1.Definisati i objasniti sledeće pojmove: a) Telekomunikaciona mreža.

Skicirati fizičku strukturu telekomunikacione mreže i objasniti funkcije pojedinih delova i komponenata. Tk mreza je skup telekomunikacionih sistema i sredstava koje omogucavaju prenos poruka saglasno zahtevima korisnika. Primarna svrha tk mreza je komunikacija i razmena informacija izmedju korisnika. Telekomunikacioni servis predstavlja servis koji se u potpunosti ili delimicno sastoji od prenosa i usmeravanja signala kroz tk mreze u skladu sa zahtevima korisnika i tk prenosa. Korisnik predstavlja fizicko ili pravno lice koje koristi ili zeli da koristi telekomunikacione usluge po osnovu zakljucenog pretplatnickog ugovora ili na neki drugi predvidjen nacin. Tk mreze sacinjavaju: cvorovi mreze, prenosni (spojni) putevi, oprema za pristup mrezi, krajni sistemi, sistem za nadzor i upravljanje, okosnica mreze.

Mreza za pristup obezbedjuje prenos tk signala izmedju utvrdjenih lokacija na kojima se pruzaju tk usluge krajnjim korisnicima i terminalnih tacaka mreze na lokacijama krajnjih korisnika. Ostvaruje se pomocu bakarnih parica, optickih i koaksijalnijh kablova ili bezicnim prenosom. b) Koji deo telekomunikacione mreže tipično predstavlja «usko grlo» u pogledu propusnog opsega? Linkovi i ruteri predstavljaju usko grlo u tk mrezi. c) Šta je topologija telekomunikacione mreže? Topologija mreze predstavlja nacin na koji su cvorovi povezani. d) Koje su osnovne topologije telekomunikacionih mreža? Navesti prednosti i nedostatke svake od njih? Zašto se u praksi telekomunikacione mreže realizuju kao hibrid – kombinacija bazičnih topologija? Osnovne topologije mreže su: 1.Zvezda - sastoji se od jednog centralnog cvora i vise ostalih koji su medjusobno povezani preko centralnog cvora. Prednosti: lako dodavanje novih cvorova i ispad ne centralnog cvora ne utice na rad cele mreze. Mane: u slucaju pada centralnog cvora cela mreza pada. 2.Prsten – cvorovi su tako namesteni da cine prsten. Prednosti: manja kompleksnost jer su putevi odredjeni konfiguracijom. Mane: tesko dodavanje novih cvorova i ako jedan cvor pukne cela mreza pada. 3.Kaskada (magistrala) – kaskadu cini najmanje jedan cvor, a najvise beskonacno mnogo cvorova, vezanih u red. Prednosti: jeftinije su i lako se prosiruju. Mane: tesko se odrzavaju, ako se javi problem na magistrali cela mreza pada, niska sigurnost, dodavanjem novih elemenata preformanse opadaju. 4.Stablo – sastoji se iz korena i dalje se razgranava. Prednosti: mreza se lako prosiruje. Mane: ako koren (rut) postane neispravan cela mreza pada. Pristup postaje problem, ako je uredjenje veliko usled pada nekog cvora svi cvorovi koji idu preko njega postaju neispravni. 5.Mesh – potpuno povezana mreza, svaki sa svakim. Mane: posto je mreza potpuno povezana svaki cvor je povezan sa svim ostalim cvorovima, a to je potpuno neisplativo. U praksi se tk mreze realizuju kao hibrid – kombinacija bazicnih topologija. 1

2.Definisati i objasniti sledeće pojmove: a) Analogni i digitalni izvor informacija. Analogni izvor informacija stvara neprestano saopstenje kao sto su muzika i govor. Digitalni izvor informacija daje signale koji nisu kontinualni u vremenu vec su dati u vidu impulsa. b) Analogni i digitalni signal. Analogni ili kontinualni signali su kontinualne funkcije vremena pri cemu njohove vrednosti pripadaju kontinualnom skupu. Digitalni signal spada u kategoriju diskretnih signala. Postoje samo u odredjenim vremenskim intervalima i njihova trenutna vrednost moze da ima samo neku od vrednosti iz konacnog skupa. c) Analogni i digitalni prenos. Analogni prenos: analogni signal moze biti modulisan pa se prenosi pomocu pojacavaca. Digitalno prenos: predstavlja prenos digitalnih signala bez obzira da li je izvor digitalan ili kontinualan kroz medijum ce se prenositi digitalni elektricni reprezent izvornog signala. d) Kada sa PC računara dial-up modemom (preko javne komutirane telefonske mreže) pristupamo nekom Web sajtu na Internetu, kakav je tip izvor informacija, kakav je tip signala koji generiše modem i o kakvom prenosu je reč? Tip izvora informacija je digitalni, tip signala koji generiše modem je analogni, i radi se o analognom prenosu signala.

3. Komutacija (switching) je jedna od osnovnih funkcija koje se ostvaruju u telekomunikacionoj mreži. a) Šta je komutirana telekomunikaciona mreža. 2

Komutirana tk mreža (switched network) je mreža u kojoj se veze između korisnika uspostavljaju povremeno (po njihovoj želji i na njihovu komandu) bilateralno.U takvim mrežama čvorovi su komutacioni centri koji interpretiraju i izvršavaju naredbe za uspostavljanje, održavanje i raskid veze. b) Šta je komutacija kola, a šta komutacija paketa. Navesti primere telekomunikacionih mreža sa komutacijom kola i komutacijom paketa. U mreži sa komutacijom kola (Circuit switched network) tokom komunikacije između izvora i odredišta uspostavlja se fiksno kolo (vod). To znači da su, privremeno, fizičke linije dodeljene komunikacionoj sesiji. Kada se sesija završi, kolo se raskida i postaje raspoloživo za neku drugu sesiju (za druge korisnike). Vazna osobina komutacije mreze sa komutacijom kola je da se putanja (veza) uspostavi izmedju dva korisnika pre nego sto se posalju bilo kakvi podaci. Svi paketi koji se salju, salju se istom putanjom jednim za drugim, tako da tim redosledom i stizu. Primeri mreža sa komutacijom kola: Telefonska mreža; ISDN (Integrated Services Digital Network); U mreži sa komutacijom paketa (Packet switched network) tokom komunikacione sesije između izvora i odredišta, podaci se dele u pakete, koji se usmeravaju kroz mrežu (najčešće na osnovu adrese odredišta). Prema tome, uspostavlja se logička veza između izvora i odredišta, koja se može realizovati po različitim fizičkim vezama. Mreza koje rade sa komutacijom paketa strogo ogranicavaju velicinu bloka koji se salje, takodje omogucavaju interaktivan saobracaj. Za razliku od komutacije kola, podaci se mogu poslati odmah po zahtevu. Posto se paketi salju razlicim putevima, koji nisu unapred odredjeni, za razliku od komutacije kola, paketi stizu razlicitim redosledom na odrediste, u zavisnosti od putanja paketa i gustine saobracaja. Mreza sa komutacijom paketa je otpornija na greske od mreze sa komutacijom kola. Računarske mreže su mreže sa komutacijom paketa: Internet; Lokalne računarske mreže; Metro mreže; c) Šta je virtuelna (logička) veza i u kom tipu telekomunikacionih mreža ona postoji? Virtuelna (logicka) veza je veza koja moze biti realizovana po razlicitim fizickim putevima izmedju izvora informacija i odredista. Postoji kod komutacije paketa. Kada se poslati paket probija kroz podmrezu svi usmerivaci na njegovom putu beleze u svoje interne table uspostavljenu virtuelnu (logicku) mrezu. d) Šta je komutacija kao funkcija čvora telekomunikacione mreže? Komutacija kao funkcija čvora je izbor izlaznog porta na koji će biti prosleđen ulazni signal. 4. Upredene (simetrične) parice su jedan od medijuma prenosa koji se koristi u telekomunikacionom mrežama. a) Navesti osnovne karakteristike upredene parice. Zašto se vrši upredanje? Čine ih dva provodnika od kojih svaki preko bakarne žice ima prevučen sloj od izolatora i međusobno se upredaju kako bi se smanjilo zračenje jer se talasi generisani u različitim navojima poništavaju (dva paralelna provodnika predstavljaju odličnu antenu). Unutar kabla se može upresti veliki broj parica za bolje preformanse, ali i zahteva više prostora. Uporednom paricom se mogu prenositi i analogni i digitalni signali. Brzina prenosa zavisi od debljine žice i rastojanja. Mana je što imaju ograničen domet, ograničen propusni opseg i ograničen protok. U zavisnosti od oblika uporedne parice se dele na vise kategorija sa razlicitim propusnim opsezima: 3. kategorija se sastoji od dve blago uvijene izolovane zice, Ove parice zadovoljavaju minimum zahteva za prenos podataka u eternet mrezama. Propusni opseg im je do 16 MHz; 4. kategorija uporednih parica nije u siroj primeni i ima propusni opseg do 20 MHz; 5. kategorija lici na parice 3. kategorije ali su gusce upredene cime se smanjuje prislusavanje izmedju parica i omogucava kvalitetniji signal na vecim razdaljinama. Propusni opseg je do 100 MHz; 6. kategorija ima propusni opseg do 250 MHz dok 7. kategorija ima do 600 MHz.

3

Sve ove zice spadaju u neoklopne uporedne parice UTP. Za razliku od oklopnih parica, STP, koje su oklopljene metalnom folijom radi zastite, na njih uticu el mag smetnje (susedne parcie, sumovi). b) Koje su tipične primene upredenih parica? Da li se one danas koriste u okosnici telekomunikacionih mreža? Uporedne parice se najčešće koriste u telefonskom sistemu jer se mogu protezati i više kilometara bez pojačanja, jeftine su, i prihvatljivih preformansi, tako da se i dan danas masovno koriste u telekomunikacionim mrežama. NE koriste se u okosnici, optika se koristi u okosnici... c) Kako se upredene parice primenjuju u lokalnim računarskim mrežama? parice su lake za instaliranje, cat 6 ispunjava 1 GB/s Ethernet standard, tako da mogu da pruze i velike performanse do 100 i kusur metara duzine. Primer, office banke sa recimo 20 racunara (uglavnom STP i FTP kablovi). 5. Definisati i objasniti sledeće pojmove u OSI referentnom modelu: a) Prenos sa uspostavom veze (konektivni prenos) i prenos bez uspostave veze (nekonektivni prenos). Prenos sa uspostavom veze podrazumeva uspostavljanje i održavanje logičkih veza (konekcija) radi prenosa informacija između entiteta parnjaka. Krajnje tačke veze na sloju N se nalaze u servisnom interfejsu tog sloja. Tipovi veza su: tacka-tacka, tacka-vise tacaka, vise tacaka-vise tacaka. Prenos bez bez uspostav podrazumeva prenos informacija bez uspostavljanja logičkih veza između entiteta parnjaka. Svaka jedinica podataka (paket, okvir) koja se prenosi predstavlja zasebnu celinu, koja se nezavisno od ostalih prosleđuje naznačenom odredištu. Za tu svrhu neophodna je kompletna adresna informacija u svakom paketu. b) Servis sa uspostavom veze (konektivni servis) i servis bez uspostave veze (nekonektivni servis). Zašto je nekonektivni servis sloja linka za podatke (LLC tip 3) sa potvrđivanjem prijema podataka koristan u lokalnim računarskim mrežama? Servis sa uspostavom veze podrazumeva prenos informacija na sloju N sa uspostavom veze. Predajna i prijemna strana dogovaraju se o skupu parametara kao što su maksimalna veličina jedinice podataka, kvalitet servisa i dr. Faze konektivnog servisa: Uspostava veza, prenos informacija, raskid veze. Primer konektivnog servisa je transportni servis koji pruza TCP u internetu. Korespodencija izmedju veza na slojevima N i N-1: preslikavanje 1 na 1; multipleksiranje nekoliko veza na sloju N po jednoj vezi na sloju N-1; razdvajanje jedne veze na sloju N u vise veza na sloju N-1; Servis bez uspostave veze podrazumeva prenos informacija na sloju N bez uspostave veze. Svaki poziv nekonektivnog servisa započinje prenos jedne jedinice podataka, nezavisno od bilo kog prethodnog ili budućeg poziva tog servisa. Primer je mrezni servis koji pruza ID i transportni servis koji pruza vezu ka internetu. c) Telekomunikacioni protokol. Telekomunikacioni protokol je skup pravila po kojima se vrši razmena informacija između entiteta u elektronskim komunikacionim sistemima. Entitet je celina koja prima i predaje informacije, a sistem je fizicki izdvojen objekat koji sadrzi jedan ili vise entetiteta. Entiteti mogu biti: aplikacije, el. posta... Sistemi su: racunari, terminali... Kljucni elementi tk protokola su: sintaksa (nacin formiranja podataka); semantika (kontrole informacija za koordinaciju entiteta, kontrola greske); merenje vremena (brzina prenosa informacija, redosled isporuke). Pregled mehanizma protokola: adresiranje (slojevi indetifikuju predajnike i prijemnike); pravila prenosa podataka (smer prenosa, logicki kanali); kontrola gresaka (ima mnogo tehnika kontrole i korekcije gresaka, parnjaci se dogovaraju koju ce tehniku da koriste, prijemnik obavestava predajnik da li je korektno primio podatke); kontrola protoka (izbegava pojavu zagusenja u mrezi); segmentiranje i reasembliranje (omogucavaju razmenu poruka proizvolje duzine, na predajnoj strani oiruka se deli (segmentuje) u jedinice podataka 4

jednake duzine, a na prijemnoj strani se vrsi obrnuti postupak (reasembliranje)); multipleksiranje i demultipleksiranje; rutiranje (ako postoji vise putanja izmedju izvora i odredista treba izabrati rutu); Protokol ne mora da ima sve ove mehanizme, to zavisi od referentnog modela, sloja, topa prenosa... d) Jedinica podataka protokola (PDU – Protocol Data Unit) i servisnu primitiva. U čemu je razlika između PDU i servisne primitive? Komunikacija između entiteta protokola istog sloja u različitim sistemima realizuje se pomoću protokolskih jedinica podataka (PDU) tj. PDU služi za razmenu podataka između udaljenih (N)entiteta.

