You are on page 1of 7

Др.

Ибрахим Ругова:
Балкански Ганди (без маске)

Бивши политичко-национални вођа Шиптара
са Косова и Метохије, Др. Ибрахим Ругова, иначе
на Западу, као и од својих присталица, својевремено
називан „Гандијем са Балкана“, рођен је 2. децембра
1944. г. на КосМету у породици која је део ширег
Кељменди клана који се иначе, између осталог,
„прославио“ 3. септембра 1987. г. масакром војника
ЈНА у параћинској касарни. Да се потсетимо, том
приликом је Азиз Кељменди (из Душанова) из
аутоматског оружја убио четири регрута ЈНА 1 и
ранио још петорицу у параћинској касарни „Бранко
Крсмановић“ (Нишка армијска област) што је
имало директну политичку последицу да се
престане са слањем Шиптара на одслужење војног
рока где су добијали бесплатну обуку у руковању
оружјем за касније учковање по КосМету. Иначе је
сам Азис Кељменди примљен на одслужење војног
рока са чистим картоном иако је учествовао у
антидржавним демонстрацијама на КосМету 1981.
г. за стварање Велике Шипније2 што одлично дочарава слику већ тада пропале
ЈНА.3 У Руговиним прозападним и „продемократским“ животописима, који су
1

Тпм приликпм су убијени на спаваоу Сафет Дудакпвић, Срђан Симић, Гпран Бегић и Хазим Чананпвић.
Оега је на пдслужеое впјнпг рпка у Лескпвац 19. септембра 1986. г. ппслап Хисни Ругпва, секретар за
Ппщтенарпдну пдбрану и друщтвену сампзащтиту у Призрену – дакле племенски рпђак Ибрахима Ругпве. У
оегпвпм впјнпм картпну са кпјим је стигап у лескпвашку касарну (из кпје је касније прекпмандпван за Параћин)
није билп нишег сумоивпг записанп јер у Липљану, где је Кељменди впђен кап впјни пбвезник, није нищта унетп
иакп је шитава фамилија Кељменди била дпвпљнп ппзната државним прганима безбеднпсти кап непријатељска.
Азис је 1984. г. бип псуђен на 15 дана затвпра јер је ппкущап да пребегне у суседну Щипнију, дпк је оегпв брат
Идриз такпђе прпвеп 15 дана у затвпру јер је 1981. г. ухваћен какп исписује непријатељске натписе. Пбпјица су
псуђена на такп мале казне јер су тада били малплетници. Међутим, највеће изненађеое је шиоеница да је
убица Азис Кељменди бип шлан СКЈ када је изврщип терпристишки акт у параћинскпј касарни, а шланпм партије је
ппстап 22. децембра 1984. г., дакле на званишни рпђендан армије у кпју је пуцап три гпдине касније. Није
нималп искљушенп да је Кељмендијев злпшин бип унапред испланиран пд стране ппкрајинских партијских
структура прекп кпјих се непметанп увукап у редпве ЈНА.
2

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 1

прављени за једнократну НАТО употребу, нећете наћи податак да су
партизани Јосипа Броза Тита третирали Руговиног оца (Уке Ругову) и деду по
оцу (Русте Ругову) као нацистичке колаборационисте, што су обојица то и
били, и да су стога стрељани још пре завршетка самог рата (у јануару 1945.
г.). Дакле, уколико титоистички комунистички извори и званична ознашкоудбовска пропаганда тврди да су одређене личности из периода Другог
светског рата са простора Југославије несрпске етничке провенијенције
сарађивали са „нацистичким окупаторима“ постоји огромна вероватноћа да је
овакво пропагандно тврђење у суштини и била пука реална истина. Сличан је
случај био и са др. Фрањом Туђманом, бившим комунистичким партизаном и
председником „демократске“ Хрватске, за кога сама комунистичка
литература потврђује да је прва четири месеца рата 1941. г. провео у
усташким формацијама Хрвата Анта Павелића пре него што је прешао у
партизане другог Хрвата Јосипа Броза Тита.
У сваком случају, Ибрахим Ругова је долазио из класичног балканског
сељачког окружења оријентално-патријархалног типа и, као и многи други из
бивше Југославије након 1945. г., искористио је могућности титоистичког
режима за бесплатно (масовно квази)школовање и образовање све до
највишег нивоа (које је у косметском случају финансирала Република Србија)
као и да захваљујући томе доживи значајан успон како на друштвеној тако и
на политичког лествици. Овом приликом се нећемо бавити критичком
анализом квалитативне разине овакве врсте масовне бесплатне наобразбе
поготово на КосМету у доба југословенског самоуправног социјализма. Тако
је Ибрахим Ругова завршио основну школу у Истоку, а средњу школу у Пећи
1967. г. На Филозофском факултету Универзитета у Приштини на одсеку за
„Албанске студије“ студира до 1971. г. када је и дипломирао. У међувремену,
године 1968. учествује у шиптарском протесту на КосМету чији су захтеви
били да се КосМет уставно прогласи седмом југословенском републиком, али
је било и захтева да се ова јужна покрајина Републике Србије отцепи од ње и
припоји суседној Шипнији. Године 1976. и 1977. студира на Париском
универзитету. Докторирао је 1984. г. Вративши се на КосМет најпре је радио
као наставник да би касније био изабран за председника „Друштва
књижевника Косова“ које је очито било оделито од „Друштва књижевника
Србије“ као што је у то време и приштинска „Академија наука и уметности
Косова“ била оделита од београдске САНУ.
На Западу је Ибрахим Ругова визуелно остао препознатљив по
свиленом шалу везаном око врата без обзира на годишње доба, друштвенополитичке ситуације у којима се налазио као и на окружење у коме је био, а
3

