Ima li monaštvo uporište u Bibliji?

U očima mnogih hrišćana monaštvo (od grčke reči monachos što znači onaj koji živi sam, odnosno  onaj koji živi odvojeno od ostalih ljudi) izaziva divljenje i smatra se višim oblikom duhovnog  života. Njegovi se temelji traže u učenju apostolske crkve, njene odvojenosti od svijeta i posebno se  ističe da je monaštvo produžetak mučeništva iz vremena progonstva.[1] Istraživanje početaka  hrišćanskog monaštva i njegovih dogmatskih postavki u svjetlosti istorije i Biblije ima cilj da  odgovori na pitanje da li postoji teološka veza između monaškog učenja i prakse, i hrišćanstva  predstavljenog u nauci i životu Isusa Hrista i Njegovih apostola?   Porijeklo Javljanju monaštva prethode određeni događaji i pojave u hrišćanskoj crkvi i njenom okruženju. Na  taj način, stvorile su se okolnosti i uslovi koji će pripremiti put hrišćanskom obliku monaškog  načina života. Fenomen monaštva bio je poznat mnogo pre nego što se javio u hrišćanstvu. Slična pojava  primijećena je kako u nekim judaističkim tradicijama (Eseni, Terapeuti), tako i u paganskim  asketskim vjerovanjima, koja su postojala na teritorijama gdje su živjeli hrišćani. Monaštvo je  karakteristično za staropersijske, indijske i staroegipatske religije. Budizam, nastao u Indiji u VI  veku p.n.e., imao je razvijen sistem monaškog života koji je obuhvatao: celibat, odricanje od  bogatstva i porodice, stroga vegetarijanska ishrana. Paganski oblik monaštva postojao je u Egiptu  još sredinom IV vijeka p.n.e. Prema arheologu F. Petriju, ono nije došlo iz Grčke, već je donijeto iz  Indije u vrijeme kada se Persijsko carstvo protezalo od sjeverne Afrike do Indije (oko 340. p.n.e) i  uveliko je podsjećalo na budističko monaštvo iz ranog perioda nakon Budine smrti. U Egiptu, u  hrišćansko doba, monasi su bili poklonici boga Serapisa.[2] Takođe, elementi asketizma bili su  sastavni dio nekih gnostičkih grupa. Njihov asketizam proisticao je iz platonskih ideja i bio  zasnovan na dualističkom viđenju svijeta – kao neprijateljstva između materije i Boga. S druge strane, u ranoj crkvi postojala je klasa ljudi oba pola, nazivani „askete“ ili „oni što se  uzdržavaju“, koji su se dobrovoljno odricali braka i imanja, posvetivši sebe postu, molitvi i  duhovnom razmišljanju. No, oni se nisu izdvajali iz društva da bi živjeli usamljeno van naseljenih  mjesta, nego su djelovali upravo među ljudima s kojima su živjeli. O tome Tertulijan piše: „Među  nama nema nikakvih braminskih ili indijskih gimnosofita, nikakvih pustinjaka ili usamljenika… Mi  se ne odričemo ni foruma, ni tržišta, ni kupatila, ni knjiga, ni krčmi, ni vašara, ni trampe. Mi  boravimo s vama u svijetu“.[3] Monaški način života, koji podrazumijeva povlačenje iz javnog  života i asketske vežbe, bio je tuđ hrišćanstvu u prva dva vijeka.   Počeci hrišćanskog monaštva Na početku IV vijeka n. e. istorija bilježi događaje koji doprinose velikim promjenama u životu i  učenju hrišćanske crkve. Izdavanjem dva edikta, najprije od strane Galerija 311. godine, a dvije 

