Suze odbrane i napada

Jovica Stojanović | 17. decembar 2012 Većina jecaja služi da se prečicom ostvare ciljevi. Ogovaranje kao specijalitet žena akt verbalne agresije

Više agresije, manje ženstvenosti KAKO se sve ispoljava ženska agresivnost i koliko su žene opasnije nego što to većina muškaraca može i da sanja? Zašto se o tome zaverenički ćuti? Da li su muškarci lake žrtve njihovih manipulacija i frustracija? Da li je „slabiji pol“ odista slab? Na ova i slična pitanja odgovoare daje antropolog i seksolog Jovica Stojanović u svom originalnom delu na više od 500 strana „Strah od žena“, koje je nedavno objavila „Čigoja štampa“. Mediji nas gotovo svakodnevno bombarduju informacijama o muškoj agresivnosti nad ženama. Pokazalo se da se nasilništvo i fizički obračun uglavnom vezuju za „jači pol“, iako smo svedoci da žene znaju i te kako da biju i ubiju. Tako slika agresivnosti nije ni crno-bela, niti se može svoditi na tradicijom uvrežena shvatanja. Antropolog i seksolog Jovica Stojanović, prvi se kod nas i u svetu odvažio da progovori o ženskoj agresivnosti i da sruši sliku o moći muškaraca. „Ako muška agresivnost ima najšire posledice kroz istoriju, to ne znači da su žene dale beznačajne priloge opštoj nesreći sveta“, piše ovaj autor. „Ta krhka i nežna stvorenja mogu biti ubojito agresivna. Za razliku od muškarca koji u konfliktima i frustracijama otvoreno ispoljava svoj agresivni potencijal, žena povrede planira i ostvaruje ih neočekivano. Otuda je potekao mit, ali ne bez osnova, da je ona sklona podlosti i lukavosti. Ženska agresija je najčešće ‘eksploziv za poneti’ sa odloženim dejstvom. Žena dobro pamti metu za napad, nišani je strpljivo i neretko sa velikim zadovoljstvom povlači ‘oroz’“. NEŽNO MUČENJE LEZBIJSKI konflikti mogu da budu neverovatno žestoki, sa svim vidovima agresije koja se sreće i u heteroseksualnim vezama i sukobima. Tu je zastupljena i fizička i verbalna agresija, uz bogat

dodatak „suptilno profilisanog kinjenja i mučenja“. Neretko, napuštena partnerka završava kod psihijatra. Njihovom sadizmu pozavideo bi i Markiz de Sad, tvrdi Jovica Stojanović. Ovaj poznavalac muško-ženskih odnosa naglašava da „slabiji“ pol nije nimalo nejak i da ima veoma razrađenu strategiju ispoljavanja agresivnog ponašanja i da je to majstorstvo danas doveo do savršenstva. „U modernom dobu žene su postale znatno agresivnije, ali, nažalost, i manje ženstvene. Time što su dobile neka prava dobile su još više obaveza i opterećenja, koja ih frustriraju, a u osnovi svake agresije je frustracija. Žene danas usvajaju čak muške vidove agresije, a stečena prava su razumele i kao pravo da što više frustriraju muškarce.“ U košmaru opšte krize, po mišljenju Stojanovića, agresivno ponašanje „slabijeg pola“ možda je na prvi pogled manje vidljivo, ali ne i manje opasno. - Što se muškarac ponaša manje zaštitnički to je žena agresivnija, jer se pored njega ne oseća sigurnom - smatra autor. - Agresija je njen protestni čin što je na neki način zapostavljena. Žene su, međutim, u agresivnom postupanju mnogo opasnije i perfidnije nego što to većina muškaraca može i da sanja. Uostalom, i ujed anđela je ujed! Antropolog Stojanović tvrdi da u lepezi ženskog agresivnog ponašanja plač ima povlašćeno mesto, jer se žena suzama i brani i napada. Manipulišući plačem ona blokira dalju agresivnost napadača. Ženski plač služi i kao iznuda promene ponašanja kod partnera baš kako ona to želi, ili pak skretanje pažnje na sebe. To je i njen način da se lako, prečicom ostvare mnogi ciljevi. - Većina ženskih jecaja i suza je vešto odglumljena - naglašava autor knjige „Strah od žena“. - Čak je i biohemijski sastav suza različit, već prema razlozima za plač. Dokazala su to i endokrinološka istraživanja slabiju slanost imaju agresivne suze, smišljene da prinude i izmame nešto ili povrede nekog. NARUDŽBENICA Knjiga „Strah od žena“ može da se naruči od izdavača: ČIGOJA ŠTAMPA, Beograd, Studentski trg 13, na telefone 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428, ili na e-mail: klubcitalaca@cigoja.com Poznato je da žene ređe pribegavaju fizičkim obračunima, ali kad uđu u dvoboj sa svojom protivnicom „leti perje“. U radikalnoj fizičkoj agresiji nisu retke žene ubice - njihovim svirepim zločinima su ispisane i ispisuju se stranice crne hronike. Međutim, i u ovom vidu agresije, razlikuju se od muškaraca. „Mnoge žene nisu nameravale da ubiju žrtvu, već samo da je povrede. Ali iz straha od žrtvine osvete one idu do kraja u agresiju i završavaju je zločinom. Zato žena kad ubija pištoljem ispaljuje više metaka u žrtvu, kad ubija hladnim oružjem bira ono sigurnije, najčešće sekiru. Ženski strah je glavni generator u primeni viška sile i dovodi ne samo do ubistva već i do onoga što se naziva posebna, morbidna svirepost.“ Nisu retka ni ona nasilna ponašanja žena kada iz besa i ljutnje pribegavaju lomljenju stvari po kući. Ovaj vid ženske agresije ne bi trebalo nikako zanemariti, smatra Stojanović, jer ma koliko uništavanje stvari (a to su samo stvari) bilo zamena za fizičku agresivnost prema partneru, to može ozbiljno da ugrozi zajednički partnerski odnos. On takođe ističe da u vidovima ispoljavanja agresije verbalnoj pripada prvo mesto. Tu ubraja i ogovaranje, jer ovaj „ženski specijalitet“ vidi kao agresivan čin u kojem caruju malicioznost, morbidna mašta, pakost, mržnja...