Јеврем Дамоанпвић, Кпспвска Гплгпта. Специјалнп издаое, бр. 7, Бепград, 22. пктпбар 1988, Пплитика
Intervju, стр. 58.

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 2

није га скидао чак ни за време ручкова или вечера са страним дипломатама и
политичарима. На Западу је остао тако упамћен као
један од бораца за „праведну“ вишедеценијску борбу
косметских Шиптара за своја национално-мањинска
права без обзира на реалну чињеницу да су, ако је
тада (по Уставу из 1974. г. па све до 1989. г.) ико на
читавом свету као етничка мањина имао сва могућа и
немогућа мањинска права, територијално-политичке
привилегије и етно-културолошке повластице, то били
управо Шиптари на КосМету (Срби у Хрватској су о
таквим мањинским правима могли само да сањају).
Формално вођа цивилног националног покрета Шиптара на КосМету,
Ибрахим Ругова је у ствари већ у јулу 1990. г. показао своје право лице и
суштину покрета који је стајао иза њега („Демократске лиге Косова“,
основане 1989. г.) када је издао „Прокламацију о независности Косова“ као и
када је две године касније био изабран за првог „председника“ тзв.
„Републике Косова“. Дакле, балкански Ганди са свиленим шалом око врата у
ствари прекраја политичко-државне границе у Европи! Власти државе Србије
су поводом ове велеиздаје реаговале у складу са свим међународним
прописима и домаћим законима, исто као што би реаговале и САД,
Француска, Италија, Шведска или Кина, или као што је већ реаговала у
сличној ситуацији Турска (када је ухапсила вођу курдске сепаратистичке
ПКК Очелана), па је од 120 чланова легално распуштеног „Парламента
Косова“ похапшено њих 112 као и 6 чланова тзв. „Владе Косова“. 4 Треба
напоменути и то да је у овом тренутку самопроглашена тзв. „независност
Косова“ остала без икакве међународне подршке, и то у доба „диктатора“
Слободана Милошевића, али је „демократски“ Запад признао исто тако
самопроглашену „независност Косова“ фебруара 2008. г. и то у време
„прозападног демократе“ Бориса Тадића – типичног клијента, марионете,
потрчка и полтрона (Запада). Морамо се на овом месту осврнути и на
4

Паралеле ради, да се пптсетимп да је Америшки грађански рат 1861. г.−1865. г. птппшеп ратним пперацијама
федералистишкпг Севера прптив сецесипнистишкпг Југа пбзирпм да федерална влада у Ващингтпну није
дпзвплила да се пд пстатка јединствене државе птцепе јужне савезне државе на пснпву права на
сампппредељеое дп птцепљеоа – права кпје су једанаест јужних држава искпристиле и прпгласиле независнпст
на пснпву свпг сппственпг тумашеоа, тј. интерпретације, Устава САД-а кап и тзв. „прирпднпг“ права. Тих једанаест
птцепљених држава су фпрмирале независну Кпнфедерацију са главним градпм Ришмпндпм у Вирчинији и
свпјим председникпм Чеферспнпм Дејвиспм. Какп би пслабип ратне ппзиције Кпнфедерације председник Уније
Јеврејин Абрахам Линкплн је издап Прпкламацију п еманципацији рпбпва, али кпја је важила самп за Југ. За
време пвпг рата су мнпги градпви на Југу били спаљени и срущени пд стране федералне армије Севера, а велики
брпј грађана Југа је птищап у избеглищтвп напустивщи свпје дпмпве енпрмнп патећи пд недпстатка
прехрамбених прпизвпда. Линкплн је на крају 14. априла 1865. г. бип убијен у атентату у Фпрд ппзприщту у
Ващингтпну пд стране присталице Југа Чпна Вилкса Бута (Oxford Guide to British and American Culture for learners
of English, Oxford-New York: Oxford University Press, 2005, p. 88). Дакле, такп тп раде западне „демпкратије“ кад се
пд оених државних теритприја птцепљују ппједине прпвинције без дпзвпле централне владе.

