istorijske mee radi ouvanja nasleene starine". U stvari je kritikovao projekt Jugoslovenskog kluba sa tri jedinice sa prevagom katolika (Slovenija, Hrvatska i Slavonija, sa Meumurjem, Crna Gora, Srbija, Vojvodina i Bosna s Dalmacijom). Tri prve jedinice zamiljane su sa prevagom katolika, a tri ostale sa prevlau pravoslavnih, no s tim to se Bosni dodavala Dalmacija radi pojaanja broja katolika. Miroslav Spalajkovi je sve razlike izmeu Srba i Hrvata svodio na razlike u mentalitetu, pre svega u politikom mentalitetu. ivota Milojkovi je u ime komunista upozoravao da narod nije za monarhiju. Branio je naziv Jugoslavije napadajui radikale kao srpske frankovce" zato to propovedaju veliku Srbiju" umesto Jugoslavije. U toku rada Ustavotvorne skuptine i donoenja Vidovdanskog ustava politike snage u zemlji otro su se podelile, to je bilo posledica pribliavanja ustavnog raspleta krize u dotadanjim odnosima izmeu buroazije jugoslovenskih naroda i naraslih komunistikih i republikanskih snaga, te federalistikih i autonomistikih struja, predvoenih Hrvatskom republikanskom seljakom strankom. Stranka Stjepana Radia je apstinencijom stavljala do znanja da se najvii pravni akt donosi protiv njene volje, pa je samim tim i ne obavezuje: ona je izabrala put bojkota Ustavotvorne skuptine, ime je praktino napustila poprite neposredne politike borbe, olakavajui formalnu pobedu srpskoj buroaziji i snagama drugih jugoslovenskih zemalja koje su ovu sledile. Pored Nikole Paia u srpskom centralistiko-unitaristikom frontu istaknutu ulogu u zavrnoj fazi ujedinjenja, u stabilizaciji vladavine buroazije posle ujedinjenja, i u neposrednoj borbi za donoenje Vidovdanskog ustava odigrao je Svetozar Pribievi, nepokolebljivo zastupajui stav o integralnom narodnom jedinstvu", stav pod ijim se ideolokim plastom skrivalo, izmeu ostalog, oseanje slabosti srpske preanske" buroazije u njenom samostalnom odmeravanju s jaom hrvatskom suparnicom. S Ljubomirom

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Davidoviem stub Demokratske stranke, nezavisno od razlika koje su ga od ovog delile, i koje e ga narednih godina dovesti i do razlaza s njim, Pribievi se naao u savezu s radikalima 1921. u borbi za donoenje Vidovdanskog ustava. Centralisti su kao svoj politiki i ideoloki credo iznosili dravni centralizam koji, kako su tvrdili, obezbeuje jedan suverenitet, jedno zakonodavstvo i jednu vladu odupirui se svim plemenskim podvajanjima i znamenjima, federalizmu i autonomiji, koji bi navodno dovodili u pitanje jedinstvo dravnog organizma, narodnu celinu i koheziono tkivo novostvorene zajednice. Za radikale, kao i za demokrate, koji se ovom prilikom mogu svrstati u dravotvorne stranke", opredeljene za centralistiko ureenje, federacija je bila najvea opasnost, jer je, u njihovom vienju, vodila cepanju jedinstva, haosu, anarhiji, meunarodnom slabljenju drave. Radikali su smatrali da je u sluaju Kraljevine SHS federacija i neizvodljiva, zbog pomeanog stanovnitva u pojedinim pokrajinama i oblastima, odnosno nemogunosti razgraniavanja federalnih jedinica. Karakteristino je da se ova argumentacija odrala u redovima centralistiko-unitaristikih snaga sve do vojnog sloma drave. Glavni zagovornici centralistiko-unitaristikih reenja u Vidovdanskom ustavu nisu bili radikali ve liberali (demokrati) iz svih jugoslovenskih zemalja. Nosioci jugoslovenske ideje polazili su u toku prvog svetskog rata od shvatanja o jednom narodu. Ideja narodnog jedinstva nije bila stvarna istorijska pojava, rezultat razvoja, ve izraz politiko-propagandnih potreba. Nacionalne posebnosti nisu priznavane, jer se navodno radilo o jedinstvenom troimenom narodu, ali sa plemenskim razlikama koje su proisticale iz osobenog istorijskog razvoja. Tek u Kraljevini SHS ovu tezu poeli su naputati pojedinci. Radikal profesor Dragoljub Aranelovi je 1922. isticao da u Jugoslaviji ne ivi jedan narod i da se narod ne stvara dekretima. No ve i 1918. za srpske graanske snage bilo je vie nego vano da se u nazivu drave sauva srpsko ime, kako bi se i tim putem istakao znaaj Srbije u stvaranju jugoslovenske drave, a na drugoj strani naznailo njeno politiko prvenstvo. Kraj rata Srbi su doekali kao reavanje srpskog pitanja u jedinstvenom jugoslovenskom dravnom okviru. Srpski narod je vie nego bilo koji drugi bio izmean sa gotovo svim drugim narodima u jugoslovenskom prostoru. Ujedinjenjem svi su se

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

Srbi nali u svojoj dravi, izuzimajui one koji su prilikom razgranienja ostali u rumunskom delu Banata i u Maarskoj. Centralizam je u vienju srpskog g r a a n s t v a odgovarao srpskom narodu u eelini, samim tim to je on iveo i u Hrvatskoj, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, u staroj Srbiji". I predistorija ujedinjenja pokazuje da Pai, kao najistaknutiji predstavnik srpskog graanstva, nije nijednog trenutka bio spreman da se ovome uskrati pravo da predstavlja celokupni srpski narod u Austro-Ugarskoj. Srpska buroazija se mogla odrei da ne zastupa sva tri plemena", ali ne i da prepusti sluaju ujedinjenje svih Srba u novoj dravi. Srbija je imala da oblikuje novu jugoslovensku dravu, suprotstavljena preko svojih vladajuih snaga, svim onim drugim iniocima koji su istupali protiv integralnog reavanja srpskog pitanja. Centralistika koncepcija nove drave obezbeivala je u njoj politiku prevlast Srbije kao vodee snage ujedinjenja, zemlje sa najveim brojem ratnih rtava, najbrojnijeg naroda u novoj dravi. Centralistiko-unitaristiki organizovana drava je u iskljuivoj nadlenosti imala da obuhvati zakonodavstvo, vojne i inostrane poslove, ekonomsku politiku i prosvetu. Iz ovakvog ureenja izvodio se zakljuak da samo tako organizovana drava obezbeuje unutranju vrstinu. Za Paia je bilo koja varijanta federativne ogranizacije drave bila opasno ognjite nemira" i nesigurnosti". Smatrao je da bi ona bila podlona krizama i rasturanju usled potencijalnog podsticanja revizionistikih sila protiv integriteta nove drave. Istovremeno, i savezniki interes je navodio da se na ivicama Srednje Evrope i na Balkanu nalazi jedna jedinstvena, stabilna drava". Radikalima i demokratima suprotstavila se stranka Stjepana Radia, koja e narednih godina postati jedan od najuticajnijih inilaca politikog ivota u Kraljevini, nezavisno od toga to je kratko uestvovala u vlasti (19251927; 19391941), uglavnom apstinirajui od uea u radu skuptinskih tela i vlada, koje su bile pod predsednitvom Srba, ako izuzmemo Koroevu uoi proglaenja diktature. Stjepan Radi e s proaustrijskih pozicija prei 1918. na stranu ujedinjenja i stvaranja zajednike drave triju plemena podeljenog naroda. Na elu Hrvatske puke seljake stranke, on se poetkom 1919. distancirao od ujedinjenja na centralistiko-unitaristikoj osnovi, otvarajui hrvatsko pitanje u Kraljevini SHS; u daljem toku ustavnog razvitka i politikog ivota Kraljevine predstavljao je

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

nosioca snanog otpora hrvatske buroazije srpskoj prevlasti u dravi. Nasuprot podeljenim politikim snagama srpske buroazije razvijao se jedinstveni hrvatski politiki front, iji je stegonoa postala Radieva stranka. Ona je polazila od hrvatske dravne tradicije, ukorenjenih ustanova i hrvatskog narodnog individualiteta, izjanjavajui se za republikanski oblik vladavine i samostalnost federalne Hrvatske (hrvatske republikanske drave") u sastavu Jugoslavije; ovo pozivanje na istorijsko-institucionalnu tradiciju i na narodnu posebnost sadralo je svojevrstan zahtev jedne buroazije za ravnopravnim ueem u vlasti s drugom. Nastale podele podsticale su na obnavljanje dojueranjih sukoba, podseale na ranija suprotna opredeljenja, razliite politike navike, zloupotrebljavanje istorijskih zasluga ili nepotovanje drugaijih metoda i shvatanja, prenaglaavanje razlika u mentalitetu voa. Nosioce dravotvorne misli" uzbuivalo je obraanje hrvatske opozicije inostranstvu, predstavljanje poslanika kao zastupnika nekog zasebnog dravnog tela, umesto kao poslanika s posebnog podruja iste drave, bojkot narodnog predstavnitva ili republikansko obeleje njenog programa. Radi je jo u Narodnom vijeu predlagao da u prelaznom periodu vrhovnu vlast vre tri regenta: srpski prestolonaslednik, hrvatski ban i predsednik Narodnog saveta Slovenije. Nacrt Hrvatske puke seljake stranke o dravnom ureenju, objavljen u tampi, predviao je savez drava i seljaku republiku. Konfederativno organizovana drava sastojala bi se od Srbije, Hrvatske i Slovenije, dok bi se ostale pokrajine" (Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija) izjasnile kojoj bi se lanici saveza prikljuile. Na elu konfederacije stajalo bi vrhovno predstavniko telo sastavljeno od srazmernog broja delegata predstavnitava narodnih drava". Radikali su se u vlastitoj stranci sukobili s drukijim shvatanjem dravne organizacije, shvatanjem iji je nosilac bio ugledni stranaki prvak Stojan Proti, koji je, polazei od decentralizacije drave, predlagao, umesto parcelacije" Kraljevine na administrativne oblasti, podelu na devet istorijskih pokrajina sa zakonodavnom i izvrnom vlau, odnosno s pokrajinskim skuptinama i vladama, pored odgovarajuih centralnih organa, i to: Srbiju, Staru Srbiju s Makedonijom, Hrvatsku i Sloveniju s Rijekom, Istrom i Meumurjem, Bosnu, Crnu Goru s Hercegovinom, Bokom Kotorskom i Primorjem,

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

Srem s Bakom, Banat, te Sloveniju s primorjem. Budui izraz kompromisa izmeu jasno razdvojenih frontova centralista i federalista, ustavni nacrt Stojana Protia nije imao nikakve izglede da okupi izrazito oprene snage, ne zadovoljavajui ni centraliste ni federaliste, tako da mu je podrku pruio samo najui krug Protievih jednomiljenika, koje je vodstvo stranke iskljuilo iz lanstva. Proti je bojkotovao rad Ustavotvorne skuptine, nastavljajui da brani svoju koncepciju pokrajinskih jedinica s visokim stepenom samouprave, uprkos pritisku Radikalne stranke. Njegovi pogledi odravali su shvatanja malobrojnih radikala, protivnika stapanja naroda u jedinstvenu celinu uz zanemarivanje posebnosti njihovog razvitka u prolosti; oni su bili uvereni da svako kompaktno pleme" treba da dobije pretean uticaj u upravi i javnom ivotu na svom podruju. Poznat je Protiev princip: Jedinstvo u raznolikosti i raznolikost u jedinstvu, ali nigde i nipoto jedinstvo u jednolikosti." Njegova gledita je veina radikala shvatala kao poziv na razbijanje jedinstva drave i kao ugroavanje politike prevlasti srpske buroazije u njoj. Drugi ustavni projekti takoe su zastupali reenja koja su se po stepenu decentralizacije, federativnom i republikanskom obeleju razlikovala od zvaninog vladinog predloga. Nacrt Jugoslovenskog kluba zalagao se za federativnu zajednicu od est pokrajina obrazovanih na konfesionalnoj osnovi (tri katolike, a tri pravoslavne, dok bi Dalmacija bila-prikljuena Bosni, radi ravnotee). Josip Smodlaka se, u svom nacrtu, izjanjavao za monarhistiki oblik vladavine i deobu zemlje na dvanaest pokrajina sa znatnim sopstvenim izvorima prihoda. Nacrt Jugoslovenskih muslimana je naglaavao znaaj oblasnih samouprava. Narodni klub (Hrvatska zajednica) predloio je, preko Matka Laginje, podelu drave na est pokrajina, s tim to bi Makedonija ostala Srbiji, a Vojvodina bila zasebna. Po Laginjinom projektu plemenska" ravnopravnost mogla se ostvariti samo putem federacije. Centralistiko-unitaristike snage su ovaj projekt napadale kao ubistvo drave". Njihova kritika je polazila od toga da se drava deli na est dravica. Umesto ravnopravnosti plemena", isticalo se, usvojen je vetaki princip brojne jednakosti dravica, sve u cilju okupljanja Hrvata i deobe Srba na etiri dravice, da bi se mnogobrojnije srpsko pleme" pocepalo. Rukovodna misao Narodnog kluba videla se u namerama, koje su pripisivane i klerikalnom
Dalmaciju,

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Jugoslovenskom klubu, da se celokupna vlast podeli izmeu dravica i nita od realne vlasti ne ostavi dravi. Iz toga se izvodio zakljuak da je ree o nameri da se posle duhovnog razjedinjenja postigne politiko razjedinjenje. Prema inostranstvu, pak, dravni ugovor je mogao obavezivati samo one dravice koje su na njega pristale. Trumbiev projekt je polazio od unitaristikog reenja kombinovanog s decentralizacijom. Zemljoradnici su istakli zahtev za obrazovanjem seljake skuptine, koju bi posredno birale zadrune organizacije. Unitarizam korigovan samoupravom traili su i socijalisti, ali odbacujui monarhistiki oblik vladavine, kao i republikanci. Vodstvo Slovenske ljudske stranke je i pre izbora za ustavotvornu skuptinu u svom Nacrtu ustava iznelo miljenje u prilogu autonomnih pokrajina koje bi se obrazovale prema privrednom i kulturnom merilu. Predstavnici ove stranke su i u Ustavotvornoj skuptini stajali na stanovitu autonomije. Slovenaki kulturni radnici objavili su februara 1921. autonomistiku izjavu koja je znaajno uticala na nastajanje autonomistikog pokreta u Sloveniji, inae ukorenjenog u istorijskoj tradiciji i nacionalnoj misli Slovenaca. Politika slovenakih klerikalaca nije ni posle donoenja Vidovdanskog ustava prestala da razvija autonomistiki program. Predstavnici Demokratske stranke (tzv. liberali) podvrgavali su estokoj kritici autonomistiki program klerikalaca, branei formulu centralizma, ali su oni inili manjinsku struju slovenakog nacionalnog ivota i politike. Radikali su u borbi za ustav nastupali zajedno s demokratima, nalazei se na istoj politikoj i ideolokoj platformi: za monarhistiki oblik vladavine, za centralistiko ureenje i unitarno organizovanu dravu. Njihov program iskljuivao je plemenske, verske i pokrajinske razlike, pa samim tim i podelu na istorijske pokrajine, uvaavajui jedinstvenu teritoriju i uvodei druga merila deobe: ekonomska, saobraajna ili ona zasnovana na administrativnoj racionalnosti. Demokrati, koji su osnivanjem svoje stranke februara 1919. podelili srpski politiki front da bi postali glavni konkurenti radikalima u borbi za vlast, imali su dosledniju centralistiko-unitaristiku koncepciju u poreenju s ovima. Nasuprot opredeljenja radikala za kompromisni nacionalni unitarizam" (troimeni narod"), shvatanja demokrata o centralistikoj i je-

DRAVNOPRAVNI

PROVIZORIJUM

dinstvenoj dravi, bez plemenskih i pokrajinskih razlika, polazila su od postojanja jednog jedinstvenog naroda u njoj. Rasprave izmeu radikala i demokrata, na jednoj strani, i federalista", na drugoj, poprimile su nacionalni (srpsko-hrvatski) karakter, izraavajui u sutini razliite nacionalne prilaze unutranjem ureenju drave. Shvatanje o jugoslovenskom nacionalnom jedinstvu podrazumevalo je stvaranje jedne kompaktne unitarne drave zadahnute jednom jedinom dravnom voljom" (Lazar Markovi), ali i uvaavanje istorijskih i drugih osobenosti koje je trebalo ustavnopravno izraziti (Stojan Proti). Protieva ustavna decentralizacija se mogla ostvariti prema ekonomskim, kulturnim, saobraajnim, a ponekad i istorijskim kriterijumima, ime bi se . . . postigla ravnopravnost i u svakom drugom pogledu". Federalistika koncepcija je negirala jugoslovensko nacionalno jedinstvo, zahtevajui da se u dravnopravnom ureenju ouvaju istorijske i plemenske (nacionalne) posebnosti i istorijske i nacionalne pokrajine zadre kao osnova unutranjeg ureenja zemlje. Iz toga ne proizilazi da i meu pristalicama ove koncepcije nije bilo razlika u tumaenju ideje federalizma. Federativno ureenje je ponekad podrazumevalo podelu su verini teta i izrazito dravnopravne kompetencije federalnih jedinica, a ponekad su one bile liene tih osobenosti i shvatane kao deo administrativne organizacije". Mada je Protieva koncepcija imala pristalica kod dela radikala u Vojvodini, ipak nije bilo interesovanja za poloaj pokrajine u novom unutranjem ureenju Kraljevine SHS. Preovlaivalo je shvatanje da je prikljuenjem Vojvodine Srbiji 1918. njeno pitanje u politikom pogledu konano reeno. Posle ujedinjenja u Vojvodini nije bilo politike partije koja bi zastupala neke posebne, to jest sveukupne vojvoanske interese". Nacionalna politika je ila na sloveniziranje Vojvodine" uspostavljanjem politikim metodom prevlasti slovenskog ivlja u Vojvodini. Radikali i demokrati su smatrali da se Vojvodina ,,bez pogodbe i posebnih ustupaka" prikljuila Srbiji. Zastava je pisala da se Vojvodina odrekla sebinih interesa autonomnoga separatizma i podvrgla centralistikoj upravi i to iskljuivo zato da srpstvo podigne i uvrsti..." Deo vojvoanskih radikala s vremenom e evoluirati, kritiki prilazei Vidovdanskom ustavu donetom u vanrednom i uzburkanom vremenu", kada se moralo zadovoljiti postignutim slobodama i oblasno upravnim ureenjem".

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Politika srpskog graanstva nije ipak predstavljala potpuno homogen, neprobojan blok u kome se ne bi uoavale razlike i nazirale struje suprotnih pogleda. U redovima srpskog graanstva postojala su takoe razmimoilaenja, politike podele i sukobljeni stranaki interesi. Buroazija Srbije razlikovala se od svoje preanske" posestrime, a primetan je i nesklad interesa izmeu srpskih" krugova u Crnoj Gori i Makedoniji od onih u matici". Ljuba Davidovi e se zalagati za sporazum sa Hrvatima za razliku od drugog prvaka Demokratske stranke, okorelog integraliste Svetozara Pribievia. Stoj an Proti i njegova radikalska grupa istupili su sa projektom decentralizacije. Republikanci, Ljuba Stojanovi, Jaa Prodanovi i drugi izjanjavali su se za republiku i federaciju. Ljuba Stojanovi je cenio kao pogreno poistoveivanje narodnog i dravnog jedinstva. Odbacivao je tezu da je homogena nacionalna zajednica nespojiva sa federalistikim ili autonomistikim ureenjem drave, odnosno vienacionalne drave sa centralizmom. Istupajui zajedniki u Ustavotvornoj skuptini, demokrati i radikali uspeli su da, obezbeenjem podrke dela Saveza zemljoradnika i jedne nesrpske stranke, Jugoslovenske muslimanske organizacije, proire stranaki blok raspoloen da prihvati vladin Nacrt ustava. Predstavnicima te nesrpske organizacije obeana je materijalna nadoknada i ustupci u pogledu kolske i verske autonomije, sudstva i funkcija u aparatu vlasti. U pridobijanju podrke za donoenje ustava upotrebljavana su svakojaka sredstva, od pritisaka do podmiivanja i kupovanja glasova pojedinaca i grupa, kao to pokazuje sluaj Demijeta (Jedinstvo") ili Muslimanskog poslanikog kluba iz June Srbije", iji su lanovi, korumpirani uoi izglasavanja ustava, dali glas za prvu konstituciju nove drave. Sporazum izmeu delegata Radikalnog i Demokratskog kluba, s jedne strane, i delegata Demijeta, zapravo kluba ove stranke u Ustavotvornoj skuptini, s druge zakljuen 27. juna 1921. u prisustvu predstavnika Muslimanskog kluba iz Bosne predviao je da se za podrku ustavu uzvrati pravednom naknadom" vlasnicima veleposeda u Junoj Srbiji" za oduzetu zemlju. U izglasavanju Vidovdanskog ustava narednog dana uestvovalo je 258 narodnih poslanika: 223 poslanika glasalo je za, a 35 protiv, dok je 158 apstiniralo. Za Ustav je glasalo 89 poslanika Demokratske stranke, 87 Radikalne stranke, 3

1 19 DRAVNOPRAVNI PROVIZORIJUM

Saveza zemljoradnika, 23 Jugoslovenske muslimanske organi11 Demijeta, 10 Kmetijske stranke, i Spasoje Pileti. Snage kompromisnog nacionalnog unitarizma, odnosno blae varijante nacionalnog unitarizma izraene u dravnom nazivu, odnele su, budui nadmonije i ne birajui sredstva, privremenu pobedu nad predstavnicima vienacionalne koncepcije i federativne organizacije drave. Drava je definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, uprkos znaajnoj republikanskoj opoziciji, koju su sainjavali komunisti, HRSS i Republikanska stranka; ta opozicija je, kada je re o komunistima, silom dravne moi odstranjena iz politikog ivota ili, u sluaju HRSS, apstinencijom samu sebe onemoguila da se u raspravi o ustavu suprotstavi centralistikom i monarhistikom frontu. Nije teko ve u imenu drave prepoznati ideju kompromisnog nacionalnog unitarizma. U l. 3. govori se o srpsko-hrvatsko-slovenakom kao slubenom jeziku Kraljevine, to je jo onda zapaeno kao vetaka formulacija, s obzirom da se radilo o dva jezika srpskohrvatskom i slovenakom. Od spoljnih srpsko-hrvatsko-slovenakih nacionalnih simbola kombinacijom su sauvani elementi grba, zastave i himne. Tako se dravna himna sastojala iz tri strofe koje su oznaavale tradiciju tri naroda: Boe pravde, Lijepa naa domovino i Naprej zastava slave. Ustavom je praktino potvrena ravnopravnost dva jezika, ravnopravnost usvojenih i priznatih vera i ravnopravnost oba pisma. Parlamentarna forma vladavine je nedosledno regulisana, jer su ustavna reenja, nezavisno od prakse, davala vladaru prednost nad Narodnom skuptinom. Zakonodavnu vlast vrili su, po Ustavu, zajedniki kralj i Narodna skuptina. Kralj je sazivao Narodnu skuptinu na redovno ili vanredno zasedanje, s pravom i da je raspusti. On je potvrivao i proglaavao zakone. Ustavne odredbe pokazuju da je kralj bio glavni inilac Vidovdanskog ustava, iako je ovaj poivao na naelu trodeobe vlasti. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojne sile i zastupao dravu u odnosima s inostranstvom. Predstavljao je neprikosnoveno lice, nikome nije odgovarao niti je mogao biti tuen. Oglaavao je rat i zakljuivao mir. Sudske presude i reenja izricali su se i izvravali u njegovo ime. Imenovao je predsednika i lanove Ministarskog saveta, koji su bili odgovorni njemu i Narodnoj skuptini.
zacije,

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Drava je bila podeljena na oblasti (od najvie 800.000 stanovnika), okruge, srezove i optine, prema prirodnim, socijalnim i ekonomskim merilima. Uredba o administrativnoj podeli zemlje, od 26. aprila 1922. godine, imenovala je 33 oblasti: ljubljansku, mariborsku, primorsko-krajiku, zagrebaku, osjeku, sremsku, baku, beogradsku, podunavsku, podrinjsku, valjevsku, umadijsku, moravsku, poarevaku, timoku, niku, vranjsku, kosovsku, skopsku, bregalniku, bitoljsku, raku, uiku, kruevaku, zetsku, splitsku, dubrovaku, tuzlansku, sarajevsku, mostarsku, travniku, vrbasku i bihaku. Ovom administrativnom parcelacijom vladajue snage ile su na razbijanje istorijskih pokrajina, koje su se ipak odrale sve do stvaranja banovina 1929. godine. Uredba je ostavila na snazi podelu na okruge (upanije) i srezove (kotare). Na elu oblasti nalazio se veliki upan, koga je postavljao kralj i koji je bio odgovoran za rad dravne uprave u oblasti. Paralelno s organima dravne uprave predvieni su i organi samouprave, ali ogranienih nadlenosti. Dravna uprava je vrila nadzor nad njihovim radom preko oblasnog velikog upana i posebnih strunih organa. Graani su po Vidovdanskom ustavu uivali politika prava: birako pravo, pravo na udruivanje, zbor i dogovaranje, slobodu tampe. Aktivno i pasivno birako pravo ogranieno je starosnim cenzusom. Vrednost ovih odredaba o politikim pravima demonstrirana je u praksi donoenjem Zakona o zatiti javne bezbednosti i poretka u dravi, 2. avgusta 1921, uperenog uglavnom protiv KPJ. Oficiri, podoficiri i vojnici iskljueni su iz birakog tela shodno poznatoj konzervativnoj koncepciji da vojska kao neutralna snaga" mora da ostane van politikog ivota. Za ene je Ustav predviao donoenje zakona koji bi resio pitanje njihovog birakog prava, ali on nije donet u toku itavog ivota Kraljevine. Vidovdanski ustav je ozakonio privatno vlasnitvo i naela ekonomskog liberalizma. Sledei primer vajmarskog, Vidovdanski ustav je sadrao niz socijalno-ekonomskih odredaba koje su navodno izraavale brigu ustavotvoraca za socijalnu pravdu i ravnopravnost svih drutvenih slojeva u privrednom ivotu, radnim odnosima i poslovanju. Od 124 odredbe Vidovdanskog ustava 23 su bile socijalno-ekonomskog karaktera. One su imale optu filozofsku osnovu u buroaskoj doktrini i politiko-pravnoj misli o privatnoj svojini kao socijalnoj

1 19 DRAVNOPRAVNI P R O V I Z O R I J U M

funkciji", predstavljajui ustavnopravno sredstvo za smirivanje revolucionarnog vrenja posle prvog svetskog rata, za razblaavanje odjeka oktobarske revolucije i Lenjinovog ustava iz 1918. godine, kao i za otklanjanje socijalnih sukoba izmeu rada i kapitala. Buroaska drava je takvim odredbama skrivala klasne protivurenosti i socijalne nejednakosti, izjanjavajui se za pravo svih graana na podjednake mogunosti u poslovima kojima se bave. Pravna sr tih buroaskih tenji nalazila se u lanovima Ustava koji su predviali da radna snaga bude pod zatitom drave i da ova dobije veu ulogu u socijalno-ekonomskoj oblasti, u duhu pravde" i razreavanja drutvenih suprotnosti. Drava se ustavno obavezala da pobolja opte higijenske uslove, uva narodno zdravlje, titi poloaj majki i dece, pomae zadrugarstvo, brine o invalidima, ratnoj siroadi i siromanima; zabranjivala je lihvarstvo, proklamovala besplatnu lekarsku pomo i davanje lekova bez naknade. Prema Vidovdanskom ustavu, feudalni odnosi su pravno ukinuti danom osloboenja od tuinske vlasti. Buroazija je zajamila privatnu svojinu kao osnov drutvenog poretka, ali je, na drugoj strani, isticala da ova ne sme da teti optim interesima. Ustavna reenja i stvarnost Kraljevine nalazili su se u raskoraku jer su na objektivnom tlu nerazvijenih kapitalistikih odnosa, buroaske pohlepe i opteg siromatva preovlaivali sasvim drugi pristupi razreavanju socijalno-ekonomskih protivurenosti, koji su zaotravali klasne i nacionalne sukobe, nastale kao rezultat borbe nacionalnih buroazija za jednak udeo u vlasti. Odredbe o socijalno-ekonomskim pravima graana nisu obezvreivane samo sutinom drutveno-ekonomskih odnosa i opte privredne situacije u Kraljevini, ve i time to su ustavotvorci razradu utvrenih naela i reenja jednostavno preputali kasnijim posebnim zakonima, koji ili nisu nikada doneti ili su pak odstupali od Ustava.

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

Na osnovu ustavnog odreenja Kraljevine SHS kao parlamentarne monarhije, moglo je samo da se oekuje potovanje parlamentarne prakse, u kojoj Narodna skuptina proizilazi iz slobodne volje biraa i predstavlja suveren organ vlasti, a vlada se obrazuje iz sastava skuptinske veine. Meutim, reenja u Ustavu Kraljevine SHS nisu obavezivala kralja da ministre imenuje iz sastava Narodne skuptine niti da potuje stavove skuptinske veine, ime su doprinosila obezvreivanju parlamentarizma i njegovih institucija od prvog dana njihovog ivota do kraljeve diktature 1929, inei da takva parlamentarna praksa ostane u istoriji poznata kao prividan ili pseudoparlamentarizam". U periodu od 1921. do 1929. vlade su mahom sastavljene na dvoru, a ne u narodnoj skutini. Svetozar Pribievi je u svojim memoarima zabeleio da je od 1918. do 1929. Narodna skutina izazvala samo dve od 23 ministarske krize, oborivi 1920. prvu vladu Milenka Vesnia i 1926. petu vladu Nikole Uzunovia. Kao to je ruio vlade sa skuptinskom veinom, kralj je zadravao i one koje je nisu imale. Njegova ustavna prava na sazivanje, odnosno rasputanje Skuptine i raspisivanje izbora olakavala su mu arbitrau. im je verifikacija mandata poslanika HRSS posle izbora 1923. ugrozila radikale, koji su se nali bez veine u Narodnoj skuptini, kralj je situaciju razreio rasputanjem ovog tela, zadravajui vladu bez veine do narednog skuptinskog zasedanja. Kralj Aleksandar je bio protivnik jakih stranaka i snanih politikih voa, nastojei da dri sve niti vlasti u svojim rukama i suzi polje rada politiarima. Predznak njegovog neparlamentarnog ponaanja, u vreme kada je jo bio regent, predstavljalo je odbacivanje kandidature Nikole Paia za predsednika prve vlade Kraljevine, istaknute od stranakih voa decembra 1918. Koristei se kraljevom moi i autoritetom,

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

1 3 3

veliki uticaj u politikom ivotu zadobijala je tzv. dvorska kamarila. Neposredno ili preko nje, kralj se meao u ivot pojedinih stranaka, stvarajui u njima svoja uporita, naroito meu radikalima i demokratima. Sredinom dvadesetih godina kraljevu produenu ruku su meu demokratima inili Kota Kumanudi i Vojislav Marinkovi. U vojsci se kralj, budui njen zapovednik, oslanjao na tajnu organizaciju Bela ruka", kojoj se na elu nalazio general Petar Zivkovi, komandant kraljeve garde, s generalima Josifom Kostiem, Dragutinom Okanoviem, urom okiem, Petrom Miiem i drugima. Ministri su pretvoreni u obine sprovodnike kraljeve politike i izvrioce njegove line volje. Momilo Nini, jedno vreme ministar spoljnih poslova, spominjao se kao najvii kraljev inovnik u ovom vanom resoru, inae ljubomorno uvanom za predstavnike srpske buroazije, izuzme li se poverenje koje je nakratko, posle ujedinjenja i u toku Mirovne konferencije, bilo iskazano Anti Trumbiu njegovim imenovanjem za efa diplomatije u nekoliko prvih vlada. Izdvojeni poloaj kralja u ustavnom sistemu i njegova nadreenost ostalim ustavnim iniocima uz politike borbe u nerazvijenoj drutvenoj sredini, uzdrmanoj socijalnim sukobima i nacionalnim podelama pogodovali su koncentraciji vlasti u njegovim rukama, na osnovu ili mimo ustavnih propisa, eksproprijacijom prava drugih nosilaca odluivanja. Kralj Aleksandar je uticao na politiki ivot oslanjajui se i na strane sile, naroito na Francusku i ehoslovaku, kao i na finansijske krugove u zemlji i van nje. Regent je, neposredno posle ujedinjenja, davanjem miga Svetozaru Pribieviu, uticao da se ne stvori jedinstven srpski politiki front udruivanjem radikala i demokrata u jednu stranku jer bi taj snani politiki blok mogao da ogranii njegovu mo ne obazirui se na njihovu privrenost monarhiji i centralistiko-unitaristikom programu. Njegovom nastojanju naruku su ile i tenje vodstva Radikalne stranke da sauva svoju individualnost i tradiciju, a na drugoj strani rezerve Hrvatsko-srpske koalicije u Demokratskoj stranci da ova spajanjem s radikalima ne ugrozi svoju jugoslovensku orijentaciju. Aleksadar je znao da s politike scene potisne Nikolu Paia snanog mada ve starog radikalskog vou, istovremeno i nesposobnog da se suprotstavi vladaru ali se nije ustruavao da mu ponovo ukae poverenje i dovede ga na politiko poprite

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kada su to traili interesi monarhije i srpske buroazije. Kao radikalski voi, naizmenino je primenjivao metod prinude i psiholokog omekavanja, u zavisnosti od toga ta je smatrao korisnijim u odreenom trenutku. Hrvatsku opoziciju je plaio vestom propagandom o amputaciji Hrvatske, politikim savezima srpske buroazije s vrhovima slovenakog i muslimanskog graanstva, te s hrvatskim disidentima, povratkom Habsburgovaca (ega se sam pribojavao), vojnim pritiskom i pootravanjem policijskog reima. Vojska, sa srpskim generalitetom, ija je funkcija bila odbrana granica i teritorijalnog integriteta, proirivana je sve vie na zatitu unutranjeg poretka, predstavljajui ultima ratio za kralja i reim u svim spoljnim ili unutranjim krizama, kao to je pokazalo zavoenje diktature 1929. Kraljevo ponaanje odreivali su interesi srpske buroazije, jer je dinastija bila njen vrh i najistaknutiji predstavnik srpske politike prevlasti. Najvia vojna i politika sfera vlasti bila je rezervisana za predstavnike srpske buroazije. Nesrpski funkcioneri u vladi i drugim najviim upravnim institucijama sluili su da ovima obezbede njihovo jugoslovensko obeleje ili legitimaciju optedravnosti". Od 39 vlada, koliko ih se smenilo u Kraljevini, najvei broj, 30, obrazovali su radikali, na koje se kralj najradije oslanjao, s tim to su oni zadravali veinu i u ostalim vladama, sem u onima koje su sastavili predstavnici Demokratske stranke. Radikali su u vladi Antona Koroca, obrazovanoj posle skuptinskog atentata i uoi proglaenja diktature, drali gotovo ceo kabinet. Predstavnici srpske buroazije nalazili su se na poloajima oblasnih, okrunih i sreskih naelnika, s pripadnicima drugih naroda koji su podravali centralistiko-unitaristiki reim. Zbog opte drutvene i politike nestabilnosti u Kraljevini, nijedna skuptina izabrana u periodu 19211929. nije ispunila etvorogodinji mandat. Na uestalim izborima (1923, 1925. i 1927) buroazija nije pro vera vala volju birakog tela, ve pokuavala da uvrsti svoju vladavinu, ugroenu nacionalnim sukobima i borbom suparnikih stranaka oko mandata za obrazovanje vlade i oko raspodele ministarskih poloaja. Raspisivanje prevremnih izbora nalagali su i razliiti pristupi vladajuih snaga reavanju akutnih nacionalnih i politikih pitanja. Drutvena nestabilnost ogledala se i u estoj smeni vlada. Za vreme vladinih kriza Narodna skuptina je radila samo

P A R L A M E N T A R I Z A M I N J E G O V E PROTIVURENOSTI

1 3 5

delimino, naroito prilikom demisija nekoliko vlada Nikole Uzunovia, od kojih je prva, od 8. do 15. aprila 1926. pala samo posle nedelju dana usled krize izazvane izlaskom Stjepana Radia iz njenog sastava. Tada Narodna skuptina nije mogla da zaseda u punom sastavu jer je HRSS, odnosno HSS, apstinirala od uea u njenom radu. U uslovima neizvesnosti i permanentnih kriza, stvorenih meustranakim sukobima, kraljevim meanjem i linim razilaenjima ministara, vlade nisu mogle da rade kao kolegijalni organi niti da odreuju dugoronije politike ciljeve i uobliavaju trajnije socijalnoekonomske koncepcije. Narodna skuptina u Kraljevini SHS, stvorena po uzoru na liberalnu graansku demokratiju, sastavljena od profesionalnih politiara i seljakih poslanika, nije bila osposobljena, kao to podseaju istoriari ove faze parlamentarizma, za razmatranje privrednih i socijalnih pitanja. Po svom karakteru i sastavu predstavljala je tribinu za politika nadmetanja, ustanovu za donoenje zakona i utvrivanje budeta. Predstavnici graanskih stranaka koje su imale snanije ekonomsko zalee, kao Slovenska ljudska stranka, ili svojim programima bile blie problemima sela, kao Savez zemljoradnika, predlagali su reforme skuptinskog tela u smislu uvoenja drugog doma, koji bi se bavio socijalno-ekonomskim pitanjima, odnosno zalagali se za izbor poslanika po stroim profesionalnim merilima. Tromi i birokratski aparat dravne uprave, na kome se, s ostalim iniocima vlasti, odravala zgrada monarhije, rano je podlegao moralnoj degeneraciji, podstiui nepotizam, nerad i korupciju. Vladajue stranke su pomou tog aparata osvajale prostor zloupotrebljavajui javnu vlast, sluei se fizikom i psiholokom prinudom, naroito prilikom izbora. Dravni aparat je imao gotovo presudnu ulogu u odreivanju njihovog ishoda, jer je dravna organizacija prevazilazila snagu stranaka, utiui bitno na opredeljivanje zavisnog inovnitva. Izborni ishodi u Kraljevini potvrivali su da najbolje prolaze one stranke koje sprovode izbore. Izborno zakonodavstvo, s tehnikom rasporeivanja mandata, prilagoavano je interesima vladajue klase i nacije. Dobijanje uticajnijeg mesta u dravnom aparatu, imenovanje za ministra ili izbor za narodnog poslanika nisu znaili samo ukljuivanje u vrhove vladajueg sloja, ve su otvarali i put za materijalno uzdizanje legalnim i, daleko ee, nedozvo-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ljenim sredstvima, uglavnom tolerisanim zbog mentaliteta ljudi, slabe kontrole i opte odomaenosti pojave. Uspeh pojedinca donosio je koristi i njegovim pristalicama jer je ovaj imao obavezu da podrava svoje ljude i dovodi ih na unosne poloaje. Predstavnici dravnog vrha sve su se vie davanjem koncesija vezivali za bankarske i industrijske krugove u zemlji, a posebno u inostranstvu, s vremenom postajui zavisni od stranog kapitala i u neposrednom politikom odluivanju. Veina rukovodeih ljudi, od vrha do dna odluujuih instanci, bavila se finansijskim transakcijama i drugim poslovima. Povezivanje dravne vlasti sa stranim privatnim i dravnim kapitalom vodilo je njihovoj simbiozi i apsolutnoj dominaciji, ostvarivanoj na najraznovrsnije naine. Debate u Narodnoj skuptini o raznim aferama i korupcionakim poslovima nisu nita reavale, pogotovu nisu dovodile do izvoenja njihovih uesnika na optueniku klupu ni do reformisanja sistema vlasti, ali su otkrivale razmere jednog zla, pozadinu vlasti i ljudskih karaktera, uzburkujui javno mnjenje stepenom zloupotreba i nebiranjem rei politikih protivnika u meusobnim razraunavanjima. Strani diplomati nisu mogli da jednu od najranjivijih taaka nove drave ne vide u njenoj administraciji. Uprkos ujedinjenju, upravni sistem je u prvoj fazi ostao raznolik. ak je postojalo vie razliitih praktino vaeih administrativnih sistema". Diplomatske predstavnike akreditovane u Beogradu obeshrabrivale su u politikom optimizmu inercija i korupcija jugoslovenske uprave. Tako britanski izvori iz 1925. govore o snazi turske tradicije i balkanskom mentalitetu, upravi kao pravom leglu aljkavosti i korupcije. Kritika je pogaala i rukovodee politiare Kraljevine koji su rasipali vreme u sitnim stranakim i linim intrigama, umesto da vie panje posvete izgradnji upravnog sistema, kojim bi se ujedinili i zadovoljili razliiti sastavni delovi Kraljevine. Uprava je optuivana kao osnovni krivac nezadovoljavajueg unutranjeg stanja. Za vreme diktature britanski diplomati su zabeleili: No vie od osetljivog verskog pitanja, vie od zabrinjavajueg beogradskog centralizma, vie od izazovnog velikosrpstva krivi su neefikasnost i nepotenje administracije sa tradicionalnim uplitanjem politiara u rad inovnika." Britanci su po tim loim osobinama izdvajali estojanuarske kabinete Petra ivkovia i Milana Srkia. S uoavanjem niza predubeenja Britanaca i njihovog aristokratskog prezira nad slabostima jedne balkanske dra-

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

1 3 7

ve", pogotovu orijentalnih" odlika stanovnitva istonih delova zemlje, ostaje kao nepobitna injenica da se razmnoila jedna korumpirana i nesposobna administracija, nezavisno od teritorijalnih razgranienja, jer se u sutini radilo o agrarnom drutvu, to jest narodu koji je preteno inilo seosko stanovnitvo. Brojni su vidovi korupcije: debeli baki", razni vidovi podmazivanja", mito, klanske i roake veze, korienje aparata od strane politiara, pronevere dravnog novca, masne provizije, afere i skandali inovnika, poslanika, ministara zbog primanja provizije ili favorizovanja poslova od kojih je drava imala tete. inovnitvo je naglo narastalo, zbog porasta administriranja, birokratizacije aparata i jaanja represivnih mera. Predratna Srbija je imala 40.000 inovnika, a Kraljevina SHS 1925. godine 280.000, iako je Jugoslavija imala svega tri puta vie stanovnika od predratne Srbije (sa Makedonijom i Kosovom). Zbog delovanja vanparlamentarnih inilaca, uporne odbrane centralizma i unitarizma, i nereavanja osnovnih socijalno-ekonomskih pitanja takav parlamentarizam je na kraju izgubio svaki ugled u narodu. Zapadao je u krizu u uslovima sve veeg kraljevog meanja u politiki ivot, najee zakulisnog. Kralj je podsticao rivalstvo stranaka i pojedinih politiara, preuzimao arbitrau izmeu sukobljenih strana, konfrontirao politike blokove ili uspostavljao ravnoteu meu njima. Kada se HRSS, najjaa graanska opoziciona snaga, 1925. sporazumela s radikalima, time se pojaala i pozicija kralja, zainteresovanog za njeno izmirenje s reimom radi ouvanja poretka. Parlamentarne debate i politike borbe voene su, meutim, pred oima cele javnosti, doprinosei otkrivanju sutine buroaske vladavine, motivacija graanskih stranaka i njihovih prvaka, i stvarne pozadine zakonodavnih reenja i politikih odluka. Parlamentarizam je nagrizla i agrarna kriza, nagovetena 1925, kao i druge socijalno-ekonomske protivurenosti, ije se reavanje nalazilo u senci borbi za ustavnu reviziju dravnog ureenja. Politiki ivot u Kraljevini SHS karakterisalo je postojanje mnotva stranaka, koje je odraavalo raznolikost i nerazvijenost socijalne strukture, raznorodnost nacionalnog i verskog sastava, razliite stepene ekonomske moi, znatne kulturne razlike, drukija iskustva u samostalnom dravnom ivotu i politikim borbama u 19. i 20. veku. Na politikom polju nale su se posle 1918. mnogobrojne partije, snane i slabe, velike i male, stare i

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

nove, revolucionarne i reformistike, klerikalne i antiklerikalne, jugoslovenske i nacionalne, odnosno regionalne, republikanske i monarhistike, seljake i radnike, ilegalne i legalne, graanske i socijalistike, staleke i nestaleke. Stranke su stvarale saveze i blokove, menjale frontove i opredeljenja, postajui preko noi od saveznika neprijatelji. Najotriji sukobi izbijali su izmeu stranaka centralistiko-unitaristike i federativne orijentacije. Neke stranke su imale duu istoriju, gotovo istovetnu s istorijom odreenog naroda (radikali, slovenaki klerikalci), a druge, vie nego efemerne, ugasile bi se odmah po osnivanju. Na optim izborima 1925. pojavilo se 45 stranaka, koje su se posle izbora proredile. Istupanje ovolikog broja stranaka, kao i brz nestanak ili osipanje mnogih, govori samo za sebe do kojeg je stepena socijalno-politika osnova jugoslovenskog drutva bila promenljiva i nestabilna, nacionalno i konfesionalno polarizovana, a stranake tradicije i strast politikog ispoljavanja ive, nezavisno od stvarnih inilaca odluivanja u drutvu. Razdrobljeni politiki front odgovarao je vladajuim snagama i velikim partijama, koje su, u krajnjoj liniji, upijale one sitnije. U Privremenom narodnom predstavnitvu i u Ustavotvornoj skuptini, kao i u kasnijim borbama za reviziju ustava, graanske stranke su se pregrupisavale, stvarala parlamentarne zajednice", privremene politike saveze i opozicione ili vladajue blokove. Snage su udruivane da bi se prihvatile odreene mere ili spreilo njihovo usvajanje, da bi se dobilo u vremenu ili izazvala kolebanja u suparnikim blokovima, da bi se oni podrili uoi izbora ili prilikom sastavljanja vlada i sklapanja reimskih saveza. Hrvatski blok predstavljao je 1922. koaliciju stranaka razliitih programa koju su sainjavali HRSS, Hrvatska zajednica, Hrvatska stranka prava (frankovci), Hrvatski radniki savez koaliciju stranaka povezanih u borbi protiv centralistikog reima ali nesaglasnih u pogledu naina ostvarivanja hrvatskih nacionalnih zahteva. Aprila 1923. Federalistiki blok (HRSS, SLS, JMO) sainio je s radikalima Markov protokol (nazvan po Marku uriiu, predstavniku Radikalne stranke), sporazum o poetku razgovora za reavanje pitanja dravnog ureenja, koji je raskinut im su radikali sastavili homogenu vladu. HRSS, SLS, JMO i Demokratska stranka istupale su 1924. kao opozicioni blok". Radikali i Samostalna demokratska stranka stvorili su nacio-

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

1 3 9

nalni blok" (Pai Pribievi) na izborima 1925. Posle izbora nastao je Blok narodnog sporazuma i seljake demokratije radi zajednikog istupanja u Narodnoj skuptini. Graanske stranke nisu bile vrsto organizovane, a uprkos ovom grupisanju ostale su meusobno napovezane pa samim tim bez jedinstvenih pogleda na svoje klasne interese, ukoliko se nije radilo o suprotstavljanju revolucionarnom radnikom pokretu i podeljene nacionalno i verski, naroito u pogledu oblika vladavine i unutranjeg dravnog ureenja. Srpski graanski front nosile su Narodna radikalna i Jugoslovenska demokratska stranka, od kojih je prva delovala na srpskim podrujima i na onima istorijski i nacionalno uzimanim za srpska, a druga na teritoriji cele drave, smatrajui sebe bar nominalno jugoslovenskom, mada je sve vie dobijala srpsko obeleje. Radikali su predstavljali staru i homogenu stranku, pod autoritativnim vodstvom s Paiem na elu, stegonou srpske hegemonije i centralizma. Stranka se posle Paieve smrti, 10. decembra 1926. poela osipati, frakcijski deliti, postajui jo podlonija uticajima dvora; bila je rastoena dugim ostankom na vlasti, korupcijom, borbama starijih i mlaih generacija u vodstvu, prodorom provincijalaca" i ljudi s periferije" u njene vrhove. S demokratima je, uprkos savezima, stalno ulazila u okraje za uticaj u Srbiji, naroito kada se radilo o pridobijanju glasaa na parlamentarnim ili optinskim izborima. Jugoslovenska demokratska stranka stvorena je sporazumom vrhova raznih grupa jugoslovenske orijentacije kao zatonik narodnog jedinstva, ostajui labavo povezana i heterogena od svog osnivanja februara 1919. Proces asimilacije tih raznorodnih grupa samostalnih radikala, naprednjaka i liberala iz predratne Srbije, s Ljubomirom Davidoviem i Vojislavom Marinkoviem, Hrvatsko-srpske koalicije, sa Svetozarem Pribieviem, slovenakih liberalaca i drugih grupa iz Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore tekao je vie nego sporo, pa ak i bezuspeno, kao to je pokazalo odvajanje Pribievia i njegove grupe, 1924. godine, u Samostalnu demokratsku stranku. S Davidoviem se time Pribievi raziao oko sporazumevanja s Hrvatima na osnovu ustupaka u smislu decentralizacije drave, njihove samouprave i obnavljanja normi demokratske vladavine; on je u takvom poputanju video

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

opasnost za prevagu srpske buroazije u hrvatskim krajevima, gde su Srbi predstavljali brojno slabiju snagu. Politiki ivot nosili su voi stranaka, kao predstavnici odreenih drutvenih slojeva i nacija; meu njima su preovlaivale linosti starijih generacija, koje su se politici posvetile davno pre ujedinjenja, ljudi vini politikim borbama, koji su znali da izgrade sopstveni kult u stranci, nametnu joj svoj uticaj i nateraju na poslunost; na drugoj strani nalazili su se mlai politiari, ,,arivisti", koji su tek nastupali. Radi kontinuiteta, stranaka vodstva su se za uvrenje vlasti kao relikvijama koristila prvacima stranaka iz vremena njihovog osnivanja, iako stvarni uticaj ovih ljudi nije bio bogzna kakav. Radikali su stvarali mit o Aci Stanojeviu, Paievom saborcu i prijatelju, dovodei ga, posle Paieve smrti, u Beograd na sednice Glavnog odbora Stranke da iznese svoje miljenje, posreduje, primiri ili presudi. Razilaenje s politikom stranakog voe kanjavalo se iskljuenjem. Ugledni radikalni prvak Stojan Proti slomljen je im se raziao sa Strankom oko dravnog ureenja Kraljevine SHS i stranakim shvatanjem nacionalnih interesa srpske buroazije. Stranke se nisu procenjivale prema programima, ve prema voama. Birako telo se opredeljivalo za Nikolu Paia ili Stjepana Radia, za Ljubomira Davidovia ili Svetozara Pribievia, Antona Koroca, Mehmeda Spaha, Jovana Jovanovia i druge, manje znane regionalne i lokalne stranake prvake. Pai je jedna od najveih linosti srpske istorije modernog doba, linost neprouena, kontroverzna, dugotrajna na politikoj sceni, s harizmom, koja se sa svim osobinama i protivurenom prirodom teko predaje istoriji. Osniva je prve moderne politike stranke u Srbiji, koja je decenijama davala peat razvitku Srbije; re je o linosti koja se nalazila na vlasti pod dvema dinastijama; bio je na elu vlade punih 12 godina, od 1903. do 1918, dakle u vreme balkanskih ratova i prvog svetskog rata; imao je veliki meunarodni ugled, utirao put ujedinjenju, predstavljao s kraljem najzapaeniju linost u Kraljevini sve do smrti 1926. Radi se o dravniku i politiaru, tvorcu spoljne politike, parlamentarcu, voi stranke, meunarodnom pregovarau, oveku koji je za ivota osporavan, napadan i slavljen, a u nekim srpskim krajevima (Bosanska krajina) ak i diviniziran posle 1918. godine. ore . Stankovi smatra, da takvi ljudi ostaju za savremenike i u seanju vie kao drutvena

P A R L A M E N T A R I Z A M I N J E G O V E PROTIVURENOSTI

1 4 1

ustanova nego kao pojedinana pojava. U oceni Paieve linosti, mea se mit, legenda i stvarnost. Niko upani je ocrtao neke karakteristike Paievog duha: prisebnost i mirnoa u najteim prilikama ivota", lako prosuivanje ljudi, uzdrljivost bez odavanja emocije; praktian i realan pogled; politiar u kome se stie i dobar psiholog, sa smislom za dalekovid manevar kojim e taktiki nadvladati protivnika. Ovaj utljivi i zatvoreni ovek, znao je putati da vreme protie, ali i ne zastajati u izgraivanju vizije razvitka, sa svim svojstvima pragmatinog" i utilitarnog" politiara u dnevnoj praksi. Metod Paievog politikog rada je osoben: nastojao je da o svojim namerama, akcijama, misijama ne ostavlja nikakav trag, preputajui rad drugima. Mnoge akcije izvodio je tajno, mimo vlade i Glavnog odbora stranke. Malo je govorio u slubenim razgovorima, putajui sagovornike da oni iznesu svoje utiske, raspoloenja, gledita, kako bi doao do to vie obavetenja. Imao je opsesiju vlasti i radio preko poverljivih ljudi. Bilo mu je vano da saradnici sluaju i uestvuju u izvoenju njegovih koncepcija, a mnogo manje kakav je njihov moralni profil. Znao je izazivati dogaaje i stavljati protivnike pred svren in, isto tako kao to je budui dalekovid ponekada privremeni poraz shvatao kao koristan u budunosti. Iznever avaj ui parlamentarnu praksu uvao je fasadu" parlamentarizma. Sluio je kralja, iako je i te kako znao da se sa njime ne slae, ali ne i da radi protiv njega. Iako je kao starac uao u novu istorijsku epohu koju je dobrim delom pripremio, ve naruenog zdravlja, nije bilo sumnji da e ga kralj i srpsko graanstvo uvek iskoristiti u kritinom trenutku. Odsustvovanje sa vlasti teko je doivljavao, ali mu se raspoloenje vraalo im bi se vratio na svetlost politike pozornice i ponovo utonuo u politike borbe. Stranci govore o njegovom loem zdravlju, sporosti, ak tromom delovanju, ali su svesni da svi poslovi staju kada Pai ode na odmor ili leenje. Pai se nije klonio parcijalnih sporazuma, sa manjim strankama i grupama, potkupljivanja i kompromisa. Stoga je iza Paia ostao i izraz paievtina" koji je sadravao najrunije strane politike. Posle smrti Paieve, nijedna linost nije mogla da se uporeuje sa njegovim ugledom i autoritetom. Hrast je bio nezamenjiv. Nailazi serija minornih politiara (Nikola Uzunovi, Velja Vukievi, Milan Srki, itd.).

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Britanski diplomati gledali su u Svetozaru Pribieviu arhicentralistu" i asimilacionistu", za koga hrvatsko pitanje" nije postojalo. Za njega su svi stanovnici nove Kraljevine bili Jugosloveni. Svaki onaj koji je drukije mislio bio je za Pribievia separatista", proaustrijanac" ili promaar", neprijatelj drave. Stranci su Koroeca ocenjivali kao svetenika, koji stoji na elu papistike" stranke (SLS), oveka uglaenog nastupa", politiki lukavog", ali bez konstruktivnog programa". Smatrali su da je uticaj stekao ukorenjenou meu slovenakim seljatvom; pre svega to je bio dosledni predstavnik slovenakih regionalnih tenji (ouvanja unutranje autonomije) i dravnik svestan da spoljne opasnosti koje su pretile jo nacionalno neintegrisanoj slovenakoj naciji ovu obavezuju da se oslanja na Srbiju u sluaju izbijanja spoljne opasnosti iz Italije i Austrije. Slovenaki katolici su ga snano podravali, iako je njegov klerikalizam nailazio na otro suprotstavljanje Stjepana Radia, ljutog antiklerikalnog politiara. Iako je Radi znao da je hrvatski narod bio duboko religiozan, nije dao Crkvi da se mea u hrvatsku politiku. Glavni otpor centralistiko-unitaristikom reimu pruala je hrvatska buroazija preko Hrvatske republikanske seljake stranke, koja je izrasla u nacionalni pokret Hrvata za reviziju Vidovdanskog ustava. Seljaka ne samo po nazivu, HRSS uskoro se nala pod uticajem vrhova hrvatskog graanstva, koje je bilo nezadovoljno svojim politikim i ekonomskim poloajem u Kraljevini SHS i nastojalo da postane ravnopravan sudeonik u vlasti. Svoju snagu HRSS je pokazala ve na izborima za ustavotvornu skuptinu, a porastom svog uticaja naroito zaprepastila vladajue srpske snage na izborima 1923, dobivi 473.733 glasa i 70 poslanikih mesta, i 1925, kada je poveala broj pristalica na 545.466, pa i zadravanjem uticaja na izborima 1927, mada smanjenog, osvojivi 368.320 glasova i 61 poslaniko mesto, uprkos pritisku i izbornom teroru vlasti. No svojim akcijama van Parlamenta HRSS je olakavala posao radikalima i hranila sumnje zatrovanih pristalica centralizma i unitarizma da se stvarno radi o prevratnikoj antijugoslovenskoj stranci. Primenjivanjem metoda bojkota Narodne skuptine i apstinencije u njoj, ona je van tog tela pokretala problem dravnog preureenja. Stvaranje Hrvatskog narodnog zastupstva od poslanika izabranih u

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

1 4 3

Hrvatskoj dovelo je do prenaglaavanja njenog individualiteta kao organizma izdvojenog iz Kraljevine, to se naroito manifestovalo u memorandumu koji je Zastupstvo uputilo meunarodnoj enovskoj konferenciji 1922, te u njegovim zakljucima da nee priznati finansijske i druge obaveze nametnute hrvatskom narodu. Pristupanje HRSS Seljakoj internacionali 1. jula 1924. posebno je zaprepastilo vladajue krugove. Ove akcije, kojima je HRSS nastojala da zainteresuje strane politiare i javno mnjenje za hrvatsko pitanje, a na drugoj strani da natera centralistike i unitaristike snage na poputanje, vladajui krugovi uzeli su kao dokaz da hrvatska opozicija dovodi u pitanje jedinstvo drave. Hrvatska republikanska seljaka stranka proirivala je svoj uticaj na selu stvaranjem mree kulturnih organizacija. HSS je bila meu onim graanskim strankama koje su imale najvru organizaciju. Stranka nije ostala na obliku klasinog politikog organizovanja, ukljuujui u svoju organizacionu strukturu od 1925. godine Seljaku slogu" hrvatsko seljako, prosvetno i dobrotvorno drutvo sa seditem u Zagrebu i ograncima po selima. Ogranci nisu osnivani samo u Hrvatskoj ve i u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Slavoniji, Sremu, a delimino i u Bakoj i Banatu. U okviru ogranaka postojali su tamburaki i pevaki zborovi, dramske sekcije, sud dobrih i potenih ljudi." Svojim prosvetnim i dobrotvornim funkcijama Seljaka sloga" je praktino radila za HSS, mobiliui seljatvo na koncepciji da je ono homogen drutveni sloj. Iz toga je proizilazilo da organizacije Seljake sloge" okupljaju celo hrvatsko seljatvo a ne samo lanstvo stranke, najaktivniji politiki deo seljaka. Seljatvo se, jednom reju, tretiralo kao hrvatski kulturnosocijalni pokret. U propagandi je irenjem seljake kulture ivot na selu trebalo uiniti lepim i pomoi da se izae iz gospodarske krize". Na elu HRSS/HSS nalazio se obrazovani ali i impulsivni politiar Stjepan Radi, sklon neoekivanim zaokretima, reit i inventivan, ne uvek i dosledan u svojim opredeljenjima. Stranka je oivela politiki ivot na hrvatskom selu, pomogla razotkrivanju pozadine vladavine suparnikih srpskih stranaka i suzbila pretenzije klerikalaca da se nametnu hrvatskom politikom vodstvu koristei se tezom da su Hrvati katoliki narod. Pruila je otpor reimu i njegovom nasilju na hrvatskom selu i u Hrvatskoj uopte. Zaneta reavanjem hrvatskog pitanja, politi-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ke forme nacionalne neravnopravnosti, ona je u svojoj inostranoj aktivnosti i propagandi teila da skrene panju saveznikih sila na politiku oligarhiju srpske buroazije u Kraljevini i na podreeni poloaj Hrvatske, uprkos njenom znaaju za evropsku civilizaciju u prolosti i sadanjosti. Strankini emisari u inostranstvu voleli su da iznose ovakve argumentacije kako bi izazvali strani interes za jugoslovenske unutranje odnose. Prihvatajui Kraljevinu, samo preureenu, s obezbeenim poloajem hrvatske buroazije u njoj, vodei krugovi HRSS doprinosili su suzbijanju sepratistikih snaga u Hrvatskoj, regrutovanih uglavnom iz redova oficira i inovnika bive Austro-Ugarske, kao i frankovaca, koji su radili protiv nove drave u zemlji ili u emigraciji, ali su ih i metodologijom neadekvatnog otpora reimu pothranjivali u njihovoj antijugoslovenskoj aktivnosti. U svojstvu predsednika Hrvatskog seljakog kluba po nalogu Stjepana Radia, koji se nalazio u zatvoru, Pa vie Radi je 27. marta 1925. izjavio da Stranka prihvata Ustav i dinastiju Karaorevia, ime se odrekla republikanstva u svom programu. Hrvatska republikanska seljaka stranka promenila je ime u Hrvatska seljaka stranka (HSS). Priznajui monarhiju, stranka Stjepana Radia je pristala da deli odgovornost u vladama Kraljevine, istina zakratko, 19251927. Kao smetnji da se postigne sporazum sa hrvatskom opozicijom, radikali su okrenuli lea Svetozaru Pribieviu. Kompromis iznuen 1925. nije protivureio optoj orijentaciji hrvatske opozicije, koja je teila pronalaenju zajednikog jezika s radikalima radi revizije Ustava, a na drugoj strani prinuivao je ove na deobu vlasti. Taj kompromis, od KPJ ocenjen kao kapitulacija, odgovarao je i dvoru, koji je, umesto da osudi HRSS, uspeo da je privoli na saradnju omoguenu prethodnim odricanjem njenog vodstva od zalaganja za republikanski oblik vladavine. Savez izmeu HSS i radikala nagovetavao je na samom poetku da nije dugog veka. Stjepan Radi je sudelovao u vladi, ali nije proputao da kritikuje njene mere koje nisu odgovarale njegovim pogledima. Raskid te kratkotrajne saradnje znaio je, pre svega, da su odnosi izmeu srpske i hrvatske buroazije zapali u krizu i da je kraj parlamentarizma na pomolu. Nasuprot Paiu, Pribieviu i Korocu, stajao je Stjepan Radi sa hrvatskom seljakom republikom". Milosav Janiijevi objanjava tajnu uspona i uspeha HRSS (HSS) time to je Stjepan Radi uspeo formulisati nacionalizam puka" ili ,,se-

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

1 4 5

ljaki nacionalizam", koji je spajao borbu za socijalne pravice", za ekonomske, politike i kulturne slobode masa, sa ouvanjem nacionalne individualnosti Hrvatske i njene dravnopravne tradicije, zapravo sa njenim drutvenim i nacionalnim osloboenjem. Radi je bio odan mirotvornoj seljakoj republici" i slovenstvu", nasilje je osuivao ,,na tolstojevski nain", zanosio se imaginarnim panslovenstvom". U ovom nedoslednom i nepredvidljivom politiaru Krlea je naslutio prototip zbunjenog malograanskog intelektualca kolebljive politike svesti". Zanimljivo je da britanski diplomati njegov politiki metod (bojkot) ili izbegavanje kontakta sa Beogradom objanjavaju tenjom da ne bi lukavstvo njegovih protivnika potkopalo vernost njegovih pristalica". Ocenjuju ga kao visoko obrazovanog oveka", ali duha pomalo neuravnoteenog i sklonog idealizmu". Nije bilo teko zapaziti da nije imao dlake na jeziku", ali su se vlasti jedno vreme pokazale mudro strpljivim", dozvoljavajui mu da kae sve to je imao da kae, i pored njegovih izazovnih reci". Strastan govornik, bio je spreman da se upusti u izli ve oratorstva ak i na sportskom igralitu. Bio je", stoji u godinjem izvetaju britanskog poslanstva za 1924, naizmenino, predusretljiv i hladan, izjanjavajui se u jednom trenutku za parlamentarnu monarhiju engleskog tipa, da bi u sledeem trenutku zahtevao jednu, gotovo nalik na sovjetsku federaciju balkanskih seljako-radnikih republika." Za Paia i Radia Britanci su 1925. pisali kao o nepredvidljivim". Radia e naredne godine oznaiti kao neodgovornog demagoga", koji gazi obeanja o saradnji. Svesni su, meutim, da su hrvatski seljaci jedno vreme u Radia gledali kao u poluboga". Britanci ga nisu cenili kao administratora", smatrajui ga ak krajnje neefikasnim, ali izdvajaju njegovu bitnu osobinu ideologa. Po njima, on je bio prepun raznovrsnih ideja, od kojih su mnoge ispravne, ali esto kontradiktorne ili neprimenljive. Na alost, on koristi svaku priliku da bi odrao govor, pa bilo to i u pozoritu, ili na fudbalskoj utakmici, a njegova nedoslednost, estina i pomanjkanje takta esto dovode u nepriliku njegove prijatelje i daju argument njegovim protivnicima." Stvaranje Seljako-demokratske koalicije (SDK) 1927. godine zadalo je nov udarac velikosrpskoj prevlasti zbliavanjem Stjepana Radia i Svetozara Pribievia do jue, izgledalo je, nepomirljivih protivnika koje je bilo neoekivano koliko

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

god da je politiki ivot Kraljevine obilovao iznenadnim preokretima i preorijentacijama, promenama frontova i izneveravanjima programa. Pribievi je napravio politiki salto mortale pretvarajui se od najubeenijeg centraliste i predstavnika narodnog jedinstva u saveznika Stjepana Radia, poto je prethodno bio odbaen od kralja i radikala, koji u njemu nisu mogli da nau protivteu snazi hrvatskog pokreta. Razoaran, obreo se u Radievom zagrljaju kao jedan od dva predsednika SDK, ime je ojaao hrvatsko-srpski opozicioni front severno od Save i Dunava, u Lici, Kordunu i Baniji, Dalmaciji, Gorskom kotaru, Bosni i Hercegovini. inioci slovenakog politikog ivota 1918. bili su Slovenska ljudska stranka, liberali i socijaldemokrati, jedinstveni u odbrani slovenakih nacionalnih interesa od Italijana i Nemaca, ali na unutranjem politikom popritu sueljeni u borbi za vlast i uticaj na slovenakom selu, te meu graanstvom i radnitvom. Biva katolika stranka, proaustrijski orijentisana, SLS je brzo napravila zaokret i poela da se navikava na politiku sredinu u Kraljevini. Stranka je, sem poetnog nepoverenja te sredine prema njoj, morala da prevazie u svojim vlastitim redovima bojazni od novog odnosa snaga u jugoslovenskom prostoru, od premoi pravoslavlja i od radnikih nemira na slovenakom tlu. Od postanka monarhistika, SLS je, napustivi privremeno republikansko opredeljenje, nala kompromis s vladarem i srpskom buroazijom, rukovodei se pri tme potrebom da zatiti slovenake nacionalne interese, potisne trdicionalne rivale na slovenakom politikom popritu liberale : i obezbedi to povoljnije privredne i kulturne uslove za Sloveniju u Kraljevini SHS. Oportunistika filozofija ove stranke najbolje se ispoljavala u njenom odnosu prema Vidovdanskom ustavu, za koji nije glasala, iz bojazni da ne izgubi presti meu Slovencima zbog izjanjavanja za centralistiko-unitaristiko ureenje, iako joj to kasnije nije smetalo da uestvuje u vladama koje su se suprotstavljale ustavnoj reviziji. Saraujui sa srpskom buroazijom, slovenaki klerikalci su paralisali opasnost od hrvatske prevlasti u Sloveniji i slabili front HRSS, koja se borila protiv klerikalizma na hrvatskom selu. Druga slovenaka grupacija, liberalna, okupljena oko Alberta Kramera i Gregora Zerjava, pripadala je centralistiko-unitaristikom frontu, podravajui Pribievia, a kasnije i estojanuarski reim.