„Žene su naročito inventivne kada se međusobno ogovaraju, što je za njih uobičajen način odmeravanja snaga u osvajanju nekog muškarca.“ Ovaj vid verbalne agresije ide za tim da svaku vrednost i superiornost umanji, da je karikira i pogleda sa najgore strane. Dve žene i kad „prijateljski“ razgovaraju, uvek uvode treću kao objekt svog ogovaranja. I u verbalnoj agresiji postoje bitne razlike između muške i ženske. Muška je karakteristična po psovci, dok se kod žena ona ispoljava kroz izgovaranje kletve i proklinjanja.

Kletva pogađa kao bomba
Jovica Stojanović | 18. decembar 2012. Jedino oprostom sin biva pošteđen kletve koju je majka u gnevu uputila. Do juče su kćerke vaspitavane da seks upražnjavaju samo u braku

Majčina ljubav često prelazi granice PATRIJARHALNA kultura uzdigla je majku na pijedestal kulta, a pesnici, i epski i lirski, pevali su o majčinskoj ljubavi kao o ljubavi nad ljubavima. Može li majka da voli bezuslovno ili je to najčešće uz malo uslova? Da se realan život razlikuje od mitova i pesničkih egzaltacija, tvrdi i Jovica Stojanović, autor knjige „Strah od žena“: „Kad čovek ne želi da prihvati istinu, on beži u sliku stvari koju sam gradi i kozmetički retušira, uz obilje pastelnih boja (iluzija). Tako, realnu majku od krvi i mesa zamenjuje slikom majke ikonopisanu zlatom fantazma ili koloritom narcisoidnih želja. Kada bi to bilo tako, ne bi bili mogući sračunati pobačaji, ne bi bilo