godine kasnije i Milanskog edikta, rimska država potpuno prestaje da progoni hrišćane te nastupa  vrijeme vjerske tolerancije. U pogledu religioznosti ovaj period se odlikuje vjerskim sinkretizmom.  To znači da je bilo moguće pripadati različitim religijskim pravcima u isto vrijeme. Ova pojava  nimalo nije izgledala neprirodna. Čak ni car Konstantin, koji se 312. godine navodno stavio pod  okrilje hrišćanskog Boga, nije bio potpuno predan hrišćanstvu, niti potpuno raskinuo s paganskim  tradicijama i kultovima. Novonastala političko­religijka klima negativno se odrazila na hrišćanstvo  time što se na njega nije gledalo kao na jedinu spasonosnu religiju, već kao na jednu od mnogih.[4]  Prirodne posledice do kojih je doveo ovakav pogled na hrišćansku vjeru bile su izvitoperena i  posvjetovljena hrišćanska praksa, kao i priprema puta za razvoj doktrinarnih zabluda i sujevjerja. Postojeća situacija izazvala je reakciju nekih hrišćana. Uticaj paganskih asketskih tradicija[5] i  asketizam (uzdržavanje) koji je već postojao u hrišćanskoj crkvi, uslovio je da se ta reakcija izrazi u  obliku monaštva. Podstaknuti željom za svetošću i zajednicu sa Bogom, mnogi hrišćani odlučili su  se za usamljenički život u nenaseljenim pustinjama. Počeci monaštva u okrilju hrišćanstva povezani su sa Egiptom, zemljom koja ima veliku monašku  tradiciju paganskog tipa, i sa ličnošću Antonija (251­356) koji je nazvan ocem pustinjaštva. Godine  286, pokrenut riječima zapisanim u Matej 19,21, on započinje život beskućnika među grobovima  izvan rodnog grada, da bi se kasnije preselio dalje u pustinju. Nakon 25 godina usamljeničkog  života, Antonije je došao u Aleksandriju da se sa ostalim hrišćanima suprotstavi poslednjim  progonstvima iz 311. godine. Njegovo držanje pred progoniteljima pribavilo mu je veliku  popularnost među hrišćanima. Ali, kako nije dobio željeni mučenički vijenac, vratio se u pustinju. [6] Veliki broj ljudi, željnih pobožnosti, povelo se za njegovim primjerom, slijedeći njegova  uputstva[7] i odavajući se fizičkom radu, molitvi i strogom odricanju od mnogih stvari. To više nije  predstavljalo samo hir jednog čoveka željnog samoće, već je postalo masovna pojava, koja neće  ostati bez odjeka u hrišćanskom svijetu. Ona će poslužiti kao osnova za dalji razvoj monaštva.   Širenje monaštva Monaški pokret se nije zadržao samo na teritoriji Egipta, već se proširio u svim ostalim zemljama  gdje su živjeli hrišćani. Srazmerno umnožavanju broja monaha rasla je i njihova popularnost kod  ljudi, koji su se divili njihovim asketskim podvizima i u njima prepoznavali autoritet u pogledu  hrišćanske vjere i života.[8] Posledica toga bile su vjerske raspre, koje su potresale crkvu u IV i V  vijeku n. e., pokrenute upravo od strane monaha. Osim vjerskih rasprava, pojedini monasi dali su svoj pozitivni doprinos hrišćanskoj crkvi i društvu  uopšte. To su učinili na najmanje tri područja. Pronalaženje smisla monaškog života u aktivnom služenju drugim ljudima je prepoznatljivo  shvatanje Vasilija Kesarijskog (330­379). Kada je postao episkop Kesarije, rimske provincije u  Maloj Aziji, obezbijedio je određeni broj zgrada u kojima su monasi zbrinjavali putnike, siromašne i  bolesne; čak je postojao i dom za gubavce. Iako se Vasilijevo pravilo o monaškom životu nije  razlikovalo od drugih monaških ustava (celibat, siromaštvo, post, molitva, rad), ipak njegovo  insistiranje da monaštvo, osim borbe sa samim sobom, mora, ravnopravno, da sadrži dimenziju  aktivne službe ljudima u nevolji, čini ga različitim od tadašnjih shvatanja monaštva koja su  prouzrokovala da monasi budu zaokupljeni sami sobom.