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

Oslonjena na razvijenije materijalne snage, iznikle u vreme Austro-Ugarske, slovenaka buroazija je znala da joj jugoslovensko zalee prua sigurnu odbranu nacionalnog opstanka, perspektivu okupljanja Slovenaca u jedinstvenu Sloveniju, izvore poljoprivrednih i industrijskih sirovina, i zahvalno trite. Branei svoju autonomiju ona je uvala slovenaki nacionalni i privredni integritet, razvijala ekonomiju, kolstvo i kill turne ustanove, neposredno zainteresovana i za obuzda vanj e hrvatskog nacionalizma. Srpska buroazija je nastojala da se u vladavinskim kombinacijama nae u savezu s nesrpskim strankama, posebno sa SLS i Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom, tim pre to su one bile regionalne i izrazito konfesionalno obojene, manje opasne za vladajue srpsko jezgro drave do 1939. godine. Slovenaki politiari predstavljali su jeziak na vagi" u kriznim trenucima srpsko-hrvatskih odnosa, arbitrau, inilac ravnotee izmeu sukobljenih buroazija najjaih nacija. Zajedno s Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom, Slovenska ljudska stranka je u politici srpske buroazije iskoriavana u svrhu zaokruivanja i izolovanja Hrvata. Ova politika ideja nije bila strana Paiu jo i pre stvaranja Kraljevine SHS, izraavajui se u vidu kombinacija o povezivanju Srbije sa Slovenijom preko Dalmacije i Like ili uspostavljanju specijalnog srpsko-slovenakog koridora preko severne Hrvatske. Voa SLS Koroec smatran je nezamenljivim lanom vlada Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, mada u njima nije uestvovao za vreme apstinencije svoje stranke prilikom donoenja Vidovdanskog ustava, zatim u periodu 19241927, tokom saradnje Pai Pribievi i Pai Radi, s obzirom da u njihovim vladavinskim kombinacijama nije bio potreban, i 19311935, kada su u Sloveniji vladali liberali i on bio konfiniran. Savez zemljoradnika je prihvatao unitarizam, traio reavanje agrarnog pitanja i propagirao koncepciju zadrune drave". Kao i ostale seljake stranke, istupao je protiv komunista. Prema njegovim programskim stavovima, komunisti su hteli da uspostave varoku diktaturu", koja je teila podlonitvu seljatva, najbrojnijeg drutvenog sloja, malobrojnim radnicima. Predvoen starim i iskusnim politiarem Jovanom Jovanoviem (Pionom"), Savez zemljoradnika je dobijao glasove uglavnom u Srbiji i selima Bosanske krajine; ova su se u vreme izbornih kampanja pretvarala u poprite za odmeravanje poli-

j- J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

tike snage raznih stranaka i njihovih pravaka, od kojih nijedan nije bio krt na obeanjima, a ta jalova stranaka nadmetanja dovodila su do politike premorenosti seljatva potkraj razdoblja parlamentarizma. Praktino sve vie odvojeni od sela i njegovih problema, prvaci ove stranke su zasluili prezriv naziv terazijski zemljoradnici". Hrvatska seljaka stranka, najuticajnija meu zemljoradnikim strankama, razlikovala se od Saveza zemljoradnika po tome to je osvajala sve vie prostora na hrvatskom selu i dominirala u politikom ivotu Hrvatske kao predstavnik nacionalnih interesa celokupnog hrvatskog naroda. Ona je u nereenom nacionalnom pitanju videla izvor svih drutvenih nevolja u Hrvatskoj. irenju moi HSS pomagao je i teror vlasti protiv hrvatske opozicije, iznuujui zbijanje nacionalnih redova. Strankinom rastuem uticaju na selu ila je u prilog i injenica to je KPJ u to vreme bila slaba, u ilegalnosti, nespremna do 1923. da prizna postojanje nacionalnog pitanja, ime je olakavala hrvatskoj buroaziji da seljake mase uzme pod svoje politiko okrilje. Slovenska ljudska stranka je drala pod kontrolom slovenako selo, oslonjena na svetenstvo, graanske klerikalne slojeve i znaajnu ekonomsku mo, iji su nocioci bili poljoprivredno zadrugarstvo, banke, tedionice i drugi kreditni zavodi. Jugoslovenska strokovna zveza je okupljala deo slovenakog radnitva, a fiskulturno udruenje Orel" omladinu klerikalne orijentacije, nasuprot udruenju Soko", koje su vodili liberali. Jugoslovenska muslimanska organizacija prvenstveno je izraavala interese imunih Muslimana. Njeno vodstvo je sprovodilo neprincipijelnu politiku kompromisa i pogaanja sa srpskom vladajuom klasom raspoloeno da uestvuje u svakoj vladavinskoj kombinaciji iz koje je neto moglo izvui za sebe a na drugoj se strani zalagalo za autonomiju Bosne i Hercegovine, elastino odstupajui od ovog reenja ukoliko su to nalagali pojedinani ili kolektivni interesi bogatih muslimanskih slojeva. U istoriografiji je zapaeno da je Jugoslovenskoj muslimanskoj organizaciji oteano da istie zahtev za autonomijom nakon srpsko-hrvatskog sporazuma, jer se nala izloena pritisku kako radikala, tako i HSS da se Muslimani izjanjavaju za Srbe ili Hrvate. Na teritoriji Makedonije, Kosova i Metohije i Sandaka delovao je Demijet, koji je na verskoj osnovi okupljao pristalice

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

iz redova albanskog i turskog stanovnitva. Politiki i socijalno konzervativan, verski obojen, pod uticajem hoda, on je do 1925. podravao reimske stranke, dobijajui zauzvrat male ustupke. Radnika klasa u Kraljevini bila je politiki nejedinstvena, dajui glasove reformistikoj socijaldemokratiji i graanskim strankama. Kada su se krajem 1921. u Beogradu, socijaldemokratske stranke Jugoslovenska socijaldemokratska stranka Slovenije, Socijaldemokratska stranka Jugoslavije i Socijaldemokratska radnika partija Jugoslavije ujedinile u Socijalistiku partiju Jugoslavije (SPJ), pod vodstvom Etbina Kristana, Vilima Bukega, Dragie Lapevia, Vitomira Koraa i ivka Topalovia, socijaldemokratski front je samo formalno stvoren, jer su se neki uticajni stranaki prvaci uskoro povukli ili umrli, a stranka ostala labavo povezana i iznutra nagrizana stalnim trvenjima i borbom za vlast. Reformistiki program socijalista nije odgovarao politikim i ekonomskim prilikama u Jugoslaviji i njenoj socijalnoj strukturi, s izrazitom prevagom seljatva nad malobrojnim radnitvom, usled ega Socijalistika partija Jugoslavije nije postala uticajniji inilac politikog ivota do svog faktikog raspada uoi ukidanja parlamentarizma. Centralistiko-unitaristiko opredeljenje socijalistikog vodstva takoe nije odgovaralo stvarnosti neravnopravnih nacionalnih odnosa. Pozivi socijalista na potovanje parlamentarne prakse u vreme njenog svakodnevnog gaenja, a na drugoj strani zahtevi za primenu metoda vaspitanja i prosveivanja, u jeku politikih obrauna reima s komunistima i buroaskom nacionalnom opozicijom, zvuali su krajnje neubedljivo i delovali neumesno. Socijalisti su odravali minimalan uticaj zbog svog monopolnog poloaja u ustanovama osiguranja, radnikim komorama, berzama rada, pa i zbog dranja nekih sindikalnih organizacija, preko kojih su mogli da utiu na izvestan broj radnika i korumpiraju ih, iskoriavajui njihove ivotne nedae, ali pre svega zbog borbe protiv komunista i paralisanja njihovog uticaja, koju su vodili u saradnji s buroazijom i njenim aparatom vlasti. Jugoslovenska republikanska stranka, i pored naprednih i principijelnih politiara u njenom sastavu, s Jaom Prodanoviem na elu, ostala je bez uticaja u politikom ivotu, ali dosledna u odbrani republikanizma, smatrajui da sva zla dolaze od monarhije. Republikanci su priznavali nacionalnu

j-

J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

individualnost Srba, Hrvata i Slovenaca. Smatrali su da pri donoenju ustava treba odbaciti princip brojnosti naroda koji ide u prilog Srbima. Ljubomir Stojanovi, inae filolog, pisao je 0 posebnom makedonskom dijalektu", koji nije ni srpski ni bugarski. U nekim programskim dokumentima republikanci pominju makedonsku autonomiju". Jedno krilo crnogorskih federalista izjanjavalo se za autonomnu Crnu Goru u sastavu Kraljevine SHS, a drugo za obnovu crnogorske dravnosti. Crnogorski federalisti su se stranaki organizovali tek 1925. godine, iako je jedna grupa federalista u izbornoj kampanji 1923. stavila u centar panje problem dravnopravnog ureenja zemlje u kojemu bi Crna Gora dobila ravnopravan poloaj". Programska naela generala Radomira Veovia polazila su od autonomije Crne Gore pod dinastijom Karaorevia. Crnogorski federalisti nisu bili kompaktna stranka, jer su pojedinci i grupe u njenom okviru imali razliite prilaze o poloaju Crne Gore u Kraljevini SHS i izdvajanju iz njenog sastava, to je bilo karakteristino za njeno separatistiko krilo. Mihailo Ivanovi se izjanjavao za federativno ureenje, a Sekula Drljevi za republiku. I federalistiko i separatistiko krilo glorifikovali su Crnogorce kao Srbe, ak kao one koji su imali vodstvo" u srpstvu. Program federalistike stranke iz oktobra 1925. predvia saveznu dravu jugoslovenskih naroda, sa velikim pravima federalnih jedinica. Separatistika grupa Sekule Drljevia saraivala je s hrvatskom opozicijom u okviru Seljako-demokratske koalicije; Drljevi je uivao potovanje Stjepana Radia, mada nije imao presudan uticaj meu federalistima, zbog svog ekstremnog antisrpskog kursa, koji e ga u kasnijem razvoju dogaaja pribliiti ustaama. Drljevievi politiki protivnici u Crnoj Gori nazivali su ga frankovakim morakim barjaktarom". Sa svojim malobrojnim pristalicama u Crnoj Gori prihvatao je pseudoistorijske teze hrvatskih ultranacionalista o Crnogorcima kao Crvenim Hrvatima". Iracionalna antisrpska nota sve ga je vie obuzimala, da bi se najzad ispoljila u nemogunosti da ivi 1 radi u Beogradu ili na Terazijama", kako je govorio, ve u Zemunu gde je vodio advokatsku kancelariju, ipak dovoljno blizu centra politikog ivota. KPJ je kao zabranjena nastavila tajnu delatnost u zemlji i inostranstvu kao sekcija Kominterne, ali bez mogunosti da se jae izrazi i postane uticajniji inilac politikog ivota Kraljevi-

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

ne SHS. Bez obzira na svoju potisnu tost iz politikog ivota, ona je ostala na nianu reima kao glavni protivnik. Dok su druge opozicione graanske snage usmeravale aktivnost protiv vladajueg reima, nastojei da ga zamene ili da se sa njim nagode oko podele vlasti, dotle su komunisti bili ona snaga koja je ila za izmenom postojeeg sistema drutvenih odnosa. KPJ je inkriminisana tim tee to ju je reim tretirao kao sprovodnika tuih interesa, Kominterne i SSSR-a, snagu koja je nasilnim putem radila na promeni ustavnog poretka. Razlikovala se od ostalih graanskih partija (sem Demokratske stranke) po svojoj jugoslovenskoj rasprostranjenosti, po svojim organizacionim osobinama (kadrovska partija, nain prijema lanova, princip demokratskog centralizma, itd.), ideologiji, pripadnitvu internacionalnoj centralizovanoj organizaciji, postojanju organizacije mladih komunista (SKOJ), radu lanova u organizacijama Kominterne i za njen raun u evropskim zemljama, SSSR-u Kini, SAD (u svojstvu instruktora, na radu u aparatu Kominterne u Moskvi, itd.), postojanju paralelnih rukovodstava u zemlji i u inostranstvu, te delovanju komunistikih centara u Austriji, ehoslovakoj, SSSR-u, itd. Od juna 1921. zapoelo se ubrzanije raditi na ilegalnom organizovanju, ali KPJ u tom pogledu nije bila jedinstvena. Plenum Centralnog partijskog vea istog meseca izabrao je Zameniki izvrni odbor, u koji su uli Moa Pijade, Tria Kaclerovi i Kota Novakovi, iji se zadatak sastojao u preuzimanju rukovoenja ilegalnom partijskom organizacijom ukoliko bi dolo do hapenja lanova Vea. Septembra te godine formiran je u Beu, pod uticajem Sime Markovia, Zagranini komitet KPJ, ime je praktino stvoreno dvojno rukovodstvo. Propust da se izrade elementi ilegalne i kadrovske partije u ranijem periodu, odnosno iskljuivo oslanjanje na parlamentarne oblike borbe, osvetio se komunistima dvostruko: bez ilegalnih organizaciono-idejnih centara, masovna partija nije mogla da prui otpor buroaskom napadu koji bi odgovarao njenoj brojnoj snazi i uticaju; na drugoj strani, izgraivanje nove organizacije moralo je da pone u neuporedivo sloenijim uslovima, pod neposrednim pritiskom reima i kroz sukobe razliitih shvatanja o novom nainu organizovanja, rasprave o uzrocima poraza, oblicima saveza s radnikom klasom i drugim drutvenim slojevima, buduem programu.

j-

J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

Uzrocima poraza KPJ 1921, njenim organizacionim pitanjima i okonavanjem frakcijske borbe izmeu levice i desnice, kao i nacionalnim, seljakim i sindikalnim pitanjem, bavile su se partijske konferencije i kongresi od 1922. do 1928. Zameniki izvrni odbor je, izvukavi pouke iz nedavnog poraza, priao obnovi partije stvaranjem ilegalnih organizacija, posveujui panju, na drugoj strani, radu sindikata i legalizaciji zabranjenog SKOJ-a u formi Saveza radnike omladine Jugoslavije (SROJ). Desna frakcija, sa Simom Markoviem na elu, odbila je na Prvoj konferenciji KPJ, odranoj u Beu jula 1922. zahteve Koste Novakovia i Pavia Pavlovia da raspravlja o uzrocima poraza, smatrajui, po Markovievim reima, da partija nije ni bila razbijena, ve da se u redu povukla. Teze i Rezolucija o politikoj situaciji i zadacima Partije, usvojeni na ovoj konferenciji stoje na stanovitu stiavanja nacionalnih pokreta i pribliavanja plemenske buroazije" u ime stvaranja klasnog jedinstva jugoslovenskog proleterijata i perspektive revolucije. Kamil Horvatin i Sima Markovi ocenjuju koncepciju nacionalnog jedinstva i graanske sukobe po nacionalnoj liniji kao nacionalistiku psihozu". Lovro Klemeni je odbacivao ideju narodnog jedinstva kao masku imperijalizma velikosrpske buroazije". Pojam plemena" je zadran, ali Kota Novakovi ve 1922. govori o plemenskom problemu" u Kraljevini SHS, ime praktino uvaava nacionalne posebnosti koje treba da ree pitanje svog unutranjeg poloaja slobodno, na osnovu prava samoopredeljenja. Druga konferencija KPJ, maja 1923, takoe odrana u Beu, protekla je u znaku pobede levice" i izbora Trie Kaclerovia za sekretara. Iako izloena estokom pritisku reima, KPJ je razvijala partijsku tampu, organizovala trajkove rudara, elezniara, pomoraca, i preko svojih ilegalnih lanova uestvovala u njima, vodila tarifne akcije, suprotstavljala se nacionalistikim organizacijama. Organizovala je akciju za pomo gladnima u Rusiji i prihvatila bugarske komuniste koji su prebegli u Kraljevinu SHS posle ubistva zemljoradnikog voe Aleksandra Stambolijskog i propasti septembarskog ustanka 1923. Iskoriavajui demokratsko-pacifistiku eru" pod vladom Ljubomira Davidovia, KPJ je obnovila legalan rad preko Nezavisne radnike partije Jugoslavije (NRPJ) i Nezavisnih sindikata 19231924. godine, ali je buroazija ovu njenu formu legalnog delovanja ubrzo onemoguila. Udar buroazije na NRPJ i

31 PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

Nezavisne sindikate ponovo je zatekao ove organizacije nespremne, politiki slabe, razjedene sporovima i bez organizacionih veza s masama, posebno s industrijskim radnitvom. Druga konferencija dovela je do otvorenog sukoba partijske veine i opozicije", ali nije dolo do bitnih promena pogleda KPJ na nain i oblik reenja nacionalnog pitanja, sem to je ponovljeno pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, a revolucija i balkanska federacija ostali su ciljevi Partije. Tek su u tezama koje je podneo Kota Novakovi razmatrana nacionalna i plemenska" pitanja, shvaena ipak kao posledica klasnog sukoba jugoslovenske buroazije". Odlueno je da se o tim pitanjima, nacionalnim i plemenskim", otvori javna rasprava. Nepogodna klima u Partiji i otra borba frakcionakih grupa u njenom vrhu nisu samo paralisale politiki rad komunista i ometale pronalaenje odgovarajuih organizacionih oblika, ve i spreavale raiavanja sloenih idejnih pitanja od kojih je zavisio dalji uspeh revolucionarne borbe. KPJ je gubila seljake mase, koje su postajale plen i udarna snaga sitnoburoaskih partija, pre svega HRSS. Desnica" je bila protiv povezivanja sa seljatvom, smatrajui ga rezervom buroazije", suprotno levici", koja je drala da svako odvajanje Partije od seljakih masa, u zemlji u kojoj su one predstavljale daleko najvei deo stanovnitva, znai gubitak glavnog uporita. U vezi sa sindikalnim pitanjem desnica" je bila uverena da sindikati treba da deluju samostalno, da rade na ekonomskom poboljanju poloaja radnike klase, pa da samim tim, sindikalnu borbu treba odvojiti od borbe Komunistike partije; nasuprot tome, levica je u delatnosti sindikata videla mogunost vaspitanja radnika i njihovog pripremanja za revoluciju, zalaui se za rad komunista u radnikim sindikatima. Pod uticajem Sime Markovia, na nacionalni sukob buroazija i dalje se gledalo kao na konkurentsku borbu hrvatske, slovenake i srpske buroazije. Ipak, razvitak politikog ivota u Kraljevini, uz sticanje novih saznanja i sabiranje loih iskustava, nije mogao da ne nane komunistiko gledite o nacionalnom jedinstvu", koje se od Osnivakog kongresa SRPJ(k) razlikovalo od stava vladajue buroazije samo po klasnom pristupu unitarizmu. Poetak rasprave o ovom pitanju nagovetavala je ve pomenuta diskusija Koste Novakovia na Prvoj konferenciji KPJ. U prilog reviziji tog neodrivog gledita ili su i Druga konferencija KPJ u Beu, Kominternino pridava-

j-

J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

nje znaaja nacionalnom pitanju i obrazovanje NRPJ. Otvaranjem rasprave o nacionalnom pitanju u okviru Nezavisne radnike partije Jugoslavije maja 1923, to je bio vid priprema za odravanje Tree konferencije KPJ u Beogradu januara 1924 manifestovala se tenja da se uoblii jasnija koncepcija revolucionarnog radnikog pokreta o ovom osetljivom i politiki vanom problemu. Uspesi HRSS na izborima 1923. mogli su samo da podstaknu postojee tendencije u Partiji. Tekue diskusije dobijale su formu demokratskog referenduma". Rasprava je otkrivala tenju desnice da ostane pri shvatanju o nacionalnom pitanju kao ustavnom problemu, levice da pronae nov pristup njemu, i kompromisnu tenju da se izmire neizmirljiva gledita. Za Simu Markovia, koji je izloio svoje poglede u raspravi Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma, objavljenoj 1923, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je bila samo uzgredni produkt", a ne delo nacionalne revolucije". Bilo je od znaaja to je Markovi odbacio vladajuu teoriju o postojanju tri plemena jednog naroda", dokazujui istorijskom argumentacijom da su ona ve u vreme ujedinjenja bila tri formirana naroda. Prema Markoviu, velikosrpska hegemonija je bila vid politike nadoknade za privrednu nerazvijenost srpske buroazije u poreenju s hrvatskom, koja je, pri tome, u ratu jo vie materijalno ojaala, zahvaljujui ultraoportunistikoj politici vladajue srpsko-hrvatske koalicije". Kako je, po Markoviu, nacionalno pitanje u Kraljevini SHS bilo ustavno pitanje, koje se moglo skinuti s dnevnog reda davanjem pokrajinskih politikih autonomija jednim od tri mogua reenja unutranjih odnosa: centralistikog (koje je zastupala veina srpske buroazije), federalistikog (u kome je hrvatska sitna buroazija videla protivteu velikosrpskoj prevlasti), i autonomistikog (koje je, po njemu, imalo podrku Slovenaca, Muslimana, te delimino Hrvata i srpske buroazije) on je smatrao da je deo srpske buroazije spreman, zbog svog ekonomskog napretka, da ustupi autonomna prava" hrvatskoj i slovenakoj buroaziji. Iz ove analize Markovi je izveo zakljuak da bi se nakon davanja autonomija stvorili uslovi za slobodnu klasnu borbu. Kritika levice" pogaala je Markovievo shvatanje buroaske ustavnosti, koje je praktino vodilo slabljenju revolucionarne borbe; nacionalno pitanje u Kraljevini SHS se po njoj nije svodilo na problem ustavne revizije, ve na tenju ugnjetenih

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

nacija da zavre svoju nacionalno-buroasku revoluciju. Rajko Jovanovi se u kritici Markovia zalagao za stvaranje jedinstvenog fronta radnika i seljaka, tvrdei da bi radniko-seljaka vlada" ustala protiv srpskog imperijalizma" i kontrarevolucionarnih nastojanja hrvatske i slovenake buroazije, te zahtevala puno pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Srednje, kompromisno gledite izneo je u ovoj raspravi Pavle Pavlovi, koji je zastupao tezu desnice da je nacionalno pitanje ostalo fatamorgana", koju je izazivala konkurentska borba srpske, hrvatske i slovenake buroazije pravei od sitnih plemenskih razlika nacionalne probleme, ali da iz klasnih razloga buroazija nije zatitnik ugnjetenih. Zadaci revolucionarnog radnikog pokreta u nacionalnoj politici nisu mogli da se svedu na parolu o autonomiji u Kraljevini SHS, poto se za samoopredeljenje do otcepljenja moglo izboriti samo revolucionarnim putem, razdiranjem nacionalnog plata" kojim je buroazija prikrivala klasni antagonizam". Ovom raspravom u kojoj su uzeli uea vodei partijski radnici i publicisti: Kota Novakovi, Filip Filipovi, August Cesaree, Rajko Jovanovi, Moa Pijade, ivota Milojkovi i drugi stvorene su pretpostavke da nacionalno pitanje na Treoj konferenciji KPJ januara 1924. u Beogradu dobije najistaknutije mesto. Usvojena Rezolucija o nacionalnom pitanju Tree konferencije polazila je od toga da je velikosrpska hegemonija izazvala odbrambeno grupisanje hrvatskog i slovenakog naroda i nacionalnih manjina, kao i pokreta za autonomiju Crne Gore, Bosne, Vojvodine, i za nezavisnost Makedonije. Nacionalna razjedinjenost uticala je da komunisti ne shvate Kraljevinu SHS kao nacionalno homogenu dravu, s nekoliko nacionalnih manjina, nego kao dravu u kojoj je vladajua klasa jednog naroda ugnjetavala ostale nacije i nacionalne manjine. KPJ je samim tim priznavala narodima puno pravo na samoopredeljenje, na slobodno otcepljenje i obrazovanje vlastite posebne drave, odnosno na prikljuenje vlastitoj nacionalnoj dravi. Ona se izjanjavala za borbu za federativno dravno ureenje, za ukidanje Vidovdanskog ustava i za nov ustav zasnovan na republikanskom obliku vladavine. Mada rezolucija Tree konferencije KPJ nije govorila o makedonskom i crnogorskom nacionalnom individualitetu, ona je predstavljala odluan i znaajan korak u odbacivanju ranijih zabluda o nacionalnom jedinstvu. Konferencija je i u oblasti organizacione izgradnje

j- J- U
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Partije donela vie nego vanu rezoluciju o ustrojstvu KPJ na principu demokratskog centralizma i o stvaranju komunistikih grupa u sindikatima. Zapoeta juna 1923. u okviru NRPJ, diskusija o nacionalnom pitanju dobila je epilog" na Treoj zemaljskoj konferenciji KPJ. veina je prihvatila predlog o federativnom dravnom ureenju republikanskog oblika, sa najpunijim lokalnim samoupravama. Federalizam je bio princip ureenja SSSR-a, a Kominterna je preporuivala federaciju svojim sekcijama kao najbolji oblik dravnog ureenja na putu od kapitalizma ka komunizmu. Federativnu koncepciju zastupala je i HRSS koja je sve zaudila svojim velikim izbornim uspehom 1923. godine. Meutim, od kraja 1923. u Balkanskoj komunistikoj federaciji poela je sazrevati koncepcija razbijanja novostvorene Kraljevine. Ovu ideju prihvatie i Kominterna na svom Petom kongresu jula 1924. godine. Rezolucija o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji sadravala je stav da se opta parola prava na samoopredeljenje mora izraziti u formi izdvajanja Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Jugoslavije i stvaranja od njih nezavisnih republika. Ovaj stav Kominterne prouzrokovan je orijentacijom Kl na Balkan radi ubrzanja evropskih revolucija, s juga, sa podruja na kome je preovlaivalo seljatvo i bilo nereeno nacionalno pitanje. Staljin je ve 1924. oznaio HRSS za revolucionarnu partiju. Novi prilaz KPJ nacionalnom pitanju znaio je kraj njenom potcenjivanju nacionaloslobodilakih pokreta, koji su dotada bili preputeni buroaskom vodstvu. KPJ je sada drukije analizirala nacionalne i politike konfrontacije u Kraljevini SHS i povremena pregrupisavanja drutvenih i politikih snaga. Zaokret Stjepana Radia 1925. nije u KPJ mogao da ostavi nikakve iluzije o karakteru tog poteza. Za komuniste je kapitulacija" dotadanje HRSS znaila uvrivanje trojnog saveza monarhije, militarizma i velikosrpske buroazije, s tim to su u samoj Radievoj stranci prevagu imali krupnokapitalistiki krugovi, koji su je stavljali u slubu svojih klasnih interesa. Idejna razmimoilaenja izmeu levice" i desnice" mogla su se grupisati oko perspektive svetskog kapitalistikog sistema, to jest da li se on nalazi u raspadanju ili ne, oko nacionalnog i seljakog pitanja. Suprotno levici", Sima Markovi je smatrao da situacija u Jugoslaviji nije revolucionarna. Iz ovog stava', izmeu ostalog, Markovi je izvodio pozitivan

31 PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

odnos prema jugoslo venskoj dravnoj zajednici i demokratiji, naelu ustavnog ozakonjenja nacionalne slobode i ravnopravnosti. Za razliku od levice", on nije na nereeno nacionalno pitanje gledao i kao na sredstvo ubrzanja revolucije. Ako je situacija bila nerevolucionarna, on je u nacionalnim pokretima video put i nain za demokratizaciju drutva a ne za osvajanje vlasti. Nepravedno je kritikovan da je pomagao jaanju uticaja buroazije, iako nije tedeo buroaski velikosrpski centralizam i unitarizam. Po njemu bi stvaranje federativne drave ojaalo nacionalne separatizme i zarazilo radniku klasu, zbog ega joj je pretpostavljao autonomizaciju". Ova tragina rtva Staljinovih istki" uporno je branila tezu o plemenskom" pitanju kao u sutini buroaskom pitanju. Kritiari su nalazili da je Markovi preputanjem reavanja nacionalnog pitanja buroaziji do nastupanja revolucije u stvari pomagao jaanju uticaja same buroazije. Za opoziciju" su podjednako bila opasna oba nacionalizma: i ugnjetenih naroda" i vladajue nacije", sa stanovita klasnog jedinstva proletarijata. Levica" je, pak, pod uticajem Kominterne sve vie svodila borbu protiv buroaskog nacionalizma" na hegemoniju srpske buroazije", neretko poistoveujui srpsku buroaziju sa celim srpskim narodom. Sintagma vladajua buroazija srpske nacije" zamenjivana je u partijskoj akciji i publicistici sa istorijski neverodostojnom sintagmom o vladajuoj srpskoj naciji". Kominterna se protivila negiranju nacionalnog pitanja, bilo njegovim revolucionisanjem (nacionalni nihilizam") ili svoenjem na ustavni problem (austro-marksizam"). Naglaavala je pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja od postojeih dravnih tvorevina. Pod njenim uticajem KPJ je stala na stanovite da je Kraljevina SHS versajska tvorevina i da treba raditi na njenom razbijanju. U toj etapi borbe klase protiv klase, to je u sutini bila generalna linija Kominterne, bez obzira na ocenu o oseci revolucije u Evropi, politiku NEP-a i okretanje SSSR-a unutranjoj izgradnji, ovo shvatanje o raspar avanju Kraljevine SHS i stvaranju nezavisne Slovenije, Makedonije i Hrvatske unosilo je dimenziju nihilizma u politiku KPJ prema postojeoj dravi. Frakcijska borba u Partiji uzela je velikog maha, proela celokupni ivot njenih preostalih organizacija i rukovodstava, zahvatila i podelila vrhove i lanstvo, zapretila zamiranjem

j-

J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

rada. Radniki pokret, organizaciono i duhovno pocepan", ostao je bez uticaja na politiki ivot Kraljevine. Malobrojni partijski aktivisti iscrpljivali su se u meusobnim borbama, umesto da se bore za jedinstvo fronta svih proleterskih organizacija", okupljaju radnitvo, pre svega njegovo industrijsko jezgro, probijaju obrue sektatva i nadvlauju frakcionaka razmimoilaenja. Iako je dolazilo i do linih sukoba izmeu pripadnika partijske levice i desnice, u sutini se radilo o idejnim razlikama, protivno stavu Sime Markovia, koji je pokuavao da suprotna shvatanja iskljuivo svede na lina pitanja. Rasprave o raiavanju osnovnih idejnih i organizacionih problema Partije dovodile su do unutranjih sukoba oko nalaenja najadekvatnijih reenja. Frakcijske borbe narednih godina imale su korena i u meanju Kominterne, u direktivama koje nisu odgovarale jugoslovenskoj stvarnosti. Nezavisno od tih borbi na organizacioni problem Partije sve se vie gledalo kao na centralni". Partijski forumi su upozoravali lanstvo da se ne preputa esnafskoj psihologiji", ve da razvija psihologiju osvajanja vlasti". Isticanje zahteva za vrom i disciplinovanijom partijskom organizacijom ili, kako se govorilo, za boljeviziranjem Partije bilo je uslovljeno saznanjem da organizaciona struktura KPJ ne odgovara irenju njenog rada u masama ni njenom prodiranju na selo. U toku frakcijskih borbi uvreilo se, kao karakteristina pojava, neprimenjivanje formalno prihvaenih odluka. Trei kongres KPJ, odran u Beu od 17. do 22. maja 1926, doveo je do verbalnog pomirenja frakcija i priznao postojanje makedonske nacije. To pomirenje, postignuto posredstvom Kominterne i na osnovu odluke Kongresa da prestanu frakcijske borbe, nije dugo trajalo jer je Sima Markovi, naavi se ponovo na elu Partije, podsticao razbuktavanje frakcionakih strasti. U frakcijske borbe uvueno je i iroko lanstvo, to je do kraja paralisalo politiki i organizacioni rad; meutim, u nekim organizacijama bilo je i antifrakcijskog raspoloenja, najpre u zagrebakoj partijskoj organizaciji 1927. Tako su se u sindikalnom pokretu Hrvatske javile polovinom 1927. antifrakcijske tendencije, koje su naile na otru osudu desnice. Ona se nije libila da proglaava za leviare sve komuniste koji su se suprotstavljali njenim shvatanjima i praktinom radu. Desnici su smetale i snane linosti radnikog pokreta: Ivan Krndelj, uro Salaj, uro akovi, Josip Broz, Blagoje Parovi, Ivan

31 PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

Tomani, Josip Kra, Bla Valjin i drugi". Prelom u borbi protiv frakcija i frakcionatva nastupio je na Osmoj zagrebakoj partijskoj konferenciji februara 1928. na kojoj su osueni razorna delatnost frakcija i sektatvo i zatraeno okretanje Partije radnikoj klasi i strujanjima u narodu. To stanovite manjine, koje je prevagnulo na Konferenciji, zastupao je Josip Broz, organizacioni sekretar Mjesnog komiteta, s Andrijom Hebrangom, lanom Komiteta. Izvetaj veine Mjesnog komiteta je odbaen, a Josip Broz izabran za sekretara novog Komiteta. Istupanje zrelog proleterskog jezgra protiv destruktivnog frakcionatva skrenulo je panju na potrebu daleko organizovanijeg delovanja meu radnikom klasom, naroito meu industrijskim proletarijatom, radi buenja klasne svesti, na potrebu razvijanja legalnih formi rada, idejnog uzdizanja i voenja praktinih akcija umesto jalovih rasprava. Frakcijske borbe u KPJ, koje su dovele u pitanje i sam njen opstanak, naterale su Kominternu maja 1928. da intervenie Otvorenim pismom i postavljanjem novog, jedinstvenog rukovodstva s urom akoviem na elu. Ona je napustila dotadanju politiku kompromisa u vezi s imenovanjem rukovodstva, ali je zadrala stare politike ocene. Jugoslo venski komunisti su pozvani da dokraje" frakcijske borbe, koje su prepreka ideolokom i brojanom raenju Partije, kao i uvrenju njenih veza sa radnikom klasom i seljatvom", te da oiste Partiju od najveih pogreaka i nedostataka". Kominterna je istakla da je vie puta signalizirala" opasnost od rascepa i raspada Partije. Frakcijske borbe su oznaene kao zloinake", a partijsko vodstvo nazvano diskusionim klubom". U pomenutom pismu se dalje kae da su iva pitanja proleterske borbe potiskivana u pozadinu u korist skolastikih mudrovanja". Optueno je rukovodstvo i jedne i druge frakcionake grupe. Izvrni komitet Kominterne konstatovao je, meutim, da je elja za odstranjivanjem- partijskih frakcija ve naila na razumevanje i podrku u irokoj periferiji jugoslovenske Partije". Osnovna parola Otvorenog pisma, koja je trebalo da postane re i delo cele KPJ, glasila je: Dublje u mase". Osuen s grupom komunista na tzv. bombakom procesu novembra 1928. na pet godina robije, Josip Broz je izjavio u sudnici da ne priznaje buroaski sud i da je za njega kompetentan jedino sud njegove partije; ta izjava je svojim znaajem i odjekom meu partijskim lanstvom uticala na organizaciono-

j- J- U
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

-politiko uvrivanje KPJ. Godine tamnovanja u Lepoglavi, Mariboru i Ogulinu presekle su Brozov revolucionarni rad u periodu estojanuarske diktature. etvrti kongres KPJ poeo je 5. novembra 1928. u zgradi Partijske kole KP Nemake Roza Luskemburg" u Drezdenu. KPJ je u to vreme imala 2.122 lana. Kongresu je ispred Kominterne prisustvovao Palmiro Toljati, Erkoli". Kongres je izrazio jednodunu saglasnost s Otvorenim pismom Kominterne i linijom Biroa CK KPJ, prihvatio osudu i desne i leve frakcije, ultimativno zahtevajui od Sime Markovia i njegovih sledbenika potpuno ideoloko i organizaciono razoruanje". Iz KPJ su uklonjeni nosioci frakcijskih borbi. Rezolucija Kongresa je traila usredsreivanje na krupna industrijska preduzea, u kojima bi se osnivale elije i u rad ukljuivali novi, svei, najborbeniji i najsvesniji elementi iz radnike sredine. Novi Centralni komitet je izabrao Politbiro, u koji su uli uro akovi, uro Salaj, ika Pecarski, Lazar Stefanovi i Jovan Malii. Na odluke Kongresa bitno je uticala ocena Kominterne da se Kraljevina nalazi pred buroasko-demokratskom revolucijom i da na teritoriji Jugoslavije treba da se obrazuju nacionalno nezavisne drave. Drezdenskom Rezolucijom o ratnoj opasnosti i naim zadacima u borbi protiv rata traio se, u ime internacionalizma", revolucionarni defetistiki rad proletarijata sviju ratujuih zemalja u pravcu svrgnua buroazije". KPJ je naloila jugoslovenskom proletarijatu da se u buduem ratu protiv SSSR-a bori za poraz vlade Kraljevine SHS i pobedu sovjetske vlasti. Pred komuniste je postavljen revolucionarni zadatak da predvode seljatvo i ugnjetene nacije u graanskom ratu za unitenje sadanje imperijalistike drave SHS, za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za svrgavanje buroazije, za radniko-seljaku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radniko-seljakih republika". Prvobitna ideja komunista o narodnom jedinstvu, dakle jugoslovenstvu, kae Desanka Pei, svedena je u politici KPJ od 1924. na masku srpskog imperijalizma", na tenju srpske buroazije za hegemonijom nad ostalim narodima Jugoslavije, to je za drugu stranu imalo suspendovanje" jugoslovenske drave iz programa KPJ do 1935. kao otelovljenje neslobode, hegemonizma, centralizma i unitarizma. Kraljevina se te 1928. godine nalazila u tekom meunarodnom poloaju: na jednoj strani Kominterna je pozivala na njeno

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

razbijanje, a na drugoj strani ona se nalazila pod jakim italijanskim pritiskom. Savremena istraivanja pokazuju da je Musolini 1928. doneo odluku da napadne Kraljevinu SHS, reen da putem rata razbije i ukloni sa meunarodne scene jugoslovensku dravu kao glavnu protivteu Italiji i njenoj ekspanzivnoj jadranskoj, balkanskoj i podunavskoj politici. Jednu od odlika klasinog stranakog mozaika Kraljevine, pri tome s obelejima vienacionalne i viekonfesionalne drave, inila je i delatnost nacionalistiki i antikomunistiki orijentisanih organizacija poput ORJUNE (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), SRNAO (Srpska nacionalna omladina), HANAO (Hrvatska nacionalna omladina); organizacija Narodna odbrana, osnovana u Kraljevini Srbiji, nastavila je rad i posle ujedinjenja, s vidnim oznakama militirizacije. Izmeu organizacija sa jugoslovenskom ideologijom i onih sa nacionalnom (SRNAO, HANAO, VMRO) dolazilo je do estokih sukoba: izmeu orjunaa" i srnaovaca" u Vojvodini, hanaovaca" i orjunaa" u Zagrebu i Lici, etnika i vrhovista" u Makedoniji. ORJUNA je ponikla u Dalmaciji, a meu pokretaima su se nalazili ljudi prebegli sa italijanske teritorije. Privremeno je aktivno saraivala sa Udruenjem etnika 1923, a kasnije sa militaristikom Narodnom odbranom. Pokrajinska vlada za Hrvatsku i Slavoniju finansirala -je ORJUNTJ iz fondova za Istru i nacionalnu propagandu". Imala je najjaa uporita u Dalmaciji i Sloveniji. Nosilac je eksluzivnog jugoslovenskog nacionalizma. Posle duhovnog" ujedinjenja oekivala se unifikacija" sa Bugarskom i stvaranje Velike Jugoslavije" od Varne do Trsta i od Segedina do Solima. Agresivno jugoslovenstvo ORJUNE, sa primesama romantinog i megalomanskog panslavizma, nailazilo je na sve jae otpore nacionalistikih organizacija srpskih i hrvatskih. Srpska nacionalna omladina (SRNAO) borila se za trijumf Srbije i srpstva". Za pripadnike SRNAO, jugoslovenstvo je znailo raspadanje srpstva. Najavljivan je rat svim defetistima i Jugoslovenima". Ideologija SRNAO je najdrastiniji izraz srpskog nacionalizma u meuratnom periodu. Unitavani su jugoslovenski amblemi i simboli. Raskidom saradnje HRSS i frankovaca krajem 1922. rukovodstvo HRSS se javno ogradilo od HRNAO. Radi je smatrao

j-

J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

da hrvatski nacionalni pokret treba da ima svoju glavu" u zemlji a ne u Beu i Peti. Nacionalistike organizacije behu vrsto, centralistiki ustrojene, s vojnikom disciplinom. Njihovi lanovi su nastupali pred javnou u poluvojnoj formaciji" i upotrebljavali ekstremno nacionalistiki renik. S protivnicima su se obraunavali batinama. Njihova pojaana aktivnost u krajevima severno od Save i Dunava zapaena je naroito polovinom dvadesetih godina, s otricom usmerenom protiv radnika i pripadnika suparnikog nacionalnog fronta. Posle ujedinjenja pojavila su se i etnika udruenja, koja su teila akcionom jedinstvu s ORJUNOM. Ova udruenja predstavljala su se kao organizacije bez stranakog obeleja, mada su se faktiki nalazila u stranakoj slubi, posebno Narodne radikalne stranke. Rascepom Udruenja etnika za slobodu i ast otadbine, stvorenog 1921, nastala su 1924. godine Udruenje srpskih etnika za Kralja i Otadbinu i Udruenje srpskih etnika Petar Mrkonji". Udruenja etnika i druge nacionalistike organizacije u sutini su bili pomona, poluvojna snaga reima i njegovog prinudnog aparata (vojske, andarmerije, policije) za razraunavanje s politikim protivnicima velikosrpske, odnosno integralne jugoslovenske ideologije. etnici su sluili za borbu protiv komita, protiv radnika-trajkaa i demonstranata, za rasturanje politikih zborova uoi izbora. etnika udruenja i srpske nacionalistike organizacije bili su nosioci solunatva, pojave koja je uzimala sve vie maha u politikom ivotu Kraljevine, vezujui se za vladavinu velikosrpske buroazije i njeno odranje, a izraavajui se u glorifikaciji bivih ratnika, iza koje je stajala jagma za drutvenim privilegijama i materijalnim koristima, ime su se kompromitovali srpski ratni napori 19141918. Unutranja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO vrho vizir ana, neovrhovizam) posle 1918. sve vie se preobraavala u tipinu teroristiku organizaciju da bi se na kraju poistovetila sa snagama evropskog faizma. Rukovodei centar organizacije se nalazio u Bugarskoj sve do 1934. godine. Bugarska politika nije odustajala, sem u kraim intervalima meuratnog perioda (prva posleratna zemljoradnika vlada Aleksandra Stambolijskog i kratkotrajna vlada Kimona Georgieva 1934) od reavanja makedonskog pitanja u formi prisajedinjenja Makedonije Bugarskoj. U tom pravcu Sofija je koristila

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

VMRO pod vodstvom Todora Aleksandrova i Aleksandra Protogerova, zatim Ivana Vana Mihajlova i Protogerova i na kraju samo Mihajlova. Ubacivanjem komita iz Bugarske u istonu Makedoniju VMRO nije uspeo dobiti podrku Makedonaca. Komite su se odravale terorom. Njihove ete su 1923. imale 1.675 aktivnih pripadnika, ubaenih i dirigovanih iz Bugarske. Pet godina kasnije njihov broj se sveo na oko 200. Glavni oblik borbe VMRO su teroristiki akti protiv drave i njenih predstavnika. Komitski odredi vrhovizirane VMRO e od 1922. do 1930. izvesti 63 atentata, ukljuujui i ubistvo generala Kovaevia u tipu i dravnog funkcionera Prelia u Skoplju. Meu mnogobrojnim rtvama komita nalazili su se oni Makedonci koji nisu hteli da se potine probugarskoj politici ili da sarauju sa teroristima protiv dravnih osnova. Skopski proces protiv makedonskih omladinaca (koje je branio Ante Paveli) otkrivao je krajem dvadesetih godina pokuaj prodora VMRO meu omladinske mase, privuene idejom makedonske samostalne drave. Separatistika aktivnost protiv Kraljevine SHS na Kosovu i Metohiji ila je preko Kosovskog komiteta, obrazovanog 1919. godine. Komitet je po osnivanju pozvao Albance u rat protiv Kraljevine SHS, ali su oni poraeni u borbama sa vojnim snagama. Sa teritorije Albanije delovali su kaaci, upadajui preko granice, najee podstaknuti od Italije. Povratkom Ahmeda Zogua u Albaniju 1924, Kosovski komitet se iz Skadra prebacio u Italiju. lanovi ovog komiteta nastavili su antijugoslovensku aktivnost iz raznih zemalja Zapadne Evrope, a pre svega iz Italije. Komitet se zalagao za Veliku Albaniju" sa Kosovom i Metohijom u njenom sastavu, ukljuujui i delove Makedonije i Crne Gore u kojima su iveli Albanci. Posle italijanskog osvajanja Albanije, aprila 1939, Kosovski komitet sa Bedri Pejanijem je preneo sedite u Tiranu. Nacionalna politika srpske buroazije obuhvatala je i pokuaje asimilacije drugih, nesrpskih naroda. Ona je nailazila na nesavladive otpore ugroenih naroda i manjina, a na drugoj strani najvie tetila srpskom narodu, eksploatisanom ne manje od ostalih. U okviru te politike, Makedonija je smatrana za Junu Srbiju". Shvatanje da su narodi u Kraljevini, sem Srba i Slovenaca, nepouzdani, istrajno je negovano, podrivajui jedinstvo zemlje od prvog dana zajednikog ivota. Makedonci su smatrani za deo srpskog naroda i nije im priznavan jezik.

j-

J-

KRALJEVINA

JUGOSLAVIJA

Makedonija je postala obeana zemlja za propale politiare, dravne liferante, nesposobne inovnike, ali se u nju ilo i po kazni. Na drugoj strani, Bugari su prisvajali makedonski narod, ubacivali u Makedoniju komitske ete VMRO-a, s kojima su se, opet, obraunavali etnici Koste Milovanovia Peanca branei srpsku Makedoniju". Nacionalni identitet Makedonaca jednako su osporavali mirni" i objektivni" zakljuci predstavnika srpske politike i nauke da se radi o flotantnoj" masi, koja se as prelivala na srpsku, a as na bugarsku stranu, u zavisnosti od toga iji je uticaj u odreenom trenutku pretezao, to je svakako bio poziv da se srpski uticaj u sadanjoj situaciji maksimalno upotrebi. Maarska manjina je slabo prola prilikom agrarne reforme; ona je i inae bila diskriminisana na nacionalnoj osnovi, kao nepouzdana u javnoj vlasti, pa je i razvitak njene nacionalne kulture zaostajao. Takav stav prema ovoj manjini podgrevale su neugaene strasti iz doba ratnih podela 19141918, a na drugoj strani iredentistika propaganda iz susedne maarske matice, za povraaj izgubljenih junih upanija", koje su oduvek pripadale kruni svetog Stefana. Albanska manjina nije imala svoje kole ni pravo na upotrebu jezika u slubenoj komunikaciji; prema Arnautima" se gajilo nepoverenje u vojsci i dravnoj administraciji; zapostavljeni su prilikom podele zemlje u sklopu agrarne reforme. Njihova sirotinja bila je eksploatisana dvostruko: od albanskog gornjeg sloja, glavarske i zemljine aristokratije, na jednoj strani, i od bogatijih Srba i Crnogoraca, kao nosilaca vlasti i posednika zemlje, na drugoj. Albanska manjina je, sem Kosova i Metohije, naseljavala zapadni deo Makedonije i granini pojas izmeu Crne Gore i Albanije, kao i deo Crnogorskog primorja oko Ulcinja i njegovog zalea prema Tarabou. Meu Albancima je bila rasprostranjena ideja Velike Albanije", koju su propagirali graansko-feudalni i verski vrhovi u zemlji i emigraciji, pre svega u Albaniji. U uslovima krajnje ekonomske i kulturne zaostalosti, zemljoposednikim krugovima nije bilo teko uticati na albansku masu. Kraljevinu SHS Arnauti su mrzeli. Reim nije obezbeivao ravnopravnost Albancima, a na drugoj strani daleko je lake prianjala i osvajala nacionalistika politika Velike Albanije". Vrhovi Albanaca na Kosovu i Metohiji i zapadnoj Makedoniji jedno su

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

vreme preko Demijeta uspevali da obezbeuju svoje interese, ali su istovremeno radili na ruenju strane im drave. Najpovoljniji poloaj u Kraljevini imala je nemaka manjina, naseljena na jugoslovenskim podrujima za vreme Austrije. ivela je u Vojvodini i Sremu, Slavoniji i Sloveniji, kao ekonomski snana, meunarodno zatiena manjina, sa svojom nepolitikom organizacijom Kulturbund, osnovanom 1920. u Novom Sadu, koja se starala o njenim duhovnim i kulturnim potrebama. Potomci Nemaca iz vabena, varcvalda, Alzasa i Lorene, koji su s vremenom asimilovali naseljenike iz Francuske, panije i italijanskih krajeva, nisu uspeli da izgrade shvatanje o nemakom narodu", ivei kao masa koja govori nemaki, gaji stare obiaje i jezike osobenosti (dijalekte), sve do pobede nacizma u Nemakoj i pobede nacistike struje u Kulturbundu. Jugoslovensku dravu, kao slovensku dravnu tvorevinu, primili su kao svrenu injenicu prvog svetskog rata, prihvatajui je kao lojalni graani. Odanost novoj dravi proklamovao je Kulturbund ve prilikom osnivanja, konstituisan od prvog dana kao organizacija svih Nemaca u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Odnosi izmeu dveju velikih neslovenskih manjina u Jugoslaviji: nemake i maarske bili su rezervisani do 1918. i posle ujedinjenja, imajui za uzrok netrpeljivost Maara prema Nemcima koji ima dublje korene, jer su Maari sebe smatrali vladajuom nacijom u panonskom prostoru, a na drugoj strani Nemci su, poueni istorijskim iskustvom, zadravali odbrambeni stav prema maarskim asimilativnim namerama u prolosti. Imajui u vidu javno proklamovanu lojalnost Kulturbunda prema Kraljevini SHS, prema njima su inioci vlasti nove drave zadravali odnos manjeg nepoverenja u poreenju sa Maarima ija matica nije nikada priznala Trijanonski mirovni ugovor kao injenicu koja ne podlee reviziji. Manjinske stranke nemaka, maarska i rum unska pojavile su se tek 1923. u politikom ivotu, nalazei se pod pritiskom nacionalnih organizacija, posebno ORJUNE, organizacije pod uticajem Demokratske stranke. Nemaka partija u Kraljevini SHS je osnovana 1922. godine, tako da se prvi put pojavila na optim, parlamentarnim izborima 1923, jer manjinsko stanovnitvo nije uestvovalo na izborima za Ustavotvornu skuptinu krajem 1920. godine, zbog toga to period optiranja, predvien mirovnim ugovorima, jo nije bio zavren. Prilikom prvog politikog istupanja na izborima Nemaka stranka je

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

dobila osam poslanikih mesta u Narodnoj skuptini Kraljevine SHS. Prvaci ove stranke (Stefan Kraft i drugi) isticali su da Nemci u novoj dravi ele da ive ,,u miru i prijateljstvu" sa svojim sugraanima koji govore drugim jezikom. Prevlast vojne i politike dominacije srpskog graanstva, olienog u dinastiji, vodeim politiarima, generalitetu i viem oficirskom koru, nije bila ni od kakve koristi za srpski narod, koji je bio podjednako eksploatisan kao i ostali nepriznati narodi. Svaka .identifikacija srpskog naroda sa politikom njegove buroazije je vetaka, neverodostojna i vid nasilnog izjednaavanja. Zaputeni u svakom pogledu, mnogi krajevi Srbije, naroito na istoku, jugu i zapadu, svedoanstva su sama za sebe koja govore o nerazvijenosti sela, vladavini nepismenosti, loim putevima, usitnjenoj industriji i bankarstvu, masi seoskog stanovnitva koje nije mogla da prihvati postojea industrija, gradovima i varoima vezanim za okolno seosko podruje. Sve su to pokazatelji koliko je Srbija bila ekonomski inferiornija od razvijenijih severozapadnih oblasti Kraljevine. Srbija je u prvom svetskom ratu izgubila etvrtinu svoga stanovnitva. Ona nije imala upravni, ekonomski aparat koji je mogao da obuhvati, organizuje i stegne ostali prostor u svoja eksploataciona kleta i tako obezbedi faktike politike prednosti. ak i sa dravnim aparatom u svojim rukama, srpska buroazija je u poslovima koje je on posredovao uestvovala zajedno sa predstavnicima hrvatske i slovenake buroazije, ako se izuzme vojna industrija. Odnos razmene izmeu krune i dinara nije bio zasnovan na diskriminaciji hrvatskog stanovnitva, kao to pokazuju najnovija istraivanja, i ostaje danas u istoriji samo kao simbol prve povike na pljaku" koja potie iz Beograda. Privremeno povoljnija poreska politika u Srbiji nije mogla bitnije da utie na poboljavanje njenog razvoja. Knjige koje su pre rata pisane da bi dokazale suprotno i suvie su politizirane sa namerom da pokau ekonomski imperijalizam Srbije i profiterstvo Beograda zloupotrebom aparata vlasti, pa ostaju samo kao jedan vid ideoloko-politikih stereotipa i lanih statistika, kojima naroito obiluje knjiga Rudolfa Biania Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, objavljena s Maekovim predgovorom 1938. godine. Ona do dananjeg dana ostaje trebnik svih hrvatskih nacionalista u svim kriznim situacijama, zajedno sa radovima Zvonimira Kolundia.

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

U istoriografiji nije sporno da se centar finansijskog kapitala nalazio u Hr atskoj, odnosno u Zagrebu, budui usredsreen u Prvoj hrvatskoj tedionici. Politika ekonomskog liberalizma, koja je dala koristi i srpskoj buroaziji pomaui njen razvoj, daleko je vie obezbeivala razvoj drugih razvijenih jugoslovenskih zemalja, Hrvatske i Slovenije. Podaci koje navodi Branislav Gligorijevi pokazuju da je privredni razvoj Hrvatske dvadesetih godina bio osam puta vei nego pre stvaranja Kraljevine SHS. Isti pisac navodi da se od ukupnog privatnog kapitala u novoj dravi, koji se 1928. procenjivao na dve i po milijarde dinara, u zagrebakim bankama nalazilo dve milijarde. Finansijski kapital Hrvatske je uticao i na politiko ponaanje naroda van Hrvatske. Pritisak finansijskog kapitala hrvatske buroazije u Bosni i Hercegovini uticao je 1923. na opredeljivanje muslimana kao Hrvata. Politiko-vojna prednost srpskog graanstva imala je suparniki pandan u hrvatskoj buroaziji i uticaju njenog finansijskog kapitala. Srpsko graanstvo je formiralo vlade (izuzimajui vladu Koroca 1928), dralo pod svojom kontrolom resor spoljnih poslova (sem jedno vreme kada se na njegovom elu nalazio Ante Trumbi); resor unutranjih poslova (ako izuzmemo Koroca 1928); generalski sastav je takoe bio srpskog porekla, ali je uticaj u mornarici pripadao Hrvatima, cenei po stareinskom sastavu. Kraljevina SHS primila je u svoj sastav nekoliko hiljada oficira poraene austrougarske vojske, to je redak sluaj u istoriji. Slovenija je u Jugoslaviji doivela znaajan polet, naroito u ekonomskoj i kulturno-prosvetnoj sferi. Stvoren je prvi nacionalni univerzitet u Ljubljani, a nastava u kolama prevedena sa nemakog na slovenaki jezik. Stoga se o hegemoniji kao totalnoj politikoj pojavi ne moe govoriti. Tim povodom slovenaki istoriar Janko Pleterski kae da je slovenaki jezik konano dobio svoje prirodno mesto u kolstvu svih stupnjeva, a slovenako ime priznato u nazivu drave. Slovenaki kulturni ivot se rascvetao". Posebno treba pomenuti konano ukljuenje prekomurskih Slovenaca u slovenaku svest i u knjievno-jeziku zajednicu. Slovenci su u Jugoslaviji dobili oseanje da su dravni narod, a Slovencima su bila dostupna i najvia mesta. Slovenaka i hrvatska buroazija dobila je u Kraljevini u privrednom pogledu daleko povoljniji poloaj od onoga koji je

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

imala u dvojnoj monarhiji nalazei se na njenoj ekonomskoj periferiji. Slovenci su se dugo razvijali pod uticajem Austrije, kako u socijalnom, tako i u ekonomskom i kulturnom pogledu, branei svoju duhovnu kulturno-jeziku sutinu. Njihova emancipacija, ubrzavanje nacionalnog sazrevanja nastupila je sa ulaskom u zajedniku dravu 1918. Ujedinjenjem su Slovenci mogli bolje da se odbrane od nemakog i italijanskog imperijalizma. Jugoslavija je bila zemlja koja je mogla da utie na stvaranje ujedinjene Slovenije, odnosno da omogui nacionalnu integraciju Slovenaca u onovremenim meunarodnim okolnostima. Za Jugoslaviju su se opredelile sve osnovne drutvene snage Slovenije rasporeene u tradicionalne stranke klerikalnu, liberalnu i socijalistiku. Oseanje srodnosti sa ostalim jugoslovenskim narodima i nacionalni interesi vezani za odbranu svoje nacionalne egzistencije, duhovne slobode i ekonomskog razvitka uticali su na slovenako opredeljivanje za Jugoslaviju. Iako je u Austro-Ugarskoj Slovenija bila na ekonomskim marginama carstva, s obzirom da su industrijski potencijali bili rasporeeni van jugoslovenskih zemalja, ona se pojavljuje kao daleko najrazvijeniji deo Kraljevine SHS. Novi politiki sistem Kraljevine je sadravao vie demokratije od onog u Austro-Ugarskoj. Kao stasali nacionalni subjekt u 19. veku Slovenci su iskoristili novu istorijsku situaciju za dovravanje sazrevanja svoje nacionalne svesti. Nali su se, istina, u jednoj novoj, ekonomski nerazvijenoj i civilizacijski gledano zaostalijoj sredini, dravi formalno uzev manje pravnoj, koja je prema njima nastavila da gaji rezerve kao prema klerikalnim snagama, republikancima punih sumnji u dinastiju Karaorevia kao pravoslavnu, konzervativnim i proaustrijski raspoloenim, bliskim Vatikanu i papistikom autoritetu. Branei svoj autonomni status, kulturu i jezik, Slovenci su nastojali da iskoriste svoju industrijsku prednost na nerazvijenom jugoslovenskom tritu. Politike tenje SLS su bile usmerene u tom pravcu da za Sloveniju obezbede u novoj dravi to uspeniji ekonomski i kulturni prosperitet. Polarizovani politiki front slovenakog drutva, kome su obeleje davali klerikalci i liberali, neprekidno se produbljivao. Obuzeti tenjom da obezbede politiku prevagu u Sloveniji, liberalci su se oslanjali na spoljne, vanslovenake inioce, nalazei glavnu

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

potporu u snagama koje su se izjasnile za centralistiki koncept drave, podravajui usvajanje Vidovdanskog ustava. Centralistiko-unitaristiki, monarhistiki i antirepublikanski front je koristio drugu struju liberalce kao protivteu klerikalcima, prema kojima su se zadravale neverice zbog ljubomornog uvanja autonomije. Nezavisno od liberalaca dalja deljenja politikih snaga su uticala na uspostavljanje ravnotee unutar slovenakog drutveno-politikog ivota, zahvaljujui manjim antiklerikalnim strankama, grupama i organizacijama. Tenja za ravnoteom, uz spoljnu podrku u centralistiko-unutaristikoj strukturi drave, nije uspela da ugrozi vodeu ulogu Slovenske ljudske stranke nakon ujedinjenja. Dok su snage centralizma vrile trajni pritisak da se ostvari formula Vidovdanskog ustava, u praksi je tekao ivot u znaku samostalnih stratekih opredeljenja privrede, kulture, prosvete, novinarstva, umetnikog ivota, naune organizacije. ivot je prema Momilu Zeeviu nadmaivao ustavne norme i tendencije centralistikog sistema, koji nije uspevao da se probije i nametne u uslovima tradicionalne autonomije i tenji za to veom samostalnou i samosvojnou iza koje su stajali realni klasni i nacionalni interesi. Slovenci su u prvoj deceniji ivota u Kraljevini SHS uspeli da ostvare nevieni napredak na podruju duhovnog ivota, pre svega u oblasti nauke, kolstva, umetnosti. Uporedo sa ovim tekao je razvitak zadrugarstva pod pokroviteljstvom Slovenske ljudske stranke i banaka. injenica da se veliki deo Slovenaca naao posle prvog svetskog rata pod Italijom, kao i stalna pretnja ove velike jadranske sile jugoslovenskim narodima, Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima, naroito od dolaska faizma na vlast 1922, jaala je koheziju Slovenaca sa Jugoslavijom, sa velikim tritem na drugoj strani, koje je moglo preuzeti slovenake industrijske preraevine, nudei jeftine sirovine koje su Sloveniji nedostajale. U Vojvodini je jedno vreme posle ujedinjenja tekao suprotan proces. Ekonomsko zamiranje ogledalo se u gaenju mlinske industrije, do tada upuene prema severu, Budimpeti, emu je doprinosila i usmerenost saobraaja, dok je Vojvodina ostajala slabo povezana sa unutranjou Srbije. Novo trite nije moglo da primi preraevine od brana i drugih srodnih sirovina, naroito delikatesne proizvode.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Jak strah od italijanskog imperijalizma i denacionalizacije tradicionalno je bio razvijen meu Dalmatincima, iako se radilo o etniki istoj oblasti. Nemci su u drugom svetskom ratu sa ironijom govorili o etnikim tragovima italijanskog stanovnitva u Dalmaciji, smatrajui da ono praktino i ne postoji. Zaposedanjem Zadra, kao siunog jadranskog mostobrana na istonoj strani Jadrana, opasnost italijanskog prodora je postajala jo aktivnija, naseljavanjem italijanskih graana i stvaranjem poligona za ubacivanje agenata i terorista, iako je glavna italijanska ekspanzija na Balkan ila preko Albanije. Odnosi Jugoslavije sa Italijom bili su daleko najznaajniji inilac srpsko-hrvatsko-slovenake politike, jer su jugoslovenski interesi bili povreeni zbog italijanskog pomaganja Bugarske i Kosovskog komiteta, pretenzija na Dalmaciju i denacionalizacije slovenakog i hrvatskog stanovnitva pod Italijom. Otvorena pitanja izmeu dve zemlje govorila su o sutinskom sukobu interesa koji, kao to izvetavaju britanski diplomati, nije bio ni privremeno ublaen ishodima velikog rata. Nacionalnoj asimilaciji su bili izloeni Makedonci. Oni su srbizirani (jezik, lina imena, prisvajanje tradicija) i odricana im je bilo kakva posebnost. Makedonija je podeljena izmeu etiri balkanske drave Srbije, Grke, Bugarske i Albanije (1913). Retko se ima u vidu da je deoba dovela i do razbijanja jedinstvenog privrednog organizma koji je funkcionisao pod Turskom sa centrom u Solunu. Stari centar privrede u Bitolju zamire, a raa se novi u Skoplju. Makedonci su se, kao Srbi, borili u sastavu srpske vojske, o emu govori i proklamacija regenta Aleksandra, posle herojske pogibije Makedonaca na Kolubari. Makedonci su bili izloeni, na jednoj strani, srbizaciji, a na drugoj pritisku i teroru komita VMRO-a, vrhovista, koji su pod vodstvom Protogerova i Todora Aleksandrova radili za raun Sofije, podstrekavani na stalno ugroavanje teritorijalnog integriteta Kraljevine SHS i od velike sile na zapadnoj obali Jadrana Italije. Drugu vrstu pritiska sprovodila je Italija prema Kosovu i zapadnoj Makedoniji preko Kosovskog komiteta. Naknadne kritike refleksije graanskih naunika i politiara ukazuju na promaenu srpsku politiku, optuivanu da se posle ujedinjenja priklonila Svetozaru Pribieviu, koji je zaista prineo tri krune Aleksandru Karaoreviu 1918", angaujui je u troenju srpskih energija u sreivanju odnosa sa

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

Hrvatima i Slovencima, umesto da je bila okrenuta prema jugu. Pod time se najverovatnije porazumevalo dovravanje nacionalne asimilacije, ometanje nacionalnog sazrevanja Makedonaca, jaanje kolonizacije i proirivanje ekonomskih ulaganja radi snaenja nacionalnog elementa" na jugu. Operisalo se srednjovekovnom nemanjikom tradicijom, prenaglaavanjem srpskih oaza u Makedoniji, oko Kumanova, Porea, Azota, opasnou od bugarske ekspanzije, dakle stratekim razlozima po kojima se nije smelo dozvoliti prekidanje moravsko-vardarske doline kod Ristovca. U Makedoniju i na Kosovo i Metohiju upuivani su najloiji uitelji, inovnici i drugi strunjaci. Poslanici iz opozicije, ukljuujui srpske politiare, napadali su vlade zbog zapostavljanja June Srbije". Isticali su plodnost dolina strumike, Gornjeg i Donjeg Pologa, vardarske doline, u kojima su uspevale najrazliitije kulture, ukljuujui mak, pirina, duvan itd. Pravljena su poreenja sa Francuskom, koja je u Alzas i Lorenu upuivala najbolje kadrove, idealiste", investirajui ogromna sredstva u ove oblasti, suprotno politici Kraljevine koja se rukovodila izvlaenjem koristi uz najmanje ulaganja. Ubrzanije su se razvijali Skoplje i Kumanovo. No slina sudbina je pratila i razvoj june, istone i zapadne Srbije. Slamanjem turskog feudalizma nisu stvorene pretpostavke za dovrenje nacionalnog sazrevanja Makedonaca, ve naprotiv, za uguivanje njihove nacionalne svesti. Meutim, ulaskom preko Srbije u Jugoslaviju 1918. makedonski narod je kroz rat i revoluciju 19411945. u Vardarskoj Makedoniji obezbedio svoj nacionalni identitet za razliku od sunarodnika u Pirinskoj Makedoniji i Bugarskoj uopte, koji su asimilovani, ili u Egejskoj Makedoniji, grecizirani, primenom prinude i raseljavanja koje dostiu razmere genocida. Protiv srpske hegemonije ustajale su sve snage sklone razbijanju Jugoslavije: pristalice restauracije Habzburga, frankovci, ustae, kosovski i drugi separatisti. Za sve njih je Jugoslavija bila vetaka tvorevina", edo Versaja", konglomerat naroda i manjina, tamnica naroda" itd., slogani koje su antijugoslovenske snage, i u zemlji i van nje, izbacivali u punom uverenju da se radi o dravi koja ne zasluuje da postoji. Politika dominacija srpskog graanstva je nesumnjivo uticala na potcenjivanje drugih naroda. Olako se zaboravljalo da su neki od njih bili stare nacije sa dravnopravnom tradicijom,

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

pa ma iveli i u okviru tuih kultura. Zatim, da su vladajue politike snage merama nasilja i pandurskim metodama, koje su mogle nalikovati primitivizmu nerazvijene sredine, izazivale otpore uproenoj politikoj filozofiji vladavine posredstvom drave, budui same nezrele da pozitivnije utiu u ekonomskom i duhovnom smislu, namiui na sebe mrnju, pojaanu loim postupcima, nezgrapnim merama, slepilom monopola politike vlasti. Podstrekivani od verskih zajednica i spoljnih revizionistikih sila, guenjem tradicija, nezadovoljni narodi su reagovali, izazivajui jo vee omraze i netrpeljivost koje se nisu mogle prevazii. Kao to nemaju pravo oni koji kau da je srpska hegemonija u Kraljevini fikcija, naduvana la, izmiljotina vekovnih protivnika srpskog naroda ime se nikako ne gubi iz vida austrougarska geneza ove krilatice iz vremena borbe Bea protiv Beograda, kao ni motivi odravanja i rasprostiranja antisrpskih raspoloenja u revizionistikim zemljama, kao i u propagandi Kominterne tako su daleko od istine i oni koji iskljuivo srpskoj graanskoj klasi pripisuju sva zla u meuratnoj Jugoslaviji. Sam in ujedinjenja nije bio nelegalan, jer je iza njega stajao interes graanskih klasa i drugih nacija. Srpski narod je trpeo nerazvijenost i bio jednako iskoriavan kao i ostali narodi. U upravljanju dravom uestvovali su, mada ne i kao jednaki inioci, do 1939, i predstavnici hrvatske, slovenake, muslimanske buroazije i birokratije drugih naroda. Parlamentarizam se u Kraljevini, ako izuzmemo Srbiju, razvijao kao nova praksa politikog ivota, nepoznata na tlu Austro-Ugarske, u krajevima koji su posle balkanskih ratova osloboeni od turske vlasti i u Crnoj Gori, gde je vladao apsolutistiki reim kneza, a od 1910. kralja Nikole I Petrovia, bez obzira na iznueni mu ustav 1905. godine. Kriza parlamentarizma svedoila je koliko je njegova tradicija bila vie nego tanka, a graanska demokratija u jugoslovenskim zemljama pre ujedinjenja nerazvijena, nezavisno od nekoliko decenija iskustva vezanog za stranaki ivot, politike borbe i postojanje predstavnikih ustanova u nekima od tih zemalja. Pokazalo se da parlamentarni ivot trai vie pretpostavki, meu kojima demokratski poredak, stabilan dvostranaki ili viestranaki sistem, nacionalnu ravnopravnost u dravi vienacionalne strukture, zrelost kolektivnih i individualnih politikih subjekata, tradicije i navike slobodnog izraavanja.

PARLAMENTARIZAM

NJEGOVE

PROTIVURENOSTI

Njihovo postojanje zavisilo je daleko vie od razvijenije materijalne i socijalne osnove drutva i drutveno-politikih odnosa koji na njoj nastaju nego od doslednosti ustavnih reenja. U nedostatku tih osnovnih preduslova za razvoj parlamentarizma, izvrna vlast mogla je da se uzdigne iznad parlamentarnih institucija, ne potujui ove ak ni formalno. Sukobi nacionalnih buroazija oko unutranjeg ureenja drave i nemilosrdni obrauni reima s revolucionarnim radnikim pokretom ogoljavali su parlamentarnu fasadu i potkopavali njenu krhku osnovu od prvih dana ivota Kraljevine. Tendencija snaenja izvrne vlasti zapaena je pojava u prvoj polovini ovog veka ak i u starim parlamentarnim dravama, a da ne govorimo o susednoj Italiji, gde je dolaskom Musolinija parlamentarni reim nestajao pod pritiskom totalitarne faistike vladavine. U zemljama jugoistone Evrope diktatorski reimi nastajali su na nerazvijenoj politikoj i ekonomskoj osnovi drutva i agrarnih socijalnih struktura. Najjednostavniji nain reavanja, bar privremeno, sloenih drutvenih i politikih situacija uredbama, preko vlade, ili intervencijom krune, privlaio je buroaziju, nespremnu da se izlae osudama i kritikama na parlamentarnoj pozornici, s odjecima u tampi i nacionalnom i svetskom javnom mnjenju. I u evropskim zemljama najrazvijenije parlamentarne demokratije, kao u Francuskoj, sistem se bio pretvorio u svoju suprotnost, stvarajui privid atmosfere slobodnih rasprava u senci smena vlada i imobilizma privrede i parlamentarnih ustanova. Faistika Italija pokuala je da zameni parlamentarni sistem korporativnom vladavinom, zasnovanom na snaenju dravnog uticaja u sferi privrede i na kontroli politikog ivota,, obrazlaui ovu transformaciju sistema vlasti potrebom za uspostavljanjem klasnog mira i razvijanjem solidarnosti izmeu poslodavaca, radnika i tehnike inteligencije. Parlament Kraljevine SHS pretvarao se u poprite sve otrijih sukoba, nereda, svaa, da bi na kraju postao poprite krvavog obrauna. Svojim skandaloznim hronikama, insinuacijama, renikom i pamfletskim sadrajem tampa je, s retkim izuzecima, predstavljala dostojan pandan ovakvom skuptinskom ponaanju. Njen renik jedva da je i mogao da odudara od realnih politikih odnosa. Graanski politiari razliitih nacija teko su nalazili zajedniki jezik, pa i pristojan nain komunikacije. Novine su znale da piu na mig, kao to su i pojedini

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

narodni poslanici i ministri znali da rade na signal vodstva svoje stranke ili dvora. Poslanici su vreali itave narode ili njihovo nacionalno bie, istoriju, dravnopravne tradicije i obiaje, moralno blatili zaslune pojedince ili zatiivali notorne iardije. U zaglunoj galami nadmetali su se radikali i poslanici Seljako-demokratske koalicije, obogaujui pojam balkanske varijante politike i ,,homo balcanieusa", a takvo ponaanje nailazilo je na aristokratski prezir u evropskim metropolama, koje su i same podravale postojee stanje u Kraljevini. Veto sluenje parlamentarnim poslovnikom pretvaralo se u nedostinu prednost i stvaralo mogunosti za njegovu zloupotrebu, od uskraivanja rei i interpelacije do opstrukcije. Kratkotrajni politiki sporazumi smirivali su strasti, koje bi se jo jae razbuktale spaljivanjem mostova saradnje i postavljanjem na dnevni red pitanja povraaja u preanje stanje", zavoenja reima vrste ruke", amputacije, odnosno potpunijeg zaokruivanja Hrvatske. Radikali su za protivnike bili politiari bez asti i morala, a predstavnici hrvatske opozicije za ariju" i njenu bulevarsku tampu stranci zadojeni ,,austrijantinom" i francjozefovskim birokratizmom". Politiki voi jugoslovenske buroazije kao da su se utrkivali ko e posejati vie sumnje i osramotiti svoje rivale, dajui za pravo revizionistikim snagama i separatistima da je zajedniki ivot teko mogu, pa ak i neostvarljiv. Razmenjivane su optube za teror nad protivnicima, nemoral, pljaku i iarenje. Opozicija je 24. februara 1927. dovela u narodnu skuptinu polugolog radnika zlostavljanog u policijskom komesarijatu u Topideru, nastojei da na to plastiniji nain prikae samovolju organa vlasti, a taj su potez radikali protumaili kao uvredu najvieg predstavnikog tela. Skuptinska opstrukcija opozicije Hrvatske seljake stranke i Samostalne demokratske stranke izazvala je poplavu rezolucija, pitanja predsedniku Narodne skuptine, interpelacija, optubi protiv ministara u vladi Velje Vukievia. Bune rasprave u Narodnoj skuptini Kraljevine SHS odraavale su uzrujanost u drutvu, sukobe izmeu Srba i Hrvata, koji su se ispoljavali kroz sukobe vladajuih stranaka radikala i Seljako-demokratske koalicije. Polovinom 1928. polemika izmeu radikalskih poslanika Punie Raia, Tome Popovia i drugih, na jednoj strani, i poslanika SDK Stjepana

PARLAMENTARIZAM I NJEGOVE PROTIVURENOSTI

31

Radia, Setozara Pribievia, Pavia Radia, Juraja Kmjevia, na drugoj, dosegla je kritinu taku. U zapaljivoj atmosferi, punoj emocionalne napetosti i politike iskljuivosti, stvarala se psiholoka pozadina za ubistvo, do kojega je stvarno i dolo 20. juna 1928. kada je Punia Rai ubio Pavia Radia i uru Basarieka, ranio Stjepana Radia, koji je od zadobijenih povreda izdahnuo 8. avgusta, Ivana Pernara i Ivana Granu. Svedoanstvo Stanka Majcena, efa kabineta Antona Koroca, otkriva da je Koroec dan pre atentata primio ubicu Puniu Raia. Pozadina atentata trai da se ovo svedoanstvo ne mimoilazi, jer je Koroec bio poverljiva linost kralja Aleksandra, ministar unutranjih poslova, u delu javnosti optuivan da je reirao" ubistvo, pa i da nije trpeo Radia. Bez obzira to se ovim izvorom pitanje inspiracije i odluke za skuptinsko ubistvo ne moe reiti, ostaje da se u daljim analizama istoriara ne moe ni izostavljati, uz saznanje da je kralj bio zainteresovan za neki dramatini dogaaj koji bi opravdavao njegove nesumnjive namere za zavoenje line vlasti i ukidanje parlamentarizma. Skuptinski atentat je definitivno zapeatio sudbinu parlamentarizma u Kraljevini SHS, otvarajui vrata njegovom ukidanju i proglaenju apsolutizma.

ESTOJANUARSKA DIKTATURA

estog januara 1929. kralj Aleksandar je zaveo apsolutistiku vlast suspendovanjem Ustava, izriitom zabranom stranaka i udruenja koja su nosila plemensko i versko obeleje, ukidanjem samouprave. Raspustio je Narodnu skuptinu i za predsednika vlade doveo generala Petra ivkovia. U kraljevoj Proklamaciji narodu ovaj dravni udar je opravdan najviim narodnim i dravnim interesima i njihovom budunou". Za Aleksandra je bio nastupio as kada izmeu njega i naroda vie nije moglo niti je smelo da bude posrednika. On je isticao da su njegovi napori i strpljenje u prolosti bili uzaludni i da se njegove nade u evoluciju unutranjeg politikog ivota nisu ispunile. Parlamentarizam je zloupotrebljavan od ljudi zaslepljenih politikim strastima" u tolikoj meri da je postao smetnja za plodni rad" u dravi, izazivajui nezdravo politiko stanje i kodei ugledu zemlje. Posle junskog atentata u Narodnoj skuptini pokolebala se vera u korist te ustanove, a sporazumi izmeu stranaka i politiara postali su nemogui. Parlamentarizam, namesto da razvija duh narodnog i dravnog jedinstva, poeo je da dovodi do politikog rasula i narodnog razjedinjavanja. Proklamujui svoju obavezu da uva narodno jedinstvo, dravnu celinu, kralj je reio da leka tome zlu" ne trai u parlamentarnim promenama vlada i izborima, nego u novim metodama rada" i krenju novih puteva", obeavajui da mu je jedini cilj da u to kraem vremenu ostvari onu dravnu upravu i ono dravno ureenje koje e najbolje odgovarati optim narodnim potrebama i dravnim interesima". Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj dravnoj upravi, donet istog dana kad i Proklamacija, utvrdio je da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nasledna monarhija, a da je kralj nosilac celokupne vlasti u zemlji, zapovednik vojne sile, posebno nosilac zakonodavne vlasti kao donosilac i proglasiva zakona.

SESTOJANUARSKA DIKTATURA

177

Kralj je postavljao inovnike i dodeljivao vojne inove, a njegova linost je bila nepovrediva i nepodlona odgovornosti. Deklaracija vlade Petra Zivkovia je dopunjavala estoj anuarski program navodno obeavajui brigu reima za otklanjanje privrednih i socijalnih nevolja naroda, zavoenje discipline u dravnoj upravi i izjednaavanje zakonodavstva u celoj dravi. Istoriografska ocena o diktaturi kao da pogaa u jedan bitni vid njene sutine vezane za linu vlast i njeno ostvarivanje: estojanuarski akt je bio samo prirodna zavrnica viegodinjih procesa koji su doveli do toga da se Kraljevina SHS pribliila ,iskonskom tipu monarhije', sa kraljem na elu u svojstvu neogranienog vladara drave, koji je proglaen za jedinog subjekta suveriniteta. Izvrno-pravni aparat je bio strogo centralizovan i vertikalno subordiniran, a vlada, kojoj je kralj nekoliko puta lino predsedavao dobija ulogu sojevrsne direkcije i ovlaenja neposredno naredbodavne i nadzorne instance. Oslanjajui se na dravni aparat diktatura je ukinula sve vidove predstavnikih tela graana." Prelaz na otvorenu diktaturu nije bio izveden naglo, ve posle duih priprema, o emu je svedoilo nekoliko injenica, meu kojima i pripremljeno zakonodavstvo, koje je stupilo na snagu objavljivanjem kraljeve Proklamacije. Da li je kralj na zavoenje diktature pomiljao pre skuptinskog atentata, teko je prosuditi, ali izgleda izvesno da se za taj korak odluio posle junskih dogaaja, koji su zaprepastili i domau i svetsku javnost. Znakove da je odluka o diktaturi bila doneta ranije i da granicu Aleksandrovog strpljenja" valja traiti u skuptinskim dogaajima, nalazimo u imenovanju vojnih lica na civilne poloaje u Zagrebu i Bitolju koji su smatrani za kljune centre u atmosferi pogoranoj i nezadovoljstvom poslovnih krugova zbog nestabilnih prilika kao to ih nalazimo i u konsultacijama koje je on obavio u Parizu pre no to se odluio na zavoenje diktature. Znaaj ovih indicija ne umanjuju drugi, prividno suprotni kraljevi potezi, kojima je navodno traio reenje politike krize, kao to je nuenje mandata za sastav vlade politiarima i vojnicima, ili dvorska farsa s audijencijom Vlatka Maeka, Ljubomira Davidovia, Ace Stanojevia i Svetozara Pribievia, neposredno pred dravni udar, jer su ti potezi sluili za obmanjivanje ire javnosti da se izlaz iz krize trai starim metodama, i za zamagljivanje stvarnih namera pred mogunim protivnicima narednih kraljevih koraka.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

On je drutvenu i politiku osnovu diktature naao u vojsci i njenom komandnom kadru, grupama dvorskih demokrata i radikala, poslunoj dravnoj upravi, organima pravosua, policije i andarmerije, buroazije hrvatskog i ostalih naroda, koja je bila zainteresovana za poslovni ivot, trgovinski promet i nesmetanu cirkulaciju kapitala. Vojska nije zvanino uestvovala u politici, ali su se stranaki prvaci i te kako u kriznim situacijama interesovali kakvi ,,vetrovi duvaju s Topidera". Navodno izolovan od politike, militaristiki inilac je i te kako bio prisutan u njoj. Ukljuujui Hrvate u estojanuarsku vladu Petra ikovia, kralj je dao ire jugoslovensko obeleje njenom sastavu, a na drugoj strani osigurao podrku hrvatskih poslovnih krugova. Interesi kapitala i krupne buroazije prevazilazili su nacionalne konfrontacije: Slavko vrljuga je bio predsednik Zagrebake berze i potpredsednik Udruenja hrvatskih industrijalaca ije se vodstvo izjanjavalo protiv HSS; dr elimir Maurani pravni zastupnik velikih preduzea; dr Oto Frange, profesor i strunjak za poljoprivredu, pre prvog svetskog rata lan bosanske vlade. U vladi Petra ivkovia bila je zastupljena i Slovenska ljudska stranka, preko Antona Koroca. Monarh se prilikom zavoenja line vlasti oslonio i na zemlje koje su imale u Kraljevini uloen kapital, posebno na Francusku i ehoslovaku, iji su vladajui krugovi sa zebnjom posmatrali manifestacije politikog rastrojstva i nacionalnih sukoba. Istoriari diktature podseaju da je inostranstvo bilo naviklo na ovu vrstu udara u zemljama jugoistone Evrope; raunalo se, istovremeno, da se radi i o kratkotrajnoj vanustavnoj intervenciji u Kraljevini SHS. Kralju su prilikom zavoenja diktature naruku ila i maglovita oekivanja naroda da e, posle perioda dugotrajnih i neplodnih politikih borbi, eliminisanjem stranaka najzad poeti da se rsa va ju akutne socijalne i ekonomske nevolje, koje su uoi estojanuarske diktature sve vie optereivale seljatvo. Diktatura, izraena u neprikosnovenosti kraljeve volje, pruala je reimu mogunost za obraun s neprihvatljivim linostima graanske opozicije, komunistima, separatistikim snagama. Odnos izmeu kralja i jakih politiara u periodu koji je prethodio zasnivanju reima line vlasti pokazivao je autoritarnu prirodu Karaorevia, koji nije trpeo nikoga pored sebe ko nije bio u njegovoj senci, elei da sam odluuje preko poslunih politiara i podreenih vojnih lica. Kralj je zamiljao

SESTOJANUARSKA DIKTATURA

179

da moe sam, bez politikih inilaca, da izvri nacionalnu nivelaciju Jugoslavije dravnom intervencijom s oslonom na vojsku, i na taj nain razrei protivurenosti objektivnog razvitka i nacionalnog pluralizma. Po njemu su, samim tim to je prolo deset godina zajednikog ivota, postojale mogunosti, uprkos raspaljenim nacionalnim strastima, za oivotvorenje istog nacionalnog unitarizma i njegove ideoloke osnove: integralnog jugoslovenstva. Kompleksna analiza ne bi smela ispustiti da je zavoenjem reima vrste ruke kralj Aleksandar odgovarao i separatistikim snagama i njihovim pokroviteljima u revizionistikim zemljama, koji su smatrali da se drava nalazi pred raspadom, a na drugoj strani da je eleo pokazati njenu vitalnost Italiji. Diktatura je iskoriena za obraun s komunistima, ali su neprihvatljive teze da je njihovo unitenje bilo glavni motiv ustanovljivanja reima line vlasti. Aleksandrova opsesija antikomunizmom je izvesna, ali je bila i realna opasnost od susedne Italije, sa kojom je suveren uzaludno pokuavao da nae modus vivendi, te i revizionistike tenje poraenih drava u prvom svetskom ratu. Kralj je nesumnjivo eleo da se oslobodi neprihvatljivih linosti graanske opozicije, komunista i separatista, ali i da stavi do znanja neprijateljski raspoloenim zemljama, susedima Jugoslavije, da je drava iznutra vrsta i njena budunost izvesna. Kraljevina SHS je bila deo bloka versajskih sila, jedan od ! stoera Male Antante, uvar status quo na Balkanu. vrsto je i bila vezana sa Francuskom i od nastanka konfrontirana s Italijom, zbog njenih ekspanzivnih pretenzija koje su je ugroavale kao dravu. Velikoj Britaniji, koja tei ravnotei sila, jedno vreme je odgovaralo da Italija potisne Francusku u jugoistonoj i centralnoj Evropi kako bi umanjila uticaj mone kontinentalne sile. Francuska i Velika Britanija su podjednako bile zainteresovane za integritet Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije. Velika Britanija je, meutim, kao to pokazuju istraivanja Dunje Hercigonje, nastojala da oslabi francusko-jugoslovenske veze davanjem stabilizacionog zajma Jugoslaviji 1929. godine, preko meunarodnog konzorcijuma u kome je dominirao anglosaksonski kapital, s vodstvm londonske banke Rotild i sinovi". U tom ekonomskom ratu" Britanije protiv Francuske za uticaj u Jugoslaviji pokazalo se da Francuska nije lako odstupala iz oblasti koju je smatrala svojom sferom uticaja.