Servis sloja N se definiše skupom operacija koje se nazivaju servisne primitive. Drugim rečima servisne primitive su sredstvo interne međuslojne komunikacije u istom fizičkom sistemu. Entitet sloja N+1 zahteva i pristupa servisima sloja N pomocu servisnih primitiva (uspostava i raskid veze, prenos informacija...). Sloj N obavestava sloj N+1 o ishodu zahteva pomocu servisnih primitiva. Imamo 4 vrste primitiva: zahtev- koji generise korisnik servisa radi poziva neke procedure; indikacija- koju generise davalac servisa radi poziva neke procedure da je korisnik servisa u udaljenoj SAP aktivirao neku proceduru; odziv- potvrdan ili negativan, koji generise korisnik servisa sa ciljem da zavrsi proceduru u odredjenoj SAP, prethdno aktiviranu primitvu tipa indikacija; potvrda- pozitivna ili negativna, koju generise davalac servisa sa ciljem da zavrsi proceduru u odredjenoj SAP prethodno aktiviranom primitivom zahtev. Nazivi primitiva sadrze tri elementa: pocetno slovo- oznacava o kom se sloju radi; naziv servisauspostava veze, prenos obicnih podataka, prenos ubrzanih podataka, raskid veze; tip primitivezahtev, indikacija, odziv, ili potvrda. Primer servisne primitive je zahtev za uspostavu transportne veze. Razlika izmedju PDU i servisne primitive jeste u tome sto jedinica podataka protokola koristi za razmenu podataka izmedju udaljenih entiteta dok servisna primitiva sluzi kao sredstvo interne medjuslojne komunikacije u istom fizickom sistemu. 6. Na slici je prikazana blok šema dela računarske mreže. Host A razmenjuje fajlove sa hostom B, posredstvom fajl transfer protokola (FTP). Deo mreže se sastoji od 6 čvorova (N1 – N6, respektivno). Svi linkovi su dupleksni. Pretpostavljajući hibridni protokol stek koji se sastoji od fizičkog sloja, sloja linka za podatke (DLL), mrežnog sloja, transportnog sloja i aplikacionog sloja, objasniti funkcije svakog od slojeva na primeru prikazanom na slici. Posebno objasniti u kojim uređajima su locirani entiteti protokola svakog od navedenih slojeva protokol steka. N1-N6 su cvorovi i oni imaju 3 sloja: 1.Fizicki sloj: obuhvata mehanicke, elektricne, funkcionalne i proceduralne karakteristike koje se odnose na prenos nestruktuirane povorke bita po fizickom medijumu. 2.Sloj linka za podatke: omogucuje prenos podataka izmedju entiteta mreznog sloja. Predajni entitet formira podatke koje dobija od mreznog sloja u okvire koje prosledjuje na liniju u

5

odgovarajucem redosledu. Moze ukljuciti procedure: detekciju i ispravljanje gresaka u prenosu, upravljanje protokom, za kontrolu pristupa medijumu MAC. 3.Mrezni sloj: omogucuje prenos podataka izmedju transportnih entiteta, kontrolise rutere i linkove u mrezi, kasnjenje i drdzitere u mrezi. Obezbedjuje nezavisnost visih slojeva od tehnologija prenosa i tipa kmounikacije. Obezbedjuje interoperabilnost sa drugim mrezama. Pretpostavili smo da su cvorovi ruteri i zato imaju 3 sloja, da su switchevi ne bi imali mrezni sloj, tj imali bi 2 sloja. Host A i host B imaju 5 slojeva: Fizicki sloj; Sloj linka za podatke; Mrezni sloj; Transportni sloj: obezbedjuje nadgledanje i kontrolu prenosa podataka izmedju krajnjih korisnika. Orijentisan je ka prenosu od jednog do drugog korisnika (end-to-end). Zajedno sa nizim slojevima pruza jedinstven servis kojim se obezbedjuje jedinstven i transparentan prenos podataka izmedju entiteta. Moze ukljuciti procedure za detekciju i ispravljanje gresaka, upravljanje protokom. Aplikativni sloj: direkno pruza servis aplikaciji. Daje resurse aplikaciji za pristup OSI okruzenju. Sastavljen je od aplikacionih servisnih elemenata koji sadrze odgovarajuce protokole. Sirok spektar protokola za cuvanje i rukovanje porukama.
N2 N3 Host A N1 N6 Host B

N4

N5

7. Objasniti funkcije uređaja u mrežama sa komutacijom paketa: a) Hub, bridž (most), ruter i gejtvej. Hub je mrežni uređaj koji povezuje različite segmente LAN-a, trenutno retransmituje dolazni signal po svim fizičkim linkovima; Bridge (most) “Premošćava” podmreže i funkcioniše na osnovu MAC adresa. Povezuje 2 LAN-a sa identicnim LAN protokolima ili razlicite delove LAN-a koji rade razlicitim tehnologijama. Transparentan za krajnjeg korisnika, uocava i odbacuje greske. Ponasa se kao adresni filtar. Ne modifikuje sadrzaj paketa i ne dodaje nista paketu; Ruter služi za rutiranje saobraćaja na osnovu mrežne adrese (IP adrese). Radi na sloju 3. Radi sa IP datogramima, koristi protokole i algoritme rutiranja. Vrsi razmenu informacija sa drugim ruterima. Povezuje mreze koje mogu biti, a i ne moraju biti, slicne; Gejtvej (gateway) je uređaj koji konvertuje jedan protokol u drugi (u suštini tačka mreže koja predstavlja ulaz (prolaz) u drugu mrežu sa razlicitim protokolima); b) Šta je paketski komutator (switch)? Sa kojim od uređaja navedenih pod tačkom a) je funkcionalno ekvivalentan paketski komutator sloja 2 (L2 switch), a sa kojim paketski komutator sloja 3 (L3 switch)? Paketski komutator (switch) je uređaj koji spaja tri ili vise linija prenosa. Kada podaci stignu na jednom linijom on mora da odluci kuda dalje (kojom linijom) da ih prosledi. Razdvaja domene u kojima je moguca kolizija. Izvrsava 2 operacije: komutaciju (switching) okvira sa podacima; odrzavanje operacija komutacije; Paketski komutator sloja 2 (L2 switch) je funkcionalno ekvivalentan sa bridge-om, dok je paketski komutator sloja 3 (L3 switch) funkcionalno ekvivalentan sa ruterom. c) Objasniti razliku između L2 i L3 switching-a. L2 switch se koristi MAC adresama za prenos podataka sa porta na port, dok L3 koristi IP adrese. Kod L2 switching-a vrsi se hardverska komutacija okvira i povezuje hostove unutar 6

mreze. Kod L3 switching-a vrsi se hardverska komutacija paketa i povezuje razlicite mreze. L2 switching komutira okvire na sastavu MAC adrese odredista. L3 switching komutira pakete na bazi adrese odredista mreznom sloju. L2 switching ne analizira zaglavlje paketa sa informacijama mreznog sloja. L3 switching pretrazuje MAC adresu okvira i salje ga odgovarajucem interfejsu ako zna lokaciju adrese odredista. d) Koji tip uređaja (L2 ili L3 switch) predstavljaju uređaji A, B i C na slici i zašto?
Internet

C

LAN 1

A

LAN 2

B

LAN 3

L2 - A, B; L3-C (povezuje LAN i WAN (Internet)) 8. Izvesti izraz za najveće iskorišćenje linka U u slučaju protokola „Stani i čekaj“ (Stop and Wait). Posmatramo situaciju kad stanica A salje stanici B n okvira, a stanica B potvrdjuje prijem svakog okvira. Ukupno vreme propagacije Td=n*(Tprop+Tframe+Tproc+Tprop+Tack+Tproc). Tpropvreme propagacije, Tframe-vreme prenosa okvira, Tproc-vreme procesiranja podataka u stanici, Tack-vreme prenosa potvrde. Dalje pretpostavimo da Tack i Tproc teze nuli, pa je sada: Td=n*(2Tprop+Tframe). Iskoriscenje linka se definise kao U=(n*Tframe)/Td tj. U=Tframe/(2Tprop+Tframe). Ako definisemo parametar a=Tprop/Tframe dobijamo U=1/(1+2a). Ovo je teorijski najvece moguce iskoriscenje linka, stvarno iskoriscenje je najvece. Diskutovati izraz na primeru sledećih slučajeva: a) Saobraćaj po žičnom pristupnom linku dužine 4km se generiše brzinom 2Mb/s, sa okvirima prosečne veličine 1000 Byte. Napomena: brzina prostiranja kroz bakarni provodnik je približno 2 x 108 m/s. d-rastojanje linka(duzina), V-brzina propagacije(m/s), L-duzina okvira, B-brzina prenosa podataka(protok-b/s). Tprop=d/V, Tframe= L/B. d=4km, B=2Mb/s, V=2*10^8m/s, L=1000byte=8000b. U1=1/(1+2a1), a1=Tprop/Tframe=(d*B)/(L*V)=0,005, U1=0,99502=99,502% b) Saobraćaj po satelitskom linku se generiše brzinom 64kbit/s, sa prosečnom dužinom okvira 500 Byte. Vreme propagacije u direktnom i povratnom smeru (round trip) je 270ms. B=64kb/s, L=500byte=4000b, rtt=270ms, U2=Tframe/(2Tprop+Tframe), rtt=2Tprop, Tframe=L/B=1/16s, U2=0,18797=18,797% 9. Na slici je prikazano kontrolno polje informacionog HDLC okvira, u kome N(S) predstavlja redni broj poslatog okvira, a N(R) redni broj primljenog okvira. Svako od polja N(S) i N(R) koduje se sa n bita:
0 N(S) P/F N(R)

7

a) Koji je opseg rednih brojeva N(S) i N(R)? Posto je dat broj bita sa kojima se koduje, u opseg brojeva za N(S) i N(R) je (2^n)-1. Obicno je numeracija primljenih i poslatih paketa: 0 – 7 u osnovnom formatu i 0 – 127 u proširenom formatu. b) Koja je najveća dozvoljena veličina kliznog prozora? Objasniti zašto. Najveca dozvoljena velicina kliznog prozora je (2^n)-1 jer je dato n bita za kodovanje. Tako da redni broj tacno staje u polje sirine n bitova. Kada bi bilo 2^n, posto se ack kodira po modulu 8, za ack 8 i za prozor sirine 2^3=8, predajnik ne bi znao sta da radi, imali bi dvosmislenost - da li da salje sve posle 000 ili da salje novi blog okvira. c) Da li se mehanizam «piggybacking» primenjuje u tipu okvira prikazanom na slici i zašto? Da, mehanizam «piggybacking» (slepovanje) se primenjuje zato sto se na taj nacin efikasnije koriti propusni opseg i polje za slepovanje produzava zaglavlje za samo jedan bit. N(R) je polje koje predstavlja slepovanu potvrdu umesto da kao potvrdu salju broj poslednjeg primljenog okvira „slepuje“ se boj sledeceg okvira koji treba biti primljen. d) Koja je funkcija bita P/F (poll/final)? Bit P/F se koristi kada primarna stanica poziva grupu sekundarnih stanica. U rezimu P primarna stanica poziva sekundarnu da salje podatke. U svim okvirima koje salje primarna stanica, osim u poslednjem, bit P/F imace vrednost P. U poslednjem okviru bit P/F ima vrednost F i oznacava kraj komutacije. Ovaj bit služi da nagovesti funkciju okvira. Ukoliko je okvir komanda, jedinica ovog bita označava da je to poll, ukoliko je okvir odgovor, jedinica ovog bita označava da je taj okvir poslednji okvir. 10. Transparentan prenos korisničkih podataka u protokolima sloja linka za podatke (DLL) može se obezbediti na tri načina: a) Objasniti sva tri načina za obezbeđivanje transparentnosti. Umetanje karaktera (bajtova): Koriste se specijalni kontrolni bitovi za razgranicenje okvira i kontrolu komunikacije. Kraj i pocetak okvira se obelezava specijalnim bajtovima (najcesce u isti) → FLAG. Na taj nacin ako odredisni racunar izgubi korak treba da pronadje samo flag da bi nasao kraj tekuceg okvira. Dva uzastopna bajta ili flega oznacavaju kraj jednog i pocetak drugog okvira. Problem nastaje ako se indikatorski bajt nadje u podeocima. Takva situacija ometa ispravno citanje okvira. Nacin prevazilazenja ovog problema je umetanje specijalnog bajta ESC ispred svakog indikatora bajta (FLAG-a) koji se slucajno zadesi u podacima. Primeri:

A A A A

FLAG ESC ESC ESC

B B FLAG ESC B B

A A A A ESC ESC ESC

FLAG

B B FLAG B B

ESC

Umetanje bitova: Ovo se radi na sl nacin-svaki okvir pocinje i zavrsava se specijalnom sekvencom bitova. Kada god sloj veze posiljaoca u podacima naidje na 5 uzastopnih jedinica on automatski umece 0 u ulazni tok bitova. Kada primalac u dolaznom toku bitova pronadje 5 uzastopnih jedinica iza kojih sledi nula, on iz toka automatski izbaci unetu nulu. Ova metoda omogucava cak i da okviri podataka budu razlicite duzine.