zanemarivanja dece, čedomorstava. Sama snaga instinkta bi takva ponašanja žene nepogrešivo sprečavala. Bezuslovnost je, dakle, apstrakcija, a priroda funkcioniše pod vrlo preciznim i opipljivim uslovima, te ima bezbroj primera o agresivnim majkama“. Autor Stojanović kao poseban vid majčinske agresivnosti navodi kletvu, koja je od svih vidova verbalne agresivnosti najteža i najubojitija, pa je čak upoređuje sa atomskom bombom. Njen stvarni efekat je u trajanju i onaj kome je kletva upućena može stalno da se priseća nje kad god mu nešto loše krene ili mu se dogodi neka neočekivana neprijatnost, i da veruje da to kletva deluje. „I kod atomske bombe najubojitije je radioaktivno dejstvo, koje traje ogroman vremenski period. Specifičan psihološki uslov je da kletva deluje i da onaj kome je upućena veruje u nju i u njene magijsko-religijske moći. To je psihoemotivno punjenje kletve, koje je analogno dugo ubojitom atomskom punjenju A bombe“. ŽRTVE SVOJIH MAJKI Osvetljen je i lik majke koja izbegava da ulazi u intimni svet svoje kćerke, jer je to zaboga „nepristojno“. Opet je reč o agresivnoj majci, koja uništava kćer tako što je čini žrtvom svog nezadovoljstva i potisnutog besa prema svojoj majci. Posledica: kćer ostaje sama sa svojim nedoumicama, znatiželjom, erosom, koji se budi, te tako dolazi u iskušenje da postane laka žrtva nekog grubog manipulatora. Onaj ko je proklet i ko se plaši može da bude sputan u ostvarivanju zdrave životne egzistencije. Stojanović navodi primer jednog mladića koga je majka proklela da nema poroda. On se oženio, ali sa svojom izabranicom nikako nije mogao da ima dete. Više njenom željom nego svojom, raskinuo je brak. Mlada žena se preudala i sa drugim partnerom izrodila decu, a on je ostao neoženjen. „Psihološki mehanizam delovanja kletve je, zapravo, autosugestija, koja se kao i kod ovog mladića pojavila u obliku samosabotiranja. I ovde je presudila biologija, jer majka rađa, njena je plodnost uzeta kao božji blagoslov, pa se smatra da je i njena kletva pod božjom jurisdikcijom. Zato se posebno polaže pažnja na majčino razrešenje od kletve i to može da uradi jedino majka, tako što će u prisustvu sina ili kćeri koje je proklela da je opozove“. Takvih primera ima mnogo u našoj epskoj poeziji, ali i u drugim žanrovima književnog stvaralaštva. Poznata je pesma „Ženidba Dušanova“, kad braća Vojinovići pozivaju kući svog najmlađeg brata Miloša da dođe sa Šarplanine i pođe kao uzdanica ujaku u svatove i ovako mu pišu: „Brže da si dvoru bjelome, naš Miloše naš rođeni brate/ Stara nam je na umoru majka, pa te zove da te blagoslovi, da na tebe kletva ne ostane“. Smatralo se da će kletva, ako nije propisno skinuta, u prisustvu majke i sina kome je upućena, delovati do kraja sinovljevog života. Zato je potreban konkretan oprost, blagoslov, čime se razrešava konfliktna situacija i sin biva pošteđen kazne koju mu je majka u gnevu uputila. Majka može da prokune i kćerku, a efekat i značaj su isti. Samo što se u posebnim valerima majčinske agresivnosti mogu pronaći i primeri mržnje prema kćerima, koja je najčešće kamuflirana velikom brigom za njeno vaspitanje. NARUDŽBENICA Knjiga „Strah od žena“ može da se naruči od izdavača: ČIGOJA ŠTAMPA, Beograd, Studentski trg 13, na telefone 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428, ili na e-mail: klubcitalaca@cigoja.com Bezmalo do juče, kćeri su vaspitavane da svoj seksualni život mogu da žive samo u zakonitom braku. Današnja seksualna sloboda je oslobođena takvih moralno-pedagoških ideja, ali to još ne znači da je zdrava, i moralno lako branjiva. Ako je rana majčinska pedagoška agresija zatamnjivala seksualni aspekt svojih kćeri, sada se otišlo u drugu krajnost. Antropolog Stojanović ukazuje zapravo na promiskuitet bez granica. I tvrdi:

„Današnje devojke, u ne malom broju, postale su bahato ekonomski zahtevne prema muškarcima, a seksualni imidž slobode je u njihovom rečniku drugo ime za agresiju kojom frustriraju muškarce. Savremene majke su čak ponosne na neženstveno agresivno ponašanje svojih kćeri. U tome im daju skoro svu logističku podršku. Majke to brane i pod barjakom ostvarivanja ženskih prava, seksualne demokratije i umeju ove ekscese da protumače i kao potrebu da se ide korak ispred vremena, jer su one same, svojevremeno, bile prinuđene da idu dva koraka unazad. Osnovno pitanje u ovom mraku ženskog ponašanja moglo bi da glasi: gde je čvorište sve ove agresivnosti za koju najveći deo odgovornosti pada na majke, mada se ni očevi posrnulog autoriteta, koje preziru i žene i kćeri, ne mogu izuzeti“.

Osveta tatine mezimice
Jovica Stojanović | 19. decembar 2012. Prelepa ćerka služila matorcima kao "meso posebnog ranga". Nekad je otac bio glava porodice, sad je mašina za zarađivanje

Kćerka u vrtlogu prostitucije i droge OČEVI često postaju žrtve agresije svojih kćeri. Jovica Stojanović u svojoj knjizi "Strah od žena" citira dramatičnu priču jednog oca: "Moja sedamnaestogodišnja ćerka, koja je prelepa, ali prilično loš đak, upala je u loše društvo. Neki muškarci su je stalno proganjali, čestim cimanjem mobilnog, ali i stabilnog telefona. Kćer mi je predstavljala da je ona potpuno nevina, ali su se na nju ostrvili neki matorci koji vole piletinu. Računao sam da moram da se umešam i zaštitim svoje dete, kako bi uradio svaki otac. Preko telefonskog identifikatora sam našao adresu s koje dolaze pretnje mojoj kćeri. Kad sam otišao tamo, zamalo nisam pao u nesvest od onoga što sam video. Bila je to raskošna kuća u ekskluzivnom delu Beograda, sa svim elektronskim obezbeđenjem i gardom telohranitelja, čuvara te kuće. Naravno, to je kuća gde ulaze samo odabrani muškarci. Već mi je bilo jasno da tu ima nečega sumnjivog. Konsultovao sam se sa jednim prijateljem

