You are on page 1of 9

U Trebiwu, 2. jula 1997. godine.

93. B E S E D A o o s a m v e k o v a H i l an da r a 1 ) Leta Gospodweg 305. Sveti Antonije Veliki, kako pi{e u~enik mu Sveti Atanasije u @itiju wegovom (14), zasnovao je u Egipatskoj pustiwi sa monasima prve manastire: Govore}i svima da ni{ta u svetu ne pretpostavqaju qubavi Hristovoj, razgovara{e sa wima da se se}aju budu}ih dobara (na Nebu) i prema nama (projavqenog) ~ovekoqubqa Bo`ijeg, Koji Sina Svoga ne po{tede, nego Ga predade za sve nas (Rim.8,32), tako je mnoge ubedio da izaberu mona{ki `ivot. I tako nadaqe postado{e po gorama manastiri, i pustiwa bi pretvorena u grad od monaha, koji izi|o{e od svojih (ro|aka i domova) i upisa{e se u gra|ane na Nebu. Ovako je po~eo organizovani u manastire `ivot monaha na Hri{}anskom Istoku, mada su ovi prvi manastiri bili uglavnom lavre, tj. mawa ili ve}a mona{ka sela (tj. naseqa u kolibama), okupqena oko jednog duhovnog sredi{ta.
1) Skinuto sa trake. (Glas Trebiwa, od 17. aprila 1998; Vidoslov, br. 14/1998, 24-28; Spomenica Jovanu Du~i}u, 665-668).

451

E P I S K O P

ATANASIJE

Iste ove 305. godine stupio je na presto Sveti car Konstantin, koji je, kao {to je poznato, zajedno sa svojom majkom Svetom Jelenom pomagao a i osnivao mnoge manastire. Vladimir ]orovi} u svojoj istoriji Svete Gore i Hilandara (izdao Manastir Hilandar 1985. u Beogradu) pi{e: Kad je Konstantin Veliki, koga mnoge manastirske tradicije, ~ak i u Hercegovini, isti~u kao svog osniva~a, hteo da podi`e svoju prestonicu (Carigrad), on je bio najpre izabrao Atonski moreuz (na ulazu u Svetu Goru) kao najpodesnije mesto, ali je odustao od te namere kad mu je re~eno da je to zemqa Bogorodi~ina. U ovom ]orovi}evom tekstu ta~ne su dve stvari. Prva, da Sveta Gora jeste i naziva se i do danas Perivoj Presvete Bogorodice (T Peribl tj Panagaj), i druga: da je car Konstantin osniva~ mnogih manastira, pa ~ak i u Hercegovini, jer narodno predawe (istina, zapisano ne{to kasnije, u XVII veku) ne svedo~i uzalud da je Manastir Tvrdo{ osnovan od samog cara Konstantina, a najnovija arheolo{ka iskopavawa to potvr|uju: u pronaosu Tvrdo{a na|ene su dve ranohri{}anske grobnice sa svodovima, iz IV-V veka, prizidane uz temeqe ranije podignutog hrama. (Ovo nije
izuzetak u Hercegovini: u selu Panik, sada pod Bile}kim jezerom, nalaze se ostaci ranohri{}anske crkve iz 285. godine, a u Petropavlovom poqu kraj Trebiwa temeqi starije crkve na kojoj su zatim postavqeni temeqi Justinijanove crkve iz VI veka, i tako daqe).