8

Primer: Originalni podaci: Podaci tokom prenosa:

011011111111111111110010 011011111011111011111010010

Umetnuti bitovi Podaci u memoriji primaoca posle izbacivanja bitova: 011011111111111111110010 Brojanje karaktera: Ova metoda u zaglavlju sadrzi polje u koje se upise broj znakova u okviru. Kada sloj veze na odredistu procita taj broj on zna koliko znakova sledi iza njega i tako utvrdjuje kraj okvira. Nije dobro sto broj znakova moze biti pogresno ocitan zbog greske u prenosu. Ipak iako racunar zna da je okvir ostecen jer se njegov kontrolni zbir ne slaze on ipak nece moci da pronadje pocetak sledeceg okvir Primer:

b) Koji od njih se koristi u Internet PPP (Point to Point Protocol) i zašto? U internet point to point se koristi umetanje bajtova (karaktera) jer PPP protokol radi sa znakovima. Duzina okvira je celobrojni broj bajtova. 11. Kontrola grešaka u telekomunikacionom protokolu obuhvata dve osnovne faze: otkrivanje (detekcija) greške i ispravljanje (korekcija) greške. a) Koje su dve osnovne klase algoritama za korekciju greške i u kojim uslovima prenosa se primenjuju? “Unazad” (BEC – Backward Error Correction) zasniva se na retransmisijama posle detekcije greške u prijemniku; najpoznatije su tehnike automatskog zahteva za retransmisiju (ARQ – Automated Repaet Request). Koristi se u prenosu sa malo gresaka, i gde je protok bitan. “Unapred” (FEC – Forward Error Correction) svakom poslatom okviru dodaje se kod za korekciju greške, na osnovu koga prijemnik može da detektuje i otkloni grešku. Koristi se u prenosu sa velikim kašnjenjem i velikim protokom (satelitiski prenos). FEC zbog dotatog okvira zahteva i veci protok od BEC-a, ali ovim algoritmom se i brze otklanjaju greske jer ima mnogo manje, ili nema retransmisija b) Šta je retransmisija? Retransmisija je ponovno slanje okvira nakon neuspelog slanja okvira, tj nakon detekcije greske. c) Objasniti i skicirati principe tehnika «Vrati se unazad N okvira» (Go back N) i selektivnog ponavljanja (Selective Repeat), na sloju linka za podatke. Navesti prednosti i nedostatke svake od ovih tehnika. Koja se od njih više koristi i zašto? Vrati se unazad N okvira:

9

Predajnik može da šalje niz okvira ne čekajući potvrdu (broj okvira određen tehnikama kontrole protoka). Ne mora se potvrđivati svaki okvir: npr. ACK 1 znači da su ispravno primljeni okviri 0 i 1. Ako primi NAK za određeni okvir ili ako istekne tajm-aut, mora da se vrati N okvira unazad i da ih sve pošalje ponovo. Kod ovog principa predajnik pamti (baferuje) sve nepotvrđene okvire, unosi se dodatno saobraćajno opterećenje jer se vrši retransmisija N okvira (iako je najčešće samo jedan bio neispravan) i nema baferovanja okvira u prijemniku. Selektivno ponavljanje:

Predajnik može da šalje niz okvira ne čekajući potvrdu (broj okvira određen tehnikama kontrole protoka). Ne mora se potvrđivati svaki okvir: npr. ACK 1 znači da su ispravno primljeni okviri 0 i 1. Ako primi NAK za određeni okvir, vrši selektivnu retransmisiju, tj. ponavlja samo okvir za koji je primljen NAK. Kod ovog principa efikasno se koristi propusni opseg linka, ne unosi dodatno saobraćajno opterećenje jer se vrši retransmisija samo neispravnog okvira i zahteva se baferovanje okvira i u predajniku i u prijemniku (da bi bili isporučeni mrežnom sloju redosledom kojim su generisani). U praksi se najčešće koristi vrati se unazad za N. 12. U lokalnim računarskim mrežama (LAN) sloj linka za podatke podeljen je u dva podsloja – podsloj za kontrolu logičkog linka (LLC) i podsloj za kontrolu pristupa medijumu (MAC): a) Objasniti funkcije MAC podsloja. MAC je nizi podsloj sloja linka za podatke (DLL) koristi se za kontrolu pistupa medijumu, zaduzen je za resavanje problema deljenja zajednickog medijuma izmedju vise stanica. MAC protokoli razresavaju problem kako da radna stanica salje podatke po zajednickom medijumu. Entitet MAC protokola je softver koji omogucava radnim stanicama da se menjaju u slanju podataka. Takođe dodeljuje MAC adrese svim uređajima u mreži (i podmrežama). b) MAC protokoli mogu se najopštije klasifikovati na determinističke i stohastičke. Navesti karakteristike svake od ovih klasa protokola i po jedan primer determinističkog odnosno stohastičkog protokola. 10

Stohastički se zasnivaju na slučajnom pristupu stanice medijumu, gde su mogući su sudari (kolizije). Primeri: ALOHA, CSMA, CSMA/CD. Kod determinističkih, stanici treba “dozvola” za pristup medijumu. Primeri: Token Ring, Token Bus. c) Koja klasa MAC protokola pokazuje bolje performanse (tehničke karakteristike) u uslovima vrlo velikog saobraćajnog opterećenja lokalne računarske mreže i zašto? 13. Objasniti osnovne principe funkcionisanja i primenu i uporediti sledeće protokole pristupa medijumu (MAC): ALOHA, Slotted ALOHA, CSMA (1-persistentni i ppersistentni) i CSMA/CD. ALOHA-spada u klasu stohastickih protokola MAC sloja. To je najstariji MAC protokol, originalno osmisljen za paketski radio prenos, ali je primenljiv u svim deljenim medijumima. Dva osnovna tipa protokola: 1.Bazicna ALOHA (basic ALOHA), karakteristike: Kod ovog protokola, stanice šalju okvire bez ikakvog ograničenja, a potom „slušaju“ tokom određenog vremenskog intervala (koji je jednak najvećem mogućem vremenu propagacije u direktnom i povratnom smeru – RTT). Ukoliko u tom periodu primi ACK – prenos je uspešan, dok u protivnom vrši retransmisiju. U slučaju da ACK ne stigne nakon određenog broja retransmisija, stanica odustaje. Protokol je jednostavan, ali ne i efikasan: u slučaju velikog broja kolizija, iskorišćenje kanala je tek oko 18%. 2.Vremenski razdeljena ALOHA (time sloted ALOHA), karakteristike: Kako bi se efikasnost ALOHA protokola povećala, uvedena je njegova modifikacija, čime je nastao slotted ALOHA protokol. Vremenska skala je podeljena na uniformne slotove, čije trajanje odgovara vremenu prenosa okvira. Potrebna je sinhronizacija svih stanica (sve su vezane na centralni takt). Stanica sme da započne prenos okvira samo na početku slota – nema delimičnog preklapanja okvira: oni su ili potpuno preklopljeni ili potpuno ispravno primljeni. Maksimalno iskorišćenje sistema je na ovaj način povećano na 37%. CSMA (Carrier Sence Multiple Acces): Kod ovog protokola, stanica koja želi da pošalje okvir prvo „osluškuje“ medijum da bi utvrdila da je on slobodan ili je prenos koji potiče od neke druge stanice u toku. Ako je medijum zauzet, stanica mora da sačeka. Ako je medijum slobodan, stanica šalje okvir. Moguće je da dve ili više stanica istovremeno ili približno istovremeno iniciraju prenos okvira. U tom slučaju se dešava kolizija i podaci će biti oštećeni, te nijedan okvir neće biti ispravno primljen. Posle predaje, stanica čeka ACK (interval čekanja se definiše unapred). Ako ne primi ACK, stanica pretpostavlja da se dogodila kolizija i inicira retransmisiju. Kod 1-persistentnog CSMA stanica zauzima kanal sa verovatnoćom 1 kada utvrdi da je on slobodan (odmah šalje podatke). Kod p-persistentnog CSMA, kanali su diskretizovani po vremenu, odnosno uvedeni su vremenski slotovi kao kod slotted ALOHA protokola. U ovom slučaju stanica zauzima kanal sa verovatnoćom p kada ustanovi da je on slobodan, a sa verovatnoćom 1-p odustaje i zauzima kanal u sledećem vremenskom slotu. CSMA/CD: Kod ovog protokola, kada stanica želi da pošalje okvir, ona prvo „osluškuje“ mrežu. Ako niko ne šalje po mreži, stanica započinje prenos okvira. Moguće je da dva čvora istovremeno počnu slanje okvira. Prva stanica koja detektuje koliziju koja nastaje u ovom slučaju šalje u mrežu poseban ometajući signal (jam). Obe stanice suspenduju prenos, čekaju slučajan interval vremena i potom ponovo započinju prenos okvira. Najefikasniji među ponuđenima je CSMA/CD protokol, pod uslovom da su okviri dovoljno dugački, tj. da je dužina okvira dovoljna da se kolizija detektuje pre kraja prenosa okvira. U suprotnom je efikasnost ovog protokola manja nego efikasnost CSMA protokola. 14. Objasniti osnovne principe funkcionisanja i primenu i uporediti sledeće protokole pristupa medijumu (MAC): CSMA/CD, Token Ring i FDDI. CSMA/CD: objasnjeno u pitanju 13.

11

Token Ring: Kod ovog protokola, stanice su povezane u mrežnu topologiju prsten, po kojem kruži token (šalje se od stanice do stanice) dok god ni jedna stanica ne želi da inicira prenos okvira. Kada stanica želi da pošalje okvir, ona čeka da žeton dođe do nje i onda ga uzima. Nakon toga stanica šalje okvir, te vraća token u mrežu. Stanica kojoj je poslati okvir namenjen prima okvir, a potom ako želi da pošalje odgovor stanici od koje je dobila okvir, čeka da do nje dođe žeton, i tako dalje. FDDI: Protokol FDDI je zasnovan na token ring protokolu, ali se sastoji od dva koncentrična prstena. Spoljni prsten je primarni. Unutrašnji prsten može da podrži prenos podataka u suprotnom smeru ili da služi kao rezervni medijum za prenos podataka. Jedan broj uređaja (tipično infrastrukturni uređaji kao što su ruteri i koncentratori) povezuje se na oba prstena. Token se pridružuje odlaznom paketu (ne čeka se da kruži po celom prstenu). Kao što je već ranije rečeno, deterministički protokoli su bolji od stohastičkih, te to ponavljamo i ovde. Među determinističkim protokolima se izdvaja FDDI kao efikasniji od (običnog) token ring protokola. 15. U lokalnim računarskim mrežama (LAN) sloj linka za podatke podeljen je u dva podsloja – podsloj za kontrolu logičkog linka (LLC) i podsloj za kontrolu pristupa medijumu (MAC): a) Objasniti funkcije LLC podsloja. LLC je visi podsloj sloja linka za podatke (DLL) i obuhvata funkcije OSI DLL sloja, njegova funkcija je kontrola logickog linka. Nakon pristupa medijumu LLC moze ukljucivati procedure za detekciju, ispravljanje i kontrolu gresaka. Orijentisan je ka mreznom sloju, tjima vise sesija iz mreznog sloja dok MAC protokoli to ne obezbedjuju. b) Koja tri tipa protokola LLC podsloja postoje i kakve su njihove osnovne karakteristike? Tip 1: nekonektivni servis bez garancija o isporuci podataka; nema uspostavu veze; nema kontrolu gresaka; nepouzdan Tip 2: konektivni servis (protokol zasnovan na HDLC) obezbeđuje: Uspostavljanje i raskid logičke veze; Potvrđivanje prijema jedinica podataka; Ispravljanje grešaka; Kontrola protoka (Sliding Window po modulu 128). Tip 3: : Nekonektivni servis sa potvrđivanjem prijema jedinica podataka (okvira). c) Da li se HDLC protokol u svom izvornom (bazičnom) obliku može koristiti u lokalnim računarskim mrežama i zašto? HDLC se ne moze koristiti u LAN-u jer nema adresu izvora. 16. Adresiranje je mehanizam koji se izvršava na svakom sloju bilo kog protokol steka. U Internet (TCP/IP) steku: a) Objasniti principe adresiranja na mrežnom (IP) sloju (razmatrati IPv4). Pored adrese svakog hosta/rutera, medijumima se pridružuje 32-bitna adresa, tj. adresa se sastoji od mrežne adrese i adrese hosta. IP paket sadrži kompletnu adresu izvora i adresu odredišta. IP adresa se zapravo odnosi na mrežni interfejs, npr. NIC (Network Interface Card). Zbog veoma brzog razvoja interneta, internet brzo ostaje bez slobodnih IP adresa tako da je razvijena nova verzija IP protokola a to je protokol Ipv6. b) Koja je funkcija protokola za prevođenje adresa – NAT (Network Address Translation)? Omogućava računarima u privatnoj mreži pristup internetu bez zahteva za sopstvenom javnom IP adresom. Primer: Jedna firma ima svoju IP adresu, unutar firme postoji veci broj racunara koji su umrezenni. Svaki racunar ima svoju ne javnu adresu a samo firma ima javnu adresu. Kada neki od racunara u firmi zeli da posalje paket podataka nekoj drugoj kompaniji NAT adresu tog racunara pretvara u javnu IP adresu. Kada ta druga firma salje izvestaj prvoj firmi ona zna samo javnu adresu ali ne zna sa kog racunara unutar firme joj je dosao paket tada NAT koristi dinamicke TCP i UDP portove da razlikuje jednu lokaciju od druge; tj.: Privatna mreža koristi 12