Drugo, ime monaha Jeronima, upravitelja latinskih manastira u Palestini, nije povezano samo sa  afirmacijom manastira kao centra obrazovanja, već i sa prevođenjem Biblije na latinski jezik  (Vulgata – narodna Biblija) i njenim marljivim proučavanjem. Takođe je poznato da je Jeronim  poučavao druge biblijskim istinama i isticao da ljudi treba i sami da čitaju. U tom periodu  svjetovnosti crkve i sujevjerja, protiv čega se Jeronim borio, njegov stav prema Bibliji i velika želja  da se ona učini dostupnom ljudima na zapadu, podvig je sam po sebi. Treće, za razliku od monaha iz ostalih monaških zajednica, monasi sa sirijskog govornog područja  nijesu provodili svoj život samo u usamljenosti manasitra ili pustinje, nego su obavljali aktivan  misionarski rad šireći hrišćanstvo ka istoku.   Teološke osnove monaštva Četvrti vijek je period kada se javljaju pokušaji da se postavi teološka osnova monaštvu. Među  prvima se ističe Evagrije (umro 395), obrazovani monah iz egipatske pustinje. On je svoje učenje  temeljio na platonskom shvatanju ljudske duše, i prihvatanju Origenovog stava o božanstvenosti  ljudskog uma. Prema Evagriju, čovek je bio bestjelesan um koji je nekada živio u apsolutnom  jedinstvu sa Bogom. Pad u grijeh doneo je poremećenje ovog zajedništva i posledica toga je  materijalizacija uma (zatvaranje uma u tijelu), koja u stvari ima više soteriološki (spasenjski)  karakter nego kazneni. Jedini um koji nije poremetio jedinstvo sa Bogom je Logos i zato on uzima  ljudsko tijelo da bi materijalizovane umove (ljude) vratio u prvobitno, nematerijalno i blaženo stanje  zajednice sa Bogom. U ovom stanju čovek spoznaje da je dio Boga i saznajući sebe kao Boga, dolazi  do bogospoznanja. Primarni cilj u procesu spasavanja čoveka je oslobođenje uma od materije (to je  stanje bestrašća) molitvom i asketskim vježbama, da bi mogao biti u apsolutnom jedinstvu sa  Bogom.[9] U ovom kratkom pregledu Evagrijeve teologije mogu se primijetiti elementi platonizma,  gnosticizma (oštra suprotnost između materije koja je zla i uma koji je dobar) i panteizma kao  temelj teologije monaštva, koji pripremaju put shvatanju da se čovjek može spasti sopstvenim  djelima.   Biblija i monaštvo Nakon kratkog pregleda istorijsko­teološke osnove monaštva nameće se potreba da se ono razgleda  u svjetlosti Biblije – vjerodostojnog izvora informacija o Isusu Hristu i apostolskoj praksi. Razlog  ovome je to što se neki elementi monaštva dovode u vezu sa učenjem i životom Isusa Hrista i  Njegovim apostolima.  Usamljenički život. – Pristalice monaštva tvrde da je njegova polazna ideja – odricanje od svijeta –  u stvari ovaploćenje evanđeoskog hrišćanstva apostolske crkve. Međutim, razlog i oblik odvojenosti  apostolske crkve sastojao se u njenom različitom vjerovanju i načinu života u odnosu na svijet u  kome je ona postojala (1. Jovanova 2,15­17; Jovan 17,14­15). Otuda, ona nije odlazila u usamljenički  život da bi drugačije vjerovala i živjela. Božja namjera je bila i ostala da hrišćani budu svjetlost i so  u svijetu u kome žive (Matj 5,13­16), što nije slučaj sa monaštvom, sem u slučaju kada su pojedini 