koji radi u odgovarajućoj službi i već sutradan sam saznao porazne rezultate. Ispostavilo se da je reč o ekskluzivnoj javnoj kući za gospodu dubokog džepa. KULTURA ZA MUZEJ DANAS se tatine ljubimice spremaju za noćni izlazak kad on odlazi na počinak da bi bio oran za sledeći radni dan. Kćerke se vraćaju da spavaju kad im očevi odlaze na posao. Savremeni odnos muškarca prema suprugama i kćerkama krunski je dokaz da je patrijarhalna kultura odavno muzejski eksponat ističe Jovica Stojanović. Moja mezimica je, s obzirom na mladost i lepotu, bila duboko zakoračila u prostituciju i bila "meso posebnog ranga", kako mi je moj prijatelj grubo otvoreno rekao. Ta istina me je jako zabolela, a još više sam bio razočaran činjenicom da moja kćer konzumira i drogu. Sav problem je nastao kada ona nije htela da udovolji željama neke gospode u godinama, a oni su joj već kupili neke skupe poklone. Sve mi je bilo neverovatno i sa prijateljem koji mi je ispričao, za mene neverovatnu i bolnu priču, gotovo sam se napio u kafani. Vratio sam se kući i sve ispričao ženi. Ona je branila našu lepoticu, verovala u njenu nevinost, a napadala mog prijatelja da on ili laže ili je naše dete zamenio nekom drugom devojkom. Kamo sreće da je tako bilo. Soba moje kćeri je za mene bila svetinja, ali nisam shvatao da ona zaključava svoj intimni kutak. Pošto naša mezimica nije bila kod kuće već u školi, obio sam bravu na vratima njene sobe. Povodom ove porodične samoprovale, moja žena je uz plač protestovala i govorila mi kako sam ja primitivan, netaktičan i patrijarhalno zaostao otac. Obio sam i veliki ormar svoje kćeri, jer je i on bio zamandaljen bravom, za koju ja nisam ni znao da postoji. Tu je imalo šta da se vidi. Desetine vrlo skupih parfema naprosto su me oborile s nogu, a na ofingerima je stajao uredno složen seksi veš, kakav nisam video ni u porno- filmovima. Moja žena je izbezumljeno gledala u svu tu erotsku opremu i dobro je znala da je ja nisam kupio, a nije ni ona mogla, jer naša primanja ne mogu da priušte ni delić toga... U ormaru sam našao i telefonski imenik sa brojevima meni potpuno nepoznatim, ali i kovertu sa povećom sumom evra, povećom bar za moju i ženinu platu. To nikako nije mogao biti džeparac koji smo davali našem detetu, jer takav džeparac može da ima samo kćer bogatih roditelja, tajkuna i kriminalaca, ali ne i intelektualaca. PREZRENI OČEVI PREZRENI očevi, poklekli pred opasnim izazovima vremena, sve više postaju bezvredni - tvrdi autor knjige "Strah od žena". - Svojim mlakim ponašanjem upropašćuju i kćerke, ali i sinove, tako što ih čine lakom žrtvom ženske agresivnosti. Novi tip demokratskog oca je vrlo redak - on ima autoritet, ali nije despot, ne dozvoljava anarhiju već traži odgovornost, jer je i sam odgovoran. Svaka priča je bila izlišna. Ne slažem se sa primenom batina kao vaspitnog sredstva, ali sredstva u koverti su me grdno ozlojedila. Kad se vratila, bogzna odakle, opalio sam dragoj devojčici dva šamara, koje je ona stoički podnela. Dokazi su bili neoborivi i, pošto sam ženi poverio precizniju istragu u ovom našem porodičnom, malo je reći ekscesu, sve je izašlo na videlo. Moja kćer je bila prostitutka od formata i čak je zakoračila u narkomaniju. Hvala bogu, jedino se pokazalo da je negativna na ejds testu. Lečenje smo odmah preduzeli, a žena i ja smo podigli kredit kako bismo vratili novac koji je ona zadužila na ime, kako makroi kažu, "participacije za seksualne usluge". Da sam onog dana umro ne bih saznao da postoje i takve participacije. E, tada sam ja ukinuo, kao svaka muška šovinistička svinja, sve participacije u slobodi svoje kćerke. Odvozio sam je do škole, žena ju je vraćala, izlasci su bili ograničeni na neko klasično vreme do deset uveče... Postao sam strog tata koji mora da ima kontrolu nad životom svoje kćeri. To ti je moja priča, a znam sličnih barem još desetak koje su mi ispričali drugi očevi, moje kolege..." Naprosto je tragična činjenica da navedeni primer nije usamljen, naprotiv, vrlo je rasprostranjen, ističe Stojanović i objašnjava:

- U ovom primeru otac je žrtva agresivnog lažnog alarmiranja kćeri da je ona tamo nečija žrtva, a zapravo je prostitutka koja iz kandži makroa hoće da se izvuče podmetanjem oca. Savremeni očevi koji bezrezervno veruju sve i svašta svojoj ženskoj deci, morali bi da se konsultuju sa psihijatrom, pošto iskustvo pokazuje da takvi roditelji pate od "viška ljubavi" koja često može da ima dramatično ishodište. Ako je nekada patrijarhalni otac bio glava porodice i autoritet, današnji otac se, po mišljenju ovog antropologa i seksologa, brzo i plašljivo povlači pred ženskom agresijom. On današnjeg oca vidi kao mašinu za zarađivanje novca i investitora želja svoje žene i dece.

