You are on page 1of 17

Univerzitet u Beogradu Biološki fakultet

Seminarski rad iz biologije pčela sa pčelarstvom Tema: Medonosna pčela (Apis mellifera): tehnologija gajenja

Mentor: prof. Ljubiša Stanisavljević Studenti: Biljana Kušić BI070022 Branka Novaković BI070025 Miljana Mojsilović BI070024

Beograd, maj 2010.

Sadrţaj
         Uvod.....................................................................................................................3 Istorijat pčelarenja................................................................................................3 Izbor mesta za pčelinjak.......................................................................................4 Tipovi košnica......................................................................................................5 Pčelarski pribor.....................................................................................................7 Sezonski radovi u pčelinjaku...............................................................................10 Pripreme za pčelinju pašu....................................................................................15 Zaključak..............................................................................................................16 Literatura..............................................................................................................17

-2-

Uvod
Pčelarstvom se ljudi bave od davnina i ono spada u najstarija zanimanja ljudi. Od različitog broja insekata, čovek je izabrao da za svoje potrebe gaji jedino pčele, bumbare i svilene bube, a u neznatnom broju i neke druge. Pčele se gaje gotovo na svim kontinentima, u svim zemljama sveta. Medonosna pčela (Apis mellifera) je socijalni insekt koji se najčešće gaji. Pod tehnologijom pčelarenja podrazumevamo skup mera i postupaka koji se primenjuju na pčelinjaku u cilju postizanja što boljih proizvodnih rezultata (Belčić, J., Sulimanović, 1982) Razvojem nauke i tehnologije napravljeni su značajni pomaci i u tehnologiji savremenog pčelarstva. Primene novih metoda pčelarenja doprinele su povećanju proizvodnih rezultata, ali su delimično uticale i na ţivot celokupnog pčelinjeg društva. U cilju ilustrovanja ove tvrdnje setimo se samo uticaja uvoĎenja gotovih osnova saća (drastično ubrzanje izgradnje gnezda) ili uvoĎenja savremenih tipova košnica (mogućnost proširenja gnezda, izbegavanje rojenja itd.) (Belčić, J., Sulimanović, 1982). Uspeh u pčelarstvu i proizvodnji pčelinjih proizvoda zavisi od izbora mesta za pčelinjak, pčelarske opreme i pribora, kvaliteta pčela. tj. pčelinjeg društva, i rasporeda košnica na pčelinjaku.

Istorijat pčelarenja
Tokom svog praistorijskog razvoja čovek je najpre pljačkao pčelinja društva, koja je nalazio po šupljinama drveća i stena (slika 1). MeĎutim, onog trenutka kada je razvio strpljenje u čekanju da pčele napune saće medom, a istovremeno počeo da ih štiti i nadgleda njihov rad, čovek je postao pčelar. Prvobitna košnica je bila cevastog izgleda, napravljena od kore drveta, koja je sa jedne strane bila zatvorena potpunim čepom, a sa druge čepom sa otvorom, koji je sluţio kao leto. Ovakve košnice su bile raširene u starom svetu (Afrika, Evropa, Azija), a ljudi su ih vešali po drveću da bi se u njih naselili rojevi, dok su pred prikupljanje meda pčele isterivali dimom. Kasnije su košnice graĎene i od drugog materijala (blato, pruće, slama, daske), ali su dugo zadrţale valjkast izgled, da bi mnogo kasnije dobile izgled pravougaonih posuda, koje su postavljane na zemlju ili neki podmetač (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000). Sl. 1. Sakupljač meda (Google 1) Pčele su u svojim prirodnim staništima, kao i u pletarama, lepile saće za zidove, tako da je ono bilo nepokretno. Vremenom je čovek zapazio da je nepokretno saće nefunkcionalno, tj. da pravi smetnje bilo u proučavanju ţivota pčelinjeg društva, bilo u vaĎenju pčelinjih proizvoda. Zato je nastojao da reši ovaj problem, te je otkrio sistem pokretnog saća. Najpre je konstruisana izokrenuta pletara sa pokretnim poklopcem za koji su kačene satonoše sa visećim saćem. Ovakve su košnice upotrebljavali još stari Grci, a pretpostavlja se da su poreklom sa Dalekog istoka. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u pčelarstvu se počinju primenjivati košnice sa pokretnim saćem, koje su uslovile upotrebu sasvim drugačijih metoda pčelarenja nego što je to iziskivala dotadašnja upotreba vrškara ili drugih vrsta košnica sa nepokretnim saćem (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000).

-3-

MeĎutim, uslov za revoluciju u razvoju pčelarske tehnologije i pčelarstva uopšte bio je otkriće principa pčelinjeg prostora (bee space), koji je realizovao L. L. Langstroth u SAD 1853. godine, da bi nešto kasnije u Evropi došlo do otkrića: postupka izrade satnih osnova, konstruisanja prve centrifuge za istresanje meda, i razraĎen je način za masovnu proizvodnju matica presaĎivanjem larvi u početke matičnjaka. Daljem napretku pčelarske tehnologije i pčelarstva doprineli su još mnogi drugi pčelarski poslenici tog i kasnijeg vremena, kao što su Huber, Janša, Prokopovič, kao i poznati preduzimljivi pčelari Dadant i Rut, čije firme još i danas postoje u SAD. Sva ova otkrića zajedno sa otkrićem košnica sa nastavcima pruţila su mogućnost pčelaru da u potpunosti raspolaţe pčelinjom zajednicom, a pčelarstvo je pretvoreno u pravu industriju sa proizvodnjom po košnici koja se ranije nije mogla ni zamisliti. Danas širom sveta pčelarenjem se bavi preko 40 miliona ljudi, a godišnje se od preko 50 miliona pčelinjih društava proizvede više od 850 hiljada tona meda ne računajući ostale pčelinje proizvode (vosak, polen, mleč, propolis i apitoksin). ( Filipović, M. 1996)

