ìñtèrkùltùràlnòst

časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2012. / br. 04

1
fotografija: Anna Shelton

issn 2217-4893

2

ìñtèrkùltùràlnòst
časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2012 / br. 04

3

issn 2217-4893

INTERKULTURALNOST Časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, tel. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net Za izdavača: Tibor Vajda, direktor Glavni i odgovorni urednik: mr Aleksandra Đurić Bosnić Uredništvo: dr Dušan Marinković, Novi Sad, dr Ivana Živančević Sekeruš, Novi Sad, dr Željko Vučković, Sombor, dr Aleksandra Jovićević, Beograd, Rim, mr Dragana Beleslijin, Novi Sad, mr Dragan Jelenković, Pančevo, Beograd, dr Ira Prodanov, Novi Sad, dr Andrej Mirčev, Osijek, Rijeka, Vera Kopicl, Novi Sad Stalni saradnici: Franja Petrinović, Novi Sad, Sava Stepanov, Novi Sad, Ivana Vujić, Beograd, dr Saša Brajović, Beograd, dr Nikolae Manolesku, Bukurešt, Serž Pej, Pariz, mr Majda Adlešić, Novi Sad, Tanja Kragujević, Beograd, dr Nada Savković, Novi Sad, dr Damir Smiljanić, Novi Sad, Tomislav Kargačin, Novi Sad, mr Boris Labudović, Novi Sad, Ivana Inđin, Novi Sad, dr Radmila Gikić Petrović, Novi Sad, dr Aleksandra Izgarjan, Novi Sad Savet: dr Jasna Jovanov, dr Gojko Tešić, mr Vasa Pavković, dr Milena Dragićević Šešić, dr Gordana Stokić Simončić, dr Predrag Mutavdžić, dr Nikola Grdinić, dr Vladislava Gordić Petković, Milorad Belančić, mr Mladen Marinkov, dr Mikloš Biro, dr Lidija Merenik, dr Kornelija Farago, dr Svenka Savić, dr Svetislav Jovanov, dr Milan Uzelac, dr Janoš Banjai, dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, dr Žolt Lazar, dr Zoran Đerić, dr Zoran Kinđić, dr Dragan Koković, dr Dragan Žunić, dr Milenko Perović, dr Ildiko Erdei Međunarodni savet: Nebojša Radić, Kembridž, Engleska, dr Ivana Milojević, Sanšajn Koust, Australija, dr Dragan Kujundžić, Gejnzvil, Florida, SAD, dr Branislav Radeljić, London, Engleska, dr Nataša Bakić Mirić, Alma Ata, Kazahstan, dr Samjuel Babatunde Moruvavon, Ado Ekiti, Nigerija, dr Marharita Fabrikant, Minsk, Belorusija, dr Nina Živančević, Pariz, Francuska, dr Nataša Urošević, Pula, Hrvatska, A. K. Džaješ, Hajderabad, Indija Pravni konsultant: Olivera Marinkov PR, komunikacije: Milica Razumenić Lektor: Ljudmila Pendelj Prevodi: Language&Translation Centre, Mirko Cvetković Tehnički koordinator: Mirjana Kamenko Međunarodna saradnja: Ileana Ursu, Meral Tarar Tutuš Vizuelni identitet: Dragan Jelenković Urednik foto-editorijala: Vladimir Pavić Prelom: Pavle Halupa Autori foto-editorijala: Anna Shelton, Amber Marie Chavez, Marek Wykowski, Saša Milovanović, Anton Lepashov, Jan Cieslikiewicz, Lee Gumienny Štampa: „Stojkov štamparija d.o.o.”, Laze Nančića 34–36, Novi Sad Copyright: Zavod za kulturu Vojvodine, 2012. Tiraž: 500 ČASOPIS IZLAZI POD POKROVITELJSTVOM POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU I JAVNO INFORMISANJE VLADE AP VOJVODINE

4

INTERCULTURALITY Magazine for stimulation and afrmation of intercultural communication Publisher: Institute of culture for Vojvodina, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, phone no. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net President and Chief Executive Ofcer: Tibor Vajda Editor-in-Chief: Aleksandra Đurić Bosnić, M.Phil. Assistant Editors: Dušan Marinković, Ph.D, Novi Sad, Ivana Živančević Sekeruš, Ph.D, Novi Sad, Željko Vučković, Ph.D, Sombor, Aleksandra Jovićević, Ph.D, Belgrade, Rome, Dragana Beleslijin, M.Phil, Novi Sad, Dragan Jelenković, M.F.A, Pančevo, Belgrade, Ira Prodanov, Ph.D, Novi Sad, Andrej Mirčev, Ph.D, Osijek, Rijeka, Vera Kopicl, Novi Sad Contributing Authors: Franja Petrinović, Novi Sad, Sava Stepanov, Novi Sad, Ivana Vujić, Belgrade, Saša Brajović, Ph.D, Belgrade, Nicolae Manolescu, Ph.D, Bucharest, Serge Pey, Paris, Majda Adlešić, M.Phil, Novi Sad, Tanja Kragujević, Belgrade, Nada Savković, Ph.D, Novi Sad, Damir Smiljanić, Ph.D, Novi Sad, Tomislav Kargačin, Novi Sad, Boris Labudović, M.Phil, Novi Sad, Ivana Inđin, Novi Sad, Radmila Gikić Petrović, Ph.D, Novi Sad, Aleksandra Izgarjan, Ph.D, Novi Sad Council: Jasna Jovanov, Ph.D. / Gojko Tešić, Ph.D. / Vasa Pavković, M.Phil. / Milena Dragićević Šešić, Ph.D. / Gordana Stokić Simončić, Ph.D. / Predrag Mutavdžić, Ph.D. / Nikola Grdinić, Ph.D. / Vladislava Gordić Petković, Ph.D. / Milorad Belančić / Mladen Marinkov, M.F.A. / Mikloš Biro, Ph.D. / Lidija Merenik, Ph.D. / Kornelija Farago, Ph.D. / Svenka Savić, Ph.D. / Svetislav Jovanov, Ph.D. / Milan Uzelac, Ph.D. / Janoš Banjai, Ph.D. / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Ph.D. / Žolt Lazar, Ph.D. / Zoran Đerić, Ph.D. / Zoran Kinđić, Ph.D. / Dragan Koković, Ph.D. / Dragan Žunić, Ph.D. / Milenko Perović, Ph.D. / Ildiko Erdei, Ph.D. International Council: Nebojša Radić, Cambridge, England, Ivana Milojević, Ph.D, Sunshine Coast, Australia, Dragan Kujundžić, Ph.D, Gainesville, Florida, USA, Branislav Radeljić, Ph.D, London, England, Nataša Bakić Mirić, Ph.D, Almaty, Kazakhstan, Samuel Babatunde Moruwawon, Ph.D, Ado Ekiti, Nigeria, Marharyta Fabrykant, Ph.D, Minsk, Belarus, Nina Živančević, Ph.D, Paris, France, Nataša Urošević, Ph.D, Pula, Croatia, A. K. Jayesh, M.Phil, Hyderabad, India Legal Afairs: Olivera Marinkov PR Manager: Milica Razumenić Proofreading: Ljudmila Pendelj Translated by: Language&Translation Centre, Mirko Cvetković Technical Coordinator: Mirjana Kamenko International Cooperation: Ileana Ursu, Meral Tarar Tutuš Visual Identity: Dragan Jelenković Photography Director: Vladimir Pavić Layout: Pavle Halupa Editorial Photographers: Anna Shelton, Amber Marie Chavez, Marek Wykowski, Saša Milovanović, Anton Lepashov, Jan Cieslikiewicz, Lee Gumienny Printed by: “Stojkov Printing House”, Laze Nančića 34–36, Novi Sad Copyright: The Institute for culture of Vojvodina, 2012. Circulation: 500 THE MAGAZINE IS SPONSORED By THE PROVINCIAL SECRETARIAT FOR CULTURE AND PUBLIC INFORMATION OF AP VOJVODINA

5

6

sáðržâj

úvõdñik Aleksandra Đurić Bosnić, GOVOR IDENTITETA: NACIJA, SREDINA, TRENUTAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Dušan Bjelić, RADIKALNI KONZERVATIVIZAM BALKANSKE GEO-PSIHOANALIZE . . . . . . . . . . . . . . . 12 Branislav Radeljić, ISLAM KAO IZAZOV EVROPSKOJ TOLERANCIJI? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 Predrag Mutavdžić, Anastasios Kampuris, Saša Savić, GRANICE JEZIČKOG IDENTITETA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 Andrej Mirčev, INTERMEDIJALNE DE/RE/KONSTRUKCIJE IDENTITETA (Komparativna analiza dnevničkih praksi Géze Csátha i Margite Stefanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 Sanja Lazarević Radak, INTERPRETACIJA I ANALIZA DRUGOSTI NA GRANICAMA DISCIPLINA . . . . 82 Igor Gajin, ODMJERAVANJE KULTURA I VAGANJE KNJIŽEVNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 Brižit Veltman Aron, FIGURA JEVREJINA U SEVERNOJ AFRICI: MEMI, DERIDA, SIKSU . . . . . . . . . . . . 116 Vladislava Gordić Petković, IDENTITET, JEZIK I SOCIJALNA STRATIFIKACIJA: KAKO ŽENSKA KNJIŽEVNOST PODRIVA POREDAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134 Dragana Beleslijin, TIPOVI MUŠKOG SUBJEKTA U POEZIJI I PROZI JUDITE ŠALGO . . . . . . . . . . . . . . . 144 Ljudmila Pendelj, FONETSKA ANALIZA DUBLETNIH OBLIKA REČI POREKLOM IZ GRČKOG I LATINSKOG JEZIKA U GRAĐI ZA REČNIK STRANIH REČI U PREDVUKOVSKOM PERIODU I–II VELIMIRA MIHAJLOVIĆA (II DEO) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 Jasna Jovanov, KONSTANTIN BRANKUZI: LET BOŽANSKOG MAŠINISTE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 Sergej Beuk, INTERKULTURALNA TEOLOGIJA: PROBLEM HRIŠĆANSKOG IDENTITETA I SAVREMENA MISIOLOGIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 Mirjana Starčević, Radmila Janičić, UNAPREĐENJE AKTIVNOSTI ODNOSA S JAVNOŠĆU U INSTITUCIJAMA KULTURE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226 vîðeñjå Dragan Kujundžić, RASA, DEKONSTRUKCIJA, KRITIČKA TEORIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242 Etjen Balibar, IZBOR/ODABIR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252 Žak Derida, tRASA: ODGOVOR ETJENU BALIBARU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266 Mirko Sebić, LJUBAV, IDENTITET, RAZLIKA. REČI (O) LJUBAVI – NEMOGUĆE REČI . . . . . . . . . . . . . 278 Sava Stepanov, PARISKE GODINE MILANA KONJOVIĆA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286 dïjałøzí PAVLE ŠOSBERGER (priredio Dragan Kujundžić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298 Pavle Šosberger, ZALEĐENO SEĆANJE, Dragan Kujundžić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304 kóòrdînäte Rejmon Detre, ŠTA JE PRVO NASTALO: JEZIK ILI NACIJA? (prevod i komentari: Mirko Cvetković) . . . . 322 Džulijan Haus, ŠTA JE „INTERKULTURALNI GOVORNIK”? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332 Slobodan Vasić, PROPITIVANJE ŽENSKIH, FEMINISTIČKIH I MUSLIMANSKIH IDENTITETA: POSTSOCIJALISTIČKI KONTEKSTI U BOSNI I HERCEGOVINI I NA KOSOVU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344 Almir Bašović, TRAGEDIJA I VIŠAK ISTORIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 350 Vesna Ždrnja, IGRAJMO SE IGRE – „VODIČ KROZ KREATIVNI DRAMSKI PROCES” . . . . . . . . . . . . . . . 356

7

8 .

trenutak Ostajući u tematskim okvirima kulturološko-identitetskih potraga. u estetskom. sve uspešnije travestira i parafrazira Tenovu trijadu rasa. govor identiteta može da bude i vulgarno represivan i brutalan svaki put kada se u ime konzerviranja monolitne i okamenjene jedinstvenosti vidi kao moćno oružje kojim se ispisuju nove (stare) dogmatske matrice. Kao makabrični circulum vitio­ sus u kojem „nema kraja kraju”. Kao trajni duh margine i duh „eksplozije varvarstva”.. Konstantinovićeva anamneza duha palanke kao trajne mogućnosti i trajnog iskušenja koje luta svetom u potrazi za idealnim toposom poprima snagu definicije. teritorijalnog. uznemirava filozofiju i dovodi je u pitanje. Nad egzistencijom i nad smislom.. najavljuje i doziva. U vremenu vrednosnog konvertovanja označenog upravo nacijom.. uvek plemenskog i neizbežno iracionalnog. duh palanke. Negde između „načela Kraja” i „načela Beskraja” duh palanke ostaje i opstaje kao jedan uvek mogući odgovor istoriji (u nemirenju sa njom) i egzistenciji (u nasilju nad njom). kako kaže Etjen Balibar.. „života svedenog na letargično trajanje”. sredinom i trenutkom.úvõdñik Govor identiteta: nacija. Aleksandra Đurić Bosnić 9 ... zatečeni u svojevrsnom novom iracionalizmu koji. Upravo su pojmovi nasilja i univerzalnosti. kako se čini.. kreaciji i transcendenciji... konfesionalnog. prinuđeni smo. etičkom. sredina. ali i kao duh agitacije i agresije u ime očuvanja jedinstva – nacionalnog. inicira trajnu stereotipizaciju sopstva i sveta u večitom porivu da dokine (ne dopusti) svaku Razliku.. koji je krajnja konsekvenca dogmatične zatvorenosti u jednoobraznosti i koji. tre­ nutak. još jednom. nacije. nacije države. mentalnog. Otud se u kulturnim sistemima naseljenim duhom palanke represija uvek iznova praktikuje... U mišljenju i delanju. upravo u ime plemenskog jedinstva proklamovanog u svoje najviše načelo. sredina. na priznanje tačnosti i anticipatorske snage teorije o zatvorenim kulturama i sistemima. I baš kao što ume da bude govor naše autentičnosti. teorijskog... nakon godinu dana od smrti Radomira Konstantinovića. ontološkom ili semantičkom smislu. Pojavni oblici duha palanke ostaju nepredvidivi: on se istovremeno ospoljava i kao duh programskog siromaštva i samoodricanja. granica i identiteta tesno povezani sa fenomenom i pojmom Rasizma. Uvek u ime „idealnog” kolektivno nadređenog: države.

10 .

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 11 .

f o t o

a n n a
8 , 9 ,

s h e l t o n
1 1 , 4 5 , 4 6 ,

a v s h e l t o n @ g m a i l . c o m 4 7 , 6 3 , 8 0 , 8 1

s t r a n a :

12

13

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

udc 159.964.2(497) udc 1 Žižek s. udc 159.964:929 freud s.

dušan bjelić
univerzitet južni mejn, sad

radikalni konzervativizam balkanske geo-psihoanalize
saŽetak: julija kristeva i slavoj Žižek su devedesetih godina u svojim kulturno-političkim analizama balkana razvili jedinstven diskurs unutar psihoanalize – psihoanalizu balkana – prema kojem se rodni geografski prostor predstavlja kao patološki ekvivalent edipalne fantazme arhaične majke, i od koje se, kao i u edipalnoj vezi, subjekt mora radikalno odvojiti i podrediti autoritetu simboličkog oca, tj. u njihovom slučaju, geografije dominirajućeg evropocentričkog drugog. u osnovi takvog pristupa je konzervativna politika označavanja primitivnog, koja se zasniva na samoorijentalizaciji i geopolitičkoj deidentifikaciji sa balkanom kao preduslovom njihovog kosmopolitskog i univerzalističkog identiteta. ključne reči: Žižek, kristeva, frojd, said, Gramši, psihoanaliza, balkan, stranac, majka, emigrant.

“The Mittel Land” Drakule B. Stokera poziva se i na Balkan i na Centralnu Evropu, gde je Centralna Evropa zamišljena kao „prelazna zona između zapadne civilizacije i nedokučivog identiteta Rusije.”1 Ovaj prelazni status ima jači intenzitet na Balkanu, koji je, pored toga što je deo Istoka/Zapada, viđen i kao most između hrišćanskog severa i muslimanskog juga. I zapadno i istočno hrišćanstvo, kao i islam, oformljeni su na Balkanu, i njihova praksa podudara se sa etničkim i nacionalnim granicama. Balkan nikada nije bio kolonizovan u modernom smislu. Tu su, za vreme vekovne otomanske vladavine uvedene strategije repopulacije, religioznog preobraćenja i polarizacije u cilju kontrolisanja teritorije, a ljudi sa Balkana počeli su da doživljavaju jedni druge (i sami sebe) i kao kolonijalne vladare i kao kolonijalne podanike. Ova zapisana dvosmislenost učinila je da balkanske nacije države, koje su nicale u 19. veku, budu posebno ranjive na reprezentativnu kolonizaciju od strane „podesne zapadne civilizacije” i aspiraciju „evropskog” identiteta. Tokom
1 Tomislav Z. Longinović, “Vampires like Us” in Balkan as Metaphor: Between Globalization and Fragmen­ tation, ed. Dušan I. Bjelić and Obrad Savić (Cambridge, MA: MIT Press, 2002), 39-55.

14

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

19. i početkom 20. veka, u periodu formiranja balkanskih nacija država na ruševinama Otomanskog carstva, bilo je uobičajeno da intelektualna elita studira u Beču, Berlinu, Parizu ili Istanbulu – u zavisnosti od toga koji bi od ovih imperijalističkih glavnih gradova izvršio najveći kulturni i lingvistički uticaj na određeni region. Zbog nasleđenih goreopisanih dvosmislenosti, Balkan, unutar svog sopstvenog diskurzivnog prostora, uzvraća dinamiku formiranja identiteta od-centra-ka-periferiji premeštajući geopolitičku patologiju na istočne susede.2 Na taj način, balkanske nacije ne samo da orijentalizuju „drugo” već i same sebe pozapadnjuju kao Zapad „drugog”. Balkanizam, kao sistem diskurs geografije, odgovaran je za načine na koje se geopolitička dvosmislenost balkanskog prostora internalizuje u balkanski identitet ne samo kroz samoorijentalizaciju već i kroz hegemonsko predstavljanje.3 Ovaj esej fokusira se na diskurs geografiju Balkana kao skrivenu kontingenciju intelektualnog rada dva lakanovska psihoanalitičara, Julije Kristeve (Julia Kristeva) i Slavoja Žižeka. Njihov ikonski status globalnih intelektualaca i sam obim njihovog rada generisali su isto toliko industrijski veliko telo kritike. Međutim, najveći deo te kritike uzeo je njihovo delo zdravo za gotovo, kao nešto što potiče isključivo iz tradicije evropskog diskursa racionalnosti. U onome što ovde sledi, na osnovu instrukcija Gramšijevog (Gramsci) koncepta intelektualnog rada kao društvenog praxis­a i njegovog samoosnaživanja kroz marginalnu geografiju, predstaviću jedan izričito balkanski pogled na relevantne diskurse o izgnanstvu i univerzalnosti Kristeve i Žižeka, naglašavajući pritom njihovo balkansko poreklo i diskurzivnu geografiju regiona kao disonantnu infrastrukturu njihovog samoproklamovanog univerzalizma i kosmopolitanizma. U procesu šire konceptualizacije njihovog intelektualnog stvaralaštva, pozivam se na neke osnovne Gramšijeve koncepte, kao što su geografska i istorijska specifičnost, koja je centralna kako za intelektualni rad tako i za unutrašnji pluralitet subjekta. Ovaj Gramšijev koncept, kao i drugi, naročito odjekuju u današnjoj klimi tenzije između homogenizacije globalnog kapitalizma i kulturne raznolikosti imigranata, koja je premestila ekonomske konflikte globalnog kapitalizma na kulturu i identitet. Gramšijev rad takođe predstavlja temelj za interdisciplinarnu oblast kulturnih studija (koje uključuju i druge „oblasti” proučavanja). Mnogi akademici i pisci koji se bave ovim temama i sami su iseljenici koji se identifikuju sa subalternim grupama o kojima pišu ili iz kojih potiču, i čije izmeštanje deluje kao radikalni otpor kulturnoj ortodoksiji njihovih nacija domaćina, bivših kolonijalnih centara.
2 Milica Bakić-Hejden, “Nesting orientalism: The Case of Former yugoslavia,” Slavic Review 54.4 (Winter 1995): 917-931 = „Reprodukcija orijentalizma: primer bivše Jugoslavije”, Filozofija i društvo XIV (1998) 101–118; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao „Reprodukcija”. 3 Vidi Maria Todorova, Imagining the Balkans (Oxford: Oxford University Press, 1997) = Imaginarni Balkan, prev. D. Starčević, A. Bajazetov-Vučen, Beograd: Biblioteka XX vek, Čigoja 1999; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Imaginarni.

15

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Rad Kristeve i Žižeka, sa druge strane, nudi suprotan, disidentski odgovor na izgnanstvo koje diskurzivno pokorava Balkan i imigrante evropskoj simboličkoj dominantnosti. Pod znakom psihoanalize Balkana njihov rad promoviše internacionalizaciju balkanskog geopolitičkog položaja kao Drugog Evrope i proizvodi negativnu verziju balkanske subjektivnosti kao palog Edipa koji patologizira imigrantsku subjektivnost na osnovu incestne veze sa izgubljenim prostorom. Ova patologizacija postiže se prizivanjem lakanovske teorije rascepa subjekta kao univerzalne strukture moderne subjektivnosti koja uzvraća kognitivnom rascepu između carstva i kolonije kao simboličnom ocu i arhaičnoj majci. Ova univerzalna šema ignoriše subverzivnu ulogu geografije i istorije u formiranju balkanske subjektivnosti. Ovaj „situacioni intenzitet i osećajnost”4, koji nedostaje u radu Kristeve i Žižeka, nalazi se u središtu Gramšijevih koncepata intelektualnog rada i individualne subjektivnosti. Prilikom elaboriranja konvergencije u radu Kristeve i Žižeka, kao i u njihovim ličnim istorijama, potvrdiću i protumačiti njihovo razilaženje u ovim oblastima, uključujući okolnosti njihovog izmeštanja iz Bugarske i bivše Jugoslavije. Tvrdim, međutim, da čak i pored ovih razlika, svako od njih nudi i isključiv diskurs radikalnog konzervativizma, uokvirenog u jeziku želje, kao idiosinkratičke forme intelektualnog rada. bulGarie, ma sous-france Dobro je poznata istorija izmeštanja Julije Kristeve iz njenih bugarskih korena. Rođena je 1941. godine i dobila je odlično frankofonsko obrazovanje. Nakon što je završila lingvistiku na Univerzitetu u Sofiji, godine 1965. dobija stipendiju francuske Vlade, koja joj je omogućila da nastavi poslediplomske studije u Parizu, gde se brzo istakla na francuskoj intelektualnoj sceni, studirajući sa eminentnim akademicima kao što su, između ostalih, Roland Bart (Roland Barthes), Klod Levi-Štros (Claude Levi-Strauss) i Emil Benvenist (Emil Benveniste). Ubrzo po dolasku u Pariz, postala je deo kruga intelektualaca povezanih sa avangardnim književnim žurnalom Tel Quel, da bi se na kraju i udala za jednog od urednika osnivača, pisca Filipa Solersa (Philippe Sollers). Ona sama objavljivala je u žurnalu zajedno sa Žakom Deridom (Jacques Derrida), Mišelom Fukoom (Michel Foucault), Rolandom Bartom i drugim istaknutim figurama pariske književne scene. Na početku je bila marksista i student pobunjenik, da bi kasnije započela izučavanja sa Lakanom (Lacan) i inkorporisala njegove ideje o subjektivitetu u svoja dela na temu strukturalne lingvistike. Revolution in Poetic Language (1974), jedna od doktorskih teza Kristeve, kombinovana sa Bahtinovom (Bakhtin) marksističkom teorijom polifonije u jeziku sa Lakanovim pojmom rascepa subjekta, jedinstvenim teorijskim položajem pomirenja buržoaske estetike sa revolucionarnim poljem teksta. Upravo ovaj rad ju je definitivno lansirao kao vodećeg literarnog teoretičara svog vremena.

4 Edward Said, Reflections on Exile and other Essays, (Cambridge: Harvard University Press. 2000), 466.

16

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Kristevina „politika označavanja” diskurzivno transformiše intelektulani rad od subjekta simboličko-materijalne intervencije u snabdevača želje označitelja i samooznačavanja kao stalnog izvora revolta i kreativne negativnosti. Njen koncept „egzila” kao stanja kosmopolitanizma potiče, ne toliko iz njenog života u Parizu, koliko iz njenog iskustva same sebe kao oslobođenog, potpuno edipalizovanog subjekta izgnanog iz svog rodnog prostora: „Izgnanstvo je već samo po sebi oblik disidentstva, jer podrazumeva čupanja sebe od porodice, zemlje ili jezika.”5 Ona proširuje ovaj koncept disidencije na ideju „Edipalne pobune” protiv rodnog prostora i tvrdi da subjekat postoji u tenziji između radosti govora (želja za ocem) i zavođenja pre-jezičkog stanja materinskog jedinstva (želja za majkom). Kroz tenziju koju su stvorile ove oprečne sile, stvara se željeni subjekat i autonomni govornik. Ona sama, da bi postala potpuno edipalizovani subjekat, morala je prvo da demonizira svoj bugarski identitet prema sopstvenoj teoriji zazornosti (abjection): „Ja sebe proterujem, ja sebe ispljuvavam, ja sebe unižavam u istom pokretu u kom ’ja’ tvrdim da sebe ostvarujem” (3). Iz egzila, piše s „ljubavlju” Bugarskoj kao geopolitičkom zazornom (abject): Vi patite od haosa, od vandalizma, od nasilja. Vi patite od nedostatka autoriteta. Vi patite od korupcije, odsustva inicijative, aljkavosti koja na individualnom nivou udvostručava brutalnost bez presedana, aroganciju mafije i prevare novopečenih bogataša.6 Njena poruka građanima Bugarske je da se, prateći njen primer, „podvrgnu psihoanalizi ili psihoterapiji” (182) kako bi se uspešno pridružili evropskoj civilizaciji. Kristeva diskurzivno ponovo uvodi kolonijalnu paradigmu u evropsku geopolitiku preko svoje politike označavanja na isti način na koji je Lakanov rascep subjekta artikulisan kroz njenu teoriju poetskog jezika. Materinski poriv za izgubljenim prostorom predstavlja neiscrpnu sirovinu za izgradnju kulturnog kapitala francuske nacije. Dosledna svojoj teoriji poetskog jezika i pre-jezičkog stanja kore (chora), arhaični poriv za majkom ostaje ispod jezika kao stalni pre-jezički poriv koji kida simboličke konvencije i stvara nove ekspresivne forme. Jezik je u radu Kristeve centralna tačka na više nivoa. Kao lakanovski psihoanalitičar, ona se drži principa da jezik ima suštinski značaj za simbolički redosled koji omogućava postojanje pre-postojeće kulture i pravila, stvara osnovu za subjekat koji izvire iz arhaičnog materinskog – kore. Francuski jezik, pored toga što je alat kojim ona artikuliše svoj projekat „Edipalne pobune”, predstavlja i simbol njenog sopstvenog „vaskrsenja” kao kosmopolitskog intelektualca. Pa ipak, bugarski je za mene skoro mrtav jezik. To jest, kako sam postepeno učila francuski jezik, deo mene je polako bivao istrebljen, prvo od dominikanskih kalu5 Citat iz: Danielle Marx-Scouras, The Cultural Politics of Tel Quel: Literature and the Left in the Wake of Engagement, (Philadelphia, PA: Pennsylvania State University Press, 1996), 195. 6 Julia Kristeva, Crisis of The Subject, na engleski prevela Susan Fairfield, (New york City, Ny: Other Press, 2000), 176: u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Crisis. Takođe pogledaj link http://www.agora8. org/1a.htm .

17

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

đerica, zatim u Francuskom savezu, zatim na univerzitetu. I konačno je izgnanstvo umrtvilo ovo staro telo i zamenilo ga drugim, prvo, krhkim i veštačkim, a zatim sve više i više nezamenljivim, i sada jedinim živim – francuskim. Skoro da sam spremna da verujem u mit vaskrsenja kada ispitujem podeljeno stanje svog uma i tela.7 Centralnost francuskog jezika u intelektualnom projektu Kristeve grafički je ilustrovana maja 2003, kada je dobila titulu Doctor Honoris Causa na svom bugarskom alma mater Univerzitetu u Sofiji. Tom prilikom je održala govor na temu „Jezik, nacija i žene”.8 Kao što i sam naziv kaže, ovaj govor dotiče glavne teme njenog rada i u njemu ona direktno priznaje svoju vernost Francuskoj i njenu ljubav i divljenje prema francuskoj kulturi i jeziku: „Volim logičku jasnoću francuskog jezika, nepogrešivu preciznost rečnika, tananost rasuđivanja...” Od početka je, međutim, njena posvećenost francuskom jeziku bila očigledna njenoj, većinom bugarskoj publici, jer je čak i ovaj govor održala na francuskom (na kraju govora, u znak pažnje, izgovorila je jedan deo na bugarskom). Naklonost Kristeve svemu što je francusko ima implikacije koje se protežu daleko izvan samoestetizacije. Njeno uzdizanje Francuske i francuskog jezika na vrh civilizacijske hijerarhije zavisi od zazornosti njene majčinske zemlje i maternjeg jezika. Ovo se jasno vidi u kontroverznom eseju “Bulgarie, ma Souffrance,”9 u kom ona opisuje povratak u domovinu 1989, malo pre pada Berlinskog zida. Ona oplakuje „đubre i muve na ulicama Sofije”, a još i više, gubitak dobrog ukusa koji se vidi u pogoršanom stanju nacionalnog jezika: „ [...] napunili su ovaj jadni jezik osećajnih seljaka i naivnih mislilaca čitavim arsenalom pozajmica bez ukusa i bez korena.”10 Međutim, uzimajući u obzir njeno sopstveno otkriće da je „bugarski jezik skoro mrtav jezik za mene”, ne možemo a da se ne zapitamo koliko je ona kvalifikovana da donosi sud o tome. Naslov ovog eseja i njegov ton – čak i više od ponižavajućih komentara o bugarskom jeziku i nedostatku estetike u sferi javnog života – otkrivaju represiju i nesretnost njenog života pod tvrdolinijskim komunističkim režimom. Kristeva je veoma malo pisala o ovom
7 Kristeva, Intimate Revolt. The Powers and Limits of Psychoanalysis, Vol. 2, preveo Jeanin Herman, (New york City, Ny: Columbia University Press, 2002), 243: u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Intimate. 8 Julia Kristeva, “La Langue, la Nation, les Femmes” („Jezik, nacija, žene”), Edition Université de Sofia, 2002; u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao „Jezik”. Kopiju ovog govora u originalu na francuskom poslao mi je profesor Dimitar Kamburov, koji je prisustvovao dodeli titule Doctor Honoris Causa Kristovoj i koji je čuo njen govor. On kaže: „Rekao bih da ljudi koji poznaju intelektualni itinerer Kristeve ne bi bili toliko iznenađeni činjenicom da je govor održala na francuskom... u stvari, postojalo je veliko protivljenje tome što je uradila” (lična prepiska, 19. mart 2007, citirano uz dozvolu). 9 Prema mišljenju Džona Mouita (John Mowitt), „iako ono opasno ostaje netematizovano u ‘Bulgarie ma soufrance’, kodirana majka se ovde vraća u nacionalnom odelu. Mislim, naravno, na igru reči koja stvara pometnju u njenom naslovu, gde Bugarska predstavlja i mesto gde ona trpi kašnjenje, mesto bola, ali takođe i nju ispod Francuske” (61). John Mowitt, “Strangers in Analysis: Nationalism and the Talking Cure,” Parallax 4.3 (1998): 45-63. 10 Julia Kristeva, “Bulgarie, ma soufrance,” L’infini 51 (autumn 1995): 42-52. Prevedeno na engleski kao “Bulgaria, My Sufering,” u Crisis (163-183).

18

Drugim rečima. reći ću samo da sebe smatram kosmopolitskom intelektualkom (samo ova reč bila je dovoljna osnova za progon u Bugarskoj mog detinjstva) evropskog državljanstva.12 Ovo je stroga osuda. 25. (New york City.”13 U okviru svog projekta „Edipalna pobuna” ona Bugarsku.”15 11 “Language” (4). 70. jeste fikcijska predstava Bugarske. 12 Elena Guéorguiéva. Kristeva implicitno nudi svoju sopstvenu biografiju kao model za imigrantsku edipovsku emancipaciju. Ny. ali ga se kratko dotiče u govoru na Univerzitetu u Sofiji. a kao rezultat gubi psihološku heterogenost pojednostavljene strukture geopolitičke diferencijacije i hijerarhije. Za Kristevu. mesto dešavanja romana. princeza Moaba. u knjizi Stranci sami sebi. “Ruth. kao evropskom simbolu. koja pruža dokaz da nesreća i represija njenih ranih godina pobuđuju zazornost prema rodnom prostoru. suprotstavlja Francuskoj. U prvom slučaju on priziva utvrđene geopolitičke stereotipe. prestala je da oplakuje svoj majčinski prostor i za to je nagrađena time što je postala matrijarh jevrejske kraljevske porodice. dakle. “The Model Émigrée”14. 15 Julia Kristeva. ističući da u romanu Starac i vuci Santa Barbara. i teško je ne pročitati opis biblijske Rut. koja vodi poreklo od Davida: „Osuđivana imigracija pretvorena je u neophodan uslov za ispunjavanje Rutine sudbine. 19 . Powers of Horror: An Essay on Abjection. autobiografska: Nemam nameru da vam se ispovedam.: Columbia University Press. Ny: Columbia University Press. Roudiez. budite spokojni.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá periodu. a u tu svrhu sam napisala romane. pojam „arhaična majka” ima potpuno drugačije konotacije u datim kontekstima evropske geopolitike i teorije poetike. samo tanko prerušena. kao evropski arhaični pokretač. Ukratko. a u drugom radi na otkrivanju novih nijansi tekstualne interpretacije. “Images de la Bulgarie dans l’Oeuvre Romanesque de Julia Kristeva.” Etudes balkaniques. An International Journal of Political Philosophy. 1. dva jednaka koda. barem delimično. u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Strangers. koji predstavlja njen idealizovan alter ego.1 (February 1997): 112-136. translated by Leon S. 13 Julia Kristeva.3 (2001): 215. preveo na engleski Leon S.” in Political Theory. francuske nacionalnosti i bugarskog porekla. čuvam divna sećanja sa svojih studija u Bugarskoj…11 Bugarska teoretičarka Elena Georgieva (Elena Gueorguieva) elaborira o autobiografskom aspektu Kristevine fikcije u eseju pod nazivom „Slike Bugarske u fikciji Julije Kristeve”. duboko ogrezli u ubistva i kriminal. To je mesto gde su ljudi postali „nalik vukovima”. 14 Bonnie Honig. the Model Emigree: Mourning and the Symbolic Politics of Immigration. 1982). Na stranu gorčina i rane. Balkan i Francuska ne predstavljaju dva subjekta. (New york City. 2. udata za Jevrejina. već francuski subjekat i bugarsko zazorno: „Zazorno ima samo jedan kvalitet objekta – to što je suprotstavljeno Ja. Roudiez. Strangers to Ourselves. gde „agresija ostaje jedina protivteža depresiji”. pružajući snažne indicije da je njena fikcija. Rut. 1991). Nije sada vreme za to.

18 Julia Kristeva. protiv cionističkog imperijalizma. protiv banaka ili protiv potrošačkog društva. koja je bila iskušavana i testirana. arhaičnu majku. za „balkanizaciju kulturnih. Kristeva hvali Komitet za nacionalnost (Commission de la Nationalite). 17 Strangers. žele njenu francuznost i u ovoj samododeljenoj ulozi označitelja želje drugoga. pobuni se protiv njega incestnim ludilom fundamentalista: Ljudi koji drže do fundamentalnog islama su pobunjenici protiv kolonijalizma ili protiv bede arapskog sveta. šef Državnog saveta. ali locira izvor njihove pobune u nesvesnom kolonijalnog subjekta pre nego u nepravdama francuskog imperijalizma. 18. protiv bogate.18 Kristeva prepoznaje antipatiju prema francuskim vlastima među francuskom arapskom omladinom.3 (1997): 317. u registru Kristeve. i svi zajedno su jednako opasni po simboličnog oca. povezani unutar diskurzivnog okvira njenog sopstvenog izgnaničkog identiteta. imigranti su besna deca. kolonijalne Francuske. Diskurzivno pokoravanje raznolikosti iskustva imigranata univerzalnom označitelju Lakanovog subjekta predstavlja temelj za njen koncept „stranosti”. ali [današnji arapski] imigranti se ne odriču svojih posebnosti. Prepoznaje svoj sopstveni destruktivni nagon za gubitak prostora na Balkanu u arapskoj omladini koja je nesposobna da prihvati simboličkog oca. koja je vekovima bila sposobna da primi i ujedini različite uticaje i etničke grupe. 20 . prilivom imigranata iz severne Afrike. Međutim. U ovoj debati. francuski imigranti i Balkan su. političkih i ekonomskih snaga Evropljana” (54).”17 Kristeva čak optužuje imigrante Trećeg sveta. ona postaje avatar kulturne hegemonije. Francuska ima dugu istoriju otvorenosti prema imigraciji i davanju državljanstva. (194). 16 Willian Safran. 2002). podržavajući „postojeću fuziju nacije i etata” a odbacujući „ideju ‘etnopluralističkog‘ društva. Iz njene psihoanalitičke perspektive. već univerzalna struktura Edipa.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Kristevino tumačenje priče o Rut pokazuje da ona želi da imigranti – Bugari i Balkan. krivi imigrante za „jeziv tok” kojim francusko građansko društvo ide još od Francuske revolucije. Revolt. 106. She Said. Svakako.”16 Ona je ubeđenja da „homogenizujuća snaga francuske civilizacije. stvarni izvor konflikta između imigrantskog radnika i globalnog kapitala nije nejednaka raspodela bogatstva i resursa. Njena artikulacija „intimne demokratije” i društvenog „konsenzusa u nesvesno” odražava kako nasleđeni paradoks položaja njenog subjekta tako i njeno nepoznavanje kolonijalne istorije. CA: Semiotext(e). preveo Brian O’Keefe (Los Angeles. Kako Kristeva ističe. International Political Science Review. Dok Balkan simboliše ludu. i francuska kulturna desnica i levica počele su da se pitaju da li njima treba dodeliti državljanstvo s obzirom na njihovu egzotičnu kulturu i potencijalno konkurentne lojalnosti. u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Revolt. Iako prostorno udaljeni jedni od drugih. od njihovog dolaska u Francusku. “Citizenship and Nationality”. kojim predsedava Mars Long (Marceau Long).

bio je to kompromis koji je zadovoljio njegovu 19 Sara Beardsworth. a Kristevino obrazovanje svog sopstvenog izgnaničkog identiteta ovaploćuje ovaj proces.21 Na primer. tada. i Balkan posebno. u stvari je ludilo subjekta i jedina istina o subjektu. Međutim. 2001). Psychonalysis and Modernity. oba kao temelj i odbijanje subjekta.20 Sociološka studija o islamskoj tradiciji u Evropi otkriva da islamizacija identiteta imigranata u stranom prostoru ne proizvodi ni jednostavnog ni nekompletnog sebe. u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Muslim. briše kolonijalne istorije i drži ključ kulturne hegemonije. miris. slažem se sa ocenom Dejvida Mejsija (David Macey) da ona ne može „pobeći od zbrke koja okružuje celu francusku debatu oko državljanstva i nacionalnosti. Definišući „nesvesno” u celini. predstavlja prihvatanje da simbolička kastracija i represija zabranjene želje predstavljaju temelj drugosti isto koliko i simbolički izraz. To jest. ili bilo kog aspekta formiranja identiteta imigranta koji nije u skladu sa francuskim sistemom simbola ili počiva na incestnoj vezi sa izgubljenim majčinskim prostorom. te stoga moraju biti priznati kao psihosomatski temelj demokratije koji dozvoljava i raznolikost i jedinstvo. “Rebellion. prepoznajući njen doppelganger u zazornom. islamizacija pre nudi „lozu verovanja” sa tradicijom izgubljenog prostora. duboko odenuta u homogenizujući identitet.” David Macey.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá U knjizi Stranci sami sebima Kristeva se suočava sa sopstvenom stranosti u imigrantima o kojima piše. odeća imigranata – sve to ugrožava produženu represiju zabranjene veze. mora da se samoidentifikuje sa hegemonskom kulturom da bi očuvao granice simboličkog. Međutim. lice. (March/April 2006): 47. or. 2004). Zbog toga je apsolutno neophodno da politika označavanja napadne subjekat koji. Svi ovi oblici drugosti temelje se na nesvesnom. a ipak. 20 Ne sugerišem da je Kristeva rasista. kao nauka nesvesnog. Ta zabranjena želja. 295.” in Muslim Traditions and Modern Techniques of Power. preduslov za edipalnu subjektivnost. mladi Turčin kojeg je inter vjuisao francuski sociolog izjavio je da se priključio jednoj džamiji kako bi mogao da ostane u Nemačkoj. ona kritikuje Balkan samo da bi stvorila zabranjenu želju prema tom mestu. drugi kao njena sopstvena nesvesna projekcija stranca. Analysis. jer je njegova majka zahtevala da se vrati u Tursku za stalno. Identifikovala je četiri vrste drugosti: drugi kao imigrant u Francuskoj. njenom rodnom prostoru. Tako da se opasnost i istina o njoj nalazi na zabranjenom Balkanu. psihoanaliza. Julia Kristeva. nesvesna projekcija sebe kao drugoga na sugrađane. 189. (Albany Ny: SUNy Press. drugi kao francuski domaćin imigrantima.”19 Kristeva politizira edipalnu subjektivnost. 21 Nikola Tietze. (Munster-London: Lit Verlag. postaje ultimativni arbitar političke i lične raznolikosti. Podrška koju je Kristeva dala zabrani francuske Vlade da muslimanske učenice nose feredže specifičan je primer njenog odbijanja da prizna označavanje dijaspore. „nepravilnog aspekta pravilnog sopstva. i konačno.” Radical Philosophy. U suštini. Kosa. Suviše često se zaboravlja […] da je u mnogim slučajevima ‘muslimanka sa feredžom’ od rođenja francuski građanin. Odvajanje od majke ugrožava subjekat koji je predmet želje. 21 . U odsustvu prostorne povezanosti. ed. Armando Salvatore. prirodna posledica prihvatanja ideje da te nesvesne fantazije stvaraju drugo. “Managing Borders: Muslim Religiosity Among young Men in France and Germany.

godina pada Berlinskog zida.24 Braneći francusku kulturnu dominaciju. razlika i identitet.23 Gramšijev „hibridni karakter identiteta” upravo je ono što Kristeva ignoriše u svojoj artikulaciji sopstvenog izgnaničkog identiteta i stanja „egzila” uopšte. Kristeva konstruiše Balkan kao diskurzivnu tropu i zatim zazire (abject) od svoje sopstvene konstrukcije isto kao što zazire od ne-edipovanih imigranata. Ne samo da se emancipovao iz tradicionalne porodice označavajući sebe kao islamistu. père-version Godina 1989. vidi: Winifred Woodbull. ‘Orijent’ i ‘Zapad’. Može se tumačiti da ona stavlja jednakost u samo postojanje deljenog nesvesnog. 88-133. 24 Za kritički status Kristevinog egzila u francuskom kontekstu. To je takođe samoorijentalizovani diskurs u smislu da ona locira i potčinjava svoje bugarsko poreklo kao istočno svom francuskom super-egu. zahteva redefinisano shvatanje granica i znakova u kontekstu migracije. ponavljajući operaciju „reprodukcije orijentalizma” (nesting orientalism) u formiranju balkanskog identiteta. Slavoj Žižek objavio je svoje pr vo veliko delo na engle- 22 „Drugim rečima. bila je značajna etapa u razvoju Kristeve i Žižeka. Drugim rečima. 1993). Transfigurations of the Maghreb. Pa ipak. ostaje ključno pitanje ko polaže pravo i ko koristi moć da potiskuje i tumači ovu želju. Decolonization. koliko god se razlikujemo u izgledu i kulturi.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá majku i dozvolio mu da ostane u Nemačkoj i da studira. Kontinuitet i diskontinuitet. ona orijentališe „strance” da bi zadržala svoj francuski super-ego kao zapadni. 22 . (Minneapolis. za same imigrante. tako da granice izgube moć separacije. zar nismo mi svi stranci sami sebi i drugima jer potiskujemo želju? Pa.22 Prema mišljenju Širin Amir-Moazami (Schirin Amir-Moazami): Hibridni karakter identiteta. muslimanska religioznost služi pojedincu kao sredstvo za izgradnju sebe kao istog i kao drugačijeg unutar jednog društva [moj kurziv]” (300). Te iste godine. Stoga identitet evropskog muslimana može da pruži sredinu između života u prostoru i isključivanja iz njega. već je pronašao svoj identitet kao Evropljanin u isključujućem okruženju. “Hybridity and Anti-Hybridity: The Islamic Headscarf and its Opponents in the French Public Sphere”. 23 Schirin Amir-Moazami. MN: University of Minnesota Press. hibridnost je praktično rešenje kulturnog konflikta. Takvo shvatanje mora da ide izvan ili/ili šeme: islamsko ili läique (sekularno). and Literatures. „U stvari. Feminism. ipak. Bila je to godina kada je ona posetila Bugarsku i počela sporadično da komentariše Istočnu Evropu. muslimanska religioznost je sredstvo za rešavanje ambivalencije. Zatim. moderno ili tradicionalno. dogma i jeres postaju kompatibilni” (305). in Muslim (324). i to je upravo tačka u kojoj kompleksnost pada u banalnost imperijalizma. predstavljen među formacijama. sopstvo ili drugo itd.

26 Alexei Monroe. kada je Jugoslavija bukvalno bila u plamenu. istovremeno objavljujući psihoanalitičko objašnjenje interetničkog nasilja.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá skom The Sublime Object of Ideology (Sublimni objekt ideologije). koja se podsmeva državi tako što je naizgled uzima ozbiljnije nego što to čini ona sama.25 Neoliberalizam je bio u usponu. koje je zaokupilo političku i teoretsku pažnju Zapada. zajedno sa opštom pretpostavkom o kraju ideologije. Hegel). Socijalistička i multietnička jugoslovenska država zvanično je negovala progresivno razmišljanje vezano za klasne podele tokom ponovo oživljenih reakcionarnih geopolitičkih i etničkih identifikacija. njihova diskurzivna strategija identifikovala je Balkan kao lakanovski 25 Slavoj Žižek. MA: The MIT Presss. Lakanova grupa u Sloveniji počela je da se ujedinjuje oko njega kao političkog vođe u kontekstu konačne dezintegracije jugoslovenske države. koju su vodili stariji. više nacionalistički nastrojeni pisci. Žižek ne samo da pobija smrt ideologije već takođe tvrdi da objava njene smrti predstavlja ideologiju u njenom najčistijem obliku. umetničkog kolektiva koji su sačinjavali rok grupa „Lajbah”. psihoanalize (Lakan) i anglo-saksonske popularne kulture. grupa slikara „Ir win” i pozorišna grupa „Sestre Scipiona Nazike” (Gledališče sester Scipion Nasice). Žižekov rad ostvarivao se zajedno sa njegovom ulogom najvažnijeg člana onoga što je danas poznato kao slovenačka grupa Lakanove psihoanalize. U to vreme. koja je bila instrument u otkrivanju postojanja napredne filozofske scene na bivšem marksističkom istoku. Dve publikacije su posebno negovale ovaj duh neslaganja: Mladina. Žižek je rođen i obrazovan u socijalističkoj Jugoslaviji.26 Pošto se angažovao u nacionalnoj politici kroz saradnju sa NSK-om i lakanistima. koju je vodila komunistička omladina. 1989). Pored toga. živim jezikom koji je izvlačio iz kontinentalne filozofije (Kant. bio intelektualni predvodnik druge disidentske grupe. Etnički konflikti u Jugoslaviji i na drugim mestima i uspon evropskog nacionalizma pokazali su da su Žižekove tvrdnje bile tačne. vrlo brzo se utvrdio kao istočnoevropski politički filozof kao nijedan do tada. Žižek je bio politički aktivan u godinama formiranja nove slovenačke države kandidujući se bezuspešno za mesto u kolektivnom predsedništvu 1991. 23 . (Cambridge. takođe. NSK – Neue Slovenische Kunst (Nova slovenačka umetnost). On i ostali članovi Grupe radili su u okviru slovenačkog omladinskog alternativnog pokreta kao disidenti protiv slovenačke projugoslovenske komunističke Vlade. i Nova revija. Interrogation Machine. Počeo je da objavljuje u Mladini sedamdesetih godina prošlog veka. a lakanisti su mogli da eksploatišu ostatke marksističke retorike vezane za klasnu jednakost. Žižek i NSK razvili su disidentsku strategiju „nadidentifikacije”. Sublime Object of Ideology (London: Verso Press. 110. Žižek je. Promovišući ideju „kulture kao države”. 2005). u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Sublime. a drugu disertaciju napisao je dok je studirao u Parizu sa Žakom Alenom Milerom (Jacques-Alain Miller). Leibach and NSK. ne samo zbog svojih ideja već i zbog čudesnog obima radova. stekao je doktorat na Univerzitetu u Ljubljani. Pišući u kontekstu ideološke oluje koja je besnela u bivšoj Jugoslaviji.

Mladen Dolar. i bio je [Miler] zahvalan na tome. 1970-ih i 1980-ih. (New york City. kao centralnoevropski avatari modernosti. Psychoanalytic Politics. i još uvek fluktuira od nacije do nacije. imali su dosta veze sa tim što se Slovenija istorijski identifikovala sa Centralnom Evropom pre nego sa Balkanom. i uspeh Žižeka i njegove grupe. an interview in Lingua Franca. 29 Revolt (74). koji je takođe studirao sa Milerom u Parizu.robertboynton. Balkanu predvođenom Slovenijom). 30 Robert S. etnicitet i individualnu želju. Ali „francuski Frojd”28 i „francuski Edip”29 bili su ti koji su Žižeku i njegovim lakanovskim prijateljima dodelili misiju dovođenja subjektivnosti Slovenima. Frojd i psihoanaliza. Boynton “Enjoy your Žižek”. Pred kraj Hladnog rata. 24 . dobio je aktuelnost kao alternativu istočno/zapadno ideološki i geopolitički binarnom. 28 Sherry Turkle. psihoanalitički posredovane političke praxis. gde oduvek pripadamo” i „Ovo je izbor između Evrope i Balkana” izjavio je Janez Drnovšek.com/articleDisplay. mi smo bili poslednje uporište zapadne kulture na istočnom frontu. podsticaj ostvarivanju slovenačke države. 1999). ohrabrivana od strane Milera: Godinama smo objavljivali Lakana u Problemima i Analecti. 1978). Po Žižekovom povratku u Sloveniju.30 Milerov nalog Žižeku i Dolaru da šire Lakanov gospel odražava ne samo želju da se psihoanaliza ustanovi kao diskurzivna hegemonija na „istočnom frontu” (tj. već pokazuje i Milerovu naturalizaciju kognitivne mape Evrope. Freud’s French Revolution. Slovenian Racism. („Nazad u Evropu. što je predstavljalo teoretsko pojačanje nacionalističkoj retorici drugosti Balkana u novoj slovenačkoj državi. zatim i predsednik 2002–2006) Istorijski gledano. Slovenija: Open Society Institute-Slovenia.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá stvaran. 49. seća se svog i Žižekovog povratka u Sloveniju 1980-ih kao neke misije da se tu osnuje Lakanova kra­ jina. Lakanovim zetom i intelektualnim naslednikom. Hate­Speech in Slovenia.27 U tom kontekstu. (Ljubljana. koja još od doba prosvetiteljstva deli evropski prostor na racionalni Zapad i 27 Tonči Kuzmić. njegova grupa je preuzela avangardni magazin Pro­ blemi i koristila ga kao sredstvo kanalisanja pouka Lakanovih psihoanaliza slovenačkom javnom diskursu. Ny: Basic Books. Za njega. Sexism and Chauvinism. On razmišlja veoma strateški i nije imao nikog drugog koga su objavljivali u Istočnoj Evropi. naglašavajući kulturu i subjektivnost. October 1998: http://www. nakon studija u Parizu. političko neslaganje. imali su značajan uticaj na stvaranje istočnoevropskog kulturnog identiteta u periodu posle Hladnog rata. koji je bio premijer Slovenije deset godina.php?article_id=43 . u kome je psihoanaliza postala i paradigma subjektivitetu Centralne Evrope i diskurs neslaganja sa političkom represijom. bila je plodno tlo za ukorenjavanje i cvetanje takvih novih izraza neslaganja. koncept „Centralne Evrope” fluktuirao je u odnosu na nepredviđene situacije evropske geopolitike. udaljena nekoliko sati vozom od Beča i najliberalnija od svih šest jugoslovenskih republika. sa Žakom Alenom Milerom. Slovenija.

31 U pismu psihoanalitičaru Edoardu Vajsu (Edoardo Weiss) iz Trsta (28. u svojoj kliničkoj istoriji „Čoveka pacova” Frojd je tvrdio da su Južni Sloveni analni. Umesto da preispituje Frojdovu implicitnu geopolitičku pristrasnost. Frojd daje do znanja da ljudi koji se nalaze direktno na južnoj strani od njegove rodne Austrije – Slovenci – ne zadovoljavaju edipovski civilizacijski standard. podela koja je oblikovala zapadni diskurs racionalizma (uključujući psihoanalizu) sličan kolonijalnom isključivanju. kroz unutrašnju zabranu. uz pomoć Aliksa Stračija i Alana Tajsona (Alix Strachey and Alan Tyson) (London: Hogarth Press. 41-64. vezana za „nemoralnog Slovenca”. Ovo je posebno vidljivo kada Žižek. 8. Odsustvo Oca. artikulišući projekat o nacionalnom ponovnom rođenju kroz psihoanalizu. 2006). do slovenačke nacionalne fantazije. tek sa Lakanom je psihoanaliza dostigla nivo sofisticiranosti koji ju je učinio sposobnom za rešavanje takvih pogrešnih pojava kao što su Slovenci” (9).33 Lakanova grupa je usvojila Frojdovu kognitivnu mapu Evrope kao osnovu za svoj sopstveni oblik psihokulturnog diskursa. u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao SE. preuzima slučaj palog Slovenca Edipa tamo gde ga Frojdova diskusija sa Vajsom.”32 Generalno gledano. u saradnji sa Anom Frojd (Anna Freud). prevedeno sa nemačkog pod opštim uredništvom Džejmsa Stračija (James Strachey). Drugim rečima. Wars of Positions The Cultural Politics of Left and Right. I Žižek zaključuje: „Mi Slovenci – koji se prema Frojdu ‘ne možemo analizirati’ – morali smo da čekamo Lakana da pronađe sponu sa psihoanalizom. nosioca unutrašnjeg zakona/zabrane. vidi prvi odeljak u knjizi Timotija Brenana (Timothy Brennan) “The Barbaric Left”. (New york. Samo simbolički i internalizovani Zakon Oca. 32 Citirano u knjizi Slavoja Žižeka For They Know Not What They Do: Enjoyment as a Political Factor (London: Verso Press. ugrožava „nacionalnu fantaziju” koja se formira oko materinske zabrane spoljnih zadovoljstava i stvara „prepreku” za subjektivnost izraženu u seksualnoj impotenciji i nemoralnosti Slovenca. 5. ugrožava uživanje kao oblik transgresije. Slovenci su u svojoj „nacionalnoj fantaziji” prekomerno vezani za Majku. Žižek pri31 Za perceptivni osvrt na diskurzivne podele Evrope za vreme Hladnog rata. 33 Sigmund Freud.34 Prema Žižekovom tumačenju Lakana. 1922). nad-identifikujući Žižek se vraća originalnoj izjavi „nemogućnosti analize” u cilju dijagnostikovanja kolektivnog stanja slovenačkog Edipa: Pomenuti „nemoralni” Slovenac ne otelotvoruje samo da su paradoksalni način uživanja i zakon povezani već krije još jedno iznenađenje. The Standard Edition. 1996]. u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao For They Know. Vol. ne samo da imaju sklonost ka sodomiji već i sanjaju o govnetu kao znaku zlata i sreće. napušta. XII. koje vodi do ključa. naša pronicljivost ne može sama prodreti do dinamičkog odnosa koji je kontroliše. do teme majke „ne-oca” kao nosioca zakona/zabrana. 34 For They Know (55n). do teme „materinskog super-ega”. Ny: Columbia University Press.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá neracionalni Istok. 25 . 1968): 187-203. Ovo je Frojdov odgovor na Vajsovu žalbu da slovenački pacijent ne reaguje na terapiju: „Kada se naša analitička umetnost susretne sa takvim ljudima.

Knjiga Metastaze uživanja: šest eseja o ženama i uzročnosti (The Metastases of En­ joyment: Six Essays on Women and Causality) pojavila se 1994. razgovara o Frojdovoj poseti slovenačkim pećinama u Divači. podeljena između fascinacije prema uživanju i gađenja nad njim.” Balkan je realan. „konačno. nesvesno Evrope.36 Sledeći Lakana.” Mladen Dolar. 1898. svedoči činjenici da ga je „sopstvena fantazija nasamarila” (kako se Lakan izrazio apropo Sada): udarac je namenjen nepodnošljivom preteranom – uživanju. a naročito seksualno nasilje rata u Bosni.” neobjavljeni rukopis.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá hvata i perpetuira Frojdovu privilegovanu perspektivu i Lakanov jezik kao mesto nacionalne samotransformacije. père­version. šta se dogodilo sa identitetom koji se „ne može analizirati” a koji joj je dodeljen od strane Frojda i Žižeka? Možda se može preneti na „drugo” Balkana putem Lakanovog koncepta stvarnog. poznata Lakanova igra reči). Žižek ovde predstavlja oba gledišta „očevog uživanja”: simboličko i presimboličko. mogućnost posmatrača da reaguje. okrenuo se Bosni i dijagnostikovao opšte stanje nazadujućeg Edipa i oživljavanje primalnog oca kao političkog uživanja balkanskog nacionalizma. gde se „gospodar kojeg nema u simboličkom. s druge strane. Prvo postavlja pravila i parametre normativnog poretka. A kada se subjektivnost vratila u Sloveniju. Otac u svom pre-simboličkom aspektu (primalni otac iz knjige Totem i Tabu) jeste. već je takođe bila samoorijentalizovana u svom pridržavanju šemi „reprodukcije orijentalizama” prilikom formiranja identiteta Balkana. presimboličkog sveta. ili. u kom se pojavljuju potisnute želje i nasilje. ženu od mučitelja ili od same sebe. neočekivano pojavljuje u realnom. I. i zaobilazi pitanje etniciteta fokusirajući se na „Ime oca” u surovosti silovanja: Pošto je njegova želja rascepljena. kada je rat u Bosni bio na svom vrhuncu. Dolar opisuje pećinu kao „ovaj metaforički ambis nesvesnog”. nastavlja Dolar. 36 Metastases (75). „Frojd u Jugoslaviji. ubrzo nakon što je Žižek pozvao Slovence da napuste incestuoznu vezu sa arhaičnom majkom i da zasnuju svoje uživanje U-ime-Oca. i njegova radost je odvojena od Stvarnog. dr Karlom Lugerom (Karl Lüger). drugim rečima. Srbi su počinili užasna silovanja nad bosanskim muslimankama i često sadistički primoravali oca da gleda silovanje svoje ćerke. s obzirom na implicitno znanje da žrtva uživa u svojoj patnji. vlasnik svih žena i objekat mržnje svojih sinova i izvor seksual35 Mladen Dolar. to je mesto neanalizirajućeg. da spasi žrtvu. To jest. još jedan istaknuti slovenački lakanista. Žižek se utvrdio kao analitičar političke situacije na Balkanu u vreme kada se svet borio da shvati iznenadnu eksploziju nacionalizma među jugoslovenskim etničkim grupama. gde se neočekivano susreo sa ozloglašenim antisemitskim gradonačelnikom Beča. u kom on smešta ritualizovano seksualno nasilje u Lakanovo pre-simboličko. Ovde Žižekova interpretacija jednog takvog hipotetičkog primera preko analize „tihog pogleda” u filmu.35 Ne samo da je diskurzivna strategija prikazala najstariji među reprezentativnim klišeima balkanskog nasilja. 26 . U ovoj knjizi Žižek analizira Balkan. koristeći Lakanovu teoriju i jezik kako bi povezao nasilje sa Lakanovim „Imenom oca” (père­jouissance ili. Na primer.

u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Psychical. Cilj ove izložbe bio je oživljavanje Balkana kao „mesta intelektualnog nastojanja i kulturne želje. Ny: Basic Books. Konstelacija označitelja na fotografiji sugeriše sledeće: psihoanalitički kauč Sigmunda Frojda bio je prekriven tepihom koji mu je iz Soluna poslao njegov daleki rođak38 (i budući zet) Moric Frojd (Moritz Freud). 40 SE. Frojd je izneo teoriju da je njegovo zaboravljanje ovog prezimena rezultat nesvesnog mehanizma seksualne represije. INC. ovaploćuje pre-simboličko. kojeg sam Žižek suviše lako analizira kao simboličkog oca i falusni autoritet. morate znati da ako se to završi.. on je neodvojiv od istorije utvrđene patologije samog mesta. Jedan od njegovih pacijenata mu je jednom rekao: ‘Gospodine. U ovom članku Frojd se bavi svojim problemom zaboravljanja imena italijanskog slikara Luke Sinjorelija. dok se na prednjim koricama nalazi slika Đovanija Antonija Boltrafija (Giovanni Antonio Boltraffio) Devica i dete. Death and Sexual Pleasures: On the Psychical Mechanism of Dr.III (292). Prezimena Botičeli i Boltrafio su mu stalno padala na pamet umesto prezimena Sinjoreli. Sigmund Freud. The Life and Works of Sigmund Freud. père-version („ime oca”) Oktobra 2003. Kada su diplomatu pozvali nazad 37 U potrazi za Balkanijom: Priručnik. 1954). Swales. 2. 2003). Istoričar Piter J. dok Kurbeova slika L’Origine du Monde visi iznad njega. izuzet od kastracije. život više nema vrednosti. takođe. i na njegov prvi rad na temu nesvesnog „O psihičkom mehanizmu zaboravnosti”. Swales) ne samo da je sumnjao na to već je video i mogućnost da je tepih u sobi za terapiju imao tananu vezu sa čuvenim turskim viškom seksualnosti. balkansko Stvarno. Ovaj Lakanov par Père­Jouissance diskurzivno zamenjuje „Slovenca kojeg je nemoguće analizirati” sa bosanskim ocem kao primitivnim Drugim. 27 .”37 Žižekova fotografija reprodukovana je u „Priručniku” i izložila je u Gracu grupa „Irwin”. Obe slike odnose se na Frojdovu posetu Trebinju (Bosna i Hercegovina) septembra 1898. turski diplomata i kolekcionar erotike. prema Žižekovoj pretpostavci. On se odmara na „bosanskim” tepisima. bio umešan u trgovinu belim robljem. nekog ko će i dalje uživati (na silu) u incestuoznoj vezi. Vol I. 39 Peter J. umetnički kolektiv NSK-a. “Freud. objavljen iste godine u časopisu Monatschrift für Psychiatrie und Neurologie. sklupčan kao in utero na dan Lakanovog rođenja. otvorena je izložba avangardne balkanske umetnosti „U potrazi za Balkanijom” u muzeju Neue Galerie am Landesmuseum u Gracu.’ ”40 Slovenac kojeg „nije moguće analizirati” nalazi se u poziciji da ga analizira ne Frojd već simbolički Drugi koji je imanentan u mise en scène.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá nog nasilja. (Neue Galerie Graz am Landesmuseum Joanneum. Arc de Cercle 1 (2003): 62. On je. primitivno. 38 Ernst Jones. (New york City. Sliku je originalno naručio Halil Bej (Halil Bey).39 Šuškalo se da je Moric. 2. Svejls (Peter J. Ista fotografija ukrašava i zadnje korice Žižekove knjige The Puppet and the Dwarf: The Perverse Core of Christianity (2003). Kao takav. Vol. pored toga što je prodavao tepihe. zajedno sa ostalim ljudima koji tamo žive. Bosanski otac. Kao što je i Frojd pisao u svom članku: „Rekao mi je [kolega] kakvu neverovatnu važnost ovi Bosanci pridaju seksualnim uživanjima.

Nedostatak Gramšijeve „prostorne svesnosti” u radu Kristeve i Žižeka prenosi se na njihov odnos sa svojim balkanskim poreklom. razmatranja na temu regionalizma i kulturne hibridnosti. Tokom kratke posete Trebinju. Poseta haremu. oni razmatraju svoj materinski prostor samo u bogato intelektualizovanim (i obezličenim) terminima koristeći Lakanovu teoriju kao medijum. ne postoje u njihovim analizama osim u suštinskim kontekstima kao što je Žižekov elaborat o Lakanovom „Imenu oca” kao endemskom bosanskom nasilju ili osvrt Kristeve na kosu. in New York Times INTERNATIONAL / EUROPE | December 24. Gyan Prakas.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá u Istanbul iz Pariza. „aludiram. kao što se na suštinu pitanja Šta je Balkan? ne može odgovoriti a da se ne pregledaju uslovi znanja o regionu. i takođe da identifikuje elemente tog rada kao „balkanske”. Ema. bivše žene Džorža Batalija (Georges Bataille). Lu. Balkan kao stabilna reprezentativna šema koja potiče iz putopisa. Ana.nytimes. Princeza itd. kao i istorijskih kontingencija u vremenu i prostoru. the Geographical Element. a Kristeva da podrži „edipovsku ponudu” kao ujedinjujuću kulturu Evrope. zaključuje Svejls svoju studiju o Frojdovoj poseti Hercegovini. 28 . – sa kraljevskim kaučom kao veoma organizacionim principom”42 (62). http://www.43 To jest. Ovo pažljivo distanciranje od svog porekla stvara neku vrstu tekstualnog „psa koji nije lajao po mraku” da upozori na nepriznatu centralnost balkanskog porekla Kristeve i Žižeka u odnosu na njihovo pisanje o regionu. ed. Bugarsko-američka istoričarka Marija Todorova tvrdi da se ono što znamo o Balkanu ne može razdvojiti od kako to znamo. mogla je da pobudi egzotičnu auru tepiha sa njegovog kauča u ulici Bergasse 19 i da prizove fantaziju o njemu kao seksualnom despotu u saraju u kojem su živele pacijentkinje ležeći na poznatom kauču. Kada je Todorova ovaj proces reprezentacije nazvala „balkanizam”. Fani. Oba ova intelektualna projekta su antitetična onome što Said naziva „prostorna svesnost dokazana u Gramšijevom južnom pitanju”. Mari. književnosti i zapadnog novinarstva može se sada videti kao diskurzivni problem pre nego „istina”. 28. 2006. Bal­ a­ i­ am i intelektualni rad k nz Žižek koristi psihoanalitički jezik želje da stvori sveobuhvatnu političku filozofiju.” After Colonialism and Postcolionial Displacements. (Princeton. na to kako bi Frojd tokom vremena sebi stvorio de facto harem – Marta. slika je završila u vlasništvu Lakanove druge žene Silvije Batali-Lakan (Sylvie Bataille-Lacan).html?emc=eta1 43 Edward Said. lice. and the Methodological Imperialism. spremne za analizu kao vrstu „epistemološkog koitusa.com/2006/12/24/world/europe/24freud. odeću imigranata. Helen. imenovala je dva kontradiktorna elementa: Balkan kao objekat 41 Psychical (62). Freud Didn’t Repress”. objašnjava Svejls. 42 Za viđenje Frojda kao „primalnog oca” vidi Ralph Blumenthal “Hotel Log Hints at Illicit Desire That Dr. sister. Kao što smo videli u slučaju kada Kristeva teoretiše o Bugarskoj i Žižek o Sloveniji i bivšoj Jugoslaviji. Mina. “Secular Interpretation. naravno. miris. Frojd je hodao tepisima bivšeg harema koji je postao turistička atrakcija.”41 „I tu”. NJ: Princeton University Press 1990).

ali kako piše Milica Bakić Hajden. Kao što sam već rekao. koncept „reprodukcije orijentalizma” koristan je dodatak za postavljanje njegovog diskursa u Močnikovoj predloženoj strukturi balkanizma. kao materinski prostor. kao simbolički gospodar). geopolitička mapa podeljene i hijerahijski stepenovane Evrope prethodila je – i uticala – na razvoj Frojdove teorije subjektiviteta. koji se nalaze dalje na istoku. Pored toga. Balkanski identitet postaje kompletan samo kada je geopolitička mapa potpuno ucrtana i odražava se kao dvosmisleno i nekompletno sopstvo. U okviru ovog sistema antagonizma i saradnje. Međutim. A latentna geopolitika psihoanalitičkog jezika kao arbitra i simptoma modernosti učinila je da. Prema Močnikovom mišljenju. Prema ovoj šemi. jer dozvoljavaju i opravdavaju isključenje drugog. 45 „Reprodukcija” (920). stereotipi balkanskog karaktera pojavljuju se kao znanje i kao identiteti. Balkan postane osetljiv naročito na podrazumevani univerzalizam.. Međutim. u stvari. Osvrt Rastka Močnika na status i funkciju balkanizma unutar konteksta globalizacije daje okvir za ilustrovanje načina na koji se Kristevina egzegeza „arhaične majke” i Žižekovo „Ime oca” uklapaju u šemu balkanskog diskursa. u slučaju i Žižeka i Kristeve. vide sebe kao civilizovanije od Albanaca. i kao opasan sused. s druge strane. i kao takav predstavlja dodatak globalnoj ideologiji u svojoj veoma arhaičnoj blizini. „Edipalna pobuna” Kristeve naturališe oba aspekta ove šeme koju predlaže Močnik: horizontalni antagonizam u odnosu na Balkan kao primitivno drugo. Srbi. takve reprezentativne šeme zasnovane na prostornim hijerarhijama internacionalizovane su kao suštinski identiteti. postaje geopolitički perfor44 Imagining. na Balkanu „oznaka ‘drugog’ bila je prisvojena i manipulisana od strane onih koji su sami bili označeni kao takvi u orijentalističkom diskursu” (922). Ona. U Žižekovom slučaju. transcendentna vertikalna lojalnost usmerena je prema univerzalnom subjektu i psihoanalizi. Granica između utvrđene geopolitike evropskog Grossraum­a i Frojdove metapsihologije na Balkanu bledi..44 Todorova priznaje orijentalistički karakter balkanskog diskursa. dve glavne a priori strukture dominacije i subordinacije rukovode balkanizmom kao politikom i identitetom: prvi je horizontalni antagonizam među balkanskim etničkim kategorijama. zbog svoje jake tendencije ka internalizaciji dominantnih diskursa. Naročito Slovenci vide sebe kao civilizovanije od Srba. 29 . edipalna struktura nametnuta kao univerzalna svakom nacionalnom subjektu ne služi. u kojima je svako od njih potencijalni agresor. pošto su svi elementi njegove hijerarhijske šeme geografski unutar Balkana.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá objašnjen racionalnim znanjem i prostor koji je racionalno znanje napustilo. „Todorova kaže da je balkanizam nezavisno razvio svoj sopstveni retorički arsenal pomoću specifičnog geopolitičkog regionalnog i kulturnog položaja. i vertikalna saradnja sa ustanovljenom geopolitičkom hijerarhijom (Francuska. analitičkoj funkciji individualne emancipacije. drugi je vertikalni sistem saradnje između svake od ovih strana i Evropske unije. kako bi to Kristeva rekla. ”45 Bakić Hajden nastavlja da objašnjava „reprodukciju orijentalizma” kao značajnog elementa u formiranju balkanskog identiteta.

Žižek otkriva „politiku radničke klase” i „produktivni antagonizam”.48 I. simboličnog Drugog kojeg je pronašao analizirajući bosanskog oca preko „Imena oca”.47 On je out zato što. Govoreći sada sa mesta praznog označitelja koji negira incestuoznu supstancu maternjeg prostora i vodi do pozitivne univerzalnosti. 30 . ali nema dokaza da ih uzima u obzir i da su oni uticali na položaj njegovog subjekta.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá mativ u nacijama koje teže da uđu u privilegovanu geografiju Zapada. intelektualni. on je in kada usvaja imperijalni diskurs. on je i in i out evropskog diskursa racionalnosti. terapije i drugosti. tvrdi da je svestan mehanizama formiranja balkanskog identiteta kao što je „reprodukcija orijentalizma”. uvodi razliku između elementa i njegovog (praznog) mesta simboličkog Drugog. takođe. „Kastracija”. to mu je takođe kupilo univerzalistički pogled na globalnu radnu snagu. imigraciju i multikulturalizam. Preciznije. “Ethnic Dance Macabre” in The Guardian (UK) Aug 28. On. otelotvoruje nemoralnu i iracionalnu supstancu Evrope. kao i globalni status pre nego balkanski. Upravo u ovom trenutku analiziranja Žižek otkriva i simboličkog Oca i univerzalnu subjektivnost. 47 Žižekova ambivalentna diskurzivna pozicija dokazana je kada on objavi svoj antagonizam prema „politici identiteta” a ipak razvija balkanske stereotipe u svom sopstvenom diskursu („bosanski otac” i „Slovenac kojeg je nemoguće analizirati”). Kada se Žižek identifikuje sa Frojdovim stereotipom Slovenca „kojeg je nemoguće analizirati”. 46 Milerova odgovornost prema Žižeku i Dolaru podrazumeva da je geopolitički aspekt njihove misije esencijalni deo njihovog intelektualnog projekta. 48 For They Know (231). prema Žižekovom mišljenju. Odnos prema bosanskom ocu kao balkanskom drugom otkriva metadrugost kao čisti cogi­ to. Miler je poslao Žižeka i Dolara da stvore uporište za Lakanov diskurs – ali. „Fantazija koja je organizovala percepciju bivše Jugoslavije je Balkan kao Drugi Zapad: mesto divljačkih etničkih konflikata davno prevaziđenih od strane civilizovane Evrope…”. i da stvore klimu psihoanalitičke racionalnosti koja će otelotvoriti „najradikalniju savremenu verziju prosvetiteljstva”. ispod imigranata i multikulturalne tolerancije Kristeve. da oslobode Sloveniju mrlje „balkanosti” i „nemogućnosti analize”. prema logici označitelja. Žižek se nada da će za globalni imigrantski rad uraditi isto što je simbolički Drugi uradio za njega – odvojio ga od njegove jednorodne veze sa kulturom i teritorijama. simbolički Drugi koji je već obeležio Žižeka kao „Slovenca kojeg je nemoguće analizirati”. on stvara primat šematskog mesta nad elementom i vodi računa da svaki pozitivni element zauzme mesto koje mu nije „jednorodno” – da popunjava prazninu koja nije njegova. jer su oni svi anodini koji izmeštaju produktivni antagonizam klasne borbe koja čini osnovu 46 Sublime (7). kao objekat imperijalnog pogleda. koja je smestila svoje poverenje u nasilje negativnog još od jakobinskog terora. 1992.49 U ime simboličkog Drugog i protiv pojedinog drugog. Otkrivanje sebe kao simboličkog Drugog u trenutku analiziranja bosanskog oca omogućilo je Žižeku da se odvoji od balkanske supstance. 49 Tiklish (374). On se buni protiv regresije u osećanja nacionalnog ukusa. „logika označitelja” predstavljena je u „istinskom konzervatizmu evrocentrične levice”. što je još važnije.

sa njom kupujete i mnoge druge stvari. predstavlja način na koji ona odbija očigledno i inisistira na nemogućem. „Radnička klasa” za Kristevu nije još jedan ekonomski koncept. Ali kada kupite ovu multikulturalnu toleranciju. ed. a da istovremeno ne dođe do regresije u „opsesivnu dijalektiku roba” hegelovskog političkog terora. U svojoj praktičnoj celosti. kao i on) i iz tih razloga ona negira klasni konflikt.’ i recimo da ne možemo da tolerišemo druge. trenirani psihoanalitičar (lakanovski. Toril Moi. marksizam je otelotvorio lokalnu kulturu.” Za mnoge bivše levičare. Ne može da se ispetlja iz jezika disidentstva. snova i jouissance” (294). Odbijajući da na radničku klasu gleda kao na ekonomsku eksploataciju. Ona deluje iz nesvesnog i stvara slobodu intimnosti. 1986). 31 fotografija: Arnd Dewald . Od Gramšija do Harolda Garfinkela „bavljenje” filozofijom je samo jedna vrsta socijalne prakse koja stvara transcendentalno znanje koje sebe vidi kao privilegovano u odnosu na ono što posreduje. Marksizam u Bugarskoj (kao i u Jugoslaviji) decenijama je bio celokupni diskurs koji je regulisao ljudske odnose i identitete. i umesto toga zahtevajući psihološku toleranciju.lacan. Ona je imigrant izmešten iz svoje tradicionalne kulture. prvi će osetiti posledice njenog raspada: njegov identitet doveden je u pitanje. terapija i drugost” su takođe. razbijajući time njen dragoceni univerzalizam? (294). I tada treba da napravite samo jedan korak napred. naravno. ovaj multikulturalizam je vrsta surogat politike radničke klase. pod nazivom „Filozofija u krizi evropskog čovečanstva”.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá marksizma. o problemima moderne filozofije i nauke u vreme pojave antisemitizma. pa hajde da pričamo o eksploataciji drugih” (Interview. „Nacionalni ukus. gde Žižek nju spominje.”51 Kako se ova pozicija može pomiriti sa osećanjima „radničke klase”. koji je instrument ove diskurzivne racionalnosti. Kada je Edmund Huserl (Edmund Husserl) održao svoja poznata predavanja u Beču 1935. Kristeva se izjašnjava kao „izgnanik iz socijalizma i marksističke racionalnosti. http://www. 51 The Kristeva Reader. već ekvivalent njenog potisnutog bugarskog identiteta. njegova disidencija postaje radikalnija” (295). Ny: Columbia University Press. podsetio je Evropljane da su još Grci otkrili transcendentalnu racionalnost i da kontinent treba da se vrati 50 Žižek: „Nema šta da se kaže protiv tolerancije. on upozorava da „postoji opasnost da se pitanja ekonomske eksploatacije pretvore u probleme kulturne tolerancije. jer ne možemo da tolerišemo drugost u nama samima. Zar nije simptomatično da je multikulturalizam eksplodirao u istorijskom momentu kada su poslednji tragovi politike radničke klase nestali sa političkog prostora.com/ Žižek-measure. nakon kojih su sledila predavanja u Pragu pod nazivom „Kriza evropske nauke i psihologije”. Ovde imamo čisti pseudopsihoanalitički kulturni redukcionizam.htm). značajne teme u radu Kristeve. onaj koji je napravila Julija Kristeva u svom eseju ‘Etrangers à nous memes. i njen kompletan identitet doveden je u pitanje kada se suprotstavila marksističkom jeziku: „Intelektualac. Mi čak ni ne znamo da li radnička klasa još uvek postoji. (New york City. poričući eksploataciju u ime radikalnog gesta potiskivanja svoje sopstvene prošlosti koja je otvara ka praznom prostoru označivanja. političke mašinerije koja „isključuje specifične istorije govora. i u jednom od nekoliko primera.”50 Pozicija Kristeve je mnogo kompleksnija nego što se to vidi iz Žižekove opservacije. 299.

mesto zabranjene želje Evrope. slično kao i kolonijalna isključivanja. Filozofija prosvetiteljstva konstruisala je Istočnu Evropu i Balkan kao opasan eksterijer. koji se dešava kada propisno univerzalna dimenzija eksplodira iz unutrašnjosti određenog konteksta i postane ‘sama za sebe’ direktno iskusna kao takva (kao univerzalna)”. niko nije želeo da objavi ta predavanja.” http://consellodacultura. Minnesota: University of Minnesota Press. prevela s engleskog Maja Danon. minirajući Žižekovu verziju hiperkartezijanizma. Međutim. kada zapadni deo Evrope stvara svoj marginalni prostor proterivanjem istočnog dela u drugo kmetstvo. naravno. Tako da kada Žižek insistira da je cogito „autentični trenutak otkrića. Upotrebe drugog: „Istok” u formiranju evropskog identiteta. prodor. Podela i označiteljska transakcija između ova dva konteksta. ovaj geopolitički „drugi” ili se potčinjava (i internacionalizuje) eksterno nametnutom identitetu ili ga potpuno odbacuje. interno-univerzalnog i eksterno-lokalnog. Međutim.52 U poslednje vreme istoričari tvrde da su Volter i prosvetiteljstvo podelili evropski prostor na racionalni Zapad i iracionalni Istok. 2011). u Beogradu objavio Artur Libert (Arthur Liebert) u međunarodnom godišnjaku Philosophia pod naslovom „Kriza evropske nauke i transcendentalna fenomenologija”. (Beograd: Službeni glasnik: Beogradski centar za bezbednosnu politiku. sve čega je taj Zapad trebalo da se otarasi da bi postao centar sveta – imperija – pripisano je Istoku kao konstitutivnom mračnom kontrapunktu prosvetiteljstva. koja se delimično bavi značajnim matematičkim konceptom (transcendentalnom racionalnošću). gde Zapad stvara identitet „drugog” dela Evrope – poznat Frojdu kao i Žižeku.54 U nedostatku sopstvene prosvećenosti i odgovarajućeg istočnoevropskog kartezijanizma. implikacije objavljivanja na lokalnom prostoru same po sebi problematizuju koncept transcendentalne racionalnosti. MN: University of Minnesota Press. 53 Larry Wolf. mogla samo tamo da se objavi.55 on potpisuje „kognitivnu paranoju” prosvetiteljstva. Odnosi su ovde tradicionalno učvršćeni nekom vrstom „kognitivne paranoje”. Niti menja internu logiku Pitagorine teoreme.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá principima univerzalnosti. „tamnu stranu kolektivne Evrope”. (Minneapolis. otkrivenim na balkanskom poluostrvu. 1994). predstavljaju odgovor na uvođenje evropske univerzalnosti od strane prosvetiteljstva. 54 Vidi Iver B. To. mesto vampira. CA: Stanford University Press. 1999) = Iver Nojman. pošto je Huserl bio Jevrejin. (Minneapolis. Eastern Europe 1740–1985: Feudalism to Communism. 55 Slavoj Žižek. “Tolerance as an Ideological Category. podela koja je oblikovala zapadni diskurs racionalnosti (uključujući psihoanalizu). Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment (Stanford. 1986). 52 Robin Okey.pdf. ne menja interni Huserlov argument da je transcendentalna racionalnost nezavisna od svog položaja. 32 .org/sentidos/wp-content/uploads/2007/03/Žižek_santiago. Ironično je što je ova knjiga. Njih je na kraju 1936. Uses of the Other: “The East” in European Identity Formation. nestašne ženske seksualnosti i tribalizma.53 To jest. Neumann.

konstituisan je od Dekartove „koske”. Kristeva zamenjuje Lakanov rascep. na primer. Imperijalistička. Kristeva smatra da je to regresivna faza evropske civilizacije koja se lokalizovala na Balkanu. 33 . „prema Bahtinovom mišljenju. Za nju postoji samo edipalni rascep između balkanskog morbidnog zazornog i francuskog imperijalističkog simbola. Rastkom Močnikom i Tomažom Mastnakom. bez obzira na to da li neko radi na Balkanu ili je otišao da radi kao iseljenik. ne samo da egzotopija nije prepreka ka sticanju temeljnog znanja o ovoj kulturi. (Minneapolis. 1984). I. kultura mora biti dijaloški povezana sa „drugim” kulturama.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Da se vratimo nakratko Huserlu u ovom kontekstu. ona je neophodni uslov za to”. Prema mišljenju Todorova. (Minneapolis.57 On nastavlja da citira Bahtina: „Upravo se u oku kulture drugog strana kultura otkriva kompletnije i dublje” (4). jer je njegova hipotetičko-deduktivna metoda sakrila samu lokalnu osnovu njegovog transcendentalnog znanja. 58 Intimate (243). The Morals of History. MN: University of Minnesota Press. Drugim rečima. Istok. sa kog su i Kristeva i Žižek psihoanalizom sebe izdvojili. on je tvrdio da je Galileo bio veliki pronalazač i veliki prikrivač. razmatrajući Bahtinov koncept egzotopije. koji je emigrirao iz Bugarske u Francusku otprilike u isto vreme kad i ona. za kolonizaciju stanovnika Južne Amerike – Todorov ga. MN: University of Minnesota Press. dijalogom sa Drugim. fragmentaciju sebe. na engleski prevela Alyson Waters. bili su presudni u predstavljanju njegovog dijaloškog dela u previše statičan kontekst francuskog strukturalizma. naročito po pitanjima rasizma i imigracije. a ne da od njih zazire (abject). Oni su u ranim danima bili članovi istog intelektualnog kruga i. Močnikova knjiga Koliko fašizma? (1993) fokusira se na evropski rasizam i inspirisana je 56 Todorov je autor teksta koji se smatra definitivnim radom Bahte: Mikhail Bakhtin: The Dialogical Principle. sa njenim zemljakom Cvetanom Todorovim. U prvom poglavlju svoje knjige Pouke istorije (Les morales de l’histoire) – o upotrebi simboličkog sistema napredne kulture. ono je što ona izražava kada piše: „Ja sam skoro spremna da verujem u mit vaskrsenja kada pregledam podeljeno stanje mog uma i tela. 1995). Slično otkrivamo da u slučaju Kristeve i Žižeka transcendentalna šema Lakanovog rascepa subjekta sakriva podeljeni geopolitički identitet na kojem je zasnovano njihovo tumačenje i primena Lakanove teorije subjektiviteta. Poučno je porediti Kristevu. da bi bila poučna. ne egzotopija. geopolitička podeljenost Balkana ne stvara nužno podeljene položaje subjekta kao kod Žižeka i Kristeve.”58 Žižek se zgodno može porediti sa svojim bivšim slovenačkim prijateljima levičarima. 4. kao sledbenici Mihaila Bahtina. objašnjava kao „nepripadajući datoj kulturi”. Međutim.56 Od tada pa nadalje. intelektualni putevi Kristeve i Todorova se razilaze. hrišćanska egzaltacija. katoličke Španije. dalje piše. Ja mogu potvrditi heterogenost intelektualnog rada na Balkanu i činjenicu da su hegemonska kultura i njena politika predstavljanja uobičajene teme u ovom regionu. 57 Tzvetan Todorov. koncept „primitivnog” označava samo odnos moći.

zatvaranje slovenačkih granica za izbeglice iz Bosne. 17. 60 Tomaž Mastnak. zajedno sa nacionalizmom. Njihova knjiga se bavi socijalnim i političkim posledicama diskriminacije. jugoslovenski samoupravni socijalizam imao je. „načinom zalečenja pustošenja kapitalizma”. Tomaž Mastnak je u genocidu u Bosni video obrazovanje novog evropskog hrišćanskog identiteta i regresiju ka hrišćansko političkoj teologiji muslimana kao neprijatelja. a bio je voljan da.59 U stvari. Michael Lavalette and Ian Ferguson (eds. i talas nacionalizma i političke represije u Sloveniji. Jelka Zorn. Blitz. Ljubljana. Žižek je „povratio militantni lenjinistički marksizam kroz Pavlovo hrišćanstvo”. 16). 1998). CA: University of California Press. Barbara Beznec. 7 (2006): 453-479. Koliko Fašizma?. sprovele su istragu o brisanju dosijea građana od strane slovenačkih vlasti. Sadrži detaljnu dokumentaciju kafkijanske tajne „brisanja” od strane Vlade preko 18. Exclusions and Resistance: The Case of Slovenia. “Borders. u to vreme bio politički aktivan i 1990-ih je entuzijastički podržavao državne institucije. 2003. demokratski diskurs vredan istraživanja i političku investiciju izgubljenu u Žižekovoj homogenizujućoj šemi. već promišljen diskriminatorski politički čin za koji su bili odgovorni nacionalni lideri na najvišem nivou (Organizirana nedolžnost in politike izključevanja. kao tihi egzekutor. sa slovenačkog na hrvatski preveo Srećko Pulig (Zagreb. Žižekov intelektualni aktivizam – i aktivizam NSK i drugih Lakanista – sprovodio se unutar ove uzbudljive klime političke i kulturne debate. Križarski mir: kršćanstvo.) (Birmingham UK: Venture Press 2007). naročito. međutim. muslimanski svijet i zapadni politički poredak (Zagreb: Prometej 2005). posvećeni progresivnoj kritici moći a. the Muslim World. pod patronatom Vlaste Jalušić. Boer tvrdi da „njihovi koraci prema hrišćanstvu funkcionišu kao zamene za istisnuti marksizam (u slučaju Kristeve) ili kao dopuna oporavljenom 59 Rastko Močnik. sa druge strane. I.2 (May 2005): 135-152. Dok je Žižek otkrivao hrišćansku etiku nakon uništenja bosansko muslimanske zajednice. prećutno odobrava zloupotrebe ljudskih prava od strane države dok je njegova partija bila na vlasti. Brad K. s engleskog preveo Janko Paravić. and Western Political Order. 2002) = Tomaž Mastnak. pobudnikom gibanja izbrisanih in ustanoviteljem društva DIPS (Društvo izbrisanih prebivalcev Slovenije) ter CIIA (Civilna iniciativa izbrisanih aktivistov). 34 . Knjiga se takođe bavi širim pitanjem „organizovane nevinosti” i saučesništva medija i intelektualaca u održavanju tišine povodom politike koja nije bila „pravna” greška nastala usled nekompetentnosti pravnih pitanja. (Los Angeles. “Slovenia’s Vanishing Act. “Statelessness and the Social (De)Construction of Citizenship: Political Restructuring and Ethnic Discrimination in Slovenia. otkrivanju Vladinih zloupotreba ljudskih prava imigranata iz bivše Jugoslavije.000 jugoslovenskih građana sa prebivalištem u Sloveniji u vreme kada je Žižekova partija bila na vlasti.60 I Močnik i Mastnak ostaju aktivni u slovenačkom građanskom društvu.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá takvim događajima kao što su prebijanje bosanskog studenta. 2007).” Mother Jones (January 11.” International Social Work and the Radical Tradition.” Citizenship Studies. Crusading Peace: Christendom.228 (2007). Croatia: Bastard Press.” Časopis za Kritiko Znanstvo XXXV. vidi takođe Chris Colin. osnivača Mirovnog instituta u Ljubljani. 9. “Nemogoče je mogoče intervju z Aleksandrom Todorovićem.61 Roland Boer doživljava Kristevu i Žižeka u potrazi za načinom iskupljenja. Mirovni inštitut. Žižek je. “Ethnic Citizenship in the Slovenian State. Jasminka Dedić i Jelka Zorn. Žižekove mnogobrojne analize predstavljaju Jugoslaviju kao mrtav sistem bez klasnih podela – to su samo populacije koje su nazadovale u radost nacionalizma i zamenile jouissance feminine klasnim principom. 61 Dve slovenačke studentkinje.” Journal of Human Rights. Prema Močnikovom mišljenju. u ime „pragmatičke politike” i lenjinističke discipline.

1979).” Philosophy and Society. koje se odražavaju u internom pluralizmu subjekta koji govori sa određenog istorijskog i geografskog položaja kao čvorne tačke „knjigovodstva tragova”. Gramšijeva „intersubjektivna istorija” ne samo da donosi olakšanje Kristevoj i Žižeku. Sklon sam da tvrdim. odgovorna za teror u državi. Intimna demokratija Kristeve zasnovana na drugosti i toleranciji oštro je suprotstavljena Žižekovom insistiranju na kulturi kao državi. Umesto sopstva kao apstrakcije Gramši nudi intersubjektivnost istorija. prevela sa engleskog Drinka Gojković. Preispitujući Močnikovu verziju hijerarhijske strukture balkanizma. 25 = Edvard Said. A za oboje to je iskupiteljski program. istorijske i geografske raskrsnice svog života kao heurističan izvor novih saveza i otpora. lenjinizmu. Žižek se. “The Search for Redemption: Julia Kristeva and Slavoj Žižek on Marx. 35 . maoizmu. (New york City. Njegova opservacija i iskustvo sa formiranjem klasnog identiteta u ekstremno raznolikim kulturnim i ekonomskim regionima ranih 1920-ih u Italiji pomoglo mu je da postane svestan značaja kulturne raznolikosti u produktivnom klasnom konfliktu obnavljanja 62 Roland Boer. Prema Gramšijevom mišljenju.1 1 (2007): 174. Na ovom putu napustila je hegelovske dijalektičke osnove marksizma. (New york City. preskače nametnute podele i otvara strateške prilike za pružanje otpora hegemonji. To jest. Gramšijeva „filozofija praxis” osporavala je ne samo Dekartov subjektivitet o čistom cogito već i Dekartovo uzdizanje apstrakcije iznad čula. Antono Gramsci. I ova ultimativna vernost takođe je centralna široj kontekstualizaciji njihovog „intelektualnog rada” kroz elaboriranje Gramšijevih principa. 32. Ny: International Publisher. 2000). Selections from the Prison Noteboooks. subjekat koji deluje sa različitih tačaka otpora izvan političkih institucija i tradicionalnog marksističkog revolucionarnog razmišljanja. 63 Edward Said. vratio svemu što je Kristeva napustila: hegelovskoj filozofiji negativnog. koji se oslanjaju na univerzalnu šemu Lakanovog rascepa subjekta. Orientalism. Quintin Hoare and Geofrey Nowell Smith (eds. u daljem tekstu izvor naveden u zagradi kao Prison. negirajući time Dekartov isključivi subjektivizam. a naročito Hegelovu filozofiju države – koja je. ruralna južna Italija – kao nešto što će imati uticaja na njegov kasniji rad sa radničkim pokretom u severnoj Italiji i na njegovu intelektualni praxis uopšte. Orijentalizam (Beograd: Čigoja štampa. 1971). Psychoanalysis and Religion. 324. već i upućuje na Gramšijevo poreklo – siromašna. Moram da priznam da sam malo skeptičan u vezi sa Boerovom tezom da Kristeva i Žižek na svoje različite načine sublimiraju izgubljeni socijalizam kroz psihoanalizu i hrišćansku ljubav.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá marksizmu (u Žižekovom slučaju). upravo suprotno. Ny: Vintage Books. prema njenom mišljenju. s druge strane. naglašavam ovde – još jedanput – da su Kristeva i Žižek ultimativno vertikalno verni Dekartovom racionalizmu i univerzalnoj subjektivnosti. da im psihoanaliza i hrišćanska ljubav dozvoljavaju da se opuste i uživaju u kontradikcijama kapitalizma. politici radničke klase i mržnji.”62 Kristeva je pratila Arentinu (Arendt) politiku personalizovanog narativa i opšte estetike i Hajdegerovo radikalno povlačenje iz instrumentalne racionalnosti u autentičnu intimnost i terapiju.).63 Gramši je takođe mogao da konceptualizuje intimne. na osnovu Gramšijeve emancipatorske epistemologije praxis.

Ulf Hannerz. Kristeva i Žižek implicitno usklađuju podređenu geografiju Balkana sa globalnim kapitalizmom. “Narcissism. 67 Eli Zaretsky. 1928. godine. H.68 64 Stuart Hall.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá i proširenja marksističkog ekonomskog determinizma. diskurzivno podvrgavajući taj region Evropskoj uniji – novoj supersili – i njenom kulturnom univerzalizmu. Weiler.H. H.” Journal of Communication Inquiry (1986). koja je ranije slavljena kao ponovno otkrivanje prosvetiteljskog idealizma.65 što je bila Gramšijeva karakterizacija visokofunkcionalne američke radničke klase. Personal Life and Identity: The Place of the 1960s in the History of Psychoanalysis. 176-77. Razgovarajući o edipovskom erotizmu kao strukturnoj potrebi evropskog jedinstvenog tržišta. 65 Prison (281). transcendentan i u potpunosti modernistički.H. 66 J. racionalan. Vajler (J. Demografska funkcionalnost i univerzalna subjektivnost su dve apstrakcije koje stoje umesto. Korištenjem psihoanalitičke teorije i jezika želje.).H. “To be European Citizen. Kristevin „kosmopolitizam” zavisi od zazornosti njenog bugarskog porekla a Žižekov univerzalizam od zamene „konsupstancije” geografskog prostora sa „praznim označiteljem”. Charles Westin (eds. Ovaj proces se podudara sa potražnjom ujedinjenog evropskog tržišta za „racionalnim demografskim sastavom”. 2000).H. Gramši je već „pronašao vezu između fordizma i psihoanalize”67: Istina je da se nova vrsta čoveka kakvu zahteva racionalizacija proizvodnje i rada ne može razviti sve dok seksualni instinkt ne bude pogodno rešen i dok ne bude racionalizovan. upravo je to: univerzalan. 64 Njegova sposobnost da uvrsti svoj rodni siromašni deo Italije u intelektualni praxis u suprotnosti je sa psihoanalitički posredovanim razdvajanjem intelektualnog stvaranja Kristeve i Žižeka od njihovog sopstvenog geopolitičkog porekla na Balkanu. J. in Nationalism and Internationalism in the Post­Cold War Era. Culture & Society 13. 68 Prison (296–97).” Psychoanalysis. Eros and Civilization”. 66 Vajlerova formulacija jedinstvenog tržišta kao sinteze ekonomije i transcendentne racionalnosti potvrđuje Delezovu (Deleuze) i Gatarijevu (Guattari) koncepciju globalnog kapitalizma kao jedinstva nacija i nacionalnih identiteta strukturiranih oko edipalne želje. psihoanaliza je diskurs moći sa posebnim implikacijama na Balkanu. Pišući iz svoje zatvorske ćelije. (2008): 95. i kombinuju dve stvari: enterijer individualca i eksterijer tržišta. Kao što sam pokazao. 10 (2): 5-27. (London: Routledge. 36 . univerzalne strukture civilizovanog subjekta. Weiler) objašnjava vezu između ekonomije i kulturnog univerzalizma koji podržava edipalnu strukturu: Ne samo da su se lokalni proizvodi našli pod pritiskom već su i nacionalni proizvodi izgubili svoju prepoznatljivost. Edipalna struktura zasnovana na zakonu kastracije predstavlja samu srž kapitalizma. Sam transnacionalizam Zajednice. Kjell Goldmann. “Gramsci’s Relevance for the Study of Race and Ethnicity.

Geografski asketicizam Kristeve i Žižeka pokorava Balkan glavnom označitelju edipalne ortodoksnosti brišući heterogenost istorija i ljude. ili kada Žižek priziva „Ime oca” da se preda Zakonu.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Drugim rečima. Umesto Gramšijevog modela socijalne praxis kao jedinstva mentalnog rada i rukodelje. Produktivnost rada. keY Words: Žižek. foreigner. zbog kontradikcija koje stvara i perverzija koje joj se pripisuju. Psihoanaliza Balkana je primer za to. jedinstvenom tržištu evropskog simboličkog. njihov intelektualni zadatak univerzalizovanja krize postkomunističkog Balkana postaje samoorijentalizacija. in their cultural-political analysis. kristeva. rešava kontradikcije kapitalizma primenom edipalne strukture na intimnu samoidentifikaciju radnika. kao prilikom stvaranja novog mita o „divljaku” na seksualnoj osnovi (uključujući odnose između roditelja i dece). Kristeva i Žižek nude radikalnu podelu između dva. oni istinski veruju da je čist kapitalizam – De Golova verzija kod Kristeve ili Maova verzija kod Žižeka – bolji nego život u uslovima pale modernosti. julia kristeva and slavoj Žižek developed a unique discourse within psychoanalysis . Ali.69 U ovom kratkom paragrafu Gramši se bavi odnosom industrijskog kapitalizma i edipalne strukturacije rada. što će postati zazorno. emigrant.the psychoanalysis of balkans . Kada Kristeva naziva Bugarsku svojim „materinskim prostorom”. racionalizacija proizvodnje zahteva „intimnu pobunu” protiv presimboličke seksualnosti i zahteva da se erotika stavi pod znak univerzalnog Zakona kao preduslov za uspešnu primenu fordističkih principa na industrijsku proizvodnju i razvoj „nove vrste radnika”. in their case. conservative radicalism of the balkans Geo-psychoanalysis summarY: in 1990s. bjelic@maine. Kristeva i Žižek su univerzalizovali krizu globalnog kapitalizma primenjujući univerzalnost ljudskog subjektiviteta. Psihoanaliza. which is based on the self-orientalization and geopolitical deidentification with the balkans as a pre-condition for its cosmopolitan and universal identity. za razliku od Gramšija. u svojoj dvojnoj ulozi promovisanja jezika seksualne emancipacije i ustrojavanja seksualnosti. Gramsci. said. ima intimnu erotičnu dimenziju. the foundation for this approach originates from the conservative politics of the signification of the primitive. that is. Otuda učestalost apela na „prirodu” u ovoj oblasti. primećuje on. to the geography of the dominant eurocentric other.in which the maternal geographical space is presented as the pathological equivalent to the oedipal phantasm of the archaic mother. the subject has to separate radically and sucumb to the authority of the symbolic father. Gramši smešta psihoanalizu u sam centar fordističkog modela: Regulisanje seksualnih instikata. balkans. freud. from which. 37 . dodeljivanje njihovom sopstvenom intelektualnom radu i zadatak upravljanja željom „nove vrste radnika”. according to the oedipal relationship. neoznačena želja ometa planirane uslove proizvodnje.edu 69 Prison 294-95. mother. psychoanalysis. izgleda posebno „neprirodno”. „Psihoanalitička” literatura je takođe vrsta kritike regulisanja seksualnih instikata u obliku koji često podseća na prosvećenje. a sa tim i erotiku otpora.

termin tolerancija počeo je da se vezuje za razne aspekte svakodnevnog života. ostavljajući utisak da islam nije kompatibilan s pojmom evropske tolerancije. ključne reči: (ne)tolerancija. uvod Koncept evropske tolerancije ide ruku pod ruku s projektom liberalizma. kriterijumi za to šta treba ili ne treba tolerisati često se razlikuju od zemlje do zemlje članice eu.5(4) branislav radeljić univerzitet istočni london. velika britanija odsek za međunarodnu politiku islam kao izazov evropskoj toleranciji? saŽetak: ovaj rad govori o tome da evropska unija nastoji da se izbori za razumevanje i primenu tolerancije. sve veća prisutnost islama još više produbljuje debatu pošto se odnos prema njemu stalno uzima kao mera za toleranciju. Detroit. međutim. 102. koncept evropske tolerancije „sa svojim filozofskim utemeljenjem i političkim ciljevima. u kojima je religija često dominirala.”1 S vremenom. Evyatar. u tolikoj meri bile važne da su ovi prvi često bili prikazivani kao daleko superiorniji.647. 38 . Wayne State University Press. Vredi se prisetiti da su u samoj Evropi razlike između njenih zapadnih i istočnih krajeva. jedan od poslednjih ratova u Evropi – rat u Bosni i Hercegovini (1992–1995) – ubrzo po izbijanju pretvorio se u verski rat u kome su se hrišćani (i katolici i pravoslavci) i muslimani borili jedni protiv drugih zbog razlika u veroispovesti. tj. 1996. dok evropske vlade tvrde da su predane borbi za toleranciju i jedinstvo u raznolikosti. The Days and the Seasons. MI. one zagovaraju i donose zakone koji otežavaju poziciju muslimanskog stanovništva u evropi. rezultat je ustrajnih nastojanja različitih suprotstavljenih naroda koji u biti nisu bili nimalo tolerantni. evropska unija. Pored toga.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 28(4) udc 316. kako je u jednoj studiji ispravno primećeno. islam. 1 Friesel. što je institucionalni modus vivendi koji stvara i obezbeđuje prostor za mirnu koegzistenciju mnogih različitih stilova života. katoličkih i pravoslavnih hrišćana. U stvari.

3. godine. socijalnih ili nacionalnih razlika. neki zapisi o (ne)toleranciji Godine 1986. politike isključivanja ili uključivanja. tadašnja Evropska zajednica usvojila je Deklaraciju protiv rasizma i ksenofobije. mali broj džamija i povremeni skupovi u predgrađima evropskih glavnih gradova nisu predstavljali predmet vredan javne diskusije.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Tačno je da je prisustvo islama u Zapadnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata bilo gotovo nezametljivo. jer za njima više nije postojala potreba. Vol.” International Migration Review. oni su „naglasili važnost adekvatnih i objektivnih informacija i upoznavanja svih građana sa opasnostima koje nose rasizam i ksenofobija. pošto su mnogi od njih već bili druga generacija imigranata. ali u državi u koju su dolazili. 2004. koja nije imala želju da se vrati. Ova politika nije bila uspešna. “Religion and Incorporation: Islam in France and Germany. 4 Isto. verskih. 38. mnoge evropske vlade odlučile su da daju subvencije imigrantima. čini se da ih praksa ignoriše. dosta prostora je dato i formalnim i neformalnim debatama o evropskom identitetu vis-à-vis muslimanskog identiteta. No. Council and Commission. i shodno tome „energično osudili sve oblike netolerancije. i na privrednu recesiju koja je usledila. Turskom). kada je postalo jasno da je evropski ekonomski napredak bio uslovljen dodatnom radnom snagom. ubrzo nakon toga je došlo do procesa ponovnog okupljanja porodica. afera „marame” u Francuskoj 1989. “Declaration against Racism and Xenophobia. Međutim. Iako su prvi talas imigranata činili mahom muškarci koji su tražili posao da bi izdržavali svoje porodice u domovini. Iako mnoge od ovih debata nude neutralnu sliku stvarne situacije i predlažu neophodne korake kako da se ona popravi. Kao odgovor na naftnu krizu iz 1973. C158/1. što je dovelo do brojnih bilateralnih sporazuma sa muslimanskim zemljama (Alžirom. ovaj trend se promenio 1960-ih.”4 Na primer. 3 European Parliament.”3 U isto vreme. neprijateljskog ponašanja i upotrebe sile protiv osoba ili grupa ljudi zbog rasnih. 39 . Deo koji sledi pozabaviće se nekim zvaničnim dokumentima koji sadrže klauzule o (ne)toleranciji i o tome kako su prošli u stvarnosti. Marokom. pokreta i nasilnog ponašanja […] često usmerenog prema imigrantima”. služila je da se demonstrira kako pridržavati se različitih vrednosti u Evropi može da bude veoma problematično. No.”2 Baš u tom trenutku pojavila su se pitanja u vezi sa sve većom prisutnošću islama u Evropi. Shodno tome. Riva. Njeni potpisnici su priznali „postojanje i porast ksenofobičnih stavova. Sukcesivni talasi imigranata i povećan broj muslimanskih zajednica širom Evropske zajednice 1980-ih doveli su važnost islama do te mere da je on postao „činilac u diskursu akcije i reakcije. Iako 2 Kastoryano. kao i potrebu da se spreče i osujete svi oblici diskriminacije. 25 June 1986. kada su tri devojčice došle u školu s maramama i odbile da ih skinu. rođena tu gde živi.” Ofcial Journal of the European Communities. ne bi li se oni vratili svojim kućama. kulturnih. 1234-1255: 1238. tolerancije i netolerancije.

7 Todorov. koje se shvataju kao razlike između ‘dobrih nas’ i ‘loših njih’. savešću i verom. relevantnost Deklaracije iz 1986. 150. Aaron. 27 June 1990. “The Declaration of Principles on Tolerance. Islam. mada ponekad možda na nevažne načine. and Tolerance: Conceiving Coexistence.8 5 “Resolution of the Council and the Representatives of the Governments of the Member States. The Fear of Barbarians: Beyond the Clash of Civilizations. U svojoj izuzetnoj studiji.org/cpp/uk/declarations/tolerance. 2010. […] To znači da je osoba slobodna da se drži svojih ubeđenja i da prihvata da se drugi drže svojih. komunikacijom i slobodom mišljenja. No. Savet i predstavnici vlada zemalja članica doneli Rezoluciju o borbi protiv rasizma i ksenofobije i naveli neke od instrumenata koji bi u jednom trenutku mogli da posluže u tu svrhu: razne zakonske mere. 40 . razvijanje „građanskih opredeljenja i vrednosti pluralizma i tolerancije” putem obrazovanja i uz uključivanje medija „u eliminisanju rasnih predrasuda i promovisanju harmoničnih odnosa među različitim zajednicama koje žive u Evropi. potvrđena je kada su 1990. 10/07/2011. Palgrave Macmillan. […] To takođe znači da se ničiji stavovi ne smeju nametati drugima. 6 Tyler.”7 Godine 1995.” Ofcial Journal. otvorenošću. […] Ona uključuje odbacivanje dogmi i apsolutizma i afirmiše standarde postavljenje od strane internacionalnih institucija za ljudska prava. već takođe i politička i zakonska obaveza. New york. prihvatanje i sposobnost da cenimo bogatu raznolikost kultura našeg sveta. the West. 2.” Internet: http://www. Todorov je proučio sve veću popularnost ksenofobične desnice diljem Evropske unije i ukazao na značaj razlike mi-oni za njihove pristalice: „Mi branimo slobodu. Cambridge. Ny. kao što je na jednom drugom mestu primećeno: „Postmoderni relativizam Zapada mnogi muslimani doživljavaju netolerantnim prema onim tradicionalnim muslimanskim zajednicama koje se pridržavaju sistema apsolutnih vrednosti.”6 Kada je ovo rečeno. obrazovne institucije i mediji viđeni kao činioci koji su u stanju da promovišu i neguju toleranciju. Tzvetan. religije i javnog mnjenja dovede u tešku situaciju. 8 UNESCO. C157. Ona se neguje znanjem.pdf. Kasnije.”5 Tako su zakoni. razumljivo je da je pojam (ne)tolerancije u velikoj meri uslovljen kulturnim okolnostima i. naših načina izražavanja i postojanja kao ljudskih bića. dok oni na naše reči odgovaraju nasiljem i ubistvima. […] Tolerancija nije odobravanje. Takva potreba je potakla sledeće pitanje: „Da li smo mi po prirodi skloni da budemo netolerantni?” Zapravo. Mnogima u islamskom svetu čini se da je preterani individualizam zapadnjačkih demokratija u suprotnosti s njihovim tradicionalnim naglašavanjem vrednosti zajednice i grupne solidarnosti. Meeting within the Council of 29 May 1990 on the Fight against Racism and Xenophobia. Polity Press. preciznije. 2008. […] To nije samo naša moralna dužnost. milost ili popustljivost.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá je sudskom odlukom poništen. države članice Uneska proglasile su i potpisale Deklaraciju o principima tolerancije. slučaj „marame” uspeo je da odnos između države. razlikama između ‘nas’ i ‘njih’. One su se složile da je tolerancija poštovanje.unesco.

Holandiji. ako je ona zakonski regulisana. ukazivanje poštovanja prema nekoj drugoj kulturi ne mora nužno da znači da je prihvatamo. 2004. dok je sfera javnog ostala ignorisana. 4. 63. obrazovanjem. Italiji. U stvari. moguće je udovoljiti nekim zahtevima tolerancije. Suprotno nekim ranijim stavovima. The Balkan Wars: Conquest. smatra se da je tolerancija tesno povezana sa sferom privatnog. ali koje u stvari reflektuju kulturne vrednosti dominantnih društvenih kategorija. ali šta ćemo da radimo s jakom ksenofobičnom desnicom u Austriji. Revolution and Retribution from the Ottoman Era to the Twentieth Century and Beyond. Još jedan sporan aspekt ove deklaracije jeste to što se moralne dužnosti i zakon stavljaju u istu ravan. Cambridge. pristupom informacijama. rata i ljudske patnje u tolikoj meri da je to užasno za zapadno društvo. U svom istraživanju. sama reč ‘Balkan’ asocira na slike intrige. Čak je i u samoj Evropi uvek postojala podela na zapadne i istočne regione.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Nije teško primetiti da ova deklaracija pruža set ambicioznih ali nekonkretnih ideja vezanih za sam koncept tolerancije. i zbog toga neke zemlje imaju bolje ocene od drugih. teritoriji na jugoistoku Evrope. Deklaracija je snažno podržala očuvanje sopstvenih ubeđenja. balkanskim zemljama nedostaje čisto zapadnjačka orijentacija i one sa sobom nose previše kulturnog tereta da bi pripadale evropskom klubu. David. Danskoj. Citizenship and National Identity. Prema mišljenju nekih. 41 . U svojoj raspravi o Balkanu. predstavljanje tolerancije kao zakonske obaveze moglo bi biti uspešnije. Belgiji. Konačno. 2000. Miler je ustanovio razliku između ove dve sfere i zaključio da „politika tolerantnosti podrazumeva dopuštanje grupama da iskažu svoj identitet i da izraze svoje kulturne vrednosti privatno ili putem asocijacija njihovih članova”. 10 Miller. što ne mora biti slučaj.”10 Slično kao i Deklaracija Uneska. Francuskoj. kao što ni prihvatanje druge kulture ne mora da znači da je cenimo. kao da oni nadopunjuju jedan drugi. Ovakvo svrstavanje problematično je zbog dobro poznatih kulturnih razlika i različitih kriterijuma o tome šta tolerisati a šta ne. Uz to. Skandinaviji. sa zemljama koje su poznate baš po gorepomenutim sistemima? Sve veća popularnost desničarskih partija u Evropi ukazuje na to da obrazovanje i sloboda mišljenja pre doprinose razvoju netolerancije nego tolerancije. Prvi 9 Gerolymatos. Polity Press. Ono što ovi eufemizmi kriju je možda želja da se Balkan nalazi bilo gde izvan Evrope. Staplehurst. Zapadnjački lideri nazivaju ovu regiju stražnjim vratima Evrope. Spellmount. ‘prihvatanje’ i ‘cenjenje’.”9 Deklaracija Uneska naglasila je važnost obrazovanja. Prvo. balkanskim buretom baruta ili pragom Evrope. što sve zajedno zvuči kao validan instrument za promovisanje tolerancije. André. informisanosti i slobode izražavanja. ona sadrži termine kao što su ‘poštovanje’. dok se „sfera javnog onda rukovodi normama koje se čine univerzalnim i kulturološki neutralnim. i ono onemogućava shvatanje tolerancije kao moralne dužnosti. Bilo kako bilo. nastojanja Ujedinjenih nacija da uspostave toleranciju identifikovala su pet načina kako da se nosimo s netolerancijom: zakonima. individualnom osvešćenošću i lokalnim rešenjima. jedan naučni radnik je rekao: „Danas.

Savetovano je da se „organizuje mreža među običnim ljudima. jer „netolerancija veoma često ima korene u neznanju i strahu: strahu od nepoznatog.”13 Četvrti način je pokazao važnost individualne svesti o „netrpeljivosti. 12/08/2011. ‘islamofobijom’ ili ‘antimuslimanskom diskriminacijom. nacija.org/new/en/social-and-human-sciences/themes/human-rights/fightagainst-discrimination/promoting-tolerance/. da se zabrane i kažnjavaju zločini iz mržnje i diskriminacija manjina. 15 Isto. uvredama i rasističkim vicevima. tolerancija treba da potekne sa individualnog i lokalnog nivoa. da se demonstrira solidarnost sa žrtvama netolerancije. Working document LIBE 102EN.” Directorate-General for Research. pošto „oni koji raspiruju mržnju često počinju tako što identifikuju prag tolerancije javnog mnjenja. Jedno istraživanje Evropske unije o muslimanima širom EU otkriva da je „u proseku 1 od 3 muslimana ispitanika bio diskriminisan u proteklih 12 meseci. koji su primeri individualnog izražavanja netolerancije. 14 Isto. od drugih kultura. 11/08/2011.europa. Najviši nivo diskriminacije dešava se na poslu.. a da je 11% bilo žrtva zločina na rasnoj osnovi.” Internet: http://www. da se diskredituje propaganda mržnje.”15 Poslednji dokument koji bih ovde pomenuo jeste Antidiskriminatorna politika EU iz 1997.”12 Treći način borbe protiv netolerancije bio bi putem informisanja. Ovaj poduži dokument je naglasio da je „problem rasne diskriminacije otišao dalje od neopravdano nejednakog tretmana na bazi boje kože”. daju lažne statističke podatke i manipulišu javnim mnjenjem plasiranjem dezinformacija i predrasuda. islam kao izazov Današnje shvatanje ‘(ne)tolerancije’ često je povezano sa verskim razlikama. što je rezultiralo „fenomenom u porastu. kojoj su neki ljudi svakodnevno izloženi. 12 Isto.”14 Na kraju. Netolerancija je takođe usko povezana s preteranim osećajem sopstvene vrednosti i ponosa. Internet: http://www. stereotipima. što znači da bi globalno bila vidljiva. Malo je verovatno da će ljudi bez državljanstva i oni koji su najkraće živeli u zemlji prijaviti slučajeve diskriminacije. bilo je očigledno da ni zvanični ni naučni predlozi kako postati i ostati tolerantan nisu bili predodređeni da utiču na evropsko društvo.. 42 . 13 Isto.eu/workingpapers/libe/102/default_en.unesco. bilo ličnim. veroispovesti.”11 Drugi način je naglašavao ulogu obrazovanja. peti način je zasnovan na lokalnim rešenjima. žigosanju. od drugog. Oni zatim razvijaju pogrešne argumente. U stvari.htm. nacionalnim ili religioznim.europarl. i ovaj priznaje da problem postoji.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá način je optimistično video vlade kao „odgovorne za to da se sprovode zakoni o ljudskim pravima. 16 “European Union Anti-Discrimination Policy : From Equal Opportunities between Women and Men to Combating Racism. 11 “A Global Quest for Tolerance.’”16 Kao i mnogi drugi dokumenti nastali 1980-ih i 1990-ih. ali ponovo bez ikakvog rezultata u praksi.

Cary J. 09/07/2010. zavisno od prilike.” in William Sweet (ed). mnogi naučnici koji izučavaju društvo složili bi se da „spremnost da se toleriše bilo koja ideja ili praksa ima negativan uticaj na zajedničke vrednosti na kojima se temelji zajednica. Takvo verovanje implicira da evropski lideri koji se bave ovim veoma osetljivim problemima imaju dvostruke standarde. Etničko poreklo i način odevanja često imaju prednost nad nivoom obrazovanja i stručnosti. 3-4. kao i volja da se stupi u akciju s drugima. apstraktni procesi u kojima konkretne. da li to znači da nam je potrebno više obučavanja kako da postanemo tolerantniji? Prema Ignatijevljevom mišljenju. Jer rasizam i netolerancija su. Lanham.eu/fraWebsite/attachments/EU-MIDIS_MUSLIMS_EN.pdf.”20 Naravno. čak i ako to podrazumeva izvesnu žrtvu sa naše strane. na konceptualnom nivou. stvarne individue u svoj svojoj posebnosti bivaju depersonalizovane i obezličene. Philosophical Theory and the Universal Declaration of Human Rights. Ottawa.”17 Ovo istraživanje je važno ne samo zato što pokazuje da biti musliman u EU može biti veoma teško već i zato što ono preispituje neke od aspekata kojima se Unija do sada ponosila. Ny. „Glavni zadatak pri učenju ‘tolerancije’ jeste da pomognemo ljudima da vide sebe kao pojedince.europa. Što se tiče pitanja tolerancije. solidarnost „implicira da razlike koje postoje između pojedinaca nisu važne – da postoji prepoznavanje zajedničkih interesa. Internet: http://fra. poput poštovanja različitosti i inkluzije. 20 Sweet. 18 Ignatief. Michael. Ovo ne znači da svaki član zajednice mora biti posvećen potpuno istom sveobuhvatnom konceptu dobrote. Albany. Zato ovo znači da isticanje da postoje neki duboko uvreženi zajednički standardi definiše granice odbijanja i prihvatanja u okvirima bilo koje istinske zajednice. ON. 1999. 19 Nederman.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Kada se radi o razlozima za neprijavljivanje incidenata. 2003. Diskriminatorna politika u zapošljavanju dovodi do zaključka da EU nije toliko otvorena koliko se predstavlja. 43 . William. MD: Rowman & Littlefield. Dakle. and John Christian Laursen (eds). koji se kreću od favorizovanja različitosti i inkluzije do ignorisanja istih. davanje konkretnog odgovora na postavljeno pitanje nije lak zadatak. nerazmatrani spoj ličnog i grupnog identiteta na kome počiva rasizam. ili svedene na nosioce osobina omražene grupe. “Nationalism and the Narcissism of Minor Diferences. Na primer. pa zatim da i druge vide tako – to jest. Theorizing Nationalism.” in Ronald Beiner (ed). “Solidarity and Human Rights. da problematizuju taj nepromišljani. University of Ottawa Press. 91-102: 101. “Data in Focus Report: Muslims”. 213-231: 216. 59% muslimana ispitanika veruje da se ‘ništa ne bi dogodilo ili promenilo njihovim prijavljivanjem’ […] Etničko poreklo je glavni uzrok diskriminacije […] Svega 10% je izjavilo da misli da je do diskriminacije koju su oni doživeli došlo isključivo iz verskih pobuda.”18 Ipak. Difference and Dissent. današnja Evropska unija je u ozbiljnoj nedoumici. Još više uznemirava činjenica da mnogi muslimani veruju da nema svrhe prijavljivati diskriminaciju.”19 Prethodna dva pristupa toleranciji automatski otvaraju sledeća pitanja: „Koliko daleko bi tolerancija trebalo da ide?” i „Da li je solidarnost moguća?” Slažem se sa Svitovim razdvajanjem dva termina: dok tolerancija „govori da postoje bitne razlike među pojedincima (kao kod pojma verske tolerancije)”. osim što 17 European Union Agency for Fundamental Rights. 1996. SUNy Press.

zvaničnici iz Brisela su optimistično prokomentarisali da „ako države žele da zajedno izrastu u održivu političku uniju. samo oko 2000 njih potpuno pokriva svoje lice. polnoj jednakosti i sekularnosti”.”25 Takva tvrdnja nam govori da koncept evropske solidarnosti najviše počiva na volji evropskih državljana. A15. 23 Gauthier-Villars. bez dobrih rezultata na polju tolerancije. 26/07/2010.eu/documents/documentlibrary/104214451EN6. Nakon uvećanja EU 2004.”21 Ovakav pristup pokazuje da su ove države spremne da pokažu netoleranciju prema svojim muslimanskim manjinama. oni ne mogu predvideti moguće reakcije.” The Economist.” Time. “France Advances Ban on Some Islamic Veils. nemoguće je postići solidarnost na širem planu i izvan granica. 44 . dok je solidarnost uglavnom otelovljena u diskusijama o saradnji isključivo između ‘pravih’ Evropljana. Ova mikromanjina bila je dovoljna da Nacionalna skupština donese nacrt zakona jula 2010. Razlika između tolerancije i solidarnosti još je evidentnija kada se pojave netolerantna dela. Ona mora biti više nego institucionalna solidarnost. Ovaj raskorak postoji zahvaljujući činjenici da su koncepti (ne) tolerancije prvenstveno relevantni za diskusiju o vezi između ‘pravih’ Evropljana i ‘drugih’ Evropljana. jer su i oni Evropljani – nije nešto što se može nametnuti sa vrha. a oni koji se na nju ogluše bivaju kažnjeni novčanom kaznom ili zatvorom. “The Spiritual and Cultural Dimension of Europe: Concluding Remarks. Internet: http://www. Nju moraju osećati Evropljani kao pojedinci.24 Što se tiče pitanja solidarnosti.europa. što je karakteristično za sve veću Evropsku uniju. od solidarnosti se očekuje da se razvija i da jača kao fenomen koji potiče od običnih ljudi.economist. čini se da je njen potencijalno najopasniji aspekt prenebregnut: francusko vođstvo je ignorisalo činjenicu da se odlukom da se zabrane burke „može žigosati islam i prouzrokovati odbrambena reakcija” širom EU. neke evropske države volele bi da ona bude zabranjena. 25 Biedenkopf. 26 July 2010. što znači da 21 “A Bad Idea. 7.” The Economist. I zbilja.” The Wall Street Journal.23 Tako. David. Kurt. Od 5 miliona muslimana u Francuskoj. “The Moment.” Internet: http://cordis. koje dolaze sa vrha. Uz to. ako se govori o posledicama zabrane. 30/5/2011. 22 Citirano u Bobby Ghosh.pdf.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá se burka vidi kao simbol „represije koju žene trpe u islamu” i pretnja „sigurnosti. Ova solidarnost mora biti jača nego univerzalna solidarnost […] evropska solidarnost – spremnost da se otvori novčanik i da se posveti život drugima. zabrana je primenjena i na državljane i na posetioce u Francuskoj. Evropljani moraju da budu spremni na evropsku solidarnost. 18.com/node/16113091/print. 15 May 2010. Nasuprot netoleranciji koju često izazivaju zvanične odluke. 14 July 2010. ista razlika je ono što međusobno razlikuje neke evropske zemlje. dok francuski lideri opravdavaju zabranu kao pravi način borbe protiv verskog ekstremizma. u kome se kaže da „niko ne može na javnom mestu nositi odeću čija je svrha pokrivanje lice. mada bi „njeno zabranjivanje bilo ugrožavanje ličnih prava koja njihove kulture obično nastoje da zaštite. 24 “Running for Cover. Bronislaw Geremek and Krzysztof Michalski.”22 Kada je postala pravosnažna.