Otrovne strele svekrve
Jovica Stojanović | 20. decembar 2012. Nezrele muškarce žene ostavljaju čim vide da grcaju pod teretom majke. Drama u porodicama gde sin materijalno zavisi od roditelja

Podređenost: Mamini mezimci između dve vatre ODNOS svekrve i snaje tradicionalno opisan kao loš i danas je tema brojnih anegdota i crnohumornih viceva. Ni savremeni način života tu ništa nije promenio, jer je posredi antagonizam dve žene - majke (svekrve) i supruge (snaje) koje se bore za uticaj na muškarca - sina i muža. „Sukob između snahe i svekrve često od muškarca pravi Buridanovog magarca, jer svetost majke obavezuje, a žena ima drugu vrstu privlačnosti, ali i ona hoće da je ta koja obavezuje, piše Jovica Stojanović. Isključiva vezanost sina za majku, kao i isključivost žene koja hoće da odstrani svaki uticaj suprugove majke, kod

muškarca stvara mučne, pa i unutrašnje psihičke sukobe. Bilo koja da pobedi, kod muškarca to ostavlja gorak ukus izneveravanja, zbog urođenog muškog zaštitništva prema ženi. Ako pobedi majka supruga će mu prebacivati da je mamin sin, edipovac, nezreo, konačno da je najbolje da se oženi majkom. Ako pak, pobedi supruga, majka će mu spočitavati da je izneverio, da ga nijedna žena ne može voleti kao ona...“ Stojanović navodi primere majki koje često svom sinu prebacuju kako su mnogo žrtvovale zbog njega, pa i to da su ostale u braku koji im nije odgovarao i da ne može tako da vraća. „U klasičnim patrijarhalnim međuporodičnim odnosima podrazumevalo se da svekrva ima vlast nad snahom. Ova ženska linija vlasti je samo prenošena iz generacije na generaciju, jer i svekrva je, kad je bila mlada snaha, bila pod strogim nadzorom svoje svekrve. Dakle, u doslovnom smislu, reč je o osveti jedne žene (svekrve) nad drugom (snahom) za sve patnje koje je doživela od sopstvene svekrve. Lanac pogrešnih osveta ni danas nije prekinut, barem ne do kraja, jer smisao za demokratiju svekrve baš i nemaju, pa i današnje svojim sinovima spočitavaju da su ih žene suviše „uzele pod svoje“, a to se neposredno i snahi prebacuje kao tutoru nad sinom. Primera radi, u Kini su svekrve bile tako okrutne u postupanju prema snahama, da su zbog sadizma svekrve snahe često izvršavale samoubistvo. Čak i porodica iz koje su došle nije pokazivala toleranciju, i držala je do toga da svekrva mora biti stroga“. OPASNI CRV SUMNJE MAJKE s narcisoidnim poremećajem ličnosti, prema tumačenju Jovice Stojanovića, ne biraju sredstva da odvoje sina od neke žene koja mu je osvojila srce. One unapred sumnjaju u snahu i spremne su da je pred sinom kleveću za sve i svašta, od toga da je loša domaćica do usađivanja opasnog crva sumnje da je i dete koje je rodila tuđe. Nasuprot njima, majka koja je zdravo odgajila sina i nije mu usadila osećaj da ga može voleti samo ona - majka, može biti dobra svekrva. Naravno, ljubomora svekrve prema snahi ne potiče samo otuda što snaha preuzima vlast nad sinom već je i biološki uslovljena. „Reč je o biovitalističkoj ljubomori, jer snaha je mlada žena, ona biološki ima perspektivu, može još mnogo toga da učini za sebe, pred njom je život, dok je svekrva već zakoračila u jesen života. Mnoge majke često i danas smatraju da su im snahe emotivno preuzele sinove, jer se ovi, što je i razumljivo, osećajno vezuju za svoje supruge, tako da dolazi do velikih nesporazuma oko pitanja: kako sin treba da bude vezan za majku a kako za suprugu?“ Svekrve, kako tvrdi autor knjige „Strah od žena“, mogu i da unište brak dvoje mladih ljudi i da od njega naprave pakao. - Svekrve kao „brižne majke“ svojih sinova, sklone su insinuiranju, ogovaranju, klevetanju snaha ili da su loše domaćice, ali i da su sklone drugim muškarcima. Zato je reč kurva vrlo česta kvalifikacija kojom svekrve vređaju snahe. Ako je sin pritisnut dramom Edipovog kompleksa, on i bira ženu po ugledu na svoju majku, i od supruge očekuje da mu bude i majka i žena. Ukoliko ona takav uslov ne ispunjava, muškarac se oseća nesrećnim i u partnerskim sukobima drži stranu majke kao štiteće figure, koja je, zapravo, agresivno razorna po bračnu sreću svog sina i snahe. Ni danas se radnja porodične drame nije ni izbliza značajno promenila. „Često majke imaju i ambivalentan stav prema sinu i on oscilira od ljubavi do mržnje. Kad kod majke, odnosno, svekrve nastupe epizode animoziteta, tada je snaha sredstvo zloupotrebe prema sinu, u šta spadaju ogovaranja, nipodaštavanja snahe, ali i sina, kada je već takvu ženu mogao da izabere za brak. Razumljiva je pojava ženskog emocionalnog otpora prema muškarcu koji je „mamin sin“ i koji psihološki zavisi od majke, njenog mišljenja, stava i ponašanja.