Pre nekoliko godina je u Svetoj Zemqi otkriven pod crkve iz vremena cara Konstantina i carice Jelene, sa kartom Svete Zemqe u mozaiku, gde su ucrtane konture svih novopodignutih od wega i majke mu Svete Jelene crkava. Kada je 330. godine car Konstantin podigao novu prestonicu svoga hri{}anskog carstva Carigrad, posvetio je taj grad Presvetoj Bogorodi452

B E S E D E

I RE^I...

ci. Ubrzo potom }e u Carigradu biti podignuti mnogi manastiri, od kojih }e manastir Bogorodice Evergetide imati veliki uticaj i zna~aj za podizawe manastira Hilandara i wegovo mona{ko organizovawe, kao uostalom i ne{to pre toga za Studenicu. Rekosmo na po~etku da od Svetog Antonija Velikog pa nadaqe manastiri nastado{e po gorama i pustiwa se pretvori u grad. Takva nenaseqena gora i pustiwa bila je upravo poluostrvo Atos na Halkidici, pa je osnivawe Svetogorskih manastira po padinama i ograncima stenovite gore Atona (nadmorska visina 2.033 metra) bilo zaista pretvarawe pustiwe u naseqeni grad nebeski u Atonsku mona{ku politiju. U @itiju svoga oca Svetog Simeona ka`e Sveti Sava da je Sveti Nemawa, tj. Starac Simeon, na{ao poru{eni stari manastir u zapustelom svetogorskom kraju Mileji, i iz temeqa ga obnovio, i tako je nastao srpski manastir Hilandar, sagra|en od wegovih prvih svetih ktitora Simeona i Save. Bilo je to ta~no pre osam vekova, dakle leta Gospodweg 1198. Slede}i veliki ktitor Hilandarski bio je Sveti kraq Srpski Milutin (uzgred re~eno: tako|e drugi ktitor na{eg manastira Tvrdo{a), od koga poti~u neuporedive lepote: Saborna Hilandarska crkva, nesumwivo arhitektonski najlep{i hram na Svetoj Gori, kao i poznati pirg, i druge gra|evine u Hilandaru i oko wega. Tre}i veliki ktitor bio je Sveti knez Lazar Kosovski. Mo`emo slobodno re}i da nijedan pobo`ni srpski vladar nije propustio da se upi{e u Hilandarski pomenik ktitora i prilo`nika ove Svete obiteqi. Cela Srpska METOHIJA, od Pe}i i Hvosna do Prizrena i Sreda~ke @upe, bila je metoh Hilandarski i po tome je i dobila svoje ime, kao {to je svoje prvobitno ime Metohija imalo i na{e dana{we Gacko, o~igled453

E P I S K O P

ATANASIJE

no kao nekada{wi metoh nekog Nemawi}a manastira. Dubrovnik je, zbog dobijenih od Nemawi}a poseda na kori{}ewe, pla}ao Hilandaru 500 dukata godi{we, sve do 1806. godine, kada je Napoleon ukinuo Dubrova~ku Republiku. Hilandar je imao metohe i u Albaniji, dar pravoslavne velmo{ke porodice Ivana Kastriota, ~iji je jedan sin, imenom Repo{, sahrawen u Milutinovoj priprati u Hilandaru, a drugi Ivanov sin je bio \ura| Kastrioti}, poznat kao Skenderbeg, jedan od zadwih boraca protiv turske invazije i okupacije a za opstanak Pravoslavnog Hri{}anstva u Albaniji i na Balkanu (a {ta rade danas nesre}ni izdajnici Hrista i Pravoslavnog Hri{}anstva u Kastrioti}evoj Albaniji i u Hilandarskoj Metohiji i na Kosovu?!).

Hilandarski ktitori i dobrotvori bili su i Ruski carevi i Vla{komoldavske vojvode pravoslavne, kao i noviji Srpski vladari Kara|or|evi}i i Obrenovi}i, po meri svojoj i mogu}nostima svoga doba. Iz ovog Vojvodstva Svetoga Save, vladari i Arhijereji Hercegovine, kao i drugi znameniti Hercegovci, bili su tako|e ktitori Hilandarski, a odavde su bili u Hilandaru i mnogi monasi, prepisiva~i i ikonopisci. I danas stoji zapis u paraklisu Svetoga Georgija na istoimenom Hilandarskom pirgu (drugom po veli~ini posle pirga Svetog Save), o tome da je ktitor obnovqene crkve Sv. \ur|a na tom pirgu bio Sveti Vasilije, Mitropolit Hercegova~ki slava mu i milost! leta Gospodweg 1670-og, dakle na godinu dana pre svoga bla`enog prestavqewa u Gospodu. Neke obnovqene Hilandarske paraklise i obnovqenu Trpezariju `ivopisao je zoograf Hercegovac Georgije Mitrofanovi}, koji je prethodno oslikao na{e manastire Zavalu i Dobri}evo, pa stizao svojim ikonopisom i freskopisom i do srpskih manastira u Dalmaciji i do same Patrijar{ije u Pe}i, a onda je svoj mona{ki
454