180

KBALJEVINA JUGOSLAVIJA

Velika kriza je zahvatila monetarno trite, ali je Francuska na njemu bolje stajala od Velike Britanije, tako da je krajem 1930. Francuska pitanje stabilizacionog zajma uspela da rei u svoju korist. Kao presudni inilac spoljne politike Kraljevine Jugoslavije, kralj Aleksandar je uticao da se zajam uzme od Francuske. Britanci su, pri tome, bili za razoruanje i protiv korienja \ vojnih kredita, za razliku od Francuza koji su dozvoljavali " upotrebu sredstava u vojne svrhe. Kraljevina Jugoslavija ni po koju cenu nije elela da popusti Italiji, pogotovu ne da joj prepusti Albaniju, svesna zaokruenja u kome bi se nala. Za nju su bile neprihvatljive preporuke saveznikih sila da ostavi Italiji pravo da vojno intervenie u Albaniji, blagonaklono zauzvrat gledajui na irenje prema Egejskom moru, kao pravom jugoslovenskom pomorskom izlazu". Aleksandrova uputstva Vojislavu Marinkoviu su sadravala imperativ da se ni pod kojim uslovima ili objanjenjima ti ne moe primiti intervencija Italije u Albaniji, jer bi ona bila napad na ivotne interese Jugoslavije. Koliko je Albanija bila , opasna taka u jugoslovensko-italijanskim odnosima nije bilo nepoznato ni britanskim diplomatima u Beogradu Hauardu Kenardu Hendersonu, jednom reju da je italijansko iskrcavanje u ovoj zemlji pitanje ivota ili smrti". Jugoslavija je pokazivala spremnost da da garancije za ouvanje albanskog integriteta i nezavisnosti, oekujui to i od Italije. Kralj Aleksandar je naglaavao da mu nije potreban ni jedan pedalj albanske teritorije", ali istovremeno da bi Italija i Jugoslavija trebalo da se sporazumeju o pretvaranju Albanije u jadransku Belgiju". Diplomatski razgovori voeni posredstvom diplomata i drugih linosti izmeu kralja Aleksandra i Musolinija, zatim Vojislava Marinkovia i Dina Grandija, jugoslo venskog suverena i britanskog poslanika u Beogradu Hendersona, Karla Galija i Hendersona, Grandija i Milana Rakia, Orma Sardenta i Hendersona pokazuju znaaj Albanije u jugoslo vensko-italijanskim odnosima i uopte sloenu jugoslo vensku meunarodnu poziciju u uslovima italijanske nepopustljivosti i namera velikih sila da otklone postojea protivureja i opasnosti koje su iz njih izvirale. Italija je, na jednoj strani, pretila teritorijalnim opkoljavanjem Jugoslavije, a na drugoj, ona je pritiskom podsticala revizionistike sile i ohrabrivala njihove pretenzije. Ulaskom u Albaniju Italija bi postala balkanska sila sa tenjom za daljim prodorom. Ako izuzmemo siuni zadarski mostobran,

ESTOJ ANTJARSKA DIKTATURA

181

Italija je preko Albanije dobijala ansu da svim sredstvima iri svoj uticaj prema istonom delu Balkana. Iz Albanije je dobijala mogunost da utie na separatistike snage na Kosovu i Metohiji, podstiui izdvajanje, preko svojih obavetajnih slubi ili preko Kosovskog komiteta koji je od 1919. radio na otcepljenju Kosova, Metohije i ostalih delova Kraljevine naseljenih Arnautima (iptarima). Rukovodei se slabljenjem Kraljevine, Italija je dobijala mogunost podsticanja i drugih separatistikih snaga u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori. Njena agresivna politika davala je primer Maarskoj i Bugarskoj za podravanje separatistikih grupa i uopte svih antijugoslovenskih snaga. Italija je u svoju antijugoslovensku politiku ukljuivala i Vatikan, koji je mogao dezintegrativno uticati preko dela hijerarhije i klera katolike crkve u Jugoslaviji. Odluujui se za zavoenje neograniene vlasti, Aleksandar se vie brinuo kako e na nju odgovoriti srpski nego hrvatski krugovi, budui da se priseao sudbine prethodnika svoga oca iz dinastije Obrenovia, i uopte, naina obraunavanja opozicije s voama i krunisanim glavama u istoriji Srbije. to se tie hrvatske opozicije s Maekom na elu, koja se pokazala vie nego malokrvnom, diktatura je doekana gotovo bez ikakvog otpora. esto se navode poznate Maekove rei povodom kraljeve odluke o prelasku na vanparlamentarnu vladavinu: Lajbek je sada otkopan i treba ga samo zakopati", pri emu je raunao da su tek sada stvorene pretpostavke za neposredno sporazumevanje hrvatske opozicije i kralja bez uea srpskih graanskih politikih partija. Maek je ubrzo odustao od ove pretpostavke, pod pritiskom odlunog nastupa nosilaca line vlasti, ponetih namerom da uvrste centralistiko-unitaristiku vladavinu na bazi nacionalnog izjednaavanja, a ne dogovorom predstavnika nacionalnih buroazija o podeli vlasti. Umesto mogunosti sporazumevanja sagledao je supercentralizam". estojanuarska vlada je radila na stvaranju organizacija, drutava, udruenja zasnovanih na ideologiji integralnog jugoslovenstva. Ove su naroito forsirane u preanskim krajevima", gde se trebalo suprotstaviti stanovnitvu nacija i nacionalnih manjina koje se nisu miri sa vetakim ukidanjem nacija i stvaranjem dekretiranog jugoslovenstva. Tako nastaju Jugoslovenska akcija, Zveza slovenskih vojakov i druge. Integralnu jugoslovensku ideologiju nastavlja da nosi i Narodna odbrana.

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Osnivaju se i brzo gase razne novine i asopisi za razbuktavanje propagande o jugoslovenskoj naciji. U cilju osnivanja ovih jugoslovenskih drutava, kao neke vrste potpore i politikog temelja novog jugoslovenskog kursa, boravili su po banovinama Petar ivkovi, Fedor Niki (na podruju Vojvodine), predstavnici Samostalne demokratske stranke u Sloveniji koji su sa banom Duanom Sernecom radili na pridobijanju pripadnika SLS, SDS i Kmetijske stranke. Decembra 1929. stvorena je prva dravna organizacija fizike kulture (Soko Kraljevine Jugoslavije). Potpuno podravljivanje u oblasti fizike kulture izvreno je 1931. godine obrazovanjem Ministarstva fizikog vaspitanja naroda. Stvoreni su Jugoslovenski streljaki savez, Jugoslovenski vatrogasni savez, Jugoslovenski skautski savez, Savez sportskih saveza koji je obuhvatao itav niz sportova. Ministarstvo fizikog vaspitanja naroda vrilo je nadzor nad ovim savezima, nad fizikim vaspitanjem omladine u kolama, odobravalo osnivanje i rad novih udruenja i ustanova. Ni u ovoj oblasti se vie nije dozvoljavao separatistiki" i plemenski" rad. Iz istraivanja Nikole utia proizilazi da je Soko Kraljevine Jugoslavije osnovan u dravnom vrhu sa odluujuim uticajem kralja i generala ivkovia. Kralj je Soko nazvao vitekom organizacijom Kraljevine Jugoslavije", koji slui zdruenju svih zdravstvenih snaga naroda". Na elu Sokola nalazio se Naslednik prestola" a ukinuti su Srpski soko", Hrvatski soko" i Jugoslovenski soko". Soko je trebalo da posokoli i ozdravi politiki ivot", kao eminentno nacionalna ustanova", koja zatvara svoje redove politici. Sokolstvo je postalo dravna organizacija, koja je odricala da slui politikim strankama i verskim organizacijama. Soko se brojno uveao, jer su u lanstvo ulazili uenici, uitelji, inovnici. lanstvo je davalo i neke privilegije (skraeni vojni rok, itd.). Po socijalnoj strukturi u Sokolu su prednjaili pripadnici srednjeg i nieg graanstva, inovnici, intelektualci, aci. Sokolstvo je kao proizvod graanske intelektualne sredine ostalo strano selu. Sport u Kraljevini Jugoslaviji, organizaciono povezan u etatizovani Savez sportskih saveza, dobio je vanu ulogu kod sprovoenja vojnikog vaspitanja omladine. Katolika crkva je Sokolstvu pre diktature suprotstavila svoju organizaciju Orlovi". Vladajui reim nastojao je da dobije bitku za omladinu preko svojih kulturno-nacionalnih organizacija (ORJUNA, Jugoslovenski soko, Narodna odbrana,

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

1 8 3

Udruenje etnika, itd.), koje su zasnivale svoju delatnost na integralistikom modelu jugoslovenskog nacionalizma. Prelaskom na estojanuarski reim jugoslovenske nacionalne organizacije postaju dominantni inioci vaspitanja omladine u duhu integralnog jugoslovenstva. Sokoli i druge jugoslovenske nacionalne organizacije podloga su reimu diktature. Fizika kultura je u periodu estojanuarskog reima preko organizacija koje su podravale novu ideologiju obezbeivala privrenost jugoslovenskoj dravi i naciji. Tim povodom pominjao se kavurovski" nain ujedinjenja: Stvorili smo Jugoslaviju, stvorimo Jugoslovene". Ranijih deset godina napadano je zbog besplodnog partizanstva", koje je omelo koncentraciju nacionalnih snaga i duhovnih energija u privredi, prosveti i politici. U Vojvodini stremljenja su usmeravana u pravcu da se sjedini Vojvodina sa umadijom i afirmie Jugoslavija kao ujedinjena i snana drava. Dnevnik, list Fedora Nikia, iji je prvi broj iziao 29. novembra 1929. godine, objavio je sedam atributa koji su upravo oznaavali njegov program: Glasilo svekolike nacionalne i kulturne akcije, organ za izgraivanje jedinstvenog gledanja na sva savremena nacionalna, kulturna, privredna i socijalna pitanja, beskompromisni propagator najpotpunijeg dravnog i narodnog jedinstva, jugoslovenske misli i zbliavanja nacionalnih manjina sa slovenskim ivljem i njihove lojalne saradnje na blagostanju dravne zajednice, neumorni organizator nacionalno i dravno orijentisanih snaga, budni uvar nacionalne i dravne bezbednosti naeg Severa, tuma narodnih tenji, potreba i stremljenja i svakodnevni prikaziva celokupnog ivota i rada." List je pobornik jugoslovenske ideologije i tei da razbudi energije zapretane posle opresije 6. januara, doprinese irenju jugoslovenskih ideja, pomogne zatiti Jugoslovena. Istovremeno stvarana su jugoslovenska drutva koja nikako nisu uspevala da se ukorene. Jugoslovenska ideologija dola je do izraaja u formuli: Jedinstvena narodna oseanja imaju da budu osnovna dogma nae dravne i nacionalne politike". Nikiev list je u tom duhu od jula 1930. promenio ime u Jugoslovenski dnevnik. U propagandi jugoslovenstva traeno je da se ne istie ono to razdvaja Srbe, Hrvate i Slovence ve ono to ih spaja. Bez jugoslovenstva nema Jugoslavije", to se pretvorilo u krilaticu, koju su kritiari ispravljali dopunom da nema Jugoslavije i bez reenja nacionalnog pitanja. U datoj

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

projekciji radilo se na tome da i Matica srpska dobije jugoslovensko obeleje i tako izae iz svog regionalizma. Oekivalo se da ona proiri delatnost i na Bunjevce, Sokce, Slovake i Rusine. Nikiev list je smatrao blagotvornim spajanje Vojvodine sa umadijom. To je bio put nacionalne obnove" i regeneracije" krajeva s desne strane Save i Dunava. Slovenska linija dolazila je do izraaja i u zahtevima za nacionalizacijom" vojvoanske privrede. Kao to to uvek biva, reimska tampa je i posle estojanuarskog apsolutizma hvalila dinastiju i kralja Aleksandra. Vraka Vojvodina je kralja Aleksandra nazivala carem svih Jugoslovena", jer je vrstom desnicom i vladarskom mudrou" vodio dravni brod. Panevaka Jugoslovenska straa je izraavala veru u srenu zvezdu Karaorevia". Ovaj list je isticao etike vrednosti apsolutistikog reima. Za uzviene pojmove jugoslovenske rase", proglaavani su porodica, nacija, drava, kralj i otadbina. Graniar u Staroj Kanjii se zalagao za nacionalizovanje Severa", pod ime se podrazumevalo naseljavanje Srba, podela zemlje srpskoj sirotinji i koncentracija nacionalnog kapitala. Organ omladine JNS u Starom Beeju Domovina, poeo je da izlazi u vreme dravne alosti, posle ubistva kralja Aleksandra. List je stavljao u prvi plan integralno i nedeljivo jedinstvo" i pozivao omladin da se zbije u vrste i neprobojne falange", pod geslom uvaemo Jugoslaviju." No, fraze o omladinskoj organizaciji kao monoj politikoj vojsci" teko su mogle da zagreju mlad svet. Reim se borio protiv iredentistikih tendencija, ali je na drugoj strani prihvatao izraze podrke sebi. Sa maarske strane ovu podrku je davala grupa sa dr Gaborom Santom, a sa nemake grupa dr Nikole Haslingera. Unitaristi su podravali Jevreje koji su se u Subotici 1931. deklarisali kao jugoslovenski Jevreji". Srpska graanska opozicija ne samo to se nije suprotstavila aktu od 6. januara 1929. nego se gotovo neujno povukla s politike pozornice, uplaena i demoralisana, povinujui se zakonskim propisima o zabrani i rasputanju stranaka i udruenja. Jo jednom se potvrdilo koliko je graanska opozicija bila nesklona ma kakvom nasilnom otporu kraljevskom reimu i koliko su graanski politiari bili oportunistiki raspoloeni kada se radilo o kralju i njegovoj politici. Mada je uklonio stranke i iskljuio iz politikog ivota graanske politiare,

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

185

kralj je ipak bio predstavnik i simbol graanskog ureenja i uvar njegovih privatno-svojinskih temelja. Naviknuta na parlamentarne metode borbe, opozicija nije ni pomiljala da ih menja niti je za to bila sposobna. Nauena da se mandati dobijaju od krune kao personifikacije sistema, a na drugoj strani ispunjena strahopotovanjem prema vladaru iz narodne dinastije", u ijem je mitiziranju i sama uestvovala, srpska graanska opozicija je pre bila spremna da se povue pred diktaturom nego da joj se suprotstavi ilegalnim sredstvima. Kao deo vladajueg graanskog poretka, ona se jednako kao i vladar plaila iznenadnih drutvenih potresa i slabljenja poloaja graanske klase svoje nacije. Pod udar reima i njegovog kaznenog zakonodavstva doli su tek pojedini predstavnici graanskog drutva. Reim je u Brus, pod Kopaonikom, internirao Svetozara Pribievia, a kasnije mu, na intervenciju ehoslovakih i francuskih dravnika, dopustio da ode u emigraciju, gde je on i umro, u Pragu 1936. napisavi pred smrt knjigu Diktatura kralja Aleksandra, svoj obraun s vladarem. Maek je osuen od Suda za zatitu drave, kao i Dragoljub Jovanovi, voa zemljoradnike levice u Savezu zemljoradnika, a krajem 1933. Koroec je konfiniran s vie prvaka SLS na Hvar na neodreeno vreme. Prvaci HSS August Kouti i Juraj Krnjevi napustili su zemlju i otili u emigraciju, sa zadatkom da se bore protiv diktature upoznajui inostrano javno mnjenje, posebno politiare, s njenom antidemokratskom sutinom i upozoravajui na ugroenost hrvatskog nacionalnog bia pod srpskom prevlau. Oni su u enevskom memorandumu, podne tom Drutvu naroda, optuili reim srpskog kralja" da je hrvatskom narodu uskratio pravo na grb, zastavu i na istorijski dravni naziv, istisnuo hrvatski jezik i zapostavio katoliku veru. Sa zavoenjem estojanuarskog reima dolo je i do oivljavanja separatistikih snaga u Hrvatskoj i Makedoniji. Odmah po proglaenju diktature zemlju je napustio Ante Paveli, advokat i narodni poslanik Hrvatske stranke prava, rodom iz Bradine, koji e u emigraciji organizovati teroristiku delatnost ustaa. Pre njega iz zemlje su prebegli u Austriju Gustav Perec, glavni sekretar Hrvatske stranke prava, i Branimir Jeli, koji je vodio pravaku omladinu. Iz Bea je Paveli preao u Maarsku, a odatle preko Rumunije stigao u Sofiju, gde je bio sveano doekan. U Bugarskoj se susreo s Ivanom Vanom

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Mihajlovim, voom reakcionarnog dela VMRO-a. U isto vreme dolo je u Makedoniji do pojaane delatnosti probugarskih elemenata pod vidom borbe za njenu autonomnost. Posle posete Carigradu Paveli se prebacio u Italiju. Paveli je do emigriranja stajao na elu Hrvatske stranke prava, koja se legalnim putem zalagala za nezavisnu hrvatsku dravu. Ogranci ove stranke u Beu nosioci su separatistike struje koja je teila stvaranju hrvatske drave vanparlamentarnim putem. Na elu ovog ogranka u inostranstvu (Beu) stajao je general Stjepan Sarkoti, a u Budimpeti Ivo Frank, sin osnivaa stranke. Maarska i Italija su prihvatile i pomogle organizaciji ustaa. Ustaama u Italiji su se pridruivale izbeglice iz Jugoslavije i hrvatski radnici iz evropskih zemalja, SAD i junoafrikih drava. Prvo ustako jezgro je formirano u Bovenju, blizu Bree, krajem 1931. i poetkom 1932. godine. Tokom 19301931. u Italiji se nalazilo oko 400 ustaa. Uz pomo Italije jedna ustaka grupa je septembra 1932. napala andarmerijsku postaju u podvelebitskom selu Bruanima, oekujui da e sama njihova akcija dovesti do ustanka naroda protiv vlasti Kraljevine Jugoslavije. Musolini je oekivao da e najzad doi do raspada versajske tvorevine". Komunisti su pozvali narod na ustanak, da pomogne nacionalnim revolucionarima (ustaama") u borbi protiv kraljevske diktature. U istoriografiji se vode rasprave da li su ustae" naziv iz prolog veka za ustanike ili za pripadnike teroristiko-nacionalistike i faistike organizacije Anta Pavelia. Iz poziva i Srbima i Hrvatima na ustanak otpadala bi druga mogunost. Komunisti su, osim toga, znali da su pristalice Pavelia u slubi faistike Italije i Hortijeve Maarske. Uticaj VMRO Mihailova u Pirinskoj Makedoniji je bio veoma velik, jer se radilo o snanoj teroristikoj organizaciji (o njoj govore i kao o organizaciji ,,za izvoz terora"), koja je u strahu drala svoje sunarodnike. Ogrezli od ranije u terorizmu, pripadnici vrhovizirane VMRO se mogu uzeti kao vaspitai" ustaa, kojima je jo, kao to navode neki pisci nedostajalo hrabrosti kakvu su imali njihovi instruktori, pa i prvi izvrioci atentata koji se smatrao najveom svetskom provokacijom" u tom periodu, kakvo je bilo ubistvo Aleksandra Karaorevia. Simbioza VMRO i ustaa u antijugoslovenskim akcijama je nesporna, ali su prvi izvrioci poticali iz redova teroristike

E S T O J A N X J A R S K A DIKTATURA

1 8 7

organizacije Georgijeva.

Mihajlova, kao to pokazuje sluaj Vladimira

Znajui da je kralj Aleksandar glavna smetnja ustakim planovima, faistika Italija i ustae su ga stalno drale na meti atentatora. Oigledno je da su smatrali da bi njegovim nestankom dolo do ruenja ili bar slabljenja Jugoslavije, jer se inae ne bi pucalo na maketu". Pokuaj 1933. sa atentatorom Petrom Orebom, ribarem sa Korule, nije uspeo, jer se on predao jugoslo venskoj policiji. Milan Stojadinovi je, seajui se tih dana u svojim memoarima Ni rat ni pakt, zabeleio da je diktatura bila u gvozdenim rukavicama", ali ne i krvava, to je nesumnjivo tano kada se radilo o graanskoj opoziciji, poto on nije uzimao u obzir rtve na strani komunista. Antikomunistika histerija uzela je toliko maha da se obraunavanje s njima smatralo izrazom rodoljublja. Ilegalna komunistika tampa nazivala je estojanuarsku vladavinu faistikom diktaturom" i vojno-faistikim reimom". Reim u Jugoslaviji postao je meta napada tampe komunistikih partija u svetu i organa Kominterne, kao i drugih demokratskh snaga, zbog surovih metoda i progona komunista i njihovih pristalica. Diktatura je presekla proces ozdravljivanja Partije, zapoet 1928, i pojavu novih generacija revolucionara. KPJ je 1929. bila mala, brojno slaba partija, s oko 3.500 lanova, sektaka, bez veeg uticaja u irim narodnim masama, bez saveznika meu sitnom buroazijom i seljatvom. Jugoslovenski komunisti su se poveli za ocenom estog kongresa Kominterne, odranog 1928, da se pribliava opta kriza kapitalizma, i njenom direktivom da u neposrednim klasnim okrajima treba pripremiti slom graanskog poretka. CK KPJ je, na osnovu te ocene Kominterne, kao i vlastitih procena o dubini nacionalnog sukoba vodeih buroazija, ustanovio da se radi o krizi sistema to izaziva potrebu dizanja ustanka. Parlamentarnu i ustavnu krizu, pojaanu nacionalnim sukobima, Partija je shvatila kao optu krizu dravnog sistema i poetak raspadanja graanskog poretka, zbog ega je izdala direktivu za oruani ustanak. Linija Kominterne bitno je doprinela sektatvu jugoslovenskih komunista, usmeravajui ih na borbu protiv socijaldemokratije kao blizanca faizma". Odluka o ustanku je doneta u nezrelim uslovima i na osnovu pogrene procene rukovodstva KPJ, koje je bilo izolovano od lanstva, nije poznavalo unutranje prilike i

r
j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vlastite mogunosti. Ovu prenagljenu odluku buroazija je jedva doekala, poto joj je ona davala nov razlog i pravdanje za konaan obraun s komunistikom organizacijom i njenim lanstvom. KPJ je maja 1929, suoavajui se s injenicom da je drava jo jaka, a ona sama slaba, odustala od neposrednog oruanog ustanka, ali zadravajui gledite da je perspektiva komunista pripremanje revolucionarnog prevrata. Sumnjivi su izlagani pretresima, premetainama i pozivani na sasluanje. Za umnoavanje i rasturanje partijskih letaka i isticanje plakata izvoeno je na Sud za zatitu drave. Plakate su esto sadravale karikature kralja Aleksandra sa natpisom Dole krvavi kralj". Partijska rukovodstva su upozoravala lanove na boljeviku eljeznu disciplinu". Policijski pritisak je uticao na povlaenje iz organizacije, pasivizaciju, naputanja mesta boravka onih koji su bili kompromitovani; dolazilo je do isterivanja s posla, gubljenja slube, proterivanja u zaviajna i, % mesta. Izolovane organizacije su radile bez pomoi CK KPJ. Komunist, glasilo vojvoanskih komunista, avgusta 1930. u svom prvom broju, koji su uredili Jovan Veselinov i ura Paali, otvoreno je pozivao radnike i seljake da se spremaju za oruani ustanak i stvaranje sovjetske republike. Smatrao je da je doao as obrauna i da buroazija kripi u svakom svom zglavku". Komunist je pozivao trudbenike" da osnivaju ,,seljako-odbramebne organizacije" i da slede primer kineske i sovjetske brae". Sadravao je avanturistiki pokli Motike i kose u ruke!" i to onda kada nije bilo revolucionarne situacije. Sleenje stranih analiza i upadanje u mree opte sterilne propagande pokazuje i primer Lenjinista, koji je u junom Banatu pokrenuo arko Zrenjanin poetkom 1933. List je pisao da se Nemaka nalazi na pragu revolucije koju uzalud pokuavaju da preseku kapitalisti u samrtnikom ropcu"; njihov poslednji adut je faizam na elu s Hitlerom, ali sve to nita ne pomae jer kapitalizam ve kroi jednom nogom u grob koji je sam sebi iskopao". Mnogobrojni lanovi Partije i njihovi simpatizeri pohapeni su i osueni, na 82 procesa organizovana pred Sudom za zatitu : drave od 1929. do 1932. dok je preko 400 komunista i lanova SKOJ-a palo kao rtva belog terora. Pred Sudom za zatitu drave komunisti su odgovarali za politike zloine i antidravnu zaveru. Na austrijsko-jugoslovenskoj granici ubijeni su uro m & akovi, sekretar Partije od 1928, i Nikola Heimovi, sekretar

ESTOJANXJARSKA D I K T A T U R A

1 8 9

Crvene pomoi navodno u pokuaju bekstva. Najzloglasniji nalazio se u Beogradu Glavnjaa. Reim se obraunavao i s lanovima CK KPJ Bracanom Bracanoviem, Boom Vidasom Vukom, Markom Maanoviem, Ristom Samardiem. Komunisti su izdravali kazne u Sremskoj Mitrovici, Poarevcu, Lepoglavi, Mariboru. SKOJ je pored mnogih lanova, izgubio pod diktaturom i sedam rukovodilaca: Janka Miia, Paju Marganovia, Miju Orekog, Josipa Kolumba, Pera Popovia Agu, Josipa Debeljaka i Zlatka najdera, koji je umro u bolnici od posledica mtienja. Broj ubijenih, osuenih i zlostavljanih komunista i drugih protivnika reima svakako je vei, ali se ne moe tano utvrditi jer je mnoge pojela pomrina" bez pisanih tragova i formalne upravno-policijske i sudske egzekucije. CK KPJ je prestao da deluje kao jedinstveno rukovodstvo ve u 1929. godini. Aprila 1930. u inostranstvo je preao i Politbiro CK KPJ ije se sedite jedno vreme nalazilo u Zagrebu, a posle u Ljubljani. Oktobra 1932. obrazovan je u Beu Zagranini biro CK KPJ". Organizacija je u zemlji bila razbijena i nije imala nikakve veze sa rukovodstvom u inostranstvu koje je sasvim zavisilo od Kominterne. Kominterna je polovinom 1931. smenila Jovana Maliia (Martinovia) s dunosti politikog sekretara. Za predsednika Centralne rukovodee instance postavljen je Filip Filipovi, a Antun Mavrak za organizacionog sekretara. U drugoj polovini 1932. na elo privremenog rukovodstva doao je, voljom Kominterne, Josip Ciinski, odnosno Milan Gorki. Uporeenje otpora koji je KPJ pruila 19201921, s otporom reimu 1929. najbolje pokazuje da je velika partija bez ilegalnog aparata, neprekaljena u borbama i puna potovanja prema parlamentarizmu, zaboravljajui na pouku istorije da ugroeni reim ne bira sredstva za unitavanje protivnika koga smatra zakletim neprijateljem bila prosto oduvana s poprita, za razliku od male, kadrovske partije, ije je jezgro bilo formirano u radnikim centrima, naviknuto na borbu i progone. KPJ je 1929. pruila snaan otpor, koji ju je stajao neprocenjivih rtava, dovodei do razbijanja organizacije, desetkovanja kadra i odlaska rukovodstva iz zemlje. Poziv na oruani ustanak omuguavao je reimu da svoje mere nasilja lake obrazlae nasilnikom akcijom komunista protiv legalnog poretka. Nasilje je imalo pozitivne strane: nateralo je reim da otkrije pravo lice, donosilo iskustvo o posledicama preuranjenih
zatvor

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

masovnih akcija, pojaavalo otpor. Pred radnitvom i demokratskim snagama jugoslovenskog drutva komunisti su otporom diktaturi sticali autoritet boraca za demokratiju i protiv kraljevske uzurpacije vlasti. Borba KPJ skretala je takoe panju inostrane javnosti na nasilje reima u Jugoslaviji. Pozivajui na dravni i nacionalni unitarizam, kralj je ukinuo podelu zemlje na oblasti i plemena. Kraljevina SHS je 3. oktobra 1929. dobila naziv Jugoslavija. Pai je branio koncepciju ouvanja srpskog imena, za razliku od kralja Aleksandara koji je politiko-birokratsku dominaciju srpske graanske klase ostvarivao u jugoslovenskoj formi i pod jugoslovenskom zastavom. Banovine su dobile ime po rekama, s izuzetkom primorske: dunavska, sa seditem u Novom Sadu; savska, sa seditem u Zagrebu; vrbaska, sa seditem u Banjaluci; drinska, sa seditem u Sarajevu; zetska sa seditem na Cetinju; vardarska, sa seditem u Skoplju; moravska, sa seditem u Niu; primorska, sa seditem u Splitu; dravska, sa seditem u Ljubljani. Drinska banovina obuhvatala je delove Bosne i Hercegovine i zapadne delove Srbije; dunavska Banat, Baku i Baranju, sa severnim delovima Srbije i istonim delovima Slavonije; primorska, pored delova Dalmacije, jugozapadne delove Bosne i Hercegovine; zetska june delove Dalmacije, jugoistone delove Bosne i Hercegovine, itavu Crnu Goru, Kosovo i Metohiju, delove Sandaka. Prilikom podele na banovine reim se pozivao na razbijanje istorijskih celina, ekonominiju administraciju, bolje saobraajne veze i zaokruivanje veih podruja po privrednom merilu. Nacionalno-istorijska struktura drave je 1929. razbijena i ona podeljena na deset teritorijalno-administrativnih oblasti. Negacija istorijskih celina nije mogla meutim da se sprovede (Slovenija, Makedonija). Jezgro zetske banovine inila je Crna Gora, koja je smatrana za klasinu srpsku zemlju, ali se nije previalo ukorenjeno oseanje stare dravne tradicije i autonomije u svesti Crnogoraca. Makedonija je shvatana kao Juna Srbija", i njoj pridodati krajevi na jugu Srbije. Zbog jakih manjina u Vojvodini, Hrvata u Sremu i severozapadnoj Bakoj, ona se nala u sastavu dunavske banovine, s tim to su joj prikljueni delovi severne Srbije. Bosna je podeljena na etiri banovine: vrbasku, drinsku, zetsku i primorsku. Srbija je kao istorijska celina razbijena na pet banovina: dunavsku, moravsku, vardarsk, drinsku i zetsku. Nacionalno homogeni Sloven-

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

1 9 1

ci nali su se u dravskoj banovini. Pri datoj administrativnoj podeli Hrvati su rasporeeni u dve banovine: savsku i primorsku. Nova podela je znaila jo vei stepen centralizacije; njome su obezbeivani efekti dravnog i nacionalnog unitarizma, u stvari jugoslovenskog nacionalizma". Vlastodrci su nastojali da maksimalno eliminiu pokrajinsko-istorijska merila prilikom podele, ojaaju srpske snage u novim banovinskim jedinicama, u sluajevima gde je to dodavanjem" teritorija bilo mogue. Usvajanjem podele po navedenim merilima reim je stvarao pretpostavke za nasilnu jugoslovensku unifikaciju. Razbijanjem Hrvatske na dve banovine oslabljena je osnova za jedinstveno nacionalno nastupanje Hrvata, poto je nacionalni pokret sada mogao da se lake nadzire, paralie i lomi, a podelom Srbije, ukljuivanjem njenih delova u sastav nekih drugih banovina, stvarana je osnova za sprovoenje politike integralnog jugoslovenstva kao novog vida odravanja politike prevlasti njene buroazije. Svi nacionalni amblemi zastave, heraldike oznake, himne, institucionalni simboli istorijskog razvitka i dravnog prava bili su zabranjeni. Time je jo vie pogoen nacionalni ponos i razbuktavan otpor na nacionalnoj osnovi koji e stalno dobijati na snazi narednih godina. Promena dravnog imena znaila je odbacivanje kompromisnog nacionalnog unitarizma i njegovo zamenjivanje jugoslovenstvom brisanjem nacionalnih oznaka i plementine". Banovine su organizovane kao najvii oblik centralizma, predstavljajui administrativno-teritorijalne jedinice podreene centralnoj vlasti. Najviu vlast je oliavao kralj, koji je banove postavljao dekretom. Pojaani centralizam i dravni i nacionalni unitarizam tumaeni su potrebama uvrivanja unutranjeg jedinstva i opravdani odbranom dravne celine. Diktatura se od prvog dana sukobljavala s optim ekonomskim tekoama; one su narastale s posledicama svetske ekonomske krize, koja nije mogla da ne pogodi i Jugoslaviju 1930, razarajui selo, industriju, bankarstvo, trgovinu. Diktaturu su posebno potkopavali potmulo vrenje nacionalnih pokreta, snaan otpor komunista, manifestacije separatizma, pasivan otpor graanske opozicije u Srbiji. Propaganda demokratskih krugova u inostranstvu upozoravala je na nacionalno i politiko bespravlje u Jugoslaviji. Ni sam vrh diktature nije bio jedinstven u pogledu naina dalje vladavine buroazije; dok se Vojislav Marinkovi zalagao da se vanustavni period prevazie

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

i apsolutizam zameni donoenjem ustava, dotle je general ivkovi bio za produenje otvorene diktature. Januara 1929. dotadanje skriveno meanje kralja Aleksandra u politiki ivot zemlje i njegov zakulisni uticaj na dogaaje dobili su krajnje otvoren vid. On se 6. januara pojavio u ulozi spasioca dravnog jedinstva, ugroenog krizom stranakog ivota, parlamentarizma i ustavnosti, iza koje je u sutini stajao nacionalni sukob buroazija dveju najveih nacija u Jugoslaviji, kao i nezadovoljstvo drugih naroda i nacionalnih manjina. Vladajua velikosrpska buroazija je uoavala da stalni stranaki, nacionalni, verski i drugi sukobi slabe vrstinu dravnog i drutvenog poretka, ugroavaju njenu prevlast i prete jo otrijim sudarima. Kriza u odnosima izmeu srpske i hrvatske buroazije, prve vladajue, a druge politiki podreene, dovela je snage na vlasti do procene da se vie ne moe vladati na nain predvien Ustavom Kraljevine. Hrvatsko pitanje, kao politiki izraz postojeeg sukoba dve suparnike buroazije, dospelo je posle pogibije u Narodnoj skuptini u orsokak. Kralj, kao zastupnik buroaskih interesa, reio se na vladavinu apsolutistikim sredstvima, bez posrednika, oslanjajui se na svoj autoritet i primenu sile protiv neprijatelja unitarizma. Od poetka vladareve intervencije bilo je jasno da se primenjenim metodama kriza ne prevazilazi, nego produbljuje. Sprega vojne sile, delova srpske buroazije i hrvatske finansijske oligarhije, te dela slovenakih politiara pruala je podrku monarhodiktaturi, ali svedenu na tanku drutveno-politiku osnovu. Saradnja s finansijskim krugovima, privrenost vojske i surovi progoni protivnika davali su reimu obeleja faistike vladavine. Kao faistiki reim u susednoj Italiji, tako se i estojanuarski ispoljavao kao ekstremno antikomunistiki. Njegovi nosioci pokazivali su prezir prema parlamentarizmu. Rasturanjem stranaka i cenzurom tampe, kao i zabranom zborova, reim je preputen sam sebi, ostao bez kontrole predstavnikih institucija i odgovornosti prema njima, pa makar i formalne. Vlast se militarizovala oslanjanjem na vojsku i dovoenjem jedne ak i za vojne krugove opskurne linosti na kormilo vlade. Diktatura u Jugoslaviji ostvarivana je u nerazvijenom drutvu, preteno agrarnom po privrednoj strukturi, sa seljatvom kao najbrojnijom kategorijom stanovnitva, uz to nepismenim i politiki neprosveenim, apatinim zbog ivotnih nevolja, sve povuenijim u sebe, van odluivanja i drugih glavnih tokova politikog

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

1 9 3

ivota, izuzmemo li seljatvo aktivnijih nacionalnih pokreta. Diktatura u Jugoslaviji nije bila izuzetna pojava u Evropi meuratnog perioda. Sline reime zasnovane na potpori vojske, oficirskih liga i dugih militaristikih grupacija, krugova krupne buroazije, zemljine aristokratije i veleposednika nalazimo, i pre i posle 6. januara, u Poljskoj i zemljama jugoistone Evrope. Kad god tok dogaaja nije odgovarao buroaziji, ona je ukidala ustavnost i uspostavljala reim vrste ruke. Jedna bitna osobenost, meutim, odvajala je diktaturu kralja Aleksandra od ostalih: drutvena i politika kriza produbljivana je sukobom suparnikih buroazija dve najvee nacije. Analize i ocene KPJ o faistikom karakteru diktature odudaraju od ocena graanske opozicije. Materijali etvrtog (Drezdenskog) kongresa KPJ i etvrte zemaljske konferencije su rezolutni da je re o faizmu u Jugoslaviji. Ve je pobeda faizma u Italiji (Mar na Rim") 1922. dovela do ocene na etvrtom kongresu Kominterne, krajem iste godine, da je faizam tip vlasti najreakcionarnijih buroaskih krugova, uperen protiv radnike klase i svih revolucionarnih snaga i buroazije koja se izjanjavala za parlamentarno-demokratsku formu vladavine. Na estom kongresu Kominterne (1928) izneta je ocena o faizmu kao obliku otvorene diktature" buroazije, koji se javlja u kapitalistikim zemljama u uslovima krize sistema vlasti to je anticipirano jo na etvrtom kongresu Kominterne. etvrti kongres KPJ preuzeo je ocene Kominterne i pasivno ih preneo na tlo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koju je karakterisalo drukije drutveno-politiko i ekonomsko stanje odnosa. esti kongres Kominterne i etvrti kongres KPJ polazili su od procene o trajnoj krizi kapitalizma, koja dolazi sa ekonomskom krizom i koja e biti praena ratovima i revolucijom. Pod uticajem ovih procena estojanuarski reim je o c e n J e n kao diktatura vojno-faistikog karaktera. Sistem parlaiflntar7 ne vladavine 19211929. nije uspeo da stabilizuje d n i s t v e m poredak koji su razdirali ekonomski problemi, manifestc7vam u manjoj meri jo prilikom agrarne krize 1926; socijalni o d ^ u se sve vie zaotravali a nacionalna kriza dosegla v/ ^ prilikom skuptinskog ubistva. Pucnji zloglasnog Punish ^ a u Narodnoj skuptini juna 1928. bili su samo detonato,^^azpostojeoj kriznoj situaciji. Parlamentarni mehanizam ni; * reio mnogobrojne protivrenosti, pre svega nacionalne*. uticalo na monarha da rasplet uzme u svoje ruke, oslor

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vojsku i deo buroazije ukljuujui i poslovne krugove nesrpskih naroda. etvrti kongres KPJ ocenjuje reim kao faistiki i govori o faistikim organizacijama, kao i o metodama odbrane od faistike agresivnosti. Kao faistike organizacije pominju se: Narodna odbrana, Jadranska straa, ORJUNA, Udruenje bivih etnika, Udruenje etnika Petar Mrkonji", Udruenje za suzbijanje bugarskih bandita. Oigledno je da su neke od ovih organizacija svrstane u kategoriju faistikih, iako je re o nacionalistikim ili integralno-jugoslovenskim organizacijama. Na etvrtoj zmaljskoj konferenciji KPJ, krajem 1934, poredak u Kraljevini je nazvan vojno-faistikom diktaturom ".U Odluci 0 izvjetaju CK i zadaama partije" sutina Aleksandrove diktature izjednaena je sa sutinom faizma u drugim zemljama. Kao zajednike crte faizma (Hitlerovog ili Musolinijevog tipa) oznaene su i one koje se iskazuju i u velikosrpskoj vojno-faistikoj diktaturi": odbacivanje demokratsko-parlamentarnih oblika, primena najgrubljeg nasilja prema radnikoj klasi 1 seljatvu, pokuaj da se diktaturi finansijskog kapitala osigura masovna podrka meu srednjim slojevima, gradskom sitnom buroazijom i seljacima. Meu specifinim osobinama vojno-faistike diktature veliko-srpske buroazije" navode se: odbacivanje demokratsko-parlamentarne forme vladavine, a da prethodno nije stvorena jedinstvena, masovna faistika partija; nosioci diktature su vojno-oficirske i dvorske klike s kraljem Aleksandrom na elu; kae se da faistika diktatura nije bila uperena samo protiv radnike klase nego i protiv potlaenih naroda; velikosrpska vladajua buroazija pribegla je faistikom obliku svoje diktature u uslovima nezavrene buroasko-demokratske revolucije. Nasuprot Partiji, socijaldemokratija i sindikalne reformistike voe nisu reim smatrali za faistiki. Po daljim partijskim analizama, velikosrpski finansijski kapital, naroito posle atentata u Marseju, u savezu sa finansijskim kapitalom ugnjetenih naroda i veleposednicima, traio je izlaz i spas u daljem faiziranju, pokuavajui da stvori nove faistike masovne stranke i organizacije da bi ih ujedinio u jedinstveni savez nacionalnih organizacija. U Odluci Politbiroa CK KPJ o zadaama KPJ posle Sedmog kongresa Kominterne, donetoj u Moskvi 1. avgusta 1935, govori se o velikosrpskom faizmu", krizi vladajueg faizma", faistikom" ustavu iz 1931, faistikoj" skuptini. Za Jugoslovensku radikalnu za-

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

1 9 5

jednicu (JRZ) kae se da nije re o jedinstvenoj faistikoj stranci, ve o meavini demokratskih, polufaistikih i faistikih elemenata koji se bore oko vlasti, uticaja i pravca celokupne politike reima. IKPJ je smatrala da odstupanje od izvedenih metoda faistike vladavine" nije znailo nikakvu samolikvidaciju faizma". Prema partijskim ocenama, odnos snaga se 1935. izmenio u korist protufaistikog tabora". Iskustvo istorije potvruje da se o faizmu moe govoriti kad je re o dravi organizovanoj na osnovama faistike doktrine, sa izvesnim oblicima faistikih organizacija. Isto tako poznato je da se faizam ne mora ispoljavati u svom istom, klasinom obliku. Sa gledita drutvenopolitikog razvitka jedne zemlje uobiajilo se govoriti i o faistikim tendencijama, ako ima shvatanja i analiza koje upuuju na to da preti opasnost pretvaranja jednog reima u faistiki. U faistike se svrstavaju i pokreti ekskluzivno nacionalistiki, kao i oni koji u prvi plan stavljaju borbu protiv komunista i opoziciono-graanskih snaga; zatim one drutvene snage koje su odbacivale liberalnu demokratiju sa parlamentarizmom. Takvi pokreti oznaavani su esto kao nosioci totalitarnog poretka faistikog tipa. Pribliavanje jednog reima Rimu i Berlinu, ponekad pod pritiscima, javnim ili manje vidljivim, takoe se znalo svrstavati pod faistiku tendenciju ili opciju, za novi poredak". Sline ocene su vezivane i za one vladajue snage koje su uspostavljale odnose sa faistikim zemljama na nivou unutranje politike, pre svega radi koordinacije policijskih progona komunista, socijalista i liberalnih demokrata. Naroito su uestale kvalifikacije o faistikom karakteru vladavine u zemljama u kojima su se pojavljivali metodi terorizma, progonjeni napredni duhovi, formirani koncentracioni logori, organizovan lov" na komuniste, onemoguavana intelektualna opozicija; u onim zemljama gde je dolazilo do naputanja parlamentarnih oblika i prakse sa drugim varijantama nedemokratskih metoda i podsticanja brutalnih obrauna sa politikim protivnicima. Istoriografske analize u nas (Todor Stojkov i drugi) izostavljaju faistiku odrednicu za estojanuarki reim, koristei se drugim politiko-ideolokim karakteristikama, koje upuuju istraivae da ga nazivaju monarhodiktaturom". Tako pojedini pisci govore o reimu otvorene, odnosno kamuflirane (misli se na period od 1931, posle donoenja oktroisanog ustava, tj. prelaska na ogranienu ustavnost) monarhodiktature, personifi-

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kovane u kralju Aleksandru Karaoreviu. U analizi toga reima zapaaju se: vrsta ruka", militarizacija vlasti, izvoenje na scenu vojnika (u licu generala Petra ivkovia, osobe kraljevog linog poverenja), teror protiv klasno gledano najopasnijih snaga onoga vremena po buroasku vlast komunista (iako je njihov uticaj u javnom ivotu bio lien masovne podloge i mogunosti otvorenog nastupanja), ukidanje parlamentarizma i zabrana rada stranaka. Ali, o faizmu kao sistemu vladavine 19291935. ne bi se moglo govoriti, jer nije postojala politika osnova na kojoj bi se taj sistem zasnivao. Svakako da se ne mogu gubiti iz vida veze dvora, oslonjenog na vojsku i dravni aparat, sa dvorskim frakcijama demokrata i radikala, kao i povezanost pripadnika finansijskog kapitala srpskog graanstva sa onim iz tabora hrvatske buroazije. U estojanuarskoj vladi nalazilo se i pet hrvatskih poslovnih ljudi i politiara, od kojih su Slavko vrljuga, elimir Maurani i Oto Frange drali najvanije privredne resore u vladi (finansije, trgovinu i industriju, poljoprivredu). Reim je jedno vreme podravala i Slovenska ljudska stranka, preko Koroca, i slovenaki liberali do kraja, kao njegovi najvatreniji pobornici. Seljaki okean od 76% stanovnitva koje se bavilo poljoprivredom inio je osnovno obeleje drutveno-ekonomske strukture zemlje. Reim nije uspeo da obezbedi podrku seljatva, srednjih i sitnograanskih slojeva, graanskih demokrata. Seljatvo u Srbiji se ve uoi diktature poelo odvajati od stranakih rukovodstava i organizovati na vanstranaki nain. Kralj Aleksandar se pre zavoenja diktature naroito plaio posledica i reagovanja u Srbiji. Politika osnova estoj anuarskog reima inae, od poetka nije bila iroka, a sa neuspesima diktature da stabilizuje situaciju ona se sve vie suavala. Protiv reima su ustale demokratske snage u svetu, pa ak i njegovi strani pokrovitelji u Francuskoj i ehoslovakoj. KPJ i radnika klasa su neprekidna meta reakcionarnog reima. Graanske snage demokratskog smera stupile su u opoziciju reimu, i to stalnu, posle prvih Maekovih iluzija da se moe napraviti sporazum s dvorom. Od reima je otpao i arhireakcionarni" Koroec. Proirivanje osnove reima nisu podravali ni radikali oko Ace Stojanovia. Politiko-socijalnu osnovu reima simbolizovali su i praktino predstavljali generalitet, deo poslovnih krugova grupe pre estojanuarskih stranaka. Stoga se o ovom reimu ogoljenom i usamljenom,

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

1 9 7

ne moe ni govoriti kao o faistikom, jer on nije dobio iru politiku podrku bilo gde u Jugoslaviji. Stvaranje Jugoslovenske radikalne seljake demokratije (JRSD), odnosno Jugoslovenske nacionalne stranke (JNS), to je izdano pomogao dvor, nije uspelo da proiri politiku osnovu reima. Te unitaristike politike formacije nisu mogle da se dublje ukorene, samim tim to je JNS nastala kao dravna, reimska stranka, reakcionarna, oktroisana dravnim autoritetom, zadojena nestvarnim jugoslo venskim nacionalizmom. im je reim prestao da stoji iza nje i da je pomae, ona je poela da se raspada, kao i svaki dekretirani organizam uostalom. Monarhodiktatura nije, pre svega, uspela da obezbedi podrku srednjih slojeva i narodnih masa, niti da dinamizuje njihovu aktivnost: politiku, ekonomsku i socijalnu. Diktatura kralja Aleksandra razlikovala se od drugih diktatura na jugu i istoku Evrope meuratnog razdoblja, ustanovljenih takoe u agrarnim drutvima, pluralistikom nacionalnom strukturom Jugoslavije i otrim nacionalnim sukobima suparnikih buroazija. Kralj je ova protivureja pokuao da prevazie nacionalnim unitarizmom, to jest nivelacijom na jugoslovenskoj ravni, iji je ideoloki izraz bilo integralno jugoslovenstvo, mada je nova nacionalna politika izazvala jo vea nezadovoljstva. Monarhodiktatura u Jugoslaviji nije uspela da stvori stranku koja bi odgovarala klasinom tipu faistike, odnosno nacionalsocijalistike stranke. Militaristiki inilac je nezaobilazan u analizi porekla i karaktera ovog reima, ali i pored dopunskih teroristikih, poluvojnih organizacija nije postojala partijska vojska u smislu italijanskog ili nemakog primera. Jugoslavija se oslanjala na parlamentarne drave (Francusku i ehoslovaku), a bila u zategnutim odnosima sa faistikom Italijom kao najopasnijom silom po svoj opstanak, iako je kralj Aleksandar traio reenja za smirivanje i neutralizaciju jugoslovensko-italijanskih neslaganja. Kralj Aleksandar je oktobra 1934. godine i poginuo kao rtva ustake i VMRO-vske zavere potpomagane od faistike Italije i revizionistike Maarske. On jeste bio diktator u ijim se rukama sticala celokupna vlast, ali nije bio diktator slian tipu faistikog voe. Za faistika drutva karakteristian je sporazum" izmeu rada i kapitala, nepoznat estojanuarskom reimu. Izmeu tih dvaju polova drutvenih snaga ostala je nepremostiva provalija. Prie

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

o zatiti malog oveka", kao tipian proizvod socijalne demagogije faizma, nisu bile produktivne na tlu jugoslo venskog drutva u periodu estojanuarskog reima. Za putanje korena faizma najmanje je bilo osnove u seljakoj, tradicionalnoj i demokratskoj klimi srpskog sela, ali i u drugim sredinama Jugoslavije. Do pojaane dravne intervencije u socijalno-ekonomskoj sferi dolo je zbog velike ekonomske krize, koja je sa zakanjenjem zahvatila Jugoslaviju; njenih katastrofalnih posledica u privredi, koje su pogodile osnovne slojeve jugoslovenskog drutva, seljatvo posebno, jo neoporavljeno od posledica prethodne agrarne krize. No, ta pojava je karakteristina i za zemlje tzv. liberalne demokratije, zajedno sa jaanjem izvrne vlasti u odnosu na predstavnike ustanove. Za razliku od faistikih zemalja, monarhodiktatura nije uspela da obezbedi zaposlenje, pre svega masi vika agrarnog stanovnitva. Mit o jedinstvenoj jugoslo venskoj naciji, jedinstvenom psihikom tipu Jugoslovena i kontinuitetu jugoslovenske ideje od davnina do 1918. godine, izazivao je suprotne posledice; umesto koncentracije snaga protiv plementine" i okupljanja oko jugoslovenskih znamenja, javio se jo ei otpor jugoslovenskoj ideologiji i nacionalnom izjednaavanju, kao napadu na vlastiti nacionalni integritet. Antikomunistiki karakter reima, autoritarna vladavina, totalitarne oznake i teroristiki, represivni sistem, mogli su biti sastavni deo bilo koje druge diktature. Na faizam su mogle podseati analogije (sa stanovita metoda) i poistoveivanja pojedinih spoljnih pojava - u vreme kada je faizam bio globalni evropski fenomen poetkom tridesetih godina sa unutranjim. Faizam se oigledno ne mora javiti svuda sa klasinom ideoloko-supstancijalnom osnovom, a ni u istovetnom organizacionom obliku; drugde opet pokret koji tei da je osvoji, negde nastupa otvoreno, a u drugim sredinama opreznije i skrivenije, zavisno od istorijske situacije, odnosno snaga, nacionalnog tla. Politiki ivot Kraljevine od dravnog udara tekao je jednostrano i oficijelno, sav u znaku patetinih izjava reimskih zvaninika o vaspostavljenom jedinstvu. Strogo nadgledana tampa slavila je reim ili donosila ture vesti o njegovom funkcionisanju. Ispod naoko mirnog politikog dekora,

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

1 9 9

remeenog obraunima reima s komunistima i usamljenim graanskim politiarima i demokratima koji su nali snage da mu se suprotstave, bujalo je masovno nezadovoljstvo i zaotravala se ekonomska kriza. Nezadovoljstvo razvojem prilika u Jugoslaviji poeli su da izraavaju i zvanini politiki krugovi drava koje je reim smatrao saveznikim i prijateljskim. Nacionalni unutarizam i njegova ideoloka osnova integralno jugoslovenstvo nisu se mogli izmiriti sa stvarnou vienacionalne drave, a metode vladavine generala ivkovia sve su vie onespokojavale i graanske krugove svesne njihove promaenosti i bezizglednosti cilja koji je sebi postavila estojanuarska diktatura. Prinuen da trai izlaz iz krize, kralj Aleksandar se prvo odi uio na pokuaj proirenja politike osnove reima, pregovarajui u leto 1931. s radikalskim voama u opoziciji, Acom Stanojeviem, s kojim se sastajao i 1930, i Miloem Trifunoviem, a na drugoj strani sa Slovenskom ljudskom strankom, posredstvom Koroca. Koliko je reim bio kompromitovan, govori i kraljev neuspeh da privoli na saradnju pomenute graanske prvake, posebno radikale, koji nisu bili raspoloeni da se u tom asu poistovete s reimom i njegovim nosiocem Petrom Zivkoviem. Unutranji neuspesi i opomene iz inostranstva, praene pritiskom, naroito Francuske i ehoslovake, podsticali su kralja na dalje napore u traenju izlaza iz krize reima podrazumevajui pod tim povratak na ogranienu ustavnost. Oktroisani ili Septembarski ustav (1931), kojim je Aleksandar nadario" narod u desetoj godini od svog proglaenja za kralja Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslovena, stvarao je zabludu da se reim vraa na stanje pre 1929. i diktatura naputa. Povratkom na ustavnost diktatura se, meutim, nastavila, nezavisno od promena, koje nisu prelazile formalne granice. Oktroisanjem ustava razvijala se, na jednoj strani, iluzija da je reim vrst, da ne strahuje od obnove ustavnih prava, da je jugoslovenska ideja pobedila i kohezija zemlje osigurana, a na drugoj se izlazilo u susret preporukama i zahtevima iz inostranstva. Istom cilju sluili su i izbori 1931, na kojima je trebalo da se izglasa Narodno predstavnitvo, ali bez uea opozicionih snaga, ija delatnost nije ni bila dozvoljena. Kraljevina Jugoslavija je, po Oktroisanom ustavu, ostala i dalje centralistiki ureena drava. Kralj i velikosprska buroazija nisu promenili gledite da su nacionalni unitarizam i

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

centralizam reenja koja najbolje odgovaraju interesima vladajuih snaga. Jugoslavija je definisana kao ustavna i nasledna monarhija. Parlamentarizam, predvien Vidovdanskim ustavom, bio je izostavljen u Septembarskom. Kralj je simbolizovao narodno jedinstvo i dravnu celinu. I u novom ustavnom poretku on je ostao neprikosnoven. Za njegove akte odgovarali su ministri kao pojedinci ili Ministarski savet kao kolektivno telo. Pretvaranjem otvorene diktature u ustavnu, pre estojanuarske stranke nisu dobile dozvolu za rad. Kao i u ustavnom sistemu ustanovljenom 1921, kralj je potvrivao i proglaavao zakone, sazivao Narodno predstavnitvo, mogao da raspusti Narodnu skuptinu, predstavljao dravu u odnosima s inostranstvom, oglaavao rat i zakljuivao mir. Dok je Narodna skuptina u prethodnom poretku bila jednodoma, novouvedeno Narodno predstavnitvo sastojalo se iz dva doma: Narodne skuptine, koja se birala na optim izborima, i Senata, iji su lanovi delom birani posrednim putem, a delom postavljani od kralja. Institucija senata, poznata u drugim sistemima vlasti u svetu, predstavlja konzervativnu citadelu; nosioci izvrne vlasti obino je uvode da bi se dokraja osigurali od ponekad neposlunog predstavnikog tela. Septembarski ustav je kralju davao pravo da neposredno imenuje onoliko senatora koliko se posredno bira. Utiui na sastav Senata kralj je dobijao mogunost da sprei usvajanje zakona ili mera koji su protiv njegove volje proli kroz Narodnu skuptinu time to bi drugi dom odbio da se saglasi s njima. Ovo telo je bilo uvedeno u postojei sistem vlasti kao zatitno sredstvo kraljeve vladavine, potvrda njegove volje uticaja. Najvii stepen kraljeve predohrane bio je sadran u lanu 116. Oktroisa'nog ustava malom ustavu", kako su ga pravnici nazivali koji je vladaru davao pravo da u izvanrednim situacijama postupa mimo ustavnih i zakonskih propisa, traei za preduzete mere naknadnu saglasnost Narodnog predstavnitva. Pored ovih institucionalnih sredstava odbrane vlasti, kralj je bio osiguran u drugim sredstvima i ovlaenjima, ukljuujui pravo na formalno i faktiko pokretanje vojne sile, policije, upravnog i pravosudnog aparata. On je na politiku odluujue uticao ustavnim ovlaenjem da imenuje i razreava predsednika Ministarskog saveta i ministre. Stranci su bili svesni uticaja kralja Aleksandra, naroito u vojsci koja je predstavljala snaan oslonac u zasnivanju sistema

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

2 0 1

prevlasti dinastije i srpskog graanstva u vojno-politikoj sferi. Imao je oreol uesnika u tri rata, komandujui u sva tri: protiv Turske, Bugarske i Austro-Ugarske i Nemake i opet Bugarske, iako nije nepoznato da se u njima mogao osloniti na vojniki genije vojvoda Radomira Putnika i stratega pobede na Kolubari Zivojina Miia. Sa Paiem je predstavljao najkrupniju figuru jugoslovenskog politikog ivota, ostajui posle smrti ive legende" Paia (Baje) sam na sceni. Britanci su navodili ekspira, po kome ,,u kraljevstvu slepih, jednooki je kralj", iako nisu verovali da je suveren toliko nadmoan samo zato to sebi nema parnjaka". Sujetni Karaorevi nije podnosio snane linosti oko sebe. Meao se tajno u politiki ivot preko grupa dvorskih demokrata i dvorskih radikala. Bio je pod opsesijom opasnosti od Italije i restauracije podunavske monarhije. Verovao je u obnovu carske, pravoslavne Rusije, prihvatajui sa toplinom bujicu ruske emigracije koja se posle zavretka graanskog rata i intervencija nala u njegovom kraljevstvu. Strani izvori istiu meu njegovim najgorim osobinama to to nije umeo da pronae dobre saradnike; zatim usamljenost, kompleks krivice i sumnjiavost; vojniki ivot i kolovanje u inostranstvu sa izloenou opasnostima od atentata uinili su svoje na psihu. Aleksandrovu doktrinu jugoslovenstva ne posmatraju kao pragmatian lek ve kao koncepciju, bila ona dobra ili loa, nadahnuta najviim ciljevima, zanemarujui njegove autokratske osobine. Protivnici mu nisu opratali oslon na Petra ivkovia, efa Bele ruke" u Jugoslovenskoj vojsci i komandanta Kraljevske garde, obraun sudsko ubistvo pukovnika Dragutina Dimitrijevia Apisa, dravni udar", otklanjanjem Paia kao predsednika prve jugoslovenske vlade, zavoenje estojanuarskog reima line vlasti. Ustav iz 1931. zadrao je administrativno-teritorijalnupodelu na banovine, uvedenu 1929; posebnu jedinicu u okviru ove podele inila je Uprava grada Beograda, s Beogradom, Panevom i Zemunom. Oktroisanim ustavom uvedeni su banovinska vea i banovinski odbori kao samoupravna tela. Banovinsko vee biralo je banovinski odbor kao samoupravni izvrni organ u banovini, na etiri godine, ali je sve njegove predloge ban mogao da obustavi, ukljuujui rasputanje banovinskog vea. Kao samoupravna tela uvedene su i optine. Godine 1931. u

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Jugoslaviji je postojalo 6.645 optina razliite veliine, od 500 do 5.000 stanovnika. Kralj je nastavljao da brani nacionalni unitarizam i jugoslovensku ideologiju, ne obazirui se na injenicu to je ta politika doivela slom. Korisno delo izjednaavanja optejugoslovenskog zakonodavstva pripisivano je estojanuarskom reimu u najveu zaslugu. Kralj je smatrao da su mere zavedene 1929. uklonile tragove prolosti". Za njega, narodno jedinstvo i dravna celina nisu nikada mogli da budu predmet bilo kakvog pogaanja. Nosioci i ideolozi estojanuarskog jugoslovenstva napadali su zaslepljenost partija, njihovu regionalnu, plemensku zatvorenost, podlonost uim nacionalnim i verskim interesima, kao i pokrajinskim ideologijama". Bez obzira na egzaltirane parole o jugoslovenstvu, navodnim uspesima reima u prevazilaenju ranijih nacionalnih, plemenskih i verskih podela, postajalo je sve oiglednije da je reim nateran na povlaenje i bar spoljnog ublaavanje diktature. Donoenjem Oktroisanog ustava, organizovanim izborima i sazivanjem Narodnog predstavnitva nastavljen je, samo sada ubrzanije, proces osipanja formalnog i vetakog jedinstva, iskljuenog u uslovima postojanja izgraenih nacija i suprotnih interesa njihovih buroazija, razliitih kulturnih navika i tradicija. Odstupajui, reim je stvarao jo vee pukotine u sistemu, kojima su se, nastojei da ih jo vie proire, koristile snage nezadovoljne uskraivanjem osnovnih prava na politiki ivot, iz redova graanskog liberalizma, hrvatske opozicije i komunista. Studentske demonstracije u Beogradu oktobra/novembra 1931, pre i uoi izbora, organizovane na podstrek komunista i lanova SKOJ-a, pripadnika marksistikih grupa, oznaile su prvi javni protest protiv diktature, napad na njenu sutinu i njene predstavnike, te su zatalasale duhove u Jugoslaviji, ostavljajui odjeka i podstiui akcije na Zagrebakom sveuilitu i Ljubljanskom univerzitetu. Izbijanjem u Srbiji demonstracije su otkrivale do kog stepena reim nema uporite u njoj. One su prenule iz pospanosti politike i drutvene snage Jugoslavije suprotstavljane diktaturi. Studenti su istupili protiv jarma diktature". kolska 1931/1932. godina protekla je u znaku studentskog nezadovoljstva i nemira, zatvaranja Univerziteta u Beogradu i njegovog ponovnog otvaranja. Bez obzira na slabu organizovanost komunista i lanova SKOJ-a, elemente spontanosti i difuznost"

ESTOJANXJARSKA DIKTATURA

2 0 3

akcija, studentske demontracije su oznaile poetak trajnog i aktivnog suprotstavljanja reimu. Nezadovoljstvo se irilo i na seljatvo uhvaeno u mreama dugova, nezadovoljno poreskom i drugom politikom vlasti, iznureno od posledica ekonomske krize. Graanski politiari su na leteim zborovima" u Srbiji podsticali seljako nezadovoljstvo reimom, a i u Crnoj Gori se demonstriralo protiv reimskih predstavnika i nasilja; izgladneli seljaci su u Bosanskoj krajini (Prijedor) napadali magacine s hranom. Demonstracije su posebno uznemirile vrh estojanuarskog reima, iji je predsednik vlade ivkovi meta napada raznorodne, otvorene i pritajene opozicije morao da plati ceh odlaskom s politike scene aprila 1932. ustupajui mesto Vojislavu Marinkoviu. U ovoj knjizi, koju su zaotravale posledice ekonomske depresije i vrenje na selu, kralj je traio ravnoteu izmeu odravanja fiktivnog nacionalnog jedinstva, na kome je gradio politiku prevlasti srpske buroazije, i imenovanja za premijera linosti koja bi bila koliko-toliko prihvatljiva za deo unutranje i meunarodne javnosti, ali i dovoljno savitljiva da bespogovorno izvrava njegovu volju. Iracionalna nota izbija svom snagom iz Aleksandrovog uverenja da su u Kraljevini Jugoslaviji, prihvaenoj svom toplinom nacionalne due svega jugoslovenskog naroda", obezbeeni potrebni uslovi za snaan polet i veliku nacionalnu budunost. Fiktivno nacionalno jugoslovensko jedinstvo nastavljeno je da se podrava u uslovima ekonomske krize i nezadovoljstva na selu, jaanja i umnoavanja nacionalnih frontova, koje je predvodila Seljako-demokratska koalicija (SDK), to jest Hrvatska seljaka stranka udruena sa Samostalnom demokratskom strankom. Zvaninici su preko tampe i u javnim istupanjima iznosili egzaltirane parole o jugoslovenstvu liene ivotnog sadraja. Duhovno jedinstvo se nije moglo ustanovljavati u uslovima poricanja nacionalnih razlika, drukijih istorijskih tradicija i ivotnih iskustava. tavie, dekretirano jugoslovenstvo je ostajalo prazna ideoloka floskula koja nije bila protkana procesima politikog zbliavanja, ekonomskog ujedinjenja, prirodnom razmenom kulturnih ideja. Pred alternativom izgraivanja realnih ekonomskih i politikih pretpostavki zbliavanja jugoslovenskih naroda, reim se opredelio za nasilnu nacionalnu unifikaciju, to e se kao povratni udarac brzo vratiti tvorcima estojanuarskog reima.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Istorija nije prihvatila ovaj nain jugoslovenske integracije. Nasuprot njemu, sve vie se uobliavao drugi koncept graanskih snaga oko Maeka koji je poivao na podeli vlasti sa srpskim graanstvom, ne obazirui se na druge narode Jugoslavije, sa potencijalnom opcijom koja se, za razliku od Stjepana Radia, nije klonila ni izdvajanja Hrvatske iz sastava Jugoslavije. Integralistika jugoslovenska ideologija nije naputana ni posle donoenja Oktroisanog ustava i prvih proboja u njenom nasilnom ostvarivanju. To je dovoljno vidljivo iz ideja kraljeve prestone besede od 18. januara 1932. godine. Najzad je etnika istina jugoslovenske misli prolomila sve prepreke vekovima vetaki stvarane i u zavrnom periodu nae muenike i krvave nacionalne revolucije i svetskog rata dospela do stvaranja jedne i nedeljive jugoslovenske kraljevine sa jednim narodom u jednoj dravi. Ustavom od 28. juna 1921. godine nastojali smo reiti i taj dravni nacionalni zadatak. Ali se sve jasnije pokazalo da nacionalna misao nije dobila u ustavu tro imene drave svoj pravi izraz ni snagu jedne organizovane nacionalne celine. Sa svim onim tragovima prolosti koji su nas plemenski razdvajali nismo mogli u punoj meri razvijati sve nae nacionalne odlike u neophodnom unutranjem jedinstvu i harmoniji. U takvom dravnom ureenju na javni i organizovani politiki ivot jedva je i pokuavao da sa pouzdanjem iskreno izie iz uskih plemenskih okvira. Ni jednog trenutka nije se smelo zaboraviti da narodno ujedinjenje nije delo jedne generacije ni posledica istorijskog sluaja. To je delo neprekidnih napora, vekovnih nacionalnih ivih sila i rezultat moralnih istorijskih tekovina. Narodno jedinstvo i dravna Celina ne mogu biti nikad predmet nikakvih pogaanja. Oni moraju biti uvek iznad naeg dnevnog ivota i iznad svih posebnih interesa. Ja sam odlukom od 6. januara 1929. godine presekao ono zlo stanje." Kralju je sekundiralo i Narodno predstavnitvo u odgovoru na njegovu prestonu besedu. Misao narodnog jedinstva i dravnog ujedinjenja postala je nepresunim izvorom narodne snage i njome je na narod uspeo da se odri u borbi i da protiv tuinske sile odbrani svoju rasnu narodnu odliku i svoju etniku celinu". . . Skoro itavu deceniju partijska zaslepljenost pogreno upuivanje naeg politikog ivota sve je vie odvraalo narod od pravih puteva njegovog razvitka. Grevita veza-

SESTOJANUARSKA DIKTATURA

205

nost za politike formacije i poglede izgraene na plemenskim, verskim i pokrajinskim ideologijama izazvala je teak sudar. Velika je zabluda bila da se u sva tri plemena mislilo da se moe i posle ujedinjenja nastaviti onakav politiki ivot kakav je bio pod tuinskim i nezavisnim nacionalnim dravama. Umesto da se politika delatnost naih partija troila na unutranje sreivanje nae drave u jugoslovenskom duhu, na izjednaavanje svoga zakonodavstva i na privrednom i socijalnom radu, ona je najozbiljnije zapretila i samom dravnom narodnom jedinstvu." Ovu idejnu poremenost" presekao je u sudbonosnim asovima, kad je unutranja razjedinjenost bila na vrhuncu, kraljev manifest o zavoenju estojanuarskog reima. Privremeni predsednik Narodne skuptine Vjekoslav Spini je tri godine kasnije, 7. decembra 1931, iznosio romantinu viziju razvitka istorije naroda Jugoslavije. Jugosloveni su se posle stoletnog ropstva nali na okupu oko jednog ognjita, konano ujedinili kao ostvarenje sna narodnih zatonika i muenika. Borba u prolosti je traila da se izgrauje plemenski individualizam, tako da su narodi sa tom plemenskom misli i plemenskim osobinama uli u ujedinjenu dravu. Ali posle ujedinjenja nova naa zajednika kua, naa narodna drava morala je imati jedno vjerovanje i jednu jedinstvenu zajedniku nacionalnu dravnu misao koja e biti vrst amalgam i jak cement sviju nesrodnih snaga i koja e diktovati svima jedan jedinstveni drutveni preporod." Nova ideologija zamiljena je kao stapanje svih narodnih snaga u veliku kulturnu i socijalnu zajednicu. Otuda se smatralo da jugoslovenska misao mora postati nacionalna i dravna misao. Nesumnjiva istorijska zasnovanost nove jugoslovenske drave 1918. nije se, meutim, mogla objanjavati metafizikim iracionalnim svojstvima i pseudokontinuitetima koji su uspostavljeni od Nemanjia i kralja Tvrtka do Karaorevia. Deo graanskih ideologa nalazio je jugoslovenstvo ak u vremenu slovenske kolonizacije ili u dubini srednjeg veka. Davala mu se bioloko-psiholoka dimenzija nalaenjem korena jugoslovenske misli u sadrajima i jedinstvu due. Vladimir Dvornikovi je dokazivao rasno, jeziko i psihiko jedinstvo naroda do 1918. godine. Zalagao se za stvaranje jedinstvenog psihikog tipa Jugoslovena. Drava stvorena 1918. je za ideologa integralnog jugoslovenstva predstavljala raskidanje sa slovenskim plemenskim atavizmima iz prolosti. Po istom piscu,

j- J- U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

rasno, jeziko i psihiko jedinstvo je ostvareno do ujedinjenja, a od 1918. nastaje politiko jedinstvo. Jugoslovenskoj dravi je sada predstojalo da obezbedi kulturno jedinstvo u procesu ujedinjavanja regionalnih kultura zadravanjem najvrednijeg. Oekivalo se da sintetizovana jugoslovenska nacija dovede do nadnacionalne kulture koja bi uklonila plemenske suprotnosti, sukobe pravoslavlja i katolicizma, suprotstavljanje duha istoka i zapada. Svesno ili nesvesno teilo se stvaranju jugoslovenskog naroda, slino evropskom nacionalnom iskustvu, ali u prolosti, pre nacionalnog sazrevanja sastavnih delo va velikih evropskih nacionalnih drava, dok se potpuno previalo da su se tri jugoslovenska naroda nacionalno formirala u 19. veku, dakle pre stvaranja zajednike drave. Ignorisanjem ovih nacionalnih celina kao delova nove drave, ivelo se u uverenju da se na dekretiranom dravnom osnovu moe izgraivati jedinstveni nacionalni organizam, bez objektivnih procesa samostalnog razvitka u okvirima jedinstvene drave usmerenih u pravcu ekonomske integracije. Ni jedna od nacionalnih graanskih klasa nije pokazala smisao za izgraivanje platforme jugoslovenskog jedinstva u ekonomskoj sferi i razmeni duhovnih vrednosti raznih naroda. Svemo politikog i dravnog inioca je apsolutizovana do te mere da je cela ideologija dravnog porekla morala lebdeti u vazduhu, tavie, odzvanjati u prazno; ona je ostajala bez sadraja, tek buno retoriki izraavana a primenjivana je iskljuivo sredstvima dravne prinude i propagandnog praznoslovlja. Intelektualne snage jugoslovenskih naroda nisu imale veeg uticaja u javnim delatnostima, a stare generacije kolovane na raznim stranama pre 1918. nisu se meu sobom dobro poznavale. Nove snage su tek izrastale budui duboko zaraene nacionalnim sukobima koji su osvajali, dok se deo inteligencije nalazio pod uticajem kleronacionalistikih organizacija. Politike stranke preko kojih je tekao pokrajinski politiki ivot malo su se ili nimalo, nezavisno od oznake nekih Savez zemljoradnika i druge, bavile problemima ekonomije sela, reavanjem socijalnih problema u smislu usmeravanja politikog ivota u konstruktivnijem pravcu i prevazilaenja jalovih politikih borbi oko vlasti i prestia. Donoenjem Septembarskog ustava estojanuarski reim je osetio potrebu' za stvaranjem dravne stranke koja bi obezbedi-

SESTOJANUARSKA DIKTATURA

207

reimska

la politiku osnovu reima drei se zvanine ideologije. Nova politika formacija, pretea Jugoslovenske nacionalne stranke (JNS) i Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ), javila se pod imenom Jugoslovenske radikalne seljake demokratije (JRSD); ona je nastojala da okupi one pristalice graanskih stranaka iz vremena pre dravnog udara koje su se bile priklonile reimu diktature, i tako obezbedi kontinuitet idologije i praktine politike akcije. U novoosnovanoj stranci glavnu re su vodili radikalski politiari i lanovi Demokratske stranke koji rano behu doli pod uticaj dvora i sluahu kralju Aleksandru: Nikola Uzunovi, Boa Maksimovi, Milan Srki, Vojislav Marinkovi, Kota Kumanudi i drugi. Stranka se oslanjala na materijalnu i politiku podrku drave od vrha do dna svoje organizacije od kralja do sreskih naelnika i predsednika optine. Meu ljudima reima, pristalicama ideologije integralnog jugoslovenstva, rano se bio zaeo sukob izmeu starih, preestojanuarskih politiara, disidenata iz Demokratske i Narodne radikalne stranke, koji su se jo pre zavoenja diktature priklonili kralju, i mlaih politiara, narodnih poslanika, izabranih 1931, koji su sebe smatrali jedinim uverenim estojanuarcima i ortodoksnim Jugoslovenima. Pored tog razgranienja, na stav mlaih politiara uticala je borba za vlast, tenja za smenom generacija, koja se meala s neprihvatanjem disidenata od opredeljenih Jugoslovena, iivljenih i deformisanih politiara od nestrpljivih izabranika" sudbine. Jugoslovenska radikalna seljaka demokratija dobila je 1933. ime Jugoslovenska nacionalna stranka. Ova dravna stranka, koja je do kraljeve smrti uivala njegovu podrku, teila je da prevazie regionalne granice, proiri uticaj na celu Jugoslaviju i izbori za shvatanja integralnog jugoslovenstva. Sestojanuarski reim je iveo u senci velike ekonomske krize koja je 1929. potresla SAD i proirila se na sve kapitalistike zemlje, ugroavajui same osnove kapitalizma. Radikalnim smanjivanjem proizvodnje i padom cena poljoprivrednih proizvoda bio je ugroen i opstanak seljatva. I pored depresije koja se dugo oseala u svetu, posledice ove krize su pogodile Jugoslaviju sa zakanjenjem, 1930, obaranjem cena poljoprivrednih proizvoda, koje nije moglo da primi trite evropskih zemalja, zasieno robom iz SAD i drugih krajeva sveta i domaom proizvodnjom. Seljaci su se zaduivali da preive krizu, a blizu 450.000 nezaposlenih radnika gladovalo je sa

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

svojim porodicama. U periodu krize ojaala je dravna intervencija u privredi, naroito u oblasti prometa poljoprivrednih proizvoda, izraena u formi dravnog monopola na promet penice i brana. Da bi zatitila selo od propasti, drava je zabranila rasprodaju zemlje radi otplate dugova i uzimanje zelenakog kredita. Seljaki dugovi, najveim delom nastali u vreme ekonomske krize, narasli su do 1936. na 6 milijardi dinara. Ugroavanje seljatva, daleko najbrojnijeg dela stanovnitva u Jugoslaviji, davalo je osnovno obeleje ekonomskoj krizi u Kraljevini Jugoslaviji 19301931, kada je depresija ve gubila prvobitnu razornu mo u drugim krajevima svet. Sem poljoprivredne proizvodnje, kriza je u Jugoslaviji pogaala promet i industriju, pogotovo one grane i preduzea koji su bili slabo tehniki opremljeni. Moratorij um za seljake dugove, proglaen 1932, naneo je velike tete Prvoj hrvatskoj tedionici, najjaoj finansijskoj ustanovi u Kraljevini. Sa slabljenjem diktature i obnavljanjem politikog ivota u reimskim okvirima poela su da se oglaavaju i vodstva opozicionih graanskih stranaka. Krajem 1932. Seljako-demokratska koalicija je, prvi put posle 1929, iznela stav opozicije o dravnom ureenju Jugoslavije. Na sastanku SDK odranom u Zagrebu poetkom novembra 1932 kojemu su prisustvovali njeni prvaci Vlatko Maek, dr Duan Duda Bokovi, prota Duan Kecmanovi, Sava Kosanovi, dr Hinko Krizman, Josip Predavec, dr Juraj utej, Vjeeslav Vilder, dr Ante Trumbi, kao nezavisan, i dr Mile Budak kao desniar i nacionalist, ijim se ueem na skupu zajedno s bivim predsednikom Jugoslovenskog odbora Trumbiem jo jae naglaavalo jedinstvo hrvatskog naroda u postavljanju pitanja dravnog preureenja doneta je rezolucija poznata pod nazivom Punktacije Seljako-demokratske koalicije, ili Zagrebake punktacije. Rezolucija je istakla narod kao izvor politikog autoriteta, seljatvo kao temelj organizacije sveukupnog ivota, i osudila srbijansku hegemoniju". Po oceni skupa, ova hegemonija je delovala destruktivno, unitavala moralne vrednosti, imovinu naroda i njegov duhovni mir. Takvo stanje dostiglo je vrhunac uvoenjem apsolutistike vladavine 1929. godine. Izveden je zakljuak da je potrebno, vraajui se na 1918. kao polaznu taku, povesti borbu protiv srbijanske prevlasti u cilju da se ona odstrani. Rezolucija Odbora SDK uzimala je da je to bitna pretpostavka za pristupanje preureivanju dravne zajednice,

SESTOJANUARSKA DIKTATURA

2 0 9

iskljuiti prevlast jednog ili vie njenih lanova nad drugima,

jer je polazila od naela da budua organizacija drave mora

poivati na slobodnoj volji svih lanova i sporazumnom utvrivanju poslova od opteg interesa. Tvorci Rezolucije su se obavezivali da e potpuno zajamiti interese jezikih manjina. Opozicione graanske snage u drugim pokrajinama takoe su rezolucijama reagovale na centralistiko-unitaristiki sistem i ukidanje politikih sloboda pod diktaturom. Vojvoanska opozicija s Duanom Bokoviem na elu smatrala je da je centralistiko ureenje propalo na svim poljima, traei za Vojvodinu i Srem isti poloaj u preureenoj dravi koji budu dobile ostale pokrajine Njena se kritika naroito odnosila na centralizam i ekonomsku eksploataciju Vojvodine. Koroeve punktacije, ili Punktacije SLS, predviale su ujedinjenje svih Slovenaca u okviru jedinstvene jugoslovenske drave i samostalne Slovenije. Centralizam je napala i Jugoslovenska muslimanska organizacija. Takozvane Spahine punktacije traile su da Bosna i Hercegovina postane ravnopravna politiko-istorijska jedinica Jugoslavije. Predsednik Glavnog odbora Demokratske stranke Ljubomir Davidovi je u svojim punktacijama, poznatim kao Pismo svojim partijskim prijateljima, istupao za preureenje uvoenjem samoupravnih oblasti oko velikih nacionalno-kulturnih centara Beograda, Zagreba i Ljubljane kao gravitacionih" taaka, prevazilaenjem trijalistikog reenja pomou organizovanja etvrte dravne jedinice, koja bi obuhvatila Bosnu i Hercegovinu i junu Dalmaciju, predstavljajui neku vrstu tampon-zone izmeu Beograda i Zagreba, s obzirom da bi se u njoj ukrtali plemena, vere i kulturni uticaji. Radikali su napadali centralizam, ali ostajali verni unitarizmu, dopunjenom samoupravama. U svom elaboratu Zadaci nove vlasti, Dragoljub Jovanovi se u ime zemljoradnike levice izjanjavao za podelu Jugoslavije na tri velike zemlje, ostavljajui i drugim pokrajinama da se konstituiu kao posebne jedinice, u dogovoru s glavnim zemljama". Svaka od predvienih osnovnih jedinica imala bi sabor i zemaljsku vladu, a lokalna vlast zasnivala bi se na optinskim i sreskim samoupravama. Jovanovieva vizija federativne reorganizacije Jugoslavije nije se odnosila na sve jugoslovenske narode, ve samo na tzv. glavne zemlje: Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Zemljoradnici su se 1936. izjasnili za pomo Makedoniji kao pokrajini, ali ne i za postavljanje makedonskog nacionalnog

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

pitanja. Njihova varijanta trijalizma ostvarivala bi se u okvirima monarhistikog oblika vladavine. Lanac ovih rezolucija i osuda centralizma iz graanskih redova pa ak i redova srpske buroazije, sam za sebe svedoi koliko je estojanuarski reim bio promaen, ideologija jugoslovenstva nestvarna, centralizam omraen i smatran uzronikom svih drutvenih nesrea. Vladajui vrh je, tako, doiveo kritiku i odbacivanje nacionalnog i dravnog unitarizma od fronta vlastite klase, ali kralj nije bio spreman da prizna poraz sve do smrti, 9. oktobra 1934, kada je u Marseju pao kao rtva teroristike akcije ustaa i VMRO-a, podstaknute iz Italije i Maarske. Sa smrtno ranjenim kraljem pogoeni su i francuski ministar Luj Bartu, koji je umro u bolnici ne dolazei svesti, i general ofr koji se od teke rane oporavio tek posle pet meseci. Na zvaninom sudskom procesu zaverenicima i njihovim sauesnicima u Eks-an-Provansu nepobitno je utvrena veza izmeu ustaa i VMRO-a. Specijalni komitet Drutva naroda doao je do zakljuka da nema nikakvih dokaza o ueu stranih vlada u atentatu. Kao i neposredno posle ovog dogaaja u tampi, tako i danas u istoriografiji ne postoji jedinstveno gledite o organizatorima ovog atentata na jugoslovenskog suverena, mada preovlauje gledite o umeanosti Italije i Maarske. Nasuprot ovom gleditu, na osnovu fragmentarne nemake dokumentacije o operaciji Tevtonski ma" iznosi s teza o odgovornosti Nemake organizacionim sudelovanjem njene obavetajne slube. Sovjetski istoriari preteu meu onima koji zloin pripisuju Nemakoj. Za njih su pravi organizatori marsejskog atentata hitlerovci", i oni smatraju da druge njihove kolege gree nalazei da je glavna meta atentata bio jugoslovenski kralj, a Bartu sluajna rtva, stavljajui akcent u razotkrivanju politike pozadine atentata na unutranje protivurenosti Kraljevine, iako je Bartu bio glavni predmet atentata", a osnovni politiki motivi" atentata sadrani su u tenji hitlerovaca da osujete stvaranje sistema kolektivne bezbednosti u Evropi uklanjanjem jednog od njenih tvoraca". Ova zamena linosti" i motiva" nauno je ipak neodriva, jer danas dostupna dokumentacija italijanskog i maarskog porekla baca jasno svetio o umeanosti ove dve drave u atentat sa ciljem da uklone sa scene kralja Aleksandra i time oslabe jugoslovensku dravu, koristei kao izvrioce ustae i VMRO.