”26 U stvari. predstavljajući islam kao izazov evropskim vrednostima i pokušavajući da ograniče njegovo prisustvo. U ovom pogledu. 2009. Zapadu i toleranciji. a dozvoljavanje njegovog nošenja izuzetak. 308-321: 311. Jopke primećuje prisustvo različitosti: „Dok Francuska potiskuje privatno u korist javnog. prilično je iznenađujuće da je još 2004. Tajler je istakao da „koegzistencija zahteva kulturološku predanost toleranciji. U ovoj studiji o islamu. 3. do sada su bili mnogo uspešniji u ohrabrivanju netolerancije nego tolerancije. kao i trajni proces kulturnog angažovanja. Engleska ide u drugu krajnost stavljajući privatne iznad javnih vrednosti u državnom školstvu. Nakon donošenja ovog zakona. 45 . Na primer. diskusija o tome da li su razlike individualne ili grupne je irelevantna. autor jasno kaže. Francuska donela Zakon o laicitetu koji je u potpunosti preinačio prethodnu zakonsku postavku: pre ovog zakona.”30 To znači da se primena ovih zakona može dovesti u pitanje. “What Can Multicultural Theory Tell Us about Integrating Muslims in Europe?. usvajanje stava uzajamnog poštovanja. dok su se primale nove države u članstvo u EU i dok se raspravljalo o statusu kandidata nekih potencijalnih članica (od kojih neke imaju značajan procenat muslimanskog stanovništva). „tolerisanje nošenja vela bilo je zakonsko pravilo. dovele su do brojnih protesta širom sveta. 26 Joppke..” Political Studies Review. što je pokazalo jedinstvo muslimanske zajednice. sukoba političkih partija i donošenja novih zakona. 85. 2010. Vol. cit. a da ne pribegnemo nasilju. Polity Press. Iako ohrabreni nekim pomenutim službenim dokumentima. zato što je individualnost smanjena na minimum. Kako je jedan autor primetio: „Čak i među onim muslimanima koji u principu nisu bili uvređeni objavljivanjem karikatura i koji su duboko posvećeni pravu na slobodu govora ipak je bilo nekih koji su interpretirali odluku da se one objave kao signal da je ismevanje muslimanskih verovanja dozvoljeno i ohrabrivano. 27 Isto. u suočavanju sa očiglednim kulturološkim jazom i rezultirajućim razlikama između nas i njih radi se o (ne)toleranciji grupacija. „može da se pojavi samo ako velika civilizacijska briga to dozvoli. No. Aaron.”29 „Koegzistencija”. Ipak ovo nije jednosmeran fenomen: i Evropljani i muslimani često predstavljaju jedni druge kao zasebnu zajednicu. Veil: Mirror of Identity. op. 51. godine. Christian.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá su neke od njih tolerantnije i da pokazuju veću solidarnost prema sopstvenoj Drugosti. zabranjivanje vela je postalo pravilo. zabranjivanje istog bilo je izuzetak. Cambridge. U svojoj analizi o islamskim maramama u Zapadnoj Evropi. 28 Lenard. 30 Isto. Patti Tamara.”27 Kontroverza oko marame za glavu je demonstrirala kako kulturne razlike u Evropi mogu lako da se pretvore u veliku političku stvar vrednu parlamentarnih debata. 8.”28 Dakle. 107. 29 Tyler. prepoznavanje jednakosti ljudi. 106. ozloglašene danske karikature koje prikazuju islam na način koji su mnogi shvatili kao uvredljiv. Ova predanost toleranciji mora biti dovoljno ekspanzivna da obuhvati učenje toga kako da se ne složimo.

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá zaključak Ni kampanja Ujedinjenih nacija iz 1995. Ali. nisu uspele da spreče neke evropske države da donesu razne zakone koji su povećali rizik od uvećanja netolerancije.ac. keY Words: (in)tolerance. onda rasprava o islamu kao izazovu i ekstremnoj reakciji na evropsku toleranciju dobija svoju konačnu poziciju.uk 46 . ni ideja ‘Ujedinjeni u raznolikosti’. koja je postala zvanični moto Evropske unije 2000. da li to znači da bi vlade evropskih država bile u stanju da prime u članstvo muslimanske zemlje i da u isto vreme donose zakone protiv njih Drugih? Ako je tako. islam as a challenge to european tolerance? summarY: this paper argues that the present european union struggles with the understanding and application of tolerance. european governments while claiming to be committed to tolerance and unity in diversity. islam. prisustvo islama u Evropi u budućnosti će biti sve veće ako još neke zemlje (Turska. godine. However. the criteria as to what should or should not be tolerated often differ between the member states of the eu. Albanija. I dok je stav Evropske zajednice ostao uglavnom na pozicijama na kojima je i bio. Kosovo) postanu članice EU. da se uspostavi tolerancija. the growing presence of islam deepens the whole debate even further as it is continuously used as a measure for tolerance. promote and pass laws that undermine the position of the muslim population in europe. b. european union. leaving an impression that islam is not compatible with the notions of european tolerance.radeljic@uel.

47 .

48 .

49 .

1:81'272(497) udc 81'246. kulture i života nacionalnih manjina.T. kao i odnose između oficijelnih (nacionalnih) jezika i jezika manje zastupljenosti u upotrebi (manjinski. kulturno-civilizacijskog nasleđa. broj 178002. takva vrsta nasilnog diverziteta može dovesti Rad je napisan u okviru projekta Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Znanje će zauvek vladati neznanjem. * 50 . James Madison (pismo upućeno V. postojanje jakih demarkacionih granica na balkanu utiče na poziciju i kvalitet jezika.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 323.3(497) predrag mutavdžić univerzitet u beogradu. Beriju /W. srbija filološki fakultet katedra za neohelenske studije anastasios kampuris (anastassios kampouris) univerzitet u patrasu. avgusta 1822) saŽetak: u radu autori nastoje da prikažu u osnovnim crtama trenutnu jezičku sliku na balkanu. Barry/4. a ljudi koji žele da budu sopstveni vladari moraju se naoružati silom koju znanje daje. and a people who mean to be their own governors must arm themselves with the power which knowledge gives. Jezici i kulture u vremenu i prostoru. stvaranje novih administrativno-političkih granica utiče na veštačko pravljenje novih jezičkih formi.T. kao i drugih nerešenih pitanja. srbija filološki fakultet Granice jezičkog identiteta na balkanskom poluostrvu* Knowledge will forever govern ignorance. bilo manjinskim i/ili etničkim. etnički). Grčka fakultet za društvene nauke odeljenje za filologiju saša savić univerzitet u beogradu. još uvek postoji surevnjivost kako između balkanskih naroda tako i između njih i brojnih manjinskih i etničkih zajednica. ovakav odnos neminovno se reflektuje i na odnos prema balkanskim jezicima. bilo nacionalnim. neosporno je da zbog istorijskog tereta.

Stroga kontrola je uspostavljena iz prostog razloga što su uplivi i političkih i simboličkih dimenzija u jezik dominantni. koji su bili pripojeni Čehoslovačkoj. Upravo ovim činom su granice jednog prilično široko zastupljenog jezika svedene na relativno uske granice malih država.) kod balkanskih naroda. Nema nikakve sumnje da se iza političko-simboličkih uticaja kriju snažni nacionalni (donekle i nacionalistički) interesi svake nacionalne elite ponaosob.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá do nastanka ili produbljenja nacionalnih. unutar kojih su oficijelni status dobili jezici većinskog stanovništva tih država. dominacija oficijelnog jezika države i kulture većinskog stanovništva donekle ugrožava kako sve druge oblike kultura tako i druge jezike i njihove govornike. međunacionalni konflikti mogu se prevazići jedino putem izgrađivanja novog. te da uspostavi znak jednakosti između njih putem ukazivanja na brojne sličnosti i podudarnosti. Nakon završetka I svetskog rata i potpisanog mira u Trijanonu 1920. savremeni načini komuniciranja u svetu i u evropskoj uniji zahtevaju sasvim drukčiji pristup jezičkom pitanju u vidu teorije multipismenosti. kulturnih. 1. Kraljevini 51 . u smislu da se nacionalne elite svake države trude da prikažu svoj jezik kao lingvistički različitim. multipismenost predstavlja jednu od mogućnosti rešenja složene i osetljive nacionalne i jezičke situacije u vidu koncepta bilingvizma i multilingvizma. dakle službeni. Molnár 2001: 262). nacionalnih itd. etičkih. uz dužno poštovanje i uvažavanje svih jezičkih i nacionalnih identiteta. manjine. Koliko je sprega između nacionalizma i jezika snažna pokazuje raspad bivše SFRJ i formiranje zasebnih država na govornom području srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika. stvaranje savremenih balkanskih država od početka XIX veka do danas nalazi se u tesnoj vezi sa nacionalnim elitama koje su. u jeziku videle jedan od glavnih elemenata za jačanje nacionalnog identiteta i za uspostavljanje državnog teritorijalnog suvereniteta. Suštinski sagledano. Ono što bi bilo karakteristično za područje nekadašnjeg srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika jeste i činjenica da se svi nacionalni. koncepcijski posmatrano. civilizacijskih. multipismenost. religijskih i drugih sukoba. kultura. godine. društvo. jezici drže pod strogim nadzorom. identitet. u odnosu na onaj drugi. multimodalnog načina razmišljanja. u Mađarskoj su se mogla čuti jasna negodovanja zbog gubitka ogromnih delova mađarske države (gotovo 72%. uvodno razmatranje Na Balkanskom poluostrvu tokom čitavog XX veka i u prvim decenijama XXI i dalje je prisutan jak nacionalistički pritisak koji se neminovno odražava i na polje jezika. jezici. između ostalog. grupe. integracija. granica. ako ne i drugačijim. oslobođeni od nasleđa prošlosti i predrasuda te zainteresovani i motivisani za kontinuirano učenje balkanskih jezika. težište u planskoj jezičkoj politici balkanskih država u doglednom periodu treba da se stavi na izgradnju naraštaja koji će biti međukulturalno kompetentni. ključne reči: balkan. čiji bi osnovni zadatak bio da pomogne u prevazilaženju različitosti (jezičkih.

Tako je u Republici Bugarskoj jedini zvanični priznati jezik bugarski (prema statistikama govori ga 82. Predlog ministra prosvete i religije. kulturnu pa i civilizacijsku činjenicu: kada je 1907. što će reći u prva četiri razreda. odnosno Edrelj) i Kraljevini Srba. 52 .parliament. kojima bugarski nije maternji jezik. koji su motivisani romantičarskim principom „jedan narod.400. identiteti. predviđao je da se u svim osnovnim školama. ma koliko bile danas sve balkanske zemlje deklarativno demokratske. u Mađarskoj je izvršen svojevrsni lingvistički genocid prema drugim jezicima. jedan jezik”. Hr vata i Slovenaca (Vojvodina. Ovakav odnos prema mađarskom jeziku bio je sasvim opravdan. odnosno zabrane. godine mađarski parlament jednoglasno usvojio takozvani Aponjijev zakon. može se jedino opravdati izuzetno snažnim političko-nacionalističkim razlozima koji nikakvog lingvističkog. promene na ovom planu odvijaju se veoma teško.5% stanovništva kao maternji). Od 1909. Mađari u novoformiranim državama izgubili su privilegovani status u društvu. Drugim rečima. Drugim rečima. jedna država. Osim u društvenom i nacionalnom pogledu. pa do zatvaranja škola.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Rumuniji (Transilvanija. Baranja). počev od novčanih i zatvorskih. činjenica je da se i danas na Balkanskom poluostrvu susreću oblici negiranja kako jezičkog tako i etničkog i nacionalnog identiteta. Granice i jezici na balkanu Navedeni oblik jezičke isključivosti. kulturnog te religijsko-civilizacijskog utemeljenja i opravdanja nemaju. Za svako odstupanje od ovog zakona bile su određene stroge kazne. pošto su se u korenu promenili društveni i politički uslovi i pošto je ono donedavno „drugo” stanovništvo u svojim državama postalo većinsko. 2011: 132). potiranja ili čak negiranja postojanja drugih jezika na teritoriji jedne države. 1846–1933). U praksi je stvarnost nešto sasvim drugačija: pravo druge po brojnosti grupacije 1 Videti: http://www. budući da je tim činom ne samo izgubljen veliki broj mađarskih državljana (procenjuje se 3. Međutim. dok svi ostali manjinski jezici i dalje imaju nerešen status. Ne bi trebalo smetnuti s uma i jednu važnu istorijsku. alineja 2. 2. unutar Kraljevine Mađarske mora izučavati samo mađarski jezik i da se samo na mađarskom jeziku može predavati.bg/en/const/ . godine ovaj zakon je dopunjen dodatnim odredbama prema kojima se i nastava veronauke morala predavati i obavljati u školama na mađarskom (Teich et al. To je uslovilo da se broj osnovnih škola za mađarski živalj povećao za jednu petinu. grofa Alberta Aponjija (Albert György de Nagyappony. bez obzira na to što u drugoj glavi Ustava Republike Bugarske u članu 36. Mađari su izgubili i garantovanu povlasticu neprikosnovenosti upotrebe svog jezika. a da se broj škola s učenicima manjina smanjio za gotovo polovinu (Ernő 1989: 172). čime su u novim državama svedeni na prostu manjinu. imaju pravo da preko paralelnog učenja bugarskog jezika izučavaju i ispoljavaju svoj”1. stoji da „građani.000) nego je i doveden u pitanje njihov opstanak kao naroda (Frucht 2005: 359–360).

Ovaj sporazum garantuje priznanje grčke manjine u Republici Turskoj.aspx . pa se otuda može pročitati da pored 94% Grka.al/census2011/Temp. Razlog tome leži u činjenici da je sprega između svesti o nacionalnom identitetu i nacionalnog jezika izuzetno snažna. godine nigde se ne navodi podatak da pored Albanaca u Albaniji živi i neko drugo stanovništvo6. Socijalni aspekt je trostruk. 53 . albanskog. političke i društvene tokove.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/gr. U Republici Albaniji. godine kada je dvadeset jedan poslanik nacionalističke stranke Ataka jednoglasno protestvovao protiv odluke da se održi referendum o tome da se dozvoli emitovanje informativnog programa na turskom jeziku na Nacionalnoj televiziji Bugarske. odnosno da su pojava jednog jezika i njegovo određenje uvek uslovljeni. 6 Videti: http://census. proističe da je građanska elita.8% od ukupnog broja državljana Bugarske prema popisu iz 2011. čak 99% govori grčki5. 3 Turska manjina je priznata mirovnim sporazumom potpisanim u Lozani 1923. godine. kako u društvu tako i u naciji. da koriste maternji jezik dovodeno je u pitanje 2009.cia.bg/Census/Reports/2/2/R7. Videti: http://censusresults. takozvanih Pomaka2. čak do 95% ukupne populacije predstavlja albansko stanovništvo.pdf 5 Videti: https://www. Posmatrano iz ove perspektive. društvene i jezičke – koje se u dogledno vreme neće lako prevazići. jedina prestižna i vodeća snaga sposobna da formira državu i da organizuje naciju u noj. nikako prema nacionalnosti (εθνικότητα). Sva tri navedena primera nedvosmisleno ukazuju na to da na Balkanskom poluostrvu još postoje jasne demarkacione granice – nacionalne. sa jedne strane istorijskim faktorima.aspx. godine. 2 Reč je o gotovo 8. Shodno ovakvoj poziciji građanske elite. nosilac društvenog razvoja svih savremenih država u Evropi od XVIII veka do danas bilo je građansko društvo koje je nastojalo da celokupnu naciju ujedini na svim poljima života i rada. i pored toga što postoje manjine koje nisu zvanično priznate. tako i kod Bugara.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá u Bugarskoj.nsi. ne postoji4. Od ukupnog broja stanovnika.318 Turaka. odnosno o 588. 4 Videti: http://www. pošto zahvata sve ekonomske. nijedna druga manjina ili etnička grupa. Grka i Albanaca suvereno vladaju politolingvističke težnje koje određuju odnos nacije i jezika u svim dimenzijama. u zavisnosti od izvora koji se konsultuje). Kao i kod Južnih Slovena sa područja bivše SFRJ. U Preliminarnim rezultatima popisa stanovništva i naselja (Rezultatet paraprake e Cenzusit i popullsisë dhe banesave në Shqipëri) iz 2011. postoji 4% albanske populacije i 2% svih ostalih.tovima. ona je sebi odredila i ulogu jedinog arbitra u razrešenju uloge. a sa druge socijalnim (Škiljan 1988: 10). prema svim zvaničnim grčkim statistikama.html . Kada je reč o istorijskom aspektu. Gotovo istovetnu situaciju možemo uočiti u Republici Grčkoj: osim zvanično priznate turske manjine3. Grci prave razliku jedino na osnovu državljanstva (υπηκοότητα). forme i pozicije jezika. bugarskih Turaka. Pored zvaničnog jezika. poput grčke (3–6%. odnosno jezičkog diskursa kojim se ona služi. koja je u privrednom pogledu glavni nosilac celokupnog društveno-političkog i ekonomskog razvoja.gr/files/1/2011/07/22/apografh22. nijedan drugi manjinski jezik nije priznat.

dok član 6. Ova široka i teritorijalno duboka limitrofična zona.. ili čak odnose prevagu. Ova jezička politika protkana je snažnim islamskim religijskim i ekonomskim uticajima.int/ohr-dept/legal/oth-legist/doc/rs-constitution. Sa druge strane. mada se u alineji 2 kaže da „se ostali jezici mogu koristiti kao sredstva komunikacije i nastave”8 – u praksi to znači nešto sasvim drugo. U ovo određenje često se uključuju. Kordić 2010). Na taj način se preko razvoja posebnog jezičkog identiteta dodatno utemeljuje i potvrđuje nova muslimanska nacija koja i jezički treba da postane bliska sa drugim muslimanskim nacijama. Ratovi koje je Srbija svojevremeno vodila sa Bugarskom u XIX i XX veku u podjednakoj meri su se ticali i teritorijalnog proširenja. Prema Maklensijevom mišljenju. To će reći da se jezička slika na terenu nekada ne poklapa s onime što se nalazi u istorijskim knjigama ili što postoji u kolektivnom pamćenju jednog naroda. iako jezik kojim stanovništvo u Makedoniji govori nije srpski. koja je na srpskim geografskim i istorijskim kartama pre i posle balkanskih ratova označavana kao „Srpska Maćedonija”. Ova naciokratska jezička ideološka nastojanja su uglavnom protumačena kao dnevno-politička. u bosanski jezik je za samo dve decenije uveden veliki broj novih turcizama i arabizama kako bi se pokazala lingvistička različitost od hrvatskog i srpskog. Ustava Republike Srpske predviđa srpski. kako navode Pristli i Komanaru. budući da su obe strane tvrdile kako je stanovništvo na spornim teritorijama srpsko. Comanaru 2009: 7).doc . koji odnose katkada prevagu u odnosu na ostale. „identitet je postao univerzalna poštapalica našega doba [. Ustava Bosne i Hercegovine navodi samo dva. Bugarski 1993. nacionalna istorija). etnički i religijski elementi.gov. Pitanje granica rasprostranjenosti jednog jezika takođe je nerešeno. u vidu zahteva za povraćaj istorijskih područja matici. godine zagovaralo službeno uvođenje ekavice kao jednog od najvažnijih faktora ujedinjenja Srba iz Bosne sa Srbima iz Srbije.] prazna ljuštura koju je moguće napuniti bezmalo svakim sadržajem” (Priestly.ohr. 54 . sociolingvističkih. jeste takva jezička forma koja zaista poseduje odlike i srpskog i bugarskog jezičkog izraza.ba/v2/attachments/1952_Ustav%20Federacije%20 BiH%20sa%20amandmanima. u Republici Srpskoj se u više navrata od 1993.. Zbog toga je ova ideja vrlo brzo odbačena.ads. Takav je primer Makedonije. 8 Videti o tome detaljnije na: http://www. hrvatski i bosanski7. političkih. kao što su 7 Videti: http://www. Kako između jezika koji potiču iz iste jezičke porodice ili grane. dodvoračka vlastima u Beogradu i protivprirodna ijekavskom jezičkom idiomu Srba iz Republike Srpske. Iako je u Bosni i Hercegovini konsenzusom odlučeno da ne postoji jedan zvanični jezik nego zvanični jezici – član 7.pdf .ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Pitanje i jezičkog i nacionalnog identiteta na Balkanskom poluostrvu nije uspešno rešeno ne samo zato što se koriste različiti kriterijumi – poput lingvističkih. kao i u svim onim delovima Bosne i Hercegovine gde je većinsko stanovništvo muslimansko. bosanski i hrvatski. poznata u nauci kao Šopluk. ali i jezičkog identiteta. U muslimanskom delu Sarajeva. vrednosnih kriterijuma uzajamnih razumljivosti (Katičić 1992. odnosno bugarsko. pošto su glavni privredni faktori saradnje Turska i sve zemlje arapskog govornog područja. nego i zato što se u određenje jednog identiteta uključuju i istorijski faktori (tačnije rečeno.

Ideja o panrumunizmu. one ukazuju na to da postoji relativno stabilno aromunsko govorno jezgro. moldavski (лимба молдовеняскэ). Reč je o balkanoromanskim jezicima. koja je nastala u XIX veku kod mlade rumunske buržoazije. a potom pravoslavne veroispovesti. bez obzira na sve izražene dijalekatske i poddijalekatske raslojenosti. već i za balkanski romanitet. Saramandu 1984: 176). uz gubljenje ponajpre vlastitog jezičkog identiteta. jer su Moldavci jasno stavili do znanja Rumunima da oni ne poseduju rumunski nacionalni identitet. ne bi trebalo zanemariti i religijski faktor: dok su Istrorumuni rimokatolici. svojevrsnog pandana panslavizma. razlike između Aromuna i Rumuna ispoljavaju se dvojako: kao unutrašnje i spoljašnje. dok na nacionalnom i kulturnom ukazuje na približavanje svih Romana sa Balkanskog poluostr va rumunskom jezičkom identitetu. Capidan 1932: 27. Ujedno. Očekivano ujedinjenje je izostalo.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá srpski. Ujedno. i na prostoru balkanskog romaniteta ispoljava se jedna prepoznatljiva. U oba segmenta. U brojnim radovima rumunskih romanista možemo pročitati da je istrorumunski najzapadniji rumunski dijalekat. nedvosmisleno se insistiralo na etičkoj posebnosti Moldavaca u odnosu na Rumune. Baš kao i na srpskohr vatskom/hr vatskosrpskom jezičkom prostoru. pri čemu se stvaraju nove jezičke forme. problem sličnosti u određenju jezičkog identiteta nije samo specifičan za južnoslovenski jezički areal. jedini način da bi se oni razlikovali jeste uvođenje novih leksema u vokabular. Spoljašnje razlike ispoljavaju se preko sociolingvističke odelitosti u vidu svesti svih go55 . označava okupljanje i ujedinjenje svih Rumuna u jednu jedinstvenu državu. načelno postoji velika podudarnost u gramatičkosintaktičkim okvirima. Kada je reč o unutrašnjim razlikama. a da je aromunski (cincarski) najjužniji (Capidan 1937: 21. istupivši s idejom o ujedinjenju Rumunije i Moldavije po istom modelu kao što su se ujedinile obe Nemačke. započeli su sa sprovođenjem takve jezičke politike koja ne samo što je dala nov jezik. aromunskom i meglenorumunskom. koji se i dalje nalaze pod snažnim pritiskom panrumunizma. postoji i jedan primer koji pokazuje da je moguće stvoriti nov identitet bez bitnijeg remećenja samog jezičkog izraza. Nakon što su Sovjeti zauzeli Besarabiju 1940. kao i potiranje svih etničkih i kulturnih razlika. Zvanični Bukurešt bio je pr vi koji je priznao nezavisnost Moldavije. nego je uspela još i da učvrsti i da dodatno razvije moldavsku nacionalnu svest koja je kod Moldavaca oduvek postojala i imala utemeljenje u istoriji. odnosno jezici. sa moldavske strane čuju sasvim drugačiji tonovi u odnosu na rumunske. zvanično pismo moldavskog jezika u bivšem SSSR-u bila je ćirilica. sa druge strane. ne i religijskih. Kao što možemo videti. obogaćena brojnim i raznovrsnim leksičkim elementima preuzetim iz susednih neromanskih jezika. na političkoj razini. označavala je rušenje svih fizičkih i prirodnih granica između Romana. gotovo jedinstvena morfosintaksička osnovica koja je. hrvatski. Na nivou lingvističkog identiteta. istrorumunskom. godine. Papahagi 1924: 72–99. bosanski i crnogorski. Gotovo petodecenijska dominacija Sovjeta uslovila je da se po dobijanju nezavisnosti Moldavije 1991. Panrumunizam. Aromuni su gotovo 90% pravoslavci. jezičkom i nacionalnom. Međutim. i potom Moldaviju 1944. a Meglenorumuni su pretežno muslimanske.

ona može predstavljati kako povod za nastanak ili produbljivanje novih nacionalnih. etnički identitet Vlaha određen je prema njima samima. što nije tačno. 56 . čime su se vremenom odvojili od matice. ali svakako ne odgovara praktičnim potrebama savremenih balkanskih društava i jezičkoj ekonomiji. Drugim rečima. Sami Vlasi sebe ne svrstavaju u nacionalnu kategoriju Rumuna. Razlog zašto Vlasi sebe doživljavaju kao izdvojenu balkanoromansku etniju jeste to što su u više navrata naseljavali istočnu Srbiju u periodu od XV do XVIII veka. iako su svesni postojanja jezičke povezanosti sa rumunskim jezikom. Zvanična romanistika i rumunistika još ne priznaju vlaški za zaseban balkanoromanski jezik: uz dijalekatski opis ovih govora. 9 Suprotno od navedenog. religijskih i drugih sukoba tako i uzrok za stvaranje i/ili izazivanje sukoba tamo gde ih ranije nije ni bilo. 2006). Bez obzira što su Vlasi danas priznati u Srbiji kao zasebna etnička skupina. jedino se kao oznaka jezika daje româna timoceană. banatskih i oltenskih. u smislu da se sve više čuju pozivi sa njihove strane o priznavanju vlaškog kao posebnog romanskog jezika i takozvane vlaške pravoslavne crkve. govor Vlaha iz Srbije predstavlja veoma složen i još nekodifikovani skup različitih dako-romanskih narečja (Durlić 1995: 115). etničkih. koji je sačuvao istorijske. tj. Vinifrit je u svojoj knjizi o Aromunima (The Vlakhs) istakao kako Aromuni (prema njegovom nazivu Vlasi) „kao manjina nikada nisu izgradili svoj etnički identitet” (Winnifrith 1993). Ovo se nije dogodilo kod rumunskog življa u Vojvodini.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá vornika aromunskog jezika o postojanju izgrađenog vlastitog jezičkog identiteta koji se u znatnoj meri razlikuje od rumunskog ili bilo kojeg drugog balkanoromanskog. koje se razrešava na sasvim drugoj osnovi. Nasuprot ovakvom razmišljanju stoji današnji odnos Rumuna prema pitanju etničkog određenja Vlaha iz istočne Srbije. manjinsko. u njihovom govoru oseća se jaka povezanost sa Rumunima. već zvanična rumunska strana ovo pitanje posmatra kao zasebno. njihovi zahtevi su sada povećani. tj. kulturne i jezičke veze sa maticom. Sve ovo nedvosmisleno govori kako se na Balkanskom poluostrvu jezičke granice neprekidno prekrajaju. budući da u njemu preovlađuje južna crta rumunskih dijalekata. Katičić 1992: 35–54). Tako se kod Vlaha postepeno iskristalisala svest o njihovoj vlastitoj etničkoj posebnosti9. Ponajpre. timočki rumunski (Neiescu et al. Ovakva jezička raslojenost možda koncepcijski odgovara ideji o jezičkom diverzitetu na jednom (relativno malom) geografskom području. Sa lingvističke tačke gledišta. što su jasno istakli prilikom ovogodišnjeg popisa stanovništva u Srbiji. Njihov etnički identitet ne dovodi se više u direktnu vezu s ideologijom o panrumunizmu. Načelno uzevši. odnosno da se njihov broj konstantno povećava pojavom novih jezičkih formi. odnosno „prema onome što mi jesmo” (Joseph 2004: 1). Time što se jezički identitet govornika vlaškog prenosi na njegovu društvenu ulogu i značaj u tesnoj je sprezi sa kulturnim i konfesionalnim identitetom same vlaške sredine (Bugarski 1993: 8–22.

između svih nacionalnih jezika: rumunskog te srpskog i bugarskog. jačanje svih oblika diverziteta postupno vodi ka uspostavljanju jednog snažnijeg i trajnijeg interkulturalnog dijaloga. albanskog i srpskog. Najčešće se ausbau jezici tvore od jedne dijalekatske osnovice. kulturnog i etničkog diverziteta te države. „odvojenost”) ukazuje na to da je reč o takvim jezicima koji se. „dopuna”). ovakvi jezici predstavljaju isključivo političke i kulturne konstrukcije (Trudgill 2004: 39). mnogo manje na polju sintakse (hrvatski). posebno na polju leksike (što je očigledno kada je reč o hrvatskom i bosanskom jeziku. Sa druge strane. turskog i grčkog. Sa druge strane.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 3. ne podrazumeva negiranje ili potiranje onog drugog jezičkog i nacionalnog (etničkog. Sam naziv (prema nemačkom Abstand. Otuda svaki vid negiranja postojanja i upotrebe nekog jezika na teritoriji balkanskih država predstavlja svojevrsno negiranje postojanja lingvističkog. već ima za cilj da očuva i jedan i drugi te da ih približi drugima uz poštovanje i uvažavanje drugih jezičkih i nacionalnih identiteta. multipismenost kao moGućnost jačanja savremeniH balkanskiH inteGracija Na Balkanskom poluostrvu postoje jasno markirana područja razgraničenja između balkanskih jezika u pogledu Klosovog sociolingvističkog kriterijuma Abstandsprachen (Kloss 1967: 29). oni su standardizovani oblici određenog varijeteta u svojoj suštini i uglavnom bivaju formirani intervencijom jezičkih stručnjaka. koje se odlikuje snažnom restandardizacijom srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika prema postojećim nacionalističkim modelima. Multipismenost. u prvi plan ističe jasan nacionalni identitet koji. Složeno pitanje jezičkih granica na Balkanskom poluostrvu danas. Na Balkanskom poluostrvu dezintregracija srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika na niz manjih nacionalnih jezika jeste najbolji primer koji ilustruje kako nastaju ausbau jezici. po svom karakteru. Na taj način se mogu uspešno postaviti temelji za multipismenost koja. Načelno uzevši. „produžetak”. pokazuju različitim i nezavisnim u odnosu na bilo koji drugi u njihovom okruženju. podrazumeva dobro koncipiran institucionalni pristup učenju stranih jezika. Takva je situacija. postaje ključna prepreka za uspostavljanje neometane komunikacije između različitih naroda i etničkih i manjinskih grupa koje žive na teritorijama balkanskih država. manjinskog) identiteta. odnosno nepriznavanjem drugih jezika. u našem slučaju balkanskih. grčkog te bugarskog i albanskog. čiji je karakter isključivo sociolingvistički: u pitanju su takve jezičke forme koje se namerno preoblikuju kako bi ličile na zasebne jezike. multiliteracy) putem koje bi se mogle prevazići jezičke granice i nacionalizmi. Jedno od mogućih rešenja veoma osetljive i složene jezičke situacije na Balkanskom poluostrvu moglo bi se iznaći u okviru teorije i prakse multipismenosti (engl. u značenju „udaljenost”. mnogo je teža situacija kada je reč o takozvanim Ausba­ usprachen (prema nemačkom Ausbau. sa druge strane. donekle crnogorskom) ili fonetike (crnogorski). prema svojoj definiciji. po svim svojim karakteristikama. na primer. 57 . kako između svih balkanskih naroda tako i između svih etničkih i manjinskih grupa. srpskog i bugarskog itd. Kako Tradgil smatra.

posmatrano sa sociolingvističke tačke gledišta. upravo naglašava neophodnost poznavanja sopstvene kulture i istorije radi očuvanja nacionalnog i ličnog identiteta (New London Group 2000). pitanje isplativosti učenja savremenih balkanskih jezika razmatra se preko fenomena društvene „utrošivosti” (Vedovelli et al. moguće je da se on prevaziđe. Sa druge strane. to najčešće nije jezik nekog drugog balkanskog naroda ili nacionalne manjine. istorijski i politički sagledano. Međutim. ii) drugo. pod uslovom da se promeni zvanična državna politika prema ovom pitanju. na početku trećeg milenijuma na Balkanskom poluostr vu susrećemo se sa tvrdokornim nacionalističkim politikama koje se na polju jezika odlikuju svojevrsnim lingvističkim aparthejdom. kako smo već ukazali. naravno. kao i isticanjem međusobnih kulturnolingvističkih vrednosti (New London Group 2000: 9–38).. već je reč o jednom ili o više svetskih jezika. uči i neki „strani” jezik. Razlozi za ovakav odnos mogu biti dvojaki: i) pr vo. c) treća uključuje rešavanje konkretnih problema u međukulturalnoj komunikaciji putem učenja socijalnih veština kako bi se smanjio stepen kulturnog nerazumevanja. kod svakog balkanskog naroda i dalje postoji (ne)opravdan strah od jačanja nacionalnih i/ili etničkih zajednica (u političkom. društvenom. Drugi deo teorije multipismenosti. Ono što je zabrinjavajuće jeste da ovakav beskompromisni stav odobravaju pa čak i otvoreno podstiču same državne vlasti pojedinih balkanskih zemalja. koji se više odnosi na pripadnike manjinskog naroda. manjinske i većinske. u vidu isključivosti prema drugim jezicima. Iz tog razloga neophodno je graditi i unapređivati balkanske međukulturalne odnose kroz nekoliko faza: a) pr va se tiče razvijanja same kulturalne sposobnosti. predlaže se uvođenje koncepta bilingvalizma i bilingvalnog obrazovanja dece.. ekonomskom. odnosno praktičnom potrebom učenja i znanja nekog susednog balkanskog jezika te njegovom daljom eksploatacijom u društvu. b) druga se odnosi na analiziranje različitih kulturalnih obrazaca.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Iako je etnocentrizam predvidljiv u sklopu principa doktrine multipismenosti. Ukoliko se kultura jedne nacije nalazi i van zvaničnih državnopolitičkih granica. ako ne čak i genocidom. lingvistički aparthejd vidljiv je i u sledećem: iako se u školama. 2009: 14). te favorizovanja samo nacionalnog jezika. pogledu) koje su u prošlosti obično posmatrane kao teritorijalna opasnost po državu i za opstanak naroda. pored zvaničnog nacionalnog jezika. U interakciji sa ljudima koji su ponikli sa geografskih prostora na kojima postoji jedna relativno jasno izražena 58 . Multipismenost insistira na rušenju ovakvih prepreka najjednostavnijim metodama – obrazovanjem pripadnika obe nacije.

dok se pripadnicima „manje” kulture ne omogućava podjednako ispoljavanje. jednokulturalne i jednolingvističke pedagogije favorizuju se pripadnici dominantne kulture i jezika. odnosno etničkoj grupi. uz uključenje svih relevantnih društvenih institucija.) bliski. na primer. 59 . koju je rumunski etnomuzikolog Speranca Radulesku (Rădulescu 1997. odnosno identitet. izgrađen jedan jedinstven kulturni svet. Ukoliko prihvatimo da postoje barem neki opšti oblici kulturnog i mentalnog identiteta na Balkanu. kako između samih naroda koji konstituišu 10 Naše polazište ogleda se u stavu da je na Balkanskom poluostrvu za više od milenijum i po. osećanja i reagovanja. nego bi se i manjinskom narodu. 2001) u svojim proučavanjima nazvala musique pan­balkanique. geografski itd. b) implementaciju njegovih najjednostavnijih oblika i to od najranijih (ili najnižih) nivoa obrazovanja. Korišćenjem jednomodalne. Otuda ovakav program podrazumeva dva ključna elementa: a) dugoročno i pažljivo planiranje na najširem društvenom nivou.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá kulturna crta10 i čije se varijacije suštinski ne razlikuju mnogo od naše vlastite potrebno je težiti ka stvaranju osoba koje su na nivou kulturalne kompetentnosti kadre da razumeju (načelno i u nekim pojedinostima) specifičnosti susedne kulture kada je reč o. odnosno sličnosti između naroda koji i ne moraju biti toliko (teritorijalno. Naravno. duhovnih i kulturnih dobara između različitih balkanskih naroda i zajednica. Zbog toga težište u planskoj jezičkoj politici balkanskih država u doglednom periodu treba da se stavi na izgradnju takvih naraštaja koji će biti interkulturalno kompetentni. onda se moramo složiti da je njihova pojava na tako širokom geografskom području proizvod dugih i intenzivnih kontakata kao i sporih procesa razmene materijalnih. načinu razmišljanja. Upravo iz tih razloga se u Evropskoj uniji u poslednje dve decenije intenzivno insistira na konceptima i multikulturalnosti i multipismenosti kao značajno novim civilizacijskim i kulturnim vrednostima čiji su osnovni zadaci da osnaže sve integracije. dala mogućnost da aktivno učestvuje u daljem radu i razvoju zajednice u kojoj žive i rade. Ovakvim pristupom bi se ne samo približili stavovi i bolje razumela shvatanja dve različite zajednice. Teorija multipismenosti insistira na još dva ključna segmenta: i) na uklapanju svih bitnijih kulturnih vrednosti različitih naroda kako bi se upoznali i približili ponekad i suprotni stavovi. Ovde ostavljamo po strani sva dalja razmatranja koja zalaze u pitanje njegovog porekla i razvoja. odnosno razvijanje u svim oblicima (Mills 2005). kulturno. ii) na ukazivanje postojanja brojnih univerzalija. spremnost da se počne sa programima koji podržavaju ovakvu vrstu međunacionalnog razumevanja ogleda se u spremnosti svake vlade da „oprosti” i da prevaziđe brojne istorijske nesuglasice. Jedan od posebnih oblika zajedničkog balkanskog kulturnog identiteta oličen je u takozvanoj novokomponovanoj balkanskoj narodnoj muzici. shvatanja. oslobođeni od nasleđa prošlosti i predrasuda te zainteresovani i motivisani za kontinuirano učenje. dakle od kako postoje istorijski dokumentovano savremeni balkanski narodi.

emigranata i imigranata. 4. po pravilu. istorijski. upravo preko jezika. Da bi se multipismenost uspešno realizovala na svim društvenim nivoima i u svim oblicima obrazovanja. Ne treba zanemariti istinu da su ljudima veoma bitne rodbinske veze – jezik kojim govori njihova porodica. etnički. Jiménez 2005). ili na nešto širem.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Evropsku uniju tako i evropskih naroda van nje. U praksi. kako bi bili izjednačeni po svom značaju. nivou. međutim. neophodno je da bude višejezična. kao deo svog bića i svoje kulture i koji. njihova zajednica jeste i njihov jezik. treba da ispuni tri elementarna zahteva koji se ogledaju u sledećem: 60 . uglavnom i govore ili na užem. na kraju. multipismenost na Balkanskom poluostrvu treba tako da bude koncipirana da omogući značajnije učešće balkanskih naroda u sticanju i razmeni celokupnog svetskog znanja. kao i svih pridošlica. za koji se otvoreno zalažemo u našem radu. kulturni. a posebno na lokalne sisteme (samo)uprave. samim tim i vlastiti identitet. političke i ustavne odluke). navedeno izjednačavanje ne odvija se u svim balkanskim državama lako. njihov komšiluk i. regionalnom. Kod ljudi se tokom procesa socijalizacije razvio osećaj za jezičku solidarnost. kao takav. očuvane u svom relativnom iskonskom obliku. nacionalni. što znači da oni jezik posmatraju kao deo sebe. moguće je otvoriti niz novih kanala i medija za komunikaciju (Cope. civilizacijski i drugi nelingvistički faktori. kulturni. lokalnom. jer su i dalje odlučujući. religija i jezika. statusu i vrednostima sa zvaničnim jezicima. Kalantzis 2000: 7. Multipismeni pristup svim balkanskim jezicima. Multipismenost potencira važnost neurušavanja kulturnih tradicija naroda koje su. budući da se gubljenjem jezika gubi i identitet celokupnog kolektiva. jezički. Otuda se pojavila moralna obaveza i imperativ da se zaštiti vlastiti jezik. ako ne i presudni. takođe podjednako važna činjenica koju teorija multipismenosti pokušava da spreči jeste potpuna nacionalna ili kulturalna asimilacija. Dominacija i oficijelnog jezika države i kulture većinskog stanovništva donekle ugrožava kako sve druge oblike kultura tako i druge jezike i njihove govornike (bez obzira na sve donesene i proklamovane administrativne. moraju sačuvati za sledeće generacije (Nakata 2000). koji određuju mesto i status jednog manjinskog jezika ili druge kulture. Rassool 1999: 98) između većinskih balkanskih naroda i etničkih te manjinskih grupa. koji su pripadnici drugih kulturno-civilizacijskih miljea. što znači da je potrebno uključiti i sve one jezike koji imaju (ili još nemaju) status priznatog manjinskog. i na manjinske jezike koji se. zaključno razmatranje Nema sumnje da zvanični jezici balkanskih država vrše veliki pritisak u podjednakoj meri i na celokupan društveni sistem. kao jednog od načina za prevazilaženje ovakvog odnosa prema manjinskim i etničkim jezicima. Prema našem viđenju. Putem multipismenosti. Druga. koja podrazumeva ponekad i nasilnu asimilaciju manjinskih/etničkih manjina u dominantnu kulturu (Waters.

poput onog koje pripada društveno-psihološkoj sferi. uz omogućavanje (u lingvističkom i kulturnom pogledu) edukacije manjinskih zajednica. pored grčkog. d) adekvatnih testova kojima bi se proveravala i evaluirala kognitivna saznanja i umenja. koje bi koordinisano potvrdile i štitile jezički diverzitet na teritoriji jedne balkanske države. pristati da njihova deca uče srpski jezik i obratno. na našu žalost. a u cilju dobijanja što preciznijih činjenica i saznanja. njihovu dalju obradu i tumačenje. koliko je opravdano verovanje da će Srbi dozvoliti svojoj deci da uče albanski jezik od malih nogu kako bi se teorija multipismenosti mogla u praksi ostvariti? Koliko je pouzdana činjenica da će Grci dozvoliti uvođenje turskog jezika. u svoj sistem obrazovanja? Da li možemo sa sigurnošću tvrditi kako će se u bugarskim školama učiti makedonski kao zaseban južnoslovenski jezik? Takođe. Savremeni načini komunikacije u svetu upravo idu ka ovom principu koji podrazumeva ne samo prosto prenošenje informacija i njihovo usvajanje nego i dublju analizu dobijenih informacija i podataka. ovakav kvalitativan odnos znači da se pripadnici manjinskih naroda i etničkih grupa pre integrišu u društvo nego što se asimiluju. b) potrebno je iznaći nove oblike društvenog razvoja koji treba da adekvatno odgovore potrebama svih segmenata balkanskih društava. c) sistematskog nadzora i rukovođenja koordinisanim edukativnim programima. sve dok se ne reše na relativno zadovoljavajući način pitanja koja opterećuju odnose između balkanskih naroda. Mišljenja smo da bi multipismenost u doglednom istorijskom pogledu mogla podstaći i takozvani „multimodalni način razmišljanja”. c) potrebno je tragati za novim strategijama obrazovanja i novim obrazovnim programima koji neće podrazumevati jezičko i kulturno žrtvovanje manjinskih i etničkih jezika u korist većinskog jezika i većinske kulture. b) didaktičkog materijala (udžbenika i priručnika). Da li je i koliko je uopšte realno očekivati da će Albanci na Kosovu i Metohiji. sa druge strane. ništa manje značajna jesu i pitanja koja se tiču: a) nastavnog kadra. Ma koliko multipismenost bila teorijski idealna. ona. Van Leeuwen 2001: 45). Ono što bismo želeli posebno da naglasimo 61 . Po svemu sudeći. zaposlenja. koji prema Kresovom i Van Leuvenovom mišljenju predstavlja sposobnost razumevanja i pružanja novog sagledavanja sadržaja kroz paletu modela u kojoj se meša i preliva „jednomodalni” reprezentativni oblik mišljenja (Kress. zbog i dalje veoma zategnutih istorijsko-nacionalnih odnosa. nužno pokreće i neka nova pitanja. njegovog obrazovanja. naravno.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá a) potrebno je razviti i novu jezičku i novu obrazovnu politiku. odgovore na prethodno izneta pitanja. sa različitih aspekata kontekstualne situacije. tj. u skorije vreme nećemo dobiti. završnog profila (kvalifikacije) i.

“Abstand languages and Ausbau languages”.). 9. AATE/ALEA National Conference 2005. koji podrazumeva poštovanje i uvažavanje drugih kulturnih i jezičkih identiteta kao i svih ostalih (nacionalnih. Katičić. Ovaj put. Capidan. (1993).I. 5. Multimodal Discourse: The Modes and Media of Con­ temporary Discourse. Frucht.). “Invention and in(ter)vention: The rhetoric of balkanization”. omogućava u istorijskoj perspektivi bližu i bržu saradnju i razumevanje između balkanskih naroda. 9-38. Multiliteracies: Literacy learning and the design of social futures. MA: The MIT Press. Kordić.). 11. Goldsworthy. Heinz.n. Drulić. Kalantzis (Eds. Snježana. „’Дуој фрац’ – влашка верзија митолошке приче о Усуду”. Gold Coast Convention and Exhibition Centre. Jezik i nacionalizam. 12. South yarra: Macmillan. B.Mocanu. Balkan as Metaphor: Between globalization and fragmentation. Basingstoke: Palgrave Macmillan.). 113–119. (2001). 8. A vajdaságoktól a birodalomig­Az újkori Románia története. dialectul aromân. Zagreb: Školska knjiga. Kress. Kathy Ann. Jezici. Novi Sad: Matica srpska.) (2005). manjinskih. (2000). Multiliteracies: Literacy learning and the design of social futures. Esquisse historique et descriptive des populations roumains de la Péninsule Balkanique. Religious. “Multiliteracies: Remnant Discourses and Pedagogies”. literatura 1. B.Beltechi. Cope & M. 7. Les Macédoroumains. Anthropological Linguistics 9. 194–195. 13. D. New york. (2002). Eastern Europe: An Introduction to People. (1989). Broadbeach. 4. New London Group. suštinski kvalitetnijeg načina razmišljanja. Multiliteracies: Literacy learning and the design of social futures. Kalantzis (Eds. Theodor. 106-120. (edt. (1967). Studiul lingvistic. etničkih. 14. Bucharest: s. 3. 2005. (2006). (1992). Cambridge. Cluj-Napoca: s.. (2000). Mary. 16. bez obzira na njihovu težinu. E. Atlas lingvistic al Regiunii Valea Timo­ culuiContribuții la atlasul lingvistic al graiurilor românești dintre Morava. 2. Gunther . Cope. Richard C.Kalantzis. Bjelic & O. (Eds. koji nimalo nije jednostavan. Ernő. 6. Zagreb: Durieux. Развитак бр. mogu postepeno prevazići jedino putem izgrađivanja novog. (1937). Cope & M. Petru . “A Pedagogy of Multiliteracies: Designing Social Futures”.e. (2009). Vol. Ethnic. Novi jezikoslovni ogledi. Santa Barbara: ABC-Clio Inc. Dunăre și Timoc. Savic (Eds. Cultural Diversity and English Language Teaching”. Radoslav. Bugarski.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá jeste to da se međunacionalni konflikti. Vesna. Ranko. 2941. (1932). (2010). Martin (2000). J. 1st-4th July. 62 . Nicolae. 15. a u širem kontekstu pruža mogućnost za pokretanje jednog koordinisanog programa (pan)balkanske multipismenosti. 25-38. Paun. Nakata. Bucuresti. Aromânii. Neiescu. Joseph.Van Leeuwen. Зајечар. Lands and Culture. (1995). “History. Mills. 10. 1. South yarra: Macmillan. ----. Kloss. Rafay. Bill . Theo. Eugen .. (2005). London: Routledge. Szeged: JATE Kiadó. Language and Identity: National.) osobenosti.

07.gr/files/1/2011/07/22/apografh22. “O problemă de romanitate de sud-ilirică”. “Glocalisation and the Ausbau Sociolinguistics of Modern Europe”. 6-23.doc [preuzeto: 22.html [preuzeto: 07. Rassool. ----. Papahagi. Vedovelli. R. 28.pdf [preuzeto: 02.ads.2012] http://www. sajtoGrafija http://www. 20.2012] http://census. Cultural Boundaries and the Constructions of Spaces of Identity”. Roots of Rural Ethnic Mobilisation. (1993). Frankfurt: Peter Lang. Spaces of Identity.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 17.bg/en/const/ [preuzeto: 16. Forme della cultura italoamericana (N. Priestly. 1-13.07.pdf [preuzeto: 05. Jezična politika. Martin D.07. Literacy for sustainable development in the age of information. Naz. Mikuláš . Bucureşti: s.2012] http://censusresults. [preuzeto: 18. 19. Zagreb: Naprijed. Ljubljana: Institute for Ethnic Studies. 25.aspx [preuzeto: 15.Comanaru. Dartmouth: New york University Press. Tomás R. 1. Trudgill. Waters. Winnifrith.). DOI:10.Massara. Cambridge University Press. Škiljan. “Tradition. 151-162. A Concise History of Hungary.2012] 63 . 18.2012] https://www. 203-226.Barni. “Musique traditionnelles et ethnomusicologiesous pression politique: le cas de la Roumanie. 23. (2005).al/census2011/Temp.06. eds. D. (2005). 35-49. 22. (1997). T. No. coord. (1984). (2001). Speranţa. Slovakia in History. Clevedon.) Speaking from the Margin: Global English from a European Per­ spective. .1146/annurev.nsi.07. M. 24.29. . Craiova: Editura Scrisul Românesc. Annual Review of Sociology 31 (1): 105-125. 167-186. (2001). . Tom. “Assessing Immigrant Assimilation: New Empirical and Theoretical Challenges”.aspx. “Da ’Italiano 2000’ all’Osservatorio Linguistico Permanente”. 27.06.e.int/ohr-dept/legal/oth-legist/doc/rs-constitution. (1923). Meri­ ca. “Aromâna”. Saramandu.ba/v2/attachments/1952_Ustav%20Federacije%20BiH%20sa%20amandmanima. (1999). Pom pom pom pom: musique et caetera. Tratat de dialectologie românească. (2001). Tache.2012] http://www. Nicolae.Kováč. M. M.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/gr. (2004). Molnár. soc.cia. Anna Duszak and Urszula Okulska (eds. Razprave in gradivo/Treatises and Documents 58. Roma: Cosmo Iannone Editore.gov. Mary C. 58-73. Rădulescu. “The Vlachs of the Balkans: a Rural Minority Which Never Achieved Ethnic Identity”.” Musée d’ethnographie (ed. Miklós.Brown. Grai şi suflet. Teich. “Identity Among the Minority Slovenes of Carinthia. Austria”. Ceramella-G.2012] http://www. Neuchâtel: Musée d’ethnographie. Valeriu Rusu. “Musique de métissage pan-balkanique en Roumanie”. Reisenleitner. Howell (ed.). Peter. Dušan . 21. I.).parliament.010202.06. 26.tovima. UK: Multilingual Matters. Cahiers d’ethnomusicologie 13 (2001). (2009).bg/Census/Reports/2/2/R7.Jiménez.100026 29.ohr. Dubravko. (1988). Cambridge: Cambridge University Press. (2011).

we are convinced that the official support and promotion of changes. “places may thus no longer be the clear. culture. i. integration. the concept of national endangerment as well as that of the romantic view of „one nation. cultural. 64 . society. number 178002. the modern balkan states would have an opportunity to strengthen their present cooperation (economic. multiliteracy. this would be a starting point for the creation of future multilingual. “Languages and Cultures in Time and Space“. national or ethnic identities of local non-Greek. border. predrag. even the smallest ones. 2000:27).bg. identity. as well as bilingual and multilingual multiliteracy. and are certainly no longer tied to the political borderlines of nations. multiliterate. the truth is that linguistic borders in the balkans have not yet been established. scabura@gmail. expression of linguistic. although a full realization of this idea requires time and determination by all official institutions to provide the qualified human resources. by fostering it in a bilingual and/or a multilingual way. mostly because the governments of the aforementioned states and their official language and education policies still have a tin ear for their needs. furthermore. groups.gr. to achieve these aims it would be necessary to develop coordinated bilingual and/or multilingual educational policies and programmes which would foster intercultural competence in learners. We are of the opinion that the theory of multiliteracy could be seen as one of the crucial points in the further development of cultural and language cooperation in the balkans. the so-called balkan identity and balkan culture have been formed in the space of in-betweenness or in a third liminal space (Goldsworthy. as reisenleitner (2001:9) points out. especially on their understanding and appreciation of cultural and linguistic diversity that surrounds the speakers of native languages. even today in Greece. cultural and linguistic determination. would have an important impact on younger generations. both of which have been trying to impose and create new language forms. non-albanian and non-bulgarian communities could not be easily achieved. one could presume that such approach would contribute to forming a new multimodal way of thinking in the balkans. one language. from one common language. often being determined by the elements of ethnicity and/or religion. yet they still resonate throughout the imaginations of communities”. unique support for identity.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá borders of language identity in the balkan peninsula* summarY: in the balkans.ac. for instance.com * This paper was a part of the project by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia. one territory“. akampouris@upatras. keY Words: balkans. the balkan nations are still using their educational systems and religion as key facts for national.e. political. which helped the construction of balkan nation states at the turn of the 19th to 20th century. denying other cultural practices and minority languages (or less used languages) spoken in the territory of the balkan states. in other words. languages. as proven possible in the case of moldavian language and its separation and distinction from the romanian language. i. minorities. are predominant in a greater degree.rs. languages. albania and bulgaria.e.mutavdzic@fil. cultural etc. as seen in bosnia and Herzegovina and its two entities. communities all over the balkan peninsula.) and to participate in the exchange of world knowledge.

65 .

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

udc 821.511.141.09 csát G. udc 78.071.1:929 stefanović m. udc 82-95.09

andrej mirčev
sveučilište josipa jurja Štrosmajera u osijeku, Hrvatska umjetnička akademija u osijeku

intermedijalne de/re/konstrukcije identiteta (komparativna analiza dnevničkih praksi Géze csátha i margite stefanović)
saŽetak: komparirajući dnevničku praksu mađarskog književnika i psihijatra Géze csátha i pjesnikinje/pijanistice margite stefanović kao pismo strukturirano lingvističkim i vizualnim kôdovima, tekst mapira intermedijalne transfere koji konstituiraju subjekt iskazivanja te presudno utječu na govor identiteta. osnovna teza glasi da nam kategorije subjektivnosti i identiteta nikada nisu dane u neposrednom i autentičnom obliku, već uvijek samo posredovano kroz naratološke strategije, različite medije i označiteljske prakse. analizom kompliciranih narativnih i medijalnih slojeva nastoji se utvrditi u kojoj je mjeri navedene kategorije nužno misliti u terminima relacija koje se detektiraju između medija teksta i slike, a koje decentriraju i dezintegriraju svaku fiksnu identifikaciju. oslanjajući se u istraživanju na dekonstruktivistički postupak francuskog filozofa jacquesa derride, tekst se kreće u pravcu razotkrivanja medijalnih okvira između kojih je nemoguće povući jasne granice, što za sobom povlači nestabilnu tj. odgođenu poziciju subjekta/identiteta. ključne reči: praksa dnevničkog pisma i autobiografski govor, piktografsko pismo, intermedijalni transferi, liminalni prostor, decentrirana subjektivnost i identitet, trag i odsustvo, prisila ponavljanja i trauma.

66

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

uvodne napomene Fokusirajući se na analizu umjetničkih postupaka u dnevničkim bilješkama mađarskog pisca, psihijatra i kompozitora Géze Csátha (1887–1919), te arhitektice, pjesnikinje i pijanistice/klavijaturistice Margite Stefanović (1959–2002), ovo istraživanje zamišljeno je kao refleksija intermedijalnih dimenzija proizvodnje identiteta. Procesi interferiranja koji se mogu detektirati između medija (teksta i slike/crteža) kompliciraju i usložnjavaju čitanje dnevnika, stavljajući čitatelja/icu na kušnju simultane tekstualne i ikonološke interpretacije, neku vrstu perceptivnog i receptivnog osciliranja između tekstualnog i vizualnog kôda. U prvom dijelu naš će tekst biti usmjeren u pravcu formuliranja naratoloških struktura na temelju samih tekstova, a na osnovu kojih je moguće uspostaviti komparativnu perspektivu te formulirati slične literarne i umjetničke postupke kod oba autora. U drugom dijelu težište sa naratološkog diskursa bit će premješteno na refleksiju o medijalnim i parergonalnim1 uvjetima koji rukovode izvedbom identiteta i načinom objavljivanja subjekta. Dvostrukim artikuliranjem identiteta kao konzekvence kako narativnih tako i medijalno-materijalnih procedura autobiografskog govora, nastojat ćemo, stoga, argumentirati u kojoj mjeri dnevničko pismo konstituira identitet, ali ga i dekonstruira/prikriva. S druge strane, akcentuiranjem materijalnog, odnosno gramatološko-grafološkog aspekta dnevničkih pisama, ono što će doći u pr vi plan bit će konstrukcija subjektivnosti u kontekstu konkretnih materijalno-medijalnih praksi, tj. načina na koji se subjekt upisuje i ostavlja svoj trag u materijalnosti dnevnika. Bivajući suočen s konstantnom tenzijom između slike i teksta, čitajući i gledajući dnevnike Géze Csátha i Margite Stefanović, čitatelj aktivira semantičku i semiotičku međuzonu, u kojoj vrlo često nije posve jasno radi li se o poretku jezika ili pak o kolažu. Dezintegriranje jasnih okvira i stabilnih narativno-medijalnih granica istodobno korespondira i sa urušavanjem fiksirane identitetske pozicije te svjedoči o raspršenom i decentriranom subjektu. Inzistirajući na dnevničkom pismu kao svojevrsnom „rukopisu, koji podrazumijeva bilježenje rukom”, naša je intencija također usmjerena ka razotkrivanju odnosa što se uspostavlja između „pisanja i tijela” (Barthes 2004: 29–30). U tom smislu, tretiranjem materijalnog i medijalnog, odnosno gramatološko-grafološkog sloja dnevničkih pisama otvara se mogućnost analiziranja relacije uočene između decentrirane identitetsko-subjektivne pozicije i raspršenog, intermedijalnog postupka, također fundiranog na nestabilnosti, proturječnosti i tenziji između nekoliko režima znakova. Oslanjajući se na teze francuskog filozofa Jacquesa Derride, koji je ukazivao na podređenost materijalnog aspekta pisma logocentričko-fonetskom ustrojstvu zapadne metafizike, naš će cilj biti re-konstruirati tragove koji će evocirati rascijepljeni govor/pismo identiteta. U kontekstu dnevnika kao medija koji nagomilava, dokumentira pamćenje subjekta i njegovu rela1 Ovdje u prvom redu referiramo na Derridu i njegovo određenje parergona kao operacije uokviravanja i ornamentiranja. U kontekstu dnevničkog pisma, parergonalna aktivnost bit će od posebnog značaja kada analiza bude usmjerena ka dinamici osciliranja između slike i teksta.

67

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ciju spram svega što mu je izvanjsko, tj. pozicionirano u vremenskome slijedu, koncept traga kojim Derrida označava „otvorenost prvotne izvanjkosti, zagonetni odnos živog i drugog, izvanjskog i unutarnjeg: razmještaj”, ima za cilj ocrtati dvosmislenu prisutnost subjekta zaraženog ambivalentnošću nesavladivog odsustva (Derrida 1976: 94). Afirmirajući koncept traga, dakle, bit ćemo u poziciji artikulirati proces razgrađivanja prisutnosti što ga implicira praksa dnevničkog pisma. Također, na taj ćemo način biti u mogućnosti preciznije analizirati autobiografske i intermedijalne protokole uspostavljene zahvaljujući tenziji između pisma i slike. dnevničko pismo kao Govor koji kruŽi oko praznine Prije nego li se u nastavku upustimo u konkretniju analizu i komparaciju dnevničkog pisma, želimo najprije sumarno ukazati na određene biografsko-faktografske paralele između Géze Csátha i Margite Stefanović, koje će, nadamo se, pomoći razumijevanju izloženih teza. Na prvi pogled, odabir ove dvije osobnosti može se učiniti neobičnim, ponajviše zato što su i Géza Csáth i Margita Stefanović ličnosti o kojima se – osim u usko specifičnim krugovima, kao što su mađarska književnost na prijelazu stoljeća i povijest rok muzike/novog vala 80-ih godina prošlog stoljeća u SFRJ – vrlo malo zna. Pa ipak, njihovoj marginaliziranoj poziciji usprkos, riječ je o plodnim autorskim i umjetničkim osobnostima, čiji utjecaj na razvoj suvremenog umjetničkog stvaralaštva tek treba preciznije ispitati i istražiti. Prva paralela koja upada u oči je činjenica da su se oboje rodili i svoje živote živjeli u prelomnim društveno-političkim vremenima, obilježenim ratovima i dezintegracijom multinacionalnih država. Dok će Géza Csáth biti neposredni svjedok raspadanja Austrougarske monarhije, Margita Stefanović, 70-ak godina nakon Csáthove smrti, suočit će se sa još jednom epizodom u tragediji Srednje Europe, ovoga puta u obliku krvavog rata u SFR Jugoslaviji. Sa estetičkih pozicija oboje dijele sudbinu „prokletih” umjetnika avangarde poput Charlesa Baudelairea, Comtea Lautrémonta, Edgara Allana Poea (Tatarkjevič 1978: 49), za koje je karakteristično to što su radikalno raskidali i sa umjetničkim i sa društvenim konvencijama, nerijetko posežući u svojoj pobuni za alkoholom i drogama. U pogledu društvene, tj. klasne pripadnosti, i Csáth i Stefanovićeva reprezentiraju viši sloj građanske klase koja je u određenom smislu dio kulturne elite svojeg vremena, ali i koja je suočena sa sveopćom dekadencijom vrijednosti.2 Uzimajući u obzir proces raspadanja društvenih relacija, dezintegraciju sustava vrijednosti i trijumf otuđenja, kojima su izloženi, jedna od paralela između Csátha i Stefanovićeve ogleda se u bijegu „u svijet veoma udaljen od svijeta vladajuće kulture” (Pođoli 1975: 95). Nihilistička tendencija ovdje prije svega dolazi do izraza u konstantnoj pobuni protiv svijeta, (autodestruktivnom) revoltu protiv sveprožimajućeg obezvrijeđivanja i bijegu u metafizičku narkozu imaginarnog. Na
2 Otac Margite Stefanović, Slavoljub Stefanović Ravasi, jedan je od začetnika televizijske režije na Radioteleviziji Beograd, dok je Géza Csáth potekao iz obitelj Brenner, poznatoj po advokatima i liječnicima. Treba također napomenuti kako je Csáth bio u bliskom srodstvu sa poznatim mađarskim piscem Dezsőm Kosztolányijem.

68

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

koncu, osim što oboje vode dnevnike sazdane od teksta koji se miješa sa crtežima, slikama i fotografijama, i koji dokumentira težinu egzistencije što je izgubila svaki oslonac, i Csáth i Stefanovićeva su vrsni muzičari, književnici koji stvaraju u različitim formama: Csáth (novele, drame i muzičke kritike), Stefanović (novele i poezija). Sa psihoanalitičkog aspekta, nije nevažno napomenuti da su oboje relativno rano ostali bez majke te da je ta praznina/odsutnost svojevrsni psihološki movens koji regulira njihovu književnu i umjetničku praksu. U jednom od svojih zapisa Margita je zabilježila: „Nedostaje mi majka. Moja majka se zove Desanka. Ona je bila i još uvijek jeste jedini prijatelj i beskompromisna ljubav koju sam ikada imala. Ona je uzidana u mene. I to je to. Bekstva nema. A sutra ide još jedan dan bez” (Stefanović u: Nikolić 2011: 188).3 U autobiografskoj noveli Susreo sam se s majkom narator na samom početku teksta kazuje: „Majka mi je umrla kad sam se ja rodio [...] Od tada svakog dana mislim na nju. Ostavio sam crnokose žene i devojke slatkog glasa da bih mogao da sanjam nju – moju majčicu, moju dvadesetogodišnju majku koja je umrla jedne mračne noći. S velikim, teškim uzdahom” (Čat 1989: 24–25). Kako će primjetiti Zoltan Der – jedan od najboljih poznavalaca Csáthovog djela i čovjek koji je u bivšoj Jugoslaviji prvi uredio knjigu Csáthovih novela U nepoznatoj kući – Csáthov je morfinizam „proistekao iz te usamljenosti” (Der u: Čat 1989: 114). Teza o dnevničkom pismu kao mediju žudnje koji eksponira činjenje u vremenu između onog što je nepovratno prošlo, što je u svom trajanju opovrgnuto, i onog što se još nije dogodilo te je izmješteno u horizont potencijalnog, navodi na mogući zaključak o dijarističkoj praksi kao (iluzornom i uzaludnom) pokušaju preuzimanja kontrole nad vlastitim životom, tj. nekom vrstom afektivne (de)regulacije. Preciznije rečeno, u oba slučaja radi se o praksi kojom subjekt nastoji ovladati svojom ovisnošću, žudnjama, strastima i emocijama. U bilješci datiranoj 3.12.1912. Csáth po ko zna koji put ponavlja: „Na današnji dan započinje novo razdoblje moga života. Konačno se moram odreći M, i kao retko korišćeno sredstvo moram regulisati uzimanje P. U poslednja dva dana su se javljali simptomi koji dopuštaju da se zaključi da organizam sada zahteva veliko povećanje doza. Dakle, mora se okončati opasna igra. [...] Na dan smrti moje majke, 6. februara, biću potpuno slo­ bodan. Poslednja injekcija je 5. februara. Poslednja u životu” (Čat 1991: 163–184). Slično čitamo i u Margitinim zapisima iz 1993: „Sa radošću ću kupiti injekcije i zatim misliti i misliti o svojoj hipofizi, sa istom radošću kupiću 3 kese čaura od maka, samleti i započeti spuštanje [...] Kako da si priuštim spuštanje? Koja metoda može da dâ bilo kakav rezultat, ali da ga dâ, da pokrene neki proces neko dešavanje... Ne znam... [...] Sada je 5:15 ujutro nekoliko buđenja, ispadanja kose pokušaj da ne misliš sve vreme na to pokušaji da kontrolišem hranu i tečnosti mnoštvo vitamina, lekova” (Stefanović u: Nikolić 2011: 199–202). Paralela koja se uočava u ove dvije notacije navodi na zaključak o dnevničkom pismu kao simptomu nemogućeg odupiranja zavodljivom erosu otrova i nezasitoj želji. S druge stra3 Interpunkcija rečenica Margite Stefanović preuzeta je u obliku dostupnom u knjizi Lidije Nikolić Ose­ ćanja. O. Sećanja.

69

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ne, uzimajući u obzir činjenicu da naznačeni motiv apstiniranja postaje element koji se ponavlja i koji tim ponavljanjem strukturira pripovijedanje, moguće je afirmirati tezu o pismu koje kruži oko praznine, nastale prisilnim ponavljanjem/re-insceniranjem traume gubitka. Reflektirajući dnevničke prakse u kontekstu obiteljskih psihodinamika, Béatrice Didier primjećuje kako je pisac dnevnika fiksiran za majku te se odbija suočiti s edipalnim konfliktom” (Didier u: Lejeune 2009: 150). U svom Rječniku psihoanalize J. Laplanche i J.-B. Pontalis koncept „prisile ponavljanja” definirali su kao „nesavladiv proces nesvjesnog porijekla kojim subjekt sam sebe dovodi u mučne situacije, ponavlja stare doživljaje ne sjećajući se prvobitnog predloška [...]” (J. Laplanche, J.-B. Pontalis 1992: 371). U biografskom kontekstu Géze Csátha i Margite Stefanović, ponavljanje traumatskih doživljaja zasigurno se u prvome redu odnosi na gubitak majke, ali se njime može obuhvatiti i moment adikcije za koju smo vidjeli da se opetovano tematizira i strukturira autobiografski govor. Razlažući dublje koncept prisile ponavljanja, vidjet ćemo da riječ o „ponavljanju u krajnosti” (J. Laplanche, J.-B. Pontalis 1992: 372), čiji je konačni smisao apsolutno pražnjenje otjelotvoreno u nagonu smrti. Kao iskustvo koje izmješta u metafizičko-liminalnu zonu između života i smrti, narkotički delirij „impregniran” je nagonom smrti, čiji je konačni cilj potpuno poništavanje subjekta. Ponavljanjem delirija ponavlja se i osjećaj približavanja smrti kao bijeg od traume realnog, koje je postalo nepodnošljivo. Ili, riječima Waltera Benjamina, koji je u svojim protokolima o narkotičkim eksperimentima zapisao: „Blizina smrti oblikovala mi se jučer u rečenici: smrt se prostire između mene i moje opijenosti” (Benjamin u: Mirčev 2009: 171). Sazdan od pisma koje kruži oko ispražnjenog i odsutnog mjesta majke, dnevnički diskurs zrcali, dakle, kompleksnu psihološko-nagonsku dinamiku regresije subjekta u zaštićenu sferu teksta u okviru kojeg autodestruktivni afekt prividno biva discipliniran i artikuliran. S druge strane, međutim, uzimajući u obzir Barthesovu dijagnozu pisca kao nekog „tko se igra s tijelom svoje majke [...] da bi ga raskidao, doveo ga do granice onog što se može prepoznati od tijela” (Barthes 2004: 131), upravo je dnevničko pismo događaj insceniranja raskomadanog ne samo majčinog nego i vlastitog tijela. afektivna dimenzija teksta Na tragu dosadašnje argumentacije i teze da su označiteljske strukture dnevničkog pisma kod Géze Csátha i Margite Stefanović regulirane psihološko-afektivnom dinamikom prisile ponavljanja i reinsceniranja traume, u nastavku ćemo se fokusirati na modalitete uprizorenja tijela u tekstu. Ono što će nam ova analiza omogućiti, bit će afirmiranje neke vrste epistemičke rešetke zahvaljujući kojoj ćemo preciznije situirati intermedijalne transfere i odnos između teksta i slike. Također, detektiranjem tijela u tekstu, još ćemo detaljnije elaborirati ekonomiju afekta, koja determinira (de)konstrukciju subjektivnosti i govor identiteta. Ekspozicija tjelesnih dimenzija teksta ovdje je najuže povezana sa autoreferencijalnim protokolima, čiji je smisao približavanje autora/subjekta samome sebi, tj. razgradnja distanca između pisanja i življenja. Reflektirajući fenomenologiju autoreferen70

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

cijalnog diskursa, Andrea Zlatar u svojoj je knjizi Istinito, lažno, izmišljeno, a povodom odnosa između subjekta/autora i Drugog zapisala: „Ja nema granice. A drugi? Drugi ništa ne govore i ne znam gdje su njihove granice. Dnevničko ja sasvim je uvučeno u sebe” (Zlatar 1989: 121). Naglasak koji ćemo u nastavku staviti na tijelo i tjelesne učinke dnevničkog pisma osigurat će nam analitički uvid u ono skriveno ja, čije ćemo tragove pokušati dešifrirati, a koji se kriju negdje u pukotini između teksta i slike. U jednoj nedatiranoj notaciji Margita piše: „Već deset godina zbog ličnog stava i ličnog u stavu – živim pod pritiskom. Teško je i mom telu i meni... teško meni u mom telu... teško mom telu oko mene” (Stefanović u: Nikolić 2011: 173), ili nekoliko godina kasnije: „Tu sam Sve slabija, starija, u sebi spolja. Sve punija ožiljaka, rana Sve punija pukotina, mana Iz kojih cedim reči” (Stefanović u: Nikolić 2011: 386). Bivajući oprisutnjeno samo u fragmentima prizor tijela korespondira sa raskomadanom i kriptičnom naracijom: „gluva soba telo kao gluva soba sobom presvučena nemo kolo telo se ogleda (sobom, u sebi) TLOM.” (Stefanović u: Nikolić 2011: 342). Istodobno, rastvaranje cjelovite slike tijela u uskoj je vezi sa brisanjem granica između subjekta i objekta, ambivalentni momenti rascijepljenog identiteta, koji, s druge strane, upravo u raskomadanom utjelovljenju pronalazi svoju narkotičko-mističku egzaltaciju i bijeg od nepodnošljive realnosti. Scenu oronulog i uniženog tijela susrećemo i kod Csátha: „Tako sam ogavan, slab i bedan [...] Čini mi se da sam i smrdljiv, budući da mi je kvarno čulo mirisa, ne mogu da osetim ni smrad loše obrisanog dupeta, ni zadah iz usta od pokvarenih zubi” (Čat 1991: 182). U oba slučaja, tragični učinak višegodišnjeg izlaganja tijela opijatima, lijekovima i alkoholu, eksponira scenu izmučene tjelesnosti kao simptoma razsredištene egzistencije prepuštene začaranom krugu autodestrukcije. U kontekstu reprezentacije tijela i slika njegovog raspadanja, dnevničko pismo, stoga, ostvaruje funkciju koju bismo najprije mogli odrediti kao dijagnostički protokol smrti subjekta/autora. Ova teza ponajprije vrijedi u slučaju Margite Stefanović, koja se posljednih šest godina života suočava s okrutnom istinom svoje HIV-infekcije, koja se sve više obznanjuje na tijelu i po cijenu tijela. Iako direktno ne referira na svoju bolest, njezin dnevnik plauzibilno je tretirati kao „oblik pisanog svjedočanstva čiji je subjekt mrtav” (Chambers 1998: 2). Slično možemo zaključiti i u Csáthovom slučaju: kao oblik dokumentiranja bolesti i opsesija vezanih za istu, njegov je dnevnik tragično svjedočanstvo oboljele egzistencije koja polako iščezava. Sugerirajući sintagmom „autobiografija umiranja” (Chambers 1998: 4) novu perspektivu u tumačenju autobiografskog diskursa, ne više kao pisma oslonjenog na memoriju, već na praksu koja proishodi iz svjedočanstva raspadajućeg tijela, Ross Chambers ističe kako je riječ o radikalnom iskušavanju dihotomije privatno – javno. Za razliku od klasičnog žanra autobiografije, gdje je čitatelj/ica suočen/a sa temporalnom formom narativa usidrenom u sjećanju, autobiografija umiranja usmjerena je prema potencijalnom vremenu nestajanja subjekta i njegovog propadajućeg fizikaliteta. U opoziciji spram teleološkoeshatološkog vremena, ovdje je, stoga, na djelu entropijska dimenzija trajanja, kretanje u pravcu rasipanja, kretanje koje buja prema negaciji i neka vrsta negativne te(le)ologije.
71

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Prema Chambersovom mišljenju, dnevničko pismo koje zrcali bolest odlikuje se simptomatičnim ispisivanjem tijela (Chambers 1998: 11), ono se objavljuje u korporealnom tragu teksta4. Ipak, valja naglasiti da tijelo ovdje ne treba razumijeti isključivo kao agenta pisanja samo po sebi, već kao mehanizam tekstualne figuracije, kojom iščezavajući subjekt (i njegovo tijelo) bivaju transponirani u tekstualnu egzistenciju. Ta je egzistencija ujedno i garancija da će subjekt nastaviti život čak i kada posve ostane bez tijela. Možemo, stoga, zaključiti da je dnevnički diskurs svojevrsna grobnica što ju subjekt „zida” tekstualizacijom vlastitog urušavanja, da je sâm čin pisanja događaj utjelovljenja, koji će osigurati sva buduća čitanja i sve buduće interpretativne (re)inkarancije. Kategorija najuže povezana sa tjelesnom dimenzijom teksta je užitak, onako kako ga, oslanjajući se na lacanovsku psihoanalizu, razumije Barthes: kao „mjesto gubitka”, pukotina, „rez, splasnuće, fading što obuzima subjekta u srcu naslade” (Barthes 2004: 108). U kontekstu dnevničkog diskursa Géze Csátha i Margite Stefanović užitak je ambivalentno (vrlo često i kontradiktorno) isprepleten sa željom, nasladom, čežnjom, slutnjama i patnjom te obrazuje afektivni sloj teksta koji reflektira svu dramu tjelesnosti, ogrezlu u narkotički višak što izmiče svakoj kontroli, gurajući subjekta prema sve jačim i fatalnijim dozama. „Ja sam”, piše Csáth, „u to vreme umereno uzimao drogu. Prosečno svaki drugi dan popodne u dva sata po 0,002-0,003 P(antopona), u dozi odjednom. Nije mi izazivao harmoničnu euforiju, ali mi je bio potreban, delom zbog polnih želja, a delom zbog savladavanja stalnih materijalnih i moralnih strahova” (Čat 1991: 102). Kao što se iz ovog citata jasno vidi, erotska naslada/želja prožeta je adikcijom, pri čemu i jedna i druga svoj konačni efekt ostvaruju na tijelu i po cijenu tijela. U jednoj vremenski kasnijoj notaciji, Csáth će odnos želje i tijela opisati još bolje: „Ja sam prirodnjak i filozof. Dakle, umem da razumem pravo puti i žudnju. Poznajem ljudsku prirodu i koliko god da smo srećni – želimo što više uživanja” (Čat 1991: 189). Ako je kod Csátha moguće detektirati obrise jednog tijela ispresijecanog fluksevima želje, ono će u pismu Margite Stefanović doživjeti svoju kuliminaciju: „Teško mi je, loše izgledam... Kako izgleda moje telo? Kao džinovska mapa? Oko? Veliki ožiljak? Mašina za trpljenje bola, psihičkog/fizičkog. Tragovi spolja, tragovi iznutra, već mesecima uporno probijaju ‘napolje’. Ne mogu se gledati, zatvorenih očiju se vidim, uvek se vidim...” (Stefanović u: Nikolić 2011: 201). Evocirajući Deleuzeov i Guattarijev koncept tijela bez organa, što su ga ova dvojica filozofa preuzeli od Antonina Artauda, ustvrdit ćemo da je i kod Csátha i kod Margite na djelu libidonozno investiranje pisma kojim je obuhvaćeno cijelo tijelo. Kako pišu Deleuze i Guattari: „Telo bez organa je svojevrsno jaje: presecaju ga ose i pragovi, geografske širine i dužine, geodetske linije, presecaju ga gradijenti koji obeležavaju nastajanja i prelaske, destinacije onog ko se tu razvija. [...] Subjekt se širi po periferiji
4 Afektivna, gotovo seksualna relacija između pisanja i tijela do izražaja dolazi u filmu mađarskog redatelja Jánosa Szásza Opium: Diary of a Mad Woman, rađenom po biografskim i dnevničkim motivima Géze Csátha. Lik pacijentice Giselle Klein u filmu je realiziran kroz postupke opsesivnog ispisivanja teksta, u koje je investirano cijelo tijelo.

72

Svjestan ovog začaranog kruga. Suprotstavljeni vektori želje koji u obliku intenzivnog samosagledavanja i narkotičkog delirija dnevničkog ja bujaju prema unutra te raspadajuća realnost vanjskih društveno-historijsko-političkih okolnosti proizvode konflikt. što taj odnos strukturira i koje je ogledalo tog odnosa. podvukao A. koja se može smiriti redovnom dozom” (Čat 1991: 181.1913. koji rezultira potpunom disperzijom subjekta. zapisati: „Sedmica je započela prilično dobro.M. već kao otvorenu. dnevničko pismo. bezbračna mašina večnog vraćanja” (Delez/Gatari 1990: 18–19).046. Pod pretpostavkom da subjekt spram opijata razvija jedan gotovo erotski odnos5. u slučaju intravenoznog ubrizgavanja droge. već i do oblikovanja zatvorenog. vertikalnog objekta u meso. To pogotovo do izražaja dolazi u slučaju korišćenja stimulativnih sredstava. koje sam delio na tri i četiri dela i danas sam opet dospeo u onaj jezoviti circulus vitiosus. Da se smrt koja se uspinje iznutra (u telu bez organa) preobraća u smrt koja dolazi spolja (na telu bez organa)” (Delez/Gatari 1990: 270). subjekt ponavlja i na sebi iskušava penetraciju stranog (Drugog). da bi mogao normalno funkcionirati. potrebne sve jače doze. Nevolja uvek potiče otuda što nemam snage da sačekam prepodnevnu defekaciju.044 i 0. nadimajući se prema ništavilu. želje i tijela bez organa u topološkim terminima. ontologiju tijela ovdje treba shvatiti ne kao dovršenu i fiksiranu. pri čemu ne dolazi samo do modificiranja opažajnih struktura. to je iskustvo smrti. s dnevnim dozama od 0. Dijalektički proces koji se može opaziti između nastajanja/postojanja. s jedne strane. Csáth će u svom dnevniku 31. i tijela uhvaćenog u mrežu autodestruktivne želje.01. oštećenim i izbušenim površinama. U središtu se nalazi mašina želje. da se stalno preobraća u nešto sasvim drugo. 73 . uspostavlja i specifičnu relaciju s Drugim. Zagrljaj gospođe M svakim danom biva sve intenzivniji. Iskazujući relaciju između smrti. želja determinira i deformira načine na koje subjekt percipira svijet. Osim što determinira upisivanje tijela u tekst. svjedoči o nestabilnom i raspršenom identitetu. ona je okrutna „kemijska ljubavnica” (Philips 2000: 17) u čijem teatru želja razara organizam/organizaciju tijela. Deleuze i Guattari kao da anticipiraju Margitinu misao što smo ju gore naveli: „U ciklusu želeće mašine je potrebno da se model smrti stalno prevodi. Jer ako mi to uspe. multipliciranu i u stanju permanentnog nastajanja/postajanja. ali i vrlo konkretnom planu. na njegovim hrapavim. autodestruktivnog kruga. kada su subjektu. ova relacija između autora/subjekta dnevničkog pisma i njegove erotičko-narkotičke želje (kao Drugosti) označena je igrom neprekidnog udvajanja i približavanja u kojoj ni mjesta/pozicije. Shvaćeno kao zona intenziteta koja se nalazi u neprekidnom pokretu ispisivanja. a ni uloge nisu fiksirane. brisanja i premještanja. koji također oscilira između uspostavljanja i dezintegracije.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá kruga čije je središte vlastito ja napustilo. U knjizi Dva režima ludila Deleuze će formulirati tezu po kojoj ključni problem droge treba tražiti u činjenici da njenom konzumacijom „želja direktno biva investirana u percepciju” (Deleuze 2006: 152). 5 Na asocijativnom. onda se uvek javlja celodnevna i prijatna glad za M. čija eskalacija biva inscenirana i vidljiva upravo na tijelu. koji je izvor najsramnijih samooptužbi. i ako se ukloni količina M koja se ponovo apsorbuje iz creva. Iz topološke perspektive.). s druge strane.

raznovrsnih memorabilija. može shvatiti i kao pitanje okvira. kontingentno i atopijsko.]” (Barthes 2007: 95). gdje crtež opisuje. osim naratološke perspektive. Zahvaljujući „transmedijalnoj prirodi” okvira (Wolf 2006: 12) i činjenici da mapiranje okvira osigurava interpretativnu metodu autobiografskog govora. subjekt se u iscrpljujućim nastojanjima ovladavanja vlastitim afektom sve više rastrojava i udaljava od bilo kakve stabilne pozicije. sazdanom od afektivnih flukseva čije je kretanje kaotično.. transformira. heterogeno. fragmentirane i decentrirane. koje karakterizira „struktura okašnjelosti” 74 . na temelju čega je te dnevnike legitimno tretirati ne samo kao tekstualni medij već i kao formu koja se približava vizualno-likovnom mediju. što raskida sa linearnom. preciznije rečeno. fotografija. Kao što je već bilo naglašeno. ovim istraživanjem bit će izvedena i analiza načina na koji identitet biva iskaziv/razumljiv kroz proces medijatizacije. Sasvim konkretno govoreći. dakle. dnevnici o kojima je riječ. U naznačenoj medijalnoj konstelaciji naglasak biva stavljen na razmještanju želje duž materijalnih tragova. medijalizacija i raslojeni okviri identiteta Kako smo već nagovijestili u uvodnome dijelu. tj. dinamika uokviravanja postaje svojevrstan interpretativni ključ. bujanjem onog što je unutra prema van. sa koje bi bilo moguće obustaviti lutanje slijepim ulicama. Nomadsko kretanje koje je u osnovi te topologije usmjereno je prema raslojavanju želje koja se kreće u različitim pravcima i čija je dinamika intenzivirana konstantnim probijanjem onog što je izvana unutra i obrnuto. Csáthovi i Margitini dnevnici na planu artefakta predstavljaju kompleksnu tvorevinu u kojoj je vrlo teško povući jasne distinkcije između teksta. komentira pa i decentrira tekst. U situaciji u kojoj dnevničko pismo Géze Csátha i Margite Stefanović biva realizirano kao semiotički kompleksno tkanje u kojem tekst postaje dio slike ili crteža i obrnuto. Bivajući uhvaćen u labirintu želje koja kruži oko praznine. rezultira nemogućnošću fiksiranja granica. sa druge strane. Ili. u nastavku teksta naš će fokus sa naratološkog diskursa biti preusmjeren ka reflektiranju intermedijalnih konstelacija i samoj materijalnosti dnevničkog pisma. stoga. novinskih isječaka. dinamikom po kojoj umjesto solidnog i homogenog tijela bivamo konfrontirani sa poroznom tjelesnošću. pokušat ćemo govor identiteta mapirati u odnosu spram toga kako taj govor biva uokviren i u kojem medijalnom obliku se njegova materijalizacija događa. čije strukture bivaju dekonstruirane. realizirani su kao višeslojni kolaži u kojima tekst postaje neka vrsta „slobodne grafičke poetike” (Derrida 1976: 127).. sa jedne. Afirmirajući praksu uokviravanja kao specifičan „metakomunikativni koncept” interpretacije (Wolf 2006: 3). Pitanje njihovog razgraničenja istodobno se.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Oslanjajući se na Barthesove teze iznesene u knjizi Fragmenti ljubavnog diskursa navedenu je relaciju možda moguće skicirati sljedećim riječima: „Ljubavni odnos pretvorio me u atopijski subjekt [. logocentričkom tradicijom govora. bit ćemo u prilici jasnije odrediti intermedijalni transfer i njegovu ulogu u procesu (de)konstituiranja identiteta. Rascijep što ga želja upisuje u samo središte identiteta. Kao zajedničko formalno obilježje njihovih notesa i bilježnica zato treba istaknuti ravnopravni status teksta i slike. te crteža. odnosno kao produkt tenzije između medija teksta i medija slike.

Margita čitatelju/ici otvara prostor metareferencijalne interpretacije koja svoje ishodište ima u konkretnoj materijalnosti zapisa.] 5. čije tragove detektiramo u tim kompleksnim. koliko sati bez. kao terapija.. kaže da mu je nekad bela hartija bila dovoljna kao TERAPIJA. Slijedeći argumentaciju Jacquesa Derride formuliranu u knjizi Istina u slikarstvu.. D. zašto menjam boje.. sada? A evo da probamo i Duletovu patent 0. „gdje je izvanjsko nazvano unutrašnjim unutrašnjeg koje konstituira to unutrašnje” (Derrida 1987: 63). dezintegriraju se jasne granice između tekstualnog i vizualnog kôda.. tj. odnosno ostvarivanje relacionih dinamika koje se na interpretativno-receptivnoj razini odlikuju neprekidnim uspostavljanjem.. S druge pak strane afirmirajući „paratekstualni okvir” (Wolf 2006: 20). na šta mi liče moje sopstvene noge. Liminalni karakter ovako koncipiranog dnevničkog pisma odražava se u izostanku stabilnih kôdova koji bi čvrsto fiksirali pozicije teksta i slike. dnevnički kolaži strukturirani su tako da linearnost teksta biva prekidana crtežima ili skicama.]” (Stefanović u: Nikolić 2011: 206). jul ´93. izmještanjem i razlaganjem okvira. ko će da pokrene vodenicu. koncept i parergonalnu praksu uokviravanja možemo shvatiti kao hibridnu međuzonu unutrašnjeg i izvanjskog.? Da. intermedijalne forme. intermedijalni transfer između tekstualnog i vizualnog registra biva prepoznatljiv kao onaj generativni element koji strukturira i regulira dnevničku praksu. što kao konzekvencu ima uspostavljanje dnevnika kao hibridne. intermedijalnim transferima.. koje subvertiraju jasnu granicu i prevlast bilo onog što je unutar okvira. Drugim riječima. kako da prekinem krug. bilo pak onog što je izvan njega. čije kontrapunktiranje implicira supostojanje dveju vrsta okvira. Evociramo li na trenutak prizor poroznog i izbušenog tijela.. sa konstituiranjem dnevničkog pisma kao hibridne tvorevine bez čvrstih obrisa. Kao paradigmatičan model intermedijalne i intertekstualne prakse. Možda se meni To dešava. Autoreferencijalnu svijest o materijalnosti i medijalnosti dnevničke prakse Margita Stefanović zabilježit će sljedećom notacijom: „Bežim među reči. Već samim referiranjem na boju. protegnute između tekstualnog i vizualnog znaka. određeni dijelovi rukopisa bivaju potcrtani ili prebrisani različitim bojama. zašto sedim u sobi. da li sam zaboravila navodnike [. Probajmo razne olovke.. medij (tehnička olovka 0. vidjet ćemo da je dezintegracija identiteta na fundamentalan način povezana sa medijalnim praksama.5) i znak interpunkcije (navodnici) kojim će biti realizirana notacija. proces uokviravanja što ga je moguće detektirati u dnevnicima determiniran je tenzijom dveju označiteljskih praksi (tekstualnog i vizualnog kôda). Na planu spacijalno-temporalne organizacije ovako izvedena dnevnička praksa označava odmak od linearnog i homogenog koncepta. u boje.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá (Derrida 1976: 91) i jedan uvijek već odsutan. 75 . Zahvaljujući dinamikama „razbijanja okvira” (Wolf 2006: 9). zašto li još uvek pišem godinu. koji direktno referira na materijalnu praksu pisanja i na njezinu razliku (ali u istovremenost) u odnosu na praksu crtanja/slikanja. razvlašteni subjekt što prebiva u prostoru inskripcije.5 olovčicu [. stabilnih okvira i jasnih medijalnih distinkcija. Raslojavanjem medijalnih okvira Géza Csáth i Margita Stefanović svojim dnevničkim praksama rastvaraju čvrstu opoziciju između onog što je unutra (intrateksutalno) i onog što je izvan teksta (paratekstualno).

crteži i slike dodatno intenziviraju utisak tjelesnog traga. generirajući na interpretativnoj razini semantički višak. U kontekstu dnevničkog pisma.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá U cilju stjecanja preciznijeg uvida u dinamiku relacija između teksta i slike potrebno je analizu također usmjeriti i u pravcu vizualnih elemenata. međutim. slijedi zaključak da i identitet biva izveden/materijaliziran kao takav: nedovršen. raspršen i interpretativno otvoren. reprezentacije i prisutnosti/odsutnosti. moglo bi se ustvrditi da u kontekstu vizualnog materijala recipijent biva suočen s tragom inkarnacije. koja pojačava tenziju između iskazivanja i pokazivanja. suština crteža može se pojmiti i kroz temporalnu prizmu nestalnosti. dakle. koje sa svih strana biva uokvireno i kontaminirano vizualnim kôdovima. fundirana u aktu konkretnog utjelovljena i otjelotvorenom prostoru. transcendira u znakove. gdje crtež biva definiran kao praksa ambivalentnog i paradoksalnog markiranja iščezle prezentnosti. koji u poredak teksta unosi diskontinuitet i prekid. u nastavku je postalo jasno kako se implozija/dezintegracija događa/najavljuje i u sloju vizualnih kôdova. hlapi u svojoj materijalnosti. U odnosu na referencijalnu prirodu teksta. da bi potom metastazirala prema kostima: „Jezik je koža: trljam svoj jezik o drugoga” (Barthes 2007: 74). slikarska je praksa. Jedan od ikoničkih motiva što ih Csáth varira i ponavlja u svojim notacijama jesu simptomatični crteži lubanja. Referirajući na teze njemačkog povjesničara umjetnosti Gottfrieda Boehma o dvostrukom karakteru geste (Boehm 2007: 25). kao i sâm tekst uostalom. crteže i skice plauzibilno je tretirati kao afirmaciju deiktičke geste. Margite). a posebno na tragu filozofije Mauricea Merleau-Pontya. vizualni elementi tvore „kompozicijski okvir” (Chmurski 2012: 4). opažamo tragičnu osjećanost subjekta suočenog s melankoličnim iskliznućem u vremenu. Kako naglašava Boehm (Boehm 2007: 152). opaža se da olovka zapravo može biti protumačena i kao injekcija iz koje cure četiri kapljice u obliku srca. Ako smo iščeznuće subjekta najprije detektirali na razini tekstualnih praksi kao kruženje oko ispražnjenog toposa M (majke. koja osim što nešto pokazuje. Kao da se tijelo povlači na rubove. svjedočanstvo njegovog iščeznuća. ispijajući preveliku dozu pantopona. pred kojim uzaludno bježi u seks i drogu da bi na koncu. morfija. koji kao da oprisutnjuju opsesiju Thanatosom i Chronosom. činjenicom da će meso izjesti crvi. Sa fenomenološke pozicije. tj. na taj je način moguće shvatiti kao događaj uzmicanja subjekta. tj. U jednom pak od crteža Margita skicira skelet šake među čijim je prstima olovka. Konture i skice. Scena fragmentiranog tijela od kojeg je preostao još samo kostur na vizualnom planu poantira nezaustavljivo otjecanje života i fatalnu privučenost otrovu koji stvara. ali i izjeda želju. S druge strane. nekom vrstom memento mori. Kod oboje. odsutnosti subjekta koji je taj trag/tijelo ostavio iza sebe. da će na koncu o(p)stati samo skelet. U ovom slučaju. izdahnuo na granici blizu Subotice. zahvaljujući utisku nedovršenosti karakterističnom za crtačku praksu i praksu skiciranja. koji vrlo često funkcionira kao metakomentar onog što je napisano. Pri pažljivijem gledanju. I kod Csátha i kod Margite smrt polako obuzima diskurs uspinjući se iz unutrašnjosti zatrovanih organa prema mesu i koži. kao kod Csáthovih lubanja. objavljuje i subjekta tog pokazivanja. 76 . ali zato – oslobađajući se od organa i njihove propadljivosti – biva uskrsnuto u onostranosti imaginarnog. koji sukonstituiraju dnevnike Géze Csátha i Margite Stefanović.

] Moje ime je. duh razdvaja od tijela. već vidimo (Derrida 2001: 274). tj. kod Géze Csátha i Margite Stefanović konfrontirani smo s proizvodnjom dnevnika (kao svojevrsne knjige mrtvih izvedene u hijeroglifskom pismu). Radikaliziranjem Freudovog koncepta. Apliciranjem hijeroglifskog modela Derrida. praksu pisanja sagledava u kontekstu identiteta i smrti. žensko subordinira muškom. (Stefanović u: Nikolić 201: 476–477). već gradi liminalnu topografiju na čijim je granicama isušeno i izbušeno tijelo bez organa. pokušat ćemo u ovom. Polisemički ustrojeni govor snova oprostoruje vrijeme. kao onu instancu psihičkog aparata koja će ispoljiti ne samo pismo kojim subjekt svjesno komunicira već i kodiranu poruku nesvjesnog/oniričkog što se odupire 6 Citirajući Freuda. koja se ne razriješava niti u prevlasti teksta niti pak u dominaciji slike. U sličnoj smo poziciji povodom dnevnika: i oni bivaju inscenirani kao polisemička piktografska inskripcija raslojenih okvira. odrediti korelaciju između medijalnih praksi i načina na koje te prakse determiniraju izvedbu.. tj. 7 Iako bi bilo zanimljivo istražiti konzekvence rada sna po ustroju dnevničkog pisma. Pokušavajući prevladati dihotomijsko-binarne strukture zapadne metafizike.7 traGovi rascijepljenoG identiteta Na temelju zaključka da je dnevničko pismo strukturirano kao hijeroglifsko pismo. razmješta se duž bezglasnih tragova6 koje treba prevesti u interpretativnu ravan i rezultira kriptografskim pismom. koje se odnose na snove. izmaknuto iz binarnih opozicija tekst/slika. Na planu tekstualnog sadržaja kod oboje je u jednom sloju dnevnik obilježen bilješkama. u ovom segmentu možemo samo ukazati na njihov interpretativni potencijal. Moj Epitaf? Moj korak je moje ime Zvučni epitaf [. Derrida u tekstu Freud i scena pisanja aktivira piktografski model pisma (egipatsko hijeroglifsko pismo) za koji tvrdi: „Granica između ne-fonetskog prostora pisanja (pa čak i fonetskog pisanja) i pozornice (scène) sna je neizvjesna” (Derrida 2001: 273). Derrida naglašava nefonetičku dimeziju jezika snova.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Oscilacije u kojima se zrcali identitet/subjekt ovih dnevnika u mediologijskome smislu predstavljaju tenziju između logosa i ikone. odnosno u svjetlu signature i auto(bio)grafske inskripcije. na njihovu naknadnu transkripciju u oblik teksta i crteža.. kao aktivnosti u kojoj ne čujemo. finalnom poglavlju. sazdanog od glasa i prisustva. koja tekst drži podalje od slike. Kao što je na ranom stupnju razvoja pismo bilo blisko „crtanju i vizualnim umjetnostima” (Ulmer 1985: 8). s druge strane.. oniričko pismo simptom je rasutog i odgođenog subjekta. čija materijalnost ne poznaje jasnu distinkciju između teksta i slike. brisanje vlastite prisutnosti” (Derrida 2001: 285). Prihvatimo li tezu o pismu/slici kao nakupini tragova. 77 . U dnevničkom pismu Margite Stefanović jedan od iskaza koji se ponavlja je pitanje vlastitog imena: „Ima ko će da te (gde) sahrani. nakupljenih tragova bez čvrstih granica između medijalnih ravni i označiteljskih lanaca.. Nespojivo sa linearnom temporalnošću i homogenim prostorom fonetskog pisma. materijalizaciju identiteta. postavlja se pitanje konciznije definicije pojma traga. čija piktografska kompozicija znači povratak potisnutim aspektima slike i konzekventno subvertiranje logocentrički ustrojenog fonetskog pisma. Preciznija analiza tog narativnog segmenta zasigurno bi potvrdila rad sna kao jedan od mehanizama koji determinira dnevničku praksu i dodatno distorzira medijalne okvire. Derrida će trag shvatiti kao „brisanje sebstva.

čiji tragovi blijede i povlače se na rubove. Istoka i Zapada.J. simbolički i kulturalno možemo dešifrirati kao medijalnu tenziju između teksta i slike. religijski) konflikt između Srednje Europe i Balkana. Text. Suspregnut u liminalnom prostoru između logosa i ikone8. 8 Bivajući rođeni (pa i umirući) u gradovima koji su bili ili još uvijek jesu granična mjesta (Subotica: Géza Csáth. posvuda nailazimo na prekide. rasprava o relaciji između teksta i slike. s druge strane. intervale. Kako će to formulirati W. već se u njemu ocrtava i duboki jaz između različitih kulturnih i označiteljskih praksi. Da bismo uopće mogli pisati i ostaviti trag. tj. Umjesto fiksnog identiteta koji bi kružio oko stabilnog centra. svijeta i duha. u jednom sloju njihovog identiteta ogleda se i geografski (ali i historijski. Ideology. kaže Derrida. „moramo biti mnoštveni” (Derrida 2001: 284). Ustrajavajući na inskripciji što se kreće po ivici vizualnog i lingvističkog znaka. koji. nego produkt konvencija i predispozicija kulturalnih pravila. ili Dicka Higginsa i Allana Kaprowa. Géza Csáth i Margita Stefanović svojim dnevnicima zrcale navedeni konflikt. prirode i kulture” (Mitchell 1986: 49). teorijska gesta diferenciranja između poezije i slikarstva: „Nikada nije samo natjecanje između dvije vrste znakova. koje zanima isključivo potpuna subverzija granica umjetnosti. komunikacijskih modela. ideologija i historija. verbalnog i vizualnog znaka unutar kojeg smo pokušali locirati atopijsku poziciju subjekta i slojeve njegovih mnogostrukih identiteta još uvijek predstavlja jedno od glavnih mjesta kušnje interdisciplinarnog dijaloga i intermedijalno orijentirane analize. koji anticipiraju drugačiju sliku subjekta kao „sustava odnosa između stratuma” te time dovode do kolapsa „punktualnu jednostavnost klasičnog subjekta” (Derrida 2001: 285). već i konflikt između tijela i duše. do Michela Frieda. homogenog i cjelovitog prizora. politički. Komplicirani odnos između teksta i slike. Protokoliranje života čiji afektivni otisak biva inskribiran u površinu dnevnika nikada nam nije dostupno u svojoj neposrednosti i autentičnosti. propušteno kroz različite medijalne slojeve i maske. sa decentriranim. Mitchell u svojoj knjizi Iconology. neiskvarenu teatraliziranim oprisutnjivanjem tijela. nije posljedica metafizičke podjele. ključno je epistemološko (pa i političko!) pitanje suvremenih teorija umjetnosti. policentričnim pokretima želje. identitet izveden dnevničkim pismom objavljuje se kao prazno mjesto intermedijalnog transfera na kojem se događa inscenacija odgođene temporalnosti subjekta. suočeni smo. već uvijek samo posredovano. preko Richarda Wagnera i njegove ideje Gesamtkunstwerka kao multimedijalne sinteze različitih žanrova i medija. Beograd: Margita Stefanović). stoga. koji nakon minimalizma ponovno pledira za umjetnost. Situacija je ista i u pogledu insceniranja identiteta: umjesto kontinuiranog. debata o parergonu. iskliznuća i fragmente. isrcpljene u performativu permanentnog raslojavanja okvira. Image. koji – ponovimo – nije samo tenzija između medija i žanrova. izlažući ga/ju neprekidnom fluktuiranju po različitim narativnim i semiotičkim zonama.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá jednostavnoj transkripciji. Još od Lessingovog Laookona i pokušaja zasnivanja jasnih distinkcija između poezije i slikarstva. Granica koja razdvaja tekst od slike. dakle.T. što znači da su već u samu praksu pisanja/ crtanja upisani racijep i multipliciranost koji komadaju cjelovitost subjekta. koje su se razvijale kroz povijest. 78 . presijecišta.

ali i razbijanje okvira u kojima se subjekt iskazuje i pokazuje. Analiza dnevničkog pisma Géze Csátha i Margite Stefanović kao uprizorenja „kompliciranih izbora identiteta” (Chmurski 2012: 1). ne smije se zanemariti ni činjenica da dnevnička praksa. gdje definitivne granice između teksta. Izgubljeni trag pr vobitnog prisustva i neka nemoguća rekonstrukcija između crteža i slova. označiteljskih i performativnih praksi. ona je dio procesa destabiliziranja medijalnih okvira. crteža. S druge strane. istodobno. nekih blijedih fantoma u okrutnom kazalištu. čini se plauzibilnim izvesti zaključak o dnevničkom pismu Géze Csátha i Margite Stefanović kao specifičnom obliku oslonjenom na „dekompozicijski” postupak „tehnike kolažiranja” (Ulmer 1985: 59). Kako smo to ovim istraživanjem nastojali pokazati. čija su fragmentirana tijela transkribirana u hijeroglife. Na temelju nemogućih medijalnih (i genealoških distinkcija). Kao u snu o njihovoj 79 . Iako se na prvi pogled može učiniti da dnevničko pismo dokumentira subjekta koji ga stvara. cirkulirajući oko auto/bio/grafije utjelovljene u bezdanu i „horizontalnosti čiste površine” (Derrida 2001: 376). također ne afirmirajući Isto. u neku odgođenu temporalnost koja uklanja svaku stabilnost njegovog sadašnjeg (ili prošlog) utjelovljenja. grobnica u koju će biti položeno tijelo bez organa. a što fikcija. neprekidno kruži oko tog odsutnog mjesta. društvenog i seksualnog Drugog” i kao „mjesto izrazite moći” (Mitchell 1986: 49) u kontekstu traganja za otiskom identiteta u dnevničkom pismu raskrinkava poredak reprezentacije uspostavljen verbalnim znakom. već i kao egzistencijalni modus koji ne samo što zrcali nego i konstituira subjekta. U potrazi za identitetom dnevničkog pisma investiram sopstvenu želju u taj liminalni prostor. fikcionalizira subjekta i njegov identitet pa je. tj. igra maskiranja i prikrivanja sastavni je dio konstituiranja subjektivnosti i. već odsustvo i odgodu subjekta. koji se – lutajući po naslagama iscrpljene želje – udvojio u sliku i tekst. tj. Kao medij kojim navedeni autori pokušavaju ovladati svojim (autodestruktivnim) željama i opsesijama. dnevničku praksu nije dovoljno tretirati samo kao literarno-vizualnu. Tekst. oslonjenom o prazno mjesto subjekta koje generira sve njegove fikcije i imaginarije. Dnevnik kao dijagnoza rascijepljenog (govora) identiteta. Ono što susrećem u toj površini je semiotički labirint sazdan od utvara. kategorije subjektivnosti i identiteta nikada nisu prisutne u svojoj autentičnoj/neposrednoj formi. kako je riječ o svojevrsnom „teatru identiteta” (Chmurski 2012: 4). tj. Krhotine su to oko kojih kružim interpretativnom gestom. Dnevnik kao kripta. skica i notacija konstantno bivaju izmještene i subvertirane. da ono predstavlja dokument njegove intimne egzistencije. s druge strane. već ono što je Različito/Diferencirajuće. potencirajući ne više prisustvo. vrlo često nemoguće ocrtati čvrstu demarkaciju između onog što bi u dnevniku bio dokument. jezik kojim šapuću mrtvi. autobiografsku praksu. stoga. njegov/njezin identitet. Pismo rastrzanog subjekta izmaknutog iz centriranog poretka na marginu neiskazivog. trebala je afirmirati korelaciju između načina objavljivanja subjekta i (inter)medijalnih transfera koji omogućuju uspostavljanje. već samo kao proizvod medijalnih.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Slika tretirana kao „znak rasnog. kojima bivaju rastvorene distinkcije između fikcije i dokumenta. kao takva. raspršenost i odgođenost. koje odlikuje nedovršenost.

Rječnik psihoanalize. Zlatar.” manuskript izlaganja na konferenciji o Gézi Csáthu. 2. “About the life´s rhytm”. Chambers. 8. Zagreb: Meandar. Ogled o fikcionalnosti. 5. Beograd: Čekić. 1991. 1975. Jer možda je dnevnik baš to: mapa zagrobnog života i obris posthumnog identiteta. 1987. 2006 Derrida. ali ponovno razgrađuje. Fragmenti ljubavnog diskursa. Tatarkjevič. Amsterdam/New york: Rodopi. izmišljeno. 2007. Renato. 11. Andrej. J. Gottfried. 9. Geza. 80 . Nikolić. Žil/Gatari. 1989.B. 1985. Csath. transcendirajući u tajanstvene rebuse utisnute u kožu papira. 1992. Barthes. 3. Post(e)­Pedagogy from Jacques Derrida to Joseph Beuys. Osećanja. koji se kroz slova i crteže uspinje u život pri svakom aktu čitanja i svakom gledanju što ga iznova stvara. Gilles. U nepoznatoj kući. Mateuz. Geza. Istinito. Manoa: University if Hawaii´i Press. Chichago/London: The University of Chichago Press. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Gramatologija. Vladislav. Jacques. Applied Grammatology. Baja./Laplanche. Budapest: Angeluzs&Gold. 1976.T. koja će roditi lučonošu pod čijim će svjetlom tijelo potom napustiti dušu. Gregory P. 14. 2011. Chichago/London: The Universityof Chichago Press. Zagreb: Pelago. 2004. On Diary.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá (Marigitinoj i Csáthovoj) septembarskoj smrti na granici pred Auroru. Philippe. 1-2/2009. Sećanja. Mitchell. 2009. Text. Writing and Difference. 2012. 1990. 2008. Facing it. Andrea. Quorum-Časopis za književnost. Godina XXV. ----. Mirčev. lažno. Roland. 19. „Overdose na granici”. Čat. W. 13. London/New york: Routledge. Wolf. Lidija. 15. Framings and Framing Borders in Literature and Other Media” u: Werner Wolf/Walter Bernhart (ured. Teorija avangardne umetnosti. Užitak u tekstu/Varijacije o pismu. Anti­Edip: Kapitalizam i šizofrenija. Berlin: Berlin University Press. Iconology. Beograd: Nolit. J. “Introduction: Frames. Michigan: University of Michigan. AIDS Diaries and the Death of the Author. The Diary of Geza Csath. 16. Pontalis. Delez.. Framing Borders in Literature and Other Media. Zagreb: August Cesarec. 18. 17. br. Opijum/Dnevnik morfiniste. ----. Baltimore/London: John Hopkins University Press. ----. Image. 2000. Two Regimes of Madness: Texts and Interviews 1975­1995. Deleuze. Lejeune. Boehm. O. Csáth´s diary: theory and practice of text in the Central European context. Ross. Istorija šest pojmova. The Truth in Painting. Ulmer..J. New york: Semiotext(e). Ideology. Feliks. Zagreb: Filozofsko društvo. 1989. literatura 1. 1986. Wie die Bilder Sinn erzeugen: Die Macht des Zeigens. Sarajevo: Veselin Masleša. 12. 7. Beograd: Nolit. 2001. 1978. Chmurski. 1998. Werner. 10. ----..). Subotica: Radnički univerzitet „Veljko Vlahović”: Subotičke novine. 2006. Pođoli. Zagreb: Centar za knjigu. 6. 4. Beograd/Novi Sad: Tvoračka radionica bab/Ekspres biro.

where no clear-cut borders can be established. which constitutes the subject of utterance and has a decisive role in the discourse of identity. the main thesis hinges on the idea that the categories of the subject and identity are never given in their unmediated and authentic form.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá intermedial de/re/construction of identity (a comparative analysis of diarist practices of Géza csáth and margita stefanović) summarY: comparing the diarist practices of the Hungarian writer and psychiatrist Géza csáth with the ones conceived by margita stefanović. which keeps evading every attempt at fixed identification. intermedial transfer. in terms of texts structured by the linguistic as well as the visual code. according to which the text moves in the direction of revealing the media framework. pictographic writing. but only deferred. repetition compulsion and trauma. as a consequence.com 81 . the author attempts to outline the idea that it is necessary to detect the abovementioned categories in the relation between the media of text and image. liminal space. keY Words: the practice of diary writing. but are always mediated through narratological positions. decentred subjectivity and identity. andrejmircev@yahoo. this means that positions of the subject/identity can never be stable. this text traces the intermedial transfer. trace and absence. different media and signification practices. the argument stems from the deconstructivist procedure demonstrated by the french philosopher jacques derrida. by analyzing complicated narrative and media layers.

82 .

83 .

translatološke i postkolonijalne studije umnogome se oslanjaju na psihološku nauku. Uprkos dominantnom poststrukturalističkom * Istraživanje je sprovedeno u okviru rada na projektu Dunav i Balkan: kulturno-istorijsko nasleđe 177006 Balkanološkog instituta SANU. u tom smislu. putopis. 84 . Grifths. Tifn 2009: 2). ovde se njena uloga ne iscrpljuje. ideološke kritike i translatologije. no. tako i psihologije.09 sanja lazarević radak balkanološki institut sanu. postavljeno u poststrukturalističke okvire. Plodno kombinovanje popularne nauke. rad ukazuje na ulogu i značaj ove discipline na kritiku teksta o drugome. srbija interpretacija i analiza drugosti na granicama disciplina* saŽetak: uticaj psihologije na kritiku teksta o drugome najpre se uočava u upotrebi stereotipa kao jednog od ključnih socijalno-psiholoških pojmova. gde je najzad prepoznat kao jedan od značajnih izvora za proučavanje odnosa među grupama (Ashcroft.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 159. premda se na njen teorijski doprinos retko otvoreno ukazuje. naporedni prikaz teorija kojima se služe kritičari teksta o drugome. putopis je počeo da se otvara studijama kulture i postkolonijalnoj kritici. praćen je problematizacijom dosadašnje uloge i dometa psihologije na ovom području. psihologija. koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. beograd. postkolonijalna kritika. uvod Dugo zatvoren u marginalnom prostoru. imagologija. ključne reči: drugost.9 udc 82. Gareth. doprinelo je porastu interesovanja za studije koje problematizuju predstave o drugima. ova kritika izrasta na granicama kako teorije književnosti. filozofije. antropologije. imagološke.

prisutan je i danas. pa tako odražava libidinozne težnje osvajača praćene fetišizacijom materijalne i socijalne kulture drugoga. postaje privlačna stoga što putnik samo u interakciji sa njim može prepoznati sebe kao entitet. Ova prisutnost svakako govori u prilog psihološkoj važnosti putovanja. Taj umnogome romantičarski zahtev za napuštanjem poznatnog da bi se upustilo u strano i opasno. političku i vojnu dominaciju. čija su značenja obogaćena u kontekstu narativa. otkriva i težnju za jedinstvom sa njim. kada se ogromne udaljenosti prelaze za kratko vreme. Pored Frojdovog shvatanja Erosa i Tanatosa u tumačenju pohoda na druge zemlje. te prevazilaze puko izjednačavanje sa generalizacijama kao instrumentima za savladavanje složene stvarnosti. one koje se ne pripisuju mi-grupi. ili se potiskuju kod „nas”. Najzad. prepoznaju se kod „njih”. Osobine koje nedostaju. o globalizaciji. „drugih”. a upoznavanje drugih delova sveta prestaje da se shvata kao odraz puke potrebe za gospodarenjem. pa na taj način tek „ja” i „drugi” možemo činiti celinu. strukturalizma Julije Kristeve i Žaka Lakana. Sva ova značenja prate putnika u njegovom napuštanju poznatog i na različite načine ostaju uočljiva u tekstu. i obiluje asocijacijama na seksualnu. učestvujući na taj način u kompleksnom procesu psihološkog objašnjavanja stranog i nepoznatog. Tako stranac i drugačijost. a ovladavanje i gospodarenje pružaju se ispod ekonomske podloge. onog narativnog. interpretacija putnikovog govora ostaje neodvojiva od psiholoških uvida. omogućavajući zadovoljenje libidinoznih težnji ili opravdavajući putovanje kao obred prelaza. Utoliko se celovitost traži u interakciji sa Drugim koji postaje replika pr vobitno uočene slike u ogledalu. Sam čin putovanja shvaćen je kao izraz preplitanja višestrukih faktora. Fragmentarna percepcija Drugog i nepoznatog otkriva se u delovima teksta koji služe objašnjavaju društvenih i političkih okolnosti u kojima Drugi živi. na kojoj se on kao objekt zasniva. što umnožava nacionalne karakterizacije kao jedno od centralnih interesovanja imagologa. i pored potrebe za pojednostavljivanjem kompleksnog sveta. Stereotipi otkrivaju nemogućnost pojedinca da celovito sagleda svet oko sebe. neokolonijalizmu ili. jer se okončavaju suptilnim formama dominacije (Said 2009: 34).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá uticaju. Međutim. koji je osnova kolonijalnih tekstova. uočljiva je uloga dubinske psihologije. uočava se motiv putovanja radi osmišljavanja vlastite egzistencije. a turističke agencije obezbeđuju putovanje ka „egzotičnim destinacijama”. Uticaj psihologije na ovu vrstu istraživanja ispr va se uočava u korišćenju pojmova stereotip i predrasuda. 85 . Takva objašnjenja legitimišu kolonizaciju. u kojoj se putovanje shvata kao izraz individualnog razvojnog puta. kada se Drugi prepoznaje kao uslov celovitosti. osvajanjem u cilju ostvarivanja libidinoznih težnji praćenih simboličkim osvajanjima predstavljenim u raznovrsnim formama koje danas interpretiraju feminističke kritičarke. u sofisticiranoj formi. Danas se u ovom kontekstu govori o kolonizaciji. svaki oblik prenošenja znanja o drugome nosi i njegovo pojednostavljivanje. Tekst koji svedoči o osvajanju ili koji je sam odraz specifične forme osvajanja. U svim navedenim shvatanjima uočava se uticaj psihologije i bogatih saznanja koja nudi psihoanaliza. i najzad. jer potreba da se drugi upozna i shvati bar pojednostavljivanjem.

stereotip je pod uticajem psihoanalize umnogome usložnjen i shvaćen kao glavna diskurzivna strategija diskursa kolonijalizma. frojdovskom i marksističkom. ili terminologijom Homija Babe. „Kastrirana majka” kod deteta izaziva strah i podstiče traženje objekta koji će biti zamena za pretpostavljeni majčin penis. između onoga što se vidi i verbalno prenosi posreduje kulturna istorija. nepromenljive i kontinuirano ponavljane. Ovako shvaćena. a ova pojednostavljenja nadalje mogu odigrati destruktivnu političku ulogu. formira se vrsta slike zaustavljene u vremenu. Devetnaesti vek obiluje ovakvim ilustracijama. pa se formira slika kao idejni konstrukt u složenom odnosu sa stvarnošću. Dobra ilustracija tog ponavljanja jeste inercija koja prenosi čitave pasuse i stranice starijih putopisa. ova pojava je izraženija kada je reč o putopisnoj fikciji ili pustolovnom romanu koji kao da. fetiš nastaje sa detetovim saznanjem da majka nema penis. U sva tri smisla. učvršćujući. mimo estetike. pronalazi svrhu u ponavljanju generalizacije sve dok ona ne bude sasvim usvojena od strane čitaoca i fiksirana u društvu. fiksirajući slike o pripadnicima jednog društva. U tekstu. već poznato. antropološke karakteristike udaljene od stvarnosti. u sebe uključuju psihološka tumačenja i ostaju bliski socijalnoj psihologiji. predrasuda jeste stav prema nekom objektu koji ne određuje iskustvo sa njim. 86 . fetiš se ne nalazi izvan subjekta. U postkolonijalnoj kritici. i pojmovi stereotip i predrasuda potiču iz socijalne psihologije. isticanje „čudnog” načina života koji je preuzet iz teksta prethodnika. No. a njihov zadatak se mahom okončava u „osvetljavanju” „negativnih” slika. tako iz jednog u drugi izvor saznanja o „drugim” društvima. Na taj način. Zato istraživači slike Drugoga ne kriju ideološku stranu svoje „misije”. Premda postoje tri načina na koja se fetiš može definisati. Poznati su primeri britanskih putopisa o Balkanu gde se izdvajaju isti običaji. Prema Frojdovom mišljenju. sva tri se slažu u jednom: odlikuju ga neobična snaga i nezavisni život. nego izvire iz iskustva sa predmetom predrasude i stoga je teško promenljiv. i onoga što mora biti ponovoljeno (Baba 2004: 128). antropološkom. kompleksnu stvarnost je neophodno pojednostaviti. Jedno vredno zapažanje odnosi se na vezu između fetiša i stereotipa. Radi se o uopštavajućem stavu o nekom objektu koji stereotip poput instrumenta racionalizuje (Lazarević-Radak 2011: 30). Naime. „zaostalih istočnjaka”.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá predrasuda i stereotip Dok se usmeravaju na slike drugih i na nacionalne karakterizacije u književnostima. Suvišno je pominjati nebrojene primere „lenjih Afrikanaca”. Uostalom. kako iz putopisa u putopis. imagološka istraživanja koriste pojmove stereotipa i predrasude. Definisani kao oblici pojednostavljivanja složene stvarnosti u cilju njenog lakšeg savladavanja i sistematizacije velikog broja informacija koje dopiru do pojedinca. Fetiš je oznaka tajnog straha i želje koja omogućuje prisvajanje nesvesnog sadržaja a da on nikada ne postane svestan. te postane izvor saznanja o jednoj grupi. kao oblik znanja i identifikacije koji se koleba između onoga što je uvek na mestu. „lukavih Azijata”. a istraživanje teksta u cilju dekonstrukcije karakterologija pedesetih godina dvadesetog veka još uvek se popularno nazivalo soci­ ologijom književnosti. iz jedne u drugu epohu.

funkcioniše tako što normalizuje mnogostruka verovanja i cepa subjekte koji uspostavljaju kolonijalni diskurs kao posledicu njegovog procesa poricanja. neodvojiv od stereotipa i predrasude. Mit o istorijskom poreklu. ideologija rasne i kulturne prevlasti. već zato što je zaustavljena. Tako „znamo”.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Uočavajući mogućnost da se stereotip izjednači sa slikom. dodajući da rasa deluje kao neizbrisiv znak negativne razlike u kolonijalnim diskursima i zaključujući da se pogubno delovanje stereotipa prepoznaje u „sputavanju kruženja i artikulacije označitelja ’rase’ kao bilo čega drugog do njegove fiskiranosti kao rasizma”. u isti mah. boje i kulture (Baba 2004: 142). kao primarna tačka subjektifikacije i za kolonizovanog i za kolonizatora scena želje za izvornošću/autentičnošću koja je uvek ugrožena razlikama rase. diskursi polnosti i rase povezuju se u procesu funkcionalne nadodređenosti zato što svaki učinak [ . dakle. Stereotip. Imaginarno opstaje na nivou društva. Scena fetišizma funkcioniše poput. „da su crnci razbludni. a stereotip ili fetiš pružaju pristup identitetu kao obliku mnogostrukog i protivrečnog priznavanja razlike i njenog poricanja. Baba prikazuje čitanja stereotipa preko fetišizma pozivajući se na Fukoa: U ovom duhu iznosim argumente u prilog čitanju stereotipa preko fetišizma. analitike krvi. Baba priziva u pomoć zapažanja Franca Fanona i njegovo „crnac ostaje crnac”.. kulturnom prvenstvu – proizveden u odnosu prema kolonijalnom stereotipu . čitanje rasnog stereotipa kolonijalnog diskursa pomoću fetišizma ima strukturalno i funkcionalno opravdanje. ukočena forma predstave. Azijati dvolični.. Ne treba zanemariti ni pojam slike. dodaje Homi Baba. Slika proizlazi iz svesti o nekom Ja u odnosu na Drugog. kojom grupa koja je oblikuje otkriva i/ili tumači kulturni i ideološki prostor u kojem je smeštena. grupe. Na ovoj ukočenoj formi predstave insistira Homi Baba objašnjavajući kako dolazimo do „saznanja” o Drugima.” (Baba 2004: 142). a kao takva postavlja problem pred predstavljanje subjekta. On je jednak sceni ponavljanja primalne fantazije – subjektove želje za čistotom koja je stalno ugrožena. Ukazujući na mogućnosti razlike i kruženja onoga što bi oslobodilo označitelja kože/kulture od fiksacija rasne tipologije. rasnoj čistoti. Stereotip je tada. Unutar aparata kolonijalne moći.. Posmatrano društvo postaje nešto poput pozornice na kojoj se odvija igra slikâ i predstavâ u kojima se neko društvo 87 . ] stupa u sazvučje ili protivrečnost sa drugima i time traži ponovno prilagođavanje ili preradu heterogenih elemenata koji izbijaju na površinu na raznim mestima (Baba 2004). reaktivacije materijala prvobitne fantazije – staha od kastracije i polne razlike – normalizacije ove razlike i poremećaja pomoću fetišističkog objekta kao zamene za majčin penis. ali i predstava nekog drugog kulturnog konteksta.. pa postaje izraz suštinske bipolarnosti. U svetlu susreta „nas” i „drugih”. Ona se nalazi u domenu društveno imaginarnog koje je obeleženo bipolarnošću identitet vs alteritet. Fetišizam postaje kolebanje između afirmacije sličnosti i nelagodnosti povezane sa razlikom. o nekom Ovde u odnosu na Drugde. Ona može biti izraz značenjskog raskoraka između dve vrste kulturne stvarnosti. nije puko uprošćavanje zato što je pogrešna slika.

i doprinosi mistifikaciji studija. Sa frojdovske tačke gledišta. Drugi kojeg vidi u ogledalu je imaginarni. Nasuprot onome što se odvija u duševnom životu belog čoveka. uvođenjem termina mimikrija. proizvodi. doći će do izražaja u radu Franca Fanona. a ona sa artefaktom belog čoveka. Fanon se jednako suprotstavlja Jungovom shvatanju kolektivno nesvesnog i među prvima ga relativizuje na nivou „rase” smatrajući da pojmovi „instinkt” i „rasa” nisu dovoljno diferencirani. To je pitanje sociodijagnostike: bela civilizacija i evropska kultura se usmeravaju na civilizacijsku „devijaciju crnca” do tačke kada će on biti izjednačen sa „crnom dušom”. sanja. stoga što one jesu potisnute. on će služiti kao vlastita slika. Primarno. Nije potrebno previše teorijskog promišljanja da bi se zaključilo koliki je uticaj francuskog psihijatra i psihoanalitičara Žaka Lakana na razumevanje ovog problema. jedna sudbina – a ona je bela. No. Zapravo. ukazuje na mogućnost da je Drugi one druge boje ne-čovek smešten u zonu ne-bića. u kojem se ono oslikava. i posledično internalizacijski. Ovde Fanon povezuje Frojdovu psihoanalizu i Jungovu analitičku psihologiju kako bi preispitao primenljivost datih šema na crnog čoveka i zaključio da je važno ne samo videti efekte rasizma na crnce nego i analogiju sa efektima seksualne represije. U 88 . ali i sam subjekt kolonizacije. Fanon kao kritičar. ali će se dete identifikovati sa njim. crni čovek želi da dokaže belom čoveku bogatstvo svoje misli. Dok beli čovek sebe smatra superiornim u odnosu na crnog. franc fanon i psiHopatoloGija crnoG/beloG Nemoguće je govoriti o postkolonijalnoj kritici i iskustvu susreta sa Drugim a da se iznova ne pomene uticaj psihijatra Franca Fanona na promišljanja o kolonizaciji. Za crnog čoveka tako postoji samo jedna mogućnost. Fanon sebi postavlja zadatak da ispita metafiziku belog i crnog kako bi pokazao fluidnost ovih kategorija. stoga što se oni smatraju kompleksnijim. Ona otpočinje kao težnja za promenom boje kože. ovaj proces je ekonomski. crni teži da bude beo. U Drugome će uvek biti malo nas samih. istraživači putopisa ističu da ovakav pristup zamagljuje pravi problem. boljim. ili bliže Fanonu. Fanonovo oruđe je psihoanalitičko i uz njegovu pomoć on prikazuje funkcionisanje kompleksa inferiornosti kao dvostrukog procesa.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá zamišlja. Trenutak u kojem se dete suočava sa svojom slikom u ogledalu obeležiće dalji život. naročito onda kada bude moralo da identifikuje Drugoga koji je ono samo. na delu je epidermalizacija inferiornosti. koji na ovaj način otvara Lakan. Ogledalo je instrument putem kojeg dete ulazi u poredak Imaginarnog. Problem međuzavisnosti slike i identifikacije. inferiornost crnca je svesno. Slika ostaje jezik o Drugome upućujući na stvarnost koju označava i izražava (Pageaux 2009). jezika. Fanon primećuje da alijenacija crnog čoveka nije individualno pitanje. jednakost svog intelekta. U suprotnosti sa individualizmom inherentnim Frojdovom shvatanju. ogledalo u kojem vidimo imaginarnog sebe. Nesvesno crnog čoveka se ne sastoji od potisnutog osećanja inferiornosti jer on nije prinuđen da se suočva sa dramom kastracije. bogatijim. beli Evropljani ne mogu biti svesni svojih potisnutih seksualnih želja. okončavajući se u prihvatanju elemenata druge kulture.