monasi i monaški pokreti davali svoj pozitivni doprinos društvu, i to u onoj mjeri u kojoj su bili  usaglašeni sa biblijskim učenjem (Matej 25,31­46; 28,18­20). Mučeništvo. – Slično prethodnom, takođe postoji namjera da se elemenat mučeništva u monaštvu  prikaže kao prirodni nastavak mučeništva rane crkve. Ali, ne smije se previdjeti činjenica da je  suštinska uloga mučeništva, izraženog u asketskim poduhvatima monaha, u stvari način pribavljanja  spasenja. S druge strane, mučeništvo crkve prije pojave hrišćanskog monaštva bilo je posledica  njenog vjerovanja i načina života (2. Timotiju 3:12) i to se suštinski razlikuje samovoljnog  izigravanja mučeništva. Dalje, Isus Hristos i apostoli učili su da uzrok spasenja od grijeha ne može  biti ništa drugo, pa ni najplemenitija ljudska dostignuća, do ničim zaslužena Božja milost primljena  vjerom u jedinog Spasitelja Isusa Hrista (1. Petrova 1,18.19; Efescima 2,8.9; Rimljanima 3,24­ 26.28).   Zaključak Kratak osvrt na početke hrišćanskog monaštva i njegove teološke osnove, navodi na konstataciju da  je ovaj fenomen više proizvod vremena u kome se pojavio – doba vjerskog sinkretizma ili, da  budemo još precizniji, eksponiranja pseudohrišćanske religije razvijene pod spregom crkve i države  – nego praktikovanje biblijskog hrišćanstva. Posledica toga jeste da je primjetna samo terminološka  ali ne i suštinska povezanost monaštva i učenja i života Isusa Hrista i Njegovih apostola. Baš kao u  mnogim drugim područjima vjere, paganizam se najbolje prodavao u ambalaži sa hrišćanskim   etiketama.

[1] Odsustvo hrišćana sa nekih društvenih svetkovina poput paganskih praznika neki teolozi  smatraju „monaškim karakterom“ ranog hrišćanstva. Isti teolozi, takođe, povezuju monaštvo s  progonstvima rane crkve (vidi Aleksandar Šmeman, Istorijski put pravoslavlja, Cetinje, Mitropolija  cetinjska, 1994, 144­145.) [2] Trevor Ling, Istorija religije istoka i zapada (Beograd, Srpska književna zadruga, 1992), 228­ 229. Poznato je da je jedan od prvih najznačajnijih hrišćanskih monaha Pahomije, prije svog  obraćenja, pripadao monaškom redu boga Serapisa (Philip Schaff, History of the christian church,  Grand Rapids, Wm. B. Eerdmans, 1992, 390). [3] Ling, 228. [4] Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije (Beograd, Prosveta, 1969), 67. [5] Monaštvo u toku svog početka i daljeg razvoja dosta je pozajmilo od nehrišćanskih asketskih  tradicija (vidi Šmeman, 143­144). [6] Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija I (Novi Sad, Prometej, 1995), 479. [7] Antonije je svojim sledbenicima predao 177 pravila strogog monaškog života, koja su obuhvatala  najrazličitija područja poput molitvenog života, ishrane, rada, putovanja, i dr. Ono što zapanjuje su  njegove preporuke o potpunom odricanju od roditelja i rodbine, što je u suprotnosti sa petom 

zapoviješću Dekaloga (o Antonijevim monaškim pravilima vidi Melentije Hilandarac, Duhovno  blago kojim se nebo kupuje, [Beograd, Trojeručica, 1997], 18­31). [8] Kao dobar primjer može poslužiti slučaj sv. Martina koga je narod obožavao kao Boga. Supruga  Maksima, uzurpatora španskog prijestola i osvajača Galije, lično je posluživala ovog monaha oko  trpeze. Pri tom je otišla tako daleko da je sakupljala i jela mrve sa njegovog stola (Mirko Golubić,  Istorija crkve, Beograd, Viša teološka škola, 1970, 123). [9] Zoran Jelisavčić, „Asketizam i monaštvo u Pravoslavlju“, Hrišćanska misao (Beograd:  Bogoslovski fakultet, 1998), 8.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful