You are on page 1of 34

Prema Filostratu, koji je pisao vek i po posle tog događaja, jednom kada je Musonije ležao okovan u Neronovom zatvoru

, njegov prijatelj Apolonije iz Tijane je krišom komunicirao sa njim, pitajući ga šta da uradi da mu pomogne da se oslobodi. Musonije je odgovorio tako što se kratko zahvalio Apoloniju na brizi i onda ljubazno ali odlučno odbio pomoć. Onda mu je Apolonije napisao “Sokrat iz Atine je odbio pomoć od prijatelja da ga oslobode, i zbog toga je završio na suđenju gde je osuđen na smrt”. Na to je Musonije odgovorio “Sokrat je bio osuđen na smrt jer nije hteo da se trudi da se brani, ali ja nameravam da se branim. Pozdrav”. Generaciju kasnije, Origen je, u svojoj apologiji Hrišćanstva, u delu Contra Celsum, imenovao dva čoveka koji su po rasuđivanju mnigih ljudi stojali kao uzori najvišeg načina života, dva sveta čoveka paganskog sveta, a to su Sokrat i Musonije. U četvrtom veku, car Julijan je napisao pismo prvosvešteniku Teodoru da ga pohvali za njegovo primerno ponašanje kada je bio vređan od strane vladara iz Grčke. Između ostalih komplimenata, rekao je kako Teodorovo potpuno odsustvo ljutnje može da se uporedi sa Sokratovom mirnoćom kada je bio nepravedno osuđen, a kako je njegova želja da pomogne gradu gde je doživeo tu uvredu slična Musonijevom velikodušnom zalaganju za Gjaru, iz koje je bio prognan. U ova tri slučaja, imena Grčkoj i Rimskog filozofa su stavljena zajedno kao najbolji primeri ljudi koji su prikazali najviše etičke standarde i koji su živeli u skladu sa svojim učenjem. Iz ovih poređenja, samo ovako prosto navedenih, bez nekakvih dodatnih objašnjenja radi ubeđivanja, može se videti da ovo povezivanje nije nategnuto, već da je bilo uobičajeno i poznato. I sada, vekovima kasnije, kada su nestala mnoga dela koja su mogla ovakvo povezivanje da učine očiglednijim, moderni učenjaci ne oklevaju da Musonija nazovu “rimskim Sokratom”. Nama, kojima je možda teško da se setimo vremena u našim životima kada nam je ime Sokrat bilo nepoznato, i koji imamo samo nejasno sećanje sa stranica Tacita o Musoniju kao jednom od stradalih Stoika, ovakvo spajanje ova dva imena može da izgleda čudno. Zaborav u koji su pali ime i reputacija Musonija je jedna od težih nepravda istorije, jer čak i postojeća svedočenja antičkih pisaca, koliko god bila malobrojna, dovode nas do zaključka da je Musonije bio mnogo ubedljivija ličnost nego što izgleda na prvi pogled, čak u stvari, da je bio jedna od najbitnijih ličnosti svog doba. Iako je bio pripadnik Stoičkog učenja, Musonije nije bio ograničem tom školom; njegova učenja su bila njegovo humano tumačenje temeljnih principa koji vode ljudsko ponašanje, i bila su plod njegovog dobrog života i izraz njegove velike ličnosti. Zbog same činjenice da je bio duhovni i etički vođa i “apostol moralne slobode” u svojoj i sledećim generacijama, Musonija je odgovarajuće uporediti sa Sokratom. Ali tačnost takvog poređenja postaje jasnija kada vidimo koliko ima tačaka u Musonijevom životu, koliko su njegovi ciljevi i metode, i koliko su sadržaj i duh njegovog učenja slični Sokratovom. Možda najmanje bitna, iako najočiglednija, tačka sličnosti je ta da, iako su obojca proveli živote predavajući, bili su toliko ravnodušni prema čuvanju svojih misli da se nisu potrudili da ih zapišu. Postojala je priča o Musonijevim zapisima, ali neosnovana koliko i priča o Sokratovim spisima. Očigledno je da su njihovi savremenici zapisali njihova učenja, ali nam originali nisu dotupni. Fragmente, koji su kratke pouke, imamo sačuvane kao zapise drugih pisaca i nisu bili skupljeni do 1822. kada ih je prvi put skupio Holandski učenjak Peerlkamp. Kolekcija dela Musonija Rufa može da se podeli na dve grupe- predavanja i izreke. Prva grupa, koja predstavlja veći deo, se sastoji od

dvadeset jednog moralnog diskursa, razgovora, ili diatriba, koje je sačuvao Stobej. Za sva predavanja sem jednog, Stobej daje naslov “Musonije o tome..”, a peto predavanje ima naslov “Predavanje Musonija o tome...” Jedinstvenost stila i duha, i činjenica da su sva predavanja pripisana Musoniju su navele učenjake da smatraju da su svih dvadeset jeden eseja zapisi njegovih predavanja koja je napravio Lukije. Česte su fraze kao “Takvo je bilo mišljenje Musonija koje je izrazio tada” što pokazuje da je Lukije bio Musonijev učenik, i jedan deo gde Musonije govori kao prognanik drugom prognaniku pokazuje da je Lukije delio sudbninu progona sa svojim učiteljem. Sem toga nije moguće identifikovati Lukija sem da se može reći da to nije Lukije iz Apuleje ili Lukijan, ili komentator Aristotelovog dela Kategorije, koga je Simplikus citirao. Sva predavanja su verovatno izdata neko vreme posle Musonijeve smrti. Predavanje prvo Da nema potrebe davati mnoge dokaze za jedan problem Jednom kada je počela diskusija o dokazima i primerima, kakve početnici moraju da nauče od svojih učitelja filozofije da bi se izveštili u tome što uče, Musonije je rekao da nema smisla tražiti mnoge dokaze za svaku tačku, već treba tražiti ubedljive i jasne. Kao što lekar koji prepiše mnoge lekove za svog pacijenta zaslužuje manje hvale od onog koji uspe da mu pomogne sa manje, tako je i filozof koji uči učenike mnogim dokazima lošiji od onog koji ih dovede do željenog cilja sa samo nekoliko. I učenik takođe, što ima bržu pamet, trebaće mu manje dokaza, i ranije će doći do zaključka u temi o kojoj se radi, podrazumevajući da je zaključak ispravan. A oni kojima treba dokaz za svaku tačku, čak i u stvarima koje su savršeno jasne, ili koji traže da im se dokaže nadugačko nešto se može objasniti ukratno, takvi su nesposobni i glupi. Bogovima, možemo da pretpostavimo, ne treba dokaz ni za šta, jer za njih ništa nije nejasno ili tajno, a samo kada je nešto nejasno potreban je dokaz. Čovek, pak, mora da se trudi da sazna ono što nije jasno i očigledno kroz ono što što jeste jasno i očigledno. Ovo je svrha dokaza. Uzmimo za primer stav da uživanje nije neko dobro. Na prvi pogled, ne priznajemo da je to tačno, jer nam se uživanje zaista predstavlja kao nekakvo dobro. Ako uzmemo opšteprihvaćeni stav da svako dobro treba želeti, i dodamo drugi, jednako prihvaćeni stav da neka uživanja ne treba želeti, dolazimo do zaključka da uživanje nije dobro, to jest, dokazujemo nepoznato i nepriznato koristeći ono što je poznato i priznato. I opet, stav da rad i trud nisu zlo nije na očigled predlog koji je ubedljiv, dok njegov suprotni stav, da rad i trud jesu zlo, izgleda ubedljivo. Ali ako počnemo od poznate i prihvaćene činjenice da svako zlo treba izbagavati, i dodamo tome još jednu očiglednu činjenicu, naime, da mnogi oblici rada i truda nisu u kategoriji stvari koje treba izbegavati, dolazimo do zaključka da rad nije zlo. Pošto je ovo, onda, priroda dokaza, kada pogledamo kako neki ljudi imaju bržu pamet, a neki sporiju, kako su neki vaspitani u boljem okruženju, a neki u gorem, ovi drugi su u lošijoj početnoj poziciji i trebaće im više dokaza i više brige da savladaju neko učenje i da ga prihvate, isto kao što kada je neko telo bolesno, ako je cilj da se vrati potpuno zdravlje, potrebno je vrlo posvećeno i dugo lečenje. Sa druge strane, učenici koji su bolje boljeg karaktera i koji su uživali bolje odgajanje, lakše će i brže, i sa manje dokaza doći do ispravnog razumevanja i praktikovati ga. Koliko je ovo istina možemo lako da vidimo ako pogledamo dva momka ili mladića, od kojih je jedan odrastao u luksuzu, njegove telo je nežno, njegov duh je oslabljen zbog lakog života, i sada je slabog i

tromog karaktera; a drugi je odrastao na nekakav Spartanski način, nenaviknut na luksuz, uvežban u samokontroli, spreman da posluša ispravna mišljenja. Ako onda stavimo ova dva mladića na mesto učenika filozofa koji uči kako smrt, rad i trud, siromaštvo i slične stvari nisu zla, ili opet da život, uživanje, bogatstvo i slične stvari nisu dobra, da li mislite da će obojica slušati argumente na isti način, i da će jedan biti ubeđen isto kao i drugi? Daleko od toga. Jedan će nerado i teško, i jedva će prići blizu prihvatanja učenja posle hiljadu dokaza, i možda će na kraju dati znak odobravanja- naravno, mislim na slabića. Drugi će brzo i spremo prihvatiti dokaze kao uverljive i odgovarajuće, i neće mu trebati mnogi dokazi i veća briga učitelja. Zar nije bio tek mladić onaj Spartanski dečak koji je pitao filozofa Kleanta da li je rad dobro? Bilo je očigledno da je on bio dobrog karaktera i da je vežbao, i da je zbog toga bio spreman da smatra rad bliže prirodi dobra nego prirodi zla, jer ga je pitao da nije trud možda dobro, kao da je već prihvaćeno da nije zlo. I onda je Kleant, iznenađen i zadivljen dečakom odgovorio “Stvarno si plemenit, dragi dečko, i plemenite su reči koje si izgovorio”. Zar sumnjate da bi takav mladić bio lako ubeđen da se ne plaši siromaštva ili smrti ili bilo koje od stvari koje izgledaju kao da su strašne, ili opet, ubeđen da ne traži bogatstva i život i uživanje? Da se vratim na početnu tačku ove priče, ponavljam da je pogrešan trud za učitelja, ako je pravi filozof, da smišlja mnogo arugmenata i dokaza za učenike. Radije treba da se obrati svakom učeniku ispravnom merom, da prodre u sam um onog koji ga sluša i da predstavi ubedljiv argument koji se ne može lako oboriti. Ali najbitnije, njegovo predavanje treba da se sastoji u tome da pokaže da on nije samo neko ko izgovara reči koje su korisne, nego neko ko se ponaša u skladu sa njima. A što se tiče učenika, njegova je dužnost da pomno prati šta je rečeno i da bude na oprezu da slučajno ne prihvati nešto što je pogrešno. A od onoga što prihvati kao istinu, njegov trud ne treba da bude usmeren na to da uči veliki broj dokaza, daleko od toga, već da uči one dokaze koji su jasni i bistri. Na kraju, sva pravila koja je čuo i koja je shvatio da su ispravna, takve mora da praktikuje u svom svakodnevnom životu. Jer je samo tako filozofija od koristi nekome, ako se na ispravno učenje doda ponašanje koje je u skladu sa njim. Predavanje drugo Da je čovek rođen sa težnjom prema vrlini Svi mi, govorio je, smo tako načinjeni od prirode da možemo da živimo plemenito i bez poroka, ne da jedan može a drugi ne može, nego svi. Najjasniji dokaz ovoga je činjenica da zakonodavci postavljaju za sve isto- šta može da se radi i zabranjuju šta da se ne radi, i nikoga ne isključuju od kazne ko ne posluša i uradi nešto što ne treba, ni mlade ni stare, ni jake ni slabe, nikoga. A ako je vrlina nešto što nama dolazi spolja, i nemamo to u sebi od rođenja, onda kao u aktivnostima koje se tiču drugih znanja u kojima se od nekog ko ih nije naučio ne očekuje da ne greši u njima, tako bi onda trebalo da bude i u stvarima koje se tiču ponašanja u životu, a ne bi bilo razumno da se očekuje da ne greši neko ko nije bio naučen vrlini, pošto je vrlina ono što nas čuva da grešimo u svakodnevnom životu. U brizi od bolesnima ne zahtevamo ni od koga sem od lekara da ne greši, i u sviranju lire ne tražimo ni od koga sem od muzičara da ne greši, i u korišćenju kormila jedino od kormilara očekujemo da ne greši, ali u vođenju života to nije tako, ne tražimo samo od filozofa da ne greši, iako se samo on bavi proučavanjem vrline, nego od svih ljudi to tražimo, i od onih koji nikada nisu proučavali vrlinu. Očigledno je, onda, da nema drugog objašnjenja nego da je ljudsko biće rođeno sa težnjom prema vrlini.

I takođe je jak dokaz da postoji dobro u našoj prirodi to što svi pričaju o sebi kako imaju vrlinu i kako su dobri. Uzmimo prosečnog čoveka, kada ga neko pita da li je glup ili pametan, neće reći da je glup, ili opet, kada je upitan da li je pravedan ili nepravedan, neće reći da je nepravedan. Isto tako, ako ga neko pita da li je umeren ili neumeren, odgovoriće da je umeren, i na kraju, ako ga neko pita da li je dobar ili loš, rećiće da je dobar, iako ne može da navede nikakvog učitelja vrline ili da kaže kakvo proučavanje i vežbanje vrline je imao. Čega je ovo dokaz, onda, nego da postoji urođena težnja ljudske duše prema dobroti i plemenitosti, i da postoji seme vrline u svakom od nas. A pošto je u našu korist da budemo dobri, neki prevare sami sebe da misle da su stvarno dobri, a druge je sram da priznaju da nisu. Neko ko nije učio iz udžbenika o nekom znanju ili nije učio muziku ili gimnastiku, takav niti tvrdi da ima ta znanja, niti se ponaša kao da ih ima, i ne može da kaže kod kog učitelja je išao, pa zašto onda svi govore kako imaju vrlinu? To je zato što nijedno drugo umeće nije prirodno u čoveku, i nijedan čovek se ne rađa sa prirodnim znanjem o njima, dok je težnja prema vrlini urođena u svakom od nas. Predavanje treće Da i žene treba da uče filozofiju Kada ga je neko upitao da li i žene treba da proučavaju filozofiju, počeo je predavanje na temu da treba, na ovakav način. Žene, kao i muškarci, rekao je, su dobile od bogova dar razuma, koji koristimo da komuniciramo medjusobno i da rasuđujemo da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno. Takođe žensko ima ista čula kao i muško, vid, sluh, miris, i druga. Takođe oba imaju isto telo, a ne potpuno drugačije. Isto, ne samo muškarci, nego i žene takođe imaju prirodnu težnju prema vrlini i mogućnost da je dostignu, i u prirodi je žena, ništa manje nego muškaraca, da se obraduju dobrim i pravednim delima a da odbace suprotna od ovih. I ako je ovo tačno, kakav onda postoji razlog da muškarci uče i razmatraju kako da vode dobar život, što je tema filozofije, a da to bude neprikladno za žene? Da nije možda odgovarajuće za muškarce da budu dobri, a nije za žene? Pogledajmo detaljnije koje su osobine odgovarajuće za ženu koja vodi dobar život, i videćemo da će svaka od njih podsticati ženu da proučava filozofiju. Na prvom mestu, žena treba da bude dobra domaćica, to jest, da bude pažljiv upravitelj svega što se tiče dobrostanja njenog doma i bude sposobna da upravlja kućnim robovima. Smatram da su ovo osobine koje bi bile prisutne upravo u ženi koja proučava filozofiju, pošto su to delovi života, a filozofija je ništa drugo nego znanje o životu, i filozof je, kao što je Sokrat rekao citirajući Homera, čovek koji je stalno zaposlen istraživanjem onoga “Šta se dobro a šta loše događa u njegovom dvoru.” Iznad svega žena mora da bude čedna i da ima samokontrolu, to jest, mora da bude čista što se tiče nezakonite ljubavi, da bude suzdržana u drugim zadovoljstvima, da ne bude rob žudnjama, da ne bude svadljiva, da ne bude rasipna u trošenju, i da ne bude raskošna u odeći. Takvi su postupci vrlinske žene, i dodao bih im još i ove: da kontroliše svoju narav, da je nikada ne nadvlada tuga, da bude iznad nekontrolisanih emocija svake vrste. Sve su ovo stvari koje učenje filozofije donosi, i osoba koja ih je naučila i koja ih praktikuje će postati uredna i pristojna ličnost, bez obzira da li je muško ili žensko. Toliko onda o samokontroli. Što se tiče pravde, zar neće žena koja proučava filozofiju biti pravedna, zar neće biti besprekorna

supruga, zar neće pomagati u svakoj nevolji, zar se neće neumorno brinuti o mužu i deci, zar neće biti potpuno slobodna od pohlepe i drskosti? Ko će pre nego žena uvežbana u filozofiji gledati na činjenje zla kao na goru stvar nego što je trpljenje zla, a to jeste gore jer je neplemenito, i ko će pre nego takva žena gledati na neku štetu kao na bolju stvar nego što je nepravedan dobitak? Ko će bolje nego ona voleti svoju decu više od samog života? Koja žena bi bila pravednija nego takva? Što se tiče hrabrosti, sigurno je za očekivati da će obrazovanija žena biti hrabrija od neobrazovane, i ona koja je učila filozofiju od one koja nije, i zato neće uraditi ništa sramno zbog straha od smrti ili želje da izbegne neku poteškoću, i neće biti zaplašena od strane nekoga je plemenitog porekla, ili moćan, ili bogat, ne, čak ni da je vladar njenog grada. Jer se takva školovala da bude visokog uma i da ne smatra smrt zlom i život dobrom, i isto tako da ne odbacuje teškoće, i da ne traži udobnost i lenjost. Takva žena će biti energična, biće jaka da podnese bol, hraniće decu na svojim grudima, pomoćiće mužu sopstvenim rukama, radiće i ono što neki smatraju poslovima za robove. Zar neće takva žena biti velika pomoć onom čoveku koji se venča sa njom, i zar neće biti ukras svojim rođacima i dobar primer za sve koji je znaju? Da, ali, neki će reći, ta žena koja je stalno sa filozofima će sigurno biti arogantna i uobražena, i zapostaviće dom da bi bila u društvu ljudi koji vežbaju govor, i pričaju kao sofisti, i analiziraju silogizme, a treba da budu kod kuće da prede i veze. Ne verujem da će žena koja uči filozofiju da zapostavi brigu o domu radi pričanja sa drugima ništa više nego što će to uraditi muškarac, i kažem opet, predavanja moraju da budu radi njihove praktične primene. Nema nikakve svrhe u proučavanju medicine ako to ne doprinosi da se izleči ljudsko telo, tako da ako je filozof naučio ili uči druge šta je razumnost, to nema nikakve svrhe ako to ne doprinosti vrlini ljudske duše. Dakle, treba da razmislimo kakvo učenje će proučavati žene koje se bave filozofijom, da razmislimo da li će ih učenje koje kaže da je skromnost najveće dobro učiniti uobraženim, da li će ih učenje koje vodi ka najvećoj samokontroli navići da budu nemarne? Zar ih neće ono učenje koje smatra neumerenost najvećim zlom naučiti samokontroli, i da li ih može učenje koje predstavlja dobru brigu o domu kao vrlinu naučiti da se ne brinu dobro o svom domu? Učenje filozofije bodri ženu da bude zadovoljna onim što ima i da radi sopstvenim rukama. Predavanje četvrto Da li ćerke treba da imaju isto obrazovanje kao sinovi Jednom kada se postavilo pitanje da li treba sinovi i ćerke da imaju isto obrazovanje, pomenuo je kako oni koji dresiraju konje ili pse ne prave nikakvu razliku u dresiranju mužjaka i ženke, jer se ženke pasa dresiraju da love isto kao i mužjaci, i nema nikakve razlike u dresiranju kobile koja treba da radi što i drugi konji, od dresiranja pastuva. U slučaju čoveka, izgleda da postoji mišljenje da je potrebno da postoji nekakvo specijalno i posebno odbrazovanje za muškarce u odnosu na žene, kao da nije najbitnije da se iste vrline nauče i kod muškarca i kod žene, ili kao da je moguće naučiti iste vrline ne istim, nego različitim podučavanjem. A ne postoje jedne vrline za muškarca, a druge za žene, to je lako videti. Na prvom mestu, muškarac mora da ima razumevanje, i isto tako mora i žena, jer koja je korist od nepromišljenog muškarca ili žene? Onda je bitno i za jedno i za drugo da žive pravedno, jer muškarac koji nije pravedan ne može da bude dobar građanin, a žena ne može da se dobro brine o domu ako to ne radi pravedno, ako je nepravedna, ogrešiće se o muža kao Erifila u priči.

Opet, prihvaćeno je da žena treba da bude čedna, i isto tako muškarac, zakon propisuje istu kaznu za preljubu i muško i za žensko. Proždrljivost, pijanstvo, i slični poroci, koji su poroci neumerenosti, i koji donose sramotu onima koji ih počine, pokazuju da je samokontrola neophodna za svakog čoveka, nebitno da li je muško ili žensko, a jedini način da se pobegne od neobuzdanosti je samokontrola, nema druge. Možda će neki reći da je hrabrost vrlina koja odgovara samo muškarcima. Nije tako. I žena takođe mora da ima hrabrosti i da bude slobodna od kukavičluka, da ne bi bila pokolebana nekim poteškoćama ili strahom, inače, kako se može da ima samokontrolu, ako zbog neke pretnje ili prisile uradi nešto što je sramno? Takođe, neophodno je za ženu da bude sposobna da odbije napad, inače će ispasti veća kukavica od kokoški i drugih ženki ptica koje se bore i sa stvorenjima mnogo većim od sebe da odbrane svoje mlade. Kako onda da žena nema hrabrosti? Da žene umeju da koriste oružje su dokazale Amazonke pobedivši mnoga plemena u ratu. Dakle, ako ovakve hrabrosti nema u nekoj ženi, to je zato što je nije koristila i vežbala, a ne zato što nije prirodno obdarena njime. Tako da, ako su muškarci i žene rođeni sa istim vrlinama, ista vežbanja i isto obrazovanje mora, sigurno, da bude dobro i za muškarce i za žene. Kod bilo koje životinje i biljke, odgovarajuća briga mora da se vodi o njima da bi se došlo do odgovarajuće uzvišenosti. Zar nije istina, kada bi bilo neophodno pod nekim okolnostima da neki muškarac i neka žena moraju da nauče da sviraju flautu i da oboje moraju to da rade i da od toga žive, oboje treba da imaju isto obrazovanje u sviranju flaute, i isto tako ako bi trebalo da sviraju harfu? Pa onda, ako je neophodno da oboje budu naučeni vrlini koja je odgovarajuća ljudskom biću, da oboje imaju razumevanje, samokontrolu, hrabrost i pravednost, a ne žensko manje ili od muškog ili obrnuto, zar ne treba onda oboje učiti umeću kojim ljudsko biće postaje dobro? Sigurno je da je ispravno raditi tako, a ne nekako drugačije. Hajde sad, verovatno će reći neki, zar očekuješ da se muškarci uče predenju isto kao i žene, a da žene uče gimnastičke vežbe isto kao i muškarci? Ne, ne tražim to. Ali kažem da, pošto je u ljudskoj vrsti muško telo jače, a žensko slabije, treba odrediti zadatke koji odgovaraju prirodi jednog i drugog, da fizički teže zadatke treba da rade oni koji su jači, a lakše oni koji su slabiji. Zato predenje i poslovi unutra više odgovaraju ženama nego muškarcima, dok gimnastičke vežbe i poslovi napolju više odgovaraju muškarcima. Ali ipak, ponekad nekim muškarcima više odgovara da rade neke lakše poslove, koji se možda smatraju ženskim poslovima, i takođe, neke žene mogu da rade teže poslove koji se smatraju muškim poslovima, kada je to potrebno, a žena ima dovoljno snage. Svi ljudski poslovi su, verujem, zajednička obaveza i zajednički su za muškarce i žene, i nijedan nije obavezno dodeljen isključivo jednom polu, samo neki više odgovaraju prirodi jednog pola, a neki više odgovaraju prirodi drugog, i zbog toga se neki nazivaju muškim poslovima a neki ženskim. A šta god se odnosi na vrlinu, takve stvari podjednako odgovaraju prirodi oba pola, i možemo se složiti da vrline ni na koji način ne odgovaraju jednom polu više nego drugom. Tako da je razumno misliti da stvari koje se tiču vrlina treba učiti i muško i žensko podjednako, i da od kad su mala deca, treba ih učiti šta je ispravno a šta pogrešno, i to je isto za oba pola, da je nešto korisno, a nešto štetno, da nešto treba raditi, a nešto ne treba raditi. Kada se ovako obrazuju, razumevanje se razvija kod onih koji uče, i kod dečaka i kod devojčica, bez razlike. Takođe ih treba naučiti osećaju stida prema svemu što je nisko i neplemenito. Kada su se ove dve osobine razvile kod

njih, i muško i žensko će imati samokontrolu. Isto tako, svako dete koje se obrazuje kako treba, bilo dečak ili devojčica, mora da se navikne da podnosi poteškoće, da se ne plaši smrti, da se ne obeshrabruje pred nedaćama, ukratko, mora da se navikne na svaku situaciju koja traži hrabrost. A hrabrost, kao što je pokazano, treba da bude prisutna i kod žena. Dalje treba odbaciti sebičnost i voditi brigu o poštenju, a za ljudsko biće, želja da se pomogne, i nevoljnost da se povredi drugo ljudsko biće je najplemenitija lekcija, i oni koji je dobro nauče postaju pravedni. Koji postoji razlog da ovo više odgovara da muškarcima? Sigurno isto odgovara da i žene budu pravedne, neophodno je za oboje da nauče iste lekcije koje su odgovarajuće za karatker i koje su bitne. Ako se podučavaju da muškarac ume nešto, a žena ne ume, ili da ona ume nešto, a on ne ume, to ne znači da treba da imaju različito obrazovanje. Oko bitnih stvari ne treba da jedno zna, a da drugo ne zna, neko treba da znaju iste stvari. Ako me pitate kakvo učenje je bitno za obrazovanje, odgovoriću da bez filozofije nijedan muškarac nije obrazovan kako treba, isto tako ni žena. Ne kažem da žena treba da ume sve što i muškarac ili da treba da vežba umešnost u filozofskim argumentima. To bi bilo nepotrebno, jer njoj filozofija koristi za njen život žene. Čak i kod muškaraca ne cenim previše ovo umeće. Samo tražim da se filozofijom stekne dobrota u ponašanju i plemenitost karaktera. A istina je da filozofija i jeste vežbanje plemenitosti karaktera i ništa drugo. Predavanje peto Šta je korisnije, teorija ili praksa? Jednom se povela rasprava među nama o tome da li za sticanje vrline korisnija teorija ili praksa, razumejući da teorija uči šta je ispravno ponašanje, dok praksa označava naviku onih koji su se navikli da se ponašaju u skladu sa tom teorijom. Za Musonija, praksa izgleda da je bila korisnija, i govoreći o ovom svom mišljenju, pitao je jednog koji je prisutan ovako: Zamisli dva lekara, jedan koji može briljantno da predaje o umeću medicine ali nema nikakvog iskustva u brizi o bolesnima, i drugog koji ne ume da predaje o medicini, ali je iskusan u brizi o pacijentima u skladu sa ispravnom medicinskom teorijom. Koga od njih dvojce, pitao je, bi ti izabrao da se brine o temi da si bolestan? Odgovorio je, naravno, da bi izabrao lekara sa iskustvom. Musonije je onda nastavio: Uzmimo, onda, još jedan primer sa dva čoveka. Jedan je plovio mnogo i bio kormilar na mnogim brodovima, a drugi je plovio vrlo malo i nikad nije bio kormilar. Ako onaj što nikada nije bio kormilar ume da priča vrlo lepo o metodima navigacije, a drugi vrlo loše i nejasno, koga bi ti izabrao da bude kormilar ako ideš na neko putovanje? Ovaj je opet odgovorio da bi izabrao onog koji ima iskustva. Opet je Musonije rekao: Uzmimo primer dva muzičara. Jedan zna teoriju muzike i vrlo lepo predaje o njoj, ali ne zna ni da peva, ni da svira harfu ni liru, drugi je lošiji u teoriji, ali je dobar u sviranju harfe i lire i u pevanju. Kome od njih dvojce treba dati mesto muzičara, ili, koga od njih dvojice bi ti izabrao da bude učitelj muzike tvom detetu? Ovaj je opet odgovorio da bi izabrao onog koji je dobar u praksi. Pa, onda, rekao je Musonije, isto tako u slučaju umerenosti i samokontrole, zar nije mnogo bolje imati samokotrolu i biti umeren u svom ponašanju, nego biti sposoban u pričanju o tome šta treba raditi? Ovde se takođe mladić složio da je manje bitno pričati o samokontroli nego praktikovati samokontrolu. Onda je Musonije, zaključujući šta je rečeno, pitao: U svetlu ovih zaključaka, zar može teorija da bude

bolja od naviknutosti na ponašanje u skladu sa principima teorije, ako razumemo da nas primena osposobljava da delamo, a teorija samo da pričamo o tome? Teorija koja uči kako treba da delamo je vezana za praksu, i ona je najbitnija, jer nije moguće raditi nešto dobro ako praksa nije u skladu sa ispravnom teorijom. Ali, praksa je bitnija od pričanja jer ima više uticaja na čoveka. Predavanje šesto O vežbanju On je uvek tražio od onih koji su bili sa njim da praktično primenjuju njegova učenja, koristeći argumente kao što je ovaj. Vrlina, govorio je, nije teorijsko znanje, nego je i praktična primena, kao što su medicina i muzika. Dakle, kao što lekar i muzičar treba da savladaju ne samo teorijsku stranu svojih veština, već i da se uvežbaju i praksu u skladu sa principima teorije, isto tako čovek koji želi da postane dobar ne treba samo da bude temeljno upoznat za pravilima koja doprinose vrlini, nego da bude posvećen i revnostan u primeni tih principa. Kako neko može da postane odmah umeren samo ako zna da nije dobro biti nadvladan uživanjima, a nije uvežban u odoljevanju uživanjima? Kako neko može da postane pravedan kada nauči da treba voleti poštenje a nikad se nije trudio da izbegava sebičnost i pohlepu? Kako možemo da steknemo hrabrost ako smo samo naučili da se ne treba plašiti stvari koje izledaju kao da su strašne, ali nemamo nikakvog iskustva u pokazivanju hrabnosti pred tim stvarima? Kako možemo da postanemo mudri ako smo shvatili koje stvari su stvarno dobre a koje zle, ali nikada nismo praktikovali prezir prema onim stvarima koje samo izgledaju kao da su dobre? Dakle, kada se nauči lekcija koja odgovara usavršavanju, mora da sledi praktično vežbanje ako od lekcija koje smo naučili želimo da imamo ikakve koristi. I takva praktična vežba je važnija za učenika filozofije nego za učenika medicine ili nekog takvog znanja, jer filozofija je teža disciplina od svih ostalih umeća. Razlog za to je što ljudi koji ulaze u druge profesije ne ulaze u njih prethodno zaprljanih duša, i nisu pre toga naučili suprotno od onoga što će proučavati tu, ali oni koji počinju da uče filozofiju su rođeni i odrasli su u okruženju punom iskvarenosti i zla, i onda se okreću vrlini u takvom stanju da im je potrebno dugo i temeljno vežbanje. Kako, onda, i na koji način treba da vežbaju? Pošto ljudsko biće nije samo duša, niti samo telo, već je spoj ta dva, osoba koja vežba mora da se brine o oboje, o boljem delu- duši, mora da se brine marljivije, kao što i odgovara, ali takođe mora da se brine i drugom, da ne bi bio manjkav u nekom delu koji čini čoveka. Očigledno je da telo filozofa mora biti spremno za fizičku aktivnost, jer je često vrline koriste kao neophodan alat u životu. Postoje dve vrste vežbanja, jedno odgovara samo duši, a drugo je zajedničko za telo i dušu. Koristimo vežbanje koje je zajedničko za oba kada se vežbamo da podnosimo hladnoću, vrućinu, žeđ, glad, male obroke, tvrde krevete, izbegavanje uživanja, i strpljenje pod nekom patnjom. Jer kroz ovakve stvari i slične njima telo se jača i postaje sposobno da podnese teškoće, postaje izdrživo i spremno za bilo koji zadatak, a duša takođe jača jer vežba hrabrost strpljenjem pod teškoćama i vežba samokontrolu uzdržavanjem od uživanja. Vežbanje koje je posebno za dušu je na prvom mestu shvatanje dokaza koji se tiču stvari koje izgledaju kao da su dobra, a u stvari nisu stvarna dobra, i isto tako dokaza koji se tiču stvari koje izgledaju kao da su zla, a u stvari nisu stvarna zla. Takođe je bitno shvatanje koje su to stvari stvarno dobra, i naviknutost na razlikovanje tih stvari od onih koji nisu istinska dobra. Sledeće je vežbanje u

neizbegavanju stvari koje samo izledaju kao zla, i u neteženju ka onim stvarima koje samo izgledaju kao dobra, kao i vežbanje u odbacivanju svega onoga sto su stvarna zla uz težnju ka onome što su stvarna dobra. Pokušao sam, dakle, da kažem šta je priroda ovih tipova vežbanja. Neću, ipak, pričati o tome kako vežbanje treba da se sprovodi u detaljima, analizirajući i opisujući šta je odgovarajuće za dušu i telo zajedno a šta je odgovarajuće samo za dušu, već ću bez određenog reda samo pomenuti šta priliči za oba. Istina je da smo svi koji smo učestvovali u filozofskim diskusijama čuli i razumeli da ni bol, ni smrt, ni siromaštvo, ni bilo šta drugo što u sebi nema poroka nije zlo, i da takođe bogatstvo, život, uživanje, i bilo šta drugo što nije deo vrline nije dobro. Ipak, i pored razumevanja ovoga, zbog iskvarenosti koja nam je usađena još od detinjstva, i zbog loših navika koje imamo zbog te iskvarenosti, kada nam se dese neke teškoće, mi smatramo da nam se zadesilo neko zlo, a kada nam se desi neko uživanje, smatramo da nas je zadesilo neko dobro; plašimo se smrti kao najveće nesreće; držimo se života kao najvećeg blagoslova, a kada damo novac tugujemo kao da smo mi sami povređeni, a kada ga dobijemo radujemo se kao da smo dobili nešto što je stvarno korisno. Slično i sa većinom drugih stvari koje nisu u skladu sa ispravnim principima, ipak se ponašamo po ovoj rđavoj navici. Pošto je takva situacija, ponavljam, čovek koji vežba mora da se trudi da se navikne da ne voli uživanja, da ne izbegava poteškoće, da ne bude zanesen životom, da se ne boji smrti, i u slučaju vlasništva ili novca da ne stavlja uzimanje iznad davanja. Predavanje sedmo Da ne treba izbegavati poteškoće Da bismo lakše i sa boljim raspoloženjem podneli poteškoće koje možemo da očekujemo na putu vrline i dobrote, korisno je setiti se kakve poteškoće ljudi podnose radi nedostojnih ciljeva. Na primer, razmislimo šta neumereni ljubavnici podnose zbog svojih zlih želja, i koliko truda drugi ulažu da se obogate, i koliko patnje podnose oni koji jure moć, i imajmo na umu da oni podnose sav taj trudi i sve te poteškoće dobrovoljno. Zar nije užasno da oni podnose takve stvari bez ikakvog časnog cilja, dok mi zarad idealnog dobra- koje nije samo izbegavanje zala koja uništavaju naše živote, nego takođe i sticanje vrline, koja pruža sva dobra- nismo spreni da podnesemo sve poteškoće? I zar ne bi svako razuman priznao da je mnogo bolje, umesto da se trudimo da osvojimo neku ženu, da se trudimo da kontrolišemo svoje želje; umesto da podnosimo poteškoće radi novca, da se vežbamo u tome da želimo malo; umesto da zadajemo sebi muke oko zadobijanja slave, da zadajemo sebi muke oko gašenja žeđi za slavom; umesto da pokušavamo da nađemo način da povredimo onoga kome zavidimo, da pronađemo način kako da ne zavidimo nikome; i umesto da se trudimo, kao laskavci i ulizice, da osvojimo lažne prijatelje, da podnosemo muke da steknemo istinske prijatelje? Pošto su trud i poteškoće neophodni za sve ljude, i za one koji traže bolje ciljeve, i one koji traže lošije, naopako je da oni koji steme dobrim ciljevima ne rade to mnogo marljivije nego oni za koje ima malo nade da će imati istinske koristi od svojih muka. A kad vidimo akrobate kako se bez brige suočavaju sa svojim zadacima i rizikuju čak i svoje živote da ih izvedu, kako rade salto preko mačeva koji su okrenuti na gore, ili hodaju po konopcima postavljenim na velikim visinama, ili skaču pa lete kao neke ptice, gde jedan pogrešan korak znači smrt, i sve to rade zbog neke bedne male nagrade, zar nećemo mi biti spremni da podnesemo teškoće radi potpune sreće? A sigurno oni koji postanu dobri će postati srećni i živeće srećni ostatak svojih života.

Možemo razmisliti o karakteristikama čak i nekih životinja koje mogu da nas postide i nateraju da podnosimo poteškoće. Jer petlovi i prepelice, iako nemaju razumevanje vrline kao čovek, i neznaju ni za dobro ni za pravdu, i pored toga, kada se bore jedni protiv drugog, čak i kada su osakaćeni opet ustaju i podnose do smrti samo da se ne bi pokorili drugom. Koliko tek više priliči, onda, da mi stojimo čvrsto i budemo izdržljivi, kada znamo da se mučimo za dobru svrhu- ili da pomognemo svojim prijateljima, ili da doprinesemo svog gradu, ili da odbranimo svoju ženu i decu, ili najbolje i najbitnije, da postanemo dobri, pravedni i da imamo samokontrolu, a do toga niko ne može da dođe bez trpljenja poteškoća. Tako da ostaje da kažem da čovek koji neće da se trudi nije dostojan dobra, jer “svako dobro se dobija trudom”. Ovakve reči i slične je govorio, savetujući i ubeđivajući one koji su ga slušali da ne gledaju na poteškoće sa prezirom. Predavanje osmo Da i vladari treba da uče filozofiju Kada je jedan od kraljeva iz Sirije došao kod njega, a tada je bilo kraljeva u Siriji koji su bili vazali Rima, pored mnogih drugih stvari koje mu je rekao rekao je i ovo. Nemoj misliti, rekao je, da nekom drugom više odgovara da uči filozofiju nego tebi, i to baš zato što si vladar. Prva dužnost vladara je da zaštiti i da donese korist svom narodu, a zaštitnik i dobročinitelj mora da zna šta je dobro za čoveka a šta je loše, šta je korisno a šta štetno, šta je povoljno a šta nepovoljno; i treba da mu bude jasno da oni koji su na strani zla dolaze da povrede, a oni koji su na strani dobra brane; da korist treba da uživaju oni koji zaslužuju pomoć i dobit, a oni koji se bave nepovoljnim i štetnim stvarima treba da budu kažnjeni. Ali da bi se razlikovale stvari dobre i loše, povoljne i nepovoljne, korisne i štetne, za to treba biti filozof, koji se stalno bavi baš ovim pitanjem da ne bi bio neupućen u njih, i koji razume šta doprinosi čovekovoj sreći i nezadovoljstvu. Tako da vladar treba da proučava filozofiju. Takođe je odgovarajuće za vladara, ili bolje reći, to je potpuno neophodno za njega, da presuđuje u pitanjima pravde među njegovim podanicima tako da niko ne dobije manje ili više nego što zaslužuje, nego da primi počast ili kaznu kakvu zaslužuje. A kako neko ko nije pravedan može da to tako uradi? I kako neko može da bude pravedan ako ne razume prirodu pravde? Ovo je opet razlog zašto vladar treba da se uči filozofiji, jer bez takvog izučavanja ne bi mogao da prepozna pravdu i pravedne. Niko ne može da porekne da će onaj koji je izučio pravdu bolje razumeti pravdu od onog koji nije, kao ni da oni koji nisu izučili filozofiju nisu upoznati sa njenom prirodom. Istina ovoga se vidi u činjenici da se ljudi ne slaži i da se prepiru međusobno oko pravde, neki kažu da je ovo, a neki da je ono. A o stvarima o kojima ljudi imaju znanje nema različitih mišljenja, na primer o crnom i belom, o toplom i hladnom, o mekom i tvrdom, već ih svi zovu isto i znaju šta je to. Na isti način bi se ljudi složili i oko pravde kada bi znali šta je pravda, ali u neslaganju pokazuju svoje neznanje. Ne mislim ni da si ti daleko od tog neznanja, i treba još više nego drugi da se pozabaviš tim znanjem, jer je veća sramota za kralja da ne poznaju pravdu nego za građanina. Dalje je bitno da kralj ima samokontrolu i da traži samokontrolu od svojih podanika, i kada postoji trezvena vlast i dolična poslušnost, neće biti neobuzdanosti ni kod jednih ni kod drugih. Jer je propast i vladara i građanina neobuzdanost.

A kako neko može da dostigne samokontrolu ako ne obuzda svoje želje, i kako može neko ko je neumeren da traži od drugih da budu umereni? A nema druge nauke sem filozofije koja razvija samokontrolu. Ona uči da treba biti iznad uživanja i pohlepe, da treba ceniti štedljivost a izbegavati rasipnost; vežba nas da imamo osećaj stida, da kotrolišemo svoj jezik, izaziva disciplinu, red, učtivost, i uopšte ono što je odgovarajuće u delima i držanju. Kod običnog čoveka kada su prisutne ove osobine, daju mu dostojanstvo i kontrolu nad svojim životom, a kada su prisutne kod kralja, čine ga stvarno božanskim i vrednim poštovanja. A pošto su neustrašivost, odlučnost i smelost plod hrabrosti, kako drugačije bi mogao čovek da ih stekne sem čvrstim uverenjem da smrt i teškoće nisu zla? Jer su ovo, smrt i teškoće, ponavljam, stvari koje kolebaju i zastrašuju čoveka kada on veruje da su to zla, a da nisu zla, to filozofija uči. Pa ako vladari treba da imaju hrabrost, a oni više nego bilo ko drugi treba da je imaju, onda oni moraju da se posvete filozofiji, jer ne može se postati hrabar drugim sredstvima. Takođe je obavezno za vladare da budu nepobedivog razuma, da mogu da argumentima pobede svakoga ko im prigovori, kao što neprijatelje pobeđuju oružjem. A kada su vladari slabi u ovome, onda je logično što često greše i prihvate pogrešno kao tačno, to je cena gluposti i neznanja. A filozofija, možda više nego bilo šta drugo, po svojoj prirodi daje onima koji joj se posvete mogućnost da budu jači u raspravi, da razlikuju lažno od istinitog, da opovrgnu jedno i da dokažu drugo. Profesionalni govornici, kad god uđu u razmenu argumenata sa filozofom, nejasni su, zbune se, i protivreče sebi. A kada su takvi govornici, čiji je posao da vežbaju debate, inferiorni u argumentima u odnosu na filozofe, sta je tek onda sa ostalim ljudima? Dakle, ako je želja nekog vladara da bude jak u debati, treba da proučava filozofiju da se ne bi plašio da će ga neko savladati u ovome, jer vladar treba da bude neustrašiv i hraban i nesavladiv. Uopše, od najveće je važnosti za dobrog kralja da bude bez mane u reči i delu, ako će da bude “živi zakon”, kako su ga videli stari mudraci, da održava dobru vladavinu i harmoniju, da se bori protiv kršenja zakona i nesloge, da bude prava slika Zevsa, i kao On, da bude otac svojih podanika. A kako neko može da bude takav vladar ako nije stekao uzvišenu prirodu, ako nije prošao najbolje moguće obrazovanje, ako ne poseduje sve vrline koje dolikuju čoveku? Ako postoji bilo koje drugo znanje koje vodi čovekovu prirodu prema vrlini i uči ga da praktikuje dobrotu i da bude vezan za dobro, onda treba da se postavi uz filozofiju i da se uporedi, pa da vidimo šta će bolje naparaviti dobrog kralja- da li to znanje ili filozofija. I onda bi bilo za čoveka koji hoce da bude dobar kralj mudro da koristi ono što je bolje od ta dva. Ako, ipak, nijedno drugo umeće ne tvrdi da uči i širi vrlinu (a neka se tiču samo tela i toga šta je korisno za telo, dok druga koja se donekle tiču uma teže svemu drugom sem da donesu samokontrolu, samo filozofija teži ovome i bavi se time), a kažem da jeste tako, šta onda može da bude korisnije za vladara koji želi da bude dobar nego izučavanje filozofije? Kako bolje, ili kako drugačije može neko da bude dobar vladar ili da živi dobar život nego proučavanjem filozofije? Što se mene tiče, ja mislim da ako neko jeste dobar kralj, to znači da je on samim tim obavezno filozof, a svaki filozof je kraljevska osoba. Od ova dva stava, što se tiče prvog- da li je moguće da neko bude dobar vladar ako nije dobar čovek? Ne, nije moguće. A ako je neko dobar čovek, zar nije odgovarajuće da ga nazovemo filozofom? Naravno, pošto je filozofija stremljenje savršenom dobru. Dakle, dobar vladar mora da bude samim tim obavezno i filozof.

A da je filozof kraljevska osoba se može razumeti iz ovoga. Osobina kraljevske osobe je očigledno sposobnost da vlada narodima i gradovima dobro i da bude dostojan da vlada ljudima. Pa, ko je sposobniji da bude na čelu grada ili ko je dostojniji da vlada ljudima neko filozof? Jer se podrazumeva, ako je stvarno filozof, da je razuman, disciplinovan, plemenit, da dobro ocenjuje šta je pravedno i šta je dolično, da je efikasan u sprovođenju svojih planova, i da je stprljiv pod teškoćama. I još uz to se podrazumeva da je hrabar, neustrašiv, nepokolebljiv pred stvarima koje izgledaju stražno, i pored toga da je dobročinitelj, milosrdan i human. Zar se može naći neko ko je bolji i sposobniji da vlada od takvog čoveka? Nikako. Čak iako nema mnogo onih koji će da ga poslušaju, to ne znači da je on manje kraljevska osoba, jer je dovoljno da ga poslušaju prijatelji, ili žena i deca, ili u krajnjem slučaju, dovoljno je da vlada samo samim sobom. Jer lekar koji ima samo nekoliko pacijenata nije manje lekar od onog ko ima mnogo ako, naravno, ima umeće i iskustva u lečenju. Isto tako muzičar koji ima malo učenika nije manje muzičar od onog ko ima mnogo učenika, ako vlada umećem muzike. I konjušar koji dresira jednog ili dva konja nije ništa manje konjušar od onoga koji dresira mnogo konja, ako je umešan u dresuri konja. Tako i titula kraljevske osobe pripada onome ko ima samo jednog ili dva podanika, kao i onome ko ima mnogo, dok god ima umeće i sposobnost da vlada, on zaslužuje ime kralja. Iz tog razloga mislim da je Sokrat nazvao filozofiju vladarskom i kraljevskom naukom, jer onaj koji je savlada odmah postaje vladar. Kada je Musonije rekao ove stvari, kralj je bio zadovoljan tim rečima i rekao mu je da je zahvalan zbog toga što je ispričao i dodao “Zauzvrat za ovo, traži šta god hoćeš i neću odbiti šta god da tražiš.” Onda je Musonije rekao: “Onda tražim da ostaneš veran ovom učenju, kad već misliš da je vredno hvale, i jedino ćeš tako mene usrećiti i sebi doneti koristi.” Predavanje deveto Da progonstvo nije zlo Kada je čuo kako jedan izgnanik jadikuje zato što živi u progonstvu, Musonije ga je utešio otprilike ovako. Zašto, pitao je, bi se bilo ko ima razumevanja rastužio zbog progonstva? To nas uopšte ne lišava vode, zemlje, vazduha, sunca, i ostalih planeta, i zaista, ne lišava nas ni društva ljudi, jer svugde postoji mogućnost druženja sa ljudima. Ako ne možemo da odemo na neki deo zemlje i da opštimo sa tim ljudima tamo, šta je tu toliko strašno? Zašto, kad smo bili kod kuće, nismo išli po celoj planeti, ni stupali u kontakt sa svim ljudima, a čak i sada kada smo u izgnanstvu možemo da se družimo sa našim prijateljima, to jest, sa onim pravim prijateljima koji zaslužuju to ime, jer nas oni nikad neće izdati ili napustiti, a ako se neki pokažu lažnim a ne istinitim prijateljima, i bolje je što smo odvojeni od njih i što nismo sa njima. Reci mi, zar nije univerzum zajednička otadžbina svih ljudi, kako je Sokrat rekao? Pa, onda, ako si razumna osoba, ne možeš da smatraš da si proteran iz otadžbine ako si izbačen odande gde si rođen i odrastao, izbačen samo iz nekog grada. Jer razuman niti ceni niti prezire neko mesto kao izvor svoje sreće ili nezadovoljstva, već ta stvar samo od njega zavisi, i smatra sebe građaninom Božijeg grada koji je sačinjen od svih ljudi i bogova. Euripid govori u skladu sa ovim kada kaže: “Kao što su sva nebesa slobodna za let orla Tako je i cela Zemlja za plemenitog čoveka otadžbina.” Dakle, kao što čovek koji živi u svojoj državi ali u nekoj drugoj kući a ne u onoj u kojoj se rodio, kada bi počeo da jadikuje i kuka zbog toga, smejali bi mu se, isto tako onaj koji smatra da je nesreća to što

živi u nekom drugom gradu a ne u onom u kom se rodio može opravdano da se smatra budalastim i glupim. Dalje, kako je progonstvo prepreka da se čovek brine o svome i da stiče vrlinu, kada ne može progonstvo da spreči znanje o i praktikovanje onoga što je potrebno? Zar se ne može čak reći da progonstvo i doprinosi tome, pošto daje čoveku slobodnog vremena i veću priliku da proučava i praktikuje dobrotu nego što bi to mogao ranije, jer je tamo u onome što samo izgleda kao njegova otadžbina primoran da se bavi političkim dužnostima, da mu dosađuju rođaci ili ljudi koji samo izgledaju kao prijatelji, koji su umešni u tome da ga zamaraju i da odvlače od stremljenja ka boljim stvarima? Ustvari, postoje slučajevi gde je progonstvo bilo potpuni blagoslov, kao što je to bilo za Diogena, koji se zbog svog izgnanstva preobrazio iz običnog građanina u filozofa, i umesto da sedi dokon u Sinopi, u Grčkoj je postao marljiv u sticanju vrline, i u tome je nadišao mnoge filozofe. Drugima, koji su bili lošeg zdravlja zbog udobnog života na visokoj nozi, progonstvo im je bio izvor snage jer su bili primorani da vode junački život. Čak su poznati neki koji su se izlečili od hroničnih bolesti u progonstvu, kad u naše vreme Lakedemonjanin Spartakije, koji je patio od pilećih grudi zbog svog života na visokoj nozi, a kada je prestao da živi luksuzan život, ozdravio je. Takođe drugi koji su postali zavisni od raskošnog života su se lečili od gihta, iako ih je čak ta bolest i ponekad prikovala za krevet, jer su zbog progonstva bili primorani da žive prostiji život i upravo to ih je vratilo zdravlju. Tako da ispada da se progonstvo odnosilo prema njima bolje nego oni sami prema sebi, i da progonstvo pre pomaže nego što šteti zdravlju tela i duše. Nije tačno da prognagnicima nedostaju stvari koje su neophodne za život. Ljudi koji su lenji i nesnalažljivi i nesposobni da budu ljudi, oni nemaju i kad su u svojoj domovini, ali oni koji su energični i vredni i pametni, gde god da odu, oni će se snaći i imaće šta im treba. A ionako ne osećamo negostatak mnogih stvari ako nemamo želju da živimo luksuzno: “Jer šta je potrebno smrtnicima sem dve stvari, Od Demetre hleb, a od Vodonoše piće, Koje je lako nabaviti i koji su napravljeni za našu ishranu?” A dodaću da ljudi koji vrede ne samo da će se lako snaći za neophodnosti života kada su u izgnanstvu, nego čak mogu i da se obogate. Kako je Odisej, koga je zadesila gora sudbina nego bilo kog izgnanika, kada je bio sam i go posle brodoloma među strancima, Faečanima, pa je ipak uspeo čak i da se obogati. A Temistokle kada je prognan, otišavši kod ljudi koji ne samo da nisu bili prijatelji, već su biti neprijatelji i varvari, Persijanci, na kraju imao tri grada u svojoj vlasti Mius, Magneziju i Lampsaku, i od toga je živio. I Dio iz Sirakuze, kome je tiranin Dionis uzeo sve što je imao i prognao ga, toliko se obogatio da je unajmio vojsku plaćenika i vratio se na Siciliju i oslobio ostrvo od tiranina. Ko će, onda, ako je zdrave pameti, kada vidi ovakve primere, da smatra da je izgnanstvo uzrok siromaštva kod svih izgnanika? Štaviše, ne moraju prognanici čak ni da imaju ukaljan ugled zbog svog prognanstva, pošto svi znaju da su mnoga suđenja loše presuđena i da su mnogi ljudi nepravedno prognani iz svoje zemlje. U prošlosti je bilo primera dobrih ljudi koji su bili prognani iz svoje zemlje, kao što je Aristid Pravedni iz Atine, i Hermodor iz Efesa, zbog čega je Heraklit rekao Efescima, svim odraslim muškarica, da se obese. Čak su neka izgnanstva postala vrlo slavna, kao ono Diogena iz Sinope, ili Klearha iz Sparte, koji se sa Kirom borio protiv Artakserksa, da ne nabrajam više. Kako onda može ovo stanje u kom su neki postali slavniji nego pre da bude odgovorno za kaljanje nečijeg

ugleda? Ali, prigovarate, Euripid kaže kako prognanici gube svoju ličnu slobodu jer nemaju slobodu govora. Jer on navodi kako je Jokasta pitala svog sina Polinika koje nesreće podnose izganinici. On odgovara: “Najveća od svih je ta što više nemaju slobodu govora.” Ona na to kaže: “Navodiš nesreću roba, nemogućnost da kaže šta misli”. A ja bi mu na to odgovorio: “U pravu si, Euripide, kada kažeš da stanje roba čini da on ne može da kaže šta misli, ali ipak, nije odgovarajuće da uvek, svugde i pred svakim kažemo ono što mislimo. A čini mi se da to nije tačno, da prognanici nemaju slobodu govora, ako sloboda govora znači da nismo zauzdani da kažemo ono šta mislimo. Jer prognanici ne iznose ono što misle ne zbog svog progonstva, nego zbog svog straha da će ih zbog nekih reči zadesiti bol ili smrt ili kazna ili nešto slično. Strah je uzrok tome, a ne progonstvo. Jer mnogi ljudi, čak većina, boraveći spokojno u svom rodnom gradu, plaše se onoga što im izgleda kao strašna posledica slobodnog govora. A sa druge strane, hrabar čovek je i u progonstvu i kod kuće nepokolebljiv pred takvim strahovima, i zato ima hrabrosti da kaže ono što misli i kod kuće i u progonstvu.” Tako se može odgovoriti Euripidu. I reci mi, prijatelju, kada je Diogen prognan iz Atine, i kada su ga gusari prodali u Korintu, da li je iko, Atinjanin ili Korinćanin, ikad pokazao veću slobodu govora nego on? I opet, da li je ijedan njegov savremenik bio slobodniji od Diogena? Čak ni Ksenijad, koji ga je kupio, i koji je bio njegov vladar kao gospodar robu. Ali zašto bi i dalje navodio primere? Zar nije jasno da sam i ja izgnanik? Pa, da li sam lišen slobode govora? Da li ostao bez privilegije da kažem šta mislim? Da li ste me ikad videli da sam ustuknuo pred nekim zato što sam prognanik, ili da sam rekao da mi je sad gore nego pre? Niste nikad mogli da me vidite da se žalim ili da sam obeshrabljen zbog toga što sam proteran, jer ako sam lišen svoje zemlje, nisam lišen svoje mogućnosti da izdržim izgnanstvo. Navešću o čemu ja razmišljam da se ne bi nervirao oko izgnanstva. Kao što sam pokazao, ne mislim da progonstvo oduzima čoveku čak ni one stvari koje prosečan čovek smatra dobrima. A čak i ako nema neke od tih stvari, ipak nije lišen onih stvari koja su istinska dobra. Prognanik svojim progonstvom nikako nije sprečen u posedovanju hrabrosti i pravde, niti samokontrole, niti razumevanja, niti bilo koje vrline, koje kada su prisutne donose čast i korist čoveku i pokazaju da je on dostojan hvale i dobrog ugleda, a kada su odsutne, štete čoveku i čine ga nečasnim i iskvarenim i dostojnim ukaljanog ugleda. To je istina- ako je neko dobar čovek i ima vrline, progonstvo mu neće naškoditi niti ga uniziti, jer su vrline koje su prisutne u njemu najviše u stanju da mu pomognu i da ga podupru. A ako je neko loš, zlo je ono što mu škodi, a ne izgnanstvo, i nesreća koju takav oseća u izganstvu je posledica njegovog zla, a ne njegovog izgnanstva. Zbog ovoga se treba truditi oko oslobađanja od poroka više nego oko oslobađanja od progonstva. Ove stvari sam rekao sebi, i sada ih govorim tebi. Ako si mudar, nećeš smatrati izgnanstvo nečim oko čega se potresati, jer je to lako podneti, već se oko zla treba potresti. A nijedna od dve alternative nije razlog da se čovek iznervira, jer ili si bio prognan pravedno ili nepravedno. Ako je bilo pravedno, kako može da bude prikladno da tuguješ oko pravedne kazne? A ako je bilo nepravedno, zlo koje se tu desilo nije naše, već je onih koji su nas prognali, ako se složimo da je činjenje zla (kao što su oni učinili) najgora stvar na svetu, dok je trpljenje zla (što je naša sudbina) u očima bogova i pravednih ljudi povod

ne da nas mrze, nego da nam pomognu. Predavanje deseto Da li će filozof tužiti nekoga za ličnu uvredu? Rekao je da on sam ne bi nikad tužio nekoga za ličnu povredu, niti bi to preporučio nikome ko tvrdi da je filozof. Jer nijedna od tih stvari za koje ljudi smatraju ličnim povredama nisu ni povrede ni sramota za one koji ih trpe, kao što je biti vređan ili ošamaren ili pljunut. Od ovih je najteže podneti udarac. A da nema ništa sramno ili uvredljivo u tome je jasno iz činjenice da su Spartanski dečaci bičevani javno, i oni se ponose time. I, onda, ako filozof ne može da prihvati udarac ili uvredu, a treba da prihvati čak i smrt, kakav je to filozof? Jeste to tako, kažete, ali duh onog čoveka koji čini takve stvari je čudovišan, kada može da se podsmeva ili da udari šljagu nekome, ili da psuje ili tome slično. Poznato vam je, naravno, da je Demosten smatrao da je ljude moguće uvrediti i samo pogledom i da je takve stvari teško podneti, i da neki ljudi izlude zbog toga. Tako da samo oni ljudi koji ne znaju šta je dobro a šta sramno, već im je bitno samo šta većina misli, smatraju da su uvređeni ako ih neko zlurado pogleda, ili im se smeje ili ih gurne ili ih vređa. Ali mudar i razuman čovek, kakav filozof treba da bude, se ne uznemirava oko tih stvari. Takav čovek ne misli da je sramotno podnositi takve stvari, nego činiti ih. Jer ako čoveka neko uvredi, šta je taj čovek uradio loše? Onaj koji uradio nešto loše je samim tim sebe posramio, dok onaj koji je pretrpeo lošu stvar, koji nije ništa uradio već mu se samo to desilo, nema nikakvog razloga da oseća stid ili sramotu. Tako da se razuman čovek neće okretati zakonu, niti će podizati tužbe, jer neće ni smatrati da je bio uvređen. Ljutiti se i uznemiravati oko toga bi bilo trivijalno. Radije, razuman će lako i tiho podneti šta se desilo, jer to priliči onome ko želi da bude plemenitog uma. Sokrat je, sećate se, bio takvog stava, kada ga je javno ismevao Aristofan, nije se ljutio, već kada ga je sreo, pitao ga je da bi voleo da ga uzme za neku ulogu. Zar možete da zamislite da bi planuo u besu oko nekog sitnog vređanja čovek koji se nije iznervirao kada ga je bio vređan u javnom pozorištu?! I dobri Fokion, kada je njegova žena bila vređana od nekoga, ne da ga nije tužio, nego kada je ovaj došao u strahu da se izvini, govoreći kako nije znao da je to njegova žena, Fokion je samo odgovorio “Ne znam za druge žene, ali ti mojoj ženi nisi naneo nikakvu povredu, tako da nemaš za šta da mi se izvinjavaš.” I mogao bih da pomenem mnoge druge ljude koji su pretrpeli uvredu, nekima je naneta nepravda rečju, a nekima guranjem ili udarcem, a oni se se nisu branili od napadača, niti su ga tužili, već su krotko podneli nepravdu. I u ovome su dobro uradili. Jer planirati kako da se osvetimo nekom ko je nepristojan i kako da vratimo zlo za zlo nije delo ljudskog bica, nego divlje zveri, koja nije sposodna da shvati da je većina tih ličnih nepravdi koja neko uradi nekome ustvai uradi zbog neznanja i nesporazuma, iz kojih će biti izbavljen kada bude naučen. Ali prihvatiti neku povredu ne u duhu divlje srdžbe i biti pomirljiv prema onima koji su nam učinili nešto nažao, i biti izvor nade za njih, to je osobina dobroćudnog i civilizovanog načina života. Mnogo bolji primer postavlja filozof koji je spreman da oprosti onome koji mu je naneo nepravdu, nego neki filozof koji je spreman da tuži i zove na sud, takav se ustvari ponaša neprikladno i u suprotnosti sa svojim učenjem. Jer on uči druge kako dobar čovek nikako ne može da bude uvređen od strane lošeg čoveka, a on sam diže tužbe kao da ga je uvredio loš čovek, i to dok za sebe tvrdi da je dobar čovek. Predavanje jedanaesto

Šta odgovara za filozofa da radi i da od toga živi Postoji jedan način zarađivanja za život koji je dobar, štaviše, nije nerazumno reći da je i odgovarajuće za nekog ko je jak, a to je živeti od zemlje, nebitno bio vlasnik zemlje ili ne. Jer mnogi koji obrađuju zemlju rade to na zemlji koja je vlasništvo države ili nekog pojedinca, i ipak mogu da izdržavaju ne samo sebe, nego i ženu i decu, a neki i vrlo dobro žive radeći tako. Zemlja daje pravedno i dosta onima koji je obrađuju, vraćajući mnogostruko više od onoga što je primila, i stvara obilje svega što je neophodno za život svakome ko hoće da radi, i tako daje bez da povredi nečije dostojanstvo ili samopoštovanje. A budite sigurni da niko ko nije iskvaren udobnim živodom neće smatrati da je rad poljoprivrednika nedostojan ili da ne odgovara za dobrog čoveka. Kako, pitam vas, može da gajenje drveća ili obrađivanje zemlje ili šišanje vinovih loza da ne bude časno? Zar nisu sejanje i žetva i vršenje sve poslovi slobodnih ljudi i zar ne odgovaraju dobrim ljudima? I čuvanje stada, kao što nije osramotilo Hesioda niti ga sprečilo da bude pesnik i voljen od strane od bogova, isto tako neće sprečini ni nekog drugog. U stvari, ja mislim da je stočarstvo najbolje od svih poljoprivrednih poslova, jer daje duhu najviše slobodnog vremena da razmišlja i da izučava stvari koje imaju veze sa našim razvijanjem i vežbanjem. Jer, sigurno, sve profesije koje naprežu i umaraju celo telo teraju i um da se koncentriše na njih, ili u svakom slučaju da se koncentriše na telo, a oni poslovi koji ne zahtevaju previše fizičkog napora ne ometaju toliko um u razmišljanju o uzvišenim stvarima i povećavanju mudrosti tim razmišljanjem- a to je cilj kojem svaki filozof posvećeno stremi. Zbog toga preporučujem posebno život pastira. Ali, govoreći uopšteno, ako se neko posveti životu filozofije i u isto vreme obrađuje zemlju, sa tim se ne može uporediti nijedan drugi način života niti se može reći da ima boljeg načina da se zaradi za život. Zar nije više “živeti u skladu sa prirodom” izdržavati se direktno od zemlje, koja je hraniteljka i majka svih nas, nego na neki drugi način? Zar ne odgovara više životu čoveka da živi na selu nego da sedi dokon u gradu, kao sofisti? Ko će da kaže da nije zdravije provoditi vreme napolju, nego da je zdravije odbaciti svež vazduh i zrake sunca? Zar ne mislite da više priliči slobodnom čoveku da se za ono što mu je neophodno u životu pobrine sopstvenim radom, a ne da to dobija od drugih? A sigurno je jasno da je dostojanstvenije da nam ne treba nečija pomoć nego da je tražimo. Veoma je dobar i srećan i blagosloven sa neba život od zemlje, kada se uz njega ne zanemaruju duhovna dobra. Na primer, Mison iz Hena, koga su bogovi nazvali mudrim i Aglaj iz Psofisa, koga su nazvali srećnim, obojica su živeli od zemlje i radili sopstvenim rukama obrađivajući zemlju, i sklanjajući se od gradskog života. Zar nije njihov primer dostojan oponašanja i podsticaj da idemo njihvim putem i da prihvatimo život ratarstva sa posvećenošću kao i oni? Šta, možda će neko reći, zar nije naopako da obrazovan čovek koji može da utiče na omladinu da uče filozofiju ode da obrađuje zemlju i bavi se fizičkim poslovima sa seljacima? Da, to bi bilo stvarno loše ako obrađivanje zemlje spreči takvog čoveka da se bavi filozofijom ili da pomogne drugima da se bave njom. Ali pošto ga to ne sprečava, čini mi se da bi za učenike bilo i bolje da se ne nalaze sa učiteljom u gradu i da slušaju njegova formalna predavalja i diskusije, već da ga vide kako radi u polju, pokazujući sopstvenim radom ona učenja koja filozofija uključuje- da treba podnositi potreškoće, i da treba izdržati težinu rada svojim telom, a ne zavisiti od nekog drugog da nas izdržava. Šta sprečava učenika da dok radi sluša učitelja kako priča o samokontroli i pravdi i izdržljivosti? Jer oni koji dobro predaju filozofiju, ne treba im mnogo reči, niti ima potrebe da učenici pomno proučavaju veliku količinu stvari kakve vidimo da sofisti uče, ima ih toliko da je potreban čitav život naučiti sve. A