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá tom pogledu. Za razumevanje osobina koje putnik pripisuje Drugome. njegove emocije su niže. ali i Drugi uopšte. a potom uništi svog unutrašnjeg crnca (Clarke 1967: 3–5). Ta negativnost crnog čoveka nalazi izraz u izjednačavanju crnog čoveka sa grehom ili sa negativnom stranom karaktera. proces u kojem evropska civilizacija. Ona sugeriše mimikriju o kojoj govori Lakan. opasnog. Istovremeno. želje kojih se stidi. onim što se potiskuje. mora podvrći 89 . U tom smislu. bitna su značenja sadržana u samom naslovu Fanonove knjige Crna koža. moraju razlikovati kod pripadnika različitih grupa. onaj koji muči je crn. kolektivno nesvesno je vezano za cerebralnu strukturu. Sve dok čovek diferencira svoju osnovnu funkciju. ostale tri funkcije ostaju u mraku. Belo ostaje simbol Pravde. pa tako Evropljanin želi da isprva prikrije. praiskonsku nadarenost čovekove prirode koja se odbacuje iz moralnih. smeštene u „senci” (Jakobi 2000: 161). koje mogu skrivati i značajne potencijale. Fanon se slaže sa glavnim Jungovim postavkama koje se tiču puteva kojima crni čovek. budući da ne deli vrednosti i manire evropske civilizacije. crnac je za belog čoveka sve ono što ovaj sebi ne može da prisvesti. Preciznije. Ona se sprovodi pod maskom socijalizacije Drugoga koji se. Fanon zaključuje da je izvor ovog simbolizma boje i negativnog stereotipiziranja utkan u psihičku strukturu belog čoveka. višestruko se poklapa sa osvešćenjem onoga što Jung naziva tipom funkcije i tipom zauzetog stava kojem čovek pripada. nego i za Jevreje. Nevinosti. Tako pojedinac neguje samo jedan deo sebe. koliko i za način na koji taj Drugi razume sebe. a mitovi i arhetipovi su stalni engrami rase. kao što se. strahovi. bela maska. estetskih ili drugih razloga koje društvo nameće. zlog. Dakle. Nastavljajući da preispituje frojdovske i jungovske postavke. budući da postaje merilo vrednosti i ukusa. inhibirane jer ih društvo ne želi. nameće svom Drugome osećanje niže vrednosti zbog koje se on samo naizgled dobrovoljno predaje raznim oblicima asimilacija i samoponištavanja. pa težnje. U najdubljim slojevima psihe evropskog nesvesnog. U kolektivnom nesvesnom belog Evropljanina on sugeriše da crno igra ulogu Senke onog dela ličnosti koji stoga što su određene osobine potisnute. On je izjednačen sa Zlim i Ružnim samo zbog boje kože. Telo ovog Drugog je crno. Reč je o arhetipskoj figuri koja je deo jedinke. dok drugi ostaje zaključan i u najvećem broju pojedinačnih slučajeva nikada osvešćen. Fanon primećuje da nesvesno ostaje determinisano kulturom. obrasci nisu isti kod belog i crnog čoveka. prljavo je crno. i docnije Baba. kasnije i za sve koji se nalaze izvan „mi-grupe”. ostaju zatvorene u nesvesnom. a da bi se to osvešćenje sprečilo. pa ga ovaj po automatizmu neguje. U evropskim kulturama. đavo je crn. a stoga je crna i njegova duša. talože se nemoralni impulsi. Neizdiferencirana funkcija i razvijeni inferiorni način zauzimanja stava čine „mračnu stranu čoveka”. Istine. dok druge osobine. njegove imaginarne osobine opterećene su negativnim. društvo podržava određeni skup osobina pojedinca. Senka se u jungovskoj analizi posmatra kao stožer zabranjenog. postaju simboli opskurnog. i tako daje jednu od prvih vrednih i utemeljenih kritika Jungovog dela. Susret sa Senkom koji pojedinac izložen represiji društva retko dostiže. crna je i Senka sama. posledično. što ne važi samo za crnce. ostaje takođe potisnut. ali i neka vrsta otcepljenja njegovog bića koje je povezano sa njim baš kao „njegova senka”.

imperijalizma i moći. dvostruke žrtve psihološkog procesa kolonizacije. Nandi ne uočava jasnu distinkciju između pobednika i žrtve. osnovu za ovakva promišljanja daje Edvard Said koji. već u zapažanju da kolonijalizam funkcioniše kao diskurs dominacije. U tom smislu. kategorije „muškosti” su u okviru britanske kulture redefinisane kako bi razvile restriktivnu maskulinost koja svaki oblik „femininosti” u muškarcu tretira kao opasan i štetan. pa su tako oni dva lica istoga. orijentalizam je način da se istraži kompleksnost moći i znanja i proizvede razumevanje kolonijalizma na nivou reprezentacije. koja potiču od Olporta. dominacija Zapada se 90 . Nandi takođe ističe kontinuitet između iskustva kolonizovanog i kolonizatora. Uspostavljanjem homologije između seksualne dominacije i političke i vojne dominacije. administrativni.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá delovanju njenog razuma. jer kolonizator. o kojem postkolonijalni kritičari govore. Čak i kada ekonomski. Izjednačavanje kolonizatora i kolonizovanih. koje funkcioniše u tradicionalnim okvirima. stvarno ili narativno. i dok se pred jednog postavlja imperativ ovladavanja i dominacije. budući da se predstavlja kao univerzalna vrednost. i nameće se kao jedino merilo vrednosti. danas se sve češće susreću u kritici narativnih oblika zapadne dominacije. reč je o dominaciji „muškog” nad „ženskim”. ima misiju kojom kolonizovanog spasava od njegove vlastite „zaostalosti”. pa se značaj orijentalizma ne prepoznaje samo u tome što je on prva kritika zapadnog kolonijalizma. u objekat vlasti i ovladavanja. Kolonizovani je u ulozi zapadnog drugog Ja. Jedno od područja koje se uključuje u ovakve kritike danas je i Balkan. na dubljem nivou. što je mogao biti ali nije postao. Nandi pokazuje da je britanski kolonijalizam blisko povezan sa političkom dominacijom i tradicionalnom dominacijom u okviru britanske kulture (Pan 2007: 57). a Istok kao inferiorni pol ovih podela. Dakle. psiHoloGija osvajanja Osvajanje. i po pravilu. U istorijskoj perpektivi. U psihološkoj perspektivi. Promišljanja o internalizaciji. drugi prerasta u submisivnog. vojni i politički kolonijalizam prestaje. te se ova paradigma prepoznaje i kao politička igra na mentalnom planu. Tako je orijentalizam prisutan u dinamici kolonijalizma. ako ne drugačije. No. premda relativizuje binarnu logiku. prepoznaje se kao jedna od igara dominacije. oslanjajući se na Fukoova saznanja. Onako kako ga vidi Said. postkolonijalna teorija potiče od Saidovog orijentalizma. Oba ostaju izložena pritiscima psiholoških mehanizama dominacije. i između kolonizovanog i kolonizatora. ostaje onaj imaginarni koji se odražava kao potreba za osvajanjem udaljenih područja. kritičari prepoznaju kao pokušaj brisanja granice između dobrih i loših. oblikujući društvo i u političkom smislu. Psihološke snage kojima se koristi kolonijalizam devaluiraju humane vrednosti kako u društvu kolonizatora tako i u društvu kolonizovanog. onoga što je on navodno ostavio u davnoj prošlosti. pa daje hibridnu i nestabilnu konceptualizaciju ovih kategorija (Pan 2007: 54). objašnjava proces kojim se Zapad koristi složenom mrežom utkanom u odnos znanja i moći. Njegovo psihološko tumačenje odnosa kolonizatora i kolonizovanih jedna je od najčešće kritikovanih tačaka postkolonijalne kritike. Orijentalistički diskurs predstavlja Zapad kao superiorni. na nivou putopisnog teksta.

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá može objasniti tradicionalnim modelima koji se nalaze u ovim društvima. obrazaca ponašanja koji se pripisuju ženi u zapadnim društvima. naučnik koji dolazi u nepoznatu zemlju punu prirodnih bogatstava. Među neizostavnim opisima zemlje koja se otkriva nalaze se „netaknute šume” kroz koje se kolonizator teško probija. „devičanskim ostrvima”. one mogu delovati kao povlađivanje kolonizatoru. No. Ovakvi motivi su pretekst kapitalizma i simbolički se poigravaju instrumentalizacijom tela žene (Bradioti 2002: 115). Igra „superiornosti” muškarca nad ženom ipak nije prisutna samo u društvima Zapada. Kvarenje izvornog. Međutim. s obzirom na to da se zapadna društva odista samopoimaju kao maskulina. Otkrivanje „rajskog Novog sveta” dogodilo se na „netaknutoj prirodi”. da će zapadna civilizacija „iskvariti” nevinog i jednostavnog čoveka jer je tokove „razvoja” i „civilizirajuće misije” nemoguće prekinuti. postaje prvi čovek. na nagoveštajima promene i pomažu relativizaciju rodnih uloga. Etimologija Virdžinije ukazuje na asocijativnu vezu između nepoznate zemlje i devičanstva. na Balkanu se zapadna civilizacija predstavlja kao nešto što čeka da bu91 . jer ga je bog stvorio u petak. kao u slučaju brojnih tekstova o Balkanu. kao i Nandijeva. a to garantuje uspešnost civilizatorove misije. dok je osvajanje praćeno prizorima prolivanja nevine krvi. onaj koji živi u prvobitnom raju pre nego što je nastupio greh. Relativizacija binarne logike koja je nužna opet vraća na početnu poziciju i ostavlja bez odgovora kako je Zapad osvajao Istok. nevin i još neiskvaren. samo ime Adam već nagoveštava da će do greha doći. zbog naivnosti i nevinosti oni moraju biti žrtvovani. ovakve interpretacije. Naime. ovde se prikazuju kao tragična neminovnost koja će tek pokazati svoje pravo lice (Davies 1986: 2–24). vojna i politička moć ipak pripala ovoj „polovini” sveta. koliko i relativnu superiornost Istoka. među „neiskvarenim ljudima”. a ulazak civilizacije u nepoznatu zemlju kao čin njene oplodnje. čini se da Nandi ovde daje primat vrednostima Zapada. „nevinoj zemlji”. što onemogućava da shvatimo kako je administrativna. U tom smislu. ove interpretacije nose izvesne sličnosti sa Nandijevim shvatanjem osvajanja i dominacije. mit o njegovom narušavanju. No. Junak koji osvaja najčešće je Evropljanin. pa je upravo propuštanje simbola sa „ženskim” predznakom. Evropska civilizirajuća misija u Trećem svetu prepoznaje se kao simbolička penetracija u telo inferiorizovanog Drugoga. ono što obezbeđuje relativnu superiornost Zapada. One se pak zadržavaju na simboličkom. Tako on postaje Adam. Ljudi koji ih naseljavaju jednako su nevini i neiskvareni. Civilizacija se po pravilu tretira kao muškarac. mogu zvučati i paradoksalno. nepoznatih zemalja živi u prvobitnom raju. među stanovnike koji ne umeju da ih koriste. ali se prema Nandijevom mišljenju ona prepoznaje u drugim suptilnijim oblicima. U tom smislu. Nije retkost da maskulinost Zapada bude ironizovana. poput Petka u Robinzonu Krusou. „oplode” ili „procvetaju”. Stanovništvo udaljenih. oblici odnošenja i učestvovanja u različitim aspektima života. Simboli. feminističko čitanje putopisa i psiHoloGija Postkolonijalna literatura otkriva značaj rodnih uloga u konstruisanju subalternih subjekata (Jackson 2008: 43–44). u skladu sa binarnom logikom uvek su muški/ ženski. Upravo će ulazak dominantnog civilizirajućeg sveta doprineti da se oni reprodukuju.

To podrazumeva i oznake svetosti. jer se pojedinac koji putuje susreće sa novim obrascima kulture i suprotnim vrednostima. putovanje u malo poznate krajeve smatralo se efikasnim lekom protiv depresije i kao takvo bilo preporučivano od strane lekara. On se slaže da je osnova putopisnog žanra u strukturi obreda prelaza. prostor na koji svako može otputovati i koristiti njegove prirodne resurse. U doba rastuće industrijalizacije. „lepote”. liminalnosti i inkorporacije. Putovanje i prelazak granice podrazumevaju geografsku i psihičku podvojenost. Dok u starom ili srednjem veku pojedinac napušta poznati prostor u želji za osvajanjem. Onaj ko prelazi iz jedne zone u drugu. kako ga je formulisao Arnold van Genep. vitalnim delom”. Dete. zapravo je uvod u simbiozu Istoka i Zapada. Opservacija Arnolda van Genepa o obredima prelaza ukazuje na scenario promene statusa. Nestabilnost i psihički konflikti postaju simptomatični ne samo za individualne subjekte nego za čitav ideološki sistem. netaknute šume. izvorne jednostavnosti. putnik nije samouvereni kolonizator. Putovanju prethode depresija i anksioznost. ulaskom u neutralnu zonu gde je njegov stari identitet poništen. putovanje i duŠevni nemir Putopisni žanr dotiče nemir pojedinca i društva koji postkolonijalnoj kritici uporno izmiču (Musgrove 1991: 31). dok se sastoji iz tri komponente: separacije. U devetnaestom veku. Pojedinac koji se kreće između svetova sličan je mitskom heroju koji treba da pređe put prepun opasnosti. No. nezadovoljno socijalnim okruženjem i porodičnim od92 . Ljubavna afera sa kolonizatorom okončava se tragično po nju. naći će se fizički i magijski u zoni koja je između dva sveta. ili mudraca (Shohat 1997: 23). ali je rezultat rađanje novog vojskovođe.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá de „oplođeno” Balkanom. svojim „mladim. neiskvarenog prostora. pa se u postkolonijalnoj terminologiji sugeriše da odnos između dominantnog i inferiornog omogućava istraživanje sakralizacije. koji se može posmatrati kao kritični momenat za identitet subjekta. a u proteklih stotinak godina i na filmu. subjekti napuštaju poznati prostor u težnji za pronalaženjem autentičnosti. Putovati znači kretati se između svetova. teritorije na različitim stranama neutralnih zona su svete svakome ko je u njima. u buržoaskom društvu ga motiviše želja za prelaskom. U putopisnoj fikciji. to nije izostanak nego nedovoljna definisanost identiteta. on je hibridni produkt u kojem se stapaju civilizirajuća misija Zapada i mladost i vitalnost Istoka. i prostornom prelasku iz jedne zone u drugu. „vitalnosti”. Termin „obredi prelaza” koristi se da označi pojedinačnu ritualnu praksu. Vojskovođa kojem se pripisuju atributi poput „neobične snage”. pridobijanjem prirodnih resursa. Modernističko prilagođavanje van Genepovog shvatanja nalazi izraz u radovima Jungovih sledbenika. već rascepljeni subjekt. Te zone se najčešće prikazuju kao pustinje. da osvoji i pobedi. bajkama koje govore o Drugom svetu. istočnom zemljom gospodari žena koja je personifikuje. S obzirom na to da je njegov identitet nesiguran. uzdrman. okruženo svetim zonama koje su kulturno kodirane. pa nezadovoljstvo postojećim identitetom biva zamenjeno izlaganjem identiteta krizi. Neutralna zona je otvorena i dostupna kao neispisano polje Afrike. anticipiraju konfuziju uspostavljenog reda koja postaje kulturna disfunkcija.

odražava potrebu za jedinstvom koje će rezultirati oplodnjom drugog prostora. bilo da je reč o igri dominacije koja se okončava porobljavanjem. No. poput onoga koje se odnosi na nalaženje komplementarne druge polovine na različitim nivoima.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá nosima. kada je ona predmet poruge. Kada je putovanje podstaknuto nemirom. svim onim što Evropljanin sebi ne priznaje ili čime sebe plaši. interesovanje za vezu između motivacije putnika i predstava koje ima o Drugome nije dovoljno ispitano. u crnog čoveka koji će zbog projekcija belog biti porobljen. Fascinacija slikom nepoznatih obala. fascinacije. Odrasli koji putuje oseća se kao dete koje napušta okruženje kojim je nezadovoljno. Ono što društvo putnika sebi odbija da prizna. putovanje jeste potraga za komplementarnom drugom polovinom. Zapad osvaja Istok. Ni u jednoj formi interpretacije putopisa ova shvatanja nisu dovoljno zastupljena. mašta o bekstvu od kuće. Prema drugim shvatanjima. nepoznata i stoga simbolički neispisana teritorija izjednačava se sa rodnom drugošću. U tom pogledu. nepriznate osobine putnik će prepoznati kod Drugoga. akademski i imaginacijski ovladao. zavrŠna razmatranja Upravo je Fanonovo shvatanje. prisustvom ili odsustvom onoga što putnik poseduje. Čak je strah koji podstiče fetišizaciju povezan sa fascinacijom tim drugim i drugačijim. a to stereotipu i predrasudi omogućuje da deluje. privremeno ili trajno izlečenje koje će uslediti posle neke vrste putnikovog iskušenja u liminalnoj zoni. Drugi je predmet straha. neostvarenih putnikovih težnji. Na sličan način. dok je povezan sa fascinacijom kada nalikuje na Animu ili Animusa. Potisnute. on će biti objašnjen u kategorijama koje nameće vlastita kultura ili će mu biti pripisane jednako fantastične osobine poput. od njega se zazire onako kako se to čini sa Senkom. Tek sa tim Drugim. proganjan – narativno. ne samo da bi njime administrativno. što služi kao legitimizacija njegovog osvajanja i porobljavanja. kao što je ona da može da poleti. postići će se komplementarnost. a okončava se prelaženjem iz jedne u drugu zonu da bi se iskusilo nepripadanje. ili fetišizacijom njegovog tela. Modernistička kritika ili pak užasavanje nad primitivnošću kao projektovani strah od civilizacije i industrijalizacije zapravo su obrnuta strana tog procesa. kojim je započeto izlaganje o značenju susreta sa Drugim. Putovati da bi se ovlada93 . prezira i straha. administrativno. a njen rezultat biće unapređena civilizacija. strana. naći će mesto u zamišljenim osobinama Drugoga. nego i da bi se u njemu ogledao i postao celovit. u to vreme. Ulazak na ovu teritoriju. Drugi nije samo predmet fetišizacije i sterotipizacije. zlom. uvod u povezivanje putovanja sa osvetljavanjem projekcija. tuđa. u skladu sa feminističkim tumačenjem teksta. narativnim osvajanjem. ta težnja nosi i druga značenja. želja za prelaženjem mora. zakonski i simbolički izjednačen sa zaostalošću. rezultat je dostizanje stanja koje je suprotno krizi i uznemirenosti. istovremeno on je heroj koji savladava nova prostranstva na arhetipskom putovanju ka celovitosti. Mada se želja za promenom i transcendiranjem poznate kulture uzima zdravo za gotovo. nasleđena je iz ovog perioda i očuvana kod odraslog. Fanonova psihopatologija crnog direktno se odnosi na potiskivanje osobina koje se smeštaju u Senku. nego je i psihološki odraz i stoga treba da bude integrisan u pojedinca kako bi ovaj dostigao celovitost.

2002. Makedonska kniga. ali nikada sasvim mimo psiholoških saznanja. Baba. 2004. drugim prostorom. 5. promene u društvima koje je donela kolonizacija. mada nikada sasvim priznate i osvetljene. U tom smislu. The Empire Writes Back. Davies. različita su i brojna psihološka shvatanja putovanja i iskustva Drugosti. doprinele su otvaranju polja u kojem ima dovoljno mesta za psihološka promišljanja: nijedno od ovih iskustava nije moguće odvojiti od teksta. psihologije odnosa kolonizovanog i kolonizatora. Frantz Fanon Black Skin Shite Masks. Routledge. 94 . 1986.1-2. Beogradski krug. kada se govori o stereotipizaciji. koja učestvuju u postkolonijalnim kritičkim tumačenjima. Upravo je identifikacija psiholoških momenata ono što dopunjuje postkolonijalnu kritiku i afirmiše interdisciplinarnost ovakvih proučavanja. Bradioti. Ngambika: Studies of Women in African literature.. Charles Lan Markmann. Duga izloženost postkolonijalnim stanjima. Stoga. Smeštanje kulture. Beograd. Sami počeci kritike kolonijalnog diskursa smešteni su u pedesete godine dvadesetog veka. Inc. Africa World Press. zapravo je ovladavanje sopstvene Drugosti. sigurno je da tumačenje putnikovog iskustva i putopisa kao teksta o njemu nije moguće odvojiti od psihološke nauke. promišljanja o kolektivnom nesvesnom. rasističkih fantazija i rasnih stereotipa. na njih nisu ostali imuni baš ni oni koji upiru prstom na provizornost i slobodnu imaginaciju kritičara. ed Carole Boyce Davies. Clarke. njenog tabuisanja. čiji pisani trag ostavlja kolonizovani. B. kao improvizacije i intelektualna poigravanja. mentalne bolesti i kolonizacije. 2. Rosi.. Richard. Tifn H. 3. fetišizma i rasizma. literatura 1. one su u putniku samom i kroz čin pisanja postaju vidljive. Premda su ovi tragovi često kritikovani kao neutemeljeni. Počev od dvadesetih godina dvadesetog veka. Carole Boyce „Feminist Consciousness and African Literary Criticism“. od kada se na različite načine.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá lo drugom kulturom. Tako nastaje i psihoanalitička postkolonijalna teorija koja kombinuje saznanja frojdovske psihoanalize i jungovske analitičke psihologije krećući se između proučavanja veze između psihoanalize i kolonijalizma. od kolonijalnog iskustva. Nomadski subjekti. do iskustva osvajanja o kojem piše kolonizator. osobine koje će biti pripisane Drugome i jesu imaginarne. 1952. Anne Adams Graves. i sličnih tema koje obuhvataju psihologiju pojedinca i društava izloženih kolonizaciji.. ili sedamdesetih godina kada su ova shvatanja prihvaćena i apsorbovana u meri u kojoj se ne prepoznaje njihov psihoanalitički trag. Circulus Globus. London – New york. Gareth G. u vreme dekolonizacije. psihoanalitičke socijalne teorije opresije rase i nesvesnog. New york. povezanosti kolonijalnog diskursa. Ashcroft. modernih mitova o Drugosti i mitskog porekla evropske Drugosti. Skopje. 4. Grifths. preko pedesetih godina kada Fanon psihoanalitički interpretira odnos kolonizatora i kolonizovanog. 2009. interpretira odnos između putnika i domoroca. svega stranog i nepriznatog u kulturi onoga ko kreće na put. 2-24 New Jersey. Homi.

but the role of psychology does not end at this point. anthropology. Beograd. 1980. Po-Lin. Kako vidimo strane zemlje: Uvod u imagologiju. Pan. Tauris and Co. „Od kulturnog imaginarija do imaginarnog”. XX vek. keY Words: otherness. Foucalut. sanjalazarevic7@gmail. “The Confession of the Flesh“. Visions of the East: Orientalism in Film. “Gender and Culture of Emipre: Toward a Feminist Etnography of the Cinema“. postcolonial critic. ed. Dereta. the paper is an attempt to point out the role and importance of psychology in the aforementioned critical approaches. Peter Jackson. 2009. 2000. 2007. Daniel-Henri. Gaylyn Studlar. Na granicama Orijenta: predstave o Srbiji u engleskim i američkim putopisima između dva svetska rata. 7. 1999. 12. imagology. 3(2).com * The research has been conducted within the project “the Danube and the Balkans: cultural and historical heritage” 177006 of the Institute for Balkan Studies SASA financed by the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia. Brighton: Harvester Press. 9. 2009. Pančevo. ed. 11. 34. London. Zagreb. Said. uredili David Atkinson. Jolanda. as much as psychology. Jakobi. China Media Research. New york. Victoria House. 2011. Zagreb. Travel Writing and Empire: Postco­ lonial Theory in Transit. the parallel account of psychological theories that critics use in the texts on “otherness” is followed by the problematization of the outgoing role and limits of this approach. “A Postcolonial Discourse Analysis of Wong Kai-Wai’s Films“. this form of criticism is developed on the boundary between literary theory. Peter. Sanja. Davor Dukić. Mathew Bernstein. Psihologija Karla Gustava Junga: uvod u celokupno delo. psychology. “Travel and Unsettlement: Freud on Vacation”. 10. London. imagology. “Rod” u Kulturna geografija. 8. but the role of this discipline is rarely marked. Neil Washbourne. Jackson. Mali Nemo. Beograd. University of Alabama. 2008. David Siblez. Pageaux.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 6. ur. 1997. 43–51. travelogue. Srednja Europa. translation studies and postcolonial studies lean on psychology. Brian. interpretation and analysis of otherness on the boundaries of disciplines* summarY: the influence of psychology in the critical approach on the texts on the “other” was at first visible through usage of stereotypes as one of the key social and psychological terms. Lazarević Radak. 95 . Steve Clark. Ella. Zed Books. 14. M. u Power/Knowledge. Disput. Shohat. Orijentalizam. philosophy. Musgrove. Edvard. 13.

chavez 1 1 4 . 9 7 . marie 9 6 .foto amber 9 5 .com s t r a n a : 96 . 1 1 5 ambermariechavez@gmail.

97 .

98 .

99 .

čini se. nacionalni kompleksi. te mahom beznačajnim radovima. U stvari. hrvatska književnost postala jedno od utočišta mediokritetstva.722 igor Gajin sveučilište josipa jurja Štrosmajera u osijeku. „Čitajući tekstove o aktualnim hrvatskim književnicima. koji sigurno neće preživjeti vrijeme.. legitimni zahtjev za književnim prevrednovanjem. osobito prozna pozornica. niz autora zaziva potrebu za tim. provincijalizam. kulturni identitet. ukoliko je uopće moguće fiksirati vrijednosnu dimenziju hrvatske ili bilo koje književnosti? iako se književna znanost. no. prema mišljenju denisa compagnona. ključne riječi: književno vrednovanje. velike i male kulture. koji se – nakon regionalnih konflikata devedesetih – danas „utvrđuje” pred baukom globalizacije. Tako je. Hrvatska umjetnička akademija u osijeku odmjeravanje kultura i vaganje književnosti saŽetak: Hrvatski novinarski urednik i kolumnist davor butković ocijenio je da je suvremena hrvatska književnost utočište mediokriteta te da nije proizvela išta dugoročnije vrijedno.09:316. kao i trajno prisutna retorika vrednovanja hrvatske književnosti u odnosu na europske književne dosege zapravo reflektiraju ontološku nesigurnost još uvijek konstituirajućih nacionalnih identiteta koji se bore za afirmaciju. još jednom ideološko-diskurzivnom konstrukcijom „ontološki nesigurnog” identiteta.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 82.. uspoređivanja srpske književnosti s hrvatskom (pančić) ili suvremene hrvatske književnosti s „boljom” prošlošću (butković). iz kojeg razloga dolazi do ovako oprečnih konstatacija o istom predmetu. Hrvatska već desetak godina živi u ružnoj književnoj laži.. odriče vrednovanja. dok s druge strane srpski novinar i kolumnist teofil pančić o suvremenoj hrvatskoj književnosti piše u samim superlativima. nažalost. sva pršti od talenta. radi se o hrpi prosječnih autora. očituje neke specifične komplekse „malih” kultura u tranzicijskom razdoblju: želju za ljepšom vlastitom slikom. ” 100 . što je otprilike kuliminiralo predavanjima o lošem ukusu književnog znanstvenika milivoja solara. s više ili manje čitljivim. pa čak i za supremaciju i na književnom polju. neupućeni bi promatrač mogao steći dojam da naša literarna..

čini se. 1 Odluka da se ova tvrdnja zaključi izborom riječi moda iznenađujuće je benigna. u ožujku 2012. posve oprečno – recimo – krajnje afirmativnom stavu o hrvatskoj književnosti kakav ima srpski pisac Teofil Pančić i kakav pregledno podastire u zbirci svojih književnih kritika o suvremenim hrvatskim proznim ostvarenjima pod naslovom Famoznih 400 kilometara. piše novinski urednik i kolumnist Davor Butković u dnevnim novinama Jutarnji list. da njegova procjena nije i sama učinak mode1”.. ideologiju. još dosljednjije dijagnosticirano – nivelistički) kaos. kakvu donose zemljopisna udaljenost ili položaj izvan nacionalne kulture. pa se djelo često oštroumnije ili velikodušnije čita izvan granica. 101 . No selekciji vrijednosti može pogodovati druga vrsta protoka. budući da više ne živimo u stoljećima deskriptivne poetike. nego i njihovo osobno čitateljsko iskustvo na temelju kojega su formirali vrijednosne kriterije spram kojih relacijski i razlikovno mjere i kontekstualiziraju novitete iz suvremene hrvatske književne produkcije. Compagnon nad empirijski evidentnom „nesređenom raznolikošću vrijednosti” konstatira da se „književna vrijednost ne može utemeljiti teorijski”. dok Butković negativnu ocjenu pretpostavlja prema kriteriju vremena i na pitanju što će nadživjeti „pjenu dana”. u knjizi Predavanja o lošem ukusu pita kako na (opći) ukus utječe činjenica da iz ideologije ne možemo izaći.. primjerice. Argument o budućnosti ili o vanjskom položaju ulijeva povjerenje: vrijeme ili udaljenost odabiru i razvrstavaju. godine. treba uzeti u obzir i ključnu razliku u osnovnim parametrima kojima se ova dva autora služe pri vrednovanju: Pančić pozitivnu ocjenu hrvatske proze gradi na usporedbi aktualne hrvatske književnosti sa srpskom. No. očekivali bismo „težu” riječ. a onda barem respektabilna – pozicioniranost profesionalnih opinion makera u relevantnim i odjekujućim medijskim prostorima.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Tako nedavno. primjerice. nema. legitimaciju i „pravo” vrednovanja jednog desetljeća hrvatske književnosti i Butkoviću i Pančiću ne pruža samo njihova – ako ne autoritativna. Polemizirajući s jedne strane nad nepomirljivošću iluzornog objektivizma čija „egzaktnost” i „univerzalnost” kad-tad bivaju praksom ili smjenom perspektive demantirani. te s druge strane nad atomiziranim subjektivizmom koji u krajnjoj konzekvenci rađa relativistički (tj. No ništa ne jamči da je vrednovanje djela konačno. Kome vjerovati? Insideru Butkoviću ili komšiji Teofilu? „Sebi” ili drugome? Kredibilitet. Upravo se Milivoj Solar. Antoine Compagnon u Demonu teorije preispituje oba kriterija/parametra: „Uglavnom se smatra da prepoznavanju pravih vrijednosti pogoduje protok vremena. estetika je – kako navodi nekolicina autora – postala osobni izazov. pouzdajmo se u njih. Drugog alata.

i Butković i Pančić iznose sud koji. divljaka. premda lako osporiv. mimo polica takve instruktivne i prosvjetljujuće teorijske literature. Svaka od gorenavedenih opreka zapravo je logičan moment opće dinamike. Međutim. nastupa vladavina lošeg ukusa”. a upadanje/ispadanje Mile Budaka iz hrvatskog književnog kanona ovisno je takoreći o rezultatima političkih izbora. Vlada PR. a do čega nas. bilo u vremenu3. u zbirci eseja Napad na minibar. posve banalno. dijalektike. a već sutra apologiziran (stvarnosna proza).. primjerice. Dakle. Stroži pak kritičari u realizacijama tako ispisivane poetike vide opasan i po svojoj zavodljivosti (i isplativosti) dugoročno štetan dosluh s ideologijom neoliberalnog kapitalizma. da realizam može biti vrijednosno i estetski prezren (quorumaši). ili barem polemičan. dvotjednik Zarez. mode: senzibiliziranost akademskih arbitara za popularnu kulturu učinila je Mariju Jurić Zagorku legendarnom. tzv. da prosvjetiteljstvo dijalektički može dovesti ne do uspona. koja je ukazala na neprimjerenost (diskriminacijskog) vrednovanja kultura i kulturnih ostvarenja. Naprosto smo povijesni svjedoci činjenice da. Milivoj Solar pak u Predavanjima o lošem ukusu upozorava: „Oslabi li moć estetičkog prosuđivanja. a ne art. diskurzivnih prestrojavanja i borbi moći na kulturno-društvenom polju. ionako dovodi i zdravorazumski uvid te povijesno iskustvo. primjerice. 102 . neutemeljno obezvrjeđivanih iz europocentrične perspektive. pa je zdravorazumski ne biti kategoričan poput Butkovića ili pak neselektivno euforičan poput Pančića.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Takva konstatacija ima svoje (isprovocirane) oponente. bilo u prostoru2. kao i podleglost „uzvišene sfere” književnosti najprizemnijim tranzicijskim porocima. a kanonski pisac biva svrgnut zbog kompromitirajuće političke nekorektnosti itd. nego do pada u koncentracijske logore. stručna periodika) ređaju revolti zbog odsustva ikakve vrijednosne dimenzije u tekućoj hrvatskoj književnoj kritici (potonuloj u tržišno servisiranje iza krinke podržavanja knjiške i čitalačke kulture) te apeli za prevrednovanjem oficijelne književne scene koja se medijskim strategijama spektakla i biranog (ne)favoriziranja inscenirala u imperativnu poetiku i ukus. debljina više nije ideal ljepote nego mršavost. iako je relativizam u raspravama ovakvog tipa notorna činjenica. u kojima uveliko problematizira vrijednosnu i hijerarhijsku dezorijentiranost suvremene kulture. 3 U smislu da se dosezi jedne epohe ne mogu ocjenjivati kao „zatucani” iz perspektive i po mjerilima neke kasnije epohe koja se smatra prosvjećenijom ili modernijom. itd. U posljednje vrijeme se na obodu hrvatskog medijskog mainstreama (blogovi. ali i. do Compagnonove kapitulacije glede mjerodavnog vrednovanja logično je došlo s postmodernom klimom i radom „vojske” teoretičara. zapisuje: „Vrijednosne razlike više se nitko ne usuđuje postavljati”. preten2 Claude Levi-Strauss kapitalni je autor ukazivanja na veličinu nižih kultura. Dubravka Ugrešić. odnosno svaka epoha ima svoja mjerila napretka i vrhunca u duhu svoga vremena i u okvirima društveno-kulturnog razvoja u tom trenutku. da mediokritetski pisac bljesne odjednom otkrivenim odlikama „veličine malenih”.

tj. ukjučujući i sliku hrvatske književne scene – upravo Jutarnji list je mahom birano ispromovirao određene suvremene hrvatske autore i uspostavio suvremeni književni kanon/mainstream. a i danas dijele gotovo sličan povijesni put i opću situaciju. koja se – citira ga novinar – ispisuje s akademskih visina. bilo Pančićeve kategorične „istinitosti”? Ta dilema se do paradoksa utjelovljuje u praksi samo jedne osobe koja sljedećim primjerom velebno afirmira Thompsonovo „doba kontraznanja”: književnik Miljenko Jergović u esejističkoj će se kolumni Jutarnjeg lista osvrnuti na djelo živućeg hrvatskog književnog klasika kao na rijedak biser istinske umjetničke kvalitete u moru manekenske proze i među smećem štiva za plažu. koja su uporišta bilo Butkovićeve. mogli bismo (samo)uvjerenost spomenutih autora ocijeniti postideološkom: znaju što čine.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá dira biti činjenica (ni jedan ni drugi kao da ne govore u svoje ime. Jutarnjeg lista. činjenicama i informacijama. no njih dvojica svojom oprečnošću više pridonose konfuziji kakvu je opisao Damian Thompson u knjizi Kontraznanje. Zašto ih onda ipak iznose? Točnije. Više se ne vjeruje u ideološku istinu. ali ih ipak iznose kategorično i ultimativno4. Iako si Butković i Pančić argumentima mogu dati za pravo kada poantiraju generalnu ocjenu o hrvatskoj književnosti – Pančić uspoređuje dvije književnosti koje su se donedavno ispreplitale. za vječnost. U ovom slučaju. 103 . ali ipak se živi po njenim diktatima – više se ne vjeruje u statični i monolitni književno-vrijednosni sustav koji bi delegirani arbitar diskurzivnim mehanizmima uspostavljanja moći reprezentirane kroz nadređeni kanon fiksirao u okoštali pore4 Štoviše. njihovo je pravo da ih iznesu. koji Butković sada ovim pasusom opovrgava kao bezvrijedan i lažan (?). više su glasnogovornici nego govornici). dosadno i pretenciozno. Butković je jedan od ključnih uređivača medija (Jutarnji list). situacija je daleko kompleksnija: na temelju čega pouzdano i egzaktno možemo utvrditi da je suvremena hrvatska književnost generalno izvrsna ili katastrofalna? Odnosno. čije će štivo upravo isti Miljenko Jergović predstaviti kao dobrodošlo osvježenje u hrvatskoj književnosti. dok Butković književne suvremenike odmjerava valjda s Krležama i Marinkovićima – šire razmatranje upozorava da su u temelju u krivu. koji gotovo u cijelosti više kreira nego što reflektira hrvatsku medijsku stvarnost/sliku. izravno za kanon. te se svojim perspektivama nadopunjuju. Zašto? Na prvi pogled se može steći dojam da se Butković i Pančić kao odvažni arbitri odazivaju apelima kakve smo ranije reprezentirali kroz citiranje Dubravke Ugrešić i Milivoja Solara. ali ipak to čine. bit će objavljena kratka vjestica s promocije najnovije knjige upravo takve jedne notorne manekenke. bez čitatelja na umu. djelujući i oblikujući svije(s)t jednako utjecajno i uvjerljivo. Znaju da su sudovi ovakvog tipa relativni. ali zašto tako kategoričnim tonom? Posegnemo li za Žižekovim Sublimnim objektom ideologije. kvazičinjenice i dezinformacije ravnopravno supostoje s istinom. prema kojoj neistine. vratimo li se na Compagnona. mrtvo i apstraktno. no svega nekoliko mjeseci kasnije na marginama iste tiskovine. nego kao da progovaraju iz obveze prema višim vrijednostima.

Butkovićeva i Pančićeva. Prema Compagnonovom mišljenju. kaže Cliford Geertz. ali ipak ga se zagovara. te žele svojom argumentacijom uvjeriti i nas: argumentacija u ovom slučaju služi pridonošenju dojma da hr vatska književnost doista jest takva kakvom je oni smatraju.5 „Ideology is dirty river”.. U svakom slučaju. u ovom slučaju hrvatske književnosti u razlici dvaju oprečnih stavova. 6 U Pančićevom slučaju valja napomenuti da on posredno – preko Drugoga – zapravo vrednuje srpsku književnost. Biti pak potcrtava: „Znanost koja iz svog posvećenog gremija izbacuje vrijednosnu dimenziju književnosti ostavlja pred pragom hirovitu i neoplemenjenu književnu kritiku u njezinoj dnevnoj i nimalo bezazlenoj funkciji preprodavanja ulaznica za utjecaj i moć.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá dak. Uvjerljivije dokazivanje je dosljednije izvedena „jezična igra”. Cinizam. Traži se red. znajući za ideologizirane mehanizme njegove tvorbe. senzibilizirana za marginu isključenih kolateralnom štetom institucionaliziranja poretka i naprosto osjećajući odioznost prema moći u jezgri poretka. Kao što – kako navodi Svetozar Petrović u Prirodi kritike – u zrakopraznom si prostoru skepse i neznanja ipak postavljamo neke stavove i „znanja” kao aksiomatska uvjerenja kako bismo imali tlo pod nogama i oformili sustav/svijet u kojem naši zaključci imaju uporišta. implicitno je definirajući kao inferiorniju od hrvatske. Butković vjeruje da je hrvatska književnost katastrofalna. ujedno joj pisanjem o hrvatskoj prozi „nabijajući na nos” kulturnu izoliranost i izostanak kulturne komunikacije sa sredinom koja ju je dopunjavala i oplemenjivala. snagu i uvjerljivost u pravilima i okvirima postavljenog si sustava/svijeta. Drugim riječima. gdje počinju pitanja vrednovanja. kao što je već spomenuto. kombiniranjem se uspostavlja mjesto razlike. Dosljednost „jezične igre” motivirana je ideološkim pritiskom. ma koliko suvremena misao bivala skeptična prema poretku svake vrste. unutar kojeg možemo pokušati spoznavati supstancu entiteta čiji nas identitet intrigira. odnos. Koji su ideološki pritisci u pozadini „jezičnih igara” ovih dvaju autora? Između ostalog. diplomatično prestaje književna znanost. procijep. razumljivo ljudski. rekli bismo mi cinici. Pančić da je izvrsna. ovdje tretiram određene postupke razumijevanja književnosti)”. kaže Sloterdijk.. naravno. Kao što činjenicu smrtnosti stavljamo u zagradu da se ne bismo paralizirali i da bismo uopće mogli funkcionirati i djelovati.] skoro je postalo neka vrst nužde u postupku razmicanja ideoloških pritisaka koje pojedine jezične igre žele nametnuti (kao ‘jezičnu igru’ ja. O bespuću na koje je prognan običan čitatelj nije ni 5 Postoji još jedno opravdanje: nužnost apstrahiranja radi mogućnosti djelovanja. Prema mišljenju Vladimira Bitija: „Kombiniranje različitih ‘jezičnih igara’ [. Postmodernizam. za Geertza je bitnije da je ideologija raskorak između onoga što jest i onoga u što se vjeruje da jest. i potreba da se vrijednosno odredi identitet hrvatske književnosti6. 104 . dodajući da se tumačenja ideologije dijele u dva tipa manifestacije: ili kao maska/oružje ili kao simptom/sredstvo.

nužan za uspostavljenost i održivost identiteta – nesigurnost uslijed njegovih mijena umanjujemo prividom supstancijalnosti našega bića. navodi Botton. „s pedigreom” (europska. 10 Činjenica da je i njegova praksa ideološka naprosto pripada paradoksu koji se najčešće tumači popularnom izrekom da uvijek zapažamo tuđu. te podliježe različitim otvaranjima. „čista”. određuje i uspostavlja mjerenjem. treba preispitati te da „slika” naše vlastite kulture. „svaka je struktura polisemna. dodajući da se žudnja za statusom uglavnom tumači kroz materijalističku prizmu. kaže Pierre Bourdieu) kroz međusobna uspoređivanja i odmjeravanja gotovo svakodnevni društveni i psihološki mehanizam (samo)definiranja8 te određivanja vlastite pozicije/identiteta9.] priča o našoj potrazi za ljubavlju svijeta – mnogo je tajnija i sramotnija pripovijest”. demantiji bude komplekse i strategije poricanja. stjecanje statusnih predmeta). Ukoliko nam Teofil Pančić laska. Ta supstancijalnost kulturnoga identiteta je „unikatna”. Književna znanost se odriče vrednovanja iz razumljivih razloga: objektivnom vrednovanju otpor pruža sam objekt vrednovanja (opet. 7 Formulacija je citirana iz Pojmovnika suvremene književne teorije. uključivanju u različite procese. točnije: kulturne moći i veličine.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá potrebno govoriti”. imamo situaciju da se hrvatsko društvo.”). Butković nam pak sugerira da naše hipotetično samozadovoljstvo uspostavljenim kulturnim i književnim identitetom.. i nije baš kvalitetna. dakle. Lacanovim riječima. tj. no ne i vlastitu ideologiju. niti je proklamirana ocjena suvremene hrvatske književnosti autentična.. „autohtona”. koje definira svoj identitet ili sliku vlastita identiteta i kroz (književnu) kulturu. „osnaženim” vrijednošću te kulture i književnosti. 105 . prema Bitijevom mišljenju. a ne balkanska) – potvrde iz prakse u prilog vlastitoj slici stimulira osjećaj vrijednosti. otvara prostor za više ili manje legitimne. Geertz pak naglašava da upravo manjak orijentacije najizravnije pobuđuje ideološku aktivnost. koji vrednuje u granicama „egocentričnosti horizonta”7. slučaju čitanja Butkovića i Pančića. 8 O tome je popularnije pisano u knjigama Sindrom statusa Michaela Marmota („Svima nam je važno gdje se nalazimo”. ali raznovrsne i nerijetko oprečne poroke vrednovanja iz (odreda ideološki suspektnih) izvora s više ili manje formalnog kredibiliteta (usklađenosti s diskurzivnim strategijama) budući da je (samo)vrednovanje („Ukus svrstava i istodobno svrstava onoga tko svrstava”. više ili manje otvoreno polemično dijalogizirajući s drugim kulturama ili s vlastitom kulturom u prošlosti. navodi Marmot) i Statusna tjeskoba Alaina de Bottona („[. subjekt se uspostavlja kroz dijalog. u ovoj igri je položaj (prepoznat u odnosu na drugoga) istovrstan osjećaju statusa. U ovom slučaju. kao i subjekt.. ogledajući se. uspoređujući se. odnosno da je ta slika iz nekog ideološkog razloga ili zbog psihološkog kompleksa kolektiva izmanipulirana10. 9 U hrvatskom dnevnom tisku periodično se pojavljuju tekstovi koji su žanrovski svrstivi pod egidu „tko ima ‘najjači’ film u regiji”.. ako je pogledamo „trezvenije”. Naime. što implicira osjećaj vrijednosti ili kvalitete. Time se. natuknica „Drugi”.

vojni porazi. 12 Kako Paul Recoeur tumači Freuda. zaključuje Jameson. Citirajući Kafku.]”. „planira li doći u Hrvatsku”. Konkretnije. pri čemu nerijetko ta ideja treba potvrditi napredak književnosti/nacije/naroda. dio njih se ne zadovoljava činjenicom da bi književna povijest trebala biti tek puka evidencija zbivenoga. zvijezdom filma Krivotvoritelji – manje se govorilo o filmu i Markovicsu. trenutno vlada opsesivno vraćanje nacionalnome. što činimo bolje od ove ili one nacije [. ništa manje nego što Makedoniji u tu svrhu služe megalomanski spomenici. njihovo „grčevito” (samo)vrednovanje izraz/simptom je traumatske jezgre u srži identiteta koja se pokušava prevladati/prekriti/prešutjeti ideološkom slikom proizašlom iz (samo)vrednovanja. kao da je njihova uspješnost uvjetovana i etnogenetskim podrijetlom. S druge strane. jer je oni čine ponosnom ‘spram neprijateljskog svijeta koji je okružuje’12”. definicija je provincijalizma. a to je strah/pritisak koji motivira Butkovića da „nedomoljubno” „snizi” vrijednost hrvatske književnosti. iskompleksirani kolektiv voli kapitalizirati uspjehe neovisnih pojedinaca. Ukratko. nego činjenično mora biti sintetizirano u skladu s određenom idejom povijesti (književnosti). paradoksalno i perverzno. Slikovito. nesposobnost sagledavanja vlastite kulture u velikom kontekstu. Milan Kundera navodi: „Mala nacija [. takva je praksa izrazito opterećena kompleksnim motivima među „malim” narodima..ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Premda je podrazumijevajuće da je vrednovanje jedan od legitimnih postupaka davanja smisla književnosti11. a opće svjetsko divljenje njihovom djelu ujedno je divljenje njihovoj (pra)domovini. Razumljivo je da tako motivirana posesivnost.] prema svojim piscima pokazuje veliko poštovanje. 106 .. Kundera zapisuje: „Književnost je za malu naciju ‘manje stvar književne povijesti’ nego ‘stvar naroda’”. To je ujedno i motiv Pančićeva „komparativna” čitanja – do kojeg je stupnja evoluirala srpska književnost u usporedbi s postignućima sestrinske nakon raspada „obi11 Prema pregledu Davora Dukića nad književno-povijesnom metodologijom naših književnih znanstvenika. ima problema s kriterijima. I književnici služe „bildanju” nacionalnog identiteta. Posebice je bio znakovit svojedobni televizijski intervju s Karlom Markovicsem. a Srbiji. „što zna o Hrvatskoj”. nego su mu se postavljala pitanja „dolazi li u Hrvatsku”. danas potpirena strahom od globalizacije. ime domovine iznova i iznova odjekuje poput gonga. prema Kunderinom mišljenju. „govori li hrvatski”. čak i ako pripadaju drugoj ili trećoj generaciji emigranata (Krist Novoselich iz Nirvane).. Fredric Jameson u eseju “Third-World Literature in the Era of Multinational Capitalism” već u uvodnom odlomku navodi (prenosim u vlastitom slobodnom prijevodu): „Sudeći prema nedavnim razgovorima među intelektualcima Trećega svijeta. te zaključuje: „Posesivnost nacije prema njezinim umjetnicima očituje se kao terorizam malog konteksta koji reducira cijeli smisao nekog djela na ulogu koju ono igra u vlastitoj zemlji13”.. „izjašnjava li se kao Hrvat ili kao Austrijanac”. u ovom slučaju daleko doslovnije. kontekstu svjetske literature. 13 Ta posesivnost do iritantnosti dolazi do izražaja u naglašavanju hrvatskoga podrijetla istaknutijih građana po svijetu. gotovo politički programatski funkcionira Freudovo tumačenje kulture kao zaštita i zabrana. recimo. „To nije način na koji američki intelektualci promišljaju ‘Ameriku’”.

. ali je snobovsko.. Stoga se uvijek 107 . prebučnim: domaća javnost. nego i u klaustrofobičnoj zagušenosti prebliskim.). Mala je nacija u svojega pisca utisnula uvjerenje da pripada samo njoj.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá teljskog”.]: one duboko poštuju svjetsku kulturu. Kao da je pisac bio okružen s trideset Molierea i dvadeset Gogolja. Devastirati vlastiti kulturni krajobraz tzv.. svjetska nepravda.. sagledavanjem iz drugog kuta ili – najjednostavnije rečeno – okretanjem dalekozora ne bismo li time bili na tragu prave mjere (i vrijednosti).. poput neba nad njima [. nacionalna kob. zanošenje tzv. No. ostrašćena je presedanom da je starleta Nives Celzijus za trivijalni romačić Gola istina dobila književnu nagradu. No. nerijetko zakriven neupitnim razlozima (osjećaj ugroženosti. [. Iako kulturna antropologija redovito naglašava činjenicu da nema velikih i malih kultura.” Drugim riječima. koji ga svi nadmašuju. podređenosti ideologijskom aparatu (Althusser). lako im polazi za rukom taj svoj stav prikazati kao moralno opravdan”. vrednovanje i rad na slici „vlastite veličine” redovito je prisutan. Kundera u tom duhu dodaje: „Male su nacije nepovjerljive prema velikom kontekstu [. i kao da je srpska književnost ruska ili francuska.. no ona im djeluje kao nešto strano. ma koliko se činio pouzdanim ili primjerenijim. makar i implicitno. jugoslavenskog doma? Riječ je o potrebi za odmakom. otvoren je za sva čitanja. onda je uvijek sumnjiv kontekst. te kompenziran/racionaliziran povijesno-znanstvenim narativima koji više ili manje zadiru u prostor mitskoga (povijesni usud. ni velike kulture/književnosti nisu lišene svoje vrste provincijalizma (Kundera). primjerice. velikim kontekstom možda jest imponirajuće.. konstitutivnoj šupljini u fomiranju vlastite slike (Biti) ili poricanja da neutralnog sistema čitanja (povijesti) književnosti nema (Barthes). kao što je uvijek sumnjiv i onaj tko sumnjiči – tekstu je svejedno.]. budući da su književnost i kultura.. ako je tu netko sumnjiv.] Budući da se male nacije često nalaze u situacijama kada u pitanje dolazi sam njihov opstanak. ali upravo zato i jest duboko provincijalno – možda nije „seljačko” kao kultura sredine koja se ne uspijeva izdići iznad vlastitoga blata i maksimum horizonta joj je s tornja seoske crkve. Dakako.. također dio državnog ideologijskog aparata. Kunderin terorizam malog konteksta nije samo u politikantskoj i ideološkoj posesivnosti. „male” kulture i „male” književnosti motivirane su kompleksima i motivima koje „velike” kulture i „velike” književnosti ne dijele: osjećaj malenosti i provincijalnosti. pa se sad treba ženirati oko toga je li Sumnjivo lice ozbiljno ili neozbiljno djelo. gotovo do fizičkog istrijebljenja i potrebom opstojanja/očuvanja kroz (književnu) kulturu. recimo prema mišljenju Louisa Althussera. decentriranjem.. mjerom „svjetske literature” dovodi do štete kakvu oprimjeruje opaska kazališnog kritičara Tomislava Čadeža kada u Jutarnjem listu piše o srpskom komediografu Branislavu Nušiću: „Svi prigovori Nušiću oduvijek su zapravo bili manje-više podla profesorska zakeranja.

iz ranog 16. a ostale su u cijelosti preuzete iz zajedničke pravne regulative Budima. obraćao mi se on: „Zašto da sami ocrnjujemo taj dragulj hrvatske kulturne baštine? Zar to nije okrutno prema ljudima napaćenog grada kakav je Ilok? Zašto im ponavljati takvo nešto? Pa to je isto kao da čo- 108 .ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá s nekakvom gorčinom ispisuje da Ivo Andrić ne pripada ovoj ili onoj nacionalnoj književnosti. bio sam također uvučen u neku vrstu polemike. pretežno nepravničke profesionalne pripadnosti. manji broj sudionika. dijelom u Osijeku i dijelom u Iloku. Pešte i još nekih sjevernih gradova onodobnoga velikog Ugarsko-hrvatskog kraljevstva. čije je postojanje trebalo radije prešutjeti. lokalnih i gostujućih. nego „svima” ili ukupnoj europskoj baštini – malim nacijama to nije čist račun. poznatom kao Iločki statut. Prema tim podacima. zbog svoje naravi. od pet poglavlja ili „knjiga” Iločkog statuta. „Zašto je potrebno inzistirati na tome da neke knjige Iločkog statuta nisu nastale u Iloku. Oko Iločkog statuta stvorio se svojevrstan obrambeni kordon. odlučan da zaštiti njegov „integritet” i njegovu izvornost. ogorčen na podmetanja prema kojima je taj naš stari tekst većim dijelom odnekud „prepisan” i takoreći sklepan od raznorodnih otprije postojećih dijelova. stavio je u optjecaj podatke o Iločkom statutu koji su. a bilo je i drugih sudionika. nego da su odnekud prepisane?”. Kako je simpozij odmicao. Meni sučelice našao se profesor s nekog od osječkih fakulteta. uz to poznat i kao direktor uspješnog manjeg poduzeća. također nadasve uspješno. Kako to funkcionira u praksi na ovim prostorima. Na zajedničkom objedu razvila se oko toga prilično žučna diskusija. samo je pr va doista proizvod mjesnih iločkih prilika i domaće pravne misli (onoliko koliko to pravne uredbe uopće mogu biti). postajalo je razvidno da među referentima postoji jedan temeljni jaz. možda ponajbolje oslikava književnik i povjesničar Stanko Andrić kada iznosi svoje iskustvo s nedavnog znanstvenog skupa o Iločkom statutu: Prije nekoliko godina održan je. počeli izazivati sve veći razdor. Zapravo. i koji nisu vidjeli smisla u zabašurivanju te činjenice. Najednom se pokazalo da su ti podaci za neke sudionike skupa iznenađenje. Glavninu referata na skupu održali su stručnjaci s osječkoga Pravnog fakulteta. Budući da sam pripadao manjinskoj skupini onih kojima je bila poznata takva hibridna struktura Statuta. na granici komešanja. znanstveni skup posvećen najzanimljivijem srednjovjekovnom pravnom spomeniku iz ovog dijela Hrvatske. koji ih dijeli na dvije skupine. stoljeća. Znanstveni rad bio je tek jedno od polja na kojima je djelovao taj mnogostrani čovjek. a za neke nepoželjan uljez.

Ponovimo. „I njega.” 109 ... jesam li zasnovao obitelj – kako bi ušao u trag dubljim socijalnim i psihološkim korijenima moje bezobzirnosti prema ljudima svoga vlastitog zavičaja. rekao bih. tj.. Riječ je naprosto o osjećaju (točnije. Jedino je uporište toga osjećaja u subjektu..ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá vjeku bez nogu. uslijed ganutljive fasciniranosti stvaralačkim dosezima male kulture unatoč njenoj malenosti i zbog osviještenosti kompleksa da je veličina jedne kulture ostvarivana uvijek na račun drugih kultura. okarakterizirati kao tipično. na svega prvih nekoliko stranica. zapazit ćemo da već u uvodnom dijelu. Marxa. kao što i male kulture koje (nacionalistički) nemaju na umu svoju malenost ili veličinu drugih također jest provincijalizam. kako bi dao vlastitome pisanju na težini.. a da uopće nije morao posegnuti za autorima izvan njemačkog kulturnog kruga. a njemački nimalo”. Ironično gledano. sportski (tko je prvi postigao određeni rezultat u povijesnoj trci na svjetskoj sceni). mi nemamo nikakve potvrde da je on točan. citira Goethea. upravo kvintesencijalno provincijska. koji – prema mišljenju Norberta Eliasa – kao „jedini veliki Nijemac toga doba” „govori i piše francuski ili latinski. Možemo parafrazirati: „Mi imamo jedan osjećaj kulture. 15 „Mi imamo jedan osjećaj književnosti. pa i kvalitativni (je li veliko Rimsko carstvo dalo veliku književnost?). niti za to možemo (čak niti po završetku čitanja) naći nekakva dokaza. to Kunderino „strano poput neba nad njima”.. 14 I to može biti provincijalizam. prema njihovim svetinjama i tradiciji… Situacija koju sam tu pokušao u glavnim crtama dočarati može se. No. Kako definirati neku kulturu kao veliku? Svi kriteriji su relativni i osporivi: kvantitativni (tko je dao više pisaca ili članova akademije). Malo kasnije se taj profesor i direktor počeo blagonaklono interesirati za pojedinosti moje biografije – vjerujem li u Boga. male kulture kao da vječito imaju na umu one velike14. zaokuplja problem jezika. kao i mnoge druge..” – Vladimir Biti. Nietzschea. uobičajilo se propovijedati da nema velikih i malih kultura. u kolicima. sve kapitalne autore europske misli. Heideggera. mi nemamo nikakve potvrde da je on točan. stalno ponavljaš kako je jadan…”. problem što da se započne s tim nezgrapnim njemačkim jezikom” – zaključuje Elias. kompleksu):15 počnemo li čitati Sloterdijkovu Kritiku ciničnog uma ili Srdžbu i vrijeme. koliko je to daleko od Leibniza.

Meni je prirodno misliti da su ti čakavski tekstovi važan dio moje kulture. treba mi taj podatak jer me nepogrešivo određuje kao pripadnika jedne kulture. ako se u javnosti bude stvarala predodžba da je čitanje čakavskih stihova iživljavanje.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Isto tako. današnjim srednjoškolcima ne dopuštamo da odu u „neprijateljski” svijet bez naoružanosti Marulićima. ne mogu na temelju nje napraviti fiskalni proračun ni zgradu od 999 katova. Petra Hektorovića. Je li neka kultura velika onoliko koliko je stara? Nemamo li i tu nadmetanje: mi smo prije? Kako i danas čitamo Cervantesovog Don Quijotea. kao što Markovicsu ne dopuštamo da „zaboravi” svoje korijene. neobrazovani. inferiorni pred tzv. da su oni koji to od nekoga traže nenormalni. upravo onako kako Španjolce određuje Cervantes. Meni doista nije žao što je sto devetnaest godina prije znamenitoga iskrcavanja napisana Judita. Barnu Karnarutića. Talijane Petrarca i Dante. koje je tiskao u Rimu 1621. a pedeset dvije godine prije objavljeno Ribanje i ribarsko prigovaranje. a Engleze Shakespeare. ali to ne znači da se ne trebamo truditi razumjeti ga. što je Ivan Gundulić već okončao jednu fazu u svojem stvaralaštvu i imao gotove Pjesni pokorne kralja Davida. Gordo. Mavra Vetranovića. onda se ne trebamo čuditi da ćemo zauvijek biti nepismeni. Marina Držića. ali i ovdje imamo ofenzivnost koja je zapravo defenzivnog karaktera. Zoranićima. nekulturni. premda tu činjenicu ne mogu ni pojesti. Sva su ta djela napisana jezikom kojim danas više ne govorimo. 110 . „velikim svijetom”. uplovio u blizinu današnjega New yorka – čime je simbolično započela europska kolonizacija američkoga kontinenta – no ne želim se ispričavati što je do 1620. Milovan Tatarin odgovara: Meni je doista žao što je Mayflower tek 1620. a kako danas (moramo) čitati Marulićevu Juditu? Razumljivo. hr vatska kultura imala Marka Marulića. Ako se na tako radikalno nezainteresiran način budemo odnosili prema vlastitoj kulturi. A opet. Petra Zoranića. važnije nama nego njemu. kako se mala kultura osjeća velikom? Nakon što su učenici na državnoj maturi iz hrvatskoga jezika i književnosti izrazili revolt što se nad njima vrši iživljavanje ispitivanjem o sadržaju stihova pisanih na starohrvatskom. ni popiti.

nerijetko i bez kritičke distance. hrvatske autore kvalificira atributima „europska veličina” ili „stvaratelj europskog kalibra” ili „u Europi nezasluženo nepriznat”. U praksi. radi buđenja empatije prema Europi sličnima i radi distanciranja od simplificirajuće slike o još jednom balkanskom plemenu17. naličje takve mazohistične prakse je daleko dijaboličnije: možda postoji nešto sumnjivo i kli16 Mogli bismo reći da je književna baština poput CNN-a: dosadna i nepotrebna svakodnevnom životu. više od Marulića i Zoranića. dovela do represivnosti: u mom užitku čitanja Cervantesa. Sve što se kosilo s tom slikom. 17 Također i radi osnaživanja vlasništva nad kulturnim dobrom uslijed posezanja susjednih zemalja za autorima i djelima vlastitoj kulturnoj matici. a da uopće nije pročitao Juditu i Planine? Je li moju generaciju kulturno. Svojedobno je. tada svi posežemo za adutima iz vlastite riznice kako bismo se očuvali kulturno-identitetnim „bedemom”. I svi me određuju. sačinjene od same tradicije i povijesti. čak mogu biti zapanjujuće tuđi. tada svi uključuju CNN jer je svaka informacija iz minute u minutu bitna. identitetno i svjetonazorno više odredio Marulić ili Max Bunker. to znači da se do iritantnosti u afirmativnim medijskim prilozima iz književnosti i kulture općenito. ali ni toliko veliki da ne bi bili mali”. Držićeve pastoralne vile ili Grupa TNT?16 Henry Miller u Knjigama mog života preporučuje da se iznađu vlastiti kulturni temelji jer oni institucionalno nametnuti nisu nam nužno bliski. očito. Ukoliko je takva retorika i bila razumljiva početkom devedesetih s ciljem animiranja europske javnosti „za našu stvar”. potiskivano je ili pak ignorirano. čini mi se Vjeran Zuppa. Dantea. duboko formativno. bez osjećaja da iz toga progovara simptom stanovite traume/kompleksa. nerijetko i u školskim udžbenicima. podrazumijevajuće i bez zamuckivanja.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Nepogrešivo određuje? Nešto se u meni protivi takvom određivanju koje je državna matura. nove. dakako europske. Je li manje Hrvat. do kiča ucifrani kvadratić „hrvatske grude”. danas se takav mehanizam razmišljanja nastavlja po inerciji. Otprilike analogno bismo mogli zaključiti da je sva kompleksna gramatika hrvatskoga mentaliteta i proizlazećih ideoloških praksi zapravo svodiva na onu antologijsku rečenicu iz Hitrecovih Smogovaca: „Oni nisu tako mali da ne bi bili veliki. dosadne rodbine mojih roditelja s kojima se radi krvno-kulturnih veza moram ukočeno za stolom s vremena na vrijeme podružiti. tko Talijan. naprosto urastao u svakodnevni govor o hrvatskoj kulturi. Petrarce. Shakespeara posve mi je irelevantno tko je od njih Španjolac. a tko Englez. Ukoliko pak i postoji ponižavajuća svijest o „kompleksnosti” tog refleksnog mjerenja s europskim kulturnim dosezima. 111 . praksa koja je na ovim prostorima bizarno imenovana: kulturnim gusarstvom. neovisne Hrvatske zapravo mjera Markova trga – besprijekorno. konstatirao da je Tuđmanova mjera buduće. dok se ne dogodi katastrofa. manje određen onaj tko radije čita Danila Kiša ili Vaska Popu.

kao da ga teorije o margini kao prostoru slobode. centar. činjenica jest da pozicioniranje prema osjećaju gdje je centar.. nego kategorično ostaje pri tome da je sva moguća zanimljivost ruba beznačajna u odnosu na snagu i prvenstvo centra. u kojoj je vrijedniji i kon18 U prilog tome navodim primjer iz prakse rada sa studentima: na anketno pitanje čitaju li više domaću ili svjetsku književnost. kreativnosti i plodonosnih križanja nisu dale zavesti. a neka su periferna (amaterske udruge. luzer. marginalac. Naknadno su tijekom rasprave o rezultatima ankete pojasnili da im je hrvatska književnost zamorna budući da je opterećena politikom i nacionalnim pitanjima. u naknadnim odgovaranjima i razgovorima redovito su Kiša navodili kao hrvatskog pisca (?). postoji europska književnost. vrhunski intelekt i autor knjige Hermeneutika individualnosti i ontološki strukturalizam. U tom smislu razumljiv je razlog iznadprosječnoj. lider. a netko je outsi­ der. ipak kaže da ga srpska književnost zanima koliko i bugarska. S druge strane. Njegovi mentalni centri su njemačka i francuska kultura. a gdje periferija ostaje okosnica naše kognitivne i ideološke orijentacije.. Butković vrijednosni centar smješta u navodno bolju prošlost. naslađujućoj posvećenosti hrvatskih medija ovih dana Kusturičinim kompulzivnim gradnjama „još starijih” gradova u „duhu” izostalih razdoblja kulturnoga razvoja.). npr. koje se provode mjerama disperzije. s druge strane. ali europska kulturna periferija. nešto što Europska unija ili pak zagrebačka metropola pokušava danas ispraviti strategijama u duhu političke korektnosti. 90 posto ih se opredjelilo za svjetsku književnost kao dražu i zanimljiviju. Hijerarhiju na centar i periferiju kroz europsku povijest i na europskom prostoru Kundera naziva „nepopravljivom nejednakošću”. ali nedvojbeno je hrvatska kultura superiornija u regiji18. Taj grad sa svojim kulturnim centrom i svojom kulturnom periferijom opet je u poziciji centra ili periferije u odnosu na drugi korelat (Zagreb je kulturni centar Hrvatske. nekako je stoga posve razumljivo da Stanko Lasić. U gradu neko mjesto kulture je centralno (institucije ili in mjesta).). 112 . periferan odjek izvornoga. dok teorije to pokušavaju ispraviti već djelomice spomenutim teorijama ruba i margine. iako su čitali Danila Kiša na ekavici. dakle autor detektiranja univerzalne strukture koju u svojoj biti dijele sve knjige/književnosti/kulture i autor zagovaranja ravnopravne posebnosti u hermeneutičkom pristupu bilo čemu. širu pozornost plijeni tek ona rubnost koja je prošla verifikaciju centra i bila etablirana kroz snagu kulturne logistike i industrije koju centar ima – vrsno ostvarenje s ruba je anonimno dok relevantan prst ne upre u njega i ne razglasi ga.mavo u „europeičnosti” hrvatske kulture. periferan. Donekle razumljivo: ukoliko niste pasionirani konzument kulture s ruba. kojemu je rub možda intrigantan prostor nepredvidljivog utjecaja. I u tom kontekstu. a globalizacijski i tehnološki procesi obećavaju utopiju apsolutne policentričnosti. No. ali na ovim prostorima ne postoji književnosti osim hrvatske. U nekoj manjoj zajednici netko je alfa-mužjak. s kojom smo (gotovo) ravni. decentralizacije. što pripisujem deformiranosti srednjoškolskim programom književnosti: da. ali je drugotan.

i skupine stereotipa. Na drugom mjestu. odgovarajući euroskepticima koji su se uplašili gubitka hr vatskih identitetnih obilježja po integraciji u Europsku uniju. pozitivna ili negativna predrasuda”. Takvi sažeci sadrže. Koji je onda njegov identitet? U mračnoj. „‘O Njemačkoj’” je.kurentniji kapital našega kulturnoga identiteta u odnosu na nadnacionalna mjerila – bilo da su europska. premda se praktično zapravo samo potkopavajući19. Dakako da ni izostanak samopreispitavanja „vanjskim” mjerilima ne vodi dobrome: glasoviti primjer određivanja vlastite kulture drugom kulturom jest tekst „O Njemačkoj” Germaine de Stael iz 1813. Prema navodu Viktora Žmegača.. a u današnje vrijeme euroskepticizma i antiglobalističkih paranoja uz strah od pregaženosti. osnovao obitelj. utopljenosti i izbrisanosti. kaže Žmegač. 113 . svakodnevnoj praksi mi je doista doživljavamo kao sliku ili je svodimo na sliku u kojoj se portretira naš identitet. Iluzornosti i apsurdnosti takve politike i strategije autorica na kraju romana odgovara razorno banalnim rješenjem: potomak silovane žene rađa se kao Šveđanin. Predodžbeni koncentrat bila bi prava riječ. Pančić odmjerava srpsku književnost nečim približnim i bliskim. razumni Francuzi shvatili su namjeru svoje zemljakinje da ih suoči s kritičkim zrcalom”. njegovu mentalitetu i historijskom značenju. „francuski intelektualci pozdravili su to djelo kao ‘sjajnu kulturnopovijesnu raspravu’ koja otvara posve nove vidike. Bez dvojbe. upozoravajući tako domaću javnost da je dotad bila zaokupljena na zatucan način gotovo isključivo sama sobom. to jest proučavanja ‘slika’ o nekom stranom narodu. bilo da je riječ o pitanju što ostaje za vječnost.? I književnik i kolumnist Ante Tomić nerijetko subverzira „identitetni fundamentalizam” na ovim prostorima: u jednoj kolumni navodi da mu se u životu baš ništa ne bi promijenilo da se na ovim prostorima nastavilo živjeti u toj tako „mrskoj Jugoslaviji”: plaćao bi porez. radio bi posao koji bi ga zapao.. pokušavajući se osnažiti i učvrstiti. To stremljenje sustizanju dinamike i vrednota. onda barem subjektnost. U sjeni te strahote je i autoričina simbolička poruka: kolektivni identiteti na ovim prostorima naprosto jesu nešto represivno te se provode mentalnim silovanjem. „klasičan dokazni tekst u povijesti imagologije. a ukoliko je ipak maglovit. navodi da je smjesta spreman mijenjati hr vatsku kulturu vandalizma i huliganstva za europsku kulturu reda i propisa. U vulgariziranim oblicima od koncentrata ostaje samo klišeiziran uzorak. Unatoč kompleksnim tumačenjima kulture. godine. koje nameću centri uzeti za uzor kulture kao da se s ovih prostora poduzimaju s ambicijom postizanja „ontološke sigurnosti” vlastita identiteta.. u popularnoj. ali nepoznatoj tajni ili. 19 U romanu Kao da me nema Slavenke Drakulić nacionalni identitet se osnažuje – silovanjem. a ipak – čini se – odmičućim naspram srpske književnosti u stagnaciji izolacije. Takvim se vrijednosnim odmjeravanjem reflektira evidentni osjećaj vlastite rubnosti i proizlazeće inferiornosti uz strah od isključenosti i zaostalosti. dakako..

1994. Basic Books. 2. 1997. http://sbplus. USA. 114 . Tako da će (vrijednosne) bitke na ovom regionalnom polju kulture (Stuart Hall). 3. Loznica. Svetozar: Priroda kritike. VBZ. broj od 10. 1996. Fredric: „Third-World Literature in the Era of Multinational Capitalism”. Durieux. Čadež. Teofil: Famoznih 400 km. literatura 1. 1972. Jutarnji list. Teorijska figura istoga slučaja. vlastitim kulturnim doprinosom u obliku opasača za hlače. Potkraj 21. 6. 14. Lasić. Taj hrvatski pogled na svoju kravatu i američki/svjetski pogled na ponos „malih” rezultira komičnom figurom jednoga Borata.. AGM. godine: „Vidite. Petrović. MH.15. Sve opažanju pruža otpor”. Stanko: „Provincija je neizlječivo stanje”. Duke University Press. 10.. Croce opisao kao „okršaj rogatih ‘da’ i ‘ne’”. Geertz. Kundera. 1989. Compagnon. Što se nimalo ne razlikuje od hrvatskog mita o kravati. Biti. sebe ne mogu reflektirati stoga što nisam odmaknut”. svemu što opažamo. Jutarnji list. Zagreb. Louis: Ideologija i državni aparati. upravo zbog odbijanja o površinu vrednovanoga i „slijepe pjege” onoga koji vrednuje redovito takva nastojanja loptati od Butkovića do Pančića te voditi ka Thompsonovoj konfuziji „kontraznanja”. Dobrica Ćosić. 12. 9. Vladimir: „Pripitomljavanje drugog”.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Je li za ove prostore ključna riječ „slika” o „historijskom značenju”? U filmu Borat ismijana zemljica Kazahstan. USA. ka Geertzovoj „zamućenoj rijeci”. Zagreb. srpnja 2012. Možda sve do onog trenutka koji morbidno proriče hrvatska persona non grata. Cliford: Interpretations of Culture.aspx Biti. Milan: Zavjesa. 1973. No. Althusser. u Ju­ tarnjem listu od 21. Zagreb. Filozofska istraživanja. James. ožujka 2012. To će se demografski riješiti samo od sebe”. 1986. 2006. za pedeset ili sto godina ne znam hoćemo li i mi Srbi i vi Hrvati uopće postojati kao narodi. Glede (ne)vrijednosti suvremene hrvatske književnosti. Meandar. Liber. Zagreb. 8. Pančić. Karpos. u državnoj himni ponosno ističe kako je svjetsku baštinu upotpunila autentičnim. Zagreb. Tomislav: „Povratak Branislava Nušića”. 2009. Vladimir: Pojmovnik suvremene književne teorije. koju bi B. 4. Elias. Stanko: Hermeneutika individualnosti i ontološki strukturalizam. Ny. Zagreb. Antibarbarus. Norbert: O procesima civilizacije. 2007. 7. Butković. glede te Pančićeve i Butkovićeve oprečnosti nad istim predmetom. Zagreb. Social Text. srpnja 2012. Davor: „Kako je kultura trasha zavladala Hrvatskom”. stoljeća ni Srbi ni Hrvati neće biti nikakve značajne nacije i nikakvi ozbiljni narodi. Bit ćemo urbani etnosi potrošača koji imaju nekakvo podrijetlo – i ništa više.hr/iz_drugih_medija/provincija_je_neizljecivo_stanje_/default. prema mišljenju Vladimira Bitija. broj od 14. Zagreb. Antoine: Demon teorije. između ostalog. Andrić. 13. 5. pak glasi: „[.] ako Drugoga ne mogu doživjeti stoga što je odmaknut. pokušajmo pomiriti taj paradoks opet Bitijevim riječima: „Nepoznatost je inherentna svakom perceptumu. 2007. 11.

cultural identity. Damian: Kontraznanje. Zagreb. „Trag i razlika”. provincialis. Zagreb. zbornik. Milovan: „Ministrove muke po maturi”. 2007. ----. „Politika teorije”. Globus. 2012. 1995. 23. comparing serbian literature to croatian (pančić) or croatian literature to “better” past (butković). rejects evaluation. Arkzin. keY Words: literary evaluation. reflect the feeling of ontological insecurity of the still only partially formed national identities fighting for affirmation. 20. after the regional conflicts of the 1990s. Zagreb. Antibarbarus. big and small culture. Dubravka: Napad na minibar. 2004. Viktor: Od Bacha do Bauhausa. Zagreb. provided that it is possible to specify a fixed value as a dimension of croatian or any other literature? even though the literary science. Recoeur. Slavoj: Sublimni objekt ideologije. Ceres. Politička kultura. Zagreb. 2002. Paul: O tumačenju. 22. Disput. What is the reason for such contrasting views of one subject.com 115 . serbian journalist and columnist teofil pancic praises the contemporary croatian literature in the most positive tones. Milivoj: Predavanja o lošem ukusu. on the other hand. Naklada MD. in the field of literature. 2005. Zagreb. which more or less culminated as lectures on bad taste by literary scientist milivoj solar. 17. Žmegač. Zagreb. Ugrešić. gajinigor@gmail. Fraktura. Zagreb. 2010. Vijenac. 19. even for the supremacy.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 15. sizing up cultures and Weighing literatures summarY: croatian newspaper editor and columnist davor butković has found that the contemporary croatian literature is a dwelling place of mediocre minds and that it has not produced anything of any lasting value. 21. 2009. br. Žižek. 1992. Srdžba i vrijeme. Zagreb. national complexes. 477. still undergoing “fortification” faced with the boogeyman of globalisation. 16. Zagreb. However. 18. Matica hrvatska. Algoritam. Sloterdijk. which is. Peter: Kritika ciničkog uma. a number of authors invoked the need for it. Thompson. according to denis compagnon. zbornik. Solar. 2006. MH. Zagreb. it seems that the legitimate request for literary reevaluation exhibits certain specific complexes of “small” cultures in transition period: a desire for a better self-image that would be yet another ideologically discursive construction of “ontologically insecure” identity. Tatarin. 24. as well as the constantly permanent rethoric of evaluating croatian literature against the european literary achievements. 2006.

116 .

117 .

1971). * Hebr. i koje glasi da li jevrejin postoji? i. literaturu i kulturu figura jevrejina u severnoj africi: memi. 58. alber memi. prevod Elisabeth Abbott (New york: Viking Press. 118 . Ako je tada to istraživanje i bilo akutno relevantno. Većina onih koji su tumačili jevrejsko stanje. biti jevrejin. prev. Sartr je 1946. antisemitizam. ključne reči: figura jevrejina. siksu saŽetak: u „figuri jevrejina” brižit veltman-aron analizira kako je pitanju koje se često ponavlja – čuvenom pitanju koje je sartr postavio 1946. konkretno.16) (6) brižit veltman aron (brigitte Weltman-aron) univerzitet na floridi. 1948). p. prevod George J. ako postoji. sad odsek za jezike. 2 Albert Memmi. ili kao pitanje koje ostaje otvoreno. Žak derida. Anti­Semite and Jew. šta je on?1 Nažalost. koje se uvek vraća na isti način? Kao da je „Jevrejin” zauvek nešto nejasno. često bi se zapitali. emanuel levinas. Ž. Alber Memi se u seriji eseja bavio pitanjem Ko je on kao Jevrejin2 – pre svega u onom pod nazivom „Portret Jevrejina”. moris blanšo. „holokaust” – prim. filozofija. to što su postavljena neposredno posle poslednje „šoe”* daje im veliku težinu. naizgled neizbežne preambule: Šta je to Jevrejin? Počev od 1962. severna afrika. 20. kako da shvatimo postojanost ovog pitanja. formulisao sledeća pitanja: Da li Jevrejin postoji? I. francuska. Becker (New york: Schocken Books. posle koga su usledili eseji „Oslobođenje 1 Jean-Paul Sartre. ova pitanja nisu bila čisto retoričke prirode.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 94(=411. Žak derida i elen siksu. kako Jevreja tako i svih ostalih. enigma. sartr. i to već u vidu prve. šta je on? – pristupilo troje velikih mislilaca rođenih i odraslih u severnoj africi: alber memi. Portrait of a Jew. ako postoji. članak ispituje načine na koje su ovi mislioci obrađivali problem bivanja jevrejinom kao figuru. elen siksu. derida.

te shodno tome moraju biti i oslobođeni kao narod. međutim. 263. Mogla bi se staviti primedba da Memi više puta tvrdi kako Jevrejin nije jednostavno odsustvo. 6 Sartre. jedno „nemoguće stanje” 3. i uklanja svoj predikat tako što se predstavlja kao trop. Memi ne prihvata da Jevrejina stvara samo drugi. predstavlja naziv za oslobođenje Jevrejina. nedostatak. prevod Judy Hyun (New york: Orion Press. Ovo drugo tumačenje ne gubi iz vida retoričnost njegovog istraživanja jevrejstva. činjenicu da na duže staze nijedno uređenje koje sadrži ugnjetavanje nije održivo. koji opoziva ili problematizuje teleološko potkrepljenje obrasca koji on opisuje: ugnjetavanje posle koga sledi oslobođenje. Upravo je u ovome glavna razlika između njega i Sartra. 1982]. čak ni u okviru ugnjetavanja. Anti­Semite and Jew. i da on. Ako Memi i prihvata da ugnjeteni teži da se svede na figuru. jer je ono.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Jevrejina” i „Jevreji i Arapi”. Pored toga. nego održava izvesnu povezanost sa sopstvom ili onim što on naziva „pozitivitet”.uključujući i lišenost sebe ili sopstvenosti kao takve5 . od dijagnoze konstantnog optuživanja Jevreja od strane antisemita.” (Derrida. imovine i vlastitosti.] i sve veze između istinskog. da je on „čisto piljenje drugog” (262).”6 Cilj Sartrovog eseja bio je da naglasi da pitanje Da li Jevreji imaju pozitivan odnos prema sopstvenoj kulturi? nije ni od kakve koristi. Zbog toga nije slučajno što Sartrov esej ostavlja utisak da ne postoji nijedan element jevrejske kulture 3 Albert Memmi. Memijev dug Sartrovom eseju je očigledan. jer i dalje u rezervi drži ispravno jevrejstvo Jevrejina. smatra Memi.on i dalje tvrdi da ovo nije kompletna slika. 4). Sa druge strane. u kojima obrađuje jevrejsko stanje kao predmet specifičnog ugnjetavanja. moja argumentacija često se oslanja na Deridinu analizu pojma „istinsko” (le propre). do potvrde jevrejskog prava na različitost: „Svakako da [Jevreji] žele da se integrišu u naciju. Prevodilac Deridinih Margina filozofije Alan Bas objasnio je jednom napomenom da je „istinsko” termin koji ekonomično sažima značenja „istinitog. Margins of Philosophy. još jedan način za tumačenje Memijevog diskursa o ugnjetavanju. Alan Bass [Chicago: The University of Chicago Press. U „Portretu Jevrejina” on tvrdi da analizira „prisustvo figure Jevrejina” (88). Ovaj odgovor ostavlja otvorenim problem retoričnosti pitanjâ o Jevrejima. The Liberation of the Jew. 278. 4 Ibid. to je zbog toga što su Jevreji potlačeni kao narod. nastaje samo zato da bi bio negiran. premda na različite načine. jer ih to ne „spasava” kao Jevreje. da sâmo ugnjetavanje nije održivo. Zbog toga u Memijevom opusu svaki „portret” ugnjetenih ustupa mesto iščekivanju njihovog oslobođenja. 145. štaviše. Na sopstveno pitanje Šta je Jevrejin? Memi svaki put odgovara Figura. doslovnog”. Ako Izrael. Ova figura trebalo bi da bude biološka i ekonomska (88): Jevrejin predstavlja figuru koja je predmet ugnjetavanja (320). što se može posedovati [. prevod. 119 . Ništa od „Jevrejina” još nije definisano. čak i u okviru ugnjetavanja. kao figura. kao što se tvrdi u ovom članku. neprekidno lišavanu .. kao i „onoga što je nečije.. kao što on ponavlja u „Oslobođenju Jevrejina”. 5 Određivanje do koje mere figurativno značenje može da nam omogući pristup istinskom značenju predstavlja problem svakom od proučavanih autora. ali kao Jevreji. 1966).4 Postoji. on konstantno podvlači neodrživost ugnjetavanja.

slaže sa Sartrovom analizom jevrejske „situacije”: etička odluka da se prigrli autentičnost nije razrešila kolektivne okolnosti ugnjetavanja Jevreja. The Witness and the Archive) Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) razmatra žargonski termin korišćen u koncentracionim logorima. po sebi. bez ikakvog značaja. trop ugnjetavača. Svako ko bi izgovorio reč ’leš’ ili ’žrtva’ bio bi prebijen. Mrtvaci su bili komadi drveta. a posebno u Aušvicu. gledištem „antisemite”. nije uspeo u potpunosti da razreši figuru Jevrejina. kada se Memi okrenuo pozitivitetu jevrejske egzistencije. i koji je. kojima se Jevreji i svi ostali mogu baviti jedino sa socijalnih i političkih aspekata (138). 22. izvesno je da su. da li je ova vrsta etimologije dovoljna sama po sebi. uključujući i odnos pojmova musliman i Jevrejin? 120 . „siguran kandidat za gasne komore” (51). Međutim. i ljudsko biće u neljudsko” (52). pretvorio „muselmana” u „čoveka koga nije moguće razlikovati od ne-čoveka” (82)? Sleng ili žargon retko je slučajan. Jedna od Agambenovih primedaba se na jeziv način prepliće sa Memijevom brigom o figuri. ili Schmattes. On razmatra upotrebu ove reči. Ne tvrdim da Agamben prihvata ova objašnjenja. izmeta. jedan od jevrejskih svedoka sudbine Jevreja u Vilni kaže: „Nemci su nam zabranjivali da koristimo reči ’leš’ ili ’žrtva’. Ovaj termin je „muselman” ili „musliman”. dok druga proučava kako Jevrejin može da dođe do postojanja i prestane da bude samo figura. suviše umoran. verovatno baš zbog toga. kako u semantičkom (na arapskom reč „musliman” doslovno znači „onaj ko se bezuslovno prepušta božjoj volji”) tako i u bihevioralnom pogledu (njihovo držanje podsećalo je na muslimane koji se mole). Nemci su nas terali da tela nazivamo Figuren. Jevreji u Aušvicu znali da tamo neće umreti kao Jevreji” (45) nego. o figurama. u Agambenovom objašnjenju nedostaje nešto što ima veze sa upotrebom reči „muselman” (44–5). On je i dalje predstava. da je transformisao Jevreja „u muslimana. i kao on sâm. Međutim. iz čega će se „bivanje Jevrejinom” sastojati? Teškoća Jevrejina da se pravilno vrati sebi (retour à soi). U delu Šoa (Shoah) Kloda Lancmana (Claude Lanzmann). Šta nam govori činjenica da je potpuna degradacija označena navodno adekvatnim nazivom „musliman”. čak i u svojoj autentičnosti i prihvatanju sebe. koji je zbog slabosti i patnje postao emocionalno i intelektualno indiferentan prema svemu. lutkama” (51). što znači marionete. članovi SS trupa nisu nazivali tim imenom: „Od svedoka smo saznali da se o njima ni u kom slučaju nije govorilo kao o ’leševima’ ili ’lešinama’. uz jednu zastrašujuću ironiju. lutke. Memi se. Pitanja zato glase: Da li će nacionalno oslobođenje Jevreja konačno dovesti do neposrednog iskustva bivanja Jevrejinom? Da li će dovesti do završetka figurativnosti? Ukoliko je tako. The Writing of the Disaster. nego jednostavno kao o Figuren. 1986).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá koji nije zaista negativno filtriran neprijateljskim gledištem. drugim rečima. možda uz osećaj „nevine krivice” prema drugom – termin koji Moris Blanšo predlaže za „odgovornost”. on ih samo navodi. ni mrtav ni živ. iznošene iz gasnih komora. Memi prati dve konvergentne ose istraživanja jevrejstva: jedna prihvata nacionalno oslobođenje potlačenog naroda. i uglavnom se zasniva na određenim pretpostavkama. prevod Ann Smock (Lincoln: University of Nebraska Press.7 Sve u svemu. Označavao je čoveka koji je dostigao stanje ekstremne neuhranjenosti. kao „muslimani”. a posebno ne sopstveni identitet. 8 U delu Ostaci Aušvica: svedok i arhiva (Remnants of Auschwitz. Što se jevrejstva tiče. kada njegova analiza pokazuje da je Aušvic doneo potpunu degradaciju Jevreja kao „muslimana”. Izvlačeći ovaj zaključak. Biti arapski Jevrejin 7 Maurice Blanchot. Jevrejin i dalje egzistira samo iz druge ruke. Sartr istovremeno poziva one koji nisu Jevreji na odgovornost prema svim Jevrejima. Nage leševe. ili. preciznije rečeno. zapravo. što znači prnje” (9).8 Reč „identitet” stavljam pod navodnike upravo zato što je Memi pokazao da bivanje arapskim Jevrejinom ne predstavlja identitet. Agamben takođe piše: „U svakom slučaju. nigde nije izložena bolje nego kada Memi raspravlja o svom „identitetu” arapskog Jevrejina.

kao što su šavije.”9 On jeste bio kolonizovani. pogledati stranice 37–8). da navedemo samo jedan primer. 121 . ovakav povratak sebi nije moguć. i u sebe. rat protiv Francuza: „Postojanje preislamskog berberskog jezika služi kao podsetnik na istorijske periode za koje bi mnogi voleli da budu zaboravljeni: podsetnik da Alžir pre islamizacije nije bio tabula rasa. i da to nije bio samo rat za nezavisnost. neke od njenih grupa. Jevrejima doneo neku vrstu oslobođenja.”10 Sa druge strane. Nemogućnost povratka sebi ilustrovana je kroz ono što za Jevreje istovremeno predstavlja i šansu i problem: kako neko može biti oslobođen „jedne vrste oslobođenja” koju je omogućila francuska kolonizacija? Moglo bi se prigovoriti da Memi suviše zgodno suprotstavlja iskustvo Jevrejina iskustvu muslimana. ne dolazi do ovog povratka samom sebi” (41). ali bi se za vreme dekolonizacije lakše vratio sebi. U hijerarhijskom kolonijalnom društvu Jevrejin je bio „jedan mali stepenik iznad muslimana” (xiv). 44). xvi. Jews and Arabs. i da je arabizacija zemlje bila posledica arapskog osvajanja. 183-84. U delu Jevreji i Arapi Memi pokazuje da je. 1975). međutim. ekonomske i vojne moći. kada kolonizovani dođe do zaključka da ne može ili ne želi da bude asimilovan. ali francuska kolonizacija donela je Jevrejima i izvesne privilegije. trans. Hafid Gafaiti (Hafid Gafaiti) usložnjava pitanje berberskog otpora arabizaciji pokazujući da berberska zajednica nije monolitna. 11 Memmi. i to u skromnim okvirima. kad govori o dekolonizaciji i njenim posledicama. Jevrejin je osuđen da živi. imale su koristi od novostečene političke. The Liberation of the Jew. ed. 10 Albert Memmi. 1991). zbog čega je došlo do sukoba interesa različitih političkih grupa. zbog činjenice da je bilo više od jednog „alžirskog rata”. koji je za muslimane bio katastrofa. pa su prigrlile arabizaciju. Musliman je trpeo veće ugnjetavanje tokom kolonizacije. Memmi. zato što ne postoji ista pozicija sebe na koju bi mogao da se vrati. i kada pokrene ono što Memi naziva povratkom sopstvenom jeziku i kulturi – iako su i Jevreji i muslimani patili zbog kolonizacije – Jevrejin će se naći u jedinstvenom položaju: „Kod Jevrejina. frankofona kabilska elita imala je koristi od francuske kolonizacije.” Algeria in Others’ Languages. svom jeziku. koje se ne moraju nužno poklapati sa jasno razgraničenim etničkim zajednicama (“The Monotheism of the Other: Language and De/Construction of National Identity in Postcolonial Algeria. Anne-Emmanuelle Berger [Ithaca: Cornell UP. politika arabizacije često nasilno pristupila izazovu pluraliteta govornih jezika. 9 Albert Memmi.” Algeria in Others’ Languages. Jews and Arabs. Sudeći po njegovoj analizi.12 Međutim. u arhivama drugih11. Džamila Saadi-Mokrejn (Djamila Saadi-Mokrane) pokazuje kako se o broju jezika u Alžiru mora razmišljati kako sa istorijskih. Ova situacija pokazuje nam da je proces oslobođenja arapskog Jevrejina mnogo složeniji nego proces oslobođenja muslimana. 12 Memmi. Philip O’Hara. U istoj zbirci eseja. koji je razumeo svakoga jer u potpunosti nije pripadao nikome. međutim. Memi piše da je on bio „neka vrsta polutana kolonizacije. 2002]. Naprotiv. 202. U uvodu dela Kolonizator i kolonizovani. 40. ono što on kaže o jedinstvenoj situaciji dekolonizacije arapskog Jevrejina. prevod Howard Greenfeld (Boston: Beacon Press. Portrait of a Jew. religiji i kulturi.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá odgovara parcijalnim identifikacijama čiji zbir nikada ne daje totalitet jedinstva. sa jedne strane. tako i sa političkih aspekata. Memi zapravo ne umanjuje poteškoće sa kojima su se muslimani i Arapi susreli u nacijama gde je. da upotrebimo Memijevu upečatljivu formulaciju. The Colonizer and the Colonized.” (“The Algerian Linguicide. 180-81. Eleanor Levieux (Chicago: J. „dolazak Evropljana. Za Jevrejina.

Prema njegovom mišljenju. a Izrael „nacijom kao što su druge nacije” (288). Kao što ćemo videti. Judaistički zakon. Memijeve izjave date na drugim mestima. Međutim. Jevrejinov „identitet” (shvaćen kao pasoš. ali taj se identitet i doživljava kao nešto takvo. kao i činjenicu da je jevrejska tradicija istrajala uprkos ugnjetavanju. Nasuprot tome. ovaj konflikt je pre svega „problem mirne koegzistencije” (109). 313. ali ne razrađuje dovoljno svoje stavove u pogledu ove različitosti. ne samo u pogledu državnog očuvanja Jevreja uopšte ili nacionalnih manjina unutar Izraela. o potencijalu. 14 Da bismo bili pravedni prema Memiju. Memi tvrdi kako je cilj da se „Jevrejin obnovi do sebe” (273). precizno poštujući pozitivni značaj judaizma. Na drugom kraju ovog procesa – oslobođenja kroz jevrejsku nacionalnu državu – dolazi do istog poravnavanja specifičnosti bivanja Jevrejinom. i da oboma treba dati budućnost kako bi mogli da budu kritikovani i transformisani. odbrambeni mehanizam ili „mašineriju opstanka” (155). da je „Jevrejin zapravo [autrement]”13. Memi potvrđuje različitost Jevrejina. i dalje je relevantno. kao pozajmica koja može biti oduzeta „u svakom trenutku. Memi ne deluje kao da okleva kada locira ono što zaista pripada Jevrejinu. Memi je. lokacije ili lokaliteta (Izrael) jevrejstvu i dalje govori vrlo malo o specifičnostima onoga što zaista znači biti Jevrejin. trebalo bi uzeti za ozbiljno i pažljivo ih obraditi. Da li bi različitost Jevrejinove misli i iskustva rasejanja trebalo da utiče na samu formu Izraela. ovaj zahtev teži da svede želju Jevrejina da preživi. na utilitarističke kriterijume. naklonjeniji razmišljanju o ideji bivanja Jevrejinom kao o budućnosti. moramo istaći da on često podržava i legitimitet nacionalne vokacije Palestinaca (Jews and Arabs. 110-11). pri kraju „Oslobođenja Jevrejina”. Njegovo prihvatanje sekularnog Izraela navodi ga da brani stav da Izraelce treba smatrati „narodom koji je kao i svaki drugi”. nego i u pogledu filozofske misli jevrejske države po sebi.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá u poređenju sa njegovim muslimanskim zemljacima. kao bilo koja druga država. jevrejska misao 13 Memmi. iz prethodnog teksta jasno je da za adekvatan pristup ovom zadatku nije potrebno ništa drugo do duga (re)konstrukcija. jer se Memi zalaže za evaluaciju Izraela kao bilo koje druge države. 122 . kao i u pogledu njenih drugih. jezik. unutar i izvan državnih granica?14 Moris Blanšo pažljivo je pristupio ovim pitanjima. očigledno. kultura) samo je pozajmljen. Portrait of a Jew. kao i o specifičnoj ambivalentnosti u pogledu njegovog bivšeg kolonizatora. nacionalnost. Kada. ovim su se na sličan način bavili i Elen Siksu i Žak Derida. Sa jedne strane. jedne drugosti koja bi na jedinstven način ispoljila autentičnost onoga što znači biti Jevrejin. dodeljivanje mesta. u smislu njegovog vlasništva i onoga što on može da prisvoji kao nešto zaista jevrejsko. kao što bi to Memi verovatno rekao. U delu Jevreji i Arapi on pokušava da pronađe rešenja za izraelsko-arapski konflikt koja ne bi bila „apokaliptične” prirode. bez upozorenja” – kao što je napisao u „Oslobođenju Jevrejina” (185) – i koja nikada nije u posedu sopstva. uvek pozajmljen.

Dislokacija ili neodrživost nije nimalo strana pojavi koju nam Blanšo otkriva u „bivanju Jevrejinom”: „Ako je judaizam osuđen da za nas primi značenje. 125.. 19 Maurice Blanchot. The Infinite Conversation. neophodno je da bi se konstituisala istinska odgovornost prema drugom. Hitnost iskorenjivanja. 60. u kojoj ljudsko biće eg­zistira prebivanjem. Ovakvo shvatanje odgovornosti prema drugom utiče i na misao o lokaciji ili boravištu. kroz misao i iskustvo. Blanšo kaže: „Odgovornost. 125.] izlazak (iskorak napolje) predstavlja hitnost od koje ne možemo pobeći ako želimo da očuvamo mogućnost za pravičan odnos.”16 To oslobađanje od vlastitog. kao što Derida kaže. već odlučeno – nego dopušta da događaj. za pasivnost.130. Hajdeger kaže: „Način na koji ljudsko biće u svojoj istinskoj suštini postaje prisutno u biću jeste ekstatička inherentnost u istini o biću [kurziv je moj]. 15 Maurice Blanchot. prevod Ann Smock (Lincoln: University of Nebraska Press. U delu Putni znakovi (preveo s nemačkog Božidar Zec. Odgovornost. dođe. A Taste for the Secret. The Infinite Conversation. 123 . 18 Derrida.. Plato. Margins of Philosophy.18 Prema mišljenju ovih mislilaca. 16 Maurice Blanchot.. dakle. odgovornost podrazumeva dislokaciju. nomadski pokret predstavlja „autentičan način prebivanja [. 17 Jacques Derrida.19 Zbog toga što „nomadizam odgovara jednom odnosu koji posedovanje ne može da zadovolji” (125).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá (posebno Levinasova) sadrži „izvestan odnos čoveka prema čoveku”15 koji definiše odgovornost i pravdu. metaforički asocira na blizinu bivanja sa vrednostima susednosti. The Writing of the Disaster. govorećeg subjekta) i otkriva drugog umesto mene. Hajdegerove formulacije inherentnosti i sedelaštva u vezi sa prebivalištem moraju se tumačiti zajedno sa onim što istovremeno funkcioniše kao njihova opozicija. Upravo zbog toga što odnos prema drugom ili sebi zasniva na oduzimanju imovine i nomadizmu. prevod Susan Hanson (Minneapolis: The University of Minnesota Press. u Pismu o ’humanizmu’. Ili. 2003) kaže: „Jezik je kuća bića. shodno tome. rekao bi Derida.] i pozitivan odnos prema spoljašnjem. prevod Giacomo Donis (Cambridge: Polity Press. Beograd. od slobodnog. koja ne pretpostavlja jedno ja pre i. I Levinas i Blanšo prihvataju odgovornost uključivanja odnosa prema drugom. čuvajući je” [kurziv je moj]. barem u tom pogledu što boravište podrazumeva izvesno pripadanje i sedelaštvo. ili. od subjektivnosti i od već postojećeg reda. koja me odvlači od mog poretka – možda od svih poredaka i od poretka kao takvog – odgovornost koja me odvaja od mene (od „mene” koji je gospodarenje i moć. odgovornost koja ne odgovara nijednom programu koji se može izračunati i o kome se može odlučiti – i o kome je. Zbog toga biti Jevrejin nije isto što i biti neko drugi.. shodno tome. umesto onog drugog. 25. 2001). Blanšo i Levinas ovde pre misle na „prebivalište” nego na Hajdegerovo boravište. zahteva da odgovaram za odsustvo. odnos čija nas hitnost poziva da ne budemo zadovoljni onim što je za nas ispravno” (127). to jest drugost. 1986). koji još nije dat nego ga tek treba razjasniti. zbog toga što on pripada istini bića. on svakako pokazuje da [. Na primer. potvrđivanje nomadske istine”. bivanje Jevrejinom „predstavlja univerzalno pitanje” (447). 1993). „ekstaza”. Bivanje Jevrejinom ukazuje. ukoliko je dolazak drugosti „dolazak onoga što ne zavisi od mene”17.

u Izraelu ne vidi otvaranje jedne budućnosti nego. Rad. 156. 22 Hélène Cixous. Sanjarije divlje žene. te prvo deluju jedni protiv drugih. To što je bila uključena u unakrsna strujanja pripadanja i oduzimanja – a što je predstavljalo jednu od posledica kolonizacije – navelo ju je da preispita pojmove autentičnog boravišta i imovine (ili vlastitosti) na način koji je sličan Blanšoovom. Srećom” (170). Elen Siksu često je pisala o tome kako je to biti Jevrejka u Alžiru. Radovi Elen Siksu i Žaka Deride obrađuju tu drugu odgovornost i predstavljaju svedočanstvo o njenom postojanju. “My Algeriance. postoji samo odlazak. Bez egzilaškog patosa. Escaping Texts. Ova inicijalna pozicija ne menja se ni u kasnijim tekstovima. ona ne idealizuje nekadašnji privilegovani položaj koji je imala u odnosu na Alžirce ili alžirsku „stvarnost”. ili o odlasku baš zato da se ne bi stiglo (170). za razliku od Memija. 71. jer je teško pronaći načine za prelazak.] Ja (ni)sam Arapkinja.20 Predstavljajući se na taj način. heterogene tabore – npr. isključena. prevod Eric Prenowitz (New york: Routledge. Beograd. ona ne veruje da Izrael predstavlja jedan aktuelan proces „stizanja”. postoje samo počeci u množini. napisala je u jednom ranom eseju. onog koji ne ulazi. koja čak ni ne spada u domen njenog istraživanja. ali svoj francuski pasoš posmatra sa nevericom. prevod Betsy Wing (Minneapolis: University of Minnesota Press. koja zbog toga i nije bila njena. 1998). Drugim rečima. 124 . njen jasan svršetak. da je bila „nepozvana” (63). „Rođena sam u Alžiru [. ona više puta ponavlja da „Alžir” nikada nije bio njen. 1986.”22 Ni Jevreji ni Arapi ne uspevaju kolektivno da izbegnu taj momenat zajedništva u neprijateljstvu. Kolonizacija kreira sigurnost nesvodljivog. naprotiv. Catherine Clément.. na različite načine.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá na jednu mogućnost za odgovornost i pravdu do kojih se stiže prenošenjem potrebe. prevod Sanja Milutinović Bojanić. ona se primetno udaljava od francuznosti. dislokacijom. Prema njenom mišljenju. nego pre jedno stizanje zbog kog će „pitanje 20 Hélène Cixous. još gore. a nikada stizanje. protiv kolonizatora. strankinja u sopstvenoj domovini. Siksuova prihvata nomadizam. ali to nije odlazak iz stabilnosti ili zakonitog sidrišta. „Ja sam na strani Mojsija. Ja sam jevrejska žena”. i ne shvata glagol „biti” kada je povezuje sa francuznošću. ove puteve za bekstvo.. neukorenjenost i sagrešenje. in other words: to depart not to arrive from Algeria.” Stigmata. sa lažnim identitetom. Siksuova izvlači nekoliko zaključaka iz te prljave igre i lažnog pozicioniranja. * Neprevodiva igra reči: inseparab je kombinacija reči inseparable (nerazdvojivo) i Arab (Arapin ili Arapkinja) – prim. Međutim. The Newly Born Woman. 6th printing. da bi se potom okrenuli. Ovde se radi o odlasku čiji cilj nije stizanje. Ko sam ja? Ja se ’bavim’ francuskom istorijom. 1996). nezakonite Arape nasuprot zakonitih Francuza – i ostavlja Jevreje da lebde između. sagrešenjem. pre svega prema sebi kao drugom. 2005. Naprotiv. ni u čemu – ili. Ona sebe naziva „inseparab”*21. i za izgradnju odnosa prema drugom. da „pod prisilom igraju u tom komadu. Zbog toga ona. upravo tokom tog prenošenja. prev 21 Elen Siksu.

očigledno.. O ponekom alžirskom detetu. ’ali tako da to rastojanje ne uništava ovaj odnos i tako da ovaj odnos ne uništava to rastojanje’ [TI 41].. na najakutniji način isprovocira misao.4: 20-38. koja je time nastala. shvatanja same stranosti. niko ne vidi. bivanje na nečijoj strani. Autobiography. Or The Prosthesis of Origin. učešće koje podrazumeva svrstavanje na nečiju stranu. Suptilno i precizno. grafiti se na zidovima pišu da bi ih svi čitali. kao uzurpacija ugrađena u sistem koji projektuje jedan „plan da se izbriše alžirsko biće” (70). 125 . ali smo zato obalu Bretanje i estuare Žironde umeli da nacrtamo zatvorenih očiju” (Monolingualism of the Other. čak ni imenovan. prevod Patrick Mensah [Stanford: Stanford University Press. koji se upravo zato nameće kao istina umesto istine. namerno ili iz navike. 22). a jedini predmet proučavanja bila je Francuska (84). dat kao jedna reč (80). koji će ubrzo nestati pred vratima liceja” (37). jedan čin bez povratka koji ne osigurava neophodan reciprocitet. piše Siksu. posebno u delu Totalitet i beskonačnost: „Ovaj etički odnos [. Sanjarije. Tamo piše jednostavno: „Videćete”26. on piše: „Ovde moram da odustanem od delikatnih analiza koje bi nalagala socijalna geografija staništa. kao i kartografija osnovnoškolskih učionica u kojima je i dalje bilo malih Alžiraca.24 Ova pozicija baca svetlost i na specifično razmatranje pripadnosti kao oduzimanja. 44). 24 U vezi sa ovim pogledati šta Džil Robins (Jill Robbins) kaže o Levinasovom „etičkom odnosu”. dovodi do neobičnog shvatanja. barem u jednom pogledu. Levinas insistira na radikalnoj asimetriji” (“Circumcising Confession: Derrida. taj skok u licej i. Francuzi su bili slepi. koje se moglo sresti u srednjoj školi. ni jedne jedine reči o njegovoj istoriji i geografiji. u „FrancuskoAlžir”.” 159. nacionalnosti. samim tim. činjenica da nema šta da se vidi. Tačnije. 25 Cixous.27 Međutim.23 Siksuova opisuje posvećenost drugom u opštem slučaju. što je karakteristično za Siksuovu.” Diacritics 25. isto tako. 141). na najopštiji način. 27 Derida. jedno namerno isecanje i spektralizaciju alžirskog tela iz alžirskog grada i pejzaža.25 U Alžiru. jezika…) ne garantuje bezbednost zaštitnički nastrojene zajednice koja se sastoji od prijateljskih članova. pruža izvesne mogućnosti za razmišljanje.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Šta dalje? biti sasvim poništeno” (170). “My Algeriance. Arapa i Kabila. ne želi ni za korak da odstupi od onoga što 23 Izgleda da se ona slaže sa Blanšoom kada kaže: „Jevrejska mesijanska misao (prema mišljenju nekih komentatora) ukazuje na postojanje veze između događaja i njegovog izostanka” (The Writing of the Disaster. Judaism. državljanstva. za razliku od Memija. On održava rastojanje beskonačnog razdvajanja. Ako se i buni protiv nepravdi kolonizacije ili se priseća bolnih isključivanja koja je doživljavala zbog preovlađujućeg antisemitizma. „Odakle ta neophodnost svršetka? Zašto ne možemo da podnesemo. To pre svega potiče od njenog iskustva i razmišljanja o prelasku granica gde. ona. zašto ne želimo ono što nema kraj?” (143). u jedan sistem „neistinit do beskonačnosti” (84).] je odnos bez odnosa. govori o časovima istorije i geografije iz svog alžirskog liceja: „Ni reči o Alžiru. toga da biti unutra znači i dalje biti spolja: „Ulazak vodi isključenju”. Siksuova evocira prizore iz svojih srednjoškolskih dana u Alžiru. prelazak preko praga (škole. Siksuova veruje da ta ogromna složenost. Ne samo da Alžirci nikada nisu bili pominjani u školi. nego upravo suprotno. Nekada odsustvo. nego ni sam Alžir nikada nije izučavan. ali ih. 1998]. 26 Siksu.

”29 Oslobođenje je potrebno ne samo kao prekid ugnjetavanja nego i kao način za očuvanje srećne okolnosti do koje je došlo kroz – ona se čak usuđuje da kaže zahvaljujući – ugnjetavanosti. čak i u njihovom slaganju oko ovoga postoje značajna razmimoilaženja. bio je „osakaćeni jezik” (182). kontradiktorne strane”. Siksuova.”31 28 Cixous. a ova lingvistička nevolja (187) dodatno je pogoršana kada je naučio francuski. Kao i Derida. “My Algeriance. možda posebno po završetku ugnjetavanja – da se zadržimo u okviru Memijeve leksike. judeo-arapski. ali bez kog nikada ne bih uspela da se samoostvarim. 31 Memi. naprotiv. i sreću. 29 Siksu. U Kipu od soli. a Derida o „nevolji identiteta”). njegov maternji jezik. samim tim. u tu kartonsku školu. On je zauvek ostao pozvani „gost francuskog jezika” (191). 1965. The Liberation of the Jew. uz izvesnu transpoziciju.. Neko mu kaže da govori francuski kao Nemac (ovde mi na pamet pada Siksuova i njeno. mladi licejac govori kao što niko drugi ne govori. zahvaljujući Višiju [. preveo Srećko Džamonja. Međutim.. u kojoj svako od njih svedoči o procesu oduzimanja u pogledu francuskog jezika. i na povratak u školu posle promene vlasti u Alžiru. U vezi sa tim.28 Ovaj citat govori o „stranama” koje ne moraju podrazumevati izobilje pozitiviteta. dvostruko jezičko nasleđe): „Pokušala sam da govorim ovaj jezik koji nije moj. 185. da smo ušli u spoljašnjost. ni u našim telima. U stvari. i obojica vide zamućenje ili „nevolju” tamo gde drugi ukazuju na izobilje (Memi govori o „lingvističkim nevoljama”. moj brat i ja. u francuski jezik. „ona nije ometena ni u našim umovima.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá je shvatila odrastajući u Alžiru. čime je ubacivanjem u mrežu francuskog obrazovnog sistema došlo do zastrašujuće izloženosti i. dok Memi insistira na tome da bi bilo pravilno razdvojiti figuru Jevrejina od bivanja Jevrejinom. „U Oranu smo imali tu sreću [nous avions eu la chance]. a to je da je „svaki prizor uvek imao druge. u najmanju ruku. kada je američko iskrcavanje omelo ovu svetu autsajderizaciju. Memi i Derida susreću se barem u jednoj tački. psihološku harmoniju ugnjetenog. Memi kaže da je bilingvizam „dvostruko unutrašnje kraljevstvo [koje] doslovno ugrožava jedinstvo. on ga svrgava i uništava (188). Kip od soli. označena su istom rečju – „šansa”. u svom delu Kip od soli. koja istovremeno označava i šansu. njena sećanja na izbacivanje iz škole u Oranu zbog provišijevskih mera protiv Jevreja. 126 . Sanjarije. Memi je oprezan prema ideji bogatstva i prezasićenosti. Memi kaže da je Jevrejin neko „kome je uskraćen jezik. koja kao takva treba da opstane kao jedan potreban horizont. neko bez legitimnog jezika”. Zagreb. moj kurziv. čak i po završetku. Njegov drugi jezik daleko je od toga da dopunjava njegov solidno usvojen.” 160. samopouzdan maternji jezik. kao što je opisao. Siksuova uvek govori o šansi.] Srećom [par chance]. Siksuova izlaže postojane tropološke kapacitete bivanja Jevrejinom. ali ipak zahtevaju da budemo svesni određenih poteškoća. Drugi način da se izloži ovaj stav jeste da se kaže da.30 Sa jedne strane. koji verovatno nikada neće biti u potpunosti moj. Naprijed. 30 Memmi. o svojstvu spoljašnjosti kao o srećnoj okolnosti.

. Međutim.. francuski. Za razliku od Abdelkebira Katibija (Abdelkebir Khatibi). ali jednako zabranjen” (30–1). jednog uključivanja. niti pruža sigurnost i udobnost maternjeg jezika. tj. koje je Memi istraživao.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Derida možda deluje blizak Memiju kada u Monolingvizmu drugog govori o svom „stradanju francusko-magrepskog sveca” (27). na jedan maternji jezik – u Katibijevom slučaju arapski – i drugi jezik. nešto što on uvek oseća kao nešto pozajmljeno. Ceo taj esej predstavlja razradu teške „samogućnosti” te deklaracije. zato što je francuski jezik bio „jezik gospodara” (42). On i dalje govori o oduzimanju. Kao i kod Siksuove. a nikada kao svoju vlastitu imovinu. terminu koji on primenjuje na sopstveno iskustvo.. Međutim – a upravo je ovo jedna od glavnih razlika između njega i Memija – Derida takođe pokazuje i da ni sam gospodar ne poseduje ništa. do ovoga dolazi zato što je njegov maternji jezik.. Međutim. Deridinog prijatelja i autora dela Bilingvalna ljubav. to je bio jezik suseda” (37). gospodara. Međutim. a posebno svojom čuvenom. Za mene. Ovaj nemogući odnos prema francuskom jeziku nastaje zbog dvostruke naredbe ili zabrane: „Ovo ja o kome govorim je neko kome je. suviše nemoćan. navodeći francuski kao svoj drugi jezik. tvrdeći da je monolingvizam – onaj koji se odnosi na francuski jezik – nametnut od strane drugog. koji je naš prvi sused. teškom izjavom: „Imam samo jedan jezik. što jednako važi i za gospodara ili kolonizatora. iako jasno pokazuje na koje se načine ova drugost neizbežno pretvara u zastrašujuće. francuski. za razliku od Memija – upravo je zbog toga Deridin odnos prema francuskom jeziku u isti mah jednostavniji i teži – za njega nije postojala mogućnost povratka u dom. U prvom značenju. kao što se manje ili više dobro sećam. u maternji jezik. a njegov drugi jezik.] više nije koristio” (84) među alžirskim Jevrejima. ali on nije moj” (2). pristup bilo kom alžirskom jeziku osim francuskog [. Memi se slaže sa Katibijem. jer je jezik „od-prisvajanje” (24). Derida priča priču o kolonizovanom. nazivajući ga npr. u kolonijalnu strukturu kulture. Što se Deride tiče. Pojmom od-prisvajanja Derida se takođe približava i Siksuinoj „šansi”. ali i da kolonizovani istovremeno nikada neće moći da pretpostavi svoje vlasništvo nad francuskim jezikom: „Nije moj”. Nigde ne postoji odnos pripadanja. a isto tako i kod Memija. Ono što Derida definiše u ovom pasusu jeste uskraćivanje „odobrenog maternjeg jezika” (31). koja postaje tipičan primer jednog opštijeg kulturnog upisivanja u kolonijalnim uslovima. vlasništva i temeljnog vladanja jezikom. čak ni u ono što Memi opisuje kao nesavršen maternji jezik. u najopštijem smislu. 127 . Derida tvrdi – da se zadržimo još malo u premisama ovih termina – da francuski niti je drugi jezik. „paradoksalnom mogućnošću [chance]” (53). U Memijevom slučaju. ali istovremeno obožavano prvenstvo. kao što smo videli. jer se „judeo-španski [..] bio zabranjen. Prva zabrana odnosi se na učenje arapskog ili berberskih jezika. „jedan maternji jezik plus još jedan jezik” (36). ni Memi ni Derida ne mogu da se oslone na bilingvizam kao na sigurnu alternativu.] Na drugi način. kroz koje je prošao živeći u francuskom Alžiru. ove zabrane manifestuju se pre svega u kontekstu francuske škole.. Unheimlich. „jezika drugog. isto to ja predstavlja i nekoga kome je i pristup francuskom jeziku takođe bio zabranjen [. svakako. on ukazuje na niz postojećih zabrana u pogledu na svog tadašnjeg (i sadašnjeg) pristupa jeziku ili jezicima. judeo-arapski.

Drugim rečima. Monolingualism of the Other. što znači da se jezik može prisvajati samo do određene tačke i nikada u potpunosti. 34 Hélène Cixous. Le Droit à la philosophie du point de vue cosmopolitique (Paris: Verdier.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Kao što Derida kaže na nekoliko mesta.. Otud Deridina „želja da se učini da jezik stigne ovamo. nešto što treba da dođe i da se dogodi. ali ga ne rešava. 1997). 128 . ideja otuđenja ispoljava izvesna ograničenja. On takođe kaže – a ovde se značajno približava Siksuovoj – da nisu svi egzili ekvivalentni. na jedan drugi način. Zbog toga je gospodar to što jeste u onoj meri u kojoj „može da dâ supstanciju ovom prisvajanju i da ga artikuliše [. Još jedan način da očekujemo dolazak drugog. jer nijedna imovina. Ako neko poseduje jedan jezik. prevod Beverley Bie Brahic (New york: Columbia University Press. jeste da kažemo da je jedan jezik uvek u prevodu. u vidu pisanja i oznaka na telu.] kao deo neprirodnog procesa političko-fantazmatskih konstrukcija” (23). Ako i insistira na „determinabilnoj mogućnosti za potčinjenost i hegemoniju” (23). i više od jednog. razmene. ali ipak ostaje nesvodiva u trenutku svoje konkretne manifestacije. 119.. „otuđeno” u odnosu na jezik. koje dolaze od tela. što je predlog koji momentalno definiše etiku odnosa. kao što Elen Siksu kaže u svom tumačenju Monolingvizma drugog Žaka Deride. * Neprevodiva igra reči: “Circumfession” je spoj reči „circumcision” (obrezivanje) i „confession” (veroispovest) – prim. nego takođe predstavlja i „jedinu moguću šansu. to je dolazak drugog (68). da „svako objašnjenje ostaje pojedinačno” (58). usredsređuje i na jedan drugi Deridin esej “Circumfession”*. osim na Monolingvizam. nijedno sopstvo nije. kao ni jedinstvenost njegovih konkretnih manifestacija. to je zbog toga što determinacija odbacuje sva naturalizovana prisvajanja. To jeste monolingvizam. Reći da neko govori jedan jezik. Monolingvizam drugog čini da drugi dođe. tu se vidi da one nisu samo predmet diskusije. time nikakvo pređašnje mnoštvo nije postignuto niti izgubljeno. 32 Jacques Derrida. a svaka pojedinačnost postoji u uslovima iterabilnosti. Portrait of Jacques Derrida as a Young Jewish Saint. isto je kao da kažemo da taj jezik uvek pripada drugom: „Dolazi [Venue] od drugog. Treba naglasiti da Derida ovim ne poriče ni okrutnost ni poniženje kolonijalnog ugnjetavanja. ostaje sa [restée à] drugim. i vraća se [revenue] drugom” (40). tako što će se učiniti da mu se nešto dogodi [. drugim rečima. Pre svega. „jezičko jedno” nameće pitanje legitimiteta. nego su i nešto čemu on upućuje poziv. 2004). otvaranja ka drugom. Ili.33 Ove stranice otkrivaju na koje načine su politika i etika obrađene u Deridinom diskursu. jedan jezik je uvek istovremeno i jedan. „njegovo boravište ostaje u neprevodivom. ili da govorimo o monolingvizmu drugog. 32. 33 Derrida. od-prisvajanje nije samo način da se prevaziđe opozicija otuđenja i prisvajanja. Siksuova proučava tačku u kojoj se u tom eseju veroispovest susreće sa obrezivanjem... koji pritom nije njegov.] da se jezik prisili da sam sebe govori.”34 U Portretu Žaka Deride Siksuova se.”32 Ako govorimo o pretpostavljenom jedinstvu jezika. ali on pripada drugom. davanja i gostoprimstva u isti mah. 28. Ovo takođe odgovara i Deridinom pojmu heterologije. u strogom smislu reči. prev. sopstvenim jezikom” (51).

Zbog toga što je asimilacija od strane Francuske donela alžirskim Jevrejima akulturaciju i „hendikepirano pamćenje”36 – jer su oni faktički bili „stranci u odnosu na jevrejsku kulturu” (53) – smatra se da Deridin circumfession obitava u ono malo jevrejstva što mu je preostalo. 54. Sa jedne strane. svog brata. ona nije među Jevrejima u sinagogi.] Ovo zaboravljeno pitanje je ono o čemu se ne misli. traženim oprostom (48). “Circumfession. 68. ona primećuje da je zapis obrezivanja u judaizmu polno isključiv. Žene ne mogu da nose simbol zaveta. naprotiv.37 U isti mah. ona nema bar micvu ni talit. Iako Siksuova u svojim tekstovima uvek povezuje jezik i telo. s obzirom na to da „Jevreji ne znaju ništa o veroispovesti” (187). gde obrezivanje „ostavlja svoj pečat” na telu (73). ono je to pre svega zato što je rezervisano za muškarce. kao neko ko nije obrezan39. 1993). Siksuova invertuje ritual čuvajući od sečenja svoj jevrejski nos („le nez”). koji kaže da „[obrezivanje] uspostavlja opoziciju između muškaraca i žena. Ako se obrezivanje tiče muške novorođenčadi („le né”). U judaizmu. Portrait of Jacques Derrida. tu figuru koja predstavlja penis: „Bojala sam se bekstva od svog označitelja. a i circumfession je nešto zapisano. uprkos tome. jevrejska žena izmišlja sopstvene prestupničke. Derida nije zainteresovan za veroispovest kao nešto što više nema nikakve veze sa istinom35 nego. jedan događaj bez pamćenja (96) koji kultiviše obrezanog (60). 39 Cixous. svog ljubavnika. na ovo dvostruko pisanje.” 35). svog oca – ona je zaboravljena neophodnost. “Circumfession. Samo tela muškaraca mogu da ponesu uspomenu na obećanje koje je Bog dao Avramu” (“Circumcising Confession. 129 .ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Ona nam skreće pažnju. Siksuova pokazuje da. 38 Džil Robins citira Hauarda Ajlberg-Švarca (Howard Eilberg-Schwartz). 36 Jacques Derrida. Robinsova komentariše da „diskurs obrezivanja u potpunosti potiskuje pitanje žene [. i zato što su žene iz toga isključene. Međutim. ona je odvojena. Sa druge strane. a ne izgovoreno. ilustruje akulturaciju i potkopava „ispravan” čin ispovedanja. Zbog toga je najbolji način za definisanje jevrejske žene jednostavno nabrajanje obrnutih karakteristika muškog jevrejstva: „Ona nije Jevrejka (juif). skriveno polje diskursa o obrezivanju” (35). esej “Circumfession”. između ostalih motiva. bizarno neophodan. iako je očigledno isključena iz upisivanja zaveta na svoje telo. za razliku od veroispovesti (102). Monolingualism of the Other. nalazi se na balkonu.” Jacques Derrida. razdvajanje. svedok koji je već milenijumima isključen ali je.38 Kao žena. ali ipak verne zavete. zapis koji zauvek ostaje. 303. ona o obrezivanju može da govori samo „sa strane” (68). pretpostavljenom krivicom (215) i tajanstvenošću ceremonija (296). 132. koju ona koristi i proširuje. predugačkog 35 Jacques Derrida. svog muža. ona je sa strane. prevod Geofrey Bennington (Chicago: The University of Chicago Press. U centru njene pažnje je određeni deo Deridine argumentacije. u isto vreme daleko i veoma blizu” (74). Ako je obrezivanje rez. ovaj znak na telu muških Jevreja označava i zavet između Boga i njegovog naroda. od svog né-jevrejskog prevelikog..” Jacques Derrida. ona je tamo da odatle gleda njega – svog sina.. obrezivanje je događaj koji sebe upisuje na telo (120). 37 Jacques Derrida. koji na obrnut način ritualizuju obrezivanje. kao za nešto što ima veze sa ispovedanjem.

kazala ime tajne” (3). zaobilaznom putanjom.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá nosa. vraćamo Memijevom pokušaju da razdvoji figuru Jevrejina od njegovog bivanja Jevrejinom u pravom smislu te reči.41 Ovako se. Samo povezivanje reči né i nez u Portretu – dve reči koje gotovo da su homonimi – ukazuje na još jedan motiv za njeno istraživanje jevrejstva. ne izgovorivši. Homofonost okuplja reči različitog značenja u jednom jeziku. Time sam sebe na suprotan način obrezala. kao što ona kaže pozajmljujući Deridin izraz. i umesto toga razmatraju šta figura Jevrejina pruža kao pitanje. Portrait of Jacques Derrida. Za vreme Drugog svetskog rata njena majka koristila je glas kao šifru za označavanje Jevreja: „On je J. Postoji mnogo više vrsta obrezivanja nego što možemo da zamislimo” (74). Zbog toga reč juif ne samo što je uvek u muškom rodu – ili je uzurpirana ljubavlju i vernošću kada se koristi u ženskom – nego je. a ova skupina predstavlja šansu za dosad neopažene veze ili procurivanja smisla. na jedan način koji ne može jednostavno da suprotstavi istinsko i figurativno. podseća nas da je Derida za sebe upotrebio ime „marano”. nikada ne možemo saznati šta bivanje Jevrejinom zaista podrazumeva – kaže Siksuova – ali neko je Jevrejin barem zbog toga što tvrdi da to jeste. 114. i u kojoj. ali što postoji u vidu traga. jednom dugom.] takođe ima veze i sa problemom izgovaranja” (116). Derida je „marano” i zbog svog odnosa prema francuskom jeziku. od svog vrha organa. kako bi.. Ona se slaže sa Deridom u pogledu akulturacije ili „kontravremena” jevrejske zajednice u Alžiru (115). A ova tvrdnja uvek se iznosi na određenom jeziku. Analiza reči juif kao poslednjeg preživelog koji nosi teret označavanja onoga što više čak nije moguće ni pročitati. I Derida i Siksuova povlače se od nedostižne doslovnosti i istinitosti bivanja Jevrejinom.. koja je poslednji preživeli od cele jedne iščezle verbalne populacije” (115). prema Deridinom mišljenju. koje nadilazi pitanje seksualnih razlika. u kojoj je znanje hebrejskog jezika bilo gotovo sasvim iščezlo. Sama reč juif na francuskom postaje jedan repozitorijum jevrejstva koje mu je povereno na čuvanje. nadimanje. erekciju te reči. „problem identiteta [. odbijajući operaciju.40 Prema mišljenju Siksuove. rekla bi mama. što. ovo ime davano je Jevrejinu koji je pod prisilom prešao u hrišćanstvo. Siksuova citira Deridina Pitanja o judaizmu: „Tek treba da saznamo šta judaizam kao figura precizno predstavlja” 40 Derrida. “Circumfession. uz implicitno naznačenu mogućnost da je on zapravo zadržao svoju veru koju više ne ispoveda otvoreno. čijim se mogućnostima i obrtima služi. „jevrečju (par juifdire)” (75). zar ne? Ili o nosu (le nez) na francuskom” (74. znači da je posedovao jednu tajnu koja nije stvarno bila njegova. 130 . Štaviše. nego kao francusko „j”. jedini „preživeli” koji ostaje kada sve drugo iščezne ili se zaboravi: „Zamislite ogromnu težinu reči juif. od svog oca. to i „francuska reč” (4). kao i pitanje bivanja Jevrejkom u ženskom rodu: „Uvek se radi o rođenom (le né). 41 Cixous. ali taj glas nije izgovarala kao nemačko. pored toga. U srednjem veku.” 170-71. moj kurziv).

cixous summarY: in “the figure of the jew. emmanuel levinas. bweltman@ufl. Ovaj primer predstavlja retorički obrt. Helene cixous. what is he?. Ovaj paragram podrazumeva i pitanje koje se postavlja u vezi sa judaizmom i Jevrejinom. on istovremeno stoji iza ovog pitanja i izvrće ga naopačke.” was taken up by three major thinkers who were born and grew up in north africa: albert memmi. na to pitanje i dalje nemamo odgovor. anti-semitism. in particular. sartre. “does the jew exist? and if he exists. albert memmi. the article examines the ways in which these thinkers addressed being jewish as a figure or as a question that remains open. maurice blanchot.edu 131 .” brigitte Weltman-aron analyzes how the recurring question. the figure of the jew in north africa: memmi. france. being jewish. Siksuin paragram premešta pitanje bivanja Jevrejinom na polje bežanja ili sagrešenja. jacques derrida. i sumira nekoliko aspekata proučenih u ovom tekstu. jacques derrida. na neodređenu lokaciju. famously asked by sartre in 1946.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá (77). keY Words: figure of the jew. Pre svega. j.p. philosophy. Siksuova za parafraziranje Deridinog stava o njegovom jevrejstvu predlaže trop po imenu paragram: „DA LI SAM JEVREJIN ILI BEŽIM OD JEVREJSTVA? [SUIS-JE JUIF OU FUIS-JE JUIF?]” (78). čije se pravo značenje otkriva samo na francuskom jeziku. derrida. north africa. ono večito: Šta Jevrejin jeste? Drugim rečima. and Hélène cixous. Naposletku.

f o t o m a r e k 1 3 1 . m a r e k . c o m 1 6 0 . 1 3 3 . w y k o w s k i @ g m a i l . W y k o w s k i 1 3 2 . 1 4 3 . 1 6 1 s t r a n a : 132 .