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 3

чињеницу да је у западним медијима политика (Милошевићевог) Београда
према Шиптарима на КосМету у 1990.-им окарактерисана као „диктаторска и
опресивна“ обзиром да је „Шиптарима на Косову укинута аутономија“.5 Овде
се ради, међутим, о ноторној пропагандној лажи јер је Шиптарима на КосМету
укинута само политичко-територијална аутономија (тј. по Уставу из 1974. г.
фактичка државна независност) под чијим окриљем је вршено етничко
чишћење српског живља у овој провинцији све до 1989. г. Многе националне
мањине у Европи и свету би данас биле презадовољне нивоом етнокултуролошке аутономије коју су Шиптари на Космету уживали чак и у
1990.-им годинама, а првенствено Руси у Естонији и Летонији, али и нпр.
разноразне мањине у Шипнији. Илити другим речима, многе данашње
„демократске“ државе и у Европи (укључујући и Европску Унију) и на свету
могу да студирају случај косметске аутономије из „Милошевићевих“ 1990.-их
година као узор који се може применити и у њиховим случајевима, а пре свега
у Француској, Шведској, Шипнији или Турској која је већ пре педесет година
поднела званичну кандидатуру за чланство у Европској Унији.6
Елем, 1990.-их година на косметску сцену ступа ноторна терористичка
организација типа Ал-Каиде, Хамаса, ИРЕ, ЕТЕ или Хезболаха – тзв.
„Ослободилачка војска Косова“. Занимљиво је да се у овим новим
„терористичким“ косметским условима Ругова денунцирао од активности
ОВК (УЧК), али из разлога што је јавно сматрао да је ова парамилитарна
организација „изум српске тајне службе“, а не стога што су припадници ове
организације изводили терористичка дејства како против регуларних и
легитимних полицијских снага тако и против локалног српског живља, али и
против локалних етничких Шиптара који су били лојални држави Србији која
је за њих била западни пут ка Европи за разлику од Велике Шипније као
аутостраде ка отоманској Анадолији. 7 Како, иначе, „демократски“ Запад
реагује на акције оваквих терористичких организација може се видети на
примерима израелске регуларне армије у Палестини и нарочито Бејруту или
5

Пву аутпнпмију су Щиптарима на Кпспву и Метпхији дали кпмунисти кпји су за време Хладнпг рата пд стране
Запада представљани кап антидемпкрате, угоеташи, империјалисти и крщипци пснпвних људских права. Ти исти
титпистишки југп-кпмунисти су дпнели Пдлуку п привременпј (у ствари сталнпј) забрани ппвратка насељеника (тј.
Срба и „Црнпгпраца“) на Кпспвп и Метпхију, а кпји су пдатле прпгнани за време Мусплинијеве и касније
Хитлерпве Велике Щипније, 1941. г.−1944./5. г. Пва Пдлука тзв. „Наципналнпг кпмитета пслпбпђеоа Југпславије“
п легализацији щиптарскпг етнишкпг шищћеоа у претхпдне шетири гпдине када је са КпсМета прптеранп пкп
100.000 Срба и „Црнпгпраца“, а ппбијенп пкп 20.000 је званишнп пбјављена у титпистишкпм Службенпм листу
Демпкратске федеративне Југпславије 16. марта 1945. г., дакле јпщ пре фактишкпг и званишнпг заврщетка
Другпг светскпг рата, а у јеку щиптарске „кпнтраревплуције“ за прпдужетак бивствпваоа Велике Щипније на
пснпву пдлука недавне Кпнференције у Бујану.
6
У шитавпј Еврппи и Еврппскпј Унији Француска и Щведска су две најцентралистишкије, тј. две
најантифедералистишкије државе. За разлику пд оих, једна „недемпкратска“ Русија је федеративна држава.
7
Др. Ибрахим Ругпва кап лидер ЛДК је пве терпристишке акције свпјих саплеменика у ПВК унифпрмама званишнп
третирап кап „прпвпкативнпм мпнтажпм српских власти“ (Миркп Шупић, Отета земља. Кпспвп и Метпхија
(злпчини, прпгпни, птппри...), Бепград: НПЛИТ, 2006, стр. 249).

