СТВАРАЊЕ СЛОВЕНСКИХ ДРЖАВА НА БАЛКАНСКОМ

ПОЛУОСТРВУ:
САМУИЛОВО ЦАРСТВО, ДУКЉА, РАШКА И БОСНА
Самуилово царство;
- након смрти моћног византијског цара Јована Цимискија (976),
Византија запада у кризу, што се осећа поготово на периферним
деловима царства, у области Преспанског и Охридског језера; ту кризу
користе синови комеса Николе, који је по најновијим истраживањима
био јерменског порекла, а који носе библијска имена: Давид, Арон,
Мојсије и Самуило, да подигну устанак
- Самуило је преузео вођство над устанком након смрти браће (Давид
и Мојсије су погинули у борбама, а Арона је убио Самуило); он је успео
да загосподари широким простором који је обухватао Македонију без
Солуна, делове Грчке (Епир и Тесалију), Албанију, Србију, Босну,
Далмацију, Дукљу и стару Бугарску (између Балкана и Дунава)
- Самуило је узео царску титулу, теоретски сматравши себе
наследником срушеног Бугарског царства, али своју престоницу није
сместио у Преслав, већ у Преспу, а затим у Охрид
- након што је средио унутрашње немире, византијски цар Василије II
окренуо се Балканском полуострву и ратовању са Самуилом; већ до
1004. године Самуилово царство се преполовило, а коначни обрачун
између војски Василија и Самуила догодио се на планини Беласици
1014. године; Самуилова војска је поражена и осакаћена, а сам
Самуило је побегао у Прилеп; Василије је ослепио 14.000 Самуилових
војника, а сваком стотом оставио је по једно око и послао их Самуилу,
који такав призор није могао да издржи, па је умро од капи исте године
- борбу са Византијом наставља Самуилов син, Гаврило Радомир, који
чак успева да победи у једној бици Византинце, али и он страда у
обрачуну са братом од стрица, Јованом Владиславом (1015); Јован
Владислав је по доласку на престо уклонио још једног потенцијалног
противника, дукљанског кнеза Јована Владимира, Самуиловог зета; он
је покушао да се споразуме са Византијом, али Василије наставља рат,
а Јован Владислав гине 1018. при опсади Драча, па оставши без вође,
његова властела предаје градове Византинцима, тако да се крајем
Самуиловог царства сматра улазак византијске војске у Охрид
(1018)
- за време Самуила, Охрид је постао седиште патријаршије, а Василије
је, да би умирио словенско становништво, оставио да седиште цркве и
даље буде у Охриду, али га је свео на ранг архиепископије
потчинивши му велики део Балканског полуострва; становништво је
плаћало порез у натури; на овој територији Василије оснива тему
Бугарску
Успон Дукље;

- име Дукља потиче од имена античког града Доклеје, престонице
некадашње провинције Превалис; Дукља се назива и Зетом, по речици
Зети, притоци Мораче;
- први спомен о Дукљи налазимо на прелазу из 9. у 10. век када се
спомиње Петар као "архонт Диоклије", што јасно указује на њену
везаност за Византију; на прелазу из 10. у 11. век значајан владар
Дукље је кнез Јован Владимир, који је такође био зависан од
Византије, али га је Самуило заробио и оженио својом ћерком Косаром,
док је он касније настрадао од Самуиловог братанца Јована
Владислава
- након Василијеве реокупације Балкана, и Дукља је поново потпала
под византијску власт; међутим, Дукља је успела да први пут
издејствује независност од Византије за време владавине Стефана
Војислава; он је борбу за независност почео 1035. године, али у том
првом наврату није успео, пошто је ухваћен и одведен у
заробљеништво у Цариград; он из заробљеништва бежи и подиже нови
устанак (1037/1038), па осим Дукље успева да овлада Травунијом и
Захумљем
- сплет по њега срећних околности омогућио му је даље ратовање;
1040. се једна византијска лађа натоварена новцем насукала после
олује на обалу Дукље, а Стефан Војислав је искористио стечено благо
да настави рат са Византијом; Византинци шаљу поново војску на
Дукљу 1042, потпомогнуту њиховим балканским вазалима: босанским
баном, рашким жупаном и захумским кнезом; ова бројчано јача војска
улази дубоко у територију Дукље, пустоши долинске пределе, али
Војислав запоседа врхове кланаца и чека непријатеља; код планине
Румије напада византијску војску и наноси јој страховит пораз, чиме је
успео да сачува независност, али и да прошири своју власт на
Травунију и Захумље, али и да наметне власт Босни и Рашкој, које се
касније отцепљују заједно са Захумљем
- Стефана Војислава наслеђује његов син Михаило (1050-1081); он
закључује мир са Византијом на 20 година и добија титулу
протоспатара; за време Михаилове владавине дошло је до великог
црквеног раскола, а сам Михаило се везао са Рим са којим је
преговарао и издејствовао оснивање Барске архиепископије (1067),
која је обухватала све оне просторе где су живели Срби (Дукљу,
Травунију, Хум, Босну и Рашку), али која је призната као самостална
тек 1089. за време Михаиловог сина Бодина, када је барски
архиепископ добио знаке архиепископског достојанства (палијум)
- за време Михаилове владавине, у балканским провинцијама
Византије избија устанак Ђорђа Војтеха (1073), а устаници се обраћају
за помоћ Михаилу који им шаље свог сина Бодина, кога они
проглашавају за цара; ипак, византијске власти су успеле да заробе
Бодина, па је Михаило принуђен да плаћа откуп за сина
- због лоших односа са Византијом, Михаило се окреће папи, у то време
моћном Гргуру VII, који се бори за превласт папства над световним
владарима; Гргур шаље Михаилу 1077. знаке краљевског
достојанства, називајући га "краљем Словена", чиме Зета постаје
прва српска краљевина

- врхунац моћи Зете је за време краља Бодина (1081-1101),
Михаиловог сина; Византија је у то време на Балкану ратовала са
Норманима, са којима је Бодин био у добрим односима, и заузетост
Византије је искористио да заузме поново Босну, Рашку и Захумље; он
је у овим областима поставио себи одане људе; у Рашкој је поставио
великог жупана Вукана који је изузетно ојачао, па је након смрти
Бодина преузео власт над Зетом која је била ослабљена сукобима
између Бодинових синова и братанаца
- политички центар српског народа сели се из Зете у Рашку
Рашка;
- велики жупан Вукан владао је Рашком још у време док је она била
потчињена Зети/Дукљи; након Бодинове смрти, јача његов утицај, па
он активно креће да се меша и у династичке борбе у самој Зети, где
његов зет, а Бодинов брат Владимир влада све док не бива отрован
онда када Вукан доживљава пораз од Византије, а његов утицај у Зети
слаби
- Вукан је изузетно ратоборан према Византији и представља њеног
најнеугоднијег суседа на Балкану; он први креће са освајањем Косова
и Метохије и прелази преко линије Рас-Звечан-Пећ, заузимајући
Звечан, а касније пљачка Липљан и упада све до области Скопља,
Полога и Врања; ипак, био је примораван да се покори Византији, а
умро је између 1112. и 1115. године
- наслеђује га синовац Урош I, који наставља са ратоборном
политиком према Византији; Византији је у то време главни ривал на
северним границама Угарска, за коју Урош настоји да се веже да би се
ослободио притиска од Византије; Урош удаје своју ћерку Јелену за
угарског престолонаследника Белу II, а Јеленин брат Белош постаје
веома утицајна личност у Угарској: угарски палатин и хрватски бан
- Уроша I наслеђује његов син Урош II, који покушава да се, попут
својих претходника, ослободи византијске власти; тај покушај је био
без успеха јер је на власти у Византији био један од највећих
византијских царева, Манојло I Kомнин (1143-1180), чији је циљ био
да се коначно обрачуна са Угарском, док му је Рашка била само
успутна станица на том путу; он 1149/1150. ратује против Рашке,
натеравши Уроша II да призна његову врховну власт; против Уроша се
јавља опозиција која истиче најмлађег брата Десу, али Манојло
пресуђује у корист Уроша
- ипак, Деса ће успети да око 1161. дође на власт и поново ће повести
борбу против Византије, али је Манојло реаговао тако што је после
завршетка рата са Угарском (1165) лично дошао са војском и заробио
Десу, а на престо великог жупана поставио Тихомира, представника
једне друге старе рашке породице
Босна;
- након Бодинове смрти, Босна се отцепљује од Дукље и почиње свој
самостални државни развој; на челу босанске државе налазио се бан;
Босна је принуђена да се за своју независност бори са два моћна

суседа, Византијом и Угарском; за време византијског цара Манојла
Комнина и Босна је, као и Рашка, признавала врховну власт Византије,
док након његове смрти босански бан Кулин признаје врховну власт
Угарске, уз вођење веште политике чувања друштвених и верских
специфичности Босне