133 .

134 .

135 .

čudeći se Lernerovom pitanju. Određujući Zapad kao „mobilno društvo”. kakve biste novine pravili?” Nama iznenađujuć. ključne reči: žensko. srbija filozofski fakultet identitet. Ta ograničena ličnost ne poseduje empatiju. postavlja naizgled banalno pitanje: „Da postanete urednik novina. godini. zasniva se analiza ženskog subverzivnog delovanja na vladajući diskurs. nesposobnoj za empatiju. bremasoni mirjane Đurđević i tito je umro mirjane novaković. koja se opire promeni i nije kadra da pronikne u aspekte stanja drugog bića. jezik i socijalna stratifikacija: kako ženska književnost podriva poredak saŽetak: rad će se pozabaviti mogućnostima srpske ženske proze u procesu dekonstrukcije stereotipa o hijerarhiji i socijalnoj stratifikaciji.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 305-005. spremnost na promenu u skladu sa promenama: tradicionalno društvo počiva na modelu ograničene ličnosti. U ovom odgovoru date su indicije o skučenoj ličnosti. i to pr venstveno u autorovom razmatranju pojma „mobilnog društva”. koji je osmislio sociolog Danijel Lerner. zapitao kako iko može od pastira očekivati da na taj način upravlja svetom. Poluga kojom možete pomeriti korpus tumačenja odnosa između jezika. identiteta i socijalne stratifikacije oslonac ima u eseju „Improvizacija moći” Stivena Grinblata. diskurs. ponudiće turski pastir iz jednog sela u okolini Ankare: on je. odnosno sposobnost da se identifikuje sa novim aspektima okruženja.2:82 vladislava Gordić petković univerzitet u novom sadu. Lerner objašnjava da je svojstvo tog sveta mobilnost senzibiliteta. na primeru dva romana objavljena u 2011. Lerner na jednostavan način testira ovu sposobnost empatije – tako što. time i za prome- 136 . ali za jedan viševekovni konstrukt mišljenja očekivan odgovor. stratifikacija. očekujući reakcije ispitanika iz različitih socijalnih i klasnih okruženja.

vračarske gospođe improvizuju slobodnozidarski hram u domu jedne od njih. Roman bi se mogao okarakterisati kao pseudoistorijski šaljivi triler. ako ne elite (jer elitno je masoneriji strano). Dok se masoni dogovaraju kako da obave veliki poslednji ritual. Kako se dekonstruišu stereotipi o hijerarhiji i socijalnoj stratifikaciji ponekad najbolje otkriva ne realnost. Ismevajući mušku sujetu i borbu za vlast. susreta davno preminulih i nerođenih. rodne i etičke komponente. ali i to čini šarmantno i šaljivo. a da je jedina mistifikacija u vezi sa tajnim društvom zapravo dosledno insistiranje na poretku i hijerarhiji. Ovaj roman sadrži istorijske. onda svakako najuglednijih predstavnika jedne zajednice. autorka odaje počast ženama. a kroz prizmu univerzalne sadašnjosti. ne prati unapred zacrtan zaplet. kojima se vredi pozabaviti upravo iz perspektive koju Stiven Grinblat pozajmljuje od sociologije. Polazeći od mistifikacije masona i njihove uloge u istorijskim i političkim previranjima. uz pomoć heklanog stolnjaka sa masonskim simbolom – motivom akacije. već se koncentriše na predstavljanje uloga i funkcija koje su date junacima: dok su „muški” 137 . Srpska je budućnost nevidljiva i nerazumljiva. svojevrsni nastavak romana Kaja. Nju ne zanima razobličavanje nekakve masonske tajne: njena ambicija jeste da otkrije „sfingu bez tajne”. Suština masonerije i jeste okupljanje. Bremasoni su alternativna istorija građanskog Beograda. i poštuje aristotelovsko jedinstvo mesta. „samouspavljivanje” jedne tajne organizacije. u vreme priprema za tzv. Bratanice (a ne sorele. njihova misija sastoji se u pokušaju da sve što je dobro u ovom vidu udruživanja pređe u večnost. iako je u drugom delu zahvaljujući krađi i transportu egipatske mumije pretvoren u komični akcioni film i ezoteričnu pustolovinu. Ne bi li pomogle muževima da svoju malu družbu konzer viraju za večnost. vremena i radnje.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá nu svog položaja. da ukaže na to da nema tajanstvenih moći ni skrivenih načina delovanja. Beograd i dobri Amerikanac. čiji je mali univerzum od istorijskih gibanja. Grinblat će pastirov odgovor upotrebiti kao uvod u analizu moći kao umeća da se primeni promena. teče tiha logistička aktivnost mnogo tajnije organizacije – ženske lože Bratanice. čitalac se suočava sa rđavom beskonačnošću okoštalih načina mišljenja i govora o svetu. Komično-fantastični roman Bremasoni Mirjane Đurđević vraća nas u jun 1940. predstavljajući svoj alter ego kao Veliku Opajdaru. već fikcija. kako bi se se zvale supruge i kćeri masona) parodiraju masonske rituale i regalije samo uslovno: iako je njihova imitacija masonskog hrama sušta improvizacija. poglavito muške – masonske lože Jugoslavije. a predstavlja u autorkinom opusu zapravo drugi tom alternativne istorije Beograda. ali ni sa prošlošću se ne zna šta činiti: u romanu Mirjane Đurđević Bremasoni istorija srpskog društva predstavljena je kao istorija jednog tajnog društva. kulturološke. nadolazećeg fašizma i svetskog rata zaštićen samo tvrdoglavom odlukom šest žena da ukradu čuvenu mumiju Nesmina iz mraka Prirodnjačkog muzeja i iskoriste taj artefakt za drevni egipatski ritual. Mirjana Đurđević ne planira da se tu zaustavi. Zato roman. na viši nivo pamćenja i humanosti.

U mog dike Udovička kesa. oni „ženski” su transparentni. Posle dođe. Žene nisu vođene ambicijom. ali ušicom sikire – posle su izvadili prepis – i dreknula: „E stvarno je dosta! Marš iz moje kuće!” Jurila ga je sikirom do trećeg sokaka. tukao je kad sakrije. vazda u istom. prepleteni seksualnom simbolikom ženskog tela: To što nemam himen. ali nije bilo menjanja haljina i obuće. ali u svome automatizmu dovedeni do vrhunca apsurda u spletu tragičnih smrti i komičnog paroksizma. nazad u selo. Il’ nek se udaje. Umela je da se uopšte ne pojavi. u tim stihovima variraju. samo da ne izgubi stalne mušterije. istinoljubivost i humanost. / Moje grudi njemu su nebesa (Đurđević 2011: 147) – ili se uče metodi depilacije uz pomoć zapaljenih stranica Politike od seljanke Stamene. mesecima nakon što je lagano počela da se menja. s masnicom na obrazu. Stamena. emancipovana žena iz naroda. dok god bude htela. donosi teglu slatkog „upoklon”. / Nije magnum crimen (Đurđević 2011: 146). Kao što se nikada nije žalila. bilo prvo u seoskoj školi. na primer. lupio rukom po kćerkinom svedočanstvu četvrtog gimnazije – sve odlično – i rekao: „E sad je dosta!” Nema više. da uči više razrede gimnazije. I doterivam” (Đurđević 2011: 75). Nije to ranije bila ista žena. Tek u jesen. u đački dom. I tada je bila čista. 138 . I onda. tako se nije odmah ni pohvalila da se ratosiljala barabe. ispranom. posle u Rumi. Stamena. obećala joj je da će joj omogućiti da uči dalje. zvao se Pantelija.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá rituali veoma precizni i strogi. pa možda baš zbog toga nerazumljivi. makar se Stamena satrla. Prelomni trenutak nastao je kada je Pantelija. da neće biti seljanka. koja im samouvereno objašnjava: „Za sebe se prljim. i preuzela svoj život u svoje ruke. predstavljena je u romanu Bremasoni kao savršen primer žene koja ispunjava uslove prijema u masonsku ložu Bratanice – da bude slobodna žena na dobrom glasu: Zaista. Na to je i Stamena lupila po svedočanstvu. da pomaže materi. pred slavu. masonski simboli. koja sir i jaja. Žene međusobno dele tajne: one radoznalo čitaju erotske distihe Save Damjanov. svodivi na konstruktivne i altruističke funkcije. posvećene njenim ljubavnicima iz redova beogradskih masona. da se ispravlja u leđima. Najurila je muža. na dobar glas kod Bratanica izašla je pre pet-šest godina kada se oslobodila. okrpljenom. mic po mic. ne može on to više da rani. rekla je da joj ćerka dolazi za Beograd. i malu maltretirao. izvinjava se. pijanduru i siledžiju. i njihova najnedokučivija motivacija zapravo su poštenje. koji joj je otimao sav novac što zaradi. donosi u dom Spasićevih čini se već čitavu večnost. Soka jako drži do toga od koga uzima životne namirnice. i napravi Soki ozbiljne glavobolje. poneku kokošku i gusku. već solidarnošću. ispričala strašnu priču o svom petnaestogodišnjem braku s pijanicom. od jednog do drugog viđenja. da joj se briše senka gorčine sa lica. Dete je oduvek dobro učilo. dosta badavadžisanja. u formi bećarca.

a od nje. Što joj je donelo još dve krave. niti to žele: tajno žensko društvo svoju svrhu vidi u nenametljivoj pomoći da se valjano izvedu oni „prirodni” rituali kao što su rođenje i smrt. Mogla je. Kokošinjce. Dok muškarci gube vreme i energiju u sukobima volja i koncepcija. I para. napravi sluškinju svojoj ženi i deci. Kada je pr vog meseca. sitnim zavistima i pakostima. odakle dolaze jedan od pr vih srpskih masona i veliki majstor pr ve lože Petar Ičko (iz vremena kad je. pripretio mu da se tornja. prema predanju. 139 . živih i nerođenih. ne uspevši da očuvaju prisebnost i homogenost u kriznim vremenima. samo da je stigla žica do sela (Đurđević 2011: 79–80). tek onda je shvatila koliko je svoj čovek postala. baštu. Članovi beogradske masonske lože nisu samo oni njeni članovi koji su bili aktivni u junu 1940.. Pa se i s njim raskantala. štalu. Time što saznaju tajne „pravih” masona i imitiraju njihove rituale. između crno. Videvši da je odlučna. tako ona život pamti. u posao. odnosno premeštanja u bezvremenost. a mumija je neophodan rekvizit za zahtevan i komplikovan ritual samouspavljivanja.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Nije išlo baš tako lako. koju su smestile u veterinarsku ordinaciju.. mnogo više obaveza. pokušavao je da se vrati. shvatila je docnije. i gašenje svetla u masonskoj loži. ali i sira. postojala turska masonska loža Ali Koč. sudski. brat joj je pomogao da ga se reši. jer se univerzalnost vremena prenosi na univerzalnost hijerarhije. pre Pantelije i posle Pantelije. već kao skup inteligentnih i obrazovanih žena koje koriste najveće blago koje žene oduvek imaju – ne jezik. Ovde su to porađanje ranjene ziftcrne mačke. Roman zaslužuje odrednicu „komično-fantastičan” zato što meša vremenske dimenzije u funkciji igrivog i sarkastičnog demontiranja patrijarhalnog poretka: radnja se odigrava u univerzalnoj sadašnjosti gde nema razlike između mrtvih. malo mu bilo celo imanje što je njemu ostavio. iz dalekog vremena pred Pr vi srpski ustanak. Zauzvrat je. ne kao poselo dokonih tračara. u zaludnim diskusijama i proceduralnim dvoumicama. da uči. kao i najznačajniji masoni iz vremena pred Drugi svetski rat – Đorđe Vajfert i Branislav Nušić. žene ne stiču moć nad muževima i braćom. već pravovremenu informaciju. koji nisu kadri da organizuju dopremanje mumije iz Prirodnjačkog muzeja. posle Pantelije. na njene dve. žene se uz pomoć lukavstva i preduzimljivosti dokopaju mumije i predaju je muškarcima. već i pridošlice iz prošlosti i budućnosti. Ova fantastična dimenzija ujedno je i oštro satirična. mislio da povrati kuću i okućnicu. mnogo efikasnije od muškaraca. No hijerarhija je istovremeno kritikovana i parodirana. miraz koji je Stamena od oca dobila. Kreativni princip organizacije i realizacije preuzimaju žene. prebrojala zarađeni novac. čiji su ravnopravni članovi bili i Srbi i Turci). Mirjana Đurđević nam otkriva žensku masoneriju ne kao sifražetsku rabotu. Pet stotina dinara! Mogla je detetu da kupi stotinu knjiga. svađama. ali nije. uvela bi ona vremenom i elektriku. jer se sva ugledna braća iscrpljuju u diskusijama. te tako tek njihova konkretna pomoć omogućuje da se ritual izvede. zatim Sima Milutinović Sarajlija (1847). čije će aktivnosti sačekati bolja vremena. Ulagala je u domaćinstvo. raspuštenice.

Borislav Pekić i Branislav Nušić tvore jedan mali klub književnika u kome se razgorevaju sukobi strategija i stavova. zarobljeni u komičnom suživotu. Bremasoni su u većoj meri nego prethodni romani Mirjane Đurđević puni gegova. parodirajući tok svesti. na način Radovana Trećeg. uostalom. svakog autoritativnog realističkog romansijera. fizičkog humora i farse. koja se očituje u feminističkoj poziciji podrivanja patrijarhalnih struktura. tako da uvaženim starešinama masonske lože sačuvaju iluziju moći. kulture i obrazovanja. Njihov jedini muški saveznik je junak po modelu Indijane Džonsa. nikad otvoreno! Ti pritajeni. vispreni. koji gleda i u prošlost i u budućnost. uprkos činjenici da su promene koje se valjaju u velikom svetu sa druge strane prozorskog okna neumitne. na anomalije u društvenoj hijerarhiji.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Bremasoni pokazuju kako su muškarci i institucije koje tvore beznadežno zatočeni u konzer vativizmu. peckajući jedan drugog. žene razaraju hijerarhiju subverzivno. dvojnih merila i licemerja. a likovi su kao kod Henrija Fildinga. Zadirkivanje je ključna reč Mirjaninog stvaralaštva – onda kad se ne obrušava snagom satire. već komično predstavlja kako to izgleda kad se u jednom liku „pobiju dve sile”. predstavljeni sa manama koje nisu fatalne i nezaceljive. objavljenom u sarajevskom listu Oslobođenje. lik nevidljiv i sveprisutan. kao što je kod književnika čest običaj. u čijem umu neprestano uvaženi starešina i profano „ja” vode dijalog. u procedurama koje dosledno poštuju. u njihovom dijalogu prepoznajemo i blago ruganje svim onim modernističkim herojima koji su otelovljavali raspolućenost emocija i duha. političke i socijalne. U pravu je kritičar Davor Beganović kad u svom prikazu Bremaso­ na. a ipak nije pripovedač ni autor. neka vrsta „duha pripovesti” koji zna sve tajne i mehanizme. Mirjana Đurđević udružuje svoju razuzdanu imaginaciju u kojoj Sima Sarajlija i Petar Ičko. zastrašujuće. kao što je to slučaj sa Timotijem Spasićem. neka vrsta katalizatora zapleta u liku boga Janusa. Jer. nerođeni lik iz budućnosti. uma i tela. pripovedač s promenljivom fokalizacijom luta ne samo od lika do lika. pominje „subverzivnu angažiranost” romana. zbog čega se ovaj roman može smatrati nastavkom ili dopunom prethodnog romana Mirjane Đurđević Kaja. nikad otvoreni sukobi pokazuju još jednu nimalo dostojanstvenu sliku nedovršene urbanizacije i akulturacije. u stecište finoće. Sterijinih komedija i proze Stevana Sremca. razorne. U oba dela govori se o nostalgiji za urbanizacijom: oba romana opisuju dosledne pokušaje da se Beograd iz neugledne varošice pretvori u grad precizno skrojenih ulica i trgova. 140 . I Kaja i Bremasoni su nepretenciozne povesti o individualnim poduhvatima da se u malom svetu nešto promeni. Čarlsa Dikensa ili. ona zadirkuje te hijerarhije zbog njihovog suviše krutog ustrojstva. Beograd i dobri Amerikanac. Ne manje bitan aspekat Bremasona jeste slika građanskog života u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata. okretni Veliki Muzički Majstor Bane. Tehnikom unutrašnjeg monologa. Sa besprekornim poznavanjem istorije i simbolike masonerije. ali mame na smeh i zadirkivanje. bez dizanja revolucije. zaboravivši zbog čega to čine. Dok Timotije lekar pecka svoju ezoteričnu polovinu. ali.

kao što su Strah i njegov sluga (2000) i Johann’s 501 (2005): no roman Tito je umro (2011) pored semantičke udice u naslovu nudi mnogo više – ovo je roman tranzicijskog bluza i jedne vrlo ekscentrične jugonostalgije. kao i njeno ime. Drukčijim sredstvima i tehnikama koristi se Mirjana Novaković u dekonstruisanju socijalne stratifikacije. Zbog čega je baš njoj saopšten podatak o tajni najavljene smrti? Zbog čega baš ona dobija novinarsku akreditaciju za važan politički skup? Uz traženje podataka o autoru misterioznog novinskog teksta sa akrostihom koji je. a uzrok njene samoće i izolacije ostaje sakriven iza vela tajne. čija su vrednoća. Samo nekoliko dana docnije. novinarka je Politike. čija se radnja dešava u dve nedelje decembra 2010. kada je predsednik SFRJ preminuo. i koja je sposobna za empatiju u svakom značenju te reči: za saosećanje sa slabima i nezaštićenima. i od tog uglađenog gospodina saznaje dobro čuvanu tajnu: dan i čas Titove smrti najavljeni su punih dvanaest godina pre onog 4. Početna slova svakog pasusa u tekstu daju rečenicu „Tito je umro”. U noći između dva dana zasedanja Skupštine De141 . moralni pad jednako traje: ona živi usamljeno. koje je zapravo mamac u misteriju: na slavi kod školske drugarice upoznaje nekadašnjeg komunističkog funkcionera Nikolu Babića.05.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá dok je u muškoj hijerarhiji lažnog elitizma nezamislivo prisustvo nižih slojeva društva. a taj profesionalni i. maja u ponešto neobično vreme – 15. ali i za lernerovsku identifikaciju sa višim slojevima socijalne hijerarhije. koja se održava u Centru „Sava”. novinarka ispituje i činjenicu zašto stranka koja ju je učinila nepoželjnom želi njeno prisustvo na svojoj konvenciji. čija je karijera u jednom trenutku krenula nizbrdo. pokazaće se. Dve zagonetke odmah će zaokupiti junakinju. i to baš u Politici. koje nalažu da novinarka ostane izolovana. zavisna je od alkohola. bez prave mogućnosti da radi ono što najbolje ume. Junakinja romana. identiteta i jezika današnjeg vremena: ona će u romanu Tito je umro pr vu dekadu dvadeset pr vog veka dramatično i ultimativno suprotstaviti poslednjem od svih „zlatnih doba” jugoslovenske i srpske istorije – vremenu vladavine Josipa Broza. sve počinje tako što se alkoholisana realnost junakinje uzdrma jednim saznanjem. Napeta detektivska priča sa elementima političkog trilera je žanrovsko iznenađenje iz pera autorke poznate po romanima s elementima naučne fantastike i distopije. ma koliko oni bili prisiljeni da poštuju političke odluke. kako će saznati. Ukratko. seljanku iz Srema. da je proglašena za nepodobnu u novinarskoj branši. biće pozvana da izveštava sa Izborne skupštine Demokratske stranke. Očigledno je da se svojim napisima i istraživačkim radom zamerila vladajućoj političkoj stranci. maja 1980. i to na insistiranje jednog stranačkog uglednika koji želi da ostane anoniman. čestitost i odrešitost najbolji lakmus čovečnosti. lišen slobode pa u zatvoru izvršio samoubistvo (a možda i bio ubijen). ali nije izgubila poštovanje i obzir svojih pretpostavljenih. bez kontakata sa porodicom i prijateljima. kakva je i sama bila dok se nije oslobodila. ovo je tek pr va od tri misterije u čije će se rešavanje novinarka upustiti. u tekstu iz kulturne rubrike koji najavljuje da će pozorišna predstava Der viš i smrt biti odigrana 4. Međutim. ženska će loža u svoje redove simbolično i realno uvesti Stamenu.

koji strada kao kolateralna žrtva mladalačkih osveta i materijalnih interesa više ljudi. tajanstva i mračne želje: jasno nam je da novinarstva koje demontira tajne nema bez sprege sa policijom i politikom. glavnog aktera kriminalističkih romana Gorana Tribusona. bez adrese i bez prošlosti možda je samo protagonista jednog savremenog 142 . brižljivo planirano ubistvo mladog i očigledno suviše perspektivnog stranačkog lidera Saše Vrtače. Vrtačina ljubavnica koja sanjari o bogatoj udaji. Varljivo stabilno pripovedanje pažljivo gradi neizvesnost i nedoumice. unutarstranačkih sukoba. ali i uvlači u vrtlog savremenih likova i tema. jedino se nije objavljivalo”. Iako smešten u Beograd vremena današnjeg. pobede su relativne a samo se porazi broje. Junakinja je spremna da laže radi istine. Milan Kundera je pokušao da nas ubedi da smo stvarnost u komunizmu gledali kao goru nego što je bila zato što smo tu prošlost nasilno literarizovali. finansijskih skandala. Junakinja bez imena. i mnogi drugi. novinarka sa stigmom. prilagođavajući je jednom stereotipu nemara. kod Mirjane Novaković srećemo specifičnu or velizaciju stvarnosti – njena junakinja. mladi i perspektivni kandidat za jednu od čelnih pozicija u partiji umire pod nerazjašnjenim okolnostima. i uhvatila Maksimilijana pod ruku. U rešavanju slučaja pomažu i odmažu junaci koji su svi odreda proizvod jednog vremena i jedne (materijalističke i potrošačke) ideologije: korumpirani novinari i nesavesni policijski inspektori. hladnog. roman nas vraća u političke obračune iz Brozovog vremena. novinarka s pseudonimom Jovanka Karajovanović nema šta da žrtvuje. njen život se vrti u jednom beogradskom izluđujućem bermudskom trouglu između novinarskih rivalstava i neprijateljstava. Ta cena je usamljenost i nesigurnost. ni zbog čega da se boji. kaže: „Mogla sam slobodno da radim sve što nisam htela. Misteriozna novinarska akreditacija za sednicu Glavnog odbora Demokratske stranke pomaže junakinji da razotkrije i reši to. Da li će rešeno ubistvo značiti i kolektivno otrežnjenje. uglavnom pohlepni junaci i antijunaci tranzicione Srbije. elitne prostitucije.. tajnih službi. ali nam je jasno i koja se visoka cena za tu tajnu vezu plaća. represije i propadanja. koja radi kao kućna pomoćnica i nevina trpi policijsku torturu. Ona je potpuni iskorenjenik i postoji za nas jedino kao „žena s greškom”: ona nema istoriju. da ucenjuje u ime poštenja i tu se ne razlikuje od jednog kod nas pomalo zaboravljenog detektiva Nikole Banića. kako ćemo saznati. kao da ljubav nikad neće umreti” (Novaković 2011: 163). u kojoj su se još uvek klatili ključevi sa priveskom mercedesa.] ogrnula bundicu koja joj je sezala čak do struka. bivša žena ili njegovo verno društvance iz kraja).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá mokratske stranke. no za razliku od ovog junaka koji ima šta da izgubi (makar to bio olupani sitroen. poput farmaceutske mafije. i tako romantični izašli napolje. a sve što sam želela da pišem nije bilo zabranjivano. da li će rešen slučaj doneti pravdu? Kao u slučaju inspektora Banića. Govoreći jednom prilikom u svojoj knjizi Izgubljeni testamenti o or velizaciji uspomena.. ta cena je izgrađena nesposobnost da se nekome veruje. ili svet opisuje kao cinično i ravnodušno mesto: „Sponzoruša je [. No. krhkih saveza sa političarima i slučajnih drugarstava uspostavljenih sa nekoliko dobrih duša. ciničnog i kritičnog prema hr vatskom establišmentu. mlada slikarka iz Kovačice. nema ljubavi ni prijateljstva.

No ova slika. a srpski establišment je samo deo te krajnje negativne i destruktivne slike: sve informacije su tabloidne. bez ikakve perspektive da iz uništenog sveta nastane bolji. policija i kriminalci. i ovakva percepcija. Međutim. izranja iz tranzicijskog iskustva. u novinarkinim očima.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá moraliteta u kome crni i beli igraju partiju šaha do istrebljenja. ni ne treba da budu. Tito je umro ostaje bez razrešenja. Tito je umro predočava gorku. odnosno do suočavanja istine i moći. Ovako postavljen roman mogao bi biti snažna alegorija o suštinskoj nepročitljivosti. nevidljiv čitaocu. ali se naslućuje da je ta asocijalnost posledica gorkih iskustava. i iako su misterije postavljene na početku rešene na kraju. svi ljudi i žene materijalisti. košmar i uništenje. Pred nama je beznađe u živim bojama. iz novinarkinih uverenja pruža se pogled na apokalipsu. kao i kod Šekspirovog junaka. Njena hamletovska gorčina je. Junakinja je opsednuta propašću. koje je donekle pravda. koren novinarkine patnje i sumnje ostao je duboko skriven. A istina i moć nisu nikada na istoj strani: kad je u pitanju dobar krimi-roman. svi su. tajne službe i crkva. bez pravog uporišta i razloga. ne mora imati razlog za to. koja sve oko sebe predstavlja kao mračno i cinično. na raskršću pitanja. pa tako relativizovanih. svi mehanizmi upravljanja dobrima i medijima svode se na grabež. neimenovanih. samo su statisti u slici sveta koju projektuje ogorčena junakinja. koja. svi ti privrednici i političari. ambiciozne sponzoruše i marketinški stručnjaci. Junakinja je ogorčena i nepoverljiva. pa ga stoga ne mora ni imenovati. jer samo njihova suprotstavljenost garantuje zaplet – surov. satiričnu sliku Srbije u iskrivljenom ogledalu: to krivo ogledalo je prevashodno percepcija glavne junakinje i naratorke. 143 . nepopravljivo asocijalna. kad želi da kažnjava. Sva zla su drastično uvećana – partije i mediji. sočan. netolerantna prema nepoštenju i malverzacijama. već onakav kakvim ga čini naše uverenje. nerastumačivosti političke moći. i vidi je svugde oko sebe: ako poverujemo u Hamletov filozofskorefleksivni sud koji kaže da svet nije onakav kakav jeste. koji opominje. na istom zadatku pohlepnog bogaćenja. hronično kivna na sve slabosti i nepravilnosti.

Beverly. Amelia. april 2012. Samooblikovanje u renesansi: od Mora do Šekspira. language and social stratification: Women’s literature as subversion summarY: the paper discusses the ways of subversion women’s writing uses in order to deconstruct stereotypes. 2003. Walking the Victorian Streets. 3. Formations of Class and Gender. 7. 9. 5. Cambridge: Polity Press. Beganović. vladysg@yahoo. 4. 2. 6. and later in actions taken in order to reconstruct and find the values still persisting in the crumbling world. 2011. The Feminism and Visual Culture Reader. Mirjana. „Poetika diskrepancije”. 8. freemason and mirjana novaković’s tito has died is questioned by women who are belittled. Beograd: Clio. Stiven. Bremasoni. Polja. London: Sage. 1995. Ithaca and London: Cornell University Press. Prevele Nevena Mrđenović i Jelena Stakić. 474 (2012): 98–104. Tito je umro. identity. and the City. Davor.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá literatura 1. New york: Routledge. Representation. Beograd: Laguna. first in the realm of critical discourse.com 144 . Pešikan Ljuštanović. ignored and castigated as underdogs. their position starts to change. Oslobođenje. Gill. However. Women. Ljiljana. 1997. Skeggs. 2011. Đurđević. Epstein Nord. Deborah. 2011. Novaković. „Politika i hibris”. hierarchy and order. discourse. Rosalind. Mirjana. the malecentredness of the fictional world in mirjana Đurđević Hey bro. 25. 2007. stratification. Beograd: Laguna. Gender and the Media. Grinblat. keYWords: woman. Jones.

145 .

dragana beleslijin biblioteka matice srpske.41. recimo. a njegova seksualnost je prikazana prevashodno u funkciji zadovoljavanja ženskih prohteva. slabi subjekt. heteroseksualnost. homoseksualnost. latentno homoseksualne (Haim azrijel) i muškarce slabih rodnih crta (nenad mitrov. u kojem je privilegija maskulinog subjekta da govori o polnom opštenju i da posmatra ženu. kao i činjenicom da i danas. u grupi heteroseksualnih muških likova uočavaju se dve podgrupe: figura zavodnika i figura nosioca patrijarhalnog obrasca. rad se bavi istraživanjima muške seksualnosti u tekstovima judite Šalgo. deseksualizacija. Očigledno je tu u pitanju jedan respektivniji odnos prema muškarcu. i rodnih čitanja. seksualnost. tj. hegemoni muškarac. novi sad zavod za kulturu vojvodine. novi sad. Volfgang Šmale piše da je muškoj seksualnosti pridavan veći značaj nego ženskoj (Šmale 2011: 22). konstrukcija muške seksualnosti u tekstovima Judite Šalgo otežana je činjenicom da je stvarnosni kontekst njene poezije i proze – izvorno ženski. muški subjekt.) dele se na: heteroseksualne (doktor savić. a da se u žensku seksualnost lakše zalazi. postmodernizam. muž. s druge strane. kao i pre nekoliko decenija. kada je Judita Šalgo pisala i objavljivala. neoavangarda. kraj puta i dr. put u birobidžan. shvaćena ozbiljnije. miroslav mandić. grof marsel). u poetskoj zbirci Život na stolu može se uočiti postupak deseksualizacije subjekta. srbija tipovi muškog subjekta u poeziji i prozi judite Šalgo saŽetak: polazeći od mogućnosti kombinacije postupaka naratologije. laslo vegel). živimo obrazac muške vladavine. da je pripovedački subjekt redovno u ženskom rodu i da pretežu junakinje. s jedne strane. muškarac je taj koji samo uzima ponuđeno. prilazi joj se s više poštovanja: reč 146 . da je njeno delo poniklo iz ženskog pera.09 salgó j.163. homoseksualna panika. ona je nosilac neobuzdanosti i razvrata. U tekstu „Erotska poezija u rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX veka” Sava Damjanov uočava da je žena ta koja daje. ključne reči: judita Šalgo. karakterističan i za poetsko-prozni opus slobodana tišme. Za razliku od ženske.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 821. njegova intimna strana je. muški likovi u njenoj prozi (da li postoji život?.

Shodno tome. rodne uslovljenosti. Muški modus je ovde zaustavljen – dostigavši izvestan stepen evolucije. situiran u određeni žanr i šire. Doktor Savić je jemac sigurnosti za žensku populaciju obolelu od luesa. semantičkih junaka kakav je veći broj protagonista neimenovanih „Priča bez naslova” (drugi ciklus knjige Da li postoji život?) nije odrediv s obzirom na konceptualistički karakter ovih tekstova. Učinak autoreferencijalnog kod Šalgove ide u pravcu hegemonije autobiografičnosti. On je stabilizirajući faktor i za Floru Gutman. suprug u priči „Minotaur”. Predstavnici muškog modusa sa različitim ispoljavanjima muškosti jesu: heteroseksualni muškarci – npr. glavni protagonista patrijarhalnog poretka i neprikosnoveni autoritet: ratnik. žena. doktor Savić u Putu u Birobidžan. korespondentnog – pripadnika crne rase ili manjinske nacionalnosti. Heteroseksualni muŠkarac – muŠkarac stabilniH rodniH crta U rodnim tumačenjima je definisan kao beli evropski muškarac. pisala sam u tekstu o ženskoj seksualnosti (Beleslijin 2011). model razmišljanja. osvajač. starijih lica. od nerešive situacije. nesvodivoj na jedan pol/rod („Faraon”). latentno homoseksualni muškarac je npr. najbolje bračnu seksualnost (Stevanović 2012. Bilo da čitamo konstrukcije 67 minuta. odnosno. tj. Laslo Vegel i Oto Tolnai u istoimenoj priči. muž u priči „O čoveku koji je prodavao kiseli kupus i imao kćer Lavicu”. ali i poretka stvarnosti same radnje u kojoj se našao. u priči „Hektorov konj”. na nepouzdanost pripovedačkog subjekta koji ometa jasno ontološko utemeljenje teksta i izriče sumnju u vlastiti poredak. objekat želje i zavođenja kojima ne podleže. ovaj model muškosti računa na kultivisanu. dece (kao neformiranih u polnom životu). Haim Azriel u romanu Put u Birobidžan. kojoj pomaže da formira seksualni identitet. on je zatvoren. a kada se radi o seksualnosti. čitamo ženu koja govori. u štampi). ni njegova uloga nije do kraja izneta kao nedvosmislena a njegovi postupci nisu uvek motivisani: kolebajući se između Savića – kojeg voli. 147 . Flora raspetost rešava odabirom putovanja kao svojevrsnog bega od rascepa. i Azriela – kome je namenjena. O androginoj prirodi. roman Trag kočenja ili pripovetke Da li postoji život?. Luka Grković u romanu Kraj puta. Nenad Mitrov u romanu Put u Birobidžan. piše. često je upravo njegova pozicija polazna osnova određenja Drugog. ostajemo uskraćeni za dramatiku bračnog seksualnog opštenja. lica sa posebnim potrebama i dr. naglas. muškarci slabih rodnih crta su npr. H. prototip „arhetipskog shvatanja muškog identiteta” (Stevanović 2011: 226) i kao takav. Seksualni identitet fluktuirajućih. dominantna figura. ospoljavanja kako drugih osobina subjekta tako i njegove polne. nosilac njegovog poretka. Njegova telesna građa odgovara ranim predstavama muškosti. No. vozač u romanu Trag kočenja.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá je ipak o sistemu u kojem ako neko već treba da bude izvan proklamovanih normi – onda je to žena (Damjanov 2002: 248). predstavlja. Vojislav Despotov u priči „Tungsram!”. Savić ostaje samo potencijalni suprug. Miroslav Mandić u priči „Irena ili o Marini ili o biografiji” i grof od Poitersa u priči „Kako se grof od Poitersa preodijevao u razne haljine kako bi nepoznat kušao život u različitim staležima i zvanjima”. kao figura nezavršenog romana. No.

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Ako potencijalni muž nije figura koja može odgovoriti na seksualne aspiracije junakinja. koji se ne kupuje u trajno vlasništvo. koja traži žrtvu za zadovoljenje. nije moglo tek tako. u odnosu na nju. istrgnuta iz konteksta zanimljive i provokativne pesme. govoru tela: muž joj snažno. Od njegove naglašeno oponirajuće uloge u odnosu na žensko („Tungsram!”) do nasilja i zlostavljanja („Minotaur”) put je kratak: on je kao lik formiran isključivo naspram žene. eksplicirano i u pokretima. grubo. sada ću sa tobom da uzmem neke svoje stvari. a dalja potraga za smislom banalnog iskaza kakav je stih Vojislava Despotova „Gasim se kao Tungsram sijalica”. sada je u funkciji pretnje i nedvosmislenog nasilništva koje muški princip pokazuje nad ženskim. formalni muž viđen je kao izrazito maskulina figura. prema njoj. Stigli smo na novosadsku stanicu i on mi je. Doći do novca kojim bi mogli da priušte ono 148 . Jer ne mogu da te slušam. čarima apartmana i drugim ugodnostima i povoljnostima turističkog aranžmana. Svađalački nastrojen muž u priči „Minotaur” dat je iz ženske perspektive. baš kao što je i umetnička priroda prepreka da se njegova ličnost iz stvarnosti projektuje u fikciju u priči o svađi supružnika. Ako prosloviš samo reč. Jednako kao što se mitskom stvorenju sa Krita na žrtvu prinose mladići i devojke. gde se bračni par upoznaje sa menadžerom Pavlovićem i njegovim pomoćnikom Milivojem. tako je i junakinja naratorka ove dosledno fikcionalne pripovesti žrtva mentalne igre uma jednog Narcisa Zlostavljača (Ahmetagić 2011). u žurbi da ne zakasni. Njegov iznenadni poziv na večeru u hotel „Park” deluje kao prijatno iznenađenje. zadaviću te” (Šalgo 2007: 149). rekao: „Slušaj. bekstva u lavirint u kojem se otvaraju nova i nova pitanja da bi što duže opstala iluzija o letovanju. osim u nekoliko puta ponovljenoj pretnji. reklama čini da nedostižna cena apartmana. Dva zaoštrena pola ove pripovetke onemogućila su punu i preciznu transformaciju dokumentarnog materijala u fikciju. Nasilništvo je. ostavši na pola puta – nazad se. koji ih upućuju u lepote apartmanskih kompleksa na Mediteranu: no. steže ruku. Spakovaću kofer i otići. u stvarnosni kontekst. Ne mogu da te gledam. ali naratorka već na početku susreta biva predmet porodičnog „proždiranja” (Ahmetagić 2011: 117–145). Ti me nećeš ništa pitati. jednako je besmislena kao i diskurs koji bi eventualno analizirala. Hibridno čudovište nastalo iz neprirodne veze između kritske kraljice i bika. ta naglašeno rodna crta u isti mah je i prepreka eksplikaciji njegove poetike o kojoj je Judita Šalgo svakako imala šta reći u navedenoj priči. već samo iznajmljuje na korišćenje u određeno doba godine. postane opsesija mnogima koji „progutaju” marketinški trik. naratorka prelazi na scenu u hotelu „Park”. dok se voz zaustavljao. ali i čija je frustracija rezultat nemoći samodokazivanja i društvenog potvrđivanja (Burdije 2001: 72): Nisam ga videla već nekoliko meseci od one noći trangeljanja u hladnom i zadimljenom kupeu. Kada je reč o umetniku Vojislavu Despotovu. samim tim i osuđeno na prokletstvo. Priča na taj način potcrtava beskompromisni princip hegemone muškosti koja otima na silu. Pošto topos putovanja do hotela povremeno usloži reminiscencijama na period svađa i telefonskih prepirki.

ravna fizičkom nasilju. U priči „Hektorov konj” ljubavnik H. onda je u romanu Kraj puta ovu ulogu preuzela istorijska činjenica. Aludirajući na svodničku ulogu literature znanu još Danteovim obitavateljima pakla. ta je veza. znatno češće od mene. starije kolege bivaju iskusni savetodavci i pokrovitelji mlađim i neiskusnijim menadžerima. Bila sam najednom prazna kao da nikada u životu nisam mislila. njegova izrazita muževnost čini ga bliskim hegemonom tipu maskuliniteta. No. predstavnicom slabijeg pola: Bila sam gladna. jedna seksualna radionica u kojoj se detalji literature ili čak poneka originalna ideja strpljivo. već iz čitavog bića. Luka Grković priča Olgi Rot tužnu životnu priču Nenada Mitrova potkrepljujući je mnogobrojnim stihovima. je osoba koja naratorku obučava seksualnim veštinama. Kao da moj život upravo počinje nad ovim praznim stolom. septembra 1988. prizorima plaveti i izobilja (Šalgo 2007: 152). Prema mišljenju Pitera Švengera. iako zna da ih nikada neće moći upotrebiti. Istovremeno kada se u priču utka mit kao drugostepeni označitelj. nestalan.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá što šarene slike na katalogu ilustruju postaje imperativ. To je vrhunac sadističkog sladostrašća koje muškarac vaspostavlja nad ženom kao. Mučenje hiperterapijom i prezasićenošću slikama postepeno prerasta u mazohizam. umesto bogova koje junaci u mitovima pozivaju u pomoć. On je istovremeno i pandan femme fatale kakvu srećemo u prozi Judite Šalgo (v: Beleslijin 2011). on koketira sa svojom muškošću i ispituje njene granice. bilo da se one dalje potvrđuju ili osporavaju. nad ovim debelim turističkim katalogom iskrzanih rubova. fluidnost zavodnika potiče od potrebe samoidentifikacije i kroz odnos sa ženom/ženama i to ga spaja sa muškarcem slabih rodnih crta. bez mnogo uzbuđenja i bez straha od neuspeha. u stvari. već drugi muškarci” (Švenger 2005: 49). čija je moć zavođenja kulminirala u rečenici koja glasi: […] istina uključuje oba stava: ta veza (kao i sam H-ov jednoiposobni stan u koji. iz kojeg se teško može iščupati. u Novom Sadu” Vegelova posmatračka pozicija usložnjava se neprekidnim utiscima koje 149 . Promiskuitetan. Pritom. Ako je mit kao prvostepeni označitelj često u funkciji isticanja početnih rodnih karakteristika („Hektorov konj”. „Faraon”). manifestacija sirovog besa. prema njegovom mišljenju. zalaze i njegova bivša žena i njegova dugogodišnja ljubavnica). U priči „Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti 25. „Biću trojanski konj”. S druge strane. osećala. Figura zavodnika koji se služi svim raspoloživim sredstvima kako bi postigao cilj prisutna je u nekoliko tekstova Judite Šalgo. ali glad nije dolazila iz želuca. „Minotaur”. naratorka se iscrpljuje u prikupljanju nepotrebnih informacija. kao da nisam ni imala svoga života. neprestano ih pomerajući. Žena polako shvata da je zamor večeri/večere samo jedan od oblika ispoljavanja dugogodišnje supružničke mržnje i gneva. osveta što ne zna gde mu je sin. „muškarcu za procenu sopstvene muževnosti merilo nisu žene. doživela išta. žena biva uvučena u lavirint želja. sprovode u delo (Šalgo 1995: 58).

mogla je nadahnuti Vegela da stvori lični mit o ženi: To je neobičan pogled. govori o pripravnosti da se uprkos namerama prirode. kao istorijski uslovljene: Kada su žene u pitanju. uključujući i Beu. Vegel je naturalizuje. ipak više govori o spremnosti na žrtvu. drugog područja). podjednako patetična. U ovom tekstu pojavljuje se ekfraza slike Johana Lisa Judita i Holofern. ostavljaju na njega. Tanju. drugi pol. data posredno. strogo posmatračku poziciju možemo okarakterisati kao osvajačku. gde je Judita. kako trijumfalno slavi pobedu. profesor u godinama. takođe je Drugo. baca poslednji pogled na njega. ležernost i hladnoća kojima se saopštavaju činjenice o ucenama i upotrebama žena ukazuju na mladićeve karakterne crte. a posebno Čipi. između ostalog. ubacujući je u kontekst ženskosti kao takve. na njegovu bezobzirnost. posmatra ženu. 150 . profesionalno usredsređen pogled domaćice koja proverava je li sad. Junakinja. dalje pretpostavlja naratorka. nakon velikog spremanja. već i uznemiruje. Ponešto hladan. Lik iz pripovetke. Muškarac je nadmoćan. te time i on postaje žrtva jer u mladića veruje i želi da mu pomogne u pogledu društvene afirmacije. predstavljajući strano telo (stanovnica drugog grada. Ova slika. pripovedač i inženjer. S druge strane.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Milica Grković. prenesen iz stvarnosnog konteksta u fikciju i kao takav podložan autorskim intervencijama. život podredi istoriji (Šalgo 1995: 82). njegove seksualne eksploatacije. starac koji nije upućen u tajne makroa i voajera. Kako bi njen diskurs lakše dešifrovao. žrtva njegove bezobzirnosti. aktivistkinja skupa. ali njegova žrtva nije drastična u toj meri u kojoj su žene podređene manipulaciji – pre svega seksualnoj. femme forte okrenuta ka žrtvi. uzurpatori. Čik. kao nedovoljno poznata. 1 Slika ukazuje i na intertekstualnu relaciju sa dramom Judita Lasla Vegela. a u prilog tezi da je istorijski lik podlegao transformacijama ide i činjenica da je personalnom pripovedačkom situacijom dočaran predmet njegovog razmišljanja u datom trenutku. prevaranti. pa i koristeći se njome. žena je. izaziva ne samo radoznalost. ta crta. u kojem su muškarci. nego o šansama za pobedu. Upravo ton pripovedanja. pitanje žene kao žrtve tretirano je i u Vegelovom romanu Memoari jednog makroa.1 ukazuje na odstupanje od tradicionalnog predstavljanja Judite sa Holofernovom glavom u ruci. savremeni pisac Laslo Vegel. Šta je drugo Kip slobode na ulasku u novi svet do džinovska Judita s Holofernovom glavom kao krvavom bakljom u visoko podignutoj ruci (Šalgo 1995: 84). koja. ali i ukupna atmosfera mitinga. Njegovu početnu. strog. sve u redu? (Šalgo 1995: 83–84). Dalje. posredstvom slobodnog doživljenog govora saznajemo da Vegel zna da ženi nije potrebna pobeda – ona je i u porazu dovoljna sebi samoj – ali da je svakoj pobedi neophodna žena. građanskog života i karijere. svodnici i ucenjivači.

nepojedinaca i negrađana koje kontroliraju moderni subjekti iz prvoga kruga (žene. Jedan od protagonista romana Put u Birobidžan. S obzirom na činjenicu da se deo muškog polnog organa naziva „glavićem”. mudrost i čestitost biblijske Judite koja je oslobodila svoj narod (Šmale 2011: 143–144). kao što su vatreni govor na mitingu i pobeda nad muškarcem – ukazuju na suverenost žene u isti mah potvrđenu ali i naglašeno sporadičnu. ovakve „nevolje” vrebaju odasvud. slabi subjekt Gender Trouble Džudit Batler. biološku uslovljenost (v. nazvan „siva zona nesubjekata. dominacija ženskog principa je ambivalentna – agilni obrasci ponašanja. mogućno je uspostaviti vezu između kastracije i odsecanja glave. potire beskompromisnu vladavinu muškarca čiji ekstremni vid – eksploataciju. pirova pobeda oličena. druge klase i rase. a ponajpre iz interpretativnog polja. vladalačkog. Ipak. kojem po otvorenosti za procese hibridizacije.2 moglo vaspostaviti žensku dominaciju. muškom žrtvom – uloge su zamenjene. za česte krize i provere identiteta. 151 . umjetničkim modernizmima i dijelovima avangarde”. društvo ponovo. dalje. on može tumačiti kao oživljeni i samostalni homunkulus koji živi nezavistan život od muškarca. treba navesti i pozitivne primere: u srpskoj književnosti danas to je slabi. Danas. nosioca hegemone muškosti. protuindividuuma i protugrađana u modernoj filozofiji. stranci. nav. Judita Šalgo arhetipskim vezama sa ostacima poštovanja matrijarhata nagoveštava da bi u neko novo doba. i samo ljudsko telo je falusoidno. u kojoj se ispoljava snaga. već pre vreme u kojem živimo. osvajačkim sredstvima3. što pokazuju figure namenjene defloraciji. ideološkim ili strukturalnim. koja rod posmatra kao konstrukciju a ne kao pol. konkurišu junaci poezije i proze Judite Šalgo. postoje još „oporbeni krug – galerija protusubjekata. čini se. kao da su samo to i čekale: čitanja slabog subjekta i njegove (a)seksualnosti postala su kvalifikativna i ultimativna. Batler 2010). njeno konzumiranje – opisuje Vegel u navedenom romanu. Kao što je upravo moderna umetnost bila ta koja se prva distancirala od središnje slike modernog subjekta. Eros – bol. da se. d. zapretene raznim drugim. dok heroina Judita. deseksualizovani subjekt Slobodana Tišme. apsolutni junak naših dana. svođenje žene na puku upotrebu. pripadnici koloniziranih naroda)” (Oraić Tolić 2005: 83). U tekstu „Tipovi modernoga subjekta (muškarci sa ženskim rodnim crtama)” Dubravka Oraić Tolić izdvaja tri kruga modernih subjekata. potencirati pobedu slabijeg pola nad jačim i time na izvestan način dovesti u pitanje muškost. između ostalog. bolesnici. Pored prvog.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Trijumf žene je krvava. baš kao i slikarka. Judita Šalgo će. usamljenu. koje ne mora označavati istorijsku epohu. Mirković. 2 Odsecanje muške glave može aludirati na kastraciju. više kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. tj. čitanjima. te treći. Nenad Mitrov. razdevičavanju. tako su se i njeni predstavnici rano definisali kao oponirajući. žena – bog. 3 Volfgang Šmale detaljno interpretira sliku Artemizije Đentileski Judita ubija Holoferna (posle 1612). kao nosilac muške snage i odvažnosti koju demonstrira ženskim. polazište je mnogim traganjima za rodnim transgresijama. djeca. S druge strane. koje su za ranije čitaoce/čitateljke ostale skrivene. kroz simboličku kastraciju. jednako je zastupljen u drugom i trećem krugu. No. Z.

sva u znaku melanholičnog prizivanja poslednjeg časa.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá antisubjekti. Paradoksalno. prevaren. on će biti jak u svesnoj odluci da prekrati život. koji ne pripada bilo kakvoj inteligenciji. tako i eventualnom doprinosu Marije Aleksandrovne njegovoj smrti. U takvom kontekstu stvara se šest modernih androgina: genij. Kao što je kastrirani junak seksualno onemoćao. ranjavan. spremno za rađanje drugog pisma (Popović Perišić 1988: 48). neokolišućeg i brzog. sugrađani). pojačavaju utisak liričnosti. odluci koja će baciti novo svetlo na njegov pređeni životni put. tužbalice. on nije spreman na evolutivni proces. natčovjek i mogućnosni čovjek (Oraić Tolić 2005: 89). ali i onakav kakav je zaista bio. kažnjavan. čovek koji traga za Istokom (za nekim „Istokom” koji zapravo ne postoji). utišavanje muškosti. demonsku). kao vrsti karakterističnih za ženski glas. Jevrejin. dendi. boem. belom. Takva subverzija vladajućeg tipa maskuliniteta viđena je kao „ispovedanje nemoći” (Stevanović 2012). Međutim. on je na prvom mestu jedna nova vrsta intelektualca. 152 . žrtva političkog progona – i njegovu nasilnu smrt. junak romana Put u Birobidžan Nenad Mitrov je žrtva. konverzija imena s jedne strane i krajnja subjektivnost s druge. pored čijih nogu je sahranjen.. osim u odnosu na svet (pa i onda – kao što se meša so sa vodom. koji se ne vezuje ni za kakvu ideologiju i koji nema skoro nikakvo osećanje solidarnosti. koji traga za svetom (ali koji poput Huserla dugo isključuje tezu o svetu). f laneur. prijatelji. budući višestruko obeleženo Drugo (grbavac. izvesnu seksualnu involuciju. njegov odnos prema životu je pasivan. Marija Aleksandrovna. antipod hegemonom. militarizovanom muškarcu (Šmale 2011: 246). već tipični slabi subjekt koji se potvrđuje samo kroz odnos sa drugim/drugima (majka. neko koga prati unutrašnji glas (poput Sokrata a ne Kaljiostra). i lutalica (budući da nijedan put nije završen). anarhist (koji ne nosi bombu ni zastavu). ispovednu formu. Konstantinović 1975: 324–350) ukazuju na to da. Mitrov nije mizogino biće. prema mišljenju Keneta Vajta: [. eventualni simpatizer komunista u vreme fašizma). bolan. Pismo Nenada Mitrova je čekanje odgovora. već pre na gubljenje rodnih crta. za žensko pismo (Dojčinović Nešić 1993: 27–34). usled teških životnih okolnosti i melanholije. No. Zaveden. sputan ženskom rukom. koja ga je savladala usled izloženosti mnogostrukoj ugnjetavanosti (Stenford Fridman 2005).] nihilist (Ničeov „potpuni nihilist”). nemoćna da se odupre kako naletu strasti (koju u tekstu „Dubine” označava kao štetnu i po njega pogubnu. Njegova poezija. ono je poziv. što ide u pravcu čitanja ovog pesnika kao intelektualnog nomada. Bliskost sa majkom. Njegova muškost se potire činjenicom da na neki način biva stavljen na raspolaganje ženi i njenoj ćudi. te vapaj za makazama kao rekvizitom otcepljenja od sopstva (Konstantinović 1965: 183–193. pesnik. kao što je i žensko pismo otvoreno. ali i neminovan. trpeljiv i stoga je proces feminizacije koji se odvija u njemu naglašeno dramatičan. koji je. onako kako je dat u poglavlju romana. autorka ga čini još slabijim pre svega u seksualnom smislu. sučeljavajući poziciju slabog subjekta – koji je. odnosno. pokretnog i mnogostrukog. sa filokosmičkim osećanjem može da se pomeša malo akosmičkog nihilizma) (Vajt 1994: 21)..

iz priče „Kako se grof od Poitersa preodijevao u razne haljine kako bi nepoznat kušao život u različitim staležima i zvanjima”. već njenog prevazilaženja i upotpunjenja (Bataj 2009: 53–58). On prezire čak i društvo koje je njegova sredina i kojom savršeno vešto manipuliše” (Švenger 2005: 48–49). a da zajednički imenitelj poistovećivanja bude tek druga reč. Preodeven. Ova neprekidna kolebljivost u pogledu identiteta. ali i svojevrsni prestup koji grof čini. Tolnai. dotle je potraga za ženskim identitetom kod Miroslava Mandića naglašena. Kako naslov priče sadrži nagoveštaj transgresije. na simboličkom planu mogao bi predstavljati transvestita koji menja formu. Švengera. reč prestup nema smisao negacije zabrane. S druge strane. Mnogoglasje i umnožavanje identiteta subjekata priče moglo bi da liči na presvlačenje grofa. tačnije. Institut za književnost i umetnost. Igra rodova je u ovoj priči tek igra zamenicama. Dendi. žensko pismo i problematizovanje rodne pozicije nestabilnim pripovedačkim subjektom. epistolarne forme. Judita Šalgo je osetila i opisala njegovu udvojenu. prikazan u procepu između društvenih. konvertovana feminizacija. te neodlučnost u pogledu odgovarajuće forme. njegove „junakinje” Irene Vrkljan i. granicu gde muškarac ostvaruje svoju inicijacijsku i spisateljsku fazu upravo simboličko-gramatičkim postajanjem ženom. Seksualno pregnantna je i priroda veze između darodavca naslova Miroslava Mandića. ženom koja u njemu pokreće protivurečna osećanja. oblačeći se. Beograd. koji. kao takav. prema mišljenju P. manifestuju se i na planu kompozicije same pripovetke koja se takođe neprekidno preodeva iz prvog lica. iz pokušaja zasnivanja priče u njeno osujećivanje. preko nje. Takva raspeta priroda kakva je Mitrovljeva (imamo u vidu dokumentarističko-biografsku podlogu ali i literarno delo Judite Šalgo) ide u red neostvarenog muškog modusa obuhvaćenog procesom simboličke feminizacije. iz Pariza dolazi u Kanjižu na književni seminar. Pasionirani čitalac Prusta i dendi. što se rezultuje i na planu gramatike (usvajanjem ženskog gramatičkog roda). „raskida sa svim što nije njegove vrste. Vegel). susreće se sa Mirandom. Na kompozicionom planu. Grof Marsel. te je. tradicionalnih vrednosti (Pođoli 1975: 133–156) i konvencija ljubavi koje nastoji da sledi uprkos buntu prema sredini koja ga odbacuje. Mitrov je protagonista avangarde. otuđen. njene junakinje književnice Marine Cvetajeve. a dublji smisao daje joj mogućnost da se Šalgova. 2009. 4 Svu nezgrapnost ovog termina. koji je spreman na zahtevnu i nepredvidljivu igru zamene identiteta. u treće. fluktuirajuću poziciju. kao žena pisac4 sa muškarcem piscem identifikuje pre svega na umetničkom planu. pokušava da izmeni i svoj život. 153 . Mandić. ali i nedostatak reči u srpskom jeziku koja bi se odnosila na ženu koja piše. Despotov. iz fikcije u njen okvir. svoju suštinu. latentna. najbolje je izrazila Tatjana Rosić u predgovoru knjizi Političke teorije roda. a Juditi Šalgo je svojstven postupak književnog portretisanja (neo)avangardnih figura (Rešin Tucić.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá S druge strane. dotaći će Judita Šalgo bez mnogo zadržavanja. ali dok kod Marsela postoji samo implicitna. te na taj način čuva parodijsko-transvestijski model književnosti prestupa (Herman Sekulić 1991).

Tatjana Mamovna. u kojoj je mogućno uspostaviti alogične ko5 Žan Bodrijar piše: „Svedoci smo istovremeno emancipacije žene i ponovnog jačanja uticaja mode. koju prikazuje šematski: „Delo i život M. slikâ sa kojima se Mandić identifikuje. S druge strane. Tek kad je u zimu 1982. a starenje. Šalgo+…” (Đurić 1997: 119). danas ulazi u široku upotrebu i počinje da se koristi u ma kojem kontekstu. Isidora Sekulić. kategorije ženskosti. implicirajući svu pluralnost bića. Nadežda Mandeljštam. Roza Luksemburg. Nojemina i Ruta. Identifikujući se kao rodno mnogoglasje. društveno-korisnu). hotimice ili ne. trebalo bi takođe uočiti da žena može biti emancipovana i oslobođena jedino kao snaga zadovoljstva. napisao: Ja sam Gudurun Enslin. patnja i smrt prenesu u domen umetnosti. Natalija Malačovska. anticipirati pitanja Drugog. otelotvoriće se kroz jezičku igru. Do toga dolazi zato što moda nema veze sa ženom. Pa jesi li Šokac? Nisam. Mandić će. Vrkljan+delo i život M. Suzan Zontag. Ljubica Kosovac. to je normalna posledica logike izopštenosti): tako pojam ’svršavati’ (prendre son pied). Gertruda Stejn. Mađar? Nisam. Nadežda Petrović. Tatjana Goričeva. Žana Moro. No. proglase umetnošću. Ljubica Sokić. mora da je tek tada Miroslav Mandić shvatio ko on u stvari jeste (Šalgo 1959: 51). Margaret fon Trota. kao što je i radnik oslobođen jedino kao radna snaga” (Bodrijar 1991b: 111–112).5 ali će i arbitrarni karakter jezika kao sistema znakova dovesti do krajnjih mogućnosti. Ulrike Majnhof. U navedenoj knjizi. Dubravka Ugrešić. uporno odbijajući da bude iko: Burazeru. Anica Savić-Rebac. multiplikacija ženskih subjekata. Dubravka Đurić uočava hijerarhiju odnosa između književnih dela. boga mu jebem? Rekao sam mu da se bavim pisanjem i da je zato meni svejedno ko sam (Mandić 1987: 15). Pa šta si onda. Lu Andreas Salome. ulazi u modu. kojim se iskazuje doživljaj orgazma kod žene. umetničku. decom itd. Laris Šepitko. da li si Srbin? Nisam. Meredit Monk. Kristijan Enslin. Cvetajeve+delo i život I. Čitavo društvo se feminizuje u onoj meri u kojoj se ukida diskriminacija prema ženama (isti je slučaj sa ludacima. Mandića+delo i život J. Mandić će transgresirati svoj rodni. raspršivši se do neprepoznavanja. već sa ženskim. Majka Tereza.” U ovoj ideji ona povezuje složene uloge žene u savremenom društvu (biološku. prema Bartovom i Bodrijarovom mišljenju.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Naratorku u priči fascinira Mandićeva ideja da se „nepovratni prirodni procesi zamene neprirodnim. Aleksandra. pa. 154 . ali i diskutabilizovati nacionalni identitet. Nada Kolundžija. Pati Smit. Ksenija Atanasijević. doziva glasove Irene Vrkljan ili Marine Cvetajeve. I snaga mode. posredstvom Mandićeve zamene identiteta. ali i u drugim tekstovima.). koja. Bili Holidej. Ljubica Marić.

svoje mučitelje” (Šalgo 2007: 45). njegova umetnost i multimedijalnost naliče šarenilu. Žene čiste kuću i sa prljavštinom. na kraju počisti i samu sebe” (Šalgo 1997: 90). a manje mračnjaštvu i opskurnosti. ubadajući uljeza. anđeoski hor bečkih dečaka/?/ lascivnost zadovoljstva? Visoki. subjekta. On je propagator ideja Ota Vajningera. „Žene to same osećaju. ne krijući svoje oduševljenje njime: „Svaki razgovor o ženi”. deklarativan. Mandić ostaje infantilan. kaže Haim i vadi tabakeru iz unutrašnjeg džepa sakoa. tragične dečake koji odbijaju ljubav. tj. njihov radikalni afirmator. Žene bolesne. Samim tim dolazi do promene receptivnog koda: kako čitati iskaze nepouzdanog svedoka. Remboa. poklonom senima 6 „Imam strahovitu želju da pišem. a ne šizoidan. te strastvenost. on ima privilegiju da tumači Vajningerovo delo jer „kao muškarac koji je sam fasciniran i privučen prirodom maskuliniteta. homoseksualac je u potpunosti osposobljen za uvid u maskulinu prirodu” (Švenger 2005: 49). spremajući svoj dom. transvestiji i egzibicionizmu. Milica očekuje još moje političke igre sa Vajningerom. Kao valcer. a ne višedimenzionalan. Apsolutan. Metod idealne domaćice. svima se ospoljava za razliku od mistifikacije zaumnih pesnika.6 On ga. rezultiraće nešto kasnije u otvoreno propagiranje ideja Ota Vajningera. To je nov metod. tj. S druge strane. 155 . uklanjaju i sebe. otvoreno citira. naratora koji odbija da se definitivno odredi? Ipak. „treba započeti sa osećajem duga. genija antifeminizma. Zluradost i cinizam koji se očituju u tonu. instinktivno se sklanjaju kao što se kod primitivnih naroda žene kad menstruiraju uklanjaju iz zajednice. I ne samo to – on je glasnogovornik one krize muškosti koja je izrodila vajningerovski antifeminizam. „Evropa ima potrebu da se očisti od žena”. Postoji čin samoočišćenja. tamnooki – svetac? Žene vole svece. a ne seksualno devijantan. Beč. sva pretvara u ubod i u njemu okončava svoj život. latentni Homoseksualizam Haim Azriel stoji na međi dva pola. štaviše. bolešću. ali ne i paranoidan: on pristupa svojoj mnogostrukosti s radošću deteta. Gotovo bismo rekli – insajder. dezorijentisan i konfuzan. ne zadirući u modele perpendikularnog govornog modela. zarazne. gorljivost kojom Haim reprezentuje pogled na žensko pitanje. svestan da taj jezik pored gošće razume i Flora. svoj antifeminizam. tako i apsolutna domaćica. Kod Mandića se raslojavanje smisla odvija više na semantičkom a manje na strukturalnom planu.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá nstrukcije uz snažno poštovanje gramatičkih i leksičkih kategorija ili uz njihovo narušavanje koje nikada ne dostiže tako radikalne razmere kao u pesničkim slučajevima Vojislava Despotova i Vujice Rešina Tucića (Negrišorac 1996). kaže na francuskom Haim Azriel. Njegova nadgramatika ostaje u formalnim stegama. mislim na Vajningera koji prezire žene i Jevreje. Kao što se pčela. ali baš stoga do izražaja dolazi nestabilna perspektiva samog naratora. perverzan. kao malo koji lik u romanu. kao i antisemitizam (Šmale 2011: 246).

Međutim. hladno i cinično srce (Šalgo 1997: 138–139). on samom svojom. prema njegovom tumačenju Vajninger takođe osetio. zaprosio Floru. povukao. dakle. deseksualizovane zebnje 156 . dok se ona otiskuje u vode feminizma i histerije: Savladavanje prepreka umorilo ga je i on se najednom. što se dâ naslutiti iz njegovih dijaloga. on ne ide dalje od provokacije. Iako rečima koje izgovara prkosi Flori. Dok je Tišmina „pohezija” sva u znaku volje za slabo ja (Kopicl 1999: 506–518). u jednom trenutku. žena zarobljena u telu muškarca. Haim ipak nije lik koji može. dolazi do presvlačenja u heteroseksualno ruho. uplašio. ne videći rešenje. u salonu. ali nemam udova / Ni ruku. jer nije video načina da izađe na kraj sa ženom u sebi. u stalnim obrtima i prekidima (Šuvaković 1996: 67) i embrionalne. niti sa ženama izvan sebe. ali i iz autorskih komentara koji potkrepljuju ovakve ideje. Iako na početku daleko revolucionarniji i smeliji u idejama od Flore. Lirski subjekt Slobodana Tišme u jednoj pesmi u zbirci Marinizmi (1995) reći će: Plivam. povrh toga jedan pokršteni Jevrejin nije znao šta će sa Jevrejinom u sebi i sa Jevrejima uopšte. gotovo transvestitski prerušena osoba. embrionalni razvitak. kako običaji nalažu. samosvesna parodija na Vajningera. (de)seksualizacija lirskoG subjekta U pesmi „Naglavačke” iz knjige Život na stolu. dakle. Ostajući do kraja konvertirana. nekonvencionalno. tj. verovatno usled homoseksualne panike. suštinski malograđanskom pojavom. Haim se. on će se kasnije povući u konvencionalne tokove. svoju sada već ispoljenju pasiju prema Vajningeru Haim Azriel neće razviti u pravcu podražavanja. beskompromisno i mračno na jedan neodoljiv način. na seme. „Između redova” i „Povratni glagoli”. nešto kasnije saznajemo da je na potpuno konvencionalan način. tragičnog genija čije je delo. dekonstrukcija subjekta ukazuje na prasuštinu bitka. makar prividno. narogušio. ni stopala smaragdnih / Ja sam samo veliko naprslo jaje / Neke neznane ptice / Slepo. ishod jevrejskog pitanja” (Šalgo 1997: 98). Međutim. vraća u kolosek iz kojeg je izgledalo da će biti izbačen. raskrstiti sa društvenim poretkom kojem pripada. u njegovom libidu nabijenom homoerotskim potencijalom. koju je. imitira delo osobe čija kopija želi da postane. a koji se ubio u svojoj dvadeset četvrtoj godini (koliko i ja navršavam ovih dana). do delimičnog ili trajnog usvajanja društveno prihvatljivog obrasca ponašanja. mermerno oko boga / Koje pluta na crnim talasima (Tišma 1995: 22). sa moralom uz koji je odrastao. Haim je. ne shvatajući šta se dogodilo. uzburkalo duhove u Beču i nekim drugim evropskim gradovima. On ne citira.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá jednog čoveka. uz mogućnost da se radi o closet queen (Fas 2003). smrknuo i u najgorem času otkrio svoje nezrelo. ni stopala smaragdnih / Ni ruku. sa načinom života koji mu je prirođen i koji ga rodno određuje. tako. poput Flore. izmenio.

U procesu istraživanja granica jezika i književnosti svaka igra je unapred proglašena nesporazumom. Tako u hijerarhiji kodova i različitih diskursa književnost dobija prednost upravo zahvaljujući procesu forsiranja polisemije. katkad lascivno. Tako se glasovi najpre razjedinjuju (dva usamljena glasa). zapravo ukida jednostrano shvaćena seksualnost i ostvaruju preduslovi za njene transformacije. iako zapravo jedino višeznačnost i otežana umetnička percepcija može doneti razumevanje. te se ja i ti glas na kraju sastaju u završnom stihu „sex multiplex”. „Melodija” je vokovizuelna poezija. ukazujući na neumitne sličnosti kroz simetrično prikazivanje dveju polovina teksta. čime se Drugo uvodi kao kategorija ne nužno oponirajuća subjektu. naizgled humorno i neobavezno. Pod imperativom avangardne večne novine (Pođoli 1998: 105–108) poezija Judite Šalgo u ovoj zbirci na neki način je „izneverila” tajmizam i vremensku umetnost iz knjige 67 minuta. dva subjekta. I sama pesma ima oblik neodređene konstrukcije. ali je ostala u sferi jezičke poezije. opšta mesta kao izvore stereotipnosti i društvene podobnosti i konformizma. / naše su glave u školskoj torbi// (Šalgo 1986: 7). koje idu u pravcu izneveravanja početne matrice. kako beleži Žorž Bataj: 157 . ilustrujući ih svojom formom. Bogu hvala. za alternativu za prevazilaženje različitosti i stereotipnih ograničenih konstrukata. drugost kojoj se subjekt obraća. upravo stapanjem sa drugim bićem.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá (Beleslijin 2010: 123–129). dok se pesma otvorenije bavi jezičko-poetskim pitanjima. gde se različitim jezičkim i smislenim obrtima. naglas ne pomenuvši je nijednom. univerzalni srednji rod. / Na pisaćem stolu marke. pa time i subjekta koji ga oponaša (Beleslijin 2009: 55–61). u isti stih. a koju postavlja u istu ravan sa sobom. Lirski subjekt se svom snagom baca na spomenike i ponavljanja. etikete. odmah uspostavlja neprijateljski jaz (biti drugoga). kroz ukazivanje na sinonimične ili homonimične jezičke situacije. Zato je s pravom nazvana novim tekstualizmom (Šuvaković 2002). nad kojom se vrši radnja. ali i novih načina da se oveštali jezički procesi prevaziđu upravo seksualizacijom metafora i ekfrazom kao metodom podvostručenja pogleda. slili u jedan. ostvarenu čežnju za dostizanjem apsoluta. Uostalom. postavljena su u istu ravan. da bi se potom spojili. koja neguje princip simetrije i oblik spojenih sudova o kojima govori. o Judita. Tako se nad drugošću sa kojom se uspostavlja komunikacija. koji bi mogao ukazati na stepen prevazilaženja subjektivnog seksualnog diskontinuiteta vezivanjem. ovaploćuje se i u poeziji Judite Šalgo. Dva glasa. pošteđena sam života. ali kao kategorija koja trpi. koju demonstriraju Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić. / nalepnice sa mojim likom. ali implicitno. Neoavangardna umetnička jezička praksa. „Biti svoj / Biti drugoga / To je nedoumica ovog jezika / Koji se boji vlastitog zvuka” (Šalgo 1987: 13). čak nasilje. dotle je kod pesnika Vladimira Kopicla jezički tekstualizam ustupio mesto telesnoj manifestaciji kiborga kao jedinog protetičkog božanstva. Kod Katalin Ladik performativna i književna praksa okrenula se spoljašnjoj manifestaciji seksualnosti (Šuvaković 2010). ispitivanja granica jezika i lakanovskog i identiteta bića kroz jezik.

nigde se literatura i život nisu tako ultimativno spojili. poput M. Radovanović 1989. najviše je zanimao Juditu Šalgo” (Pavković 2006: 134). Uostalom. Poezija je večnost (Bataj 2009: 23). nije radilo o sinonimima. cinično-konačnim rešenjima. Palavestra 1998: 161–213). oni ne izlažu svoje telo. Judita Šalgo se. pored Judite Šalgo i Miroslava Mandića. d luta. Rejner 2003: 175 – 200. Kod Mandića je potreba za osvajanjem prostranstva izraženija nego kod drugih umetnika: dok Judita Šalgo menja položaj (sedi. No.). stoji). Kako beleži Vasa Pavković. Katalin Ladik. Ǝ. literature i biografije. V. nigde se nije toliko referiralo na biografsku stvarnost u tekstovima Judite Šalgo i Miroslava Mandića. katastrofični 158 . naginju ka zamišljenom središtu. R. Mandić pešači. a u novije vreme Maja Solar i mnogi d drugi. razvijaju semantiku poetskog diskursa. V. i Ǝ­-Kȏd. priču ili roman. Ona nas vodi smrti i. Berta Papanhajm. deskripcije i metanarativa stvarnosti koju je izgradila i koja je. Čest dizasterični. za. histerički. Palimpsestna pripovetka „Irena ili o Marini ili o biografiji”. kako će se ispostaviti. Njena napregnuta. leži. spadaju i Marina Abramović. jedinstvu. s druge pak strane. budući suštinski autoreferencijalna. onako kako je vidi Mikloš Sabolči. članovi grupa Kȏ­ . već se implodiraju. Raković 1972. bežeći iz stega jezika i osvajajući nove umetničke prostore i medije (Kopicl. Nenad Mitrov i drugi predstavnici jevrejske nacionalne zajednice) biće u znaku istovremenog opisivanja i tumačenja. Tucića. pa i verskoj zajednici. između ostalog. opet. Todorovića. bilo da piše pesmu. Jednako decentrirani poput neoavangardista tipa krik. kombinujući. često izmeštajući sopstveno uporište. „taj transfer u identitetsku identičnost teksta i života. neoavangarda. zaključak Biografija i bibliografija neoavangardnih pisaca često su vezane interpoliranjem faktocitata. posredno. međusobnom prožimanju posebnih predmeta. putuje i time savladava zemaljsko vreme. preko smrti. samo fragmentarnom etnogenealogijom (porodica Rot. tako simbiotički vezali. progonjenoj u jednom istorijskom trenutku kao objektu iracionalne mržnje i genocida (Goldberg. – na pitanje identiteta i Drugosti. ukoliko se. Poniž 1984. pripadanje manjinskoj etničkoj. kontinuitetu. vehementna potraga za identitetom. Despotova. u slučaju Miroslava Mandića. otvaraju eksplicirajući svoje poetičke stavove. komponovana od isečaka iz života i projekata. sklona fragilnosti i implodiranju kao krajnjim ishodištima. pri čemu reč ostaje osnovni prenosilac poruke. ili se njihov iskorak u druge umetničke sfere svodi na likovne priloge. pisci koji svoje neoavangardne tokove uključuju isključivo u literarna strujanja. ne otvaraju se ka spolja. i zaumnost kao kategoriju izražavanja. dok članovi grupe Kȏ­ borave istovremeno na različitim mestima. Slobodan Tišma. ka svojoj osi. kreće se između dva pola: tipa znak i tipa krik. centripetalno. centrifugalno. u koje. pri čemu se performativnosti skloni umetnici. preko niza umetničkih praksi – konceptualizma. konkretizma. minimalne umetnosti itd. Osetivši dvostrukost svog identiteta.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Poezija vodi istoj tački kojoj i svi oblici erotizma. ukazuje. Šuvaković 2007 i dr. vešto koristila dualizmom i ambivalencijom.

Marija Aleksandrovna. „Žena koja nestaje: vidovi ispoljavanja ženske seksualnosti u prozi Judite Šalgo”. koje će spisateljka podvrgnuti minucioznoj analizi zajemčiće hibridne konstrukcije koje. Lazić”. kao i pojedine nacionalne konverzije njenih junaka (pseudonimi. 159 . Dragana. ne mogu biti tumačene kao originalne. ProFemina. 1. 115–120. koautor koji učestvuje u kreiranju priče a u čiji se autoritet istovremeno sumnja i polažu sve nade. Đurđić. str. Beograd: Narodna knjiga. „Judita Šalgo: granica diskursa književnosti”. Beograd: Vreme knjige. 2000. 94–124. str. senzacionalističke vesti i novinski isečci kao podloga za dalju umetničku obradu. Da li postoji život?)”. Kraj puta: završetak romana Put u Birobidžan. tj. 2007. Nenad Mitrov. Radni dnevnik 1967–1996. Larisa Rajzner. Gordić. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. prikrivanje identiteta i dr. 1987. „Mnogostruki identiteti u poeziji pesnikinja: J. Šalgo. Mogućnost citiranja seksualnih identiteta (Oto Vajninger. 1998. Judita: 1986. 18. oličene u parodiji. budući da izviru iz suštinske autorske ambivalencije. destabilizovaće diskurs. 2.) biće indikatorima razgradnje žanrovskih obrazaca. str. ----. videćemo. Sekundarna literatura: 1. Život na stolu. Da li postoji život?. odraziti se na njegovu disperzivnost – otuda nezavršenost.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá (naročito kolektivno-egzodični) kraj njenih tekstova. Put u Birobidžan. 2000. 9/10. Lj. Reč. eksplicitne (67 minuta.). 114–120. Hronika. ----. presvlačenju junaka (preodijevanju) i drugim načinima izbegavanja jednoobraznog linearnog poretka diskursa. drugo lice. Da li postoji život?. Trag kočenja) ili implicitne (Život na stolu. požari i duboke skepse i pesimizam. 225–235. „Judita Šalgo: priče o t(e)lu”. 3. 21/22. literatura Primarna literatura: Šalgo. oblaci dima. Njeni fluktuirajući seksualni i seksualizovani i deseksualizovani identiteti. R. Trag kočenja. 1997. Novi Sad: Studentski kulturni centar. Destabilizacija rodnih matrica postaće takođe. ali i odjecima duboke skepse u pogledu „nevolje s rodom”. tako i poetsko-proznog prosedea Judite Šalgo. kao društveno konstruisanom kategorijom. Beograd: Stubovi kulture. naglas. 1995. Vladislava. Jednokratni eseji. časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije. jedno od nosećih tematskih ishodišta kako moderne umetnosti. ProFemina. Interkulturalnost. Put u Birobidžan i dr. Dubravka. Novi Sad: Dnevnik – Akademska knjiga. Beleslijin. samostalne niti seksualno jednoznačne. Beograd: Nolit. transvestiji. Naša borba. 1996. „Istraživanje kodova književnosti (Judita Šalgo. 2012. str. Beograd: Stubovi kulture. Berta Papanehajm i druge istorijske ličnosti). otvoreni kraj. 29. 2011. Đurić. korišćeni u svrhu naturalizacije postupka i uspostavljanje iluzije stvarnog. 2004. te razni dokumentarni materijali. V. VIII. 1997.

žensko. 123–126. Novi Sad: Matica srpska. Eros – bol. 2011. izabrane i nove pesme. Novi Sad: Slavija. Žena – Bog. 160 . 4. Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti. Raković. Mandić. str. ----. „Makaze Nenada Mitrova”. 2001. u: Pesnici II. Srpska neoavangardna poezija: poetički identiteti i razlike. Priče o Narcisu Zlostavljaču – zlostavljanje i književnost. „Rod. 1999. 1987. Beograd: Nolit. sazrevanje i transformacija u prozi Sare Voters i Judite Šalgo”. 2003. Miroslav. Mistika i mehanika. „Ka feminističkoj naratologiji”. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada. Ginokritika. Despotov. Žan. 81–103. Damjanov. Igrač u svim pravcima. Vokovizuel. 20. Ana. Konstantinović. Fas. 2010. Genero. Palavestra. Unutra – izvan. Beograd: Stubovi kulture. Jevreji. 7. Vladislava. Beleslijin. Suzan. Dajana. 5. 1987. Pesme smrti i razonode. „Muško. Jasmina. Beograd: Nolit. Novo čitanje tradicije. 2005. Beograd: Klio. Jevrejski pisci u srpskoj književnosti. U: Na ženskom kontinentu. 2006. Podgorica: Univerzitet CG – CID. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. Gordić Petković. juli–avgust str. Biljana. 2010. Radomir. 1991. 12. 1987. 5. prevela Adrijana Zaharijević. Džon D. Ivan. Dve duše. 2001. Ja sam ti je on. 6–7. 1998. 2002. 2005. LMS. preveo Ivan Čolović. ----. 9. Beograd: Prosveta. Simbolička razmena i smrt. Beograd: Službeni glasnik. časopis za feminističku teoriju. 25. Sava. Vladimir. 2. 23. Džudit. 24. „Beleške o prozi Judite Šalgo”. 15. 1988. 464. 22. Vladimir. Denis. u: Pogled kroz prozu. ----. Treći program Radio Beograda. 11. prevela Biljana Dojčinović Nešić. Zagreb: Naklada Ljevak. 10. Gordić Petković. Mirković. Zagreb: Matica hrvatska. Batler. Goldberg. Loznica: Karpos. Rejner. juli–avgust. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada. 1975. 55–61. Nada. Legitimacija za beskućnike. 28. Oraić Tolić. Lenser. Herman Sekulić. Polja. Žorž. Beograd: Književno društvo „Sveti Sava”. Gej i lezbejska hrestomatija. 27. 1993. 17. Poniž. Beograd: Službeni glasnik. 8. preveo Đorđe Trajković. Popović Perišić. „Slika tela u poeziji Vladimira Kopicla”. Nevolja s rodom. 2008. 1927. 1975. Pođoli. 14. Teorija avangardne umetnosti. Pavković. 21. identitet i ženski kontinent. 16. Vasa. Mitrov. 1996. knjiga – quattro corpi in cerca d’autore”. 26. Veseli pakao poezije. Dragana. Radovanović. 324–350. embrion. „Fragment i nedovršeno kao književna strategija: Slobodan Tišma. Novi Sad: Matica srpska. Maja. 458. Beograd: Rad. Novi Sad: Orfeus. Dubravka. Rešin Tucić. Novi Sad: Orfeus. str. Zoran: 1999. str. Književnost prestupa – parodija u romanu Belog. 1965. 1972. „Nenad Mitrov: Pobuna protiv demijurga”. Pjer. 1997. Kopicl. Džojsa i Mana. Dojčinović Nešić. Novi Sad: Dnevnik. 1984. izabrane i nove pesme. 13. Rođenje virtualne kulture. 2011. Gornji Milanovac: Dečje novine. ----. 18. Vladavina muškaraca. Tercijarna literatura: 1. preveo Miodrag Marković. 506–518. 4. 19. Muška moderna i ženska postmoderna. Erotizam. Beograd: Centar za ženske studije. Bodrijar. 3. Vladislava. 1991. Novi Sad: Matica srpska – Beograd: Srpska književna zadruga. 2002. Ne. Novi Sad: Dnevnik. Bataj. Istorija i religija. jesen. Burdije. Vojislav. Pojmovnik suvremene književne teorije. volja za slabo ja”. 6. Ahmetagić. Beograd: Institut za književnost i jezik. Novi Sad: Tribina mladih. str. Dejvid Dž. Polja. Vujica. Renato. 2003.. 2009. Konkretna poezija. ne verujem da se ova rečenica ne čuje. Literatura kao zavođenje. 1996. Vladan. prevela Jasna Janićijević. Novi Sad: Dnevnik. Negrišorac. ----. Ljubljana: Znanstvenoraziskovalni center Slovenske akademije znanosti in umetnosti – Inštitut za slovensko literaturo in literarne vede. 2010. Biti. 183–193. 133–142.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. Nenad. prevela Mileva Filipović. str. Predrag.

beleslijin@yahoo. „Tipovi maskuliniteta u prozi Dragiše Vasića. Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi. Moć žene: Katalin Ladik. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti. Volfgang. 2005. Kragujevac: Studentski kulturni centar. the end of the road etc) can be described as either heterosexual (dr. Miško i dr. 1997. Retrospektiva 1962–2010. miroslav mandic. str. Tišma. Beograd: Feniks Libris. latent homosexual (Haim azriel) or men of weak gender traits (nenad mitrov. 33. 41. prevela Drinka Gojković. Studije slučaja. Quattro stagioni. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada. male character. homosexual panic. preveo Ika Đurđević. dragana. ----. 35. count marsel). in the group of heterosexual male characters there are two discernable subgroups: the figure of a seducer and the figure of the bearer of the patriarchal pattern. homosexuality. 2007. Genero. Pol i karakter. 2010. Vajninger. 41–51. 2011. Kristina. 40. 2011. časopis za feminističku teoriju. 2009. 2008. the husband. desexualization. 38. Stenford Fridman. Memoari jednog makroa. journey to birobidzhan. postmodernism. laslo vegel). Vajt. savic. Slobodan. Suzan. Beograd: Centar za geopoetiku. ----. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine. Solar. ----. u: Susret kultura. Stanislava Krakova”. 103–123. Stevanović. Beograd: Klio. 37. časopis za feminističku teoriju. also typical of the poetic and prose work of slobodan tisma. Bojana Miković. neo-avantgarde. Tipične forme romana. Osvajanje modernog. Beograd: Laguna. Šmale. Bernardijeva soba. the paper explores the question of male sexuality in judita salgo’s texts. 1920–2000. sexuality. Mikloš. Kenet. prevela Irma Šosberger. ----. 2005. Švenger. Sabolči.com 161 . hegemonic male. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. Marinizmi. str. Genero. 6–7. Oto. 39. Maja. 32. Konceptualna umetnost. Novi Sad: Akademska knjiga. 1995. preveo Aleksandar Tišma. Granični fenomeni – fenomeni granica. ----. Pančevo: Mali Nemo. prevela Dubravka Đurić. Piter. 6–7. Istorija muškosti u Evropi 1450–2000. in the life in a village poetry collection we can notice the use of the method of character desexualization. „Preko roda: nova geografija identiteta i budućnost feminističke kritike”. Avangarda & neoavangarda. Miško 2006. types of male charactersin judita salgo’s poetry and prose summarY: starting from the possibility of combining the methods of narratology on the one hand with those of gender studies on the other. 30. 2012. Novi Sad: Muzej savremene likovne umetnosti. 2011. 34. Novi Sad: Matica srpska. prevela Marija Cindori Šinković. zbornik radova Filozofskog fakulteta (u pripremi). „Muški modus”. Beograd: Narodna knjiga. Štancl. 36.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 29. 1994. Beograd: Ruža lutanja. Šuvaković. preveo Vladimir Babić. weak character. male characters in her prose (is there life. 1969. Franc. 1987. 2007. Vegel. prevele Jelica Mihaldžić. Šuvaković. Laslo. 31. 2002. Nomadski Duh. Makulalalatura. keY Words: judita salgo.

162 .

163 .

jezik davalac. srbija fonetska analiza dubletnih oblika reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika u Građi­za­rečnik­ stranih­reči­u­predvukovskom­ periodu­i–ii velimira mihajlovića (ii deo) saŽetak: u drugome delu ovoga rada izvršena je fonetska analiza dubletnih oblika reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika iz mihajlovićeve Građe. primarna i sekundarna adaptacija. materijal koji je obrađen bogat je i sadržajan.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 811. uočene su mnogobrojne i raznolike fonetske promene kojima se mogu pojasniti procesi primarne i sekundarne adaptacije. novi sad. klajn.41'373. skok.45 ljudmila pendelj filološka gimnazija. beograd zavod za kulturu vojvodine. jezičko pozajmljivanje. 164 . već da predstavlja zbirni rezultat upotrebe različitih oblika u različitom stepenu asimilacije u određenom trenutku na određenoj teritoriji.163. kao i da se prema stepenu adaptacije jedna reč može pratiti u nestabilnom i stabilnom stanju. i predstavlja još jedan dokaz da jezičko pozajmljivanje nije jednokratan i završen proces. ivić. jezik primalac. ključne reči: jezik prenosilac.

2. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika. ¢λληγορ…α grč. prema kome se navedeni dvoglasnik izgovara kao i. dok su svi bočni oblici načinjeni prema novogrčkom izgovoru. 4. ο„κονομικÒς grč. ποιητικÒς piita1 piitičeski Ovi osnovni oblici. poeta poetičeski grč. ºθικ» aligorija aligoričeski apopliksija apotika apotikar bibliotika dimokratija dijadima ilektrijski itika (apateka) (apatekar) 165 . βιβλιοθ»κη grč. δι£δημα grč. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika. poeta grč. ¢ποθ»κη grč. ο„κονομ…α grč. ¢ποπληx…α grč. grč. Φο‹νιx ikonom ikonomija ikonomičeski Finiks U osnovnim oblicima grčki dvoglasnik οι zamenjen je našim e (Правопис 1993: 180). kao i naše reči poezija i poema (Правопис 1960: 133). 4. Izuzeci među osnovnim oblicima reči koje sadrže navedeni dvoglasnik su osnovni oblici poeta i poetičeski. ¢ποθ»κη grč. alegorija alegoričeski apopleksija apoteka apotekar biblioteka demokratija dijadema elektrijski etika 1 Kao i piitičeski. 2 Završno η nije tumačeno budući da se ne radi o fonetskim nego morfološkim promenama. ποιητ»ς lat. koje sadrže η (ē)2 (Правопис 1993: 180).1. ekonom ekonomija ekonomičeski Feniks grč. nastali su od grčkih reči.1. poëta i poëticus. ali se u njima dvoglasnik οι izgovara i piše prema lat.1. δημοκρατ…α grč.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. ο„κονÒμος grč. dubletne Grupe reči prema fonetskim promenama 4. ¢λληγορ…α grč. vidi e/i. ½λεκτρον grč. koje sadrže dvoglasnik οι (oi) (Правопис 1993: 180).

ili uz njega još jedan odnosno dva oblika u kojima su izvršene druge fonetske promene. ali sa a umesto e u prvom slogu4. 166 . Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika prema izgovoru suglasnika β (b) (Правопис 1993: 180). pergamena. vidi 4. ΜαγνÁτις (λ…θος) grč. ∙ητωρικÒς grč. ∙ητωρικ» grč. χημικÒς grč. περγαμην». 4. ngrč.13.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá etičeski karakter magnet magnetni planeta poeta poetičeski retor retorika retorski retoričeski* hemik hemičeski heroj herojski heroičeski* grč. ποιητικÒς grč. χημικÒς grč. ποιητ»ς grč. χαρακτ»ρ grč. ºθικος grč. πλαν»της grč. ∙»τωρ grč.2. geroj) U svim osnovnim oblicima zadržava se e. nem. dok se među sporednim u svakoj grupi javlja ili samo oblik sa i umesto e. ¹ρωικÒς grč. 4 Vidi 4. 3 Kao i irojski. 4.1.6. pergament pargamin lat. uglavnom u onim rečima koje su u srpski jezik ušle preko jezika prenosilaca.4. ∙ητωρικÒς grč. μαγνητικÒς grč. ¹ρωικÒς itičeski haraktir magnit magnitni planita piita piitičeski ritor ritorika ritorski ritoričeski himik himičeski iroj3 irojski iroičeski (harakter) (gheroj. Bočni oblik pargament nastao je prema nemačkom. ¼rως grč. prema vizantijskom izgovoru (Правопис 1993: 180). Dubletna grupa sa osnovnim oblikom prema nemačkom kao prenosiocem (Клајн–Шипка 2007: 917). Pergament pergamin (pargament) Bočni oblici pergamin i pargamin nastali su gubljenjem završetka η i prema novogrčkom izgovoru navedenog samoglasnika.3.

χ£ρτης. 5 Azbest/asvest vidi 4.9. h zamenjeno suglasnikom k (Правопис 1993: 184). smatram da bi ih trebalo svesti u jednu dubletnu grupu. a kao osnovni oblik izabrati onaj koji je bliži izvornom obliku. kao i u većini slovenskih jezika (Правопис 1993: 184). ¥σβεστος grč. lat. izgovara kao v. 6 U Građi je kao izdvojena dubletna grupa navedena: cimbala/cinbula prema grč.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá azbest5 alabaster kimval labirint grč. saglasno antičkom izgovoru. κÚμβαλον.5. μελαγχολ…α lat. Izuzetak predstavlja osnovni oblik karakter u kome je. character grč. κÚμβαλον. 167 . 4. λαβÚρινθος asvest alavaster kimbali cimbala6 lavirint (asbest) cimbali cinbula Među osnovnim oblicima preovladavaju reči u kojima se zadržava suglasnik b. prema kasnijem grčkom izgovoru. Budući da su obe dubletne grupe nastale od iste reči. lat. karakter melanholija melanholik melanholičeski hartija hipohondrik grč.4. Dubletni oblik u kome se uočava najviše fonetskih promena je reč malankonik. cymbalum grč. charta grč. ØποχÒνδριον lat. pod uticajem zapadnoevropskih jezika. μελαγχολικÒς grč. μελαγχολικÒς. a preko oblika iz latinskog jezika kao prenosioca. Među pak sporednim oblicima nalaze se reči u kojima je preuzeto k prema zapadnoevropskim jezicima. melancholicus grč. koja je stigla iz italijanskog jezika kao prenosioca (melanconico). i svi su oblici istoga značenja. ¢λ£βαστρος grč. hypochondriacus harakter melankolija malankonik melankoličeski karta (harta) ipokondrijak haraktir Među navedenim osnovnim oblicima preovladavaju reči u kojima se zadržava h. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika χ (h) u rečima poreklom iz grčkog jezika (Правопис 1993: 181). a među bočnim oni u kojima se navedeni suglasnik. melancholia grč. lat. χαρακτ»ρ lat.

9 Ngrč. ¼rως grč.6. i među bočnim oblicima.9 4. 11 Bočni oblik heroičeski razlikuje se od osnovnog po sufiksu. sem jednog (aktapod). ohtopod i aktapod uz sitne glasovne promene8 nastali su od balkanskog grecizma.10. Ðρ…ζον geroj gorizont gheroj (iroj) 7 Navedena reč u ruskom jeziku javlja u dubletnoj varijanti sa početnim k i h. Budući da je navedena glasovna promena izvršena na isti način u bočnim oblicima svake dubletne grupe. Samim tim. javlja se h prema ruskom jeziku kao prenosiocu7. ÑκταπÒδι > ÑχταπÒδι (Skok 1971: 15). Ñκτ£πους. ØπÒθεσις grč. taj glas izgubio. kristal kristalni oktopod grč.6. kojih je u gotovo svakoj grupi više od jednog.2. ¼rως grč.13. usled drugih fonetskih ili morfoloških promena. heroj horizont grč.5. ¡ρμον…α grč. kao i onih u kojima se. armonija ipoteza heroj herojski heroičeski* hipohondrik grč. a u bočnim.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. prema vizantijskom izgovoru. Bočni oblici ohtapod. nije jasan kriterijum po kome se reči armonija i ipoteza smatraju osnovnim oblicima. 168 . 8 Vidi 4. 10 U bočnim oblicima iroj. κρÚσταλλος hristalni grč. ¹ρωικος grč. 4. ¹ρωικος grč. ØποχÒνδριον harmonija hipotesa iroj10 irojski iroičeski ipokondrijak (gheroj.1. odnos je sličan11. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika sa oštrim spiritusom (Правопис 1993: 181). Ñκτ£ποδ-ος ohtapod ohtopod (aktapod) U svim osnovnim oblicima k se čuva. geroj) U navedenim dubletnim grupama podjednak je broj osnovnih oblika u kojima se oštri spiritus piše sa h. Bliske prethodnom su dve dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika sa oštrim spiritusom (Правопис 1993: 181). Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika prema suglasniku κ (k). irojski i iroičeski pojavljuje se i prema 4. κρÚσταλλος hristal grč.

6. te su se te grupe pod uticajem ruskog jezika razvile kao dubletne. auctoritas lat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Osnovni oblici ovih dubletnih grupa grade se prema grčkom izgovoru. npr. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika sa mekim spiritusom (Правопис 1993: 181). hectica12 hajer hektika (ajer) U osnovnom obliku aer ne javlja se h. autoritat) ili se grade prema dubletima iz latinskog jezika (autor/auktor – autor/auktor). ¢»ρ grč. budući da među njima ima i onih koji se od osnovnog razlikuju zbog fonetske promene (npr. prema tradicionalnom izgovoru. auditor lat. u kome je između samoglasnika umetnut suglasnik j. Među bočnim oblicima podjednako su zastupljene reči u kojima se čuva au kao i one u kojima se javlja av. Bočni oblik hektika stigao iz latinskog jezika. augustus lat. kao ni u bočnom ajer. jeres/hereza.8. aer jektika grč. a osnovni oblik jektika nastao je prema vizantijskom izgovoru oblika iz latinskog jezika (h→j. kao da se u izvornoj grčkoj reči nalazi oštri spiritus13. Jelini/Heleni) (Правопис 1993: 185). 4. 13 Vidi 4. dok su bočni oblici geroj i gorizont nastali prema ruskom izgovoru suglasnika h.7. Dubletne grupe u kojima latinski dvoglasnik au ostaje nepromenjen ili se prema vizantijskom izgovoru piše i izgovara kao av (Правопис 1993: 180). U bočnom pak obliku hajer pojavljuje se h. U drugom pak bočnom obliku u prvoj grupi (gheroj) čuva se h prema grčkom izgovoru. navedeni dvoglasnik izgovara se prema vizantijskom izgovoru. autoritet). 4. auctor (autor) lat. 169 . ali se javlja i g prema ruskom jeziku. ™ktikÒj lat. laurus augustni auditor avtor avtoritet laurov (auktor) (autoritat) U osnovnim oblicima. avgustni avditor autor autoritet lavrov lat. 12 Skok 1971: 770. sem u dvema rečima istoga korena (autor.

lat. Dubletne grupe u rečima iz grčkog i latinskog jezika koje sadrže suglasnik σ/s (s) (Правопис 1960: 134–136).9. museum grč. μουσικ» grč. ØπÒθεσις lat. 170 . Među bočnim oblicima pored reči u kojima se čuva s između samoglasnika. φυσικ£ grč. φυσικ£ grč. φυσικÒς grč. ipoteza malvazija metafizika metafizičeski muza muzej muzika muzikalni musik muzikijski poezija fazan fantazija filozof filozofija filozofirati filozofski fizik fizika fizičeski grč. Μοàσα grč. i od osnovnog oblika se razlikuju zbog određenih morfoloških promena.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. μετ£. φιλοσοφικÒς grč. φασιανÒς grč. μετ£.9. malvasia grč. Μουσε‹ον. φιλοσοφ…α grč. μουσικÒς. philosophari grč. μουσικÒς grč. musicalis grč. lat. lat. U bočnim pak oblicima s između samoglasnika se zadržava uglavnom prema antičkom izgovoru grčkog jezika kod reči grčog porekla. preko jezika prenosioca. φιλοσοφ…α. ili posredno.1. πο…ησις grč. μουσικÒς grč. φυσικ£ grč. φαντασ…α grč. φυσικÒς hipotesa malvasija metafisika metafisičeski musa museum musika musikalni muzikus musikijski poesija fasijan fantasija filosof filosofija filosofirati filosofski fisik fisika fisičeski (muzeum) (fazijan. fazon) U osnovnim oblicima suglasnik s redovno se zamenjuje sa z prema tradicionalnom latinskom izgovoru toga latinskoga glasa. pojavljuju se i one sa z. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika s između samoglasnika u grčkim i latinskim rečima (Правопис 1960: 134). φιλÒσοφος grč. 4.

resolutio nlat. praesidens lat. 171 . analogijom prema prethodnim dubletnim grupama ili pod uticajem jezika prenosilaca – bez obzira na to što je reč o složenicama.1.3. β£λσαμον grč. nalazi na kraju reči.3.1.i -ls. kao deo navedenih suglasničkih grupa. a u rečima poreklom iz latinskog jezika posredno. ali i na početku drugog dela složenice (Правопис 1960: 135). β£λσαμον grč.9. 4.2. universitas lat. Dubletne grupe reči poreklom iz latinskog jezika. censor balsam balsamirati balsamičeski pensija universitet censor U osnovnim oblicima suglasnik s u navedenim suglasničkim grupama redovno se zamenjuje sa z. u kojima na početku drugog dela složenice s uglavnom ne prelazi u z (npr.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. prezident rezidencija rezolucija rezultat lat. u kojima se suglasnik s nalazi među samoglasnicima. lat.9. Izuzetak od prethodnih dubletnih grupa predstavljaju reči u kojima se suglasnik s. 14 Vidi 4. balsamicus lat. Dubletne grupe prema izgovoru glasa s (σ/s) u suglasničkom skupu -rs-. Bočni pak oblici (sem reči rezedencija) grade se prema izvornom obliku i klasičnom izgovoru. preko jezika prenosioca14. -ns. pensio lat.ispred samoglasnika (Правопис 1960: 135) u rečima koje nisu složenice. prosilogizam prema pro-syllogismos) (Правопис 1960: 135) – suglasnik s se zamenjuje sa z. a u bočnom se zamenjuje sa z. residentia lat. revers lat.9. balzam balzamirati balzamičeski penzija univerzitet cenzor grč. resultatus president residencija resolucija resultat (rezedencija) U svim navedenim osnovnim oblicima. prema nemačkom izgovoru. β£λσαμον.9. dok se među sporednim oblicima pojavljuju reči u kojima se s zadržava prema izvornom izgovoru grčkog jezika kod reči grčkog porekla. 4. reversus reverz U osnovnom obliku s ostaje bez promene (Правопис 1960: 135).

. U osnovnom obliku s u navedenom suglasničkom skupu prelazi u z (Правопис 1960: 136).5.9. konzilijar konzilijum konzul konzularski konzulat prokonzul lat.ispred samoglasnika (Правопис 1960: 135) u složenicama koje se grade od složenice consul. dok u prvom bočnom obliku nije. dok u pr vom bočnom obliku navedena promena nije izvršena..15 4. consilium lat. ros marinus. Naredne dve dubletne grupe povezuje isti sufiks. consul lat. consularis lat. 4.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. σÒφισμα lat.) (Правопис 1960: 135). Dubletne grupe prema izgovoru glasa s u suglasničkom skupu -ns. Prva je poreklom iz grčkog jezika. Dubletna grupa u kojoj se vrši ili ne vrši jednačenje po zvučnosti (Правопис 1960: 136). consulatus lat. kao i drugom bočnom obliku prve dubletne grupe. ¥σβεστος asbest asvest U osnovnom obliku jednačenje je izvršeno. proconsul konsilijar konsilija konsul konsularni konsulat prokonsul (konzilija) Svi osnovni oblici predstavljaju izuzetke od pravila po kome s na početku drugog dela složenice ne prelazi u z (kao i konzum. koji se od osnovnog razlikuje zbog morfološke promene (Правопис 1960: 133). azbest grč. navedeni skup prelazi u zm (prema italijanskom) (Skok 1973: 175). fanaticus rosmarin sofism fanatismus (rozmarin) U osnovnom.3. ruzmarin sofizma fanatizm lat.9. rosmarino grč. Dubletne grupe prema izgovoru suglasničkog skupa σμ/sm (sm) (Правопис 1960: 136). consiliarius lat. 172 .6.4. Izuzetak je bočni oblik konzilija. i u njoj je već upotrebljen sufiks. u kome do jednačenja ne može doći jer se b prema kasnijem grčkom izgovoru zamenjuje sa v.9. ital. dok se u bočnom obliku ova grupa 15 Vidi 4. kao ni u drugom. U bočnim pak oblicima s se ne zamenjuje sa z prema klasičnom izgovoru ili prema oblicima iz jezika prenosioca.

lat. to je izdavač samovoljno promenio originalni tekst. σκÁπτρον.” 173 . κιθ£ρα lat. 58 stoji: Kirka. lat. κ nalazi ć” (Сучевић 1914: 483). Dubletna grupa prema reči poreklom iz grčkog jezika. i nastavlja: „Što u Bukv. Sučević potom između ostalih navodi i reči Alcibijad. i i u u imenicama poreklom iz grčkog jezika (Правопис 1960: 136. macedonski. i u njemu s u suglasničkom skupu sm u sredini reči ne prelazi u z. U osnovnom obliku navedeni suglasnik se zadržao dok je u bočnom zamenjen suglasnikom z. kao što i sam priznaje u primedbi. između ostalog. talas grč. lat. lyceum grč. θ£λασσα talaz Oba oblika nastala su gubljenjem završetka -a te se suglasnik s našao na kraju reči. hyacinthus centaur cimbali citara likej cepter hiakint skiptr kimbali) 16 U tekstu posvećenom. – Iz ovih se primera vidi da je običnije lat. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika κ (k) ispred samoglasnika e. Ø£κινθος. Κšνταυρος. sceptrum grč. 184). 4. Osnovni oblik nastao je gubljenjem završetka -us. bez umetanja nepostojanog a i sa promenom s u z. Centaurus grč. i neujednačenostima kod Dositeja. Правопис 1993: 180. lacedemonski. dok bočni oblik odgovara obliku na latinskom jeziku. lat. cymbalum grč. M. jer većinom ostaju ti konsonanti nepromenjeni. cithara grč.7. bez umetanja nepostojanog a. makedonski. Navedena grupa našla se na kraju reči gubljenjem završnog vokala. c nego grčko κ. lat.9. κÚμβαλον.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá nalazi na kraju reči i do promene s u z ne dolazi. λÚκειον. gde je ta reč bila zapisana sa c. Druga dubletna grupa poreklom je iz latinskog jezika i nastala je dodavanjem sufiksa -ismus. a samo se gdekada prema grč. κ i c iz grčkih i latinskih reči. 4. sa udvojenim suglasnikom σ (s).16 kentaur kimval kitara licej skiptar hiacint grč. Sučević u vezi sa navedenim dubletnim grupama kaže: „Nema jedinstva ni u transkripciji kons.10.

caesar. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika. sem cesarov (-ev/-ov). kic re a è i lat.11. kao i ćesarski. cichorium šikorija 4. 18 Ovaj bočni oblik. ali preko nemačkog kao prenosioca. Dubletne grupe reči sa varijantama c/k (c/κ) u rečima koje vode poreklo iz latinskog jezika. 17 Stanić–Moračić 1989: 155. u Građi su navedeni kao dubletni oblici odrednica kesar i kesarski. cikorija grč. 4. τζšσαρ) 19 vidi „cesar” kesarev vidi „cesar” kesarski ćesar18 cesarev cesarski ćesarski Osnovni oblik prve dubletne grupe vodi poreklo iz latinskog jezika i gradi se prema tradicionalnom izgovoru toga jezika dok je bočni oblik nastao prema grčkom te se u njemu čuva k. Naredne grupe vode poreklo od iste reči (lat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Među osnovnim oblicima preovladavaju reči u kojima se čuva k. prema vizantijskom grčkom čuva se k. U bočnim oblicima. 174 . Ćiril. κα‹σαρ). patrikij grč. koji su dalje navedeni kao dubletni oblici odrednica cesar i cesarski. Suglasnik c. 19 Skok 1971: 258. Ćirilo itd.12. javlja se u većini bočnih oblika. κα‹σαρ. ali i u osnovnim licej i hiacint. caesar > grč. prema rečima koje su u srpski ušle preko jezika prenosilaca ili kada u pojedinim rečima dolazi do odstupanja od današnjeg književnog jezika „u pogledu pojedinih samoglasnika” (Ивић 1991: 101). 20 Tako i ćelija. a drugi bočni oblik skiptr je bez nepostojanog a17. Bočni oblik cepter nastao je prema reči iz latinskog. Dubletna grupa u kojoj se osnovni oblik gradi prema latinskom obliku i izgovoru reči poreklom iz grčkog jezika. U ovoj tabeli sve navedene reči svrstane su prema osnovnom obliku cesar kao i izvedenom pridevu cesarski. koje su nastale usled promena pojedinih samoglasnika. (Правопис 1960: 46). a iz tih oblika sa mekim k dalje su izvedeni oblici sa ć20.10. τζα‹σαρ (var. 4.1. dok je bočni oblik nastao pod uticajem mađarkog jezika kao prenosioca (c>š). kesar grč. patricij cesar lat. prema oblicima koji su stigli preko latinskog jezika. πατρ…κιος lat. budući da sve vode poreklo od iste reči – rimskog imperatora Cezara (Ивић 1998: 45). patricius. a jezik prenosilac je grčki.

Skok 1972: 462). Reč krevet ušla je u srpski jezik preko turskog kao prenosioca. U preostala tri osnovna oblika čuva se a (kamara. krebb£ti > tur.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. k£mi oj n lat. 175 . Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika sa promenom a/o23. adamas. samoglasnik a zamenjen je samoglasnikom e. dijamant grč.12. komitet (prema oblicima iz nemačkog i francuskog kao jezika prenosilaca) (Клајн–Шипка 2007: 632) i talent prema latinskom obliku reči poreklom iz grčkog jezika.1. camara/camera lat. laurus grč. ¢d£man oj t lat. 23 Prvi navedeni suglasnik nalazi se u osnovnom obliku.2. lat. φασιανÒς diomant kamin lavorika/lovorika fazan komin fazon 21 Ovu reč. Dubletne grupe sa promenom a/e. adamantis fr. 24 Клајн–Шипка 2007: 356. Među bočnim oblicima sa samoglasnikom e umesto a javljaju se oblici kamera (prema dubletnom obliku iz latinskog). krevet. ¢d£maj. kao i reč pargament navodi Ivić (1991: 101) kao primere reči u kojima dolazi do odstupanja od današnjeg književnog jezika „u pogledu pojedinih samoglasnika”. diamant24 grč. m£r a oj. kalemiti. τ£λαντον. marmor grč.12. mermer. lat. talentum kalam kalamiti21 kamera komitet krevat marmar22 marmorni talent marmor U pet osnovnih oblika koji vode poreklo od reči poreklom iz grčkog jezika (kalem. m r lat. k£la oj m grč. m£r a oj. 22 Balkanski latinitet (Ивић 1998: 9. mermerni). marmor grč. talant) prema izvornim oblicima reči. a reči mermer i mermerni su balkanski turcizmi grčkog porekla (Skok 1972: 462). a drugi u bočnom. καμ£ρα. grč. comitatus grč. m r lat. k£la oj m grč. kalem kalemiti kamara komitat krevet mermer mermerni talant grč. 4. komitat.

lat. koji je i kao osnovni oblik u Građi naveden i u dubletnoj varijanti.5. melancholicus lat. dok se među bočnim oblicima svake grupe redovno pojavljuju reči u kojima se umesto samoglasnika a javlja o.4. 4. ngrč.12. περγαμην». arma lat. voluntarius arište arištant arištanac armeja atištacija volentir (arešt) (areštanac) (ateštacija) volontir 176 . 4. Dubletne grupe reči sa promenom e/i. samoglasnik a se čuva. κÚμβαλον lat.12.1. cymbalum cimbula (kimval) Osnovni oblik u Građi naveden je kao dubletna varijanta sa sačuvanim samoglasnikom a: prvi oblik (cimbala) nastao je prema latinskom. Pergament apatit malankonik ocet pargament pargamin (pergamin) Među osnovim oblicima preovladavaju reči u kojima se samoglasnik e čuva (sem reči ocat).12. apetit melanholik ocat pergament lat.3. Dubletne grupe sa promenom e/a. ali preko nemačkog jezika kao prenosioca (Клајн–Шипка 2007: 1441). arrestans lat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá U osnovnim oblicima. a drugi prema vizantijskom izgovoru reči grčkog porekla (kimval). μελαγχολικÒς. appetitus grč. arrestum lat. pargament. 4. sem jednog (lavorika). Među bočnim pak oblicima pojavljuju se reči u kojima se navedeni suglasnik zamenjuje sa a (apatit. nem.12. Među bočnim oblicima jedan je u kome je samoglasnik a zamenjen samoglasnikom u (cimbula). Dubletne grupe reči poreklom od reči iz latinskog jezika koje sadrže samoglasnik e.5. pargamin). arrestans lat. pergamena. malankonik. Dubletna grupa sa promenom a/u. cimbala grč. acetum lat. attestatio lat. arest arestant arestanac* armija atestacija volonter nlat. 4.

hameleon grč. a bočni prema kasnijem.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá destilirati (se) korespondent korespondencija linija protestirati cedulja ceremonija lat. correspondentia lat. ali i one u kojima je izvršena sitna promena u srpskom jeziku (npr. 4. Među bočnim oblicima javljaju se reči sa samoglasnikom i prema oblicima iz italijanskog kao prenosioca (npr.5. protestari lat. dok se u bočnom čuva e prema izvornom obliku. arešt.5. U osnovnom obliku cedulja e se čuva prema izvornom obliku. ca a lšwn m i hamoleon U osnovnom obliku čuva se samoglasnik e prema izgovoru grčkog dvoglasnika ai (Правопис 1960: 132). dok se u bočnom obliku javlja e prema obliku iz francuskog jezika kao prenosioca. sem reči armija i linija. 4. okean grč.12. correspondens lat. ᾽ΩκεανÒς okian Osnovni oblik nastao je prema izvornoj reči. a u bočnom se javlja i. ateštacija)25. dok je u bočnom zamenjen samoglasnikom o. Osnovni oblik ceremonija nastao je prema starijem obliku izvorne reči. distilirovati se. korispondencija).15. I u osnovnom obliku linija javlja se i. caeremonia. 177 . dok se među bočnim svake odgovarajuće grupe redovno pojavljuje i oblik u kome se navedeni samoglasnik zamenjuje samoglasnikom i.2 Bliska prethodnim je dubletna grupa sa promenom e/i prema reči poreklom iz grčkog jezika sa samoglasnikom ε (ĕ). venecijanskog i srednjonemačkog oblika (Skok 1971: 255. Veći broj ostalih bočnih oblika nastao je usled drugih glasovnih promena (npr. destillare lat. caerimonia distilirovati se korispodent korispondencija linea protistirovati cidula cerimonija (korešpondent) (korespodencija) (korešpondencija) U osnovnim oblicima. protistirati). prema obliku iz nemačkog jezika kao prenosioca (Клајн–Шипка 2007: 705). Клајн–Шипка 2007: 1430). schedula lat. linea lat. Dubletna grupa reči poreklom iz grčkog jezika sa promenom e/o. 25 Vidi 4. samoglasnik e se zadržava. U bočnom obliku cidula e se zamenjuje sa i prema fonetskoj promeni ẹ > i (Skok 1971: 255). korispodent.6. U osnovnom obliku armija samoglasnik e zamenjen je samoglasnikom i. u reči koja je u srpski ušla preko italijanskog.12.

samoglasnik i se čuva. 4. medicina lat. ¢νθÒλωψ. fr. U osnovnim oblicima. Dubletna grupa sa promenom i/a. complementum fr. Među ostalim bočnim oblicima. Dubletne grupe sa promenom i/e. privilegialis lat. srlat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4. 28 Isto. potom u francuski. lat. sem reči komesar. residere priveleđirski prevelećirati rezedencija reze(de)nstvovati (residencija) Nemali je broj dubletnih grupa reči prema navedenoj promeni samoglasnika. privilegiare lat. antilop diskrecija koliba komesar komisija legija medicina oficir grč. residentia lat. officium. legio.7. Bočni oblik komisar došao je iz nemačkog jezika (Клајн–Шипка 2007: 631).12. prema francuskom kao jeziku prenosiocu (Клајн– Шипка 2007: 631). legion-is lat. 27 Клајн–Шипка 2007: 869.12. 178 . koji je jezik prenosilac navedene reči u srpski jezik (Клајн– Шипка 2007: 635).8. U prvom bočnom obliku došlo je do navedene sitne promene samoglasnika u srpskom jeziku. officiarius27. lat. sem onih u kojima se ja26 Клајн–Шипка 2007: 635. kompliment lat. discretio grč. officier28 lat. commissio. compliment26 komplament (konpliment) Samoglasnik i čuva se u osnovnom obliku koji je prema reči iz latinskog jezika ušla u španski. καλÚβη nlat. antilopa lat. privilegium privelegijum antelop deškrecija koleba komisar komesija legeon medecina oficer (diškrecija) (legion) (ovicir) privilegija prefelećija prevelegija prevelećija (privileđija) (privilegijum) privilegijski privilegirati rezidencija rezidovati lat. commissarius lat.

priveleđirski. cupressus kupres U osnovnom obliku i se čuva prema izvornom obliku iz grčkog jezika. pojavljuju se reči u kojima se i zamenjuje sa e. 4. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika sa promenom o/e. lat. ali mnogo češće usled sitnih promena samoglasnika29 (deškrecija. a u bočnom se javlja u prema obliku iz latinskog jezika. voluntarius fr. prefelećija.12. 4. prevelegija. apoteka apotekar oktopod ohtopod* grč. Ñκτ£ποδ-ος grč. κυπ£ρισσος. volontaire volentir (volontir) U osnovnom obliku reči koja je u srpski jezik ušla prema francuskom (Клајн–Шипка 2007: 266). i oni bi sami mogli da čine novu dubletnu grupu prema promeni o/a (ohtopod/ohtapod). volonter lat. a apotika i apotikar usled ranije navedene fonetske promene30. komesija.11.2. 179 . apothecarius grč. rezedencija.12. residencija). Oblik u kome je početni samoglasnik o zamenjen sa a balkanski je grecizam (Skok 1971: 15).10. ovicir. kiparis grč. Ñκτ£πους. dok se u prvom bočnom zamenjuje samoglasnikom e. ¢ποθ»κη. Ñκτ£ποδ-ος apateka apatekar aktapod ohtapod (apotika) (apotikar) U svim osnovnim oblicima samoglasnik o se čuva. koleba. Bočni oblici apateka i apatekar nastali su usled sitne samoglasničke promene. 4. 30 Vidi 4.9. U trećoj grupi nekoliko je bočnih oblika. prevelećirati. 29 Ивић 1991: 101. prevelećija. ¢ποθ»κη grč. medecina. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika sa promenom o/a. o u srednjem slogu se zadržava.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá vljaju druge fonetske (npr. lat. Ñκτ£πους. Do ove fonetske promene dolazi u rečima koje su u srpski ušle preko jezika prenosilaca. Dubletna grupa reči poreklom iz grčkog jezika sa promenom i/u.12. reze[de]nstvovati). dok su preostala dva bočna oblika nastala prema novogrčkom (kt > ht) (Skok 1971: 15).

ros marinus. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika sa promenom u/i. manufactus. 180 . a u bočnim oblicima (rosmarin. manufaktura lat.14.12. circostanza regolarni favola cirkumštancija 31 Marević 2000: 1857. srlat. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika sa promenom u/e. Dubletne grupe reči prema promeni u/o.12. košulja lat. venec.12. protocollum lat. casula košelja U osnovnom obliku čuva se suglasnik u. ital. rosmarino protokul rosmarin rozmarin U prvom osnovnom obliku čuva se o. dok je bočnom obliku došlo je do sitne promene suglasnika. dok je bočni oblik sa samoglasnikom i umesto u nastao prema bočnom obliku u latinskom jeziku (manifactura)31. prwtÒkol on l lat. 4. manifactura manifaktura U osnovnom obliku samoglasnik u se čuva. circumstantia. fabula. rozmarin) samoglasnik o se čuva prema italijanskom venecijanskom (Клајн–Шипка 2007: 1090) i nemačkom jeziku.15. 4.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4.12. regularis. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika sa promenom o/u. U osnovnom obliku druge grupe samoglasnik o zamenjen je samoglasnikom u. manufactura. regolare lat. 4. ital. protokol ruzmarin grč. ital. regularni fabula cirko[n]stanca lat.13. a u bočnom je završni samoglasnik o zamenjen samoglasnikom u. ital. favola lat.12.

Dubletne grupe reči u kojima se pojavljuje samoglasnik manje. predcesor. dok se u njihovim bočnim pojavljuje o prema oblicima iz italijanskog kao jezika prenosioca.13. ili kada su zabeležene sitnije pojave koje se tiču suglasnika i koje nisu vezane – ili nisu striktno vezane – za suglasničke grupe (Ивић 1991: 113). Kako se u reči audencija gubi samoglasnik i. recreatio audencija kupres predcesor rekracija regracija U bočnim oblicima audencija. mÒnarcoj mahina monaršeski .14. 4. i sam dubletni. kao što je učinjeno u osnovnom obliku audijencija. U osnovnom obliku kiparis samoglasnik a se čuva prema izvornoj reči. prefekt prejudicija lat. 4. praedecessor lat. audientia grč. praeiudicium profekt prijudicija U oba osnovna oblika navedeni prefiks izgovara se prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika (ae > e). lat. Poslednji dubletni par nastao je na isti način s tim što je oblik prema italijanskom kao prenosiocem. 4. audijencija kiparis predecesor rekreacija lat. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog jezika prema izgovoru suglasnika χ (h). 4. prema latinskom.12. Dubletne grupe reči poreklom iz latinskog jezika koje se grade prefiksom prae (Клајн 2002: 201). ali u obliku koji je u srpski ušao preko nemačkog. dok se u dubletnim oblicima javljaju samoglasnici o i i. naveden je kao bočni. κυπ£ρισσος.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá U osnovnim oblicima regularni i fabula čuva se samoglasnik u. cupressus lat.14. lat. a u bočnom se gubi prema obliku koji je u srpski ušao preko latinskog jezika kao prenosioca.16. rekracija i regracija samoglasnik se gubi usled sitne promene u srpskom jeziku. praefectus lat. a oblik cirkumštancija. nema potrebe za umetanjem suglasnika j između samoglasnika. mašina monarhski 181 grč. machina grč. naveden kao osnovni.1. Dubletne grupe koje su nastale usled promena koje se tiču suglasnika ili suglasničkih grupa usled uticaja jezika prenosilaca. mhcan».

