BRANKO PETRANOVIĆ

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 - 1988
TREĆA KNJIGA

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA
1945—1988

NOLIT'BEOGRAD

UREDNIK

SIMON SIMONOVIĆ

RECENZENTI

MOMČILO ZEČEVIĆ ZDRAVKO ANTONIĆ MILOVAN BUZADŽIĆ

Izdavanje ove knjige pomogli su Fond CK SKJ za naučno-istraživački rad i izdavačku delatnost i Republička zajednica nauke Srbije

SADRŽAJ

TREĆA KNJIGA

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA 1945-1988 POSLERATNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI POLITIKA OTKUPA DIREKTIVNO-CENTRALISTIČKI SISTEM RADA AGITROPA U OBLASTI IDEOLOGIJE, KULTURE I PROSVETE SPOLJNOPOLITIČKA ORIJENTACIJA JUGOSLAVIJE I PROBLEM SEVEROZAPADNIH GRANICA ODBRANA NEZAVISNOSTI GODINE PROTIVUREČNOG RAZVITKA RADNIČKI SAVETI IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA DRŽAVA, SKJ I SAMOUPRAVNI PREOBRAŽAJ OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIČKOM POKRETU I VANBLOKOVSKA POLITIKA JUGOSLAVIJE REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIČKIH KRIZA MATERIJALNI RAZVOJ I DEMOGRAFSKO-SOCIJALNE PROMENE JUGOSLAVIJA I MEĐUNARODNI ODNOSI - NAČELA I PRAKSA SUOČAVANJE S KRIZOM BIBLIOGRAFIJA FOTOGRAFIJE I FAKSIMILI Obnova i industrijalizacija (posle strane 96) Napad Informbiroa na KPJ (posle strane 224) Jugoslavija u komunističkom pokretu i frontu nesvrstanosti i međunarodni odnosi (posle strane 368) Unutrašnji razvoj u znaku kriza (posle strane 400) 9 29 67 79 101 120 162 195 263 288 316 332 357 380 418 433 444 471

6

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA
477 480 482 488

IZVORI FOTOGRAFIJA I FAKSIMILA SPISAK SKRAĆENICA REGISTAR LIČNIH IMENA REGISTAR GEOGRAFSKIH POJMOVA

TREĆA KNJIGA

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA
1945—1988

POSLERATNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

Antifašistička koalicija SAD, SSSR-a i Velike Britanije, stvorena u borbi protiv osovine, nije nadživela kapitulaciju Nemačke i Japana. Porazom fašističke Nemačke, čiju je kapitulaciju potpisao feldmaršal Kajtel 9. maja 1945. u Berlinu, i militarističkog Japana, koji je kapitulirao 2. septembra (posle atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija 6. i 8. avgusta, i prodora sovjetskih trupa u Mandžuriju 9. avgusta, nakon što je Sovjetski Savez objavio rat Japanu), radikalno je izmenjen odnos snaga u međunarodnoj zajednici. Koalicija antifašističkih država, koja je izdržala ratna iskušenja, počela je rano da se raspada, nagrižena još za vreme rata nizom protivurečnosti, sukobima interesa i uzajamnim sumnjičenjem. Kraj rata izneverio je očekivanja čovečanstva da će se pobedom nad fašizmom svet naći na pragu čvrstog mira. Drugi svetski rat ostavio je u nasleđe posleratnom svetu politiku podele uticaja — na račun nezavisnosti balkanskih i drugih država — koju su na klasičan način demonstrirali Čerčil i Staljin u Moskvi oktobra 1944. godine. Sile dojučerašnje antifašističke koalicije sukobljavale su se oko uređenja posleratnog sveta, oko granica, shvatanja demokratije. Epicentri sukoba interesa nalazili su se na tlu Nemačke, na Balkanu, u srednjoj i istočnoj Evropi, Iranu, na Dalekom istoku. Na Krimskoj konferenciji SAD, SSSR i Velika Britanija odlučile su da se Nemačka posle poraza podeli na zone i da u naturi nadoknadi ratnu štetu nanetu savezničkim državama. Na Krimu su se vođe koalicije takođe dogovorile da se form fra ,,jaka, slobodna, nezavisna i demokratska Poljska" rekonstrukcijom njene privremene vlade na široj, demokratskoj osnovi. Na Potsdamskoj konferenciji (jula — avgusta 1945) utvrđena su politička i privredna načela usklađene politike prema NemačKoj za vreme savezničke kontrole. Proklamovana je spremnost

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

da se nemački militarizam i nacizam trajno iskorene kako Nemačka nikada više ne bi ugrozila svoje susede i svetski mir. Konferencija se saglasila da deo Istočne Pruske i grad Kenigzberg pripadnu SSSR-u. Obrazovan je Kontrolni savet, sastavljen od komandanata SAD, Velike Britanije, SSSR-a i Francuske, sila koje su okupirale po jednu zonu razdeljene Nemačke. Savet ministara inostranih poslova velikih sila zadužen je da izradi ugovore o miru s Italijom, Bugarskom, Rumunijom, Mađarskom i Finskom, a na drugoj strani da pripremi predloge za rešavanje teritorijalnih pitanja koja se budu postavila po završetku rata u Evropi. U Potsdamu je jasprava o primeni krimske Deklaracije o oslobođenoj Evropi — posebno sa stanovišta prirode demokratije u zemljama Istočne Evrope, koje su se našle pod sovjetskim uticajem — obelodanila dubinu jaza između zapadnih sila i SSSR-a. Vođe Zapada su posle Krima optuživane za najveći diplomatski poraz koji je zapadni svet doživeo u svojoj modernoj istoriji, nezavisno od činjenice da je „sovjetska sfera uticaja" stvorena „ruskim oružjem", kao što ističu neki zapadni pisci, zaključujući iz toga da zapadnim državnicima na Krimu nije preostajalo ništa drugo sem da „iscede" Deklaraciju o oslobođenim teritorijama, pod kojom su se razumevala demokratska prava i procedure, na što se Staljin nije mnogo obazirao. Crvena armija je potukla Vermaht na istočnom frontu, u ratu koji nije mnogo zavisio od operacija zapadnih saveznika. Staljinova moć f u istočnoj Evropi i na Balkanu je faktički već bila uspostavljena i preko nje se nije moglo prelaziti. Novu konstelaciju odnosa potkraj i posle rata karakterisala je izrazita vojna, politička i ekonomska nadmoć SAD i SSSR-a, koje su se izdvojile kao dve najmoćnije države sveta faktičkim sankcionisanjem sistema bipolarizma već na Krimu, što je bio uvod u njihovu konfrontaciju u poratnim godinama. SAD su, kao najjača kapitalistička država, okrenule leđa izolacionizmu, s ambicijama da vode globalnu politiku. One su preuzele ulogu vodeće sile zapadnog sveta, pravdajući to potrebom zaustavljanja sovjetske ekspanzije i širenja ideja komunizma. Nalazeći se van domašaja ratnih razaranja, SAD nisu ni osetile posledice rata na svom tlu. Prebačena na ratni kolosek, američka proizvodnja je udvostručena. Ceni se da je 1946. 63% svetske proizvodnje i 3/4 kapitala svih kapitalističkih država otpadalo na SAD. Najjača kapitalistička država

POSLE RA TNI

SVET

I

NJEGOVE

SUPROTNOSTI

1

3

manifestovala je svoju atomsku moć krajem rata uništenjem Hirošime i Nagasakija, u Japanu, čime se čovečanstvo istovremeno suočilo s opasnošću od nove katastrofe. SAD su u toku rata dale svojim saveznicima, pre svega Velikoj Britaniji i SSSR-u, preko 50 milijardi dolara pomoći. Predsednik Ruzvelt bio je jedan od protagonista stvaranja Organizacije ujedinjenih nacija. S Velikom Britanijom i Kanadom SAD su osnovale i finansirale Administraciju Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu (UNRRA — United Nations Relief and Rehabilitation Administration — Unra), sa zadatkom da pomogne obnovu ratom opustošenih zemalja. Velika Britanija je, zajedno s Francuskom, tretirana kao velika sila, ali su se one ipak nalazile u senci američke i sovjetske moći. Britanci su izašli iz rata kao dužnici SAD, po Zakonu o zajmu i najmu, dok je u Evropi njihov uticaj bitno opao u korist SAD i SSSR-a. Velika Britanija je bila prinuđena da odstupa pred SAD i u svojim tradicionalnim sferama interesa u Mediteranu — Grčkoj i Turskoj. Britansko i francusko kolonijalno „carstvo" počelo je da se raspada pod dejstvom drugog svetskog rata, japanske agresije i snažnog antikolonijalnog pokreta. Francuski i italijanski komunisti, kojima je uticaj u ratu narastao zahvaljujući učešću u pokretu otpora, postali su sudeonici političkog života u svojim zemljama prvih posleratnih godina, učestvujući u vladama i utičući na rešenja ustavnih reformi. Vladajuće kapitalističke snage, posebno u SAD i Velikoj Britaniji, uznemiravala je moć SSSR-a, promena političke konfiguracije Evrope i porast uticaja komunističkih partija u zapadnoj Evropi, pre svega u Italiji i Francuskoj, koji je bio praćen učešćem komunista u građanskim vladama. Rani sukobi oko Nemačke — u vezi s denacifikacijom, statusom Berlina, istočnim granicama, reparacijama — i režima u istočnoevropskim i balkanskim zemljama, odnosno njihove spoljnopolitičke orijentacije, zaoštravali su suprotnosti među pobednicima, vodeći njihovom sučeljavanju na blokovskoj osnovi. Zapadne sile su nastupale pod vidom odbrane „slobodnog sveta" od totalitarizma, u ime solidarnosti atlantskih demokratija, i u ime hrišćanske civilizacije. Britanski premijer za vreme rata, Vinston Cerčil, preuzeo je na sebe ulogu najmilitantnijeg branioca Zapada od „komunističke diktature". Posle Ruzveltove smrti aprila 1945. i stupanja Harija Trumana na predsedničku

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

dužnost, Čerčil je smatrao — nezavisno od izgubljenih izbora u Britaniji, na čije su kormilo došli laburisti — da je njegovo državničko iskustvo i poznavanje svetskih poslova neophodno zapadnom svetu. On je skovao krilaticu o „gvozdenoj zavesi" koju su komunisti spustili između svog i „slobodnog sveta". Na koledžu u Fultonu (Misuri, SAD), bivši britanski premijer je marta 1946, u prisustvu američkog predsednika Trumana, pozvao na „krstaški rat" protiv komunizma, podsećajući na obavezu odbrane atlantske zajednice i vojnog zbližavanja ugroženih država. Čerčilova istupanja u SAD i van njih bila su predznak da svet ulazi u „hladni rat". S Trumanovom doktrinom iz 1947. SAD su prihvatile i obavezu da brane integritet Grčke i Turske od spoljne agresije i prevrata oružanih grupa, postepeno potiskujući Veliku Britaniju iz Mediterana. Istovremenim prihvatanjem Maršalovog plana SAD su predvidele sredstva za pomoć evropskim zemljama-žrtvama u drugom svetskom ratu, računajući da će dirigovanom ekonomskom politikom sanirati njihovu privrednu krizu, učvrstiti političku koheziju i podići sposobnost za odbranu od preteče „komunističke subverzije". Zapadnoevropske zemlje i Turska dobile su po osnovu Maršalovog plana oko 17. milijardi dolara od 1947. do 1952. godine. Pored izvora ekonomske pomoći, politički motivisane, strogo selektivne iako, u načelu, namenjene svim zemljama-žrtvama rata, Maršalov plan je bio i osnova za prodor američke robe i kapitala u Zapadnu Evropu a sprečavajući širenje suprotnih političkih i ideoloških uticaja, pokazao se i kao sredstvo čvršćeg vezivanja Zapadne Evrope sa SAD. Trumanova doktrina već je i formalno ocrtala podelu sveta na dva suprotna bloka ili „lagera", koju je, u ime Staljina, proglasio Andrej Ždanov na osnivačkom sastanku Informbiroa septembra 1947. Prema ovoj krutoj, dogmatskoj koncepciji, na jednoj strani se nalazio antiimperijalistički i demokratski „tabor", a na drugoj imperijalistički i antidemokratski. Sovjetski Savez je u drugom svetskom ratu pretrpeo ogromne ljudske i materijalne gubitke; s Poljskom i Jugoslavijom nalazio se na vrhu lestvice zemalja s najvećim brojem žrtava. Deo teritorije koji je bio okupiran sasvim je opustošen. Noseći glavni teret rata na svojim leđima, stekao je veliki ugled među antifašističkim snagama u svetu. Jedna od važnih posledica drugog svetskog rata sastoji se u tome što je ova velika zemlja konačno razbila prinudnu izolaciju u kojoj se nalazila tokom

POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

1 3

više godina međuratnog razdoblja i uzela aktivnog učešća u poslovima i radu Ujedinjenih nacija. Ona je bila jedan od glavnih pobornika doslednog vojnog, političkog, ekonomskog i duhovnog razoružavanja poraženog fašizma. Pridruživši se poslednjih dana rata zapadnim saveznicima u vojničkom slamanju Japana, klonulog posle atomske kataklizme, Sovjetski Savez je proširio svoje granice na Dalekom istoku. Trupe Crvene armije dočekale su kraj rata duboko na zapadu Evrope — u Beču, Budimpešti, Berlinu, na Elbi (Labi) — a na Dalekom istoku u Mandžuriji. Od 1939. do 1945. Sovjetski Savez se teritorijalno proširio za oko 450.000 km2. Na kraju rata imao je najjaču kopnenu silu u svetu, koja je brojala oko deset miliona vojnika i bila delimično stacionirana u istočnoevropskim zemljama, kao i u okupiranim delovima Nemačke i Austrije; efektive SAD nalazile su se u Japanu, Francuskoj i Italiji, okupiranim zonama Nemačke i Austrije, a kasnije u Grčkoj i Turskoj. Saglasno odlukama Potsdamske konferencije, Sovjetski Savez je okupirao istočnu zonu Nemačke, SAD jugozapadnu, Velika Britanija severozapadnu, a Francuska zapadnu, dok se Berlin nalazio pod zajedničkom okupacijom. Raspadanjem antifašističke koalicije — čiji su stubovi bili SSSR, SAD i Velika Britanija — prouzročenim političkom i ekonomskom podelom između velikih sila zbog sukoba interesa i kršenja načela Atlantske povelje i drugih dokumenata Ujedinjenih nacija donetih u ratu, počela je institucionalizacija suprotnih saveza na blokovskoj osnovi. Od antifašističke saradnje svet je skretao prema konfrontaciji dojučerašnjih saveznika i hladnom ratu. Središte sukoba postala je Evropa, u kojoj su se novostvoreni blokovi najjače trli, izbegavajući da se i direktno sudare. Posle Trumanove doktrine i Maršalovog plana došlo je na red vojno oblikovanje Zapada stvaranjem, aprila 1949, Severnoatlantskog pakta, kome su, pored SAD, Velike Britanije i Francuske, prišle i Italija, Kanada, Holandija, Belgija, Norveška, Island i Portugalija. Vojni ugovor o organizaciji Severnoatlantskog pakta je predviđao da se napad na jednu zemlju ugovornicu shvati kao napad na sve potpisnice. Paktove su zaključivale i zemlje Azije i Pacifika (Manilski i Bagdadski pakt). Šest godina kasnije Sovjetski Savez i evropske socijalističke zemlje stvorile su vojni blok pod nazivom Varšavski pakt. ,,Paktomanija" na Zapadu objašnjavala se potrebom preduzimanja mera bezbednosti, zaustavljanja sovjetske agresije i
svetskim

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

komunističke penetracije, stezanja „obruča" oko suparničke sile. Paktovi su omogućavali posedanje baza na stranim teritorijalna, nadzor nad zavisnim režimima, gušenje progresivnih pokreta, eksploataciju privrednih izvora nerazvijenih zemalja i obuzdavanje nacionalnooslobodilačkih i antikolonijalnih pokreta. Politika SAD, usmerena na apsolutni prestiž i suzbijanje glavnog rivala, dobila je naziv Pax Americana zbog koncepcija o uređenju svetskih odnosa na bazi američke prevlasti. Zapadni istoričari podsećaju da je mešanje Amerike u svetske tokove posle drugog svetskog rata, postalo isto toliko uobičajeno kao i njen izolacionizam u međuratnom razdoblju, dobijajući u novim uslovima „zapanjujuće granice". Oružane intervencije od završetka drugog svetskog rata, uključujući ratove, pobune i državne udare, s opštom oznakom nasilnih smena vlasti i osvajanja, predstavljale su naličje politike vođene protiv ideala Ujedinjenih nacija. Hroničari međunarodnih sukoba registrovali su 159 ratova koje su inspirisale velike sile, nacionalni režimi i unutrašnje suparničke frakcije koje su u sukobima tražile tačku oslonca u spoljnom faktoru. Austrijski politikolog Hajnc Gertner utvrdio je da je više od polovine svih zemalja učestvovalo u ovim ratovima (94 od 174); da su po broju ratova prednjačile Velika Britanija (16 ratova) i Francuska (13), kao kolonijalne sile, SAD (11 ratova), Indija (10), rasistička Južna Afrika i Kina (po 9 ratova). Blokovska polarizacija donela je hladni rat, koji je dao obeležje ranom posleratnom razdoblju. Njegovi karakteristični oblici bili su stalno naoružavanje suprotstavljenih blokova, zastrašujuća ideološko-politička propaganda, sukobi obaveštajnih službi, uzajamni napadi preko štampe, oštri diplomatski dvoboji na međunarodnim skupovima, krađe tajnih vojnih dokumenata, otmice naučnika, ekstremno međusobno nepoverenje i sumnjičenje. Sejana je mržnja, razvijane su ideološke predrasude. Ljudi progresivnih pogleda identifikovani su kao državni neprijatelji SAD ili protivnici socijalističkog sistema. „Antikomunističku histeriju" američkog senatora iz Viskonsina Džozefa Makartija, koji se nalazio na čelu Komiteta za ispitivanje antiameričke delatnosti, Albert Ajnštajn nazvao je „američkom varijantom fašizma". Makarti je svuda oko sebe video strane agente i neprijatelje američkog društva. Amerikanci su prinuđivani da se podvrgavaju ispitivanju pred Makartijevim

POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

13

komitetom, izjašnjavaju o svojoj političkoj prošlosti, i svedoče protiv sugrađana. Na drugoj strani je Staljin — koji je još tridesetih godina počeo da oseća podozrenje prema sovjetskim građanima, svojim saradnicima i stranim komunistima — uzvraćao klimom opšteg nepoverenja i ponovnim zatvaranjem SSSR-a, kao i lagerskih granica. Obnavljali su se teroristički metodi protiv sovjetskih građana, zlokobno podsećajući na vreme uoči drugog svetskog rata. Zloupotrebljavajući svoju vlast u uslovima maksimalne birokratizacije odnosa u kojima je došlo do njegove defikacije — naročito pojačane u uslovima sovjetske pobede u drugom svetskom ratu, isključivo pripisivane njegovom „genijalnom" rukovođenju, uz potcenjivanje samopožrtvovanja sovjetskih naroda i talenta mnogih ratnih komandanata s Georgijem K. Žukovom na čelu — Staljin je dokraja degradirao ostale organe partije i vlasti. Poslednjih godina Staljinove vlasti plenarne sednice Centralnog komiteta nisu ni sazivane, a sednice Politbiroa održavane su tek s vremena na vreme. U nastupu svojih paranoidnih hirova udaljavao je iz sastava najvišeg partijskog rukovodstva komuniste koji mu se nisu sviđali ili na koje bi i malo posumnjao (Nikolaja Aleksejeviča Voznesenskog, Andreja Andrejeviča Kuznjecova i druge). Klimenta J. Vorošilova interno je optuživao kao „engleskog agenta". Najviši rukovodioci ove moćne zemlje, bez obzira koliko bili poslušni, strepeli su od susreta s njime. Maršal Nikolaj Bulganjin, član Politbiroa od 1948. prisećao se Staljinovih „prijateljskih poziva" nesiguran da li će čim „sedne naspram njega" osvanuti u „svom krevetu ili u zatvoru". Erupcije hladnog rata izbijale su u srcu Evrope, dovodeći do međunarodnih napetosti i pretnji direktnim suočavanjem suparničkih snaga: prilikom komunističkog preuzimanja vlasti u Cehoslovačkoj, februara, napada Informbiroa na Jugoslaviju, juna 1948, i berlinske blokade iste godine. Stvaranjem „bizonije" i, kasnije, „trizonije" zapadni saveznici su pomogli ustavno konstituisanje Savezne Republike Nemačke 1949, a Sovjetski Savez uspostavljanje Nemačke Demokratske Republike iste godine. Dve novostvorene nemačke države nastaviće život u znaku međusobnih antagonizama — kao „predstraže", isturene snage suprotstavljenih blokova. Ratno stanje između zapadnih saveznika i Savezne Republike Nemačke okončano je Bonskim ugovorima iz 1952. godine. Savezna Republika Nemačka pristu-

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

pila je Severnoatlantskom (marta 1955), a Nemačka Demokratska Republika Varšavskom paktu (januara 1956). U poznijoj fazi hladnog rata izgrađen je berlinski zid, svedočanstvo o stepenu nepoverenja do kojeg su blokovi doveli u srcu Evrope i među vlastima toga grada. Korejskim ratom juna 1950. svet se približio ivicama katastrofe. Intervencija SAD, pod zastavom Ujedinjenih nacija, povukla je angažovanje „kineskih dobrovoljaca", koji su, prešavši graničnu reku Jalu, prodrli na tlo Severne Koreje i odbacili američke trupe, pod Makarturovom komandom, južno od 38. paralele. Predsednik Truman smenio je svog ratobornog generala, osujećujući njegove namere da proširi rat invazijom kineskog kopna, upotrebom Čang Kaj Šekovih trupa i atomskim bombardovanjem Kine. U svakoj fazi hladnog rata — kao i u periodu njegovog prevazilaženja, uz zadržavanje suparništva, blokovskih formacija, i uvođenje novih vidova konfrontacije — primenjivana je odgovarajuća strategija. Dok je Trumanovoj politici odgovarala strategija obuzdavanja komunizma i obezbeđivanja „atomskog kišobrana", dotle je Džon Foster Dais formulisao doktrinu o „miru putem sile", svestan da je „oslobođenje" zemalja u „sovjetskoj orbiti" nemoguće i da kočenje Sovjetskog Saveza predstavlja jedinu alternativu. U borbi za potiskivanje antagonističke sile u posleratnom svetu Amerikanci su izgrađivali najraznovrsnije strateške kombinacije, od „preventivnog" i ograničenog nuklearnog rata do probijanja s periferije ka centru protivničkog sistema i njegove unutrašnje „erozije". Nisu izostajale ni pretnje masovnom odmazdom, ali su one neutralisane „nuklearnom ravnotežom". Odbranu blokovskog integriteta izražavala je u socijalističkom lageru doktrina o „ograničenom suverenitetu". U eri najžešćeg hladnog rata američku strategiju protiv socijalizma potpomagao je Staljin, ogrezao u dogmatizmu i nesposoban da sagleda promene koje su nastupile s drugim svetskim ratom. Sovjetski vođa je granice između kapitalističkih i socijalističkih država mehanički shvatao kao granice između kapitalizma i socijalizma. U klasnom sukobu video je sukob blokova, odnosno država s različitim društvenim i državnim uređenjem i suprotnim ideologijama. Za njega je širenje socijalizma bilo moguće samo vojnim sredstvima spoljnih faktora, uz pomoć unutrašnjih komunističkih snaga. Svetski

POSLE RA TNI

SVET

I

NJEGOVE

SUPROTNOSTI

1

3

socijalistički proces Staljin je shematski ograničavao na države u kojima se komunističke partije nalaze na vlasti. Umesto ravnopravnosti socijalističkih država tražio je njihovo podređivanje političkim i ekonomskim interesima najsnažnije među njima. Oslobodilačke i antikolonijalne pokrete nije posmatrao kao komponentu promena starog sveta, već kao rezervu buduće socijalističke revolucije. Dogmatskim interpretacijama savremenog sveta staljinizam je u međunarodnim odnosima neposredno bio štetan za socijalističke zemlje, a zlodelima u praksi — (obračun s komunistima nezavisnog mišljenja, sumnjive ekskomunikacije, deportacije gulazi), koja su na XX kongresu KPSS, 1956, metafizički pripisana „kultu ličnosti" — kompromitovao je ideju socijalizma. Otelovljujući dogmatizam u teoriji, pragmatizam u politici i birokratizam u upravljanju društvom, staljinizam je unazadio humanističku viziju socijalizma, nagoneći vodu na mlin antikomunističkih snaga. Pored već postojećih socijalističkih država — SSSR-a, kao prvog „socijalističkog ostrva", i Mongolije — posle drugog svetskog rata su se u međunarodnoj zajednici pojavile i nove. Staro shvatanje internacionalizma, merenog stavom komunističkih partija prema „prvoj zemlji socijalizma", nije više bilo održivo; traženi su novi prilazi odnosima između SSSR-a i drugih država u kojima su komunističke partije vladajući činioci političkog sistema. Zajednička ideologija, jedinstveni ideal i srodne sistemske institucije nisu mogle da dovedu do nivelacije „nacionalnih" i „opštih" interesa. Nikada kao u posleratnoj situaciji nije tako aktuelna bila Engelsova misao da je međunarodna saradnja moguća samo među jednakima, da isključuje čak i odnos primus inter pares. Centralizmu u međudržavnim odnosima i u međunarodnom radničkom pokretu protivurečili su posebni putevi nacionalnog istorijskog razvitka, neravnomernost ekonomskog razvoja, nejednakost kulturnog nivoa, različitost tradicija, specifični načini osvajanja vlasti. Te i druge razlike nisu mogle da se podvedu pod „jedinstveni interes", interes najjačeg subjekta, niti uklope u univerzalni model. Kao vladajuća snaga u svojim zemljama posle drugog svetskog rata, komunisti su najzad stekli „domovine", odgovarajući za svoj rad i politiku vlastitoj radničkoj klasi i narodu. Pobornici politike jedinstva svih progresivnih snaga u svetu morali su da uvažavaju posebne uslove borbe

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nacionalnih subjekata, uviđajući da se pojam progresivnih snaga značajno proširio, da više ne obuhvata samo stavove komunista i radničke klase kao klasičnih nosilaca napretka. Razvoj socijalizma posle drugog svetskog rata — s iskustvom jugoslovenske, kineske i albanske revolucije za vreme, pa i pre rata — potvrđivao je Lenjinovo predviđanje da će svaka autentična revolucija odabrati svoj put izgradnje socijalističkog društva nakon oružanog osvajanja vlasti. Staljinov napad na Jugoslaviju 1948. u suštini je bio motivisan razilaženjem oko oblika revolucionarne akcije, stepena samostalnosti revolucionarnog pokreta i prirode internacionalističkog sadržaja odnosa između socijalističkih država. Značajan prodor socijalizma u svetu označila je pobeda kineske revolucije 1949, uprkos američkoj podršci Kuomintangu, izazivajući dalekosežne posledice po vojno-politički položaj i odnose između socijalističkih država. Strategija Mao Cedunga polazila je od seljaštva kao glavne snage revolucije, s obzirom na socijalnu strukturu Kine, čiji se gradovi nisu mogli održati u okeanu sela. Posle Staljinove smrti marta 1953. — a s njim su se kineski komunisti sudarali i za vreme revolucije — došlo je do otvorenog sukoba između Kine i SSSR-a, dve najveće socijalističke države, zbog različitih pogleda na strategiju borbe protiv imperijalizma, nerešenih međusobnih odnosa i drukčijih puteva unutrašnjeg razvitka — sukoba godinama zaodevanog u ruho isključivo ideoloških nesporazuma. Predratni ,,trougao sila" (Francuska, Velika Britanija i Nemačka) bio je 1941. sveden na osovinu i koaliciju ujedinjenih naroda (na čelu sa SAD, Velikom Britanijom i SSSR), da bi se porazom Nemačke koalicija razdvojila na suparničke blokove zemalja predvođene na Zapadu SAD, a na Istoku SSSR-om. Ovoj „novoj šemi" priključio se sa dekolonizacijom i konstituisanjem novih nezavisnih država „treći element", koji joj je po Piteru Kalvokoreziju dao „mobilnost". Pojava začeta u ratu imala je s njegovim završetkom svoj epilog. Protivnici evropocentrističke koncepcije u zapadnoj istoriografiji navode da se posle drugog svetskog rata granična mapa evropskih zemalja nije bitno izmenila (ako izuzmemo podelu Nemačke, reviziju granica Poljske, SSSR-a i Jugoslavije uglavnom), ali je zato topografska politička slika sveta doživela promene grandioznih razmera na azijskom i afričkom kontinentu. S raspadom „prekomorskih imperija" pojavile su se nove države u daleko

P0SLERATN1 SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

19

većem broju nego prilikom raspada kontinentalnih imperija posle prvog svetskog rata. Treći, nesvrstani faktor savremenog sveta, izrastao iz drugog svetskog rata i uobličen posle njegovog završetka pedesetih i šezdesetih godina, postao je jedan od najznačajnijih činilaca svetske zajednice. Ako ne svojom ekonomskom i vojnom snagom, a ono svojom progresivnom koncepcijom, uticajem na svetsko javno mnenje, aktivnim zalaganjem za mir na tribini OUN, intervencijama za stišavanje akutnih žarišta i zahtevima za ustanovljavanjem novog ekonomskog poretka. Drugi svetski rat doveo je do snažnog antikolonijalnog i oslobodilačkog talasa na ogromnim prostranstvima Azije, Afrike i Južne Amerike. Snaženju antikolonijalizma doprineli su japanska invazija britanskih, francuskih i holandskih poseda, otpor koji je toj invaziji pružen i slabljenje dojučerašnjih metropola: Velike Britanije i Francuske. Narasli za vreme drugog svetskog rata, antikolonijalni pokreti u Indiji, Burmi, Indokini i drugim kolonijama pretvorili su se posle završetka rata u „antiimperijalističku revoluciju svetskih razmera". U borbi za svetsku suprematiju SAD su, pod vidom odbrane „slobodnog sveta" od ekspanzivnog komunizma, nastojale da zamene Britance i Francuze u kolonijama. Na čelu antikolonijalne borbe i nacionalnooslobodilačkih pokreta nalazile su se mlada buržoazija i radnička klasa kolonijalnih zemalja, koje su se borile za nezavisnost i socijalno-ekonomsku i političku emancipaciju od kolonijalnih sila. Na indijskom potkontinentu stvorene su 1947. dve države, Indija i Pakistan, dok je Indonezija proglasila nezavisnost u leto 1945, ali su njene oslobodilačke snage morale da se bore sve do 1949. da bi slomile holandsku intervenciju. Posle rata nastala je i Ho Ši Minova Demokratska Republika Vijetnam, no ona se uskoro suočila s dugom francuskom intervencijom, koja se završila slomom kolonizatora kod Dijen Bijen Fua 1954. Francuzi su bili prinuđeni da u Ženevi priznaju nezavisnost Vijetnama, Laosa i Kambodže (Kampućije). No indokinesko poluostrvo postalo je šezdesetih godina poprište velike američke intervencije. Amerikanci su se umešali u Vijetnam 1960. godine, a 1968. imali su na vijetnamskom poligonu oko 550.000 vojnika. „Prljavi rat" u Vijetnamu podelio je američko društvo, izazvao otpore mešanju i intervencijama, uopšte, vivisekciji jednog naroda i jedne revolucije na jugoistoku Azije i doveo na kraju do povlačenja

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Amerikanaca 1975. i ujedinjenja Južnog i Severnog Vijetnama 3. jula naredne godine u jedinstvenu državu Vijetnam. Dojučerašnja žrtva američke intervencije, preko noći je zamenila ulogu, i okupacijom Kampućije postala osvajač. Sukob SSSR-a s Jugoslavijom, razilaženje Kine sa SSSR-om, praćeno graničnim okršajima, nemirna granica između Vijetnama i Kine otkrivaju da ratovi nisu rezervisani isključivo za države različitih sistema, da socijalizam nije jedinstven i kompaktan sistem kao što je predstavljan u dogmatskoj verziji i da pojam nezavisnosti ne pripada istoriji; pokazuje se da bez ravnopravnosti država, velikih i malih, socijalističkih i kapitalističkih, nema mira i sklada u međunarodnoj zajednici. Dekolonizacija Afrike uticala je da se od 1950. politička karta afričkog kontinenta iz osnova menja. Proces dekolonizacije doveo je već te godine do nezavisnosti Eritreje, a zatim Libije (1951), Sudana (1956), Gane (1957), Gvineje (1958), Tunisa, Maroka i Alžira (1962). U Alžiru su francuski koloni, oslonjeni na francusku armiju, dali najžešći otpor. Svojom dugotrajnom i žilavom borbom alžirske nacionalnooslobodilačke snage su značajno podstakle proces dekolonizacije Afrike, koji je tekao u znaku upornog otpora kolonijalista i težnji SAD da preuzmu položaj dojučerašnjih kolonijalnih sila. Ove su upotrebljavale najamničke snage i izazivale nestabilnost, međusobne ratove mladih afričkih država, politički ali ne i etnički razgraničenih, organizovale „pučeve" i ustanke. Neokolonijalizam u najraznovrsnijim oblicima nastojao je, kao što i danas nastoji, da zadrži bivše kolonije u položaju političkih i ekonomskih privezaka ranijih metropola, nastavi eksploataciju bogatih nalazišta, iskoristi strateške i geopolitičke prednosti Afrike u svetskom odmeravanju blokova, čije se nadmetanje prenelo i na taj tek oslobođeni kontinent. Borba za dekolonizaciju Afrike još nije završena, jer nailazi na uporan otpor rasističkog režima na jugu kontinenta. Promene posle drugog svetskog rata nisu zaobišle ni „zeleni kontinent", zapravo Južnu Ameriku, koja se dugo razvijala pod neposrednim uticajem SAD. Amerikanci su postavljali i smenjivali južnoameričke vojne režime (hunte), koji su se po potrebi služili i nasilnim metodama. Strane kompanije — povezane s američkom vladom i vojnim establišmentom, a zainteresovane za svoj kapital uložen u proizvodnju voća, eksploataciju nafte i ruda, izvoz mesa — budno su bdele nad radom marionetskih

POSLE RA TNI

SVET

I

NJEGOVE

SUPROTNOSTI

1

3

hunti, ugušujući u začetku svaku akciju nacionalnooslobodilačkih pokreta i revolucionarnih snaga. Pobeda kubanske revolucije pod Fidelom Kastrom 1959. nagovestila je novu eru u istoriji karipskog područja i Južne Amerike, kao i u odnosima između dveju Amerika. Vlada SAD je pokušala da invazijom kubanskih emigranata obori Kastrov režim, a kasnije da izolacijom Kube od južnoameričkih država uguši pobedonosnu revoluciju na domaku svojih obala — ali bezuspešno. Nezavisan stav Meksika, koji je za razliku od nesigurnih južnoameričkih režima ustanovio relativno stabilan unutrašnji položaj još dvadesetih godina, doprineo je probijanju američke blokade Kube i jačanju tendencije nesvrstavanja. Posle prevazilaženja krize iz oktobra 1962, koja je pretila da direktnom konfrontacijom američkih i sovjetskih snaga dovede do svetskog rata, Kuba je nastavila socijalističkim putem, a u međunarodnim odnosima orijentisala se ka politici nesvrstavanja — sa svim aberacijpma vezanim za stvaranje ,,antiimperijalističkog jezgra" u frontu nesvrstanih, protivnog njegovoj suštini. Zbacivanje zakonite vlade Salvadora Aljendea u Čileu kontrarevolucionarnim udarom najreakcionarnijih vojnih i civilnih snaga — pod vodstvom generala Avgusta Pinočea, a uz pomoć SAD — prekinulo je demokratski razvitak ove zemlje, u kojoj je uspostavljena vladavina s obeležjima fašističke diktature. Obaranjem diktature Anastasija Somose 1979. godine, čija je porodica s ostalim zemljoposednicima držala gotovo svu obradivu zemlju Nikaragve, vodstvo sandinističke revolucije je u ovoj nerazvijenoj zemlji Srednje Amerike sprovelo radikalnu agrarnu reformu maja 1981, čime je bitno izmenilo društveno-ekonomsku strukturu zemlje. Za razliku od ranijih agrarnih reformi u latinsko-američkim zemljama, sandinisti su eksproprisanu zemlju razdelili državnim dobrima i zadrugama raznih tipova. Mlada i osobena revolucija na pragu SAD bori se od svoje pobede sa pritiskom SAD, kontrarevolucionarnih snaga nikaragvanskih latifundista podržanih spolja, iz SAD, Hondurasa i Salvadora, zabranjene unutrašnje opozicije, oslonjena na vlastite snage iz redova seljaštva i na podršku Kube, drugih umerenijih južnoameričkih vlada i progresivnog javnog mnjenja. Metode jednostranih klasičnih intervencija prerastaju u naše vreme u politiku iznuđenih političkih kompromisa po pitanju karaktera unutrašnjeg uređenja u smislu prepuštanja ili podele vlasti, u formi obezbeđenja političkih sloboda narušavanjem monističkih

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

monopola, uz aktivno učešće druge suparničke sile ili njenu prećutnu saglasnost. Kao alternativa strahotama nuklearnog naoružanja i blokovskoj isključivosti pojavio se polovinom pedesetih godina pokret nesvrstanosti, duboko progresivna snaga savremenog sveta, odražavajući tendenciju naroda za samostalnim i nezavisnim životom, slobodnim od dominacije i blokovske discipline. Osnovna načela ovog pokreta podudarala su se s principima Organizacije ujedinjenih nacija. Indija i Kina su 1954. formulisale pet osnovnih načela miroljubive saradnje — poštovanje teritorijalnog integriteta, nenapadanje, nemešanje, ravnopravnost i koegzistencija — poznatih kao „panča šila". Azijsko-afrička konferencija u Bandungu aprila 1955, na kojoj je učestvovalo 29 zemalja, istakla je značaj tih principa. Pobornici i osnivači pokreta nesvrstanosti bili su Josip Broz Tito, Džavaharlal Nehru, Gamal Abdel Naser, Ahmet Sukarno i Kvarne Nkrumah. Jugoslavija se zalagala za širenje politike nesvrstanosti, obogaćujući je teorijski i praktično, kao mala evropska zemlja van blokova, svesna budućnosti te progresivne tendencije u međunarodnim odnosima. Organizator Beogradske konferencije od 1. do 6. septembra 1961, prve svetske manifestacije neangažovanosti (nesvrstanosti) odnosno antiblokovske orijentacije, Jugoslavija je narednih godina istrajala na pretvaranju nesvrstanosti u svetski front i na odbrani njene suštine u svakodnevnoj međunarodnoj praksi i na konferencijama nesvrstanih u Kairu, Alžiru, Lusaki i Kolombu, Havani, Nju Delhiju i Harareu. Veliku pobedu nesvrstanih predstavljalo je kodifikovanje načela koegzistencije u Ujedinjenim nacijama 1970, koja su obuhvatala zabranu upotrebe sile ili pretnje silom, rešavanje međunarodnih sukoba mirnim putem, nemešanje, saradnju država i ravnopravnost naroda, pravo naroda na samoopredeIjenje, suverenu jednakost država u međunarodnim odnosima i savesno ispunjavanje obaveza preuzetih u skladu s Poveljom. Životvornost ovog pokreta i odbrana njegove nezavisne prirode same za sebe govore o njegovoj istorijskoj opravdanosti. No iskušenja kroz koja je on morao da prođe i kroz koja i danas prolazi — pritisak velikih sila, najraznovrsnije diverzije, sukobi među zemljama članicama, čak višegodišnji iznuravajući ratovi (Iran — Irak), pojedinačni i grupni zahtevi za podređivanje pokreta jednom ili drugom bloku, odnosno za njegovom institu-

POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

1

3

cionalizacijom i pretvaranjem u treći blok — takođe pokazuju da je put pobijanja novih putokaza u međunarodnom životu povezan s ogromnim naporima i neizvesnostima. U završnoj fazi drugog svetskog rata stvorena je Organizacija ujedinjenih nacija (OUN). Osnivačka skupština svetske organizacije održana je u San Francisku aprila — juna 1945, u prisustvu predstavnika 51 države, među kojima i Demokratske Federativne Jugoslavije. Vrata za konferenciju u San Francisku otvorena su sporazumom postignutim u Jalti. Staljin je odustao od insistiranja na jednoglasnosti velikih sila po svim pitanjima u Savetu bezbednosti OUN, ograničavajući tu jednoglasnost samo na suštinska pitanja, a Ruzvelt i Cerčil su se saglasili s dodeljivanjem zasebnih mesta Ukrajini i Belorusiji u Generalnoj Skupštini. Stvaranjem OUN, na osnovi kompromisa vodećih država antifašističke koalicije, sužena je sfera uticaja velikih sila. Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena u San Francisku, predviđala je jednakost svih država članica i međunarodne odnose zasnovane na ravnopravnosti i samoopredeljenju naroda. Države su bile dužne da se uzdržavaju od pretnji silom i da sporove rešavaju miroljubivo. Prema Povelji OUN, narodi se nisu udruživali samo radi očuvanja mira i bezbednosti, već i zbog unapređivanja socijalnog i ekonomskog razvoja svih. Ova načela nisu mogla da skriju dominantnu poziciju velikih sila u Ujedinjenim nacijama, zahvaljujući njihovoj vojnoj, političkoj i ekonomskoj moći, prvenstveno SAD i SSSR-a. Velike sile (SAD, SSSR, Kina, Velika Britanija i Francuska) bile su stalni članovi Saveta bezbednosti i uživale pravo veta, što je značilo da se nijedna odluka ne može doneti bez njihove saglasnosti. Uprkos povećavanju članstva Organizacije ujedinjenih nacija, velike sile su ostale protivnik proširivanja ovlašćenja Generalne skupštine, njenog glavnog tela. Rukovođenje svojim interesima i ideološko-političkim razlozima, one su ometale ostvarenje principa univerzalnosti Organizacije. Zbog držanja SAD, Kinu je u Organizaciji ujedinjenih nacija sve do 1972. predstavljao režim na Tajvanu (Formozi). Prvih godina posle rata SAD su, koristeći se svojom moći, finansijskom snagom, uticajem na niz m a l i h država i solidarnošću „zapadnog sveta", imale „glasačku mašinu" u OUN, onemogućavajući donošenje odluka koje im nisu odgovarale. Uprkos svim nedoslednostima Povelje, organizacionoj strukturi, zloupotrebi od velikih sila i negativnom toku među-

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

narodnih odnosa u posleratnom svetu, koji su potresale krize — Ujedinjene nacije pokazale su se kao nezameiüjiva organizacija međunarodne zajednice. S tribine OUN predstavnici malih zemalja mogli su da izlože svoje stavove, osude agresiju, zalažu se za mir, obustavu trke u naoružanju i prevazilaženje neravnomernosti u ekonomskom razvoju sveta. Politički i moralni značaj odluka Ujedinjenih nacija ograničavao je velike sile u njihovom ponašanju. Uticaj svetske organizacije na javno mnjenje takođe nije bio za potcenjivanje. U debatama su predstavnici malih zemalja mogli da razgolićuju suštinu imperijalističke politike i agresivnog nastupanja velikih sila. Organizacija ujedinjenih nacija je odigrala zapaženu ulogu u okupljanju malih zemalja radi suprotstavljanja dikatatu velikih, zbog čega je često bila meta najkonzervativnijih snaga u svetu, koje su tražile njeno raspuštanje. Od nastanka pokreta nesvrstanosti ona je središte okupljanja i zajedničkog istupanja predstavnika tih zemalja. Svetski front nesrvstanosti je u svoje temelje ugradio osnovna načela i najpozitivnija stremljenja Organizacije ujedinjenih nacija. Jugoslavija je učestvovala u utemeljivanju OUN. U predlogu Privremene vlade DFJ Privremenoj narodnoj skupštini za ozakonjenje Povelje Ujedinjenih nacija i Statuta Međunarodnog suda pravde od 23. avgusta 1945, rečeno je da su ciljevi kojima Organizacija ujedinjenih nacija teži „ciljevi za koje su i naši narodi, tokom ovog rata, založili svoje najbolje snage i u kojima i oni gledaju najbolju garanciju za održanje mira i bezbednosti i izgradnju bolje i srećne privredne i socijalne budućnosti svoje i celokupnog čovečanstva". Jugoslavija je u OUN 1945—1948. podržavala SSSR, veliku svetsku silu, ideološki najbližu, na koju se i međunarodno bila oslonila; silu koja je u OUN imala i pravo veta. Zavisno od držanja SSSR-a prema OUN, Jugoslavija je pokazivala izvesnu uzdržanost prema OUN, shvatajući posle 1948. suštinski značaj ove organizacije u poretku međunarodnih odnosa, iz čega je rezultiralo podržavanje niza političkih, ekonomskih i socijalnih akcija svetske organizacije. Posleratni svet doživeo je neviđenu tehnološku revoluciju. Drugi svetski rat i stalno nadmetanje velikih sila u posleratnom « razdoblju razvili su proizvodne snage do neslućenih razmera. ? Proizvodnja velikih država bila je podređena stvaranju i - usavršavanju razornog oružja, što je imalo povratno dejstvo na proizvodnju u mirnodopske svrhe. SAD su do 1949. posedovale

POSLE RA TNI

SVET

I

NJEGOVE

SUPROTNOSTI

1

3

„atomski monopol", da bi se eksplozijom prve atomske bombe u SSSR-u uspostavila privremena ravnoteža. Tri godine kasnije velike sile proizvele su i vodoničnu bombu. Čovečanstvo nikada ranije nije bilo ugroženo mogućnošću upotrebe oružja tako strahovite razorne moći. Vodonične bombe, raketna tehnika, nuklearni projektili, podmornice na atomski pogon, kosmički brodovi predstavljaju oružje savremenih velesila, opterećujući njihove privrede u vreme kada više od dve trećine čovečanstva živi u uslovima oskudice i gladi. Svaka velesila danas ima toliko naoružanja da može više puta da uništi onu drugu. Time je i svaka dalja trka u naoružavanju postala apsurdna, kako sa stanovišta sudbine čovečanstva, tako i s gledišta prvenstva i prestiža velikih sila. Upoteba atomske energije dala je značajne podsticaje u oblasti medicine, poljoprivrede, bilogije, energetike. Elektronika i automatizacija, na kojima počiva savremena organizacija proizvodnje, otvaraju nove horizonte ljudskom društvu ukoliko služe miru i društvenom napretku. Savremeni čovek doživeo je početak „kosmičke ere" izbacivanjem Sputnjika I u orbitu Zemlje 4. oktobra 1957. godine; svet nije morao dugo da čeka da i prvi čovek, Jurij Gagarin, poleti u kosmos: ono što je, koliko juče, izgledalo kao stvar naučno-fantastične literature zbilo se 12. aprila 1961. Šta bolje od podviga posade Apola XI, s Nilom Armstrongom i Edvinom Oldrinom na čelu, koji su 21. jula 1969. posmatrali Zemlju s Meseca* pokazuje razmere tehnoloških promena koje su nastupile? Drugi svetski rat, kao „totalan" rat, nije izazvao samo duboke promene u sferi tehnologije već i demografije, načina života i političkog mišljenja. Velike migracije započete u SAD s prvim svetskim ratom zaustavljene su u vreme velike ekonomske krize, da bi bile dovršene tek posle drugog svetskog rata, kretanjem ljudi od severoistoka zemlje prema srednjem zapadu i jugu. Pokreti stanovništva u naznačenom pravcu bili su praćeni i plasmanom kapitala na Zapadnu obalu. Migracije su bile karakteristične i za zemlje čije su granice promenjene (Nemačka i Poljska, odstupanje podunavskih Švaba prema Trećem Rajhu, proterivanju Mađara iz Čehoslovačke), kao i za one koje su se nalazile u fazi teritorijalnog uobličavanja u procesu dekolonizacije i sticanja statusa nezavisnih država na osnovu etničkih i verskih merila (Indija — Pakistan). Jedna od velikih migracija u okviru drugog svetskog rata dovela je do stvaranja cionističke

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

države na Bliskom istoku. Sovjetsko stanovništvo koje je 1941. evakuisano u dubini SSSR-a iz zapadnih, okupiranih delova zemlje, ponovo je, s potiskivanjem Nemaca, krenulo na svoja stara staništa. Zbog držanja za vreme okupacije Staljin je raselio krimske Tatare u Sibir i ukinuo njihovu autonomnu oblast. Sovjetski građani naseljavali su zapadnu Ukrajinu koja je do 1939. pripadala Poljskoj i Istočnu Prusku inkorporiranu u sastav SSSR-a. Staljinovim metodama i korišćenjem celokupnog ekonomskog potencijala zemalja „socijalističkog lagera", SSSR je intenzivno radio na razvoju ratne industrije, naročito na savlađivanju tehnologije vezane za nuklearnu energiju; na raketnoj tehnici i kosmičkim istraživanjima. Zatvaranjem granica SSSR-a Staljin je izneverio očekivanja sovjetskih građana o nastupanju nove ere demokratskog razvitka i ekonomskog napretka. Blage tendencije ispoljene u toku drugog svetskog rata u smislu „tolerisanja religije, većih sloboda u javnom životu, u novinarstvu, litraturi i uopšte umetnosti", „apelovanja na opšta osećanja umesto primenjivanja disciplinskih pretnji" (Piter Kalvokorezi, Gaj Vint), koje kao da su nagoveštavale prelazak na novu fazu socijalizma, pokazale su se kao prolazna zabluda u suočavanju s praksom još surovije diktature, opravdavane kao i pre rata kapitalističkim zaokruženjem, rovarenjem imperijalista i ostataka klasnog neprijatelja, naoružavanjem druge strane i njenim imperijalističkim namerama, specijalnom odgovornošću SSSR-a kao najveće i najjače socijalističke države. Izrazi razočarenja, pretvorenog u revolt, otvoreno su izbili najranije u državama koje su posle drugog svetskog rata krenule putem socijalističkog preobražaja (u Berlinu 1953, Mađarskoj i Poljskoj 1956). „Cehoslovačko proleće" 1968. završilo se okupacijom Čehoslovačke od „bratskih socijalističkih zemalja" u ime socijalističkog internacionalizma i neprikosnovenosti ideološkog jedinstva socijalističkog bloka. Drugu polovinu 20. veka karakteriše duboka tehnološka diferencijacija savremenog sveta u uslovima nasleđene podele na „razvijeni Sever" sa SAD, Japanom i zemljama Zapadne Evrope i „nerazvijeni Jug". Svet je duboko zakoračio u treću tehnološku revoluciju, čiju glavnu odliku predstavlja osvajanje elektronike, robotike, mikroprocesora, kompjutera, itd. Na pomolu je još dublji tehnološki prodor u tzv. četvrtu tehnološku revolu-

P0SLERATN1 SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

27

ciju čija svojstva obeležava era fototonike, „veštačke inteligencije", lasera, celularnog radija, biočipa, genetičkog inženjerstva itd. Ove radikalne tehnološke promene spolja su indikativne u nestanku tradicionalnih fabrika s masama radnika koje sada z a m j e n j u j u roboti. Nazivaju je „trećim talasom", „tehnoelektroničkom revolucijom", „postindustrijskom civilizacijom". Tokom prestrukturiranja privrede nestaju ranija „rutinska zanimanja". Lucidniji ekonomisti i futurolozi šansu nerazvijenih zemal ja danas vide u razvoju tehnoloških snaga, u prelasku sa ekstenzivne privrede na intenzivno privređivanje, u „odlepljivanju" od druge tehnološke revolucije. Odbacujući socijalizam u bedi (staljinizam) oni se izjašnjavaju za socijalizam koji vodi u pravcu komunizma, preko „razgradnje masovnog društva i socijalne države u korist razvoja i individualiteta, u korist humanizma i slobode". Ova opšta perspektiva zamračena je u stvarnosti drukčijim svetskim odnosima kojima ton daje uvoz tehnologije na bazi tehničke zavisnosti, „monetarni imperijalizam" ili „dužničko ropstvo" nerazvijenih zemalja; pre svega nametanje sistema vrednosti zemalja davalaca pomoći koji odstupaju od proklamovanih težnji ka humanizaciji odnosa, nezavisnosti i autonomiji razvitka. U svakom slučaju ekspanzija novih znanja i njihova primena u praksi vodi i preispitivanju racionalnosti i demokratičnosti postojećih društvenih sistema i organizacija. Stoga i ne začuđuje da su danas, pa ma i sa zakašnjenjem, na dnevnom redu u svim socijalističkim zemljama privredne (i društvene) reforme, demontiranje centralističkog sistema rukovođenja privredom i proglašavanje, pa čak i ozakonjivanje samoupravljanja u nekima od njih. Više decenija socijalnog mira u svetu, bar utoliko što nije bilo velikih ratnih katastrofa, iako „malih" i „lokalnih ratova" nije nedostajalo, uveliko je uticalo na ubrzan natalitet stanovništva širom globusa, zajedno s boljim standardom života, razvojem medicinskih znanja i pojavom novih lekova, dovodeći do pojave koju danas nazivamo „demografskom eksplozijom". U našem vremenu u svetu živi pet milijardi ljudi. Ovo naglo uvećavanje broja stanovnika sveta još više je produbilo postojeću krizu odnosa, ekonomskih, političkih, etničkih, verskih, pa i širu krizu, ekološko-biološki gledajući. Novi proroci nastupaju pod vidom odbrane tradicionalnih načela kojima preti otuđivanje od izvornih vrednosti i tuđih civilizacija, koje se nameću masama neobrazovanih pripadnika raznih naroda, najčešće,

28

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

kao što pokazuje fenomen „islamske revolucije", preko verskih poglavara, čiji pozivi ne ostaju bez odziva kod milionskih masa vernika, pod vidom verske i rasne integracije, iza koje se jedva skriva težnja za konfrontacijom s ostalim verama, rasama i civilizacijama.

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

S približavanjem kraja rata, rukovodstvo KPJ je sve jače isticalo zahteve za proširivanjem organizacije i oslobađanjem od sektaških merila pri prijemu novih članova. Početkom 1945. posebno se tražilo da se „snizi" kriterijum za prijem u SKOJ, a njegovi članovi primaju u KPJ bez kandidatskog staža. Članstvo obeju organizacija naročito se povećavalo u boračkim jedinicama i na oslobođenim teritorijama. Proširivanje članstva KPJ shvatano je kao imperativ koji proizilazi iz njene rukovodeće uloge u revoluciji, a na drugoj strani iz saznanja da malobrojna Partija ne može da odgovori ulozi vladajuće partije u političkom sistemu Jugoslavije. Pred KPJ se posle oslobođenja postavljalo pitanje rukovođenja nastajućim aparatom državne vlasti i uprave, državnim sektorom privrede, masovnim antifašističkim organizacijama, obnovom zemlje. Napadi na sektaštvo nisu, međutim, značili napuštanje dotadašnjih osnovnih merila za prijem u članstvo, jer je CK KPJ i dalje tražio idejnu borbenost, privrženost narodnooslobodilačkoj borbi i revolucionarnom preobražaju društva u Jugoslaviji i punu spremnost za sprovođenje ovog programa. U poređenju s njenom brojnom snagom uoči ustanka (12.000 članova), Partija je iz rata izašla kao organizacija od 141.066 članova, uvećavši se za nešto manje od dvanaest puta. Povećavanje članstva u periodu obnove i industrijalizacije nije značilo i poistovećivanje KPJ s masovnim komunističkim partijama, prema kojima se njeno rukovodstvo odnosilo s krajnjim nepoverenjem januara 1946, smatrajući ih zdanjem na „glinenim nogama". KPJ je brojno jačala, ali zadržavala karakter kadrovske partije. Njeno kadrovsko obeležje nije se ogledalo samo u načinu prijema članova nego i u celokupnoj organizaciji, ciljevima, programskoj osnovi i ideologiji, unutarnjem životu. CK KPJ je posle oslobođenja upozoravao nacionalna i druga

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

partijska rukovodstva da prilikom prijema novih članova obrate pažnju na opasnost od unošenja „anarhije i labavosti" u partijske redove. Učvršćivanju organizacije KPJ i kadrovskim pitanjima pridavao se gotovo presudan značaj sa stanovišta održavanja vlasti i nastavljanja revolucionarnog procesa. Rukovodstvo je smatralo da je nemoguće vršiti dalje revolucionarno „društveno preuređenje bez dnevno rastućeg broja novih partijskih kadrovaca i aktivista". Vodeća uloga partije u vojsci, vlasti, Narodnom frontu i drugim organizacijama tražila je da ona „upedesetostruči, postostruči svoje kadrove". Kadrovska partija je uzimana i kao preduslov za dalje prevaspitavanje masa radnika i seljaka u duhu „demokratske državnosti", koja je počela da se izgrađuje u okvirima narodnooslobodilačkog rata. Omasovljujući partiju, njeni rukovodeći organi su, u novim uslovima, nastavljali borbu protiv sektaštva, čije su manifestacije bile raznovrsne. Sektaštvo je potiskivano u KPJ, SKOJ-u, NOF-u, AFŽ-u, USAOJ-u, Jedinstvenim sindikatima radnika i nameštenika Jugoslavije (JSRNJ), organima vlasti. Ono se iskazivalo i u orijentaciji ka malom broju kandidata za prijem i u njihovom nedovoljno smelom „uvlačenju" u partiju. KPJ je morala da se bori protiv sektaštva, u svojim redovima i van njih, u vezi s nacionalnim pitanjem, odnosom prema staroj inteligenciji, deci i porodicama neprijatelja, pripadnicima kvislinških jedinica koje su zaveli organizatori kolaboracije iz redova buržoazije. Sektašilo se prema radnicima, intelektualcima, ženama. Iz sektašenja u partiji proizilazio je i sektaški odnos prema masama — nabusitost u ophođenju, „nadvisivanje" rodoljuba komunistima, shvatanje NOF-a kao gole forme i partijske fasade, bojazan od uključivanja pripadnika nacionalnih manjina u organe vlasti i masovne organizacije — koji je pretio da odvede Partiju u izolaciju i „učaurenost". Sektaštvo izražavano u precenjivanju merila za članstvo u KPJ dobrim delom je bilo i refleks „čistunstva", koje je znalo da ide do askeze i potpunog samoodricanja, ali i političkog monopola. Priliv novih članova pratili su i suprotni procesi, „čistke partije" krajem 1945. i početkom 1946. od slučajnih i idejno-politički nezrelih saputnika. Nezavisno od ovih „čistki", iz KPJ su isključivani i članovi koji su svojim istupanjima, nemoralnim životom i neradom krnjili ugled organizacije. Od članstva se tražilo da čuva lik i ugled komunista, pošto KPJ nije

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

dozvoljavala da joj se ruši autoritet. S gledišta organizaciono-kadrovske čvrstine i ideološko-političke „čistote", daleko značajnije od ovog „odlivanja" bilo je suzbijanje sitnoburžoaskih i birokratskih pojava unutar partije. Njihovi motivi su bili različiti: koristoljublje, egoizam, karijerizam, jagma za činovnička mesta. U drugačijim uslovima rada neki komunisti su, sagledavajući nove strane života, oslobođeni ratnog pritiska i potrebe za moralnim jedinstvom, nastojali da iskoriste partiju za lični materijalni prosperitet. Slivajući se u gradove, komunisti sa sela menjali su društveni ambijent i, bez kulture i razvijenije klasne svesti, zaboravljali na svoje obaveze u partiji, gubili politički i moralni integritet. Mada u začetku — jer ih je KPJ presecala, a još održavana klima revolucionarnog idealizma potiskivala — javljali su se i slučajevi „špekulisanja s ubeđenjem", odnosno pokušaji da se stekne unosnije mesto i materijalno izraze lične zasluge. Nasuprot ovim malograđansko-birokratskim deformacijama, rukovodstvo KPJ je insistiralo na tome da komunisti budu nosioci novog, revolucionarnog morala. Od njih se tražilo da prednjače u borbi za demokratske odnose, za princip zakonitosti i ravnopravne nacionalne odnose, da daju primer u borbi protiv sektaštva i koriste se sredstvima „kritike i samokritike". Rukovodstva KPJ su rano počela da kritikuju birokratizam, „osiljavanje" pojedinih komunista i „otrzanje" članstva od masa. Napadani su komunisti koji su birokratskim stavom kočili inicijativu naroda u kritici organa vlasti, funkcionera, uprava preduzeća, rukovodstvava sindikalnih organizacija. Postavljanje komunista iznad društva, posebno njihovo odvajanje od radničke klase, koju su predstavljali na vlasti, njihovo prisvajanje privilegija i gledanje na ostale građane ,,s visine" osuđivani su kao nedozvoljiva pojava i pogrešno, birokratsko shvatanje rukovodeće uloge KPJ. Delujući u objektivnoj protivurečnosti između samoupravne i demokratske svesti komunista i masa stečene u oružanoj revoluciji s jedne strane, i stvaranja ekonomskog monopola države, koji je ovu svest negirao, s druge, KPJ nije ostajalo ništa drugo do dosledno zalaganje za izgradnju sistema administrativnog rukovođenja privredom i upotreba oružja kritike, koja je u datoj stvarnosti imala apstraktno-verbalistički i moralizatorski karakter. Partijska organizacija odražavala je višenacionalni karakter Jugoslavije. Pored nacionalnih organizacija Slovenije, Hrvatske

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

i Makedonije, konstituisana je maja 1945. KP Srbije, na osnovu zaključka Politbiroa CK KPJ donetog u Jajcu 16—18. oktobra 1943. i na Visu, juna prethodne godine. Osnivački kongres KP Srbije, održan u Beogradu 8—12. maja, označio je dograđivanje nacionalne strukture KPJ, ujedinjavanje partijskih organizacija Srbije, Vojvodine i Kosova i Metohije, i prevazilaženje zaoštrenih odnosa u nacionalno raznovrsnom vojvođanskom i kosovskometohijskom stanovništvu. Politika nacionalne ravnopravnosti koju je sprovodila KPJ trebalo je da omogući srazmernu nacionalnu zastuljenost u organima vlasti, sudstva, uprave, u organima bezbednosti, masovnim organizacijama; nesmetan razvitak nacionalnih kultura, osnivanje škola na maternjem jeziku, upotrebu tog jezika u svakodnevnom opštenju; pravo na nacionalne kulturne ustanove (pozorišta, domove kulture itd.) i štampu. Na Osnivačkom kongresu KP Srbije Tito je nacionalnu politiku izrazio rečima da „voljeti svoju federalnu jedinicu — znači voljeti monolitnu Jugoslaviju", i da narod treba da se „naoruža (takvom) sviješću da Hrvat strepi za ono što se događa na granicama Makedonije, a Srbin za ono što se zbiva u Istri". Neposredno po završetku rata CK KPJ je odlučio da se i partijske konferencije za Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu pretvore u odgovarajuće osnivačke kongrese komunističkih partija, ali je nekoliko meseci kasnije odložio njihovo održavanje dok se ne izrade teze o bitnim pitanjima kao baza za njihovo sazivanje. Po tom neostvarenom zaključku CK KPJ, od 10. januara 1946, kongresi nacionalnih organizacija trebalo je da se održe do jula i avgusta iste godine, a neposredno za njima — avgusta ili septembra — i kongres KPJ. Po socijalnom sastavu, KPJ je u ratu bila organizacija u kojoj su preovlađivali seljaci, što je predstavljalo rezultat objektivne društvene strukture i istorijskih okolnosti u kojima se razvijala narodnooslobodilačka borba. Većiriu. ruko vodećeg kadra, međutim, činili su radnici, studenti i đaci. Analitičari ovog pitanja u sociološkoj literaturi ističu da je nasuprot seljaštvu kao masovnoj vojsci u narodnooslobodilačkoj borbi stajalo radništvo kao njen „najorganizoyaniji činilac". Nastojanja rukovodstva KPJ da se "sastav članstva popravi u korist radničke klase nailazila su na prepreke zbog nerazvijene socijalne strukture i zaostalosti Jugoslavije. Njena radnička klasa je bila mlada, malobrojna, uglavnom sa sela, i za selo još "tesno vezana ekonomskim nitima i načinom života. Nerazvijeni

KPJ

U

POLITIČKOM

SISTEMU

I

UNUTRAŠNJOPOLITIČKI

ODNOSI

4

1

krajevi Jugoslavije uopšte nisu imali industrijski proleterijat u pravom značenju reči. Radništvo je bilo proređeno u ratu, a deo je sarađivao s neprijateljem radeći u Trećem Rajhu dobrovoljno ili pod političko-ekonomskom prinudom. U delu industrijskih preduzeća radnici su rat proveli ,,za drebankom", potpomažući svesno ili nesvesno nemački ratni napor. Najveći broj stranih radnika u privredi Kraljevine napustio je Jugoslaviju posle vojnog poraza, tokom rata, ili nestao u njegovom vihoru. No nezavisno od socijalnog sastava, KPJ je bila partija radničke klase po svom programu, ciljevima, ideologiji. S razvijanjem sistema administrativnog rukovođenja privredom u Partiji su sve više ulazili činovnički elementi. Odmah posle oslobođenja KPJ je počela da se organizaciono prilagođava novim uslovima rada. No promene u organizacionoj strukturi partijskog aparata i metodu političke akcije nisu, međutim, suštinski uticale ni na jedan od dotadašnjih bitnih principa KPJ. Smisao organizacionih promena 1945—1947. sastojao se u usklađivanju njene dotadašnje rukovodeće uloge s uslovima u kojima je ona imala da upravlja državom i pokreće celokupan državni razvitak. Sistem organa KPJ bio je postavljen na centralističkom principu; na čelu organizacije nalazio se CK KPJ„koji je imao monopol na donošenje najvažnijih odluka: partijsko-organi"začionih, spoljnopolitičkih, privrednih, unutrašnjopolitičkih, kadrovskih, iz oblasti međunarodnog radničkog pokreta i bilateralnih partijskih veza, agitacije i propagande. Faktičko odlučivanje pripadalo je užem telu — Politbirou — koje je do aprila 1948. godine radilo kao CK KPJ. Partijskim organizacijama u federalnim jedinicama (republikama) rukovodili su centralni komiteti Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Srbije, i pokrajinski komiteti Bosne i Hercegovine i Crne Gore, zapravo njihovi biroi, jer nisu imali plenuma. Polovinom 1945. CK KPJ je odobrio stvaranje autonomne KP za Trst i Julijsku krajinu, pod rukovodstvom CK KP Slovenije. Partijsku organizacionu strukturu upotpunjavali su PK Vojvodine, Oblasni komitet Kosmeta, oblasni, okružni (ukinuti krajem 1946), sreski, mesni (gradski), rejonski i opštinski komiteti. Prema Projektu o organizacionim pitanjima, usvojenom jula 1945, aparat CK KPJ se sastojao od Organizaciono-instruktorskog odeljenja, Odeljenja za kadrove, Odeljenja za agitaciju i propagandu, i devet komisija: sindikalne, vojne, za žene,

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

spoljnopolitičke, za ekonomsku politiku, za škole, izgradnju narodne vlasti, socijalnu politiku, i kontrolne. Nacionalna i pokrajinska rukovodstva imala su, s neznatnim odstupanjima, istu organizacionu strukturu kao i CK KPJ, izuzimajući spoljnopolitičku i kontrolnu komisiju. Preko Organizaciono-instruktorskog odeljenja prenošene su direktive CK KPJ i vršena kontrola njihovog sprovođenja. Kadrovskim odeljenjem je rukovodio organizacioni sekretar CK, u čijoj se nadležnosti nalazio rukovodeći kadar partije, SKOJ-a, masovnih organizacija i državnih organa. Kontrolna komisija je predstavljala jedinstveni organ partijske kontrole, stvoren radi sprovođenja partijske linije, čuvanja „čistote partije", nadzora nad izvršavanjem odluka CK i, uopšte, nad radom partijskih organizacija. Ostale komisije pri CK KPJ i nacionalnim rukovodstvima organizovane su kao unutrašnji partijski organi sa savetodavnim kompetencijama. Kao glavni organizatori i nosioci ideološko-političkog i teorijskog rada u Partiji i van nje delovale su agitprop-komisije pri rukovodstvima, s Agitpropom CK KPJ na čelu, koji je, uz to, formulisao i kulturnu i prosvetnu politiku. Aparat agitacije i propagande se u radu oslanjao na aktive masovnih organizacija, državne organe u oblasti kulture i prosvete, na štampu. Centralna partijska ustanova za ideološko obrazovanje je Viša partijska škola pri CK KPJ, koja je, u novim uslovima i na višem nivou, nastavljala rad partijskih kurseva iz vremena rata. Jula 1945. CK KPJ je, istovremeno sa svojom reorganizacijom, doneo odluku o reorganizaciji Više partijske škole „Đuro Đaković", označujući kao njen zadatak vaspitavanje viših i srednjih partijskih kadrova. Precizno su naznačene kategorije partijskih radnika koji imaju da pohađaju ovu školu: članovi nacionalnih centralnih komiteta, članovi oblasnih i okružnih komiteta, sekretari sreskih komiteta, članovi političkih odeljenja armija i divizija, šefovi političkih odseka, brigada i članovi partije iz državnog aparata i proizvodnje, koji su po svom ideološko-političkom nivou i dužnostima imali kvalifikacije viših ili srednjih partijskih rukovodilaca. U program nastave reorganizovane škole ulazili su sledeći predmeti: kratki kurs istorije SKP (b), dijalektički i istorijski materijalizam, politička ekonomija, učenje o državi, narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i izgradnja nove države, ustrojstvo Partije, ruski

K P J U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

jezik i pravopis. Prvi kurs trajao je šest meseci, a pohađalo ga je 120 učenika. CK KPJ je istovremeno odlučio da se niže partijske škole organizuju pri centralnim komitetima komunističkih partija federalnih jedinica i pri pokrajinskim i oblasnim komitetima, sa zadatkom da vaspitavaju srednji i niži partijski kadar. Školu su mogli pohađati članovi okružnih i sreskih komiteta, sekretari partijskih ćelija, članovi političkih odseka brigada, komesari bataljona i četa i članovi partije iz državnog aparata i proizvodnje, koji su, takođe, po svom ideološko političkom nivou i dužnostima imali kvalifikacije srednjih ili nižih partijskih rukovodilaca. U program škole su ulazili: kratki kurs istorije SKP (b), narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i izgradnja nove Jugoslavije, i partijska izgradnja. Osnivanjem ove škole ukinuti su partijski kursevi pri sreskim i okružnim komitetima. Program nastave partijske škole predstavljao je kombinaciju teorijskih i istorijskih predmeta po uzoru na ideološko obrazovanje u SSSR-u, sa nezaobilaznom istorijom SKP (b), dijalektičkim i istorijskim materijalizmom, teorijom partije, političkom ekonomijom i „učenjem o državi" ali i s posebnim predmetom koji je uopštavao iskustva narodnooslobodilačke borbe i razvoja nove Jugoslavije. Više i niže škole predstavljaju glavni institucionalni oblik ideološko-političkog obrazovanja članstva KPJ. Organizacija škole i metod rada su bili istovetni u Višoj i nižim školama. Sem po kategoriji slušalaca, strogo određenoj i hijerarhiziranoj, vremenu trajanja kurseva (viši šest meseci a niži tri meseca), broju slušalaca (na Višoj školi do 120 a na nižim do 60 slušalaca), ove škole su se razlikovale i po strukturi programa, jer se na Višoj školi izučavao veći broj predmeta. Ideološki rad u KPJ nosio je snažno obeležje sovjetskog uticaja. Staljin je smatran četvrtim „korifejom" klasika marksizma zajedno sa Marksom, Engelsom i Lenjinom. Tek naknadna saznanja vezana za ideološka otrežnjavanja nakon sukoba sa IB-om dovela su do razgraničavanja izvornog marksizma od Staljinovih vulgarizacija. Istorija SKP (b) figuriše u jednom i drugom programu partijskih škola, izazivajući posebno interesovanje slušalaca, s tim što je četvrta glava, koju je pisao Staljin, gotovo smatrana svetim štivom, čime se prenosio kult iz vremena neposredno uoči rata i iz rata prema ovom ideološkom

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

priručniku. Usled velikog predratnog interesovanja za Istoriju SKP (b) bilo je čak predviđeno da se deo komunista upoznaje s ovim štivom iz štampanih prevoda, deo iz šapirografisanog materijala, a da treća kategorija rukom prepisuje priručnik i prorađuje ga. U ratu su pojedini prvaci narodnooslobodilačkog pokreta znali rizikovati život da bi spasili zalihe ove knjige da ih ne zapleni neprijatelj. Ovaj sakralni odnos prema tekstu, krajnje vulgarizovanom i falsifikovanom s istorijske tačke gledišta, nastavio se i posle rata. Poznato je da su izgrađeni komunisti uglavnom posećivali kurseve na kojima se izučavala istorija SKP (b). Međutim, postoji jedna značajna činjenica emancipativnog značenja, jer je u sklopu partijskih programa izučavana i istorija narodnooslobodilačke borbe i izgradnje nove države. Istorija jugoslovenske revolucije je praktično postajala pandan istoriji SKP (b), iako se to nije naglašavalo. Postojalo je jedno saznanje, koje nije uvek snažno eksplicirano, da naspram oktobarske revolucije stoji jugoslovenska revolucija (koja se kao takva još nije kvalifikovala). Tek je Peti kongres KPJ stavio do znanja, pored zaklinjanja Staljinu i Sovjetskom Savezu, da je u jugoslovenskom slučaju reč o revoluciji. Krajem 1943. počinje postupno izgrađivanje Titovog ugleda paralelno sa staljinovim kultom. Politbiro CK KPJ je već posle drugog zasedanja AVNOJ-a, s potpisima A. Rankovića i M. Đilasa, upućivao pisma zemaljskim rukovodstvima da uzdižu Tita kao državnika i vojskovođu. Ova praksa će se nastaviti i posle rata povodom Titovog rođendana, prvo u užem partijskom krugu, i u drugim opštim svečanim prilikama. Tito je povodom izučavanja istorije SKP (b) stavljao 1947. do znanja da je to bez onoga što se kod nas zbiva jalov posao. „Nešto se novo kod nas zbiva. Ima kod nas, u našem razvoju, čitav niz novih puteva. Ima novih puteva u izgradnji socijalizma. Ti putevi po suštini ne protivureče razvoju u SSSR-u." Tito je smatrao da se istorija SKP (b) mora izučavati, naročito od strane rukovodilaca, ali ne i šablonski. Teorijska i ideološko-politička aktivnost je, principijelno gledano, polazila od prakse Jugoslavije i neposrednih zadataka KPJ. No, postojanje iskustva SSSR-a, idealizacija njegovog uređenja, ideološko-politička bliskost KPJ i SKP (b) izazivali su veliki interes za izgradnju sovjetske države i razvoj sovjetske ekonomike. Stoga ne začuđuje što se iz Moskve traži literatura o ovim pitanjima. Ali, osobeni revolucionarni put Jugoslavije nije

K P J U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

mogao potisnuti jugoslovensko iskustvo. Vlajko Begović piše, tim povodom, Borisu Ziherlu u Moskvu: „Besumnje mi trebamo rešavati naša pitanja prema našim uslovima i mogućnostima, ali mnogo će nam vredeti i sovjetsko iskustvo". To sovjetsko iskustvo se upoznavalo neposredno, ako se imaju u vidu rukovodioci koji su izvesno vreme boravili u SSSR-u, a zatim na osnovu literature sovjetskog porekla, najvećim delom preko propagandnih brošura iz oblasti teorije partije, političke ekonomije, sovjetske države, filozofije i istorije, pedagogije i slične literature. Najčešće je bila reč o uprošćenim analizama, vulgarnim interpretacijama, glorifikacijama sovjetskog iskustva i Staljina; danas može izgledati čudno s kakvim su divljenjem u partijskim redovima prihvatane, analizirane i slavljene knjige i brošure krajnje primitivnog sadržaja. Tek su vlastita praksa i istorijsko iskustvo, sa sazrevanjem saznanja da je u sovjetskom slučaju reč o Staljinovom izneveravanju revolucije i socijalizma, vodili razgraničenju jedne autentične revolucije sa svojom birokratiziranom bliznakinjom na drugoj strani. Oktobarska inspiracija je bila sadržana i u jugoslovenskoj revoluciji, ali je ova izvedena na specifičan način u uslovima drugačije istorijske situacije — u uslovima drugog svetskog rata, koji se 1941— 1945. redukovao na sukob fašizma i antifašizma u svetskim razmerama. Do raskida 1948. Staljinov autoritet i istorijski kult SKP (b) se nisu dovodili u pitanje. Jugoslovenski političari i naučnici nisu se do sukoba sa IB-om bavili ozbiljnije analizom i uopštavanjem vlastitih iskustava: Partije, revolucije, države, socijalističke izgradnje. Njihovu energiju odnosila je mahom praktična aktivnost. Uglavnom se tretiralo pitanje narodnooslobodilačke borbe, federacije, narodnih odbora, u radovima, govorima i istupanjima rukovodećih komunista, Tita, Kardelja, Đilasa, Moše Pijade i drugih, čije je sabrane članke objavljivala Kultura ili su bili publikovani u organu Komunist i Partijska izgradnja. Bez obzira na značajne opservacije i ukazivanje na originalnost oblika u okviru opštih zakonomernosti reč je o nedovoljno produbljenim i argumentovanim analizama. Praktična rešenja bila su, uz neposrednu političku borbu, domininantna preokupacija. Kadrovi su bili usmereni prema iskustvu SSSR-a, kao uzor-zemlje, i jedine koja je poznavala zakonitosti socijalističke izgradnje. Jugoslavija je büa preplavljena sovjetskom društvenom i političkom literaturom, koja je bila opterećena citatologi-

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

jom klasika marksizma i lenjinizma — u koje se računao i Staljin, kao jedan od protagonista marksističke misli — deskripcijom institucija i prakse, apsolutizacijom sovjetskog iskustva, vulgarnim zaključcima. Značajne pojave, koje je na površinu izbacio drugi svetski rat, pojava novih socijalističkih država, fenomen jugoslovenske i albanske revolucije, svetski proces dekolonizacije, pojava treće tendencije u vidu do juče zavisnih zemalja koje su stupale na put nezavisnosti) nisu uopšte, ili su jako malo zanimale sovjetske pisce i teoretičare. Komunistički teoretičari, uglavnom iz vrha partije, bili su ograničeni težnjom da ne istrčavaju u tumačenju svojih iskustava, kako se ne bi izlagali nepotrelanom riziku kritika iz Moskve koja je prećutno imala mandat na razradu i razvijanje teorijske misli, pre svega „genijalni Staljin", koji se mešao u sve društvene probleme i sve sfere nauke, uključujući genetiku i filologiju, filozofiju i političku ekonomiju, a da ne govorimo o „zaštiti" doslednog poštovanja misli i dela klasika. Sovjetski pisci su razrađivali date ocene, tako da je njihovo delo ìdilo u stvari privezak propagandnog aparata ili banalna vulgarizacija. Smisao društvenih nauka nije bio u otkrivanju protivurečnosti određenoga razvoja već u razradi shematskih formula politike. U jugoslovenskom slučaju, na početku izgradnje nove države i društva, sticale su se neke nepovoljne pretpostavke. Staljin je bio međunarodna arbitraža i merilo pravovernosti ideološke ortodoksije kao najvažnijeg sadržaja u delu društvenih nauka, što nije moglo mimoići ni jugoslovenske komuniste; iskustvo jugoslovenske izgradnje „novih odnosa" bilo je isuviše kratko da bi se mogle uopštavati tendencije vezane za karakter države, protivurečnosti prelaznog perioda, odnosa partije i države, države i privrede, partije i masovnih organizacija, opasnost od birokratskog centralizma; deo istaknutih komunističkih intelektualaca, koji su činili mozak partije pre rata, bili njeni lucidni publicisti, stradali su za vreme rata, budući likvidirani od ustaša (August Cesaree, Božidar Adžija i drugi), poginuli u narodnooslobodilačkoj borbi (Veselin Masleša), stradali u starinskim čistkama (Sima Marković, Filip Filipović, Josip Cižinski, odnosno Milan Gorkić, i drugi). Najteža jeres se svodila na „iskrivljavanje" partijske linije, pogađajući naročito one koji su je „izopačavali" ili „namerno" iskrivljavali. Ta linija svodila se posle oslobođenja na obezbeđe-

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

nje narodnog jedinstva, na organizaciju nove države, nove kulture i nove privrede. Drugu kategoriju devijacionista činili su nosioci shvatanja koji su gledali olako na sve, površno, zagovarali apolitičnost, zabavnost, bezidejnost, koji su svojim neodgovornim ponašanjem i prilaženjem „uspavljivali mase", ometajući da one postanu svesne teškoća i da se „priuče teškoćama" koje su pred njima stajale. Pod ovu kategoriju svrstavani su hvalisavi, koji su naduvavali svoje uspehe, držali nekritička predavanja ili pristupali državnim, kulturnim i privrednim problemima bez neophodne ozbiljnosti, savesnosti, poštenja i nesebičnosti, nespremni da podrede sebe „interesima masa". Oni su delovali uporedo sa ljudima koji su prihvatili ideologiju partije, kao i sa onima koji su zadržavali neprijateljska shvatanja. U antisektaškom prilazu Partija je zahtevala da se ne „udara" na ljude koji su bili potencijalni saveznici politike koju je ona sprovodila. Na drugoj strani, izbijala je jedna prosvetiteljska i političko-utilitarna linija popravljanja ljudi, njihovog pridobijanja, „prevaspitavanja". Glavna linija razgraničenja sadržana je u pozitivnom odnosu prema novoj Jugoslaviji i „podupiranju" njenog razvitka. U novoj fazi razvitka krajem 1946, sa završavanjem obnove i prelaženjem na industrijalizaciju, za koju su se pripremale osnovne pretpostavke — saniranje ratnih razaranja, normalizacija privrednog života, ustavno-politička stabilizacija, međunarodno učvršćenje pozicije posle zaključenja mirovnih ugovora 1947, nacionalizacija koja je označila i formalnu eksproprijaciju velikih preduzeća, domaćih i stranih — agitacija i propaganda, kao segment partijske organizacije i delatnosti, nisu mogle da ne podlegnu odgovarajućim promenama. Pažnju je sve više privlačio propagandno-politički život u velikim industrijskim centrima. Promena je bila uslovljena samim tim što se radnička klasa sve više razgranjavala, postajala sve brojnija, a sa industrijalizacijom zemlje očekivalo se njeno novo povećanje u saglasnosti s opštom promenom društvene strukture Jugoslavije. Među tim masovnim organizacijama u centru pažnje se nalazio Sindikat kao organizacija radničke klase. Sindikati su imali da postanu, uporno se ponavljalo, „transmisioni kaiš", kao refleks Staljinovog učenja o karakteru ove organizacije u socijalizmu, za razvijanje političko-prosvetnog rada među ostalim masama. ->Ne treba nikad izgubiti iz vida učenje Lenjina i Staljina o

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

sindikatima kao školi komunizma." Proglašavajući političko-prosvetni rad u sindikatima kao najvažniji zadatak koji partija mora čvrsto uzeti u svoje ruke, uporedo je ukazivano na neophodnost postavljanja materijalnih uslova da bi se on mogao odvijati (prostorije, klubovi, bibilioteke). U organizaciji ideološkog rada članstva naglašavao se značaj nejednoobraznih formi: od individualnog do kolektivnog rada, osnivanja dopisnih partijskih škola, večernjih kurseva, kružoka, seminara pri višim komitetima (centralnim, pokrajinskim, oblasnim i okružnim), do kolektivnih konsultacija, kontrole i provere znanja, propitivanja, diskusija kao sastavnog dela ideološkog uzdizanja; vodilo se računa o vremenu organizacije kurseva, izboru konkretne političke teme na seminarima, stepenu znanja učesnika. Sadržajno gledano tri kruga problematike su bila najčešći predmet političkog obrazovanja: oblast marksizma — lenjinizma, narodnooslobodilačka borba i novi državni život. SKOJ se, na podsticaj Partije, angažovao na vaspitavanju članstva Narodne omladine u smislu „unošenja" marksizma — lenjinizma među svu omladinu. Za najvećeg neprijatelja je proglašena apolitičnost, pa makar na priredbama, zabavama ili u fiskulturi. Rukovodstvo SKOJ-a je krajem 1946. stajalo na gledištu da celokupna politička agitacija (zidne novine, priredbe) mora da bude na liniji marksizma. Sastanci SKOJ-a su tretirani kao sastanci „elitne organizacije" koja svu ostalu omladinu vodi napred. Na tim sastancima postavljane su partijske direktive, davana tumačenja o Partiji i njenom putu, njenoj istoriji, koja šire mase i Narodna omladina ne mogu ni da razumeju. Na drugoj strani, uvlačenjem što šireg kruga omladinaca na nivo mladih koji prihvataju marksizam, kao antisektašku orijentaciju — uz pomenute elitističke ograde koje govore o shvatanju avangarde koja se izdvaja — morao se kod članova SKOJ-a razvijati lik komuniste, karakterne i moralne osobine, koje bi im pomogle da postanu komunisti. Teorijsko i ideološko-političko obrazovanje u Armiji razvijano je preko kurseva i slanjem u partijske škole. Od ukupnog broja komunista u Armiji na političke i vojne rukovodioce odlazilo je 85% a na osnovnu boračku masu svega 15% članova KPJ. Osnovno jezgro Armije posle rata i prvih demobilizacija sačinjavali su učesnici prve tri godine narodnooslobodilačkog rata (21%). Na drugoj strani u Armiji su se posle oslo-

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

4 1

bođenja nalazili i vojnici koji su u toku rata služili u neprijateljskim formacijama. Agitaciono-politički rad u Armiji je usmeravan ka suzbijanju šovinizma, i pravilnom odnosu prema borcima — pripadnicima nacionalnih manjina i sprečavanju izdvajanja pojedinih nacionalnosti u okviru jedinica. Radilo se na usvajanju plana vojno-političke nastave, marksističke izgradnje starešina, podizanja nivoa obrazovanja i kulture armijskog sastava. Ovaj rad u Armiji je početkom 1946. nosilo 300 aktiva predavača sa 7.500 oficira. Korišćene su raznovrsne forme: brigadni bilteni, informacije, armijska štampa, radio-emisije, izložbe, povremena objašnjenja. Radilo se na opismenjivanju boraca, stručnom osposobljavanju starešina (završavanje škola, upućivanje u vojne akademije u zemlji), i slanju oficira i generala na vojne akademije SSSR-a. Teorijski rad obuhvatao je i kadrove najviše uprave, saveznih ministarstava i komiteta. Partijski komitet pri Saveznoj vladi je 1947. rukovodio s 24 kursa: 19 za proučavanje istorije SKP(b) (po etapama), tri kursa istorije SKP(b) (po problemima), jedan kurs za proučavanje istorije NOB. Više je nego upadljiva nesrazmera u proučavanju istorije SKP(b) i istorije NOB, odnosno problematike nove Jugoslavije, koja se ocenjivala kao „neprirodan" odnos suprotan „našim potrebama", tim pre što se istoriji SKP(b) prilazilo kao „istoriji-hronologiji", s gomilama događaja, godina, štrajkova, mesta. Ova hronološko-faktografska verzija postajala je sama sebi cilj umesto da pomaže shvatanju „marksističko-lenjinističkog iskustva boljševičke partije". Moglo je samo da se konstatuje sledeće: „Jasno je da se ovakvim metodom koji blijedo otkriva unutrašnju logiku događaja i ne ističe teoretske i taktičke probleme u prvi plan i u pravoj mjeri, ne mogu pravilno vaspitati komunisti da bi odnijeli sa kursa neko marksističko iskustvo, koje bi koristili u praktičnom radu." Sistemsko i plansko izučavanje osnovnih pojmova marksizma-lenjinizma smatrano je pretpostavkom — na dosta mehanički način — „pravilnog sprovođenja politike Partije po sektorima ekonomskog, društvenog i državnog života". Od komiteta i partijskih ćelija traženo je februara 1946. da usvoje novi kurs u pogledu „individualne teoretske izgradnje", pri čemu se mislilo na pronalaženje odgovarajućih oblika „samoizgradnje" ćelija i konkretizacije programa. Kritikovala se jednostranost u smislu proučavanja „teških teoretskih pitanja" i

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

korišćenja jednostranog metoda, bez diferenciranja rada u ćelijama, ustanovama i na univerzitetima. Agitrop je u Nacrtu plana za igradnju partijskih kadrova zahtevao orijentaciju na organe partijske štampe, koja će vršiti „odgojnu ulogu u podizanju političko-teoretske svijesti". Pri „samoizgradnji" moralo se voditi računa o aktuelnosti tema; prvenstveno su se imala obrađivati pitanja iz marksizma-lenjinizma koja bi članstvu osvetljavala svakodnevne probleme. Ideološko vaspitanje se imalo kretati u tri pravca: u smislu partijske izgradnje, upoznavanja ekonomske i državne politike i podizanja stručnosti i opšte kulture. Predviđeni program je razlikovao seoske ćelije, partijske ćelije u gradovima i fabrikama, okružne, kotarske i mesne komitete i partijske jedinice sa „višom teoretskom sviješću". Predmet razrade su bili aktuelni članci centralne štampe. Ideološki rad je postajao sve naglašeniji sa prelaskom na novu fazu obnove i pripremanje pretpostavki buduće industrijalizacije. Strogo je vezan za izvršavanje zadataka pred kojima se nalazila partija. Otuda i njegova krajnje utilitarna sadržina. Nije reč o emancipaciji, u prvom redu ideološko-političkoj i kulturnoj, već obezbeđivanju realizacije programa KPJ u izvođenju obnove i stvaranju osnova za prelazak na novu etapu izgradnje. Ideološko-politička komponenta je sastavni deo mobilizacije masa i izvršenja neposrednih partijskih i državnih zadataka. Analiza programa za ideološko-politički rad i razne kurseve otkriva siromaštvo teoretskih pogleda na razna aktuelna pitanja državno-pravne izgradnje i razvoja Partije. Manje-više je reč o uopštavanju najneposrednijeg iskustva, ili ponavljanju nekih opštih mesta iz sovjetskog iskustva. Historija SKP(b) je zauzimala najviši rang u oblasti literature o „partiji novog tipa", zajedno sa Rankovićevim člankom o organizacionom pitanju KPJ, odnosno napisom o masovnom partijskom radu Mihaila Kalinjina. U prometu su se nalazile bezbrojne sovjetske brošure, pune frazeologije i neviđene simplifikacije problema, koje nisu odgovarale jugoslovenskoj stvarnosti, a po svom niskom nivou odbijale misleći svet. Među jugoslovenskim prilozima za razna pitanja dominirali su članci i govori rukovodioca KPJ, napisi u Borbi i drugim listovima (Naprijed, Vijesnik. . .). Problematika federativnog uređenja razmatrana je na osnovu govora i članaka Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja. Već za oblast „Komunistička partija — partija novog tipa" i

KPJ

U

POLITIČKOM

SISTEMU

I

UNUTRAŠNJOPOLITIČKI

ODNOSI

4

1

„Ćelija, o članstvu Partije i organizaciona struktura Partije" predviđeni su kao literatura Staljinov rad „0 osnovama lenjinizma" (glava o partiji), brošura Kosoja Organizacioni principi boljševizma i Titov članak iz vremena rata „Narodnooslobodilačka borba i organizaciono pitanje Partije", objavljen u Proleteru 1942. godine, „Organizaciono pitanje" A. Rankoviča, i članak Sretena Žujovića „Za čistoću i boljševizaciju Partije". Pored jugoslovenskih političara i drugih autora, koji su tretirali odgovarajuće teme u štampi, preporučivali su se za razradu prilozi G. Dimitrova („0 kadrovima"), Staljina („Odabiranje kadrova, njihovo isticanje i raspodjela"), Lenjina („0 porezu u naturi", gde je bilo reči o zadacima u „ekonomskoj izgradnji" i „0 narednim zadacima Sovjetske vlasti"). Prilikom tretmana zadrugarstva i agrarnog i seljačkog pitanja preovlađivala je opet literatura Lenjina, Staljina, Karpinskog („Sta su kolhozi"), sa člancima iz Borbe („Projekat Ustava i zadrugarstvo") i napisom A. Hebranga „Osnovni principi zadrugarstva" u istom listu. U delu programa „0 državi", uz radove Lenjina („Država i. revolucija") i Kardelja („0 Ustavu FNRJ") isticao se prilog A. Višinskog „Sovjetska država — država novog tipa". Postojeća analiza jasno pokazuje mešavinu tematskih ciklusa, izvora i literature, koja je obuhvatala vodeće jugoslovenske političare, sa klasicima, ali i sovjetske propagandiste, profesore i „teoretičare" poput Višinskog. Septembra 1946. CK KPJ je oštro kritikovao „nedostatke" u idejno-političkom radu u direktivi „0 daljem radu na ideološkom i političkom podizanju komunista i ideološkom i političkom podizanju radnih masa". Svi pomenuti „nedostaci" su registrovani ovim redom: nedovoljna borba za ideološku čistotu i liniju partije, nedovoljno razvijen ideološki, politički i kulturno-prosvetni rad među radnicima, zanemarivanje svakodnevnog konkretnog rada na selu, neplanski rad među inteligencijom, šablonski rad s članovima partije. Karakteristično je da su sva ova „postanovljenija" CK KPJ donošena u trenucima kada se partija spremala za prelaz na novu fazu razvitka. Podrazumevalo se, s obzirom na njenu društvenu poziciju, da ona traži maksimalno zalaganje članova i društva u celini za realizaciju osnovnih zadataka koji su predstojali. „Linija" Partije je svetinja, a najveće svetogrđe njeno „izopačavanje". Odbrana tekovina narodnooslobodilačke borbe je neprikosnovena, a sa njome i „linija izgradnje i svestranog podizanja zemlje". Otuda

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

je trebalo ukloniti sve ideološke i političke smetnje na putu tog razvitka. Šablonska strana ovih direktiva, rečnik, frazeologija, vrednosne ocene pojava manje su zanimljive sa stanovišta cilja i prestrojavanja partijskog rada pred narednim zadacima na kojima se insistiralo. Ali, u šumi ovih ocena i terminologije nije teško izdvojiti inkriminaciju apstraktnog, kabinetskog reagovanja na pojave „smetnji" proboju linije, ili raspravljanja u „zatvorenom krugu". Izraz specifičnog partijskog odnosa prema inteligenciji ogleda se u pojmu „prevaspitavanje". Kritika je pogađala i nerazumevanje karaktera masovnih organizacija, naročito Sindikata. Kaže se: „Skoro čitav agitaciono-propagandni i kulturno-prosvetni rad partije i odgovarajućih partijskih ustanova odvija se organizaciono izvan sindikalnog pokreta i sindikati nisu u potrebnoj meri iskorišćeni kao transmisija i kao sabirališta za najširi masovni, ideološki, politički i kulturno-prosvetni rad." Komunistima se prigovaralo da ne posvećuju dovoljno pažnje vanpartijskim masama, ne vodeći računa da „desetine hiljada nečlanova partije — radnika, intelektualaca, pa i seljaka, žele da se naoružaju učenjem Marksa — Engelsa — Lenjina — Staljina . . . " Partija se izjašnjavala za „prevaspitavanje" ljudi koji su podupirali društveni razvitak, ali je „oštrica partijske kritike" pogađala niz „izama" i njihovih nosilaca, koji namerno iskrivljavaju marksizam — lenjinizam. Ideologija pred predstojećom industrijalizacijom nije mogla mimoilaziti ulogu radničke klase i sindikata. „Sindikati", kaže se u pomenutoj direktivi, „treba da posluže kao transmisioni kaiš za razvijanje masovnog političko-prosvetnog rada među ostalim masama. Ne treba nikada izgubiti iz vida učenje Lenjina i Staljina o sindikatima kao školi komunizma." Da bi se individualizirao ideološki rad, zavisno od svojstva pojedinca, predlagala se cela jedna mreža ustanova, formi, metoda rada, kakve su dopisne partijske škole, večernji kursevi, kružoci, seminari, od čega su neke forme bile primenljive i za nečlanove partije. Ali iz novih zadataka je proizilazilo i proširenje agitaciono-propagandnog aparata pri komitetima i partijskim ćelijama. Ideološki rad je nailazio na najveće prepreke u sredinama gde je bilo dosta nepismenih, polupismenih i slabo obrazovanih komunista. Pri Narodnom frontu stvorena su 1946. propagandna odeljenja za rukovođenje agitacionim radom u masama i

K P J U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

4 1

objedinjavanje svih oblika kulturno-prosvetne delatnosti. Agitacija i propaganda obuhvatale su popularisanje raznih tekućih i trajnijih mera, kako političkih, tako i ekonomskih (zakonodavstvo PNS, agrarnu reformu, Ustav FNRJ, odluke Mirovne konferencije, značaj produktivnosti rada, zadrugarstvo, poresku politiku, otkup, setvu). Rad u oblasti agitacije i propagande imao je karakter kampanja sprovođenih po direktivama najviših partijskih organa. Uoči prelaska na plansku privredu, novembra 1946, CK KPJ je Odlukom o daljem radu na ideološkom i političkom podizanju radnih masa formulisao nove zadatke na polju ideološkog obrazovanja. Prorađivanje prvog petogodišnjeg plana pretvorilo se u svenarodnu kampanju, koju je podržavala štampa. Pored kulturnih priredaba, agitaciono-propagandni aparat je kontrolisao izdavanje knjiga za omladinu i literature uopšte, kao i štampu, bilo sam, odobravajući upotrebu hartije i štampanje, ili preko rukovodilaca izdavačkih kuća, koji su se nalazili u agitaciono-propagandnim komisijama, odnosno s njima bili u vezi. Informativna služba je centralizovana u Odeljenju za štampu Predstavništva vlade FNRJ. CK KPJ je odlukom od 10. avgusta 1945. preuzeo rukovođenje partijskim organizacijama u Jugoslovenskoj armiji preko Političkog odeljenja (Uprave) Ministarstva narodne odbrane. Poslovima narodne odbrane bavile su se Vojna komisija pri CK KPJ, obrazovana jula iste godine, i vojne komisije pri nacionalnim i pokrajinskim rukovodstvima; one su ukinute aprila 1946. pretvaranjem Vojne komisije u Vojni savet, s Josipom Brozom Titom na čelu. Čuvajući integritet teritorije i nezavisnost Jugoslavije, Jugoslovenska armija je, istovremeno, bila snaga koja je odlučujuće uticala na čvrstinu unutrašnjeg poretka. KPJ je u oružanim snagama držala sve rukovodeće pozicije. Na preko pola miliona boraca po završetku rata, nakon demobilizacije, dolazilo je 100.000 komunista, preko 8.000 kandidata i 106.197 članova SKOJ-a. Jezgro Armije nakon rata i prvih demobilizacija sačinjavali su učesnici narodnooslobodilačke borbe. Princip demokratskog centralizma, na kome je počivala organizacija KPJ, izražavao se u rukovođenju iz jednog centra, potčinjavanju manjine odlukama većine, odgovornosti komunista za lični rad pred partijskim organizacijama, i izbornosti rukovodećih organa, uglavnom formalizovanoj. Prevaga centra-

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

lističke komponente nad demokratskom obezbeđivala je KPJ da koncentriše snage i napor članstva na osnovna pitanja. Situacija u kojoj je ona delovala određivala je i stepen demokratizacije unutarpartijskih odnosa. Oštrinu ovog centralizma članstvo je primalo kao istorijsko-političku realnost. Dinamika promena nakon rata u političkoj i ekonomskoj strukturi društva stvarala je osećanje da je ostvarenje ciljeva socijalizma vezano za najbližu perspektivu. Način donošenja i sprovođenja političko-ekonomskih mera podređivan je njihovom sadržaju. Članstvo nije učestvovalo u donošenju odluka i stvaranju partijske politike, ali se poistovećivalo s tom politikom izvršavajući je. Proces srašćivanja partijske i državne vlasti u ratu nastavio se i u uslovima obnove i industrijalizacije zemlje, vodeći stvaranju i personalne i realne unije između KPJ i države. U partijskim rukovodstvima stvoreni su sektori rada koji su pokrivali celokupnu problematiku državnih poslova i aktivnosti masovnih organizacija (sektori za narodnu vlast, masovne organizacije, agitaciju i propagandu). Partijski aparat se pretvarao u kopiju državnog. KPJ je usmeravala društveni razvitak preko državnih organa i novog zakonodavstva. Zaključci rukovodećih partijskih tela obavezivali su sve državne organe. Izgrađena na principu proizvodno-teritorijalne organizacije, KPJ je u svim sredinama gde su radila preko tri njena člana imala ćelije. Njen metod rada određivala je činjenica što su se partijsko i državno rukovođenje sjedinjavali. Rukovodeći komunisti stajali su na čelu i državnih organa i masovnih organizacija. Proces srastanja partije i države, praćen profesionalizacijom partijskog rada, našao je nov organizacioni izraz u strukturi KPJ donošenjem odluke Centralnog komiteta aprila 1947, u vreme prelaska na centralističko-direktivno planiranje, kojom su odeljenja njenog aparata još čvršće povezana s rukovodstvima masovnih organizacija i državnim privrednim resorima. KPJ je bila osnovna snaga političkog sistema i nosilac goleme društvene moći, nezavisno od činjenice što nije spomenuta u prvom Ustavu FNRJ. Pripadnost organizaciji nije se iskazivala niti je unutarpartijski život dobijao publicitet. Partija je mogla da javno ostvaruje svoju suverenu volju nalazeći se u neposrednom toku opštih težnji radnih masa, i dobijajući njihovu podršku, kao avangardna snaga u ovoj fazi jugoslovenske revolucije. Ona je rukovodeća sila u sistemu nezavisno od

K P J U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

toga što ustavno nije bila kao takva potvrđena. Poziciju rukovodeće subjektivne snage društva i sistema zasnivala je na ideji da ona predstavlja avangardu radničke klase kao vladajućeg sloja u društvu, koji nosi oslobodilačku misiju celog društva. Partija kao takva uspostavlja državu koja dominira u društvu, drži sve bitne poluge razvoja, obezbeđuje integraciju svih delova sistema, uključujući i podsisteme (politički, ekonomski, pravni, itd.), podređuje sebi društvo pod vidom političke homogenizacije i ujedinjavanja svih društvenih snaga. Novouspostavljena država je od svog nastanka partijska država, izražavajući volju rukovodeće subjektivne snage. Osnovni vladajući nukleus ove partijske države, samostalan, ničim ograničen, ni ustavno a ni politički, u stvari je bio Politbiro CK KPJ, koji se našao na vrhu piramide novostvorenog sistema DFJ, odnosno FNRJ, oslanjajući se na svoju poziciju pre rata i u toku rata, a na drugoj strani na politički kapital organizatora pobedničke revolucije. Centralnu ulogu u tom telu imao je Tito, kao osvedočeno najistaknutiji i najiskusniji među članovima Politbiroa, s oznakama harizmatske ličnosti čiji su najbliži saradnici bili Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković i Milovan Dilas, zaduženi za svoje „resore" ili krupne sektore partijskog, odnosno državnog posla. Bez njega se nije mogla zamisliti kadrovska politika viših državnih i partijskih tela, rukovođenje spoljnom politikom, komanda nad vojskom, određivanje pravca unutrašnjeg razvitka. Od Tita su poticale inicijative najznačajnijih odluka, čime se ne zapostavljaju drugi začetnici ideja u prethodnom postupku ili Titove modifikacije ideja drugih pokretača, prilikom njihovog konačnog usvajanja. Politbiro je kreirao državu na način koji je obezbeđivao apsolutnu političku prevlast partije i njenih rukovodstava. Tome su uveliko doprinosili objektivni uslovi jugoslovenskog društva i sovjetsko iskustvo koje je počivalo na svemoćnoj ulozi Politbiroa, odnosno Staljina kao najviše instance političkog, vojnog, međunarodnog i ideološkog odlučivanja. U Jugoslaviji, kao i u SSSR-u Politbiro se nalazio van svake kontrole, radeći bez većih formalnosti, i bez višeg partijskog tela kome bi polagao račune. Državni organi, kako izvršni tako i predstavnički, bili su puki sprovodnici volje Politbiroa, a masovne organizacije njegove transmisije. U datim uslovima, Politbiro — ili uža grupa njegovih članova — razmatrao je sva sporna pitanja rukovodećih republičkih

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

(nacionalnih) i pokrajinskih partijskih rukovodstava (biroa), prosuđujući suvereno u skladu sa kolektivno izvedenom analizom akutnih problema (međurepubličkih, položaja rimokatoličke crkve, zapostavljenosti Srba u Hrvatskoj, autonomističkih tendencija u Sloveniji, itd.). Na istom principu zanivala su rad političko-operativna rukovodstva partije od vrha do dna, od nacionalnih do opštinskih rukovodstava. Stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije kao jedinstvene opštenarodne političke organizacije odgovaralo je koncepciji KPJ o monolitnoj političkoj strukturi društva, karakteru nastajućih društvenih odnosa i jedinstvenoj političkoj platformi revolucionarno-demokratskog preobražaja. KPJ je preko Narodnog fronta obezbeđivala široku političku osnovu narodne vlasti u svim fazama revolucije, čak i onda kada ovaj nije imao karakter posebne organizacije. Partija nije bila spremna da apsolutnu rukovodeću ulogu u političkom sistemu Jugoslavije deli ni sa jednom drugom političkom snagom, koristeći se svojom vladajućom ulogom u pobedi revolucije, obnovi zemlje i postavljanju osnova socijalizma. Po shvatanjima KPJ, narodna vlast se mogla učvršćivati „samo pod pretpostavkom da se ne sužava na proleterijat", već proširuje na sve društvene slojeve. Proširivanjem Narodnog fronta učvršćivala se i ova organizacija i narodna vlast, a time je faktički jačala i rukovodeća uloga KPJ u ćelom sistemu. Započet polovinom 1944, proces organizacionog uobličavanja Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta priveden je kraju na Osnivačkom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije održanom od 5. do 7. avgusta 1945. u Beogradu, i na Kongresu Osvobodilne fronte, održanom u Ljubljani jula iste godine, odnosno na ostalim republičkim kongresima Narodnog fronta. Na Prvom kongresu NFJ postignuto je objedinjavanje zemaljskih frontova, utvrđena organizaciona struktura NFJ, usvojen statut i donet program. Prema Osnovnim organizacionim načelima NFJ, Narodni front nije imao karakter klasične političke partije, ali je nosio obeležja posebne političke organizacije, s jako naglašenim agitaciono-propagandnim funkcijama. Bio je definisan kao „opštenarodni antifašistički demokratski pokret naroda Jugoslavije", koji predstavlja „osnovnu silu" i „osnovnu političku snagu" za čuvanje i razvoj tekovina narodnooslobodilačke borbe. Clan Narodnog fronta mogao je da postane svaki „čestiti i rodoljubivi" građanin koji je uživao politička i

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

građanska prava, usvojio program organizacije i plaćao članarinu. KPJ je pomoću NFJ prevazilazila pluralistički princip stranačkog života, stvarajući, na drugoj strani, oblik političkog organizovanja suprotan partiji tradicionalnog karaktera. NFJ je učlanjivao pojedince i kolektive, građane i društveno-političke organizacije. Kolektivno članstvo nije automatski povlačilo za sobom i članstvo pojedinačnih pripadnika ovih organizacija. Stubove NFJ činili su masovni organizmi: USAOJ, AFŽ, JSRNJ. On je obuhvatao i povezivao sve antifašističke organizacije, zadruge, udruženja. Ostaci građanskih snaga su ga zato tretirali kao „proširenu KPJ". U sastavu NFJ nalazile su se i građanske stranke koje su mu krajem rata prišle. Formalno gledano, načela NFJ su predviđala višestranačku strukturu zadržavajući posebnost tih stranaka u organizaciji i njenim rukovodećim telima — što je bio izraz međunarodnih obzira i težnje za angažovanjem svih rodoljubivih i demokratski raspoloženih građana na programu daljeg revolucionarno-demokratskog razvitka — ali su joj na specifičan način umanjivala značaj drugim odredbama. Pre svega, postojeće stranke morale su da prihvate program NFJ, a njihovo članstvo da se uključi u njegove lokalne odbore. Nebitnih elemenata koalicije bilo je, s nekim izuzecima, samo u višim rukovodstvima NFJ. Od ove formalne strane pitanja daleko su bili bitniji stvarni politički odnosi. NFJ se od svog osnivanja izgrađivao kao jedinstvena organizacija masa, koje su prihvatale i priznavale rukovodstvo KPJ u njemu. Postojeće građanske grupe nisu mogle da bez spoljne intervencije ugroze političku čvrstinu organizacije, jer su bile malobrojne i slabe. Put demokratskog razvitka, prema koncepciji NFJ, nije vodio preko višestranačke organizacije političkog života, nego preko njene negacije. Koliko je uticaj ovih stranaka i grupa oslabio u toku 1945, i koliko su se one osule u korist snaženja Narodnog fronta, govori i ocena rukovodećih predstavnika CK KPJ, Tita i Kardelja, iz januara 1946, o njihovoj „beznačajnosti". Program NFJ je u ovoj fazi revolucije izražavao stavove KPJ. Svojim revolucionarno-demokratskim obeležjem doprinosio je polarizaciji masa, čiji su se delovi još kolebali ili, zbog svog porekla i ranije političke pripadnosti, gravitirali građanskim strankama i grupama. Kasnijim prelaženjem s opštih demokratskih na socijalističke mere, Program NFJ je prevazi-

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

đen, iako su neke od ovih mera već bile implicitno sadržane u njemu. KPJ je u sistemu revolucionarne demokratije praktično istupala za monolitizam u sopstvenim redovima i u političkom životu uopšte. Analogiju je imala u sovjetskom uzoru. U novostvorenom sistemu vlasti nije bilo mesta ni za jednu drugu snagu kao faktor odlučivanja sem za KPJ. Partija je odbacivala višestranački sistem i na osnovu istorijskog iskustva u Kraljevini Jugoslaviji, u ratu i revoluciji, polazeći od svoje prevlasti u političkom sistemu, zasnovane na aparatu vlasti i masovnim antifašističkim organizacijama. Živa svest o strahovitom ratnom kovitlacu, krizne situacije u odnosima sa zapadnim saveznicima tokom 1945—1946, istupanje opozicije 1945. i sukobi s rimokatoličkom crkvom uticali su na KPJ da ne dozvoli obnovu čak ni onih partija koje su s njom lojalno sarađivale u okviru Narodnog fronta, priznajući njenu rukovodeću ulogu. Organizacija Narodnog fronta je predstavljala i političku osnovu države. Od nje se tražilo da narodnu vlast drži pod političkom kontrolom. U naknadnim teorijsko-politikološkim analizama nalazimo poglede o Narodnom frontu kao „korektivu" jednopartijskog sistema u Jugoslaviji. Po poreklu, sastavu i opštim zadacima, NFJ je predstavljao politički, ideološki i socijalni pokret Jugoslavije u kome su se mase seljaštva, radništva i inteligencije zalagale za „učvršćivanje demokratskih tekovina narodnooslobodilačke borbe i za izgradnju nove Demokratske Federativne Jugoslavije". Ovaj pokret, u najširem značenju, imao je i obeležja specifične političke organizacije koja se formirala na principu dobrovoljnosti. Članovi NFJ morali su da prihvate osnovna akta: Program i Statut; svaki je radio u nekom odboru NFJ i uplaćivao prilog prema materijalnim mogućnostima. Obavezom članstva da radi u mesnim organizacijama, obezbeđivala se i kohezija NFJ. On je bio izgrađen na principima federalizma, kao i organizacija vlasti u DFJ, odnosno FNRJ. Kongres su sačinjavali delegati NFJ iz svih federalnih jedinica. Za Savezni odbor je svaki zemaljski odbor predlagao kongresu isti broj članova, čime se isključivalo nadglasavanje. Najviši organ Narodnog fronta u federalnim jedinicama bio je zemaljski : kongres. U rukovodeća tela Narodnog fronta Jugoslavije birane su avgusta 1945. vodeće ličnosti KPJ, masovnih antifašističkih

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

organizacija, građanskih stranaka i grupa u Narodnom frontu, kao i ugledni javni radnici. Za predsednika je izabran Tito, za prvog generalnog sekretara Sreten Žujović, a za drugog Zlatan Sremec. Potpredsednici su bili Miloš Moskovljević, Franjo Gaži, Josip Vidmar, Vojislav Kecmanović, Dimitar Vlahov i Miloš Rašović. Sekretarijat su činili, pored Sretena Žujovića i Zlatana Sremeca, Dragoljub Jovanović, Vaso Ćubrilović, Marijan Stilinovi, Bane Andrejev, Mitar Bakić, Jože Rus i Vladimir Simić. Za članove Izvršnog odbora izabrani su: Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić, Andrija Hebrang, Moša Pijade, Blažo Jovanović, Boris Kidrič, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Lazar Koliševski, Todor Vujasinović, Blagoje Nešković, Edvard Kocbek, Ivan Ribar, Marko Vujačić, Peko Dapčević, Sava Kosanović, Jaša Prodanović, Ivan Šubašić, Sreten Vukosavljević, Akif Leš, Toma Kuturec, Mihailo Apostolski, Rato Dugonjić, Đuro Pucar, Sulejman Filipović, Bogomir Rajković, Marijan Brecelj, Miha Marinko, Franjo Ljube, Nuredin Daut, Emanuel Čučkov, Sveta Živković, Jovan Veselinov, Mihajlo Đurović, Koča Popović, Vlado Zečević, Rifat Beriša, Spasenija Babović, Đuro Salaj, Rade Pribićević, Frane Frol, Svetozar Rittig, Duško Brkić, Vicko Krstulović, Stjepan Prvčić. Plenum Narodnog fronta Jugoslavije činile su delegacije federalnih jedinica, čiji su članovi birani na Osnivačkom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije. Ako se Narodni front posmatra kao okvir političkog života i razvitka političkih odnosa u Jugoslaviji, odnosno kao poprište društvenih sukoba, lako je videti, na osnovu rezultata, da su ovi razrešavani asimilacijom građanskih grupa, koje su usvajanjem Programa gubile svoju raniju individualnost, ili otpadanjem onih građanskih snaga koje nisu mogle da slede razvitak koji je inspirisala KPJ. Snage van Narodnog fronta, na drugoj strani, podvrgavane su političkom pritisku, mrvljene i udaljavane iz političkog života kao strana tela, jer su pokušavale da — same ili s oslonom na inostranstvo — ugroze uspostavljanje monolitne strukture kojoj je težila KPJ, po cenu da se izloži napadima građanskih snaga zbog totalitarizma. Nosioci „revolucionarne demokratije" nisu hteli ni sa kim da dele vlast posle pobedonosne revolucije, a najmanje s poraženim snagama, smatrajući pri tome da je svako „drobljenje" političkih snaga opasno, pa čak i kobno, sa stanovišta političkog jedinstva, hegemonije KPJ u sistemu i organizacionog učvršćenja vlasti. Partija je rukovodila

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

organizacijom Narodnog fronta — štaviše, do Petog kongresa izražavala je sopstveni program kroz Program Narodnog fronta, — što je nesumnjivo bila jedna od specifičnosti jugoslovenske revolucije. Otuda je za protagoniste građanske politike Narodni front i značio otelotvorenje jednopartijskog sistema. Neosporna je činjenica da građanska demokratija i socijalistička organizacija političkog života nisu mogle da se izmire — kao ni u ratu, uostalom — jer je jedna polazila od stranačkog pluralizma, a druga od prevlasti KPJ, pobede novih društvenih snaga i novih društveno-ekonomskih odnosa. Zanemarujući čak razlike koje su uslovljavale suprotni klasni interesi, istakli bismo da su narodi Jugoslavije tek bili izašli iz revolucionarnog rata, s elementima bratoubilačkih obračuna i klasnih okršaja, čije su se posledice još osećale u posleratnoj strukturi, utičući na odbacivanje svih oblika organizacije koji bi mogli da dovedu do reprize ratne drame. Udarnu snagu političkim i privrednim akcijama NFJ davao je USAOJ, koji je novembra 1945. brojao 1.374.000 članova. USAOJ se razvijao kao pokret omladine okupljene oko SKOJ-a i pod njegovim rukovodstvom. Jezgro omladinske organizacije činilo je blizu 300.000 članova SKOJ-a. CK KPJ je tog meseca pokrenuo pitanje pretvaranja USAOJ-a u organizaciju Narodne omladine Jugoslavije, do čijeg je ustanovljenja došlo na Trećem kongresu Narodne omladine, održanom u Zagrebu od 9. do 11. maja 1946. Time je završena prva faza razvoja organizacije antifašističke omladine, koju je KPJ stvarala pre rata i u toku narodnooslobodilačke borbe. Od Narodne omladine Jugoslavije se tražilo da postane pokretač, organizator i rukovodilac omladinskih akcija i omladinskog života uopšte, da radi na vaspitanju omladine u duhu marksizma-lenjinizma i da njenom radnom poletu u izgradnji socijalizma daje organizovaniji i planski karakter. Manifestacioni kongres AFŽ, održan u Beogradu juna 1945, odbacio je sumnje jednog dela kadra KPJ u celishodnost opstanka te organizacije posle oslobođenja. Ona je nakon rata bila nosilac raznih socijalno-humanitarnih i političko-vaspitnih akcija među ženama Jugoslavije, a naročito akcija za socijalno zbrinjavanje dece, prosvećivanje žena u zaostalim krajevima, razbijanje verske zatucanosti, patrijarhalnih stega, primitivnih običaja (nošenje zara i feredže, itd.), za političko osvešćivanje. CK KPJ je u jesen 1945. postavio u zadatak partijskim

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

rukovodstvima da obrate veću pažnju na razvitak i unapređenje rada AFŽ-a. Stvaranjem Jedinstvenih sindikata radnika i nameštenika krajem rata, KPJ je završavala osnivanje masovnih organizacija kao formi ostvarivanja svoga uticaja u masama. Prema direktivi CK, nacionalna i pokrajinska partijska rukovodstva održala su na slobodnim teritorijama zborove radnika na kojima su izabrani delegati za osnivačku konferenciju sindikalne organizacije. Na njihovom skupu u Beogradu, od 23. do 25. januara 1945, konstituisan je Jedinstveni savez sindikata radnika i nameštenika Jugoslavije, čime je prvi put u istoriji jugoslovenskog radničkog pokreta obrazovana jedinstvena organizacija radnika i nameštenika. Za predsednika Glavnog odbora izabran je .Đuro Salaj. U Glavnom odboru nalazili su se, pored ostalih, i Laza Stefanović, Radoje Dakić, Đuro Špoljarić, Tone Fajfar, Laza Plavšić, Pepca Kardelj, Mihailo Švabić, Bogdan Krekić, Marko Belinić, Dušan Petrović, Pašaga Mandžić, Ivan Božićević, Jerko Radmilović, Risto Stefanović, Iso Jovanović, Vojo Srzentić, Franc Leskošek i Josip Cazi. Od organizacije koja je klasno podređena, Sindikat je postao organizacija klase na vlasti. Doktrinarni refleks ove promenjene situacije izražavao se i u shvatanju o istovetnosti interesa između radničke klase i „narodne države". Sindikat je osnovan i proglašen formalno kao nedržavna organizacija. Nepisano je pravilo da su svi državni službenici i radnici upisani u Sindikat, inače se drukčije ne može shvatiti brzo omasovljenje ove organizacije u čijem su sastavu bili gotovo svi službenici i radnici. Faktički, Sindikat je bio transmisija KPJ koja mu je odredila mesto u sistemu celokupne društvene organizacije nove Jugoslavije. Sindikat, zajedno s takozvanim „masovnim organizacijama", učestvuje u sistemu vlasti na svom specifičnom sektoru, ali ne deluje samostalno, niti razvija inicijative koje prethodno nisu podstaknute od partije. Partija je ostvarivala rukovodeću ulogu na više načina: preko najvišeg tela Politbiroa u kome se kasnije nalazio i rukovodilac Sindikata (Đuro Salaj); preko Sindikalne komisije u sastavu CK KPJ; preko članova rukovodstava KPJ u Glavnom odboru Sindikata; davanjem smernica za rad Sindikatu na najvišim partijskim telima od 1948. (kongresu, plenarnim sednicama CK KPJ). Formula odnosa bila je na teorijskoj i političkoj razini rešena tako što je Sindikat prenosio „misli i volju" radničke klase

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

državi i partiji, a KPJ je imala vlast u ime radničke klase kao njena avangarda. Organizacija sindikata bila je kopija sovjetskih sindikata, počivajući na Lenjinovom i Staljinovom određenju sindikata kao „posredničke organizacije radničke klase", koja stoji između države i radništva, uz rukovodeću ulogu partije. Funkcije Sindikata u Jugoslaviji bile su identične onima u SSSR-u: proizvodno-ekonomska (obučavanje i pripremanje radnika za upravljanje privredom ili po Lenjinu „škola komunizma"), zaštitna funkcija (borba za radnu disciplinu, tehnička zaštita u skladu sa propisima, itd.), kulturno-vaspitna funkcija. Istraživači Sindikata i društveno-ekonomskog položaja radničke klase u nas (R. Radić i dr.) ustanovljuju analizom istupanja Dura Salaja, Borisa Kidriča, Miše Pavićevića, Ivana Božićevića, direktivnih napisa u Borbi, sindikalnom listu Rad itd., da su ove funkcije gotovo istovetno isticane. Koncepcija o jedinstvu ekonomsko-političkih, kulturno-vaspitnih i socijalno-zaštitnih funkcija Sindikata označavala je negaciju socijaldemokratskih ideja o sindikatu kao isključivo ekonomskoj organizaciji radnika. Organizacija je okupljala sve zaposlene: kvalifikovane i nekvalifikovane, intelektualne i manuelne, industrijske i poljoprivredne radnike, privatne nameštenike i državne činovnike (službenike). Predstavljala jd dobrovoljnu i masovnu organizaciju radničke klase, ali ne i pandan Narodnom frontu, već samo deo te opštenarodne organizacije, koja je bila politička osnova revolucionarne vlasti. Kao vanpartijska organizacija, JSRNJ su povezivali KPJ s radničkom klasom, naročito na sektoru privrede. Politbiro CK KPJ je skretao interes sindikata na usavršavanje organizacije proizvodnje, ali je, polovinom 1945, naglašavao i potrebu vođenja brige o položaju radnika. Sem političkih i ekonomsko-socijalnih, zaštitnih funkcija, u delokrug sindikata je spadala i kultura. Njihova političko-vaspitna uloga manifestovala se naročito u razvijanju novog odnosa prema radu i proizvodnji, zaštiti državne imovine i jačanju saveza između radničke klase i seljaštva. Nastavljajući tradiciju takmičenja, JSRNJ su im davali karakter širokih i organizovanih akcija, vezanih za 1. maj ili 29. novembar, iz kojih je izrastao masovan pokret udarnika. Osnovni motivi za neviđeno zalaganje radnika u obnovi i industrijalizaciji bili su moralno-politički, iako je zalaganje i materijalno podsticano. Dobrovoljni rad je bio na

41 K P J U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

„najvišoj tački svoje idealizacije", koja je imala više uzroka. Visoka društvena cena i ugled i gotovo kult fizičkog rada, nadoknađivali su nedostatak razvijenijih formi privređivanja. U uslovima nerazvijene materijalno-tehničke osnove društva i nepovoljne kvalifikacione strukture radničke klase, u kojoj su preovlađivali nekvalifikovani i priučeni radnici, ovaj vid rada je dobijao prvenstvo. Tome su naruku išle i posledice rata, ruševine koje je nakon oslobođenja trebalo raskrčivati, provizorna građevinska obnova, a u industriji naglašavanje kvantitativne strane proizvodnje. KPJ je mogla da izvede radnu mobilizaciju jedino razvijanjem stvaralačkih rezervi masa, koristeći se njihovim političkim poletom i radnim entuzijazmom. Izvori mobilnosti masa nalazili su se u njihovom revolucionarnom zanosu, koji se prenosio iz tek završene narodnooslobodilačke borbe, njihovoj potpunoj opredeljenosti za politiku KPJ u revolucionarno-demokratskom preobražaju zemlje, njihovom nerealnom očekivanju da će se uslovi života poboljšati čim se savladaju teškoće koje je rat ostavio za sobom. S približavanjem druge faze obnove, krajem 1945. i početkom 1946, sindikati su forsirali uvođenje normi kaö pretpostavke za razvoj takmičenja i efikasniju valorizaciju utrošenog rada. Kvantitativni rezultati rada postojali su važniji od kvaliteta. Delatnost sindikata pratile su dve pojave, označavane kao jednostrana shvatanja: prva je „ekonomizam", a druga „sindikalni avangardizam". Ove krajnosti nisu bile teorijski uobličene, ali su prisutne u praksi. Pristalice „ekonomizma" nisu se obazirale na „rentabilnost", nisu pravile razliku između državnog i kapitalističkog preduzeća; pozivali su radnike na borbu protiv eksploatacije, tražili veće nadnice, zahtevali smanjivanje radnog vremena, pružali otpor uvođenju normi. Sindikalna organizacija je, sprovodeći politiku KPJ, tražila od radnika samo rad i samoodricanje, bez odgovarajuće materijalne nadoknade, koju su, uostalom, određivale niske materijalne mogućnosti društva u ovom periodu. Zahtevi za poboljšavanjem društveno-ekonomskog položaja olako su proglašavani za socijaldemokratizam. Nosiocima takvih pogleda, kojih je najviše bilo u Sloveniji, lepljene su etikete „oportunista" i socijaldemokrata. Izvori takvih pogleda šablonski su vezivani za delatnost predratnih socijaldemokrata u sindikalnoj organizaciji.

'J O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Druga krajnost, manifesto vana kao „sindikalni avangardizam", javljala se u konkretnom obliku prisvajanja upravljačkih ovlašćenja, to jest mešanja sindikata u rad preduzeća; smenjivanja upravnika, iznuđivanja većih piata i povlastica za sindikalne funkcionere, podržavanja „šupljeg kvantiteta" u takmičenju, primanja i otpuštanja radnika, premeštanja radnika iz odeljenja u odeljenje, itd. Kritika ove pojave polazila je od toga da je tu reč o anarhiji, „dvovlašću", sticanju jeftine popularnosti, preuzimanju uloge „narodnih tribuna". Postojeći sukob „nadležnosti" i „paralelizam", CK KPJ je osuđivao kao uzurpaciju prava sindikalnih rukovodstava. Analiza ove pojave ukazuje, međutim, da se radilo o dvema suprotnim pojavama: jednoj, vezanoj za slabost uprava preduzeća, kojima je sindikat „priskakao" u pomoć, i drugoj, izraženoj u htenju radnika da se njihova uloga u preduzeću više oseti, da oni dobiju veća ovlašćenja u oblasti odlučivanja o proizvodnji i uređenju društveno-ekonomskih odnosa. Ostvarujući svoje funkcije, sindikat se oslanjao na proizvodna savetovanja, koja su održavana svakih 15 dana; ali na izlasku iz perioda obnove ona su počela da se zamenjuju sastancima, na kojima su direktive mehanički prenošene. Sličnu su sudbinu doživeli i radnički poverenici, uvedeni polovinom 1945. u državna i privatna preduzeća, ustanove i organizacije, kao forma posrednog i savetodavnog učešća radnika u upravljanju. Funkcije države i njenih predstavnika u privredi rasle su na račun potiskivanja posredne radničke kontrole i neposrednih inicijativa radnika. U periodu obnove nije bilo gotovo nijedne akcije — političke, ekonomske ili kulturno-prosvetne — u kojoj se Narodni front nije javljao kao organizator ili sprovodnik, popularizator ili agitaciono-propagandni nosilac. Organizovao je izbore za Ustavotvornu skupštinu, učestvovao u objašnjavanju i sprovođenju agrarne reforme i kolonizacije, vodio agitaciju i propagandu u vezi s radom Mirovne konferencije u Parizu, Organizacije ujedinjenih nacija, kao i u vezi s posebnim međunarodnim inicijativama Jugoslavije. Prikupljao je pomoć 1946. za postradale od poplava u Albaniji i za izbeglice iz Egejske Makedonije, popularisao SSSR i sovjetsku kulturu. Razobličavao je parole neprijatelja, učestvovao u radnim akcijama, organizovao pomoć za krajeve Jugoslavije postradale u narodnooslobodilačkoj borbi, pomagao obnovu popaljenih se-

K P J U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

41

la, razvijao ideju bratstva među narodima, slao radničke ekipe na selo. Opšte smernice KPJ prenošene su u organizacije Narodnog fronta i tu razrađivane. Razne kampanje obično su počinjale na konferencijama njegovih najnižih organizacija — u ulici, preduzeću i selu — a zatim prenošene na nivo sreza ili grada. Sreske i okružne konferencije i zborovi završavali su se velikim manifestacionim mitinzima. Sa snaženjem državne intervencije u privredi i u društvu uopšte, praćene rastućom centralizacijom poslova, partijska rukovodstva su se sve više odnosila formalistički prema Narodnom frontu. Komunisti u njegovim organizacijama čekali su isključivo direktive partijskih foruma. Počeo je da se ukorenjuje i sistem rada u izvršnim odborima, bez sazivanja .odbora organizacija, čime su se od Narodnog fronta odbijali vanpartijci i sužavala njegova politička osnova. Narodni front se krajem 1946. i u toku 1947, s prelaskom na industrijalizaciju, sve više pretvarao u aparat za izvršavanje konkretnih državnih zadataka i privredne operative, gubeći oznake političke organizacije. KPJ je svoju rukovodeću ulogu sve više ostvarivala zahvaljujući svom opštem autoritetu, a ne političkom pristanku masa na mere koje se preduzimaju. Vodstva građanskih stranaka i grupa, kako onih koje su se uključivale u Narodni front Jugoslavije, tako i onih koje su ostale van njega, ispoljavala su raznovrsne tendencije, koje su išle od deobe vlasti s komunistima, odnosno jednakog uticaja unutar Narodnog fronta i pokušaja organizovanja višestranačkog sistema, do priznavanja rukovodeće uloge KPJ i bezuslovnog usvajanja Programa NFJ. Glavni nosilac opozicije u fazi izvršavanja Sporazuma Tito — Šubašić bila je Demokratska stranka, s Milanom Grolom na čelu, koja je ostala van Narodnog fronta i na legalnoj osnovi pokušavala da okupi i aktivira sve protivnike daljeg toka revolucije. Ta stranka, podržavana frakcijama i pojedincima iz drugih stranaka i grupa, bila je i pobornik revizije svih tekovina ostvarenih u toku rata i revolucije. Pošto je podrška stranih snaga ovoj opoziciji izostala posle Potsdamske konferencije, ona je, inače izložena jakom pritisku Narodnog fronta, koji je gospodario scenom uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu, nestala iz političkog života. U okviru Narodnog fronta javila se, nakon novembarskih izbora za Konstituante, opozicija poznata kao „frontovska",

'J

O

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

čiji je nosilac bio Dragoljub Jovanović, generalni sekretar Narodne' seljačke stranke, s nekoliko poslanika tzv. seljačkih stranaka: Narodne seljačke stranke, Saveza zemljoradnika i Hrvatske seljačke stranke. Aktivnost ove opozicije bila je usmerena, s jedne strane, na suprotstavljanje seljaštva radničkoj klasi, a s druge predstavljala novu formu otpora građanskih snaga merama KPJ za socijalno-ekonomsku transformaciju društva i prelazak na plansku privredu. Za Jovanovića je opozicija bila „korektura svake vladavine", a stranačke tradicije među Srbima, Hrvatima i Slovencima bile su žive. Narodni front je on zamišljao kao organsku „kolaboraciju stranaka", a ne njihov mehanički skup. Stvaranje „seljačkog bloka" smatrao je svojim trajnim političkim opredeljenjem. Ova shvatanja su se sukobljavala sa stavom KPJ o Narodnom frontu kao opštenarodnoj organizaciji, savezu radništva i seljaštva, i njenom politikom brzih društveno-ekonomskih promena. Jula 1946. Jovanović je u Narodnoj skupštini FNRJ otvoreno ustao protiv puta razvitka kojim je išla Jugoslavija. Ustanova javnog tužilaštva je, po njemu, inkarnirala diktaturu jedne partije, dok je donošenje Zakona o zadrugama bilo „udaranje noža u leđa" seljacima. Oštrica Jovanovićevog napada bila je posebno upravljena protiv sve izraženijeg „etatizma" u privrednom sistemu, koji je, kako je on smatrao, ostavljao malo prostora za razvitak zadrugarstva, favorizujući državni sektor i birokratizaciju državnog aparata. Razlaz Jovanovića s Narodnim frontom izazvao je vrenje u Narodnoj seljačkoj stranci i doveo do jačanja „levice", isključivanja generalnog sekretara iz stranke i udruživanja seljačkih grupa (Narodne seljačke stranke i Saveza zemljoradnika) u Ujedinjenu zemljoradničku stranku, na bazi Programa Narodnog fronta, u jesen 1946. Epizoda s Jovanovićem pokazivala je da je KPJ nepokolebljiva u daljem sprovođenju revolucionarnih promena i uspostavljanju monolitnog političkog sistema pod svojom isključivom kontrolom. Ona je suzbijala svaki pokušaj konstituisanja samostalnih političkih snaga u Narodnom frontu ili van njega koje bi se suprotstavile njenoj politici ili s kojima bi morala da deli vlast. Eliminišući takve tendencije, ona je, istovremeno, podržavala sve oblike političkog organizovanja u okviru Narodnog fronta koji doprinose jedinstvu radnika, seljaka i inteligencije, gušenju uticaja opozicionih građanskih snaga, te uključivanju masa u privredni život i rad narodnih odbora. Tolerišući neke

KPJ

U

POLITIČKOM

SISTEMU

I

UNUTRAŠNJOPOLITIČKI

ODNOSI

4

1

građanske stranke i grupe — kao HRSS, Ujedinjenu zemljoradničku stranku, Jugoslovensku republikansku stranku — KPJ nije davala podršku njihovom organizacionom rekonstituisanju. Partija je podržavala vrhove HRSS, koji su izražavali manifestacionu podršku politici Narodnog fronta. Jedno vreme posle rata služila se organizacijama Seljačka sloga, Napredak (u Bosni i Hercegovini), Prosvjeta (kulturno-prosvetna organizacija Srba u Hrvatskoj), i Preporod (muslimansko kulturno društvo), radi političkog i kulturnog okupljanja Hrvata, Muslimana i Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Preko tih organizacija KPJ je prodirala na selo, privlačila seljačke mase, suzbijala uticaj ostataka starih stranaka, naročito bivše Mačekove HSS. Građanske snage, neprijateljski raspoložene prema revoluciji u toku, vezivale su se za inostranstvo, nadajući se slomu poretka i restauraciji, do kojih bi dovela intervencija zapadnih sila protiv socijalizma, ili rat dojučerašnjih saveznika. Snage bivšeg društva i pritajeni pripadnici kolaboracionista stvarale su psihozu privremenosti novog poretka. Svaka pobeda međunarodnih konzervativnih snaga pothranjivala je optimizam, kao što je svaki njihov poraz izazivao malodušnost i smanjivao nade u vaspostavljanje bivšeg sistema. Podsticanje šovinizma u nacionalno mešovitim krajevima pojavljivalo se kao najopasniji metod borbe starih snaga, usmeren na razbijanje politike bratstva i jedinstva, glavne osnove narodne vlasti. KPJ se borila političkim i zakonskim sredstvima protiv izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora. Zakonom Predsedništva AVNOJ-a maja 1945. svako ograničenje građanskih prava, kao i svako pružanje povlastica i davanje prednosti građanima DFJ u zavisnosti od njihove nacionalne, rasne ili verske pripadnosti bilo je predviđeno kao kažnjiva radnja kojom se narušavaju „načelo ravnopravnosti naroda i građana i bratstvo i jedinstvo naroda . . . kao osnovna tekovina narodnooslobodilačke borbe". Kao napad na nacionalnu ravnopravnost kažnjavala se svaka agitacija i propaganda koja je išla na to da se izazove ili raspali nacionalna üi rasna mržnja ili razdor, a isto tako i pisanje, izdavanje, štampanje i rasturanje spisa takve sadržine. Politički značaj ovog zakona vidi se i po tome što su inkriminisana dela iz njega ušla i u Krivični zakon protiv naroda i države, koji je usvojila Privremena narodna skupština DFJ, avgusta 1945.