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 4

НАТО снага у Ираку или Авганистану. 8 У то време се од стране Руговине
политичке организације оснивају и делују подземни „Парламент Косова“ и
„Влада Косова“ чији је тзв. премијер/канцелар био Бујар Букоши који је
„председниковао“ овом фантомском косовском владом из Немачке, а која је
финансијску подршку добијала од шиптарске гастарбајтерске емиграције. Ову
владу је једино признала суседна Шипнија (илити у Европи позната као
Албанија). У многим другим сличним случајевима на свету би се са државама
које би признале самопрокламовану независност неког вашег државног
региона прекидали дипломатски односи ако не и објављивали ратови. Тако је
нпр. Грузија прекинула дипломатске односе са Русијом 2008. г. када је Москва
признала самопроглашену независност Абхазије и Јужне Осетије, али из
неког „необјашњивог разлога“ нити је Милошевић прекинуо дипломатске
односе са Шипнијом (или било којом другом државом) када је ова 1990.-их
година признала самопрокламовану независност Приштине нити је то урадио
сарајлија Борис Тадић након 17. фебруара 2008. г.9
Године 1999. у току НАТО агресије на Федеративну Републику
Југославију 10 Ругова је наступио на државној телевизији Републике Србије
заједно са њеним председником Слободаном Милошевићем и патријархом
Српске православне цркве господином Павлом како би званично критиковао
бомбардовање и разарања које оно доноси, али је убрзо из земље емигрирао у
Италију и тако у ствари показао да прећутно одобрава агресију ради
отцепљења КосМета од Србије и каснијег стварања Велике Шипније управо
како је то 1997. г. непосредно пред косметски рат 1998. г. јавно и прокламовао
као политички циљ своје Демократске лиге Косова. Нешто слично је урадио и
Херцегбосанац др. Зоран Ђинђић, родом из Босанског Шамца, који се склонио
за време исте те агресије 1999. г. у Црну Гору и јавно у својим интервјуима
западним медијима позивао НАТО бомбардере да доврше посао до краја (како
би он „демократа“ дошао на власт након „диктатора“ Милошевића). Иначе, за
време бомбашке операције „Милосрдни анђео“ испоставило се као нетачна
првобитна информација која се вукла по западним медијима да је породична
кућа Ибрахима Ругове сравњена са земљом од стране Југословенске армије
још крајем марта месеца. Кућа је наиме до краја бомбардовања остала
нетакнута и у њу се Ругова и вратио након потписивања Кумановског

8

За време ппбуне црнашкпг станпвнищтва Лпс Анђелеса прптив пплицијскпг терпра белаца 1993. г. на улице пвпг
града федералне власти САД-а су извеле тенкпве.
9
Јерменија је 2012. г. прекинула диплпматске пднпсе са Мађарскпм самп затп јер је суд у Будимпещти
пслпбпдип азербејчанскпг пфицира убицу свпг јерменскпг кплеге на заједнишкпм НАТП тренингу у Бриселу. Такп
тп раде пни кпји имају бар мрвице сампдпстпјанства.
10
П нелегалнпм и нелегитимнпм (тј. бандитскп-разбпјнишкпм) рату НАТП пакта прптив Савезне Републике
Југпславије пд 24. марта дп 10. јуна 1999. г. видети западни дпкументарни филм из три кратка дела:
http://youtu.be/joaNkHKxapk, http://youtu.be/Gaz8rzUW0Lc, http://youtu.be/K4vzr8l3FvU.

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 5

споразума јуна 1999. г. исто као што се у земљу вратио и Зоран Ђинђић да на
крају заврши као Абрахам Линколн.
За разлику од званичних политичких лидера терористичке ОВК типа