Izbor mesta za pčelinjak
Mesto za pčelinjak mora da bude zaklonjeno od jakih vetrova, jer jaki prolećni i jesenji, a naročito zimski vetrovi značajno utiču na normalan ţivot i funkcionisanje pčelinje zajednice. Potrebno je da pčelinjak bude okrenut prema sunčanoj strani, jer sunce ima blagotvorni uticaj na razvoj pčelinjeg društva i njegov opstanak, naročito zimi. Pčelinjak treba postaviti tako da se za vreme velikih letnjih dnevnih vrućina, naročito u periodu izmeĎu 11 i 15 časova, košnice naĎu u hladovini drveća, jer će u protivnom pčele mnogo više energije i vremena utrošiti na rashlaĎivanje košnice nego na druge aktivnosti, tako da će i proizvodni rezultati biti slabiji. Nikada ne treba postavljati u blizini jako prometnih saobraćajnica ili pešačkih staza, jer pčelama smeta uznemiravanje, naročito tokom prezimljavanja. Posebno je vaţno da pčelinjak bude ograĎen, kako bi se sprečio pristup stoci, koja moţe na razne načine da uznemirava pčele, pa je zato najbolje da pčelinjak bude formiran u ograĎenom voćnjaku u kojem su voćke reĎe zasaĎene, da je teren sa pogodnim nagibom, u blizini šume ili je na neki drugi način zaklonjen od delovanja jakih vetrova. (Grozdanić, S. 1935). Pri izboru mesta pčelinjaka mora se voditi računa i o pčelinjoj paši, tako da u blizini pčelinjaka, na maksimalnoj udaljenosti 1 do 2 km, ima dovoljno raznovrsne pčelinje paše, naročito različito rasporeĎene u pogledu vremena cvetanja, zatim da ima ranocvetajućih biljaka (vrba, iva ili druga rana paša), koje obezbeĎuju dovoljno hrane za rano prolećno razviće pčelinjeg društva i njegov opstanak do pristizanja ostale paše. TakoĎe je bitno da u blizini pčelinjaka ima tekuće vode, koja je naročito neophodna u vreme intenzivnog prolećnog razvića legla (Belčić, J., Sulimanović, 1982) Na kraju, pri odreĎivanju mesta za pčelinjak treba imati na umu i broj planiranih pčelinjih društava u budućnosti, jer najbolje je da se počne sa desetak društava, a da se u perspektivi prema mogućnostima i potrebama društva umnoţavaju. Za osobu kojoj je pčelarenje usputno zanimanje, optimalan broj košnica za pčelarenje je preko 40, maksimalno do 100, što je u funkciji broja članova domaćinstva koji mogu biti angaţovani na pčelinjaku. Sl. 2. Pravilno ureĎen pčelinjak (Google 2)

-4-

Na pčelinjaku treba izbegavati zbijeni sistem postavljanja košnica, jer takav sistem oteţava pristup i rad na pojedinim košnicama, osim toga oteţava se orijentacija pčela radilica i matice. Ako su košnice suviše zbijene, prilikom rada na jednoj uznemirava se pčelinje društvo u susednim košnicama, zatim pčele radilice gube radno raspoloţenje, opada proizvodnja pčelinjih proizvoda, a često dolazi i do grabeţa, naročito pri nepravilnom radu. RasporeĎivanje košnica po grupama je najbolji sistem pčelarenja (slika 2). Grupe treba da sadrţe tri do pet košnica, koje ne treba da su u jednom redu, već u šah poretku, tj. prva grupa košnica treba da je postavljena napred, a druga povučena malo unazad i tako redom. Rastojanje meĎu košnicama optimalno mora biti oko 80 cm, a ako ima dovoljno prostora, preporučljivo je da rastojanje bude i veće, dok razmak izmeĎu grupa košnica po dubini optimalno treba da iznosi tri do četiri metra. Na ovaj način se ipak eliminiše monotonija linijskog rasporeda i njegove štetne posledice po orijentaciju, dok je u cilju poboljšavanja orijentacije pčela poţeljno prednji deo košnice ofarbati različitim bojama. Pri postavljanju košnica na postolje treba voditi računa da leta budu okrenuta prema jugu, jugoistoku i reĎe prema jugozapadu. (Stanimirović, Z., Soldatović, B., Vučinić, M., 2000). Uslov za uspešno, rentabilno i produktivno pčelarenje je posedovanje adekvatne pčelarske opreme i pribora, a u tom pogledu je naročito značajan pravilan izbor košnica, jer pčelar moţe savršeno da poznaje biologiju medonosne pčele, tehnologiju i sve najsavremenije principe pčelarenja, ali bez adekvatne košnice ne moţe postići ni zadovoljavajuće rezultate.

Tipovi košnica
Postoji više tipova košnica, ali sve se mogu svrstati u dve grupe:  košnice sa nepokretnim saćem i  košnice sa pokretnim saćem. Košnice sa nepokretnim saćem su vrškare ili pletare (trmke), predstavljaju najprimitivniji tip košnica, koje su u savremenom pčelarenju sve manje zastupljene i jedino se koriste za prihvatanje i prirodnu proizvodnju rojeva (Vesković B,. 1989). Košnice sa pokretnim saćem su: Aţ, pološke i nastavljače. Až ili lisnjaču (slika 3) konstruisao je nemački učitelj Alberti 1873. godine, a 1907. godine na prostor bivše Jugoslavije preneo ju je slovenački pčelar A. Ţnideršič, pa na ovom prostoru lisnjače još nazivaju i Alberti-ţnideršičev panj ili, skraćeno, Aţ košnice. Aţ košnica nije nastavljača, ali u zajedničkom sanduku poseduje razdvojeno plodište i medište, po potrebi su sa dva leta, s tim da je na medištu manje a na plodištu veće leto, dok su ramovi najčešće dimenzija 410 x 260 mm. Odlikuju se izuzetno povoljno rešenim sistemom ventilacije. Poseduju devet, deset ili jedanaest ramova, veoma su podesne za seobu, ali je rad sa njima malo komplikovaniji, naročito ako je u pitanju pregled pčela. Veoma su rasprostranjene u Sloveniji (link 1). Sl. 3. AŢ košnica (Google 3) Pološke su mnogo bolje od vrškara, jer imaju pokretno saće, ali su lošije od nastavljača jer im se korisni prostor moţe ograničeno modifikovati, a osim toga ne poseduju odvojeno plodište i medište. Pološke su u vidu običnih sanduka, tako podešene da mogu da prime 20 ramova dimenzija 420 x 270 mm. Kao i Aţ košnice, tako i pološke nisu nastavljače, -5-

već su im plodišta i medišta u istom prostoru košnice. Pogodne su za selidbu, jednostavne za rad, posebno za pregled i prihvatanje. MeĎutim, u odnosu na košnice sa nastavcima, pološke imaju dosta mana. Naime, prostor u njima je ograničen, a postojeći se teško suţava kada je potrebno, jer matica za polaganje jaja i radilice za smeštaj meda zahtevaju veći prostor (Stanimirović, Z., Soldatović, B., Vučinić, M., 2000). Nukleusi predstavljaju male košnice, veličine oko jedne četvrtine dimenzija normalne košnice. Poseduju 4-6 ramova normalne veličine, a koriste se pri uzgoju, testiranju i čuvanju rezervne matice. Postoji više tipova nukleusa, meĎu kojima nema bitnijih razlika, ali je u cilju lakšeg rada poţeljno da se koriste nukleusi sa ramovima iste veličine kao kod košnica zastupljenih na pčelinjaku. U nukleusu se moţe formirati i malo pčelinje društvo, koje po potrebi u njemu moţe da prezimi. Nukleusi se najčešće prave od Dadan-Blatovih košnica, koje se pregrade na dva do četiri samostalna dela sa svojim letima. Pregrade treba da dodiruju podnjaču kako se društva ne bi mešala, a da bi se po potrebi dva do tri društva mogla spojiti u jedno, pošto se nalaze u istoj košnici. Ako se u jednoj košnici formiraju četiri nukleusa, onda prednje strane svakog nukleusa treba obojiti različitim bojama kako bi se pčele radilice i matice lakše orijentisale i brţe nalazile svoje društvo pri povratku sa leta (matice sa sparivanja, radilice sa paše). Nukleusi dobijeni pregradom Dadan—Blatovih košnica se naročito koriste pri proizvodnji veštačkih rojeva (link 1). Nastavljače su košnice koje pruţaju najoptimalnije uslove za razvoj pčelinjih zajednica i rentabilnu pčelarsku proizvodnju. Danas se za uspešno pčelarenje preporučuje upotreba košnica sa nastavcima, Postoji više tipova ovih košnica, ali najčešće se primenjuju Dadan--Blatove, Langstrot-Rutove i Fararove košnice. Dadan-Blatova košnica –DB (slika 4) konstruisana je u Americi, a u Evropu su je preneli i modifikovali Dadan i Blat, po kojima je dobila i naziv. Ovaj tip košnice poseduje plodište sa jednom pregradnom daskom, jednom poklopnom daskom i 12 okvira (ramova). Duţina satonoše rama je 474 mm, širina 25 mm, a debljina 20 mm. Bočne letvice okvira su duţine 300, širine 25 i debljine 8 mm. (Filipović, M. ,1996)