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Nacionalni odnosi su spolja imali izgled retko harmoničnih odnosa. Strogo represivnom politikom sprečavane su sve manifestacije označene kao šovinističke. Nezavisno od neprijateljskih manifestacija nacionalizma u raznim krajevima Jugoslavije, koje su imale najraznovrsnije forme (da je narodnooslobodilački rat iskorišćen da jedna nacija zavlada na drugom, Hrvati na račun Srba, Srbi na račun Muslimana, itd.; egoistički stavovi da ne treba pomagati ratom opustošene krajeve; neprihvatanje kolonista iz Srbije u Makedoniji; zabrana naseljavanja kolonista s Kosmeta u starom kraju, itd.), nacionalni odnosi su se komplikovali i zato što ih nisu sasvim razumevali ni komunisti. Sektaštvo u prijemu Šiptara, Mađara i drugih pripadnika nacionalnih manjina u KPJ je bilo više nego jako izraženo. Na Kosovu i Metohiji je snižavan kriterijum za prijem u članstvo KPJ samo da bi se partijska organizacija što pre proširila delom Šiptara, jer su članstvo uglavnom sačinjavali Srbi i Crnogorci. Partijski kadrovi u Vojvodini su se suprostavljali partijskom kursu da se KPJ, organi vlasti i masovne organizacije prošire pripadnicima nacionalnih manjina i Hrvata kako bi se poboljšala partijska struktura vlasti i partije. Deo izbeglica, koji su se vraćali na stara ognjišta, jednostrano je ocenjivan kao izazivač nacionalne mržnje i podvajanja, svojim revanšističkim stavom prema manjinskom stanovništvu, Hrvatima ili Muslimanima frontalno. Za srpske građanske krugove država je bila u rukama Hrvata i srpstvo „pocepano", što je bio smišljeni cilj Komunističke partije, koja je, još pre rata, kao što se govorilo, paktirala s ustašama samo da se dođe glave Srbima. Nacionalne konfrontacije podjarivao je i katolički kler, zauzimajući se za vernike koji su „justificirani" i njihove porodice koje ne mogu znati ni gde su grobovi njihovih bližnjih, traženjem da se olakšaju uslovi života u logorima, protestvovanjem što se skidaju „križovi" sa grobova ustaša i Nemaca, iako se pred „smrću klanjaju svi ljudi". Crkva se u tom kopanju jaza nije zaustavljala samo na zaštiti crkve, njenih ustanova i sveštenika, već je brinula i za „patnje i nevolje tolikih naših vjernika", nastojeći da im pomogne u „danima kušnje i kriza". Nosioci velikosrpskog šovinizma širili su vesti da su Hrvati i „Turci" na vlasti, a hrvatska i muslimanska reakcija da je, opet, nastupila era srpske dominacije. Rimokatolički kler je istupao protiv Muslimana, prigovarajući im da su se izvukli od odgovornosti za ponašanje u ratu i da jednostrano prebacuju svu

KPJ U POLITIČKOM SISTEMU I UNUTRAŠNJOPOLITIČKI ODNOSI

6 1

krivicu na katolike. U aktivnosti starih snaga vidno mesto je zauzimalo i širenje nacionalnog defetizma, obeshrabrivanje naroda u borbi za teritorijalnu celinu i severozapadne granice Jugoslavije. Jugoslovenski političari u emigraciji nastavili su politiku protiv novog poretka. Jugoslavija je, po njima, bila preplavljena „totalitarnim valom". Oni su 1945. u Londonu obrazovali Jugoslovenski narodni odbor, čiji su članovi sebe proglasili za zakonite predstavnike većine jugoslovenskih građanskih stranaka. Istupali su kao branioci Jugoslavije i pobornici demokratije. Na Zapadu su protiv nove Jugoslavije radili Slobodan Jovanović, episkop Irinej Đorđević, Jovan Donović, Milan Gavrilović, Miloš Bobić, Radoje Knežević, Konstantin Fotić, Mladen Žujović, i drugi. Januara 1946. Vlatko Maček je pristao da s Jugoslovenskim narodnim odborom usklađuje zajedničku borbu protiv „današnje tiranije u Jugoslaviji". Ali bivši vođ HSS-a nije bio raspoložen i za zajedničko istupanje u Jugoslovenskom narodnom odboru sa srpskom emigracijom i kraljem Petrom II. Očekujući smenu poretka u Jugoslaviji, on je 1946. predlagao konfederativno uređenje na principu realne unije, koja bi obuhvatala Sloveniju sa slovenačkom Istrom, Hrvatsku, sastavljenu od banovine iz 1939, hrvatske Istre, te šest srezova Vojvodine, i Srbiju, kao treću jedinicu. Pitanje Bosne Maček je ostavljao otvorenim dok ne dođe do srpsko-hrvatskog sporazuma. Ova konstrukcija, koja je predstavljala varijantu ranijih građanskih planova, predlagana je kao da se u Jugoslaviji nije ništa desilo. Tako organizovana država trebalo je da ima tri skupštine, tri vojske (sa zajedničkim generalštabom u ratu), kao i pet ministarstava: finansija, odbrane, spoljnih poslova, spoljne trgovine i koordinacije. Šef JNS Jovan Banjanin verovao je da postoji samo jedan, jugoslovenski narod i da je podela na Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju katastrofa. Prikupljanje emigracije sve više su podsticale velike zapadne sile. Njeni pripadnici iz Jugoslavije i drugih zemalja verovali su u neminovnost rata i izmene poretka. Pod uticajem stranih faktora Milan Gavrilović je radio na stvaranju Seljačke internacionale, nastavljajući aktivnost započetu još 1942. obrazovanjem saveza seljačkih vođa u emigraciji, od Baltika do Mediterana, kao forme za razblažavanje radikalizma seljačkih masa i, uopšte, društvenih pokreta za vreme rata i okupacije.
i

'J O SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Odnosi između države i „ratobornog katolicizma" nalazili su se u krizi zbog otpora rimokatoličke hijerarhije sređivanju odnosa s narodnom vlašću i bojkotovanja ove. Sukob se naročito zaoštravao prilikom donošenja agrarne reforme, uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu, oko odvajanja crkve od države i škole od crkve, zbog pomoći pojedinih sveštenika „križarima", zapravo zaostalim ustašama. Predsednik Privremene vlade DFJ pokušao je juna 1945. u Zagrebu, prilikom razgovora s nadbiskupom Stepincem, da uredi odnose s rimokatoličkom crkvom na bazi njene nacionalne orijentacije i depolitizacije, ali bez uspeha. Nacionalno amorfni deo episkopata sa Stepincem nije bio spreman da usaglasi svoj rad i postupke sa načelom o odvajanju države od crkve i s garantijom slobode veroispovesti. Katolička hijerarhija je vršila pritisak nad pojedinim sveštenicima, sprečavala proces polarizacije među njima, ometala stvaranje svešteničkih udruženja, podstrekavala na otpor protiv vlasti, sprovodila ekskomunikaciju neposlušnih sveštenika i vernika. Vatikanska propaganda je napadala Jugoslaviju kao zemlju progona crkve i vernika. Đakovački biskup Antun Akšamović je ustajao protiv odvajanja države od crkve i crkve i škole. Biskup je bio protiv obaveznog građanskog braka. Tražio je da se crkvenim dobrima prizna značaj „narodnog dobra" i osiguraju „dušebrižničke službe" u bolnicama, kaznionicama, vojsci i sportskim udruženjima. Hvarski biskup Miho Pušić je zahtevao obeštećenje za agrarnu reformu na posedima katoličke crkve i uvođenju vere kao obaveznog predmeta u školama. Primedbe reis-ul-uleme u Sarajevu svele su se na zahtev da u bračnim, porodičnim i vakufskim stvarima sude verske (šerijatske) sudije, čija bi se nadležnost uredila posebnim zakonom, zatim da se veronauka obavezno predaje u školi i da muslimanske žene ne služe u vojsci. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve se na kraju izmirio s odvajanjem crkve od države, stavljajući samo primedbe na Nacrt ustava i iznoseći svoje želje. Izvođenje nadbiskupa Stepinca pred sud 1946, zbog veza s ustaškom emigracijom i ostacima „križara", izazvalo je na Zapadu i u štampi pod uticajem Vatikana najžešće napade na Jugoslaviju. Katoličke novine označile su suđenje tom proustaškom episkopu kao „najžalosniji proces u istoriji katoličke crkve". Generalni vikar Franjo Salis Sevis je povodom lišavanja slobode „obljubljenog Nadpastira" Stepinca izdao poslanicu u kojoj stoji da za ovaj teški progon „Preuzviše-

KPJ

U

POLITIČKOM

SISTEMU

I

UNUTRAŠNJOPOLITIČKI

ODNOSI

4

1

nog gospodina Nadbiskupa ne nalazimo na njemu nikakve krivice. On je, što je i posve shvatljivo, kao bogom postavljeni pastir svoga stada apostolskim žarom i neustrašivošću ustajao na obranu Božjeg zakona, katoličke crkve i njezinih prava. No, on je to činio uvijek". Bez obzira na sav dekor svečanih reči generalnog vikara, nisu se mogli navesti primeri Stepinčevog „ustajanja" protiv ustaša koji su pred očima katoličke hijerarhije u NDH uništavali čitav jedan narod. Rimokatolička crkva nastojala je da opstane u političkom životu Jugoslavije kao „corpus separatum", a KPJ išla za svođenjem njene aktivnosti na duhovnu sferu i za njenim povlačenjem iz političkog života. Papski nuncije Harli davao je podršku onoj struji episkopa, sa Stepincem na čelu, koja se protivila da se s državom nađe modus vivendi. Politika KPJ je nastojala da razbije frontalni stav katoličkog klera protiv države, izoluje papskog nuncija od rimokatoličkog sveštenstva i „pocepa" jedinstvo u vrhovima epsiskopata. Ovoj politici odgovarala je tendencija malog broja sveštenika za poboljšanje odnosa s narodnom vlašću, baš kao što su je ometali ekstremni i nepromišljeni postupci organizacija KPJ i pojedinaca, koji su te odnose zaoštravali. Sukob između crkve i države nije bio karakterističan samo za Jugoslaviju već i za druge zemlje koje su krenule socijalističkim putem, a katolička crkva u njima predstavljala ustanovu vladLajuće vere. Kardinali Midsenti i Višinski suprostaviće se u Mađarskoj i Poljskoj političkim i ekonomskim merama nove vlasti. Katoličke zemlje u svima ovim zemljama imale su podršku Vatikana. Konzervativne snage u svetu tumačile su postojeći sukob kao nastojanje komunističkih režima da odstrane uticaj katoličke crkve iz nacionalnog života, koja se nije povlačila bez ogorčenog otpora. Katolički kler je u Jugoslaviji bio politički kompromitovan prihvatajući NDH i druge kolaboracionističke režime ili okupaciju, nasuprot sveštenstvu u Poljskoj koje je pokazalo visok stepen rodoljubivog držanja u toku tek završenog rata. Pored podrške Vatikana katoličke crkve u ovim zemljama imale su na svojoj strani i propagandu zapadnih zemalja koja je u okviru započete polarizacije između dojučerašnjih saveznika u ovom otporu gledala ispoljavanje nezadovoljstva prema drugoj suparničkoj sili SSSR-u. KPJ je sprovodila politiku podele i među pravoslavnim sveštenstvom obrazovanjem svešteničkih udruženja, dodeljivanjem stalne ili privremene pomoći sveštenicima, nastojanjem da

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

poboljša odnose narodne vlasti i vrhova Srpske pravoslavne crkve. Ovim kursom suzbijana su shvatanja lokalnih partijskih organizacija o neprijateljskom raspoloženju i pasivnosti svih sveštenika bez razlike. Nije se Iako uviđalo da je proces diferencijacije među sveštenstvom težak i spor, jer je crkva bila „čvrsta organizacija", s jakom disciplinom. KPJ je tražila „razobličavanje" svih sveštenika koji su se bavili političkim radom i propagandom, uključujući i predstavnike crkvene hijerarhije. Crkveno-narodni sabor Makedonije na kraju rata izrazio je želju za izdvajanjem pravoslavnih Makedonaca iz sastava Srpske pravoslavne crkve, ali je naišao na otpor njenog vrha, koji traje do danas. Autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve nije u početku podržavalo ni makedonsko državno rukovodstvo, opredeljujući se za stvaranje Jugoslovenske patrijaršije u skladu sa federativnom strukturom Jugoslavije i činjenicom da pravoslavni vernici žive gotovo u svim federalnim jedinicama Jugoslavije. Nerešeni status Makedonske pravoslavne crkve unosio je mnogo godina nerazumevanje u odnose između Srpske pravoslavne crkve i makedonskog sveštenstva i vernika. Iz redova makedonskih sveštenika i vernika Srpska pravoslavna crkva je osuđivana zbog kleronacionalizma, odbacujući novu stvarnost i posmatrajući Makedoniju kao „južnu Srbiju", „kolevku srpstva" i „svetosavskog kulta". Posle negativne odluke Arhijererejskog sabora SPC 1958. godine crkveno-narodni sabor Makedonije je preuzeo akciju za dobijanje autokefalnosti u svoje ruke koja je završena proglašavanjem ove tek na crkveno-narodnom skupu jula 1967. godine, održanom u Ohridu. Oblike i intenzitet aktivnosti starih snaga u političkoj strukturi Jugoslavije posle završetka oružane revolucije određivali su vojni poraz kontrarevolucije u okvirima drugog svetskog rata, specifičnosti međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije i pravac unutrašnjeg i međunarodnog razvitka nakon 1945. Vodstvo KPJ nije previđalo poraz tih snaga, ali ni njihovu brojčanu jačinu (kvislinzi izbegli u inostranstvo, građani brisani iz biračkih spiskova, odmetničke bande, neraspoloženo sveštenstvo, pristalice legalne opozicije, itd.); one su, uz pomoć spolja, mogle da se aktiviraju i nastave kontrarevoluciju u drugim uslovima. Legalizacija opozicije nije bila pojava koju je KPJ prihvatala kao trajno rešenje. Izjave rukovodećih predstav-

KPJ

U

POLITIČKOM

SISTEMU

I

UNUTRAŠNJOPOLITIČKI

ODNOSI

4

1

nika KPJ (Tita, Kardelja, Đilasa), o mogućnosti ispoljavanja stranačkog života iz 1945, imale su taktički karakter, određen interesima međunarodnog priznanja revolucionarnih promena („tekovina narodnooslobodilačke borbe") i obavezama koje je Tito (NKOJ) preuzeo u procesu stvaranja jedinstvene vlade Jugoslavije. Sa stanovišta partijskog vodstva nije ni bila reč o opoziciji, već o „lageru starih snaga", koje su htele da vrate „točak historije" natrag. „Pitanje popova" nalazilo se na sednicama Politbiroa CK KPJ. Rukovodstvo partije je januara 1947. skretalo pažnju da je proces protiv Stepinca imao dubok odjek kod sveštenstva. Smatralo se da treba udariti „na centar i Harlija", „pocijepati biskupe", koristeći „nijanse" koje među njima postoje. Zaostali pripadnici kvislinških snaga — iz redova četnika, ustaša, crnogorskih separatista, belogardejaca, balista, koji su sačinjavali terorističko-odmetničke skupine razbacane po Jugoslaviji, koje su, prema oficijalnim izvorima, na završetku rata brojale 11.000 ljudi, mada su bile stvarno brojnije — našli su se od prvog dana pod udarom jedinica KNOJ-a, Ozne, aktivista narodne vlasti i Narodnog fronta, tako da je do kraja 1945. njihov broj bio prepolovljen. Bande su delovale uglavnom u zabitim krajevima, unoseći demoralizaciju među stavnovništvo, vršeći terorističke napade na objekte i atentate na pripadnike Narodnog fronta. U redovima bandi živelo je uverenje da će treći svetski rat izmeniti njihov položaj. Izneverena očekivanja u vezi sa stranom intervencijom, uspesi privredne obnove i pobeda Narodnog fronta na novembarskim izborima za Ustavotvornu skupštinu uticali su na njihovu još veću izolaciju i pojave beznađa među njima. Posle hvatanja Draže Mihailovića, marta 1946, i njegovog izvođenja na sud počele su da se rasplinjavaju i poslednje nade građanskih snaga da će u Jugoslaviji buknuti pobuna, ojačati otpor i „komunisti" ustuknuti pod pritiskom Zapada. Nekoliko hiljada preostalih četničkih, ustaških, balističkih i drugih protivnika vlasti polovinom te godine nije predstavljalo značajniji faktor ugrožavanja poretka, ali su organi bezbednosti morali da vode uporan „rat protiv rata" u neprohodnim planinskim i šumskim predelima s ostrvljenim nosiocima pljačkaških i diverzantskih akcija. Maja 1946. bande su ubile 135 ljudi, opljačkale desetine zadruga i izvršile više napada na komunikacije. Krajem rata, januara-februara 1945, jedinice Jugoslovenske armije skršile su na Kosovu

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

otpor balističke kontrarevolucije ali su se manje grupe balista zadržale na obroncima Šare i Skopske Crne gore, u Drenici, na Žegarcu i Ćićevici. Poslednji odmetnici-balisti likvidirani su tek 1951—1952. godine. S prvim predznacima zaoštravanja odnosa između zapadnih sila i SSSR-a započelo je aktivno organizovanje jugoslovenske emigracije protiv novog poretka u Jugoslaviji. Kvislinške jedinice smeštene su u logore vojnog tipa, a posredstvom emigrantskih predstavnika „seljačkih stranaka" iz istočnoevropskih zemalja počeo je rad na stvaranju „seljačkog bloka". Izložena neprijateljskoj, javnoj i podzemnoj aktivnosti emigrantskih krugova, Jugoslavija se u periodu svoje konsolidacije nalazila i pod snažnim političkim i propagandnim pritiskom konzervativnih krugova na Zapadu i njihovih propagandnih centara. Dramatizacijom sukoba Istoka i Zapada i precenjivanjem značaja atomske bombe podrivala se odbrambena sposobnost zemlje i razvijala ratna psihoza. Strana propaganda je podsticala šovinizam, napadala režim zbog progona crkve i sveštenika, isticala nestabilnost sistema, omalovažavala privredne napore. Talasi antijugoslovenske propagande saobražavani su uslovima pojedinih jugoslovenskih republika. Bugarska opozicija Nikole Petkova izjašnjavala se za nezavisnu makedonsku državu u kojoj bi se našle Vardarska, Egejska i Pirinska Makedonija. Borba Jugoslavije za Trst ocenjivana je kao zapostavljanje interesovanja za Egejsku Makedoniju. U Sloveniji su širene ideje o srednjoevropskoj konfederaciji.

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

Obuhvatajući rukovođenje „opštenarodnom imovinom" preko države KPJ je istovremeno obezbedila kontrolu i rukovođenje preko administrativno-operativnih rukovodilaca (AOR-a). Etatizacija, karakteristična kao opšti proces, je produbljivala centralistički način rukovođenja. Tako su izvršno-politički organi sve više nadvisivali predstavnička tela vlasti. Sistem odlučivanja je postajao formalizovan; masovne organizacije su gubile obeležja političkih organizacija, postajući — kao transmisije partije — sve više fragment državne strukture za dopunske, fizičke i političko-manifestativne poslove. Centralizovana akumulacija i dirigo vano planiranje zaokruživali su sistem centralističko-administrativnog karaktera, poznat kao „sistem administrativnog rukovođenja privredom", iako se radilo o totalnom obuhvatanju svih poslova društva od strane izvršnih organa vlasti. Uspostavljeni sistem je imao opšti uzor u sistemu SSSR-a. Nije poznato da je bilo reči o nekom drugom, alternativnom sistemu. Ustav FNRJ je vršio recepciju sovjetskih ustavnih i uopšte političko-pravnih rešenja. Osnovne ustanove su proizilazile iz narodnooslobodilačkog rata i revolucije (federacija, narodnooslobodilački odbori, itd.), ali je osnovna koncepcija Ustava preuzeta iz sovjetskog Ustava, pa i neke institucije. Ona se pre svega izražavala u ulozi države i društvu, jer su država i njeni organi postavljeni kao rukovodeća snaga celokupnog društvenog života i svih društvenih organizacija. Formalnim demokratskim odredbama staljinski ustav iz 1936. je prekrivao vladavinu državno-političke birokratije u SSSR-u. „Revolucionarni proleterski demokratizam" u stvarnosti SSSR-a bio se izvrgao u staljinsku diktaturu nasuprot javno proklamovanim nam erama i odredbama Ustava. Princip svemoći rukovodeće uloge države i njenih organa u društvenom uređenju morao je u

1U " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

praksi dovesti do svemoći državne i partijske birokratije. Staljinovo teoretsko obrazloženje polazilo je od toga da čitavo društvo predstavlja jedan mehanizam, čija je osnovna poluga država, pomoću koje partija kao oruđe diktature proletarijata rukovodi celokupnim društvenim životom. Takva mehanicistička teorija države kao najviše društvene organizacije, dovela je u datim uslovima do birokratske despotske vladavine nad društvom. Srastajući sa državom, SKP(b), kao najmoćnija sila u sistemu i stvarno i po slovu staljinskog ustava postala je, takođe, deo te ogromne državne mašinerije, savremenog „levijatana", pomoću koje birokratija diriguje društvenim životom. Centralistička struktura KPJ opredeljivala je centralističko ustrojstvo celog društva koje je etatizacija privrede samo pojačavala i na planu ekonomije. Sovjetsko iskustvo se u Jugoslaviji dobrovoljno presađivalo. Duh samostalne revolucije, čiji se dah neposredno osećao, teško se mirio s presađenim sistemom koji je ubijao inciijativu, robovao gotovim rešenjima, podsticao dogmatski način mišljenja. Samosvojno iskustvo revolucije nije bilo u skladu sa sistemom koji se izgrađivao, izazivajući potmule, spontane i nejasno definisane otpore u kulturu, na selu, u privredi. Uticaji sovjetske doktrine i prakse su više nego primetni: centralizovano Javno tužilaštvo, dekorativni značaj Prezidijuma Narodne skupštine — koji je bio potpuno nalik na njegov pandan u SSSR-u, Prezidijum Vrhovnog sovjeta — organi lokalne samouprave kao sprovodnici volje viših državnih organa; Narodna skupština FNRJ, kao i Vrhovni sovjet, sazivana je uglavnom dva puta godišnje a zakonodavna inicijativa nalazila se u rukama Vlade. Momčilo Pavlović pominje predlog u javnoj raspravi Nacrta ustava FNRJ da se ustanovi Dan Crvene armije. Sovjetski ambasador Ivan Sadčikov stavio je primedbu na Nacrt ustava da je prerano uvoditi zdravstveno osiguranje seljaka, jer to nije urađeno ni u SSSR-u, i ta primedba je bila usvojena. KPJ, za razliku od SSSR-a, nije konstitucionalno potvrđena kao vodeća snaga društva, iako je to faktički bila. Drukčiji oblici revolucije i njen autentični demokratski duh sukobljavali su se sa jednom, preko noći nakalemljenom administrativnom mašinerijom, osvajanjem borikratizma na svim nivoima, papirnatim direktivama, šablonskim rukovođenjem ministarstava i njihovih generalnih i glavnih direkcija privredom, svemoći agitpropa u kulturi i pros veti, umnožavanju

POREKLO

CENTRALIZMA

I

ODNOSI

U

FEDERACIJI

7

7

privrede,

administrativnih ingerencija u životu ljudi, organa vlasti i mehaničkim političkim radom, ekstenzivnim privređivanjem, personalnim proveravanjima, obamiranju lokalnih i drugih inicijativa, sporošću rešavanja iz centralnih rukovodstava, s m a n j e n i m kompetencijama republika, gašenjem lokalne samouprave. Sve ove slabosti mogao je da privremeno prikriva samo golemi entuzijazam radnih ljudi, identifikacija dela kadrova sa narodom, kult rada, shvatanje o bliskoj perspektivi socijalnog oslobođenja vezivanoj za ostvarenje projekta industrijalizacije. S obzirom na onovremenu društvenu strukturu, više nego prijemčiv je koncept egalitarizma izražen kroz tadašnja shvatanja socijalizma, koje se duboko otisnulo u svest održavajući se do danas, sa svim negativnim posledicama za modernizaciju proizvodnje, racionalizaciju društvene organizacije, istinsku humanizaciju odnosa, polet stvaralačkog rada i neprekidnog dokazivanja u skladu sa sve drukčijim imperativima vremena. Centralistička federacija opravdavana je i međunarodnim pritiscima, prvo Zapada, a kasnije i Istoka, ostacima klasnog neprijatelja, ratnim destrukcijama, zaostalim društvom i ukupnim nepovoljnim istorijskim nasleđem. Gledajući s dnevne staze, ideološka indoktrinacija pokazivala je svoju prividnu snagu, ali suočena sa vremenom budućnosti ona nije mogla da izdrži racionalno proveravanje. Takva politika mogla je i odgovarati socijalnoj strukturi revolucije, iako je vreme pokazalo da ona nije bila adekvatna prevazilaženju civilizacijskih naslaga vekova. Vulgarna i uprošćena staljinistička organizacija društva i svemoći države u suštini je bila protivna autentičnoj revoluciji, usled svoje birokratske suštine i gušenja inicijative. Mase oslobođene u revoluciji objektivno su bile glavni protivnik birokratizacije društvenih odnosa. Nije malo istraživača koji ne prihvataju tezu politike, ali i dela istorijske nauke, o uslovljenosti centralističko-etatističkog sistema u nas međunarodnim položajem Jugoslavije, unutrašnjopolitičkim prilikama, siromaštvom zemlje i razornim posledicama tek završenog rata. Centralističko obeležje jugoslovenske federacije uz određene uslovnosti identifikujemo pre nego što je u nas izgrađen centralističko-etatistički sistem, koji je još više produbio takav njen karakter. Na uporednom planu, istraživači takođe ukazuju da su unutrašnje i spoljne okolnosti Jugoslavije povoljnije od onih koje su karakterisale Rusiju u vreme oktobarske revolucije, u kojoj centralizam nije bio

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

utemeljen u osnovi politike i kulture, već samo u ekonomici. Po njima (Olivera Pavišić i drugi) ono „što je korišćeno u Jugoslaviji predstavlja delimično nadovezivanje na sovjetsko iskustvo iz kasnijih, 30-ih godina". Istorijska paralela sa Rusijom u oktobarskoj revoluciji nesumnjivo pokazuje da su tamošnji uslovi bili teži od onih u Jugoslaviji. Dodali bismo sa svoje strane, iako se radi o drukčijoj istorijskog epohi i drugim nosiocima vlasti, da je situacija u kojoj se nalazila Kraljevina SHS 1918. godine bila takođe teška. Država nije bila međunarodno priznata; Srbija i Crna Gora izašle su iz šestogodišnjeg rata; Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva; Engleska i Francuska su bile obavezane prema Italiji tajnim londonskim paktom iz 1915. godine; nova država je saobraćajno nepovezana, rat traje na svim granicama, a otvaraju se i pitanja unutrašnjeg uređenja. Svakako da postoji bitna demarkacija između ove dve situacije jer se 1945. radi o federativnoj državi čiji su tvorci nove društvene snage, dok u slučaju Kraljevine SHS stoji doktrinarno-politička teza o „troimenom narodu" koja otvara problem nacionalnih identiteta i položaja naroda u novostvorenoj državi. U prvom slučaju centralizam opredeljuju pitanja unutrašnjeg uređenja, a u drugom državnog ekonomskog monopola i načina njegovog korišćenja. Na drugoj strani DFJ je izašla iz četvorogodišnje revolucije ostvarene u specifičnoj formi narodnooslobodilačke borbe. Kao i Srbija i Crna Gora, 1918, tako je i Jugoslavija 1945. saveznička zemlja, član pobedničke koalicije. Nova Jugoslavija ima kamen temeljac svoje spoljne politike u ugovoru sa SSSR-om, koji je maršal Tito zaključio aprila 1945. godine. Jugoslovenska revolucija je međunarodno priznata (u formi legalizacije njenih najvažnijih tekovina) još u toku trajanja rata, što je gotovo bez primera u istoriji revolucije. Delegacija DFJ pojavila se aprila—juna 1945. u San Francisku kao osnivač Organizacije Ujedinjenih naroda. Revolucija nije pobedila već jednostavno 1944—1945. pregazila svoje protivnike iz redova kolaboracionističkih snaga. DFJ na kraju rata poznaje jednu tešku međunarodnu krizu — tršćansku, ali je ovu — pod ultimatumom zapadnih saveznika, bez aktivne podrške Staljina, iako se Tito vratio iz Moskve aprila 1945. sa dosta optimističkih očekivanja — prevazišla na kompromisan način. Unutrašnji protivnici DFJ su pokušavali da se legalizuju, ali su oni mogli opstati samo u onoj meri u kojoj su bili spolja podržani, a na drugoj strani koliko je vladajući sub-

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

77

jekt u Jugoslaviji bio spreman da im izađe u susret iz privremenih međunarodnih obzira. Konstanta je da je jugoslovenska kontrar e v o l u c i j a oduvek bila zavisna od stranog pokrovitelja. Novostvorena federacija je harmonizirala odnose među jugoslovenskim narodima i nacionalnim manjinama (narodnostima), što nisu mogli da ne primete i britanski izvaštači. Inkriminisane su nacionalna, verska i rasna mržnja, jer se radilo o dijametralno različitoj nacionalnoj ideologiji KPJ i višenacionalnoj zajednici, tek izašloj iz rata u kojem je dolazilo do strahovitih sudara, u kojem su okupatorsko-kvislinške snage inspirisale bratoubilački rat, čemu je KPJ od prvog časa isticala antitezu bratstva, a kolaboracionističke snage svih smerova težile da narodnooslobodilačku borbu skrenu od antiokupatorskog opredeljenja na čist građanski rat oko vlasti. Od unutrašnjih snaga jedina sila koja je izdržala pritisak u pokušaju da se održi u javnom životu kao samostalan faktor bila je katolička crkva, zahvaljujući međunarodnoj podršci Vatikana, zapadnih zemalja i nepomirljivosti najvećeg dela svoje hijerarhije sa nadbiskupom Stepincem na čelu. Potisnuta iz javnog života, katolička crkva nije bila spremna da se odrekne corpus separatuma u novoj Jugoslaviji. KPJ je imala neviđen političko-moralni kapital posle rata, kao snaga koja je izvela revolucionarnu smenu vlasti u toku narodnooslobodilačkog rata, stekla je ugled u svetu kao najdoslednija antiokupatorska snaga u ratu antifašističke koalicije, stvarajući viziju nacionalnog i socijalnog oslobođenja najširih narodnih slojeva. No, ipak se zadržao „kompleks" vezan za postojeću moć i uticaj, objektivno gledano vezan i za malobrojnost članstva. Dušan Bilandžić ovu pojavu smatra obrvanošću KPJ težnjom za sticanjem legitimiteta. U svakom slučaju malobrojna partija preuzimala je na sebe ulogu upravljanja državom i privredom u celini. Sociolozi i politikolozi govore o „prikrivenoj" ulozi Partije u ratu, što se nastavlja do 1948. godine. KPJ je najjači činilac u sistemu vlasti, ali nije — formalno gledano — konstitucionalni faktor. Iz ovoga je proizilazilo konspirativno svojstvo KPJ u vezi sa statusom članstva, od ćelije do vrha partijske piramide, kao i zabrana iznošenja podataka o unutarpartijskom životu. Pojava koja vuče korene iz rata, ako apstrahujemo predratni ilegalni period, nastavljajući da živi i posle oslobođenja kao rezultat specifične forme revolucionarnog prevrata, uloge NFJ u političkom sistemu i međunarodnih obzira.

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Istoričar ne može da ne uvažava pomenute objektivne okolnosti iz kojih je Partija izvlačila zaključak da je pri njihovom postojanju neophodno osnažiti i pojačati centralističku koncepciju i praksu, jer je ona u datim uslovima obezbeđivala bržu koncentraciju snaga i sredstava, efikasniji sistem odlučivanja o pravcu glavnog udara i veći stepen mobilizacije masa u poslovima obnove i kasnije industrijalizacije. Uvažavajući sve ove okolnosti, ipak ne možemo da se ne složimo sa shvatanjima koja smo i sami iznosili, ali i drugi istraživači, da je poreklo centralizacije sistema, pa i federacije kao državnopravnog oblika rešavanja nacionalnog pitanja, bilo bitno određeno centralističkim načelima na kojima je Partija bila izgrađena. Kao vladajuća snaga, partija je bila „nervni centar" upravljanja i glavni organ odlučivanja. Ne znamo da je ona ikada u svojoj istoriji imala toliki kapacitet vlasti s istovremenim političkim ugledom i uticajem kao neposredno posle oslobođenja, nezavisno od postojanja legalne opozicije i prigušenog nezadovoljstva razbijenih građanskih snaga i njihovih kolaboracionističkih formacija. Postoji paralelizam unutarpartijskih i državnih organa na saveznom i republičkim, odnosno pokrajinskim nivoima. Partijske komisije za masovne organizacije, sindikat, školstvo, privredu, spoljne poslove, itd. stoje kao pandan odgovarajućim organima države i masovnih organizacija. Deluje Ministarstvo za konstituantu Vlade DFJ, ali i Komisija CK KPJ za izgradnju narodne vlasti, pod istim rukovodstvom (E. Kardelj). Aparat agitpropa drži celokupnu informativnu sferu (novine, radio, izdavačke kuće, film, itd.), a kadrovska uprava sve poslove vezane za postavljanje odgovarajućih ljudi u aparatu spoljnih poslova, pošte, telefona i telegrafa, službi bezbednosti, itd. Političkim radom u Armiji rukovodilo se preko Političke uprave Ministarstva narodne odbrane. Rad ovih organa je centralizovan do krajnjih konzekvenci. Možemo pratiti proces srastanja Partije i državne vlasti, koji vuče korene iz rata, nastajanje specifične realne i personalne unije Partije i države. Svi predsednici vlada su sekretari CK, odnosno PK, sem Bosne i Hercegovine (Đuro Pucar, sekretar PK, i Rodoljub Čolaković, predsednik vlade). Državu toga vremena nazivaju partijskom, bez obzira na razne oblike posredovanja političke volje KPJ, ali i partiju državnom. Jugoslavija je — za Tita, na izlasku iz rata, maja 1945. — bila „demokratska federativna Jugoslavija", što je on smatrao

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

77

njenom suštinom. Suprotstavljao se tome da „svaki u svome okviru stvara jednu snažnu federalnu jedinicu, Hrvatsku, Srbiju, itd. na račun druge", smatrajući to pogrešnim. „Mi stvaramo jednu državu — Jugoslaviju, u kojoj svaki narod ima svoja prava, i potpunu ravnopravnost." Komunisti su, po Titu, bili ona „spona" koja je imala da spaja i sprečava razdore. Tito izričito kaže: „Oni moraju biti element koji će ujedinjavati sve u jednu celinu. Kod komunista se mora razvijati duboki smisao za internacionalizam. Voljeti svoju naciju, Hrvatsku ili Srbiju, ne znači negirati opću našu zemlju — Jugoslaviju. Naprotiv, voljeti svoju federalnu jedinicu — znači voljeti monolitnu Jugoslaviju . . . Ne smije biti pitanja: hoće li ovo ili ono selo pripasti ovoj ili onoj federalnoj jedinici, jer ono pripada čitavoj Jugoslaviji. Nije Trst samo slovenački, nego i jugoslovenski. Nije Rijeka samo Hrvatska, nego i jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugoslovenski." Granice federalnih jedinica nisu razdvajale već spajale, simbolizujući liniju u mermeru. Mada je Tito više nego jasan u svome viđenju jugoslovenske federacije, ima pokušaja da se iz ovoga izvodi integralistička koncepcija. Očigledno je, međutim, da on misli na čvrstu i jedinstvenu federaciju ravnopravnih naroda. Federacija stvorena u jugoslovenskoj revoluciji predstavljala je tip čvrste i jedinstvene federacije, sa naglašenom decentralizacijom u dotadašnjem razvitku koja se smanjivala sa izgradnjom jedinstvenog sistema vlasti i snaženjem procesa centralizacije. U vreme njenog stvaranja Moša Pijade je govorio da Jugoslavija postoji samo u jednoj odluci. Obuhvatanjem svih ključnih poslova od strane KPJ u celoj oslobođenoj zemlji, a na drugoj strani stvaranjem jedinstvenog državnog sistema, ova centralistička obeležja su se sve jače iskazivala, dobijajući i svoje ekonomske utemeljenje podržavljivanjem privrede i dirigovanom planskom intervencijom u svim sferama društvenog divota. Program NFJ je stajao na stanovištu „državne celine i nezavisnosti Jugoslavije". Referent o Programu NFJ na osnivačkom kongresu ove organizacije, Dragoljub Jovanović, naglašavao je da Jugoslavija ima svoje istorijsko opravdanje, da to smatraju SSSR i zapadni saveznici i da ona mora da postoji da ne bi došlo do sukoba između „saveznika sa Zapada" i „naše sovjetske braće". Po njemu, Jugoslavija je bila spona između jednih i drugih, obezbeđujući na taj način mir na Balkanu, u

1U " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Srednjoj Evropi i svetu. Kohezivnu i ob jedini teljsku ulogu Jugoslavije je video u Titu. Smatrao je kao „zanimljivo" da danas „grupa ilegalaca, interniraca, 'antidržavnih', 'defetista', 'neprijatelja države'", kako su nazivani četvrt veka u Jugoslaviji, danas, kada su postali slobodni građani i izražavaju svoju volju, nisu više „rušioci" države već proklamuju državnu nezavisnost i celinu Jugoslavije. Pitao se sa govorničke tribine Kongresa gde je Aleksandar Karađorđević da čuje kako „najljući protivnici njegovog režima" danas istupaju. Nijedna od građanskih stranaka koje su prijavile svoju delatnost kod Ministarstva unutrašnjih poslova Jugoslavije i donele svoje privremene programe nije dovodila u pitanje federativno uređenje, iako su na rešenja KPJ, odnosno narodne vlasti imale znatne rezerve. Socijaldemokratska partija je smatrala federativni sistem kao najbolje unutrašnje uređenje. Demokratska stranka je stajala na stanovištu da federativna osnova državnog uređenja „podrazumeva jednakost prava federalnih jedinica i autonomnih oblasti, jednakost i ravnopravnost narodnosti, vera i kulturnih razvoja". Oni su sebe smatrali pretečom ideje o federativnom uređenju Kraljevine Jugoslavije. „Demokratija" je ispoljavala rezerve prema postojećem federativnom rešenju. Na teorijskom planu one su se ogledale u teškoćama za organizaciju vrhovne vlasti (parlamenta, savezne vlade i saveznog sudstva); za demokrate je pitanje autonomije i garantija slobodnog razvoja svake nacionalne individualnosti u federaciji bilo njen osnovni problem; savezna vlast je morala biti organizovana na takav način da ne dopušta široku mogućnost nadglasavanja; veto se moglo iskoristiti samo u slučaju ako je ugrožena ili dovedena u pitanje autonomija posebne nacionalnosti. Na federaciju nisu gledali kao na fikciju već kao na rezultat istorijsko-političkih činilaca. Po shvatanju pripadnika Demokratske stranke problem se nije rešavao ni „nestvarnim is federalizmom", kao ni „nametnutim unitarizmom". Čak su se i radikali u svom programu izjašnjavali za federalno uređenje. Socijalistička partija je, takođe, istupala za republikanski i federativni oblik države. Pored rezervi na postojeće uređenje pripadnika ovih partija, kritičke refleksije nisu izostajale ni od onih građanskih političara koji su dosledno sledili politiku JNOF-a, odnosno Narodnog fronta Jugoslavije (Jaše Prodanovića, Miloša Moskovljevića, Vase Čubrilovića i drugih). Prodanović je, tako, isticao da se princip o ravnopravnosti naroda i

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

77

manjina nigde tako ne poštuje kao u Jugoslaviji, čak ni u „Rusiji". KPJ je bila, smatrao je Prodanović, pod dejstvom „hipnoze ideologije". Pri stvaranju federalnih jedinica (misleći na Makedoniju i crnogorsku naciju) nije se trebalo ići u „širokogrudosti" do „paradoksa". Suprotno mišljenje iznosio je Kirilo Savić, nalazeći da Srbi nisu etnički isto što i Makedonci, pa ni Crnogorci. Ujedinjavale su se, smatrao je, „raznolikosti" a ne „jednolikosti", tražeći ugledanje na „Rusiju". Narodne republike su, po Ustavu, samostalno vršile vlast, s tim što su bile ograničene samo onim pravima koja su dobrovoljno prenela na FNRJ. Ustavom je ova samostalnost republika bila prenaglašena iz političkih razloga, zbog tek završenog rata, živih tragova sukoba nacionalno-vers kog karaktera i težnje za nacionalnom emancipacijom u okviru Jugoslavije kao protivteže predratnom centralističko-unitarističkom sistemu. Međutim, uloga saveznih organa vlasti i njihova ovlašćenja daleko su prevazilazila ona republičkih organa. Sliku međunacionalnih odnosa i problema vezanih za funkcionisanje jugoslovenske federacije delimično daju izvori o radu partijskog vrha — Politbiroa CK KPJ. Najosetljivija politička i druga pitanja u okviru jugoslovenske federacije rešavala su se na Politbirou CK KPJ, pod Titovim rukovodstvom. Na sednici Politbiroa CK KPJ 1. j y ^ ü a 1945. „Mihailo", Blagoje Nešković, referisao je da su „ŠiptafTprofiv nas frontalno. Mobilizaciju su dosta uspješno izveli. Rekviziciju daju Šiptari. Vlast je slaba, nema podršku masa . . . " Tito je na istoj sednici predložio da se diferencijacija vrši na klasnoj osnovi, to jest na pitanju agrarnih odnosa. Time je kolonizacioni talas prema Kosovu i Metohiji zadržan, skrećući prema Vojvodini. Tito je na istoj sednici isticao značaj Makedonije za Jugoslaviju, kao nerazdvojnog dela jedinstvene države ravnopravnih naroda. „Miakedonija je", kaže, „najodvojenija zemlja od Jugoslavije, ne daje koliko može za rat i obnovu. Makedonija sve više postaje predmet međunarodnih intriga i spletaka. Part(ijskoj) org(anizaciji) u Makedoniji treba objasniti šta znači federacija." V. Bakarić je 3. januara 1947. referisao na sednici CK KPJ, kojoj su prisustvovali Tito, Ranković, Kardelj, Nešković, Đilas o „pitanju popova". Rekao je, između ostalog: „Proces protiv Stepinca ima dubok odjek kod njih. Mnogo ih je glasalo na izborima. Bilo je nerazumevanja kod procesa sa naše strane

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

(kod OZN-e i na terenu), tako da je Kaptol dobio utisak da popuštamo. Treba udariti na centar i Harlija. Pocijepati biskupe. (Iznosi razne nijanse kod biskupa)." Pod tač. 4. nalazi se konstatacija: „Zapostavili smo pitanje Srba u Hrvatskoj." Tito se na sastanku sa slovenačkim rukovodstvom — prema beleškama Krsta Popivode — zalagao za „snažnu republiku", misleći na Jugoslaviju, za monolitno rukovodstvo; kritikovao je „antagonizam prema vojsci". Separatizam u federalnim jedinicama ide nauštrb celine. Kidrič se izjašnjavao za borbu protiv nacionalizma, kojeg ima i u Osvobodilnoj fronti. Smatrao je da će teško ići sa crkvom, predlažući čak neki zakon da se suzbije „popovski uticaj". Na sastanku CK KPJ sa CK KPJ Hrvatske Tito je smatrao da u Slavoniji slabo stoji po pitanju bratstva i jedinstva. Po njemu „izbeglice su zagazile svuda gdje su došli. Prijeti opasnost da Slavonija bude centar mačekovštine . . . " Na sednici Politbiroa CK KPJ sa rukovodstvom CK KP Srbije 4. marta 1947. Tito je istakao — prilikom rasprave o otkupu i petogodišnjem planu: „Jedino se CK KP Sr(bije) odupire liniji CK KPJ. Po političkim (pitanjima ste sektaši, po ekonomskim — oportunisti" . . . (Ukazuje ponovo na zamašnost njihovih grešaka. Od plana nema odstupanja.) „Naša kritika je opravdana, napravili ste krupne oport (unističke) greške." Na Politbirou su se prethodno razmatrala sva krupna pitanja zemlje: Nacrt ustava, izbor članova Prezidijuma FNRJ (da li za predsednika dr Ivana Ribara ili dr Sinišu Stankovića, uključujući i sastav ovog tela u celini), izvođenja nacionalizacije, prelaska na plansku privredu, centralizacije banaka, stvaranja glavnih i generalnih direkcija kao formi rukovođenja privredom, „naoružanja i ratnih investicija"; međunarodna pitanja. Tako je na sednici CK KPJ zaključeno da se „dovrši definitivan projekt petogodišnjeg i jednogodišnjeg plana i da se u skupštini prvo primi plan pa onda budžet. Naglašeno je da se prilikom „raspodjele investicija vodi računa o ekonomski slabijim republikama i da se poveća budžet za podizanje porušenih sela i za fiskulturu". Na sednici od 11. aprila 1947. Kidrič je „detaljno objasnio plan po granama i odnos između saveznih i republičkih investicija". U vezi sa podelom preduzeća na „savezna", „republička" i „lokalna", Boris Kidrič je smatrao da radi razvoja „bazične industrije" najveći deo najvažnijih preduzeća treba da dođe pod kompetenciju savezne vlade, jer se time obezbeđuje industriali-

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

7 7

zacija zemlje i socijalistička izgradnja. Jedan od tvoraca novog ekonomskog koncepta razvitka Jugoslavije jednog od retkih od osnivanja Jugoslavije (Kraljevine SHS) 1918, naravno zasnovanog na državnoj svojini i po ugledu na sovjetsku industrijalizaciju, branio je centralistički koncept razvitka privrede. Napadajući građanske snage koje su branile „nacionalne privrede" podsećao je da su one u prošlosti potpomagale centralizam. Za Kidriča je težnja pojedinih republičkih organa i funkcionera da što više zadrže pod svojom nadležnošću bila antidržavna tendencija. Odbacivao je teze o tzv. privilegovanim republikama, naime onima koje su „protežirane", svestan da takve teze nastaju iz postojeće stvarnosti društveno-ekonomske neravnomernosti pojedinih jugoslovenskih zemalja i pokrajina. Po njemu, trebalo je pojačati pažnju prema onoj industriji koja je ostala u nadležnosti ekonomski razvijenijih republika, smatrajući da ne treba kočiti njihov razvoj. Bio je istovremeno raspoložen da administrativnim putem rešava pitanje kadrovske pomoći razvijenih republika (Slovenija i Hrvatska) nerazvijenim republikama (Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji). Saglasno centralističkom uređenju težilo se da se glavna preduzeća zadrže u „centru" radi efikasnije administrativne kontrole, koncentracije ekonomske moći, ostvarivanja centralizovane akumulacije kao izvora industrijalizacije. Kidrič je prilikom raspodele industrije između saveza i republika nastojao da pomiri „nužni" centralizam sa inicijativom „baze". Dopuštao je i neke elastičnije modalitete u međusobnim ekonomskim odnosima. Tako je smatrao da se neka pitanja između republika mogu rešiti dogovorom samih republika „bez Beograda". U vezi sa industrijalizacijom Politbiro je razmatrao septembra 1946. politička merila razmeštaja objekata, geografsku podelu na bazene, izvore finansijskih sredstava, zaključujući u vezi sa ovim poslednjim da se teška industrija ne može podići bez pomoći spolja, pri čemu se tada računalo na SSSR i zemlje tzv. narodne demokratije. Zavisno od geografskog faktora, predviđeno je postojanje četiri bazena: 1. Makedonija — Kosovo i Metohija do Bosne; 2. Srbija — Vojvodina — do Slavonije; 3. Bosna i Hercegovina — do Crne Gore; 4. Hrvatska — Slovenija — Istra. Novoformiranim Vojnim savetom je rukovodio Josip Broz Tito. Ukidanjem vojnih komisija pri centralnim i pokrajinskim

1U " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

komitetima, nacionalna partijska rukovodstva su zadužena da obezbede „pravilan rad na predvojničkoj obuci regruta", naročito putem pomoći fiskulturnim društvima i drugim društvima u koja su ulazili aktivni i rezervni oficiri. Ovom organizacionom promenom centralizovani su poslovi narodne odbrane. Zakon o petogodišnjem planu razvitka narodne privrede predvideo je u Čl. 21. (tač. 1): „Radi uklanjanja neravnomernosti u ekonomskom razvitku pojedinih narodnih republika i u izgradnji Federativne Narodne Republike Jugoslavije kao privredne celine, osigurati što brži tempo porasta proizvodnje i investicija u ekonomski zaostalim narodnim republikama: Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori i u ekonomski zaostalim krajevima u drugim narodnim republikama." Usvajanjem Petogodišnjeg plana razvitka narodne privrede porastao je značaj evidencije, statistike, administrativne i druge kontrole i proveravanja izvršenja plana i drugih zadataka. Državna kontrola je ustanovljena zakonom 1946. s ciljem da kontroliše celokupno poslovanje i rad organa državne uprave i područnih ustanova i preduzeća. Blagoje Nešković, koji se u to vreme nalazio na čelu državne kontrole (Savezne kontrolne komisije) napisao je 1950. brošuru „0 razlikama među osnovnim vrstama proveravanja — s obzirom na samostalne službe proveravanja", polazeći od iskustva antike, srednjeg veka, Srbije i Jugoslavije u savremenom dobu. Težišna misao ovog spisa bila je da je Staljin povukao jasnu razliku između kontrole i inspekcije. Osnovna razlika, prema Staljinu, sastojala se u tome x što je kontrolna radnja morala imati sistematski karakter, i na drugom mestu što „kontrolna radnja" mora da proverava izvršenje odluka „centra" (viših rukovodećih tela), a ne „sve i svakoga", kao što je to bio slučaj s inspekcijom. Razliku između kontrole, revizije i inspekcije Nešković je označavao na sledeći način: kontrola je sistematsko uporedno proveravanje u svrhu utvrđivanja kako se izvršavaju odluke višeg rukovodstva, revizija obnavljanje izvršnih radnji u svrhu proveravanja izvršenja neke odluke, a inspekcija povremeni pregled u svrhu proveravanja izvršenja neke odluke. Tako, oslonjen na Staljina, 1950. godine, Nešković je kontroli pripisivao „najoperativniju" ulogu i suštinu, reviziji „najtemeljitiju" i inspekciju „najekonomičniju" vrstu proveravanja, kada su primenjene „tamo gde im je mesto".

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

Nova vlast se po oslobođenju Jugoslavije našla pred novim zadatkom — obnovom zemlje i sređivanjem privrednog života, z a d a t k o m koji je iziskivao izvanredne napore u situaciji proveravanja organizatorskih sposobnosti mladog državnog aparata, otklanjanja negativnog istorijskog nasleđa, savlađivanja posledica ratnih razaranja i opšte oskudice u opustošenoj Evropi. Jugoslovensko stanovništvo je u ratu desetkovano, a materijalna razaranja bila su najveća u Evropi, posle onih u SSSR i Poljskoj. Usled bombardovanja, četvorogodišnjeg partizanskog rata, preterane okupatorove eksploatacije sirovinskih i poljoprivrednih izvora, kao i sistematskog uništavanja saobraćajnica, industrijskih postrojenja, rudnika i drugih privrednih i kulturnih objekata, zemlja je neposredno po oslobođenju pružala haotičnu sliku ruševine. Obnovu su pokrenuli i organizovali organi narodne vlasti, oslonjeni na iskustvo sa slobodne teritorije, na radno oduševljenje radnika i omladine. Povereništvo NKOJ-a za ekonomsku obnovu dalo je smernice za rad, koje su sadržavale osnovne principe organizovanja obnove privrede posle oslobođenja. NKOJ i od marta 1945. i Vlada su tom pitanju pridavali izuzetan značaj, polazeći od pretpostavke da od brze ekonomske obnove zemlje zavisi i sređivanje političkih prilika, da su to dva međusobno uslovljena procesa. Normalizovanje života je naročito obuhvatalo — sem organizacije snabdevanja stanovništva, koje je pod okupacijom teško popatilo — osiguravanje pomoći onim krajevima koji su bili žarišta narodnooslobodilačke borbe, privredno povezivanje područja, stvaranje jedinstvenog monetarnog sistema, obnovu saobraćajnih veza. Pod obnovom se nije razumevalo samo otklanjanje posledica rata i sređivanje privrednog života, već i obezbeđivanje najnužnije materijalne osnovice za prelazak, u narednoj fazi, na planiranje

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

proizvodnje i svih društvenih aktivnosti, saglasno vladavini državne svojine i ekonomskom monopolu države. Obnova industrije i privrede uopšte u periodu do završetka rata oštro se razlikovala od one u periodu od oslobođenja zemlje do nacionalizacije i prelaska na planiranje opšteg privrednog razvitka. Planske mere Komisije za obnovu do početka 1946, odnosno do trenutka kada je donet okvirni plan industrijske proizvodnje, imale su karakter grubih i opštih smernica. Ovom „sitnom planskom radu" pridavao se, sem privrednog, i vaspitni značaj, zbog predstojećeg prelaska na opšte planiranje. S obzirom na povezivanje privrede u jedinstvenu celinu, saobraćaj je, zajedno s industrijom i poljoprivredom, dobio prvenstvo u obnovi. Od brze popravke oštećenih saobraćajnica zavisili su prevoz hrane u ugrožene i popaljene krajeve, snabdevanje industrije ugljem i sirovimana, osiguranje prevoza putnika. Pruga Beograd—Zagreb popravljala se danonoćno, uporedo s pomeranjem fronta prema zapadu, tako da je prvi voz iz Zagreba stigao u Zemun polovinom juna 1945. Osim železničkih pruga popravljani su i drumovi. Primorski pojas i reke čišćeni su od mina koje je okupator posejao u toku ili na kraju rata, pri povlačenju. Razvoju saobraćaja pomagale su od juna 1945. i Unrine isporuke lokomotiva i kamiona. Provizorno obnovljena industrija je do završetka rata uglavnom snabdevala front, da bi se od polovine 1945. orijentisala na proizvodnju za mirnodopske potrebe. Na porast obima industrijske proizvodnje nepovoljno je uticao niz objektivnih faktora: opšta nerazvijenost industrije, onesposobljenost fabrika, zaostalost poljoprivrede, nestašica sirovina, stručnjaka, transportnih sredstava. Mnoga preduzeća bila su prinuđena da rade sa smanjenim kapacitetom. Iz popisa 1945. može se videti da je industrija zapošljavala svega 393.299 radnika, čiji je kvalifikacioni sastav, proređen u toku rata za 35%—40% stručnjaka, bio nepovoljan. Povećanje proizvodnje u rudnicima bilo je ometeno nedostatkom mašina, razorenom saobraćajnom mrežom, manjkom pogonskih inžinjera i manjkom rudača, ponegde iscrpenih za vreme rata. Poljoprivredi su nedostajale poljoprivredne mašine i alatke, vučna stoka, seme. Posle povlačenja većine pripadnika nemačke narodnosne grupe s Vermahtom, u leto i jesen te godine u Vojvodini se osetio veliki manjak poljoprivredne radne snage. Imovina pripadnika ove narodonosne grupe se oduzimala bez sudskog

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

8 1

postupka, samim konstatovanjem upravnih organa da je reč o objektima u njihovom vlasništvu. Preostali Nemci su se našli u logorima ili grupisani u naseljima, pod specijalnim režimom. U Vojvodini je maja 1945. uspostavljen 41 logor i određena sela u kojima je živelo oko 85.000 Nemaca, i nešto malo Mađara. Logorisanje su izvele jedinice NOVJ i Odeljenje zaštite naroda (OZN-a). Pored Nemaca u Banatu je bilo i logorisanih Rumuna. Glavninu Nemaca su činili stariji, žene i deca, jer su se ostali povukli s Vermahtom ili su ih odveli „Rusi". Izgleda i režim u ovim logorima se razlikovao od uobičajene predstave o logorima: neki i nisu odavali sliku logora, jer se u njima živelo manje-više normalno, ali ih je bilo i sa žicama i pod naročitim nadzorom. Pripadnici nemačke narodnosne grupe u Sloveniji su službeno proterani posle rata. Preostali Nemci su pedesetih i šezdesetih godina napustili Jugoslaviju. Značajne poremećaje u poljoprivredi izazvale su, privremeno, agrarna reforma i kolonizacija preko 60.000 domaćinstava, uglavnom iz planinskih krajeva, ljudi nepriviknutih na uslove života u vojvođanskoj ravnici i nevičnih novim tehnikama rada. Državni organi intervenisali su u poljoprivredi administrativnim merama: mobilizacijom vlasnika mašina, traktora, traktorskih plugova. Na poljima Vojvodine radili su, plaćeni u naturi, seljaci iz Bosne, Like, Srbije, Makedonije. Prevozom ovih 50.000 seljaka zakrčivao se ionako rastrojen saobraćaj, opterećen od jeseni 1945. „seobom" desetina hiljada kolonista, transportom repatriraca i izbeglica koji su se vraćali na stara ognjišta, a na drugoj strani prenosom hrane u ratom postradala područja. Plan obrade zemlje za 1946. predviđao je da se zaseje 7,5 miliona hektara (do nivoa iz 1939), što je pri postojećim uslovima bilo više nego optimistička prognoza. Poljoprivredni inventar je bio uništen ili dotrajao, a selo iscrpeno i ispošćeno, naročito u ustaničkim krajevima. Poljoprivrednom kampanjom u proleće 1946. seljaci su se uključivali u prvomajsko takmičenje. Administrativne intervencije i druge državne regulativne mere bile su samo jedna strana poljoprivredne aktivnosti, kojoj su stvarni zamah i sadržaj davali članovi masovnih organizacija, naročito omladina i vojska, kao i radnici mašinsko-traktorskih stanica. Vlada je od završetka rata posvećivala najveću brigu prehrani stanovništva. Obezbeđivanje ishrane gradskog življa i vojske, kao i snabdevanje industrije potrebnim sirovinama, palo

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

je na selo, gde je zaveden otkup poljoprivrednih proizvoda, koji će se kao sistem administrativnog razrezivanja razviti tek narednih godina. Unra je 1945—1946. dala Jugoslaviji preko dva i po miliona tona robe na ime pomoći i obnove. Politika snabdevanja zasnivala se na načelu da „proizvodno stanovništvo" ima prednost nad neproizvodnim, „parazitskim", po količini, raznovrsnosti i redovnosti sledovanja. Opustošeni krajevi imali su prvenstvo u snabdevanju. Područja samo delimično nastradala u ratu ili potpuno pošteđena morala su da mobilišu sve rezerve i da prednjače u davanju pomoći. Dopunskim sledovanjem povlašćeni su radnici onih grana i preduzeća koji su blagovremeno izvršavali ili premašivali proizvodni plan, jačali disciplinu i razvijali proizvodnost. S proleća 1945. Predsedništvo AVNOJ-a je ozakonilo mere protiv nedozvoljene trgovine i špekulacija, koje su se razvile na objektivnoj osnovi nestašice robe. Sređivanju opštih privrednih prilika i stvaranju jedinstvenog privrednog područja trebalo je da doprinese povlačenju raznih okupacionih valuta iz prometa (nemačke marke, ustaške kune, Nedićevog dinara, italijanske lire, bugarskog leva itd.), odnosno njihovom zamenjivanju za dinar DFJ, što je sprovedeno od aprila do jula te godine. Repatrijacija jugoslovenskih građana iz fašističkih zarobljeničkih i koncentracionih logora predstavljala je jednu od najznačajnijih socijalno-humanitarnih, političkih i ekonomskih akcija posle oslobođenja. Brzom intervencijom organa vlasti i obezbeđivanjem saradnje sa savezničkim vojnim vlastima prekraćivane su višegodišnje patnje jugoslovenskih građana u logorima smrti u Nemačkoj i drugim okupiranim evropskim zemljama, a njihovim vraćanjem u Jugoslaviju osujećivane namere onih koji su hteli da ih iskoriste u političke svrhe. Nova Jugoslavija je u repatrircima dobijala stručnu radnu snagu, toliko potrebnu u periodu obnove. O uspehu ove akcije sam za sebe govori podatak da je od 440.750 Jugoslovena, prema proračunu Povereništva NKOJ-a za socijalnu politiku, do oktobra 1945. repatrirano 335.000. Time su oni izbegli sudbinu „raseljenih lica" i ličnu dramu emigranata, izloženih najraznovrsnijim političkim pritiscima, nevoljama i zloupotrebama, kao ljubi bez domovine. Neposredno posle oslobođenja započelo je hitno zbrinjavanje 236.000 ratne siročadi, koja je smeštana u domove, obdaništa, „državne dečije kolonije", u porodice. U ovom humanitarnom

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

81

poslu državne organe socijalne politike i zaštite odlučno su pomagali AFŽ, sindikati i USAOJ. Karakteristično je, između ostalog, da je Jugoslavija obnavljala privredu vlastitim snagama, ako izuzmemo pomoć Unre. Roba primana od Unre nije imala karakter trgovine nego pomoći. Vrednost od prodate robe išla je, prema sporazumu sa Unrom, u Fond za obnovu zemlje, ali su lokalni organi do jeseni 1945. uglavnom besplatno delili robu ili je davali na kredit. Prema prihvaćenoj politici u Montrealu, na drugom zasedanju Saveta Unre, plan za Jugoslaviju trebalo je da iznosi 768 miliona dolara, ali je posle više izmena konačni operativni budžet određen u iznosu od 416.821.300 dolara. Stvarna vrednost ovog budžeta, međutim, iznosila je, po otpisivanju oštećene i izgubljene vrednosti, kao i previše zaračunate robe iz tzv. balkanskih viškova, 400.852.300 dolara, odnosno 410.516.719 ako se doda pomoć ML u iznosu od 9.716.419 dolara. U jesen 1946, kada se rad Misije Unre u Jugoslaviji bližio kraju, preostalo je da se iskoristi još 107.000.000 dolara, pri čemu je forsiran materijal za poljoprivredu i industriju. Poslednje isporuke ostvarene su uglavnom do jeseni 1948, kada su isporuke Unre već uveliko bile prestale. Na poremećaje u izvršenju programa uticali su razni faktori: favorizovanje jedne zemlje na račun druge (Grčke na račun Jugoslavije), česte promene rokova liferacije, krize u odnosima između SAD i Jugoslavije, oskudica hrane u svetu, nedostatak transportnog prostora, štrajkovi u rudnicima i industriji čelika u SAD. U proleće 1947. Unra nije mogla u SAD da kupi za gotovo novac žito i krompir za Jugoslaviju, jer su navodno prevozna sredstva bila iskorišćena. Slabosti su dolazile i sa strane Jugoslavije, čiji stručnjaci nisu bili toliko operativni da ubrzavaju pronalaženje robe, utovar i prevoz. Jugoslavija je bila i žrtva političkih kampanja i provere Unrinih komisija po pitanju načina korišćenja pomoći, jer je jugoslovenska vlada optuživana da pomoć predaje Jugoslovenskoj armiji, izvozi robu u druge zemlje, pre svega istočnoevropske, ali su i njeni organi — i pored opštih političkih izjava — pokazivali podozrenje i političku isključivost. Zbog prehrambene situacije težište isporuka je bilo na uvozu osnovih artikala ishrane: žita, masti, šećera, mesa, itd. Otkupnom politikom mobilisani su vlastiti izvori ishrane (žito, mast, vuna, itd.), a u kritičnim trenutcima ishrane, kao u

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

februaru 1947, postupajući po preporukama Unre, smanjivana su srazmerno sladovanja hleba za sve kategorije stanovnika da bi se snabdevanje uskladilo s nestašicom žita u zemlji i na svetskom tržištu uopšte, usled suše. Uvezeni broj mazgi (9.562) i konja (13.680), kao i krava (1.343), nije bio od većeg značaja za obnovu jugoslovenskog stočarstva. Organi vlasti su za obnovu stočnog fonda najviše koristili otkup stoke u bogatijim stočarskim krajevima (istočna Srbija, Makedonija, i dr.) da bi na taj način pomogli razmnožavanju stoke u onim delovima zemlje gde je stočarstvo bilo potpuno upropašćeno (Bosna). U setvenoj kampanji 1945— 1946. veliku pomoć je pružilo preko 4.000 uvezenih traktora. Na ime sredstava industrijske obnove uvezene su čitave instalacije, opreme za rudnike, pilane, mašine, industrijski alat (kompresori, bušilice, transformatori, glodalice, itd.). Neki delovi opreme koji su isporučeni omogućili su da se pokrenu u rad preduzeća takvog značaja za proizvodnju kao što je, recimo, Zenica i druga. Ukupno je primljeno 5.394 traktora. Jugoslavija je primila 12.585 kamiona sa 40 auto-pokretnih radionica, 264 lokomotive normalnog koloseka, 41 lokomotivu uskog koloseka, 111 rudarskih, električnih, dizel i drugih lokomotiva, 51 železnička motorna kola (dresine), 864 železnička vagona, itd. Od Unrinih službi najznačajnija je bila zdravstvena. Ekipe Unre su radile na suzbijanju epidemija, na plastičnoj hirurgiji, sudelovale u antituberkuloznoj kampanji. Unra je povećala i bolnički kapacitet i doprinela uvođenju modernih instrumenata i kompletnih bolničkih uređaja. Tako je isporučila 129 bolnica od 40 kreveta, 31 bolnicu od 200 kreveta, 1 bolnicu od 1000 kreveta, 1 tvornicu penicilina, 1 tvornicu ampula, 100 zubarskih i rendgen-aparata, itd. Za suzbijanje malarije, Unra je isporučila avione za zaprašivanje. Drugi oblici zdravstveno-socijalne aktivnosti ispoljavali su se u zdravstvenom prosvećivanju, obuci sestara nudilja itd.

| J I I 1 i I 1 1 1

U 1946. je obučeno preko 100 jugoslovenskih tehničara da fl upravljaju teškim građevinskim mašinama, a na 94 kursa do | maja 1946. osposobljeno je nekoliko hiljada traktorista. Odeća i obuća, iako polovne, a naročito tekstilne sirovine (sirovi pamuk, vuna) pomogli su da se reši problem jednog dela ogolelog stanovništva. Roba primljena od Unre sadržavala je dosta škarta, koji je nekada išao do 50%, pa i više, zbog čega je trebalo da se popravlja i prerađuje, pri čemu je korišćen i i -t

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

81

dobrovoljni rad društvenih organizacija žena i omladine. Tipičan slučaj kontigenta sa velikim procentom takve robe predstavlja tovar sa 300.000 vojničkih cipela, koje su prerađivane u B o r o v u i Osijeku. Uz ovu pomoć, bez obzira na primarnost vlastitih izvora, Jugoslavija je uspela da savlada opasnost od gladi neposredno posle rata, a na drugoj strani da ubrza industrijsko-poljoprivrednu obnovu. Značaj ove besplatne pomoći za narode Jugoslavije najbolje se može videti iz borbe nove Jugoslavije da Unra produži pomoć i posle 1946. godine, ali je tada p r e o vladao drugi tip pomoći u vidu Maršalovog programa, političko-selektivnog karaktera, raspolažući daleko većim sredstvima nego Unra, kojemu je Jugoslavija odbila da pristupi, jer se nalazila na drugoj strani od one, na kojoj je bila zemlja' davalac Maršalove pomoći, SAD. Primena dobrovoljnog rada u raznim oblicima, od masovne radne akcije do takmičenja i udarništva, bila je najvažniji izvor obnove. Oslanjanje na dobrovoljni rad vuklo je koren iz rata, ali je tek s oslobođenjem dobilo masovne razmere i zahvatilo celu zemlju, postajući redovna praksa. Za vladu je — u uslovima opustošenosti zemlje, opšte oskudice, ugašene razmene s inostranstvom — mobilizacija masa bila jedino sredstvo za izvođenje obnove. Dobrovoljni rad i takmičenje, kao jedna njegova forma, imali su izvor u revolucionarnom raspoloženju radnih masa da slede politiku KPJ i da dalje menjaju društveno-ekonomske odnose. Za „samopregoran rad" u toku takmičenja sticalo se udarničko zvanje. Tokom 1946. radno takmičenje se pretvorilo u masovan pokret, koji je obuhvatao 60% radnika i službenika. Štampa je popularisala stahanovski pokret u SSSR-u koji će u Jugoslaviji dovesti do pojave heroja rada poput Alije Sirotanovića i njegovih sledbenika. Mase radnika i seljaka, naročito omladine, davale su dobrovoljnom radu polet i širinu. Gradnjom „omladinske pruge" Brčko—Banovići 1946, čija je dužina iznosila 92 km, omladina Jugoslavije obeležila je početak velikih saveznih akcija, u kojima su učestvovali i omladinci iz još 22 zemlje. Među krupnim akcijama nalazio se i auto-put Beograd—Zagreb, nazvan Auto-put bratstva i jedinstva. Privredni savet Vlade FNRJ nije prihvatio predloge iz Sarajeva da auto-put, inače velika savezna akcija, prolazi i kroz Bosnu. Zahtev iz Bosne Boris Kidrič je odbacio, pravdajući stav time da bi put onda bio duži, da bi tražio gradnju mostova

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

1 da je pravac kroz Srbiju i Hrvatsku već bio popularisan. Dobrovoljnost nije samo nadoknađivala finansijska sredstva i mašine nego i iskazivala nov odnos prema radu. Značajne podsticaje zalaganju radnika u obnovi davala je nova ekonomska i socijalna politika nove vlasti — nezavisno od činjenice što, pri postojećoj nestašici, nadnice nisu nadoknađivale vrednost uloženog rada — otvaranjem radničkih odmarališta, zabranom noćnog rada omladine i žena, regulisanjem zdravstvenog i socijalnog osiguranja, obaveznim stručnim usavršavanjem učenika u privredi („šegrta"). Na polju borbe za primenu novog radnog i socijalnog zakonodavstva, najuže su sarađivali organi vlasti i sindikati, ali su se sindikalne organizacije i aktivisti sve više bavili tehnološko-organizacionom stranom proizvodnje i produktivnošću rada. Promene u društveno-ekonomskoj strukturi dale su jugoslovenskoj privredi mešovit karakter: ona je počivala na tri sektora — državnom, zadružnom i privatnom. Među ovim kategorijama privrednih dobara opštenarodna (državna) imovina zauzimala je najznačajnije mesto u sklopu celokupne privrede, iz dva razloga: prvo, zahvaljujući širini sprovedene eksproprijacije i sekvestra, ekonomskom snagom je nadmašivala imovinu zadružnog i privatnog sektora; drugo, vodeći položaj obezbeđen joj je i značajem zadataka koji su joj bili namenjeni. Rukovanje i nadzor nad opštenarodnom imovinom pripalo je Državnoj upravi narodnih dobara (DUND), organizovanoj kao centralizovano privredno telo, po čijem uzoru su stvorene i zemaljske uprave narodnih dobara, s područnim organima u okruzima, gradovima i srezovima. Za rukovođenje industrijskim, trgovačkim, građevinskim, bankarskim i ostalim preduzećima DUND je postavljala prinudne upravitelje, prinudne uprave i delegate. Konfiskovanu i sekvestriranu imovinu predala je u leto 1945. na eksploataciju odgovarajućim privrednim ministarstvima: saveznim i zemaljskim. Država je davala snažnu podršku zadrugarstvu, jednom od stubova privrednog sistema na koje se oslanjala nova vlast, što je potvrđeno i u Ustavu FNRJ, koji je predviđao da „država posvećuje naročitu pažnju i pruža pomoć i olakšice narodnim, zadružnim organizacijama". Zadrugarstvo se, po koncepciji KPJ, pojavljivalo kao spona između državnog i privatnog sektora, nasuprot ranijim shvatanjima o „zadružnoj državi" i „integralnom zadrugarstvu", koja su praktično vodila obrazo-

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

81

vanju dva uporedna, samostalna društveno-ekonomska sistema. Komunisti zadrugari morali su da savlađuju i tradicionalnu predstavu, prenetu iz starog društva, da upravljanje zadrugama pripada isključivo zrelim muškarcima — domaćinima, koja je od zadružnog pokreta odbijala omladinu i žene. U poljoprivrednoj politici narodna vlast se oslanjala i na državna poljoprivredna dobra, stvarana izdvajanjem zemlje iz državnog zemljišnog fonda. KPJ nije prilazila privatnom sektoru kao jedinstvenoj celini, jer su među njegovim delovima postojale značajne društveno-ekonomske razlike. Kapitalistički deo ovog sektora se označavao kao nosilac špekulacije i eksploatatorskih težnji, a radni deo (sitni i, delimično, srednji trgovci, sitne i srednje zanatlije, zemljoradnici) kao neophodan faktor saradnje u oživljavanju privrede i obnovi zemlje. Za rukovodstvo KPJ je saradnja državnog i privatnog sektora u prvoj posleratnoj fazi — prelaznoj — bila preko potrebna zato što je privatni sektor imao pretežan uticaj u poljoprivredi, držao većinu trgovine na malo, glavninu zanatstva i deo građevinarstva. Prvi jugoslovenski ustav, proglašen odlukom Ustavotvorne skupštine 31. januara 1946, nije ukidao privatni sektor kao oblik nove ekonomike, ali ga je, vodeći računa o opštedruštvenom interesu, postavljao u određene okvire. Bitne promene u društveno-ekonomskoj strukturi proširivale su ulogu državne intervencije i kontrole u privrednom životu. Već je Ustav, na osnovu opšteg interesa, dozvoljavao mogućnost zakonskog ograničenja ili eksproprijacije privatne svojine. Sa snaženjem državne intervencije u privredi i pripremanjem prelaska na plansku proizvodnju rastao je, u drugoj polovini 1946, i značaj izvršnih i upravnih organa, opštepolitičkih, operativnih, upravno-stručnih i kontrolnih. Proširenje državnog nadzora nad radom privrede povlačilo je za sobom razvijanje sve složenijeg aparata upravne kontrole. Sredinom te godine stvaraju se organi planiranja od saveznog do sreskog nivoa, a na drugoj strani planska odeljenja, u okviru resora. U postojećem sistemu organa, nezavisno od ustavnih rešenja, vlada je bila nosilac najvećih ovlašćenja, umanjujući — pravom da donosi privredne „uredbe sa zakonskom snagom" — zakonodavna prava Narodne skupštine. Odstupajući od principa jedinstva vlasti, koji je zakonodavna ovlašćenja isključivo zadržavao za najviše predstavničko telo, izvršna vlast je

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

praktično „nadvisivala" skupštinu. Poslanici se u praksi nisu koristili pravom zakonodavne inicijative, tako da su zakonski predloži poticaji jedino od vlade. Narodna skupština nije imala karakter radnog tela jer se, po pravilu, sastajala dva puta godišnje, da prihvati predloge vlade i izglasa zakone. Centralizacija poslova vršila se, pre svega u privredi, na bazi ekonomskog monopola države, a sem saveznih ministarstava i vlade poslove su centralizovala i zemaljska ministarstva, ne vodeći računa o samoupravnosti narodnih odbora. Jačanje uloge države u privredi i drugim granama delatnosti neizbežno je uvećavalo vojsku službenika, koja je već septembra 1946. narasla na 250.000. Narodni odbori su sve više funkcionisali kao administrativno-izvršni organi viših organa državne vlasti i uprave, a masovne organizacije kao transmisije KPJ. Operativnijem rukovođenju privredom trebalo je, prema tadašnjim pogledima KPJ, da posluže glavne uprave, obrazovane 1946, kao prelazno rešenje na putu ka novom tipu upravljanja privredom i karika između ministarstava i preduzeća. Osnovane radi efikasnije veze između privredne administracije 1 preduzeća, glavne uprave su označavale dalju fazu podržavljenja upravljanja. S jedne strane, bile su naredbodavac, direktni i glavni rukovodilac preduzeća — pa prema tome, u suštini administrativna tela, više srasla s ministarstvima nego s proizvodnim jedinicama. Preduzeća su imala svojstvo pravnog lica, ali ne i poslovnu samostalnost, nalazeći se, kao državni organi, pod rukovodstvom državne uprave. Osnivač je preduzeću određivao administrativno-operativno rukovodstvo (AOR) s velikim upravnim ovlašćenjima (donošenje pravila rada, ukidanje ili preinačavanje odluke direktora, itd.). Osnovni zakon o državnim privrednim preduzećima je postavljao načelo „jedinonačalija", vid neposrednog rukovođenja preduzećem od direktora kao predstavnika države, kojega je imenovao AOR, dajući mu velika prava u oblasti radnih odnosa i disciplinske odgovornosti. Radni kolektiv je načelno vršio posredan uticaj na poslovanje preduzeća preko kolegijumà, proizvodnih savetovanja, radničkih poverenika, sindikalne organizacije. Prilikom podele preduzeća na „savezna", „republička" i „lokalna" Boris Kidrič je smatrao da radi razvoja „bazične industrije" najveći deo najvažnijih preduzeća treba da dođe pod kompetenciju savezne vlade, jer se time obezbeđuje industrijalizacija zemlje i socijalistička izgradnja.

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

8 1

Savezna privredna ministarstva su, direktno ili preko ministarstava, administrativno rukovodila privredom izrađujući planove, raspodeljujući sirovine, gorivo, radnu snagu, kredite, sprovodeći kontrolu poslovanja, dok su operativno rukovodstvo ostvarivala posredstvom glavnih i generalnih direkcija. Uoči nacionalizacije najvažnijih privrednih grana decembra 1946, preduzeća su preko tih direkcija sasvim inkorporirana u državnu strukturu. Direkcije su predstavljale „isturene organe ministra", njegove „referente". Administrativna raspodela je potiskivala tržište, a cene su utvrđivane administrativnim aktima. Ovakav sistem cena odražavao je, u suštini, shvatanje da je država ovladala zakonom vrednosti. Akumulacija na centralizovanoj osnovi stvorila je uslove za prelazak na centralizovano planiranje kao bitnu komponentu novog tipa ekonomske organizacije i najviši izraz administrativnog rukovođenja. Politbiro CK KPJ je 22. septembra 1946. odlučio da se izvrši centralizacija svih banaka u dve glavne banke: jedne za kratkoročne kredite (Narodna banka) i druge za dugoročne kredite i investicije, to jest da se postojeća Hipotekama banka pretvori u Investicionu banku Jugoslavije; da se izmeni dosadašnji fiskalni sistem poreza i da se uvede kao osnovni sistem oporezivanja porez na tzv. poslovni promet i porez na dohodarinu; da se uvedu glavne uprave kao organizaciona forma rukovođenja privredom; da se osnuju direktorski fondovi pri državnim preduzećima; da se izvrše pripreme za nacionalizaciju krupnijih privatnih privrednih preduzeća, što treba sprovesti na prvom zasedanju Narodne skupštine.
zemaljskih

Zamišljena i formulisana investicionom ani ja mogla je računati na izvore u poljoprivredi, jer se radilo o agrarnoj zemlji. Jugoslavija je bila okrenuta SSSR-u i zemljama tzv. narodne demokratije, ali izolovana u odnosu na zemlje tzv. zapadnog sveta. Doba značajne Unrine pomoći međunarodnog karaktera, nezavisno od toga što su izvori poticali od ekonomski najjačih zemalja Zapada (SAD, Velike Britanije i Kanade), ustupajući mesto programu generala Džordža Maršala na osnovu političke opcije za zapadni svet („svet slobode"), nalazilo se na izmaku. Preostajalo je samo iskorišćavanje poljoprivrede do maksimalnih granica, ekonomskim putem, ali daleko više vanekonomskim metodama (metodama političko-psiholoških pritisaka, donetim propisima koji su omogućavali otkup i porez, direktnim prinudnim merama). To je moglo ličiti na sličnu situaciju

1 U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

na selu u SSSR-u u vreme kolektivizacije, koju je Trocki nazivao „socijalističkom prvobitnom akumulacijom". Od seljaštva je oduzimana proizvodnja (prinosi) administrativnim putem, dobrovoljno ili metodom fizičke prinude, a na drugoj strani na selu je nalažena i jeftina radna snaga koja fizički nosi talas industrijalizacije. Početno oduševljenje tvoraca plana jugoslovenske industrijalizacije prenosilo se na celu zemlju. Od komunista se tražilo da od zore do mraka misle na svoje planske zadatke. Celokupna politička delatnost je prebačena na ekonomski kolosek. Pojačane su mere kontrole, i inspekcije. Poreski sistem i sistem dirigovanih cena takođe su podređeni nalaženju izvora industrijalizacije. Pored ove opšte orijentacije otkupljeno žito i drugi proizvodi bili su jedino sredstvo ishrane stanovništva u gradovima, vojske i snabdevanja industrije poljoprivrednim sirovinama (žitom, šećernom repom, maslinama, itd.). Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća, donet 5. decembra 1946. predvideo je da nacionalizacija obuhvati svu pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i sva imovinska prava koja su pripadala preduzeću, predviđajući davanje naknade. Nacionalizacija je izvedena u 42 privredne grane. Imala je formalan karakter, jer se i do tada imovina stranih država, stranih vlasnika i nestalih lica nalazila pod sekvestrom, tako da je celokupna akumulacija pripadala državi, iako imovinski status nije bio raspravljen. Posle Mirovne konferencije u Parizu, te s izgrađivanjem državnog aparata sposobnog da prihvati upravljanje i rukovođenje ovom imovinom, nije bilo razloga da se vlasništvo tih preduzeća ne prenese na državu. Aprila 1948. nacionalizovana je sitna industrija, zgrade, hoteli i druga imovina. Nacionalizacija celokupne imovine bila je odranije predviđena u skladu sa konceptom KPJ o administrativnom rukovođenju podržavljenom imovinom od najmanjeg do najvećeg preduzeća, ali je na brzinu donošenja ove dopune Zakona uticala i kritika Informbiroa. Zaključkom CK KPJ iz decembra 1946. predviđeno je dovršavanje definitivnog projekta petogodišnjeg i jednogodišnjeg plana. U vezi s planskom industrijalizacijom na koju se ubrzano išlo od jeseni 1946, Politbiro CK KPJ je uzimao u obzir sledeće faktore: 1. političku procenu o lokaciji industrije; 2. finansijske faktore i inostranstvo (na sednici Politbiroa CK KPJ doslovno se kaže: „Tešku industriju bez osnovnih sredstava iz

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

8

1

vana nećemo moći podići"); 3. geografski položaj, zavisno od kojeg se predviđa postojanje četiri bazena: 1. Makedonija — Kosovo i Metohija — do Bosne; 2. Srbija — Vojvodina — do Slavonije; 3. Bosna i Hercegovina — do Crne Gore; 4. Hrvatska — Slovenija — Istra. Za prelaz na plansku privredu govorile su činjenice da je politička vlast bila u rukama snaga koje su sledile KPJ, a privreda — sem poljoprivrede, građevinarstva i zanatstva — uglavnom podržavljena putem nacionalizacije i prethodno izvedenih konfiskacija. KPJ je za uzor imala razvitak SSSR-a i plansku privredu na kojoj se zasnivao razvitak ove socijalističke države. Za onovremena shvatanja Jugoslavija je bila bogata energetskim izvorima i sirovinama, šumom. Težište je stavljeno na tešku „bazičnu" industriju, jer se smatralo da jedino ona može povući celokupni razvitak privrede. Relativno razvijenu laku industriju ekonomisti smatraju povoljnom okolnošću za „radikalan zaokret" u pravcu razvoja teške industrije. Oni, takođe, podvlače da su „zatečeni kapaciteti i obim proizvodnje rudarsko-industrijskog kompleksa ma koliko bili skromni predstavljali nesumnjivo pouzdanu početnu sirovinsku osnovu za razvoj metalo-prerađivačke industrije i mašinogradnje" (D. Marsenić). Jugoslavija je od Kraljevine Jugoslavije nasledila relativno razvijen saobraćaj, naročito železnički. Poznato je da je kapacitet transportnih usluga u Kraljevini bio veći od potreba prevoza ondašnje industrije i poljoprivrede. Ova prednost se mogla iskoristiti i posle rata, uprkos velikim razaranjima saobraćajnica. Mada je jugoslovenska poljoprivreda bila nerazvijena, ona je stvarala izvesne agrarne viškove iznad potrošnje poljoprivrednog stanovništva i potrošnje poljoprivrednih proizvoda u zemlji uopšte. Tako je Jugoslavija na početku industrijalizacije raspolagala i agrarnim „viškovima" i „viškom" agrarnog stanovništva istovremeno. Na početku industrijalizacije postojalo je i jezgro radničke klase od blizu milion radnika i pola miliona nezaposlenih. Do polovine 1946. uglavnom su obnovljene predratne proizvodne mogućnosti, mada ne i u poljoprivredi, dostižući, pa premašajući poljoprivrednu proizvodnju iz 1939. tek 1956. godine. Industrijalizacija je davala šanse ekonomskoj politici da se postigne uravnoteživanje između lake industrije kao relativno razvijene i teške industrije koja je bila potpuno nerazvijena.

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Pomenuta očekivanja pomoći su bila vezana za pomoć SSSR-a, iako se u načelu nije isključivala ni pomoć zapadnih zemalja pod pretpostavkom da poštuju samostalnost i nezavisnost Jugoslavije. Politbiro CK KPJ je 1946. skretao pažnju da spoljnotrgovinske inicijative Jugoslavije nailaze na smetnje zapadnih zemalja. Bez obzira na sva podozrenja prema Zapadu i ideološka opterećenja, od kraja rata nije se odustajalo i od mogućnosti da se dobije pomoć od SAD i drugih kapitalističkih država. Jugoslavija je, tako, po liniji Zakona o zajmu i najmu bila izradila plan o angažovanju robe i instalacija u vrednosti od pola milijarde dolara krajem rata, ali do tih isporuka zbog loših odnosa SAD i Jugoslavije nije došlo. Jugoslavija je očekivala značajnu pomoć iz nemačkih reparacija kao vid „spoljne akumulacije", i to u „desetinama milijardi dinara" (Aleš Bebler), koja bi se sastojala uglavnom od industrijskih uređaja, trgovačkih brodova i industrijskih proizvoda koji će biti prevezeni u jugoslovenske luke. Međutim, januara 1946. još nije bilo poznato koliko će nemačke industrije moći da se demontira i po reparacionom osnovu iznese iz Nemačke, što je spadalo u kompetenciju Savezničkog kontrolnog tela u Berlinu; nije bilo rešeno ni koliko će godina Nemačka morati da liferuje robu i u kojim razmerama; teško je bilo razrešiti i pitanje dužnika koji su bili solidarno obavezni sa Nemačkom da nadoknade pričinjene štete pobedničkim zemljama (Italija i drugi „sateliti"). Italija se mirovnim ugovorom iz februara 1947. obavezala da isplati reparacije u iznosu od 125 miliona dolara u roku od sedam godina. Jugoslavija se odrekla ionako simoboličnog iznosa reparacija koje je Bugarska bila dužna da joj plati po mirovnom ugovoru. KPJ je delovala u uslovima objektivnih protivurečnosti između demokratske svesti karakteristične za vreme rata i rane obnove, i administrativnog rukovođenja privredom i društvom, koje je tu svest negiralo. Proces jačanja države razvijao je tendencije ka birokratskom centralizmu, čiju opasnost vladajuće snage nisu naslućivale, uprkos kritikama birokratizma, što se vidi iz pokušaja da se ovaj objasni kao „mentalitetski ostatak" ranije birokratije ili posledica „birokratskog shvatanja zadataka". Proces centralizacije privrednog života i državnog uređenja tražio je da se za metu napada uzmu partikularizam i partikularističke tendencije. Latentno je bio prisutan sukob

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVUREČNOSTI

81

revolucionarne svesti i autonomije, s jedne strane, i društvenih odnosa zasnovanih na državnoj svojini, s druge. Posle oružane pobede osećao se snažan uticaj revolucionarnog duha i demokratskog poleta masa. Politički i ekonomski pritisak vladajućih snaga na svrgnute klase shvatao se u partijskom rukovodstvu kao pretpostavka za razvijanje demokratije. Državni organi su bili demokratizovani organi vlasti, u kojima je učešće građana imalo isključivo savetodavan karakter. Građani su posredno učestvovali u političkom, društvenom i državnom životu ulazeći u narodne odbore, savete i komisije narodnih odbora, učestvujući na zborovima birača, uključujući se u rad masovnih organizacija, postajući članovi komisija za borbu protiv špekulacije, za oduzimanje ratne dobiti, oporezivanje — čime su ta tela i njihove akcije dobijale masovnu podlogu. Sudovi su demokratizovani uvođenjem laičkog elementa u sudstvo (sudije porotnici). Iz redova građana birani su narodni tužioci u svojstvu pomoćnika javnih tužilaca. Dok je na jednoj strani tekla ova aktivizacija masa u obnovi i industrijalizaciji, na drugoj su se razvijali objektivni procesi koji su sputavali i gušili inicijativu građana, procesi praćeni integrisanjem masovnih organizacija u državnu strukturu i njihovim pretvaranjem u „kaiševe" KPJ i državnih organa. Kontrola predstavničkih organa nad radom sudova pretvarala se u formalnost. Naknadne kritike (1951) kršenja zakonitosti — hapšenja na osnovu neproverenih prijava, protezanja isleđenja preko zakonskog roka, birokratizma pri rešavanju molbi u vezi sa socijalnim i ekonomskim pravima građana — upućivale su na bezakonje u sferi društvenih odnosa i kaznene politike. Upravu je osvajao administrativno-kancelarijski način rukovođenja, karakterističan po „zatrpavanju" područnih organa gomilama materijala (uputstava, cirkulara, formulara, analiza) i po zahtevima za pribavljanje često nepotrebnih i apsurdnih podataka. Personalna služba je centralizovana na najkraći način. U Ministartstu pošta, telegrafa i telefona radilo je 18.000 službenika, o čijem je kretanju u službi neposredno odlučivao ministar. Uzrok ove i drugih srodnih pojava nije se tražio u birokratskom centralizmu, izraslom na tlu državno-svojinskih odnosa i koncentracije moći u rukama KPJ i izvršnih organa vlasti, nego u bivšim propisima i starom činovničkom duhu, koji se — kako se tvrdilo — održao i posle rata. Organizacione jedinice pojedinih grana državne uprave u praksi su se vezivale

1U "

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

„odozgo do dole" po strogoj, birokratskoj liniji, što je menjalo ustanovu narodnih odbora i smanjivalo stepen njihove samostalnosti i odlučivanja u radu. Oni su bili pritisnuti zadacima viših organa, zagušeni administrativnim zaduženjem, jednostavno sprečeni da obavljaju osnovne poslove. Centralni i republički organi su u lokalnim jedinicama stvarali svoje ekspoziture za izvršavanje „važnih državnih poslova", koje su funkcionisale uporedo sa samoupravnim organima. Administrativna intervencija se u svoj oštrini ispoljila u otkupu, koji je bio obavezan, globalno razrezivan, obavljan po unapred utvrđenim cenama. Komunisti su za vreme otkupnih kampanja razvijali agitaciono-propagancni rad, nastojeći da se u predviđenom roku predaju obavezne količine žitarica, ali ni njihovo intenzivno političko delovanje nije moglo da spreči otpore, vrenje i nezadovoljstvo na selu, ekscesne situacije i primenu krivičnih sankcija. Izricane su kazne zatvorom i novčane kazne, konfiskovane žitarice, vršalice, nekretnine. Početkom septembra 1947. organi tužilaštva dovršili su preko 2.500 krivičnih predmeta vezanih za otkup, dok je ukupan iznos novčanih kazni po istom osnovu iznosio preko 30 miliona dinara. Rešenja Ustava FNRJ bila su u skladu s politikom KPJ o produžavanju revolucije. Za Partiju je nastavljanje revolucije bilo nezamislivo bez podržavljenja svojine, posle ukidanja krupne kapitalističke svojine, bez direktivnog planiranja u oblasti proizvodnje, razmene i raspodele, i konstituisanja komunističke avangarde kao presudnog činioca političkog sistema i nosioca nedeljive vlasti. Samim tim je i Ustav predviđao ustanovu planiranja, eksproprijaciju u opštem interesu i pravo kontrole nad privatnim sektorom. CK KPJ je, krajem 1946, po donošenju Zakona o nacionalizaciji krupnih preduzeće, stavio u zadatak Saveznoj planskoj komisiji da što pre izradi opšti plan razvoja. Nekoliko meseci kasnije, aprila naredne godine, Narodna skupština FNRJ usvojila je Zakon o petogodišnjem planu razvitka narodne privrede Jugoslavije za period 1947—1951. Donošenjem plana u vidu zakona istaknuta je njegova obaveznost. On je bio izrađen po ugledu na sovjetske „pjatiljetke". U prvom petogodišnjem planu bila je na najjasniji način izražena razvojna strategija jugoslovenske privrede. Prvi jugoslovenski petogodišnji plan razvitka narodne privrede konkretizovao je opšte shvatanje o ubrzanoj industriali-

DRŽAVNA

PRIVREDA

I

NJENE

PROTIVUREČNOSTI

8

1

zaciji i centralizovanoj akumulaciji kao jedinoj alternativi za izvlačenje zemlje iz nasleđene privredne i kulturne zaostalosti. Opšti zadaci plana bili su jasno određeni: savlađivanje privredne zaostalosti u dogledno vreme, jačanje ekonomske samostalnosti zemlje i njene odbrambene snage, razvijanje državnog sektora privrede i odnosa koji iz njega proizilaze, s podizanjem „opšteg blagostanja trudbenika na sva tri privredna sektora". U težištu buduće privredne izgradnje bila je teška (bazična) industrija kao preduslov za razvoj lake industrije, saobraćaja i poljoprivrede. Pri tome se izgradnja teške industrije oslanjala na bogate sirovinske izvore. Ambiciozno zamišljena, ona je trebalo da izmeni strukturu proizvodnje i omogući zamenu izvoza agrarnih proizvoda industrijskim. Plan je predviđao izgradnju industrijskih grana koje do tada nisu postojale u jugoslovenskoj privredi, novih grana u saobraćaju, obnovu starih preduzeća, mehanizaciju rudarstva, usavršavanje metoda poljoprivredne proizvodnje, proširenje mreže kulturnih, prosvetnih, zdravstvenih i socijalnih ustanova. Zakon o planu je posebno naglašavao značaj ubrzavanja privrednog razvitka narodnih republika Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i drugih zaostalih krajeva Jugoslavije, kako bi se s vremenom uklonile ili bar znatno ublažile postojeće nejednakosti. Rukovodeće snage Jugoslavije pretendovale su u petogodišnjem planu na porast industrijske proizvodnje za pet puta u poređenju s 1939. godinom, a poljoprivredne za jedan i po put. O širini planiranih zadataka svedoči i podatak da je Zakon o petogodišnjem planu ovlašćivao narodne republike, autonomne jedinice i srezove da donesu svoje petogodišnje planove i da u njima — u okviru opštih zadataka saveznog plana, a s obzirom na svoje specifične uslove — predvide nove planske ciljeve. Koristeći se ovim ovlašćenjem, pojedine republike su čak bitno proširile privredne zadatke. Poznati engleski list The Economist pisao je krajem 1947. da planski dokumenti „narodnih demokratija" zaslepljuju svojom „papirnatom grandioznošću". Bez obzira na oslon na SSSR, što se tiče snabdevarija naoružanjem, Jugoslavija se opredelila za razvoj svoje vlastite industrije naoružanja, mada je oVaj pravac došao do izražaja tek posle sukoba sa Staljinom. Industrijalizaciju i elektrifikaciju Jugoslavije od prvog dana je kočilo krajnje nepovoljno zatečeno stanje (nerazvijeni rejoni, neravnomernost razvitka, niska produktivnost rada, neraciona-

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

lan raspored preduzeća, oskudica mašina i sirovina) — kojemu je objavljen rat s puno volje, poleta i optimizma — kao i isključiva spoljnotrgovinska orijentacija na SSSR i druge socijalističke zemlje. Hroničar je više godina kasnije zapisao da se prva „pjatiljetka", kao „smeo" i „maštarski projekt", mogla prihvatiti samo zbog poverenja naroda u novu vlast, i samo u onom periodu neposredno posle rata kada se živelo u „zanosu velikih ideala i ciljeva". Zalaganjem omladine Jugoslavije izgrađena je od 1. aprila do 15. novembra 1947. pruga Šamac—Sarajevo, duga 242 km, najveći objekt prve godine petogodišnjeg plana. S ove je akcije na stručne kurseve i u razne grane privrede otišlo preko 25.000 mladih. Tokom tih sedam i po meseci na pruzi je radilo 217.213 omladinaca, među kojima i 5.842 iz 42 strane zemlje. Komandant Glavnog štaba omladinskih radnih brigada bio je Batrić Jovanović. Hronike beleže da se radilo u znaku parola i pesama koje su podsticale na još veće radne podvige: „Mi gradimo prugu — pruga gradi nas"; „Šamac — Sarajevo, to je naša meta: izgraditi prugu još ovoga leta"; „Udarna brigada će sve da svlada"; „Minerska je zavet dala, i Vranduk je prekopala"; „Druže Tito, samo reci, ostajemo šest meseci". Gradilište je bilo zasićeno fizičkom radnom snagom koja je daleko nadmašivala postojeću mehanizaciju (90:10). Pruga je otkrila omladinski radni fanatizam, pokazivala stepen mobilizacije radne snage, organizatorske sposobnosti NOJ i uverenje da nema obaveze koja se ne može izvršiti; na gradilištu se spajala omladina Jugoslavije s omladinom sveta, raznih vera i nacija, profesija i političkih uverenja progresivne orijentacije; ono je bilo izvor novih saznanja, mesto sticanja pismenosti za hiljade seoskih momaka i devojaka, savladavanja stručnosti (šoferi, bageristi, mineri, trattoristi, metalci, itd.), podizanja obrazovanja. Na pruzi su mnogi omladinci prvi put videli film, prisustvovali muzičkim i pozorišnim predstavama. Učesnici ove velike radne akcije, koji su naknadno pisali o njoj, kao primer snage prevaspitavanja navode da je udarničko zvanje dobila čak brigada beogradskih besprizornih (besposličara, sitnih lopova, džeparoša, tapkaroša, itd.). Najkonzervativnija propaganda na Zapadu gledala je na gradilište pruge kao na prinudni logor. Za Daily Telegraph bilo je to veliko vojno vežbalište za osposobljavanje budućih vojnika Markosove armije u Grčkoj.

OBNOVA IINDUSTRALIZACIJA

1. S O C I J A L I S T I Č K A

FEDERATIVNA

REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

10. I Z G R A D N J A O M L A D I N S K E P R U G E Š A M A C - S A R A J E V O 1947. G O D I N E . M I T I N G P O V O D O M P U Š T A NJA U S A O B R A Ć A J P R V O G V O Z A 11. I Z G R A D N J A Ž E L E Z N I K A (1948)

ì

Zona A \ °
Trst V

Sežana

Kozina

Buzet

RIJEKA

I s t r a ?
Rovinj

opatij f

J U G O S L A V I J A

LOŠINJ 1

ISTRA

1947-1954.

Tzv. Slobodni Teritorij Trsta ( S T T )
JUGOSLAVENSKA VOJNA UPRAVA

ANGLOAMERIČKA

VOJNA

UPRAVA

JUGOSLAVENSKO-TALIJANSKA OD 1954.

GRANICA

24. I S T R A 1 9 4 7 - 1 9 5 4 , T Z V . S L O B O D N A T E R I T O R I J A T R S T (STT)

25. SLOBODNA T E R I T O R I J A T R S T A

DRŽAVNA

PRIVREDA

I

NJENE

PROTIVUREČNOSTI

8

1

Na pruzi Nikšić — Titograd omladina je kroz ,,ljuti kamen" probila 56 kolometara koloseka. Oko 16.000 članova Narodne omladine Jugoslavije, svrstanih u 100 radnih brigada, i uz pomoć Narodnog fronta Beograda i okoline, sagradilo je do januara 1948. fabriku alatnih mašina „Ivo Lola Ribar" u Železniku, za koju su mašine nabavljene sredstvima od nemačkih reparacija. Vrednost omladinskih radnih akcija iznosila je 1947. godine 13% celokupne kapitalne izgradnje. U proizvodnim pogonima i na mnogobrojnim gradilištima ranije započeti pokret takmičenja i udarništva dobio je u „pjatiljetki" ogromne razmere. Javljali su se brojni novatori i racionalizatori. Bez mehanizacije, čovek je postajao osnovni činilac proizvodnje. Nestašica finansijskih sredstava i mašina nadoknađivala se udarničkim radom. Novu radnu tehniku koju su uvele brigade najboljih zidara Zagreba, u drugoj polovini 1947, a koja je podizala produktivnost, prihvatile su zidarske brigade drugih gradova. Udarnici Bora, Trepče, Raše, Breze, Kaknja, Trbovlja po nekoliko puta su prebacivali ustaljene norme. Izvori takmičenja, i radnog zalaganja uopšte, nalazili su se — sem u moralno-političkom jedinstvu naroda, društvenom priznanju koje je dobijao rad za opšte ciljeve, uverenju da se neposredno pred savremenim generacijama nalazi društvo oslobođenog rada i izobilja — i u nizu egalitarnih mera socijalno-ekonomske prirode. Podržavajući pokret takmičenja i dobrovoljnog rada, sindikati su istovremeno kritikovali razvijanje „unakaženog i besmislenog" takmičenja po administrativnim ustanovama. Jugoslavija, oslonjena uglavnom na vlastite snage, rešavala je pitanje obimne i prenapregnute industrijalizacije masovnom upotrebom jeftinog rada. Upoređena s industrijskim, ulaganja u poljoprivredu bila su daleko niža 1947—1948, tako da je ona nastavila da zaostaje. Petogodišnji plan je predviđao da se u njoj glavna pažnja posveti unapređivanju proizvodnje, povećavanju obradivih površina i prelaženju na gajenje raznovrsnijih poljoprivrednih kultura. Poljoprivreda se, inače, sporo oporavljala od gubitaka koje je pretrpela u ratu, dok je seosko stanovništvo bilo opterećeno administrativnim otkupom poljoprivrednih proizvoda (mesa, vune, žita, industrijskih sirovina). Osim toga, obradive površine su u toku rata bile slabije obrađivane ili zapuštene, a gazdinstva ostala tehnički neopremljena. Agrarna reforma je, zajedno s kolonizacijom, za izvesno vreme dezorganizovala

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

tržište poljoprivrednih proizvoda, zbog usitnjavanja poseda i promena u sastavu poljoprivrednog stanovništva. Brđani su se teško prilagođavali na život u ravnici, pa su se neki od njih vraćali u stari kraj. Niske cene poljoprivrednih proizvoda, nezavisno od prinudnih mera zbog neispunjenja plana otkupa, nisu podsticale proizvođače na povećanje prinosa. Državna ekonomska politika je administraivnim merama sprečavala seljake da prošire privatni posed. Nastojala je da vodi računa o tome je li reč o sitnim seljacima, srednjacima ili kulacima; ovi poslednji su pritiskani otkupom, porezom i drugim davanjima. Zaostajanje poljoprivrede bilo je uslovljeno stavljanjem težišta na razvoj industrije. Poljoprivreda je stagnirala celu jednu deceniju, plaćajući danak industrijalizaciji. Opšte zemljoradničke zadruge smatrane su od 1946. putem socijalizma na selu, pogodnim oblikom za savlađivanje rascepkanosti zadruga, poljoprivredne proizvodnje i prometa, za postupno prelaženje na viši tip seoskog privređivanja. Pri ovim zadrugama stvarane su zadružne ekonomije, u kojima su se zadrugari navikavali na zajednički rad. J^a inicijativu CK KPJ, krajem 1947. počela je izgradnja zadružnih domova, koji su bili predviđeni da u ovom postupnom preobražaju poljoprivrede postanu poslovni centri i kulturna žarišta na selu. Nerazvijena industrija sprečavala je širi proces seoske kolektivizacije, mada je zakonodavstvo predviđalo olakšice za osnivanje seljačkih radnih zadruga kao oblika kolektivne proizvodnje raznih tipova. Krajem 1945. u Jugoslaviji je osnovana 31 seljačka radna zadruga; 1946. bilo ih je već 454, da bi im naredne godine broj narastao na 808, a krajem 1948. iznosio 1.318. Državnim poljoprivrednim dobrima rukovodila su administrativno-operativna rukovodstva kao predstavnici države. Državni sektor u poljoprivredi — saveznog, republičkog i lokalnog značaja, organizovan u vidu državnih poljoprivrednih dobara, lokalnih ekonomija, rasadnika, ergela, naučnoistraživačkih ustanova, poljoprivrednih škola, mašinskih stanica — raspolagao je 1949. s oko 350.000 hektara zemlje. Poljoprivredne mašinske stanice (PMS)- imale su krajem 1948. godine 3.820 traktora, 4.000 traktorskih plugova i 1.200 traktorskih kultivatora. Politika KPJ prema selu bila je krajnje protivurečna. Politički i ideološki ciljevi partije na selu razišli su se s ekonomskim rezultatima. Agrarna reforma je, kao politička mera, unazadila za više godina jugoslovensku poljoprivredu

DRŽAVNA

PRIVREDA

I

NJENE

PROTIVUREČNOSTI

8

1

(cepanjem poseda, dezorganizacijom na selu, iseljavanjem stanovništva vičnog obradi, neprilagođenošću kolonista-brđana za rad u ravnici i drukčijom tehnikom obrade zemlje, itd.), umesto da je unapredi; zatim je došla otkupna politika koja je zaoštrila odnose države i seljaka; masovna, kolektivizacija je bila vid dokazivanja ideološke pravovernosti Staljinu, ali ,s razornim posledicama na selu, kako po odnose među ljudima, tako i na ekonomski ishod; u procesu industrijalizacije jugoslovenskog društva selo je postalo glavni izvor nove prvobitne akumulacije. Prvih posleratnih godina jugoslovensko selo se nalazilo pod strahovitim ideološko-političkim pritiskom Partije. Ekonomska politika proizilazila je iz ideoloških motiva a ne iz realnih ekonomskih procena. KPJ je posle rata računala na sitnog i srednjeg seljaka u borbi za socijalistički preobražaj sela, koristeći za promenu odnosa — do kolektivizacije — opšte zemljoradničko zadrugarstvo. Talas masovne kolektivizacije bio je određen postizanjem dnevnih političkih ciljeva, a na drugoj strani uverenosti da država mora obezbediti tržne viškove u rukama seljaka ako misli da snabde gradsko stanovništvo, vojsku i industriju prehrambenim proizvodima i sirovinama. Ali je neophodno istaći da je bogati seljak (kulak) tretiran kao klasni neprijatelj i pre napada IB-a. Slično je i privatna trgovina pre 1948. godine — kako ističe Vera Kržišnik Bukić — bila kritikovana za „špekulanstvo" i „crnoberzijanstvo", pa i kriminal, upućujući Partiju da počne razmišljati o definitivnoj likvidaciji privatne trgovine. Navedeni istraživač piše da je Edvard Kardelj na sednici najvišeg partijskog tela bio izričit da „seljaštvu treba zatvoriti put ka privatnom trgovcu „do polovine aprila 1948. godine. Industrijska proizvodnja je krajem 1947. premašila predratnu za 21%, ali su brza industrijalizacija i prenapregnuta akumulacija uticale na visoke cene industrijskih proizvoda. Nasuprot tome, cene poljoprivrednih proizvoda, prevoza, zakupa i komunalnih usluga ostale su niske. Zahvaljujući politici cena, potrošnja se održavala na relativno niskom nivou. Uvoz je uglavnom obuhvatao mašine, industrijsku opremu i sirovine, dok se roba široke potrošnje gotovo i nije uvozila. Iako su se gradili i objekti društvenog standarda (restorani, odmarališta, kulturne ustanove, fiskulturni tereni), glavnina sredstava ulagana je u industriju. Jugoslavija je u „ranom socijalizmu" morala da usiljenom industrijalizacijom, ogromnim trošenjem

1 U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

radne energije, zapostavljanjem društvenog i, naročito, individualnog standarda stanovništva, plati danak svojoj nerazvijenosti i istorijskom nasleđu. Centralizovano rukovođenje privredom doprinosilo je brzom određivanju pravca investicija i koncentracije radne snage, ali je smanjivalo lokalnu inicijativu i neposredno radno stvaralaštvo. Pri tome su radnici ispoljavali malu zainteresovanost za racionalniju organizaciju posla, potrošnju materijala, finansijskih sredstava i sopstvene radne snage. Dirigovano planiranje nije uklanjalo ni disproporcije između privrednih grana. Industrijalizacija je imala za posledicu početak deagrarizacije jugoslovenskog sela. Time je veliki deo stanovništva započeo da se oslobađa „agrarnog mentaliteta" i uključuje u proces društvene proizvodnje i gradskog života. Menjanje ekonomske strukture u prilog nepoljoprivrednog dela uticalo je na porast gradskog i smanjivanje seoskog stanovništva, sa nizom pozitivnih i negativnih posledica. Nagli uspon proizvodnje počinje tek od 1953. godine, to jest od puštanja u pogon novih „ključnih" objekata, prestanka blokade s Istoka, i ostavljanja za sobom velikih suša 1950. i 1952. godine. Kako petogodišnji plan nije bio ostvaren u predviđenom roku, zbog spoljnopolitičkih i drugih okolnosti, strategija industrijalizacije na osnovama definisanim 1947. nastavila se sve do 1956. godine. Zadaci, kako ističe D. Marsenić, postavljeni petogodišnjim planom nalazili su se u središtu ekonomske politike i u narednim godinama (1952—1956), a bez ponovnog planskog definisanja tih zadataka.

POLITIKA OTKUPA

Revolucionarna vlast je agrarnom reformom, kolonizacijom i ukidanjem seljačkih dugova obezbeđivala podršku seljaštva, naročito siromašnog i srednjeg, koje je inače aktivno učestvovalo u narodnooslobodilačkoj borbi, ali se u daljem razvitku ne mogu gubiti iz vida ni suprotni procesi koji su označavali opadanje podrške seljaštva novom poretku, čak i u ustaničkim krajevima. Sa završetkom rata i gašenjem rekvizicije kao jednog od oblika snabdevanja NOVJ, odnosno Jugoslovenske armije, narodna vlast se našla pred pitanjem o načinu daljeg snabdevanja stanovništva, vojske i industrije poljoprivrednim proizvodima i sirovinama. U drugoj polovini 1945. prelazi se na otkup kao meru izrazito administrativnih obeležja, koja postaje karakterističan oblik nabavke hrane i sirovina sa sela narednih godina. Na usvajanje ove otkupne politike svakako je uticalo sovjetsko iskustvo, iako se ne mogu prenebregavati ni uzroci koji su je u očima vladajućih snaga činili nužnom u toj fazi razvitka. I pored radikalne agrarne reforme, osrednjačenjem jugoslovenskog poseda stvorene su sićušne parcele zemlje u skladu s maksimumom koji nije mogao prelaziti 25 ha, na kojima se nije mogla primeniti moderna agrotehnička proizvodnja, čak i da su za to postojali uslovi. Na drugoj strani, državna poljoprivredna dobra su tada činila kap u seljačkom okeanu, bez obzira što se njihov broj počeo povećavati. Seljačko radno zadrugarstvo se nalazilo u povoju i nova ekonomska politika na selu ga nije forsirala na početku i u toku obnove, ako izuzmemo neznatnu podršku i agitaciono-propagandnu stranu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Kolonizacioni talas u Vojvodini i unutrašnja kolonizacija u drugim federalnim jedinicama Jugoslavije , privremeno su rastrojili poljoprivrednu proizvodnju. Pri posto- ' jećoj strukturi zemljišnog poseda tržne viškove su držali/

1

U

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

individualni proizvođači. Stoga je Politbiro CK KPJ smatrao da se snabdevanje gradova i vojske ne može prepuštati „stihiji slobodnog tržišta". Selo je moralo pratiti sudbinu mera karakterističnih za ostalu privredu, kojima je KPJ uspostavljala ekonomski monopol države na industriju, bankarstvo i spoljnu trgovinu, iako je taj put imao drukčije tokove. Opšta ekonomska politika KPJ išla je ka apsolutnoj kontroli privrede, iako su forme ove kontrole odgovarale specifičnostima pojedinih grana. Organizovanje tržišta poljoprivrednih proizvoda pretpostavka je izvođenja drugih mera i ishrane stanovništva u gradovima, jer je narodna vlast strahovala da se ne nađe u podređenom položaju, zavisna od individualnih proizvođača. S obzirom na razorenu industriju u ratu, oskudicu sirovina i proizvodnju sa smanjenim proizvodnim kapacitetom, ocenjivalo se da država nema mogućnosti da seljaštvu da podstrek za slobodno iznošenje viškova na tržište: nije bilo uslova za ekvivalenciju razmene. Još mnogo godina posle rata nije bilo uslova da se razvije veća produktivnost poljoprivrede. Iako, samim tim što su postojali objektivni uslovi da se špekulacija objektivno razvije, samim tim što je poljoprivredna proizvodnja bila daleko od mogućnosti da zadovolji zahteve potražnje, vladajuće shvatanje je bilo opsednuto strahom da bi prodajom poljoprivrednih proizvoda na slobodnom tržištu ojačao imućni seljak i dovela se u pitanje ishrana stanovništva. Između slobodnog tržišta poljoprivrednih proizvoda, za koje nije bilo uslova i administrativnog pribiranja hrane, KPJ se opredelila za državnu intervenciju u formi otkupa. Ova poslednja mera se smatrala i realnijom u nedostatku industrijskih proizvoda za snabdevanje sela, a na drugoj strani više je odgovarala koncepciji kontrole privrede putem maksimalnih administrativnih intervencija. Podržavljena poljoprivredna dobra su tek simbolično u toj fazi mogla davati poljoprivredne proizvode za potrebe države. Administrativni otkup je regulisan opštim pravnim aktima, uredbama saveznim, ali i republičkim, noseći u prvi mah karakter privremenih mera. Propisi o otkupu su se razlikovali i u odnosu na pojedine vrste proizvoda (pšenica, kukuruz, meso, mast, vuna, itd.). Ovi propisi su predviđali način otkupa, ali i kaznene mere za seljake koji skrivaju viškove. Učinioci su mogli računati na mere pomilovanja, izuzimajući one koji su uništavali proizvode samo da ih ne bi predali otkupnim centrima. Zavisno od proizvoda, propisi su vodili računa o po-

POLITIKA OTKUPA

1 0 3

sebnim merilima. Tako je u slučaju vune otkup morao više da pogodi krajeve u kojima je stočarstvo bilo glavno zanimanje; između pojedinih krajeva se takođe razlika pravila u zavisnosti od toga je li u njima stočarstvo bilo pomoćna ili sporedna delatnost; prilikom utvrđivanja obaveze uzimao se u obzir i broj članova porodice. Propisima iz 1946. izvesna količina poljoprivrednih proizvoda ostavljala se na slobodno raspolaganje proizvođačima. Tako se količina koju je proizvođač mogao otuđivati kretala od 10—30%. Režim otkupa u toku 1946. može se smatrati najpovoljnijim u odnosu na naredne godine, kada se uveliko zaoštrio kao rezultat prelaska na industrijalizaciju Jugoslavije. Prema proceni Pokrajinskog komiteta za Vojvodinu popis viškova kukuruza u proleće 1946. je izvršen sa dosta popuštanja prema privatnim proizvođačima, ostavljajući im prilično visoke količine za ishranu stoke. Pokrajinsko partijsko rukovodstvo navodi da su čak seljaci isticali da im slobodni viškovi nisu bili potrebni, nudeći čak veće količine otkupnim organima nego što su im bile određene. Kao rezultat potreba za poljoprivrednim proizvodima došlo je u toku 1946. do većeg angažovanja državnih i partijskih organa na što efikasnijem otkupu. Agitacioni odbori su se uključili u akcije otkupa žita i naplate poreza. Ove akcije odlikovalo je smenjivanje i mešanje raznih kampanja koje su preticale jedna drugu. Pored naplate poreza i otkupa trebalo je sprovesti i predizbornu aktivnost za izbore Skupštine NR Srbije. Umor usled jedne akcije negativno se odražavao na ostvarenje naredne kampanje. Političke mere i psihološki pritisak da se predaju otkupne količine, praćene su sudskim merama za utajivače viška. Kazne su obuhvatale lišavanje slobode s prinudnim radom od dve do tri godine i novčanu naknadu. Presude utajivačima poljoprivrednih viškova su se znale često i umnožavati i razašiljati po selima odgovarajućeg sreza, kao političkopsihološka prinuda na ostale obveznike. Zastoj u otkupu nadoknađivao se udarnim akcijama u kratkom vremenskom razmaku da bi se ostvarilo sakupljanje planiranih količina. Uredbama se regulisao otkup i promet hlebnih žita, tovljenje, promet i cene svinja, otkup vune, sena i slame, pasulja, krompira, kože. Otkup hlebnih žita morala su da daju sva pravna i fizička lica koja su proizvodila žitarice, ili ih dobijala po osnovu ujma ili ušura, posle podmirenja svojih potreba. Uredbom za 1945/1946. predviđeno je da se za ishranu

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ostavi po glavi domaćinstva od 110 do 290 kg žitarica, od čega je najmanje 1/4 bio kukuruz. Individualni proizvođači su bili takođe dužni da tove i prodaju jednu svinju, ako su imali posed od 5 do 10 kj, dve svinje sa poseda od 10 do 20 kj, četiri svinje od 20 do 30 kj, pet svinja od 30 do 40 kj. Vlasnici poseda od preko 40 kj obavezni su da isporuče po jednu svinju na svakih pet katastarskih jutara. Otkupni propisi za 1947. godinu su daleko razrađeniji i stroži, iako sa razgraničenijim merilima, jer je reč o prelomnoj odluci da se pređe na plansku privredu i usiljenu industrijalizaciju Jugoslavije. Prvobitna socijalistička akumulacija imala se izvesti na račun sela i jeftinog rada. Zamišljena intenzivna industrijalizacija sukobljavala se s nestašicom sredstava, a na drugoj strani povećanih potreba za hranom i sirovinama. Gazdinstva, koja su imala najviše do 1 ha zemlje, oslobođena su davanja u državni žitni fond, polazeći od načela da treba zaštititi siromašne seljake. Skala obaveza utvrđena je u zavisnosti od lične zemlje: gazdinstva od 1 do 3 ha davala su po hektaru najviše 215 kg, od 3—5 ha 315 kg, od 5-8 ha 510 kg, od 8—10 ha 690 kg, od 10—15 ha 930 kg, od 15—20 ha 1150 kg, preko 20 ha 1.300 kg. Novi propisi delili su Jugoslaviju na žitorodnu i nežitorodnu zonu. Visina obaveza za žitorodna područja određivala se prema prosečnom prinosu određenog kraja, a za nežitorodna individualno i prema urodu. Država je odredila jedinstvenu cenu žitaricama za celu zemlju u skladu s platama službenika i radnika u Jugoslaviji. Predaja slobodnih viškova podsticana je izdavanjem bonova za povlašćeno kupovanje industrijske robe. Otkup se početkom 1947. sprovodio pod parolom „Mi radnicima žito, radnici nama industrijske proizvode", iako industrija još nije bila u stanju da obezbedi potrebe sela i osigura odgovarajuću razmenu između otkupljenih količina i potreba seljaka za raznim industrijskim proizvodima. Administrativni karakter otkupa ogleda se u njihovoj obaveznosti, unapred utvrđenim količinama, maksimiranim otkupnim cenama, kaznenim odredbama za neizvršioce i druge prekršioce odredaba odgovarajućih uredaba. Celokupna politika i sistem otkupa bili su centralizovani i organizovani odozgo do dole. Centralni organi su razrezivali količine na republike, one na okruge, a okruži na srezove i opštine. Od prikupljenih količina deo je ostajao okruzima, a najveći deo se slivao u Centralni žitni fond. Organizatori i sprovodnici politike otkupa

POLITIKA OTKUPA

1 0 5

b i l i su narodni odbori i otkupna preduzeća. Imajući u vidu politički i opštedržavni značaj ove mere na njoj se praktično angažovao sav državni i politički aparat: organi vlasti i uprave, otkupna preduzeća, sudovi, OZN-a, odnosno UDB-a, Partija, pre svega, i masovne organizacije. Stvarani su odbori ili komiteti agitatora koji su neposrednim izvršenjem ove mere nastojali da se otkupne količine što pre obuhvate. Učesnici u ovim akcijama, iz redova partije, organa vlasti i masovnih o r g a n i z a c i j a , bili su dužni d a daju primer, d a prednjače, ukoliko nisu hteli da budu isključeni iz vlasti i političkih o r g a n i z a c i j a . Stoga se u toku sprovođenja otkupa, kao i masovne kolektivizacije 1949, govorilo da je ova mera bila i način za „pročišćavanje" aparata vlasti i članstva u partiji, zapravo za identifikovanje društvene odgovornosti i neodgovornosti. Bilo je to, prema Osmanu Karabegoviću, sredstvo „ozdravljenja" partijske organizacije, „čišćenja organa vlasti od neprijateljskih i špekulantskih elemenata". Otkup je bio takođe put za „proveru ponašanja i svesti rukovodećih ljudi u nižim rukovodstvima". Nasuprot ovim merama „čišćenja" i kaznenim merama za tzv. utajivače viškova postojale su i podsticajne mere za uredne izvršioce obaveze, tj. za one koji do određenog roka predaju višak, u vidu premije od 40 dinara po „metru" {100 kg) preko već dobijenog „maksimala" za hranu. Naročito značajnu ulogu u sprovođenju otkupa dobila je Kontrolna komisija CK KPJ koja je pratila otkup, njegov tempo izvršenja, preispitivala visinu kvota, pojačavala ili smanjivala intenzitet otkupa u zavisnosti od potreba i okolnosti. Propisi su razrađivani po selima i zaseocima, gde su specijalne ekipe utvrđivale mogućnosti proizvođača. Tako dobijene podatke podvrgavali su reviziji mesni narodni odbori. U komisijama za razrez otkupa nalazili su se komunisti i drugi aktivisti masovnih organizacija. Otkup je tekao u znaku opšte mobilizacije svih političkih snaga, proveravanja da li su aktivisti izvršili prethodne obaveze, razvijanjem takmičenja da se prebace rokovi isporuka. Otkup je pomagala i štampa, neprestanom propagandom o značaju ovog čina. Agitatori su ubeđivali seljake da izvrše obaveze kao važan društveni čin. Nosilac izvršenja otkupa je aparat vlasti, ali se KPJ smatrala „kičmom agitacije". Agitaciju i propagandu za otkup pratila su i pisma vojnika roditeljima da ispune obaveze. Komunisti i odbornici su morali biti prvi izvršioci obaveza. Ukoliko su siromašni seljaci

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

izmirili obaveze njihov primér se političko-psihološki koristio u ubeđivanju bogatijih seljaka da ne zaostanu. Otkup se komplikovao samim tim što su u njemu kao važnoj društvenoj meri učestvovali svi organi i političke organizacije. Time su se sukobljavale kompetencije i direktive. Mnoštvo ovih organa — jugoslovenskih, iz Srbije i Vojvodine — uticalo je na unošenje zabune i protivurečnih naloga. Situacija se često prikazuje tako da je „svako naređivao, ubeđivao, a negde i hapsio". Dramatiku je unosilo neispunjavanje obaveza u određenim rokovima, jer se tada sav ovaj raznorodni, razgranati aparat usmeravao da ubrza tempo isporuka. Tako je plan otkupa predviđao da se do 1. aprila 1947. dnevno otkupljuje po 1.430 vagona, ali je, budući nerealan, podbacio i količinski i po roku predviđenom za ostvarivanje otkupa. Na sednici Politbiroa CK KPJ od 4. marta 1947. generalni sekretar CK KPJ Josip Broz Tito je kritikovao partijsko rukovodstvo Srbije, naročito sekretara Blagoja Neškovića, da je smanjivalo količine, da se otkupu pristupalo sporo, doprinelo otporu kulaka koji je u Vojvodini „zajašio" Partiju, dok mu se partijsko rukovodstvo nalazi „na repu". „Seljačku" politiku partijskog rukovodstva Srbije nazvao je u stvari kulačkom, a liniju CK KP Srbije „oportunističkom". Blagoje Nešković je mogao da shvati da je pogrešio, ali ne i da prihvati da je radio protiv partijske linije. Sumnja da radi protiv ove linije uticala je da mu se „koža naježi". Na sednici Pokrajinskog komiteta aprila 1947. Nešković je kritikovao partijsko rukovodstvo Vojvodine da se ne bori za ostvarivanje linije Komunističke partije. Kritiku protiv sebe, izrečenu marta, Nešković je narednog meseca prebacivao na niže rukovodstvo. Insistirajući na sprovođenju linije CK KPJ, smatrao je da se u Vojvodini sprovodi kulačka linija, zapravo neprijateljska. Dodavao je da se jedan veliki procenat članova KP u Vojvodini svesno bori protiv linije KP, a rukovodstva su tu liniju podupirala, držeći oportunistički stav. Otkup jgLjDzakonjen kao trajni proces marta 1947, dakle s prelaskom na industrijalizaciju. Kontrolna komisija CK KPJ dobijala je izvanredna ovlašćenja na najvažnijem području otkupne politike u Vojvodini. Osman Karabegović je postavljen za poverenika CK KPJ za otkup u Vojvodini, sa sedištem u Novom Sadu. Povereniku CK KPJ su svakodnevno stizali izveštaji sreskih komiteta o otkupu. Poverenik je i neposredno

POLITIKA O T K U P A

1 0 7

obilazio najvažnije otkupne punktove. Analizirao je propuste u razrezivanju odoka, uočavao pritisak na siromašne seljake, isticao neiskustvo, zapažene krajnosti od oportunizma do kolebljivosti, veliki deo krivice pripisivao partijskim organizacijama. Pri datim uslovima i nastalim teškoćama otpori nisu bili samo pojedinačni već je dolazilo i do grupisanja i polarizacije sela konfrontiranjem komunista i nekomunista. Komunisti su u ovim otporima videli isključivo neprijateljsku delatnost, a vanpartijci u komunistima gledali glavne začetnike nevolja u vidu otkupnog pritiska. Otkupna komisija Vojvodine je bila u stalnom stanju pripravnosti preko organizovanog štaba koji je razrađivao planove, intervenisao, slao telefonska upozorenja, rejonizirao Pokrajinu i obavezao svoje članove da provode više vremena na terenu. Već 1945. zapaženo je da se norme otkupa ne izvršavaju. Tako je u Vojvodini bilo planirano da se do 15. novembra 1945. ostvare sve razrezane količine. Međutim, do 1. novembra 1945. bilo je otkupljeno, preko organa narodne vlasti i Pokrajinskog preduzeća za otkup „Poljopromet", samo 20.233 vagona od planiranih 35.000. Razlike između predviđenog i ostvarenog najčešće su poticale iz netačno prijavljenih viškova žitarica od strane proizvođača, loše evidencije zaliha iz prethodne godine, otpora seljaka da predaju .razrezane količine, česte promene maksimiranih cena proizvoda. „Izvrdavanje" otkupa od strane seljaka izazivalo je protivreakciju organa za sprovođenje otkupa, pomognutih aparatom vlasti i političkim pritiskom masovnih organizacija. Od zavođenja ove mere u drugoj polovini 1945. pa za sve vreme njenog trajanja razvio se „tihi rat" između obveznika davanja i izvršilaca politike, koji je u nekim krajevima i u vreme najtežeg pritiska dovodio do epizodičnih pobuna, karakterišući stanje na selu kao neprekidno vrenje, nezadovoljstvo i ozlojeđenost seljaka koji su u ovoj administrativnoj („činovničkoj") meri videli eksproprijaciju, osiromašavanje, pljačku, izneveravanje obećanja. Teška političko-ekonomska atmosfera na selu zadržala se sve dok ova mera nije ukinuta, no s tim što je uveliko bila pojačana jednom drugom merom, prinudne kolektivizacije, koja je masovne razmere dobila od januara 1949, mada ju je Partija započela pod parolom dobrovoljnosti i ekonomske celishodnosti.