B E S E D E

I RE^I...

`ivot i likopisni rad zavr{io u Svetom Hilandaru na Atosu prve polovine XVII veka. A pre toga, krajem XIII i po~etkom XIV veka, iz Hilandara su nam za Episkope Humsko-Zahumske (ova odvajkada Srpska zemqa tek kasnije, u XV veku, nazva}e se Hercegovinom), do{li Sveti Sava Drugi, najmla|i unuk Nemawin, sinovac Svetoga Save i brat kraqa Uro{a Prvog, i onda Danilo Drugi, koji su zatim obojica iz Huma izabrani za Srpske Arhiepiskope, verovatno {to su i kao igumani u Hilandaru i kao Episkopi na Humskoj katedri stekli ugled i poverewe Srpskog sabornog crkveno-narodnog tela onih vremena. A ko nam u Hilandaru za ovih osam vekova nije bio, ili iz Hilandara nije do{ao kao veliki i znamenit pred Bogom i pred qudima?! Posle Svetih rodona~elnika Simeona i Save, u Hilandaru su i iz Hilandara su Srpskom narodu od Boga dati: mnogi srpski Episkopi i Arhiepiskopi i Patrijarsi, Igumani i Duhovnici, Pisci i Pesnici, Umetnici i Graditeqi, Diplomate i Prosvetiteqi pred kojima danas svi mi da se u so premetnemo, ne bismo im ru~ka osolili. A i nisu oni mnogo jeli ni pili, ni narodno blago tro{ili, a kada su ga i tro{ili nije bilo na naxak i na buzdovane, ni dobrijem kowma na ratove, nego grade} mloge zadu`bine od Hilandara nasred Gore Svete, do Mile{evke u Ercegovini i jo{: grade} po vodam }uprije, i dijele} kqastu i slijepu, tako sve do na{ih dana, kada su na{oj ratnoj Siro~adi i Rawenicima u Hercegovini i celoj Srpskoj, Hilandar i Sveta Gora nejednom nesebi~no pomogli i jo{ uvek poma`u. (Samo {to, hvala Bogu, ne
trubi pred svetom o tome, niti daje ucewuju}i, kao neki nesre}ni i tiranski tzv. zapadni donatori, na koje se, umesto na Hilandar, sve vi{e ugledaju i mnogi Srbi, donatori i sponzori iz zemqe i inostranstva).
455