SESTOJANUARSKA DIKTATURA

2 1 1

Prema kraljevom testamentu, maloletnom Petru II Karaoreviu postavljeno je namesnitvo, u kome su se nalazili knez Pavle Karaorevi, kraljev brat od strica, sin kneza Arsenija, dr Radenko Stankovi, senator i ministar prosvete, i dr Ivo Pervie, ban savske banovine. Vlast je u sutini pripala Pavlu Karaoreviu, jer su dva druga namesnika svedena na prisutne graane". Smena na vrhu drave uticala je na reim da bre napusti otvorenu diktaturu pod pritiskom narodnog nezadovoljstva i pred zahtevima graanskih opozicionih snaga za preureenjem drave ali ne i da odbaci centralizam i unitaristiku ideologiju. Nova vlada Bogoljuba Jevtia (prenosioca navodnih poslednjih rei kralja Aleksandra: uvajte mi Jugoslaviju" izjave koja se prvobitno zavravala: ,,i prijateljstvo sa Francuskom", ali je naknadno skraena kao preduga za trenutno usmrenog suverena) izjasnila se u Narodnoj skuptini januara 1935. za potovanje Oktroisanog ustava, jedinstvenu jugoslovensku naciju i dravnu celinu, jedinstvenu Jugoslaviju, kao sveti amanet kralja muenika", smatrajui takvu politiku nedostupnim zahtevom savremenih i buduih pokolenja, zakonom za sve i svakoga. Na optim izborima 5. maja 1935. vlada je dobila vie glasova od Udruene opozicije (SDK i srbijanska opozicija), ali su njenoj pobedi doprineli pritisak dravnog aparata, izborne malverzacije i pogodnosti izbornog zakona, pa je to zapravo bila Pirova pobeda. Jevtieva sudbina je na ovim izborima praktino bila zapeaena, ne samo zato to nije dobio poverenje velikog dela birakog tela ve i zbog nespremnosti njegove vlade da trai sporazum s hrvatskom opozicijom. S vladom Milana Stojadinovia, ija je vladavinska kombinacija" poivala na savezu jedne struje radikala, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije, nastupio je kraj estojanuarske diktature, njene prakse otvorenog nasilja, i neprikosnovenosti ideologije integralnog jugoslovenstva. Sestojanuarska diktatura i dekretirano jugoslovenstvo imali su samo tu pozitivnu posledicu to su pokopavali jugoslovenstvo kao jednonacionalnu ideologiju i praksu, ukljuujui podjednako politiare, zanesenjake i nepopravljive idealiste. Nastalo da onemogui raspadanje drave i jaanje nacionalnih pokreta, ono je doprinelo njihovom osnaivanju i provali svih separatistikih struja. Umesto da jugoslovenstvo od 6. januara

KKALJEVINA JUGOSLAVIJA

utvrdi zajedniku dravu, porodilo je sumnje u mogunost zajednikog ivljenja. U jednom, naravno, sa razliitim motivima, svi se bez razlike slau: istorijska nauka, komunisti, separatistike snage, snage velikosrpskog nacionalizma, da je 6. januar 1929. umesto da simbolizuje vrstinu jugoslovenske drave nagovestio njen aprilski slom.

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

Do prihvatanja i razraivanja ideje o antifaistikom frontu u Jugoslaviji dolo je u vreme otrih unutranjih socijalno-politikih previranja i nacionalnih sukoba. estojanuarska diktatura nalazila se na izmaku, kraljevski apsolutizam nije uspeo da vanparlamentarnim metodama odri dravni i nacionalni unitarizam, ali se kriza meunacionalnih odnosa i graanskog drutva u celini produbljivala, a teror nad komunistima nastavljao. Za KPJ je 1932. godine, kada je poela organizacionu obnovu, karakteristino da je morala vaspostaviti ilegalnu organizaciju, da je bila brojno nejaka, da se nalazila u dubokoj ilegalnosti, usmeravana iz inostranstva, podlona frakcijskim borbama i sektakim skretanjima i, posebno, bremenita zabludama o nacionalnom pitanju. U poetku svog obnavljanja, KPJ je bila kadrovska partija i sekcija Kominterne, obavezna na meunarodnu disciplinu kao lanica svetskog komunistikog pokreta, ali bez veeg uticaja u organima Kominterne, nalazei se na marginama njene politike. Kominterna je odobravala kongrese i konferencije KPJ i potvrivala sastav rukovodstva; istaknuti partijski kadar sklanjao se u SSSR, radio u aparatu Kominterne ili se kolovao uz njenu pomo; sekcije su i materijalno zavisile od nje. Radei van Jugoslavije, rukovodstvo KPJ je jo vie podleglo uticajima organa Kominterne, koji su se pod Staljinovom vladavinom sve vie birokratizovali i meali u unutranji ivot sekcija. Merilo internacionalizma u meunarodnom komunistikom pokretu bila je odbrana Sovjetskog Saveza kao jedinog socijalistikog ostrva" u svetu. Obraunima praeni sukobi oko vlasti u SKP (b) i Kominterni, kao rezultat birokratizacije partijskih odnosa i Staljinove prevlasti u ovoj meunarodnoj komunistikoj organizaciji, negativno su se odraavali i na vrstinu nacionalnih partijskih organizacija. Tome treba dodati da je i etapa otrog

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

antikapitalistikog kursa Kominterne, prevazienog meunarodnim pregrupisavanjem u Evropi i svetu posle pobede nacionalsocijalizma u Nemakoj 1933, ostavila debele naslage negativnog idejnog i politikog naslea. Period posle estog kongresa Kominterne oznaio je prevlaivanje ultrasektatva u komunistikom pokretu, koje se razvijalo na osnovu procene o slomu kapitalizma i nastupanju revolucionarne situacije, procene ije posledice nisu mimoile ni komunistiki pokret Jugoslavije. Staljinovi napadi na socijaldemokrate kao na socijalfaiste i ogoljene klasne konfrontacije vodile su izolaciji komunista od masa radnitva, seljatva i sitne i srednje buroazije. Komunistika partija Jugoslavije ula je u novu fazu borbe kadrovski desetkovana i organizaciono proreena tokom estojanuarske diktature, ali naoruana iskustvom steenim u tom periodu. Na popritu revolucionarne borbe iznikle su nove generacije revolucionara u radnikim centrima, u robijanicama, na selu i univerzitetima, koje e, u uslovima oivelih politikih borbi u Kraljevini, zajedno sa starim partijskim borcima poneti na svojim leima organizacionu obnovu partije i njeno povezivanje s drugim nacionalno i socijalno ugnjetenim slojevima. Obnova KPJ 19321934. tekla je uglavnom samostalno, bez uticaja Kominterne, pa ak i Centralnog komiteta. Oivljavanje nacionalnih i politikih borbi u Kraljevini gotovo se podudaralo s politikom narodnog fronta, otvarajui mogunosti za nove pristupe partije najvanijim problemima jugoslovenskog drutva, pristupe koji su sve vie odgovarali njenoj vlastitoj analizi unutranjih i- meunarodnih prilika posle okonanja otvorene diktature i suoavanja radnikog pokreta i demokratskih snaga s agresivnim faizmom; tada se na dnevni red postavilo pitanje saveznitva s demokratskim snagama drutva i otklanjanja protivrene situacije u kojoj je ativnost KPJ u zemlji rasla, a njeno rukovodstvo ostajalo u inostranstvu. Politika obrazovanja narodnog fronta, proglaena i prihvaena na Sedmom, poslednjem kongresu Kominterne, jula-avgusta 1935, na kojem su istaknutu ulogu odigrali Georgi Dimitrov i Palmiro Toljati, doprinela je na odluujui nain proirivanju politike platforme KPJ. Orijentacija ka narodnom frontu predstavljala je dobro naeno reenje za obnavljanje revolucionarne borbe u novim uslovima i na revolucionarno-demokratskim osnovama, uz odbacivanje sektatva i izolacije, karakteri-

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 1 5

stinih za raniju liniju Kominterne. Narodni front u Jugoslaviji je bio ua pojava" daleko irih meunarodnih kretanja, izvedena iz shvatanja posle 1933. o faizmu kao glavnoj opasnosti za sve demokratske drave i progresivne pokrete. Novoproglaena antifaistika linija Kominterne imala je univerzalni karakter. Nacionalistika diktatura u Nemakoj javlja se kao uvod u osvajaku politiku velikih razmera, internacionalnu ekspanziju faistike ideologije i prakse i pregrupisavanje velikih i malih evropskih drava, koje je obuhvatilo SSSR, odreujui, sovjetskim pribliavanjem Francuskoj i ehoslovakoj, odnosno pristupanjem Drutvu naroda, i politiku Kominterne. Ukazujui na faizam kao na glavnog protivnika radnikog pokreta i demokratije, Kominterna je raniju generalnu liniju borbe klase protiv klase zamenjivala politikom koncentracije demokratsko-antifaistikih snaga. Primer kao da su davali ujedinjeni nastupi anarhista, komunista i socijalista 1934. pred opasnou od faizma u paniji; ali ni predrasude i otpor novoj generalnoj orijentaciji nisu izostali. Za Lava Trockog narodni front je bio zabluda, prolazna stvar, epizoda koja je prikrivala jedino stvarno pitanje za komuniste: faizam ili proleterska revolucija. Usvajanje nove politike u komunistikim partijama teklo je istovremeno s inercijom stare prakse. Kominterna je dugo razvijala nepoverenje prema graanskoj levici, socijaldemokratiji, dravama koje su nastale posle 1918. posebno prema Jugoslaviji kao versajskoj i imperijalistikoj tvorevini i stvarala predubeenja o njima. Vodstvo meunarodne komunistike organizacije je nakon 1933. s naporom menjalo koncepciju o revoluciji kao neposrednom cilju komunistikih partija, vladajuu u meunarodnom revolucionarnom radnikom pokretu 19191933. Preorijentacija Kominterne ka politici narodnog fronta tekla je dosta sporo i neodluno, to se vidi i iz odlaganja Sedmog kongresa, budui da je i ona bila iznenaena brzom pobedom nacionalsocijalizma u Nemakoj i slomom nemakog komunistikog pokreta, u koji su se od oktobarske revolucije polagale najvee nade, u ijem je porazu i sama doprinela svojim odnosom prema socijaldemokratiji. Komunistika partija Jugoslavije je ideju o obrazovanju antifaistikog fronta prvi put iznela na etvrtoj zemaljskoj konferenciji decembra 1934. u Ljubljani, ali na jedan maglovit i nedosledan nain, propraajui usvajanje antifaistike linije ispoljavanjem stare sektake prakse u vidu parola o revoluciji

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kao jedinom izlazu iz drutvene krize i sovjetskoj vlasti kao perspektivi sutranjice. Rezolucija CK KPJ iz marta 1935. o stanju i zadacima partije znaila je dalji korak u uobliavanju antifaistikog fronta, da bi ve Okrunica br. 24, iz aprila iste godine, govorila o zadacima izgradnje narodne fronte". KPJ je blie odredila politiku narodnog fronta tek na Splitskom plenumu juna 1935, uoi Sedmog kongresa Kominterne. U referatu Blagoja Parovia vojno-faistika diktatura" je proglaena za zajednikog neprijatelja svih demokratskih snaga. Put za njeno obaranje vodio je preko izgradnje to ireg antifaistikog fronta. U ime proirivanja politike platforme, Partija je traila da se obustave napadi na reformistike i druge voe, odstrani potcenjivanje sindikalne delatnosti, ostvari maksimalna legalizacija rada i istaknu takvi zahtevi i parole koje bi odgovarale raspoloenju masa. Na Splitskom plenumu jasno je reeno da nacionalni oseaj nije tu proletarijatu i njegovoj avangardi. Komunistika partija Jugoslavije se u procesu izgradnje linije narodnog fronta nije gubila, ostajui osnovna i vodea snaga, koja je davala pravac itavom antifaistikom pokretu. Rukovodstvo KPJ je posle Splitskog plenuma i Sedmog kongresa Kominterne nedvosmisleno zauzelo gledite da se faizam, glavni protivnik, moe pobediti samo udruenim snagama radnike klase, seljatva, nacionalno ugnjetenih naroda i svih ostalih demokratskih elemenata. Borei se protiv meunarodnog faizma i graanske diktature, a za narodni front, jugoslovenski komunisti su povezivali otpor faistikoj agresiji s otvaranjem partije prema demokratskim snagama, izjanjavali se za reavanje nacionalnog pitanja, demokratizaciju politikog ivota i ostvarenje ivotnih socijalno-ekonomskih zahteva najirih masa naroda. Prih\atanje linije narodnog fronta neposredno je bilo povezano s odbacivanjem teze o Jugoslaviji kao tvorevini velikih imperijalistikih sila na zavretku prvog svetskog rata i o potrebi njenog razbijanja stvaranjem nezavisnih drava, poto je uoeno da bi one u novoj meunarodnoj konstelaciji lako mogle postati plen Italije i drugih susednih revizionistikih zemalja. Politika razbijanja Jugoslavije u periodu 19251934. bila je saglasna kominternistikoj viziji da se unitenjem vorne zemlje versajskog sanitarnog kordona ubrzava revolucionarni proboj preko Balkana, kad je ve zatajila revolucija u Zapadnoj Evropi. Jugoslovenski komunisti su u izmenjenoj situaciji

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 1 7

prilazili reavanju nacionalnog pitanja u okvirima Jugoslavije kao dravne celine i, po formi ureenja, budue demokratske federativne republike. Ova promena gledita o Jugoslaviji izraena je u Odluci CK KPJ iz avgusta 1935, u kojoj je stajalo da komunisti ostaju pri naelnom stavu o samoopredeljenju naroda s pravom na otcepljenje, ali da u njegovom ostvarivanju ne mogu a da ne vode rauna o meunarodnim prilikama. Prema tome stavu, ukoliko bi hrvatski narod i drugi narodi Jugoslavije dobili garantije za ispoljavanje svog nacionalnog bia, komunisti se ne bi izjasnili za njihovo otcepljenje. Uvaavajui nacionalno pitanje u Kraljevini i pridajui mu pravi znaaj, Partija je ve u toj etapi revolucionarne borbe znala da izrazi i nedeljivost napora za nacionalno i socijalno osloboenje jugoslovenskih naroda. Nekoliko meseci pre nego to e etvrta zemaljska konferencija doneti odluku o stvaranju nacionalnih komunistikih partija, predstavnici Balkanskog zemaljskog sekretarijata Izvrnog komiteta Kominterne kritikovali su KP Jugoslavije i KP Rumunije da u svojoj borbi ne ume ju da koriste nacionalne suprotnosti, nacionalno ugnjetavanje", znaaj nacionalnooslobodilake borbe, to bi se moglo izmeniti obrazovanjem partija ugnjetenih nacija". Ideja o nacionalnim partijskim organizacijama iznesena je na etvrtoj zemaljskoj konferenciji KPJ, a poela je da se sprovodi osnivanjem komunistikih partija Slovenije, 17. aprila 1937. u ebinama, blizu Trbovlja, i Hrvatske (hrvatska svadba"), 1/2. avgusta iste godine, u Anindolu kraj Samobora. S organizacione take gledita, nacionalna partijska rukovodstva Slovenije i Hrvatske ostala su podreena CK KPJ, prema naelu demokratskog centralizma, ali su inae nastupala kao rukovodstva organizacija nacionalnog karaktera. U ovakvom odnosu KPJ prema vlastitoj organizaciji mogle su se nazreti konture budueg federativnog ureenja Jugoslavije. Obrazovanje Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju 1937. kao da je nagovestilo stav partije u prilog individualizacije ove oblasti neposrednim povezivanjem Oblasnog komiteta za CK KPJ 1940. godine. Reorganizacija KPJ proizilazila je iz potrebe za uspenijom borbom u uslovima kada su buroazije jugoslovenskih naroda i manjina pojaavale napore za reviziju oktroisanog ustava i dravno preureenje Jugoslavije na nacionalnim principima. Reorganizacija je trebalo da poslui i otrijem suprotstavljanju nacionalistikim uticajima van KPJ, kao i njenom brem kadro-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vskom razvoju. Ove organizacione promene opovrgavale su uvreena miljenja o anacionalnosti komunista, pokazujui radnim masama da partija uzima u obzir njihova nacionalna oseanja. Time, posebno u partijsko-politikoj i organizacionoj sferi, nisu dovedeni u pitanje jedinstvo KPJ i demokratsko-centralistiki nain odluivanja. Sve nacionalne partije imale su predstavnike u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu i ostajale podreene CK KPJ na osnovi demokratskog centralizma kao temeljnog organizacionog naela, na kojem je poivala zgrada partijske organizacije. U organizacionoj strukturi partije centralni komiteti nacionalnih organizacija nisu imali vea prava od pokrajinskih komiteta. CK KPJ je objanjavao pokrajinskim komitetima za Hrvatsku i Dalmaciju 5. februara 1935. da su sve komunistike partije, pa i jugoslovenska, izgraene na boljevikim organizacionim principima, meu kojima su najglavniji demokratski centralizam i proleterski internacionalizam. Reorganizacijom, isticalo se, ne stvara se nikakva federacija partija ve partija ostaje jedinstvena, rukovoena s jednog mesta od CK, proleterska partija. Predvieno je da KP Hrvatske obuhvati organizacije u Hrvatskoj i Slavoniji, ukljuujui Vukovar i Vinkovce (u stvari zapadni Srem), zatim sve organizacije u Dalmaciji, ukljuivi Dubrovnik, te napokon Banjaluku, Livno, Duvno, desnu obalu Hercegovine, iskljuujui Mostar, to jest zapadne oblasti Bosne i Hercegovine, naseljene hrvatskim stanovnitvom, koje se granie s Dalmacijom. Nasuprot Rezoluciji IV kongresa KPJ, koja je govorila o autonomiji Bosne i Hercegovine, nova podela nije vodila rauna o stanovnitvu Bosne i Hercegovine. Pripajanjem zapadnih delova Bosne i Hercegovine Hrvatskoj, kao da su ti delovi tretirani kao hrvatska teritorija, to je znailo podelu Bosne. Bosna i Hercegovina oigledno nisu tretirane kao posebnost, kao istorijska, ekonomska i politika celina i zajednica Srba, Muslimana i Hrvata. Kao da su bila prihvaena stanovita srpskih i hrvatskih graanskih stranaka o podeli Bosne i Hercegovine izmeu reka Neretve i Bosne. CK KPJ je objanjavao i odnos KPJ prema jugoslovenstvu". Kao to ime cjelokupne nae partije: KP Jugoslavije" stoji u pismu CK ne oznaava da mi time priznajemo neku nepostojeu 'jugoslovensku naciju', ve naprosto izraava teritoriju, na kojoj se rasprostiru organizacije nae partije, tako osnivanje KP Hrvatske i Slovenije ne

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

219

znai, da mi time ne priznajemo postojanje drugih narodnih manjina na teritoriji Hrvatske i Slovenije ili da lanovima KP tih zemalja mogu da budu samo Hrvati ili Slovenci." CK KPJ je upuivao na najveu budnost cele partije protiv velikodravnih oportunistikih elemenata", koji e prigovarati da se partija odrie internacionalizma i poputa sitnom nacionalistikom elementu", ali i protiv onih koji stoje pod uticajem hrvatske i slovenske nacionalistike buroaske ideologije", koji bi oslabili organizaciju, budu li hteli propovedati federalizam u partiji nasuprot demokratskom centralizmu. Odluka o reorganizaciji KP je ostvarivana u fazama, u periodu od 1937. do 1948. godine. Formiranjem partija u Sloveniji i Hrvatskoj Komunistika partija Jugoslavije je, s jedne strane, pronalazila protivteu graanskim nacionalnim pokretima, a na drugoj strani proirivala kadrovsku osnovu partije. Sukcesivno ostvarivanje ideje o konstituisanju nacionalnih partija u Komunistikoj partiji Jugoslavije upuuje na postojanje nedoumica, razliitih shvatanja, neraienih ideja o pojedinim nacijama, kako u Komunistikoj partiji Jugoslavije, tako i u Kominterni. Makedonska partija u sastavu KPJ oigledno nije stvorena, jer balkanske komunistike partije (Jugoslavije, Bugarske i Grke) nisu u tome imale istovetan stav. Na osnivanje pojedinih partija mogla je uticati i njihova slaba snaga u drugoj deceniji postojanja Kraljevine Jugoslavije. to se tie partije u Crnoj Gori ovaj momenat svakako nije dolazio u obzir, jer je bila re o jednoj od najsnanijih organizacija KPJ. Na odlaganje stvaranja KP Crne Gore najbitnije je uticala injenica da nacionalno pitanje Crnogoraca nije bilo raieno u KPJ. Crnogorci su se oseali Srbima, ukljuujui i najljue crnogorske separatiste, ili je pak egzistirala dvojna svest (Crnogorci, u smislu vekovnog postojanja drave, i Srbi, sa stanovita etnikog porekla). Preovlaivala je, pri tome, ideologija internacionalizma, koja je nacionalni moment potiskivala u senkU osnovne svesti o proleterskoj internacionalistikoj dimenziji partije. Prema shvatanju rukovodstva KPJ, tada nije bilo potrebni da se osnuje i nacionalna partijska organizacija Srbije, poto t nisu traile srpske radne mase. Srbi se nisu oseali ugnjetenim^ od drugih naroda, i njihova klasna borba nije imala karakte) borbe za nacionalno osloboenje. Partijski protivnici zloupoy

j-

trebljavali su nepostojanje nacionalne organizacije srpskih komunista tvrdei da su ovi neravnopravni u KPJ. Ima shvatanja da nesrpski prostor jo nije bio razgranien od faktiki srpskog, da bi KPJ mogla pokrenuti stvaranje Komunistike partije Srbije u svome sastavu. Postoje i shvatanja da jo nije bila sazrela situacija da se KP Srbije konstituie kao nacionalna partija u sastavu KPJ, jer je bila re o malobrojnoj i organizaciono-politiki gledano slaboj srpskoj partijskoj organizaciji; ta shvatanja su, meutim, teko prihvatljiva, pogotovu ako se ima u vidu polet komunistikog pokreta u godinama koje su prethodile ratu, snana antifaistika strujanja meu studentima i inteligencijom pod vodstvom ili uticajem komunista, vidna uloga Univerziteta u Beogradu na itavom prostoru Jugoslavije univerziteta koji je predstavljao antifaistiku tvravu i na kojem je delovala najjaa organizacija SKOJ-a u Jugoslaviji mnogobrojne manifestacije politikog karaktera, socijalno-ekonomski bunt radnitva, jaanje partije na selu i demonstracije i okraji sa snagama reakcije. Postojee raspoloenje koje je razgorevala Komunistika partija Jugoslavije kulminiralo je u odbacivanju Trojnog pakta i u dogaajima od 27. marta 1941, kada je komunistima polo za rukom da izvre prvi znaajniji proboj u stari politiki sistem i donekle legalizuju svoju aktivnost. Obnavljanje partijskih organizacija zapoelo je 1931. godine. Komunisti su u Srbiji od 1934. razvijali irok antifaistiki pokret, organizujui trajkove, ulazei u URS-ove sindikate, osvajajui Univerzitet u Beogradu. Revolucionarno-demokratski pokret je bio u stalnom usponu od 1931. godine. Taj uspon moe se pratiti i preko zborova Fronta slobode u Kruevcu i Kragujevcu, zborova za mir i protiv faizma. KPJ u Srbiji uspela je da obnovi SKOJ na Univerzitetu i da stvori partijsku organizaciju od mladih komunista. Komunisti su na zborovima i u drugim akcijama izlazili iz ranijih zaaurenih elija". Partija je ostvarivala i uticaj na ene, naroito preko asopisa ena danas, koji su ureivali komunisti, izjanjavajui se za nov odnos prema eni, za njenu ravnopravnost, protiv skupoe, za enska prava, za podrku republikanskim snagama u paniji. Uticaj se neprekidno proirivao, jer su partijske parole i ideje plenile ljude", stoga to su se odnosile na ivotna pitanja radnike klase. Uoi rata zapoelo je prodiranje partije i na selo. Radnici-komunisti zaduivani su da na partijskim organi-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 2 1

zacijama izvetavaju koliko su uticali na svoje roake i prijatelje sa sela. Pokrajinski komitet je radio na nivou Biroa kao ueg tela (Aleksandar Ranko vi, Milovan ilas i Spaeni ja Babovi) i Pokrajinskog komiteta, iji je sastav proiren na pokrajinskoj konferenciji maja 1940. godine. PK je radio preko izgraenih komunista-instruktora. Pokrajinsko rukovodstvo odigralo je znaajnu ulogu u dogaajima vezanim za demonstracije protiv pristupa Jugoslavije Trojnom paktu i manifestacije posle zbacivanja vlade Cvetkovi-Maek. PK je, prema kazivanju uesnika, permanentno zasedao i rukovodio akcijom 27 marta". Milovan ilas je napisao proglas PK povodom 27. marta. Josip Broz Tito je stigao iz Zagreba u Beograd avionom 29. marta, a o dogaajima u Beogradu su ga obavestili Mitra Mitrovi i Vasilije Buha. Prema iskazima nekih savremenika-uesnika, meutim, sporno je da li je Tito govorio irem partijskom aktivu Srbije ili je bio u dodiru samo sa ilasom, Radom Konarem, Ivom Lolom Ribarom i drugim rukovodiocima. Komunisti Srbije su stvorili uslove za ustanak (organizacija, propaganda, veze, formiranje prvih odreda, itd.). Celokupna aktivnost na osloboenoj teritoriji Srbije nalazila se do izlaska Josipa Broza Tita iz Beograda u rukama Pokrajinskog komiteta, njegovih instruktora i ostalog kadra. Sekretar Pokrajinskog komiteta je bio Aleksandar Rankovi, ovek organizacionih sposobnosti, izvanredne memorije i razvijenog smisla za pojedinosti, koji je uivao autoritet u partiji i u Pokrajinskom komitetu. Tadanji Rankovievi saradnici govore o demokratskom nainu rada, dogovoru i zajednikom zauzimanju stavova i sprovoenju odluka. Tada je svaka elija imala veze s instruktorima ili ljudima na odreenim partijskim funkcijama, koji su, opet, bili povezani s radnikim elijama ili s rejonskim komitetom. Tako je ceo niz organizacija bio vezan s Pokrajinskim komitetom, bilo direktno bilo indirektno, preko mree instruktora i viih kadrova. Ovakva organizacija odigrala je odlunu ulogu u manifestacijama 27. marta 1941, omoguujui da se za jedan dan komunisti mobiliu i izau na ulice. Dobra organizacija je bila karakteristina i za unutranjost Srbije. U trajkovima, vidna je bila uloga Radoja Dakia kao lana Pokrajinskog komiteta, koji je po miljenju suboraca imao neverovatno ugleda meu radnikom klasom Beograda", nalazei se na elu svih akcija metalaca. Pod njegovim uticajem iznikla je plejada rukovodilaca-radnika,

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kasnijih lanova rejonskih i Mesnog komiteta za Beograd: David Paji, Milo Mami, Sreten Mladenovi. Ljudi su kroz akcije izrastali i osposobljavali se za rukovodee partijske funkcije. Beograd je mobiiisao kadrove i s Univerziteta na kojem su studirali ljudi iz cele zemlje, a u Beogradu se nalazio i Privrednik koji je dovodio mlade ljude iz Like, Bosne i drugih krajeva u svoje domove na uenje zanata i trgovine; ti ljudi su potom, kao egrti", upuivani irom Jugoslavije. Teko je sloiti se i sa stavom da Komunistika partija Jugoslavije nije razumela srpsko pitanje, to jest da je za nju bila jasna socijalna strana revolucije srpskih masa, ali ne i nacionalna dimenzija borbe u toku; time bi se praktino prihvatalo da je srpsko pitanje u Jugoslaviji bilo reeno pod vodstvom njene buroazije i dinastije ujedinjenjem u jednoj dravi. Srpsko stanovnitvo je vie od bilo kojeg drugog u Jugoslaviji bilo rasuto, izmeano i teritorijalno nepovezano irom cele Jugoslavije, izuzmemo li Sloveniju. uro Cviji, poznati hrvatski komunist, borio se jo 1932. protiv ovinistikih shvatanja da preanski Srbi ne pripadaju srpskoj naciji u Hrvatskoj. Ustajao je protiv njihovog iseljavanja, slinog iseljavanju Grka iz Male Azije, to jest, premetanja stanovnitva u perspektivi. Stoga je i predlagao da se srpskom narodu na podruju od Gline do Glamoa i od Prnjavora do Plakog prizna pravo na samoopredeljenje, jer su kompaktno nastanjivali sredinji prostor hrvatske teritorije. U svesti naroda je, pri tome, bila iva i vladajua ideologija o jedinstvu srpskog naroda u Jugoslaviji. Ali, svi ti inioci ipak ne bi mogli da objasne odlaganje o kojem je re, ukoliko bi se ispustio jedan od najhitnijih vezanost KPJ za Kominternu, autoritet Staljina i uzor SKP (b), u ijoj organizacionoj strukturi ruska partija takoe nije imala status nacionalne partije, budui vezana za SKP (b). Izjanjavanje KPJ za jugoslovenski okvir ivota i dravnu celinu Jugoslavije nije, razumljivo, znailo i njeno poistoveivanje sa zastupnicima koncepcije o jugoslovenskoj naciji, odnosno integralnom jugoslovenstvu, kao ideoloke osnovice dravnog i nacionalnog unitarizma. Dijametralno suprotnog shvatanja, komunisti su negirali estojanuarsku ideologiju, priznajui nacionalnu individualnost svakog jugoslo venskog naroda, njegovu ravnopravnost s ostalima, i prava nacionalnih manjina. Savetovanje rukovodeeg partijskog aktiva Jugoslavije u Moskvi juna 1936, kojem su prisustvovali Milan Gorki, Josip Broz,

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 2 3

Blagoje Parovi, Filip Filipovi, Vladimir opi, Edvard Kardclj i drugi vodei komunisti, potvrdilo je stav KPJ o nacionalnom pitanju, usvojen 1935, zahtevajui sazivanje ustavotvorne skuptine Jugoslavije da bi se slobodno i bez preglasavanja odluilo o svim pitanjima odnosa narodnosti" unutar slobodne, demokratske, federativne drave. Taj stav partijskog rukovodstva o federaciji doao je do izraaja i u pismu CK KPJ Mesnom komitetu KPJ za Beograd (Veselinu Maslei), novembra 1936, o potrebi da vanparlamentarna opozicija formira vladu koja bi uivala narodno poverenje i u kojoj bi bila zastupljena i radnika klasa, a u cilju sprovoenja izbora s pokrajinskim kandidatskim listama. Tako bi Hrvati, Slovenci, Srbi, Makedonci, Crnogorci, pa i Vojvodina i Bosna i Hercegovina, mogli da obrazuju svoje nacionalne skuptine, odnosno sabore, s pravom suverenog odluivanja o dravnom ureenju, uz uvaavanje nacionalnih i regionalnih zahteva. Za KPJ je bilo osnovno da se narodi slobodno izjasne o dravnom ureenju i osiguraju od svake hegemonije i ugnjetavanja. Platforma narodnog fronta morala je da izrazi i pravo nacionalnih manjina Nemaca, Maara, Albanaca na ravnopravnost. Federativna drava je trebalo da ima sedam jedinica: Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu. CK KPJ je izgledalo da je srbijanska UO (udruena opozicija) (pa i jedan dio narodnofrontovaca) spremna da dade slobode Hrvatima i Slovencima, a ostale narode i provincije ona smatra srpskim. Srpska buroazija na nov i rafiniran nain eli da osigura svoju prevlast i hegemoniju nad Makedoncima i Crnogorcima, nad narodom u Bosni i Hercegovini i Vojvodini". Pominjui sedam federalnih jedinica 1936, ali i nikada vie u svojim dokumentima (Vojvodinu), Komunistika partija Jugoslavije htela je da se priblii, odnosno izjednai sa nacionalnim zahtevima Seljako-demokratske koalicije. Za KPJ je graanski nain reavanja nacionalnog pitanja i stvaranja demokratskog poretka bio tur" i izvor novih borbi potlaenih naroda i pokrajina za svoju slobodu i ravnopravnost". Za nesreeno stanje u Jugoslaviji KPJ je 1937. krivila beogradske vlastodrce, koji nisu bili spremni da priznaju nesrpske narode za ravnopravnu brau i dadu im odgovarajua prava, ali nije skrivala nadu da e srpski seljak, pouen iskustvom, pomognut svojom potenom inteligencijom" i udruen s radnikom klasom Srbije, odigrati krupnu ulogu u borbi za slobodu i demokratiju.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Saglasno novoj nacionalnoj politici Partije, interes radnike klase Srbije poistoveivao se s nacionalnim interesima srpskog naroda. Politika narodnog fronta upuivala je KPJ na nov stil rada, izlaenje iz dubina ilegalnosti i izraavanje u novim oblicima, kao i na osvajanje novih sredina i ustanova, odbacivanje manira zaverenike delatnosti i razvijanje saradnje s graanskim strankama i socijalistima. Strategija saveznitva traila je odustajanje od sektatva i bune frazeologije, strpljivost u radu i obraanje panje na nagomilane socijalne i ekonomske probleme radnike klase i naroda. Povezujui se s masama, KPJ je zadravala predvodniku ulogu kao tuma njihovih interesa. Postala je najvaniji antifaistiki inilac u frontu demokratije. Konspirativnost je bila sastavni deo borbe stalno ugroenih revolucionara, stil unutranjopartijskog rada zabranjene i progonjene KPJ, ali ova nije smela prema direktivama rukovodstva da prikriva svoju generalnu liniju i da se ne bori za usvojene stavove. Partija je 1935. pokuala da legalizuje svoju aktivnost i propagandu preko Inicijativnog odbora Jedinstvene radnike partije. Na petomajskim izborima nije uspela da samostalno nastupi protiv vladinog bloka i bloka Udruene opozicije, pa je lanstvu dala direktivu da glasa za listu ovog drugog. Iste godine organizovani su masovni zborovi Fronta narodne slobode u Nikiu, Banjaluci, Virpazaru, Cetinju, Sinju, Beogradu i drugim mestima. Komunisti su zbor Udruene opozicije u Kragujevcu avgusta 1935, koji su organizovali demokrati s Ljubomirom Davidoviem i zemljoradnici, pretvorili u zbor Pronta narodne slobode. Na zborovima 1935. i 1936. oni su ustajali protiv reima i njegovih nedemokratskih metoda, za nacionalne slobode, otklanjanje ekonomskih nedaa i nagomilanih socijalnih problema, te napadali faizam i njegovu agresivnost. Pored komunista, u akcijama Fronta narodne slobode u Crnoj Gori sudelovali su federalisti i zemljoradnici. Na Belvederu kod Cetinja vojska i andarmerija su 26. juna 1936. pucali u masu predvoenu komunistima u pokuaju da prodru u Cetinje i odre zbor. Graanski voi istupali su protiv saradnje s komunistima. U ime Glavnog inicijativnog odbora Jedinstvene radnike partije, Boidar Adija je bezuspeno pokuavao da Maeka privoli na saradnju koju su odbijali i demokrati Ljubomira Davidovia, levi zemljoradnici Dragoljuba Jovanovi-

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 2 5

a i socijalisti ivka Topalovia. Politika povezivanja KPJ s graanskim politiarima i grupama u okviru narodnog fronta i sporazumi o akcionim nastupima ostvareni su jedino u Vojvodini 1936. na optinskim izborima, ali ova saradnja nije bila dugog veka. Politici narodnog fronta privremeno su pruali podrku Duan Bokovi i Milan Kosti (samostalni demokrati), pristalice Maeka (HSS), Jovana Jo vano vica (Savez zemljoradnika), Dragoljuba Jovanovia (zemljoradnika levica) i Ljubomira Davidovia (Demokratska stranka). Teei da proiri uticaj i prodre u nove sredine, KPJ je 1936. napustila ideju o osnivanju Jedinstvene radnike partije, koja se pokazala preuskom jer bi van njenih okvira ostali seljatvo i potlaeni narodi. Krajem 1937. zapoela je nova inicijativa Partije, ovog puta za stvaranje Stranke radnog naroda, koja takoe nije uspela da se dokraja oformi i da se odri kao legalan stranaki organizam za izraavanje politike KPJ. Reim je prozirao ta KPJ smera i nije joj dozvoljavao da se legalno ukljui u politiki ivot Kraljevine. Pokuaji saradnje KPJ s vodstvima graanskih stranaka objektivno nisu davali rezultate iz vie razloga. Za njihove politiare KPJ je bila partija van zakona, a komunisti prevratnika snaga koja se suprotstavlja samoj osnovi graanskog drutva. Komunistika politika saveznitva se tretirala kao obmana i taktiki manevar da se graanske snage rastroje. Pored ideoloke odbojnosti prema komunizmu, graanske politiare motivisao je i strah da im komunisti ne pridobiju stranako lanstvo i ugroze prevlast u lokalnim organizacijama. Za KPJ se perspektiva saradnje nalazila u okupljanju masa oko politike narodnog fronta a ne u savezima s graanskim strankama a ove je mogunost takve saradnje najvie i plaila. Povodom stvaranja Bloka narodnog sporazuma oktobra 1937. izmeu Seljako-demokratske koalicije i srpske opozicije (Narodna radikalna stranka, Demokratska stranka i Savez zemljoradnika), CK KPJ je izdao saoptenje u kome je stajalo da e se s tim blokom i ostalim demokratskim snagama svim silama boriti za potpunu pobedu demokratije u Jugoslaviji. Prema ovom saoptenju, osnovne take zakljuenog sporazuma odnosile su se na priznavanje principa demokratije i narodnog suvereniteta kao izvora javne vlasti, ukidanje svih protivnarodnih zakona, raspisivanje i sprovoenje slobodnih izbora za konstituantu, koja bi donela nov ustav na osnovu saglasnosti

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

predstavnika veine Hrvata, veine Srba i veine Slovenaca i konaan raskid sa svim nedemokratskim sistemima i reimima. CK KPJ je naglasio kako smatra da i same stranke novog bloka shvaaju od kolike je vanosti i koristi da i radnika klasa koja je i do sada najaktivnije uestvovala u svim akcijama i borbama, a esto ih i predvodila, bude zastupana u tome bloku kao ravnopravan politiki faktor". Odluujui se za podrku ovom graanskom bloku, KPJ nije predviala njegov heterogeni karakter i krnji sastav, nezastupljenost radnike klase u njemu, nedoslednost graanske opozicije i njen strah od metea u narodu, ali joj je, na drugoj strani, bilo jasno da koheziju Bloka narodnog sporazuma odraava njegov jedinstveni kritiki odnos prema vladi Milana Stojadinovia u vreme kada se opasnost od faizma sve vie pribliavala Jugoslaviji. Prema procenama KPJ, bitno je bilo podravati snage suprotstavljene Stojadinovievoj vladi, ija su pronemaka i proitalijanska raspoloenja postajala sve neskrivenija. Stvarnost Jugoslavije, s kojom su se komunisti neposredno suoavali, ukrtala se s direktivama izdaleka, koje su izazivale dosta nesporazuma. Kominterna je od jugoslovenskih komunista traila saradnju sa socijalistima, koji su bili bez uticaja u politikom ivotu Jugoslavije i u njenoj radnikoj klasi. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, u kojima su socijalistike partije bile jake, socijalisti u Jugoslaviji nisu nikada uspeli da izrastu u ozbiljnu snagu. Protivureni karakter direktiva Kominterne svojevremeno je na lapidaran nain izrazio Miroslav Krlea istiui da su one imale oblik sheme, apstrakcije, staklene izolacije od svake stvarnosti, to je samo po sebi govorilo za razmak od nekoliko tisua kilometara izmeu naih foruma i terena na kome bi te direktive trebalo da budu aktuelne i politiki stvarne parole dana". Neuspeh u uspostavljanju koalicionih odnosa s vodstvima opozicionih graanskih partija KPJ je nadoknaivala opredeljenjem za masovne metode rada meu seljatvom, radnitvom, naprednom humanistikom i tehnikom inteligencijom, stvarajui uporita na selu, u sindikatima, u kolama i na univerzitetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, na Filozofskom fakultetu u Skoplju i Pravnom fakultetu u Subotici, te pojaavajui borbu za osvajanje industrijskog i poljoprivrednog radnitva i za njihovo akciono jedinstvo. Komunisti su poeli da ulaze u Ujedinjeni radniki savez sindikata (URSS). Naputali su

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 2 7

sektaki stav prema oblicima legalnog i polulegalnog rada, prema aktivnosti u reformistikim sindikatima i nacionalnooslobodilakim organizacijama. Univerziteti i srednje kole postajali su izvori antifaistike agitacije. asopis Nova literatura zalagao se od pokretanja 1928, za progresivna stremljenja u literaturi, a biblioteka tog asopisa i druge edicije, u okviru kojih su izdavana dela naprednih pisaca, davale su mladim naratajima nezamenljivo tivo, na kome su se vaspitavali i pripremali za revoluciju. Komunistika inteligencija je kritikom starog drutva i njenog morala proirivala front levih snaga. Meu njenim pripadnicima posebno mesto zauzimao je Miroslav Krlea sa svojim dramskim opusom, borbenom esejistikom, antiratnom prozom. On se nemilosrdno obraunavao s predrasudama graanskih klasa, primitivizmom balkanske sredine, malograanskom spokojnou i nacionalistikim zabludama. Moa Pijade i Rodoljub olakovi preveli su na robiji Marksov Kapital. Univerzitet u Beogradu je po broju studenata bio najjai, a po sastavu jugoslovenski. Na njemu su studirali studenti iz svih krajeva Jugoslavije: iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Slovenije; bilo je i neto bugarskih emigranata. Studenti s Univerziteta u Beogradu su doprineli razvoju revolucionarnog pokreta u zaviajnim krajevima. Razmah revolucionarnog pokreta na Univerzitetu u Beogradu, intenzitet sprovoenih akcija, borbeno prekaljivanje studenata i visok nivo ideoloke svesti nastao je pre nego je i dolo do ozdravljenja partije u celini i pojave novih rukovodeih kadrova u SKOJ-u. Bo je to zvezdano doba" ovog Univerziteta, tokom kojeg su izrastali i borili se Doka Kovaevi, Veeslav Cimra, Toma ii, Vaso Prlja, Vukman Krui, Joa Baruh, Mladen Paternoster, Bajo Sekuli, Milica Pavlovi, Ljuba Bulat, Osman Sabitovi, Rifat Burdevi i mnogi drugi vie i manje poznati studenti borci i revolucionari. Komunistika jezgra u enskom i omladinskom pokretu doprinosila su da uoi drugog svetskog rata naraste revolucionarna energija u delu drutva koji su vladajue snage visokim izbornim starosnim cenzusima i patrijarhalnim predrasudama drale van politikog ivota. Politiki rad komunista podsticao je na stalno povezivanje s masama, na oslukivanje njihove reakcije, na samostalnu analizu odnosa klasnih i politikih snaga. Nov stil rada ohrabrivao je na neprekidno obnavljanje

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

revolucionarne akcije, vraao samopouzdanje i davao perspektivu. U svakodnevnoj praksi jugoslovenskih komunista takav rad je imao prevagu nad uzaludnim i esto vetakim naporima da se stvore savezi s vrhovima graanske opozicije i socijaldemokratima. Veze s pojedinim graanskim politiarima koristile su se za iznoenje stavova KPJ o osnovnim drutvenim pitanjima. Nije izostajalo ni povezivanje mesnih partijskih organizacija s lanstvom graanskih stranaka u lokalnim i pokrajinskim okvirima. Mnogobrojne akcije trajkovi, tarifne borbe, manifestacije, zborovi, demonstracije, izleti itd. pokazivale su da KPJ, probijajui obru ilegalnosti, odbacujui sektatvo i izgraujui revolucionarno-demokratsku platformu, radi na obrazovanju revolucionarno-demokratskog i antifaistikog pokreta nezavisno od graanskih stranaka i drugih zvaninih inilaca politikog sistema. U okviru pokreta koji je stvarala, KPJ je od prvog dana osiguravala svoju prevlast. Pored Jedinstvene radnike partije i Stranke radnog naroda, ona se koristila i drugim, veoma raznolikim formama radi irenja uticaja i iznoenja svojih pogleda: enskim, omladinskim, studentskim i akim organizacijama, potpornim udruenjima, sportskim drutvima, kulturnim i prosvetnim sekcijama, zadrugama. Crnogorski komunisti radili su u Seljakom bratstvu i Seljakoj samopomoi, a makedonski u Makedonskom narodnom pokretu (MANAPO), stvorenom 1936. U Sloveniji, Partija je radila u okviru Seljako-radnikog pokreta, koji je, pored komunista, okupljao grupe i pojedince iz Slovenske ljudske stranke, hrianske socijaliste, socijaldemokrate. Shematska reenja nisu mnogo pomagala u ambijentu drutvene stvarnosti Jugoslavije polovinom tridesetih godina, optereene nacionalnom i socijalnom krizom graanskog drutva. Konkretna analiza vlastite stvarnosti tekla je istovremeno s naslagama frazeolokih optereenja stare linije. Za smenu linija karakteristino je teko mirenje s osloboenjem od revolucionarno-sektakog ekskluzivizma, naroito u sluaju nekih starijh kadrova, nenaviknutih da istorijsku situaciju na poetku drugog svetskog rata razlikuju od one iz vremena prvog svetskog rata, Lenjina i oktobarske revolucije, koja je u sutini bila borba klase protiv klase. Ova politika aktivnost KPJ se esto ocenjivala kao ilegalan rad u legalnoj formi. Organizacije revolucionarno-demokratskog i antifaistikog pokreta nastale u raznim nacionalnim i

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 2 9

politikim sredinama, na raznim teritorijama i u najraznovrsnijim ustanovama nisu, meutim, bile povezane u vrstu celinu. Odlika je ovog pokreta da su njegovi elementi organizacionog povezivanja bili vie elastini nego kruti: ilegalna delatnost spajala se s legalnom, i obratno; neki oblici rada postali su trajni, a drugi ostali privremeni. Obrazovanje formalnih saveza komunista s graanskim strankama nailazilo je u jugoslo venskom sluaju na nesavladive prepreke, istovremeno obelodanjujui uzaludnost tog udruivanja, ak i onda kada su bili u pitanju predstavnici radikalnijih graanskih politikih struja, poput zemljoradnike levice. Dragoljub Jovanovi je kategoriki odbacivao front radnika i seljaka kao komunistiku parolu, a na drugoj strani isticao da radnici u zemljoradnikom pokretu ne mogu voditi glavnu re. Jo je etvrta zemaljska konferencija KPJ osudila zemljoradniku levicu zbog njene ideje o zadrunoj dravi. Pojedinci i grupe u zemljoradnikoj levici su, i nakon njenog izdvajanja iz Saveza zemljoradnika u samostalnu Narodnu seljaku stranku (NSS) marta 1940, saraivali s komunistima u sprovoenju antifaistike politike, ali stranako vodstvo nikada nije htelo da prie narodnom frontu. Zemljoradnika levica, odnosno Narodna seljaka stranka, sluila je kao okvir za legalizaciju rada komunista, to je izazivalo strah vodstva da e je oni iznutra podriti. Uprkos svojim naoko radikalnim stavovima i levoj frazeologiji, zemljoradnika levica je imala specifinu antikomunistiku orijentaciju, nastojei da komunistima, u vreme razmaha njihovog rada na selu, onemogui osvajanje razoaranih seljakih masa. Proleter je pisao polovinom 1940. kako su voi NSS raunali da e seljatvo nai svoje mesto u novom masovnom zemljoradnikom pokretu. Po oceni komunista, oni su se sluili krajnje levim frazama, uzdiui Lenjina i Sovjetski Savez, a iza tog ultralevog frazerstva skrivala se mrnja prema KPJ. Kao nosioce ove antikomunistike politike Proleter je oznaavao Dragoljuba Jovanovia i zemljoradniko krilo dr Branka ubrilovia u vladi Cvetkovi-Maek. No delatnost jednog dela zemljoradnike levice i, pogotovu, progresivne demokratske levice dr Ivana Ribara predstavljala je, bez obzira na njihov mali uticaj u politikom ivotu Kraljevine, vid probijanja graanskog fronta i ispoljavanja novih tendencija i u samoj vladajuoj klasi, koje su izraavale

^0U

KKALJEVINA JUGOSLAVIJA

nemirenje s nacionalnom i socijalnom politikom buroazije, a na drugoj strani s faizmom. Dragoljub Jovanovi se izjanjavao kao protivnik faizma i pristalica politike narodnog fronta. U spisu Faizam i seljatvo Jovanovi je jasno sagledavao opasnost od faizma u svetu. U faizmu nije video samo opasnost line i neograniene vladavine jednog oveka ve i opasnost koja potie iz podravanja nacionalistike iskljuivosti i propagiranja nacionalnog zanosa i vere, iz kojih izbija neugasiva mrnja; strahovao je od faizma svestan injenice da se ovaj oslanja na srednju i sitnu buroaziju. Smatrao je da faizmu treba skinuti masku" i upoznati njegovu sutinu. Faizam je dovodio u pitanje ne samo nacionalni ve i meunarodni mir. Ubijao je veru u istinski socijalizam". Jovanovi je upozoravao da je besnilo faizma nalo ve kod nas veliki broj pasa", koji ujedaju naokolo i prenose opainu". Stoga je smatrao da se to pre moraju imunizirati" seljaci, tako to bi im se ubrizgao snaan protiv-otrov prave demokratije i pravog socijalizma". Budio je iz dremea ljude koji su verovali da faizam ne moe proi ,,u Jugoslaviji, jer na narod isuvie voli slobodu, odbacujui cirkus kojekakvih koulja". Uoavajui faistike tendencije, smatrao je da je faizam u Jugoslaviji ipak neostvarljiv", zbog vienacionalnog sastava drave, malobrojnosti srednje klase i odanosti seljatva slobodi. Mogao je postojati jugoslovenski nacionalizam", ali to nije bio faizam, jer je ostao bez masovnog pokreta koji mogu stvoriti samo seljaci, koji su meutim ostali gluvi na pozive nacionalistikih, dravotvornih i diktatorskih organizacija. Svoja antifaistika ubeenja izrazio je na velikom zboru Narodnog fronta slobode u Kragujevcu, avgusta 1935; pozdravljao je francuski Narodni front, radovao se zbog trijumfa Narodnog fronta u paniji. Prisustvovao je, februara 1938, s opozicionim i socijalistikim poslanicima parlamenta evropskih zemalja, sastanku Kortesa gde se naao na poziv dr Huana Negrina, predsednika republikanske vlade panije. Stav levih zemljoradnika prema Narodnom frontu je ipak bio protivurean. Antifaistika ubeenja Jovanovia i ostalih prvaka zemljoradnike levice bila su nesumnjiva, ali oni nisu mogli nadvisiti svoju graansku prirodu, klasna i stranaka ogranienja, predrasude o komunistima kao ljudima sa ,,dve otadbine". Jovanovi ih je oseao kao suparnike na selu i

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 3 1

strahovao od njihove hegemonije. Politiki dosledan u borbi protiv Stojadinovievog reima, razilazio se od komunista svojom ideologijom agrarnog socijalizma. Levi zemljoradnici su jedno vreme sluili i za legalizaciju komunista, ali je Dragoljub Jovanovi ostao do kraja nepoverljiv prema njima. Ako nije bila u stanju da bitnije utie na tokove graanskog ivota niti da odluuje, levica je simbolizovala raslojavanja zapoeta u samoj graanskoj klasi. Izmeu zemljoradnike i demokratske levice postojala je, meutim, bitna razlika u odnosu prema komunistima. Da bi ih suzbili i omeli irenje njihovog uticaja na selu, predstavnici zemljoradnike levice izgradili su posebnu strategiju i taktiku, koristili se specijalnim renikom i parolama, razdvajali radnike i seljake. Za razliku od levih zemljoradnika, tzv. demokratske levica je u narodnofrontovskoj orijentaciji bila daleko doslednija. Demokratska levica se aprila 1940. obratila memorandumom Demokratskoj stranci traei od nje da, nakon stvaranja Udruene opozicije, preuzme na sebe istorijski zadatak okupljanja svih zdravih, naprednih i demokratskih snaga naroda. Demokratska levica je smatrala da se velika obaveza prema narodnim zahtevima moe ispuniti samo ako bi Demokratska stranka priznala sporazum s Hrvatima, saglasila se s politikom HSS i demokratskim stremljenjima srpskih masa, napustila stranake kalkulacije i odvano krenula u akciju za punu demokratizaciju i federativnu organizaciju Jugoslavije na osnovi potpune jednakosti srpskog i hrvatskog naroda. Glavni odbor Demokratske stranke i Milan Grol niti su priznavali njeno levo krilo niti pridavali neki znaaj upuenoj opomeni. Grupa dr Ivana Ribara, dr Dragoslava Smiljania i edomira Pleevia morala je da ogluivanje o ovaj memorandum shvati kao povod za obavetavanje lanstva Demokratske stranke kako nema nita zajedniko s njenim vodstvom i kako e ubudue voditi zasebnu politiku akciju u odziv na zahteve narodnih masa, koje predstavlja Udruena opozicija. Osnovna politika ideja demokratske levice bila je saradnja s levim frontom. Za razliku od zemljoradnike levice, izdvojeni demokrati nisu traili formiranje nove stranke, ve akciju, slino svojim zahtevima iz 1938. da Udruena opozicija stvori jedinstveni pokret, s jednom komandom i jednim minimalnim programom. Cedomir Pleevi i ivota Milojkovi, posebno, smatrali su da Udruena opozicija mora biti jedinstveni narodni pokret, a ne zasebna stranka.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Rukovodstvo KPJ je 1938. podvrgavalo kritici komuniste koji su previe oekivali od formalnih sporazuma s vodstvima graanskih stranaka i pridavali im prevelik znaaj za graenje narodnog fronta, umesto da razvijaju delatnost meu lanstvom demokratskih stranaka. Obavetavajui Kominternu, rukovodstvo KPJ je kritiki istupalo protiv narodnofrontovskih parola, koje su uglavnom bile politiki intonirane jer su posebno naglaavale borbu protiv faizma i rata, a zapostavljale kulturna, ekonomska i druga pitanja. No Josip Broz je ukazivao i na postignua u borbi za opismenjavanje, zdravstveno prosveivanje sela, unapreivanje poljoprivrede, stvaranje kulturnih organizacija. Neuspeh u sklapanju saveza s vrhovima graanskih opozicionih stranaka naglasila je krajem 1940. i Peta zemaljska konferencija KPJ. U Odeljku V, ta. 3. njene Rezolucije izriito je stajalo da u vreme stvaranja narodnog fronta 19351939, naoj Partiji nije uspelo postignuti sporazum sa vrhovima ni jedne politike partije ili grupe, osim u Sloveniji sa nekim sitnoburoaskim politikim grupama, isto tako ni jedinstvenog fronta radnike klase sa socijaldemokratskim vodstvom, koje je sabotiralo to jedinstvo". Zbog pretee opasnosti od faistikih sila i zaotravanja meunarodnih odnosa, sve vei znaaj je dobijala borba KPJ za mir, a protiv irenja ratnog poara. Antifaistiki pokret Jugoslavije ispoljio je meu prvima solidarnost s borbom naroda panije protiv generala Franciska Franka. U -paniji se borilo oko 1760 Jugoslovena od kojih je treina poginula na ratitima Republike. Dobrovoljci su u paniju odlazili na najrazliitije naine: pojedinano i grupno, legalno i ilegalno, organizovano iz Praga; kretali su se putem raznih partijskih veza"; neki su se prebacivali i brodovima; odlazili su iz SSSR-a, Jugoslavije, te raznih zemalja zapadne Evrope i Amerike u kojima su radili kao radnici; preko punktova u Parizu. Josip Broz je obavetavao Vilhelma Pika, lana Izvrnog komiteta Kominterne, da je iz Jugoslavije proseno upuivano 50 dobrovoljaca meseno za paniju, dok je jedan deo slat iz inostranstva, uglavnom iz redova ekonomske emigracije na Zapadu. Teak udarac partiji i ovoj akciji zadalo je otkrivanje jednog francuskog broda unajmljenog za prebacivanje oko 250 dobrovoljaca sa srednjeg i junog Jadrana u paniju, na to su uticali propusti u organizaciji, loe vreme i nebudnost dobrovoljaca. Od formiranja internacionalnih brigada, jugoslovenski

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 3 3

dobrovoljci su se borili u njihovom sastavu. Politikim radom meu jugoslo venskim dobrovoljcima rukovodio je do sredine decembra 1936. Balkanski komitet u kome su se nalazili predstavnici KPJ (Dragutin Gustini, R. Filipev, Boidar Maslari) i BRP (Kirev), a od aprila 1937. Blagoje Parovi, kao zvanini predstavnik KPJ u paniji. Posle Parovieve pogibije, jula 1937, ovu dunost je obavljao prvo Dragutin Gustini, a kasnije Boidar Maslari. Parovi je istovremeno bio komesar 13. internacionalne brigade. Slom republikanske panije poetkom 1939. doveo je do prelaska jugoslovenskih dobrovoljaca u Francusku i njihove internacije. KPJ je propagandno delovala u zemlji ne bi li prinudila jugoslo vensku vladu pod uticaj em javnog mnjenja da odobri povratak interniraca u Jugoslaviju. Teorijski gledano oni su mogli da se opredele izmeu povratka u Jugoslaviju i odlaska u SSSR, Meksiko ili u neku od zapadnih zemalja. Na organizaciji njihovog povratka radio je od leta 1939. panski komitet obrazovan u Zagrebu, ija je uloga bila da i ekonomski pomogne jugoslovenske internirce. Posle kapitulacije Francuske, grupa od oko stotinu Jugoslovena prela je u Trei Rajh i odatle se ilegalno prebacila u zemlju, u leto 1941. godine. Jugoslovenske vlasti su se, u skladu sa spoljnopolitikom orijentacijom reima i proklamovanom politikom nemeanja, izjanjavale protiv intervencije, slanja dobrovoljaca i agitacije u prilog Republike. Voe socijaldemokrata su se borile protiv trajkova da oni ne bi izazvali drugu Spaniju". Za razliku od komunista i drugih progresivnih snaga jugoslovenskog drutva, konzervativne graanske snage su sa simpatijama gledale na Frankovu pobedu u paniji. Komunisti su u vojnim uputstvima optuivani (Izvod iz Projekta uputa Glavnog generaltaba za suzbijanje komunizma u vojsci i mornarici od 15. novembra 1939) kao prevratnici koji pozivaju poput apostola" buroaziju" da se zajedno s njima bori protiv rata kako bi u zgodnom momentu stvorili klanicu i bratoubilaki rat". Za primer strahota uzimao se rat u paniji koji je bio gori i krvaviji od svakog drugog rata". Vlasti Kraljevine Jugoslavije zauzele su negativan stav i prema povratku jugoslovenskih dobrovoljaca iz panije, posle poraza republikanske vojske. Jugoslovenski dobrovoljci preli su pansko-francusku granicu februara 1939, a vlada Kraljevine donela je odluku,

j- J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

objavljenu u Politici 12. oktobra 1939, da se dobrovoljci mogu vratiti u Jugoslaviju, ali da se pokaju" zbog uea u ratu na strani Republike, i preuzmu obavezu da po povratku nee obavljati nikakvu delatnost politikog karaktera. Odbijajui da prihvate ove uslove, internirci su ostali u francuskim logorima (Sen-Siprijen, Areles-sir-Mer i Girs; u leto 1940. deo interniraca je prebaen u zgloglasni logor Verne, blizu Tuluze). U vreme sloma Francuske, u ovoj zemlji se nalazilo oko 500 jugoslovenskih dobrovoljaca. Prema stavu Ministarstva unutranjih poslova Kraljevine svaki od dobrovoljaca morao je u Parizu pred Poslanstvom dati pomenutu izjavu. Posle legalnog povratka u Jugoslaviju, uhapeni su ili upueni u logor u Bilei Karlo Mrazovi, dr Ale Bebler, Koa Popovi, dr Blagoje Nekovi i drugi. panski graanski rat 19361939. duboko je polarizovao snage u elom svetu. Kao sukob demokratije i faizma, rat je zatalasao sve drutvene slojeve. Jugoslovenski komunisti uticali su na buenje politikog interesovanja za dogaaje u paniji u svim slojevima drutva, ukljuujui i vojsku. KPJ je sumirala prethodno iskustvo, ukljuujui i ono u paniji u svom proglasu izdatom povodom izbijanja drugog svetskog rata. Rezolucija Pete zemaljske konferencije KPJ napadala je britanski imperijalizam to je zajedno sa francuskim imperijalistima" predao herojske narode panije u ruke njihovih krvnika". Rezolucija KPJ iz januara 1937. traila je da komunisti postanu aktivan inilac u spoljnoj politici Jugoslavije. Antifaisti su te godine organizovali demonstracije prilikom posete Beogradu Galeaca ana i Konstantina fon Nojrata, a na drugoj strani oduevljeno su doekali dr Eduarda Benea i Ivona Delbosa. Velianstveni doeci Benea i Delbosa, kao i Maeka avgusta 1938. u Beogradu, protestne demonstracije prireene Milanu Stojadinoviu prilikom obilaska Dalmacije, iroka borba protiv konkordata, te zajednike akcije komunista s lanstvom demokratskih stranaka nosili su, po oceni rukovodstva KPJ, obeleja delovanja narodnog fronta. Revolucionarno-demokratski omladinski pokret, predvoen komunistima, kalio se u borbi za mir organizovanjem antiratnih zborova i manifestacija u zemlji i svetu. Omladinski kongresi protiv rata i faizma poetkom tridesetih godina, organizovani na inicijativu Kominterne i Komunistike omladinske internacionale, predstavljali su prvi korak u jaanju omladinskog

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 3 5

pokreta za odbranu mira. Septembra 1933. zasedao je u Parizu Omladinski kongres protiv rata i faizma. Ovoj mirovnoj akciji pridruili su se studenti i ene. Meunarodni studentski skupovi odrani su u Parizu septembra 1933. i Briselu decembra 1934, a Svetski kongres ena protiv rata i faizma u Parizu avgusta 1934. godine. Predstavnici jugoslovenske antifaistike omladine Ivo Lola Ribar, ura Nini i drugi aktivno su uestvovali na antiratnim konferencijama meunarodne omladine i kongresima mira u Briselu (februara/marta 1936), enevi (avgusta/septembra 1936), Parizu (jula/augusta 1937) i u Njujorku (avgusta 1938). Povodom anlusa, CK KPJ je 16. marta 1938. upozorio narode Jugoslavije na opasnost od faistike agresije. Narodima Jugoslavije stavljeno je do znanja da su Hitlerove trupe stigle na granicu Jugoslavije. Hrvatskom narodu se kae da moe odbraniti svoju slobodu samo u bratskoj zajednici sa Srbima i Slovencima". Srpski narod je upozoravan da se umadija brani na Karavankama". Slovenskom narodu, radnicima, seljacima i graanima je poruivano da jedan deo slovenakog naroda ve gazi gvozdena peta Hitlera i Musolinija. Ti si prvi na u d a r u . . . " Istim povodom engleski konzervativni prvak Vinston eril je naglaavao da su anlusom Nemakoj otvoreni velianstveni portali" jugoistone Evrope. Osuena je i minhenska kapitulacija zapadnih sila, pri emu se imalo u vidu da je diktat kojem su one podlegle ohrabrio faiste i doveo do predaje Sudetske oblasti Treem Rajhu, to je oznailo uvod u rasparavanje ehoslovake i gubitak njene nezavisnosti. Proglas upuen narodima Jugoslavije posle skupa u Bohinjskoj Bistrici marta 1939. godine upozoravao je da tragedija ehoslovakih naroda" poziva na budnost i da je na redu Jugoslavija. Nezavisnost Jugoslavije se moe ouvati od najezde faistikih osvajaa ako okupimo sve rodoljubive i demokratske snage i ostvarimo bratsku slogu i sporazum meu narodima Jugoslavije. Nezavisnost Jugoslavije se moe odbraniti ako njeni narodi budu zadovoljni i sloni. A to se moe postignuti samo tako, ako se narodu dadu njegova demokratska i nacionalna prava i ako se radnikoj klasi priznaju i garantuju njena politika i socijalna prava." Italijansko iskrcavanje u susednoj Albaniji, 7. aprila 1939. i osvajanje ove zemlje bilo je novo upozorenje o buduim pravcima faistike agresije.

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Povodom italijanske agresije na Albaniju, Ujedinjena studentska omladina je pozivala da se, vie nego ikada, okupe sve snage u odbranu dravne nezavisnosti. im se drava nalazi u smrtnoj opasnosti jer su neprijatelji na njenim granicama od Triglava do Solima, od Drave do Banata, od Ulcinja do ako vice neophodno je da se ostvari vlada narodne sloge". Ne put kapitulacije, ne put tragedije slovakog i ekog naroda, ve otpor i borba za svaku stopu nae zemlje, to mora da postane put naroda Jugoslavije." Marta 1939. demonstranti su u Beogradu dali oduke svojim patriotskim raspoloenjima, povodom ulaska nemakih trupa u eku i Moravsku, poklicima: ivela Jugoslavija", ivela naa vojska", Braniemo granice", Braniemo zemlju". Preko narodnog fronta KPJ je ostvarivala politiku saveznitva s najirim narodnim masama, zadobijala njihovo poverenje, postizala ideoloko i politiko jedinstvo demokratskih snaga u borbi protiv reima. Politika narodnog fronta iskazala se na jugoslovenskom tlu i kao vid efikasnog otpora faizmu. Narodni front je, istovremeno, davao perspektivu radnim masama za razreavanje protivurenosti graanskog drutva putem demokratizacije, a na drugoj strani razbuktavao revolucionarnu energiju zapretanu u jugoslovenskom drutvu, koju su pothranjivale njegova permanentna kriza i nesposobnost vladajuih snaga da postojee protivurenosti odstrane ili bar ublae. Saradnja KPJ s lanstvom Narodne seljake stranke, Samostalne demokratske stranke, Hrvatske seljake stranke, Saveza zemljoradnika, Demokratske stranke i drugih, vodila je njihovom raslojavanju, pretvarajui se u oblik klasno-politikog osvajanja prostora u strukturi staroga drutva. Organizaciono obnavljanje KPJ posle udaraca koje joj je zadala estojanuarska diktatura, i njeni uspesi u stvaranju revolucionarno-demokratskog pokreta uoi drugog svetskog rata koji su buroaziju ispunjavali strahom, budei antikomunistike odbrambene reflekse u vojsci, dravnom aparatu, zadrugarstvu, kolstvu, industriji i na drugim poljima bili su nezamislivi bez obnove partijskog kadra. Istorija je mnogo puta, a i u ovom sluaju, pokazala da je iskoriavanje objektivno povoljne revolucionarne situacije nemoguno bez subjektivnih snaga doraslih da shvate nove potrebe i organizuju mase za njihovo oivotvorenje. Stupanje u politiki ivot novih generacija revolucionara posle diktature, pa otud i podmlaiva-

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 3 7

nje partije, ili ukljuivanje u njen rad onih koji su surove dane estojanuarskog reima proveli u zatvorima Kraljevine, dalo je prve vidnije podstreke narastanju revolucionarnog pokreta. Nova politika stvarnost nije vie podnosila ranije sheme i dogmatske prilaze. Za deo vodeih jugoslovenskih komunista kabinetski rad, pogotovu iz inostranstva, bio je u novoj situaciji neodriv, jer je njihova praksa upuivala na analizu stvarnosti sopstvene zemlje. Iako sekcija Kominterne, KPJ je poela daleko vie da vodi rauna o specifinim jugoslo venskim uslovima i da u svojem revolucionarnom radu slobodnije i samostalnije tumai njenu generalnu liniju. Prelom je nastupio kada je rukovodei aktiv KPJ u Moskvi, uz saglasnost Kominterne, odluio 1936. da partijsko rukovodstvo pree u zemlju i da se KPJ finansira iz samostalnih izvora, pri emu se mislilo na priloge. Znaaj ove odluke moe se sagledati tek u svetlosti injenice da se KPJ od 1923/1924, a naroito od 1929, bila odvikla prisustva rukovodstva u zemlji. Put njegovog vraanja nagovetavalo je ve ustanovljivanje Zemaljskog biroa KPJ (Zembilja) 1935. u Zagrebu, kojemu se na elu nalazio ore Mitrovi. Velika policijska provala krajem te godine prekinula je rad Biroa. Kominterna je polovinom 1931. smenila Jovana Maliia (Martinovia) sa dunosti politikog sekretara, postavljajui Filipa Filipovia za predsednika Centralne rukovodee instance, a Antuna Mavraka za organizacionog sekretara. Na elo privremenog partijskog rukovodstva Kominterna je postavila 1932. Josipa Ciinskog (Milana Gorkia, Sommer, roenog u Sarajevu). Od druge polovine 1936. Gorki je postao politiki sekretar KPJ i na toj dunosti je ostao sve dok nije opozvan sredinom 1937. godine. U bekom privremenom rukovodstvu, s Gorkiem su se nalazili Blagoje Parovi i Vladimir opi. Poslije juna 1934, u rukovodstvo su kooptirani Josip Broz i Adolf Muk, a kasnije Sreten ujovi, Rodoljub olakovi i Ivan Mari. Politbiro izabran na IV zemaljskoj konferenciji inili su: Milan Gorki, Blagoje Parovi, Josip Broz, Kamilo Horvatin i Adolf Muk. Delegaciju KPJ na Sedmom kongresu Kominterne inili su Gorki, Parovi, Broz, predstavnik KPJ u Kominterni Vladimir opi, lan Izvrnog obora Kominterne Filip Filipovi, te delegati iz zemlje Ivan Mari, Drago Petrovi, Milan Radovanovi, Preihov Voranc i Stjepan Cviji. Rad rukovodstva su karakterisale grupake borbe i meusobne netrpeljivo-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

sti. Gorki je kritikovan i zbog masovnih provala u zemlji tokom 1935/1936. godine. Krajem 1936. Gorki je postao politiki sekretar s pravom veta, ali je ve krajem juna naredne godine pozvan u Moskvu i tamo mu se gubi trag u moskovskim zatvorima. Ne samo Gorki, ve i ostali rukovodei kadar KPJ je bio optereen oportunizmom, a posebno izvitoperenim vienjem nove stvarnosti iz inostranstva, udaljen od zemlje i procesa koji su se razvijali mimo papirnatih direktiva, teko se oslobaajui dogmatskih pogleda na drutveni razvitak. Gorki se povijao pod vetrovima Kominterne i udljivostima borbe za uvrivanje Staljinove vlasti u SSSR-u. Uestvovao je na dvema partijskim konferencijama u Beu, 1922. i 1923. godine, da bi se 1923. naao u Moskvi kao lan Komunistike omladinske internacionale (KOI). Pravio je blistavu karijeru u Komunistikoj omladinskoj internacionali i Kominterni. Na Drezdenskom kongresu njegovu lucidnost i obrazovanje zapazio je Palmiro Toljati. Duro akovi je predlagao da se Gorki stavi na raspolaganje KPJ i predloi u Politbiro. Sa 26 godina postao je prvi ovek KPJ u Moskvi, a 1936. je bio prvi jugoslovenski rukovodilac partije koji je dobio titulu generalnog sekretara KPJ. Roe Marten di Gar razlikuje dva osnovna tipa revolucionara: apostole" i tehniare", a Predrag Matvejevi Gorkia koji je bio jedno i drugo podvodi pod tip apostola", zakljuujui da su takvi najgore prolazili. Gorki je bio ovek velike energije otuda Rodoljub olakovi o njemu i kae da ga je podseao na motor koji radi punom parom" bio je poliglota, radio za raun Kominterne u raznim evropskim zemljama i razvijao veliku publicistiku delatnost, tako da se danas moemo pitati kako je uspeo toliko da napie uz ogroman politiki praktino-organizacioni rad. Iz njegovog pera pojavilo se na stotine lanaka o omladinskom pokretu (eksploataciji omladine, omladini i sportu, Komunistikoj omladinskoj internacionali, itd.), o meunarodnim odnosima Jugoslavije i uopte (Jugoslavija i Rusija", Rijeki problem", Borba za Balkan"; o paniji, Albaniji, spoljnoj politici Milana Stojadinovia, i dr.), unutranjim prilikama u Kraljevini Jugoslaviji (o Ustakom pokretu u hrvatskim krajevima", o Stjepanu Radiu, velikosrpskoj vojnoj-faistikoj diktaturi", narodnom frontu, sutini nacionalnog pitanja, itd.), o liku komuniste, o boljevikoj nepomirljivosti, dranju komunista pred klasnim protivnikom,

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 3 9

revolucionarnoj perspektivi, programu Kominterne. Gorkievo ogromno publicistiko delo rasejano je po raznim listovima, od Radnikog jedinstva, Klasne borbe i Proletera, do listova Komunistike omladinske internacionale i Tree internacionale (Internationale Presse-Korrespondenz, La Correspondance internationale, Komunistieskij international, Komunistieskij international molodei, Junij komunist itd.). Istoriari o Gorkiu piu kao o oveku koji je potovao kolektivni rad i imao poverenja u svoje saradnike, mada je jedinstvo rada razarano grupaenjima i linim ambicijama. Pripisivale su mu se, u vreme likvidacije, desne greke i buharinstvo". Radei u inostranstvu, nije poznavao stanje u zemlji. U aparatu Kominterne Gorki se ponaao onako kako su odreivale objektivne prilike u kojima je ova meunarodna organizacija radila u uslovima porasta Staljinove moi. Tim povodom Boidar Jaki pie da su svi oni koji su se u to vreme kretali u ,,orbiti" Kominterne, morali znati, kao to je govorio Gorki kojim pravcem gore vetar duva". No Gorki je, ak i u tim uslovima, smogao snage da protestuje kod Kominterne zbog njene zabrane da se zemaljska konferencija KPJ odri u zemlji; Grguru Vujoviu je pisao 24. januara 1934. da mi neemo dozvoliti da se rukovodstvo nae Partije onako s visoka i bagatelno tretira, kao to je to do sada bio sluaj"; suprotno praksi u Kominterni, aprilski plenum CK KPJ 1936. organizovao je bez znanja i saglasnosti Kominterne, zbog ega je morao izdrati kritiku jugoslovenskih komunista u Moskvi; podravao je uspon Josipa Broza. Na osnovu poznatih podataka, bilo bi nasilno predstavljati Gorkia kao nosioca frakcijskih borbi u KPJ. Prema Boidaru Jakiu, Gorki se ne moe praviti antistaljinistikim herojem", ali isto tako ni svoditi na kominternistikog inovnika; pomenuti pisac u njemu vidi prelaznu linost od autentinog revolucionara ka aparatiku, ali istovremeno kontroverznu linost, razdiranu izmeu disciplinovanog vojnika Partije i Kominterne, koji ivi za revoluciju, i oveka koji je do kraja ivota zadrao jedan intelektualni, analitiki nerv koji je raao organizacijsko nepoverenje i podozrivost prema njegovoj linosti i inio ga nedovoljno podobnim za vou".