Sl. 4.DB košnica Sl. 5. LR košnica Sl. 6. Fararova kosnica ( Google 4) (Google 5) (Google 5) Tokom sezone se obično izvadi pregradna daska i dodaje 12 ramova, dok se preko zime u cilju što boljeg utopljavanja gnezda pregradna daska ponovo ubacuje. Dadan-Blatove košnice poseduju dva do tri, a nekada i više polunastavaka koji sluţe kao medi šta. U polunastavcima satonoša je duţine 474, široka 25 i debela 20 mm, kao i u plodištu. Istih dimenzija je i donja letvica ramova u medišnim polunastavcima, dok su im bočne letvice duţine 145, širine 25, i debljine 8 mm.

-6-

Dadan-Blatove košnice, obično, poseduju i zbeg, te tada omogućavaju visoke proizvodne rezultate. Osnovne uloge zbega su: − da tokom selidbe košnica primi izvesni broj pčela koje bi lepezanjem eliminisale suviše topli i vlaţni vazduh, odrţavajući tako optimalnu mikroklimu košnice, − da za vreme zaprašivanja i prskanja poljoprivrednih kultura ili tokom dezinsekcije protiv štetnih insekata omogući zatvaranje košnice do prolaska opasnosti, − da tokom kasne jeseni, zime i ranog proleća prihvati materijal za utopljavanje i adsorpciju suvišne vlage, − da u svako doba omogući lako i jednostavno prihranjivanje pčela šećernim sirupom, suvim šećerom, šećernim kolačem sa ili bez zamene cvetnog praha, davanje antibiotika i drugih lekovitih materija. Dosadašnja iskustva iz praktičnog pčelarenja pokazala su da u košnicama sa zbegom pčelinje zajednice lakše prezimljuju, a u proleće se brţe razvijaju, tako da se moţe reći da zbeg pospešuje reproduktivne sposobnosti pčelinjeg društva. Rad sa ovim tipom košnica je vrlo jednostavan, jer je pristup svakom delu košnice lak, a pored toga jeftinije su u odnosu na druge tipove košnica (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M. (2000) ; Filipović, M. (1996) ;link 1). Langstrot-Rutova košnica-LR (slika 5) košnica je košnica sa nastavcima, tj. poseduje razdvojene nastavke istih dimenzija, koji mogu biti plodišta i medišta. Okviri ovog tipa poseduju satonošu duţine 487, širine 25 i debljine 20 mm, bočna letvica je duţine 232, širine 36 i debljine 8 mm, dok je donja letvica 450 mm duga, 20 široka i 10 mm debela. Ranije se ovaj tip košnice upotrebljavao samo sa jednim plodištem, ali je praksa pokazala da je to nedovoljno pa se prešlo na upotrebu dva plodišta. Plodišta i medišta su razdvojena matičnom rešetkom (Hanemanova rešetka), tako da matica ne ulazi u medišta, i posećuju ih samo pčele radilice koje u njegovo saće odlaţu nektar koji će biti invertovan u med. TakoĎe je vremenom uočeno da matica radije boravi u gornjem nego u donjem plodištu i da u njemu uglavnom razvija leglo. MeĎutim, kasnije je uveden princip zamene poloţaja gornjeg i donjeg plodišta na svakih 10 do 15 dana, omogućujući tako ravnomerno razviće legla u donjem i gornjem plodištu (Vesković B., 1989). Langstrot-Rutova košnica poseduje leto na oba plodišta, ali pošto je ovo višekorpusna košnica (košnica sa više tela - nastavaka), dobro bi bilo da svako telo (svako plodište i medište) poseduje otvor za izletanje i uletanje pčela. Ovaj tip košnice je veoma pogodan za uvoĎenje mehanizacije u rad sa pčelama i u poslednje vreme sve više se primenjuje kako u svetskom tako i našem pčelarstvu (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000). Fararova košnica (slika 6) predstavlja jednu od najpodesnijih košnica za intenzivno, prvenstveno dvomatično pčelarenje. U našoj zemlji ovaj tip košnice nije mnogo rasprostranjen, koriste ga samo oni pčelari koji su prešli na sistem dvomatičnog pčelarstva. Fararova košnica poseduje plodište od četiri polunastavka sa 12 niskih ramova sličnih dimenzija kao u Dadan-Blatovim košnicama. Ove košnice predstavljaju tip košnica za budućnost, iako je danas njihova upotreba u začetku, ali pruţaju niz pogodnosti u odnosu na druge tipove košnica, tj. nastavci se pune brţe medom tako da se ranije mogu vaditi, pruţaju mogućnost brţeg i lakšeg pregleda pčelinjeg društva, omogućavaju dobro prezimljavanje itd. (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000).

Pčelarski pribor
Za normalan rad na pčelinjaku neophodno je posedovati odgovarajući pčelarski alat i pribor. Nije preporučljivo pozajmljivanje pčelarskog pribora, zbog mogućnosti lakog prenošenja opasnih pčelinjih parazita i zaraznih bolesti. Pčelarska dimilica (slika 7) sluţi za umirivanje pčela dimom pri otvaranju košnice. Materijal za sagorevanje treba da bude takav da sporo sagoreva i proizvodi dim koji nije -7-

mnogo ljut. U ovu svrhu najbolje je upotrebljavati sušene gljive koje rastu na drveću, trud (slika 8), trulo drvo, stare krpe, koru drveta i sl.