. srlat. dva puta navodi reč komad i dva puta komat. Dubletna grupa prema reči poreklom iz grčkog jezika sa osnovom na -ντ (-nt) (Правопис 1960: 140). U odgovarajućim dubletnim osnovnim i bočnim oblicima izvorni suglasnik h se čuva. Dubletna grupa od reči poreklom iz grčkog jezika u kojoj se nalazi suglasnik τ (t).14. 4. „An isθena [. Put je bio dugačak. navodi Sučević (1914: 482). 32 Клајн–Шипка 2007: 743. kao i bočni monaršeski. Prvi bočni oblik je nastao prema klasičnom izgovoru i zadržao je izvorni oblik. upravo u vezi sa navedenom dubletnom grupom.2. a bočni su u srpski jezik ušli u obliku čiste osnove (Правопис 1960: 140). moschus moshus Osnovni oblici mašina grčkog je porekla. a prenosilaca nekoliko (grčki → latinski → francuski → nemački → srpski)32. drakon grč.14. Dositej.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá mošus lat. ali je u srpski jezik ušao preko nemačkog jezika kao prenosioca. δρ£κοντος drakont drakond Osnovni oblik zadržao je oblik prema nominativu izvorne reči. prema izgovoru suglasničke grupe ch. 182 . preuzete iz oblika navedenih reči u latinskom jeziku. a drugi je nastao prema novogrčkom izgovoru suglasničke grupe -ντ (Сучевић 1914: 482)33. 34 U Dositejevim delima Sučević primećuje nedoslednosti. gen.] ali odmah zatim d Antistene!” (Сучевић 1914: 482). 4. monarcha grč. δρ£κων. komm£ti(on) komat34 U bočnom obliku čuva se završno t prema starosrpskom obliku (Skok 1972: 131). Preko nemačkog u srpski je ušao i osnovni oblik mošus. komad ngrč. 33 Sučević u Dositejevim delima beleži i druge dublete ove vrste npr.. odnosno dublete i u vezi sa ovom fonetskom promenom.3. mÒscoj. a u osnovnom navedeni suglasnik zamenjen je suglasnikom d.

arrestum lat. fr.5. ex-quadra. lat. ital. instantia lat. arrestare lat.4. fabula. instrumentum lat. desperatus. attestari lat. gubernator. arrestare lat. attestatio lat. confiscatio arešt arištant areštanac arištancija areštovati ateštat ateštacija dešperat diškrecija dištrikt eškadra eškadron inšpektor inštancija inštrukcija inštrument inštrumentalni konškripcija konštitucija konfiškacija arištanac (arestovanje) arištovati (atestat) atištacija deškrecija 35 Клајн–Шипка 2007: 309. instructio lat. prema izgovoru suglasnika s ispred p. gouverneur35 lat. gubernium favola guverner guvernement guberner (gubernijum) U osnovnim oblicima zadržava se suglasnik b. Dubletne grupe reči uglavnom poreklom iz latinskog jezika. desperatio lat. šp. inspector lat.14. constitutio lat. favola lat. fabula (gubernator) gubernija lat. discretio lat. instrumentalis lat. U bočnim oblicima guverner i guvernement javlja se v jer je galicizam guverner nastao prema grčkom obliku reči (Клајн 1998: 78).14. arrestans lat. 4. arrestans lat. 183 . ex-quadra. districtum lat. lat. conscriptio lat. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika b u rečima poreklom iz latinskog jezika. t ili k (Правопис 1993: 226). dok se u bočnim zamenjuje suglasnikom v u onim rečima koje su preuzete iz italijanskog i francuskog jezika. Osnovni oblici gubernator i gubernija u srpski jezik stigli su preko ruskog jezika kao prenosioca (Клајн– Шипка 2007: 309). fr. arest arestant arestanac* arestiranje arestovati* atest atestacija desperat diskrecija distrikt eskadra eskadron inspektor instancija instrukcija instrument instrumentalni konskripcija konstitucija konfiskacija nlat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 4.

stipendium lat. correspondens lat. 4. correspondere grč. statio grč. speculans lat. 36 Latinski > italijanski > nemački > srpski (Клајн–Шипка 2007: 908). statutum lat. statua lat. specificatio lat. lat. koji je nastao na isti način kao i bočni oblici ostalih grupa u kojima je suglasnik s zamenjen suglasnikom š.6. stipendium lat.14. speculatio nlat. correspondentia lat. substantia lat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá korespondent korespondencija korespondirati mikroskop pašteta perspektiva respekt restauracija spekulant spekulacija specifikacija spiritualni statua statura statut stacija stil stipendija stipendijum* studirati supstancija hospital cirko[n]stanca lat. pastata lat. U bočnim pak oblicima suglasnik s ispred navedenih suglasnika prema nemačkom izgovoru prelazi u š. Izuzetak je osnovni oblik pašteta36. stilus lat. microscopium nlat. lat. σκοπšο. στÚλος. spiritualis lat. Dubletne grupe prema izgovoru suglasnika s u rečima koje su u srpski jezik ušle i preko mađarskog kao jezika prenosioca (Правопис 1993: 223). hospitalis lat. μικρÒς. circostanza korešpondent korešpondencija korešpondirati mikroškop pasteta peršpektiv rešpekt reštauracija špekulant špekulacija špecifikacija špiritualni štatua štatura štatutum štacija štil štipendija štipendijum študirati supštancija hošpital(lj) cirkumštancija (korispodent (korespodencija) (korispondencija) U osnovnim oblicima suglasnik s u navedenim suglasničkim grupama se ne menja. 184 . restauratio lat. statura lat. circumstantia. respectus lat. studere lat. perspectiva lat. ital.

14. notarius lat. lat. magistratus grč. lat.14. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika sa promenom z/c. izgovoru” (Skok 1971: 726). magister lat. σμ£ραγδος intereš37 notarijuš peršona šmaragd notaroš U svim osnovnim oblicima čuva se s prema izvornoj reči. magicus lat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá interes notarijus* persona smaragd lat. 185 . 4..8. magus. privilegiare (prevelegija) (privilegijum) (privelegijum) 37 „(h)intereš. generalis grč.. μ£γος. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika prema izgovoru suglasnika g ispred samoglasnika e ili i. originalis lat. λογικ». persona grč. privilegialis lat. dok se u jednom bočnom obliku. prema nemačkom kao jeziku prenosiocu navedeni suglasnik zamenjuje sa c. generalis lat. provizor lat. provisor provicur (provizer) (provizur) U osnovnom i u dva bočna oblicika s između samoglasnika izgovara se prema tradicionalnom latinskom izgovoru. interesse lat. pa i u reči smaragd. general generalni logika magister magistrat magičeski original privilegija lat. privilegium đeneral đeneralni lođika mađister mađistrat mađičeski oriđinal privileđija prevelećija prefelećija priveleđirski prevelećirati dženeral privilegijski privilegirati lat. s prema madž. sa ­š < lat. 4. koja je u srpski jezik ušla iz nemačkog jezika kao prenosioca (Клајн–Шипка 2007: 1150). μαγικÒς.7. logica lat. Među bočnim oblicima svake grupe redovno se pojavljuju reči koje su u srpski stigle iz mađarskog jezika kao prenosioca.

Ôstreon (dem. 186 . frula grč.10. i uticaji tuđih jezika zamutiše ga sasvim (Сучевић 1914: 473). da ne bude izvan kola slavenosrpskih pisaca.: 474). dok u bočnom obliku navedena promena nije izvršena.9. Ñstr…da) lat. možda. iz kojega je on neposredno crpao [. kao i danas što je. φλοι£ρι(ον). 4. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika u kojima u bočnim oblicima dolazi do asimilacije likvidnih konsonanata. klust»r lat.14. koji stiže iz turskog kao jezika prenosioca (Skok 1971: 559).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá U svim osnovnim oblicima suglasnik g ispred navedenih samoglasnika ostaje.14. Ивић 1998: 13).11.14. izvršena je metateza likvidnih konsonanata l i r (Skok 1971: 533). 4. familiaris kristir familijalni U prvoj grupi l se asimiluje sa r u reči grčkog porekla.. klistir familijarni grč. ngrč. 1972: 565 itd.) umesto g pojavljuje đ. Dubletna grupa reči poreklom iz grčkog jezika prema promeni likvidnih konsonanata. 4. φλογšρα. fluer flura U osnovnom obliku.] želja. koje je cenio. prema grčkom kao i prema tradicionalnim latinskom izgovoru tog suglasnika. ostriga rekreacija grč. u odnosu na oblik iz rumunskog jezika kao prenosioca (Skok 1971: 533.38 Uočljive su i varijante bočnih oblika sa suglasnikom ć umesto g (prevelećija. Među bočnim oblicima preovladavaju oblici u kojima se uglavnom prema italijanskom izgovoru (Skok 1971: 559. recreatio ostrika regracija (rekracija) 38 U vezi sa navedenom fonetskom promenom Sučević o Dositeju kaže i sledeće: „Dalmacija mu je bila vrelo života i čistog narodnog govora. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika prema promeni k/g.” Isto tako: „Iz talijanskog je opet jezika uzeo mnogo reči. Zabeležen je i jedan od bočnih oblika u kome se suglasnik g sa dž (dženeral).. koje su. prefelećija) kao i jedini bočni oblik prevelećirati. a u drugoj r sa l prema reči latinskog porekla. cirkulirale u živom narodnom govoru dalmatinskom” (ibid. rum.

kÚmba on l konpliment ninfa cinbula (komplament) U svim osnovnim oblicima suglasnik m se prema izvornom obliku reči čuva. 4. dok se među bočnim oblicima svake grupe pojavljuju i reči sa suglasnikom f usled sitnijih promena u srpskom ili pod uticajem nemačkog jezika kao prenosioca (npr. Dubletne grupe reči poreklom iz latinskog jezika sa promenom v/f. complementum.14.” 187 . 4. U bočnom obliku regracija izvršena je sitna promena suglasnika u srpskom jeziku. privilegium fakacija fioletovi prefelećija (prevelegija) (privileđija) (prevelećija) (privilegijum) (privelegijum) U svim osnovnim oblicima v se čuva.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Osnovni oblik ostriga sa g nastao je prema venecijanskom obliku ostrega.. satisfactio lat. officium. 4. a među bočnim svake grupe pojavljuju se i oblici sa suglasnikom n. fr. fioletovi prema nemačkom izgovoru reči koja je u taj jezik stigla preko italijanskog i francuskog) (Клајн–Шипка 2007: 262). fr.14. viola.12.39 oficir lat.. retko se zamenjuje sa v. officiarius. nimfa/ninfa prema italijanskom) (Клајн 1966: 434). Do ove promene došlo je usled sitnijih promena u srpskom jeziku (kompliment/konpliment) (Ивић 1991: 113). nÚmfh grč. ili prema oblicima iz jezika prenosilaca (npr. Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika sa promenom m/n. kompliment nimfa cimbala lat.13. fr. fundamentum ovicir satisfakcija fundament satisvakcija vundament 39 O ovoj promeni u Dositejevim delima Sučević (Сучевић 1914: 484) kaže: „Kons. lat. a bočni sa k prema italijanskom ostrica (Skok 1972: 573).14.14. srlat. gde mu je mesto. vacatio lat. Dubletne grupe reči poreklom iz latinskog jezika prema promeni f/v. officier lat. f nalazi se. compliment grč. vakacija violetov* privilegija lat.

publicirati publični publično republika republikanac lat. kojega „nije bilo u praslovenskim rečima.17. 4. dok je u bočnim navedeni suglasnik zamenjen suglasnikom v. 4.14. res publica lat.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Navedene grupe nastale su od reči poreklom iz latinskog jezika.] rečima sa f” (Ивић 1991: 103). pojavljuju oblici sa suglasnikom p. Dubletne grupe u kojima se suglasnik b usled asimilacije zamenjuje suglasnikom p. publicus lat. res publica lat. subtilitas subtilitet U bočnom obliku navedena glasovna promena. Dubletne grupe reči poreklom iz latinskog jezika u kojima se gubi suglasnik. koje sadrže suglasnik f. res publica lat. usled navedene glasovne promene. publicus lat. publicare lat.) navodi kao reč novijeg porekla.14. Bočni oblik ovicir Ivić (ibid. dok je taj suglasnik u osnovnom obliku zamenjen sa lj. punctum lat. U osnovnim oblicima suglasnik f se čuva.16. 4. dok se u bočnim oblicima svake grupe. nije izvršena. ali su međujezički dodiri stalno zasipali naš jezik [. 4.14. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika prema jednačenju po zvučnosti. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika sa promenom l/lj. suptilitet lat. početkom devetnaestog veka već dobro prilagođenu. nuncijus punkt republika republikanac republikanski lat.15.15. res publica uncijus punt respublik respuplika respublikanac respuplikanac respublikanski 188 . očekivana i kod reči stranog porekla (Правопис 1960: 136). nuntius lat. res publica puplicirati puplični puplično respuplika respuplikanac (respublikanac) U svim osnovnim oblicima suglasnik b se čuva.. cedulja lat.. schedula cidula U bočnom obliku se zadržava l prema izvornom obliku.

subtrahirati lat. u kojima su izvršene različite fonetske promene u odnosu na osnovni oblik. dubletne grupe reči u ovome radu podeljene su u 238 pojedinačnih grupa. lat. duplus grč. duplo komedija lat. 110. Prema fonetskim promenama. korespondent/ korispodent) ili prema oblicima iz jezika prenosilaca (npr. U osnovnom obliku komedijanka gubljenje suglasnika t sitna je promena u srpskom jeziku. prema italijanskom jeziku kao prenosiocu). 4. kao sitna pojava vezana za suglasnike. Dubletna grupa reči poreklom iz latinskog jezika prema stalnosti suglasnika h između samoglasnika. correspondens lat.1. κωμωδ…α lat. Pojedine grupe pojavljuju se dva ili više puta. 40 O nestalnosti suglasnika h vidi Ивић 1991: 108. dok se u bočnim oblicima čuva suglasnik s iz izvorne reči res.17. U bočnim oblicima ostalih dubletnih grupa dolazi do gubljenja suglasnika usled pojave sitnih promena u srpskom jeziku (npr. 5.16. kwmwd…a. budući da se u njima pojavljuje veći broj bočnih oblika. jer su nastali prema obliku iz francuskog jezika kao prenosioca.40 4. duplex. contentus lat. comoedia duplom komendija U bočnim oblicima. subtrahere subtrairati U osnovnom obliku h se čuva dok u bočnom ispada. zaključak 5. javlja se suglasnik više (Ивић 1991: 113). punkt/punt. Do gubljenja suglasnika (s) dolazi u svim osnovnim oblicima reči istog porekla (res publica). 189 . Dubletne grupe reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika u kojima se pojavljuje suglasnik više. correspondentia komedijantka konten korispodent (korešpondent) korespodencija (korešpondencija) (korispondencija) U osnovnim oblicima podjednak je broj reči sa gubljenjem suglasnika i bez njega.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá komedijanka kontent korespondent korespondencija grč.

5. philosophia: filozofija – filosofija [4. Pravci iz kojih su te reči ušle u srpski jezik različiti su te među osnovnim oblicima. nema potpune ujednačenosti (npr. Svi osnovni oblici grade se prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika. u kojima se pojavljuje suglasnik s između samoglasnika (npr.14.: grč.3])41. Značajan je broj dubletnih grupa reči poreklom iz grčkog jezika u kojima se pojavljuju i oblici. Najbrojnije među njima su dubletne grupe prema izgovoru suglasnika s u suglasničkim grupama reči poreklom iz latinskog jezika. Značajan je i broj dubletnih grupa prema izgovoru pojednih suglasnika. 190 . 41 Premda u ovome radu. ali su srpski ušle preko latinskog kao jezika prenosioca.10]). u čijim bočnim oblicima se navedeni suglasnik zamenjuje suglasnikom š. neću tumačiti kriterijume za određivanje osnovnog i bočnog/bočnih oblika u Građi. redovno bočni. grč.]. cithara: kitara – citara [4. ο„κονÒμος: ekonom – ikonom [4.14.1. originalis: original – oriđinal [4.8]). u rečima u kojima se javlja suglasnik h prema grčkom χ)42. Brojne i raznolike su dubletne grupe reči u kojima dolazi do promene pojedinih samoglasnika i suglasnika usled uticaja jezika prenosilaca. a lavirint kao bočni.1. character: karakter – harakter. kao i njihovo gubljenje ili umetanje. kao i u savremenom srpskom jeziku. ποιητ»ς. grč.4]. promene pojedinih samoglasnika i suglasnika koje su nastale preuzimanjem reči iz jezika prenosilaca i sitne promene samoglasnika i suglasnika u srpskom jeziku. kako sam u uvodu spomenula. poeta: poeta – piita [4. ¢λληγορ…α: alegorija – aligorija [4. Nastanak ovih dubletnih grupa uglavnom je vezan za uticaj latinskog jezika. respectus: respekt – rešpekt [4. ¥σβεστος: azbest – asvest.2. lat. nastali prema vizantijskom odnosno novogrčkom izgovoru pojedinih samoglasnika ili dvoglasnika (npr. ne mogu da izbegnem pitanje zašto je u dubletnoj grupi prema reči λαβÚρινθος kao osnovni oblik navedena reč labirint.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 5.2. lat.1]. lat. kao prenosioca.2. 2.2]). κιθ£ρα. potvrđuju i dubletne grupe reči prema izgovoru latinskog dvoglasnika au (npr. grč. Prema oblicima iz italijanskog jezika kao prenosioca uočljive su dubletne grupe u kojima se suglasnik g zamenjuje suglasnikocm đ (npr. lat.8]). grč.: hemija/karakter. prema oblicima iz nemačkog jezika kao prenosioca (npr. lat. haraktir [4. 42 Npr. φιλοσοφ…α. asbest [4. kao i u onima koje su poreklom iz grčkog jezika. Najbrojnije dubletne grupe prema izgovoru pojedinih suglasnika su one koje su u latinski jezik ušle iz grčkog jezika. poreklom iz grčkog jezika (npr. Kako pravac preuzimanja među klasičnim jezicima nije baš uvek bio jednosmeran (grčki > latinski). dvoglasnika ili suglasnika reči poreklom iz grčkog jezika i promene koje su nastale prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika u izvornim latinskim rečima. augustus: avgustni – augustni [4.1. grč.2. grč. χαρακτ»ρ.9. Fonetske promene u navedenim dubletnim grupama i podgrupama reči u najvećoj meri mogu se podeliti na dve osnovne grupe: 1.5]). lat. na evropske jezike (npr.1]). promene koje su nastale prema izmenjenom izgovoru samoglasnika. 5. lat.

lat.12]). veka uglavnom pokazuju stabilno stanje u pogledu završenosti procesa adaptacije”. kao i usled različitih načina pozajmljivanja u raznim vremenima. correspondens: korespondent – korispodent [4. ali i stilske izdiferenciranosti srpkog pisanog jezika u sedamnaestom i osamnaestom veku. nezanemarljiv broj reči koje se u Građi javljaju u jednoj ili više dubletnih varijanti.3. Ristić referiše na radove I. i 18. Ristić44 (Ристић 1996: 177) „kao posledica naporednog funkcionisanja norme nekog od oficijelnih književnih jezika: srpskoslovenskog. javlja suglasnik više (npr. prevodilaca.” U stvari. kraćeg ili dužeg. ovde grčkog i latinskog. i nestabilnosti jezičke norme koja se javlja.1.2. comoedia: komedija – komendija [4. u velikoj meri usled različitih fonetskih promena. m/n. grč.)” (Клајн 1998: 73). respuplika [4. Mladenovića i P.3. Sitne promene samoglasnika i suglasnika u srpskom jeziku u 17. 5. posledica je razvitka jezika i očekivanog. koji predstavlja 238 pojedinačnih dubletnih grupa sa jednim ili više bočnih oblika.17]). regracija [4.15]). U pojedinim dubletnim grupama pojavljuju se oblici i sa samoglasničkim i suglasničkim promenama (npr. fr.2. ali nemali broj dubletnih grupa potvrđuje da ne treba zanemariti kolebanja u oblicima reči nastalim usled zadržavanja jednog ili više stepena asimilacije istovremeno u upotrebi. 4.43 Takođe. Ristić (Ристић 1996a: 128) da „strane neslovenske reči tematskih grupa u srpskom jeziku 17. nego je zbirni rezultat mnogo pojedinačnih upotreba u govoru i pisanju prenosilaca (bilingvista. lat. lat.2.13]. novinara i dr. veku nisu neuobičajena pojava (Ивић 1991: 113) i veoma su raznolike. već svojim obimom sasvim dovoljan da se potvrdi da „pozajmljivanje reči nije jednokratan.2. perioda adaptacije.2.2. Mogu se složiti sa stavom S. usled sitne pojave vezane za suglasnike. Dubletne grupe sa umetanjem samoglasnika u rečima poreklom iz grčkog ili latinskog jezika u Građi nisu zabeležene.14. kwmwd…a. konpliment [i/a. lat. Tumačenje puteva pozajmljivanja i načina adaptacije u srpski jezik reči stranog porekla. recreatio: rekreacija – rekracija.12. res publica: republika – respublik. Grickat. lat. complementum. 5. grč.13]. kako navodi S. A. lat. i 18. compliment: kompliment – komplament. zasigurno nije jedini niti najvalidniji postupak. Ivića. ali je materijal. 191 .7.15]) ili prema obliku iz jezika prenosioca (npr.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 5. 44 S. ruskoslovenskog ili slavenosrpskog i norme narodnog jezika. a retke su i one u kojima se. Do gubljenja samoglasnika ili suglasnika dolazi usled sitnih promena u srpskom jeziku (npr. neponovljiv događaj. za obogaćivanje jezika i izbor i 43 Клајн 1967: 17. 4.2. koji se nalaze u spisku literature navedenog članka. putnika. doseljenika. na osnovu analize fonetskih promena dubletnih grupa reči u Građi. κυπ£ρισσος. cupressus: kupres – kiparis [4. 5.

kao što sam napomenula. 182. teškoće pri određivanju porekla neke strane reči ponekad postoje i one nastaju kada nije lako odrediti sve varijante lutanja tokom istorijskih epoha i zbog njihovih ponekad dvosmernih kretanja. ali i sitni činovnici i drugi austrijski službenici „koji su. bili prinuđeni da određene termine prevedu za potrebe širokih masa. volonter. kentaur/centaur). smatram da je i na osnovu analize fonetskih promena dubletnih grupa reči moguće potvrditi glavne pravce njihovog ulaska u srpski jezik. Paulom i njegovim. ili su stizale posredno. jer one [. i tako transkribovane. avgustni.] nisu razumevale jezik svojih naredbodavaca” (Грађа: V).45 ili o pokušajima da se umesto stvorenog izražajnog običaja uvedu oblici najbliži antičkom izgovoru. kao bilingvisti. najslikovitijih primera. pergament). metafisičeski). mađarska. preko jezika prenosilaca – uglavnom zapadnoevropskih jezika (npr.5. Reči poreklom iz grčkog jezika. I pored navedenih puteva ulaska stranih reči u srpski jezik i načina njihove adaptacije. ne treba prenebregnuti činjenicu da je „srpska duhovna inteligencija u 18. Budući da sam se u ovome radu bavila rečima poreklom iz grčkog i latinskog jezika. čime je moguće otežano razgraničenje jezika primaoca od jezika davaoca (Клајн 1998: 87). filozofija). u uvodu pomenutim. kulturno-istorijske i verske okolnosti doprinele su činjenici da i danas. i 18. filosofija). bilo da je reč o srpskom i hrvatskom uzusu (npr. kao i zbog pozajmljivanja raznim putevima i u razna vremena. jednostavno izrečenim. i u srpski jezik (npr. a neki od njih i u oblicima zabeleženim u Građi (npr. ali oni kao takvi „mogu predstavljati samo izdvojeni manir užih krugova. Najzad. 5. ali ne obrazac za ugled” (Правопис 1993: 179). ali i preciznim opisom ulaska strane reči u jezik koji je primalac. ulazile su u latinski jezik. pa i engleska dela” (Грађа: VI). ali i pod uticajem ruskog jezika i ruske crkve (npr. 45 Str. kraćim i neposrednijim putem ušle su u srpski jezik – posredstvom uticaja vizantijske kulture (npr. i ta činjenica predstavlja jedan od glavnih razloga što proces adaptacije tada nije mogao biti u potpunosti završen. predočila bih na nekoliko. grčka.4.. političke. 192 . italijanska.. Kolebanja u obliku reči stranog porekla usled činjenice da se nekoliko stepena asimilacije istovremeno održavaju u upotrebi. 5. Srpski kulturni prostor 17. veku čitala nemačka. prema mome mišljenju. veka. na neki način možemo reći da dubleti ove vrste i dalje postoje. čemu je posvećeno i poglavlje Pravopisa iz 1993. predstavlja upravo stecište i dodirnu tačku dvaju glavnih i maločas navedenih puteva. mnoge reči nastale u klasičnom grčkom jeziku. i na taj način potvrdila svoje slaganje sa H. pravoslavne crkve. sa kojega je sakupljen materijal za Građu. Sa druge strane.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá uvođenje neologizama najvažniju ulogu u navedenom periodu odigraće crkveni krugovi. Geografski položaj. francuska. mada je proces adaptacije odavno završen. fi­ lozofija/filosofija. muza/musa).

oblik u kome se uočava promena vokala (e/i) prema obliku iz jezika prenosioca. var. Primer za dubletnu grupu reči sa nekoliko zabeleženih oblika je i ona koja je nastala od grčke reči Ñκτ£πους (gen. odnosno i pre ulaska u srpski jezik. τζšσαρ).5.5. 5. javljaju se bočni oblici u kojima je primetna sitna promena samoglasnika (privilegija/prevelegija. ohtapod. i među putevima pozajmljivanja uočljiva je u dubletnoj grupi reči nastaloj prema reči ¼rως iz grčkog jezika. prema obliku privilegijum. 5.5. očigledno.5. ohtopod) prema osnovnom oktopod može se protumačiti lutanjima navedene reči tokom istorijskih epoha. kao i promena samoglasnika prema obliku iz jezika prenosioca (privilegija/privileđija). sitna promena i samoglasnika i suglasnika (privilegija/prevelećija. grč. Jedna od retkih dubletnih grupa u kojima se javljaju reči poreklom iz latinskog jezika. kao i korispo­ dent. 5. dok se među bočnim javlja oblik prema vizantijskom izgovoru (gubljenje h i prelazak ē u i). iz potrebe da objasnim fonetske promene.2. nastao prema obliku iz jezika prenosioca. kao i primarna i sekundarna adapatcija. kako sam već napomenula. Dubletnu grupu reči prema latinskom correspondens čine osnovni oblik ko­ respondent i bočni korešpondent. što se tumači. Raznolikost među dubletnim oblicima te. kao sitna promena u srpskom jeziku. prema izvornom obliku.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 5. 193 . τζα‹σαρ. a u poslednjem (gheroj) čuva se suglasnik h. κα‹σαρ. koje sam u ovome radu navela kao osnovne. Osnovni oblik privilegija prilagođen je srpskom tradicionalnom izrazu sa završetkom -ija ženskog roda (Правопис 1993: 176). ali i da izostavim one morfološke.5. privilegija/pri­ velegijum). prefelećija). ali je došlo i do gubljenja suglasnika n. ali prema obliku iz grčkog jezika (i vizantijskog grčkog) kao prenosioca jeste ona koja je nastala od imena rimskog imperatora Cezara (Caesar) i ona u očekivanom obliku prema tradicionalnom izgovoru latinskog jezika u Građi nije zabeležena (cesar/kesar. Prema navedenim oblicima. nastala je od reči privilegium.5. u kome se zadržava izvorni završetak uz morfonološku promenu i + u → iju (Правопис 1960: 133). će­ sar prema lat.1. Jedna od grupa reči sa najvećim brojem dubletnih oblika. Sledeći bočni oblik (geroj) nastao je prema obliku iz jezika prenosioca. Osnovni oblik nastao je prema antičkom izgovoru grčkog jezika kao i prema obliku iz latinskog jezika (heros). a veći broj bočnih oblika (aktapod.3. među kojima se može uočiti i put od modela do replike.4. caesar. 5. ali se ispred njega našao i suglasnik g prema maločas navedenom obliku iz jezika prenosioca. Ñκτ£ποδ-ος).

Клајн. 7. Beograd 1988. mnoge osobenosti Vojvodine sa kraja 17. Beograd 1996. poneki bočni oblik iz Građe i dalje koristi. Ристић. Marević. Иван Услови за асимилацију страних речи. ----. veka prepoznatljive su i danas jer je ta pokrajina Republike Srbije zadržala karakteristike multietničke. literatura 1. multikulturne i multikonfesionalne sredine. том IV). I–II. i tokom 18. Београд 1996. (на корпусу „Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду”. ЗМС за филологију и лингвистику. Нови Сад 1991. I том – Велимира Михајловића). Српски језик 1–2. 41/1. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. Стана Неке карактеристике стране лексике у језику предвуковског времена (на корпу­ су „Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду”. ----. Немачко­српскохрватски речник. Latinsko­hrvatski enciklopedijski rječnik. Павле. Павле. Преглед историје српског језика (Целокупна дела Павла Ивића. Italijansko­srpski rečnik. Велики речник страних речи и израза.6. том VIII). ----. Научни састанак слависта у Вукове дане. a ponekad i veći broj bočnih oblika. Јован. Правопис српскога језика. Ивић. израдила правописна комисија. Jozo. Београд 1996а.46 svedoče o mnogim bilingvalnim kontaktima jednoga naroda na jednoj specifičnoj teritoriji. Ивић. Сремски Карловци. Врсте романизама у савременом српскохрватском језику и путеви њиховог доласка. Kraus-Srebrić. ----. Takođe.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 5. приредили Митар Пешикан. ----. 2. I том – Велимира Михајловића). Правопис српскохрватскога књижевног језика. Јован Јерковић. Нови Сад 1998. Нови Сад 1993. Клајн. Иван. 6. 9. Прилози граматици српскога језика 1. bez obzira na to što je proces adaptacije reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika odavno završen. Страна реч – шта је то?. Филозофски факултет Никшић. Нови Сад – Загреб 1960. 25/2. Сремски Карловци. Rečnik srpskohrvatsko­grčki i grčko­srpskohrvatski. Нови Сад 1967. A razlog za to uglavnom nije nedovoljna obrazovanost nego brojno bilingvalno stanovništvo i bliski kontakt srpskog življa sa predstavnicima nacionalnih manjina koje i danas žive u Vojvodini. Београд 1959. 433–443. 3. Филолошки факултет Београд. a samim tim i multilingvalnost. 5. Београд. za čiji nastanak su brojni i uglavnom opravdani razlozi u ovome radu već navedeni. Анали Филолошког факултета. Нови Сад 2007. Мато Пижурица. 69–89. Београд 1966. 177–186. Маркирани типови стране лексике у језику предвуковског времена. Velika Gorica – Zagreb 2000. 8. Eva. Zastupljenost dubletnih grupa reči u Građi. 4. 10. О Вуку Караџићу (Целокупна дела Павла Ивића. свеска 6. 46 Među bočnim oblicima u Građi sigurno se našao i poneki koji je nastao iz nehata – usled greške pri pisanju ili prepisivanju. 118–131. Кангрга. 194 . i stoga ne deluje iznenađujuće činjenica da se. Милан Шипка. 7–24. Нови Сад 1998. Zoran Gačić.Творба речи у савременом српском језику (Слагање и префиксација).

једанаесто. linguistic borrowing. Сремски Карловци 1991. in a specific moment and in a specific territory. Београд 1989. Serbsko-horvatsko-ruskiй slovarь. Senc. Савремени српскохрватски језик. Београд 1980.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 11. receiver language. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Stanić. Лексикон страних речи и израза. II том. 473–528. I том. 17. klajn. Љубомир Поповић. допуњено издање. Београд 2008. Stjepan. Beograd 1989. phonetic analysis of word doublets originating from Greek and latin in materials for the dictionary of foreign words before vuk i-ii by velimir mihajlovic (part ii) summarY: the second part of this paper deals with the phonetic analysis of doublet word forms originating from the Greek and latin languages in mihajlovic’s book “Gradja”. drugo izdanje. I. Jezičko pravopisni savetnik. Milija. Михаило. Tolstoй. 16. Нови Сад 1967–1976. primary and secondary adaptation. Стевановић. skok. Damnjan Moračić. Grčko­hrvatski rječnik. 13. Вујаклија. but as an additive result of the use of various forms in various degrees of assimilation. the analyzed material is fertile and substantial. 18. РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика. Petar. пето издање. Moskva 1958. there are numerous phonetic changes that can be noticed and used to explain the processes of primary and secondary adaptation. у: Научни радови професора Карловачке гимназије. Милан. I–IV. 14. Београд 1959–2006. Живојин. Skok. Језик у делима Доситеја Обрадовића (1914). прерађено издање. Станојчић. САНУ (до XVII тома). and is another example of how the linguistic borrowing cannot be considered as a one-time and completed process. I–IV. as well as that the degree of the word adaptation can be followed both in its stable and unstable forms. РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика. 12. Zagreb 1971–1974. 19. треће.com 195 . ljudmilapendelj@gmail. Граматика српског језика. Сучевић. 20. Zagreb 1910 (reprint 1998). Милан. Tolstoй: I. ivic. keY Words: transmission language. 15.

m i l o v a n o v i ć 1 9 6 .s e r b ia . 2 2 5 s t r a n a : 196 . 2 1 3 .f o t o s a š a 1 9 5 . s a s a @ a t s . c o m 2 2 4 . 1 9 7 .

197 .

198 .

199 .

sremska kamenica. ključne reči: konstantin brankuzi. kao i motive njegovih skulptura. tako im pridajući nove vrednosti. minhena i bazela. februar 1876 – 16. čime se svrstava među najznačajnije autore Pariske škole. mart 1957) veći deo opusa ostvaruje u Francuskoj. pored učešća na izložbama u francuskoj. tako da je jednim delom svog rada uticao i na stvaralaštvo američkih vajara 200 . sprijateljio se sa umetnicima koji su takođe došli iz drugih zemalja. pariska škola. stvarao je skulpture stilizovanih i asocijativnih oblika. izlagao je i u rumuniji. u sjedinjenim državama. život u parizu. 19. na suprotnostima rumunske nacionalne umetnosti i vajarskih kultura antičkih i egzotičnih zemalja i visokosofisticirane moderne umetnosti. skulptura. svoju umetničku zaostavštinu zaveštao je narodu francuske. novi sad akademija klasičnog slikarstva univerziteta educons. tekst treba da prikaže proces umetničkog formiranja i teme i ideje u stvaralaštvu konstantina brankuzija kroz različite momente u njegovom životu: vezu sa rumunijom.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 730. vajar Konstantin Brankuzi (Constantin Brâncuşi. i u njemu je od skulptura pravio posebne postavke koje je zatim fotografisao često menjajući osvetljenje. minhenu i veneciji. Rođen u Rumuniji. samostalno je izlagao četiri puta. srbija konstantin brankuzi: let božanskog mašiniste saŽetak: konstantin brankuzi jedan je od najvećih svetskih i rumunskih vajara dvadesetog veka. Veoma se rano uključio u avangardna strujanja koja su prevazišla evropsko tlo.071:929 brankuzi k. podjednaku pažnju posvećujući postamentima koje je smatrao sastavnim delom celine. uglavnom u kamenu. izložbe u njujorku i drugim američkim gradovima. godine stigao je u pariz i tamo proveo ostatak života. drvetu i uglačanoj bronzi. kao i u njujorku i čikagu. između 1914. formiran u duhu pariske škole. atelje je pretvorio u svojevrstan izložbeni prostor. pošto je u rumuniji stekao umetničko obrazovanje u akademskom duhu. kratkotrajnu etapu stvaranja vezanu za indiju. uključivši se u umetnički život pariza. jasna jovanov spomen-zbirka pavla beljanskog. gde su mnogi kolekcionari želeli da imaju njegove skulpture. i 1926. za ideal je sebi postavio dosezanje suštine oblika. 1904. modernizam. preko beča.

u Hobici kod grada Targu Žijua u Olteniji. biste Jona Georgesku-Gorjana (1902) i generala dr Karola Davile (1903. čiji je opus počivao na akademskim osnovama.com/history/constantin-brancusi-themontparnasse-saint). može se reći da se na osnovu onih sačuvanih teško naslućuje radikalnost budućeg Brankuzijevog stvaranja.com/history/constantin-brancusi-the-montparnasse-saint/). koju pohađa do 1902. koji je završio 1897. ali ipak otvoren prema naznakama impresionizma i pod Rodenovim uticajem. Upravo tu je prvi put prikazao svoje umeće kada je za opkladu od komada drveta napravio violinu. „Svaki dan bih napravio drugu figuru. Ipak. Najranije skulpture Konstantina Brankuzija pripadaju upravo periodu njegovog školovanja u Krajovi i Bukureštu. Carol Davila). Prvu finansijsku potporu dobio je upravo zato što je. Sam autor je uništio veći broj ranih radova. godine. godine započeo umetničko školovanje u Umetničko-zanatskoj školi u Krajovi (Partsch 2002: 247–249). U septembru 1898. godine pokušao je da obezbedi egzistenciju kao pomoćnik bojadžije. Ovaj 201 . Umetničko nasleđe i aktuelna umetnost koje je Konstantin Brankuzi mogao da upozna u Bukureštu. godine. Geist 1965: 20). bukureŠt. gde uči da vaja i kleše u dr vetu i gde njegov talenat vrlo brzo biva zapažen. U avgustu 1895. potvrdili su izbor konačnog opredeljenja – postaće vajar. i dalje Privučen svetlostima grada. kada je uradio i bistu osnivača škole George Hitua (Gheorghe Chitu) (http://socyberty. Još jedno od retkih sačuvanih dela iz ranog perioda. kao što ih je i kasnije uništavao. krajova.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá s početka dvadesetog veka. Tako je stekao i pr vog mecenu i 1893. O tome svedoči jedna studija karaktera. Laokontova gla­ va). zatim pomoćnik prodavca u bakalnici i konačno sluga u krčmi. upisuje se u Nacionalnu školu lepih umetnosti u Bukureštu. 1884. samo da bih je uveče uništio” – a sve u cilju ispitivanja sopstvenih mogućnosti i ogledanja u različitim materijalima (Brezianu. u svojim skulpturama je pokazao upravo ono što se i očekivalo: savladanu veštinu i vernost originalu. Ovo rano iskustvo učiniće da u njegovom budućem radu klesanje i rezbarenje uvek imaju prednost nad modelovanjem u glini. kao i nekoliko kopija (Vitelius. nastalo pod rukovodstvom profesora anatomije Dimitrija Gerote (Dimitrie Gerota). Poreklom iz siromašne seoske porodice. predstavlja écorché – majstorski izvedenu figuru čoveka kome je koža uklonjena kako bi se jasno videli mišići i krvni sudovi. godine upisao se na specijalni kurs za izradu dr vene skulpture. Nakon izvesnih izmena. što otežava svaku raspravu o njima. odgovarajući zahtevima sredine i vremena. Neposredno po završetku školovanja nastaće prve upečatljive skulpture. kopija biste generala Davile postavljena je 1912. naučio da vaja u duhu akademske umetnosti. Kao učenik Jona Georgeskua (Ion Georgescu) i Vladimira Hegela (Vladimir Hegel). zanimanje za drvorezbarstvo pokazao je još 1883. kao pastir na obroncima Karpata. godine ispred Vojne bolnice u Bukureštu (http://socyberty. kao i privrženost ovog umetnika elementima arhaične i folklorne tradicije. Odrastao u ruralnom i arhaičnom planinskom okruženju. Rođen je 1876. sam Brankuzi kao umetnička ličnost formirao se u neobičnom spoju tradicionalnog drvorezbara i visokosofisticiranog modernog umetnika (Lucie-Smith 2009: 95).

Haim Sutin (Chaim Soutine). Bio sam nesrećan. Nisam više mogao da izdržim u njegovoj blizini. radio je najrazličitije poslove. Sledeća stanica na njegovom putu bio je Minhen. ostavši bez novca. Fernan Leže (Fernand Leger). Među njima je Poljubac. „Nemoj da poklekneš!”. u kojem je nakratko već boravio 1902. putovanje produžio pešice. Da bi sebi omogućio nastavak studija u Nacionalnoj visokoj školi lepih umetnosti. Nesvesno sam kopirao. radi kao Rob!” (Lucie-Smith 2009: 95). Bile su to moje najteže godine. Kao redovan izlagač. godine.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá anatomski model bio je izložen u rumunskom Ateneumu 1903. saradnja se završila uz još jednu poslovicu: „U senci velikog drveta ne raste ništa” (Arnason 2008: 152). Geist 1965: 22). ali sam uviđao da pravim kopije. „Ne plaši se. kao i njegovo buduće delo. pojavljuje se i na salonima 1907. godine prijavio je tri skulpture za Jesenji salon. U ateljeu Antonina Mersijea (Antonin Mercié) mogao je da proširi znanja o realizaciji monumentalnih spomeničkih celina herojske sadržine i o predstavljanju alegorijskih i mitoloških figura. na grobu mlade Ruskinje koja je izvršila samoubistvo zbog nesrećne ljubavi – delo u kom su koncentrisana buduća autorova interesovanja (Partsch 2002: 247). Ubrzo prihvata Rodenov poziv da ga kao njegov pomoćnik prati u Meudon. „Svaki dan bih uradio po jednu skulpturu u Rodenovom maniru. Usledile su i prve narudžbine. nakon odlaska iz Rumunije. Odlučan da uspe. skulptura otkriva prve napore mladog umetnika da prodre do suštine. Anri Ruso Carinik (Henri le douanier Rousseau). Takođe mu je otkupljen prvi rad za Umetnički muzej u Bukureštu. 1906. Geist 1965: 17). privuklo je pažnju Ogista Rodena (Auguste Rodin). kako je sebe prikazao Gistav Kurbe (Gustav Courbet) na slici Dobar dan. koji je bio u žiriju. ali nijedan od ovih gradova u mladom vajaru gladnom novih iskustava nije probudio želju da u njemu i ostane. umesto da se zadrži na spoljašnjosti (Brezianu. kao i kroz Bazel. Na preporuku profesora Mersijea. Na tom putu je prošao i kroz Beč. godine u Pariz. godine na Monparnasu. i 1909. uglavnom nadgrobnih spomenika. Konačno. nalaženja sopstvenog puta” (Brezianu. gospodine Kurbe. Već u ovoj fazi Brankuzijeva ličnost. Mada predstavlja samo anatomsku studiju. nalik na večitog lutalicu. pariz Stigavši 1904. Sve što sam radio ličilo je na njega. godine. naređuj kao Kralj. mada sam mu bio drag. Ovo putovanje je značajno i zbog poznanstva sa američkim fotografom i slikarom poreklom iz Luksemburga Edvardom Štajhenom (Edward Steichen). uključujući pevanje u horu i posluživanje u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi. godine. „Stvaraj kao Bog. dobijaju prizvuk arhetipskog: iz Minhena je. Konstantin Brankuzi zauvek postaje njegov stanovnik. Prepoznajući ga kao jednog od svojih. na zidove svog prvog ateljea okačio je natpise: „Ne zaboravi da si umetnik!”. godine traganja. Njegovo prvo izlaganje. seljaci su mu usput sve vreme pružali pomoć (Lucie-Smith 2009: 95). poput drevnih putujućih umetnika – sa rancem na leđima i štapom u ruci. postavljen 1910. uspećeš!”. kao logičan cilj većine mladih umetnika iz okruženja. Brankuzi nalazi atelje u ulici Monparnas i stiče prijatelje među umetnicima kao što su: Amedeo Modiljani (Amedeo Modigliani). Nakon izlaganja na Salonu nacionalnog Društva lepih 202 .

Naredne.artchive. gde upoznaje vajara Henrija Godijea-Brzesku (Henri Gaudier-Brzeska). godine u Modernoj galeriji. Kao predstavnik Rumunije. Poznanstvo sa mladom mađarskom slikarkom Margit Poganj (Pogány Margit) rezultiraće nizom skulptura za koje mu je pozirala. a u Brumerovoj gale203 . a 1912. sada u galeriji Džozefa Brumera (Joseph Brummer). Brankuzi izlaže na Internacionalnoj izložbi u Kunsthali u Minhenu. I dalje stanovnik ulice Monparnas. Brankuzija će ovaj rano preminuli vajar uputiti ka daljoj stilizaciji i pročišćenju oblika. godine dobio spor. i njenim portretom kao jednim od najpoznatijih Brankuzijevih portreta uopšte. Izložba. Kao redovan izlagač pojavljuje se iste godine na Salonu nezavisnih. godine u vrtu na imanju Edvarda Štajhena u Vulanžisu. godine i na Salonu u Bukureštu. U vezi sa ovom izložbom ostaće zapamćen sukob sa američkom carinom koja Brankuzijeve metalne skulpture nije tretirala kao umetnička dela. ali je zato njegov nastup u Brumerovoj galeriji dobio dodatni publicitet. učestvuje na Salonu odbačenih u Londonu. prva figura u drvetu inspirisana afričkom skulpturom (Hohl 2002: 961). gde vajar upoznaje svog budućeg velikog kolekcionara Džona Kvina (John Quinn). Krajem septembra 1922. godine. a Brankuzi će tokom vremena u Americi steći još nekoliko mecena. Kvin i Volter Arensberg (Walter Arensberg) otkupiće nekoliko skulptura i sa druge samostalne izložbe održane u Njujorku 1916. treći put će izlagati samostalno u Njujorku u Galeriji „Vildenštajn” (1922). Ista izložba je naredne godine prikazana u Art klubu u Čikagu. Na pariskom Salonu nezavisnih prikazaće prvu iz ciklusa skulptura La Maïastra. Filipo Tomazo Marineti (Filippo Tommaso Marinetti). Nakon tužbe. sa pet skulptura učestvuje na Međunarodnoj izložbi modernih umetnika u Njujorku. Anri Matis (Henri Matisse) i Pablo Pikaso (Pablo Picasso). Takođe. značajna je prekretnica: nastaje Prvi korak. Tada će se roditi ideja o postavljanju Beskrajnog stuba u Central parku u Njujorku. autor je tek 1928. Uslediće i mnogi drugi nastupi u Americi: sa dvadeset jednom skulpturom učestvovaće na Izložbi savremene francuske umetnosti u Galeriji skulptura u Njujorku (1922). godine prirediće još jednu izložbu u Njujorku. koji će inspirisati režisera Kena Rasela (Ken Russel) da snimi film „Okrutni Mesija” (1972). 1914. kritičar Šarl Moris (Charles Maurice) u Mercure de France-u izdvaja ga ispred ostalih pripadnika njegove generacije. poznatijoj pod nazivom Armori šou (http://www. pomogla je učvršćivanju Brankuzijeve reputacije u Americi i pojavi pokrovitelja koji su doprineli poboljšanju umetnikove finansijske situacije i stvaranju novih poznanstava. amerika Godina 1913. već kao industrijski proizvod koji podleže visokoj carinskoj stopi. koja se najčešće pominje u kontekstu slike Marsela Dišana (Marcel Duchamp) Akt koji silazi niz stepenice. među 1500 slika. Konačno. Konstantin Brankuzi i Edvard Štajhen izlažu u Photo­Secession Gallery Alfreda Štiglica (Galerija 291). Njegovu manju verziju isklesanu od drveta topole Brankuzi će postaviti 1926. skulptura i predmeta primenjene umetnosti i među 300 evropskih i američkih autora. U krug njegovih prijatelja ušli su Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire).com/artchive/B/ brancusi).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá umetnosti (1908). nedaleko od Pariza. evropa. preselio je atelje u broj 47.

suštinski nikad nije prekinuo snažnu vezu s tradicijom rodnog kraja. a realizovana kao jedino svedočanstvo o celokupnoj zamisli. dok lični doprinos u drvetu sugeriše poseban utisak duhovnog jedinstva. kao i evociranje spiritualnog. skulpture i unutrašnjeg uređenja. u Usnuloj muzi. Godinu dana pre nego što će Brankuzi dobiti spor u Americi. koje je maharadža ranije otkupio od Brankuzija. U unutrašnjosti. Geist 1965: 24). Kao deo kompleksa bila je predviđena monumentalna skulptura od hrastovine Kralj kraljeva (1938). Kralj kraljeva se može shvatiti kao Brankuzijev pokušaj pretakanja moći istočnjačke religije u vajarsku formu. kao i na izložbi Umetnost našeg doba u Muzeju moderne umetnosti u Čikagu (1939). indija Slava koju je Konstantin Brankuzi uživao u Americi donela mu je 1931. već se do jednostavnosti dolazi spontano. kao i 1937.fr). do koje bi se dolazilo kroz tunel. U tom smislu. godine.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá riji Brankuzi ponovo izlaže 1933. zidovi bi bili ukrašeni freskama ptica. Brankuzi je tvrdio kako „jednostavnost ne predstavlja kraj umetnosti. žiri im je tom prilikom dodelio prvu nagradu (Brezianu. godine. godine definitivno napušta ideju o tom projektu. jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Mada je već tada Francuska postala njegova druga domovina.fr). u Indiju prvi put putuje 1936. samo sa otvorom na krovu. Treba napomenuti da umetnikov sukob sa američkom carinom nije bio jedini nesporazum te vrste. namenjena za enterijer hrama. I tada. Specifičnost ove skulpture leži u činjenici da sam rad u drvetu rezultira jedinstvenim primerkom: radovi u kamenu ili metalu prikazuju arhetipske forme. I njegov pr vobitni naziv je bio Duh Bude. Učestvuje i na izložbama Kubizam i apstraktna umetnost u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. rumunija Rado izražavajući svoja uverenja na poslovičan način. hram je ostao samo u planovima. približavanjem suštini stvari” (http://www. svetlost bi se odbijala o površinu vode u bazenu.centrepompidou. što mu daje značaj imajući u vidu da je Brankuzi preko tekstova tibetanskog filozofa Milarepe bio upoznat sa budizmom (Rid 1966: 79). i sam Brankuzi 1938. godine. Taj utisak je izbijao iz Brankuzijevog ponašanja. 1927. tri njegove skulpture jedva su prošle rumunsku carinu i u poslednjem trenutku su stigle da budu izložene na izložbi Salonul Oficial Romin. godine. kada je Brankuzi ponovo u Indiji zbog početka gradnje. maharadža. Samu ideju skulptor je izrazio još 1906. kao što su ptice u letu ili usnula lica. načina 204 . nije živeo tamo već u Sjedinjenim Državama. koju je te godine izlagao u Bukureštu (Rid 1966: 80). godine i narudžbinu maharadže Ješvantrao Hokara II od Indora za gradnju Hrama iskupljenja (Arnason 2008: 154). Pošto je maharadža u međuvremenu odustao od gradnje. Radeći na projektu. Ovako koncipirano zdanje predstavljalo bi oličenje osnovnih Brankuzijevih stvaralačkih principa: idealizaciju estetske forme kroz integraciju arhitekture. kada je prikazao Stub od nerđajućeg čelika u obliku oblakodera (http://www. Unutra bi se nalazile i tri figure Pti­ ce u prostoru.centrepompidou. Hram je bio zamišljen kao prostorija bez prozora.

zapravo su učvršćeni metalnom šinom koja se proteže kroz unutrašnjost skulpture i nanizani su na nju poput perli na ogrlici (Hohl 2002: 994). godine. Ova ideja bila je jasnija u trenutku njegove gradnje. Stub crpi energiju iz zemlje. kada se većim delom nalaze usred parka. a potom i 1924. varirati tokom vremena u različitim materijalima i različitim dimenzijama. sklonost ka klesanju i drvorezbarenju i često posezanje za citatima arhitektonskih ukrasa i drugih elemenata rumunske tradicije prisutna je u njegovim skulpturama tokom celokupnog stvaralačkog opusa. potiče od davnašnje Brankuzijeve zamisli o Stubu poljupca i Hramu ljubavi. sa egipatskim obeliskom između. sačinjen od 15 celovitih i dve polovine modula. i 1938. Motiv poljupca. Na snimcima iz njegovog ateljea. Brankuzi je u njegovoj blizini postavio i monumentalnu trijumfalnu kapiju. poput mitskih šumskih bića sa obronaka Karpata. u Targu Žijuu dobio svoj najmonumentalniji oblik (Georgescu-Gorjan 2011). nalik na mesto okupljanja divova – izvorno bezimen kompleks danas je poznat pod nazivom Sto tišine. Postavljen kao deo kompleksa realizovanog između 1936. godine (http://www.fr). Kapija se nalazi između Stuba i masivnog okruglog kamenog stola okruženog s dvanaest kompaktnih kamenih stolica. godine. od koje linija trijumfa vodi Jelisejskim poljima do Tiljerijskog parka. prilikom putovanja u Rumuniju 1921. koji je konačno podignut 1938. slično kao i druge motive. naročito u poznim godinama života. stub predstavlja narudžbinu Arecije Tataresku (Aretia Tâtârescu). pa je u skladu s tim i dobila ime Kapija poljupca. godine. Konstantin Brankuzi je izveo svoj pr vi Beskrajni stub. Prijatelje je obično zabavljao izvodeći rumunsku muziku i pripremajući im specijalitete nacionalne kuhinje (Klüver. zastupao je Rumuniju na Bijenalu u Veneciji. skulpturu koju će. Brankuzi je u svako doba pokazivao spremnost da Rumuniju predstavlja van njenih granica: na već pomenutoj izložbi u Minhenu 1913. rođena je ideja o podizanju spomenika u znak sećanja na otpor nemačkom okupatoru u Prvom svetskom ratu 1916. Sa tlom umesto postamenta i jednostavnim apstraktnim oblikom modula koji se ponavljaju. kamenu konstrukciju na kojoj je ponovljen simplifikovani motiv Poljupca. Martin 1989: 106–107). Takođe. kada su tri zdanja dominirala ogromnom praznom površinom. nalazi se nekoliko verzija ove skulpture. nego u naše vreme. godine. u slučaju kompleksa u Targu Žijuu komponovan je u du205 . Stub je visok preko 29 metara. Ovu skulpturu on sam je nazivao i Sećanje bez kraja. ali ga suštinski ne prati: njegovi elementi od čelika obloženog mesingom. kao i na Štajhenovoj fotografiji iz 1926. ali je princip ponavljanja simplifikovanog oblika u Beskrajnom stubu. Nekoliko godina pre ovog putovanja.centrepompidou. predsednice Nacionalne lige žena Gorja i supruge tadašnjeg predsednika Vlade i kasnijeg ambasadora Rumunije u Parizu. Samim izgledom evocira i konstruktivistički način razmišljanja.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá izražavanja koji je evocirao arhetipsku leksiku folklornog nasleđa. koji je bezbroj puta ponavljan u različitim skulpturama i reljefima. Konačno. Pošto je podignut. Odevao se jednostavno. godine. U međuvremenu. godine. Kao što se ovaj motiv ranije prilagođavao prilici i stilskim zahtevima svog dela. 1918. Kao model za ovaj kompleks poslužila je Trijumfalna kapija u Parizu. iste godine kada je na Tiljerijskom salonu u Parizu izlagao Pticu u prostoru. i svojom visinom ukazuje na teoretsku mogućnost protezanja u beskonačnost.

Internacionalnoj izložbi u Minhenu. kompleks u Targu Žijuu je tokom druge polovine dvadesetog veka prepušten propadanju. galvanizaciji ili patiniranju. s velikom pažnjom i originalnošću počeo je da izrađuje postamente za svoje skulpture. Venecijanskom bijenalu. U svojevrsnoj modernosti koju je osvojio nije bilo prostora za avangardna razmišljanja. Teodorom Paladijem (Theodor Pallady). a zatim izloženom poliranju. smatrajući ih podjednako važnim kao i same figure koje nose. Pikasom i Gijomom Apolinerom. Blizak odnos s Modiljanijem. kao što su činili drugi vajari. da bi bio obnovljen i restauriran tek 2004. Uvek u društvu avangardnih. „Postoje 206 . ne prepuštajući to pomoćnicima. i samostalno u Sjedinjenim Državama. utoliko veću što je sam klesao. Eženom Joneskuom (Eugène Ionesco). afričkom tradicionalnom plastikom. poput drveta ili različitih vrsta kamena. Kamij Klodel (Camille Claudelle) i drugih umetnika s kojima se sretao tokom prvih godina boravka u Parizu. Muza. Na pariskim salonima. a prijateljske veze je održavao i sa rumunskim umetnicima i intelektualcima koji su živeli u Parizu: Georgeom Eneskuom (George Enescu).ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá hu umetnosti totalitarnog režima povezanog s fašističkom ideologijom. Erikom Satijem (Erik Satie). oblikovali su Brankuzijev izraz prethodno utvrđen uticajima Ogista Rodena. Adolfa fon Hildenbranta (Adolf von Hildenbrandt). Zahvaljujući fotografijama koje je tokom izrade elemenata i postavljanja stuba u Targu Žijuu snimao glavni inženjer projekta Stefan Georgesku-Gorjan (Ştefan Georgesku-Gorjan). izložbama savremene i avangardne umetnosti.) i potom je nastavio da crpi njihove mogućnosti. godine (Poljubac. naročito metalu. Sam Brankuzi je govorio kako za njega proces umetničkog stvaranja predstavlja odlučnu borbu sa materijom. Upravo zbog toga. Emilom Sioranom (Emil Cioran). livenom. Ezrom Paundom (Ezra Pound). Manom Rejem (Man Ray). Polom Selanom (Paul Celan) i drugima.. Tome je doprineo poseban odnos autora prema materijalu u kojem je radio – bilo da ga je uzimao direktno iz prirode. Dolaskom u Pariz i integracijom u najavangardnije umetničke krugove. Salonu u Bukureštu. ili se radilo o obrađenim sirovinama.. Tristanom Carom (Tristan Tzara). oko 1920. nije teško steći predstavu o grandioznosti Brankuzijeve vizije i složenosti celokupnog poduhvata (Georgescu-Gorjan 2011). vladajućeg u to vreme u Rumuniji (Hohl 2002: 1020–1021). Takođe. i značajnim za njihovu umetničku prezentaciju. Većinu svojih tema izabrao je između 1909. susret sa skulpturama Anrija Matisa (Henri Matisse). njegov odnos prema suštini umetničke interpretacije doživeo je radikalne promene. Ptica. Celokupan Brankuzijev vajarski opus sastoji se iz nekoliko tematskih celina u okviru kojih su nastajale varijacije u različitim dimenzijama i materijalima i različitom odnosu prema prostoru. delima umetnosti Dalekog istoka i egipatske civilizacije. samom svojom pojavom njegove skulpture su izvršile presudan uticaj na veliki broj savremenih skulptora. mada su mu ona bila i te kako poznata. godine. i 1925. Beskrajni stub. godine. motiv i ideja u skulpturi konstantina brankuzija Umetničko školovanje Konstantin Brankuzi je započeo na akademskim osnovama (Arnason 2008: 150). Petlovi. Isamom Nogučijem (Isama Noguchi). sprijateljio se sa Marselom Dišanom (Marcel Duchamp).

zaokupljen novim mogućnostima fotografije. beskrajnom linijom. ono što oni smatraju apstrakcijom zapravo predstavlja vrhunski realizam. Njegova zaostavština (oko 1. Brankuzi. ne više promenljiv.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá idioti koji moje delo smatraju apstraktnim. boŽanski maŠinista U specijalnom broju magazina Camera Work./Constantin%20Brancusi). Brankuziju nije predstavljao samo radni prostor. unutarnjom realnošću stvari. „Sivi zidovi male galerije uvek su prepuni. godine prvobitnom prostoru dodao je još četiri nova. Potpuno posvećen stvaranju. Kroz dimenziju stalne promene postavki skulptura i drugih predmeta u ateljeu. Pikaso mistični realista. drvenim nameštajem sopstvene izrade i materijalom za buduće skulpture. I ovaj. vajar je od najranijih dana sopstveno stvaralaštvo i život podredio jedinstvenom konceptu. U potrazi za suštinom.com/. džinovski umetnički poduhvat.. ma i najmanje pomeranje unutar sučeljenih objekata. početkom treće decenije dvadesetog veka. i Man Rej. Nikad nisam razočaran. Celokupan prostor ateljea bio je artikulisan oko „hibridnih”. kada mu je Man Rej demonstrirao različite mogućnosti fotografskog izraza i pomogao mu da u ateljeu postavi i opremi mračnu komoru. ona dobija na značaju od 1921. postigao je neprekidnu transformaciju sopstvenih ostvarenja i omogućio im novi život. Iz tog vremena su fotografije Brankuzija sa psom Polardom. fotografijom. promenljivih grupa predmeta koje je Brankuzi aranžirao poput monumentalne dišanovske scenografije (Marcoci. Bezzola 2010: 96–112). iskazivao je svoja zapažanja skulpturom. godine Brankuzi je zakupio atelje u ulici Impasse Ronsin 8. privučen progresivnom stvaralačkom klimom. dok je Brankuzi božanski mašinista (Klein 2009: 42). Mada naklonjeni stvaranju u različitim medijima. a ne izgled” (www. Realna je ideja. ali i avangardnih ideja 207 . suština stvari. činjenica da je neprekidno bio okružen svojim skulpturama samo je jedan njegov segment. Naime. koji je klesao mermerne blokove i drvene trupce. do 1941.” Sezan je za njega naturalista. bili su privučeni apstrakcijom kao jednom od aktuelnih mogućnosti modernog izraza. Batchen. Brankuzi i Man Rej su se upoznali nekoliko godina kasnije. ubrzo pošto se poznati američki umetnik preselio u Pariz. na fotografijama. 1916.aidanharticons. kao i prethodni ateljei.. već i dom u kome je živeo. Ovakav način samocitata otvara široko polje mogućnosti za tumačenje Brankuzijevog dela. kao i izjavama poput prethodne. Ispunjen dovršenim i nedovršenim skulpturama. koje su zapravo svedoci početka prijateljstva dvojice umetnika i još jednog zametka koji će tokom godina kod Brankuzija prerasti u svojevrstan umetnički koncept. Man Rej nije propustio da se osvrne na umetnike koji su izlagali u čuvenoj njujorškoj galeriji. Prilikom svake posete dočekuje me nešto novo.500 snimaka) govori nam o nekoj vrsti vizuelnog dnevnika koji beleži svako. Fotografsko beleženje ovih aranžmana govori da ih Brankuzi nije pravio samo „za svoje oči”. posvećenom Alfredu Štiglicu i njegovoj foto-galeriji naslovljenoj Šta je 29?. istovremeno ukazujući na visok nivo njegovog razumevanja savremenih modernističkih. Mada je Brankuzi svoj interes za fotografiju iskazao mnogo ranije. atelje je za Brankuzija sam po sebi predstavljao umetničko delo.

godine. Sa druge strane. godine u Njujorku na izložbi Armori šou. Njegovo prisustvo u pojedinim aranžmanima doprinosi celovitosti ovih fotografija kao konceptualnih tvorevina u onom smislu u kome je samocitatnost artikulisana u okvirima postmodernističke poetike. univerzalne i vanvremenske karakteristike ljudskog lica u njegovom elementarnom obliku. zastupljena naročito između 1906. Postaje očigledno da svrstavanje ovog portreta među skulpture izložene na izložbi Armori šou nije slučajno: pored Gospođice Poganj u belom mermeru (Arnason 2008: 151). portret mlade mađarske studentkinje slikarstva prepoznaje se kao vanvremenska ikona avangardnog modernizma dvadesetog veka. svođenja glave na ovoidnu formu i markiranja elementarnih detalja. realizovana u poliranoj bronzi. Brankuzi je u Njujorku izložio i Usnulu muzu. U kasnijoj verziji (1919. očiju. Mada u bliskim prijateljskim vezama sa mnogim fotografima. kao stvaralac samih skulptura. Poslednji portret baronice Frašon nastao je 1912. uglačani mermer lica izranja iz grubo obrađene osnove (Piper 2005: 394). u Rodenovom maniru. godine. nalik je na blistavo jaje sa dva ogromna bademasta oblika na mestu očiju i nagoveštajem nosa. usmeravajući snop reflektora na određenu tačku savršeno uglačane metalne skulpture. koja je Brankuziju prvobitno pozirala za (nikad realizovani) klasični portret (1908/9). Brankuzi je insistirao na autobiografskom karakteru ovih zapisa. što unekoliko anticipira još jedan portret nastao te godine – Gospođica Poganj. proizvoljno usmeravajući fokus. ili menjajući tačku posmatranja zavisno od efekta koji je želeo da postigne. pokazuje autorovu nameru da isključi svako lično osećanje u odnosu na model i da prikaže suštinske. kose. Takođe. U obliku jajeta. Više od svih drugih ženskih likova. godine. kao i jednu od verzija Danaje – u sva tri lika dosledno je sproveden proces apstrahovanja. Preteča je Usnula muza iz 1906. kao i kod 208 . 1931) i te naznake su nestale i ostao je samo jajoliki oblik koji se oslanja na ruke sklopljene kao u molitvi. muze i lica Jedan od omiljenih Brankuzijevih motiva je ženska glava. Sav utisak koji ova skulptura treba da pruži koncentrisan je u ovalnom obliku glave. Usnula muza izvorno predstavlja portret baronice Frašon (Frachon). Prvi put prikazan publici 1913. Već skulptura iz 1910. ovakvom primenom fotografije otvorio je sasvim novi. često prikazivana kao samostalan ovoidni oblik odvojen od tela. takođe u belom mermeru.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá od kojih se u svojim izjavama ograđivao. naglašeno egzaktan put ka reevaluaciji moderne skulpture kao i skulptoralne modernosti. ušiju i usana. Uprkos izuzetnom osećaju glatkoće koji emanira sa usana. godine: jajoliko lice oslanja se na ruku. Tek naznačene crte lica u poznom portretu baronice Frašon. čuda stvaranja. postizao je da joj se obrisi gube i da se i sama pretvori u odblesak svetla. on ne potiče od ruke umetnika već izbija iz samog materijala. već je ona promovisana senzitivnošću pročišćenog vizuelnog jezika. U Brankuzijevom slučaju detalj i ne predstavlja faktor reprezentacije. Snimajući pojedinačne skulpture ili pomenute aranžmane. kao i tipičan cilj potrage za suštinom stvari. fluidnih linija i krajnje ogoljena. umetnik je našao simbol porekla života. i 1912. često je svesno kršio osnovna pravila fotografije. na kojoj. idealno zaobljenom i zgusnutom.

U osnovi kubična forma. Jedna od njih je sposobnost da sjedini razdvo209 . a produžava se na vrat i oval glave. menjajući utisak različitom fakturom kamene površine i stepenom geometrizacije. predstavljaju deo jedinstvenog oblika koji započinje s rukama. a bademaste oči prikazane iz profila i spojene u jedno. godine Konstantin Brankuzi je uradio 29 ptica. Stepen apstrahovanja često je zavisio i od namene skulpture. Naime. ptice Između 1910. autentičnim jezikom čije poimanje realnosti nema dodirnih tačaka sa predmetom ugledanja. Brankuzi namerno prenaglašava različite delove lica kako bi ostvario sliku suštine – duhovnog stanja samog modela. smrt. Poljubac je prvobitno nastao kao nadgrobni spomenik (1907) koji evocira nesrećnu ljubav – predstavu dvoje ljudi večno sjedinjenih u kamenu. formalno distanciran od evropskih tradicija. Ostali oblici – ruke i lučna linija ivice kose – stapaju se sa kamenom. koji u isto vreme (1907/8) realizuje na platnu i Gustav Klimt (Gustav Klimt). inspirisana je predanjima iz autorovog rodnog kraja (Sidney Geist 1968: 113–114). Prva iz serije. a ženu od muškarca razlikuju zaobljene grudi i kosa koja pada niz leđa. Molitve. Prva verzija ovog portreta bila je isklesana u belom mermeru. bez dualizma muško/žensko. poljubac Mada je saradnja sa Ogistom Rodenom trajala izuzetno kratko. Motiv. čime donekle menja i njegove poetičke vrednosti: od arhetipskog.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Gospođice Poganj. Takođe. Prevashodni interes za ženski lik. ovo insistiranje na ženskom principu. prepoznaje se kao privrženost jedinstvenom tematskom krugu – stvaranje. vajar je ponovio nebrojeno puta. La Maïastra predstavlja božansku pticu iz rumunskog nacionalnog predanja. primenjen u sklopu Kapije poljupca u Targu Žijuu. jedinstvena u autentičnosti materijala i zapanjujućem hibridnom spoju ljudskog i animalnog. život. One istovremeno pokazuju kako Brankuzi svoju poetiku iskazuje novim. koje parafraziraju čuvene Rodenove motive (Arnason 2008: 152). kao i dosledno poistovećivanje glave s motivom jajeta. Brankuzi poseže za platonovskim mitom o androginu – dva pola jednog bića koje su bogovi razdvojili i koji od tada žude da ponovo postanu jedno (Пајин 2007: 60). koja poseduje magijske moći. tako da ovaj motiv. otkriva evociranje prapočetaka magijskog/ umetničkog kroz Brankuzijevu privrženost arhetipskom modelu boginje majke. deluju kiklopski zastrašujuće. preko asocijativnog do same granice apstrakcije. kao i na različitim verzijama stubova. La Maïastra (1910–1912). koji nalazimo u skulpturama kao što je Torzo mladića (1924). U vizuelnom ključu primitivističkih totema. i 1944. stiče se utisak kako je rivalstvo sa velikim francuskim vajarom bilo za Brankuzija svojevrsna pokretačka snaga. Prenebregavajući realističko predstavljanje. prerasta u dekorativni znak art dekoa (Hohl 2002: 980). Mi­ slioca ili Poljupca. tokom narednih godina nastaće skulpture poput rane Zaspale muze. vertikalno je podeljena linijom razdvajanja dvaju tela. Ovo svođenje oblika ukazuje na uticaj nadolazećeg kubizma. rođenje. kao i primitivističkih skulptura Andrea Derena (André Derain) i Pola Gogena (Paul Gaugin).

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá jene ljubavnike. Do udvajanja značenja i preobražaja oblika dolazilo je i usled promena u svetlosnim odnosima i ritmovima. zbog koje se Zevs pretvorio u labuda kako bi je osvojio. Među Brankuzijevim pticama. nije doživela da se multiplikuje u serijalu već je njena jedina replika u bronzi. Težina kamenog bloka i sirova rustičnost ljubavnog para „prizemljuju” skulpturu ptice iz čijih zaobljenih grudi izviruje vrat koji stremi prema nebu. otkriva svojevrsni dualizam magijskog arhetipa i moderne realnosti. čiji vrat ima falusni oblik. U bronzanoj verziji Ptice. u rumunskoj transkripciji Brankuš. Postavljena na trostruko postolje – tanku ploču od blistavog nikla koja počiva na manjoj i većoj kocki od dve vrste crnog kamena – ona mit o Ledi. nalik na indijanski totem. Jeretički spreman da krši sva pravila koja su 1 Constantin Brâncuşi. Pre svakog razmatranja problem nastaje već kod imena: rođen u Rumuniji kao Konstantin Brankuš1. i stoga je i u ovom tekstu njegovo prezime tako transkribovano. apliciranim kako bi se. Serija ptica. Nastala sredinom treće decenije dvadesetog veka (1926). dok telo ima ženske atribute..aidanharticons.com/. da „uhvati” suštinu leta. ona počiva na svojevrsnom postolju – zagrljeni par drži kameni blok na koji je postavljena La Maïastra. neumoljivo i konačno. čija blistavo polirana površina izmiče definiciji oka. Ptica i žena. „pofrancuženo” ovo prezime glasi Bran-KU-ZI. ostvarena po mermernom modelu. Paganin u tehnopolisu Konstantin Brankuzi i danas ne prestaje da zbunjuje mnogobrojnim vidovima sopstvene spoljašnje realnosti. Izvedena u belom mermeru. muški i ženski princip. tako da je nemoguće odrediti hijerarhiju pojedinačnih segmenata. figura nazvana Leda ima posebno značenje (Bazen 1976: 429). budući da je više od pet decenija života stvarao u Francuskoj. postavljena na reflektujuću metalnu površinu. Ovom serijom skulptura Brankuzi se približio uverenju Gastona Bašlara (Gaston Bachelard) da je „telo ptice sačinjeno od vazduha koji ga okružuje. a njen život čini pokret koji pobeđuje” (www. ovde su spojeni jedinstvenim pokretom. nastala na temeljima bajke. pokret se transformiše naviše: materija. iskazuje samo predstavom labuda. gde je oblik skulpture u većoj meri determinisan motivom leta. 210 . Pod različitim osvetljenjima u ateljeu./ Constantin%20Brancusi). ovaj postament. fotografskim zapisom ovekovečilo izmenjeno stanje. Tokom čitavog života Brankuzi je nastojao da se otisne od sveta stvorenja. ostala u umetnikovom ateljeu. Na taj način su figura i njeno postolje čvrsto sjedinjeni. svetlost i oblik istovremeno su jedinstveni i nestalni. kao i u uglovima posmatranja. kao simbola dosezanja spiritualnog. predstavlja autentično oličenje Brankuzijevih traganja i njegovog odnosa prema svetu. Takođe. Radi se o ptici čije se telo povezuje sa hibridnim identitetom između muškog i ženskog. a manje izgledom same ptice. Motiv je tokom vremena prerastao u sofisticirani oblik Ptice u prostoru. Prva verzija ove skulpture takođe predstavlja jedan od prvih autorovih pokušaja da oblikuje mesto figure u prostoru (Arnason 2008: 153). Leda iskazuje mnogoznačne suprotnosti i preobražava se u svojevrsno svetlosno prisustvo.. u svetskoj istoriji umetnosti poznatiji je kao Brankuzi.

ona je predskazala kasnije napore ovog vajara da otkrije suštinu. Noseći u srcu običaje i legende rodnog kraja. bila izložena u rumunskom Ateneumu. gde su kolekcionari moderne umetnosti s nestrpljenjem očekivali njegove samostalne nastupe. Okruženje njujorških oblakodera verovatno je doživljavao kao oličenje sna o sopstvenom modernom ateljeu. koja je sugerisala brzinu i neograničen uzlet. Brankuzijeva umetnička ličnost formirana je kao neobična mešavina tradicionalnog drvodelje i veoma prefinjenog modernog umetnika. rođen u Rumuniji (Hobica. klesanim kapitelima Klinija. Ovo je jedno od tri dela koja su bila izložena na Jesenjem salonu 1906. koja je 1903. Rumunija. u ateljeu umetnika Antonina Mersija. u Parizu se priključio tada najavangardnijoj grupi umetnika koja je živela u La Ruche na Monmartru. zbog čega će Pol Moran (Paul Moran) izjaviti kako je Brankuzi „bio više umetnik nego Parižanin i manje Parižanin od Rumuna” (Golubović 1967: 14). iste godine kada je umro Brankuzi (16. koji su obeležavali let raketa i ’osvajanje vasione’ ” (Пајин 2007: 62). mart 1957) većinu svojih umetničkih dela stvorio je u Francuskoj. Kine. lansiran je prvi veštački satelit Sputnjik (4. čime je postao jedan od najznačajnijih umetnika Pariske škole. nastao pod tutorstvom njegovog profesora anatomije Dimitrija Žerote. Brankuzi je 1907. U Parizu je studirao na Visokoj nacionalnoj školi lepih umetnosti. čime je otpočela vasionska era. Geist 1965: 24). Studije je započeo u Umetničko-zanatskoj školi u Krajovi (1894–1898). Tokom studija osvojio je brojne nagrade. Francuska. ako ne i više bio slavan u Americi. Dok je odrastao u ruralnoj. Rumunska tradicija ostaje jedna od njegovih prvih inspiracija (Грујић 2002). oktobra 1957). u zemljinu orbitu. Jedan od njegovih najranijih radova. Veoma rano se uključio u avangardni pokret koji je delovao i van evropskih granica. pa je njegova umetnost uticala na američke vajare početkom 20. umesto da samo podražava spoljašnji izgled. nedugo pre velike umetničke selidbe na Monparnas. 19. a zatim je. odlivenu pomoću gipsanog kalupa. Više od pola veka posle njegove smrti. Tako su Brankuzijeve ptice svojom formom. Sačuvana je samo jedna skulptura iz 1905. posebno skulpturi Šartra. nije krio poštovanje prema gotičkim katedralama. monumentalnosti skulpture drevnog Egipta. marta 1957). veka. postale simbolom ove ere. tako da mišići ostanu izloženi). predstavlja majstorski izrađenu anatomsku studiju (statuu čoveka kome je uklonjena koža. ili nepoznatim vajarima Afrike. posle čega je upisao Nacionalnu školu lepih umetnosti u Bukureštu (1898–1902). sa malom stipendijom. konstantin brankuzi: let boŽanskoG maŠiniste Vajar Konstantin Brankuzi.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá vajari poštovali od antike do njegovog vremena. „Sticajem okolnosti. prošavši Beč. mogli bismo reći da je u punom smislu bio građanin sveta – jedan od prvih evropskih umetnika koji je podjednako. šumu beskrajnih stubova sa kojih će se njegove ptice otiskivati u bezgranični univerzum. tj. februar 1876 – Pariz. Minhen i Bazel. 1903. gde je stigao 1904. 211 . peške krenuo na putovanje u Pariz. Zove se Ponos i predstavlja glavu mlade devojke u bronzi. 16. Indije. Tibeta i Turkestana (Brezianu. arhaičnoj planinskoj oblasti. jer je čovek prvi put uspeo da lansira neko te-lo u vasionu. Iako je u pitanju samo anatomska studija. a u tom duhu su bili i kasniji spomenici.

Oko 1920. Održao je samostalne izložbe u Njujorku 1914. Gospođa Pogani (1913). Brankuzi je većinu svojih vajarskih motiva definisao između 1909. Već je tada bio uočljiv njegov apstraktni stil koji naglašava jasne geometrijske linije. Gijom Apoliner. umetnosti Dalekog istoka i avangardnih pokreta iz 1920-ih. da bi potom nastavio da ih razvija u brojnim varijacijama. verujući da fotografija o njima može da kaže više nego reči.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá kratko radio kao asistent Ogista Rodena. egipatske i afričke skulpture. Sprijateljio se sa mnogim istaknutim savremenicima. Pod uticajem Andrea Derena počeo je da se interesuje za afričku skulpturu. i 1925. Brankuzi je 1952. dobio je porudžbinu da u Indiji sagradi hram za meditaciju za Maharadžu od Indora. u Muzeju „Solomon R. spomenik sa temom Prvog svetskog rata. Posle 1906. Marsel Dišan. Ptica u svemiru (1919) i Stub beskonačnosti. poznat i kao Beskonačni stub (1938). U skladu sa njegovim testamentom i poslednjom voljom. 212 . 1916 i 1926. Zahvaljujući svojoj svetskoj slavi. počeo je da pravi pijedestale za svoje skulpture. poznatoj kao Armori šou. Prometej (1911). Sto tišine. Pošto je 1921. Haim Sutin. Novorođenče (1915). 1933. U mestu Targu Žijuu. nastavio je da izlaže na Salonu. kao što su Amedeo Modiljani. dovršio je 1938. Konstantin Brankuzi studirao je sa akademski orijentisanim vajarima. kao i na brojnim drugim važnim grupnim izložbama moderne umetnosti u Njujorku i Čikagu. U SAD je 1913. ali to nikada nije realizovano. Među njegovim najpoznatijim delima su Uspavana muza (1908). Rezbario ih je u drvetu ili kamenu. Fernan Leže. Pablo Pikaso. učestvovao na Međunarodnoj izložbi moderne umetnosti u Njujorku. Tristan Cara i drugi. Brankuzi je svoju vajarsku karijeru u Parizu započeo skulpturom Poljubac. Anri Ruso Carinik. 1955. Uglavnom je fotografisao različite postavke svojih skulptura u ateljeu. Gugenhajm” u Njujorku. zaustavili nemačku invaziju. upoznao Mena Reja. a imao je i druge grupne izložbe u Parizu. održana je prva Brankuzijeva muzejska retrospektivna izložba. Na inicijativu Džejmsa Džonsona Svinija. koje postižu ravnotežu oblika svojstvenih njegovim materijalima i simboličkih aluzija prikazivačke umetnosti. gde je proveo veći deo detinjstva. Poljubac (1908). Brankuzi je počeo da se bavi fotografijom. Brankuzijev atelje u ulici Impas Ronsin i ceo njegov sadržaj zaveštani su francuskom narodu (1956). ali je svoj stil razvio pod uticajem rumunske tradicionalne narodne umetnosti. nadgrobnim spomenikom na groblju Monparnas. ili ih je odlivao i pažljivo polirao. Filipo Tomazo Marineti. a zatim je nastavio da razvija samostalnu karijeru. dobio francusko državljanstvo. smatrajući da su oni podjednako bitni delovi celine. Kapija poljubaca i Beskrajni stub nastali su u čast hrabre žrtve rumunskih civila koji su 1916.

10. Georgescu-Gorjan. Piper. Rid.com/artchive/B/brancusi. Sajtografija http://www. Sorana. “Constantin Brancusi”. Julie. Geist. Istoria unui simbol naţional (Târgu-Jiu: Centrul Municipal de Culturá „Constantin Bráncuşi“. 2010). (Köln: Taschen. 1 (Autumn. 2010). Adaptation and Imitation of Tribal Art”.fr/education/ressources/ENS-brancusi/ENS-brancusi. 66. 3. 14. 96-112. Herbert. 7. ----. 107–8. 8. Roxana. Sidney. 12. Reinhold. 395. XIII. Aidan. Official Sculpture Under the Dictators”. Златна греда.html Hart. „Лет и савршенство”. april 2007. 2008). 20.. (Köln: Taschen. Milan. Sidney. 394. Константин Бранкуш (1876–1957). Lucie-Smith. Душан. 11. Constantin Brancusi: His spiritual roots. ----. 14. “Brancusi: The Kiss. Golubović. Arnason. 16. 79–82. Art Journal. Bazen. Publishers. 183­ 9 to today (New york: The Museum of Modern Art. 6. Billy i Martin. David. (Köln: Taschen./Constantin%20Brancusi) http://www. „Konstantin Brankuši”.” U: The Ilustrated History of Art (London: Bounty Books.centrepompidou. Драгиша. “Abstarction and Figuration. U: О уметности и уметницима (Врњачка бања: Ауторско издање. 1989). 1965).artchive. 994. H. Klüver. (Београд: Народни музеј. „Запис о Бранкушу”. Vol. 429. Hohl.aidanharticons. Вера. 5. Tobia. 1021. The „Higher Sculpture”. Bezzola. 9. „Permanence and Avantgarde. Brezianu. Istorija Moderne umetnosti (Beograd: Orion art. 95-98. 979-981. Brancusi: A Study of the Sculpture (New york: Grossman. Susana. 2011). (Köln: Taschen. 2010). Mason. Обрадовић. U: Sculpture From An­ tiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval). 2002).. Istorija moderne skulpture (Beograd: Izdavački zavod „Jugoslavija”). (ww.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá literatura 1. 13. 113-14. H. 15–25. “Sculpture Conquers Space. Barbu i Geist. 2002). Batchen. 2002). The original copy: photography of sculpture. U: Sculpture From Antiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval). Klein. 1968). god. Partsch. 1976). 961. 2002). 1910. Geoffrey. Polja. 2002). 17. 25. Kikis Paris: Artists and Lovers (New york: Hary N. Marcoci. 2009). 15. No. Alias Man Ray (New york: The yewish Museum. Godina VII. Edward. “A New Technique: The Assemblage. U: Sculpture From Antiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval). Jahrhundert I (Stuttgart: Prilipp Reclam. Monuments of New Era”. 2005). 2009).com/history/constantin-brancusi-the-montparnasse-saint 213 . Istorija svetske skulpture (Beograd: Vuk Karadžić. 2. br. Abrams Inc. U: Sculpture From Antiquity to the Present Day (edited by Georges Duby and Jean Luc-Laval).com/. 60–63. 4. Пајин. Žermen. ----. The Beginnings of Brancusi. jul–avgust 1967.htm http://socyberty. br. U: Lives of the Great Modern Artists (London: Thames&Hudson. Грујић.

jovanov@gmail. munich and venice. sculpture. He left his artistic legacy to the people of france. finally arriving to paris in 1904. themes and ideas in the creative work of constantin brancusi through various moments of his life: his connection to romania. munich and basel. as well as new York and chicago. as well as on the contrasts between romanian national art and the sculptural cultures of the antiquity and exotic lands and highly sophisticated modern art. he became friends with artists who also came from other countries. which he then photographed often changing the lighting and thus giving them new values. which he considered integral parts of the whole. in the usa. formed in the spirit of the school of paris. He created sculptures of stylized and associative shapes mostly in stone. his exhibitions in new York and other american cities. dedicating the same attention to the pedestals. transforming his studio into a unique exhibition space. school of paris. where numerous collectors wanted his sculptures. the goal of the text is to present the process of the artistic formation. modernism.com 214 . his works were exhibited in romania. taking part in the paris art scene. as well as the motives of his sculptures. after having received his academic education in arts in romania he went to vienna. he made special arrangements of his sculptures. he held four independent exhibitions between 1914 and 1926. he defined his ideal goal as reaching the essence of the shape. besides participating in exhibitions in france.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá constantin brancusi: flight of the divine machinist summarY: constantin brancusi was one of the greatest 20th century sculptors in romania and the whole world. wood and polished bronze. keY Words: constantin brancusi. jasna. where he spent the rest of his life. his life in paris. the short phase of india-related creative work.

215 .

srbija interkulturalna teologija: problem hrišćanskog identiteta i savremena misiologija saŽetak: polazeći od osnovnih pitanja i metoda interkulturalne teologije. evangelizacija. već realnost koju živimo. evangelizacije i dijakonije. što se neminovno odražava i na oblast religijskog. hrišćanski identitet. identitet. pitanja su na koje želimo da damo potencijalne odgovore. i savremene misiologije. takođe. razumevanju i novoj filozofiji multikulturalnosti. verski ekstremizam. nije protivna dogmatici 216 . savremena misiologija. bioetika. interkulturalna teologija ne predstavlja samo oblik postliberalnog bogoslovskog diskursa.72 sergej beuk centar za istraživanje religije. novi sad dom omladine beograda. odnosno sa pripadnicima drugih religija i kultura. otvorena teologija ima šansu da ostavi traga u društvima koja teže dijalogu. u psihološkom. pogotovu van uobičajnog evropskog konteksta. sociološkom i religijskom smislu. interkulturalna teologija. ključne reči: interkulturalnost. tehničko-tehnološka akceleracija. čije su esencijalne paradigme donekle izmenjene u odnosu na klasično razumevanje pozicije verujućih u društvu. ekološka kriza.7 udc 27:316. tranzicija. nisu samo puki pojmovi. politike i društva. Globalizacija. Poslednjih decenija svedoci smo promene paradigmi u svim socijalnim aspektima. autor pokušava da prikaže organsku vezu između problema hrišćanskog identiteta.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 316. već eklisijalnu potrebu za približavanjem vernika u različitosti. tako razumljena. koje sve više komuniciraju sa interkulturalnom stvarnošću. U ovom trenutku čini se da je interkulturalna teologija neminovnost i pravi način komunikacije među bogoslovima i vernicima. dijakonija. Koliko se rečeno odnosi na savremenu teologiju i kakva je misiološka budućnost crkve. Ona nije u suprotnosti sa sistematskom teologijom.

koji nema direktne veze sa njihovim kulturnim identitetima. već predlaže. sasvim je jasno da interkulturalnost postaje nezaobilazan termin u životu crkava i verskih zajednica. percepcija i perspektiva u okviru teoloških promišljanja1. onom koja ne nameće. To ne znači da je interkulturalna teologija. kulturne antropologije. automatski. kao i da je za teologiju neophodno da izađe iz samo akademskog statusa i da sintetiše različite hrišćanske tradicije bez obzira na vreme i mesto nastanka. samo ako je interkulturalna. i kolektivitet crkve i individualne slobode. ukoliko želi da svoje postojanje opravda i osigura. nego nov metod. sociologije religije. antidogmatska.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá ili postojećoj liturgijskoj praksi. često nedovoljno shvaćenih identiteta. Ona mora biti koheziona. već ih kontekstualizuje i dopunjuje prenoseći određenu poruku. ekumenske teologije i savremene misiologije2. ma u kom delu sveta postojale. metod ostvarivanja dijaloga ne-zapadnih oblika hrišćanstva i već postojećih bogoslovskih obrazaca. kao i intelektualno i eklisijalno markantno utemeljena: „Istinski univerzalna i ekumenska teologija mora biti interkulturalna. dakle. već je ona metodska celina per se. kao i ekspanziju kontekstualne teologije. Afrike i Latinske Amerike na discipline fundametalne i sistematske teologije. ukoliko želi da ostane na temeljima Reči i Otkrivenja. u kojima multikulturalizam i teološki pluralizam postaju socijalno-kulturna potreba. može u potpunosti poistovetiti sa ekumenskom teologijom. koja otvara različita spekulativna polja u okvirima već postojećih teorijskih disciplina: 1 Vidi: Friedli 1987. Drugi jeste migraciona eksplozija koju vidimo u Evropi i Severnoj Americi. ravnopravno tretirajući razlike među hrišćanima. U ovom trenutku možemo detektovati dva razloga za njeno pojavljivanje: prvi je uticaj teologa Azije. 2 Vidi: Cartledge 2011. mora sažimati i tradiciju i savremenost. 3 Hollenweger 1986: 28. uz obavezu multidisciplinarnog pristupa koji podrazumeva uvide iz domena istorije crkve. a teologija. koje su esencijalno doživljavali kao evropski bogoslovski entitet. otvorena. Interkulturalna teologija jeste.”3 Kroz izneti zaključak Holenveger (Hollenweger) potvrđuje tezu mnogih savremenih teoretičara da teologija više ne može postojati bez multikulturalnog/interkulturalnog konteksta. sa druge strane. 217 . Isto se odnosi i na savremenu misiologiju – ona može biti uspešna. što znači da ona nije nova teološka disciplina. interkulturalnost i interkulturalna teoloGija Na samom početku veoma je važno podvući da interkulturalna teologija predstavlja specifičnu intelektualno-spiritualnu refleksiju na interkulturalne procese u određenom socijalnom realitetu. ali i osobenosti religijskih ideja i institucija koje su nosioci nekih drugih. niti se. Multikonfesionalnost i multikulturalnost su postale standardi. Otud i potreba za interkulturalnom teologijom. Ako imamo u vidu i proboj religioloških studija.

”5 Opisani odnos do kraja je aktualizovan globalizacijom kao stanjem međuzavisnosti naroda. ideološkog. Ona je emancipatorska i progresivna. već je u stalnom razvoju. zanima koje su prednosti. a koje ne zadiru u doktrinarne različitosti i eklisijalnu heterogenost savremenog hrišćanstva: 4 Aquino 2007: 14. U tome i vidimo prednost interkulturalne teologije. kultura i religija. pa i teologija imaju potrebu za analizom nove političko-religijske realnosti Evrope. pa do verskih institucija i nevladinog sektora. sociologija. kulturologija. 218 . i samo kao takva može imati funkciju koja je društvu novog milenijuma potrebna. Nas. regionalnim i globalnim nivoima”4. čije se prednosti. preko obrazovanja i medija. kao i kultura uopšte: „Kulture nisu gotovi proizvodi. već procesi koji se menjaju kroz ljudsku intervenciju i koji kontinuirano utiču na ceo društveni kontekst na različitim lokalnim. ne može biti uspešna i svrsishodna. u ovom trenutku. ukoliko ne afirmiše konsolidaciju i akceleraciju demokratske kulture. Takav multikulturalan ambijent održiv je jedino kroz interkulturalne premise razumevanja i dijaloga na svim razinama. Severne i Latinske Amerike. ciljevi i metode interkulturalne teologije koje bi bile prihvatljive većini crkava.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá EKUMENSKA TEOLOGIJA POLITIČKA/ POSTKONFLIKTNA TEOLOGIJA KONTEKSTUALNA TEOLOGIJA NARATIVNA TEOLOGIJA INTERKULTURALNA TEOLOGIJA Ako bismo se sada. od političkih subjekata. interkulturalna teologija ne nudi gotova rešenja. već je uvek postojala međusobna interakcija i kritika. 5 Newlands 2004: 5. jasno bismo zaključili da filozofija interkulturalnosti jeste kohezioni resurs za kontinuirano dekodiranje socijalnih funkcija religijskih diskursa. Međutim. filozofija. za trenutak. koja podrazumeva različitosti svih vrsta. etičkog i istorijskog identiteta i različitih nivoa socijalno-kulturnih identifikacija. posebno u sferi nacionalnog. ali i već postojeće tenzije ne mogu do kraja projektovati ili pretpostaviti. U tom smislu. Možemo zaključiti da interkulturalna teologija. udaljili od striktno teološkog promišljanja. a to je stalan razvoj i dopunjavanje već postojećih bogoslovskih ideja i uronjenost u kulturu koja prevazilazi etničke i/ili religijske ograničenosti: „Teologija i kultura nisu odvojeni pojmovi.

koje prolaze. čime se podvlači religijski univerzalizam. smatramo da je teorijsko-praktična primena nekih od tačaka već moguća. tako i na polju etike. Iako pojam hrišćanskog identiteta podrazumeva određenu tradiciju i istorijsko nasleđe. 219 . tako i hrišćanski identitet nije i ne može biti nešto statično. Priznajući da je iznet samo deo interkulturalne teološke agende. medija i obrazovanja. eksperimenti s ljudima. put i permanentnu nadgradnju. abortus i društvene nepravde koje prouzrokuju bedu i siromaštvo. podvlačenje potrebe za širom društvenom demokratizacijom i humanizacijom. pedofilija.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá • • • • • • • • • interreligijski dijalog. svakodnevnom životu pojedinaca i verskih zajednica.6 Međutim. interkontekstualno komuniciranje jevanđelja. dobrim delom. kao Svetu Trojicu. nisu postojale. Čini nam se da pravi odgovor na pitanje čemu interkulturalna teologija nije samo u teorijskom pristupu bogoslovskog postliberalizma Zapada. a to je medijacija pri prenošenju i tumačenju verske prakse Drugom. što možemo definisati kao veru u jednog Boga. pogotovo u sferi religijskog dijaloga. i veru u Isusa Hrista. Iskupljenjem postajemo delatni Božiji udovi koji služe bližnjima i 6 Vatikan je preko svog zvaničnog glasila objavio novih sedam smrtnih grehova koji prete društvu na početku XXI veka. Podvig tako razumljene vere ogleda se u nadilaženju ega i buđenju višeg principa (Svetog Sina) u nama. Na ovaj način Rimokatolička crkva je jasno stavila do znanja da se današnji vernici suočavaju sa pitanjima i dilemama koje do sada. kao Spasitelja i Iskupitelja. kao i danas. koga razume kao saradnika. interreligijska i interkulturalna pedagogija. često. hrišćani kroz vekove. analiza teoloških. afirmacija religioloških studija i verskog pluralizma. čijom smo spasonosnom žrtvom iskupljeni. uticaj na kreiranje medijske prezentacije života i rada crkava i verskih zajednica. fiksirano i unapred do kraja definisano. U tome vidimo još jednu prednost interkulturalne teologije. izvore sopstvenog identiteta nalaze u Svetom pismu. socijalnih. i to su: genetska modifikacija. kao temeljima na kojima se zida individualna vera i širi Logos svetom. zagađivanje životne sredine. publikovanje radova na temu interkulturalne hermeneutike i misiologije. predlaganje platformi za prevazilaženje religijskih antagonizama. prekomerno bogaćenje i uzimanje ili prodavanje droga. a ne suparnika. odnosno hrišćana i njihovih crkava. kroz turbulentne promene. Zato u prostoru interkulturalne teologije nalazimo moguće odgovore na pitanja o hrišćanskom identitetu i savremenoj misiologiji. već u konkretnom. danas je on više nego ikad izložen promenama koje savremenost sa sobom nosi. kako na polju same teologije. ekonomskih i političkih uslova interkulturalnih procesa transformacije. izazovi HriŠćanskoG identiteta Kako pojam identiteta podrazumeva individualnu potragu.

Prezviterijalno crkveno 7 Vidi: Campbell 2006. zajednički izvor(i) vere i 6. relativno monolitnu celinu.7 Stvarajući nove zajednice vernih. uz često praktikovanje posta. sa specifičnostima koje ih jasno odvajaju od pravoslavnih. preko načina obeležavanja važnih datuma. Iako o hrišćanskom identitetu ne možemo govoriti bez bazičnog uvida u jevanđelja. 3. pa do izražavanja međusobne solidarnosti. 5. vernici jedni druge podržavaju. možemo utvrditi da su osnovni parametri i kriterijumi za razumevanje hrišćanskog identiteta u praktičnom načinu na koji zajednica vernih funkcioniše kroz svakodnevni život i bogosluženje. danas možemo govoriti o pravoslavnom podidentitetu kod Srba. lični odnos sa Bogom. Tako. čiji su članovi činom vere (i putem dela) usmereni ka istom cilju. 2. Tako u realnosti hrišćanskog identiteta vidimo aktivnost Božiju kao Svete Trojice. s tim u vezi. Tradicionalni protestantski identitet događa se na prostoru individualne vere. utvrđuje i produbljuje osnovne ideje hrišćanskog identiteta. Shodno iznesenom. i celibat sveštenstva. čiji identitet zavisi od različitih istorijskih epizoda koje su determinirale razvoj pravoslavlja na određenim prostorima. učenje o čistilištu i indulgencijama. Nakon navedenih opštih osobina hrišćanskog identiteta.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá preko njih čitavom čovečanstvu. Posmatrajući delo apostola Pavla iz današnje perspektive. opstajući u očuvanju svog jedinstvenog identiteta. što podrazumeva jasan pečat etničke pripadnosti i. na ovom mestu. a to su dogmat o papskoj nezabludivosti. 220 . Uspostavljanje odnosa između navedenih konstitutivnih elemenata kao i njihova interakcija. u njenoj percepciji sveta i njenoj adaptibilnosti u okvirima tog i takvog sveta. najznačajniji arhitekta hristocentričnog pogleda na svet je svakako apostol Pavle. spajajući različite kulturne kontekste i misijsko delovanje u jednu. kao o svetosavskom pravoslavnom identitetu koji poseduje određene specifičnosti u odnosu na druge narode i crkve. istorijskih determinanti. postepeno. osećanje pripadništva određenoj crkvi. opšte i radne etike i naglašenog socijalnog učenja. Počev od strukture same zajednice. Pravoslavne crkve su nacionalno organizovane. propisanih molitvi i poštovanje svetitelja. i Isusa Hrista kao Bogočoveka. čine fluidan prostor u kojem se oblikuje identitet. moramo reći da se pod tim pojmom podrazumevaju i osobenosti pojedinih crkava. 8 Kada govorimo o Pravoslavnoj crkvi i njenom identitetu. on. koja se ostvaruje kroz konstantnu kompeticiju. moramo. pomenuti i osobine identiteta koje su u vezi sa određenim crkvama i denominacijama: Pravoslavni identitet podrazumeva liturgijsko poimanje ličnosti. istorijsko nasleđe.8 Rimokatolički identitet se identifikuje sa crkvom koja je potpuno centralistički organizovana. kulturna obeležja. pomoću Svetog duha. a u tom smislu i crkvu posmatramo kao novu eshatološku zajednicu. 4. u celini. a samorealizacija se odvija u Hristovoj snazi. Osećaj i spoznaja identiteta se uliva u veću celinu. koji nazivamo hrišćanskim. specifičan religijski jezik. biblijske hermeneutike. od mnogobrojnih i višeslojnih elemenata hrišćanskog identiteta mogu se izdvojiti: 1.

Ulazeći. težište stavlja na službe slavljenja. što se neumitno odražava i na teologiju. i na jaku koheziju članova. i za protestante. savremena misioloGija i dijakonija Posmatrajući misiološke studije iz interkulturalne teološke perspektive. ljubav i pouzdanje u Boga. putem kojih se Poruka prenosi i komunikacija ostvaruje. pravdu. Naravno da se još mnogo toga može navesti u vezi sa poimanjem i doživljavanjem raznolikih crkvenih identiteta. 9 Osim u slučaju Anglikanske crkve. ali i medije. u čemu interkulturalna teologija ima svoje značajno mesto. neminovno. Zašto je to tako? Prvi razlog je opšta ateizacija društava koja su tradicionalno bila hrišćanska. ali nas u ovom trenutku zanima kako interkulturalna teologija podrazumeva hrišćanski identitet i koje prioritete formira u interakciji s drugim religijskim učenjima. izdvojili bismo četiri elementarne oblasti interkulturalnog hrišćanskog identiteta: 1. možemo utvrditi da su misija i evangelizacija danas ultimativno multidimenzioni pojmovi. Što se pak samih hrišćana tiče. u oblast ekumenske teologije. i pored dostupnosti informacijama i širokog kruga misioloških centara.10 Međutim. tako i za vernike. Međutim. njihov identitet se sasvim jasno ocrtava kroz veru. 4. Stvoritelja i Iskupitelja. vera u jednakost ljudi i svetost života. niti način da verujući uzmu aktivno učešće u životu svojih zajednica. 10 Vidi: Bosch 1991. pored individualne vere. drugi razlog jeste tehnologizacija i scijentizacija stvarnosti. koji se iznedrio iz krila tradicionalnih protestantskih crkava. U tom smislu danas možemo govoriti o interkulturalnoj misiologiji kao o jednom od načina na koji crkva živi u multikonfesionalnoj. misija i evangelizacija ostaju na rubu događaja.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá ustrojstvo9 i demokratičnost odnosa unutar crkve. vera u individualno spasenje. ona nije moguća bez savremene misiologije i evangelizacijske prakse. Budućnost hrišćanskog identiteta i same teologije jeste u izgradnji dijaloga mira i razumevanja. 2. 3. Bogosluženje jednom nedeljno nije dovoljan spiritualni pokretač današnjim vernicima. javnih i grupnih molitvi. 221 . dok je treći percepcija duhovnih potreba koje prevazilaze okvire određenih crkava i religija. što do poslednjih decenija nije bio slučaj. Evanđeoski protestantski identitet. koji obuhvataju i antropologiju i psihologiju. Navedene oblasti predstavljaju nesporne istine monoteističkih religija i jednako su važne kako za teologe. vera u Njegovu pravdu i milost. multinacionalnoj i multikulturalnoj sredini. i za rimokatolike. bez markantnog prisustva u životu većine crkava. vera u jednog Boga. čine protestantski identitet manje homogenim u odnosu na pravoslavce i rimokatolike. koja je episkopalno uređena. što je jednako i za pravoslavce.

ekumensku teologiju. I u pogledu misijskih pravila i u pogledu misijskih aktivnosti ove dve dimenzije moraju biti u ekvilibrijumu. Tako shvaćena misiologija u sebi sadrži dve esencijalne komponente – teološku i antropološku: Teološka stoga što je poruka reč Božija. Ona nije potreba. 222 . praktičnu i primenjenu teologiju. zaključujemo. Misija je. No misiologija. socijalnu i kulturnu antropologiju. prema rečima njenog osnivača Isusa Hrista: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha” (Mt. 9. teologiju misije.11 Ravnoteža o kojoj govori Tipet (Tippet) odnosi se na teoriju i praksu. hrišćansku pedagogiju i didaktiku. 3. istoriju misije. podrazumevajući interkulturalnu komunikaciju i univerzalnu – humanističku poruku. biblijsku teologiju i istoriju crkve. ukidanje granica i podrazumevanje razlika među ljudima i njihovim autonomnim kulturama.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Savremena misiologija podrazumeva aktualizaciju svakodnevne hrišćanse prakse u okvirima multikulturalnog miljea i aktivizaciju već postojećih crkvenih resursa u pravcu širenja Reči u svetu. 28. Poruka je teološka jer se tiče ne samo unutrašnjeg života pojedinca i njegovog spiritualnog iskustva. 8. 19). pored navedenih komponenti. mora obuhvatiti i oblasti koje mogu ali i ne moraju biti s njom u neposrednoj vezi. Ona je antropološka jer se širi u zemaljskom okruženju. Kada je Isus govorio o apostolima/sledbenicima kao onima koji nisu od ovoga sveta ali su istovremeno u ovome svetu. antropološka jer ona mora biti iskomunicirana unutar same strukture ljudske organizacije. sadašnjost i budućnost misije u svetu. 2. koji su kulturno uslovljeni. on je zapravo ukazivao na osnovnu dihotomiju hrišćanske misije. 4. osnivanje i rast lokalnih crkava (Church Planting and Church Growth). 6. od kojeg ljudi zavise u svojoj fizičkoj egzistenciji i gde spiritualna iskustva moraju da se transponuju kroz brojne ljudske odnose. već i njegovog večnog stanja. teoriju medija. 10. 11. 12. komunikacijske tehnike. 11 Tippet 1987: xxi. već obaveza crkve. i to: 1. 13. interkulturalnu komunikologiju. 7. socijalnu psihologiju. koja se tiče njegove svrhe i obećanja čovečanstvu. veru i aktivnost. misijski trening. 5.

13 Ditewig 2004: 14. dijakonija u XXI veku mora imati sledeće karakteristike: 1. Iznoseći nove ciljeve dijakonijske službe. 223 . ali jesu smernica razvoja kojom misija osigurava prisustvo i aktualitet u svetu. Kada je o dijakonijskoj službi reč. jer bi trebalo da komunicira ne samo u crkvi i sa njom već da bude prisutna i u javnom jeziku/diskursu. kooperativnost. 4. otkrivanje dijakonije kao službe osnaživanja. Dijakonija je. Engelsviken (Engelsviken) navodi: • • • • povratak holističke perspektive crkvene misije. Nabrojane karakteristike određuju dijakonijsku službu kao deo organske celine crkve u bogoslužbenom i evangelizacijskom smislu. a kroz crkvu. 2. Misija je samo fraza ako iza nje ne stoje čvrsta vera. 12 Vidi: Cummings 2004. možemo konstatovati da je ona permanentnost teoloških refleksija. preventivnost. promovišući humanističke i demokratske vrednosti. šireći granice Poruke ovde i sada. nedvosmisleno holistička i interkulturalna. Dakle. što jeste poseban izazov. posvećena određenim socijalnim problemima i pojavama. otvorena ka svima. 3. karitativnost i 6. savremena dijakonijska služba jeste mobilna i sveprožimajuća samo onda kada izlazi iz crkvene rutine i. koji egzistiraju u vremenskom kontinuumu. udovicama. profetsku dimenziju dijakonije. svakako.14 Analizirajući prve dve tačke uviđamo etiološku vezu između misije. tako. ali danas su oblasti interesovanja i aktivnosti dijakonije umnogome promenjene. Tradicionalno shvatanje dijakonijske službe odnosi se na brigu o „novim članovima. prelazeći u opšte i javno.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Ovim. Današnja vizija dijakonijske službe je. nisu do kraja iscrpljene sve oblasti i teme koje posredno ili neposredno imaju veze sa savremenom misiologijom. prateći različite transformacijske procese i detektujući potrebe verujućih. 14 Engelsviken 2008: 111. neprekidna realizacija hristocentričkog smisla u društvu. siročadi”13. potrebu odnosa socijalnog rada/akcije i identiteta crkve. prisustvo u svim eklisijalnim aktivnostima. istorijske analize uloge crkve u društvu i pastoralne brige12. identiteta crkve i vernika i dijakonijske prakse. potvrđujemo. koncentraciju na lokalnom nivou. uz kontinuiran kontakt sa članovima zajednice vernih. interkulturalnost/multikulturalnost. želja za promenom i široko shvaćena odgovornost. Misiološki tumačeno. čime dijakonija postaje dinamična. podstiče etičke vrednosti i spoznaju Drugog. siromašnima. 5.

5. Transforming Mission: Paradigm Shifts in Theology of Mission. interkulturalna teologija može postati intelektualna i spiritualna artikulacija potreba. „Interkulturelle Theologie”. Intercultural Theology. Pasadena. Ditewig. Friedli. Gunter. Cartledge. Owen. Cf. David. Engelsviken. Ona time postaje transformacijska snaga koja teži svesti o društvenoj ulozi religijskog i njenoj relevantnosti na polju političkog. K. 1986. Interculturality and Diversity in Education. William. grupe i institucije. Što se Srbije i Vojvodine tiče. u čijem centru više nije samo zapadnoevropski intelektualni model. New york. Šireći sopstveno polje delovanja. Newlands. u isto vreme. 224 .ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá interkulturalnost kao ključ Ako se na kraju ovog nevelikog rada podsetimo da interkulturalnost počiva na tri principa (princip jednakosti. Berlin. 15 Vidi: Dietz 2009. 2011. R. 1987. 43. Mahwah. Hampshire. 3. Paulist Press. koji je u stalnom istraživačkom razvoju. Pilar Maria. nema roba ni gospodara.. 28). interkulturalna teologija i misiologija zajedničkim snagama konstituišu komplementarnu formu metanarativa i praxis. 2009. Orbis Books. 1991. 3. (Hg. 2004. Mission to the World: Communicating the Gospel in the 21st Century. Deacons and the Church. Norwich. Hollenweger. 2004. nema muškoga roda ni ženskoga. jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu” (Gal. literatura 1.). Introduction to Missiology. No 1. Milticulturalism. SCM Press. koje je davno definisao apostol Pavle: „Nema tu Jevrejina ni Grka. 11. Paulist Press.. Neka bude tako. 6.. 2007. 101 Questions And Answers On Deacons. i dovodi u dijaloški status pojedince. Vaxmann Verlag GmbH. Orbis Books. George. 4. in: Müller. Tormod. 7. Bosch. 2004. Alan. religijske ideje i sisteme. 1987.  9. New york. Theology Today. Vol. Tim ključem možemo otvoriti vrata istinskog interkulturalnog razumevanja. Mark. pa i ekonomskog. često divergentne. The Transformative Imagination: Rethinking Intercultural Theology. “Intercultural Theology”. Bežeći od kolektivizma i redukcionizma svake vrste. već raznovrsnost sadržaja koji ostaju autonomni. Princeton. Dietz. William Carey Library. Sundermeier Th.15 sasvim je očigledno zašto interkulturalna teologija dobija na akademskom značaju. prosvetnog. Tippet. 8. Walter. Cummings. jačajući socijalnu koheziju i demokratske standarde. Lexikon Mission­ stheologischer Grundbegriffe. Egede Instittuten/Regnum. Münster. 2. Oxford. Ona na ravnopravan način tretira različite... Feminist Intercultural Theology. ali i inkluzivni. princip diferencijacije i princip pozitivne interakcije). Mahwah. htenja i želja za istinskim suživotom u različitosti. 2008. interkulturalna teologija iscrtava specifičnu religijsku mapu. Ashgate Publishing Limited. Aquino. 10.

intercultural theology does not only represent a form of post liberal theological discourse. diakonia. contemporary missiology. sociological and religious sense. but also an ecclesial need for the approachment of believers in their differences in a psychological.rs 225 . christian indentity. keY Words: interculturality. the author is trying to illustrate the organic connection between christian identity. also. evangelization. whose essential paradigms are in some degree changed according to the classical understanding of the positions of believers in society. evangelization and diakonia. understanding and a new philosophy of multiculturalism. which are more frequently in communication with an intercultural reality. intercultural theology. and contemporary missiology. in this way understood. matersva@sezampro.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá intercultural theology: the problem of christian identity and contemporary missiology summarY: starting from basic questions and methods of intercultural theology. especially outside of the common european context. identity. open theology has a chance to leave a mark in societies which are striving towards dialogue.

226 .

227 .

tačnije krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. izazovi sa kojima se suočavaju su veliki. da odole vremenu u kome vladaju sport i zabava. srbija radmila janičić univerzitet u beogradu. ustanove kulture moraju da zadrže svoje programe i kvalitet. pored velikog broja izazova sa kojima se suočavaju ustanove kulture poslednjih dvadeset godina. situacija je još više pogoršana svetskom ekonomskom krizom. u kojoj im preti zatvaranje? da li ćemo gubitkom kulturnih centara izgubiti i mogućnost za interkulturalnu komunikaciju? autori ovog rada smatraju da strategijski odnosi s javnošću mogu da pomognu ustanovama kulture da odole iskušenjima pred kojima se nalaze. da li su onda ustanove kulture u bezizlaznoj situaciji. možemo zaključiti da nije bilo lako odgovoriti istovremeno na brojne zahteve i da nije postajao „utabani put” koji je trebalo slediti. ustanove kulture. ključne reči: kultura. 228 . ustanove kulture suočile su se sa nizom promena na koje su morale da odgovore istom brzinom i velikom efikasnošću. komunikacija. a sa druge strane. a pojedine institucije. koja je dovela do smanjenja budžeta. treba da racionalnije troše budžet koji im je na raspolaganju.7 mirjana starčević institut servantes u beogradu. usled složenosti sistema ili zbog predrasuda menadžmenta. uvod Poslednjih decenija. sa jedne strane. odnosi s javnošću. srbija fakultet organizacionih nauka unapređenje aktivnosti odnosa s javnošću u institucijama kulture saŽetak: institucije kulture omogućavaju upoznavanje sa sopstvenom i drugim kulturama i omogućavaju uspostavljanje i prevazilaženje granica. nisu uspele da opstanu na kulturnoj mapi.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá udc 659. Ukoliko analiziramo društveno-ekonomske okolnosti u kojima su se našle ustanove kulture. Danas vidimo da su pojedine ustanove na promene odgovorile uspešno.4:316.

Vremenom je rastao broj ustanova kulture. obrazovanju i kulturi. pojedine organizacije su primenjivale marketinški pristup u određenoj meri. Da bismo razumeli današnju situaciju. moramo da razumemo promene koje su se dogodile. prvenstveno zbog negativnih konotacija. oglašavanje) i aktivnosti odnosa s javnošću. Praksa nam je pokazala da postoje dva rešenja: prvo je da se ustanove kulture prilagode ukusu većine i komercijalizuju svoje programe ili da ostanu verne svojim programima. Kotler smatra da su osnovni razlog za pojavu marketinga u ovim delatnostima promene u finansiranju (Kotler. javnost je sve više postajala svesna da se u ustanovama kulture zapravo troši novac od poreza građana pa je i njihovo interesovanje za rad ustanova kulture rastao. Iako su do tada ovakve organizacije realizovale brojne aktivnosti koje se mogu svrstati u marketinške aktivnosti (direktna pošta. ali da u svoje sisteme uvode odnose s javnošću i marketing. Aleksić 2006: 16). možemo shvatiti da se ustanove kulture nalaze u veoma teškoj situaciji. Drugim rečima. postavili su nove. 229 . Njihova neprofitabilnost se pokušala umanjiti procesom privatizacije ili uvođenjem tržišnih odnosa i marketinga. U prošlom veku sve do 80-ih godina institucije kulture uživale su finansijsku pomoć države. retko su se pomenute aktivnosti nazivale aktivnostima marketinga. što je dovelo do toga da im države postepeno smanjuju finansijsku pomoć. Upravni odbori. Ukoliko svim ovim promenama dodate i novu svetsku ekonomsku krizu. Zabava i sport postali su ozbiljna konkurencija ustanovama kulture. medija i publike. više standarde. kao i savremenih metoda upravljanja i rukovođenja. volonteri. korisnici ili javnost (Pavičić.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá ali postavlja se pitanje zašto i danas pojedine ustanove kulture ne žele da se prilagode promenama i zašto i dalje odbijaju da pogledaju pozitivne primere iz prakse. Takođe. ličnu prodaju. što im je omogućavalo da u potpunosti sprovode svoje programe. dugo su bile isključivo pod patronatom države. koja se nije uklapala u sliku koju su o neprofitnim organizacijama imali zaposleni. Ali vratimo se na početak. Digitalizacija načina komuniciranja utiče na kulturu koja je suočena sa potrebom/izazovom da tradicionalne načine komunikacije zamenjuje novim medijima. lična prodaja. koji će im omogućiti stvaranje jakog brenda na kulturnoj mapi i komunikaciju sa najvažnijim ciljnim grupama: publikom. politici. i zahtevali su od ustanova kulture postizanje boljih rezultata. Ustanove kulture sada zavise od sponzora. Neprofitni marketing počeo je primenom u zdravstvu. Ustanove kulture uvode oglašavanje. ili tela. a potom se nastavio razvijati u izdavaštvu. Ustanove kulture suočile su se prvi put sa izazovom da zavise od sponzora i publike. ali nisu koristile reč „marketing”. Alfirević. istorijska perspektiva uvoĐenja odnosa s javnoŠću u ustanove kulture Krajem 70-ih godina prošlog veka ustanove kulture prvi put počinju da primenjuju iskustva marketinga i odnosa s javnošću u postizanju zadatih ciljeva. njihovog mišljenja i pomoći više nego od države ili mecena koji podržavaju kulturu. socijalnim ustanovama i dobrotvornim društvima. donatori. sponzorima i medijima. Alan 1996). Neprofitne organizacije. Termin marketing iritirao je svojom „tržišnom orijentacijom”. posebno institucije kulture. koja je dovela do toga da su budžeti za kulturu prvi na udaru.

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá odnose s javnošću. Prema početnim teorijama.). Institucije koje se nisu prilagodile novonastalim prilikama suočile su se sa ozbiljnim finansijskim problemima zbog čega su morale privremeno ili trajno da prekinu da rade (Dallas Ballet. 230 . marketing u umetnosti predstavlja kreativan proces. sve više autora tvrdi da se razlike između tradicionalnog marketinga i marketinga u umetnosti smanjuju. Neophodnost komunikacije sa različitim ciljnim grupama (stejkholderima). Jedan od prvih teorijskih začetnika marketinga u kulturi bio je Kotler. O sve većem značaju marketinga u umetnosti govore i ciljevi koje je 1992. Danas. Važno je napomenuti da je marketing u kulturi prvenstveno usmeren ka ostvarivanju ciljeva organizacije u domenu kulture. Na samim počecima autori ove oblasti su se trudili da pronađu razlike između komercijalnog marketinga i marketinga u kulturi. u odgovarajuću vrstu kontakta sa umetnikom. Iako. William 1995: 17). on ne može direktno da utiče na oblikovanje umetničkog proizvoda. Međutim. ne obazirući se na potrebe publike. prema mišljenju ovog autora. nezavisno biće. Bilodeau. Kotler je isticao da je došlo vreme za konkurenciju između institucija kulture. The Boston Shakespeare Company itd. Osnova tradicionalnog marketinga je zadovoljavanje potreba potrošača. a ne samo sa krajnjim korisnicima. iz najširih mogućih slojeva stanovništva. bez obzira na svoju prirodu. Butler smatra da marketing u umetnosti bitno utiče i na proizvodnju odnosno stvaranje umetničkog dela (Butler 2000: 16). dizajn i integrisanu marketinšku komunikaciju. Umetnik je samostalno. Zadatak marketinga u umetnosti je da dovede u vezu umetnika i njegovo delo sa odgovarajućom publikom (Diggle 1984: 35). I drugi autori smatrali su da je umetničko stvaranje nezavisno od tržišnih potreba (Colbert. danas se koriste svi instrumenti marketinških komunikacija. Oklahoma Simphonies. moraju da uspostave ravnotežu između potreba potrošača/korisnika i mogućnosti organizacije. Zajedničke karakteristike marketinga u kulturi i marketinga u komercijalnom sektoru su: • • • Organizacije. Nartel. a ne ka ostvarivanju profita. Digl navodi da je cilj marketinga u umetnosti da dovede odgovarajući broj ljudi. marketing mora da bude integralni deo procesa stvaranja i umetničkog planiranja. već početkom 90-ih godina teorijske postavke o prirodi marketinga u umetnosti znatno se menjaju. Državna podrška umetnicima bila je sve manja i umetničke organizacije bile su suočene sa činjenicom da će morati da rade na pridobijanju publike i da tragaju za sopstvenim izvorima finansiranja. Zbog toga. Iako su se na samim počecima marketinga i odnosa s javnošću u umetnosti uglavnom koristili odnosi s medijima i direktna pošta. Uspostavljanje i održavanje poverenja i dugoročnih odnosa sa ciljnim javnostima. koji je smatrao da institucije kulture stvaraju „proizvode” namenjene zadovoljavanju kulturnih potreba. i sponzora. koje nastoje da privuku pažnju publike. koje stvara po sopstvenom nahođenju. U marketingu u kulturi stvari se posmatraju iz drugog ugla. marketing u umetnosti se svodio na prodaju odnosno pronalažanje odgovarajuće publike.

među prvima. zanimljivo je da su i ove institucije do 80-ih godina uživale potpunu podršku države. Prvi inostrani centri za kulturu osnivaju se nakon Prvog svetskog rata jer se uviđa potreba za postojanjem specijalizovanih institucija koje će organizovano promovisati kulturu. koji imaju zadatak da promovišu jezik i kulturu određene zemlje i da doprinose razvijanju diplomatskih i kulturalnih odnosa. Institut Servantes i Institut Kamois. koja će kasnije prerasti u inostrane centre za kulturu pomenutih zemalja. ustanove kulture i inostrani centri za kulturu. 231 .) (ibid. obrazovanje. studentski i omladinski centri. za hendikepirane itd. narodni domovi (Italija. nauku. Najmlađi evropski centri za kulturu su španski i portugalski. Španija) i narodne učionice (Dragičević-Šešić. Nemačka). Nakon Drugog svetskog rata Italija i Nemačka takođe osnivaju kulturna predstavništva širom sveta. iako se nalaze pod direktnim patronatom države. O’Sullivan. Inostrani centri za kulturu su poluprofitne organizacije koje opstaju na tržištu samo ukoliko primenjuju aktivnosti marketinga i odnosa s javnošću. Švedska). Stojković 1994: 192). Ministarstva inostranih poslova Francuske i Velike Britanije. širina. opštinski centri. mostovi za interkulturalnu komunikaciju Prvi centri za kulturu formiraju se krajem XIX veka sa ciljem da obrazuju najšire slojeve stanovništva. Danas u svetu postoji veliki broj raznovrsnih institucija kulture polivalentnog tipa pa je gotovo nemoguće napraviti preciznu klasifikaciju. prema kojima je neophodna primena svih marketinških instrumenata kao i uspostavljanje dugoročnih odnosa sa korisnicima usluga (Hill. tehnologiju i jezik jedne zemlje. te opseg publike i okruženja u kom deluju.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá ustanovio Umetnički savet Velike Britanije. 193). centri za kulturu mogu biti: • • • • • • centri reprezentativnog tipa. za određene etničke grupe. i koji će omogućiti razvijanje boljih međunarodnih veza. domovi kulture (Francuska). gradski centri. specijalizovani centri (za turiste. radnički univerziteti (Engleska. Kao najčešći oblici javljali su se narodni univerziteti (Danska. one nisu u potpunosti budžetski orijentisane. centri u seoskoj sredini. Kada su u pitanju finansije. kvalitet programske delatnosti. O’Sullivan 2003). Međutim. ukoliko se uzmu u obzir opšti ciljevi. osnivaju društva prijateljstva 30-ih godina prošlog veka. Navedenoj klasifikaciji trebalo bi dodati i postojanje sve značajnijih inostranih centara za kulturu (foreign cultural centres ili international cultural centres). Danas.

posebnih specijalnih događaja. poznate osobe. 2. O’Sullivan. audio i video-materijala o instituciji i/ili području kojim/a se bavi. Ipak.nao. javnosti institucija kulture mogu se svrstati u nekoliko osnovnih kategorija koje obuhvataju: preduzeća. Unutrašnje interne javnosti obuhvataju stalno i honorarno zaposlene u zemlji i inostranstvu.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá odnosi s javnoŠću u centrima za kulturu Odnosi s javnošću obuhvataju sve komunikacije sa svim ljudima i organizacijama s kojima je institucija u kontaktu. 3. O tome koliko je i konkurencija važna kao ciljna javnost svedoči podatak da Britanski savet (British Council) navodi da je neophodno razvijanje odnosa razumevanja sa konkurencijom koja često javno napada Britanski savet da ima povlašćen položaj kada su u pitanju kursevi engleskog jezika i na taj način narušava imidž ove institucije (www. 195). Proces segmentacije obuhvata tri faze: 1. lokalnu zajednicu.org. medije. 232 . prijatelje institucije. O’Sullivan 2003: 192). konkurenciju i unutrašnje interne javnosti. rukovodstvo.uk). Odnosi s javnošću su od izuzetne važnosti za institucije kulture s obzirom na to da treća strana ili osoba od autoriteta daje preporuke. formulisanje konkretnih aktivnosti odnosa s javnošću i instrumenata preko kojih će se delovati. praćenja medijskih objava o instituciji. Većina definicija sadrži dva elementa: komunikaciju i upravljanje. srodne i državne institucije (ibid. sprovođenje i vrednovanje: • • • • vlastitih pisanih. izbor ciljne javnosti. pa se stoga odnosi s javnošću mogu definisati i kao formalni način na koji organizacije komuniciraju s njihovim javnostima. institucije kulture često zaboravljaju u svojim komunikacijskim planovima neraspoloživu publiku koju još nisu osvojili. umesto pokušaja da ostvari određene odnose na svim prostorima i sa svim ciljnim javnostima. umetnike. koji su specifični za svaku pojedinačnu instituciju. redovne korisnike. Aktivnosti odnosa s javnošću u području kulture i umetnosti najčešće obuhvataju pripremu. Institucije kulture i umetnosti obraćaju se javnostima koje obuhvataju veliki broj „vajskih” heterogenih pojedinaca i organizacija. odnosno kao upravljanje komunikacijom između organizacije i njenih javnosti. umetnike. Odnosi sa donatorima. korisnicima ili lokalnom zajednicom ponekad su toliko bliski i svakodnevni da je teško odrediti granicu između unutrašnjih i spoljašnjih javnosti. volontere i ka njima se usmeravaju prilagođene aktivnosti odnosa s javnošću. poseta i ostalih kontakata s važnim pojedincima i institucijama. i na taj način neopipljive usluge dobijaju na verodostojnosti (Hill. Zadatak menadžera za odnose s javnošću je da identifikuje najatraktivnije segmente javnosti koje bi institucija mogla uspešno da zadovolji. Međutim. potencijalne finansijere. segmentacija okruženja i javnosti.

5. u zavisnoti od potreba. kreiranje programa odnosa s javnošću. procena potrebnog vremena i troškova. Taktički planovi predstavljaju pripremu strategijskih ciljeva u stvarnim situacijama i obuhvataju operativne zadatke i zaduženja. Nažalost.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá • • • kontakata s medijima. pristup ili plan programa koji mora ostvariti određene ciljeve izgradnje imidža i identiteta. 2. 6. analiza situacije i definisanje problema/mogućnosti. Iskustvo nam ipak pokazuje da ustanove kulture sprovode odnose s javnošću reaktivno. Institucije kulture još uvek ne uviđaju da profesionalno bavljanje odnosima s javnošću institucijama može obezbediti ostvarivanje i ekonomskih i kulturnih ciljeva. Proaktivno vođenje odnosa s javnošću podrazumeva strateško planiranje koje se bazira na rezultatima istraživanja i obuhvata donošenje odluka o ciljevima programa. 4. procena izvodljivosti ciljeva odnosa s javnošću u odnosu na raspoložive ljudske i materijalne resurse. formiranje i selekcija prioriteta. međusobno se povezuju i prožimaju. utvrđivanje budžeta za sprovođenje odnosa s javnošću. sponzorstva i donacija. Sve spomenute aktivnosti. definisanje ciljeva i strategija. utvrđivanje politike i određivanje strategija. Strateško planiranje odnosa s javnošću obuhvata sledeće faze: 1. izvođenje plana i procena rezultata. u velikom broju institucija iz područja kulture i umetnosti planski osmišljeni odnosi s javnošću koriste se sporadično. Neke od prednosti planiranja odnosa s javnošću su: • • • • • postavljanje ciljeva na osnovu kojih će se procenjivati rezultati. U odnosima s javnošću strategija označava opšti koncept. povećavanje efikasnosti i efektivnosti u radu. 3. 233 . kriznog menadžmenta (Pavičić. planiranje aktivnosti odnosa s javnoŠću Planiranje predstavlja jednu od najvažnijih aktivnosti odnosa s javnošću s obzirom na to da formiranje strategija i ciljeva omogućava uspostavljanje i održavanje dobrog ugleda organizacije u okruženju. tj. identifikovanje ključnih javnosti. gotovo isključivo kada treba popravljati narušeni imidž u javnosti ili ad hoc ostvariti neki cilj pomoću objava u medijima. definisanje taktike za realizaciju odnosa s javnošću. da odgovaraju na trenutne probleme i okolnosti u okruženju. Alfirević. Aleksić 2006: 232).

Center. Kostić-Stanković 2008: 150). Prilikom analize menadžmentu su na raspolaganju neformalne ili ispitivačke metode i formalne metode za prikupljanje podataka. na osnovu kojih se realno sagledava imidž organizacije. Pre svega. ponašanje i stavove prema organizaciji. prethodnih i budućih korisnika. Zahvaljujući podacima eksternog i internog okruženja. Definisanje ciljnih grupa. institucije kulture mogu da definišu ključne ciljne javnosti kao i da utvrde njihovo znanje. i stoga oni ne planiraju troškove. problema i mogućnosti predstavlja osnovu za sve dalje faze u toku planiranja strateških odnosa s javnošću. poboljšanje postojećeg identiteta i imidža. jedan od glavnih zadataka je uočavanje budućih trendova i njihov uticaj na poslovanje organizacije. Strateške i taktičke ciljeve neophodno je uskladiti sa misijom i vizijom institucije. zadobijanje poverenja zaposlenih i medija. Na nivou organizacije moguće je planirati sledeće opšte i operativne ciljeve: • • • • • • • izgradnja novog korporativnog identiteta i imidža. Analiza i dijagnoza situacije predstavlja osnovu za sve dalje korake pošto vrhovnom menadžmentu ukazuje na probleme i mogućnosti sa kojima se organizacija suočava. povećavanje procenata upoznatosti ciljnog auditorijuma sa aktivnostima organizacije i uslugama. projektovanje konzistentnog imidža koji obezbeđuje garanciju za kvalitet proizvoda i usluga (Filipović. odnosno sa opštim ciljevima.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá analiza i dijaGnoza situacije Analiza situacije predstavlja najteži deo u procesu planiranja odnosa s javnošću s obzirom na to da od menadžera zahteva mnoga znanja i veštine koje se uče i razvijaju. Istraživanja pokazuju da se analiza retko sprovodi u centrima za kulturu i da menadžeri za odnose s javnošću kao najčešće razloge navode nedostatak vremena i sredstava (Cutlip. definisanje ciljeva i strateGija Menadžeri za odnose s javnošću na osnovu prikupljenih informacija u toku prve faze imaju zadatak da definišu ciljeve i strategije u cilju rešavanja problema ili iskorišćavanja prilika. Broom 2000: 80). razvijanje „dobre volje” kod sadašnjih. utvrĐivanje budŽeta za sprovoĐenje odnosa s javnoŠću Jedan od glavnih problema sa kojima se suočavaju menadžeri za odnose s javnošću jeste predrasuda vrhovnog menadžmenta da su odnosi s javnošću „besplatni publicitet”. Menadžeri za komunikaciju u kulturi moraju da ubede vrhovni menadžment da je neophodno planirati sledeće troškove: 234 . unapređenje interne i eksterne komunikacije. mišljenje. U ovoj fazi najčešće se koriste PEST i SWOT analiza.

troškovi organizovanja specijalnih događaja. rad u biblioteci i sl. Izbor odgovarajućeg rešenja zavisi od više faktora. 9. razvijanje strategija. potrebe centra. Najčešći problem sa kojim se susreću menadžeri za odnose s javnošću u ustanovama kulture jeste da im se zbog predrasuda menadžmenta pridodaju i drugi zadaci koji nisu direktno povezani sa njihovom funkcijom (poslovi administracije. finansijske mogućnosti. U okviru institucije kulture moguće je organizovati posebno odeljenje ili službu za odnose s javnošću ili posao komunikacije prepustiti pojedincu/pojedincima. Kampanja obuhvata sledeće faze: 1. 4. troškovi pripreme i proizvodnje instrumenata komunikacije (publikacije.). filmovi. 2. Planiranje kampanje uključuje kreiranje komunikacijskih poruka i lansiranje tih poruka u razne medije sa ciljem da dosegnu ciljne grupe. Ovakva situacija govori u prilog tezi da se odnosi s javnošću još uvek nedovoljno cene u institucijama kulture. stava rukovodstva prema funkciji odnosa s javnošću i nivoa obrazovanja i stručnosti zaposlenih u menadžmentu. kao što su okruženje. veličina organizacije. Takođe. troškovi angažovanja ličnosti koje će predstavljati instituciju ili događaj i sl. sprovođenje kampanje. u teoriji i praksi moguće su i različite kombinacije između organizacije i agencija ili savetnika. 7. planiranje budžeta. planiranje kampanje odnosa s javnoŠću Kampanja za svaki događaj u kulturi ili aktivnost predstavlja sastavni deo odnosa s javnošću i zahteva sistematični pristup i planiranje. orGanizovanje funkcije odnosa s javnoŠću u institucijama kulture Institucije kulture planiranje i sprovođenje aktivnosti odnosa s javnošću mogu organizovati u vlastitoj instituciji ili pomenute aktivnosti prepustiti agencijama i konsultantima za odnose s javnošću. izrada plana medija i vremenskog okvira. 6. istraživanje i analiza situacije. Organizacije koje su svesne značaja komunikacije sa različitim ciljnim javnostima omogućavaju službi određenu samostalnost sa precizno definisanim finansijskim sre235 .ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá • • • • troškovi rada stručnjaka angažovanih za poslove odnosa s javnošću. kreiranje medijske poruke. prevođenja. planiranje ciljeva kampanje.) ili se u nedostatku menadžera za ovu oblast pojedine aktivnosti odnosa s javnošću raspodeljuju između zaposlenih koji su angažovani na drugim poslovima. posteri i sl. 5. izrada taktika. identifikacija i analiza ciljnih grupa. 3. 8. katalozi. brošure.

Naime. Drugi autori. javne poslove. organizaciju specijalnih događaja. organizacija seminara i stručnih skupova. prema mišljenju ovog autora. • • • • • prepreke u sprovoĐenju odnosa s javnoŠću u institucijama kulture Ukoliko pogledamo internet prezentacije institucija kulture u našoj zemlji. planiranje i odabir sajma. koja se promovišu u vidu kampanje ili u kratkom vremenskom roku ili u toku krizne situacije. sponzorstvo. sasvim je opravdano.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá dstvima za njen rad. odnosi s javnošću uključuju publicitet. U praksi se najčešće kombinuju oba metoda. Umetničke organizacije angažuju agencije radi dobijanja saveta. aktivnosti odnosa s javnoŠću U literaturi postoji veliki broj definicija odnosa s javnošću kao i aktivnosti koje odnosi s javnošću obuhvataju. pogrešna ubeđenja rukovodstva institucija kulture dovode do toga da se odnosi s javnošću svode samo na 236 . angažovanje savetnika ili agencija prilikom organizacije velikih dešavanja u kulturi. lobiranje. otvaranja i obilasci institucija kulture. odnose s javnošću u kriznim situacijama i odnose sa sponzorima (Fill 1999: 394). Prema mišljenju pojedinih autora. Postavlja se pitanje koje je rešenje bolje za instituciju kulture sa ograničenim budžetom. Da li to znači da se odnosi s javnošću zaista i primenjuju? Nažalost. upravljanje projektima i razvoj. rad internih službi i angažovanje agencija. korporativno oglašavanje. na spisku zaposlenih videćemo da gotovo uvek postoji osoba zadužena za odnose s javnošću. Pojedine institucije povremeno ili u kontinuitetu angažuju odgovarajuće stručne agencije za odnose s javnošću ili specijalizovane stručnjake. sponzorstvo. Sa druge strane. u aktivnosti odnosa s javnošću ubrajaju i odnose s medijima. stručnih saradnika i objektivnih analiza. lobiranje. Da angažuje agenciju ili da otvori radno mesto za menadžere? Digl savetuje da se za institucionalne odnose s javnošću ne koriste spoljnji saradnici (Digl 1998: 45). organizacija sastanaka). interni odnosi s javnošću. U inostranstvu je sve više primetan trend da se pojedine agencije za odnose s javnošću specijalizuju za komunikacijske aktivnosti u oblasti kulture. Autor ovog rada smatra da se sve pomenute aktivnosti međusobno povezuju i prožimaju i da su u centrima za kulturu najzastupljenije sledeće aktivnosti: • organizacija specijalnih događaja (konferencija za štampu. kao što je agencija Borkowski u Velikoj Britaniji ili Arts Marketing Services u Sjedinjenim Američkim Državama. upravljanje aktivnostima odnosa s javnošću u kriznim okolnostima. aktivnosti u kulturi. odnosi s medijima. spoljni saradnici retko imaju vremena da se upoznaju sa svim detaljima kulturne politike jedne umetničke organizacije i da precizno informišu javnost. kao što je Kotler (Kotler 1996: 210).

krugova prijatelja. uređenju prostora. dok oglašavanje prenosi konkretnu poruku čiji je cilj da opšte utiske sažme u preciznu. udruženja i sl. pogotovo ukoliko se sprovodi pomoću adekvatno izabranih medija. Najbolji rezultati se postižu kada se pomenute aktivnosti sprovode komplementarno. Oglašavanjem centri za kulturu pružaju zainteresovanoj publici i korisnicima osnovne informacije o vremenu i mestu održavanja kulturnih događaja. O’Sullivan 2003: 207). Još jedan primer predrasude je zanemarivanje internih odnosa s javnošću u ustanovama kulture. nabavci opreme. O’Sullivan.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá kontakte s medijima. promocija od „usta do usta”. tako da public relation aktivnosti predstavljaju jedini mogući način uspostavljanja komunikacije. fizičkoj zaštiti objekta. Često odgovor na pitanje ko je naša publika glasi da su svi građani jednog 237 . pozitivan stav prema proizvodu i umetničkoj organizaciji kod ciljnih javnosti. što oglašavanju omogućava postizanje najboljih mogućih efekata. i služe kao dodatno sredstvo za prenošenje informacija. Interni odnosi s javnošću doprinose uspehu poslovanja. Međutim. Prva predrasuda sa kojom se susreću menadžeri za komunikacije jeste da su odnosi s javnošću nepotrebni ukoliko se koristi oglašavanje. Odnosi s javnošću omogućavaju instituciji sticanje verodostojnosti. pogotovo intelektualna elita. kao i stvaranju „slike o sebi” i sopstvenom „proizvodu” kulture. koja omogućava dosezanje do lidera mišljenja (lidera grupa). A zašto je to tako? Česta je pojava da rukovodstvo institucija kulture insistira isključivo na pridržavanju profesionalnih standarda struke. medija i sponzora. još jedan problem je nesegmentirani pristup ciljnim javnostima. pokazuju averziju prema oglašavanju. Posebnu vrednost za institucije kulture predstavlja tzv. Suprotna pojava ogleda se u tradicionalnom pribegavanju odnosima s javnošću u situacijama kada centar za kulturu ne može da izdvoji novac za oglašavanje. postavljanju alarma. Loš imidž u javnosti. Ne treba zanemariti ni činjenicu da pojedine ciljne grupe. odnosi s javnošću se doživljavaju kao besplatno oglašavanje ili kao jeftina alternativa. Aktivnosti odnosa s javnošću omogućavaju uspostavljanje dvosmerne komunikacije sa liderima grupa i širenje informacija. u pojedinim slučajevima. opšteg karaktera. dok odnosi s javnošću pružaju šire informacije. Međutim. Drugim rečima.). u očima korisnika. Oglašavanje. može davati dobre rezultate. osnovna razlika je u ciljevima i efektima pomenutih aktivnosti. kao i da negativno utiče na zaposlene i volontere. Aktivnosti oglašavanja i odnosa s javnošću često se prožimaju kao planirane aktivnosti koje doprinose zadobijanju podrške i koje. unutar različitih grupa (porodica. i njihove preporuke često su važnije korisnicima od oglasa u najprestižnijem magazinu. ubedljivu sliku o umetničkom doživljaju. neophodno je posvećivanje reputaciji kao najvažnijem resursu organizacije. jasnu i konkretnu i. pa se stoga na odnose s javnošću gleda kao na nepotrebno trošenje ograničenih budžeta institucija kulture. organizacija. poverenja i predstavljanje u najboljem mogućem svetlu. produkciji umetničkog dela i programa. sa velikom ubedljivošću i efektivnošću. Prema mišljenju autora ovog rada. može da uništi sve prethodne napore. Odnosi s javnošću stvaraju atmosferu prijemčivosti. platama i sl. Zadovoljno i dobro informisano osoblje predstavlja važno sredstvo za ostvarivanje uspeha. iako su ove aktivnosti važne. koriste iste medije (Hill. iznad svega.

Nemoguće je privući sponzore ukoliko centar za kulturu nema publiku. 238 . zainteresovanim za kulturu. i neće svoja sredstva rasipati na komunikaciju sa neraspoloživom publikom. Uvođenjem odnosa s javnošću institucije neće izgubiti na svojoj vrednosti niti će se pretvoriti u komercijalne institucije koje podilaze ukusu većine. koji imaju za cilj predstavljanje ove važne funkcije unutar ustanova kulture. isti jezik. institucijama kulture orijentisanim ka raznovrsnim i nekomercijalnim sadržajima i sa smanjenim budžetima. a sa druge strane ciljeva vezanih za kulturu. U ovome radu već smo napomenuli da se odnosi s javnošću često svode samo na pojedine aktivnosti. izdavanje biltena. uspeće da uspostavi komunikaciju sa pravim ciljnim grupama. Ovakav pristup onemogućava institucijama kulture prilagođavanje poruka različitim ciljnim grupama i smanjuje uspeh odeljenja za odnose s javnošću. televiziji i društvenim mrežama. Ukoliko institucija kulture pravilno pristupi organizaciji proaktivnih odnosa s javnošću. kao i Umetnička galerija BIH . Sasvim suprotno. zaključak U vremenu munjevitih promena s globalnom orijentacijom društva ka zabavi. hteli to da priznamo ili ne. privući će medije i sponzore. godine. tradiciju i društvene okolnosti. zanimljive programe i profesionalce koji će znati šta sponzorima tačno zauzvrat nude. Ukoliko tome pridodamo posebno tešku situaciju u kojoj se nalaze domaće institucije kulture u periodu tranzicije.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá grada ili jedne oblasti potencijalna publika.1 Situacija je nažalost identična i u regionu sa kojim delimo. Publika. Zbog toga odnosi s javnošću u centrima za kulturu ne predstavljaju strategijsko opredeljenje već sporadičan slučaj.2 U takvoj situaciji institucije kulture treba da reorganizuju svoje resurse i da shvate važnost odnosa s javnošću i marketinških komunikacija. odnosi s javnošću i marketinška komunikacija omogućiće postizanje sa jedne strane ekonomskih ciljeva. otežan je opstanak na mapi kulture. U ovome radu prikazani su i tumačeni brojni aspekti odnosa s javnošću u kulturi. mediji i sponzori su začarani krug do kog je nemoguće dosegnuti bez profesionalnog pristupa odnosima s javnošću. kada su vrednosti u kulturi izgubile svoj značaj. čega se boje radnici u sektoru kulture. sportu. kao što su praćenje medija. Institucija kulture koja stvori jak brend razviće krug stalne publike. do 2011. 1 Na osnovu uporednog budžeta kulture Ministarstva za finansije RS može se uočiti veoma značajna tendencija pada subvencija u periodu od 2006. shvatićemo da se situacija ponekad čini beznadežnom. 2 U Sarajevu je zatvoren Istorijski muzej. internih novina i organizovanje sporadičnih odnosa s javnošću. Za neraspoloživu publiku neophodan je kontinuirani rad i sprovođenje obrazovnih odnosa s javnošću – samostalno ili u saradnji sa obrazovnim institucijama.

New Jersey.. S. „Informator o radu”. animacija. 1995. Vilijam Dž. Boston. Vinka i Kostić-Stanković. Beograd. arguably. 7. FON. Clio. Prentice Hall. Alan R.. communication. 2. C. Lj. public relations. 2000. Standing Room Only. mirjanastarcevic@hotmail. and could help cultural institutions resist the temptations that they are continuously facing. Clio. 1994. Stategic Marketing for Nonprofit Oraganizations. P. S. 9. Beograd. Milica. Hill.rs 239 . C. Kotler. F. Paul & Co Pub Consortium.. 8. is the preservation of their current programmes. “By Popular Demand”: Marketing the Arts. Marketing Culture and the Arts. Broom. 14. Chicago. Creative Arts Marketing. Clio. 12. Aleksić.. Buttenworth-Heinemann. besides the challenges faced by cultural institutions in the last twenty years. Colbert. while resisting the modern times (governed by sport and entertainment).. Beograd. London.A.. Bilodeau.com janicic. J. Fill. New Jersey. and simultaneously staying within a rational budget. cultural facilities. 2010. Pavičić... Stojković B. Hertfordshire. marketing. Journal of Marketing 16.ac. 2011.. F. 5. Masmedia. 1984. 13. Beograd. 1997. 1999.. Arts marketing insights: the dynamics of building and retaining performing arts audiences. Beograd. keY Words: culture. Berns. N.org.nao. informisanja i informacionog društva RS. Beograd. Bernstein. 2003.. Nartel. 11. Rhinegold.. Odnosi s javnošću. Effective Public Relation. Philip & Scheff. Cutlip. in imminent danger of being closed down? are we going to lose the possibility of intercultural communication. Ministarstvo kulture.uk www. P.. 2006. Kolber.bg. Marketing Communications – Contexts. Prentice Hall. thus overcoming any anthropological boundaries that might exist. K. 18. L. Joanne Scheff..setimes. 2009. HB Printing. O’Sullivan. 3... Center A. Kotler. these institutions are now faced with the threat of budget cuts – a consequence of the global economic crisis. J.ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá literatura 1. Butler. Filipović. Strategies for Marketing the Performing Arts. Guide to Arts Marketing. Menadžment i umetnost. Oxford. 6. by losing the fight to save our cultural centres? the authors of this article believe that with a good public relations strategy. 1998. 2000. Clio. Marketing u kulturi i umetnosti. Marketing i menadžent u kulturi i umjetnosti. William D. 2007. K. many problems could be overcome. Diggle.com improvement of public relations activities in cultural institutions summarY: cultural institutions are important educational centres where we can learn about our culture and appreciate the cultures of other nations. Harvard Business School Press.. menadžment. are cultural institutions in a hopeless situation. 16. Prentice Hall.. 1996. G. 4. www.. Kultura. 15. Digl. 2008.. Zagreb. Marketing umetnosti. the greatest challenge facing cultural institutions.. Dragičević-Šešić M. USA. 10.radmila@fon. Contents and Strategies.. Joanne. 17. Alfirević. O’Sullivan T.

vîðeñjå 240 .

241 .

2 5 1 . 2 8 4 . 2 7 7 . b g @ g m a i l . 2 4 1 . 2 7 5 . 2 8 5 s t r a n a : 242 . l e p a s h o v 2 3 9 . c o m 2 6 5 .f o t o a n t o n 2 3 8 . a n t o n l e p a s h o v . 2 7 6 .

243 .

vîðeñjå udc 159. i predstavlja autorizovane materijale nastale na konferenciji „tRasa”. Obojica su se entuzijastično odazvala pozivu. i ovde je prevođena kao tRasa – prim. i 11. kao i uvodni esej Dragana Kujundžića. prev. aprila 2003. koja se sastojala od rada „Izbor/Selekcija2” Etjena Balibara i odgovora Žaka Deride. Cilj Konferencije bio je da se sastanu dva načina razmišljanja o rasi. Ideja Konferencije bila je da se na jednom mestu okupe vodeći naučnici koji se bave teorijom rase. Lisa Lou (Lisa Lowe) i mnogi drugi. Gejnzvil. 244 . prev. na Kalifornijskom univerzitetu u Ervajnu. održali Etjen Balibar i Žak Derida. kritička teorija”1 održana je 10. kao što su Ahil Mbembe (Achille Mbembe). da prikažu ne samo razlike nego i epistemološke i političke konvergen* Blok o rasi. kritička teorija* Konferencija pod nazivom „tRasa: rasa. Sander Gilman (Sander Gilman). dekonstrukciji i kritičkoj teoriji sastoji se od tri eseja koja je priredio Dragan Kujundžić. iz dva često suprotstavljena pravca u savremenoj filozofiji. koju su u aprilu 2003.922. Organizatori su želeli da ukažu na tačke konvergencije između „kritičke” teorije i savremene filozofije povezane sa „dekonstrukcijom”. O ovoj razmeni 2 Neprevodiva igra reči: na engleskom ovo glasi Election/Se­ lection – prim. i da ih zamolim da učestvuju u ovom događaju. Među učesnicima Konferencije bili su eminentni teoretičari rase. Organizatori su posebno želeli da iskoriste činjenicu da su najeminentniji predstavnik dekonstrukcije Žak Derida (Jacques Derida). radili na Kalifornijskom univerzitetu u Ervajnu. cije i afinitete između ovih filozofskih trendova − dekonstrukcije i kritičke teorije. nalazili na Univerzitetu. dekonstrukcija. aprila 2003. sa jedne strane. i da su se u to vreme. od kojih jedan pripada eminentnom marksističkom filozofu a drugi osnivaču dekonstrukcije. i kritičke teorije Etjen Balibar (Etienne Balibar). sa druge strane. Nahum Čendler (Nahum Chandler). Kendal Tomas (Kendall Thomas). florida rasa. 1 Engleska reč tRace sadrži igru reči „rasa” i deridijanskog pojma „trag” (na francuskom i engleskom trace). dekonstrukcija. imao sam veliku čast da predsedavam plenarnom sesijom. kako bi se prikazale ne samo razlike nego i sličnosti i konvergencije ove dve teorijske strategije. i onoga što se u Sjedinjenim Državama naziva „kontinentalna filozofija”. Kao pokretač i jedan od organizatora Konferencije. od kojih je jedan „dekonstrukcija” a drugi „kritička teorija”. Drugim rečima. dobio sam zaduženje da stupim u kontakt sa Etjenom Balibarom i Žakom Deridom. Zahvaljujući svom zvanju organizatora Konferencije.4:061(73) ”2003” dragan kujundžić.

Paris. Ovaj materijal dosad nije objavljen ni na jednom jeziku. 1991. 14. Wallerstein: 30). klasa: nejasni identiteti. klasa. istorijska razmena mišljenja ne samo između dva velika filozofa. nego ju je formulisao Imanuel Kant. Prva kontradikcija rase i filozofije nastaje zbog činjenice da sam termin „rasa” nije proizvod rasističke. koja je dovela do ovog događaja. Ova strategija. ukazavši u poglavlju „Ideološka napetost kapitalizma: univerzalizam protiv rasizma i seksizma” na činjenicu da je „moderna prosvetiteljska misao jednostavno napravila još jedan korak u ovoj monoteističkoj logici. 2001.4 „Ako postoji osoba koju bi trebalo smatrati autorom prve teorije rase. Sa druge strane. rasa Etjen Balibar je autor kolosalnih radova posvećenih rasi i rasizmu. U poglavlju „Rasizam i nacionalizam” Etjen Balibar je napisao: „U prostoru svetske ekonomije. Class: Ambiguous Identities.” U svojim Nejasnim identitetima Balibar i Valerštajn pristupili su ovom pitanju. jednog od najeminentnijih filozofa marksizma. u uslovima koji se nazivaju „globalni”. koji je praktično postao 4 Robert Bernasconi. Immanuel Wallerstein. potreba da se u kapitalističkom sistemu univerzalne konverzije sve taksonomizuje u jedan univerzalni ekvivalent robe ili novca. London: Verso. Svoj kratki uvod završiću ukazivanjem na relevantnost Balibarove i Deridine misli na nekoliko primera koji se odnose na aktuelnu rasnu situaciju u Sjedinjenim Državama. kao nešto što otežava slobodno cirkulisanje kapitala. “Who Invented the Concept of Race?” (Ko je izmislio koncept rase?) u delu Race. Antropocentrični poriv filozofije prosvetiteljstva. partikularističke 3 Etienne Balibar. Robert Bernasconi Editor. bela rasa. Race. dozvolila je Balibaru i Valerštajnu da posmatraju rasu ne samo kao esencijalizovani proizvod rasističke uobrazilje nego i kao rezultat pokreta zapadne filozofije u doba kapitalizma i kolonijalizma. posmatranim iz ugla marksističke filozofije. naturalizovano drugo koje se formira kako bi bilo potčinjeno u svrhu eksploatacije i proizvodnje. definiše rase kao drugo naspram univerzalnog belaštva kapitalističkog sistema. jedan od filozofa nemačkog prosvetiteljstva. Tako rasna klasifikacija postaje simptom klasne borbe potčinjenih i pokorenih rasa. Ovi radovi inicijalno su sakupljeni u revolucionarnu knjigu koju je 1988. a sa druge strane u prosvetiteljstvu i buržoaskom kapitalizmu. ili biologistički orijentisane filozofije (ili bar nije među njihovim neskrivenim namerama). Kako bih obezbedio minimalni kontekst za ovaj istorijski susret. napisao Etjen Balibar sa Imanuelom Valerštajnom (Immanuel Wallerstein). a autorska prava i dozvolu za objavljivanje velikodušno su nam ustupili Etjen Balibar i Margaret Derida (© Zadužbina Derrida. naci­ ja. Nation. Edition La Decouverte: 1988. i Žaka Deride. onih koje nisu dominantna. koja sa jedne strane poreklo rasa pronalazi u jeziku univerzalne konverzije i teologije. 245 . nego i istorijski susret dva moćna pravca mišljenja i političkog delovanja: marksizma i dekonstrukcije. pokretača dekonstrukcije i jednog od najvećih filozofa našeg doba. balibar: nacija. New york: Blackwell. Balibar i Valerštajn tvrde da kapitalistički sistem posmatra rasu i rase kao neophodno. 2011). Nation. izvodeći moralnu jednakost i ljudska prava iz same čovekove prirode” (Balibar. Classe. voleo bih da veoma sažeto i šematično predstavim akademsku i intelektualnu trajektoriju ova dva mislioca.3 U ovom delu Balibar predlaže jedno rigorozno tumačenje istorije rasizma u vezi sa klasnom borbom i kontradikcijama univerzalizma. pod nazivom Rasa. to je nemački filozof Imanuel Kant. Zato je ono što sledi jedinstvena. Pr vi put objavljeno kao Race. čitalac ima jedinstvenu priliku da čita na stranicama Interkulturalnosti.vîðeñjå mišljenja između Etjena Balibara.

već želi da ukaže na dijalektičku međuigru singularizacije. ova potraga za radikalnošću „smanjuje kategoriju nacionalnosti i destabilizuje istorijsku naciju” (60). isključivanja i univerzalizacije. l’Etat. „uz implicitno shvatanje da pojam rase nema nikakav drugi sadržaj osim istorijske akumulacije referenci na religijski. ali izuzetno nestabilna. ona otvoreno zasniva svoje 5 Mi. jezički i genealoški identitet” (5). Sa jedne strane. koji ka- 246 .vîðeñjå prostor svetske politike i svetske ideologije. podela na podljude i nadljude je strukturna. Balibar ni ovde ne želi da govori o nacionalizmu ili o rasizmu kao o esencijalizovanim entitetima. Čitalac će primetiti da u ovom eseju dolazi do konvergencije obaju grubo skiciranih pravaca. naciji. Po završetku ovog rada iz 2001. koji je u ovoj analizi uvek vezan za materijalne. u skladu sa generalizacijom korišćenom u vreme evropskog nacionalizma i evrocentrične kolonijalne vladavine svetom. Sa jedne strane. međuigru izvesne selekcije i izbora. partikularizmi koji sprečavaju rasifikovanu univerzalizaciju. strategije tumačenja na tumačenju uloge koju rasa i rasizam imaju u strukturi današnje Evrope. ako želite − preliminarna − biće više epistemološke ili metafizičke prirode: ona se bave diskursom rase kao izrazom želje za saznanjem. tako i nacionalizam. a shodno tome i odnosom između rase i moguće definicije filozofije kao „antropologije”. i stepenom u kome ova simetrija − za koju sam odabrao izraze iz­ bor i selekcija − još uvek može da nam pomogne da shvatimo tendencije onoga što mnogi smatraju „neorasizmom” ili „postrasizmom” u doba globalizacije. drža­ va. koje formiraju očiglednu kariku između pre-modernih diskriminacija i modernog rasizma. Paris: Editions la Decouverte. Prvi put objavljeno kao Nous. U „Rasizmu i nacionalizmu” Balibar proširuje ovu analizu primenjujući je na nestabilne uslove koji istovremeno učvršćuju i destabilizuju jedni druge. građani Evrope: granice. koje se postavlja pred nas ma koliko nam njegove formulacije delovale neuobičajeno. diskurs rase vezuje se za izvesni epistemološki poriv. klasi proširen je u kasnijim delima Etjena Balibara. i koje je neprekidno prisutno u rasnoj misli. u vreme ove Konferencije napisan je rad „Izbor/Selekcija”. Iako je ova knjiga posvećena problemima evropskog identiteta. Beograd. le peuple. političke i filozofske uslove koji definišu modernizam i modernost kroz međuigru klase i rase. Pošto rasizam služi kao idealizacija nacionalizma. rasizam je „opsesivno jezgro [nacionalističke] autentičnosti koju nije moguće pronaći”. danas ne postoji odgovor koji ne podrazumeva ovu podelu” (44). na pitanje Šta je čovek?. 2003. Međutim. nacije. on dopušta. kako kaže Balibar. država. Preveo Aljoša Mimica. narod5. „Konfrontacije i konflikti karakteristični za celu Evropu” trebalo bi da se zovu Evropski rasni odnosi (kurziv je Balibarov). epistemofiliju koja je do nas došla posredstvom prosvetiteljstva: Prva dva pitanja. koja istovremeno učvršćuje i destabilizuje kako rasizam. Rad započet u Rasi. Zbog toga se inovativna snaga Rase. a sa druge. izdao Beogradski klub. u očima rasnog univerzalizma. kao što je njegovo najznačajnije delo Mi. Poslednja dva pitanja biće više istorijska i politička: ona se bave simetrijama i onim što bismo možda mogli nazvati nevarijabilnim karakterom antitetičkih „teoloških” i „bioloških” referenci u diskursu rase. narod. „specifičnu univerzalizaciju”. citoyens d’Europe: Les Frontieres. želju za saznanjem. 2001. ali i procedurom za predstavljanje konstitutivnih podela ljudske vrste. dok je u pripremi bilo njegovo objavljivanje na engleskom. građani Evrope: granice. Zato su nacija i nacionalizam. kla­ se nalazi u ne-esencijalizujućem tumačenju koncepta rase.

animalnost i seksualnost. 247 . Iz rada Psyche. „polne razlike”. derida: izmiŠljanje druGoG Već smo ukazali na oblast preseka između rada Žaka Deride i Etjena Balibara. dekonstrukcija.)8.6 Balibar zaključuje da je pojam rase u novijim filozofskim tekstovima zamenjen pokušajima da se rasa prevaziđe. i ostataka Hajdegerovog tumačenja ove metafizičke tradicije sa druge. isključivanja pa čak i istrebljivanja. Interkulturalnost. urednici Pegi Kamuf (Peggy Kamuf) i Elizabet Rotenberg (Elisabeth Rottenberg). žrtvovano jevrejsko telo na krstu. isključuje. mondijalatinizacija. “Election/Selection”). Stanford: Stanford University Press. pokret univerzalne konverzije u neki opšti teološko-ekonomski ekvivalent (novac. lukavstvo kapitala ogleda se. precrtava i uništava ono pojedinačno (Isus. simbol je odabiranja. april 2003. gestom kojim odaje počast Deridi. čak i bez svrhovitog agenta (ili je taj mitski agent „priroda”). Društveni darvinizam. ni na proces teleološkog odabiranja. „rod” ili „vr8 “Geschlecht 1: Sexual Diference. rasu. Ervajn. „vImperija. novembar 2011. Iako je današnja globalizacija. Ovo pomirenje Balibara i Deride dogodilo se u trenutku kada je Balibar napravio zaokret kroz poznatu Deridinu analizu pojma Geschlecht (neprevodiva nemačka reč koja označava vrstu. univerzalizacije i homogenizacije čovečanstva. ukazao je na moguću konvergenciju njegovog rada i rada osnivača filozofije dekonstruktivizma. prime6 Etienne Balibar. Ontological Diference” i “Heidegger’s Hand (Geschlecht II). posebno kada se ono odnosi na životinje. Inventions of the Other. plenarno izlaganje na konferenciji “tRase. pol itd. prema Balibarovoj interpretaciji. konverzije i uništenja pojedinačnosti u ime univerzalnosti). i u njegovoj sposobnosti da usvoji Darvinov koncept odabiranja: Projektivni antropomorfički element naći će se u srcu Darvinove teorije ako se pojam porekla.vîðeñjå rakterišu tenzije usled međunarodnih migracija i opsednutost takozvanim „sudarima civilizacije”. primenjen na „emergentnost” nastanka čovečanstva od životinja. kako je Derida rekao. 2008. Belaštvo ili superiornost bele rase u globalnom kontekstu predstavlja generator rasne ekskluzivnosti upravo u trenutku kada globalna ekonomija teži da homogenizuje čovečanstvo. koji se oslanja na religijsku. Kalifornijski univerzitet. I sâm Balibar. hrišćanstvo u svojoj katoličkoj i univerzalističkoj aspiraciji). globalizacija i čudovišnost”. rad “Election/Selection” (Izbor/Selekcija). 7 Dragan Kujundžić. za koju smo prisiljeni da koristimo različite izraze kao što su „pol”. povezane sa procesom normalizacije. i da se u isključivačkim praksama globalizacije vidi preoblikovanje rasizma u druge forme dominacije. kod Hajdegera. globalizacija se oslanja na strategije izbora i opšteg rasifikovanja. U dva teksta posvećena ovoj temi. Derida koristi nesvakidašnju višeznačnost nemačkog pojma Geschlecht. „rasa”. univerzalističku konverziju. primetnu ne samo u Hajdegerovim tekstovima već u nemačkom jeziku uopšte. rod. kritička teorija”. Ona predstavlja kombinaciju imperijalnog poriva bledog belog lica (nedavno sam ovaj pokret nazvao vImperijom)7. Sâm Darvin ne pravi hijerarhiju etničkih grupa u okviru čovečanstva. i u potpunosti premošćuje jaz između nauke i mita (Balibar. ali otvara tu mogućnost. doživljava kao jedan pomalo kontradiktorni presek Hajdegerove obimne dekonstrukcije zapadne metafizike sa jedne strane. Rasa. Međutim. Derida izlaže svoju dekonstrukciju pojma Geschlecht koji se. savršeno odslikava komplementarnost liberalnih i imperijalističkih predstava. koja istovremeno bira. 02. drugi tom. koji se razvio iz ove mogućnosti.

na primer.vîðeñjå sta”. rasa nikada nije prisutna „kao 9 Derida se tokom cele svoje karijere bavio pitanjem životinja (u ovom kontekstu možemo reći da se do kraja bavio konstitutivnim rasifikovanim opozicijama zapadne metafizike. 1999). jer proizvodi fantazmatske koncepte esencijalizovanog racionalnog identiteta. jer impuls da se rasifikuje prethodi pojmu rase u tom pogledu što je rasa posledica ovog konstitutivnog trenutka uslovljavanja zapadne filozofije (tj. prirode. pokazao kao toliko produktivan i dobro odabran. Derida tvrdi da njegov dekonstruktivistički potez zbog ovoga dodatno radikalizuje Balibarovu analizu. Zapadna metafizika od svog postanka ima izvestan epistemološki impuls koji je u isto vreme konstitutivan i isključivački. od koga je nastao i rad sa istim naslovom. Kao odgovor na stavove Etjena Balibara. opisane u tekstu iznad). 2009-2011. 2009-2010. koju Hajdeger naziva animalnost (Balibar. zaključuje Derida. prema kojoj se realizacija čoveka sa strahom doživljava kao njegova perverzija i gubitak: nešto slično ideji kako bi „primarna” ljudska seksualnost mogla da postoji i da se realizuje kao mnogostrukost koja nadilazi normalnost rodnih tipova i uloga. “Election/Selection”). La bête et le souverain I­II. proizvod sila rasifikacije koje deluju u teoretskim i političkim praksama. Sa jedne strane. „rasizam preživljava sve optužbe za ne-znanje”. Značenje pojma Geschlecht kao „rase” kao da na nejasan način označava upravo ovu tenziju. zakona itd. predstavljenih na nekoliko seminara. набросок к философии животного” (Moscow: NLO. Tu spada seminar u Serisiju na temu „L’Animal autobiographique”. ali jedino uz rizik separacije ljudi i ne-ljudi. Hajdeger koristi i pojačava tradicionalnu metafizičku opoziciju između „čoveka” i „životinje” (ili čovečnosti ljudi kao „mislećih” i „govorećih” bića. a posebno filozofskog jezika. Zbog toga što je rasa pojam bez sadržaja. Galilee. i animalnosti životinja kao bića kojima je „uskraćen svet”. i od toga pravi lingvističku i poetsku alegoriju simultanih teorijskih gestova koje Hajdeger koristi u istim ili bliskim diskursima. Upravo zbog toga. opozicija ljudsko-životinjsko. 9 Upravo se zbog ovoga naziv konferencije „tRasa”. 1­2. Engleski prevod objavljen je pod naslovom The Seminars of Jacques Derrida. Derida u svom odgovoru eksplicitno tvrdi da je njegova čuvena dekonstrukcija zapadne metafizike zapravo dekonstrukcija uslova za mogućnost nastanka rasizma. Ovaj seminar objavljen je na francuskom kao Sémi­ naire. što je istovremeno i indeks degenerativnih procesa koji prete čoveku iznutra i mogu dovesti do potpunog gubitka ili denaturacije. i techne ili nomos. Molimo vas da pogledate izvrsnu studiju Oksane Timofejeve sa naslovom Введение в еротическую философию Батая. Weltlos). zato što konstruiše opoziciju i hijerarhijske odnose između physis. od samog početka. Rasa je veštački proizvod onoga što zovemo rasizam. the Beast and the Sovereign. Derida će prihvatiti i proširiti ovu analizu. ukazujući na to da je njegov rad bio. koji sam predložio Balibaru i Deridi. a posebno poglavlje „Koньи в законе. davanja prednosti prirodnom kao ljudskom nad tehničkim i životinjskim). Pitanje istorije filozofije i životinje obrađivano je i na ruskom jeziku. 2009). Paris. ovu dvostruku povezanost. usmeren na dekonstrukciju uslova rasizma. To znači da rasizam konstruiše rasu. jer rasizam ne postoji bez jezika. 248 . Rasifikovanje seže u prošlost sve do prvobitnog utemeljenja filozofije i formulisanja metafizičkih opozicija. preveo Džef Benington (Geof Bennington). hijerarhija i razlika − kao što je. čime se generički imago životinje transformiše u predstavu potpune drugosti u odnosu na ljudsku prirodu. pod nazivom „Zver i suveren”. kao i poslednji seminar koji je takođe održao na Kalifornijskom univerzitetu proleća 2003. a ne obrnuto. koja predstavlja motivaciju za istoriju filozofije od samog njenog nastanka. neposredno pred konferenciju o tRasi. sve do svojih poslednjih dela. L’animal autobiographique: Autour de Jacques Derrida (Paris: Galilee. kao i u nekoliko tomova koji se bave ovom temom. Čikago: the University of Chicago Press.

Pogledati još i: Levinas. Ovde možemo samo da se osvrnemo na njegovo bavljenje Avramom i avramovskim. prevela Meri Bet Mejder (Mary Beth Mader). kroz višestruka ponavljanja.] Drugi bi možda rekli ‘ne-jevrejska’” (Derrida. 249 . onaj drugi”. do radikalnog zaključka. i najintimnija jevrejska misao koju sam ikada čuo [. London. ali. Transkribovala ga je Kim Furumoto. prema mome mišljenju. Smith). za sebe”. u njegovim radovima „Dar smrti” i „Literatura u tajnosti”. onoga što rasisti nazivaju rasom. trag drugog. 40. Preveo Dejvid Vils (David Wills). kojima ovim putem zahvaljujem.13 U svom odgovoru Balibaru. 1999.vîðeñjå takva” nego je. Odgovor je dat 10. „Avram Avram”. Michael Naas). koji on dovodi. Taj drugi Avram je neko ko nije dobro čuo poziv. april 2003. trag dru­ ge drugosti drugog – ne samo drugost. što se nikada ne pojavljuje. 2012. U tom pogledu smatram da Deridin rad odgovara radu Emanuela Levinasa (Emannuel Levinas). the Other” in Judeities. Derida. Continental Philosophy Review. Deridinog. u kome se Derida eksplicitno sukobljava sa Sartrovim Refleksijama o jevrejskom pitanju (koje Derida takođe pominje u svom odgovoru Balibaru) i. kao što je Derida objasnio. imao sam na umu i Deridino delo. uz diskretan osvrt na Levinasa. “The Trace of the Other. kritička teorija”.. 2007. To Emmanuel Levinas. 2007: 34–35). drugo izdanje i Literature in Secret. Chicago. dekonstrukcija. niti inteligencija – to je jednostavno nešto što ne postoji. 13 “Abraham. plenarna sesija konferencije „tRasa: Rasa. Taylor). 11 Kada sam predložio da konferencija dobije naziv „tRasa”.” u delu Deconstruction in Context: Literature and Phi­ losophy. U svom eseju „Avram.” 10 Drugi element rasifikovanja na koji nailazimo u celokupnom Deridinom radu jesu njegova analiza temelja teološko-političkih koncepata i dekonstrukcija monoteizma. Tejlor (Mark C. i njegovu celoživotnu posvećenost dekonstrukciji esencijalizacije značenja koncepta „Jevrejin”.12 Usuđujem se da kažem da se Deridin esej mora čitati u odnosu na Levinasov esej „Biti Jevrejin”. Pored toga. a autorizovao Žak Derida 22. nego druga drugost drugog. a koncept traga (trace) deluje kao adekvatan za precizno denotiranje rase (race) – tj. Questions for Jacques Derrida.. u kojoj Kafka zamišlja „drugog Avrama. pp. prevod Paskal-En Brolt i Majkl Naas (Pascale-Anne Brault. 1986.. „Postojanje drugog Avrama je najugroženija jevrejska misao. Urednici Betina Bergo. nastavlja stopama Emanuela Levinasa. iz knjige Judeities. Ovaj tekst eksplicitno postavlja pitanje „jevrejstva”. i pojmu traga drugog koji se pojavio u Levinasovom razmišljanju posle istrebljenja Jevreja u Holokaustu. 11 The Gift of Death. 2007. Džozef Koen (Joseph Cohen) i Rafael Zaguri Orli (Raphael Zagury Orly). ko se odazvao na poziv iako ga nisu zvali. pisanja. Pogledati i ADI­ EU. Stanford: Stanford University Press. „Odgovor Etjenu Balibaru”. onaj drugi” iz knjige Judeities. To nije boja. Chicago: Chicago University Press. Derida ponovo eksplicitno pominje Sartra i podvrgava njegove Refleksije o jevrejskom pitanju eksplicitnom kritičkom tumačenju: Znamo da je to bila jedna od Sartrovih teza u njegovim Refleksijama o jevrejskom pita­ nju: za njega Jevrejin nije samo ono što ne12 Emmanuel Levinas. New york: Fordham University Press. spektralno. C. govoreći o Sartrovom razlikovanju autentičnog i neautentičnog Jevrejina. potpuno vrtoglavo. “Being Jewish”. aprila 2003.. Preveli Betina Bergo (Bettina Bergo) i Majkl B. Objavljen je sa dozvolom Margarit Deride i Zadužbine Derida. koja nikada ne predstavlja samu sebe kao takvu. koristi jednu parabolu Franca Kafke. nevidljivo. spektralni alibi. time doslovno citirajući naslov Levinasovog eseja. Ervajn. Želim da citiram i da se osvrnem na još jedan tekst Žaka Deride koji. Avramov dvojnik. Smit (Michael B.] ‘Najjevrejskija’ [. ovo je esej 10 Žak Derida. 205-210. dopušta da se „jevrejstvo” pojavljuje i u najintimnijim aspektima njegovog. 2007. Zato je to trag. kako kaže Kafka. „nešto drugo. 345-359. Kalifornijski univerzitet. novembra 2003. urednik Mark. To je alibi. kao i na njegov rad u oblasti jevrejskog „identiteta” u članku „Avram.

pogledajte temeljni rad Džona Levelina (John Llevelyn) sa naslovom Appositions of Jacques Derrida and Emmannuel Levinas. ali samo kao reč. Tako nam ostaje zaključak da autentični Jevreji moraju biti iracionalisti. trebalo bi u budućnosti zadržati kao reč. Objavljeno u Psyche. tuđeg Jevrejina. van bilo kakve rasifikujuće suštine. „Poslednja reč rasizma” Žaka Deride bio je hitan apel za ukidanje aparthejda. nacionalisti i tako dalje. Zbog toga je njegov esej apel za transformišući događaj koji bi doveo do ukidanja rasizma. Derida na najradikalniji način otvara koncept rase ka konceptu drugog. sećanja na prošlu bu16 Verovatno nije slučajnost što je esej u kome se izražava divljenje Mandeli. in Admiration“. Džozef Koen i Rafael Zaguri Orli. Zato neka ostane. urednici Pegi Kanuf i Elizabet Rotenberg. ali tek posle ukidanja aparthejda (anticipirajući tako jednu priželjkivanu budućnost koja u tom trenutku još nije bila došla). Smit. prvi tom. jedinstveni naziv za poslednji rasizam na svetu. a ne ono? Sa druge strane. Helene. Stanford: Stanford University Press. In­ ventions of the Other. ali neka dođe dan kada će postojati samo u ljudskom sećanju. usledio neposredno posle Deridinog eseja o pojmu Geschlecht. drugi tom. Questi­ ons for Jacques Derrida. napisanom 1983. Urednici Betina Bergo. kosmopolita itd. ali samo kao sećanje na poslednji. rekao je Derida. 2007. „APARTHEJD – neka to odsad bude samo ime. da je dekonstrukcija oduvek bila dekonstrukcija uslova za rasizam. veoma uznemirujuće (Derida. završni rasizam. 15 14 Cixous. Preveli Betina Bergo i Majkl B. 2008. u vezi sa delima Emanuela Levinasa i Žaka Deride. à venir. tako i teološko-političkih tradicija. ali i za zadržavanje reči kao tRase (ovu reč sada možemo da koristimo bez objašnjenja). tuđejevreji­ na14 i u tom smislu. Stanford: Stanford University Press. kao traga nestalog rasizma označenog rečju aparthejd. nastalo neposredno posle Deridinih eseja o pojmu Geschlecht. Odgovor). poslednji od mnogo njih. racionalista. a posebno poglavlje „sElection”. Nalazim da je to veoma. 2002. humanista. Sartr je priznao da ne zna ništa o judaizmu. Derida je dao jasnu i veoma temeljnu analizu onoga što čini aparthejd i što će dovesti do njegovog nestanka.16 U svom eseju „Poslednja reč rasizma”. o unutrašnjoj definiciji samog jevrejstva. Pogledati “The Laws of Reflection: Nelson Mandela. kao i jevrejsku tradiciju. pa je pokušao da napravi razliku između autentičnih i neautentičnih Jevreja. 15 Za analizu izbora i selekcije Jevreja pre i posle Holokausta. kao i izraz želje da se reč zadrži za budućnost. Inventions of the Other. rekao bih. tRasa drugog (sa svim implikacijama po odgovornost za drugog) duboko inspiriše njegov projekat dekonstrukcije kako filozofskih. 17 “Racism’s Last Word” (Poslednja reč rasizma) u delu In Psyche.vîðeñjå Jevrejin smatra Jevrejinom. Zašto ne-Jevrejin bira ovo. “This Stranjew Body” in Judeities. Aparthejd. sve do trenutka njegovog ukidanja. koja označava dugu istoriju južnoafričkog rasizma. 250 . urednici Pegi Kamuf i Elizabet Rotenberg. napisan dok je Mandela bio u zatvoru. „posle rase” Žak Derida javno je podržao ukidanje aparthejda i puštanja Nelsona Mandele iz zatvora. Žak Derida se nije zadovoljio jednostavno time da razmontira filozofsku tradiciju i rasifikuje motive koje je pronašao u istoriji filozofije. New york: Fordham University Press. onoga što će biti završeno u budućnosti koju hitno pozivamo. 2007. Ovo bi trebalo da učvrsti Deridinu izjavu koju je dao kao odgovor Balibaru. Neautentične Jevreje definisao je – ovo kažem bez želje za provokacijom i bez sumnjičenja Sartra za pravi rasizam – na jedan rasistički način. ono što Elen Siksu (Helene Cixous) vidi kao Deridinog tuđina. On tvrdi da je neautentični Jevrejin onaj koji pokušava da izbriše specifični karakter jevrejstva tako što će biti univerzalista. povodom izložbe umetničkih slika namenjenih izlaganju u Južnoj Africi. Bloomington: Indiana University Press.”17 Sa jedne strane. nego se usudio da dekonstruiše i sâm temelj svog „sopstvenog” identiteta alžirskog Jevrejina.

Aparthejd je poznat. nešto kao zalazak rasizma na Zapadu – ali takođe i. nije samo odbacivanje korumpiranog režima. „zakon tržišta. siluetu svog unutrašnjeg rata. preveli Mark Duli (Mark Dooley) i Majkl Hjuz (Michael Hughes). završni račun svojih prihoda i rashoda. rigoroznom analizom onoga što aparthejd jeste. To što ova misao svoju snagu duguje marksizmu i dekonstrukciji samo govori u prilog ovim nasleđima. To nije jedina sila koja će uništiti aparthejd. „Poslednja reč rasizma”. u okviru istorije aparthejda kao istorije Zapada. njegove eshatologije. opisom ovog političkog sistema − opisom koji je bio sasvim na mestu 1983. ono što konstituiše aparthejd u terminima sila globalnog kapitalizma biće – takođe paradoksalno zbog njegovih kontradikcija – ono što će ubrzati njegovu propast. poput Hrišćanskog instituta. On Cosmopolitanism and Forgiveness. jednog dana. kao što ćemo morati da navedemo ispod. tačku po tačku.) „Šta je Južna Afrika? [. Ovaj esej je takođe i istraživačka analiza rasizma u dva suparnička konteksta koji uslovljavaju njegovu mogućnost: teološko-političkom i ekonomsko-kapitalističkom. Ali sile globalnog kapitalizma. međutim.] Evropa. dodajući da njegovo uništenje treba ubrzati i drugim političkim intervencijama. rasizma kao zapadne stvari” (379). koji su produžetak opšte ekonomije u kojoj Zapad obavlja svoje rasifikovane poslove u kontekstu globalizacije. sve u svemu. 30-31. organizacije koju je režim vrlo brzo suzbio i zabranio. kada je esej napisan. Druga formativna crta aparthejda je teološkopolitička. „tendenciozno univerzalne konverzije”.” (385). „proces hristijanizacije kome hrišćanska crkva više nije potrebna” pogledati Žaka Derida. profit koji stiže iz Južne Afrike neće biti dovoljno isplativ. […] Kalvinističko tumačenje Svetog pisma osuđuje demokratiju i univerzalizam. simplistička projekcija rasizma na lokalizovan prostor. Ono što sebe stabilizuje kao „prostor razdvajanja” takođe će biti dekonstruisano silama za koje. Južna Afrika u sećanju na aparthejd” (380). primetne u dvema moćnim refleksijama koje su ovde pred18 Za koncepte „mondijalatinizacije”. u enigmatičnom procesu globalizacije i širenja svetom [mondijalizacije] i svog paradoksalnog nestanka kao da projektuje na ovaj ekran. i potrebno mu je postojanje (Derida citira neke od konstitutivnih dokumenata Južne Afrike) ‘hrišćanskih država’” (383). cena koju su sva društva spremna da plate tako što će pre svega „pustiti da neko drugi plati” kako bi postigla osetljivu ravnotežu: „Ulog je […] mir u svetu. Međutim. i koji precizno prate političko-teološki scenario koji je Žak Derida formulisao pre trideset godina. kao manifestacija poslednje ekstremnosti rasizma. Zbog toga ostaje nevidljiva. ne sa tako dalekovidim uvidom u procese globalizacije koji su danas dominantni.18 Zbog toga je aparthejd u Deridinoj analizi „prvi proizvod evropskog izvoza”. tržište za evropski rad itd. kaže Derida. u istom dahu... Derida čak i ovde ukazuje na kontradikciju – i otpor aparthejdu takođe je došao od strane hrišćanskih organizacija. hitni politički gest koji je njegov esej predstavljao bio je propraćen.vîðeñjå dućnost: „Jer to je izum i rezultat o kome treba govoriti: Južna Afrika iznad aparthejda. njegovog završetka i duhovno ograničene samodovoljnosti njegove namere. Međutim. New york: Routledge. (Ovde možemo primetiti snagu Deridine analize: niko nije pisao o „globalizaciji” 1983! Svakako. 251 . „Zlokobna slava ovog imena tako će postati jedinstvena. opšta ekonomija. nametnuće drugi standard računanja na skali globalnog kompjutera” (383). politička moć dolazi od Boga. Ove kontradiktornosti rasizma. samrtni ropac nečega što je već u beskrajnoj agoniji. 2001. Jer. Međutim. dvostruko povezanu logiku svojih nacionalnih i multinaci- onalnih interesa” (385). ona na koju se odnosi izbor: zakoni segregacije u Južnoj Africi bili su „zasnovani takođe i na teologiji i odgovarajućim poglavljima Svetog pisma.

i Amerikanaca. svetski aparthejd i aparthejd u svetu. neki teološki izbor” (Derida. hrišćanske dominacije. sve dok. Zato je reč „rasa” plastična (rekao bi Derida) oznaka procesa globalizacije. Globalizacija je proces kon­ verzije teološko-političkog i finansijskog. Postoji nešto – neću to identifikovati – nešto analogno pozivanju na izbor. novac. u njemu istovremeno prisutna i iz njega odsutna. rasa kao tRasa. Procesi glo- balizacije obeleženi su ovom konverzijom (namerno insistiram na oba značenja ove reči: ekonomskom i religijskom) koju predvode Sjedinjene Države. koji se sprovodi u nepriznato. u skladu sa Deridinom analizom Južne Afrike. neizgovoreno ime globalizovane. univerzalne homogenizacije. kapitalističkog. takođe motivisan religioznim prozelitizmom kome Sjedinjene Države služe kao militantno-mesijansko koplje. mesto ili agencija za alijenaciju kojoj je ceo svet spreman da plati koliko je potrebno. jedan pokušaj da se ceo svet konvertuje u svoj univerzalni ekvivalent. to plaća neko drugi? To je logika teološko-ekonomsko-političke konverzije. da su Sjedinjene Države danas indeks sile. Zar ne bismo mogli da kažemo. Postoji izvesna analogija između belih Južnoafrikanaca. rasifikovano u vidu bele.vîðeñjå stavljene. imaju izuzetan značaj za aktuelne uslove rasifikovanja u globalnom svetu. hebrejskog odabranog naroda. čiji je deo zapravo ceo svet. U tome je značaj eseja Etjena Balibara i Žaka Deride. podeljen svet. rekao bi Derida. Odgovor). Derida u svom odgovoru ukazuje na analogiju između Južne Afrike i Sjedinjenih Država: „Nešto slično postoji u Sjedinjenim Državama. 252 . Tako u istom potezu nastaje particionisanje.

253

vîðeñjå

udc 159.922.4 udc 316.356.4

etjen balibar (etienne balibar), nonter, francuska, irvajn, sad

izbor/odabir
“Un poignard à la main, l’oeil fixé sur ta trace, je vais. Ma race en moi poursuit en toi ta race” Victor Hugo, Hernani, Acte I, Scène 4. „Sa bodežom u ruci i pogledom fiksiranim na tvoj trag, ja idem. Moja rasa u meni goni u tebi tvoju rasu.” Viktor Igo, Ernani, čin I, scena 4

Smatrao sam da bi trebalo da iskoristim ovaj poziv da bih se vratio na neka ispitivanja koja su tu i tamo isplivavala na površinu u mojim ranijim pokušajima da pišem na temu rasizma, ili na druge teme povezane sa fenomenom i pojmom rasizma – kao što su univerzalnost, nasilje, ili granice i identiteti. Uradiću to na način koji mora biti aluzivan, pa samim tim suviše apstraktan, a to će, za potrebe novih istraživanja koja su neophodna, ostati hipotetičko i krhko, možda proizvoljno. Ali, ohrabrio sam se da uradim tako nešto zato što sam se setio mnogih prilika, kada ste već prihvatili da čujete i diskutujete na slične teme – što na kraju krajeva ne iznenađuje, s obzirom na činjenicu da sve duguju, direktno i indirektno, diskursima i pisanjima mnogih prijatelja koji su se danas ovde skupili. I među tim prijateljima, pre svega, hronološki govoreći, nalazi se jedan od mojih najdražih i najpoštovanijih učitelja. Siguran sam da će Žak Derida (Jacques Derrida) večeras lako prepoznati dubok žig nekih svojih ideja i formulacija u jednoj ili dve tačke mog diskursa. Ne znam da li će to odobriti. Ali,

bez obzira na izraze kojima on odluči da artikuliše svoje komentare, veoma sam srećan što su naša razmišljanja o tako važnoj i teškoj temi povezana ovim zajedničkim predavanjem i zajedničkim prisustvom u Irvajnu. Govoriću o četiri pitanja koja, čini mi se, obuhvataju čitav niz poteškoća, možda nesavladivih aporija. Nemam nameru da ih prevazilazim, već želim da razmotrim njihovu relevantnost i da pokušam da ih formulišem, izrazim svoje sumnje i hipoteze, sa jednom osnovnom idejom na umu: da pokažem, ne toliko kako „filozofija” može da teoretiše o rasizmu, ili da ga uključi kao jedan od svojih „objekata” i domena, kao što bi uradila „naučna disciplina”, već da pokažem zašto rasizam, da počnemo sa njenim imenom, uznemirava filozofiju i dovodi je u pitanje. Neću skicirati još jednu „filozofiju rasizma”, u stvari, mislim da ih i nema tako mnogo, već ću pokušati da izvedem da pitanja rase i rasizma odrede samu orijentaciju filozofskog diskursa. Prva dva pitanja, može se reći preliminarna, biće više epistemološka ili metafizička: ona se bave diskursom rase kao izra-

254

vîðeñjå

zom želje za znanjem i procedurom predstavljanja konstitutivnih podela ljudske rase, i shodno tome, odnosom između pitanja rase i mogućeg definisanja filozofije kao „antropologije”. Poslednja dva pitanja biće više istorijska i politička: ona se bave simetrijama i onim što možda možemo nazvati invarijantnim karakterom antitetičkih „teoloških” i „bioloških” referenci diskursa rase, koje formiraju očiglednu vezu između pre-modernih diskriminacija i modernog rasizma, kao što je to bilo generalizovano u eri evropskog nacionalizma i evrocentričnog kolonijalnog osvajanja sveta, i mere do koje nam ova simetrija – zbog koje sam odlučio da iskoristim termine izbor i odabir – još uvek može pomoći da shvatimo tendencije onoga što mnogi nazivaju „neorasizmom” ili „postrasizmom” ere globalizacije, koju karakterišu tenzije internacionalnih migracija i opsesije takozvanim „sukobima civilizacije”. Na kraju ću pokušati da kombinujem ove različite pristupe u cilju uvođenja teškog etičkog pitanja alternative diskursima i praksama rase i rasizma, koje ja nazivam „drugo rasizma”, da bih pokazao koliko neodređeno ono mora ostati u svojim ultimativnim ciljevima, iako bi zaista trebalo razmotriti činjenicu da rasne/rasističke formacije zahtevaju hitnu inicijativu i akciju u poljima obrazovanja, društvene pravde i internacionalne civilizovanosti. -iDozvolite mi da započnem sa prvom teškoćom, koja se bavi odnosom između problema rasizma i problema znanja. Jednom prethodnom prilikom, pokušavajući da objasnim da odnos između „univerzalizma”, kao normativne predstave univerzalnosti zasnovane na zajednici ljudskih bića, i „rasizma”, kao predstave razlika i hijerarhija u okviru same ove vrste, nikada ne može biti čista i jednostavno jedna od nekompatibilnosti, govorio sam o „dubokoj želji za znanjem”, koja je takođe utelotvorena u rasistički

diskurs.1 Ono što sam imao na umu je u osnovi bila činjenica da rasizam na idealan način opisuje „vrste čovečanstva”, i činjenicu da on obimno (i, u nekom smislu, kreativno) koristi klasifikacije, pomoću kojih pojedinci i grupe mogu da izmišljaju odgovore na najneposrednija egzistencijalna pitanja, kao što su nametanje identiteta i permanentnost nasilja između naroda, etničkih ili religioznih zajednica. To je takođe bio način da se ukaže na to da se, iako se odnosi moći i dominacije stalno povezuju sa rasnim diskriminacijama ili se na njima zasnivaju, odnos između socijalnih struktura i diskursa ne može zamisliti u instrumentalnim uslovima, on nije ni čisto funkcionalan niti podređen, ali se sastoji od intelektualnih tvorevina u kojima je refleksivni aspekt podjednako važan kao i projektivni ili stigmatizovani. Moram priznati da ova ideja, koja filozofski gledano duguje mnogo ničeanskim i fukoovskim pojmovima „volje za istinom” i „volje za znanjem”, u mojim očima nije potpuno jasna, naročito utoliko što se oslanja na psihološke analogije (te bi stoga možda bila pozdravljena od strane „kognitivnih” teoretičara rasa i rasnih odnosa danas). Ali, čak i tako mi se čini da bi je trebalo dalje gurati i povezivati sa radikalnom kritikom ideje „naučne” analize rasizma. Pod „pravilnim” imenom – kao diskurs „rase” – ili nekim drugim metonimijskim imenima koja ćemo preuzeti, rasizam je postao jedna od najvažnijih tema sociologije, istorije, društvenih nauka uopšte, i izgleda da je ova „objektivizacija” rasizma u osnovi pokušaj da se rasizam okonča, u duplom smislu stavljanja tačke na njene metamorfoze i transformacije, rešavajući zagonetku njenih pogonskih snaga, i pripremajući istorijsko suzbijanje, na osnovu progre1 Etienne Balibar: “Racism as Universalism”, in Masses, Clas­ ses, Ideas. Studies on Politics and Philosophy before and after Marx, Routledge, New york, 1994, pp. 191-204.

255

vîðeñjå

sivne (prosvećene) šeme intelektualne i pedagoške reforme. U ovom smislu, ako zauzmemo viteški stav prema evoluciji koja se dešavala tokom prošlog veka, videćemo da se izgleda dogodila čudna supstitucija: pošto je većina društvenih nauka, naročito pod uticajem evolucionarne biologije i etnografije, bila zauzeta razgovorima o značaju i posledicama rasnih podela i rasnih odnosa, dajući konceptu „rase” pozitivno značenje i upotrebu, trenutno se uglavnom bavi raspravama o značaju i praktičnim posledicama „rasizma”, shvaćenog kao proizvod kolektivnog imaginarnog društvenog ili kulturnog fenomena, koji prožima samosvesnost pojedinaca i grupa, i utiče (doduše negativno) na njihovo unutrašnje i uzajamno ponašanje. U oba slučaja stvara se metajezik, koji rasu i rasizam uzima kao empirijske objekte i opisuje ih iz objektivnog ugla, ali desilo se nešto poput „Kopernikanske revolucije”: više nije navodna biološka i kulturna stvarnost rase ta koja se uzima kao objekt znanja, već njeno ustrojstvo kao predstave ili fikcije, pod određenim uslovima ili kao posledice određenih uzroka i struktura. Veruje se da su ovo pomeranje ili revoluciju podstakle dve vrste konvergentnih uzroka: sa jedne strane, uništenje „bioloških” temelja rase, koji su dominirali barem delom rasnog diskursa 19. i 20. veka od strane novijih genetičkih i evolucionih teoretisanja (iako svi znaju da je ovaj biološki temelj bio kasni razvoj pojma, koji se na početku odnosio na genealogiju pre nego na genetiku)2; s druge strane, uticaj dekolonizacije i drugih istorijskih procesa koji su, ili svedočili neljudski, ubilački karakter „rasne” ideje, ili su dopustili svojim žrtvama da pruže otpor i izazovu opredmećene kategorije koje su im nametnute. Ali, za našu svrhu, možda je još interesantnije istaći „konstruktivističku” revoluciju od2 Verovatno ova suprotnost između „genealogije” i „genetike” nije tako jednostavna, jer diskursi zadiru jedan u drugi. Ovde bi bila potrebna cela istorijska i epistemološka diskusija o statusu „prirodne istorije”.

govornu za progresivnu supstituciju rasizma rasom kao objektom naučnog istraživanja. Hajde da se izrazimo kvazisartrovskim rečnikom, tako što ćemo generalizovati ono što je Sartr objasnio vezano za stvaranje „Jevreja” pomoću neprijateljskog i stigmatizovanog pogleda drugih3: „rase” postoje samo ukoliko se odigravaju procesi „rasijalizacije”, oni su rezultat imaginarne konstrukcije, koja svedoči postojanje rasističkih osećanja i predrasuda, rasističkih grupa, rasističkih struktura, dovodeći do pronalaska „rasa” ili praktičnih ekvivalenata. Samo moramo primetiti da se ova supstitucija može tumačiti na razne načine: ili istorijski, sugerišući da su imaginarni pokušaji opisivanja rasa, za koje se veruje da se temelje na nauci, ispravljeni i zamenjeni istinski naučnim istraživanjem oblika i uzroka rasizma, što je napredak na putu do znanja; ili politički, sugerišući da je rasista taj koji je verovao u postojanje rase i pokušao da je objasni, naročito biološkim konceptima, dok antirasista i žrtva rasizma, koji očigledno imaju zajedničke interese, odbijaju ovaj pojam kao pozitivan koncept i okreću se kritičkoj studiji njenog pronalaska i upotrebe. Ali u oba slučaja upravo se proučavanje rasizma može posmatrati kao preliminarno u odnosu na svoje suzbijanje i svoj kraj. E, sad ja smatram da ovaj narativ ne zadovoljava! Ne samo što ne uspeva da objasni metamorfoze istorijskog rasizma, njegove procese ponovnog stvaranja kako na strani objekta tako i na strani diskursa (ili imena), već i ne objašnjava paradoksalne efekte činjenice da „rasizam” nije samo, možda ne prvenstveno, heteroreferentni diskurs, već samoreferentni diskurs. Na primer, činjenica da rasijalizovane gru3 Jean-Paul Sartre: Réflexions sur la question juive (1946). Engl. Transl. Anti­Semite and Jew (new edition, with a Preface by Michael Walzer, New york 1995). Sartrova poznata teza kaže da sve karakteristike koje „izdvajaju” „Jevreje” kao „rasu” u evropskoj istoriji i savremenom iskustvu predstavljaju projekcije (i ponekad takođe introjekcije) tih diskursa i reprezentacija.

256

vîðeñjå

pe, naročito crnci, stalno koriste kategoriju rase ili je brane upravo u momentu kada je ona kritikovana od strane društvenih nauka, da bi protestovali protiv diskriminacija i učinili svoje tvrdnje „vidljivim”, poli­ tička i kulturna činjenica koja se suviše olako odbacuje kao „otuđenje” ili „lažna svest”, da ne govorimo o „dobrovoljnom ropstvu”.4 To ne znači da zahtev za „objektivnošću” nema značenja ili vrednosti, jer zaista postoje činjenice povezane sa ugnjetavanjem koje treba utvrditi i izvesti pred javnost (ne samo zato što su sistematično skrivane i iskrivljene), niti to znači da ništa nije postignuto otkrivanjem psiholoških i društvenih procesa konstruisanja kategorije „rase” (jer je to ključ za pitanja identifikacije i subjektivacije u kojoj svi živimo), ali to može da znači da se ništa kao što je metajezik ne može dostići, gde subjekat analize rasizma može sebe da odvoji od objekta, tj. da ga „prekorači” i da predvidi njegov „kraj”. U bitnom smislu, dok su se naučni i politički kriterijumi razvijali, status istraživanja ostao je isti: i diskurs rase i diskurs rasizma su pokušaji iz unutra, ne od spolja, tumačenja razlika i konflikata, i posledičnih konfliktnih i nasilnih, ponekad ubitačnih i genocidnih razlika unutar ljudske „vrste”, ili tumačenja paradoksa nekolektivističkog karaktera zajednice, u koju su sami odvedeni. I suočeni su sa istom ambivalentnošću, naime činjenica je da su „drugi” i njegova „drugost” ispitivani da bi se objasnio jedinstveni položaj subjekta unutar horizonta univerzalnosti. Ali mogu biti i određeniji. Ono što dogmatski diskurs rase i kritičko ispitivanje rasizma imaju zajedničko (ili zajednički element koji su čuvali, u obliku tvrdnje naučnosti, i u promeni ili „prekidu” obrasca naučnosti) jeste njihov odnos prema pitanju diferencijacije čovečanstva i njegove jedinstvene istorije. Međutim, ono o čemu prelaz sa „rase” na „rasizam” kao fokus proučavanja svedoči, a složio
4 Ne sugerišem da takve tvrdnje, koje se pozivaju na rasu, nisu ambivalentne, što je potpuno druga kategorija.

bih se da je to „napredak”, jeste činjenica da je celokupan problematični karakter podele čovečanstva na rase, ili kulture, ili etnicitete, postao samosvestan. Sada možemo da priznamo da paradoksi ove podele, u koju mi sebe pokušavamo da smestimo, koja stvara istovremeno komunikaciju i nekompatibilnost ili, drugim rečima, potrebu za prevođenjem i nemogućnošću prevođenja, nisu izolacija od jedinstvene istorije – više volim termin geoistorija – koja predstavlja istoriju „propalog” ujedinjenja čovečanstva u obliku dominacije, isključivanja, uništavanja, ili istoriju nastanka i metamorfoze radikalne drugosti vezane za procese normalizacije, univerzalizacije, homogeniza­ cije, identifikacije čovečanstva. Istorijski narativ može postati samokritičan do određene mere, ali se ne može apstrahovati od „želje za znanjem”, koja nastaje zbog toga što je čovečanstvo praktično nesvodljivo na svoju univerzalnu ideju – te stoga čudno, „strano”, i uznemirujuće i zlokobno samo sebi. – ii – Sada želim da usmerim ovo ispitivanje u drugom, komplementarnom pravcu, koji se konkretnije dotiče unutrašnjeg odnosa problema rasizma i problema filozofije. Jednostavan način bio bi da se kaže da je filozofija u dominantnoj tradiciji (ali postoje značajni izuzeci) govorila jezikom univerzalizma, zasnovana na poricanju rasizma, ili na moralnoj i intelektualnoj osudi diskriminacija. To je filozofe sprečilo da postanu svesni do koje mere su oni delili rasističke predrasude, ili antisemitske, kolonijalističke, evrocentrične pretpostavke. Ova „demonstracija” se ponavljala, do određene mere i ubedljivo, u slučaju Kanta, ili Hegela, ili Huserla, i drugih.5 Može se uporediti sa demonstracijom na5 Rezultati ove kritike mogu biti iznenađujući. Suprotno verovanju mnogih, može se videti da je Hegel bio mnogo više zadojen antisemitskim ubeđenjima od Ničea, na primer: vidi yirmiyahu yovel, Dark Riddle : Hegel, Nietzsche, and the Jews, Pennsylvania State University, 1998.

257

vîðeñjå

pravljenom u vezi sa nacionalističkim i religioznim predrasudama (ili, što je možda još interesantnije, seksističkim predrasudama) filozofa koji tvrde da izražavaju „kosmopolitske” stavove. Ali, mislim da ovo nije najinteresantniji ili odlučujući nivo. Moja pretpostavka je da pitanje rasizma – kao korelacije predstave neostvarljive ujedinjenosti čovečanstava, ili teškog odgovora za svakog konkretnog pojedinca ili grupu na pitanje, koje ne može a da se ne pita, šta to znači biti „čovek” ili pripadati „zajednici ljudskih bića” – direktno dotiče aporetičan odnos između filozofije i antropologije. Taj odnos formira verovatno najjasniji izraz političke dileme modernih vremena. Filozofija je uvek usmerena na antropološku enuncijaciju, ili u obliku definicija suštine čoveka ili demarkacije ljudske prirode u okviru prirode uopšte („dolično ljudsko”), ili moralnog i istorijskog uslova „čoveka” u generičkom smislu: međutim, nikada se ne može potpuno i nekritički poklapati sa takvim enuncijacijama. Ovo bi se opet u sadašnjosti moglo shvatiti kroz retrospektivno, istorijsko i samokritično razmatranje koje uključuje ne baš prijatnu razliku između „antropološkog” i „humanističkog” stava ili paradoksalne mogućnosti (ograničene mogućnosti, rekao bih) „antropologije” koja nije humanistička. Dvadeseti vek, ili bolje rečeno nastavak 19. i početak 20. veka, u politici, ali i u filozofiji, predstavljao je doba rasizma, njegovog trijumfa, katastrofa, ali imao je i neverovatne posledice na naizgled nerazmrsiva jedinstva antropologije i humanizma. Nije svaki antropološki diskurs „humanistički”, tj. ne definiše „čoveka” ili „čovečanstvo”, ili „ljudsko” kao najvišu vrednost. Ukoliko priznamo postojanje antropološkog pitanja čim ono postane pitanje u filozofiji enuncijacije „onog što je dolično čoveku”, „suštine čoveka”, vidimo da je antropologija obrazovana u horizontu kosmoloških i teoloških diskursa, tj. u perspektivi lociranja i ocenjivanja mogućnosti ljudske misli i radnje sa stanovišta kosmičkog reda, ili

u okviru teleološkog rasporeda božanskog plana, ili „ekonomije spasenja”. Antropologija, ili filozofija kao antropologija (setite se poznate Kantove tvrdnje Sva kritička pitanja sažeta su u jednom upitu: Šta je čovek? – koju je citirao i kritikovao Hajdeger6), postaje humanistički diskurs kada je priznato da čovek kao vrsta sadrži uslove mogućnosti da se „postane čovek”, „humanizacije” svakog pojedinca, ili realizacije njegovog sopstvenog projekta. Ovo je Fuko nazivao7 „empirijsko-transcendentalnim dubletom”, gde je čovek dva puta instanciran, ili se istovremeno smatrao sastavnim delom moći i konstituisanim postojanjem. To znači „prisustvo” ili „imanencija” vrste, generička zajednica čovečanstva, u okviru pojedinca ili u okviru društva, transindividualni odnos pojedinaca, koji ih čini ljudskima: ili kao suština, uvek već tu i zbog toga „stvarni”, ili kao kapacitet („perfektnost” – kako bi to Ruso rekao), norma i nalog (Kantov „kategorički imperativ”), koji se mora realizovati u „životu”, u „istoriji”. Sukcesivne epohe savremenosti, naročito progresivna ekspanzija evropskog modela racionalnosti i tragični ishodi njene svetske dominacije, ali i „disciplinovanje” samih evropskih društava, pokazali su da humanističko shvatanje čoveka kao izražavanja njegove sopstvene suštine, ili realizacije njegovog sopstvenog projekta, ne podrazumeva samo da su razlike i nejednakosti opravdane u smislu nejednakog pristupa potpunim perfekcijama modela. Pre svega, ovo humanističko shvatanje čoveka podrazumeva da se institucionalna isključivanja iz društvenih, intelektualnih i političkih aktivnosti koje formiraju komplementarne aspekte civilizacije, tumače kao isključenja iz normalnog obrasca „čoveka”: varvarstvo, animalnost ili infrahumanost, perverzija, degenerativnost...
6 U knjizi Kant und das Problem der Metaphysik (1929) [Kant i problem metafizike], Beograd: Mladost, 1979. 7 U knjizi Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka [Les Mots et les Choses, 1966], Beograd, Nolit, 1971.

258

vîðeñjå

Mogao bi se izvući zaključak da je takva „negativna dijalektika” obeležila kraj svake mogućnosti da se filozofski razmišlja unutar horizonta antropologije, uključujući i etičko gledište. Ali smatram da je rezultat drugačiji: to je paradoksalni razvod antropološkog pitanja i humanističke perspektive, pošto sada izgleda da je, u nekom smislu, ono što je „dolično ljudski” u stvari stalna mogućnost ne­ ljudskog, bez prethodno ustanovljenih granica, koje se pojavljuje ili u dimenziji okrutnosti, ekstremnog nasilja, ili u dimenziji lukavstva, samoinstrumentalizacije. Ali, takođe, smatram da je mogućnost neljudskog kao dolično ljudskog, ili kontradiktorna asocijacija samoizgradnje i samodestrukcije „razgovora i razmene mišljenja” među ljudima, usko povezana i sa mogućnošću premeštanja „objekta” antropološkog diskursa sa razmišljanja o suštini, univerzalnim modelima, normi ljudskosti i civilizacije, na razmišljanja o nečemu mnogo nedostižnijem i uznemiravajućem, što možemo nazvati antropološkim razlikama, i čija identifikacija definitivno proganja savremenu filozofiju, koja se zbog toga ponekad smatra „postmodernom”. Ovde bih zatražio dozvolu Žaka Deride da malo skrenem sa glavne teme na jednu od njegovih najpoznatijih analiza, i da pozajmim jednu ideju iz njegove prezentacije koja ima mnogo paralelnih pitanja. Mislim na dva komplementarna eseja Geschlecht I i Gechlecht II sa podnaslovima „Seksualna razlika, ontološka razlika”, odnosno „Hajdegerova ruka”, koji čine deo neprekidnog komentara Hajdegerovog kompleksnog obrazloženja izvornih mogućnosti ili opcija Dasein, gde se „ne-suština” čoveka, ili njena radikalna otvorenost prema odlukama i transformacijama smatra ontološkom (ne) determinacijom koja prethodi samoj mogućnosti antropologije, tj. određenim determinacijama „čo-

veka” kao takvog.8 Derida koristi izvanrednu polisemiju nemačkog termina Geschlecht, ne samo u Hajdegerovim tekstovima, već i u nemačkom jeziku uopšte, zbog čega smo primorani da koristimo različita imena kao što su „pol”, „polna razlika”, „rasa”, „žanr” ili „vrsta”, i on od toga stvara jezičku i poetičku alegoriju istovremenih teorijskih gestova koje izvodi Hajdeger u istim ili sličnim diskursima. S jedne strane, Hajdeger bi zadržao i pojačao tradicionalnu metafizičku opoziciju između „ljudskog bića” i „životinje” (ili ljudskost ljudi, kao „mislećih” i „govorećih” bića, i animalnost životinja, kao bića „lišenih sveta”, weltlos), koja transformiše generički imago životinje u predstavu o apsolutnoj drugosti za ljudsku suštinu, pa stoga i indeks degenerativnih procesa koji prete ljudskom biću iznutra sa apsolutnim gubitkom ili denaturacijom. S druge strane, on smatra, zahvaljujući dvosmislenom i upornom upućivanju na „moćnu neutralnost” Dasein­a, uzimajući u obzir polnu binarnu razliku (muško i žensko), da postoji izvorniji aspekt seksualnosti u kom njegove mogućnosti ili moći još uvek nisu ograničene binarnošću i odrazom rodova (ili polova ukoliko ih ima dva i samo dva), ali su suštinski brojni, ili „polimorfni”, kako bi Frojd to verovatno rekao. Značenje Geschlecht kao „rase” onda u stvari indirektno označava upravo ovu tenziju, ili duplu vezu, gde se na realizaciju čoveka gleda (i plaši) kao na per verziju i gubitak: nešto slično ideji da bi „izvorna” ljudska seksualnost mogla da postoji, i da se ostvari kao mnogostrukost koja premašuje normalnost rodovnih tipova i uloga, ali samo uz rizik da pomuti razdvajanje ljudi i ne-ljudi, što Hajdeger naziva animalnost. I upravo neophodnost izbegavanja rizika sprečava Hajdegera da potpuno prizna da je polna razlika uvek već umešana u „ontološku razliku”, koncept koji zauzima mesto ideji humano8 Vidi Jacques Derrida: Psyché. Inventions de l’autre, Editions Galilée, Paris 1987, str. 395–414 i 415–452.

259

I još bih rekao da to otvara mogućnost za antropološki diskurs. ali mislim da smo nas dvojica ovde analitički veoma blizu. i na kraju ljudske grupe. da li on/ona sebe smatra muškim ili ženskim. makar u potpunosti?). gde nije pitanje definisanja čovečanstva ili stvaranja okvira za modele civilizacije na humanistički način. „duhovni” ili „intelektualni” i „emotivan” ili „čulan”. jer dvosmislenost i višestrukost premašuje mogućnost binarne opozicije. nalazimo i nasilne forme generalizovanja i normalizovanja osnovnih antropoloških razlika. ali niko ne zna granice muškog i ženskog. Mislim da ih nema tako mnogo na istom nivou. Jasnije rečeno: ne možete da razmišljate o čoveku a da ne uključite polnu razliku između muškog i ženskog kao suštinsku karakteristiku (koja takođe povlači za sobom contrario da je ljudski rod ugrožen. „emocionalnih” i „fizičkih” sposobnosti u različitim kulturama ili civilizacijama. ljudski identiteti ili proces identifikacije. Edited by Christopher Norris and David Roden. pp. 237-262). diskriminacije ili istrebljenja. šta znači biti „čovek” ili „žena”. Volume IV. koji je za mene sama filozofija. Sage Publications. 9 Nakon što sam napisao ovaj rad.. „razvijen” i „degenerisan” itd. da bi se kategorizovala ljudska ponašanja. ako zamislite da je ona potisnuta). te stoga nema ni položaja ili „doličnog mesta” razlike (ko zna da li je on/ona bolestan/na. ali pokazuje ono što ja smatram da je njena osnovna karakteristika: naime. Ali ono što važi za polnu razliku važi i za druge razlike. „Polna razlika” nije per se antropološka razlika. pročitao sam izvanredan esej koji je napisala Elizabeth Grosz: “Ontology and Equivocation  : Derrida’s Politics of Sexual Diference” (u knjizi Nancy Holland. čovek kao takav ne može biti predstavljen i razmatran. pp. i u kom smislu. ali i da je ne­ moguće locirati. Ali možda bismo mogli da predložimo obrnutu formulaciju: svaki put kada treba da se bavimo rasnim tvorevinama.vîðeñjå sti čoveka kao transcendentalnom principu i ima skoro istu funkciju. U svakom slučaju opet dobijate isti tipičan obrazac duple veze: nema (re)prezentacije ljudskog bića bez uključivanja razlike (npr. već kao konstitutivno pitanje koje otkriva dvosmisleni odnos filozofije i antropologije. bez takve razlike. „jak” i „slab”. da se projektuje na jasne kategorije ili klase ljudskih bića. a važi i za raspodelu „intelektualnih”. u kom ona razmatra neophodnu kombinaciju (prema njenom mišljenju) „nesvodljive specifičnosti svakog pola u odnosu na drugi” i „polne neodređenosti” ličnih identiteta ili sebe. “Jacques Derrida”. važi za „razliku” između zdravog i bolesnog. Jedina preostala mogućnost da se pobegne od nesigurnosti je da se pojedincima nametnu konvencionalni amblemi i odgovarajući oblici samosvesti. oslanjajući se na isti loci kod Deride (kao i na još neke podjednako važne). ali i među pojedincima. ili normalnog i patološkog. smeštajući filozofiju na raskršće: ili razvija esencijalistički 260 . izraz „antropološka razlika”. mogućnost da budete ili zdravi ili bolesni). 73-101. 1997. paradoksalna je činjenica da. Na primer. koji ja koristim. već razumevanje stvarnog ili virtualnog nasilja samih definicija. a još gore..9 E. Feminist Interpretations of Jacques Der­ rida. kao diskurzivno i institucionalno smanjenje nesigurnosti antropoloških razlika pomoću takvih mitskih projekcija kao što je suprotnost između carstva ljudskosti i animalnosti. koje imaju različite funkcije u okviru istorijskih sistema dominacije. ali ne nameravam da pravim zatvorenu listu. Bilo bi prenaglo zaključiti iz takvih filoloških razmatranja da se „rasizam” može konceptualizovati sa antropološke tačke gledišta. „zdrav” i „bolestan”. in Sage Masters of Modern Social Thought. te je stoga ova razlika uvek već uključena u svaku enuncijaciju „ljudskog bića”. koje iskorišćavaju takve suprotnosti kao što su „muško” i „žensko”. ali nema ni kriterijuma. Na toj drugoj strani takođe se suočavamo sa nasilnim primoravanjem. rééd. u svakom slučaju bez kritičke kvalifikacije. U tom smislu sam na početku pričao o neophodnosti da se „rasizam” razmotri ne kao objekat određenog problema na koga se „objektivno” primenjuju univerzalne kategorije. Pennsylvania State University Press. ed. sad sumnjam da bi Derida spremno prihvatio.

„prevešću” i suprotnost između izbora i odabira. Autour de Jacques Derrida (sous la direction de Marie-Louis Mallet). jer između životinja postoji onoliko razlika koliko ih ima i između životinja i ljudi10. U „modernom” diskursu rasizma. transferencija. da bih aludirao na istorijske forme ovog nasilja i njihovo simboličko izražavanje ili opravdavanje. 251-301. Stockholm. a ja još uvek nisam siguran. koji je bio rezultat odluke donesene posle Drugog svetskog rata o međunarodnim agencijama (Ujedinjene nacije i UNESCO) u cilju bavljenja antisemitizmom (evropskim fenomenom. vezanih za „antropološke razlike”. gde „rasa” postaje povezana sa razlikom između dolično ljudskog i njegovog imaginarnog drugog. i da bi bilo bolje da ih shvatimo. relevance and aporias of a modern concept”. kao i intervju Ž. što je jedan od razloga zašto koristim priliku da je ovde predstavim. Ova istorija. 5 november 2003. ako želite). uzima oblik dve tipične predstave i izbora i odabira (izabrana nacija i odabrane populacije. kao primeri istog osnovnog poricanja jedinstva čovečanstva.vîðeñjå diskurs (što se može uraditi i u ime „postojanja”). sigurno nije linearna. i njihovu nasilnu instituciju. već kao konkretne cifre u datom narativu. jer ništa ne zna o „poreklu”. koji je nacizam doveo do ekstremnih posledica). Pitanje tačke u kojoj „stare” 10 Vidi naročito “L’animal que donc je suis”. čak i kada pokušamo da ih upotrebimo kritički. želeo bih da insistiram na činjenici da animalnost. To je zato što želim da sugerišem da postoje i druge simboličke projekcije i medijacije osim „animalnosti”. 261 . Prema tome. enigma koja nikada ne prestaje da me zbunjuje je sledeća: to je enigma. ne kao univerzalne obrazlažuće kategorije. koje su takođe uključene u stvaranje rasnih tvorevina. „teoloških” i „bioloških” temelja ljudske različitosti. kao suprotnosti između prikaza i istorije antisemitizma.11 11 Ne razmatram ovde pravljenje generalizovane kategorije „rasizma”. predstavlja koncept sa istorijom za koju „rasne” aplikacije ili metafore nisu spoljašnje već odmah otkrivajuće i konstitutivne. uvek ću na šematski. osim kao rezultat antropocentrične projekcije. uključujući i fantastičnog dvojnika (kojeg možemo zvati i „zverstvo” ili „životnost”). Ali pošto sam na početku rekao da smo mi sami zatečeni u izgradnji ovih predstavljanja. preispitaću obim do kog takva polarnost može biti od koristi za tumačenje kako neodvojivosti tako i preostale nesvodivosti ove dve „vrste rasizma”. aluzivan način napuštati naizgled atemporalni i metafizički stil ovih indikacija. a videćemo za koji trenutak da imaju neku određenu stvarnu relevantnost. još bolje rečeno. moram da priznam. Sama animalnost svakako nije koncept bez istorije. 105-128 (“Violences contre les animaux”). Pokušao sam ovo u svom radu “Racism Revisited : Sources. kolonijalnim imperijalizmom sa hijerarhijskom slikom „ljudske rase”. Ova enigma ima veze sa „ponavljanjem” ili tragom starog rascepljenja prikazivanja „neljudskog” između dva kraja životinje i božjeg ili božanskog. Napravljena je od ponavljanja. do koje mere njeno prikazivanje kao takve može doprineti našem shvatanju rasizma. in L’animal auto­ biographique. u pripremi. Deride sa Elizabetom Rudinesko (Elisabeth Roudinesco)  : De quoi demain… Dialogue. i prikaza i istorije „belosti” (Whiteness) i „bele nadmoći”. Editions Galilée. ili neprestano preispituje svoju mogućnost i institucionalnu snagu tumačenjem kapaciteta neljudskosti koja postoji u samoj neodređenosti „ljudskih” razlika. i upravo kao što Derida često insistira na činjenici da „životinja” kao takva ne postoji. ABF-huset. slike i predstave o „čoveku” i njegovim granicama zastarevaju ili potpuno menjaju značenje ostaje stalno otvoreno. Editions Fayard et Galilée. i „linija za obojene” u poslekolonijalnim društvima. rad je prezentovan na međunarodnoj konferenciji : Rasismer I Europa – kontinuität och förändring. ili božanskog rasizma i animalnog rasizma. novih kateheza starih šema (ne kažem da je drevna. Ili. međutim. 2001. ili možda vidim predstavljanje porekla kao tipičan aspekt esencijalizma i kategorizacije). koju karakterišu institucionalna segregacija ili aparthejd. – iii – Sada ću pokušati drugačije da generalizujem – koristiću drugačiji metod. 1999. prevoda.

i.S. une affaire française ?. u nekim slučajevima. već i. te stoga nacionalističke. i isključuje zajednice koje se ne uklapaju ili ne prihvataju da se prilagode dominaciji nacionalnog identiteta. Toronto Studies in Theology. Blackwell Publisher. sa svim svojim specifičnostima. pre svega. Israël­Palestine. koji se suočavaju sa stalnim izborom prisilnog rada ili uništenja. koja kombinuje reči katolicizam i tipičan brend sekularizma (laïcité). koje je on boje?” (qu’est­ce qu’un nègre. gde nisu uključene samo figura i status Jevreja. koje boje je on/ona? 12 David Theo Goldberg. odnos sa islamom13 – sekularan oblik teološke mržnje u okviru istorije zapadnog monoteizma. Termin belost (ili superiornost bele rase. a kasnije građanima. Wiener Zeitschrift zur Geschichte der Neuzeit. u nekim slučajevima. da je „rasizam” obično rascep između dve vrste diskursa i imaginarnih tvorevina koje prate drugačije logike. 262 . na fantastičan način. Jevrejima pa čak i muslimanima. 3.vîðeñjå Priznajem da stvari nisu tako jednostavne. Jahrgang 2003 Heft 1.J. Vidi citate u knjizi Maksa Sebastiana Heringa Toresa (Max Sebastian Herring Torres): “Limpieza de sangre – Rassismus in der Vormoderne?”. jer predstavlja radikalnu heterogenost vernosti istom Bogu. upravo iluzija koju bi trebalo da izbegavamo. Balibar : “Un nouvel antisémitisme ?”. Editions La Découverte. Antisemitizam je – naročito ako ga posmatramo u njegovom opštem obliku. ili „prokletih naroda”15. koji navodno prete vernicima. Rassismus. in Antisémitisme : l’intolérable chantage. 16 U Les Nègres Žana Ženea (Jean Genêt) jedan od karaktera postavlja sada već poznato pitanje: „Šta je to Crnac. To se nikada ne završava. sa tipičnom ambivalencijom. kada želim da opišem „dominantni religiozni diskurs” moderne Francuske. 2002. muslimane ili Mavre. The Racial State. Antisemitizam transformiše teološku šemu „izabranih ljudi” u obrnutu šemu „prokletih ljudi”. 15 Primetite da je tipična trilogija srednjovekovnih anatema i statusa isključenosti (npr. Opšte je priznato da je „rasizam” tipično moderan fenomen koji se povezuje sa stvaranjem „rasne države”. Easterly III. ali zar ne bi takođe trebalo da pitamo: Šta je to „beli” čovek i. i kolonijalne – te stoga imperijalističke – koje redukuju dominantne i preeksploatisane populacije van Evrope na stanje „infraljudi”. uvek sa divljenjem citiram složenicu francuskog filozofa i sociologa Edgara Morina: catholaïcité. 13 E. “Rassismus”). diskrimisana. 89-96 (nešto skraćena verzija pojavila se u Wiener Zeitschrift zur Geschichte der Ne­ uzeit. u Španiji nakon Rekonkvista) kombinovala tri grupe: Jevreje. U vezi sa tim. Ne verujem da moderni antisemitizam otkazuje „teološki trag”. ali ne samo njih). takođe. jasno je. i jeretike. koje su tretirali kao „obojene” (naročito crnce.16 za koji smatram da je najbolji jer obuhvata sve oblike rasnih predrasuda. a neki od najjačih pobornika nalaze se među protestantima. preveo T. 3. et d’abord de quelle couleur est­il?). Pa ipak. istrebljena (ali takođe. kulturnih praksi i institucionalnih tvorevina u kojima se kolonijalni ljudi stvarnog ili mitskog evropskog porekla bore da ovekoveče svoju dominaciju nad ne-Evropljanima. Volume 23. Možda je binarna opozicija. 20-37). i kasnije uključivanje hrišćanskih naroda u sekularizovano corpus mysticum države nacije. subverzijama i smrću. i možda pre svega u kolonijama koje su 14 Termin „političke religije” smislio je Erik Fogelin (Eric Voegelin) istog trenutka kada je predložio svoju sopstvenu genealogiju koncepta „rase” i formiranja „rasne države” u Evropi (vidi Political Religions. ali trebalo bi razmotriti da li je bela kao „boja” ljudske kože ikada „sagledavana” osim kod imaginarne superiornosti bele rase). The Edwin Mellen Press 1986). prvo. isključena i. koja se izražava „političkim religijama” nacionalizma14. Jahrgang 2003 Heft 1. ujedinjenje „hrišćanskih naroda”. by Eric Voegelin. opet. Paris 2003. kako u metropoli tako i u kolonijama. pp. koji se uspešno opire ili sprečava. poštovana ili „odabrana” kao simbol perfekcije). DiNapoli and E. odnosno istovremeno nacionalne. gde je narod ili grupa ljudi omrznuta. voljena. ukoliko se ne identifikuje sa sociološkim konceptom „religije”. kako bi to rekao Dejvid Teo Goldberg (David Theo Goldberg)12.

18 U njegovoj prvoj knjizi L’Amérique entre la Bible et Darwin (PUF 1992). i teologizaciji belosti. savršeno odslikava komplementarnost liberalnih i imperijalističkih predstava. pa time i animalizaciju Jevreja i šire Semita.17 Zajedno sa Dominikom Lekurom (Dominique Lecourt)18. opšta enigma rasizma počinje da se ponavlja kao enigma unutrašnje nepovezanosti.vîðeñjå postale nezavisne. Još od ranih trenutaka stvaranja nacionalne kolonijalne države. čije bi se očekivano prokletstvo ogledalo u patološkom ili degenerisanom „zverskom” telu. u Kangilemovoj terminologiji (vidi Georges Canguilhem. koji je nastao iz ove mogućnosti. Socijalni darvinizam. nalazi se van dometa ove doduše nedovršene prezentacije. „dva rasizma”. već otvara mogućnst da se to radi. Sam Darvin ne pravi hijerahiju etničkih grupa unutar čovečanstva. doktrina prirodne selekcije transponovane ili ekstrapolirane u istoriju čovečanstva. preobražena kao savršenstvo i uzvišenost. Ono što mi nazivamo „rasizmom” pojavljuje se kao heterogena kombinacija dve diskurzivne tvorevine. Ovde postoji i fantastična pretnja. 19 Poređenje socijalnog darvinizma sa frojdovskom razradom darvinovskog mita u pravcu objašnjavanja „filogenetskog” porekla moralnih osećanja (u Totem i tabuu i kasnije). partija i država (uključujući sve „liberalne” i „demokratske” države u kojima je eugenika podržavana i praktikovana). nemaju ništa zajedničko: aut Deus aut Natura. rasnoseksualnog kompleksa. koja zaista zaslužuje prevod na engleski. koji jasno obeležavaju ambivalentnost Geschlecht. naročito kada je politički uticaj „biblijskoj pojasa” ponovo došao do izražaja. izbora i odabira. on se asimiluje sa teleološkim odabirom. 263 . Vrin. Da bismo bili sigurni. u tipičnom obliku kontradiktornog naučno-ideološkog kompleksa. ali ne toliko subverzija i prokletstvo koliko mešanje rasa i degenerativnost. 1987. Ali ovde opet treba da se vratimo na antropološku tradiciju. u pogledu njihovih principa. čak i bez svrsishodnog agenta (ili je ovaj mitski agent „priroda”). znamo da kroz modernost one nikada nisu bile istorijske. Španija Rekonkviste. praktično nezavisne. koju je napisao Louis Sala-Molins (Presses Universitaires de France. čija je manje ili više brutalna snaga. Pojmovi „poreklo”. koja je odmah postala Španija koja je „otkrila Ameriku”. Koliko je ovo dvojstvo nesvodljivo sa logičke tačke gledišta? U izvesnom smislu. (Možda bi trebalo da napišem zapadnu antropološku tradiciju? Da li postoji druga? Za sa20 Za „belu-biblijsku” sakralizaciju blanchitude – kovanica koju je napravio po modelu Segora (Senghor) négritude – vidi sada već klasiku Le Code Noir ou le Calvaire de Canaan. pre nego Deus sive Natura. gde je upućivanje na „rasne razlike” zamenjeno upućivanjem na „civilizaciju”. Tema per se je rasprava o tome da li je Darvinova teorija ovde „čisto” naučni diskurs koji je izopačen i pogrešno korišćen od strane rasističkih ideologija. ili da li već uključuje unutrašnji element evolucione diskriminacije. kao što su SAD. prenose se iz jednog carstva u drugo. dozvoljavaju biologizaciju antisemitizma.19 17 “Idéologie scientifique”. Paris 1977). koje ne mogu da se pomire.20 Ali čini mi se da ova praktična kombinacija sa svim svojim posrednim obrascima nikada ne prestaje da se naseljava suprotnošću heterogene logike. predstavlja diskurs segregacije koji je pronašao svoje najsavršenije ostvarenje u „biološkoj” doktrini nejednakosti ljudskih rasnih grupa i „borbi za život”: darvinovski rečeno. u Idéologie et rationalité dans l’histoire des sciences de la vie. Diskursi (ili „mitovi”) izbora i odabira stoga izgledaju istovremeno nerazdvojivi i nesvodivi. „genealogija”. “Qu’est-ce qu’une idéologie scientifique?”. dva diskursa se spajaju i nadodređuju (overdetermine) jedan drugog. sklon sam da verujem da se radi o ovom drugom: projektivni antropomorfni element nalazi se u središtu Darvinove teorije – kada se pojam o poreklu primenjuje na „pojavu” čovečnosti iz animalnosti. povezana sa božanskom misijom ili očiglednom sudbinom hristijanizacije (i postaje usko povezana sa religioznim preobraćenjem). reprint 2002). „čistota”. i potpuno premoštava prazninu između nauke i mita. Drugim rečima.

22 Izbor i odabir. kao što sam predložio. predlažem da takav izraz istovremeno obuhvata pitanje koja forma rasizma dolazi posle „rasizma” onakvog kakvog mi poznajemo. mudraci. izvezeno preko 21 Vidi: Karl Löwith. u smislu da ne može biti normalizovan pa čak ni kategorizovan. prelazeći iz „zatvorenog sveta” Drevnog grada sa njegovim „kosmičkim” horizontom do univerzuma modernih „civilizovanih” država nacija. koji sam uspeo da pronađem. Race and the Education of Desire: Fo­ ucault’s History of Sexuality and the Colonial Order of Things. 264 . oni su uglavnom ljudske životinje. Učiniću to na najtelegrafskiji mogući način da ne bih zloupotrebio vreme i da bih ostavio mogućnost Žaku Deridi da slobodno elaborira sve što bi želeo reći posle mene. zakonodavci.) Glavni element za rešavanje ovog paradoksa. 1990. Weltgeschichte und Heilsgeschehen: die theologischen Voraussetzungen der Geschichtsphilosophie] = Svjetska povijest i događanje spasa / Karl Löwith. vidi naročito: Ann Laura Stoler. koji imaju izvornu funkciju (ergon) čoveka. koja je omogućila da evropski imperijalizam dominira svetskom ekonomijom. može takođe da sugeriše da tu svakako postoji princip jedinstva koji povezuje suprotne forme rasizma: ovaj princip je „čovek”. robovi. Ali ove granice nisu apsolutno stroge. logos): sinovi. ili njena reprodukcija/ renovacija/uvećanje. Atlantskog okeana i transformisano u različite oblike prinudnog rada i prinudne seksualnosti. superiorna granica je bog. Izuzetni ljudski pojedinci dele prirodu bogova: heroji. tj. i još uopštenije. kao što su monoteističke religije zamenile drevne predstave božanskog. i koje je Aristotel transformisao u naturalističko-kosmološka i politička objašnjenja. legat je pre-moderne antropologije. – iv – Sada da zaključimo ovaj diskurs. sami nejednaki (naročito u smislu njihovog pristupa racionalnom. ali ostaje zavežljaj antropoloških razlika. granica animalnosti postala je niz sistematičnih praksi masovnog obima i opsesija belog subjekta. predstavljaju raznolikost ljudske vrste. i različiti članovi domaćinstva. iako prisutni na ironičan način. koji je utro put modernoj „filozofiji istorije”. i problem šta bi trebalo da za­ meni „antirasizam” kao strategiju i diskurs emanci­ pacije od diskriminacija i ekstremnih oblika nasilja 22 O odnosu između seksualnosti i kolonizacije. kraljevi. manuelni radnik „dele” prirodu životinje. Ali ova riskantna hipoteza stalnog traga pre-moderne u modernoj. Inferiorna granica je životinja. te želim da postavim dva konačna pitanja. a razlikuje se i od simboličkih elemenata koji su izmišljeni da bi objasnili ovu anormalnost. ili „ljudsko biće”.vîðeñjå da ćemo ovo pitanje ostaviti otvoreno. prijevod Mario Vukić. To je takođe način da se grad integriše u kosmos. odnosno kako to Aristotel kaže „animirani instrumenti”. Rob. Mitovi stare Grčke (ili mitovi koje su prenosili Grci) koji još uvek postoje kod Platona. ili božanski pojedinci. Durham: Duke University Press. Da pojednostavim. one obeležavaju tačku sjedinjenja kao i odvajanja. jer je ona napravljena unutar zajednica grada (polis) i domaćinstva (oikos) kao hijerarhijski odnos između različitih grupa: građani. koja kombinuju istorijske. Ovaj spektar „priroda” ima inferiornu i superiornu granicu. konfliktni scenario spasenja i prokletstva. koji u najboljem slučaju možete smatrati spornim. I kao što je kolonizacija ponovo izmislila i generalisala drevno ropstvo. 1995. u tipičnoj formi teoloških i bioloških narativa. nepovratan identitet čoveka koji nije ni bog ni životinja. koji se ne razlikuje samo od sebe. Zagreb: „August Cesarec”. žene. Ono što ova dva pitanja imaju zajedničko jeste simetrija koju opet mogu da povežem sa ambivalentnom upotrebom logičke transformacije – mislim na ideju drugog rasizma. koji nikada nije prestao da se revidira u istoriji političkih i intelektualnih sistema Evrope. političke i etičke perspektive. Ali možemo možda pretpostaviti da je.21 proizveo mnogo efektivniju vezu između teološkog i političkog. ili bolje rečeno.

koliko god pojednostavljena može biti njegova predstava o „religioznim” istorijskim zajednicama i njihovim „linijama raseda”.23 Ono što je zaista upečatljivo u njegovom stavu. takođe doprineo stvaranju alternativnih kulturnih istorija. radnika migranata njihovim kolonizovanim precima. Pretpostavlja se da takvi sistemi dovode efikasnost do najviše tačke „ljudskog materijala” i minimalizuju moralne. što sada izgleda kao fantazija koja neće i ne može okupiti veliku zajednicu na svetskom nivou. suočavaju sa istim neprijateljima koji pripadaju osionom nasleđu fašizma u globalizovanom svetu. iako ne traže isto obeštećenje. predstavljen „genetičkim” odabirom pojedinaca. A s druge strane. S druge strane. teološke i biološke. bio je možda ništa više do supstitucija određenih grupa stranaca drugima. odabir pojedinaca na osnovu društvenih funkcija koje bi trebalo da izvršavaju. ili od „komunitarnih” predstava i oblika organizacije koje idu zajedno sa predstavom žrtava kao drevnih robova. kao što su neki od nas pokušali da ga objasne. I smatam da ukazuje na povezanost oba pitanja: nemamo nit vodilju prema teoretisanju koje potiče od institucionalnih predstava drugosti koje naginju ka tome da preokrenu čovečnost u nečovečnost sve dok ne dobijemo ideju za nove vrste otpora. 24 Ovo ne bi trebalo tumačiti na način koji sugeriše da će jedina „rasa” koja će opstati biti bela rasa. psihijatrijske i političke rizike. jeste pokušaj da se emancipacija potpuno distancira od mimetičkih figura belost i crnost (whiteness and blackness). koja ide izvan granica antisemitizma. od The Black Atlantic do Against Race. moglo bi da postoji i tumačenje da će se u „postmodernističkoj” eri globalizacije. koji je smislio i popularizovao Semjuel Hantington (Samuel Huntington). The Black Atlantic. Harvard University Press. sugerišući da se njihove žrtve. „Neorasizam” 1970-ih i 1980-ih. Ali izvorni „postrasizam” mogao bi biti više nego supstitucijalan. moram priznati da sam ovde pod snažnim uticajem najnovijih knjiga Pola Gilroja. uostalom. povratiti. u obliku individualizovanih sistema kontrole i reprodukcije života. ali ga verovatno uključuje. 2000. gde je genealoški. postoje „biopolitičke” i „biotehnološke” tendencije koje je Fuko predvideo u svojim poslednjim delima. koje će verovatno stvoriti druge upotrebe ljudske raznovrsnosti ili razlike. to je globalna i prožimajuća šema zloćudnog drugog. ili adaptirati. U ovom slučaju. i odgovarajuća supstitucija „kulturnih” kriterijuma „biološkim” kriterijumima rase. Da budem iskren. za koju bi se privremeno mogao upotrebiti izraz sukob civilizacija. Mogao bi istinski da ilustruje „pesimističnu” ideju da nema kraja rasizmu u istoriji. sanitarne. Modernity and Double Consciousness. efektivno postoji „teološka” tendencija. 23 Paul Gilroy. Harvard University Press. Ovo je više nego „kulturološki” prevod socijalnih i nacionalnih antagonizama. Against Race: Imagining Political Culture Beyond the Color Line. stari obrasci koji nasilno normalizuju razlike. i „opasnosti” koje one predstavljaju iza ili izvan određenih granica. tim pre što je prožet imaginacijama teološkog konflikta. 1993.24 Takođe. čini se da. gde bi problem bio kako da se prepoznaju oblici reprodukcije „istog”. samim tim komunitaristički element. ne poricanjem istorije ugnjetavanja i stigmatizacije. Više ne postoje „Evropljani” u geoistorijskom smislu. koje se danas kristališu u dijasporičnim oblicima života i hibridnim umetničkim izumima. a da ne spominjemo „arijevce” ili „belce”. s jedne strane. smatram da je u tom smislu veoma interesantno to što Gilroj pravi sistematski pokušaj da premosti jaz između istorija i logike antisemitizma i belosti. sa višim stepenom mnogostrukosti od samo binarne opozicije. koje su već prenesene iz starog sveta u modernost. na primer. već pokazivanjem da je narativ evropskog osvajanja narativ monoteizma i belosti.vîðeñjå koji je podrazumevala (i još uvek podrazumeva) reč „rasizam”. 265 . i na šta poslednji naslov jasno ukazuje.

. kulture ili genealogije. Ali možda to neće sprečiti naša razmišljanja da će doći vreme kada će se završiti efektivne kategorizacije grupa u homogene rase. možemo da zamislimo da će postrasistička ponavljanja istih osnovnih antropoloških obrazaca snažno doprineti nastavku. istog dostojanstva. potvrda istih prava. ali načini subjektivizacije. Ukoliko verujemo da je kombinacija sekularizovane teologije i imaginarne biologije snažno doprinela povezivanju rasnih/rasističkih diskursa sa istorijom nacionalno-socijalno-kolonijalne države. Priredio Dragan Kujundžić 266 . načini „obrazovanja želja” bili bi potpuno drugačiji. ostala bi presudna kao i uvek...vîðeñjå koji ide uz iscrpno znanje o svojim precima. istih političkih struktura. u još većoj meri. U tom slučaju.. jadnike ove planete. Nema sumnje da će takve kontrole u stvari masovno ciljati ili diskriminisati siromašne. ili da pozajmim izvanredni izraz Ane Stoler (Ann Stoler) i da proširim njegovo značenje.

267 .