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Gorki je 1-937. imao svega 35 godina. Likvidiran je kao strani pijun; u Moskvi je rehabilitovan 20 godina kasnije za vreme Nikite S. Hruova, ali ne i u Jugoslaviji. Kada je Moskva opozvala Gorkia, jula 1937, Josip Broz je bio izgraen partijski radnik i proveren revolucionar u jugoslovenskom komunistikom pokretu, s iskustvom steenim radom u zemlji i inostranstvu. Po izlasku s robije radio je u Beu, gde je 1934. bio kooptiranja lana Politbiroa CK KPJ, da bi krajem te godine pripremao etvrtu zemaljsku konferenciju, na kojoj je izabran za lana CK KPJ, a kasnije i Politbiroa. Od 1935. radio je u Balkanskom zemaljskom sekretarijatu Kominterne u Moskvi. Na Sedmom kongresu Kominterne bio je sekretar delegacije KPJ. Pored rukovoenja odailjanjem dobrovoljaca u paniju, Josip Broz je organizovao Osnivaki kongres KP Hrvatske i rad Centralne omladinske komisije, formirane marta 1937. pri CK KPJ, iji su lanovi bili Ivo Lola Ribar, Leo Mates i Lidija Sentjurc. Broz je pitanje organizovanja napredne omladine za predstojeu borbu pokrenuo na partijskom sastanku etvorolanog Politbiroa CK KPJ, koji je obrazovao komisiju s njime na elu, da proui probleme vezane za rad komunistike omladine i pripremi predloge. Tom poslu Broz je priao organizaciono i publicistiki u Proleteru. Na povratku u Jugoslaviju obrazovao je rukovodstvo koje je trebalo da reorganizuje SKOJ i obnovi njegov rad na novoj platformi; to rukovodstvo poznato je kao Centralna omladinska komisija. Sredinom 1938. ova komisija praktino, privremeno centralno rukovodstvo SKOJ-a prerasla je u Centralni komitet SKOJ-a, koji je razvitak organizacije usmerio u pravcu stvaranja masovnog omladinskog pokreta. Uticaj Josipa Broza na dogaaje u revolucionarnom pokretu Jugoslavije postajao je sve presudniji. Avgusta 1937. on je u Parizu preuzeo rukovoenje Centralnim komitetom KPJ. Prilikom preuzimanja dunosti sekretara KPJ na poziv Rodoljuba olakovia i Sretena ujovia, Ivo Mari i Labud Kusovac obrazovali su u Parizu paralelni rukovodei centar KPJ. Mari, kao rukovodilac KPJ meu jugoslovenskom ekonomskom emigracijom u Francuskoj, imao je prisne veze s francuskim komunistima, a preko ovih i s predstavnicima Kominterne koji su bili u prolazu, to mu je omoguavalo da s njima lake uspostavlja veze nego Broz. Pomagao ga je Labud Kusovac, zaduen za otpremanje jugoslovenskih dobrovoljaca u paniju.

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 4 1

Marie i Kusovac su s Petkom Miletiem inili jak centar otpora Brozu, a naroito Mileti, koji je tretiran kao heroj" meu komunistima-robijaima u Sremskoj Mi tro vici, gde se nalazila najjaa partijska organizacija u Jugoslaviji, i po istaknutim komunistima i brojno (oko 150 lanova KPJ). Opozivanje Gorkia i dolazak Josipa Broza faktiki na elo KPJ proteklo je bez znanja lanstva o promeni na vrhu, to proizilazi iz konspirativnih razloga i injenice da je re bila o stvarima u kojima je mandat oduzimala i davala Kominterna, emu se nije davao publicitet. Daleko je vanija injenica da je od preuzimanja dunosti u Parizu pa do dobijanja mandata proteklo godinu i po dana. Josip Broz je na elo KPJ stupio u vreme dok su tekle velike Staljinove istke, koje su kotale ivota veliki broj jugoslovenskih revolucionara, a meu njima Filipa Filipovia, Milana Gorkia, brau Vujovi, uru Cvijia, Simu Markovia, Vladimira opia, Ivana Gretia. Prema do sada poznatim podacima, u ovim istkama stradalo je preko 800 jugoslovenskih komunista, a meu njima i oko 120 funkcionera, ukljuujui sekretara KPJ Milana Gorkia. Frakcionako jezgro u Sremskoj Mitrovici, s Petkom Miletiem na elu, pokualo je da stvori krizu u partiji i sprei njenu konsolidaciju osuivanjem njenog privremenog rukovodstva i osvajanjem Kaznionikog komiteta, koji se izdavao za rukovodei partijski centar. Ovu frakcionaku aktivnost protiv privremenog rukovodstva KPJ podravali su Ivan Mari, Labud Kusovac, Vicko Jelaska i drugi nezadovoljni i vlastoljubivim ambicijama zaneti komunisti u zemlji i emigraciji, posebno u Parizu. Uporeenje ove frakcije s ranijima pokazuje da u novoj situaciji nije bila re o raiavanju idejnih pitanja, ve o linim motivima pojedinaca i uskim interesima grupa. Ultraleva frazeologija bila je plat kojim su prikrivane vlastoljubive tenje. Josip Broz je decembra 1937. iz Pariza uputio apel komunistima-osuenicima u sremskomitrovakoj kaznioni u kome je komunistima na robiji (ciglani") -ukazao da je kaznioniko rukovodstvo (Kaki") svesno sabotiralo odluke i liniju CK KPJ (ae"), smatrajui da je re o oportunistikoj politici. Ovaj centar Broz je oznaio kao centar frakcionake delatnosti, koji predstavlja veliku opasnost za nau zajednicu" (partiju), jer prenosi otpor i sukobe van zatvora i jer se zagovara linija koja je u suprotnosti s linijom Sedmog kongresa

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Kl i linijom partije (firme"). Metodi toga rukovodstva su oznaeni kao neprijateljski, dvoliniki i pogromski". Njegova delatnost se oznaavala kao delo bolesne ambicije" nekoliko ljudi koji ele da se doepaju rukovodstva partije i sazovu kongres, zbog ega je u interesu partije neophodno srediti odnose u toj kovanici kadrova" preduzimanjem vanrednih mera; mere su se ogledale u skidanju Kakia" (kaznionikog komiteta s Petkom Mile tiem) i imenovanjem Mladena (Moe Pijade) za poverenika. Sredinom 1938. Mosi Pijade je polo za rukom da obnovi Kaznioniki komitet osloboen uticaja Petka Miletia i njegovih pristalica. lanovi KPJ koji su Miletia podravali iskljueni su iz partije. Mileti je posle putanja s robije i odlaska u SSSR nastavio, preko Kominterne, rad koji je trebalo da ga dovede na elo KPJ. Iz KPJ je iskljuen kao izdajnik" o emu je objavljeno saoptenje tek naknadno, maja 1939. godine. Georgi Dimitrov je prihvatio Brozovu inicijativu da prebaci centar partije iz Pariza u zemlju. Josip Broz je marta 1938. doao u zemlju i od mlaeg kadra formirao, maja meseca, privremeno partijsko rukovodstvo u koje su, pored njega, uli Edvard Kardelj, Franc Leskoek, Miha Marinko, Milovan ilas, Aleksandar Rankovi, Josip Kra, Andrija aja, Dragutin Petrovi, a kasnije Ivan Milutinovic i Ivo Lola Ribar. Avgusta iste godine Broz je otputovao u Moskvu, gde je, uz podrku Dimitrova i Vilhelma Pika, uspeo da odbrani KPJ od optubi da je leglo provokatora i pijuna" i sprei njeno rasputanje. Sekretarijat Kominterne je 5. januara 1939. prihvatio Brozov izvetaj, odobrio njegov rad i poverio mu da formira nov Centralni komitet KPJ. U dogovoru sa G. Dimitrovorn na elo makedonske partijske organizacije doao je Metodije atorov-arlo, lan BRP i funkcioner Kominterne, koji e ve na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ pokazati svoje ovinistiko raspoloenje u vezi s pitanjem srpskih kolonista u Makedoniji. Na sastanku privremenog rukovodstva odranom od 15. do 18. marta u Bohinjskoj Bistrici, konstituisan je CK KPJ s Josipom Brozom na elu. Pored Broza, generalnog sekretara, u Centralni komitet KPJ uli su Franc Leskoek, Edvard Kardelj, Miha Marinko, Aleksandar Rankovi, Milovan ilas i Josip Kra. Novi Centralni komitet je iskljuio iz partije Petka Miletia, Labuda Kusovca, Ivana Maria, Vicka Jelasku i Iva Baljkasa, koji su nastavljali grupaku borbu, kao i lanove koji su nastradali u staljinskim istkama. Sa sednice CK KPJ u

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 4 3

Bohinjskoj Bistrici upueno je lanstvu Otvoreno pismo". Odluka o iskljuenju optuenih i uhapenih jugoslovenskih komunista u SSSR-u obrazloena je na osnovu ocena sovjetskih zvaninih organa. Odluka je objavljena u Proleteru. Jugoslovenski komunisti, rtve staljinovog terora, bili su okvalifikovani kao neprijatelji", imperijalistiki pijuni" ili trockisti". Savetovanje rukovodeeg kadra KPJ u Tacenu, pored Ljubljane, dalo je takoe znaajan podstrek organizacionom uvrivanju partije. Novi generalni sekretar je uoi aprilskog rata obiao sve jugoslovenske krajeve, sem Bosne i Hercegovine i Makedonije. Pakt o nenapadanju izmeu SSSR-a i Nemake, zakljuen 23. avgusta 1939, imao je negativne reperkusije na komunistike partije sekcije Kominterne, jer se Kominterna, budui Staljinovo orue, od tog pakta nije distancirala, a posebno na politiku narodnog fronta u elom svetu, koja se sada naputala. Na sklapanje sovjetsko-nemakog pakta uticala je, na jednoj strani, Staljinova procena da SSSR nije spreman za rat i da mu je potrebno vreme kako bi se organizovala odbrana i privreda prevela na ratni kolosek, a na drugoj strani bojazan od japanske intervencije na Dalekom istoku. Staljin je, takoe, raunao na dui period neutralnosti i nemako angaovanje u ratu s Velikom Britanijom i Francuskom za razliku od Hitlera, kome je neutralnost SSSR-a bila potrebna samo dok ne dovri obraun s tzv. zapadnim plutokratijama. Pakt je izazvao zaprepaenje u demokratskoj javnosti, koja nije mogla da shvati savez izmeu faistike Nemake i zemlje socijalizma. U komunistikoj tampi usahla je antifaistika propaganda, koju su zamenili napadi na imperijalizam Velike Britanije i Francuske. U komunistikom pokretu dolo je do nedoumica; defetizam i anacionalne manifestacije uzimali su maha. Francuski komunisti, ija e se zemlja narednih dana nai u ratu protiv faistike Nemake, postavljali su defetistika pitanja Za koga?" i Zbog ega?", navlaei na sebe nezadovoljstvo francuske javnosti. Obrt u politici Kominterne vratio je razmiljanje njihovog vodstva u fazu pre narodnog fronta; ono je smatralo da je vreme 1939/1940. istovetno s dobom oktobarske revolucije i da u uslovima imperijalistikog rata" treba izai na barikade i juriem na centar moi francuske buroazije ostvariti reprizu boljevikog osvajanja vlasti. Politike i moralne posledice njihove nacionalne difamacije bile su katastrofal-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ne. Rude pravo, (Crveno pravo"), organ KP ehoslovake, tih je meseci pobelelo". lanstvo nekih oblasnih organizacija Bugarske komunistike partije ak je marta 1941. pozdravljalo nemake vojnike u Bugarskoj kao vojsku socijalne revolucije. Zbunjenost i rasulo zahvatili su i komunistike partije Norveke, Belgije i Velike Britanije. Kao deo meunarodnog radnikog pokreta, KPJ je pre rata glorifikovala Staljina kao vou meunarodnog proletarijata, prvog oveka monog i neunitivog Sovjetskog Saveza, naslednika Lenjina. Georgi Dimitrov je bio krmano" Internacionale (pevalo se: Dimitrove sabljo britka, pobednie sviju bitka"). lanstvo je vaspitavano na primerima sovjetske borbe i socijalistike izgradnje. Od 1939. lanstvo se uilo na Istoriji SKP(b), u ijem je pisanju uestvovao i na uitelj", pri emu se mislilo na Staljina. Dobiti jedan od primeraka Istorije tampanih u Moskvi a prispelo je malo takvih primeraka smatralo se najveom poau. Deo lanstva je dobijao apirografisanu Istoriju SKP(b), dok su drugi morali da je prepisuju rukom i dalje ire. Komunisti su uznosili u propagandi najveu i najsreniju zemlju sveta, koja je ostala poteena ekonomskih kriza, slavili su zemlju predatu stvaralakom radu, obeanu zemlju u procvatu. Ukorenjivali su veru kod komunista i narodnih masa u SSSR. Poverenje u sovjetski poredak i voe SSSR-a dostizalo je u lanstvu gotovo iracionalne razmere. SSSR je u partijskoj tampi i publikacijama bio bastion mira, nepobediva zemlja, sinonim socijalne pravde i demokratskog ureenja. Komunisti i leviari uopte, koji su pokuavali da dovedu u pitanje demokratsku sutinu Sovjetskog Saveza, naroito posle moskovskih procesa i Staljinovih stravinih istki, proglaavani su za zaklete neprijatelje socijalizma, sluge buroazije, strane agente, trockistiki olo koji iri seme sumnje u SSSR i velianstveno Staljinovo delo. Povremene sumnje pojedinaca, naroito iz redova komunistike inteligencije, izazvane racionalnijom analizom Staljinove vladavine, zaprepaenjem zbog masovnih likvidacija partijskih kadrova i, uopte, zbog zavoenja totalitarne diktature ipak su guene u sebi, stivatane kao prolazne aberacije, nunosti" kapitalistikog pritiska, kao zavere protiv sovjetskog sistema i ogavne intrige osvedoenih neprijatelja napretka. Preovlaivalo je vladajue partijsko miljenje da je re o podlim izmiljotinama neprijatelja socijalizma iz faistikih zemalja, kvazidemokratskih i socijaldemo-

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 4 5

kratskih informativnih centara, da se ocrni zemlja socijalizma i ubije moralni ugled njenih voa. Sovjetski Savez je za komuniste bila jedina socijalistika drava na svetu i bila je dunost komunista da ga brane, to se smatralo za imperativni dug internacionalizmu. Graanska propaganda je odbacivana bez razmiljanja u ime odbrane vlastitog komunistikog pokreta. Najvei deo kadrova bio je indoktriniran stanjem u SSSR-u, nemajui vlastitih saznanja o ivotu u jedinoj socijalistikoj zemlji na svetu. Ta indoktrinacija je dosegla visok stepen, pretvarajui se u zatvoreni sistem gledanja, krut i otporan na sve napade i kritike spolja. No, ova pojava odreena nizom injenica vezanih za prolost (rusofilstvo, sveslovenska komponenta), sadanjost i predstojeu revolucionarnu perspektivu imala je drugu stranu, bitniju sa stanovita funkcionalno shvaenog toka istorije: branei SSSR, jugoslovenski komunisti su branili sopstvenu partiju i njeno revolucionarno delo. Isticanjem sovjetskih prednosti i pobeda u izgradnji socijalizma u vreme najee hajke protiv sovjetskog sistema, izazvane Staljinovom birokratizacijom drutvenih odnosa, davao se podstrek vlastitom lanstvu da nepokolebljivo sledi liniju svoje partije. Jugoslavijom je irena literatura o sovjetskom drutvenom ureenju, kolhoznom sistemu, vladavini ustavnosti i zakonitosti. Staljinski ustav iz 1936. u Proleteru je oznaavan za najdemokratskiji ustav sveta. Nedeljnici i broure slavili su sovjetsku vojnu silu. Pisalo se o tenkovskoj armiji bez premca u svetu, isticala se snaga sovjetskog vazduhoplovstva i masovnost organizacija Osovjahima. Ispisivane su ode sovjetskim komandantima: Klimentu J. Voroilovu, Semjonu M. Buoniju i Semjonu K. Timoenku. irena je slava o podvigu avijatiara Valerijana kalova, svojevrsnog sovjetskog parnjaka arlsu Lindbergu. Bilo je sramota ne znati za podvig Ivana D. Papanjina, za Antona S. Makarenka, Ivana V. Miurina. Slavljen je i sovjetski sport. Gostovanje moskovskog Torpeda" uoi rata u Sofiji levica u Jugoslaviji je doivela kao prvorazredan dogaaj. Komunisti i ostali graani divili su se sovjetskim filmovima: Sama", Pastir Kostja" . . . Apoteoze Sovjetskom Savezu, Staljinu i sovjetskom drutvenom ureenju meale su se s graanskom propagandom protiv SSSR-a i onom iz redova partijske opozicije koja je kvalifikovana kao trocki-

2 4 6

KS AL JE VINA JU GOSL A VI JA

stika izdaja. Staljinov termidor ivojina Pavlovia bio je prokaen kao najcrnja antisovjetska literatura. Dogovor Staljina i Hitlera nije ni u KPJ proao bez sporadinih manifestacija defetizma. Jedan delegat je na Petoj konferenciji KPJ naveo da je sovjetsko-nemaki pakt izazvao najveu zabunu, s obzirom na ukorenjenu mrnju prema faizmu". KPJ je, takoe, usvojila ocenu o imperijalistikom karakteru rata. U proglasu Radnom narodu Jugoslavije", objavljenom povodom 1. maja 1940. engleski i francuski imperijalisti okrivljeni su za napad na treu imperijalistiku silu, Nemaku, u cilju njenog pokoravanja i prisiljavanja na kapitulaciju. Od naroda Jugoslavije se trailo da ne dozvole da budu uvueni u ratnu avanturu protiv Sovjetskog Saveza". Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandak isticao je parole o demobilizaciji vojnika i rezervista, koje su naile na kritiku CK KPJ. Socijaldemokratija je jo na Petoj zemaljskoj konferenciji napadana kao izdajnika snaga. KPJ je zaista napadala zapadne sile kao vinovnike ratnog poara, ali, za razliku od drugih komunistikih partija u svetu, od polovine 1940. nije tedela ni faistike sile. Uza sva ova kolebanja, KPJ je smatrala da je politika saradnje SSSR-a s Nemakom kratkotrajna i da su u tekuem ratu moguni najrazliitiji preokreti, s kojima se mora raunati. Parole o zapadnom imperijalizmu i izdaji socijaldemokratije svakako su uticale na borce revolucionarnog pokreta i radne mase, kao i svaka propaganda, ali su bile praene sprovoenjem antifaistikih priprema, s obzirom da partijsko vodstvo nije gubilo iz vida prirodu faizma i meunarodnu i unutranjopolitiku situaciju. Uprkos parolama, preuzimanim iz propagandnog arsenala Kominterne, KPJ je izgraivala politiku odbrane zemlje. Josip Broz se kritiki osvrtao na shvatanja komunista koji su u jesen 1939. govorili kako Hrvati ne treba da brane Jugoslaviju ako se prethodno ne rei hrvatsko pitanje; nasuprot njima, on je smatrao da se u odbrani Jugoslavije od agresije, moraju ujediniti sve snage i da se moraju zadovoljiti nacionalni zahtevi Hrvata i dati demokratska prava ostalim jugoslovenskim narodima. Velike demonstracije studenata i radnika u Beogradu 14. decembra 1939. protiv faizacije zemlje, guenja sloboda, rata i skupoe, rasturene su surovom andarmerijskom intervencijom. Pored Mirka Lukovia, poginulo je ili smrtno ranjeno jo etvoro demonstranata, meu kojima Bosa Milievi i ivan

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 4 7

Sedlan, a lake ranjeno je bilo na desetina radnika i studenata. Nakon sloma Francuske, Josip Broz je pisao da narodi Jugoslavije nee faizam i totalitaran sistem niti ele da postanu roblje nemake i italijanske finansijske oligarhije, kao to nikada nisu hteli da se pomire ni s polukolonijalnom zavisnou koju su im nametnule zapadne demokratije posle prvog imperijalistikog rata. Izjanjavajui se za saradnju sa svim grupama spremnim da brane nezavisnost Jugoslavije, KPJ je uvala svoju organizacionu samostalnost i ideoloki integritet. Rukovodstvo nije dozvoljavalo da se KPJ ideoloki rastvara niti da se prilagoava nacionalistikoj i, uopte, buroaskoj ideologiji. Odbacivalo se dranje koje je prema onovremenoj terminologiji znailo prirepaki odnos" prema graanskim strankama. lanovi partije koji su dovodili u pitanje njenu jedinstvenost, njenu akcionu sposobnost i organizacionu vrstinu, odluno su napadani, pri emu se nije marilo za otrinu kvalifikacija (pijuni", trockisti", provokatori"). Tito je jo iz Pariza, aprila 1937, ocenjivao da je trockizam klasni neprijatelj radnike klase prema kojemu ne sme biti milosra. U to vreme citirala se Staljinova ocena trockizma: Savremeni trockizam nije politika struja u radnikoj klasi, nego besprincipijelna i bezidejna banda tetoina, diverzanata, uhoda, pijuna, ubica, banda zakletih neprijatelja radnike klase, koja radi po narudbini pijunskih odeljenja inostranih drava." Po Brozu, trockisti su se iskazivali kao komunisti i protivnici oportunistike linije partije, a kritikovali Sovjetski Savez; ustajali su protiv autoriteta rukovodeih partijskih funkcionera, bukali" sa strane i ruili partijsku disciplinu i poverenje prema partijskom rukovodstvu. Razlikovao je svjesne trockiste" i one koji nesvjesno padaju u trockizam". Jedinstvo partije, njena akciona sposobnost i organizaciona vrstina su postale svetinje. Peta zemaljska konferencija jugoslovenskih komunista utvrdila je strategiju odbrane zemlje u vreme dok je bio na snazi sporazum izmeu Moskve i Berlina. Sile zapadnog bloka i socijaldemokratije napadane su kao imperijalistike. U predstojeoj revolucionarnoj borbi KPJ nije uzimala u obzir oktobarsko iskustvo kao konkretnu inspiraciju koju treba ponoviti sa reprizom barikadnih bitaka (to ne znai da su meu pojedincima takve predstave bile sasvim iezle, o emu svedoi

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

umnoavanje, jo 1941. godine, Lenjinovih uputstava kako se treba boriti protiv carske konjice u prvoj ruskoj revoluciji), i uz jednovremeni juri na centar kapitalizma (iako su se iluzije o brzom porazu faizma posle ulaska SSSR-a u rat javile), odnosno uz obraun rada i kapitala u najogoljenijem obliku. Nadvladavala je analiza koja je proisticala iz boljeg poznavanja nacionalnih uslova. No, KPJ se nije odricala opte koncepcije o svetskoj revoluciji i slomu imperijalizma. Preutno je odbaena i stara kominternistika teza, koja je dugo ivela i u praksi KPJ, o Jugoslaviji kao vetakoj tvorevini prvog imperijalistikog rata. Sovjetski Savez se u akciji i propagandi KP predstavljao kao zemlja napretka, dosledan borac za mir i zatitnik malih naroda koji je doneo osloboenje narodima Belorusije, zapadne Ukrajine, Besarabije, Bukovine, Litvanije, Estonije i Letonije. Jugoslovenski pesnik-komunista pevao je, u bolnici, onoga dana kada su Sovjeti uli u baltike republike: Doktore, danas ne meri moje bilo, jer ono kuca na bilu Rige". Svi koji su na ove postupke gledali kao na novu podelu Poljske i tajne ugovore s Treim Rajhom, osvajaku politiku i irenje SSSR-a, proglaavani su za neprijatelje partije i imperijalistike pijune. Antifaistiko opredeljenje jugoslovenskih komunista nosilo je znatne primese kominternistike terminologije u analizi nove etape meunarodnih odnosa, izraavajui oigledni nesklad izmeu prakse i propagandnog renika. U naoj i stranoj istoriografiji se, pored unutranjeg uzroka ovakvom opredeljenju, ne previaju ni meunarodni motivi SSSR-a da stavi do znanja Nemakoj svoje interese u balkanskom prostoru jednako kao u Poljskoj i na Baltiku pogotovu od leta 1940. kada je povraajem Besarabije i Bukovine i Sovjetski Savez doao na prag Balkana i, na drugoj strani, objektivni interes SSSR-a da se Nemaka zaglibi u ratu na Balkanu i na taj nain to vie udalji od Istoka. Posle sloma Francuske i odravanja Pete zemaljske konferencije KPJ, od 19. do 23. oktobra 1940. u Dubravi, predgrau Zagreba, kojoj je prisustvovalo 105 delegata, odbrana zemlje potvrena je kao najprei zadatak komunista. Ona je znaila otpor faizmu, a ne zatitu starih drutveno-ekonomskih odnosa i reima nacionalnog bespravlja. Partija pri tome nije imala iluzija o odbrambenim mogunostima Jugoslavije, a bila je svesna i defetistikog raspoloenja njenih politiara i vojnih

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 4 9

vrhova. Naglaavajui da ratna opasnost neposredno ugroava Jugoslaviju, Peta zemaljska konferencija je zahtevala oslon na SSSR i usvojila konkretne zadatke komunista u borbi protiv rata. Konferencija je razradila politiku liniju KPJ u uslovima drugog svetskog rata. Partija je radila u saglasnosti s Kominternom, ali je, za razliku od drugih komunistikih partija, samostalnije i slobodnije tumaila njenu generalnu liniju, analizirajui nacionalnu stvarnost i odnose snaga u zemlji i meunarodnoj zajednici. KPJ je potiskivala sterilne klasne konfrontacije, izolaciju, organizacionu uaurenost, ultraradikalnu revolucionarnu frazeologiju, uopte bune parole, istiui opasnost od faizma kao glavnog neprijatelja, zahtevajui da se grupiu sve demokratske snage, sprovodi demokratizacija poretka, ojaaju partijski redovi na selu i doprinese razradi pogleda na reavanje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Nova, narodnofrontovska shvatanja probijala su se uprkos otporu sektava i starog stila u prilazu stvarnim uslovima borbe radnike klase i njene avangarde. U KPJ je preovladavala politika koncepcija da budunost revolucije lei u povezivanju komunista s masama i usredsreivanju na saradnju s narodom u borbi protiv faizma. Peta zemaljska konferencija doprinela je organizacionom uvrivanju KPJ i formulisanju njene nacionalne politike. Sa stanovita organizacionog razvitka Partije, od posebnog znaaja je bila injenica to se Peta zemaljska konferencija pripremala na partijskim konferencijama nacionalnih organizacija Hrvatske i Slovenije, i pokrajinskih organizacija Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Vojvodine i Dalmacije, kao i oblasne organizacije za Kosovo i Metohiju. Na ovim konferencijama, odranim od maja do septembra 1940, uestvovalo je oko 1.500 delegata KPJ. Uoi zagrebake konferencije, KPJ je brojala preko 6.500, a SKOJ 18.000 lanova. Rukovodstvo KPJ pridavalo je od prvog dana izvanredan znaaj obnovi i razvitku SKOJ-a kao jezgra naprednog omladinskog pokreta Jugoslavije, to je posvedoeno i na estoj zemaljskoj konferenciji SKOJ-a, odranoj 8. i 9. septembra 1940. u Zagrebu, koja je izabrala Centralni komitet s Ivom Lolom Ribarom na elu. Vei znaaj dobilo je i ideoloko obrazovanje komunista, zahvaljujui radu Partijske kole CK KPJ u Makedoniji i Zagrebu i partijskim teajevima u drugim krajevima, za ije je organizo-

250

KRALJEVINA JXJGOSLAVUA

vanje partijsko rukovodstvo zaduilo Krsta Popivodu i Pavia Papa. Na Petoj zemaljskoj konferenciji referat o organizacionim pitanjima podneo je Josip Broz; o politikim pitanjima Edvard Kardelj; o sindikalnim Aleksandar Ranko vic; o agrarno-seljakom pitanju Ivan Milutinovic; o nacionalnom Milovan ilas; o agitaciji i propagandi Boris Kidri; o omladini Ivo Lola Ribar; o radu meu enama Vida Tomi; o radu u vojsci Mitar Baki; o tehnici i konspiraciji Pavle Pap i o narodnoj pomoi Dragan Pavlovi. Konferencija je izabrala nov Centralni komi- ' tet s Josipom Brozom Titom na elu kao generalnim sekretarom KPJ. Prema rekonstrukciji Josipa Broza, u Centralni komitet izabran je jo 21 lan, i to: Spasenija Babovi, Jakov Blaevi, Milovan Das, Vlada Janji, Edvard Kardelj, Boris Kidri, Rade Konar, Vicko Krstulovi, Franc Leskoek, Boo Ljumovi, Miha Marinko, Ivan Milutinovi, Moa Pijade, uro Pucar, Aleksandar Ranko vi, Ivo Lola Ribar, Stipe Romac, Metodi je atorov, Vida Tomi, arko Zrenjanin i Sreten ujovi. Za kandidate za CK KPJ izabrani su, ili ubrojani na osnovu funkcija koje su vrili: Jovan Kovaevi, Josip Kra, Milo Matijevi, Orce Nikolov, Marko Orekovi, Vladimir Popovi, Pavle Pap, Krsto Popivoda, Franc Salamon, Momir Tomi, Milo Zidanek, Boro Vukmirovi, Svetozar Vukmanovi, Kota Stamenkovi, Tone Tomi, Dragan Pavlovi i Jusuf Tuli. Politbiro su sainjavali Josip Broz, Edvard Kardelj, Aleksandar Rankovi, Milovan ilas, Franc Leskoek, Rade Konar i Ivan Milutinovi. to se tie nacionalnog pitanja, Konferencija je zauzela gledite da je hrvatsko pitanje reeno na buroaski nain, ali ne sasvim zadovoljavajue ni za buroaziju. Jednu od posledica Sporazuma o Banovim Hrvatskoj predstavljao je i raspad Udruene opozicije. KPJ se izjasnila protiv nacionalnog ugnjetavanja nacionalnih manjina, a za njihovu ravnopravnost. Mujo Pai je na Konferenciji govorio u prilog autonomiji Bosne i Hercegovine, saglasno shvatanjima bosansko-hercegovake studentske omladine i njenim zahtevima za autonomnou zemlje naseljene Srbima, Muslimanima i Hrvatima. Konferencija se izjasnila za nacionalnu ravnopravnost ugnjetenih naroda i nacionalnih manjina Jugoslavije: za ravnopravnost i samoodreenje makedonskog i crnogorskog naroda, za istinsko rjeenje nacionalnog pitanja Hrvata i Slovenaca", za slobodno oprede-

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 5 1

ljenje naroda Bosne i Hercegovine, za slobodu i ravnopravnost arnautskih manjina, kao i maarske, rumunske, nemake i drugih nacionalnih manjina u Vojvodini". Na kritiku delegata naiao je ovinizam predstavnika KP za Makedoniju Metodija atorova, koji je borbu protiv srpskih metoda ugnjetavanja Makedonaca hteo da pretvori u borbu protiv svih Srba naseljenih u Makedoniji. Kao to pokazuje Rezolucija Pete zemaljske konferencije, objavljena u Proleteru, rukovodstvo KPJ je na osnovu analize celokupne situacije uspelo da izvue zakljuke koje je kasniji razvitak potvrdio. Meu njima je najvaniji bio onaj da se faistika opasnost nala nadomak Jugoslavije i da odbrana zemlje postaje imperativ komunista. Skoro u isto vreme dok su prozapadne graanske snage konsultovale London da li da srue vladu Cvetkovi-Maek-Kulovec, to isto je, u jesen, radila i KPJ u Moskvi. Kominterna je usmeno konsultovana da li da se rui vlada Cvetkovi-Maek. Pod novom vladom komunisti su razumevali radniko-seljaku vladu koja bi rukovodila oruanim otporom protiv porobljivanja naroda Jugoslavije. Rukovodei predstavnici Kominterne su isticali da bi uvoenje diktature proletarijata u Jugoslaviji znailo izolaciju KPJ i posluilo imperijalistikim silama da se umeaju u poslove Jugoslavije. S druge strane se navodilo da se KPJ mora osloboditi pekulacija" o pomoi Crvene armije. Predstoji borba pod parolom nezavisnosti, mira, protiv kapitulantskih tendencija u redovima buroazije i njene vlade pred nemakim i italijanskim imperijalizmom, protiv podele Jugoslavije. Nije bila re o isticanju parole o odbrani granica jugoslovenske dravne tvorevine, ni o dizanju oruanog ustanka i pruanju otpora kao izolovane snage napadu stranih imperijalistikih sila, ve o podravanju svake tenje za organizovanjem vojnog otpora u narodu, graanstvu i vojsci da bi se pojaao otpor kapitulantskim tendencijama. U zavrnom delu odgovora Kominterne, koji su formulisali Vilhelm Pik, Palmiro Toljati, Klement Gotvald i Dimitrije Z. Manjuilski, stajalo je da je zadatak KPJ, ukoliko doe do podele jugoslovenske drave na drave pod nemakim protektoratom, da organizuje mase za borbu protiv buroaske izdaje i nasilnih mera faista. Komunistika partija Jugoslavije je po svom tipu i stilu rada u predveerje revolucije bila jedinstvena, monolitna i centralistika organizacija. Prevagu je odnosio centralizam

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

odluivanja, s neprikosnovenou odluka viih rukovodstava. Ovaj centralizam se naroito ogledao u formulisanju strategijsko-politikih odluka i generalne linije. Odluke najvieg tela vaile su za sva rukovodstva i sve lanove. Veze s Kominternom koncentrisane su u rukama generalnog sekretara CK KPJ. Centralistiko obeleje je naroito imala kadrovska politika. Po nekim spoljnim obelejima KPJ je mogla da se oznai kao sektaka organizacija (borbeni fanatizam, disciplinovanost lanstva, militantni nastup prema protivnicima, iskljuivost, asketski moral, stroga drutvena i lina odgovornost), ali se na drugoj strani lanstvo sve vie oslobaalo delovanja iskljuivo u okviru komunistikih elija", teilo se osvajanju politikog prostora, nadahnjivanju na vrelima ivota, zalagalo za uspostavljanje to vie dodira s ljudima demokratske orijentacije, naravno uz zadravanje svog uticaja kao rukovodeeg. Politika saveznitva" nije znaila da se partija liavala svog organizacionog i ideolokog identiteta. Borba za organizaciono uvrenje KPJ uoi rata poznata je kao njena boljevizacija", to je podrazumevalo izgradnju nesalomljivog organizma u kojem su lini interesi bivali podreeni optim interesima pokreta i revolucionarne borbe, nezamislive bez vrstog i jedinstvenog revolucionarnog subjekta. Organizacija se stavljala iznad linosti. Boljevizacija je zahtevala obavezno izvrenje odluka viih rukovodstava, zaotravanje proleterskog centralizma i internacionalizma". Partijski zadaci stavljani su iznad svega. Na nebudnost u partiji se gledalo kao na gnjili liberalizam". Uspostavljanjem punog nadzora nad ivotom komunista, nije se razgraniavala privatna i javna strana rada lanova. Generalni sekretar KPJ Josip Broz je pisao Kominterni da skromnost, disciplina, portvovanost i bezgranina odanost Partiji Lenjina-Staljina i djelu radnike klase treba da budu svojstva svakog lana Partije". Profesionalni revolucionari inili su stub organizacije. Iako ne i formalno, oni su bili faktiki avangardno jezgro KPJ. Biografije ovih revolucionara govore o ljudima koji su po pravilu proli kroz kolu robijanice, radili ili se kolovali u SSSR-u, Austriji, ehoslovakoj, Belgiji, Francuskoj, SAD i drugim evropskim i vanevropskim zemljama, borili se u panskom graanskom ratu u internacionalnim brigadama, imali klasno provereno dranje pred policijom ili klasnim sudom. Bilo je u KPJ i istaknutih kadrova koji nisu boravili u inostranstvu i

NARODNI FRONT I KOMUNISTI

2 5 3

proli kroz kole Kominterne, to praktino ini dve kategorije komunista, razliitog ivotnog iskustva. rtvujui se za revoluciju, mnogi od ovih profesionalnih partijskih boraca nisu uspeli da zavre kole ili da se posvete mirnodopskim pozivima. Za profesionalnog revolucionara bilo je nedopustivo da podlee slabostima malograanske sentimentalnosti". Dobar komunista smatrao se, samim tim, poklonikom Staljina, koji je za njega inkarnacija genijalnog voe meunarodnog proletarijata i inspira tora svih naih pobjeda". Svaka sumnja unutranjeg karaktera u Staljina izazivala je unutranji rascep, a ukoliko je javno iznoena ocenjivala se kao jeres. Moskovski procesi koji su gutali decu oktobarske revolucije i najbolji kadar Crvene armije, sa stranim revolucionarima, meu kojima je bilo i Jugoslovena, uznemiravali su savest komunista, ali nisu mogli poljuljati njihov idealizam. Optube Andreja J. Viinskog prihvatane su kao iskljuiva istina. Fanatina vera je bila pretpostavka integriteta revolucionara. Zadravao se neki religiozni odnos prema ispravnosti sovjetske stvari i nepogreivosti staljinistike ortodoksije. ivelo se za buduu revoluciju. I suvie su bila iva seanja na ranije delovanje frakcija, infiltraciju konfidenata u partijske redove i razorne posledice provala" da bi se lako moglo na njih ponovo pristati, a na drugoj strani oktobarska revolucija i Lenjin napadani su u graanskom svetu jo od 1917. godine. KPJ je pred aprilski rat imala u svom sastavu preko 300 profesionalnih revolucionara. Generalni sekretar CK KPJ Josip Broz je odravao vezu s Kominternom kurirskom vezom i radio-putem. Uoi rata Tito je s Josipom Kopiniem postavio u Zagrebu radio-stanicu za veze s Kominternom. KPJ je prestala da se finansira iz Moskve, ali su preko Dimitrija Manjuilskog odgovornog u Komin terni za sredstva KPJ dodeljivani novani iznosi u dolarima za obavljanje specijalnih zadataka KPJ i rashoda njenog rukovodstva, za stvaranje obavetajnih punktova Kominterne, nabavku tehnika", itd. Kadrovska partija je zadravala stroga merila prijema lanova, proveravanih pre svega u radu, ivotu, prilikom izvrenja partijskih zadataka. KPJ je prebacivala aktiviste iz jedne pokrajine u drugu da bi se izgubilo oseanje lokalnog patriotizma". Uoi aprilskog rata Aleksandar Rankovi je po odluci Politbiroa CK KPJ bio na partijskom radu u Hrvatskoj, a Rade Konar u Srbiji; ove privremene raspodele dunosti slui-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

le su za prenoenje iskustava iz razliitih partijskih sredina. Iz razloga operativno-politike efikasnosti, a na drugoj strani radi obezbeivanja svoje rukovodee uloge i sprovoenja partijske linije, Josip Broz je u zemlji maja 1938. izdejstvovao odluku da operativni deo rukovodstva s pravom odluivanja za KPJ ine rukovodei komunisti onog podruja na kome se u datome trenutku nalazio generalni sekretar Partije. Rukovodstva su sastavljena na principu kombinacije starih i mladih kadrova. Stvarane su organizacije u onim krajevima Jugoslavije u kojima je KPJ bila slabije razvijena: u Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini. Pojaan je ideoloki rad. Historija Svesavezne komunistike partije (boljevika) pretvorena je u glavni ideoloko-politiki prirunik jugoslovenskih komunista. Poklanjao se sve vei znaaj i radu u vojsci; Peta zemaljska konferencija je oktobra 1940. obrazovala Vojnu komisiju, s Mitrom Bakiem na elu.

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

Pogibija kralja Aleksandra Karaorevia nanela je njegovoj politici snaan udarac. U unutranjim odnosima odbaena je Aleksandrova integralistika linija, a ideja Jugoslavije sa stanovita njene celovitosti i dravne simbolike" bila je ozbiljno ugroena. Jugoslavija je nastala u uslovima borbe progresivnih graanskih snaga oslonjenih na ranije istorijske procese zbliavanja i integracije, ali i uz povoljne meunarodne pretpostavke. Po Jakobu Hoptneru, nova Kraljevina bila je plod idealistikog dravotvorstva i kao batinica ostataka Habsburke monarhije". Antanta je u Poljacima, esima, Jugoslovenima i Rumunima videla bitnu osnovu celokupne rekonstrukcije antipangermanistike Evrope"; Poljska, eka i Jugoslavija inile su tri fundamentalne osnove svetske antipangermanistike barijere". Nova drava je, od asa ujedinjenja, ivela u opasnosti od spoljne agresije italijanske i revizionistikih zemalja, koje je nisu prihvatale kao svrenu injenicu" s tim to se od 1933. postojeoj nepovoljnoj konstelaciji pridruivala i nacionalsocijalistika Nemaka sa svojim politikim i ekonomskim planovima. Suoena s italijanskom politikom dominacije nad istonom jadranskom obalom, Jugoslavija je nalazila odgovor u savezu s Francuskom od 1927, s kojom Italija nije bila u sukobu, jer je Francuska u njoj gledala protivteu obnavljanju moi svog nemakog suseda na Rajni. Francuska se, jo od vremena Rieljeove doktrine, drala naela da se na drugoj strani Rajne ne sme obnoviti Nemaka koja bi mogla ugroavati Francusku. Saraujui s Italijom, Francuska se nije odricala poretka koji je uspostavila i branila posle sloma Hoencolerna i Habsburga. Pad Jugoslavije znaio bi remeenje evropskog status quo, jer bi jugoslovensko-italijanskom bloku prile Maarska, Rumunija i Bugarska, ime bi bila sruena Mala antanta. Maarska opasnost iskazivala se u formi za-

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kletve prilikom krunisanja kraljeva, koji su se obavezivali da e uvati neokrnjena prava, ustav, pravnu nezavisnost i teritorijalni integritet Maarske i hrvatskih, slavonskih i dalmatinskih zemalja", te sauvati integritet tih zemalja koje su tvorile jedinstvenu politiku celinu s Maarskom". Francusko-italijanska saradnja, meutim, nije mogla dovesti i do uspostavljanja odista harmoninih i neprotivurenih odnosa. Za Musolinija Francuska je bila masonska, demokratska i parlamentarna zemlja; Pariz se smatrao sreditem antifaizma, gde su azil uivali i italijanski antifaisti; interesi jedne i druge sile su se sukobljavali i na Sredozemlju, oko Tunisa, Sirije, prodora Italije u Etiopiju (Abisiniju). Na plea Francuske, pak, padao je teret odbrane versajskog sistema, jer su druge velike sile bile protivnici ovog poretka (SSSR i Nemaka, kao rtva); SAD su ivele u izolaciji, udaljene od evropskih problema, a Velika Britanija bila je opsednuta svetskim problemima i problemima svoje imperije. Meunarodni poloaj Jugoslavije posebno se komplikovao s porastom uticaja faistikih sila i slabljenjem sila Antante. Rano se ispoljilo i unutranje nejedinstvo oko pitanja ureenja drave. Pansrpska dinastija oigledno nije uspela da postane simbol objedinjavanja i integracije", ve je budila nove suprotnosti i rasplamsavala postojee. Bilo je mnogo snaga koje su razjedinjavale, a sasvim nedovoljno onih koje bi ujedinjavale. Aleksandrova zamisao integracije na bazi nacionalne nivelacije jo vie je uzdrmala meusobno poverenje. Patrijarh Gavrilo pie u svojim memoarima (koji u pogledu verodostojnosti izazivaju sporove) da mu se suveren alio, septembra 1934, kako napor sa estojanuarskim reimom nije uspeo. Imao je, navodno, nameru da stia razbuktale politike strasti, da sredi unutranje stvari u dravi, kao to je izjednaenje zakonodavstva, da regulie finansije, podigne ekonomski standard ivota, naroito tzv. pasivnih krajeva i potisne ovinizam i verski fanatizam koji su tetili dravi i narodu. Isto tako pominje se da je kralj nameravao da izmeni dotadanji dravni program, ali, ako je to tano, ostaje nepoznato kako je zamiljao da po povratku iz Francuske rei hrvatsko pitanje. To svakako nije bilo ni lako pri oiglednom saznanju da se estojanuarska ideologija nasukala ve u poetku, zaotravajui nacionalne i politike suprotnosti. Meunarodna kriza 19391941. nije dozvolila da se pokae prava vrednost preureenja Jugoslavije,

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 5 7

koje se tek nasluivalo. Kratak ivot Kraljevine (i, pri tome, vie nego relativnog mira) dozvolio je da samo jedna generacija proivi u novoj dravi, koja je od prvog dana bila izloena najloijem iskustvu u pogledu unutranjih odnosa. Politiki ivot se vraao regionalnim okvirima politikim, ekonomskim, kulturnim kao i ranije. Odbacivanje jugoslovenskog duha u smislu estojanuarske nacionalne unifikacije nije ponudilo drugo reenje, koje se ne bi kosilo s nacionalnim individualnostima i slobodama kao realnostima jugoslovenske istorije i tla. tavie, kretanje je uzimalo sasvim suprotan karakter, u smislu obnavljanja pokrajinskih ideologija i nacionalnih politikih grupacija, uz apsolutizaciju ekonomskog regionalizma. Jedna rava stvarnost zamenjivala se ravom alternativom parcelacija bremenitih sukobima, nejedinstvom, podozrenjem, inostranim uticajima, nacionalistikim programima. Jugoslovenstvo je pod Aleksandrom dobilo karakter dravne ideologije u dravnom i nacionalnom integralistikom obliku i kao supraideoloka norma", zavladalo je voljom dravne sile. Ukidanjem regionalizma, partikularizma i plementine, narodi Jugoslavije su preko noi prestali da postoje, u ime spaavanja drave". Integralno jugoslovenstvo je ostavljalo tragove u dravno-pravnim reenjima, politikim projektima, humanistikim naukama. U istorijskoj nauci, etnologiji i antropologiji poelo je da se govori o psihikom tipu Jugoslovena. Glorifikovala se dinarska rasa", ljudi iz Dinarida", dinarski tip oveka i njegove psiholoke i psihofizike osobine. Tragovi jugoslovenstva" otisnuti su u jeziku i u prosveti (putem njene tipizacije), a srpstva" u umetnosti (kosovski hramovi Metrovia i drugih umetnika). Viktor Novak je jugoslo vensku misao prikazivao kao staru ideju koja je jednaka starosti slovenstva na Balkanu". Knjievnik Niko Bartulovi je ispovedao ideologiju nedeljivog jugoslovenstva". Za Vladimira Dvornikovia do 1918. je postojalo rasno, jeziko i psihiko jedinstvo Jugoslovena, a od 1918. politiko jedinstvo. Da bi se Srbi, Hrvati i Slovenci slili u homogenu celinu nedostajalo im je kulturno jedinstvo, do kojeg je trebalo doi ,,u procesu sjedinjavanja regionalnih kultura, koji e znaiti zadravanje onoga to je najvrednije i to nas spaja", uz shvatanje te faze odluujuom, to jest, fazom sintetizovanja jugoslovenske nacije", koja e dovesti do nadnacionalne kulture". U tom procesu, kojemu je Dvornikovi pripisivao prirodni karakter, nestae plemenski atavizmi",

'3

KRALJEVINA JUGOSLAVUA

suprotni kulturni instituti Zapada i Istoka", provalije izmeu katolicizma i pravoslavlja, hrvatski istorijski tradicionalizam". U Hrvatskoj je prvi jugoslovenski talas posle 1918. splanjavao pod uticajem politikih sudara u novostvorenoj dravi, jaanja heterogenog antijugoslovenskog fronta (sastavljenog od klerikalaca, frankovaca, separatista, federalista, HRSS/HSS-ovaca) i krize reima. Meu najpoznatije zagovornike jugoslovenstva na Zagrebakom sveuilitu Milosav Janiijevi ubraja Antuna Barca, Milana Reetara, Tomu Maretia, Ferda iia, Grgu Novaka, Milana Preloga, Marka Kostrenia, Vladimira Dvornikovia i druge. Zbog jugoslovenskih shvatanja, Zagrebako sveuilite morali su kasnije da napuste Grga Novak i Jorjo Tadi. Jovan Cviji, tvorac poznate etnopsiholoke sinteze o Balkanu, branio je i nauno dokazivao tezu o etnikom jedinstvu svih junih Slovena, a Srba i Hrvata posebno. Specifinom metodologijom, koja je uzimala u obzir geomorfoloki i klimatski faktor, zapravo povezanost oveka i prirodne sredine u procesu oblikovanja psihikih tipova, koji je uslovljen istorijskim razvojem i kulturom, Cviji je doao do razlike izmeu dinarskog tipa (agresivan, iracionalan, kratkog maha, nasilan) i njemu suprotnog rajetinskog" tipa (sa svojstvenom mu psihologijom, socijalnom mimikrijom"; tip homo duplex-a"). Cvijievo delo i ideje predmet su mnogih kontroverznih rasprava do dananjeg dana: jedni ga osporavaju kao egzaktnog naunika, a drugi ga vide kao izrazitog predstavnika srpskog ovinizma i ak rasistu i smatraju ga, kako kae Dinko Tomai, istaknutim teoretiarem srpskog ekspanzionizma". Petar Dadi podsea na analizu nemakog slaviste Gerharda Gezemana, koji je pokazao da dinarski tip kod Cvijia nema antropoloki pojam". Svojevremeno je ak Dvornikovi kritikovao Cvijia zbog toga to njegov dinarski tip" nije rasno odreen". A Cviji je bio meu onim naunicima koji su zastupali tezu o postojanju makedonskog naroda, to jest makedonskih Slovena. No, smatrao je do kraja, kao to podvlai i Milosav Janiijevi, da su juni Sloveni etnografski jedno, da se stapaju i da e se, pored svih nesporazuma i sudara, sve vie stapati u jednu nacionalnu celinu". Kada su se pretpostavke u tom smislu pokazale kao oigledno nerealne, Cviji je proces spajanja poeo vezivati za dug istorijski tok. Posle perioda uzburkanog

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 5 9

previranja" nastupie, smatrao je, obrt", a u politici pravi mudrac" e biti onaj koji bude upuivao na ono to nas vezuje, a ne onaj koji podstie strasti i izaziva sudare. Osnovna snaga srpskog graanskog fronta u Jugoslaviji radikali rastoili su se posle smrti Nikole Paia, mada je ve i za njegova ivota kralj Aleksandar lomio Paieva uporita u stranci. Najvei deo radikala se osipao od stranake matice opredeljivanjem za estojanuarski reim i dravne stranke kakve su bile Jugoslovenska nacionalna stranka i Jugoslovenska radikalna zajednica. Radikali su s kraljem inili jezgro srpskog graanskog fronta konzervativne politike orijentacije. U trvenju oko vlasti, kralj Aleksandar je nadjaao Nikolu Paia jo za njegova ivota, dovravajui posle njegove smrti stavljanje radikala pod svoj potpuni uticaj. Mada su i radikali i kruna stajali iza jednog te istog koncepta centralistikog ureenja Jugoslavije, izmeu njih su ipak postojale razlike, utoliko to je Aleksandar bio kralj svih Jugoslovena", pa samim tim prinuen da manje od radikala naglaava velikosrpski karakter postojee drave. Snage graanskog liberalizma u Srbiji su se sa stvaranjem Kraljevine SHS prelile u Demokratsku stranku, Savez zemljoradnika, Jugoslovensku republikansku stranku i leviarske stranke i organizacije. Neke od ovih stranaka ili istaknuti pojedinci u njima nastojale su da se oslobode poimanja uskih nacionalno-kulturnih koncepcija, povezujui se s ostalim narodima i proirujui svoje vidike, trudei se da pronau kope" koje su mogle vezivati u ekonomskom, politikom i kulturnom smislu. Univerzitet u Beogradu je delovao u pravcu povezivanja, ali su nadjaavale snage uskog regionalizma, svoje istorije" i prolosti, svojeg privrednog atara i kulturnog kruga. S krizama i sukobljavanjima istanjivala se snaga liberalne politike filozofije, a njeni pobornici traili su reenja pod kraljevim skutom; slamani od stranakih oligarhija, padali su pod uticaj ekstremnih pokreta i nacionalizama. Sve je manje duhova obuzimala inspiracija da se pronau demokratska reenja, obezbedi vladavina parlamentarizma, osiguraju slobode i spase ustavnost, nasuprot prizivanju apsolutistike vlasti i prinudnih metoda. Ovome je pogodovao i slom liberalne privredne politike, naroito usled katastrofalnih posledica svetske ekonomske krize. Na nestajanje liberalnog fronta u Kraljevini uticale su pojava faizma u Italiji i pobeda nacizma u Nemakoj 1933. godine, s diktatorskim

j- J- U

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

reimima u balkanskim i istonoevropskim dravama. Deo liberalno i demokratski orijentisane omladine nalazio je novu politiku inspiraciju u- komunistikom pokretu, naroito u njegovoj narodnofrontovskoj fazi. Nadvlaivanje konzervativnih snaga u spoljnjem pogledu lako je zapaziti u uspostavljanju diktature, jaanju birokratije i vojnih krugova, u porastu uticaja najreakcionarnijih politiara u vrhu vlasti i ovinistike inteligencije jugoslovenskog ili nacionalnog smera. S kraljevom vlau i svemonim intervencijama suverena u svim sferama javnog ivota, opadala je graanska demokratija i smanjivale su se politike slobode. Prisustvo seljatva, iako najjaeg i najmnogobrojnijeg sloja u zemlji, nije se osealo u politici Kraljevine Jugoslavije, sem nominalno, preko navodno seljakih stranaka ija su vodstva seljatvo koristila kao glasaku vojsku. Savez zemljoradnika nije bitnije uticao na politiku i fizionomiju seljatva u Srbiji, nalazei se daleko od stvarnih seljakih problema, budui vie gradska stranka, a pri tome jo i pocepan na desnicu, centar i levicu, na centraliste i federaliste, Srbe i Jugoslovene. Slovenako seljatvo sledilo je Slovensku ljudsku stranku, a hrvatsko se utapalo u hrvatski nacionalni pokret, inei njegovu najizrazitiju sastavnicu. Posle kraljeve pogibije nestalo je i ono malo dotadanje kohezije na jugoslovenskoj centralistikoj osnovi. Dok je diktatura obeleila slom graanske demokratije, dotle je ekonomska kriza oznaila poraz ekonomske politike. Meu istoriarima nesporno je da je estojanuarska diktatura bila neuspena i da je s njom zapoela kriza jugoslovenske drave. Isto tako, da su preanski ideolozi bili njeni tvorci daleko pre nego srbijanski politiari. Sve dotle dok je srpsko graanstvo bilo politiko jezgro nove drave, pitanje Srba nije se postavljalo, niti se njihovo nacionalno pitanje otvaralo: politika prevlast branjena je putem organizovanog dravnog aparata vlasti. Nasilje i nesposobnost vladajueg sloja prebacivani su na plea srpskog naroda koji od privilegovanog poloaja svoje buroazije nije video nikakve koristi, eksploatisan kao i ostali narodi Jugoslavije. Preureenje drave je kotalo prednosti srpsku buroaziju koja mu se suprotstavljala dokle god je to mogla. Kad je trebalo odluivati o poloaju Srbije, njena buroazija nije imala jasno definisano reenje za mesto koje bi njoj pripalo u uslovima razgraene Jugoslavije. A ultranacionalistike snage drugog fronta, sastavljene od frankovaca, ustaa i klerofaista uopte, bez dvou-

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 6 1

mijenja su odbacivale svako kompromisno reenje koje je raunalo s Hrvatskom u sastavu Jugoslavije. Drava je za njih znaila nasilnu tvorevinu pobednikih sila, simbol nasilja nad hrvatskim narodom, obeleje njegovog suanjstva i tiraniju Beograda, koju je trebalo zbaciti poto-poto. Te snage prizivale su u pomo i prolost. Srbi su za njih bili balkansko smee, smrad i otpaci vekova, koje je trebalo unititi u ime raanja nacionalno iste drave. U svojoj nacionalnoj revoluciji" separatisti su se mogli osloniti na faistike sile. Nerealnih kominiternistikih procena o Jugoslaviji kao dravi, KPJ se oslobaala postepeno, muno i kroz protivurene procese. Jo je na snazi bio stav KPJ izraen u proglasu IV (drezdenskog) kongresa o komunistikom zadatku ruenja imperijalistike tvorevine jugoslovenske drave". Komunisti su zadueni da potpomau akcije koje vode nezavisnosti Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije; bili su duni i da potpomau akcije Albanaca na Kosovu s njihovim suplemenicima" u Albaniji, a na drugoj strani da se zalau za samoopredeljenje i otcepljenje Maara i Nemaca u Vojvodini. Kraljevina SHS je optuivana da je kriva za pojavu opasnosti od rata s Bugarskom zato to je anektirala bugarske teritorije (Caribrod i Bosilegrad). Kraljevini se pripisivalo van istorijskog konteksta nastajanja jugoslovenske drave i da je oduzimanjem i anektiranjem maarskih teritorija u severnoj Vojvodini sama stvorila maarsku iredentu. Na Drezdenskom kongresu Kominternu je predstavljao Palmiro Toljati Erkoli. Iste godine jedan drugi Italijan, sasvim sluajno i s drugaije platforme Musolini doneo je odluku o napadu Italije na Kraljevinu SHS. Iako je KPJ tada bila mala partija, a mogunosti njenog praktinog delovanja u smislu ruenja postojee drave vie nego beznaajne, defetistiki stavovi Kominterne odreeni shvatanjem proboja revolucije i oivotvoravanja proleterskog internacionalizma ostali su i te kako u seanju. Takva shvatanja vladala su u komunistikoj ideologiji i politici. O tome govore i ideje istaknutih jugoslovenskih komunista Otokara Kerovanija i Augusta Cesarea. Za Kerovanija je akt od 1. decembra oznaavao pobedu kontrarevolucije. On napada teoriju jugoslovenstva koju su priznavali samo plaenici ORJUNE". Mada je jedno vreme ova teorija zahvatala veliki deo hrvatske inteligencije i ak proleterske stranke, ona se brzo demaskirala kao orue velikosrpskih hegemonista". Velikosrpski faizam" je

j-

J-

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vrio najstraniji pritisak na hrvatski narod. Beogradski reimi su najvei deo dravnih sredstava crpili iz preanskih krajeva", ali su i najvei deo navodno troili u Srbiji. Kerovani je pisao da su ideju jugoslovenstva ispovedali samo iardije i pekulanti. Propaganda Kominterne nije mogla da ne ostavi traga u nainu miljenja, u analizama i ocenama. Argumente je davala i sama stvarnost nasilne nacionalne negacije u ime maglovitog jugoslovenstva. Poloaj KPJ u jeku borbe s reakcionarnim reimom nije dozvoljavao nikakve suptilnije i egzaktnije analize, tim pre to nije bila re o analitiarima koji ele da utvrde istinu, ve o borbenim publicistima, revolucionarima i rtvama reima. Filozofiju panjugoslovenskog nacionalizma odbacivao je Cesaree. Za ovog komunistikog intelektualca oktobarska revolucija je za novu politiku konfiguraciju i konsolidaciju sveta bila daleko vanija od same Jugoslavije. Reenja nisu bila jednostavna, tim pre to su jugoslovenski narodi vekovima iveli odvojeni i pripadali razliitim kulturnim krugovima: mediteransko-latinskom, vizantijskom i islamskom. Ulema se smatrala vie muslimansko-turskom nego junoslovenskom. Nepoverenja i iskuenja izmeu pravoslavaca i muslimana izbijala su kao rezultat vekovne borbe voene izmeu srpskog naroda i Osmanlija za opstanak i slobodu. Rimokatolika crkva je odbacivala jugoslovenstvo i slovenstvo. Pater Kerubin egvi e ak podrati teoriju o persijskom (iranskom) poreklu Hrvata. Odnos prema faizmu je rimokatoliku crkvu jo vie pribliio protivnicima progresa. Kristov namjesnik" na zemlji, papa Pije XII, proglaavao je Franciska Franka za najboljeg sina crkve i u faizmu video zatitu od komunizma. Jugoslovenski narodi nisu imali zajedniku politiku filozofiju o nainu oblikovanja nove drave, njenom ureenju i njenoj budunosti. Nacionalne razliitosti graanstva nove drave i razliita istorijska iskustva onemoguavala su zajedniki pogled. Dok se drava stvarala, moglo se operisati s fikcijom o troimenom narodu", jednom istom po krvi, po govornom i pisanom jeziku, po kontinuitetu i celini teritorija na kojima ivi, po zajednikim interesima svoga nacionalnog opstanka i svestranog razvitka svog materijalnog i moralnog ivota, kao to je stajalo u Krfskoj deklaraciji. Nasuprot centralistikoj koncepciji vladajuih snaga meu Srbima, stajala je hrvatska ideja o hrvatskoj autonomiji u Jugoslaviji, republici i monar-

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 6 3

hiji", ili ak i personalnoj uniji u skladu s hrvatskom tradicijom. Srpski i jugoslovenski unitaristi su optuivali federaliste za separatizam. Preanski Srbi zalagali su se daleko vie od radikala za centralistiki princip ureenja, jer bi slabije proli u federativnoj dravi. Deo srpskog graanstva s monarhom raunao je da je 1929. godine nastupio as za jugoslovensku integraciju putem amalgamisanja nacionalno raznorodnih elemenata, to se pokazalo kao kobno za samu ideju Jugoslavije. Kralj je, istovremeno, eleo da pokae unutranju vrstinu drave prema stranim silama koje su je ugroavale, odgovarajui jugoslovenskom integracijom i unutranjim protivnicima Kraljevine. Nije trebalo dugo ekati da bi se utvrdilo kako je Aleksandrov projekt bio krajnje pogrean. Iskrsli problem nacionalnih sukoba traio je sankcionisanje ravnopravnosti, a ponuen je gubitak nacionalne samobitnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, naroda formiranih ve u XIX veku. Viepartijski sistem pre 6. januara 1929. zamenjen je reimom bez stranaka. Od 1931/2. javljala se ideja jednopartijskog sistema u vidu JRSD, odnosno JNS, kojoj su se suprotstavili bristol ci", mladi integral ci, Jugosloveni koji su hteli da se oslobode starog politikog oloa iz preestojanuarskih stranaka, raunajui da je dolo njihovo vreme. Neki emigrantski pisci greh za obnovu ovih starih stranaka bacaju na stare partijske ljude koji nisu ni umeli ni mogli da shvate novo i da misle izvan kategorija svoga psihiko-mentalnoga sklopa, koji je bio partijski". Nova zamisao nije mogla da nae tlo u njihovoj svesti ni u njihovom intelektu". Nastavljali su da rade po partijskom kljuu". Nezavisno od ustaljenih mentaliteta u novom vremenu, formula jednopartijskog sistema se pojavljivala kao nuda reima koji je s obnovom narodnog predstavnitva morao da trai reenje u konstituisanju svoje politike osnove. Stari politiari su potiskivali nove, koji se nisu mirili s voama kompromitovanim pod dva reima, preestojanuarskim i estoj anuarskim. Jugoslovenska radikalno-seljaka demokratija (JRSD) nije nosila naziv stranke u imenu kako bi mogla lake signalizirati pokret" koji rauna na najiru podrku. Podravana je od svih unitaristikih snaga ije su se pristalice smatrale narodnom vojskom" za odbranu postojeeg poretka i jugoslovenske drave. Prikazivala je estojanuarski reim i svoj program kao jedini put napretka i budunosti. Potresali su je unutranji sukobi, a

j- J- U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

napadana je i od vanparlamentarne opozicije. Bila je meta kritike i zato to je imala u svom sastavu disidente preestojanuarskih stranaka. Kao reimska stranka, umesto da okuplja i neutralie protivnike, ona je jo vie razjarivala antiestojanuarska raspoloenja i odbijala svojim politikim monopolom HSS nije pristajala da bude zastupljena kao stranka ni u jednom skuptinskom ili drugom telu, ve je pretendovala na to da simbolizuje volju naroda i da se populistiki poistoveuje s narodom. Na taj nain, politika opozicija HSS je bila daleko jaa od drugih stranaka, recimo srpskih, koje su bile brojne, ali su drobile narodnu snagu. Nijedna od srpskih stranaka nije mogla rei da zastupa narod u celini. HSS se stoga mogao iskazivati kao nacionalni pokret. Dramatina pogibija u skuptini 1928. doprinosila je okupljanju naroda oko stranke. Obrazovanjem Hrvatskog radnikog saveza (HRS) Hrvatska seljaka stranka je pokuala da stvori svoje uporite i u radnikoj klasi. Na selu su radile organizacije Gospodarske sloge" koje su ve dobile karakter razgranate mree organizacija to pod vidom socijalno-ekonomske brige za seljatvo uvruju vlast buroazije nad hrvatskim selom. U borbi za nacionalno pitanje, HSS je uspela da postigne koncentraciju masa oko sebe iz svih slojeva stavljajui svima do znanja da se sva ostala pitanja zamrzavaju dok se ne rei nacionalno pitanje, kao pitanje svih pitanja, s tim da e se sve ostalo resiti im se hrvatski narod oslobodi svoje neravnopravnosti u Jugoslaviji. Vlada Milana Stojadinovia je obrazovana po volji kneza Pavia posle pada Jevtieve vlade. Politiku osnovu Stojadinovieve vlasti obezbedivali su knez namesnik i Jugoslovenska radikalna zajednica kao dravna, reimska stranka, sastavljena od radikala koji su sledili Stojadinovia, od Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske stranke. JRZ je istisnula iz politikog ivota Jugoslovensku nacionalnu stranku, inae u temelju oslabljenu posle smrti kralja Aleksandra. Kao i svaka druga stranka neukorenjena u narodu, stvorena voljom dravnog vrha i privilegovana, JNS nije mogla da se odri kao uticajnija politika snaga kad su joj poverenje otkazali naslednici njenog tvorca. Jugoslovenska radikalna zajednica je smatrala sebe zakonitim naslednikom Radikalne stranke, a Milana Stojadinovia naslednikom Nikole Paia. Stojadinovi je iskoristio desetogodinjicu smrti Nikole Paia da bi istakao

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 6 5

legitimne osnove svoje vladavine. Vezujui se za radikale i Nikolu Paia, JRZ je uspostavljala legitimnu osnovu svoje vladavine, a na drugoj strani neutralisala Glavni odbor radikala s Acom Stanojeviem i Miloem Trifunoviem, koji se nalazio u opoziciji. Predstavljajui se kao mlai saradnik Nikole Paia, Milan Stojadinovi je gradio svoju harizmu. Sama struktura JRZ, nain njenog postanka, heterogen ideoloko-politiki program zavisan od organizaciono-politikih sastavnica ove reimske formacije, i njen dravni karakter, bitno su je razlikovali od radikala, ukljuujui prostor na kojem je JRZ delovala, budui jugoslovenska politika organizacija. Iako je nastupala kao jedinstvena politika formacija, JRZ je faktiki bila sastavljena od delova koji u njenom okviru nisu gubili svoju individualnost. Okupljajui, pored radikala, bosanskohercegovake Muslimane i slovenake klerikalce, s njihovim prvacima Koroecom i Spahom na elu, ona je nastavila da brani dravni i nacionalni unitarizam, suzbijajui posebno hrvatske nacionalne zahteve. Ni u jednom periodu meuratne istorije Kraljevine kurs ka zaokruivanju ili opkoljavanju Hrvata nije bio tako jasno izraen kao za vreme vlade Milana Stojadinovia. Za vreme petomajskih parlamentarnih izbora u savskoj i primorskoj banovini politika aktivnost je proticala u znaku odbrane ugroenih nacija od nadnacionalnog Jugoslovenstva". Zahtevi za vraanje u ivot starih plemenskih" simbola i za slobodan nacionalni autonomni ivot, izazivali su reakcije i otpor prema svakom jugoslovenskom simbolu. Zbog zabrane nacionalnih imena i institucija u Hrvatskoj i Sloveniji stvoreno je neraspoloenje prema nosiocima omrznutog jugoslovenstva". Knez Pavle se, suoen s Jevtievim otporom, odluio na bankarsko-klerikalno-begovsku" politiku kombinaciju Milana Stojadinovia, s ciljem da se smire uzavrele politike strasti". Programska vladina Deklaracija je istakla da je JRZ za narodno i dravno jedinstvo, za jedinstvo teritorije i jedinstveno dravljanstvo. Odbacivani su metodi autoritarnog reima. Prosveta je dobijala u zadatak da gaji ideju jugoslovenstva", ali jugoslovenstva" kao sinteze svih pozitivnih osobina i stvaralakih snaga svih delova jugoslovenskog naroda". Vaspitna delatnost je trebalo da poslui uvoenju realnog jugoslovenstva". Narodni poslanici jugoslovenske orijentacije napali su

U0

KRALJEVINA JU GOSLAVIJA

Stojadinovievu vladu to je stvaranjem koalicije staropartijskih regionalnih konfesionalnih grupacija pod imenom JRZ otvorila vrata starom nesrenom dobu, dobu meusobnih partijskih konflikata". Pod udarom se naroito nalazio Koroec, kao lan ecllesiae militans i antijugoslovenske orijentacije, koji je uspeo da obori jednu jugoslovensku vladu i da je zameni kombinacijom jezuitskog eira, crvenog fesia i radikala bez radikala i radikalskog programa". Jugoslovenski nacionalisti su prigovarali Stojadinoviu to je zatvorio Sloveniju, pomagao zaluenje Hrvatske" i to se uortaio sa muslimanskim klerikalizmom". Stojadinovievim imenovanjem za predsednika vlade knez namesnik je stavio do znanja da mu je stalo da se postigne sporazum s Maekom i hrvatskom opozicijom, ali su susreti Stojadinovia i Maeka, koji se inae nisu meusobno cenili, otkrivali potpuno razliite koncepcije o preureenju drave. Stojadinovi je bio pristaa centralistiko-unitaristike Jugoslavije pod dominacijom srpske buroazije, a federativno ureenje bilo mu je strano, jer je gledao na srpsko-hrvatske odnose s klasino unitaristike pozicije: jedna drava, jedan narod i jedan kralj. Njegovo malo reenje", kao vid psiholokog smirivanja protivnika, koje je bilo oproban radikalski metod, nudilo je HSS nekoliko ministarskih mesta, razlikujui se bitno od Maekovog velikog reenja", koje je polazilo od revizije oktroisanog ustava. Oslanjajui se na kneza, na deo srpske buroazije, SLS i Jugoslovensku muslimansku organizaciju, Stojadinovi je istrajao na svom stanovitu. Svoju politiku predstavljao je kao kurs koji vodi smirivanju srpsko-hrvatskih napetosti, iako su za njegove vladavine odnosi izmeu suparnikih buroazija dveju nacija dosegli najvii stepen zaotrenosti. Unutranje zaokruivanje Hrvatske, pomou SLS i JMO, on je u spoljnoj politici dopunjavao razvijanjem odnosa s Nemakom i Italijom, nastojei na jednoj strani da hrvatskom nacionalnom pokretu onemogui traenje intervencije tih drava u unutranji ivot Jugoslavije, a na drugoj strani da paralie aktivnost ustake emigracije. Blokada hrvatskog pitanja, pomou unutranjih snaga reima i razvijanja bliskih odnosa s Nemakom i Italijom, uticala je, suprotno Stojadinovievim oekivanjima, na naglo jaanje hrvatske opozicije, koja je dobila izrazite oblike i fizionomiju jedinstvenog hrvatskog nacionalnog pokreta. Istovremeno s

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 6 7

hrvatskom, narastala je i srbijanska opozicija Stojadinoviu, uslovljena njegovim diktatorskim ponaanjem i nastavljanjem upotrebe nedemokratskih metoda, kao i orijentacijom ka blioj saradnji s Nemakom i Italijom. Udruivanje hrvatske i srbijanske opozicije u Blok narodnog sporazuma 1937, izloilo je Stojadinovia udaru jedinstvenih opozicionih snaga. Unitaristika shvatanja nagrizala su i stanjivala osnovu njegove vladavine. Formalni sporazum izmeu Seljako-demokratske koalicije i srbijanske Udruene opozicije, zakljuen u Farkaiu, kod Zagreba, 8. oktobra 1937, predviao je da se od stranaka ukorenjenih u narodu obrazuje koncentraciona vlada, koja bi donoenjem privremenog osnovnog zakona ukinula ustav. Taj zakon trebalo je da sadri nesporne principe opozicije: monarhistiki oblik vladavine, suverenstvo dinastije Karaorevia, parlamentarizam, garantovanje politikih i graanskih sloboda. Vlada bi propisala izborni zakon i raspisala izbore za ustavotvornu skuptinu, a nov ustav doneo bi se samo uz pristanak veine Slovenaca, veine Hrvata i veine Srba u toj skuptini, bez majorizacije. Stojadinovi nije prihvatio nikakve pregovore s opozicijom o reviziji ustava dok, kako je govorio, maloletni kralj Petar II ne stupi na presto. Negativan odnos prema koncentraciji jugoslovenske opozicije imao je i knez namesnik. Stojadinovi je i dalje vodio politiku vrste ruke u vezi s hrvatskim pitanjem. Srpska buroazija je u vreme Maekovog pritiska za reviziju ustava bila u nepovoljnijem poloaju od hrvatske, nastupajui podvojena i razdrobljena, nasuprot homogenom hrvatskom politikom frontu, podravanom i od srpske opozicije. Stojadinovi je radio na povezivanju svih Srba u jednu politiku celinu, tako da mu nije odgovarala radikalna autonomizacija", koju su sprovodili Spaho i Koroec, ime se podsticao hrvatski separatizam, a time i osamostaljivanje Hrvatske. Zato se Stojadinovieva grupa sve vie distancirala od ostalog dela JRZ, da bi nakon svrgavanja Stojadinovia nastao nagli prekid. Politiki rad vladajue grupe u dravskoj banovini tekao je u pravcu obezbeivanja prevlasti slovenake JRZ, i njenog izdvajanja u grupu nezavisnu od beogradske JRZ. Omladinski zborovi su se odravali pod oznakom prosvetni tabori", ,,tabori slovenskih fantov i deklet" bez oznake pripadnosti ,,Jerezi". Telovebena klerikalna organizacija slovenakih ,,fan-

j- j- u
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

tov" pokrenuta je 1935. od strane vodstva JRZ u Sloveniji, predstavljajui novi organizacioni oblik fizike kulture, koji je u ime klerikalaca SLS, vodio frontalnu borbu sa sokolstvom na ideoloko-vaspitnom planu. Organizacija fantova" oslanjala se na tradiciju bivih orlova". Fantovski odseci dobijali su i materijalnu pomo drave, a mogli su postojati i kao doputene organizacije u kolama zajedno sa sokolima i Jadranskom straom. Nikola uti iznosi pretpostavku da je Koroec u fantovima video buduu slovenaku vojsku, koja bi se postepeno obrazovala pod okriljem fizike kulture. Zveza fantofskih odseka" imala je 1937. ak 25.000 pripadnika u preko 300 jedinica. Za njih je u Ljubljani 1938. izgraen najlepi telovebeni stadion u Kraljevini. Sjaj fantovskih stadiona i uniformi, ogromni trokovi za fantovske sletove, pobuivali su sumnje sokola o poreklu ovih izvora. Sokoli dravske banovine izraavali su nezadovoljstvo Milanu Stojadinoviu to je doputao klerikalno organizovanje u fizikoj kulturi, smatrajui da je ono i antiustavno, ali su fantovi reagovali isticanjem svoje dinaminosti", ljubavi prema kralju i knezu. Stanje u Lici i severnoj Dalmaciji odlikovalo se srpskim ekskluzivizmom predstavnika JRZ (dr Niko Novakovi, senator Petar Zec, trgovac Nikola Duki) koji su sa etnikom organizacijom u Lici zahtevali okupljanje svih Srba oko jedinstvene politike platforme, ali je ova ideologija srpskog nacionalizma imala sporednu ulogu zbog malobrojnosti Srba, dok je frankovaka ideologija uhvatila dubok koren u Lici zahvaljujui delatnosti advokata Andrije Artukovia u Gospiu (1929 1932), koji je na ovom podruju organizovao niz politikih i nacionalno-kulturnih akcija (pokuaj obnavljanja HAN AO i Hrvatskog sokola). Politikom usijanju doprinosile su naroito aktivnosti hrvatske Seljake zatite" koje su povodom raznih manifestacija (Maekov roendan) znale da se pretvore u politiko ubeenje" prinudnim putem i antidravnim parolama (Dole Jugoslavija, kralj, Srbija, krvavi Beograd"; iveo kralj Maek predsednik Hrvatske Republike"; ivela hrvatska vojska"; ivela samostalna Hrvatska"). Hrvati svrstani u hrvatski nacionalni pokret uno su reagovali na dotadanju politiku nacionalne zabrane imena i nacionalnih stranaka i na politiku jugoslovenske nacionalne unifikacije. Jugoslovenskom sokolu prebacivalo se da nikada nije digao svoj glas za hr-

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 6 9

vatsku stvar, ali je zato neprekidno uzdizao dinastiju koja je predstavnik srpske hegemonije. Za vodstvo HSS-a Srbi su od stvaranja Kraljevine Jugoslavije u sva sportska, pevaka i druga kulturna drutva uvodili misao centralizma i jedinstva, koje znai vladavinu Srba preko dinastije, vojske, andarmerije, centralizma, jugoslovenstva. Posle 1935. re je o probuenom politikom ivotu nakon diktature, koji odbacuje formulu unitarizma; zatim je re o strankama koje su i pre 6. januara 1929. imale uticaj na datim podrujima; o reakciji na prinudno jugoslovenstvo, poetnim zahtevima za federalizacijom, otporima koji su prvi put glasno i jasno artikulisani od zagrebakih punktacija. Sutinu tzv. srpske hegemonije nije inila politika nadmo srpske buroazije u bukvalnom znaenju rei, ve preko centralizovanog aparata dravne vlasti, koji Stojadinovi nije dovodio u pitanje. tavie, on je jo vie uvrivan kao osnovno uporite vlasti Stojadinovieve politike. O izrneni poloaja vojske kao jugoslovenske ustanove nije moglo biti ni govora, jer se ona nalazila pod direktnim uticajem srpskog generaliteta. Podela politikih sfera (Stojadinovi, Koroec, Spaho) predstavljala je Stojadinovievu strateku kombinaciju da se hrvatska opozicija, kao najopasnija, natera na sporazum o ueu u vlasti putem proirenja vlade hrvatskim predstavnicima, a ne u smislu davanja autonomije Hrvatskoj. Stojadinovi je bio protivnik takvog reenja. Srpska sfera", koju je Stojadinovi apsolutno kontrolisao, bila je daleko prostranija i uticajnija od one Koroeca i Spaha, koji su sa svojim strankama SLS i JMO predstavljali u osnovi nacionalno-politiku periferiju Jugoslavije. Centralni spor je bio spor izmeu dveju najjaih buroazija: srpske i hrvatske. Poznato je da je Stojadinovi smatrao da je pitanje regulisanja odnosa sa Hrvatima iskljuivo srpsko pitanje. Pisao je tim povodom svom oveku" Vukotiu, na Cetinje, da smo mi" i vi", to jest Srbijanci i Crnogorci kima ove zemlje, mislei na Jugoslaviju, ali da se Crnogorci nemaju ta meati u srpsko-hrvatske odnose. Kao dosledan integralist, Stojadinovi je i svoju politiku prema rimokatolikoj crkvi, pa i spoljnu politiku prema Berlinu i Rimu podeavao tako da se onemogui bilo kakvo inostrano meanje u prilog hrvatske opozicije. Zadravajui glavne centralistike poluge vlasti u svojim rukama, s elastinom formulom nove vladavinske kombinacije u saradnji sa slovenakom i bosansko-muslimanskom buroazi-

^ '

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

jom, Stojadinovi je i dravnom intervencijom u privredi nastojao da pojaa politiko-ekonomsku poziciju srpskog graanstva kao dominantne snage u Kraljevini. Smatrao je da posle kapitulacije Hrvata moe sprovesti integralistiku dravnu koncepciju s prevagom srpskog graanstva, uz eventualne korekcije ureenja koje je ne bi mogle dovesti u pitanje, snaei istovremeno ekonomsku mo srpske buroazije. Na poslednjim optim izborima, odranim 11. decembra 1938, Milan Stojadinovi je naiao na snaniji opozicioni front nego to je oekivao, tako da je vladina lista pobedila s neznatnom veinom od 279.259 glasova, uprkos nevienim falsifikatima, pritiscima i progonima biraa, koje su vrili dravni organi. Hrvatska seljaka stranka nikada u svojoj istoriji nije dobila toliko glasova kao na ovim izborima, tom svojevrsnom referendumu na kome se predstavila kao jedina politika snaga ovlaena da pregovara o reenju hrvatskog pitanja i preureenju drave. Izbori, mada sprovedeni pod uslovima nepovoljnim za opoziciju, oznaili su pobedu koncepcija protiv kojih se Stojadinovi sve do tada uporno borio: demokratizacije zemlje i sporazuma izmeu Hrvata i Srba. Faktika izborna pobeda opozicije ukazivala je knezu namesniku na hitnost reavanja hrvatskog pitanja kao pretpostavke za unutranje smirivanje pred ratnom opasnou, smirivanje koje je pourivala i Velika Britanija. Vodstvo HSS je nakon izbora odbilo da uestvuje u radu Narodne skuptine, jednako kao to je bilo bojkotovalo njen rad posle Jevtievih petomajskih izbora. Odbacujui Stojadinoviev unitarizam i politiku pritiska, HSS se izjasnila za pravo naroda na samoopredeljenje. Sojadinovi oigledno nije pokazivao spremnost za pregovore o preureenju drave na nacionalnim osnovama, pa je samim tim bio neprihvatljiv za HSS, ije je vodstvo, s Maekom na elu, osealo da je nastupio as za otvaranje pregovora i reavanje hrvatskog pitanja u okvirima Jugoslavije, ukoliko se vlada poveri linosti sklonoj da uvai hrvatske nacionalne zahteve. Maek nije gubio iz vida da se i u HSS, nasuprot njegovom vlastitom krilu, sve vie ocrtavaju i snage desnice, koje su bile za izdvajanje Hrvatske iz sastava Jugoslavije. Uspesi faistikih sila pojaavali su uticaj separatista i u HSS, vodei njenom poetnom rastakanju, gubljenju homogenosti. Sam Maek je, preko in. Amadea Karnelutija i markiza Josipa Bombelesa posle Minhena, krajem 1938, te

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 7 1

marta i maja 1939. ispitivao stav Italije prema hrvatskom pitanju (u istoriografiji je sporno da li je Bombeles bio Maekov agent). Grof ano, tadanji italijanski ministar spoljnih poslova, formulisao je taj stav ovako: izdvajanje Hrvatske, konstituisane u republiku, zakljuenje saveza s Italijom, a kasnije i stvaranje personalne unije izmeu dve zemlje. Odredba o personalnoj uniji navela je Maeka da se povue i prekine pregovore, koje deo istoriara uzima kao vid taktikog pritiska HSS na vladajui vrh u Beogradu da se ubrza reavanje hrvatskog pitanja i postigne to povoljniji ishod, ali ima i onih koji smatraju da je Maek time za razliku od Stjepana Radia ispoljio secesionistiko ponaanje. Maek u svojim

memoarima In the Struggle for Freedom (U borbi za slobodu)

objavljenim posle rata, u emigraciji, drugaije tumai ove razgovore, ali ostaje injenica da su zabeleeni u dnevniku grofa ana. Nasuprot ovim vezama, Maek je ispitivao i miljenje Velike Britanije preko Juraja Krnjevia, a janura 1939. uputio je i memorandum predsedniku SAD Franklinu D. Ruzveltu objanjavajui mu hrvatsko pitanje kao deo podunavske i evropske politike i traei istovremeno od njega podrku. Sestojanuarska diktatura ojaala je separatistiki pokret i tendencije u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji. Paveli i Gustav Perec su u Sofiji 1929. pozivali Bugare i Makedonce da s Hrvatima stupe u zajedniku i ilegalnu borbu za osloboenje Hrvata i Makedonaca. S Ivanom Mihajlovom Paveli se tada dogovorio o buduim akcijama s njegovom komitadijskom organizacijom". Prvi ustaki centar ustanovljen je u Beu, odakle se razvijala antijugoslovenska propaganda, kovale politike zavere, obuavali diverzanti i tajno upuivali na teroristike zadatke. Ustae su vrbovane iz redova prebeglica iz Jugoslavije i hrvatskih iseljenika u Belgiji, Francuskoj, Nemakoj, Junoj i Severnoj Americi. U planovima za razbijanje jugoslovenske drave i stvaranje samostalne Hrvatske, Paveli se oslonio na Italiju, gde je u drugoj polovini 1931. stvoren prvi ustaki logor. Pod Perecovim vodstvom ustae su na Janka-pusti, kod Na Kanjie, blizu jugoslovensko-maarske granice, organizovale teroristiki logor. Na elu ustakog logora u Berlinu nalazio se poglavnikov pobonik" Branimir Jeli. Teroristikim aktima i atentatima ustae su skretale panju na svoje postojanje i pomagale revizionistikim dravama da dramatizuju unutranju situaciju u Kraljevini.

