Stroj kaplara Milunke

Novica Pei S POETKOM Prvog svetskog rata, Natalija Bjelajac je ponovo u borbenom stroju. Na Drini, Ceru, Kolubari... U tim tekim borbama stekla je veliko ratno iskustvo, ali i preivela neizmernu alost: stric Martin, kapetan srpske vojske, hrabro je poginuo u Cerskoj bici. Oalila ga je sa dubokim bolom, ali je jo ee nastavila borbu. U jednom okraju primetila je da je mitraljescu Luki, koji je svom estinom kosio neprijatelja, poginuo pomonik, to je moglo da poremeti odbranu. Hitro je dopuzala do Luke i postala njegov novi mitraljeski pomonik. Borba je uspeno zavrena, okupator je odbaen preko Drine. Nataliji Bjelajac je komandant na bluzu okaio novu zlatnu medalju Miloa Obilia. Karaorevu zvezdu sa maevima zasluila je u okrajima za osvajanje Kajmakalana, gde je u jednoj uvali zarobila 30 bugarskih vojnika. U samom proboju Solunskog fronta, lavovski se borei, zadobila je teku ranu u grudi, koja je odvojila od ratita. U Niu su joj ranu zacelili, ali je olovo u nozi ostalo kao vena uspomena. Pri kraju rata, kao narednik srpske vojske stigla je u Beograd. Iz grada je s dozvolom krenula u svoj rodni Maribor i tamo zatekla svoje ive i zdrave. Posle devet godina roditelji su jedva prepoznali svoju maturantkinju Antoniju: pred njima je sada stajala prekaljena ratnica Natalija Bjelajac sa dvanaest razliitih odlikovanja. Vratila se u Beograd i skromno ivela od svog zaposlenja ne traei nita od naroda i drave za koju je dala svoje najbolje dane. O hrabroj Milunki Savi do sada je mnogo puta pisano, ali njeno veliko ratno delo, ini se, nije potpuno osvetljeno. Pola je iz svoje trone kue u Koprivnici, kod Joanike Banje, u ratnu neizvesnost. Ostavila majku Danicu i oca Radenka da tuguju, a ona, odseene kose, u mukom odelu, kao Milutin, u vojnoj komandi zatraila je puku. Dobila je, pa je u balkanskim ratovima zavredila kaplarski in i medalju za hrabrost. Ratne 1914. i rezervni kaplar Milunka Savi ekala je poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa je jednog dana otila pravo u Kragujevac, u tab naelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika. - Ja sam Milunka Savi, kaplar srpske vojske, hou svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odluno, u jednom dahu. Iskusni ratnik, uviajui da pred sobom ima mladu ali odlunu devojku, blago ree: - Dobro, budi bolniarka. teta je da pogine tako mlada.

- Neu da budem bolniarka! Hou puku! - Onda doi sutra, pa emo videti! - rekao je vojvoda, raunajui da e se devojka predomisliti i otii kui. - Ostau ovde i ekau vau odluku! - kazala je nepomirljivo. Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlueno je da Milunku Savi primi major Voja Tankosi.Sutradan je opet bila kod vojvode. - Dobro, devojko, ako hoe da ratuje, javi se majoru Tankosiu. I tako se Milunka Savi, u mukom odelu, s pukom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, nala u borbenom stroju. Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Miti pred strojem pitao je vojnike: - Vojnici, ije grudi zasluuju Karaorevu zvezdu sa maevima? Puk u jednom glasu grmnu: - Kaplar Milunka Savi! Tada je prvi put u ivotu osetila neki strah. Stavili su joj na grudi Karaorevu zvezdu s maevima. Drugu je stekla kao podnarednik, posle Gornianske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...Tek po zavretku rata videla je roditelje. U toku leta 1915.godine, otpoele su pripreme za trei po redu napad na Srbiju. Austrougarska se nije mirila sa tim da malu Srbiju ostavi nekanjenu za poraze koje joj je nanela u 1914. godini. Planirala je nov napad, ali tako snaan, da Srbija bude unitena. Za tu ideju pridobijena je mona Nemaka, kojoj je bilo stalo da uspostavi direktnu teritorijalnu vezu sa Turskom. Da bi se zajedniki cilj lake ostvario, Nemaka je za taj plan vrbovala i Bugarsku, kao treeg saveznika, koja je elela da ostvari teritorijalne ambicije na raun Srbije i osveti se za poraz na Bregalnici 1913. godine. Petog oktobra, kao uvod u krvavu dramu, otpoelo je estoko bombardovanje srpskih poloaja du desnih obala Save i Dunava. Na gotovo itavom frontu, od Obrenovca do Golupca, i poglavito na odsecima gde je planiran prelaz preko reka, estoko je tuklo hiljadu topova najveih kalibara.

Na Dunavskom keju, jednom od odabranih prelaza, nemaka artiljerija je ubitano sipala vatru po poloajima branilaca Beograda. Srpski i savezniki topovi gotovo da su zamukli. Borili su se samo dobrovoljci i zaostali srpski vojnici. U tom paklu bori se i Sofija Jovanovi, mlada srpska dobrovoljka. Maturirala je u beogradskoj enskoj gimnaziji, ba pred sam rat. Znala je ta on nosi sa sobom, pa je elela da bude u odbrambenom stroju. U prvim danima pakla uspela je da na austrijskoj karauli u Zemunu istakne srpsku trobojku, a onda je kao Sofronije Jovanovi svom snagom branila Beograd od austrougarskog okupatora. PRAVI JUNAK - TITITE me, momci, ja u doneti municije! - uzvikuje Sofija Jovanovi, pretrava ulicu i dovlai sanduk municije, koji je zaostao posle povlaenja vojske. Pognute glave ponovo pretrava ulicu. Ubrzo se vraa nosei ranjenog deaka od petnaestak godina. - Izdri jo malo! - kae materinski Sofija. - Dok naiu bolniari. Umesto nosila, dvojica dobrovoljaca donose odvaljena vrata da poloe ranjenika. - Pomozite da ga odnesemo odavde. Tukao se kao pravi junak! - kae Sofija Jovanovi.