ID klase B: 192.168.0.0 192.168.0.0 i ISP joj je dodelio javnu adresu w1.x1.y1.z1 w1.x1.y1.z1, NAT preslikava sve privatne adrese iz 192.168.0.0 u IP adresu w1.x1.y1.z1 w1.x1.y1.z1, ako se više privatnih adresa preslikava u jednu javnu adresu, NAT koristi dinamičke TCP i UDP portove da razlikuje jednu lokaciju od druge. c) Koji mehanizam se koristi za adresiranje na transportnom sloju? Šta je socket? Kako se jednoznačno identifikuje TCP veza? Mehanizam za adresiranje na tranportnom sloju je TCP. TCP obezbedjuje skup adresa (portova) u svakom hostu sa ciljem da obezbedi razlicitim procesima u istom hostu istovremeno koriscenje TCP servisa. Socket (uticnica) cine povezani portovi sa adresama mreznog sloja (IP). Socket predstavlja krajnju tacku transporta TCP veze. TCP socket: <IP adresa, port>. Par socketa jednoznacno identifikuje svaku konekciju. Jedan socket se moze istovremeno koristiti u razlicitim onekcijama. Razlikujemo klijent i server sockete. Server socket slusa i ceka dolazne zahteve od klijenta. Korisno je povezati procese koji se cesto koriste sa fixnim socketima, takvim servisima se pristupa posredstvom poznatih adresa. TCP veza se jednoznacno identifikuje preko portova i socketa. d) Koja je funkcija sistema imena domena (Domain Name System – DNS) i na kom sloju se on primenjuje? DNS je mehanizam koji vrsi preslikavanje ASCi imena u mrezne adrese. Mrezne IP adrese ljudi tesko pamte, a racunar ne razume numericke oznake pa se zato koristi DNS. Aplikacionom programu potrebno je ime koje se preslikavau IP adresu. Aplikacioni program poziva proceduru koja se naziva RESOLVER. Resolver salje UDP paket lokalnom DNS serveru. DNS server pretrazuje imena; kada nadje ime vraca pridruzenu IP adresu resolveru. Izlaz procedure resolver je IP adresa. Aplikacioni program na osnovu IP adrese i poziva portova moze da aktivira odgovarajuci transportni protokol. DNS se koristi na aplikacionom loju. 17. Dinamičko unicast (tačka – tačka) rutiranje u Internetu ostvaruje se pomoću dve klase protokola: protokoli zasnovani na stanju linka (LS – link state) i protokoli zasnovani na razmeni vektora rastojanja (DV – distance vector). a) Uporediti ove dve klase protokola. LS (Link State) rutiranje: Svojstvo LS rutiranja je da je svaki cvor „svestan“ topologije kompleksne mreze. Kada se formira topologija u svakom cvoru vrsi se proracun ruta. Algoritam Dijkstra kontrolise najkrace putanje do svih odredista, rezultati algoritama smestaju se u tabele rutiranja i nastavlja se normalan operativni rad mreze. LS koristi metodu plavljenja. Dakle svaki ruter mora da izvrši sledeće operacije: Otkrivanje suseda i njihovih mrežnih adresa; Utvrđivanje stanja linka (cene pridružene svakom linku); Slanje kontrolnog paketa sa prethodno navedenim informacijama, svim ruterima u mreži; Određivanje najkraće putanje do svakog rutera u mreži, po algoritmu Dijkstra; Periodično slanje svih cena i kompletne topologije svim ruterima. DV (Distance Vector) rutiranje: Kod DV rutiranja distribuirani algoritam je bellman-ford i ARPANEK koriscen takodje u internetu (RIP protokol). Ovde svaki ruter odrzava tabelu (vektor) koji sadrzi: -najbolje poznato rastojanje do svakog odredista -tabela se azurira razmenom informacija sa susednim cvorom -ovo je decentralizovan algoritam: ruter vidi samo svoje susede i nema predstavu o topologiji mreze LS se primenjuje u domenu OSPF i IS-IS, a DV se primenjuje u domenu RIP i izmedju domena BGP (ovo je modifikovana varijanta DV) b) Šta je konvergencija rutiranja? Kod koje klase protokola (LS ili DV) je vreme konvergencije kritičnije i zašto?

13

Konvergencija rutiranja je proces uspostavljanja stabilnog stanja mreže (vreme konvergencije zavisi od algoritma rutiranja, veličine mreže i dr.), usled promene logičke topologije mreže (pri otkaza linka ili promene cene). Svi ruteri ne ažuriraju svoje tabele rutiranja istovremeno. Pri konvergenciji kod LS se zahteva broadcast po čvoru i moguće su oscilacije, dok kod DV može biti više iteracija tokom konvergencije, moguće su petlje i oscilacije, ruter ne može da prosledi informaciju koju je dobio od drugih rutera dok sam ne izračuna nove rute, pa je i vreme kod DV kritičnije. c) Zašto je LS rutiranje pogodnije za primenu u domenu, a DV rutiranje za primenu između domena? LS rutiranje je pogodnije za primenu u domenu jer tamo ima veliki broj korisnika pa je potreban izolovan algoritam sa kratkim vremenom konverzije. DV je pogodniji za primenu domena jer je kod njega granicni gejtvej domena salje informaciju samo svojim susedima. 18. Tri poznata protokola transportnog sloja u Internetu su TCP (Transmission Control Protocol), UDP (User Datagram Protocol) i RTP (Real-time Transport Protocol). a) Uporediti ova tri protokola i navesti koje su tipične aplikacije koje koriste svaki od njih. TCP - protokol za upravljanje prenosom. To je konektivni protokol koji obezbeđuje pouzdan tok bajtova (byte stream) aplikacionom sloju. Funkcije TCP su: Bazični prenos podataka; Pouzdan prenos; Kontrola protoka; Multipleksiranje; Veze (konekcije); Prioriteti i bezbednost; Sve dok TCP funkcionise korektno greske u prenosu nemaju uticaja na korektnu isporuku podataka. Vrsi oporavak gresaka nastalih u internet komunikacionom sistemu. Uspostava TCP veze podrazumeva takozvano trostruko rukovanje time se izbegava pogresna inicijalizacija veze. TCP implementacije koriste algoritme kontrole zagusenja a to su: spori pocetak; izbegavanje zagusenja; brza retransmisija; brzi oporavak UDP je nekonektivni protokol (bez uspostave veze) pomoću koga aplikacije mogu da šalju enkapsulirane datagrame. Prenosi segmente: zaglavlje (8 bajta) + payload, nema kontrole protoka, kontrole grešaka, kao ni retransmisija. ***Obezbeđuje interfejs sa IP protokolom sa dodatnim svojstvom demultipleksiranja preko odgovarajućih portova.*** Koristan u komunikaciji klijent – server. Klijent šalje kratak upit serveru i očekuje brz i kratak odziv. Ako odziv ne stigne, posle tajm-auta klijent ponovo šalje upit. RTP – transportni protokol u realnom vremenu. To je nekonektivan protokol. Namenjen je za multimedijalne aplikacije u realnom vremenu: Internet radio, VoIP, video na zahtev (VoD), video konferencije i dr. ***Osnovne funkcije: multipleksiranje više stream-ova u realnom vremenu u jedan stream UDP paketa; Šalje se ka jednom ili više odredišta; ***Kod njega nema: kontrole protoka, kontrole grešaka, potvrđivanja prijema, retransmisija, a ima: redni broj segmenta (seqnr) i dozvoljeni različiti formati kodiranja payload-a. b) Zašto je potreban UDP odnosno zašto korisnička aplikacija ne može direktno da pristupi IP-u? Zato sto IP nema adrese prikljucka. Postoji veliki broj korisnika koji zahteva neprekidan rad na internetu. Ne postoji toliki broj adresa, tako da se vise korisnika udruzuje, dobije jednu IP adresu tj. javnu adresu, a na osnovu UDP-a znamo kom racunaru treba poslati paket tj znamo adresu prikljucka. c) Zašto se vrši numerisanje jedinica podataka u RTP protokolu? Numerisanje jedinica podataka u RTP-u protokolu se vrsi jer RTP protokol nema potvrdu prijema, pa ako neki paket nedostaje aproksimira se interpolacijom, tj. bi odredišni host mogao da utvrdi da li neki paket nedostaje. 19. TCP (Transmission Control Protocol) se koristi da obezbedi pouzdan i transparentan prenos podataka na transportnom sloju. a) Objasniti proceduru trostrukog rukovanja pri uspostavi TCP veze.

14

Ovaj protokol ne zahteva sinhronizovanje prema globalnom vremenu. Inicijator veze je RACUNAR-1 i on bira redni broj X i salje ga RACUNARU-2 sa TPDU zahtevom. Racunar-2 odgovara TPDU potvrdom kojom prihvata X i najavljuje svoj pocetni broj Y. Na kraju RACUNAR-1 potvrdjuje pocetni redni broj RACUNARA-2 u prvom TPDU paketu koji mu salje. Zakasneli duplikat ne moze da uspostavi vezu i na taj nacin ne pravi nikakvu stetu. Ne postoji kombinacija TPDU paketa koja bi mogla da protokol dovede u skripac i da ga natera da uspostavi novu vezu koju u stvari niko ne zeli. b) Kako se obezbeđuje pouzdan prenos podataka u TCP protokolu? Uporediti mehanizme sa protokolima sloja linka za podatke (HDLC)? TCP pouzdan prenos -vrsi oporavak od ostecenih, izgubljenih, dupliranih paketa ili paketa isporucenih pogresnim redosledom -ARQ mehanizam zasnovan na pozitivnim potvrdama (ACK) -svaki bajt se broji, a zatim se broj prvog bajta u segmentu koristi kao redni broj u TCP zaglavlju -prijemnik salje kumulativnu potvrdu (ACK), ne moze potvrditi vise segmenata odjednom -ako u zadatom intervalu vremena ne stigne ACK od prijemnika, predajnik inicira retransmisiju -u prijemniku redni brojevi se koriste da urede niz segmenata (jer segmenti mogu biti primljeni pogresnim redosledom ili duplirani) -detekcija ostecenja segmenta u prenosu : predajnik dodaje kontrolni zbir svakom segmentu koji salje, a prijemnik proverava kontrolni zbir i odbacuje segment ako detektuje ostecenje -sve dok TCP funkcionise korektno greske u prenosu nemaju uticaja na korektnu isporuku podataka. TCP vrsi oporavak od gresaka nastalih u internet komunikacionom sistemu. -ima mehanizama kojim prijemnik upravlja kolicinom podataka koju salje predajnik. Prozor pokazuje koliki broj okteta predajnik sme da posalje pre dobijanja sledece dozvole za slanje HDLC – protokol za upravljanje povezivanjem podataka na visokom nivou. Ovaj protokol radi sa bitovima i koristi tehniku umetanja bitova. HDLC koristi FCS tj. CRC-16-CCITU detekciju greske ili preko flag-a. Potvrda se slepljuje. Numerise se svaki okvir u kontrolnom polju. Korekcije koje se koriste su : vrati se za N i selektivno ponavljanje. c) Zašto se TCP ne može koristiti za podršku aplikacija u realnom vremenu, kao što su VoIP i multimedijalne aplikacije? TCP se ne moze koristiti za podrsku aplikacija u realnom vremenu kao sto se koristi u VoIP i multimedijalnim aplikacijama, zato sto ako dodje do greske on zahteva retransmisiju a to nema smisla zbog velikog kasnjenja. 20. Aplikacioni sloj je najviši sloj bilo kog protokol-steka u računarskoj mreži. a) Navesti funkcije aplikacionog sloja. U čemu je razlika između aplikacionog sloja i korisničke aplikacije? Funkcije aplikacionog sloja su: 1.kreiranje poruka, 2.prenos poruka, 3.izvestavanje, 4.prikaz, 5.rasporedjivanje poruka. Razlika izmedju aplikacionog sloja i korisnicke aplikacije je sto aplikacioni sloj podrazumeva i aplikacije na racunaru i protokole za uspostavu i raskid veze. Aplikacioni sloj prilagodjava aplikaciju koju korisnik koristi OSI modelu. Aplikacioni sloj nije aplikacija. b) Šta su transakciono orjentisane aplikacije? Šta karakteriše aplikacione protokole koji pružaju servise transakciono orijentisanim aplikacijama? Transakciono orijentisane aplikacije su aplikacije kod kojih se neka operacija ili izvrsi ili ne. Radi po principu klijent-server. Njihove protokole karakterise to da kada dodje do greske veza se prekida, nema retransmisije, transakcija se ili izvrsi ili ne. c) Za razliku od OSI referentnog modela, u Internet protokol steku ne postoje eksplicitno definisani slojevi sesije i prezentacije. Da li su funkcije ovih slojeva uključene u pojedine Internet aplikacione protokole i kako (navesti po jedan primer)? 15