D. ali oni. naravno. 1930–2004. Rasa. čak i posle kraja „deklarisanog” rasizma. „Odgovor Etjenu Balibaru”. makar virtuelnim rasizmom? To je prvo pitanje. plenarna sesija. i da nas. Originalni rukopis sadrži u zaglavlju sledeću belešku na francuskom: tRACEs keynote response 10 April 2003 (edited tran­ script) Version finale revue par J. želim da se zahvalim Dejvidu Goldbergu i Draganu Kujundžiću što su me pozvali i što su organizovali ovaj događaj koji je. Dakle. trasa: odgovor etjenu balibaru* Težak zadatak. rekao bih. pokušaću da odgovorim. Svakako me je veoma zainteresovalo ono što nam je Etjen rekao. april 2003. bio neophodan i hitno potreban. stalno dovodimo u vezu? Imamo jedan isti pokret protiv rasizma i antisemitizma. Transkribovala Kim Furumoto. metonimijske oblike. Ko može da tvrdi da nikada nije bio izložen dodiru. koji čeka u budućnosti? Znamo da je rasizam plastična formacija.vîðeñjå udc 316. u većini slučajeva. le 22 novembre. i pr vo ću predložiti izvesne opšte primedbe – bojim se trivijalne – a posle toga.12/. dekonstrukcija. kao lebdeći odlomak.14 Žak derida (jacques derrida). posebno u Francuskoj. aprila 2003. novembra 2003. Irvajn. u drugoj fazi. i šta se krije iza ove potrebe da ih ne razdvajamo i ne homogenizujemo? Uskoro ću po268 * Žak Derida. povezano sa Etjenovim zaključkom o „postrasizmu” – šta je ono što će doći posle rasizma? Da li postoji još neki skriveni ili metonimijski oblik rasizma. Ko može biti siguran da ga rasizam nikada nije dodirnuo. Odgovor je dat 10. ili kontaminaciji. šta se dešava sa ovim parom koncepata – rasizmom i antisemitizmom? Zašto ih. voleo bih da postavim. neće izjaviti da su rasisti. da propratim neke od Balibarovih izjava. autorizovao Žak Derida 22.356. . da pomenem nekoliko pitanja koja ću ostaviti bez odgovora. Zahvaljujem im što su me pozvali i povezali sa ovim događajem. On je suštinski plastičan. „tRase. Neće reći: „Ja sam rasista”. znamo da ne možemo da ih razdvojimo. i da jedan ne možemo da identifikujemo sa drugim. Ovo pitanje je. kojima ovim putem zahvaljujemo. Pre nego što počnem. Zatim. Kakav je ovo neobični par.4 udc 323. ne čeka neki rasizam? To je drugo pitanje. Objavljeno sa dozvolom Margarit Deride i ©Zadužbine Derida 2012. Kalifornijski univerzitet. Pre svega. tu je pitanje rasizma i antisemitizma. i to beskrajno mnoštvo njih. može da uzima različite oblike. Prvo pitanje: Ko bi danas priznao Ja sam rasista? Ko bi to priznao? Znamo da se ljudi ponašaju kao rasisti. kritička teorija”.

dobili francusko državljanstvo. što je veoma specifična tema. tematski. i da je u isto vreme učestvovala u nekom rasizmu. za vreme nacističke okupacije Francuske. Oni su. I dalje imam nekakav osećaj. moram da priznam da su se ponekad ljudi iz mog miljea. To je bila kolonizovana zemlja koja je smatrana delom Francuske. Tako da se ne bih mogao zakleti da nisam bio dodirnut. ponašali na izvestan rasistički način prema alžirskom narodu. nije bio tekst o rasizmu. gde sam rođen. U Alžiru. naravno. nisam se direktno bavio pitanjem rase i rasizma. Ipak. naravno. narativ o Mandeli.vîðeñjå kušati da odgovorim na ono što nam je Etjen Balibar upravo rekao o ovom pitanju. „Poslednja reč rasizma”. i moramo uzeti u obzir ovu bliskost. ni francuskoj naciji. u mojoj generaciji. koji su. Svakako da je ovaj događaj još neophodniji i još hitniji ako imamo u vidu da danas – kad kažem „danas”. Neki od vas. to znači ne-građani. iako sam se mnogo bavio ovim rečima. ali ne kao građani. pripadnici jevrejske zajednice. Špance i Maltežane. znaju da sam rođen u zemlji koja nije bila zemlja. tokom rata. Oni su u to vreme. ksenofobija nije rasizam. Ipak. nego kao ne-građani. bili lišeni tog državljanstva. Uopšte ne bih bio u stanju da to uradim. svaka osoba mogla bi da tvrdi da je bila žrtva rasizma. bio sam veoma osetljiv kada se radilo o pitanju nesavladivog rasizma. a ponekad i prema Francuzima. oni koji ne pripadaju nijednom narodu: ni alžirskoj naciji. kada sam ja bio mali. što važi i za koncept „trase”. bio veoma osetljiv kada se radilo o ovim raznovrsnim rasizmima. i u mnogo većoj meri od strane francuskog naroda i francuske Vlade. Postoji mnogo toga bliskog rasizmu što nije rasizam. dekonstrukcija i rasa – prvo pomislio da je naziv pomalo veštački. Međutim. Važi. u ratu – imamo posla sa brojnim stvarima koje nisu rasizam: nacionalizam nije rasizam. u izvesnoj meri bili žrtve antisemitizma od strane Alžiraca. naravno. različite vrste rasizama delovale u svim pravcima. Zbog toga je ovaj događaj toliko neophodan: zato što danas imamo posla sa novim formacijama rasizma i sa nečim drugim. isto tako važi i za Alžirce (bez obzira da li govore arapski ili berberski). za francuske građane koji su došli iz Francuske. da bi kasnije. o rasi i rasizmu sa aspekata dekonstruktivizma. ali i rigorozno razlikovanje ovih koncepata. kada sam ovo rekao. mislim danas… danas. Napisao sam izvesne tekstove koji su tematski usmereni ka tome – na primer. To važi za one rođene u Francuskoj. kao što nas je jutros podsetio Žil Anidžar (Gil Anidjar). imam osećaj da sam veoma malo govorio. pošto sam toliko propatio – ne toliko koliko oni u Evropi – ali pošto sam toliko propatio. bili žrtve antisemitizma. o ovoj igri reči „t-rasa”. i kasnije ću se vratiti na to šta ovaj koncept državnog rasizma zapravo znači. Domorodački Jevreji. moram da priznam da sam – kada mi je Dragan rekao nešto o ovom projektu i nazivu konferencije „tRasa”. i za Jevreje. Čak i tekst o Geschlecht-u. Ali onda sam shvatio da je verovatno sasvim opravdan. naravno. 269 Zato sam. od mojih ovde prisutnih prijatelja. Svakako da nije moje da odgovaram za „dekonstrukciju”. Naravno. i u kojoj su. i želim da vam kažem zašto mislim da je opravdan. učestvovao sam u ovom nejasnom rasizmu prema svima… prema svima… čak i prema Francuzima. da vam kažem nekoliko stvari o svom – ako to nije suviše nepristojno – o svom ličnom investiranju u pitanje rasizma. ali… . Nazivali su ih – nas su nazivali – „domorodačkim Jevrejima”. čak i ne znajući šta je to. Sada. naravno. Ali osim toga. tu je tekst o Mandeli. 1870. prema svemu francuskom. To nije tako loša ili veštačka igra reči. i u čemu je razlika između antisemitizma i rasizma. makar malo. Kao mali. da kažemo blage ironije i sumnjičavosti. Zbog toga moram. koji je Balibar pomenuo. ukoliko mi ne zamerate. važi i za Italijane. prema Arapima. rasa je bila tamo. o državnom rasizmu.

ali je istovremeno i bez reči.” Zato što oni znaju. Međutim. Druga neobična struktura. uzak. ono je razgovorno. ali i da odredimo. Dakle. pa čak i formalne logike. Zato ću početi tako što ću napraviti razliku između uslova za mogućnost rasizma. Ovi uslovi za mogućnost. ali ne mogu da definišem šta je rasa. kao što je Etjen rekao. rekao bih. pričamo. Ako biste pitali rasistu: „Šta je rasa? Kako to identifikujete?” – pitanje nevidljivosti je danas pomenuto više puta – rasista bi odgovorio: „Pa. ali znamo da je to uslov za 270 . Prvo znamo šta je „rasa”. koji je povezan sa mnogim stvarima koje je Etjen pomenuo: sa istorijom kolonijalizma. način da se kaže: „Ova rasa je bolja od one. moderan koncept rasizma. a ne bi trebalo samo da pričamo nego nešto i da uradimo. nego pre svega duge sekvence. Ne znamo šta je rasizam. naposletku. u filozofski topos koji kaže da je čovek životinja koja govori i da sve zavisi od ove njegove osobine. pa onda idemo od rase do rasizma. Ne verujem u ideju. rekao bih da se nisam oglašavao u vezi sa ovim pitanjem zato što je dekonstrukcija u potpunosti – ovo ne kažem u veštačkom značenju – dekonstrukcija rasizma. oni su. koji je oblikovan prema reči i konceptu rase. iz ugla semantike i logike. Ja pripadam superiornoj rasi a ti pripadaš inferiornoj” i tako dalje. da koncept rase nema naučni sadržaj. opšte preduslove za rasizam. šta je rasna osobina. U isto vreme i simultano – ovo je jedna od aporija – to je čin bez govora. životinja koja ne govori. Drugim rečima. to je nešto što ne mogu da objasnim. definišemo. Sander Gilman je jutros izneo svoju provokativnu tvrdnju: „Mi pričamo. Trebalo bi nešto i da uradimo. Međutim. Tako imamo strog. Istovremeno želja za znanjem i priznavanje da se o tome ništa ne zna. jeste to što obično verujemo da je rasizam koncept koji je formiran. postavio bih nekoliko pitanja. možemo reći da dekonstruiše. pošto su ovo proverili. On je govor i. dugog istorijskog niza mogućnosti za ono što nazivamo rasizmom u njegovom striktno modernom značenju. stvaranja i kultivisanja hijerarhije. Rasa je veštački proizvod onoga što nazivamo rasizmom. koja bismo sa aspekata semantike i logike mogli nazvati apstraktnim. Zato moramo da napravimo razliku između ova dva nivoa. ako tako nešto postoji – a u tom pogledu sam veoma rezervisan – životinja koja ne govori ne bi nikada bila rasista. Ono je retoričko. i ubrzo ću se vratiti na ovo.vîðeñjå Zbog čega je tako? Na izvestan način. ona pokušava da artikuliše ovaj opšti nivo. Znamo da koncept rase nema sadržaj. uvredimo. nije ovo ili ono ili nešto treće. nerazdvojivi od istorije filozofije. To znači da rasizam konstruiše ili proizvodi koncept rase. rasizam pre svega zavisi od govora. To je želja za znanjem. da nema filozofski niti naučni sadržaj. obuhvataju vekove. na isti istorijski način. pričamo. i izvesnom istorijom nacionalne države – taj rasizam u strogom smislu reči fenomen je koji pripada devetnaestom i dvadesetom veku. filozofski ustanovimo i da znamo. Osećam dodir ili miris. naravno. moramo da idemo od rasizma do rase. od jezika. dekonstrukcija – ovde bih pr vo izdvojio dva nivoa – ona nije dekonstrukcija trajnih uslova za mogućnost rasizma. Rasizam je govorni čin. Ali i pored toga. koji su naravno u potpunosti filozofski. situacija je upravo obrnuta… upravo obrnuta. pseudonaučnim poznavanjem biologije i genetike. i ja smatram da dekonstrukcija pre svega pokušava da analizira. analiziramo. ali – a ovo je neobična situacija – on je istovremeno i sasvim bez reči. Pre nego što nastavimo sa ovom diskusijom. on zavisi od želje za znanjem – želimo da znamo. Zbog toga znaju da je. a rasizam je način postupanja sa rasom. rasističko ponašanje bez reči. To nije jednostavno boja. a ne samo da pričamo. zajedno sa njegovom uskom specifikacijom u vidu modernog rasizma u striktnom značenju. Rasizam se tako gradi kao specifikacija rase – znamo šta je rasa.” Da. Zatim. ono je elokventno. odbacimo i. slažem se.

ali to nije nacionalizam. u najmanju ruku. a koncept trase deluje prikladno za označavanje onoga… konkretno rase… onoga što rasisti nazivaju rasom. nije strani državljanin ili stranac. ona je i dekonstrukcija izvesnog koncepta istorije.vîðeñjå koncept. jedan spektralni alibi. genetska ili kakva god. Tokom izvesnog vremena. ne sestri nego bratu. zbog toga što se referiše na poreklo. istorije rasizma? Dekonstrukcija nije samo istorijska. dekonstrukcija korena rasizma. jednostavnog porekla i filijacije… čak i genealogije. ali sam na kraju shvatio da je i ovaj koncept genealogije sam po sebi sumnjiv. Zbog toga rasizam preživljava sve optužbe da predstavlja ne-znanje. tu je koncept reference na poreklo i filijaciju. Ako rasističkom diskursu oduzmemo referencu na prirodu. Rasa je nešto drugo. Drugo. koji je toliko odlučujući. nevidljivo. s obzirom na to da se rasizam oslanja na skup koncepata. implicitno ili eksplicitno. ne možemo i ne treba da izbegavamo psihoanalizu. može postojati mnogo tajnih sporazuma između hibridizacija. lošu igru reči. ko ne pripada nijednoj političkoj kategoriji. sa svim svo- . opštih uslova za mogućnost rasizma? Drugim rečima. Zbog čega je dekonstrukcija – pitanjem dekonstrukcije ovde se bavim zbog toga što je u naslovu. institucija. phyein – i nomos. spektralno. istorija onoga što omogućava rasizam. pokušavao sam da pojam „genealogija” koristim onako kako su ga koristili Niče ili Fuko. nešto što nikada ne predstavlja sebe kao takvo. Ovde je psihoanalitička problematika od neprocenjivog značaja. pseudobiološko ili genetsko znanje koje je. Rasistički diskurs uvek pokušava da naturalizuje ono što nije prirodno. kao suprotnost pojmu techne. Opozicija physis – to je priroda. nego da bi. temelji rasizma ostaju u ruševinama. To je trasa ili trag. trag (trasa) drugog – ne samo drugost. zakon. genetiku. da kažemo. nije inteligencija. a mi. to je nešto što ne postoji i što se nikada ne pojavljuje. iako se često graniče. Zbog čega? Pre svega – ovde ponovo opravdavam referencu. posebno u 19. 271 Ne kažem da ovo treba da posmatramo kroz prizmu ortodoksnog frojdovskog nasleđa. ali je takođe i istorija. koncept sabratstva. i tu se oslanja na pretpostavljenu prirodnost. naravno. ne priroda u kasnijem značenju. mnogo većim od modernog. To nije boja. od samog početka i tokom celokupnog svog postojanja. nego i u grčkoj kulturi. nego kao physis. striktnog fenomena rasizma. To znači da koncept rase nije prvo što je nastalo. filijaciju. i to takođe nema veze ni sa religijom – u principu… u principu. ne samo u avramovskim kulturama. to je moja dužnost… Zbog čega je dekonstrukcija. kao suprotnost pojma thesis (ponovo nomos. To nije neko ko pripada drugoj naciji. techne. Zatim. trebalo da predstavlja temelj. Privilegija koja se dodeljuje bratu. Meta je neko drugi. koji se postavlja kao institucija). nego velikim uslovima za mogućnost. naziv „tRasa” – zato što nikakva rasa ne postoji. Pre svega. nije građanin. To je suzbijeni trag. bila ona biološka. Čim dekonstrukcija razmontira ili preispita ovu binarnu opoziciju između physis-a i drugih (nomos. dekonstrukcija je pokušavala da zakomplikuje pitanje porekla. To je alibi. Znamo da meta rasizma – iako tu može postojati. thesis). Znači da je to neko drugi. za takozvani koncept rase. Od samog početka. mnoštvo navodnih argumenata rasizma. To je posebno slučaj kada sam. pored toga. na određene koncepte koji konstituišu filozofiju kao takvu. dvadeset pet vekova. kao što je ovog poslepodneva rekao Dejvid. osnovu rasizma. obratio pažnju na koncept bratstva. koji bi trebalo da odgovara nazivu „rasa”. velikim kao. u svojim novijim radovima. veku. trebalo politizovati psihoanalitičko pitanje i uvesti ga na jedan neizbežan način. Zbog toga rasizam nije nacionalizam. ne ostaje više nikakav osnov za bilo kakav rasistički diskurs. nego druga drugost drugog. često idu zajedno. Drugi razlog što je dekonstrukcija u vezi sa samim uslovima za mogućnost rasizma – ne trajnim uslovima za mogućnost. kalemljenja i tako dalje – nije politički neprijatelj.

i to je. ponekad i sa autohtonošću. izgleda. kojim sam se pozabavio kada sam se bavio pitanjem rasizma u Južnoj Africi. možete biti sigurni da u tom diskursu. Ovo je nešto u čemu se slažu Buš i Širak. reći ću nešto i o primeru državnog rasizma. postoji neki rasizam. kao i zbog brojnih modernih fenomena. upravo bez želje dva pola. stabilnost društva i normalni. izuzetan primer kloniranja. To možda zvuči pomalo provokativno ili preterano. moramo da priznamo postojanje jednog paradoksa: kada su ovi opšti uslovi za mogućnost ugroženi. ali kada koncept brata i bratstva postane politički program. kako bismo kritikovali eugenizam. aparthejd je bio poslednji državni rasizam na svetu. Sumnjičav sam u pogledu aksiomatike ove denuncijacije kloniranja. jedan kritički odgovor na jedan mogući rasizam. iako to nije toliko jednostavno – jeste to što. ako nastavimo da pratimo ovu nit. Tako izvestan humanizam i izvestan rasizam postaju jedno. videćemo brojne slučajeve u kojima se rasizam predstavljao kao humanizam. Kada sam već pomenuo nacionalnu državu. Nisam pristalica kloniranja i ne želim da nastanu armije klonova. programa koji je kloniran. aktivnosti i pasivnosti itd. Drugim rečima. bez ljubavnog čina i tako dalje – ova denuncijacija ponovo uvodi ideju da bi klonovi.vîðeñjå jim prirodnim i nacionalnim. razmontirali smo sve u filozofiji. Baš kao razlikovanje između intelekta i čula. ali nije u tome problem. Oni žele da ta osuda bude uneta u međunarodni zakon. gotovo univerzalne denuncijacije geneticizma. veoma opšti uslovi za mogućnost. i upravo reakcija na ovu novu epohu dovodi do razvoja rasizma u njegovom modernom obliku. nove tehnologije i tako dalje. u radu „Poslednja reč rasizma”. Sve što sam usmerio protiv ove privilegije bratstva. predstavljajući potpuno identičnu reprodukciju svog modela. opšti uslov za mogućnost rasizma. Ovo su veoma. geneticizam ili biologizam. obrazovanje ne bi imalo uticaja. u principu. ali čim dodelite privilegiju bratu. rasizam je uključen u Ustav. da tako kažemo. bio poslednji primer. ova pretnja proizvodi rasizam. zato što razlikovanje između physis-a i njegovih drugih određuje strukturu celokupne istorije filozofije. makar potencijalno. To bi jednostavno bilo monstruozno ponavljanje ćelije. naravno. sa svim što ima veze sa rođenjem. posle Drugog svetskog rata. A to ima veze sa rođenjem i sa krizom nacionalne države. To je. rasizam je spreman da se pojavi. Zato što znamo da će doći do premeštanja populacije. ova premeštanja populacije. normativni način reprodukcije. jedan od današnjih paradoksa veoma univerzalne denuncijacije. zapravo reprodukcija ovog genetskog. Sa jedne strane. rodnim mestom. Dopustite da vam dam primer. Kultura ne bi imala uticaja. što znači modernu specifikaciju ove opšte strukture. Jedan od paradoksa denuncijacije (ovde već ponavljam ili koristim neke od veoma bogatih primedaba koje je Etjen maločas izneo u vezi sa humanističkim diskursom. genetističkog i biologističkog. bio je. jednostavno donosili na svet identične individue. Zbog kolonizacije. Ako sada pogledamo rasizam u strogom smislu reči. Nemam ništa protiv braće. pod jednim humanističkim alibijem. moramo ponovo da uvedemo izvesne koncepte koji rade suprotno od onoga što bi trebalo da rade. Ali upamtite nekoliko stvari: pre 272 . Kada razmontiramo ovu opoziciju. u filozofiji i kao filozofija. Obojica… u tom pogledu postoji opšti konsenzus… obojica osuđuju kloniranje. biologizma – a rasizam se smatra biologizmom ili geneticizmom. Ova denuncijacija kloniranja kao genetske reprodukcije istog. odgovor. kada su ugroženi autohtonost. antropologijom i humanizmom). pojačava rasizam. znamo da stabilnosti zajednica i identiteta prete upravo ova kalemljenja i hibridizacije. To se često dešava i. čak i u okviru demokratskog diskursa. ili u kojima je humanizam bio otvoren za rasizam. To je filozofija kao opšta struktura. i praktično rasističkog diskursa.

sebe doživljavali kao prave Hebreje. baš kao i kalvinistički teolozi. Reći da je aparthejd bio poslednji državni rasizam kao takav samo je jedan način da se stvari predstave. kao što je referenca na državu kao nešto locirano. Sve ovo. koji je pokušao da pokaže da su svi naši politički koncepti zapravo teološki koncepti u svom sekularizovanom obliku. sedamdesetih godina. sistem aparthejda želeo je da „oslobodi” crnu zajednicu. Međutim. u njihov prostor. i Karl Šmit nas upozorava da to ne radimo. To je čisto politička stvar. svaki rasizam kao politička stvar je u potpunosti teološko-politički.” Time je hteo da kaže: „Nemam ja ništa protiv Jevreja kao rase. antisémiti­ sme d’état. rekli su: „Pa. hebrejskog izabranog naroda i Amerikanaca. U principu – to je jedna od aporija – u principu. Ako je to istina. pa čak ni biološki. stvar je u tome što. sekularizacija teoloških koncepata… Ovde možemo pratiti Šmita. rekavši da nikada nije bio antisemita u rasističkom smislu. ali on takođe kaže i da je glavni oblik politike zapravo država. Bio je to profesor Butan (Boutang). Ne postoji strog koncept rasizma. ne možemo da izbegnemo brojne permanentne osobine. on mi je odgovorio u jednom listu. imamo jednu mešavinu. i da on nikada ne bi trebalo da bude rasni neprijatelj. svaki put kada se rasizam pojavi – ne kao rasizam. Zbog toga je politički. To je doslovno istinito. a zatim vraćen na dužnost profesora. da tako kažemo. državne uslove.vîðeñjå svega. ali u stvari traži političke uslove u kojima bi mogao da se. 273 poznat po tome što je bio desničarski. ako pokušamo da definišemo političko. strogo uzevši. Nešto slično postoji u Sjedinjenim Državama. Rasizam tvrdi da je apolitičan ili metapolitičan. Naravno. teži da bude državni rasizam. koji je izbačen iz obrazovnog sistema (bio je profesor filozofije). Postoji izvesna analogija između belih Južnoafrikanaca. u onoj meri u kojoj je istina. ali neću se vraćati na to. oblik države. i pominjem Šmita jer je njegov slučaj interesantan. drugih. On ne bi rekao da neprijatelj… Žil Anidžar govorio je o neprijatelju… Šmit bi rekao da neprijatelj kao nešto političko nikada ne bi trebalo da bude predmet mržnje.) Kada sam ga napao. Sećam se da je u Francuskoj. na izvestan način. antisemitski „kolaboracionista” za vreme nacističke okupacije Francuske. Oni ne bi trebalo da budu građani Francuske. da tako kažemo. nereligioznog i religioznog. na izvestan način. (Tu je došlo do debate. mi ćemo biti slobodni. ne samo što je Šmit bio antise- . to je nešto što bih nazvao plastičnost koncepta. sa svojim političkim ciljem. uprkos strogosti koncepta rasizma. realizuje. a i oni će biti slobodni. prvi pioniri u Južnoj Africi. ekstremni. To nije politički fenomen. nebiološkog i biološkog. rasizam nije politički. Postoji nešto – neću to identifikovati – nešto analogno tome u referenci na izvestan izbor. Rekao je: „Moja doktrina bila je državni antisemitizam. jer on se ne pojavljuje kao takav – on se pojavljuje sa svojim programom. Zbog toga imamo. postojala debata u vezi sa jednim profesorom (Etjen se verovatno ovoga seća). To je navodno bio način za oslobođenje drugog. Znamo da su voortrekkers. koji nije ni politički ni religiozni.” Naravno. jer svaki rasizam. ali postoji plastičnost koju moramo uzeti u obzir. nešto što ima lokaciju. To je zanimljivo videti. Tako. Druga stvar: to je bila ideologija ili teologija „izabranog naroda”. sa nekim programom na nivou države. kao pravi hebrejski izabrani narod. nego čisto politički. nešto sa teritorijom. policija sa teritorijom (što takođe implicira autohtonost…). Na izvestan način. Politika ovde označava državu. Smeštajući ih u bantustane. Tako svaki rasizam pokušava da izgradi političke uslove za svoje postojanje. svaki rasizam teži da bude državni rasizam. ne bi trebalo izjednačavati politiku i državu. To znači. jer će imati svoju kulturu”. na izvestan teološki izbor. ali nije suštinski istinito. ništa protiv Jevreja kao religije. veštačku mešavinu nepolitičkog i političkog. ali imam protiv Jevreja kao građana Francuske.

posebno u jevrejskoj tradiciji. Način na koji je definisao neautentične Jevreje bio je – ovo kažem bez želje da budem provokativan i bez sumnjičenja Sartra za pravi rasizam – bio je rasistoidan. ako ne nemoguć za ustanoviti. ako tvrdimo. vidimo. jednostavno ću dodati izvesne fusnote i na svoj način reći ono što je on već rekao. dok je otac samo zaključak razmišljanja. nepripadanja i tako dalje. nacionalnost i. rekao bih. Sartr je priznao da ne zna ništa o judaizmu. ako moramo da znamo šta je to rođenje i ko je rođen od strane koga. gde je majka ona koja određuje pripadnost. stigmatišući pogled drugih. Otac je. Zato bih rekao da bi istovremeno trebalo politizovati rasizam. dok za oca ne znamo. ili po tlu. On je jedan apolitični. Danas pre podne (samo kratko o ovome. oslanjamo se. da je Jevrejin za njega samo ono što ne-Jevrejin smatra Jevrejinom. Otac je pravna fikcija. fikcija. dodirujemo. ili… Pa znate o čemu govorim. koliko god je to moguće. Etjene. kada ste pomenuli Sartra. Sada imamo naučno znanje da je to nemoguće – dete može imati više od jedne majke. o rasizmu. trajnom preduslovu za navodnu rasu ili navodni rasizam. iako to nikada nije priznao. o filijaciji. rodnog mesta. Zbog toga što temelji znanja o rođenju. pravna fikcija. možda je ta osoba samo primalac spermatozoida. filijacije. Kada kaže da je neautentični Jevrejin onaj koji pokušava da izbriše specifični karakter jevrejstva ti274 . ekonomske i društvene uslove za fenomen rasizma. kada ste rekli „u kvazisartrovskim terminima. Zbog čega ne-Jevrejin bira nešto. beskrajni. U potpunosti se slažem sa onim što je Etjen rekao. nacionalnosti. generališući ono što je Sartr objasnio u vezi sa konstituisanjem ‘Jevrejina’ kroz neprijateljski. i pokušao je da napravi razliku između autentičnih i neautentičnih Jevreja. ili se oni oslanjaju. imamo neposrednu percepciju ko je majka. Sa druge strane. njemu je bilo teško da izbegne ovu rasnu suštinu neprijatelja. neiscrpni resurs. Možete da pratite ovu nit. Ne možemo se baviti pitanjem rasizma ako se ne bavimo pitanjem filijacije. rođenja. zbog tog argumenta. Sada… danas znamo… ali trebalo je oduvek da znamo da ne znamo ko je majka. na majku. koji možete pronaći svuda. Trebalo bi politizovati koliko god je to moguće. kao što je Džojs rekao. o unutrašnjoj definiciji samog jevrejstva. Pre svega. Znamo. o ovoj konstruktivističkoj revoluciji. onda u najmanju ruku problematičan. a ne nešto drugo? Sa jedne strane. Morate biti građanin ili po krvi. Majka je pravna fikcija u istoj meri u kojoj je to i otac. Majka je stvarna. a onda ću reći nešto što je direktno povezano sa onim što je Etjen rekao). vode u tom smeru. o konstruktivističkom ili konstruktivnom pojmu rase.vîðeñjå mita – što nije važno za unutrašnji sadržaj njegove teorije – ali kako je mogao da se bavi identifikacijom neprijatelja bez reference na etnicitet. Verujemo da smo sigurni ko je majka. tradicionalno. Kada ste govorili. a istovremeno… istovremeno – to je aporija dvostruke povezanosti – istovremeno uzeti u obzir da je rasizam sam po sebi apolitičan. Upravo zbog takvih stvari – mogao bih da navedem više takvih stvari – došlo je do pojačavanja rasizma. pravna fikcija. Zbog toga je danas i sâm koncept rođenja. krvi. a majka jednostavno nije osoba koja se jednog dana porodi. Sander Gilman pomenuo je pitanje majke i oca. analizirati socijalne. tražiti njegovu političku strukturu i. o krvi. Naravno. ako želite da znate. naravno. To je zbog toga. To što postajemo rasisti reakcija je na fenomen ovog neznanja i neustanovljivosti. čak i kod Frojda – a ja sam pokušao da kritikujem Frojda zbog toga. s obzirom na to da nije lako odvojiti rasu od etniciteta. ‘rase’ postoje samo u onoj meri u kojoj se odvijaju procesi rasifikovanja…” Mi znamo da je to bila jedna od Sartrovih teza u njegovim refleksijama o jevrejskom pitanju. krvi i tako dalje. Modernost rasizma i njegovo današnje pojačavanje reakcija su upravo na ono što preti opštem. rodnog mesta.

kosmopolita i tako dalje… To znači da nam ostaje to da autentični Jevreji moraju biti iracionalisti. koje su kolonija. Naravno. imperijalističkog – ili možda reč „imperija” (a znate da se o tome danas raspravlja) više nije prikladna. Želim da znam i želim da – nije to jednostavno neznanje ili opskurantizam – to je opskurantizam. To je ono što otežava dekonstrukciju. „imperijalistički” nacionalizam. specifična mešavina antikolonijalističkog diskursa. Pitanja biologije. jer jedinstvo nacije – jutros smo čuli odlične radove o ovom fenomenu – jer jedinstvo nacije. humanista. genealogije i genetike ovde nisu jednostavno odsutna. da je rasizam na izvestan način ono što bi Frojd opisao kao epistemofilički poriv. u kojima preovlađuje antikolonijalni diskurs – glavna ideologija ove zemlje antikolonijalna je od samog početka. način za želju za znanjem. patriotizam. Samo još nešto za kraj. zato što su antikolonijalne. Smatram da je to veoma uznemirujuće. u centru ovog problema. kao i u izraelskoj politici. i crnce koje su posle 11. na izvestan način. Pitanje animalnosti je. Ali to je zapravo druga vrsta rasizma. one su. Pitanje budućnosti. „imperijalističke”. istovremeno. oni to ne bi tako nazvali. Za to bi trebalo pronaći drugačiji naziv. izmišljanje novih oblika za svetski rasizam. To je veoma zanimljivo pitanje. u kojoj postoji jedna vrsta državnog rasizma. sa jedne strane. karika između rasizma i imperijalizma. jer mi je jasno da već predugo govorim. i tako dalje. Možda ako govorimo o Indijancima… da… možda onda. Ona je imperijalistička. što me oslobađa nekih sumnji – da unutar jevrejskih zajednica postoji mnogo antisemitskih gestova. Kolonijalizam je nešto što pripada prošlosti. pa je ovaj njegov novi oblik ono što treba da objasnimo i analiziramo. Ali sâm rasizam ne izgleda onako kako je juče izgledao. jer prolazi kroz celu istoriju antisemitizma i rasizma. U potpunosti se slažem sa onim što ste rekli o volji za znanjem. ali ovde je na delu više imperijalizam nego kolonijalizam. U jednom trenutku ste rekli: „Kolonijalno. Naravno. Na izvestan . slobodan oblik. racionalista. crne vojnike koji se sada bore u Iraku.vîðeñjå me što će biti univerzalista. Ali ovo je jedan novi nacionalizam. izvesnu žeju za znanjem. Još jedna stvar o kojoj bih voleo da prodiskutujem sa vama jeste pitanje kolonijalizma. setite se Bušovih izjava na ovu temu. pa samim tim imperijalističko i imperijalno”. ali da denunciramo i izvestan način. jer je dekonstrukcija pokušaj da znamo. To je jedna čudna. Verujem da se one u jednom trenutku sastaju. ali jedan opskurantizam u obliku epistemofilije. Zapazio sam ono što je Dejvid Goldberg rekao o tome što se danas dešava. zato što. da denunciramo ovaj opskurantizam. septembra počeli da smatraju za dobre građane. a rasizam je neobičan fenomen. Rasizam koji se razvija u ovoj zemlji nije kolonijalan. o tome kako no­ vi oblik nacionalizma. Svakako da lako možemo reći – ja to mogu da kažem kao Jevrejin. ali činjenica je da svako čija je majka Jevrejka. nisam siguran da bih napravio tako oštru podelu između „izbora” i „selekcije”– u jednom trenutku ste rekli da su ovo dve heterogene logike. i mislim da nigde ne postoji takav primer. Međutim. ako uzmemo primer Sjedinjenih Država. uključuje i crnce. svako koga je rodila Jevrejka smatra se građaninom Izraela istog trenutka kada stupi na tlo ove zemlje (tu je i složeno pitanje arapskih Izraelaca ili izraelskih Arapa). imperijali275 zma i antisemitizma. iz razloga koji su nam poznati: zato što je to bivša kolonija. Potpuno se slažem sa onim što ste rekli o neobičnom odnosu čoveka i životinje. nacionalisti i tako dalje. Ovde imamo. bez obzira da li je njegova vera živa ili ne. ponovo ne mogu da izbegnem primer države Izrael. naravno. ovo je najpatriotskija nacionalistička zemlja od svih modernih demokratija. oslobođen kolonijalizma u strogom smislu reči… Sjedinjene Države nisu kolonijalistička zemlja. mešavinu izbora i selekcije. da tako kažem. naravno. Međutim. da se slažu.

to će se nastaviti.” Tako je rasizam postao sinonim za represiju. kažete: „Ti si protiv homoseksualaca. kažete: „Ti si rasista. Tako smo počeli od postrasizma. sa ili bez naziva „rasizam”… možda će naziv nestati… niko ne može da stane iza reči „rasizam”. a mi moramo biti na oprezu kada se radi o njima. započeo sa krajem rasizma… sa krajem rasizma. uobičajenom diskursu… kao filozof pokušavao sam da budem strog… bio šokiran načinima upotrebe reči „rasista”. Pre Drugog svetskog rata bilo je ljudi. sve do danas. teletehnološkom i ostalim planovima. ono što sam pokušao – možda to nisam uspeo da demonstriram – ali ono što sam pokušao da kažem bilo je da je rasizam kao moderan oblik. to je rasizam. zbog toga se razvio novi oblik rasizma. Priredio Dragan Kujundžić 276 . Ali ono čega je rasizam simptom. Moram da priznam da sam u svakodnevnom. To je zato što su uslovi za jedan trijumfalan rasizam bili zastareli zbog onoga što se dešava na geopolitičkom. Zbog toga je rasizam bio. Nastaće beskrajno mnogo novih oblika onoga što rasizam u strogom smislu predstavlja. sa nestankom rase i rasizma – jer nema naučnog sadržaja.” Čak i ako ne postoji referenca na rasu. niko to ne radi. Šta će biti sledeće? Ne znam… ne znam… Ono u šta sam gotovo siguran jeste da. Čim nekoga isključite.” To danas više nije moguće. postrasizam. to je bila reakcija na svršetak. Njegov razvoj započeo je od kraja. Hvala. nema opravdanja. To može da se izvede iz Kantovog teksta o čovečanstvu i konceptu rase. strogom obliku. jeste da identifikujemo ove nove forme rasizma koji nema ime. započeo je kao postrasizam.vîðeñjå način. Možda će reč „rasizam” nestati. a naša dužnost. to je rasizam. politička i metapolitička dužnost. Početak je kraj. Postojaće novi oblici ovoga – sada shvatam logiku ove labave definicije reči. koji bi rekli: „Tvrdim da sam rasista. Od samog početka. za zlo… za zlo. ti si protiv ovoga ili onoga. u svom modernom. za isključivanje. veoma malo njih. od samog početka. Beskrajno će se nastaviti u novim oblicima.

vîðeñjå 277 .

278 .

279 .

pitanje je da li se uopšte radi o usamljenosti. prema Badijuovom mišljenju. zašto u vreme panične puti. Ali zašto. izvesno je da se dvoje sreću. dakle. prevodeći Platona na vlastiti jezik. mašinom – šta će nam uopšte ljubav? Danas se sve mnogo lakše može reći govoreći o 1 Izraz je pozajmljen od Arthura i Marilouise Kroker.1 opsednutosti slikom tela kao sportskom..] ljubav je diskurs danas krajnje usamljen. napušteni diskurs koji boravi u „zapećku neaktuelnog”. identitet. ako je ljubav Ništa onda je. da u ljubavi postoji iskustvo mogućeg prelaska iz čiste posebnosti slučaja na element univerzalne vrednosti. „Buncanje I”). ali nikad nije izvesno šta taj susret jeste za njih obo280 . ponovo treba izmisliti („Sezona u paklu”.vîðeñjå udc 177. 1987). gotovo ništa. kao praznina – kao Ništa. on stalno oscilira između mogućeg i nemogućeg i iz te modalnosti rađa se iskustvo Drugog. kad smo otkinuli i prvu deceniju dvadeset prvog veka.6 mirko sebić. ali nije. medicinskom itd. i što ne jednom ističe Badiju. Drugo i Različito a ne Isto i Identično. Dakle. razlika reči (o) ljubavi – nemoguće reči Ljubav je kazna. drugačijeg. u ideju da možemo iskusiti svet iz perspektive različitosti.. novi sad ljubav. Dakle. kao belina. Govoriti o ljubavi deluje kao neka vrsta nemogućeg govora. Kažnjeni smo da ne bismo mogli ostati sami. Možda je ljubav margina koja je neprimetno prešla u ništa.” objavljenom u knjizi Body Invaders: Pa­ nic Sex in America (New york: St Martin’sPress. ali on ostaje potpuno neproziran i ostvaruje se na potpuno različite načine kod zaljubljenih i nikad ga nije moguće jednostrano identifikovati. vodi u predele temeljnog iskustva o tome šta je različitost i. Ali ono što je bitno u tome. Ovo insistiranje deluje kao protivrečnost. ludaka. Ljubavni je susret uvek proizvod slučaja. jeste da je izgradnja sveta na iskustvu različitosti zapravo sasvim nešto drugo od iskustva različitog. pitanje je da li ljubav postoji čak i kao usamljeni. raspravljaju o rastakanju telesnosti u postmodernom svetu. Ali nije sasvim nemoguće zagledati se u NIŠTA. dakle. kako je rekao Rembo. upravo govori o toj fatalnoj zagledanosti. seksualnom odnosu (o odnosu za koji Lakan misli da je nemoguć) nego o ljubavi. modnom. Margerit Jursenar. bez garancija i bez nužnosti. Danas. Alan Badiju je u jednom razgovoru rekao. Vatre Da li ste se nekad zagledali u marginu? Začudna reč. Kako se MOŽE ZAGLEDATI U NIŠTA? Rolan Bart je sredinom prošlog veka zapisao na početku knjige Fragmenti ljubavnog govora: [. neka metafizička nespretnost. kojem ćemo se još vraćati. mucanje smetenjaka ili još gore. koji u svom tekstu “Theses on the Disappearing Body in the HyperModern Condition. Mit o Narcisu. zapravo. U ljubavi postoji nešto kao susret sa drugim. Ljubav nas.

3 Isto. pokušavali da mesto ljubavi u svetu obezbede tako što će joj dodeliti neku vrstu inicijacijske uloge ili vodiča ka večnom. apsolutnom. koji će postati mladić do tada neviđene lepote. Ljubav nije tek susret i zatvoreni odnos između dve osobe.: Pohvala ljubavi.: Ljubavne povesti. zahvaljujući mitu o Narcisu..3 Kako takva ljubav iskrsava. str. 12. Truong. ne odredbe imao prostorne pokazatelje: gore i dole. 281 . I ta nemogućnost ujedinjenja. odnosno ostaje van vremena u nekom ne-vremenu ljubavi. pomešavši zadovoljstvo i obećanje ili očekivanja. Najkompletnija verzija je. koji niko do tada nije oskrnavio. mucavog. vidoviti Tiresija rekao je njegovoj majci da će joj sin doživeti duboku starost pod uslovom da nikad ne upozna sebe. Narcis se žedan nagnu nad vodu i tada ugleda svoj lik. Možda je u pravu Julija Kristeva kad kaže: Otud susret. kasnije će. Vrtlog ljubavi. ali zapravo je uvek bilo reči o veoma različitim konotacijama. ka svetlosti slike/ideje (eidosa). J. naravno. Iz te čudne veze rodio se Narcis.vîðeñjå je. 32. Ona je iznenađujući. 28. da bi je osvojio okruži je svojim potocima i tako je zavede. Vrtlog opčinjenosti. na jednom nevinom izvoru. ono što ne može 5 Isto. u nekoj večnosti u obećanju besmrtnosti. N. opstaje i pobeđuje u svetu? Da li je uopšte moguća? Ljubav stupa u svet preko nemogućeg. 4 Kristeva. dobrom. ponekad manični uzlet a ponekad minuciozno oslobađanje od tereta telesnih zabluda. doživeti svoje pounutarnjenje. preko Dekarta i Hegela. ostaje u nekoj vrsti prošlog budućeg vremena4. To uspinjanje nije uvek na isti način opisivano. Antika je u zrelom platonovskom dobu zamislila jedan erotički prostor koji je za osnov2 Badiou. On do nas dolazi u relativno kasnim. Rizikom se to naziva. Ljubiti je značilo penjati se lestvama. Jer šta to vidi Narcis što nije privid? Vidi ono što se ne može dotaknuti. ali je uvek bilo uspinjanje. Taj erotski zanos. a oholost ništa manja. kao kaže Julija Kristeva5. nemoguće. str. odnosno postaće unutrašnji prostor i tu. Rečni bog Kefis zaljubi se u plavu nimfu Leriopu. koji onda pokreće proces koji je u osnovi jedno iskustvo sveta. čuveni događaj kod Dankona u Tespiji. zapravo predstavlja izgradnju sveta na iskustvu različitog. jer mora telo da potvrdi kroz kosmos. ničim pripremljen niti planirani susret. I jedno i drugo često smo olako prevodili rečju duša. ispevana u trećem poglavlju njegovih Metamorfoza. život koji se gradi ne više sa gledišta Jednog. Ali dođe i taj dan. upravo na tom mestu će početi da se razvija distinkcija između psihe i duše. A.2 Ono što je kod Badijuove koncepcije ljubavi veoma važno. Do svoje šesnaeste godine Narcis je slomio mnogima srca jer njegova lepota beše božanska. odnosno. Ona (ljubav) egzistencijalni je predlog: izgraditi svet sa gledišta koje je decentrirano od pogleda mog jednostavnog nagona za preživljavanjem ili mog jasno shvaćenog interesa. Dakle. To nazivamo „scenom za Dvoje”. ona je konstrukcija. str. Ovidijeva. upravo je njegovo insistiranje da ljubav nije stapanje u jedno. str. ko je zapravo Narcis? Izvornu verziju mita o Narcisu danas je nemoguće rekonstruisati. i za nas ovde posebno korisno. 67. oni se sreću i to proizvodi nekakve posledice u stvarnom svetu. ali taj susret ih ne ujedinjuje. Kada se Narcis rodio. Filozofi su od Platona. Ali sve ove kategorije nisu deo ove stvarnosti kao takve. između onog što je bio životodavni dah za antiku i spasonosni idealitet jastva za hrišćanstvo. uprkos ljubavnom susretu. Ali. aluzivnog i maničnog jezika – jezik ljubavi je uzlet metafore: on spada u književnost. na početku hrišćanske ere napisanim umetničkim obradama. ka idealitetu. da se ne iscrpljuje u susretu i da nije nikakvo odlaženje izvan sveta. koji još uvek ima za pretpostavku prostor izvan telesnog. već sa gledišta Dvoje.

Frojd termin narcizam pominje prvi put u jednoj podužoj fusnoti u Tri eseja o seksualnosti 1910. onda nikad ne možemo biti sigurni da voleći drugog ne volimo upravo vlastiti odraz. odnosno.: Gradovi.vîðeñjå imati telo. Zato je Barouz morao da stvori radikalno razrešenje tog problema koje se događa upravo u snu kada njegov junak. da bi ga kasnije u čuvenoj studiji o slučaju Šreber definisao kao: There comes a time in the development of the individual at which he unifies his sexual instincts (which have hitherto been engaged in autoerotic activities) in order to obtain a love-object. onda njegova senka lebdi nad svakom ljubavnom avanturom. str. Osećao sam na sebi topao prolećni povetarac i posmatrao senke lišća kako igraju na zidu. ne bi li spoznajom obuhvatio i potpuno zadržao to što voli (mnogo kasnije jedan će pisac o tom momentu nemoguće ljubavi napisati čitav roman i nazvaće ga Jedna Svanova ljubav). his own body as his loveobject. osta­ je s tobom / Pa i otići će. Svaka je ljubav samo naš fanta­ zam Drugog. rodiće se u imaginaciji starog Vilijema Barouza mnogo. (Ništa svojega nema. na osnovu teorije jezika i njegovog učenja. pored slike. T. jer Narcis sebi može pomoći samo ako prodre u svoju unutrašnjost. Šta je ta slatka slika koja mu je pomela oholo srce? Ovidije kaže: Nil habet ista sui: tecum venitque manetque / Tecum discedet. 139. Usud je to Narcisov. Onda sam iznenada ugledao srebrne mrlje pred očima i osetio slabost u grudima – kao da umirem. 30. Ali pre toga Narcis želi da dotakne ono što voli. Prevratnički. Tu na Dankonu. Da bismo pipnuli drugog. J. dodir je taj koji nastupa posle pogleda. Narcis otkriva sebe kao Drugog. Prazninu.)6 Objekt ljubavi nije ništa sam po sebi. si tu discedere possis. U prvi mah on ne shvata šta to znači. Ovde se radi o snu i srebrnim mrljama. idealni Narcis. narcizam je auterotizam i prvi stadijum u razvoju ljubavi. nestajao bi razlog za dodir. Ali. već dolazi. 7 Barouz. crvene noći biti ispisani ovi redovi: Jednog dana sam ležao go na krevetu. Maretić. nestajala bi ta divna slika. 60.: isto. ali drugog koga ne može dotaknuti. raspršiće se čim se Narcis pokrene. a što telo traži.S. pored oka. kad mogao ti bi otići. Ali zašto? Upravo zato jer je postojanje Drugog potpuno neprozirno. Kad god bi pokušao da dodirne to što voli. onaj koji prevladava sudbinu narcizma. godine. I onda sam ušao u sebe i u snu svršio!7 Dakle. čak i kod Barouza prevladavnje narcističkog usuda jedan je autoerotični san. idealni Narcis. 282 . doživljava prosvetljenje (a kako bi drugačije?) seksualno opšteći sa samim sobom. S. odnosno korak bez koga se ne može krenuti ka Drugom.: Psycho­Analytic Notes on an Auto­biographical Account of a Case of Paranoia [Dementia Paranoides]. kada će u romanu Gradovi. crvene noći. S tim što je 6 Prev. 9 Kristeva. To je njegov usud koji ga vodi u smrt. ovde naglasak na snu a ne na autoerotizmu. u čiju unutrašnjost nikad neće prodreti. ako je taj autoerotski korak neophodan da bi se došlo do Drugog. u igru tumačenja i odgonetanja. Da li bi narcizam mogao da bude odbrana te praznine?9 8 Freud. V. mnogo posle Ovidija. str. nad tim nevinim izvorom. str. jedino što nam preostaje je da prvo opipamo sebe. glavni erotski instrument su usne i ruke. Iluzija. and he begins by taking himself. Ako samog sebe dotakne kao da je Drugi. Prolazio sam kroz seksualni san kao da recitujem abecedu. ta praznina intrizična začecima simboličke funkcije jeste ono što se pojavljuje kao prvo razdvajanje između onoga što još nije Ja i onoga što još nije objekt.8 Dakle. upušta se u igru dešifrovanja. Tako.

Jer. snimljen 2001. Upravo to insistiranje na nerazlikovanju onog pre i onog posle – to prošlo buduće vreme. momenti su shvaćeni u nekoj vrsti hegelovskog dijalektičkog kretanja. stilski i tehnički potpuno odeljena. radi se o dva tipa postojanja. kako bi rekla Kristeva. Jer ja ništa od tih naprednih i lepih stvari učenja ne znam. odnosno Ja i neko Drugi (neki ne ja). A to su: susret. Pitanje o prisutnosti postaje znatno komplikovanije 283 ako prihvatimo Frojdovu ideju da se prisutan može biti samo kroz ponovno reprezentovanje prošlih trenutaka u sadašnjem trenutku. Dakle. Postaviti pitanje šta znači biti prisutan u ljubavi za Godara je isto što i postaviti pitanje šta znači biti prisutan u konkretnom političkom istorijskom činu. i drugo je postojanje ljubavi. iščitavanju Platonove/Sokratove erotologije. Kako. Sokrat pojašnjava šta znači to erotičko znanje: Ja sam u drugim stvarima bezvredan i nekoristan. Četiri momenta ljubavi. da brzo mogu da prepoznam i onog koji ljubi i ljubljenog. mada bih želeo da znam. dopola filmskom crno-belom tehnikom a otpola digitalnim kolorom. koji intervjuiše potencijalne aktere svog budućeg filma. Zapravo. u ovom učenju se smatram izvrsnim u poređenju sa bilo kojim čovekom koji je ranije živeo ili sad živi. 11 204c.10 U još jednom ranom takozvanom sokratovskom dijalogu. To važi za svaki istorijski događaj jer. Mi. mladi je reditelj (neka vrsta Godarovog alter ega). Sokrat. na primer.vîðeñjå Šta zapravo znači odbraniti prazninu? Znači omogućiti joj da postoji. zove se Edgar. Film ima dva dela. Ljubavna priča treba da bude ispričana kroz priče tri para: mladog. Neuhvatljiva istina ljubavi. razdvajanje i ponovno spajanje. koga Platon opisuje „mlađim i lepšim” nego što je zaista bio. ali ovo mi je od bogova dato. postoji pre događanja šezdesetosmaškog bunta (dakle u vreme kad se događa realna trauma) i posle šezdeset osme (u vreme kad se trauma reprezentuje i tako ponovo oprisutnjuje). sasvim drugačijem.11 I to malo znanja/razumevanja (nijansa je bitna jer se radi o episteme. U Godarovom filmu. možda najerotičnijem iz tog perioda – Li­ sidu. Drugi postoji i ima lice ljubljenog. karakteristika je ljubavi. ona mora postojati ili nećemo mi postojati. samostojeći vrhovi Ega. pitanje je kako ćemo doseći „zrelo doba” ljubavi u kome ona može imati prevratničku delotvornost. moglo bi se reći. zrelog i starog. zapravo u linearnoj naraciji dolazi posle drugog dela koji opisuje događaje od pre tri godine i sniman je digitalnim videom. koji je crno-beli. prvi deo. već valjda uvek govorim da ja takoreći ne znam ništa osim nešto malo o erotskim stvarima. kako kaže Badiju. Međutim. dakle momenti koji su stalno „istovremeno” prisutni u ljubavnom kretanju. fizičko spajanje i strast. i zove se Eloge de l’amour (U slavu ljubavi). subjekti. pa sve do dijaloga zrelog perioda. od najranijih dijaloga. To je spuštanje Drugosti na zemlju. koje listaju praznu svesku i čujemo njegov glas. i to je put ka ponovnom. Ova igra rastura linearnu istorijsku naraciju i postavlja pitanje o smislu svakog narativa koji poklanja poverenje istorijskoj linearnosti. istina bilo kog događaja nastupa posle njega u trenutku njegove umetničke produkcije/prijema. . Holokaust. kad trenutak istine ljubavi ili stigne prekasno ili prerano. o kojima govori Godar. a ne o sofia) dovoljno je da So10 Teag 128b. Na njegovom početku između ostalog stalno se pojavljuju u krupnom planu ruke glavnog protagoniste. uporno tvrdi da jedino u šta se razume su stvari erotske. Šta je dokaz našeg postojanja kroz različitost i šta je dokaz postojanja ljubavi? Postoji jedan začudan film Žana Lika Godara. povesnošću ljubavi. to je postojanje Drugog bez transcendentalnog označitelja. jedno smo mi. njenim „istorijskim” momentima. godine. Film treba da se bavi.

moć transformacije koja radi protiv Sveta. Ali šta je. ona će i dalje ostati ta spasonosna mogućnost. svakako nije činio ili barem to nije činio namerno. 284 . a stvar je u tome da se ona ponovo stvori. ta erotička stvar? Najpre. slobodnije bismo danas rekli duh erosa. Sokrat ponavlja: [.: isto. jedini Sokrat ne naziva Erosa bogom već demonom. Ako je Platon konstruisao Sokratov lik. Ili. u Gozbi. dakle. I mnogo kasnije.13 Ljubav je. 13 Badiou. može smatrati prvoklasnom filozofskom kategorijom. U ovoj parafrazi Marksove XI teze o Fojerbahu ne stoji samo puki cinizam već svest da je erotički modalitet postojanja jedini spasonosni i prevratnički put kojim se može krenuti. kao verni sledbenik. Sokrat u pr voj besedi eros označava kao žudnju. kada su prošli vekovi hrišćanskog ispiranja platonovsko/sokratovskog erosa. barem za Platonovog Sokrata. Demoni su bića na pola puta između boga i čoveka. A. dija logu koji je profesionalnim tumačima oduvek zadavao mu ke. utiče na stvaranje i održavanje uverenja o mogućnosti radikalno drugačijeg Sveta. platonovski ide a litet spasava sve. Ali ona to čini prezirući nužnost i sigurnost a pomažući rizik i slučajnost. u zrelom dijalogu Gozba. U Fedru. str. Nesumnjivo je da se ljubav od Platonovog dela 12 177d. Da li je trebalo da ih zauzdava? Pitanje se suvislo može postaviti tek danas. ili bi se moglo reći. oni su medij između bogova i ljudi. na pitanje Šta je muški ili ženski identitet? mi možemo odgovoriti pitanjem Šta je pol uopšte? Ljubav nema pol. i Troung. filozofi su do sada različito tumačili ljubav. I ma koliko se ona obijala o zidine tog sveta. Zapravo jedina mogućnost. Ali ne treba zaboraviti potvrđenu činjenicu da bi naj omiljeniji Sokratov učenik Alkibijad bio ujedno i Platonov najgori učenik zato što nikad nije zauzdao sile žudnje. Ljubav u tom svom natpolnom stanju oblikuje Drugost kao takvu. ali već u drugoj besedi ta žudnja stvara himeru. N. privid. isto tako je jasno da filozofi od Platona do danas nisu znali šta da učine sa tom kategorijom. nema ni muške ni ženske ni istopolne ni razlikopolne ljubavi.. on je odgovorio: „A. šta je boja uopšte?” Slično tome. Ksenofont to. Kada su jednom u nekoj raspravi o rasizmu Žana Ženea zapitali šta je crna rasa. pre svega.vîðeñjå krat bude najizvrsniji od svih zemaljskih stvorova po pitanjima erosa. poliglotski glasnici koji poznaju i božanski i ljudski jezik.. Citiraću ponovo Badijua u razgovoru sa Nikolasom Truongom: Ljubav zapravo nije mogućnost. a upravo u njegovoj verziji Gozbe čitamo: Jer ja ne mogu reći da je bilo vremena u kome nisam nekog neprestano ljubio.] ja koji tvrdim da ništa drugo ne razumevam (epistasthai) do stvari ljubavne12. 63. fantazam koji unosi nemir u zapregu kojom ko čijaši ljudska duša. već transformacija nečega što je izgledalo nemoguće u nešto moguće. uostalom to u Gozbi čini i Aristofan. Zato je Sokrat i mogao da kaže da nema trenutka u kome nije nekog voleo. (VII 2) Mogli bi se citirati delovi i iz drugih dijaloga koji potvrđuju ovo insistiranje na razlici između korpusa svih dostupnih znanja i onog što Sokrat ima a što Platon naziva stvar erosa. Naravno.

Rhodes.vîðeñjå literatura 1. Fabrika knjiga. 6. Julija: Ljubavne povesti. S. Kroker. Alain i Trouning. and silence: Plato’s ero­ tic dialogues. Barouz. 4. Meandar. noći. wisdom. New york: St Martin’s Press. Marilouis and Arthur: “Theses on the Disappearing Body in the Hyper-Modern Condition”. Vilijam: Gradovi crvene. Fedar. Kristeva. 3. Nicolas: Pohvala ljubavi. 1987. Ijon. 285 .: Eros. Sremski Karlovci 2011. u Body Invaders: Panic Sex in America. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 2. James M. Gozba. Platon: Dijalozi. 2003. ----. Beograd 1979. Beograd 1982. Grafos. Badiou. BIGZ. 5. Beograd 2010. Zagreb 2011. University of Missouri Press.

286 .

287 .

učenik slavnog Le Korbizjea (Le Corbusier). te će na toj adresi boraviti sve do decembra 1929. koji je u to vreme u Parizu vodio Akademiju Poljsku. a potom. februara 1930. 42.1:929 knjović m. godine. godine. 18. Galerija „Milan Konjović”. godine. 288 . imao osećanje kao da stižem kući!1 Konjović odseda u malenom studentskom hotelu „Londre”. Beograd.3 Interesantna je činjenica da se u neposrednoj blizini nalazila kuća Andrea Derena (Andrė Derain). igrom slučaja. 54. po uzoru na poljskog slikara. Atelje će ubrzo adaptirati i u udobni stambeni smeštaj. kada Konjović zakupljuje svoj prvi slikarski atelje u Monružu (Montrouge. 3 Isto. lepa i moderna. Pariz sam toliko poznavao iz literature da sam. Tada će se Konjovići useliti u svoju kuću u Rue Montsouris broj 9. koju je takođe gradio Zjelinski (a kod kojeg je Deren video Konjovićevu sliku o kojoj se izuzetno pohvalno izrazio). Konjović izbliza. imao je nameru da u svojoj kući napravi svojevrsnu akademiju za mlade srpske umetnike. 1975. grafičara i pedagoga Jozefa Pankijeviča (Jozef Pankiewicz. neposredno po useljenju. novi sad pariske godine milana konjovića U Pariz Milan Konjović stiže 22. Sombor. zajedno sa suprugom Emom. sava stepanov. sve do januara 1925. maja 1924. str. književnika. Do kraja te svoje prve godine u Parizu. 2010. 1866–1940).071. str. Projekat je uradio arhitekta poljskog porekla Marsel Zjelinski (Marcel Zielinski). Očigledno je da se Konjović spremao za dug život u Parizu. godine. upoznaje Morisa Beca (Maurice Betz). u blizini Luksemburškog parka. a visina tih ateljea je bila oko 6m (!). vozom iz Praga. Milan i Ema će menjati hotele. 54. Kuća je imala tri ateljea. Rue de la Vanne). sa kojim se sprijateljuje. te neka dva meseca stanuje kod njega u stanu nedaleko od Sen Žermen di Prea (Saint Germain des Prés). Tu kuću je 1 Dragoslav Đorđević. u XIV arondismanu. Kao i sve ostale važne događaje u svom životu. Konjović je i svoj dolazak u Pariz smatrao očekivanim sledom i logičnim ispunjenjem sopstvene sudbine: Stigli smo rano ujutro. kada smo pošli pešice Bulevarom Sevastopolj. Milan Konjović sazidao pošto je u okolini rodnog Sombora prodao oko 180 jutara nasleđene zemlje. Sve je nago2 Irma Lang. Prema sopstvenom kazivanju. rađa se umetnikova kćer Vera. Milan Konjović njim samim.2 Pariska kuća Milana Konjovića je velika. te ateljei Braka (Georges Braque) i Fužite (Foujita)… U novoj pariskoj kući.vîðeñjå udc 75. MSU.

slikarevu disciplinovanost u organizovanju i definisanju ekspresionističke slike. sve vreme tog pariskog boravka. godine pariska avantura Milana Konjovića biće završena. I u ateljeu sam uvek bio sam. Život umetnika u starosti (Milan Konjović) – rukopis. podneblje. uočava. te nakon izuzetno zapažene samostalne izložbe u Galeriji „Bing” (Galerie Bing & Cie) tokom aprila i maja 1931. a kako to lucidno zapaža Dragoslav Đorđević. usavrŠavanje U biografiji Milana Konjovića pariska epizoda predstavlja svojevrsni završni čin njegovog dugogodišnjeg kontinuiranog slikarskog naukovanja. No. umetnik će. 1975. On nastoji da svakog trenutka dođe do novih slikarskih spoznaja.5 Konjović je usamljenik. u toj prelepoj kući boraviti svega nepune dve godine. on će se zauvek vratiti u Sombor. 4 Irma Lang. uvek sam išao sam. gde je Konjović polaznik Frelihove (Frölich) škole crtanja. U jeku zasluženo stečene afirmacije. sopstvenom usavršavanju i nikuda ne žuri. piše mu pismo u Drezden sa molbom da ga primi na tamošnju Akademiju – ali ne dobija odgovor. MSU. na svoje. Potom. Milan Konjović njim samim. češkog avangardnog slikara. posebno ona koju je s oduševljenjem napisao stari poznanik i prijatelj Moris Bec (Maurice Betz). tokom zimskog semestra školske 1919/1920. Posle Praga. pariz: naukovanje. Konjović trijumfalno manifestuje svoje parisko slikarsko iskustvo i umeće. konačni rastanak sa Parizom ostvaren je tek nekoliko godina potom. s preciznošću istinskog poznavaoca koncepta i karaktera Konjovićevog slikarskog izraza. Kritika je izuzetno povoljna. sa svojom porodicom. godine. a potom je kuća godinama izdavana u zakup. Beograd. isto. U dobroj meri na to je uticala ekonomska kriza i privredna depresija tih ranih tridesetih. sledi boravak na praškoj Akademiji kod profesora Vlaha Bukovca. godine. u tom momentu inovativnu. Posvećen je sebi. Zapravo. Citirano iz Dragoslav Đorđević. str. pogotovo posle uspešnih nastupa na pariskim salonima. Dolazak u drugi ambijent. tokom juna i jula 1937. godine. godine preseljava u Pariz. Postavilo se pitanje kako dalje po­ sle tolike slobode na pariskim slikama. sledi boravak u Beču.4 No.vîðeñjå veštavalo da će to biti dugoročni dom Konjovićevih. „njegova samoća je sinonim za njegov izraziti individuali5 Miroslav Josić Višnjić. Uzroci Konjovićevog napuštanja Pariza su višestruki. Svoj pariski atelje prvo je iznajmio slikaru Peđi Milosavljeviću. Konjovićeva odlučna namera bila je da se u Parizu studijski bavi slikarstvom. tačnije. sa novim motivima iz rodne Vojvodine i sunčane Dalmacije. 60 289 . 1921–1922. koji. Iz Beča se Milan Konjović nakratko vraća u Prag a potom se 1924. Već 1932. značilo je početi iznova. Nezadovoljan i razočaran metodama uglednog profesora. Konjović je asketski posvećen i usredsređen na traganje za vlastitim izrazom: Kada sam odlazio u Luvr. da obiđem galerije. Na toj izložbi. i to na uglednom Jesenjem salonu u Gran Paleu (Grand Palais). veoma brzo napušta akademijsku učionicu i nastavlja usavršavanje u ateljeu Jana Zrzavija (Jan Zrzavý). gde mladi Konjović pohađa časove na Slobodnoj školi crtanja kod mađarskog slikara i pedagoga Karolja Retija (Réthy Károly). Tokom tog bečkog perioda pokušava da uspostavi vezu sa Oskarom Kokoškom (Oskar  Kokoschka). Proces studiranja započet je još prilikom ranih odlazaka u Budimpeštu (1919). U Parizu je prvi put izlagao tek krajem 1926. ali je glavni razlog bila Konjovićeva odluka da se vrati u Sombor kako bi nastavio da slika u zavičajnom okružju: Povratak iz Pariza u Sombor značilo je razrešenje krize. kada Milan Konjović priređuje izložbu u tada veoma uglednoj Galeriji „Muradijan-Valoton” (Galerie „Mouradian-Vallotton”).

u ulicu Odesa broj 18. govorio je kako kod crteža iza prave linije mora da dođe kriva. Gvozdenović. Šumanović. Konjović je izuzetno cenio Dobrovića. Tamo su posto­ jali razni ateljei. Srpsko slikarstvo 1900–1950. Konjović nije voleo da ga vezuju za Lota. u čuvenom kafeu „Dom” (Cafe du Dome) sa slikarom Petrom Dobrovićem. 11 Lazar Trifunović. u večernjim časovima. Jednostavno. Najčešće se sretao. Milunović. 29 Monparnas (Montparnasse). Sombor. Split. 10. Njihovo prijateljstvo je produbljeno tokom zajedničkih pariskih godina. toplo­hladno. a njegova korektura je bila sasvim stereotipna. Čelebonović. U prvom periodu njegovog stvaralaštva. ali su uglavnom živeli povučeno. ili od pet do sedam.. 29 7 Branko Majer. 10 Dragoslav Đorđević. Međutim. II 1936. Njegova snažna ličnost. kao učitelj. čas sam tra­ žio adekvatan izraz u kolorizmu” […] Lot nije priveo Konjovića kubizmu. Kod ovog tada odista uglednog umetnika i popularnog pedagoga Konjović je došao posle jednog razgovora sa Savom Šumanovićem. Šerban i drugi) te nekolicina mađarskih umetnika. blizu stanice 6 Isto. mnogo mi je pomoglo na pu­ tu traženja mog vlastitog izraza. str.10 Čak i mnogo godina kasnije. kod boje. nije dozvoljavao da ga bilo ko ometa u njegovoj osnovnoj nameri. isto. No. godine. ni interesantno. godine u Novom Sadu. Jefta Perić. Uznemiravalo ga je svako pominjanje uticaja ovog slikara i pedagoga na njegovu umetnost. u ve­ černjim satima. u to doba „mučen dvema krajnostima: čas sam slikao nošen crtačkim preokupacijama. „Iz razgovora sa Milanom Konjovićem”. str. što je za njegov razvoj bilo od velikog značaja11. koji je već bio tamo sa još nekim umetnicima iz Srbije i Jugoslavije. postoji stalna zainteresova­ nost problemima forme. u Konjovićevom slučaju uvek je opravdano jer se njegovo slikarsko studiranje odvijalo uporedo 9 Citat preuzet iz knjige: Lazar Trifunović. Recimo. No­ vo doba.8 Potom odlazi u atelje Andrea Lota (André Lhote). Međutim. str. 290 . Beograd. 24. Peđa Milosavljević. pa opet prava. Galerija „Milan Konjović”.vîðeñjå zam”. Konjović se nije često sastajao sa njima izbegavajući svakodnevna boemska druženja i izlaske. te je večito napominjao da je u Lotovoj školi boravio samo dve nedelje i da je za to vreme uradio tek jedan crtež i dve nevelike slike. isto. 8 Dragoslav Đorđević. toplo­hladno. nije svideo. Konjoviću se Lot. A sve to je bilo ono što sam ja već znao i što meni nije bi­ lo potrebno. 1973. te na zajedničkim porodičnim boravcima u Kanju na Moru (Cagnes-sur-Mer). 1990. pa ponovo kri­ va itd. To postojanje dilema oko eventualnih uticaja Lota ili drugih ranijih učitelja i uzora. kako je sam rekao. iako je Konjović. ko­ ji traje do 1926. Aralica.7 Odmah po dolasku u Pariz. uvažavao ga je kao iskusnijeg kolegu od kojeg je rado prihvatao savete. godine. Zora Petrović. ja sam odlazio samo na slobodno crtanje od šest do osam. među kojima su i Konjovićevi prijatelji Cobel (Czóbel Béla) i Diner-Deneš (Diener-Dénes Rudolf). S njim se upoznao još 1919. naročito velika likovna kul­ tura i teoretsko znanje.6 Sa suprugom Emom je u Parizu stvorio mali krug prijatelja. jer kao da se celo stvara­ nje moglo svesti na nekoliko krutih principa o liniji i boji9. na francuskom priobalju. Tabaković. rekao je Konjović u jednom novinskom intervjuu. Lubarda. i obuhvata vreme studija i umetničkog formiranja. već ga je uputio ka klasicizmu i starim majstorima u Luvru. Konjović pohađa časove slobodnog crtanja i crtanje večernjeg akta na Akademiji Gran Šomje (Académie de la Grande Chaumiére). Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića. Lazar Trifunović razložno analizira posledice Konjovićevog boravka u Lotovom ateljeu: Konjović se nije slučajno obratio Lotu. U to vreme u Francuskoj boravi veći broj srpskih i jugoslovenskih slikara (Dobrović. neposredno po Dobrovićevom preseljenju iz rodne Mađarske. leta 1922.

ako nema strasti onda ima nekakvog drugačijeg smisla. Obe su naslikane u klasicističkom maniru. U tim slikama potvrđena je stvaralačka zrelost slikara kojom sasvim jasno kontroliše i realizuje vlastiti slikarski koncept.14 A Marsel Suvaž (Marcel Sauvage) istu sliku spominje 13 Lazar Trifunović. 25. zapažen debi na renomiranom Jesenjem salonu. odista često odlazio. izložen na Jesenjem salonu u Gran Paleu 1926. Nevelikog formata ove se slike odlikuju čvrstim crtežom te štedrim koloritom. uzbudljivim tamnim senkama. čvrstom kompozicionom konstrukcijom. svedeno. “Le Salon d’Automne”. novembar 1926. prodaju slika. obe iz 1925.12 pariz – stvaranje. Evidentirane su samo dve slike naslikane kod Lota – Ležeći akt i Ženski akt s leđa (obe iz 1924). adekvatnim blagim i svedenim koloritom. U istom maniru Konjović je naslikao još nekoliko zapaženih ostvarenja (Glava devojke. baš kao i Lazar Trifunović. Autoportret sa frulom. pri­ gušenih boja. kao u životu njegovih predaka: izgledalo je da između Konjovićevog slikarstva i moralnih načela sveta kome je pripadao uspostavljena puna saglasnost i ta identi­ fikacija stvarala je utisak da je cilj nađen i ostvaren. racionalno i „bez strasti”. Le Journal de l’Est.13 U sunčanom Kasisu na Moru (Casis-sur-Mer) nastaje nekoliko slika koje su izuzetno značajne u Konjovićevoj umetnosti. dugogodišnja direktorica Galerije „Milan Konjović” u Somboru. U celokupnom procesu naukovanja Konjović. afirmativne natpise kritičara i prilično udoban život u Parizu. Sve je to moglo mladog Konjovića lako da zadrži na uta­ banom i već savladanom putu. isto. Toj seriji slika pripada i izuzetni Portret Morisa Beca. Lopud – pristanište na moru i Mrtva priroda – naslikane 1926). ali i elaborira različite slikarske koncepcije te u sopstvenom slikarstvu otvara i zatvara određene pikturalne probleme… Čas insistira na crtežu i čvrstom racionalizmu – čas je zabavljen koloritom i slobodnijim (ekspresivnijim) formalnim rešenjima… Simbolično bi se moglo konstatovati da je Konjovićevo studiranje završeno njegovim konačnim „izlaskom iz Luvra” u koji je. naš umetnik bele­ ži uspelu somborsku izložbu. on se hrabro. svom temperamentu. Trifunović lucidno ukazuje na suštinsku ukorenjenost racionalističkog viđenja sveta mladog Konjovića: U klasičnim harmonijama njegovih slika bilo je sve sređeno i uređeno kao u njegovoj ravnici. on uporedo posećuje i menja škole i učitelje. personalnost. isto. 291 . 12 Irma Lang. U tom smislu. svojim afiniteti­ ma i svojoj ličnosti. kako je sam Konjović govorio. studijski preciznim crtežom. No. izloŽbe Tokom prve godine svog boravka u Parizu Milan Konjović skoro i nije slikao! Tu informaciju saopštava Irma Lang. Nastup na Salonu zapravo je Konjovićevo premijerno pojavljivanje na pariskoj umetničkoj sceni. godinu. Konjovića? On je poslao portret našeg prijatelja Morisa Beca. umesto studiranja starih majstora u Luvru. Pariz. dostojno poštovanja. 11. posle napuštanja Lotovog ateljea. promišljeno. o njoj s ushićenjem piše Rejmon Regamej (Raymond Regamey) u pasusu posvećenu slikarstvima „čvrste konstrukcije”: U ovoj vrsti da li bih mogao da izaberem bolji primer od platna mladog jugoslovenskog slikara koji izlaže prvi put – M. koja je imala uvid u preciznu evidenciju slika. ali desilo se upravo suprotno! Milan Konjović je podvukao crtu. delo monohromno. Crkva u Kasisu i Pinije u Kasisu odlikuju se klasicističkom mirnoćom naslikanih predela.vîðeñjå sa njegovim intenzivnim stvaralaštvom. str. te Autoportret. 14 Raymond Regamey. koristeći se isku­ stvom studijskih godina. koju je umetnik uredno vodio čitav svoj slikarski vek. Irma Lang nas. Slika je bila veoma zapažena. godine. godinu: Sumirajući 1926. traga za samim sobom. samosvesno okrenuo sebi. upozorava na graničnu 1926. za vlastitim izrazom. zapravo.

Plavi Kasis je samo najava bure Konjovićevog ekspresionizma. 1927) Konjović izlaže na Jesenjem salonu. Sovaža. takođe tokom 1929.vîðeñjå u svom tekstu karakterističnog naslova „Imena koja će postati velika!”. 65. Paris. Dobrovića. U tim slikama odslikava se tiho proticanje svakodnevlja u montsurijevskom enterijeru Konjovićevog stana-ateljea (Ema u kuhinji. Slika Crveni sto (1927) definisana vidljivim i snažnim konturnim linjama. a i tu sliku zapažaju brojni prikazivači izložbe. onom logikom koja će ga zasigurno. 1965. Zbog toga ubrzo. “Des noms qui vont grandir. ka kolorističkom ekspresionizmu. Suprotno Malbranšu [Nicolas Malebranche]. dobro organizovanih i postavljenih. uostalom. žute. Jednu mrtvu prirodu (Crne smokve. a što je vidljivo u Begoni­ jama i portretu Bellezza.” Coedia. I sam razum pregrejan je egzaltacijom do vizionarskog buncanja. Beograd. subjektivnu istinu. prisan jer relativne istine voli da pretva­ ra u fascinantne. novembra 1927. lirsku opijenost ili dramsku napetost. GMK. Ta autentična ekspresionistička snaga boje ubrzo će se pojaviti i na drugim Konjovićevim slikama. Kao da je i sam Konjović bio zatečen njenim pikturalnim intenzitetom. godine. poput Renala. Ema čita u ateljeu. Joba. iako je racionalističko neoklasicističko slikarstvo „bez strasti” Konjoviću donelo početnu afirmaciju. linije su snažne i napete. zelene. Čini se da je serija tih. Taj romantični. očigledno je. Miodrag B. Pariser Deutsche Zeitung. sa njegovim bićem. 147. “Eine Ausländer Ausstellung im Salon de l’Escalier”. dionizijski vid sveta umetnosti je. str. 17 Katarina Ambrozić. Slika je sva u intenzivnim bojama. snažna energija i ekspresija. posle tog ostvarenja. već tokom naredne godine. godine takav slikarski postupak potpuno će prevladati u njegovom slikarstvu. enterijerskih kompozicija. u ekspresionizmu je istina više u čulima nego u duhu. prema sopstvenom svedočenju. intenzivnom bojom. Zore Petrović… Ekspresionizam je potvrđivao 15 Marcel Sauvage. osim kod Konjovića. Šumanovića. No. 16 Waldemar Georges. I 18 Miodrag B. Protić u svojoj knjizi Srpsko slikarstvo XX veka fenomen preorijentacije od konstruktivnog slikarstva ka kolorističkom ekspresionizmu sagledava u širem kontekstu tadašnje srpske slikarske umetnosti jer se. nije moglo zadržati dužu umetnikovu pozornost. Konjović je naslikao čitavu seriju ekspresivnih i koloristički potentnih slika zajedničkog naslova Mrtva priroda sa časopisom “Cahiers d’Art”. Valdemar Žorž (Waldemar Georges) Konjovića naziva „slikarem stvarne vrednosti”. novembar 1926. 292 . str. identične promene istovremeno odigravaju i u slikarstvu Bijelića. Protić. Bože Pavlovića… U jednom svom tekstu. Atelje u Montsu­ riju.18 A Konjovićevo slikarstvo je tokom poznih dvadesetih godina prošlog stoleća išlo upravo tim pravcem – jedno od njegovih vrhunskih ostvarenja Plavi Kasis (1929) najavljuje konačno otkrivanje autentične pikturalnosti. strastan odziv na životne tokove. u Konjovićevoj umetnosti dolazi do značajnih promena. duboki ultramarin dominira gornjim pojasom slike i svojim potencijalom stimuliše akcente crvene.15 No. Srpsko slikarstvo XX veka.16 Iste godine.17 a već sledeće 1928. VI 1927. Njegovoj slikarskoj prirodi i temperamentu takav koncept jednostavno nije bio primeren. Slikom titra sveža. ponovo bez žurbe i „preskakanja”. sve iz 1929). 5. pastozna i pomalo dramatična – predstavlja radikalan zaokret ka jednom drugačijem shvatanju slike. uglavnom. sagledanu u ezoteričnim bura­ ma ljudske krvi: snagu ovozemaljskog i tragičnog. bila potrebna pre svega samom Konjoviću: one su nastale logikom postupne promene. nastaje serija enterijernih slika delikatnijih pastelnih tonova i smirenijih linijskih tokova. 1970. Bilo kako bilo. svetlu i tam­ nu stranu trajanja. Milan Konjović (monografski katalog). odvesti nekoj njegovoj idealnoj slici čija će se pikturalna nervatura potpuno usaglasiti sa slikarevim unutarnjim ritmom. Sombor. 18.

a samo se izuzetno događa da je sledi prilično ver­ no. u Parizu Konjović je izložio tridesetak slika iz tzv. 21 P. već direktna raspra­ va sa iskonskim silama života. aprila i maja 1931. sada kao već formirani slikar. čak suviše dobro pro­ učene. Rue de Montsouris). isto.19 Uz to. poseban način saznanja. Na samom početku tridesetih godina XX veka. zaista snažno doživljava i proživljava. Dr Lazar Trifunović u jednoj interesantnoj analizi smatra da je Konjović dospeo do tačke kada je posle svih tih godina razvoja. 21. 293 . što izgleda da nije uvek lako postići. „plave faze”. Konjović se ustanovljava kao slikar kontinuiteta. neće zadržati Konjovića u Parizu. Ovaj mali dramski sukob odvija se u srži slikarske akcije koja je veoma sigurno sprovedena. izrazito lirski ponesen. kako se najčešće označuju njegova slikarska ostvarenja nastala posle racionalističkog perioda.(aul) Fierens. a kritičar Pol Fjeran (Paul Fierens) oduševljen je: Jedna bogata priroda. tridesetpetogodišnji Milan Konjović je mnogo toga postigao – završio je svoje dugo i uporno usavršavanje. kada će nenadano napustiti Pariz i vratiti se zauvek u rodni Sombor – naslikao je oko 200 slika! U tom momentu njegovo ime se u Parizu izgovara s poštovanjem – ugled je stekao zapaženim i dobro ocenjivanim nastupima na pariskim salonima i drugim kolektivnim izložbama. Na prvoj samostalnoj izložbi. a pogotovo su bile uspešne njegove dve samostalne izložbe – prva u Galeriji „Bing”. koji prethodi napuštanju pariskog umetničkog ambijenta. godine. kao slikar u čijem opusu postoji logika razvoja i princip progresije ka uspostavljanju autonomije slike i njenog plastičkog bića. svakako je Konjovićev desetomesečni boravak u Somboru. na razmeđi dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Slike naslikane u zavičaju on nosi u Pariz i izlaže ih leta 1932. Pariz. L’Intransige­ ant. Stvari su. “Milan Konyovitch”. IV 1931. a naročito posle bure „plave faze”.vîðeñjå upravo tada. Rue de Seine). godine napisao: Dve Konjovićeve mrtve prirode predstavljaju nešto najlepše na Salo­ 19 Irma Lang. čovekov obračun sa sudbinom. boja je donela novu vrednost Konjovićevom izrazu. 27. postale ozbiljnije. “Peintures de Konyovitch”. koji je dosledno pratio umetnikov razvoj još od njegovog prvih izložbenih nastupa u Parizu (a koji je povodom Salona nezavisnih umetnika 1930. prevazilazi temu koja ga je inspirisala. Pariz. 9 (9. što je humano i zajed­ 20 Maurice Raynal. VII 1932. tumači Konjovićev slikarski koncept: Evo opet jednog slikara… Ali problem sižea izgleda da slikara muči na sasvim izuzetan način. ukazuju na umetnika kod koga znanje i sen­ zibilnost teže za ravnotežom. jer se preko sebe saznaje ono što je najdublje. ali mu je otvorila nove prostore slikarske slobode i omogućila mu da se autentično i sasvim personalno dokaže i izrazi.20 Očito. međutim. str. slikarstvo racionalističke čvrste i precizno definisane forme je prevladao i dospeo do slike u kojoj dominira boja kao primarni likovni element i kao generator potentne ekspresivne tenzije… Konjović sa svojom porodicom (supruga Ema i tek rođena kćerka Vera) živi sasvim udobno u vlastitoj modernoj kući u Ulici Montsuri br. Najčešće on. U kući su bila tri ateljea. Interesantan trenutak. pun je stvaralačkog elana – u narednom periodu. visina ateljea je bila šest meteri! – opisivao je Konjović nove uslove za život i rad koje je tada sebi stvorio. likovni kritičar Moris Renal. često vrlo snažne i dobro. u Ri d’ Sen 41 (41. nu). jedan temperament – Milan Konjović…21 Ovaj uspeh. Velike mrlje boje. Ponovo je Konjović izazvao interesovanje stručne javnosti. do sredine 1932. godine u Galeriji „Van Ler”. U svom prikazu te Konjovićeve izložbe u Galeriji „Bing”. i druga u Galeriji „Van Ler”. 53. Svoj zavičajni ambijent Konjović. Journal des Debats. godine. prvi put shvatio da slikarstvo nije igra i zabava. od početka 1930. juna i jula 1932. očigledno.

lica stvarna kao njegova sećanja. 4. 1930. 2010. a među kupcima su bili i poznati kolekcionari Kološ i Donat iz Pariza. 7. Milan Konjović. Ivan Tabaković. str. Andre Farsi. istovremeno shvatajući vlastitu sudbinsku ukorenjenost u ravničarsko tlo rodne Bačke… Vraća se u Pariz. vraća nam se s potpuno novim preokupacijama: ru­ žičasto oblepljene kuće. ali će se tu zadržati još svega dva meseca. 24 Betz Maurice: Predgovor-katalog Oeuvres recentes­Milan Konyovitch. Za vreme pomenutog boravka u Somboru umetnik vraća sigurnost. Tokom 1937. Izložba stranih slikara koji žive u Parizu. 18. Ruo. O pariskom ugledu Milana Konjovića govori i spisak imena upisanih u knjizi utisaka: ruski umetnici Mihajlo Larionov. 294 . direktor Muzeja u Grenoblu. 1932. koji analizira relaciju između umetnikovog pariskog slikarskog iskustva i novih somborskih ostvarenja: Prekalivši se u atmosfe­ ri rodne Bačke. Galerie „Mouradian-Vallotton”. Natalija Gončarova. U postavci je pet njegovih slika. dakle. Grand Palais. te galerista Ernst iz Budimpešte. rekao je Lot. 11. 5. Slika u eksterijeru. Deren. Grand Palais. VI – 3. na ulici. Paris. Salon nezavisne umetnosti.24 Konjović je zadovoljan. Vlamenk. 3. Svetska izložba u Parizu. Grand Palais. 23 Milenko Popić. 1985. žene zelenije od vrta. 1937. pohvalno se o njemu izražavaju i drugi 22 Lazar Trifunović. čiji su redovni izlagači bili Bonar. te naši umetnici Peđa Milosavljević. Paris. Samostalna izložba – Galerie „Bing & Cie” Paris. U tom smislu je interesantan podatak da Konjović u Parizu nije naslikao nijednu sliku izvan ateljea. Umetnost na tlu Jugoslavije od praistorije do danas. Milo Milunović. Kelerman. Konjović iz prikrajka (rukopis). pesnik Bec. 12.23 U zavičaju je osetio da je „svoj na svome”. str. 9. Samostalna izložba – Galerie „Mouradian-Vallotton”. 18. Samostalna izložba – Galerija Kulturnog centra SFRJ. kao i neke druge praktične okolnosti (privredna kriza). ali ne smeta. Salon nezavisne umetnosti. Čeh Jan Zrzavi. isto. odvode Konjovića u stanje duboke krize. slikama koje su naslikane u Somboru i na jadranskom primorju. Salon u Tiljerijama. Paris. u polju. Sa izložbe je prodato nekoliko slika. Galerie „Georges Petit”. Samostalna izložba – Grand Palais. isto. Pikaso. 36. 8. francuski kolekcionari Berže. 1931. 1930. Bio je to Andre Lot. kritičari. Mađari Lajoš Tihanji i Bela Cobel. 1937. godine Konjović se ponovo pojavljuje u gradu svetlosti: u maju mesecu je među izlagačima u Jugoslovenskom paviljonu na velikoj Svetskoj izložbi.vîðeñjå ničko svim ljudima. 1928. No. Samostalna izložba – Galerie „Van Leer”. Tuilleries. taj povratak u Sombor nije bio i konačan oproštaj od Pariza. 6.22 To saznanje. Kološa. Grand Palais. 1932. 1986. 25 Irma Lang. Salon nezavisnih. 1929. 1971. Konjoviću je odao priznanje: Došao je i rekao mi je da zna da sam ja bio samo dve nedelje kod njega. Paris. jer Vi ste i tako postali dobar slikar. Tekst u katalogu je napisao prijatelj Moris Bec. Već sledećeg meseca – tačnije. Difi. Donat. otvara samostalnu izložbu u odista uglednoj Galeriji „Muradijan-Valoton”. VII 1937. Roden… Konjović se predstavlja sa 21 slikom iz svog postpariskog perioda. Pariz. 2. juna iste godine.25 sve pariske izloŽbe milana konjovića 1. Osim Becovog teksta. 10. kao i izražena nostalgija. Kosta Hakman… Jednog posetioca Konjović se posebno dobro sećao. crveno i plavo sa ćilima iz njegovog kraja. Sombor.74. u dvorištima somborskih kuća. koji je nedavno nau­ čio od naših velikih slikara da disciplinuje svoj talenat.

295 .

dïjałøzí 296 .

297 .

f o t o

j a n
2 9 4 ,

c i e s l i k i e w i c z
2 9 5 , 2 9 7 , 3 0 0 , 3 0 1 ,

j a n c i e s @ y a h o o . c o m 3 0 2 , 3 0 3 , 3 1 5

s t r a n a :

298

299

dïjałøzí

udc 821.163.41.09 Šosberger p.

pavle ŠosberGer Pavle Šosberger bio je najplodotvorniji pisac iz oblasti istorije Jevreja na tlu Vojvodine i bivše Jugoslavije na našim prostorima. Autor je više od dvadeset knjiga i monografija (Jevreji u Vojvodini, Jevreji u Novom Sadu, Sinagoge u Vojvodini, Osnovni pojmovi jevrejskih običaja i religije, Zbornik radova itd. – videti izabranu bibliografiju). Pavle Šosberger bio je uporni i vredni istoričar Jevreja u Novom Sadu, zapisničar njihovog života, istorije novosadskih sinagoga, kao i istoričar i istraživač ratnih zločina koji su protiv njih počinjeni. Ono što u drugim zemljama rade čitavi timovi istraživača, u Novom Sadu je gotovo sasvim sâm uradio ovaj uporni i skromni čovek. Potpuni spiskovi žrtava Novosadske racije 1942. godine, kao i Holokausta na teritoriji Vojvodine, postoje zahvaljujući njegovom predanom radu. Ali, Pavle Šosberger bio je i istoričar života Jevreja u Novom Sadu, kao i istoričar života njihovih sugrađana i njihovih međususedskih odnosa. U svojim esejima Pavle Šosberger detaljno piše o pomoći koju su Jevreji dobili od svoje srpske braće i svojih srpskih sestara u vremenima najvećih uzajamnih stradanja i tragedija tokom Drugog svetskog rata. Šosberger beleži istorije onih Srba koji su saslužili naziv Pravednika među narodima – najveću

počast koju Izrael dodeljuje onima koji su imali hrabrosti da pomognu Jevrejima u vreme Holokausta, kao što su to prof. dr Dušan Jovanović, novosadski lekar, ili Zlata Veljković Štajnic, koja je u Kruševcu kao srednjoškolska učenica, uz najveći rizik po sopstveni život, spasla celokupnu jevrejsku porodicu Tajtacak (videti Zbornik radova, 389). Ove istorije srpsko-jevrejskog prijateljstva zabeležene su u knjigama Pavla Šosbergera, usrdno, detaljno, i sa mnogo pijeteta. Za svoja dela Pavle Šosberger nagrađivan je u više navrata, uključujući i Zlatnu menoru, koju mu je dodelio Memorijalni muzej Holokausta „Jad Vašem” u Jerusalimu, kao i nagradu za judaistiku „Dr Šandor Šajber”, koja mu je dodeljena za životno delo u oblasti jevrejskih studija, kao i za razvijanje interetničke tolerancije, u Budimpešti, u martu 2011. godine. Dobitnik je Novembarske povelje grada Novog Sada. Ovaj dvočasovni portret-intervju sa Pavlom Šosbergerom, pred video-kamerom, ovde obogaćen odlomcima iz njegovih mnogobrojnih knjiga i članaka, vođen je u njegovoj kući, u Miletićevoj ulici u Novom Sadu, u junu 2011. godine, u prisustvu njegove supruge Agneze (Njule) Šosberger, i moje majke Milene Kujundžić, inženjera u penziji. To je bio njegov poslednji intervju. Pavle Šosberger je preminuo u 91. godini, marta 2012. godine.
300

dïjałøzí

012 Šosberger p.

izabrana biblioGrafija pavla ŠosberGera • • Učešće Jevreja u zdravstvu Novog Sada, Novi Sad: Medicinski fakultet, 1985. O jevrejskoj bolnici u Novom Sadu, Novi Sad: Zbornik naučnog društva istorije zdravstvene kulture Vojvodine, 1986. Novosadski Jevreji, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1988. Spisak žrtava Holokausta u Novom Sadu, Novi Sad, 1989. O logoru Aušvic, Novi Sad: Godišnjak Istorijskog Muzeja APV, 1991. Jevreji u Vojvodini, Novi Sad: Prometej, 1998. Osnovni pojmovi jevrejskih običaja i religije (više izdanja), Novi Sad: Pokrajinski sekretarijat za kulturu, 1996. Jevrejska ulica u Novom Sadu, Novi Sad: Novosadske sveske, 1996. Sinagoge u Vojvodini, Novi Sad: Prometej, 1999. Sudbina Jevreja u logorima Borskog rudnika: 1943–1944, Novi Sad, 2007. Zbornik članaka, Novi Sad: Štamparija Stojkov, 2008. Priredio Dragan Kujundžić
301

• • • • •

• • • •

302

303

304

305 .

gospodine Šosbergeru. Šosberger. Jevrejski nacionalni fond] upisan sam 1984.. [. „Pavle Šosberger”. Živimo od 1740-ih godina u Novom Sadu. i posle toga još deset godina oficir. koja je bila svojina dede Gabora. Tata Joka nas je već čekao u No­ vom Sadu. 9. isto u građevinarstvu. Primio sam još tri odlikovanja i mnogo pri­ znanja. U Rakošpaloti sam naučio da igram domi­ ne. 1920. Tamo sam živeo kao beba. brodom „Ferenc Jozef ”. godine. Zbornik članaka. Imali smo svoje preduzeće sve do nacionalizacije. godine. Megila. tako da je deda Gabor u bolnicu došao peške iz Rakošpalote (10 km). Sme­ stili smo se u zgradi „Vigado” u Rakošpaloti. da vidi svog prvog unuka. A bio sam i u vojsci dosta dugo. Sećam se opštinskog dobošara (opština je bila u istoj zgradi). 260. 306 . zahvalnica Saveza jevrejske organizacije Jugoslavije.. Gradsku kafanu. kad je izbio požar. Pavle.] Zlatna menora Jad Vašema dodeljena mi je 1990. [DK: Novembarska povelja Novog Sada dodeljena je Pavlu Šosbergeru 2001. gde ste živeli? Mi smo najstarija jevrejska familija u Novom Sadu. Sećam se da me je. Odakle ste. Otac: Josip (Joka) Majka: Paula. To je bila jevrejska bolnica za ginekologiju i porođaje. A plaketa Jevrejske opštine Novi Sad dode­ ljena mi je 1985. služavka na ruci od­ nela kod dede i bake. Ja sam bio dugo godina u pošti. da se predstavite. Rođen sam na dan Kol Ni­ dre. Pristanište se nalazilo blizu Riblje pijace. na poziv dede Adolfa. u Zlatnu knjigu KKL [DK: Karen Kayemeth LeIzrael. koji se sa mnom ponekad igrao. a u partizanima sam bio godinu i po dana. a gde je otac Joka vodio tzv. Bio sam skoro četiri godine u logoru. godine]. uručena mi je 1969. a sada moj unuk vodi to preduzeće. godine u Jerusalimu. jer je onda trebalo da se „uđe u sliku”. Sećam se da sam se jako plašio fotografisanja. došli smo u Novi Sad. Porezoplaćajuće glave novosadske od 1740. nekog čika Palike. bio sam šef građevinske službe. Ne zadugo. godine u „Zsido szeretethazu”.dïjałøzí sa pavlom Šosbergerom razgovarao dragan kujundžić zaleđeno sećanje poslednji intervju pavla Šosbergera • Ja bih Vas zamolio. rođena Feith (Fajt) Rođen sam u Budimpešti 21.

čak ima i ulica moje mame. Smatra se da je jedan deo Jevreja. novooslo­ bođenim nenaseljenim oblastima carstva. pa sve do Vršca. Pančevo. jer to nije bila vaša profesija? Nije bila. Go­ dine 1736. Pokušali su u Novom Sadu 1748. zvanog „Familietatge­ setz” iz 1726. spuštajući se dolinom Duna­ va ili ravnicama Bačke. Naime. mnogi. videćete. ali ne svugde. u Moravskoj... A cela ostala familija deportovana je u Aušvic. I knjige su o njoj napisane.dïjałøzí • Kažite. pominje se opština Schlossberg sa predgra­ đem Zuker­Mandel (M. zavisno od toga kako je gradski pisar prezime napisao. I onda sam počeo da pišem. Moja mama je poznata Novosađanka. („Porodica Schosberger u Novom Sadu”. zbog zakona cara Karla III. Zs. naročito mlađi muškarci i žene.. Naime. uzimajući u obzir da je Avrohom (Abraham) tu i rođen. kao recimo u Rusiji? Geta nije bilo. Zbornik članaka. samo se jedan muškarac iz jedne jevrejske porodice smeo ženiti. Naselili su se u Novom Sadu.] Pretpostavlja se da su članovi porodice i ranije bili u tadašnjem Novom Sa­ du. odakle su Šosbergeri došli u Novi Sad? Iz Šlosberga. Ovde u Miletićevoj ulici. 251). Tako da smo jedan bratić i ja jedini ostali od cele velike familije. molim Vas. Novi Sad. Ubili su mi oca. pa u Podunavlju nalazimo sra­ zmerno veće jevrejske zajednice. Zs. i tako tu imate mnogo jevrejskih opština u Vojvodini. i u Novom Sadu su ih primili odmah. str. to su Šaštinske Straže. Porodica Zukermandel je prezime uzela po predgrađu te varošice. Sombor i Subotica nisu im dozvolili da se nasele. po tom zakonu.. 768). Bila je izmešana. Ja sam građevinar. Jakob i Alexander. U popisima Je­ vreja u Novom Sadu (Rackom Selu. To je bio okrug Nitra u bivšoj Čehoslovačkoj. Pretpostavlja se da su za vreme migracije Jevre­ ja. • Uslovi za Jevreje su tada bili povoljni? Povoljni. spuštali se Podunavljem. Novi Sad je najbolje primio Jevreje. Naročito oko Sombora. Tako su Šosbergeri.. ovde u našoj kući. Lex. da naprave od Jevrejske ulice geto. u tom mestu uzeo i prezime Schosberger. bila su velika preseljenja Jevreja iz ostalih delova austrijskog carstva prema novootvorenim i od Turaka oslobođenim delovima. godine. gde Jevre­ ji nisu bili tako strogo kontrolisani. ali nije im uspelo. to je Svenka Savić pisala. stigli i u okolinu tadašnjeg Rackog Sela (budućeg Novog Sada). majku i brata.. Schlossberg ili Schlosburg. str. I zato je i moj čukunčukundeda bio ovde još u ono vreme.. • Kažite zašto ste počeli da se bavite jevrejskim te­ mama. piše. • Ovde nije bilo štetlova. išli su Dunavom i Tisom. Godine1742.[. Uglavnom. Jevreji su se naselili u mestu Sasvaru­Šlosbergu­ Šaštinskim Stražama još u XVII veku (M. Seoba se odvijala u nekoliko pravaca. krenuli iz tog okruga prema južnim. Došli su nadajući se da će ovde biti malo tolerantniji prema njima. 1002).. Lex. u vreme uzimanja nemačkih prezimena. te su „prekobrojni” gledali da se odsele. 307 . onda oko Palanke. i tako je i bilo. budući da su mu roditelji tu živeli. car Karlo III Habzburški doneo je zakon da se iz svake jevrejske familije samo jedno muško lice može ženiti. pa je tamo ostalo mnogo suvišnih devojaka i momaka koji su onda dolazili ovde. Pavle Šosberger. 1779. Petrovoradin­ skom Šancu) kao članovi te porodice pojavljuju se 1782. Jedan je bio dolinom Dunava.

nesumnjivo je bila Paula Šosberger. To je bio doktor Zoldi. tzv. režirala. Pisala je tekstove.. Kasnije su čajanke i priredbe održavane u prostorijama Hotela „Sloboda”. koji je na sudu izjavio da mu uopšte nije bilo teško ubiti dvadesetoro ljudi. Posle udaje. Ja sam neke našao preko ovih komisija za ratne zločine. Zbornik članaka. zabave i balove. Za vreme Prvog svetskog rata radi kao medi­ cinska sestra u pomoćnoj vojnoj bolnici i dobija zlat­ nu značku Crvenog krsta sa krunom. uvek na drugom mestu. dolazi u Novi Sad. bio sam oficir. Rođena je 1895. Priređivala je Purimske i Hanuka priredbe za Jevrej­ sko dobrotvorno društvo. da li ste počeli da se bavite odmah posle rata? Šta vas je na to navelo i kako ste počeli da skupljate građu? Prvo sam počeo na zidnim novinama u vojsci. molim Vas! no sa suprugom Josipom i sinom Dodikom. A osim toga bila je režiser. Onda je bio Marton Zoldi. godine u Budimpešti i poticala je iz porodice koja se godinama aktivno bavila jevrej­ skim radom. • A ovim istorijskim poslom. Ona je bila stalni organizator svih kulturnih i dobrotvornih zbivanja u jevrejskoj zajednici. i umetnik. aerodrome. Jedna od najaktivnijih Jevrejki između dva rata. 258.. • Kažite kako je proticalo traženje ratnih zločinaca na teritoriji Vojvodine? Svi su ih tražili ili pomagali. a posle otvaranja Jevrejskog kulturnog doma celokupna ak­ tivnost je preseljena u to zdanje. i onda sam bio šef vojnog gradilišta. • Znači. Ima ovde u Novom Sadu ulica Paule Šosberger. osuđeni su na smrt.dïjałøzí • Šta je radila mama? [OFF Milena Kujundžić] Mama je bila učiteljica. jednog koji se zvao Janoš Keljereš. bila je na čelu odbora za prired­ be i zabave. 308 . pored građevinarstva. I onda sam počeo da tražim ubice roditelja. mučio narod. rođena Feith”. i onda sam počeo da pišem. bavila se scenografi­ jom i kostimografijom za nezaboravne dečje predsta­ ve „San u šumi”. godine. i uglavnom svakom pomagala. i to sam bio dosta dugo. sve do svoje tragične smrti. bila je poznata po tome što je svima pomagala. vi ste počeli time da se bavite odmah posle rata? Kako ste počeli time da se bavite? Paula Šosberger. gde se brzo uključuje u jevrejski javni rad. godine Paula je ubijena zajed­ U vojsci sam bio deset godina. On je bio kapetan. „Dečji kongres”. A general Grači je bio komandant Racije. [. Organizovala je čajanke u privatnim kućama. „snežne grudve”. U Budimpešti je. Makabi.. • Kažite njeno ime. nadomak svog doma u Miletićevoj ulici.] 1942. I toga su obesili. Dugo godina. 1919. samo mu je bilo teško bacati ih u kamion. pa posle načelnik odeljenja. WIZO. kao i dru­ garske večeri. Na početku je bio rat. ženâ i dece. i pisac. ona je osnovala jevrejsko zabavište. komandir čete. On je bio organizator Racije u ovom delu Vojvodine. Sa dvadeset šest godina je bio doktor prava i tako je nisko pao da je bio poznat još iz Erdelja gde je obesio neke srpske odnosno pravoslavne popove za bradu. Neka ovi redovi budu umesto nadgrobnog spome­ nika na grobu koji ne postoji! „Schosberger Paula. I ja sam tražio. na Višoj tehničkoj školi završila i pedagogiju – Odsek za decu predškolskog uzrasta (po Montesorijevoj me­ todi). radila je sve i svašta. a posle su me prebacili na građevinarstvo.. „Jadranska noć”. to je građevinska uprava JNA. Našao sam ih. gradio fabrike. Bio je žandar.

rođ. i poslovođom radnje Ferencom Nemethom (Mađa­ rom). januara 1942. odnosno austrougarskim. Haberfeld. Ali je sistemska evidencija vođena dosta dobro što se tiče Vojvodine. U Zemunu je 1957. sa malo žrtava.. On je sve uradio.. Ovakav ishod Racije. isto vojni invalid. da je moglo to da ti pomogne. Zadržan je i ubijen i on. Nisu. Ja sam bio angažovao profesora Avakumovića iz Muzeja. Prema izveštaju Komisije za utvrđivanje zloči­ na okupatora i njihovih pomagača. odnosno austrou­ garskoj vojsci. [. utvrđeni su podaci i za Srem. • Hoćete da kažete da. i za Banat. sahranjeno je samo pet osoba (supružnici Rosenberg... u Raciji je bilo osamsto sedamdeset žrtava Jevreja. uzimali novac. Dvadeset drugog januara ubijena je porodica Manoa Rajha (osim njega) u Dositejevoj uli­ ci.. poslednji put prošle godine. na Jevrej­ skom groblju. gde su ih bacali pod led.. Kao i stari svet. supružnici Ižak i Pe­ tar Vig).] Po naređenju komandanta Racije. pukovniku Grašiju i dr. i za Bačku. Ima. ubijani su. koje su izvađene iz Dunava kod Zemuna. a onda je došao kraj rata i spasao ga. Od toga smo tačno dokumentovali 820 i nešto. sa suprugom Ilonom. tu i tamo se pojavi neko ko se vodi kao žrtva. Kad sam poslednji put prikupljao. Ovde u Novom Sadu ubijen je sin doktora Arpada Bokora. Oficiri sa visokim mađarskim odlikovanjima. te je naređeno kapetanu dr Martonu Zoldiju da preuzme energičnije mere.. Na Štrandu je ubijeno oko petna­ est osoba dovedenih iz Doma Levente (Sokolski dom.dïjałøzí • U kom smislu je Novosadska racija specifična u odnosu na istoriju Holokausta? Pa ja mislim da je ovako. Grad je podeljen na tri dela i Racija je počela 21. Kako je većina žrtava bačena u Dunav. oni koji su do rata služili kao oficiri u mađarskoj. Ali i tu je mogla da se provuče neka greška. skidali vrednije odevne predmete. a nije. koji nije čak ni ime dobio. Jedan je bio bez nogu. nije bilo vremena ni ime da mu se dâ. Dvadeset drugog januara u ulici Martina Lutera 12 ubijeni su Aleksandar Rosenberg. To je bilo nemilosrdno klanje. vrlo temeljno. I ja sam prikupljao dokumente o Raciji. recimo. sve je to ubijano. ponajviše generalu Fetekehalmiju. vlasnik čistionice odela „Etilen”. Dom kulture). To su podaci koji isplivavaju slučajno. Tog i sledećeg dana bilo je samo poje­ dinačnog ubijanja. Nije tu bilo pomoći ni da si bio austrougarski vojnik. I taj bez nogu je bio privremeno izuzet od maltretiranja. sve žrtve su sa ulica pokupili. na najvišem nivou Vlade 309 . koliko je poznato. ski­ dali prstenje s ruku. tako da nije bilo nikoga da prijavi tačne podatke. a drugi je bio nešto jako bolestan. uz visoka odlikovanja. Deca od tri-četiri godine su bila ubijana. oficir. U Novom Sadu bile su dve pošteđene familije. i vojnim i opštinskim kamionima od­ nosili do Dunava. a u Zemunu je sahranjeno trista osamdeset neidentifikovanih žrtava Racije. jer su cele porodice ubijane.. Utvrđeno je istragom da su vojnici i žandari pljačkali leševe. On se naredni dan javio policiji sa žalbom da su mu ubili ženu i troje dece. nije po­ godovao njenim rukovodiocima. • Da li je bilo teškoća sa prikupljanjem dokumen­ tacije? Nije bilo teškoća.. onda je bilo 876 evidentiranih Jevreja ubijenih u Raciji. nisu bili po­ šteđeni Racije? pokrajine Vojvodine. U Jevrejskoj opšti­ ni utvrđena su imena osamsto dvadest i osam žrtava Racije. To je rađeno na višem nivou. podignut spomenik ovim žrtvama. čak su i prste sekli da dođu do na­ kita.

to će se vremenom videti. Nagradu su mi predali u Savezu jevrejskih opština Mađarske u Budimpešti. evo ova [pokazuje]. i oni su osuđeni za svoja nedela.] • Kažite kakav je bio put novosadskih Jevreja koji su se vratili posle rata? ako hoćemo da spasemo jevrejsku zajednicu u Novom Sadu. iz logora. 310 . i u Mađarskoj. ili one koji su oženjeni Jevrejkama. iz partizana. U Novom Sadu. ovde je maturirao. tada je bilo tristo Jevreja i to sve u manje-više poodmaklim godinama. on je bio potpredsednik izraelske Vlade i predsednik Jad Vašema. „Racija u Novom Sadu od 21. I kad su mi predali nagradu. on je nažalost umro. godine. E. morali su da pokrenu proces. Ja sam pre tri meseca primio u Budimpešti državnu nagradu za judaistiku. moramo da prihvatimo i one Jevreje čiji su samo očevi ili majke. izbeglištva. Napravio je suviše zlodela. Ja sam pobegao iz logora u partizane. Ali uspeli smo u tome da Jevreji govore hebrejski.. I onda smo dobili jedno društvo koje je prilično izmešano. [Ovaj ratni zločinac. oslobođen je optužbe od strane višeg suda u Budimpešti mesec dana posle ovog razgovora. posle oslobođenja 1944. bio sam deset godina predsednik Jevrejske opštine u Novom Sadu. Kad sam ja bio predsednik Jevrejske opštine. Dobio sam i Povelju grada. odgovornom za Raciju u Novom Sadu. 40. nagrada se zove „Dr Šandor Šajber”.. od ovog društva izrodila se jedna generacija koja se interesuje za judaizam.. Presuda će biti za nekoliko nedelja. Od tih hiljadu je preko sedamsto otišlo u Izrael. januara 1942”. Mene su lovili svi koji su stigli. To je bilo trećeg marta [2011]. • S kim se srećete u Izraelu? Sretao sam se sa Tomijem Lampijem. do 23. vinovnicima kr­ voprolića u Novom Sadu suđeno je. da izgradimo Jevreje koji su ponosni i koji ne podnose nasilje nad sobom.. na prinudnom radu. da Jeste. sad sam star. ili samo dede ili bake Jevreji. pokupilo se oko njih hiljadu. Da li smo to dobro uradili ili ne.dïjałøzí Posle oslobođenja zemlje 1944. i da je mađarska javnost odavno dužna meni priznanje.. ili one koje su udate za Jevreje.. Profesor koji me je tamo predstavio publici rekao je da sam ja jedna institucija od jednog člana. jer je njemu 97 godina. u julu 2011. i u Jugoslaviji. godine. Novosadski Jevreji. a tamo je završio fakultet. Sada pomalo besmislen. On je bio novosadski đak. sa velikom bazom podataka. • Vi ste bili u Borskom rudniku? [OFF Milena Kujundžić] Jeste. U logoru. Evo sad sude Šandoru Kepiru u Mađarskoj. Nema više onog Jevrejina koga svi tuku. Njih ima šeststo i nekoliko članova. ostalo je približno tri stotine... Kako su se vraćali iz logora polako su se skupljali. Onda sam ja predložio Opštini i Jevrejskoj zajednici Jugoslavije (onda je to bila Jugoslavija). na listi Simona Vizentala najtraženijih ratnih zločinaca. • Vidim da su Vam dali Zlatnu menoru u Jad Va­ šemu. bilo je dvadeset Jevreja. i ovde u Novom Sadu. • Kakvi su vaši odnosi sa Izraelom? Da li često ide­ te? Koliko puta ste bili i sa kime ste se sretali od Novosađana? Išao sam. i međunarodni pritisak na Mađarsku je velik.

1917. • Kakve su položaje zauzimali Jevreji u bivšoj Jugo­ slaviji posle rata? ministra inostranih poslova lorda Artura J. Bavio se javnim radom. i to dobar novinar. General Deak. i u celom svetu. I još čime su se bavili Jevreji. Drugi je bio jedan Mađar. u ime svoje Vlade priznaje Palestinu za domo­ vinu jevrejskog naroda. 9. Balfura. To pismo je objavljeno u vodećima američkim listovima kao svedočanstvo velike tolerancije. širo­ kogrudosti i demokratičnosti Srbije. Imamo vrlo poznate lekare. u pismu (tzv. veliki deo Sefarda. o mom životu i radu. • A posle rata? Mnogi su bili na istaknutim javnim položajima. posle je bio zamenik upravnika Vojne akademije. tridesetogodišnji ka­ petan srpske vojske dr David Albala dobio je od Ni­ kole Pašića specijalni zadatak da kao delegat srpske Vlade upozna narod i Vladu Sjedinjenih Američkih Država s potrebama i željama Kraljevine Srbije. jer je medicina bila profesija kojom su se često bavili Jevreji u Novom Sadu i u Jugoslaviji. On je bio bio specijalni izaslanik kralja Petra Prvog u Vašingtonu. koji ste mi dali.dïjałøzí Dolazio je često u posetu u Novi Sad. U celoj Kraljevini Jugoslaviji na celoj teritoriji je bilo oko sedamdeset . Ubr­ zo posle njegovog dolaska u SAD. kao Oskar Davičo. godine na Krfu. Moša Pijade. za koga se ispostavilo da je Jevrejin. U Beogradu je bilo deset hiljada Jevreja. trgovci. • Kažite mi nešto o „Zborniku članaka”. U pismu je srdačnim tonom izra­ žena žalost ako se braća Jevreji isele u svoju domovi­ nu iz Srbije. Zbornik članaka. ali i radost zbog obnove stare domovine. Njegova slika je ovde u Zborniku. poznato i kao Balfurova de­ klaracija. poslanik i opunomoćeni ministar Kraljevine Srbije u Vašingtonu Milenko Ve­ snić. on je bio direktor vojne bolnice. Ima puno o zdravstvu. 26. U njemu se Jevrejima priznaje pravo da u Palestini izgrade svoju nacionalnu državu. Rudolf Jontović. Bio je takođe generalni direktor Izraelske televizije. dru­ gog novembra 1917. 358. U samoj Srbiji je bilo malo Jevreja. upućeno lordu Rotšildu. videćete i sami. i da ogroman ugled i uticaj velikih američkih jevrejskih organizacija upotrebi u korist svoje domovine. „Misija doktora Albale”. On je bio novinar. koja je postala uvažavana i omiljena u mnogim krugovima Amerike i Evrope. general Jontović. 12. kapetanu na specijalnom zadatku u SAD. ima mnogo toga. 1917. Bilo je to 1917. pravili su alkohol. objavljeno je pismo britanskog 311 Četrnaest generala je bilo u ratu i još posle rata tri ili četiri. „Vesnićevo pismo”) upućenom dr Davidu Albali. a posle i princa Pavla. • A u političkom životu? Ko je od Jevreja zauzimao istaknute položaje ili bio učesnik Narodnooslobo­ dilačke borbe? Mnogi su bili. jedan je na ulici prodavao novine. Pavle Pap. Novi Sad je imao dva generala koji su bili jevrejskog porekla. u koju treba da se dopusti na­ seljavanje Jevreja. U „staroj” Jugoslaviji prilično uticaja je imao dr David Albala. imao je emisije na radiju i televiziji. godine. bili su limari. Ima i o Borskom rudniku unutra. i aškenaskih i sefardskih. u kulturnom životu ima mnogo članova Akademije nauka. On je bio Mađar. retko je bilo da neko nije zauzimao viđen položaj. Šta se u njemu nalazi? Tu se nalaze članci koji su se pojavljivali u raznim novinama na srpskom i na mađarskom. ali Jevrejin. sirće. Već 27. Oporavljen po­ sle povlačenja preko Albanije.

i ja. dogovorili smo se da komemoraciju prebacimo sa nezvaničnog i religioznog na državni nivo. Jevreji su i pored raznih teškoća uspeli da se u znatnom broju. a bilo je 8 učesnika u Španskom građanskom ratu i veći broj učesnika u Mađarskoj revoluciji 1919. Već 1941. oni pišu na srpskom. do kraja rata priključilo se u čitavoj užoj Pokrajini. „Učešće vojvođanskih Jevreja u Narodnooslobodilačkoj borbi”. [OFF Milena Kujundžić] Jeste. Vrlo je malo suprotnih izuzetaka. priključilo se u Bačkoj još 24. do 1967. srazmerno svom broju u ovoj Pokra­ jini. uz prisustvo vlasti i građana. Antonesku i Čaušesku. u Banatu 4. Među vojvođanskim Jevrejima za narodnog he­ roja proglašen je Pavle Pap. Godine 1941. a u Budimpešti oko 250. Ja sam bila prisut­ na kad su bacili prvi venac sa mosta. nisu ubijali Jevreje. U Zborniku koji sam vam dao opisan je taj proces. u celoj Mađarskoj oko milion. uglavnom svi koji su emigrirali odavde nisu se vratili. dobilo je 14 voj­ vođanskih Jevreja. Tek je 23.dïjałøzí hiljada Jevreja. Spomenicu 1941. u zatvoru su prebijena do smrti dvojica. Jevreji u Vojvodini. i početkom 1942. a 176 ih je osuđeno na vremenske kazne.000 Jevreja preživelo rat i otišlo u Izrael. januara 1967. ali hebrejskim slovima [smeje se]! • Kako je uspostavljena komemoracija Racije u No­ vom Sadu posle rata? Svakog 23. Naši Jevreji su se toliko integrisali. uspelo posleniku kulture Dušku Popovu i predsedniku Jevrejske opštine Pavlu Šosbergeru da dobiju saglasnost od državnih i poli­ tičkih vlasti da se komemoracija održi javno na obali Dunava. Duško Popov. u generale JNA proizve­ deni su dr Andrija Deak. 30 iz Banata i 51 iz Srema. vršena je komemoracija. 177. u Banatu je pristupilo 10. a u Sremu 38. priključe organizovanom otporu okupatoru. Ukupno je iz Vojvodine bilo u redovima NOB 614 Jevreja. tako je bilo. da kad im nešto diktiram na srpskom. u Rusiji oko pet. kao i u raznim delovima okupirane Jugoslavije. kako vam on izgleda? To je jedna država visokog standarda. od kojih je poginulo ili ubijeno 213. a bilo je više pukovnika. Tokom prvih spontanih komemoracija odmah posle rata vence su polagali tako što su ih bacali sa mosta. Tako je u Rumuniji 780. kada posetite Izrael. iako su bili antisemiti. • Danas. A u Poljskoj tri miliona. a pojedinci su toga dana bacali cveće u Dunav i palili sveće. Od 1943. Od 1967. Komemoracije za nevine žrtve krvave Novosad­ ske racije održavale su se nekada samo u Sabornoj crkvi i u prostorijama Jevrejske opštine u Novom Sa­ du. zbog organizova­ nog otpora protiv okupatora u Bačkoj je pogubljeno i 25 Jevreja. u Sre­ mu 29. Godine 1942. koji je bio pokrajinski sekretar [Komiteta Saveza komunista] Vojvodine. U Rumuniji. godine. januara. u Bačkoj je pristupio NOB 271 Jevre­ jin. veći broj oficira i vi­ ših rukovodilaca. Rudolf Jontović i dr Herbert Kraus. 157 Jevreja iz Bačke. posle sa vojne krstarice. 312 . Mnogi Jevreji koji su preživeli rat otišli su iz Rusije u Izrael.000. Predstavnik Vojvodine na Drugom i Trećem za­ sedanju AVNOJ­a bio je dr Herbert Kraus.

zato što je bila dobra. Naročito prve tri.. odala počast sa tri plotuna. predsednik Skupštine Opštine Novog Sada. jedan od najpoznatijih arhitekata u Evropi.. za sve jevrejske organizacije. tako je. 01. A druga i treća. omladinke i omladinci doneli su na obalu Du­ nava veliki venac grada Novog Sada. sa doktoratom teoloških i filozofskih nauka. a vojna muzika intoni­ rala je posmrtni marš. To je samoupravna jedinica. ali i naobrazbom. bile su jako ruševne zgrade. Posle govora.dïjałøzí Tako se 23. kao što su Dom staraca. Novosadska sinagoga je vrlo akustična. a ovo je peta. tako se zvala. • Tu je bila i Jevrejska škola. 191–192. Četvrta je bila malo bolja. na samoj obali. škole. Ova crkvena Jevrejska opština bavila se uglavnom verskim stvarima. šamesa (cr­ kvenjak) i pomoćno osoblje. jevrejsko zabavište. I ostali su išli. januara 1967. sakupilo nekoliko hi­ ljada Novosađana. na obali Dunava. Da. Srbi i Jevreji delili su jedan sličan osećaj. 2005. od kojih su neka uklonili da bi se napravila bina. nekima od njih se bavila i vaša majka. na hebrejskom. Četvrta je već u ono vreme imala sprat. Prva je bila negde gde je sad Hotel „Vojvodina”. U sinagogi su zapošljavani visokoobrazovani stručnja­ ci. sinagoge. • U svojim knjigama pisali ste o aktivnostima Je­ vrejske opštine pred rat. ko­ ji ga je odneo do sredine Dunava i tada je predsednik Opštine spustio venac među ledene sante Dunava. Za to vreme je jedinica JNA. sa doktoratom teoloških i filozofskih nauka. ali u nju nisu išli samo Jevreji? [OFF Milena Kujundžić] Nisu. da su bili zadužbinari. Dom kulture.. 22. „Prva komemoracija posle četvrt veka”. osnovana 1867. Nova sinagoga je od dana osvećenja služila svo­ joj nameni – verskom životu novosadskih Jevreja. glavni rabin. u: Zbornik članaka. dobrotvorno žensko društvo. kvalitetna.] Evo to sam ja kao partizanski oficir [pokazuje sliku iz Zbornika]. bila je Communitas Iudeorum. svi Jevreji su potpadali pod tu jedinicu. to je bilo u sedamnaestom i osamnaestom veku. verski službe­ nik sa raznim zaduženjima). Onda 313 . • Kakve su bile aktivnosti u Jevrejskoj opštini pre rata? Pa onda i posle rata? je bila cionistička organizacija. Prve četiri nisu bile bog zna šta. Menratovu palatu. Uz zvuke Betovenovog posmrtnog marša. To su bile dve dobre osnovne škole. pre podne u 11 sati. edukacijom. Osim toga. Moja mama je vodila sve priredbe. venac je prenet na jedan ledolomac. Brodovi su spustili zastave na pola koplja. Nju je projektovao Baumhorm. režirala. godine. probijajući se među santama leda. Onda je formirana Jevrejska opština. na mestu gde su pre 25 godina izgubili živote mnogi No­ vosađani. Nekada je imala 1000 sedišta. nekoliko kantora. Svoj suvišni novac ulagali su u stvari od javne koristi. [. a prodorni zvuci sirena i suze u očima vi­ še hiljada Novosađana pratili su venac koji je lagano plovio niz Dunav. Najlepša sinagoga je ona u Segedinu. nadkantor. nisu samo Jevreji išli u Jevrejsku školu. Sve su bile na istom mestu gde je i sadašnja. Dnevnik. U Novom Sadu Baumhorm je projektovao Gradsku banku. ona ih je pisala. pred­ molitelj (sheliah tzibur. • Kako je tekla gradnja sinagoga u Novom Sadu? Prvo.. Prva nije. Govorio je Tima Vrbaški. sekundarni rabin. horovođa. Šef je bio sudija Jevreja. Jedna od sportskih organizacija je bila Juda Makabi. Bile su dve poznate dobre škole: Jevrejska i Nikolajevska.

mnogi koncerti su besplatni. ali je ne koriste jer nemaju novaca da je završe.] Pravo je bilo čudo u to vreme naći prave ljude koji su stali na stranu progonjenih Jevreja. 10. Nismo imali sredstava. Ne recimo danas. predsednik Jevrejske opštine Bernat Ernst sa članovima predstojništva opštine. nahranili i lečili! U toj grupi lekara su bili. Mnogo medicinskog osoblja je već napustilo krug bolnice. održava. žedni. koju koriste za službe. radi kao sinagoga. Nikada se Srbi i Jevreji nisu svađali. U Novom Sadu je bilo četiri hiljade i tristo Jevreja. Imamo vrlo solidne odnose sa gradom Novim Sadom. gladni. gradonačelnik. da se to opravi. Sklonili su ih od neprijatelja. Sarajevu i Skoplju. Imaju jednu manju sinagogu u samom objektu Jevrejske opštine.. Bio je to kraj 1944. kao u Rusiji. godine. u ritama.. u našem gradu. Takođe su zapažene po­ sete sinagogi episkopa bačkog dr Irineja Ćirića. Jevreja u Srbiji nije bilo toliko mnogo. predstavnici drugih veroispove­ sti i veliki broj Novosađana. 51–52. dr Isa­ ka Alkalaja. ali je bila u jako lošem stanju.. [DK: sledi lista oko dvadesetoro članova medicinskog osoblja bolnice. dr Dušanu Jova­ noviću „Medalju pravednika među narodima”. ulicama No­ vog Sada. grad koristi sinagogu. poželevši braći Je­ vrejima srećnu Novu godinu. godine. Ostalo je samo ono medicinsko osoblje koje se zapravo sklonilo u bolnicu. • Kakvi su odnosi Jevreja sa srpskim življem? . Kr vavo vreme Holokausta prekrilo je veći deo Evrope. pogoto­ vo posle rata? Koristila se uglavnom uvek. tu su svi doprineli. „Novosadske sinagoge”. bez obzira na to koja je partija bila na vlasti. • Da li se sinagoga uvek koristila za službe. aprila 1924. ja sam dosta radio na tome da se nabave sredstva. koji je više puta dolazio u sinagogu povodom jevrejske Nove godine. Bolje smo prošli nego Subotičani. da se sinagoga osposobi i održava. a radi i kao sala za koncerte. Izraelska memorijalna organiza­ cija „Jad Vašem” dodelila je prof. Kao predsednik Jevrejske opštine uspeo sam da dovedem sinagogu u pristojno stanje. bolesni.dïjałøzí Mogu se nabrojati sledeći događaji vredni pa­ žnje: prva poseta vrhovnog rabina Jugoslavije. To je za mene neobjašnjivo. a u Subotici šest hiljada. od kojih je najveći deo bio u Beogradu. Mi smo uspeli da napravimo sporazum sa gradom Novim Sadom. • Kakve se aktivnosti danas odvijaju u sinagogi? Za vreme mog oca sve je bilo u redu. a zauzvrat je održava. koji imaju lepu sinagogu. i biografija dr Dušana Jovanovića. Svi su u Novom Sadu bili. Oni su bili gonjeni u koloni. tada studenta medicine u Novom Sadu] 30. kada su ga pred ulazom u sinagogu dočekali nadrabin novosadski dr Hinko Kiš. Zagrebu. i još uvek su za to. antisemitizam se pojavio sad. nego prekjuče. [. grad finansira održavanje. 6. komandant I ar­ mije. Nezgodne stvari. Ta grupa lekara prihvatila je te jadne progonje­ ne ljude i sklonila ih je u podrume paviljona ORL (otorinolaringologije). Kao svetla tačka tog vremena. U toj gomili uspelo je grupi od njih 20 logoraša da se uvuku u krug Gradske bolnice u Novom Sadu. bilo je spasavanje progonjenih logoraša iz Borskog rudnika. peške iz Borskog rudnika ka Mađarskoj i nemačkim koncentracio­ nim logorima. Sinagoge u Vojvodini. 2007. na primer.. i sa govornice držao govor. ko­ ju mu je u beogradskoj sinagogi predao ambasador 314 Sinagoga radi. od strane kraljeve mađarske soldateske. U celoj državi je bilo sveukupno sedamdeset hiljada Jevreja.

Bilo je tu i mnogo turista iz Jugosla­ vije koji su došli da vide svoje stare prijatelje. ali vidim da su svi bili iznenađeni. a pričali smo i o našem gradu. Ali ovako nešto kao Racija. To je jedna zaista čudna varoš. Nigde ni u jednoj zemlji u Evropi nečeg takvog nije bilo. pa uvek govorimo nemački. za pedeset i nekoliko godina. to sam hteo da Vam kažem. Jerusalim su zidali Jevreji. Žandarmi. Boris Tadić. postojao je u antičko vreme. pa su se ubijali međusobno ili su ubijali druge. Počeo sam tako: „I onoga petka. Pa rekoh. Dobio sam veliki aplauz. Nedavno su mi bili gosti iz Švajcarske. a čestitao mu je predsednik republike Srbije g. Mnogi moji prijatelji su Mađari. o komemoraciji na dan godišnjice Racije. Tako da sam ja vrlo dobro govorio svakodnevni običan jidiš. engleski. i tada sam ga naučio. jeste li govor u Budimpešti držali na ma­ đarskom? Mađarski.. ubijali su kao neprijatelje. za vreme rata sam bio prevodilac za francuski. muva da je proletela čula bi se. kao ni francuski. toga nije bilo u mađarskoj istoriji. jer je to najveći zločin koji poznaje mađarska istorija. pa ni Srbe. Artur Kol. drugoj Aliji? Otišli su i pre rata. Goste iz Jugoslavije pozdravili su organizatori Na mađarskom. Oficiri koji su položili oficirske zakletve časti. ivrit čitam i malo govorim. Nije to teško zato što ne znam. januara 1942. Zbornik članaka. Slušali su u potpunoj tišini. Ali ovako.. srpski. Ide. bilo je Tatara. hajde da govorimo francuski. • Da li su otišli u Izrael. Ja hebrejski čitam. mnogo. Ja sam tečno govorio francuski. Takođe. A sramota je što ne pričaju..” [kad je bila Racija]. nisu se mnogo hvalili njime. o novostima koje su bile interesantne za na­ še prijatelje: o obnovi sinagoge. 315 . Počeo sam sa Racijom. • Da li je bilo cionista među Jevrejima iz Novog Sa­ da? Bilo je. 23. „Humana dela u kr vavo vreme”. u prvoj. Ali sad ga nikad ne govorim. Jidiš pisan hebrejskim slovima. francuski. • Kažite. tečno sam govorio jidiš. držao sam im govor. Za vreme rata dobijali smo iz Rusije novine na jidišu. koja su još bila bebe. da ne uopštavamo. U Hotelu „Jami” u Tel Avivu prisustvovali smo sastanku bivših Novosađana i Vojvođana koji sada žive u Izraelu. Nikad se nismo posvađali.dïjałøzí države Izrael u Srbiji g. Beo. sav je od belog kamena. ali teško. ali to je bilo pre šezdeset i više godina. lepa. a i danas postoji kao vrlo lep grad. 195–6. Idu mi jezici. Jer ako uzmete u obzir ono vreme kad su Mađari bili Huni još.. o Srpsko­jevrejskom društvu prijateljstva. Redovna mađarska vojska. Vojska. Moj najbolji prijatelj je Mađar. godine. • Da li sa promenom vlasti u Mađarskoj osećate ne­ ke promene u politici prema Jevrejima? • Koje jezike govorite? E. Imali su dvoboje. Time sam počeo govor. toga nigde nije bilo. Turci su 1915. Ali bilo je i ima onih koji ne vole Jevreje. Niko o tome tamo ne govori. nemački. kao što su ovde u Novom Sadu. godine na Musadagu napravili genocid nad Jermenima. Dakle. kao i rumunski i bugarski. Mnogi od nas su govorili i pozdravili domaćine u ime onih koji nisu mogli da dođu. Novorođenu decu koja nisu dobila ni ime. nego što nemam prakse. Toga nije bilo. i posle rata. Ja sam bio sada u Mađarskoj.

što u Englesku.. • Kako gledate na doprinos Jevreja celokupnoji istoriji? Na primer. Jedan skorašnji nobelovac. januara 1992. godine]. pa su otišli što u Ameriku. to je Imre Kerteš. [. a zatim kluba „Makabi Natanija” i izraelske repre­ zentacije. gospodine Šosbergeru.. Gde bi ona bila danas bez njih? A njih su Hortijevci isterali odnosno onemogućili im rad. Pirika Iric (sada Jarden). 371. „Svuda ima No- vosađana”. radiolog profesor dr Aleksandar Rodzem­ berg. svim srcem to isto žele i svi Jevreji poreklom iz Jugoslavije [DK: diplomatski odnosi između Izraela i tadašnje Jugoslavije uspostavljeni su ubrzo nakon objavljivanja ovog članka. To je narod koji će preživeti i nadživeti sve nepovoljne okolnosti. novosadski Dnevnik.dïjałøzí ovog sastanka. na ovom razgovoru! Hvala i Vama što ste došli da me posetite. • Da li biste hteli nešto da izjavite za kraj? Znate šta. 26. Mađarska je danas kulturna zemlja. 2. Dobio je Nobelovu nagradu pre pet-šest godina. Među do­ maćinima. jevrejski narod je jak. poreklom Jevreji. takođe bivšim Novosađanima.] Tokom posete Izraelu primio me je i potpredsed­ nik institucije „Jad Vašem”. i mnogi drugi. bivši fudbaler „Novog Sada”. koji je u Mađarskoj [Mađar jevrejskog porekla]. gospodin Ruben Dafni. I kulturno i fizički. mart 1990. str. Školovao se u Zagrebu i nije zaboravio naš jezik. Želja mu je da se između Izraela i naše zemlje što pre usposta­ ve diplomatski odnosi. Razume se. nekadašnji Novosađani: Cvi Loker. u Zborniku članaka. koji su Mađari. bard izraelskog i svetskog no­ vinarstva. a zatim Avram Štark i Ali Čebe. 316 . • Hvala Vam. Mađarska. ima četrnaest nobelovaca. svojevremeno šef kabineta predsednika Izraela i am­ basador. koja je nekada lečila legendarnu Glodu Meir i druge izraelske ruko­ vodioce. to je rekao jedan rabin. 31. dr Ljiljana Potkaminer. poznata izrael­ ska slikarka. Za vreme rata bio je komandant odreda jevrejskih pado­ branaca u sastavu britanske armije i jedno vreme se borio zajedno sa partizanima u Jugoslaviji. Slobodan Drapić. tu su bili i Amir (Franja) Ofner.

317 .

kóòrdînäte 318 .

319 .

c o m 3 2 1 . 3 2 0 .f o t o l e e G u m i e n n y 3 1 7 . 3 3 0 . l e e . 3 3 1 . 320 . 3 4 3 . 3 5 5 s t r a n a : 3 1 6 . g u m i e n n y @ g m a i l . 3 1 9 . 3 4 9 .

321 .

322 .

323 .

Lexico­ graphy and Language Policy in South­Slavic Languages after 1989. ali i kao dovoljno velike za stvaranje dva standardna jezika ili više njih. Isto se odnosi i na jezik. ili ukoliko ga koristi politička elita. ili barem ideja o naciji. čini se. Gent. izgleda da se razgraničavanje nacionalnih zajednica u područjima gde se govore slični dijalekti ne može odrediti na isti način. dok je nacionalna zajednica ishod dobro osmišljenih strategija u procesu formiranja nacije. Detrez: “Language or nation: what came first?”. Na kraju. kulturnih i istorijskih promena. koju samo država ima na raspolaganju. kako bi nametnula standardni jezik svojim korisnicima. Radovan Lucic. kako bi bilo moguće formirati nacionalni standardni jezik koji * R. Kako su u tom slučaju presudni nelingvistički faktori. Tradicionalno uverenje da jezik stvara naciju (kao nacionalnu zajednicu). Jezici se razvijaju manje ili više spontano i autonomno. edt. belgija Šta je prvo nastalo: jezik ili nacija?* Etnička zajednica nastaje iz mnoštva demografskih. kao što je nemoguće stvoriti jedinstveni standardni nacionalni jezik na osnovu ta dva jezika. Sve ovo ukazuje na to da se zajednica govornika istog jezika ne razvija „prirodno” u nacionalnu zajednicu. građanima države.kóòrdînäte udc 323. 324 . uzajamni kontakti i slično. percepcija njenog nacionalnog identiteta. University of Amsterdam. sasvim je pogrešno. u koju su uključeni mnogi nelingvistički. može da obavlja posao komponente tog nacionalnog identiteta. konstruisani da služe kao glavne komponente nacionalnog identiteta. standardizacija jezika – jednog ili više njih – ako se posmatra sa čisto lingvističkog aspekta. ali je često u velikoj meri rezultat namerne „nadgradnje jezika”. izgleda prilično proizvoljno. Potrebna je prvo nacija. Standardizacija jezika jedne nacije može da proistekne iz književne tradicije. Razlike između dijalekata mogu se posmatrati kao dovoljno male za stvaranje jednog standardnog jezika. kao posledica lingvističkih i sociolingvističkih okolnosti. potrebna je moć. Sa druge strane. Čini se da jezik ima nenadmašiv uticaj na stvaranje nacionalnih zajednica jedino u slučaju potpuno različitih jezika. uspostavljanje jedinstvenog standardnog jezika zahteva istu vrstu tehnike i količinu truda kao i stvaranje svakog pojedinačnog standardnog jezika. München 2002: 11-18.174 udc 81'27 rejmon detre (raymond detrez). kao što su fonetske promene. tj. Ovo zapažanje ne implicira bilo kakvu tvrdnju o legitimitetu tog jednog ili više standardnih jezika. a nacija posledično stvara nacionalnu državu. ideološki uticaji. Dokazano je da je građenje etničke nacije koju čine govornici toliko različitih jezika – kao što su recimo rumunski i mađarski – neostvarivo. Nacionalni standardni jezici su u mnogim slučajevima. U datim okolnostima.

godine. Prema viđenju francuskog sociologa Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu). Možda će im se i crnogorski pridružiti u budućnosti1. Na ovom području tokom poslednja dva veka nastala su najmanje četiri nacionalna standardna jezika: bosanski. običaji i tradicije. 2010) što je izazvalo burne reakcije na srpskoj lingvističkoj sceni. Lj. što je dobar primer kako se jezik može prilagoditi konceptu „hrišćanskog” ili „evropskog” nacionalnog identiteta. Perović). to je veća njena politička težina. maja 2006. tj. Sve zajedno. Nacija se ostvaruje kroz nekolicinu stvarnih ili pretpostavljenih razlikovnih obeležja kao što su: teritorija. Shodno tome. srpski i pluricentrični srpskohrvatski. te omogućiti finansijsku pomoć za objavljivanje gramatika i rečnika zamišljenog standardnog jezika te nacije. hrvatski. Zajednički interes može biti materijalne prirode i najočigledniji je pri proglašavanju teritorije. sa dva nova grafa. tj. jugozapadnog bugarskog gerundskog nastavka ­ejki u standardni bugarski jezik. Formiranje standardnog jezika ili standardnih jezika koji se govore u centralnom delu bivše Jugoslavije pruža uvid u brojne aspekte bliske povezanosti nacije i jezika. Učenjaci na taj način postaju glavni pobornici nacije i formiranja jezika iz sopstvenog interesa. Lingvisti tada obeležavaju lokalne dijalekte kao deo svog nacionalnog jezika (tako bugarski lingvisti opisuju makedonski jezik. kada se nacionalni identitet konstruiše na način koji će u nacionalnu zajednicu uključiti stanovnike željenog područja. a time i „interes” da se konstruiše nacionalni identitet i njemu odgovarajući nacionalni jezik. juna iste godine. On vrši funkciju zastave. i posledično standardni jezik. Ove standardne jezike koriste ili su koristile od jedne do pet stvarnih ili 1 Imajući u vidu da je članak objavljen 2002. zajednička istorija. Sa osnivanjem crnogorske nacije. koji se deli sa što je više moguće ljudi. prisutnom i drugačijom od drugih nacija. i na prvom mestu – jezik. umetničkog stvaralaštva itd. standardni jezik jedne nacije treba da je u skladu sa njenim konceptom.. – nacionalni standardni jezik služi da naciju učini vidljivom. Nakon referenduma održanog 21. Studija o odnosu između jezičkog planiranja i planiranja karijere u nacionalističkom režimu mogla bi u vezi sa time mnogo toga da otkrije. granične linije. Nedavno se pojavilo i prvo izdanje Gramatike crnogorskog je­ zika (Pranjkovič. koji se zasniva na istočnobugarskim dijalektima). trebalo bi napomenuti da se situacija po pitanju standardizacije crnogorskog jezika prilično promenila. ali isto tako zavisi i od ustrojstva nacionalne zajednice kojoj je namenjen. jugozapadne bugarske dijalekte). što ukazuje na to da. godine. upotrebom jednog zasebnog dijalekta kao književnog jezika od strane političke ili kulturne elite. Vasiljeva & M. prev. lingvisti Ivan Klajn i Veljko Brborić ocenili su izdavanje te gramatike kao „isključivo političku odluku” (prim. Izgleda da je zajednički interes ono što u konačnoj analizi određuje način na koji će se nacija. religija. posmatrati i konstruisati. ova obeležja čine nacionalni identitet jedne nacije.). zaštitnog znaka. & Josip Silić. takozvanim mekim š i ž. formiranje jezika kao razlikovnog nacionalnog obeležja. ili prilagođavaju nacionalni standardni jezik kako bi pokrili dijalekte (što su bugarski osnivači jezika u XIX veku pokušali da urade uvođenjem makedonskog. godine. izdat je 2009.kóòrdînäte Način standardizacije jezika može biti uslovljen rasprostranjenošću dijalekata. Procesom deorijentalizacije većina balkanskih standardnih jezika očišćena je od turskih pozajmljenica. U tekstu pod nazivom „Crnogorski jezik je veštačka kreacija”. I. objavljenom u dnevnom listu Blic 4. zajednički interes se može definisati i kao akademski interes: kulturna elita održava intelektualnu moć. . stvoreno je plodno tle za. septembra 2010. Crna Gora je zvanično stekla nezavisnost 3. Zajednički interes može biti i suptilniji: 325 što je brojnija nacionalna zajednica u višenacionalnoj državi. Nacionalne vladajuće i političke partije mogu se umešati u postavljanje i napredovanje profesora i naučnika koji učestvuju u konstruisanju nacionalnog identiteta. zajedničko poreklo. kako bi se dao legitimitet njenom postojanju. kako autor navodi. Novi cr­ nogorski pravopis (Silić J. godine. pored svojih brojnih funkcija – kao sredstvo komunikacije.

Kakva god da je raspodela ovih dijalekata. dakle. Ovaj nacionalni ili nacionalistički interes isto tako je sadržavao niz ekonomskih i strateških prednosti. kako bi branili svoju osetljivu poziciju. Ne postoji očigledna veza između rasprostranjenosti etnokulturnih nacionalnih identiteta i rasprostranjenosti dijalekata. ujedinjeni zajedničkim trudom osnivanja južnoslovenskog nacionalnog identiteta. na šta ukazuje izuzeće slovenačkog iz procesa standardizacije srpskohrvatskog. druge se zaista javljaju u jednom određenom etnokulturnom prostoru. što je omogućilo da se na Hrvate gleda kao na rimokatoličke Srbe. Postali su Jugosloveni – svaki iz svojih razloga. bio je pre političke nego etničke prirode. tvorac srpskohrvatskog standardnog jezika. ali su podjednako učestvovali u odbrani zajedničkih interesa nacionalne zajednice. Dokle god je standardizacija jezika moguća. odnosno srpskim. Neke dijalekatske karakteristike su zajedničke svim ili većini standardnih jezika. u jedinstvenu južnoslovensku nacionalnu zajednicu. Iako jedan standardni jezik ima svoja ograničenja u odnosu na dijalekatske razlike. On je. Naglašena su slična kulturna obeležja. Sličnosti među dijalektima zapravo omogućavaju osnivanje jedinstvenog standardnog jezika. ona se da usmeriti kako bi se jezik uklopio u teritorijalna. Jedinstvena južnoslovenska zajednica. ili uopšte bez njih. koji dele manje-više iste karakteristike. bila je potrebna i Hr vatima i Srbima kako bi dostigli svoje zasebne političke ciljeve. minimalizovana je uloga glavnog faktora razdora – religije. Uz to su se pojavili i neki istinski Jugosloveni sa manje izraženim hr vatskim. Hrvati. istorijska i druga razlikovna obeležja koja čine nacionalni identitet. zasnovanih na dijalektima. zadnjim mislima.kóòrdînäte pretpostavljenih etnokulturnih ili nacionalnih zajednica: Bošnjaci. smatrao je sve govornike centralnih južnoslovenskih dijalekata za Srbe: Srbi svi i svuda. Čak su i Hr vati. Hr vati su smatrali da bi bilo bolje da se ujedine sa Srbima. „Srbohrvati” – Južni Sloveni. standardni jezik/jezici se ne podudara(ju) ili ne nastavlja(ju) bilo koji dijalekat kojim se govori isključivo na određenom etnokulturnom prostoru. Srbi. troimeni narod – i verovatno Crnogorci. odbacio tradicionalno poistovećenje srpstva sa pravoslavljem. a ne od lingvističkih uslova. na primer izlaz na Jadransko more. U Hr vatskoj je u XIX veku postojao sličan interes za zajednički južnoslovenski identitet i zajednički „ilirski jezik”. a razlike osnivanje dva ili više njih. očigledno. kulturna. začeti na način koji je primenljiv na stanovništvo celokupne željene teritorije. zarad više etničkog koncepta hr vatske nacionalne zajednice. Njihov koncept nacije. čak ni u slučaju književnih koinea. Kao što smo već spomenuli. Austrougarska prevlast unutar Habzburške monarhije zapravo je obeshrabrivala gajenje posebnih nacionalnih identiteta. Jugosloveni. smatrali Srbe – pa čak i Srbe u Kraljevini Srbiji – za Hr vate. ali samo u jednom njegovom delu. zajedno sa srpskim ideološkim nacionalistom Ilijom Garašaninom. pogotovo u folkloru. broj standardnih jezika na kraju zavisi isključivo od jezičke politike. koja bi uključivala i austrougarske Srbe i Slovence. Srbima je u XIX veku zajednički interes bio ujedinjavanje svih teritorija koje nastanjuju Srbi u jedinstvenu Kraljevinu Srba. što upućuje na formiranje nacionalnog standardnog jezika kao bitnog razlikovnog obeležja. poput Anta Starčevića. a ponegde i za pravoslavne Hr vate. Nacionalni identitet i standardni jezik su. Vuk Karadžić napisao je članak pod naslovom Srbi 326 . Vuk Karadžić. Svi ovi standardni jezici zasnivaju se na takozvanim centralnim južnoslovenskim (odnosno srpskohrvatskim) dijalektima. makar u početku. Manje odbrambeno su radili na osnivanju južnoslovenske federalne zajednice unutar Habzburške monarhije. pa čak i Slovencima. ova razlikovna obeležja u velikoj meri konstruišu se tako da služe zajedničkom interesu.