Sl. 7. Pčelarska dimilica Sl. 8. Trud (Photo by (Google 6) M. Mojsilović) Pčelarski nož (slika 9) predstavlja neophodnu alatku svakog pčelara. Napravljen je od nerĎajućeg čelika, sa jedne strane je prav i oštar, a sa druge povijen skoro pod pravim uglom. Sluţi za odvajanje poklopne daske od tela košnice, kao i za razdvajanje nastavaka tela košnice jednog od drugog, zatim za razdvajanje ramova, skidanje voska i propolisa sa pojedinih delova košnice, čišćenje zidova i podnjače košnice itd. (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000) Pčelarska kapa obavezni deo pčelarskog pribora koji sluţi da zaštiti oči i ostale osetljive delove lica od uboda agresivnih pčela. Sastoji se od šešira sa širokim obodom preko kojeg pada i prekriva lice gusta tanka mreţa (til). (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000) Hranilice za prihranjivanje pčela predstavljaju neophodan deo pčelarske opreme, naročito tokom perioda u kojima se obavlja obavezno prihranjivanje pčelinje zajednice. Postoji više tipova hranilica: Milerova hranilica, hranilica u vidu valovčića, hranilica ugraĎena na poklopnoj dasci, hranilice od plastike sa drvenim rešetkama koje plivaju u sirupu, hranilice u vidu rama sa saćem itd. Od svih navedenih tipova najboljom se u praksi pokazala hranilica ugraĎena na poklopnoj dasci ili Milerova hranilica. Naime, na sredini poklopne daske ugraĎuje se drveni okvir koji izdvaja prostor za sipanje sirupa, a na sredini tog prostora je otvor za ventilaciju. (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000) Da bi se matice mogle dodavati pčelinjim društvima tamo gde je to potrebno, kao i da bi se matice mogle dodavati i otpremati na odredište bez ikakvog rizika po njihov ţivot, konstruisani su razni kavezi. Postoje različiti tipovi kaveza za matice (slika 9): sluţe samo za transport, drugi za dodavanje matica pčelinjem društvu (Smitov kavez), treći samo za hvatanje matica. Svakako, najbolji su univerzalni, koji sluţe za odvajanje matica od pčela, za transport i dodavanje matica pčelinjoj zajednici. (Grozdanić, S., 1962).

Sl. 9. Kavez za matice (Google 7) Kavez za otpremanje matica izgraĎen je od lipovog drveta duţine 9, širine 3 i visine 1,5 cm. Na ovako pripremljenom drvetu izbuše se tri okrugle rupe prečnika 2,5 cm, koje se meĎu sobom spojene. Dve rupe sluţe da se unjima kreću matica i pčele pratilje, a treća se puni šećerno-mednim testom za njihovu ishranu tokom transporta. Sa obe duţne strane prorezan je ţleb dubok 2-3 mm i duţine 7 cm, koji omogućava priliv sveţeg vazduha. Komorica za hranu pre sipanja hrane mora se parafinisati kako bi se odrţavala optimalna

-8-

vlaţnost hrane. (Hunjadi. V., Hunjadi M. , 1993.;Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., 2000) Matična, Hanemanova ili Hofmanova rešetka deo je pčelarske opreme namenjene za ograničavanje prostora u kome se kreće matica. Pravi se od nerĎajućeg lima, ţice ili drveta, s tim da su otvori rešetke dimenzija 4,1 x 4,2 mm. Postoje matične rešetke različite po veličini i obliku, ali sve moraju biti kompatibilne sa veličinom i oblikom košnica na pčelinjaku (Hunjadi. V., Hunjadi M. , 1993). Svaka matična rešetka mora da ispunjava sledeće zahteve: - da su joj otvori propisanih dimenzija, pravilno i ravnomerno rasporeĎeni po celoj površini omogućavajući nesmetani prolazak pčela radilica i sprečavajući prolaz matici, - da su otvori na rešetki ovalnog oblika, kako pčele pri prolazu kroz njih ne bi zapinjale krilima ili drugim delovima tela i tako se povreĎivale Komplet pribora za vrcanje i istresanje meda čine četka ili guščije pero, pčelarska viljuška i noţ, sito za ceĎenje meda, sanduk za otklapanje mednog saća i centrifuga. Pčelarska četka je deo pčelarskog alata namenjen za skidanje pčela sa ramova. GraĎena je od elastičnog, mekog materijala, tako da ne oštećuje niti gnječi pčele i ćelije saća pri radu. Pri radu sa četkom ili guščijim perom treba voditi računa da se ne umaţu u med, te da med počne da kaplje van košnice, što moţe izazvati grabeţ. Nož i viljuška za skidanje mednih, voskovih, poklopaca sa ćelija saća neophodan su deo pčelarskog alata. Najpogodnije pčelarske viljuške su izraĎene od hromiranog čelika i nose 16 ili 18 zubaca. Sito za ceđenje meda sluţi da se med procedi i očisti od raznih fizičkih otpadaka (delovi saća, ekstremiteti pčela ili celih pčela). Centrifuga (vrcaljka) za vrcanje meda (slika 10) namenjena je za istresanje ili vrcanje meda, To je ujedno i najskuplji deo pčelarskog pribora neophodan svakom pčelaru. U poslednje vreme pčelari sa velikim brojem košnica uvode u upotrebu motorne centrifuge u koje moţe da stane do 50 ramova. Centrifugu nikada ne treba pozajmljivati jer je izuzetno pogodna za širenje zaraznih bolesti pčela. (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M, 2000)

Sl. 10. Centrifuga (Photo by M Mojsilović)

-9-

Sezonski radovi u pčelinjaku
Pčelari uglavnom smatraju da je početak priprema pčelinjih zajednica za zimovanje ujedno i početak pripreme za sledeću pčelarsku godinu. Mišljenja su da je to kraj letnje paše, odnosno početak avgusta. MeĎutim, ima i pčelara koji ne dele ovakvo mišljenje, koji pripreme za sledeću pčelarsku godinu nikad nisu utvrĎivali prema kalendaru, već prema razvoju pčelinjih zajednica, što uglavnom zavisi od vremenskih prilika i uslova paše, pa se pripremni radovi moraju uskladiti sa stalno promenljivim ekološkim odnosima i uslovima u okruţenju. Kad pčelinja zajednica polovinom godine završi svoj razvojni ciklus i postigne biološki maksimum, sledi njen prirodni pad u razvoju. Matica postepeno smanjuje leglo, a radilice smeštaju viškove meda sa strana i iznad legla, što je posledica instinkta pčela u njihovoj pripremi za zimovanje. MeĎutim, u momentu kada pčelinja zajednica postigne biološki maksimum, znači pre nego što počne pad razvoja pčelinjeg društva, pčelar je duţan da tačno odreĎenim postupcima odrţi pčele u punom radnom raspoloţenju i snazi, jer od toga ne zavisi samo korišćenje letnjih i jesenjih paša već i zimovanje pčela i uspešan prolećni razvoj. Svakako da ovaj razvoj zavisi od starosti matice, dovoljne zalihe hrane (meda i polena), zdravstvenog stanja i brojnosti mladih zimskih pčela, što je uslovljeno stanjem legla u prethodnom letnjem periodu (Filipović, M., 1996.).Na taj način se pčelinjim zajednicama ne dopušta pad razvoja - naprotiv, rojenjem, zamenom matica i seobom na intenzivne paše odrţava se vrlo visok intenzitet razvoja i radno raspoloţenje. Zato je neophodno pčele seliti na livadsku pašu i ispašu bagremaca ili kestena, jer su to izuzetno dobre razvojne i polenske paše pogodne za stvaranje rezerve kvalitetnog polena za najraniji prolećni razvoj. Polen pčele deponuju u saće bliţe leglu, kod prvog nastavka koji treba pokriti matičnom rešetkom, a kasnije ga prebaciti iznad plodišta i matične rešetke da bi ga pčele zalile medom. (Stanimirović Z., Soldatović B., Vučinić M., 2000.)

Sl. 11. Izgled pčelinjeg legla (Photo by M. Mojsilović)

Sl. 12. Ramovi u nastavku (Photo by M. Mojsilović)

Drugi način kojim se moţe obezbediti dovoljna rezerva polena je jesenje pripajanje nukleusa osnovnim zajednicama ili spajanje dvomatičnih zajednica u jednomatične. Pri dvomatičnom pčelarenju junskim uvoĎenjem mlade matice pčelinja zajednica ulazi u formu i intenzivniji razvoj, dok prošlogodišnja matica sluţi kao pomoćna. Obe matice u optimalnom periodu polaţu maksimalan broj jaja (slika 11), iz kojih se stvara vrlo snaţna zajednica, spremna da intenzivnu julsku pašu suncokreta iskoristi do maksimuma. Pod uticajem obilne julske paše ove matice odrţavaju visok razvoj zajednice u kojoj je leglo sve vreme dobro hranjeno, a mlade pčele veoma vitalne. Tako se odneguje veliki broj zdravih i vitalnih zimskih pčela, sposobnih da bez većih teškoća podnesu sve nepovoljne uslove zimskog perioda (Grozdanić, S., 1962.). Prema tome, svi radovi u junu i korišćenje intenzivne julske suncokretove paše su podreĎeni dobijanju visokih prinosa meda (slika 12), ali i pripremama - 10 -

zajednica za zimski i prolećni period. Bez korišćenja junske i julske paše dolazi do pada u razvoju legla, dok bi podraţajno hranjenje pčela sredinom avgusta (što predlaţu neki stručnjaci) dalo polovične rezultate, zbog manjenja intenziteta polaganja jajnih ćelija matice. U nedostatku julske paše, podraţajno hranjenje treba početi pre nego što se smanji obim legla, ali ako do smanjenja legla i doĎe, matica ga neće više proširivati, jer joj pčele naše rase to neće omogućiti, zbog svog instinkta da hranu počnu skladištiti oko legla i u leglo spremajući se za zimovanje. Pošto se na ovaj način julskom pašom kod matica odrţava visok intenzitet polaganja jaja, a istovremeno i radno raspoloţenje pčelinje zajednice, neophodno je u daljem periodu seljenjem na avgustovske paše (beli bosiljak i menta) ovaj radni i razvojni tempo pčela odrţavati. Ukoliko nema prirodne paše, aktivnost matica se moţe odrţati prihranom sirupom i polenom, što će omogućiti dovoljno produţenje perioda polaganja jaja matice i dobro prezimljavanje celog društva. Na ovaj način se obezbeĎuje da pčelinja zajednica brojčano masovna i sa velikim vitalnim potencijalom pčela uĎe u zimu. Prema tome, sa pripremom pčelinjih zajednica za narednu godinu mora se započeti vrlo rano, već u junu, i to najpre zamenom matice. (Hunjadi. V., Hunjadi M., 1993.) Sl. 13. Povoljan poloţaj okvira pri pregledu ( Google 8) Krajem jula, posle vrcanje meda, pčelama u košnici treba obezbediti minimalnu zalihu do 15 kg meda i 2-3 okvira polena, uz voĎenje računa da se pčelinjem društvu ostavi dovoljno slobodnog prostora, tj. da se ne blokira leglo (kod Fararove košnice dovoljna su 4 plodišna nastavka). Osim toga, već početkom avgusta, odmah posle skidanja mednih nastavaka, pčele treba osloboditi od varoe, a ukoliko nemaju dovoljnu zalihu hrane, prihrana se mora obaviti najkasnije u prvoj polovini septembra. Kasnije prihranjivanje donosi više štete nego koristi, jer negovanje kasnog legla iscrpljuje pčele koje će zimovati, a ukoliko nije obavljena zamena matice, stare matice već krajem septembra prestaju sa leţenjem te prihrana nema efekta. Kod podraţajne prihrane ili dopune zaliha hrane za zimu prednost treba dati prirodnoj hrani pčela, tj. medu. Ako se izbegava prihrana prirodnim medom, zbog mogućnosti pojave i širenja pčelinjih bolesti ili zbog visoke cene meda, veoma dobra zamena je, a i dobre rezultate daje veštački med ili sirup od invertnog šećera oplemenjen polenom i vitaminima (Hunjadi. V., Hunjadi M. (1993); link 2). Prihranjivanje suvim šećerom treba kad god je moguće izbegavati, jer suviše iscrpljuje pčele. Neophodno je istaći da stimulativna tečna prihrana pčela u jesen, posebno razblaţenim medom, ako nema paše, moţe izazvati grabeţ, a istovremeno iziskuje i dodatno radno angaţovanje. Ovaj problem je rešen pčelarenjem sa DB, LR i Farerovim košnicama, gde neki pčelari koriste jedan nastavak sa što više otvorenih mednih ćelija iz poslednje paše kao magacin hrane. Ovaj nastavak se stavlja na podnjaču, a preko njega se polaţu nastavci sa leglom, pa se na taj način prenošenjem meda odozdo nagore stvara prividna paša, koja daje iste rezultate kao prirodna paša ili kontinuirano podraţajno hranjenje pčela (link 2). U septembru je neophodno obaviti spajanje nukleusa i slabo razvijenih zajednica sa srednje jakim, što je veoma korisno, jer se uklanjanjem slabih zajednica istovremeno obavlja selekcija pčelinjih društava na pčelinjaku, a srednje jake pčelinje zajednice dodatkom pčela i legla od slabih društava postaju snaţnije, sa mnogo većim zalihama hrane (meda i polena). Krajem septembra treba izvršiti kratak pregled (slika 13), ocenu i evidenciju stanja pčelinjih društava, čime su pripreme za zimovanje uglavnom završene. Nakon prestanka legla, za vreme toplog i sunčanog dana, pristupa se jednokratnom tretiranju pčela protiv varoe, zatim iz nastavaka treba ukloniti krajnje okvire radi suţavanja plodišta i bolje aeracije košnice, uz istovremeno