Хашима Тачија, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе претстави
на „демократском“ Западу као присталица пасивног отпора Милошевићевом
режиму типа Махатме Гандија (1869. г.−1948. г.) у Индији за време британске
колонијалне управе. Оно што је најбитније од свега по питању односа у
троуглу ОВК-Београд-Ругова 1990.-их година је чињеница да је Запад бар
званично у медијима прихватио „self-image“ др. Ибрахима Ругове као
супарника и противника ОВК и њихових терористичких метода борбе за
отцепљење јужне србијанске покрајине од матице. Тако је Ругова у 1998.-ој
години био поново изабран за “председника” Косова, али што је још битније,
добио је од стране „Европског“ парламента (тј. парламента само Европске
Уније, али не и читаве Европе па сходно томе не и Норвешке, Швајцарске,
Лихтенштајна, Андоре...) “Сахаровљеву награду за слободу мисли” и тако
постао легализован „freedom fighter“ од стране Брисела и Запада.11
Ибрахим Ругова је као књижевник, тј. љубитељ лепих и невиних
уметности, уживао имиџ на Западу као лидер једног мирољубивог и
ненасилног национално-политичког покрета и то све за разлику од ОВК
терористичке гериле (иначе у потпуности прописно униформисаној и до зуба
наоружаној). Међутим оно што се мало зна је чињеница да је Руговина
странка ДЛК имала своју сопствену оружану формацију под именом
„Безбедност за домовину“ и да ју је сам Ругова лично организовао. Постоје
индиције да су припадници ове Руговине партијске војске (типа Парагиног
ХОС-а) били умешани у нападе на издавача приштинског либералног
дневника „Koha Ditore“.12 Њихова жртва је био и уред Ветона Суроија који је
11

Гпдине 2012. Нпбелпву награду за мир је дпбила Еврппска Унија кап кплектив. П улпзи Еврппске Уније у
директнпм ппдржаваоу етнишкпг шищћеоа КпсМета и наркп-терпристишке щиптарске ПВК владе у Прищтини
накпн јуна 1999. г. видети, између псталпг, у дпкументарнпм филму Бприса Малагурскпг: Kosovo: Can You
Imagine? из 2009. г.: http://www.crucified-kosovo.eu/Videos-Yugoslavia.html.
12
Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd: Albatros Plus, 2009, str. 167. Дневник
“Koha Ditore”, инаше, даје на свпјпј веб страници временску прпгнпзу за три главна щиптарска града: Прищтину,
Тирану и Скппље (http://www.kohaditore.com).

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 6

критиковао читаву ДЛК као партију која се силом обрачунава са својим
политичким неистомишљеницима. 13 Да се ДЛК преко свог војног крила
„Безбедности за домовину“ бавила терористичким активностима у време
„Слобиних деведесетих“ сведочи и подебео досије предат УНМИК-у почетком
2005. г. од стране ноторног терористе Хашима Тачија (чија је ОВК 1998. г.
секла главе српским цивилима и са тако одсеченим главама се и
фотографисала у селу Клечки, а између осталог организовала и прави
крематоријум за Србе у том истом селу), али Руговиног политичког
противника који је (врло вероватно баш Тачи) организовао атентат на Ругову
као тзв. „председника Косова“ 15. марта 2005. г. Како је писао немачки (из
Хамбурга) водећи политички недељник Der Spiegel у броју 22.-ом из 2005. г., у
овом Тачијевом досијеу су наведени конкретни примери са доказима да је
Руговина ДЛК наручивала убиства (чији су организатори вероватно били
припадници Руговине „Безбедности за домовину“) као и докази да се ДЛК
бавила изнуђивањем новца у сврхе финансирања партијске делатности.
На крају се мора напоменути и необорива чињеница да се етничко
чишћење Срба у току тзв. „Мартовског погрома“, тј. „Косметских кристалних
дана и ноћи“ од 17.-ог до 19.-ог марта 2004. г., а изведеног у класичном стилу
нацистичке антисемитске „Kristallnacht“ (9. новембра 1938. г.), одиграло
управо за време „председничког“ мандата Ибрахима Ругове (који је био тзв.
„председник Косова“ од 4. марта 2002. г. до 21. јануара 2006. г.). Да се
потсетимо да је том приликом „протерано преко 4000 Срба, запаљено преко
800 српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних
храмова и споменика културе“.14 Међутим, тадашњи „председник Косова“ са
свиленим шалом око врата не само да није након ове тродневне кристалне
ноћи поднео оставку (што би урадили многи прави председници неких
истинских држава који нису прошли систем титоистичког бесплатног и
масовног школовања и који не воде порекло од очева и дедова који су
сарађивали са нацистима у Другом светском рату), већ није ни осудио на
прави начин овакво дивљање својих етничких суграђана.
Владислав Б. Сотировић
„РАСПЕТО КОСОВО“ –
Независни истраживачки центар
http://www.crucified-kosovo.eu
vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu

13

Hofbauer, ibid.
Мартпвски ппгрпм на Кпспву и Метпхији: 17-19. март 2004. гпдине с кратким прегледпм уништенпг и
угрпженпг хришћанскпг културнпг наслеђа, Министрарствп културе Републике Србије и Музеј у Прищтини [са
измещтеним седищтем], Бепград, 2004, стр. 8 (http://www.crucified-kosovo.eu/MarchPogrom2004.html).
14

Владислав Б. Сотировић 2012. Сва права задржана

Страна 7