Funkcije slojeva sesije i prezentacije su ukljucene u pojedine internet aplikacione protokole tj. uklucene su u sloj aplikacije. Sloj sesije omogucava da korisnici na razlicitim racunarima medjusobno uspostave sesiju. Da bi racunari koji podatke predstavljaju na razlicite nacine mogli da komuniciraju postoji u OSI sloju prezentacije protokol koji to omogucava. Primer internet aplikacije u kojoj su ukljucene sve funkcije je FTP (protokol za prenos podataka). 21. Javna komutirana telefonska mreža (PSTN) je organizovana hijerarhijski. a) Skicirati i objasniti princip hijerarhijske organizacije komutacionih čvorova u PSTN (sa tri nivoa). Koje su funkcije komutacionih čvorova (centrala) na svakom od ovih nivoa? Primer hijerarhije (od najnižeg ka najvišem): Krajnja centrala (mesna centrala); Čvorna centrala ili čvorni komutacioni centar; Glavna centrala ili glavni komutacioni centar; Tranzitna centrala ili tranzitni komutacioni centar; Međunarodna centrala ili međunarodni komutacioni centar;

U digitalnoj telefonskoj mrezi Srbije primenjuje se nova hijerarhija digitalnih komutacionih sistema: 1.lokalni nivo (obuhvata glavne, cvorne i krajnje centrale), 2.tranzitni nivo, 3.medjunarodni nivo. Povezivanje komutacionih cvorova (centrala) je u osnovi zvezdasto. Sve centrale nizeg ranga u nekom podruciju su direktno povezane sa centralom viseg ranga u tom podruciju. Povezivanje tranzitnih centrala je petljasto sto znaci da su tranzitne centrale medjusobno povezane po principu svaka sa svakom. Medjunarodne centrale povezane su zvezdasto sa glavnom medjunarodnom centralom ali mogu imati i direktne medjusobne veze. b) Šta su direktne, a šta normalne veze između komutacionih čvorova (objasniti i skicirati)? Normalne veze su veze koje se realizuju preko niza hijerarhijski rangiranih centrala. Direktne veze su neposredne veze između dve centrale koje nisu susedne u normalnoj vezi.

16

c) Skicirati i objasniti strukturu javnog međunarodnog telefonskog broja prema ITU-T preporuci E.164. Navesti jedan realan primer javnog međunarodnog telefonskog broja. Koji je mehanizam u mrežama sa komutacijom paketa ekvivalentan numeraciji? Struktura međunarodnog javnog telefonskog broja (E.164): CC (Country Code) – kod države – 3 cifre (za Srbiju: 381); NDC (National Destination Code) – identifikacija geografskog područja unutar jedne države (mrežne grupe) – proizvoljan broj cifara; SN (Subscriber Number) – pretplatnički broj u okviru određene mrežne grupe – proizvoljan broj cifara;

Numeracijaadresiranje Ogranicen resurs: kontrola dodeljivanja brojeva, definise se medjunarodnim planom: ITU-T preporuka, svaki korisnik ima globalno jedinstven telefonski broj, jednostavnije rutiranje saobracaja u mrezi, jednostavnije dodeljivanje brojeva novim korisnicima. 22. Rutiranje (usmeravanje) saobraćaja u javnoj komutiranoj telefonskoj mreži (PSTN) može se vršiti na osnovu statičkih ili dinamičkih algoritama. a) Šta karakteriše statičke, a šta dinamičke algoritme rutiranja u PSTN? Algoritam rutiranja definise kako se odredjuje skup ruta za pozive izmedju dva cvora. Kod statickog (fiksnog) algoritma vrsi se rucno definisanje ruta za svaku mrezu. Statički (fiksni) algoritmi ne zavise ni od čega, tj. ne menjaju se. Kod dinamickog rutiranja tabela rutiranja se sama organizuje po definisanom algoritmu. b) Kako se klasifikuju dinamički algoritmi rutiranja? Objasniti princip svake klase algoritama. Dinamički algoritmi zavise od: vremena (time dependent), stanja (state dependent) i događaja (event dependent). 17

Rutiranje zavisno od vremena: rute se menjaju u unapred definisanim periodima tokom dana ili nedelje. Cilj je prilagođenje promenama saobraćajnih zahteva u vremenu. Planira se i implementira dugoročno. Rutiranje zavisno od stanja: koristi se adaptivnim algoritmima koji dinamički određuju rute u zavisnosti od stanja mreže, a preduslov je da se obezbedi prikupljanje ažurnih informacija o stanju mreže (zapisi o broju uspešnih odlaznih poziva u svakoj centrali, zapisi o zauzeću odlaznih linkova...). Distribucija informacija o stanju je ka centralnoj bazi podataka ili ka drugim centralama, kroz mrežu, a odlučivanje centralizovano ili u svakoj centrali zasebno. Izbegava se zauzece grupa vodova i koriscenje preopterecenih centrala za tranzitni saobracaj. Rutiranje zavisno od događaja: rutiranje saobraćaja realizuje se na osnovu lokalne odluke (u telefonskoj centrali) o izboru jedne od ruta iz unapred definisanog skupa, zasnovane na statističkim podacima o uspešnosti realizacije poziva po svim rutama iz datog skupa. c) U čemu je razlika između automatskog alternativnog rutiranja i automatskog preusmeravanja saobraćaja u PSTN? AAR (Automatic Alternative Routing) se koristi kada postoji mogućnost da centrala koristi više od jedne rute do druge centrale. Postoje dva slučaja AAR: 1.Kada postoji izbor između grupa vodova koji direktno povezuju dve centrale, 2.Kada postoji izbor između direktnih i indirektnih ruta između dve centrale; Alternativna ruta se aktivira ako su svi vodovi primarne rute zauzeti. ARR (Automated Rerouting) podrazumeva sposobnost indikacije zagušenja u mreži odgovarajućim signalom. Kada izvorna centrala primi indikaciju zagušenja vrši automatsko preusmeravanje odlaznog poziva. Performanse se dodatno mogu poboljšati ako se koriste različiti signali za indikaciju zagušenja u različitim delovima mreže. d) Kako se vrši raspodela saobraćajnog opterećenja (odlaznog saobraćaja) u komutacionom čvoru PSTN? Odlazni vodovi zauzimaju se sa podelom opterećenja (tipično se planira unapred).

A, B, C, D mogu obuhvatati alternativno rutiranje. 23. Kako glasi Erlangova B formula i pod kojim pretpostavkama ona važi? Koristeći Erlangovu B formulu i priloženu tabelu odrediti broj vodova n od centrale M do centrale N, ako se zna da je srednja vrednost ponuđenog saobraćaja A=xxx erlanga, a zahtevani nivo servisa EB = 0,yyy.

Pri cemu je Eb – nivo energije=verovatnoca blokova, A – srednja vrednost ponudjenog saobracaja, n – broj vodova. Pretpostavke: Saobraćaj potiče od beskonačnog broja izvora; Izgubljeni pozivi se brišu (vreme držanja = 0); Broj vodova je ograničen; Postoji potpuna raspoloživost; 24. Metod centra gravitacije često se koristi za određivanje lokacije lokalne telefonske centrale. a) Koliki broj pretplatnika je tipično obuhvaćen lokalnom centralom? Kako se određuje optimalna lokacija lokalne telefonske centrale primenom metoda centra gravitacije? Skicirati princip na proizvoljnom primeru. 18

Tipičan broj pretplatnika je oko 10000. Polazi od geografske karte područja. Geografska karta područja se deli na blokove (kvadrate) stranice 100-500m, zatim se za svaki blok određuje broj pretplatnika (postojeći + lista čekanja + planirani). Preko tako dobijene mape treba povući dve linije, horizontalnu i vertikalnu. Horizontalna linija definiše se tako da iznad i ispod nje bude približno jednak broj pretplatnika. Vertikalna linja definiše se tako da levo i desno od nje bude približno jednak broj pretplatnika. Centar gravitacije je presek horizontalne i vertikalne linije.

b) Šta teorijski predstavlja centar gravitacije? Koji su sekundarni parametri bitni za određivanje lokacije centrale? Šta je koncentracija međumesnih vodova odnosno tzv. „trunk pool“? Centar gravitacije teorijski predstavlja optimalnu lokaciju telefonske centrale. Sekundarni parametri za određivanje lokacije su: Raspored zgrada, ulica, puteva; Postojeća i planirana kablovska infrastruktura; Procena ulaganja u građevinsko-energetsku infrastrukturu; U većim gradovima postoji tendencija da se formira tzv. “trunk pool” – lociranje nove centrale u blizini jedne ili više postojećih centrala koje su međusobno povezane.

19

II
1. Koje su osnovne karakteristike frekvencijskog multipleksa (FDM) – navesti tip modulacije i princip multipleksiranja n kanala. Zašto se pri formiranju FDM-a pribegava postupku višestruke modulacije? Objasniti formiranje osnovne grupe od 12 kanala u FDM postupkom predgrupne modulacije? FDM (Frequency Division Multiplexing) koristi amplitudsku modulaciju (AM) sa izdvajanjem jednog bočnog opsega (SSB – Single Side Band). Radi tako što svaki od n kanala moduliše nosioce na različitim frekvencijama koje su međusobno pomerene za širinu kanala, tako da nema preklapanja njihovih spektara, a na prijemu se svaki kanal izdvaja odgovarajućim filtrom i vodi na demodulator. Na taj način se kroz isti provodnik može prenositi n signala, jer se njihovi spektri ne preklapaju (npr. više signala govora kroz isti provodnik između telefonskih centrala).

Kod postupka predgrupne modulacije 12 kanala se grupiše u 4 podgrupe, svaka sa po 3 kanala. U svakoj podgrupi se 3 kanala modulišu identično na 3 frekvencije nosioca, od 12, 16 i 20kHz. Posle filtriranja dobijaju se četiri podgrupe, svaka sa po tri kanala, koje leže u istom frekventnom području od 12 do 24kHz. Svaka podgrupa se moduliše na nove 4 frekvencije: 84, 96, 108 i 120 kHz. Filtrima se odvajaju donji bočni opsezi, tako da su na kraju svih 12 kanala u opsegu od 60 do 108kHz. 2. Skicirati i objasniti princip višekanalnog prenosa sa vremenskom raspodelom kanala (TDM).

Na predajnom delu sistema postoje 4 nezavisna izvora. Signal iz svakog izvora odabira se sa istom frekvencijom odabiranja fо=1/Т. Odbirci se potom koduju u koderu. Svaki kanal ima ugrađenu liniju za kašnjenje koja služi da pomeri (šiftuje) signal u vremenu. Kašnjenje prvog kanala je Т1=0, drugog Т2=Т/4, trećeg Т3=2*Т/4, i poslednjeg četvrtog Т4=3*Т/4. Posle toga se signali iz sva 4 kanal sabiraju tako da se dobija novi signal koji se prosleđuje na predajnik.

20

Na prijemnom delu signal se prvo deli na 4 kanala tako što se po 1/4 periode T signal šalje u svaki od kanala. Signal se zatim dekoduje u dekoderu i na kraju se rekonstruiše polazni signal. Rekonstrukcija signala se vrši pomoću pojačavača i NF filtra. Bitno je ostvariti sinhronizaciju između predaje i prijema, jer se na prijemu mora prepoznati gde je početak zbirnog signala. 3. Skicirati i objasniti princip formiranja evropskog primarnog digitalnog sistema (PCM30). Formira se tako što odlazni signal prvo prolazi kroz NF filtar čija je granična frekvencija 3400 Hz. Zatim se vrši odabiranje, frekvencijom fо=8000 Hz. Taj multipleksni PAM signal dovodi se zajedničkim vodom na nelinearni koder. U koderu, svaki odbirak prolazi kroz kompresor, a zatim se vrši kvantizacija i kodovanje sa 8 bita. U multiplekseru (MUX) se formira PCM ram, pri čemu se signalizacioni i drugi podaci dovode posebnom linijom.

Blok “ALARM” nadgleda rad vitalnih organa u terminalu. U prijemnom delu PCM terminala, prijem počinje tek pošto se ostvari sinhronizacija. Tada se u demultiplekseru i nelinearnom dekoderu ostvaruju funkcije inverzne onima u predajnom delu.

21

4. Objasniti pojam „multipleksne planine” u PDH tehnologiji. Skicirati princip distribucije referentnog takta 2048kHz između digitalnih telefonskih centrala povezanih PDH sistemom prenosa. 5. Objasniti princip formiranja STM-N signala u evropskoj (ETSI) strukturi SDH multipleksiranja, prikazanoj na slici.
140 Mb/s

C-4

VC-4 x3

AU-4

xN

STM-N

34 Mb/s (45 Mb/s)

C-3

VC-3

TU-3

x1

TUG-3

x7

C – kontejner VC – virtuelni kontejner TU – pritočna jedinica TUG – grupa pritočnih jedinica AU – administrativna jedinica STM – sinhroni transportni modul N=1, 4, 16, 64

*
2 Mb/s

C-2

VC-2

TU-2

x1 x3

TUG-2

Procesiranje pointera Multipleksiranje Fazno izravnavanje Mapiranje

C-12

VC-12

TU-12

(1,5 Mb/s)

C-11

VC-11

*

VC-2 (6 Mbit/s) se u ETSI strukturi multipleksiranja koristi samo u procesu ulančavanja

Prvo se u odgovarajući kontejner (C) smeštaju sve PDH pritoke pre nego što se pojave u procesu sinhronog multipleksiranja kao deo STM-N. Sadržaj kontejnera se potom prebacuje u virtuelni kontejner (VC). Postupak smeštaja pritoka se naziva mapiranje. Mapiranje se vrši na granici između PDH i SDH mreže. Kada se pritoka mapira u kontejner dodaje se zaglavlje puta (POH) i nastaje VC čiji se sadržaj više neće menjati sve do mesta na kome pritoka napušta SDH mrežu. To su VC nižeg reda, koji služe samo za direktno smeštanje pritoka. Potom se u VC višeg reda (VC-4) smeštaju VC-i nižeg reda. Da bi se obezbedio efikasan pristup VC-u kao signalu nije dovoljno imati samo informaciju u kom delu STM-N rama se on prenosi, već i informaciju o tome gde je početak i kraj svakog VC rama. Dovoljno je znati poziciju početka rama, a kraj je jednoznačno definisan njegovom dužinom, ali i početkom sledećeg VC rama Potom se u VC višeg reda (VC-4) smeštaju VC-i nižeg reda. Ovaj postupak se naziva fazno izravnavanje. Administrativna jedinica (Administrative Unit) prilagođava virtuelni kontejner višeg reda na STM-N ram. Sastoji se od korisnog segmenta u koji se smešta korisni deo VC višeg reda i AU pointera. U evropskoj (ETSI) strukturi multipleksiranja postoji samo AU-4 i ona je istovremeno AUG (grupa administravnih jedinica). 6. Šta je virtuelni kontejner u SDH strukturi multipleksiranja? Objasniti razliku između virtuelnih kontejnera nižeg i višeg reda. Sadržaj kontejnera se prebacuje u virtuelni kontejner (VC). Postoje četiri vrste virtuelnih kontejnera VC-1, VC-2, VC-3 i VC-4. VC-1 se razvrstava na VC-11 i VC-12. Pritoka se mapira u kontejner, dodaje se zaglavlje puta (POH) i nastaje virtuelni kontejner (VC) čiji se sadržaj više neće menjati sve do mesta na kome pritoka napušta SDH mrežu. Virtuelni kontejner koji nosi pritoku predstavlja kvant, tj. nedeljivu informacionu strukturu koja na svom putu kroz mrežu može prelaziti iz jednog u drugi STM-N signal, a da joj se pri tome sadržaj ne promeni sve do odredišnog čvora (pod uslovom da je prenos ispravan). U korisni deo virtuelnog kontejnera višeg reda (VC-3 ili VC-4) smeštaju se virtuelni kontejneri nižeg reda, dok su virtuelni kontejneri nižeg reda namenjeni samo za direktno smeštanje pritoka. 7. Šta je fazno izravnavanje u SDH strukturi multpleksiranja? Na koji način se vrši fazno izravnavanje? Šta se postiže faznim izravnavanjem? Da bi se obezbedio efikasan pristup VC-u kao signalu nije dovoljno imati samo informaciju u kom delu STM-N rama se on prenosi, već i informaciju o tome gde je počtak i kraj svakog VC 22

rama. Dovoljno je znati poziciju početka rama, a kraj je jednoznačno definisan njegovom dužinom, ali i početkom sledećeg VC rama. Pritočnoj jedinici VC nižeg reda se dodaje odgovarajući TU pointer koji pokazuje položaj prvog bajta VC u odnosu na neku referentnu vremensku koordinatu VC višeg reda. Informacija o tome koliko je posmatrani VC pomeren u odnosu na neku referentnu poziciju čuva se u TU pointeru i dalje prenosi sve do STM-N ramova. Tako se zna početak svakog VC rama, a njegov kraj je određen dužinom rama i početkom sledećeg VC rama. Ovim se rešava problem identifikacije ("vidljivosti") pritočnih signala u zbirnom signalu, odnosno omogućava jednostavno odgranjavanje, rutiranje i nadgledanje pritočnih signala. 8. Šta je prospajanje ili kros-konekcija (cross conection) u digitalnim sistema prenosa? Koja je osnovna razlika između funkcije kros-konekcije u PDH i SDH tehnici? Navesti i objasniti četiri osnovne funkcije uređaja za kros-konekciju (SXC) u SDH transportnoj mreži. Kros-konekcija ili prospajanje (cross-connection) u sinhronoj mreži znači ostvarivanje polupermanentnih veza između ulaznih i izlaznih portova (pristupa) na nivou virtuelnih kontejnera. Razlika između funkcije kros-konekcije u PDH i SDH tehnici: kod PDH svi multipleksni signali na ulazu u uređaj moraju imati isti protok, dok kod SDH na portovima uređaja za kros-konekciju mogu se naći PDH i SDH signali i nije ih potrebno prethodno demultipleksirati. Osnovne funkcije su: Fleksibilno rutiranje saobraćaja; Koncentracija saobraćaja; Sortiranje saobraćaja (grooming) - sortiranje saobraćaja tako da se zbirni saobraćaj koji stiže na port iz jednog pravca distribuira ka portovima koji pripadaju različitim tipovima mreža (javna telefonska mreža, privatna mreža, Internet i dr.); Drop/insert (add/drop) – grananje sa mogućnošću ponovnog zauzimanja; 9. Koja dva pristupa (mehanizma) se koriste za povećanje raspoloživosti SDH mreže? U čemu je razlika između ta dva mehanizma? Zaštita (protection) – podrazumeva postojanje fiksnih rezervnih (redundantnih) kapaciteta koji imaju unapred definisanu zaštitnu ulogu. Restauracija ili obnova (restoration) – u slučaju ispada nekog radnog kapaciteta mogu se koristiti bilo koji dostupni slobodni kapaciteti u mreži. Razlika je što rezervni kapacitet nije unapred definisan već ga mora “otkriti” neka inteligencija ugrađena u mrežu. 10. Definisati i objasniti sledeće pojmove u zaštiti SDH struktura: a) Premošćavanje i prebacivanje; To su mehanizmi zaštite u SDH mrežama. Premošćavanje (bridging) je akcija posle koje se identičan saobraćaj šalje po radnim i rezervnim kanalima nekog transportnog entiteta. Prebacivanje je akcija posle koje se saobraćaj šalje preko rezervnih kanala, usled ispada radnog kanala, i dešava se nakon premošćavanja (bridging) na predajnoj strani. b) Povratno i nepovrato zaštitno prebacivanje; Kod povratnog (revertive) prebacivanja, odmah po otklanjaju otkaza na radnim kanalima saobraćaj se sa rezervnih ponovo vraća na radne kanale. Kod nepovratnog (non-revertive) prebacivanja saobraćaj se prenosi po rezervnim kanalima i posle otklanjanja otkaza na radnim kanalima. c) Zaštita tipa „1+1” i „1:1”. To su rezervisane zaštite (dedicated protection). Svakom radnom kapacitetu unapred je dodeljen

23

određeni zaštitni kapacitet. Odnos radnog i rezervnog kapaciteta je uvek 1. Kod zaštitite 1+1 izvršeno permanentno premošćavanje na predajnoj krajnjoj tački veze, dok kod zaštite 1:1 nema permanentnog premošćavanja, pa se rezervni kapacitet može koristiti za transport dodatnog saobraćaja. 11. Definisati i objasniti sledeće pojmove u zaštiti SDH struktura: a) Rezervisana i zajednička zaštita; Kod rezervisane zaštite (dedicated protection) svakom radnom kapacitetu unapred je dodeljen određeni zaštitni kapacitet. Zajednička zaštita (shared protection) podrazumeva da n radnih kapaciteta koristi m zaštitnih kapaciteta (n>1 i m ≤ n). Označava se kao m:n (“m na n” ili “m za n”). U normalnom stanju, kada nema potrebe za zaštitnim prebacivanjem, zaštitni kapaciteti se mogu koristiti za transport dodatnog saobraćaja. b) Zaštita u sloju multipleksne sekcije i zaštita u sloju puta. Odnosi se na sloj u kome je ustanovljen prekid odnosno degradacija kvaliteta. Zaštita u sloju puta može biti: Zaštita u sloju puta višeg reda; Zaštita u sloju puta nižeg reda; Oba mehanizma koegzistiraju u SDH mrežama. 12. Šta je „samoizlečivi” SDH prsten (self-healing ring)? Koja je osnovna klasifikacija samoizlečivih SDH prstenova, po načinu rutiranja radnog saobraćaja? “Samoizlečivi” prsten (self-healing ring) je prstenasta struktura koja ima mogućnost automatske obnove telekomunikacionih servisa u slučaju ispada (kvara) bilo kog njenog dela. Prsten može biti: unidirekcionalni kod koga se u normalnom stanju sav radni saobraćaj rutira tako da se oba smera svake veze prenose u jednom smeru oko prstena (npr. u smeru kazaljke na satu), ili bidirekcionalni kod koga se u normalnom stanju radni saobraćaj rutira tako da se oba smera svake veze prenose kroz iste usputne čvorove ali u suprotnim smerovima. 13. Na slici je prikazan „samoizlečivi” SDH prsten. Pod pretpostavkom da je prsten unidirekcionalni i da se primenjuje zaštita na sloju multipleksne sekcije, skicirati tok saobraćaja u radnom režimu (sl a.) i u uslovima ispada (sl. b.). Obrazložiti rešenje.
Radni saobraćaj Komutaciona matrica Radni kanali Radni saobraćaj Komutaciona matrica Radni kanali

Zaštitni kanali

Zaštitni kanali

a. Normalni radni režim b. Stanje prekida kabla Kod unidirekcionalnog prstena u slučaju prekida fizičke veze između dva čvora (npr. prekid kabla), prekida se jedan smer saobraćaja svih veza u prstenu. Zbog toga, broj zaštitnih kanala mora biti jednak broju radnih kanala, pa su unidirekcionalni prstenovi uvek sa rezervisanom zaštitom (dedicated protection). Saobraćaj između svaka dva susedna čvora jednak je zbiru celokupnog saobraćaja u prstenu.