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Upad iz Zadra i velebitska diverzija na andarmerijsku kasarnu u Bruanima septembra 1932. godine, za italijansku i maarsku tampu je bila dokaz da u Jugoslaviji poinje graanski rat" i da Hrvati ,,u borbi protiv reimskog vrha u Beogradu prelaze s politike borbe na izrazito oruanu". Dve godine kasnije, 9. oktobra 1934, ubijen je kralj Aleksandar u Marseju. Ustav Hrvatske revolucionarne organizacije (UHRO) Paveli je objavio 1932. godine. Ustaka emigracija, konstituisana u Hrvatsku revolucionarnu organizaciju, stavila je sebi u zadatak da svim sredstvima, pa i oruanim ustankom, oslobodi Hrvatsku tuinskog jarma. Organizacija se sastojala od tabora, logora, stoera i Glavnog ustakog stana (GUS-a), na ijem se elu nalazio poglavnik Paveli. Naela ustakog pokreta, formulisana u 17 taaka, obnarodovao" je poglavnik 1. juna 1933. godine u Glavnom ustakom stanu. Ustae su polazile od samostalne hrvatske drave na elom njenom istorijskom i narodnom podruju, pod kojim se razumevala i Bosna i Hercegovina. Do svog osloboenja hrvatski narod je, prema ustakom programu, mogao doi samo revolucijom. Istupajui protiv Jugoslavije, ustae su negirale in ujedinjenja 1918, a na Drinu gledale kao na granicu dva sveta, istonog i zapadnog. Poreklo Hrvata dovoeno je u vezu ne sa Slovenima, ve s Gotima. Stojei na stanovitu velikohrvatske koncepcije i separatizma, ustae su smatrale da niko ko i po krvi nije lan hrvatskog naroda nema pravo da odluuje o hrvatskim stvarima. U taki 11. Naela je stajalo: ,,U hrvatskim dravnim i narodnim poslovima u samostalnoj i nezavisnoj dravi Hrvatskoj ne smije odluivati nitko tko nije po korenima i po krvi lan hrvatskog naroda. Isto tako ne smije o sudbini hrvatskog naroda i hrvatske drave odluivati nijedan strani narod ili drava." Sem ove rasistike teze, faizam je ustaama dao i uzor za tip voe kao nosioca vlasti kome svi duguju poslunost. Zastupajui nacionalni ekskluzivizam, oni nisu priznavali srpski i slovenaki narod. Njihova aktivnost protiv Kraljevine Jugoslavije zasnivala se, pored terorizma, atentata, diverzija i pokuaja dizanja ustanka, jo i na ultranacionalistikoj propagandi. Stojadinovieva vrsta politika u vezi s hrvatskim pitanjem i faistika ekspanzija uz sve drskije dranje Hitlera i Musolinija u meunarodnim odnosima, te njihovo shvatanje Jugoslavije kao vetake versajske tvorevine, mada prikrivano

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 7 3

nemakom tenjom ka proirivanju ekonomske i politike saradnje s njom ile su naruku snaenju desniarskih tendencija u politikom ivotu Hrvatske, posebno u HSS, to je pogoravalo poloaj rukovodstva stranke. Iako izrazito dominantna u njoj, Maekova struja morala je u borbi za reavanje hrvatskog pitanja da sve vie vodi rauna o narastanju desniarskog uticaja, tim pre to su se ustae, po povratku iz emigracije, infiltrirale u politiki ivot, kulturne ustanove, na Sveuilite, pa jedno vreme izdavale i svoj list, Hrvatski narod, koji je ureivao njihov glavni ideolog i propagandista Mile Budak. Internacijom ustaa na Liparima, posle ubistva kralja Aleksandra, poelo je njihovo opadanje: tekli su unutranji obrauni, osipanja, zastoj u regrutovanju; umesto da uivaju italijansku pomo kao do internacije, postali su zatvorenici dojueranjeg tienika, a Paveli je zatvoren u Torinu i odvojen od ustakog jezgra. Pokret se nalazio pred rasulom. U prolee 1936, kada je Paveli osloboen, to se podudaralo sa zavretkom procesa atentatorima na kralja Aleksandra, Italija se nala zauzeta ratom u Abisiniji, a njenu politiku u Podunavlju sve vie je ugroavala nacistika Nemaka. Otuda i italijanski interes da smiri odnose sa svojim istonim susedom. Paveli je s Lipara udaljio sve protivnike Mila Budaka. Odstranio je i grupu Ukrajinaca koji su pripadali ustakom jezgru na osnovu Pavelievog sporazuma s Ukrajinskim nacionalnim pokretom. Pribliavanje Italije i Jugoslavije onemoguavalo je rad ustaa. Martovskim paktom 1937. izmeu ana i Stojadinovia predviena je obaveza Italije da sprei aktivnost ustaa protiv Jugoslavije. Mesec dana kasnije ustaki pokret je zvanino rasputen, a deo ustaa prebaen u italijanske kolonije, udaljen od jugoslovensko-italijanske granice ili vraen u Jugoslaviju. Od 535 ustaa, koliko ih je bilo u Italiji sredinom 1937, 272 pripadnika ovog pokreta su se vratila u Jugoslaviju, ukljuujui i Mila Budaka. Stojadinovi je prihvatio vraanje dela ustaa, uveren da e ih moi drati pod svojom kontrolom, ali su oni uspeli da se infiltriraju u razne organizacije i ustanove ostvarujui u njima ak znatan uticaj. Sve do zabrane, marta 1940, izdavali su list Hrvatski narod. No i posle ove zabrane nisu prestajali sa izlaenjem lokalni listovi ustako-frankovake orijentacije, poput Hrvatskog lista u Osijeku, Posavske Hrvatske u Slavonskom Brodu, Vihora u Slavonskoj Poegi, Hrvatskog branika u Vinkovcima i drugih. Ustako-

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

-frankovaki elementi su se infiltrirali u organizacije seljake i graanske zatite, u centralno akademsko drutvo August enoa", u drutvo Eugen Kvaternik", zadrugu Ante Starevi", u drutva Katolike akcije Domagoj" i Kriarsko bratstvo i sestrinstvo" i u drutvo Uzdanica" u ijem je okviru 1940. osnovan i Ustaki sveuilini stoer. Organizacije Hrvatskog junaka" postavljene na uskom nacionalnom osnovu postale su okvir rada frankovake inteligencije. Slubeni list Hrvatskog junaka" Vihor pisao je sa simpatijama o organizovanosti i borbenosti omladine Italije, Nemake, Slovake i Japana, Bugarske, reima u Viiju i drugih zemalja u kojima se omladina oranizovala na novim principima. Posle ukidanja Orla" i stvaranja Sokola Kraljevine Jugoslavije kao jedine dozvoljene i privilegovane organizacije, Katolika akcija je postala centar okupljanja katolike omladine koja se nije slagala s nacionalnim statusom Hrvata u Kraljevini. Veliki deo omladine iz Katolike akcije preao je 1939. godine, nakon osnivanja Hrvatskog junaka" u ovu organizaciju. Nakon Zabrane Orla" i Hrvatskog sokola osnivaju se 1930. kriarska bratstva". Veliko kriarsko bratstvo" je podelilo kriarsku organizaciju u tri zajednice: radniku, seljaku i aku. Stoga kontinuitet vaspitanja na versko-nacionalnim osnovama nije prekidan. Iz istraivanja Zdenke Laki proizilazi da je organizaciju Hrvatski junak" najverovatnije formirao dr Ivo Protulipac, predsednik Velikog kriarskog bratstva. Hrvatski junak" je bio plod zajednikog delovanja dela vodstva HSS-a, bivih aktivnih lanova Hrvatskog sokola i voa Katolike akcije. Po svome karakteru Hrvatski junak" je bio omladinsko drutvo (poletnici", 712 godina; narataj", 1216; redovno lanstvo 1635). Za one starije od 35 godina postojala je posebna organizaciona jedinica, Junaka zatita", iji su lanovi ulazili u upravni odbor Hrvatskog junaka", drali predavanja, vojnike seminare, itd., tako da su organizaciju u celini kontrolisali odrasli. kolske organizacije (aki stjegovi") glavni su oblik organizovanja. U elitnu organizaciju Hrvatskog junaka" ulazili su samo mladi Hrvati i to oni nacionalno zdravi i iste nacionalne prolosti". Nakon 1939. sve vie se oseala politika orijentacija ne samo ka prostorno cjelovitoj" ve i ka nacionalno istoj i prema drugim nacijama borbeno suprotstavljenoj Hrvatskoj". Organizacija je sprovedena po naelu subordinacije i eljezne discipline"; veliala se uloga voe i sprovodila

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 7 5

militarizacija (nain pozdravljanja, oslovljavanje starijih, uniformisanje, javne parade, simboli). Uzor se nalazio u Nemakoj. Ova organizacija je aktivno doprinosila irenju frankovako-ustakih ideja do aprilskog rata, a posle vojnog sloma Jugoslavije Ustaka mlade" je mogla zapoeti redovan rad ,,u ustakim postrojbama", zahvaljujui postojanju dovoljnog broja ve izobraenih i na posao upuenih dunostnika" u gradovima i veim mestima. Zanet svojim privremenim uspesima, Stojadinovi nije ni primeivao koliko mu je reim iz temelja uzdrman i lini politiki uticaj oslabljen borbom oko konkordata. Mada ne ovaj potpisan u Rimu 1935 njegova ratifikacija se odlagala jer je Stojadinovi eleo da prethodno postigne sporazum sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Zbog internacionalnog karaktera katolike crkve i bojazni da bi izglasavanjem konkordata Vatikan i Italija ugrozile suverinitet drave, vlade Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije su niz godina (19221937) odugovlaile s ratifikacijom konkordata. Vlada M. Stojadinovia je pokazala volju da posao dovri, a knez Pavle je podravao Stojadinovia u tome pitanju. Katolika crkva nije bila zadovoljna svojom vaspitnom ulogom u drutvu. Ona je de facto bila ravnopravna, ali je nastojala da i de jure ojaa pozicije katolike crkve. Deo pravoslavnog svetenstva, naklonjen vladi M. Stojadinovia, solidarisao se takoe s potrebom ratifikacije konkordata. Stojadinovi je raunao da se preko konkordata priblii Vatikanu i Italiji, a na drugoj strani da pobolja odnose s rimokatolikim episkopatom u zemlji i s katolikim vernicima u Hrvatskoj, do ega mu je bilo osobito stalo kako bi zaobiao HSS. Suprotno svojim oekivanjima da konkordat proe u Narodnoj skuptini kao pismo na poti", Stojadinovi se naao ukljeten izmeu Vatikana i Srpske pravoslavne crkve, koju je podravala srpska opozicija, pokuavajui da srui njegovu vladu. Rezolucije donoene na zasedanjima eparhijskih saveta su napadale Predlog konkordata zakljuen izmeu Kraljevine Jugoslavije i Vatikana i parafiran 25. jula 1935. godine, zato to je njime povreeno ustavno naelo verske ravnopravnosti i tolerancije. Ustajalo se protiv privilegija koje su konkordatom davane rimokatolikoj crkvi, njenom svetenstvu i vernicima u pogledu misije, zatite svetenstva, slobode katolike akcije, verskih redova i kongregacija, crkvene imovine, branog prava, verske nastave u kolama, vojne obaveze privilegije kakve

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Srpska pravoslavna crkva nije uivala. Konkordat je unosio veliko uznemirenje zbog stavljanja rimokatolike crkve u povlaen poloaj, dovoenja Srpske pravoslavne crkve u podreen poloaj i ugroavanja suvereniteta drave. Odluno se zahtevalo da se ovaj konkordat, kojim se remeti verski mir i verska ravnopravnost, rui suverenitet Drave", zbog svojih protivustavnih odredaba odbaci. U brouri pod naslovom Primedbe na Konkordat", koju Stojadinovi pripisuje vladici Platonu, povodom l. 1. Konkordata, ustajalo se protiv proglaavanja Jugoslavije za terra infidelium"kao da se radi o Africi, gde katolika crkva treba da pokrava poludivlje crnce . . .". Borba protiv konkordata dosegla je kulminaciju jula 1937, stvarajui utisak da se zemlja nalazi na ivici graanskog i verskog rata. Povorke pravoslavnih svetenika, praene masama vernika, graanske opozicije i uznemirenih graana, napadala je andarmerija. Stojadinovi je na ovu borbu protiv konkordata naknadno gledao kao na sukob dveju vera, Rima i Vizantije, dva sveta, Istoka i Zapada, kao na izraz verskog fanatizma iza koga su se pomaljale politike grupe" koje su njega lino htele da svrgnu po svaku cenu. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve zapretio je ekskomunikacijom poslanicima koji budu glasali za konkordat. Vest da je patrijarh Varnava otrovan, koja je u to vreme poela da se iri, jo vie je uznemirila duhove. Nezadovoljna povlaivanjem rimokatolike crkve, Srpska pravoslavna crkva je u konkordatu videla opasnost za svoj poloaj, a njen episkopat smatrao pravoslavlje ugroenim ukoliko se taj sporazum prihvati. Dok su hrvatski vernici borbu protiv konkordata doivljavali kao srpsko-pravoslavni ovinizam", dotle su pravoslavni u pritisku za njegovo usvajanje videli najezdu militantnog katolicizma" i vatikansku ekspanziju". Stojadinovi se nije usuivao da uzmakne, znajui da e gubitkom bitke za konkordat izazvati ogorenje Vatikana i rimokatolike crkve; ali, nailazei na neoekivan otpor protivnika konkordata, ipak se nije usuivao ni da ga iznese pred Senat. Otpor konkordatu bio je, neoekivano za Stojadinovia, toliko jak da je ovaj morao poputati. Za unoenje vie svetlosti" u pojedine lanove Konkordata bila je raspoloena i druga strana, o emu svedoi i predstavka Hermenegilda Pelegrinetija, apostolskog nuncija, Milanu Stojadinoviu od 27. aprila 1937. godine. Rimska kurija i rimokatoliki episkopat primili su otpor konkordatu kao teak udarac, a povlaenje tog dokumenta nije

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 7 7

moglo da ne izazove pogoranje odnosa izmeu Vatikana i Jugoslavije. Politiki radikalizam kriara, lanova versko-prosvetne organizacije ,,za odgoj i upoznavanje pune katolike istine" unosio je u odnose izmeu drave i rimokatolike crkve ionako preosetljive posle 1937. novo uznemirenje i nepoverenje. Organizacije kriara su se, naroito u verski meovitim krajevima, pretvarale u ustake tribine, s kojih su se raspaljivale verska iskljuivost i plemenski separatizam. Odnose je trovala i katolika tampa, koju je pomagala i podsticala visoka rimokatolika hijerarhija. Po Alojziju Stepincu postavljenom 1934. za koadjutora nadbiskupu Antunu Baueru na osnovu saglasnosti kralja Aleksandra, koja je bila data s obzirom da je taj jezuitski ak, posle zarobljavanja na austrijsko-italijanskom, uestvovao i u borbama na Solunskom frontu Jugoslavija je predstavljala zemlju misije", odakle se katolianstvo trebalo iriti prema unutranjosti Balkanskog poluostrva i dalje na istok. Pored toga to je uivao naklonost kralja Aleksandra, kao ak jezuita Stepinac je rano stekao i poverenje nadbiskupa zagrebakog dr Bauera, koji ga je naimenovao za svog naslednika. Samostani i katolike kole u predelima meanja vera postajali su najjaa ustaka uporita. Franjevake gimnazije u Sinju, irokom Brijegu, Travniku i Visokom, bogoslovska uilita u Makarskoj, Mostaru i Splitu, i Teoloki fakultet u Zagrebu bili su u Kraljevini Jugoslaviji pretvoreni, po ustakoj oceni, ,,u arita nacionalne svijesti". Meu Muslimanima su postojale dve politike struje: jedna je bila srbofilska", s ministrom saobraaja Mehmedom Spahom i Uzeirom Hadiosmanoviem na elu, koja je inila veinu i bezuslovno elela saradnju sa Srbima, a druga hrvatofilska"; ovu drugu struju su vodili senator Halil Hrasnica i braa Behmen, ministar efkija i Mehmed, urednik partijskog glasila JRZ u Sarajevu. Dok je grupa sa Spahom poslovala sa Srbima u JRZ, dotle je druga, sa braom Behmen obezbeivala veze sa HSS preko Juraja uteja. Obe struje su se zalagale za to povoljnije reavanje verskog poloaja Muslimana. Islamska verska zajednica nije se politiki eksponirala, zadravajui svoju aktivnost na verskim pitanjima. Poglavari islamske verske zajednice glorifikovali su vladu M. Stojadinovia. Izmenom Zakona o Islamskoj verskoj zajednici od 28. februara 1936, Zajednica je dobila potpunu autonomiju. Sedite Zajednice preseljeno je iz Beograda u Sarajevo. Sada, pak,

'

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Islamska verska zajednica pokazuje klerikalne pretenzije. Vodstvo JMO u sprezi sa reis-ul-ulemom uspelo je da islamsku veru povee s muslimanskim nacionalno-politikim stremljenjima. Na zasedanjima Vakufsko-mearifskog sabora za versko-prosvetnu autonomiju Muslimana najvie se zalagao Spaho. U Sarajevu je 1938. otvorena Via erijatska kola u rangu fakulteta, koja je predstavljala najvii islamski versko-pravni zavod u Kraljevini Jugoslaviji i jedinu prosvetnu instituciju za vie erijatsko obrazovanje na Balkanu. Stareine Islamske zajednice su zahtevale da se uenici islamske veroispovesti narodnih, graanskih, srednjih i srednjih strunih kola razree dunosti u kolskim proslavama optejugoslovenskog karaktera (u ast svetog Save, irila i Metodija, trosmajera), ma gde i u bilo kojoj se formi vrile, ali je Ministarstvo prosvete odbacilo ovaj zahtev smatrajui da je kod ovih praznika uklonjeno sve to nosi obeleje verskog obreda, te da ove proslave imaju karakter dravno-kolskih praznika. Januara 1935. je spajanjem nacionalistikih grupa Jugoslovenska akcija", Boj" (Savez slovenakih ratnika) i Zbor (Zadruna borbena organizacija rada) obrazovan Jugoslovenski narodni pokret Zbor", pod vodstvom Dimitrija Ljotia, advokata iz Smedereva, dvorskog oveka i prijatelja kralja Aleksandra, ministra pravde, do ostavke, u ivkovievoj estojanuarskoj vladi. Novi pokret stvoren je ubrzo posle ubistva kralja Aleksandra, kao antikomunistika organizacija pod snanim ideolokim uticajem nacionalsocijalizma i faizma, pravoslavne mistike i panslovenstva. Iako mala, organizacija je bila fanatino borbena, a aktivna uglavnom u Srbiji i Sloveniji. Ljoti i njegovi sledbenici zalagali su se za pribliavanje Jugoslavije Nemakoj, nalazei u faizmu i njegovom totalitarnom sistemu uzor za svoju koncepciju politikog sistema, koju su proimali nacionalnim i verskim sadrajima domaeg tla, pravoslavljem i srpstvom. Jaka centralizovana drava, prema ideolokoj platformi Zbora", nije mogla da poiva na temeljima graanskog liberalizma i demokratije. Umesto stranakog pluralizma, Zbor" je nudio organizaciju staleke drave, s parlamentom sastavljenim od predstavnika stalea, zavisno od njihove brojnosti. Zemljoradnici bi, kao najbrojniji, morali davati i najvie predstavnika u buduu staleku skuptinu. Stalei bi iskljuili stranke, zatitili malog oveka", osigurali red i zakonitost", dovodei do drave bez stranaka, ili

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 7 9

organske drave", odnosno organske monarhije". Stalekoj strukturi drave odgovarala je planska privreda. Faistika odreenja ogledala su se kako u dravnoj organizaciji, koja je kopirala korporativnu ideju, tako i u centralizovanom politikom sistemu, antikomunizmu i antiliberalizmu. Na zalasku estojanuarskog reima Ljoti je svojim integralnim jugoslovenstvom i antiliberalnim stavom izraavao shvatanja najreakcionarnijih reimskih struja. Napadima na komunistiki otrov" i bezbonike", kao i apelima za spasavanje posrnulog morala" i povratak hrianstva, on je u zavrnoj fazi ivota Kraljevine, pod namesnikim reimom, istupao kao eksponent najtvrdokornijih i najagresivnijih krugova srpske i, uopte, jugoslovenske buroazije, orijentisanih ka centralizmu i propagiranju faizma kao spasonosnog leka za obolelo drutvo. Kao protivnik stranakog sistema, Ljoti je ovome pretpostavljao organizacije profesionalne, ekonomske, kulturne i karitativne prirode, zalaui se za ist staleki sistem. Po njemu su partijski reimi upravo jeli dravu". Napadao je demokratiju u Kraljevini Jugoslaviji kao defektnu, jer su partijski vrhovi nametali poslanike, a ovi bili birani snagom partijske discipline i odgovarali pred partijom a ne pred narodom. U Naelima JNP Zbor" stajalo je da e narod uestvovati u zakonodavstvu i vriti nadzor nad dravnom upravom putem predstavnitva koje mora biti izraz stalekog ureenja i politikog shvatanja. Ljoti je smatrao da ljudi najbolje mogu izraavati svoja shvatanja politika, nacionalna, drutvena i lina preko stalea. Prihvatajui staleki parlament, odbacivao je znaaj klase, koja za njega nije bila organski ve mehaniki pojam, ime je i solidarnost lanova klase tretirana kao nestvarna. Za razliku od faistikih shvatanja, Ljoti nije deifikovao rasu i dravu, smatrajui da nad njima postoje daleko vee vrednosti, to je bio izraz njegovih hrianskih pogleda. Rasizam nije odgovarao hrianskom uenju. Ljoti je bio religiozan ovek i integralni hrianin", jugoslovenski nacionalist. U Naelima Zbora", u vezi s tim stoji: Srbi, Hrvati i Slovenci ine jugoslovensku narodnu, drutvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i oseanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podreeni su svi posebni interesi." ,,. . .Jugoslovenska narodna zajednica mora imati u drutvenom pogledu svoj osobeni sklop, koji odgovara njenom duhu i njenim p o t r e b a m a . . . " Kraljevina Jugoslavija je za Ljotia bila

^ '

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

istorijsko-politika neminovnost" koja je omoguavala opsta nak i slobodno razvie jugoslovenskog naroda". Mada s deklarisao da nije antisemit", 1935. godine je (u Dijalogu Jevrejinom), nalazei da su Jevreji jedno rasno-bioloko -socioloko i religiozno udo", praktino ispoljio antisemitizan posebnog tipa. Dovoljno je samo navesti ta je sve Ljoti< pripisivao Jevrejima pa proceniti vrednost njegovog deklarativnog stava. Oni su, po njemu, ugroavali nacionalnu supstancu"; okrivljavao ih je da uvruju komunistiku vlast u Rusiji, da sprovode duhovno-kulturno porobljavanje, razaraju morali da su nosioci korupcije i pomagai komunistike i prokomunistike propagande u zemlji. Ljoti je bio pod opsesijom meunarodnog jevrejstva kao uzronika svega zla na svetu. Dragoljub Jovanovi je u njemu video faistu, mutnog, protivurenog i nerazumljivog. Njegovo antikomunistiko, antimasonsko i antijevrejsko opredeljenje je van sumnje, a takoe i opinjenost faizmom i nacionalsocijalizmom. Nosio je u sebi kompleks firera, voe, i odbacivao je sporedne uloge. oko Slijepevi i drugi pisci ljotievske orijentacije idealizuju Ljotia kao ,,razbudioca svesti" i protivnika razularenih individualizama" i nalaze da je u pitanju duh" koji se bori protiv poremeenosti ljudskih odnosa, otkriva uzroka raspadanja i pobornik otrenjavanja duhova. Ovaj slabani faistoidni pokret u Srbiji i van nje nije pustio neke dublje korene, ali se odlikovao fanatinou. Pokret je bio kompaktan, ali je doivljavao osipanje i prelivanja na stranu drugih pokreta i stranaka. Tako su Radmilo Grdi i Milan Badak prili JNS, a 1937. godine M. Stojadinoviu su prili Danilo Vulovi, Velibor Joni, Milan Vapa, Danilo Gregori i ore Peri. Iz Zbora", a naroito iz ove grupe prebeglica, mobilisae se narednih godina glavne snage nacionalne izdaje i faizma u Srbiji. Danilo Gregori je ve u to vreme radio za nemake politike, propagandne i obavetajne centre, a ore Peri je dok se nalazio na elu slubene agencije Avala" nazivan Gebelsom paulinske epohe". Surevnjivost izmeu Ljotia i Stojadinovia pretvorila se u neprijateljstvo, jer je u oba sluaja bila re o samozvanim voama, koji iskljuuju jedan drugog. Nisu mogle postojati dve paralelne organizacije za odravanje veze s Nemakom. Ljotiev Zbor" je uoi rata bio zabranjen, a voa optuen da se finansira iz nemakih izvora. Ljoti je koristio tampariju

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 8 1

generaltaba za tampanje svojih profaistikih spisa, uivajui naklonost armijskog generala Milana Nedia, ministra vojske i mornarice. Nedi je bio poraen slomom Francuske, te je od polovine 1940. smatrao da Jugoslavija nema ta da oekuje sem poraza. Obrvan defetizmom, nije naputao antikomunizam, optuujui komuniste da podrivaju vojsku. Nedi je, s ostalim iniocima u Kraljevini, bio uveren da Velika Britanija ne moe pomoi, a da bi rat sa silama osovine bio koban po Jugoslaviju. Obratio se u jesen 1940. knezu s predlogom da se napadne Grka i osvoji Solun pre Italijana koji su se na severu Egejskog mora mogli sresti s Bugarima i zavriti strategijsko okruenje Jugoslavije iako se time krila proklamovana neutralnost, izneveravao saveznik, Grka, i praktino prelazilo na stranu osovine. Time bi se smatrao je general u svojim analizama natopljenim nevericom, defetizmom i duhom kapitulacije produio" ivot i ograniili zahtevi poudnih suseda". Ako se i izgube neki delovi zemlje da bi se susedi zadovoljili, ne bismo izgubili toliko kao u unapred izgubljenom ratu s osovinom. Raunajui do kraja na pobedu Nemake, Nedi demokratskom svetu nije davao nikakve izglede u ratu sa osovinom. Knez je uskoro posle Nedievog memoranduma morao da se oslobodi svog ministra vojske i mornarice. Italijansko bombardovanje Bitolja 5. novembra 1940. bilo je opipljiva opomena da ne doe do jugoslo venskog angaovanja prema jugu. Jugoslavija je za vreme grko-italijanskog rata formalno bila neutralna, ali je ipak ovu politiku krila u korist Grke, snabdevajui napadnutu zemlju hranom i municijom. Na drugoj strani, knez je zabranio da italijanski kamioni s robom prelaze preko Dalmacije i Crne Gore za Albaniju. Ljotievska tampa (Otadbina, Buenje, Novi list i drugi) nametala se svojom misionarskom ulogom i irenjem duha jugoslo venskog preporodilakog renesansa", nemajui milosti za ljude suprotnog miljenja. Borbeni nacionalisti" imali su ,,s verom u boga" da rue sve to ne valja. Jevreji su bili univerzalni krivci, integralno jugoslovenstvo ideal, a stvaralaki nacionalizam" put izlaska iz haosa. Propagirao se faistiki antisemitizam, antikomunizam i kult patrijarhalnih ustanova kao osnova na kojoj se ima izgraditi nacionalizam i staleka organizacija drave i ostvariti vladavina elite. Zborai" su priznavali Hitlera za genijalnog apostola", ali nisu apsolutizovali jaku dravu i rasu. Ljotievci su pretili suenjem

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

posle sloma reima svima onima koji su se ogreili o narodnu duu; pozivali su na novu veru, vraanje samosvojnim duhovnim izvorima (ojstvu, junatvu, muenitvu, patrijarhalnoj porodici, zadrugarstvu), upuivali na duhovnu revoluciju, na obezbeenje rada, protiv cepanja naroda na partije, izjanjavali se za jednakost Srba, Hrvata i Slovenaca i privlaenje Bugara u Jugoslaviju. Zbor" je zadrao revolucionarnu frazeologiju: pripadnici su nazivani revolucionarima, udarnicima, luonoama istine i pravde"; koristili su komandu Borci napred"; na amblemu je zadran tit i ma; iza njihove frazeologije stajao najljui antikomunizam, antijevrejstvo, antiparlamentarizam, antiberalizam i antidemokratija. Po ugledu na faistike pokrete, dnevnim parolama pokazivao se navodni interes za socijalno-ekonomsko pitanje malog oveka" i socijalnu pravdu i uopte pravinost; trailo se ispitivanje porekla imovine, zahtevalo da se trgovake i privredne knjige stave pod kontrolu svakog graanina, da se obezbedi sigurna starost za radnike, da drava pronae pijace seljacima za njihove proizvode, da se dravna imovina ne rasipa, da se oporezuje pljakaki kapital", da aferai i korupcionai osete kaznu. Na elu Jugoslovenske narodne stranke, iji su pripadnici poznati kao borbai" (po organu stranke Borba), nalazio se bivi ef kabineta Petra ivkovia, Svetislav Hoera pilot po struci i zaetnik okupljanja mlaih intelektualaca oko estojanuarske ideologije 1931. u okviru tzv. Bristolske akcije" (nazvane tako po mestu okupljanja u beogradskom hotelu Bristol"). Bristolci" su sebe smatrali jedinim pravim predstavnicima narodne volje i jugoslovenstva, nasuprot preestojanuarskim strankama i njihovim vodstvima. Nova stranka, osnovana 1933. godine, odlikovala se agresivnou, napadima na vodstvo JNS zbog izneveravanja integralnog jugoslovenstva, a posebno na demokratske snage i leviare. Stranka je bila malobrojna, ali buna i nasilnika. Oponaali su faistike metode: Hoera je uzdizan u zvezde kao voa"; poluvojni odredi su osiguravali zborove i surovo se obraunavali s politikim protivnicima; voini" govori su prenoeni preko glasnogovornika, izazivajui zagluujuu buku. Borbaka" glasila (Glas borbaa, Napred borbai i druga) imala su ekstreman kritiki odnos prema vladajuim garniturama. igosali su la, podlost i nasilje", uzdignute na visinu, sve

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

do vrhova reima u kojima je zavladalo prostatvo i kretenizam, neznanje i pekulantstvo". Dajte nam prava i slobode, jer su nam dodijali lanci." Hoera nije napadao samo reim ve i opoziciju, koja je teila da razdeli i rascepka otadbinu". Borbai" su se isticali visokim stepenom politike i socijalne demagogije, istupajui za politike slobode, pravinu socijalnu politiku, za iskorenjivanje mita i korupcije, novi poreski sistem, besplatnu kolsku nastavu, regulisanje dugova, za povienje cena poljoprivrednih proizvoda, smanjivanje dabina; izjanjavali su se za jednakost manjina i za enska prava (borbaice"). Hoerina stranka je privremeno uspela da zahvaljujui ovakvim parolama ostvari uticaj u nekim selima Banata i Bake, Srema i umadije. Zagluujuom politikom galamom pripadnici stranke stvarali su utisak da su ove oblasti borbake" u celini, iako je re bila samo o privremenim uspesima, posle kojih je dolazilo otrenjavanje, uz razumevanje bia ove stranke, njenih integralistikih zabluda i malih moi. Na izborima 1938. Stojadinovia su pomagali borbai" Svetislava Hoere, koga je on uveo i u svoju drugu, kratkotrajnu vladu. Hoera je rat proveo u zarobljenikom logoru u Nemakoj, iz kojeg se vratio 1945. Izrazitu nacionalsocijalistiku grupu u Hrvatskoj, formalno nevezanu za ustae, predstavljala je Hrvatska nacionalsocijalistika stranka Stjepana Bua, konstituisana juna 1940, koja je kritikovala HSS, zalagala se za nezavisnu hrvatsku dravu, propagirala prijateljstvo s Nemakom i pozdravljala nemaku agresivnu politiku. Stranka je u stvari bila agentura nemakog konzulata u Zagrebu. Stojadinovi je protiv sebe imao HSS, separatistike pokrete, sokolstvo, Srpsku pravoslavnu crkvu, JNS, generaltab, Srpsku graansku opoziciju. Sokolstvo je ostalo povezano sa JNS, pa 1938. i s politikim pokretom Dimitrija Ljotia koji je Stojadinovia tuio sudu zato to ugroava dinastiju i jugoslovensku celovitost. Ljoti je pozivao sokole da anatemiu rad svoga brata" Milana Stojadinovia. Soko Kraljevine Jugoslavije je morao doi u sukob sa Stojadinovievom spoljnom politikom koja je sve vie naputala frankofilsku politiku, Malu antan tu i Balkanski sporazum i uspostavljala sve vre veze s faistikim zemljama. Stojadinoviev spoljnopolitiki dualizam obuhvatao je neprekinutu saradnju s Malom antantom i Balkanskim sporazumom, a na drugoj strani gradio oslonac na

'

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

faistike zemlje. Slian dualizam mogao se videti i u unutranjoj politici: predstavljao je sebe zatonikom i braniteljem estojanuarskog dravnog poretka, a na drugoj strani saraivao je sa Spahovom JMO i Koroevom SLS. Protiv Stojadinovia je istupala i JNS. Na elo JNS doao je Petar Zivkovi, koji je i dalje zadrao vanu ulogu u unutranjem ivotu zemlje, oslonjen na namesnike Radenka Stankovia i Ivu Perovia, koji su, kao liberali i masoni, bili protivnici Koroeve klerikalne politike a time i Stojadinovieve vlade. JNS je u proglasu od avgusta 1936. predloila koncept organizovanja drave na proizvodnoj osnovi, kojim je ideologiju jugoslovenskog nacionalizma dopunjavala ekonomsko-socijalnim vizijama dravnog preureenja. JNS je zahtevala mada ne na korporativnoj ve na proizvodnoj osnovi formiranje narodnih predstavnitava uvoenjem privrednih vea u sreskim i banovinskim kao i u vrhovnim dravnim nadletvima. Predvieno je da privredna vea imaju savetodavni karakter ija su reenja tek odobrenjem dravne vlasti mogla dobiti karakter obaveznosti. Stranka se deklarisala za ekonomsku i socijalnu politiku drave, voenu u duhu nacionalne solidarnosti i socijalne pravde", koja e stvarati jedinstvo naroda kao socijalnog i privrednog organizma, obezbeujui ekonomsku i socijalnu harmoniju do granica mogunosti, radi opteg privrednog napretka zemlje i socijalnog mira". Organizovane privredne grane i socijalne grupe po izabranim svojim predstavnicima sela i grada, treba uvesti u sreska i banovinska privredna vea, kao i u privredno vee za Kraljevinu Jugoslaviju." Bilans Stojadinovieve vladavine nije u vreme izbora, decembra 1938, izgledao tako blistav kao to ga je on predstavljao, istiui meunarodne uspehe, smirene srpsko-hrvatske odnose, izvoz poljoprivrednih proizvoda u Nemaku po dobrim cenama, smanjivanje seljakih dugova i demokratizaciju unutranjopolitikih odnosa. Stojadinovieva lista dobila je na izborima 1.643.783 glasa, a lista Udruene opozicije, s Maekom na elu, 1.364.524 glasa. Oslanjanjem na Nemaku i Italiju Jugoslavija je sve vie dolazila u zavisnost od tih velikih faistikih sila, to je izazivalo nezadovoljstvo Velike Britanije. Nemaki kapital je sve snanije prodirao u Jugoslaviju. Nacionalno nezadovoljstvo Hrvata i drugih jugoslovenskih naroda koji su bili u neravno-

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG P R E U R E E N J A DRAVE

2 8 5

pravnom poloaju, raslo je i inilo situaciju sve zategnutijom. Separatistike struje su, i pored pojaane represije, bivale sve glasnije. Stojadinovi je naroito bezobzirno progonio komuniste, podiui po ugledu na faistike zemlje koncentracione logore. U redovima vlastite koalicije i kod kneza namesnika izazivao je sve vee nepoverenje zbog svojih diktatorskih sklonosti i ponaanja, kao i zbog tenji da postane jugoslovenski due", ime bi se izmenili njegov poloaj i odnosi s knezom, to prvi namesnik nije bio raspoloen da prihvati. Stojadinovi je oslabio i savez sa SLS, u okviru JRZ, potisnuvi Koroeca (to mu ovaj nije zaboravio) i postavivi ga za predsednika Senata. Stojadinovi je podsticao lanove Zajednice da ga nazivaju voom" i organizovao odrede sivih koulja" kao svoje line formacije. Faistiki dravnici smatrali su ga jedinim sposobnim politiarem u Jugoslaviji, ovekom koji uiva kneevo poverenje i ima nesumnjiv autoritet. On je prikazivao sebe kao velikog finansijera. Bio je opinjen nemakom organizacijom privrede i drutva, snagom i naoruanjem vojske, Hitlerom i njegovom govornikom vetinom. Preko lista Vreme, s najmodernijom tamparijom na Balkanu, kojemu je na elu stajao njegov brat, irio je svoja politika gledita i ugled. Izraavao je prezir prema Maeku, kao to se vidi iz njegovih memoara Ni rat ni pakt. Ostao je zapamen ka uesnik u sumnjivim poslovima i finansijskim pekulacijama. U naknadnom tumaenju dogaaja iz tog vremena Stojadinovi je poricao svoju autoritarnu sklonost i profaistiko raspoloenje. Po njemu su i Koroevi fantovi" nosili izme, a Maekova Gradska i seoska straa" oruje, dok su njegove sive koulje" navodno sluile samo za odravanje reda na zborovima. Stojadinoviu je opozicija pripisivala faistike tendencije, a tenje ka zavoenju faizma u Jugoslaviji pominjali su i strani politiari. Grof ano je 10. decembra 1937. zabeleio u svom Dnevniku: Stojadinovi se vraa, da osnuje svoju stranku, temelj diktature. Pred njim su etiri godine do kraljeve punoljetnosti. Ali on e i kasnije, zajedno sa Pavlom, vriti nadzor. Sviala mu se musolinijevska formula snaga i suglasnost." Uticajni Musolinijev ministar je smatrao da se Stojadinoviu dopadala misao diktature". Moe se pretpostavljati da je pred sobom imao kao idealno reenje Musolinija, duea, koji je nominalno zadrao monarhiju u kojoj je faktiki on bio prva

^ '

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

linost. Stojadinovi je u svojim naknadnim seanjima odbacivao faistiku orijentaciju i line ambicije. Isticao je da je faistiki totalitarni sistem nemogue zavesti u etniki pluralistikoj zemlji, i da je zabranio izraz voda", da je u pitanju bio mali broj zatvoreno-sivih" a ne zelenih koulja, te da je Cvetkovi u JUGORAS-u forsirao plave koulje". Nasuprot vlastitoj praksi, navodio je kao poluvojniku, uniformisanu organizaciju Koroevih fantova" i Maekove paravojne organizacije Seljaku zatitu i Graansku strau. injenice upuuju da je Stojadinovi imao ambicije da postane voa" Jugoslavije, uz formalno zadravanje monarhije, ostvarujui nadzor nad Petrom II kada ovaj postane punoletan, septembra 1941. godine. U spoljnoj politici je sve vie skretao prema faistiko- totalitarnim silama, a takoe je bila poznata i njegova antikomunistika politika i praksa. Na drugoj strani, Stojadinovia su oduevljavala nemaka i italijanska reenja u oblasti drutvene organizacije, politike efikasnosti reima, dirigovane ekonomije i politike propagande. No, esto se bujica militantne" antikomunistike propagande tumai kao faizam. Jugoslovenska srednja klasa nije bila razvijena da bi mogla postati politika osnova faizma, a selo je faizam odbijalo. Stvaranje dravnog i politikog totalitarnog organizma je bilo neostvarljivo u uslovima vienacionalne drave. Stojadinovi nije uspeo da stvori svoju partijsku vojsku, koja se nalazila tek u zaetku kada je oboren s vlasti. Nemaki i italijanski diplomati i politiari videli su u njemu jedinog autoritativnog jugoslovenskog politiara. Koliki je strah postojao od njegovog povratka svedoi i to to je za vreme rata bio zatoen na Mauricijusu, pod kontrolom Britanaca. Stojadinovi je doveo Jugoslaviju do prekida sa starim savezima u meunarodnim odnosima, oslanjajui se sve vie na faistike zemlje. Nastojao je da ekonomskim vezama priblii privrede Nemake i Jugoslavije kao komplementarne. U tampi pod kontrolom JRZ popularisani su nemaki i italijanski uspesi. Graanska opozicija i komunisti su u Stojadinoviu gledali faistikog politiara. Krajem 1937. govori dr Jozefa Gebelsa na Nirnberkom kongresu tampani su u 5.000 primeraka i kao broura rasturani po Jugoslaviji. U interesu odravanja dobrih odnosa s Berlinom, Stojadinovi je tolerisao subverzivni rad Kulturbunda. Reakcionarni Koroec je, na drugoj strani, zaotravao odnose s nemakom manjinom u Sloveniji, rukovoen

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

nacionalnim interesima Slovenaca, pre svega. Vrata Jugoslavije su irom bila otvorena nemakim turistima koji su dolazei toboe na odmor, obavljali nacistiku pijunau i vrili diverzije, obavijajui kao pauk uz organizovanu pijunsku mreu u diplomatskim predstavnitvima Treeg Rajha, u Kulturbundu i privrednim organizacijama centre moi i uticaja Kraljevine Jugoslavije, koristei se pri tome svim snagama tzv. pete kolone. Kada je doao na vlast, Stojadinovi je uivao podrku princa kneza i Britanaca. O njemu se povoljno izraavao i Herman Gering. Vaio je kao istaknuti finansijer, zasluan za stabilizaciju dinara 1923, i kao ekspert za ekonomiju. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, uspean poslovni ovek, predsednik Beogradske berze, profesor Univerziteta u Beogradu, strunjak za finansije. Nalazio se u Paievoj vladi 1923. kao zapaeni ministar finansija a 1935. u vladi Bogoljuba Jevtia, takoe na elu istog resora. Uspelom propagandom stvaran je utisak da se 1935. na elu jugoslovenske vlade naao pravi ovek, jedini pozvani naslednik Nikole Paia". Njegova politika u oblasti razvoja industrije, ali uz unapreivanje poljoprivrede kao glavnog stratekog pravca, donela mu je nadimak industrijski kapetan". Vaio je za poznavaoca ekonomskog razvoja evropskih zemalja, jer je studirao u evropskim naunim i politikim centrima (Minhenu, Berlinu, Parizu, Londonu; u SAD). Pre nego to je doao na vlast predstavljao je ekonomske interese engleskih firmi u Jugoslaviji (19271934). Kao tat skorojevi" nastojao je da se u svemu dokae pred Evropom: u oblasti politikog organizovanja, fizike kulture, nacionalne ekonomije. Okreui se faistikim silama, morao je potiskivati frankofilsku orijentaciju u spoljnoj politici i tradiciju Male antante. Stojadinovia su zvali voom", ali je isticao da ga je tako prvi nazvao Koroec. Dozvoljavao je da mu se skandira: Voa, voa . . . " Stojadinovieva politika u spoljnim odnosima nosila je oznaku dualnosti, klizajui" sve vie prema faistikim zemljama. JRZ se najvie oslanjala na policiju u borbi protiv opozicije, naroito protiv komunista koji su im bili trn u oku. Koroec je 1938. predlagao deportaciju komunista i drugih anacionalnih elemenata na pusta jadranska ostrva, sledei iskustvo nekih evropskih zemalja, a oslonjen na iskustvo Jevtievih koncentra-

'

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

cionih logora iz 1934. Krajem 1939. vlada Cvetkovi-Maek je otvorila koncentracione logore u Bilei, Lepoglavi i Smederevskoj Palanci. Predlog Koroeca prihvatio je Stojadinovi, kao i predstavnici vojske. Duan Simovi je otvaranje ovih logora tretirao kao tajnu koja se moe obelodaniti deset godina kasnije, mislei na inicijalni dokument. Iz predloga se vidi da se n umu ima svetska situacija, iskustvo velikih zemalja i mogunost izolacije zatvorenika na nenaseljenim, pustim jadranskim ostrvima. JRZ se pojavljuje kao optejugoslovenska stranka, a na drugoj strani kao politika snaga koja umesto klasne borbe uspostavlja drutvenu saradnju izmeu svih slojeva naroda. JRZ je u tom smislu proklamovala parolu Ostvarenje saradnje rada i kapitala". Na stvaranju Jugoslovenskog radnikog saveza (JUGORAS) radio je Dragia Cvetkovi, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja u Stojadinovievoj vladi. Prvi kongres JUGORAS-a odran je u Beogradu, 25. aprila 1938, mada su prve organizacije reimskog sindikata stvarane ve od 1937. lanovi JUGORAS-a su istovremeno bili i lanovi JRZ, dok su rukovodstvo u podrunicama inili dravni slubenici. Iako su se izgraivali na osnovu privilegija, dobijajui podrku JRZ i drave, reimski sindikati nisu uspeli da se dokraja izgrade i snanije osete u radnikoj klasi. Stojadinovieva propaganda je neubedljivo tvrdila da je jugoslovenski radnik po prvi put prestao biti moneta za potkusurivanje" i instrument za eksploataciju" svojih poslodavaca. Srpska radikalna stranka Milana Stojadinovia pridavala je veliki znaaj propagandi i organizaciji omladine, koja je trebalo da postane partijska garda, zatita" da ini partijske borbene trupe. Smatralo se da je bez odreda redara-omladinaca nemogue zamisliti modernu partiju. Za uzor su u Nemakoj imali SA organizacije, a u Jugoslaviji slovenake fante" i Zatitu" HSS, kojima se pridavao atribut dveju jedinih ozbiljnih stranaka (Maekove i Koroeve) u Jugoslaviji. Srpske stranke lie", isticali su radikali, ,,na razbijenu vojsku. Omladinske organizacije ne smeju biti debatni klubovi, ve odredi za odravanje reda, borbeni deo stranke, njena fizika snaga." Sokolstvo, sa svojom jugoslovenskom ideologijom, Stojadinoviu nije vie odgovaralo. Soko je bio tradicionalno antigermanski opredeljen, a to se nije slagalo sa Stojadinovievom spoljnom politikom. Odbacivao je Soko kao birokratsku ustanovu", ukalu-

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA

DRAVE

2 8 9

pljenu u stare dogme" i zastarelu organizaciju fizike kulture, po Stojadinoviu, omladina je htela sportove koji imaju za cilj takmienje. Umesto zabave i razonode, sport je morao da slui rasnom jaanju naroda". Narod je bio fiziki zaputen, krljav i sklon degeneraciji", usled ega se moralo obratiti daleko vie panje njegovom ozdravljenju. JRZ je formalno konstituisala svoju omladinsku organizaciju 24. oktobra 1937. na igralitu BSK-a u Beogradu u prisustvu Milana Stojadinovia. Za predsednika Omladine JRZ izabran je dr Bojan Pire. JRZ je okupljala omladinu i u razna sportska drutva, sekcije, antimarksistike komitete usmerene ka borbi protiv komunista, sokolske druine. Meu sportskim sekcijama nailazi se na fudbalske, biciklistike, veslake, propagandne. Istraivanja Serba Rastodera pokazuju da je JRZ, posveujui panju mlaim generacijama, nastojala paralisati uticaj komunista i suparnikih nacionalistikih organizacija. Preko nje se omladina uprezala u politiku reimske stranke, uticalo se na njenu politiku i ideoloku svest; omladina je koriena prilikom organizovanja zborova JRZ; iz njenih redova razvijalo se jezgro partijske vojske. Za vreme Stojadinovia ove organizacije su imale poluvojniki karakter. Omladinci-zelenokouljai obezbeivali su Stojadinovieve zborove, pratili ga na njegovim putovanjima i predstavljali paradni deo povorki. Podravali su izbornu kampanju na decembarskim izborima 1938. Pre formiranja Omladine JRZ delovao je u okviru JRZ studentski klub Slovenski jug". Antikomunistika otrica ovih organizacija pokazuje do kojeg stepena je pojaana akivnost komunistike omladine uznemiravala vladajue snage. Pri omladinskim organizacijama JRZ stvarani su antimarksistiki komiteti specijalizovani za borbu protiv komunizma. Oni su nosioci i sprovodnici antikomunistike propagande. Organizovane su izlobe o razornom uticaju komunizma i sudbini Rusije" pod komunistikim reimom. Iz istraivanja Nikole utia vidi se da je Stojadinovieva vlada forsirala obavezno telesno vaspitanje (OTV), ali ono nije uspelo da se sprovede u hrvatskim srezovima, a ni u srpskom stanovnitvu opoziciono raspoloenom prema Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici (JRZ). Do donoenja Zakona o OTV februara 1934, telesno vaspitanje kolske i vankolske omladine je teklo preko sokolstva. Ministarstvo fizikog vaspitanja naroda je

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

1936. reorganizovalo OTV. Razvoj OTV je doiveo najvei polet krajem 1938, kada je na prazninim teajevima vebalo 634.284 lica. Zakon o OTV se u nekim optinama savske i primorske banovine morao sprovoditi uz pomo kaznenih mera. Uprkos propagandi da je re o primeni zakona kojim se doprinosi odbrani otadbine", ovaj zakon nije uspeo da se primeni u celoj Jugoslaviji. Pored otpora HSS primeni ovog sistema treba pridruiti i finansijske tekoe u siromanim optinama. Obaveznim telesnim vaspitanjem ispoljena je tenja da se zameni Soko Kraljevine Jugoslavije u prosvetno-kulturnoj oblasti. Kao glavni nosilac ideologije jugoslovenskog nacionalizma Soko Kraljevine Jugoslavije je gubio privilegovani poloaj u dravi. A. Koroec, ministar unutranjih poslova, predvodio je klerikalne snage: protiv Sokola Kraljevine Jugoslavije, zbog njegove ideoloke antiklerikalne i liberalne osnove. Koroec je polovinom 1936. napadao sokolstvo i komunizam da rade sporazumno, mada je, po svemu sudei, re o prenaglaavanju uticaja komunista kako bi se lake podrio Soko. Obarajui Stojadinovia februara 1939. komplotom u kome su, pored Koroeca, uestvovali Mehmed Spaho, Miha Krek, Franc Snoj, Dafer Kulenovi i Dragia Cvetkovi, a koji je pripremljen pod izgovorom postojanja razliitih miljenja u vladi o sporazumu s Hrvatima knez je vodio rauna o negativnim tendencijama u politikom ivotu ispoljenim 1935 1939, o naraslim Stojadinovievim ambicijama, njegovoj nepodobnosti za razgovore s Maekom, a posebno o tome da je predsednik vlade, zbog svoje profaistike politike, neprihvatljiv ne samo za demokatske krugove u zemlji ve i za zapadne demokratske sile Veliku Britaniju i Francusku. Neoekivanu smenu Stojadinovi je propratio reima da mu je knez zabio no u lea", a odreivanje Dragie Cvetkovia za njegovog naslednika da je izbor pao na najgoreg i najslabijeg lana" njegove vlade. Padom Milana Stojadinovia dolo je do bitne promene, jer je njegov naslednik, nesumnjivo beznaajan morao da naglaava kako nastavlja isti kurs, iako se kao frankofil, klonio bacanja u zagrljaj" osovine znajui za anglofilsko raspoloenje kneza, a na drugoj strani morajui da vodi rauna o otporima u srpskom antifaistikom graanstvu. Februara 1939. otvoren je put za pregovore krune s hrvatskom opozicijom radi reavanja srpsko-hrvatskih odnosa. Izvrnu ulogu u sprovoenju kneeve politike dobio je Dragia

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 9 1

Cvetkovi, radikal iz Nia, malo poznat i bezuticajan lan Stojadinovieve vlade. Kao ovek kome je knez Pavle ukazao poverenje, trebalo je samo da izvrava njegove naloge, zbog ega je i zasluio naziv kneevog kurira". U Deklaraciji Cvetkovieve vlade pomenuta je njena specijalna misija, uz naglaavanje da sporazum s Hrvatima, zasnovan na punoj jednakosti i ravnopravnosti, predstavlja njenu jasnu i odlunu politiku, bez primene ranijih metoda i taktizerstva. Cvetkovieva naknadna izjava podvlaila je narodni individualitet Hrvata, kao rezultat posebnog razvitka, polazei od njihove stvarne i formalne ravnopravnosti u granicama Jugoslavije, koju oni, kako je navedeno, nijednim aktom nisu porekli. Jo jednom je istaknuto da je sporazum zamiljen kao vid uvrivanja Jugoslavije i unutranjeg mira, a samim tim i jaanja njene otpornosti i prestia u meunarodnom ivotu. U razgovorima o tom sporazumu Cvetkoviev sagovornik i pregovara u ime druge strane bio je Maek, koji je uivao podrku HSS i Hrvatskog narodnog zastupstva, sainjenog od svih poslanika HSS izabranih na izborima 1938. Rezolucija ovoga tela od 8. maja 1939. nazivala je Maeka legitimnim predstavnikom hrvatskog naroda. Istom rezolucijom Maek je dobio odobrenje za svoj rad i ovlaenja da i dalje preduzima akcije u unutranjoj i spoljnoj politici, drei se principa da su opstanak i sloboda hrvatskog naroda iznad svega". Pregovorima je prethodio pritisak SDK, britanski podsticaji i porast autonomnih tendencija u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Vojvodini. Britanski uticaj je i te kako osetan u ovoj krizi unutranjeg jedinstva. Odnosi meu narodima Jugoslavije Britance zanimaju prvenstveno sa stanovita predstojee svetske konflagracije" i, shodno tome, osiguravanja njihove meunarodne pozicije u Podunavlju, na Balkanu i u zaleu Mediterana. S tog stanovita zanimljiv je memorandum Sitona Votsona iz 1936. godine, bez obzira to ovaj ugledni britanski javni radnik koji je, uz Artura Evansa i Vikama Stida, bio osvedoeni prijatelj Jugoslovena jo iz vremena prvog svetskog rata, nastupa sada, 1936. godine, kao privatno lice. Ugledni Britanac je poao od sledeih premisa: da je hrvatsko pitanje gorue, da je srpska politika prema Hrvatima bankrotirala i da je sporazum hitno potreban iz unutranjih i spoljnih razloga. Tadanji reim Votson je definisao kao diktaturu bez diktatora". Prvi i glavni

292

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Maekov zahtev bio je prihvatanje principa federacije, ali ako ovo pitanje u naelu i teorijski nije vie izazivalo otpor Beograda, otpor je izazivao broj federalnih jedinica. Maek je traio sedam federalnih jedinica, to je kasnije traila i Komunistika partija Jugoslavije, valjda da ne bi zaostajala sa Seljako-demokratskom koalicijom. Pod federalnim jedinicama su se razumele: Slovenija, Hrvatska, Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Srbija, Vojvodina, Makedonija i Crna Gora. Maek je bio spreman da odustane od poslednje dve, jer se njihovo pitanje moglo reiti i administrativnom autonomijom u okviru srpske federalne jedinice. Vojvodina, sa velikom itnicom, izazivala je najvie otpora, ali je idealan kompromis bio pet jedinica, ukljuujui i Vojvodinu. Maek je imao u vidu svoj vlastiti politiki front u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Bosni, a bio je i voa koalicije u kojoj je bilo i srpskih demokrata" iz Vojvodine. Za srpski politiki front radilo se, opet, o srpskoj veini u Vojvodini, kao i o strahu od manjina nemake i maarske. Siton Votson je u zakljuku svog memoranduma isticao: Ako politiko izmirenje ne uspije to bi moglo znaiti rasulo. Hrvatska drava teko da bi se mogla sama odrati, pa ak i kada bi bila i ujedinjena sa Slovenijom. A Italija bi skoro sigurno pokuala da zahvati Dalmaciju, a time bi fatalno promenila ravnoteu sila u Sredozemnom moru. Maek je rekao Sitonu Votsonu da ako Srbi ne budu eleli da biraju Makedoniju da e on traiti dualizam kakav je postojao izmeu Austrije i Ugarske, s tim to e svoju polovinu urediti federativno. Englezi su stajali na stanovitu da je rat neizbean i njih su unutranji problemi interesovali tek toliko da se drava u ratu ne raspadne." Pa i tri godine kasnije, aprila 1939, pre stvaranja Banovine Hrvatske, Siton Votson (mlai) zabeleie u izvetaju Robertu Vansitartu sledee: Sve dok se ne rei hrvatsko pitanje Jugoslavija nee biti u stanju da igra nikakvu ulogu u meunarodnoj politici, ni da pomogne prijateljima, ni da impresionira neprijatelje. Ona je po svom geopolitikom znaaju bila od velikog interesa za zapadne sile Dunav, Jadransko more, pretnja pripajanja Maarskoj i Austriji. Nemci su uveravali princa da su oni za jaku Jugoslaviju i to centralistiku koja bi bila u stanju da sprei svaki separatizam, regionalizam, demokratska kretanja, boljevizam. I ako je ovakva politika u britanskoj optici pospeivala njeno unutranje truljenje."

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

Unutranji razvoj Jugoslavije uoi rata nita manje nije interesovao ni drugu suparniku silu, Nemaku. Prema nemakim izvorima, postojala su strahovanja od stvaranja bosanske i crnogorske jedinice, ime bi oslabile unutranje dravne veze, jer banovine ne bi egzistirale kao ekonomske i geografske jedinice, nego izrazito kao etnike jedinice. Takav razvoj tetio bi ideji o jugoslovenskoj dravi na ijim granicama nisu stajale prijateljske drave i narasla bi centrifugalna nastojanja. Nemci su uviali da povratak na diktatorski autoritarni reim ivkovia ili Stojadinovia nije vie bio mogu i smatrali su da bi on doveo do revolucije. Ustae su istupale protiv Maekovog kompromisa, a desniarske snage kod Srba nisu imale oveka za vojnu diktaturu, niti snaga za to, a s mukom su prihvatale preureenje drave na bazi federalizma. Nemake analize iz novembra 1939. su se zavravale konstatacijom da je situacija jugoslovenske vlade i drave uopte teka, a budunost mutna i neizvesna. Maek je odranije nastojao da zainteresuje Rim za hrvatsko pitanje. Stojadinovi je pribliavanjem Italiji i Nemakoj praktino umrtvljivao hrvatsko pitanje, onemoguujui da prvaci Hrvatske seljake stranke, praktino nacionalnog pokreta, nau protektore meu velikim agresivnim faistikim silama. Izolaciji Hrvatske seljake stranke Stojadinovi je doprinosio zalaui se za konkordat s katolikom crkvom, raunajui da bi ona mogla amortizovati pritisak nacionalnog pokreta Hrvata. Maja 1939. Maek je pregovarao s grofom Canom preko inenjera Karnelutija, dakle u vreme ulaska Nemaca u Prag i okupacije Albanije. Personalna unija koju je ano predlagao Maeku posle pobune i izdvajanja Hrvatske iz Jugoslavije uticala je da se voa Hrvatske seljake stranke povue i napusti ove tajne posredno voene razgovore. Istovremeno su Maekovi predstavnici razgovarali i u demokratskim prestonicama. Autonomistike ideje Duana Dude Bokovia su bile starijeg porekla, jer je on u Panevcu od 1919. izraavao autonomaku liniju na ekonomskom i kulturnom planu, na emu mu je zamerao S. Pribievi. Bokovieve pristalice su smatrale da se zarad jedinstva ne sme rtvovati individualnost". U tom stavu se nije ispoljavalo antisrpstvo" ve specifinost ekonomskih interesa graanstva u Vojvodini, koje nije elelo da se izjednauje sa srbijanskom buroazijom. Pribievi je bio nepomirljiv protivnik ideje da Vojvodina ivi posebnim i odeljenim politi-

'

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

kim ivotom, poruujui jo 1920. da treba prekinuti sa pokrajinskim patriotizmom". Srbi svih drutvenih slojeva bili su 1918. za otcepljenje Vojvodine od Ugarske i ukljuenje u jugoslovensku dravu. Pitanje hoe li se Vojvodina ujediniti sa Srbijom i Crnom Gorom i jugoslo venskim narodima u jedinstvenu jugoslovensku dravu ili e se direktno prikljuiti Srbiji, reeno je 1918. u korist Srbije. Radikali oko Srpskog lista zastupali su stanovite da je Vojvodina srpska, a Jaa Tomi je koristio metaforu da hoemo da obuemo prvo srpsku koulju, jer nam je ona najblia, a posle toga zaogrnuemo se i ogrtaem Jugoslovena". Preovlaivalo je miljenje da je Vojvodina u okrilju Srbije imala anse da ostane neokrnjena, s obzirom na rumunske i maarske zahteve. Autonomaki pokret, ije su pripadnike protivnici posle zagrebakih punktacija", pogrdno zvali punktaima", oiveo je od kraja 1932. godine, posle uea Duana Bokovia na sastanku SDK u Zagrebu kojemu je prisustvovao i Mile Budak. Pokret se razbuktao kao reakcija na slabo ekonomsko stanje u Vojvodini, i usled nezadovoljstva ljudi ,,iz preka" to je vladajua buroazija zapostavljala predstavnike Vojvodine u dravnom aparatu vlasti i uprave, ali i kao izraz nezadovoljstva politikom estojanuarskog reima. Vojvoanski front nije bio institucionalno izgraen, niti je imao jedinstvenu ideoloko-politiku platformu. Bio je i heterogenog politikog karaktera. Jezgro su inili samostalni demokrati s panevakim advokatom Duanom Dudom Bokoviem. Pored samostalnih demokrata, front je obuhvatao Davidovieve demokrate, levo krilo SZ, radikale oko Glavnog odbora, lanove HSS, klerikalce oko Blaka Rajia, a i lanove KPJ. Voa pokreta je bio Duda Bokovi, iako je formalno izabran za predsednika Akcionog odbora umesto Milana Kostia tek juna 1937. godine. Ove raznorodne snage u pokretu nalazile su zajedniko gledite tek u nekim pitanjima. Vojvoanski front je istupao na petomajskim izborima, na optinskim izborima 1936. i na decembarskim skuptinskim izborima 1938. godine. Glavni opozicioni list je bio politiki nedeljnik Vojvodina koji je od svoje pojave 1935. godine nastavljao tradiciju Panevca. Front je na optinskim izborima osvojio vei broj optina u Banatu (23), u Sremu (20) i u Bakoj (8). Vojvoanin je traio: Hoemo da gospodarimo na naoj grudi!" Ovaj pokret se aktivirao im su poele poputati stege estojanuarskog reima, i im je poeo jaati nacionalni otpor politici nacionalne unifikacije, imajui

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

295

svoj poetak u objavljivanju zagrebakih punktacija" krajem 1932. godine. Pokret se zalagao za neto to srpska graanska klasa nije htela nikada da prizna, to jest da je Vojvodina i srpska i hrvatska i nacionalnih manjina. Borba za poloaje se vodila, pod vidom osloboenja od tutorstva i za postavljanje svih slubenih linosti, od bana do belenika. Autonomai nisu dozvoljavali da se iseljenici meaju u poslove matice, to se takoe smatralo za znak njihove uskogrudosti. Pritisak na parcelaciju i izdvajanje dolazio je iz Hrvatske i od S. Pribievia posle 1927. naroito od 1929. i imao je velikog uticaja u Vojvodini. Pokret je razvijao kult pokrajinske svesti i patio od pokrajinskog ovinizma. Protivnici su napadali autonomae kao ljude koji se zalau za nacionalnu smrt Vojvodine". Objektivnu osnovu nastanka imali su u centralizmu i ubijanju osobenosti pojedinih krajeva, pa samim tim i njihovog zaputanja. Specifini pokrajinski problemi bili su ipak nategnuti", jer se previalo da se oni mogu reavati samo u kompleksu svih dravnih problema i narodnih potreba. Najiskljuivije predstavnike Vojvoanskog fronta njihovi su suparnici obeleavali kao nosioce nacionalne sramote". Iz Vojvoanskog fronta odazivali su se kritiari na adresu onih koji ne vide vojvoanske ekonomske probleme, a na drugoj strani i meunarodnu stranu vojvoanskog pitanja, mislei na manjine (Nemce, Maare i Rumune, pre svega). Umerenija struja je bila za davanje ire pokrajinske samouprave, ali da se ne dovodi u pitanje jedinstvo srpskog narodnog podruja". im je dolo do sporazuma iz avgusta 1939. i deobe Vojvodine uz Maekove zahteve za teritorijalnim definisanjem nacionalnih prostora, autonomake tendencije su poele da se gase, a nacionalna usijanja da se razvijaju. Srpski kulturni klub je traio da se idski srez izdvoji iz Banovine Hrvatske i vrati u okrilje dunavske banovine, dok su pristalice HSS-a traile da Sremska Mi tro vica pripadne Banovini Hrvatskoj. Prilikom treeg boravka Dragie Cvetkovia u Zagrebu, 22. aprila 1939^ postignuta je saglasnost o teritorijalnom razgranienju. Po l. 1. Sporazuma predvieno je spajanje savske i primorske banovine s gradom i kotarom Dubrovnik u jednu jedinicu pod imenom Banovina Hrvatska, dok je definitivni opseg ove banovine imao da se odredi odlukom naroda putem glasanja u preostalim delovima Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Srema i Vojvodine. Namesnitvo, meutim, nije prihvatilo

'

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

odredbu o plebiscitu u Boki Kotorskoj i Vojvodini. Nova preformulacija je glasila da e se opseg banovine odrediti odlukom naroda putem glasanja u preostalim delovima Bosne i Hercegovine i Srema. Davanju teritorijalnih koncesija Maeku u Bosni suprotstavljali su se Mehmed Spaho i politike stranke koje su okupljale Srbe u Bosni. Cvetkovi je preko Branka ubrilovia uputio usmeni predlog Maeku o reorganizaciji drave koji je predviao stvaranje etiri jedinice: dravska banovina; savska, primorska i kotar Dubrovnik; vrbaska, drinska i zetska banovina; vardarska, moravska i dunavska banovina, sa seditem u Niu. Uz pokrajinske vlade nalazili bi se kraljevski namesnici, s tim to bi u Hrvatskoj ta uloga pripala Maeku. Bez obzira na sve zastoje, razgovori izmeu Maeka i Cvetkovia obavljeni su dosta brzo, tako da je sporazum zakljuen 26. avgusta 1939. neposredno pred izbijanje drugog svetskog rata. Najvie spoticanja je bilo oko opsega Banovine Hrvatske, jer je Maek traio Boku Kotorsku, Srem, deo Bake, delove Bosne i Hercegovine i Dubrovnik. Konani sporazum o Banovini Hrvatskoj je obuhvatio spajanje dve dotadanje administrativne jedinice: savske i primorske banovine, sa srezovima Dubrovnik, id, Ilok, Brko (Derventa), Gradaac, Travnik i Fojnica. Njen obim ovim nije bio definitivno utvren, jer je ostavljeno da se granice naknadno odrede. Predvieno je da se obrazuje zajednika vlada, koja bi sporazum sprovela u ivot, to je praktino znailo obrazovanje nove, hrvatske banovine, prenoenje na nju odgovarajuih kompetencija i donoenje politikih zakona. Prema sporazumu je trebalo da se u dravi, ukljuujui i nove jedinice, obezbedi ravnopravnost Srba, Hrvata i Slovenaca, jednakost pri ueu u vrenju javne slube, ravnopravnost priznatih veroispovesti. Isto tako, ustavom su imala da se zajame i jednaka osnovna graanska i politika prava. U nadlenost Banovine Hrvatske spadali su poljoprivreda, trgovina i industrija, ume i rudnici, graevinstvo, socijalna politika, narodno zdravlje, fiziko vaspitanje, pravda, prosveta i unutranja uprava. Dravna nadlenost obuhvatala je poslove od opteg interesa. No i u pogledu podele nadlenosti sporazum nije bio konaan, ve je predviao da se ta podela do kraja izvri tek posle preureenja drave. Zakonodavna vlast u Banovini Hrvatskoj pripadala je zajedniki kralju i Saboru, a upravnu vlast vrio je kralj preko bana, koga je on imenovao i

69. ADMINISTRATIVNA PODELA JUGOSLAWE NA BANOVINE SA UCRTANIM GRANICAMA BANOVINE

70. K E - N M S I PAVLE KARAORDEVI NZ A E NK 71. ML N STOJADINOVI IA 72. SUKOB 2 N A M SA SVETENICIMA I VERNICILA ZBOG K N O D T (.KRVAVA LITUA") ADR A O K R AA 73 NA S H A I PATRIJARHA VARNAVE, UESTVOVALI SU I PREDSTAVNICI D U I VERSKIH ZAJEDA RN R GH NC I ORGANIZACIJA IA

74. ML N OORKi (JOSIP CI2INSKI) IA 75 PETKO MILETI (DRUGI SLEVA) NA ROBIJI

76. JOSIP BROZ TITO 77. BORIS KIDRlC SEKRETAR CENTRALNOG KOMITETA SKOJ-a 1934/1935. GODINE BORIS KIDRI

70. D M SINDIKATA U MOSKVI U K M JE O R A POSLEDNJI SEDMI, KONGRES KOMINTERNE O O E D N

83. STUDENTSKI ODBOR ZA O E A U ZEMLJE POZIVA DR N STUDENTKINJE I STUDENTE DA SE UPIU NA STRELJAKI KURS" ZA O U U U RUKOVANJU ORUJEM BK 85. MANIFESTACIJE ZA CEHOSLOVACKU U KRAGUJEVCU 1938.

84. NA STUDENT

87. NOVI SOVJETSKI USTAV

8. C. K. V. K. P. (b) - DRUGU STALJINU

81. DELEGATI CK KP-HRVATSKE-CK KPJ 92. PAVELIEV LETAK KOJI JE D E U E N PO HRVATSKOJ 1940. GODINE

94. TERITORIJA BANOVINE HRVATSKE POSLE SPORAZUMA CVETKOVI-MACEK 1939. 95. SMOTRA USTAA U PISTOJI

96. UPRAVNO-POLfTICKA PODELA JUGOSLAVUE 1939-1941.

97. VANREDNO IZDANJE POLITIKE OD 25. MARTA 1941. 0 PRISTUPANJU JUGOSLAVIJE TROJNOM PAKTU

106. M K V PROGLAS OBJAVLJEN 10. APRILA 1941. AEO 107. POSEBNO IZDANJE .HRVATSKOG N R D " 10. AO A A RL 1941. U ZAGREBU PIA

108. SLOVENEC - DEFETIZAM SLOVENAKOG GRAANSTVA

109. POTPISIVANJE KAPITULACIJE KRALJEVINE JUGOSLAVIJE U ZGRADI EHOSLOVAKOG POSLANSTVA 110. PROGLAS OD 16. APRILA 19411 U K M SATOJI DA SE .BAKA VRATILA HILJADUGODINJOJ MAARSKOJ" O E

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 9 7

razreavao, i koji je odgovarao njemu i Saboru. Sudovi su izricali pravdu u ime kralja. Ovaj sporazum pravno je utvren vladinom Uredbom o Banovini Hrvatskoj na osnovu l. 116. Ustava, koji je dozvoljavao da kruna moe raditi mimo ustavnih odredaba i zakonskih propisa u okolnostima (rata, mobilizacije, nereda i pobuna), koje bi dovodile u pitanje javni poredak i sigurnost drave, ili kada su ugroeni javni interesi. Dajui ovu neobino rastegljivu" mogunost kruni, oktroisani ustav je predviao, takoe, da te izvanredno preduzete mere naknadno mora odobriti Narodno predstavnitvo. Poto je ono bilo rasputeno, a izbori za novo i za Hrvatski sabor nisu odrani do aprilskog rata, sporazum od 26. avgusta nije ni bio odobren. Stvaranjem hrvatske autonomije u Kraljevini Jugoslaviji prihvaena je federalistika orijentacija za preureenje drave, koja se nije mogla zaustaviti na dualnoj formuli regulisanja poloaja Hrvatske i Srbije. Ova reorganizacija je imala veliki broj protivnika u svim graanskim nacionalnim frontovima, ali je, izgleda, bila usvojena kao generalna linija osnovnih graanskih snaga. Pitanje je bilo samo kako e se Jugoslavija preurediti na federativnoj osnovi. Tekue stanje se definisalo kao parafederalizacija". Politiki ivot nije bio polarizovan samo putem nacionalnih stranakih konfrontacija, ve su se i u okviru pojedinih graanskih stranaka manifestovale razne struje, miljenja i pogledi zvaninih jezgara, grupa i pojedinaca. Radikali su u sporazumu videli poraz Srba. Pojedini srpski politiari su smatrali da su Hrvati odbacili kulturno-istorijske posebnosti usvajanjem etnikog principa po kome su svi Hrvati morali da se nau u Banovini Hrvatskoj (ukljuivanje 13 srezova Bosne i Hercegovine, i srezova zapadnog Srema). HSS je smatrala da samo preostali deo Bosne i Hercegovine moe da se konstituie u posebnu autonomnu jedinicu kao HercegBosna", ime je rukovodstvo stranke izlazilo u susret Muslimanima i ove upuivalo protiv Srba koji su traili pripajanje Bosne i Hercegovine srpskoj jedinici. Srpski politiki front je smatrao da Vojvodina ima da se nae u srpskoj jedinici, nasuprot HSS, koji je podravao konstituisanje vojvoanske jedinice. Hrvatska politika je bila svesna koliko bi time srpski interesi bili pogoeni zbog svega onog to je Vojvodina znaila za Srbe u duhovnom pogledu, zbog bogatstva kao itnice Jugoslavije, njene geopolitike pozicije na severu i uticaja na

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

promenu odnosa snaga u celoj dravi. Zahtevi HSS za srezovima Baranje, Bake i istonog Srema bili su protivtea srpskoj politici, ne bi li ona popustila u konstituisanju Vjvodine kao zasebne jedinice. Za Radoja Kneevia, kako navodi Mirjana Anelkovi, granice Srbije su se protezale od evelije do Subotice i od Timoka neprekidno sve do mora, blizu ibenika. Odbijen je predlog predsednika banovinskog odbora vardarske banovine Jovana Altipe-Markovia da ova banovina bude zasebna jedinica prilikom preureenja drave, jer se smatralo da juna Srbija" prirodno deli sudbinu Srbije. Po Milanu Grolu, za Vojvodinu je mogla biti predviena samo samoupravna organizacija u skladu s njenom sloenom strukturom u nacionalnom, verskom i kulturnom pogledu. Grol je polazio od toga da je Vojvodina za druge mogla biti pitanje srezova, ali da je ona za Srbe pitanje nacionalnog bia", da njena budunost ne moe biti predmet partijskih nagodbi, niti ui u onu torbu transakcija s kojom manjinske partije torbare po Beogradu". Po njemu je linija DunavMoravaVardar kima srpskog nacionalnog organizma". U redovima prvaka Samostalne demokratske stranke, ispoljavala se itava jedna lepeza miljenja o buduem statusu Bosne i Hercegovine: da ue u sastav Banovine Hrvatske; da doivi obnovu iz vremena Austro-Ugarske; da samo zapadna Bosna i Hercegovina uu u sastav Banovine Hrvatske; Sran Budisavljevi je branei trijalistiku formulu, bio protiv njenog izdvajanja u jednu od jedinica, itd., to istovremeno svedoi o stepenu rastakanja stranakog organizma i o umnoavanju individualnih i grupnih gledita. Vodstvo Slovenske ljudske stranke trailo je formiranje slovenske banovine, koja je zahvaljujui slovenakoj nacionalnoj homogenosti ve bila faktiki oblikovana, ali joj je trebalo urediti status, to jest regulisati odnose nakon reorganizacije. Na tome je ve radila komisija pri vladi (prof. Mihailo Konstantinovi, Mih Krek, Lazar Markovi i dr Stanko Majcen, podban dravske banovine). ef JMO i lan Vlade Dafer Kulenovi izjanjavao se za Bosnu i Hercegovinu kao etvrtu autonomnu jedinicu. Politike stranke koje su okupljale Srbe opredeljivale su se listom da Bosna i Hercegovina pripadnu srpskoj jedinici. Sran Budisavljevi se krajem 1939. opredelio za tri jedinice: srpsku, hrvatsku i slovenaku. Sekula Drljevi je u polemici sa D. Kulenoviem smatrao da Bosna treba da se pripoji Crnoj Gori, koja je za nju dva puta ratovala. Iznosio je i zahteve u vezi

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

2 9 9

s Hercegovinom na osnovu istorijske tradicije i etnike istovetnosti. Predlagala se i druga varijanta: Crna Gora s Metohijom, Sandakom i uikim krajem. Unionisti su u Crnoj Gori smatrali da se Crna Gora izjasnila za Srbiju 1918. godine. Mitar Popovi je iznosio shvatanje da Cetinje treba da postane centar srpske banovine", jer se radi o srpskoj abi" koja je zagrijevala i obasjavala cijelo srpstvo i sve Jugoslovene". Deo Srba u Banovini Hrvatskoj je zagovarao okupljanje u cilju odreivanja uslova koji su neophodni za njihov ekonomski, kulturni i verski razvoj. Ali njihovo okupljanje nije zamiljeno kao akcija protiv Hrvata. Sabrani, oni su morali da dokau kako meu njima nikada nije bilo nekoga, ko bi svjesno elio zlo hrvatskoj cjelini". Obrazovanjem autonomne Banovine Hrvatske imenjeno je dravno ureenje predvieno oktroisanim ustavom. Od trenutka ustanovljenja hrvatske autonomije Kraljevina Jugoslavija se nalazila u procesu preureivanja. Ta autonomija naruila je i princip centralizma, na kome je poivala celokupna dravna zgrada. Stvaranjem jedne nove, autonomne jedinice, kvalitativno sasvim drukije od dotadanjih banovina, otvoreno je pitanje u kojem pravcu e tei dalja dravnopravna reorganizacija Kraljevine Jugoslavije. Pored zahteva za stvaranjem posebne slovenake jedinice, kao i autonomne Bosne i Hercegovine, razmatralo se i oblikovanje srpske jedinice. Sauvan je i Nacrt Uredbe o organizovanju Srpske Zemlje, koja nije nikada usvojena, a iji je lan 1. predviao da se banovine vrbaska, drinska, dunavska, moravska, zetska i vardarska spoje pod zajednikim nazivom Srpska Zemlja", sa sreditem u Skoplju. Prema istom lanu Nacrta, dotadanje banovine su imale da se pretvore u oblasti, zadravajui svoje nazive i sedita. No rat je presekao planove o daljem preureenju Kraljevine Jugoslavije. Po Doru Tasiu, profesoru javnog prava, koji je sa profesorom Ivom Krbekom radio na uredbi o stvaranju banovine, jedan jedinstveni narod nije morao iveti u jednoj unitarnoj dravi, jer je mogao iveti i u saveznoj, kao to, obrnuto, savezna drava ne pretpostavlja postojanje vie naroda. tavie, u saveznim dravama je normalan proces da se tokom vremena stvara jedna nacionalna svest. Tasi je kritikovan da nije za federativno ureenje i da ide najdalje do autonomistikog ureenja. On je, pak, smatrao da nije bilo dovoljno usvojiti autonomistiko ili federalistiko gledite, nego je potrebno odre-

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

diti konkretnu formu i sadrinu. U autonomizmu se moe ii vrlo daleko u nadlenosti pokrajina, kao to se u federalizmu moe ii vrlo daleko u nadlenost savezne drave. Pitao se jesmo li tri naroda ili jedan narod". Tasi je ostavljao po strani konkretnu istorijsko-socioloku analizu spleta injenica, interesa, oseanja i ideja koji je stvorio i drao Jugoslaviju, smatrajui da razlog za sadanje stanje treba traiti u potenciranju drave na raun ideje naroda. Praktino, ljudi su se bojali da e federacija ili autonomija rastrojiti dravnu zajednicu. Zaboravljalo se da je i federalizam sredstvo za narodnu slogu i za narodno jedinstvo. Prema Tasiu centralistiko i unitaristiko ureenje je smetalo stvaranju nacionalne svesti. Zato je pisao: Hoemo federalistiko ureenje da bi se ona u njemu razvila nesmetano. Ideologije nisu to i naune objektivne teorije. Vano je da ono to elimo da bude ostvareno postavimo kao cilj budunosti." Liberalni list Napred je upozoravao da teritorijalno razgranienje banovine ne predstavlja spoljanje granice, ve granice u okviru jedne zajednike drave. Ona, to jest Jugoslavija, prema inostranstvu predstavlja nerazlunu celinu. Granice ne treba da nas razdvajaju, ve da nas vre spajaju. I fatalno bi bilo za sve nas ako bi Srbi poli za tim isto spoljnim izgledima i stvorili uverenje da je sve ono to je ostalo u drugoj banovini otpalo od njih, izgubljeno za njih. Jedna slina obmana, samo u suprotnom smislu, vladala je ve dvadeset godina u naoj sredini. To je obmana centralizma, koja je uinila da su mnogi verovali u uspostavljanje integralnog jedinstva ako se zbriu sve unutranje granice i sva vlast usredsredi u jednom centru. Postojanje jedinstva se vezivalo za nepostojanje unutranjih granica. Unutranje razlike su zbrisane ali jedinstvo nije dolo. Sto smo ili dalje sve smo manje bili ujedinjeni. A po spoljnjem izgledu jedinstvo je tada kod nas bilo na svome vrhuncu. Brisanje unutranjih granica nas je dovelo do razjedinjavanja." .. .Unutranje razgranienje nije moglo biti reeno u nas tako da niko ne bude nezadovoljan, ali je moralo biti reeno. Pri tome ne treba zaboraviti da te unutranje granice presecaju drugim granicama dravne slube, vojska, izvrni organi, narodno predstavnitvo, kralj." Na zajedniki spas smatrao je list Napred lei u irim pogledima i shvatanjima. U vezi s privremenou preureenja iz 1939. i deliminou toga preureenja, Napred je smatrao da ono nije zavreno, da

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

3 0 1

nije potvreno i da nije izvreno za celu zemlju. U optem provizorijumu stvoren je novi provizorijima u pogledu izvoenja samog preureenja drave. Pored velike Banovine Hrvatske, ostale banovine ne mogu ostati male. Spajanje banovina se nametalo, ali u kojim okvirima i na kojim osnovama? Dravska banovina je obuhvatala sve Slovence, nju nije trebalo ni stvarati, ve samo proglasiti. Ono to su Slovenci faktiki imali, Hrvati su sada dobili. Ovaj kriterij primenjen na Hrvate i Slovence trebalo je primeniti i na Srbe. Polo se od stanovita da za vreme namesnitva ne treba vriti reviziju Ustava, ve na osnovu lana 116. stvoriti provizorij koji bi doveo do sreivanja prilika. Za Ivu Krbeka, stvaranjem Banovine Hrvatske nastalo je novo ustavno stanje koje se moe primeniti samo uz pristanak Hrvata. Hrvatska je bila jedini deo zajednice gde se praktiki provodi federativno dravno ureenje i utiru novi putevi takvom ureenju itave zajednice. Reavanjem pitanja Hrvatske izgrauju se temelji za novi ustav dravne zajednice. Po Krbeku, Uredba o Banovini Hrvatskoj znaila je samo pomonu napravu ili skelu s koje e se izgraditi zgrada budueg dravnog ureenja i novoga ustava. Napred je pisao o smislu i zadacima federacije: Vladati u sloenoj dravi odgovoran je politiki zadatak, jer je federacija jedan od najsloenijih i najdelikatnijih politikih sistema koje je ljudsko drutvo do danas oprobalo. Tim tei jer mi jo ivimo u psiholokoj atmosferi unitarnih i centralistikih drava. Kod nas dravna organizacija treba da se sa unitaristikih osnova popne na stepen jedne drukije kvalitativno nove federalne drave. Skeptiki gledamo na stvari sa stanovita naviknutog centralizma ili prieljkujemo razvoj i potvrde na osnovu jednog naivnog provincijalizma ili samozavaravajueg partikularizma. Menjala su se politika shvatanja i uverenja, meale svesno ili nesvesno ideje i naela." ore Tasi je naglaavao da usko nacionalni interes mora biti prevazien u viziji pravih zadataka. Javnost je naviknuta na ulogu posmatraa u razvoju igre od ijeg svretka zavisi njena neposredna sudbina." Dok se unitarna drava moe kako-tako odravati spoljnim i mehanikim sredstvima federacija zahteva unutranja saglaavanja, duboke psiholoke i drutvene snage kao njene nosioce i predstavnice. Nigde drutvo nije tako ulo u dravni mehanizam kao kod federacije. Nigde vlast ne trai vie podudarnosti

^ 'U KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

sa voljom i raspoloenjem i interesima svih drutvenih slojeva i nacionalnih grupa nego u ovom sistemu. Nigde politiki ivot nije pozvan da odigra ulogu maine za slobodno, mirno i spontano ujedinjavanje i harmoniziranje dravnih veza i nacionalnih i etnikih odnosa. Nigde se ne trai vee uee intelektualnih i narodnih snaga nego u ovoj politikoj organizaciji." Liberalni intelektualci su podseali na ameriko ustavno iskustvo. im se izglasao federalni ustav SAD 1787, isticao je ore Tasi, sve najbolje intelektualne snage su okrenute raspravljanju i objanjavanju smisla i zadataka federalizma. Pokretali su se listovi s naslovom Federalist. Najvei duhovi toga doba, Dems Medison i Aleksander Hamilton isticali su da federalizam znai pravo jedinstvo i put ka punijem nacionalizmu. Mi ostajemo naglaavalo se na gleditu jedne vie i jae dravne celine u kojoj jedino sve osobenosti mogu doi do svoga izraaja i do potvrde svoje vrednosti. Za centralistu federativno ureenje znai rascep i stvaranje vie nacija, odnosno naroda, te samo unitarizam ostvaruje i oznaava jedinstvo i sigurnost. Nacionalno jedinstvo i unutranje politiko ureenje su dve stvari. Ono se, nacionalno jedinstvo, javlja u Sjedinjenim Dravama u federaciji. Na drugoj strani nacionalno jedinstvo moe biti troeno i ukazno pod najvrim centralistikim unitarizmom. Isto tako u granicama mnogonarodnih i nacionalno razliitih zajednica mogu se javiti centralistiki zahtevi. Navoen je prizor" u Nemakoj od 1875. i danas u Rusiji". Zakljueni sporazum nije zadovoljio nijednu drutvenu i politiku snagu u Jugoslaviji, a stvorio je mnogo protivnika reorganizacije u Jugoslaviji na novoj osnovi. Pre svega, Maek je na sednici Hrvatskog narodnog zastupstva, od 27. avgusta 1939, naglasio da se radi o deliminom sporazumu, jer se do potpunog nije moglo doi. Ovaj, samim tim, niti je utvrdio konanu teritoriju Banovine Hrvatske niti predvideo stepen njene autonomije koji bi zadovoljavao Maekovu struju, a kamoli desniare u stranci. Ali i sam Maek, poznat kao oklevalo, nije pokazivao dokle idu njegovi zahtevi u pogledu preureenja Kraljevine, posebno s gledita nadlenosti i statusa Banovine u Jugoslaviji. Time je voa HSS unosio element neodreenosti i nesigurnosti u ionako pregrejanu atmosferu nacionalnih suprotnosti. Na drugoj strani, Maek je imao

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

3 0 3

protivnike sporazuma u redovima vlastite stranke, protivnike desniarski orijentisane, koji su smatrali da on u razgovorima s krunom nije dobio zadovoljavajue ustupke za hrvatski narod. Voa HSS posebno je bio izloen pritisku ekstremne desnice ustaa, koji su sporazum smatrali direktnom izdajom hrvatskih interesa i Maeka proglasili za izdajnika zato to nije izdvojio Hrvatsku iz sastava Jugoslavije, u emu su separatistike snage videle jedino reenje. Britanski izvori crtaju Maeka kao po prirodi uzdranog i veoma podozrivog prema Srbima". Zbog ove svoje uzdrljivosti zaradio je pomenutu ocenu oklevala" ili kunktatora. Stekao je ugled voe" stojei na elu nacionalnog pokreta u Hrvatskoj. Doprineo je izgradnji HSS u jednu od najbolje organizovanih seljakih stranaka u Evropi. Bio je spreman na kompromis s kraljem 1929. i 1939. s knezom. Kneza je cenio, za razliku od M. Stojadinovia, koga nije prihvatao, premda mu je ovaj uzvraao istom merom netrpeljivosti. Za srpsku graansku politiku Maek je bio povoljniji pregovara od nekog drugog, ekstremnijeg politiara, koji bi mogao izbiti na elo HSS. Kao advokat imao je strpljivosti za pregovore vezane za reviziju oktroisanog ustava i stvaranje hrvatske autonomije. Suprotno S. Radiu, nalazio je bolji jezik razumevanja s katolikom crkvom. Na elu HSS pokazao je neverovatnu strpljivost, sposobnost opstrukcije dok se ne postigne reenje, koje je zatim tretirao samo kao privremeno, ime je potvrivao staru tradiciju Hrvata u odbrani svojih dravno-pravnih zahteva poznatu jo iz duboke prolosti. Budui tipian kompromis srpske i hrvatske buroazije u situaciji nude (po proceni krune), izazvan pritiskom spoljnih i unutranjih okolnosti, sporazum nije zadovoljio predstavnike ni jedne ni druge buroazije. Hrvatska buroazija bila je nezadovoljna stepenom poputanja Cvetkovieve vlade, a srpska gubitkom vladajueg poloaja, revizijom centralizma, podelom vlasti s hrvatskom suparnicom; Sporazum je oznaio poetak preureivanja Jugoslavije na osnovama nacionalnosti, procesa koji do 1941. nije obuhvatio Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu, pa ni Srbiju kao posebnu jedinicu, i tako ostao nedovren. Istoriari ovog pitanja s pravom ^uzimaju da je sporazum znaio tek poetak razgraivanja centralistike Jugoslavije, ali kakvu bi ona fizionomiju u budSnosti dobila moglo je samo da se nasluuje. Velikosrpskaljburoazija je svojatala Crnogorce i

0U

KRALJEVINA JUGOSLAVUA

Makedonce, traei da se oni konstituiu u zasebnu jedinicu pod imenom Srpska Zemlja". Preko manjina se naprosto prelo kao da nisu ni postojale. Protiv sporazuma bila je i vojska, mada ona nije javno iznosila svoje stavove. Predstavnici velikosrpske koncepcije, koji su u sporazumu videli slom vlastite hegemonije, stajali su na stanovitu da se njime ugroava celina Jugoslavije i lomi njena unutranja otpornost u vreme kada se trai puna sloga i jedinstvo drave. Za konzervativne snage srpske buroazije sporazum je predstavljao kapitulaciju pred hrvatskom buroazijom, koju su desniarske snage, opet, optuivale da je podlegla diktatu beogradskih vlastodraca. Po Edvardu Kardelju, sporazum nije smanjio, ve je jo vie zaotrio protivurenosti u reakcionarnom logoru". KPJ je na Petoj zemaljskoj konferenciji ocenjivala otpor sporazumu kao izraz nezadovoljstva srpske buroazije velikim ustupcima hrvatskoj konkurentkinji, dok je, na drugoj strani, ova smatrala da dogovorom s Beogradom nije mnogo dobila. Ubrzano je razlaganje jugoslovenske drave i produbljivanje krize. Reim nije smeo da daje bojevu municiju vojnicima. Predlagalo se stvaranje pomonih i radnikih bataljona. Na srpskoj strani sumnjalo se u Hrvate i u manjine, naroito u Nemce. irena je sumnja u Hrvate kao element rasula u vojsci. Pomeriuta ideja o Srpskoj Zemlji" poivala je na koncepciji velike Srbije u okvirima budue monarhistiki ureene federacije, sastavljene od tri jedinice: Srbije, Hrvatske i Slovenije. Delujui preko svog politikog predstavnika Slovenske ljudske stranke slovenaka buroazija, koja je dotle potpomagala okruivanje Hrvatske, u novoj situaciji je jo rezolutnije postavljala pitanje reavanja svog poloaja. Srpska buroazija, sa svojim razdrobljenim nacionalnim frontom, pokuavala je da se organizuje preko Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovia, Dragie Vasia, Stevana Moljevia i drugih, naroito u nacionalno meovitim krajevima i onima koji su se graniili s oblastima nastanjenim Muslimanima i Hrvatima. Srpski kulturni klub je ubrzano poeo da osniva svoje odbore i pododbore, nastojei da se pretvori u stoer okupljanja Srba oko velikosrpskog programa. Baena je parola Srbi na okup". Nasuprot Srpskom kulturnom klubu, ustae su traile razbijanje Jugoslavije izdvajanjem Hrvatske iz njenog sastava. Srpsko-hrvatske konfrontacije naroito su dobijale u intenzitetu u vreme stvaranja Banovine Hrvatske. Srpski kulturni klub, nalazei se u slubi velikosrpskog nacionalnog

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG PREUREENJA DRAVE

3 0 5

programa, postavio je zahtev da se Bosna i Hercegovina prikljue srpskoj teritorijalnoj jedinici. Za Dragiu Vasia je sporazum s Hrvatima bio srpski Minhen". Stevan Moljevi je istupao protiv autonomije Bosne i Hercegovine i njenog odvajanja od Srbije. On je napadao autonomistiko Sarajevo kao nosioca bonjakluka", a Sarajevo i Zagreb zbog zanemarivanja Bosanske krajine iz pohlepe". Srpski kulturni klub je hteo da, pretvaranjem ove oblasti u zapadnu predstrau Beograda kao nosioca dravne nacionalne misli, stvori od Krajine centar koji bi paralisao uticaj Zagreba i Sarajeva. Prof. Dragoslav Stranjakovi, istaknuti prvak Srpskog kulturnog kluba, prilikom svojih obilazaka Srema pozivao je Srbe na ujedinjenje u svim krajevima zemlje, traei od njih da uvaju srpske kue, granice i zemlje. Ogranci SKK su formirani u idu, Vukovaru, Sremskoj Mitrovici i u nekim mestima Bake gde je HSS takoe nastojala da izazove pokret Bunjevaca, prikazujui ih kao Hrvate i prenaglaavajui njihove tenje da se nau u sastavu Hrvatske, s obzirom da se radilo o nedovoljno nacionalno identifikovanom stanovnitvu. Granica povuena sporazumom ila je u Sremu linijom Vinkovci, Vukovar, id, Sremska Mitrovica i Ilok, uzbuujui duhove izmeanog stanovnitva, budei razliite duhovne tradicije i obnavljajui ranije administrativne podele. Pri tome je koriena najrazliitija argumentacija: od sastava stanovnitva po nacionalnom merilu, do ekonomskih, istorijskih i geografskih razloga. Upuivane su delegacije, raspravljalo se uz povienu temperaturu preko tampe srpske i hrvatske, nacionalne i lokalne drani su zborovi i iznoeni protivureni dokazi; lokalni stranaki prvaci uanivali su se iza nacionalnih znamenja i prizivali stare tradicije. Prikljuivanje idskog i ilokog sreza Banovini Hrvatskoj izazivalo je ralanjavanje nacionalne strukture koja je govorila o srpskoj veini u odnosu na hrvatsko stanovnitvo. Duan Lazi navodi da su se s nacionalnim razlozima meali i verski, vodei kompletnom razdvajanju i izazivanju netrpeljivosti. Srpski govornici su bili opsednuti politikim jedinstvom Hrvata i Slovenaca preko HSS-a i SLS, odnosno slovenakih klerikalaca, istiui da je danas Srbima najvei protivnik njihova stranaka iscepkanost. Pri reavanju osnovnih dravnih pitanja, meutim, nije smelo biti podela i uskostranakih strasti ve tenji za jedinstvenim nastupom. Na zborovima su srpski politiari izbacivali parole o neophodnosti ujedinjenja svih Srba, okupljanja oko srpskog

'

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

programa, prevazilaenja ranijih trzavica, nesaglasnosti i egoizma u ime stvaranja monolitnijeg nacionalnog nastupa. Misao jedinstvenog kola mora da prevlada kod svih Srba!" Nasuprot potrebama, Srbi su se u projekciji radikala suoavali s usitnjenim stranakim mozaikom. Najtee je padalo postojanje raznih frakcija u nekada jakim strankama, kao to je to uoi rata bilo tipino za radikale. Zagrienost i sterilnost ranijih stranakih voa upuivala je na prebacivanje teita rada u narod iz ijih nedara je trebalo oekivati pojavu spasonosnog voe. Stranake ljubomore ometale su stvaranje novog srpskog nacionalnog pokreta, jer se ukorenjene stranake navike nisu lako naputale. Atmosfera stvaranja jedinstvenijeg fronta i nastupa koriena je od radikalskih prvaka za obnovu Radikalne stranke kao pokretaa i zastupnika narodnih masa. Ovi zahtevi su imali u vidu odbranu od eventualne hrvatske hegemonije, reenje srpskog pitanja u Jugoslaviji, koje se sada, jo od stvaranja jedinstvene drave, iskazalo u svom najakutnijem obliku, te potrebu obezbeivanja jedne strateke platforme za budunost. Kriza i gubitak pozicija upuivali su na razmiljanje i traenje sveobuhvatnijeg reenja za srpski narod u Jugoslaviji. Meutim, takvom reenju su na putu stajale mnoge smetnje koje je prethodno trebalo otkloniti: stranako arenilo i dezintegracija ranijih nacionalnih stranaka, uvrivanje poljuljanog poloaja, suprotstavljanje svim snagama koje nisu, po shvatanju novih protagonista, dovoljno nacionalne. Srpski kulturni klub, koji je sve ekspanzivnije nastupao, naroito na spornim podrujima, bio je inicijator izdvajanja pojedinih naselja iz sastava Banovine i ostavljanja ugroenog stanovnitva u srpskom prostoru. Na tim prostorima i meama ispoljavali su se prvi znaci mrnje, koja e provaliti u nevienom ustako-frankovakom izlivu 1941. godine. Analize o nacionalnom primatu i etnikom sastavu polazile su od istorijskih reminiscencija vezanih za graenje pravoslavnih crkava, snagu pravoslavlja, osnivanje kola, kulturne veze sa Srbima i Rusima, pojave prvih srpskih novina, porekla slavnih srpskih linosti (Zaharija Stefanovia iz Vukovara), boravka znamenitih Srba u tim mestima (Vuka Karadia u Vukovaru, na primer Branka Radievia, Svetozara Miletia). Dolazak patrijarha Gavrila Doia u Vukovar na posveenje zvona Srpske Pravoslavne Crkve u Vukovaru, iskorien je za isticanje jedinstvenog stava Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda. Srpska novinska propaganda oznaavala je SPC za glavnog vodeeg predstavnika zavetne misli

VLADA MILANA STOJADINOVIA. K A R A K T E R NACIONALNOG P R E U R E E N J A DRAVE

3 0 7

Srpstva, za ustanovu koja uobliuje srpsku narodnu duu i koja je nosilac srpskih nacionalnih tenji. Voa zemljoradnike levice dr Dragoljub Jovanovi, kome je bila oprotena" kazna izdravanja robije u Sremskoj Mi tro vici, pozdravio je sporazum za razliku od drugih srpskih stranaka iz Udruene opozicije koja se raspala posle stvaranja Banovine Hrvatske smatrajui ga istorijskim" i rezultatom dugogodinje borbe u Hrvatskoj i na srpskoj strani". Shvatao je da je njegova uloga u tome da obavesti srpski narod o znaaju sporazuma i da radi na organizovanju srpskog naroda po uzoru na HSS, pre svega podsticanjem na rad u privrednoj i kulturnoj organizaciji seljatva. Jovanoviev pristalica i prvak levice dr Neboja MLleti je na sporazum gledao kao na najvei dogaaj u istoriji naroda Jugoslavije, zapravo mali prevrat". Dragoljub Jovanovi je smatrao da je sada nastalo i srpsko pitanje, jer nema Jugoslavije bez Hrvata, ali ni bez Srba. Njegov program je predviao sporazum sa Hrvatima, ujedinjenje s Bugarskom, naslon na Rusiju" i slobodu i hieb za one koji rade. Program zemljoradnike levice (od marta 1940. godine, Narodne seljake stranke) odraavao je shvatanje seljake demokratije, izraavajui ovu orijentaciju metaforino u tom smislu da zemljom mora prostrujati seljaki vetar. Oigledno je da je time parirao HSS, zamiljajui kako da postane arbitar srpskog sela kakav je bio Maek na hrvatskom, te da sprei prodor komunista na selo, emu su sluile i njegove teze o Rusiji" koja je imala dosta potovalaca u Sremu. Savez zemljoradnika je, takoe, polazio od toga da sporazum ne dovodi u pitanje Srbe. S raspadanjem srpskog graanskog fronta, zemljoradnika levica Dragoljuba Jovanovia poela je da ispoljava velike ambicije nesrazmerne svojoj moi da okupi sve napredne drutvene snage u zemljoradniki front, koji bi postao zamena dotadanjoj Udruenoj opoziciji, ravnopravan pregovara s Maekom i reprezentativna nacionalna formacija poput Hrvatske seljake stranke. Pretenzije zemljoradnike levice i Srpskog kulturnog kluba na okupljanje Srba imale su drukija politika i ideoloka polazita u pogledu sudbine Jugoslavije. Grupa levih zemljoradnika iznela je u Programu Narodne seljake stranke 1940. stav o federativnom ureenju Kraljevine Jugoslavije. Ova je za Narodnu seljaku stranku imala puno istorijsko opravdanje, kao drava tri juno-slovenska naroda, koji su vekovima patili pod tuinskom vladavinom", dok se za narodne manjine trailo puno zadovoljenje u svakom pogledu, kako bi

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

je (Jugoslaviju) oseale kao svoju domovinu". Srpski kulturni klub stajao je na stanovitu velike Srbije" u Jugoslaviji ili, u krajnjem sluaju, van nje. Umesto unutranje konsolidacije, sporazum s Hrvatima je doveo do dramatinih zapleta i daljeg zaotravanja odnosa. Oekivano uvrivanje dravne kohezije i jaanje odbrane zamenjivali su sve ei konflikti. Protivnika sporazuma bilo je mnogo i na jednoj i na drugoj strani: vojska, Milan Stojadinovi, Udruena opozicija, separatisti, deo rimokatolike i deo Srpske pravoslavne crkve, Italija i revizionistike drave, nemaka nacionalna manjina. Obnoviteljska avangarda" je postala politika elita" u Kulturbundu. Faizacija je zahvatila celokupni politiki i kulturni ivot nemake narodnosne skupine u Jugoslaviji. Disidenti oko Stojadinovia delovali su kao Politika grupa Milana Stojadinovia", da bi se od marta 1940. ustalio naziv Srpska radikalna stranka. Stranka je upozoravala na ugroenost jugoslovenske ideje i na opasnost od plemenskog ovinizma i iskljuivosti; nije priznavala sporazum Cvetkovi-Maek, polazei od naela dravnog i narodnog jedinstva. No, dok ne doe do povratka na stanje pre avgusta 1939. Srbi su imali pravo, kada se nacionalne teritorije ve omeuju, da ujedine sve srpske oblasti i krajeve, i to na osnovu istorijskog prava i ogromnih rtava, a ne plebiscitom ili po ishodu glasanja za obinu ili ustavotvornu skuptinu. Sporazumom su, jednostavno, svi bili nezadovoljni zato to je bio polovian, zakasneo, to je sprovoen nedosledno, i to su ga sprovodile linosti koje su sve vie gubile kontrolu nad tokom dogaaja. Sporazum je podravao namesniki reim olien u knezu Pavlu, jer su iza njega stajali Britanci, ubeeni da e se reenjem unutranjih nacionalnih konflikata izmeu Srba i Hrvata Kraljevina uvrstiti iznutra i pripremiti se u interesu britanske vojno-politike strategije za predstojea meunarodna iskuenja. Knez, mada bez veeg ugleda u Jugoslaviji, davao je peat svim reenjima unutranje i spoljne politike. Strani i domai izvori ocenjuju Pavia Karaorevia kao prefinjeno obrazovanog oveka, sklonog umetnosti, intelektualca kome je bio svojstven anglosaksonski nain razmiljanja o svetu, drutvu i ljudima. Bio je cenjen kao veliki zatitnik kulturnog i humanog ivota", prijatelj literature i umetnosti,

VLADA MILANA STOJADINOVIA. KARAKTER NACIONALNOG P R E U R E E N J A DRAVE

3 0 9

aristokratskih sportova. Sam je bio poasni predsednik Crvenog krsta, Dunavskog kola jahaa Knez Mihailo", Auto kluba Jugoslavija". Knez je bio pokrovitelj i mnogih sportskih manifestacija. Pod njegovim uticajem Stojadinovi je podsticao sve vrste sportova, kako aristokratskih" (tenis, jahanje, lov, jedrenje), tako i sportova budunosti" (jedriliarstvo, avio-sport, moto-sport). Za Britance je knez bio razborit" ovek, njihov prijatelj, ovek liberalnih koncepcija sklon potovanju demokratskih institucija. U narodu je ostao nepoznat i u svakom sluaju neomiljen. Njegovo proenglesko raspoloenje nije bilo nepoznato ni u zemlji ni u inostranstvu. Nije bio pripremljen za dravne poslove: smetalo mu je i krhko zdravlje, a nije imao ni oreol vojnika, kao kralj Aleksandar. Za razliku od svog brata od strica koji je znao i da izae na brisani prostor", vie je voleo da radi iza kulisa politike. Britanci za njega vele da je bio naklonjeniji umetnostima nego drugim muevnijim ciljevima". U Velikoj Britaniji je gledao ne samo najmonijeg zatitnika mira u svetu, ve i zemlju od koje moe traiti savet i pomo. Naavi se na elu Jugoslavije iznenada, posle smrti kralja Aleksandra, morao je da se suoi sa stanjem u jednoj nemirnoj zemlji, izloenoj spoljnim pritiscima. Ova objektivno gledano minorna linost jugoslovenske dravne i politike scene uivala je potpunu potporu Britanaca, kao sprovodnik njihove politike. Britanski diplomati iz Beograda nisu krili svoja raspoloenja prema knezu namesniku. Dokle god", stoji u jednom godinjem izvetaju, knez namesnik bude davao, kako sada daje, smernice jugoslovenskoj spoljnoj politici, ova zemlja se nikada nee nai meu neprijateljima Velike Britanije." Sporazum je branio i Maek, istiui njegovu nedovrenost, ispunjen tenjom da ga proiri, pun straha da ga neprijatelji, a meu njima i ustae ne dovedu u pitanje. Svestan da vojni krugovi nisu podravali stvaranje Banovine Hrvatske avgusta 1939, Maek je pregovarao marta 1941. sa Simoviem preko I. ubaia i A. Koutia, oko ulaska u puistiku vladu. Maek je insistirao na miru i traio priznanje sporazuma, proirenje kompetencija Banovine, obrazovanje jednog tela koje bi ograniavalo kralja i vladu u vrenju vlasti i promenu ministra vojske i mornarice generala Bogoljuba Ilia. Tek kada je utvreno da se objavi vie uredaba kojima je konkretizovan sporazum izmeu Maeka i Simovia, voa HSS-a je pristao da doe u Beograd i u novoj vladi preuzme dunost potpredsednika.

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

Dravni intervencionizam u smislu meanja drave u postojee ekonomske odnose pojava je vie nego karakteristina u itavom svetu dvadesetih i tridesetih godina ovog veka. Drava se neposredno meala u odnose radnika i poslodavaca (socijalno-ekonomske odredbe, tarifne intervencije, reim zapoljavanja i tehnike zatite pri radu, itd.), regulisala cene (slobodne ili normirane cene, potpomaganje kartelnih monopola, i dr.), osnivala dravna preduzea u klasinoj ili akcionarskoj formi, uticala na saobraajnu politiku, odreivala lokaciju preduzea i rudnika, itd. Celu jednu oblast koja je u 19. veku pripadala privatnoj inicijativi, s tim to se drava pojavljivala u ulozi nonog uvara" (Lasal), sada je popunjavala drava. Porast ovih regulativno-dirigovanih mera naroito je uzeo maha posle ekonomskog sloma 1929. godine. Politika Ruzveltovog nju dila" (New Deal, s javnim radovima i njihovim simbolom isuenom dolinom Tenesi) sama za sebe je govorila o novom putu razvitka najvee kapitalistike sile savremenog sveta i visokom stepenu dravnog intervencionizma koji je osvajao u koliko do jue klasinoj zemlji ekonomskog liberalizma. Drava je u uslovima krize sistema bila prinuena da uzme na sebe vrlo vane ekonomske i druge funkcije. Pojave podravljivanja u Kraljevini Jugoslaviji prvenstveno su zahvatale privredu, ali od dravne intervencije nisu bile osloboene ni druge oblasti, naroito fizika kultura. Etatizam kapitalistike drave nije, meutim, ukidao privatnu svojinu ve je ovu samo fragmentarno zamenjivao dravno-kapitalistikom. Pod uslovima kapitalistike Jugoslavije, s njenom materijalnom i kulturnom zaostalou, posebno arhainom socijalnom strukturom" (76% seljatva), u krizi 1930, koja se naslanjala na posledice agrarne krize, drava je bila jedina organizovana snaga koja je mogla da preuzme monopol spoljne razmene poljoprivrednih pro-

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

3 1 1

izvoda,

organizaciju javnih radova i njihovo finansiranje, mobilizaciju radnih snaga osiromaenog seljatva i proletarizovanih slojeva koji su na svojim leima osetili razorne posledice krize. Jaanjem etatizacije privrede, jaala je dravna i privredna birokratija koja je preuzimala kontrolu i usmeravanje privrednih i socijalnih funkcija. Tendencija jaanja drave i njene intervencije u jugoslovenskom sluaju nije bila samo uslovljena izlaenjem iz krize i modernizacijom proizvodnje ve i tenjom ka daljoj centralizaciji i snaenju autoritarne vlasti Milana Stojadinovia. Novoj dravi nije bilo nimalo lako da posle 1918. od razliitih privrednih organizama koji su uli u sastav Kraljevine SHS stvori jedinstveni sistem, ima li se u vidu da je ona bila formirana kao konglomerat razliitih celina, politiki, ekonomski i kulturno nejednakih i neravnomernog stepena razvitka. Kraljevina je od poetka bila prinuena da regulie odnose izmeu kapitala i rada. Versajski mirovni ugovor je, po prvi put u istoriji, sadravao preporuke o radnikom pitanju". Osnovan je i Meunarodni biro rada za razmatranje meunarodnih pitanja od interesa za radnitvo. Kraljevina SHS je, kao lanica Drutva naroda, postala obavezna da donese socijalno-ekonomske zakone iz oblasti radnikog pitanja". ak i u eri liberalizma Kraljevina SHS nije mogla napustiti svaki nadzor nad privredom, pre svega nad industrijom. Vid ove upravne regulative predstavlja osnivanje specijalnih resora za privredu: Ministarstva trgovine i industrije, Ministarstva uma i rudnika, Ministarstva finansija, Ministarstva poljoprivrede i voda, Ministarstva za obnovu i razvoj, Ministarstva ishrane i obnove, Ministarstva za agrarnu reformu, Ministarstva graevina. Svi ti resori bili su izgraeni kao administrativno-regulativni organi u sferi privrede. Pri Ministarstvu trgovine i industrije ustanovljen je 1920. Privredni savet, administrativno-birokratska ustanova koja se nije ni osetila u privrednom ivotu, jer su ekonomske resore vodili politiari. Savet je bio sastavljen od predstavnika Ministarstva i svih pokrajina. Vladavina administrativno-birokratskih ustanova i metoda nailazila je, istie Smiljana Burovi, na nezadovoljstvo dela privrednika koji su smatrali da je zemlji daleko potrebniji ekonomski parlament" od politikog". Deo srpskih vladajuih politiara strahovao je meutim da se konstituisanjem privrednog parlamenta" ne poremeti centralizam i ojaaju suparnike buroazi-

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

je, slovenaka i hrvatska. Bilo je i takvih koji su u jaanju privrednog parlamenta" videli mogunost stvaranja sindikalnog parlamentarizma", koji bi, smatrali su, rasplamsao klasnu borbu kao u SSSR-u. Privrednici su podvrgavali kritici postojei parlament zbog njegovog sastava (uglavnom intelektualci i zemljoradnici), a bez trgovaca, industrijalaca i zanatlija. U parlamentu nisu razmatrani privredni programi i projekti, pa ak nijedan politiar nije pao branei neki ekonomski program, kojih nije ni bilo ili ih je bilo sasvim malo. Izuzeti iz uea neposrednoj vlasti i upravi, privrednici su poeli da se organizuju putem komora, kao oblika stalekog" objedinjavanja. Dravna politika je industrijskim protekcionizmom i putem carinske politike, doprinosila razvitku industrije uvozom maina bez carine. Najbolji reim zatite dobile su industrije koje su imale povoljnije uslove za razvitak. Graanske stranke pogotovu nisu bile obuzete ekonomskim planovima i vizijama. HSS je veu panju poela pridavati ekonomskim pitanjima od sredine tridesetih godina. Osnivanjem Seljakog kola" i Gospodarske sloge" stranka je shvatila znaaj privrednih problema u politici, ali se delatnost ovih organizacija preteno svodila na ekonomsko-kulturnu propagandu; agrarno-tehniko usavravanje i upuivanje seljaka u modernije organizovanje u sferi proizvodnje i prometa, oivljavanje kulturnog naslea, folklora, etnografskih obiaja, te na njihovo stavljanje u slubu nacionalne politike. Od 1938. i pojave knjige Rudolfa Biania Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, s Maekovim predgovorom, ciljevima nacionalne politike je podreena i nauna argumentacija. JMO je propagirala ouvanje veleposeda, a SLS traila izuzimanje crkvenih poseda iz agrarne reforme. Nijedna graanska stranka nije imala definisan program ekonomskog razvitka, preputajui da stvari teku kako teku" u skladu s dominacijom ideologije liberalizma iz prolog veka, koja je sa sve jaom intervencijom drave u drugim zemljama Evrope smatrana prevazienom doktrinom razvoja nacionalne ekonomije. to se tie komunista, oni nisu imali nikakav uticaj na drutveno-ekonomski ivot. Odbacivali su agraristiku ideologiju" seljakih partija kao sitnoburoaski utopizam". Smatrali su da je ideal samostalne seoske privrede nemogu u uslovima vladavine kapitalizma na jednoj strani, i u vremenu socijalne revolucije na drugoj. Komunisti su se zalagali za industriju, to je proisticalo iz marksistike

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

3 1 3

ekonomske doktrine i kulta industrijalizacije u SSSR-u, a protiv agrarizacije" Jugoslavije. Industrija u Kraljevini SHS, odnosno Kraljevini Jugoslaviji od 1929. godine prola je kroz vie ciklinih kriza" koje su bile nejednake po uticaju i posledicama, ali su se sve bez razlike odraavale na privredu u celini. Bri razvoj industrije posle rata bio je uslovljen talasom inflacije i poveanim ulaganjem kapitala u ovu privrednu granu da bi nastupanjem deflacije dolo do smirivanja zapoetog razvoja. Svetska kriza je, meutim, najrazornije delovala, dovodei do potpunog zastoja razvoja industrije. Prevazilaenjem njenih posledica nastupilo je oivljavanje privrede u celini koje je trajalo do poetka drugog svetskog rata. Mada je svetska ekonomska kriza sa zakanjenjem pogodila Jugoslaviju, dovela je do pada agrarnih proizvoda pogoravajui ionako teak poloaj seljatva. Cene agrarnih proizvoda padale su znatno bre i u veoj meri nego cene industrijskih proizvoda, potrebnih seljakim gazdinstvima (disparitet cena ili makaze cena). Nastupilo je i doba nezaposlenosti. Veliki broj poljoprivrednih najamnih radnika nije mogao da nae zaposlenje ni za vreme sezone poljskih radova. U gradovima se poveao broj jeftine radne snage sa sela koja je konkurisala za radna mesta kojih nije bilo. Kupovna mo se naroito smanjila kod onog dela stanovnitva koje se nalazilo u radnom odnosu, ali s malim primanjima (sitni inovnici, nametenici, kuna posluga, i si.). Prema popisu iz 1931. ova kategorija stanovnitva u gradovima je iznosila 476.079. Industrija je ograniavala proizvodnju i smanjivala kapacitete. Izvetaji banskih uprava govore o opadanju industrijske proizvodnje, obustavljanju rada, otputanju radnika, i'td. Fabrike su se prodavale po niskim cenama; propadale su velike trgovake radnje; najamnina fabrikih radnika je uveliko opala; nestalan, periodian rad je postajao forma nezaposlenosti. Kod Sredinjeg biroa za posredovanje rada u Beogradu, broj novoprijavljenih radnika za zaposlenje u svim granama delatnosti iznosio je u 1931. godini 158.089; 1932. godine prijavio se 254.121 novi radnik za rad; u toku 1933. broj novoprija'vljenih radnika popeo se na 289.659; sledeih godina 1934. i 1935. broj prijava se sve vie poveavao, a broj ponuda za zaposlenje se smanjivao. Analizirajui ovu pojavu, Nikola Vuo nalazi da su se ponude poslodava-

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

ca najvie odnosile na nekvalifikovane radnike, a upola manje na kvalifikovane radnike. Istraivanja Smiljane urovi otkrivaju da je u Jugoslaviji 1931. bilo 536 steajeva i 835 prinudnih poravnanja. Na finansijsku krizu u Jugoslaviji teko se odrazio krah velike beke banke Ossterrichische Kredit Anstalt, s kojom su bile vezane hrvatske i slovenake banke, i nalazio povezan deo preduzea koja su nekada imala sedite u Austro-Ugarskoj. Seljaka zaduenost je rasla od 1925. i dobila masovne razmere u doba krize. Osnivanje PRIZADA" i druge interventne mere nisu mogle da spree pad cena poljoprivrednih proizvoda. Seljak je propadao i zbog otvaranja pomenutih makaza cena": dok je kupovao jedan plug 1920. za 700 dinara ili 360 kg penice, dotle je 1934. isti plug nabavljao za 920 dinara ili 868,8 kg penice. Zakonom o zatiti zemljoradnika iz 1932. proglaen je moratorium na plaanje dugova; kamata je svedena na 10% i zabranjena je javna prinuda prodaje seljake pokretne i nepokretne imovine za naplatu dugova. Do 1932 je izbrojano 709.525 seoskih dunika, a ukupan iznos duga procenjen na 6.982 miliona dinara (45,17% privatnim licima, a 32,18% privatnim novanim zavodima). Bez posla je za nekoliko godina ostalo 34.000 zanatskih radnika. Na javnim berzama se poveao broj nezaposlenih radnika. Drava nije priskoila u pomo Prvoj hrvatskoj tedionici" i drugim preanskim" bankama da se izvuku iz krize, to e nepovoljno uticati na srpsko-hrvatske odnose. Godine 1932. opadaju ulozi na tednju i dolazi do steaja 11 banaka, 117 industrijskih i zanatskih preduzea i 514 veletrgovinskih radnji. Kriza je dovela do sloma koncepta liberalistike ekonomije. Pod uticajem stvarnosti dolazi do naputanja liberalizma i njegovog zamenjivanja merama dravne intervencije. U Jugoslaviji je, kao uostalom i u drugom svetu, ranije ili kasnije, s ovim ili onim specifinostima, s ekonomskom krizom poeo prelaz na dravno-kapitalistiku privredu, praenu nizom interventnih i regulativnih mera u poljoprivredi, spoljnoj razmeni, industriji. Teoretiari i praktiari dravnog intervencionizma opravdavali su tendenciju jaanja drave u privredi nizom razloga fiskalnog karaktera, socijalnim i nacionalnim potrebama. Apologeti ovog tipa privreivanja navodili su da prihodi drave iz oblasti proizvodnje utiu na smanjenje poreskih optereenja; branili su dravna preduzea kao rentabilnija

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

3 1 5

od privatnih; ona su navodno manja za razliku od anacionalnog" privatnog kapitala rukovoena profitom, ime se ublaava eksploatacija radnika i pomae nacionalnoj odbrambenoj emancipaciji. Novi program vlade Bogoljuba Jevtia iz februara 1935. nagovestio je privredni program, kao izraz novog doba" i novih shvatanja" u ijem se sreditu nalazila Uredba o javnim radovima sa angaovanim sredstvima od jedne milijarde dinara. Po tom programu trebalo je oiveti privredu, pomoi zemljoradnicima, izgraditi puteve, eleznike i drumske, povezati Primorje sa ostalim delovima zemlje. Predvieno je da se suma od jedne milijarde utroi za dve godine. Ideja je potekla od M. Stojadinovia, ministra i'inansija u vladi B. Jevtia. Program javnih radova predloilo je u vreme krize Drutvo naroda. Uredba o javnim radovima tretirala se kao socijalna uredba", koja treba da rei pitanje nezaposlenosti i da unapredi privredni razvoj pojedinih krajeva. Ali javni radovi nisu bili nepoznata ideja ni u prethodnom periodu. Jugoslovenski privrednici su smatrali da je to put da se okona ekonomska depresija". Vlada je odluila da se pristupi izgradnji internacionalnog puta od maarske granice do Horgoa i preko Subotice i Novog Sada do Beograda, Nia i bugarske granice; posebnu panju pobuivao je i put BeogradZagrebLjubljana, ali usled nedostatka sredstava mogao se samo delimino izgraditi (ZagrebDugo Selo, ZagrebSamobor, LjubljanaKranj, BeogradAerodrom Zemun). Drava je u periodu 19251934, prema Rudolfu Bianiu, investirala u javne radove 63,3% u Srbiji, 10% u Bosni i Hercegovini, 9% u Hrvatskoj, 6,1% u Crnoj Gori,'4% u Vojvodini, 3,9% u Sloveniji i 3,7% u Dalmaciji. Izneta Bianieva rekonstrukcija nekorektna je, izmeu ostalog i zbog toga to je pod Srbijom obuhvatio Kosovo i Metohiju i Makedoniju. Meu javnim radovima oekivale su se i melioracije u slivu Morave, izgradnja mostova preko Dunava i Tise, elektrifikacija zemlje. Za vreme M. Stojadinovia podignuto je vie novih elektrinih centrala i dalekovoda. Ali stepen elektrifikacije je daleko zaostajao za potrebama zemlje, raspoloivim energetskim izvorima i elektrifikacijom drugih razvijenih zemalja srednje Evrope. Ogroman broj sela je ostao u mraku, a elektrika smatrana nedostinim luksuzom. Oporavak privrede doveo je do usmeravanja teita dravnog interesovanja prema selu, ali nisu zapostavljani ni razvoj

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

industrije i saobraaja. Iskustvo ivota i ekonomska p o l i t i k a " pre svetske krize jasno su ukazivali da se drava u svome razvitku vie ne moe oslanjati na vetaku kupovnu snagu" koja je ulazila, kako je pisao Mijo Mirkovi, iz Nemake, Francuske, Sjedinjenih Drava. Zajmovi zakljueni u inostranstvu i reparacije, sa doznakama novca od strane iseljenika, hranile su i omoguavale ivot i privatnoj gradskoj privredi i dravi. Od privrede se oekivalo da svoj narodni dohodak obrazuje iz agrara, ali je za ovaj bio karakteristian mali parcelni posed". Seljak, najmnogobrojniji proizvoa, ali i potroa, bio je do gue zaduen. Nizom mera Stojadinovieva vlada je nastojala da olaka poloaj seljatva: septembra 1936. ona je Uredbom o likvidaciji zemljoradnikih dugova otpisala 50% glavnice zemljoradnikih dugova; zemljoradnicima je omogueno dobijanje novih zajmova; cene poljoprivrednih proizvoda su poveane; poljoprivreda se rastereivala poreskih tereta; unapreivao se izvoz agrarnih proizvoda a olakavao uvoz proizvoda neophodnih kao industrijska sirovina; primenjivale su se nove veterinarske i agronomske mere u smislu unapreivanja poljoprivrede i poveanja prinosa. Tako je zapoelo odabiranje oplemenjenih priplodnih grla, selekcija semena, osnivanje Veterinarskog zavoda u Zemunu kao jugoslovenske ustanove. Sve ove mere dravne intervencije pokazuju da je drava preuzimala na sebe zadatak ozdravljenja ekonomske situacije posle krize koja je potresla svet, ne mimoilazei ni nerazvijenu balkansku zemlju. Kraljevina u kojoj je stanovnitvo sela predstavljalo ogromnu veinu a broj inovnika i nametenika premaivao broj industrijskih radnika, morala je da se zalae za ozdravljenje poljoprivrede, da brine o poveanju prinosa i o izvozu poljoprivredne produkcije, ukoliko je elela da obezbedi prihode drave jednom reju, da ozdravi privredu i stvori koliko-toliko sreenu socijalno-ekonomsku osnovu drutvenog ivota. Tri podunavske izvoznike agrarne zemlje, Jugoslavija, Rumunija i Maarska formirale su jo 1930. agrarni blok", traei od glavnih uvoznica poljoprivrednih proizvoda iz jugoistone Evrope (Austrije, ehoslovake, Italije i Nemake), da olakaju carinskim preferencijalima poloaj ovih drava kako bi izdravale konkurenciju prekookeanskih zemalja. Agrarni blok je takoe od drugih, tzv. poverilakih zemalja (Francuska, vajcarska, Holandija, Engleska) oekivao nove kredite radi

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

3 1 7

gaenja

starih dugova. Smiljana urovi smatra da je Jugoslavija u novoj situaciji u program svoga privrednog razvoja stavila na prvo mesto brigu za agrarni razvoj. PRIZAD (Privilegovano izvozno drutvo) je nastao kao organ dravne ekonomske politike, kupujui, prodajui i izvozei poljoprivredne proizvode (penicu, uljarice, kukuruz, ljive, itd.). Drava je intervenisala i u izvozu stoke donoenjem Uredbe za kontrolu izvoza stoke u cilju staranja o povoljnim cenama, podsticanja izvoznika i zalaganja za iskoriavanje preferencijala. Najznaajniju intervenciju drava je sprovodila preko javnih radova. Isticalo se da e se putem otvorenih kredita obezbediti davanje hleba narodu u pasivnim krajevima", podstai izgradnja saobraajnih objekata i graevinskih objekata. Pruga KoprivnicaVaradin, povezivala je Zagreb s Podravinom. Pruge BileaNiki i UstipraaFoa zavrene su 1938. godine. Broj radnika koji su radili na graenju eleznikih pruga popeo se 1937. na 39.077 radnika. Do poetka 1938. izgraeno je novih puteva u duini od 540 km. Istovremeno s gradnjom novih puteva tekla je opravka i rekonstrukcija banovinskih kolovoza. U okviru javnih radova zapoeta je gradnja modernog meunarodnog puta BeogradNovi Sad. U vlasnitvu drave nalazilo se najvee poljoprivredno dobro u Kraljevini, Belje", povrine 60.000 hektara, a sa 12-16 miliona dinara prihoda godinje. Drava je takoe bila vlasnik i osam fabrika duvana, dve fabrike eera, jedne fabrike svile; bila je vlasnik rudnika i preduzea drvne industrije, pota, telefona i telegrafa, rene plovidbe. Jugoslovenske dravne eleznice su 1939. zapoljavale 86.048 radnika i inovnika. Saobraaj je do 1918. gravitirao prema stratekim i privrednim interesima carstva onog u ijem su okviru iveli jugoslovenski narodi: austro-ugarskog, odnosno turskog, tako da su mnogi delovi nove drave meu sobom bili nepovezani. Vladina politika je ila u pravcu politike, privredne i saobraajne orijentacije prema novom administrativno-politikom centru, Beogradu. Beograd i Banat su nepovezani, kao i Srbija i Bosna, odnosno Dalmacija i Bosanska krajina (gradnja Unske pruge" proticala je u znaku stalnih afera). Od Kruevca do Uica roba je putovala 23 dana. Za opravku vagona i lokomotiva izgraene su privatne fabrike u Slavonskom Brodu, Smederevu, Subotici, Kruevcu i Smederevskoj Palanci. Dravne eleznice

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

su bile najvanija grana saobraaja. Od 1918. do 1933. u Jugoslaviji je sagraeno 1000 km novih eleznikih pruga, tako da je njihova ukupna duina 1931. iznosila 10.434,9 km. Drava.je_za.vreme M. Stojadinovia poela da.investira i u oblast metalurgije i ratne industrije. Istovremeno ona se pojavljivala i kao veliki kupac, dajui poslove i obezFeujui nabavke za vojsku; naruivala je poslove od industrije, organizso vala je spoljnu trgovinu u oblasti poljoprivrednih, umarskih, drvnih i rudarskih i industrijskih proizvoda. ipad" je bio najvee umsko-industrijsko preduzee u Jugoslaviji sa oko 7000 radnika; preduzee je regulisalo cene drveta i drvne industrije; imalo je vlastitu eksploatacionu eleznicu i fabriku celuloze u Drvaru. Drvna industrija je inae bila prva industrijska grana u kojoj je zavedena dirigovana privreda. Sistem dravne privrede se dopunjavao sistemom dravnog kapitala. Preko dravnih banaka i privilegovanih novanih ustanova (Narodna banka, Dravna hipotekama banka, Potanska tedionica, Privilegovana agrarna banka) drava je sabirala najvei kapital u Jugoslaviji i predstavljala faktiki najveeg finansijera u zemlji preko novanih ustanova koje su mogle kreditirati do 8 milijardi dinara. U meuratnom razdoblju drava je raspolagala i vojno-tehnikim zavodima, a bilo je i nekoliko manjih fabrika u privatnom vlasnitvu. Re je o Vojno-tehnikom zavodu u Kragujevcu, u ijem su se sastavu nalazili i ostali vojno-tehniki zavodi: Caak, Obilievo (Kruevac), Kamnik, Sarajevo i Zagreb. Zavod u Lazarevcu Vreoci" izraivao je barut, eksploziv i tapine. Vojna industrija se razvijala neplanski, uz skromna investiciona ulaganja. U elom meuratnom periodu vojna industrija nije osvojila proizvodnju tekog oruja i motorizacije usled ega je, kao i za neka druga laka oruja, bila upuena na nabavke u Francuskoj, Engleskoj, Nemakoj, Italiji, Belgiji i ehoslovakoj. Posle 1935. dolazi do preorijentacije u nabavci naoruanja iz Nemake. Graanski krugovi nesrpskih nacija kritikovali su politiku razvoja vojne industrije, zbog njenog smetaja na tlu Srbije (,,u sredini zemlje"). Ministarstvo vojske i mornarice je jo 1923. predlagalo da se u cilju efikasnije odbrane slovenaka preduzea za proizvodnju municije presele u centar drave" (iz Kamnika u Uice, a valjaonice iz Jesenica i Store u Prijedor).

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

3 1 9

Razvoj industrije 19351937. pokazivao je napredak, ako se izuzmu mlinska industrija i industrija piva. Najvie novih pred uzea bilo je iz oblasti tekstilne industrije (prerada pamuka, vune, kudelje, jute, vetake svile). Najmodernije i najvee preduzee je podignuto u Vuju, kod Leskovca (predionica i tkanica vune). Fabrika aluminijuma u Lozovcu kod ibenika preraivala je domai boksit. Proirene su tekstilne fabrike u Sloveniji kao i neka druga preduzea: izgraena je gruba pruga" u Zenici, rafinerija bakra u Boru i rafinerija olova u Trepi. U apcu je izgraena nova fabrika za preradu plavog kamena i superfosfata Zorka", zatim nova fabrika cementa u Skoplju, rafinerija u Panevu, fabrike seruma u Zemunu i Zagrebu, itd. Najvie novih fabrika po banovinama je podignuto u dunavskoj banovini 35, u savskoj 16, na teritoriji uprave grada Beograda 16, u dravskoj banovini 11, u vardarskoj 8, u primorskoj 5, u moravskoj 4, u drinskoj 3 i po jedno preduzee u zetskoj i vrbaskoj banovini. , Prema Smiljani urovi, principi Stojadinovievog plana o podizanju industrije polazili su od prerade sirovina u zemlji, izgradnje preduzea koja nee zavisiti od inostranog uvoza sirovina i usmeravanja industrije na razvoj ratne industrije. Prilikom izgradnje grube pruge" u Zenici Stojadinovi je u ovom metalurkom centru video osnovu i stub teke industrije u Jugoslaviji. Proirenjem Zenice" stvoreni su osnovi nacionalne industrije elika (elezne industrije"). Do proirenja je dolo i u fabrici elektrolize bakra u Boru, gde je eksploataciju u elom i meuratnom periodu ostvarivao francuski kapital, koji je inae ' uestvovao u finansiranju deset preduzea iz podruja rudarstva i topioniarstva. Godine 1940. Bor" je preao u nemake I ruke. Topionica olova u Zveanu je zapoela s radom krajem I 1939. godine. Podizanjem fabrike u Lozovcu, kod ibenika, I podstaknuta je proizvodnja avionske industrije (fabrika Ika! rus" i Zmaj" u Zemunu). Za gradnju niza preduzea u ? Stojadinovievo vreme i te kako je bio zainteresovan strani I kapital, naroito nemaki, kojemu je vlada davala znaajne 5 povlastice. f Stojadinovi je razvio tendenciju pribliavanja Nemakoj I koju je podstakao kralj Aleksandar posle Hitlerove pobede 1 januara 1933. godine; tu tendenciju su podravali i Britanci, to ' je uticalo da istu politiku nastavi i knez Pa vie nakon ubistva , jugoslovenskog kralja u Marseju. Ova politika se u spoljnotrgoi

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vinskoj razmeni nije morala nategnuto obrazlagati, jer je odgovarala orijentaciji privrede Kraljevine prema najbliim tritima; pri tome je re bila i o komplementarnim privredama koje su se nadopunjavale, tim pre to su Hitleru bile neophodne sirovine i poljoprivredni proizvodi u vreme intenzivnog prelaska Treeg Rajha na program naoruanja i prevoenja nemake privrede na ratni kolosek. Nemaka je mogla postati glavni potroa jugoslovenskih poljoprivrednih proizvoda, isto kao to je Kraljevina s druge strane bila gladna nemakih industrijskih proizvoda. Vladajui faktori su bili svesni da je Nemaka velika sila s odgovarajuim uticajem u Podunavlju, na isti nain kao to je bila i znaajan ekonomski inilac u Evropi. Ukljuivanje Nemake u jugoslovenski privredni prostor olakano je time to se dotadanji partner Jugoslavije Italija (stoka, drvo, itd.), nalazila u ratu protiv Etiopije i trpela ekonomske sankcije Lige naroda. Ekspanzija Nemake na Balkan i prostor srednjeg Podunavlja (geopolitiki pojam Jugoistok") znailo je oivotvoravanje stare teorije Austro-Ugarske o podunavskom privrednom prostoru, prema kojoj je u savremenoj verziji Nemaka bila industrijska radionica" Evrope i sveta, a balkanske i podunavske zemlje njen agrarni i sirovinski privesak. Nemakoj je u razmeni s Kraljevinom Jugoslavijom odgovarao i klirinki sistem razmene. Jugoslavija je isporukama poljoprivredne proizvodnje, stoke, olova, bakra i cinka plaala liferacije nemake industrijske robe. Trei Rajh je meu prvima uveo i trgovinu orujem. Iz Jugoslavije su se oekivale isporuke i drugih sirovina: gvoa, pirita, hromne rude, antimona, manganove rude, liskunovog kriljca, azbesta i grafita. Jugoslavija je do 1935. nabavljala oruje kod zapadnih demokratija, ali od tada poinje preorijentacija prema Nemakoj. Nemaka je ak vrila pritisak da se u nabavci naoruanja Kraljevina osloni na Nemaku, posebno prilikom nabavke artiljerije i vazduhoplovstva. Jugoslavija je izvozila i strateke materijale, iako Nemaka nije uredno isporuivala naoruanje (zakanjavanje s isporukama podmornica i aviona; izostanak isporuka rezervnih delova; posle 1939. liferacije su tekle iz fabrika koda"). Jugoslavija je bila prinuena da nabavlja naoruanje zbog proklamovane oruane neutralnosti", tim pre to nije imala svoju industriju aviona i teke artiljerije, razvijenu tehnologiju, a pogotovu finansijska sredstva. Nemaka je pritiskala Jugoslaviju da ne prodaje robu njenim protivnicima. Velika Britanija

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

3 2 1

je na drugoj strani nastojala da jeftinim otkupom robe na kontinentu oslabi nemake izvore ratne privrede i snabdevanje stanovnitva, ali u tome nije postigla oekivani uspeh. Istovremeno s klirinkom razmenom, Nemci su bili spremni da vlastitim investicijama pomognu u eksploataciji aluminijuma i razvijanju energetskih postrojenja. Tajnim protokolom od 31. jula 1940. predvieno je jaanje trgovine izmeu Kraljevine Jugoslavije i Nemake. Novim tajnim protokolom iz oktobra 1940. Nemaka je obezbedila monopol na izvoz jugoslovenskih proizvoda: kukuruza, pasulja, konja za vuu, krupnih goveda, junadi, svinja, masti, ivine, ulja, drveta, tavljene koe, kudelje i rudae (cinka, aluminijuma, antimona itd.). U svojoj ekonomskoj politici prodiranja i ostvarivanja privrednog prostora, Nemaka je potiskivala francuski uticaj a kasnije onemoguavala britanske pokuaje da zameni Francusku, sukobljavajui se od 1933. i s interesima Italije koja je takoe imala trajne ambicije u predelu Balkana i Podunavlja. Nemaka je smatrala da Jugoslavija pripada evropskom velikom privrednom podruju", kao agrarno-sirovinski snabdeva". Nemaka politika prema Jugoslaviji bila je usmerena u pravcu da Jugoslavija ostane van rata i da se privredno vee za Nemaku radi dopune nemake ratne ekonomike. Nemaki predstavnici najvieg ranga, koji su poseivali Jugoslaviju, forsirali su privrednu razmenu (Herman Gering, Hjalmar aht, Funk, Konstantin fon Nojrat). Nemaka je sticala povlaen poloaj u jugoslovensko-nemakim privrednim odnosima kao neuporedivo jai privredni partner, to se vidljivo odraavalo na robnu strukturu jugoslovenskog izvoza u Nemaku. Jugoslavija je zavisila od dravnih nabavki naoruanja, a Nemaka je praktino kontrolisala jugoslovenski izvoz iz drugih drava. Proirenje Zenice" za vlade Stojadinovia uveliko je zavisilo od uea Krupa". Privredna razmena se ostvarivala preko meovitih dravnih (vladinih) odbora koji su do aprila 1941. odrali 12 sastanaka. Nemaku privrednu politiku prema Jugoistoku" su nosili: Srednjoevropski privredni savet, Odbor za Jugoistok IG Farbenindustrie, Drutvo za Jugoistonu Evropu u Beu, Odbor za Jugoistok Savezne industrijske grupacije. U borbama nacionalnih buroazija, a srpske i hrvatske naroito, obostrano su iznoene proizvoljnosti o pljaki Hrvatske" od strane Srbije, ili pak da je Hrvatska teret drave a

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Hrvati u celini nepouzdani, mada nauni govor iskljuuje potrebu slinih kategorija. Niti je Hrvatska bila srpska kolonija", kao to je smatrao V. Maek, 1938, drei da se s hrvatskim krajevima postupalo kao s paalucima u doba raspadanja turskog carstva, i da su Hrvatska i ostali preanski krajevi" dovedeni u neprispodobivo gori poloaj nego to su ga imali pod bivom austro-ugarskom monarhijom", gotovo do ruba gospodarske propasti" niti su svi Hrvati bili ekstremisti i neraspoloeni prema Jugoslaviji, ak i pod uslovom da se rei nacionalno pitanje. Ovaj neodmereni politiki govor s obe strane samo je do usijanja dovodio ionako rovite meusobne odnose. Istraivanja ekonomista i drugih naunika pokazuju da je Hrvatska postigla, ak i u takvoj Kraljevini, razvoj daleko bri od onog u Austro-Ugarskoj. Radikalne stavove ponavljao je i Rudolf Biani u navedenoj knjizi, nastojei da d ekonomsku argumentaciju hrvatskog nacionalnog pitanja, ali produbljujui protivurenosti i razvijajui jo vee netrpeljivosti. Po njemu zastava srpskog imperijalizma" je bila jugoslovensk. Mada su ove optube o pljaki" bile ispolitizirane, one su ostavljale trag i remetile odnose, usaujui se u svest dela ljudi kao apsolutna istina. Biani je, kao rezultat jaanja drave, izvodio zakljuak da za Hrvate (hrvatsku buroaziju u stvari) nije opasan balkansko-levantijski sistem patrijarhalne stare Srbije", s neurednom administracijom i arijskim shvatanjima, ve moderni aparat dravne ekonomije" koji slui kao sredstvo eksploatacije. Dok je prvi smatrao pasivnim, parazitskim, drugi je bio aktivan, eksploatatorski, imperijalistiki; smatrao je, takoe, da je ekonomska kriza dovela do zahvata drave u privredni ivot, to nije mimoilo Jugoslaviju kao siromanu i agrarnu zemlju, uz tendenciju da se sredite te ekonomske snage prenese u Beograd. Biani je svesno previao da je hrvatska industrija bila daleko razvijenija od srpske 1918. godine, da je koristila sirovine ostalih delova Jugoslavije i trite za plasman svojih proizvoda; da je u novu dravu ula neoteena, tavie njena je industrija u ratu ak bila i ojaana; Hrvatska je imala vee koristi i 19251930. kada je finansijski kapital prevladao na raun industrije i poljoprivrede. Ako je srbijanski ekonomski imperijalizam" bio u ekspanziji i u mogunosti da ivi na raun drave, od ega nisu imale koristi Hrvatska i Slovenija, nije jasno zbog ega su onda neki vladajui krugovi oko kneza Pavia ili na sporazum s hrvatskom buroazi-

ULOGA DRAVE U PRIVREDI

323

jom od 1935. godine koji je znaio drukiju unutranju organizaciju drave s posledicama i na ekonomski raspored moi u Kraljevini. Bez obzira na tendencije razvoja dravnog kapitala posle svetske ekonomske krize, srpska buroazija nije uspela da izgradi eksploatacioni sistem koji bi mogao efikasno delovati na elom prostoru drave i osiguravati prihode iskljuivo srpskom graanstvu. Srpska buroazija je sa zakanjenjem nastojala da prestigne koristei prednosti politike dominacije svoju hrvatsku suparnicu. Stojadinovi je nesumnjivo izraavao ovu politiku, ali je ona poinjala u isto ono vreme kada je u cilju liberalizacije diktature i nalaenja reenja sukoba srpsko-hrvatske buroazije Stojadinovi oboren. Posle obaranja Stojadinovia kompromis je bio neizbean i do njega je i dolo avgusta 1939. godine. Nesumnjivo je da je dirigovana privreda od vremena ekonomske krize putem javnih kredita sve vie jaala ulogu drave. Stojadinovi je ovoj ekonomskoj politici udahnuo novu snagu od 1935, pribliavajui je konceptu nacionalne ekonomije, po stranom nacistikom uzoru, ali imajui u vidu i jugoslovenske specifine potrebe. Komponente ove politike su se oslanjale na plan i uoavanje znaaja hernije u razvitku novih tehnologija. Kratkotrajni Stojadinoviev eksperiment, s osloncem na raniju praksu javnih radova i dravne intervencije u oblasti privrede, kao da je davao ekonomski sadraj integralnom jugoslovenstvu, koje se do tada velikim delom izraavalo u politiko-propagandnoj frazeologiji ili u nastojanjima pojedinih uenjaka" i umetnika da mu daju neki trajni i veiti metafiziki izraz duhovnog jedinstva. Takav razvoj prekinuo je pad Milana Stojadinovia i poetak drugog svetskog rata.

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

Najvidljiviji pokazatelj kulturne zaostalosti Kraljevine bila je nepismenost. Godine 1921. 51,5% njenog stanovnitva, bilo je nepismeno, to je drastian podatak za zemlju od 12 miliona stanovnika, posebno u poreenju s prosvetnim nivoom visokorazvijenih zemalja zapadne i srednje Evrope. Procenat nepismenosti u Makedoniji i Bosni i Hercegovini prelazio je 80%, a bio je znatno nii u zemljama koje su do 1918. ivele u sastavu Austro-Ugarske. Godine 1931. pismenih je najvie bilo u dravskoj banovini (99,4%), upravi grada Beograda (89,1%), savskoj banovini (72,3%), dunavskoj (71,1%), a sledUa su primorska (42,6%), moravska (38,0%), drinska (37,9%), zetska (34%), vardarska (29,1%), vrbaska (27,4%). Nepismenost je bila naroito visoka meu enama, zbog patrijarhalnih shvatanja i verskih obzira, to su pokazivali podaci iz 1931: moravska banovina imala je 16,3% pismenih ena, drinska 19%, zetska 17,1%, vardarska 14,5%, vrbaska 14,2%, primorska 30,2%, dunavska 60,5%, savska 64,9%, uprava grada Beograda 84,7% i dravska banovina 94,2%. Poveanje procenta pismenog stanovnitva za deset godina, izmeu dva popisa stanovnitva u Kraljevini, iznosilo je 5,9%. Pismenost se poveavala naroito kod mlaeg narataja, zbog irenja kolstva i vee potrebe za pismenim graanima, ali je izvestan broj dece naputao kolovanje, naroito u brdskim i retko naseljenim krajevima, gde nije ni bilo dovoljno kola. Za razvoj kolstva bili su karakteristini napori da se stvori jedinstveni kolski sistem i nasleena rascepkanost savlada unifikacijom vrsta i tipova kola i nastavnih programa. Osnivanjem banovina namesto ranijih oblasti stvaranje jednoobraznog kolskog sistema je znatno ubrzano.

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 2 5

nastavnika, mada je ona i dalje bila jedna od najzaostalijih zemalja u Evropi u pogledu pismenosti. Od 1918. broj narodnih (osnovnih) kola poveao se sa 5.610 na 8.357, broj uenika sa 650.000 na 1.393.422, dok je broj uitelja 1937/1938. dostigao

U Kraljevini Jugoslaviji porastao je broj kola, uenika i

25.000. Ali te iste kolske godine preko 300.000 pristiglih uenika nije nalo mesta u kolama osnovnog obrazovanja. Osmogodinje obrazovanje, uvedeno 1929, obuhvatilo je decu u dravskoj i dunavskoj banovini, donekle i u primorskoj. Razvile su se i naglo narasle graanske kole, tip srednje kole koji je spajao opte i struno obrazovanje, u kojima je 1937/1938. bilo 39.850 uenika. Sa 120, broj ovih kola je porastao 1937/1938. na 189, a broj uenika sa 42.700 na 116.655. Gimnazija je predstavljala glavni i najelitniji oblik srednje kole jer je odgovarala imunijim slojevima drutva koji su slali svoju decu u ovakve kole da bi mogla da nastave kolovanje na univerzitetu i najambicioznijim seljacima, naroito srednjacima. Uiteljske kole neravnomerno su se razvijale: posle 1918. bilo ih je 24, sa 2.330 uenika i 287 nastavnika, a 1928. godine 40, sa 8.660 uenika, da bi 1937/1938, zbog teih materijalnih uslova i orijentacije ka drugim, manje tekim i unosnijim zanimanjima, broj uenika spao na 3.199. Pored dravnih kola postojale su privatne i one pod rukovodstvom crkve. ene su pohaale tzv. domaike kole. Gimnazije su favorizovane u odnosu na strune kole. Godine 1937/1938. trgovake akademije i srednje tehnike kole pohaalo je 6.435, a zanatske 3.222 uenika. Iste godine Jugoslavija je imala 23 trgovake akademije, 3 pomorsko-trgovake akademije i 8 srednjih tehnikih kola. Dvadeset dve umetnike kole pohaalo je te godine 3.307 uenika. Nastava je izvoena na srpskohrvatskom, a u Sloveniji na slovenakom jeziku, dok su manjine pod meunarodnom zatitom nemaka, maarska i rumunska dobile pravo da otvore odeljenja za nastavu na maternjem jeziku. Nemaka manjina, koja je bila najbrojnija i ekonomski najuticajnija, imala je uiteljsku kolu u Vrcu. Nepriznate nacije (Makedonci) bile su izloene srpskoj asimilaciji, a nacionalne manjine bez zatite albanska, i druge ekspanziji ideologije integralnog jugoslovenstva. Polovina kola u vardarskoj banovini je bila zatvorena, jer drava nije imala sredstva da plati uitelje, ili su

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

plaeni toliko loe da nisu imali motivaciju da se zadre na radnim mestima. Zavisei od reima, uitelji nisu mogli stei oseanje stalnosti i sigurnosti. kolski programi poivali su na naelu jedinstva dravne i narodne misli. Uzdizali su dinastiju Karaorevia, bili zadahnuti antikomunizmom i religijskim oseanjima. kole su vodile aktivnu borbu protiv nenacionalnih elemenata, a posebno protiv komunista iz redova aka, studenata i nastavnika, koji su privremeno ili trajno iskljuivani i podvrgavani kaznenim i disciplinskim merama. Nastavnici su otputani ili premetani u zabaene krajeve, stavljani pod nadzor, onemoguavani u napredovanju. Nepoeljne knjige i izdavake kue bile su na indeksu. Studenti komunisti upuivani su u koncentracione logore u Viegradu i Bilei. Pored dva postojea univerziteta, u Beogradu i Zagrebu, osnovan je i trei, u Ljubljani, to je bio preloman dogaaj za slovenaku nauku i kulturu. Univerzitet u Ljubljani obrazovan je 1920. godine kao Univerza Kraljevine SHS v Ljubljani. kolske 1920/1921. imao je filozofski, pravni, tehniki, medicinski i teoloki fakultet. Pored Zagrebakog sveuilita radile su u glavnom gradu Hrvatske i Veterinarska visoka kola, Tehnika visoka kola i Visoka kola za trgovinu i promet. U Subotici je 1920. osnovan Pravni fakultet, a u Skoplju Filozofski fakultet; za njih je vaio Zakon Univerziteta u Beogradu. Krajem 1937/1938. u Jugoslaviji je bilo 8 visokih kola. Studenti iz siromanijih porodica i tzv. pasivnih krajeva opredeljivali su se za pravne fakultete, gde je reim studija bio najslobodniji. Razvoju univerzitetske nastave doprineli su i istaknuti strunjaci iz redova ruske emigracije, meu kojima se nalazilo vie naunika svetskog glasa: Anton Bilimovi, Nikolaj Saltikov, Aleksandar Solovjev, Teodor Taranovski, Georgije Ostrogorski i drugi. Ostrogorskog je u Beograd pozvao Stanoje Stanojevi 1933. godine. Pre toga on je radio kao privatni docent u Breslau (Vroclav). Za vanrednog profesora izabran je 1935. godine. Njegovim dolaskom poinje rad na istorijskom vienju Vizantije, jer su njegovi prethodnici u Beogradu bili druge struke (Filaret Grani teolog, a Dragutin Anastasijevi filolog). Iako mlad, Ostrogorski je ve tada uivao ugled u svetu. Radom na Univerzitetu u Beogradu Ostrogorski je utemeljio beogradsku vizantoloku kolu. Iz redova ruske emigracije poticao je veliki broj univerzitetskih nastavnika (70). Rusi su uglavnom radili na Univerzitetu u Beogradu i na novom ljubljanskom univerzitetu.

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 2 7

Broj studenata na Univerzitetu u Beogradu, 1919. godine iznosio je 3.320. Ve 1921/1922. godine taj broj se uveao na 7.220, to je nagli porast i najvea koncentracija omladine u Kraljevini SHS, kao rezultat pristizanja studenata koji su se kolovali za vreme rata u inostranstvu, odnosno demobilizacije aka. Ve kolske 1928/29. na Univerzitetu u Beogradu bilo je 5.875 studenata. Istraivanja ora Stankovia su pokazala da je, po teritorijalnoj pripadnosti, na Univerzitetu u Beogradu 1925. bilo iz Srbije s Junom Srbijom" (Makedonija) 3.555 studenata; iz Vojvodine 412 studenata; iz Crne Gore 317; iz Bosne i Hercegovine 189 studenata; iz Hrvatske 185 studenata; iz Slovenije 21 student dakle svega 4.669 studenata. Gotovo 18% studenata (934) je bilo stranog porekla, a od toga 849 ruskog porekla. Broj studenata na Univerzitetu u Beogradu poveavao se sledeim ritmom: 1929/30. 7.300 studenata, od kojih 1.600 enskih studenata; 1931/32. 8.300 studenata 1.950 ena; 1934/1935. 8.350 studenata* 1.730 ena; 1939/1940. 9.800 studenata 2.100 ena i 1940/41. 10.930 studenata 7.800 mukih i 3.130 enskih. Neposredno pred rat na Univerzitetu u Beogradu je studiralo svega oko 2.500 studenata iz seoskih i radnikih porodica, od ukupno blizu 10.000 upisanih studenata. Na Univerzitet je dolazilo sve vie studenata iz seoskih i radnikih porodica (oko 26% 1939. godine), ali taj broj nije nikad dostigao srazmere socijalne strukture zemlje. U periodu 19181941. broj studenata na jugoslovenskim univerzitetima se udesetostruio. Nacionalna struktura Univerziteta u Beogradu u kolskoj 1939/1940. godini pokazuje da je Srba bilo 2.707; Crnogoraca 1.297; Bosanaca 1.077; Hrvata 842; Makedonaca 779; Bugara 569; Rusa 431; Slovenaca 144, i Maara 87. Prilikom upisa na Univerzitet nije bilo nacionalne diskriminacije, ako se izuzme tretman Makedonaca kao Srba, to se ogledalo i u promeni prezimena. U elom meuratnom periodu na jugoslovenskim fakultetima diplomiralo je svega 11 Albanaca. Antisemitskim uredbama uoi rata dolo je do ograniavanja upisa Jevreja na Univerzitet i diskriminacije jevrejskih trgovaca. Profesori Univerziteta u Beogradu angaovano su uestvovali u izradi programa dravnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca: Jovan Cviji, Aleksandar Beli, Jovan Radoni, Bogdan i Pavle Popovi, Slobodan Jovanovi, Stanoje Stanoje-

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vi, Tihomir orevi, Boidar Markovi, Grgur Jaki i drugi. Na Univerzitetu u Beogradu predavao je do smrti 1914. i Jovan Skerli, knjievni istoriar i kritiar, poznat kao apostol jugoslovenstva". Univerzitet u Beogradu je predstavljao izrazito optejugoslovensku nastavno-naunu i obrazovnu ustanovu, koja je imala veliki znaaj i za razvoj naprednih ideja u zaviajnim krajevima studenata. Poetkom 20. veka na podruju Jugoslavije dolazio je jedan lekar na oko 10.000 stanovnika. Kako do 1918. nije postojao nijedan medicinski fakultet, budui lekari su se kolovali na stranim univerzitetima: austro-ugarskim, ruskim, francuskim, nemakim, vajcarskim i drugim. Kulturni razvoj je posle 1918. ubrzan, to se vidi po porastu ustanova kulture i broja njihovih korisnika. Krajem 1938. Jugoslavija je imala 41 stalno i putujue pozorite, od ega 20 profesionalnih i 21 diletantsko, kao i 370 bioskopa. Film kao nova, s^Jma umetnost, osvajao je gledaoce, upoznavao graane s Amerikom u kojoj je nemi, a kasnije zvuni film dosegao najvii domet u svetu. Holivud je postao optepoznati pojam meu prosenim jugoslovenskim graanima. U veim jugoslovenskim centrima snimljeni su i prvi filmovi. U Zagrebu je 1919. snimljen film o nekrunisanom seljakom kralju" Matiji Gupcu, a u Beogradu 1932. film o Karaoru u reiji glumca Ilije Stanojevia. Radu na filmu dao je peat Oktavijan Mileti, koji je od 1927. snimio vei broj dokumentarnih, eksperimentalnih i igranih filmova. Reirao je film enidba Kraljevia Marka". Snimao je svesokolski slet u Beogradu 1930. i Filmski bal" 1932. godine. Miletiu su za filmski rad i ostvarenja pripale meunarodne nagrade u Berlinu 1932, i Parizu i Veneciji 1936. godine. Re je o filmovima: Na alost samo san", Poslovi konzula Dorgena", Zagreb u svetlu velegrada", Faust" i Nokturno". Istaknuti ruski umetnici udarili su osnove jugoslovenskom baletu, operi, kostimografiji (Knjazev, Vladimir Zedrinski). Emisione radio-stanice radile su u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. S 47.880, koliko je iznosio 1931, broj radio-pretplatnika porastao je 1938. godine na 135.132. Radio-stanica u Zagrebu poela je s radom 1926, u Ljubljani 1928, a Radio-Beograd je poeo s redovnim programom 24. marta 1929. godine. Druga, kratkotalasna radio-stanica u Beogradu poela je emitovanje za inostranstvo 8. marta 1936, pod rukovodstvom Centralnog presbiroa Predsed-

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

329

nitva vlade. Godine 1924. Beograd je imao 61 radio-prijemnik, dok je krajem 1938. broj radio-pretplatnika porastao na 86.080. Meuratni listovi Politika, Pravda, Vreme mogli su se meriti opremom, sadrajem, svestranou s listovima drugih evropskih prestonica. Samouprava je bila javni organ radikala. Vreme je figurisalo kao zvanino nezavisno, iako su iza njega stajali radikali. Za vreme Stojadinoviceve vlade list je izraavao vladinu politiku. Pravda Demokratske stranke je bila najznaajniji jutarnji list. Preporod je bio veernji list koji je podravao krajnje centralistiko kro Demokratske stranke. Novi list je izlazio kao glasilo slobodnih zidara. Veernji list je teio senzacionalizmu, a stranaki je'bio vezan za Zemljoradniku stranku, odnosno Jovana Jovanovia (Piona"). Balkan se smatrao ekstremnim nacionalistikim glasilom. Stojan Proti je izdavao Epohu, Videlo, i Jugoslaviju. Beogradski dnevnik Krste Cicvaria odlikovao se ,,neumerenim renikom i vulgarnim napadima". Cicvari je od 1929. sa Svetolikom Saviem, ureivao Balkan, koji ivko Avramovski ocenjuje kao izrazito provokatorski i pogromaki list. Meu znaajnijim novinskim glasilima u Hrvatskoj javlja se Obzor, najstariji list u Hrvatskoj, Slobodni dom, glasilo Stjepana Radia, Hrvat, Jutarnji list. Grupaci^ Jugoslavija tampa pripadali su: Rije, organ krajnjih" demokrata, umerenije Novosti i Zagreber Tagblatt, koji je izlazio na nemakom. Slovenska ljudska stranka izdavala je Slovenec, koji je izlazio u Ljubljani od 1873. godine. Kmetijski list je od 1919. izraavao poglede Samostalne seljake stranke. Narodno-socijalistika stranka izdavala je od 1919. list Nova pravda. U Mariboru je izlazio Mariborski veernik. Narodna radikalna stranka je u Crnoj Gori izdavala Crnu Goru. U Nikicu je izlazila Slobodna misao od 1922. godine, a u Podgorici Crnogorac (od 1924) i Zeta od 1930. godine. U Bosni i Hercegovini izlazilo je vie dnevnih listova: Sarajevski dnevnik, Veernja pota, Srpska rije, Bosanska pota, Jugoslovenska pota. Tokom celog razdoblja Kraljevine odrao se Jugoslovenski list, kao demokratsko-liberalno glasilo. Kao najtiraniji list javlja se Politika, koja se izmeu dva svetska rata razvila u moderno izdavako preduzee. Politika je izdavala i drugu specijalizovanu tampu (Politikin zabavnik). Najvei tirai je doivela u vreme ubistva kralja Aleksandra i politike narodnog fronta u paniji i Francuskoj. Iako je tampana irilicom, itala se gotovo u svim krajevima Jugosla-

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

vije. Imala je dopisnitva u velikim inostranim centrima. Komentari Politike o svetskim zbivanjima iz pera ivojina Balugdia iz 1923. skretali su na sebe panju svestranou, obavetenou, objektivnou i analitinou. Knjievnik ivko Milievi vodio je knjievnu i pozorinu rubriku. Knjievne priloge za decu podsticao je u listu ivojin-Bata Vukadinovi. Petar-Pjer Kriani je u Politici od 1923. izlagao kritici politika i drutvena zbivanja (diktaturu, faizam, itd.). Bio je jedan od osnivaa humoristikog lista Je. Pjer je oznaio vrhunac satirike karikature u nas. Meu dopisnicima iz inostranstva isticali su se: dr Svetislav Petrovi, Mihailo S. Petrovi, Predrag Milojevi, Aleksandar Vidakovi, Vuk Dragovi i drugi. U legalnom periodu 1919/1921. izlazilo je 15 listova, organa SRPJ(k), odnosno KPJ. Radnike novine su pokrenute 1897, a posle obnavljanja 1918. izlazile su kao organ socijalne demokratije. Od Vukovarskog kongresa Radnike novine su izlazile kao dnevni list. Kao organ KPJ nosile su podnaslov: Sekcije Komunistike interna rionale". Od drugih radnikih listova izlazili su: u Splitu Osloboenje, u Osijeku Radnike novine, u Slavonskoj Poegi Narodna volja, u ibeniku Crveni vek, u Zagrebu Istina, u Novom Sadu Sloboda, itd. Od maflta 1920. izlazi list Jednakost, kao organ ena socijalista, odnosno komunista. U Makedoniji je 1920. bila pokrenuta Socijalistika zora. asopis Plamen, iji su urednici bili Krlea i Cesaree, razmatrao je kulturne, umetnike i idejne probleme drutva i popularisao ideje oktobarske revolucije. Marksistiki asopis pod nazivom Borba pojavio se avgusta 1923. godine, a ureivali su ga Filip Filipovi, Sima Markovi, Moa Pijade, ivota Milojkovi, uro Cviji i drugi. asopis Knjievna republika (pokrenut 1923, urednici Krlea i Cesaree) okupljao je iri krug marksista i naprednih intelektualaca. U Krleinim i Cesarevim tekstovima analizirano je naslee ruske revolucije. Januara 1925. pojavio se prvi broj Komunista; marta 1926. Srp i eki u Beu (s podnaslovom Komunistiki list); 19261929. izlazila je Klasna borba, kao marksistiki asopis i organ KPJ (Sekcije Komunistike internacionale"). Januara 1929. javio se novi organ CK KPJ Proleter koji e izlaziti 14 godina (ukupno je izalo 99 brojeva). Milovan Bosi karakterie Proleter kao informativni, akcioni, organizacioni i teorijski list koji je unosio marksistiku misao u jugoslovenski revolucionarni pokret.

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 3 1

Napredna tampa imala je stalne muke s vlau koja je znala podvoditi inkrimisane lanke ili cele brojeve listova pod najraznovrsnija ogranienja reimskog karaktera i cenzuru bilo

zbog uvrede vladaoca ili njegovog doma, stranih suverena, Narodne skuptine, povreda javnog morala ili prevratnikog pisanja u smislu napada na osnove sistema ili pozivanja na smenu poretka. Komunisti i njihova tampa su se od 1920/1921. nalazili van zakona. Graanski listovi radikalnog ili opozicionog karaktera, ili jednostavno oni koji su teili nezavisnom obavetavanju, sukobljavali su se sa cenzorima, policijskim zabranama, zahtevima tuilaca, sudskim odlukama o zapleni ili zabrani rasturanja lista. Moglo se odgovarati i za satirino-ironine tekstove ukoliko bi oni bili shvaeni kao insinuacija. Miodrag Simi navodi da je Uprava grada Beograda u periodu 19231929. izrekla privremenu zabranu za 516 brojeva listova koji su izlazili u Beogradu, od kojih je prvostepeni sud za grad Beograd osnaio samo 49 zabrana (ili 9,2%). Tek nakon ujedinjenja mogla se zasnovati nauna politika nove drave na jedinstvenim osnovama, oslonom na postojee ustanove i kadrove i stvaranjem novih. Mlade graanske klase pojedinih jugoslovenskih naroda upuene su sa razvojem industrije i nacionalnim osveivanjem na stvaranje inteligencije i prvih naunih ustanova. Razvoj nauke podsticao je uglavnom humanistike i drutvene nauke, dok su prirodne i tehnike nauke upuene na rezultate svetske nauke. Pa i posle 1918. oseala se vladavina tradicionalne tehnologije, usled nedostatka iskustva, niske materijalne osnove, rudimentarnih ustanova u oblasti nauke i nedovoljnog broja kadrova i sredstava za postavljanje veih projekata, te zasnivanja fundamentalnih istraivanja. Tehnoloka politika je uveliko zavisila od inostranstva. Uslovi za organizovan naunoistraivaki rad postavljeni su u Srbiji i Hrvatskoj jo u 19. veku osnivanjem i radom dveju akademija nauka: Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (osnovana 1866) i Srpske kraljevske akademije nauka (osnovana 1886). Sveuilite u Zagrebu osnovano je 1874. godine, s filozofskim, pravnim i bogoslovnim fakultetom, a od 1917/1918. i medicinskim fakultetom. Univerzitet u Beogradu, koji dobija taj status 1905. godine, imao je u svom sastavu filozofski, pravni i tehniki fakultet; njemu se 1918/1919. pridruuju medicinski i bogoslovni fakultet. Institucionalnu osnovu nauke

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

obogaivale su, u vidu instituta i strunih drutava, pored naunih ustanova i naune biblioteke, kao osnovne pretpostavke za nauni rad: Sveuilina biblioteka, Kaptolska biblioteka (koja je u prvom svetskom ratu ula u sastav Sveuiline biblioteke) i Knjinica JAZU, Biblioteka Srpske akademije nauka i Univerzitetska biblioteka u Beogradu, Biblioteka Matice srpske (osnovana 1826. i preseljena u Novi Sad 1864), Dravna biblioteka na Cetinju (osnovana 1893. i otvorena 1896)! tudijska biblioteka v Ljubljani (osnovana 1850) i Zemaljski muzej (1888. godine), u Sarajevu kao najznaajnija nauna ustanova u ovom delu zemlje, s bibliotekom u sastavu Muzeja. Naunoistraivakim radom u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji bavili su se uglavnom strunjaci iz drugih krajeva Jugoslavije. Razvoj naunog rada u Kraljevini Jugoslaviji nastavio je da tee neravnomerno, u zavisnosti od ranije naune osnove, nejednakog ekonomskog nivoa pojedinih jugoslovenskih zemalja i politike vladajuih snaga u vezi s naukom i obrazovanjem. Najvei polet, pravu renesansu, doivela je Slovenija. Godine 1919. osnovana je u Ljubljani Univerza v Ljubljani i Znanstveno drutvo za humanistine vede (1921) koje e se 1937. pretvoriti u Slovensku akademiju nauka i umetnosti, te Univerzitetna biblioteka 1938. godine. U Makedoniji je osnovan Filozofski fakultet kao filijala" Univerziteta u Beogradu, a u Subotici Pravni fakultet. Prva visokokolska ustanova za poljoprivredu osnovana je u Bosni i Hercegovini (Sarajevu) 1940. godine. Beograd nije bio samo politiko-ekonomski centar, ve i grad s velikim brojem naunih ustanova i naunika. U gradovima u unutranjosti Srbije nije bilo naunog rada. Kao tradicionalna nauna i kulturna institucija sauvala se u Novom Sadu Matica srpska. Oko Filozofskog fakulteta u Skoplju stvorio se, takoe, centar s vie istaknutih naunih radnika (Radosav Gruji, Grga Novak, Petar Kolendi, Nikola Banaevi, iro Truhelka, Milenko Filipovi, Mihailo Stevanovi, Duan Nedeljkovi, Vladislav Brajkovi, Nikola Stjepanovi, Borislav Blagojevi, privredni istoriar Mijo Mirkovi, i drugi). U Zemaljskom muzeju u Sarajevu izdvajao se naunom aktivnou Vladislav Skari. Subotiki Pravni fakultet, kao ustanova koja je pripadala Univerzitetu u Beogradu, okupljao je jedan broj istaknutih pravnika svoga vremena (Mihailo Konstantinovi, Borislav Blagojevi, kriviar Miodrag Aimovi, i drugi).

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

333

jylosav Janiijevi karakterie Srpsku, hrvatsku i slovenaku sredinu kao nacionalno-kulturno zatvorene ak i posle ujedinjenja. Poreklo i mesto rada uticali su i na nacionalne ideologije, prema Beogradu gravitirao je najvei deo intelektualaca i strunjaka iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Iz Bosne i Hercegovine na Univerzitetu u Beogradu radili su Vladimir orovi, Vasilj Popovi, Vasa ubrilovi, Milan Budimir, Fehim Barjaktarevi. Nauno delovanje ostalo je vezano za Akademiju nauka i Univerzitet. Glas je ostao najvanija publikacija Akademije izmeu dva svetska rata. U toj publikaciji saraivali su: Jovan Cviji, veliki srpski antropogeograf i geograf, matematiar Mihajlo Petrovi, prirodnjak Ivan aja, istoriari i arheolozi Jovan Tomi, Ljubomir Stojanovi, Nikola Vuli, Nikola Radoji i Jovan Radoni, kriviar Tomislav ivanovi, etnolog Veselin ajkanovi i drugi. Stanoje Stanojevi je sainio Narodnu enciklopediju Srba, Hrvata i Slovenaca. U oblasti filozofije, sredina linost je bio Branislav Petronijevi. Nastojao je da izrazi sintezu empirizma i racionalizma (empririoracionalizam), a u etici sintezu pesimizma i optimizma (malizam). Cenjen je i kao matematiar i paleontolog-evolucionista. Poznata su mu dela: Principi metafizike, Istorija novije filozofije, Osnovi teorije saznanja, Osnovi logike, Osnovi empirijske psihologije i druga. Borislav Stevanovi je uveo nove metode u psihologiju. Istaknute etnologe ovoga perioda predstavljaju Tihomir R. orevi i Jovan Erdeljanovi. Nastavili su svoju delatnost u oblasti istorijskih nauka Jovan Radoni, Dragoljub Pavlovi, Nikola Vuli, Jovan N. Tomi, Aleksa Ivi, Stanoje Stanojevi, Vladimir orovi, Viktor Novak, Vasilj Popovi, Nikola Radoji, Vasa ubrilovi, Jorjo Tadi, Mihailo Dini i drugi. Slobodan Jovanovi je vodei ustavno-pravni pisac, pravni teoretiar, sociolog, istoriar, naunik univerzalnog poznavanja drutvenih nauka, o emu svedoi njegov raznovrsni opus (O suverenosti, Osnovi pravne teorije o dravi, Ustavno pravo Kraljevine Srbije, Ustavno pravo Kraljevine SHS, Politike i pravne rasprave, Makijaveli, Svetozar Markovi, Voi francuske revolucije, Ustavobranitelji, Druga vlada Miloa i Mihaila, Vlada Milana Obrenovia, itd.). U pravnoj teoriji zastupao je teoriju o dravi kao pravnoj linosti. Njegovi radovi iz srpske istorije 19. veka odlikuju se bogatom empirikom osnovom i literarnom lepotom. Uticajni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu bio je jedan od osnivaa i urednika

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Srpskog knjievnog glasnika. Teio je objektivnom, nepristrasnom analiziranju drutvenih pojava i linosti, iako se u sutini kao mislilac suprotstavljao marksistikom shvatanju istorije, to se najbolje vidi iz njegovih rasprava o marksizmu, Svetozaru Markoviu i socijalistikom pokretu uopte. Prividno udaljen od politike i posveen nauci, Slobodan Jovanovi se sa starou politici sve vie primicao. Od osnivanja Srpskog kulturnog kluba (SKK) 1937, koji se javlja s tenjom da ojaa srpski nacionalni front, Jovanovi mu se nalazio na elu. Od jeseni 1939. uticaj Srpskog kulturnog kluba je ojaao. Osnovan je na predlog sarajevskog advokata i politiara Nikole Stojanovia. Istaknutu re u SKK su, pored Slobodana Jovanovia, imali Vladimir orovi, Dragia Vasi i Stevan Moljevi. Istovremeno je bio osnovan i Savet srpskih kulturnih drutava i ustanova na elu s Vladimirom oroviem i Jugoslovenski kulturni klub sa Jovanom Erdeljanoviem kao predsednikom. Srpski kulturni klub je izdavao list Srpski glas, pod geslom Jako srpstvo jaka Jugoslavija". Georgije Ostrogorski je unapredio oblast vizantolokih istraivanja i konstituisao svoju kolu. Sreten Vukosavljevi je bio zaokupljen sociologijom sela. Rad na istoriji umetnosti podstakli su i zaduili Milan Kaanin, Aleksandar Deroko, ure Bokovi i drugi. Izuavanjem antike bavili su se Nikola Vuli, Miloje Vasi, Veselin ajkanovi, Milo N. uri i Anica Savi-Rebac. Vodeu ulogu u optoj lingvistici, uporednoj gramatici slovenskih jezika, istoriji srpskohrvatskog jezika i u prouavanju savremenog jezika Srba i Hrvata imao je Aleksandar Beli. Na tronu jugoslovenske knjievnosti stajao je Pavle Popovi, a Bogdan Popovi na onom za uporednu knjievnost, teoriju knjievnosti i estetiku. Milutin Milankovi je pisac dela Nebeska mehanika, dok je Anton Bilimovi unapredio studije mehanike po ugledu na rusku kolu. Meu matematiarima istaknuto mesto je pripadalo Mihailu Petroviu. Sima M. Lozani je zasnovao hemijske studije u Beogradu prema zahtevima svetske nauke. Botanika nauka nastavljala je putevima koje je postavio Josif Pani. Sinia Stankovi je ispitivao faunu Ohridskog jezera. Ivan aja je zasnovao modernu fiziologiju u nas. Uenici Jovana Cvijia orijentisali su svoje interesovanje u geomorfolokom i antropogeografskom pravcu.

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

335

Osnivanjem Medicinskog fakulteta 1920. godine obrazovani su instituti: Sudsko-medicinski zavod, Anatomski institut, patoloki institut, Histoloki i fizioloki institut ore Nei unapredio je prouavanje onih, a Kota Todorovi infektivnih bolesti. Najpoznatiji jugoslovenski infektolog opredelio se za ovu oblast medicine kada je, leei druge, pod Jedrenom, kao lekar 13. puka i sam dobio pegavac. Nastavio je da lei srpske vojnike od kolere za vreme prelaza preko Albanije i na Solunskom frontu od malarije. Slavu je stekao leei tuberkulozni meningitis pomou streptomicina. Osniva je Infektivne klinike 1926. godine u Beogradu. Napisao je udbenik infektivnih bolesti koji i danas smatraju udbenikom enciklopedijskog karaktera. Generacija obdarenih pravnika uticala je na veliki ugled Pravnog fakulteta pre rata (Slobodan Jovanovi, Toma ivanovi, Dragoljub Aranelovi, Mileta Novakovi, Boidar Markovi, Lazar Markovi, ivojin Peri, Milan Barto, Mihailo Ili), Dore Tasi je bio jedan od istaknutih pravnih filozofa u Srba. Na Pravnom fakultetu u Zagrebu predavao je poznati strunjak za upravno pravo Ivo Krbek. Jedan mali broj jugoslovenskih naunika je, radei u inostranstvu, stekao svetsku slavu u oblasti elektrotehnike, poput genijalnog Nikole Tesle i Mihaila Pupina u SAD. Jugoslovenski hemiari Lavoslav Ruika i Vladimir Prelog doprli su do samog vrha svetske hernije, dobivi posle drugog svetskog rata i Nobelovu nagradu za herniju. Jedna grupa matematiara, Mihailo Petrovi Alas, Vladimir Variak i Josip Plemelj dali su znaajne doprinose razvitku svetske matematike. U oblasti fiziologije izdvajao se Ivan aja, u astronomskim naukama Milutin Milankovi, u seizmologiji Andrija Mohorovii, u fizikoj herniji Pavle Savi, koji je u saradnji s Irenom Kiri, uoi rata, postavio osnove nuklearne fizike i nuklearne hernije. Jugoslovenski narodi su konanu standardizaciju svoga knjievnog jezika sproveli na prelazu iz 19. u 20. vek, za razliku od Makedonaca. Krste Misirkov je na poetku 20. veka svojim delima (1903. i 1905) pokuao da zasnuje i oblikuje makedonski standardni jezik na osnovu sredinjih govora. Makedoncima je to polo za rukom tek u toku drugog svetskog rata i posle osloboenja. Otada, prema Radoslavu Katiiu, makedonski jezik funkcionie kao moderan standardni jezik na kojem se

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

obavlja nastava i odvija javni ivot; za kratko vreme stvorena je terminologija relevantnih struka i civilizacijska frazeologija dovoljno gipka i ujednaena da zadovolji sve potrebe suvremenog ivota". Jugoslavija je viejezina zajednica, gde uz standardne, meusobno bliske jezike njenih naroda, u ivotu i javnoj upotrebi funkcioniu i jezici nacionalnih manjina, delom vrlo razliiti i od jezika naroda i meu sobom. Meu viejezinim dravnim zajednicama na svetu Katii Jugoslaviju smatra posebnim tipom, najbliim Sovjetskom Savezu i ehoslovakoj, ali i razliitim od njih. Nasuprot ehoslovakoj, Jugoslavija je zajednica vie slovenskih i neslovenskih jezika, a ne samo dva slovenska (eki i slovaki). Za razliku od SSSR-a, u njoj nijedan neslovenski jezik nema svoje itavo ili bar glavno podruje, a nema ni slubenog saveznog jezika. U viejezinoj jugoslo venskoj zajednici u ravnopravnoj upotrebi su dva pisma: latinica i irilica. U ehoslovakoj se upotrebljava latinica, a u Sovjetskom Savezu vladajua je irilica. U predratnoj arhitekturi jednu od najmarkantnijih pojava predstavlja slovenaki arhitekta Josip Plenik, strunjak evropskog ugleda, predstavnik beke secesije, koji e kasnije u nju uneti funkcionalne elemente. Plenik je u Ljubljani oblikovao Tromostovje, Kongresni trg, ale, Univerzitetsku i Narodnu biblioteku. Poznati arhitekta teio je integrisanju regionalne tradicije u svojim ostvarenjima. U hrvatskoj arhitekturi Viktor Kovai traga za originalnim reenjima u smislu otkrivanja kreativnih funkcija arhitekture". Nova generacija arhitekata s Iblerom i Striiem radi pod uticajem oca moderne arhitekture, Korbizijea. Momir Korunovi u Srbiji unosi u arhitekturu srednjovekovne elemente, nastojei da izgradi srpski stil u arhitekturi, ali bez uspeha (Glavna pota u Beogradu). Na arhitekturu Srbije i Beograda uveliko je uticala francuska arhitektura, to je samo jedan od mnogobrojnih vidova uticaja. Kako je u francuskoj arhitekturi delovao haos", tako se ovaj prenosio i na Beograd utiui na svojevrsni eklekticizam koji se naroito ispoljio prilikom gradnji dravnih zgrada. Iz literature se moe videti kako se grupa arhitekata modernog pravca zalagala za izmenu ovog stanja. Kao znaajni objekti moderne arhitekture u Beogradu ostale su sauvane zgrade Deje klinike (Milan Zlokovi) i nova Astronomska opservatorija Jana Dubovija. Ruski arhitekti-emigranti unosili su u arhitekturu nove elemente ruskog akademizma i secesije. Stam-

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 3 7

bene viespratnice i vile gradile su se pod uticajem francuske arhitekture. Zgrada Srpske akademije nauka izgraena je u stilu secesije. Nikola Nestorovi podie zgradu Univerzitetske biblioteke u stilu akademizma. U stilu modernizovanog akademizma izgraena je zgrada Tehnikog fakulteta. Pavle Ilki produava radove svoga oca Jovana Ilkia na izgradnji jugoslovenskog parlamenta. Zgrada Druge enske gimnazije (Milica Krsti) projektovana je s motivima tradicionalne srpsko-vizantijske arhitekture uproenih oblika. Slovenaki arhitekta Joe Plenik projektovao je krunu katoliku crkvu, a ruski emigrant-arhitekta Viktor Lukomski novu zgradu Patrijarije. Za razvoj knjievnosti jugoslovenskih naroda karakteristino je poetkom 20. veka izrazito okretanje prema Evropi i ukljuivanje srpske, hrvatske, slovenake i drugih knjievnosti u savremene evropske razvojne tokove. Ova orijentacija je bila izraena i u ekonomiji i u politici, tako da nije mogla mimoii ni oblast duhovnog stvaralatva. Prelom u kulturnom i knjievnom ivotu izvrili su ugledni intelektualci, kolovani u Francuskoj i Engleskoj. Srbija poetkom veka doivljuje uspon u drutvenom i politikom ivotu koji se ogleda u vie pravaca: u uspostavljanju graanske parlamentarne demokratije, u politikom organizovanju radnitva u socijaldemokratsku partiju, u tendenciji zbliavanja u srpsko-hrvatskim odnosima, u nastajanju plejade intelektualaca okrenutih Evropi. Kritiari Ljubomir Nedi, Bogdan Popovi i Jovan Skerli nastupaju kao ideolozi" evropskog duha u nacionalnoj kulturi. Srpski pesnici su pod uticajem parnasovaca i simbolista, to vodi stvaranju kulta formalnog savrenstva ili estetizma. Meu raznim uticajima prepoznatljiva su i kosmopolitska strujanja, filozofija individualizma, pesimistike refleksije o sebi i ivotu. Tragino i pesimistiko oseanje ivota izraeno je u filozofskom delu Boidara Kneevia (Principi istorije i misli). Glavni nosilac evropeizacije" bio je asopis Srpski knjievni glasnik Hrvatsku knjievnost poetkom 20. veka odlikuje veliko bogatstvo ideja i eksperimenata olienih u pokretu moderna". Taj pokret nije bio samo knjievni pokret, ve je zahvatao mnogo ire oblasti narodnog ivota. Vodea grupa intelektualaca obrazovala se od onih koji su se kolovali u Pragu, Beu i drugim srednjoevropskim kulturnim centrima. Pokrenut je novi knjievni asopis Savremenik. Najuticajniji hrvatski pisac toga vremena je Antun Gustav Mato, veliki poznavalac evropske

<3 <50

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

knjievnosti. Moderna je delovala i u Sloveniji. Zajedniku odliku slovenake grupe pisaca inila je tenja da se prihvate novi stilovi evropske literature. Modernizam je podsticajno delovao na knjievnost, iako je ona zadravala narodno obeleje. Najznaajniji slovenaki umetnik rei u ovom periodu, posebno u proznoj knjievnosti, bio je Ivan Cankar. Hrvatsku modernu predstavljali su Gustav Mato, Vladimir Vidri i Milan Begovi, a u srpskoj knjievnosti izdvajao se beogradski stil", koji su oznaavali Jovan Dui, Milan Raki i Sima Pandurovi. Na jednoj strani je uticaj Bea i secesije, a na drugoj dominiraju pariki simbolizam i dekadencija. Prvih decenija 20. veka dolo je do tenje saradnje izmeu jugoslovenskih pisaca u asopisima i na zajednikim skupovima, to je uticalo na zbliavanje u pogledu jezika, a i na druge naine. U politikoj sferi, re je o periodu hrvatsko-srpske koalicije, kada dolazi do neposrednih izdavakih poduhvata u cilju boljeg upoznavanja jugoslovenskih naroda. Pribliavanje Srba, Hrvata i Slovenaca u tom periodu ometale su austrougarske vlasti. Vladajui krugovi Bea ispunjeni su strahom od ugroavanja temelja crno-ute monarhije. Drutvene suprotnosti i sukobi u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji, na politiko-nacionalnom i socijalnom planu, razvoj radnikog i komunistikog pokreta, agrarna kriza, nekoliko godina kasnije velika svetska ekonomska kriza, s represivnim merama vladajuih organa protiv progresivnih ideja i duhova, nisu mogli da ne ostave traga i na razvoj knjievnosti i pojavu raznih struja. Za knjievni ivot u Jugoslaviji karakteristina je i pojava nove generacije pisaca, koja je nastojala da radikalno raskine s prolou. Ruene su stare vrednosti nacionalne literature i osporavani predratni autoriteti. Knjievnost se razvijala, kao i u Evropi, u duhovnoj klimi antiratnog raspoloenja, defetizma i uopte skepse prema tradicionalnim vrednostima graanskog drutva. Procesi koji su se zbivali u knjievnosti jugoslovenskih naroda nisu bili van onih procesa koji su tekli i u literaturama drugih evropskih zemalja, ukljuujui i one najrazvijenije. Javljaju se novi knjievni pravci: ekspresionizam, nadrealizam, socijalna knjievnost. Za slovenaku i hrvatsku knjievnost karakteristian je ekspresionizam, dok je u srpskoj doao do izraaja nadrealizam. Socijalni pravac u knjievnosti podjednako je bio razvijen u srpskoj,

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 3 9

hrvatskoj i slovenakoj literaturi. Svi ovi novi pravci imali su internacionalno obeleje. Izmeu jugoslovenskih pisaca dolo je do tesne saradnje prvih godina, ali su reakcije na centralistiki sistem vodile suprotnim rezultatima, tj. zatvaranju u vlastite nacionalne i regionalne granice, izdavanju vlastitih publikacija i grupisanju pisaca po nacionalnim merilima. Meutim, najprogresivniji pisci su nezavisno od nacionalnog porekla nastojali, i u tome delimino uspevali, da odre zajedniku saradnju u jedinstvenim publikacijama, potujui vie socijalne nego nacionalne kriterijume. U jugoslo venskoj knjievnosti izdvaja se u tom smislu Miroslav Krlea. Milosav Janiijevi je utvrdio da je dve treine stvaralake elite iz redova pisaca i publicista bilo u dravnoj slubi. U diplomatiji su se nalazili Ivo Andri, Jovan Dui, Milan Raki, Rastko Petrovi, Boidar Puri; kao kulturni ataei radili su Stanislav Vinaver, Milo Crnjanski i drugi. Izmeu tri i pet hiljada advokata imalo je aktivnu ulogu u politikom i poslovnom ivotu. S javnim belenicima oni su se nalazili meu poslanicima, lanovima vlada, u rukovodstvima stranaka. Pluralizam gledita, ideolokih opredeljenja, razliitih estetskih pravaca i najraznovrsnijih knjievnih struja meu knjievnicima, nalazi izraz u konzervativnim i modernistikim asopisima. Uz izlaenje starih, tradicionalnih asopisa, niu i novi, dueg trajanja ili sasvim efemerni. Knjievni sporovi i polemike proizilazili su iz ideolokih, politikih i estetskih odreenja pisaca. Tekli su sporovi izmeu nadrealista i modernista, socijalnih pisaca i modernista, sukobi izmeu pisaca koji su pripadali krugu socijalne literature i njihovih protivnika. Pored jugoslo venskih asopisa mnogo ih je i regionalnih i lokalnih. Srpski knjievni glasnik je nastavio s izlaenjem koje je presekao prvi svetski rat. Izlaenje Srpskog knjievnog glasnika obnovljeno je 1920. godine. Pokretai su ponovo Bogdan i Pavle Popovi i Slobodan Jovanovi. Srpski knjievni glasnik ureivao je jedno vreme Milan Predi, a od 1940. Boidar Kovaevi i Radoje L. Kneevi. Stalni saradnik asopisa je Ivo Andri koji je u njemu objavio pretean deo svoje pripovedake proze u meuratnom razdoblju. Tradicionalizam ovog asopisa obezbedio mu je i postojanost izlaenja. Mlai pisci su se oglaavali u knjievnim asopisima kratkog daha. Tek pokrenute revije su se

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

gasile, a nove su nastavljale kratkotrajni ivot. Navodi se da se samo u Srbiji i Hrvatskoj u periodu izmeu 1920. i 1926. pojavilo preko 60 knjievnih revija. Srpski knjievni glasnik proao je kroz vie faza od svog osnivanja 1901. Kao glasilo graansko-liberalistike inteligencije istupao je protiv apsolutizma Aleksandra Obrenovia i zalagao se za demokratiju i ustavnost. U njemu je Radoje Domanovi u nastavcima objavio svoju Stradiju. Od 1903. Glasnik je, izdajui se za vanpartijski list, iako su u njemu preovlaivali samostalci, postao najuticajniji asopis Kraljevine Srbije. Za vreme prvog svetskog rata obustavio je izlaenje da bi se pojavio ponovo 1920. godine. Za njegovu delatnost u meuratnom vremenu karakteristino je da se i dalje izdavao za vanpartijski asopis, iako je bio tesno povezan s Demokratskom strankom. U njemu su suvereno odluivali i uticali Bogdan i Pa vie Popovi i Slobodan Jovanovi. Glasnik je zauzeo opozicioni odnos prema estojanuarskoj diktaturi. U velikim sukobima uoi drugog svetskog rata Glasnik je bio na strani zapadnih demokratija, srpske graanske klase i ideologije srpskog nacionalizma. ore Jovanovi je u kritikom osvrtu na ovaj asopis isticao da on istupa protiv tendencioznosti u literaturi, iako etiri decenije neguje samo tendencioznu literaturu; u njegovoj liberalnosti" i irokogrudnosti" u smislu ispovedanja razliitih shvatanja knjievnosti . Jovanovi je video posledice njegove beznaelnosti" ; opadanje Glasnikovog uticaja Jovanovi je vezivao za opadanje srpske graanske knjievne misli i srpske graanske knjievnosti. Slobodan Jovanovi, Jovan Jovanovi i Milan Grol, kao lanovi Upravnog odbora Srpskog knjievnog glasnika, obratili su se 1934. Isidori Sekuli, Kosti Lukovicu, Niku Bartuloviu, Ivi Andriu, Sibu Miliiu i Milanu Kaaninu da uzmu uee u preureivanju lista, koji je poinjao da naporedo s knjievnou daje mesto raspravi o ekonomsko-socijalnim i politikim problemima. Podmlaivanje i preureivanje" asopisa tumaeno je u delu javnosti kao spaavanje od starake iznemoglosti". Deo kritike je smatrao da asopis optereuju tradicionalni obziri i eklekticizam u knjievnom i ideolokom pogledu. Protivnici nisu birali rei omalovaavanja, nazivajui ga herbarijumom", ohladnelom staklenom batom", malograanskom literaturom", malom vodenicom preivele malograanske kulture".

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 4 1

Krlea je pokreta asopisa Danas i Peat, oko kojih su se napredni stvaraoci iz cele Jugoslavije. Krlea je Danas s knjievnim kritiarem Milanom Bogdanoviem. Danas je oznaio uvod u novu stvaralaku, estetiku i ideoloku fazu u srpskoj i hrvatskoj knjievnosti". Krlein Predgovor Posavskim motivima Krste Hegeduia" u stvari je programski fnanifest koji je doveo do velikog preloma u razvitku levo orijentisane knjievnosti. Re je bila o velikom teorijsko-ideolokom preokretu u odreivanju smisla i uloge umetnosti i knjievnosti u drutvu. Krlea je istupao kao estok kritiar pragmatizma u knjievnosti. Knjievni jug Nika Bartulovia pozivao je na saradnju pisce najraznolikijih sredina. Odbacivao je podelu literature prema zaviajnim listovima pisaca, kao izrazito regionalistiku pojavu. Cenei svoje izlaenje kao jugoslovenski pothvat", Knjievni jug se zalagao za stvaranje jedinstvene jugoslovenske kulture izazivajui odmah posle ujedinjenja reakcije nacionalno opredeljenih pisaca. Nadrealisti su izdavali almanah Nemogue (1930). Mostarac Niko Milievi, knjievnik, publicista i prevodilac, izdavao je u Sarajevu Jugoslovensku reviju (19281937). Pod uticajem KPJ u Crnoj Gori su izlazili asopisi: Razvrje, Valjci i Granit. Razvrje je prvo u Crnoj Gori dotaklo pitanje shvatanja umetnosti. Ovi asopisi nisu samo sluili okupljanju inteligencije i kulturnih radnika oko programa KPJ, ve su znaili i suprotstavljanje revolucionarnog subjekta kulturnoj nebrizi" reima. Vladimir orovi se jo 1918. zalagao za unitaristiku i nacionalistiku viziju knjievnog i jezikog jedinstva, podravajui vladajui ideoloki pravac. Za orovia dvojstvo" nije bilo jedinstvo u ijem je interesu trebalo otkloniti sve razlike. Prema ovom istoriaru trebalo je da se ide na idealno izjednaavanje" govora i pisama, jer tome navodno svi teimo. Za orovia je ekavtina bila opti knjievni jezik srpskog dela naega naroda", koju su koristili i Slovenci. Iz ove pretpostavke je izvodio nadu da ekavica moe postati i opti knjievni jezik svih Junih Slovena. Nalazio je da je ekavicom govorio najvei broj pripadnika drave, da je ona praktinija, da se na njoj ostvaruju najbolji radovi u jugoslo venskoj knjievnosti i da ona najizrazitije od svih naih jeziko-knjievnih podela sintetiki predstavlja jedinstveni elemenat sva tri naa narodna ogranka". orovi je prizivao u pomo i velike nacionalne organizacije" poput Nemake koje su traile vee
okupljali ureivao

3 4 2

KKALJEVINA JUGOSLAVIJA

okvire za svoju akciju u poreenju sa nama jedva primetnim, malim i oskudnim", koji bi ak i kada ne bi imali toliko apsolutne srodnosti", morali ovu da nau ili vetaki stvore. Vladimir Dvornikovi je bio slubeni tuma jugoslovenstva u doba diktature. Njegova Karakterologija Jugoslovena sluila je uzdizanju, afirmaciji i argumentovanju jugoslovenstva koje nije priznavalo u ime nacionalne unifikacije nacionalne individualitete. Jugoslovenstvo je nesumnjivo imalo nacionalno revolucionarni, oslobodilaki karakter, kao oblik otpora protiv nemakog imperijalizma a za stvaranje zajednike drave. Ono e se posle 1918. pretvoriti u ideoloku osnovu za negaciju narodnih i nacionalnih individualiteta, a u ime politike hegemonije srpskog graanstva u Jugoslaviji. Dvornikovi je dokazivao da su Juni Sloveni ili Jugosloveni uvek bili jedan narod. Otuda on tumai karakteroloka svojstva toga naroda, iako taj narod nije postojao kao jedan ni u prolosti ni u sadanjosti. Koristei sintetinu" metodu Dvornikovi je na pseudonauan nain upotrebljavao bioloko-rasne, psiholoke, socioloke, istorijske, etnike i druge argumente da bi dokazao tipine karakteroloke crte tog jedinstvenog jugoslo venskog naroda, prozivajui as istoriju, a as rasne razloge (krv", duh", karakter"). Tako su Jugosloveni ispali rasno homogeni, iako je takvo shvatanje u sukobu s naukom. Dinarce Dvornikovi uzima za dominantni rasni tip, dok ostale smatra njegovim varijantama. ore Jovanovi je njegovu karakterologiju nazivao nazovi naunom sistematizacijom integralnog jugoslovenstva". Jugoslaviju su zapljusnuli uticaji velikih svetskih zbivanja u tehnologiji, ekonomiji, informatici, umetnosti, nauci. Nema svetskih dostignua i glavnih tokova evropske i svetske umetnosti i misli koji nisu odjeknuli i u Jugoslaviji ili u nekim njenim sredinama. Francuski nadrealizam Bretona i Aragona imao je vei broj pristalica u Beogradu. Uticaj ekspresionizma iz Nemake oseao se u Hrvatskoj i Sloveniji. Sve bri protoci saznanja ruili su granice izolacija. Zahvaljujui kolovanju, studijskim boravcima, turizmu, razmeni poseta, izlobama, zahvaljujui predavanjima, izdavakoj delatnosti, radio-komunikacijama i moderno ureivanim novinama, Jugoslavija vie nije bila na kulturnoj periferiji. Prema klasinoj tradiciji zadrao se interes za veliku rusku literaturu i njene klasike Lava N. Tolstoja, Fjodora Dostojevskog, Nikolaja Gogolja,

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 4 3

Ivana Turgenjeva, Antona Pavlovia ehova i druge. Generacije koje su pozdravile i prihvatile ideje oktobarske revolucije nadahnjivale su se stihovima sovjetske pesnike avangarde: Sergeja Jesenjina, Aleksandra Bloka, Vladimira Majakovskog. Literatura Maksima Gorkog (Mati, Na dnu, Foma Gordejev, Makar udra, Klim Samgin itd.) bila je obrazac realistike literature. Na delu Ostrovskoga Kako se kalio elik vaspitavale su se .generacije mladih Jugoslo venskih komunista. Uoi april skog rata pojavljuje se olohovljev Tihi Don sa protivurejima srednjeg seljatva kozaka iju tragiku simbolizuje Grigorije Melehov. U knjievnosti nisu mogle da se ne odraavaju nacionalne deobe, ideologija jugoslovenstva, socijalni sukobi, duboke politike polarizacije izmeu naprednih i nazadnih snaga, izmeu konzervativne i liberalne ideologije, pojave komunizma i faizma u meunarodnim razmerama, posledice agrarne krize i velikog ekonomskog sloma 1930. godine. Knjievni ivot zahvatao je uglavnom velike gradske centre, tek s delom inteligencije u unutranjosti, ali je van njega ostajao seljaki narod koji je inio etiri petine stanovnitva. Ako se imaju u vidu i drugi gradski slojevi kojima je umetnost bila strana (zanatlijski i malograanski svet /ifte/, nekvalifikovani radnici, itd.), onda moe izgledati da je re o pojavama ekskluzivnog karaktera koje izazivaju panju u najuim drutvenim krugovima, to je optika varka, ako se ne gubi iz vida znaaj duhovnog stvaralatva u oblikovanju novog naina miljenja, oplemenjivanja duha, povezivanja s kulturom razvijenijila naroda i nastajanja obrisa jedne nove perspektive ivota i humanizacije ljudskih odnosa. Posle 1918. nastavili su da piu i predstavnici starije generacije (Branislav Nui, Jovan Dui, Bogdan Popovi, Borisav Stankovi, Aleksa anti, Milan Raki, Veljko Petrovi). S putopisima Jovana Duia pojavljuju se i radovi predstavnika posleratnog modernizma, Miloa Crnjanskog i Rastka Petrovia. Stariji i mlai narataji suprotstavljali su dijametralno razliita estetika i moralna shvatanja. U istoriji srpske knjievnosti Bora Stankovi se po tematici svrstava u najizrazitije regionaliste, ali i u rodonaelnike moderne proze. Stankovi je stvarao sve do svoje smrti 1927, kada je objavljen nedovreni roman Gazda Mladen, koji se po kvalitetu ne moe meriti s njegovim poetnim radovima (zbirke

<3

<5 0

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

pripovedaka Stari dani i Boji ljudi, drama Kotana, 1902, roman Neista krv 1910). Milan Raki, srpski Bodler", unosi u poeziju intelektualnu skepsu i pesimizam". Duieva ljubavna lirika je bila jako mnogo slavljena za njegova ivota, ali je kasnije pala u zaborav nosei obeleja pomodnosti" i artificijelnosti". Za njegove putopise (Gradovi i himere, 1940) Jovan Dereti smatra da nisu pro isticali iz ivotnog i neposrednog iskustva, ve iz erudicije i razmiljanja na opte teme (bog, ljubav, smrt). Pavle Popovi je stvorio kolu knjievnih istoriara koja je ostavila duboke korene u naoj nauci o knjievnosti do danas. Najvei deo svojih najboljih radova Nui je napisao u meuratnom periodu svojeg stvaralatva, u fazi koju istoriari knjievnosti nazivaju socijalno angaovanim realizmom". Utvrujui kontinuitet u razvoju srpske komediografije, oni nalaze da je Nui sjedinjavao Sterijinu tematiku s Trifkovievim majstorstvom scenske tehnike. Prema njima, Nui nema Sterijinu dubinu, ali je zato uspeo da stvori najraznovrsniji i najivopisniji komini svet u naoj knjievnosti". Nuieve komedije se nisu skidale s repertoara Narodnog pozorita. Pozorita u Novom Sadu, Beogradu i Niu imala su ve tradiciju u radu, a publika je bila naviknuta na dramsku umetnost. Naroito su bile popularne Nuieve komedije vezane za Beograd (Gospoa ministarka 1931; Mister dolar 1932; Beograd nekad i sad 1933; Oaloena porodica 1934; Uljez 1935; Dr 1936). Nui je povezivao dve epohe, razumevajui novu kao i prethodnu; ostao je rado gledan i itan. Stvorio je ogromnu galeriju likova lako prepoznatljivu kako obinom, tako i obrazovanom svetu: neprosveene predstavnike vlasti, prizemne malograane, karijeriste, poltrone i sitne birokrate (prainare"), robove tatine, pogospoene prostake i izvitoperene nosioce vlasti, preko noi obogaene provincijalce, nedouene ake-poklonike diploma, ljubitelje novca i lakog uspona. Njegove komedije otkrivaju kako se koliko jue zaostali i starinski svet brzo, preko noi, menjao pod uticajem novih prilika i drutvenih okolnosti. Smehom je opominjao na lani moral, birokratiju, vladavinu novca, kult tapija na pamet. Vlast i novac su glavne preokupacije koje razdiru Nuieve junake. Njegove linosti proizile su iz drutva, odraavajui njegove mene. Srbija Nuievog vremena ve nije bila seljaka nego graanska i birokratska od koje su srpski realisti zazirali".

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 4 5

Nui je bio saradnik Nae stvarnosti, a jedno vreme i predsednik Udruenja naunika, umetnika i pisaca. Krlea je odavao ast Nuiu-komediografu, ali nije bio za to da se nuievski vicevi diu kao barjaci". Nui je mimo svoje ideologije bio umetnik koji jt instinktom" i neposrednim odnosom sa stvarnou" mogao da je oseti i da je izrazi. Uoi smrti izrekao je testament: Knjievnici i umetnici, krei puta svojim izraajima, upueni su da budu saradnici onih pokreta, koji se bore za iroka prava naroda i za prostranu slobodu bez koje bi ta prava bila iluzorna." Ovaj produktivni pisac, hroniar strasti" svoje sredine, koji se potkraj ivota nije libio da iba najvie slojeve drutva, nastavlja tradicija srpskog realizma, bio je prihvaen od napredne kritike svoga vremena, iako mu ona nije pripisivala lik ljeviarske ideologije", ni ideal lijeve knjige". Velmar Jankovi, ili ve drugi poput njega, obasipali su, meutim, Nuia grdnjama to je iako i oni govore o njegovom vanrednom talentu" poloio na operacioni sto itav sastav nae graanske klase i izvrio sekciju nad njome, i ostavio je sa otvorenim ranama da zaudara na sve strane". Prigovarali su mu za sve ono to je umetniki i etiki imperativ svakog stvaraoca da govori istinu zato to je izloio ruglu dravne vlasti, pojam vlasnitva, svetinju braka, vernost prijateljstvu, graanski stale da bi, navodno, za sve to dobio buni aplauz s tree galerije. Sa zavretkom rata i stvaranjem jedinstvene drave raale su se nove perspektive. Knjievnici i kulturni radnici vraali su se iz inostranstva gde ih je odveo rat, politika angaovanost ili studije. U novom centru drave Beogradu ivele su i stvarale grupe umetnika i iz drugih krajeva Jugoslavije: Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Vojvodine, Crne Gore. Veliki jugoslovenski pesnik Tin Ujevi je ispevao knjigu lirike Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), a Gustav Krklec Izlet u nebo (1928). Ujevieve pesme kritiari i istoriari knjievnosti ocenjuju kao neoklasicistiko remek-delo". Pesnikim stvaralatvom iscrpljivao se samo deo duhovnih mogunosti ovog retkog esejiste, prevodioca i poliglote. Sam za sebe ustajao je protiv sistema vrednosti malograantine, suprotstavljajui joj revoluciju duha". Pored Ujevieve poezije znaajno je odjeknula i Lirika Itake Miloa Crnjanskog (1920). Ekspresionistiki izraz neguje Stanislav Vina ver u Varoi zlih volse bnika (1920) i Gromobranu svemira (1921). Pantologijom novije srpske pelengirike 1920.

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Vinaver je u nas obogatio anr parodije. Zbirke poezije Boidara Kovaevia, Desanke Maksimovi i Rastka Petrovia, koliko god bile raznovrsne, obeleavaju pojavu novih, originalnih pesnika. Veina ovih pisaca i pesnika predstavlja prvi talas srpskog posleratnog modernizma*Meu modernistima izdvajaju se Rastko Petrovi, Milo Crnjanski, Stanislav Vinaver. Svi su oni sebe smatrali piscima nove poezije, ali su se razilazili oko toga ta je sutina njene nove strukture" (poezija kosmike ljubavi", genijalna erupcija ivotnog oseanja", ekstaza", ltd.)- Zenitizam se javio kao neka vrsta apstraktnog ekspresionizma". No ekspresionizam je imao vie uticaja u Zagrebu nego u Beogradu. Najistaknutiji beogradski modernisti, Vinaver, Tin Ujevi, Rastko Petrovi i drugi saraivali su u Progresu Dragie Vasia (19201921), koji se programski izjasnio za ekspresionizam. Stanislav Vinaver je 1920. u Progresu objavio Manifest ekspresionistike kole". Proklamovao je da je vizija uvek jaa od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopte postoji za umetnika". Crnjanski smatra da moderna knjievnost vraa oveka kosmikim tajanstvenim visinama", a Rastko Petrovi poetski definie oveka kao zver ije su eljusti razjapljene prema venosti". Sumatraizam" Miloa Crnjanskog lirska je sinteza kosmizma i kosmopolitizma". Za Crnjanskog (Objanjenje Sumatre", 1920) najnovija umetnost, pre svega lirika, pretpostavljala je nove osetljivosti, jer ne postoje nepromenljive vrednosti. Odelili smo se od ovog ivota, jer smo nali nov", isticao je. To novo vreme donosilo je i nov slobodni stih, originalni izraz, ne tuei se hipermodernih buncanja" recimo, Sumatra. Bez banalnih etverokuta i doboarske muzike dosadanjih metrika, dajemo ist oblik ekstaze neposredno; pokuavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloenja, koji su davno pre nas otkrili; da damo tanu sliku misli, to spiritualnije; da upotrebimo sve boje, lelujeve boje naih snova i slutnja, zvuk i aputanje stvari, do sad prezrenih i mrtvih . . . " Opet jednom putamo da na nau formu utie forma kosmikih oblika, oblaka, cvea, reka, potoka. Zvuk naih rei nerazumljiv je, jer se naviklo na njihov novinarski, menjaki, zvanini smisao..." Davno je Bergson odelio psiholoko vreme od fizikog. Zato je naa metrika spiritualna, maglovita i lina, kao melodija." Kao izraz graanske krize ekspresionizam je nastojao da otkrije iskonsko u oveku; on je krik" za neposrednim ivotom",

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 4 7

osloboenim od svih okova koji imaju svoje poreklo u objektivnoj stvarnosti. Meu modernistima Rastko Petrovi je predstavljao jednu od najneobinijih linosti, ispunjenu krajnostima; od vedre, ulne rasputenosti slovenskog paganskog raja do mrane atmosfere unitenja, nasilja i smrti u pojedinim pesmama Otkrovenja". Najtalentovaniji je i najznaajniji pesnik koji se javio posle prvog svetskog rata, bujne senzibilnosti i autentinog pesnikog temperamenta. anr putopisa odgovarao je njegovim subjektivnim potrebama za promenama i dinamikom kretanja. Slom tradicionalnih normi ivota i defetizam, sa strahom od neizvesne budunosti, kod modernista su se izraavali u destruktivnoj silovitosti njihove poezije i poetske proze. Nadrealistika grupa kolovana u Francuskoj i vaj carskoj bila je povezana s francuskim nadrealistima, Andre Bretonom i Lujem Aragonom. asopis nadrealista Svedoanstva pojavio se 1924, kada i pariki asopis Nadrealistika revolucija. Najue i homogeno nadrealistiko jezgro sainjavali su Marko Risti, Duan Mati, Aleksandar Vuo, Milan Dedinac i Mladen Dimitrijevi. Maja 1930. pojavio se u Beogradu almanah Nemogue, u kome je trinaest potpisanih lica potvrivalo duhovnu i idejnu bliskost francuskih i srpskih nadrealista (Elijara, Bretona, Aragona, Perea i drugih). Izmeu parikih i beogradskih nadrealista stvorene su veze koje su uveliko uticale na knjievnost i intelektualna strujanja. Pariki nadrealisti okupljeni oko Andre Bretona tesno su saraivali sa beogradskim tokom tridesetih godina. Pokret nadrealista nije uoblieni pokret ve podsticaj na intelektualna i umetnika preispitivanja. Ovaj i drugi slini pokreti utirali su put poetici revolucije". S beogradskom nadrealistikom grupom trinaestorice" odravao je veze slikar Salvador Dali. Nadrealisti su se decembra 1930. izjanjavali za moralni kriterijum", uslovljen procesom dijalektikog postojanja, za konkretizaciju oveka" i revolt protiv sadanjice i opti preokret sveta. Meu njima nalazili su se Aleksandar Vuo, Oskar Davio, Milan Dedinac, Vane ivadinovi-Bor, ivanovi Noe, ore Jovanovi, ore Kosti, Duan Mati, Koa Popovi, Petar Popovi, Marko Risti. ore Jovanovi se u ime socijalne knjievnosti odrekao nadrealizma. U Filozofsko-analitikoj raspravi Koe Popovia i Marka Ristia Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

proklamovano je da moderni moral moe biti samo revolucionaran i da poezija moe biti takoe jedino revolucionarna. Milan Bogdanovi u posleratnom modernizmu gleda egzaltaciju, zanos i bunilo. Svojim ruilakim stavom modernizam je dobijao prividan karakter revolucionarnog knjievnog zbivanja. Otro se reagovalo na uglaenost i spoljno savrenstvo", ,,na sve ono to je bilo odmereno, srazmerno, skladno, na proporciju i harmoniju", koje su bile dva osnovna postulata u literaturi pred rat. Nova modernistika akcija ogledala se naroito u poeziji. Svi modernisti su se zalagali da se pitanje forme lirike reava to pr. Rimovane strofe" Crnjanskog bile su naslagane kao dobro peene cigle iz drvenih kalupa", a Stanislav Vinaver je pokuavao da razbije okvire i okamenotine jezika". Crnjanski je kao argumentum supremum dodavao da se na Veliki petak, u crkvama naim, sva jevanelja itaju u slobodnom stihu". Ova formalistika knjievna revolucija nije imala odgovarajui izraz u revoluciji sadrine. Deklaracije glavnih nosilaca posleratnog modernizma karakteristine su po egzaltaciji i ekstatinosti. Za sve njih poezija je bila zanos i trans. Sibe Milii je bio uveren da e poezija doneti novu religiju". Za Crnjanskog je ritam bio ekstaza, a poezija mistina radost". Ona je jedna genijalna, iluminozna i slikovita erupcija ivotnog oseanja". Boko Tokin, objanjavajui zenitizam" Ljubomira Micia, koji je, kao to pie Milan Bogdanovi, poslednja konzekvenca, kae da je genijalan ovek, ili nadovek onaj koji je svestan svoga sunanog porekla: Sunca . . . Genijalno astralno sunano dinamiko globalno telo genija emanira besprekidno . . . Dela nastaju kao to Minerva iskae gotova iz Zevsove glave". Modernisti su pripadali ljudima razliitih generacija, i razlikovali su se meu sobom po iskustvima, tradiciji i kulturi. Svi su oni bili" kae Bogdanovi familijarizirani sa modernim literaturama (Marinetija, Apolinera, Malarmea, Poa, Vitmana, Majakovskog)." Svi su se pozivali na Bergsona i na intuiciju kao glavni moment poetskog podsticaja". Pobornici su krize smisla", odbacuju temu, jer nema ta da se ispria, i prema tome logina veza nije neophodno nuna". Prema Bogdanoviu, ova moderna poezija je bila verbalno ekspanzivna, ali nesposobna da se idejno i sadrajno odredi. Smer modernista nije autohton, ve odreen sa strane, izraz talasanja u stranim knjievnostima". Dosledno su pronosili shvatanje uda-

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 4 9

ljenosti od ivota i stvarnosti. Posleratna poezija je permanentno voena motivom bekstva od ivota", sem kod Rastka Petrovia koji je pevao o stvarnim sadrajima i kod nadrealista koji su se socijalno revolucionisali". Sibe Milii je govorio da se novi pesnici odeljuju od oveka". Prema Crnjanskom kosmizam, futurizam, misticizam" su inkopatibilni sa socijalizmom". Poezija se ne sme stavljati ,,u slubu sindikalistikih drutava". Modernisti su, kao Ljubomir Mici, pozdravljali rusku revoluciju samo kao pokret mistinog Istoka protiv racionalistikog Zapada". Ostavili su trag u unapreenju poetskog stila. Bogdanovi tim povodom kae: Modernisti su, svojim ekspresionizmom, uzimajui re prvenstveno u njenom osnovnom znaenju, razlomili mnoge okamenotine naega knjievnoga jezika i stila, sintaktiki ga elasticizirali, a metaforino ga osmelili i obogatili." Duan Mati i Aleksandar Vuo su 1935. isticali da modernisti u nas nisu nikada doli do onog destruktivnog revolta", ni do one kritike svesti" o zavretku celog jednog naina ivljenja poput Remboa, Isidora Dikasa ili Zaria. Njihova negacija je dovodila do svesti o izvitoperenosti postojeih ideolokih vrednosti jedne klase u raspadanju, ime je delatnost takvih poeta bila uvrena u iru negaciju jednog drutvenog poretka. O tome se, meutim, nije moglo govoriti kod naih modernista", kod leprastog i papirnatog Todora Manojlovia, kod zvezdanoematinog i zemaljski-puzavog Siba Miliia, kod neozbiljnog i proliksno-svakodnevnog Stanislava Vina vera, kod razrivenog i ultra-ovinistikog Miloa Crnjanskog, kod talentovanog ali zbunjenog Rastka Petrovia, kod apaki-prevrtljivog Rake Drainca, kod diplomatski agriniranog Ive Andria i kod pesnika pravoslavno-katolike tuge lumpen Tina Ujevia". U radu modernista nedostajala je jedna dublja evolucija nasuprot kojoj stoji tipina intelektualna ratrkanost, moralna zbunjenost i ivotna razbacanost, kao svedoanstvo jedne ire ali iste takve zbunjenosti, ratrkanosti i razbacanosti nae cele graanske posleratne inteligencije". Sa jenjavanjem nadrealizma zapoelo je jaanje socijalne knjievnosti. Veoma zasluan za razvoj socijalne literature i irenje leviarskih ideja u knjievnosti bio je asopis Nova literatura. asopis je pokrenuo decembra 1928. Pavle Bihali. Bihali je radio s grupom komunista i drugih naprednih intelektualaca (Veselin Maslea, Jovan Popovi, Hugo Klajn,

<3 <50

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Milan Bogdanovi i drugi.) Prvi broj se pojavio decembra 1928. s traginim naslovnim listom", grafikom Domijea Ubistvo u ulici Transnonen 15 aprila 1834. Izalo je 12 brojeva asopisa, a onda je dravni tuilac zabranio dalje izlaenje. Prema Rodoljubu olakoviu, Nolit se nalazio pod uticajem nemakog revolucionarnog pokreta koji je u to vreme bio neobino snaan i odravao vezu s jugoslovenskim komunistima. Pa i etvrti kongres KPJ odran je uz pomo nemake partije u Drezdenu. Nolit se pojavio i delovao u uslovima uvoenja estojanuarske diktature, kada su se sve napredne i opozicione ideje nalazile pod udarom apsolutistikog reima, ekonomske krize koja je potresla svet, a Jugoslaviju zahvatila tek 1930. godine, i pobede nacionalsocijalizma u Nemakoj januara 1933. godine i uskoro italijanske agresije u Etiopiji i naci-faistikog meanja u panskom graanskom ratu. Od velikog uticaja na sazrevanje revolucionara u Jugoslaviji bila je Nolitova prevodilaka delatnost iz nemake i amerike socijalne literature, pa i idejna i vaspitna vrednost ovih knjiga, koje su jednostavno kazivale o ljudima i njihovom ivotu u uslovima eksploatacije, totalitarnih reima, mrnje prema demokratiji i komunizmu. Nolit je uglavnom izdavao dela politiko-socijalne problematike, knjige u kojima je tretiran rat, imperijalizam, faizam. Tako su se pojavile knjige Ludviga Rena (Rat, Eriha-Marije Remarka (Na zapadu nita novo), an-Riara Bloha (panija), Franca Verfela (etrdeset dana Musa-Daga). Cenzura je zaplenila poslednju knjigu, jer je tema unitavanje Jermena u Turskoj bila spoljnopolitiki osetljiva. Zemlja Abonosa Albera Londra pripada delima antikolonijalne tematike. Egon Ervin Kis je u Raju Amerike opisao strukture amerikog kapitalizma. Analizi anatomije amerikog kapitalizma" bila su posveena i dela Sinklera Luisa, Aptona Sinklera, Deka Londona, Dona tajnbeka. Nolit je izdavao dela Hajnriha Mana. Predstavio je jugoslovenskom itaocu pisce SSSR-a, Isaka Babelja, Borisa Piljnjaka, Aleksandra Fadjejeva. Iz njegove radionice" izala je i knjiga Jedna mladost u Nemakoj Ernsta Tolera, zastupnika etikog socijalizma". Pored lepe knjievnosti, Nolit je pre rata pokrenuo i vie drugih biblioteka iz oblasti politike, ekonomije, istorije, prirodnih nauka, filozofije. Nova literatura ostala je poznata kao ideoloka radionica" u kojoj se izgraivala napredna misao i re. Preko Nolitovih izdanja itaoci su se upoznavali i s drugim naprednim piscima, Anri Barbisom, Teodorom Drajzerom, Anom Zegers, Jarosla-

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 5 1

vom Haekom. Socijalna knjievnost predstavljena u delu Aptona Sinklera i drugih pisaca srodne orijentacije budila je iz ravnodunosti, protestovala protiv samoive sadanjice", nastojei da utie na njene promene; uvajui autentini knjievni izraz, izraavala je nezadovoljstvo javnim poretkom i bunila protiv njegovih izopaenja. U Novoj literaturi saraivali su slovenaki, srpski i hrvatski pisci (Bratko Kreft, Tone Selikar, Branko Gavela, Hasan Kiki, Marko Risti, Otokar Kerovani, Janko onovi i drugi). Krajem 1930. pokrenut je Stoer koji je takoe poivao na jugoslovenskoj saradnji. Socijalna literatura trpela je kritike i sleva i zdesna, od levo orijentisanih umetnika i knjievnika, koji se nisu mirili sa utilitarnom funkcijom umetnosti, ali i sa konzervativnih pozicija. S ovih poslednjih pozicija socijalni pisci su napadani kao samozvanci, nametnuti arbitri, monopolisti, dogmatiari, poklonici krstakog rata" koji vode protiv svih onih koji nee, da se poklone pred njihovim fetiom". Napadani su zato to meu njima navodno nije bilo pravih umetnikih pregalaca, a s druge strane i zbog usporavanja istinskih vrednosti samo zato to njihovi stvaraoci nisu bili u taboru pravovernih. Horizont u kome su saraivali oznaavan je kao plotom ogranien dogmama ideologije. Prigovaralo im se politiko mentorstvo", sektaki dogmatizam", partizanstvo" i netrpeljivost". S njihovom iskljuivou izjednaavani su po mentalitetu klerikalci koji su se takoe zalagali za istu katoliku umetnost". Njima je pripisivano kao greh da socijalnu knjievnost", postojeu od davnina, poistoveuju sa socijalistikom knjievnou", odajui sebe kao propagatore jedne knjievnosti nastale u drugoj duevnoj klimi", dozvoljavajui da je ona mogla imati svoj koren i svoj rezon" u drugoj sredini, ali se nije dala imitirati u drugoj. Pisci s levice su takoe kritikovali poplavu one socijalne poezije koja je vodila njenom izvitoperivanju od strane ljudi kojima su socijalni problemi drutva bili strani. Umesto ukazivanja na drutvene anomalije oni su pretvarali svoju poeziju u lelek nad fabrikama" i periferijama, birajui za opevanje najmorbidnije motive. Jovan Popovi je propagirao tendencioznu knjievnost i umetnost, polazei od toga da su svi veliki umetnici u prolosti bili tendenciozni, jer je tendencioznost svojstvena umetnosti. Umetnik je manje-vie svesno izraavao interese i tendencije svoje klase, dok su vladajui redovi" uvek nastojali da potine

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

duhovno stvaralatvo svojim interesima, zarobljavajui tako mase". itava ideoloka nadgradnja privrednog sistema u obliku religije, prava, umetnosti, sublimacija je tog sistema i odnosa svojine u njemu. Formu bez sadraja Popovi je pripisivao samo knjievnim eunisima". Revolucionarni knjievni aktivizam, kako ga zovu neki meuratni kritiari, svakako je uproavao knjievnu stvar" da bi je oslobodio od svih magla i dimova", od metafizike i mistike, od svake idejne komplikovanosti koja ide ka nebulozama", ali je na drugoj strani ta prividna lakoa socijalnog motiva mamila skribente". Ona je vukla i korene, trpela direktne uticaje s literarnog terena primenjenog revolucionarnog zbivanja. Milan Bogdanovi je tvrdio da je lake napraviti jednu dobru individualistiku" pesmu negoli itav niz socijalnih" stihova koji se danas zovu socijalnom poezijom. Upozoravao je na dunost da se literatura uva od degradacije u ime svakojakih socijalnih kojetarija". Tendencija se nije traila u nameri ve u efektu. Prema Bogdanoviu, pisac koji uspe da u itaocu izazove tendenciju revolucionarnog raspoloenja bez podvlaenja" u najpunijem smislu je izvrio svoj knjievnorevolucionarni zadatak". Krlea se u Podravskim motivima usprotivio" alosnom i nematerijalistikom tumaenju teze o socijalnim tendencijama u stvaralakim odnosima likovnim i knjievnim smatrajui da se radi o reakcionarnom" inu. Ovaj pretea socijalne literature u nas koji je odbacivao larpurlartizam ad limine, pod vidom nakaznog trupla estetske lae", suprotstavljao se i mistifikaciji javnosti (od strane anonimnih pera") pod maskom fiktivnog artistikog leviarstva, titrajui se frazama dijalektikog materijalizma. Predstavljajui jednu od najveih individualnosti u jugoslovenskoj knjievnosti Krlea se ogledao u knjievnoj politikoj esejistici, poeziji, likovnoj kritici, dramskoj umetnosti, novelistici i velikim romanima koji razastiru platno epohe. Krleine ideje udarale su u same temelje graanskog drutva. Njegove drame (Golgota, Vujak, U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), ubitana su umetniko-psiholoka razaranja polufeudalnog, graanskog i malograanskog sveta nae sredine. Za Krleu se kae da je vie od bilo kojeg duhovnog stvaraoca pripremio vreme revolucije. Izjasnio se za oktobarsku revoluciju. Ona, po njemu, nije bila revolverski pucanj u

PROSVETA, NAUKA I KULTURA

3 5 3

reprezentente graanskog drutva ve kanonada" po temeljima celog kapitalistikog stroja. Posle boravka u SSSR-u objavio je 1926. putopis Izlet u Rusiju. Otvarajui raspravu u asopisu Peat o pitanjima estetike i filozofije, doao je u polemiku s rukovodstvom KPJ koje mu je odgovorilo preko asopisa Knjievne sveske, a iz pera Milovana ilasa, Jovana Popovia, Radovana Zogovia i drugih. Mada su pitanja koja je Krlea otvorio bila od bitnog znaaja za osloboenje misli od dogmatskih stega, politika motivacija Krlee i nekih njegovih saradnika, favorizovanje i podleganje HSS koji je sve vie prelazio u ruke desniara, a na drugoj strani kurs rukovodstva Partije da se sve podredi predstojeoj revoluciji izazvala je sukob s Krleom i njegovo odvajanje od partije. KPJ se nije mirila sa gnjilim i besmislenim politikim kompromisom, koji je u Krleinom sluaju u sutini izraavao gubitak vere u stvar revolucije. Krleu su prihvatali ak i oni konzervativni duhovi koji nisu bili poklonici njegovog dela, a pogotovu se razilazili s njegovim idejno-politikim pogledima. Oni su tako odvajali Krleu, pisca Filipa Latinovia ili Legendi od Krlee koji strasno polemie s predstavnicima naeg lijevog kokoinjca". Najvei dio njegovog knjievnog dela stvoren je na impulsima iracionalnog, na potki slobodne inspiracije, odvojene od doktrinarnih stavova teorije korisnosti. U toliko on nije vie predstavnik ni lijeve" ni desne" knjige, ve jedino umetnik. Bar je pitanje Krleinog stvaranja jasno i odreeno, i na njegovom se sluaju moe jasno opaziti dualitet umetnikovih aktivnosti." Krlea se u polemikim spisima Moj obraun s njima razraunao sa klerofaistikim piscima i publicistima koji su ga napadali, odnosno knjievnom desnicom", da bi kasnije u Peatu s istim temperamentom produio borbu s levicom". Na jednoj strani nalazio se Krlea s Markom Ristiem, Zvonimirom Richtmannom, Oskarom Daviom, Milanom Dedincem, Vaom Bogdanovim, Mijom Mirkoviem, Hasanom Kikiem, Petrom Segedinom, Marijanom Matkoviem, Rankom Marinkoviem, a na drugoj su bili Ognjen Pria, Radovan Zogovi, M. Nikoli, Jovan Popovi, ore Jovanovi, Velibor Gligori, Bogomir Herman. S Krleom su polemisali levi intelektualci u Hrvatskoj okupljeni oko Izraza: August Cesaree, Boidar Adija, Otokar Kerovani, Ognjen Pria, Vladimir Bakari. Jo predgovor

<3 <50 KRALJEVINA JUGOSLAVIJA

Hegeduievim crteima {Podravski motivi) mogao je biti poetak razilaenja, jer je Krlea traio dublje i ire estetske kriterijume prilikom prosuivanja umetnikog dela. Tada je ABC" (B. Herman) u odgovoru pod naslovom: ,,Quo vadi Krlea"? gledao na Krleu kao na pisca koji je napustio marksistiku doktrinu na podruju estetike, prebacujui mu larpurlartizam. Krlea je odgovorio u Peatu Antibarbarusom". Na ovaj dinamiki napadaj" Krlee odazvao se Ognjen Pria u novopokrenutim Knjievnim sveskama pod naslovom Barbarstvo Krleina antibarbarusa". Protiv Krl