You are on page 1of 3

1.

evi

Ej, zdravo due vedrine! Ti si od ptice vie, kad s neba, il s visine, sipa pesama kie to ti se lako same u srcu uskladie. Sa zemlje hitro se die ko poar se razgara, i uvis daleko stie, plav bezdan krilom para, pa pevajui krui, kruei pesmu stvara. Kad sunce, to oblak grli, s bleskom na zapad mine, itavo bie ti hrli, u grimiz koji sine, ko bestelesna radost kad prvi put se vine. Veer se rumena, rana, topi oko tvog leta; kao u svetlosti dana zvezda to nebom eta nevidljiv si, al poj tvoj stie do naeg sveta, taj kliktaj, britak ko strele srebrnih meteora koje se izgube bele im grane bela zora, pa ne vidi ih ovek, al osetit ih mora. Ti glasom nadvlada tvojim tiinu zemlje, zraka, ko mesec zrakama svojim to svlada carstvo mraka kad usred noi mrkle provali iz oblaka. O, da l si ko stvari druge? ta ti je najslinije? ak ni iz oblaka duge kaplja kanula nije sjajna ko pljusak to je te tvoje melodije. Ko pesnik si to, u svoje misli skriven sjajne, bezbrinim ljudima poje stihove veliajne, pa oseati ponu nemir i nade tajne; ko deva gospodskog soja koja na kuli gore u noi nedra svoja lei od ljubavne more svirkom, slatkom ko ljubav, to plavi njene dvore;

ko svitac ti si od zlata koji, kad dolja miri rosom to nou se hvata, prozranu svetlost iri kroz travu to ga titi da iz nje ne proviri; ko rua u bunu svome koju su vetri svili pa se u igranju tome do besvesti opili slatkim mirisom njenim lopovi tekokrili. Zvuk pljuska to s premalea sav travin rasvetli soj, bokore rosnoga cvea i drugo na zemlji toj vedro, blistavo, cvee - tvoj je prevazio poj. Kakve su radosti silne u to srce ti stale? Zemaljske pesme umilne, to vino i ljubav hvale, takav boanski zanos jo nikad nisu znale. Pevanja pobedna razna il hor to svadbu prati hvalisanja su tek prazna ne mogu uz tebe stati; nedostaje im neto, al ta - teko je znati. Gde li se napev tvoj rodi? Ko li mu izvore znade? U gori, polju il vodi? Il ti ga nebo dade? Il ljubav tvoje vrste? Zar ti ne zna za jade? Ta radost arka i edna ne pozna opadanja: ne titi tebe ni jedna bol munih oseanja: ljubi - al ne zna tugu sitog ljubavnog stanja. Kada ti budne il snene misli o smrti sude, za te su istine njene lepe no za nas ljude, zato tvoj napev moe ko kristal ist da bude. Dok kraj nas godine teku, duh za nestvarnim udi; osmeh nam uvek bol neku krije to titi grudi; najslaom pesmom naom najvea tuga bludi. pa i da moemo lako strah, mrnju da prezremo,

da smo se rodili tako da suze ne prospemo, ipak ne bismo mogli tu radost da stignemo. Vie neg svirka draga, ritma punog miline, vie od knjikoga blaga bile bi te vetine pesniku svakom, ptico, to gleda tle s visine! Kada bi meni ti rekla pola radosti svoje skladna bi ludost potekla s obadve usne moje, i svet bi mene sluo ko ja te pesme tvoje. Persi Bi eli