- 11 -

zatvaranje ili suţavanje leta a u cilju sprečavanja miševa i drugih štetočina da prodru u košnicu. Pčelama ne treba davati ni „zimske pogače” ni antibiotike, pod uslovom da je sve ostalo uraĎeno kako treba, jer su pčelama od tada potrebni samo zaštita od vetra, dosta čistog vazduha i mir (Grozdanić, S. (1962); Filipović, M. (1996)). Zaštita od vetra je gotovo neophodna, jer hladni i snaţni udari vetra prodiru kroz leto i pukotine nezaštićene košnice i naglo rashlaĎuju zimsko klube (slika 14), koje nema sposobnost brze i adekvatne reakcije u kratkom periodu, pa je nadoknada izgubljene toplote slaba i spora, što moţe imati i fatalni ishod po društvo. Osim toga vetrovi, posebno istočni, mogu kroz otvore košnice naneti sneg koji kasnijim topljenjem stvara veliku vlaţnost, nepovoljno utičući na normalno zimovanje pčela. Zbog toga, ukoliko pčelinjak nema prirodne zaštite od vetra, košnice treba zaštititi pojedinačno, na primer obavijanjem terpapirom, kako to rade pčelari u Kanadi. Pčelama prijaju zimski topli sunčevi zraci, pa leta košnice treba okrenuti jugu ili jugozapadu, radi defekacije. Pčele u klubetu relativno dobro i lako podnose veliku hladnoću. Zato utopljavanju košnice ne treba pridavati veliku vaţnost, ali ga ni potcenjivati ne treba, već je neophodno obaviti dobru izolaciju košnice. Izolacioni materijal (hartiju ili stiropor) neophodno je postaviti preko unutrašnjeg pokrivača da uspori rashlaĎivanje toplog i vlaţnog vazdušnog omotača oko pčelinjeg gnezda, da ga apsorbuje, ili propusti van košnice, pre nego što se kondenzuje u prostoru oko klubeta pčela i tako ga učini još hladnijim. Vlaga koja se stvara kondenzacijom pare je velika opasnost za uzimljenu pčelinju zajednicu. Zbog toga je neophodno da u gornjem delu košnice postoji manji otvor kroz koji će para izlaziti van košnice. (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., (2000); link 4). Sl. 14. Zimsko klube (Google 9) U savremenom pčelarstvu za zimsku aeraciju košnice najčešće se koristi normalno otvoreno veće donje i manje gornje leto. Ukoliko je pčelinjak postavljen u dolinama pored reka, gde je vlaţnost spoljašnjeg vazduha posebno povećana, umesto gornjeg leta, bolje je odvod pare iz košnice regulisati kroz zbeg preko higroskopnog izolacionog materijala (hartija odnosno novine). MeĎutim, jako provetravanje ili prekomerno utopljavanje, u našim klimatskim uslovima nemaju valjano opravdanje, jer, ako je pčelar u leto i u jesen na vreme uradio sve kako je navedeno, a u toku zime je obezbedio mir na pčelinjaku, sigurno će takva pčelinja društva dobro i prezimeti, te će u rano proleće pri prvoj kontroli biti zdrava, vitalna i snaţna, sposobna da se uz minimalnu pomoć pčelara maksimalno razviju i ostvare visoke prinose (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., 2000; link 4). Zimovanje pčela obuhvata dva perioda: period zimovanja u klubetu bez legla, kad pčele odrţavaju prosečnu temperaturu oko 21º C, i period zimovanja pčela u klubetu sa gajenim leglom, kada temperatura mora imati prosečnu vrednost 34 do 35º C. Ovaj drugi period nastaje kad dani oduţaju (već u januaru) i najkritičniji je u razvoju pčelinje zajednice, jer tokom njega u najteţim uslovima počinje nov ţivot ( link 4). Koliko će pčelinja zajednica biti u mogućnosti da odrţi konstantnu temperaturu za razvoj prvog januarskog legla, zavisi pre svega od snage pčelinje zajednice i rezerve hrane, i baš u ovom periodu do posebnog izraţaja dolaze značaj i kvalitet prirodnog meda i polena za prezimljavanje i razvoj zimskog legla u odnosu na druge oblike hrane. Naime, pčele hranjene u jesen šećernim sirupom, u toku zime su prinuĎene da svoje novo potomstvo hrane šećernom hranom, koja se po sadrţini znatno razlikuje od prirodnog meda, pa su tako odgajene mlade pčele manje sposobne od pčela odgajenih na prirodnom medu, a samim tim i manje rentabilne. Zbog toga treba izbegavati jesenju prihranu pčela šećernim sirupom, a pogotovu dodavanje šećernih pogača sa

- 12 -

pojavom prvog legla, jer pčele ne treba opterećivati još i preradom saharoze u periodu koji je inače za njih najteţi. MeĎutim, davanje medno-šećerne pogače sa polenom ima ekonomsko opravdanje ukoliko u košnici nema dovoljno rezervi prirodnog polena. Postoje brojne zamene za polen koje koriste mnogi pčelari, ali za uspešnu ekonomski isplatljivu i biološki zdravu pčelarsku proizvodnju (zdravu i za čoveka i za pčelinju zajednicu), danas se u svetu pribegava prirodnoj pčelinjoj hrani (med-polen) (Belčić, J., Sulimanović, (1982); Hunjadi. V., Hunjadi M. (1993); link 2). MeĎutim, to ne znači da pčele pri kraju zime i u rano proleće ne treba hraniti. Naprotiv, nekad je to neophodno (npr. ako su zajednice pčela ušle u zimu sa malom zalihom hrane), pa je tada nuţno sa pojavom prvog legla dodati medno-šećernu, a još bolje mednopolensku pogaču sastavljenu od meda i šećera u prahu uz dodatak polena, kvasca i odgovarajuće količine vitamina. Čak i sa otopljavanjem i prvim izletima pčela, kada počnu unositi prve količine sveţeg polena, povremena prihrana retkim sirupom od invertovanog šećera (30-40% šećera) obogaćenim sa 1%-nim polenom u manjim obrocima vrlo je korisna. Tako se, pored stimulacije razvoja legla i popunjavanja utrošene rezerve hrane, pčelama obezbeĎuje i neophodna voda, pa manje pčela strada na hladnim pojilištima, što je u to vreme

Šema 1. Poloţaj zimskog klubeta i legla u košnici (Google 10) vrlo značajno, naročito sa aspekta očuvanja optimalnog broja pčela u društvu. Da li je takva prihrana ekonomski opravdana, zavisi od veličine i udaljenosti pčelinjaka. U svetskoj literaturi se preporučuje odrţavanje aktivnosti pčela rotiranjem plodišta za 180º i postavljanjem magacina hrane ispod plodišta. MeĎutim, sve ove aktivnosti na prihrani pčela imaju male efekte ukoliko pčelinja zajednica nema minimum rezerve hrane, tj. 10-15 kg. Kada ta rezerva postoji, stimulativna prihrana u povoljnim vremenskim uslovima kod malih zajednica daje osetno poboljšanje, dok je kod jačih, koje u rano proleće zauzimaju 8 do 10 „ulica”, efekat nešto manje uočljiv, jer takve zajednice, ukoliko imaju dovoljno meda i polena, dobro se razvijaju i bez stimulacije. Zbog toga se pčelarima preporučuje jesenje spajanje slabih zajednica sa jačim, uz obezbeĎenje dovoljnih rezervi hrane, jer sa snaţnim zajednicama ima manje posla, a ekonomski efekat je veći. Ovim se svakako ne negira pozitivni efekat ranog stimulativnog hranjenja, ali ipak je najbolje prolećno prihranjivanje i dobra jesenja paša Ubrzan prolećni razvoj legla svakako da zavisi od dotoka nektara, odnosno količine dodatog sirupa u košnici (Vesković B., 1989;link 2). U vreme kad pčele ne izleću na pašu, kada nema dodavanja sirupa ili druge stimulativne prihrane, površina pod leglom se smanjuje. Stimulativnom prihranom, posebno mednim sirupom i polenom, podstiče se rad

- 13 -

pčelinjih zajednica, što rezultira intenzivnim razvojem i kvalitetom ishrane legla. Zajednice se ravnomerno razvijaju, a da pri tome mnogo ne zavise od vremenskih uslova. Kod takvih zajednica postoji uravnoteţen odnos svih uzrasta pčela, što im omogućava da lakše obavljaju sve aktivnosti, a samim tim ostvare i visoke prinose. Time je postignuta ekonomičnost pčelinjaka, ali uglavnom za pčelara amatera, koji na svom pčelinjaku pre svega nalazi zadovoljstvo i odmor, a tek potom od pčela očekuje prihod. Ovakvo opsluţivanje pčela moţe se obavljati samo na malom pčelinjaku, u blizini mesta stanovanja pčelara (Filipović, M. (1996): Hunjadi. V., Hunjadi M. (1993)). Prvi poslovi na pčelinjaku koje treba obaviti u rano proleće su: postavljanje pojila, „očitavanje”, čišćenje i dezinfekcija podnjača, postavljanje antivaroznih traka i saniranje obezmatičenih društava. Ukoliko se zapaze znakovi oboljenja, treba prikupiti uzorke i odneti na laboratorijsku analizu. Ako na pčelinjaku nema obolelih zajednica, pčelama ne treba davati nikakve lekove kao preventivu, a naročiti ne antibiotike, jer se pčele ne mogu „vakcinisati”, a svako preventivno davanje antibiotika, čije delovanje ima produţeno dejstvo, moţe imati vrlo negativne posledice na zdravlje ljudi. Mnogo je bolje da se umesto nepotrebnih i štetnih antibiotika pčelama daje zdrava hrana, prirodni cvetni med i polen, a za jačanje imuniteta u odreĎenoj dozi kompleks vitamina uz obezbeĎenje potrebnih higijenskih uslova. MeĎutim, neki stručnjaci ipak preporučuju i preventivnu zaštitu pčela od bolesti primenom masnih pogača sa antibioticima. Po njima u masnim pogačama antibiotici su stabilni, pa je opasnost od unošenja antibiotika i njegovih rezidua u med manja. Za gotovo sve bolesti pčelinjih zajednica, zarazne i one koje to nisu, jedan od bitnijih uzroka je nepravilan, nehigijenski, nestručan ili neblagovremen rad sa pčelama, što proizilazi iz nedovoljnog poznavanja ţivota i rada pčela (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., 2000). Mnoge nezarazne bolesti i uzroci stradanja pčelinjih zajednica - trovanje pesticidima, grabeţ, gladovanje, suvišna vlaga, prehlada legla, ugušenje, kao i neprijatelji pčela, voskov moljac, mravi, ose, miševi i ptice mogu se pravilnim radom i preventivnim merama potpuno eliminisati. Zarazne bolesti (nozema, krečno leglo, američka i evropska truleţ, kao i druge, ekonomski manje štetne) vrlo retko ili nikako se ne pojavljuju ukoliko pčelar preduzme stalne preventivne mere: Opšta higijena pčelarenja: lična higijena, higijena odeće, higijena pčelinjaka i okoline, higijena košnica, a posebno higijena podnjače, pojilica i hranilica, kao i svega drugog što spada u pčelarski inventar. Zbog toga na pčelinjaku u toku cele godine, u sklopu savremene tehnologije pčelarenja, kroz redovan pčelarski rad treba primenjivati sve potrebne preventivne mere. Pre svega preduzimaju se mere protiv unošenja zaraze, a istovremeno onemogućava se stvaranje uslova koji potpomaţu pojavu i širenje zaraznih bolesti pčela. Tako, na primer, najbitnije preventivne mere koje se sprovode u pčelinjaku u cilju sprečavanja pojave nozemoze pčela su: blokiranje ulaska ove bolesti u pčelinjak postavljanjem higijenskog pojila, kao i otklanjanjem uzroka i sprečavanjem pojave grabeţa i naleta pčela. Kao bitnu preventivnu meru treba istaći i značaj proizvodnje zdravih matica u zdravim društvima, blagovremenu zamenu saća i nepozajmljivanje pčelarskog pribora i inventara. U sklopu savremene tehnologije pčelarenja proizvodnja mladih proverenih matica je bitan proces kome treba posvetiti posebnu paţnju, jer je kvalitetna matica jedan od osnovnih faktora racionalnog pčelarstva. Stoga na pčelinjaku treba obavljati masovnu selekciju i uvek imati zajednice sa posebno dobrim proizvodnim osobinama, ili u društva uključivati matice proverenog kvaliteta specijalizovanih centara za proizvodnju kvalitetnog pčelarskog reprodukcionog materijala. Kada se obezbedi mlada i proverena matica sa malom zajednicom, do dobrog roja je samo jedan korak, tj. potrebno je samo obaviti podelu osnovne zajednice na dva dela pa obezmatičenom delu dodati nukleus sa proverenom mladom maticom. Jednostavno, ali vrlo efikasno i ekonomično. U rojevnom periodu, ukoliko se kod nekih zajednica pojave znaci prirodnog rojenja, rojevni potencijal kontrolom i usmeravanjem treba iskoristiti za dobijanje dve nove zajednice. U takvim slučajevima dobro moţe da posluţi obična pregradna daska, ali su praktičnije razdelna Snelgrovljeva protivrojevna i klasična

- 14 -

engleska protivrojevna metoda (Belčić, J., Sulimanović, (1982); Filipović, M. (1996); Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., (2000)).

Pripreme za pčelinju pašu
Rana bagremova paša (slika 15) u niţim predelima počinje oko 6. maja, a desetak dana kasnije u brdsko-planinskom području. Optimalni period razvoja pčelinjih zajednica za ranu pašu je od 15. marta do 20. aprila, odnosno do 1. maja za kasniju bagremovu pašu, te u ovom periodu treba intenzivirati razvoj pčelinjeg legla. Na primer, poznato je da od 15. marta do 4. aprila matica polaţe dnevno preko 500 jaja, a od 4. aprila do 25. aprila čak do 1000 jaja dnevno, tako da će pčelinja zajednica za ranu bagremovu pašu imati oko 30.000 sabiračica. MeĎutim, taj broj nije dovoljan za dobijanje visokih prinosa i korišćenje intenzivne bagremove paše, pa zbog toga pčelari pokušavaju na razne načine da postignu veću brojnost sabiračica u jednoj košnici u odnosu na kućevne pčele.