. kako nam je književnost raskomadana [. ostala su nerešena. Nakon osnivanja Kraljevine Srba. koji je. Ante Starčević je smatrao Bošnjake „cvijeće[m] hr vatskoga naroda”. sastajali smo se ovijeh dana. Tomo Maretić. naglasio autor). Srpski heroji Kosova Polja i u Hrvatskoj su uvažavani kao južnoslovenski heroji. Iako su većinu potpisanih činili Hr vati. Pređašnji zajednički. Franjo Iveković. što se za sad više može u književnosti složili i ujednili” (Boškov 1984: 48. zauzeo je konzervativniju stranu. za promovisanje nacionalnog jedinstva i ubedljivosti. Neki leksikografi su predlagali drugačija rešenja. Pero Budmani. od velike je važnosti to što su „vukovci”. biskup Josip Štrosmajer opisao je zajedničku narodnu kulturu kao hrišćanski ekumenizam. paralelni ili podudarni hrvatski i srpski interesi. tokom devedesetih godina XIX veka. Osujećene su neke već ustanovljene književne tradicije i. hrvatska politička i kulturna elita se sa pravom osetila diskriminisanom. među brojnim konkurentnim hrvatskim filološkim školama. što je još važnije. i po tom sa žalosti gledajući. i da su njihova nastojanja da ujedine jezik nadahnuta mišlju da nacionalna zajednica treba da ima samo jedan standardni jezik – zbog praktičnih i simboličkih razloga. ali je njihov uticaj bio ograničen2. . Preambula Bečkog književnog dogovora ipak jasno ukazuje na to da su Hr vati i Srbi mislili da jesu – ili bi trebalo da budu – jedna nacionalna zajednica. nije postojala južnoslovenska država koja bi nametnula taj dogovor. Trebalo bi napomenuti da su čak i „vukovci” svoj jezik nekada nazivali „hrvatski”. uglavnom da bi uključio i slovenački u proces standardizacije.]. Iako Bečki književni dogovor nije dao direktne rezultate. te da podrivaju nacionalno jedinstvo. Isto se odnosi na politiku lukavog hrvatskog bana Karolja Kuen-Hedervarija. dajući prednost narodnom jedinstvu – potpunom ujedinjenju svih Južnih Slovena u jednu etnički jugoslovensku naciju. Mnoga pitanja. jasno stoji: „Znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima. Nakon osnivanja Kraljevine Srba. zapravo pomogao uspostavljanju lingvističkog jedinstva i suprotstavljanju mađarskoj prevazi. Na centralne južnoslovenske dijalekte gledalo se kao da pripadaju jednom jedinstvenom jeziku zasnovanom na najraspostranjenijem novoštokavskom narečju ijekavskog izgovora. da se razgovorimo. Hrvata i Slovenaca počele su da isplivavaju kontradikcije u procesu ujedinjenja. godine (od 1929.. i što su uspeli da nametnu principe Bečkog književnog 327 dogovora. Međuratnu Jugoslaviju obeležio je srpski centralizam.kóòrdînäte sva tri zakona. na primer. u pokušaju da poseje razdor između Hrvata i Srba favorizovanjem srpskih izdanja Maretića. kao Jugoslavija). najvatreniji pobornici srpskohrvatskog lingvističkog ujedinjenja. među kojima izbor hr vatske ijekavice ili srpske ekavice. administrativne i vojne institucije. zvanično imenovan kao „srpskohrvatski”. Ivan Broz. Tokom Prvog svetskog rata. kako bismo se. pretvorili su se u sukob interesa: srpska centralizacija i dominacija 2 Adolfo Veber-Tkalčević. Kako su Srbi držali gotovo sve političke. Osnivanje Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti 1886. koji bi njihovo etnokulturno ujedinjenje učinio vidljivim i doprineo njihovom političkom sjedinjavanju. prvobitno minimalizovane i negirane od strane Jugoslovena. Hrvata i Slovenaca 1918. postali dominantni. godine je u velikoj meri doprinelo pobedi „vukovaca”. hrvatsko i srpsko jugoslovenstvo kulminiralo je kao radikalni južnoslovenski nacionalistički pokret. U preambuli Bečkog književnog dogovora iz 1850. U popisima stanovništva se „Srbohrvat” pojavljivao i kao etnonim. Broza i Ivekovića. kao ni svi Srbi. koji su za rezultat imali ujedinjenje Južnih Slovena. nacionalni standardni jezik postao je jezik države. nisu svi Hr vati bili spremni da primene dogovor.

Jedan i jedinstven.naspram hrvatskog insistiranja na autonomiji i federalizaciji. Način na koji je hrvatski fašistički vođa Pavelić opisao srpske reči. godine i hr vatski nacionalisti su bezuslovno usvojili tradicionalni antijugoslovenski stav Rimokatoličke crkve – koji je dve godine kasnije postao još žustriji. Hrvati su počeli da izbegavaju srbizme i da naglašavaju hrvatske reči. iako zvanično pluricentričan. društvenih i kulturnih interesa. i da nije ni dio ni dijalekat bilo kojeg drugog jezika” (Samardžija 1993: 51). da je hr vatski jezik samostalan jezik. Iako su hrvatski zahtevi velikim delom uslišeni Sporazumom iz 1939. upućuje na namenski konstruisan hrvatski nacionalni identitet naspram srpskog „balkanskog” identiteta. koja je postala federativna socijalistička republika. 328 . sa druge strane. godine i usvojen kao neka vrsta etnički neutralnog jezika. sa posebnom sumnjom prema Hrvatima. delimično se vrativši na ranije hrvatske nacionalne ideologije koje su se protivile jugoslovenstvu. nacionalni identitet hrvatske etničke nacionalne zajednice morao je biti redefinisan na način koji jasno ukazuje na razlike između Hrvata i Srba. Krležina Balada Petri­ ce Kerempuha). najgadnije balkanske riječi” (Samardžija 1993: 14). Građanski jezik. godine. B. postao je znak raspoznavanja. Korijensko pisanje radikalno je odbacilo Karadžićeve fonetske principe. U hrvatskoj književnosti došlo je i do ponovog oživljavanja čakavske i kajkavske poezije (na primer. proglašavajući ih za razlikovna obeležja hrvatskog nacionalnog identiteta. uključujući etničko čišćenje. kao „najprostije. Hrvatska je nakon Drugog svetskog rata ponovo prisajedinjena Jugoslaviji. nasilna preobraćanja i restauraciju – ili stvaranje – čisto hrvatskog jezika. Radićev antiklerikalizam je napušten 1935. jer su Srbi kratkovido odbili konkordat između jugoslovenske države i pape o poziciji Rimokatoličke crkve. Hrvatska preduzela je proces ubrzanog građenja nacije. u kojem više neće postojati etničke nacije. najgrđe. Jugoslovenska nacionalnost je razumevana pre u građanskom nego u etničkom smislu. navele su Hrvate da traže secesiju od države Jugoslavije. U iščekivanju opšteg besklasnog društva. Protivljenje srpskohrvatskom je smatrano za prevrat.3 Ijekavski izgovor. Ovaj proces je „zaokružio oblikovanje moderne hrvatske nacionalnosti tokom međuratnog perioda” (Banac 1984: 105). Nakon 1941. Jezik je trebalo da posluži kao granična linija. Hrvatska privrženost rimokatolicizmu dobijala je na važnosti. Ova promena ogledala se i u načinu na koji je nacionalni jezik revidiran. te jedanput za uvijek prihvaćamo jedino ispravno gledište. ekonomskih. Implementiran je novi koncept nacionalnosti – i jezičke politike. Klaić tvrdio da: „[…] se mi danas obračunavamo s pojmom srpskohrvatskog jezika. kako bi opravdao zahteve za autonomiju i nezavisnost. Spremnost za prihvatanje ovog jezika viđena je kao izraz odanosti socijalističkoj državi Jugoslaviji. Hrvati su razvili novi set hrvatskih političkih. srpskohrvatski jezik je sa svojom istočnom i zapadnom varijantom osnovan Novosadskim dogovorom 1954. od građana se očekivalo da budu odani socijalističkoj državi u kojoj žive. koji je razdvajao standardni hrvatski od standardne srpske ekavice. on je zapravo time stavio do znanja da hrvatska nacija nije deo bilo koje druge nacije. čisteći ga od svih stvarnih ili pretpostavljenih stranih i posebno srpskih reči. godine Nezavisna Država 3 Srbi su imali manje problema sa kroatizmima. Kako je broj srpskih reči u srpskohrvatskom rastao. Kada je lingvista A. a posebno odlučna podrška nacističke Nemačke. koji su dugo vremena u određenoj meri stigmatizovani kao bivši kolaboracionisti. političke okolnosti koje su pratile početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. nije bio dostupan. Posledično. mada je u odnosu na srpsko jugoslovenstvo srpskohrvatski bio jezik koji „uključuje” ili „upija”.

Religije – islam. nije imao mnogo veze sa pitanjima kulture. Rasparčavanje bi taj rizik samo povećalo. Iako je srpski nacionalizam u podjednakoj meri „obeshrabrivan”. teritorijalni. Objavljen je rečnik sa više od 30. koji je počeo krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. kroz naglašavanje etničko-nacionalnih umesto zajedničkih jugoslovenskih događaja i razvoja. uključujući i većinu Hrvata. članci u novinama itd. alternativa je bila rizik ponovne integracije u Sovjetski blok. Jezik je. Ovde su isto tako zajednički interesi igrali ulogu: Jugoslavija je bila međunarodno poštovana država na polju diplomatije i kulture. pomogli su hrvatskom narodu da „kroatizuje” svoj jezik uvođenjem neologizama. Hrvatskoj. u kojoj se kritikuje Novosadski dogovor za nemoć da spreči nametanje srpske varijante kao „jezika države”. Srbiji i odskoro u Crnoj Gori. bez navođenja pojedinačnih naziva jezika (Ustav: 98). igrao svoju ulogu. dok je hrvatska varijanta navodno „odbacivana i svedena na položaj lokalnog dijalekta” (Čuvalo 1990: 60). kao i pravo da svaki Jugosloven svoj jezik naziva svojim imenom: prema tome bi zapadna varijanta trebalo da se zove „hrvatski” (Moguš 1995: 220–2). već kao razlikovno nacionalno obeležje. arhaizama i regionalizama. Hrvati nisu mogli da ne misle da su njihova lingvistička i kulturna prava namerno zapostavljana.„Građanski” srpskohrvatski je u velikoj meri bio fiktivan: njegova prava realizacija je bila ili kao srpski ili kao hrvatski – i jedan i drugi kao etnički nacionalni jezik. Hr vatsko proljeće je 1971. Knjige. često nepoznatih prosečnom govorniku hrvatskog jezika (npr. lingvisti su se usredsredili na kroatizaciju leksike. za građane Jugoslavije. srpskog i makedonskog. kao i onima koji su želeli to da spreče. Opet su glavni motivi onima koju su priželjkivali razjedinjavanje Jugoslavije. koji razlikuje hrvatske i srpske reči (Brodnjak 1993). Kako su i dalje hrvatska i srpska gramatika istovetne. U Hrvatskoj je od kraja osamdesetih godina funkcija jezika kao sredstva komunikacije bila isključena zbog ideološke funkcije koju ima kao razlikovno nacionalno obeležje i kao izraz odanosti „ponovo rođenoj” hrvatskoj naciji – i Tuđmanovom režimu. gde 329 je životni standard bio značajno niži. Predstavljanjem ovih interesa kao „nacionalnih” pridobijana je podrška naroda – otud potreba da se napravi oštrija razlika između sopstvene nacionalne zajednice i bivšeg jugoslovenskog entiteta ili da se novodefinisani nacionalni identitet što jasnije razlikuje od identiteta konkurentskih bivših jugoslovenskih naroda. Time naziv hrvatski nije zvanično dozvoljen ili nametnut. konačno ugušeno. ali ni zabranjen. političkih i birokratskih okolnosti. Dok je trajao Hladni rat i Jugoslavija održavala svoju međupoziciju. godine je ipak izašao u susret više nego polovini hrvatskih zahteva. bili sukobi zajedničkih interesa – bilo da su u pitanju ekonomski. Ustav Jugoslavije iz 1974. Grupa hrvatskih intelektualaca 1967. Nedavno su čak i hr vatski lingvisti otvoreno izrazili . Raspad Jugoslavije. Prema mišljenju Pola Gara (Garde 1992: 137). savremeni hrvatski jezik prosečnom Hrvatu postao je neka vrsta rebusa. politički ili intelektualni. hrvatskog. U članu 246 Ustava proglašava se jednakost svih jezika svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji. Srpska varijanta je imala bolji položaj zbog demografskih. katolicizam i pravoslavlje – postale su izuzetno važne. godine objavila je Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Deklaracijom je zahtevana jednakost slovenačkog. i finansijski je profitirala od svog osobitog odnosa sa Zapadom. brošure. Franjo Tanocki)..000 reči. To je za posledicu imalo rekonstrukciju nacionalnih istorija u Bosni. pošto su Hr vati prosledili teritorijalne zahteve susednim republikama (Ramet 1992: 127). i ovde. ne kao odgovor na duhovne potrebe. prihvatanje građanskog jugoslovenskog nacionalnog identiteta (pored svojih etničkih pripadnosti) i srpskohrvatskog kao poluzvaničnog jezika nije predstavljalo veliki problem.

Kako je većina Slovena u Makedoniji sebe i dalje videla kao Bugare. U Bosni i Hercegovini može se primetiti proces sličan kroatizaciji. poput obilne upotrebe turcizama (Isaković 1995: X–XXVI). Cilj standardizacije makedonskog jezika je da se što više razlikuje od bugarskog jezika. gegijski na severu i toskijski na jugu. Kao posledica toga. Krste Misirkov je 1903. intelektualci u istočnoj Bugarskoj. u Srbiji veliki broj Srba srpski smatra svojim jezikom.). godine ovoj zajednici pružio nacionalnu ideologiju. Pored toga. U tački 6 Pove­ lje o bosanskom jeziku (2002) izričito se navodi da „[p]okušaji da se Bošnjacima. Od tada je određeni broj okolnosti iznedrio različite. znatno različitim od ma4 Iako se pod „bosanskim jezikom” pre svega podrazumeva jezik kojim govore Bošnjaci kao jedna od tri bosanske etničke grupe – bosanski Srbi koriste srpski. čak ni kada su političke razmirice umalo dovele albansko društvo do građanskog rata. nezavisna Bugarska je nakon 1878. mada je potreba za jezičkim purizmom prilično umerena. uključujući makedonsku istoriju.svoju zabrinutost povodom ovog fenomena. Naposletku. pomoćna funkcija jezika pripisuje razlikovnom nacionalnom obeležju. godine proglašava se da su „u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo” (prim. umjesto historijski potvrđenog te u praksi usvojenog naziva bosanski jezik nametne bošnjačka nominacija jezika predstavljaju politiziranje koje je posljedica preživjelog a neprevladanog srpskog i hrvatskog paternalizma i negiranja bošnjačke nacionalne samosvojnosti” (prim. nikada nije bilo pokušaja da se naprave dve ili tri albanske nacionalne zajednice na osnovu jezika ili religije. usvojen u Republici Albaniji. koji čine dve prilično različite grupe dijalekata. imajući u vidu bivše teritorijalne zahteve susednih država kada je albanski etnički prostor u pitanju. prev.5 Bacimo li pogled van granica srpskohrvatskog jezičkog područja. godine branila sopstvene nacionalne interese i tako je zapostavila i povredila interese makedonskog stanovništva. videćemo da postoji još primera u kojima zajednički interes igra bitnu ulogu u formiranju nacionalnih zajednica. isključujući makedonske. bugarski standardni jezik zasnovan je na istočnobugarskim dijalektima. preuzeli su vođstvo u narodnooslobodilačkom pokretu. Slični pokušaji da se napravi standardizovani crnogorski jezik pojavili su se i u Crnoj Gori. Albanci su podeljeni u tri religiozne zajednice: sedamdeset procenata su muslimani. iako se taj jezik zasniva na južnom toskijskom dijalektu. sa nekolicinom razlikovnih obeležja. Dobar primer za suprotnu situaciju je albanski jezik. 5 Članom 10 Ustava Republike Srbije iz 2006. Ovde je zajednički interes ponovo bio presudan: bilo kakva podela mogla je dovesti do nestanka albanskog naroda. pri tome procesu. prev. Ujedinjenost albanskog naroda posebno je naglašena činjenicom da su se Albanci sa Kosova. kedonskih dijalekata. kada je Narodna Republika Makedonija stekla moć da nametne nacionalni standardni jezik i makedonsku nacionalnu ideologiju. konačno osnivanje makedonske nacionalne zajednice odigralo se tek posle Drugog svetskog rata. a bosanski Hrvati hrvatski – ne bi trebalo taj jezik nazivati „bošnjački”. oformljena je zajednica ljudi koji dele određeni broj stvarnih ili pretpostavljenih zajedničkih interesa. zalagali za standardni nacionalni jezik. Pa ipak. makedonsku kulturnu elitu iritiralo je bugarsko pokroviteljstvo. dvadeset procenata pravoslavci i deset procenata rimokatolici. koji se inače služe gegijskim dijalektom. što je probudilo otpor.). Ekonomski razvoj je bio sporiji u Makedoniji nego u Bugarskoj. gde se lokalni dijalekti standardizuju u „bosanski jezik”4. Upotreba ćiriličnog pisma je ipak u zvaničnim dokumentima propisana zakonom. 330 . Slovensko stanovnišvo u Bugarskoj i Makedoniji sebe je do šezdesetih godina XIX veka smatralo za jedan bugarski narod koji govori jedinstven jezik – bugarski. poseban makedonski jezik i niz drugih razlikovnih nacionalnih obeležja. zalažući se za blažu jezičku politiku. i u kojima se. pa čak i suprotstavljene interese u Bugarskoj. odnosno Makedoniji. zasnovanu na setu makedonskih razlikovnih nacionalnih obeležja.

Antwerpen. Marko. ali je on jednako fiktivan kao srpskohrvatski. Čuvalo. Politics. 12050. 194-214. Da li je potonje na ivici da postane novi standardni nacionalni jezik. Flamanska samouverenost je porasla i radikalno promenila način na koji Flamanci posmatraju svoj nacionalni identitet. a tipično flamanske reči se neguju. Jugoslovenski književni lek­ sikon. editors. Moguš. Boškov. Živojin e. U školi smo napamet učili dugu listu pogrešnih flamanskih reči. Ante. 11. 1995. 2. Antwerpen. 10. Preveo sa engleskog i komentarisao Mirko Cvetković . Raymond Detrez & Jan Blommaert. Sabrina P. Vojislav P. 7. Ivo. Zaključio bih kratkim komentarom o mnogim sličnostima između formiranja nacionalne zajednice kojoj pripadam. koje treba zameniti adekvatnim holandskim rečima. 30–45. Rječnik bosanskoga jezika (karakteristič­ na leksika). ili ruski. literatura 1. flamanska nacija nije uopšte postojala pre kraja XIX veka.” Nationali­ sme. 1990 (East European Monographs. Kas. 1992. 1990. 12. Beograd: Službeni list. (second edition). urednici. Franjo. Ithaca & London: Cornell University Pres. Razlikovni rječnik hrvatskoga i srp­ skoga jezika. braneći legitimitet flamanske (još uvek nepisane) „norme” (Deprez 1994). Brodnjak. The National Question in Yugoslavia. 1. 1995. Samardžija. Paul. koji su osećali da ih diskrimiše francuska ekonomska i društvena elita. 3. Raymond Detrez & Jan Blommaert. 13. Flamanci su odabrali nacionalni identitet koji ih je načinio delom veće holandske nacije sa svojom dugom i međunarodno poštovanom kulturnom tradicijom. History. The Croatian National Movement 1966­ 1972. 1993. 4. Milan. Prema flamanskim osnivačima nacije. nakon što je deo njih neko vreme razmatrao stvaranje flamanskog nacionalnog identiteta i njemu odgovarajućeg flamanskog jezika. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. A History of the Croatian Language: To­ ward a Common Standard. Bloomington and Indianopolis: Indiana University Press. Isaković. flamanskog. 1984. 5. flamanske. 1994. Paris: Fayard 1992. Postojao je – i zvanično još uvek postoji – samo jedan holandski standardni jezik. 1994. Vos. 8. Neki flamanski lingvisti skrenuli su pažnju na razlike između govornog i pisanog holandskog u Flandriji i u Holandiji. „Crnogorski jezik”. Elementa Mon­ tenegrina. 14. kao što su češki i slovački. Sarajevo: Bosanska knjiga. Osijek: Matica Hrvatska. zavisiće od neophodnosti u procesu formiranja flamanske nacije i države. Prvo. 1984. Vladimir. Ramet. Tokom poslednjih dvadeset godina Flamanci su ipak postali ekonomski i politički dominantna nacija u Belgiji. ideja flamansko-holandskog etnokulturnog jedinstva u potpunosti je isparila u Flandriji. ukrajinski i beloruski. 1991. Beograd: Matica Srpska. Hrvatska riječ. Deprez. Banac. Vie et mort de la Yougoslavie. Pošto im više nije potrebna holandska zaštita. jer je njegova realizacija uvek ili flamanska (belgijski holandski) ili holandska. Zamena poznatih flamanskih reči stranim ho331 landskim rečima danas se smatra zastarelom i uvredljivom praksom. Alija. 1993. “De nationale identiteit in België: een historisch overzicht. 1994. Drugo. Louis. no. EPO. (eds). Hrvatski jezik u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Vol. Tanocki. Nationalism and Federalism in Yugo­ slavia. a. “Soldaten van het Nederlands. i njenog jezika. Jezični priručnik. Zagreb: Školske novine. i opasnost od francuskog jezika i kulture je nestala. kojim se govori u Holandiji i Flandriji. flamanski jezik nije postojao – to je bio holandski. korišćenim u Holandiji. i formiranja nacionalnih zajednica i jezika Jugoistočne Evrope. kako bi pružili efikasniji otpor moćnijem uticaju francuskog jezika i kulture. ili belgijskog holandskog. Ona je nastala iz zajednice govornika holandskog u Belgiji. New york: Columbia University Press. Garde. 6. 282). Kritische opstellen. EPO.” Nationalisme. Odbrana kao „zajednički interes” i ovde je imala udela (Vos 1994: 27–8). 9. Zagreb: Sveučilišna Naklada. Zagreb: Globus. Nikčević. Kritische opstellen.Nisam siguran da li se naša interpretacija ideološke uloge jezika u formiranju nacije i države može primeniti na druge srodne jezike Istočne i Centralne Evrope. Ori­ gins.

332 .

333 .

proizvode ili poglede određene kulture ili grupe. nemačka Šta je „interkulturalni govornik”? 1. ali i na kulturu u društvu ili civiliza­ ciji. iz definicije reči „govornik” u rečniku NSOED izvukla sam sledeće: osoba koja kazuje ili govori.kóòrdînäte udc 316. kao što je ono koje se odnosi na različite vrste javnih službi. možemo da zanemarimo ostala značenja. osoba koja govori u ime drugog ili drugih. manira itd. Sudeći po ovim dvema definicijama. između dva druga entiteta. mogli bismo da pretpostavimo da pojam „interkulturalnog govornika” ni u kom smi- 334 . prva definicija kaže da je to skraćenica reči „srednji” (intermediate). postignuća. Naposletku.) Takođe. „inter” označava poziciju između dva entiteta. oplemenjivanja uma. manira. Hamburg. često izražavajući obostranu ili recipročnu akciju ili odnos. (Za našu svrhu. odnosno da je to nešto što se nalazi u sredini. često pred­ stavlja suprotnost rečima koje počinju sa „intra”. Kada sam proučila pojam „kulturalno” – izvedenicu od reči „kultura” – pronašla sam sledeću formulaciju: odnosi se na kultivaciju. pre svega uma. nalazi se „između” i zato predstavlja kariku između nečega i nečega drugog. pronalazimo i vezu sa „izvornim govornikom”. umetničke i intelektualne aspekte civilizacije. O reči „interkulturalno” rečnik NSOED daje mi sledeće informacije: nešto što se dešava između kul­ tura ili dovodi do komunikacije između njih. S obzirom na prihvatljive zdravorazumske definicije tri komponente kolokacije „interkulturalnog govornika”. rečniku New Shorter Oxford English Dictionary (NSOED). i osoba koja formalno govori u javnosti. zauzima središnji položaj. Pod odrednicom „kultura” pronašla sam iste konotacije kultivacije i razvoja uma. ukusa. a ovo bivanje između služi kao karika između ta dva entiteta ili posreduje između njih.. kao i svojstvene običaje. razrešava ili smiruje spor. uz napomenu da reč „govornik” može da zameni sintagmu „izvorni govornik”. nešto što pripada različitim kulturama ili je iz njih izve­ deno. a istovremeno i nešto što „posreduje” (mediate). i osoba koja govori određeni jezik.7 džulijan Haus (juliane House). donosi sporazum. „dekonstruisanje” pojma „interkulturalno”: prvi pokuŠaj Za početak bih malo pažljivije pogledala oblik „inter”. Druga definicija mi daje slično značenje: nešto što je smešteno ili se dešava između ljudi ili stvari. Pored toga. ili način života jednog društva ili grupe. U mom izvoru. deli na dva jednaka dela. nešto što interveniše i miri suprotstavljene pozicije.

Koncept „kulture” tema je različitih disciplina kao što su filozofija. na primer. ljudska bića su sposobna za razmišljanje. da tako kažemo. kao i u drugim socio-lingvističkim i kontekstualno orijentisanim pristupima. pojmovi i termini koje smo gore opisali dobijaju. odmah se suočavamo sa brojnim problemima u vezi sa trima komponentama „inter”. nacionalni nivo. ako proučimo relevantnu specijalizovanu akademsku literaturu na poljima (primenjene) lingvistike. U skladu sa ovim nivoima koji integrišu ljudsko. povezujuću silu koja omogućava ljudima da se pozicioniraju u odnosu na državne sisteme. uzrastom. Humanistički koncept kulture posmatra „kulturno nasleđe” kao model opleme335 njenosti. Možemo da uočimo četiri analitička nivoa za karakterizaciju kulture (House 2005): prvi je opšteljudski nivo.kóòrdînäte slu nije problematičan. ali sadrži različite društvene i nacionalne podgrupe u skladu sa geografskom regijom. Antropološki koncept kulture odnosi se na celokupan način života jedne zajednice ili društva. nešto što je prirodno i nerazdvojivo isprepleteno sa kulturom. antropologija. ili oni koji pripadaju firtovsko-halidejevskom funkcionalno-sistemskom britanskom kontekstualizmu. religiozna uverenja i vrednosti kroz koje se izražava ljudsko mišljenje. Drugi. u okviru novijih istraživanja. od kojih je najjezgrovitija Hofstedeova (1984) definicija koja kulturu opisuje kao „kolektivno programiranje ljudskog uma”. prema mišljenju naučnika koji rade u relevantnim naučnim zajednicama. „kulturno/kultura” i „govornik”. društvenom klasom. Zbog toga moramo ponovo pogledati ove komponente. muzike itd. jer totalitet njenog nebiološkog nasleđa sadrži pretpostavke. različita. oblasti aktivnosti. Želela bih da počnem od najsloženijeg koncepta: „kulture”. naučnici iz Praškog lingvističkog kruga. izbore i vrednosti. profesionalnom aktivnošću i temom. Hajde sada da pogledamo na koji način. a definicije koje postoje u ovim oblastima variraju u skladu sa konkretnim referentnim okvirom koji se koristi. jezik se posmatra kao nešto što je usađeno u kulturu. na primer Gudinaf. U nastavku ćemo se baviti širokim antropološkim tumačenjem kulture. polom. Ovo je nivo kulturne svesti (Huizinga 1938: 14). sociologija. Treći nivo odgovara drugim. drugačijim očima. U ova dva pristupa. Tako su nastala dva osnovna pogleda na kulturu: humanistički koncept kulture i antropološki koncept kulture. eksplicitne i implicitne modele života koji članovima te kulture služe kao potencijalne vodilje za ponašanje. Tako. koncept kulture definisan je na različite načine. Drugi nivo je društveni.. jer kultura predstavlja ujediniteljsku. 2. pa značenje bilo koje lingvističke stavke možemo pravilno shvatiti jedino uz referencu na kulturni kontekst koji je okružuje. književnost i kulturne studije. individualni nivo koji se odnosi na smernice za razmišljanje i delanje pojedinca. ekskluzivnu kolekciju remek-dela književnosti. na kome se ljudska bića razlikuju od životinja. opisuju i objašnjavaju jezik kao primarno socijalni fenomen. naravno. kao i za kreativno oblikovanje i menjanje svog okruženja. u okviru jedne zajednice. odnosno na sve one tradicionalne. koji ljudskom biću omogućava da bude svesno onoga što karakteriše njegovu ili njenu kulturu i razlikuje je od drugih. predložili su elaboriraniju formulaciju: . Međutim. Za razliku od životinja. Kultura u antropološkom smislu obuhvata skup dominantnih i naučenih navika. ali sve vreme imajući na umu osnovna značenja izvučena iz rečnika. često konfliktna „senovita značenja” (Chafe 2000). nijednom od njih nije lako pristupiti niti se može lako proveriti. joŠ jedan poGled na „kulturu” U nekoliko lingvističkih škola „kultura” se posmatra kao nešto što je intimno povezano sa jezikom. socijalno i individualno tumačenje kulture. Četvrti nivo je lični. pragmatike i sociolingvistike. lepih umetnosti.

sa jačanjem postmodernog načina razmišljanja u društvenim naukama. Međutim. ona se ne sastoji od stvari. ako bi socijalni naučnici tu kritiku doveli do njenog logičnog zaključka. koje prenosi informacije i omogućava zbližavanje ljudi. zauzima izuzetno važan položaj u svakoj kulturi. Međutim. ponašanja ili osećanja. i/ili kulturnih podgrupa svog društva. koji se prenosi sa generacije na generaciju. i socijalni. Sperber kulturu posmatra u terminima različitih vrsta „predstava” (koje mogu biti predstave ideja. a posebno na poljima sa naglašenom praktičnom orijentacijom. Kulture su. o njihovom modelu percepcije. formulisao je Sperber (1996).). Međutim.kóòrdînäte Ma šta što bi čovek trebalo da zna da bi mogao da se ponaša na način prihvatljiv za članove društva. U svakoj grupi postoji mnoštvo individualnih „mentalnih predstava”. ljudi. Ona je. Kritika formulisana u postmodernim krugovima može se sumirati ovako: sama ideja „kulture” je neprihvatljiva apstrakcija. pokušaji da se koncept „kulture” „problematizuje” i „relativizuje” do potpunog poricanja njegove upotrebljivosti ipak nisu sprečili nastanak solidnih etnografskih opisa.] kultura nije materijalni fenomen. organizacija ovih stvari. stavova itd. Ova komunikacija dovodi do nastanka sličnih mentalnih predstava u drugima. koji se saopštavaju drugom u okviru socijalne grupe. tradicija itd. jezik se takođe ponaša i kao sredstvo za 336 . Jezik kao najvažnije sredstvo komunikacije. unutrašnjih restrukturiranja. čitav pojam kulture postao je meta napada (na primer Holliday 1999). kao što je prevođenje? Svakako da ne. koji naglašava tradicionalne osobine zajedničke za članove jednog društva (Kroeber. Ove dve definicije naglašavaju važne i rekurentne aspekte kulture: kognitivni. Ako se podskup javnih predstava saopštava dovoljno često u okviru jedne socijalne grupe. Geertz 1973). koji deluje veoma pogodno za razrešavanje žestoke debate o generaliza- ciji nasuprot raznolikosti i individualizaciji kultura. što može da se upotrebi kao argument protiv olakih i stereotipnih izjava od kojih se sastoje predrasuđivanja ili predrasude. podskup ovih predstava može se javno izraziti jezikom i artefaktima. Članovi jedne kulture neprekidno su izloženi uticajima javnih i kulturnih predstava svog društva. Trenutak u kom mentalna predstava postaje dovoljno rasprostranjena da bi se mogla nazvati „kulturnom” pitanje je stepena i interpretacije.. zapravo. koji vodi i nadgleda ljudske aktivnosti. oni više ne bi postojali. a to ponovo može biti saopšteno različitim osobama pomoću mentalnih predstava i tako dalje. Štaviše. jer ne postoji jasno razgraničenje između mentalnih. Radi se o oblicima stvari koje ljudi imaju u umu. i tako postati „kulturne predstave”.. ove predstave mogu postati snažno uvrežene. Da li je sam koncept „kulture” beskoristan. kao i individualnih idiosinkrazija i aktivnosti. od kojih je većina prolazna i individualna. Jezik je zato osnovni instrument „rezervoara kolektivnog znanja”. prema ovom tumačenju. prenošenja i uopšte tumačenja tih oblika (Goodenough 1964: 36). Kluchohn 1952. i da to radi u bilo kojoj ulozi koju oni prihvataju [. javnih i kulturnih predstava. Jezik je primarno sredstvo kojim osoba stiče znanje o svetu ili prenosi mentalne predstave tako da one postanu javne i dostupne drugima. jer nikada ne postoje „čiste kulture” niti bilo kakve „socijalne grupe”. u pogledu vrednosti. ponašanja. samo ideologije. Jedan skorašnji pristup. koji zatim mogu da ih prenesu dalje. zbog toga što ove grupe trpe neprekidnu destabilizaciju pod dejstvom spoljašnjih uticaja. idealizovani sistemi koji služe da redukuju realne razlike koje uvek postoje među ljudskim bićima u konkretnim socijalno i geografski delimitiranim oblastima. U empirijskim socijalnim naukama. normi. Ovaj uticaj najviše se prenosi jezikom koji članovi društva koriste za komunikaciju sa drugim članovima svoje ili neke druge sociokulturne grupe.

posmatraju jezik kao „jezičke događaje”. uvek premostiti pomoću etnografskog znanja. monolitnom i homogenom entitetu. Koncepti jezika u okviru šireg konteksta kulture. zapravo je razvio slične ideje. teoretski. Posebno Flirt i Halidej. kao a priori kognitivni okvir. Međutim. utiče na razmišljanje. posebno. lingvistička raznovrsnost mora da uzme u obzir i spoljašnje razlike u istorijskoj. Nije li širenje „kulture” van tradicionalnog etnografskog proučavanja „načina života” urođeničkih naroda dovelo do usložnjavanja i problematizacije koncepta „kulture”. nego se naslanjaju na cenjene tradicije ruskog formalizma. kao što je očigledno i da je pogrešno pretpostavljati postojanje ujednačene kulture u kojoj su sve razlike između ljudi idealizovane i poništene. da se „neegzistencijalistički” zameni „neesencijalističkim” ili „nekonkretizujućim”. Halidejev predlog. teoriju govornog čina i analizu diskursa. Međutim. Nasuprot gledištu da jezik „odslikava” kulturu socijalne grupe. u praksi. a „kultura” „malom kulturom”. čiji je najistaknutiji zagovornik bio Vilhelm fon Humbolt. iskustva i vrednosti. Pretpostavlja se da spiritualna struktura jezika odgovara misaonom procesu njegovih govornika.kóòrdînäte kategorizaciju kulturnog iskustva. kao energiju – ideja koju je u dvadesetom veku najviše zagovarao Noam Čomski. kao i na američku sociologiju jezika. socijalnoj i kulturnoj pozadini. svojim leksikom i strukturom. postaje nam jasniji značaj onoga što bi se moglo nazvati lin­ gvističko­kulturnim relativitetom (House 2000). gde vokabular jednog jezika odslikava kulturu koju dele njegovi govornici. u kojima se značenja zvukova definišu sa aspekata njihove upotrebe i funkcije u kontekstu socio-kulturne situacije. misli i ponašanja svojih govornika. Vorf je mentalne i bihevioralne razlike izveo iz razlika između jezika na nivou leksike i. Praške škole i flirtovske lingvistike. Ako su strukture različitih jezika divergentne zbog toga što predstavljaju različite konvencije.) Očigledno je da ne postoji stabilna socijalna grupa na koju ne utiču spoljašnji faktori i lične idiosinkrazije. Postulat relativiteta. zbog koga je on postao beskoristan kao metodološki i konceptualni entitet? (npr. Ideja da je maternji jezik važan izvor kognitivnog i bihevioralnog uslovljavanja potiče od nemačke idealističke filozofije. koju može da doživi veći broj ljudi. moramo da se zapitamo da li je moguće govoriti o „kulturi” jedne govorne zajednice kao o statičnom. koji se zalagao za gledište da svaki jezik. Zbog toga su jezik i kultura najintimnije (i najočiglednije) povezani na semantičkim nivoima. kulturni jazovi mogu se. ponašanje i „pogled na svet” svojih govornika. jer jezik služi kao interfejs između objektivne stvarnosti i čovekove konceptualizacije te stvarnosti. iz 1999. koji tretiraju značenje kao nešto kontekstualno determinisano i konstruisano. nikada nisu dovedene do svog logičnog . sintakse. ili novijim postmodernističkim kritikama koncepta „kulture” kao neodržive generalizacije. Čak i ako je kulturna udaljenost između jezikâ velika. Kao suprotnost navedenim tradicionalnim pogledima i definicijama koje kulturu posmatraju kao način života zajednice i izraz njenih mentalnih i materijalnih postignuća. na koje je snažno uticao etnograf Malinovski. umesto da jednostrano insistira na primarnom značaju veze između kognitivnih i lingvističkih razlika. Dok različiti „pogledi na svet” ljudi koji govore različite jezike dovode do različitih koncepata u njihovim umovima – koncepata koji prevodiocu 337 možda nisu dostupni – to ne važi za primenu lingvističkih jedinica u konkretnoj kulturnoj situaciji. određuje „Weltanschauung” svojih govornika (Humbolt je jezik doživljavao i kao samosadržanu kreativnu simboličku organizaciju. teorije koje su postale poznate kao „lingvistički relativitet” govore upravo suprotno: jezik. postmoderna relativizacija i problematizacija. koji su u prvoj polovini dvadesetog veka izneli Edvard Sapir i njegov učenik Bendžamin Li Vorf. nisu pojave skorašnjeg datuma.

kulturno različite situacije nerazdvojiva od konceptualizacije „govornika”. pojam govornika bio je – kao što sâm termin govori – „proširen”. do potpunog uništenja istraživanja koje se bavi „kulturom”. tj. videćemo da je u literaturi počeo češće da se koristi u lingvistici. dišuće i govoreće osobe od krvi i mesa. učesnici u pomenutom diskursu i njihovi metapragmatični komentari). poput mene) da kulture opisuju kao interpretativna sredstva za shvatanje emergentnog ponašanja. Poznat pod čuvenim nazivom „idealni govornikslušalac” iz ranih dana čomskijevske generativne lingvistike. kada se bavimo opsežnim jezičkim transferom. povezivanje „kulture” sa konceptima poput „diskursa” očigledno smanjuje rizik od nastanka etničkih i nacionalnih stereotipa zbog propisanih razlika. respektivno. prev. i kod usvajanja drugog i stranog jezika tokom poslednje decenije. Pretpostavlja se da je ovakvo ponašanje visoko strukturirano. koji su zapazili da se članovi različitih govornih zajednica „razlikuju” u pogledu govora ili ponašanja u pojedinim konkretnim trenucima diskursa. ne možemo zanemariti postojanje nečega što se ponaša kao međujezik. i postajući apstraktni entitet obdaren isto tako apstraktnom „kompetentnošću”. Oni koji uče drugi ili strani jezik više se ne opisuju negativno. Program izučavanja međujezika. tako da istovremeno obuhvata i govornikovu suprotnost – „slušaoca”. ne možemo (i ne bi trebalo) da ignorišemo iskustva mnogih individualnih posmatrača (kao što su. Osim toga. ili pisac i čitalac. a ne kao izolovanom kolekcijom grešaka (Selinker 1969: 5). neke asocijacije u vezi sa pojmom „inter” Ako pogledamo oblik „inter”. 3.kóòrdînäte zaključka. tako i ono što nisu greške. 1992) izbora termina „međujezik”1. urođenim darom sredstva za usvajanje jezika i znanja koji karakteriše izvornog govornika nekog konkretnog jezika. primenjene lingvistike. pre svega zbog Selinkerovog (1969. 1 Na engleskom. Hajde da malo pažljivije pogledamo kako se danas tumači ključni termin „međujezik”: „Međujezik” lingvistički se može opisati kao jezik čiji je vidljivi učinak rezultat govornikovog pokušaja da proizvede stranu normu. U svetlu relevantne lingvističke literature. možda se mogu opravdati pokušaji da se kulturno uslovljeni diskursni fenomeni opišu sa dijalektički povezanih etskih (kulturno udaljenih) i emskih (kulturno svojstvenih) pozicija (za dalju argumentaciju. kao počinioci grešaka koje ih diskvalifikuju i razlikuju od izvornih govornika jer odstupaju od normi jezičke upotrebe. Takav koncept „govornika” (i „slušaoca”) nije konceptualno upotrebljiv za primenu na „in- terkulturalnog govornika”. i koncept „govornika” – naizgled jednostavan i jednoznačan – poslednjih decenija je takođe problematizovan. Ovde bi adekvatniji bio jedan drugačiji koncept. usvajanja drugog jezika i ostalih srodnih oblasti. Pored toga. 1972. dakle kako njegove greške. jer je u pragmatičko-diskursivnom pristupu težište na socijalnim grupama koje ispoljavaju ustaljene. koji su Selinker i drugi naučnici pre njega pokrenuli kasnih šezdesetih godina prošlog veka. kao što su istakli Ramathan i Atkinson (1991: 51). kohezivne verbalne aktivnosti. i da se time moramo baviti kao sistemom. nego kao privremeni učenici koji se kreću od jezika L1 ka jeziku L2. jer je usađenost u stvarne. primenjenoj lingvistici. na primer. niti je to sprečilo etnografe (i primenjene lingviste. označio je važan paradigmatski pomak. Imajući u vidu ovaj sociokognitivni pristup „kulturi”. udaljavajući se time od žive. 338 . koji označava „jezik u procesu učenja”. reč interlanguage (međujezik) sadrži prefiksoid „inter” – prim. koji naizmenično postaje slušalac i – u izvesnim kontekstima – slučajni slušalac. Čini mi se da. pogledati Hymes 1996). koji podrazumeva komunikativno kompetentnog govornika.

koje pokušavaju da povežu. „greške”. zasnovano na psiholingvističkom. koji su članovi drugih govornih zajednica. tako i od nove kulture (i jezika). niti na sociopragmatičnim i sociokulturnim funkcijama izbora jezika. koja sadrži pojam „međujezika”. trajno uspostavljene mere pragmatične kompetencije i komunikacionog uspeha – po analogiji. To što je neko učenik – što je jedna od uloga koje osoba može da prihvati – suviše se često prenaglašava. posredovanje. sa koncepcijama drugih vrsta poznavanja međujezika. Da bismo bili pravedni prema Selinkeru (1992). takođe sadrži ovakve asocijacije. suprotstavljanje. Interkulturalne aktere treba posmatrati kao one koji su nezavisni kako od svoje izvorne kulture (i jezika). možda zadržao značenja i konotacije koje smo izvukli iz rečničkih definicija. proširio svoje shvatanje istog. treba reći da je on. kada je pre trinaest godina otkrio međujezik. multilingvizma i izučavanja trećeg jezika. Ovde je težište na tome da jedna osoba poseduje više od jednog skupa lingvističkih i sociokulturnih znanja. Ova vrsta redukcionizma je (nažalost) uticala i na praktične i kulturne oblasti u okviru istraživanja usvajanja drugog jezika (ono što smo nazvali pragmatikom međujezika). u terminima kulturnog i kontekstualnog transfera. Meni se čini da je težište pre svega na upotrebi jezika. a ne na njegovom 339 razvoju ili usvajanju. možemo reći da su susedna polja istraživanja bilingvalnog ili višelingvalnog govornika. u ovom psiholingvističkom pristupu međujeziku – pristupu koji se zasniva na onome koji uči jezik – koncepti na koje često nailazimo su „strana norma”. po kojima su učinak i ra- . koje govornik međujezika nikada neće moći da dostigne i da za njih postane urođeno kompetentan. jedan treći način. smeštajući svoj pojam „fosilizacije” na put koji vodi ka odomaćivanju. 4. položaj i uloga izmirivača suprotnosti. i bilo bi dobro kada bismo odmah odbacili bilo kakvu sumnju koja nas navodi da poverujemo u postojanje deficita i nekompletnosti – nepoverenja koju je koncept „interkulturalnog” možda stekao kroz asocijaciju sa uvaženim pojmom „međujezika”. Sve u svemu. naravno. kao i pristupi sociolingvistike. Kasper 2000). opredelila bih se za okvir koji napušta „staru” paradigmu međujezika zasnovanu na onome koji uči. mnogo bolje formirana. pomire. Zato ono što izgleda kao deficitarno može da se pretvori u prednost. Ovakva konceptualizacija zasnovana na deficitu.kóòrdînäte Sve u svemu. s obzirom na to da je nastao mnogo kasnije. nejasna značenja „interkulturalnoG” i druGe nuspojave Sada moramo da se zapitamo da li pojam „interkulturalnog”. Pojam „interkulturalnog” bi se time oslobodio veze sa onim što smo ovde opisali kao potencijalno manjkavog učenika koji odstupa od normi. Mislim da se dogodilo ovo drugo i da. hibridno. izvornom govorniku. posreduju. i da li je ovaj pojam. pa se neizvorni govornik posmatra isključivo u odnosu na norme izvornog govornika (House. nije posebno plodna za koncept „interkulturalnog”. kod koncepta „interkulturalnog” i istraživanja interkulturalnih tema. Oni između tih kultura i jezika stvaraju nešto novo i autonomno. koji nas ovde najviše interesuje. kao što su jezički činovi i njihove sekvence. za vreme „interkulturalnog zaokreta” kasnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. kao što su povezivanje. „sistem” i – implicitno – „izvorni govornik” i njegove ili njene urođene sposobnosti. bilingvizma. kada se radi o značenju „interkulturalnog”. i da se njeni izvori znanja koriste za interakciju sa drugim govornicima. koje je mogao steći zbog svoje povezanosti sa referentnim okvirom međujezika. upravljanje diskursom i komunikacione strategije. gde pragmatična literatura o međujeziku i dalje obiluje suviše jednostavnim tvrdnjama koje govore da je „negativni transfer isto što i praktični neuspeh” – konvencija nastala zbog usredsređenosti na norme izvornog govornika kao na neosporne. „negreške”.

Jedna važna oblast. Namerno menjanje kultura od strane interkulturalnog govornika ne treba posmatrati kao neispoljavanje kulturnog „transfera” ili nepoznavanje druge kulture. 1996a. Proučavanje komunikacionih strategija biće motivisano interesovanjem za ono što interkulturalni akteri zaista rade. dostupna i u potpunosti razvijena strateška kompetentnost omogućava interkulturalnim akterima da stupe u pregovore oko značenja. Kako bismo sprečili da se ovo ograničeno gledište prenese i na interkulturalna istraživanja. i da interkulturalne aktere posmatramo kao aktivne agente koji organizuju svoj diskurs i njime upravljaju kreativno i nezavisno. 1991. ispoljavanjem ljubaznosti. 340 . pored strategija učenja. ovde je neophodno naglasiti da se u dominantnom pravcu proučavanja „inter” (jezika) uglavnom posmatraju uske funkcije za kompenzaciju. uključuje i komunikacione strategije. kao što su činovi prekoračivanja. transfer iz jezika L1. Međutim. jesu komunikacione strategije.kóòrdînäte suđivanje izvornog govornika jedino merilo za evaluaciju kompetentnosti L2 korisnikâ nekog jezika. 2000. videti takođe i Sarangi 1994 i Klajn (Clyine) 1994. kao i studije koje pominju Blum-Kulka i drugi 1989. multikulturalne i interkulturalne aktere trebalo bi posmatrati kao nekoga ko pripada privilegovanoj grupi. U literaturi o međujeziku. moraće da se fokusira na izlazne strategije. transfer obuke i pojačanu generalizaciju. Kasper i Blum-Kulka 1993. njihovo mešanje. Kod konceptualizacije „interkulturalnog”. 1999. motivacija za proučavanje komunikacionih strategija morati da bude sasvim drugačija. ne nužno zbog nekompetentnosti). u interkulturalnom kontekstu. U većini literature o interkulturalnosti na polju primenjene lingvistike težište se stavlja na deficite aktera i načine za prevazilaženje tih deficita. bikulturalne. Takvo naglašavanje deficitarnih svojstava učinka interkulturalnog govornika – koje tumačim kao uticaj paradigme međujezika – ne bi trebalo da bude dominantno u interkulturalnim pitanjima. pozajmljivanje stavki iz kulture 1 i njihovo ubacivanje u kulturu 2 (namerno ili strateški. Međutim. 2003). ovde odmah dodajem da će. mešanja i pozajmljivanja kodova. na kulturalne ekvivalente promene koda. što i pokazuju. House 1993. što je moguće više udaljeno – ukoliko oni tako žele – od toga odakle su došli ili kuda žele da stignu. To pokazuju svojim specifičnim načinima za označavanje identiteta. ovi fenomeni naizmeničnog menjanja jezika često se posmatraju kao dokaz nedovoljne kompetentnosti onoga koji uči jezik L2. posebna pažnja poklanja se strateškoj kompetentnosti akterâ. koji su otišli dalje od isključivog usredsređivanja na kulturne razlike i nesporazume koji iz njih proizlaze). House et al. stavovima i savezima. ali ipak uspešne interkulturalne komunikacije. stvaranjem estetskih i humorističnih efekata. kada je pretpostavio postojanje psiholingvističkog procesa koji pokreće i informiše rastuću kompetentnost govornika međujezika i. signalizovanjem diskursnih funkcija. pragmatičnom višeznačnošću itd. ili u komunikaciju stvorenu tako da ekspresno poboljša njihovu interkulturalnu kompetentnost i učinkovitost. Takvo obogaćeno ponašanje dobro je poznato zahvaljujući obilnoj literaturi o bilingvizmu. nego kao jasan znak njegove interkulturalne kompetentnosti. predlažem da interkulturalnu kompetenciju i učinkovitost proučavamo same po sebi. zbog čega imamo obilje literature o takozvanim „interkulturalnim nesporazumima” (Coupland et al. potrebno nam je još izučavanja divergentne. Iako već postoji mnogo studija čija je tema proučavanja „međukulturni pragmatični neuspeh” (videti čuveni rad Dženi Tomas iz 1983. povezana sa strateškom kompetentnošću. što je isto što i promena kulturâ. Međutim. čiji članovi mogu da postignu širok spektar važnih i interesantnih stvari time što na raspolaganju imaju više od jednog jezika i kulture. One su dobro poznate zbog Selinkerovog prvobitnog predloga za međujezik.

tri. i dalje bio prikladan. ali više od monolingvalnih govornika američkog engleskog (Kubota 1991). Pitanje koje se često postavlja. sa uporedivim ciljevima interakcije u različitim domenima intrakulturalnih diskursa. hibridni način nastao je. kao nameran prelazak granica. Zbog toga priznajem da postoji izvesno opravdanje za razlikovanje ova dva termina. na primer. kod korejsko-engleskih bikulturalnih govornika (yoon 1991) kao i kod hebrejsko-engleskih bikulturalnih govornika (Blum-Kulka 1990). „hibrid” označava „bilo šta što je izvedeno iz heterogenih izvora. takva pretpostavka može se eliminisati posebno kada se radi o jeziku L1. Umesto da govor interkulturalnog govornika posmatramo kao primer odstupanja od ponašanja glavnih nosilaca kulture.ili multilingvalan govornik čije interkulturalno znanje i veštine su. jeste relativno stabilniji bi-. Ustanovljeno je da japanskoengleski bilingvalci manje koriste povratni komunikacioni kanal od japanskih monolingvalaca. što dovodi do toga da se hibridni „interkul- . artefakti. koji se redovno koristi.kóòrdînäte Nedavni primeri pomeranja interesovanja na uspeh interkulturalne komunikacije mogu se naći kod Kula i Ten Tija (Koole. Buriga (Buhrig) i Ten Tija (2006) i Buriga sa saradnicima (u štampi). prelazak granica. Međutim. neverbalni fenomeni. kulturnim i istorijskim okol341 nostima upotrebe jezika. termin „komunikativno” podrazumeva stavljanje drugačijeg akcenta na lingvistički aspekat komunikativnog procesa. da tako kažemo. raznorodnih elemenata. 2001). koji hibridnost vidi kao nešto izrazito pozitivno. koji su svoje zahteve i komplimente realizovali na različite načine u zavisnosti od jezika. jer interkulturalni govornik po definiciji nije monokulturalan. posebno u primenjenim oblastima. termini „interkulturalno” i „komunikativno” imaju veoma bliska značenja. znak delovanja jedne hibridne kulture – hibridne u značenju latinske reči hibrida (mešanac čiji roditelji pripadaju različitim rasama) – što je koncept koji je kasnije dobio značajnu ulogu u genetici. koje realizuju bilingvalni govornici. Monokulturalni govornik ne može da posluži kao jedna takva norma. još u fazi nastanka. U pogledu realizacije govornog čina. dok termin „interkulturalno” prirodnije naglašava „kulturalno”. polutana”. njihov učinak možemo posmatrati kao „treći put”. ili složeno od različitih. običaji i tradicije. i po čemu se oni razlikuju od „komunikativnog” podučavanja jezika. u vezi sa pojmom „interkulturalnog” i njegovih kolokacija „interkulturalno podučavanje” i „interkulturalno učenje”. jer se odnosi na kulturalne elemente kao što su nastavni materijal. jeste da li su nam ovi termini i koncepti zaista potrebni. toliko sveobuhvatan da bi. za koga možemo reći da je još nestabilan. u studijama pragmatičnog ponašanja bilingvalnih osoba. ako bismo ga primenili na komunikaciju koja prelazi granice kultura.” U književnim i kulturnim studijama „hibridnost” je dobila značaj zahvaljujući radovima Homija Babe (Bhabha 1994). jer je termin „komunikativno”.ili multikulturalni govornik u uporedivim socijalnim. tri. U metaforičkom smislu. što je opet bilo različito od učinka govornih aktova monokulturalnih govornika. Gledište koje ja zastupam (House 1998) jeste da. u širem hajmsovskom smislu. Treći. kada govorimo o kontekstima podučavanja i učenja. Shodno tome. studije zahteva i komplimenata. Klajna (2004). Za ovo gledište postoji sve veća empirijska potpora – npr. merilo kojim bi trebalo meriti interkulturalnog govornika. To nije bilo zbog nedostatka kompetentnosti. kada uključujemo strane stavke u sopstveni jezik i kulturu. nego je bi-. ukazuju na jasno uočljiv „interkulturalni stil”. U interkulturalnom istraživanju potrebno je radikalno razmisliti o normama u odnosu na koje ocenjujemo kulturalno znanje i ponašanje interkulturalnih govornika. u čijem kontekstu označava „potomak dve životinje ili biljke. Ten Thije.

strateška kompetentnost interkulturalnog govornika može se smatrati netaknutom. Kod njih se ovo ne dešava. nego na učenju kao na primarnoj aktivnosti. Moglo bi se reći da. koja podrazumeva prikladnu. Sličan pozitivan stav o hibridnosti i. koji dejstvuju kod interkulturalnih govornika. unutrašnje i spoljašnje modifikacije govornih aktova itd. makar u izvesnom stepenu. interkulturalni govornici često ne postižu ono što sam nazvala „pragmatičnom fluentnošću” (House 1996b). koje imaju dugu tradiciju u književnim i kulturnim studijama. Mnogi interkulturalni govornici nikada nisu ni pokušali da pređu most do kraja. kao i. Ako govorimo o pedagoškim implikacijama. Kao što sam već pomenula. rezultati empirijskih interkulturalnih istraživanja (House 1993) kao da ukazuju na to da oni koji uče nove kulturne kodove pre svega moraju biti opremljeni svim komunikativnim diskursivnim veštinama. i upravo ova strateška kompetentnost omogućava interkulturalnim govornicima da od samog početka stupe u sadržajne pregovore. ali zato možemo pretpostaviti postojanje različitih mentalnih leksičkih skupova – ili. tako i kontrola procesuiranja kulture koju treba da usvoje. Moje je mišljenje da bi se sve ove ideje. koja zato postaje ili ostaje prepoznatljiva. što koriste kao strategiju za očuvanje identiteta. koji je interkulturalnost doveo u vezu sa narativnom konstrukcijom i dijalogizacijom. i genotipske hibridne fenomene. sekvenciranje govornog akta. realizujući svoje namere na zadovoljavajući način i suprotstavljajući se bilo kakvim samodestruktivnim „redukcijama svoje ličnosti”. zasniva se na ideji da nova kultura teži da prepozna staru. zagovarao je Mihail Baktin (Bakhtin1981). zajedno sa njom. manje-više automatsku upotrebu pragmatičnih. u kojima se mešanje sa tuđim manifestuje na površini (transfer. možemo dodatno razlikovati fenotipske hibridne fenomene. pristup hibridnim procedurama. koji ovde zastupamo. kulturno specifičnih fenomena kao što su otvaranja. o interkulturalnosti. Težište ovde nije na ulozi interkulturalnog govornika kao nekoga ko uči. u „komunikaciju radi učenja”. iako se sve naizgled odvija na jednom jeziku. Kao što se mnogi imigranti opredeljuju za parcijalno divergiranje u odnosu na kulturne norme ciljne zajednice. čiji je cilj postizanje koherentnosti. Zbog toga hibridizaciju možemo posmatrati kao važan koncept kojim se može objasniti nastanak multifonog lingvističko-kulturalnog teksta i diskursa sastavljenog od mnoštva glasova. mogle primeniti na konceptualizaciju „interkulturalnog govornika”. diskursne strategije. kako bi mogli da ostvare svoje komunikativne ciljeve u saradnji sa različitim sagovornicima u širokom spektru kontekstâ. koji ispoljava „unutrašnji dijalogizam”. mešanje i „stranost” lako se mogu izolovati). Interkulturalne govornike ne bi trebalo preuranjeno kategorizovati kao nekoga kome nedostaju kako znanje. posmatrajući ih kao suštinske elemente ovih interpersonalnih procesa. tako i interkulturalni govornik može poželeti da osta342 . čija se kulturna kompetentnost smatra deficitarnom svaki put kada se razlikuje od kompetentnosti članova lokalne kulture. Ako želimo. različitih potpornih konceptualnih skupova koji se oslanjaju na jezik i kulturu – kao i celokupnog „Weltanschauungen-a”. Trebalo bi ih osloboditi statusa „inkompetentnih komunikatora”. između ostalog i zato što je odavno primećeno da interkulturalni govornici često ni ne žele da budu prihvaćeni kao neko ko potpuno pripada lokalnoj kulturi. Iako poznaju kulturni kÔd druge kulture. dok se interkulturalni govornici konvencionalno posmatraju kao neko ko prihvata novu kulturu potiskujući i podređujući joj svoj jezik L1 ili druge ranije usvojene jezike. Interkulturalni govornici trebalo bi da budu u mogućstvu da sačuvaju svoju poziciju u interakciji sa članovima lokalne kulture. u vorfovskom referentnom okviru. da ostave svoj stari identitet kod kuće kako bi u potpunosti uronili u novu kulturu.kóòrdînäte turalni govornik” namerno suprotstavlja konvencionalnim pravilima i standardima.

G. Giles. Applied Linguistics 20: 237–264. and Blum-Kulka. pp. 19–42. Ta pozicija je osetljiva. M. Manchester. NJ. Harper and Row.. Goodenough. In: Kiesling. Selected Essays by Clifford Geertz. G. 1–17. 36–39. M. Cambridge. Sage. Neko bi mogao čak da se zapita. sa druge strane. Verspoor. C. 8. Benjamins.. et al. Sage. (1981) The Dialogic Imagination. akademska izjava. (eds) (1989) Cross­ cultural Pragmatics. 161–183. A. Wiemann. Cambridge University Press. 2. (eds) “Miscommunication and Problematic Talk”. 4. In: Kasper. ----. J. Austin. kao što je Bret Polston (Bratt Paulston 2005) nedavno uradio. koje su u postkolonijalnim okolnostima u sebi spojile različite kulturne tradicije i jezičke kodove. S. (1991) Talk as “Problem” and communication as “Miscommunication”: An integrative analysis. 9. Amsterdam. ali istovremeno i obogaćujuća. 10. M. ma iz kog razloga. K. koje nije konzistentno sa ulogom autsajdera koja im se često pripisuje. J. zaključak Da se vratimo na moje inicijalno pitanje: „Šta je ‘interkulturalni govornik’?” Mogu da odgovorim. (2000) “Loci of diversity and convergence in thought and language”.. House. ten Thije. (eds) Intercultural Discourse and Communication: The Essential Readings. Oxford. University of Texas Press. krize identiteta i drugih vrsta neprilagođenosti koje se manifestuju kroz kulturne sukobe i neadekvatno rešavanje konflikata. Ovo je. Beograd. sumnjičaviji.. koji se nalazi negde između kultura koje su joj poznate. naravno. bezbrojne slučajeve u kojima su imigranti postali – subjektivno – uspešni interkulturalni govornici koji pripadaju dvema kulturama. St. S. pp. 11. još uvek nije njegov deo. sa izvesnom sigurnošću. New york. Jerome. M. tako i onu koju je kasnije stekla.H. In: House J. oprezniji. In: Hymes. (1984) Culture’s Consequences. (2005) “Biculturalism: Some reflections and speculations”. J. Clyne. sa svoje strane. Kasper. London. C. M. Newbury House. 5. (1996a) “Contrastive discourse analysis and misun- 6. J. kao i mnoštvo osoba koje nisu sa Zapada. Basic Books. 277–287. (2004) Smeštanje kulture. (eds) (2006) Beyond Misunder­ standing. In: Coupland. N. 15.. In: Pütz. Benjamins. 12. Journal of Pragmatics 14: 259288. Rehbein J (eds) Multilingual Communication. C. New york. Norwood. K. (1964) “Cultural anthropology and linguistics”. & Holquist. 343 literatura 1. pp.kóòrdînäte ne pomalo po strani od mejnstrim govornika. Bavljenje pojmom „interkulturalnog govornika” zato je definitivno poduhvat koga se vredi prihvatiti – ne samo zbog rastuće potrebe za istraživanjem sve većeg jaza između kultura takozvanog prvog ili razvijenog sveta i sveta koji. 7. Hofstede. 14. (1993) “Toward a model for the analysis of inappropriate responses in native/nonnative interactions”. Geertz. (eds) (in press) Translatory Action and Intercultural Communication. (ed) Language in Culture and Society. Blum-Kulka. H. W. (eds) Interlanguage Prag­ matics. New york. Holquist M. preveo Rastko Jovanović. da li bikulturalnost uopšte može da postoji na sličan način kao bilingvalnost? Imajući u vidu. MA. Čigoja štampa. Bührig. Benjamins. Coupland. Ed. imajući u vidu mogućnost kulturnog šoka. koja poznaje i primenjuje kako svoju izvornu kulturu. (1990) “you don’t touch lettuce with your fingers: Parental politeness in family discourse”. H. (2004) “Towards an agenda for developing multilingual communication with a community base”. Bührig. Amsterdam. Malden. G. ten Thije. Bakhtin. da je to osoba koja je uspela da se nastani negde između. Chafe. 5. pp. pp. D. J. ----. S.. S. House. J. (1994) Intercultural Communication at Work. Holliday. W. translated by Emerson.. Oxford University Press. Blackwell Pub. Bratt Paulston. Linguistic Analyses of Intercultural Communica­ tion. N. pp.. jer omogućava interkulturalnom govorniku da stekne bolji uvid i razumevanje. Blum-Kulka. House. (eds) Explorations in Linguistic Relativity. . verujem da „interkulturalni govornik” postoji. 13. jer ceo ovaj rad predstavlja jedan akademski pokušaj. Baba. Ovi mejnstrim govornici. (1999) “Small cultures”. i da je to osoba koja je uspela da razvije sopstveni treći način. totalnu divergenciju interkulturalnih govornika mogu da dožive kao nametljivo ponašanje. Amsterdam. (1973) The Interpretation of Cultures. ----. 3. U praksi bi trebalo biti pažljiviji. Ablex. 101–124.

Narr. pp. Beiträge zu Sprachvergleich und Übersetzung. Thomas. (eds) (2003) Misunderstan­ ding in social life.. D. Kroeber. Pragmatics 4(3): 409–429. (1999) “Misunderstanding in intercultural communication: Interactions in Englishas a lingua franca and the myth of mutual intelligibility”. In: Pütz. G. Kachru y (eds) Pragmatics and Language Le­ arning. London.K.. ----. 162–189. (1996b) “Developing pragmatic fluency in English as a foreign language. Cambridge. (1991) ”Bilingual pragmatic transfer to speech acts: Bi-directional responses to a compliment”. C. (1994) “Intercultural or not? Beyond celebration of cultural differences in miscommunication analysis”. 20. Applied Linguistics. 69–88. (1998) “Kontrastive Pragmatik und interkulturelle Kompetenz im Fremdsprachenunterricht”. Kasper. In: Gnutzmann. Toward an Understanding of Voice. Koole. Vogel. Philadelphia. Narr. Dissertation Abstracts. Fischer. Kubota. D. ten Thije. John Benjamins. In: Hellinger. IL. S. ----. (ed) Teachingand Learning English as a Lingua Franca. M. Oxford. Hymes. 21.) Intercultural Language Use and Language Learning (2007) Springer: Dordrecht. S. (1996) Ethnography. U.. (2000) “Linguistic relativity and translation”. pp. (1969) “Language transfer”. S. Sperber. Clevedon. Discourse Approaches to Problematic Talk. Stewart. N. Selinker. Safont Jordà (eds. University of Illinois at Urban-Champaign. (eds) Contrastive Sociolinguistics. Berlin. Tübingen. 27.. pp. pp. 33(4): 571–587. W. Longman Pearson.P. 17.. Tübingen. Kluckhohn. 345–362. 20: pp. Oxford University Press.. (eds) Politeness in Europe. J. ----. pp. Kasper. ----. T. Ramathan. M. ----. J. House. and Ammon. J. pp. Verspoor. In: Börner. pp. 22. (1938) Der Mensch und die Kultur. Studies in Second Language Acquisition 18: 225– 252. Alcón Soler & M. Journal of Pragmatics. M. (2000) “How to remain a non-native speaker”. vol 2. ----. (2005) “Politeness in Germany?” In: Hickey.. 24. Multilingual Matters. Narr. Tübingen. J. Blackwell. Mouton de Gruyter. Taylor and Francis. Kasper. Priredila Aleksandra Đurić Milovanović 344 .. 23. (1952) Culture. derstanding”. 44–70. A.. Routines and metapragmatic awareness”. K. Tekst je objavljen u: E. Oxford 28. (1996) Explaining culture. K. G. 18. Huizinga. The Museum. 9: 67–92. Atkinson. 25. (1983) “Cross-cultural pragmatic failure”. In: Bouton LF. (1999) “Ethnographic approaches and methods in L2 writing research: A critical guide and review”. V. J. Linguistics. Longman. Amsterdam. Blum-Kulka. 19. L. (1992) Rediscovering Interlanguage. (1991) “Backchannelling in Japanese-American Conversation”. 26. 73–93. ----. 101–118. A Critical Review of Concepts and Definitions. London. (2001) “The Reconstruction of Intercultural Discourse: Methodological Considerations”..kóòrdînäte 16. G. Explorations in Linguistic Relativity. yoon. C. (1972) “Interlanguage”. Stockholm. Ross. Narrative Ine­ quality. L. IRAL 10: 209–230.D.. In: Riemer. General Lingui­ stics. London. M. (1993) Intercultural Pragma­ tics. Ap­ plied Linguistics 4: 91–112 29. (ed) Kognitive Aspekte des Le­ hrens und Lernens von Fremdsprachen. Sarangi. Urbana. House. 13–28. A Naturalistic Ap­ proach. (eds) Kontrast und Äquivalenz. D. C. 57–100. (eds).

345 .

novi sad propitivanje ženskih.6) slobodan vasić. Neke od najznačajnijih autorki koje se bave ovom problematikom su Rebeka Jadranka Anić (Anić 2010. 22). kao i na koji način politika. Knjiga Propitivanje ženskih. te socijalističkog i etnonacionalnog. 2002) i Svenka Savić (Savić 2002).kóòrdînäte udc 141. a višestruke pozicije će biti jasnije ako razmotrimo intersekciju između roda. ali kao pokušaj da se te nametnute podele prevaziđu. Cilj ove studije je da se istraži isprepletenost roda i religije. kao ni autora/ki u regionu koji/e se bave feminističkom teologijom i analizom odnosa između roda i religije. modernog i tradicionalnog. putem komparativne analize stavova žena u postsocijalističkim muslimanskim kontekstima BiH i Kosova (Spahić-Šiljak 2012: 21). feminističkog i religijskog. Prema rečima urednice knjige Zilke Spahić-Šiljak. jer proširuje osnovu saznanja u vezi sa interakcijom između religije i društva. Kako se feminističke ideje ne razvijaju odvojeno od sociopolitičkog i kulturnog konteksta 346 . feminističkih i muslimanskih identiteta: postsocijalistički konteksti u bosni i Hercegovini i na kosovu uvod Nema mnogo radova. dekonstruišu monolitne kategorije i veliki narativi univerzalizma. položajem žena u religiji. Naime. Ana Maria Gruenfelder (1988. poznate binarne opozicije između sekularnog i religijskog. te Zilka Spahić-Šiljak (Spahić-Šiljak 2007). koji je sproveo Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije (CIPS) Univerziteta u Sarajevu. čija je oblast interesovanja feministička teologija koja se odnosi na islam. etniciteta i faze u životnom ciklusu – koji utiču na identitete žena i njihova iskustva (ibid. u istraživanju su ispitivani korelacija i presek tri ključna identiteta: ženskog. javnog i privatnog. a samim tim i saznanja o društvenoj stvarnosti u celini.72(497. kao i pružiti doprinos u otkrivanju paradoksalnih delovanja moći. pre svega u BiH. Imajući to u vidu. važno je pokušati dati odgovor na pitanja kako se konstruišu identiteti. feminističkih i mu­ slimanskih identiteta – postsocijalistički konteksti u Bosni i Hercegovini i na Kosovu (Spahić-Šiljak 2012) nastala je kao rezultat dvogodišnjeg istraživačkog projekta pod nazivom Feminizam u postsocijalisti­ čkim muslimanskim kontekstima u BiH i na Kosovu. ovde se posmatraju putem njihovih interakcija. možemo reći da svaki istraživački poduhvat u oblasti analize religije i roda predstavlja doprinos vredan pažnje. 2011). klasa i drugi važni aspekti ženskih identiteta posreduju u interakciji između religije i rodnih odnosa u društvu. U tom smislu. religije. Jedan od ciljeva studije je prikazati kakvo je „višestruko pozicioniranje” žena u svakodnevici. oblast hrišćanstva.

većina žena u BiH naglašava religijski i kulturalni identitet. a) Ispitanice smatraju da je najzastupljeniji identitet žene koja čuva i vodi računa o privatnoj sferi (uloga majke i edukatorke porodice). Naime. Trebalo bi naglasiti činjenice da se metoda fokus grupa malo koristi u empirijskim istraživanjima u društvenim naukama. čime se daje prilog posmatranju identiteta kao nestabilne i promenljive kategorije. već su u značajnoj meri povezani i fluidni. Na samo identitetsku poziciju žena iz BiH utiče bosanska paradigma evropskog islama. u ovom prikazu nećemo toliko obratiti pažnju na problem privatne sfere. koja se oslikava na dva načina: kao „zajednička kultura i civilizacija” i kao vera pojedinaca. budući da je aktivizam zauzeo najznačajniji deo njihovih narativa. a da je posebno značajna u rodnim studijama i feminističkim istraživanjima. višestruki identiteti tokom života konstruisani. A kada se posmatra kompatibilnost islama i feminizma. S druge strane. važno je bilo utvrditi kako se percipiraju feminizam i feministi347 čki identitet i da li su žene spremne da svoj feministički identitet ispoljavaju javno. Fokus grupe su održane u BiH i na Kosovu sa ženama koje rade za ženske NVO ili su s njima na neki drugi način povezane. naglasak je na tome da identiteti nisu kruti i odvojeni. one se ne odlučuju za to . a što ima edukativni karakter. jer je sama fokus grupa zamišljena kao kreiranje novog konteksta i novog društvenog iskustva. razumevanja i prakse u islamu u BiH.kóòrdînäte – sekularizacije i desekularizacije muslimanskog društvenog konteksta. tako i u životnim pričama žena koje su učestvovale u ovom istraživanju. već ćemo se baviti drugim temama koje su se pokazale kao relevantne – kako u fokus grupama. 155). U tom smislu. pri čemu islam kao zajednička kultura predstavlja krovni koncept koji uključuje različite percepcije. Metoda životnih priča je omogućila da žene prikažu kako su postale feministkinje i kako su njihove višestruke pozicije. prednost fokus grupa je u tome što one omogućavaju egalitarniju grupnu dinamiku i interakciju među učesnicama. rezultati istraŽivanja Rezultati istraživanja pokazuju razlike u značaju koji se pridaje religijskom i nacionalnom identitetu između žena iz BiH i žena sa Kosova. jer žene uče kroz diskusiju slušajući jedna drugu. najpre možemo da se pozabavimo problemima strategije rodne neutralnosti. sučeljavanje muslimanskog i feminističkog identiteta može se posmatrati kroz različite modalitete odnosa između tradicionalnog i modernog na subjektivnom nivou. kao i šta znači biti žena i boriti se za ženska prava u dva različita društvena konteksta: socijalizmu i postsocijalizmu. odnosno na onom nivou na kom žene kreiraju i konstruišu svoje identitete i društvenu stvarnost. Još jedna važna karakteristika ove metode je to što ona ima uticaj na osnaživanje žena. metode u istraŽivanju Da bi se izveli komparativna analiza i ispitivanje korelacije tri ključna identiteta (ženskog. Albanci sa Kosova više su usmereni na nacionalni nego na religijski identitet. pored toga što je metoda fokusirana na ženska iskustva. a u vezi sa tim naglašen je problem „igre” na dve scene. zbog toga što ima i edukativnu svrhu. Međutim. Naime. feminističkog i religijskog) u dva postsocijalistička društveno-politička konteksta. Putem fokus grupa želelo se saznati šta za ispitanice znači biti žena u postsocijalističkom kontekstu? Pored toga. u metodološkom smislu korišćene su dve kvalitativne metode: fokus grupe i metoda životnih priča. Interesantno je da kada ispitanice definišu šta za njih znači biti žena. dok većina žena s Kosova naglašava nacionalni. odnosno etnički identitet (ibid.

135). 137). već zauzimaju rodno neutralno pozicioniranje. iako možda nesvesno. čini se da neke od žena. period socijalizma je na žene iz BiH ostavio veći trag u smislu formiranja ženskog identiteta. državna politika (ibid. Bez obzira na njihovu potragu za rodnom neutralnošću. 197). U socijalističkoj zamisli žene su saveznici sa muškarcima u revolucijama. a žene smatraju da su ova druga prava za njihov život važnija (ibid. „neutralno pozicioniranje opet ide na štetu žena. jer kako feminističke teoretičarke naglašavaju. pitanje je da li ovo ženama ide u prilog. feministkinje iz BiH feminističkim pitanjima pristupaju više iz matrice jedinstva sa muškarcima i to u marksističkoj vrednosnoj perspektivi. Rad u fokus grupama. jer muškarac i dalje ostaje kao norma” (ibid. U životnim pričama iz BiH. Naime. 150). 147). Strategija im služi da bi se odredile kao muslimanke i kao umere­ ne feministkinje u društvenom kontekstu BiH i Kosova (ibid. naglašavaju da ako bivanje ženom znači da su obespravljene. dok žene sa Kosova retko spominju socijalističko doba kao uticaj na formiranje identiteta (ibid. muslimanski identitet je konstruisan u odnosu na druge religije. odnosno one vernice koje religiju posmatraju kao deo svoje porodične tradicije. 140). te da je teško povući strogu granicu između vernice i one koja to nije (ibid. Postojanje značajnog relativizovanja u poštovanju islamskih propisa ukazuje na kompleksnost u formiranju identiteta. To se najjasnije vidi po tome što žene u fokus grupama iz BiH posmatraju feminizam iz klasične marksističke feminističke perspektive. nacije. 348 b) Šta znači biti žena u socijalizmu i postsocijali­ zmu? Žene navode da je rodna ravnopravnost u postsocijalističkoj BiH i na Kosovu dala rezultate u pravnoj sferi. pošto se neki drugi faktori pokazuju kao značajni drugi: obrazovanje. međutim. Žene iz BiH koncept „borbe” razumeju unutar . hidžab. dok većina praktikantica želi da njihova religioznost bude javno priznata (ibid. Fokus grupe pokazuju da bi se većina žena mogla svrstati negde između muslimanke praktikantice i nepraktikantice. konceptualnog okvira koji su izgradili Marks. uprkos vidljivom problematizovanju rodnih pitanja (ibid. Međutim. a feminizam se poistovećivao sa buržoaskim vrednostima kapitalističke klase. što predstavlja strategiju rodne neutralnosti. Naime. c) Verska pripadnost. Međutim. za bolje razumevanje ovakve politike sećanja potrebno je sprovesti posebno istraživanje. kao i podaci iz životnih priča žena pokazali su neusklađenost između verske identifikacije i nivoa praktikovanja religija u BiH i na Kosovu. U istraživanju su uočene razlike između Kosova i BiH u smislu uticaja socijalizma na njihovo pozicioniranje i subjektivno poimanje ženskog identiteta. Engels i Lenjin. određujući sebe kao ljudska bića. Žene sa Kosova ne pozivaju se na socijalistički period.kóòrdînäte da se odrede kao žene ili kao feministkinje. 137). Većina muslimanki u BiH i na Kosovu predstavlja sekularne vernice. što je interesantan nalaz. onda bivanje feministkinjom označava preuzimanje odgovornosti da se ova nepravda ispravi i da se ponovo definiše šta to znači biti žena (ibid. Dakle. jer one identifikuju klasizam pre nego seksizam kao osnovni uzrok opresije žena. te da muslimanke koriste različite strategije i prostor za višestruko pozicioniranje. 152–153). ali da je slaba primena zakona i gender akcionih planova. 145). građanska i politička prava u postsocijalizmu naglašavaju se više nego socijalna i ekonomska. dok muslimanski identitet na Kosovu ne sadrži takve paralele.

te da pronađu unutrašnji mir i snagu. Može se reći da žene koje se pokrivaju samim svojom prisustvom izazivaju modernost. U kontekstu retradicionalizacije društvenih vrednosti. 154).. Iz životnih priča vidi se da feministički. jer to povlači isključenost i marginalizaciju u patrijarhalnoj svakodnevici (ibid. U tom smislu. dok se većina praktikantica može odrediti kao vernice sa pripadanjem (ibid. Nepraktikantice su bile obazrivije u odnosu na verski identitet u javnoj sferi. pozicionirati se kao feministkinja nije društveno poželjno. feminističkih i musliman­ skih identiteta – postsocijalistički konteksti u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. jedno od najkontroverznijih pitanja u vezi sa emancipacijom muslimanki je pitanje pokrivanja i noše349 nje hidžaba (pokrivanje maramom). niti su uvek polarizovani: oni su u uzajamnoj interakciji i prepliću se na različite nači­ ne u različitim društvenim kontekstima. koja nastaje krahom socijalizma i njegovih osnovnih društvenih struktura. aktivistički identitet. Uočeno je da žene sa Kosova. koje ne žele da ih povezuju sa radikalnim islamom (terorizam). završićemo prikaz knjige navođenjem nekoliko stavova koje smatramo relevantnim: • Žene su uglavnom za „umereni” feminizam. kao deo potrage za samom sobom. te zbog nedovoljno snage i samopouzdanja. jer debate o hidžabu uzrokuju suprotstavljene stavove muslimanki. smatra da hidžab nije u skladu sa emancipacijom i napretkom žena.. 140). imaju veću spremnost da se izjasne kao feministkinje. te kritikuju nametnutu percepciju da samo one žene koje nose hidžab jesu moralne i pobožne (Spahić-Šiljak 2012: 161). Naime. te religijski i sekularni identiteti nisu fiksni. Takva perspektiva naglašava značaj . d) Aktivizam – religija. Većina nepraktikantica na Kosovu. Nasilno pokrivene predstavljaju ponovno uspostavljanje islamskog poretka” (Milani 1992: 4).] zbog zapadnih percepcija pokrivenih muslimanki i zabrana pokrivanja u nekim evropskim zemljama. 163). Podaci su još pokazali da je „praktikantice više brinuo feministički identitet u javnoj sferi i pomirenje ciljeva koje promovišu feminizam i religija. što a priori nije održivo stanje. nego one iz BiH. „Nasilno otkrivene predstavljaju modernizaciju nacije. pomagati ljudima u nevolji i ne činiti zlo nikome. nepraktikantice. naročito hidžab kao vidljivi marker ženskog verničkog identiteta (ibid.kóòrdînäte ono što i praktikantice i nepraktikantice dele kao vrednost je pristojnost: biti dobra osoba. Može se reći da je razlika između nepraktikantica i praktikantica u BiH i na Kosovu u tome što bi se nepraktikantice mogle odrediti kao vernice bez pripadanja. Sve ispitanice su navodile da su ih rat i ratna zbivanja podstakli da se okrenu aktivizmu i feminizmu. što je česta odlika pokrivenih žena” (ibid. zbog sekularnih muslimana/ki. zaključak Na osnovu ovog odabira nekoliko važnih tema iz istraživanja čiji su rezultati objavljeni u studiji Propitivanje ženskih. žene koje nose hidžab trostruko su obespravljene: „[. ali i u BiH. javno/privatno: hidžab. Žene koje se ne pokrivaju brane svoje pravo da budu muslimanke bez hidžaba. 166). • Praktikantice veruju da je religija snažno psihološko i duhovno sredstvo koje im pomaže da postanu bolje osobe. te žene uglavnom odbijaju da se javno izjasne kao feministkinje i da promovišu feminističke vrednosti. jer smatraju da radikalni feminizam radikalno narušava društvene norme i porodične vrednosti.

Zagreb: Institut društvenih znanosti „Ivo Pilar”. dovoljno otvorena i inkluzivna kako bi omogućila prostor za različite stavove. Iako ne postoje pravne ili teološke prepreke da žene budu muftije. Femi­ nistička teologija (62–82). Muslimanke feministkinje se suočavaju sa dvostrukom društvenom stigmom: ne mogu očekivati razumevanje za svoj religijski identitet u sekularnom okruženju ako nose hidžab. 199). već daje i konkretan predlog koji. Pitanje koje je pokazalo širinu feminističkih identiteta je pitanje imamske pozicije za žene.). The Veil and the Male Elite: A Feminist Interpretation of Women’s Rights in Islam. koji ima neokolonijalne i evropocentrične politike. za povećanje ukupne tolerancije u društvu. Kako razumjeti rod? Po­ vijest rasprave i različita razumijevanja u Crkvi. žene sa Kosova i BiH žele da žene budu uključene u proces tumačenja islama i da se ne sledi slepo postojeća interpretativna tradicija koja isključuje partnerstvo žena i muškaraca (ibid. Zia. ona kritikuje i Zapad uopšte. zadatku proširivanja mogućnosti ljudskih sloboda. Žene u Crkvi i društvu. predrasuda i stereotipa. „Interpretacija biblijskog teksta iz perspektive feminističke teologije: ’Daj mi piti!’ Razgovor Isusa sa ženom iz Samarije”. smatraju da su i religija i feminizam na istom zadatku. Savić (ur. Savić. kritikuje i druge verske zajednce koje imaju a prio­ ri poimanje o islamu. a na uštrb dihotomije: ispitanice koje imaju viši stupanj obrazovanja. vol. Savić (ur. Sarajevo: Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije. ni u sekularnom okruženju (ibid. Propitivanje ženskih. Milani. 58.). međutim. To pokazuje strukturu koja i dalje podržava striktnu rodnu podelu u vezi sa dodeljenim ulogama. 1: 29–60. New york: Basic. bez obzira da li su praktikantice ili ne. 5. Čini se da obrazovanje predstavlja jedan od najvažnijih činilaca za uspostavljanje ravnopravnih odnosa među polovima. Zia smatra da muslimanska zajednica u BiH nije dovoljno proaktivna. 3. Zilka (2007). Novi Sad: Futura publikacije. predsednice verskih zajednica ili predavačice. Jadranka Rebeka (2011). (1988). Spahić-Šiljak. te da predstavlja pojedinačno najvažniji činilac u intersekciji i kompatibilnosti između feminizma i religijske tradicije. 4. Na kraju. Ograđujući se od radikalnog feminizma. br. praktikantice predlažu da je bolje koristiti termine poput ženskih tema ili ženskih pitanja. nadamo se. „Feministička teologija ili ’Smrt patrijarhalnog Boga’?”. U: S. literatura 1. 253). feminističkih i musli­ manskih identiteta – postsocijalistički konteksti u BiH i na Kosovu. Kritički osvrt na metode i glavna pitanja”. može biti većini prihvatljiv: kako bismo se borili protiv neznanja. ----. ne upućuje samo kritiku brojnim društvenim akterima/kama. ----. 2. koja je prema našem mišljenu pružila istraživačicama bogata i interesantna iskustvena naučna obaveštenja. Novi Sad: Asocijacija centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja (ACIMSI) – Centar za rodne studije. 350 . njegovim različitim i bogatim nasleđem i interpretativnim tradicijama (ibid. (2012). Farzanch (1992). potrebno je obrazovanje i upoznavanje sa islamom. Ana Maria (2002). Sarajevo – Zagreb: Svjetlo riječi. Univerzitet u Sarajevu. Novi Sad: Futura publikacije. Zia kritikuje i arapski svet zbog monopolizovanja u tumačenju islama. Anić. Žene. translated by Mary Jo Lakeland. Svenka (2002). navodimo stavove kritike prema muslimanskoj zajednici u BiH ispitanice Zie. a kao feministkinje nisu prihvaćene ni u religijskom. 160). ispitanice su ta pitanja potpuno zanemarile. Feministička teologija (22–38). religija i politika (doktorska disertacija). Bogoslovska smotra. Gruenfelder. kao i očuvanje hijerarhijske rodne strukture. U: S. Međutim. „Feministička teologija. (2010). ----.kóòrdînäte • • religije u ljudskom životu i isključuje nereligiozne svetonazore i eventualnu mogućnost da se mir i snaga pronađu van vere.

351 .

junak i sudbina. Činjenica da je Jovanov pri razmatranju predmeta rada krenuo od konkretnih drama također svjedoči o vezi ove knjige sa poetikom. Valenštajn (Wallenstein) Fridriha Šilera (Friedrich Schiller) i Dantonova smrt Georga Bihnera (Georg Büchner). jer Jovanov nije napisao naučno djelo u kojem bi. Izbor analitičko­istorijskog mjerila u određivanju opsega njemačke romantičarske tragedije znači i biranje perspektive koja će Jovanovu omogućiti razmatranje pojedinačnih drama unutar kontinuiteta romantičarske tragedije kao cjelovitog i organskog fenomena. njegovog metodološkog okvira i cilja istraživanja tako i iz izbora korpusa na kojem se tvrdnje o karakteristikama njemačke romantičarske tragedije „provjeravaju”. Korpus na kojem se razmatra poetika njemačke romantičarske tragedije čine Egmont Johana Volfganga Getea (Johann Wolfgang Goethe).41. sterijino pozorje. Zapravo.kóòrdînäte udc 821. kako je to formulirao Mihail Bahtin. već se tu vjeruje u njihovu pojedinačnost i traga se za načinom na koji te drame svojom posebnošću svjedoče o razvoju žanra romantičarske tragedije. novi sad. i tragedije uopće. i strukturu knjige i njene domete bitno određuje ozbiljno shvaćena odrednica iz podnaslova. svijest nauke kao jedna i jedinstvena podređivala sebi sve sa čime ima dodira i obliko- 352 . 2011) Knjiga Svetislava Jovanova Junak i sudbina jedna je od onih knjiga koje bitno određuje njihov podnaslov. također. almir bašović. za razliku od danas dominantnih pristupa književnosti u okviru kojih se književno djelo tretira kao ispoljavanje nekih općih struktura. što ukazuje na kontinuitet između komada najzna- čajnijih predstavnika njemačkog romantizma – Getea i Šilera – sa Bihnerovim djelom Dantonova smrt. poetika nemačke romantičarske tragedije. Junak i sudbina Svetislava Jovanova ne spada u knjige koje tragaju za odgovorom na pitanje po čemu su izabrane drame iste. sarajevo tragedija i višak istorije (svetislav jovanov. znači da se radi o pristupu koji izbjegava nasilje nad materijalom.09 jovanov s.163. Naime. To. Jovanov za neku vrstu polazne osnove uzima tvrdnju Đerđa Lukača (György Lukács) iz knjige Istorija razvoja moderne drame o tome da njemačku romantičarsku tragediju bitno obilježava prisustvo istorijskog osjećanja koje je paralelno sa romantičarskim individualizmom. Opravdanost uvođenja pojma po­ etika vidljiva je kako iz definiranja predmeta rada. U ovom slučaju. Naime. koja glasi: Poetika nemačke roman­ tičarske tragedije. u slučaju ove knjige možda bi bilo tačnije reći da je izabrani korpus odredio metodologiju i pristup samom problemu njemačke romantičarske tragedije.

da nema potrebu za sopstvenim preobražavanjem. onda se on ogleda u činjenici da romantizam na velika vrata uvodi 353 istoričnost. S jedne strane. Ovaj istorijsko-kritički pregled na najbolji način svjedoči o organskoj povezanosti dijakronijske i sinkronijske perspektive u knjizi Junak i sudbina. Ako u vezi sa romantizmom – tom ne baš koherentnom stilskom formacijom – postoji neki konsenzus. a s druge strane se o tim formama razmišlja tako da se iz njih izdvajaju temeljni odnosi koje će romantičarska tragedija preoblikovati. pojam žanra. o antičkoj i Šekspirovoj tragediji se razmišlja kao o formama koje su omogućile romantičarsku tragediju. antička tragedija se kao forma zasniva na pobjedi sudbine. Izdvajajući četiri osnovna žanrovska elementa u njemačkoj romantičarskoj tragediji – tragičkog junaka. to je subjekt koji. ali i preživljavanju tragičkog junaka koji ovaj princip zastupa. tj. nudeći svoj specifični odgovor na temeljna pitanja o svijetu i čovjeku. kao takav nije sposoban za istinu ukoliko ne ostvari na sebi samom određeni broj operacija. Definiranje subjekta kod Jovanova se. idealni model kojem svaka individualnost teži. Jovanov kreće od Ženetovog (Genette) naglašavanja žanrova kao istorijske kategorije. Jovanov junaka definira kao nosioca subjektivnog principa.kóòrdînäte vala svoj predmet isključivo kao objekat. njegovo čitanje romantičarskih drama jeste aktivni dijalog sa tim dramama. što ga približava subjektu kako se on shvatao unutar platonističkog i kršćanskog kulturnog kruga. predmet rada je definiran kao sagledavanje fenomena žanra i subjekta kroz odnos između junaka i sudbine u njemačkoj romantičarskoj tragediji. Drugi pojam koji nalazimo u definiranju predmeta rada. a njegov pogled na romantičarsku tragediju bitno određuju osnovne karakteristike samog romantizma. U Šekspirovoj tragediji naglašava se nepomirljivi sukob individualnog junaka kao zastupnika subjektivnog principa s unutrašnjim i spoljašnjim instancama Prirode kao sudbine. sudbinu. Jovanov lik shvata kao spoj identiteta i funkcije. Jovanov se pokazuje kao učenik klasičnih poetika po tome što na književnost i problem kojim se bavi gleda iznutra. ali i pobjedom subjektivnog principa koji on zastupa. U knjizi Junak i sudbina subjekt se shvata kao uzor. kaže Fuko. zasniva na otporu prema kartezijanskom subjektu o kojem Mišel Fuko (Michel Foucault) u svojoj knjizi Hermeneutika subjekta piše da je kao takav postao sposoban za istinu. U tom smislu se u antičkoj tragediji naglašava sučeljavanje individualnog aspekta i instance Nužnosti. u obzir se uzimaju antička i Šekspirova (Shakespeare) tragedija kao uzori koji su romantičarima stajali na raspolaganju pri njihovom pisanju tragedija. Već pri definiranju ovih fenomena pokazuje se u kojoj mjeri Jovanov uzima u obzir nasljeđe romantizma. porazu subjektivnog principa. sasvim u skladu sa romantizmom kao posljednjom velikom pobunom protiv racionalno shvaćene umjetnosti. smrću tragičkog junaka. u istorijsko-kritičkom pregledu. izdvajajući instrumente za analizu konkretnih drama. Naprotiv. koji u knjizi prethodi definiranju općih pretpostavki žanra njemačke romantičarske tragedije. a kao najbitniju pretpostavku žanra njemačke romantičarske tragedije Jovanov navodi činjenicu da upravo istorija kao novi univerzalni poredak postaje sudbina modernog tragičkog junaka. Polazeći od subjektivnosti kao jednog od temeljnih načela romantičarske književnosti. Također. također se povezuje sa romantičarskim načelima. tragički sukob i zaplet – dakle. jer je dovoljno da taj subjekt bude ono što jeste pa da u saznavanju ima pristup istini koji mu otvara njegova sopstvena struktura. taj sukob uvijek se završava pobjedom sudbine. odustajući od bilo kakvih normativnih definicija. Na primjer. To je vidljivo u svim aspektima ove knjige. pisanju koje je bilo svojevrsni odgovor na „nalog epohe” koji ti autori zatiču. preobražaja i promjena. pri . baveći se njemačkom romantičarskom tragedijom.

U vezi sa Egmontom doslovno se pokazuje da se moć više ne temelji na metafizičkim razlozima već se radi o potpuno sekulariziranoj. Poređenje njemačkih romantičarskih tragedija posredovano je dakle njihovim odnosom prema uzorima. Ove usporedbe tragedija njemačkih dramatičara sa antičkim i Šekspirovim uzorima nisu same sebi svrha. S druge strane. s jedne. skup njegovih specifičnih osobina po kojima se on razlikuje od drugih ličnosti. Odnos između ovih razina junaka. u vezi sa Geteovim Egmontom antičko nasljeđe naglašava se kao dopuna i protivteža utjecajima Šekspira i iskustvima Sturm und Drang­a. Kod Bihnera se ukazuje na proces potpune samodestrukcije subjektivnog principa. naglašava se njegovo oslanjanje na Šekspirovu strategiju „udvajanja” scenske iluzije. Kod Šilera se likovi razmatraju kroz usporedbu sa idealnim maskama po uzoru na antičku tragediju. dakle čovjek iz dramske i pozorišne prakse.. svjetovnoj moći prinude.) Postupak usporedbe junaka kod Getea. utopijski puto­ kaz. koji je po pravilu svjestan svojih razlika u odnosu na druge ljude i na te razlike je uglavnom ponosan. a njegovo približavanje idealnom modelu subjekta se otkriva kao pretvaranje u simbol. subjektivni princip se relativizira. Ovo naglašavanje sličnosti među junacima njemačke romantičarske tragedije. putem koje se objašnjava veza Bihnerovog junaka sa junacima Getea i Šilera (ta veza se ogleda u protivrječnosti samosvjesne individue). kao što je to na primjer slučaj sa paralelom između Dantona i Hamleta. pokazuje se kako Šekspirova metafora kod Bihnera postaje doslovno tragička egzekucija. uvodi se i paralela Valenštajn–Hamlet i razmatra se veza između ovog Šilerovog komada i Šekspirovog Magbeta (Macbeth) kao uzora. već najčešće služe da se pomoću njih posreduje dinamični odnos među dramama na kojima se pokazuju osobine njemačke romantičarske tragedije. (Moglo bi se reći da dosljednost ovog postupka čini vidljivim to da je Svetislav Jovanov i dramaturg. a slično stoje stvari i sa poređenjem Lusil–Klarica–Ofelija. izvodi se efektan zaključak o degradaciji hamletovske metafore konstruktivnog ludila. Tako se u vezi sa Geteovim junakom Egmontom samosvijest lika otkriva kao krajnji cilj. Jovanovu služi da što jasnije naglasi i razlike među dramama trojice njemačkih dramatičara kojima se bavi. kao način da se junak smisaono zaokruži. u konkretnim analizama će se pokazati posebno plauzibilnim pri navođenju mnogobrojnih paralela romantičarske tragedije sa antičkom i Šekspirovom tragedijom. subjekat se označava kao idealni model.. jer se konstituiranjem te samosvijesti obezvrjeđuje smrt. Na primjer. i antičkih odnosno Šekspirovih junaka. Šilera i Bihnera dovodi do značajnih otkrića o promjenama koje junak unutar njemačke romantičarske tragedije doživljava. što upućuje na paralelu sa diferenciranim karakterom iz renesansne tragedije. Klarica–Ofelija. junakovo priklanjanje ideološkom stavu dovodi do simboličke i doslovne fragmentacije junakovog identiteta. što upućuje na paralelu sa psihološki nediferenciranim herojem antičke tragedije koji je uvijek bio i ideal – slika Univerzuma.kóòrdînäte čemu se individualnost tretira kao aspekt identiteta koji obilježava čovjeka kao neponovljivu ličnost. s druge strane. a sama tema 354 .. U vezi sa Bihnerom. Već kod Šilera. a uvode se i uvjerljive paralele Egmont–Hamlet. Uzimanje u obzir načela romantičarske poetike prilikom razmatranja osobina njemačke romantičarske tragedije u knjizi Junak i sudbina vidljivo je i po tome što Jovanov u svim dramama njemačkog romantizma kojima se bavi naglašava antimetafizičko poimanje stvarnosti.. napetost koju karakteristike junaka uzora grade unutar junaka njemačke romantičarske tragedije. s obzirom na činjenicu da se drama može shvatiti kao forma posredovanja i ublažavanja opozicija te da se gradi na fondu zajedništva među entitetima pomoću kojeg razlike počinju proizvoditi značenje.

Iz gorenavedenog jasno je da su kod Jovanova temeljni problemi njemačke romantičarske tragedije definirani kao odnos junaka i sudbine. 355 Za Šilera bi se.kóòrdînäte religije jeste tek jedan od usputnih povoda za tragički sukob. Jovanov njemačku romantičarsku tragediju želi razmatrati i unutar trougla autor–djelo–čitalac. kao središnje načelo univerzalnog i imperativnog ideološkog mehanizma. i tragedije uopće. koji je bdio nad svijetom Šekspirovih tragedija. Kod Bihnera se prepoznaje neuspjeh Dantonovog pokušaja da svoju egzistencijalnu situaciju osmisli pozivanjem na neko metafizičko načelo. već i figure koja svojim djelom dovršava stare snove svjetske književnosti o raju na zemlji. Ovakav odnos prema cjelini knjige ne pokazuje samo dosljednost ili ispravnost izabrane metodologije. Zatim se kod Šilera istorija kao sudbina konstituira u vidu „vještačkih niti”. i odnos čovjeka i odsutnog Boga kod Rasina (Racine). vodeći računa i o mjestu koje književno djelo zauzima unutar sistema vrijednosti karakterističnog za neku epohu. Jovanovu je. tretirani kao organski fenomeni koji se kod Getea rađaju. Na izvjestan način. Da bi. umjesto Klajsta. a to su odnos čovjeka i rav­ nodušnog boga u antičkoj tragediji. U vezi sa Valenštajnom kaže se da poredak koji istorija kao načelo univerzalnog tragičkog poretka (to jest kao sudbina) zasniva. uzimajući u obzir dakle trijadu karakterističnu za klasične poetike. knjigu bitno oblikuje i činjenica da se u njoj ne razmatraju Rasinove tragedije. koji je svoje tragedije pisao mimo ili čak protiv romantizma (zbog čega je od suvremenika bio dostojno nagrađen šutnjom). mnogo važnije insistiranje na integralnosti i pitanju organskog razvoja njemačke romantičarske tragedije. a kod Bihnera umiru. Iz načina na koji Svetislav Jovanov gradi knjigu kao cjelinu također bi se mogao izvući zaključak o njegovom pokušaju da svoju poetiku njemačke romantičarske tragedije gradi po uzoru na klasične poetike. kod Bihnera istorija kao načelo ostvarene kolektivne slobode prerasla u teror utopije koji sprovodi bezlična masa. Zapravo bi se moglo reći da detaljnom analizom odnosa junaka i sudbine u njemačkoj romantičarskoj tragediji Jovanov ukazuje na istoričnost same ideje istorije. međutim. drame koje bi se sa gledišta istorije njemačke književnosti teško mogle izbjeći pri raspravi o njemačkoj romantičarskoj tragediji. što možda svjedoči o povjerenju koje Jovanov ima u svoje čita- . kod Šilera odrastaju. a da je čovjek modernog svijeta bačen u istoriju. već upućuje na jednu možda važniju stvar: na činjenicu da Jovanov. koji je bio temelj za postojanje tragedije u svim epohama prije romantizma. književno djelo i probleme kojima se bavi tretira kao organske fenomene. sasvim po uzoru na klasične poetike. Također. kako je to u svom tekstu „Friedrich Schiller i čežnja za tragedijom” duhovito primijetio Dževad Karahasan. ne posjeduje ni najmanji trag metafizičke komponente. što se posebno naglašava njegovom usporedbom sa Isusom kao junakovim uzorom. Iz ovih primjera jasno je da Jovanov romantičarsku tragediju ne tretira kroz odnos čovjek–bog. odnos čovjeka i kršćanskog dobrog Boga. Jovanov izvlači krajnje implikacije iz činjenice da pojam sudbine u romantičarskoj tragediji gubi sve svoje metafizičke atribute. a Bihner se pokazuje kao jedan od prvih postmodernih antiutopista. On pr vo pokazuje da Gete u Egmontu uspijeva uobličiti novi i drugačiji koncept tragičkog univerzalnog poretka – koncept zasnovan na načelu istorije kao sudbine. dakle bačen među druge ljude. kako na kraju uvjerljivo pokazuje Jovanov. koji stoji na rubu romantizma. Birajući u svoj izabrani korpus Bihnera. i ovdje moglo reći da se možda suviše dobro razumijevao sa svojom epohom. Ovakav izbor Svetislava Jovanova „opravdava” i njegovu odluku da iz korpusa izostavi drame Hajnriha fon Klajsta (Heinrich von Kleist). U tom smislu ova knjiga nam nudi sliku Getea kao jedne od temeljnih figura ne samo njemačkog romantizma.

Jovanov nas knjigom Junak i sudbina podsjeća da u svijetu agresivnih rastakanja i čovjeka i književnog djela u različitim impersonalnim sistemima.kóòrdînäte oce. drame njemačkog romantizma čita podsjećajući nas na jednu važnu činjenicu: osim tragedije kao „najevropskije od svih formi”. a u vezi s odnosom romantičarske tragedije prema klasicističkoj tragediji to bi značilo da nas ono protiv čega se bunimo ponekad oblikuje u jednakoj mjeri kao i nasljeđe koje prihvatamo. kako kaže Fergason. veza između ove poetike njemačke romantičarske tragedije i klasičnih poetika vidljiva je i iz činjenice da Jovanov umjetnost tretira i kao komunikaciju u vremenu. Na kraju. Čitava bi se knjiga naime mogla shvatiti i kao dopuna jednostranih definicija teatra modernog realizma. Jasno je da mjesto koje istorija ima u romantičarskoj tragediji jeste najvažniji aspekt po kojem se ta tragedija razlikuje od tragedije razuma kao forme obilježene. koji Frensis Fergason (Francis Fergusson) u svojoj značajnoj knjizi Pojam pozorišta naziva dege­ nerisanim oblikom Rasinovog teatra razuma. 356 . Jovanov umjesto lamentiranja nad nemogućnošću tragedije u našem dobu. to bi značilo da i romantičarska tragedija – kao i tragedija razuma – završava u drami apsurda. Tragajući za pitanjem o nasljeđu (Aristotel bi rekao: učinku?) romantičarske tragedije. idealnim vanvremenskim tre­ nutkom radnje. Pažljivim čitanjem knjige Junak i sudbina moglo bi se zaključiti da pasivizacija junaka u romantizmu i nestanak istorije kao okvira unutar kojeg bi bilo moguće smisleno djelovanje tog junaka. logično dovode do pitanja o daljnjim mogućnostima aristotelovske dramaturgije. Čitajući tragedije njemačkih romantičara iz pozicije čovjeka sa iskustvom „viška istorije”. razne utopije i posebno načini realiziranja tih utopija u stvarnosti također su izrazito evropski. U vezi s istorijskim slijedom epoha evropske kulture koje su bile sposobne za tragediju. veliku književnost ipak čitamo iz vlastite kože.

357 .

buljeći u zatvorena vrata ugledne nacionalne teatarske institucije. Krivudate među prolaznicima i brzo telefonirate: mami. Igra se zove „Homonimi” i izgleda ovako: jedan član grupe izađe iz prostorije da ne bi čuo šta se u njoj događa.kóòrdînäte udc 37. 2012. A play is play. Pitanja su: Čemu služi? Kako izgleda? Da li ti se sviđa? Ako je baš teško pogoditi. Ova igrica može. then it is not work any more.382-057. vi ste u oblacima entuzijazma. Razgovor sa direktorkom prolazi pored vas. ali u gradu je gužva. Predstava je igra. nade i radosti. Preporučili 1 Podnaslovi su asocijacija na jednu verbalnu igru koju ponekad igram sa svojim studentima. Onda pozovu onog člana koji je izašao. ali ne previše direktni (ovo već zavisi od uzrasta učesnika). Stižete do zgrade Narodnog pozorišta i odjednom stajete kao ukopani. koleginice.. vi zamislite jedno osmehnuto lice – to sam ja!) su vas za zamenu! Baš imate sreće! Danas se sa tom diplomom teško dobija posao. 1968. „To play needs much work. Možda zato što su mi se učinili pomalo kreativni i pomalo dramski. But when we experience the work as play. 1968. On ima prava da postavi tri ili četiri pitanja svakoj grupi. a ne mora da ima veze sa „Vodičem kroz kreativni dramski proces”. pogađač može da postavi i četvrto pitanje: Gde se nalazi? Cilj je da pogađač otkrije zamišljenu reč. izlazite iz kancelarije i nekako se nađete na ulici. Pa. Šta je ono direktorka rekla na samom kraju razgovora? „I očekujemo od vas da vodite dramsku sekciju. Došla sam do ovih podnaslova sasvim spontano. bazaart. „Da bi se igralo. Do sada smo osvajali mnoge nagrade”. Znate. treba mnogo rada. Odgovori treba da budu istiniti. ali to vas ne čini reditelj- 358 . vi o pozorištu ne znate ništa! Mislim. Zahvaljujući se po ko zna koji put. idete povremeno na predstave. a različita značenja) i podele se u onoliko grupa koliko značenja pronađu. makar i privremeni.” Peter Brook. (Sad bi trebalo ovde da dođe jedan „smajli”.036:792(035) udc 371. mi smo veoma ambiciozni kad se radi o našem školskom pozorištu. A ova fusnota treba da vam pomogne da odmah shvatite kakav ćete tekst čitati. Najradije biste poleteli. Ostali pronađu jedan zgodan homonim (reč koja ima jedan oblik. onda to više nije rad. drugarici. čemu sluŽi?1 Scena I Sinopsis 1 Upravo ste stekli svoju dragocenu diplomu Filozofskog fakulteta i puni poleta ulećete u kancelariju direktorke gimnazije u svome gradu.874 vesna Ždrnja. ali pošto takvu vrstu emocionalnih simbola još nismo uvrstili u zvanični pravopis... dečku. Klimate glavom i smeškate se kao nekad davno pred Deda Mrazom.” Piter Bruk. Ali ako rad doživimo kao igru. Pozorište? Nagrade? Zbunjeno trepćete. novi sad igrajmo se igre „vodič kroz kreativni dramski proces”. beograd..

.. stvarno! Pa niste vi nekakav guru! Vi znate da posavetujete studenta kad ima problema sa učenjem.kóòrdînäte kom ništa više nego što vas povremeno slušanje filharmonije čini violinistkinjom! Sinopsis 2 Glumac ste sa prilično iskustva. ne možete očas posla smisliti dramu baš za njih! Sinopsis 3 Vaš životni san nije nikad bio da budete psiholog u studentskoj ambulanti. studentsku populaciju! Mislim. začas se nađete u sali.. Svi imaju sedamnaest godina! Zastajete i sasvim polako izdišete vazduh. Tekst ide gotovo u jedan glas: „Treba mi literatura o tome!” Još jednom kadar mlade profesorke u krupnom planu: „Pod hitno!” Scena III Sinopsis: Neka vesela i optimistična muzička podloga. ali to nema veze. Posle završenog fakulteta igrali ste u nekoliko predstava i imali manju ulogu u dosta uspešnom filmu. Sigurno će tekstovi morati malo da se prilagođavaju. nego i vi njemu možete pristupiti sasvim opušteno. Ali. Ranac vam je pun knjiga. ali jedan od njih će verovatno odgovarati. možda je najbolje da bude komedija. izbor je ostavljen vama. preskačući po dve stepenice. A tamo. A nije loše ni da ima neku poruku. a nigde nećete naići na previše stručne terminologije. imate nekoliko ideja. Dobro bi bilo raditi na nekom klasičnom komadu. Parkirate se pred Domom kulture i.... Osim toga. baš kao što ja pristupam pisanju ovog teksta. Ipak. šef je prilično zahtevan. kad upoznate grupu. to uvek dobro prolazi kod publike. Nije to neki isplativi posao. Može i nešto iz savremenog života. Treba da osmislite takve aktivnosti te grupe koje bi animirale.. Drug vam je rekao da je grupa mlada i puna poleta.. Na sceni vas čeka vaša dramska grupa: osam devojaka i jedan mladić. baš nešto po vašoj meri! Scena II Sinopsis: Sva tri lika iz prethodne scene u kratkim rezovima. U njegovih deset poglavlja naći ćete sve što treba da znate.. ali da animirate lokalne aktiviste? Pa još i napomena: „Tražiće se kreativan i otvoren pristup!” Kreativan i otvoren! E. šta ćete raditi sa ovom decom? Vi. ali iskustvo u vođenju takve grupe uvek dobro izgleda u CV-ju. niste pisac. U kadru vidimo naslovnu stranicu „Vodiča kroz kreativni dramski proces” i čujemo glas iz off-a: „Treba vam ovo: ‘Vodič kroz kreativni dramski proces’ biće uz vas na svakom koraku!” kako izGleda? Sasvim opušteno! Ne samo da „Vodič kroz kreativni dramski proces” izgleda sasvim opušteno. možete da vrednujete testove koje oni urade i da prilično dobro procenite njihovu sposobnost za određeni fakulutet. . Poziv starog školskog druga da preuzmete dramsku grupu pri Domu kulture u svome mestu baš vas je obradovao.. niti na mistifikacije kojima su tako skloni teoretičari umetnosti. a posao je ispao baš zanimljiv. Samo. Snimali ste i reklame. privikli ste se. vas je i pre zanimalo da se malo oprobate u režiji. Pa vi nemate podelu ni za jedan od komada koje ste odabrali! Pobogu. ipak. Voli da se hvali kako je vaša ustanova uspešna u ovome i prva u onome! Stalno vas prijavljuje na neke konkurse i razrađuje nove ideje! Evo i sada gledate jedan takav dopis: vaša služba dobila je zadatak da aktivira studentsku grupu uključenu u 359 akcije protiv zdravstveno rizičnog ponašanja. a u isto vreme i edukovale. Naravno. kaže.

Ali. To vas dodatno ohrabri: s jedne strane. I. preskočite taj deo i uskočite direktno u središte stvari: kako vodimo proces (sa važnim i korisnim savetima o vođenju radionica!). Ja sam koristila „Vodič” u elektronskom obliku i toplo ga preporučujem: pristupačan je i jednostavan za rukovanje. da se upustio i – preživeo. reditelja. plesača. Kada se radi o umetničkim disciplinama. da verujete ljudima koji su pisali „Vodič”. nadasve. najveće vrednosti ovog vodiča.kóòrdînäte Pre svega ćete moći da shvatite šta je to kreativni dramski proces i kome je namenjen. da se i sami okušate u sličnim poduhvatima. (Dakle. psihologa i ljudi koji se već godinama bave obrazovanjem – zaista su pisali ono u šta se razumeju. saznaćete! Naučićete ponešto i o odnosu prema publici. sasvim komotno možete da se zaletite. oni profesori književnosti koji se ukoče kad se pomene „lično iskustvo” i „psihologija”. kako prepoznajemo pravu dramsku temu i kako je dalje razvijamo. ili smatrate da to već znate. (Nemam baš toliko godina – neke su se preklopile!) Možete mi slobodno verovati kada kažem da znam podosta o pozorištu. Samo ću vam reći da ulivaju poverenje: ima tu i umetnika – praktičara. može vam poslužiti da napišete dobar i smislen projekat! Možda ste skeptični poput mene. Spisak je poduži i neću ga navoditi. Ako niste sigurni kako od svega toga na kraju da sklopite predstavu. a kao nastavnik u obuci glumaca 15. ne baš bukvalno. na delove pod naslovom „Kako smo mi to radili”. mogu odmah da se opuste! Slobodno neka posegnu za literaturom!) Oni koji nisu nikada pisali ništa složenije od SMS-a. Setite se samo kako bi knjige iz psihologije bile dosadne da nije tih opisa slučajeva! Takve stvari čitavom skeletu daju „meso”: kada ih pročitate. likovnjaka. kada bih dobila zadatak da radim 360 . pedagoga. (Dobro. Dobro je snabdeven hiperlinkovima. za mene je ključno polazište: ne radi drugima ono što već nisi isprobao na sebi. pa molim one koji ne vole da čitaju s ekrana (ili se plaše da će nestati struje upravo kad im bude najzanimljivije) da ga potraže. i pisanju skloni će naučiti nešto što možda ne znaju: kako da koriste pokret i zašto telo zna više od uma. Osetite na trenutak miris scene i vidite zadovoljna lica dramske grupe i publike. ili šta to znači likovnost predstave. očekuje se i štampano izdanje (možda će se i pojaviti do objavljivanja ovog teksta). Nailazićete i na opomene o mogućim greškama i preprekama koje možete očekivati u radu. Ali ako vas to ne zanima. ali i bilo koje lično iskustvo vaših saradnika. Pa ipak. u kojima ćete moći da pročitate opise konkretnog rada i steknete uvid u rezultate. slobodno počnite da čitate od kraja: tamo ćete naći neke ideje o tome kakvu promenu možete ostvariti koristeći kreativni dramski proces u svom radu. Ako ništa drugo. teoretičara. A ako baš ne znate zašto biste sve to uopšte radili. a s druge. I tako dolazim do. napisaću vam udžbenik o rukometu! Želite li takav udžbenik?) Listajući ovaj vodič. Sigurna sam da će i oni koji misle da sve znaju naći ovde nešto o čemu baš malo znaju: recimo. prema mom mišljenju. ali razumećete: nikad u životu nisam igrala rukomet. Na samom kraju „Vodiča” naći ćete biografije autora. da li vam se sviĐa? Mislim da je jasno: sviđa mi se! Na sceni sam kao glumica provela 25 godina. dobiće potrebna uputstva. pa uvek volite da znate ko vam to i zašto piše. znate da je neko to već izveo. nailazićete na brojne primere i praktične savete. Imaćete priliku da shvatite da za polazište dramskog rada možete koristiti književno delo. kako se na sceni koristi muzika. Koliko sam obaveštena. dramaturga. ali ako mi date nekoliko meseci i gomilu knjiga. pa imate utisak da listate knjigu.

Završna scena Sinopsis: Direktorka gimnazije na sastanku kolektiva: „Od nas se očekuje primena savremenih metoda u nastavi. Kao glumica koja se u sličnim stvarima oprobala.. Imam ih dve. Mislim. da mi nikad ne bi palo na pamet da ih drugima objasnim – i tu bih sigurno pogrešila. već je pre svega usmereno na dramsko kao psihološku kategoriju. Što me vodi direktno do primedaba. zastrašujuće savremenim. .. Daleko od toga da i oni neće imati koristi od čitanja „Vodiča”. ali ono će u naš nastavni proces uneti nešto sasvim novo. ako hoćete... Direktorka... staro je bar nekoliko hiljada godina!” Smeh postaje glasniji.. nešto čega tu sada nema i čega nikad nije ni bilo: emocije. pa ipak. Učenje će postati zabavno. Ipak. Istina. mlada profesorka progovara: „Pozorište jeste vrlo staro. a učenici će biti emocionalno angažovani. Ja bih volela da pročitam tekst pisan „sa druge strane ogledala”. kao što rekoh: podložno je diskusiji. ali ipak. međutim. bojim se da je ovakav 361 pristup previše suptilan za naslov.. trebalo da stoji reč „scenski”.” Čuje se komešanje i malo smeha. „Mislim da možemo da koristimo pozorište. da vam je jasno da je ova primedba sasvim formalna i pomalo cepidlačka: ona ne umanjuje kvalitet sadržaja „Vodiča”... nadam se da vam je to jasno. veoma podsticajno i nadasve – zabavno! Eto. prvi će se zainteresovati oni koji bi želeli da nauče kako se pišu drame. njihov rad se opisuje. Ali. Mislim da bi ona bila obuhvatnija i da bi bolje izrazila kompleksnost ovog priručnika.” FADE OUT Autorka je glumica i profesorka Dikcije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ali. Prva je da „Vodiču” nedostaje jedna vizura – vizura glumca. Stidljivo se javlja sasvim mlada profesorka. pretpostavljam da bi zaključak bio: u početku čudno. može se reći da „dramski” ne izražava isključivo asocijaciju na dramu kao književni rod. takođe. ohrabrujući mladu koleginicu: „Gotovo?” „Gotovo. Verovatno je to posledica toliko različitih uglova gledanja koji proističu iz različite stručnosti autora. nedostaje jedan. O glumcima se mnogo govori. Pa ipak. Stariji profesor: „Koleginice... ja bih pokušala. Predlažem da diskusiju ostavimo po strani. smatram da bi u naslovu „Vodiča” umesto reči „dramski”. niti se njega imalo dotiče.. U njemu sam nalazila stvari koje toliko podrazumevam. a vi vidite da li se slažete sa mnom ili ne. Mislim. slobodno dodajte ovo moje skraćeno zapažanje svojoj ličnoj verziji „Vodiča”.. da pročitam nešto o unutrašnjem glumačkom procesu u ovom specifičnom i prilično zahtevnom radu. Druga primedba može biti predmet diskusije. Gotovo. Ja ću primedbu napisati. bez ulaženja u previše detaljno obrazloženje.. No. Ovako. daju se korisna uputstva. Sa druge strane. Dakle.kóòrdînäte sa grupom amatera bilo kog starosnog doba.” Tišina. jedna glumica je i učestvovala u pisanju.” Tišina. da bi privukla širi krug korisnika... Spremna sam da saslušam vaše predloge. na momente pomalo zastrašujuće ali. Direktorka joj daje znak da govori. u njemu sam nalazila i stvari o kojima nikad nisam razmišljala i koje su mi potpuno nove. počela bih od ovog „Vodiča”. To mi se čini sasvim savremenim. nešto kasnije.. Nadam se. ne bih rekao da je to baš previše savremeno..

internet adresa. Prilikom citiranja ili pozivanja na izvor. dvotačka i strana – u zagradi. prored 1. Svaki tekst. broj i datum publikacije (ukoliko nije sadržana u internet adresi). Periodične publikacije: ime i prezime autora. da bude naveden sa svim podacima. U popisu literature. font Times New Roman. ako je reč o monografskoj publikaciji. izdavač i godina izdanja. ime serijske publikacije u kurzivu. internet adresa sa koje je tekst preuzet. treba da sadrži sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči) i popis literature. Filozofski fakultet – Odsek za srpsku književnost. datum preuzimanja. Tekstovi preuzeti sa interneta navode se na sledeći način: monografske publikacije: prezime i ime autora. – – – 2. obeleŽavanje u tekstu Imena dela treba da budu navedena u kurzivu.5. Novi Sad). na stranici A4 formata. naslov periodične publikacije kurzivom. veličina slova 12. Ukoliko je tekst namenjen Viđenjima (eseji. Univerzitet u Novom Sadu. pun naziv i sedište ustanove u kojoj je autor zaposlen. ili naziv ustanove u kojoj je autor obavio istraživanje (u složenim organizacijama navodi se ukupna hijerarhija. naslov u kurzivu. naslov. opremljene na sledeći način: 1. npr. a na kraju. da bude naveden na sledeći način: prezime autora. naslov teksta pod navodima. datum preuzimanja.uputstvo autorima Molimo saradnike da tekstove i druge priloge dostave u digitalnoj formi na e-mail adresu Uredništva zkvrazvoj@nscable. ključne reči (do 7 na srpskom i isto toliko na engleskom jeziku). U popisu literature. osnovni tekst i popis literature. ogledi). navodi se prezime i ime autora. u popisu literature. 362 . posle dvotačke strane na kojima se tekst nalazi. u osnovnom tekstu. mesto.net. treba da sadrži podatke o autoru teksta: ime i prezime. godina izdanja. naslov teksta pod navodima. a 16 stranica je minimum. ako je reč o serijskoj publikaciji. navodi se prezime i ime autora. naslov teksta u kurzivu. on treba. sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči). Tekst ne treba da prelazi obim od 24 kompjuterske stranice. a obim teksta može biti od 10 do 24 kompjuterske stranice. opŠte odrednice Tekstovi treba da budu pisani latinicom. broj sveske ili toma. (godina ili potpuni datum). ukoliko je viđen kao doprinos Interkulturalnim istraživanjima.

ni u celosti. Izuzetak su latinski termini. muzikologije. ogledi dïjałøzí – naučni intervju kóòrdînäte – prevodi. iza znaka interpunkcije.ìñtèrkùltùràlnòst časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / oktobar 2012 / br. u zagradi se daje izvorno pisanje. sa potpisima autora i godinom nastanka. Kada se sledeći put pominju u tekstu. koji se pišu u originalu. napomena Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno preštampavati ni u delovima. Fotografije koje autori prilažu uz rad treba slati kao fotografije visoke rezolucije u jpeg ili tiff formatu. bez saglasnosti izdavača. a kada se strano ime ili termin prvi put navode. Numeracija kontinuirano ide arapskim brojevima od 1 nadalje. istovetno transkribovani.. kulturne politike. književnosti i umetnosti. treba da budu dosledno.. bez pominjanja u originalu. vîðeñjå – eseji. teatrologije. 04 – – – * U popisu literature bibliografske jedinice treba da budu pisane na jeziku i pismu na kojem su i objavljene. sociologije. 363 . Napomene (fusnote) se daju na dnu strane i koriste se za propratne komentare. struktura časopisa Molimo saradnike da svoje priloge prilagode tematskoj i formalnoj strukturi časopisa. poređane po abecednom redu. Strana imena i termini pišu se u transkripciji prilagođenoj srpskom jeziku (prema pravilima Pravopisa srpskog jezika). Kod navođenja stranih izraza prevod treba da se nađe u odgovarajućoj napomeni (fusnoti). antropologije. ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá – naučno-istraživački tekstovi iz oblasti filozofije. prikazi časopis izlazi dva puta GodiŠnje (mart. Rukopisi se recenziraju i ne vraćaju autorima. oktobar). kao i da na poslatim prilozima naznače za koju su rubriku pisani.

.Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine.CIP .Ilustr. Нови Сад 316. 30 cm Dva puta godišnje.72 ÍÑTÈRKÙLTÙRÀLNÒST : časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / glavni i odgovorni urednik Aleksandra Đurić Bosnić. .2011. 2011-.SR-ID 261430535 364 . 1(mart). ISSN 2217-4893 = Interkulturalnost COBISS.Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске.. . . br.

365 .

366 fotografija: Jan Cieslikiewicz .