E P I S K O P

ATANASIJE

Me|utim, najve}a i trajna pomo} Svetog Hilandara i uop{te Svete Gore neizmeriva je nikakvim materijalnim dobrima, nego samo vrednostima Carstva Nebeskoga, ~ija je slika i predokus svaki manastir i crkva na zemqi, a pogotovu Svetogorski manastiri i me|u wima, kao ~etvrti po redu Srpski Hilandar. Monasi su uop{te, u istoriji i `ivotu Pravoslavne Crkve, postali podra`avaoci izabranih Bo`ijih Proroka i uven~ani su slavom Svetih Mu~enika, kako re~e jedan drevni hri{}anski pisac IV veka. Oni su ti koji su, po re~i Spasiteqevoj, izabrali najpre Carstvo Bo`ije i Pravdu Wegovu (Mt.6,33), i od toga wihovog Svetosavskog opredeqewa odakle poti~e na{e poznato srpsko svenarodno Kosovsko opredeqewe do{li su nam kroz blagodat Bo`iju svi drugi darovi: duhovni, materijalni, prosvetni, kulturni, umetni~ki, sve~ove~anski, bogo~ove~anski. Hilandar unutar Svete Gore bio je izvori{te i `iva reka, odakle je u Srpske zemqe i na ~itav Balkan, i daqe do Vla{ke, Moldavije i Rusije, dolazilo autenti~no Pravoslavqe: u veri, duhovnom `ivotu, svetiteqstvu, podvi`ni{tvu, mudrosti, pismenosti, prosveti, gra|evinarstvu, slikarstvu, sveukupnoj duhovnosti i kulturi, kakvu je ovaplo}avala Pravoslavna Vizantija. Svetogorsko mona{tvo je bilo, i do danas ostalo, prirodni sabornik svepravoslavnog jedinstva. Hilandar je u du{i i srcu, u svesti i savesti Srpskog naroda oduvek smatran i do`ivqavan kao sredi{te na{eg hri{}anskog, pravoslavnog bi}a i bitovawa. Otuda je dolazilo i svaki put se ponovo budilo saznawe o velikoj ulozi i svestranom zna~ewu mona{tva i manastira za sudbinu ~itavog naroda na{eg. Hilandar je uvek bio slobodan i od carske i od svake dr`avne vlasti, pa je i otuda dolazila, uz sve ostalo, i dr`avni~ka i diplomatska slobodarska
456

B E S E D E

I RE^I...

svest i smelost, podstrek i nadahnu}e za mnoge va`ne doma}inske, dr`avno-pravne i crkveno-narodne poslove, za dela ve}ih razmera, {irih vidika i dugoro~nih posledica. Kao primer navodimo samo Hilandarskog igumana Danila, potoweg Humskog Episkopa, pa Arhiepiskopa Srpskog, ili drugog igumana Hilandarskog Starca Isaiju, u toku prve i posledwe ~etvrti ~etrnaestog veka, ~ije su zasluge za svu Srbiju, Srpsku Crkvu i dr`avu neprocewive. Hilandarci su bili i Domentijan i Teodosije, umni i vrlo pismeni, retko produhovqeni pisci i pesnici, ~ija su dela, posle Svetoga Save, u{la u trajno duhovno i kulturno nasle|e Srpskog i ostalih Slovenskih naroda. Domentijan i Teodosije nisu bili ni izdaleka usamqene pojave u Hilandaru, jer je poznata plejada Hilandarskih pisaca, prepisiva~a, delatnika na poqu prosvete i kulture srpske kroz istoriju, o ~emu, uz ostalo, svedo~i oko 1000 slovenskih rukopisa u Hilandaru i veliki broj drugih izvan Svete Gore, na primer: u Be~u, Parizu, Berlinu, Moskvi, Petrogradu, koji poti~u iz Hilandara i Hilandarskih isposnica i kelija. Pomenimo, na primer, monaha pisara Teodora Gramatika iz Hilandarskog pirga Preobra`ewa (~uveni rukopis [estodneva 1263. danas je u Moskvi), pa monahe pisare Romana, Teoktista, Jova, Dionisija, Marka, Atanasija, igumane Doroteja i Viktora, ili na{eg Hercegovca monaha Averkija, rodom iz zemqe Hercega, koji u Hilandaru prepisuje kwige po naruxbini iz Srpske Bosne. Hilandarski monasi ne samo da prepisuju, nego oni i prevode najboqa dela Svetih Otaca sa gr~kog na starosrpski, pa je tako jo{ za `ivota Svetog Grigorija Palame, velikog vo|e pravoslavnih isihasta u XIV veku, prevedeno wegovo Ispovedawe vere i niz drugih teolo{ko-asketskih dela (sa~uvanih npr. u staro457

E P I S K O P

ATANASIJE

Ovo je samo jedan od mnogih dokaza koliko su srpski monasi Hilandarci i Svetogorci bili i sami isihasti, od kojih su zatim neki, Srbi i Grci, do{li iz Svete Gore u Srbiju Lazarevi}a i Brankovi}a, podigli brojne manastire i podvizavali se po isposnicama i mol~anicama Srpskih zemaqa. Oni su u vreme dolaze}eg Turskog ropstva bili velika duhovna i moralna podr{ka stradalnom narodu pravoslavnom. Oni su bili i glavni nadahniteqi na{eg velikog Kosovskog svenarodnog opredeqewa, a posle Kosova oni su nosili zastavu narodnog otpora tu|inskom inovernom porobqiva~u, a otpor je bio prvenstveno u snazi duha, u hri{}anskoj krsno-vaskrsnoj filosofiji `ivota, u duhovnosti koja u svetlosti Nebeske Otaxbine osmi{qava i zemaqsku otaxbinu i ostale vrednosti Bo`ije tvorevine u ovome svetu i istoriji. Na{em narodu ostalo je trajno saznawe i svest o velikoj ulozi srpskih manastira i mona{tva, na ~elu kojih je oduvek bio i do danas ostao Hilandar i Hilandarci. U Karlova~koj Mitropoliji i Srpskim Krajinama je u XVIII veku prisustvo Hilandara, i uop{te Svete Gore, bilo sna`no, i ta istorijska uloga Hilandara doprinela je i o`ivqavawu svesti o srpskoj dr`avnosti, i uop{te o Nemawi}a, Lazarevi}a i Brankovi}a tradicije. Srbi su, ma gde `iveli, u Hilandaru uvek videli pouzdano i neuni{tivo svedo~anstvo svoje vere i slobode, svoje Crkve i dr`ave, svoje duhovnosti i kulture. Isto tako, svoje neraskidive veze sa Vizantijom i drevnim Hri{}anskim Istokom, sa bratskim Pravoslavnim Gr~kim narodom, sa celokupnim Pravoslavqem.
458

srpskom rukopisu iz sredine XIV veka u Pe}koj Patrijar{iji, koji umalo nije izgoreo prilikom {iptarskog paqewa Pe}ke Patrijar{ije 1981. godine, u no}i Nedeqe Pravoslavqa).

B E S E D E

I RE^I...

Nije uzalud rekao i napisao u svome Hilandarskom Tipiku Sveti Sava: Nijedno mesto na zemqi ne mo`e se sa ovim uporediti. A sr` toga Svetog Mesta Hilandara i Svete Gore jeste: Vera i pobo`nost, qubav i molitva, sloga i jedinstvo, kako je rekao opet Sveti Sava u Hilandarskom Tipiku. Neka bi u ovoj na{oj proslavi osam vekova Manastira Hilandara pomogla nam Presveta Bogorodica Hilandarska Trojeru~ica, Sveti Ktitori Hilandarski: Simeon i Sava, Sveti kraq Milutin, Sveti car Lazar, i svi Sveti Hilandarci i Svetogorci, da se kao qudi i kao narod pokajemo i obnovimo, preporodimo i preobrazimo, jer je samo to put Svetosavski i Hilandarski. I samo }emo tako potvrditi da mi put svoj znamo put Bogo~oveka. Hilandar nije sva Crkva, ali je on simvol istine i stvarnosti Crkve Hristove u na{em narodu. Ko god ho}e da kritikuje Crkvu, a ima ih mnogo takvih, zvanih i nezvanih, lakih na jeziku a neznavenih u razumu, neka se sete Svetog Hilandara i neka pred wim stanu i zastanu, pa onda neka govore, ako {ta imaju da ka`u. U Hilandaru i pred Hilandarom zaista znamo \e se dede car Nemawe blago. Jer s u wemu poje Liturgija, ovog sveta kao i Onoga.

459