Emocionalno neintegrisane i nezrele muškarce žene danas lako ostavljaju, kad uvide da oni suviše grcaju pod teretom slike majke i nje ne mogu da se oslobode. U drugačijem slučaju, žena postaje protestno frigidna, ili seksualno ucenjuje muža, i to je njen vid agresije prema muškarcu koji je podređen majci. Bekstvom u bolest supruga može da pokuša da veže muža za sebe, ali njena svekrva smatra da je ona inače došla bolešljiva, mada njen „naivni“ sin to nije video, jer ne sluti kakvim su sve podmetanjima sklone žene“. Dramatični su primeri u onim porodicama gde sin materijalno zavisi od roditelja. Tada on, ma koliko se opirao uticaju majke, ili zanemarivao njena prebacivanja, mora dobro da balansira - da ne izgubi finansijera, ali ni ljubav supruge. Oni sinovi koji se u tom procepu ne snađu, sasvim sigurno klize u neuroze. Netrpeljivost žena prema svekrvama, okrutnim majkama njihovih muževa, neretko, završava i traženjem partnera van braka, ako ne i razvodom braka. Čak i danas kada su porodice usitnjene, i kada novopečeni, mladi par živi odvojeno, i tada svekrva na sve načine pokušava da se meša u brak svog sina i da snahu, naročito ako joj se odmah po nečemu nije dopadala, anulira na svakojake bizarne načine, ne birajući sredstva. Zato tako česte priče o „zloj svekrvi“ nisu neočekivane; one su delo iskustva života, a ne kvara u radu mašte.

Tašta vrhovna boginja
Jovica Stojanović | 21. decembar 2012. Uspeh u braku često zavisi od mladine majke i njene procene mladoženje. Seksualni odnosi tašte i zeta danas su češći nego ranije

Kontrola kćerkinog braka u „opisu posla“ POPUT svekrva, tako i tašte mogu da unesu u brak dvoje mladih mnogo negativne energije, čak i da budu agresivne. Jovica Stojanović, autor knjige „Strah od žena“, pomalo duhovito ali i sa dozom sarkazma navodi da svaki muškarac treba supruginu majku da prihvata ozbiljno, baš kao i infarkt ili neko drugo teško oboljenje. U suprotnom, suočiće se sa strašnim izlivima agresije vrhovnika s Olimpa, hirovitog Zevsa. „Naravno, ovde nije reč o tome da se uticaj i moć tašte preceni, već da se realno opišu moguće posledice taštine agresije na život muškarca koji je njen zet - poručuje autor. - Muškarac mora posebno da računa na njenu taštinu i oholost, posebno ako je tašta glavna u kući i drži podvlašćene i svog muža i svoju kćer“.