24

14. Na slici je prikazan bidirekcionalni „samoizlečivi” SDH prsten sa dva vlakna. Primenjuje se zaštita na sloju multpleksne sekcije. U normalnom režimu rada (kada nema ispada) u takvom prstenu moguće je prenositi i određenu količinu dodatnog saobraćaja. Skicirati tokove radnog i dodatnog saobraćaja u radnom režimu (sl a.). Skicirati tok saobraćaja u uslovima ispada (sl. b.). Šta se dešava sa dodatnim saobraćajem u uslovima ispada? Obrazložiti rešenje.
Komutaciona matrica Radni kanali Komutaciona matrica Radni kanali

Zaštitni kanali

Zaštitni kanali

Radni saobraćaj

Dodatni saobraćaj

25

a. Normalni radni režim

b. Stanje prekida kabla

Kod bidirekcionog prstena, u slučaju prekida fizičke veze između dva čvora (npr. prekid kabla), ne dolazi do prekida svih veza u prstenu pa se zaštitni kanali angažuju samo za prenos prekinutog radnog saobraćaja. To znači da celokupni radni saobraćaj koristi zajedničke zaštitne kanale, pa su bidirekcionalni prstenovi uvek sa zajedničkom zaštitom (shared shared). Saobraćaj između svaka dva susedna čvora ne mora biti jednak za svaki par susednih čvorova, već zavisi od raspodele saobraćajnog opterećenja (tzv. matrice saobraćaja). Svako vlakno prenosi radne i rezervne kanale. U svakom vlaknu je prva polovina kanala (prvih N/2 AUG) dodeljena radnim kanalima, dok je druga polovina (drugih N/2 AUG) dodeljena zaštitnim kanalima. Ova struktura podržava samo mehanizam zaštitnog prebacivanja na nivou celog prstena (ring switching). Radni saobraćaj sa spana koji je zahvaćen otkazom prenosi se zaštitnim kanalima po suprotnoj strani prstena. 15. U bidirekcionalnom prstenu sa 4 vlakna radni i zaštitni kanali prenose se različitim vlaknima. Koja dva tipa zaštitnog prebacivanja podržava ova struktura? Objasniti princip svakog od njih. 26

Podržava zaštitno prebacivanje na nivou prstena (radni saobraćaj sa spana koji je zahvaćen otkazom prenosi se zaštitnim kanalima po suprotnoj strani prstena) i zaštitno prebacivanje na nivou spana (saobraćaj iz vlakna koje prenosi radne kanale i koje je u prekidu prebacuje se na neoštećeno vlakno koje prenosi zaštitne kanale i koje koristi isti span). 16. Šta karakteriše nestandardne oblike zaštite u SDH mreži? Skicirati i objasniti princip dva najpoznatija nestandardna mehanizma zaštite u SDH mreži. U kakvim fizičkim strukturama (topologijama) SDH mreže se može izvršiti celokupna zaštita saobraćaja – od mesta formiranja do mesta rasformiranja virtuelnog kontejnera (VC)? Definišu ih operatori mreža zavise od topologije konkretne mreže i kombinuju se sa standardnim mehanizmima zaštite. Dva najpoznatija su podela (balansiranje) saobraćaja i dual homing. Podela saobraćaja (traffic splitting) može se primenjivati u svim fizičkim strukturama koje mogu da obezbede postojanje dva različita puta od izvornog do odredišnog čvora. To su prstenaste, petljaste i kombinovane strukture.

Dual homing je postupak kojim se isti saobraćaj šalje ka dva različita čvora. Primenjuje se kada je potrebno ostvariti vezu jednog izolovanog čvora ka višoj hijerahijskoj ravni transportne mreže (koja je zaštićena i izvedena u prstenastoj ili petljastojkonfiguraciji).

Celokupna zaštita se može izvršiti samo u prstenastim, petljastin i kombinovanim strukturama. 17. Kako se hijerarhijski organizuje nacionalna SDH transportna mreža telekomunikacionog operatora? Skicirati topologiju mreže (sa primerima konkretnih SDH uređaja) u svakoj hijerarhijskoj ravni.

27

18. Šta karakteriše ISDN servise nosioca (bearer), a šta teleservise? Šta su dodatni servisi (supplementary) – navesti primer. Servisi nosioca imaju sposobnost prenosa informacija između ISDN referentnih tačaka S/T (od jednog do drugog kraja mreže). To su: Servisi sa komutacijom kola (circuit mode services); Servisi sa komutacijom paketa (packet mode services); Servisi sa prenosom okvira (frame mode services). Teleservisi obezbeđuju komunikaciju između terminala. Obuhvataju funkcije mreže i funkcije viših slojeva koje obezbeđuju posebni centri. Primeri: telefonski servis, faks i dr. Dodatni servisi dopunjuju/modifikuju servise nosioca i teleservise. 19. Fizički model digitalne mreže sa integrisanim servisima (ISDN) opisuje se pomoću funkcionalnih grupa i referentnih tačaka. Šta fizički predstavlja funkcionalna grupa, a šta referentna tačka? Koje referentne tačke predstavljaju ISDN interfejse i šta ih karakteriše? Kakva je funkcija ISDN terminal adaptera (TA)? ISDN funkcionalne grupe: TE1 (Terminal Equipment 1) – ISDN terminal; TE2 (Terminal Equipment 2) – terminal koji nije ISDN (na primer, klasičan telefonski aparat); TA (Terminal Adapter) – uređaj koji omogućava adaptaciju TE2 na ISDN; NT1 (Network Termination 1) – mrežni završetak koji obezbeđuje prelaz sa 4-žičnog na 2-žični rad; NT2 (Network Termination 2) – inteligentni mrežni završetak koji može obuhvatati protokole slojeva 2 i 3 (npr. digitalna PBX, multiplekser i sl.); LT (Line Termination) – linijski završetak je zapravo NT1 na strani operatora (provajdera servisa); ET (Exchange Termination) – veza između pretplatničke petlje i ISDN mreže operatora (tipično, linijska kartica u ISDN centrali operatora). ISDN referentne tačke: R – interfejs između TE2 i TA, nije ISDN (EIA-232, V.35 i dr.); S – četvorožični interfejs između ISDN uređaja (TE1 ili TA) i NT1, jeste ISDN interfejs; T – četvorožični interfejs između NT2 i NT1, električno ekvivalentan sa S interfejsom, jeste ISDN interfejs; U – dvožični interfejs između NT1 i LT. 20. Fizički model digitalne mreže sa integrisanim servisima (ISDN) opisuje se pomoću funkcionalnih grupa i referentnih tačaka. Šta fizički predstavlja funkcionalna grupa, a šta referentna tačka? Koja je funkcija ISDN mrežnog završetka (Network Termination, NT)? Koje vrste NT funkcionalnih grupa razlikujemo? Navesti karakteristike svake od njih. Koja NT funkcionalna grupa je obavezna, a koja opciona? 28

ISDN funkcionalne grupe: TE1 (Terminal Equipment 1) – ISDN terminal; TE2 (Terminal Equipment 2) – terminal koji nije ISDN (na primer, klasičan telefonski aparat); TA (Terminal Adapter) – uređaj koji omogućava adaptaciju TE2 na ISDN; NT1 (Network Termination 1) – mrežni završetak koji obezbeđuje prelaz sa 4-žičnog na 2-žični rad; NT2 (Network Termination 2) – inteligentni mrežni završetak koji može obuhvatati protokole slojeva 2 i 3 (npr. digitalna PBX, multiplekser i sl.); LT (Line Termination) – linijski završetak je zapravo NT1 na strani operatora (provajdera servisa); ET (Exchange Termination) – veza između pretplatničke petlje i ISDN mreže operatora (tipično, linijska kartica u ISDN centrali operatora). ISDN referentne tačke: R – interfejs između TE2 i TA, nije ISDN (EIA-232, V.35 i dr.); S – četvorožični interfejs između ISDN uređaja (TE1 ili TA) i NT1, jeste ISDN interfejs; T – četvorožični interfejs između NT2 i NT1, električno ekvivalentan sa S interfejsom, jeste ISDN interfejs; U – dvožični interfejs između NT1 i LT. Obavezna je NT1 funkcionalna grupa. 21. Koje su osnovne karakteristike ISDN baznog pristupa (BRI) i primarnog pristupa (PRI)? BRI: Protok: 192kb/s; Struktura: 2B kanala + D kanal + sinhronizacija i framing; B kanal: 64 kb/s (nosi informacije: podacim, govor...); D kanal: 16kb/s (služi za signalizaciju, telemetriju, nosi pakete...); PRI: Protok: 2048 kb/s (1544 kb/s); Struktura: 30 (23) B kanala + D kanal + sinhronizacija i framing; B kanal: 64 kb/s (PCM kanali za prenos govora); D kanal: 64 kb/s (služi za signalizaciju); 22. Objasniti razliku između ISDN numeracije i adresiranja. Numeracija mora da bude u potpunosti u skladu sa ITU-T preporukom E.164 (CC (Country Code), kod države, su 3 cifre (za Srbiju: 381); NDC (National Destination Code), identifikacija geografskog područja, unutar jedne države (mrežne grupe), je proizvoljan broj cifara; SN (Subscriber Number) je pretplatnički broj u okviru određene mrežne grupe, takođe proizvoljan broj cifara. Na jedinstveni broj dodaje se tzv. “podadresa”. Taj proces se naziva adresiranje. Podadresa sadrži dodatne informacije, koje se ne koriste za rutiranje poziva kroz mrežu, već lokalno, među korisnicima, da bi se poziv prosledio do odgovarajućeg terminala (referentna tačka S). 23. Objasniti razliku između signalizacije po pridruženom i po zajedničkom kanalu? Kom tipu signalizacije pripada sistem SS7 i zašto? Zašto je mreža za signalizaciju sa sistemom SS7 „virtuelna mreža sa komutacijom paketa”? Kod signalizacije po pridruženom kanalu, signali se prenose između centrala po pridruženom kanalu van govornog opsega, ukidanjem i uspostavljanjem naizmenične struje frekvencije 3825Hz u odgovarajućem ritmu, dok se kod signalizacije po zajedničkom kanalu signali prenose po zajedničkom kanalu, odvojeno od prenosa korisničkih informacija. SS7 pripada signalizaciji po zajedničkom kanalu. 24. Koja je funkcija dela za prenos poruka (Message Transfer Part, MTP) u sistemu signalizacije SS7? U koliko slojeva je organizovan MTP i kakva je funkcija svakog od njih (prema OSI referentnom modelu)? Da obezbedi pouzdan prenos i isporuku signalizacionih informacija u mreži. Organizovan je u tri sloja (MTP-1, MTP-2, MTP-3). MTP-1 se sastoji od dva kanala istog protokoa, koji operišu u suprotnim smerovima, korz koje se prenose signalizacione informacije. MTP-2 obezbeđuje pouzdan prenos signalizacionih informacija između dve direktno povezane signalizacione tačke. MTP-3 obezbeđuje finkcije i procedure za prenos poruka između čvorova signalizacione mreže. 25. Navesti modove signalizacije u sistemu signalizacije SS7 i njihove osnovne osobine. 29

Asocijativni (pridruženi) mod: Signalizaciona poruka između dve signalizacione tačke prenosi se preko skupa linkova koji direktno povezuju te dve tačke. Neasocijativni mod: Signalizaciona poruka između dve signalizacione tačke prenosi se preko dva ili više skupova linkova koji prolaze kroz jednu ili više tranzitnih tranzitnih signalizacionih tačaka. Kvaziasocijativni mod: U osnovi je neasocijativni mod u kome su putanje signalizacionih poruka u mreži unapred određene i fiksne unapred određene i fiksne, osim u slučaju otkaza (tada se vrši preusmeravanje). 26. Koja je funkcija Q.931 i ISDN UP (ISUP) protokola? U kojim uređajima u mreži se implementira funkcija preslikavanja Q.931 u ISUP poruke i obrnuto? ISDN User Part (ISUP) obezbeđuje signalizacione funkcije koje su neophodne za podršku osnovnih servisa nosioca (bearer) i dodatnih (supplementary) servisa za komutirane govorne i negovorne aplikacije u ISDN okruženju. Koristi servise MTP za pouzdan prenos poruka željenim redosledom. Može koristiti servise SCCP kao jedan od metoda za end-to-end signalizaciju. Preslikavanje Q.931 u ISUP poruke vrši se u izvornoj centrali, a obrnuto u odredišnoj centrali. 27. Koje su funkcije tačke komutacije servisa (Service Switching Point, SSP) u SS7 mreži za signalizaciju? U kojim uređajima se implementira SSP? Koje delove SS7 protokol steka implementira SSP? U slučaju ISDN pretplatnika, kakva konverzija (prevođenje) signalizacionih protokola se vrši u SSP? SSP (Service Switching Point) je tačka komutacije servisa, na koju su povezane pretplatničke linije. Vrši obradu poziva i služi kao izvpr o odredište SS7 signalizacionih poruka. SSP je tipično deo lokalne centrale čiji se softver za kontrolu poziva restruktuira tako da razdvoji osnovne funkcije kontrole poziva od naprednijih funkcija koje su neophodne za IN servise. 28. Koje su funkcije tačke prenosa signalizacije (Signaling Transfer Point, STP) – u SS7 mreži za signalizaciju? U kojim uređajima se implementira STP? STP (Signaling Transfer Point), tačka prenosa signalizacije, zadužena je za prevođenje signalizacionih poruka i rutiranje između čvorova mreže i baze podataka. Implementira sva tri nivoa MTP, može implementirati SCCP, a u nekim slučajevima i ISUP. 29. Koje su funkcije tačke kontrole servisa (Service Control Point, SCP) u SS7 mreži za signalizaciju? Kako se tipično implementira SCP (šta ona fizički predstavlja)? Za koje servise je bitna SCP? SCP (Service Control Point) je tačka kontrole servisa (signalizacije), koja sadrži softver i baze podataka potrebne za upravljanje pozivom. Implementira TCAP, OMAP i dr. SCP je bitan za IN servise, jer pored SSP čini glavni gradivni blok IN servisa. 30. Šta je inteligentna mreža (IN)? Koji su glavni gradivni blokovi IN? Skicirati princip funkcionisanja IN servisa. IN (Inteligent Network), inteligentna mreža, je telekomunikaciona mreža koja je nezavisna od servisa (service-independent). To znači, da je inteligencija izmeštena iz komutacionih sistema i smeštena u računarske čvorove koji su distribuirani po celoj mreži. Glavni gradivni blokovi IN su: tačka kontrole servisa (SCP) i tačka komutacije servisa (SSP).