neophodne i korisne stvari nije nemoguće naučiti uz radove na seoskom imanju, pogotovu ako se ne radi bez prestanka, već sa odmorima. Znam vrlo dobro, da će retko ko hteti da ovako uči, ali bi i bilo bolje da većina mladića koji kažu da proučavaju filozofiju i ne prilaze filozofima, a mislim na one razmažene i mlitave tipove čijim samim prisustvom ime filozofije biva uprljano. A od onih koji stvarno koji stvarno vole filozofiju, nema ni jedan koji ne bi hteo da živi sa dobim čovekom na selu, čak i da je mesto vrlo neuglađeno, jer bi sigurno imali veliku korist od toga da borave i da žive kod učitelja noć i dan, da se odalje od gradskih poroka koji su prepreka proučavanju filozofije, i da zbog činjenice da njihovo ponašanje, dobro ili loše, ne bi moglo da se sakrije- što je velika prednost za one koji uče. Takođe, da jedu i da piju i da spavaju pod nadgledanjem dobrog čoveka je ogromna korist. Sve te stvari bi bile slučaj kada bi živeli zajedno na selu, što Teognis hvali u stihovima kada kaže: “Pij i jedi i sedi sa dobrim ljudima, i zadobij odobravanje onih koji imaju velikog uticaja i vlasti.” To jest, niko sem dobrih ljudi nema moć da utiče na dobrotu čoveka ako neko jede i pije i sedi sa njima, što kaže sledeće: “Jer dobri ljudi će te naučiti dobrom, a ako se družiš sa lošima, uništićeš tu dušu koju imaš.” Tako da neka niko ne kaže da je poljoprivreda ikakva prepreka učenju ili predavanju lekcija o dužnosti, jer teško to može da bude prepreka, kad shvatimo da u tim uslovima učenik živi u najbližoj zajednici sa učiteljem, a učitelju je učenik uvek tu blizu. A pošto je to sve slučaj, izgleda da zarađivati poljoprivredom za život najviše odgovara filozofu. Predavalje dvanaesto O seksualnom uživanju Značajan deo života luksuza i uživanja čine seksualna preterivanja, na primer oni koji vode takav život žude za raznim ljubavima, i opravdanim i neopravdanim, ne samo sa ženama, nego i sa muškarcima, nekad jure jednu ljubav a nekad drugu, i kad nisu zadovoljni onim što im je dostupno, traže ono što je neobično i nepristupačno i izmišljaju besramne intimnosti, a sve to je vrlo protivno zrelosti. Ljudi koji nisu bludnici i nemoralni moraju da smatraju polne odnose opravdanim samo kada se dese u okviru braka i kada se koriste radi pravljenja dece, jer je tako ispravno, a pogrešno je i neopravdano kada se polni organi koriste zbog uživanja, čak i u braku. Od svih seksualnih odnosa, oni koji uključuju preljubu su najgori, a ništa bolje od toga nisu oni između istog pola, jer je takva stvar užasna i protiv prirode. Ali, ostavljajući po strani preljubu, uopšte svi odnosi koji nemaju ispravan karakter su sramni i praktikuju se zbog manjka samouzdržavanja. Niko ko ima samokontrolu ne bi pomislio da ima odnose sa prostitutkom ili sa bilo kojom ženom van braka, niti sa svojom robinjom. Takvi odnosi nisu ispravni i prikladni i to ih čini sramotnim i prekornim za one koji ih žele; zato se i, sem ako je neko potpuno izgubio osećaj stida, niko ne usuđuje da radi ovakve stvari javno, i sem onih koji su u potpunosti izopačeni, niko se ne usuđuje da radi ovakve stvari sem krišom i tajno. A sakrivati ono što radiš je jednako priznanju krivice. Sve jeste tako, kažete, ali za razliku od preljubnika koji se ogrešuje o muža žene sa kojoj čini iskvareno delo, onaj koji ima odnose sa prostitutkom ili ženom koja nema muže se ne greši ni o koga i ne uništava ničiju želju za sopstvenom decom. A ja vam na to kažem da svako ko radi ono što je pogrešno i praktikuje porok, čak i ako to

uključuje samo njega i nikoga drugog, taj se odmah pokazuje kao loša i nečasna osoba, jer onaj koji čini nešto pogrešno samim tim svojim grehom postaje loš i nečastan. A da ne pominjem kolika je to poročnost, jer mora da postoji potpuna neobuzdanost u svakome ko poklekne pred iskušenjem sramnog uživanja i onda je kao svinja koja se obradovano valja u nečistoti. Ovde spadaju ljudi koji imaju odnose sa svojim robinjama, što je stvar koju mnogi smatraju nečim što ne treba kuditi, pošto se smatra da svaki gospodar ima pravo da koristi svog roba kako hoće. Kao odgovor na ovo imam da kažem samo jednu stvar: ako vam se čini da nije sramno i neprilično da gospodar ima odnose sa svojom robinjom, posebno ako nije udata, razmislite kako bi taj gospodar voleo da njegova žena ima odnose sa robom. Zar vam se ne čini pogrešnim da ne samo žena koja ima muža ima odnose sa robom, nego i žena bez muža? A ne treba očekivati da muškarci budu manje moralni od žena, da manje obuzdavaju svoje želje, pa da ispadne da se oni koji su jači pol pokažu kao slabiji, da vladari budu savladani. A ustvari, ako muškarac misli da je bolji od žena, a pokaže se da ima manje samokontrole od njih onda je jasno da je on taj koji je gori. Zar treba posebni reći u ovim slučajevima seksualnih odnosa radi ni o čemu drugom nego o razuzdanosti, ništa manje ni ako se radi o odnosu gospodara sa robom? Svi to znaju. Predavalje trinaesto, prvi deo Da je prvenstvni cilj braka zajednica života zajedno sa pravljenjem dece Muž i žena, govorio je, treba da se spajaju u svrhu zajedničkog života i pravljenja dece, i takođe, da smatraju sve stvari zajedničkim, a ništa posebno lično svojim, čak ni svoja tela. Rođenje ljudskog bića koje je plod takve zajednice će sigurno biti nešto veličanstveno, ali to nije dovoljno za vezu muža i žene, jer i van braka to je plod polnog odnosa, kao kod životinja. Ali u braku mora da bude iznad svega savršen sklad i uzajamna ljubav između muža i žene, i u zdravlju i u bolesti i u svim okolnostima, jer su radi toga, i radi dece, oboje ušli u brak. Tamo, onda, gde je ljubav jednog prema drugom savršena i oboje je dele u potpunosti, i svaki se trudi da nadmaši onog drugog u privrženosti, tu je brak idealan i vredan zavidjenja, i takva zajednica je divna. Ali tamo gde oboje gledaju samo svoje interese i zanemaruju supružnika, ili još gore, kada jedan tako razmišlja da iako žive u istoj kući njegova pažnja bude negde drugde i nije spreman da sarađuje niti da se složi sa svojim bračnim drugom, i njihovi zajednički interesi prolaze loše, takvi se rastanu potpuno, ili ostanu zajedno i trpe nešto što je gore od samoće. Pradavanje trinaesto, drugo deo Šta je glavni cilj braka? Oni koji razmišljaju o braku ne treba da razmišljaju ni o porodici, da li druga strana ima roditelje koji su na položaju, niti o bogatstvu, da li druga strana ima dosta poseda, niti o fizičkim osobinama, da li ima lepote. Jer ni bogatsvo ni lepota ni visok položaj ne doprinose spoju interesa niti doprinose saglasnosti, niti su bitni za pravljenje dece. Za brak je dovoljno da telo bude zdravo, normalnog izgleda, i sposobno za vredan rad, takvo da može da izdrži nepogode, fizički posao i da mu ne nedostaje snage da može da rodi i podiže decu. Što se tiče karaktera ili duše, treba tražiti naviknutost na samokontrolu i pravdu, dakle, okrenutost ka vrlini. Sve ove osobine treda ba budu prisutne i kod muža i kod žene. Bez saglasnosti umova i

karaktera između muža i žene, koji brak može da bude dobar, i kakvo partnerstvo korisno? A kako mogu dva ljudska bića koja su nečasna da imaju saglasnost duha među sobom? Ili, kako može neko ko je dobar da bude u skladu sa nekim ko je loš? To ne može, isto kao što i kriva daska ne odgovara pravoj, ili kao što dva krive ne mogu da se spoje. Jer ona što je kriva neće odgovarati drugoj koja je kriva, a još manje če odgovarati svojoj suprosti, kriva sa pravom. Isto tako poročan čovek nije prijatelj drugom poročnom čoveku, i ne slaže se sa njim, a još manje sa dobrim čovekom. Predavanje četrnaesto Da li je brak prepreka za težnju ka filozofiji? Kada je neko rekao kako mu se čini da su brak i život sa ženom prepreka u stremljenju ka filozofiji, Musonije je rekako da to nije bila prepreka za Pitagoru, ni za Sokrata, ni za Kratesa, od kojih su svi imali ženu, a ne mogu se navesti bolji filozofi od ovih. Krates, iako je bio beskućnik i potpuno bez poseda i vlasništva, svejedno je bio oženjem; i nemajući svoje sklonište, provodio je dane i noći po javnim površinama Atine zajedno sa ženom. Kako onda mi, koji imamo kuću, a neki od nas čak imaju i sluge, možemo da kažemo da je brak prepreka za filozofiju? Filozof je zaista učitelj i vođa ljudi u svim stvarima koje su odgovarajuće za ljude i u skladu sa prirodom, a brak je očigledno u skladu sa prirodom. Jer u koju drugu svrhu je Tvorac čovečanstva podelio ljudsku rasu na dva pola, muško i žensko, i onda usadio u oba jaku želju za zajednicom i spajanjem sa onim drugim, i stavio u oba moćnu čežnju za onim drugim, muško za ženskim, i žensko za muškim? Zar nije očigledno da je želeo da se ta dva ujedine i žive zajedno i da ujedine svoj trud i naprave zajednički život, i da naprave i vaspitaju decu, tako da ljudska rasa ne umre? Pa, onda, da li je odgovarajuće za čoveka da radi sam ili da radi i u skladu sa interesima svog bližnjeg, ne samo da bi bilo domova u gradovima, već i da grad ne bi bio napušten, već da bi se pobrinuli o opštem dobru? Ako kažete da bi svako trebalo da samo gleda svoje interese, onda predstavljate čoveka kao da se ne razlikuje od vuka, ili neke druge divlje zveri koje se rode samo da bi živele u nasilju i otimačini, i ne štede ništa gde mogu da izvuku nekakvu koriste, nemajući nikakav deo života u zajednici sa drugima, nijedan deo u saradnji sa drugima, nemajući nikakav pojam pravde. A ako se složite da čovekova priroda više odgovara pčeli, koja ne može da živi sama, jer lako umre ako je sama, već koristi svoju energiju da dobrinese opštem dobru i muči se i radi zajedno sa svojim bližnjima; ako je tako, dodatno morate priznati da se za čoveka zlo sastoji u nepravdi i surovosti prema bližnjem i u ravnodušnosti prema susedu koga je zadesila neka nevolja, dok je vrlina u bratskoj ljubavi i dobroti i pravdi i dobročinstvu i brizi o dobrobiti bližnjih, i sa prema takvim idejama, kažem, čoveku je dužnost da se brine o svom gradu i da učini svoj dom bedemom njegove zaštite. A prvi korak u tome da učini svoj dom takvim bedemom je brak. Tako da onaj koji uništava brak uništava dom, uništava grad, uništava celu ljudsku rasu. Jer ako nema pravljenje dece, propašće ljudska rasa, a bez braka nema pravednog i ispravnog pravljenja dece. Očigledno je onda da dom ili grad ne zavise samo od žena ili samo od muškaraca, već od zajednice među ta dva. Nema zajednica koja je neophodnija i lepša neko brak. Jer koji čovek je posvećeniji svom prijatelju nego žena svom mužu? Koji brat bratu? Koji sin roditeljima? Ko najviše nedostaje nekome, nego muž ženi, ili žena mužu? Čije prisustvo može više da odagna tugu ili uveća radost ili izleći nesreću? Za koga se smatra da im je sve zajedničko, telo, duša, posedi, nego za muža i ženu?

Zbog ovoga svi ljudi smatraju ljubav muža i žene najvišom ljubavlju; i razumni otac i majka ne očekuju da imaju veću ljubav prema detetu nego što imaju prema onom sa kim su u braku. A da je ljubav žene prema mužu veća od ljubavi roditelja prema deci se vidi iz poznate priče o Admetu, kome su bogovi dali da živi duplo duže ako nađe nekoga da umre umesto njega, i njegovi roditelji nisu hteli da umru za njega iako su bili stari, ali je njegova žena Alkestija, iako vrlo mlada, rado htela da prihvati smrt umesto svog muža. Kako je dostojno stanje braka se vidi i iz toga što bogovi paze o njemu, veliki bogovi, kako kažu ljudi, prvo Hera, koja se zato naziva zaštitnicom braka, i Eros i Afrodita, jer se smatra da svi oni spajaju muškarca i ženu radi pravljenja dece. Gde, zaista, više pripada Eros nego u ispravnoj zajednici muža i žene. Gde Hera? Gde Afrodita? Koji trenutak više odgovara za molitvu ovim bogovima nego ulazak u brak? Šta više odgovara da bude nazvano Afroditinim delom nego spajanje muža i žene? I zašto bi, onda, neko rekao da ovakva velika božanstva nadgledaju i štite brak i pravljenje dece, ako ove stvari nisu odgovarajuća briga za čoveka? I zašto bi neko rekao da su to stvari bitne za čoveka, ali ne i bitne za filozofa? Da nije filozof gori od ostalih ljudi? Sigurno je da ne treba da bude gori, nego bolji i pravedniji i da bude istinski dobar. Zar može neko da kaže da onaj koga ne zanima njegov grad nije gori i nepravedniji od onog koji se o njemu brine, i da čovek koji gleda samo svoj interes nije gori od onoga koji se brine i o opštem dobru? Da nije možda onaj koji živi sam veći rodoljub, veći prijatelj i veći saradnik svom bližnjem nego onaj koji se brine o svom domu i vaspitava decu i doprinosi dobrobiti grada, a to oženjen čovek sve radi. Jasno je, dakle, da odgovara za filozofa da bude u braku i da ima decu. A ako ovo odgovara, kako onda mladi prijatelju, onaj tvoja teza da je brak prepreka filozofu može da bude ispravna? Jer je očigledno da učenje filozofije nije ništa drugo istraživanje razumom šta je ispravno i dolično i šta treba delima sprovesti u praksi. Takve je onda reči izgovorio tada. Predavanje petnaesto Da li svako dete koje se rodi treba podići Zar nije istina da zakonodavci, kojima je svrha da pažljivo tragaju i razlikuju šta je dobro za državu a šta loše, šta promoviše, a šta je štetno za opšte dobro, svi smatraju da je umnožavanje domova i građana vrlo dobra stvar, a da je smanjivanje vrlo loša stvar? A kada bi građani imali malo ili nimalo dece, zar ne bi to smatrali gubitkom, a kada bi imali dosta dece, zar ne bi to smatrali dobitkom? Zbog tog razloga su zabranili ženama abortuse i ustanovili kaznu za one koji to prekrše, zbog tog razloga ih odvraćaju od izbegavanja dece i roditeljstva, i zbog toga su odredili nagrade za muža i ženu sa velikom porodicom, a kaznu za one koji nemaju decu. Dakle, onda, ogrešićemo se o i prekršićemo zakon ako radimo suprotno željama zakonodavaca, za koje ljudi smatraju da su dobri, voljeni od strane bogova, i da ih je dobro slediti. A sigurno radimo suprotno ako nemamo dece. A takođe ćemo se ogrešiti i o bogove naših očeva i o Zevsa, koji je čuvar ljudskog roda, ako tako radimo. Isto kao što se onaj koji je nepravedan prema strancima ogrešuje o Zevsa, boga gostoljubivosti, i kao što se onaj koji je nepravedan prema prijateljima ogrešuje o Zevsa, boga prijateljstva, tako se i svako ko je nepravedan prema svojoj porodici ogrešuje o bogove svojih očeva i o Zevsa, zaštitnika porodice, od koga gresi protiv porodice nisu sakriveni, a sigurno onaj koji greši protiv

bogova je bezbožan. A vaspitavati mnogo dece je uvažena i korisna stvar, i onaj koji ima dosta dece je poštovan u gradu, cene ga susedi, i uticajniji je od onih koji nisu jednako blagoslovljeni decom. Ne moram da pričam o tome da je onaj ko ima mnogo prijatelja moćniji nego onaj koji nema prijatelja, isto tako je čovek sa dosta dece moćniji od onog koji nema ili ima malo dece, i čak je više tako, jer je sin bliži od prijatelja. Može se i pomenuti da je lepa stvar videti čoveka ili ženu okružene svojom decom. A ne možemo videti lepšu stvar nego procesiju u slavu bogova i horsko pevanje na religioznoj proslavi koje čine deca sa svojim ocem ili majkom u gradu gde su rođeni, vodeći roditelje za ruku i verno se brinući o njima. Zar ima nešto lepše od toga što se može videti? Ko je više dostojan zavidenja nego ti roditelji, pogotovu ako su dobri ljudi? Kome bi se radije pridružili u molitvi za božiji blagoslov, ili kome bi radije pomogli u nevolji? Jeste sve to tako, kažete, ali ako sam ja siromašan i nemam mnogo, a imam dosta dece, kako ću nabaviti hranu za sve njih? Ali, recite mi, kako male ptice, koje su mnogo siromašnije od bilo koga od nas, hrane svoje mlade, i lastavice i slavuji i ševe i kosovi? Homer kaže o njima ovako: “A ptica nosi svojim goluždravim mladima kakve god komadiće hrane na koje naiđe, čak iako nema za sebe...” Pa zar su ovakva bića pametnija od čoveka? Sigurno to niko neće reći. Da nisu snažnija ili izdržljivija onda? Ne, ni to nisu. Pa da li skladište hranu i gomilaju je? Uopšte ne, a opet podižu svoje mlade i izdržavaju sve mlade koji se rode. Pozivanje na siromaštvo je, dakle, neopravdano. A ono što se meni čini najčudovišnijim je to što neki koji nemaju izgovor siromaštva, nego i pored svog dobrostanja i čak bogatstva, su toliko nečovečni da ne podižu neku decu, nego ih napuštaju i ostavljaju u divljini, da bi ona deca koju su ranije napravili nasledila veće bogatstvo- i tako iskvarenim delom planiraju prosperitet za decu koja su im živa. Da bi ta deca imali veći udeo u očevom nasledstvu, roditelji im oduzimaju braću, i tako takva deca nikad ne nauče da je mnogo bolje imati mnogo braće nego da imati mnogo poseda. Jer posedi izazivaju spletke među susedima, a braća sprečavaju spletkaroše. I posedi traže podršku, ali braća pružaju podršku. Ne može da se uporedi dobar prijatelj sa bratom, niti pomoć koju pruže drugi, prijatelji i drugovi, sa pomoću koju pruži brat. Šta se može uporediti sa voljom brata da nas zaštiti? Zar će neko naći boljeg saradnika u brizi o zajedničkom dobru od dobrog brata? Čije prisustvo u nevolji može neko da želi više nego prisustvo brata? Ja smatram da je najviše dostajan zavisti onaj koji živi medju mnogom braćom sa kojima se slaže, i takvog koji ima takve blagoslove smatram nekim koga bogovi najviše vole. Zato mislim da treba da se trudimo da svojoj deci ostavljamo braću, a ne novac, kao jemstvo za blagosloven život. Predavanje šestnaesto Da li se moraju slušati roditelju uvek? Neki mladić koji je hteo da uči filozofiju, ali mu je zabranio otac, postavio je ovo pitanje “Reci mi, Musonije, da li treba da uvek slušamo svoje roditelje, ili postoje neki slučajevi kad ih ne treba poslušati?” Musonije mu je odgovorio: Da svi treba da slušaju svoju majku i oca izgleda kao dobra

stvar, i ja to sigurno preporučujem. Ipak, treba da vidimo šta je to poslušnost, to jest, da vidimo prvo kakva je priroda neposlušnosti, i da vidimo kakva je to osoba neposlušna, i da tako bolje razumemo kakva je priroda poslušnosti. Uzmimo ovakav primer. Ako otac koji nije lekar i nema iskustva u stvarima zdravlja i bolesti prepiše svom bolesnom sinu nešto što je štetno i škodljivo, i sin je svestan te činjenice, sigurno ne sledi da ako ne posluša očev savet da on ne sluša oca i da je neposlušan, zar ne? Čini se da je nije tako. Ili kada bi otac bio bolestan i tražio vilo ili hranu koju ne treba da uzima, i koja bi mu pogoršala bolest, a njegov sin, shvatajući to, ne da mu to što traži, ne može da se kaže da je on neposlušan ocu, zar ne? Sigurno nećemo to misliti. A i sigurno ne možemo da smatramo neposlušnim onog čoveka, čiji otac je pohlepan i naredi mu da ukrade nešto ili da uradi nešto slično, a ovaj ne uradi to. Ili mislite da ne postoje očevi koji ne traže od svoje dece takve stvari? Pa, ja znam za jednog oca toliko iskvarenog, da je svog sina, koji je bio mlad i vrlo lep, prodao da bude seksualni rob. A da je tom mladiću, koji je prodan u takvo ropstvo, otac zatražio da počne da vodi takav život, i da je odbio, zar bismo rekli da je neposlušan, ili bismo rekli da je pokazao čistoću karaktera? Sigurno nije ni potrebno da se postavi takvo pitanje. Neposlušnost i neposlušna osoba su termini prekora i posramljivanja, ali ako neko odbije da uradi ono što ne treba raditi, taj zaslužuje hvalu a ne pokudu. Dakle, ako nečiji otac, ili vladar, ili čak i tiranin naredi nešto što je pogrešno i nepravedno i sramno, i taj neko ne posluša naređenje, takav nije neposlušan, jer niti je učinio nešto pogrešno niti je propustio da uradi nešto dobro. Neposlušan je onaj koji ne posluša i odbije da uradi nešto dobro i časno i korisno. Znači, takav je neposlušan čovek. A poslušna osoba je suprotna njemu i ponaša se drugačije od njega, to je osoba koja će poslušati bilo koga ako taj neko savetuje ono što prikladno i uradiće to svojevoljno. Takav je poslušan čovek. Pa tako i u odnosu sa roditeljima takođe, onaj koji je poslušan će rado poslušati ono što je dobro i prikladno. Štaviše, ja mislim da onaj koji radi ono što je ispravno i korisno, iako mu to roditelji nisu tražili, takav je poslušan svojim roditeljima, razmislite o ovome. Po mom mišljenju, čovek koji radi ono što njegov otac želi i ispunjava želje svog oca, takav je poslušan ocu; i onaj koji radi ono što treba raditi i čini ono što je dobro ispunjava želje svog oca. Kako to? Zato što sigurno da roditelji imaju u srcu interes svoje dece, i zbog toga žele da njihova deca rade ono što je ispravno i korisno. Tako da onaj ko radi ono što je ispravno i korisno radi ono što njegovi roditelji žele i poslušan je roditeljima, čak iako mu roditelji nisu tražili da uradi to. Onaj ko hoće da sluša roditelje treba da uzme u obzir samo ovo i ništa više- da li je ono što će uraditi dobro i korisno. I ako se to uzme u obzir, šta god da čovek uradi, to će biti delo nekoga ko je poslušan roditeljima. Tako i ti, mladu prijatelju, nemoj da se plašiš da ćeš biti neposlušan ocu ako ti otac kaže da uradiš nešto što nije ispravno, a ti to ne uradiš, ili ako ti zabrani da uradiš nešto što je ispravno, a ti to uradiš. Nemoj da ti otac bude izgovor da činiš ono što je loše, ako ti on traži da uradiš nešto što nije ispravno ili ti zabranjuje da uradiš nešto što je ispravno. Ne treba se pokoravati zlim naredbama, i čini mi se da ti to shvataš. Sigurno ne bi poslušao oca u stvarima muzike, ako on nema znanja o muzici, i traži od tebe da sviraš liru kako ne treba, ili ako on ne poznaje gramatiku i kaže ti da pišeš i čitaš onako kako nije ispravno; ili ako tvoj otac nema znanja o upravljanju broda, i govori ti da upravljaš kormilom na pogrešan način, naravno da nećeš to uraditi. Eto nekoliko primera. Isto tako kada ti otac, ne znajući o tome, zabrani, tebi koji znaš i shvataš šta je filozofija, da učiš filozofiju, da li ti je obaveza da uradiš kako ti kaže, ili zar ti nije radije obaveza da oca naučiš boljem,

pošto daje loše savete? To se meni čini kao ispravan odgovor. Ako otac nije previše tvrdoglav, moglo bi da mu se objasnitio razumno kakav stav treba da prihvati u vezi sa filozofijom. A ako ipak ne bude ubeđen argumentima i ne popusti, ipak će ga ponašanje njegovog sina pridobiti ako sin stvarno praktikuje filozofiju. A učenik filozofije će sigurno biti vrlo revnostan u tome da se ponaša prema ocu vrlo brižno, i biće pažljiv i nežan, i nikada sigurno neće sa ocem biti svadljiv i samovoljan, niti će biti plahovit ili padati u ljutnju; nego će kontrolisati svoj govor, kao i svoju želju za hranom ili seksualnim iskušenjima; i stojaće čvrsto pred opasnostima i teškoćama; biće sposoban da prepozna šta je istinsko dobro, i neće propustiti da vidi da nešto samo izgleda kao dobro. I kao posledica toga, rado će napusiti bilo kakvo uživanje radi oca, i za njega će rado prihvatiti svakakve poteškoće. A ko neće uzneti molitve bogovima da ima takvog sina? A ko ima takvog sina, zar neće voleti onog zbog koga je postao najblagosloveniji otac i otac najdostojniji zavisti u očima svih ljudi zdrave pameti? Ako, prijatelju, i pored toga što postaneš takav čovek, a takav ćeš sigurno postati ako savladaš lekcije filozofije, tvoj otac se i dalje protivi tome da radiš kako želiš, i ne uspeš da ga ubediš, onda razmišljaj ovako: tvoj otac ti zabranjuje da ideš da učiš filozofiju, ali zajednički otac svih ljudi i bogova, Zevs, traži i naređuje ti da to uradiš. Njegova zapovest i zakon je da čovek bude pravedan i pošten, dobročinitelj, umeren, plemenit, da bude izdržava bol, da se uzdržava od uživanja, da bude slobodan od svake zavisti i zlobe, ukratko, zakon Zevsov traži od ljudi da budu dobri. A biti dobar je isto što i biti filozof. Ako uradiš kako ti kaže otac, poslušaćeš volju čoveka; ako izabereš život filozofa, poslušaćeš volju Boga. Očigledno je, dakle, da je tvoja dužnost da stremiš filozofiji. Ali, kažeš ti, otac će te zatvoriti i neće ti dati da ideš igde da ne bi učio filozofiju. Možda će to uraditi, ali ako hoćeš da učiš filozofiju, u tome ne može nikako da te spreči, jer se filozofija ne uči rukama ili nogama ili nekim drugim delom tela, nego dušom, i onime što naziva razum. Ovo je Bog postavio tako da se ne može videti ili dodirnuti, i da bude slobodno od svakog primoravanju i uvek da bude u svojoj vlasti. Ako je tvoj um dobar, niko ne može da te spreći da ga koristiš i da misliš ono što treba, ili da voliš ono što je dobro a da ne voliš ono što je nisko, niti da izabereš ono prvo a da odbaciš ono drugo. A samim činjenjem ovoga, ti učiš filozofiju, i ne moraš da se ogrneš starim plaštom niti da ideš bez hitona ili da puštaš dugu kosu, niti da radiš nešto što ne bi radio kao običan čovek. Takve stvari možda odgovaraju profesionalnim filozofima, ali filozofija se ne sastoji u njima, već u shvatanju šta je čovekova dužnost i u dubokom razmišljanju o tome. Predavanje sedamnaesto Šta je najbolja stvar u starosti? Jednom kada je neki stariji čovek pitao šta je najbolje u starosti, Musonije je rekao: isto ono što je najbolje i u mladosti- a to je živeti u skladu sa prirodom. Najbolje možemo razumeti šta to znači ako razumemo da čovek nije stvoren radi uživanja. Isto tako, ni konj, ni pas, ni krava nisu stvoreni radi uživanja, a sva ta stvorenja su manje vredna od čoveka. Sigurno možemo smatrati da konj nije ispunio svoju svrhu ako samo jede i pije i pari se, i ne radi ništa od onoga što odgovara da konj radi, isto tako i pas ako samo uživa ova zadovoljstva, a ne radi ništa od onoga za šta se psi smatraju dobrima, isto tako i druge domaće životinje ako ne rade ono što treba nego samo uživaju; ukratko, u skladu sa time, može da se kaže da je život u skladu sa prirodom označava onaj život koji svojim delims pokazuje izvrsnost koja je osobena za njegovu prirodu.

Jer priroda svakoga vodi ka svojoj izvrsnosti, pa tako nije razumno smatrati da čovek koji živi život uživanja živi u skladu sa prirodom, već onaj koji živi život vrline. I samo se takav može opravdano hvaliti i samo taj može da se ponosi sobom i da bude srećan i smeo, a uz to slede dobro raspoloženje i spokojna radost. Uopšteno, od svih stvorenja na zemlji samo je čovek sličan Bogu i ima vrline kao i On, jer se bogovi odlikuju mudrošću, pravdom, hrabrošću i umerenošću. Dakle, kao što Boga, koji ima takve vrline, ne dodiruju uživanja ili pohlepa, i u Njemu nema nikakve požude ili zavisti, već je plemenit, dobronameran i blag, isto tako i čovek koji želi da bude kao On, ako postane kao on, njemu ćemo sigurno zavideti jer će biti blažen. A nije nemoguće za čoveka da bude takav, jer kada pogledamo ljude koje nazivamo božanstvenim i božanskim, jasno nam je da čovek može da postigne te vrline. I ako neko ima dobru sreću da dok je još mlad nauči ispravne stvari, i da savlada one lekcije koje su dobre, i da ih praktično primeni, takav će i kada je star koristiti ta znanja da živi u skladu sa prirodom, i neće se žaliti što je izgubio mladost, niti jadikovati zbog slabosti tela, niti će se sekirati ako ga ignorišu susedi ili ako ga napuste rođaci i prijatelji, jer će imati dobar lek protiv svega toga u svom umu, a to je njegovo prošlo vežbanje. A ako ipak nije stekao takva znanja rano ali želi da ih sazna i ima mogućnost da sluša takva predavanja, dobro će biti za njega da sluša reči onih koji se bave time šta je štetno a šta korisno za čoveka, kako izbegavati ovo prvo a kako steći ovo drugo, kako strpljivo podnositi stvari koje izgledaju kao da su zla, ali nisu stvarno. A kada čuje takve stvari i praktikuje ih (ako ih čuje bez da ih praktikuje, to je potpuno beskorisno), snaćiće se u starosti vrlo dobro, i takođe će se osloboditi straha od smrti- što više nego bilo šta drugi plaši i pritiska stare ljude, kao da su zaboravili da je smrt dug koji svaki čovek mora da plati. A sigurno je da je to ono što čini život starih ljudi nesrećnim, upravo taj strah od smrti, kao što je govornik Isokrat priznao. Jer kažu da kada ga je neko pitao kako mu ide, odgovorio je da mu ide kako se može očekivati za nekog od devedeset godina, i dodao kako smatra smrt najvećim zlom. Pogledajte koja je to površnost znanja i upoznatosti sa tim šta je dobro a šta zlo u čoveku koji smatra zlim nešto što je neophodan ishod svakog života, pa i najboljeg. Najbolji život, složićemo se, je život dobrog čoveka, pa je kraj i takvog čoveka smrt. Dakle, kao što sam rekao, ako neko uspe da u starosti ovlada tom lekcijom, i da sačeka smrt bez straha i hrabro, to je veliki udeo u životu bez nezadovoljstva i u skladu sa prirodom. A ovo se može steći zajednicom sa ljudima koji su filozofi ne samo imenom, nego uistinu, ako je neko rad da sledi njihova učenja. Tako da ti kažem da je najbolja stvar u starosti ono što rekoh na početku, živeti u skladu sa prirodom, čineći i mislići ono što treba. I takav starac će zaslužiti hvalu drugih i biće srećan, živeće bezbrižno i časno. A ako neko misli da su bogatstva najveća uteha u starosti, i da nabavati njih znači živeti bez tuge, taj vrlo greši; bogatstvo može čoveku da donese uživanja jedenja i pijenja i drugih čulnih zadovoljstava, ali nikad mu neće doneti radost duha i slobodu od svih nezadovoljstava. Kad vidimo kako su bogataši puni tuge i očaja i smatraju se nesrećnim- to je dokaz da bogatstvo nije ništa dobro ni u starosti. Predavanje osamnaesto, prvi deo O hrani Što se tiče hrane govorio je često i naglašavao je da to nije pitanje od malog značaja, niti da dovodi to

nebitnih posledica, već je smatrao kako je početak i temelj umerenosti u samokontroli u jedenju i piću. Jednom, završilo se nekakvom uobičajenom temom i rekao je ovako: "Kako treba davati prvenstvo jeftinoj hrani ispred skupe i onome što je izobilno ispred onoga što je oskudno, i da treba uvek davati prednost onome što je prirodno za čoveka ispred onoga što nije. A hrana od biljaka zemaljskih je prirodna za nas, žitarice i one koje nisu žitarice ali mogu dobro da ishrane čoveka, kao i hrana od domaćih životinja, ali ne i meso. Od ovih hrana najbolje su one koje mogu odma da se koriste bez upotrebe vatre, što znači da su najdostupnije, na primer plodovi čija je sezone, povrće, mleko, sir i med. Ali i one žitarice ili druge biljke koje zahtevaju vatru za pripremu, nisu neodgovarajuće, i prirodna su hrana za čoveka. Sa druge strane, govorio je kako je meso manje civilizovana vrsta hrane i da više odgovara divljim životinjama. Smatrao je da je to teška hrana i prepreka razmišljanju i razumevanju, pošto jedenje mesa nema dobar uticaj i pomračuje dušu. Zato su oni koji više jedu takvu hranu sporije pameti. Takođe i pošto je čovek od svih stvorenja zemaljskih najbliži bogovima, treba da se hrani najsličnijoj bogovima. A ako su kad sa zemlje i voda dovoljni za njih, onda i mi treba da se hranimo hranom koja najsličnija tome, to jest, koja je najlakša i najčistija, jer će tako naše duše biti čiste i jake, a onda će biti najbolje najmudrije, kao što Heraklit rekao: Duše koje su jake su najmudrije i najbolje. A mi, govorio je, se hranimo mnogo gore nego nerazumne zveri. Jer čak i one, koje su vođene nagonima kao bičem, i skaču na svoju hranu, ne zamajavaju se oko svoje hrane i ne izmišljaju svašta, nego su zadovoljne čime god da imaju, i traže samo sitost i ništa više. A mi izmišljano razna umeća i trikove ne bi li što više uživali u hrani i ne bi li jedenje učinili što privlačnijim. Toliko izmišljamo poslastice i razna gurmanska jela, pa tako kao što neki ljudi pišu knjge o muzici i medicini, tako neki pišu knjige o pravljenju hrane, samo da što više povećaju uživanje u ishrani, a da upropaste zdravlje. A to svi mogu da primete da oni koji imaju luksuznu i neumerenu ishranu imaju mnogo gore zdravlje od drugih. Neki su čak kao žene koje imaju neprirodne žudnje za vreme trudnoće, i takvi, kao i te žene, odbijaju običnu hranu i upropaštavaju svoj organizam. Onda kao što istrošeni čelik mora stalno da se kali, tako i njihov apetit stalno traži da bude zbrinut dobrim vinom ili jakim sosom ili nekim drugim ukusom kojim će da se slade. Nije takav bio Spartanac koji je, kada je video kako neki čovek nije hteo da pojede piletinu jer mu se nije sviđala, rekao “Pa ja bi pojeo i jastreba ili lešinara”. A Zenon is Kitijuma jednom kada je bio bolestan, i lekar je naredio da mu se donese belo meso, on to nije dozvolio, i rekao je “Leči me kao što bi lečio mog roba Manesa.” Jer je sigurno smatrao da ne treba da bude ništa raskošnije u njegovom lečenju nego u što bi bilo u lečenju bolesnog roba, jer ako oni mogu da se izleče bez ičega raskošnog, možemo i mi. Tako da dobar čovek sigurno neće uzimati poslastice ništa više nego rob, i zato je Zenon i mislio da treba da se pazimo bilo kakve raskošnosti u ishrani i da ne pokleknemo ni najmanje pred njom, jer onaj ko joj jednom poglekne, taj će ići do kraja, jer u stvarima hrane i piće, želja za uživanjem se uvećava strašnom brzinom." Te reči koje je rekao o hrani su nam se činile malo čudnijim nego uobičajena predavanja. Predavanja osamnaesto, drugi deo O hrani

Govorio je još, potpuno su sramni proždrljivost i život na visokoj nozi, i niko ne može to da porekne, a opet vrlo malo njih se trudi da odbaci ove poroke. Čak suprotno, primećujem da većina ljudi teži da nabavi vrste hrane kada nisu dostupne, a od onih koje su dostupne ne mogu da se suzdrže u jedenju, toliko da na kraju oštete i svoje zdravlje. A šta je drugo proždrljivost nego neumerenost u ishrani, koje izaziva da ljudi više gledaju šta od hrane donosi uživanje nego šta je od hrane korisno? A život na visokoj nozi je ništa drugo nego preterivanje koje se sastoji u imanja luksuzu, što podrazumeva i trpezu. A preterivanje je uvek zlo, ali ovde posebno pokazuje svoju prirodu kod ovakvih ljudi, jer ih čini pohlepnih kao da svinje ili psi, i ne izgledaju kao ljudi, i ne mogu normalno da se ponašaju rukama, ili očima ili vilicom, toliko ih želja za uživanjima u hrani izopači. A to da je sramotno tako se ponašati u vezi sa hranom se vidi i iz toga što ih pre možemo uporediti sa nerazumnim životinjama nego sa pametnim ljudima. A ako je to sramno, onda suprotno mora da bude dobro; to jest, praktikovati umerenost i suzdržavanje u jedenju, imati samokontrolu iznad svega, a to nije laka stvar, već traži dosta pažnje i vežbanja. Zašto je tako? Zato što od svih uživanja koja mame čoveka da čini ono što ne treba i koja da ga teraju da se pokori onome što se suprotno dobru, uživanje u jedenju je verovatno najteže da se pobedi. Jer se sa svim drugim uživanjima susrećemo ređe, a ovo nas iskušava svaki dan ili uobičajedno dva puta dnevno, pošto nije moguće za čoveka da živi drugačije. Tako da što smo češće pod iskušenjem uživanja u hranu, to je veća opasnost. I, zaista, kod svakog obroka ne postoji samo jedna stvar koja je opasna, nego mnogo. Prva od svih, čovek koji jede više nego što treba čini ono što je pogrešno, i onaj koji jede brže nego što treba isto tako, takođe i onaj koji koristi sosove i začine, i onaj koji voli slatko umesto onog što je zdravo; kao i onaj ne stavlja pred goste isto ono što sam jede. Takođe postoji još jedna stvar koja je pogrešna kod jedenja, a to je jedenje u vreme koje nije odgovarajuće, a to je kada imamo nešto da uradimo, a mi to odlažemo da bi jeli. Dakle, pošto su ovakvi i još drugi slični poroci povezani sa jedenjem, onaj koji želi da ima samokontrolu mora da bude slobodan od svih njih i da ne počini ništa od toga. Da bi sebe sačuvao neukaljanim i slobodnim od takvih grešaka čovek mora stalno da se vežba u tome da se navikne da bira hranu ne radi uživanja, nego da se prehrani, ne da bi obradovao svoje nepce, nego da bi ojačao telo. Usta su naprevljena da kroz njih prolazi hrana, a ne radi uživanja u hrani, a stomak postoji iz istog razloga što i koren na biljci. Kao što koren hrani biljku uzimajući hranu iz zemlje, tako i stomak hrani živo biće hranom i pićem koje je u njemu. I kao što se biljke hrane da bi preživele, a ne radi zadovoljstva, na sličan način hrana je nama životni lek. Tako da je odgovarajuće da jedemo da bismo živeli, a ne da bismo uživali, jer želimo da živimo u skladu sa onim mudrim rečima Sokrata, koji je rekao kako većina ljudi živi da bi jela, a on jede da bi živeo. Sigurno nijedno razumno biće, kome je želja da bude čovek, neće misliti da je dobro biti kao ta većina koja živi da bi jela, i kao oni, provoditi vreme u jurenju za zadovoljstvima u hrani. Da nam je Bog, koji je napravio čoveka, dao hranu i piće radi očuvanja života a ne radi pružanja zadovoljstava, može da se vidi vrlo lepo iz ovoga: kada hrana vrši svoju pravu svrhu, ne proizvodi nikakvo zadovoljstvo za čoveka, to jest, dok se vari i apsorbuje u telo. U tom trenutku dobijamo prehranu i obnavljamo našu snagu, ali ne osećamo nikakav utisak uživanja, a ovaj proces traje duže

nego jedenje. Sigurno da je Bog planirao da nam jedenje bude za uživanje, napravio bi da uživamo u tome malo duže, a ne samo u kratkom trenutku kada žvaćemo i gutamo. A zbog tog kratkog trenutka kada se oseća zadovoljstvo, nebrojeni delikatesi se spremaju, plovi se do kraja mora, kuvari su u većoj potražnji nego farmeri, neki proćerdaju čak i svoje imanje, samo da bi raširili trpezu, iako čak ni njihova tela nemaju nikakve koristi od toga koliko je skupa hrana. Baš suprotno, ljudi koji jedu jeftinu hranu su najjači. Zaista možemo da primetimo da su robovi jači od svojih gospodara, da su ljudi sa sela jači od ljudi iz grada, da su siromašni jači od bogatih, da mogu bolje da podnesu vredan rad, da se manje zamore kada rade, da su ređe bolesni, da mogu lakše da podnesu hladnoću, vrućinu, nedostatak sna, i bilo koju drugu poteškoću. Čak i kada bi skupa i jeftina hrana bile podjednako dobre za telo, opet treba izabrati jeftiniju jer to više doprinosi umerenosti i doličnije je dobrom čoveku. Uopšteno, ljudi koji su promišljeni i razumni, što se tiče hrane, više vole hranu koju je lako nabaviti nego onu koju je teško nabaviti, i više onu oko koje se ne treba truditi od one oko koje treba, i više onu koju je dostupna od one koja je nedostupna. Ali da zaključim što se tiče pitanja hrane, kažem da je njena svrha da proizvede zdravlje i snagu, i treba jesti onu hranu koja ne zahteva veliki trošak, i da kod jedenja svi treba da se brinu o onome šta je prikladno i umereno, i vrlo je bitno da budemo iznad poroka prljave i pohlepne proždrljivosti. Takvo je bilo njegovo mišljenje o hrani. Predavanje devetnaesto O odeći i skloništu Smatrao je kako je najbolje da pokrivalo za telo bude umereno, ne skupo i raskošno, jer je govorio da treba odeću i obuću koristiti isto kao i oklop, za zaštitu, a ne za pokazivanje. Kao što su najbolji oružja i oklop za onog koji ih nosi ona koja su čvrsta i dobro napravljena, a ne ona koja imaju lep izgled, isto tako je najbolja odeća i obuća ona koja je korisna za telo, a ne ona koja izaziva da se budale okreću i gledaju. A ono što pokriva treba da pokrivenu stvar učini boljom i jačom nego inače, a ne da je učini gorom i slabijom. Oni koji hoće da svojom odećom imaju meku kožu i vrhunsku udobnost, oni time čine svoja tela gorim, jer je jasno da je razmaženo i mekano telo mnogo gore od onog koje je izdržljivo i koje je dokaz vrednog rada. A oni koji jačaju i snaže telo odećom koju nose, jedino oni imaju koristi od odeće. Ne poboljšava izgled tela pokrivanje mnogim stvarima, i umotavanje u mnoga odela, i nije korisno omekšavati šake i stopala rukavicama i obućom, sem možda u slučaju bolesti. Nije dobro biti bez osećanja hladnoće ili vrućine, već treba osetiti hladnoću zimi i isto tako vrelinu sunca leti a ne tražiti hlad. Nositi jedan hiton je bolje nego da nam treba dva, i ne nositi nikakav plašt je bolje nego nositi ga. Ići bos je bolje nego nositi obuću, ako je moguće, jer nositi obuću je kao biti vezan, a ići bos daje stopalima veliku slobodu i korist kad se naviknu. Zbog toga i kuriri ne nose nikakvu obuću kad putuju, i trkači na takmičenjima ne mogu da trče toliko dobro kad su obuveni. A pošto pravimo kuće takođe kao sklonište, kažem da one treba da budu takve samo da zadovolje tu potrebu, da zadrže ekstremnu hladnoću i vrućinu van i da pruže zaštitu od sunca i vetrova onima koji je to potrebno. Uopšteno, sve što prirodna pećina može da pruži, dajući umereno sklonište čoveku, to treba da nam daju naše kuće, sa dovoljno mesta za življenje i za držanje hrane.

Kakvo dobro čine dvorišta okružena kolonadama? I kakvu svrhu imaju oslikani zidovi? Čemu služe sobe ukrašene zlatom? Kakvo dobro pružaju mozaici na podovima ili zidovima, ili skup kamen, od kog se neki donosi iz velikih daljina, po velikoj ceni? Zar nisu sve ove stvari suvišne i nepotrebne, bez kojih je savršeno moguće da živimo i budemo zdravi? Zar ove stvari ne traže veliki trud, i zar na njih ljudi ne bacaju velike količine novca, koji bi mogao da se iskoristi da se pomogne gradu ili nekim pojedincima? Daleko je bolje pomoći ljudima nego živeti život luksuza. Daleko je plemenitije trošiti novac na ljude nego na nameštaj i kuće. Daleko je korisnije okružiti se mnogim prijateljima nego velikom kućom, a biti okružen prijateljima je prirodna posledica činjenja dobra. Daleko je bolje za čoveka da svojim bogatstvom pomaže svoj grad i svoje sugrađane nego da gradi sebi veliku i lepu kuću. Predavanje dvadeseto O stvarima u kući Povezano sa, i u skladu sa porokom raskošnosti u kući su razne stvari u kući- kreveti, stolice, stolovi, razne tkanine, tanjiri i čaše, i slične stvari- koje prelaze granicu onoga što nam treba i idu daleko od potrebe. Od slonovače i od srebra, čak i zlatni nameštaj postoji, stolovi od slično skupih materijala, tkanine koje su ljubičaste i sličnih boja koje je teško nabaviti, escajg od zlata i srebra, stvari od mermera i sličnih materijala koji su čak vredniji od srebra i zlata. Sve ove stvari ljudi žele, iako prost dušek pruža mesto za leženje ništa gore od kreveta sa delovima od srebra ili slonovače, obično platno je odgovarajuće za pokrivač isto koliko i ljubičasto ili crveni ćebe; moguće je sasvim normalno jesti i iz drvenih tanjira, ne trebaju nam srebrni. Možemo i da pijemo iz zemljanog suda, on će nam utoliti žeđ dobro koliko i pehar od zlata, i neće vino da se pokvari ako se sipa u zemljani sud, čak će da bude bolje nego da je u zlatu ili srebru. Uopšteno, može se ispravno rasuditi šta je dobro a šta loše što se tiče poseda stvari koristeći ova tri kriterijuma: nabavka, korišćenje, kvalitet. Šta god je teško nabaviti ili nije zgodno za korišćenje ili lako za održavanje, to je lošije od onoga što se može lako nabaviti, i što se može lako koristiti i što je izdržljivo i što se može lako sačuvati. Zato su zemljani i gvozdeni sudovi mnogo bolji od onih koji su od srebra ili zlata, zato što se mogu nabaviti uz mnogo manje muke pošto su jeftiniji, i njihova upotrebljivost je bolja jer se mogu bez brige izlagati i vrelini i vatri, a to ne može sa svim sudovima, i čuvati ih je manji problem jer će manje verovatno da će nego pokušati da ih ukrade nego skupe sudove. A isto se tiče čuvanja je i čišćenje, koje je skuplje kada se radi o skupim stvarima. Kao što je jeftin konj koji je dobar poželjniji od onog koji nije dobar a skup je, isto tako su stvari za kuću koje su jeftinije a upotrebljivije bolje nego one koje su skuplje a manje upotrebljive. Zašto onda ljudi traže retke i skupe stvari više nego one koje su obilne i jeftine? To je zato što oni ne znaju šta je dobro i ispravno, već ispadaju glupi i traže ono što samo izgeda kao dobro. Kao što ludaci nekad kažu za crno kažu da je belo, i takva njihova nepromišljenost je slična ludosti. A možemo da vidimo da su najbolji zakonodavci- a mislim pre svega na Likurga, koji je isterao neumerenost iz Sparte i zamenio je skromnošću, uvek smatrali da je život lišavanja bolji u pravljenju hrabrosti i vrline, nego život preterivanja; i smatrali da je luksuz nešto što kvari ljude i što treba odbaciti, a da je volja da se podnesu poteškoće spas za društvo. O ovome svedoći izdržljivost

Spartanskim mladića, koji su naviknuti i na glad i žeđ i na hladnoću i udarce i uopšte sve teškoće. Sa tako plemenitim treningom i asketskim navikama su stari Lakedemonjani bili najbolji među Grcima i kao takvi su i poštovani. Njihovo siromaštvo je izazivalo više zavisti nego bogatstvo plemića. A što se mene tiče, ja bih pre izabrao bolest nego luksuz, jer bolest šteti samo telu, a luksuz uništava i telo i dušu izazivajući slabost i mlitavost u telu i nedostatak samokontrole i kukavičluk u duši. I takođe luksuz izaziva nepravde zato što izaziva pohlepu. Jer nijedan čovek raskošnog ukusa ne može da izbegne da bude rasipan u trošku, niti rasipnik može da želi da živi skromno, već želi mnoge stvari i u toj želji ne može da se obuzda da juri da ih nabavi, i takođe ne može dok juri da ih nabavi da izbegne da ne bude nepošten i nepravedan, jer nijedan čovek ne može da stekne toliko pravednim metodama. Na još jedan način su putevi čoveka koji ima luksuzne navike nepravedni, jer će oklevati da podnese neophodne muke da bi pomogao svom gradu ako treba da napusti svoj raskošan život, i ako treba da podnese lišavanje radi prijatelja ili rođaka, on to neće uraditi, jer to neće dozvoliti njegova ljubav prema luksuzu. I u vreme kada treba izvrši dužnosti prema bogovima, kada čovek koji želi da bude pravedan prema njima treba da prinese žrtve, da obavi obred inicijacije i slične druge službe- i ovde takođe će raspusnik zakazati. Dakle, biće na sve načine nepravedan- i prema svom gradu, i prema prijateljima, i prema bogovima, i propustiće da ispuni svoju dužnost. Tako da, pošto izazivaju i nepravdu, luksuz i raskoš moraju da se odbace na svaki mogući način. Predavanje dvadeset prvo O šišanju kose Govorio je kako čovek treba da šiša kosu sa glave iz istog razloga zašto šišamo vinovu ložu, i to je samo uklanjanje onoga što je nekorisno. Ali isto kao što obrve i trepavice imaju svrhu u tome što štite oči i ne treba ih šišati, isto tako ne treba šišati ni bradu sa lica, jer ona nije nepotrebna, već je ju je priroda dala muškarcima kao vrstu pokrivala. Brada je prirodni simbol muškarca kao što je kresta simbol petla ili griva simbol lava, tako da treba seći kosu kada njen rast postane breme, ali ne treba seći bradu, jer brada nije teret sve dok je telo zdravo i nije pogođeno nekom bolešću zbog koje je neophodno skloniti bradu sa lica. Zenon je lepo rekao da je prirodno šišati kosu, isto kao i puštati je, da ne bi bili opterećeni prevelikom kosom ili ometani u nekim aktivnosti. Priroda očigledno mnogo više vodi brige o nedostatku nego o višku, i u biljkama i u životinjama, i skidanje viška je mnogo lakše i prostije nego dodajenje nečega što nedostaje. U oba slučaja čovekov zdrav razum treba da pomaže prirodi, da nadoknadi sve nedostatke koje može i da ih popravi, a da smanji i skloni ono što je višak. Tako da kosa treba da se šiša kada treba skloniti višak kose, ali ne zbog izgleda, kao što neki misle, koji briju obraze i imitiraju mladiće kojima još nije izrasla brada, a kosu na glavi ne šišaju podjednako, nego različino na različitim mestima. A ono što se njima čini da je lepo je upravo suprotno i ne razlikuje se od pokušajima žena da se ulepšaju. Jer je poznato da one prave pletenice i razne frizure da bi se napravile da izgledaju lepo. Isto tako i neki muškarci šišaju kosu iz želje da izledaju lepše onima kojima žele da udovolje, i neke delove kose ošišaju skroz, a neke nameste tako da udovolje ženama i mladićima čije divljenje žele. Čak postoje i oni koji briju celo telo uz to što briju obraze. Takvi su očigledno postali robovi luksuznog života i potpuno oslabljeni, kad mogu da podnesu da budu takva feminizirana stvorenja, kao hermafroditi, što pravi muškarci ni po koju cenu ne bi prihvatili. Kako dlake mogu da budu teret

čoveku? To je kao do je neko rekao da je perje teret ptici. Pouke Pouka 1 Nije moguće živeti dobro ako ne razmišljamo kao da nam je danas poslednji dan. Pouka 2 Kakvu pritužbu možemo da usmerimo protiv tirana, kada smo mi gori od njih? Jer i mi imamo iste želje kao i oni, samo nemamo takve mogućnosti da ih ispunimo. Pouka 3 Ako treba meriti šta je odgovarajuće time šta donosi najviše zadovoljstva, onda nema ništa bolje od samokontrole, a ako treba meriti šta treba izbegavati time šta donosi najviše nezadovoljstva, onda nema ničeg goreg od odsustva samokontrole. Pouka 4 Nema sramnije nedoslednosti nego se setiti slabosti tela kada osećamo bol, a zaboraviti je kada uživamo neko zadovoljstvo. Pouka 5 Čovek počinje gubi oklevanje da uradi neprikladne stvari čim izgubi oklevanje da priča o njima. Pouka 6 Ako odlučiš da se držiš dobra, ne uzbuđuj se zbog teških okolnosti, nego razmišljaj kako su se mnoge stvari već desile u tvoj životu koje nisi želeo da se dese, pa je sve na kraju ipak ispalo dobro. Pouka 7 Treba izabrati dobru smrt, ako je moguća, u slučaju ako će ubrzo doći neizbežna smrt, ali koja nije dobra. Pouka 8 Ako od onoga koji je živ mnogi imaju dobrobit, taj nema pravo da izabere da umre sem ako svojom smrću neće doneti još veću dobrobit. Pouka 9 Zaslužićeš poštovanje svih ljudi ako počneš time da zaslužiš poštovanje samog sebe. Pouka 10

Oni koji u odbranu onoga što rade govore “Tako hoću”, a ne “To je moja dužnost” ne prolaze dobro. Pouka 11 Nemoj da očekuješ da te prihvate ili poslušaju oni koji postupaju ispravno ako ti postupaš neispravno. Pouka 12 U odnosu sa podređenima treba se tako ponašati da nas oni poštuju a ne da nas se plaše. Prvo će biti praćeno naklonošću, a drugo prezirom. Pouka 13 Bogatstva Kroesa i Kinara treba osuditi kao najgore siromaštvo. Jednog i samo jednog treba smatrati bogatim, a to je onaj čovek koji je stekao sposobnost da uvek i svugde ne želi ništa. Pouka 14 Pošto je sudbina svakog čoveka da umre, nije blagosloven onaj koji umre kasno, nego dobro. Pouka 15 Onaj koji želi da bude zdrav treba da se brine o sebi. Za razliku od drugih lekova, razum ne treba odbaciti kad prođe bolest koja je izlečena, nego ga treba ostaviti u duši da čuva i štiti rasuđivanje. Jer moć razuma ne treba da se poredi sa lekovima, nego sa hranom koja pruža zdravlje, jer pruža dobro i zdravo stanje uma onima koji ga redovno koriste. A sa druge strane, ukorevanja i upozorenja koja se izgovore dok je neko u vrelini emocija, to neće imati nikakvog učinka. To je kao oni mirisi koji osveste ljude koju su se onesvestili, ali uopšte ne izleče bolest. Pouka 16 Rutilije, koji je bavio pozamljivanjem novca drugima, jednom je kritikovao Musonija što je došao da pozajmi novac rekavši “Zevs Spasitelj ne uziva zajmove”. Musonije se osmehnuo i rekao “Ne, ali ih ni ne daje”. Pouka 17 Od stvari koje postoje, Bog je stavio neke u našu kontrolu, a neke van naše kontrole. U našoj kontroli je stavio najplemeniti i najbolji deo, onaj deo zbog koga je i On sam blažen, a to je moć razmišljanja. Jer kada se ispravno koristi, to onda donosi spokojstvo, raspoloženost, staloženost; takođe donosi pravdu i dobrotu i samokontrolu i vrlinu uopšte. A ostale stvari nije stavio pod našu kontrolu. Treba, dakle, da imamo um sličan Božijem, i da razlikujemo stvari na taj način, treba da tražimo samo ono što je u našoj kontrolu, a ono što nije u našoj kontroli treba da poverimo univerzumu i da rado prihvatimo ako nam uzme decu, otadžbinu, telo, ili bilo šta slično. Pouka 18 Ko od nas se ne divi Likurgu Lakedemonjanu? Jer kad je bio oslepljen na jedno ono od strane svog sugrađana i kada su mu ljudi doveli tog mladića da ga kazni kako želi, nije uradio to, već ga umesto

toga uvežbao i napravio od njega dobrog čoveka, i posle toga ga ispratio u javno pozorište. A kada su ga Lakedemonjani gledali sa čuđenjem, rekao je “Doveli ste mi ovog čoveka kao drsko i nasilno stvorenje, a ja vam ga vraćam kao razumnog čoveka i dobrog građanina.” Pouka 19 Najprirodnija stvar je ova: da želja i nagon odgovaraju onome što je prikladno i korisno. Pouka 20 Smatrati da ćemo biti prezreni od drugih ljudi ako se ne trudimo da povredimo prve neprijatelje koje vidimo, to je odlika zlobnih i neukih ljudi. Jer se misli da se čovek dostojan prezir prepoznaje između ostalog time što neće da povredi neprijatelje, a u stvari se prepoznaje mnogo više po tome što ne želi da im pomogne. Pouka 21 Ovakav je karakter prirode univerzuma, takav je bio i jeste i biće, i nije moguće da stvari koje nastaju da nastanu drugačije nego kao što nastaju. U procesu promene i transformacije nisu samo ljudska bića i sva druga stvorenja zemaljstka, nego i božanstva bića, čak i četiri elementa se menjaju i preobražavaju na jedan ili drugi način, zemlja postaje voda i voda vazduh, i vazduh se preobražavao u etar, i isto tako se dešava i preobražavanje na drugi način. Ako čovek odluči da razmisli o ovome, i da prihvati promenu kao neizbežnu, vodiće život koji je odmeren i u harmoniji sa univerzumom. Pouka 22 Trasej je jednom rekao “Radije bi umro nego da budem prognan”. Ruf mu je rekao: “Ako izabereš tu veću nesreću, stvarno si glup izbog napravio. A ako izabereš manju, ko ti je uopšte dao izbor? Zar ne treba da se vežbaš u tome da budeš zadovoljan onim što imaš?” Pouka 23 Zašto smo i dalje lenji i ne trudimo se i tromi i tražimo izgovore da ne radimo vredno i da ne sedimo do kasno i da usavršavamo svoje umeće logičkih argumenata? “Pa dobro, ako tu grešim, nije kao da sam ubio oca ili tako nešto.” Pa glupi mladiću, pokaži mi gde je ovde mogućnost da ubiješ oca? Nego jedinu grešku koju si mogao da napraviš u ovom slučaju ti si i napravio. Jednom kada je mene Rus prekorio što sam pogrešio u nekom silogizmu, rekao sam “Pa dobro, nije ništa strašno, nije kao da sam zapalio Kapitol”, a on je rekao “U ovom slučaju, tupane, ta greška u silogizmu je tvoj Kapitol”. Zar su to jedine moguće greške, zapaliti Kapitol ili ubiti oca? Nego koristiti svom um bez svrhe i neispravno i nasumično; i ne pratiti argument ili dokaz ili predstavljanje onoga što je razumno, ili propustiti nešto što je ispravno ili pogrešno u pitanju i odgovoru- zar nisu to sve greške? Pouke 24 Ruf je jednom rekao “Takvu i takvu stvar će vam tražiti učitelj”. Ja sam odgovorio da će onda biti slučaj da će nam učitelj pomoći. “Šta?!” uzviknuo je, “pa zar misliš da ću ja da ti pomognem da nešto uradiš ako to možeš da uradiš i sam?” Jer je zaista istina da nepotrebno i glupo da ako neko nešto može da uradi da to očekuje pomoć od nekog drugog.

Pouka 25 Nije lako uticati na slabe ljude, isto kao što nije lako pokupiti mek sir kukom, ali omladina koja je zdrave prirode, čak i kada ih oteraš, oni će držati do filozofije, i vratiće se. Zato je Ruf često odbijao učenike, koristeći to da testira koji su dostojni a koji nisu. Jer je govorio: Kao kamen, koji se baci uvis, pašće dole zbog svoje prirode, tako i dostojan čovek, kada ga oteram, on će svejedno ići tamo gde ga priroda usmerava, i vratiće se. Pouka 26 U vezi sa atentatom na Galbu neko je rekao Rufu “Možeš li sad da tvrdiš kako svetom upravlja božanska Promisao?” Na to je odgovorio “Kad sam ja uopšte gradio svoj argument da svetom upravlja božanska Promisao na osnovu Galbe?” Pouka 27 Ruf je govorio “Ako imate vremena da bacate na to da me hvalite, time mi pokazujete da ništa od onoga što sam rekao nije vredelo” ako bi mu neko aplaudirao, da nam kaže kako je to kao da je neko otišao do njega i rekao mu sve naše greške, i da je prikazao naše karaktere i stavio naše greške pred njegove oči. Pouka 28 Musonije je stalno govorio onima koji ga slušaju da ne treba aplaudirati. Kada filozof, govorio je, objašnjava, ubeđuje, pobija ili raspravlja o nekom delu filozofije, ako slušaoci dobacuju otrcane i uobičajene reči hvale u svom oduševljenju i neobuzdanosti, ako viču, ako gestikuliraju, ako su ushićeni i uzbuđeni, i pokrenuti šarmom njegovih reči, ritmom njegovih fraza, nekim retorskim ponavljanjima, onda možete da znate i da govornik i publika gube svoje vreme, i da ne slušaju filozofa, nego kao da slušaju svirača flaute. Govorio je još, um čoveka koji sluša filozofa, koji govori stvari koje su korisne i vredne i iznosi stvari koje ispravljaju greške i zablude, takav um nema vremena da gubi i da baca na nepotebnu hvalu. Slušalac, ko god da je, sem ako uopšte nema savest, mora dok sluša reči filozofa da uzdrhti i da u sebi oseća stid i pokajanje, i opet, da oseća radost i divljenje i eventualno da mu se menja izraz lica u odnosu na to kakvo osećanje izazove govor filozofa i na koji način mu dotakne onaj deo duše koji je zdrav i onaj koji je bolestan. Govorio je kako su aplauz i slične hvale neprilične, a da je veće divljenje ono koje se iskaže tišinom nego ono koje se iskaže rečima. Zato je rečeno da kada je najmudriji pesnik preneo čudesnu priču o Odiseju i njegovim poteškoćama, oni koji su slušali nisu ustali ili galamili ili dobacivali svoje odobravanje kada je završio, nego su svi sedeli u tišini i zanemeli su zbog utiska divljenja koji su imali kako ih je dotakla moć onoga što je rečeno. Pouka 29 Musonije je jednom naredio da se da hiljadu sestercija nekom prosjaku koji se pravio da je je filozof, a kada su mu neki ljudi rekli da je taj rasipnik i da je loša i pokvarena osoba i da ne zaslužuje ništa dobro, Musonije se nasmejao i rekao “Pa onda zaslužuje novac.” Pouka 30

Kada samo još bio dečak u školi, čuo sam jednu Grčku izreku, da ju je naveo Musonije filozof, i zato što je bila istinita i upečatljiva i kratko i jasno izrečena, rado sam je zapamtio. “Ako neko postigne neko dobro uz muku, muka prođe, a dobro ostaje; a ako neko uradi nešto nečasno radi uživanja, uživanje prođe, a besčašće ostaje.” Posle sam čuo da je istu stvar rekao Katon kada se u Numansiji obraćao patricia. Ijamako nije toliko sažeta bila izrekao kao ova prva koju sam citirao, pošto je rečena ranije i pre ovog slučaja, možda će i zvučati bolje. Reči iz njegovog govora su išle ovako: “Razmislite o ovome: ako postignete nego dobro uz trud, taj trud brzo prođe; a ako uradite neko zlo uz uživanje, uživanje brzo prođe, a loše delo će ostati zauvek.” Pouka 31 Opustiti um znači izgubiti ga. Pouka 32 Neko ko je hteo da me uteši citirao mi je Musonijevu izreku. Rekao je “Musonije je jednom hteo da razmrda čoveka koji je bio tužan i depresivan, stavio mu je ruku na rame i pitao ga: Šta čekaš dok sediš ovde i gledaš u prazno? Da ti se Bog lično javi i stane pored tebe i obrati ti se? Odseci taj deo duše koji je mrtav i prepoznaćeš prisustvo Boga.”