-L 3 U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Razrezivanje otkupa na oblasti teklo je i u znaku utvrđivanja rokova isporuke. Težilo se ostvarivanju dnevnih normi, ali ukupna količina i dnevni ritam su često podbacivali. To je za posledicu imalo pojačavanje otkupne kampanje, narastanje prinude, ali i reviziju dnevnih planova da bi se stvarno stanje usaglasilo s planiranim. Početkom marta 1947. uža Srbija je bila zadužena sa 12.525 vagona, a bilo je otkupljeno svega 11.729 vagona; Vojvodina je imala da isporuči 38.140 vagona kukuruza, od kojih je do naznačenog datuma otkupljeno svega 19.507 vagona; Oblasni odbor Kosova i Metohije zadužen je za 3.037 vagona, no s tim što je samoinicijativno ovaj razrez povećao na 3.369 vagona. Otkupni plan do 1. aprila 1947. je predviđao da se u Vojvodini dnevno isporučuje 1.430 vagona poljoprivrednih proizvoda, ali su ove prognoze do tog stepena podbacile da se u prvoj polovini marta 1947. otkupljivalo svega od 260—270 do 300 vagona. Korektivi su se uglavnom nalazili u produžavanju krajnjih rokova za završetak otkupa i u intenziviranju otkupnih akcija. Politbiro CK KPJ je baš u tom času podvrgao kritici CK KP Srbije zbog oportunizma u politici prema selu. Teret otkupa je najviše pogađao NR Srbiju, posebno Vojvodinu. Ukupan plan otkupa je jula 1947. predviđao da je Vojvodina dužna da otkupi 303.421 vagona, a Srbija 77.759 (ukupno 481.180), Hrvatska 108.250 vagona, Bosna i Hercegovina 36.160, Makedonija 23.280, Slovenija 2.670, Crna Gora 1.700 vagona. Ukupni predviđeni iznos za Jugoslaviju je iznosio 653.240 vagona. Vojvodina je kao žitorodna oblast pritisnuta od 1945. godine. Ova pokrajina je na kraju rata morala da ponese glavni teret snabdevanja hranom vojske, do oslobođenja cele zemlje, da pomogne nerazvijene, siromašne i opustošene krajeve Jugoslavije, primi oko 200.000 kolonista, do polovinom 1945. prihvati oko 50.000 poljoprivrednih sezonskih radnika koji su radili na poljskim poslovima za naturalnu nagradu u žitu, a od polovine 1945. njeno seljaštvo je izloženo otkupu. Plan setve i obavezno zasejavanje obradivih površina sastavni su deo otkupne politike, šire gledano. Ove mere su u funkciji veće proizvodnje, a na drugoj strani takođe nose administrativni pečat. Setvu 1947/1948. karakterisali su elementi određeni novom fazom ekonomskog razvitka i pojačanom ulogom države u privredi posredstvom direktivnog i totalnog

POLITIKA OTKUPA

1 0 9

planiranja. Predviđalo se, pre svega, povećavanje setvenih površina u odnosu na prethodnu godinu. Plan setve je razrađivan na pojedina domaćinstva i preuzimane obaveze o zasejavanju većih površina industrijskog bilja. Povećavanje setvenih površina planirano je na račun preoravanja pašnjaka, kao i zapuštenih oranica ili oranica pretvorenih u livade. Plan setve i njegovo izvršenje povlačili su izradu planova upotrebe vučne stoke i traktora. U setvi 1947/1948. predviđeno je povećanje zasejanih površina za 58.113 ha u odnosu na setvu 1946/1947, to jest od 1.447.462 ha na 1.505.575 ha. Olako se očekivalo da se u okviru izvršenja Petogodišnjeg plana razvitka narodne privrede setvene površine uvećaju 1951. do 1.587.600 ha. Pri mesnim narodnim odborima uvođene su setvene komisije savetodavno-kontrolnog karaktera. Sprovođenje setve teklo je uz politički pritisak, kao i kod otkupa. Na istim zadacima nalazili su se državni organi i komunisti, aktivisti Narodnog fronta i radnici mašinsko-traktorskih stanica. Već su pripreme za izvođenje jesenje setve 1947. godine proticale uz mobilizaciju svih državnih i društvenih snaga na selu. Orijentacioni plan setve donosili su upravni organi iz oblasti poljoprivrede. Ali, kao i kod svih drugih kampanja i masovnih mera, smatralo se da Partija, odnosno vanpartijske organizacije, moraju da postave setvu na najširu političku osnovu. Tako su komunisti dužni da se "na masovnim sastancima zalažu za otkrivanje novih obradivih površina. Karakter ove opšte mere donete nezavisno od seljaštva i širih stručnih razmatranja izazivao je otpore i incidentalne situacije, koje su kasnije tumačene kao odstupanje od šireg konsultovanja neposrednih proizvođača u poljoprivredi. Kao „greška" je tretirano razbijanje okvirnih setvenih planova u kancelarijama mesnih narodnih odbora, s jednostranim naturanjem obaveza seljacima. Kritika Partije pogađala je seoske partijske organizacije koje nisu htele „da ulože trud da razbijanje plana ostvare odozdo, uz učešće svih seljaka, već su prišle razrezu odozgo". Prevaga administrativne komponente u konkretnom utvrđivanju obaveza nesumnjivo je izazivala nezadovoljstva, ali je izvor otpora ležao u biti ove mere i metodologiji rada Partije donošenjem globalnih mera na vrhu i naknadnim zahtevom da se poštuje „linija", i ne dozvoli njeno izopačavanje u konkretnoj praksi. Administrativna mera u suštini, kampanja setve putem planiranja i otkrivanja novih kompleksa obradive

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

zemlje povlačila je prinudu, naganjaštvo, nezainteresovanost, težnju uprave da otalja posao. Podvrgnuto raznim kampanjama seljaštvo je već bilo premoreno. Mali odziv seljaka na skupove povodom utvrđivanja planova setve bio je najbolji znak ovog umora, nezainteresovanosti i neslaganja s akcijama formulisanim spolja, bez demokratskih inicijativa iz same osnove obveznika. Selo je već bilo iscrpeno i smoždeno stalnim davanjima i obavezama, protiv čega su se javljale prirodne reakcije. Pogonski aparat ovih akcija i kampanja sve više se stanjivao na državnu mašineriju i aktiviste iz partijskog aparata i masovnih organizacija, opet komuniste. Deo seljaka, koje ove mere nisu pogađale, zato što se na njih nisu ni odnosile, jer su bili siromašni, bezemljaši ili uključeni u aparat vlasti i Partije, davao je podršku ovim merama, suprotstavljajući se seljačkoj masi koja ih od početka nije iz duše prihvatala ili im se — budući ekonomski pogođena, pri čemu su administrativne „pogreške" razrezivanja mogle samo da utiču na dalje prisipanje ulja na vatru — dokraja opirala. Poreska politika se takođe shvatala kao značajan oblik ograničavanja tzv. kapitalističkih elemenata na selu. Okorele neplatiše i neuredni poreski obveznici tretirani su kao neprijatelji. Poreske komisije su izricale i kazne, kao primer za ostale poreske dužnike; ponekada se koristila milicija, i sprovodilo prinudno izvršenje nad imovinom obveznika. Izvori pokazuju teškoće prilikom naplata poreza i kampanjski način uterivanja poreskih dugova. U pojedinim krajevima odgovornost za neuredno izvršenje poreskih obveza svaljivano je i na staru vlast ukinutu u revoluciji, jer je održavala poreski moral na niskom nivou. Protivurečnost politike otkupa najbolje se može videti iz obrazloženja njene neophodnosti u vreme kada su tržni viškovi bili u rukama privatnih proizvođača, a na druoj strani država morala da obezbedi ishranu naraslog gradskog stanovništva. Ali, na otkup se istovremeno gleda i kao na meru socijalno-političkog pritiska na imućnije seljake, vid klasne diferencijacije na selu, pojačavanja pritiska na „kulake" kako bi se sprečilo da nanesu udarac novoj vlasti u najosetljivijem trenutku, kao monopolisti u poljoprivredi; da ekonomski ojačaju i omoguće jačanje kapitalističkih snaga u poljoprivredi i trgovini. Nužda za hranom, praćena strahom od kulaka i u v e r e n j e m o nesazrelosti prilika za organizovanje slobodnog

P O L I T I K A OTKUPA

1 1 1

tržišta, tekla je u znaku zaoštravanja klasne borbe na selu, što je proizilazilo iz sovjetskog shvatanja, čime se nasilje i primena surovih mera u lomljenju otpora na selu nisu mogli izbeći. Otuda partijska politika koja polazi od zakonitosti ove mere i pravičnog razreza, sa osudom svih skretanja, nije mogla izbeći služenje metafizičkim upozorenjima u vreme kada se selu u suštini nije verovalo, kategorija bogatih seljaka (kulaka) doktrinarno smatrala pritajenim neprijateljem nove vlasti i polazilo od shvatanja da se klasna konfrontacija na selu zaoštrava. Gradsko stanovništvo je bilo eksproprisano, a selo — preko bogatih seljaka — ostalo vlasnik tržnih viškova preko kojih je moglo ugrožavati vlast „narodne države". U svakodnevnoj političkoj terminologiji odomaćio se sovjetski izraz „kulak" (šaka) pod kojim se podrazumevao bogati seljak koji koristi najamnu radnu snagu na svom posedu. Razlikovao se od pojma veleposednika jer je u većoj ili manjoj meri učestvovao u obrađivanju zemlje. U jugoslovenskoj praksi na „kulaka" se gledalo kao na političkog protivnika nove vlasti. No, mere koje su preduzimane protiv ove kategorije seljaka nisu u Jugoslaviji kao u SSSR-u išle u tom pravcu da se oni unište već da se „raskulače". Partija je predskazivala slom „kulaštva" sličan onome u SSSR-u. U zimu 1946/1947. kulak je identifikovan kao glavni klasni neprijatelj. Sa bivšim trgovcima i zanatlijama svrstavan je u „nacionalnu buržoaziju". Kulaci su izloženi političkom pritisku, ali se izbegavalo frontalno sukobljavanje i primena golih administrativno-prinudnih mera. Nasuprot čeonom sukobu, KPJ se zalagala za političke mere, odvajanje srednjaka od kulaka, stvaranje atmosfere u kojoj bi se kulaci osetili usamljeni. Ova partijska linija je išla na političko razbijanje kulaka kako bi se među sobom „zakrvili"; na individualiziranje odgovornosti, građenje odnosa sa srednjakom, razvijanje saveza radničke klase i seljaštva na bazi shvatanja o njihovoj povezanosti i jedinstvenim interesima u procesu industrijalizacije. Podela na kulake, srednjake i siromašne seljake naročito nije imala osnovu u ustaničkim krajevima, gde je seljaštvo masovno podržavalo narodnooslobodilačku borbu i narodnu vlast posle oslobođenja. U tim krajevima seljaštvo je sledilo Partiju iz „krvne povezanosti sa sistemom". Izvori iz postratnog vremena otkrivaju promene političkih raspoloženja s protekom vremena i u ovim krajevima, koje su sve više jačale sa

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

razvojem administrativne intervencije, ubiranjem otkupa, naplatom poreza, ekonomskim zapostavljanjem ovih krajeva. Partija je na selu u suštini šablonski diferencirala seljaštvo na kategorije kulaka, srednjaka i siromašnog seljaka. Pod najtežim političkim pritiskom nalazili su se kulaci, obavezani i na najveća davanja. Pri razbijanju kulaka trebalo je utvrditi — kako se govorilo — ,,ko je ko". Sa pozajmljenom sovjetskom terminologijom, polazilo se od toga da je srednjak saveznik kao i u ratu, a kulak glavni neprijatelj. Smatralo se da bi se potiskivanjem kulaka uticalo na sprečavanje kolebanja srednjaka u prihvatanju partijske linije na selu. Za razliku od SSSR-a u Jugoslaviji je srednjak bio sa Partijom u narodnooslobodilačkoj borbi, a kasnije podržavao njenu liniju raskulačenja. Ako je klasni neprijatelj bio „sabijen" u gradovima on se javljao u liku kulaka na selu pružajući otpor partijskoj politici. Postojanje kulaka i njihov otpor merama vlasti i partije smatrani su glavnim uzrokom neuspeha nekih mera na selu. Živelo je doktrinarno i političko shvatanje da seljak po svojoj sitnosopstveničkoj prirodi nije bio raspoložen za dobrovoljno davanje žita. Kategorija kulaka je proširivana na krug seljaka koji po socijalno-ekonomskim merilima nisu pripadali ovoj grupi politički i ekonomski diskriminisanih seljaka. Prilikom otkupa ustaljivala se šablonska socijalna podela seljaka koja nije, međutim, bila istovetna ni u svim krajevima države. Tako su u Srbiji za sitne posednike smatrana lica koja su posedovala do 5 ha, za srednjake po 10 h i za krupne posednike oni koji su posedovali preko 10 ha obradive površine. Nejednaka merila održavala su se i unutar pojedinih republika. U Hrvatskoj, na području okruga Osijek, Slavonski Brod, Daruvar i Bjelovar za krupnog posednika je smatrano lice koje je posedovalo preko 20 jutara zemlje, za srednjaka lice sa 10 do 20 jutara, dok su ostale kategorije smatrane sitnim posednicima. Na području drugih okruga ove republike (Zagreb, Sisak, Karlovac i Varaždin) za kulake su uzimani seljaci sa preko 15 jutara, za srednjake oni sa 8 do 15 jutara, a ostali za sitne posednike. Kao kulaci u Bosni i Hercegovini smatrali su se seljaci sa preko 15 ha, za srednjake do 15 ha, a za siromašne oni do 5 ha. U ovoj republici su kao sitni proizvođači tretirani i oni seljaci koji su posedovali 5 ha, ako su imali veću porodicu, a za srednjake oni do 20 ha poseda. Prilikom određivanja kulaka nije uzimana u obzir samo površi-

POLITIKA OTKUPA

1 1 3

na zemlje koju je posedovao, već i takve okolnosti kao što su opšte bogatstvo, političko držanje, korišćenje tuđe radne snage. Od prvog dana zavođenja, ova administrativna mera je i z a z i v a l a prikriveno nezadovoljstvo na selu, koje će od prigušenih formi dobiti i razmere demonstracija, pobuna, otvorenog kidisanja na organe vlasti koji su hteli da obezbede izvršenje administrativno i globalno razrezanih planova. Šablonska primena ove prinudne mere, sa činovničkom upornošću sprovođena uprkos otporima, pobrkane kompetencije, uključivanje u proces realizacije raznorodnih organa, nastupanje istovremeno organa vlasti, komisija i aktiva agitatora političkih organizacija, prinuda sa vrha partije da se otkup kao životno pitanje ostvari, pod kvalifikacijom oportunizma rukovodstava kojima nije uspelo da ostvare predviđene količine u utvrđenim rokovima, izazivala je nove nalete organe vlasti i partije na selu. Kritikovani rukovodioci su gotovo u istom obliku njima izrečene kritike prenosili na rukovodioce koji su od njih bili niži u partijskoj hijerarhiji. Prinudne mere smenjivale su se sa političkim. „Slabosti", „greške", devijacije i lično ponašanje pojedinaca i organizacija kritikovani su onamo gde su očigledno proizilazili iz protivurečnog karaktera jedne mere i politike. Hrana se morala nabaviti, ali je selo nerado davalo, pogotovu kada su globalno razrezane količine bile nerealne, prevazilazile mogućnosti određenih krajeva. Isto tako tretman bogatih seljaka kao neprijatelja, sa shvatanjem o zaoštravanju klasne borbe na selu, morao je izazivati otpore i usijanja u odnosima snaga koje su jedna u drugoj gledale protivnika. Država je na selu htela da sebe obezbedi i uspostavi kontrolu koju je imala u drugim vitalnim delovima privrede. Taj put je išao preko slamanja „kulaka", kao klasnog protivnika na selu, ekonomsko-prinudnim merama, suprotno isključivo ruskom putu nasilne likvidacije, snaženjem državne intervencije u poljoprivredi, političkom diferencijacijom na samom selu i razvojem seljačkog radnog zadrugarstva u formi masovne kolektivizacije narednih godina. Tek „raskulačivanjem" sela mogao se, prema vladajućem shvatanju, osigurati socijalistički karakter poljoprivredne proizvodnje. Otkupu je prethodila agrarna reforma, na koju se ovaj naslanj a, a 1949. se počelo prelaziti na stvaranje kolektivnih gazdinstava na selu u vidu seljačkih radnih zadruga (SRZ) koje su zamišljane kao uporište državnog sektora na selu. Sve ove mere su imale za cilj da osiguraju što veće izvore agrara za

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

industrijalizaciju i na drugoj strani razvlaste seosku buržoaziju ili kulake u ondašnjem političkom rečniku. Otkupne kampanje proticale su u znaku upravnih i političkih pritisaka, podržavane masovnom agitacijom, propagandom preko štampe, političko-psihološkim „ubeđivanjem" na konferencijama i zborovima seljaka. Istovremeno sa političkom aktivnošću tekle su represivne mere, ili je do njih dolazilo tek pošto se ubeđivanje iscrpi. Radi otkrivanja žita po selima organizovani su pretresi po kućama, naročito tavanima, pozivana u pomoć milicija i organi Odeljenja zaštite naroda, odnosno Uprave državne bezbednosti. Seljaci su skrivali žito po tavanima i bazama, tražili reviziju razreza, slali delegacije organima vlasti i uprave, organizovali demonstracije, grupisali se po selima da bi kolektivno sačuvali žito i efikasnije oduprli pritisku. Egzemplarne kazne služile su uterivanju straha kod seljaka i ispoljavanju odlučnosti organa vlasti da ne dozvoli da se sa njima bilo ko „igra". Primanje žita za setvu, koja nije obavljena, smatrano je za špekulaciju. Uništavanje otkupnih količina povlačilo je najteže kazne. Na odgovornost su se pozivali i odgovorni rukovodioci vlasti (predsednik odbora, sekretar i drugi funkcioneri). Seljaci su lišavani slobode, kažnjavani novčano, konfiskovane im vršalice i pronađene količine žitarica, pa čak i nepokretnosti. Prilikom otkupa dolazilo je do masovnih represija, preteranih hapšenja, otvorenog suprotstavljanja organima vlasti i snagama milicije. U Vrbasu su organizovane demonstracije, a u Dolovu seljaci su napali narodni odbor. Kulaci su podsticali otpor bacajući parolu ,,ne mogu nas sve uhapsiti". Selom su kružile najrazličitije parole, propaganda protiv otkupa, pa i sistema vlasti uopšte. Protesti su sadržavali shvatanja da se zaključuju trgovinski ugovori sa stranim državama, da se žito izvozi „kojekuda", šalje u Albaniju, trasnportuje u susedne zemlje narodne demokratije i SSSR, hrana sabira radi budućeg rata. Protestne delegacije su posećivale narodne odbore, dok je UDB-a zaustavljala na početnim stanicama delegacije koje su pokušavale da se probiju do Novog Sada i Beograda. Bez obzira na pogoršavanje političke atmosfere na selu, kampanja otkupa se nije obustavljala. Generalna linija Partije je polazila od političkog ubeđivanja, ali se u praksi ona pretvarala u prinudu. Seljak je nerado davao žitarice i ostale poljoprivredne proizvode. Nezadovoljstvo se pogotovu širilo zahvaljuju-

P O L I T I K A OTKUPA

1 1 5

ći nerealnim procenama, niskim cenama otkupljivanih proizvoda, ostavljanju dela obveznika bez osnovnih količina hrane. Partija, uprkos otporu i lošoj političkoj situaciji na selu nije mogla da se odrekne administrativnog zahvatanja hrane, jer su ishrana i opstanak nekih krajeva zavisili od toga da li će se otkupiti predviđene količine u žitorodnim krajevima. Pritisnuti teškoćama na selu i vrenjem, na jednoj strani, partijski komiteti i organi vlasti su, na drugoj, bili izloženi zahtevima viših organa i rukovodstava da se otkupne količine uprkos svemu moraju oterati. Administrativne i krivične sankcije su još više razjarivale otpor na selu, izazivajući na drugoj strani kritiku viših partijskih i državnih organa što se zapostavljaju politička borba i pravna strana ispunjavanja obaveza. Protivurečnost otkupne politike odlikovala je njenu primenu u ćelom ovom periodu. Partija je postojeće protivurečnosti pokušavala da razreši istrajavanjem na očuvanju generalne linije prema selu, zahtevu za prevlašću političkih mera i efikasnom izvršenju obaveza. Partijski zahtevi se nisu mogli izmiriti sa suprotnim interesima seljaka. Terminologija koja se sreće u partijskoj i državnoj dokumentaciji, s kritičkom oštrinom protiv „činovničkih" prilaza, šablonskih podela, birokratizma i „uskogrudog prakticizma", nije mogla otkloniti postojeću objektivnu protivurečnost. Sve pomenute pojave su prateća komponenta svake administrativne akcije. One se mogu delimično suzbijati, ali ne mogu i trajno odstraniti, samim tim što proizilaze iz objektivnih društvenih odnosa. Nestašica hrane se nije mogla niotkuda drugo nadoknaditi, a seljak je smatrao sebe egzistencijalno ugroženim i bez osnovnog podsticaja da predaje viškove. U skladu sa onovremenom politikom svaki otpor narodnoj vlasti i njenim merama je nazivan neprijateljskom delatnošću. Pod specijalnim pritiskom za isporuku žita nalazili su se komunisti. Njihova nespremnost da izvrše obaveze tumači se u Sremu kao izraz nepovoljne socijalne strukture partije u kojoj su preovlađivali srednji i bogati seljaci. Prvog marta 1947. 2.531 član KPJ u Vojvodini nije bio ispunio svoje obaveze. Isključenjem iz partije je kažnjeno 670 članova KPJ. Zbog neizvršenja otkupa raspuštene su „labave" partijske organizacije. Demonstracije protiv neurednih obveznika organizovane od narodnih odbora pretvarale su se u „pljačkanje" kuća bogatih seljaka. Demonstranti su naterivali „kulake" i na mazohističke mere, namećući im da viču „Dole špekulanti" ili

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

prinuđavajući ih da pred narodnim odborom igraju kolo. Poveravanje izvršenja otkupa kolonistima stvaralo je razdor između novih naseljenika i starosedelaca, naročito ako su ovlašćenja bila zloupotrebljena odnošenjem privatnih stvari iz kuće obveznika. Za neke sreske komitete pooštravanje mera protiv neurednih izvršilaca obaveze svođeno je na pretnje da će dužnici biti „pozatvarani u svinjac" dok ne ispune obaveze. Tim povodom Jelena Popov piše: „. . . Grupe agitatora, sastavljene od jednog predstavnika vlasti, člana partijske organizacije i jednog milicionara, zasedale su u mesnim odborima ili u prostorijama seljačkih radnih zadruga i noću pozivale seljake na saslušanje. U cilju dobijanja razrezanih količina, na iste seljake su vršili pritisak, pretili im zatvorom, tukli ih i maltretirali." Deo seljaka, ranije aktivan, povlačio se i „pasivizirao" ili napuštao organizaciju KPJ ili Narodnog fronta. Pomenuti istraživač pominje jednog pretučenog seljaka u Feketiću, koji je zajedno sa suprugom izvršio samoubistvo. Smenjivanjem rukovodećih komunista u komitetima dolazilo je post fes tum preduzetih represivnih, administrativnih i sličnih mera maltretiranja, kada je bilo jasno da su one nanele više štete nego koristi. Kaznena politika je tekla paralelno sa političkim merama. U Vojvodini je do maja 1947, zbog neizvršavanja otkupa, kroz zatvore prošlo 8.821 lice, od kojih je 720 osuđeno. Za isto ovo vreme kroz zatvore u NR Srbiji, sem Kosmeta, prošlo je 10.082 lica, od kojih je 1.224 kažnjeno. Upućujući niže organe na primenu kaznenih mera, Pokrajinski komitet KPS za Vojvodinu je naglašavao da one treba da budu „egzemplarno snažne", ali da se njima ne ide protiv siromašnih i srednjih seljaka već na „najreakcionarniji deo seoske buržoazije". Neizvršenje otkupnih obaveza dovodilo je i do sudskih kazni: konfiskacije nepredatih viškova, ukupnih žitarica i nepokretne imovine. Novčana kazna izricana je kao glavna ili dodatna kazna. Odmeravanje ovih kazni je raznovrsno u Jugoslaviji. U NR Srbiji kazna konfiskacije je izricana krupnim posednicima, dok je u Hrvatskoj postojala isključivo delimična konfiskacija nepokretne imovine. Konfiskacija nepokretne imovine u Sloveniji je izrečena u svega dva slučaja, a u Bosni i Hercegovini u deset slučajeva protiv imućnih seljaka i dva protiv srednjih posednika. U nekim republikama (Srbija, Hrvatska) najveći broj seljaka je osuđen zbog delimičnog neizvrše-

P O L I T I K A OTKUPA

1 1 7

nja obaveza („delimičnjaci"), za razliku od Slovenije gde je osuda pogađala seljake koji u celini nisu izvršili svoju obavezu. Imućniji seljaci su izražavali nezadovoljstvo još od agrarne reforme i stvaranja seljačkih radnih zadruga na selu, koje kao da su otkrivale krajnje ciljeve vlasti i crnu perspektivu individualnih gazdinstava, odnosno od otkupa, kao mere kod koje su seljaci bili sasvim pasivni subjekti, dok je protiv kulaka podjarivana partijska propaganda kao protiv neprijatelja. Vlast je išla na potiskivanje kapitalističkih elemenata na selu, a imućlniji seljaci su branili svoj opstanak i imovinski status. Otkup im je naročito onemogućavao da se osamostale, ekonomski uzdignu, sačuvaju viškove za slobodnu prodaju. Partija je polazila od pretpostavke da oni nastoje da stvore neprijateljski blok protiv narodne vlasti na selu. Obostrani odnos — organa vlasti i objekata otkupa — može se najbolje sagledati preko individualnih sudbina, slučajeva pojedinaca, kaznenih mera, metoda političko-psihološkog pritiska, odražavajući sukobljenost frontova, užarene suprotnosti, nepomirljivost interesa, koje su pratili kao i u svim uzbudljivim masovnim situacijama mnogobrojni ekscesi. Mnogobrojni izveštaji partijskih komiteta i državnih organa iz toga vremena odslikavaju stanje pojedinaca u sukobu sa državom koja nastoji da utera otkup i seljaka koji žele da prođu sa što manje obaveza. Iz njih se takođe vidi naelektrisanost atmosfere, forme izvrdavanja obaveza, vidovi otpora i špekulacija, ekspanzija „crnih", zloslutnih vesti o pozadini otkupa (predstoji rat, opasnost od gladi, logorisanje dece, ishrana ,,na kazanu") koje su prianjale za seljake u uslovima šture štampe i strogo kontrolisanih javnih informacija. Marta 1947. Pokrajinski komitet Vojvodine je izveštavao CK Srbije o vređanju partijskih instruktora na konferencijama, uključivanju komunista sa strane u lokalne komisije za otkup, izdavanju naredbi za pretrese („Idi, pretresi, sve što nađeš — uzmi"), organizaciji demonstracija protiv kulaka u dosluhu sa Sreskim komitetom bez saglasnosti PK. U Severnom Banatu konferencije su postajale „tribine kulaka", dok su nevoljni agitatori pre ličili „na odborske poslužitelje" nego na angažovane političke radnike koji imaju da ubede seljake u opravdanost obaveza. Aktivisti su upozoravani da ne nasedaju parolama o pretresima („Drugovi, od tavana do tavana — to je najbolje"), jer su kulaci time hteli samo da dokažu da traženih količina žita nema. Ili, da se „oportunizam maskirao" revolucionarnim

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

„pentranjem po tavanu". Osuđivani su i oni aktivisti koji su sa „zašiljenim štapovima" išli po selu i. „boli po slami" ne bi li pronašli skrivene količine žita, krompira i ostalih poljoprivrednih proizvoda. Iz onovremene dokumentacije vidi se, na drugoj strani, da su kulaci optuživani za antikomunističku propagandu, cepanje partijskih organizacija, pisanje parola protiv Tita i u slavu kralja Petra II, pretili komisijama obračunom, uzvikivali na konferencijama da im je dosta komunista. Partijskim i državnim instrukcijama upozoravani su lokalni organi na upornost kulaka i razne vidove prevara u kojima su oni vični. Navodilo se da su „najgrlatiji" nosili po selu Ustav FNRJ govoreći da se njegove odredbe ponašanjem narodnih odbora krše. Bilo je kulaka koji su čitali Istoriju SKP(b) da bi što bolje proučili svoga protivnika. Lokalnim organima se poručivalo da ne upadaju u zamku kulaka koji su preuzimali obaveze nespremni da liferuju prihvaćene količine. Razbijene su grupe koje su nameravale da idu „kod Maršala", u Novi Sad, u Beograd, pred Narodnu skupštinu da bi obavestili o svojim mukama i podneli žalbe na nepravde. Oni kulaci koji se nisu žalili na razrezane količine postajali su sumnjivi kao posednici koji nisu iscrpeli svoje mogućnosti. Bilo je istinskih i demagoških žalbi konkretno iskazivanih dolaženjem u Narodni odbor sa šerpicom kačamaka kao jedinom preostalom hranom. Neurednim izvršiocima javno se sudilo u domovima kulture ili su predavani redovnim sudovima i organima za prekršaje. Uopštenim primedbama viših partijskih organa visokoparno se stavljalo do znanja nižim komitetima i aktivistima da još „nije izoštrena klasna borba između sirotinje i srednjaka i kulaka". A kulaci kojima je otkup bio dozlogrdio dolazili su u narodne odbore i predavali zemlju u „Agrarni fond", jer više nisu mogli da odgovaraju obavezama. Najviši partijski organi su najveći deo problema u vezi sa otkupom i neurednim izvršavanjem obaveza svaljivali na partijske organizacije i njihova rukovodstva, kvalifikovanjem organizacije kao mlade, oportunističke, podlegle tuđim elementima koju treba ozdraviti isključivanjem špekulanata, podmićivača, malodušnih članova nesposobnih da savladaju teškoće. U Vojvodini su organizacije kritikovane zbog kulačkih elemenata iz redova Srba, neproverenih pripadnika iz „manjinskih grupa", koji uče obveznike otkupa kako da se brane pred komisijama,' oportunista koji su se „ušančili" u Partiji, iako su

P O L I T I K A OTKUPA

1 1 9

neprijatelji, koje treba odmah hapsiti. Ocene o oportunističkim lokalnim rukovodstvima obuhvatale su „proturanje" vesti o reviziji obaveznih viškova, skrivanju ujma od vršalica, ugrožavanju sela glađu ukoliko se plan otkupa ispuni, zauzimanje blagog umesto oštrijeg stava prema kulacima, itd.

DIREKTIVNO-CENTRALISTIČKI SISTEM RADA AGITPROPA U OBLASTI IDEOLOGIJE, KULTURE I PROSVETE

Uoči završetka rata KPJ je, nalazeći da su se uslovi promenili, da je stari način propagande i agitacije preživeo, a njen značaj nezamenljiv, prišla na direktivan način njenoj reorganizaciji. Polazne premise nove organizacije agitprop službe CK svodile su se na savlađivanje „spontanosti i anarhičnosti", na izgradnju aparata propagande i agitacije, koncentrisanje — posredno ili neposredno — čitavog narodnog političkog, kulturnog, prosvetnog, pa i naučnog života u rukama partijskih ustanova. Cilj tog novog aparata bio je da se partijske „parole" učine jasnijim „masama" i sprovedu u život, a na drugoj strani da se izgradi ozbiljan plan za ideološko podizanje partijskog članstva i za „pravilno ideološko i političko vaspitanje širokih narodnih masa". Od aparata agitacije i propagande traženo je da usmeri spontane težnje masa za bogatim kulturnim i političkim životom u organizovanom pravcu, da one postanu „kanalisane". Preko tog aparata računalo se na suprotstavljanje tuđim neprijateljskim uticajima i njihovim negativnim posledicama na političkom, teorijskom, kulturnom i naučnom polju. Novi aparat je bio pretpostavka za razvijanje idejne borbe u Partiji i van nje. Osnovni zadatak reorganizacije se sastojao u tome da se čitav agitacioni, propagandni, kulturno-prosvetni rad organizuje i ujedini pod rukovodstvom partijskih komiteta. Prvi korak u procesu izgradnje novog aparata propa" gande i agitacije usmeren je na osnivanje agitaciono-propagandnih komisija uz sve komitete — centralne, pokrajinske, oblasne, okružne, mesne, sreske, rejonske i u većim gradovima — a u ćelijama i biroima na imenovanje odgovornih pojedinaca za ovaj sektor partijskog rada. Svaka agitacionopropagandna komisija bila je podeljena na sektore: za štampu i agitaciju, teoretsko-predavački, kulturni, organizaciono-teh-

DIREKTIVNO-CENTRALISTICKI SISTEM RADA AGITPROPA

1 2 1

nički i pedagoški sektor. Komisijom je rukovodio član partijskog rukovodstva (biroa). Štampa je došla pod totalnu kontrolu agitpropa, koji se brinuo o njenom sadržaju, političkoj i idejnoj strani, „pravilnom" tumačenju direktiva centralne štampe. Ništa nije bilo prepušteno samostalnoj proceni. Agitprop je brinuo šta će se naći u štampi, šta jače ili slabije naglasiti („potcrtati"), o oblicima agitacije (zborovi, konferencije, priredbe, plakati), k a d r o v s k o m sastavu redakcija, radu aktiva agitatora. U štampi su sva pitanja morala da se tumače sa stanovišta opšte partijske linije kako se ne bi „unakazivala" teorija marksizma — lenjinizma. Uz pomoć i kontrolu foruma agitprop je organizovao borbu protiv neprijateljskih tendencija u sferi ideologije. Teoretsko-predavački sektori agitpropa su sprovodili „vaspitavanje masa" u duhu učenja Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, vodeći računa o nivou članstva, aktuelnosti pojedinih pitanja, radu aktiva predavača. Preko kulturnog sektora agitprop je davao inicijativu za organizaciju i razvijanje čitavog kulturnog života (pozorišta, diletantskih grupa, orkestara, pevačkih društava, izložbi, kinopredstava, književnih i kulturnih priredaba, izdavanja književnih i drugih časopisa). Ovom sektoru agitacije i propagande pripadalo je da vrši izbor i izdvaja dela koja će se objaviti ili prikazati. Delatnost moćnog aparata i njegove mnogostruke aktivnosti na polju propagandnih i agitacionih sadržaja bila je određena monopolom Partije, pa samim tim i monopolom na vlasništvo štamparija ili na njihovu kontrolu, na hartiju, kinoprojektore, itd. Potpuna kontrola bila je proširena i na škole, udžbenike, nastavne programe, pedagošku i drugu publicistiku. Paralelno sa ovim partijskim aparatom agitpropa stvarao se i aparat pri JNOF-u, odnosno Narodnom frontu u kome su mogli raditi i nepartijci, poznati kao antifašisti. Pri svim partijskim forumima, uz koje su postojale agitprop komisije, uvođeni su aktivi agitatora i aktivi predavača, kao nosioci predavačko-agitacione aktivnosti o aktuelnim i važnim pitanjima spoljne i unutrašnje politike ili o nekom aktuelnom partijskom zadatku. Predavanje je morao prethodno pregledati partijski forum, koji je davao ocenu i o njegovom efektu, odnosno reakciji masa na izlaganje. Za raspravljanje pitanja koja su tražila dalju teorijsku razradu dobijane su smernice u

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

kojem pravcu ona imaju da se produbljuju. Predavanja namenjena komunistima imala su oštra ograničenja sa stanovišta ko može biti predavač (član KPJ), ko može prisustvovati (isključivo članovi KPJ) i sa određenim merama predostrožnosti, s obzirom na konspirativni karakter unutarpartijskog rada (predavanja su se održala u zatvorenim prostorijama i na njima nisu mogli da učestvuju nepartijci). Što se tiče predavanja namenjenih široj publici, predavač nije morao biti član KPJ. Partijski aktivi predavača mogli su da se prošire vanpartijcima samo u slučajevima kada se radilo o temama političke prirode koje su već bile razrađene u partiji, kao i o predavanjima iz istorije, kulture, o pokretanju izvesnih akcija. Povremene grupe agitatora obrazovane su ad hoc iz redova pripadnika masovnih organizacija, komunista i antifašista, u slučajevima gde je trebalo idejno uticati na neke sredine i krajeve gde je uticaj KPJ bio slab. Ovaj mamutski agitaciono-propagandni aparat, organizaciono učvršćen, kadrovski uglavnom popunjen, a uz pomoć mreže agitaciono-propagandnih jedinica rasprostranjen širom Jugoslavije i vođen iz jednog centra, obezbeđivao je jedinstvenu agitaciju i propagandu KPJ. Ovo telo u službi partije, odnosno Politbiroa CK KPJ razrađivalo je najvažnija i najaktuelnija pitanja, polazeći od momenta opšte politike, nastojeći da ga agitaciono-propagandne ustanove maksimalno popularišu preko predavanja, izložbi, štampe, plakata, crteža svima — najpre partijcima, koji su imali prvenstvo, a zatim nepartijcima, do najzabačenijeg sela i s unapred razrađenim planom. Sav politički aktuelan deo agitacije i propagande prenošen je na JNOF i na njegova odelenja za štampu i agitaciju, kao centre zadužene za masovnu propagandu. Sa završetkom rata ukinute su sve propagandne ustanove i obezbeđeno rukovođenje svim kulturnim i prosvetnim ustanovama (domovima kulture, narodnim univerzitetima, prosvetno-kulturnim odborima) u koje su ulazili komunisti („odgovorni drugovi") za kulturni i pedagoški rad. Agitaciono-propagandni rad partije bio je povezan i sa agitaciono-propagandnim radom omladine, ostvarujući se preko partijskog foruma u kome se nalazio i sekretar SKOJ-a. U agitaciji i propagandi najvažnije sredstvo uticaja bila je partijska štampa, a pre svega centralni dnevni partijski organ Borba. Agitprop je zahtevao da se pojedini direktivni članci Borbe prorađuju na partijskim sastancima i neposredno predu-

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 2 3

zimaju mere za njihovo sprovođenje u život. Propagandne i agitacione partijske ustanove morale su stavove iz direktivnih članaka — preko svih oblika agitacije i propagande — učiniti pristupačnim i razumljivim širokim „narodnim masama". Partijske organizacije su bile dužne da podupiru i razvijaju dopisništvo i predlažu stalne dopisnike sa sela i iz preduzeća za centralnu partijsku štampu i onu JNOF-a. Agitprop je insistirao na konkretnosti agitacije i propagande i njenom prilagođavanju odgovarajućim sredinama, stepenima obrazovanja, uzrastu, nacionalnoj strukturi, Celokupna kulturna i prosvetna politika bile su politizirane i podređene izvršenju osnovnih partijskih zadataka u sferi organizacije društva, privrede, ustavno-pravne izgradnje, spoljne politike. U jednoj direktivi iz aprila 1945. konkretno obeležje agitaciono-propagandnog rada kao budući imperativ predstavljeno je na sledeći način: ,,Npr. drug koji rukovodi agitacijom i propagandom u birou ćelije ili ćeliji mora, ako se radi npr. o fabrici koja proizvodi za rat, ispisati parole na vidnim mestima i istaći slike radnika, koji se ističu u radu, organizovati čitaonicu, šahovski klub, obezbediti izrađivanje mapa frontova, popularisanje aktuelnih partijskih parola, izdavanje zidnih novina, on mora organizovati konferencije i priredbe za široke mase i napraviti plan i obezbediti materijal za izučavanje pitanja marksizma-lenjinizma u samoj ćeliji itd. Slično treba postupiti i na selu, u školama, raznim državnim ustanovama itd." Sa ustanovljivanjem aparata propagande i agitacije u novim uslovima postratne situacije KPJ je objavljivala rat spontanosti ove aktivnosti, neradu, izvorima neorganizovanosti, smatrajući ove pojave najvećim neprijateljima za izdizanje novih kadrova. KPJ se suočavala sa malim brojem obrazovanih kadrova, ali je bila uverena da postoje mnogi komunisti kadri da rukovode agitacijom i propagandom, koje treba podizati. Kadrovsko pitanje vezivano je u ovoj oblasti, kao i u drugim uostalom, za svemoćnu ulogu organizovanog podsticaja, koji je fetišiziran i pridavan mu maksimalni značaj. Agitprop je imao niz kontrolnih načina da ostvari svoju liniju u oblasti ideologije: preko komunista u ustanovama, školama, „nakladnim zavodima", novinama; preko ministarstva prosvete, tužilaštava, odobravanjem izdavačkih planova, kontrolom radio-stanica i novina. Pod pregled su potpadala i gostovanja kulturno-umetničkih društava, ukoliko su učestvo-

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

vala na velikim smotrama, manifestacijama političkog karaktera, na masovnim radnim akcijama. Iz agitprop aparata poticale su inicijative za obeležavanje godišnjica progresivnih mislilaca, revolucionara, pisaca, značajnih istorijskih događaja. Po direktivama agitpropa trebalo je obeležiti godišnjice Svetozara Markovića, Maksima Gorkog i drugih sličnih „velikana". Direktivnim aktima agitprop je uticao na formiranje izdavačkih planova, nastojeći da preko ove delatnosti obezbedi ideološku liniju partije, izmirujući dela klasike, tradicije i novih potreba obnove i izgradnje nove Jugoslavije. Nastojalo se da ova dela počivaju na idejama bratstva jedinstva, slovenske solidarnosti, marksističke teorije; da glorifikuju revolucionarno-demokratski pokret. Iz oblasti književnosti preovlađivala su dela klasika zapadnoevropske i američke književnosti, klasične ruske književnosti, književnosti drugih slovenskih naroda, reprezentativna dela srpske, hrvatske i slovenačke klasike, makedonska poezija i proza, narodne pesme i priče Šiptara sa Kosova i Metohije; dela revolucionarno-demokratskih sociologa, književnika, istoričara, publicista; sovjetska književnost; reprezentativna dela dečje i omladinske književnosti; jugoslovenski pisci koji su pisali pozitivno o susednim narodima; dela jugoslovenskih rukovodilaca. U prvoj fazi posleratnog razvitka izdata su neka dela mimo predviđenih planova, prevodi iz zapadne publicistike (Volter Lipman, itd.), ali ni u ovom periodu nema dijaloga, kritika, rasprava, pluraliteta gledišta o osobenim temama iz oblasti kulturnog stvaralaštva, ako se izuzmu pojedinačni kritički intonirani napisi političke naravi iz redova tzv. građanske opozicije. Agitprop je bio telo u okviru opšteg mehanizma organizacije partije (sektor rada), ali bez kapaciteta odlučivanja, bar formalno gledano. Ustanova koja je „vedrila i oblačila" u sferi ideologije i kulture, mogla se normativno gledano označiti kao savetodavna, iako je celokupni kulturni i ideološko-politički rad nosio pečat direktivnog usmeravanja agitpropa. Ovakva faktička pozicija izvirala je iz opšteg monopolskog položaja partije u sistemu vlasti, načina rada KPJ u postratnoj fazi delovanja i snage šefa agitpropa Milovana Đilasa, člana Politbiroa CK KPJ. Đilasovi saradnici su poticali od komunista koji su se i pre rata isticali u tumačenju partijske politike u oblasti

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 2 5

kulture. Stefan Mitrović je bio sekretar Agitpropa, Radovan Zogović odgovoran za kulturu, V. Dedijer za štampu, Boris Ziherl (po povratku iz SSSR-a) za štampu, Saša Božović za a r h i t e k t u r u . Zahvaljujući činjenici da su članovi ovog tela sa Dilasom na čelu bili „gorštaci" (Crnogorci i Hercegovci, Dinarci) naknadno su ovaj moćni centar nazivali „centrom ijekavizovane ideologije". Radovan Zogović, takođe post festum, polazeći od pomenutog neformalnog osnova odlučivanja ovog tela, odbija kompetencije koje su mu pripisivane, zanemarujući stvarno značenje direktivnih intervencija i kritika, njihov, pre svega, psihološki i politički efekat. Nepisano je pravilo da su osetljiviji tekstovi nuđeni agitrpopu na uvid, pregled, kontrolu, čak i kada se radilo o proverenim komunistima kao piscima. Svaki stav i direktiva iza kojih je stajala Partija tumačio se kao zvanični stav, čime su se isključivali eventualni propusti u smislu akcentiranja pojava, nepotpunosti tekstova, neprihvatljivih ocena. Pomenuti nenormirani stav živeo je i u svesti pojedinih stvaralaca (pisaca, umetnika, itd.). Smatralo se da je prethodni imprimatur agitpropa obezbeđivao predohranu od pogreški, skretanja, jednostranosti, utičući na smirenje pisaca tekstova, jer iza njih stoji zvanično telo ili ugledni pojedinac zadužen za ideološku aktivnost. U savremenoj publicistici nailazi se na ocene agitpropa kao „ideološkog servisa redakcija" i „gromobrana" koji štiti urednike od odgovornosti. Širina narodnooslobodilačke borbe i međunarodni uslovi u kojima se razvijala jugoslovenska revolucija uticali su jedno vreme na širi raspon shvatanja o slobodi stvaralaštva. No, umetničko stvaranje je podređeno borbi protiv okupatora, podsticanju patriotskih nadahnuća, oslobođenju zemlje, čemu je inače sve bilo podređeno, ali bez ukalupljivanja misli i nekih strogih ideoloških normativa predviđenih za transpoziciju umetnikovih viđenja. Ne govori se o revoluciji, ali se misli na novu sutrašnjicu. Čak i kada se slavi Sovjetski Savez i njegova uloga u svetskoj antifašističkoj zajednici naroda ne govori se o njegovom socijalističkom uređenju, boljševičkoj partiji i komunizmu. Čak i kada se ne govori o novom uređenju na ovo se misli, asocira, na jedan posredan način podseća. Ratka Pekovića Mladi borac, organ USAOS-a „asocira" na Mladog boljševika. Ali, ako se i ne govori direktnim jezikom člancima i prilozima o sovjetskim temama, neposrednim ličnostima i

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

herojima, pomeni se javljaju, po navedenim piscima, kao „svojevrstan idejno-politički putokaz". Karakter i masovna politička osnova narodnooslobodilačke borbe uticali su i na isticanje borbenih tradicija, istorijskog i kulturnog nasleđa, svetlih likova iz prošlosti. Na Prvom kongresu kulturnih radnika Hrvatske održanom juna 1944. u Topuskom naglašen je značaj kulturnog nasleđa. Nova „narodna kultura" u stvaranju izgrađivala se na temeljima pozitivnog nasleđa i na opštim tekovinama narodnooslobodilačke borbe. Borba naroda u toku je osnovna mera svih vrednosti. Širina i narodni karakter kulture daju obeležje ovoj fazi jugoslovenskog razvitka vezanoj za kraj rata i prve godine obnove, sve dok se nije počelo prelaziti na „izgradnju socijalizma". Prelazni, tanki pluralizam se nije uključivao u liniju partijske politike, koja je nasuprot tome težila normiranju umetničkog stvaralaštva, mada nije mogla da ne „iskoristi" deo uglednih pisaca formiranih u međuratnom razdoblju, pa čak i da toleriše pojavu pojedinačnih gledišta sa širokim obuhvatanjem svih pisaca koji se nisu ogrešili o tekovine narodnooslobodilačke borbe, tekao je suprotan proces nemilosrdnog čišćenja iz javnog života pisaca i stvaralaca koji su bili optuženi ili osuđeni zbog kolaboracije u tek završenom ratu. „Umrtvljivanjem" dela pisaca smatralo se da se „razoružava" fašizam u duhovnoj sferi. Za deo pisaca koji nisu imali zadovoljavajuće držanje u toku r^ta, kao što je to bilo sa Miroslavom Krležom, agitprop je propisivao ograničeno delovanje u oblasti „čiste" književnosti. Marko Ristić je podržavao mere čišćenja nepodobnih stvaralaca iz javnog života, s pozivom na neophodnost da iskuse zasluženu kaznu za svoje nepatriotsko ponašanje u ratu. Kulturnu politiku u Jugoslaviji određivali su posle oslobođenja sledeći činioci: pobeda revolucije, idejne osnove KPJ, izmena sistema društvenih odnosa i pitanje nasleđa u oblasti prosvete i kulture. Sprovođena je hijerarhijski od vrha do dna, to jest od Agitpropa CK KPJ i Komiteta za kulturu i umetnost FNRJ do poslednje opštine. Partijski forumi su zasnivali ideološko-teorijsku stranu umetnosti, a državni organi praktičnu stranu realizacije. Za socijalistički realizam bila je bitna društvena stvarnost i njena reprodukcija u skladu sa zadacima partije. Stvaralaštvo koje se razilazilo sa partijskom linijom podlegalo je političkoj kritici. Za primer partijnosti umetnosti isticana je poema R a d o v a n a Zogovića „Pjesma o biogarafiji

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 2 7

druga Tita". Duhovno stvaralaštvo (književnost, slikarstvo, itd.) razvijano je u smislu prenošenja političkih poruka KPJ. Od umetnosti i umetnika traženo je da razvijaju umetnost koja će biti „odraz, objašnjenje i dokument" postojeće stvarnosti, a po formi pristupačna prosečnom radnom čoveku". Takva umetnost, „visoko idejna", imala je da deluje vaspitno i da podiže „društveno-kulturnu svest čitavog naroda." Socijalistički realizam zastupali su u likovnoj umetnosti Branko Šotra, Đorđe Andrejević Kun, Božidar Jakac, Ismet Mujezinović, Boža Ilić i drugi. Ogromno platno Bože Ilića „Sondiranje terena na Novom Beogradu" zvanična kritika je prihvatala kao uzor socijalističkog slikarstva koje je simbolisalo radni polet i snagu kolektivnog rada, iako je bilo lišeno unutrašnjeg života i zračenja, oslonjeno uglavnom na „monumentalnost oblika i veliki format slike". I u političkoj i u duhovnoj sferi sve se procenjivalo prema službi „socijalističkoj državi". Ako su neke stare ustanove ili ideje mogle da se pragmatistički ugrade u novi poredak one su i ugrađivane pod vidom spoja starog i novog, tradicije i inovacije. Nasuprot mnogobrojnim sektaškim duhovima u aparatu kulture i prosvete bilo je među rukovodećim ljudima takvih koji su odbacivali duh uskogrudosti i sumnjičenja. Na tlu oslobođene Toplice dolazilo je do sukoba rukovodilaca koji su oko sebe okupljali napredne ljude iz građanstva, iz reda političara, poslovnih ljudi i domaćina nasuprot onima koji su u njih sumnjali, svuda videli zaveru, neprijatelje, ostatke starog, malograđanskog duha koji žele da „nas nagrizu" i erodiraju „naš moral". Zahvaljujući ovim antisektaškim aberacijama partija je i mogla oko sebe u raznim oblicima (Narodnog fronta, Društva književnika, Kolarčeve tribine, Usmenih večeri, Društva prijatelja Jugoslavije i SSSR-a) okupiti najuglednije pisce i umetnike onoga vremena (Ivu Andrića, Isidoru Sekulić, Veljka Petrovića, Mila Milunovića, Petra Lubardu, Stanislava Vinavera, Desanku Maksimović i druge). Upoznavanju i propagandi sovjetskog sistema, društva, privrednih uspeha i kulture doprinosilo je Društvo za kulturnu saradnju između Jugoslavije i ŠSSR-a koje je radilo od 1945. mada obrazovano uoči rata, imajući svoje jedinice u svim jugoslovenskim republikama. Rad u ovim društvima razvijao se po sekcijama: za ruski jezik i književnost, upoznavanje rada i radništva, proučavanje sela i seljaštva, prosvete, muzike, likov-

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ne umetnosti, pozorišta, itd. U radu ovog društva i uopšte „ruska kultura" se smatrala „nepresušnim izvorom stalno novih nadahnuća za stvaranje u svim oblastima kulture". Jugoslovenska kultura imala je u sovjetskoj veliki obrazac, zato se u literaturi o ovom problemu i govori o „sovjetizaciji kulturnih sadržaja", koji nestaju tek posle sukoba KPJ sa IB-om. Pozorišnom i filmskom repertoaru davali su pečat pozorišne predstave i dela sovjetskih pisaca, kao i sovjetski filmovi. Istraživanja Ljube Dimića pokazuju da je u pozorišnoj sezoni 1946/1947. u FNRJ radilo 47 profesionalnih i poluprofesional nih pozorišta koja su prikazala 74 dela domaćih pisaca, a od ukupnog broja inostranih 59 su otpadala na ruske (sovjetske pisce. Od 381 filma, koliko je prikazano u 1946, 127 je bil sovjetskih, a u 1947. ih je bilo 170. Iz godine u godinu obnavljan su i prikazivani Roditeljski dom Katajeva, Najezda Leonid Leonova, Bez krivice krivi Ostrovskog i drugi komadi. Prilikom sastavljanja pozorišnog repertoara nalgašavalo s< da treba sprovesti sovjetsku „ekonomsku i kulturnu liniju", a na drugoj strani liniju „bratstva i jedinstva, kao jednog oa temelja nove Jugoslavije", time što bi se prikazivali autori i dela iz svih naših republika. Štampa i instrukcije agitpropa upućivale su da se iznose uspesi SSSR-a kao socijalističke zemlje, s tim da ona služe i kao „iskustva u našem radu". Posle oslobođenja zemlje uglavnom je prevođena sovjetska literatura, kao i klasična dela iz svetske književnosti. Prevođena su dela Maksima Gorkog, Mihaila Šolohova {Tihi Don, Uzorana ledina i Oni su se borili za otadžbinu), Alekseja Tolstoja (Hod po mukama), lije Erenburga, Leonida Leonova i drugih. Prevođeno je i dosta radova koi nisu mogli izdržati umetničku kritiku. Tokom 1949. nastavlja se, kao po nekoj inerciji, prevođenje sovjetskih autora. Tada je i objavljeno više slabih literarnih ostvarivanja: Kavaljer zlatne zvezde Semjona Babajevskog, Bela breza Mihaila Bubanova, U Dombasu Borisa Galijina (književna reportaža), Četiri dana N.V. Garšina, Zavod sa tri odreda J. Gorelika, Zvijezde E. Kazakojeviča, Drugovi Aleksandra Kalinjina, Kolbat Jemeljanova, Inžinjer Jurija Krimova, Trgovac Lobac i Moje pokolenje Borisa Gorbatova. Nije prestajalo prevođenje ruske književne klasike (Puškin, Tolstoj, Cehov, Gončarov, Hercen i drugi). Univerzitet je bio preplavljen prevodima sovjetskih udžbenika. U periodu 1945—1948. na Univerzitetu u Beogradu

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA 151

prevedena su 24 dela s ruskog. Prevođena su dela iz o b l ^ j društvenih i prirodnih nauka. Među njima nalazimo, udžben^ iz istorije, opšte istorije države i prava, krivičnog prava (oj>gti deo), teorije države i prava (Golunski i Strogovič, Denis<w teorije dokaza (A. Višinski). Sovjetsko krivično pravo kosilo s sa klasičnim krivičnopravnim principima da nema krivio^ 6 pravne odgovornosti retroaktivno ako izričito zakonom predviđeno, te da nema odgovornosti ni ako delo u t r e n u J e izvršenja nije bilo zakonom predviđeno; zalagalo se za anal 0 g U ju kao pretpostavku samovoljnosti. Višinski je priznanje s l a ^ kao „caricu dokaza", uopštavajuči najverovatnije iskustvo Sa moskovskih procesa u kojima je nastupao kao tužilac. Stvaralaštvo je crpio teme iz narodnooslobodilačke b o ^ kao prevashodne tematike i zalagalo se za učvršćivanje tekovina revolucije. Partija je, kao što je referisano na Petom kotigre_ su KPJ, oko sebe okupljala sve one književnike koji su stajali na stanovištu „tekovina narodnooslobodilačke borbe". umetnika se očekivalo da razviju napor iz vremena rata i upregnu sve svoje snage da se ove tekovine u fazi izgradnje učvrste. Partija je tražila „verne tumače naše životne i društvene stvarnosti" i nisu je mnogo zanimale estetske preokupacije umetnika. Umetnost je imala da služi političkim ciljevima, Osnovno merilo vrednosti cenilo se prema tome kakav je odnos umetnik imao prema programu KPJ za preobražaj društva i kakvo je bilo njegovo ponašanje u praksi. Agitprop je strogo nadziravao, ocerijivao, podržavao, prekorevao i uništavao, ali i materijalno pomagao i favorizovao sve one umetnike koji su se istinski ili veštom mimikrijom znali postaviti prema ovim zadacima. Kongres književnika Jugoslavije održan novembra 1946. odredio je precizno položaj i zadatke književnika- Od umetnika se zahtevalo da što bolje i uspelije opišu napofe zemlje u obnovi. Književnost nije imala preči zadataK oci podržavanja obnove i na literarnom planu. Proslavljati f^d i njegove nosioce u liku udarnika i drugih mladih ljudi koJ neštedemice sebe predavali izgradnji. S tim u vezi aktv*el]J teme postala su gradilišta, zadruge, setva, transport, lt ' Književnost je, kao i politika, imala da akcentira samosta' n ° radnih napora i uverenost u sopstvene snage.Tematika , časopisa vulgarizovana je do tog stepena da je u njima ^ objavljivan i normativni materijal o korišćenju mašitfT^ parka pojedinih zadruga, tehnologija „trudodana", opisi rž>"
1 su

j

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ne umetnosti, pozorišta, itd. U radu ovog društva i uopšte ,,ruska kultura" se smatrala „nepresušnim izvorom stalno novih nadahnuća za stvaranje u svim oblastima kulture". Jugoslovenska kultura imala je u sovjetskoj veliki obrazac, zato se u literaturi o ovom problemu i govori o „sovjetizaciji kulturnih sadržaja", koji nestaju tek posle sukoba KPJ sa IB-om. Pozorišnom i filmskom repertoaru davali su pečat pozorišne predstave i dela sovjetskih pisaca, kao i sovjetski filmovi. Istraživanja Ljube Dimića pokazuju da je u pozorišnoj sezoni 1946/1947. u FNRJ radilo 47 profesionalnih i poluprofesionalnih pozorišta koja su prikazala 74 dela domaćih pisaca, a od ukupnog broja inostranih 59 su otpadala na ruske (sovjetske) pisce. Od 381 filma, koliko je prikazano u 1946, 127 je bilo sovjetskih, a u 1947. ih je bilo 170. Iz godine u godinu obnavljani su i prikazivani Roditeljski dom Katajeva, Najezda Leonida Leonova, Bez krivice krivi Ostrovskog i drugi komadi. Prilikom sastavljanja pozorišnog repertoara nalgašavalo se da treba sprovesti sovjetsku „ekonomsku i kulturnu liniju", a na drugoj strani liniju „bratstva i jedinstva, kao jednog od temelja nove Jugoslavije", time što bi se prikazivali autori i dela iz svih naših republika. Štampa i instrukcije agitpropa upućivale su da se iznose uspesi SSSR-a kao socijalističke zemlje, s tim da ona služe i kao „iskustva u našem radu". Posle oslobođenja zemlje uglavnom je prevođena sovjetska literatura, kao i klasična dela iz svetske književnosti. Prevođena su dela Maksima Gorkog, Mihaila Šolohova {Tihi Don, Uzorana ledina i Oni su se borili za otadžbinu), Alekseja Tolstoja {Hod po mukama), lije Erenburga, Leonida Leonova i drugih. Prevođeno je i dosta radova koi nisu mogli izdržati umetničku kritiku. Tokom 1949. nastavlja se, kao po nekoj inerciji, prevođenje sovjetskih autora. Tada je i objavljeno više slabih literarnih ostvarivanja: Kavaljer zlatne zvezde Semjona Babajevskog, Bela breza Mihaila Bubanova, U Dombasu Borisa Galijina (književna reportaža), Četiri dana N.V. Garšina, Zavod sa tri odreda J. Gorelika, Zvijezde E. Kazakojeviča, Drugovi Aleksandra Kalinjina, Kolbat Jemeljanova, Inžinjer Jurija Krimova, Trgovac Lobac i Moje pokolenje Borisa Gorbatova. Nije prestajalo prevođenje ruske književne klasike (Puškin, Tolstoj, Cehov, Gončarov, Hercen i drugi). Univerzitet je bio preplavljen prevodima sovjetskih udžbenika. U periodu 1945—1948. na Univerzitetu u B e o g r a d u

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 2 9

prevedena su 24 dela s ruskog. Prevođena su dela iz oblasti društvenih i prirodnih nauka. Među njima nalazimo, udžbenike iz istorije, opšte istorije države i prava, krivičnog prava (opšti deo), teorije države i prava (Golunski i Strogovič, Denisov), teorije dokaza (A. Višinski). Sovjetsko krivično pravo kosilo se sa klasičnim krivičnopravnim principima da nema krivičnopravne odgovornosti retroaktivno ako izričito zakonom nije predviđeno, te da nema odgovornosti ni ako delo u trenutku izvršenja nije bilo zakonom predviđeno; zalagalo se za analogiju kao pretpostavku samovoljnosti. Višinski je priznanje slavio kao „caricu dokaza", uopštavajući najverovatnije iskustvo sa moskovskih procesa u kojima je nastupao kao tužilac. Stvaralaštvo je crpio teme iz narodnooslobodilačke borbe kao prevashodne tematike i zalagalo se za učvršćivanje tekovina revolucije. Partija je, kao što je referisano na Petom kongresu KPJ, oko sebe okupljala sve one književnike koji su stajali na stanovištu „tekovina narodnooslobodilačke borbe". Od umetnika se očekivalo da razviju napor iz vremena rata i upregnu sve svoje snage da se ove tekovine u fazi izgradnje učvrste. Partija je tražila „verne tumače naše životne i društvene stvarnosti" i nisu je mnogo zanimale estetske preokupacije umetnika. Umetnost je imala da služi političkim ciljevima. Osnovno merilo vrednosti cenilo se prema tome kakav je odnos umetnik imao prema programu KPJ za preobražaj društva i kakvo je bilo njegovo ponašanje u praksi. Agitprop je strogo nadziravao, ocerijivao, podržavao, prekorevao i uništavao, ali i materijalno pomagao i favorizovao sve one umetnike koji su se istinski ili veštom mimikrijom znali postaviti prema ovim zadacima. Kongres književnika Jugoslavije održan novembra 1946. odredio je precizno položaj i zadatke književnika. Od umetnika se zahtevalo da što bolje i uspelije opišu napore zemlje u obnovi. Književnost nije imala preči zadatak od podržavanja obnove i na literarnom planu. Proslavljati rad i njegove nosioce u liku udarnika i drugih mladih ljudi koji su neštedemice sebe predavali izgradnji. S tim u vezi aktuelne t e m e v postala su gradilišta, zadruge, setva, transport, itd. Književnost je, kao i politika, imala da akcentira samostalnost radnih napora i uverenost u sopstvene snage.Tematika nekih časopisa vulgarizovana je do tog stepena da je u njima čak objavljivan i normativni materijal o korišćenju mašinskog Parka pojedinih zadruga, tehnologija „trudodana", opisi radnih

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

operacija. To je značilo „zagnjuriti se u život do kraja". Tematika narodnooslobodilačke borbe preplitala se sa temama iz predratne borbe ilegalnog pokreta i robijanja i s novim radnim podvizima. U likovnoj umetnosti dominiraju teme iz rata. Istraživanje na području Crne Gore Senke Bobović pokazuje sledeći tematski dijapazon slavljenja u poeziji i slikarstvu: Sutjeska; crteži partizana: „Patrola u snijegu", „selo gori", „Narodna pomoć", „Bolničarka", „Patnje naroda", „Sutjeska", „Partizan", „Logor", „Portret Save Kovačevića", itd. Što se tiče obnove i izgradnje nametale su se teme zavisno od regionalnih okolnosti, ali isti sadržajni motivi. Tako je u Crnoj Gori u prvom planu bila problematika isušenja Skadarskog jezera, izgradnja pruge Nikišić — Titograd, seča šuma, stvaranje seljačkih radnih zadruga. Uprava za agitaciju i propagandu PK KPJ za Crnu Goru odredila je konkretne obaveze prema isušenju Skadarskog jezera koje predviđaju: „izradu plakata,. . . pripremu emisija o jezeru, kulturno-umjetnička društva da obilaze radilište, književnici da naprave plan u vezi jezika i da napišu po jednu pjesmu o jezeru koju treba čim prije komponovati, napraviti dokumentarni film o jezeru, naročito razviti agitaciju za mobilizaciju radne snage". Određivanjem ovih zadataka i uopšte tematskog kruga sa načinom obrade bila je cenzura svoje vrste, jer se van tih okvira nije moglo bez rizika idejne kritike (za idejna izopačavanja) izlaziti, ili čak i za politička sumnjičenja. Anton Pogačar je dve muzičke kompozicije posvetio pruzi Nikšić—Titograd („Pjesma gradilišta pruge" i „Pjesma omladinskoj pruzi"); pozorišni ansambl Crne Gore davao je na pruzi po tri predstave dnevno; Petar Lubarda je izložio sliku pod nazivom „Sa pruge" i pričao brigadirima o svojim utiscima iz Sovjetskog Saveza. Partija je forsirala masovnu kulturu. Centre kulturno-prosvetnog rada po selima činile su škole i domovi kulture, koje su gradile brigade Narodnog fronta 1948. godine. Krajem 1947. CK KPJ je predvideo izgradnju oko 400 domova kulture („zadružnih domova"), kao žarišta kulturnog i društvenog života. No, ti domovi su u većini slučajeva, zbog nedostatka materijalnih sredstava, bili provizorno izgrađeni i brzo zapuštani. Umesto prvobitne namene oni su pretvarani u magazine, štale i garaže za mašinski park zadruga. Za osnovni idejno-politički zadatak Partija je proglašavala savlađivanje ostataka idealizma i usvajanje naučne, socijalistič-

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 3 1

ke osnove vaspitanja i obrazovanja. Smatralo se da predstoji dug put idejne borbe i metodičnog vaspitnog rada sa nosiocima kulturno-prosvetne aktivnosti (učiteljima, profesorima, književnicima i drugim umetnicima) da bi se savladali stari pogledi na život i kulturu, potisnule i likvidirale zablude prošlosti. U novinama i časopisima književnog žanra (Mladost, opštejugoslovenski časopis za književnost, posvećen mladim stvaraocima, pokrenut novembra 1945. u Beogradu pod uredništvom Dušana Kostića; zagrebačka Republika, krajem 1945 beogradska Naša književnost, pokrenuta januara 1946.) obrađuje se tematika iz narodnooslobodilačke borbe, kulturnog nasleđa, objavljuju prilozi iz svetske klasike. Oko Republike angažovani su Krleža, Vjekoslav Kaleb i Joža Horvat, a oko Naše književnosti Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Božidar Kovačević, Desanka Maksimović i Ćedomir Minderović, kao glavni urednik. Krleža je radio u tišini imajući Titovu podršku; Stanko Lasić piše da su mu knjige izdavane i drame prikazivane, mada je bilo i onih koje su skidane s repertoara. Ta književnost nosi jedan izrazito vaspitan, propagandno-prosvetiteljski karakter, strogo je funkcionalna i utilitarna, nalazeći se u službi zadataka koje je društvo, odnosno njegove vladajuće snage postavile pred sobom. Iz ove književnosti izbija optimizam i borbena vera u budućnost novog društva koje dolazi. Moralistički i aktivistički vid književnog dela, „borbeni optimizam" i vršenje zadataka koje „narod — gospodar", postavlja pred pisce, ističu se u prvi plan u svim tekstovima koji se bave ulogom književnika u novim uslovima. Od pisaca se traži da svoja subjektivna „uzbuđenja objektiviraju". Savremeni hroničari toga doba u jugoslovenskoj književnosti se ne razilaze u tome. Preovlađuje „tematika dana", služenje narodu, stavljanje književnika u funkciju društvenih zadataka i angažmana na ideološko-političkom planu. Neposredno posle završetka rata ova linija nije tako naglašena kao krajem 1946. i 1947, a na drugoj strani ne mogu nestati osobeni pogledi na umetničko-estetski čin stvaranja. Još nije nastupilo vreme da se zahteva opšta nivelacija pogleda u skladu sa zvaničnom doktrinom socijalističkog realizma koja je pozajmljena iz SSSR-a. Postojeća linija se institucionalno podupire stvaranjem udruženja književnika, časopisnih tribina, kongresa književnika Jugoslavije. Deo umetnika ostaje van ove saradnje, a mnogi koji su pristupili pokazuju angažman uslo-

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

vljen kompleksom što su ostali po strani narodnooslobodilačke borbe, ili su očigledno nespremni svojim slobodnijim duhom da prihvataju nove, neumetničke, krajnje politizirane kanone. Delu književnika zabranjena je delatnost zbog lošeg držanja za vreme okupacije. Za žigosanje ovakvih književnika naročito su korišćeni sudovi za prestupe protiv nacionalne časti. Radovan Zogović inkriminiše književnike koji su rat proveli ,,u jami pored svoje kuće", sve one „reakcionarne" i „kompromitovane" umetnike. Istovremeno se inkriminišu ostaci starog i nazadnog u društvu i kulturi. U krilu obnove začinjala se jedna dogmatska kritika koja je sve cenila sa stanovišta „revolucije", pod čime se u stvari sve merilo sa stanovišta identifikovanja ili skretanja misli i drugih stvaralačkih manifestacija od partijske linije. Otuda diskriminacija dela i autora, zabrana i osuda, mada Radovan Zogović mnogo godina kasnije to demantuje, tvrdeći da je reč o običnom falsifikatu. Po njemu, uloga agitpropa je bila „savjetodavna", jer nijedan član „Agitpropa osim rukovodioca nije imao pravo da donosi odluke". Zaboravlja da to su ljudi koji su radili u tom telu, pisali, zvanično nastupali, uticali na kulturnu politiku i liniju Partije. Često se podseća na Zogovićevu knjigu Na poprištu, koja je bila neka vrsta „kodeksa utilitarne kritike", bez obzira što nije kao takva ozvaničena, ali pozicija pisca, javni nastupi, duhovna klima vremena i opšta partijska linija su joj davali visoko mesto u hijerarhiji službenih i poluoficijelnih nastupa. Zogović je podneo glavni referat na Osnivačkom kongresu Saveza književnika Jugoslavije: „0 našoj književnosti, njenom položaju i njenim zadacima danas". Smatrao je da se književnost nalazi pre svega pred zadatkom „da umjetnički široko i živo odrazi našu savremenu istoriju, njena teška i slavna poglavlja, naše društvo, savremenog čovjeka". Da objasni nastanak heroja i poništi smrt onih koje je smrt pokosila. S druge strane, da po istom zakonu sinteze naslika osvajače, da lik izdajnika koje su zaveli „reakcionari", da prikaže one koji su zbog svojih zločina u ratu, „zbog svoje službe tuđinu pobjegli sa svojim zločinom u inoStranstvo" i nastavili da rade za strance. Ždanovljeva kritika časopisa Zvezda i Lenjingrad, preneta i u Borbi (štampana i kao brošura) je obrazac sahrane pisca (Zoščenka) koji je prekršio partijsku liniju, kanone socijalistič-

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 3 3

kog realizma, nastojao da se stvaralački izrazi. Na njega se puca iz najteže ideološke artiljerije, što znači ekskomunikaciju iz javnog života ako ne i dovođenje u pitanje fizičke egzistencije: postavljalo se pitanje njegovog morala i literarne fizionomije; ko je on i kakav je bio u bližoj i daljoj prošlosti; sledovalo je još ranije da je on „paskvilant i trivijalni tip, tuđ sovjetskoj književnosti". „Zoščenkova skroz trula i iskvarena društvenopolitička i književna fizionomija nije se juče formirala", a njegova sadašnja ,,dela" nikako nisu posmatrana kao slučajnost već kao nastavak čitavog njegovog književnog „nasleđa" koje vodi poreklo od dvadesetih godina. Napad na ove časopise i pisce u SSSR-u bio je samo uvod u stezanje pisaca, napad na sve ostale koji su mogli slediti put autentičnog stvaralaštva, koje se — samim bićem umetnosti — kosilo sa partijskom linijom glajhašaltovanja. Otuda su i sve kritike Mihaila M. Zoščenka u sadašnjosti i prošlosti, kao i ranijih odbačenih pravaca, bile upućene svima drugim književnicima koji su se mogli povesti za njima. O tome govore kvalifikacije Ždanova: dugačak je spisak izama koje su se našle na indeksu (bezidejnost, vulgarnost, otpor utilitarizmu, apoliticizam, malograđanština, trivijalnosti, invidividualizam, larpurlartizam, „aristokratsko-salonski" pravac). Ana Ahmatova je označena za predstavnika „bezidejne reakcionarne književne močvare". Ona pripada takozvanoj književnoj grupi akmeista, koji su u svoje vreme izišli iz redova simbolista, — i ona je jedan od barjaktara prazne, bezidejne, aristokratsko-salonske poezije, apsolutno tuđe sovjetskoj književnosti. Akmeisti su predstavljali individualistički pravac u umetnosti. Oni su propovedali teoriju „umetnosti radi umetnosti", „lepotu radi same lepote"; oni nisu hteli da znaju ništa o narodu, o njegovim potrebama i interesima, o društvenom životu." Utilitarnost pogleda najbolje se vidi iz pitanja kakvu pouku mogu dati takva dela i odgovora Ždanova da ona mogu samo štetiti: sejanjem potištenosti, malodušnosti, pesimizma, težnje da se pobegne od bitnih pitanja društvenog života, da se ,,skrene sa širokog puta društvenog života i aktivnosti u uzani svet ličnih preživljavanja". CK SKP(b) je preko Ždanova zahtevao da se pisci i -,književni rukovodioci" rukovode „onim bez čega sovjetski poredak ne može živeti, tj. politikom". S pozivom na Lenjina Ždanov je tražio „princip partijnosti literature". CK se umešao,

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

jer je na „ideološkom frontu" bilo „podbacivanja i nedostataka". Večito pozivanje na Staljina nije ni ovde moglo izostati, kao ni vulgarno upoređivanje proizvodnje u privredi i umetnosti. „Drug Staljin je nazvao naše pisce inžinjerima ljudskih duša. Ta definicija ima dubok smisao. Ona govori o ogromnoj odgovornosti sovjetskih pisaca za vaspitanje ljudi, za vaspitanje sovjetske omladine, za sprečavanje škarta u književnom radu." „Ako se pravi škart u proizvodnji, ili ako nije ispunjen program proizvodnje predmeta masovne potrošnje, ili ako nije ispunjen plan prigotovljavanja drveta, — onda se kažnjavanje za takve stvari smatra prirodnim, ali ako se pravi škart u vaspitanju ljudskih duša, ako se pravi škart u vaspitavanju omladine, — to' se nekako može i trpeti. A zar to nije gora krivica nego neispunjavanje programa proizvodnje ili neizvršenje proizvodnog zadatka? CK smera da svojom odlukom približi ideološk' front svim ostalim sektorima našeg rada . . . " Sovjetska književnost mora da živi „za interese naroda, z interese otadžbine": njen je zadatak da odgovara na imperijalističke klevete na sovjetski poredak i kulturu, a na drugoj strani „da smelo šiba i napada buržoasku kuturu, koja se nalazi u stanju senilnosti i raspadanja"; njena moralna osnova je „trula kužna". Čitav „buljuk" buržoaskih pisaca i umetnika želi d skrene pažnju s akutnih pitanja političke i socijalne borbe i da je usmeri „na banalnu, bezidejnu književnost i umetnost, pun gangstera, varijetskih lepotica, veličanja preljube i doživljaj svakojakih avanturista i probisveta". Onda je sledila serij Ždanovljevih glorifikacija sovjetskog poretka i kulture, samohvalisanje u najboljem velikodržavnom i hegemonističkom smislu. „I zar mi da metanišemo pred čitavom tom inostranštino ili da zauzimamo pasivno-odbranbenu poziciju!" Sovjetsk' pisci stavljeni su odlukom CK SKP(b) na prvu borbenu liniju, rastu zadaci ideološkog fronta, CK vidi u književnosti jačanj moralnog i političkog jedinstva naroda. Ždanovljev referat je davao opšte ideološko-političke koor dinate komunistima i u drugim zemljama, posebno u onima gd su se komunisti nalazili na vlasti. Zvanični faktori agitropovsk politike su ga prihvatili u Jugoslaviji o čemu govori njego publicitet, isticanje teza iz ovog referata, asimilovanje ideja u istupanjima jugoslovenskih rukovodilaca agitpropa, ali uz neke osobenosti. Uz ideju o partijnosti književnosti u analizama su se mogle zapaziti ideje koje su bile određene vlastitim tlom,

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 3 5

tradicijom, istorijom vlastitog revolucionarnog pokreta i „narodnom revolucijom". Osobenosti su se mogle izražavati i u postojanju prelazne faze u jugoslovenskom razvitku koja je omogućavala koegzistenciju različitih shvatanja, vakuuma organizacije društva koji ih je obezbeđivao, poštovanja drukčijih pristupa, pa i otpora, ili napuštanja javne scene, određenog izolacionizma po cenu žrtve. No, osnovne ideje o dirigovanoj kulturi i kulturi u službi naroda ugrađene su i u politiku Agitpropa CK KPJ. Deo najznačajnijih stvaralaca iz toga vremena se nije stvaralački izražavao, ako izuzmemo one koji su dugi period rata iskoristili da napišu nova dela koja su prvi put posle rata ugledala svetlost dana. Pisci od ugleda ipak nisu mogli da se odvoje od narodnog entuzijazma neposredno posle rata učestvujući u književnim večerima po domovima kulture, na univerzitetima, u varošima u unutrašnjosti, koje su bile uvek prepune, odisale nekim revolucionarnim elektricitetom, praćene diskusijom i beskonačnim razgovorima, a na drugoj strani u Društvu prijatelja Jugoslavije — SSSR, nastupajući na Kolarčevom univerzitetu i drugim sličnim tribinama, u svečanim brojevima novina. Zvanična vladavina socijalističkog realizma nije mogla ugušiti otpore koji su se izražavali na najrazličitije načine: iščezavanjem iz javne delatnosti, nemim otporom, „nečinjenjem", kritičkim stavom prema dogmatici. Mlađi umetnici su se opredeljivali za najneobičnije izolacije ili probijanje sa svojim stilom rada. Deo književnika je olako prihvatao novi stil, podilazio režimu, idolopoklonički se ponašao, kadio ždanovizmu. Borba za izraz, koji ne bi bio normiran kao socijalistički realizam, bila je de facto borba za stvaralačku slobodu. Izdavačka delatnost, pod kontrolom KPJ, zasnivala se na više principa formulisanih u Agitpropu. Van državnog sektora najviše knjiga je izdavala rimokatolička crkva. Agritrop CK KPJ je bio nedvosmislen da treba sprečiti izdavanje ove literature 1947. godine, a za najefikasniji sistem se smatralo da radnici obustave štampanje crkvenih publikacija. Iste godine Agitprop je inriminisao privatnu izdavačku delatnost koja je imala jednu fazu ograničene, ali relativno slobodne delatnosti posle oslobođenja. Sa procesom centralizacije društvenih poslova knjige štampane kod privatnih izdavača su kvalifikovane kao „neprijateljske"; tražilo se da počne kampanja o njihovom radu kao o neprijateljskom u štampi, da se pripremi javno

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

mnjenje, ali nisu zanemarivana ni druga sredstva onemogućavanja njihovog rada, koja su se svodila na korišćenje Ureda za cene radi sniženja cena štampanih knjiga, tako da „oni moraju da propadnu". Sa kasnijim periodom sve je više kritike malograđanštine i neutralnosti u oblasti idejnog rada. Agitprop je na vrhuncu takvog kritičkog istupanja januara 1948. na nišan stavljao narodne univerzitete koji su se isključivo bavili stručnim predavanjima ,,i to morski izmišljenim, kako to malograđani mogu da izmisle, govoreći o potpuno nepotrebnim stvarima (o biljkama na ostrvu Fidži)", zbog čega su njihov rad morali preuzeti u svoje ruke agitropi. Represivne mere su preduzimane protiv „mračnjaka", izdavača američke, pornografske literature i blaziranih muzičkih kompozicija. Među tim merama pominju se otpuštanja, onemogućavanje edicija, zabrana papira, „raskrinkavanje" u štampi. „Nakladnici" su se morali pridržavati izdavačkih planova i pod pretnjom kazne nisu smeli objavljivati knjige koje nisu bile potvrđene u planovima. Tradicija nije smela da se zanemari u književnosti i umetnosti uopšte, ali su pri tome prisutna vidna ograničenja: koje delo pripada tradiciji koja je mogla da se uklopi u novi program ideologije; kritikovano je nedovoljno iskorišćavanje literature starih pisaca (da nema Zmaja, Trifkovića, Sterije), ali se isticalo da starija literatura nije toliko bogata da bi se mogla više koristiti. Problem tradicije najviše se javljao u vezi sa narodnom umetnošću. Kritikovana je poplava folklora, ali se na drugoj strani polazilo od saznanja da je ova vrsta zabave i razonode duboko usađena u svest i običaje naroda. Izdavačke kuće nisu smele objavljivati predratne prevode, dok se ne „dotjeraju". „Nove prevode", stoji u jednoj direktivi, „treba podvrgavati višestrukoj, kolektivnoj i pojedinačnoj kontroli". Pitanje prevoda je naročito postalo osetljivo po ideološkoj liniji, to jest u slučaju prevođenja i izdavanja klasika marksizma — lenjinizma, naročito Staljinovih dela i Istorije SKP(b), koja postaje ideološki trebnik jugoslovenskih komunista, i pored niza stvaralačkih upozorenja o načinu njenog proučavanja. Izdavačka delatnost je usmeravana preko definisanja pozicije i određivanja uloge pojedinih izdavačkih kuća. Tako je Državni izdavački zavod Jugoslavije trebalo da postane glavno i reprezentativno izdavačko preduzeće u Jugoslaviji, preko kojeg je država na kulturnom izdavačkom planu imala da

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 3 7

ostvari rukovodeće načelo u sferi kulturne politike. Partijsko izdavačko preduzeće „Kultura" bilo je centralno partijsko preduzeće, kojemu je namenjeno da planski izdaje celokupna dela „četvorice klasika marksizma — lenjinizma", marksističke teoretičare i istoričare umetnosti, pisce, sledbenike socijalističkog realizma, u stvari sovjetsku literaturu, najbolja dela domaćih pisaca, kao i pisaca revolucionarnog i demokratskog i proleterskog pokreta, popularnu marksističku literaturu. Direktivnim pismom Agitpropa zahtevano je da se ne narušava tradicija da Hrvatski nakladni zavod i Matica hrvatska objavljuju samo knjige latinicom, a beogradska „Prosveta" ćirilicom. Ako se radilo o srpskim piscima njihova dela su se mogla štampati i ćirilicom, naročito ako su poticali iz Hrvatske ili izrazili želju da im knjige budu štampane ćirilicom. „Tako će se", smatralo se, „slomiti usko nacionalni zidovi naših izdavačkih preduzeća, a naše srpsko-hrvatsko književno tržište postajaće jedinstveno za svaku hrvatsko-srpsku knjigu." Agitaciono-propagandnò odelenje CK KPJ (popularno Agitprop) je bio centar iz kojega se rukovodilo i štampom. Svojim intervencijama i direktivnim smernicama tražilo je od centralizovane štampe istinitost i principijelnost u sprovođenju partijske linije, objektivnost i kritičnost, ali istupalo protiv kritizerstva i uskog prakticizma, protiv fraza i preterivanja; zahtevala se masovnost štampe (porast čitalaca i tiraža) i veze ove s masama: kakva je agitaciona uloga, kako odražava socijalnu stvarnost, usmerava i organizuje mase. Vaspitno ona je imala da se zalaže za revoluciju u kulturi, socijalistički preobražaj sela, razvijanje političke svesti, šireći ovu naročito u krugovima nacionalnih manjina. Zahtevala se razmena republičkog iskustva. Formalno se delila na centralnu, republičku i lokalnu. Nastojalo se da se što više proširi dopisnička mreža. U svom radu Agitaciono-propagandno odelenje je zahtevalo vezu između Organizaciono-instruktorske uprave i Agitpropa. Direktivni list Partije je Borba, partijski organ. Pismom CK KPJ svim centralnim i pokrajinskim komitetima o privlačenju niza spoljnih saradnika — članova partije iz redova političkih i državnih rukovodilaca, kulturnih i javnih radnika 1946. nastojalo se da se kao spoljni saradnici privuku članovi partije iz drugih ustanova (iz. republika, saveznih ministarstava, vojske i sindikata), pojavljujući se sa po jednim člankom u dva meseca iz oblasti kojom se bave.

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Agitprop je na osnovu analize novina određivao njihovu opštu fizionomiju, definisao specifičnu ulogu i davao ocene o njihovom kvalitetu. Specijalno se zalagao da se preko zabavne štampe ne dovede u pitanje ozbiljnost i principijelnost štampe, sa stanovišta vaspitanja i obrazovanja mlađe generacije i uopšte građana. Ove intervencije obuhvatale su i slabo rasturanje Borbe. Kritičke analize novina vršene po nalogu Agitpropa svojevrsna su kritička ocena, faktički vid cenzure, inače svakodnevno vršene, zahvaljujući vezama redakcija i Agitpropa, sumiranje idejno-političke strane novinskih sadržaja, vid usmeravanja i dirigovanja, upozoravanje na „propuste" i naglašavanje značaja pitanja na kojima treba daleko više insistirati. Ove analize, često paušalne, određene jednim vulgarnim shvatanjem idejno-političke orijentacije koja je bila izraz dnevnih potreba partije, tretiraju najraznovrsnije probleme vezane za rad novina i njihovu orijentaciju: kadrovska pitanja, interpretacije događaja, ocene ličnosti, skreću pažnju na spoljnopolitičke, ekonomske, unutrašnjopolitičke događaje i procese. U ovim analizama nalazimo sva ona pitanja koja se inače odražvaju u političkom i ideološkom angažmanu partije i državnih organa: ponašanje birokratije, specijalno iz bivšeg građanskog aparata, odnos prema ratnim zločincima, kolaboracionistima, tretman Engleza, Mačeka, slovenske solidarnosti itd. Napadaju se neplanski nabacane vesti, neukusna i nepismeno postavljena agitacija. Borba je i u prošlosti i sadašnjosti tretirana kao jedna od „najvažnijih spona između Partije i širokih narodnih slojeva", mobilizacioni činilac za čvrst savez radnika i seljaka, protiv nacionalnog ugnjetavanja u Kraljevini Jugoslaviji. U novoj situaciji, ona je shvatana kao „moćno oružje" za ostvarenje petogodišnjeg plana. Ova instrumentalna uloga glavnog partijskog lista konkretizovana je u dva pravca: jednom, da se bori protiv neprijatelja i da svakodnevno objašnjava zadatke masama na raznim područjima. Stoga i zahtev za podizanjem njenog kvaliteta u pomenutom utilitarnom smislu. „Ona i dalje treba da se bori protiv narodnih neprijatelja, protiv rasipnika i špekulanata, protiv birokrata i neradnika, da upućuje i opominje na štednju narodne imovine, da pohvaljuje i ističe one koji to zaslužuju i da kritikuje i oštro udara po onima koji nanose štetu naroda i državi. . . Zadatak Borbe je, takođe, da svakodnevno objašnjava masama događaje sa područja među-

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 3 9

narodne politike, da raskrinkava ratne huškače i izazivače sukoba i nemira, da se zalaže za pravedni i demokratski mir i za mirnu saradnju među narodima na osnovu uzajamnog poštovanja njihovih prava i opravdanih interesa; da se zalaže za bratsko jedinstvo i savez Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, za što tješnju saradnju slovenskih naroda i svih drugih demokratskih zemalja, kao i za jedinstvo demokratskih i svih slobodoljubivih i progresivnih snaga u svetu u borbi protiv imperijalističke reakcije i protiv svih pokušaja pomaganja fašističkih ostataka i oživljavanja fašizma." Pokrajinska i lokalna štampa upućivana je na prenošenje članaka i komentara iz oblasti spoljne politike iz centralnih listova, pre svega Borbe, kao direktivnog organa KPJ. U lokalnoj štampi razlikovala su se dva tipa listova: listovi Narodnog fronta, koji su bili organi sreskih ili gradskih odbora NF-a, i listovi industrijskih bazena ili preduzeća, kao organi sindikalnih podružnica ili uprava preduzeća. Najčešće su izlazili dva puta mesečno u tiražu od 1.000 do 7.000 primeraka. Saradnici tvorničkih listova su najčešće inžinjeri, tehničari, činovnici uprave, daleko rede radnici, ispunjeni hvalisanjem o stanju preduzeća i provejavanjem tona „učenja" neukih radnika. Glavni cilj im je mobilizacija radnika i članova Narodnog fronta na ispunjavanju konkretnih zadataka. U težnji da se obuhvati celokupni prostor mrežama propagande pokretani su i bilteni štampani na šapilografu u 40—50 primeraka, najčešće nečitki, služeći krugu agitatora. Malobrojne radio-stanice nalazile su se takođe pod nadzorom Agitpropa i bile inspirisane njegovim direktivama. Godine 1946. radilo je svega nekoliko tih radio-stanica: Radio-Beograd (kratkotalasna i srednjetalasna stanica), Radio-Zagreb, Radio-Ljubljana, zatim radio-stanice Sarajevo, Skoplje, Cetinje, Prizren, Rijeka, Dubrovnik, Osijek, Maribor, Ajdovščina. Osnovni zadaci petogodišnjeg plana su predviđali da se podigne i osamostali domaća radio-industrija, poveća broj radio-aparata, koji su posle oslobođenja bili prava retkost; jedan aparat je dolazio na 73 stanovnika, a 1951. jedan aparat na 18 stanovnika. Nedostatak aparata nadoknađivan je stalnim emitovanjem programa preko zvučnika, s jednostranim, strogo službenim vestima, što je istovremeno označavalo pojavu masovne, prinudne propagande koja je mehanikom ponavljanja i javnosti uticala na glajhšaltovanje mišljenja.

-L 3 U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

KPJ je pitanju filma 1945. prilazila kao najmoćnijem sredstvu propagande i prosvećivanja naroda. Njenu pažnju u ovoj oblasti plenila je raspodela i plansko, puno iskorišćavanje inostranih i domaćih filmova, te razvitak domaće filmske proizvodnje. Poslovi vezani za film centralizovani su u Državnom filmskom preduzeću Jugoslavije, koje je imalo isključivo pravo zakupljivanja filmova iz inostranstva, i pravo cenzure inostranih i domaćih filmova i žurnala. U Jugoslaviji se nije mogao prikazivati nijedan film koji nije bio uvezen preko ovog preduzeća i koji nije prošao pregled Cenzorskog odeljenja Državnog filmskog preduzeća Jugoslavije (DFPJ). Na preduzeće je pala obaveza i da uvozi „dobre" filmove, pre svega sovjetske. Od agitpropova se tražilo da postanu kontrolni organi prilikom korišćenja filmova i njihove proizvodnje, ili da „bdiju" nad iskorišćavanjem filma. Traženo je da film prodire na selo i u radničke sredine, da se menja struktura publike, onemogući prikazivanje zatečenih predratnih ili okupacionih filmova italijanske, nemačke i mađarske proizvodnje, kao i loše kombinacije novijih američkih i engleskih filmova i žurnala, s obzirom na njihov negativni efekat. Partijska direktiva insistirala je na neprekidnom obrtu filmskih kopija kako bi se nadoknadio mali broj filmova. Koliki se značaj posvećivao filmu vidi se iz direktive da se kopija „čuva kao oči u glavi". Na „operisanje" filmova gledalo se kao na oružje, to jest, trebalo ga je primenjivati „vješto", hitno, onamo gde je to najpotrebnije i politički uticaj naslabiji, ili u krajevima koji su najviše žrtvovali u borbi. Rezervni projekcioni aparati raspodeljivani su onim krajevima gde nije uopšte bilo bioskopa. Agitprop je detaljno razrađivao borbu da se film zaista pretvori u sredstvo propagande i prosvete: proširivanje kruga korisnika, način kupovanja karata, organizovanje kolektivnih predstava, zakupljivanje predstava od strane radnog kolektiva, objašnjavanje filmova i pozorišnih predstava, diskusije o njima, organizaciju reklame. Predlagano je da se u tvornicama, radionicama, omladinskim i ženskim organizacijama stvore fondovi za plaćanje bioskopskih i pozorišnih karata za radnike, omladinu i žene od dobrovoljnih priloga, od izvesnih uloga samih preduzeća, od uloga radnika i nameštenika, članova organizacije za kupovinu karata koje bi se dodeljivale radnicima i članovima organizacija; kupovanje karata — nagrada za

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 4 1

najbolje radnike i aktiviste; zakupljivanje celih predstava; karte — pokloni za seljake od radničkih, političkih, ženskih, omladinskih i kutlrunih organizacija; pozivanje seljaka iz okoline v e l i k i h gradova (Beograda, Zagreba, Ljubljane, Skoplja) na sve veće svečane pozorišne i filmske priredbe i izložbe. Iz agitpropa je zahtevano da pokretni bioskopi postanu što pokretljiviji i efikasniji. I na tom planu primenjivalo se udarništvo. S pokretnim bioskopima upućivao se propagandist koji objašnjava film, a ukoliko je bilo mnogo nepismenih gledalaca ili takvih da im nije pristupačan jezik, propagandist je bio dužan da usmeno komentariše i prati film. Iskustvo iz Srbije je pokazivalo da je bio najpogodniji putujući bioskop u železničkim vagonima (kino-vagon), koji su istovremeno bili organizovani i kao izložbe slika i plakata i prodavnice knjiga. Među prikazivanim filmovima birani su oni prosvetnog i kulturnog sadržaja, a politički aktuelni. Moralo se odlučno prekinuti sa davanjem „reakcionarnih i bljutavih engleskih i američkih filmova" i njihovih žurnala. Ako su se već morali prikazivati njihovi filmovi onda ih je trebalo kombinovati s dobrim sovjetskim filmovima i žurnalima, ili ne davati ništa, pa makar bisokopi samo povremeno radili. Istovremeno, trebalo je što više i češće pisati o dobroj sovjetskoj kinematografiji. Energično je onemogućavan kontakt iz federalnih filmskih direkcija sa predstavnicima inostrane filmske produkcije uz zaobilaženje centralne ustanove Jugoslavije i njene kontrole, kao i ugrožavanje jedinstvene linije jugoslovenske kulturne i trgovinske politike. Nedeljni aktuelni filmski žurnal o političkim, privrednim, kulturnim i društvenim događajima u Jugoslaviji bio je jedinstven za Jugoslaviju. Nijedna federalna filmska direkcija nije mogla proizvoditi samostalne „federalne" žurnale, koji bi u celini bili ispunjeni snimcima iz dotične federalne jedinice, ali je pri Državnom filmskom preduzeću Jugoslavije predviđeno formiranje redakcionih odbora jugoslovenskog žurnala. U okviru razvijanja nacionalne filmske industrije centralno filmsko preduzeće, kao i federalna filmska preduzeća mogla su organizovati i razvijati dokumentarni i kulturno-prosvetni film. Centralno preduzeće trebalo je da snima dokumentarne i kulturno-prosvetne filmove od većeg, opštejugoslovenskog značaja, na važnije i reprezentativnije teme, a federalna preduzeća filmove na teme iz istorije, kulturnog, političkog i privrednog

-L

3

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

života svoje jedinice. Pri centralnom i pokrajinskim filmskim preduzećima formirani su umetnički saveti za dokumentarne i kulturno-prosvetne filmove sastavljeni od filmskih stručnjaka, književnika, novinara, muzičara, arhitekata, vojnih stručnjaka, likovnih umetnika, čiji se zadatak sastojao u davanju podsticaja za naredne filmove, ideja, pregleda gotovih filmova i žurnala. Centralni žurnali i dokumentarni, kulturno-prosvetni filmovi i pokrajinski dokumentarni i kulturno-prosvetni filmovi izrađivali su se u laboratorijama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Pozorišta su obavezana da filmskim preduzećima u stvaranju jugoslovenskog filma ukažu svaku pomoć. Pri grupi „Mosfüma", koji je snimao „Buru na Balkanu", radio je kolektiv Jugoslovena koji se učio režiji, snimanju, montaži, dekoraciji, šminki. Označavajući početak jugoslovenskog umetničkog filma „Bura na Balkanu" je, međutim, izvitoperila suštinu narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, predstavljajući je kao spontanu borbu, u znaku starih balkanskih hajdučkih tradicija. Partija je u stvaranju filmske industrije istupala protiv krutog centralizma savezne uprave koji bi gušio razvoj nacionalne filmske umetnosti, ali nije bila spremna ni da dozvoli „separatizam" federalnih direkcija. Kao „separatistički" i „problematični" stavovi u partiji i filmskoj organizaciji navođeni su odnosi između centralnog i pokrajinskih filmskih preduzeća, te davanje prioriteta federalnim filmskim preduzećima tek kasnijim prelaskom na podizanje centralnog ateljea i laboratorije u kome bi se snimali nacionalni filmovi na svim jezicima naroda. Nije se moglo pristupiti snimanju nijednog dokumentarnog i kulturno-prosvetnog filma u federalnim jedinicama pre nego što CK odgovarajuće republike ne pregleda scenarij i plan i odobri ih. Na drugoj strani, nijedan dokumentarni i kulturno-prosvetni film, izrađen u filmskim preduzećima, nije mogao biti pušten na ekran, dok ga ne bi pregledao i odobrio agitprop dotičnog CK KP. Agitprop CK KPJ znao je pregledati filmove naknadno i skidati ih sa repertoara u svim federalnim jedinicama ukoliko ne bi odgovarali, uprkos odluke centra u kome su bili proizvedeni. Prvi jugoslovenski posleratni film prikazan je maja 1947. godine, s temom iz narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije — „Slavica", u režiji Vjekoslava Afrića i sa naslovnom ulogom Irene Kolesar. Iste godine osnovana je i Visoka filmska

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 4 3

škola za kadrove iz oblasti kinematografije. Film time postaje pristupačan i nepismenim gledaocima. Naredne godine snimljeni su: „Živjeće ovaj narod" i „Barba Žvane", a zatim su sledili „Bakonja fra Brne", „Svoga tijela gospodar", „Sofka", „Besmrtna mladost" i drugi. Ekranizirana su dela iz književne klasike i narodnooslovodilačke borbe. Još nema filmova iz svakodnevnog života. Prvim filmovima pečat je davala pozorišna gluma, usporenost ritma, teatralnost, patetika, zanatske slabosti (kadriranje, ugao snimanja, itd.). Informativni sistem je dosegao maksimalnu tačku centralizacije u pitanju informacija međunarodnog karaktera. Po Đilasovoj direktivi od 4. maja 1945. trebalo je zavesti najstrožu disciplinu štampe i agitacije u vezi sa događajima oko Trsta. Novine su mogle objavljivati spoljnopolitičke informacije samo ukoliko su poticale od Tanjuga, Radio-Beograda i Borbe. Boris Ziherl je kritikovao Jugoslaviju što je tako malo učinila za propagandu svojih interesa, uključujući i SSSR, gde su se nalazili jugoslovenski pitomci. Direkcija za informacije centralizovala je celu državnu propagandu. Protok informacija je usporavan njihovim filtriranjem, zahvaljujući visokom stepenu nepoverenja prema zapadnim saveznicima, unutrašnjoj opoziciji, konspirativnom stilu rada Partije. „Budnost" je tražila trijaž vesti u novinama pre objavljivanja. Upravna linija prosvetne politike posle oslobođenja išla je preko ministarstva prosvete i prosvetnih odeljenja, odnosno odseka okružnih, sreskih i mesnih odbora koji su rukovodili, koordinirali, organizovali i kontrolisali prosvetni rad u odgovarajućim okvirima teritorija i svojih upravnih ovlašćenja. Svim osnovnim školama, gimnazijama i univerzitetima rukovodila su ministarstva za prosvetu federalnih jedinica, a srednjim stručnim školama (tehničkim, trgovačkim i poljoprivrednim) odgovarajuća resorna ministarstva. Poslove vezane za inostranstvo usaglašavalo je Savezno ministarstvo prosvete. Ova ministarstva prosvete federalnih jedinica rukovodila su i čitavim kulturno-prosvetnim radom u narodu (pozorištem, analfabetskim tečajevima, narodnim univerzitetima, bibliotekama, muzejima). Univerziteti su zadržani kao celina, ali su medicinski fakulteti i poljoprivredno-šumarski stavljeni pod kontrolu i nadzor Ministarstva narodnog zdravlja, odnosno poljoprivrede i šumarstva. Težište rada na prosvetnom polju ostajalo je na

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

federalnim ministarstvima prosvete kako bi se omogućio širi razvoj nacionalne kulture i prosvete. Idejno-političkom stranom prosvetnih ustanova bavili su se agitprop i Pedagoška komisija pri CK KPJ u čijim su se kompetencijama savetodavnog karaktera nalazili nastavni planovi i programi, udžbenici i slična pitanja osnovnih, srednjih i stručnih škola, kao i univerziteta. Od oslobođenja partijska politika u oblasti prosvete nastojala je da poveća broj srednjih i nižih stručnih škola, naročito tehničkih i poljoprivrednih, nailazeći na teškoće zbog oskudice takvog kadra kojega je u zemlji bilo i inače malo; rat ga je još više proredio a neki univerziteti radili su pod iregularnim uslovima okupacije. U većim gradovima formirani su radnički tečajevi za opšte obrazovanje mladih radnika, a tendencija je bila da se pri fabrikama otvaraju stručni tečajevi za kvalifikovanje radnika. Najveći nedostatak osećao se u učiteljima, jer je, na jednoj strani postojala velika želja naroda za učenjem i otvaranjem osnovnih škola, a na drugoj strani u Jugoslaviji je zatečeno još od pre rata oko 45% nepismenih. Taj nedostatak rešavao se kratkim kursevima za učitelje koji su pohađali svršeni maturanti i učenici učiteljskih škola. Na univerzitetima su organizovani — naročito na grupama za matematiku, fiziku i ruski jezik — jednogodišnji tečajevi za profesore u nižim razredima gimnazije. Partija je osećala teškoće i na drugoj strani, jer se među učiteljima nalazio mali broj (sasvim neznatan) marksista. Radilo se o ljudima iz Kraljevine Jugoslavije koji su teško usvajali nove ideje. Za učitelje i profesore držani su tečajevi širom Jugoslavije kako bi ova kategorija radnika shvatila duh narodnooslobodilačke borbe, novu strukturu Jugoslavije, nacionalni problem. Od učitelja i profesora očekivalo se da unesu novi duh u škole, shvate potrebu saradnje sa omladinskom organizacijom, slome otpor snaga koje su se zalagale za obaveznost verske nastave. Ova nastava je za vreme Kraljevine Jugoslavije bila obavezna a do novog ustava je u novoj Jugoslaviji bila postavljena kao neobavezan predmet, ali su verske zajednice, deo roditelja i nastavnika podržavali njenu obaveznost. Neposredno posle oslobođenja ovaj problem je bio jedan od najakutnijih u prosveti, ali se postepeno smirivao i nestajao. Partija nije vodila antireligioznu propagandu, čak ni preko omladinskih organizacija, ali je u skladu sa principom slobode veroispovesti ostala dosledna tome da je veronauka

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 4 5

neobavezan predmet. Taj problem se čak i u neposrednoj postratnoj situaciji daleko teže reflektovao u krajvima sa pretežno katoličkim stanovištvom, jer se u pravoslavnim sredinama lakše rešavalo. Udžbenici pisani pre rata nisu se mogli upotrebiti, sem onih iz matematike, fizike, hernije. Najneupotrebljiviji su bili udžbenici iz istorije (opšte i nacionalne), iz književnosti, iz biologije, psihologije. Udžbenici za srednje i stručne škole rađeni su po uzoru na sovjetske udžbenike. Doslovno su prevedeni udžbenici iz opšte istorije za sovjetske škole (Jefimov, Kosminski), koji su dobijani od Narkompros-a i preporučivani kao priručnici. Izrađen je bukvar, udžbenik ruskog jezika, koji je uveden od prvog razreda gimnazije, i nove čitanke (hrestomatije). Najveći problem je predstavljala nacionalna istorila, koja se školske 1945/5. nije ni učila u školama zbog nedostatka udžbenika. Nacionalna istorija se učila uz kritički osvrt na ranije udžbenike, i po detaljnim uputstvima. Postavljanje programa za nacionalnu istoriju i književnost vezano je za nacionalni problem. Svaka federalna jedinica mogla je sama da izradi svoj program za nacionalnu istoriju koji je kasnije odobravan. Partija je stojala na stanovištu da istorija treba što pre da se očisti od „falsifikata". Očekivalo se razvijanje diskusije po časopisima o pojedinim problemima istorije, pri čemu se računalo da će i sovjetska literatura iz oblasti opšte istorije pomoći boljem shvatanju istorijskih događaja. Odobreni sovjetski udžbenici služili su i za udžbenike iz psihologije i istorije filozofije, predmete koji su se učili u učiteljskim školama i višim razredima gimnazije. Jugoslovenski psiholozi napisali su udžbenik iz psihologije po udžbeniku Kornjilova. Serije pedagoških brošura prevedene sa ruskog služile su za obrazovanje pedagoga — vaspitača. Kao rezultat revolucije u Jugoslaviji prosvetna politika narodne vlasti je išla na izmenu socijalne strukture (sastava) učenika. U Kraljevini Jugoslavije socijalni sastav učenika u stručnim školama i gimnazijama išao je na štetu radničke i seljačke dece. U tom pravcu podizani su i otvarani đački internati i kuhinje, kao potpora seoskoj i radničkoj deci da nastave školovanje; formirani su mnogi tečajevi za omladinu koja je učestvovala u narodnooslobodilačkoj borbi. Akcenat se stavljao na pomoć studentskoj a ne srednjoškolskoj omladini, s

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

obzirom na stepen stradanja zemlje u ratu i ograničene materijalne mogućnosti države. Bez naročite zakonske oštrine prelazilo se na sedmogodišnje obavezno školovanje, jer je bilo federalnih jedinica u kojima je još pre rata bilo uvedeno obavezno osmogodišnje školovanje (Slovenija, Hrvatska i Vojvodina), zbog čega ih nije trebalo vraćati unazad radi zaostalosti drugih. Mnoge male varoši i sela tražile su otvaranje nižih gimnazija. Smatralo se da će sedmogodišnje školovanje moći delimično da se sprovede u Hrvatskoj, pa i u Srbiji. Time se objavljivao rat nepismenosti i otporu roditelja u nekim nerazvijenim sredinama da šalju u školu odraslu decu, delom zbog oskudice obuće i odeće, a velikim delom i zbog korišćenja dece za rad na polju. U borbi protiv nepismenosti osnivani su analfabetski tečajevi kroz koje je samo 1945. prošlo na desetine hiljada građana, tako da je nepismenost smanjena za 4%. Masovno su se otvarale narodne knjižice, čitaonice, narodni univerziteti i domovi kulture; štampa je prodirala u sela; zidne novine su se izdavale u hiljadama primeraka. Osnovni pravac se sastojao u podizanju kulturnog nivoa naroda. Mnoga sela još nisu bila videla film, a u zemlji nisu proizvođeni radio-aparati. Za sela su organizovane pokretne izložbe i pokretni bioskopi. Država 1945. nije bila u stanju da obezbedi radio-aparate za građane, kao ni dijapozitive za sela. Nije bilo najnužnijih projekcionih aparata za univerzitetsku nastavu. Svi prosvetni radnici su mobilisani za borbu protiv nepismenosti. Inicijativu za razvijanje kulturno-prosvetnog rada nosile su mesne vlasti i antifašističke organizacije. Tim radom rukovodila su prosvetno-kulturna odeljenja organa narodne vlasti i agitpropi partijskih rukovodstava. Univerziteti su počinjali s radom novembra 1945. Beogradski univerzitet je bio naročito oštećen, tako da su mnoge laboratorije i seminari stajali prazni. Jugoslavija još nije dobila sredstva iz reparacija. Ministarstvo prosvete DFJ obraćalo se sa spiskom potreba za Univerzitet Komitetu u Moskvi, a na drugoj strani nastojalo se da se iz reparacija dobiju najminimalnija sredstva za nastavu. Pored materijalne osnove rada Univerzitet je zadavao brige zbog udžbenika, organizacije i kadrovskog sastava. Deo profesora je uklonjen s Univerziteta zbog saradnje sa okupatorom i izražavanja fašističkih ideja, deo je umro ili otišao sa Nemcima, tako da je postojao veliki „manjak" nastavnog kadra, naročito u docentima i asistentima. Nova

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 4 7

vlast se izjašnjavala za predavanje nauke na Univerzitetu a ne „idealističkih falsifikata". Ministarstvo prosvete DFJ je u jesen 1945. isticalo da na Univerzitetu postoji svega nekoliko marksista. Neophodna je bila pomoć SSSR-a i očekivao se dolazak sovjetskih profesora koji bi pomogli u organizaciji Univerziteta, a na drugoj strani držali predavanja, naročito iz biologije, istorije, filozofije. Tim povodom se isticalo: „Politički bi u našoj z e m l j i to bilo vrlo jednostavno, jer, sem doista krajnje reakcije, čitava javnost i intelektualna i profesori Univerziteta i narod, bili bi neobično zadovoljni dolaskom sovjetskih profesora. Sem toga, to što smo slovenske zemlje umnogome umanjuje svaki politički problem u tom pogledu." Smatralo se, što se tiče udžbenika, da bi „tabaci" koji se izdaju za studente sovjetskih univerziteta i instituta bili od neobično velike koristi. Od sovjetske vlade se očekivalo i odobrenje za specijalizaciju jednog broja jugoslovenskih stručnjaka u njihovim institutima. Materijalni uslovi su bili više nego teški na početku nove školske godine na univerzitetima, 1945, tako da izvestan broj studenata nije mogao da se upiše u nedostatku zgrada, laboratorija i nastavnih kadrova. Država je uz ogromne napore ipak uspela da organizuje nekoliko studentskih domova i menzi, te da da ograničeni broj stipendija. Očekivalo se da se u Francusku pošalje 100 studenata, 100 u Čehoslovačku, 12 u Veliku Britaniju. Računalo se da će i SAD dati stipendije za izvestan broj studenata iz fondova iz kojih su se davale stipendije jugoslovenskim studentima i pre rata. Predstojala je i manja razmena studenata sa Bugarskom. Smatralo se neobično važnim da se izvestan broj studenata pošalje u SSSR, ali je to 1945. bilo nemoguće. Slanje studenata u SSSR, smatralo se, olakšalo bi jugoslovenske prilike, a na drugoj strani osvežila bi se jugoslovenska inteligencija studentima obrazovanim u SSSR-u. Najveći broj jugoslovenskih studenata usmeren je prema SSSR-u i Čehoslovačkoj. U SSSR-u već su se školovali jugoslovenski građani na vojnim školama, od pitomaca, preko oficira, do generala Jugoslovenske armije. Odlazak u SSSR zavisio je od karakteristika koje su kandidati dobijali u Jugoslaviji. Svaki kandidat posmatran je sa stanovišta da li može „odgovarati zadatku studenata u inostranstvu", pri čemu se podrazumevala poverljivost, stepen ideološke izgrađenosti, radljivost, porodično poreklo i držanje roditelja u ratu.

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Dok je Jugoslavija upućivala najveći broj svojih studenata na školovanje u Cehoslovačku i SSSR, dotle je primala najveći broj studenata na školovanje u Jugoslaviji iz susedne Albanije. Bio je to izraz saradnje narodnooslobodilačkih pokreta Jugoslavije i Albanije u drugom svetskom ratu, kao i materijalne, političke i vojne podrške koju je Jugoslavija davala NR Albaniji posle drugog svetskog rata. Stipendiranje albanskih studenata bilo je samo jedna od manifestacija odličnih odnosa koji su vladali između dve zemlje, spolja gledano. Komitet za škole i nauku pri Vladi FNRJ obavestio je preko Ministarstva inostranih poslova albansku vladu 24. jula 1947. godine da će jugoslovenski univerziteti upisati sve albanske studente koji žele da studiraju u Jugoslaviji. Pored reorganizovanih starih univerziteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, koji su započinjali rad u novembru 1945, nova vlast je bila usmerena na otvaranje novih univerziteta u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, gde nije bilo univerziteta pre rata (ako se izuzmu Filozofski fakultet kao „filijala" Beogradskog univerziteta i udaranje osnove Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Sarajevu. Mislilo se i na otvaranje novih odseka na starim univerzitetima, koji nisu postojali između dva svetska rata u Kraljevini, među kojima najpre rudarskih odseka. Predratni univerziteti — beogradski, zagrebački i ljubljanski, predstavljali su potpune univerzitete, koji su 1948. postali glomazna tela sa 43.709 studenata. Univerzitet u Beogradu je imao 24.364 studenata, zagrebački 13.437 i ljubljanski 4.122. Najveći broj studenata je otpadao na Tehnički fakultet, koji je sa svojim odsecima činio gotovo poseban univerzitet. Tehnički fakultet u Beogradu je brojao 5.084 studenata, zagrebački 3.475 a ljubljanski 1.667. Beogradski Tehnički fakultet je imao devet odseka, od kojih je svaki predstavljao faktički poseban fakultet. Već tada se izvodio zaključak da bi Tehnički fakultet morao da se odvoji od Univerziteta i obrazuje kao posebno telo pod nazivom Visoka tehnička škola. Više nego zapažena je tendencija razbijanja univerziteta na visoke škole koje bi obuhvatile srodne struke. Oktobra 1946. Rodoljub Čolaković je u ime bosansko-hercegovačke vlade obavestio M. Đilasa da je vlada avgusta iste godine donela Zakon o otvaranju Pravnog fakulteta u Sarajevu.

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 4 9

Bosni i Hercegovini trebalo je oko 1.000 pravnika koji su se teško mogli školovati na postojećim pravnim fakultetima, jer Bosna i Hercegovina nije mogla da obezbedi toliki broj stipendija. Otvaranjem fakulteta veliki broj ljudi iz Sarajeva mogao je da studira u mestu življenja. Đacima van Sarajeva bilo je lakše da studiraju u glavnom gradu Republike nego u Beogradu ili Zagrebu. Čolaković je ovoj argumentaciji dodavao težnju da Sarajevo postane kulturni centar, smatrajući da je to nemoguće bez univerziteta. Otvaranjem Pravnog fakulteta udaran je praktično temelj budućem sarajevskom univerzitetu. Do 1948. dva univerziteta su se nalazila u formiranju: u Skoplju (Medicinski, Filozofski i Poljoprivredno-šumarski fakultet) i Sarajevu (Medicinski, Pravni fakultet i Visoka škola za planinsko gazdovanje). Do preorijentacije u vezi sa školovanjem Jugoslovena u inostranstvu, prvenstveno u SSSR-u, počelo je dolaziti početkom 1948. godine, kao što se može videti iz stava Komiteta za škole i nauku Vlade FNRJ iz marta 1948. godine. Ona je bila izazvana višestrukim razlozima. Jugoslavija se sve više okretala privrednoj izgradnji industrijalizacijom i elektrifikacijom zemlje. Sve više su na značaju dobijala vlastita iskustva. Ideološki uticaji upućivali su da se studenti uzdižu na osnovu sopstvene empirije i jugoslovenskih potreba, jednom rečju, da upijaju iskustvo svoje zemlje. Druge zemlje, uključujući i SSSR, nisu više bile jedini obrazac i uzor. Sticanje vlastitih iskustava ubrzavali su i teški uslovi saradnje sa SSSR-om, komplikovani i mnogobrojnim birokratskim pregradama. Za objašnjenje ove preorijentacije od posebnog je značaja činjenica da se Jugoslavija marta 1948. našla pod Staljinovim pritiskom. Za zaokret su navođeni, kao što se vidi, ideološki faktori, to jest da studenti izvlače iskustvo iz života u vlastitoj zemlji a ne u drugim državama, uključujući i SSSR. Po vladajućim shvatanjima nije se moglo govoriti o razvitku nauke u Jugoslaviji, ako u zemlji ne bi postojale sve škole. Iz toga je proizilazio konkretan zaključak: da Komitet mora uzeti kurs ka stvaranju fakulteta za one oblasti za koje nema uslove za razvitak ni u jednoj republici (geološki fakultet, fakultet za brodogradnju, za inženjere konstruktore). Kao savezni fakultet trebalo je stvoriti fakultet za prehrambenu industriju. Osnivanje pomenutih fakulteta početkom 1949. zamišljeno je kao vid osamostaljivanja zemlje u naučnom pogledu. Sve savezne ustanove trebalo je da se nalaze

-L 3 U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

u Beogradu, sem Instituta za oceanografiju. Takođe se smatralo da treba prići osnivanju visokih škola i formiranju saveznih fakulteta za čiji razvitak u republikama nije bilo uslova. Status saveznog fakulteta predložen je i za geološki, rudarski, brodarski i stočarski fakultet. Razmišljalo se i o otvaranju fakulteta za „vojne stvari". Nazirala se, takođe, potreba stvaranja saobraćajnog, pomorskog, rudarsko-geološkog i vojnog instituta (ili „Visokog vojnog učilišta"). Razvitak Jugoslavije u završnoj fazi obnove i prelaska na plansku privredu dirigovanog, detaljističkog i centralističkog karaktera, kao najviši stepen administrativne intervencije, imao je u vidu izgradnju što većeg broja visokokvalifikovanih stručnjaka. Kadrovsko pitanje zaoštreno je od samog oslobođenja, zbog velikih ljudskih gubitaka u prošlom ratu, malog broja nasleđene inteligencije i povećanih potreba za stručnjacima, kao rezultat velikih planova o preobražaju ekonomskog i kulturnog lica Jugoslavije. Temeljna reorganizacija visokog školstva je vezivana za neke kadrovske i materijalne pretpostavke odnosno savlađivanje „osnovnih teškoća", pod kojima se podrazumevalo: 1. „izbacivanje" izvesnog broja kadrova; 2. zadovoljenje privrede u stručnjacima; 3. izgradnja novog nastavnog kadra; 4. podizanje dovoljno učionica i laboratorija; 5. osiguranje punog studijskog rada u domovima. Petogodišnji plan razvitka narodne privrede ozakonjen aprila 1947. predviđao je da se u periodu 1947—1951. broj građana sa fakultetskom školskom spremom poveća za oko 24.000. Univerziteti su imali da postanu „fabrike" za stvaranje nove inteligencije. U cilju ispunjenja plana uveden je sistem masovnih stipendija, naročito za najneophodnija zanimanja (tehnika, poljoprivreda, veterina, medicina, farmacija, ekonomske i pedagoške nauke); po ugledu na SSSR gradivo je svođeno na najužu specijalizaciju; diplomiranim studentima odlagan je vojni rok samo da bi što pre ušli u proizvodnju i pomogli industrijalizaciju; kvantitet je nadvlađivao kvalitet. Kadrovi su raspoređivani administrativnim putem, pri čemu se vodilo računa o najdeficicitarnijim granama i krajevima. Slično Sovjetskom Savezu, stajalo se na stanovištu izgradnje svoje intelegencije koja bi u svojstvu tehničko-produkcione intelegencije odigrala ulogu u socijalističkom preobražaju zemlje i zamenila staru intelegenciju koju je novi režim prihvatio,

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 5 1

ali je zadržao i dozu nepoverenja prema njoj (školovani u starom sistemu, nisu prošli narodnooslobodilačku borbu, opterećeni malograđanskim mentalitetom); navodila se kolebljivost inteligencije, „individualističke težnje", suprotne višim kolektivnim ciljevima i interesima. Stručnjaci i inteligencija optuživani su da su protiv novih metoda rada, iz konzervativizma. Stručnjaci su optuživani da potcenjuju „snagu narodnih masa", jer se nisu „otresli ostataka prošlosti". Planska privreda je stavila na dnevni red brzo stručno osposobljavanje radnika, jer je privreda naprosto vapila za stručnjacima srednjeg i višeg profila. Stručnih kadrova nedovoljno je nasleđeno iz Kraljevine Jugoslavije, a dobar deo je i nastradao u ratu (poginuli, umrli, ostali van domovine, iselili se u ratu ili neposredno po oslobođenju, neki dobrovoljno a deo prinudno). Obnova je započinjala u znaku preo vladi vanj a nestručnih ljudi za najraznovrsnije delatnosti. Problem ne samo da se nije rešio, već se još više zaoštrio popunjavanjem novog administrativnog aprata i privrednih ustanova i preduzeća iz redova bivših boraca, istina pouzdanih ali većinom nestručnih, novih stanovnika gradova, dojučerašnjih seljaka, uopšte ljudi sa nepotpunim stručnim kvalifikacijama ili bez njih. Nedostatak stručnosti nadoknađivao se voljom, radnim naprezanjem, identifikacijom s političkim kursom KPJ, većim brojem radnika na pojedinim mestima, onovremenim kultom provizornih rešenja i improvizacija. Uključivanjem ove masovne kategorije građana u aparat vlasti, uprave i privrede započinjalo je njihovo brzo doškolovanje, uglavnom preko tečajeva, večernjih škola, vanrednim studiranjem. Nedovoljno stručnim kadrovima priznavala se viša stručna sprema na osnovu učešća u narodnooslobodilačkoj borbi ili na osnovu vršenja poslova za koje se tražio visok stepen političkog poverenja. Period o kome je reč ne poznaje nezaposlenost, ali poznaje ekstenzivnost i neviđenu fluktuaciju radne snage. Prelaskom na plansku, dirigovanu privredu donošeni su propisi koji su inkriminisali nezaposlenost podvodeći je gotovo pod „skitničenje". Broj srednjih stručnih kadrova trebalo je dvostruko uvećati razvijanjem srednjih stručnih škola na račun gimnazija i stipendiranjem. Uporedo sa srednjim stručnim školama i gimnazijama osnivani su radnički tehnikumi sa kraćim vremenom za sticanje kvalifikacija. U školskoj 1947/1948. godini izvršen je „prvi put u istoriji Univerziteta planski upis studenata". Upis se imao izvršiti po

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

planu i na pojedine fakultete, odseke i grupe. U svim sreskim mestima organizovane su konferencije sa svršenim maturantima. Narodna studentska omladina uputila je na Omladinsku prugu specijalne ekipe studenata-agitatora za upis. Od 4.919 učenika osmih razreda srednjih škola Srbije, koliko ih je ukupno maturiralo koncem školske 1946/1947. godine upisalo se na Univerzitet 4.722 ili 96%. U vezi sa ovim visokim procentom konstatovalo se da je pre rata na Univerzitetu produžavalo školovanje prosečno samo 20% svršenih maturanata. Posle upisa tekla je borba za premašenje plana diplomiranih studenata. Školske 1947/1948. skoro svaki treći student je bio stipendist (7.362 stipendije). Prilikom dodeljivanja stipendija naročito se cenilo „socijalno poreklo, uspeh u nastavi, materijalno stanje i zalaganje na izgradnji zemlje svakog stipendiste". Uz pomoć gradskih i narodnih odbora vršilo se proveravanje i revizija dodeljenih stipendija, od čijeg je rezultata zavisilo da li će se stipendija oduzeti ili nastaviti davanje stipendije. No, sve više su se — kao što se vidi 1948. — za stipendije javljali i studenti „iz buržoaskih porodica", pri čemu su kao razlozi traženja stipendija uzimane mere narodnih vlasti na polju privrede: nacionalizacija, revizija trgovačkih dozvola, itd. Brojno stanje stipendista imalo je uspon iz godine u godinu. Republičke, savezne ustanove i ustanove drugih republika i vojske dale su 1947. godine 7.362, a 1948. godine već 11.436 stipendija. Politikom stipendiranja pomagalo se i izvršenje plana na nekim fakultetima na kojima je odziv studenata bio manji (na Poljoprivredno-šumarskom, Veterinarskom, Filozofskom i Prirodno-matematičkom). Industrijalizacija Jugoslavije postojala je nova religija Partije, po uzoru na SSSR, koja je prenošena na državne organe, masovne organizacije, građane. Blagoje Nešković je tražio od komunista Beograda da im Plan ne izlazi iz svesti. Mitra Mitrović je očekivala da će na kraju izvršenja Plana biti „izbrisana nepismenost". Upozoravala je da se celokupno obrazovanje mora uskladiti sa „izgradnjom socijalizma u našoj zemlji". „Već mnoge formulacije", govorila je M. Mitrović, ,,u našim novim udžbenicima iz privrednog života ne odgovaraju pravcu razvitka naše zemlje, na pr. zastarelo deluje konstatacija, 'Glavno zanimanje našeg stanovništva je poljoprivreda', ako se ne da slika svestranog razvitka naše zemlje, ako se ne obeleži linija njene industrijalizacije i elektrifikacije."

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 5 3

Nov odnos prema obrazovanju i univerzitetskom studiju doveo je do prave „eksplozije" visokog školstva već posle oslobođenja, što se vezivalo za stvaranje „svoje inteligencije", posebno stručne. Time su se udovoljavale potrebe za visokokvalifikovanim stručnjacima u okvirima megalomanski koncipirane industrijalizacije Petogodišnjim planom razvitka narodne privrede 1947—1951. godine. Statističke tabele pokazuju ogroman porast studenata po godinama u godinama industrijalizacije. U Jugoslaviji je 1947/1948. bilo ukupno 47.996 studenata; 1948/1949. — 59.605; 1949/1950. — 60.565; 1950/1951. — 60.580. Kao što se vidi iz ovog poslednjeg podatka — upoređenog sa prethodnom školskom godinom — nastupio je zastoj. Više od polovine ovog broja studenata otpadalo je na Srbiju: u školskoj 1947/1948. — 25.458; 1948/1949. — 31.748; 1949/1950. — 31.396; 1950/1951. — 29.981. Potrebe inžinjera po strukama (mašinstvo, elektroinženjerstvo, građevinarstvo, itd.) po godinama iskazivane su na sledeći način: za 1947. — 740; za 1948. — 944; za 1949. — 1.498; za 1950. — 1.419; za 1951. — 1.319; za 1952. godinu — 5.920. Što se tiče srednjih kadrova, 1951. bilo je potrebno 5.465 i 190 za savezna ministarstva, ukupno 5.655. Vanredno studiranje uvedeno je da se omogući završetak studija onim licima koja su bila zaposlena, usled čega nisu mogla da redovnim putem završe školovanje, naročito onih koji su ga u ratu prekinuli; zatim radi završenih đaka srednjih stručnih škola koji su posle jednogodišnje prakse mogli da se upisuju na odgovarajuće fakultete. Vanredno studiranje zavedeno je Uredbom Vlade FNRJ 1947. godine. Već školske 1948/1949. bilo je u Jugoslaviji 12.851 vanrednih studenata (24,5% od ukupnog broja studenata), a 1949/1950. 10.924 ili 20% od ukupnog broja studenata. Fakulteti su se odupirali tendencijama da postanu visoke stručne škole, na što je upućivalo sovjetsko iskustvo. Otpor se javljao u vidu protivljenja da se stvaraju uski specijalisti koji su mogli zadovoljavati trenutne potrebe operative, ali uz uskraćivanje širih znanja i perspektive razvitka. Odbacivali su da sistem studija pretvore u srednješkolski sistem sa čvrsto određenim jednoobraznim nastavnim planovima i programima, sa određenim predmetima i standardnom materijom. Naučnoi-

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

straživački rad je zapostavljen i ovlađivale su specijalističke sklonosti, koje su u kasnijem razvitku pevaziđene. Istovremeno sa studijama zaoštravala se i idejna „čistota" nauke. Oštrica partijskog udara u ideološkoj sferi usmeravana je gotovo isključivo protiv onih ljudi koji su namerno „iskrivljavali marksizam — lenjinizam i zlonamerno izopačavali liniju Partije", koju je Partija sprovodila „kao inicijator i organizator narodnog jedinstva, jedinstva narodnih masa, kao incijator i organizator nove države, nove kulture, nove narodne privrede". Uzor je bio rad u SSSR-u; kao i u ovoj zemlji, kritika je trebalo da bude živa i konkretna i da podstiče na podvige i uklanja ono što je „nezdravo i lažno". Idejna „čistota" ogledala se u izboru nastavnih kadrova, karakteru nastave, udžbenicima, kvalitetu ovih udžbenika i priručnika. Istovremeno sa zahtevima za „likvidaciju naučne zaostalosti nastave mnogih nastavnih predmeta" (za fiziku i herniju kaže se da zaostaju za dvadeset i više godina za razvojem ovih nauka), posebna pažnja je posvećivana idejnoj strani društvenih i humanističkih nauka. „Borba za novi sadržaj nastave" stavljena je u „prvi plan izvršenja promena na Univerzitetu" i najvažniji zadatak. Najveća pomoć u ideološkom radu očekivala se od sovjetskih naučnika (prevod udžbenika, „sprevočnika", razmena naučnih radnika, itd.). Sovjetska nauka je popularisana prevodima udžbenika, propagandom preko novina, gostovanjem sovjetskih naučnika, slanjem studenata na sovjetske škole, itd. Kao akutan problem navođen je deficit nastavnih kadrova. Stanje nastavno-predavačkog osoblja januara 1948. je na Univerzitetu ocenjivano kao teže nego pre rata. Postojeća slika je ilustrovana više nego ubedljivim podacima: dok je pre rata na BU bilo 327 nastavnika na 9.972 studenta, 1948. je bilo 374 nastavnika na 24.364 studenta; dok se u odnosu na stanje pre rata broj nastavnika povećao samo za 14% broj studenata se istovremeno povećao na 244% ili dva i po puta; dok je pre rata na jednog nastavnika dolazilo 30 studenata, januara 1948. na jednog nastavnika je otpadalo 65 studenata. Novopostavljeni (izabrani) profesori morali su da izdrže test stručnosti, ali pre svega političku proveru. Partijska organizacija je određivala stav po pitanju izbora svakog kandidata. Oni su klasifikovani na sledeće kategorije: pouzdani, kolebljivi i neprijatelji. „Reakcionarni elementi" u fakultetskim savetima težili su da dolazak na Univerzitet omoguće ljudima koji su im bili

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 5 5

bliski, bilo po političkom opredeljenju ili rodbinskim vezama. Kandidati izabrani na fakultetskim savetima „iznošeni su" na Univerzitetski savet, gde se preko rektora uticalo na njihov izbor, prihvatanje ili odbacivanje. Do kraja 1947. Komitet je sve kandidate dostavljao poslednjoj instanci — Kadrovskoj upravi CK KP Srbije koja je definitivno odlučivala o potvrđivanju. Pre toga su bila prikupljana mišljenja (karakteristike) o kandidatima, koja su sastavljali partijski komiteti, „ćelije", studentske organizacije uz pomoć nastavnika, aistenata i studenata. Konsultovani su ponekad i studenti — vanpartijci. Ocene su davane na osnovu mišljenja komiteta i partijskih organizacija, vlastitih opservacija pisaca ili sastavljača karakteristika, ocena kolega, studentskih mišljenja, itd. Među sastavnim delovima ovih mišljenja nalaze se podaci o idejno-političkom opredeljenju u prošlosti, naročito za vreme narodnooslobodilačkog rata, i u sadašnjosti (da li podržava liniju narodne vlasti), stanju zdravlja, mentalnoj svežini (senilnost), ugledu u nauci, odnosu građanske sredine prema onima koji su prešli na pozicije marksizma; da li je pristaša idealizma u filozofiji, odnosno prema nacionalnoj politici KPJ, o karakterološkim osobinama (bezobzirnost, svojeglavost, pasivnost ili agresivnost, otvoren ili zatvoren za uticaje spolja), da li prihvata ma sizam-lenjinizam, naučni i pedagoški ugled, odnos prema st entima i mlađim saradnicima, da li je pripadao masonima je li obezbedio naslednika, da li su predavanja fundirana na principima istorijskog materijalizma, odnos nastavnika prema studentima za koje misle da su komunisti (odbojan ili laskav stav, drugarski odnos, itd.). Na BU je 1946—1947. došlo do izbacivanja sa fakulteta više naučnih radnika i uticajnih profesora koji su tretirani kao građanski mislioci, „reakcionari", nastavnici koji predaju „idealističke falsifikate", zbog mrlja u prošlosti, itd. Problem udžbenika i osnovne priručne literature isticao se kao jedan od glavnih ideoloških problema univerziteta u posleratnoj fazi razvitka. O toj strani brinuli su Agitprop CK KPJ i agitropi republika. Pri CK KPJ postojala je pedagoška komisija koja se bavila pitanjem nastavnog plana i programa, kao i udžbenicima. Pri Komitetu za visoke škole predstojalo je obrazovanje specijalne komisije sa ciljem da organizuje diskusije o udžbenicima pripremljenim za štampu, kako sa stručnog, tako i sa ideološkog stanovišta. Neposredno po oslobođenju smatralo se da su upotrebljivi samo udžbenici iz matematike,

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

fizike, hernije, za razliku od udžbenika istorije (nacionalne i opšte), književnosti, biologije, psihologije, koji su ocenjivani kao neupotrebljivi na univerzitetu i srednjim školama. Za gimnazije i stručne škole izdavali su se novi udžbenici rađeni uglavnom po sovjetskim udžbenicima. Doslovno su prevedeni sovjetski udžbenici opšte istorije, koji su preporučivani kao priručnici. Najveći problem javljao se u vezi sa nacionalnom istorijom koja se 1944. nije ni izučavala u školama na oslobođenim teritorijama, jer nije bilo prihvatljivih udžbenika. Prilikom izrade programa za nacionalnu istoriju i istoriju književnosti ukazivano je na značaj „nacionalnog problema". Svaka federalna jedinica — republika imala je da izradi program za nacionalnu istoriju, koji bi zatim „išao" na odobrenje. Planiralo se da se preko časopisa organizuje diskusija o problemima istorije u cilju da se raščiste problemi i istorija oslobodi, kako se govorilo, od „falsifikata". U nastavi su korišćeni sovjetski udžbenici iz oblasti pedagogije, psihologije, teorije književnosti, istorije filozofije. Srpska kraljevska akademija nauka od 1947. menja naziv u Srpska akademija nauka. Prilikom izbora novih članova pretezali su politički razlozi, kako prilikom izbora novih redovnih i dopisnih članova, tako i s obzirom na zahtev politike da se iz svake slovenske zemlje izabere po jedan član kao svedočanstvo o tesnim političkim vezama ovih zemalja koje su se našle pod uticajem SSSR-a. Na tajnom glasanju 1947. nisu prošli Vladimir Nazor i Todor Pavlov. Tada je predsednik Akademije Aleksandar Belić, sa još deset članova, dao kolektivnu ostavku, polazeći od „izvanredne predusretljivosti svih državnih faktora bez razlike, štetnih tradicija koje su se zadržale, neslaganja u naučnim kriterijumima, različitih ocena odnosa među samim jugoslovenskim akademijama". S njim su istupili: Veljko Petrović, Toma Rosandić, Petar Kolendić, Ivo Andrić, Siniša Stanković, Pavle Savić, Stefan Djelineo, Petar S. Jovanović, Dušan Nedeljković i Vojislav S. Radovanović. Na skupu celokupne Akademije motivacija ove ostavke nije primljena. Neuvažavanjem kolektivne ostavke Ministarstvo prosvete NR Srbije je stavilo ceo sastav Akademije na raspoloženje i odredilo Odbor za vođenje poslova. Polazilo se od toga da Akademija ne može primiti, ni ispuniti zadatke koji se pred nju, kao najvišu naučnu ustanovu NR Srbije postavljaju; praktičnom suspenzijom Akademije, na osnovu shvatanja da su svi članovi službeno u ostavci, ona se po treći put u svojoj prošlosti našla u nezavidnoj

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 5 7

situaciji. U suštini, nezavisno od vidljivog povoda, prilično beznačajnog, jer se u tajnom glasanju ne može obezbediti volja spoljnih činilaca, radilo se o nametanju te volje jednoj uglednoj i tradicionalnoj ustanovi. Nova državna vlast u naponu svoje snage i u uslovima prelaska na izgradnju socijalizma tražila je da svaka ustanova sprovodi volju državnih organa, kao njihova „transmisija". Donošenje novog zakona o Akademiji teklo je bez rasprava i nagađanja sa članovima ovog tela. Zadržan je stari sastav Akademije, ali je ona promenila status. Zakon o Akademiji iz juna 1947. predvideo je da se radi o državnoj ustanovi, na budžetu NR Srbije; uskladio je nove odnose sa tradicijom ove ustanove, proširio delokrug rada ustanove uvođenjem medicinskih i tehničkih nauka (napuštanjem stručnih akademija); proširene su delatnosti Akademije održavanjem veza sa drugim akademijama i naučnim društvima u zemlji i inostranstvu, predviđeno otvaranje instituta, uvedeni naučni saradnici. Uvedeni su instituti po ugledu na Akademiju SSSR-a. U međunarodnom razdoblju Akademija je bila ustanova koja se strogo distancirala od politike i deklarativnog podržavanja režimskih političkih poteza. Posle donošenja novog zakona ona se uključuje u društveni život nove Jugoslavije. Vanredna skupština Srpske akademije nauka je septembra 1948. donela „Izjavu Srpske akademije nauka o klevetničkoj kampanji protiv naše zemlje". Na svečanom skupu Akademije 11. novembra 1948. maršal Jugoslavije Josip Broz Tito proglašen je za prvog počasnog člana SAN. Pre rata Akademija nije imala laboratorije, radionice, institute, dok ih je već 1948. imala 26. Iz instituta slate su na teren istraživačke ekipe (samo 1948. poslato je 170 ekspedicija). Počelo je odbacivanje starog iskustva preuzimanog iz SSSR-a, a na drugoj strani između Akademije i vlasti nisu prestali da se održavaju odnosi nepoverenja, koji su naročito dolazili do izražaja prilikom izbora novih članova. Na drugoj strani, postojala su razmimoilaženja oko pitanja dodeljivanja doktorata, na što je Akademija bila stekla pravo (35 doktorata je odbranjeno pod njenim kupolama). Akademik Ivan Đaja optuživao je Akademiju za „egoistički stav" prema Univerzitetu, a dopisnik SAN Lavoslav Ružička zamerao joj je institutsko ustrojstvo po sovjetskom uzoru. Posle donošenja Opšteg zakona o univerzitetima 1954. SAN je izgubila pravo da dodeljuje doktorate. Akademija je izgubila i svoje institute.

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Kopiranje sovjetskih iskustava bilo je kratkog veka, jer su posle Rezolucije IB-a, stvaranja novih univerziteta i prelaska na samoupravljanje započeli suprotni procesi oslobađanja Akademije od stranog organizacionog i ideološkog uticaja. Srpska akademija nauka je lojalno sarađivala sa vlašću, ali se suprotstavljala podređivanju volje državnim i partijskim organima koje je potiralo autonomiju ustanove i samostalno naučno mišljenje. Revolucija je radikalno menjala odnos prema nacionalnim manjinama koje su, izuzimajući one međunarodno zaštićene mirovnim ugovorima ili bilateralnim sporazumima bile nacionalno bespravne, bez prava na svoj jezik u službenoj komunikaciji, na svoje škole, pa i proporcijalno predstavništvo u organima uprave i sudstvu. Prema njima se gajio visok stepen nepoverenja. Revolucionarna politika u kulturi i prosveti najpre je započela masovnim opismenjivanjem koje se nastavljalo i posle obnove. Samo u godinama 1946—1948. naučilo je da na svom nacionalnom jeziku čita i piše 63.520 (24,5%) Šiptara, 4.436 Bugara, 91,4% Slovaka, 99,3% Rusina, 69,9% Rumuna, 65,6% Mađara, 14,3% Turaka. Dok je pre rata u školskoj 1938/1939. za sve nacionalne manjine, ne računajući Nemce, postojalo 266 osnovnih škola, 4 opšte obrazovne srednje škole i jedna učiteljska škola (mađarska), dotle je za sve nacionalne manjine školske 1947/8. bilo 1.012 škola, osnovnih škola, 124 (3100%) opšteobrazovnih srednjih škola i 7 (700%) učiteljskih škola. Nastava i udžbenici u ovim školama bili su na nacionalnim jezicima. U Jugoslaviji je 1948. izlazilo 32 novine i časopisa na jezicima nacionalnih manjina. Na jezicima raznih nacionalnih manjina štampano je 1947. i u prvoj polovini 1948. 136 knjiga sa ukupnim tiražom od 605.000 primeraka na jezicima raznih nacionalnih manjina. Šiptarski komitet na Kosmetu izdao je od oslobođenja do novembra 1947. 40 raznih knjiga i brošura. Osnovni vid idejno-vaspitnog rada bila su predavanja. U Vojvodini je 1947. postojalo 11 mađarskih narodnih univerziteta, a na Kosmetu je iste godine preko narodnih univerziteta održano oko 200 predavanja na šiptarskom jeziku. Kulturno-masovni rad nacionalnih manjina tekao je u okviru kulturno-prosvetnih saveza i udruženja, korišćenjem nacionalnih pozorišta, diletantskih i folklornih grupa i horova. Nacionalne manjine imale su u Vojvodini svoje kulturne saveze: Mađari — Mađarski kulturni savez, Rusini — Rusku matku, Slovaci — Maticu

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 5 9

slovačku, Rumuni Rumunski kulturni savez. Ovi savezi imali su po selima svoje mesne odbore. U Makedoniji su Šiptari i Turci imali ukupno 52 kulturno-prosvetna društva od kojih se 48 nalazilo na selu, a 4 u gradu. Mađarska i italijanska nacionalna manjina imale su svoje stalno pozorište, a ostale pozorišne i folklorne grupe. Kao i u drugim nerazvijenim krajevima, tako je i u Makedoniji najvažniji problem bila likvidacija nepismenosti, koja se pojavljivala kao kočnica kulturno-prosvetne naobrazbe i političkog uzdizanja Makedonaca. Pred nepismene „seljake — partijce" postavljen je zadatak da najpre nauče čitati i pisati. Samo tako su, kako se isticalo, mogli da se uzdignu iznad nepismenih i da im prednjače. Osim ovog analfabetskog problema, tako karakterističnog za ogromno more seljaštva u Makedoniji, trebalo je posvetiti najveću pažnju razvoju makedonskog jezika i makedonske književnosti. Sa konstituisanjem i priznavanjem u revoluciji makedonskog nacionalnog bića oštro se postavljalo izdavanje udžbenika makedonskog jezika i udžbenika na makedonskom jeziku, izdavanje makedonskih narodnih pesama i davanje podrške mladim književnim snagama na stvaranju novih dela i izdavanju njihovih radova. Osim kulturno-prosvetnog i vaspitnog rada u masama nacionalnih manjina, razvijao se i idejno-politički rad među članovima KPJ. Pored toga, što je makedonska partija slala polaznike na partijske škole CK drugih republika i pri CK ' KPJ, postojale su i posebne partijske škole i kursevi na kojima se izučavala „nauka marksizma — lenjinizma". Na Kosovu i Metohiji je od 1944. postojala niža partijska škola za Šiptare članove KPJ kroz koju je do 1948. prošlo oko 500 Šiptara. U Makedoniji je osnovan partijski kurs za Šiptare članove partije, a u Vojvodini večernji kursevi za Mađare i partijce i nepartijce, a istovremeno 15-dnevni partijski kursevi za Rumune i Mađare. Predavanja i literatura kursista bila je na njihovim nacionalnim jezicima. Partija je kulturno-prosvetni rad sprovodila i među nemačkim i austrijskim radnicima i stručnjacima, koji su posle puštanja odlučili da ostanu u Jugoslaviji, kao i među italijanskim radnicima, koji su našli zaposlenje u Jugoslaviji. Nemci i Austrijanci su prvog maja 1948. pokrenuli svoj nedeljni list Der Šefenden, koji je izlazio u 7.000 primeraka. Oni su u fabrikama imali posebne sindikalne grupe, a pri sindikalnim

-L 3 U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

rukovodstvima postojali su posebni instruktori za rad s nemačkim i austrijskim radnicima. Preko svojih posebnih klubova „njemački trudbenici" organizovali su političko-kulturno prosvetni rad. Italijanski radnici zaposleni u Beogradu i Zemunu imali su svoj klub sa bibliotekom i kružocima u kojima se izučavala marksistička literatura. Bio je to poseban način idejnog prevaspitavanja i pripremanja za otpuštanje i povratak kućama. Osuđivao se „sindikalizam" u kulturno-prosvetnom radu, zbog rađanja „nakaradnih formi" i sadržaja, političkim cepanjem kulturno-masovnog pokreta njegovim odvajanjem od sela. Pod kritičku lupu stavljao se i rad profesionalaca koji su preuzimali delatnost čitavih organizacija koje se nisu kolektivno osećale. Omladini se prigovarao avangardizam. Partiji nije smetalo što omladina prednjači, ali je bila protiv toga da ona daje pečat masovnom kulturnom radu. Kulturno-prosvetne sekcije Narodnog fronta nisu uspevale da se samostalno iskazuju, pretvarajući se u uprave domova kulture ili izjednačvajući se sa kulturno-prosvetnim odborima. Domovi kulture su delovali negde kao državni a negde kao omladinski, sindikalni, domovi Narodnog fronta. Oni su više ličili na kafane nego na domove kulture. Reč je o državnim ustanovama u finansijsko-materijalnom smislu, jer ih je izdržavala država (briga oko zgrade, snabdevanje instrumentima, rekvizitima za scenu, itd.), ali su u pogledu programa morale biti partijske ustanove. Smatrana je pogrešnom tendencija („ukalupljivanje" i „kočenje") da se kulturni život koncentriše u domu kulture i da tu bude jedini centar i idejno rukovodstvo. Partiji je nalagano da se u zadružnim domovima ustanovi „kulturna soba" i da se snabdeju zvučnicima i radio aparatima. Agitpropi su uzimali pod svoje narodne univerzitete kao ustanove za političko prosvećivanje naroda. Na ovima su se držala politička i stručna predavanja. Država ih je finansirala, a partija određivala program rada. Univerziteti su korišćeni i za održavanje kurseva, naročito za podizanje rukovodilaca za kulturno-masovni rad (bibliotekare, rukovodioce za kulturnoumetnički sektor). Poseban značaj pridavao se čitaonicama i knjižnicama na selu, kao put za vaspitavanje seljaštva. Agitprop je zagovarao da se selo bolje snabdeva štampom, knjigama i posveti veća pažnja vaspitanju bibliotekara. U oblasti izdavaštva traženo je da se više izdaju dela starijih

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA

1 6 1

pisaca za diletantska društva, starija muzička literatura, jugoslovenska publicistika. Skretana je pažnja da su prevodi s ruskog bili korisni, dok se nije razvila jugoslovenska poblicistika. Ukazivano je na značaj filma za selo. Posle gledanja prvog umetničkog jugoslovenskog filma ,,Slavica" mnoga sela su se „preobrazila". Partija je zahtevala da se posveti veća briga uzdizanju kadrova kulturnih radnika osnivanjem kurseva za bibliotekare, horovođe, diletantske grupe. Sa prelaskom na plansku industrijalizaciju Jugoslavije, zaoštravano je pitanje značaja kulturno-masovnog rada kao jedne od bitnih manifestacija društvenog života i pretpostavke za njegov napredak. Kampanje za suzbijanje nepismenosti morale su da se nastave, kako u selu tako i u gradu. Nepismenost je bila karakteristična i među radništvom. Početkom 1948. navodili su se primeri fabrika u Makedoniji u kojima je radilo na stotine nepismenih radnika (fabrika duvana sa 700 nepismenih). Bez opismenjivanja nije bilo uslova za polet masovnog kulturnog rada. Sa prelaskom na industrijalizaciju i gradnju zadružnih domova kulturni centri su pomerani prema unutrašnjosti u skladu sa Kardeljevom koncepcijom o stvaranju sreskih kulturnih centara.

SPOLJNOPOLITIČKA ORIJENTACIJA JUGOSLAVIJE I PROBLEM SEVEROZAPADNIH GRANICA

Na izlasku iz rata međunarodni položaj Jugoslavije bitno je određivala činjenica što je KPJ revolucionisanjem masa dovela narodnooslobodilačku borbu do pobedonosnog kraja, osvojila vlast i postala stub novog političkog sistema. Kao rukovodeća snaga jugoslovenskog društva, ona je utvrđivala i pravac spoljne politike. Prvih godina posle drugog svetskog rata Jugoslavija se u međunarodnim odnosima suprotstavila pokušajima velikih država Zapada da ometu njen samostalni razvitak, a na drugoj strani oslonila se na „večni savez" sa SSSR-om, savez koji je za njene rukovodeće snage podrazumevao ravnopravne odnose između pokreta i država, kao i pomoć u izgradnji socijalizma. Takvo međunarodno opredeljenje Jugoslavije dobilo je na završetku rata konkretan i institucionalan izraz potpisivanjem Ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji sa SSSR-om, i njenim učešćem na Osnivačkoj konferenciji Organizacije ujedinjenih nacija u San Francisku aprila — juna 1945. Jugoslovenski narodi su se praktično već u toku rata izjasnili za politiku zbližavanja i saradnje sa Sovjetskim Savezom — koju je inspirisala KPJ pre, u toku i neposredno posle rata. Sledeći SSSR Jugoslavija nije prvih godina posle završetka rata uvažavala OUN, podozrevajući od američke politike, uticaja SAD u OUN i mogućnosti stvaranja tzv. glasačke mašine. No duh Povelje odgovarao je, i pored njene nesavršenosti, novom poretku svetskih odnosa. Njena načela — suverena jednakost svih članica, obaveza rešavanja međunarodnih sporova mirnim putem, i zabrana mešanja u unutrašnja pitanja drugih članica — izražavala su i spoljnopolitičke koncepcije Privremene vlade DFJ.

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 3

Približavanje Jugoslavije SSSR-u, praćeno njenom podrškom demokratskim i oslobodilačkim pokretima u drugim zemljama, naišlo je na nerazumevanje, otpor, pa i neprijateljstvo Zapada. Za velike zapadne saveznike zaključenje jugoslovensko-sovjetskog ugovora bilo je znak da je Jugoslavija napustila politiku „ekvidistance" i ravnoteže sa svim državama. Britanski ambasador u Beogradu Ralf Stivenson zahtevao je od DFJ da plati robu koju je, uglavnom stanovništvu jadranskog pojasa, isporučila Anglo-američka vojna organizacija za pomoć civilnom stanovništvu, na osnovu ugovora zaključenog januara 1945. Mere konfiskacije imovine i nacionalizacije stranog i domaćeg kapitala Zapad je uzimao kao dokaz više da unutrašnji razvoj Jugoslavije počinje da teče po obrascu sovjetskog društvenog uređenja. Uz sve uočljiviji rascep u ratnom savezu antifašističkih sila, zapadne sile su strahovale da Sovjetski Savez preko Jugoslavije ne izbije na Jadransko more, posebno na njegov najseverniji deo. Sudar suprotnih interesa Jugosalvije i zapadnih sila otvorio je maja 1945. tršćansku krizu na samom završetku rata u Evropi, koja je dovela do usijanja njihove odnose. Kriza oko Trsta je već na početku otkrila da zapadni saveznici odstupaju od proklamovanog načela o pravu naroda na samoopredeljenje, a na drugoj strani da pitanje revizije severozapadnih granica prevazilazi bilateralne jugoslovensko-italijanske odnose i javlja se kao početna manifestacija hladnog rata u odnosima između suparničkih antifašističkih sila. Za Cerčila je već maja 1945. „željezna zavesa" bila spuštena od Baltika do Jadrana. Britanski premijer je označio Tita kao „moskovski pipak" koji se može obuzdati samo demonstracijom sile. Istupajući za politiku „čvrste ruke", on je osigurao i podršku američkog predsednika — još uvek zaokupljenog ratom na Dalekom istoku — pod pretpostavkom da „Tito napadne". Beogradskim sporazumom, zaključenim 9. maja 1945, predviđeno je da deo teritorije Julijske krajine koji je uključivao Trst, železničke pruge i puteve prema Austriji (preko Gorice, Kobarida i Trbiža), te Pula s ostalim pristaništima na zapadnoj obali Istre budu pod komandom i kontrolom savezničkog vrhovnog komandanta. U Trstu je trebalo da ostane manji kontingent jugoslovenskih trupa. Sporazum u Beogradu nije unapred rešavao pitanja koja je tek trebalo da raspravi mirovna konferencija. Posle povlačenja trupa Jugoslovenske armije, 12.

-L 3 U

J -yU S O C I J A L I S T I Č K A J U G O S L A V I J A

juna 1945, ustanovljena je vojna uprava zapadnih saveznika u zoni ,,A" i jugoslovenska vojna uprava u zoni ,,B" sporne teritorije Julijske krajine. Pod pritiskom odstupajući iz Trsta i Pule, Jugoslavija se nije mirila s tim da se o njenim severozapadnim granicama rešava na osnovu negacije prava naroda na samoopredeljenje i da se prelazi preko činjenice da je ona nezavisna država. To je predsednik Privremene vlade DFJ stavio do znanja velikim silama svojim istupanjem u Ljubljani 27. maja 1945. Po Titovim rečima, ,,mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za podmićivanje, mi nećemo da nas miješaju u neku politiku interesnih sfera". Na taj deo govora sovjetski ambasador u Beogradu Ivan Sadčikov uložio je protest kod Edvarda Kardelja, smatrajući da je nedozvoljivo izjednačavanje zapadnih sila i SSSR-a. Jugoslovenski zahtev za slovenačkim delom Koruške takođe nije naišao na razumevanje zapadnih saveznika, koji su na notu Privremene vlade DFJ odgovorili, polovinom maja 1945, da Moskovska deklaracija od 1. novembra 1943. predviđa ponovno uspostavljanje slobodne i nezavisne Austrije u granicama pre anšlusa. Sovjetski Savez je prihvatio da Jugoslovenska armija posedne deo njegove okupacione zone u Austriji, pod operativnim rukovodstvom Štaba Crvene armije. Kao i u slučaju Julijske krajine, zapadni saveznici su prelazili preko jugoslovenskog vojnog doprinosa antifašističkoj koaliciji. Oni su ignorisali i činjenicu da se situacija od 1938. izmenila i da je Nemačka s austrijske teritorije napala Jugoslaviju 6. aprila 1941. Pravo na samoopredeljenje još jednom je uskraćeno koruškim Slovencima. Izložena i u ovom slučaju koncentričnom pritisku zapadnih sila, i ne nalazeći razumevanja za svoje zahteve, a uz to izolovana, jer joj je SSSR pružao tek najopštiju podršku u jeku tršćanske krize, nevoljan da se aktivnije angažuje — Jugoslavija je rešila da povuče svoje trupe na predratnu jugoslovensko-austrijsku granicu. Manifestacije antijugoslovenske politike na Zapadu sve su se više umnožavale i dobij ale u oštrini s prvim znacima hladnog rata. Negativna iskustva sa saveznicima, stečena u toku rata, u borbi za međunarodno priznanje revolucionarnih promena i tršćanskoj krizi, nastavila su da se gomilaju posle oslobođenja, kada je FNRJ zahtevala reviziju granica prema Italiji i Austriji,

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M S E V E R O Z A P A D N I H GRANICA 1 6 5

protestovala zbog omogućavanja rada jugoslovenskoj emigraciji, prihvatanja kolaboracionista, zadržavanja zlatnog i deviznog depozita Kraljevine Jugoslavije u SAD, vođenja propagandnog rata protiv „komunističke diktature", zbog nepovoljnog tretmana jugoslovenskih reparacionih potraživanja od zapadnih okupacionih zona Nemačke, kao i restitucije jugoslovenskog plovnog parka na Dunavu. Povraćaju rečnog brodovlja Amerikanci nisu prilazili kao pitanju između SAD i Jugoslavije, već kao „opštem ekonomsko-političkom problemu među saveznicima", pri čemu je Jugoslavija, po mišljenju SAD, bila deo interesne sfere SSSR-a u istočnoj Evropi. Depozit Kraljevine Jugoslavije u SAD iznosio je 71.524.757,20 dinara i 109.284.121,82 dolara u valuti i zlatu, ali je posle trošenja od strane emigrantske vlade, novembra 1945. sveden na 14.073.819,97 dolara u zlatu i 23.393.972,08 u devizama, ukupno 37.367.792,05 dolara. SAD su odgađale prenos ovih sredstava na Jugoslaviju, suprotno pravilima međunarodnog prava i „moralnim obavezama prema Jugoslaviji kao savezničkoj zemlji", što je proisticalo iz podele sveta i svrstavanja Jugoslavije uz SSSR. Prilikom započetih razgovora 1947. Vlada SAD je pitanje povraćaja vezivala za isplatu američkih potraživanja po Zakonu o zajmu i najmu, za nacionalizovanu i konfiskovanu imovinu SAD i njenih građana u Jugoslaviji, te za odštetu za oborene avione SAD iznad Slovenije, ukupno u iznosu od 42.300.000 dolara čija je suma prevazilazila monetarne rezerve Jugoslavije u SAD. Američka vlada je kasnije smanjila svoja potraživanja na 20 miliona dolara. Vlada FNRJ je uzaludno isticala štetu koja joj je ovom blokadom naneta preko inflacije, ograničavanja uvoza, sprovođenja industrijalizacije i smanjivanja standarda građana. Na ime direktne štete (inflacija) Jugoslavije je isticala štetu od 15 miliona dolara. Raspravljanje ovog pitanja kroz organe OUN-a nije dalo rezultat, iako je tribina svetske organizacie iskorišćena za moralno-politički pritisak na SAD, kao zemlju koja je kršila međunarodno pravo, povedena političkim interesima u odmeravanju sa SSSR-om, tretmanom Jugoslavije kao sovjetskog „satelita". Suprotno savezničkoj politici, proglašenoj u toku rata, da ratni zločinci za počinjene zločine moraju snositi odgovornost u zemljama u kojima su ih izvršili, oni u nekim slučajevima ne samo što nisu predavani Jugoslaviji nego se 1947. blagonaklono

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

gledalo na njihovo spasavanje i prebacivanje iz Italije — koju su inače, po mirovnom ugovoru, bili dužni da napuste — u Španiju, Severnu i Južnu Ameriku. Velike zapadne savezničke sile ekstradirale su samo jedan broj ratnih zločinaca koji su uspeli da napuste Jugoslaviju; njima je kasnije suđeno pred jugoslovenskim sudovima. Jugoslovenskoj vladi izručen je predsednik srpske vlade „narodnog spasa", general Milan Nedić (koji se, međutim, ubio februara 1946. za vreme istrage), ali ne i mnogobrojni četnički i ustaški kvislinzi, pa čak ni Ante Pavelić. Jugoslavija je kod Komisije Ujedinjenih nacija za ratne zločine u Londonu do početka marta 1947. godine registrovala ukupno 2.104 ratna zločinca, od kojih 1.123 Nemca i Austrijanca, 759 Italijana, dok su ostali pripadali drugim narodnostima. Međutim, savezničke okupacione vlasti u američkim, britanskim i francuskim okupacionim zonama Nemačke i Austrije, kao i u Italiji, ometala su pronalaženje, hapšenje i izručenje ratnih zločinaca i kolaboracionista. Među raseljenim licima i izbeglicama nalazili su se mnogobrojni ratni zločinci i izdajnici čije je izručenje Jugoslavija davno tražila. Pred predstojećim povlačenjem Anglo-Amerikanaca iz Italije organizovano je prebacivanje ratnih zločinaca u južnoameričke zemlje. Jugoslaviji je tek bio izručen 121 ratni zločinac, od kojih 115 Nemaca i Austrijanaca, a nijedan italijanski ratni zločinac. Jugoslovenski predstavnici posebno su apostrofirali najistaknutije italijanske ratne zločince za vreme rata: Duzepe Bastijanija, Maria Roatu, Alesandra Pircio Birolija, Vitoria Ambrozija, Orlanda, a među domaćim kolaboracionistima „poznate zločince Damjanovića, Đujića, Jevđevića, Luburića, Bobana, Herenčića, Prezelja, Baragu i mnoge druge". Saveznici nisu predali ni „poglavnika", jer mu se navodno bio zametnuo trag. SAD i Velika Britanija pokušavale su u prvoj polovini te godine da ometu jugoslovensku trgovinu s malim zapadnim zemljama, u vreme kada je, po oceni Politbiroa CK KPJ, za Jugoslaviju bilo od životnog značaja da poveća proizvodnju za izvoz (uglja, bakra, drveta), kojim bi se obezbedio uvoz potrebnih mašina. Geopolitički značaj Jugoslavije bio je određen njenim centralnim položajem na Balkanu, a politika zapadnih sila radila je na tome da oslabi njenu opštu međunarodnu poziciju, služeći se i otporom rešavanju pitanja njenih severozapadnih granica na Mirovnoj konferenciji, jer se smatralo da se na taj

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 7

način brane interesi prozapadnih režima u Italiji i Grčkoj i parališe prodor Sovjetskog Saveza u sredozemni region preko Jugoslavije. Od februara do avgusta 1946. anglo-američka avijacija je neprekidno narušavala vazdušni suverenitet Jugoslavije. Posle obaranja jednog američkog aviona avgusta 1946. i prinudnog spuštanja drugog u predelu Bleda SAD je dramatizovala ovaj incident i do užarenja zaoštrila odnose sa Jugoslavijom. Kao što se vidi iz protestne note Vlade FNRJ vladi SAD, jedan transportni avion tipa C 47 je bio prisilno spušten, a 19. avgusta posada drugog aviona je „tragično završila". Preleti su bili izvršeni u dubini od 50 do 70 km. jugoslovenske teritorije. Očigledno da se — po broju preleta, njihovoj učestalosti, neosvrtanju na opomene i vremenskom okviru u kojem je do njih dolazilo — nije radilo o rutinskim povredama vazdušnog suvereniteta. SAD i Velika Britanija su bili uvereni da iza Jugoslavije stoji SSSR. Kao i u drugim situacijama, velike sile su sve odnose posmatrale sa stanovišta kako reaguje druga velika suparnička sila, pretpostavljena ili stvarna zaštitnica zemlje sa kojom se druga strana trenutno ili trajno nalazila u sukobu. Očevidno je da se radilo o testu Jugoslavije i SSSR-a, to jest njihove spremnosti na reakciju, a na drugoj strani Jugoslavija smišljeno izlagala pritisku. Ovi incidenti i njihova istovremenost s događajima u Jugoslaviji, odnosno radom Mirovne konferencije, nisu bili nimalo slučajni. Po svom karakteru, upornosti i učestanosti, preleti preko jugoslovenske teritorije značili su više od slučajnih povreda granice, pa i rutinske vojnoizviđačke aktivnosti, odražavajući krizu u odnosima između vodeće sile Zapada i Jugoslavije. Zapadna propaganda je dramatizovala ultimatum američke vlade Jugoslaviji, a u novinskim kuloarima pretilo se atomskom bombom: jednom Moskvi, a drugom „Titu". Odnosi sa zapadnim državama zaoštravali su se u 1946. sve više s približavanjem Mirovne konferencije. Jednu od manifestacija pritiska činilo je iskorišćavanje armije generala Vladislava Andersa od 120.000 Poljaka za pritisak na Jugoslaviju. Vlada FNRJ je u memorandumu od 14. februara 1946. protestovala što poljska emigrantska armija koja se u prošlom ratu borila na strani zapadnih saveznika na italijanskom frontu pomaže jugoslovenske kvislinge pod vidom „borbe protiv komunizma" u Jugoslaviji, preti okupacijom zone ,,B", koju su zaposedale trupe FNRJ, sakuplja naročito „hrvatske teroriste"

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

(ustaše). Andersove trupe su se provokativno ponašale u jugoslovenskom graničnom području od novembra 1945, na što je jugoslovenska vlada preko SSSR-a tražila da se o ponašanju poljskih jedinica obavesti Savet bezbednosti. Na vest o hvatanju Draže Mihailovića sastao se u Londonu Jugoslovenski narodni odbor. U ime Odbora Slobodan Jovanović je uputio zahtev generalnom sekretaru Organizacije ujedinjenih nacija Trigve Liju da se Mihailović izvede pred Međunarodnu anketnu komisiju. Uputio je i pisma ministrima inostranih poslova zemalja članica Ujedinjenih nacija. Bivši kralj Petar Karađorđević takođe je uputio pismo britanskom kralju Džordžu VI, američkom predsedniku Trumanu predsedniku francuske vlade Žoržu Bidou, protestujući zbog osude Mihailovića. Pre izvođenja Draže Mihailovića pred vojni sud i njegove osude na smrt, 16. jula 1946, SAD su započele anti jugoslo vensku kampanju pozivajući se na namere „komunista" da likvidiraju političkog protivnika, na „sudsko ubistvo", na ograničene mogućnosti odbrane, i ponudile svoje branioce i svedoke (iz redova preživelih američkih pilota koji su se u ratu spasli spuštanjem na teritoriju pod kontrolom četnika). Vlada SAD je uputila notu vladi FRNJ 30. marta 1946, 17 dana pošto je A. Ranković u svojstvu ministra unutrašnjih poslova u Narodnoj skupštini Jugoslavije izjavio da je Draža Mihailović „zarobljen". Američka teza je polazila od toga da je Mihailović vodio znatne snage otpora protiv osovine, boreći se pod najvećim teškoćama i bez odgovarajućeg snabdevanja, doprinoseći „materijalno sa svojim snagama opštoj savezničkoj stvari u kojoj je Jugoslavija tako herojski sudelovala". Pozivajući se na „interese pravde", američka vlada je tražila da pretresu protiv generala Mihailovića prisustvuju američki oficiri koji su se u toku rata nalazili pri njegovom štabu i avijatičari koje su četnici spasili posle pada na njihovu teritoriju, jer poseduju „dokaze iz prve ruke" koji mogu biti od uticaja na zvaničnu jugoslovensku optužbu o kolaboraciji Mihailovićevih snaga sa neprijateljem. A. Ranković se u vreme priprema za proces Mihailoviću nalazio sa Titom u Moskvi, ali se iz telegrafske prepiske između njega i M. Đilasa vidi da su čelni ljudi Jugoslavije smatrali da se američki pokušaji obezvređivanja optužbi protiv Mihailovića kose sa suverenitetom jugoslovenskog pravosuđa, što je bez premišljanja odbijeno. U kratkom vremenu, na osnovu četničkih materijala koji su bili u posedu

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 9

vlasti, pukovnik Miloš Minić, kao vojni tužilac, sačinio je dokumentovanu optužbu protiv Mihailovićeve kolaboracije i ratnih zločina, koja je u celini potvrđivala trajnu saradnju četnika sa snagama okupatora u cilju ostvarenja osnovne strateške zamisli da se borba odloži i u međuvremenu unište partizanske snage kao glavni protivnici. Američka intervencija u prilog Mihailovića mogla je ostaviti utisak na zapadno javno mnjenje, jer je propaganda u njegov prilog kao borca pokreta otpora imala dugo nerazumne razmere, a njenom rasplamsavanju do kulta doprinosila je i srpska emigracija. Ponovo razbuktavanje starog, već jednom sahranjenog mita, započelo je u svim sredstvima informisanja na Zapadu, nalazeći se sada — kao i u toku rata — u funkciji politike zapadnih vlada u odmeravanju sa SSSR-om i svim drugim pokretima i režimima koji su po njihovoj oceni bili u sovjetskoj službi. Dok je jugoslovenska teza polazila od toga da se radi o slučaju „nacionalne izdaje", zapadna je insistirala na političkom obračunu i „sudskom ubistvu". Ovu poslednju tezu branio je i Mihailovićev advokat na procesu, dr Dragić Joksimović, pripadnik Demokratske stranke, i dojučerašnji poslanik Privremene narodne skupštine. Čak je i američki „krunski dokaz", to jest da su četnici spasili američke pilote bio uveliko manjkav, jer se skrivalo da su deo američkih i drugih avijatičara zapadnih zemalja četnici, koji su sarađivali sa Nemcima, predavali svojim naredbodavcima, a pogotovu da je daleko veći broj ovih avijatičara spasla NOVJ. Zapad se i na Mirovnoj konferenciji u Parizu suprotstavio jugoslovenskim zahtevima za reviziju severozapadnih granica prema Italiji, prelazeći preko istorijskih, etničkih i ekonomskih argumenata jugoslovenske delegacije, uprkos opštoj podršci koju joj je davao SSSR. Savet ministara inostranih poslova velikih sila (SAD, SSSR-a, Velike Britanije, Francuske i Kine), formiran na Potsdamskoj konferenciji, vodio je odlučujuću reč na Mirovnoj konferenciji, jer su ostale savezničke zemlje pred ovim telom mogle samo da iznesu svoje mišljenje i istaknu zahteve. Ovakva uloga Saveta odgovarala je i zapadnim silama i SSSR-u. Savet ministara zasedao je septembra/oktobra 1945. u Londonu, nastojeći da reši pitanje granice Jugoslavije i Italije, što je inače bilo „ključno pitanje". Pored ugovora o miru s Italijom, trebalo je da se zaključe i mirovni ugovori s Bugarskom, Mađarskom,

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Rumunijom, Finskom. Uoči plenuma Konferencije mira u Parizu, Savet je zasedao u tom gradu u dva navrata: aprila/maja i juna/jula 1946. godine. Mirovna konferencija otvorena je u Parizu, u Luksemburškoj palati, 29. jula i trajala do 15. oktobra iste godine. Pozvane su bile savezničke zemlje koje su uzele efektivnog učešća u drugom svetskom ratu (ukupno 21): Australija, Belgija, Beloruska SSR, Brazil, Čehoslovačka, Etiopija, Francuska, Grčka, Holandija, Indija, Jugoslavija, Južnoafrička Unija, Kanada, Kina, Norveška, Novi Zeland, Poljska, SAD, SSSR, Ukrajinska SSR i Velika Britanija. Na čelu jugoslovenske delagacije nalazio se Edvard Kardelj, a među članovima Moša Pijade, Aleš Bebler, Joža Vilfan, Siniša Stanković, Srećko Manola, Milan Bartoš i drugi. Sovjetska delegacija je na Mirovnoj konferenciji branila jugoslovenske zahteve za pravednim granicama s Italijom, dok je za pitanje razgraničenja s Austrijom, razmatrano naredne godine, SSSR bio daleko manje zainteresovan. Prema Edvardu Kardelju, za Sovjete su ti jugoslovenski zahtevi bili „relativno sporedno pitanje u njihovoj globalnoj strategiji". Francuska je imala ulogu posrednika između Zapada i SSSR-a, u smislu iznalaženja kompromisa. Posle Mirovne konferencije Savet ministara nastavio je sednice u Parizu i Njujorku, novembra—decembra 1946, gde su konačno utvrđeni tekstovi mirovnih ugovora, potpisani 10. februara 1947. u Parizu. Na Londonskom sastanku Saveta ministara inostranih poslova Velika Britanija i SAD su favorizovale Italiju. Francuski predlog je polazio od „etničke ravnoteže". Prema sovjetskom predlogu, koji je bio najpribližniji etničkoj granici, Jugoslaviji bi pripala Istra, Trst, Gorica i druga slovenačka naselja. Na prvom zasedanju Saveta ministara inostranih poslova velikih sila Kardelj je, 18. septembra 1945, predložio za Trst status federalne jedinice DFJ. Jugoslavija je, osim toga, bila spremna da gradu da status slobodne luke i s a o b r a ć a j n e olakšice. Nasuprot jugoslovenskim, italijanski predloži su predviđali internacionalizaciju Trsta i autonomiju Rijeke. Saveznička komisija za razgraničenje, obrazovana marta 1946. od predstavnika velikih sila (SAD, SSSR-a, Velike Britanije i Francuske), u celini nije vodila računa o etničkom sastavu sporne teritorije, s tim što su predstavnici SAD najviše dovodili u pitanje jugoslovenske zahteve. Na zasedanju Saveta ministara

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 1

inostranih poslova u Parizu, juna/jula 1946, odbijeni su predloži o internacionalizaciji Trsta i kondominijumu, ili dvojnoj upravi (italijansko—jugoslovenskoj), nad gradom. Prilikom posete Beogradu novembra 1946. Palmiro Toljati je posle povratka izjavio u Rimu da postoji mogućnost rešenja Trsta na bazi autonomije, pod suverenitetom Italije, a sa „demokratskim statusom Trsta", koji bi bio garantovan izjavom Italije i Jugoslavije. Glasanjem o ugovoru o miru s Italijom usvojena je francuska linija razgraničenja između dve zemlje. Pošto Savet ministara nije mogao da postigne saglasnost o zajedničkom nacrtu statusa Slobodne Teritorije Trsta, Konferenciji u Parizu je podneto pet projekata: svojetski, britanski, američki, francuski i jugoslovenski. Jugoslovenski nacrt statuta previđao je nezavisnost slobodnog grada Trsta, koji bi se s Jugoslavijom nalazio u realnoj uniji, odnosno imao s njom zajedničke službe predstavljanja u inostranstvu, monetarni sistem, carine, železnicu i poštansko-telefonsko-telegrafske veze. Ugovorom je predviđeno stvaranje Slobodne Teritorije Trsta (STT) s guvernerom na čelu, kojega je trebalo da izabere Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Vlada DFJ je 2. novembra 1945. istakla zahtev za ispravku granice prema Austriji na području Koruške i Štajerske, smatrajući da o konačnoj pripadnosti tih teritorija treba da odluči mirovna konferencija. Saglasna da se ne prejudicira sudbina spornih teritorija pre ove konferencije, ona je istupila protiv održavanja parlamentarnih izbora u austrijskim provincijama, to jest na teritoriji slovenačke Koruške i Štajerske. Memorandtun vlade FNRJ upućen Konferenciji ministara inostranih poslova u Londonu 18. februara 1946. godine ponovo je postavio teritorijalne zahteve prema Austriji, koji su se zasnivali na geografskim, etnografskim i ekonomskim razlozima. Ti zahtevi, međutim, nisu naišli na savezničko razumevanje, iako su ostavljali deo jugoslovenskog stanovništva u okvirima Austrije. O miru s Austrijom raspravljao je Savet ministara inostranih poslova u Moskvi marta/aprila 1947. godine, kao i u Londonu novembra/decembra iste godine, ali sporazum nije postignut. Zapadne sile su branile predratne granice Austrije i suprotstavljale se sovjetskom zahtevu za reparacijama. Savet se ponovo sastao u Parizu maja/juna 1949. i postigao sporazum da

1 7 2

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

granice Austrije ostanu onakve kakve su bile 1938, čime su jugoslo venski zahtevi odbijeni. Vlada FNRJ je uputila protestnu notu i memorandum o zaštiti prava nacionalnih manjina koji nije bio ni razmatran. Ugovori s Italijom, Finskom, Rumunijom, Mađarskom i Bugarskom potpisani su februara 1947. Jugoslavija je mirovnim ugovorom s Italijom dobila preko 7.000 km2 nove teritorije, s oko 470.000 stanovnika. Italija se obavezala da joj isplati reparacije u iznosu od 125 miliona dolara u roku od 7 godina i da povrati predmete umetničkog, istorijskog i kulturnog značaja. Posebnom izjavom Jugoslavija je stavila do znanja da se potpisivanjem mirovnog ugovora ne odriče svojih teritorija, nezavisno od naknadnih etničkih promena na njima. Jugoslovenska delegacija na Mirovnoj konferenciji borila se da odbrani svoje legitimne zahteve, podržana opštim talasom narodnih manifestacija u zemlji, iznoseći istorijske i etničke argumente u prilog tih zahteva, a posebno ukazujući na ekonomske prednosti i perspektivu razvitka Trsta u sastavu Jugoslavije. Trst je imao slovenačko zaleđe, a italijanska etnička većina u njemu stvarana je veštački. Za razliku od jugoslo venskog zahteva za slovenačkim delom Koruške, zahtev za Trstom imao je u Parizu podršku SSSR-a, ali su sukobi velikih sila otežavali njegovo ostvarenje. Italijanska Demohrišćanska stranka i njen predstavnik na Pariškoj konferenciji, Alčide de Gasperi, uživali su snažnu potporu Vatikana i Zapada, zaplašenih porastom komunizma u Italiji. Zapad je na rešavanje tršćanskog pitanja u jugoslovensku korist gledao kao na uspeh Sovjetskog Saveza da obezbedi izlazak ,,na topla mora", motivisan jakim predubeđenjem da Jugoslavija nije nezavisna zemlja. Prema mišljenju predstavnika Zapada, predavanje Trsta Jugoslaviji omogućilo bi njoj i SSSR-u da se mešaju u unutrašnji život Italije i podstiču italijanske komuniste. Jugosloveni su, na jednoj strani, nailazili na otpor z a p a d n i h sila, Vatikana i Italije, a na drugoj imali Staljina, koji nije želeo konflikt sa SAD i Velikom Britanijom. Stav Zapada o pitanju severozapadnih granica nove Jugoslavije dugo je opterećivao jugoslovenske odnose sa zapadnim zemljama, čime se, na drugoj strani, koristio Sovjetski Savez, vezujući je za sistem bilateralno-regionalnih ugovora sa zemljama tzv. narodne demokratije.

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M S E V E R O Z A P A D N I H GRANICA 1 7 3

Trst je bio poslednji bedem zapadnih sila prema Istoku, da bi ga — zbog značaja u svojoj strategiji — prepustili Jugoslaviji. Za njih je to bio izlazak SSSR-a na severni deo Jadranskog mora, dakle na granicu Italije, dodir sa Mediteranom, odakle se mogao vršiti pritisak na Italiju i njene unutrašnje procese, potpomaganjem KP Italije, jedne od najjačih komunističkih partija u Zapadnoj Evropi. Zapadni svet i Vatikan nisu se mogli pomiriti sa predajom ove velike luke Jugoslaviji, podržani od n a c i o n a l i s t i č k i h snaga u Italiji koje su sa konsternacijom primale eventualnu mogućnost da „Slavi" dobiju ovaj „italijanski grad". Podržavanjem otpora ovih snaga da se Trst preda Jugoslaviji zapadne sile su praktično cepale italijanski demokratsko-komunistički front koji je takođe teško primao odvajanje Trsta od Italije. Predstavnici jugoslovenske emigracije (Većeslav Vilder i drugi) javno su poručivali svojim prijateljima na drugoj strani (Savi Kosanoviću) da Jugoslavija neće dobiti Trst samo zato što je na strani SSSR-a. Stav zapadnih sila bio je od prvog časa nedvosmislen da se Trst kao važna strateška tačka, ekonomski centar na Jadranu i velika luka cele srednje Evrope ne može predati Jugoslaviji — praktično SSSR-u u njihovom viđenju. Mađarska je po mirovnom ugovoru imala da plati reparacije u iznosu od 50 miliona dolara. Mirovni ugovor sa Mađarskom regulisao je granice ove zemlje prema stanju od 1. januara 1938. godine. Težnje srpskog i hrvatskog stanovništva Bajskog trougla i Banata neposredno posle završetka prvog svetskog rata da se ujedine sa svojim sunarodnicima u Kraljevini SHS, obnovile su se u daleko blažoj formi i krajem drugog svetskog rata. Jedan deo Srba i Hrvata obraćao se — preko Branka Petričevića, komesara III armije — jugoslovenskim organima, iskazujući spremnost ujedinjenja sa braćom u Jugoslaviji. Jedinice NOVJ imale su izričito naređenje da preuzmu vlast u Pečuju. Komandni kadar NOVJ je smatrao da je faktičko posedovanje Pečuja povoljna pretpostavka za buduće pripajanje ovog grada Jugoslaviji. Vlast u Pečuju zadržali su, ipak, štabovi Crvene armije. Po Zoltanu Vašu, članu CK KP Mađarske, samo prisustvo jedinica NOVJ u Mađarskoj je smatrano „nezgodnim". Jedna delegacija Srba i Hrvata iz okoline Pečuja posetila je 14. Januara 1945. maršala Tita, izražavajući želju da Srbi i Hrvati zive u Jugoslaviji. Građani su se po povratku našli pod udarom

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

mađarske represije. Odmazda nije mimoišla ni Varagića koji je predvodio delegaciju jugoslovenskih građana iz Mađarske prilikom posete Beogradu. Tendencije ujedinjenja podržao je februara 1945. i maršal Tito, predsednik NKOJ-a i Vrhovni komandant NOV i POJ. Iz jednog pisma maršala Tita maršalu Ivanu Tolbuhinu, komandantu 3. ukrajinskog fronta od 11. februara 1945. mogu se prepoznati Titove ideje da se svaki narod, pa i Hrvati, Srbi i Slovenci u Mađarskoj, borbom protiv fašizma opredele za svoju sutrašnju sudbinu. „Oko 50.000 naših sunarodnjaka, uglavnom Srba i Hrvata", piše Tito, „ostalo je u granicama Mađarske posle Prvog svetskog rata. Najveći deo naših sunarodnjaka naseljen je u oblasti Bajskog trokuta, Pečuja i Arada, a ima ih rasturenih duž cele jugoslovensko-mađarske granice. Mi ćemo na mirovnoj konferenciji tražiti da se te oblasti prisajedine našoj državnoj teritoriji, jer na to imamo i istorijsko pravo. Naš živalj, u toku cele svoje istorije, progonili su mađarski feudalci i germanski osvajači. Nasilno su iseljavani iz tih oblasti. Uz teror je vršena denacionalizacija. Ti progoni našeg življa naročito su se pooštrili u toku ovog rata, zato što se je solidarisao sa slovenskim narodima. No i pored svega toga, naša braća uspela su da sačuvaju nacionalnu svest. Mađarske vlasti i danas, iako se situacija iz osnova izmenila dolaskom Crvene armije, ne napuštaju svoju raniju politiku prema našem življu. Premetačine, logori i hapšenja naše braće su svakodnevna pojava . . . Molim vas za hitnu intervenciju da se ti naši sunarodnjaci puste na slobodu i da se ubuduće mađarskim vlastima onemogući takav postupak prema našem življu; — da se dozvoli našoj braći slobodno ispoljavanje svojih nacionalih osećanja, sloboda organizovanja i ispovedanja antifašističkih ideja; — da se našim sunarodnjacima dozvoli da formiraju svoje vojne jedinice i da pristupaju Narodno-oslobodilačkoj vojsci Jugoslavije." U Titovom obraćanju sovjetskom komandantu radilo se o zaštiti jugoslovenskog življa, njegovog borbenog aktiviranja protiv fašizma, ali i o preseljenju dela stanovništva. Tito je izričito izjavio da će Jugoslavija pitanje „Bajskog trokuta" izneti na Mirovnu konferenciju, s težnjom da se oblast prisajedini Jugoslaviji, a s pozivom na „istorijsko pravo". No, te

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 5

teritorijalne pretenzije — koliko je nama poznato — nisu nikada više ponovljene, ukoliko izuzmemo neke sitnije korekture granica koje je na Mirovnoj konferenciji predlagao Edvard Kardelj. Uslovi primirja s Mađarskom u odnosu na Jugoslaviju su, prema Stanoju Sirnicu, predviđali da Mađarska povuče svoje jedinice i administraciju na predratne granice; da se oslobode svi saveznički zarobljenici, internirci i raseljena lica i izbeglice i da se snabdeju dovoljnim količinama hrane i odećom, da im se pruži medicinsko lekarska pomoć, kao i da se obezbede prevozna sredstva za povratak svih ovih lica u domovinu; da se vrate Sovjetskom Savezu, Čehoslovačkoj i Jugoslaviji, kao i svim ostalim saveznicima, potpuno očuvane sve odnete vrednosti i materijali koji pripadaju državnim, društvenim i zajedničkim organizacijama, preduzećima, ustanovama i pojedinim građanima; da se predaju Sovjetskoj komandi svi brodovi koji pripadaju ili su pripadali ujedinjenim narodima, i posle završetka rata vrate njihovim vlasnicima; da se nadoknade svi gubici koji su pričinjeni Sovjetskom Savezu, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji u periodu borbe i okupacije. Uzimajući u obzir učešće Mađarske u ratu protiv Nemačke, ona je ove gubitke imala da nadoknadi delimično, u ukupnom iznosu od 300 miliona dolara sa otplatom za narednih šest godina u naturalnom vidu isporuka njenih roba, od čega će 100 miliona dolara biti isplaćeno Čehoslovačkoj i Jugoslaviji. Sa našeg stanovišta zanimljiva su traženja pod tač. 3 i 4, naime da se mogu postaviti teritorijalni zahtevi i da NOVJ već sada poseda te krajeve. No, faktičko posedanje nije značilo da će se postaviti i pitanje revizije granica. Maršal Tito je to pitanje postavio u kontaktu sa savezničkim komandantom — maršalom Tolbuhinom, ali ono nije više ponovljeno; izneto je savezničkom vojnom komandantu a ne i vladi SSSR-a. Privremena vlada DFJ je preko Obrada Cicmila, šefa jugoslovenske delegacije za primirje sa Mađarskom, protestovala protiv zabrane izražavanja nacionalnih osećanja jugoslovenskih manjina u Mađarskoj. Vlada je čak stavljala do znanja da neće postavljati pitanje revizije jugoslovensko-mađarske granice u predelu Bajskog trokuta, pod uslovom da mađarska vlada osigura autonomna prava ovim manjinama. U jesen 1945. pitanje se javilo na sasvim drugoj osnovi u Ministarstvu za kolonizaciju DFJ. Sef ovog resora Sreten

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Vukosavljević, poznati sociolog sela, smatrao je da bi se iseljenjem Mađara iz graničnih srezova u kojima su Mađari činili većinu (bačkotopolski, senćanski, somborski, bez grada, starobečejski) mogli prebaciti u Mađarsku na bazi razmene 20.000 Hrvata i 6.500 Srba iz Mađarske, čime bi se poboljšala nacionalna struktura graničnih i prigraničnih srezova. Sada više nije bila reč o reviziji granice, već o rešenju pitanja razmenom i snaženjem nacionalnog sastava stanovništva u graničnim predelima, tim pre neophodnim što su — po Vukosavljeviću — Mađari imali više istorijske i nacionalne svesti nego Jugosloveni. Putem ovog iseljenja olakšavao se posao agrarnim komisijama, jer su kao potencijalni interesenti za zemlju otpadali bezemljaši mađarskog porekla čiji se broj računao na preko 100.000. U istom ministarstvu bilo je predloga da se Mađarskoj pre mirovnog ugovora ustupe teritorije u severnoj Bačkoj i Banatu (obe Kanjiže, Horgoš, Senta, pa na istok do Mokrina) uz obavezu da Mađarska primi još 200.000 Mađara iz Jugoslavije, čime bi se Vojvodina „oslobodila" znatnog broja Mađara, ali su oni odbijeni kao neprihvatljivi. U ovom drugom slučaju reč je o korekciji granice, ali na štetu Jugoslavije u cilju smanjenja mađarskog manjinskog stanovništva. Koliko je nama poznato ovi predloži nisu imali službeni karakter i nisu prelazili okvire ovog ministarstva i inicijative samog Vukosavljevića. Složenije je pitanje, međutim, kako se u jugoslovenskom vrhu doživljavala politika preseljavanja Mađara iz Slovačke, ali mi za to nemamo pokriće u izvorima, ako izuzmemo neke usmene iskaze. Izvori o radu SAF-a (Slovenskog antifašističkog fronta) u Temišvaru, koji je pripremao kongres svih Slovena u Rumuniji, pominju (21. aprila 1945.) da se kongres saziva da bi se postavilo „pitanje nacionalnih prava Slovena u Rumuniji". Omladina je takođe sazvala kongres sa namerom da se na njemu rasprave omladinska pitanja Slovena. Po predviđenim referatima na Kongresu može se zaključivati i o tematici: 1. Narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji; 2. Nacionalno pitanje Slovena u Rumuniji; 3. Izveštaj o dosadašnjem radu SAF-a. Pobliže se kaže da bi referat pod 2. obuhvatio nacionalno pitanje, život Slovena u Rumuniji u poslednjih 25 godina, a s obzirom na demokratizaciju zemlje istakla bi se „sloboda nacionalnosti", ali ne bi se obuhvatali „zahtjevi otcjepljenja ili prisajedinjenja". Više je nego jasno da nova Jugoslavija nije pokretala teritorijalna

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 7

pitanja prema Rumuniji. Po jugoslovenskim obaveštenjima iz aprila 1945. većina slovenskog življa u zapadnoj Rumuniji je želela prisajedinjenje Jugoslaviji. Očekivalo se da na budućem Kongresu bude postavljeno to pitanje. Jugoslavija je bila zainteresovana za demokratizaciju u Rumuniji i poštovanje nacionalnih prava narodnosti u Rumuniji, ali nije želela pokretanje teritorijalnih zahteva kako ne bi zaoštravala odnose sa susednom zemljom. Na osnovu sporazuma u Varkizi februara 1945, a nakon iskrcavanja britanskih trupa u Grčkoj krajem 1944, pod komandom generala Skobija, i šestonedeljnih borbi u Atini decembra 1944. i januara 1945, jedinice ELAS-a (Grčka narodnooslobodilačka vojska) položile su oružje, čime se pojačao teror ekstremne desnice, potpomognute intervencionistima, nad „levičarima", građanima antimonarhističke orijentacije, demokratima, a posebno nad egejskim Makedoncima. ,,Smena straže" u Grčkoj, koja je označavala dolazak Amerikanaca umesto Britanaca, izvršena je u jeku građanskog rata u zemlji. Oštrica američke politike bila je prvenstveno uperena protiv Jugoslavije, koja nije mogla da se ravnodušno odnosi prema progonima makedonske manjine u Grčkoj, kao ni prema borbi koju su grčke demokratske snage vodile u svojoj zemlji. Jugoslovenska štampa podržavala je borbu egejskih Makedonaca za nacionalna prava, škole i legalne organizacije, ustajući protiv raspirivanja šovinističke mržnje između njih i Grka. Težište žalbi Makedonaca počivalo je na tezi da „monarhofašistički režim" pod zaštitom spoljnih saveznika sprovodi genocid nad manjinskim stanovništvom: makedonskim, turskim, vlaškim i albanskim. Izbijanje građanskog rata u Grčkoj još više je zaoštrilo odnose između dve susedne države, usled čega je avgusta 1946. poslanik FNRJ, onemogućen da dalje obavlja svoju diplomatsku misiju, napustio Atinu. Za događaje u Grčkoj njeni zvanični krugovi optuživali su Jugoslaviju i ostale severne susede — Bugarsku i Albaniju. Grčki komunisti koji su, nasuprot držanju generalnog sekretara KP Grčke Nikosa Zaharijadesa, rešili da produže borbu posle Varkize organizovali su Demokratsku armiju Grčke, pod komandom bivšeg rukovodioca ELAS-a Markosa Vafijadesa, s ciljem da nastave operacije protiv grčke desnice i stranih snaga koje su je podržavale. Najčešće borbe u tom građanskom ratu vođene su u grčko-albanskim i grčko-jugoslovenskim

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

graničnim predelima, posebno na planinama Gramos i Vici. Grčke snage su nastojale da blokiraju granicu i onemoguće vezu ovih jedinica sa JA i pomoć iz Jugoslavije. Jugoslovenska vlada je pomagala grčke borce materijalom, naoružanjem, municijom, radio-opremom, novcem, instruktorima, a makedonske i grčke izbeglice prelazile granicu, prihvatane i delom smeštene u vojvođanskom selu Buljkes, gde je bilo oko 3.500 izbeglica, većinom Makedonaca. Radio-stanica DAG emitovala je iz Beograda (Košutnjak). Na slobodnoj teritoriji DAG boravio je jugoslovenski književnik Oskar Davičo, koji je po povratku u Jugoslaviju objavio knjigu Među Markosovim partizanima (1947). Nikos Zaharijades, sekretar Komunističke partije Grčke pisao je maršalu Titu 13. avgusta 1947. da „zaoštrenje izazivaju Anglo-Saksonci s namerom da postignu izolaciju grčkog demokratskog pokreta od njegovih prijatelja u inostranstvu, da bi se lakše obračunali s partizanskim pokretom u zemlji". Zaharijades je tražio da se vidi sa Titom, zajedno sa Markosom, da bi se razmotrilo pitanje odeće i hrane, radio-tehnike, ali, pre svega, drugih pitanja koja se mogu raspraviti samo u neposrednom susretu. Grčki rukovodilac je izveštavao Tita o namerama — sa kojima je saglasan CK EAM-a u Atini — da se formira privremena demokratska vlada Grčke, ali da inicijativu i ostvarenje preuzme na sebe Glavna komanda DAG. Avgusta 1947. Markos Vafijades je proglasio svrgavanje monarhije i obrazovao privremenu vladu slobodne Grčke, koju Jugoslavija nije priznala nastojeći da ne otežava svoj međunarodni položaj. Jugoslavije se zadovoljila da i dalje pruža materijalnu pomoć DAG i da daje moralno-političku potporu grčkom revolucionarno-demokratskom pokretu. Grčka Caldarisova vlada pokretala je pitanje teritorije Albanije (severnog Epira), tvrdeći da ih nastanjuje grčko stanovništvo. Za vreme Pariške konferencije grčki predstavnici su neformalno predlagali Jugoslovenima podelu Albanije. Moša Pijade je uputio pismo predsedniku Mirovne konferencije zbog grčkih inicijativa za podelu Albanije. Jugoslavija nije iznosila pitanje Egejske Makedonije pred Parišku konferenciju, ali je Tito oktobra 1946. govorio o mogućnosti da se pitanje iznese na rešavanje OUN. Grčka vlada je bila nosilac terora. Prema pisanju francuske štampe, za prva tri meseca ove vlade, to jest od marta 1946. bilo je ubijeno 570 ljudi, uhapšeno preko 4.000 i mučeno i deporto-

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 9

vano na hiljade grčkih demokrata i levičara. Britanci i Amerikanci su davali podršku vladinoj politici terora. Na drugoj strani, jugoslovenska vlada je obavestila svet juna 1945. da se u Jugoslaviji nalazi preko 20.000 izbeglica iz Grčke; zahtevala je od vlada velikih sila da se okončaju „krvavi progoni" makedonske manjine u Grčkoj. Prema Jadranki Jovanović rasprave u OUN otvorile su pitanje incidenata na granicama, pitanje zaštite manjina i prisustvo stranih trupa na grčkoj teritoriji. Prvo su optužene Bugarska i Albanija, a Jugoslavija tek za propagandnu podršku. Grčka propaganda u početku nije pominjala Jugoslaviju kao zemlju koja se meša u unutrašnje odnose Grčke, polazeći najverovatnije od činjenice da se radi o zemlji koja je pripadala koaliciji Ujedinjenih naroda, ali su učestale aluzije na njenu ulogu u „grčkom pitanju" podgrejavanjem optužbi egejskih Makedonaca za separatizam, i uopšte „panmakedonske" aspiracije triju severnih zemalja. Grčka vlada je decembra 1946. podnela zahtev da Savez bezbednosti preispita situaciju na severnoj granici Grčke, optužujući ovoga puta, pre svega, Jugoslaviju. Jugoslavija je optužena da želi da prisajedini Egejsku Makedoniju federalnoj Makedoniji u FNRJ, da gerilski rat u Grčkoj uživa jugoslovensku podršku i da se u logoru Buljkes regrutuju borci partizanskih jedinica u Grčkoj. Jugoslavija je nesumnjivo pružala pomoć: materijalnu i propagandnu; ona je za grčke izbeglice organizovala prihvatne logore; preuzimala je čak na sebe skupljanje pomoći za „grčki narod" u drugim zemljama Istočne Evrope, to jest gerilce („revolucionarne bande" u grčkoj oficijelnoj terminologiji). Jugoslovenska delegacija u OUN navela je brojne dolaze o mučenjima Makedonaca i gušenju demokratskih sloboda u Grčkoj. Na optužbe o „pijemontskoj ulozi" Jugoslavije ujedinjavanju Makedonije isticalo se da je pravo naroda na samoopredeljenje svečano utvrđeno od strane Ujedinjenih naroda. Jugoslavija je prihvatila anketu Saveza bezbednosti. Članovi Anketne komisije su bili predstavnici država — članica Saveta bezbednosti, uz učešće delegata zainteresovanih zemalja, kao oficira za vezu (Josip Đerđa sa jugoslovenske strane). Predlog većine (Australija, Belgija, Brazil, Kina, Kolumbija, Sirija, Velika Britanija i SAD) je bio nepovoljan po Jugoslaviju, Bugarsku i Albaniju, koje su optužene da pružaju pomoć i rukovode grčkim partizanskim pokretom protiv grčke vlade. U posebnom i odvojenom izveštaju predstavnika SSSR-a i Polj-

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ske, grčka vlada je proglašena za jedinog krivca za unutrašnje borbe, dok se francuski delegat uzdržao, smatrajući da istraga nije mogla da dovede do jasnih zaključaka. Savet bezbednosti je usvojio izveštaj Anketne komisije. Sava Kosanović je u Savetu bezbednosti UN, decembra 1946, izneo jugoslovensku tezu o „grčkom pitanju" koja se svodila na to da u susednoj zemlji besni građanski rat — u Makedoniji, Tesaliji, na Peloponezu i ostrvima — te da uzroke treba tražiti u Grčkoj a ne na granicama Grčke. Predlog rezolucije SAD je bio neprihvatljiv za Jugoslaviju, predviđajući osnivanje stalne Komisije od članova Saveta bezbednosti sa širokim ovlašćenjima, naročito u vezi s međunarodnom kontrolom izbeglica i „transferom manjina", čime se ozakonjivala denacionalizacija. Vetom SSSR-a onemogućeno je usvajanje ove Rezolucije. Amerikanci su posle blokade u Savetu bezbednosti podneli zahtev da se grčko pitanje stavi na dnevni red Drugog zasedanja OUN, jer se navodno radilo o pretnji političkoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu Grčke. Jugoslavija je osudila nameru da se osnuje Specijalna komisija, sa sedištem u Solunu, nalazeći da je reč o „predstraži na granici prema socijalističkim državama" i simbolu podrške većine sveta (OUN) grčkoj vladi. Sovjetski Savez je tada bojkotovao učešće u toj Komisiji. Specijalna komisija za Balkan počela je da radi novembra 1947. godine. Za Jugoslaviju je formiranjem ovog tela nastupio „trenutak najveće krize poverenja FNRJ u ciljeve, načela i efikasnost OUN". Aleš Bebler komentarisao je usvajanje američke rezolucije kao „korak u susret moralnom bankrotstvu Ujedinjenih nacija". Vlada FNRJ je bila nezvanično obaveštena o akciji ministara spoljnih poslova Velike Britanije i Francuske povodm predloga generala Džordža Maršala, državnog sekretara SAD, o spremnosti vlade SAD da pomogne evropske zemlje u njihovoj privrednoj obnovi. Notom od 26. juna 1947. ona je obavestila vlade Velike Britanije, Francuske i SSSR da je spremna da učestvuje u pripremnim razgovorima ukoliko bi ova akcija „olakšala privrednu obnovu evropskih zemalja i učvrstila miroljubivu saradnju među narodima i ukoliko će se bazirati na principima Povelje Ujedinjenih nacija". Ali već jula iste godine ona je odbila da prihvati Maršalovu pomoć. Pomoć je energično odbila i vlada SSSR-a. Jugoslovenska vlada je smatrala da je program ekonomske pomoći SAD ustanovljen bez jugosloven-

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 8 1

skog učešća. Po njenoj oceni, pomoć bi omogućila veliko mešanje stranih sila u unutrašnje poslove država primalaca pomoći, a i pitanje Nemačke bi se u uslovima ove pomoći rešavalo na način suprotan savezničkim dogovorima. SSSR i zemlje koje su sledile njegovu politiku ili se nalazile pod njegovim uticajem našle su se van kruga ove pomoći. Politički izrazito obojena, Maršalova pomoć je već bila izraz podeljenog sveta, sukoba interesa velikih suparničkih sila i sračunata na jačanje zemalja pod američkim uticajem kako bi se uspešnije oduprle „subverzalnoj aktivnosti" svetskog komunizma. Predstavnik KPJ na kongresu KP Francuske juna 1947. godine Milovan Đilas je govorio ,,o ogromnoj zavjeri" američkih imperijalista protiv slobodoljubivih naroda. Svet se već podelio na imperijalistički i slobodoljubivi deo u interpretaciji vodećih komunista, a u čerčilovom tumačenju opet na slobodni svet i svet komunističke tiranije. Povodom Maršalove pomoći Đilas je rekao: „Obnova Evrope — o kojoj se danas toliko mnogo priča — moguća je samo na bazi slobode i nezavisnosti njenih naroda, inače bi se pojedine države Evrope pretvorile u vazale američkih imperijalista i — u daljem razvitku — otskočne daske za osvajanje svjetskog gospodstva." Odbijanjem vlade FNRJ jula 1947. da prihvati Maršalovu pomoć — pod motivacijom da je taj program ekonomske pomoći SAD ustanovljen bez jugoslovenskog učešća, a na drugoj strani da bi ta pomoć omogućila suviše veliko mešanje stranih sila u unutrašnje poslove zemalja primalaca, te da bi se pitanje Nemačke rešavalo suprotno savezničkim dogovorima iz rata — i učešćem KPJ na sastanku Informbiroa dva meseca kasnije, Jugoslavija je, po merilima zapadnih sila, konačno prešla na stranu sovjetskog bloka. Sem sa zapadnim silama, Jugoslavija je imala zategnute odnose i s Vatikanom. Direktivni list KPJ Borba pisao je juna 1947. da je „vatikanska propaganda centar jedne od najbezobzirnijih neprijateljskih kampanja u inostranstvu protiv Jugoslavije". Borba je upozoravala da će jugoslovenska vlada učiniti sve da onemogući Vatikan da i dalje „zloupotrebljava diplomatske odnose s Jugoslavijom, a pre toga i svoje veze s katoličkom crkvom u našoj zemlji, kojima se Vatikan služio u cilju rovarenja protiv naše narodne demokratije". Zapadne procene o jednostranoj usmerenosti Jugoslavije u međunarodnim odnosima posle drugog svetskog rata mogle su

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

da se izvode iz niza veoma uočljivih činjenica. KPJ je bila sastavni deo svetskog komunističkog pokreta. Vojna saradnja NOVJ i Crvene armije doživela je vatrenu proveru u završnoj fazi narodnooslobodilačkog rata, tokom borbi za oslobođenje istočnih delova Jugoslavije s Beogradom. Brojni sovjetski stručnjaci (vojni i civilni) radili su u Jugoslaviji, a u sovjetskim vojnim školama studirali su jugoslovenski oficiri i generali. NOVJ je krajem rata dobila od Crvene armije pomoć u oružju, a Jugoslovenska armija se posle rata snabdevala vojnom tehnikom iz SSSR-a. Maršal Tito je jula 1945. izdao naređenje da su jugoslovenski štabovi i svaki pojedini pripadnik Jugoslovenske armije dužni da primaju savete, sugestije i zahteve sovjetskih vojnih savetnika i instruktora s uvažavanjem i razumevanjem, jer su se oni nalazili u Jugoslaviji ,,po našoj molbi" i zato što oni „neumorno i nesebično prenose na našu mladu armiju dragocjena znanja i iskustva najmodernije i najmoćnije vojske svijeta". CK KPJ je izveštavao Moskvu o sastavu jugoslovenske vlade, CK KPJ i centralnih i pokrajinskih komiteta. Za račun Sovjetskog Saveza prikupljani su podaci o Grčkoj („našoj sestri na jugu"). Iz Moskve je CK KPJ bio obaveštavan o kampanjama koje su se preduzimale protiv Frankovog režima. U svim pitanjima iz oblasti međunarodnog radničkog pokreta koji su tangirali Jugoslaviju konsultovana je Moskva (pitanje KP Italije i njenog odnosa prema Trstu). Tito se zahvaljivao Staljinu na sovjetskoj pomoći oko izgradnje mosta preko Dunava (Pančevačkog mosta). Staljin je slavljen i uzdizan u napisima Đilasa, Kardelj a i drugih jugoslovenskih rukovodilaca. Kardelj je krajem 1945. objavio članak posvećen 66-godišnjici Staljinovog rođenja, čiji je svečarski ton odražavao kult Staljinove ličnosti, koji je inače bio opštevažeći u svetu pod uticajem SSSR-a. KPJ je pri CK SKP(b) imala opunomoćenike za partijske poslove (Boris Ziherl, Puniša Perović, Ilija Došen), mada su se problemi međupartijskih veza rešavali na najvišem nivou ili u razgovorima specijalnih delegacija. Međusobni kulturni odnosi unapređivani su preko Društva jugoslovensko-sovjetskog prijateljstva. Jugoslavija je, u okviru sovjetske politike iskorišćavanja panslovenskih ideja, uzela učešća i na Sveslovenskom kongresu, otvorenom 8. decembra 1946. godine u Beogradu, ističući preko svojih predstavnika istorijsku misiju slovenskih naroda u borbi protiv fašizma, u posleratnom svetu, njihovu solidarnost i privrženost miru. Na Sveslovenskom kongresu

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 8 3

govorio je i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Dožić, koji je pozdravio maršala Tita i Staljina. Nezavisno od vojne pomoći Jugoslaviji, zajedničkih političkih manifestacija i tradicionalnih dodira u sferi međupartijskih odnosa, vodstvo KPJ nije zaobilazilo činjenicu da je SSSR izišao iz drugog svetskog rata kao velika sila bez čijeg se učešća nije moglo rešavati nijedno pitanje posleratnog sveta. Uoči rata usamljen i okružen kapitalističkim državama, SSSR je sada bio jedan od utemeljivača Organizacije ujedinjenih nacija. Mada je Kominterna ukinuta 1943, SKP(b) je faktički rukovodila komunističkim pokretom u svetu. Pod uticajem SSSR-a nalazile su se novostvorene „narodne demokratije" u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Sovjetske trupe su bile duboko zaklinjene u Evropi, a od sovjetske vojne moći i prodora komunizma strahovale su snage suparničkog bloka. Sovjetsko-jugoslovenski ugovor iz aprila 1945. bio je međudržavni okvir za razvijanje svestranih veza između dve zemlje. KPJ je očekivala da Sovjetski Savez pruži ekonomsku pomoć Jugoslaviji. Sovjetska organizacija države i društvenog uređenja shvatala se kao prototip organizacije socijalističkog društva. Prvi Ustav FNRJ bio je, po obliku i sadržaju uglavnom kopija Sovjetskog ustava ali je u svoja rešenja utkao i neke osobenosti narodnooslobodilačke borbe. Sovjetska spoljna politika posmatrana je kao sinonim mira. Bez iskustva u socijalističkom preobražaju društva, bez teorije koja bi uopštila tekovine originalne revolucije, KPJ je dobrovoljno preuzimala i presađivala sovjetsku praksu. S obzirom na ranije poglede u komunističkom svetu i progresivnim sredinama na SSSR kao prvu socijalističku zemlju i „čedo' oktobarske revolucije, rukovodstvo KPJ je i sada, 1945, procenjivalo da je SSSR prirodan saveznik vladajućih društvenih snaga u Jugoslaviji, potiskujući, u ime perspektive novih odnosa, potmula nerazumevanja, razilaženja u ocenama i incidentne situacije iz vremena rata i neposredno po njegovom završetku, karakterističnu prevagu državnog rezona nad revolucionarnim prilazom. Nova poseta Tita Moskvi usledila je polovinom 1946, kada se završavala faza obnove, pritisak Zapada bio pojačan a Jugoslavija se spremala da pređe na planiranje i industrijalizaciju zemlje, kada se izgrađivao sistem administrativnog rukovođenja privredom preko generalnih i glavnih direkcija, inkorporiranih u državni sistem, i kada se radilo na izgradnji sistema

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

centralizovane akumulacije, po ugledu na SSSR. Treći boravak maršala Tita u SSSR-u je trajao od 27. maja do 10. juna 1946. Tito se 5. juna 1946. nalazio na počasnoj straži oko kovčega Mihaila Ivanoviča Kalinjina. Prilikom sahrane Kalinjina, Staljin je, kao jedinog stranog predstavnika pozvao Tita na glavnu tribinu. Na trećem putovanju Tita su pratili Aleksandar Ranković, Boris Kidrič, Koča Popović i Blagoje Nešković. Prilikom prve posete Staljinu u Kremlju s Titom su bili Ranković, Kidrič, Nešković i Vlado Popović, jugoslovenski ambasador u Moskvi. Već samo prisustvo Kidriča u delegaciji pokazuje da se razgovaralo o ekonomskim pitanjima, to jest o mešovitim društvima. Jugosloveni su želeli mešovita društva, ali se nisu slagali sa načelima na kojima su ih Sovjeti zamišljali. Razgovaralo se i o problemu Trsta, s obzirom na Mirovnu konferenciju. Sovjetski Savez je podržao — kako naknadno piše Kardelj, šef jugoslovenske delegacije — Jugoslaviju u pitanju granice sa Italijom, ali ne i u slučaju graničnih pitanja sa Austrijom (Koruška). Tretirani su i vojni problemi. Staljina je naročito interesovala Albanija i odnosi u rukovodstvu KP Albanije. Tim povodom Sovjeti su još maja 1945. tražili obaveštenja o unutrašnjopolitičkim prilikama u Albaniji i njihovim rukovodiocima. Rukovodeća uloga KPJ u Jugoslaviji, pravac unutrašnjeg razvitka FNRJ, tradicionalne veze u komunističkom pokretu, uloga SSSR-a kao svetske sile određivali su, zajedno sa očekivanjem da Sovjetski Savez pomogne predstojeću socijalističku izgradnju u Jugoslaviji, oslon na ovu zemlju. Sovjetska politika je izjednačavana s mirom i progresom. Privredni odnosi su započeli aprila 1945, prilikom prve posete maršala Tita SSSR-u, ali je tada preovlađivao politički moment. Na strani Jugoslavije postoji od početka 1946. težnja da se pređe na normalno poslovanje. Rok prvog sporazuma je istekao krajem 1945, a drugi je potpisan tek 8. juna 1946. godine. Teškoće realizacije ovog ugovora poticale su iz velike oskudice u SSSR-u, transportnih teškoća, strukture spoljne razmene, administrtivnih problema oko utvrđivanja roba, jer nijedna ekonomska organizacija u SSSR-u nije htela da raspravlja ekonomska pitanja bez prethodne saglasnosti vlade. Državni propisi o državnoj tajni bili su više nego strogi. Specijalni režim trgovine sa stranim saugovaračima ometao je ritam razmene. Prilikom ugovaranja tehničke robe Jugoslaviji je nuđena roba koja joj nije bila potrebna. Po ugovoru od 1946. 90% jugoslovenskog uvoza iz

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 8 5

SSSR-a činili su metali, guma, nafta, novinski papir, čvrsto gorivo. Metalni sektor je bio najkomplikovaniji zbog izmene specifikacija, otkaza, zahteva za izmenu dimenzija, itd. Jugoslovenska privreda i tržište nisu pre rata bili naviknuti na sovjetsku robu, pa se nametala potreba preorijentacije sa svim pratećim teškoćama. Jugoslavija je želela mešovita društva u oblasti metalurgije, ali SSSR-u nije odgovarala ovakva orijentacija zbog vlastite oskudice. Mešovita društva za boksit i naftu stvarana su na osnovi koja je bila nepovoljna za Jugoslaviju. Iz jedne „pamjatnaje zapiske" vidi se da su Sovjeti predlagali Andriji Hebrangu da Sovjetski Savez uzme učešće u razradi prirodnih bogatstava Jugoslavije, ali ne na osnovu koncesija već na osnovu stvaranja jugoslovensko-sovjetskih društava, koja manje dovode u pitanje prestiž Jugoslavije od koncesija. Pregovori za stvaranje konkretnih mešovitih preduzeća počeli su avgusta 1946. Tada se u Moskvi najverovatnije raspravljalo i o formiranju jednog savetodavnog tela socijalističkih zemalja o ekonomskim pitanjima, koji je začetak današnjeg SEV-a. Tito na II plenumu CK KPJ januara 1949. pominje da je u Moskvi stvoreno savetodavno ekonomsko telo, ali bez poziva Jugoslaviji. Tito je predložio protest tim povodom ističući: „Tu mi treba da kažemo i to da smo već prije dvije godine predlagali stvaranje takvog savjetodavnog tijela za tu ekonomsku saradnju i da tada naš predlog nije bio prihvaćen, tako da je njima poznat naš stav o tom pitanju." Iz ovoga proizilazi da je Jugoslavija bila među inicijatorima ove saradnje. Karakteristično je da je u Pregledu istorije SKJ (Beograd, 1963) u redakciji Rodoljuba Čolakovića napisano da je prilikom Titove posete bilo reći o stvaranju organizacije komunističkih partija, ali na drugim osnovama od onih na kojima je počivala Kominterna, pre svega konsultativnog karaktera. Mi nemamo izvorno pokriće za ovu inicijativu, ali posrednim putem dolazimo do saznanja da su sa jugoslovenske strane dolazili predloži da se vodi računa o novom vremenu i prekine sa ranijim centralizovanim sistemom rukovođenja karakterističnim za Treću internacionalu, raspuštenu polovinom 1943. godine. Idejna srodnost KPJ sa SKP(b) nije sporna u tom vremenu, ali istorija traži da se uoče i druge strane pitanja: da revolucija u Jugoslaviji ima realnu vojnu silu i svoj sistem vlasti; da ona ne može da u SSSR-u ne gleda i veliku silu bez koje se ne mogu

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

rešavati pitanja u završnoj fazi drugog svetskog rata, te da mlada revolucija — svesna protivurečnosti između velikih antifašističkih sila — želi da preko Sovjeta ublaži britanski pritisak na vodstvo nove Jugoslavije. To rukovodstvo ne može da ne sagleda Čerčilove težnje da preko Srbije, naglašavanjem njenog antikomunističkog stava, prelazeći čak preko sasvim drukčijih izveštaja Maklejna i drugih svojih oficira, pojača poziciju Velike Britanije uoči prestojećih razgovora sa SSSR-om. Novoj Jugoslaviji treba međunarodno priznanje revolucionarnih promena (ne i subjekta Jugoslavije kao države) i ona ga ostvaruje u veoma dramatičnoj varijanti borbe za međunarodno priznanje 1943—1945, što je bez presedana u modernoj istoriji revolucija. Boreći se za svoj izlaz na međunarodnu scenu, vodstvo revolucije pokazuje odlučnost i trezvenost ujedno, spaja svoj krajnji cilj sa razumevanjem međunarodnih odnosa i konstelacija u antifašističkoj alijansi, primenjuje prvobitnu formulu strategije narodnooslobodilačkog rata kao revolucije sui generis do kraja rata, čineći koncesije, svesna da nije sama na svetu i da se narodnooslobodilačka borba odvija u najsloženijim spletovima međunarodnih odnosa. Narodnooslobodilački pokret i njegovo rukovodstvo s Titom na čelu pokazuje u ovoj fazi retku gipkost, elastičnost, razumevanje slojevitih odnosa među saveznicima i konzekvetnost sa stanovišta odbrane svoje samostalnosti. Dogmatska koncepcija nije u stanju da uoči ovu fleksibilnu politiku koja ni u jednom času nije gubila iz vida da je revolucija bila samostalna i da Jugoslavija kao nezavisan subjekt ima da uđe u krug međunarodne zajednice.. Skretanja od ovakvog pravca razmišljanja imaju osnov, po našem mišljenju, u nerazumevanju istorijskih procesa. Deo istoričara, zbunjen zamršenošću odnosa i nerazumevanjem tokova jugoslovenske revolucije i postupcima njenog vodstva, podleže fetišizmu izvora i verbalnih sadržaja prosovjetske, prostaljinističke i prokomunističke oratorike (pozdravi, zdravice, govori, pisma, analize, itd.), čega ima napretek, što može i te kako da zaseni i zavede na krive pravce razmišljanja. Na sličan način, precenjuje se stanje svesti boračke mase i naroda, kao i dela komandnih kadrova, koji sa zanosom govore o SSSR-u, što nije sporno uopšte uzevši, ali postaje sporno ukoliko se previdi da je vlastita borba, samostalna, vođena bez ičije pomoći do delimičnog proboja strateškog zaokruženja u jesen 1943. i potpunog razbijanja toga zaokruženja septembra 1944,

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 8 7

dolaskom trupa Crvene armije na Dunav, predstavlja u svesti pomenutih kategorija nepokolebljivu činjenicu i imperativ opredeljivanja. Drukčije rečeno, 1948. je pokazala da je Titov autoritet bio jači od Staljinovog. Treća kategorija istoričara emancipativni proces komunista Jugoslavije shvata kao emancipaciju koja je gotovo magijski nastala bez prethodnog vlastitog revolucionarnog kretanja, iskustva i proveravanja istorije, čime nije daleko od metafizičkih prilaza mnogo složenijim i protivurečnijim putevima proboja misli o samostalnosti, vlastitom udelu, prirodnoj težnji za ravnopravnošću i subjektivitetu nezavisno od suprotnih aberacija na pojedinim deonicama, objektivne snage Jugoslavije i zračenja njenog uticaja u svetu. Strani istoričari, naročito zapadni, ne mogu da se oslobode prilaska samostalnoj pojavi, koliko god bila međunarodnim odnosima uslovljena, kao pojavi koja se posmatra kroz prizmu bilateralnih odnosa Zapada i Istoka, Velike Britanije i SAD na jednoj strani, i SSSR-a na drugoj, mereći sve pokrete po kriterijumu na čijoj su strani barikade, zapadnoj ili sovjetskoj. Posle sukoba KPJ i SKP(b) odnosno IB i KPJ najdogmatskija misao je veličanstvenu epizodu pobede revolucije i njenog međunarodnog prihvatanja tumačila kao izdaju revolucije, simbiozu partizana i građanskih slojeva pod britanskim patronatom, vid napuštanja radikalizma i prelaska na umereniju politiku kompromisa. Spoljni privid činjenica skrivao je sadržaj procesa; forme su apsolutizovane na račun suštine; umerenije mere — i za Zapad prihvatljive — retorika je zavodila u pravcu nerazumevanja načina na koji je ostvarivana pobeda revolucije. Tito je na Osnivačkom kongresu KP Srbije maja 1945. morao da objašnjava jednom delu jugoslovenskih komunista koji su ga pitali kada ćemo na „drugu etapu" da se mi na njoj odavno nalazimo. Jugoslavija je u OUN podržavala sovjetske spoljnopolitičke inicijative i gledišta, naročito u opštim pitanjima, tako da je u toj oblasti teško naći neka odstupanja. Takvo ponašanje izražavalo je vid solidarnosti sa SSSR-om i zemljama tzv. narodne demokratije u kojima je Jugoslavija gledala „savest OUN". Prilikom razmatranja problema izbeglica i raseljenih lica jugoslovenska delegacija u OUN 1946. i 1947. godine zauzela je u pitanju sudbine preostalih izbeglica i raseljenih lica izdvojeno mišljenje nasuprot stavu Velike Britanije i SSSR-a. Dok su se ove velike sile zauzimale za prinudnu repatrijaciju svih iseljenih

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

i raseljenih lica bez razlike, na osnovu bilateralnih ugovora, bez angažovanja međunarodnog tela, dotle je Jugoslavija zauzela stav o dobrovoljnoj repatrijaciji. Sava Kosanović je u OUN 1947. smatrao da je nemoguće odvojiti „jevrejski problem od Palestine. Postoje duboke istorijske i moralne veze . . . S druge strane, nemoguće je odvojiti Palestinu od arapske sudbine". To insistiranje jugoslovenske delegacije na sticanju nezavisnosti palestinske države „kao celine" bilo je jedinstveno u Generalnoj skupštini. Jugoslavija je stajala na strani španskih republikanaca, a protiv vlade generala Franka. U jugoslovenskoj štampi, u istupanjima jugoslovenskih zvaničnika i u progresivnim međunarodnim organizacijama i udruženjima, posebno na tribini OUN, jugoslovenski predstavnici su napadali Frankovu Španiju kao poslednje uporište fašizma u Evropi, zalagali se za obaranje diktatora i defašizaciju Španije, protestovali zbog progona španskih antifašista i mučenja građana u Frankovim tamnicama. „Fašistička klika" u Madridu optuživana je da želi da Španiju pretvori u „budući centar fašizma u Evropi". U skladu sa svojim antifašističkim stavom vlada Jugoslavije se, sledeći opštu sovjetsku spoljnopolitičku liniju, obračunavala sa fašističkim nasleđem u političko-ideološkoj, ekonomskoj i moralnoj sferi u zapadnim okupacionim zonama Nemačke, u Italiji i Španiji, naglašavajući značaj denacifikacije, osude ratnih zločinaca, plaćanja reparacija, žigosanja Frankovog režima i odbacivanja zahteva Španije da bude primljena u OUN. Zajedno sa SSSR-om, Poljskom, Čehoslovačkom, Meksikom i drugim državama, Jugoslavija je aprila 1946. priznala špansku republikansku vladu obrazovanu u Meksiku pod predsedništvom dr. Hose Hiral Pereira. Pored sovjetskog stava, Jugoslavija se u ovom slučaju opredeljivala i na osnovu revolucionarno-demokratskog bića svog društvenog uređenja, tradicionalne vezanosti za stvar španskih demokrata i republikanaca sa kojima su jugoslovenski komunisti ratovali protiv Franka 1936—1939. godine, težnje za opštom demokratizacijom međunarodnih odnosa. Međutim, zapadne sile su stajale na stanovištu da Frankov režim nije opasan po mir i da treba izbeći novo krvoproliće na Iberijskom poluostrvu. . Jugoslavija je posle 1945. nastavila zbližavanje sa susednim balkanskim državama, Albanijom, Bugarskom i Rumunijom, uspostavljajući veze i s drugim istočnoevropskim i podunavskim zemljama u kojima su se komunističke partije borile, uz

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 8 9

pomoć SSSR-a, za prevlast u političkom sistemu. Jugoslovenska pomoć Albaniji nastavak je podržavanja njene antifašističke borbe u toku rata. Privremena vlada DFJ priznala je 28. aprila 1945. albansku vladu, a na svim međunarodnim konferencijama Jugoslavija se zalagala da se Albaniji prizna status savezničke zemlje i dodele reparacije. Kada je u Parizu krajem te godine, na Konferenciji za reparacije, Albaniji dodeljena minimalna reparaciona kvota, jugoslovenska delegacija je dala izjavu da je spremna da se u korist Albanije odrekne dela svoje kvote, mada je ova i samoj Jugoslaviji bila nedovoljna. Priznanjem albanske vlade Jugoslavija je za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra postavila Velimira Stojnića, koji se u Albaniji nalazio u svojstvu šefa Vojne misije od avgusta 1944. godine. Stojnić je, kao što se vidi iz paškvila Envera Hodže, naročito poslednjeg spisa ovog poslednjeg staliniste Evrope, Titoisti (1982), bio omiljena meta Hodžinih napada, koji je smatrao da je ovaj podržavao Koči Dzodzea, organizacionog sekretara Partije, nastojeći da ojača radničko jezgro u susednoj zemlji. Dzodze i njegovi saradnici (Kriste Temelko i drugi) su napadani od Hodže kao eksponenti Jugoslavije, povezani sa Aleksandrom Rankovićem i Beogradom, koji ograničavaju uticaj sekretara Partije. Hodža je o delatnosti ove grupe u albanskoj partiji govorio na Plenumu KP Albanije pre dolaska u Beograd. Jugoslovensko-albanski ugovor je zaključen prilikom prvog boravka Envera Hodže u Beogradu, jula 1946. Povodom prve posete Beogradu Hodža je u Titoistima zabeležio, bez oslonca na izvore, da je prilikom pokretanja pitanja Kosova i Metohije izneo gledište da je KPJ nedosledno primenila pravo na samoopredeljenje albanske manjine, nasuprot hrvatskom i slovenačkom stanovništvu Istre i Slovenačkog primorja, ističući tendenciozno da mu je Tito 1946. rekao da bi se to moglo sprovesti samo u jednoj novoj konstelaciji unutrašnjih (misleći na stav Srbije, koju bi to po Titu povredilo) i međunarodnih prilika. Bez obzira na ove naknadne evokacije Envera Hodže, ostaje očigledno da su se i u novoj situaciji — kada su se komunisti našli na vlasti — otvarala sva ona pitanja granica i nacionalnog sindroma na Balkanu, kao i ranije za vreme vladavine građanskih snaga. Zračenje ideologije proleterskog internacionalizma, kojoj su komunisti verovali u svojoj revolucionarno-romantičnoj fazi, pokazivala je sve svoje pukotine u

J- y U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

sukobljavanju sa stvarnošću odnosa, sazrevanjem svesti, stepenom odgovornosi koju povlači posedovanje i vršenje vlasti, iskonska dubina tradicije koja se lako ne odstranjuje iz svesti, jednostavno nemirenje mladalačkih ideja da će se budući svet graditi bez obzira na granice. Ideologija je bila jedno, a politika drugo. Iz ovoga se ne može zaključivati da je ta internacionalistička uzvišenost nestala preko noći iz svesti komunista, što nije bilo ni moguće uzme li se da je ona decenijama stvarana, jer su komunisti i dalje masovno nastavljali da veruju da je sve jedno od „Jadrana do Japana", „Od Kamčatke do Durmitora". Ove pojave nesporazuma oko primene prava na samoopredeljenje javljale su se u formi korekcije granica u odnosima između jugoslovenskih i italijanskih, grčkih i jugoslovenskih, albanskih i jugoslovenskih, bugarskih i jugoslovenskih komunista. U njihovom rešavanju komunisti na vlasti suočavali su se i sa međunarodnim zapletima, otporima građanskih snaga koje su uticale na politiku pojedinih partija (kao u Italiji), stava SSSR-a, nezadovoljstva konzervativnih nacionalnih elemenata u pojedinim zemljama na koje partije nisu mogle da ne računaju (u Italiji, Grčkoj). Sporazumi o privrednoj saradnji između FNRJ i Albanije zaključeni u drugoj polovini 1946. nisu bili samo korak dalje u razvijanju ekonomske saradnje dve zemlje, već su jednim delom značili i jugoslovensko preuzimanje jednostranih obaveza. Dve zemlje su usaglašavale ekonomske planove, uklanjale carinske granice, ukidale takse i izjednačavale valute. Plenum CK KP Albanije je decembra iste godine ocenio zaključene sporazume kao osnovu za razvoj albanske privrede. Ugovorom o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavija je u formi međunarodnopravne obaveze izrazila spremnost da brani nezavisnost Albanije. Jugoslavija je bez rezerve podržavala Albaniju u vreme grčkih pretenzija na severni Epir i pritiska Britanije da se, po odluci Međunarodnog suda pravde, nadoknadi šteta za njene ratne brodove havarisane u Krfskom moreuzu. Pomažući konsolidaciju Bugarske, jugoslovenska vlada je slabila zemljoradničku opoziciju Nikole Petkova, a na drugoj strani snažila bugarski međunarodni položaj. Jugoslavija se na Bledu 1947. odrekla reparacija koje je Bugarska bila dužna da joj plati na osnovu mirovnog ugovora. Forsiranjem manifestacionih akata prijateljstva KPJ je radila na što bržem zabora-

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 9 1

vijanju podvojenosti jugoslovenskih i bugarskog naroda iz vremena rata i okupacije. Najplodnija faza saradnje između dve zemlje započela je nakon povratka Georgi Dimitrova u Bugarsku, koji se 1946. izjasnio u prilog zamisli o jugoslovensko-bugarskoj federaciji na načelima „pulralizma". Dimitrov je govorio o ,,dve narodne slovenske republike" koje će ići zajedno „kao dve verne sestre" sve dok ne dobiju „zajednički državni krov bez granica, (sve dok) i Beograd, i Sofija, i Zagreb, i Skoplje, i Cetinje, i Ljubljana (ne) budu gradovi i prestonice naroda velike federacije Južnih Slovena, federacije: Srba, Bugara, Makedonaca, Hrvata, Crnogoraca, Slovenaca". U ovoj eri saradnje bugarski komunisti nisu dovodili u pitanje makedonski nacionalni individualitet, pa ni makedonsko biće stanovništva Pirinske Makedonije. Bledski razgovori, vođeni 30. i 31. jula i 1. avgusta 1947, otvarali su put za stvaranje takve balkanske federacije, predviđajući maksimalnu razmenu robe, nov režim dvovlasničkih imanja, kulturnu saradnju i pripremu za stvaranje carinske unije. Sa zaključenjem Ugovora o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, 27. novembra 1947. u Varni-Evksinogradu, izgledalo je da su na pomolu ostvarenja starih težnji južnoslovenskih naroda. Ugovor je obavezivao Jugoslaviju i Bugarsku da se među sobom savetuju o svim važnim međunarodnim pitanjima koja se tiču interesa dveju zemalja ili interesa mira i međunarodne saradnje, i da jedna drugoj neodložno ukazuju vojnu i svaku drugu pomoć. Prema Kominikeu o razgovorima u Evksinogradu, Ugovor je trebalo da pomogne „učvršćenju bratstva između južnoslovenskih naroda"; u isti mah, on je obavezivao ,,obe zemlje da obezbede najtešnju uzajamnu saradnju u svim oblastima materijalne i duhovne kulture i naročito u svim oblastima privrednog života". Saglasno zaključcima usvojenim na Bledu i u Evksinogradu, olakšana je nastava makedonskog jezika u Pirinskoj Makedoniji, uspostavljene su prisnije veze pirinskih Makedonaca s njihovom braćom u Narodnoj Republici Makedoniji i preduzete mere da se iz školskih udžbenika uklone delovi koji obrađuju makedonsko nacionalno pitanje na način „karakterističan za velikobugarski šovinizam". Istovremeno s preduzimanjem mera u školama otvorena je knjižara „Makedonska knjiga" i osnovan Oblasni makedonski narodni teatar u Gornjoj Džumaji. Na makedonskom jeziku počeo je da izlazi list Pirinsko delo.

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Po cenu samoodricanja naroda Jugoslavije, vlada FNRJ je isporučila Rumuniji, Čehoslovačkoj i Poljskoj 17.000 tona žita za vreme suše u tim zemljama, a Albaniji 1946. dala pomoć vidu beskamatnog zajma od 5 milijardi dinara. Ugovorima o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, koji s naličili na sovjetsko-jugoslovenski ugovor iz aprila 1945, stva rao se u jugoistočnoj i istočnoj Evropi poseban sistem regional ne bezbednosti zemalja tzv. narodne demokratije: jugosloven sko-poljski ugovor zaključen je 19. marta 1946, jugoslovensko čehoslovački 9. maja, jugoslovensko-albanski 10. jula 1946 jugoslovensko-mađarski 8. decembra i jugoslovensko-rumunsk' 19. decembra 1947. Regionalni ugovori koje je Jugoslavija zaključila sa zemlja ma tzv. narodne demokratije uspostavljali su sistem regionaln bezbednosti u tom delu Evrope u okviru spoljnopolitičk orijentacije SSSR-a, ali i na osnovu načela OUN. Tito j prilikom zaključivanja ovih ugovora i poseta istočnoevropskim ' balkanskim prestonicama (Varšavi, Pragu, Bukureštu, Budim pešti, Varni) bio trijumfalno dočekan. Sa pokušajem stvaranj Balkanske federacije 1944—1945, a kasnije uspostavljanje ovog sistema saveza Titova inicijativa se u zapadnoj literatur navodi i kao pokušaj politike policentrizma u komunističko svetu. Ideološki izraz uverenja da će stvar komunizma trijumfo vati nalazila se u masovno prihvaćenoj pesmi u Jugoslaviji d će „Amerika i Engleska biti zemlja proleterska", a pokuša' stvaranja južnoslovenske (jugoslovenske) federacije u drugo, karakterističnoj pesmi koja se pevala u zimu 1944—1945, po kojoj je „drug Tito zaslužio da je Balkan njegov cio, Bal kan cio i Evrope dio", ali koja je i iščezla posle ne uspeha da se ova federacija stvarno i oblikuje. Prenaglašen pretenzije izražene u pomenutoj pesmi su uticale da se njen pevanje obustavi, kao „imperijalističke" i neprilične novoj Jugoslaviji. Revolucija je omogućila da se Jugoslavija u toku rata i posle njegovog završetka nađe u centru demokratsko-revolucionarnih pokreta na Balkanu. Svojstveno iskustvu istorije, ideje svake autentične revolucije uvek su prelazile granice vlastite zemlje. One su se znale materijalizovati i u isticanju posebne uloge i značaja za dalji razvitak njenog regiona. Na Zapadu je rad na stvaranju ove federacije, nezavisno od njenih međunarodnih implikacija, vezivan i za lične surevnjivosti: ko će biti vodeći čovek ove federacije — Tito,

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 9 3

najuticajniji i najpopularniji komunista u Evropi posle Staljina, ili Dimitrov, stari „generalni kormilar" Kominterne, no čija se slava u ratu pomračila, završavanjem karijere u SSSR-u 1943—1945. na položaju načelnika Odeljenja za međunarodne veze CK SKP (b). Na sovjetskoj strani ovi ugovori i Titova popularnost nesumnjivo su mogli uticati na Staljinova podozrenja i sumnje prema svakome ko se previše izdvajao uz njegovu „genijalnost" i apsolutno vodstvo. Uoči rata Staljin je posekao plejadu velikih revolucionara i vojnika oktobarske revolucije, a posle pobede nad fašizmom uklonio iz rukovodstva sve potencijalne protivnike. Staljinova samoljubivost otkriva se i u njegovom nepodnošenju slave koju su sticali drugi. Kada je u Baljšom teatru, posle pobede, veliki sovjetski vojskovođa G. K. Žukov pozdravljen od strane prisutnih jačim aplauzom od ,,glavnokomandujućeg" nije dugo trebalo čekati na „postanovljenie" da se maršal Žukov sa položaja zamenika ministra narodne odbrane postavlja za načelnika Odeskog vojnog okruga. Nezavisno od ličnosti, Staljinu nije odgovaralo isticanje i izdvajanje Jugoslavije, čiju revoluciju nije nikada prihvatio kao autentičnu. Svet socijalizma mogao se širiti samo snagom Crvene armije i njegovom „božanskom voljom" a nikako samorealizacijom revolucije. Jugoslovenska revolucija je uživala ugled u svetskom antifašističkom i progresivnom javnom mnjenju. Za napredne snage u svetu, jugoslovenski narodi izveli su autentičnu revoluciju u okvirima drugog svetskog rata, stvorili originalne institucije vlasti, dali značajan doprinos pobedi antifašističke koalicije i nastavljali izgradnju zemlje i revolucionarni preobražaj posle oslobođenja. Nasuprot ovim snagama, konzervativni krugovi na Zapadu nisu prestajali da Jugoslaviju uzimaju na nišan kao najistureniju sovjetsku predstražu, otelotvorenje jednopartijskog sistema po uzoru na SSSR, i zemlju progona vernika i političkih protivnika. Predubeđenja o Jugoslaviji, podsticana preko štampe i radio-difuzne mreže, nisu sprečavala istaknute progresiste da dolaze u Jugoslaviju kao na ćabu. Jugoslavija je za onovremene napredne duhove bila i ostala antifašistička, demokratska i komunistička zemlja. Veliki umetnik i antifašista, Čarli Čaplin, tvorac „Velikog diktatora", pozdravljao je u Jugoslaviji „novi svet". S jugoslovenskom stvarnošću neposredno su se upoznavali poznati francuski književnici komunističkih i progresivnih uverenja — Luj Aragon, Pol Elijar i Žan

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Rišar Blok. Jugoslaviju su posećivali brojni sovjetski pisci i umetnici: Uja Erenburg, Maksim Rilski, Nikolaj Tihonov, Aleksandar Tvardovski, Fjodor Glatkov, Boris Gorbatov i drugi. Međunarodne veze masovnih društveno-političkih organizacija Jugoslavije 1945—1948. bile su pod uticajem njene spoljne politike, koja je određivala karakter, obim i pravce saradnje. Kako je jugoslovenska spoljna politika u toj fazi težila što tešnjem zbližavanju sa SSSR-om i tzv. zemljama narodne demokratije, Jedinstveni sindikati, Narodna omladina Jugoslavije, Antifašistički front žena razvijali su najintenzivniju saradnju s njima. Uže povezivanje Jugoslavije s balkanskim državama narodne demokratije davalo je posebnu dinamiku vezama istorodnih organizacija, bilateralnim i regionalnim. Jugoslovenske društveno-političke organizacije uključivale su se i u odgovarajuće svetske organizacije: Svetsku sindikalnu federaciju, osnovanu na Svetskoj sindikalnoj konferenciji u Parizu oktobra 1945, čije se sedište nalazilo u Pragu; Međunarodnu demokratsku federaciju žena, osnovanu krajem iste godine, takođe u Parizu; Svetsku federaciju demokratske omladine; Međunarodni studentski savez. Regionalni kongresi, konferencije i savetovanja pomagali su zbližavanju omladine i sindikalnih organizacija balkanskih zemalja. Sarađujući u svetskim i regionalnim okvirima s organizacijama radnika, omladine, studenata i žena, jugoslovenske organizacije su istupale kao pobornice solidarnosti radničke klase i drugih progresivnih snaga u svetu. Manifestacioni karakter ove saradnje nije ometao probijanje istine o Jugoslaviji i neposredno upoznavanje sveta s naporima Jugoslovena da obnove zemlju, stvore pretpostavke za prevazilaženje zaostalosti i razviju odnose sa svim ljudima dobre volje. Jugoslovenske organizacije, usredsređene na veze sa srodnim organizacijama socijalističkih zemalja, izložene sovjetskom uticaju, održavale su odnose i s demokratskim pokretima na Zapadu, kao i s vanevropskim pokretima i organizacijama. Narodna omladina Jugoslavije je o r g a n i z o v a n j e m velikih svetskih saveznih akcija 1946—1947. sprovodila u život i odluke Svetske konferencije demokratske omladine iz novembra 1945. o razvijanju saradnje među naprednom omladinom sveta.

ODBRANA NEZAVISNOSTI

Zaoštravanje odnosa Zapada s Jugoslavijom raslo je s uobličavanjem blokovske podele sveta. Pristupanje KPJ novoj međunarodnoj organizaciji komunističkih i radničkih partija — Informbirou, odnosno Kominformu (Informacioni biro, Komunistički informacioni biro), protumačeno je na Zapadu kao poslednja potvrda da je Jugoslavija okrenula leđa samostalnosti, postala sovjetski „satelit", integrisala se u komunistički svet pod vodstvom SSSR-a i prihvatila njegov „model" društveno-ekonomskog i političkog sistema. Informbiro je osnovan na sedmodnevnom savetovanju predstavnika komunističkih partija SSSR-a, Jugoslavije, Mađarske, Čehoslovačke, Poljske, Rumunije, Bugarske, Francuske i Italije, održanom septembra 1947. u Škljarskoj Porembi, pod Krakonošima, u zapadnoj Poljskoj.* KPJ su na Osnivačkom savetovanju Informacionog biroa nekih komunističkih i radničkih partija predstavljali Edvard Kardelj i Milovan Đilas, SKP (b) Andrej Zdanov i Georgije Maljenkov, BRP(k) Viko Červenkov i Vlado Pop-Tomov, KP Rumunije Georgiju Dež i Ana Pauker, Mađarsku komunističku partiju Mihalj Farkaš i Jožef Revaj, Poljsku radničku partiju Vladislav Gomulka i Hari Mine, KP Čehoslovačke Rudolf Slanski i Š. Baštovanski, KP Francuske Žak Diklo i Etjen Fažon, KP Italije Luiđi Longo i Euđenio Reale. Inicijativa za stvaranje ovog tela potekla je od SKP(b), odnosno „Dede". Analiza Titovog (Valterovog) pisma „Dedi" od 14. septembra 1947. jasno govori da jugoslovenski komunisti nisu bili u neposrednom toku saziva i pripreme ovog sastanka, jer traže da im se jave „bar osnovne tačke dnevnog reda konferencije u Varšavi", radi „orijentacije i pripreme naših delegata". Sovjetski odgovor nije mogao zadovoljiti Tita („Valtera"), jer je
* Kardelj u Sećanjima govori o Jelenjoj Gori, takođe mestu u masivu Krakonoša.

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

,,Dedo" odgovorio da će o pitanjima savetovanja odlučiti samo savetovanje, na kome će, ,,kako pretpostavljamo, svaka delegacija ispoljiti svoju inicijativu u postavljanju onih pitanja o kojima je neophodna razmena mišljenja". Ostalo je zabeleženo da je generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito prilikom svog boravka u Moskvi aprila 1945. pominjao osnivanje konsultativnog tela komunističkih partija za razmenu mišljenja i iskustava koja je doneo razvoj poslednjih godina, ali o tome nema nikakvog pisanog traga, ako izuzmemo pomenuti podatak u Pregledu istorije SKJ iz 1963. godine, koji nam izgleda dosta ubedljiv. Povezivanje komunističkih partija je u novoj situaciji dolazilo na dnevni red i u Staljinovom shvatanju, a i u Titovom, no s tim što motivi i zamišljana načela nisu bila istovetna. Do otvaranja arhiva u SSSR-u o ovom inicijalnom razmatranju pitanja nemoguće je ništa više i određenije reći. Ova ideja razmatrana je ponovo juna 1946. tokom boravka Josipa Broza Tita, Aleksandra Rankovića i Borisa Kidriča u Moskvi. Pod sovjetskim uticajem i na osnovu vlastitih rezervi, predstavnici KPJ su 1947. napadali parlamentarnu praksu KP Italije i KP Francuske i njihovih rukovodilaca Toljatija i Toreza, učešće italijanskih i francuskih komunista u vladama, popuštanja demohrišćanskim strujama i degolizmu, kao tendenciju revizije marksizma u međunarodnom komunističkom pokretu. Milovan Đilas je američku opasnost za savremeni svet označio kao veću od fašističke, a francuske komuniste kritikovao zbog raspuštanja i razoružanja snaga pokreta otpora. Za jugoslovenske prvake ponašanje francuskih i italijanskih prvaka je bilo ravno reviziji marksizma. Za slična skretanja CK SKP(b) napašće marta 1948. KPJ. Euđenio Reale, italijanski predstavnik na Osnivačkom sastanku Informbiroa u pomenutom izletištu i vazdušnoj banji na zapadu Poljske, piše o kritici Kardelja i Đilasa protiv KP Francuske i KP Italije, zbog reformizma, što je ogorčilo predstavnike ovih partija. Edvard Kardeli ne govori u svojim Sećanjima o ovoj kritici. Karakteristično je da je kritiku započeo Andrej Ždanov da bi joj se priključili i predstavnici KPJ. Ona je u celini otkrivala do kojeg stepena isključivosti idu kritičari, odbacujući i svaku pomisao o saradnji komunista i građanskih snaga. Ždanovu je uspelo da kritikom Kardelja i Đilasa produbi jaz nepoverenja između predstavnika KPJ i predstavnika zapadnih partija. Što je najvažnije, kritika je, pre nego je ovo telo i stvoreno, i to kao konsultativno, za razmenu

ODBRANA NEZAVISNOSTI

1 9 7

mišljenja, porekla njegov karakter, demonstrirajući pravo na kritiku partijske linije pojedinih partija. Gotovo da je anticipirana kritika SKP(b) nekoliko meseci kasnije. Istorija Informbiroa (Kominforma) nije napisana, iako se u zapadnoj publicistici o njemu dosta fragmentarno pisalo. Sovjetske arhive, specijalno one CK SKP(b), više su nego zapečaćene za uvid i naučni rad. Sovjetski Savez je prošao dug put od vremena Lenjina i matroza Markova koji je bacio onu poznatu i privlačnu parolu da su dokumentacije dostupne svima na uvid, jer nema više tajne diplomatije, pa do vremena Mihaila Gorbačova, do kada one nisu bile pristupačne čak ni najpoverljivijim ljudima sovjetske politike i nauke. Glavni motivi Staljinovog odlučivanja za formiranje ove organizacije ipak se mogu dosta jasno sagledati. U jugoslovenskoj publicistici i istoriografiji vladajuća je teza da je Informbiro isključivo formiran radi stavljanja pod svoje KPJ i njenog rukovodstva, Tita, pre svega. Ova teza se oslanja na nekoliko bitnih činjenica. Najpre, na činjenicu da je Informbiro na dnevnom redu imao isključivo slučaj Jugoslavije. Drugo, da je Informbiro i raspušten 1956, posle Staljinove smrti i normalizacije odnosa između Jugoslavije i SSSR-a. Treće, da je KPJ originalnom revolucijom, samostalnim rukovodstvom, ugledom Tita u komunističkom svetu, čijem je uzdizanju doprineo i SSSR, u novoj situaciji posle završetka drugog svetskog rata izrazito smetala Staljinu. Trebalo je KPJ staviti pod svoju kontrolu i nivelisati sa ostalim partijama koje su na vlast došle isključivo zahvaljujući SSSR-u, pri čemu i ovde treba razlikovati one zemlje koje su imale pokrete otpora kao savezničke, od onih koje su njihovi građanski režimi preveli u front Osovine, da bi ga napustile u završnoj fazi drugog svetskog rata. Međutim, pomenuta nam era Staljina nikako se ne može apsolutizovati i svesti isključivo na likvidaciju samostalnosti KPJ. Svet je ušao u hladni rat, podele suparničkih sila su već bile očigledne, postale praksa; na snazi su se nalazile Trumanova doktrina i Maršalov program, pa je integracijom komunističkih partija i zemalja kojima su one stajale na čelu trebalo odgovoriti faktičkom zapadnom savezu. Staljin je računao i da onemogući autonomističke pojave u najvećim zapadnoevropskim komunističkim partijama. Primer KPJ, pri tome, mogao je biti zarazan i za njih, pa i za zemlje tzv. narodne demokratije. Obezbeđujući faktički stvaranje organizacije pod kontrolom najjače partije, SKP(b), Staljin je išao naruku i

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

težnjama rukovodstava ovih zemalja da ih z a š t i t i od rovarenja preostalih, dosta jakih, građanskih snaga protiv socijalističke perspektive razvitka. Za Staljina je bilo bitno da u zemljama koje su se nalazile u njegovoj orbiti obezbedi sovjetski uticaj posle potpisivanja mirovnih ugovora sa Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom, što je onemogućavalo dalje zadržavanje sovjetskih trupa u tim zemljama. Odgovor na Maršalov plan bilo je obrazovanje IB-a. Cilj je bilo fštavlj'anje komunističkih partija na Zapadu pod rukovodstvo SSSR-a u svojstvu organizatora štrajkova, sabotaža i uopšte akcija koje bi uticale na političku nestabilnost u ovim zemljama, izazvanu „ekonomskim haosom". Prema jednoj tezi trebalo je povećati troškove Maršalovog plana do te mere da on postane neprihavtljiv za Kongres SAD. Informbiro je i u idejno-političkoj sferi predstavljao pokušaj Staljinovog centralizovanog odgovora na povezivanje zapadnih zemalja u prvoj fazi hladnog rata i polarizacije u međunarodnim odnosima. U ime „antiimperijalističkog jedinstva" privreda zemalja „narodne demokratije" mogla je lakše da se podređuje interesima obnove i naoružavanja „prve zemlje socijalizma", a komunističke partije Francuske i Italije usmeravaju na podrivanje Maršalovog plana u zapadnoevropskim zemljama. Zemlje „narodne demokratije" su ideološkom unifikacijom i organizacionim zbijanjem jače integrisane u sovjetski blok i izolovane od uticaja antikomunističke propagande druge strane. Staljin nije dozvolio prijem drugih zapadnoevropskih partija i KP Kine jer nije bio obuzet težnjom da stvori organizaciju koja bi se borila za „svetsku revoluciju", već specifičnijim i ograničenijim ciljevima, vezanim za slamanje nepokornosti i otpora u sopstvenom bloku i primenu organizovane opstrukcije protiv politike SAD u Italiji i Francuskoj. Stvaranjem Informbiroa Staljin je, nastavljajući da vodi globalnu politiku, radio na izdvajanju svog lagera i na njegovoj izolaciji, što je pravdao i zaštitom od ideološke diverzije antagonističkog bloka. Napadajući Jugoslaviju, Staljin je računao na dominaciju staljinizma u Istočnoj Evropi i van nje, pri čemu su mu naruku išle najkonzervativnije snage na Zapadu, obuzete antikomunističkim predrasudama i američkom zaštitom demokratije. Istorija Informbiroa ipak pokazuje da je osnovni cilj koji je Staljin postavio stvaranjem ove organizacije bio slamanje Jugoslavije, jer Informbiro nije ni na čemu drugom radio.

ODBRANA NEZAVISNOSTI

1 9 9

Za razliku od Kominterne, ova organizacija nije imala svetski karakter. IB je bio isključivo evropska o r g a n i z a c i j a , ali ne i organizacija svih partija kontinenta. Manje partije iz zapadnih zemalja nisu bile članice organizacije. Grčka KP nije bila član IB-a, jer se smatralo da se Grčka ne nalazi u interesnoj sferi SSSR-a. Izuzetak je u tom smislu načinjen samo sa dve velike komunističke partije — francuskom i italijanskom — pošto su one u projekciji Staljinove politike imale značajnu ulogu u suprostavljanju američkih inicijativa u politici i ekonomiji Italije i Francuske, prihvatajući Maršalov program. KP Albanije nije pozvana kao mlada partija, tek osnovana, a smatralo se da se ona predstavlja u komunističkom svetu preko KPJ. što je uostalom bilo inspirisano sovjetskim opredeljenjem, odnosno mandatom KPJ na albanske komunističke grupe još pre rata i u vreme Kominterne. Do saziva ovog tela je došlo u vreme podele sveta, početaka hladnog rata, opseg nepoverenja između dveju suparničkih sila, koje se odražavalo i na nepoverenje između zapadnih država i tzv. narodnih demokratija. U OUN saveznice SAD su nazivane „glasačkom vojskom", pri čemu se najvećim delom mislilo na južnoameričke države i njihove režime (koji su uživali loš glas i prezrivu ocenu „banana republika"), dok su sve ostale saveznice SSSR-a, tzv. narodne demokratije tretirane kao „sateliti" SSSR-a. Ambasador SAD Kevendiš Kenon je septembra 1947. ocenio Jugoslaviju kao „najvernijeg saveznika Sovjetskog Saveza i vodeću snagu svetske ekspanzije komunizma". Odnosi Zapada sa Jugoslavijom, kao najisturenijom državom SSSR-a, bili su na najnižoj tački od završetka rata. Kriza u odnosima Jugoslavije i Zapada sve se više produbljavala, kao što pokazuju tršćanska kriza, „grčko pitanje", blokada deviza i zlatnih rezervi, sabotiranje predaje ratnih zločinaca, incidenti sa američkim avionima, procesi u Jugoslaviji koje su SAD tretirale kao sudske inscenacije i uklanjanja političkih protivnika (pored Stepinca i Mihailovića, proces Dragoljubu Jovanoviću i drugim opozicionerima). Borba je prenošenjem uvredljivog napisa o američkom predsedniku Trumanu, objavljenom iz pera Borisa Gorbatova u Literaturnoj gazeti, kojim se ovom bivšem „galanterijskom trgovcu" oduzima kompetencija čak i za nadzornika javnih nužnika, izazvala je još više netrpeljivosti u međusobnim odnosima, iako je na američki protest SSSR-u V. Molotov odgovorio da vlada ne

J- y U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

odgovara za pisanje štampe. Američkim građanima izdavani su pasoši na kojima je izričito pisalo da ne važe za Jugoslaviju. Određivanje Beograda za sedište međunarodne organizacije komunističkih partija dovela je odnose do krajnje tačke nepodnošljivosti. „Poverenje" koje je SSSR ukazao Jugoslaviji u delu zapadnog javnog mnenja je tumačeno kao dokaz sam za sebe o najistaknutijoj ulozi Jugoslavije u sovjetskoj politici, a na drugoj strani i o izvanrednom ugledu koji KPJ uživa u Staljinovim očima, jer se još nije sagledavala namera sovjetskog vođe da se time lakše namakne omča oko KPJ i njenog rukovodstva. Politički i ekonomski odnosi i sa drugim zapadnim zemljama su takođe bili loši. Na Politbirou CK KPJ 1946. stavljeno je do znanja da zapadne sile ometaju trgovinu sa Jugoslavijom. Velika Britanija je optuživala Jugoslaviju da ona stoji iza potapanja britanskih razarača pred obalama Albanije koji su naišli na mine, nemačkog porekla, navodno prebačene iz Dubrovnika u Albaniju, samo kako bi se sprečili britanski brodovi da nesmetano patroliraju pored albanskih obala. Za razliku od Kominterne, Informbiro je organizovan za razmenu iskustava između komunističkih partija i, ,,u slučaju potrebe, koordinaciju njihove delatnosti na osnovu uzajamne saglasnosti". Njegovim osnivanjem jedinstvo komunističkih partija u antiimperijalističkoj borbi dobijalo je organizovan izraz, ali je, s druge strane, svaka zajednička akcija morala da bude prihvaćena od svake partije. Za sedište organizacije izabran je Beograd. Sovjetska delegacija se zalagala za to, odbijajući predlog da ono bude u Pragu, jer je računala da na taj način jače veže Jugoslaviju za Informbiro. Vladislav Gomulka se izjasnio protiv osnivanja ove organizacije, ali se ipak priklonio većini. Organ Informbiroa Za čvrsti mir, za narodnu demokratiju štampao se takođe u Beogradu na ruskom, engleskom, francuskom i srpskohrvatskom, u štampariji „Borbe", a uređivao ga je Pavel Judin, filozof, za kojega se govorilo da je „najbolji obaveštajac među filozofima i najbolji filozof među obaveštajcima". Vladimir Dedijer je opisao konspirativne uslove pod kojima se štampao ovaj list, brojne mere predostrožnosti sovjetskih predstavnika i dovođenje nepoznatih s o v j e t s k i h građana na sednice redakcije. Ubrzo po osnivanju Informbiro je praktično porekao proklamovane ciljeve radi kojih je obrazovan i načela na kojima se formalno zasnivao. Juna 1948, pod Staljinovim pritiskom,

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 0 1

1

napao je KPJ kao „kulačku partiju" koja vodi „antisovjetsku politiku", a njene rukovodioce kao „sitnoburžoaske nacionaliste". KPJ je preko državnih organa držala pod administrativnim pritiskom kulake ili seoske bogataše (otkup, porez, itd.), tako da Staljinova osuda nije bila tačna. Staljin je zapravo težio da sukobi seljake i vlast, oduzme vlasti masovnu političku potporu, liši je njene partizanske baze iz vremena rata, uočavajući početne manifestacije nezadovoljstva na toj liniji, prvenstveno srednjih slojeva koji su podržavali jugoslovensku revoluciju. Staljinovim napadu na KPJ i njeno rukovodsto preko Informbiroa prethodili su neki sovjetski potezi koji su se kosili s jugoslovenskom samostalnošću. Međunarodni život Jugoslavije 1945—1948. proticao je u znaku sve zaoštrenijih odnosa s velikim zapadnim savezničkim državama, a na drugoj strani u „umnožavanju razlika" s vodećim zemljama Istoka, razlika koje su prigušivane. Trumanova doktrina „obuzdavanja" „Rusije" i njenih „satelita", sa Maršalovim planom, predstavljala je radikalan zaokret američke politike iz vremena rata i postavljanje osnova nove, drukčije i dugoročnije politike konfrontiranja sa drugom velikom, suparničkom silom. Jugoslavija je uoči izbijanja sukoba sa SSSR-om bila u najtešnjim ekonomskim odnosima s njim i zemljama tzv. narodne demokratije. Tokom 1947. i početkom 1948. godine 52,9% jugoslovenskog izvoza išlo je ka Istoku, dok je 49,3% uvoza dolazilo iz SSSR-a i drugih socijalističkih zemalja. Posle zaključenja sporazuma o ekonomskoj saradnji sa SSSR-om, 1946. godine, započeli su razgovori o stvaranju mešovitih društava u Jugoslaviji. Jugoslovenski predstavnici podržavali su ideju o mešovitim društvima, očekujući da SSSR uloži sredstva, podrži eksploataciju sirovinskih bogatstava i pomogne industrijalizaciju zemlje. Najpre je, februara 1947, stvoreno društvo za avionski saobraćaj (JUSTA- Jugoslovensko-sovjetsko akcionarsko društvo za civilno vazduhoplovstvo) i društvo za rečni saobraćaj (JUSPAD= Jugoslovensko-sovjetsko dunavsko parobrodarsko akcionarsko društvo), iako je Jugoslavija bila više zainteresovana za investicije u oblasti proizvodnje nafte, aluminijuma i čelika. Prva iskustva s Justom i Juspadom pokazivala su da ova preduzeća nisu radila u interesu razvoja jugoslovenskog saobraćaja. Justa je iz vazdušnog saobraćaja s ' •

i i i

J- y U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

inostranstvom istisnula Jugoslovenski aerotransport i držala najrentabilnije linije. Preko ovih društava SSSR je dovodio u pitanje i suverena prava jugoslovenskih vlasti. Sovjetska strana nije se pridržavala osnovnih obaveza o ulaganju sredstava u izgradnju jugoslovenskih rečnih brodogradilišta. Njeni predstavnici u mešovitim društvima stavili su se „iznad zakona FNRJ i sebe smatrali eksteritorijalnim". Na osnovu odluke Politbiroa CK KPJ, Edvard Kardelj je aprila 1947. godine boravio u Moskvi da bi u razgovorima sa Staljinom, vođenim u prisustvu Vladimira Popovića i Stanoja Simića, raščistio razmimoilaženja oko mešovitih društava, koja su stalno izazivala sporove između vladinih funkcionera. Zaključeno je da se zadrže samo Justa i Juspad. Jugoslavija je u ekonomskoj saradnji težila razvijanju vlastitih prirodnih izvora uz pomoć SSSR-a, ali se u tim nastojanjima suočila sa sovjetskom politikom monopolisanja jugoslovenske privrede preko mešovitih društava. Sovjetske težnje jasno su obelodanjene prilikom razgovora o stvaranju mešovitih društava u oblasti proizvodnje nafte, uglja, olova i cinka, aluminijuma, crnih metala. Stvaranje sovjetsko- jugoslovenske banke trebalo je da osigura privredno podređivanje Jugoslavije SSSR-u. Latentna kriza u sovjetsko-jugoslovenskim odnosima sve se više ispoljavala. Staljinovim planovima očigledno su smetali mlada pobednička revolucija, revolucionarni idealizam jugoslovenskih komunista, njihova samosvojnost, negovanje duha oktobarske revolucije, težnja za autonomnim unutrašnjim razvojem i samostalnošću u međunarodnim odnosima, kao i tendencije ka policentrizmu u delu komunističkog pokreta. Izjava Georgi Dimitrova data u Rumuniji januara 1948. da je stvaranje federacije socijalističkih država Evrope preuranjeno, ali da će ona nastati povezivanjem Rumunije, Bugarske, Jugoslavije, Albanije, Poljske, Čehoslovačke, Mađarske i Grčke, na federativnoj ili konfederativnoj osnovi, čim za to uslovi sazru, izazvala je oštru Staljinovu reakciju preko Pravde 29. januara 1948. koja je napala planove o stvaranju „veštačkih federacija ili konfederacija". U Pravdi je stajalo da Dimitrovljeva izjava o organizovanju federacije balkanskih i podunavskih zemalja, uključujući tu i Poljsku, Čehoslovačku i Grčku, i o neophodnosti stvaranja carinske unije među njima, ne znači da se list i solidarisao sa Dimitrovim, već samo da Pravda nije mogla da ne

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 0 3

objavi izjavu publikovanu u drugim zemljama. Inače, Pravda je smatrala, a to znači i Staljin, da pomenutim zemljama nije bila „potrebna problematična i izmišljena federacija ili konfederacija, niti carinska unija, već učvršćenje i odbrana svoje nezavisnosti i suvereniteta putem mobilizacije i organizacije unutrašnjih narodnodemokratskih snaga, kako je to pravilno rečeno o tome u poznatoj deklaraciji devet komunističkih partija". Prema mišljenju Đuzepe Bofe izjava Dimitrova je ubrzala odluku Staljina da napadne Tita. U Rumuniji su skidane Titove slike pre optužbe Informbiroa, jer je je Staljin preko „crne propagande" već počeo na Zapadu stavljati do znanja svetu da Tito nije ,,u milosti". Januara iste godine Sovjetski Savez je preduzeo mere ekonomskog pritiska na Jugoslaviju nagoveštavajući da će trgovinski ugovor s njom zaključiti tek u decembru. Narednog meseca Staljin je počeo da vrši politički pritisak na Jugoslaviju. Prvi znaci Staljinovog neraspoloženja mogli su se zapaziti prilikom posete Milovana Đilasa Moskvi na čelu jugoslovenske delegacije, koja mesec dana nije uspela da postigne ekonomski sporazum sa SSSR-om. Pored Đilasa u delegaciji su se nalazili Vladimir Popović, ambasador Jugoslavije u SSSR-u, i Bogdan Crnobrnja. U glavni grad SSSR-a stigla je nova delegacija sa Edvardom Kardeljom i Vladimirom Bakarićem, 8. februara 1948. godine. Prilikom sastanka jugoslovensko-bugarske delegacije u Moskvi (Kardelj, Đilas, Bakarić sa jugoslovenske strane i Dimitrov, Kolarov i Kostov sa bugarske) u prisustvu Staljina, Maljenkova, Ždanova, Suslova i Zorina, Molotov je napao jugoslovensko-bugarski ugovor iz 1947. i izjavu Dimitrova o federaciji istočnoevropskih i balkanskih zemalja. Staljin se založio za brzo stvaranje jugoslovensko-bugarske federacije, računajući da će na taj način najlakše razviti Jugoslaviju. Sovjetski Savez će suprotstavio i sporazumu između jugoslovenske i albanske vlade. Staljin je protestovao i zbog slanja dve divizije JA u Albaniju bez konsultovanja SSSR-a, označavajući to kao „preventivni rat". Staljin je ovim postizao dve stvari: na jednoj strani, krnjio je suverenitet Jugoslavije zahtevajući prethodno konsultovanje u sferi spoljne politike, a na drugoj je podstrekavao otpor Envera Hodže Jugoslaviji i KPJ. Što se tiče Hodže, njemu nije mnogo ni trebalo, jer je on i ranije od Moskve tražio da u saradnji sa „narodnim demokratijama" praktično mimoiđe Jugoslaviju uspostavljanjem neposrednih veza sa Bugarskom. Svoje nezado-

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

voljstvo Jugoslavijom on je iskazivao i prilikom svoje posete Moskvi 1947. godine. Molotov je u noći između 11. i 12. februara 1948. zahtevao od Kardelja da potpiše tekst sporazuma o uzajamnom konsultovanju dveju zemalja o spoljnopolitičkim pitanjima, što je ovaj i učinio. Albanija je kao mala zemlja i navodna žrtva jugoslovenske politike trebalo da preuzme antititovski barjak. Prošireni Politbiro CK KPJ je na sastanku održanom 1. marta 1948. konstatovao da su odnosi sa SSSR-om u poslednje vreme u „raskoraku". Sovjeti su kritikovali jugoslovensku spremnost za pomoć Albancima protiv Grka, odnosno težnju Jugoslavije da time stavi do znanja kako je njen savez s Albanijom čvrst. SSSR, takođe, nije hteo da pomogne Jugoslovenima u naoružavanju armije, smatrajući da to nije ni potrebno dok postoji jaka sovjetska armija. Jugosloveni su bili protiv stupanja u federaciju s Bugarima, pomoću koje je Staljin hteo da oslabi Jugoslaviju. Na martovskom sastanku Tito je isticao da Sovjeti forsiraju stvaranje federacije iako stvar nije ekonomski sazrela, zato što je Bugarska dužna da plaća reparacije, što je siromašna zemlja i što postoje ideološke razlike između KPJ i BRP(k). Po Titu, stvoriti federaciju u tom času značilo je praktično uvesti „trojanskog konja" u Jugoslaviju. Od načelnog je značaja što je Tito nakon Staljinovog napada i ekonomskog pritiska bio svestan da je u pitanju nezavisnost Jugoslavije. Ekonomski pritisak ogledao se u činjenici što je sovjetska vlada otkazala zaključenje trgovinskog ugovora za 1948. Za Tita je nezavisnost Jugoslavije bila najvažnija, pa samim tim i potreba strogog bdenja nad njenim interesima. Nezavisno od ovog pritiska, martovski sastanak rukovodstva KPJ je stao na gledište da politika Jugoslavije prema SSSR-u ostane neizmenjena. Tito je u oblasti naoružavanja tražio oslanjanje na sopstvene snage. Prema generalnom sekretaru KPJ, Jugoslavija je ubuduće morala da žrtvuje mnogo za vojnu industriju i naoružanje. Već na martovskom sastanku nazvan je „nepravilnim" stav sovjetskih rukovodilaca, izražen u pismu Staljina i Molotova Titu i jugoSlovenskom rukovodstvu, u prilog vrbovanju građana FNRJ za sovjetsku obaveštajnu službu. Odbacivanje Staljinove ideje o stupanju Jugoslavije u federaciju s Bugarskom pojačalo je i ekonomski pritisak. Krajem novembra 1947. Jugoslavija je želela da proširi razmenu sa SSSR-om, ali je u razgovoru Milovana Đilasa, Vladimira

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 0 5

Popovića i Bogdana Crnobrnje s Anastašom Mikojanom jugoslovenskim predstavnicima bilo jasno da se radi o odugovlačenju. Sovjeti su zavaravali jugoslovenske predstavnike gotovo tri meseca, tj. od decembra 1947. do kraja februara 1948. godine. Naredni potez sastojao se u povlačenju sovjetskih vojnih i civilnih stručnjaka iz Jugoslavije. Računajući na značenje 27. marta u najnovijoj jugoslovenskoj istoriji, Staljin je na svoje prvo pismo CK KPJ stavio baš taj datum. U svetlosti ovog pritiska postajali su jasniji i neki raniji Staljinovi postupci prema KPJ, koji su govorili da se prilazi Kominterne i KPJ pojedinim pitanjima razlikuju, što tada nije dobijalo publicitet. Što se tiče jugoslovenskih rukovodilaca, oni su tumačili ranije sporove više kao nesporazume nego kao načelna razmimoilaženja, iako su ovi nosili u sebi klicu budućeg sukoba. Ali to ne znači da deo ovih nije zapažao degenerativne promene u SSSR-u. No i kada je sukob izbio, njegova prava priroda nije bila odmah jasna članstvu KPJ. Tek će analiza postupaka IB-a prema Jugoslaviji pre 1948. i posle napada na nju, uz preispitivanje njene vlastite prakse, uputiti jugoslovenske političare i teoretičare da razmotre karakter država koje su vršile agresivan pritisak na jednu socijalističku zemlju. Jugoslavija je posleratne odnose razvijala u vreme kada su u međunarodnoj zajednici pored SSSR-a postojale i druge socijalističke zemlje. Pojava više socijalističkih zemalja u svetu menjala je, međutim, tradicionalno shvatanje proleterskog internacionalizma, koji se pre toga izražavao u bezrezervnoj podršci prvoj zemlji socijalizma i proveravao odnosom prema njoj. Postojanje više socijalističkih država u međunarodnoj zajednici postavilo je njihove međusobne odnose na drugačiji način, zahtevajući poštovanje njihove nezavisnosti, političke i ekonomske ravnopravnosti. Staljin je, međutim, polazio od shvatanja da grupisanje imperijalističkih država iziskuje integraciju socijalističkih zemalja. Kao najveća socijalistička država, SSSR je, samim tim, imao posebna prava i odgovornosti, a sovjetska partija vodeću ulogu u međunarodnom radničkom pokretu. KPJ je nalazila da nezavisna politika Jugoslavije ne protivureči ulozi SKP(b) i SSSR-a u međunarodnom radničkom pokretu i međunarodnim odnosima uopšte. Ovaj stav KPJ sadržao je uverenje da u međunarodnoj zajednici i komunističkom pokretu moraju da preovlađuju norme kvalitativno drugačije od onih u predratnim odnosima, kada je SSSR bio

J- y U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

usamljena socijalistička država. Uoči sukoba sa Staljinom iza KPJ je stajala oružana revolucija, čiji se dah još osećao. Jugoslovenska revolucija 1941—1945. otkrivala je istinu da putevi u socijalizam nisu jednoobrazni, već da zavise od posebnih uslova svake zemlje, unutrašnjih i međunarodnih odnosa klasnih i političkih snaga, stepena razvijenosti, odnosno sposobnosti rukovodećih subjektivnih snaga da stvaralački iskoriste revolucionarnu situaciju. Slobodarske tradicije jugoslovenskih naroda jemčile su, sa svoje strane, da će zahtev IB-a za kapitulacijom i odricanjem od nezavisnosti zemlje biti odbačen. Jugoslovenskoj vladi je 18. marta 1948. saopšten telegram maršala Nikolaja A. Bulganjina, ministra narodne odbrane SSSR-a, kojim se opozivaju sovjetski vojni savetnici i instruktori iz Jugoslavije, s obrazloženjem da su „okruženi nedruželjubljem". Dan kasnije opozvani su i civilni stručnjaci. Njihovo povlačenje motivisano je time što im, navodno, jugoslovenski funkcioneri uskraćuju potrebne podatke. U Titovom pismu Vjačeslavu M. Molotovu od 20. marta odbačena je optužba da su stručnjaci SSSR-a okruženi „nedruželjubljem i nepovjerenjem". Smisao ovih akcija otkrivalo je, međutim, pismo koje su, po nalogu CK SKP(b), Staljin i Molotov uputili „drugu Titu i ostalim članovima CK KPJ" 27. marta 1948. U njemu je rukovodstvo KPJ okrivljeno da nije „davalo otpor (tim) pokušajima diskreditovanja sovjetske armije", da je stavilo sovjetske predstavnike u Jugoslaviji pod kontrolu organa bezbednosti, da njegovi članovi razvijaju antisovjetsku atmosferu, šire antisovjetske izjave o izrođavanju SKP(b) i pokušavaju da „detroniziraju sovjetski sistem", kao i da optužuju SSSR za „velikodržavni šovinizam". Staljin i Molotov napadali su KPJ i zbog polulegalnosti i nedostatka unutarpartijske demokratije. U pismu se isticalo da su članovi KPJ stavljeni pod kontrolu „ministra državne bezbednosti"; da se „Komunistička parija Jugoslavije uljuljkuje trulom oportunističkom teorijom mirnog urastanja kapitalističkih elemenata u socijalizam, pozajmljenom od Bernštajna, Folmara i Buharina"; da se Partija preko Narodnog fronta rasplinjavala u vanpartijskoj masi; i da u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova rade britanski špijuni. Kopije pisma CK SKP(b) od 27. marta upućene su, bez znanja KPJ, ostalim partijama članicama Informbiroa. Time,

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 0 7

kao i kasnijim organizovanjem njegovog Bukureštanskog zasedanja, Staljin se odlučio da u svom bloku internacionalizme sukob s KPJ. O nesamostalnosti tih partija govorila je najbolje činjenica što su one prihvatile stanovište CK SKP(b) iako nisu čule mišljenje i protivargumente CK KPJ. Internacionalizacija sukoba njegovim prenošenjem iz okvira sovjetsko-jugoslovenskih partijskih odnosa na područje međunarodnog radničkog pokreta imala je za cilj da pojača pritisak na KPJ, prejudicira držanje komunističkih partija članica IB-a na predstojećem sastanku, i legalizuje obračun s KPJ kao unutrašnju stvar socijalističkih zemalja i komunističkih partija. Zahvaljujući stavu Vladislava Gomulke, jedino Poljska radnička partija nije uputila KPJ pismo kojim bi se solidarisala sa Staljinovim i Molotovljevim pismom od 27. marta 1948. godine. Prema Andžeju Verblanu Gomulka je rekao savetniku ambasade SSSR-a u Varšavi Vladimiru Jakovljevu da će pokazati Staljin-Molotovljevo pismo članovima Politbiroa koji će nesumnjivo podržati njegove stavove, ali da je po njegovom ubeđenju sovjetski stav „nepravilan". Tek kada je KPJ odbila da učestvuje na sastanku IB-a u Bukureštu, poljska partija je uputila pismo KPJ koje je predstavnik poljske partije u Informbirou Julijan Finkelštajn uručio Milovanu Đilasu 8. juna 1948. godine. U tom pismu je stajalo: „Smatramo da vaša odluka (neučestvovanje na sastanku Informbiroa — B.P.) neminovno vodi vašem otcepljenju od revolucionarnog pokret.a sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Teško nam je da poverujemo da je vaša odluka konačna i da je vaš stav do kraja promišljen stoga smo spremni da se susretnemo s vama kako bismo vas ubedili u neophodnost revizije vaše odluke". Rukovodstvo KPJ je bilo spremno da primi Gomulku u Beogradu, ali je stavilo do znanja — što se tiče njegove posredničke misije — da je odluka definitivna i da iza nje stoji CK KPJ. Gomulka je osporavao Staljinove postupke u odnosu na „jugoslovensko pitanje", dok su se njegovi odnosi sa Staljinom i Politbiroom vlastite partije sve više zaoštravali. Već na avgustovsko-septembarskom plenumu CK Poljske radničke partije 1948. govorilo se o Gomulki sa nepoverenjem i predubeđenjima, a godinu dana kasnije ,,o ideološkom i nacionalističkom srodstvu s Titom". Septembra 1948. bio je optužen za skretanje, ubrzo smenjen sa svih funkcija i 1951. zatvoren.

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

CK KPJ je odbacio pismo mađarske partije, osporavajući „moralno i političko pravo Rakošiju i drugovima da neodgovorno napadaju jugoslovensku partiju pred SKP (b)". Stav mađarskog politbiroa ocenjen je kao klevetnička izjava, koja predstavlja „duboku uvredu za svakog našeg građanina, a ne samo za članove Partije". Odgovor na pismo CK SKP (b) od 27. marta 1948. CK KPJ je usvojio na plenarnoj sednici Centralnog komiteta održanoj 12. i 13. aprila. U pismu Staljinu i Molotovu od 13. aprila izraženo je nezadovoljstvo njihovim stavovima i načinom na koji su ih oni saopštili. Sem odbacivanja optužbi i objašnjavanja sopstvenih stavova, KPJ je u ovom pismu izložila i neka načelna pitanja. Istaknuto je da „ma kako neko od nas volio zemlju socijalizma SSSR, on ne smije ni u kom slučaju manje voljeti svoju zemlju, koja takođe izgrađuje socijalizam". To je istovremeno bio odgovor komunistima koje je magija ideologije onemogućavala da se odvoje od stereotipnog tumačenja proleterskog internacionalizma. Time je Tito praktično odgovarao i Sretenu Žujoviću koji je isticao da je on zamišljao Jugoslaviju u budućnosti kao jednu od sovjetskih republika. Podvučeno je, isto tako, da ,,mi stojimo na stanovištu da u društvenom preobražaju u Jugoslaviji ima mnogo specifičnih crta, koje se mogu korisno iskoristiti u revolucionarnom razvitku u drugim zemljama, i već se iskorišćavaju". Već iz odgovora CK KPJ izbijalo je uverenje da su u pitanju različita shvatanja odnosa između socijalističkih zemalja. Plenarna sednica CK KPJ odbila je, s izuzetkom Sretena Žujovića, da prihvati ocene iznete u pismu CK SKP (b). U odgovoru je predloženo Centralnom komitetu SKP (b) da se „nesporazum" reši u razgovorima između predstavnika dva centralna komiteta u Beogradu. Ovaj stav CK KPJ podržale su i plenarne sednice centralnih komiteta Srbije, Hrvatske, Slovenije i Makedonije, pokrajinskih komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru kao i CK SKOJ-a. Na sednici CK KPJ od 13. aprila 1948. Aleksandar Ranković je izvestio da je Politbiro rešio da CK upozna sa slučajem Hebranga i Žujovića. Hebrang nije pozivan na sednice Politbiroa, a nije prisustvovao ni plenarnoj sednici jer je protiv njega bila pokrenuta istraga. Andrija Hebrang je bio oktobra 1943. kooptiran u Politbiro CK KPJ, ali je septembra 1944. smenjen sa položaja sekretara CK KP Hrvatske i preveden na rad u o s l o b o đ e n i Beograd. Tito je obavestio CK KPJ kako je Hebrang

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 0 9

u Moskvi stvarao nepovoljan utisak o CK KPJ, krivo informišući da u Partiji nema demokratije. Smatao ga je prvim krivcem za nepoverenje SKP (b) prema CK KPJ. Zato su službeno od vlade SSSR-a, a i od CK SKP (b) dolazile depeše adresirane na Hebranga. Tito je izneo „ljutnju" Hebranga izraženu i u pismu Kardelju zašto nije stavljen na čelo delegacije koja je išla u Moskvu. Kao predsednik Privrednog saveta nije radio prema zaključcima i nije se saglašavao sa partijskom linijom u pitanjima privrede. Iako se Zujović i Hebrang nisu slagali, imali su negativan odnos prema liniji i odlukama CK. Hebrang je ostao u CK KPJ, ali je bio „skinut" sa rada u Politbirou. Protiv Hebranga je povedena istraga povodom njegovog držanja u ustaškom zatvoru. Za Svetozara Vukmanovića oni su „mirisali" na frakcionaše. Đilas je isticao niz principijelnih razlika u ocenama bitnih stvari. Tako je Žujović, po njemu, smatrao da se jugoslovenski plan morao nalaziti u sastavu sovjetskog, za razliku od shvatanja da je on ,,u oslonu na SSSR". Ni po Neškoviču Žujović nije bio „čist"; bio je „neiskren"; želeo je da se nađe na položaju predsednika vlade Srbije i sekretara partije. Tito je ocenio da su Žujović i Hebrang bili protiv izgradnje Auto-puta Beograd—Zagreb, prvi iz „velikosrpskih" a drugi iz „ustaških" motiva. Vicko Krstulović posredno je optuživao Žujovića da je sve što se govori na sednicama upisivao u notes, izvlačeći iz toga uverenje da su informacije poticale od članova CK. Žujović je, po Kardelju, „oklevetao" partiju i mora biti isključen iz CK. Tito je predložio komisiju u sastavu Đuro Pucar, Vlado Popović i Jakov Blažević da formuliše pismenu odluku o isključenju Žujovića iz CK KPJ. Titova platforma — nasuprot Staljinovim shvatanjima i težnjama, iza kojih su stajali njegov ogromni prestiž i pritisak na komunistički pokret u svetu — polazila je od prava Jugoslavije na nezavisnost i od ravnopravnih odnosa između država i partija. Po nalogu CK SKP (b), Staljin i Molotov su 4. maja uputili novo pismo Centralnom komitetu KPJ, u kome je odgovor od 13. aprila opisan kao „zaoštravanje konflikta". To je pismo odbacivalo objašnjenja CK KPJ, podizalo raspravu o spornim pitanjima „na nivo optužbe", govorilo o „antisovjetskoj poziciji druga Tita" i „klevetničkoj propagandi rukovodilaca KPJ". Staljin i Molotov takođe su isticali da „zasluge i uspesi, recimo, komunističkih partija Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumu-

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nije, Bugarske, Albanije ništa nisu manji nego zasluge i uspesi jugoslovenske Kompartije". Pobeda jugoslovenske revolucije objašnjavala se ulaskom sovjetske armije u Jugoslaviju. ,,A što francuske i italijanske kompartije" — stajalo je u pismu — „imaju za sada manje uspeha nego jugoslovenska Kompartija, to se ne objašnjava nekim osobitim kvalitetima jugoslovenske Kompartije, nego, uglavnom, time što je posle razbijanja štaba jugoslovenskih partizana od strane nemačkih padobranaca, u momentu kada je narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji preživljavao tešku krizu, sovjetska armija pritekla u pomoć jugosovenskom narodu, razbila nemačke okupatore, oslobodila Beograd i tako stvorila uslove neophodne za dolazak Komunističke partije na vlast. Na žalost, sovjetska armija nije ukazala i nije mogla ukazati takvu pomoć francuskoj i italijanskoj Kompartiji." U slučaju da CK KPJ ostane na svojim pozicijama, CK SKP (b) je nagoveštavao protivakcije i na planu međudržavnih odnosa. Pismo se završavalo predlogom da se postojeći spor raspravi na sastanku Informbiroa devet partija. Iz pisma CK SKP (b) Titu i Kardelju i Centralnom komitetu KPJ od 4. maja 1948. može se videti da je postojalo sovjetsko nezadovoljstvo Titovom izjavom maja 1945. u Ljubljani u jeku tršćanske krize, o čemu je sovjetski ambasador Ivan V. Sadčikov izvestio Kardelja 5. juna iste godine. Razmatrajući ovo pismo na plenarnoj sednici od 9. maja 1948, CK KPJ je odbio da se spor raspravlja na sastanku Informbiroa, jer se ,,u toj stvari osjećamo toliko neravnopravni da nam je nemogućno pristati da tu stvar sada rješavamo pred Kominformbiroom". Politbiro CK KPJ je, istovremeno, usvojio predlog partijske komisije da se Andrija Hebrang i Sreten Zujović zbog frakcionaštva, stavova o privrednoj politici i odnosa prema Informbirou isključe iz KPJ. Staljin je tražio da sovjetski predstavnici učestvuju u istrazi protiv Hebranga i Žujovića, ali je CK KPJ to odbio. Ta dva funkcionera KPJ, koja su nameravala da izazovu rascep u rukovodstvu, zatvorena su zbog dela kažnjivih po krivičnom zakonu, kako stoji u izvorima, ali Kardelj u svojim Sećanjima ističe da su oni pritvoreni iz bojazni da ih Sovjeti ne odvedu u Bukurešt na savetovanje partija Informbiroa. CK SKP (b) je 19. maja ponovo zatražio da jugoslovenski komunisti učestvuju u radu Informbiroa, ali je CK KPJ 20. maja jednoglasno odlučio da se delegati ne šalju na bukureštansko

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 1 1

zasedanje. U pismu od 22. maja CK SKP (b) je ovaj stav ocenio kao nacionalistički. CK KPJ je u izjavi od 20. juna 1948, upućenoj zasedanju Informbiroa u Bukureštu, podvukao da stav CK SKP (b) onemogućava diskusiju na ravnopravnoj osnovi i da primenjeni postupak nije ,,u duhu sporazuma i principa dobrovoljnosti na kojima bazira Informbiro". Na bukureštanskom zasedanju Informbiroa Bugarsku radničku partiju (komunista) predstavljali su Trajčo Kostov i Viko Červenkov; Rumunsku radničku partiju Georgiju G. Dež, Vasil Luka i Ana Pauker; Mađarsku komunističku partiju Maćeš Rakoši, Mihalj Farkaš i Erni Gere; Poljsku radničku partiju J. Berman i A. Zavadski; Svesaveznu komunističku partiju (boljševika) Andrej Ždanov, Georgij Maljenkov i Mihail Suslov; Komunističku partiju ^Francuske Žak Diklo i Etjen Fažon; Komunističku partiju Čehoslovačke Rudolf Slanski, R. Široki, B. Geminder i G. Gareš; Komunističku partiju Italije Palmiro Toljati i Pijetro Sekija. Predstavnici SSSR-a predlagali su da se pre zasedanja u Bukureštu Informbiro sastane u Ukrajini, iznoseći čak mogućnost da na tom sastanku uzme učešća i Staljin, čime su uticali na držanje predstavnika drugih partija, podizali značaj sastanka i sugerisali potrebu prisustva na najvišem nivou. Vladislav Gomulka intervenisao je da predstavnici KPJ prisustvuju zasedanju Informbiroa, ali odluka nije promenjena. Na insistiranje sovjetskih delegata, na bukureštanskom zasedanju Informbiroa, održanom između 20. i 22. juna u jednom kraljevskom dvorcu blizu Bukurešta, usvojena je Rezolucija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije. S Rezolucijom se solidarisala i Komunistička partija Albanije, čiji je Centralni komitet 1. jula izdao saopštenje u kome je osudio „izdaju" rukovodilaca KPJ i istakao da je s njom oduvek bio u sukobu. Ova rezolucija je ponavljala optužbe iz prethodne prepiske Staljina i Molotova s CK KPJ. Komunističke i radničke partije u Bukureštu odobravale su postupak CK SKP (b), koji je uzeo inicijativu ,,u raskrinkavanju nepravilne politike CK KP Jugoslavije i pre svega nepravilne politike drugova Tita, Kardelja, Đilasa i Rankovića". Vodstvo KPJ optuženo je za neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu i SKP (b), diskreditovanje sovjetske armije, izjednačavanje spoljne politike SSSR-a sa spoljnom politikom imperijalističkih sila, propagandu o izrođavanju SSSR-a i SKP(b). KPJ je

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

takođe optužena da zataškava klasnu borbu u jugoslovenskom društvu, naročito na selu, gde jačaju kulački elementi. Prema Rezoluciji IB-a, jugoslovenski rukovodioci umanjuju ulogu Komunističke partije, „faktički rastvaraju partiju u bespartijnom Narodnom frontu, koji obuhvata klasno veoma raznolike elemente (radnike, radno seljaštvo sa individualnim gazdinstvom, kulake, trgovce, sitne fabrikante, buržoasku inteligenciju), kao i raznobojne političke grupe, ubrajajući tu i neke buržoaske partije". Jugoslovenski komunisti upoređeni su s ruskim menjševicima, što „svedoči o likvidatorskim tendencijama u odnosu na KP u Jugoslaviji". KPJ je okarakterisana kao sektaško-birokratska organizacija, bez unutrašnjopartijske demokratije, izbornosti, kritike i samokritike; za njen Centralni komitet rečeno je da je sastavljen od kooptiranih članova; u Partiji se „gaje metodi vojničkog rukovođenja". Od KPJ se tražilo da „tursko-terorističkom režimu" u partiji učini kraj. Rezolucija IB-a je smatrala da odbacivanjem kritike rukovodstvo KPJ „produbljuje svoje antipartijske pogreške". Mere za nacionalizaciju sitne trgovine i industrije ocenjene su kao demagogija, levičarenje i avanturizam. Na osnovu ovog, Informacioni biro je konstatovao da je „CK KPJ isključio sebe i Komunističku partiju Jugoslavije iz porodice bratskih komunističkih partija, iz jedinstvenog komunističkog fronta, i prema tome, iz redova Informacionog biroa". Povodom objavljivanja Rezolucije IB-a o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije CK KPJ je, odbacujući optužbe, 29. juna 1948. dao Izjavu, koja je objavljena u jugoslovenskoj štampi zajedno s Rezolucijom, što je bio rečit odgovor na tvrdnju Informbiroa da se rukovodstvo KPJ boji reakcije članstva. Za kritiku Informbiroa rečeno je da se zasniva na netačnim i neosnovanim tvrdnjama, da predstavlja pokušaj rušenja ugleda KPJ i slabljenja njenog jedinstva i rukovodeće uloge. U Izjavi su se već nazirala neka principijelna rešenja koja će KPJ razviti u narednoj fazi sukoba i odbrane nezavisnosti Jugoslavije. O „vrbovanju" jugoslovenskih građana za sovjetsku obaveštajnu službu kaže se: „CK KPJ je smatrao i smatra da je takav odnos prema zemlji u kojoj su komunisti vladajuća partija i koja ide u socijalizam — nedopustiv odnos i da vodi demoralisanju građana FNRJ i slabljenju i potkopavanju državnog i partijskog rukovodstva." Od načelnog značaja je bilo i mesto u Izjavi u kome se kaže da se pri „procenjivanju politike

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 1 3

KPJ, kao i drugih partija, mora uzimati u prvom redu praksa Partije — da li Partija postiže ili ne postiže uspehe u borbi za socijalistički preobražaj zemlje, da li u celini slabe ili jačaju kapitalistički elementi, da li slabi ili jača socijalistički sektor narodne privrede". Dogmatski stav informbiroovske „kritike" najbolje je otkrivala ocena odnosa između KPJ i NFJ, što je i istaknuto u formulaciji „da ne preuzima Partija program od Fronta, nego naprotiv, Front dobija osnovni pravac i program od Kompartije, što je i prirodno s obzirom na njenu vodeću ulogu u njemu". Načelnu vrednost imala je i teza o pomoći SSSR-a i zemalja „narodne demokratije". S tim u vezi u Izjavi se kaže: „CK KPJ mora pri tom da naglasi da davanje te pomoći i saradnja ne zavise samo od njega, nego i od zemalja narodne demokratije i SSSR. CK KPJ smatra da se ta pomoć mora povezivati s unutrašnjom i spoljnom politikom Jugoslavije, a ni u kom slučaju s činjenicom što on nije mogao da primi neosnovane i na neistinama zasnovane optužbe." Što se tiče jedinstva komunističkog fronta, u Izjavi je stajalo da se ono „ne zasniva na priznavanju izmišljenih i iskonstruisanih grešaka i kleveta, nego na činjenici da li je politika jedne partije stvarno internacionalistička ili nije". Istovremeno, CK KPJ nije prelazio ćutke preko činjenice „da je Informbiro prekinuo principe na kojima je osnovan, a koji su predviđali dobrovoljnost svake partije u odnosu na prihvatanje zaključaka". Ambasador FNRJ u Francuskoj Marko Ristić izvestio je maršala Tita 5. jula 1948. godine da su pojedini članovi KP Francuske već počeli da nazivaju Tita „Dorio, De Gol, Musolini". Desetog jula 1948. poznati književnik pisao je Titu iz Pariza da je objavljivanje Rezolucije u Imaniteu doživeo kao „klevetnički besmisao". Time su Ristiću postale jasne ranije odluke KPF o povlačenju objavljenih govora Josipa Broza Tita i Svetozara Vukmanovića Tempa, uz rezervisanost rukovodećih francuskih komunista poslednjih meseci. Ristić se pismom — koje je objavio Čedomir Štrbac — obratio Marselu Kašeu, komunističkom veteranu, povodom iznošenja laži od strane Žaka Dikloa, u kome stoji, između ostalog: ,,Gde se to nalazimo, u kakav groteskni i tragični košmar hoće da nas uvuku, metodama koje bi bile samo smešne kad ne bi prljale -one koji se njima služe, i kad oni koji se njima služe ne bi bili avangarda francuske radničke klase. . ." „Ne dajte", piše Kašenu, „da i Vas povuku u taj sramni i ludi poduhvat koji se sastoji u tome da se

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

kompromituje cela Komunistička partija Francuske povezivanjem za jedan nemogući pokušaj da se kompromituju jugoslovenski rukovodioci pred francuskim narodom i da se suprotstave jugoslovenskom narodu koji druge rukovodioce neće." Optužbe IB su za njega bile „taman i otrovan dim" koji će „otrovati" one koji učestvuju u klevetama a ne one protiv kojih su usmerene. „Nebo će se razvedriti", zaključivao je Ristić u pismu Marselu Kašenu. Ali do „prenuća" francuskih komunista nije došlo o čemu svedoči porast informbiroovske kampanje protiv Jugoslavije u ime internacionalizma, jedinstva „demokratskog fronta mira", podređivanja moskovskim direktivama. Jednim drugim povodom, Ristić će pisati da će taj novi „tobože internacionalistički kurs koji je Rezolucija isticala, i da će stav prema seljacima sadržan u Rezoluciji, da će sve to imati teških posledica, ali je 'zagrljaj' Moskve bio već i suviše čvrst da bi se — u biću svom oportunistička — KPF iz njega mogla istrgnut i . . . Slabost francuske Partije je ono što joj je dalo, i u toj prilici, tu žalosnu, prividnu snagu". Sastanak jugoslovenske delegacije sa delegacijom Bugarske i Staljinom okruženim njegovim najbližim saradnicima u Kremlju, februara 1948, uzima se kronološki kao početak sukoba. U prvoj fazi Staljin je nameravao pod pretnjom ekonomskog i političkog pritiska da u tišini „uguši" KPJ. Dobijanjem podrške drugih partija, Staljin je internacionalizovao sukob s KPJ, držeći ga i dalje pod svojim nadzorom, ali sada pojačavajući pritisak i delujući psihološki na rukovodstvo KPJ stavljanjem ovoga u izolaciju i pojačavanjem njegove nesigurnosti, jer je sav „komunistički svet" protiv KPJ. Računao je i na svoj kult u Jugoslaviji koji je KPJ razvila pre rata, u toku rata i posle rata. Taj kult je u komunističkoj sredini i narodu zaista postojao, ali se Staljin prevario u oceni Titovog uticaja, kao vođe originalne revolucije, čoveka pod čijim rukovodstvom je stvorena vlastita armija i nova vlast. Koliko se Staljin u toj svojoj proceni „prebacio" svedoči i podatak iz Hruščovljevog tajnog referata na XX Kongresu KPSS 1956, gde ovaj navodi Staljinove reči: „Dovoljno je da pomaknem mali prst, i Tito će pasti." Podigao je i „šaku" ali Tita nije oborio, štaviše uticao je na učvršćenje njegovog ugleda u zemlji i svetu, jer je kao David iz sukoba sa Golijatom izašao kao pobednik. Ficroj Maklejnje govoreći o Titu kao „osporavanoj barikadi" napisao da je u životu svakt velike ličnosti dovoljno da ostvari

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 1 5

samo jedan od tri Titova podviga pa da ostane značajan u istoriji, pri čemu misli na osposobljavanje partije za revoluciju, pobedu revolucije u okvirima drugog svetskog rata i emancipaciju od Staljinove vlasti 1948. godine. Odbijajući da učestvuje u radu bukureštanskog zasedanja IB-a, mada su neki njeni članovi smatrali da treba uputiti predstavnike, KPJ je istakla izvesne principe o karakteru rasprava u međunarodnom radničkom pokretu. Iz Izjave je proizilazilo da ne postoji osnova za ravnopravan dijalog: KPJ je optužena, a nije mogla da se brani; odnos prema njoj nije bio odnos drugarstva i poverenja; raspravljalo se na bazi netačno utvrđenih činjenica. Bukureštanski skup bio je zamišljen kao mesto osude i ekskomunikacije, a ne kao komunistički razgovor jednakih. Oslanjajući se na svoj autoritet u međunarodnom radničkom pokretu i bespogovornu podršku partija članica Informbiroa, Staljin je računao da će objavljivanje Rezolucije IB-a dovesti do pobune u KPJ i zbacivanja rukovodstva. On nije birao reči u ideološkoj diskvalifikaciji jugoslovenskog komunizma (,,jeresi"). Velika ljubav prema Sovjetskom Savezu i autoritet koji je uživao Staljin među narodima Jugoslavije zavarali su sovjetsko rukovodstvo, koje je smatralo da zbacivanje nekoliko rukovodećih ljudi neće predstavljati problem, sasvim previđajući slobodarstvo naroda, njegovu nepokornost i privrženost nezavisnosti. Staljin jednostavno nije verovao u raskol, to jest da će se jugoslovensko rukovodstvo odupreti, pretpostavljajući da će naići na njegovu pokornost, ili bar da će se ono pocepati, čemu je služilo i pismo od 27. marta u kome je bio blaži prema Titu i Kardelju za razliku od oštrih osuda Đilasa, Vukmanovića i Rankovića. Staljin je s birokratskom bahatošću ignorisao iskustvo narodnooslobodilačke borbe, potcenio antifašistički napor Jugoslavije u tek završenom ratu, prešao preko borbenog i tradicionalno slobodarskog duha naroda, povredio borački kadar poistovećujući njegovu ulogu s daleko manjom ulogom nekih drugih pokreta otpora. On je zaboravio da je jugoslovenska revolucija s albanskom bila jedina revolucija izvedena u okvirima drugog svetskog rata i da je Tito dočekao njegov kraj kao proslavljeni komandant „partizanske armije" i „vođa nacije".

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Cepanju KPJ služilo je uzimanje u zaštitu Sretena Žujovića i Andrije Hebranga, a naročito podstrekavanje „zdravih elemenata" u partiji, „vernih jedinstvenom socijalističkom frontu" na svrgavanje njenog vodstva. O tome je Rezolucija Informbiroa direktno govorila na sledeći način: „Zadatak ovih zdravih članova KPJ jeste da prisile svoje današnje rukovodioce da otvoreno i pošteno priznaju svoje pogreške i da ih poprave, da napuste nacionalizam, da se vrate internacionalizmu i da svim silama učvršćuju jedinstveni socijalistički front protiv imperijalizma, ili — ako se današnji rukovodioci KPJ pokažu za to nesposobni, — da ih smene i istaknu novo internacionalističko rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije." KPJ je u Izjavi zauzela odlučan stav prema ovim prevratničkim pozivima. „Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije" — kaže se u njoj — „poziva partijsko članstvo da zbije svoje redove u borbi za ostvarenje partijske linije i još veće učvršćenje jedinstva Partije, a radničku klasu i ostale radne mase, okupljene u Narodnom frontu, da još upornije nastave rad na izgradnji naše socijalističke domovine. To je jedini put i način da praksom dokažemo svu neopravdanost pomenutih optužbi." Na sednici CK KPJ 20. maja 1948. doneta je odluka da se sazove Peti kongres Partije za 21. jul. Odluka o njegovom održavanju objavljena je u štampi, što je značilo da je rukovodstvo KPJ rešilo da pitanje sukoba postavi pred celokupno partijsko članstvo i jugoslovenske narode. Peti kongres održavao se 20 godina posle Drezdenskog kongresa KPJ i 8 godina posle Pete zemaljske konferencije, koja je imala obeležje kongresa. Za Kongres je bilo izabrano 2.344 delegata s rešavajućim pravom glasa, po principu da se jedan delegat bira na 200 članova KPJ. Pred njegovo održavanje, 30. juna 1948, KPJ je imala 468.175 članova i 51.612 kandidata. Josip Broz Tito bio je izabran za delegata Petog kongresa na partijskoj konferenciji Prve proleterske divizije. Svega 106 delegata nije bilo učestvovalo u narodnooslobodilačkoj borbi. Konferencije na kojima su birani kongresni delegati proticale su u znaku podrške stavu CK KPJ prema Rezoluciji Informbiroa i odbrane politike partijskog vodstva. Peti kongres KPJ je trajao od 21. do 28. jula. Otvorio ga je Tito u Domu garde u Beogradu. Najširi publicitet obezbeđen je neposrednim prenošenjem toka sednica preko radio-stanica i

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 1 7

opširnim izveštavanjem o njima u štampi. Partije Informbiroa su bojkotovale Kongres, na koji su bile pozvane. Prema Đuzefu Bofi Staljin je tada počeo da uviđa da borba s KPJ neće biti laka i da u narednoj fazi treba biti strpljiv. Po oceni Edvarda Kardelja, Peti kongres označio je početak „idejne ofanzive" KPJ, ali će do nje ipak doći tek naredne godine. Na Kongresu je analiziran i ocenjen dotadašnji razvojni put KPJ. Referati i diskusija stavili su težište na njenu ulogu u organizovanju narodnooslobodilačke borbe i posleratne socijalističke izgradnje u Jugoslaviji. Politički izveštaj CK KPJ podneo je Tito, izveštaj o organizacionom radu KPJ — Aleksandar Ranković, izveštaj o agitaciji i propagandi — Milovan Đilas, izveštaj o borbi KPJ za novu Jugoslaviju, za narodnu vlast i socijalizam — Edvard Kardelj, izveštaj o izgradnji socijalističke ekonomike FNRJ — Boris Kidrič; Projekt programa KPJ izložio je Mosa Pijade, a Nacrt statuta KPJ Blagoje Nešković. Kongres je dao političku podršku CK KPJ u odbrani nezavisnosti Jugoslavije. Sedmodnevni rad prošao je u znaku ispitivanja vlastitog revolucionarnog puta. Tekovine oslobodilačkog rata i revolucije, kao i prvi koraci u socijalističkom preobražaju Jugoslavije, trebalo je da budu najrečitije svedočanstvo o ispravnosti politike vodstva KPJ, pa samim tim i da opovrgnu optužbe IB-a. Razmatranje ranijih iskustava bilo je podređeno odbrani savremenog kursa Partije. Njeno vodstvo dobilo je plebiscitarnu podršku izabranih delegata i ogromne većine članstva i jugoslovenskih naroda. S teorijske tačke gledišta značajno je što je Peti kongres KPJ postavio tezu ,,o socijalističkom karakteru narodne revolucije, što doprinosi razumevanju njene suštine i proučavanju karaktera novih pojava u drugim oslobodilačkim pokretima". Iznesena je i koncepcija ,,o narodnoj demokratiji kao specifičnom obliku diktature proletarijata i o mogućnostima uspešne izgradnje socijalističkog društva u postojećim uslovima međunarodnih odnosa i međunarodnog položaja Jugoslavije". Gledano sa stanovišta budućeg razvitka, Peti kongres je već Rezolucijom o osnovnim narednim zadacima organizacija KPJ uneo i neke antibirokratske tonove, istina još sasvim blede, nerazvijene i protivrečne. Tako se u Rezoluciji traži uporna borba „protiv svih birokratskih i drugih metoda koji koče privlačenje masa i razvijanje njihove inicijative u izgradnji

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

socijalizma", „svestrano učešće masa u radu mesnih organa narodne vlasti, razvijanje kritike i kontrole radnih masa nad radom državnih organa i privrednim aparatom". Borba protiv svih pojava birokratizma u organima državne vlasti i privrednom i društvenom aparatu nagoveštavala se i u četvrtom odeljku Rezolucije. Istovremeno s osiguravanjem rukovodstva iz centra, zahtevani su samoinicijativa i učešće masa u radu uprave. Rezolucija Informbiroa nije poštedela ni Narodni front. KPJ se, prema „kritičarima", bila „rastvorila" u Narodnom frontu, toj „bespartijnoj masi svih klasa i slojeva" i svih mogućih „buržoaskih" partija. Jugosloveni su optuživani zbog izražavanja partijske politike kroz Program Narodnog fronta. Iz toga se izvodio zaključak da su oni „menjševički likvidatori", da su revidirali boljševičko shvatanje Partije i doveli je u opasnost da bude „likvidirana" kao „klasna partija radničke klase". Po mišljenju jugoslovenskih komunista na Petom kongresu, taj napad je imao za cilj izolaciju Partije i odvajanje „frontovske mase" od nje, Da bi ;,dokazao" svoje teze Staljin, a kasnije i Informbiro, iskrivljavao je jedno mesto iz Titovog govora na Drugom kongresu NFJ, održanom u Beogradu septembra 1947, izostavljajući njegovu ocenu o „predvodničkoj ulozi" Partije u Narodnom frontu. Jugoslovenski komunisti na Petom kongresu nisu ni osporavali izvesno stapanje članstva Narodnog fronta s članstvom Partije. Isticalo se da mnogi članovi Narodnog fronta rade kao najbolji komunisti iako nisu članovi KPJ, što je uostalom bila i jedna od najvažnijih odlika Narodnog fronta Jugoslavije. Jugoslovenska „avangarda" je time potvrđivala Lenjinove misli da se disciplina „avangarde" održava njenom „svesnošću", njenom odanošću revoluciji, njenom istrajnošću, samopregorom, heroizmom, a na drugoj strani njenom veštinom da se poveže, zbliži, do izvesnog stepena stopi s najširom masom trudbenika, kao i pravilnošću njenog političkog rukovođenja. U vreme napada IB-a na NFJ, praktično napada na nju samu, KPJ je imala najveći uticaj u svojoj istoriji, ostvarujući ga neposredno, preko državnih organa i masovnih organizacija. Staljin i Informbiro nisu poštovali „nacionalne specifičnosti i nijanse", koje su jedno vreme sami zagovarali zbog potreba svoje pragmatističke politike, a na drugoj strani — okovani dogmatizmom — nisu razumevali suštinu politike NFJ, mada

ODBRANA NEZAVISNOSTI

^ i

9

su, osećajući njegovu snagu, nastojali 1948. da odvoje mase od Partije. Kongres je usvojio Program Komunističke partije Jugoslavije, prvi od Vukovarskog kongresa, održanog juna 1920. S obzirom na naredne promene u jugoslovenskom društvu, Program je imao privremen i prelazan karakter. U novousvojenom Statutu, koji je bio nalik na Statut SKP(b), stajalo je na uvodnom mestu da je KPJ ,,vodeći organizovani odred radničke klase Federativne Narodne Republike Jugoslavije, najviši oblik njene klasne organizacije. Ona se u svojoj delatnosti rukovodi teorijom marksizma-lenjinizma." Peti kongres je dao jednodušnu podršku CK KPJ, jer se nijedan delegat nije izjasnio za Rezoluciju Informbiroa, što ne znači da među delegatima nije bilo i takvih koji su sa sumnjom gledali na otpor KPJ, pa i njenih pristalica. Na teškoće i kritički trenutak po nezavisnost zemlje ukazao je Tito u završnoj reči: ,,Ja vas, drugovi i drugarice, upozoravam da se mi nalazimo u teškoj situaciji, u teškom periodu. Naša Partija je postavljena pred veliku kušnju, i samo ako budemo sačuvali veliku budnost, jedinstvo i monolitnost u našoj Partiji, ako nećemo gubiti nerve, naša pobjeda će biti osigurana." Na Petom kongresu prihvaćena je Rezolucija o odnosu KPJ prema Informbirou. Mada se u njoj konstatovalo da je kritika u pismima CK SKP(b) „netačna, nepravilna i nepravedna" — ta je konstatacija, uostalom, bila moto celokupnog rada Kongresa — vodstvo KPJ pokušavalo je da otkloni razmimoilaženje. Suština sovjetskog napada još je bila zamagljena za deo članova, a njegovi stvarni uzroci skriveni. Tito je nesumnjivo brzo prozreo suštinu sovjetskog napada, a delu rukovodećeg kadra nije bila nepoznata predistorija odnosa između KPJ i SKP(b). Pored sve kamuflaže suština sovjetskih ciljeva posle objavljivanja Rezolucije postajala je čak providna za politički izgrađenije članstvo. CK SKP(b) je ipak uveravan da će CK KPJ nastojati da se sovjetskom partijskom rukovodstvu „pruže na licu mesta sve mogućnosti da se uveri u netačnost svojih optužbi". Peti kongres je označio kritiku IB-a kao „netačnu, nepravilnu i nepravednu", ali isticanjem da su vodstvo KPJ i KPJ „ostali u svemu verni principima međunarodne proletrske solidarnosti i jedinstva antiimperijalističkog demokratskog fronta". Peti kongres je takođe obavezivao CK KPJ da učini sve da se „likvidiraju razmimoilaženja" sa CK SKP(b). U petom

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

odeljku Rezolucije stajalo je: „Peti kongres KPJ konstatuje da se KPJ nije isključila iz Informbiroa time što nije uzela učešća na zadnjem zasedanju Informbiroa i smatra da bi posle likvidacije razmimoilaženja između CK KPJ i CK SKP(b), otpao i taj razlog za njeno neučestvovanje u Informacionom birou." Odlučno odbacujući ideološko-politički pritisak komunističkih partija sa SKP(b) na čelu, vodstvo KPJ nije propuštalo priliku da pokaže dobru volju za prevazilaženje sukoba, mada u tom pogledu nije imalo velikih iluzija. Pokazivanje takve spremnosti značilo je dobijanje u vremenu i jačanje sopstvene odbrambene pozicije; na drugoj strani, jugoslovensko partijsko rukovodstvo nije moglo da ne vodi računa o činjenici da članstvo ne može preko noći raskrstiti s dugo razvijanim predstavama o Staljinu, boljševičkoj partiji i sovjetskom sistemu, uprkos svoj brutalnosti napada Informbiroa na KPJ. Tito je završio referat na Petom kongresu zaricanjem da će KPJ „svojom nepokolebljivom vjernošću nauci Marksa — Engelsa — Lenjina — Staljina — na djelu dokazati da ona nije skrenula s puta te nauke". U Politbiro Centralnog komiteta, najvažnije izvršno telo Partije, u čijim rukama se koncentrisala najviša moć, izabrani su, pored Tita, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, sekretari Centralnog komiteta, Boris Kidrič, Đuro Salaj, Ivan Gošnjak, Franc Leskošek i Blagoje Nešković. U novi CK KPJ izabrani su svi raniji članovi (63), sem Hebranga i Žujovića, čime je potvrđen njihov dotadašnji rad u celini. Izabrana su i 42 kandidata. Republički partijski kongresi sledili su duh Petog kongresa: Osnivački kongres KP Crne Gore, održan na Cetinju oktobra meseca; Šesta pokrajinska konferencija KPJ za Bosnu i Hercegovinu, koja je počela u Sarajevu 1. novembra i pretvorena u Prvi kongres KP Bosne i Hercegovine; Prvi kongres KP Makedonije, otvoren u Skoplju 19. decembra; Drugi kongres KP Slovenije, koji je počeo u Ljubljani 11. novembra 1948; Drugi kongres KP Hrvatske, otvoren u Zagrebu istog meseca; i Drugi kongres KP Srbije, čiji je rad počeo 17. januljra 1949. godine u Beogradu. Četvrti kongres Saveza komunističke omladine Jugoslavije, održan u Beogradu od 12. do 14. oktobra 1948, usvojio je odluku Petog kongresa KPJ o spajanju SKOJ-a i Narodne omladine Jugoslavije u jednu organizaciju. Zajednički kongres

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 2 1

počeo je 15. decembra u Beogradu. U vreme ujedinjenja SKOJ je imao oko 370.000 članova. Nakon Kongresa ujedinjenja mnogi su kandidovani za članstvo u KPJ. Dojučerašnji najbliži saveznik SSSR-a, Jugoslavija je preko noći postala objekt neviđenog političkog i propagandnog pritiska. Ona je, braneći se, napregla sve unutrašnje snage, nastavila izgradnju socijalizma, preduzela mere da probije političku i ekonomsku blokadu socijalističkih zemalja. Umesto da od ovih dobije očekivanu pomoć za industrijalizaciju zemlje, Jugoslavija se, tri godine posle prestanka neprijateljstava u drugom svetskom ratu, našla izložena pretnji da bude nasilno uključena u Staljinov blok. Istorija sukoba 1948. otkriva da jedna socijalistička država može biti meta pritiska drugih socijalističkih država. Ona istovremeno pokazuje da se u izboru sredstava 1948. godine socijalističke zemlje nisu libile nijednog metoda. Napad na Jugoslaviju i njen otpor otkriva i naličje Staljinove politike u međunarodnim odnosima i u komunističkom pokretu. Optužbe CK SKP(b) podržale su sve komunističke partije. KPJ je napala i Komunistička partija Kine. Liu Šao Ci je u moskovskoj Pravdi juna 1949. napao „antisovjetski" stav „izdajničke nacionalističke Titove klike", što Jugoslaviji nije smetalo da, rukovodeći se načelnim razlozima, obavesti Centralnu vladu NR Kine da je priznaje, oktobra iste godine. Jugoslavija je priznala i Demokratsku Republiku Vijetnam, mada se Vijetnamska partija sa Ho Ši Minom na čelu nalazila takođe na strani Staljina u sukobu sa KPJ. Komunističke partije i državni organi zemalja narodne demokratije sinhronizovali su sa SSSR-om propagandu i druge neprijateljske akcije protiv Jugoslavije. Napad na njenu partiju sve se više pretvarao u napad na njenu državnu politiku. Optužbe Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija protiv KPJ 1948. godine dovele su do protivjugoslovenskih istupa u Svetskoj sindikalnoj federaciji i drugim međunarodnim organizacijama pod sovjetskim uticajem. Jugoslovenski sindikati optuženi su za razbijanje Svetske sindikalne federacije, a njihovo razvijanje saradnje sa sindikalnim organizacijama balkanskih zemalja ocenjeno je kao antisovjetska delatnost i izraz nacionalizma. Kriza u odnosima između radničkih i komunističkih partija te godine uticala je na položaj svih jugoslovenskih organizacija u međunarodnom radničkom,

J- y U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

sindikalnom i omladinskom pokretu, koji su bili pod kontrolom Sovjetskog Saveza. Na Jedanaestom plenumu Jugoslovenskih sindikata usvojena je ocena da Svetska sindikalna federacija više ne izražava volju i klasne interese međunarodnog radničkog pokreta, jer se izrodila u organizaciju koja sprovodi politiku birokratskog aparata jedne države, zbog čega je „postala smetnja za razvitak međunarodnog klasnog sindikalnog pokreta". Posle 1948. raspušteno je Veće balkanske omladine. Svetska federacija demokratske omladine stala je na stanovište da ono predstavlja štetan presedan jer razbija federaciju na blokove. S obzirom na težak međunarodni položaj Jugoslavije, Edvard Kardelj je avgusta 1948. oslobođen dužnosti predsednika Kontrolne komisije i postavljen za ministra inostranih poslova FNRJ, umesto Stanoja Simića. Stav KPJ protiv pritiska IB podržale su državne ustanove, među njima i Narodna skupština FNRJ, jer je napad sve više prelazio na državni plan, ugrožavao Jugoslaviju i njen međunarodni položaj, iako su zemlje Informbiroa nastojale da stvore utisak kako odvajaju i razlikuju rukovodstvo KPJ od vlade FNRJ i drugih državnih organa. Narodna skupština usvojila je rezoluciju sa zajedničke sednice Save.mog veća i Veća naroda 30. septembra 1948. u kojoj su osuđeni postupci Informbiroa prema Jugoslaviji, a narod pozvan da nastavi podršku državnom rukovodstvu i rad na sprovođenju petogodišnjeg plana. Objavljivanje Rezolucije Informbiroa i odgovor KPJ delovalo je na narod kao grom iz vedra neba, jer se smatralo da je KPJ najbliži saveznik SKP(b). Tadašnji izvori pominju negodovanje slično onom od 27. marta 1941. Među komunistima i drugim građanima bilo je iluzija da je napad na KPJ „maslo" Ždanova, Molotova i Maljenkova, što govori koliko su kult Staljina i poverenje u sovjetski socijalizam bili usađeni u svesti. No i ove iluzije su brzo raspršivane, čemu su najviše doprinosili sami inicijatori napada čudovišnim optužbama i ignorisanjem elementarnih činjenica, te komunističkih i međunarodnih normi. Po Edvardu Kardelju, preokret u celokupnom političkom položaju Jugoslavije bio je tako neočekivan da su ljudi pravu sadržinu i svu dubinu spora tek postepeno shvatali. Isti autor kaže da se postupalo „surovo" prema „agenturama" Kominforma, jer bi se u suprotnom slučaju samo doprinosilo „otvaranju vrata" Staljinu. Jugoslavija je morala da vodi rat na dva fronta:

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 2 3

protiv IB-a i protiv pokušaja da se iznudi prelazak Jugoslavije u drugi blok. Sticao se utisak da je zemlja stisnuta između ,,dva mlinska kamena", ali je praksa pokazivala da je nezavisnost nedeljiv proces. Na unutrašnjem planu KPJ se nosila s malobrojnom ali agresivnom informbiroovskom opozicijom, koja je nastojala da se organizuje u samostalnu snagu. Kao što u prelomnim situacijama često biva, javljali su se kolebljivci, koji su iščekivali kome taboru da se privole, zavisno od pobednika. Prema Kardelju, treći tabor su predstavljali oni koji su se sve više okretali ideologiji prošlosti, naročito sa stabilizacijom Jugoslavije, opredeljeni za „formulu klasičnog buržoaskog liberalizma", razočarani u socijalizam i Staljina, tim pre što su bili njegovi najuskogrudiji tumači u prethodnom periodu. Na Univerzitetu u Moskvi nalazilo se preko 460 naših studenata. Nekoliko hiljada Jugoslovena nalazilo se na sovjetskim univerzitetima i vojnim akademijama u Moskvi, Lenjingradu, Kijevu, Sverdlovsku i drugim gradovima. Deo Jugoslovena nalazio se na specijalizaciji u školama i službama NKVD. Njima je bio onemogućen dodir sa jugoslovenskom ambasadom i dobijanje jugoslovenskih novina. General Radivoje Jovanović je otvoreno odbio da učestvuje na sastancima na kojima se blatila njegova zemlja. Da bi se privoleli da ostanu u SSSR-u obećavani su im činovi, položaji i druge privilegije posle rušenja Tita. Sirene su i lažne vesti o pobuni u Jugoslaviji, o rušenju spomenika Crvenoj armiji, napadima na Staljina. Sličan pritisak vršen je na jugoslovenske građane i u drugim zemljama tzv. narodnih demokratija, naročito na omladinu koja se nalazila na radu i specijalizaciji u Poljskoj i Čehoslovačkoj. U pokrajinskom rukovodstvu KPJ za Bosnu i Hercegovinu došlo je do kolebanja po pitanju optužbi Informbiroa. Radilo se o Rodoljubu Čolakoviću, Hasanu Brkiću, Uglješi Daniloviću, Pašagi Mandžiću, Niku Jurinčiću i drugima. Na zajedničkom sastanku CK KPJ i PK Bosne i Hercegovine 7. jula 1948. iznošena su shvatanja da je trebalo ići na sastanak IB-a u Bukurešt, priznati neke optužbe (stavove), pa i da je tačna optužba IB-a o polulegalnosti KPJ. „Ministarska ćelija" u Sarajevu smatrala je da treba ići na sastanak IB-a. Idolatrija u nepogrešivost Staljina i SKP(b) dostizala je u celoj KPJ ogromne razmere, zahvaljujući politici i propagandi same KPJ. U samokritičkom osvrtu Rodoljuba Čolakovića, kao uzroci kolebljivosti navedeni su „zaparloženost", dogmatizam, nedo-

J-

y

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

voljan teoretski rad, uticaj vaspitanja i Kominterne. Čolaković je izjavljivao da je bio spreman da se baci kroz prozor, ali je odustao da IB ne bi razvio propagandu da su ga ubili Tito i Kardelj. Izjavljivao je da je zahvalan „Titu i Bevcu" (Kardelju). Četiri od devet članova PK KPJ za Crnu Goru: Božo Ljumović, Vuko Tmušić, Niko Pavić i Radivoje Vukićević prihvatili su stavove i dokumente KPJ „iz discipline", a ne stvarnog uverenja. S njima su sredinom jula 1948. u CK KPJ razgovarali Kardelj, Đilas i Ranković, s ciljem da ih odvrate od „ispoljenih opredeljenja" i da im ukažu ,,na greške". Istovremeno sa njihovim ponašanjem „vremenski i suštinski" podudaralo se otvoreno izjašnjavanje za Rezoluciju Informbiroa i jednog broja Crnogoraca, koji su se nalazili na visokim vojnim, diplomatskim i drugim funkcijama van Republike (Arso Jovanović, Radonja Golubović, Vlado Dapčević, Branko Petričević i drugi). Članovi PK su avgusta 1948. smenjeni i narednog meseca isključeni iz KPJ. Informbiro je u Crnoj Gori imao uporište u bjelopoljskom srezu, dok se na čelu Sreskog komiteta nalazio Ilija Bulatović. Sve do kraja 1948. u Bijelom Polju se slušao Radio-Moskva. Krajem te godine Bulatović se odmetnuo sa ciljem da započne gerilu. Njegova grupa (18) sastojala se od funkcionera partije iz sreza, vlasti, pa i pripadnika UDB-e. U Albaniju je prebeglo 21 lice, a pet ih je ubijeno prilikom bekstva. U prvoj polovini 1949. većina članova sreskih rukovodstava partije u Nikšiću, Andrijevici, Ivangradu, Kolašinu, Danilovgradu opredelila se za politiku IB-a. Došlo je do „široke eskalacije informbirovštine". Krajem 1949. i početkom 1950. počelo je masovno isključivanje iz partije i hapšenje isključenih. Osvajala su „olaka hapšenja", „psihoza straha od UDB-e", „osjećanje pravne nesigurnosti", „politička rezignacija". U SSSR-u je ostalo 187 oficira, 149 podoficira, 165 vojnih pitomaca i 63 „suvorovca", zapravo deca od 9—11 godina koja su iz Jugoslavije upućena na vojno učilište „Suvorov" u Moskvi. Po liniji IB otišlo je ili se zadržalo u emigraciji (SSSR i istočnoevropske zemlje) 4.928 ljudi. Služba Lavrentija Berije zavrbovala je za rad jedan broj jugoslovenskih građana u Jugoslaviji, a pogotovu u SSSR-u po osnovu internacionalne obaveze. Prema Radovanu Radonjiću u obaveštajnoj aktivnosti protiv Jugoslavije bilo je angažovano 89 oficira obaveštajne i kontraobaveštajne službe koji su se

NAPAD INFORMBIROA NA K P J

„Druže Tito mi ti se kunemo, Da sa tvoga puta ne skrenemo, Druže Tito, vođo komunista, Partija je kao sunce čista. . ."

41. PESMA NASTALA NA V KONGRESU KPJ

47 DVA NAJBLIŽA SARADNIKA REVOLUCIJE MARKOS I ZAHARUADIS POSTALI SU OD 1948. GODINE KRVNI NEPRIJATELJI 48. STROGA KONTROLA; BUNKER I .VELIKA ŽICA" 49. UPISIVANJE NARODNOG ZAJMA U VREME EKONOMSKE BLOKADE

54. NASLOVNA S T R A N I C A LAJFA OD 21. APRILA 1952. U K O J E M JE OBJAVLJEN PRVI N A S T A V A K TITOVE AUTOBIOGRAFIJE

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 2 5

nalazili u sastavu sovjetskih vojnih stručnjaka u Jugoslaviji, zatim veliki broj sovjetskih civilnih stručnjaka i više od 8.500 „zavrbovanih" građana Jugoslavije odranije ili posle izbijanja sukoba na videlo, od obaveštajnih službi SSSR-a i zemalja tzv. narodne demokratije. Aprila 1948. vojni sud u Ljubljani je posle petodnevnog procesa doneo presudu grupi od 37 građana koji su optuženi da su kao logoraši zloglasnog logora Dahau postali saradnici Gestapoa, a posle rata radili za zapadne obaveštajne službe. Postoje pretpostavke da su organizacija ovog procesa i smrtne kazne na njemu izrečene bile uslovljene Staljinovim pritiskom da bi se ublažio napad IB-a, jer se radilo o kažnjavanju „zapadnih špijuna", čime je trebalo pokazati strogost u odbrani od zapadne subverzije. Pitanje je kako su jugoslovenskim organima bila dostavljena obaveštenja o radu ovih građana za Gestapo u vreme okupacije. Tek, grupi sa Brankom Dilom i Stanetom Osvaldom suđeno je kao grupi „špijuna, štetočina, sabotera i diverzanata". Jedanaest prvooptuženih je bilo osuđeno na kaznu smrti i streljano. Drugi proces, tzv. Bohinčev, organizovan je avgusta 1948. u Ljubljani i na njemu je suđeno četvorici bivših logoraša iz Dahaua. Svi osuđeni su naknadno krivično-pravno rehabilitovani. CK KPJ je jednoglasno odobrio odluku CK KPJ Hrvatske o delatnosti Rada Žigica, Duška Brkića i Ćanice Opačića. Na Politbirou CK KP Hrvatske učestvovali su E. Kardelj i A. Ranković. U vezi s ovom grupom Tito je smatrao da će IB ići na razbijanje „bratstva i jedinstva", te je trebalo „raskrinkati tu agenturu na terenu". Srpsko poreklo ovih rukovodilaca i njihovo nezadovoljstvo razvitkom srpskih ustaničkih krajeva nameravao je iskoristiti IB. Na ovo se tim pre računalo, jer je i pre napada IB-a bilo manifestacija nezadovoljstva na nacionalnoj osnovi. Srpski ustanički krajevi su zapuštani, a i kadrovska struktura rukovodstva u partiji i vlasti se menjala na njihovu štetu, što je potenciralo nezadovoljstvo, prenošeno i na šire slojeve. Mada nema javnih manifestacija u tom smislu, potencijalno nezadovoljstvo je postojalo i tinjalo. Likvidacija ovih rukovodilaca ga je samo pojačavala, ali je opasnost u kojoj se zemlja nalazila i snažna partijska disciplina uticala da se ovo isključivanje ne odrazi u partijskom članstvu srpskog porekla. Cazinska buna maja 1950. ima svoj osnovni uzrok u ponašanju srednjih slojeva na selu u ustaničkim oblastima koji

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nisu mogli da izdrže otkupne mere i politiku KPJ na selu prvih posleratnih godina, otpadajući od pokreta u ime veoma maglovitih ideja o restauraciji starih odnosa na selu, povratku Karađorđevića, podležući mišljenjima o zapostavljanju starih boraca i zaslužnih ljudi iz prošlog rata. Ujedinjuju se nezavisno od nacionalnih obeležja, što je već danas teško zamisliti. Na čelu ove pobune nalazili su se ljudi iz Cazinske krajine i slunjskog sreza, „spomeničari" Milan Božić i Mile Devrnja. Radilo se o čudnoj smeši jer su jedni zagovarali traženje pomoći od Anglo-Amerikanaca, te da se u akciju ne uključuju pripadnici IB, jer su za SSSR, nasuprot drugima. Razoružani poručnik JA u Kladuši prilazi ustanicima smatrajući da je došlo vreme da se svete Hebrang i Žujović. Dok Božić hoće povezivanje sa IB, dotle Devrnja istupa protiv, jer oni navodno predstavljaju „kraljevu vojsku". Delovali su i među Muslimanima, stavljajući ih pod psihološki pritisak: niste se odazvali 1918. i 1941, ali sada to morate učiniti, ukoliko želite da se nad vama ne sprovede odmazda. Mere otkupa su bile neizdržljive: određivao se otkup raži koju seljaci nisu ni sejali; deo demobilisanih oficira je smatrao da su rano zaboravljeni i napušteni; politički se to objašnjavalo pojednostavljenom formulom, „četničko-kulačkim elementima", pri čemu se gubio iz vida jedan daleko složeniji proces koji prevazilazi uske okvire Cazinske krajine. Buna je slomljena intervencijom vojnih snaga. Vođe pobune su streljane, a mnogi učesnici osuđeni na vremenske kazne. Snage „unutrašnjeg puča" na koje je Staljin računao sastojale su se, prema podacima Dragana Markovića, od 21.880 učesnika narodnooslobodilačkog rata, 4.153 pripadnika Jugoslovenske armije, 1.673 nosioca „Spomenica 1941", 2.616 članova raznih rukovodstava KPJ, 1.772 pripadnika organa unutrašnjih poslova, 4.008 studenata, 5.081 radnika, 5.626 političkih funkcionera. Među političkim funkcionerima bila su dva člana Politbiroa (S. Žujović i A. Hebrang), osam članova CK KPJ, 16 članova centralnih komiteta KP, 50 članova oblasnih komiteta, 773 člana sreskih komiteta KPJ. Protiv Jugoslavije poveden je ekonomski rat. Okrenuta u dotadašnjoj spolj no trgovinskoj razmeni prema SSSR-u i drugim socijalističkim zemljama, ona je 1948, u punom naponu izvršavanja petogodišnjeg plana, bila od njih napuštena, ostajući bez razvijenih ekonomskih veza i sa zapadnim zemljama, zbog loših političkih odnosa. Polovinom naredne godine SSSR i druge

ODBRANA N E Z A V I S N O S T I

2 2 7

socijalističke zemlje uspeli su da ostvare potpunu ekonomsku blokadu Jugoslavije. Njen deficit se povećao za 5 milijardi dinara, ili za 49% ukupne vrednosti jugoslovenskog izvoza. Razmena sa SSSR-om i drugim socijalističkim zemljama smanjena je 1949. godine na jednu trećinu dotadašnjeg obima. Ranije zaključeni ekonomski sporazumi jednostrano su raskidani. Mađarska je prestala da izvršava reparacione obaveze, utvrđene mirovnim ugovorom. Sovjetske okupacione vlasti u Austriji ometale su plovidbu jugoslovenskih brodova na gornjem Dunavu. Rumunska vlada obustavila je poštanski i železnički saobraćaj između Jugoslavije i Rumunije. Ekonomska blokada dovela je Jugoslaviju u izvanredno težak položaj. Trebalo je pronaći nova tržišta u vreme kada su zapadne zemlje iz političkih razloga ograničavale svoju trgovinsku razmenu s njom. Zapadno tržište bilo je zasićeno u poređenju s istočnoevropskim, kvalitet proizvoda nije odgovarao, pa su se teško prodavali i najcenjeniji jugoslovenski artikli. Uprkos tome, pred jugoslovenskom privredom nalazio se neposredan zadatak promene pravca spoljnotrgovinske razmene, bez obzira na štete od te nagle preorijentacije. Trebalo je bez odlaganja menjati puteve prevoza robe, boriti se za kredite, povećavati izvoz da bi se za sirovine dobila devizna sredstva" radi podmirenja uvoza. Na četvrtom vanrednom zasedanju Narodne skupštine FNRJ decembra 1948. radnici, omladina i članovi Narodnog fronta pozvani su na krajnje napore u eksploataciji rudnika i šuma kako bi se osigurala devizna sredstva za nabavku potrebnih mašina i uređaja. Poseban teret padao je na radnike na železnicama i u transportu uopšte, koji su bili zaduženi da u najkraćem roku organizuju prevoz jugoslovenskih sirovina do novih potrošača. Između Jugoslavije i susednih socijalističkih zemalja zavladalo je gotovo ratno stanje. Granice prema njoj bile su načičkane stražarskim kulama, ograđene bodljikavom žicom; u najosetljivijim graničnim mestima bile su postavljene nagazne mine. Iz Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije ubacivani su u Jugoslaviju obučeni diverzanti i obaveštajci. Među njima su preovlađivali jugoslovenski građani koji su se bili izjasnili za Rezolcuiju IB-a. Sovjetska vlada tretirala je jugoslovenske emigrante kao „revolucionarne emigrante", „istinske socijaliste i demokrate", „verne sinove Jugoslavije". U Jugoslaviju je ubacivan propagandni materijal a štampa i radio-stanice širile

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

su antijugoslovensku propagandu. Susedne socijalističke zemlje upotrebljavale su i vazdušne balone za ubacivanje letaka prevratničke sadržine. Iz pograničnih krajeva stanovništvo je bilo evakuisano. Oko Jugoslavije stezao se vojni obruč susednih socijalističkih zemalja. Povrede njenog vazdušnog prostora postale su pravilo. Te zemlje su u graničnom prostoru gradile operativne aerodrome, koncentrisale trupe, izvodile vojne vežbe. Pojedini sektori jugoslovenske granice noću su osvetljavani reflektorima. U vojnim jedinicama socijalističkih zemalja sprovođena je aktivna antijugoslovenska propaganda. Njihova štampa tvrdila je da je Jugoslavija prešla na stranu zapadnih sila, da je u njoj obnovljen kapitalizam, da je ustupila svoju teritoriju, posebno aerodrome i luke, armijama imperijalističkih zemalja. Demonstracije sile i provokativni pokreti trupa duž jugoslovenskih granica ostavljali su utisak da predstoji neposredan napad na Jugoslaviju. O razmerama pograničnih čarki svedoči broj incidenata: 1950 — 937; 1951 — 1.517; 1952 — 2.390. Od 1948. do 1953. ranjeno je i ubijeno oko 100 građana FNRJ i pripadnika Jugoslovenske armije. Preko 20 centara u socijalističkim zemljama bavilo se isključivo organizovanjem antijugoslovenskih akcija. Podrivačku i obaveštajnu aktivnost vršila su i diplomatska predstavništva tih zemalja u Jugoslaviji, pa i njihove čitaonice i „domovi kulture" u Beogradu, dok nisu zatvoreni. Socijalističke zemlje davale su azil jugoslovenskim građanima koji su se bili izjasnili za Rezoluciju IB-a, prebegli preko granice ili napustili jugoslovenska diplomatska predstavništva u inostranstvu; oni su uključivani u propagandni i obaveštajni rat protiv FNRJ. Posebnom pritisku bile su izložene jugoslovenske manjine u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj. Protivno obavezama koje su ove zemlje preuzele mirovnim ugovorom posle drugog svetskog rata u vezi s pravima i zaštitom manjina, njihovi pripadnici su raseljavani, denacionalizovani, hapšeni, oduzimana im je imovina. Postupanje prema njima predstavljalo je svojevrstan genocid. Položaj jugoslovenskih manjina u Rumuniji i Mađarskoj promenio se kada su rukovodstva komunističkih partija Rumunije i Mađarske podržala Rezoluciju IB-a. Ministarstvo inostranih poslova FNR Jugoslavije stavilo je do znanja Vladi NR

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 2 9

Rumunije 25. avgusta 1948, između ostalog, da je suprotno kulturnoj konvenciji između FNRJ i NR Rumunije obustavljena svaka aktivnost Društva prijatelja Rumunija — Jugoslavija (ARJUG), koje je bilo osnovano oktobra 1947. u Bukureštu sa ciljem da razvija prijateljske veze između dveju zemalja. Protivno ugovorima o pograničnom režimu sprečeno je kretanje dvovlasnicima do njihovih imanja. Od juna 1948. pripadnici „jugoslovenske manjine" stavljeni su pod permanentni i sistematski policijski pritisak. Najvećem pritisku izloženi su rukovodioci Saveza slovenskih kulturno-demokratskih udruženja u Rumuniji. No, pritisku je bila izložena „jugoslovenska manjina" u celini. Savez slovenskih kulturno-demokratskih udruženja u Rumuniji (SSKDUR) osnovan je januara 1946. sa zadatkom da razvija slovensku solidarnost, podstiče demokratske težnje slovenskog stanovništva u Rumuniji, daje podršku masovnom kulturno-prosvetnom radu. Vlasti su posle Rezolucije izmenile rukovodstvo Udruženja i dovele na njegovo čelo ljude koji su zaduženi da rade protiv FNRJ. Rumunski rukovodioci su u mestima naseljenim slovenskim življem, pretežno Srbima, od njih tražili da se izjasne protiv Jugoslavije. Naročito organizovane grupe stavile su pod kontrolu stanovništvo jugoslovenskih manjina. Nasilno je promenjena i redakcija Pravde, službenog organa Saveza slovenskih kulturno-demokratskih udruženja Rumunije. Time su izložena napadu nacionalna i demokratska prava pripadnika srpske i drugih jugoslovenskih manjina u Rumuniji. U ekspozeu o spoljnoj politici podnetom u Narodnoj skupštini FNRJ 29. decembra 1948, Edvard Kardelj govori o stradanjima „jugoslovenske nacionalne manjine" u zemljama tzv. narodne demokratije. Pominje „skidanje" demokratski izabranih rukovodstava u kulturnim organizacijama nacionalnih manjina, hapšenje i progone predstavnika tih manjina, proterivanje jugoslovenskih učitelja i profesora koji su radili u školama jugoslovenske manjine u Rumuniji. Prema Kardelju, u „varvarskim postupcima" protiv naših građana najviše je otišla vlada NR Albanije. Toj šovinističkoj politici poslužila je kao osnova Rezolucija Informbiroa. U Rumuniji i drugim zemljama „narodne demokratije" nastojalo se da se manjine pokrenu protiv matice. Jugoslovenske knjige i udžbenici su plenjeni, a rukovodioci manjinskih organizacija lišavani slobode. Pohapšeni su i predstavnici ove manjine u Skupštini. U pograničnim krajevima,

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

gde uglavnom živi srpska manjina, zaveden je specijalni režim. Sa terorom protiv pripadnika ove manjine uvedena je legitimacija na osnovu koje se isključivo moglo ući ili izaći iz „zone", odnosno oblasti u kojima su živeli pripadnici „jugoslovenske manjine". Pripadnike manjine su u zatvorima u Temišvaru tukli oficiri „Sigurance". Među uhapšenima nalazio se i Boža Stanojev, jedan od rukovodilaca srpske manjine u Rumuniji. Slične mere pritiska primenjivane su prema „jugoslovenskim manjinama" i u Mađarskoj posle juna 1948, a naročito su pojačane posle procesa Laslu Rajku. Protiv manjinskog stanovništva korišćeni su funkcioneri — provokatori u organizaciji jugoslovenske manjine u Mađarskoj, kao Milan Ognjenović i drugi. Šovinistički stav mađarskih rukovodilaca prema jugoslovenskoj manjini u Mađarskoj ispoljavao se još pre pojave Rezolucije da bi se zatim samo pojačao, dostižući vrhunac u doba procesa Laslu Rajku. Tri godine je Ministarstvo prosvete Mađarske obećavalo da će izraditi udžbenike za manjinske osnovne škole. Kakve su se tendencije u tim udžbenicima provlačile moglo se videti iz pripremljenih udžbenika zemljopisa za V i VI razred, u kojima se govorilo o Karpatskom bazenu koji se delio na „Veliku mađarsku niziju" i „Malu mađarsku niziju"; među gradovima „Velike mađarske nizije" pominjala se i Subotica. Plenjene su jugoslovenske knjige, zatvarane biblioteke i zabranjena upotreba srpskohrvatskog jezika, a manjinci nazivani „divljim racima" (Vadrac). Takva politika nije mogla da se ne tumači kao „sentištvanska misao" koja prisvaja Vojvodinu, Erdelj, Slovačku, Hrvatsku, pa i Bosnu i Hercegovinu. „Hunija" se oduvek, kako je još govorio Sečenji, znala uljuljkivati iluzijama („uljuškava u snove"). Najgore dane doživela je srpska manjina u Rumuniji u procesu masovnog raseljavanja. Prinudnim napuštanjem starih ognjišta mnogi naši sunarodnici u Rumuniji našli su se u delti Dunava, što je nosilo sve genocidne oznake. Danas u Rumuniji živi 34.000 Srba i 7.000 Hrvata. Održavanje diplomatskih odnosa Jugoslavije s ostalim socijalističkim zemljama dovedeno je u pitanje. Jugoslovenskim diplomatskim predstavnicima onemogućivano je obavljanje dužnosti. Kretanje im je bilo ograničeno, a životni uslovi otežani. Njihov diplomatski imunitet nije bio poštovan. Predstavništva FNRJ u Rumuniji i Albaniji bila su jedno vreme zatvorena. U drugim socijalističkim zemljama Jugoslavija je

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 3 1

zadržala samo otpravnike poslova, a diplomatsko osoblje obostrano je svedeno na najmanji broj. Pomenuti akti protiv Jugoslavije otkrivali su na najočigledniji način „ideološku stranu" sukoba između KPJ i drugih „bratskih partija" 1948. godine, odnosno svedočili o pokušaju lomljenja kičme jugoslovenskoj nezavisnosti. Najteža neizvesnost nastupila je polovinom avgusta 1949. godine, kada je jugoslovenskoj vladi dostavljena nota vlade SSSR-a da se puste na slobodu sovjetski državljani — bivši ruski emigranti, belogardejci — koji su aktivno učestovali u špijunskom ratu protiv FNRJ. Nota je imala zloslutne ultimativne tonove. Od jugoslovenske vlade tražilo se da belogardejce pusti, a kazni organe koji su sprovodili isleđenje, jer će u protivnom sovjetska vlada „. . . smatrati za potrebno da izjavi da se ona neće pomiriti sa takvim stanjem stvari i da će biti primorana da pribegne drugim, efikasnijim sredstvima, neophodnim da se zaštite prava i interesi sovjetskih građana u Jugoslaviji, i.da pozove na red fašističke nasilnike koji su prešli sve granice". Iza pretećeg tona ove note stajalo je realno upozorenje, jer su se u blizini jugoslovenskih granica, na prostoru Segedin—Baja i u okolini Temišvara, u to vreme nalazile sovjetske jedinice. Izbegavajući dalje zaoštravanje odnosa, vlada FNRJ izrazila je spremnost da izruči SSSR-u tražene sovjetske građane i ponovila gotovost da sporna pitanja rešava na sporazuman način. Osetljivost situacije i sve njene nepredviđenosti u kojoj se Jugoslavija nalazila, sa surovošću i žestinom napada, izbacili su u prvi plan borbe UDB-u, jer nije bilo vremena za idejno izjašnjavanje. „Policija" je bila brža od partije. Samo isticanje bilo čega „ruskog" (literature, zajedničke borbe u drugom svetskom ratu, pomoći u naoružanju, itd.) navlačilo je sumnju i ljude je mogla odneti pomrčina. Kult Staljina i „religiozni fanatizam" postali su smrtni protivnici u mnogo slučajeva nevinih ljudi. Organi uprave državne bezbednosti znali su, pored primene nasilja, falsifikovati dokaze ili nameštati optužbe. Obračuni u okviru pokreta bili su daleko bezobzirniji nego sa ljudima koji ovome nisu pripadali. UDB-a je odigrala veliku ulogu u suprotstavljanju IB opoziciji, označenoj za kontrarevolucionarnu agenturu i „izdaju", imajući u toj borbi i najviše žrtava (oko 2.000 poginulih), ali je ona sve više u ime „čuvanja

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

revolucije", oslonjena na stečeni autoritet, postajala sila van društveno-političke kontrole. Represija zbog izjašnjavanja za IB poznavala je dve vrste odgovornosti: administrativnu i sudsku. Administrativno kažnjenih je bilo 11.694, a sudski kažnjenih 5.037. Kazna se izdržavala na Golom otoku, Svetom Grguru, Ugljanu i drugim ostrvima i kaznionicama (Bileći, itd.) u zavisnosti od vrste kazne. Po zlu je najviše zapamćen Goli otok, jer je „nečovečna suština" odgovarajućeg režima zapamćena kao najstravičnija. Ona već godinama nalazi svoje romansijere (Isakovića, Hofmana i druge), ali je tek odnedavno zabeležena i u dokumentarno-publicističkoj formi (Dragan Marković). Administrativna kazna je predviđala najstrožu izolaciju. Niko nije smeo znati, sem policijskih organa, gde se kažnjenici nalaze, čak ni najbliža porodica. Na Goli otok osuđeni su transportovani iz Rijeke, na brodovima prepunih kažnjenika ispod palube, koji nisu znali za krajnje mesto zatočenja, niti gde i kojim pravcem brod plovi. Tortura je imala svoj redosled: dolazak ,,revidiraca", to jest sobnih starešina na brod, s batinama, zatim probijanje zatvorenika kroz špalir „stroja" ili „toplog zeca". Posle prvog „preventivnog ispiranja" odlazilo se u „malu žicu" (karantin) a onda u „veliku žicu" (logor). Prva grupa kažnjenika, njih 1.200 stigla je na pusto ostrvo jula 1949, kada je počela tzv. izgradnja. Najteži kažnjenici bili su na radilištu zvanom „Manastir", gde su pod najtežim uslovima tovarili gromade od kamena u drobilicu. Žene su se nalazile u posebnom logoru. „Bojkotovani" su obeležavani crnim košuljama i crnim lampasima koji su simbolisali staljiniste u podrugljivom smislu reći. Vađenje peska iz mora pri najvećim studenima bio je redovan posao za teško popravljive. Najteži rad je bio predviđen i za „dvomotorce", kako su se zvali kažnjenici koji su vraćeni na Goli otok po novoj kazni. Do početka 1954. godine nije bilo poseta ili slanja paketa. Od ljudi se tražilo da priznaju da su „neprijatelji", agenti NKVD, da denunciraju druge. Tek oni koji su „rekli sve", „revidirali svoj stav". ,,popravili se" ili „propevali" odlazili su u radne brigade, radeći na objektima petogodišnjeg plana. Državno rukovodstvo je tek 1954, posle prethodnog rada jedne državne komisije, intervenisalo da se kazne usklade sa zakonom. Aleksandar Ranković je sa Svetislavom Stefanovićem posetio Goli otok septembra 1951. godine. Nakon njihovog odlaska došlo je do ukidanja „bojkota". Novembra iste godine

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 3 3

Goli otok je posetila i jedna delegacija francuskih socijalista i novinara. Partija je osudila nezakonitosti i nasilje na Plenumu 1951, ali se ništa bitnije nije izmenilo u režimu do 1954. godine. Ironija je htela da se na Golom otoku nađe i žena Sime Markovića, koji je bio žrtva Staljinovih zločina, Brana Marković. Na izdržavanju kazne ljudi su fizički lomljeni, a psihički im ispiran mozak. Na jednoj strani radili su najteže poslove koji su fizički slamali, a na drugoj doživljavali šikaniranje od drugih sukažnjenika koji su se „popravili". Koliko su ove muke bile strašne govori i to da malo koji od zatvorenika govori o svom zatočenju. Miroslav Popović je zabeležio da su „Svoju zatvoreničku prošlost prećutkivali kao sifilis". Ako je na osuđenike jedno vreme uticao strah, kasnije je uticao stid od obezličavanja koje su doživeli. Po nekim kazivanjima na ostrvima je umrlo oko 400 ljudi. Tuča do besvesti smenjivala se sa dugotrajnim klečanjem, jer stražari nisu davali ni dà se sedi ni da se spava. Guranje glave u klozetske šolje je bilo svakodnevna stvar. Postojala je i tzv. „govnarska brigada" koja je do guše u fekalijama čistila septičke jame. Ljudima su stavljane žice oko vrata, pa su onda terani pod udarcima cele brigade, okrvavljeni, sa teškim kamenom na leđima. Zabeleženi su slučajevi linča, a retki su zatvorenici kojima se ukazala mogućnost samoubistva (bacanjem u kamenolom, udaranjem temenom o kamen ili beton). Druga rezolucija Informbiroa, doneta novembra 1949. u Budimpešti, značila je dalju eskalaciju napada na Jugoslaviju. Za razliku od Bukureštanske, ova nije bila zavijena u ideološki omot. O tome rečito svedoči tema „rasprave" Informbiroa u Mađarskoj: „Jugoslovenska kompartija u rukama ubica i špijuna". U toj se rezoluciji tvrdilo da je „klika Tito—Ranković" prešla s „buržoaskog nacionalizma na fašizam i otvoreno izdajstvo nacionalnih interesa Jugoslavije". I dalje: „Prelaz Titove klike u fašizam nije slučajan, on je izvršen po naređenju njenih gazda — angloameričkih imperijalista, kojima, kako se sada pokazalo, ona već odavno služi kao plaćenik." Ili: „Titova klika pretvorila je Beograd u američki centar špijunaže i antikomunističke propagande... U Jugoslaviji se učvrstio antikomunistički, policijski, državni režim fašističkog tipa." U zaključku rezolucija poziva na borbu protiv „Titove klike", što je „internacionalni dug komunističkih i radničkih partija",

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

zbog čega „svestrana pomoć jugoslovenskoj radničkoj klasi i radnom seljaštvu koji se bore za povratak Jugoslavije u tabor demokratije i socijalizma predstavlja obavezu komunističkih i radničkih partija". Očekivanje pomoći od „zdravih snaga" u KPJ iznevereno je, međutim, i ovoga puta, kao i 1948. godine. Zasedanje Informbiroa u Mađarskoj bilo je treći i, ujedno, njegov poslednji skup. Argumentacija u Budimpešti zasnivala se na materijalu sa suđenja mađarskom komunisti Laslu Rajku, bivšem ministru spoljnih poslova, materijalu koji je služio da se Jugoslavija predstavi kao zemlja opasna po mir. Sovjetski general Fjodor Belkin je prilikom susreta sa mađarskim ministrom Mihaljem Farkašom dao inicijativu da se istraga proširi protiv Rajka, dok je Lazar Brankov, bivši savetnik Ambasade FNRJ u Budimpešti, služio za povezivanje slučaja Rajka sa Titom i KPJ. Jugoslavija je u drugoj rezoluciji IB optužena da vodi prevratničku akciju protiv SSSR-a i da je sredstvo agresivne politike imperijalističkih krugova. Zbog toga je sovjetska vlada 28. septembra 1949. godine jednostrano raskinula Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji s Jugoslavijom. Za SSSR-om su se povele i ostale socijalističke zemlje. Jugoslovenska vlada je zbog neprijateljstva Albanije raskinula 12. novembra iste godine ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između dve zemlje iz 1946. Na osnovu „otkrića" na Rajkovom procesu da se radi o starim „zapadnim plaćenicima", započela je lančana kampanja protiv KPJ i Jugoslavije u svim glasilima pod Staljinovom kontrolom. Rudolf Slanski, koji će uskoro postati Staljinova nova žrtva, govorio je na skupovima čehoslovačkih komunista o „maršalizaciji" Jugoslavije, od koje je Tito napravio „koloniju angloameričkih imperijalista", o Beogradu kao „centru američke špijunaže" i „antikomunističke propagande". Sekretar KP Rumunije Georgiju Dež pisao je decembra 1949. da je „Titova klika" prešla u fašizam, prodala Jugoslaviju i uspostavila „režim najmasovnijeg terora gestapovskog tipa". Rajkovom procesu prethodilo je u Albaniji suđenje Koči Dzodzeu, potpredsedniku albanske vlade, koje je održano u maju 1949. Njime su počeli organizovani sudski procesi protiv istaknutih rukovodilaca socijalističkih zemalja na kojima je trebalo da se dokaže kako Jugoslavija ugrožava susedne socijalističke zemlje i njihovu nezavisnost nalazeći se u službi

ODBRANA N E Z A V I S N O S T I

2 3 5

SAD i Velike Britanije. U Sofiji je decembra 1949. godine optužen Trajčo Kostov, bivši potpredsednik bugarske vlade, sekretar Centralnog komiteta i jedan od potpisnika Bukureštanske rezolucije. Novembra 1952. u Pragu je suđeno Rudolfu Slanskom, generalnom sekretaru CK KP Čehoslovačke, takođe potpisniku Rezolucije, Vladimiru Klementisu, ministru spoljnih poslova Čehoslovačke, i drugima. Procesi su bili organizovani iz jednog centra, a optužnice slične. Optuženi su predstavljani kao strani špijuni: tako je, prema optužnici, Laslo Rajk još u Španiji postao agent strane obaveštajne službe; Dzodze je optužen da je radio na podeli Albanije između Jugoslavije i Grčke; Kostovu je imputirano da je hteo da pripoji Bugarsku Jugoslaviji. Pod staljinskim udarom našli su se i poljski komunisti, mada u Poljskoj nije bilo javnih procesa. Napadnut je ,,gomulkizam" i ocenjen „kao nacionalistička desničarska devijacija u rukovodstvu partije". Gomulka je proveo tri godine u zatvoru. S njim su iz partije isključeni Marijan Spihalski, član Politbiroa, i Zenon Kliško, kadrovik u CK KP Poljske. Posle XX kongresa KPSS svi osuđeni su rehabilitovani i ukazano je na sredstva za „prepariranje" ljudi. Suština obračuna s ovim rukovodiocima bila je u nečemu drugom: u upozorenju da se sledi politika potčinjenosti, da se unapred u korenu sasecaju eventualni pokušaji partijskog, državnog ili privrednog osamostaljivanja od rukovodećeg centra, i da se nasilno guši privlačnost „titoizma". Na XX kongresu KPSS Nikita Hruščov je naveo da su nedužni izgubili život i istaknuti funkcioneri sovjetske Partije (Voznesenski, Kuznjecev, Rodionov, Popkov i drugi). Rukovodioci i borački sastav Jugoslovenske armije ispoljavali su od prvog dana sukoba sa SSSR-om spremnost da se odupru napadu socijalističkih, zemalja. Jugoslavija je bila izdeljena na zone pokrivene partizanskim odredima. Za komandanta Štaba partizanskih odreda imenovan je Svetozar Vukmanović, za komesara Mijalko Todorović, a za načelnika Štaba general Rudolf Primorac. Prezidijum Narodne skupštine FNRJ doneo je tajni ukaz o stavljanju zemlje u pripravno stanje. U graničnim predelima demontirana su i evakuisana važnija preduzeća. Vojna industrija počela je da se podiže u središnjem delu Jugoslavije. Poverljiva arhiva sklanjana je iz Beograda ili uništavana. Pojačan je nadzor Uprave državne bezbednosti nad radom i kretanjem pojedinaca koji su bili kolebljivi ili sumnjivi

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

zbog veza s predstavnicima socijalističkih zemalja. Vojna lica odgovarala su za izdaju zemlje pred vojnim sudovima. Pristalice Informbiroa kažnjavane su po administrativnom postupku. Jugoslavija se 1950. godine nalazila pod žestokim propagandnim pritiskom s Istoka, kao i konzervativnih krugova i štampe na Zapadu. Čehoslovačko Prace i Rude pravo, mađarski Sabad nep, rumunska Skanteja, sofijsko Rabotničesko delo i drugi listovi komunističkih partija u socijalističkim zemljama i van njih sinhronizovali su napade na Jugoslaviju s reakcionarnim zapadnim listovima poput Christian Science Monitor, World-Telegram, Daily Peoples World, Washington Post, Daily News, izmišljajući neistine o Jugoslaviji. Klement Gotvald je poručivao februara 1950. da je „klika izdajnika" pred likvidacijom i da je „grandiozni plan" da „titovci" povuku narodne demokratije na stranu imperijalista „krahirao". Vječeslav Mihailovič Molotov je jugoslovensko partijsko i državno rukovodstvo nazivao „kriminalnom fašističkom bandom". Ni drugi sovjetski rukovodioci nisu imali drugačiji rečnik za „jeretike" iz Beograda: Kliment Jefremovič Vorošilov je aprila 1950. u Budimpešti govorio o „titovskoj bandi špijuna i provokatora"; Nikolaj Aleksandrovič Bulganjin rekao je maja meseca da će narod Jugoslavije odneti pobedu nad „fašističkom klikom Tita—Rankovića"; Semjon Mihailovič Buđoni se u Sofiji 9. septembra osvrnuo na „prezrene izdajnike" i „imperijalističke najamnike". Jedinstvo KPJ i naroda, kao i odlučnost da se pruži otpor napadaču, svakako je bitno uticalo da Staljin ne preduzme oružanu akciju protiv Jugoslavije. Delom mediteranska zemlja, Jugoslavija je preko Jadranskog mora imala „otvor u svet". Staljin nije bio siguran kako bi na ovaj napad odgovorile zapadne zemlje. Jugoslavija se uveliko koristila protivrečnostima između dojučerašnjih članica antifašistiške koalicije. Internacionalizacija sukoba 1948. još više je smetala Staljinu da pređe na mere vojnog „ubeđivanja" Jugoslovena. On je, osim toga, dugo bio opsednut predstavom o svom autoritetu u KPJ, kome komunisti, verovao je, ne mogu odoleti. Zabeleženo je da je Staljin u preduzimanju mera protiv Jugoslavije stalno zakašnjavao, što je, na kraju, dovelo do toga da jugoslovensko pitanje dobije svetski značaj, te da svaka jednostrana akcija — pogotovo vojna — postane neizvodljiva.

ODBRANA N E Z A V I S N O S T I

2 3 7

Staljin je pripremao napad na Jugoslaviju od leta 1950. godine. Uloga napadača je bila dodeljena armijama Mađarske, B u g a r s k e , Rumunije i Albanije, čije su armije bile dobro naoružane, suprotno odredbama mirovnih ugovora sa Bugarskom, Mađarskom i Rumunijom. Cilj napada nisu bila teritorijalna zavojevanja već rušenje Tita. Mađarski general Bela Kiralji bio je maja 1950. komandant mađarskih snaga koje su imale zadatak da dosegnu Frušku goru posle čega bi došlo do upada sovjetskih trupa. Staljin je, po proceni ovog mađarskog I generala, današnjeg profesora istorije na Bruklinskom univerzitetu u SAD, ulogu agresora namenio armijama socijalističkih zemalja da bi on mogao intervenisati u slučaju da dođe do američkog ultimatuma. Mađarske snage su računale na snažan otpor, ,,na krvavi rat" a ne na „paradni marš", iako su bili uvereni da Jugoslavija neće izdržati istovremeni napad četiri]/ nadmoćnije armije svojih suseda. Od maja 1950. ulogu koman-^ danta snaga za borbu protiv Jugoslavije je preuzeo Mihalj 1 Farkaš, ministar odbrane. Celokupno mađarsko društvo je bilo \ „prestrukturirano za totalni rat i kontinuirano tekla oštra i antititoistička propaganda". Agresija na Jugoslaviju bila je ' planirana za jesen 1950. godine, i to kao drugi korak pošto trupe Severne Koreje umarširaju u Južnu Koreju. Tek je američka intervencija u Koreji pokazala Staljinu da su SAD spremne da intervenišu svuda gde smatraju da su joj interesi ugroženi. Na drugoj strani, Staljin je dosledno izbegavao oružani sukob sa SAD. Mađarska vojska je još januara 1951. po planu vežbala oružanu intervenciju u Jugoslaviji, ali je ipak preovlađivao strah da se SAD ne umešaju na strani Tita, što je uticalo da se vraćanje Jugoslavije oružanim putem u istočni tabor napusti. Rat protiv Tita Staljin je nastavljao sve do svoje smrti, ali koristeći propagandna, psihološka, diplomatska i ekonomska sredstva. Ima zapadnih pisaca koji u razmatranju pritiska IB-a na Jugoslaviju 1948. smatraju da se njeno rukovodstvo više plašilo napada sa Zapada nego sa Istoka. Bila je to prva, početna faza sukoba u kojoj se i Jugoslavija trudila da dokaže da je „komunistička zemlja", da je u antiimperijalističkom frontu, da je IB ne može odvojiti od socijalizma. U ekspozeu ministra inostranih poslova E. Kardelj a na IV vanrednom zasedanju Narodne skupštine rečeno je da je Jugoslavija privržena ,,antiimperijalističkim demokratskim snagama sa Sovjetskim Save-

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

zom na čelu". Stoga su se i u inostranoj štampi, onoj zapadnoj, mogla naći uverenja da je Jugoslavija i dalje ostala na strani SSSR-a. Poznati američki novinar S. L. Sulcberger je pisao u Njujork Tajmsu 10. oktobra 1948: „Ako bi sutra izbio rat, nema nikakve sumnje da bi se Tito borio na strani Staljina. Titovi savetnici su više puta izjavljivali zapadnim demokratama da Jugoslavija ostaje komunistička zemlja i da su njeni interesi istovetni s interesima istočnog bloka, a tako su govorili uprkos pritisku koji vrši cela struktura Kominforma." Na Dunavskoj konferenciji u Beogradu u leto 1948. Jugoslavija je podržavala SSSR. Jugoslovenska delegacija je na Trećem zasedanju Generalne skupštine u jesen 1948. takođe naglašeno istupala sa SSSR-om, nastojeći da dà prilog ublažavanju spora u međunarodnoj sferi. Ima istraživača (Dragica Mugoša) koji navode da je prvi siguran znak o pogoršanju jugoslovensko-sovjetskih odnosa Ambasada SAD u Beogradu prosiedila Stejt departmentu tek 18. juna 1948, videći ga u suprotstavljanju Jugoslavije SSSR-u da se sedište međunarodne organizacije konferencije o Dunavu premesti iz Beograda u neku drugu pribrežnu državu. Savremeni iskazi ljudi bliskih obaveštajnim mrežama velikih država govore da su vesti o pogoršanju odnosa između Jugoslavije i SSSR-a „procurile" mnogo ranije. Informbiro je napao Jugoslaviju u vreme kada je hladni rat već započeo u svetu, a posebno u Evropi, koja je bila njegov epicentar. I sam napad IB-a na KPJ 1948. jedna je od njegovih manifestacija. Atomski monopol SAD u prvim godinama posle rata davao je specifičnu težinu njihovoj političkoj strategiji; kasnijim uspostavljanjem ravnoteže straha hladni rat je postao način međusobne borbe SAD i SSSR-a u svetskim razmerama. U tu borbu uključeni su njihovi saveznici, tako da ona nije poštedela nijedan kraj sveta. Napad IB-a zatekao je Jugoslaviju usamljenu. Njeni odnosi sa zapadnim zemljama bili su veoma zaoštreni. U Grčkoj je buktao građanski rat za koji su zapadne sile i grčka vlada optuživale njene severne susede, pre svega Jugoslaviju. Vatikan je razvijao intenzivnu antijugoslovensku propagandu u svetu, pozivajući se na „mučeništvo" katolika u Jugoslaviji. Gotovo istovremeno s povlačenjem sovjetskih vojnih i civilnih stručnjaka iz Jugoslavije zapadne sile su, 20. marta 1948, donele tripartitnu deklaraciju o Slobodnoj Teritoriji Trsta, jednostrano se izjašnjavajući

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 3 9

za njeno prisajedinjenje Italiji, odnosno revidirajući ugovor o miru na jugoslovensku štetu. Londonsku (tripartitnu deldaraciju) veći deo pisaca tumači kao izolovani pokušaj Zapada da se pomogne demohrišćanima na izborima i oteža izborna pozicija KPJ, čime praktično odbacuju tezu da je ona značila simultani pritisak na Jugoslaviju SSSR-a i zapadnih država. Jugosloveni su se našli u položaju da brane nezavisnost i teritorijalni integritet zemlje na dva fronta: od socijalističkih država i od v e l i k i h zapadnih sila. Tripartitna („londonska") deklaracija SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske doneta je bez saglasnosti Jugoslavije, predstavljajući na taj način jednostran diktat Zapada u vreme kada je počinjao i pritisak s Istoka. Vlada FNRJ, inače ugrožena od socijalističkih država, stala je tada na stanovište da se pitanje Slobodne Teritorije Trsta može rešiti jedino sporazumom neposredno zainteresovanih strana, to jest Jugoslavije i Italije. Iskorišćavajući svoju pripadnost zapadnom bloku, Italija je odbijala svaku saradnju s Jugoslavijom pre nego što reši tršćansko pitanje u skladu s trip arti ti tnom deklaracijom. Zajedničko istupanje Jugoslavije sa SSSR-om, Bugarskom, Rumunijom, Čehoslovačkom, Mađarskom i Ukrajinskom SSR na Dunavskoj konferenciji u Beogradu, održanoj avgusta 1948, još više je pogoršalo njene odnose sa zapadnim silama. Štab Džordža Maršala je na svom sastanku 30. juna 1948. razmatrao situaciju sa napadom IB na Jugoslaviju, nalazeći da je prvi put u istoriji međunarodne zajednice jedna „komunistička država", koja je počivala na „organizacionim temeljima sovjetske države" i na „sovjetskoj ideologiji" postajala „nezavisna od Moskve". Za SAD je proširivanje ovog uticaja Jugoslavije na druge socijalističke države dobijalo značaj presedana. Mada nisu, niti su mogli Tita smatrati svojim prijateljem, uočavali su da je ovim činom, to jest otporom KPJ 1948. „srušen oreol mistične svemoći i nepogrešivosti koji je okruživao Kremlj". SAD su formulisale politiku „Čekati i budno pratiti". Stejt department nije prihvatio sugestije Harija Harimana da SAD Jugoslaviju vojno pomognu, a ekonomskim davanjima nateraju na koncesije, držeći se politike da ojačaju otpor Jugoslavije kao nezavisne zemlje prema SSSR-u i ne oslabe drukčijim stavom njene unutrašnje pozicije. SAD su budno pratile i „testirale" sve manifestacije jugoslovenske politike, izvlačeći zaključak da ona i dalje podržava sovjetsku poli-

Z

^U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

tiku: Peti kongres, stav na Dunavskoj konferenciji, držanje u Savetu bezbednosti prilikom razmatranja STT, na Trećem zasedanju OUN u slučaju Grčke, dopunske nacionalizacije, kolektivizacije, osnivanja Više partijske škole. SAD je sukob najviše interesovao zbog odnosa Amerike sa Mao Cedungovom Kinom. Zaključak Maršalovog Štaba za planiranje glasio je da SAD imaju interes da „titoizam" postoji kao „erozivna i dezintegraciona snaga koja deluje unutar sovjetske sfere. On predstavlja bitnu slabost u ruskim ekspanzionističkim planovima." Nova faza te politike bila je sažeta u formuli „održati Tita na vlasti". Ova politika držana je u tajnosti, jer se Kongres SAD suprostavljao davanju pomoći državama u kojima su komunisti bili na vlasti. SAD su se čak trudile da za svoju politiku pridobiju druge zapadnoevropske zemlje. Stejt department s otuda zalagao za pomoć Jugoslaviji. Ambasador Kenon j javljao iz Beograda 19. jula 1949. da ukoliko izostane pomoć toku narednih meseci „režim će biti oslabljen do te mere da neće moći uspešno odigrati ulogu koju mi od njega očekujemo". Za neke Amerikance u pitanju je bio „porodični spor", ča" „namešten" ili bar privremen. Za mnoge američke političar Jugoslavija je bila zemlja „komunističke diktature", sa vrednostima koje su bile strane građanima SAD. U Kongresu su se čul zahtevi da Jugoslavija oslobodi nadbiskupa Stepinca. Bilo je senatora koji su pomoć vlade Jugoslaviji označavali kao „konfuznu i glupu" politiku. Antikomunistički kompleks je bio uzeo toliko maha u SAD da je čak državni sekretar za spoljne poslove Din Ačeson morao dati izjavu da nema „simpatije za komunističke ideje". Jugoslavija je i posle 1948. ostala komunistička zemlja. SAD su joj davale pomoć, ali nisu prihvatale njen režim. Najpreciznije je ovaj stav formulisao ambasador SAD u Jugoslaviji Džordž Alen da su SAD u pristupu Jugoslaviji bile rukovođene „hladnokrvnom kalkulacijom obostranih interesa". Američki političari su se u odnosu na stav prema Jugoslaviji mogli podeliti na dve grupe: jedni koji su tražili da se ona prinudi da uđe u Severnoatlantski pakt, i drugi koji su pobedili sa svojim shvatanjem da ona za SAD više znači ako joj se omogući da afirmiše „nacionalni interes u komunističkom bloku". Britanski ambasador u Jugoslaviji ser Čarls Pik pisao je u izveštaju uz godišnji izveštaj britanske ambasade u Beogradu — koji je objavio Čedomir Štrbac — da 1948. nije obična

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 4 1

godina već „prekretnica ne samo u istoriji Jugoslavije već takođe u istoriji komunističkog pokreta u celini". Pik je iznosio pretpostavku da će se Tito — koji je u to lično u v e r e n — održati kao vođ „komunističke države (eventualno grupe država) nezavisne od SSSR", ako dobije potrebnu ekonomsku podršku. Britanske analize uočavale su teškoće odbrane Jugoslavije, ali i njene prednosti. Među prvima navodila se informbiroovska opozicija, građanski oponenti režimu, slabljenje armije, naročito vazduhoplovstva, hapšenjem ili bekstvom pripadnika IB-a za razliku od mornarice koja se pokazala manje „osetljiva" na informbiroovsku propagandu, nedostatak radne snage (zbog odlaska 4.000 Jevreja u Izrael i povratka nemačkih ratnih zarobljenika u Nemačku i Austriju), kolektivizacija, nestašica hrane, teškoće ispunjavanja započete izgradnje. Godišnji izveštaj za 1948. je u zaključnom stavu sadržao sledeću ocenu: „Tako, krajem godine jugoslovenski vođi su uspešno savladali prvi šok od kominformovskog optuživanja i odbili da budu skrenuti sa svog odabranog puta u davanje više slobode nekomunistima ili u odustajanje od puta kolektivizacije." U situaciji nastaloj 1948. pritiskom socijalističkih zemalja, Jugoslavija se koristila suprotnostima između velikih sila u svetu, a posebno na Balkanu. Jugoslovensko rukovodstvo nije odustajalo od socijalističkog preobražaja zemlje. Borba za očuvanje njene nezavisnosti vodila se, na jednoj strani, protiv SSSR-a i drugih socijalističkih zemalja, a na drugoj protiv pokušaja zapadnih sila da iskoriste „raskol" u komunističkom pokretu i socijalističkom bloku. Neki krugovi na Zapadu jedno vreme su tumačili napad SSSR-a na Jugoslaviju kao unutrašnji obračun u suparničkom bloku koji ne tangira bitne interese zapadnog sveta. Bilo je i mišljenja da je sukob fiktivnog karaktera. U zapadnoj javnosti upozoravalo se i na potrebu opreza prema Jugoslaviji, koja je navodno igrala ulogu „trojanskog konja" za račun Sovjetskog Saveza. Hladna politička i strategijska analiza učinila je da na Zapadu preovlada zvanično shvatanje da je posredi dublje razmimoilaženje, koje se uveliko može iskoristiti. Sukob SSSR-a s Jugoslavijom počeo je da se posmatra kao nagoveštaj raspadanja istočnog bloka. Smatralo se, takođe, da će jugoslovenski primer zarazno uticati i na ponašanje drugih socijalističkih zemalja. U sklopu svoje antikomunističke strategije Zapad je počeo da preispituje stav prema

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Jugoslaviji. Ona je, sa svoje strane, preduzela mere za popravljanje odnosa sa susednim kapitalističkim zemljama i velikim zapadnim silama da bi olakšala pritisak s Istoka i izašla iz političke i privredne izolacije. Pri tome nije bila spremna na ustupke koji bi dovodili u pitanje njeno socijalističko uređenje i državnu samostalnost. Sređivanje političkih i ekonomskih odnosa Jugoslavije sa zapadnim silama nije teklo bez teškoća i napora da se odbiju raznovrsni pritisci i zahtevi za koncesijama. Protiv napada IB na Jugoslaviju i u prilog odbrane nezavisnosti Jugoslavije govorile su istaknute javne ličnosti pojedinih zemalja: Žan Kasu u Francuskoj, Koni Zilijakus, laburistički poslanik u Velikoj Britaniji, Džon Rogu, prvak Progresivne stranke u SAD. Rogu je na Međunarodnom kongresu mira krajem 1949. izjavljivao da ne vidi razlike između „karantina" koji SAD žele da zavedu za zemlje Istočne Evrope, od onog koji IB želi da zavede za Jugoslaviju. Dok je Zapad preko Maršalovog plana naređivao „Zapadnoj Evropi da obustavi trgovinu sa Istočnom dotle IB to isto radi sa 'svojim zemljama' u odnosu na Jugoslaviju". Zapadne zemlje uslovljavale su obnavljanje ekonomskih veza s FNRJ prethodnim obeštećenjem za imovinu koja je njima i njihovim državljanima nacionalizovana, kao i regulisanjem predratnih javnih dugova. Jugoslavija je nastojala da pitanje naknade najpre reši s manjim zapadnoevropskim državama (Švedskom, Švajcarskom, Belgijom i Holandijom), koje nisu bile u stanju da vrše neposredan pritisak prilikom pregovora, i tako postavi obrazac za sporazume sa SAD, Velikom Britanijom i Francuskom. Ukupna visina obeštećenja za stranu nacionalizovanu imovinu iznosila je 1954. godine oko 98 miliona dolara. Davanje zajmova Jugoslaviji uslovljavano je i isplatom javnih dugova Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, pa čak i dela nasleđenih dugova Austro-Ugarske i Otomanske Imperije. Krajem 1949. IB je iscrpeo sva sredstva koja je imao na raspolaganju u političko-psihološkom i ekonomskom ratu protiv Jugoslavije. Čak i oni koji su mogli posumnjati „da li je Tito dobar komunist", mogli su se nesumnjivo uveriti „da je dobar Jugosloven". Uvodnik organa IB Za trajni mir i narodnu demokratiju 1. septembra 1949. pisao je da je „rukovodeća klika razorila KPJ" i da je ona prestala da postoji kao komunistička partija. Britancima je bilo jasno da je druga

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 4 3

rezolucija IB iz novembra 1949. mogla — uz pojačanje o fašističkom karakteru KPJ — tek da „verifikuje partijsko-politički kurs inspirisan prvom rezolucijom iz juna 1948.". Agresivnoj strani preostajala je samo mogućnost invazije na Jugoslaviju. Ali sada je Jugoslavija ipak bila u povoljnijoj situaciji nego 1948. kada je delovao faktor iznenađenja. Jugoslavija je sada dobila podršku od svetskog demokratskog mnjenja, bila izabrana u Savet bezbednosti, elastičnije prilazila međunarodnom radničkom pokretu u svetu. Kardelj je isticao neophodnost razvijanja veza sa svim progresivnim pokretima u svetu, bez onih ranijih predubeđenja uslovljenih staljinističkom ortodoksijom. Već 1949. Jugoslavija je uspela da uspostavi šire ekonomske odnose sa zapadnim zemljama. Razmena sa SAD je 1949. dostigla predratni nivo. Sa Velikom Britanijom je 26. decembra 1949. zaključen trgovinski sporazum koji je predviđao razmenu u periodu od pet godina u visini od 14 milijardi dinara sa svake strane. Počela se odvijati sve življa razmena sa zemljama Južne Amerike (Brazilom, Urugvajem, Meksikom i Paragvajem). Od dvanaest zemalja (SAD, Velika Britanija, Švedska, Francuska, Italija, Argentina, Zapadna Nemačka, Austrija, Belgija, Holandija, Švajcarska, Egipat) dobijen je trgovački kredit od blizu milijardu dinara. Velika Britanija je odobrila srednjoročni zajam od osam miliona funti, Međunarodna banka za obnovu i razvoj 2,7 miliona dolara, Švajcarska 10 miliona švajcarskih franaka. Američka Esport-Import banka odobrila je u dva navrata 40 miliona dolara dugoročnog kredita. Čarls Pik je — prema Čedomiru Štrpcu — pisao 25. januara 1951. svome ministru Ernestu Bevinu da je sada jasno da vraćanje Jugoslavije u sovjetsku interesnu zonu može biti ispunjeno samo nasilnim obaranjem Tita i njegovih saradnika. Nakupljena mržnja sada je tolika da „jede čelični okov s puščanog kundaka". Podsećao je ministra da britanska politika treba da bude politika „održavanja Tita na površini vode". London je takođe obaveštavan o katastrofalnoj suši 1950. i pretećoj gladi, a na drugoj strani o početnom liberalizovanju režima (smanjivanje dobrovoljnog rada Narodnog fronta, „formalni prenos vlasništva nad fabrikama na radničke savete", smanjivanje zategnutosti između crkve i države), ali sve mere te vrste nisu uticale na smanjivanje vlasti KPJ. Američka pomoć u vreme suše od 68 miliona dolara i britanska od 3 miliona funti pomogli su u saniranju teškoća izazvanih ovom elementarnom nesrećom. Jedan od najznačajni-

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

jih sporazuma potpisan je sa „Zapadnom Nemačkom", obezbedujući trgovinu od 60 miliona dolara sa svake strane, praćen i dodatnim sporazumom o srednjoročnom kreditu za nabavku kapitalne opreme u iznosu od 35 miliona dolara. Britanci su primećivali i promene u oblasti ekonomije koje oni nazivaju „fleksibilnijim" prilazom, sa stanovišta poštovanja „konkurencije, podsticaja i inicijative". Jugoslavija je primila pomoć od organizacije CARE (The Cooperative for American Remittances to Europe) radi ublažavanja suše u 1950. u ukupnom iznosu od 35,3 miliona dolara. Razvila se i akcija Amerikanaca jugoslovenskog porekla za pomoć staroj domovini. Proboju Jugoslavije iz ekonomske i političke blokade naročito je doprinela pomoć vlade SAD. Od nje nije 1950. dobijena samo prva besplatna pomoć u hrani, već je 14. novembra 1951. zaključen Sporazum o vojnoj pomoći u cilju jačanja odbrambene moći FNRJ. Predsednik SAD Hari Trurnan je 20. jula 1950. dao izjavu kojom je osudio agresiju ma gde do nje došlo, čime je mislio i na Jugoslaviju. Novi ambasador SAD u Jugoslaviji Džordž Alen je s pozivom na predsednika Trumana izjavio: „Što se tiče Jugoslavije, mi se u istoj meri protivimo agresiji na nju kao i agresiji na bilo koju drugu državu i štitićemo održanje suvereniteta Jugoslavije baš kao i bilo koje države." Karakteristično je da su ove izjave date u vreme naglog zaoštravanja međunarodnih odnosa posle početka korejskog rata. Ima pisaca na Zapadu koji zastupaju tezu da je korejski rat i protivreakcija SAD pod zastavom UN pokazala Staljinu rešenost SAD da se odupru Staljinovim pokušajima agresije u bilo kojem drugom delu sveta, uključujući Jugoslaviju. Da je, smatraju oni, bilo kojim slučajem prelazak preko 38. paralele ostao bez odgovora Staljin bi najverovatnije napao Jugoslaviju, jer je o tome postojao tajni plan, pa su bile izvršene i pripreme u susednim zemljama „narodne demokratije", pošto su otporom Jugoslavije bila iscrpljena druga sredstva „ubeđivanja" u staljinsku pravovernost. Izjavu o spremnosti SAD da se odupru agresiji ponovio je Din Ačeson, državni sekretar za spoljne poslove SAD, 14. februara 1951. godine. Za američkim prrmerom povele su se Velika Britanija i Francuska. Britanski vladini predstavnici su upozoravali da je bilo kakva opasnost za Jugoslaviju, „koja je igrala herojsku ulogu u otporu Hitlerovoj agresiji, prirodna. . . briga vlade Njegovog Veličanstva i mi smo po ovome u vezi sa drugim vladama".

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 4 5

Pomoć SAD Jugoslaviji bila je uslovljena strategijskim položajem Jugoslavije. Prva pomoć bila je dodeljena iz fonda ustanovljenog zakonom o uzajamnoj odbrambenoj pomoći, koji je davao ovlašćenje vladi da pomogne ma koju evropsku zemlju kojoj bi zapretila opasnost, ukoliko je bila strateški važna za SAD. Truman je obrazlagao odluku o pružanju pomoći J u g o s l a v i j i time da je suša u g r o z i l a njenu odbrambenu sposobnost i dovela u pitanje njenu nezavisnost, „za čije održanje p o s t o j i američki i u celini zapadni interes, s obzirom na geostrategijski položaj Jugoslavije". Truman je kasnije isticao otpor Jugoslavije sovjetskom pritisku, naglašavajući da ona raspolaže najvećom vojnom snagom u Evropi izvan SSSR-a. Vlade SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske odlučile su 27. avgusta da za drugo polugođe 1951. pruže Jugoslaviji ekonomsku pomoć, u iznosu od 50 miliona dolara, za nabavku sirovina. Objavljena prepiska između vlada SAD i Jugoslavije iz oktobra — novembra 1950, povodom zaključenja sporazuma o pomoći u hrani i pomoći za potrebe jugoslovenskih oružanih snaga, pokazuje da su SAD tražile da njihovi službenici posmatraju primanje i raspodelu pomoći, da ona bude jednako raspodeljena stanovništvu, da se njen izvor i karakter obelodane. Jugoslavija je isticala teškoće vezane za opštu situaciju i sušu u zemlji. Američka vlada je obavezala jugoslovensku da ne prosleđuje pomoć drugoj naciji. Istovremeno je utvrđeno da će se ona koristiti za ciljeve navedene u Povelji Ujedinjenih nacija. Dve vlade su se 6. januara 1951. sporazumele o davanju, odnosno primanju pomoći prema zakonu o hitnoj pomoći Jugoslaviji iz prethodne godine. Sporazum je predvideo nadgledanje i podjednako deljenje pomoći, kao i publicitet u vezi s njom. Konferencija američkih, britanskih i francuskih stručnjaka za ekonomska pitanja, sazvana u Londonu aprila 1951, preporučila je vladama učesnicama da pomoć Jugoslaviji nastave na tripartitnoj osnovi. Osim kredita za investicionu opremu, jugoslovenska vlada je tražila i zajmove za nabavku sirovina i hrane, kako bi otklonila teškoće u platnom bilansu zbog dveju sušnih godina (1950. i 1952). Tako je za kupovinu hrane i sirovina primljeno oko 61 milion, odnosno oko 89 miliona dolara. Ukupna vrednost tripartitne pomoći od 1951/2. do 1954/5. iznosila je 492,9 miliona dolara, ili 82,5%.

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Oktobra 1952. produžena je tripartitna ekonomska pomoć za period od 1. jula te godine do 30. juna naredne. Jugoslovensko-britanske odnose počinje da karakteriše sve veća učestalost obostranih poseta. Tako je delegacija vladajuće Laburističke partije posetila Jugoslaviju septembra 1950. i dala pozitivan izveštaj o Jugoslaviji. Početkom 1951. Milovan Đilas je bio u privatnoj poseti Velikoj Britaniji i tom prilikom se sastao sa predsednikom britanske vlade Klementom Atlijem i vođom opozicije Vinstonom Čerčilom. Te godine razmenjene su i parlamentarne delegacije dve zemlje. Ministar u vladi Velike Britanije Anjorin Bevan je u Donjem domu 15. februara 1951. izjavio da je britanska vlada svesna potencijalne opasnosti koja preti Jugoslaviji. Velika Britanija je do kraja 1953. — nezavisno od učešća u tzv. tripartitnoj pomoći — dala Jugoslaviji kredite u iznosu od 57,7 miliona dolara. Juna 1952. Tito je uputio poziv Antoniju Idnu, britanskom ministru inostranih poslova u novoj, konzervativnoj britanskoj vladi da poseti Jugoslaviju. O efektima predstojeće posete, utvrđene za septembar 1952, novi britanski ambasador u Beogradu Ivo Malet je pisao Forin ofisu — kako nas obaveštava C. Štrbac — da Jugosloveni još nisu pokazali spremnost „da priznaju da je saradnja u zajedničkoj politici protiv sovjetske agresivnosti dvosmeran posao: njihova praksa je da uzmu sve što mogu da dobiju a da daju najmanje moguće zauzvrat". Ambasador nije mogao da ne primeti da Jugosloveni, čak i kada su tražili vojnu pomoć, nisu prihvatali soluciju koja važi za zemlje Atlanstskog pakta. Prilikom zaključivanja ugovora o vojnoj pomoći sa SAD od 14. novembra 1951. oni nisu prihvatali potpisivanje ugovora o uzajamnoj pomoći nego potpisivanje ugovora o pružanju pomoći Jugoslaviji u naoružanju od strane SAD. Tito je i dalje ostao marksist i njegov režim „totalitaristički". Ambasador je skretao pažnju ministru da je njegova poseta vezana sa rizikom, to jest da Tito dobije u prestižu i primi kredite, a da nastavi da vodi svoju spoljnu i unutrašnju politiku kao i pre toga. Idnova poseta Jugoslaviji od 17. do 23. septembra 1952. značila je porast ugleda Jugoslavije u svetu, jer je ona uspela da odoli pritisku sa Istoka i da odbrani sopstveni put razvitka. Idn je bio političar najvišeg ranga koji je posle rata posetio Jugoslaviju. Tito će učiniti uzvratnu posetu Britaniji od 16. do 21. marta 1953. godine, budući primljen u Velikoj Britaniji sa svim paradnim počastima. Bio je to drugi susret između britanskog i jugoslo-

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 4 7

ratnog veterana: Čerčila i Tita. Tito je putovao prvi put šefa države. Istovremeno on je po prvi put od 1947. n a p u s t i o Jugoslaviju. Njegova poseta Velikoj Britaniji pala je n e p o s r e d n o posle smrti sovjetskog diktatora. Njegovo putovanje došlo je, takođe, u trenutku novog zaoštravanja odnosa između J u g o s l a v i j e i Vatikana, kada je ovaj demonstrativno pokazao n a m e r u da dodeli Stepincu kardinalski šešir. Iz britanskih dokumenata koje je objavio Č. Štrbac proizilazi da se u Britaniji razgovaralo o Sovjetskom Savezu posle Staljinove smrti i da Tito nije gajio velike iluzije o značajnijim promenama. Tito je bio protiv ulaska Jugoslavije u severnoatlantski pakt, ali je istovremeno stavljao do znanja uvaženom sagovorniku da napad na Jugoslaviju ne bi mogao da ostane u okvirima lokalnog rata. Zalagao se takođe za trajno rešenje pitanja Trsta, a protiv teritorijalnih ustupaka u zoni „B", to jest tadašnjoj Slobodnoj Teritoriji Trsta. Jugoslavija je za države Zapada ostala komunistička zemlja koju su one, ne prihvatajući njeno unutrašnje uređenje, podržale 1948. rukovođene računom obostranih interesa. Nasuprot strujama na Zapadu koje su se zalagale da se Jugoslavija prinudi na pristupanje atlantskoj vojno-političkoj alijansi, prevagnula je druga linija: podrškom Jugoslaviji afirmisati „nacionalni interes u komunističkom bloku". Oslonjena na vlastite snage i političko jedinstvo naroda, Jugoslavija 1948—1953. godine nije imala drugog izbora nego da brani svoju nezavisnost i od jednog i od drugog bloka. Prihvatajući zapadnu ekonomsku i vojnu pomoć u vreme najdirektnije ugroženosti od socijalističkih država, Jugoslavija je; međutim, odbacivala njeno uslovljavanje političkim ili ideološkim ustupcima. Značajan moment u probijanju politike izolacije Jugoslavije predstavljala je odluka da se Jugoslavija kandiduje za nestalnog člana Saveta bezbednosti doneta na sednici Politbiroa CK KPJ 30. avgusta 1949. godine. Prema Jadranki Jovanović, rukovodstvo Jugoslavije je rešilo da se kandidatura postavi kako bi se ćelom svetu stavila do znanja suština spora sa SSSR-om i da se Sovjeti onemoguće u izolovanju Jugoslavije u OUN. Višinski se pozivao na tzv. džentlmentski sporazum po kome merilo iz Povelje o „ravnopravnoj geografskoj raspodeli kandidata" treba dopuniti „prethodnim političkim sporazumom zemalja iz odgovarajućeg regiona", ali bez odjeka. Za Trigve Lija kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa u vreme kadndidature Jugovenskog

u

svojstvu

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

slavije za nestalnog člana Saveta bezbednosti bila je opasnija od „blokade Berlina". Generalni sekretar OUN upozoravao je SAD da ne daju podršku Jugoslaviji jer SSSR može napustiti organizaciju. Jugoslavija je sa Ekvadorom i Indijom izabrana u Savet bezbednosti sa dvotrećinskom većinom od 39 glasova (ponovljeno glasanje; sukandidat je bila Čehoslovačka), s mandatom od 1. januara 1950. do 31. decembra 1951. godine. Jugoslaviju je u Savetu bezbednosti predstavljao dr Aleš Bebler, sa zamenikom dr Đurom Ninčićem. Sovjetski Savez je demonstrativno napustio Savet bezbednosti posle izbora Jugoslavije za nestalnog člana, što je SAD omogućavalo da bez bojazni od sovjetskog „veta" zauzmu stav „svetskog policajca". Jugoslavija je do promene situacije u Koreji i svog međunarodnog položaja posle 1948. zauzimala u korejskom pitanju sovjetski stav po kome su ujedinjenje korejskog naroda i slobodni izbori mogući tek posle povlačenja svih stranih trupa iz Koreje. Čim je došlo do obnavljanja debate o Koreji u jesen 1948. Jugoslavija je za sobom imala iskustvo sa Informbiroom i stanje na grčko-jugoslovenskoj granici. Otuda je mogla i da „dramu korejskog naroda" shvati i razume kao „sopstveno iskušenje". Jugoslavija se protivila intervenciji bilo koje vrste u Koreji. Aleš Bebler je kao osnovno u ćelom pitanju naglašavao da se korejskom narodu prepusti puna sloboda da on sam, svojim snagama, reši svoj nacionalni problem, uključujući ujedinjenje. Kao član Saveta bezbednosti Jugoslavija je kompaktno nastupala sa Indijom i Egiptom, čije je gledište u korejskom problemu bilo umerenije nego američko. Jugoslavija se uzdržala prilikom donošenja rezolucije od 7. jula 1950. na osnovu koje su u Koreju upućene oružane snage OUN s Ujedinjenom komandom pod rukovodstvom SAD i sa pretežno američkim vojnim kontigentom. Kardelj je osuđivao, septembra 1950, svaku intervenciju, svako mešanje u nezavisnost i unutrašnje stvari pojedinih zemalja, kao i svaku akciju koja je mogla da ugrozi svetski mir i bezbednost. Kardeljevo mišljenje je, prema Jadranki Jovanović, već značilo početak distanciranja od blokova i suprotstavljanja zaoštravanju u međunarodnim odnosima. Jugoslovenska delegacija se kasnije izjasnila za uspostavljanje 38. uporednika kao granice i pronalaženje sredstava za mirno rešenje spora. Prelaskom reke Jalu od strane kineskih „dobrovoljaca" još više se produbila svetska kriza. Tada je Jugoslavija osudila kinesku intervenciju, ali je istupila protiv

ODBRANA N E Z A V I S N O S T I

2 4 9

prihvatanja Rezolucije SAD u kojoj je Kina bila okvalifikovana kao agresor. Šef jugoslovenske delegacije Edvard Kardelj obratio se pismom generalnom sekretaru UN 9. novembra 1951. izveštavajući ga da Jugoslavija namerava da zatraži uključivanje tačke pod naslovom „Neprijateljski postupci vlade SSSR-a i vlada Bugarske, Mađarske, Rumunije i Albanije, kao i vlada Čehoslovačke i Poljske protiv Jugoslavije". Uz zahtev priložen je i Memorandum u kome su agresivni postupci kategorisani na sledeči način: potpuna ekonomska blokada; gruba propaganda i klevetnička kampanja; organizovanje špijunskih, subverzivnih i terorističkih akcija protiv Jugoslavije, kao i centra za obuku tih trupa; nasilno raseljavanje pripadnika jugoslovenskih nacionalnih manjina u Bugarskoj, Mađarskoj i Rumuniji; povrede diplomatskih komunikacija i osnovnih normi diplomatskog prava; neopravdano i jdnostrano raskidanje 46 sporazuma i konvencija; kršenje ugovora o miru od strane bivših pobeđenih država (Bugarske, Mađarske i Rumunije) i povećanje njihovog vojnog potencijala, veliki broj graničnih incidenata i provokacija, kao i ubistva jugoslovenskih graničara. Zahtev je usvojen od strane Generalnog komiteta Generalne skupštine. Za sovjetskog i poljskog delegata radilo se pak o gruboj provokaciji. Sovjetska delegacija je na Skupštini OUN jugoslovenski zahtev ocenila kao „rutinski čin provokacije" od strane „potkupljenih jugoslovenskih vođa" i da je jugoslovenska vlada na čelu ,,s klikom Tita, Rankovića i Kardelja" zavisna od imperijalističkih krugova. Međutim, za uključivanje ovog pitanja u dnevni red Šestog zasedanja OUN glasale su 44 članice OUN. Tzv. miroljubiva politika SSSR-a bila je time razotkrivena, a usput posredno potvrđena i njegovim grubim ponašanjem. Rezolucija Političkog komiteta posle govora M. Đilasa usvojena je u celini sa 47 glasova, 5 protiv i 2 uzdržana (Iran i Avganistan). Pomirljiv ton ove Rezolucije je, na drugoj strani, stavljao do znanja da je Jugoslavija spremna da učini sve što zavisi od nje za sređivanje odnosa sa SSSR-om. Blokada Jugoslavije uticala je da se Kardelj prilikom rada na Povelji o ljudskim pravima opredeli za ozakonjivanje represivnih mera u OUN. Brana Jevremović, predstavnik Jugoslavije u Komisiji za ljudska prava, doneo je naime direktivu E. Kardelja da jugoslovenska delegacija stavi amandman kojim bi se legalizovali koncentracioni logori, koji je glasio:

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

„Svaka država ima prava, u slučaju nužde, da u interesu čuvanja reda i poretka, upravnim postupkom liši slobode na neodređeno vreme sve građane koji ugrožavaju njenu nezavisnost na podstrek neke strane sile." Najteži problem u odnosima između Italije i Jugoslavije — pitanje Slobodne Teritorije Trsta — i dalje je bio nerešen. Ojačani međunarodni položaj Jugoslavije 1951. godine uticao je da italijanska vlada pristupi direktnim pregovorima s Beogradom. U nezvaničnim razgovorima 1951. i 1952. jugoslovenska vlada je predlagala kompromis na bazi „etničkog balansa", koji je polazio od toga da u Italiji ne ostane više Jugoslovena nego što bi u Jugoslaviji ostalo Italijana, ne računajući pri tom 80 hiljada Slovenaca koji su već bili pod Italijom. Ova kompromisna formula vodila je računa i o ekonomskim faktorima, a pre svega o upotrebi Tršćanskog zaliva. S italijanske strane usledio je protivpredlog o „kontinuelnoj etničkoj liniji", koja ne bi ostavila nijednog Italijana u Jugoslaviji. Italija je bez diskusije odbila i jugoslovenski predlog o stavljanju Slobodne Teritorije Trsta pod zajedničku upravu (kondominijum). Vlada FNRJ je u principu prihvatila italijanski predlog o plebiscitu, ali pod uslovom da se prethodno stvore pretpostavke za demokratsko opredeljivanje stanovništva Slobodne Teritorije Trsta. Pod pritiskom Italije, vlade SAD i Velike Britanije prešle su 1952. na politiku svršenih činova prema Slobodnoj Teritoriji Trsta. Na konferenciji u Londonu maja 1952. donele su odluku da se uprava u zoni „A" preda Italiji, čemu se Jugoslavija energično suprotstavila. Da bi pomogla pronalaženju rešenja, jugoslovenska vlada je predložila internacionalizaciju grada Trsta, a priključenje slovenačkog zaleđa Jugoslaviji. Kriza je dostigla vrhunac oktobra 1953. koncentracijom trupa s obe strane granice. Jugoslavija je bila spremna da oružjem spreči ulazak Italijana u zonu ,,A". Predložila je stvaranje dveju autonomnih jedinica na spornoj teritoriji, a bila spremna i da grad Trst ustupi Italiji. Pregovori između predstavnika Jugoslavije, SAD i Velike Britanije, a zatim između SAD, Velike Britanije i Italije, doveli su do usklađivanja gledišta. Sporazum o rešenju tršćanskog pitanja potpisan je 5. oktobra 1954. u Londonu i poznat je kao Memorandum o saglasnosti između vlada Italije, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Država i Jugoslavije o Slobodnoj Teritoriji Trsta. Kompromis je predvideo da čitava ranija zona „B" i deo bivše zone ,,A" (površine

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 5 1

11,5 km2 i s oko 3.000 stanovnika) budu pod upravom Jugoslavije, a da preostali deo ove zone pripadne Italiji. Prava manjina su obostrano zagarantovana. Sporazum je sadržao i odredbu o uspostavljanju slobodne luke u Trstu. Njegovim zaključenjem otvoren je put saradnji između Jugoslavije i Italije. Zbog stava velikih sila Jugoslavija nije uspela da povoljno reši ni pitanje Koruške. Polovinom 1949. njihov Savet ministara inostranih poslova postigao je — bez konsultovanja Jugoslavije kao zainteresovane strane — sporazum da granice Austrije budu one iz 1938, čime je Koruška definitivno ostala u njenom okviru. U sređivanju odnosa s Austrijom posebno mesto imala je odluka Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ iz januara 1951. godine o ukidanju ratnog stanja s ovom zemljom. Nekoliko meseci kasnije okonačno je i ratno stanje s Nemačkom. Od 1949. do kraja 1953. iz Jugoslavije su otpušteni nemački ratni zarobljenici; osuđeni ratni zločinci oslobođeni su izdržavanja kazni; amnestirani su Austrijanci osuđeni za nedela u ratu; rešeno je pitanje spajanja folksdojčerskih porodica. Nova faza u razvoju jugoslovensko-austrijskih odnosa nastupila je posle potpisivanja austrijskog Državnog ugovora 1955. godine, kojemu je pristupila i vlada FNRJ. Savezno veće Savezne narodne skupštine usvojilo je marta 1956. deklaraciju kojom priznaje stalnu neutralnost Austrije. Državnim ugovorom o vaspostavljanju nezavisne i demokratske Austrije, koji su potpisale četiri velike sile u Beču, priznata je nezavisnost toj zemlji, zabranjena politička ili privredna unija između nje i Nemačke, i Austrija obavezana da prizna ugovore o miru iz 1947. godine. Zabranjena je delatnost organizacija čiji bi cilj bio da se hrvatskom ili slovenačkom stanovništvu oduzmu manjinski karater ili manjinska prava. Članom 7. Državnog ugovora predviđeno je da austrijski državljani koji pripadaju slovenačkoj i hrvatskoj manjini u Koruškoj, Gradišću i Štajerskoj uživaju ista prava pod istim uslovima kao i ostali austrijski državljani, podrazumevajući i pravo na sopstvene organizacije, skupove, kao i štampu na maternjem jeziku. Grčko pitanje pritiskalo je Jugoslaviju i posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa. Štaviše, kvarili su se odnosi između KPJ i Grčke komunističke partije. Grčki komunisti širili su propagandu da je Jugoslavija dezertirala iz socijalističkog tabora i prešla na stranu imperijalista. Rukovodioci KP Grčke

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

tvrdili su posle 1948. da je KPJ razbijala grčki narodnooslobodilački pokret sejanjem razdora između Makedonaca i Grka i podržavanjem autonomističkih tendencija u Egejskoj Makedoniji. Prema njihovoj oceni, događaji u Jugoslaviji posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa otežali su pomoć susednih socijalističkih zemalja Demokratskoj armiji. Grupe grčkih ustanika koje su prešle u Jugoslaviju optuživane su da rade na organizovanju dezerterstva među ustaničkim snagama i podrivanju njihove borbene moći. KP Grčke je 1948—1949, složivši se s optužbama Informbiroa, pojačala kampanju protiv KPJ. Krivica za poraz ustanka pripisivana je isključivo spoljnim faktorima. Nikos Zaharijadis je tražio uzrok poraza Demokratske armije Grčke (DAG) 1949. godine isključivo u „prelasku Jugoslavije u imperijalistički tabor". Time je KP Grčke otkrivala visok stepen zavisnosti od spoljnih činilaca, prelazeći preko svojih strateških promašaja u toku i posle rata. Jugoslovenska pomoć DAG je prestala 9. juna 1949. godine. Ambasador SAD Kenon navodi 9. juna 1949. E. Kardelja: „Mi tamo nemamo više prijatelja." Ficroj Maklejn citira Tita koji mu je maja 1949. rekao da Jugoslavija više neće pomagati DAG. Zatim je usledila zvanična izjava jugoslovenske vlade o zatvaranju granice prema Grčkoj, što je Tito 10. jula 1949. objasnio upadima grčkih trupa na jugoslovensku teritoriju i bombardovanjima graničnih sela FNRJ. Na ovu preorijentaciju Jugoslavije uticala je neophodnost smirivanja na jednoj strani da bi se zemlja mogla braniti na glavnom pravcu udara — od SSSR-a i „narodnih demokratija". Jugoslavija se nalazila i pod pritiskom Zapada da prekine pomoć DAG, a na drugoj strani izložena optužbama KP Grčke da je prešla na imperijalističku stranu i da borci ove armije koji su prešli u Jugoslaviju šire duh defetizma i dezerterstva. Radio-stanica „Slobodna Grčka" već je 6. jula 1948. napala Vladu FNRJ za izdaju DAG. Šesti plenum CK KP Grčke je tajno podržao Rezoluciju IB, jer bi javno obelodanjivanje antijugoslovenskog stava uticalo na prekidanje neophodne pomoći iz Jugoslavije. Smirivanje na grčko-jugoslovenskoj granici dovelo je 1950-1951. do razvijanja ekonomskih odnosa između dve zemlje. Uspešno je rešeno pitanje repatrijacije grčkih vojnika i izbegle dece. Grčka i Jugoslavija počele su da razmenjuju parlamentarne i vojne delegacije. Tokom 1953. potpisano je i više j u g o s l o v e n s k o - t u r s k i h sporazuma (o trgovini, plovidbi, vazdu-

ODBRANA N E Z A V I S N O S T I

2 5 3

Turskoj

šnom saobrljćaju itd.). Jugoslavija je u približavanju Grčkoj i nalazila protivtežu italijanskom pritisku za rešavanje pitanja Slobodne Teritorije Trsta. Povezivanje ovih zemalja u b r z a v a l e su i zapadne sile. Najkonzervativniji krugovi na Z a p a d u , pa i u Grčkoj i Turskoj, nastojali su, međutim, da J u g o s l a v i j u pomoću ove saradnje uključe u Atlantski pakt. Februara 1953. godine Jugoslavija, Grčka i Turska potpisale su Ankarski sporazum (ugovor o prijateljstvu i saradnji), koji je predviđao saradnju u duhu aktivne i miroljubive koegzistencije i načela OUN. Ugovor se zasnivao na rešenosti ovih zemalja da brane svoju slobodu, nezavinost i integritet protiv svake spoljne sile, ali nije uticao na prava i obaveze koje su za Grčku i Tursku proisticali iz Severnoatlantskog pakta, potpisanog 1949. Član 6. je predviđao da će se ugovornice uzdržavati od zaključenja saveza ili od akcija uperenih protiv jedne od njih, odnosno akcija koje bi mogle naneti štetu interesima jedne od njih, a Član 7. da nikakve međunarodne obaveze koje su na snazi između njih i jedne ili više drugih država nisu u protivurečnosti s odredbama ugovora. Pored konsultacija od zajedničkog interesa, ugovor je predviđao redovne konferencije ministara inostranih poslova, saradnju generalštabova i saradnju na polju ekonomije, tehnike i kulture. Dopunski sporazum zaključen je novembra meseca u Beogradu, a ticao se osnivanja Stalnog sekretarijata zemalja potpisnica Ankarskog sporazuma. Ugovorom o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći (poznatim kao Balkanski pakt), koji je potpisan na Bledu 9. avgusta 1954, dotadašnja saradnja pretvorila se u savez triju zemalja. Sporazum o Balkanskoj savetodavnoj skupštini od 2. marta 1955. predviđao je konstituisanje skupštine sastavljene od po 20 poslanika nacionalnih parlamenata. Ovaj supranacionalni parlament bio je zamišljen kao stalni organ, s tim da daje preporuke i predloge vladama o zaštiti zajedničkih interesa i unapređenju saradnje. Ugovorom je Jugoslavija preuzimala obaveze prema balkanskim državama u Severnoatlantskom paktu, ali je nastojala da otkloni povezivanje s tom vojnom i političkom organizacijom. Jugoslovenska vlada je na Balkanski pakt gledala kao na vid saradnje država s različitim društvenim uređenjima, kao na čisto defanzivan savez, bez ideološkog sadržaja. Zbog promenjenog međunarodnog položaja Jugoslavije posle 1955. godine i grčko-turskog sukoba oko Kipra, kao i jenjavanja hladnog rata

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

u Evropi, ovaj pakt, mada formalno neraskinut, izgubio je značaj. Prekid odnosa s Vatikanom odudarao je od opšte linije jugoslovenske politike da se u vreme pritiska s Istoka zemlja otvori prema zapadnom svetu. Decembra 1952. vlada FNRJ je predala notu Apostolskoj nuncijaturi u Beogradu u kojoj je stajalo da je „izlišno dalje održavanje diplomatskih odnosa između FNRJ i Svete stolice jr su oni krivicom Vatikana došli u suprotnost sa ciljem kome bi jedino imali da služe". Vatikan se grubo mešao u unutrašnje poslove Jugoslavije, istovremeno podstičući antijugoslovensku propagandu u zemljama povezanim s njim. Visoki kler rimokatoličke crkve u Jugoslaviji nije bio spreman da usaglasi svoj rad i postupke s načelom o odvajanju države od crkve i s garantijom slobode veroispovesti. Sveta stolica je u Jugoslaviji podstrekavala na otpor protiv vlasti, vršila pritisak na pojedine sveštenike i sprovodila ekskomunikaciju neposlušnih sveštenika i vernika. Ona je objavila i nameru da odlikuje visokim crkvenim zvanjem (kardinalskim) nadbiskupa Stepinca, koji je po važećim jugoslovenskim zakonima bio osuđen za dela protiv naroda i države. Vlada je komentarisala ovaj prekid odnosa kao, faktički, delo Vatikana, jer je on gazio i uobičajene „kurtoazne obzire" saradnje. Nijedna komunistička i radnička partija u svetu nije 1948. podržala KPJ. U međunarodnom komunističkom pokretu ona je jednoglasno osuđena i dosledno bojkotovana, što se može objasniti autoritetom koji je uživao Staljin kao gotovo divinizirani vođ, i monolitnošću međunarodnog komunizma. Svetski proletarijat ostao je nem na pokušaj da se slomi nezavisnost Jugoslavije i uguši jedna samosvojna revolucija. Strah od zaraznosti jugoslovenskog primera, bolesna sumnjičavost i nezadovoljena želja za potpunim obračunom s rukovodstvom KPJ naterali su Staljina na reprizu procesa iz 1936—1938, sada u „narodnim demokratijama". Žrtve tih procesa bili su ne samo mnogobni revolucionari koji su branili svoj moralni i politički integritet već i „poslušni" komunisti koji su učestvovali, pa i prednjačili u osudi KPJ, ali u koje patološki nepoverljivi „vođa" nije mogao imati poverenja zbog njihovog nekadašnjeg „nacionalizma", iako su ga bili propovedali odazivajući se tadašnjim potrebama njegove politike saradnje sa zapadnim zemljama i učvršćenja režim§ u Istočnoj

ODBRANA N E Z A V I S N O S T I

2 5 5

Evropi. Likvidacija probranih komunista trebalo je da odvrati druge od povođenja za jugoslovenskim primerom. Komunisti su likvidirani i u SSSR-u, ali posle drugog svetskog rata Staljin nije organizovao javne procese. U nezavisnoj štampi ti procesi su svojevremeno nazivani ,čudovišnim" i smatrani „pomračenjem logike i morala", ali m n o g o b r o j n i levičarski intelektualci i ugledni stvaraoci ipak nisu odoleli „kafkijanskoj atmosferi" i „kremaljskoj hipnozi", plašeći se kao Pol Elijar, da ne izdaju revoluciju ili da ne skrenu s partijske linije. Partije su sledile moskovske direktive, tako da su se na stranu Jugoslavije svrstali samo pojedini usamljeni duhovi na Zapadu: Žan Kasu, Anjes Amber, Klod Avlin, Žan-Pol Sartr, Klod Bürde. Poslednji je razgolitio proces Rajku, a Kasu napisao Optužujem i Revolucija i istina. Verkor je ustao protiv „laži budimpeštanske lakrdije", kako je nazivao taj proces. Ovi nezavisni duhovi dali su podršku mladoj revoluciji, koja se u borbi na život i smrt branila od „makijavelizma dva bloka". Retki glasovi istine nadjačavali su gromor propagande koja je 1952. zasipala Jugoslaviju tokom 76 emisija dnevno na jezicima njenih naroda. Odbrani jugoslovenske revolucije služili su i pisac Luj Adamič, kao nekada u ratu, sve do svog tragičnog kraja, violinist Zlatko Baloković, Slavko Vorkapić, filmski reditelj u SAD, i drugi znani i neznani jugoslovenski iseljenici. Pretenciozna argumentacija o „skretanju" KPJ s platforme marksizma-lenjinizma izvedena je na krajnje niskom teorijskom nivou, kao i svaka vulgarna interpretacija marksizma. U pismima upućenim CK KPJ, CK SKP(b) se služio jezikom neprihvatljivim u odnosima između ravnopravnih partija i suverenih država. Staljin je izricao neodržive istorijske ocene, uveren da će se one mehanikom ponavljanja prihvatiti kao tačne. On je bio prvi put naišao na protivnika u komunističkom pokretu kojega nije mogao da slomi, što je još više izazivalo njegov kapric, potenciralo njegovu „zlokobnu prirodu", nepoverenje, nasilničke sklonosti. Uloga NOVJ u ratu protiv fašizma je radikalno obezvređivana, a jugoslovenska revolucija prećutkivana. Patetičnim pozivima za spas internacionalizma i odbranu viših ciljeva" socijalizma prikrivani su besomučni napadi na nezavisnost Jugoslavije. Odavno je uočeno da je pod firmom Informbiroa tekao sukob između dve partije: SKP(b) i KPJ, čija su gledišta bila različita, kako o putevima revolucionarnog

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

prevrata, tako i o tome kako treba da izgledaju odnosi između socijalističkih država. Odbrana nezavisnosti Jugoslavije 1948. nije bila samo odbrana jedne ugrožene revolucije i njenog prava na vlastiti život, nego i borba za nove međunarodne odnose i praksu. Na istorijskom ispitu 1948. pao je staljinski monolitizam, zasnovan na poricanju nacionalnih iskustava, posebnih puteva borbe za socijalizam, apsolutizaciju uniformnosti, naturanju sovjetskog puta kao večito i univerzalno važećeg iskustva, kanonizaciji krutih i prevaziđenih oblika discipline i podređenosti. Mada u suštini napad na nezavisnost Jugoslavije, Staljinov sukob s KPJ održavao je krupna ideološka razmimoilaženja, koja su, dugo prigušivana, eruptivno izbila posle 1948. Staljinistički nasrtaj na Jugoslaviju ogolio je polazne, „ideološke" premise „kritike", sveo ih na održanje monolitizma, discipline i podređenosti. Svako pozivanje Jugoslavije na vlastito iskustvo bilo je jednako jeresi. Hegemonističke pretenzije staljinizma vređale su KPJ, koja je za sobom imala pobedonosno izvedenu oružanu revoluciju i na njenim tekovinama zasnivala pravo da samostalno određuje unutrašnju i spoljnu politiku. Svoju istorijsku zrelost ona je još jednom potvrdila u dramatičnoj situaciji 1948. opredeljujući se, nakon početnog defanzivnog stava prema napadima socijalističkih država, za aktivno kritičko ispitivanje vlastite prakse, bića država koje su joj ugrožavale nezavisnost, za traženje novih puteva, socijalističkog preobražaja društva, suprotnih „modelu" državnog socijalizma, koji je proglašavan za jedini, nepromenljiv i opštevažeći uzor. Staljinovom smrću, 5. marta 1953, stvorene su pretpostavke za sređivanje odnosa Jugoslavije sa SSSR-om i drugim socijalističkim zemljama. Prilikom ratifikacije Balkanskog sporazuma tog meseca Edvard Kardelj je — u svojstvu potpredsednika Saveznog izvršnog veća — izjavio u Saveznoj narodnoj skupštini da Jugoslavija nema nikakvih zahteva prema zemljama istočnog bloka, sem što traži da je one puste na miru i da poštuju njene granice. „Još više, ona se trudila do sada i trudiće se ubuduće da svoje odnose sa tim zemljama ukoliko je moguće normalizuje", rekao je Kardelj_ Sređivanje odnosa počelo je razmenom ambasadora. Istovremeno je sređivano stanje na granicama. Posle višegodišnjeg prekida obnavljane su ekonomske, kulturne i sportske veze između Jugoslavije i socijalističkih država.

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 5 7

Britanska i američka diplomatija u Beogradu i u svetu intenzivno je pratila normalizaciju jugoslovensko-sovjetskih odnosa. Iz objavljenih britanskih izvora 1987. vidimo da je Ivo Malet izvestio britansku vladu 2. jula 1953. o prijemu sovjetskog ambasadora Valjkova kod Tita, na Brionima. Isticao je da su uspostavljeni odnosi sa sovjetske strane u funkciji remećenja odnosa Jugoslavije sa zapadnim državama. Američke analize su, polazeći od Titovih ocena, smatrale da od normalizacije odnosa ne može biti štete, jer ona vodi smanjivanju međunarodne zategnutosti i da samim tim Zapad ne može biti protiv nje. Sovjetsko približavanje Jugoslaviji je označavano kao „nova udvaračka taktika" ili „razmetljiva parada prijateljstva prema Jugoslaviji". Do juče nazivana fašističkom, Jugoslavija sada postaje zemlja sa kojom se žele obnoviti odnosi. Zamenik sovjetskog premijera Maksim Saburov je na proslavi godišnjice oktobarske revolucije u Moskvi 1953. pozivao na bolje odnose sa Jugoslavijom. Saburov je smatrao da odnosi neprijateljstva između dve zemlje mogu koristiti samo neprijateljima Jugoslavije. Bila je to i pozicija sovjetske vlade. Prilikom proslave 29. novembra u ambasadi FNRJ u Moskvi, Hruščov, Maljenkov, Mikojan i Bulganjin nazdravili su „drugu Titu i jugoslovenskoj Komunističkoj partiji". Bio je to izrazito manifestativan način prekida sa ranijom politikom IB i njegovim osudama Tita i KPJ kao fašističke partije i jugoslovenskih komunista kao „imperijalističkih agenata". U američkim izvorima obaveštajne prirode sve ove promene su podrobno analizirane sa stanovišta ciljeva Moskve. Iznošene su najrazličitije pretpostavke, od one da je prestankom pritiska otklonjena glavna snaga koja je Jugoslaviju držala u koheziji (nacionalna, patriotska solidarnost) do niza drugih: da se obnavlja prestiž KPSS u očima doktrinarnih snaga u SKJ, stvara privid na Zapadu da Jugoslavija ponovo optira na Istok; da se time u očima Zapada umanjuje potencijalna snaga otpora Jugoslavije prema Istoku, ili da Moskva ima neke informacije o unutarpartijskoj situaciji, stanju Titovog zdravlja, problemu njegovog naslednika koji još nije poznat, i tako dalje. Jugoslavija je bila spremna na normalizaciju međudržavnih odnosa, ali bez menjanja dotadašnjeg kursa. Sukob sa IB pokazao je da ona oslonom na Zapad, uz očuvanje svoje nezavisnosti, nije imala drugu alternativu da opstane, a ni Zapad nije imao drugu alternativu: Tito se mogao podržati ili ne podržati — u ovom

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

drugom slučaju bi se potpomogao Staljin, što je za Zapad bilo neprihvatljivo. Posle Staljinove smrti borba za vlast među sovjetskim rukovodiocima dovela je do likvidacije Berije, ali se time nije i završila, jer su pretenzije imali Nikita Hruščov, Georgij Maljenkov i grupa oko Molotova. No i po Hruščovljevom dolasku na vlast ta konzervativno-birokratska grupa u rukovodstvu sovjetske partije nije odustajala od shvatanja da je KPJ 1948. ideološki zastranila i da se, samim tim, nije radilo o sukobu između država. Pošto je Hruščovljev uticaj odneo prevagu, CK KPSS je juna 1954. predložio CK KPJ sređivanje odnosa, priznajući da u Jugoslaviji postoji socijalizam. KPJ je prihvatila normalizaciju odnosa sa SSSR-om kao socijalističkom zemljom — rukovodeći se principom aktivne koegzistencije u međunarodnim odnosima — ali ne i sovjetski predlog o sastanku najviših partijskih predstavnika radi otklanjanja nesporazuma. Sovjetska ponuda za normalizaciju odnosa došla je posle isključenja Milovana Đilasa iz Politbiroa CK KPJ. Krajem 1954. socijalističke države prekinule su antijugoslovensku propagandu, obustavile izlaženje listova jugoslovenske političke emigracije i rasturile emigrantske političke organizacije. Normalizacija odnosa između Jugoslavije i SSSR-a kulminirala je u poseti sovjetske delegacije Beogradu. Ovaj sastanak na najvišem nivou pripremao se prethodnom jugoslovensko-sovjetskom prepiskom. Jugoslovenska strana nije više insistirala na birokratskom i degenerativnom biću sovjetskog društva, a sovjetska opet na fašističkom karakteru Jugoslavije i njenom prelasku u kapitalizam. Kao metafizičkim putem obe zemlje su postale preko noći socijalističke. Ideologija i realna politika opet su se kao i uvek u životu razišle. Državni sekretar za inostrane poslove Koča Popović obavestio je aprila 1955. britanskog, američkog i francuskog ambasadora u Beogradu o predstojećoj poseti sovjetske delegacije Beogradu. Popović je tom prilikom „izrazio zahvalnost za ukazanu pomoć i podršku ovih zemalja tokom prethodnih godina". Ministarstvo inostranih poslova nije tada ni „pravilo" politiku Jugoslavije, već samo formalno, s obzirom na paralelizam državnog i partijskog centra, a na drugoj strani glavne odluke je donosio maršal Tito, kod koga su se sticali svi konci spoljnopolitičkih veza izraženi u činjenici da je on bio i predsednik Republike, predsednik

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 5 9

Saveznog izvršnog dant Jugoslovenske

veća,

predsednik

Partije i

vrhovni koman-

Po oceni vlada SSSR-a i FNRJ, trebalo je da se zajednički utvrde politički osnovi daljih međusobnih odnosa i saradnje. U tom cilju je ü Beogradu od 26. maja do 3. juna 1955. godine boravila delegacija SSSR-a u sastavu: Nikita Hruščov, prvi sekretar CK KPSS i član Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, Nikolaj Bulganjin, predsednik vlade, Anastas Mikojan, prvi potpredsednik vlade, D. T. Šepilov, predsednik Komisije za inostrane poslove Sovjeta nacionalnosti, i Andrej Gromiko, prvi zamenik ministra inostranih poslova. Hruščov je na zemunskom aerodromu rekao: ,,Mi smo temeljno proučili materijale na kojima su se zasnivale teške optužbe i uvrede koje su u ono vreme bile uperene protiv rukovodilaca Jugoslavije. Činjenice govore da su ove materijale isfabrikovali neprijatelji naroda, prezreni agenti imperijalizma koji su se na prevaru uvukli u redove naše Partije." Jugoslavija se 1948. nalazila u strateški više nego važnom području za SSSR, budući i politički najvažnija zemlja u grupi tzv. zemalja narodne demokratije. U našoj interpretaciji najvažniji uzrok Staljinovog napada 1948. bio je uslovljen samostalnošću jugoslovenske revolucije, porastom Titovog ugleda i jugoslovenskim shvatanjem o ravnopravnosti država u međunarodnim odnosima i autonomnom unutrašnjem razvitku. Nikita Hruščov je 1955. u Beogradu svodio uzroke sukoba na fabrikaeiju optužbi iz resora Lavrentija Berije, ali je slično tumačenje neprihvatljivo. Na jugoslovensko shvatanje o samostalnosti jugoslovenske revolucije, kao jednom od glavnih uzroka, ima reakcija koje polaze od analogija kineske revolucije, sa čijim vođom Mao Cedungom Staljin nije ulazio u sukob, mada takvi kritičari zaboravljaju da kineska revolucija još nije bila pobedila, jer je Republika proglašena tek posle pobede kineske Crvene armije u trećem građanskom ratu (1946—1949) oktobra 1949. U tumačenju Anđeja Verblana glavni uzrok razmimoilaženja može se tražiti u razlikama koje su proisticale u vezi sa balkanskom federacijom, što je bilo i mišljenje Vladislava Gomulke. Da su te razlike postojale van sumnje je, iako se one nikako ne mogu uzeti kao glavni uzrok sukoba. Na kraju posete predstavnici dveju vlada potpisali su, 2. juna, dokument poznat pod nazivom Beogradska deklaracija. Na jugoslovenskoj verziji dokumenta, koja je i usvojena, radili

armije.

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

su Edvard Kardelj, Moša Pijade i Veljko Vlahović u saradnji s Titom, a razradio ju je Politbiro CK KPJ. U Deklaraciji su istaknuti sledeći principi na kojima će se zasnivati odnosi između dve zemlje: poštovanje suverenosti, nezavisnosti, integriteta i ravnopravnosti u uzajamnim odnosima i odnosima s drugim državama; priznavanje i razvijanje miroljubive koegzistencije među narodima, bez obzira na razlike u ideologiji i društvenom uređenju; pridržavanje načela uzajamnog poštovanja i nemešanje u unutrašnje stvari, pošto su pitanja unutrašnjeg uređenja, društvenog sistema i razvitka socijalizma isključivo stvar svakog naroda; unapređivanje međusobne i međunarodne ekonomske saradnje i otklanjanje svih onih faktora u ekonomskim odnosima koji otežavaju razmenu dobara i koče razvitak proizvodnih snaga u svetu i u nacionalnim ekonomija- « ma; pružanje pomoći preko odgovarajućih organa OUN, kao i drugim formama saglasnim s principima svetske organizacij kako nacionalnim ekonomijama, tako i privredno nerazvijeni područjima, u interesu naroda tih područja i razvitka svetske privrede; uklanjanje svih formi propagande i dezinformisanja, kao i nepribegavanje drugim postupcima koji seju nepoverenje i bilo kako otežavaju stvaranje atmosfere za međunarodnu saradnju i miroljubivu koegzistenciju među narodima; osuda svake agresije i svakog pokušaja uspostavljanja političke i ekonomske dominacije nad drugim zemljama; priznavanje da politika vojnih blokova pojačava međunarodnu zategnutost, podriva poverenje među narodima i povećava opasnost od rata. Iako bilateralan dokument, Beogradska deklaracija je imala šire značenje jer su dve socijalističke države definisale osnove za odnose između socijalističkih država uopšte. Od posebnog značaja bila je činjenica što je ona odbacila monolitizam kao osnovni princip jedinstva u međunarodnom komunističkom pokretu, zamenjujući ga načelom jedinstva u različitosti. Po Edvardu Kardelju, Deklaracija je bila Magna carta za jugoslovenske odnose sa socijalističkim i drugim državama. No njenim potpisivanjem Hruščov se nije odrekao namere da Jugoslaviju uključi u socijalistički lager. Nov podstrek unapređivanju odnosa između SSSR-a i Jugoslavije dao je XX kongres KPSS februara 1956, koji je, sem toga, otvorio proces destaljinizacije u SSSR-u i drugim socijalističkim državama. U međunarodnom komunističkom pokretu KPSS je počela da se vraća Lenjinovim koncepcijama. S tribine

ODBRANA NEZAVISNOSTI

2 6 1

XX kongresa čulo se, posle dugo vremena, da pored sovjetskog mogu postojati i drugi putevi i oblici razvoja socijalizma. Počela je i rehabilitacija žrtava čistki. Posmrtno su rehabilitovani i mnogi jugoslovenski revolucionari koji su nestali u vreme progona uoči drugog svetskog rata i kasnije. Tajni referat Nikite Hruščova na XX kongresu označio je početak preispitivanja birokratskih pojava u razvoju socijalističkih država, pojava koje su se bile zacarile u periodu kulta ličnosti. Raspuštanjem Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija aprila 1956. godine međunarodni radnički pokret je oslobođen njegove sablasne senke. Kao razlog za likvidaciju te organizacije pominjane su i njene „ozbiljne greške", među njima i „greške" na štetu Jugoslavije, pripisivane jedno vreme šefu NKVD Levrentiju Beriji. U saopštenju o raspuštanju Informbiroa stajalo je da je ovaj odigrao „pozitivnu ulogu u razvoju i jačanju bratskih veza i uzajamne razmjene iskustava između komunističkih i radničkih partija, u razjašnjavanju pitanja marksističko-lenjinističke teorije, vodeći računa o konkretnim uslovima pojedinih zemalja i o iskustvu međunarodnog komunističkog i radničkog pokreta". No istovremeno su isticani novi uslovi za komunističke i radničke partije stvoreni izlaženjem socijalizma iz okvira jedne zemlje i njegovim pretvaranjem u svetski sistem, porastom i jačanjem tih partija, kao i zadatak da se prebrodi rascep u radničkom pokretu i učvrsti jedinstvo radničke klase. Prilikom Titove posete SSSR-u od 1. do 23. juna 1956. godine potpisana je Deklaracija o odnosima između KPJ i KPSS (Moskovska izjava). Ona je posebno naglašavala različitost puteva u izgradnji socijalizma. Tačka 3 Deklaracije doslovno je glasila: ,,Obe strane, pridržavajući se gledišta da su putevi socijalističkog razvitka u raznim zemljama i uslovima različiti, da bogatstvo formi razvitka socijalizma doprinosi njegovom jačanju, i polazeći od činjenice da je i jednoj i drugoj strani tuđa svaka tendencija za nametanje svog mišljenja u određivanju puteva i formi socijalističkog razvitka, — složile su se u tome da gore pomenuta saradnja treba da se temelji na punoj dobrovoljnosti i ravnopravnosti, na prijateljskoj kritici i na drugarskom karakteru razmene mišljenja o spornim pitanjima između naših partija." Trajnost ovih principa kao da se potvrđuje i recima generalnog sekretara KPSS Mihaila Gorbačova mnogo godina

2 6 2

S O C I J A L I S T I Č K A JUGOSLAVIJA

kasnije, koji je na susretu predstavnika komunističkih partija na akademiji posvećenoj 70-godišnjici oktobarske revolucije u Kremlju novembra 1987. godine rekao: „Mi nikako ne pretendujemo na monopol istine, mi i sami tražimo i pozivamo druge da traže zajedno sa nama put po kome bi čovečanstvo moglo da nađe prolaz u 21. vek kroz minska polja naših dana." Na četrdeseto godišnjicu od napada Staljina na KPJ Mihail Gorbačov je u Beogradu, marta 1988, označio u ime budućnosti jugoslovensko-sovjetskih odnosa i socijalizma njegovu pravu suštinu.

GODINE PROTIVUREČNOG RAZVITKA

U periodu pritiska socijalističkih država na Jugoslaviju, KPJ i masovne političke organizacije nalazile su se u mobilnom stanju. Politički život u zemlji bio je pod njihovom potpunom kontrolom. Pokušaji građanskih snaga u zemlji i terorističkih emigrantskih grupa da obnove političku aktivnost pokazali su se bezuspešnim, iako su imali podršku najkonzervativnijih krugova na Zapadu. S neskrivenim zadovoljstvom su stare snage dočekale napad Informbiroa na KPJ 1948. One su očekivale raspad poretka, obnovu nekadašnjeg uređenja pod pritiskom Zapada, odnosno odstupanje „komunista" od dotadašnje politike ili njeno osetno ublažavanje. Njihova očekivanja da se obnovi građansko društvo u Jugoslaviji nisu isključivala ni podršku socijalističkim državama da bi se oslobodile „jeretika" u komunističkom pokretu. Ustaška emigracija je nameravala da napad socijalističkih zemalja iskoristi za podrivanje unutraš, njeg poretka ubacivanjem terorista u Jugoslaviju, ali je ova aktivnost presečena akcijom organa Uprave državne bezbednosti i podrškom naroda: ustaška grupa Ljuba Miloša i Božidara Kavrana je bila uhvaćena. Političke organizacije s KPJ na čelu nalazile su se u središtu borbe protiv propagande socijalističkih država i delatnosti pristalica Informbiroa u zemlji. Članice Informbiroa, naročito Mađarska, Rumunija, Albanija i Bugarska, nastojale su da među svojim manjinama u Jugoslaviji izazovu političko neraspoloženje i pokrenu ih na nacionalni otpor — ali uzaludno. Stav pripadnika nacionalnih manjina imao je izvor u opredeljenju Jugoslavije za antistaljinistički kurs. Sukobom 1948. mogle su se naslućivati perspektive emancipacije od administrativnih metoda u vlastitoj zemlji koje su ih mogle podsećati na sovjetsku politiku primenjivanu u tzv. zemljama narodne demokratije, koje su za njih — na osnovu delimične prakse u Jugoslaviji — bile neprihvatljive. Jugoslavi-

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

I I I ! .

ja je svojom politikom u nacionalnom pitanju u toku narodnooslobodilačkog rata, a i posle oslobođenja u periodu obnove i industrijalizacije, vezivala manjinsko stanovništvo za uspostavljeni sistem odnosa. Na vlasti u tzv. zemljama maticama nalazila su se najcrnja i najtvrđa staljinistička jezgra. Oblasti u kojima je živelo manjinsko stanovništvo nalazile su se uz same granice zemalja agresora i u njima se vodio pravi „mali rat". Iz informbiroovskih zemalja ubacivan je propagandni materijal. Diverzanti i agenti su nailazili na granične jedinice, vojsku, organe UDB-e, uz podršku meštana, kao odbrambeni zid koji je sprečavao razlivanje propagande dalje u unutrašnjost zemlje, sasecajući namere ubačenih grupa informbiroovskih agentura. Situacija je bila vanredna i onemogućavala aktivnost „pete kolone". U graničnom pojasu je bilo zabranjeno kretanje bez specijalnih propusnica, a režim nadzora pojačan. Mere kontrole UDB-e nisu mimoilazile ni rukovodstva, amortizujući mogućnost eventualnog pokazivanja solidarnosti sa politikom i subverzivnom aktivnošću iz susednih zemalja. Centralizovana UDB-a u rukovodećim organima nije imala pripadnike manjina. U tesnoj saradnji s masovnim političkim organizacijama, snage Uprave državne bezbednosti vodile su nepomirljivu borbu protiv pristalica Informbiroa i protiv stranih obaveštajnih službi u Jugoslaviji. Osujećivani su pokušaji stvaranja an ti jugoslovenskih punktova u zemlji, ubacivanja agenäta iz susednih država i prebegavanja jugoslovenskih građana preko granice. Mada suočeno s posledicama ekonomske blokade koju je zaveo Informbiro, rukovodstvo KPJ nije odustalo od izvršavanja petogodišnjeg plana. Nastavljanjem socijalističke izgradnje Partija je pobijala informbiroovsku propagandu da će Jugoslaviju „progutati" kapitalističke zemlje i da je nemoguće graditi socijalizam bez pomoći SSSR-a. OdlukorriJsfarodne skupštine FNRJ izvršenje plana produženo je za jednu godinu (1947— 1952). Drugi plenum CK KPJ januara 1949. revidirao je ekonomsku politiku i postavio realnije planske ciljeve. Kritična situacija u kojoj se našla Jugoslavija 1948. otkrivala je s l a b o s t i prvog petogodišnjeg plana privrednog razvitka: gradnju bez ekonomske računice, „široki front" ulaganja i investicionih preterivanja. Dalja izgradnja usmerena je na dovršavanje ključnih objekata. Iz razloga vojne bezbednosti promenjena su mesta izgradnje više industrijskih preduzeća.

G O D I N E PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 6 5

U novostvorenoj situaciji CK KPJ je započeo sužavanje investicione izgradnje, zatražio okretanje nacionalnim izvorima i pojačanu mobilizaciju svih ljudskih i materijalnih snaga zemlje. Naglašavao se značaj štednje, radne discipline, suzbijanja rasipništva i zloupotreba; podsticalo se takmičenje i prebac i v a n j e planskih zadataka; isticala se vrednost usvajanja novih t e h n o l o š k i h iskustava. Privredno naprezanje zemlje nateralo je građane na novo „stezanje kaiša". Jednu od formi mobilizacije u n u t r a š n j i h novčanih sredstava predstavljali su narodni zajmovi petogodišnjeg plana razvitka narodne privrede. Prvi takav zajam, u iznosu od 3,5 milijardi dinara, vlada FNRJ je raspisala 3. juna 1948. pod parolama: „Istina mora pobediti" i „Radom ćemo dokazati da Jugoslavija gradi socijalizam". Drugi zajam, u visini od 3 milijarde dinara, raspisan je 1950. Sem prikupljanja znatnih novčanih sredstava, raspisivanjem ovih zajmova postizali su se i drugi političko-ekonomski rezultati: s jedne strane, milioni građana upisnika narodnih zajmova manifestovali su političku podršku vladi i njenoj politici odbrane nezavisnosti zemlje, a s druge je prikupljanje viška sredstava pomagalo uspostavljanju ravnoteže između ponude i potražnje, smanjujući pritisak na robne fondove. Pored ekonomske blokade socijalističkih država, Jugoslaviju su u ovom kritičnom periodu pogodile i druge teškoće. Suše 1950. i 1952. uticale su na smanjivanje nacionalnog dohotka. Ratom u Koreji 1950. prouzročen je veliki skok cena na svetskom tržištu, koji je otežavao nabavku industrijskih uređaja i sirovina. Zaoštravanje međunarodne situacije i agresivni pritisak SSSR i drugih socijalističkih država na Jugoslaviju izazvali su značajno povećanje materijalnih rashoda u svrhu narodne odbrane. Plan se izvršavao prvenstveno zahvaljujući naporu naroda i ogromnim žrtvama radnih ljudi. Od 1948. do 1950. članstvo Narodnog fronta Jugoslavije radilo je u brigadama na dovršavanju krupnih objekata — u rudarstvu, šumarstvu, građevinarstvu — kao i onih od lokalnog značaja. Omladinske radne brigade učestvovale su u izgradnji železare u Nikšiću, valjaonice bakra u Sevojnu, fabrike kablova u Svetozarevu, tekstilne fabrike u Novom Pazaru, fabrike magnezita u Kraljevu, tvornice parnih kotlova i hidrauličnih strojeva u Zagrebu, industrijskih objekata u Zenici, Varešu, Goraždu. U toku 1951. godine 86.000 omladinaca gradilo je železničku prugu Doboj —

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Banjaluka. U izgradnji 54 druga objekta učestvovalo je 966.420 omladinaca i omladinki, a u lokalnim akcijama oko 500.000. Takmičenje je bilo trajni metod rada u proizvodnji i na gradilištima širom zemlje, naročito uzimajući maha u rudarstvu i šumskoj industriji. Kampanja prebacivanja planskih zadataka koristila se kao moralni i politički podstrek za još širu mobilizaciju radničke klase i radnih masa. Uprkos ogromnom zalaganju i samopožrtvovanju radničke klase, planirana proizvodnja je u mnogim važnim granama znatno podbacivala usled delovanja više složenih uzroka, počev od ekonomske blokade socijalističkih država do velikih rashoda za narodnu odbranu, nerealnih planskih zadataka, nedostatka mašina, opadanja uvoza sirovina, koje je imalo za posledicu nedovoljno iskorišćavanje postojećih industrijskih kapaciteta. Zalaganje na radu i visok moral nisu mogli da nadoknade nestašicu sirovina i neodgovarajuću tehnologiju niti da dokraja savladaju druge objektivne prepreke. Ali iako planirana proiz? vodnja nije postizana, postepeno su se sagledavali rezultati i industrijalizacije. Od 1950. do 1952. sagrađeno je u Jugoslaviji i više velikih fabrika, hidrocentrala i drugih objekata, koji su predstavljali osnovu industrijalizacije: fabrika šamota u Aranđelovcu, čeličana u Guštanju, visoka peć u Sisku, Nova Trepča, hidrocentrale Vinodol, Slap Zete, Moste, termoelektrana Veliki Kostolac, dalekovod Kostolac — Svetozarevo itd. U saobraćaj je pušten moderni put Beograd — Zagreb, dug oko 400 km. 5 Ključna pitanja Jugoslavije, međunarodne veze, spoljna trgovina, reorganizacija aparata, pravac privrednog razvitka, kadrovi, otkup, naoružanje armije i vojna industrija, kolektivizacija, organizaciona pitanja, itd. i dalje su se rešavala na Politbirou CK KPJ. No, zanimljivo je da uvođenje radničkih saveta nije razmatralo na ovim sednicama 1949. godine, bar koliko se može videti iz postojećih zapisnika o radu ovog tela. Članovi Politbiroa su kooptirani u toku rata, ali i posle rata. Makedonija je tek 1948. na Prvom plenumu CK KPJ dobila svoga predstavnika u Politbirou CK KPJ, Lazara Koliševskog, kao kandidata ovog tela, koji je na ovu funkciju izabran na Petom kongresu KPJ, jula 1948. godine. Jednu od bitnih odlika ovih tela, Politbiroa i CK KPJ, čini to što nisu bila sastavljana po „nacionalnom ključu". No, CK KPJ je počivao na principu nacionalnog predstavništva, ali bez formalnog i strogog izbora po nacionalnim merilima i s r a z m e r e do tačke simetrije. Članovi ovih tela

GODINE

PROTIVURECNOG

RAZVITKA

307

nisu se birali kao predstavnici određene nacije. Do toga je po prvi put došlo na Osmom kongresu SKJ, 1964. godine. Na plenumima 1948—1953. dominirala je opštejugoslovenska politika, uz uvažavanje potreba ili specifičnosti pojedinih republika. Organizaciona struktura partije morala je, po Titu, biti jedinstvena. Uvođenje oblasti 1949. značilo je u suštini jačanje centraliz a c i j e a ne decentralizacije. Prilikom uvođenja oblasti 1949. godine, Jugoslavija je ovako bila podeljena: Srbija — drinska oblast (Valjevo), šumadijska (Kragujevac), beogradska (Beograd), timočka (Zaječar), moravska (Niš), Hrvatska — zagrebačka oblast (Zagreb), slavonska (Osijek), karlovačka (Karlovac), Dalmacija (Split), oblast Istre i Hrvatskog primorja (Rijeka), Bosna i Hercegovina — banjalučka (Banjaluka), tuzlanska (Tuzla), sarajevska (Sarajevo), mostarska (Mostar), Makedonija — skopska oblast (Skoplje), štipska (Štip), bitoljska (Bitolj), Slovenija — primorska (Postojna), mariborska (Maribor), ljubljanska (Ljubljana). Ove ovlasti su bile i neke društveno-ekonomske celine, sem „spojneg" dela Slovenije (granične oblasti prema Italiji i Austriji). Jedino Crna Gora, kao prostorno mala i po broju stanovnika najmanja republika, nije podeljena na oblasti. Stvaranje oblasti je obrazloženo kao „stepenica između republika i sreza". Zbog visokog stepena mobilizacije brojnih društvenih, političkih i ekonomskih efektiva trebalo je sve poslove zadržati u rukama Partije. Na Drugom plenumu CK KPJ januara 1949, Kardelj izričito kaže da se sa tolikom „mašinerijom" (misli na srezove) ne može rukovoditi iz jednog centra. Jedini protivnik ove podele je bio Miha Marinko, smatrajući to vraćanjem ,,na stare kneževine" (Kranjsku, Korušku . . .). Po njemu je postojala opasnost da oblasni komiteti postanu jači od Centralnog komiteta, ali mu je Tito uzvratio da do toga ne može doći. Marinko je strahovao od decentralizacije, iako je uspostavljanjem još jedne administrativno-birokratske stepenice CK KPJ olakšavao nadzor i rukovođenje centralnim komitetima republika. Ova podela je bila privremena, označavajući viši stepen centralizacije jugoslovenskog društva. Januara 1949, stvoren je Organizacioni biro CK KPJ, izabran na predlog Politbiroa, a sastavljen od ljudi koji su pokrivali odgovarajuće sektore. Činili su ga: Tito, Kardelj, Đilas, Ranković, Gošnjak, Vukmanović, B. Nešković, Veljko

Z

^U SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Zeković, V. Vlahović, O. Karabegović, Krsto Popivoda, Đuro Salaj, Petar Stambolić, Vida Tomšič. Ovakvim sastavom „pokriveni" su: vojska, vlast, spoljni poslovi, ideologija, kadrovska problematika, kontrolna komisija, Sindikat, Narodni front, organizacija žena. U tom telu je na najefikasniji način bila usredsređena mogućnost uvida, intervencije i pokretanja inicijative, jer su svi organi i organizacije bile zastupljene u njemu. Republička rukovodstva su do 1948. radila bez plenuma i sekretarijata. Na Drugom plenumu CK KPJ zaključeno je da se obrazuju sekretarijati. Veze između CK KPJ i ostalih rukovodstava održavane su preko Politbiroa CK KPJ, internih partijskih tela CK KPJ (organizaciono-instruktorskog, agitaciono-propagandnog, kadrovskog), Kontrolne komisije CK KPJ, a i povremenih sastanaka CK KPJ (Politbiroa) sa biroima republičkih partijskih rukovodstava. Na kraju 1948. održani su i osnivački kongresi KP Crne Gore i KP Bosne i Hercegovine, čime je reorganizacija KPJ na principima formulisanim na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji bila završena. Broj članova KPJ iznosio je januara 1949. godine 480.684. Taj broj je po republikama izgledao ovako: Srbija — 167.025, Hrvatska — 85.369, Slovenija — 10.745, Makedonija — 27.074, Crna Gora — 16.214, Bosna i Hercegovina — 52.014, Jugoslovenska armija — 94.353. Porast partijske organizacije u aprilu 1948. je iznosio 8,98%, u junu 64,19%, u decembru 69,36%, što prema Aleksandru Rankoviću znači „da se partijska organizacija povećala od 285.147 na 482.938 — za 197.791". Analiza ove tabele pokazuje da su sektaška ograničenja za prijem u KPJ iz vremena rata nestala. Ublaženi su i veliki zahtevi koji su se postavljali pred komuniste posle rata. Sada je u partiju masovnije primano (kandidati, članovi SKOJ-a koji se stopio sa NOJ, omladinci i drugi građani). Zadržana su i dalje osnovna merila kadrovske partije. Polovinom 1948. u pitanju je dvostruko veća partija (s kandidatima) nego s početka iste godine (258.923). Umesto da se osipa i smanjuje, ona se uvećavala. Nova ideologija se suočavala sa kadrovima niskog obrazovanja, egalitarne filozofije, naviknutih na direktivni stil rada. KPJ se daleko više proširivala nego što se iz nje osipalo članstvo. Podaci govore o velikom broju komunista koji su otpali u vreme pritiska Informbiroa. Među njima se nalazio poveći broj b o r a č k i h kadrova i ubeđenih komunista, koji su

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 6 9

podlegli indoktrinaciji i dogmatskim viđenjima sukoba, i koji nisu mogli da se snađu u velikom istorijskom preokretu. Čak i deo komunista koji se izjašnjavao za novu politiku samouprav l j a n j a nije ovu razumeo, i strahovao je od novina; plašio se dezorganizacije, napuštanja komunističkog kursa i restauracije g r a đ a n s k o g društva. Američki izvori iz toga vremena govore da je maršal Tito u kontaktima sa američkim političarima, diplomatama i poslovnim ljudima isticao ova strahovanja. Deo starih kadrova je verbalno prihvatao nove inicijative i na njihovom izvršenju izgarao, ali su se teško oslobađali balasta starog sindroma komuniste. U partiju je tada prodrla i velika službenička masa koja će izmeniti njenu socijalnu strukturu. Otpao je i deo srednjih seljačkih slojeva, „saveznika" partije u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji, koji nisu hteli da slede put socijalističke izgradnje na selu, ili jednostavno nisu mogli da podnose kolektivizaciju, otkup, prinudne mere, zanemarivanje srpskih krajeva. Partija će narednih godina izgubiti uporište na selu, koje je sve manje značilo u socijalističkoj izgradnji, čim su prošli kritični trenuci akutnih zaoštravanja pitanja ishrane, i došlo do prenošenja težišta dokraja na transformaciju agrarne zemlje u industrijsku. Pomeranja stanovništva su vršena prema gradovima u kojima su nicale nove industrije. O visokom stepenu centralizacije i birokratizacije rukovodeće partijske strukture u vreme pritiska IB-a govori nomenklatura CK KPJ koju je na Drugom plenumu CK KPJ, januara 1949, predložio Aleksandar Ranković. Imala je da posluži kao osnova rada u svim upravama i odeljenjima za kadrove. „Po tom sistemu", prema Rankoviću, „svako partijsko rukovodstvo imaće određen broj rukovodećeg kadra u partijskim rukovodstvima, državnom aparatu i privredi, kao i visoko kvalifikovanih stručnjaka — partijaca i nepartijaca, koje će voditi na svojoj nomenklaturi, proučavati ih, pratiti i pomagati njihov razvoj i donositi odluke o postavljanju na dužnost, odnosno smenjivanju sa dužnosti." Nomenklatura CK KPJ obuhvatala je ukupno oko 9.000 dužnosti. Zaokupljeno borbom za očuvanje nezavisnosti zemlje i pronalaženje puteva dalje socijalističke izgradnje, rukovodstvo KPJ se posle sukoba s Informbiroom našlo i pred složenim teorijsko-političkim pitanjima razvoja socijalizma u Jugoslaviji. Sukob 1948. i jugoslovenska praksa izgradnje socijalizma

Z

^

U

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

otvarali su niz novih ideološko-teorijskih i praktično-političkik problema, koji su tražili odgovor. U teoriji i praksi počela su djj se postavljaju pitanja o karakteru svojine u socijalizmu (držav-l na ili društvena) i društveno-ekonomskih odnosa uopšte, oduJ miranju države posle osvajanja političke vlasti od radničke klase; o ulozi države u rukovođenju privredom, o planiranju u socijalizmu, suštini proleterskog internacionalizma i odnosima među socijalističkim državama; o stavu prema nacionalnooslobodilačkim i drugim revolucionarnim pokretima; o ulozi subjektivnog političkog faktora i, uopšte, političkoj organizaciji društva prelaznog perioda. Odgovori na ova i druga pitanja nisu mogli da se nađu preko noći. Staljinizam je svojim dogmatizmom zadugo umrtvio stvaralačka traženja. Revizija starih rešenja odvijala se uporedo s načelnom negacijom i kritikom najizrazitijih staljinističkih pogleda u oblasti državne organizacije, rukovođenja privredom, partijske organizacije, kulturnog stvaranja. Ovaj proces prevazilaženja starog i uvođenja novog kontradiktoran je i vezan za savlađivanje otpora, nerazumevanja i teškoća. Stare ideje bile su duboko ukorenjene u svesti ljudi. Rukovodeće snage jugoslovenskog društva započele su borbu za socijalističku demokratiju u teškim uslovima: pod žestokim pritiskom Informbiroa, u kritičnoj međunarodnoj situaciji, sred blokovskih sukoba, koji su dostigli vrhunac u korejskom ratu. Državna svojina predstavljala je dominantan oblik svojinskog odnosa. Sve snage u zemlji bile su prenapregnute radi izvršenja petogodišnjeg plana. Nerazvijena ekonomika uslovljavala je nizak nivo proizvodnje. Demokratske tradicije u zemlji nisu imale dublji koren. Kulturna zaostalost, kao posledica materijalne nerazvijenosti i politike predratnih režima, dostizala je u nekim krajevima zemlje porazan nivo. Socijalna struktura Jugoslavije menjala se prvih p o s l e r a t n i h godina, ali je u njoj i dalje preovlađivalo seljaštvo. Stare klase su poražene u ratu, eksproprisane, prilagođene izmenjenim prilikama, pretopljene u Narodnom frontu ili izgubljene u neizvesnostima političke emigracije posle drugog svetskog rata. Sa sela su priticali u gradove — u fabrike, na velika gradilišta — budući industrijski radnici, preko noći osposobljavani na tečajevima za tesare, zidare, varioce, livce, mašiniste i druge pozive. Mlađi seljaci (za razliku od starijih, koji se nisu rado odvajali od svojih njiva) činili su, mobilisani u brigadama

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 7 1

Narodnog fronta, glavninu novih industrijskih radnika. Osposobljavajući se da rukuju strojevima, dojučerašnji seljaci su se učili pismenosti, osvajali prva kulturna znanja, sticali osnovna iskustva u oblasti organizacije i upravljanja proizvodnjom. Sa snaženjem centralizma i proširivanjem sfere administrativne intervencije rastao je činovnički aparat u državnoj upravi i privredi, kako na saveznom, tako i na republičkim i lokalnim nivoima. U periodu administrativnog rukovođenja privredom razgranjavali su se i profesionalizovali aparati društveno-političkih organizacija. Unutrašnji razvitak posle sukoba s Informbiroom tekao je u znaku protivurečnih traženja novih puteva. Godina 1949. predstavlja prelomnu godinu u razvitku socijalističke Jugoslavije, ali i godinu nabijenu kontradiktornim procesima. Stiglo se do granice kada više nije moglo po starom, a trebalo je pronaći nova rešenja i za njih se izboriti u najsloženijim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima. KPJ je od defanzive prešla u ofanzivu; izdržala je staljinistički nalet i krenula u novom pravcu; shvatila je, u najkritičnijem času, da se može opstati samo uz otpor i aktivan program a ne uz slepo povlađivanje Staljinovoj dogmi. Dok je zaklinjanje na vernost Staljinu, slanje telegrama, postavljanje obaveze na petom kongresu da se pronađe rešenje između dveju partija, kopiranje sovjetskog statuta, itd. moglo biti taktička varka vrha da se dobije u vremenu i otkloni mogućnost unutrašnje diverzije u okviru strategije nezavisnosti, dotle se od proleća 1949. prešlo na dalekosežne planove preobražaja socijalizma u demokratskom pravcu, obezbeđivanja jedinstva u složenoj sredini, oslobađanja misli od naslaga staljinističke dogmatike. No, preovlađivanje gledišta o dobijanju predaha i nalaženja odbrambenih rešenja, sazrevanju novih koncepcija, hipoteze iz istraživanja ne isključuju i dogmatske otpore u vlastitoj partiji, mučni proces ideološkog otrežnjavanja, saznavanje novih perspektiva. Ovaj protivurečni proces može se u fenomenološko-događajnoj sferi pratiti preko pokušaja rehabilitacije Narodnog fronta kao opštepolitičke organizacije koja se sve više pretvarala u privezak administrativnog i partijskog aparata; srastanja partije i države (realna i personalna unija); sazrevanja samoupravne koncepcije polovinom 1949. na neformalnim sastancima Kardelja, Đilasa, Kidriča, Tita i drugih rukovodećih ljudi (o čemu nema za sada druge dokumen-

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

;

tacije), što će dovesti do eksperimentalnog uvođenja radničkih saveta krajem 1949. godine. Zakonom o narodnim odborima 1949, neznatno je pojačana materijalna osnovica narodnih odbora, kao ugaonog kamena sistema vlasti; Treći plenum krajem 1949. godine, doveo je do radikalnih promena u oblasti školstva, kulture i ideologije. Nasuprot ovim procesima ili istovremeno s njima, tekli su sasvim obratni procesi dalje, maksimalne birokratizacije i administrativnih mera: kolektivizacija, zaoštravanje otkupa, formalno dobrovoljna mobilizacija radne snage (u suštini prinudna, jer je trebalo obezbediti radnike u rudnicima i na šumskim manipulacijama radi izvoza sirovina na Zapad, a na drugoj strani naći radnu snagu za dovršavanje ključnih objekata industrijalizacije, kada je fenomen fluktuacije radne snage i te kako zabrinjavao). Birokratizacija se nastavljala stvaranjem oblasnih odbora, profesionalizacijom partijskog aparata, nagomilavanjem administrativnog osoblja (planera, evidentičara, statističara, činovnika i raznih drugih „mastiljara"). Borba s IB-om se nastavljala u ime socijalističke demokratije i nezavisnosti zemlje, ali je sprovođena i administrativnim, kaznenim metodama i pritiskom UDB-e. Kroz protivurečnosti izgrađivao se novi tip društvene organizacije. Zemlja se branila od napada i spolja i iznutra. Jugoslavija je četrdeset osmu dočekala potpuno usamljena, kao i 1941. godinu, no s tom razlikom što je tada imala otvor prema Grčkoj koji je sada nedostajao i platonske saveznike u Velikoj Britaniji i SAD, a neposredno uoči aprilskog rata i u SSSR-u. Sada se nalazila u punoj dinamici realizacije prenategnutog i megalomanski zamišljenog plana industrijalizacije. Velike zapadne sile podsticale su i druge zemlje u svom domenu da ne posluju sa Jugoslavijom. Usvojene dogme teško su se odbacivale, iako će ih razarati novo iskustvo. Ljudi su se izjašnjavali protiv Staljina zbog grubosti napada, niskog pseudoideološkog nivoa argumentacije, činjenice da je „hozjajin" potcenio osobenu revoluciju drugog svetskog rata; borci i građani su ošetili da su domovina i njena sloboda u opasnosti. Defanziva KPJ trajala je do polovine 1949, kada su rukovodeće jugoslovenske snage počele ofanzivnije da nastupaju. Posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa odlučno su odbacivane optužbe komunističkih partija i ukazivano je na f a l s i f i k o v a n j e istorije i jugoslovenske stvarnosti, kao i na nemoralan sadržaj tih optužbi, ali je, istovremeno, naglašavano sovjetsko iskustvo

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 7 3

izgradnji socijalizma. Teorijski organ CK KPJ Komunist pisao je januara 1949. da „svako izučavanje zakonitosti socijalističke izgradnje treba da polazi od izučavanja konkretnih društvenih odnosa u Sovjetskom Savezu". U partijskoj publicistici pojavili su se dublji kritički osvrti n a odnose između socijalističkih zemalja, iskustvo narodnooslobodilačke borbe, nacionalno pitanje. Marta 1949. Milentije p o p o v i ć je u Komunistu dao analizu ekonomskih odnosa između socijalističkih zemalja, mešovitih društava, razmene po s v e t s k i m cenama, vidova diskriminacije i eksploatacije; Koča P o p o v i ć je u istom organu osvetlio osobenosti oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, ukazujući na sve ono značajno i novo što je ovaj doneo u zajedničkoj borbi za slobodu i nezavisnost, kao i na odlučujuću ulogu Partije u njemu; Lazar Koliševski razgolitio je aprila 1949. parolu o nezavisnoj makedonskoj državi u okviru balkanske federacije, parolu koja je, slično stavu BRP (k) iz 1943, podsticala nacionalizam i separatizam u NR Makedoniji. Članak Maksa Baće „0 nekim pitanjima kritike i samokritike u SSSR-u", takođe objavljen u Komunistu 1949. označio je početak kritičkog raščlanjivanja staljinističke ideologije. Iako za socijalistički preobražaj sela na bazi podruštvljavanja poljoprivrede nisu postojali agrotehnički uslovi, Drugi plenum CK KPJ doneo je zaključak da se težište baci na stvaranje seljačkih radnih zadruga. Ovaj skup je istakao nužnost jačanja partijskog aparata pri svim rukovodstvima, a posebno organa za agitaciju i propagandu i za kadrovsku politiku. Plenum je zaoštrio i pitanje partijske kontrole nad radom državnih organa. Tražilo se tešnje usaglašavanje rada partijskih i državnih organa u privredi i na drugim područjima. Odlučeno je da se obrazuju oblasni narodni odbori, čime se povećavao administrativni aparat. Sukobljena s brojnim političkim i privrednim teškoćama, KPJ je izlaz iz naraslih unutrašnjih nevolja tražila u administrativnom sistemu, intervenciji partijskog aparata i profesionalizmu u partijskom radu.
u

Jugoslavija je krenula u preobražaj sela pri krajnje niskoj agrotehničkoj osnovici: zemlja je tada imala svega 6.500 traktora. KPJ je definisala zadatke svoje politike na selu: prvo, likvidirati ostatke kapitalizma; drugo, sprovesti prehrambenu politiku; treće, pojačati tempo socijalističkog preobražaja sela. Ovo pitanje nije naučno ispitano, ali najveći deo pisaca iznosi

r
« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

mišljenje da je na taj radikalan zaokret uticao napad IB-a. Rezolucija IB je, naime napadala politiku KPJ zbog koncentracije kulaka na selu, i zbog zapostavljanja klasne diferencijacije na selu, podsećajući da sitno individualno gazdinstvo rađa kapitalizam. Nemamo razloga da se ne složimo sa pomenutim mišljenjem jer je napad IB-a bio neposredni uzrok, ali uz napomenu da je KPJ predviđala uklanjanje kulaka i pre krize sa IB-om, jačanjem socijalističkog i zadružnog sektora na selu, ali bez forsiranog stvaranja seljačkih radnih zadruga. Godine 1947, u celoj Jugoslaviji je bilo 808 SRZ, 1948. bilo ih je 1.318, a krajem 1949, posle naleta kolektivizacije, 6.625. U ukupnom razvoju privrede poljoprivreda je i dalje vidno zaostajala. Primitivna tehnika usitnjenih seljačkih gazdinstava nije mogla da osigura veće prinose. Ishrana vojske i gradskog stanovništva, koje se industrijalizacijom osetno uvećavalo, i snabdevanje industrije sirovinama zahevali su da Jugoslavija uvozi žito. Administrativni sistem otkupa i planova setve još više je smanjivao oskudne prinose u poljoprivredi. Drugi plenum CK KPJ, održan 28, 29. i 30. januara 1949, dao je direktivu za bržu kolektivizaciju sela stvaranjem seljačkih radnih zadruga. Zbog drukčijih prilika na jugoslovenskom selu i diferencijacije kategorija seoskog stanovništva, ova mera se razlikovala od sovjetske politike krajem i početkom 30-ih godina. Bitna razlika, međutim, ogleda se u tome što je sovjetska forsirana kolektivizacija sprovedena eksproprijacijom individualnog seljaka na nacionaliziranoj zemlji, i to dokraja i po cenu fizičkog savlađivanja otpora i dezorganizacije poljoprivredne proizvodnje od koje se Sovjetski Savez dugo nije mogao oporaviti. Tito je na Trećem plenumu decembra 1949. isticao da mi ne želimo ponavljati sovjetski put, jer njima i danas stoje sela kao u doba „cara Nikolaja". Treći kongres Narodnog fronta Jugoslavije (10—12. aprila 1949) dao je početne podsticaje za rehabilitaciju Fronta kao političke organizacije. U Programskoj deklaraciji NFJ zahtevalo se razvijanje „živog političkog rada u narodnim masama", „svestrano razvijanje delatnosti narodnih masa za socijalističku izgradnju zemlje" i „razvijanje svestranog učešća narodnih masa u radu organa narodne vlasti, razvijanje kritike i kontrole radnih masa nad radom državnih organa". No ranija shvatanja o ulozi te organizacije ponovo su potvrđena. Pred njom su se

| 1 1 j

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 7 5

dva osnovna zadatka: izvršenje petogodišnjeg plana i borba za nove odnose na selu, tj. kolektivizacija. Kao i KPJ, N a r o d n i front Jugoslavije znatno je povećao svoj aparat. G o v o r e ć i pred Narodnom skupštinom maja 1949. o Predlogu zakona o narodnim odborima, Edvard Kardelj je naglašavao značaj razvitka socijalističke demokratije u smislu veće „narodne samouprave". Polovinom iste godine održano je savetovanje o lokalnoj privredi, na kome je podvučeno da je proširivanje p r i v r e d n i h ovlašćenja narodnih odbora neophodno. Treći plenum CK KPJ, održan krajem 1949. godine, formulisao je neke ideje koje su nagoveštavale nova shvatanja o putevima i metodama socijalističke izgradnje u Jugoslaviji. Upozoreno je na kršenje principa dobrovoljnosti pri osnivanju seljačkih radnih zadruga, uz preporuku da se one iznutra učvršćuju, a ne brojčano povećavaju. U vezi s poblemima školstva istaknuto je da je cilj obrazovanja i vaspitanja stvaranje svestrano odgojenog slobodnog graditelja socijalizma. Zatraženo je da se komunisti založe za „vaspitavanje slobodnih, socijalističkih ljudi, ljudi koji smjelo i odvažno misle i rade, koji su široki i raznovrsni u shvatanjima, a ne ljudi čiji će umovi biti potišteni". Istupljeno je protiv pretvaranja prosvetnih radnika u „činovnike za prosvjetu", protiv ukalupljivanja i tipiziranja obrazovanja. Ukazano je na potrebu produžavanja tradicija borbe za demokratsku i naprednu školu. CK KPJ se zalagao za debirokratizaciju i decentralizaciju rukovođenja prosvetom i kulturom. Tražilo se smanjivanje glomaznog aparata u saveznim i republičkim organima, odnosno razvijanje inicijative lokalnih organa vlasti i prosvetnih i kulturnih ustanova. Zaostalost u oblasti kulture KPJ je savlađivala demokratizacijom, odnosno proširivanjem kruga korisnika kulturnih dobara, razvijanjem mreže kulturnih ustanova, borbom za nacionalnu ranopravnost. Prvi podsticaji u tom pravcu dati su neposredno posle oslobođenja, kao rezultat revolucionarnih tekovina. Za kulturu i prosvetu obezbeđivana su veća materijalna sredstva, osnivane nove ustanove (domovi kulture, narodni univerziteti, pozorišta, kulturna društva, škole, fakulteti), stvaran nov kadar. Nastavljene su masovne kampanje radi suzbijanja nepismenosti. Prvi kongres prosvetnih radnika 1946. doneo je odluku da se za ovu akciju mobiliše sav raspoloživi kadar. Nezavisno od ostvarenih rezultata, optimističke prognoze o savlađivanju nepismenosti sudarale su se u Stvarnosti s
nalazila

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

podacima o novoj vojsci ljudi i žena koja je napuštala tečajeve za opismenjavanje ili ih nije ni pohađala, kao i o deci koja su ostajala van škole. Rukovodeći ljudi KPJ nisu imali nimalo iluzija o karakteru informbiroovskog pritiska na KPJ i Jugoslaviju. Đilas je još januara 1949. govorio za kampanju IB-a da joj je po „nakaznosti, lažljivosti, bezbočnosti i bezobzirnosti teško naći ravne". Napad IB-a na KPJ Tito je maja 1952. ocenjivao kao „mučki". Na petom plenumu KP 1952. on govori o „izdaji Sovjetskog Saveza" i „izdaji revolucionarne ideje od strane najveće Partije". Bilo je kadrova koji su nove mere tretirali kao liberalne, ali i drugih koji su smatrali da se izvode pod diktatom spolja, to jest iz SAD. Kidrič je januara 1949. istupao da se prema teškoćama borbeno postavlja; da treba ukloniti stare „klišee i formule" i podgrejavati „patriotizam u borbi za izgradnju socijalističke domovine". „Suvoparni doktrinari" su izmišljali „teorije" koje je trebalo suzbiti: da je glavno boriti se protiv imperijalizma a da je sve drugo sporedno, da je Jugoslavija izolovana od demokratskog bloka, bez obzira da li su komunisti krivi ili nisu a deo je video samo broj i silu a zanemarivao istinu. Đilas je dodavao da protivnici vide u Jugoslaviji „mrtvi komad zemlje" a ne revolucionarni pokret koji se bori za neke ideje. Dogmate koje su izražavale rezerve, sumnje, rovarile ili napadale imale su „ledeni mozak", „bez mrvice duše"; nazivao je ove dogmatizirane intelektualce „Klimima Samginima" u novim uslovima, to jest praznim i lažljivim, odnarođenim, koji samo posmatraju svet kako se odnosi prema njima. Đilas je mislio da se borba mora voditi protiv dvostrukog protivnika. Jedan od njih je bio informbiroovski talas negacije samostalnosti na koji je Partija odgovorila borbom za socijalističku izgradnju ispreplitanu sa pravilnim rešenjem odnosa među socijalističkim zemljama i borbom protiv „klevetničih metoda". „Razgolititi" ovu pojavu i otkriti njenu suštinu, Đilas je smatrao jednim od „ n a j z n a č a j n i jih svjetskih istorijskih događaja", jer se radilo o sukobu unutar socijalističkog sveta. Drugi protivnik nije bio samo svesni, klasni protivnik već „mrak stoljeća", pod kojim je podrazumevao zaostalost, nekulturu, primitivizam, neznanje, sujeverje, rđave navike. Šef agitaciono-propagandnog centra izražavao je

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 7 7

i u događajima 1949. nezadovoljstvo intelektualcima. „Po pravilu", kaže, iskustva sa „dovitljivim", „pametnim intelektualcima" koji imaju smisla ,,za agitaciono-propagandni rad, a nijesu do kraja odani Partiji — veoma su žalosna". Opredeljivanje za socijalističku demokratiju bilo je određeno nizom razloga, koje su rukovodeći ljudi KPJ objašnjavali na isti ili srodan način, već zavisno iz kojeg su ugla posmatrali uzroke nasilja zaštitnog aparata, perspektivu razvitka, poreklo deformacija, usklađivanje početnih formi samoupravljanja sa ulogom pojedinaca u upravljanju društvom. Generalni sekretar KPJ, J. B. Tito, smatrao je da je politika u toku dužna da raščisti s ostacima iz sovjetske prakse, to jest prakse SKP (b) i Informbiroa, jer su ostaci takve prakse onemogućavali slobodnu raspravu građana. Sa velikim „historijskim zadatkom" odbrane marksizma-lenjinizma od revizionističkih pokušaja Partija je — po Titu — bila dužna da razvija socijalističku demokratiju. Ova alternativa bila je jedno od najsnažnijih oružja u sukobu sa birokratskom praksom socijalističkih zemalja. Borba sa platforme državne svojine, vladavine birokratskog centralizma i ideoloških projekcija birokratskih snaga u međunarodnim razmerama nije davala nikakvu šansu Jugoslaviji u odbrani nezavisnosti i oživotvorenju prava na samostalan razvitak socijalizma. Za Aleksandra Rankovića, nosioca referata o zakonitosti na Četvrtom plenumu, sudstvo je kao „instrument jednostrane primene", često primenjivano pogrešno prema „poštenim građanima". Težište njegovog razmišljanja i analize zakonitosti svodilo se na to da je prenošenjem funkcije države na neposredne „narodne organe", neizbežno rasla „samostalnost građana o vrednosti njihove lične slobode i njihovih ljudskih prava, o ulozi građanina pojedinca u upravljanju društvenim životom". I dalje: „Jačanje svesti građana ne može se izdvojiti od jačanja njihove svesti o njihovim ličnim pravima i ličnoj slobodi." Ciljevi nove politike jasno su definisani: prvo, učvršćenje mesta pravosuđa u državnom uređenju i proširivanje izvesnih njegovih ovlašćenja u pravcu jačanja zaštite prava građana i zakonitosti; drugo, učvršćenje zakonitosti i odlučno suzbijanje pojava svake samovolje i nezakonitih postupaka, bilo od koga i u ma kom obliku dolazili. Dve masovne pojave, „informbirovština" i otpori na selu kolektivizaciji i otkupu, sačinjavale su tih godina bitne objekte za intervenciju represivnih i pravosudnih organa. Novom

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

partijskom politikom nije se oblažavala oštrica te borbe, ali se kanalisala u pravcu poštovanja z a k o n s k i h normi i formi. Ranković izričito kaže da je borba partije „protiv starih porobljivača i hegemonista i protiv stvaranja nove pete kolone od domaćih izdajnika i najamnika" ojačala budnost sudova i borbu za „pravilnu i doslednu primenu naših zakona, za čuvanje naše nacionalne nezavisnosti i naše socijalističke demokratije". U dokumentima ovog plenuma, a i u drugim partijskim i državnim izvorima koje znamo, nema ni pomena o Golom otoku. Desetine romana i pripovedaka kao da su plod čiste imaginacije umetnika. Tek na strani 514. zbornika stenografskih izvora plenuma pada u oči jedna asocijacija Aleksandra Rankovića, koja upućuje na postojanje takvog logora, iako ga on ne pominje pojedinačno već govori u množini o „zatvorima". Rankovićevim rečima, „zatvori u kojima se nalaze osuđenici (nije, dakle, ni reč o zatvorenicima — pripadnicima IB isključivo) nisu nikakvi logori smrti, već radilišta socijalističke izgradnje, gde je i zatvorenicima pored korisnog fizičkog rada omogućen i kulturno-prosvetni život". Ne znamo ni danas, 35 godina posle događaja, ko je inspirisao metod kažnjavanja koji se primenjivao na Golom otoku. Sasvim je slučajno da je jedan kraljevski general (pod str. pov.) u svojstvu načelnika Generalštaba Kraljevine Jugoslavije, Dušan Simović, uoči rata namenjivao, prenoseći u suštini prvobitnu ideju Antona Korošca, koju je prihvatio Milan Stojadinović, komunistima i drugim antidržavnim snagama sklanjanje na usamljena jadranska ostrva, shodno, kako on kaže, praksi nekih drugih velikih zemalja (ne misleći isključivo na SSSR). Gledajući na ovu sugestiju kao strogo tajnu, na dnu dokumenta je zabeležio da se može učiniti javnim tek 1948. godine. „. . . Zato je potrebno, dok traje ratni zaplet i nesređene političke prilike u svetu i (radi) uspostavljanja mira, a po ugledu na ostale velike države ( F r a n c u s k u —Italiju—Nemačku—Rusiju), zavesti i kod nas k o n c e n t r a c i one logore za sva takva lica. Za obrazovanje ovih logora vrlo zgodno mogu da nam posluže naša mala i slabo naseljena dalmatinska ostrva (kao na pr. Žirje, Mulat, Kaprije), koja su izolovana od kopna. Burna vremena, u interesu Otadžbine, zahtevaju ove izuzetne i preventivne mere.") Ovom slučajnošću, jasno, ne mislimo da je poreklo ovog ostrvskog režima, po zlu zapamćenog, u vremenu kada je odbrana zemlje bila

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 7 9

svetinja i najpreča dužnost svakog građanina, vezano za generala Dušana Simovića, jer su postojala znanja o daleko savršenijim sredstvima lomljenja ljudi u vreme carske Rusije i staljinskih logora. Čak i Svetozar Vukmanović u svojim poznatim memoarima iz 1971. Revolucija koja teče, knj. II, kaže da nije znao za postojanje ove jadranske kaznionice za mrvljenje ljudi i monstruozno preobražavanje ličnosti. Bivši oficir UDB-e Slobodan Krstić („Uča") izjavio je početkom 1988. da mu je Aleksandar Ranković naredio da preuzme radove na Golom otoku, predviđenom za logor, jer su zatvori puni pripadnika IB. Ostrvo je u prvom svetskom ratu inače služilo za smeštaj ruskih zarobljenika koji su na njemu masovno umirali. Goli otok je August Augustinčić spominjao Ivanu (Stevi) Krajačiću kao mesto bogato kvalitetnim mermerom. Istoričarima ostaje da dokumentovano utvrde ko je, u kojim okolnostima i sa kakvim ciljem doneo odluku o osnivanju ostrvskih mučilišta. Tada primenjeno prepariranje ličnosti bilo je u potpunoj suprotnosti s velikim idealima KPJ vezanim za emancipaciju ličnosti, socijalističku demokratiju i odbranu nezavisnosti. Izolaciju i neutralisanje aktivnih pripadnika IB-a, niko ne može dovoditi u pitanje ni posle toliko vremena. Jer, sa strane napadača, radilo se o najgrubljem pritisku koji se mogao zamisliti, pritisku bez milosti, obzira i poštovanja, bez najelementarnijih pravila ponašanja prema suverenoj zemlji; težnja je bila jasno lansirana: da se zakoniti poredak sruši uz pomoć građanskog rata ako je potrebno, s korišćenjem snaga iznutra; problematična ideološka razmimoilaženja preneta su na državni plan, suprotno normama i običajima međunarodnog prava i diplomatskog ponašanja; državni pritisak pratila je monstru-propaganda, puna falsifikata i primitivnih insinuacija; nepoštujući suverenitet Jugoslavije, socijalističke zemlje su radile na podrivanju sistema iznutra, potpomagale državni terorizam, išle na međunarodnu izolaciju Jugoslavije; protiv Jugoslavije korišćena su sva sredstva psihološkog rata. Na unutrašnjem planu došlo je do rascepa u partiji, prvi put posle 1937. godine. Jedinstveni, monolitni organizam povijao se pod pritiscima kolebljivih, nesigurnih ljudi koji su se pitali šta znači taj sovjetski pritisak, i nije li KPJ prenaglila ili preterala u svojoj odbrani. Napadu je 1948. bilo izloženo jezgro rukovodeće snage koje je potpuno kontrolisalo sve ustanove, službe i državne punktove, celokupni državni, politički, ekonomski

« <5 "

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

i kulturni život. Odlučni trenutak nije trpeo u ime komunističkih principa i sutrašnje istorije unutrašnje sumnje, grčenja, nedoumice, politička prebiranja u sebi o društvu. Ali, na drugoj strani, radilo se o indoktrinaciji Staljinom, SSSR-om, SKP(b), sovjetskim poretkom, koja je trajala u KPJ bez prekida od njenog pristupa Kominterni 1919. godine. U nekim nacionalnim sredinama, tradicionalni ruski faktor delovao je u preobraženom obliku prihvatanja svega sovjetskog kao „ruskog", „slovenskog". Internacionalistički trans i stvoreni imperativ integracije socijalističkih snaga pred rastućom imperijalističkom agresijom, zbunjivali su duhove. Iako nije bilo Kominterne, disciplina iz njenog vremena je živela u svesti dela starijih komunista. Partija je izdržala strahoviti udar spolja i podele iznutra i ostala jedinstvena, uskoro i brojno uvećana, ali i suočena sa otpadanjem dela kadrova. Deo pripadnika IB-a poticao je iz rukovodstva; bilo je komandanata i komesara, ljudi koji su radili u najpoverljivijim službama (UDB-i, diplomatskim predstavništvima, armiji, itd.). Na ovom plenumu izneto je da je do juna 1951. uhapšeno 8.403 lica zbog neprijateljskog rada na liniji IB-a. Kaže se da su ta lica osuđena po administrativnom postupku na tzv. društveno-koristan rad. Od broja uhapšenih pušteno je na slobodu 3.718 lica, od kojih je ponovo uhapšen 1,2% zbog neprijateljskog rada posle puštanja. No, tek pre koju godinu objavljeno je da se za Rezoluciju IB-a izjasnilo 55.348 člana KPJ među kojima je bilo nosilaca Partizanske spomenice, aktivnih pripadnika JNA, pripadnika organa unutrašnjih poslova, članova raznih tela i rukovodstava KPJ i f unkcionera i članova skupština i njihovih tela. Pripadnici IB nisu prihvatali razlaz sa „Rusijom", živeli su u uverenju da je ona „svemoćna", a njen vođa Staljin „nepogrešiv". Jedan od pripadnika grupe anketiran od Branislava Kovačevića, kaže: „Kako da čovjek preko noći promijeni mišljenje kada je 1941. godine pošao na ustanak zbog Rusa " Sekretar sreskog komiteta Bjelo Polje Bulatović odmetnuo se neposredno po smenjivanju sa funkcije. Uživao je u narodu ugled kao častan čovek, ali je bio nepopravljivo indoktriniran, zaslepljen autoritetom SKP(b) i Staljina. Pored Bulatovića u šumu su pošli i organizacioni skretar, šef UDB-e, k o m a n d i r stanice milicije, poverenik za prosvetu i ostali članovi Biroa sreskog komiteta, ukupno 18 lica. Ova odmetnička, „radikalno

GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 8 1

informbirovska grupa bila je za 15 dana likvidirana ili uhvaćena zahvaljujući sinhronizovanoj akciji vojske, milicije i naroda". Na sednici CK KPJ od 28. do 30. januara 1949. godine, posebno je tretiran bjelopoljski slučaj. Ocenjeno je da je ,nebudnost prema Bulatoviću" ovome omogućila da sve više , u v l a č i pojedine ljude u zločin — i on ih je uvukao u zločin". ,Jedan broj ljudi sigurno je bio žrtva besomučne, podmukle i besprincipijelne kampanje" protiv partije i njenog rukovodstva, pa je ,,zato neophodna odlučna akcija prema otvorenim i prikrivenim neprijateljima — informbirovcima". U slučajevima gde je partija delovala nedovoljno brzo i odlučno protiv pripadnika IB-a u rukovodstvima i van njih, kao u Crnoj Gori, stupila je u akciju UDB-a. U borbi protiv IB-a, kao i u prethodnom periodu borbe protiv ostataka građanskih snaga, emigracije i zapadnih agentura, UDB-a je sticala poziciju neprikosnovene, zaslužne službe, s velikim ovlašćenjima, po prirodi stvari zatvorene od društva, čiji se rad do 1951. nije ni razmatrao na sednicama rukovodstva, koliko se može ustanoviti čitanjem zapisnika Politbiroa CK KPJ i stenografskih materijala plenuma od aprila 1948. godine. UDB-a je, oslonjena na izvanredna ovlašćenja, zahvaljujući odsudnosti trenutka, činjenici da je njom rukovodio i nad njom bdeo Aleksandar Ranković, moćni organizacioni skeretar CK KPJ, odgovoran za unutrašnje poslove, pravosuđe, kadrove, obaveštajnu službu, uspela natkriliti društvo, pa i Partiju, koncentrisati ogromna ovlašćenja u svojim rukama, te živeti posebnim životom u državi. Preko Rankovića, UDB-a je formalno stojala pod rukovodstvom partije. Tito je kao ratni komandant sjedinjavao u sebi funkcije vrhovnog komandanta, predsednika Vlade FNRJ, generalnog sekretara Partije, držeći u svojim rukama i konce spoljne politike i međunarodnih veza sa stanovišta orijentacije i odlučivanja, iako se za vreme IB-ea na dužnosti ministra inostranih poslova nalazio drugi moćni čovek KPJ Edvard Kardelj, neka vrsta konstruktora političkog sistema. UDB-a se u svojoj delatnosti oslanjala na masovni broj saradnika u državnom, partijskom i društvenom aparatu, jednom rečju u narodu. U tim danima borbe protiv pritiska sa Zapada 1945—1948, rata na dva fronta 1948—1949, otpora agresiji sa Istoka u najraznovrsnijim političko-ekonomskim, psihološko-propagandnim i obaveštajno-agenturnim vidovima Argus-društva, UDB-a je bila „oči i uši" partije i državne vlasti.

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

KPJ je smogla snage da u ime nove vizije socijalizma javno iznese niz deformacija u sistemu odbrane poretka 1948—1951. godine. Aleksandar Ranković govori o „političkom slepilu" sudova i UDB-e u smislu njihove sklonosti da običan kriminal — zbog opšte politizacije svega i svačega — pretvaraju u krivična dela (kontrarevolucionarnu delatnost, i si.). Krajnosti su se ponavljale: ako je 1945. bilo opasno dovesti u pitanje Staljinovu nepogrešivost, u uslovima napada IB-a i njegove podrivačke delatnosti za izmenu legalnog poretka, mogle su biti inkrimisane i sklonosti ka ruskoj klasičnoj literaturi, razumljivo na nivou nižih organa vlasti i organa gonjenja. Sudije, pojedinci iz UDB-e i tužilaštva znali su odstranjivati ljude iz života određene sredine iz ličnih, koristoljubivih motiva, i raznih drugih abeiacija, „lokalnog slogaštva"; sudovi su znali potpadati pod uticaj javnog tužioca, organa uprave, partijskih rukovodilaca i organa KPJ. Ranković govori o sporazumevanju tužioca i predsednika suda o presudi. Na plenumu se govorilo o naličju nezavisnosti sudija. Sudovi su se praktično nalazili pod nadzorom UDB-e. Presude su se gradile na priznanju optuženog, dok je odbrana sa svedocima zapostavljana. Ranković navodi kao primer do kog je stepena apsurda doveden rad u pravosuđu kad su neki sudovi smatrali za krivično delo poricanje optuženog na glavnom pretresu priznanja datog u isleđenju. Pritisci na sudije mogli su, kaže se na plenumu, prouzrokovati „pojave nepouzdanosti, straha i moralne labilnosti sudija". 0 „priznanju okrivljenog" kao „glavnom dokazu" govori i Vladimir Bakarić; pravo je ono „što naredi sreski komitet"; po Bakariću, inače doktoru prava, partija je uticala samo na Vrhovni sud u pitanju specijalnih političkih slučajeva, što radi svaka vlast na svetu. Bakarić je diferencirao ponašanje milicije od „kotara do kotara", jer se ona u jednom javljala kao „zaštitnik" a u drugom su građani sticali utisak da su u „okupiranoj zemlji". Aleksandar Ranković je, polazeći od postojeće prakse, na plenumu kritikovao UDB-u, smatrajući da su neki njeni postupci bili u raskoraku sa partijskom i državnom linijom, što je nanosilo štetu. Po njemu, UDB-a ne sme da stoji iznad vlasti i zakona već je pozvana da štiti interese narodne zajednice i strogo se pridržava zakona. Ali, u praksi ova strogo centralizovana služba, koju su zapadni krugovi od osnivanja maja 1944. godine (OZN-e) nazivali „političkom policijom", a emigracija

G O D I N E PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 8 3

tražila njeno raspuštanje u brojnim memorandumima koje je upućivala vladama zapadnih zemalja, nametnula se organima pravosuđa kao vrhovni arbitar, odlučujući organ, politički kontrolor, savest poretka, iako su odluke sudova bile zaodevane u zakonsko ruho, što je u datim uslovima moglo zadovoljavati formu. Dovoljno je navesti podatak iznet na ovom plenumu o pojavi brzopletih hapšenja 1949. godine, jer se pokazalo — puštanjem iz istrage ili posle suđenja — da je 47% hapšenja bilo n e z a k o n i t o . Neopravdano pokrenuti postupci po republikama izgledaju ovako: Srbija — 40%, Slovenija — 39%, Bosna i Hercegovina — 51%, Makedonija — 36%, Crna Gora — 47%. UDB-a je 1949. godine bila svemoćna, prisvajajući kompetencije drugih nadležnih organa, što je 1951. izazvalo patrijsku kritiku. UDB-a je izvršila 23% hapšenja, vodeći istragu zanemarujući upravne organe unutrašnjih poslova. Isleđenja su tekla mimo zakonskih rokova, a unutrašnja uprava, opet, nije prijavljivala hapšenja tužilaštvu. Sudije su često razrešavane voljom lokalnih rukovodilaca. Javni tužioci su znali izdavati telefonske ili telegrafske direktive za masovno konfiskovanje imovine „žitara" (to jest obveznika u otkupu). Uvrežila se psihologija da se odgovornost pred zakonom odnosi samo na nepartijce. Ljudi su hapšeni i na osnovu usmenih naloga. Donošena su nezakonita interna uputstva i drugi propisi. Administrativno kažnjavanje je vršeno i na osnovu blanko rešenja izda tih administrativnim službenicima. Novi talas antibirokratizma doveo je do preispitivanja i vlastitog iskustva, koje nije moglo zaobići ni pravosudne ustanove. Ideja socijalističke demokratije nije se mirila sa birokratskim voluntarizmom. Nova uloga Narodnog fronta Jugoslavije, jačanje pozicije lokalne samouprave, radnički saveti u preduzećima nisu prihvatali raniji način života i rada. Normalizacija odnosa sa zapadnim državama imala je, bar posredno, uticaja i na obraćanje više pažnje na unutrašnje slobode i demokratski stil rada. Podvrgavaju se kritici ustanove koje su preuzete iz SSSR-a ili su ličile na sovjetske. Neke stare ustanove su se zadržavale, menjajući samo sadržaj, a nove uvodile ili „rehabilitovale", kao advokatura. Rukovodstvo je poticalo promene „odozgo", zavisno od procene uslova, odnosa snaga, korisnosti po razvoj sistema i od međunarodnih okolnosti. Za jedne, ovo je moglo biti „doziranje", ali za one vaspitane u

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

drugoj školi rada, strepelo se od promena koje ugrožavaju socijalizam. Pored snaga koje su se izjasnile za Informbiro, javljao se i otpor u partiji od strane onih koji su zadržali stari način mišljenja i dogmatizovanu svest. Otpori su imali izvore i u nerazvijenoj civilizacijskoj osnovi kojoj su pogodovala proverena rešenja, umesto otiskivanja u novo i nepoznato. O malom autoritetu sudova govori da su radili u „kafanama i prčvarnicama", „isteruju se neke kazandžije iz radnji i namešta sud" (Božidar Maslarić), ili kako kazuje Duro Pucar: „Naši ljudi u miliciji još su primitivni. . . Ali, kada možete naći na stotine sudija koji imaju 3 ili 4 razreda osnovne škole, onda milicajac pogotovo nema mogućnosti da sprovede zakonitost." Sudije su bile bez pravne spreme, iako se pogotovu od njih, jer se radilo o vremenu opšte ideologizacije, tražilo da prihvate marksizam i ideološke stavove partije; kritikovana su tzv. nasleđena pravna shvatanja kod dela sudijskih kadrova; onima bez pravne spreme pripisivalo se da su bili pasivni ili nosioci opštih „revolucionarnih stavova". Advokatura je bila malobrojna, zapostavljena i s neznatnim autoritetom. Po recima Josipa Hrnčevića, ona je bila dobro „očišćena" od „protivnarodnih i korupcionaških korumptivnih elemenata". Uprava je pokazivala tendenciju da postane sama sebi sudija, to jest da se odvoji od kontrole svog rada. Kardelj je potcenjivanje sudstva izvodio iz prve revolucionarne etape u kojoj je revolucionarni duh prožimao celokupni aparat. Težište je umesto na sud stavljeno na Javno tužilaštvo, ustanovu koja je, po njemu, mehanički preuzeta od Rusa. Instituciju tužilaštva ocenjivao je kao najidealniju za birokratski sistem, tako reći kao organ NKVD-a. A to znači da je vlada zadržavala kontrolu nad zakonitošću, tumačeći često šta je ljudsko pravo, a šta nije. S plenumom o kojem je reč trebalo je da nastupi prelom u odnosu na pravosuđe što je zapravo činilo sastavni deo velikog zaokreta koji je tekao u ćelom društvu, kao rezultat sukoba sa Informbiroom i raspleta na osnovu iskustva revolucije, izvornih dela klasika, kritike birokratskog centralizma. Kardelj promenu definiše u tom smislu da smo do sada bili pristalice „grubog političkog nasilja", a sada smo napravili „čitav preokret u pravu". Sudije su bile bez autoriteta („poslednja rupa na svirali"), a „socijalistička pravda" se pitala „šta će nam sud uopšte". „Ali, bili bismo iluzionisti", kaže on, „kada bismo

G O D I N E PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 8 5

t r a ž i l i potpuno nezavisne sudove." No, smatrao je za imperativ da se u budućnosti spreči da svaki lokalni organ utiče na njih (intervencije partijskih komiteta, javnog tužioca, UDB-e). Utvrđeno je da nisu u dovoljnoj meri obezbeđena prava građana da sami pokreću postupak protiv nezakonitih akata koja su v r e đ a l a njihova prava. Naglašen je značaj advokature kao ustanove koja zastupa građane, preduzeća i organizacije, i pruža im pravnu pomoć. Za vreme masovne kolektivizacije proglašene januara 1949, na Drugom plenumu CK KPJ i u toku borbe za otkup poljoprivrednih proizvoda, dolazilo je do izrazitog neraspoloženja seljaka, primene prinudinih mera, manifestacija otpora, vrenja na selu i nasilnih mera protiv seljaka koji nisu izvršili obaveze. Te pojave nisu naučno ispitane, ali globalni podaci sa plenuma 1951, govore o njihovoj raširenosti, masovnosti, intenzitetu sukoba, reakciji vlasti. Godine 1950, bilo je doneto 91.024 krivičnih presuda i preko 300.000 građana kažnjeno zbog prekršaja, i to najsitnijih. R. Čolaković je na osnovu čitanja žalbi ustanovio da se u 80% slučajeva radilo o povredi zakona. Pojava nije bila lokalizovana na jedan srez već karakteristična za celu Jugoslaviju. Praksa je proticala u znaku primene drastičnih mera o kojima su na najvišem partijskom rukovodstvu (Drugom i Trećem plenumu CK KPJ) saopštavali najodgovorniji rukovodioci. Jovan Veselinov je na Trećem plenumu CK KPJ 30. decembra 1949. govorio o „politici raskulačenja" i „totalnoj konfiskaciji" seljaka, iako je svima bilo jasno da seljak ne raspolaže zaduženim količinama. Glavno je bilo izvršiti plan, pa ma i po cenu pritiska („šamaranje", „vučenje za brkove", „hapšenja članova sreskih komiteta"). Tito je u reagovanju na izlaganje Veselinova pominjao i „stavljanje pištolja u usta". Žita nije bilo, a partija je zahtevala da se ono nabavi. Jovan Veselinov je na plenumu, prema Svetozaru Vukmanoviću, kvalifikovao ovu politiku kao „pravi rat" sa seljacima. On je „očiju punih suza" isticao da je na hiljade seljaka uhapšeno i osuđeno. „Ima i mrtvih. Ljudi sekirama brane malo žita što je rodilo. Ima tu i kulaka, ali to su većinom naši ljudi! U narodnooslobodilačkoj borbi bili su na našoj strani, a sada su postali neprijatelji! Ne zbog toga što su kulaci, nego zato što je određen previsok otkup. Naši aktivisti koji isteruju otkup, odvojili su se od naroda. To su oni isti ljudi koji su bili u toku rata najpopularniji; sada su postali najomrznuti-

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ji." Rodoljub Čolaković je negodovao protiv mera otkupne politike u Semberiji februara 1950. Prema Čolakoviću, „bilo je svašta", pri čemu misli na prinudne mere i „masovne tuče". Tito je ovu protivurečnu situaciju svodio — parafrazirajući Kidriča — na stanje na selu („teško mi je da dam jer nemam" — Kidrič), a na drugoj strani se tražilo „daj čim više". Tito nije uopštavao „pojedinačne samovolje, smatrajući „da od nas gore ide krivica". „Ali, oni kadrovi koji dolje rade, a koje sam ja najviše krivio, zapravo su najmanje krivi. Jer, oni kad dobiju nalog odozgo, izvrše ga pa makar glava odletjela. A i letjele su glave. Ljudi su na terenu gubili živote oko tog otkupa. Mi to sebi moramo otvoreno priznati." Međutim, smatrao je da se otkupom vrši „dalja socijalizacija i izgradnja socijalizma u našoj zemlji, da prehranjujemo naše stanovništvo". Maja 1950. pobunili su se seljaci u Cazinskoj krajini. Delegacije seljaka iz smederevskog kraja uzaludno su pokušavale da dođu i postave pitanje otkupa pred Narodnu skupštinu FNRJ. Na Trećem plenumu CK KPJ Vladimir Bakarić je povodom Titove primedbe „da je u nekim krajevima prilikom otkupa bilo i žrtava", navodio da je u Slavoniji u sukobima palo oko 50 glava. Partija se suočavala sa „zapanjujućim nepoznavanjem zakona i uredaba", „očiglednim nepravdama" i „sporošću pravosuđa". Kardelj na plenumu iznosi da su hapšenja „prosto strašna". U Bosni je 51% uhapšenih pušteno bez kazne. Zanimljiva su Kardeljeva razmišljanja nad ovom pojavom sa stanovišta efekta kazne: ,,. . . Ako suviše olako hapsimo, kazna prestaje biti strah za ljude (i) na taj način postaje sastavni deo svakodnevnog života, kao na primer gripe ili neke povrede, zatvor prestaje da bude sramota, nema nikakvog dejstva. Ja mislim da bi trebalo podići smisao kazne, da zatvor postane strah za ljude . . . " Za Milovana Đilasa otkup je bio „forma nepravednih ekonomskih odnosa", koju moraju pratiti nasilne mere; Boris Kidrič je izvor nezakonitosti nalazio u dotadašnjem privrednom sistemu i oštroj „nategnutoj borbi za petogodišnju izgradnju": „Greške su neizbežne u našoj gigantskoj borbi za izgradnju zemlje i opstanak." Reagujući na navedene primere iz Bosne, Tito je isticao da je takvih slučajeva bilo i u Vojvodini, ,,i to nevjerojatnih slučajeva, da sam se ja za kosu hvatao i pitao šta je to s našim ljudima, jesu li oni neprijatelji ili su izašli iz takta usljed prenapornog rada". Za nepravilne postupke u Semberiji govorio je da su „strašna stvar". „U

G O D I N E PROTIVURECNOG RAZVITKA

2 8 7

Istri", kaže Tito, „mase se javljale za optiranje, iako nisu bili Italijani, jer su im bili dozlogrdili postupci ljudi na terenu". ,Žita nije bilo, a vlast je tražila da ga seljaci ni iz čega stvore." Za pitanje kolektivizacije, karakterističan je Treći plenum, jer se na socijalizaciju poljoprivrede počelo gledati daleko trezvenije. Na tom plenumu KPJ je dala korektive za sprovođenu politiku, a sagledani su i otpori seljaštva. Kidrič je smatrao da je kulak opasan i dalje, ali da je ipak „stegnut". Izričito je isticao da nam nisu potrebne zadruge koje traže državnu pomoć, koje su pasivne, jer se one stvaraju zbog socijalističke rekonstrukcije poljoprivrede a ne iz larpurlartizma. KPJ je tada vršila i odlučan preokret na radnu snagu iz tzv. pasivnih krajeva. Godine 1948, kada je Jugoslavija oskudevala u radnoj snazi, ovu su obezbedile brigade Narodnog fronta i „spasle plan" po Kidriču, u vreme kada nije isporučena mehanizacija sa Istoka. Plenum je tražio da se ne seju iluzije kod seljaka da SRZ rešavaju pitanje ishrane i penzija. Nije bilo pitanje broja zadruga već da li one rade kao „socijalistička gazdinstva". KPJ je postajala svesna da se seljaci ne smeju oterati u protivnički tabor. CK KPJ je novembra 1951. doneo Uputstvo o putevima socijalističkog preobražaja sela, podvlačeći značaj razvijanja opšteg zemljoradničkog zadrugarstva s raznim oblicima zadružne svojine (ekonomije, stočarske farme, zanatske radionice) i održavanja rentabilnih zadruga. Masovna kolektivizacija, sa nastavljanjem otkupa, tekla je u okviru najtežeg pritiska IB-a na nezavisnost Jugoslavije, pri kojem se nisu birali metodi od najprljavije propagande do ekonomske blokade i političkih provokacija. Ove dve administrativne mere ostvarivane su i u uslovima otpora sela ovim merama, a na drugoj strani oskudice hrane i strahovite suše 1950. godine. Država je morala nabaviti hranu sa sela, jer drugih izvora nije bilo, ne obazirući se na metode. Najviše rukovodstvo je insistiralo na političkim merama, ali su nadvlađivale mere prinude. Rukovodstvo je o stanju ,,na terenu" bilo podrobno upoznato, samo što po njegovoj oceni nije bilo drugog izlaza sem nastavljanja administrativnog otkupa. Između prinudnog otkupa i slobodnog snabdevanja žitom na tržištu nije moglo biti nikakvog kolebanja u odnosu na prvu meru zato što se druga mera jednostavno nije ni postavljala kao alternativa.

RADNIČKI SA VETI

Ideja radničkih saveta nastala je kao vid suprotstavljanja nove alternative društveno-ekonomskih odnosa državno-svojinskim, nezavisno od nepovoljnih socijalno-ekonomskih, kulturnih, političkih i međunarodnih prilika. Namesto administrativnog koncepta socijalizma rađala se koncepcija slobodnog socijalizma, na drugoj društveno-ekonomskoj osnovi. Ovaj proces započeo je spuštanjem nadležnosti, odnosno prenošenjem ovlašćenja na niže organe, ali u atmosferi stalne bojazni od međunarodnih okolnosti, dezorganizacije društva, i anarhije. U tom oslobađanju društvenih snaga od stega birokratizma i zastarelih shvatanja napredovale su društvene nauke, dobijala polet teorijska misao, začinjala se organizacija socijalističke demokratije. Teorijska misao bila je krajnje nerazvijena, jer se očekivalo da sovjetski teoretičari i političari daju odgovore na pitanja koja su se zaista bila umnožila. Bilo je i nepisano pravilo da SSSR, odnosno Staljin daju ton. Veliki deo kadrova je bio zauzet praktičnom socijalističkom izgradnjom. Stoga se do 1948. kopirao Staljin, služilo njegovim citatima, pozivalo na Lenjina. Kod jugoslovenskih komunista ipak je postojala težnja da traže originalnija rešenja, ali da se time ne izaziva sukob sa SKP(b) i ne dovodi u pitanje neprikosnovenost s o v j e t s k i h teorijskih postavki. Do tada umrtvljena staljinističkim ideološkim totalitarizmom u komunističkom pokretu, teorijska misao jugoslovenskih komunista usmeravana je na kritičku valorizaciju istorije KPJ, a prvenstveno na otkrivanje novih puteva revolucije. Jugoslovenski komunisti nalazili su teorijsku osnovu i podsticaj u obnavljanju izvornih marksističkih ideja o državi prelaznog perioda (posle proleterskog osvajanja vlasti), u ispitivanju iskustava Pariške komune, sovjeta u dvema ruskim revolucija-

RADNIČKI SAVETI

*

0

"

ma, radničkih saveta u Bavarskoj, A u s t r i j i i M a đ a r s k o j nakon prvog svetskog rata, kao i iskustava j u g o s l o v e n s k e revolucije, posebno narodnooslobodilačkih odbora. Na organizaciju tih o d b o r a , partizanskih odreda i , uopšte, narodnooslobodilačkog pokreta počelo se ukazivati kao na otelotvorenje samoupravne prakse i duha. U toku 1949. KPJ je dala inicijativu za povećanje uloge r a d n i k a u proizvodnji i njenoj organizaciji. Počelo je obnavljanje zapostavljenih proizvodnih savetovanja direktora i istaknutijih radnika. Među rukovodećim članovima partije vođene su diskusije o stvaranju organa preko kojih bi radnici upravljali poslovima preduzeća. Olivera Pavišić navodi da se radničko upravljanje pominje na sednici Privrednog saveta i Centralnog odbora Saveza sindikata Jugoslavije (SSJ) 11. maja 1949. godine, na kojoj je došlo do kritike direktora kao nosilaca birokratizma. Sindikatima je namenjeno da pomognu u razvijanju stimulansa radnika u izvršenju plana. „Direktorski oportunizam" morao je da se „razbija radničkom svešću", dok direktori više nisu smeli da se kritikuju „odozgo". Porast proizvodnje tražio se u uslovima neispunjenja plana i pri nestašici radne snage i sirovina. Podsticane su „forme političke demokratije u fabrikama i ustanovama". U razgovoru s Titom u Splitu u leto 1949. godine rešeno je da se odlučnije podrže samoupravne tendencije u preduzećima. Ideja o decentralizaciji državne uprave javila se pre nego je i sazrela misao da se upravljanje preduzećima preda radnicima. Iskustvo Pariške komune govorilo je u prilog približavanju vlasti narodu i pretvaranju narodnih odbora u najviše njene organe. Odbacivanje „staljinističkog centralističkog upravljanja" i početno prenošenje poslova s centralnih na niže organe izazivali su otpor dela kadra koji se nije mirio s novim koncepcijama i gubljenjem stečenih pozicija. Svetozar Vukmanović, jedan od učesnika u onovremenim raspravama u političkom aktivu CK KPJ, naziva ovaj otpor „nijemom opozicijom" u samoj partiji. Kako decentralizacija uprave i vlasti nije ništa bitno menjala u društvenim odnosima, jer su državni organi i dalje raspolagali viškom rada, javila se ideja o predaji preduzeća radnim kolektivima na upravljanje. U nas je prilično odomaćena teza da su narodnooslobodilački odbori bili početak samoupravljanja, koja je prihvatljiva samo kao daleki i opšti nagoveštaj. Inače, radnički saveti ne-

2 9 0

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

maju nikakve organske veze sa narodnooslobodilačkim odborima kao organima revolucionarno-demokratske samouprave jer oni anticipiraju vid novog društveno-ekonomskog odnosa. O ideji samoupravljanja razmišljali su teorijski Kardelj, Kidrič Đilas, iako je odluka doneta posle razgovora sa Titom. Kardeli pominje proleće 1949. godine, bez bližeg preciziranja sadržaja toga razgovora sa Titom. Jovan Đorđević, koji je radio na formulisanju zakona o radničkim savetima, ima o poreklu ovog zakona drukčije mišljenje od ondašnjih i savremenih političara i oficijelnih pisaca. Po njemu, to je bila politička odluka, pri čemu se poziva na Titovu ocenu ovog akta. Đorđević smatra da je uvođenjem samoupravljanja trebalo napraviti distancu prema sovjetskom modelu. Dodali bismo da je na toj osnovi bila omogućena i uspešnija odbrana Jugoslavije od pritiska SSSR-a. Nerazvijena etatistička državna i društvena organizacija Jugoslavije nije mogla na toj osnovi izdržati udar džinovskog staljinskog aparata moći: propagandnog, političkog, ekonomskog, vojnog. Samoupravljanje je istovremeno uvođeno u uslovima najvišeg centralizma vlasti u Jugoslaviji. Za Đorđevića je samoupravljanje, zapravo uvođenje radničkih saveta bilo takođe sredstvo da se poveća proizvodnja putem veće zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila „tragična". Ideju o radničkim savetima svojata i Milovan Đilas u spisu Nesavršeno društvo, objavljenom u Londonu 1970. u izdanju emigrantske „Naše reći". On ocrtava stanje u zemlji sledećim rečima: „Zemlja se gušila u korovu birokratije a partijske vođe je spopadao gnev i užas od neizlečivosti samovolje političkog aparata, koji su sami izgradili i koji ih je na vlasti držao." Tada je njemu „palo na um" da jugoslovenski komunisti počnu sa ostvarivanjem Marksovog slobodnog udruživanja neposrednih proizvođača, to jest da im se prepuste fabrike na upravu, s tim što bi oni bili obavezni da plaćaju samo porez i druge „nužne" troškove za državne potrebe. Ideju je izložio Kardelju i Kidriču. Na sastanku sa predstavnicima Sindikata, Kardelj je Đilasovu ideju spojio sa idejom postojećih radničkih saveta, kao savetodavnih organa uprave. Zauzet drugim poslovima i odsutan iz Beograda, Tito je bio van ovih zamisli, ali je brzo s h v a t i o („pojednostavivši" komplikovane Kardeljeve i Đilasove ideje) da je reč o Marksovoj paroli „fabrike radnicima", što mu je bilo prihvatljivo, iako je u početku smatrao da radnici još nisu zreli za usvajanje te ideje.

RAD NICKI S A V E T I

2 9 1

Nesumnjivo je da su vodeći komunisti toga vremena, Tito, K rdeli, Đilas i Kidrič najpre bili u toku sazrevanja i uobličavaove ideje. Kardelj i Đilas se samo razilaze oko toga kod koga > a orvo nikla ova ideja. Isto tako, njihove hronologije se bitno 3 zlikuju: dok Kardelj govori o proleću 1949. (što je po našem mišljenju prerano), dotle Đilas govori o proleću 1950. (što je s v a k a k o prekasno), jer su pre toga bili uvedeni radnički saveti kao eksperimentalni oblik. Po Kardelju, Tito je o tome obavešten u Splitu, a po Đilasu u Narodnoj skupštini FNRJ. Đilas očigledno brka razvoj ideje o radničkim savetima i odgovarajućeg zakona, popularno nazvanog Zakonom o predaji fabrika na upravljanje radnicima, iako se radi o istovétnom procesu koji je sazrevao i dobijao svoju prvobitnu organizacionu fizionomiju u vidu savetodavnih radničkih saveta (eksperimentalnih) u toku 1949—1950, dok nije ozakonjen polovinom 1950. godine. Kasniji hroničari razvoja samoupravljanja zabeležili su da je vlada FNRJ formulisala ideju o stvaranju radničkih saveta prilikom razmatranja mera za usavršavanje rukovođenja privredom. Prema toj ideji, radnički saveti su imali da izrastu u stvarne organe samoupravljanja. U prvoj fazi predviđeno je da se oni obrazuju samo u nekim većim preduzećima. Vladin zaključak je glasio da se na razgovore o ovom pitanju pozovu i predstavnici sindikalnih rukovodstava. Đuro Salaj i Boris Kidrič ovlašćeni su da potpišu Uputstvo o osnivanju i radu radničkih saveta državnih privrednih preduzeća, koje je doneto 23. decembra 1949. i odmah poslato glavnim odborima republičkih sindikata i preduzećima u kojima je trebalo da se obrazuju. U Cl. 1 Uputstva stajalo je: ,,U cilju punog ostvarenja ustavnog načela o neposrednom učešću radnika u upravljanju privredom i u vršenju privredne kontrole, kao i u cilju aktivnog angažovanja radnika u borbi za izvršenje planskih zadataka, u državnim privrednim preduzećima osnivaju se radnički saveti. Pravilnom organizacijom i radom radničkih saveta pruža se mogućnost radnicima da dobiju ne samo jasniji uvid u rad i probleme preduzeća nego im se pruža mogućnost neposrednog uticaja kako na probleme proizvodnje tako i na probleme samog upravjjanja preduzećem. Na taj način radnici će sticati ogromna iskustva i pružaju im se sve mogućnosti da se iz redova radnika ]os više i brže razvija kadar rukovodilaca preduzeća." Član 2 je određivao nadležnost i zadatke radničkog saveta, koji je trebalo

2 9 2

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

da aktivno učestvuje u rešavanju „svih najvažnijih pitanja preduzeća" i „da budno prati rad i pomaže unapređenje proizvodnje i rada u preduzeću". Stvaranjem radničkih saveta nije se, prema Uputstvu, umanjivala uloga direktora ni sindikalne podružnice u preduzeću, „koja i nadalje ostaje rukovodilac socijalističkog takmičenja i mobilizator radničke klase u cilju izvršenja i premašenja planskih zadataka". Radnički saveti su uvedeni u 215 jugoslovenskih preduzeća, i to: 80 u Srbiji, 67 u Hrvatskoj, 39 u Sloveniji, kao i u nekim preduzećima u drugim republikama. Prvi radnički savet, od 13 članova, izabran je 31. decembra 1949. u fabrici cementa „Prvoborac" u Solinu, kod Splita. Vodeći ovu akciju, Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije uputilo je 3. januara 1950. pismo glavnim sindikalnim odborima u kojemu su razrađena načelna pitanja rada i sastava radničkih saveta. Rukovodstvo Sindikata poslalo je tim forumima novo pismo 11. januara, zahtevajući da posvete pažnju ekonomskom obrazovanju radnika. Radnički saveti su pominjani u razgovorima o udarnicima i inovatorima, odnosno na proizvodnim savetovanjima, kao oblik sistema moralne stimulacije. Izbor prvih radničkih saveta nosio je obeležje političko-ideološke mere sa jakim naglaskom propagandističke akcije (parole i transparenti, fotografije izabranih, publicitet u štampi, manifestacije, itd.). Izbori su, takođe, služili glavnom cilju — podizanju morala u kritičnoj situaciji. Maja 1949. na sednici Privrednog saveta i Centralnog odbora Saveza sindikata Jugoslavije došlo je do kritike direktora kao nosilaca birokratizma. Sindikati su imali da pomognu razbijanju „direktorskog oportunizma radničkom svešću". Na osnovu odluke vlade FNRJ, zakonodavni organi su pripremili prvi Nacrt zakona o radničkom upravljanju privredom. Prilikom njegove izrade Boris Kidrič je radničko samoupravljanje označio kao „početak kraja birokratizma". U zemlji je već bilo obrazovano 520 radničkih saveta. Narodna skupština FNRJ ozakonila je radničko samoupravljanje na sednici od 27. juna 1950. donoseći Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Vladinim Uputstvom od 22. jula regulisani su prvi opšti izbori za radničke savete i njihove upravne odbore. Od avgusta do oktobra osnovano je 7.136

RAD NICKI S A V E T I

2 9 3

radničkih

nika. Prema Titu, koji je podneo ekspoze u Narodnoj skupštini prilikom usvajanja ovog zakona, do njegovog donošenja svi društveni procesi u „mladom jugoslovenskom revolucionarnom društvu" nalazili su se pod kontrolom države. Gotovo nijedna sfera društvenog života — od privrede i sitnog seljačkog domaćinstva, pa sve do kulture, nauke i umetničkog stvaralaštva — nije ostala izvan sistema državnog upravljanja ili rukovođenja. Preispitivanjem dotadašnjeg puta jugoslovenskog razvitka i metoda izgradnje socijalizma, KPJ je došla do zaključka da se mora suzbiti proces podržavljivanja društva, koji je pretio da potkopa vlast radničke klase. Partijsko rukovodstvo je pri tom polazilo od duha jugoslovenske revolucije i ideje klasika marksizma o odumiranju države u socijalizmu, posebno od Marksovih analiza iskustva Pariške komune. Suština „revolucionarnog zakona" iz juna 1950, koji je izražavao „osnovne elemente nove generalne linije KPJ u izgradnji socijalizma u Jugoslaviji", sastojala se u uviđanju da se proces odumiranja države ne može odlagati za budućnost, da KPJ ne sme izgubiti bitne odlike revolucionarne partije radničke klase i izroditi se u deo aparata za vršenje vlasti, i da se državna svojina mora pretvoriti u društvenu, koja će biti pod upravom neposrednih proizvođača. Ova u biti nova koncepcija izgradnje socijalističkih društvenih odnosa davala je prednost stvaralaštvu i inicijativi radnih ljudi, a ne državi. Prilikom ozakonjivanja samoupravljanja juna 1950. Tito je u Narodnoj skupštini FNRJ izričito rekao da Zakon ne dolazi „preuranjeno", već s „izvjesnim zakašnjenjem", čemu su doprinele iluzije o sovjetskom obliku socijalizma i nekritičko presađivanje sovjetske doktrine i prakse na jugoslovensko tlo. Po Titu, predavanje fabrika na upravljanje trebalo je da spreči da se u privredi „ugnjezdi jedna zarzana bol jest, koja nosi ime birokratizam" i spada „među najveće neprijatelje socijalizma baš zbog toga što se uvlači neprimjetno u sve pore društvene djelatnosti i ljudi ispočetka ni sami nisu toga svijesni". Jugoslovenski komunisti gledali su u predaji zemlje seljacima i fabrika radnicima ne „apstraktne propagandne parole", već, kako je to formulisao Tito u Narodnoj skupštini, nov „program socijalističkog odnosa u proizvodnji, u pogledu društvene svojine, u pogledu prava i dužnosti trudbenika". Tito

saveta, u koje je izabrano 155.166 radnika

i

službe-

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

je nazvao Zakon logičnom posledicom dotadašnjeg socijalističkog razvitka i revolucije u Jugoslaviji. KPJ je prihvatila marksizam ne kao dogmu, već kao sredstvo za rukovođenje, za orijentaciju u svakoj konkretnoj situaciji, pa ma kako ona bila zamršena. Marksistički prilaz je podrazumevao da principe razvoja svake zemlje razrađuju i primenjuju oni koji su izrasli iz „njedara zemlje", koji poznaju njenu istoriju, njene običaje, njene slabosti i pozitivne strane. Uvođenjem radničkih saveta KPJ nije apsolutizovala jugoslovensko iskustvo, nije smatrala da je put Jugoslavije jedini put, koji moraju slediti sve zemlje. Naprotiv, polazila je od toga da različiti ekonomski, kulturni i drugi uslovi traže i različite forme rada, što je značilo odbacivanje svih šema i recepata. Radnički saveti su negacija sovjetske prakse, birokratizma pre svega, put približavanja radnika upravljanju, otimanje od sovjetskih uzora, podstrek za veću produktivnost. Radničko upravljanje nije negiralo državu u sferi upravljanja, već je, štaviše, država preko radničkih saveta postizala sredstva podsticanja radnika na veću proizvodnju, a na drugoj strani radnici su sami razvijali zaštitu svojih interesa. U najtežim međunarodnim i unutrašnjim prilikama (blokada zemlje, izbijanje korejskog rata, život u oskudici, političke represije na selu i protiv pripadnika IB i drugih protivnika poretka) KPJ je razvijala ideju o odumiranju države, pozivajući se na učenje Marksa, Engelsa i Lenjina da taj proces počinje s dolaskom proletarijata na vlast, i to prvo u oblasti privrednih funkcija države, ne „odjedanput" ni „skokovito", već „postepeno", da bi se otklonila opasnost od anarhije. Uvođenje radničkih saveta u Jugoslaviji ocenjeno je u svetu kao eksperiment. Decembra 1950. godine Morgan Filips, generalni sekretar Laburističke partije Velike Britanije, govorio je da će svaka socijalistička stranka na svetu morati, ukoliko jugoslovenski pokušaj uspe, da ponovo razmotri svoj stav prema industrijskoj demokratiji, uzimajući u obzir iskustva jugoslovenskih radnika. Britanske diplomate videle su suštinski cilj jugoslovenskih vođa u reformama koje su preduzeli da se stvori državni i ekonomski sistem koji treba da bude stvarno socijalistički, tj. onaj koji će, unutar okvira godišnjeg društvenog plana i pod opštom upravom Narodne skupštine, staviti kontrolu javnih poslova u ruke onih koji rade i udaljiti se što je moguće više od

RAD NICKI S A V E T I

2 9 5

sistema u kojem uska vrhuška naredbodavno upravlja stanovništvom. Međutim, razvijajući dalje svoju analizu britanske diplomate, ako ova liberalizacija ili decentralizacija ili sistem socijalističke demokratije, kako to Jugosloveni vole da zovu, bude stvarnost, dalje sledi da mora biti učinjen kraj bilo čemu što bi zadržalo centralizovanu kontrolu ispod očevidne liberalizacije upravljačkog i privrednog mehanizma. Dilema s kojom se Jugosloveni izgleda suočavaju jeste kako reforme učiniti stvarnim u situaciji kad se ne čini mogućim iščeznuće vrhovne kontrole Partije^ „Prenagljeno je", citira britanskog ambasadora u Beogradu Čedomir Štrbac, „sugerisati da grupa komunističkih vođa može odlučiti da učini kraj upravljačkoj ulozi koju vrši njihova partija. Verujem, ipak, da su jugoslovenski vođi iskreni u njihovom novom socijalizmu: verujem da su logični dovoljno ne samo da nastave da se udaljuju od staljinizma, nego takođe da vide da je produženo postojanje partije u njenoj uobičajenoj ulozi inkompatibilno s njihovim reformama; verujem da su oni dovoljno hrabri da prihvate činjenicu da su logična konsekvenca njihovih koraka ka odumiranju države koraci ka odumiranju diktature komunističke partije."
sovjetskog

KPJ je menjala generalnu liniju u krajnje teškoj i dramatičnoj situaciji. Da bi se uvelo samoupravljanje trebalo je razgrađivati tek ustanovljeni administrativni sistem rukovođenja, a državni ekonomski monopol postepeno transformisati u slobodnu tržišnu privredu. Za put samoupravnog preobražaja nije bilo konkretnog uzora; taj put je bio nov i neispitan, skopčan s neizvesnostima. S kopiranja se prelazilo na traženje. Iako svedena na najvažnije objekte, industrijalizacija, vršena pod izvanredno teškim uslovima, izvlačila je narodu i poslednju snagu i blokirala inicijativu masa. Informbiroovske „klevete" relativno su lako odbacivane, ali su stara shvatanja o „socijalizmu" bila duboko ukorenjena u Partiji. Dramatika vremena i nastupajućih promena išla je, u stvari, u prilog centralizmu. Raskid sa starom praksom i napuštanje ranijih uzora teklo je u znaku unutrašnjih grčeva i lomova u „svijesti i duši". Preovlađivalo je saznanje da se zemlja ne sme zatvarati prema svetu. Umesto u „provincijskom" i autarhičnom zadovoljavanju sobom, izlaz je nacten u privrednom, političkom i kulturnom otvaranju prema svetu, ali bez prenagljivanja, koje bi dovodilo u pitanje započete unutrašnje procese. Jačanje idejno-političkog jedinstva Partije nije smelo da slabi njenu zainteresovanost za

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

operativno rukovođenje društvenim poslovima. Njena nedeljivost i monolitnost isticane su kao kontrateza svakom pokušaju razjedinjavanja. Radnički saveti su imali od 15 do 120 članova, a u preduzećima s manje od 30 zaposlenih čitav kolektiv je činio radnički savet. Radni kolektivi su birali i opozivali članove radničkih saveta opštim, neposrednim i tajnim glasanjem. Izborni mandat trajao je godinu dana, ali je kasnije produžen na dve godine. Radnički savet je odlučivao kao kolektivan organ. Donosio je najvažnija akta preduzeća (pravila, proizvodne i finansijske planove, tarifne pravilnike), zaključke o poslovanju, birao i opozivao članove upravnog odbora, odlučivao o raspodeli dela akumulacije kojim je preduzeće raspolagalo. U vreme uvođenja radničkih saveta taj deo akumulacije bio je beznačajan, a pravila su donošena uz saglasnost državnih organa. Ovlašćenja partijske organizacije, upravnog odbora i direktora u neposrednom upravljanju preduzećem i u personalnoj politici bila su bitna. Prema oceni Četvrte gradske konferencije KP Beograda, uloga partijskih organizacija u rukovođenju preduzećima naročito je porasla posle uvođenja radničkih saveta. Poimence su pomenuta preduzeća („Zmaj", „Sutjeska", „Staljingrad" i druga) u kojima su partijske organizacije „uspešno rukovodile radničkim savetom". Radničkim samoupravljanjem načelno se negirala uloga države u rukovođenju privredom, stvarala osnova za buduću reorganizaciju društva na samoupravnim osnovama, i u začetku konkretizovala ideja o novom tipu društveno-ekonomskih odnosa u socijalizmu. Stvarno samoupravljanje neposrednih proizvođača bilo je ipak simbolično. No administrativno-operativna podređenost preduzeća državnim organima zamenjivana je sistemom uzajamnih prava i obaveza. Ranija podela preduzeća je ukinuta i ona su prenošena u nadležnost republika i lokalnih zajednica. Ovim se faktički anticipirala buduća koncepcija komune kao osnovne društveno-ekonomske i političko-teritorijalne zajednice. Mnoge važne privredne grane prenete su u nadležnost republika. Radničko samoupravljanje činilo je prve korake u nerazvijenoj zemlji, s nasleđenim i novim protivurečnostima, s jakim uticajem države u privredi i društvu, s ostacima staljininističke ideologije, s birkoratskim tendencijama koje nisu presahnjivale. Spoljni faktori — država i partija — odlučujuće su uticali na

RAD NICKI S A V E T I

2 9 7

organizaciju i rad preduzeća. Organi upravljanja pokazivali su težnju odvajanja od radnih kolektiva. U preduzećima je radničko upravljanje smatrano oblikom zadovoljavanja užih interesa kolektiva na račun društvene celine. Neki upravljači videli su u radničkom samoupravljanju mogućnost da zasnuju vlasnički odnos nad osnovnim sredstvima. Često je ključ upravljanja ostajao u rukama grupa iz uprava preduzeća. Izvor ovih pojava bio je nizak materijalni i kulturni nivo velikog dela radničke klase, koja je uglavnom poticala sa sela i nije uspela da se u međuvremenu „prekuva u fabričkom kazanu". Službenici nagomilani za vreme administrativnog rukovođenja privredom zadržavali su snažan uticaj u organima upravljanja. Pa i u strukturi KPJ bili su uticajniji od ostalih slojeva. Obim rada državne uprave neprekidno se proširivao do 1950, što je imalo za posledicu umnožavanje njenih organizacionih oblika i porast činovničke armije. Državna uprava je preuzimala sve veći broj funkcija u oblasti planiranja, privrede, državne kontrole, javnih službi. Njeni organi rešavali su najraznovrsnija pitanja s područja proizvodnje, prometa robe, saobraćaja, građevinarstva, nauke, kulture, narodnog zdravlja, socijalne zaštite, socijalnog osiguranja. Njihovo polje delovanja bilo je sve šire, a ovlašćenja sve veća. Posle 1948—1949. počeo je da se ispoljava strah od ovog džinovskog aparata, koji je pretio da postane tutor i gospodar društvenog života u celini. Pre nego što je Narodna skupština FNRJ donela Zakon o upravljanju privrednim preduzećima izvršena je, u februaru i martu 1950, reorganizacija organa državne uprave, kojom se smanjio broj saveznih i republičkih ministarstava i drugih tela. Od ove prve reorganizacije zapažala se tendencija decentralizacije upravljanja u prvredi i društvenim službama. Reorganizacijom državne uprave 1951. godine nastavljeno je prenošenje poslova sa saveznih na republičke i s republičkih na lokalne organe uprave. Istovremeno su osamostaljivane privredne organizacije i ustanove društvenih službi. Ovaj proces je poznat pod nazivom „decentralizacija i debirokratizacija". Prilikom decentralizacije, debirokratizacije i deetatizacije premešteno je 100 hiljada činovnika iz državnog i partijskog aparata, ali to nije značilo i faktičko smanjivanje administracije već samo „preseljenje" dela službenika u privredu. Načelno pravo radnih ljudi da upravljaju poslovima radnih organizacija zahtevalo je dublju reorganizaciju lokalne samou-

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

prave, osnovice za promenu celog političkog sistema. Narodni odbori su, po zakonu iz 1952, dobili ovlašćenja kako u poslovima od neposrednog interesa za komunalni, socijalni i kulturni razvitak lokalne zajednice, tako i u svim drugim poslovima koje su bili pozvani da vrše. Uporedo sa proširivanjem njihovih ovlašćenja jačala je i njihova materijalna osnova. Struktura im je, takođe, znatno izmenjena: narodni odbori srezova i gradova uveli su veća proizvođača; ukinuti su izvršni odbori i povereništva; pored zborova birača, saveta i komisija, kao ustanova neposredne demokratije, prvi put je uveden i lokalni referendum. Promene u društvenim odnosima i društvenoj organizaciji nisu mimoišle ni pravosuđe. Na Četvrtom plenumu CK KPJ, održanom 1951, podvrgnute su kritici samovolja i nezakonitost u radu pravosudnih organa. Ova kritika se zasnivala na činjenici da su svi vidovi samovolje suprotni započetom procesu debirokratizacije i naglašavanju uloge građanina pojedinca u upravljanju društvenim životom. Na plenumu je istaknut princip da jačanje interesa građana za kolektivan rad u izgrađivanju nove društvene organizacije ne može da se odvoji od jačanja njihove svesti i učvršćivanja ličnih prava i sloboda. Zaštitu prava pojedinaca i sigurnosti ličnosti trebalo je da pravno potvrde Krivični zakonik i sudska kontrola upravnih akata. Za novi institucionalni sistem samoupravljanja izgrađen je nov privredni sistem 1952—1954, koji je dirigovano planiranje zamenio planiranjem osnovnih proporcija, dao preduzećima određenu samostalnost i uveo nov način investiranja — preko saveznih, republičkih i lokalnih fondova. Planiranje osnovnih proporcija osiguravalo je razvitak proizvodnih snaga i sprečavalo „kapitalizmu urođenu anarhiju društvene proizvodnje i raspodele". Novi privredni sistem ni izdaleka nije istisnuo državu iz privrede niti je bio dovoljno podsticajan za razmah proizvodnje, raznih inicijativa i poslovnosti radnika i radnih kolektiva. Državno upravljanje osnovnim sredstvima za proizvodnju ukinuto je 1954. Još 1951. godine u prometu je prestala administrativna podela robe. Time se već nagrizao državni monopol u trgovini i davao podstrek razvijanju tržišta. Stvarani su uslovi da se tržišni odnosi uređuju pod slobodnijim dejstvom ekonomskih zakona. Cene su, u načelu, počele da se obrazuju u zavisnosti od ponude i potražnje.

RADNIČKI S A V E T I

2 9 9

Prelaz na samoupravljanje, decentralizacija uprave i promene u privrednom sistemu bili su početni koraci razgrađivanja administrativnog sistema socijalizma, koji je u Jugoslaviji nastao u prvim posleratnim godinama. Uprkos načelnom značaju započete deetatizacije, njen doseg se nije mogao precenjivati. Izdaci za narodnu odbranu i „prenapregnuti" planovi izgradnje iscrpljivali su zemlju. U borbi s neprijateljskim snagama rastao je i aparat prinude. Od radnih ljudi zahtevani su krajnji napori i samoodricanje. Osnivanjem radničkih saveta 1949—1950. nije se diralo u državnu akumulaciju. Prve promene u sistemu imale su prvenstveno značaj otvaranja jedne nove perspektive. Rad na Prednacrtu ustavnog zakona započeo je decembra 1951. godine. On je bio shvaćen kao prilog borbi „protiv pretvaranja izvršnog državnog aparata u samostalnu silu nad društvom, u despotiju državno-kapitalističke birokratije" i kao „organski nastavak svih mera koje smo preduzimali od osnivanja radničkih saveta do danas". Za razliku od prvog ustava FNRJ, ovaj ustavni zakon je tražio nova rešenja, jer nije imalo od koga — kako kaže M. Pijade — da se „prepisuje". Stručnjaci su radili po direktivama Politbiroa. Kardelj je rukovodio ustavnom reformom, a Moša Pijade bio angažovan kao „paragrafopisac". Nastajući u procesu debirokratizacije, demokratizacije i decentralizacije („tri D"), u uslovima jedne opšte antibirokratske klime, ustavotvorci i članovi najvišeg partijskog rukovodstva su za sva zla optuživali birokratiju, izvršne organe vlasti, državni aparat. Jednom rečju, tada su i vladajuće društvene strukture bile „opsednute razbijanjem birokratizma". No tada nije bilo dvoumljenja da je Jugoslavija „federativna republika" a ne „federacija republika". Tom prilikom se isticalo da bi čak i pomisao da se radi o „federaciji republika" mogla koristiti potencijalnom neprijatelju da je razbije na sastavne delove. Istrajavanje na federaciji je polazilo od toga da je revolucija našla u toj državnoj pravnoj formi najbolje rešenje za nacionalno pitanje u Jugoslaviji. Federacija, bratstvo i jedinstvo i socijalistički patriotizam su sakrosanktna rešenja. Jugoslavija je vodila i dobila bitku protiv Informbiroa kao jedinstvena državna celina i u znaku socijalističkog patriotizma. Antibirokratski talas tih godina, podstican i rukovođen od vrha, naglašavao je značaj radničkih veća u skupštinskoj strukturi i strukturi narodnih odbora. Kao da su postojale zamisli da se — uz poštovanje nacionalne ravnopravnosti kao

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

kamena temeljca jugoslovenske federacije — ubrza proces samoupravne integracije. Polazeći sa te platforme, pisci ustavnog projekta su predvideli zadržavanje dvodome strukture Narodne skupštine, ali sada sa Saveznim većem i Većem proizvođača. Veće naroda prestajalo je da postoji kao odvojen dom, ali se zadržavalo u drugoj formi. Veće naroda se moglo odvojiti kao telo iz sastava Saveznog veća svaki put kada se budu razmatrala pitanja od značaja za odnose republika i u federaciji. Poslanici Veća proizvođača predstavljali su delegate radničkih saveta i drugih privrednih organizacija „trudbenika" zaposlenih u proizvodnji, transportu i trgovini (srazmerno doprinosu „trudbenika" društvenoj zajednici izraženom u društvenom proizvodu). Novo Veće proizvođača trebalo je da izražava ono što je Marks nazivao diktaturom proletarijata, to jest da osigura rukovodeću ulogu radničke klase u raspolaganju viškom rada. Sa ovom reformom na udaru se našlo „indirektno biranje", kao suprotno praksi radničke klase u istoriji. Prema Titu, „parola radničke klase u borbi za svoje pravo bila je uvijek direktno pravo glasa". Među principijelnim pitanjima, vođe jugoslovenske revolucije su odbacivale „nacionalni ključ" prilikom sastava Prezidijuma, smatrajući da bi njegova striktna primena mogla u ovo telo dovesti manje sposobne ljude. Već tada Boris Kidrič je uočavao da decentralizacija, ako se bude sprovodila na „državni" način može dovesti do prenošenja težišta birokratije iz „centra" na federalne jedinice. Posle VI kongresa SKJ pojedini komunisti su upozoravali na mogućnost stvaranja novih subjekata birokratizma. Ustavni zakon od 13. januara 1953. — Ustavni zakon o osnovama društvenog i političkog uređenja FNRJ — s ustavnim zakonima narodnih republika, donetim u prvoj polovini te godine, izražavao je i potvrđivao društveno-ekonomske i političke promene do kojih je došlo u periodu 1950—1952. Ustavnopravno se zaokruživao politički sistem koji je odgovarao nastalim i budućim promenama. Usvojene ustavne odredbe predviđale su više novih državnih i političkih oblika nastajuće socijalističke demokratije, koja je činila sadržaj novog političkog sistema: radničke savete, veća proizvođača u narednim skupštinama i narodnim odborima, zborove birača, referendume, izvršna veća, republičke, sreske i opštinske savete. Ustavni zakon je društvenu svojinu nad sredstvima za proizvodnju i

RAD NICKI S A V E T I

3 0 1

samoupravljanje proizvođača i radnog naroda proglasio za osnove društvenog i političkog uređenja, čime je pravno izrazio n a s t a j u ć i sistem socijalističke demokratije kao oblik političke organizacije države prelaznog perioda. Promene u društveno-političkoj strukturi obuhvatale su jačanje skupština i ostalih predstavničkih tela u svim društveno-političkim zajednicama od komune, preko republika, do federacije — uvođenjem veća proizvođača, oslobađanjem privrede od operativnog i neposrednog mešanja državnih organa, prilagođavanjem rada Partije i drugih društveno-političkih organizacija novim uslovima i novim odnosima. Savezni ustavni zakon iz 1953. i ustavni zakoni narodnih republika ukinuli su vladu FNRJ, odnosno republičke vlade, kao i ministarstva, zamenjujući ova poslednja državnim sekretarijatima i republičkim sekretarijatima. Smisao tih promena bio je da izvršna veća postanu nosioci političko-izvršne funkcije vlasti i da se u budućnosti rasterete nepotrebnih upravnih poslova. Iz sistema dvodomnosti nestalo je Veće naroda, predviđeno Ustavom od 1946. Ustavni zakon promenio je status Veća naroda na taj način što ono od 1953. nije više bilo ravnopravan dom Savezne skupštine FNRJ nego samo veće s „ustavnim položajem", čiji bi se članovi izdvajali iz Saveznog veća u slučaju da treba zaštititi princip nacionalne ravnopravnosti. No takva situacija se u praksi nije ni javila do 1963, kada je donet treći jugoslovenski ustav. Saveznu narodnu skupštinu i dalje su, međutim, činila dva veća: Savezno veće i Veće proizvođača. Poslanike Veća proizvođača posredno su birali radnici zaposleni u proizvodnji, transportu i trgovini. Ustavni zakon je omogućio da se uvede funkcija predsednika Republike umesto Prezidijuma Narodne skupštine, koji je isuviše podsećao na sovjetsku strukturu vlasti. Umesto ranijeg kolektivnog šefa države, Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, predviđena je ustanova predsednika Republike. Za prvog predsednika Republike izabran je Josip Broz Tito. Ustavni zakon je davao osnovu za podruštvljavanje javnih (društvenih) službi, naročito u kulturnoj i socijalnoj olasti. Samoupravljanje u privredi je tim pre trebalo da se proširi na područje kulture i prosvete saglasno Marksovom stavu protiv „proglašavanja države za vaspitača naroda". S obzirom na datu fazu razvoja, ova ustavna reforma iz januara 1953. imala je prelazan karakter i sadržavala dvojake

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

elemente: one svojstvene klasičnoj državi i one svojstvene političkoj organizaciji u prelaznom periodu. Promene društveno-političkog sistema nisu jednodušno prihvaćene ni u KPJ, koja ih je pokretala i nadahnjivala. Empirička istraživanja otkrivaju da mnoga lokalna rukovodstva nisu u ovoj fazi razumevala promene izvršene stvaranjem radničkih saveta. Radnički saveti su negde tretirani samo kao savetodavni organi. Mada je sistem administrativnog rukovođenja u Jugoslaviji kratko trajao, koreni su mu bili veoma duboki. Jedan broj komunista je strahovao od „dezorganizacije"; radnički saveti su negde tretirani samo kao savetodavni organi uprave preduzeća, umesto kao organi upravljanja; iznosilo se i mišljenje da je uvođenjem samoupravljanja sindikalna organizacija izgubila smisao. Broj članova KPJ porastao je od polovine do kraja 1948. sa 448.175 na 530.812; decembra 1950. dosegao je 607,443; 1951. se popeo na 704.617, a 30. juna 1952. iznosio je 779.382. U poređenju s brojem članova polovinom 1948, KPJ se 'za četiri godine gotovo dvostruko uvećala. Povećavanjem broja članova ona je postajala masovna partija, zadržavajući izvesna kadrovska obeležja; njen nagli rast posle 1948. bio je posledica prijema dotadašnjih članova SKOJ-a, partijskih kandidata i drugih građana, naročito mlađih, koji su prihvatili koncepciju samoupravnog razvoja i odbrane nezavisnosti Jugoslavije, ugrožene od socijalističkih zemalja. Istovremeno s primanjem novih, isključivani su ili otpadali oni članovi koji su se solidarisali s Rezolucijom Informbiroa iz ličnih motiva ili nerazumevanja suštine sukoba. Od juna 1948. do jeseni 1952. isključeno je iz KPJ oko 60.000 članova, kažnjeno ostalim kaznama preko 31.000, dok se u zatvoru nalazilo između 12 i 13 hiljada onih koji su se izjasnili za Rezoluciju i radili protiv nezavisnosti Jugoslavije. Veliki broj članova je napustio partiju, naročito na selu. Brojno uvećana, KPJ je u okviru započetog procesa debirokratizacije tražila nov metod rada i političke akcije. Postepeno se oslobađala dela profesionalnog aparata. Njeno vodstvo nastojalo je da društveno-političke organizacije — ostajući pod rukovodstvom Partije — dobiju veću meru političke samostalnosti. Dokumenti iz ovog perioda sve više ukazuju na značaj idejno-političke aktivnosti KPJ u izgrađivanju novih, svesnih građana socijalizma, koji sami određuju svoju sudbinu. Oživeo

RAD NICKI S A V E T I

3 0 3

je teorijski rad i počelo preispitivanje mnogih dotadašnjih kanona. Razvoju teorijske misli najveći doprinos dali su rukovodeći ljudi i istaknuti naučnici u KPJ. Društvene nauke su se oslobađale dogmatskih okvira, dajući svoj prilog destaljinizaciji. Direktivnim pismom od 22. juna 1950. republičkim partijskim centralnim komitetima Centralni komitet KPJ je tražio da se politički sekretari sreskih komiteta oslobode dužnosti predsednika sreskih narodnih odbora, a i dalje biraju za predsednike izvršnih odbora sreskih organizacija Narodnog fronta. Ovom direktivom takođe je zahtevano da se najbolji članovi biroa sreskih partijskih komiteta (izuzimajući političkog sekretara) biraju za predsednike sreskih izvršnih narodnih odbora Bio je to prvi znak razdvajanja partijskih funkcija i funkcija vlasti, koje su objedinjavane u ličnosti sekretara komiteta i predsednika narodnog odbora. Istovremeno, Centralni komitet KPJ je, povodom decentralizacije privrede, formiranja i organizovanja radničkih saveta i upravnih odbora u privrednim preduzećima, isticao da te promene u suštini predstavljaju forme socijalističkog načina upravljanja privredom, koje omogućavaju sve šire uvlačenje radnih masa u rukovođenje njome, sve šire razvijanje socijalističke demokratije, a da su uperene protiv birokratizma. U direktivnom pismu CK KPJ iz juna 1950. isticalo se da nije dovoljno samo predvideti nove organizacione forme pa smatrati da je time rešeno pitanje uvlačenja masa u rukovođenje privrednim poslovima, nego je potrebno stalno razvijati „stvaralačku inicijativu masa, stalno podizati socijalističku svest masa". Interes za proučavanje karaktera društvenih odnosa u socijalizmu i problema prelaznog perioda porastao je posle Petog kongresa KPJ. Ponovo je počeo da izlazi organ CK KPJ Komunist, otvoren je Institut društvenih nauka, sa zadatkom da priprema marksistički kadar, razvila se mreža partijskih škola. Od Petog kongresa do polovine 1952. prošlo je kroz Višu partijsku školu „Đuro Đaković" 560 slušaiaca, kroz srednje partijske škole 3.016, kroz niže 14.180, a kroz partijske kurseve 3.282. Linija KPJ nailazila je, međutim, na otpore u njoj samoj i van nje, sudarajući se sa žilavim konzervativnim shvatanjima. Veliki broj komunista bio se navikao na metod rada koji se

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

svodio na naređivanje i prenošenje direktiva, na kampanju i improvizaciju, uz gledanje na društveno-političke organizacije kao na pomagala. Za te komuniste predstavnička tela su bila dekor. Oni su apsolutizirali moć i efikasnost izvršnih organa. U osnovi njihovog otpora ležao je i strah da ne izgube stečene društvene privilegije. Direktivni metod rukovođenja nije više odgovarao novim uslovima. S druge strane, višepartijski sistem, kao oblik političke organizacije građanskog društva, nije mogao biti alternativa. Takvo rešenje odgovaralo je samo onim snagama koje su gledale da socijalističku demokratiju zamene buržoaskom. U pronalaženju novih oblika i metoda rada, kao i odgovora na ostala sudbonosna pitanja razvitka, KPJ je mogla da se osloni samo na svoje iskustvo i osnovne ideje klasika marksizma. v Odluka da se sazove Šesti kongres KPJ doneta je na Petom plenumu CK KPJ maja 1952. godine. Tom prilikom Tito je ocenio da je Peti kongres KPJ imao „izvjestan karakter vanrednog kongresa", polazeći od razmera i učešća dve i po hiljade delegata. Šesti kongres je već trebalo da ima karakter „redovnog kongresa"; on je imao biti kratkotrajan u poređenju sa Petim kongresom koji je trajao od 21. do 28. jula 1948. godine i bio „zasićen" referatima. Po Titu, pripreme za Peti kongres su bile izvršene na brzinu, ali je bio na „nevjerojatnoj visini". Statut donet 1948. bio je u „stilu ruskih". Dosadašnji program nije više odgovarao. Milovan Đilas je smatrao da ,,u njemu ima svačega, tamo se pominju Rusi i mnogo šta drugo". Od Đilasa je potekao predlog da se izrada programa odloži za neki od narednih kongresa. On je takođe predložio Titu da se kongres održi u Zagrebu, jer je to u duhu „našeg decentralizma". Tito je Đilasov predlog dopunio i ulogom radničke klase Zagreba u predratnom periodu, te da je pokret bio najjači u Hrvatskoj. Šesti kongres je trebalo da izrazi i sumira promene u društveno-političkom razvitku u uslovima sukoba sa SKP(b), odnosno Informbiroom. Kongres je, po Statutu, trebalo da se održi 1951. godine, ali je na plenumu utvrđeno da se organizuje u Zagrebu oktobra 1952. godine. Glavni problem kojim se bavio Šesti kongres KPJ (SKJ) odnosio se na ulogu partije u uslovima samoupravljanja. Odluku o njegovom sazivanju za jesen 1952. doneo je Peti plenum CK KPJ, održan 27. maja te godine. Kongres je održan u Zagrebu od 2. do 7. novembra 1952. Pretreseni su problemi

RAD NICKI S A V E T I

3 0 5

jugoslovenske međunarodne saradnje, analiziran i ocenjen kar a k t e r sukoba između Jugoslavije i SSSR-a, bliže određena suština procesa „decentralizacije i demokratizacije" u privredi i vlasti, dat osvrt na ekonomska kretanja u zemlji i na organizaciono-politički razvoj KPJ od Petog kongresa. Glavni referat na Šestom kongresu — „Borba komunista za socijalistčku demokratiju" — podneo je Josip Broz Tito. Kongres je osudio blokovsku podelu sveta i metode hladnog rata, agresivnu politiku i kolonijalizam, izjašnjavajući se za miroljubivu koegzistenciju, nemešanje u unutrašnje poslove drugih država, davanje pomoći nerazvijenim zemljama, ravnopravnost u međunarodnim odnosima. Staljinova revizija marksizma i njene posledice po razvoj odnosa među socijalističkim zemljama, međunarodni radnički pokret i borbu za socijalizam u svetu (shvatanje o sukobu socijalizma i kapitalizma kao dva državna sistema i dva svetska tržišta, pridavanje socijalističkog karaktera jedino društvenom sistemu SSSR-u, koji je, kao takav, opšti uzor, itd.) podvrgnute su najdubljoj kritici. Uvođenje radničkog samoupravljanja označeno je na Šestom kongresu kao preloman događaj u razvitku socijalističkih društvenih odnosa. Potvrđen je kurs ka oslobađanju privrede od državne intervencije i pridat veći značaj objektivnim ekonomskim zakonitostima. Baveći se delovanjem zakona vrednosti u ekonomici socijalizma još od 1950. godine, Boris Kidrič je na Šestom kongresu još više produbio svoja gledišta o ovom centralnom pitanju stvarnosti i budućnosti socijalizma. Kongres se založio za princip dobrovoljnosti i demokratizma u razvijanju zadružnog pokreta, za snaženje materijalne osnove škola i naučnih ustanova, te povezivanje interesa školstva i nauke s interesima privrede. Šesti kongres je proklamovao novu društvenu ulogu Komunističke partije Jugoslavije, izraženu i promenom njenog naziva u Savez komunista Jugoslavije (SKJ). Novo ime trebalo je da naglasi približavanje Partije Marksovom „savezu komunista" i njeno pretvaranje u pokret koji bi se sve više odvajao od klasične političke organizacije. Uvođenje radničkog samoupravljanja, praćeno decentralizacijom državne uprave, zahtevalo je određivanje novog mesta i uloge KPJ u političkom sistemu, kao i nove metode i oblike njenog rada. U Rezoluciji o zadacima i ulozi SKJ Šesti kongres je odbacio funkciju partije kao neposrednog operativnog rukovodioca i naredbodavca u držav-

3 0 6

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nom i društvenom životu. Od nje se tražilo da postane ideološka avangarda radničke klase i društva u celini. Izjašnjavajući se za SKJ kao osnovnu usmeravajuću snagu društva Kongres se odrekao koncepta podržavljene partije, iz koje, kao komandnog centra, vode sve niti života i akcije. U uslovima samoupravljanja SKJ je trebalo da postane osnovni politički i ideološki činilac. Prema pomenutoj rezoluciji, Partija ni u novim uslovima nije prestajala da deluje kao vodeća snaga društva, ali se menjao njen način rada. U novoj strukturi SKJ je proglašen za osnovnu društvenu idejno-političku snagu, koja se ubeđivanjem bori za usvajanje svoje linije ili stavova svojih pripadnika. U Rezoluciji Šestog kongresa (tač. 9) doslovno je stajalo: „Savez komunista nije i ne može biti u svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac ni u privrednom ni u državnom i društvenom životu, nego svojom politikom i idejnom aktivnošću, u prvom redu ubeđivanjem, deluje u svim organizacijama, organima i ustanovama da se usvajaju njegova linija i stavovi, ili stavovi pojedinih njegovih članova." Savez komunista je, prema Rezoluciji, najsvesniji i najorganizovaniji deo radničke klase, radnog naroda. „Osobine i uloga komunista, člana Saveza komunista, ispoljavaju se u njegovoj svesnosti, političkoj i društvenoj aktivnosti, nesebičnosti, požrtvovanju, privrženosti ciljevima, ličnoj moralnosti i skromnosti." Za promene koje je doživela KPJ u periodu deetatizacije nije bilo presedana u čitavoj njenoj istoriji. Menjajući društveno-političku strukturu 1949—1953. Partija se i sama menjala, kako u svom biću, tako i u svojoj organizaciji i načinu rada. Reorganizacija KPJ neposredno posle o s l o b o đ e n j a zemlje nije se mogla meriti s promenama izvršenim na Šestom kongresu. Partija se 1945. prilagođavala novim uslovima rukovođenja, ali nije dirala u svoj kadrovski karakter, način rukovođenja u ulogu u sistemu vlasti. Godine 1952, međutim, ona je od kadrovske političke organizacije postala masovna. U razdoblju 1949—1953. lomila je administrativni sistem rukovođenja, koji je sama stvorila, sa svim opasnostima da u vlastitim redovima izazove otpor snaga koje su time gubile pozicije u vlasti i društvu. Dotle integrisana u sistem državne vlasti kao vladajuća sila, ona se „dobrovoljno" izjasnila za „distanciranje" od te vlasti i „pristala" da deluje kao osnovna u s m e r a v a j u ć a ideološko-politička snaga jugoslovenskog društva. Pored krčenja novih puteva, ona je morala da izgrađuje i novu doktrinu o

RAD NICKI S A V E T I

3 0 7

socijalističkim društvenim odnosima, a na drugoj strani da iz svojih redova odstranjuje konzervativne, staljinističke snage i suzbija prikrivene antikomunističke napade spolja. Šesti kongres je, takođe u skladu sa započetim promenama u društvenim odnosima i sistemu, u opštim crtama odredio i nov položaj drugih društveno-političkih organizacija. Pod tač. 4. Rezolucije navedeno je da je osnovna uloga sindikata da budu „škola socijalističkog demokratizma i masovnog radničkog upravljanja". Sindikati su dobili u zadatak da predstavljaju ,,klasu kao celinu u odnosu na pojedina preduzeća, kao i da se brinu o pravilnom funkcionisanju nagrađivanja, o biranju radničkih saveta, socijalnom osiguranju, masovnom vaspitanju radnika, a takođe o aktivnoj ulozi radnika u organima vlasti". Odnos komunista prema Narodnom frontu Jugoslavije definisan je njihovom pripadnošću njemu kao „glavnoj, osnovnoj organizaciji u kojoj i preko koje treba da se razvije njihova politika, a takođe i idejna aktivnost". Nova uloga SKJ našla je organizacioni izraz u Statutu, usvojenom na Šestom kongresu. Odvajanje SKJ od državne vlasti i menjanje njegove uloge i metoda političke akcije proizlazilo je iz usmerenosti revolucionarnih snaga na izgradnju samoupravnog društva u Jugoslaviji. Šesti kongres je, na jednoj strani, ukinuo spregu partije i državne vlasti, ali je, na drugoj, propustio da temeljno razradi nezamenljivu ulogu svesnog faktora u daljem razvoju samoupravnog društva. Jednostrano isticanje značaja delovanja komunista primerom, ubeđivanjem i vaspitavanjem masa nije moglo da zameni potrebu za mobilnošću SKJ kao osnovne ideološke snage društva, pogotovu u vreme kada je ono doživljavalo dramatične promene. U skladu s promenama u političkom sistemu zemlje, Četvrti kongres Narodnog fronta Jugoslavije pretvorio je ovu organizaciju u Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ). Deklaracija o njegovim ciljevima i zadacima i njegov statut određivali su ga kao masovnu javnu tribinu građana različitih ideoloških pogleda. U članstvo SSRNJ primani su građani koji su prihvatali opšte ciljeve: socijalizam, nezavisnost zemlje, demokratizam u razvoju društva. Normativno gledano, SSRNJ je trebalo da se pretvori u „svenarodni parlament" koji stalno zaseda i u kojem svaki „dobronamerni građanin" može da iznese mišljenje, predlog i kritiku.

« <5 "

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Jugoslovenska omladinska organizacija, nastala spajanjem SKOJ-a i Narodne omladine Jugoslavije decembra 1948, dobila je na Petom kongresu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije marta 1953. podsticaje za samostalniji razvitak u uslovima samoupravljanja. Krajem te godine Antifašistički front žena postao je, na svom Četvrtom kongresu, Savez ženskih društava, organizacija „polupolitičkog i polucentralizovanog" tipa. Platforma utvrđena na Šestom kongresu je, pored osnovne ideje da komunisti, kao idejno-politički radnici, moraju da razvijaju inicijativu, izražavala i princip razgraničenosti partije i državne vlasti kao pretpostavku vodeće idejno-političke uloge SKJ u društvu. Preorijentacija na nov stil rada i akcije nije bila nimalo jednostavna. Zemlja se u vreme proglašenja nove uloge SKJ nalazila u teškim ekonomskim i političkim uslovima. Promena načina rada i drugi procesi demokratizacije izazivali su otpor. Za novo organizovanje SKJ nije postojao nikakav uzor u prošlosti ni sadašnjosti. Načelno napuštanje ranijeg stila rukovođenja i izgrađivanje novih puteva socijalističke demokratije teklo je u znaku oštre borbe protiv dveju osnovnih suprotnih tendencija. Otpor su pružale, s jedne strane, birokratske snage, a s druge „sitnoburžoaska stihija". Komunisti koji nisu mogli ili nisu bili spremni da razumeju nove odnose i uslove delovanja i dalje su smatrali društveno-političke organizacije za transmisione poluge, potcenjivali ulogu i značaj predstavničkih tela, ljubomorno čuvali privilegije iz prethodnog perioda, poštovali isključivo ulogu izvršnih političkih i državnih organa, ostajali siepi za važnost idejno-političke borbe. Na drugoj strani, pod udar kritike dolazila su shvatanja socijalističke demokratije u sitnoburžoaskim sredinama koja su izjednačavana s građanskom, formalnom demokratijom i s napuštanjem marksističke idejno-političke platforme. Samoupravljanju nije odgovarao direktni metod rukovođenja, dok je politički pluralizam protivurečio odnosima uspostavljenim na osnovi društvene svojine. Primena novog metoda rukovođenja uticala je na slabljenje uloge SKJ u društveno-političkom razvitku. Rukovodstvo je kritikovalo „tuđe" težnje u Partiji (karijerizam, oportunizam, malograđanštinu itd.), prepuštanje razvoja stihiji i komotan odnos prema društvenim obavezama. Lik komuniste je počeo da „blijedi". Razmatrajući pojave „nesnalaženja i pasivnosti", Drugi plenum CK SKJ juna 1953. zahtevao je da se učini kraj

RAD NICKI S A V E T I

3 0 9

pasivizaciji komunista i antisocijalističkoj delatnosti, te da se preseče aktivnost onih snaga koje su nastavljale da rade na stari način. U tom smislu, Centralni komitet SKJ uputio je iste godine pismo svim partijskim organizacijama u kojem je negativno ocenio pomenute slabosti. Britanski izveštaji i analize o Šestom kongresu koje je objavio Čedomir Štrbac stavljaju naglasak na Titovu ocenu kongresa kao „punog izraza jugoslovenske pobede nad Kominformom". Jugoslovenski pogled na Staljina i aktivnosti Kominforma značio je „totalnu jeres za istinskog komunistu". Kardelj je u spoljnopolitičkoj analizi podvlačio da svet nije više „nepregledni okean kapitalizma" jer postoje „dva sveta u svakoj zemlji". Jugoslovenska politika se s tim u vezi obraćala svim progresivnim snagama, pridajući veći značaj svojoj aktivnosti u OUN. Za cinične Britance bilo je to „izdašno gošćenje u Jugoslaviji delegata iz inostranih socijalističkih partija ili sindikata". U ,,prekrštavanju" KPJ u Savez komunista Jugoslavije ambasador Malet je video želju da se jugoslovenski režim distancira u očima sveta od „mrlja komunizma". Jugoslovenska politika, smatrao je, težila je da izbegne saveze izvan Organizacije ujedinjenih nacija, koristeći svaku priliku da ojača svoju nezavisnost i bezbednost. Verovao je da su jugoslovenski vođi spremni da se udaljavaju od staljinizma, da iskreno grade „novi socijalizam" u formi radničkih saveta, ali ne i da ispuste vrhovnu kontrolu partije nad društvom. Smisao promene naziva partije videli su u tome da KPJ prestane da bude izdvojena elita koja izdaje „naređenja naciji", te da postane „jedna — čak i najznačajnija od organizacija u kojoj će politička i društvena svest naroda naći izraz u okviru Narodnog fronta". Ali britanski diplomata ne skriva skepsu i govori o mogućnosti povratka administrativnim merama. „Ja ne pretpostavljam da će Tito i drugi komunistički vođi", kaže Malet, „zazirati od direktne ili 'administrativne' akcije kad smatraju da je hitno potrebna. Oni neće žrtvovati svoja postignuća i karijere čak ni antistaljinističkoj teoriji. Oni su, ipak, napustili, u ime ove teorije, brojne pozicije vlasti, kako je mehanizam centralne države bivao decentralizovan, i angažovani da deluju koliko god je moguće ubeđivanjem. Ljudima, u stvari, mora biti dat izbor i pre nego što ga učine, oni moraju biti ubeđeni da je socijalistička alternativa prava". Članovi partije moraju biti spremni da vrše svoju novu obrazovnu i vodeću ulogu. To će —

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

primećuje dalje ambasador — zahtevati znatan napro samoobrazovanja mnogih koji su tek stigli do nivoa pismenosti, što treba da im omogući da se osposobe za funkciju masovnog obrazovanja na širokom frontu. U svetlu napora sada zahtevanog od partije, sumnje i strahovi izraženi na kongresu zbog njenog brojčanog razvodnjavanja, ideoloških i moralnih standarda, zauzimaju posebno značenje. Slom politike kolektivizacije doveo je 1952—1953. do napuštanja administrativnih mera, a podstrekavanja slobodnog udruživanja poljoprivrednih proizvođača. Sem nepovoljnih političkih i ekonomskih posledica kolektivizacije, na ovaj novi kurs bitno je uticalo uvođenje radničkih saveta u industrijskim preduzećima. Nove ideje o demokratskoj osnovi socijalističkog razvitka u Jugoslaviji nisu više mogle da se mire sa starim metodama. Seljačke radne zadruge — formalno stvarane na dobrovoljnoj osnovi, a u suštini pod uticajem niza prinudnih mera ekonomske, političke i psihološke prirode — nisu mogle da nadžive samoupravni kurs razvitka. Šesti kongres SKJ radikalno je raščistio s oblicima izgradnje socijalizma na selu po ugledu na sovjetsku praksu. Iskustvo je pokazalo da nerazvijena agrotehnička osnova jugoslovenskog sela, s nedemokratičnom primenom agrarne politike, nije mogla da obezbedi uspeh kolektivizacije, koja je samo dezorganizovala poljoprivrednu proizvodnju, smanjila prinose i izazvala omrznutost partije od sitnih zemljišnih vlasnika, čija su se gazdinstva posle agrarne reforme 1945—1948. znatno umnožila, prevazilazeći broj onih iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Sa stanovišta poljoprivredne strukture, u poređenju s 1931. povećao se i broj gazdinstava ispod pola hektara zemlje. Situaciju je pogoršala i druga agrarna reforma, iz 1953. godine, ozakonjena posle napuštanja politike kolektivizacije i nerentabilnih seljačkih radnih zadruga, pod motivacijom da se spreči društveno raslojavanje na selu, odnosno jačanje dela seljaštva kupovinom novih površina. Zakonski minimum je 1953. spušten na 10 hektara, s izuzetkom porodičnih zadruga, patrijarhalnih porodičnih zadruga na Kosovu i u Crnoj Gori, uopšte u onim krajevima gde se zemlja po pravilu obrađivala ekstenzivno ili bila slabijeg kvaliteta. Prema tadašnjem shvatanju, 10 hektara je bilo ona granica od koje počinje stalno iznajmljivanje radne snage; a ispod te granice se nije smelo ići, kako se ne bi povredili interesi srednjeg seljaka.

R A D NICKI S A V E T I

3 1 1

preobražaj sela zamišljen je na novim osnovama: ponovno naglašavanje značaja oštih zemljoradničkih zadruga i stvaranje velikih poljoprivrednih dobara sa statusom samoupravnih organizacija. U uslovima ograničene industrijalizacije uslovljene blokadom sa Istoka i teškim probijanjem na zapadna tržišta neke jugoslovenske pokrajine ipak su se brže razvijale od drugih, zahvaljujući novoj situaciji, gde je faktor geografskog položaja (u centru zemlje, daleko od granica) — a na drugoj strani bogatstvo šume i ruda neophodnih za izvoz na zapadna tržišta radi kupovine mašina — favorizovao daleko veća ulaganja. U industrijskom razvitku zaostajala je Makedonija, što je izazivalo nezadovoljstvo u toj republici. Na konferenciji Privrednog saveta održanoj na Bledu 1952. raspravljano je o nezadovoljstvu rukovodećih makedonskih kadrova zaostajanjem Makedonije a posle toga na Brionima 25. avgusta 1952. na sastanku kome su prisustvovali Tito, E. Kardelj, M. Đilas, B. Kidrič, Lazar Koliševski, Krste Crvenkovski i Vidoje Smilevski. Edvard Kardelj je na ovom sastanku istupao protiv industrijalizacije radi industrijalizacije, gledajući na pomenute i uopšte slične zahteve kao na ostatak „ruskog shvatanja" industrijalizacije, 2'.apravo „religije industrijalizacije". Ukazivao je i na negativne trenutne teškoće i nemoć države da dalje ulaže zbog suše, izdataka za vojsku i deficita u devizama. Istovremeno je istakao jedno principijelno pitanje industrijalizacije, smatrajući da prilikom građenja treba voditi računa o celini i njenom skladu, a ne o gradnji samoj za sebe oličenoj u ovoj cementari ili onoj staklari, dakle pitanje koje Jugoslavija nije uspela da savlada do danas. Na Titov predlog zaključeno je da se Makedoniji da perspektiva razvitka, i s tim u vezi 5,5 milijardi dinara investicionih sredstava.
Socijalistički

Mada je prema pomenutom zvaničnom rezultatu podnetom međunarodnim organima (Konferenciji za reparacije) u ratnom naporu izgubila 1.700.000 ljudi, Jugoslavija je prilikom prvog opšeg posleratnog popisa 1948. imala 15 miliona i 772 hiljade stanovnika. Prve posleratne godine pokazivale su izrazito visok prirodni priraštaj stanovništva, koji se kretao oko 15 na 1000 stanovnika. Žena je bilo više nego muškaraca (1000 prema 926). Zemlju je odlikovala izrazita agrarna struktura stanovništva jer je poljoprivredno stanovništvo 1948. činilo više od dve trećine ukupnog stanovništva. Udeo poljoprivrednog u ukup-

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nom stanovništvu iznosio je 67,0%, a nepoljoprivrednog 33,0%. U gradskim naseljima nalazilo se 1948. 3 miliona i 312 hiljada stanovnika, što je, procentualno gledano, iznosilo 21,0%, ukupnog stanovništva. Unutrašnje migracije, karakteristične posle svakog rata, uzele su velike razmere i 1944—1945. izazvane ratnim poremećajima, povratkom repatriraca, ponovnim naseljavanjem starih ognjišta, agrarnom reformom i kolonizacijom, zadržavanjem vojnika i oficira u gradovima, pristizanjem radnika sa sela, đaka i studenata koji su pohrlili da nastave ili dovrše školovanje u velikim gradskim centrima. S početkom industrijalizacije unutrašnje migracije uzele su još većeg maha, naročito u vidu fluktuacije radne snage. Samo 1948. 3 miliona i 100 hiljada stanovnika je promenilo mesto stalnog boravka. Prilikom prvog opšteg popisa utvrđeno je da je u Jugoslaviji bilo 7 miliona i 741 hiljada aktivnog stanovništva. Naglo narastanje aktivng stanovništva svega tri godine posle rata može se objašnjavati i početnom industrijalizacijom, a pre svega ekstenzivnim zapošljavanjem. Smatralo se čašću raditi u državnom sektoru. Uprave preduzeća se nisu rukovodile racionalnim merilima prilikom zapošljavanja. Državni sektor je naširoko otvarao vrata svim ljudima koji su hteli da rade. Iz ovog vremena poznati su propisi sa administrativnim sankcijama za neradnike.- Građani koji nisu želeli da rade označavani su kao skitnice ili čak kao saboteri u najdrastičnijim slučajevima. Nabrekli državni aparat, koji je rukovodio svim delatnostima, imao je posla na svim nivoima sa stručno slabim kadrovima (bez škole ili sa jako niskim školskim kvalifikacijama), koji su preuzimali poslove ref erana ta, kontrolora, magacionera, evidentičara, pisara, itd. Pojam nezaposlenosti je bio gotovo nepoznat. Statistika pokazuje da se na kraju izvršenja petogodišnjeg plana (1952) u Jugoslaviji vodilo 45.000 ljudi kao nezaposlenih, među kojima se nalazio najveći broj onih koji su birali posao, ili nisu hteli da napuštaju gradove. Godine 1947. je bilo ukupno milion i 132 hiljade zaposlenih radnika u državnom i društvenom sektoru. Od toga je na privredne delatnosti otpadalo 930.000 i na vanprivredne 202 hiljade. Najveći broj je radio u industriji i rudarstvu (382 hiljade), u saobraćaju i vezama (159 hiljada), građevinarstvu (142 hiljade), ugostiteljstvu i turizmu (112 hiljada), poljoprivredi i ribarstvu (51 hiljada).

RAD NICKI S A V E T I

3 1 3

Popis stanovništva po nacionalnom merilu izvršen 1948. pokazivao je porast pripadnika nacionalnih manjina. Najveći narod su Srbi sa 6.547.117; slede Hrvati — 3.784.353, Slovenci — 1.415.432, Makedonci — 810.126, Crnogorci — 425.703. Albanska nacionalna manjina je imala 1948. godine 750.431. Muslimani (808.921) iskazivali su se kao „neopredeljeni muslimani", 1951. kao „Jugosloveni neopredeljeni", 1961. kao „Muslimani" u smislu etničke pripadnosti i tek 1971. kao „Muslimani u smislu narodnosti". Mađara je 1948. bilo 496.492. Među Vlasima popisano je 102.953 pripadnika ove etničke grupe u istočnoj Srbiji, koja se tokom vremena asimilovala, iako je zadržala svoj jezik i neke običaje. Turci, uglavnom u Makedoniji, su se približavali broju od 100.000 (precizno, 97.954). Nijedna od drugih nacionalnih manjina nije prelazila broj od 100.000: Bugari (61.140), Česi (39.015), Nemci (55.337), Rumuni (64.095), Rusi, Ukrajinci, Slovaci i ostali. Poljska manjina iz Bosne (Prnjavora) iselila se u zapadne oblasti Poljske na osnovu sporazuma jugoslovenske i poljske vlade. Kraće vreme su prvaci češke i slovačke manjine vodili agitaciju za iseljenje u stari kraj, ali je ona kasnije obustavljena. Ugovorom o miru s Italijom 1947. i Londonskim sporazumom 1954. u sastav Jugoslavije je ušlo oko 655.000 ljudi, dok se oko 370.000 iselilo u druge zemlje. Eksproprijacijom buržoazije i veleposednika uobličavana je prvih posleratnih godina nova socijalna struktura Jugoslavije. Sprovođenjem konfiskacije, agrarne reforme i nacionalizacije buržoazija je izgubila raniju ekonomsku moć. Deo gradske buržoazije, koji se nije priklonio novom poretku i našao mesto u državnoj službi, dugo je održavao svoju egzistenciju prodajom nakita, nameštaja, slika i drugih kolekcija, starih odevnih predmeta i iznajmljivanjem stanova, mada se od toga jedva moglo živeti, zbog niskih zakupnina i drugih ograničavajućih mera. Nekonfiskovana imovina pripadnika građanskih klasa davala je samo pravo „gole svojine", bez većih koristi, s kojim su išle samo glavobolje. Ima pisaca koji s pravom kažu da su u tim vremenima sopstvenici zavideli onima bez imovine. Na selu se vodio rat protiv kulaka, koji će se naročito zaoštriti posle prelaska na kolektivizaciju 1949, vodeći pretapanja tzv. seoske buržoazije u srednje seljaštvo. Posle aprila 1948. nastali su sitni trgovci, kojih je nakon oslobođenja bilo 101.033. Nezavisno od velikog broja privatnih trgovaca oni su ostvarivali nesrazmeran

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

promet preko svoje trgovinske mreže. Predratni „javni službenici" su nestali još u toku rata ili su se posle oslobođenja zaposlili u državnom sektoru privrede ili u upravnom aparatu. Broj zanatlija se skoro prepolovio: od 506.000 pre rata na 361.212. Zanatlije su napuštale svoju delatnost zbog nedostatka poslovnog prostora, sirovina, poreske politike i drugih ograničavajućih mera, neobezbeđenog podmladka, prelaženja u društveni i državni sektor privrede. Sumnje države u sve što je nosilo pečat privatnog vlasništva, pa makar bilo i zasnovano na radu, imalo je za uzvratnu posledicu nepoverenje zanatlija u budućnost svoje delatnosti. Zapošljavanje u državni privredni sektor otklanjalo je neizvesnosti kako da se preživi koje je donosila budućnost. Zapošljavanje se lako dobijalo, jer je državna privredna oskudevala u stručnim radnicima. Industrijalizacija zemlje uticala je na gašenje niza individualnih zanatskih delatnosti, od kojih su mnoge imale dugu tradiciju i približavale se umetničkim zanatima. Ovu oseku zanatstva preživeli su uz teške uslove života i rada tek zanatlije koje su se bavile sitnim opravkama (obućari, bravari, krojači, itd.). Veliki deo zanatlija prešao je u društveni sektor, zapošljavajući se u zanatsko-prerađivačkim zadrugama. Univerzalni zanatski majstori odgovarali su dugo posle rata nasleđenoj kategoriji usitnjene industrije zanatskog tipa, karakterističnoj za predratnu industriju, s malim fabrikama i niskim kapacitetom proizvodnje. Ova „pigmejska" preduzeća zadržala su se i u prvim godinama jugoslovenske industrijalizacije. Gotovo polovina industrijskih preduzeća 1952. imala je do 60 radnika. Za mentalitet tog univerzalnog majstora karakteristični su precenjivanje fizičkog rada, shvatanje o „jednakosti svih stomaka" („egalitarni sindrom" ili „uravnilovka"), „najamna psihologija" udružena sa „sitnosopstveničkom svešću". Bitne promene u nasleđenoj strukturi stanovništva vršila je brza industrijalizacija apsorbovanjem ogromne radne snage iz prenaseljenog jugoslovenskog sela. Nekvalifikovani radnici sa sela osposobljavani su na tečajevima za rad u industriji i drugim delatnostima. Ceni se da se od 1945. do 1950. zaposlilo oko 1.200.000 ljudi, od čega oko 90% u industriji i drugim privrednim granama. Godine posle rata karakteristične su po „naletu" stanovništva sa sela na gradove. Ostaci buržoazije govorili su o „poseljačenju" gradova. U velikim gradskim centrima jedno vreme se razmišljalo o ograničavanju doseljava-

RAD NICKI SAVETI

315

nj a iz unutrašnjosti administrativnim merama, ali se od toga odustalo. Zapošljavanje u državnom sektoru je podsticano, administrativno i materijalno. Nezaposleni su izuzimani od obaveznog snabdevanja. Najveći deo jugoslovenskog radništva činila je kategorija „polutana", seljaka-industrijskih radnika. „Polutani" su se psihološki teško odvajali od zemlje, ali ih je, s druge strane, privlačila industrija, uopšte zaposlenje u gradu, obezbeđujući im veća primanja i besplatno zdravstveno osiguranje. Zbog probitačnosti „dvostrukog osnova egzistencije" broj „polutana" se stalno povećavao i narednih godina. Ovaj „beg" sa sela uticao je, na jednoj strani, na početak njegovog „pražnjenja", a na drugoj, na proces raspadanja patrijarhalnog sela. Selo je bilo glavni nosilac akumulacije za potrebe industrijalizacije, dajući ne samo materijalne izvore već i radnu snagu za industriju. Najznačajniju i najveću promenu u društveno-ekonomskoj strukturi stanovništva predstavljalo je apsolutno i relativno smanjenje broja poljoprivrednika. Dok su oni 1931. činili preko tri četvrtine ukupnog stanovništva, već 1948. njihov broj se smanjio na oko dve trećine.

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

Državni aparat je u ovom periodu zapošljavao ogromnu činovničku armiju od oko 300.000 službenika na svim nivoima. U periodu administrativnog socijalizma činovnička mesta su smatrana za najvrednija. Na to je svakako uticala snažna uloga države u svim sferama života, privlačnost „upravljačkih poslova", materijalne i druge pogodnosti. Tragove stare svesti, po kojoj je vlast spojena s privilegijama i moći, uveliko je potvrđivao monopol države u privredi i društvu. Službenički sloj se po formalnom merilu (raspon piata) nije mnogo razlikovao od drugih. Dovoljno je da pomenemo da je taj raspon od najviših do najnižih piata iznosio 3 : 1 , što je gotovo ravno uravnilovci sa stanovišta znanja, rada, odgovornosti, žrtve. Ali, neodoljiva je magija vlasti, subjektivne moći koju vlast daje dok je pojedinac uživa, radijus društvenog uticaja, mnogobrojne privilegije i naturalna davanja, specijalan režim snabdevanja (preko posebnih magazina), organizacije odmora i lečenja, automobili, prijemi, banketi, vile za stanovanje, lovovi, itd. Dramatična situacija u kojoj se našla Jugoslavija 1948— 1949. dovela je do najvišeg stepena centralizacije i pojačane kontrole KPJ nad duhovnim životom i stvaralaštvom. Mada se počinje raspravljati o estetskim problemima, na snazi je, sa nestajanjem pojma socijalističkog realizma, ipak partijnost i idejnost. One i dalje predstavljaju najvažnije elemente stvaralaštva u oblasti literature. Književnici Jugoslavije su 1948. većinom stali na stranu KPJ u sudbonosnom sukobu sa IB-om. „Odgovor jugoslovenskih književnika sovjetskim književnicima F. Glatkovu, N. Tihonovu i drugima" potpisalo je 68 pisaca. Na drugoj strani barikade našli su se Radovan Zogović, Stefan Mitrović i predstavnik „kubikaške" poezije Veles Perić. Sve više se

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

317

literaturi koja „laže" i „lakira" oduzimalo moralno pravo da se uopšte naziva „socijalističkom". Izdavanje sovjetske stručne literature nastavilo se i 1949. godine. Iz istorije je štampano više udžbenika i monografija (Galkova, Zoboka, Notoviča, Hvostova, Grekova, Kosminskog, Mišulina, Tarlea, Jefimova, Hajfesa). Ni u oblasti političke ekonomije sovjetski pisci još nisu prestajali da se objavljuju 1949. godine (Ostrovitjanov, Rozenberg, Vigotski, Leontjev, Kuznjecov i drugi). Pedagoška literatura iz SSSR-a još ne presahnjuje. Prevodi se A. S. Makarenko (Porodično vaspitanje). Izdaju se i sociološko-politički radovi: G. Aleksandrova (Bankrot buržoaske sociologije), A. Gor kina (Trijumf lenjinsko-staljinske nacionalne politike u SSSR-u), M. Rozentala (Pobjeda socijalističke revolucije i odgoj novog sovjetskog čovjeka). Jugoslovenska bibliografija beleži 1949. objavljivanje Staljinovih radova Pitanja lenjinizma, Anarhizam ili socijalizam, O Lenjinu, o Sindikatima (Lenjin—Staljin). Ratko Božović piše o razlici između stava rukovodećih ljudi KPJ uoči rata i posle 1949. u odnosu na umetnost: dok su u prvom slučaju oni direktno radili na prihvatanju socijalističkog realizma kao neprikosnovenog pravca u umetnosti, samim tim što je bio vladajući u SSSR-u, dotle su posle 1949. zajedno sa književnicima, književnim kritičarima, slikarima i drugim umetnicima nastojali da obore i ukinu dogmatizam socijalrealističke doktrine kao smetnju širenju slobode i duhovnosti. Godina 1948. prošla je u znaku potvrde i legalizacije socijalističkog realizma na Petom kongresu KPJ, ali je već naredne — koja je praticala u znaku izrazitih kontradikcija — politika Partije počela da ruši do juče proklamovane i neprikosnovene kanone socijalističkog realizma koji su svoje najizrazitije pobornike imali u Ždanovu (u politici), Timofejevu (u teoriji književnosti), Gerasimovu (u slikarstvu), Todoru Pavlovu (u filozofiji). Politička sfera je do 1949. imala apsolutnu nadmoć nad estetskom, ali je s razotkrivanjem anatomije sovjetskog društva i vlastitog birokratizma ona počela da se gubi. Politički okvir zbivanja nije mogao da ne daje ohrabrujuće podsticaje umetnicima za smelije analize, ali, na drugoj strani, politički fenomen je omeđavao slobodu stvaralaštva granicama koje je postavljala Partija; zalaganje za slobodu stvaralaštva isključivalo je prevagu i legitimnost pluralizma mišljenja. Pod slobodom mišljenja podrazumevala se sloboda mišljenja koja ne

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

dolazi u sukob sa pogledima Partije. Po Božoviću, radilo se o „dogmatskom antidogmatizmu". Jedan broj književnika, naučnika i filozofa iz zapadnih zemalja podržavao je Jugoslaviju u vreme pritiska IB-a i Staljinovih anatema, a među njima: Žan Kasu, Žan Pol Sartr, Verkor, Klod Bürde, Luj Dalmas, Anjes Amber, Klod Avlin, Žan Mari Domenak i drugi. Tokom kritične 1949. godine, Jugoslaviju je i posetio izvestan broj naprednih ljudi u znak podrške i izražavanja solidarnosti, među kojima predsednik Udruženja francuskih intelektualaca Žan Kasu, Žan Mari Domenak, pisac Anri Kefelek, publicist Žan Babulen, Luj Dalmas, dekan Filozofskog fauklteta Pariškog univerziteta Andre Šolen, mnogobrojni publicisti i novinari iz zapadnih zemalja. Jugoslavija je za novinare i publiciste bila Eldorado vesti, reportaža i analiza, razumljivo u svetlosti odnosa sa SSSR-om, odnosa SSSR—Zapad i perspektive sukoba u toku. Od uglednih umetnika, Jugoslaviju je posetio i vajar Džoe Dejvidson, potpredsednik Valasove Progresivne stranke i drugi. U vremenu opšte izolacije, kada je Sovjetski Savez sa svojim saveznicima nastojao da Jugoslaviju sasvim potisne u „rezervat", ove posete su bile bar mali otvor u svet sa saznanjem da borba jugoslovenskih naroda ipak nije nepoznata, da ima podršku i da napredni ljudi sveta neće dozvoliti da ona postane žrtva staljinističke agresije. Razvoj školstva u Jugoslaviji prvi put je celovito razmatran na Trećem plenumu Centralnog komiteta KPJ, održanom u Beogradu 29. i 30. decembra 1949. godine. Kritički je razmotren razvoj školstva od predškolskog i vanškolskog vaspitanja i osnovnog obrazovanja do srednjeg školstva i univerziteta. Potenciran je značaj pionirskih domova, otvaranja biblioteka, čitaonica i zabavnih prostorija u ustanovama za vanškolsko obrazovanje. Centralni komitet je skrenuo pažnju na aktivno delovanje klera i njegovog uticanja na omladinu. Nesklad između opšteobrazovnih škola (gimnazija) i srednjih stručnih škola, kao i odnos između univerzitetski obrazovanog kadra i srednjeg stručnog kadra trebalo je ukloniti pretvaranjem škola učenika u privredi u industrijske škole. Partija je podsticala povećanje broja ženske dece u stručnim školama. Od stručnih resora je zahtevano da povedu više brige o stručnom uzdizanju potrebnih kadrova upisivanjem đaka sa završenom sedmogodišnjom školom u industrijske škole.

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 1 9

Na plenumu je naglašavan značaj slobodno izgrađene, stvaralačke ličnosti. Tome je mogla da pomogne nova škola, „izgrađujući" svestrano razvijenog čoveka — graditelja i branioca socijalizma. Pod time se podrazumevalo ne samo umno već i moralno, fizičko i estetsko obrazovanje. Odbacivani su dogmatski nazori u oblasti prosvete i kulture preuzimani iz sovjetskog iskustva. Novi nastavnički kadar trebalo je da se stvara borbom za slobodan idejni razvitak u uslovima socijalističke demokratije, razmahom borbe mišljenja i razvijanjem inicijative. U naučnom i ideološkom radu tražilo se odbacivanje šablona i kopiranja tuđih iskustava i naglašavao značaj proučavanja jugoslovenskog iskustva, naročito u oblasti nacionalne istorije, istorije Partije i književnosti. Rukovodstvo Partije traži da mlađi kadrovi odbace sektaštvo prema starijim naučnim radnicima. Prošlo je vreme kada su mnogi ugledni naučnici, među kojima su se nalazili i oni iz oblasti medicine i prirodnih nauka, bili proterani sa univerziteta na „zahtev" studenata, jer nisu mogli da se oslobode buržoaske ideologije i „nenaučnog pristupa". KPJ je sve više podsticala unošenje novih elemenata u kulturni razvoj: stvaralačku slobodu, napuštanje obrazaca socijalističkog realizma u umetnosti, pojavu raznih umetničkih pravaca, prevodilačku aktivnost, otvaranje kulture prema svetu, kulturnu saradnju i razmenu ideja između naroda i nacionalnih manjina. Partija se zalagala za ravnopravnost i svestran razvoj nacionalnih kultura, a na drugoj strani za kritičko usvajanje kulturne baštine. Zbližavanje raznih kultura i usvajanje naprednih kulturnih tekovina odgovaralo je demokratskom razvitku Jugoslavije. Za širenje novih ideja, koje nije bilo oslobođeno „oscilacija i proturječnih procesa", od značaja je bio govor Edvarda Kardelja na svečanoj sednici Slovenske akademije nauka i umetnosti, kao i rad Kongresa književnika Jugoslavije. Naglasci koji su se čuli na Trećem plenumu značajni su u više pravaca. Jedni svedoče o svežim idejama koje su izmakle dojučerašnjim dogmatskim kalupima. Postajalo je jasno da se izmena ljudske svesti ne može isplanirati na rokove nikakvim administrativnim aktom, jer se radi o stalnom procesu koji se razvija kroz protivurečnosti. Ukoliko socijalizam „odmiče", administrativne mere su sve slabije. Upravni aparat nije mogao prisvojiti „ideološki monopol" a da ne naruši principe socijali-

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

stičke demokratije. Đilas je smatrao da su takvi „planeri" promašili u SSSR-u. „Administrativne mjere (cenzura, zabrane svake vrste itd.) su mjere proletarijata protiv reakcije i kontrarevolucije i treba da budu i ostanu takve samo protiv njih. Ali one ne smiju biti i mjere protiv one borbe mišljenja, koja se odvija na osnovi i na liniji iznalaženja novih formi života u socijalizmu, novih metoda za razvijanje toga života.. . Marksisti i uopšte napredni ljudi naše zemlje osjećaju se kao da je prskao neki led koji im je bio, a da to i ne znaju, oklopio um." U suštini stvarnosti je raznovrsnost. Ukinuti posebno i specifično znači pokušati zaustaviti zakonitost kretanja samog materijalnog sveta. Pogrešno je zamišljati socijalizam u svim zemljama kao „jednoličan i tipiziran proces". Drugi pravac novijih razmišljanja, koja su označavala idejnu preorijentaciju, ticao se „čoveka" kakvog želi da „izgradi" nova škola. Smatralo se da to mora biti čovek „bogatog unutrašnjeg života, fizički i moralno zdrav, krepak i čio"; to su morali biti „ljudi koji smjelo i odvažno misle i rade, koji su široki i raznovrsni u shvatanjima, a ne ljudi čiji će umovi biti podšišani na isti način" . . . „Jer, zaista, ništa nije besmislenije i za socijalizam opasnije nego sputavanje inicijative, primjena gotovih, birokratskih kalupa i administrativnih mjera u oblasti ljudskog mišljenja." Što se tiče rukovođenja u pitanjima prosvete, nauke i kulture, zahtevano je da ono bude „prožeto širinom, socijalističkom humanitarnošću, principijelnošću i gipkošću". S ovim novim idejama teklo je okretanje vlastitoj praksi i iskustvu, pozitivnoj tradiciji, plodotvornim sadržajima prošlosti, koji su se povezivali sa utilitarnom i pragmatističkom ideološkom komponentom. Kao objektivne istorijske osnove razvitka školstva tretirane su narodna revolucija, izgradnja socijalizma (drukčije rečeno, industrijalizacija u jugoslovenskim društvenim uslovima), zatečene i nasleđene prihvatljive tekovine u školstvu, prosveti i kulturi uopšte. „Narodna revolucija" je „velik događaj", „krupnog, svestranog, prelomnog značaja za naše narode", „osnova daljeg razvitka", „epohalan događaj" koji je završio „jednu dugu fazu njihove predistorije". Milovan Đilas je osnovu revolucije tumačio kao „socijalističku demokratiju, političku i stvarnu ravnopravnost naroda", koje su postale „srž čitave naše aktivnosti: i društvene, i političke, i idejne". Tražio je da se u školstvu mora izraziti ono specifično, posebno i originalno, „što je dalo takve forme i narodnoj revoluciji i

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 2 1

socijalističkoj izgradnji". Inkriminisao je dotadašnja „iskrivljavanja" da je čitav školski sistem „nevaljao", te da se ubuduće mora obraćati pažnja na „pedagošku tradiciju". „Treba znati da istorija nije ni počela s nama niti se završava s nama i da je naša epoha — makar koliko značajna i prelomna — samo jedan beočug u njenom kretanju." Nauka, kultura i nastava moraju biti prožete idejnošću, posmatrane sa stanovišta borbe za revolucionarno menjanje prirode i društva. Probijanje novih ideja nije značilo da se ispuštala borba protiv „reakcionarnih idealističkih, mehanicističkih, vulgarizatorskih, nacionalističkih, dekadentskih i dogmatskih shvatanja". Preporučivano je da u toj tekućoj borbi od crkve ne valja praviti „mučenika". Preobražaj školstva posmatrao se sa stanovišta ukupnih ciljeva nastave i nauke u pravcu „ideološko-političkog prevaspitavanja kadrova". Dalji razvoj vodio je otkrivanju suštine ponašanja zemalja Informbiroa protiv Jugoslavije. Eskalacija je bila obostrana: na strani informbiroovskih zemalja ispoljavala se u nastavljanju pritiska, koji je pretio da preraste u agresiju na Jugoslaviju, a na strani KPJ u antibirokratskoj praksi, legalizaciju novih društvenih odnosa juna 1950, razotkrivanju karaktera birokratizma u SSSR-u i tzv. zemljama narodne demokratije. Đilasove analize polovinom 1950, označavale su ideološku krizu u SSSR-u kao „zbrku" zbog revizije i napuštanja socijalističke ideologije, čiji su vrhovi ušli u fazu „reakcionarne ideologije" i „osvajačke i ekspoloatatorske prakse". SKP(b) nije partija marksističkog tipa, jer su u njoj — po Đilasu — bila razorena dva bitna elementa takve partije: sloboda borbe mišljenja i na toj osnovi stvarna unutarpartijska demokratija. Nasuprot monopolu jedne ličnosti u svim ideološkim pitanjima (Staljina u SSSR-u), jugoslovenski komunisti su imali da učvrste marksistički i demokratski karakter KPJ umesto da u Politbirou vlastite partije izgrađuju takav tip monopola. Analiza je upućivala da iza ideološkog monopola dolaze društvene i političke privilegije, a čim se uspostavi monopol, iščezava borba mišljenja, što znači da onda nema otkrivanja novih pojava i demokratskog razvitka. Staljinovo pretvaranje „dnevne prakse" u teoriju, Đilas je označavao kao „pragmatističku vulgarizaciju marksizma". Razvoj u društveno-ekonomskoj sferi nije mogao a da ne donese novine u oblasti ideologije. Demistifikacijom bića

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

SSSR-a, razotkrivale su se zablude i u vlastitoj politici i praksi. Kako je stara partija mogla ostati intaktna i neprikosnovena u uslovima kada se menjala država i njena društveno-ekonomska osnova? Sazrevalo je shvatanje da svako ima pravo da iznosi svoje mišljenje, ali da nema u organizaciji pravo da odstupa od osnovnih načela unutrašnjeg života i programa Partije i njene političke linije. O idejnim i organizacionim osnovama Partije, dok je ona u akciji, nije se moglo raspravljati. To je unosilo distinkciju u odnosu na beskonačnu debatu i obezbeđivalo jedinstvo akcije. U anatomskoj analizi sovjetskog sistema, Đilas je išao do krajnjih konzekvenci što će ga, nekoliko godina kasnije, dovesti u otvoreni sukob sa rukovodstvom SKJ. Tito je spominjao slučajeve samoubistva komunista u SSSR-u zbog gušenja kritike. Navodio je da je u prošlosti na skupovima Kominterne, gde je vladala diktatura, bilo „jezivo". Promene su jedni kadrovi ubrzavali a drugi na njih gledali sa strepnjom od narušavanja jedinstva partije, ne izražavajući, međutim, glasno svoje neslaganje, rezerve ili sumnje u ispravnost novog kursa. Tako je i u rukovodstvu počela neprimetna polarizacija na „liberalnije" i konzervativnije kadrove, kako su je izvodili diplomati i političari zapadnih država. Analize o kojima govorimo dobile su snagu potvrde usvajanjem Rezolucije o teorijskom radu u KPJ na Četvrtom plenumu CK KPJ, juna 1951. godine. U Rezoluciji je pod 1. stajalo: „Razvitak novih teorijskih pogleda u KPJ vrši se na osnovi diskusije i borbe mišljenja." „Članovi KPJ imali su pravo da se o teorijskim pogledima komunista, nezavisno od funkcije, slobodno izražavaju i raspravljaju." Pomenuta rezolucija je pod 2. predviđala da je u partijskim organizacijama obavezno proučavati samo odluke i direktive partijskih kongresa i foruma, a istupanja pojedinih rukovodilaca samo ukoliko su ova imala takav karakter. Radovi rukovodećih članova, koji su imali izrazito teorijski karakter, obavezno su se proučavali u organizacijama samo ako je Politbiro doneo takvu odluku. Rezolucija je počivala na shvatanjima da nema teorije bez revolucionarne prakse, i da se, samim tim, aktuelne i praktične mere (tekuća linija) Partije ne uzimaju kao konačni teorijski i naučni zaključci. Rezolucija je osiguravala prava svim članovima KPJ u borbi mišljenja, te naučnim radnicima da usvajaju ili ne usvajaju ove ili one postavke partijskih rukovodilaca. Po Đilasu, „marksizam je nauka i on

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 2 3

se kao nauka može razvijati i pobjeđivati jedino u otvorenoj borbi". Polazilo se od toga da je to put da se izbegne deifikacija rukovodstva i u teorijsko-stvaralačkoj oblasti Partiji nametne linija pojedinačnog teorijskog razmišljanja kao opštevažeća. Otvarala se perspektiva socijalističke i unutarpartijske demokratije. „Mi moramo očistiti našu Partiju od onoga što se uvuklo iz sovjetske prakse." Tito je na konferenciji Gardijske divizije istupao protiv toga da se Đilasovi napisi o sovjetskoj praksi („Savremene teme", članci objavljeni u Borbi, novembra 1950) tretiraju kao osnova za diskusiju u Partiji, u stvari da se razmatraju kao gotovo teorijsko delo. On je rekao: „Jedna je stvar kad mi diskutujemo i govorimo o tome da tamo ništa ne valja, a druga kad to napišemo kao dokument, kao teorijski marksističko-lenjmistički dokument u kome hoćeš da analiziraš situaciju u jednoj zemlji, u kojoj ne znamo kako je sada. To me je ponukalo da kažem da jedan takav članak ne može biti gotovo teorijsko djelo koje će morati da se razrađuje u partijskim organizacijama i da se prihvata. Jer, time nam se onemogućava da taj članak uzmemo kao bazu za diskusiju o tome šta se događa u Sovjetskom Savezu. To nam vezuje ruke, a osim toga, neki detalji u pojedinim člancima već sutra mogu da se pokažu i kao nepravilni. Jer niko od nas ne može pretendovati (na to). . . da sam da analizu o jednoj zemlji. To je stvar studija, izmjene mišljenja, rasprava i tek ono što nastane od toga može biti teorijsko djelo koje treba da proučavaju naši partijski kadrovi." Početak decentralizacije upravnog aparata doveo je 1950. do stvaranja saveta pri Ministarstvu za prosvetu: za film, pozorište, književnost, likovnu umetnost, muziku i umetničko školstvo, za naučnoistraživački rad i naučne ustanove, za narodno prosvećivanje; pojavljuju se pedagoški saveti i saveti za stručno školstvo. Radilo se o savetodavnim telima koja su davala predloge u vezi s pitanjima pozorišta, filma i književnosti, likovne umetnosti, itd. Otpori među umetnicima počeli su u znaku neprihvatanja „dirigovanog stvaralaštva". Do suprotstavljanja je došlo već početkom pedesetih godina. Do tada su se književnicima, koji su skretali u tumačenju Agitpropa, znale oduzimati jednom dodeljene nagrade, a oni isključivati iz književnog i uopšte umetničkog života, napadani zbog „ignorisanja" socijalističke sadržine" dela. „Marksistički angažman" u umetnosti je

«

<5

"

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

bio svemoćni kanon. Zapravo „ideološko-politička sadržina stvaralaštva bila je vladajuća estetska norma". Petar Lubarda, odan umetnosti, odbio je da izlaže po diktatu „partijnosti stvaralaštva" da bi 1951. svojom izložbom u Beogradu „otvorio put traganjima za novim putevima, prostorima i izazovima umjetnosti". Likovni umetnici (u Crnoj Gori) tražili su da se umetnost ocenjuje „odozdo a ne odozgo". Počinje sve snažnije suprostavljanje ideologiji „socijalističkog realizma". Početkom pedesetih godina i sama partija napušta „partijsko-državni model u razvitku kulture". Borba protiv dogmatizma nije značila prekid borbe protiv reakcionarnih i kontrarevolucionarnih shvatanja snaga građanskog društva, pre svega uticaja klera na omladinu u prosveti i duhovnom životu uopšte. Kritici je podvrgavan i talas malograđanskog mentaliteta u shvatanju partije, pri čemu se često ispoljavalo sektaštvo. Rukovodstvo Partije je napuštalo staljinističku pragmatističku koncepciju kulture, ali je ostalo rezervisano prema preteranoj slobodi kritike i stvaralaštvu bez granica. Sektaštvo je bilo deo svesti, iako se sa njim službeno obračunavalo. Socijalistički realizam se nije povlačio bez otpora, a i među oficijelnim faktorima on je imao podršku. Na udaru kritike nalazile su se i nove forme kulturnog stvaralaštva koje su se razvijale na Zapadu. Džez-muzika je ocenjivana kao izraz „malograđanštine" i „antikulture". Zapadni filmovi na repertoaru izazivali su ogromno interesovanje građana, naročito omladine, koja je znala čekati satima pred bioskopima da bi kupila kartu, ali su neki od njih ocenjivani kao dekadentni. Još se pisalo o „komercijalnom celuloidu" koji kvari karakter ljudi. Kada je beogradski bioskop „Zvezda" oglasio produžavanje prikazivanja filma „Zašto smo se sreli", inače jedne osrednje melodrame, u Književnim novinama se pod incijalima pojavio napad na upravu bioskopa zbog njene idejne nebudnosti. Politička kritika staljinizma, probijanje blokade, uvođenje radničkih saveta i druge društveno-ekonomske promene, uz veći dodir jugoslovenskih građana sa zapadnim svetom, koliko do juče proglašavanim „gnjilim" i „dekadentnim", „imperijalističkim" i „neprijateljskim", uticali su i na pojavu 1 razvoj kritičkih rasprava o slobodi stvaralaštva. Najpre su počela da se kritički ispituju utilitaristička shvatanja o ulozi umetnosti i nauke. Prelomnu granicu ovih rasprava označavali su Treći plenum CK SKJ, govor Edvarda Kardelja u Slovenač-

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 2 5

koj akademiji nauka, izložba Petra Lubarde u Beogradu 1951. godine i Kongres književnika s referatom Miroslava Krleže 1952. Stvaranju slobodnije klime u umetničkom životu doprinosili su književni listovi i revije (Književne novine i Svedočanstva Marka Ristića), dijalozi književnika na tribinama, razmah književnih polemika, izložbe slikara, pojava novih književnih ostvarenja. Umetnost se postepeno oslobađala dogmatskog šematizma i shvatanja koje je bilo zavladalo da se umetnička dela procenjuju merilima dnevne politike i trenutnim pragmatističkim potrebama. Nova idejna strujanja odbacivala su estetiku socijalističkog realizma; podvrgavani su kritici sovjetski uzori, žigosan ždanovizam u kulturnom stvaralaštvu, teorija odraza, gerasimovština u slikarstvu i timofejevština u teoriji književnosti. Politička ekonomija i druge društvene nauke oslobađaju se simplicizma i marksističke vulgarizacije kojima su bila zasićena dela sovjetskih naučnika i teoretičara. U idejnom radu, KPJ je sve više pažnje posvećivala proučavanju i kritičkom osvetljavanju nacionalnih i međunarodnih iskustava borbe za socijalizam. Upozoravano je na značaj proučavanja istorije Partije i prikupljala se dokumentarna građa. Podstrek dobija izvorno proučavanje marksizma. Posebna pažnja se posvećivala objašnjavanju prirode jugoslovenske revolucije, njenim specifičnostima, načinu rešavanja nacionalnog pitanja, ekonomici prelaznog perioda. Sva ova pitanja tretiraju s;e u publikacijama KPJ, u radovima i govorima rukovodećih ljudi KPJ (Đilasa, Kardelja, Pijadea, Milentija Popovića, Borisa Kidriča i drugih). Formiran je Institut društvenih nauka kao rasadnik kadrova marksističke orijentacije. U burnim događajima, ispunjenim sudarima, smenom linija i postojanjem dva fronta (od kojih je onaj informbirovski bio nesumnjivo daleko agresivniji i opasniji, imajući uporišta u zemlji i tačke oslonca u spoljnim snagama), javljaju se protivurečja koja su tražila stvaralačka razrešenja. Pronalaženi su i deklarisani pravci i principi koji su delu članstva izgledali neadekvatni tekućoj situaciji. Radnički saveti, kao inauguracija politike i prakse socijalističke demokratije, direktno su se sukobljavali sa nasleđem u svesti i navikama u politici, a na drugoj strani, pitanje opstanka zemlje i njene nezavisnosti zahtevalo je odbranu svim sredstvima i na spoljnjem i na unutrašnjem planu.

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Rukovodeće snage Jugoslavije, u skladu sa analizom stvarnosti, opredeljavale su se za novu politiku i praksu, ali nisu gubile osećanje za realnosti sumorne i surove svakodnevice. Četvrti plenum CK KPJ (jun 1951) založio se za zakonitost u vremenu kada ove nije bilo: Partija je želela i u ovoj sferi da menja odnose insistirajući i dalje na odbrani osnovnih institucija države i društva svim sredstvima koja su joj stajala na raspolaganju u ime tih novih odnosa, ne kloneći se ni represije; kao rukovodeća snaga jugoslovenskog društva, ona je polovinom 1951. osudila praksu organa bezbednosti i pravosudnih ustanova i optirala — u skladu sa novom generalnom linijom u izgrađivanju — za socijalističku demokratiju. Spajali su se neprikosnovena odbrana nezavisnosti i sistema izraslog iz revolucije i smelost proglašavanja dotadašnjih metoda ilegalnim. Pod najtežim uslovima opstanka, alternativa je nalažena u proglašavanoj demokratizaciji društva, a ne u apsolutizaciji represivnih sredstava odbrane koja, međutim, nisu izostajala protiv snaga koje su želele da ugroze Jugoslaviju, razore je iznutra ili zadrže stari sistem društveno-političkih odnosa. Milovan Đilas je mislio da se borba mora voditi protiv dvostrukog protivnika. Jedan od njih je bio informbiroovski talas negacije samostalnosti na koji je Partija odgovorila borbom za socijalističku izgradnju isprepletenu sa pravilnim rešenjem odnosa među socijalističkim zemljama i borbom protiv „klevetničkih metoda". „Razgolititi ovu pojavu i otkriti njenu suštinu — Đilas je to smatrao jednim od „najznačajnijih svjetskih istorijskih događaja", jer se radilo o sukobu unutar socijalističkog sveta. Drugi protivnik nije bio samo svesni, klasni protivnik već „mrak stoljeća", pod kojim je razumevao zaostalost, nekulturu, primitivizam, neznanje, sujeverje, rđave navike. Šef agitaciono-propagandnog centra izražavao je i u događajima 1949. nezadovoljstvo intelektualcima. „Po pravilu", kaže, „iskustva sa 'dovitljivim', 'pametnim intelektualcima' koji imaju smisla za agitaciono-propagandni rad, a nijesu do kraja odani Partiji — veoma su žalosna." Po Đilasu, do teorijskih zaključaka se nije moglo doći odjednom. U početku je postojala i suzdržljivost od teorijskih „prepirki" sa Sovjetima, jer se stajalo na gledištu da oni ne odstupaju u pitanjima teorije, već da je ,,u praksi došlo do sukoba s teorijom".

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 2 7

Kardelj se decembra 1949. u Slovenačkoj Akademiji nauka za borbu mišljenja, kritiku i korektiv prakse u procenjiv a n j u teorijskih stavova, jer bez tih elemenata nema nauke. I z j a s n i o se takođe za samostalnost naučnog stvaranja. Što se tiče partijnosti nauke, o njoj se kao takvoj moglo govoriti jedino u smislu klasne determinisanosti ljudskog saznanja. Međutim, govoreći o borbi mišljenja, Kardelj se nije izjašnjavao o tome da li Partija ostaje i dalje neprikosnoveni arbitar o tome šta je „reakcionarno" i šta „dogmatizam". Izložba Petra Lubarde 1951. u Beogradu bila je raskid sa socijalističkim realizmom u likovnoj umetnosti. Na Drugom kongresu književnika u Zagrebu decembra 1949. Miroslav Krleža je izneo neke teze po kojima je jugoslovenska savremena „socijalistička anticipacija danas samo pendent čitavom nizu naših, južnoslovenskih sredovječnih anticipacija u prošlosti: staroslovjenske, glagoljaške, i autokefalne borbe za ravnopravnost narodnosti i jezika u crkvenoj hijerarhiji grčko-latinskog cezaropapizma i imperijalizma". Krležino viđenje principa partijnosti svodilo se na oslobođenje „od krivih perspektiva naše malograđanske estetike i znanosti, ali isto tako potrebno nam je oslobođenje od šematizovane lijeve konformističke fraze, koja je svela književnu mjeru 'partijnosti' na tako sitne razmjere, a kamoli čitav volumen naše monumentalne pojave u vrtlogu stoljeća". Hroničari ovoga razdoblja ističu značaj teze Petra Šegedina o kritici, a posebno o partijnosti. Nasuprot glavnom referentu, Čedomiru Minderoviću, Šegedin je tražio da se u pojam partijnosti uključi ljudski smisao o kome govori Marks. Pisci tekućih kretanja u umetnosti naglašavaju da je Šegedin „načeo" teoriju o umetnosti kao odrazu objektivne stvarnosti tezom da umetničko delo uvek donosi „novi kvalitet i element iznenađenja".
založio

U eseju Oskara Daviča Poezija i otpori (1951), pesnik se strasno zalagao za slobodu poezije, gledajući u pesnicima „graničare beskraja". Krležin referat na Trećem kongresu književnika Jugoslavije, održanom u Ljubljani oktobra 1952. počivao je na tezi o autonomnom unutrašnjem biću literature koje se ne može procenjivati merilima administrativno-partijskih normi, već sopstvenim umetnikovim doživljavanjem stvarnosti i vrednostima njegovog umetničkog dometa. Njegov referat „0 slobodi kulture" bio je polemika sa postavkama socijalističkog realizma

« <5 " SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

i „Staljinskom frazom" o književnicima kao „inženjerima duša". Za Ždanovljevu estetiku kaže se da je propovedala „estetski jezuitizam". Krleža nije gledao na revoluciju i umetnost kao na antinomične pojmove, uveren u mogućnost njihove sinteze. Mireći „estetizam" i „revolucionarni angažman", Krleža se opredeljivao za estetska merila, „prirođena samoj biti umetnosti i zakonitostima njenog vlastitog razvoja, za slobodu stvaranja, za simultanost stilova i metoda, za osudu direktivne estetike, ali i za sintezu umetnosti i revolucije. . ." Kritička analiza Krležinog izlaganja obraća pažnju na njegovu „omeđenost zahtevima političkog trenutka". Naime, Krleža se obračunavao sa „sovjetskom estetičkom doktrinom", ali se nijednog trenutka nije upuštao u analizu „domaćeg staljinističkog nasleđa". Mogao se osloniti na kritičke anticipacije politike koje su omogućavale njegove analize, a na drugoj strani, izjašnjavati za pomirljivu formulu o „sintezi umetnosti i revolucije". Šesti kongres je imao presudan značaj i za razvitak umetnosti, jer se Partija opredelila za napuštanje administrativno-direktivnog prilaza umetnosti i nauci, za borbu mišljenja, čime su stvorene pretpostavke za jednu slobodniju atmosferu duha koja će narednih godina oživeti književni život brojnim sukobima različitih struja i pogleda, čime je period do Sedmog kongresa postao — kako kaže hroničar ovih zbivanja — jedan „od najburnijih perioda u domaćem posleratnom književnom životu". Partija je vodila bitku sa staljinističkim dogmatizmom, ali je čuvala bokove od malograđanske stihije u partijskom žargonu, klerikalnih tendencija u javnom životu i prosveti i kulturi, pre svega, i uopšte od građanskih restauratorskih težnji. Naviknuta godinama na jedan ideološki front, sada je morala da se bori praktično na dva, iako je staljinistički dogmatizam bio daleko opasniji protivnik. Ako se obračunavala sa ovim, ona nije želela da dozvoli provalu druge struje koja ju je takođe diskriminisala kao partiju neslobode i totalitarizma. U datim uslovima, Partija je odbacivala shvatanje da je svaka intervencija partijskih organa „ždanovizam". U samoj partiji još su bile žive birokratske ideje, pogotovu apriorno strahovanje od bilo kakve slobodnije misli i inicijative koju ona nije promovisala, kao trajni relikt dojučerašnje ideološke jednostranosti. Dok su slobodniji duhovi koji su ubrzavali proces oslobađanja kulture i nauke od stega i zavisnosti državnog aparata, često shvatani

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 2 9

I

1

kao anarhisti ili malograđani, dotle su birokratski duhovi u Partiji sumnjičili nosioce slobodnijih misli za izneveravanje i ugrožavanje socijalizma. Trebalo je proći između Scile i Haribde i zauzeti stanovište oslobođeno dogmatske krajnosti i realno neprihvatljive bezgranične slobode. Prema britanskim analizama, Tito je na Šestom kongresu osudio pojave „vesternizacije", što je termin koji je „pokrivao mnoštvo ideja stranih jugoslovenskom socijalizmu". Pre svega, kritikovao je klerikalne tendencije dosta jake u Sloveniji i Hrvatskoj, šovinizam, ideje u oblasti kulture koje su se opravdavale većim slobodama. Za Đilasa je rizik obračuna sa staljinizmom bio u oživljavanju „buržoaskih aktivnosti", ali kojima se nije trebalo suprotstavljati administrativnim akcijama. Tito je na Trećem kongresu AFŽ-a oktobra 1950. kritikovao Branka Ćopića i uopšte sve „reakcionarne tendencije" koje su se počele javljati u procesu oslobađanja umetničkog stvaralaštva. Prema Titu, počeo je da se oseća uticaj „reakcije" kroz „razne pore društvenog života, pa čak i kroz štampu", kroz karikature i satire. „Ali sada je", kaže Tito, „reakcija dobila mogućnost da kroz razne eksponente, koji se skrivaju iza partijske ili kakve druge firme, otpočne sprovoditi takvu politiku." Tito je u Ćopićevoj Jeretičkoj priči video aluziju „na naše najviše rukovodstvo". Pisac je koristio temu o ministru i pomoćniku ministra, generalu i udarniku, iako su oni — pomoćnici ministra „najviši mučenici". Koristeći se tim kategorijama ljudi, pisac je, u Titovoj interpretaciji, uzeo celo društvo „odozgo na dolje" k?.o negativno, što znači da ga treba „slistiti". Tito je isticao da takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen. „Njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput za uvijek da neprijateljske satire koje idu da razbiju naše jedinstvo ne mogu da se trpe kod n a s . . . kod njega (Ćopića) je sve tako jasno i vidljivo, da nije potrebno sumnjičiti ga. On je jasno kazao što je, i ko je, on je zaglibio, on je pokazao da je, svjesno ili nesvjesno, postao instrument u rukama reakcije, a indirektno i u rukama Informbiroa. Takvi naši umjetnici ne mogu uživati simpatije niti rukovodećih ljudi, niti naših naroda. Ne mogu, bez obzira kakve su bile njihove zasluge. Njegova je stvar da uvidi svoje greške i da krene putem kojim idu naši socijalistički književnici." Ova Ćopićeva satira, koja se pojavila dve godine pre Đilasove Anatomije jednog morala, dovela je do najteže optužbe

* • i

« <5 "

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

u ono vreme stavljanjem pisca u kontekst „reakcije" i pogotovu IB-a, što je značilo „nacionalnu izdaju". Kritika birokratije i privilegije doživljene su kao napad na osnove poretka. Sam Ćopić je nastavio da objavljuje, protestujući kraćim zapisom u Književnim novinama što se na satiru kod nas gleda kao na antidržavnu delatnost. Po njemu, pak, „slobodni pisci" u slobodnoj zemlji „mogu staviti" pod bič satire „svakoga ko je to zaslužio". Predratni hrišćanski socijalista i poznati katolički pisac, ugledni partizanski borac i jedan od prvaka Osvobodilne fronte, čovek koji je rukovođen humanističkom vizijom pristupio narodnooslobodilačkoj borbi, objavio je 1951. zbirku pripovedaka Strah in pogum (Strah i hrabrost) koja je takođe dovela u tadašnjoj atmosferi do njegovog isključenja iz javnog života. Politički pragmatizam je u likovima pisca osetio opasnost po osnove socijalizma, nesposoban da prihvati istinu i protivurečja stvarnosti (kukavice, egzekutori, ubistva bez dokazane krivice itd.). Svi ti likovi pro isticali su iz piščevog partizanskog iskustva i samim tim izazivali kod zvaničnika strah od kvarenja pojednostavljene slike revolucije i njenih heroja. Pripovetke su se inače odlikovale moralnim preispitivanjem koje savremenici na vlasti nisu mogli podneti. Za to je još uvek bilo prerano, pogotovu zbog situacije u kojoj se Jugoslavija nalazila, i zbog stanja svesti istih onih koji su krčili puteve emancipacije u odnosu na staljinizam, strahovima od provale kritika koje bi doveli u pitanje samu strukturu vladavine KPJ. Pojedinačni primeri nesumnjivo u sebi sadrže karakterizacije opšteg raspoloženja i tendencija, ali istovremeno ne smeju zakloniti vidike jedne velike borbe za oslobođenje od dominacije, prava na kontrolu, pritiska velikog u ime snage. Veliki prelom koji je napravila KPJ pod pritiskom IB-a 1948. otvorio je puteve i novim strujanjima u oblasti duhovnog stvaralaštva, iako navedeni markantni primeri pokazuju i limite do kojih se moglo pisati i govoriti. No, u isto vreme izlazile su Književne novine u kojima se sve više osećaju nova strujanja. Marta 1952. pojavljuju se Svedočanstva, sa Aleksandrom Vučom, kao glavnim urednikom. Svedočanstva su više bila okrenuta velikim strujama i tokovima savremene kulture u svetu za razliku od Književnih novina. I jedno i drugo glasilo polazilo je međutim od iste premise — da je borba mišljenja postala nužnost. Književne novine i Svedočanstva iz-

IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALAŠTVA

3 3 1

ražavala su nezadovoljstva prema postojećem stanju u književnosti i „kritičkoteorijskoj misli o njoj". Časopisi Delo i Savremenik izražavali su različita gledišta o književnosti, ekstremno sukobljena, svedočeći o žestini književnih polemika. Obračun sa Milovanom Đilasom 1954. nije mogao da ne utiče i na ograničavanje slobode u oblasti stvaralaštva, na jačanje intervencija, podržavanje antimodernističkih gledišta među književnicima. Ali već četiri godine kasnije, 1958, na Sedmom kongresu SKJ, Partija se distancirala od umetničkog fenomena, ostavljajući ocene njegovim nosiocima i stvaraocima; Partija je prepuštala umetnost autonomnom životu i umetnicima.

DRŽAVA, SAVEZ KOMUNISTA JUGOSLAVIJE I SAMOUPRAVNI PREOBRAŽAJ

Otpor SKJ i naroda Jugoslavije informbiroovskom pritisku doveo je do trijumfa jugoslovenskih komunista, i bio je praćen otrežnjavanjem od mnogih ranijih zabluda staljinizma. Tome su još u jeku sukoba doprinosili nizak ideološki nivo Staljina i Molotova, otkrivanje brahijalne sile kao glavnog metoda ubeđivanja, jednom još iz istorije staljinizma poznatom metodologijom uništavanja protivnika pod vidom „ideologije", a u stvari njihovom fizičkom likvidacijom i moralnim dezavuisanjem kao „špijuna" i agenata, čas Gestapoa, a čas opet Intelidžens servisa, već kako je kada trebalo; pozivanje „zdravih" snaga da svrgnu one koje su se usprotivile vrhovnom žrecu, uz providno iskorišćavanje frustracija nekih bugarskih rukovodilaca i Envera Hodže protiv Tita i „titoista", na čemu se mogao graditi i podsticati šovinizam u jugoslovensko-bugarskim i jugoslovensko-albanskim odnosima. Divinizirani i patologijom svoje veličine opterećeni Staljin nije u velikom sukobu 1948—1953. mogao uopšte shvatiti da on nije dominus litis, to jest onaj koji apsolutno odlučuje i u komunističkom pokretu Jugoslavije. Samostalni potezi jugoslovenskih komunista još u prvoj fazi sukoba (odbacivanje jugoslovensko-bugarske federacije koju im je namenjivao; kritički stav prema sovjetskim instruktorima u vojnim i građanskim ustanovama i službama; pokretanje istrage i hapšenje Hebranga) još su ga više iritirali da bezuspešno nasrće na integritet KPJ i nezavisnost Jugoslavije. Staljinove glavne „ideološke" optužbe protiv KPJ nisu odgovarale realnosti. Napadajući KPJ za nacionalizam, Staljin je faktički ignorisao otpor potčinjavanju i eksploataciji državnog subjekta, nezavisnog i ravnopravnog u međunarodnoj zajednici, jer se već od rata nije radilo o malom pokretu ili organizaciji koja se može držati na uzdi. Optužbe o „trockizmu" takođe su označavale promašaj, jer ova struja nije postojala u KPJ. Što se tiče napada u vezi sa

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 3 3

„desnim skretanjima", KPJ bi bolje pristajalo da je kritikovana zbog svoje klasno determinisane politike. Sa 1948, Tito se našao na pijedestalu vođe revolucije i otpora staljinskoj hegemoniji. No KPJ nije ostala samo na golom otporu već je projektovala novu društvenu organizaciju u začetku, „oktroisanu" odozgo, ali koja je izražavala težnje naroda i najveće mase partijskog članstva za debirokratizacijom. KPJ je 1952. pretvorena u SKJ. Deo članstva KPJ nije, međutim, mogao da se snađe u tekućim velikim preorijentacijama istorije. U sukobu su bili stari ideali i kultovi (sovjetskog komunizma, Staljina, itd.) s novim idejama, koje su unosile nemir zbog eventualnog gubitka ranijih pozicija. Partija je dinamizirala celokupan život, što nije odgovaralo delu komunista koji su bili naučili da rade u duhu direktiva i bez unošenja sebe u njihov smisao. Sukob 1948. doveo je i do rascepa u Partiji koja je punu deceniju uglavnom bila kompaktan organizam. U Partiji je bilo i rukovodećih komunista koji su prošli sa rukovodstvom gotovo sav period bitke sa IB iako su t e š k o prihvatali poraz Staljina i SKP(b) u sukobu sa Titom i KPJ. Na Šestom kongresu SKJ, u Politbüro nije izabran Blagoje Nešković. Sa Hebrangom i Žujovićem 1948, čiji je slučaj bio različit od Hebrangovog, što se vidi po tome da se on javno pokajao za svoje držanje, ispao je iz rukovodstva još jedan član Politbiroa. Nešković je bio kolebljiv, prema IB (da se ne postupa preoštro, defetistički stav prema borbi l'slučaju napada Crvene armije, itd.). Nešković je i ranije, 1946, bio kritikovan na Politbirou zbog „oportunizma" u vezi s otkupom i politikom industrijalizacije Srbije. Tito je Neškovićev „odlazak" stranim novinarima objašnjavao time „što je više verovao njima nego nama", na što je Nešković kasnije reägovao da nije ..slepo verovao ni jednima ni drugima". Naknadno nastojeći da objasni kako je neosnovano napadan zbog navodno blažeg pristupa sukobu između KPJ i Staljina, on je iznosio da je većina delegata u svojim istupanjima veličala SSSR i „druga Staljina". (Svoj referat Josip Broz Tito je završio „. . . Duboko sam uvjeren da će KPJ. . . svojom nepokolebljivošću i jedinstvom, svojom nepokolebljivom vjernošću nauci Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina dokazati da ona nije skrenula s puta te nauke." Delegati ustaju i kliču Tito— Staljin. A Ranković završava izveštaj klicanjem Titu, a zatim je uskliknuo: „Živeo vođa i učitelj međunarodnog proletarijata — veliki Staljin." M. Đilas u svom referatu napada one „koji su

« <5 "
0U

° SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

primili buržoaske laži i klevete o Sovjetskom Savezu i tobožnjoj Staljinovoj diktaturi". B. Nešković u govoru povodom referata M. Đilasa govori takođe o ljubavi prema ,,SSSR-u i Staljinu". V. Mićunović navodi citat Staljinovog članka „0 opoziciji" i kaže: „Ove riječi druga Staljina, koje imaju opšti i duboko principijelni karakter, mogu se primjeniti i na KPJ." E. Kardelj u svom referatu navodi „druga Staljina" i završava da ćemo se „rukovoditi velikom naukom Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina". B. Kidrič u referatu citira na više mesta Staljinovo mišljenje o ekonomskim problemima. P. Stambolić u svojoj diskusiji govori o našem komunizmu kao o „komunizmu Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina", koji smo ispisali „krvavim slovima na našoj zastavi". M. Pijade u svom referatu na više mesta citira „druga Staljina". B. Nešković u svom referatu na više mesta citira mišljenje Staljina (ne „druga Staljina"), a na kraju ne kliče „drugu Staljinu" već „drugu Titu". Većina delegata na Kongresu u svojim istupanjima veliča SSSR i „druga Staljina".) Verbalnim analizama Neškovićev „slučaj" se ne može razumeti. Nešković nije shvatio sukob 1948, misleći da je reč o nekom sporu koji će se ipak razjasniti, a da krivicu za njegovo izbijanje snose uglavnom Žujović i Hebrang. U sukobu koji je izbio, obuzimao ga je strah i neverica u jugoslovenske mogućnosti da se KPJ održi. Pred njim je lebdela perspektiva Sibira. Sumnje i nepoverenje u saborce mučile su ga i u ratnim situacijama, pa i u onoj 1948. godine. Nešković se nije slagao sa zaoštravanjem u propagandnoj kampanji protiv „Rusa", zadržavajući kritičnost prema Đilasu i Moši Pijade što produbljuju sukob s njima. Na Petom kongresu KPJ nije shvatio Tita i njegov metod dobijanja u vremenu da bi se odbio Staljinov napad. Karakteristično je da su britanske diplomate Neškovićevom slučaju na Šestom kongresu pridale malo pažnje, stavljajući ga u okvir „kominformizma" posmatranog u suštini kao vida nelojalnosti „među višim redovima stare garde", koja je ostala sumnjičava prema zapadnim silama i njihovim političko-ekonomskim institucijama. Posle Šestog kongresa u Partiji su zapažena strujanja koja su odudarala od njenog ranijeg monolitnog karaktera. Uvođenjem novog metoda idejno-političkog rada KPJ i proklamovanjem njene nove uloge u sistemu vlasti, s uspešnim otporom staljinizmu (čiji je pritisak bio na izdisaju), te prelaskom na

DRŽAVA. SKJ I SAMOUPRAVNI PREOBRAŽAJ

3 3 5

decentralizaciju društveno-političkog i ekonomskog života, praćenu traženjem novog privrednog sistema za institucionalni oblik samoupravljanja — u politički život probijale su pojave nepoznate u prethodnom razvitku. Nalazeći se između socijalističkih zemalja, koje još nisu prekidale propagandni rat protiv Jugoslavije, i Zapada, čije su ideološke radijacije poboljšavanjem odnosa takođe postojale sve upadljivije, SKJ je morao da se bori za svoju ideologiju, samostalnu poziciju, vlastitu interpretaciju i autonomni unutrašnji razvitak, da se slobodno opredeljuje prema međunarodnim tokovima. Na bazi političke prakse i početnih promena u društveno-političkoj strukturi, slobodnija shvatanja i svežija tumačenja društvenih i poliitičkih pojava bivala su sve prisutnija. Mlado članstvo, koje je stupilo u partiju u vreme borbe protiv Informbiroa, unosilo je nov duh i senzibilitet, nepoznat u ranijoj partijskoj praksi. Daleko veći odjek od Neškovićevog dobio je „slučaj" Milovana Đilasa, člana Izvršnog komiteta i sekretara SKJ. U periodu borbe sa staljinizmom, Đilasov udeo je bio više nego značajan u teorijskom osmišljavanju sukoba u toku, suštine jugoslovenske revolucije, analize društvenog bića SSSR, karaktera i perspektive društvene organizacije Jugoslavije, a posebno uloge i mesta rukovodeće subjektivne snage SKJ u političkom sistemu. Đilas se našao bez kolebanja na Titovoj strani u sukobu u kome je i sam bio na meti Staljinove kritike, kao jedan od „nacionalista" i „sumnjivih marksista", a kasnije agenata i fašista. Važio je za najljućeg kritičara staljinističkog dogmatizma. U Savremenim temama (1950), Đilas se vraćao lenjinizmu i napuštao deformisani Staljinov marksizam. Kritički je analizirao zadržavanje vlasti u rukama partije a u ime klase, nalazeći da je preuzimanje tuđe uloge u ime privilegija put degeneracije. Za Đilasa, vladavina sovjetske birokratije nije imala ni istorijsko ni moralno opravdanje. Birokratija je po njemu razvijala „mistični kult države i državne tradicije, kao i druge ideološke i organizacione forme koje su sračunate na zaostalost svjesti i zadržavanje svjesti masa. Birokratija poziva u pomoć sjeni mrtvih i već zaboravljenih klasa. Ona je uvijek šovinistička i nacionalistička. . ." Đilas je u Borbi od 7. oktobra 1953. do 7. januara 1954. objavio više članaka, analizirajući birokratiju, pitanje demokratije, partije, revolucije, cilja, itd. Reč je o člancima: „Nove sadržine", „Jugoslavija", „Novi oblici", „Male izborne teme",

0 U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

„Važnost oblika', „Zakonitost", „Za sve", „Bez zaključka", „Ima li cilja", „Ideal", „Opšte i posebno", „Konkretno", „Odgovor", „Subjektivne snage", „Objektivne snage", „Klasna borba", „Nove ideje", „Savez ili partija", „Revolucija". Serija članaka je ostala nezavršena, jer je Đilasov slučaj iznet na Treći vanredni plenum CK SKJ 16—17. januara 1954. godine. Đilas je zastupao gledište da revolucija mora naći nove ideje i da se, samim tim, ne može spasiti „svojom prošlošću". ,, . . . Bez tog stvaranja i sama revolucija je breme, slavna tradicija, ali ne i život." Polazio je od toga da socijalizam i demokratija idu zajedno, ali da socijalizmu preti birokratija. „Nove ideje su uvijek počinjale kao ideje manjine . . . " „Slabljenje te uloge, slabljenje monopolizma političkog pokreta nad životom društva — to je zahtjev vremena, pogotovu kod nas, u socijalizmu . . ." „Lenjmistički tip partije i države (diktatura pomoću partije) iživio se i mora se iživeti svuda i uvijek čim nema ili više nema uslova za revoluciju, čim stvarno počne da živi demokratija." „ . . . Nastaviti danas revoluciju znači — odricati se njenih preživjelih oblika rada, razvijanja njene sadržine — demokratije, kroz nove oblike . . . " Iznete teze su polazile od prevaziđene uloge partije, postojanja birokratske kaste i degenerisanog morala rukovodećeg kadra. „Okamenjeni mozgovi", profesionalni revolucionari i „birokratizovani glavari", uz partiju, koja se bavi svim i svačim, od „morala do filatelije", bili su, u Đilasovoj verziji, glavna kočnica društvenog razvitka. Demokratizaciju političkog sistema on je zamišljao u takvom ustrojstvu društva gde bi jedne snage, „progresivno-socijalističke", na „tlu socijalizma" vodile borbu s drugim, manje demokratskim, ,,konzervativno-socijalističkim" snagama, obezbeđujući napredak društva. U krajnjoj liniji, Đilas se izjašnjavao za političku revoluciju kao put ostvarivanja radikalne demokratije. U esejističkom tekstu „Anatomija jednog morala", objavljenom u Novoj misli, časopisu na čelu čije se redakcije nalazio, Đilas je podvrgao vivisekciji moral svojih drugova u najvišem rukovodstvu ili „kasti", kako ju je on procenjivao, koristeći motiv ženidbe jednog člana „kaste" ženom koja nije poticala iz iste društvene sredine i koja u njoj nailazi na bojkot. Potkraj 1953. godine, Đilas je jednoglasno izabran za predsednika Narodne skupštine FNRJ. Na Trećem vanrednom plenumu CK SKJ (16/17. januara 1954.), Đilas je označen kao glavni nosilac antisocijalističkih

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 3 7

pojava. Njegova shvatanja označena su kao „anarhističko-liberalistička". Tekstovi su mu osuđeni kao „pamfletistički". Plenum je zaključio da Đilasovi stavovi znače revizionizam, napuštanje naučnog socijalizma i gubitak vere u istorijsku ulogu radničke klase i njeno stvaralaštvo. Po Titovoj oceni na plenumu, njegove teze vodile su „anarhiji" i „strahovitoj neizvjesnosti". Tito se u jesen 1953. saglasio da Đilas nastavi s pisanjem, iako se ni tada nije slagao sa „izvjesnim stvarima". Ali, videvši da Đilas produžuje tim pravcem, pa čak i „zaoštrava" stvari u člancima, „morao sam energično i oštro reagovati i tražio sam da se njegovi članci smjesta dalje obustave, da se ne štampaju, dok se ta stvar ne riješi na našem najužem forumu Saveza komunista". Iako je Đilas znao za Titovo negativno mišljenje, objavio je članak u Novoj misli, „na brzinu", računajući da spreči članove rukovodstva da diskutuju ,,na ravnopravnoj nozi i s nekim punim pravom protiv njegovih idejnih i drugih postavki, u kojima on napada birokratiju, ili bolje reći gdje juriša na otvorena vrata u pogledu likvidacije birokratije kod nas. Za Tita je Savez komunista bio odgovoran za ostvarenje tekovina revolucije, smatrao je da nema „prave demokratije bez socijalizma ni socijalizma bez demokratije", dok je Đilas ispovedao „apstraktnu demokratiju". Tito je napao Đilasa da je van stvarnosti i da ne zna u čemu je suština razvitka socijalizma. Za njega ne postoji radnička klasa. Prema Titu, njegova shvatanja su „revizionizam", a njegove ideje vode u anarhiju. Izvore uticaja koji su opredeljivali Đilasove stavove nalazio je u njegovoj odvojenosti od „sadašnje stvarnosti", a na drugoj strani u uticajima sa Zapada. Njegov revizionizam smatrao je onim najgoreg tipa — „reformističkim oportunizmom". Glavni Đilasov kritičar, Edvard Kardelj, označio je njegove ideje kao Bernštajnove, iako Đilas — po vlastitom kazivanju — nije čitao Bernštajna. Okarakterisao je Đilasove ideje kao mešavinu anarhizma i buržoaskog liberalizma. Kardelj je negirao Đilasovu tezu o „demokratiji", kao pokretaču istorijskog procesa, čime je sasvim odbacio partiju kao pokretačku snagu socijalizma. Nije se složio ni sa Đilasovom tezom o tome da je Jugoslavija posle rata imala birokratski sistem, smatrajući da su „birokratske forme koje smo primenjivali u prvim godinama borbe za Petogodišnji plan bile progresivne i u ono vreme jedino moguće". Kardelj je na plenumu izneo teze

0U

° SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

koje je Đilas iznosio u razgovoru s njime: da je Tito nosilac birokratizma i da se on mora kad-tad sukobiti sa njim; da se Ranković i Kardelj zapravo slažu sa njim, ali da su „oportunisti", da u nas već nastaje neka vrsta „socijalističke levice"; da se ne može isključiti da se kod nas razviju dve socijalističke partije. V. Dedijer je ukazivao da je Đilas 22. decembra 1953. jednodušno izabran za predsednika Narodne skupštine, a da je on najveći deo svojih članaka objavio pre tog izbora, što nije uticalo da se on predloži, podrži i čak u delu novina označi kao čovek koji je svojim antistaljinističkim stavom zaslužio tu visoku funkciju. Đilasove koncepcije bile su u suštini proizvod čoveka koji je do napada Informbiroa strasno sledio staljinistički pravac razvitka, da bi postao njegov najnemilosrdniji kritičar. Posle sukoba sa Staljinom, Đilas više nije verovao da se može izgraditi neki treći put zasnovan na radničkim savetima i uticaju radničke klase. Pretpostavljao mu je idejni pluralizam. Ideologiju lenjinizma je na plenumu smatrao prevaziđenom, dok se i dalje zaklinjao na vernost marksizmu. Đilas je na plenumu ostao pri svome stavu da je Savez komunista glavna smetnja socijalističkom, demokratskom razvitku u Jugoslaviji, ukoliko ne bi bio reorganizovan. Obračunavajući se s Đilasovim koncepcijama, plenum je istakao da je jačanje vodećeg uticaja radničke klase glavno oružje protiv birokratskih tendencija. Rukovodeće partijsko telo je našlo da je Đilasovo istupanje bilo protivno liniji usvojenoj na Šestom kongresu, da su njegova shvatanja unela zabunu u javnost i nanela ozbiljnu štetu SKJ i interesima zemlje. Đilas je isključen iz Centralnog komiteta, udaljen sa svih drugih funkcija u SKJ i kažnjen poslednjom opomenom. Kasnije će, zbog antipartijske i antidržavne delatnosti, Đilas biti uhapšen i posle osude upućen na izdržavanje kazne u Sremsku Mitrovicu. Slanjem rukopisa u inostranstvo doći će pod udar nove odredbe krivičnog zakonika (poznata kao „Lex Đilasiana", kako su je nazivali u inostranstvu). Nizom radova koji su objavljeni na Zapadu („Nova klasa", „Nesavršeno društvo", „Razgovori sa Staljinom" i drugim) Đilas je prešao na antikomunističke pozicije. Snage antikomunizma u svetu koristile su, i danas koriste, Đilasove stavove u borbi protiv komunističke ideologije i prakse.

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 3 9

Plenumi SKJ posle Šestog kongresa bavili su se sprovođenjem generalne linije koja je na njemu usvojena. U tumačenju odluka ukazivalo se na značaj usmeravajuče uloge SKJ i praktičnog rada komunista, uz napomenu da je u novim odnosima drukčiji samo način izražavanja te uloge. Smatralo se da partija mora da zadrži vodeću ulogu u društvu iz više važnih razloga: dalji razvitak socijalizma, prikriveno prisustvo starih snaga, zračenje tuđih ideoloških i političkih uticaja, birokratska shvatanja socijalizma. Uz borbu za prilagođavanje novim uslovima rada i organizaciono-političko sređivanje sopstvenih redova, od članova SKJ tražili su se pojačani napori za proširivanje radničkog samoupravljanja i suzbijanje mikrobirokratskih diktatura rukovodećih ljudi („verhuški") po preduzećima. Na drugoj strani, SKJ se u svojim dokumentima borio protiv sistema „uravnilovke", protiv uskih, grupaških i regionalnih interesa, a zalagao za modernu tehnologiju, radnu disciplinu, čuvanje društvene imovine. SKJ i njegova politika prema selu bili su pod udarom pristalica starog zadružnog sistema, kao i sitnosopstveničke stihije zemljoradnika uverenih u svemoć privatnih malih poseda. U okviru nove politike prema selu, CK SKJ se izjašnjavao za poboljšavanje materijalne i agrotehničke osnove poljoprivrede i za razvijanje što demokratskijih oblika povezivanja individualnih proizvođača s društvenim sektorom. Za relativno kratko vreme, od 1950. do 1954, uspostavljenje institucionalni poredak samoupravljanja, ali on nije uspeo da novim privrednim sistemom istisne državu iz privrede. Samoupravna ljuštura je dugo egzistirala bez mogućnosti radnika i radnih kolektiva da odlučuju o suštinskim pitanjima planiranja, akumulacije, investicione politike, raspodele, razmene. Državni i partijski vrh je kreirao samoupravni sistem, ali je država i dalje odlučivala o bitnim privrednim pitanjima. Samoupravljanje se primenjivalo u preduzećima, ali nije obuhvatalo globalnu strukturu društva. Očigledno da koncepcija celovitog samoupravljanja još nije bila sazrela, dok je, na drugoj strani, dug proces poput samoupravne transformacije društva tražio vremena, znanja, privikavanje svesti na nove odnose, čak njeno revolucionisanje, i savlađivanje otpora u partijskom organizmu, koji je bio apsolutni incijator svih promena. „Antibirokratska revolucija" započeta u Jugoslaviji u procesu sukoba sa Stalji-

0U

° SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nom izazivala je otpore u vrhu same partije koja ju je kreirala, ali i u masama partijskog članstva koje je sa uznemirenošću gledalo na dinamičan proces ispunjen znatnim neizvesnostima. Partijska linija u izgradnji samoupravljanja morala je da se probija između suprotnih stanovišta: onih po kojima je proces promena bio suviše brz, i onih radikalnijih, koja su počivala na nepoverenju prema tzv. doziranju s vrha. Nisu iščezavala shvatanja da bi samoupravljanje trebalo zadržati samo na sektoru privrede, ne prenoseći ga u ostale sfere društvenog života, posebno ne u „javne službe". Takvim samoupravnim „pelcovanjem" društvo bi se dovoljno demokratizovalo, umesto da mu se univerzalnom reformom ugroze sami temelji. Ova shvatanja, koja će postati stalna prateća pojava daljeg društvenog razvitka na samoupravnim osnovama i kasnije se ispoljavati u zaoštrenijem vidu, nisu još dovodila u pitanje monolitnost partije kao rukovodećeg činioca u društvu. Iza zahteva za bržim razvitkom samoupravljanja ostajao je strah od „zaletanja" u nepoznato i podržavanja anarhije. Na usporavanje tempa značajno su uticali početno sređivanje odnosa sa Sovjetskim Savezom posle Staljinove smrti i istupanja Milovana Đilasa, označena kao anarhoidna. Deo rukovodećih snaga u SKJ strahovao je i od dejstva razmaha privatne inicijative, koja se nije mirila sa socijalističkim uređenjem, stalno tražeći nove prodore, kao i ispoljavanje rezerve prema slobodnom tržištu s gledišta njegovog doprinosa restauraciji starih svojinskih odnosa. U razvitku samoupravljanja, ove rezerve izražavale su se u stalnom kočenju slobodnijeg privređivanja preduzeća i u strahovanjima da će bez administrativne intervencije u društvu i privredi kapitalizam i neobuzdana konkurencija provaliti, dovodeći u pitanje tekovine socijalizma u Jugoslaviji. Zadržavanju državne intervencije i centralizma naruku su išle i nepovoljne okolnosti pod kojima je sistem samoupravljanja konstituisan i koje su pratile njegove prve korake. Izvestan broj komunista, iako na rečima antistaljinistički nastrojen, i dalje je razmišljao o društvenim pojavama na način karakterističan za administrativni socijalizam. Strah od društvenih raslojavanja naročito je obuzimao slojeve naviknute na egalitarna shvatanja, nastala u revoluciji i u siromaštvu „ranog socijalizma", kada se nije znalo za veće društvene diferencijacije, ako izuzmemo naturalne privilegije koje su uživali — a u

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 4 1

procesu demokratizacije sami osudili — rukovodeći komunisti. Prvobitna koncepcija socijalizma ostala je tako duboko ukorenjena u svesti komunista i građana da se pripadnici starijih generacija od nje čak i danas teško oslobađaju. Pojmovi „jednakosti", „solidarnosti", „žrtve" imaju za njih političku i moralnu neprikosnovenost, čine meru svih mera, vid su izneveravanja ili potvrđivanja ideja — iako nije reč o humanističkim kategorijama koje se u društvu pretpostavljaju, već o deformisanim viđenjima pod kojima se pravda parazitizam, uravnilovka, priznavanje „zasluga", itd. Događaji u Mađarskoj i Poljskoj u jesen 1956. s destaljinizacijom u SSSR-u, uticali su na SKJ da ponovo pokloni pažnju dinamičnijem razvitku samoupravljanja i potiskivanju državne regulative iz privrede i društvene organizacije, u pokušaju da time doprinese prevazilaženju krize u komunističkom pokretu. Samoupravljanje je u ovoj fazi dinamizirano materijalnim snaženjem komune i preduzeća radi povećavanja produktivnosti rada, kao i sazivanjem Kongresa radnčkih saveta 1957, koji je dao opšti politički podsticaj njegovom daljem jačanju. Ideja o stvaranju komune kao osnovne ćelije društva u sistemu socijalističke demokratije sazrevala je u rukovodstvu Saveza komunista Jugoslavije s razvitkom prvih formi samoupravljanja. Komuna je bila zamišljena kao jedinica „državno-političkog sistema", s tim da se razvija više kao društveni nego državni organizam. Pravni osnov razvijanju samoupravljanja van privrede bio je postavljen već Zakonom o narodnim odborima marta 1952. i Ustavnim zakonom, a politički osnov na Šestom kongresu SKJ i Četvrtom kongresu SSRNJ. Ovaj drugi skup založio se za razvijeniju samoupravnost u oblasti prosvete, zdravstva i socijalnog osiguranja. Komuna je prema koncepcijama SKJ imala da postane osnova društvenog samoupravljanja. Uspostavljanje komunalnog uređenja bilo je praktičan pokušaj oživljavanja Marksove ideje da se lokalni organi vlasti razviju kao asocijacija neposrednih proizvođača, udruženih na teritorijalnoj osnovi. Pripreme za uvođenje komuna počele su krajem 1954. Komunalni sistem je zahtevao sasvim drukčiju administrativno-teritorijalnu podelu od one koja je do tada bila na snazi u Jugoslaviji. Opštine su teritorijalno uvećavane, postepeno preuzimajući poslove srezova, tipičnih organa administrativne vlasti. Prema podacima sa Sedmog kongresa SKJ, umesto 351 sreza i grada s položajem sreza, koliko ih je bilo do

3 4 2

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

1. septembra 1955, obrazovano je svega 107 srezova, dok su 4.052 opštine reorganizovane u svega 1.479. Komunalni sistem počeo je da funkcioniše septembra 1955. Lokalni organi vlasti sticali su veći uticaj na privredu svoje teritorije. Sistem raspodele dohotka između države i privrednih preduzeća, izrazito „dvojnog obeležja", davao je pravo lokalnim organima vlasti da zahtevaju njihovu dobit, čime se komuni namenjivala uloga nosioca dela proširene reprodukcije. U procesu decentralizacije upravljanja privredom, raniju ulogu saveznih i republičkih organa u odnosu prema preduzećima dobijale su komune. Njihovi organi uticali su na imenovanje rukovodilaca preduzeća i dobijali pravo na učešće u dobiti. No država je raspolagala gotovo trima četvrtinama ukupnih sredstava za investicije u saveznom, republičkim i lokalnim investicionim fondovima, tako da je pretežan deo sredstava i dalje bio van komune i privrede. Radničko samoupravljanje se razvijalo uz protivurečja. Kruti centralizam je ugrožavao samoupravljanje, a decentralizacija interese šire društvene zajednice. Uži lokalni interesi ispoljavali su se naročito u investicionoj politici. Praksa je pokazivala da je komunalni razvitak praćen nizom negativnih fenomena i promašaja, počev od objektivne nejednakosti u startu budućih komuna („nejednaki uslovi privređivanja"), pa do tendencija ka autarhiji i krnjenju samostalnosti preduzeća. „Teritorijalizacija kapitala" vodila je i neracionalnim investicionim odlukama, koje su imale za posledicu, po terminologiji SKJ, „političke fabrike", a čiji su inspiratori nemilosrdno eksploatisali staru sklonost centra ka podržavanju već osnovanih nerentabilnih preduzeća. Posle prelaska na komunalno uređenje, Partija je kritikovala izrođavanje komune u zatvoren političko-ekonomski organizam. Izvršni komitet CK SKJ uputio je februara 1958. pismo partijskim rukovodstvima i članstvu o deformacijama koje su uzimale maha, naročito se očitujući u promašenim ulaganjima i odustajanju od saradnje u privredi. Pismo Izvršnog komiteta podvrgavalo je kritici nedovoljnu efikasnost borbe komunista za demokratske odnose, kao i samozadovoljstvo dela rukovodećeg kadra. Članstvo SKJ je upozoreno na rasipanje društvenih sredstava, ogrešenja o radni moral, luksuzan život (zloupotreba službenih kola, banketomanija, učestalost proslava, jubileja, i si.). Partija se u uslovima samoupravnog razvoja prvi put

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 4 3

susrela i s pojavom „obustave rada". Oko 4.000 rudara Trbovlja štrajkovalo je 1958. zbog niske cene uglja. Rudari su prethodno tražili da se reši pitanje cena uglja i faktički uredi položaj radnika u privrednom sistemu, ali kada se rukovodstvo Slovenije oglušilo na njihove zahteve, stupili su u štrajk. Proces izrođavanja komuna tekao je nasuprot verbalnoj kritici SKJ, nalazeći osnove u samom sistemu, odnosno u snagama koje su nadjačavale protivnike decentralizacije. Opštinske oligarhije („makrodiktature") su sve više nastupale sa pozicija vlasti, izolacionistički prilazeći problemima šire zajednice, ogrezle u vlastitom egoizmu, bez planiranja. Klasična vlast se sve više razmahivala na račun samouprave kao dekora. Građani su se mogli uveriti u nemoć prilikom ostvarivanja prava. Time se u suštini rano počela kompromitovati odgovornost prema institucijama političkog sistema. Zatvaranjem komuna labavila se celina zajednice, a na drugoj strani narastale tendencije autarhije i stavljanja pod svoje preduzeća, krnjenjem njihove samostalnosti. Prava radnika ugrožavana su simbiozom ekonomskog, političkog i upravnog vrha komune, specifičnog vida opštinskg (lokalnog) birokratizma, koji poznaje sve vidove veza, od interesnih do nepotizma. Decentralizacija je tekla u dva pravca: s jedne strane smanjivali su se savezni organi uprave i administrativni aparat, a s druge se vršila decentralizacija poslova u preduzećima. Savezna uprava je 1948. imala 47.300 službenika, a 1956. svega 10.328. U nekim preduzećima je 1955. počelo osnivanje pogonskih saveta. Razvoj samoupravljanja trebalo je da dobije podstrek od Kongresa radničkih saveta, održanog 25—27. juna 1957, na sedmogodišnjicu Zakona o radničkim savetima. Među najvažnijim stavovima i preporukama Kongresa radničkih saveta isticali su se oni o jačanju demokratizma u odlučivanju i o smelijem uređenju pogonskih radničkih saveta. Kongres se izjasnio za odlučnije rešavanje pitanja obrazovanja proizvođača, dovođenje u sklad opštih i ličnih interesa, osiguravanje raspona zarada prema stručnosti i produktivnosti rada. Jedna od preporuka Kongresa predviđala je da se radnim kolektivima omogući, na bazi jedinstvenih pravila, slobodnije i samostalnije uređivanje unutrašnjh odnosa i uslova rada. U osnovi, tražilo se oslobođenje preduzeća od državne kontrole, izmenom načina obrazovanja i raspodele njihovih prihoda, i objektivnije određivanje nji-

3 4 4

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

hovih obaveza prema zajednici. Idejno-teorijski pogledi išli su ispred stvarnih promena. No pitanje dubljeg menjanja sistema (koje je uključivalo proširenu reprodukciju, planiranje, tržište i cene, devizni režim) nije razmatrano. Država je i dalje raspolagala trima četvrtinama investicionih sredstava. Nagrađivanje po neposrednom učinku započelo je tokom 1959. i 1960, a u nekim kolektivima još 1957. i 1958. Sindikati su bili jedan od glavnih nosilaca ovih stremljenja u raspodeli. S. Vukmanović je, s njemu svojstvenim dinamizmom, podsticao razvoj samoupravnih odnosa, stojeći na čelu Sindikata. Krajem 1957. i početkom 1958. u Saveznoj narodnoj skupštini usvojeni su zakoni na osnovu kojih su privredne organizacije, odnosno samupravna tela, dobile šire prava u raspolaganju ostvarenim dohotkom. Promene u društvenim odnosima nisu se ograničavale na oblast privrede, nego su postepeno obuhvatale celokupan život zajednice. Organi upravljanja s izvesnim samoupravnim pravima uvođeni su od 1957. i u ustanovama javnih (društvenih) službi. Saveti i upravni odbori (uprave) u prvoj fazi su bili organizacioni oblici društvenog upravljanja na području kulture, nauke, prosvete, zdravlja, socijalne politike. Idealizacija se sukobljavala sa stvarnim odnosima koji se nisu dali normirati. Rezultati empiričkih istraživanja u vreme prelaženja na društveno upravljanje u javnim službama otkrivali su odlučujući uticaj državne vlasti na rad tih organa. Deformacije su nastajale zbog prenošenja privrednog tipa samoupravljanja u ove specifične službe. Sistem budžetiranja zamenjivan je sistemom samostalnog finansiranja ustanova društvenih službi, koji je, suštinski gledano, u ovoj fazi ipak bio tek drukčiji vid budžetiranja. Princip dohotka prmenjen je 1961. i u ustanovama društvenih službi. Otpor ovom principu nije uvek bio načelan, nego izazvan njegovom vulgarnom primenom, odnosno zanemarivanjem osobenosti nekih od tih službi. Prvi oblici društvenog samoupravljanja počeli su da se uvode i u upravu. Ranije planiranje zamenjeno je elastičnijim društvenim planovima osnovnih proporcija (jednogodišnjim, do 1956. i petogodišnjim 1957—1961). Udruživanje privrednih organizacija ostvarivano je preko stručnih i poslovnih udruženja i komora, a na drugoj strani integracijom kao oblikom podele rada, povećanja proizvodnje, specijalizacije i prevazilaženja lokalnih okvira radi uspostavljanja jedinstva privrede. Zbog monopolističkih težnji, kao i

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 4 5

regionalnih, lokalnih i drugih parcijalnih interesa, uprave preduzeća izbegavale su da integracijom ruše republičke i komunalne međe. Pored toga, administrativna i politički forsirana integracija davala je takođe negativne rezultate narušavajući samoupravne odnose. Sedmi kongres SKJ, održan u Ljubljani od 22. do 26. aprila 1958, analizirao je različite oblike razvijanja „socijalističkog bića" jugoslovenskog društva posle Šestog kongresa. Izjasnio se za prenošenje brige o proširenoj reprodukciji na radne kolektive i za raspodelu dohotka u radnim jedinicama. Podržao je ranije usvojene mere o ekonomskoj politici u vezi s većim ulaganjima u prerađivačku industriju i poljoprivredu, s rekonstrukcijom i proširenjem industrijskih kapaciteta. Kongres je usvojio Program SKJ, treći posle Vukovarskog kongresa, na kojem je posebna komisija radila više od godinu dana. Njegov nacrt iznet je na javnu diskusiju početkom 1958. Program je sadržao analizu međunarodnog razvitka, poglede jugoslovenskih komunista na savremene procese u svetu, kao i ekonomske i političke osnove socijalističkog uređenja u Jugoslaviji. U njemu su sumirani stavovi o međunarodnim odnosima i društveno-političkoj i idejnoj ulozi Partije i drugih organizacija u uslovima samoupravljanja. Po svom karakteru, Program je bio teorijski dokument, pisan s antidogmatskih i antibirokratskih pozicija. Polazio je od zahteva za samokritičnošću, od. nepomirljivosti prema dogmatizmu i od vernosti „revolucionarnom stvaralačkom duhu marksizma". Srž ovog stava sadržana je u poslednjoj rečenici Programa: „Ništa što je stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno i da ne bi ustupilo mesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije." Mada teoretski dokument, Program Saveza komunista Jugoslavije je u IX glavi sadržavao konkretne zadatke u oblasti privredne, socijalne i kulturne politike. Prvi put u komunističkom pokretu, Program je u celovitom teorijskom obliku podvrgao bespoštednoj kritici staljinizam, shvatajući ga kao svojevrsnu deformaciju socijalizma, reafirmišući i dalje razvijajući Marksova i Lenjinova shvatanja o državi i diktaturi proletarijata. Napadajući dogmatizam, Program nije štedeo ni socijaldemokratski revizionizam. U Programu je razvijena koncepcija socijalizma kao svetskog procesa, suprotno staljinističkom shvatanju koje je socijalizam poistovećivalo sa zemljama u lageru. Na odumiranje države se gledalo kao na

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

jedno od fundamentalnih pitanja socijalizma, s obzirom na opasnosti od etatističko-birokratskih izrođavanja. Program SKJ su žestoko napale staljinističke snage u svetu. Prezidijum CK KPSS je s potpisom Nikite Hruščova pisao jugoslovenskom rukvodstvu i odbacivao navodne klevete sovjetske partije u Programu, kao revizionističke, u suštini bernštajnovske tvrdnje o mogućnostima mirnog prelaska iz kapitalizma u socijalizam. Pravda 9. maja 1958. podvrgava oštroj kritici jugoslovensku politiku i praksu. U središtu napada Pravde nalazio se Tito. Sedmi kongres i Program direktno su vezani za navodnu prodaju jugoslovenskih komunista Amerikancima. Razmere i žestina kampanje koja se povela protiv SKJ nisu bile u proporciji sa Programom SKJ, kao programom jedne nacionalne partije, bez obzira na njegov načelni značaj. Napadi su dolazili i iz Pekinga. Očigledno je da su staljinističke struje u obe socijalističke zemlje preko Programa jugoslovenskih komunista prebijale svoje račune i sukobe. SKJ je, nezavisno od ovih kritika i napada, sintetizovao iskustvo samoupravnog razvitka Jugoslavije, osam godina posle uvođenja socijalizma. Osnovni stavovi ovog dokumenta nadživeli su vreme donošenja svojom principijelnošću, bez obzira što se u savremenoj praksi Program retko navodi i to kao istorijski dokument iz prošlosti, iako svojom antidogmatskom sadržinom predstavlja inspiraciju za traženje demokratskih i humanističkih rešenja u razvoju socijalizma. Ideje Programa SKJ išle su ispred tadašnjih društvenih odnosa u Jugoslaviji. Država je u vreme njegovog donošenja imala vladajuću ulogu u društveno-ekonomskoj sferi. U političkom sistemu došlo je do širenja institucionalnih okvira samoupravljanja (samoupavljanje u javnim službama, itd.), ali bez značajnijih promena tih odnosa. Uloga SKJ postajala je sve složenija zbog rasprostiranja samoupravljanja gotovo na sva društvena područja, prelaska na sistem dohotka i teškoća u ekonomskom razvitku zemlje. Brojni problemi koji su iskrsavali u ovoj fazi nisu bili prvenstveno praktično-političke, nego političko-idejne prirode. Načela su postojala odranije, ali je praksa otežavala njihovo sprovođenje ili je pak otvarala nova pitanja. U takvoj situaciji javljala su se mišljenja da u sistemu samoupravljanja slabi društvena uloga SKJ, da je zavladala stihija, da u političkom životu deluje više paralelnih tela i organizacija; ta mišljenja su pothranjivala

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

d'i

i

birokratske ideje o ponovnom pretvaranju SKJ u „faktor vlasti". Nosioci ekstremnih shvatanja suprotne vrste poricali su svaku potrebu organizovanosti i idejno-akcionog jedinstva komunista. Nova ekonomska politika, od 1955. godine, nastojala je da osigura skladniji privredni razvoj posle naporne industrijalizacije. Predsednik Tito je, govoreći u Karlovcu jula 1955, nago vestio nov ekonomski kurs Partije, zasnovan na shvatanju da jedna generacija ne može da nosi sav teret izgradnje socijalizma a ne oseti bar neke rezultate svojih napora. Ova ideja, formulisana na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ 28. septembra 1955. označavala je početak napuštanja politike „stezanja kaiša", početak smanjivanja investicija, usklađivanje proizvodnje i bržeg razvoja nerazvijenih područja. Razmatranjem ekonomske situacije, istaknuta je teška privredna situacija koja se ogledala u proizvodnoj stagnaciji, lošem stanju poljoprivrede, neraspoloženju radnika zbog stanja na tržištu. Tada je S. Vukmanović isticao da napete investicije, pri izdacima od 48% dohotka za armiju, idu nauštrb standarda, uslovljavajući niske zarade radnika. Svake godine prirast u privredi je dostizao 300.000 radnih mesta. Radilo se skupo, uglavnom „manuelnom snagom". Već tada je zapaženo da je seljak imao sv.e beneficije, jer nije bio oporezovan, dok je kao radnik bio plaćen i koristio preimućstva fabričkog radnika. Izlaz iz situacije — koju je Kardelj označio kao „kritičnu situaciju u privrednom razvitku" — tražio se u obustavi gradnje ključnih objekata, smanjivanju investicija, usmeravanju na proizvodnju dobara za potrošnju (na prerađivačku industriju i poljoprivredu), jednom rečju, na racionalniju investicionu politiku. Smanjivanje obima investicija značilo je i usporavanje priliva radne snage. Kardelj se na pomenutom plenumu pitao možemo li kao socijalistička zemlja dalje vršiti pritisak na radnog čoveka i upropastiti politički kapital Partije u masama? Stalo se na gledište da se razvoj industrije uspori, da se menja duh izgradnje ključnih kapitalnih objekata, povećava poljoprivredna proizvodnja, razvija laka, prerađivačka industrija, opredeljuje za podizanje standarda. Ovaj zaokret bio je uslovljen i uočavanjem povećavanja disproporcije između investicija i fonda potrošnih dobara, a na drugoj strani i disproporcije u strukturi investicija. Tako se sa sela godišnje regrutovalo 160.170 ljudi za privredu, opterećujući potrošne fondove. Podržavanje decentra-

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

lizacije u skladu sa samoupravljanjem nastavljalo je da teče u znaku straha od anarhije u proizvodnji i na tržištu. Težnju za većim materijalnim ulaganjima u poljoprivredu počelo je da prati uključvanje individualnih seljačkih gazdinstava u razne oblike društvenog privređivanja, njihovo kooperativno povezivanje s opštim zemljoradničkim zadrugama i državnim poljoprivrednim dobrima, podsticanje ekonomskih formi privređivanja. Posle duže stagnacije, privreda je dobila polet 1955. Izvori privredne ekspanzije koja je nastupila narednih godina nisu se ipak nalazili samo u stimulativnijem sistemu — samoupravljanju — već i u nizu drugih povoljnijih unutrašnjih i međunarodnih okolnosti: krediti od zapadnih zemalja, intenzivnije spoljnotrgovinske veze i uključivanje Jugoslavije u svetsku razmenu, plasiranje robe na tržište socijalističkih zemalja, politika ekstenzivnog razvoja. Nalaženje sredstava van Jugoslavije bilo je karakteristično za Jugoslaviju od prvog dana oslobođenja u raznim oblicima (reparacije, pomoć Unre, krediti zapadnih zemalja, pomoć SAD u hrani za vreme pritiska IB, itd.). Na ime reparacija stizali su kompletni uređaji za neke fabrike (za fabriku „Ivo Lola Ribar" u Železniku, za Elektroindustriju u Nišu, itd.). Visoke stope industrijskog rasta dovele su do pretvaranja industrije u vodeću privrednu granu, do razvijanja novih grana privrede, proširenja uvoza, eksploatacije novih energetskih i sirovinskih izvora. Ekspanziju privrede pratila je ekspanzija zaposlenosti. Od gotovo 3.400.000 zaposlenih 1963, oko milion je radilo samo u industriji. Brz porast potrošnje i životnog standarda naročito je došao do izražaja od 1957. do 1963. Poljoprivreda je tehnički opremljena, a zemljišni fond socijalističkog sektora povećan na preko milion hektara. Kao rezultat toga, poljoprivredna proizvodnja je porasla za preko 40%; ali, nezavisno od ostvarenih uspeha, nije uspevala da podmiri potrebe domaće potrošnje. Privredna reforma 1961 („minireforma"), koja je trebalo da razreši čvorno pitanje raspodele društvenog proizvoda između privrednih organizacija i države, izvedena je polovično i na kompromisnoj osnovi, zbog otpora dela rukovodeće strukture i trajnog straha od zakona slobodnog tržišta, za sudbinu akumulacije van državne kontrole, i od neposrednih proizvođača kao nosilaca investicionih odluka (straha „da radnici ne pojedu akumulaciju"). Za reformu su se zalagali Kardelj, M. Popović,

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 4 9

S. Vukmanović i mnogi drugi, ali je ona imala ne manje protivnika u vrhu partije i države. M. Popović, vatreni pobornik reforme, izjednačavao je ovu sa 1948; govorio je o njoj kao o renesansi socijalizma, sahrani državnog socijalizma i kapitalizma. Snage u SKJ koje su probijale put samoupravljanju privremeno su se povukle u razdoblju opadanja privrednog poleta, koje je nastupilo 1961—1962. Porast ličnih dohodaka iznad produktivnosti rada i smanjivanje stope privrednog rasta davali su municiju kritičarima „dohotka". Izvršni komitet SKJ založio se, u svom pismu članstvu 1961, za niži rast dohotka. Partijske snage konfrontirale su se oko pitanja zaustavljanja daljih društvenih promena, odnosno produbljivanja samoupravljanja i „proterivanja" države iz sfere privrede i društva. Negativne pojave koje su pratile samoupravni preobražaj i otvaranje Jugoslavije prema inostranstvu, uključujući dejstvo tržišnih zakonitosti, konzervativne snage su iskorišćavale kao argument da zemlja ide u pravcu anarhije i dezintegracije sistema, nasuprot protagonistima deetatizacije, koji su zastoje i deformacije objašnjavali preživelom ulogom države u privredi i društvu. Postojeće suprotnosti umnožavao je i nepovoljan ekonomski razvoj. Posle privrednog poleta nastao je zastoj 1961—1962. Nerazvijeno društvo opterećivale su skupe investicije i potrošnja iznad stvarnih mogućnosti. Proširena sednica Izvršnog komiteta CK SKJ od 14—16. marta 1962. razmatrala je ove slabosti, analizirajući rad SKJ i političke i ekonomske probleme s kojima se zemlja sukobljavala. Pokazalo se da partijsko rukovodstvo nije jedinstveno u pogledu pravaca budućeg razvitka Jugoslavije, ali između nosilaca različitih koncepcija nije došlo do raščišćavanja odnosa, već do kompromisa. Usvojeni zaključci polazili su od organizacionog i idejno-političkog učvršćivanja SKJ, odstranjivanja slabosti iz rada samoupravnih organa, poštovanja zakonitosti i zaoštravanja odgovornosti političkih rukovodilaca i državnih organa. Izvršni komitet CK SKJ zaključio je da se preduzmu mere za stabilizovanje privrede. Ista pitanja razmatrana su krajem marta na sednicama IK CK republičkih saveza komunista. Najoštriju kritiku tadašnjih zastranjivanja dao je Josip Broz Tito na mitingu u Splitu maja 1962. Ogromna masa građana Splita i okoline dala je plebiscitarnu podršku Titu. U novom govoru održanom na beogradskom sajmištu Tito je, međutim, ublažio

0U

° SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

oštricu svoje kritike. Očigledno da je odnos snaga u vrhu rukovodstva uticao na Tita da prihvati privremeni kompromis. Na pomenutoj sednici Izvršnog komiteta odlučeno je da se partijsko članstvo pismom upozna s prihvaćenim stavovima i neposrednim zadacima. Od komunista je traženo da „pre svega, zavedu red u svojim sopstvenim redovima, da se odlučno oslobode nedozvoljenih postupaka u korist ,snaga preduzeća', ,svoje' komune, republike itd., jer je to upravo potkopavalo sistem samoupravljanja". Istovremeno se ukazivalo na pojave nelojalne konkurencije, lokalistička shvatanja, egoističku zaslepljenost pojedinaca i grupa, komercijalizaciju i spekulativne poslove. Konzervativno-birokratske snage u SKJ videle su u ovim zastranjivanjima opasnost za socijalistički poredak; na drugoj strani, nosioci samoupravnog kursa nalazili su da je preobražaj društva na samoupravnim osnovama spor i nedosledan. Partija se kretala između ovih suprotnosti, koje su bivale sve zaoštrenije. Privremeno rešenje sukoba nađeno je u kompromisu snaga koje su zahtevale razvijanje samoupravljanja i onih koje su se zalagale za njegovo ograničavanje u ime spasavanja društva od anarhije. Usmeravajuća uloga SKJ obezbeđivala se nastojanjem da se uklone nagomilane negativne pojave, oživi privreda, ojača samoupravljanje i njegova materijalna osnova. U praksi je dolazilo do pojave funkcionalnog „dupliciteta" i nerazgraničenosti između SKJ i organa samoupravljanja. Razgrađivanje administrativno-centralističkog sistema nije podrazumevalo i brže zamenjivanje starih organa podobnim institucionalnim i integrativnim oblicima. U postojećem sistemu odlučivanja nisu bile otklonjene pojave depersonalizacije odgovornosti. Organizacija samoupravljanja na višim nivoima izgrađivala se sporo i nedosledno. Duh samoupravnog socijalizma paralisale su snage birokratije. Slučajevi mehaničkog i vulgarnog primenjivanja samoupravljanja kompromitovali su njegovu suštinu. Kolektivno odlučivanje u operativnim poslovima ozbiljno je dovodilo u pitanje efikasnost rada. Društveno-političke organizacije u ovoj fazi bile su slaba podrška SKJ, jer su neke od njih praktično gubile masovnu osnovu, pretvarajući se u forumske organizacije, koje su živele „same za sebe". Između usvajanja stava da je mesto borbe komunista u samoupravnim telima i njegovog sprovođenja u delo postojao je znatan raskorak.

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 5 1

Ideja i praksa samoupravljanja sukobljavale su se sa suprotnim koncepcijama. Uporedo s praktičnom političkom akcijom za njegovo pretvaranje u osnovni društveno-ekonomski odnos, u SKJ i ćelom društvu odvijala se borba sa snagama koje su pokušavale da zaustave ovaj proces. Program SKJ sastavljen je 1958. da bi se odredio stav prema samoupravljanju. Ustav donet 1963. definisao je samoupravljanje kao neotuđivo pravo proizvođača i svih građana. Novi ustav usvojen je na sednici Savezne narodne skupštine 7. aprila 1963. Poznat i kao „povelja samoupravljanja", on je proklamovao jedinstveni društveno-ekonomski položaj svih radnih ljudi. Kolektivi u ustanovama dobili su status radnih organizacija, s pravima radnih organizacija u privredi. Ustav je polazio od čoveka — građanina i proizvođača — od slobodno udruženog rada, društvene svojine i raspodele prema radu. Rad je proglašen za jedino merilo čovekovog materijalnog i društvenog položaja. Ustav je potvrdio da u opštini građani neposredno i preko organa društvenog samoupravljanja ostvaruju osnovne funkcije društvene zajednice. Ustav iz 1963. počivao je na federalnom uređenju koje je osiguravalo jedinstvo Jugoslavije kao državne zajednice. Ustav nije polazio od suverenosti republika već od suverenih prava radnih ljudi i naroda Jugoslavije koja oni ostvaruju. Prvi put u istoriji ustavnosti socijalističke Jugoslavije utvrđeno je i mesto društveno-političkih organizacija u političkom sistemu: Saveza komunista, Socijalističkog saveza radnog naroda, Saveza sindikata i drugih organizacija. Po Ustavu, SSRNJ je imao karakter „najšireg političkog oslonca i oblika samoupravljanja radnih ljudi". Naziv države je promenjen: Federativna Narodna Republika Jugoslavija postala je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Prema Ustavu, Saveznu narodnu skupštinu sačinjavalo je pet veća: Savezno veće, Privredno veće (predstavnici radnih ljudi zaposlenih u privrednim organizacijama, zadrugama i zanatskim komorama), Prosvetno-kulturno veće (predstavnici radnih ljudi zaposlenih u kulturnim, prosvetnim i naučnim ustanovama), Zdravstveno-socijalno veće (predstavnici radnih ljudi zaposlenih u bolnicama i drugim zdravstvenim i socijalnim ustanovama), i Organizaciono-političko veće (predstavnici radnih ljudi — članova tela društvenog samoupravljanja u

3 5 2

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

opštini ili državnim organizacijama). Ovakva struktura izražavala je ustavnu koncepciju Savezne narodne skupštine kao „organa društvenog samoupravljanja". Ustav je odvojio funkciju predsednika Republike od funkcije predsednika Saveznog izvršnog veća. Predsednik Republike birao se svake četvrte godine i mogao biti izabran samo za dva izborna perioda, s tim što se ova odredba nije odnosila na prvog predsednika Republike Tita. Ustav je, pored pomenutih novih institucija, predvideo i ustanovu ustavnog sudstva, ustanovu potpredsednika Republike i Savet federacije. Novi ustavni položaj Savezne skupštine, za čijeg je predsednika izabran Edvard Kardelj, i republičkih skupština, zasnivao se na koncepciji da se one, prestavši da rade kao klasična zakodavna tela i „fabrike zakona", konstituišu u odgovorne nosioce politike. Izrastajući u radna samoupravna tela, one su imale da postanu centar u koji se stiče čitava društvena praksa i usklađuje politika. Ova proklamovana uloga Skupštine zahtevala je, međutim, izgrađivanje skupštinskog sistema na samoupravnim osnovama i njeno opredeljivanje prema svim važnim društvenim pitanjima. Izvršno-politička uloga pripadala je Saveznom izvršnom veću, za čijeg je predsednika izabran Petar Stambolić, predsednik Savezne narodne skupštine posle smrti Moše Pijadea 1957. Na Osmom kongresu SKJ, održanom u Beogradu 7—13. decembra 1964, u centru razmatranja ponovo se nalazila samoupravna koncepcija društvenog razvoja Jugoslavije. Kongres se izjasnio za dalji razvitak socijalističkih društvenih odnosa, zasnovanih na principima društvenog razvoja Jugoslavije, samoupravljanja i raspodele dohotka pr'ema radu, za snaženje materijalne osnovice samoupravljanja, za neposredno samoupravljanje u ekonomskim jedinicama, a protiv centralističke akumulacije. Ispoljena jednodušnost na Kongresu nije značila i otklanjanje razlika u pogledima u vrhu SKJ na budući razvitak društva. Nacionalno pitanje otvoreno je prvi put posle rata na Osmom kongresu. Godinama je preovlađivalo mišljenje da je jugoslovenska revolucija resila to pitanje. Uzroci potpunog zamiranja rasprava o međunacionalnim odnosima u Jugoslaviji nesumnjivo su bili politički: stav partijskog rukovodstva protiv rasprava o nečemu što je već rešeno u revoluciji, pogotovu

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 5 3

protiv obnavljanja uspomena na surove međunacionalne obračune iz vremena rata, kao i potreba za političkim jedinstvom u vreme borbe sa staljinizmom na život i smrt. Nacionalno pitanje je bilo sasvim identifikovano s klasnim, iz čega je proizilazilo da se menjanjem društvenih odnosa automatski menjaju i odnosi među narodima i „nacionalnim manjinama". Centralizam u državnom i društvenom uređenju Jugoslavije samo je išao naruku nacionalnoj nivelaciji u vidu unitarizma. Kritikujući pritajene birokratsko-centralističke snage u SKJ, Tito je na Osmom kongresu označio kao „unitarizam" shvatanje da su „nacionalnosti" u Jugoslaviji preživele i da im, samim tim, predstoji odumiranje. Osmi kongres je tražio da nacionalne manjine budu „most" Jugoslavije sa susednim državama (Mađarskom, Bugarskom, Albanijom, Austrijom i Italijom). Otvaranjem nacionalnog pitanja, Kongres je stao na gledište da je neophodno jačanje jugoslovenskog socijalističkog patriotizma. Iznete ideje o nacionalnom fenomenu delovale su na Kongresu kao iznenađenje, jer se o tome do tada u SKJ nije javno govorilo. Kongres ili kasnije rukovodstvo nisu javno iskazali nameru da se u toj fazi razvitka menja struktura jugoslovenske federacije, ali nova svedočanstva upućuju da su Kardelj i Bakarić bili zastupnici ove ideje. Tito je po prvi put na ovom Kongresu označio — prilikom izbora u rukovodstvo — svoju nacionalnu oznaku. Takva evolucija federacije nije bila Titovo delo, iako je i on s Kardeljem delio shvatanje da ekonomska struktura Jugoslavije sa centralističkom oznakom može dovesti u pitanje ravnopravnost nacija. Kurs ka nagrađivanju po učinku nije se mirio s državnim zahvatanjem najvećeg dela dohotka i drugim vidovima intervencije državnih organa u privredi (u vezi s određivanjem cena, akumulacijom, spoljnom razmenom), a na drugoj strani s ekstenzivnim privređivanjem i dotiranjem niza privrednih grana, pogrešnim investicionim odlukama, zatvorenošću privrede za međunarodnu podelu rada. Uprkos visokoj stopi rasta, privreda se uoči reforme nalazila u teškoj situaciji. Unapređena materijalna osnova društva i razvijeniji samoupravni odnosi sve su se više sukobljavali sa državnom intervencijom i centralizovanom društvenom reprodukcijom. Uobličavanje novog privrednog sistema, zasnovanog na samoupravnim društveno-ekonomskim odnosima, upućivalo je na intenzifikaciju privrede, obustavljanje porasta investicija, povećavanje produktivno-

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

sti rada, modernizaciju proizvodnje, uključivanje u međunarodnu podelu rada i svetsko tržište. Niz mera 1964. otvorio je put slobodnijem delovanju tržišnih zakona i potiskivanju administrativne intervencije u privredi, predstavljajući uvod u proglašenje privredne reforme. Teškoće u privredi 1961. i 1962. zaoštrile su politička razmimoilaženja oko pravca daljeg razvitka zemlje, koja su se pretvorila u prigušen sukob. Društvene snage konfrontirale su se oko pitanja dalje liberalizacije tržišta i decentralizacije privrede, odnosno koncentracije i centralizacije sredstava. Nasuprot shvatanju o potrebi nastavljanja deetatizacije privrede, isticano je shvatanje o neophodnosti njenog neposrednijeg usmeravanja preko državnih organa. Antisamoupravne snage krivile su „princip dohotka" za sve poremećaje u privredi i društvu, nasuprot samoupravnim snagama, koje su smatrale da je njegovo nedosledno ostvarivanje glavni uzrok krize. Privredna reforma je proglašena u julu 1965, usvajanjem politike zasnovane na poštovanju ekonomskih kategorija i primeni racionalnijih ekonomskih merila. No, na samom početku, reforma se sukobila s pitanjem sudbine nerentabilnih preduzeća, koja nisu mogla da izdrže privrednu utakmicu, a na drugoj strani s teškoćama izvoza. Kao rezultat težnji za racionalizacijom poslovanja, počela su da iskrsavaju idejno-politička pitanja socijalnih diferencijacija. Nakon privredne reforme naročito se zaoštrio problem nezaposlenosti,, koji se javio, s jedne strane, usled ranijeg ekstenzivnog zapošljavanja, a s druge zbog težnji da se poslovanje u privrednim i vanprivrednim delatnostima racionalizuje. Ideju i praksu samoupravljanja Istok je dočekao talasima kritike i anateme, kao „revizionizam", defektan izazovni primer za zemlje lagera i komunistički pokret uopšte, jednom rečju kao nepreporučljivo iskustvo — a Zapad sumnjičavošću prema njegovoj društvenoj suštini, uvijenoj u oblandu male i nerazvijene balkanske zemlje koja — priklještena zaostalošću i supersilama — grca u nastojanjima da ostvari nešto novo, treći tip ekonomskih odnosa, koji bi se razlikovali i od d r ž a v n o s v o j i n skih i od kapitalističkih. Ova vladajuća shvatanja potkopavali su intelektualci progresivne orijentacije, demokrati i komunisti oslobođeni balasta staljinističkog načina mišljenja, uočavajući dalekosežnost ideje o samoupravljanju i njegovog uobličavanja u društveno-politički sistem. Za Eriha Froma, samoupravljanje

DRŽAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A Ž A J

3 5 5

je verno odražavalo „ideje o individualnoj samodelatnosti čoveka kao najvažnijoj Marksovoj koncepciji primenjenoj u društvenom procesu". Na temu odnosa industrijalizacije i otuđenja, From je zapisao da je problem najjasnije sagledan u Jugoslaviji, jer se „proces industrijalizacije kroz praksu kombinovao sa društvenim sistemom koji je optimalno sprečavao birokratizaciju". U jugoslovenskim naporima, on je video pokušaj da se industrijalizacija reši na „human način". Isak Adize pripisivao je u zaslugu Jugoslaviji što je stvorila situaciju za samoupravljanje pre nego je za njega bilo uslova, smatrajući to njenom prednošću zato što je time pokrenula „svoje ljude da uče, da se adaptiraju novoj situaciji, da studiraju kako se rukovodi, ukratko: . . . mobilisala . . . sve radne potencijale". Po ovom američkom univerzitetskom profesoru, koji se posvetio proučavanju ' samoupravljanja, Jugoslavija se od 1945. brže razvijala nego bilo koja druga zemlja, prolazeći za to vreme kroz tri revolucije: ekonomskom revolucijom sprovela je industrijalizaciju, političkom revolucijom raskinula sa staljinizmom, a socijalnom revolucijom „uvela .. . samoupravljanje, koje predstavlja najmoderniji model savremenog društva". Za Rožea Garodija, socijalizam zasnovan na samoupravljanju još nije bio ostvaren, još je uglavnom predstavljao program i orijentaciju, s tim što su mu na putu stajale mnoge prepreke. Glavna među „objektivnim preprekama" bila je, po Garodiju, nužnost da se prevaziđe teško nasleđe nerazvijenosti, a što se tiče „subjektivnih prepreka", „glavna nužnost" se sastojala u neprestanoj borbi büo protiv „liberalističkih, razjedinjavajućih struja, bilo protiv ostataka birokratskog, autoritarnog mentaliteta i nostalgije za ugodnostima staljinističkog stila rukovođenja". Palmiro Toljati je 1946. pisao u Rinašiti da najveća istorijska tema koju je naše vreme postavilo radničkom pokretu jeste traženje novih puteva socijalizma, izgradnja novih oblika demokratske vlasti, organizacija socijalističke ekonomije „novim načinima"; sve su to nametale subjektivne i objektivne okolnosti, svedene svojevremeno na jedan „terminološki problem" i „skolastičku formulaciju" po kojoj je narodna demokratija bila „sinonim" diktature proletarijata ostvarene u Sovjetskom Savezu. Samoupravljanje kao ideja i praksa prešlo je jugoslovenske granice, iako jugoslovenski komunisti nisu u njemu izričito gledali „univerzalni model" i „robu za eksport", što im se,

•J

3 0

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

inače, pripisivalo iz raznih „centara" komunističkog pokreta. S prvim talasima destaljinizacije, radnici u Poljskoj i Mađarskoj počeli su da rešenja za decentralizaciju privrede, veću produktivnost rada i stimulativnije privređivanje traže u embrionalnim oblicima samoupravljanja. Neke zemlje „trećeg sveta" (Alžir) nastojale su da pomoću samoupravljanja izbegnu „Seile i Haribde" kapitalističke ili državnosocijalističke organizacije privrede. U razvijenim kapitalističkim zemljama, ideje o participaciji, iako surogat samoupravljanja s obzirom na vladavinu kapitalističkih društvenih odnosa, otkrivale su koliko je učešće radnika u proizvodnji i njenoj organizaciji nezaobilazno pitanje naše epohe.

OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIČKOM POKRETU I VANBLOKOVSKA POLITIKA JUGOSLAVIJE

Obnovu diplomatskih odnosa između Jugoslavije i SSSR-a razmenom ambasadora sledile su i ostale socijalističke zemlje, uz nejednako raspoloženje, s tim što su Albanija i Bugarska pokazivale najveću suzdržanost. Otvarao se i put za sređivanje odnosa koji su od 1948. do 1953. protekli u znaku političko-ideološkog, ekonomskog i vojnog pritiska SSSR-a i ostalih socijalističkih zemalja na Jugoslaviju i njenu nezavisnost. Sređivanje odnosa predložio je CK KPSS juna 1954, priznajući da u Jugoslaviji postoji socijalizam. Sovjetska ponuda za normalizaciju odnosa usledila je posle isključenja M. Đilasa iz Izvršnog komiteta CK SKJ, mada je on decembra 1953. bio jednoglasno izabran za predsednika Savezne narodne skupštine. KPJ je prihvatila normalizaciju odnosa sa SSSR-om kao socijalističkom zemljom. Iz posete sovjetske delegacije sa Nikitom Sergejevičem Hruščovom na čelu, maja/juna 1955. proistekla je poznata Beogradska deklaracija, a polovinom iduće godine, prilikom Titovog boravka u SSSR-u moskovska Izjava o međupartijskim odnosima. Ova poslednja je posebno naglašavala različitost puteva u izgradnji socijalizma. Prilikom ukidanja Informbiroa 1956. obelodanjene su „ozbiljne greške" ove organizacije, među kojima i „greške" na račun Jugoslavije koje su u prvo vreme pripisivane šefu NKVD Lavrentiju Beriji, ali uloga ove mračne organizacije u komunističkom pokretu nije bila do kraja objašnjena. Koliko ukidanje IB nije bilo propraćeno temeljitom analizom i ocenom ove organizacije svedoči i formulacija o njenoj pozitivnoj ulozi u razvoju i jačanju „bratskih veza" i u oblasti razmene iskustava između komunističkih i radničkih partija. Jugoslovensko-sovjetski odnosi — međudržavni i međupartijski — nastavili su da se razvijaju i narednih godina u znaku protivurečnosti, koje su se manifestovale u vidu sukoba, nepoverenja, pre-

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

kida, propagandnih napada, raskida ekonomskih ugovora. Uzrok ovakvom razvoju odnosa nalazio se u težnji Jugoslavije da nastavi svoju nezavisnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije, protiv monolitizma u međunarodnom komunističkom pokretu, nasuprot sovjetskim pretenzijama da je uvedu u lager 1 sprovedu visok stepen centralizacije u komunističkom pokretu preko svetskih savetovanja komunističkih partija. Saradnja SKJ postajala je u međuvremenu sve raznovrsnija, obuhvatajući pored komunističkih partija i socijaldemokratske partije, progresivne pokrete i organizacije, kao i nacionaloslobodilačke pokrete. Sem SKJ, međunarodnu aktivnost ostvarivale su i druge društveno-političke organizacije Jugoslavije. Međunarodni položaj Jugoslavije i njenu spoljnopolitičku orijentaciju karakterisalo je — još iz vremena političke i ekonomske blokade s Istoka — razvijanje odnosa sa susednim (Grčka, Austrija, Italija) i zemljama Zapadne Evrope, te sa SAD, na principima poštovanja nezavisnosti i nemešanja u unutrašnje poslove Jugoslavije. Od 1949. Jugoslavija je aktivno sudelovala u radu Organizacije ujedinjenih nacija. Spoljnopolitički položaj Jugoslavije je krajem 1949. karakterisao hladni rat koji je SSSR vodio protiv Jugoslavije. Kardelj kaže da su Sovjeti protiv Jugoslavije primenili sva sredstva, sem što nisu zaratili. Na Četvrtom zasedanju OUN, Sovjeti su gradili mir među velikim silama samo da se ne bi dovodile u pitanje sfere uticaja. Jugoslavija je bila svesna da je „imperijalistički sistem" toliko oslabio u ratu da ne može frontalno ratovati protiv socijalističkog sistema i pri tom koristiti pojave suprotnosti, kao što je i Jugoslavija koristila suprotnosti imperijalističkog sistema. Pored ovoga, Kardelj je razvijao i sledeće elemente svetske politike i Jugoslavije u njenom kontekstu: zapadne sile brane Jugoslaviju od socijalističkog pritiska koristeći to u propagandne svrhe (o agresiji, unutrašnjem mešanju, itd.); po njemu, ove sile su se plašile ujedinjenja SSSR-a i Kine; antikomunizam nije više parola SAD već borba protiv „sovjetskog imperijalizma" pod maskom komunizma (mi se ne mešamo u unutrašnji život ako narod želi komunizam, već smo protiv komunizma koji je oruđe sovjetskog komunizma). Ova Kardeljeva zapažanja su se u nekim aspektima podudarala s američkim prilazom Jugoslaviji posle pojave Rezolucije IB. Dok je Informbiro širio propagandu o pomoći u oružju koju SAD i druge zapadne države daju Jugoslaviji, dotle jugoslovensko

OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIČKOM POKRETU I VANBLOKO VSKA POLITIKA

3 5 9

rukovodstvo nije bilo ni spremno da ovu pomoć primi, vodeći računa o kontraproduktivnom efektu u zemlji i u socijalističkom bloku. Tito je znao za snagu primera sopstvene odbrane i pouzdanja u vlastite snage, i nije hteo tražiti oružje, svestan da još nije sazrela situacija. Polovinom 1951, na Četvrtom plenumu CK KPJ, Tito je posle konstatacije da Jugoslavija nema vlastitu industriju i da je SSSR otkazao sve porudžbine, izneo neke stavove koji su označavali jugoslovensku politiku u ovom pitanju: 1) pomoć može biti „besplatna" i bez ikakvih uslova; 2) Italijani, Francuzi i Englezi smatraju da Jugoslaviji nije potrebno teško oružje, već da ona treba da vodi gerilski rat; 3) prestalo je obaziranje na to šta će reći IB, te da će Jugoslavija „sada uzeti ono za što su nas optužili"; 4) na Zapadu se govorilo: „Oni su se posvadili s Rusima i sa Rusima ne mogu više natrag, jer ih čeka Sibir da ih tamo strpaju i sada je došlo vrijeme da se njima može dati oružje, jer se i oni boje Rusa." Jugoslavija je u svetskoj politici odbrane svoje pozicije polazila i od porasta jugoslovenskog uticaja, jer je Kominform gubio uticaj u progresivnom pokretu, uživajući podršku samo birokratizovanih vrhova komunističkih partija. Činjenica je, međutim, da je čitav komunistički svet ostao magijski prikovan za Staljina i ekskomunikaciju jugoslovenskih komunista. Edvard Kardelj je krajem 1949. izvukao određene zaključke iz analize međunarodnog položaja Jugoslavije, dajući pred plenumom CK KPJ istovremeno operativne direktive jugoslovenskoj spoljnoj politici. Zaključci su polazili od toga da „imperijalistički svet" ne može da pregazi Jugoslaviju, a ne sme ni da trguje na njen račun; da je otežan i položaj SSSR-a, jer u toj situaciji odnos prema Jugoslaviji nije bio samo jugoslovensko-sovjetski odnos već međunarodni problem (praktično internacionalizovan); da Jugoslavija smeta sovjetskoj hegemoniji politikom samostalnosti kao negacijom svake hegemonije; da je jugoslovenska bitka za nezavisnost najveća bitka za socijalizam i da Jugoslavija mora znati da manevriše u međunarodnim suprotnostima. Trebalo je iskoristiti postojeće suprotnosti i neutralisati zapadni svet, ali mu i onemogućiti da trguje sa SSSR-om na jugoslovenski račun; trgovati s velikim zapadnim zemljama, ali i s malim. Tito je imao u vidu 1948. godinu: „Iskustvo na Istoku treba da nam bude pouka", pri čemu misli na jednostranu orijentaciju Jugoslavije do 1948, na SSSR i zemlje tzv. narodne demokratije.

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

Iz ovakvih opštih određenja proizlazile su i konkretne obaveze spoljne politike: popravljanje odnosa s Italijom, nalaženjem „ekonomskih kanala"; odbačena je ideja o internacionalnom statusu Trsta s guvernerom, u ime sporazuma koji bi Jugoslaviji dao ono što maksimalno može dobiti; Amerikanci su sugerisali Kardelju da se Jugoslavija sporazume sa Grčkom, što je ovoj bilo nemoguće dok je na vlasti Caldaris. Zahtevala se i borba za javno mnjenje u svetu i socijaliste, uključujući, jednom rečju, suzbijanje sektaštva i jačanje vojske. Jugoslovenski državnici i političari nastavljali su da istupaju protiv blokovske podele sveta, ideoloških diskriminacija u međudržavnim odnosima i hegemonije velikih nad malim državama. Edvard Kardelj govorio je 1950. u prilog „demokratske borbe za svet slobodnih i ravnopravnih naroda". Među negativnim tendencijama u međunarodnim odnosima navodio je: pokušaje da se OUN pretvore u propagandnu tribinu; pretvaranje OUN u nadnacionalnu („supranacionalizam") organizaciju; podređivanje malih država volji velikih u OUN; „ekonomsko razdvajanje sveta na istočni i zapadni tabor". Kardelj je ispravio raniju jugoslovensku tezu o sukobu reakcionarnih i demokratskih snaga u smislu podele na front „snaga demokratije i socijalizma u svakoj zemlji i u međunarodnom okviru", naglašavanjem da se sudbina socijalizma rešava na njegovom „sopstvenom tlu", to jest „preko specifičnih suprotnosti koje su karakteristične za prelaznu fazu socijalističkog društva". Prema mišljenju Jadranke Jovanović, do prve organizovane manifestacije vanblokovskih zemalja došlo je za vreme korejskog rata, 1950, kada su Jugoslavija, Indija, Liban, Saudijska Arabija i Jemen glasali u Generalnoj skupštini OUN protiv prelaska trupa OUN preko 38. paralele, a Indonezija se uzdržala. Bliži odnosi Jugoslavije s Indijom i Egiptom izgrađivali su se dok su ove tri zemlje bile članice Saveta bezbednosti. Tito je aprila 1950. izrazio nameru jugoslovenske vlade da u OUN brani „prava malih ili kolonijalnih naroda na slobodu i nezavisnost, tj. da sami odlučuju o svojoj sudbini". Istovremeno je osudio stvaranje blokova i interesnih sfera, koji „predstavljaju latentnu opasnost od ratnih sukoba i katastrofa za čovečanstvo". Krajem 1952. j u g o s l o v e n s k i diplomati dobijaju instrukcije da pojačaju dodire s predstavnicima zemalja Azije i Afrike koje imaju slična shvatanja o karakteru međunarodnih odnosa. Prema američkom istoričaru A. Rubinštajnu, indijski delegat u

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO VSKA P O L I T I K A

3 6 1

OUN Benegal Rau rekao je Alešu Bebleru da je predsednik indijske vlade Nehru u parlamentu predložio „politiku nesvrstavanja, koja ne bi bila ni negativna ni pasivna politika". Tito je, februara 1950, pomenuo pojam „aktivna neutralnost" ističući, među načelima, ova: borbu protiv agresivnog rata i politike interesnih sfera; suprotstavljanje mešanju u unutrašnje poslove i pretvaranju progresivnih oslobodilačkih pokreta ,,u instrumente velikih sila"; „očuvanje dobrosusedskih odnosa"; „svestrano razvijanje miroljubive ekonomske, političke i kulturne saradnje i demokratskih međunarodnih odnosa na osnovu ravnopravnosti i razumevanja". Ova načela miroljubive koegzistencije uglavnom će se naći u Ugovoru NR Kine i Indije iz 1954. godine (poznata pod naslovom Panch-shila). Analize istraživača pokazuju da je Tito pomenuo pojam „aktivne miroljubive koegzistencije" krajem 1954. godine. U praktičnom istupanju Jugoslavije od 1949. ova politika je već nalazila izraz u svojim embrionalnim oblicima. Oko okončanja rata u Koreji stvaralo se u OUN „jezgro zemalja" koje su kasnije postale prve „učesnice pokreta nesvrstanih". U toku borbe za očuvanje nezavisnosti Jugoslavija je sređivala odnose sa susednim, drugim zapadnim i vanevropskim zemljama, granajući svoje međunarodne veze, probijajući blokadu socijalističkih zemalja i stvarajući pretpostavke za uključivanje u svetsko tržište. Krajem 1953. imala je u inostranstvu 49 ambasada, pet specijalnih misija i 13 generalnih konzulata. Već tada je uspostavila ekonomske veze s Brazilom, Burmom, Cejlonom, Etiopijom, Grčkom, Indijom, Indonezijom, Izraelom, Japanom, Libanom, Meksikom, Pakistanom, Paragvajem, Peruom, Sirijom i Tajlandom. Kroz ove odnose i kasnije aktivnosti Jugoslavije u međunarodnim odnosima utemeljivala se politika nesvrstanosti. Nezavisno od sređivanja odnosa s Jugoslavijom i od proklamovanih načela u Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji, Sovjetski Savez je Jugoslaviji prilazio sa stanovišta blokovske politike, ne prihvatajući suštinu njenog „odmetništva" kao težnju za samostalnom orijentacijom i očuvanjem nezavisnosti. Jugoslavija je, načelno i u praksi, odbacivala „vazalski odnos" i borila se za autonoman unutrašnji razvitak i državni identitet u međunarodnoj zajednici. Samim tim su i jugoslovensko-sovjetski odnosi od 1955. do 1961. bili manje-više incidentni. Jedna strana je čuvala nezavisnost, a druga nastojala na njenom

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

„prestrojavanju" i uključivanju u lager. Iz jugoslovenskog stava proizlazilo je odbacivanje „centra" u komunističkom pokretu, odnosno monolitnog nastupanja svih komunističkih partija prema direktivama jedne, a iz sovjetskog shvatanje nacionalnooslobodilačkih pokreta kao antikapitalističke rezerve i „pomoćnih odreda" u borbi za socijalizam. Staljinova smrt i „pokopavanje" Informbiroa nisu mogli da izmire ove dve dijametralno različite koncepcije, dovodeći do novih sukoba između KPSS i SKJ u vezi s karakterom odnosa u međunarodnom komunističkom i radničkom pokretu i načinom ostvarivanja jedinstva akcije. Postavljalo se sledeće pitanje: da li će saradnja teći u znaku postojanja jednog centra, jedne generalne linije i jedne idejno-političke platforme, ili u znaku samostalnog nastupanja revolucionarnih snaga i jedinstva koje bi izrastalo iz njihovih vlastitih strateških procena. Otpor destaljinizaciji u SSSR-u — koji je u sovjetskom rukovodstvu nosila konzervativna grupa Molotova, Maljenkova i Kaganoviča, razbijena 1957 — te burni događaji u istočnom Berlinu 1953, Mađarskoj i Poljskoj u jesen 1956, osobito ustanak poznanjskih radnika u junu iste godine, podsticali su staljinističke snage da insistiraju na obnovi ideje o ideološko-političkoj monolitnosti u međunarodnom komunističkom pokretu. Na kraju rada XX kongresa KPSS, februara 1956, Nikita Hruščov je pročitao tajni referat u kome je osudio Staljina i njegov način vladavine. Takav razvoj događaja u SSSR-u, označen kao destaljinizacija, bez obzira na postojanje i otpor konzervativnog jezgra sa Molotovom na čelu, uticao je i na Jugoslaviju da smelije priđe programskom uopštavanju iskustva stečenog u razvoju tokom poslednjih godina. U Titovom pismu XX kongresu KPSS bilo je izraženo zadovoljstvo zbog postepenog i neprekidnog poboljšanja odnosa između Jugoslavije i SSSR-a. Edvard Kardelj je u XX kongresu video prelom u politici koju je vodio Staljin. Smatrao je da su u SSSR-u staljinističke snage „gurnute u stranu". Kongres se, po njemu, deklarisao za mir i koegzistenciju. Hruščov je dostavio svoj tajni referat CK KPJ i on je pročitan na zatvorenom skupu ovog tela. Jugoslovenski rukovodioci su dosta optimistički shvatali procese u SSSR-u, bez analitičkog udubljivanja, uvereni da Sovjetima ništa drugo ne preostaje nego da krenu putem koji su prokrčili Jugosloveni. Kardelj je ipak smatrao da Hruščov nije mogao „da ide dalje nego što je išao". Uticaj Jugoslavije i njenih diplomatskih

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO VSKA POLITIKA

3 6 3

predstavnika u SSSR-u nije bio nikada toliko velik kao u doba Hruščova. Izvanredna istorijska svedočanstva o tome ostavio je jugoslovenski ambasador Veljko Mićunović u svojim Moskovskim godinama. Događaji u Mađarskoj privremeno su prekinuli razvoj odnosa Jugoslavije sa SSSR-om i drugim socijalističkim državama. Demonstracije u Budimpešti protiv politike Maćaša Rakošija, 23. oktobra 1956, prerasle su u oružane borbe, u kojima su revolt radnika protiv staljinističkog režima iskoristile „reakcionarne snage". Sovjetske trupe su 24. oktobra intervenisale u mađarskom glavnom gradu, ali su zatim povučene iz njega. Delovanje kontrarevolucionarnih snaga izazvalo je drugu sovjetsku intervenciju. Predsednik Tito je, govoreći u Puli 11. novembra, označio prvu sovjetsku intervenciju kao nepotrebnu, a drugu kao „nužnu" pred alternativom „pokolja" i „građanskog rata", odnosno mešanja Zapada i ponovnog dolaska hortijevaca na vlast. Jugoslavija se izjasnila za pomoć „radničko-seljačkoj vladi" Janoša Kadara i povlačenje sovjetskih trupa posle sređivanja prilika u Mađarskoj. Jugoslovenska vlada usprotivila se iskorišćavanju tih tragičnih događaja u političke svrhe i iznošenju „mađarskog slučaja" pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Staljinističke snage napadale su Jugoslaviju za podstrekavanje nemira u Mađarskoj. Davanje azila bivšem predsedniku mađarske vlade Imreu Nađu i njegovim saradnicima u Jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti još više je zateglo odnose Jugoslavije s drugim socijalističkim zemljama. Nađ i njegovi saradnici napustili su Ambasadu FNRJ 22. novembra 1956, pošto im je prethodno vlada Janoša Kadara garantovala bezbednost; ali, uprkos tim garantijama, bivši predsednik je kasnije pogubljen. Do ponovnog susreta između predstavnika Jugoslavije i SSSR-a, predsednika Tita i Hruščova, kojem je prisustvovao i Edvard Kardelj, došlo je 12. avgusta 1957. u blizini Bukurešta, posle obračuna sa staljinističkim jezgrom u KPSS. Tom prilikom razmotreni su sovjetsko-jugoslovenski odnosi i potvrđena aktuelnost Beogradske i Moskovske deklaracije. Obnova sovjetsko-jugoslovenskih odnosa pozitivno je uticala i na odnose Jugoslavije s drugim socijalističkim državama i komunističkim partijama. Savez komunista je još 1956. uspostavio odnose s komunističkim partijama Italije i Francuske. Septembra 1957. Jugoslaviju je posetio Vladislav Gomulka, sekretar CK Poljske

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ujedinjene radničke partije. Ovoj poseti prethodila je poseta predsednika Demokratske Republike Vijetnama Ho Ši Mina, početkom avgusta, čiji je zahtev za ujedinjenje Severnog i Južnog Vijetnama dobio jugoslovensku podršku. Polovinom te godine Jugoslavija je razmenila ambasadore s NR Mongolijom. Razvoj jugoslovenskih odnosa sa socijalističkim državama usporen je novembra 1957, posle Savetovanja komunističkih i radničkih partija u Moskvi, na kojem su stavovi SKJ proglašeni za revizionističke. Prisustvujući proslavi 40-godišnjice oktobarske revolucije u sovjetskom glavnom gradu, predstavnici 64 partije usvojili su Manifest mira, koji su potpisali i predstavnici SKJ. U Moskvi je istovremeno potpisana Deklaracija 12 komunističkih i radničkih partija socijalističkih zemalja, koja je počivala na principu monolitnosti u ime „viših interesa" socijalizma, izjednačavajući ovaj princip sa socijalističkim blokom. Jugoslovenska državno-partijska delegacija — u kojoj su se nalazili Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Veljko Vlahović i Uglješa Danilović — odbila je da potpiše Deklaraciju, čija je sadržina protivurečila koncepciji SKJ da se socijalizam u svetu ne razvija isključivo unutar granica socijalističkih zemalja. Tada je, po Kardeljevom sećanju, trebalo izdržati teški Hruščovljev pritisak. Jugoslovenski komunisti optuživani su da ne vode klasnu politiku, već da se „vrte" između dva bloka; Hruščov je govorio da nema socijalizma bez lagera, da je socijalizam četa koja mora imati komandira, da SKJ krši međunarodnu solidarnost. Nasuprot tome, Jugosloveni su objašnjavali da je u pitanju politika a ne taktika, istupanje protiv podele sveta na blokove. Stav delegacije SKJ poslužio je KPSS kao povod za novu antijugoslovensku kampanju. Sovjeti su bili nezadovoljni i Nacrtom Programa SKJ, koji je u Jugoslaviji iznet na javnu diskusiju. Taj dokument je podvrgnut oštroj kritici u štampi socijalističkih država. Ideološko-politički napadi odrazili su se na sferu međudržavnih odnosa. Sovjetska vlada je maja 1958. obavestila vladu FNRJ da otkazuje investicione sporazume iz 1956. Socijalističke države smanjile su robnu razmenu s Jugoslavijom, otkazale ugovorne obaveze o izgradnji njene aluminijumske industrije i počele da obustavljaju razmenu iskustava u oblasti naučno-tehničke saradnje. Iako je jugoslovenska vlada priznala Narodnu Republiku Kinu oktobra 1949, diplomatski odnosi između dve zemlje uspostavljeni su tek januara 1955. Jugoslavija se, nezavisno od

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO VSKA P O L I T I K A

3 6 5

kineskog stava prema KPJ u vreme napada Informbiroa, zalagala za prijem Kine u Ujedinjene nacije, rukovođena željom za univerzalizacijom svetske organizacije. Kinesko rukovodstvo je posle obnove diplomatskih odnosa, „način na koji je 1948— 1949. tretirana jugoslovenska situacija" od Informbiroa, ocenilo kao grešku. Jugoslavija i Kina razmenile su političke, ekonomske i druge delegacije, a predstavnici SKJ prisustvovali su Osmom kongresu KP Kine. Maja 1958, međutim, organ KP Kine Ženmin žibao napao je SKJ u članku „Moderni revizionizam se mora kritikova ti". Kao formalan povod za ovaj zaokret poslužili su Program SKJ i nepotpisivanje Deklaracije komunističkih partija u Moskvi novembra 1957. Protiv Jugoslavije su obnovljeni napadi iz vremena Informbiroa. Iz Beograda je povučen kineski ambasador Vu Šijučuan, a iz Pekinga jugoslovenski ambasador Vladimir Popović. Kina je imala pretenzije da postane svetski ideološko-politički centar komunističkog pokreta, jer se „centar revolucije" navodno pomerio „dalje na Istok". Ostvarujući ovu ideju, KP Kine je nastojala da dobije što veći uticaj u zemljama „trećeg sveta", da nametne svoj uticaj progresivnim i drugim nacional nooslobodilačkim pokretima, da privuče na svoju stranu neke partije (recimo, albansku) i stvori svoje frakcije u drugim partijama. Kineska koncepcija je počivala na prevazi nasilnog puta, zapravo sadržavala ideju o neizbežnosti i progresivnosti rata. Kineski komunisti su u takvim prilazima videli klasnu borbu na najširem internacionalnom planu. Pre nego što je sovjetsko-kineski spor postao javan, Kardelj je u knjizi Socijalizam i rat (1960) dao kritiku ekstremnog kineskog shvatanja. Novo međunarodno savetovanje komunističkih i radničkih partija (Savetovanje 81 partije) u Moskvi krajem 1960. donelo je Izjavu, u kojoj je oštro napadnuta i Jugoslavija i Apel narodima sveta. Komunističke partije, kaže se u Izjavi, jednodušno su osudile jugoslovensku „varijantu međunarodnog oportunizma". Rukovodioci SKJ, „koji su izdali i proglasili zastarelim marksizam-lenjinizam, suprotstavili su Moskovskoj deklaraciji od 1957. godine svoj antilenjmistički revizionistički program, suprotstavili su SKJ ćelom međunarodnom komunističkom pokretu, odvojili svoju zemlju od socijalističkog lagera i doveli je u položaj zavisnosti od tzv. 'pomoći' američkih i drugih imperijalista i samim tim izložili opasnosti revolucionarne tekovine koje je izvojevao jugoslovenski narod u heroj-

0 U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

skoj borbi". Obnavljanjem napada na Jugoslaviju Sovjetski Savez je pokušavao da sačuva jedinstvo međunarodnog komunističkog pokreta u vreme kada je ono već bilo ozbiljno napuklo usled pogoršavanja odnosa između Kine i ostalih socijalističkih država, sem Albanije, koje su podržavale i sledile politiku SSSR-a. Kineski komunisti proglasili su sovjetsko rukovodstvo za revizionističko. Rascep je bio otvoren i nije se mogao otkloniti žrtvovanjem Jugoslavije. Izvršni komitet CK SKJ, u želji da ograniči negativne posledice ovog napada, sveo je svoju reakciju na najmanju moguću meru. Posle objavljivanja Izjave, kampanja protiv Jugoslavije se nastavila i pooštrila, ne samo u NR Kini i Albaniji već i Sovjetskom Savezu i nekim drugim zemljama i partijama. Suočen s takvim razvojem događaja, Izvršni komitet odlučio je da objavi referat koji je Veljko Vlahović podneo na njegovoj proširenoj sednici 10. februara 1960. Za rukovodstvo SKJ nije se toliko radilo o Jugoslaviji koliko o gledanju na probleme razvitka socijalizma u celini. Radničkom pokretu se nisu mogli nametati arbitri niti bilo kakvi oblici hegemonizma. Izvršni komitet je konstatovao da se SKJ ne „ograđuje" od komunističkih partija, već da se neke od njih „ograđuju" od njega. Kampanju protiv Jugoslavije naročito je aktivno vodila albanska partija, koja je posle Staljinove smrti najsporije prihvatala proces normalizacije odnosa s Jugoslavijom. Na Četvrtom kongresu Partije rada Albanije februara meseca 1961. Enver Hodža je napao Jugoslaviju da je s Grčkom i američkom Šestom flotom „pripremala zaverenički prevrat u Albaniji". Zbog albanske neprijateljske politike, koja se „sve više razvija u pravcu krajnjeg zaoštravanja", vlada FNRJ je aprila 1961. objavila Belu knjigu o albansko-jugoslovenskim odnosima 1948—1961. godine i „nemiroljubivoj politici vlade NR Albanije". Dugo tinjajući sukob između KPSS i KP Kine buknuo je 1961. Napadajući KPSS, kineska partija je na nišan uzela i SKJ. Punu podršku kineskom stavu dala je Partija rada Albanije. KP Kine je u rascepu koji je nastao u komunističkom pokretu pokušavala da privoli druge partije na podršku ili da u njima stvori prokineske struje, te da proširi svoj uticaj na „zemlje u razvoju" i progresivne pokrete Azije, Afrike i Latinske Amerike.

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO V S K A P O L I T I K A

3 6 7

Peti plenum CK SKJ, održan maja 1963, analizirao je kineske napade na Jugoslaviju i osudio pravljenje kompromisa u komunističkom i radničkom pokretu na račun drugih partija. Prema Titovim rečima, razmimoilaženja oko pitanja rata i mira i aktivne miroljubive koegzistencije odražavala su razlike između dogmatskih i progresivnih snaga. U kampanji protiv Jugoslavije rukovodstvo bugarske partije i države poricalo je makedonsku nacionalnu individualnost. Duh nacionalne politike iz dimitrovljevskog perioda otvoreno je izneveravan. Pirinskim Makedoncima uskraćena su nacionalna prava, a Makedonija je tretirana kao „geografski pojam", kao teritorija bez prošlosti, istorije, nacionalnih obeležja, samosvojne kulture i jezika. Antijugoslovenska kampanja bila je, međutim, kratkog daha. Ona je izražavala otpor konzervativnih snaga u komunističkom pokretu destaljinizaciji, nezavisnoj politici i samoupravljanju. Kroz napade na Jugoslaviju prelamali su se i sukobljeni interesi KPSS i KP Kine. Ova kampanja pala je u vreme pogoršanih odnosa između Istoka i Zapada zbog neuspeha pariške četvorne konferencije na vrhu maja 1960. Jugoslavija se nije kolebala u odbrani osnova svoje spoljne politike i samoupravnog razvitka. Prva konferencija nesvrstanih zemalja u Beogradu septembra 1961. godine doprinela je da se potvrdi politika ravnopravnosti i nemešanja u unutrašnje poslove drugih država. Na drugoj strani, u socijalističkim zemljama se, uprkos žilavom otporu, nije više mogao zaustaviti proces oslobađanja od najgrubljih formi i sadržaja staljinističke vladavine. Tako je već u drugoj polovini 1962. došlo do obnavljanja odnosa između rukovodilaca SSSR-a i Jugoslavije: Tito je decembra 1962. boravio u Moskvi, a Hruščov avgusta/septembra 1963. u Jugoslaviji. Narastanje snaga socijalizma u svetu, s promenom objektivnih uslova, nije moglo da ne utiče i na probijanje novih pogleda o međudržavnoj saradnji i odnosima u međunarodnom radničkom i komunističkom pokretu. SKJ se već više od jedne decenije nalazio usamljen u prvom frontu borbe za ravnopravne odnose među državama i partijama. Svojom borbom se suprotstavljao identifikaciji staljinizma i socijalizma. Antisektaški se postavljao u međunarodnoj saradnji, odbacujući staljinističko predubeđenje o socijaldemokratiji kao savezniku „kapitala" i konzervativno shvatanje nacionalnooslobodilačkih pokreta kao

0 U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

rezervne snage u r e v o l u c i o n a r n o m procesu menjanja sveta na socijalističkim osnovama. U skladu sa svojim mogućnostima, jugoslovenski komunisti davali su podršku dekolonizaciji, odnosno afirmaciji novih nezavisnih država Azije i Afrike, njihovoj borbi za samostalan unutrašnji razvitak i suvereno međunarodno ponašanje, otkrivajući u njima ogromnu revolucionarnu energiju, koja je radikalno menjala strukturu sveta. Sa socijalističkim snagama u razvijenim kapitalističkim zemljama, „zemlje u razvoju" i antikolonijalne snage bile su — za SKJ — aktivni učesnici u borbi za socijalizam kao svetski proces. Izjašnjavanjem za otvorenu i svestranu saradnju sa svim demokratskim državama i naprednim pokretima, jugoslovenski komunisti su odbacivali staljinističku isključivost i izolacionizam. Zalaganjem za solidarnost jednakih i ravnopravnih subjekata osujećivali su hegemonizam kamufliran proleterskim internacionalizmom. Pomažući antidogmatske snage u komunističkom pokretu, SKJ se borio protiv nasleđa i prakse staljinizma, što je smatrao svojom internacionalnom obavezom. Nije se zadovoljavao odbacivanjem i osudom „državnobirokratskih odnosa" među komunističkim partijama i socijalističkim državama, već i ulagao napore za uvođenje novog tipa međunarodne saradnje, u čijoj je osnovi ležala ravnopravnost svih subjekata, nezavisno od njihove snage u međunarodnoj zajednici: ekonomskih i vojnih potencijala, teritorijalnih razmera i demografskih pokazatelja. Borba jugoslovenskih komunista za mir bila je motivisana shvatanjem da je on nerazdvojno povezan s perspektivom širenja socijalizma kao svetskog procesa. SKJ je davao političku i moralnu potporu svim progresivnim snagama kojima je pretila opasnost od ekspanzije imperijalizma ili od nametanja tuđe volje u ime ideološkog jedinstva i drugih „viših ciljeva". U teoriji i praksi jugoslovenski komunisti nisu razdvajali proleterski internacionalizam i koegzistenciju kao dva principa, s tim što bi prvi važio za regulisanje odnosa među zemljama istog društveno-ekonomskog uređenja i ideologije, a drugi za regulisanje saradnje između zemalja različitih sistema. Jugoslovenski komunisti su ovaj dualizam, određen političkim motivima, prevazilazili istovetnim pristupom svima zemljama i pokretima, nezavisno od njihove društvene suštine. Normalizovanjem odnosa sa socijalističkim državama 1953— -1956, Jugoslavija nije prestajala da radi na unapređivanju veza s drugim susednim, kao i sa zapadnoevropskim, azijskim,

JUGOSLAVIJA U KOMUNISTIČKOM POKRETU I FRONTU NESVRSTANOSTI, MEĐUNARODNI ODNOSI

76. SALA BEOGRADSKE KONFERENCIJE U ZGRADI NARODNE SKUPŠTINE 77. DEMONSTRACIJE U LJUBLJANI ODRŽANE 16. APRILA 1952. GODINE POVODOM ODRŽAVANJA LONDONSKE KONFERENCIJE I REŠAVANJE TRŠĆANSKOG PROBLEMA BEZ UČEŠĆA JUGOSLAVIJE 78. POTPISIVANJE MEMORANDUMA 0 SAGLASNOSTI, LONDON 5. OKTOBAR 1954.

MILOS MINIÒ I MARUANO RUMOR POTPISUJU UGOVOR U OZIMU 10. NOVEMBRA 1975.

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO VSKA P O L I T I K A

3 6 9

afričkim i latinoameričkim zemljama. Mada su bliski odnosi između Beograda, Atine i Ankare ušli u krizu zbog sukoba Grčke i Turske, jugoslovensko-grčka i jugoslovensko-turska saradnja nastavljena je na ekonomskom, kulturnom i turističkom polju. Produžena je i jugoslovensko-italijanska saradnja, nezavisno od povremenih nesporazuma oko položaja nacionalnih manjina, malograničnog prometa, ekonomske razmene, suđenja italijanskim državljanima — učesnicima narodnooslobodilačke borbe optuženim za navodne zločine, graničnih problema, napada zbog „teškog života" Italijana u Jugoslaviji, različitih pristupa svetskim pitanjima, s obzirom na članstvo Italije u severnoatlantskom paktu. Odnose između Jugoslavije i Austrije takođe su povremeno remetili sporovi o pravima slovenačke manjine u Koruškoj, naročito u oblasti školstva, koja su bila utvrđena Državnim ugovorom o uspostavljanju nezavisne i demokratske Austrije. Ne obazirući se na činjenicu da se slovenačka manjina nalazi pod međunarodnom zaštitom, austrijske šovinističke organizacije su pokušavale da suze njena prava i izvrše reviziju odredaba Državnog ugovora o dvojezičnom školstvu. Postupajući u duhu koegzistencije, Jugoslavija je razvila odnose s Belgijom, Norveškom, Švedskom, Danskom. Savezna Republika Nemačka (SRN) zauzela je jedno od vodećih mesta u jugoslovenskoj trgovinskoj razmeni s inostranstvom. U političkim odnosima sa SRN Jugoslavija je polazila od realne činjenice da je nemačko ujedinjenje otežano suprotnostima između postojećih blokova, odnosno da su dve Nemačke čvrsto uključene u suparničke političke i vojne sisteme. Kao što je priznala SRN, jugoslovenska vlada nije mogla da ignoriše ni postojanje Nemačke Demokratske Republike (NDR), s kojom je uspostavila diplomatske veze oktobra 1957. Na to je Savezna Republika Nemačka — polazeći od tzv. Halštajnove doktrine, prema kojoj je samo ona bila pravni naslednik Trećeg Rajha i legitiman predstavnik nemačkog naroda — prekinula odnose s Jugoslavijom. Jugoslo venski odnosi s Velikom Britanijom, Francuskom i SAD i dalje su se razvijali na bazi „uzajamno korisne saradnje", uprkos različitim pogledima na svetske probleme. Predsednik Tito je posetio Francusku maja 1956. Do zahlađenja između dveju zemalja došlo je kada je Francuska, zajedno s Britanijom i Izraelom, izvršila agresiju na Egipat, oktobra 1956, a razlike u stavu prema narodnooslobodilačkom pokretu alžirskog naroda i jugoslovenska pomoć njegovoj borbi

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

uticale su još više na pogoršanje odnosa. Izmenjeni međunarodni uslovi naveli su Jugoslaviju da krajem 1957. zatraži obustavljanje američke vojne pomoći i posveti pažnju proširivanju redovne ekonomske razmene sa SAD. Za vreme XV zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, septembra 1960, predsednik Tito se u Njujorku sastao s američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom. Karipska kriza oktobra 1962, koja je zapretila direktnom konfrontacijom SAD i SSSR, dovela je do kvarenja jugoslovensko-američkih odnosa. Jugoslovenski brodovi na plovidbi za Kubu, kao i jugoslovenska roba, bojkotovani su u američkim pristaništima. Jugoslaviji su ograničene mogućnosti dobijanja američkih kredita. Ova ekonomska diskriminacija Jugoslavije prestala je posle posete predsednika Tita SAD i njegovog susreta s predsednikom Džonom Kenedijem oktobra 1963. u Vašingtonu, jer je narednog meseca američki Kongres doneo odluku da Jugoslavija zadrži tretman najpovlašćenije nacije. Jugoslovensko zalaganje za nezavisnost novooslobođenih zemalja Azije i Afrike i mogućnosti ekonomske saradnje s njima davali su osnovu za razvijanje veza. Jugoslavija je 1953. imala diplomatske odnose s Burmom, Egiptom, Etiopijom, Indijom, Iranom, Japanom, Jordanom, Libanom, Pakistanom, Sirijom. Ekonomska saradnja obuhvatala je, pored trgovine, i tehničku pomoć, uključujući rad jugoslovenskih stručnjaka i preduzeća. Za otvorenost Jugoslavije prema svetu i njeno aktivno sudeoništvo u međunarodnim poslovima bilo je od odlučujućeg značaja njeno savlađivanje državnosvojinskog nasleđa, kojemu su „imanentni autarhija i izolacija". Činjenica što je objektivno bila reč o maloj zemlji potirala se vrednošću jugoslovenskih koncepcija, u kojima je težnja naroda za emancipacijom bila dominantna težnja epohe. Sa stanovišta daljeg učvršćivanja međunarodnog položaja Jugoslavije kao nezavisne zemlje, dinamizma njene spoljne politike, njenog aktivnog istupanja u međunarodnoj zajednici — godine 1954. i 1955. mogle bi da se označe kao prelomne, uz uvažavanje značaja prethodnih procesa i pojedinačnih manifestacija, koji su govorili o stalnom porastu njenog međunarodnog uticaja. Pored sređivanja odnosa s Italijom, ona je razvila saradnju s Grčkom i Turskom, koje je predsednik SFRJ Tito posetio 1954. godine. Suština i ciljevi politike aktivne miroljubive koegzistencije bliže su određeni prilikom posete predsedni-

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO V S K A P O L I T I K A

3 7 1

ka Tita Indiji i Burmi decembra 1954 — januara 1955. Govoreći pred indijskim parlamentom, Tito je istakao da nejednakost među državama i narodima, mešanje u unutrašnji život drugih, podela sveta na interesne sfere i blokove, kao i kolonijalizam, predstavljaju osnovne uzroke nespokojstva čovečanstva. U zajedničkom kominikeu Tito i Nehru su izložili platformu aktivne miroljubive koegzistencije. Jugoslavija je od 1954. godine postala stecište državnika koji su udarili temelje politici nesvrstavanja. Car Etiopije Haile Selasije posetio je Jugoslaviju, kao prvi strani šef države, jula 1954; burmanski premijer U Nu juna 1955; Džavaharlal Nehru jula iste godine; princ Norodom Sihanuk, na čelu delegacije Kambodže (Kampućije), jula, a predsednik Indonezije Ahmet Sukarno septembra 1956. Tito je učinio uzvratnu posetu Etiopiji decembra 1955, a na povratku u zemlju posetio Egipat. Bandunška konferencija iz aprila 1955, kojoj je prisustvovalo 29 delegacija zemalja Azije i Afrike, uključujući i delegaciju Turske kao evroazijske zemlje, osudila je kolonijalizam i dala podršku borbi za nezavisnost novooslobođenih zemalja. Inicijativu za ovu konferenciju dao je indijski premijer Nehru. Bandung je otvorio put nesvrstanosti, ali joj je Nehruova koncepcija grupisanja po teritorijalnom principu odzimala svetsku dimenziju. Regionalni pristup nesvrstavanju bio je Nehruov pokušaj odgovora blokovima Istoka i Zapada, koji su, po njegovom shvatanju, takođe bili teritorijalno određeni, pri čemu je istaknuti lider nesvrstavanja gubio iz vida njihove globalne interese. Nasuprot ovoj teritorijalnoj viziji nesvrstavanja, Titova koncepcija je vodila računa o zajedničkim interesima nesvrstanih zemalja, njihovom sličnom položaju u svetskom poretku i neophodnosti njihovog udruživanja u svrhu ostvarivanja tih interesa. Na prvom „multilateralnom susretu državnika nesvrstanih", održanom na Brionima jula 1956, Tito, Nehru i Gamal Abdel Naser usvojili su deklaraciju koja je osudila podelu sveta na blokove i politiku dominacije. Šefovi Jugoslavije, Indije i Egipta založili su se za postepeno uklanjanje uzroka ratova, podržali borbu za razoružanje u okviru Organizacije ujedinjenih nacija i izjasnili se za iskorišćavanje atomske energije u miroljubive svrhe. U oblasti ekonomske saradnje Tito, Nehru i Naser tražili su da se preko Ujedinjenih nacija pomaže ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja i uklanjaju smetnje za razvitak

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

međunarodne trgovine. Brionska deklaracija apelovala je za prijem Kine u Ujedinjene nacije i dala podršku borbi naroda Alžira protiv francuskih kolonizatora. Opasna kriza na Srednjem istoku posle egipatske nacionalizacije Sueckog kanala, zbog koje su Velika Britanija, Francuska i Izrael napali Egipat 31. oktobra 1956, dovela je svet na ivicu rata. Jugoslovenska vlada osudila je napadače i stala na stranu Egipta kao žrtve agresije. Tokom rešavanja ove krize ona je stavila jedan vojni kontingent na raspolaganje mirovnim snagama Organizacije ujedinjenih nacija, stacioniranim između egipatskih i izraelskih snaga. Vlada FNRJ je 1957. uspostavila odnose s novooslobođenim afričkim zemljama Marokom i Tunisom; jula 1958. priznala je Republiku Irak, a jula 1959. otvorila diplomatsko predstavništvo u Gani. Nov put predsednika Tita u zemlje Azije i Afrike (Indoneziju, Burmu, Indiju, Cejlon, Etiopiju, Sudan, Ujedinjenu Arapsku Republiku) i Grčku, od decembra 1958. do marta 1959. vodio je učvršćivanju odnosa između Jugoslavije i ovih zemalja i uspostavljanju veza s državnicima koji su usvajali politiku miroljubive koegzistencije. Sem s azijskim i afričkim, Jugoslavija je počela aktivnije da razvija odnose i s latinoameričkim zemljama. Njena misija dobre volje posetila je juna—avgusta 1959. Meksiko, Kostariku, Honduras, Kubu, Haiti, Venecuelu, Kolumbiju, Ekvador, Peru i Boliviju, a nezvanično i Argentinu i Brazil. Pobeda kubanske revolucije, pod vodstvom Fidela Kastra, dovela je do tešnjih veza između Jugoslavije i novog režima, ali su one trpele oscilacije zbog sukoba koncepcija u međunarodnom radničkom i komunističkom pokretu i jugoslovenskog neslaganja s kubanskom politikom prema ostalim zemljama Latinske Amerike. U okviru razvijanja jugoslovenskih odnosa s njima došlo je 1963. do posete predsednika Sjedinjenih Država Meksika Adolfa Lopeza Mateosa Jugoslaviji i puta predsednika Tita u Brazil, Čile, Boliviju i Meksiko septembra—oktobra iste godine. Pored razvijanja odnosa sa socijalističkim, zapadnoevropskim, susednim i novooslobođenim zemljama, Jugoslavija je aktivno učestovala u radu međunarodnih organizacija, pre svega Ujedinjenih nacija. Na zasedanjima svetske organizacije ona se borila za pravo nacija na samoopredeljenje, podržavala težnje kolonijalnih i zavisnih naroda, zalagala se za jačanje

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO V S K A P O L I T I K A

3 7 3

OUN, rešavanje sporova mirnim putem, za međunarodnu saradnju na principima dobrovoljnosti i ravnopravnosti i davanje tehničke pomoći nerazvijenim nacijama. Jugoslavija je u OUN i van nje ukazivala na nužnost smanjivanja provalije između razvijenih i nerazvijenih nacija. Jugoslovenska delegacija bila je inicijator obrazovanja Specijalnog fonda OUN za davanje pomoći nerazvijenim zemljama, u vidu zajmova s niskom kamatom, radi sprovođenja programa razvoja. Tokom ženevskih razgovora o razoružanju 1955. Jugoslavija je dala podršku indijskim predlozima o zabrani eksperimenata nuklearnim oružjem i „primirju u naoružavanju". Opšte razoružanje bilo je jedan od ciljeva nesvrstanih zemalja. One su postigle veliki uspeh kada je na XIII zasedanju OUN (1958) usvojena rezolucija koja je potvrđivala principe koegzistencije. S jugoslovenskog stanovišta, najpogodnija organizacija za savlađivanje prepreka privrednoj saradnji među evropskim narodima bila je Evropska ekonomska komisija Ujedinjenih nacija. Međutim, jugoslovensko zalaganje za prevazilaženje blokovskih oblika ekonomske saradnje u Evropi sudaralo se s realnošću ekonomskih integracija zasnovanih upravo na blokovskim principima: Evropske ekonomske zajednice (EEZ) i Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV). Kao u oblasti političkih odnosa, Jugoslavija se i u oblasti ekonomskih odnosa zalagala za politiku aktivne i miroljubive koegzistencije, gledajući na ukupnost tih odnosa kao na jedinstven i nedeljiv kompleks. Još 1955. ona je postala član Evropske konferencije ministara transporta, organizacije koja je usaglašavala napore za razvijanje evropskog saobraćaja, a 1959. postala je pridruženi član Opšteg sporazuma o carinama i trgovini. Učestvovala je kao posmatrač u radu SEV-a i Organizacije za ekonomsku saradnju. Na osnovu sporazuma sa Savetom za uzajamnu ekonomsku pomoć od 17. septembra 1964, Jugoslavija je uzela učešća u radu nekih njegovih organa, na principima ravnopravnosti i uzajamne koristi. Na XV zasedanju OUN 1960. predsednik Tito se sastao s Naserom, Sukarnom, Nehruom i Nkrumahom. Zasedanje je održano u uslovima zaoštrenih odnosa između blokovskih velesila. Predstavnici nesvrstanih zemalja podneli su rezoluciju kojom su tražili obnavljanje pregovora između predsednika SAD i predsednika vlade SSSR-a, ali ta rezolucija nije dobila većinu glasova. Dalekosežnija je bila ideja o održavanju šireg

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

sastanka najviših predstavnika n e s v r s t a n i h država. Tito je u Kairu u proleće 1961. predložio sazivanje takve konferencije. Inicijativu su prihvatili Nehru, Naser i Sukarno, i predložili da Beograd bude domaćin prvog skupa nesvrstanih zemalja. Nehru je na buduću Beogradsku konferenciju gledao kao na skup koji treba da utiče na smanjivanje zategnutosti između SAD i SSSR-a. Iz ovih razlika proistekle su kompromisne odluke Beogradske konferencije: donošenje deklaracije — koja se, uprkos svojoj opštosti, zalagala za menjanje sveta i položaja novooslobođenih zemalja — i upućivanje pisma šefovima SAD i SSSR-a s apelom da se sastanu i pokušaju da spreče izbijanje sukoba. Pozivi za učešće na konferenciji neangažovanih (u blokovskom smislu) upućeni su 17. maja 1961. Pripremni sastanak održan je u Kairu 5—12. juna; na njemu je odlučeno da se konferencija održi 1. septembra. Prema utvrđenom merilu — koje je izgrađeno jula 1961. prilikom susreta Tita, Nehrua i Nasera u Kairu — „vanblokovske" su bile one zemlje koje su vodile nezavisnu politiku, podržavale narodnooslobodilačke pokrete, nisu pripadale nijednom multilateralnom niti bilateralnom vojnom savezu s nekom od velikih sila, i nisu na svojoj teritoriji imale strane vojne baze. Na Beogradskoj konferenciji je punopravno učešće uzelo 25 zemalja: Alžir, Avganistan, Burma, Cejlon, Etiopija, Gana, Gvineja, Indija, Indonezija, Irak, Jemen, Kambodža, Kipar, Kongo (Leopoldvil), Kuba, Liban, Mali, Maroko, Nepal, Saudijska Arabija, Somalija, Sudan, Tunis, Ujedinjena Arapska Republika (UAR) i Jugoslavija. U svojstvu zvaničnih posmatrača Konferenciji su prisustvovali i predstavnici oko 40 oslobodilačkih, antikolonijalnih i naprednih pokreta iz svih delova sveta, te rukovodioci i predstavnici naroda Azije i Afrike koji su se još nalazili pod kolonijalnom vladavinom. Konferencija je trajala od 1. do 6. septembra. Deklaracija šefova država ili vlada neangažovanih zemalja usvojena na Beogradskoj konferenciji polazila je od toga da je miroljubiva koegzistencija jedina alternativa hladnom ratu i da ona mora da bude osnova međunarodnih odnosa. Predstavnici nesvrstanih zemalja zahtevali su da se kolonijalizam što pre likvidira i da prestane nasilje nad zavisnim narodima. Jugoslavija, Kambodža i Gana priznale su de jure privremenu vladu Alžira. Konferencija je zaključila da je neophodno odstraniti

OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I Č K O M P O K R E T U I VANBLOKO V S K A P O L I T I K A

3 7 5

ekonomsku nejednakost nasleđenu od kapitalizma. Prihvaćena je Izjava o opasnosti od rata i Apel za mir. U njoj se tražilo od šefova SAD i SSSR-a da se sastanu i otklone opasnost od svetskog sukoba. Beogradska konferencija bila je najviša tačka u dotadašnjem razvitku i formulisanju koegzistencije do koje su došli narodi tri kontinenta. Velike sile zvanično su ignorisale značaj Konferencije. Stavove učesnika merile su prema bliskosti sopstvenim gledištima. Dok je prva konferencija nesvrstanih bila politička manifestacija, dotle je na Ekonomskoj konferenciji zemalja u razvoju, održanoj u Kairu jula 1962, uz učešće 36 zemalja Azije, Afrike, Latinske Amerike i Evrope, razmotrena mogućnost ubrzavanja ekonomskog i socijalnog razvoja nerazvijenih zemalja i pronalaženja puteva privredne saradnje. Konferencija se odlučno izjasnila za održavanje ekonomskog sastanka u okviru Ujedinjenih nacija. Na Svetskoj konferenciji o trgovini i razvoju, u okviru OUN, održanoj u Ženevi marta—juna 1964, predstavnici 120 zemalja razmatrali su pitanje ekonomskih veza među državama. Na Ženevskoj konferenciji je 77 zemalja u razvoju donelo deklaraciju koja je sadržala njihove poglede o oblicima buduće ekonomske saradnje. Na Titovu inicijativu održana je i druga konferencija nesvrstanih zemalja, 5—10. oktobra 1964. u Kairu, uz učešće 47 država kao punopravnih članova pokreta nesvrstavanja i 10 država kao posmatrača. U vreme priprema za Kairsku konferenciju još su živela shvatanja o regionalnom okupljanju afričkih i azijskih zemalja, što se moglo videti iz akcije da se uporedo s njom održi i nov skup po ugledu na onaj u Bandungu. Zbog smene vlasti u Alžiru, gde je trebalo da se ovaj skup održi, i zbog pada Ahmeta Sukarna, ova ideja je ostala neostvarena. Akcioni program menjanja sveta izložen u Beogradskoj i Kairskoj deklaraciji još je bio u začetku, ne sežući dalje od zahteva za olakšice u trgovini i za ekonomsku pomoć manje razvijenim zemljama. U razdoblju između dve konferencije nesvrstanih (1961— 1964) svet je izbegao jednu od najopasnijih kriza posle rata, izazvanu postavljanjem sovjetskih raketa na Kubi i američkim zahtevom da se to oružje neodložno ukloni s ostrva. Vlada SAD je koncentrisala vojne efektive prema Kubi i suparničkom bloku, a vlada SSSR-a dala izjavu da su Amerikanci preuzeli

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

na sebe odgovornost za svetski mir. Pretila je opasnost od direktnog sukoba američkih i sovjetskih brodova pred kubanskim obalama. Kriza je smirena posle ponude Nikite Hruščova Džonu Kenediju da SSSR povuče rakete pod uslovom da SAD garantuju nezavisnost Kube. Nesvrstane zemlje uticale su kao moralni faktor na brzinu raspleta karipske krize, omogućujući posredovanje generalnog sekretara OUN U Tanta između sukobljenih strana. Na pogoršavanje odnosa u svetu naročito je delovalo pojačano američko mešanje u Južnom Vijetnamu, na strani tamošnjeg marionetskog režima, i u jugoistočnoj Aziji uopšte. Američka intervencija u Vijetnamu pretvorila se narednih godina u brutalan rat protiv naroda te zemlje. U čitavom posleratnom razdoblju senku na svetski mir bacala je trka u naoružavanju. Izrada novih, savršenijih sredstava za masovno uništavanje nastavljala se početkom šezdesetih godina nesmanjenom brzinom, dok je teret naoružavanja pritiskao sve zemlje. Sporazum o zabrani nuklearnih proba u vazduhu, na zemlji i pod vodom, postignut između SAD, SSSR-a i Velike Britanije krajem 1963, nisu prihvatile Francuska, Savezna Republika Nemačka i NR Kina. Blokovi su i dalje davali osnovno obeležje međunarodnim odnosima, ali se Francuska, od povratka generala Šarla de Gola na vlast, već znatno osamostalila od SAD, a Kina odvojila od SSSR-a, probijajući još jednu veliku brešu u nekada monolitnom svetskom komunističkom pokretu. Ohrabrenje u međunarodnim odnosima davao je, međutim, brz proces dekolonizacije. Krajem 1964. godine 36 od 115 država članica Ujedinjenih nacija bile su afričke. U Aziji su stekli nezavisnost Malaja (1957), Singapur (1959), Kuvajt (1961), Zapadni Irijan (1962). Stupanjem velikog broja novooslobođenih zemalja Azije i Afrike u međunarodnu zajednicu zaoštravalo se pitanje likvidacije ostataka klasičnog kolonijalizma, suzbijanja neokolonijalizma (za koji je tipičan primer davao Kongo), i daljeg političko-ekonomskog razvitka tih mladih država. Smanjivanje ekonomske nejednakosti između razvijenih i nerazvijenih zemalja postalo je zahtev vremena. Jugoslovenska politika aktivne miroljubive koegzistencije zasnivala se na borbi za mir, protiv rata. Jugoslavija je uočavala opasnosti koje su se nadnosile nad svetom, opasnosti od daljeg hladnog rata i nadmetanja blokova, s mogućnošću nuklearne odmazde. Nov rat značio bi smak sveta, apokalipsu,

OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIČKOM POKRETU I VANBLOKO VSKA POLITIKA

3 7 7

koja se morala izbeći u ime života čovečanstva. Svesne te zlokobne pretnje, nesvrstane zemlje stavljale su rat van zakona. Nikakvo širenje socijalizma pomoću rata i po cenu strahovitih razaranja i ljudskih žrtava ne bi moglo da se opravda pred istorijom. Međuzavisnost savremenog sveta činila je mir univerzalnom kategorijom i nedeliivim procesom. U svojoj spoljnoj politici Jugoslavija se nije vezivala ni za Zapad ni za Istok. Miroljubiva koegzistencija i saradnja država i naroda, bez obzira na razlike u društvenom uređenju, označene su u uvodnom delu Ustava SFRJ iz 1963. kao podloga mira i ravnopravnih međunarodnih odnosa. Iz takvog osnovnog opredeljenja izvođeno je i praktično zalaganje SFRJ u svetskoj zajednici za odbacivanje sile, opšte razoružanje, pravo naroda na samoopredeljenje i nacionalnu nezavisnost, podršku narodima koji se bore protiv kolonijalizma, za ravnopravne ekonomske odnose i svestranu ekonomsku, političku i kulturnu saradnju. U spoljnoj saradnji Jugoslavija je izgrađivala nove oblike povezivanja država, naroda i ljudi. Već godinama su njene granice bile otvorene. Svojom spoljnom politikom nastojala je da što više doprinese razvijanju demokratskih i socijalističkih odnosa u međunarodnoj zajednici. Prema Programu SKJ, otklanjanje ratne opasnosti stvaralo je uslove za brži napredak socijalizma, slabilo snage koje su bile potencijalni protivnici mira, davalo borbi protiv imperijalizma širu osnovu, sužavalo prostor za hegemonističku politiku, lomilo podlogu na kojoj je rastao birokratizam u zemlji i međunarodnim odnosima. U jeku „afričke revolucije" Beogradska konferencija jasno se opredelila za vanblokovsku politiku. Nesvrstani su odbacivali shvatanje da u savremenom svetu vladaju veliki, da je to svet u kome odlučuju brojčana snaga i nuklearna moć. Svojom praktičnom aktivnošću pobijali su skeptične stavove o nesvrstanosti kao viziji daleke budućnosti. Nisu težili blokovskoj institucionalizaciji, stvaranju trećeg bloka, već ukidanju postojećih. Odbacujući čvrste okvire blokovske organizacije, povezivali su se na osnovi opštih interesa i stalne zajedničke akcije. Blokovi su napadali neprestano rastuću skupinu nesvrstanih, nastojeći da ih pocepaju, bace jedne protiv drugih, „oboje" svojom ideologijom. Za njih je pokret nesvrstavanja bio privremena, veštačka i nestabilna tvorevina. Ocenjivali su njegove

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

članice prema tome koliko su njima bliske ili daleke. Za Zapad je nesvrstanost u određenim trenucima bila „trojanski konj komunizma", a za Istok „rezervni kolosek" borbe za ostvarivanje njegovih vlastitih ciljeva. Širena je i teza o „socijalitičkoj zajednici" kao „prirodnom savezniku" nesvrstanih zemalja. Širina i demokratska suština nesvrstanosti izvirale su iz dekolonizacije, postojanja Organizacije ujedinjenih nacija i njenih principa, težnje naroda za prevazilaženjem ekonomske i kulturne nerazvijenosti, za zasnivanjem novih međunarodnih odnosa na načelima jednakosti i uzajamnog poštovanja, otklanjanjem opasnosti od nuklearnog rata i negacijom blokovske podele sveta. Prerastanje nesvrstanih u svetski pokret svedočilo je o prihvatanju novih, progresivnih univerzalnih tendencija. Novooslobođene, nerazvijene i uglavnom male, nesvrstane zemlje morale su da se bore protiv tendencija neoimperijalizma, protiv ekonomske eksploatacije i uvlačenja u blokovsku igru; da traže originalne puteve razvoja, a ne da kopiraju metropole kojima su, koliko juče, bile potčinjene. Pored spoljnog pritiska, one su nasledile i balast prošlosti, rvale se s ekonomskim problemima, bile opterećene međusobnim sporovima. Nesvrstanost kao pokret i univerzalna doktrina o međunarodnim odnosima proizišla je iz svih pomenutih izvora zajedno, kao rezultat novih odnosa u svetu. Perspektivno gledano, ona nije uslovljena postojanjem blokova, jer predstavlja trajnu progresivnu tendenciju u međunarodnim odnosima. Nesvrstanost se nije mogla svesti samo na jednu dimenziju: bilo ekonomsku, političku ili regionalnu. Neprekidno se širila, uprkos strahu od „razvodnjavanja" pokreta. Državnici nesvrstanih zemalja nastojali su da što elastičnije primenjuju načelo o prijemu u članstvo pokreta. Koliko je ovaj poslednji moment uvažavan najbolje se vidi iz kategorizacije članova na punopravne, posmatrače i goste. Nesvrstanost nije bila istovetna s klasičnom neutralnošću, koja je počivala na pasivnom stavu prema događajima i striktnom neopredeljivanju. Ostajanje van blokova nije značilo i mirenje s njihovim postojanjem, „životarenjem" pored njih. Umesto pasivne ravnoteže i pacifističkog meditiranja, nesvrstanost je označavala dinamičan progresivan proces prevazilaženja blokovskih okvira, uspostavljanja međunarodnog poverenja i rešavanja sporova miroljubivim sredstvima. Nesvrstavanjem se nije obustavljala klasna borba u svetskim razmerima,

OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIČKOM POKRETU I VANBLOKO VSKA POLITIKA

3 7 9

ali se odlučno odbacivala njena staljinistička verzija, to jest, širenje socijalizma pomoću sukoba između socijalističkih i kapitalističkih država i njihovih blokovskih formacija. Sankcionisanje nezavisnosti država kosilo se s intervencionističkim mešanjem u poslove drugih i ograničavanjem suvereniteta. Protivna laviranju između suparničkih blokova, politika nesvrstanosti nije isključivala iskorišćavanje objektivno postojećih protivurečnosti među velikim silama. Aktivistička suština odvajala je jugoslovensku politiku nesvrstanosti od bilo koje verzije neutralnosti poznate iz prošlosti. Kao jedan oblik međunarodne saradnje, nesvrstanost je bila protiv konzerviranja i odbrane status quo-a, podstičući proces ostvarivanja prava naroda na samoopredeljenje. Samim tim, • ona se suprotstavljala statičnosti, provizornom miru i ideološkoj koegzistenciji. Budući univerzalna politička koncepcija, nesvrstanost nije mogla da se teritorijalizuje u smislu vezivanja za ovaj ili onaj kontinent. Pokret je stalno težio da poveća broj članica i da u njemu budu zastupljeni svi krajevi sveta. Konferencije nesvrstanih bile su najbolji barometar uspešnosti ove programske i praktične političke orijentacije. Nesvrstane zemlje su nastojale da prošire prostor svoje akcije u svetskoj organizaciji, ostvare u njoj svoja prava, dinamiziraju njen rad, suzbiju manipulacije velesila i uvedu šire oblike međunarodne saradnje. Pokret nesvrstanih nije dozvoljavao da se njegova aktivnost svede na uzak krug privrednih i tehničkih pitanja i tako otupi oštrica njegove borbe protiv imperijalizma. Kao antiteza blokovima u međunarodnim odnosima, pokret se borio za mir, za nove političke odnose u svetskoj zajednici i nov ekonomski poredak. Zahvaljujući takvom kompleksnom političkom pristupu, izgrađenom u upornoj idejno-političkoj borbi — u kojoj je Jugoslavija prednjačila, s Titom kao jednim od neimara pokreta — i u neposrednoj praksi, nesvrstanost se razvila u trajnu stratešku orijentaciju ka obezbeđivanju nedeljivosti svetskog mira, očuvanju samostalnosti država, prevazilaženju starog ekonomskog poretka i demokratizaciji međunarodnih odnosa. Ova orijentacija nije bila spekulativna i eklektička konstrukcija, već političko uobličenje širokih tokova savremenog nacionalnog oslobođenja. Samo površna analiza mogla je da nesvrstanu strategiju pobrka s taktičkim pristupom, trenutnim manevrom i „varkama uma".

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIČKIH KRIZA

Privredna reforma proglašena je pod pritiskom zahteva za racionalnijim privređivanjem i oživljavanjem ekonomskih zakonitosti robne proizvodnje u uslovima društvene svojine i samoupravljanja. Ona sledećih godina postaje „vododelnica" političkih opredeljenja za i protiv politike SKJ i samoupravljanja. Promene u privrednom sistemu započele su 1964. i nastavljene su merama iz jula 1965, a sve skupa nazvane „privrednom reformom". Njima je označen početak najdubljeg preobražaja privrede od uvođenja radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji. Naredne, 1966. godine usvojen je petogodišnji plan privrednog i društvenog razvoja, koji je imao da razradi privrednu reformu. Snage u SKJ koje su inspirisale ovaj koreniti zahvat u privredni sistem, s reperkusijama na društveni razvoj u celini, smatrale su sebe progresivnim, nasuprot pristalicama administrativnog privređivanja, jake države i federativnog unitarizma. Glavni cilj dugo odlagane reforme bio je porast ličnih dohodaka na račun smanjivanja investicija i preraspodela sredstava privrednih organizacija u smislu njihovog pretvaranja u nosioce proširene reprodukcije. U početnoj fazi preovlađivale su mere finansijsko-ekonomskog karaktera (devalvacija dinara, smanjenje obaveza privrede, ograničenje carinskog protekcionizma itd.), što znači da su izostale značajnije intervencije (u vezi s planiranjem, proširenom reprodukcijom, deviznim režimom), koje bi menjale suštinu privrednog sistema. Do reforme podsticana inflacijom, hranjena dotacijama i regresima, štićena carinama, snabdevana iz skupog uvoza, i ekstenzivno razvijana, privreda se polovinom šezdesetih godina našla u situaciji da posluje na način suprotan onome na koji je bila navikla. Došlo je do očekivane inicijative neposrednih proizvođača, ali i do zastoja u najvećem broju industrijskih grana.

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKU POLITIČKIH KRIZA

3 8 1

Poljoprivreda je takođe stagnirala, mada su narednih godina postignuti neuobičajeno visoki prinosi žitarica. Američka pomoć u hrani, sa stranim kreditima, uticala je dosta dugo na odvraćanje pažnje od sela i poljoprivredne proizvodnje. Smanjivanje investicija i inflacije, kao i porast dohodaka zaposlenih, imalo je za posledicu prvo opadanje zaposlenosti posle oslobođenja. Iz objavljenih podataka vidi se da je polovinom 1968. oko 400.000 Jugoslovena radilo van zemlje, a u narednim godinama odliv radne snage u razvijene industrijske zemlje Zapadne Evrope se povećao. Pored fizičkih radnika, putem ekonomske emigracije kretali su i visokokvalifikovani radnici i stručnjaci, školovani u Jugoslaviji. Novopristigle generacije, među kojima veliki broj školovanih mladih ljudi, nisu mogle da nađu zaposlenje. Privredna reforma započela je u vreme kada novi privredni sistem nije bio razrađen. Elementi starog sistema i administrativni pristup privređivanju mešali su se s novim rešenjima i drugačijim težnjama. Umesto da posle preraspodele dođu u ruke privrednih organizacija, društvena sredstva su dospela u ruke banaka. Pristalice starog načina privređivanja nalazile su u nastalim posledicama i njihovim negativnim idejno-političkim i socijalnim implikacijama argumentaciju protiv privredne reforme. Nova ekonomska politika sprovođena je sporo i nedosledno. Strah od susreta na tržištu s razvijenijim privredama ispunjavao je mnoge privrednike, koji su se godinama zaklanjali od rizika nerentabilnog poslovanja štitom državne intervencije. Objektivne ekonomske zakonitosti tržišnog privređivanja nisu odgovarale mentalitetu starog tipa privrednih rukovodilaca, dok su kod radnika izazivale bojazan od zatvaranja pred uzeća i gubitka posla u uslovima neravnopravne utakmice s daleko razvijenijim i produktivnijim privredama. Mirenje s egalitarizmom („jednakošću u siromaštvu"), traženje radne sigurnosti, ravnodušnost prema neopravdano visokim troškovima proizvodnje i drugi stavovi suprotni tržišnoj privredi bili su rasprostranjeni među radnicima kao posledica dugo održavanog i teško savladavanog administrativnog sistema privrednog rukovođenja. Štaviše, neki radnici doživljavali su prelaz na tržišnu privredu kao vid eksproprijacije prava radničke klase ostvarenih u revoluciji, odnosno kao vid izrođavanja rukovodećeg sloja i stvaranje nove, „crvene buržoazije". Mobilizacijom svih izvora i snaga („unutrašnje rezerve") privredna reforma je počela da daje prve rezultate u smislu

0

U

°

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

efikasnije organizacije proizvodnje, uvođenja nove tehnologije i poboljšanja kvalifikacione strukture. Zapažen je porast produktivnosti rada. Privreda je usmeravana na povezivanje sa svetskim tržištem i uključivanje u međunarodnu podelu rada. No uloga države u investiranju i neposrednom raspolaganju akumulacijom nije bitnije ograničena. Ostvarivanje reforme pratili su i rezultati suprotni očekivanima. Rast društvenog proizvoda u društvenom sektoru počeo je da se smanjuje: sa 9,7% za period 1954—1965. godine pao je na 6,0% u toku perioda 1966—1970. Nezaposlenost je postala druga posledica zabrinjavajućeg značaja. Stopa rasta zaposlenosti sa 5,9% tokom 1954—1965. pala je na svega 1,0% tokom 1966—1970. No intenzifikacijom rada produktivnost je porasla sa 3,1% na 5,0%. Među učincima reforme zapažen je i porast ličnih dohodaka sa povećanim rasponom u ličnim dohocima, zapostavljanje bazične industrije u odnosu na prerađivačku, povećanje uvoza i smanjenje izvoza, pad akumulativne sposobnosti privrede, uz istovremenu tendenciju „privatizacije akumulacije" i formiranje bankarskog i trgovačkog kapitala. Porast dohodaka proizilazio je iz „uverenja da je potrošnja gotovo isključivi generator čitavog privrednog razvoja". Kritičari reforme mogli su na osnovu rezultata isticati da rast nije bio uspešan, a da je cena na socijalnom planu bila velika. Reforma federacije započeta 1967. tekla je takođe u protivurečnom znaku. Decentralizacija je umesto demokratizacije vodila „etatističkom decentralizmu". Protivnici etatizma podsećali su, tim povodom, da je za „radnog čoveka" svejedno da li „država nastupa iz jednog, sedam ili 77 centara". Nacionalizam je rano počeo da vrši svoje „karakteristične psihosocijalne funkcije", predstavljajući „kompenzaciju za osećanje lične nesigurnosti", posredujući „veštačku homogenizaciju nacije" i nudeći „spasonosna a jednostavna rešenja". Na najvidljiviji način nacionalizam se oglasio 1967. kada je 18 kulturnih ustanova uputilo Saboru SR Hrvatske „Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika". Prikriveni otpor u vrhu SKJ i državnog rukovodstva merama privredne reforme i promenama u jugoslovenskoj federaciji pretvorio se polovinom 1966. u otvoren sukob. Hronologija ove krize govori da je na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ održanoj 16. juna 1966, pod Titovim predsedništvom, obrazovana komisija sa zadatkom da ispita rad Službe državne

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH KRIZA

3 8 3

bezbednosti (SDB). Komisija je izveštaj podnela Izvršnom komitetu 22. juna, a 1. jula plenumu CK SKJ na Brionima. Na sednicama Izvršnog komiteta 16. i 22. juna 1966. raspravljalo se o stanju u Službi bezbednosti. Kritike su obuhvatale osamostaljivanje ove službe, njeno pretvaranje u izolovan aparat, van kontrole, koji je sve više nadzirao rad građana, rukovodilaca i njihovih porodica. Sve ranije pohvale Službe s najvišeg mesta, naročito iznošene prilikom godišnjica osnivanja OZN-e (13. maj), kao da više nisu postojale, iako se SDB — „rođenoj u jednom revolucionarnom periodu" — odavalo priznanje za borbu protiv klasnog neprijatelja i stranih agentura. Na sednici Izvršnog komiteta od 16. juna 1966, gde je Tito obavestio prisutne o ozvučenju i prisluškivanju, obrazovana je komisija koja je imala da ispita ceo slučaj. Na čelu ove komisije nalazio se Krste Crvenkovski, a članovi su bili: Blažo Jovanović, Đuro Pucar, Dobrivoje Radosavljević, Mika Tripalo i France Popit. Komisija je podnela izveštaj Izvršnom komitetu 22. juna 1966. i plenarnoj sednici Centralnog komiteta, održanoj na Brionima 1. jula 1966. godine, koja se vodi kao Četvrti („brionski") plenum. SDB je optužena za prisluškivanje Titove rezidencije (Užička 15), naime, za ugrađivanje sprava za prisluškivanje („ozvučenje") u kabinetu predsednika Tita i njegove supruge Jovanke Broz (Budisavljević). Sledile su optužbe zbog deformacija i zloupotrebe dužnosti i za tendencije službe da se „postavi iznad društva". Njena organizacija, metodi rada, ciljevi i zadaci nisu nigde pretresani, ni u jednom državnom ili partijskom telu. Služba državne bezbednosti je manje-više postala monopol pojedinaca. Aleksandar Ranković je u SDB poistovećivan sa Centralnim komitetom. SDB je uveliko paralisala rad SKJ, baveći se sistematizovano i centralizovano političkim problemima. Već na Brionskom plenumu Svetislav Stefanović osporio je optužbe o prisluškivanju. SDB se nesumnjivo nalazila van društvene kontrole, kao organ sa specifičnom organizacijom i metodama, pri čemu se razlikuju pitanja čija je tajnost proisticala iz same prirode posla. CK KPJ je problem zakonitosti, pa i metode rada UDB-e, imao na dnevnom redu 1951. godine, zatim prilikom razmatranja pitanja kriminaliteta, podnošenja ekspozea o radu resora unutrašnjih poslova u predstavničkim telima, ocenama i čestitkama prilikom godišnjica osnivanja Službe. Ali, o nekim najvažnijim pitanjima članstvo SKJ, a kamoli šira javnost, nije bilo obavešteno („dahauski procesi", Goli otok, sakupljanje

3 8 4

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

oružja na Kosovu i Metohiji, tajni deo tzv. prizrenskog procesa, itd.), s tim što odluke o njima nisu neposredno ni pripadale Službi već političkom vrhu ili najuticajnim pojedincima u njemu, dok se Služba javljala u neposrednom procesu izvršenja. Komisija izvršnog komiteta CK SKJ je našla da je bila stvorena atmosfera u kojoj su pojedini rukovodioci i deo osoblja Službe državne bezbednosti poistovećivani s državnim rukovodstvom i Centralnim komitetom; u svom izveštaju inkriminisala je otpore sprovođenju odluka foruma Saveza komunista, kao i pojave da su neki funkcioneri pokušavali da organe bezbednosti iskoriste u političke svrhe; izveštaj je isticao da su davane ocene o pojedinim ljudima koje su bile odlučujuće za odluke iz oblasti kadrovske politike, te da se Ranković kao sekretar CK zadužen za kadrovsku politiku i organizacionu izgradnju SKJ često oslanjao na materijale Službe pri odlučivanju o razmeštaju kadrova; da se u Službi državne bezbednosti posebno razvio sistem stvaranja javnog mnjenja; da su se pojedini organi bezbednosti upustili poslednjih godina, koristeći savremenu tehniku, ,,u velike operacije prisluškivanja i kontrolu pojedinaca i ustanova". Okolnosti u kojima je održan Brionski plenum, brzina i iznenađenje čak i za glavne optužene, objašnjavaju donekle držanje Rankovića na plenumu. Sednica je održana na usamljenom ostrvu koje je kontrolisala vojska; Ranković je dobio materijal tek kasno uveče, uoči sednice; hladno je primljen u krugu učesnika plenuma; s njim je kontaktirao tek Ivan Gošnjak. Tito je u uvodnoj reči naveo da se pogrešilo što je državna bezbednost od nastanka bila prepuštena „samoj sebi". Odao je priznanje Službi i Rankoviću u borbi protiv klasnog i „svih neprijatelja". Nasuprot tim uspesima, došlo je do deformacija „nevjerovatnih razmjera". Nalazio je da je učinjen promašaj što izvori deformacija nisu dokraja ispitani na proširenoj sednici Izvršnog komiteta marta 1962. godine. „Mi smo tada po prilici utvrdili u čemu se sastoje te razne anomalije, devijacije itd., ali nismo utvrdili izvore toga. Meni se čini da smo mi tu pogriješili što tada nismo išli do kraja, nego smo zbog izvjesnih kompromisnih težnji da se to ne odrazi na jedinstvo naše Partije i na jedinstvo našeg rukovodstva — koje je zapravo već onda bilo narušeno — stali na pola puta. Dakle, to zbog čega mi danas ovdje z a s j e d a m o i o čemu ćemo diskutovati — nije najnovija

R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH KRIZA

3 8 5

stvar. To ima svoje porijeklo unazad nekoliko godina, gotovo blizu deceniju." Titova ocena mogla se svesti, u bitnome, da je reč bila ,,o jednoj frakcijskoj grupaškoj borbi, borbi za vlast". Delimično objavljeno „bledo" Rankovićevo istupanje na Brionskom plenumu pokazuje da je on smatrao da je ispravno podvrgavanje kritici njegovog rada, pa ma i sa zakašnjenjem. Iz Rankovićeve izjave da su mu ,,u partijskoj i društvenoj aktivnosti uvek . . . poveravane društvene dužnosti koje su često i prevazilazile (njegove) mogućnosti", izbija kompleks niže vrednosti, koji je za njega izgleda bio karakterističan. Na Brionima je u svemu video „neprijateljsku grupu i njen rad za neprijatelja" ili neke zaista „duboko deformisane ljude" koji su sve učinili iz „podlih ciljeva". Prihvatao je samo moralnu odgovornost, jer nije pokazao „više budnosti". Ranković je stavio CK „na raspoloženje sve svoje funkcije". Svetislav Stefanović je isključen iz CK SKJ i iz SKJ. CK SKJ je takođe preporučio Saveznoj skupštini da Stefanovića razreši dužnosti člana SIV-a. Prihvaćena je i ostavka A. Rankovića na funkcije člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK, te spremnost da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, „jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati". „Rankovićevština" se našla i na udaru CK Srbije. Partijska komisija CK Srbije, pod predsedništvom Danila Kekića, obrazovana odmah posle Brionskog plenuma, našla je da su se u rukovodstvu nalazile frakcije i da je velikosrpski nacionalizam favorizovan na Kosovu. Šesta sednica CK SK Srbije održana je 14. i 15. septembra 1966. CK je jednoglasno prihvatio predlog Spasenije Babović da se A. Ranković isključi iz SKJ. Dušan Petrović Šane je kritikovao delatnost „frakcije" i intrige koje je ona širila. Veli Deva je kritikovao UDB-u i njeno rukovodstvo na Kosovu zbog uvreženog shvatanja o „opasnosti po socijalizam u Pokrajini". Stevan Doronjski je izneo da je frakcionaška grupa želela da se „ukotvi" u Beogradu kao političkom i operativnom uporištu. Pavle Jovićević je odbacivao tvrdnje o isključivom zlostavljanju Šiptara prilikom sakupljanja oružja, ističući da su pod udar UDB-e dolazili i Srbi i Crnogorci. Mijalko Todorović je iznosio stanovište da su birokratske snage posle Brionskog plenuma ,,u povlačenju", ali da još nisu „uništene". Šesta sednica CK SK Srbije je žigosala „diskrimi-

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

naciju i bezakonje" koje su vršili neki delovi Službe bezbednosti, naročito prema šiptarskoj narodnosti, kao „drastičan vid šovinističke prakse". Iza „Rankovićevog slučaja" stajali su politički motivi, dok je tzv. ozvučenje bilo usputni, šokantni i zbunjujući dekor, ili deo „našeg političkog folklora". Uostalom, i sam Tito govori o političkoj dimenziji sukoba. Poznato je da je Ranković bio više nego odan Titu, od prvog dana zajedničke saradnje, kada ga je Đilas predložio generalnom sekretaru KPJ za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju posle izlaska s robije. O njegovom staranju za Titovu bezbednost — i njegovoj hrabrosti — u toku rata piše F. V. Dikin u Bojovnoj planini. Britanski kapetan veli da je odmah osetio važnost povučenog i ćutljivog čoveka u najneposrednojoj Titovoj okolini, koga su sa puno uvažavanja oslovljavali sa „Marko". U stroju i prilikom povlačenja „Marko" je neprekidno brinuo da se Titu što ne dogodi. S Titom je prošao sav rat i na čelu UDB-e izneo dobar deo borbe sa IB-om. Rankovićevi saborci primećuju razliku između Rankovića pre rata, kao sekretara PK, skromnog, spremnog da svakog sasluša, pristalicu kolektivnog rada u punom smislu reči, i kasnijeg „organizacionog sekretara", general-lajtnanta, šefa OZN-e, ministra unutrašnjih poslova, najbližeg Titovog saradnika. Tada je već svaka njegova reč bila poslednja reč. Ranković nije mogao odstupati od drugih u partijskoj i državnoj hijerarhiji: fenomen vlasti, velika moć, obaveze „protokola" sa svim njegovim obaveznim ritualima, menjali su i druge ljude. S. Vukmanović je zabeležio kako su ga u CK 1945. dojučerašnji drugovi opomenuli da traži prijem, dakle da postoji način komunikacije i forma razgovora. Saborci Sretena Žujovića takođe navode kako je izgledao svečano i važno u uniformi general-lajtnanta u Toplici u jesen 1944, okružen partizanima u seljačkim, južnomoravskim odelima, bespogovorno ukazujući kako stvar o kojoj se raspravlja treba resiti. Ranković je zapamćen kao čovek detalja, sitnica, sistematičnih kadrovskih provera, odlične memorije, koji uživa veliko uvažavanje u Službi i koji je autoritativan i strog, ali omiljen u UDB-i i delu partijskog aparata. U njegovim rukama sticala se posle rata ogromna moć: bio je faktički šef UDB-e, rukovodio je Organizaciono-političkim sekretarijatom CK SKJ, koji je preuzeo veliki deo poslova plenarnih sednica CK SKJ. Hroničari ovoga zbivanja navode da dok je ovaj Sekretarijat održao 16

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH KRIZA

3 8 7

sastanaka, CK je imao samo jednu plenarnu sednicu. Od Ustava iz 1963. nalazio se i na funkciji potpredsednika Republike, čime se bio izdvojio u odnosu na ostale rukovodeće kadrove i u formalno-organizacionom smislu, mada kompetencije potpredsednika po Ustavu nisu bile mnogo značajne. Bio je blizak s Milovanom Đilasom do njegovog pada, a kasnije sa Ivanom Gošnjakom. Od oznake nacionalnosti prilikom izbora u rukovodeća tela, što je započelo na Osmom kongresu SKJ, Ranković se smatrao kadrom najveće republike, prema kojoj su u ćelom posleratnom periodu gajene izvesne rezerve zbog navodnog unitarizma ili bar opasnosti da se ovaj pojavi izjednačavanjem Srbije s Jugoslavijom. Prilikom posete SSSR-u održao je u jednoj kijevskoj fabrici govor koji je završio parolom u kojoj je bilo sadržano ,,na čelu sa Sovjetskim Savezom". Mada je to nemoguće danas utvrditi, ima verovatnoće da je Ranković smatrao da je s Beogradskom i Moskovskom deklaracijom sukob sa „Rusima" završen i da, samim tim, može da se zadrži stari sistem. Bio je oprezan u javnim izlaganjima, ali ljudi iz njegove blizine neprekidno su upozoravali na skretanja i promašaje, deformacije i dezorganizaciju, što sve labavi državu, ugrožava njeno jedinstvo i kompaktnost Partije. Ranković je očigledno stajao na stanovištu o neophodnosti zadržavanja centralističke federacije. Iz nekih njegovih kritičkih opservacija na stare borce, koje su izazvale reakciju SUBNOR-a, moglo bi se zaključivati da je u preuzimanju vlasti više računao na mlađu i srednju generaciju koja nije zavisila od Tita. U potmuloj i prikrivenoj borbi koja je tekla oko vlasti početkom šezdesetih godina, ali za koju javnost nije znala, Ranković je koristio metod prismotre i strašenja rukovodećih ljudi putem saznanja o njima, uključujući i najintimnije detalje. Zvali su ga „genijem sitnica". Kardelj smatra da je imao dva velika nedostatka: nije razumeo odumiranje države i bio je gluv na nacionalno pitanje. Svoju jugoslovensku opredeljenost iskazivao je i nekim privatnim činovima: oženio se Slovenkom i imao kuću za odmor u Dubrovniku. Ranković je od pada do smrti živeo povučeno, ne mešajući se u politički život. Korišćenjem abolicije nije izveden pred sud, jer je Tito smatrao da bi to imalo neprijatnu stranu javnog procesa, kao što se vidi iz njegove reakcije na izraze nezadovoljstva šiptarske delegacije koja ga je posetila, s Fadiljom Hodžom i Veli Devom na čelu. Rekao im je da ne brinu, jer Ranković

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

neće „vaskrsnuti". Njegov pad je doveo do stvaranja atmosfere koja je bila slobodnija, ali je na drugoj strani izazvao i niz posledica koje se do danas osećaju. Iza pada A. Rankovića je nesumnjivo stajala borba oko vlasti koju je Tito u ovom slučaju priveo kraju udaljavanjem „moćnog čoveka Rankovića". Na Plenumu Ranković nije napadan zbog unitarizma i dogmatizma, pa čak ni od šiptarskih rukovodilaca za nasilje nad njihovim sunarodnicima prilikom sakupljanja oružja 1955/1956. na Kosovu i Metohiji, posle normalizacije odnosa sa SSSR-om i bojazni da postojeću situaciju ne iskoristi Enver Hodža. Nije bilo reči ni o montiranju tzv. „prizrenskog procesa" jula 1956. na kome su optuženi Albanci priznali da su bili povezani s albanskom obaveštajnom službom Sigurimi, s tim što su na delimično tajnom procesu prozvali za špijunski rad i albanske ličnosti na odgovornim državnim i partijskim poslovima. Šiptarski kadrovi su kasnije sakupljanje oružja ostvarivano na surov način iskorišćavali za svoje ciljeve, pre svega za proširivanje ovlašćenja autonomije do nivoa republike, pretvaranja Kosova u etnički čistu oblast i kompromitaciju srpskih kadrova. Tek prilikom razgovora delegacije Pokrajinskog komiteta SK Srbije za Kosovo sa predsednikom Titom 1967, Veli Deva je rekao Titu da je od deformacija UDB-e na Kosovu najteži bio prizrenski proces, jer je trebalo da označi početak likvidacije šiptarskih kadrova. Dušan Petrović je na Četvrtom plenumu Pokrajinskog komiteta SK Kosova i Metohije oktobra 1966. označio takođe prizrenski proces i akciju sakupljanja oružja od Šiptara kao „smišljeni napad na Šiptare, kao napad na bratstvo i jedinstvo naroda koji žive na Kosovu i Metohiji". Dvanaest godina posle procesa Izvršno veće Kosova i Metohije je na osnovu zaključaka Pokrajinske skupštine saopštilo 9. februara 1968. da je prizrenski proces bio „insceniran i lažiran". Usled nedostataka sudske građe i druge dokumentacije, istoričarima tek predstoji da utvrde pravu istinu oko ove sudske misterije. Procesi demokratizacije i decentralizacije su dobro došli za preuzimanje celokupne vlasti na Kosovu od strane „đakovačke grupe", čiji je najveći broj pripadnika stigao iz Albanije 1941. godine. Zbila se pojava bez presedana u savremenoj istoriji: da grupa albanskih komunista iz emigracije preuzme celokupnu vlast u oblasti, odnosno pokrajini, oslonjena na deo srpskih i crnogorskih kadrova koji su, opsednuti vlašću, sarađivali bez

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH K R I Z A

3 8 9

obzira na karakter sprovođene politike. Otvorene su rasprave o jačanju autonomije na Kosovu i Metohiji, bržem razvoju oblasti i ostvarivanju ,,pune ravnopravnosti" šiptarske narodnosti u Jugoslaviji. U SK Srbije jedna struja, sa Dobricom Ćosićem i Jovanom Marjanovićem, kritikovala je nacionalnu politiku SKJ. Na 14. sednici CK SK Srbije 1968. oni su bili isključeni iz SKJ saglasno staroj partijskoj praksi u slučajevima razilaženja sa vladajućom partijskom linijom. Ćosić je kritikovao nacionalne birokratije, autonomaške tendencije vojvođanske birokratije i „albanocentrizam" na Kosovu i Metohiji. Nacionalističke snage na Kosovu videle su rešenje u njegovom pretvaranju u republiku, pa čak i u izdvajanju iz sastava Jugoslavije. One su 27. novembra 1968. na Dan zastave, to jest na državni praznik NR Albanije, izveli demonstracije u Prištini, Gnjilanu, Uroševcu i Podujevu, Prizrenu, Peći, Suvoj Reci. Klicali su u slavu Envera Hodže i NR Albanije; tražili novi status za Kosovo, novi ustav; zahtevali su da u sastav Kosova i Metohije uđu područja koja su pripadala Makedoniji i Crnoj Gori. Spaljivane su jugoslovenske zastave. Čuli su se poklici protiv „srpskih ugnjetača" i izbačena je parola „Kosovo republika!" Nastavljanje demonstracija sutradan, 28. novembra, otpalo je ulaskom u Prištinu kolone tenkova s drugim jedinicama JA. Demonstracije su 27. novembra izbile i u zapadnoj Makedoniji. Nacionalisti su kao i na Kosovu tražili priključenje zapadne Makedonije Kosovu i proglašenje kosovske republike. Demonstracije su razbijene aktivnošću komunista i snaga bezbednosti. Nacionalističke snage su praktično delovale s pozicija kontrarevolucije, tražeći nasilnu promenu ustavnog poretka i ugrožavajući teritorijalni integritet Jugoslavije. Za njih je karakteristično da su se javno oglasile prvi put posle četvrt veka, to jest posle 1944/1945. godine. Iz ovog prvog posleratnog istupa kontrarevolucije ne može se isključiti staljinistička indoktrinacija iz susedne Albanije. Demonstracije je Tito, snabdeven netačnim informacijama, predstavio stranim novinarima kao obične nerede, kojih ima u svim krajevima i državama sveta. CK KPJ je 2. decembra 1968. dao podršku stavovima i aktivnosti PK Saveza komunista Kosova i CK SK Srbije. Oba ova rukovodstva, CK SKJ i CK SK Srbije pozitivno su ocenila aktivnost PK SK Kosova i Metohije u borbi s nacionalističko-separatističkim antijugoslo venskim talasom

"J y ^ SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

koji je zahvatio kosovske gradove novembra 1968. godine. Politika usmerena u pravcu stvaranja kosovske republike samo je legalizovana kroz oficijelne strukture posle događaja u jesen 1968. Ona je tek sada dobila nove podsticaje za traženje da se preispita ustavno-pravni položaj Kosova. Tada je iznet predlog da se pojam Metohije ispusti iz naziva Pokrajine. Siptari, poznati u Kraljevini Jugoslaviji kao „Arnauti", nazvani su Albancima. Za preispitivanje položaja Kosova bile su zainteresovane i sve one druge snage u Jugoslaviji koje su praktično bile za ustavnu reviziju tadašnje jugoslovenske federacije u smislu njene konfederativne transformacije. Brionski plenum doneo je odluku o reorganizaciji SKJ, odnosno o demokratizaciji partijskog života. Reorganizacijom je trebalo prevazići zatvorenost partijskih rukovodstava (foruma) i dati veću ulogu članstvu u formiranju i sprovođenju partijske politike. Osnovna ideja kasnije izrađenog Nacrta teza o reorganizaciji SKJ sadržana je u shvatanju da je demokratski razvoj društva nemoguć dok se ne izmeni društvena uloga partije. Demokratizacija društva na samoupravnim osnovama zahtevala je i demokratizaciju SKJ, čija je uloga već formulisana na Šestom kongresu i u Programu. Očekivalo se da se SKJ oslobodi starih organizacionih oblika (ćelija), koji su vukli poteklo iz davno prevaziđenog vremena, i svega onog što se nazivalo „hijerarhijsko-birokratskim nasleđem" i da se pronađu što elastičnije forme rada. Tito je tražio da se SKJ odlučnije oslobađa neprihvatljivih metoda, odnosno metoda komandovanja, ali da u tome procesu ne izgubi idejno-političko i akciono jedinstvo, s obzirom na odgovornost koju snosi za celokupni razvitak društva. Poraz vrha „dogmatsko-birokratskih" snaga nije smeo da zakloni opasnost od liberalizma. Tito se suprotstavljao tendencijama da se od SKJ napravi partija socijaldemokratskog tipa. Što se samoupravljanje nedoslednije ostvarivalo i privredna reforma više zapadala u teškoće, SKJ je nailazio na sve veće otpore. Tajna ili poluglasna propaganda protivnika samoupravljanja širila je svakodnevno parole o raspadanju društva, krizi privrede, dezorganizaciji Partije, suprotstavljajući demokratizaciji i samoupravljanju stare, tobože jedino spasonosne koncepte: centralizam, snažnu državu, planiranje kao spas društva od tržišne stihije, partiju kao nosioca vlasti, i režim „čvrste ruke". Ekscesne situacije davale su adute protivnicima samou-

R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" P O L I T I Č K I H K R I Z A

3 9 1

pravnog kursa da nastave svoju razornu podzemnu delatnost. Sve raznorodnija opozicija nailazila je na plodno tlo i u delovima onih slojeva koji se nisu snalazili u novoj političkoj klimi i izmenjenoj duhovnoj atmosferi, koji su se teško mirili s početnom socijalnom diferencijaciom, često legalizovanim nepravdama, i brinuli za svoju egzistenciju i radnu sigurnost. Socijalne razlike su 1968. dostizale razmeru 1:10. Proces demokratizacije političkog života omogućavao je da se na sceni pojave antikomunističke i nacionalističke snage, koje su nastupale vešto i kamuflirano, podržavajući „kritičare" u redovima SKJ. Nacionalizmom je uveliko bio zahvaćen i SKJ. Pojava novih, mladih generacija u društvenom i političkom životu vremenski se podudarila s povlačenjem jednog broja starih revolucionara i boraca narodnooslobodilačkog rata iz aktivnog partijskog rada. Probijanju raznih antisamoupravnih pogleda i težnji doprinosio je i sam SKJ, koji se našao van matice događaja i u defanzivi. Jugoslavija je krajem šezdesetih godina već postala jedna od najotvorenijih zemalja. Partijsko rukovodstvo nije bilo spremno da napusti kurs demokratizacije društva niti da primenom državne sile rešava akutne društvene i političke probleme, što je takođe išlo naruku provaljivanju raznih idejno-političkih gledišta. Uza sve rezerve prema analogijama, izgledalo je, bar na prvi pogled, kao da se pojavila jugoslovenska varijanta „cvetanja hiljadu cvetova". Savez komunista je izgubio obeležje monolitnog političkog organizma i u procesu demokratizacije postao okvir za delovanje najrazličitijih struja, iako je Tito upozoravao na imperativ idejno-političkog i akcionog jedinstva. Personalni sastav republičkih rukovodstava se radikalno izmenio u korist novog kadra, koji se istakao u borbi za samoupravljanje, demokratizaciju i ravnopravne međunacionalne odnose. Od polovine 1967. odlučivanje o kadrovima počele su preuzimati republike i pokrajine. Statut usvojen na Osmom kongresu SKJ predvideo je da se republički kongresi i pokrajinske konferencije održavaju pre kongresa SK Jugoslavije, kakva je praksa uvedena pre Pete zemaljske konferencije KPJ, oktobra 1940. godine. Tokom 1968. republički kongresi i pokrajinske konferencije izabrale su predstavnike za organe SKJ čiji je izbor potvrdio Deveti kongres SKJ. Na ovom kongresu, marta 1969, statutarno je uveden paritet u sastavljanju partijskog rukovodstva Jugoslavije, jer se Predsedništvo sastojalo od

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

jednakog broja članova svake republike, koje su birali kongresi republika i odgovarajućeg broja članova rukovodstva iz pokrajina. Princip demokratskog centralizma nije načelno napušten, ali praktično jeste i SKJ od 1969. podleže federalizaciji. Ustavne promene federacije u državnopravnoj sferi praćene su i promenama u partiji. Samoupravna transformacija federacije, istinski shvaćena, pretpostavljala je demokratizaciju partije, ali ne i njenu federalizaciju. Snage koje su se zalagale za federalizaciju SKJ nisu u suštini želele samoupravni preobražaj jugoslovenskog društva. Elementi federalizacije u organizaciji SKJ onemogućavali su subjektivnom faktoru u licu SKJ da ostvaruje kohezivnu funkciju u uslovima pluralističke nacionalne zajednice kakva je Jugoslavija. Izvedene promene počinju da ugrožavaju jedinstvo SKJ koji se sve više pretvarao u savez partija, neku osobenu konfederativnu koaliciju osam partija pod zajedničkim imenom. Iz postojeće realnosti sve više su se izvodile teze o suverenosti nacionalnih partija, apsolutizaciji nacionalnog i teritorijalnog merila i negaciji demokratskog centralizma kao temeljnog organizacionog načela Partije. Povećanje broja nezaposlenih, stagnacija proizvodnje, neravnomerno širenje samoupravljanja i neujednačeni uslovi privređivanja dovodili su, s drugim teškoćama u sprovođenju privredne reforme, do zaoštrenih situacija, nezadovoljstva radnih ljudi, otvorenih protesta i revolta, naročito u vidu obustava rada i studentskih demonstracija juna 1968. na Beogradskom univerzitetu i univerzitetima u Zagrebu i Ljubljani. Nezadovoljstvo je predstavljalo u suštini zahtev za bržim i doslednijim ostvarivanjem samoupravljanja i njegovim pretvaranjem u celovit društveni odnos. Objektivno prouzrokovano nerešenim problemima privrede i društva, javno iskazivanje nezadovoljstva bilo je podstaknuto novom, „demokratskom atmosferom" u Jugoslaviji posle 1966. Studentske demonstracije se nisu mogle posmatrati izolovano od velikih previranja među studentima u svetu, naročito u Francuskoj i u Nemačkoj u proleće 1968. godine. Studentska omladina u Jugoslaviji reagovala je na deformacije u društvu, na socijalnu polarizaciju, nejednakost. Bez jasnijih političkih vidika, ona je prenaglašavala značaj državnih mera koje bi zavele red i savladale namnožene protivurečnosti društvenog razvoja. Reagujući na sporost u rešavanju akutnih društvenih problema, stvarala je kult apsolut-

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH K R I Z A

3 9 3

ne jednakosti u socijalizmu. Radnička klasa nije uzela učešća u ovim demonstracijama. Studentske demonstracije su se zbile posle pada grupe A. R a n k o v i ć a , ekonomske stagnacije, pojava nacionalizma, upadljivih razlika i bogaćenja u procesu brzog društvenog raslojavanja. Junskim događajima u Beogradu prethodila je tzv. majska r e v o l u c i j a u Francuskoj. Studentski nemiri zahvatili su počev od 3. maja 1968. Pariz. Sve je počelo okupljanjem studenata protiv zatvaranja Univerziteta u Nanteru nakon čega je rektor pozvao policiju. Protestu su se pridružili i beogradski studenti. U kolonama demonstranta našlo se 10. maja 50.000 studenata i učenika, označavajući uvod u „noć barikada". General Šari de Gol je 30. maja, posle savetovanja sa francuskim vojnim komandantima u Nemačkoj, raspustio parlament i doneo odluku o raspisivanju vanrednih izbora. U Beogradu je sve počelo jedne nedeljne večeri 2. juna 1968, sukobom studenata i brigadira-akcijaša u Novom Beogradu. Intervencijom milicionera „splašnjava prvobitna, umnogome trivijalna inspiracija" i sukob zadobija „novi tok i smisao". Zauzimanjem vatrogasnih kola milicije studenti spontano donose odluku da pođu u pravcu Savezne skupštine, s uzvicima „Posao svima", „Radnici — studenti", „Tito — Partija". Kolona je zaustavljena u blizini zgrade Saveznog izvršnog veća. Sutradan, u pokušaju da pređu u Beograd, studenti su blokirani kod podvožnjaka na Novom Beogradu. Milicija je nemilosrdno pendrečila studente, upotrebljavajući i bombe sa suzavcem. U pregovorima sa studentima učestvovala je grupa društveno-političkih radnika sa Veljkom Vlahovićem na čelu, kao predsednikom Gradske konferencije SK Beograda i članom Predsedništva SKJ. Prilikom pokušaja studenata da krenu prema Beogradu, posle odbacivanja predloga predstavnika SKJ i vlasti kao kompromisa, usledila je nova intervencija milicije. Bilo je zahteva da se sazove hitno zasedanje Savezne skupštine. Nasilnim putem studenti su po drugi put proterani u svoj „rezervat". Hroničari ovih događaja označili su podvožnjak na Novom Beogradu kao „ključno mesto u toposu ,junskih gibanja', geografski najudaljeniju tačku studentskog izlaska u svet". „Ključni" dokumenti studentskih demonstracija, Proglas Univerzitetskog odbora Saveza studenata Univerziteta u Beogradu, Akcionog odbora demonstracija i redakcije lista Student i Rezolucija, doneti su u Studentskom gradu. U Rezoluciji su

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

formulisane odluke i zahtevi studenata izneti na zboru studenata u Studentskom gradu. Studenti su izrazili neslaganje s negativnim pojavama u društvu i socijalnom nejednakošću, zahtevajući raspodelu prema radu i energičnu akciju protiv bogaćenja „na nesocijalistički način"; ustali su protiv nezaposlenosti, jakih birokratskih snaga, lošeg stanja na univerzitetima. Rezoluciju je doneo zbor studenata i Akcioni komitet demonstranata. Proglas i Rezolucija upućeni su na fakultetske zborove. Savet Univerziteta donosi odluku da zbog brutalnih postupaka milicije Univerzitet stupi u sedmodnevni štrajk. Težište aktivnosti prenelo se narednih dana u zgradu Filozofskog fakulteta (Kapetan-Mišino zdanje), gde se nalazilo i sedište Rektorata. U dvorišnom krugu formirana je slobodna tribina („Konvent"). Za vreme rada ove tribine isticane su parole: „Sistem samoupravljanja na svim nivoima", „Svima posla, svima hleba", „Ne verujte štampi", „Dole crvena buržoazija". Podnet je predlog da se BU nazove Crveni univerzitet „Karl Marks", ali su protiv ovog predloga ustali članovi Univerzitetskog saveta B. Božović, G. Nikoliš i drugi, smatrajući da postojeće ime ne treba menjati, jer BU ima svetle tradicije. Tito je 9. juna 1968. izneo na televiziji da studentske demonstracije nisu posledica spoljnih uticaja, već nagomilanih slabosti u zemlji, sporosti u rešavanju problema i nedovoljnog jedinstva rukovodećih ljudi u sprovođenju mera. Po njemu je revolt studenata došao spontano, ali su se u demonstracije postepeno uključili neprijateljski elementi, nastojeći da ih iskoriste za svoje ciljeve. Investicije su zasenile ljude do te mere da su zaboravili na čoveka. Tito se na televiziji javio posle sednice rukovodstva Partije, ne obaveštavajući ovo telo da će javno nastupiti. Pre napuštanja sednice govorio je sa S. Vukmanovićem Tempom koji mu je preneo mišljenje o karakteru studentskih demonstracija i zahteve studenata. Sednica je nakon toga nastavljena pod predsedništvom Edvarda Kardelja. Smernice Predsedništva i Izvršnog komiteta CK SKJ, donete 9. juna 1968. davale su političku platformu za rešavanje nagomilanih problema i uklanjanje izvora kriznih stanja, faktički predstavljajući razradu partijskog Programa i ciljeva privredne reforme. One su podržavale zahteve i predloge koji su bili usmereni na ubrzavanje razvoja društva u pravcu samoupravljanja i neposredne socijalističke demokratije, i predstavljali izraz o p r a v d a n i h težnji studenata i mlade generacije da se

449 R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH KRIZA

stvaralački afirmišu u "borbi za humanije i demokratskije odnose među ljudima. Isto tako, podržavale su i zahteve da se u s p e š n i j e rešavaju problemi studenata i mlade generacije uopšte, a problemi univerziteta i sistema obrazovanja posebno. Smernice su pri tom odbacile upotrebu metoda koji bi vodili napuštanju osnovnog kursa samoupravnog i demokratskog razvitka jugoslovenskog društva. U operativnoj politici, međutim, ovaj načelni dokument je zaboravljen čim je donet. Studentske demonstracije bile su najmasovniji protest protiv društvenih deformacija u razvitku samoupravne Jugoslavije. Studenti su se zalagali za socijalistički kurs razvitka i integralno samoupravljanje. Studentska omladina je reagovala na društvene nejednakosti, zloupotrebe, socijalne podele, svemoć birokratije, depersonalizaciju odgovornosti. Studentski pokret nije bio usmeren protiv osnova poretka već protiv izneveravanja i kompromitovanja osnovnih ideja socijalizma. Osnovni studentski tok je bio spontane prirode i jasno opredeljen za socijalizam, kako na Univerzitetu u Beogradu, tako i na univerzitetima u Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu i Sarajevu. Nemiri su upozorili na raširenost deformacija, identifikujući njihove nosioce u licu birokratije i novog bogataškog sloja. Ukazali su na laž o društvenoj harmoniji, koja je bila načeta podelama — koje su zahvatile i osnovnu društvenu ćeliju, porodicu — i dubokim raslojavanjima. Studentski događaji su kasnije označeni kao „prvi masovan, dinamičan i autonoman izlazak omladine na pozornicu društva". Omladina je nekoliko meseci kasnije demonstrativno nastupila na Kosovu, tražeći republiku, a narednih godina u Hrvatskoj (1971) i ponovo na Kosovu 1981, ali u dijametralno različitoj ulozi, separatističkoj, antijugoslovenskoj, indoktrinirana nacionalističkom ideologijom. Studentski nemiri su ubrzali proces osnivanja novih univerziteta u Jugoslaviji, pod vidom demetropolizacije visokog školstva. U Zajednici jugoslovenskih univerziteta našli su se preko noći stari i novi, tek otvoreni univerziteti. U uslovima hipertrofiranog visokog školstva došlo je ubrzo do viška novih neplanski stvaranih kadrova, koji nisu mogli da nađu zaposlenje. Među univerzitetskim radnicima mogla se u vreme nicanja novih univerziteta čuti šala, da se posle osnivanja Univerziteta u Stipu (koji nije ni osnovan) može odahnuti, jer se došlo do poslednjeg slova azbuke. Neki od mladih univerziteta dostigli su ogro-

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

mne razmere. Tako je na Prištinskom univerzitetu osamdesetih godina studiralo oko 50.000 studenata, dok je u Pokrajini bilo zaposleno manje od 200.000 radnika. Paralelno s borbom za samoupravljanje, demokratizaciju društva i reorganizaciju Partije teklo je i preuređivanje jugoslovenske federacije. Kao i samoupravna transformacija društva, ono je prolazilo u znaku borbe oprečnih snaga i sukobljenih interesa, koja je na momente dobijala dramatične prizvuke. Savezna administracija našla se 1967. i 1968. — dakle, u godinama kada se radilo na ustavnoj reformi federacije — pod pritiskom Izvršnog veća Sabora SR Hrvatske i njenog rukovodstva uopšte, koji je pretio da izazove oštru političku krizu. Osnovni zahtev hrvatskog rukovodstva svodio se na ukidanje kapitala centralizovanog u federaciji. Interes u tom smislu pokazivale su i druge republike. Pritisak je bio odbijen, ali se navodi kao karakterističan simptom upotreba „blokada" prilikom donošenja odluka saveznih organa. Ima mišljenja da je ova epizoda imala dublji smisao i dalekosežniji cilj, označavajući „početak akcije za mobilizaciju javnog mišljenja za podršku političkim i ekonomskim zahtjevima rukovodstva". Nizom mera od 1964. do 1968. federacija je počela da „federira": Osmi kongres je usvojio načelo da se rukovodstvo SKJ sastavlja na principu pariteta; privredna reforma otvarala je vrata delovanju ekonomskih zakonomernosti; borba u vrhu završena je padom grupe A. Rankovića, dok su ustavni amandmani jačali državnost republika i širili nadležnosti pokrajina. Usvajanjem amandmana na Ustav, 18. aprila 1967. (I—VI) i 26. decembra 1968. (VII—XIX), federacija se značajno izmenila. Jedna od početnih promena bila je ponovno uvođenje Veća naroda kao opštenadležnog veća u Saveznoj narodnoj skupštini. Amandmanom III ograničeno je pravo učešća federacije u finansiranju investicija. Dopunskim odredbama 1968. Veće naroda je potpuno osamostaljeno. Amandmanom VII pokrajine su postale, političkim žargonom rečeno, konstitutivni element jugoslovenskog federalizma. Tim amandmanom je predviđeno da SFRJ sačinjavaju: SR Bosna i Hercegovina, SR Makedonija, SR Slovenija, SR Srbija, sa Socijalističkom Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom i Socijalističkom Autonomnom Pokrajinom Kosovom, SR Hrvatska i SR Crna Gora. Do novih ustavnih promena (amandmani XX — XLII) došlo je juna 1971. Njima je stvorena osnova za donošenje novog

451 R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIČKIH KRIZA

Ustava, 1974. godine. Amandmani XXI i XXII, popularno n a z v a n i „radničkim", celovitije su izražavali položaj radnog čoveka u udruženom radu i samu kategoriju udruženog rada. prema njima, radni ljudi su u osnovnoj organizaciji udruženog rada sticali pravo na funkciju i sredstva društvene reprodukcije. Time je ustavno bio regulisan proces proširene reprodukcije na osnovama samoupravljanja. Funkcije federacije su bitno smanjene u oblasti investicija i zakonodavstva. Organi federacije — Veće naroda, Predsedništvo SFRJ i Savezno izvršno veće — obrazovani su na bazi pariteta. Predsedništvo SFRJ bilo je nov organ u strukturi federacije, kolektivni šef države i nosilac političke inicijative. Ova ustanova imala je, po svom sastavu i funkcijama, da omogući neposrednije učešće republika i pokrajina u ostvarivanju politike, da obezbedi usklađivanje različitih interesa i doprinese većem stepenu integracije u političkim odnosima. Zamišljena kao zajednica ravnopravnih naroda i narodnosti, federacija je posle ustavne reforme mogla da funkcioniše samo dogovaranjem i sporazumevanjem republika. Slabljenjem saveznog centralizma usled ustavne reforme federacije započeo je obratan proces — snaženje republika i pokrajina. Politička borba posle Devetog kongresa SKJ dobijala je karakter incidentnih konfrontacija između rukovodstava republika i saveznih organa, koje su se najjače ispoljavale u raspravama oko „nasleđa" federacije (sredstava, prava i obaveza), kao i u nesporazumima u vezi s politikom pomoći nerazvijenim republikama (Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija) i Pokrajini Kosovo. Neravnomeran privredni i kulturni razvitak pojedinih republika stvarao je nove konflikte. Savez komunista Hrvatske poveo je akciju za rešavanje „sistemskih pitanja", koja su se odnosila na način raspodele deviza i sredstava bivših banaka. CK SK Slovenije je „cestnu aferu" („putnu") ocenio 1974. kao „oblik političkog pritiska . . . izraz jačanja republičkog etatizma, birokratskih tendencija u rukovodstvima privrednih organizacija, naročito u bankarstvu i veletrgovini", čiji su protagonisti za svoje ciljeve iskorišćavali ,,i stranu propagandu i bjelogardističku emigraciju, oživljavanjem ideja o nacionalnom poravnanju". Afera se javila u tom vidu što je Izvršno veće SR Slovenije, na čijem se čelu nalazio Stane Kavčić, optužilo SIV, čiji je predsednik bio Mitja Ribičič, da u raspodeli međunarodnog zajma za gradnju puteva u Jugoslaviji diskriminiše Sloveni-

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

ju. Takav slučaj javio se prvi put u posleratnoj Jugoslaviji. Postojala je opasnost da dođe do krize savezne vlade. Pojave pritisaka na SIV su zapažane i ranije, ali se u slučaju „cestne afere" radilo o direktnoj demonstraciji. Deo slovenačke javnosti je zahtevao reviziju materijalnih obaveza prema federaciji. Slovenačka „državnost" odmeravala je snage sa Saveznim izvršnim većem kao jugoslovenskim organom, iza koga je stajala celokupna politička struktura SFRJ. Politički vrh Jugoslavije sastavljen od saveznih i republičkih rukovodstava je avgusta 1969, odbacio ovu vrstu pritisaka na federaciju. Prema Josipu Brozu Titu, akcije slovenačke vlade su ugrožavale monolitnost jugoslovenske države. Prvu markantnu manifestaciju nacionalizma predstavlja Deklaracija o položaju i nazivu hrvatskoga književnog jezika, iz marta 1967. godine. Koncipirana je u Matici hrvatskoj koja se javila i kao nosilac Deklaracije, ali su u njenom stvaranju učestvovali pojedinci i grupe iz Društva književnika Hrvatske i drugih ustanova, kao i katedre na Sveučilištu koje se bave pitanjima jezika i književnosti. Povodom objavljivanja ovog nacionalističkog akta reagovao je Miloš Žanko člankom u Vjesniku, istog meseca kada se Deklaracija pojavila. Aprila 1967. Deklaraciju je osudio i Centralni komitet SK Hrvatske, „kao politički reakcionarni akt usmjeren protiv bratstva i jedinstva . . . koji u iskrivljenom svjetlu pokazuje stanje međunacionalnih odnosa u našoj zemlji, kao akt kojim se pokušava omesti progresivan razvoj socijalizma..." Njeno objavljivanje dobilo je reprezentativnu težinu, jer je iza nje stajala Matica Hrvatska, Društvo književnika Hrvatske i još 16 ustanova i organizacija Hrvatske (Pen-klub — Hrvatski centar, Hrvatsko filološko društvo, Institut za jezik JAZU, itd.). Među potpisnicima nalazio se i M. Krleža. Za Žanka su kontrarevolucionarne snage i na hrvatskoj i na srpskoj strani načinile „strašno oružje bratoubilačkog rata". Kardelj je pojavu ove Deklaracije ocenio kao „politički juriš" Matice, kojim se otežavaju pozicije SK Srbije, jer će sada „velikosrpski elementi" početi da otežavaju pozicije „najprogresivnijih ljudi u Srbiji". Težišno mesto Deklaracije je da se u „primjeni srpski književni jezik silom stvarnosti nameće kao jedinstven jezik za Srbe i Hrvate". Potpisnici Deklaracije smatrali su da je u skladu s „načelom nacionalnog suvereniteta i potpune ravnopravnosti" obuhvaćeno pravo svakoga od naših naroda da čuva sve atribute svoga

REFORMA

FEDERACIJE

U

ZNAKT"

POLITIČKIH

KRIZA

453

nacionalnoga postojanja i da maksimalno razvija ne samo svoju privrednu, nego i kulturnu delatnost. Među tim atributima važna uloga je pripadala vlastitom nacionalnom imenu jezika. Stoga se tražilo da se ustavnim putem uredi jednakost i ravnopravnost četiri književna jezika: slovenskog, srpskog, makedonskog i hrvatskog. Iz toga je proizilazilo osiguravanje dosledne primene hrvatskog književnog jezika u školstvu, novinarstvu, javnom i političkom životu, na radiju i televiziji kad god je reč o hrvatskom stanovništvu. Deklaracija je bila politički osuđena kao akt „lingvističkog nacionalizma", ali se praktično jedno vreme primenjivala ispuštanjem dvočlanog naziva hrvatski ili srpski jezik, „trijebljenjem srbizama", nametanjem jezičke isključivosti. Deklaracija je poništavala zaključke Novosadskog dogovora iz decembra 1954, koji su predviđali u osnovnom zaključku da je „narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik. Stoga je i književni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi oko dva glavna središta, Beograda i Zagreba, jedinstven, sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim". Dogovor je doprinosio integraciji (ali bez unifikacije) srpskohrvatskog jezika na području kojim su ovim jezikom govorili Srbi, Hrvati, Crnogorci i Muslimani. „Predlog za razmišljanje" Društva književnika Srbije bio je u suštini odgovor na nacionalistički izazov iz Hrvatske. Kao „pandan" Deklaraciji, Predlog je takođe polazio od zatvaranja i isključivosti. Po Zoranu Gavriloviću, Deklaracija je bila ,,rascep novosadskog dogovora", jer su hrvatske naučne ustanove odbacile da je srpskohrvatski jezik jedan jezik u varijantama. Donošenje Predloga pokrenula je grupa književnika sa Antonijem Isakovićem na čelu, ali on nije objavljen u svom originalnom obliku. Na svojoj Desetoj sednici (januara 1970) CK SKH samoinicijativno je razmatrao unitarizam kao pojavu od šireg jugosloveskog interesa, označavajući ga za glavnu političku opasnost, a odbacio kritike o porastu hrvatskog nacionalizma i njegovoj agresivnosti. Bakarić je kao duhovni začetnik Desete sednice SK Hrvatske održane 15, 16. i 17. januara 1970. bio izričit da „tendenca hrvatskog nacionalizma, tendenca oformljena u Hrvatskoj danas" ne postoji. Savka Dabčević-Kučar svoj referat na ovoj sednici gradila je na obračunu s unitarizmom kao glavnom opasnošću. Za nju je unitarizam bio samo maska iza koje hegemonizam skriva svoje lice. Za unitariste ne postoji

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

nacionalno pitanje; svaki nacionalni osećaj oni smatraju „sumnjivim"; unitaristi proturaju „umjetno i nadnacionalno jugoslovenstvo"; oni žele centralizovanu i dirigovanu akumulaciju i raspodelu. Ocena Savke Dabčević-Kučar bila je da „hrvatski šovmizam i nacionalizam" ne raste. Smatrala je da je neprihvatljivo za CK SK Hrvatske da vrši „generalizaciju" i ,,en bloc" odbacuje sve što je u Matici hrvatskoj rađeno. Nasuprot rukovodstvu, Miloš Žanko, tada potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, objavljivao je u Borbi članke o opasnostima K o j e " izaziva rastući nacionalizam u SR Hrvatskoj. Tačno sagledavanje uticajnog komuniste označeno je, međutim, kao objektivno pomaganje „onim mračnim snagama koje žele prikazati da se sve raspada, da smo u rasulu, da je orijentacija Socijalističke Republike Hrvatske u pitanju". „Ne pomaže li to" — pitala se zlonamerno Dabčević-Kučar — „onima koji traže povode za opravdanje politike fifti-fifti? I ima li to ikakve realne veze sa stvarnim stanjem u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj?" Žanko je u stvari kritikovao nacionalističko pisanje Matičinih časopisa Kolo, Kritika i Dubrovnik. Došao je do zaključka „da nacionalističke tendencije i manifestacije u njenoj djelatnosti (Matičinoj — B. P.) nisu nikakvi izolirani, slučajni ekscesi, već razvijena nacionalistička platforma . . . " Žanko je u petočasovnom razgovoru u Dobanovcima upoznao predsednika Tita sa nacionalističkim prilazima u kulturi Hrvatske. U svojim člancima žigosao je uspon nacionalizma i u drugim sferama života Hrvatske. Za najbolji lek smatrao je razvijanje internacionalističke svesti, bratstva i jedinstva, jugoslavenstva. Napadao je nacionalističke napise Petra Šegedina, Šime Dodana, Vlade Gotovca, Marka Veselice i drugih. Žankova aktivnost protiv nacionalizma je osuđena a on okvalifikovan kao unitarist. Na Desetoj sednici podržala ga je samo radnica Katica Pinter. Sabor SR Hrvatske opozvao ga je s položaja poslanika u Veću Savezne skupštine SFRJ. Posle Karađorđeva, V. Bakarić je Desetu sednicu označio kao vid raščišćavanja s u n i t a r i z m o m koji je postojao u redovima hrvatskih komunista i koji je u „našem razvoju socijalizma" pogodovao „nekim, inače, velikosrpskim težnjama u centru", smatrajući da je Žanko sporedan. Žanko je u odgovoru Bakarićevu tvrdnju označio kao „neodrživu", tražeći od vodećeg hrvatskog i jugoslovenskog političara da javno iznese u čemu je njegov unitarizam. Umesto rasprave,

UNUTRAŠNJI RAZVOJ U ZNAKU KRIZA

82. IV PLENUM CK SKJ - BRIONI 1. JULA 1966. GODINE

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIČKIH KRIZA

4 0 1

Žanko je politički likvidiran i onemogućeno mu je da javno brani svoje poglede i čast. Govoreći na 39. sednici Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, održanoj na Brionima marta 1970. godine, Edvard Kardelj je naglasio da su neki aspekti Desete sednice izazvali političke reakcije u drugim republikama. Prema Kardelju, niko nije smeo da prisvaja sebi pravo da govori u ime progresa. Postavljao je pitanje: da li je jugoslovenskim komunistima potreban jedinstven Savez komunista Jugoslavije, ili nije, odnosno, da li je „naša revolucija ušla u fazu gdje možemo da se razgradimo u jednu uniju samostalnih republičkih partija", odgovarajući na to pitanje negativno. Odbacio je shvatanje CK KP Hrvatske da je svako ko se ne slaže s određenim postupcima Desete sednice CK SK Hrvatske unitarist ili birokrata ili etatist. Složio se s osudom unitarizma, ali ne i sa obračunom sa Žankom, kao „zastarelom metodom", koja bi trebalo da spada ,,u prošlost SK". Bitne promene u strukturi federacije započele su ustavnim amandmanima 1967. i 1968, dostižući celovit oblik amandmanima iz 1971. godine. U jeku ovih promena došlo je do nacionalističkih provala na Kosovu 1968. i u Hrvatskoj 1971. godine. Hrvatsko rukovodstvo tražilo je ukidanje kapitala centralizovanog u federaciji. I prve nacionalističke parole u Hrvatskoj vezane su za navodnu ekonomsku neravnopravnost Hrvatske. Nacionalističke snage smatrale su da je Hrvatska bila ugrožena, jer su Srbi osvojili Dalmaciju, došli do hrvatskih deviza, ostvarivali ekonomsku ekspanziju na tlu Hrvatske. Oveštale parole svih nacionalista, od stvaranja jedinstvene države naovamo, nisu ni ovog puta izostajale, kao stalni prateći „argumentum" nacionalističko-separatističkih programa. Pod vidom razbijanja centralizma federacije začinjao se nacionalizam koji će se nalaziti u stalnom usponu, da bi svom snagom provalio — izbijanjem na javnu scenu 1971. godine. Ustavnim amandmanom iz 1968. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija promenila je naziv u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo. Obim promena nije zadovoljavao kosovsku birokratiju i separatističko-nacionalističku struju koja je sve glasnije tražila da se Kosovu da status federalne jedinice. Osnovna načela o organizovanju autonomnih pokrajina nisu više utvrđivana ustavom Republike već pokrajinskim ustavnim zakonima. Status autonomnih pokrajina proširen je ustavnim

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

amandmanom iz 1971, koji predviđa da se „suverena prava", inače vezana za državu, počinju ostvarivati i u autonomiji. Time je, kako ističu ustavnopravni i politički pisci, dobijena „federacija na dva nivoa" — u položaju i odnosu SAP prema SR Srbiji, i položaju i statusu SR Srbije i SAP u federaciji koji su u suštini izjednačeni. Odnosi u federaciji sve su teže usklađivani, jer se radilo o šest republika i dve pokrajine, a sve su one u novoj situaciji iskazivale svoje specifične interese, gubeći iz vida interese celine. Moć saveznog aparata se raspadala, a novi način dogovaranja nije bio razrađen. Sukobi, sporovi i nesporazumi između rukovodstava republika i pokrajina dolazili su do javnosti preko štampe i drugih sredstava informisanja, utičući na podizanje političke temperature i izazivajući nova uzbuđenja. Decentralizacija i demokratizacija imale su za posledicu visok stepen politizacije života, ali su, na drugoj strani, u nedograđenom sistemu reformisane federacije reprodukovale centrifugalne tendencije, koje su ugrožavale celinu zajednice i samoupravnih odnosa. Učestalost, oštrina i difuznost političkih sukoba ukazivale su i na nestabilnost društveno-ekonomske osnove novih institucija i mehanizma međusobnih odnosa. Na jednoj strani, raniji oblik „administrativno-birokratskog oklopa" je bio razbijen, posle dugogodišnje suverene vladavine, a umesto monolitnog društvenog sistema bilo je, na drugoj, stvoreno više „osamostaljenih društvenih zajednica" i „subjekata", koji su ostali neuklopljeni u sistem udruženog rada kao integralan samoupravni odnos, koji nije ni „zaživeo". Ekonomske razlike između republika i pokrajina otkrivale su neravnomernost privrednog razvoja. Po stepenu razvijenosti Kosovo je stajalo na začelju, pored svih ogromnih ulaganja Srbije i Jugoslavije. Nacionalističke konfrontacije u SKJ sve su više uzimale maha. Partijski vrh, u kojem je od vremena rata i revolucije bilo koncentrisano celokupno upravljanje zemljom, prenosio je neke poslove na republike. Delegacije republičkih i pokrajinskih saveza komunista su, u neposrednim razgovorima s predsednikom SKJ Titom i na sastancima saveznih partijskih organa, učestvovale u donošenju i sprovođenju političkih odluka. Prevazilaženje „saveznog etatizma" je značilo stvaranje „policentričnog etatizma". Tito je smatrao štetnim međusobno suprotstavljanje federacije i republika, „dviju neodvojivih strana našeg samoupravnog organizma". Prenošenje većih nad-

REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKU POLITIČKIH KRIZA

4 0 3

ležnosti s federacije na republike nije predstavljalo „distribuciju državnosti, nego samo jedan dio procesa jačanja samoupravnosti koji mora da se nastavi, da ide do komuna i organizacija udruženog rada". Prenosom državnog kapitala na banke posle privredne reforme, a u uverenju da će one uspešnije od državnih organa raspolagati akumulacijom, stavljajući je u funkciju radnih organizacija, banke su ostale van kontrole društva. U bankarstvu, osiguravajućim zavodima i veletrgovini počeli su da se stvaraju centri otuđene moći, koji su ugrožavali društveno-politički položaj radničke klase. Banke su društvena sredstva pozajmljivale radnim organizacijama uz visoke kamate, bez rizika, rukovođene sticanjem profita. Tehnokratske snage u privredi izrastale su u moćnu društvenu silu koja je, raspolažući otuđenim kapitalom, sve više otkrivala i ambicije za odlučivanjem u političkom životu. Partijske organizacije u radnim kolektivima i novi upravljački sloj postepeno su se spajali, stvarajući simbioze poznate pod nazivom „tehno-birokratske strukture", koje su nastajale na svim nivoima. Ratna garda, smatrana nesposobnom, neproduktivnom i skupom, osetila se ugroženom. Grupnosvojinski odnosi su razarali društvenu svojinu, podstičući raslojavanje u društvu i doprinoseći nastajanju tzv. srednje klase. Objavljeni rezultati istraživanja pokazuju da je krajem šezdesetih godina u Jugoslaviji 2% stanovništva živelo na nivou standarda srednje klase u visoko razvijenim zemljama, 10% stanovništva se približavalo tome standardu, a oko 20% jedva opstajalo. Radnici su potiskivani iz rukovodećih samoupravnih organa ili pretvarani u poslušnu glasačku vojsku tehno-birokratskih struktura. Objektivno, oni su se teško snalazili u komplikovanim računicama, stručnim analizama i elaboratima, koje su im servirali organizatori proizvodnje, komercijalni sektori, pravne službe, eknomsko-analitička odeljenja. Bezbrojni i složeni pravni propisi (savezni, republički, pokrajinski, opštinski, radnih organizacija) postajali su sve manje razumljivi i stručnjacima, a kamoli radnicima, dajući mogućnost tehno-birokratskim snagama da iza paravana zakonitosti i poštovanja prava učvršćuju svoje pozicije i opravdavaju razne zloupotrebe. U samoupravnim organima radnici su postajali posmatrači i pasivni sprovodnici volje profesionalnih upravljača. Radnička klasa je ispoljavala političku aktivnost u okviru društveno-političkih

"J

y

^

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA

organizacija, koje su se, međutim, nalazile u defanzivi, tromo reagovale na događaje u privredi, bile forumski zatvorene, politički umrtvljene i rastrojene sukobima različitih struja i opredeljenja. Spontane reakcije radnika izražavane su samo u vidu obustava ili prekida rada (štrajkova). Od 1958, kada su se prvi put pojavili, pa do 1969. bilo je oko 2.000 štrajkova. Oni su najčešće objašnjavani pokušajima kolektiva da na „mikronivou" pojačaju uticaj radnika u upravljanju, ili protestima zbog loših međuljudskih odnosa, niskih dohodaka, kršenja propisa, svemoći „menadžera" i direktora, lošeg položaja radnih organizacija. Politička kriza SKJ zaoštrila se naročito u proleće 1971, kada je deo hrvatskog partijskog rukovodstva javno optužio unitarističko-centralističke snage za zaveru protiv SR Hrvatske i njenih rukovodilaca, pripisujući takvu aktivnost pojedinim funkcionerima u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove i Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove. Na to je Tito sa saradnicima odgovorio sazivanjem Sedamnaeste (Brionske) sednice Predsedništva SKJ u proširenom sastavu krajem aprila 1971, koja se založila za prevladavanje krize u partijskom rukovodstvu, za obnovu jedinstva, akciju protiv opozicionih snaga i primenu ustavnih amandmana u cilju ostvarivanja ravnopravnosti naroda i narodnosti i razvoja radničkog samoupravljanja. Drugi kongres samoupravljača, održan u Sarajevu početkom maja 1971, neposredno posle ove sednice, bavio se razradom tzv. radničkih amandmana, koji su imali da doprinesu uspostavljanju integralnog društveno-ekonomskog sistema samoupravljanja. Posledice Desete sednice brzo su se osetile. Potcenjivanje nacionalističke opasnosti u najvišem hrvatskom partijskom rukovodstvu omogućilo je narastanje i konstituisanje masovnog nacionalističkog pokreta (MASPOK), koji će svoje pravo lice pokazati 1971. godine. CK KP Hrvatske je na sebe preuzeo avangardnu ulogu u borbi protiv unitarizma, čime je navukao na sebe nepoverenje ostalih partijskih rukovodstava. Nacionalističko-separatistički elementi u SK u republikama i pokrajinama videli su u hrvatskom rukovodstvu telo na koje su se mogli osloniti u sličnom poslu u svojim republikama i pokrajinama. Pre svega, Krste Crvenkovski u Makedoniji i kosovsko rukovodstvo.

REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIČKIH KRIZA

4 0 5

Osuda nacionalizma kao antikomunističke ideologije na Sedamnaestoj sednici Predsedništva nije sprečila njegovu eskalaciju. Deo rukovodstva CK SK Hrvatske s dr' Savkom Dabčevič-Kučar, Mikom Tripalom i Perom Pirkerom na čelu počeo je da govori o masovnom pokretu navodno konstituisanom u odbranu nacionalnih i demokratskih prava hrvatskog naroda od „birokratsko-centralističkih" i „unitarističko-hegemonističkih" snaga. Nacionalističke snage okupljene oko Matice hrvatske podstrekavale su euforiju nacionalizma, privremeno i formalno podržavši Savez komunista u borbi za reformu federacije. Matica se našla na otvorenoj opozicionoj političkoj platformi. U rukovodstvu SK Hrvatske započela je diferencijacija u vezi s potrebom za smirivanjem društvenog razvoja putem usvajanja ustavnih amandmana i za razobličavanje Matice kao opozicionog centra politici SKJ. Preko svojih časopisa i listova Matica hrvatska je širila i razbuktavala nacionalizam, koji je pretio neredima, međunacionalnim obračunima i ugrožavao jugoslovensko jedinstvo. Hrvatski nacionalisti govorili su o Jugoslaviji kao tamnici Hrvatske, o progonu hrvatskog jezika, o pljački hrvatske privrede. Po njima, hrvatski komunisti su izdali nacionalnu stvar; poverenje se moglo dati samo komunističkom „progresivnom jezgru", koje bi moglo da učestvuje u misiji „nacionalnog oslobođenja" i „nacionalnog preporoda". Hrvatski nacionalizam izazvao je protivodgovor srpskih nacionalista u Hrvatskoj, koji su, opet, polazili od teze da su Srbi tamo neravnopravni i ugroženi te da ne mogu da izađu nakraj s „hrvatskim separatizmom i subverzijama" ukoliko se ne oslone na sve Srbe i Srbiju. Srpski narod u Hrvatskoj našao se pak uznemiren pred rastućim talasom šovinizma i kleronacionalizma. Tito je u razgovoru s hrvatskim političkim rukovodstvom maja 1971. istakao da je „Hrvatska (• • •) postala ključni problem u zemlji u pogledu divljanja nacionalizma", kojega inače ima u svim republikama, „ali sada je najgore kod vas". On je kritikovao članove Partije što su bacili „koplje u trnje", a za nacionalistički pokret rekao da se u njemu „pod okriljem nacionalnih interesa okuplja (. . .) sav đavo, nacionalizam, sva suprotna mišljenja