Sl. 15. Bagremova paša (Google 11) Prihranom forsiran razvoj u optimalnom periodu za bagremovu pašu je poţeljan, ali zahteva puno rada, a i nesuguran je, jer mnogo zavisi od vremenskih prilika. MeĎutim, ma koliko prihranom uspeli da intenziviramo razvoj zajednice u optimalnom periodu, snaga takve jednomatične zajednice nije dovoljna da u potpunosti iskoristi kratku i bogatu pašu kakva je bagremova. Zbog toga za stvaranje superzajednica treba predvideti i druge mogućnosti, kao što su: dvomatično i dvojno pčelarenje, korišćenje pomoćnih društava, ili korišćenje naleta pčela. Svaka od ovih mogućnosti zajedno sa intenziviranjem razvoja pčelinjeg legla, odrţavanjem dobrog radnog raspoloţenja zajednice i obezbeĎenjem bliţe paše, prostrane košnice, dosta rezervnog izgraĎenog saća, dobre ventilacije, blagovremenog dodavanja nastavaka ( slika 16), kontrole unosa, neuznemiravanja pčela u radu, eventualnog proširivanja meĎuramnog prostora i još mnogo toga, doprinosi maksimalnom iskorišćavanju obilnog medenja bagrema uz sigurno postizanje visokih prinosa. (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., 2000) Bagrem kao naša najmedonosnija biljka cveta (medi) desetak dana, ali zbog različitih mikroekoloških uslova na odreĎenim lokalitetima moţe cvetati i duţe, pa se seobom pčela mogu koristiti dve, a ponekad i tri bagremove paše. MeĎutim, šta ako zbog vremenskih ili drugih nepovoljnih uslova medenje bagrema izostane?! U tom slučaju treba samo izmeniti plan rada i, umesto vrcanja meda, košnice treba seliti na drugu pašu ili odmah pristupiti razrojavanju zajednica, proizvodnji mladih i zameni starih matica, a sve u cilju odrţavanja punog radnog raspoloţenja i osposobljavanja zajednica za korišćenje letnjih paša, jer jedna neiskorišćena paša ne znači neuspeh te pčelarske godine. (Belčić, J., Sulimanović, 1982)

- 15 -

Letnja paša podrazumeva cvetanje svih medonoša od početka juna do kraja avgusta (bagremac, livade, kesten, lipa, suncokret, beli bosiljak ), ali značajniji prinos omogućuju livadska, lipova i suncokretova paša. Priprema zajednica za korišćenje ovih paša nije ista, jer svaka od njih ima odreĎene karakteristike: početak i trajanje cvetanja, intenzitet lučenja nektara, različite vremenske, geografske i klimatske uslove. U svakom slučaju uvek vaţi opšte pravilo: dve zajednice posebno - više legla, dve zajednice zajedno - više legla i meda (Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., 2000).

Sl. 16. Bagremov med (Photo by M. Mojsilović)

Zaključak
Poslednjih godina došlo je do značajnih promena u pogledu uvoĎenja savremenijih tehnologija pčelarske proizvodnje, što je doprinelo značajnom povećanju količine proizvedenog meda i drugih pčelinjih proizvoda. TakoĎe u ovom periodu je zapaţeno smanjenje broja pčelara koji pčelare sa manjim brojem košnica, uz istovremeno povećanje broja pčelara sa većim brojem savremenih košnica, jer sve više preovlaĎuje stav meĎu stručnjacima i pčelarima da se najracionalnije pčelari sa oko 200 košnica savremenog tipa. Tako u Srbiji danas postoji negde oko 35-40.000 pčelara, sa oko 400.000 pčelinjih društava, sa prosečnom proizvodnjom od 25 do 30 kg meda po pčelinjem društvu (Filipović, M., 1996). MeĎutim, geogafski i klimatski uslovi u našoj zemlji su takvi da pruţaju izvanredne mogućnosti za uzgoj preko jednog miliona pčelinjih društava, dok bi se intenzivnim obučavanjem pčelara i primenom najsavremenijih tehnologija pčelarske proizvodnje u toku izuzetno povoljnih ekološko-proizvodnih godina pri stacioniranom pčelarenju moglo dobiti do 50 kg, a pri selećem pčelarenju od 80 do 100 i više kg meda po košnici. Mudri i preduzimljivi pčelari principe ovakve tehnike pčelarenja mogu ugraditi u sistem rada bilo kojom košnicom, što će im omogućiti da ostvare visoke prinose meda. Naravno, savremeno i visoko produktivno pčelarenje ne podrazumeva samo proizvodnju meda, već i odgovarajuće količine polena, propolisa, voska i matičnog mleča. Samo su tada pčelinje zajednice maksimalno iskorišćene i obezbeĎuju visok prihod.

- 16 -

Literatura
 Belčić, J., Sulimanović, – (1982): Zlatna knjiga pčelarstva. Nakladni Zavod Matice Hrvatske,Zagreb.1-320  Filipović, M. (1996): Kako i zašto povećati pčelarsku proizvodnju i broj pčelara u Srbiji  Grozdanić, S. (1935): Osnovi prektičnog pčelarstva, Novi Sad  Grozdanić, S. (1947): Naše pčelarstvo, Beograd  Grozdanić, S. (1962): Dvomatični sistem pčelarenja, Beograd  Hunjadi. V., Hunjadi M. (1993): Visokoproduktivno pčelarenje  Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M., (2000) The honeybee – Biology of the honeybee. Faculty of Veterinary Medicine and Medicinska knjiga-Medicinske komunikacije. Beograd. pp 1-375.  Vesković B,. (1989). Praktično pčelarstvo, Beograd

Sajtovi
    link 1- http://gorazdemedina.com/?page_id=168 link 2- http://www.pcelarstvo.com/prehranjivanje.htm link 3-http://www.pcela.rs/ link 4- http://www.aic.ba/poljoprivreda/pcelarstvo/1-pcelarstvo/2484-zimovanje-pelavetar-najvei-neprijatelj.html

Fotografije
         Google 1- http://sr.wikipedia.org/sr-el/Пчеларство Google 2- http://www.pcelinjak.com/slike/rodoljub_pcelinjak.jpg Google 3- http://gorazdemedina.com/?page_id=168 Google 5-http://www.zlatnapcela.com/image/LR-kosnicafull.jpg Google 6- http://www.pcelarstvo.com/slike/dimilica%20RSF-m.jpg Google 7-http://www.evrotom.org/images/pribor_za_rad_sa_maticama/kavez.jpg Google 8- http://www.pcela.rs/pregled_1.JPG Google 9-http://www.pcelarm.com/Pcelarska%20nauka%20i%20praksa/image011.jpg Google10-http://www.u-pcelaramaradik.org/upload/image/Šeme%20za%20I%20tehnologiju.JPG  Google 11- http://www.pcela.rs/zika_sub091.jpg  Photo by M. Mojsilović

- 17 -