U narodu se ne kaže uzalud „Gledaj majku, biraj kćerku“, a poznata je i izreka „Ko nema zeta, nema ni magarca“. Muškarac koji previđa ovo, rizikuje da postane „obespravljeni kmet“ ne samo tašte, već preko nje i svoje supruge. On dalje tumači: MIRAZ PO TRADICIJI PO tradiciji, uz kćer se obično daje i miraz, a u tome koja će materijalna sredstva dobiti zet, učestvuje tašta. Tako ona smatra da je zet neka vrsta emotivno-materijalnog lopova - komentariše Jovica Stojanović. Tašta nije uvek agresivna prema zetu zbog njega samog - on je samo izgovor i trpni objekt, žrtveni jarac za sva njena lična nezadovoljstva, pre svega sopstvenim mužem o kojem nema visoko mišljenje. Još ako je zet sličan njemu, sukobi su neminovni. Ima i primera gde se majke identifikuju sa kćerkama i zaboravljaju da se za izvesnog muškarca neće udavati one, već njihove kćeri. U savetodavnim istupima, scenario sugestivne drame počinje rečima: „Nemoj da pogrešiš i ti kao što sam ja sa tvojim ocem“. Sledi objašnjenje da to kod mlađe devojke izaziva strah, konfuziju i mučne nedoumice. Opasne su i situacije kad se tašta stavlja u ulogu vrhovnog boga. U građanskim porodicama je bio slučaj, a i danas ima takvih primera, da kćer predstavi svog izabranika roditeljima. Kada ga dovede u kuću on se oseća kao na testu ili ispitu u kome se proverava da li je zaslužio da bude zet. Naravno, tašta je ciljna osoba, jer njoj mora da se dopadne. Ko zadovolji kriterijume buduće tašte, može računati na uspeh u braku. U suprotnom, ili će biti odbijen ili će, ako kćer ne posluša majku, biti suočen sa hodom po iglama. Tašte su pravi virtuozi da zetovima zabadaju igle do bola. SNAŽNI UTICAJ NOVCA NOVAC na „lepši“ pol deluje doslovno erotizujuće, snažnije od ma kog afrodizijaka, piše Stojanović. Supruge su naučile da praštaju supruzima naročito ako su dobro korumpirane. Mnogi muškarci se trude da odsustvo ljubavi u bračnom krevetu ženi nadoknade tako što će neprekidno udovoljavati njenim patološko-ekonomskim hirovima. Tako ona zapravo kažnjava muža koji ne odgovara na njenu ženskost. Navodeći da su majke uvek bile zainteresovane da se njihove kćerke udaju za što bolje ekonomski situirane muškarce, autor je ispričao i jednu istinitu priču iz svakodnevnog života. Naime, jedna žena je svoju mladu kćerku nagovarala da se uda za bogatog, mnogo starijeg muškarca. Kad joj je kćerka rekla da on nije za nju i da je uz sve to i kriminalac, majka joj je odsečno odgovorila: „Pa šta te briga što je on kriminalac. Uzgred, čula sam da je bolešljiv i da ima ozbiljne probleme sa srcem, tako da možeš računati da će brzo umreti. Bićeš mlada udovica, ali puna kao brod. Posle traži koji će ti biti srcu drag. Svet je i tako pun muškaraca, ali nisu svi bogati kao ovaj“. - Ovaj dramatičan primer nije samo slika posrnulog sveta morala, već i lika pojedinih budućih tašti koje iza svog pragmatizma i ekonomskih interesa, zaklanjaju sreću svoje kćeri, pa i njenog izabranika - komentariše Stojanović. Putujući po Srbiji, autor je saznao da ima zetova koji nisu odoleli tašti (njenoj seksualnoj agresiji) i da su time postali žrtve njenih najrazličitijih uslovljavanja. I ova ponašanja se potkrepljuju primerima iz pojedinih delova istočne Srbije gde je poznato da devojke i pre punoletstva ulaze u brak, a njihove majke su još u punoj životnoj snazi. Tako je jedna tašta zavela zeta samo da bi svojoj kćerki dokazala da je on „moralno đubre“ i da treba da se razvede od njega. Još gore, u tome je i uspela. Seksualni odnosi između tašte i zeta danas su češći nego ranije. U realnom životu odnos tašte prema zetu oscilira između otvorene simpatije do više nego izražene agresivne antipatije. Jedan od razloga taštine

netrpeljivosti prema zetu je i njena potreba da kontroliše brak svoje kćeri, da se meša i u onim segmentima bračnog života gde za trećeg nikako ne bi smelo biti mesta. Takvo ponašanje se sreće kod žena koje već dominiraju u svojim brakovima, pa smatraju da treba da zabadaju nos i u brakove svojih kćeri. One očekuju da se i one ponašaju dominantno prema svojim supruzima. Tako se stvara moćan lanac tiranije nad muškarcima. RODILA KĆERKI DETE U svojoj knjizi „Strah od žena“ autor je ispričao priču o tašti koja je rodila dete sa zetom, jer joj je kćer bila neplodna. Sve je bilo stvar dogovora u trouglu tašta-kćer-zet. Prijateljima je servirana priča da je kćer trudna. Do pola trudnoće su sve besprekorno simulirali, a zatim su se preselili u drugi grad, gde je tašta u kući, uz dobro plaćenog ginekologa, rodila, a dete je prikazano kao kćerkino!

Maćeha opasni stranac
Jovica Stojanović | 22. decembar 2012. Vekovno iskustvo kazuje da žena teško prihvata tuđu decu

Važna uloga maćehe u porodici SVIMA je dobro poznata bajka o Pepeljugi, njenoj zloj maćehi i njenim ružnim "sestrama". Pisac priče Šarl Pero, vrstan poznavalac ženske psihologije, verno je prikazao univerzalni lik zle maćehe, inače poznate u svim kulturama i na svim meridijanima. Zašto je maćeha opisana kao zla? Maćeha je društvena majka dece svog supruga, kao što je i očuh društveni otac dece svoje žene. Vekovno iskustvo je ženu koja dolazi u brak gde muškarac već ima decu iz prethodnog, na blanko smatralo nepodobnom društvenom majkom, jer je umovalo da žena nikako ne može da se uzdigne iznad svoje biologije i zato teško može tuđu decu da prihvati kao svoju. U toj žensko-maćehinskoj agresivnosti ima psiholoških elemenata koji se jednostavno, moraju razumeti pre svake ishitrene osude. Žena koja zatiče muževljevu decu na njih je ljubomorna, jer joj ona odvlače njegovu ljubav...

Voleći jednu ženu, muškarac pre može da voli i njenu decu, no što žena za to ima moć u obrnutom slučaju. On dublje, trajnije i obuhvatnije voli, manje je selektivan u davanju emocija od žene, koju njen narcizam, kako ističe autor, tera da najpre voli muža, pa tek tada njegovu decu. Valja imati u vidu da je sama pozicija maćehe nezavidna, jer je muževljeva deca doživljavaju kao stranca koji im narušava i umanjuje očinsku ljubav, pa time i kao osobu koja im ne može biti naklonjena. Svaki njen gest je pred neugodnim izazovom da bude pogrešno protumačen, zbog činjenice da je ona samo maćeha. Agresija maćehe može biti ispoljena i kroz nežne forme kao što je preterana demokratičnost prema deci svog supruga (odsustvo zabrana), kako bi pridobila njihovu naklonost, pa time i njihovog oca. S druge strane, otac novu ženu doživljava kao ogradu od ljubavi prema svojoj deci, ali neretko i svoju decu kao smetnju za uzajamnu ljubav između njega i nove žene. Odnos prema maćehi često je uslovljen i uzrastom dece-pastoraka. Ako su deca starija za maćehu su veći izgledi da svoju prokazanu ulogu rehabilituje. Pol dece je takođe bitan, baš kao i same godine maćehe! Naravno, značajna je i uloga oca kao autoriteta. PREVARE BEZ REDA I MERE MNOGE supruge danas varaju muževe, ali ne zato što je to dar seksualne revolucije, već zato što je, kako to slikovito kaže autor knjige, došlo do pada muškosti, autoriteta morala, reda i mere. Njegovo istraživanje pokazuje da ni same žene u svojoj promiskuitetnosti ne nalaze blagodet i sreću. Naprotiv, one su nesrećne, nestabilne, emocionalno neinteligentne, jer ono što one smatraju slobodom zapravo je bekstvo od slobode. "Ako je maćeha mlada i ima pastorka koji je već stasao muškarac, tada ona može da padne u iskušenje da ga kao žena zavodi", piše Stojanović. Tako stvara rivalitet između oca i sina. Buđenje rivalstva među muškarcima je ženski specijalitet koji im hrani narcizam i klimav Ego, što ume da dovede do mučnih sukoba pa i do tragedija". Primer je čuvena Euripidova drama "Hipolit" o ljubavi maćehe prema pastorku. Ova tragedija velike ljubavne strasti govori da se Fedra, posle Herakla, udala za grčkog junaka Tezeja i smrtno zaljubila u njegovog sina Hipolita. Pošto je on odbio njenu ljubav, rešila je da se ubije. Pre fatalnog čina, ostavila je poruku svom mužu da je navodno njegov sin (a njen pastorak) nasrnuo na njenu čast i da je to razlog njenog tragičnog kraja. Maćeha je i kao supruga sklona agresivnim istupima, mada se agresivnost supruge razlikuje od svih drugih vidova ženske agresivnosti, ne samo po načinu delovanja već i po motivaciji. Žena naprosto mrzi i prezire muškarca (muža) koji ne ume da bude zdravo dominantan i koji se povlači iz svoje prirodne uloge. Na tu evidentnu činjenicu obratio je pažnju i holandski seksolog Van der Velde koji je rekao da u međupolnoj igri, osnovna borba je borba za vlast i za to ko će da dominira; samo ako muž pobedi dobijaju oboje, pobedi li žena gube oboje. Žena oseća da je muškarac dužan da se pokaže jačim. Ako se to ne desi i žena postane jača, ona počinje da razvija prema svom mužu otvorenu mržnju, jer shvata da nema oslonca i zaštite. Ovaj stav velikog autoriteta, premda su ga još rane feministkinje neosnovano i ženomrzački napadale, pod velom odbrane ženskih prava, pravilno je razumela Sofija Lazarsfeld u svojoj čuvenoj knjizi "Kako žena doživljava muškarca". Ona smatra da odnos zavisnosti u kome se nalazi žena prema muškarcu svakako nije odnos potlačenog prema tlačitelju. Supruga traži oslonac i zaštitu jer to njenom ženskom biću nameću svojstvene polne osobine. U ulozi dominantne osobe i pobednice žena može da se oseća dobro samo neko kratko vreme, jer posle tog prolaznog trijumfa postaje nesrećna, depresivna, mrzovoljna i besprizorno agresivna prema mužu.