30

31. Objasniti princip uspostave poziva u slučaju besplatnog poziva jedne od taksi službi u Beogradu, kao što je prikazano na slici. Kome pripada telefonski priključak sa brojem 011abcdef? Za koga je poziv besplatan? Ko plaća poziv telefonskoj kompaniji (Telekomu) i kako se prenosi informacija o tarifiranju?
SCP - tačka kontrole servisa Odlazna centrala Tranzitna centrala Dolazna centrala

N T E
Pozivajući učesnik bira broj 0800 11 980x

SSP

STP

SSP

N T E
Telefonski broj 011 abcdef

Tačka komutacije servisa

SS No. 7

Tačka prenosa signalizacije

Recimo da je broj taxi službe 0900. Kada korisnik unese broj 0900, lokalna centrala suspenduje procesiranje poziva kada primi taj broj. Prosleđuje birani broj tački kontrole servisa (SCP). Tamo se aktivira programska logika servisa besplatnog poziva 0900 i pretražuje odgovarajuća baza podataka. SCP prosleđuje odredišni broj (011abcdef koji pripada taxi službi) i informaciju o tarifiranju (poziv plaća taksi služba) odlaznoj centrali (SSP). Lokalna centrala nastavlja procesiranje poziva kada primi informaciju od SCP i usmerava poziv na 011abcdef. 32. Objasniti i uporediti principe adresiranja u protokolima LAPB, LAPD i LAPF.
LAP B F LAP D SAPI F C/R EA TEI EA Informaciono polje FCS F
SAPI – Service Access Point Identifier TEI – terminal Endpoint Identifier C/R – Command/Response EA – Extended Address FECN – Forward Explicit Congestion Notification BECN – Backward Explicit Congestion Notification DE – Discard Eligibility FCS – Frame Check Sequence

Adresa

Kontrola

Informaciono polje

FCS

F

Adresa

Kontrola

LAP F (jezgro) DLCI C/R EA DLCI FECN BECN DE EA F Adresa Informaciono polje FCS F

31

33. Objasniti i uporediti principe kontrole protoka (zagušenja) u protokolima LAPB (HDLC) i LAPF. Zašto se u LAPF protokolu ne mogu primenjivati mehanizmi kontrole protoka koji se primenjuju u HDLC?
LAP B (informacioni okvir) 0 F N(S) TEI P/F Kontrola N(R) Informaciono polje FCS F
P/F – Poll/Final DLCI – Data Link Connection Identifier C/R – Command /Response EA – Extended Address FECN – Forward Explicit Congestion Notification BECN – Backward Explicit Congestion Notification DE – Discard Eligibility FCS – Frame Check Sequence

Adresa

LAP F (jezgro) DLCI C/R EA DLCI FECN BECN DE EA F Adresa Informaciono polje FCS F

34. Šta je komutirani, a šta integrisani pristup Frame Relay (FR) mreži? Kakva je funkcija FR pristupnog uređaja FRAD (Frame Relay Access Device)? Kakav je tip pristupa FR mreži pomoću FRAD uređaja? Kod komutiranog pristupa korisnik je povezan na komutiranu mrežu kao što je ISDN, a lokalna centrala ne poseduje mogućnost procesiranja okvira (funkcionalnost FR). Komutirani pristup ostvaruje se sa korisnikovog terminalnog uređaja ka FR mrežnom uređaju. FR servis se obezbeđuje preko B ili H kanala. Kod integrisanog pristupa korisnik je povezan na FR mrežu ili komutiranu mrežu čija lokalna centrala poseduje funkcionalnost FR. Korisnik ima direktan logički pristup FR mrežnom uređaju. FRAD (Frame Relay Assembler/ Disassembler ili Frame Relay Access Device) formatira korisničke poruke koje se prenose kroz mrežu u FR okvire i obrnuto. Tipičan pristupni protok se kreće od 64 kb/s do 2 Mb/s. 35. Koju funkciju omogućava identifikator Frame Relay (FR) virtuelne veze DLCI (Data Link Connection Identifier)? Kakvo značenje ima DLCI – lokalno za pojedine delove mreže ili globalno za celu mrežu i zašto? Omogućava multipleksiranje više logičkih FR veza po istom kanalu. Ima lokalno značenje, na svakom kraju logičke veze DLCI se dodeljuje iz skupa lokalno raspoloživih brojeva, a mreža je zadužena za preslikavanje lokalnih brojeva. 36. Objasniti značenja parametara Frame Relay (FR) saobraćaja AR, CIR, Bc, Be i T, prikazanih na slici. Za primer prikazan na slici odrediti kako se vrši upravljanje svakim okvirom: DE (Discard Eligibility) bit=0, DE bit=1 ili odbacivanje okvira. Obrazložiti rešenje.
biti Bc+Be Bc
CIR T FR okviri Okvir 1 Okvir 2 Okvir 3 Okvir 4 Ostvareni protok AR

vreme

AR (Access Rate) – pristupni protok CIR (Committed Information Rate) – obavezni protok Bc (Committed Burst Size) – obavezna veličina eksplozivnosti Be (Excess Burst Size) – prekomerna veličina eksplozivnosti

32

37. Koji su standardizovani tipovi generatora takta i kako se oni fizički implementiraju? Kakva je arhitektura mreže za sinhronizaciju u telekomunikacionoj mreži sa SDH sistemima prenosa? Šta je čvor mreže za sinhronizaciju? Skicirati princip distribucije referentnog takta između čvorova mreže za sinhronizaciju? Tri osnovna tipa generatora takta: Primarni referentni takt (Primary Reference Clock, PRC PRC). Fizička implementacija podrazumeva zaseban uređaj za generisanje takta. Jedinica za sinhronizaciju (Synchronization Supply Unit, SSU). Fizička implementacija podrazumeva samostalni uređaj ili integracija sa elementom SDH mreže ili sa digitalnom telefonskom centralom. Generator takta u SDH opremi (SDH Equipment Clock, SEC). Ugrađuje se isključivo u elemente SDH mreže. Arhitektura je organizovana, u četiri nivoa: Nulti (najviši nivo) nivo, koji koristi master sa cezijumskim (Cs) generatorom takta sa tačnošću frekvencija koja iznosi najmanje 1 x 10–11; Prvi nivo, kome pripadaju tranzitne jedinice za sinhronizaciju, SSU-T (SSU-Transit); Drugi nivo, kome pripadaju lokalne jedinice za sinhronizaciju, SSU-L (SSU-Local); Treći nivo, kome pripadaju interni generatori takta u SDH uređajima (SEC); Čvor mreže za sinhronizaciju je svaka stanica u kojoj se nalazi generator takta SSU (tranzitni ili lokalni). Treba razlikovati čvor mreže za sinhronizaciju od čvora SDH mreže koji predstavlja mesto na kome se vrši terminiranje bar jedne multipleksne sekcije.

38. Šta je SEC (SDH Equipment Clock) i kako se fizički implementira? Skicirati principe i objasniti na koje načine SEC može dobiti referentnu frekvenciju 2048 kHz. Šta je holdover režim rada? SEC je generator takta koji se ugrađuje isključivo u elemente SDH mreže. Funkcije SEC-a su da: Prihvata na ulazu sinhronizaciju iz eksternih izvora i selektuje jedan od njih; Filtrira takt izveden iz selektovanog izvora; Može koristiti interni generator takta u slučaju da spoljni izvori referentnog takta otkažu ili im kvalitet bude značajno degradiran; SEC može dobiti referentnu frekvenciju 2048 kHz na tri načina: Izdvajanjem iz dolaznog STMN signala; Izdvajanjem iz pritočnog primarnog signala 2Mb/s; Direktno preko spoljašnjeg sinhronizacionog interfejsa;

33

Kada su do nekog podređenog generatora takta u prekidu svi sinhronizacioni putevi, on se nalazi u slobodnom (holdover) režimu rada (pleziohroni režim rada). 39. Navesti i objasniti četiri sinhronizaciona režima rada u SDH mreži. Sinhronizacioni režimi rada u SDH mreži su: Sinhroni režim rada. Kada su svi generatori takta sinhronizacionim putevima povezani sa jedinstvenim primarnim izvorom referentnog takta. Izravnanja pointera su vrlo retka, kao posledica slučajnog faznog šuma. To je normalan režim rada za mrežu u domenu jednog operatora. Pseudo-sinhroni režim rada. Kada ima više podmreža, od kojih je svaka u sinhronom režimu rada. Podmreže su u pseudo-sinhronom režimu jedna u odnosu na drugu. Izravnanja pointera su u vezama koje prelaze granice podmreža (u graničnim elementima). To je normalan režim rada za međuoperatorske mreže (npr. međunarodne). Pleziohroni režim rada. Kada su do nekog podređenog generatora takta u prekidu svi sinhronizacioni putevi, on se nalazi u slobodnom (holdover) režimu rada.Ako je takav generator takta nadređen za određeni broj generatora takta pojavljuje se tzv. sinhronizaciono ostrvo. Sinhronizaciono ostrvo je u pleziohronom režimu rada u odnosu na ostatak mreže. Pointerska izravnavanja su na svim vezama koje prelaze granicu sinhronizacionog ostrva. Asinhroni režim rada. U ovom režimu rada nalaze se oni elementi SDH mreže u kojima se generiše takt sa velikim frekvencijskim odstupanjem. Ako tačnost generatora takta padne ispod određene definisane vrednosti, od posmatranog elementa mreže se više ne zahteva da održava saobraćaj. AIS signali (alarmi) postoje na svim izlazima na kojima je postojao saobraćaj. 40. Šta je sinhronizacioni marker i kakvu prednost SDH u odnosu na PDH on obezbeđuje u slučaju ispada sinhronizacionih puteva ka jednom čvoru? Sinhronizacioni marker je deo zaglavlja multipleksne sekcije (MSOH) od 4 bita koji prenosi informaciju o sinhronizacionom kvalitetu referentnog takta. Prednost je što kod SDH zona mreže u kojoj uređaji rade sa frekvencijskim ofsetom u sjučaju ispada sinhronizacionih puteva sve dena je samo na jedan čvor. 41. Objasniti slojevitu TMN (Telecommunication Management Network) arhitekturu upravljanja. Kom sloju TMN pripada SNMP (Simple Network Management Protocol) koji se koristi u IP mrežama? Kako su grupisane TMN funkcije upravljanja? Navesti osnovne karakteristike svake grupe upravljačkih funkcija. Slojevi upravljanja: Sloj upravljanja elementom mreže (Element Management Layer – EML); Sloj upravljanja mrežom (Network Management Layer – NML); Sloj upravljanja servisom (Service Management Layer – SML); Sloj upravljanja poslom (Business Management Layer – BML); SNMP je protokol aplikacionog sloja koji se koristi za nadzor i upravljanje u Internetu i IP baziranim mrežama. TMN funkcije upravljanja: Fault management (upravljanje greškama, 34

otkazima); Configuration management (upravljanje konfiguracijom); Accounting management (upravljanje tarifiranjem); Performance management (upravljanje performansama); Security management (upravljanje zaštitom); 42. SNMP (Simple Network Management Protocol) je široko rasprostranjena IP arhitektura upravljanja. a) Koje komponente obuhvata SNMP? Obuhvata: Upravljačku stanicu; Upravljivi agent; Protokol za razmenu informacija između ta dva elementa; b) Kako se odvija komunikacija upravljača i agenta u SNMP protokolu? Upravljanje IP mrežama zasniva se na paradigmi “upravljač-agent” i korišćenju upravljačkih platformi i otvorenih standardizovanih eksternih interfejsa. c) Zašto SNMP koristi UDP transportni protokol (a ne TCP)? d) Šta je MIB (Management Information Base)? Na koji način je funkcija OSI sloja prezentacije inkorporirana u SNMP? Management Information Base (MIB), baza upravljačkih informacija, je skup svih definisanih objekata. Objekti su organizovani hijerarhijski tako da formiraju MIB stablo. Structure of Management Information (SMI), struktura upravljačke informacije, je prilagođeni podskup apstraktne sintaksne notacije. ASN.1 koji SNMP koristi da definiše skupove (module) relacionih upravljivih objekata u MIB. To je tipična funkcija OSI sloja prezentacije inkorporirana u SNMP.

35

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful