P. 1
Minerva-Zilahi

Minerva-Zilahi

|Views: 45|Likes:
Published by vladons
Lajoš Zilahi
Lajoš Zilahi

More info:

Published by: vladons on Dec 26, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/25/2013

pdf

text

original

Naslov originala ZILAHY LAJOS • HALALOS TAVASZ Prevela ŠONJA PEHOVIC \i omftfnefimeće ROMAN MINERVA 1991 Nad gradom

je lebdeo sumrak. Nebo je bilo kao veliki zlatni plamen. S ostrva je plovio Dunavom mali beli parobrod, iznenada oštro zapišta i zvuk se razleže kao samrtni, divlji krik. Odbijajući se sa padine Gelertovog brega, krik belog broda polete u nevidljivom luku put neba. I umuče negde na visini. Sa brega koji je odisao prolećem silazili su u sumrak mlade žene i muškarci. Žene su umorno vukle svoje suncobrane za sobom po zemlji, a muškarci su išli ćuteći. Na obali je stajao gologlav muškarac, ruku prekrštenih na grudima nepomično je gledao u vodu, po kojoj su se utrkivali talasi bakarnog preliva. Svuda je bilo sveta po stepenicama obala; stara gospoda, starije dame, mlade devojke uhvativši se prisno pod ruku i služavke, koje su na časak-dva krišom skoknule do obale, šetali su. Posmatrali su vodu. Na budimskoj strani, ispod dva kestena, šetao se jedan mladić. Naglo se smrkavalo i mrak je doneo sobom sipljivu, hladnu kišu. Mladić se još uvek šetao između dva kestena. Katkad bi umoran seo na jednu klupu. Nešto kasnije prešao je na peštansku obalu i krenuo prema hotelu Grif. Popeo se u svoju sobu i zaključao vrata za sobom. Seo je na ivicu kreveta i zapalio cigaretu. Puštajući dugi, titravi mlaz dima, cigareta je sama od sebe dogorevala među njegovim ukočenim prstima. Upalivši stonu lampu sa zaklonom i uronivši glavom u njenu svetlost poče da piše pismo. Evo šta je napisao: Dragi prijatelju, oprosti mi što ću te uznemiravati ovako dugim pismom. Sedim ovde u svojoj hotelskoj sobi, vrata sam zaključao za sobom i, nagnut nad stolom, pišem ovo pismo. Pišem, pišem i posmatram kako se hitro nižu crna slova po beloj hartiji. Moje srce piše ovo pismo, moje srce drži i pokreće pero. Onaj, koji ti se danas na stepeništu hotela javio tihim i zbunjenim „zdravo", i nestao pre no što si ti mogao da se prisetiš ko je taj tebi u neku ruku poznat, pa ipak neznan mladić — bio sam ja. Ne bih mogao da ti objasnim zbog čega sam se žurno izgubio, zašto nisam stao da porazgova-ram s tobom, zašto te nisam upitao: kako si, gde si, jesi li srećan, ili nesrećan? Pobegao sam, popeo sam se u svoju sobu, bacio se na divan i dugo zurio u prazninu. Uplašeno sam oslušnuo kako naviru, buče i navaljuju moje uspomene i misli, kao ledene sante u rečnoj struji. Reci, sećaš li me se još? Sećaš li se široke ulice maloga grada, nekadašnjih sutona, naše zbirke insekata što je zaudarala na špirit? Sećaš li se Betijeve istorije književnosti, kuće Boncoševih, prazne, dimom cigarete ispunjene sobice, lončića kafe, latinskih imena biljaka? Sećaš li se časova fizike ispunjenih prigušenim strahom, ogromnog ugleda i zapre-pašćujućih poseta gospodina inspektora, koji je nosio dvostruke naočari i bio tako beskrajno moćan da je čak i profesor fizike pomalo zazirao od njega; pa onda veleokreta na vratilu, koluta na razboju, neobuzdane i pomamne miline kojom su nas ispunjavali majalosi, groznice prvih pijanstava, vitkih no-

6 gu devojčica, tajanstvenog mirisa njihovih dugih, smeđih pletenica? Sećaš li se zalizaka boje hleba gospodina direktora Simona, misterija zloglasne kuće na kraju grada, užina kod Benickijevih pod zracima sunca na zalasku, pod granama dostojanstvenih, starih javora, čije je lišće tiho šumo-rilo na večernjem povetarcu, lepog, žutog, damastnog čaršava, malina posutih snegom od šećera na malom, staklenom tanjiru — sećaš li se našeg srećnog, sumnjama, bolnim uzbuđenjima, mahnitim nadama, opijajućim nasladama ispunjenog đačkog života? Reci, da li me se još sećaš? Sećaš li se da smo mi, petnaestogodišnji muškarci (jer mi smo sebe smatrali muškarcima) sklopili ozbiljno i sveto prijateljstvo, da nikada nećemo napustiti jedan drugoga, ni u dobru ni u zlu. Uhvativši se za ruke, srca prepunog prigušenih uzbuđenja, stajali smo puni tajanstvenih slutnji na kapiji života koja je zračila zaslepljujućim sjajem i vrelinom, i čija su se krila u ono doba otvarala pred nama uz tutanj i grmljavinu. Šta će biti s nama, šta će biti od nas kad odrastemo? Eto, odrasli smo. Evo nas. Petnaest godina te nisam video i sada posle petnaest godina hoću da ti priznam, da sam i ja u ono vreme bio nomalo zaljubljen u malu Benickijevu. Tada, sa svojih petnaest godina, stideo sam se ove svoje slabosti. Otada je prošlo mnogo godina, otada sam naučio da je ljubav najveća bitka u čovečjem životu. Priznaću ti, da bih katkad u svojoj tridesetoj godini zaurlao noću na jastuku i tupo jauknuo, kao da mi je neko nož zario u živo srce. Uvek sam krio od tebe da sam zaljubljen u malu Benickijevu. Odmahnuo bih rukom i smeškao se nadmeno, a ti si gledao u mene sa zaprepašćenim čuđenjem, kao na neko natčovečansko biće. Nisi mogao da shvatiš kako je mogućno da postoji neko ko nije zaljubljen u Maliku Benicki, kako je moguće da muškarac (naime ja), u koga je Malika zaljubljena, ne kliče od jutra do mraka izbezumljen od sreće. Jer Malika je bila zaljubljena u mene. Dozvoli mi, pokošenom čoveku koji se oprašta, ovo malo zadovoljstvo. Bila je zaljubljena u mene, bleda i uplašena, puna patnji, kako samo četrnaestogodišnja devojčiča može da bude zaljubljena u lepog, uobraženog đaka koji neće da je gleda. U četvrtak po podne bili smo kod Malike. Posle kafe se-deli smo u tremu i igrali društvene igre. Tata Benicki sedeo je pod granama javora, pušio na dugačku lulu i čitao peštan-ske novine. Katkad bi pomolio glavu iznad novina, pogledao u nas i doviknuo nam u trem: — Dečurlijo! Ne kikoćite se tako glasno! Nije voleo galamu dok čita novine. Ljubav ga više nije zanimala. Igrali smo se poklopcem od lonca. Neko od nas zavrteo bi poklopac po zemlji. Lupajući i zveckajući poklopac se okretao i onaj koji ga je zavrteo viknuo bi jedno ime. Dotični je onda morao da zgrabi poklopac. Da, ali da bi zabuna bila veća, svako od nas dobio je drugo ime i kada bi uzviknuli moje ime, trebalo je da ti zgrabiš poklopac, a kad bi tebe prozvali, bio sam ja na redu. Bila je to glupa igra. Ko se zabuni, morao je da da f o tu. Devojke ukosnice, trake, tanke, zlatne prstenice, a dečaci peroreze, beležnice i olovke. Fote bi dobili natrag po cenu raznih kazni. Svoj perorez od sedefa morao sam da otkupim na taj način što sam dvaput poljubio u ruku Andraša, paradnog kočijaša Benickijevih.

Kad god bi Malika okretala poklopac, svaki put bi viknula tvoje ime. Ti bi se, prestravljen i sav srećan, mašio za poklopac, ali izgovarajući tvoje ime, ona je u stvari prozivala mene! Deset, petnaest puta uzastopce. Sve, sve ovo bese izjava ljubavi upućena meni, a tebe je od silne ljubomore oblio hladan znoj. Nas dvojica stanovali smo u kući Boncoševih, plaćali smo mesečno dvadeset i osam forinti za stan i hranu. Tvoj otac 8 bio je opštinski beležnik u istom selu u kome je moj otac bio posednik. I tebe su smatrali gospodskim detetom, ali sam ja ipak svuda uživao veći ugled. Priznaj da si mi i ti donekle zavideo. Ipak smo se nas dvojica mnogo voleli, zar ne? Odlazili smo zajedno i u zabavište, kod tete Rože, koja je bila udova učitelja i koja nas je uz zvuke violine učila da igramo. U velikoj, blistavo izribanoj dvorani zabavišta igrali smo pa-lotaš* u našim majušnim cipelama uz zanosnu svirku violine. Sada, umačući pero u mastilo, u meni nešto treperi i ave-tinjski jasno čujem slatke i meke zvuke teta Rožine violine. Dakle, stanovali smo zajedno kod stare gospođe Boncoš, u palanci u kojoj je naše mlade živote dočekala gimnazija. Zajedno smo vadili latinske reći iz Burjanovog rečnika u mekim, mrkim koricama i pri svetlosti noćne lampe zajedno smo se probijali do rešenja matematičkih problema. Otada je prošlo petnaest godina. Nisam te video od tog vremena i ništa nisam čuo o tebi. Pre jednog časa video sam te na stepeništu hotela. Sa tobom je bila žena u mekom krznu, s nakitom, zračila je lepotom mlade žene. Odmah sam prepoznao Maliku. Pre no što sam se popeo u svoju sobu, ponovo sam se sjurio niz stepenice i zatražio od vratara da mi kaže ko ste. Vratar je pogledao u knjigu gostiju i rekao: — Jedan inženjer i njegova žena. Došli su iz Nemačke. S prikrivenim uzbuđenjem upitao sam ga: — U kojoj sobi stanuju? — Treći sprat, dvesta četrdeset! Za trenutak je srce prestalo da mi kuca! Ja stanujem u sobi broj dvesta trideset devet! Dok pišem ovo pismo, katkad mi zastane pero u ruci, i osluškujem šumove iz druge sobe. Tamo vlada tišina. Svakako ste sada dole u restoranu na večeri. Čekaj, odakle da počnem? * Svečani staromađarski ples — (prim, prev.) Iduće srede bi trebalo da se venčam sa Jožom. Dogovorili smo se da ću doći po nju u njen stan. Svedocima sam zakazao sastanak kod matičara. Nameravali smo da posle venčanja sednemo u brzi voz za Rijeku i da četiri nedelje provedemo u Opatiji. Joža, bože moj, Joža... Toliko bih imao da ti ispričam, a ne znam odakle da počnem. Da se vratim u vreme kada smo se rastali. Da ne zaboravim, gospodin direktor gimon umro je sledeće godine i za direktora je došao jedan profesor iz Pešte. Godinu dana kasnije preselila se porodica Benicki u Peštu. A tvoj otac je prodao ono malo zemlje i takođe se preselio u Peštu. Postao je blagajnik u nekoj banci. Sad već sve znam. Ti si se posle nekoliko godina u Pešti ponovo sastao sa Malikom, postao si inženjer i našao zaposlenje u Nemačkoj. Svakako ti je dobro i srećan si sa Malikom. Eto, to se dogodilo s tobom. Ali sa mnom! Dozvoli mi da ti sve ispričam, onako kako mi izvire i otiče iz samog srca, kao vreli mlaz krvi. Ja moram da govorim, žurno i nadušak,

nisam se osećao nigde prijatno. a bio sam jedinac. Kosa mi je uvek bila kratko podšišana. Mislim da su me mrzeli. ali nisam nalazio nijednog od svojih školskih drugova koga bih smatrao dostojnim da mi bude prijatelj. tako da najzad više nisam ni odlazio u kafanu. Mnogo sam hodao napolju po suncu i vetru. iz fizike — toga se više ne sećam. Da im potpišem menicu. Na njima su visila pohabana odela. ili da mi se potpiše indeks. ali sam ja uvek znao zbog čega dolaze. pocepao bih je pred njima i davao im novac. Ja sam ih — ne pojedinačno već uopšte sve njih — iskreno i od sveg srca žalio. sumornim sobama stare kuće. Ostao sam sasvim sam. Katkad bih navratio u kafanu maloga grada. a moje lice je bilo boje šišarke. Toliko bih mnogo čega imao da ti ispričam što bi te zanimalo. prvenstveno po kućama gde je bilo 11 mladih devojaka. Često su dolazili k meni na imanje. utonuli i zapali u duhovno siromaštvo palanke. ali sam stanovao kod kuće i ove dve-tri godine bile su možda najsrećnije u mom životu. jer kao što znaš izgubio sam majku kada mi je bilo pet godina. Ali kad god bi neko od njih zapao u nevolju. dosadilo mi je udvaranje mama i bilo mi je mučno što su se prema meni ophodile upadljivo ljubazno zapostavljajući ostale mladiće. sanjalačke. nemoj da me ismejavaš zbog toga — da postanem ministar. pustili su brkove. Bio sam visok i vitak. Već sam u ono vreme šio svoja odela kod najboljih i najskupljih krojača u Pešti. uglavnom politička i istorijska dela. Zemlju — oko pet sto10 tina jutara — izdao sam pod zakup. kao da su došli samo u posetu. U Peštu sam odlazio samo da kolokviram. Radilo se uvek o sto do dvesta forinti. kao vetar kroz granje staroga hrasta u Narodnom parku. razmišljajući i maštajući o svojoj budućnosti. Bio sam student prava druge godine kada mi je otac umro. iz istorije o Josifu drugom. iz-menili se i udaljili od mene. jer su smatrali da sam iznad njih. Pozivali su me na razne užine i večere. rublje i mašne. Iako sam katkad prihvatao ove pozive. Upisao sam se u Pešti na prava. ose-ćajući da je ovo moje pismo kao otegnuti krik kojim se još jednom osvrćem na život sa čijeg ruba ću uskoro da se survam. zadržao sam samo kuću i vrt. Ti ljudi su bili neobrazovani. Iz mađarskog odgovarao sam o Imreu Madaču. preko tebe obraćam se svima. Video sam da ih put vodi u budućnost žalosnog i bednog života poreskih službenika. koji sam u ono vreme strasno čitao Karlajla. To sam nasledio od svoje majke. Nikada im nisam potpisivao menicu. Položio sam maturu. Čitao sam mnogo.hoću da ti ispričam sve. Od nas pao je samo Ajvas. Od svojih roditelja nasledio sam lepo imanje. Nikada nisam žalio novac za cipele. jer sam se spremao za političku karijeru. o kojima su se starali dvoje starih slugu. ali ne mogu sve da ti ispričam. U svakom slučaju ja sam se zaista razlikovao od njih. Često sam sa rukama na leđima šetao po starinskim. sa izrazom tuge. U meni je živela uporna i besmislena želja i volja — molim te. Ja. Oči su mi bile tamno-plave. ili do skučenog i bednog života sudskih pripravnika i nameštenika palanačkih banki. izvršio neku manju proneveru uvek sam im ja bio poslednja nada. jer moje misli huje po mom minulom životu. . nipodaštavao sam ih i prezirao. PeštansM krojač govorio mi je uvek pri probi odela da imam stas da dobar krojač radi sa velikim zadovoljstvom. nategnuto razgovarali sa mnom o svemu i svačemu. Ziveo sam u to vreme prilično povučeno. lakomisleni i pokvareni.

U njemu su služili vojsku mladi aristokrati i sinovi naj-otmenijih porodica. Ophodili smo se jedno prema drugom s dubokim poštovanjem prema propisima etikecije. jer se u njima nalazio divan. možda i ne toliko za ljubav lova. Pukovnik. U Pešti sam najpre stanovao u „Lovačkom rogu" (moja uža i šira porodica decenij ama je odsedala u ovom hotelu kad god bi došli u Peštu). mesec na pomolu. Naročito sam voleo svoje ruke. . muški i pomalo podsmešljiv izraz. Živela je od izdavanja dveju soba. samovoljne. Ja sam plaćao oko sto pedeset forinti za dve sobe. Kad sam po sobama izvešao slike oca i majke iz mladih dana. nije hteo da me odbije. U međuvremenu hteo sam da odslužim svoj rok kod husa12 ra. skupoceni. koliko zbog samoće i tišine. od tri koliko je imala. starinski nameštaj. Moja gazdarica bila je udova austrijskog pukovnika. ali nisam žalio. koju sam mnogo voleo. Imao sam puno razloga da budem zaprepašćen i ogorčen. čvrste. Pre toga sam mnogo učio. snažnih zglobova i prefi-njenih linija. podsećala je na gospu iz doba rokokoa. a gotovo jedinu razonodu pružao mi je korzo. Imao sam dvadeset i tri godine kada sam se odselio u Peštu. uveče nikada nisam izostajao i gazdarica ini reče da dosad nije imala so13 lidnijeg stanara. što me je donekle podsećalo na naš stan. Osim toga. sa tragom minulih godina po ramovima i potamnelom platnu. a razgovarali smo uvek francuski. a ja sam se radovao što mogu da konverziram. koje sam brižljivo negovao i često dugo posmatrao. Bile su to lepe muške ruke. Priroda može da probudi i da unese čistotu u čovečju dušu. vetar. jer sam tražio da budem primljen u husarski puk u koji je bilo teško ući. zalazak sunca. Cesto sam odlazio u lov. Katkad sam imao poneku beznačajnu i vedru pustolovinu. znao sam da je moje srce potpuno zdravo i da je lekarevo mišljenje unapred smišljeni dobar izgovor. Sa puškom o ramenu odlazio sam u šumu. koje su mom licu davale nadmoćan. Tada sam imao da položim samo još nekoliko završnih ispita i nameravao sam da se primim službe u nekom ministarstvu. lepi tepisi i ljupke. Drveće. Kao da razgovaram s njima. Položio sam ispit.lice izbrijano. kao što usamljen i zamišljen čovek posmatra rečne talase. ali sam ubrzo putem oglasa dobio u Budimu dve prijatne sobe sa posebnim ulazom. stare slike. po prilično paprenoj ceni. Stara gospođa je odlično govorila francuski. a oko usana su mi se već sa dvadeset godina urezale dve duboke. oblaci. čim dam doktorat. pa se izvukao na taj način. Ručavao sam po restoranima hotela na obali Dunava. Pukovnikova udovica bila je veoma siromašna. osećao sam se kao kod kuće. ali me nisu primili u vojsku. i to ne samo sa ženama već i sa muškarcima. oštre bore. Lekar je rekao da imam slabo srce. Na levoj ruci nosio sam veliki pečatni prsten s porodičnim grbom koji je smatran za svetinju u porodici. imao sam i balkon i kupatilo za svoju vlastitu upotrebu. duboka i nepomućena tišina neba odražavaju se u našem raspoloženju i osećanjima. Satima sam seđeo na stolicama duž šetališta i posmatrao masu sveta koja je prolazila ispred mene. u čijim su pokretima dolazile do izražaja sve moje želje i osećanja. Ove dve bore nasledio sam od oca. Ot-mena stara dama sa kosom belom kao sneg. koga sam lično zamolio i koji je nekada bio prijatelj mog pokojnog oca.

zatvorenih očiju. iako u manjoj meri. u kojoj se tamno zlato pomešalo sa bojom kestena. ali možda mi je ovo palo u oči samo zato što sam prvi put ugledao njeno lice. Kod nepoznatog lica se ističu sve karakteristične crte. Otmena. vratio sam se u svoj stan u Budimu oko tri časa po podne. Među stanarima prvog sprata naišao sam na ovo ime: Otto von Ralben. tako se rešavaju ljudske sudbine. Sećam se jedino da ima pomalo zečje zube. Sudeći po svemu bio je još mlad. jer sam na sebi osećao poglede ljudi. Kroz kapiju kuće u kojoj sam stanovao. četvrtog dana navikava se na tu misao.. Mršava. već zna napamet. tako se rađa ljubav do groba: čovek se na ulici osvrne za jednom ženom i pomisli: „Sto ima milo lice. hoću svega da se setim podrobno. na nogama uzane. General der Cavallerie. izišao je jedan general. Boravio sam već dve nedelje u Pešti i tada sam — jednog četvrtka — ugledao prvi put Editu Ralben. svakako ispod pedeset godina. Na prvi pogled u sećanju se urezuju samo upadljive crte. dok usamljen jede supu u restoranu već pomišlja na nju. a navika ih postepeno briše. čistota i brižljiva nega zračili su iz nje kao kakav prijatan miris. koji kao da su između sebe govorili: — Pogledaj. legao na divan. do strašnih patnji ove usamljene noći u kojoj se opraštam i zbog koje Joža . imala zečje zube. koja me je dovela dovde. skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu. Popeo sam se u svoju sobu. ima naročiti preliv i sjaj. U četvrtak sam ručao u „Hungariji". Nije bila ni lepa. osećao sam kraj sebe kćerku generala Ralbena i pružao ruku prema njoj. Sklopim oči i pokušavam da se tačno setim njenog lica. trećeg dana. Čekaj. Njegovo lice bilo je strogo i gordo. kao pluća đaka na dim cigareta i dva meseca kasnije radi nje mu se zapalio svaki živac kao od smrtnog otrova. prosedi. i ona je. Za njima je izašla i mlada devojka. Ali nikako ne uspevam da ga dočaram. Bio je veoma otmen. Njena kosa. naslonio se uza zid i posle kratkog kolebanja resio da se oženim kćerkom prosedog generala koja je imala pomalo zečje zube. Imala je šešir sa širokim obodom i crnu. Ovo je nje14 nom licu davalo pre karakterističan no neprijatan izraz. ali otmena i vitka.. toliko je naš susret bio letimičan. Zamišljeno sam se peo stepenicama. a tanki. žena četrdesetih godina. lakovane cipele a na rukama bele rukavice. S njim je išla i jedna dama: od prvog trenutka videlo se da mu je to supruga. Voleo sam korzo. svilenu haljinu. ni ružna. Znam da ovo zvuči donekle smešno.Moje usamljene i besciljne šetnje izazvale su kod izvesnih muškaraca verovanje da i ja pripadam njihovoj sekti. kako mu je lepo odelo! Pogledaj njegove cipele! Vidi kako je otmen mladić! Sve je to za mene bila razonoda i zabava. Opružen na divanu. Na grudima je nosio nepoznata. na koje je navikao." sutradan je vidi ponovo. Čuo sam od jednog odličnog karikaturiste da mnogo brže i jasnije može da uhvati olovkom lice koje vidi prvi put. otmenost. engleski brkovi. ali veruj mi. ali mladost.. Zastao sam između drugog i trećeg sprata. sa pomalo zečjim zubima. Ličila je na majku. . Pre no što sam se popeo stepenicama bacio sam pogled na spisak stanara. čudnovata odlikovanja. no lice starog poznanika čije crte. kao pod olovkom karikaturiste. ogromna.. Lepa devojka. Oko vrata ukusnu nisku od isprepletenih zlatnih lančića. Ali čovek to saznaje tek naknadno.

. Ovo mi nije pružilo dalja obaveštenja. Inače žive dobro. Služavke prepričavaju o svemu.. stara pukovnikovica. od autora nepoznatog u svetskoj literaturi. ja i ne znam kako se zove. — Koliko imaju dece? — Samo jednu kćerku. Pismo sam bacio na sto. — Monsieur. hteo sam samo što više da saznam o generalu Ralbenu i njegovoj porodici. dobili ste pismo — (prim. sada me ništa drugo nije zanimalo. jer peškir u kupatilu nije bio na svom mestu i general je sa mokrim rukama trčkarao iz jedne sobe u drugu. Raspitivao sam se o generalovoj porodici. * Francuski: Gospođine. u četiri knjige. Devojka još nema udvarača.. oh. . kada uveče iziđu u hodnik na razgovor. Pomislila sam. jer joj je obično bilo očajno dosadno i jednom je i sama priznala da je tokom godine pet puta pročitala romantični francuski roman. Zatim poče da se žali: — Treba da znate da sam im napravila posetu kada su se pre pet godina doselili ovamo. najzad. — Žena je po rođenju grofica i ne opšti ni s kim u kući. I svaka de-vojka posle o svemu priča svojim gospodarima. Na licu teta Kamile ogledale su se neprijatne uspomene. Pukovnikovica je htela da se povuče. Prekjuče su se muž i žena posvađali. Ovo čini ćelu stvar još uzbudljivijom i zanimljivijom. prema tome ja ću biti prvi muškarac u njenom životu. Žena je grofica i porodica strogo vodi računa koga prima u kuću.15 Na vratima se začu tiho kucanje i moja gazdarica. Bila je pokrivena vezenim. — Izvolite. Mnogo su me obradovala obaveštenja dobijena od teta Kamile. i moj pokojni muž bio je pukovnik. Bacio sam pogled kroz prozor jedne od soba koja je gledala u dvorište. sedite. Posle nekoliko nedelja još jedanput sam sišla do njih. u kome ću se uskoro — to sam pouzdano znao — odomaćiti. Bogme. primili su me lepo. prev. to su bile jedine knjige u ćelom stanu. Ne mogu da kažem. ali sam širom otvorio vrata. Ali mi nisu uzvratili posetu. našla sam kuću u koju katkad mogu da navratim na razgovor i da se vidim sa svetom.) 16 — Verena? Ne bih rekla. zelenim pokrivačem. ali nisam video ništa. Teta Kamila (tako mi se zvala gazdarica) gledala me je zahvalnim pogledom. ali me je uzbudila blizina stana. jer ih krišom svi motre. Ovakve stvari se brzo pročuju u kući. Ovo će u izvesnom pogledu da mi olakša ostvarenje namere. il vous est arive une lettre. samo su mi po sluzi poslali posetnicu. Kada sam otišao od kuće sišao sam niz sporedne stepenice samo da bih mogao da prođem hodnikom na prvom spratu pored njihovog stana.* Skočio sam sa divana i uzeo pismo. promoli svoju snežnobelu frizuru kroz odškrinuta vrata. to su veoma uobraženi ljudi. — To su veoma uobraženi ljudi — reče. koja ovako na prvi pogled izgleda neizvodljiva. ali onda su me već primili namrštena lica. Da porazgovaramo malo. — Čujem da je verena — rekoh lukavo. samo šivaću mašinu uza sam prozor..

л Te večeri dugo nisam mogao da zaspim. Moja mašta je neprestano obletala oko devojke, grlila je grčevito i pomam-no tražila njena usta. U meni su odzvanjala devojačka imena — Ana, Melanija, Magda, Ica, Fani — zasad još nisam znao ni kako se zove, te je njeno nepoznato i tajanstveno biće u mojim očima bilo još uzbudljivije. Da H ti je poznat opojni zanos ovih časova? Ležiš u krevetu, na noćnom stočiću gori lampa pod zaklonom, a časovnik tiho kuca na mermernoj ploči. U spuštenoj ruci ti povremeno zašušte novine, koje si sa dosadom prestao da čitaš — zažmuriš i sav se predaj eš ostvarenju jedne zamišljene ljubavi, šapućeš reci i dobijaš na 17 njih odgovor zaprepašćujuće jasnim glasom, usta su ti prepuna slasti zamišljenih poljubaca. Zamisli, te večeri stajao sam uzđrhtala srca pred sutrašnjicom i preksutrašnjicom kao trkač spreman za skok, uzdrhtao, napetih mišića i stegnuta srca, ispred linije koja obeležava start, pre trke u kojoj se takmičiš za najveću nagradu svog života. Ja sam u izvesnom smislu fatalista. I sada mi se čini da sam svoj život, budućnost i karijeru uvek hteo da izgradim na osnovi dobrog braka. Za mene je brak predstavljao stepenice kojima ću se, stepenik po stepenik, peti sve više. Mučile su me žarke, bezmalo bolne želje da nešto postignem, da se popnem visoko jer su mi uvek bili u pameti moji školski drugovi, koji su u otrcanim pantalonama, prljavim okovratni-cima, neobrijani, igrali bilijara, ili domina sa mesnim ber-berinom u palanačkoj kafani „Kruna". Zar i ja da budem takav? Ta pomisao užasavala me je više od ona dva bauka iz mladosti: krvne bolesti i tuberkuloze. Još od mladosti sam hteo da postanem visokorodni gospodin, sa crvenom lentom odlikovanja pod belom mašnom svoga fraka, sa sjajem blaženog samopouzdanja čoveka kome svi zavide u očima, hteo sam da budem otmen, nadmoćan, istančana ukusa, duhovit, da se krećem samo u najotmenijem društvu, da igram tarok sa ekselencijama, da opsedam tajanstvene, divne žene, da ih volim onakve i onako, kao što je Le Menil ljubio mirisna ružičasta ramena Tereze u maloj kući u ulici Spontini, gde čitavu sobu osenčava majski suton i štimung starinskih gob-lena. Ležeći srca razdiranog žudnjom priželjkivao sam te večeri uzbudljiv, patnjama prožet, divni roman sa vitkom kćerkom generala; sve do najsitnijih detalja maštao sam o prvom poljupcu, prvom zanosu koji nam pokreće ruke, video sam i osetio atmosferu sutona u ulici u kojoj će ona sa mnom da šmugne u jednu budimsku kuću, nad čijim se trošnim kamenim ulazom nadvio jorgovan, dok se prozor sa malim, belim 18 zavesama blista u sjaju zalazećeg sunca; zamišljao sam sobu u kojoj ću pasti pred njom na kolena. Utonuo sam u nadzemaljski, opojni zanos ovih trenutaka. Zamišljao sam svaki lagani pokret... sve dotle dok me nije zabolela glava i nisam ugasio osvetijenj e. Zaboravio sam da pomenem: u pismu koje mi je teta Kamila donela po podne izveštavao me ujak Karolj, da sam u ministarstvu prosvete postavljen za pomoćnog pristava bez plate. Doručkovao sam na terasi hotela „Hungarija" i slučajno mi dođe do ruku službeni list u kome je stajalo i moje ime. Dok sam tog blagog, sunčanog jesenjeg jutra sedeo među užurbanim svetom, otreznio sam se od učmalog sanjarenja u koje sam utonuo prethodne večeri pre spavanja, odjednom mi se učinilo besmisleno sve ono što sam u sebi zamišljao o generalovoj kćeri. U stvari, ništa i ne znam o njoj. Možda vrška, ili je toliko glupa da ne mogu progovoriti ni dve reci s njom. Kakva nemoguća ideja da odmah

pomislim da se oženim njome! Zato što je kćerka generala? Treba više da se krećem u društvu, da se ne bih bavio tako glupim mislima. Da, ali kako da uđem u društvo? Čudnovato, na to još nikada nisam pomišljao. Uzalud imam novaca, uzalud imam odlična odela, dobro ime, prijatno lice, kako da dospem u prisne sobe, za kojima toliko žudim? Očajavao sam pri pomisli da će to ići veoma sporo, da sam tako reći nepoznat u ovom ogromnom gradu i da nemam nijednog prijatelja koji bi me uhvatio pod ruku i odveo u takve kuće. Sasvim sam zaboravio na generalovu kćerku i do podne sam se šetao obalom Dunava. Zamalo me nije oborio jedan od prodavača novina, dovikujući mi u lice naslov jednog podnevnog lista. Kupio sam novine, lagano skinuo rukavice i seo na jednu od stolica na korzu. Počeo sam da čitam novine. I tada mi se odjednom učinilo da me je neko udario 19 posred grudi, tako je naime delovalo na mene nekoliko beznačajnih redova među političkim vestima. „Ministar predsednik u audijenciji kod kralja... Prijem vođa političkih stranaka i političara ... Novi kabinet..." Orili su se naslovi, a dole, kao da se sakrilo ovih nekoliko sivih redova: „Posebni voz kreće ujutro u osam časova sa Istočne stanice. Posebnim vozom odlazi i konjički general Oto Ralben, njegov odlazak dovodi se u vezu s upražnjenim položajem ministra vojske..." Prebledeo sam. U magnovenju mi je prošlo kroz glavu: izgubio sam kćerku generala, karijeru, tasta ministra, sve, i to pre no što je sve ovo ma i za trenutak pripadalo meni. Da se ta stvar dogodila kroz pet-šest meseci, sve bi bilo u redu, jer bih ja za to vreme dobio bitku. Upoznao bih se s njom, zatražio njenu ruku i ona bi već bila moja verenica. Svakako bi mi je dali, imućan sam, gospodskog i plemićkog roda, sa doktorskom diplomom u povezu od pseće kože, službom u ministarstvu, a osim toga, devojka... svuda su mi do sada u životu stavljali do znanja da sam, ne ljuti se što ću ovde da ispišem, veoma lep mladić. A sada je svršeno. Sa ovim ministarskim položajem odjednom je ona poletela uvis kao luftbalon. Devojka je već i nestala pod svodom moje mašte. Uzalud gledam za njom. Kćerka ministra vojske (a uz to će se odseliti u Beč) ne može da mi bude žena. Kao kćerka običnog generala još je za mene bila dostižna, ali ovako... Svršeno je sa ovom zamišljenom igrom, ljubavlju, brakom, svršeno zauvek, pre no što je i otpočelo. Mrzovoljno sam se šetao ispred hotela. Dva dana ranije odista ne bih mogao da zamislim da ću se rastužiti, što je konjički general Oto Ralben pozvan u audijenciju. Da mi je neko u četvrtak u ovom obliku postavio to pitanje, ne bih mogao da mu odgovorim, ma koliko lupao glavu. Čudnovato koliko daleko misli mogu da odvedu čoveka, baš kao vihor uveli list sa drveta! 20 Sutradan sam otišao u ministarstvo i pred jednini starim ministarskim savetnikom položio službenu zakletvu. Mi-nistrov sekretar me je vodio trošnim hodnicima i predstavio me mom šefu, njih dvojica zatim odrediše sobu u kojoj ću da radim. Unekoliko sam se osećao kao nekada u đačko doba, kada sam došao u nov đački dom. Bilo mi je prijatno što su mi svi govorili ti. Uveli su me u malu sobu, čiji su prozori gledali na ulicu. Kraj prozora je stajao mlad čovek. Za pisaćom mašinom se-dela je plavokosa devojka, sa plavom somotskom trakom u žutoj kovrdžavoj kosi.

Mladić napusti prozor, priđe i pruži mi ruku: — Zdravo. Ja sam Cokonai. Devojka mi pruži mali prst i nasrne ja se. — Margita Nad. Izvinite, ruka mi je sva plava jer sapi stavila novu vrpcu u mašinu. Oboje su bili simpatični i vedri, smesta sam ih zavoleo. Cokonai je bio vitak, zgodan mladić, sa licem kao u devojke, svetloplave kose. Oblačio se prilično jevtino. Devojka tankih usana bila je bezbojna, pomalo tužna peštanska lepotica. Moglo joj je biti oko dvadeset i četiri godine, pod tankom bati-stanom bluzom nazirale su se oble, mladalačke linije njenih ramena i grudi. Otpoče razgovor o sitnim, učtivim beznačajnostima. — Izvoli — reče Cokonai i iz gornjeg džepa kaputa izvadi i pruži mi tabakeru. Imao je lepu, ukusnu, zlatnu tabakeru. Zapalili smo cigarete. Pušila je i Margita. Ja sam morao da ispunim neku listu za ekonomsko ode-Ijenje, te sedoh za sto i počeh da pišem, okrenuvši leđa ostalima. Odjednom me trže Margitin iznenadni uzvik: — Cokonai, tako mi boga, opaliću vam šamar! Osvrnuh se. Sa rukama u džepu od pantalona, zabacivši glavu, Coko21 nai se grohotom smejao. Margita se pipala po vratu, kao da joj tamo bridi rana, a lice joj je plamtelo kao krv. — Bezobraznik — reče i pogleda u mene pritvorenim smeškom. — Ako još jedanput izvedete ovakvu budalaštinu — obrati se zatim Čokonaiju — tužiću vas gospodinu savet-niku. Cokonai izvuče kesicu od svilene hartije i pruži je Margiti. Devojka uze jednu bombonu, pogleda u mene i onda se nasmeja. Sve troje izišli smo zajedno iz kancelarije. Na uglu Margita pripreti Čokonaiju: — Ne zaboravite knjigu koju ste mi obećali! Umesto odgovora Cokonai se duboko pokloni i skinuvši šešir opisa njime širok luk do samog pločnika. Margita mu veselo pruži ruku i odskakuta... Mi smo pošli u pravcu Dunavske obale; Cokonai me uhvati pod ruku. — Zgodna mala beštija. Mislim da je već imala ljubavnika. — Kakvu si joj knjigu obećao? Cokonai poskoči u hodu kao da hoće da zaigra i pršte u smeh: — Pustolovine viteza Fobla! Pogledao sam u Cokonaija sa zaprepašćenjem, a on me uvuče u gomilu sveta na korzu, javljajući se levo i desno, glasno dobacujući pozdrav „zdravo" i „ljubim ruke". Zavideo sam mu Sto poznaje toliki svet. Otišao sam kući nešto posle dva časa. Stigavši, bacio sam pogled na prvi sprat. Prozori generalovog stana bili su otvoreni, na jednom od njih ležao je jastuk sa divana, a na njemu plava devojačka glava, baš kao da je neko do polovine isturio odar kroz prozor. Plavokosa devojačka glava ležala je na jastuku licem k nebu. U prvi mah nisam znao šta to treba da znači, ali se onda setih: gospođica se sunča. Sijak> je slatko, toplo, jesenje sunce, čoveku se činilo kao da mu mlaki med 22

treštao je pomamno neki grozni fonograf. Pogledala je u mene. Sveže izglačana haljina od batista. kao da razmišlja da li da prihvati ovo. Znaš li šta se dogodilo sutradan? Novine su ispunile svoje stupce izveštajima o prijemu u Beču. zlatna i smeđa. zlatnosmeđa kosa prelivala se tamo gore. na jastuku s divana. vitke noge. Dva dana kasnije opet sam je video ispred kapije! Imala je tamnoplavu haljinu. Miris devojaka čistih kao pena. On se prenerazio i poklonio tako duboko da zamalo nije pao sa svog sedišta. nije tačno da ima zečje zube. Ime generala Ralbena listovi uopšte nisu spominjali. Obavija je neizreciv miris. — Sta će ti frak? .kaplje na nadlanicu. Stajala je u hodniku. Izdaleka sam video da se ona nalaktila na prozor. Nisam joj se javio. Bele svilene čarape. čvrst struk. Nije me više zanimalo. Ovo je opet podstaklo u meni ranije misli. Gusta teška punđa. ne progovorivši ni reci. ona je jedva primetno klimnula glavom. Kada me je ugledala skrenula je pogled na drugu stranu. Onda smo se opet sreli na stepeništu. kao plameni venac od klasja. Ne. Jedne večeri dovezao sam se kući kolima. nežne kao da su od somota. na sredini popločanog dvorišta. ne znam šta da radim. plava. 23 Pet dana je nisam video. Zatim je izišla kroz kapiju. zastala za trenutak. Kosa divna. Ovo je značilo: Vi sada možda uobražavate da ste stekli pravo da mi se javljate. Dole. molim vas. nemojte to da činite. ili video. ja ću da se pokažem još gordiji i nepristupačni]i. Gospođičina plava. Ja sam skoro neprimetno podigao šešir. Susreli smo se baš na samoj kapiji. jer i onako neću da primim vaš pozdrav. uvek je skretala pogled na suprotnu stranu. duboke i pametne oči imale su pomalo japanski oblik.. Ne znam zašto. Jednog dana u kancelariji. miris izglačane haljine pomešan sa blagim parfemom. ali mi se učinilo da sam joj se za stepen približio. Ja nisam podigao oči. ali je moj pogled govorio: izvolite. Za trenutak sam se zagledao u ovaj prizor. Ako je ona gorda i nepristupačna. a ministar vojske postao je neko sasvim drugi. jer je vreme bilo oblačno. I otada je mojim danima upravljao slučaj. sve je zavisilo od toga da li sam je tog dana sreo. Otvorio sam ispred nje jedno krilo. Imenovan je i novi kabinet. kada je malo duže podrži u vazđuhu. Čokonai mi reče: — Do đavola. umiljata. de-čačka ramena. pravio sam se kao da ne znam da se ona nalaktila na prozor. a onda ušao kroz kapiju. Tada sam joj prvi put pogledao u lice. Dve male ušine školjke se rumene kao dve ružine latice. tanak. Ovakvim prenagljenim korakom mogao bih da pokvarim sve. Očajavao sam pri pomisli da se možda nikada neću upoznati sa gordom Editom Ralben. bele platnene cipele. Ležao sam u sobi na divanu da počinem. lepe. Iskočio sam iz kola i dao kočijašu neobično bogatu napojnicu. nije mi gotov frak. jer ste mi onomad otvorili vrata. nalaktila se obema rukama na gvozdenu ogradu. Ona je slušala. uzane obrve.. Osećao sam je pored sebe. šta? ovo ništa. Kada bi mi pokatkad dolazila u susret. Smelo sam se odlučio: skrenuo sam onuda da bih mogao da prođem pored nje. Njene lepe. Dva dana kasnije ponovo sam video Editu Ralben.

. posednik.. treći sprat. — Znaš da igraš? — Znam... stan broj četiri. u čemu ćeš ti ići? — Imam dva fraka — rekoh stegnuta grla. 25 Glas: U redu kad' ga toliko preporučuješ. Prikrivao sam na taj način svoje strahovito uzbuđenje. Kuda da pošaljem pozivnicu... Znaš kakav je tata. Čokonai mi pruži drugu slušalicu. — rekoh i srce mi burno zakuca. Opet mala pauza. odmah ću da telefoniram Editi. Zevao. Da li bi mi ga dao na poslugu? — Vrlo rado. Pozvan sam baš u tu kuću. treći sprat. na čije ime? Cokonai: Stanuje u istoj kući u kojoj i ti stanuješ. Ali nemoj da mi dovodiš makar koga. Ali na prvi sprat. — Gde stanuješ — i uze olovku da zapiše. Gledao na ulicu. Lupkao sam se dlanom po ustima dok sam govorio. Gledao sam u Cokonaija razrogačenih očiju.. Čokonai: Sta ti pada na pamet! Dotični je pristav u ministarstvu presvete. — Pošalji samo nekoga po frak. — Ali ako mi daš frak. da vidim. Stajao sam kraj prozora. Prišao je telefonu i podigao slušalicu.. možda bi mi tvoj frak bio dobar. Editi je rođendan. — Zar su ti oni rođaci? — Da. Duga pauza na telefonu. Priđi. Glas (pevušeći): — Zdra-avo! Čokonai: — Hoćeš li još jednog dobrog igrača za subotu? Glas: Hoću.. Ima lepe oči. Slegoh ramenima. Cokonai spusti slušalicu i rukom učini pokret koji je trebalo da znači: Voila! . šta bi htela još? Pošaljite i njemu pozivnicu. — Hoćeš li da te povedeni na ovaj bal? Srce je htelo da iskoči. veoma lepuškast mladić. Ja sam stajao pored prozora ruku skrštenih na grudima. Tog dana se kod njih uvek priređuje veliki kućni bal. — Čuj — rekoh Cokonaiju — jedanput bi mogao da pove-deš i mene na ovakav kućni bal. " — Čekaj. — Čudnovato.. Glas: To je onaj crnomanjasti mladić? Cokonai: — Poznaješ ga? Glas: Iz viđenja.. broj šesnaest. Čokonai se odjednom namršti. stan broj četiri. Edita? Ovde Pista.. Pošalji nekoga po njega danas po podne...— Pozvan sam na kućni bal kod moje tetke. bogat. — Kod koga? 24 — Kod Ralbenovih. Ne poznajem nikoga u Pešti. — Ulica B . član našeg kluba. I moja je majka rođena grofica Velbek. Čokonai se trže. Doktor (i reče moje ime)... da bih i ja mogao da pratim razgovor: Čokonai: Halo! Jesi li ti. Cokonai: Da li ga pozivaš? Glas: Da.

. ja znam.Rekao sam Cokonaiju da moram da idem na stanicu i odjurio iz ministarstva. Veruj mi. Vitak mladić. spustio glavu na ruke. gromoglasni. imao samo jedan frak. Uzmite posebnog radnika. stegnuta srca pisao bih. Opijum mutnih i potajnih želja koji do dna srca žudno uvlačiš u sebe. uskoro ću se survati. — Moram da ga imam! Nije važno koliko će da staje. Već sam obukao frak. Podigao sam lice uvis i sa uzdahom duboke čežnje izustio: Edita! Prišao sam prozoru. osam časova. ča26 robni parfem. moram da ga imam. bože moj. Možeš li da zamisliš kakvo mi je neopisivo zadovoljstvo pričinilo ovo pismo? Uzeo sam ga u ruku i — nemoj da me ismejavaš zbog ovoga — dugo sam udisao miris omota. naime. gordog držanja. snežnobeloj postelji. rumeno. Čekao sam Cokonaija. isti onaj koji sam osetio kad sam prošao pored nje u hodniku. Edita! Sada već znam i njeno ime. kao otegnuti. kao opojni. koji se zamaglio od novembarskog mraza i prstom još u rukavicama.. moram malo da se odmorim. Subota uveče. Gospodine Kune. Osetio sam najzad. napisao bih knjigu iz koje bi se orila samo jedna jedina reč: ljubav! Divlji. pisao bih dva dana i dve noći uzastopce. topli miris žalfijom obraslih senokosa. U mašti sam tražio njene usne. voleo bih da imam više snage. mirisavoj. mladićki krik: ljubav! Užasan krik. ja sada stojim na visokoj. Kada sam stigao kući. — Gospodine Kune — počeh zadihano da objašnjavam krojaču — danas je četvrtak. Ja sam. u mukloj tišini hotelske sobe da pucam u svoje srce. Ja sada pišem svoje oproštajno pismo.. 27 zašto moram da umrem. ne mogu više. to je bila jedina lepota u životu. nema ničeg lep-šeg u životu od ljubavi koja se budi. Tajna nepoznatog i beskonačnog. ispisao na oknu krupnim slovima: Edita.. žeravicu. odlučnih crta oko usana — neobična ot-menost fraka — bio sam tako tuđ samom sebi. prkosne usne sa kojih slast zamišljenog poljupca osetih kao da sam usnama dodirnuo somot. gledaj. toliko dragi. ni sam ne znani koji. — Isključeno. podbočivši bradu rukom. Kao bez duše otrčao sam svom krojaču. Gospodin Kune mi najzad dade časnu reč da će mi sašiti frak. na mom pisaćem stolu ležalo je ljubičasto pismo.. Vi ćete dobiti od mene na poklon srebrnu tabakeru. zvuči harfe večnog proleća na ustreptalim žicama duše. A taj sam morao da dam Cokonaiju. cvet. shvatite. čist.. Hladne. tanke. crnoj obali smrti. blaženi vrisak žene u čipkanoj. a umesto y stajalo je i. Išao sam iz jednog ugla sobe u drugi u zanosu sreće. Maćaše! Ja ću kroz jedan čas među ovim zidovima što liče na strane mrtvačkog sanduka. Bio sam lud. kao neki plamen. živo meso devičanskih usana. Sručio sam se na stolicu kraj stola. veruj mi. prkosnog... širokih ramena. moje prezime ispisano pogrešno. nežni devojački rukopis. ... neka radi noću. do subote posle podne u pet časova potreban mi je frak. Bacio sam pogled u ogledalo: ugledao sam crno-belu senku. Sećam se tih trenutaka i ova uspomena sada ponovo struji mojim srcem kao tajanstvena struja koja pokreće ukočenu ruku lesa. sad je pola dvanaest. tamna lica. nedostajalo je jedno t.. ovo mi morate svršiti. dubokim uzdahom... U mukloj tišini sobe seo sam u naslonjaču. Pričekaj. Na omotu tanki.. osenčenih očiju. pisao. zatvorio oči i pritisnuo dug poljubac na politiranu površinu stola. na prašinom pokrivenom krilu ormara takođe sam ispisao prstom Edita.. u mislima se vraćam trenucima kada je moja zažarena mašta prvi put zagrlila ovu devojku. kao urlik medveda koji se pare u prolećnoj šumi obrasloj ševarom. milostivi gospodine..

smeh i šaljivi protesti. Ja sam bez reci išao za Cokonaijem. okrenu na drugu stranu i produži razgovor sa onis-kim. Prešli smo u salon u kome su sedele starije dame. uzajamno izgovaranje imena. — Zdravo. Rukovanje. Kako se zadržavaju na meni. — Da. Odvede me u zimsku baštu. Edita mi pruži svoju usku. a odmah posle toga uhvati se istom rukom za bradu. Odmah sam među njima poznao mršavu generalicu.. Stao sam po strani. — Čuj — reče — da ga đavo nosi. Poklonio sam se duboko i poljubio joj ruku. zažmirivši očima sasluša moje ime. neće li da mi se smeju u ovom fraku? — Neće. U prvoj sobi Cokonai se probi kroz mnoštvo ljudi do grupe koja je vodila živahan razgovor i rukom dodirnu mišicu generala koji je. Još izdaleka pronašao sam pogledom Editu. gde je omladina bila na okupu.Stigao je na vreine. samo sam se poklonio. sada ću da te predstavim tetki Sesil. Ili se to samo meni učinilo? — Vas iz viđenja već odavno poznajem — reče. uza zid. hladnu ruku. Osetio sam da sam pobledeo. neće. Čiviluk u velikom predsoblju bio je već pretrpan cilindrima. milostiva gospođo. mirisna ženska krzna. U sobi je nastala tišina. koji je već otvarao tabakeru. — Tetka Sesil. hajde idi — gurao sam ga. 28 — Cika Oto. On se još jedanput osvrnuo i veoma zabrinutim pogledom me upitao: — Čuj. Cokonai me povuče za sobom. Razgovori su se nastavili. bradatim gospodinom sa naočarima koji je stajao pored njega i slušao generala. zimskim kaputima i husarskim đo-lamama. da vam predstavim svog prijatelja. — Čujem da i vi stanujete ovde u kući. Sišli smo dole na prvi sprat. Redom sam se predstavljao. Osećao sam kako me nemi pogledi mere od glave do pete. Vrteo se i propinjao na prste pred ogledalom. Njihovih lica se više ne sećam. — Hodi. U unutrašnjim odajama blistali su svećnjaci i odande se čuo i žagor mnogobrojnih ženskih i muških glasova. Cokonai upre prstom u mene. Poklonio sam se još nekim starim damama i promrmljao svoje ime. Nisam odgovorio. vojničkim šapkama. Generalica se ljubazno osmehnu i pruži mi ruku. Zadrža je prilično dugo. Preko stolica bila su prebačena meka. nekako mi ramena lan-daraju u ovom fraku. Po tišini koja je nastupila zaključio sam da je moja pojava privukla pažnju. — Hodi za mnom — reče Cokonai. Cokonai me izvuče iz salona. Bio mu je malko širok. Umirio sam ga rekavši da mu frak odlično pristaje. Na njemu moj stari frak. Kada sam pogle29 . evo najboljeg igrača.. General se okrenu. — Evo žrtve — pokaza me Cokonai. svoje lice prinese mom. Pruži mi ruku. pretrpan odlikovanjima. a zatim tiho zvecnu mamuzama. sa plamenocrvenim našitkom na crnim pantalonama stajao pored klavira. pored Cokonaija.

jasno izgovorio slovo r. Da sam bio Vagner. kao da joj sunce šija pravo u oči. raspravljanja i dogovora. vode nemi dvoboj. Na drškama teškog. komponovao bih simfoniju: „Borba pogleda". prihvatajućim. Retko bi progovorio i tada nije izgovarao slovo r. Neki husar sedeo je pored nje.. Razgovarala je sa jednini visokim. oboa.. Sedeo sam nešto malo po strani. naređujućim. fagota i gromkih fanfara u orkestru? Jesi li već osetio kada pogled žene tihp. nepomični. rekao je: Turrkevei. odrečnim. rumena od uzbuđenja. S druge strane sedela je neka mala. poniznim. sleva Arenberg. Posle večere iz trpezarije su izneli nameštaj i otpoče igra..dom preleteo preko društva video sam da me neki od njih još posmatraju. ponizni. napisao bih knjigu: „Razgovor nemih pogleda". Rekao je: dagi pijatelju. koji se još ne poznaju. Zdesna sedeo je pored nje mladić žute kose i bubuljičava lica. blistavi kristal.. teška vina.. usplamtelim. Možda ovaj. Ili je to bio samo plod moje uzbuđene mašte? Pio sam mnogo vina. Punačka ženica mi se povremeno obraćala. ali to Čokonai svakako nije primetio. preko puta Edite. jer je vodio poreklo od čuvene porodice Turkevei. u blistavoj beloj haljini. Seli smo za večeru. što mi je bilo veoma prijatno. crvenog lica.. začuđenim. Zatim se postepeno navikla i odjednom mi je i ona poklonila dugi pogled. kad god bih je oslovio zaigrale bi joj riblje oči. Srebro. Da sam u svom životu bio pisac. ali ni reci nisam mogao da izvučem od nje. Ja sam svoje lice i poglede upravio u Editu. I Editi su njeni su-sedi bili dosadni.? Posle jednočasovne bitke. — Ko je onaj poručnik? — upitao sam Cokonaija. reče da je to Aren-bergova supruga. 30 punačka žena. odričućim. srebrnog pribora za jelo devetokraka kruna. zamišljenim.. cveće na čaršavu belom kao sneg. koju je očigledno zbunio ovaj nemi. Edita je. tek da nešto pitam. Između ove dve susetke za stolom osećao sam se potpuno usamljen. Editin pogled rekao je: da. vitki stas. Svoje ime smatrao je važnim. Okretala je glavu tamo-amo. Ovo me uspokoji. Nisam razgovarao sa Editora. ovo vino je izvsno . predstavljajući se. Dobra. koji je užasno mnogo jeo i pio. izvinj avaj ući se što mi okreće leđa. Setio sam se njegovog imena: zvao se Turkevei.. stajala na sredini sobe. Pored njega debeli mladić sa svinjskom glavom i monoklom. Pokazujući jednu mladu. Pored mene sedela je devojka sa ribljim očima. bojažljivo kaže: da. sa visoko začešljanom zlatnosjajnom punđom. preklinjućim i zanosnim pogledima? Možeš li da zamisliš kako to odzvanja sa violine. Među njima bila je i Edita. radosnim. Drugo mu ime ne znam. Malo sam pobledeo. Posmatrao sam njen divni. A Arenbergovoj dugovratoj ženi rekao je: — Daga gofice. ali su se naši pogledi često susretali. . Arenberg. A još ni reci nismo progovorili.? Čokonai mi je objašnjavao ko se još sve nalazi u salonu. Ali sam se setio i da je.. a istovremeno i vlastoljubivi pogled.. molećivim. mršavu damu. — To je grof Arenberg. da mlad muškarac i žena. porculan.. koja je očigledno bila sva u vatri dok je razgovarala sa svojim susedom zaklanjajući lice salvetom.. nemu ljubavnu bitku svojim bojažljivim. I Editine oči su se blistale. ulanskim poručnikom. Možeš li da zamisliš u muzici.

Sveza. — Čuj. a ja sam se vratio u zimsku baštu. tanka.. Nikada ne igram. Ja sam isto tako nepomično sedeo na svom mestu. Mnogi gosti su već otišli. Pušila je. kao da sam hteo da mu kažem: nemoj da budeš lud! Ovo ga je očigledno umirilo. da li ovaj frak odista ne landara na meni? Pogledao sam ga. Edita se digla i pošla. u kojoj se još uvek igralo. Kosa joj je već pomalo bila čupava. Po svaku cenu. Bilo je već dva časa posle ponoći i ja sam počeo da se pribojavam da Edita neće doći. . Zatim Edita tiho izusti: — Ne veruj em.Ja sam otišao u zimsku baštu. pevušeći neku opersku ariju. Nisam se pomakao s mesta. Hteo sam da Edita dođe k meni. — Zašto ste lagali? — Hteo sam danas da budem ovde. — Zaista ne igrate? — Ne umem da igram. Poljubio sam je u usta. Zimsku baštu odvajala je od garderobe soba u kojoj je svetlost već bila ugašena. Iznenadila ju je moja iskrenost. Pa ipak nisam pošao. žeravicu. seo u jedan polumračan kutak i čekao. Ni glavu nisam okrenuo. Tada sam i ja pošao za njom. Bio je tužan. Moglo je biti oko tri časa izjutra. I tada sam poljubio Editu Ralben.. Hteo sam da ona dođe. cvet. Ona je zastala na vratima i osvrnula se. čudnim glasom. Ona je to činila tako da je izgledalo kao da me vreba. držeći još uvek među prstima ugašenu cigaretu. Cigareta mi se odavno ugasila među prstima. ne spuštajući ton na kraju reci: — Volim vas. Imao sam utisak da se meni smeju. A Edita — tako mi se činilo — želela je da pođem za njom. Ni reci nije mogla da progovori. Volim vas. Četvrt sata kasnije vratila se i sela kraj mene. Kao da su mi usne dodirnule somot. — Čokonai je rekao. kao da sam govorio nozi od stola ukrašenoj rezbarijama. Malo kasnije ona se ponovo digla i pošla vratima. Smrtno. — Zašto? Govorio sam ne okrećući glavu. Gutao sam i ja. Iznenada mi priđe i sede kraj mene. Ali nisam pošao. Ne znam dokle sam tamo sedeo nepomičan. onda je ona odlepršala u pravcu garderobe. prkosna. Trajalo je to svega jedan trenutak. Odmah zatim podiže obe ruke i. Iznenada mi priđe Čokonai. Mala pauza. — Mislio sam to zato što su se sestre Barabaš ćele noći sme-jale nečemu. — Slagao sam Čokonai ja. sve što bih rekao poremetilo bi ovu divnu tišinu. Njene ženice se raširiše. 32 Stigao sam je na sredini mračne sobe. gorda usta. Nastupila je beskrajna pauza. mada je ona povremeno bacala pokoji pogled u zimsku baštu i videla da nem i usamljen 31 sedim u jednom uglu. Već je bio pomalo napit. pređe u drugu sobu. koracima kao u igri. Video sam vas tri puta u životu. Našao sam i zgrabio njenu ruku. Nisam odgovorio. Opet je zavladala mukla tišina. Oči su joj se neobično sjajile.

zimsko jutro. zar ne? Ističete svoju nadmoćnost! Hvalite se!" A istovremeno i tužno: „Razočarala sam se u vama. Ipak smo nekako pronašli ton kojim smo vedro i veselo mogli da ćeretamo. pomamni vatromet. Kada earn se trgao iz ovog slatkog zanosa kroz zavese je već prodirala mlečno-bela svetlost. a u njenom pogledu jasno se video nagoveštaj da ne želi da govorimo o onom što je juče bilo. I oboje uplašeno ućutasmo. pred kućom. Gde su boje. gledala bi u mene začuđenim očima i ne bi razumela. Sutradan sam bio kod njih deset minuta posle pet. o kome se ne može govoriti. Plašio sam se da će moja bezrazložna poseta možda pasti u oči. glupe i zbunjene. Otpozdravila mi je sa pomalo tužnim osmehom i htela da prođe pored mene. Kada bih joj sad rekao: volim vas. za mene je to neizrecivo uzvišen. Postavio sam joj besmisleno pitanje: — Da vam nije naškodilo noćašnje nespavanje? — Ne — reče lako otežući. Pozno. Dakle. čaroban događaj. nežnost.*' A bradati gospodin bese pred-sednik neke dobrotvorne ustanove. Imaćemo društvo. kao glumac svoju ulogu. Posle trenutka razmišljanja ona odvrati: 34 — Dođite sutra po podne u pet časova k nama. U salonu je sedelo nekoliko gospođa i jedan bradati gospodin. kao vatromet. Sa zaprepašćenjem sam uočio u istom ovom pogledu izvesno zameranje i prezir. — Na koga je bila ljubomorna? — Na mene! — reče i nasrne ja se. Gospođe su bile — moram upotrebiti veoma zgodan nemački izraz — tipične Wohltatigkeitsdamen. gluv i smeten. Rasprštao se i zablistao u onoj mračnoj sobi. koji bi mogli da se uporede sa draži našeg ću t an ja? Pa ipak sam morao da se pozdravim s njom i ja joj priđoh. iskrsla je ta reč. Smesta smo ose-tili njenu vrelinu. a nisam ni hteo da govorim posle poljupca. — Možda ne bez razloga. Ovaj naš prvi susret vinuo se u noći u širokom luku uvis. Dugo sam ležao tako nepomičan. Pružila mi je ruku gotovo ustežući se i nije me pogledala u oči. Trkom se popeh u svoju sobu i onako u fraku sruših se na divan. I nestade ispred mojih očiju. — Zamislite. plamen i muzika reci.. Unapred sam bio pripremio reci koje sam hteo da joj kažem. Sa Editom nisam mogao. Sada sam osetio da bi te reci bile prazne. 33 Sreo sam je sutradan po podne. kao divni. upitao sam je tiho: — Kada ću vas opet videti? Pitanje je sadržalo molbu i ljubavnu izjavu. — Koješta! Arenberg je veoma mdo i zabavan mladić. Otpratio sam je do ulaza u njihov stan i pre no što smo se rastali.. kao da je htela da kaže: „Time aludirate. Nišani znao kako da otpočnem razgovor. koga se možemo samo sećati". Ali me je milostiva gospođa primila veoma ljubazno.. . u kratkom smelom poljupcu. ali zaljubiti se. ipak se pojavila.Otišao sam sa poslednjim gostima. Poljubac nas je oboje ispunjavao u tolikoj meri da bi posle toga svaki razgovor bio nepotpun. Očigledno je i ona mene izbegavala. Arenbergovica je ćelo veče bila užasno ljubomorna — reče ona — i svome mužu priređivala potajne scene. ponavljao sam ih nekoliko puta u sebi..

Sedeo sam u jednoj od naslonjača. Odmah zatim pokri lice rukama. Sada mi je ona dala savet..) 35 spavaća soba. — Da — reče ona. izustih u nekom zanosu i podigoh obe ruke.. kuda ćete vi sa Editora? U stvari. Jedva su i obraćali pažnju na mene. divan pokriven belim somotom. Sada je u njoj gorelo osvet-Ijenje. Kada sam ustao i pošao. blistavi osmeh. mora da prođe sekund-dva. Osluškivali smo svaki šum. Sklopila je oči i malo zabacila glavu. koja je služila kao soba za pušenje. Oko nas tekao je razgovor kao vodena bujica. bučnog žuborenja potoka. jer mi se učini da je razgovor naglo umukao. vitke noge. Edita mi rukom ponudi mesto u naslonjači. Prekrsti svoje lepe. Ostali to nisu ni primetili. ali sam ipak znao da je to ta soba. u belim ovalnim ramovima engleske umet-ničke kopije. U njoj je preksinoć bila garderoba. Soba je onda bila mračna. Odmah sam razumeo šta to treba da znači. Prošli smo kroz sobu u kojoj sam pre dve noći poljubio Editu. Na licu joj je lebdeo devičanski. Sada smo već bili saučes-nici.. Ne bih je poznao. Samo me je milostiva gospođa povremeno udostojala jednini letimičnim pogledom. blažem strah. Osvrtao sam se po sobi. Seo sam pored nje na divan. požudnih očiju dugo sam gledao u krevet. prev. Na noćnom stočiću u srebrnom ramu stajala je slika roditelja. Iznenada se Edita diže i pođe u zimsku baštu. bela kamena usred živahnog. Sela je podalje od mene i ćutala kao i ja. Ali nije pritisnula kvaku. Dok prođe onom sobom. Ovako bismo odmah čuli ako bi neko pritisnuo kvaku u drugoj sobi. otvori ih i baci pogled u drugu sobu. Dugo smo ćutali. ispred prozora mali. a ruke spusti u krilo. nasmešivši se. kao da sam sve oko sebe hteo da prigrlim. Ona je osetila da ga otkrivam i razmeštam u mislima. Nije se protivila. radoznao da vidim šta će biti sa mnom. Eđitina soba nalazila se na kraju stana. Sirom otvorenih. Trenutak kasnije pritvori vrata. zapljuskivani talasima reci. Bio je manastirski jednostavan. Edita se diže. Ubrzo je ušla Edita. Ogromno mnogo vremena! S druge strane.. Milostiva gospođa kao da mi dovikuje: — Ehej. Otuda pogotovo ne preti nikakva opasnost. Iz njene sobe vodila su još jedna vrata. Iza ove sobe. njih petoro je razgovaralo u isti mah i samo se meni činilo da je upadljivo što napuštam društvo. a začuđeni pogledi svih bili su upereni u mene. koja je bila toliko meka da sam sav utonuo u nju. Pre no što prođe kroz vrata dade mi znak da je sledim. damski pisaći sto. iza nas. pretrnuh. Ona sede na divan. kao da osluškuje neki šum. nalaze se tri prazne sobe. . — Ne možemo tamo da dođemo do reci — reče Edita veselo — hajdemo u moju sobu. Po zidovima. Nas dvoje ličili smo na dva nema. — Ako neko dođe — reče zadihano — vratite se na svoje mesto. Neko pritisnu kvaku na vratima zimske bašte. dok stigne do naših vrata. Pogled mi se zaustavi na krevetu koji je stajao pored zida. — Vi stanujete u ovoj sobi. bila je • Dame koje vole da budu članice raznih dobrotvornih društava — (prim. a oko usana skoro neprimetni.

Telefonom sam javio da sam bolestan. upitao sam u predsoblju Editu: — Kada ću vas opet videti? Edita mi otvoreno pogleda u oči. Utrošio sam ćelu kutiju hartije za pisma. koja joj je virila iz rukavice. Svakako se pre toga rvala i ljubila sa Cokonaijem. — Sine. Sutradan u podne predao sam ga Editi. da nisi zaboravio da pošalješ svoju posetnicu Editinima? To bi bilo vrlo neučtivo! Pljusnuh se uplašeno po čelu. Do ponoći sam sastavljao pismo. uze Editino zaru-menjeno lice među obe ruke i poljubi ga. kako su vam oči umorne! Cokonai me povuče u stranu. Devet dana kasnije. Ona je odista imala zlatnu dušu. U pola jedan svratio sam u kancelariju. Ona ga sakri u nedra. ne zaboravi da odeš u posetu Editinima kad sam već posredovao da te pozove. pušio i razmišljao veoma mnogo. Pet dana nisam odlazio u kancelariju. došla sam samo da te pitam: nisi li videla negde moje ključeve? I u tom je već napustila sobu. uveče. Šestog dana otišao sam najzad u ministarstvo. Međutim. Čuli smo i pritiski-vanje kvake. Margita je bila čupava. verujem da je ona tačno znala da se Edita i ja ljubimo čim iziđe iz sobe. Iz susednih soba se čulo šuštanje suknje. Bila je zapanjena (tako mi je Edita pričala). I tada sam ponovo seo na divan. Ona priđe. Svoju majku je zvala Sesil.Za tren oka vratih se u meku naslonjaču boje zemičke. Oboje smo bili veoma ozbiljni. Margita izvuče iz svoje torbice ogledalce. Milostiva gospođa uđe u sobu. u veličini jedne forinte. Zatvorila su se i vrata treće sobe za njom. Postepeno sam saznao da je milostiva gospođa naš potajni saveznik. — Čuj. Edita mi dade savet da napišem jedno lepo pismo „Sesili" u kome bih joj sve priznao. Ispustila je dim i slegla ramenima. kada su samo njih dve bile kod kuće. Edita je pala majci oko vrata i priznala joj da se nas dvoje volimo — meni je odmah sutradan sve poverila. lica osuta crvenim mrljama. Četvrtog dana upitao sam Editu: — Da li gospodin general zna da ja dolazim svakog dana? Edita je pušila. Ona će ga sama predati majci. Ja sam bez ijedne reci poljubio malu okruglu. — Sutra u pet časova. Generalica je zinula od iznenađenja. . — šta mari. General je svakog dana od četiri do devet boravio u oficirskom klubu. Do podne sam leškario. Oko podne prošetao bih se po budimskim bregovima. ako ne zna? Dovoljno je da Sesil zna. obnaženu površinu dlana. Zajedno smo osluškivali korake koji su se udaljavali. Kao prvo Cokonai mi postavi pitanje: — Čuj. Kada sam se oko sedam časova oprostio. I Cokonai i Margita dočekaše me izjavljujući da veoma r đavo izgledam. 37 — Pogledajte. Oni veoma mnogo polažu na to! Veselo sam zagrlio Cokonaija i umirio ga.

— Znači. Govorio sam lagano. Kada sam završio oči su joj bile pune suza. Ona za mene predstavlja sve i za mene nema ničeg važnijeg na svetu od sreće moje Detike. mnogo tišim glasom no obično. — Primila sam vaše pismo. vratiće se tek posle ponoći. Njen muž je bogat čovek. koja bi se mogla nazvati i spahijskim dvorcem. uvelu ruku na moju i reče: — Dragi moj. treba mu duže vremena da nekoga zavoli. Ja sam ispod kaputa (kao da sam ih nosio na svom srcu) doneo Editi nekoliko strukova đurđevka. Po povratku zatekao sam kod kuće Editino pismo. Reče mi: — Mnogo volim svoju kćer. otrča u drugu sobu i poče da svira neki kaubojski marš u pomamnom tempu. Pređosmo u salon..— Gospode! Cokonai me je gledao pun prekora. njen otac bese grof i dragonski pukovnik. Hoću da je uzmem za ženu. I to. — Sesil je pročitala tvoje pismo — šapnu mi uzbuđeno 38 (kada smo bili sami već smo jedno drugom govorili ti) — hoće da govori s tobom posle večere. Volim Editu. Editu obli rumen. što se tiče mladićkih bolesti — može da bude sasvim mirna. Ne kockam se. ili poneka uspomena. Zdrav sam. Ne pijem. koji je tada bio kapetan. doći će i tome vreme. Nije produžila svoj govor. sa dugim pauzama. Govorio sam o svom ocu i majci.) Zatim poče da priča o sebi i svojima. O svojih petsto jutara zemlje. zaboravio si? Da znaš da te više neće pozivati. zavijenih u svilenu hartiju. Veče je bilo divno. Ispričao sam ko sam. da malo porazgovaramo u četiri oka. ta govorio sam o svom životu. ali dobar po duši. Posle crne kafe položila je svoju lepu. (Tako je ona nazivala Editu. Po prirodi je ne-poverljiv. hteo bih da se ozbiljno bavim politikom. Bože moj. ali koga jednom zavoli. Bila je duboko dirnuta i htela je to da prikrije osmehom. Brzo okrenu zažareno lice. Bila je siromašna devojka. može uvek da računa na njega. Obukao sam smoking. Strog je. učio sam mnogo. ne znam zbog čega. Zasad mu još ništa ne treba reći. trenutak je veoma povoljan da dođem na večeru. Iz druge sobe se čulo Editino sviranje. Orahovom drveću koje baca svoje senke po velikom vrtu. Zelela je da ja govorim. Mislim da sam prilično sposoban. Ge-< neralica nije pominjala moje pismo. Ne želim da ostanem u ministarstvu. Ispunio sam njenu neizrečenu želju. Kući. kao da me je gde-gde zamorila poneka rečenica. možda nije htela. Izvestila me je da joj otac neće biti na večeri. Gospođa generalica zatvori vrata za sobom i pokaza mi mesto spram sebe. Upoznala se u Klagenfurtu sa svojim mužem. sada ćete vi lepo da pođete sa mnom u salon. Za vreme večere razgovarali smo malo. 39 Generalica je sa najvećom pažnjom slušala moje reci. — poče tiho i pogleda me smešeći se. Bez sumnje i Editina udaja zavisi od njegove konačne odluke.. Nemam nikoga na svetu — rekao sam. I Edita se doterala. Nemam drugova. Tog trenutka svirala je neki tihi valcer. skoči. U svakom pogledu on je gospodar u kući. Ona će .

Ne poričem. Koliko ćemo imati soba. slatke. Oh. okretala ga. kako bih voleo da ti tačno opišem časove koje sam te večeri proveo sa Editom! Grčevito. poslaću vam Editu. rascvetala se jednog jutra žuta. malog.. Čim je nastupila tišina nastavili smo. i ti ne bi želeo da imamo zajedničku spavaću sobu? Rekla je to tako umiljato. A onda sam jedanput u jednoj kafani na Rakocijevom bulevaru naišao na gospodina Mandla. koji je pri hodu blago dodirivao moje lice. kako mi se avetinjski privida njeno zabačeno. krio sam od nje jednu suzu. Najzad se gospođa generalica diže i reče: — Pričekajte. usana. Odlučili smo da ovde sagradimo vilu. sve mi se to ponovo stravično privida. Sav sre-ćan odneo sam Editi ugovor. uzavrelo lice! Dečačka ramena. Posle dvodnevnih pregovora kupio sam ga. I ostavi me uzrujanog. u kojima je već unapred ostavila odškrinuta vrata. na pristojnom odstojanju i uzbuđenog daha netremice smo se gledali. jadnog života. tamo smo pronašli prazno zemljište. Jedne nedelje pre podne. na drvenoj tabli pisalo je: „Na prodaju". Zahvalno sam je poljubio u ruku. usred ledene jeze bliske smrti. treba da imamo poverenja u nju. Jedanput sam je odveo na Manjokijev put. salon. upalili smo se i izgarali na sopstvenom plamenu. vatrene. Kako da ti opišem? Ona je sklopila oči. Seli smo jedno spram drugoga. gde će biti trpezarija. Oh. da sam u vazduhu poljubio obod njenog šešira. U budimskim bregovima budilo se proleče. Toplinu života.biti na našoj strani. jasno osećam tu vrelinu na potiljku. Trenutak kasnije uđe i Edita u sobu. Edita je odmah uzduž i popreko koracima izmerila zemljište i danima smo planirali naš dom. već su se prodavale ljubičice.. Slatku vrelinu.. izvijen struk. A onda mi polete u zagrljaj. Zar proleća. Najlepšu suzu svog promašenog. kako sada jasno vidim linije njenih očiju. 40 Njen vreli dlan pripijao mi se uz vrat. gde soba za rad. ono je bilo u zanosu. da nas ko ne bi iznenadio. sećam se.. poluotvorene usne. Toga dana nisam hteo da se sretnem sa generalom. Jednom smo se spuštali držeći se pod ruku s brega i tada mi Edita reče: — Zar ne. podigla lice. kao da smo stajali na vihoru. Ja sam dugo pritiskivao lice uz njene grudi. te i sada. udešavaće stvari ženskom lukavošću. Kad god bismo seli na neku klupu Edita bi vrhom svog suncobrana crtala po zemlji plan našeg budućeg stana. grana zlatice. a pored Jelisavetinog mosta. koji ne mogu da ti opišem. Negde je zaškripela kvaka. male grudi. Umiljato i obeše-njački nestašno stavi prst na usta. teški mirisi u proleće nad bokorima jasmina. vrata. u onom majušnom parkiću. Bili smo duboko dirnuti tako da dugo ni ona ni ja nismo mogli da progovorimo. mali snažni prsti koji su mi se uplitali u kosu. izvijala ga i krila od mene. Oprostio sam se nešto pre ponoći i otišao kući. izbezumljeno smo se držali jedno za drugo. oslušnu ne čuje li se kakav Šum iz ostalih soba. čuj. U rana popodneva često sam sa Editom šetao po Gelerto-vom bregu. koji je bio ovlašćen da proda ono zem41 ljište. ćelavog Jevrejina. . kao kanarinka. obuzetog mislima koje su se kovitlale po mom srcu kao vreli. bojažljivo i pitomo.

Iako su nas gore u stanu katkad ostavljali nasamo. jevtina imitacija starih goblena. ciko? — Izvol'te unutra! Ušao sam. preko kamene kapije nadvio se plavi j or go van kao kakva čarobna kita cveća. Otvori zatim staklena vrata od verande. iz rane na grudima mu šiklja krv. Pod oriban i svetložut. Ovo je naše zajedničke časove ispunjavalo još većim žarom i nestrpljenjem.Razgovarali smo sve češće i sve smelije o spavaćoj sobi. U međuvremenu.. Stari prisloni motiku uz žbun i ispod kecelje (imao je na sebi dugu plavu kecelju) izvuče ključeve. ćela soba blistala je kao kutija. a i ulica je blatnjava. širok divan. Tokom naših dugih. Otvorio je vrata od sobe i propustio me da uđem prvi. čija utkana šara prikazuje lovačkog psa kako vreba. čas onde škripnula. Krevet. Iznad divana zid takođe pokriva ćilim. a svuda neka spokojna jedno-. odselio u Peštu. sa belim. sto. paučine. Promolio sam glavu kroz kapiju: usred divne baštice okopavao je cvetnu leju veoma star čovek. Ona se sa nekom zastrašenom i razdraganom radoznalošću pripijala uza me. Jednom Edita nije mogla da pođe sa mnom i ja sam se sam šetao budimskim ulicama. tihu uličicu. umivaonik. kada bismo razgovarali o stvarima koje je tada čula prvi put. u raskošnoj mrkoj honvedskoj dolami. koja se naslanjala o kameni zid i pružala jednim delom iznad ulice. Bledoljubičasti grozdovi zumbula već su izvirivali iz zemlje. belim kamenom popločana staza vodila je od kapije do kućice sa verandom. Ipak nikada nismo mogli da budemo sigurni. stavnost. Ali leti i u proleće ovo vam je kao u raju. nizak. Zalutao sam u neku snenu. nigde trunčice prašine. Izvolite . — Dobar dan! Stari prebaci motiku u levu ruku i pruži mi desnu. žbunje tuje i u dnu kamenim zidom 42 ograđenog dvorišta stajala je stara lipa. molim. Istakli smo cedulju. — Hoćete da uzmete stan? — Voleo bih prvo da ga vidim. zelena cedulja: „Stan za izdavanje". popločane crvenim ciglama. platnenim zavesicama na prozorima. koji je šesnaest godina stanovao ovde. Male verande.. Nad stolom visi uljana lampa sa zaklonom od staklenih 43 . Ferenc Site. prolećnih šetnji govorili smo samo o tome. Naišao sam na trošan. mahovinom obrasli kameni zid. Ja sam. Recima i u mašti postepeno smo preživljavali sve. ali preko zime — reći ću vam pravu istinu — nije nam došao nijedan stanar jer je kuća daleko od tramvaja. jer se u to vreme stari stanar. ili neke sumnjive mrlje. u vrtu kleči mladić pred devojkom. — Dobar dan. čika Site mi je đavao razna objašnjenja: — Stan je prazan još od jeseni. stolice. Krupnim. Iznad kreveta jedna kopija: Petefi nalakćen leži na bojnom polju kod Segešvara. S leva i a desna behu cvetne leje. ormar. ipak bi čas ovde. Ispred kreveta ćilim. glatkim. čistoća i prostodušnost. pored zida dve naslonjače. Rekoh mu i ja svoje ime. ili kvrcnula brava — to je za nas već predstavljalo pravo mučenje. Na kapiji je stajala mala. — Čija je ovo kuća.

. Ključ od sobe. a za mnom Edita. — Koliko je vama godina. Cika Site je strpljivo čekao. broj 10/b. Kako sam zalutao u ovu malu budimsku ulicu. Cika Site je stajao na vratima sa svežnjem ključeva u ruci i vrebao moj pogled koji je lagano prelazio preko svega od poda do tavanice. o nameštaju u sobi. — Ne. već je. nije ni obraćala pažnju kuda idemo. — Imate samo ovu jednu sobu? — Samo ovu jednu. presijava se kao čizma. Ali se smesta uplaši od te pomisli. čika Site? — Osamdeset i tri. — Evo nas. Edita me je slušala zažaremh očiju. Kada sam izišao. — reče i pogleda u mene očima punim straha. O njemu prikačena lepezica od hartije. verandi.. Stari klimnu glavom. pomenuo sam ona tri ključa. duž čitave sobe.. — Hoću samo da ti pokažem — odvratih. uzeću stan na tri meseca.. Jednog popodneva šetali smo po Budimu. — Gde? Pokazao sam joj kućni broj. A ja jedino kad treba nešto da uredim u bašti. kakve budalaštine ja to govorim! Sela je za klavir. pedeset forinti mesečno. Ona je uvek kroz muziku izražavala svoja duševna uzbuđenja. dok sam ključ stavljao u bravu. samoću i nadzemaljsku tišinu koja vlada u ulici Ag broj 10/b. vrtele oko tajni ljubavi. . Stanujem sa svojim sinom preko u Pešti. utonuvši u svoje snove.. ovo se računa kao zasebna kuća. — Koliko tražite za nju? Cika Site je oborene glave dugo gledao u jednu svoju cipelu. koje on brižno stavi među listove jedne odveć stare belež-nice. Zastao sam pored kamenog zida nad kojim se nadvila grana jorgovana. molim. Ušli smo kroz kapiju. Uveče sam sve ispričao Editi. pogledao sam broj kuće. kao da hoće s njom da se posavetuje.. Pružio sam mu sto pedeset forinti. molim. kao prilikom svih naših šetnji. Poveo sam Editu u ulicu Ag. bez dozvole ne mogu ni ptice da uđu ovamo. Pređoh pogledom još jednom po svim stvarima.. Edita baci pogled i uhvati me pod ruku. — Zar se bojiš da uđeš — upitao sam smejući se. U uglu mala peć od livenog gvozda. — Ne. resio sam.. to nije mogućno. 44 — Otići ćemo jedanput tamo — pl jesnu ona rukama od radosti. ne. Služio sam četrdeset i šest godina kao trošarinac na Lančanom mostu. Edita je bila zaneta mislima koje su se..perli. očišćena. ali već treća godina kako sam u penziji. Ona je za trenutak zastala na ulici. a onda mi pruži tri ključa. Napred ja. govorio sam joj o čika Siteu. Samo što moja žena dođe svako pre podne da pospremi. — Dakle. od verande i od ulazne kapije. Svirala je kaubojski marš. baštici sa cve-ćem. zaseban ključ od kapije. ona nije znala. Ulica Ag.. — Pa znate kako je. Jer. čika Site. Zasebno dvorište. tiho koračala kraj mene.

ili čitav čas? Ne znam. Kad smo stigli kući Edita žurno potrča uza stepenice. maloj. Kao da je od mene tražila savet. raširenih očiju posmatrala je malu. primitivnoj sobi. da ćemo sutra i još mnogo puta ponovo biti u ulici Ag. — Pusti me. Ubila bi me! Spopade me neobuzdana veselost.. U ovoj tajanstvenoj tišini. Edita uđe kroz kapiju pognute glave. iza triju zatvorenih vrata.kapiju i požuri na-pred. a i Edita je znala. pogled je oborila zemlji. — Pogledaj. Uplašeno mi šapnu: — Oh. kao da ine je budila iz dubokog sna. Edita se uhvati za kvaku. Hoću da odem.. — Sta to radiš? — Zatvaram kapiju. Obujmio sam je obema rukama. U našoj samoći bilo je neke lepote od koje smo se naježili. Edita je sela na divan. — Ludice — rekoh — čega se plašiš? Slegla je ramenom: i sama nije znala.. Ali savest joj nije dala mira.. Edita je zamišljeno išla pored mene. Odmah posle toga pošao sam za njom. nigde nikoga nije bilo. a zatim podiže pogled i uperi ga pravo u mene. seo sam kraj njenih nogu i spustio joj glavu u krilo.Moj smeh je ohrabri. Otvorio sam vrata od verande. Edita me je nežno prodrmala po ramenu. I već sam se pokajao što sam je uopšte doveo. — Hajdemo.. ja sam iznutra zaključao kapiju. Uplašenih. u nemoj kući.. Rukom dadoh znak Editi da i ona slobodno može da iziđe. Odjednom sam se glasno nasmejao. nepoznatu sobicu i tiho izustila: — Bože moj. Zatim sam krenuo za njom. Pogledala je levo i desno niz ulicu. Kikoćući se spuštali smo se spotičući se strmom budimskom uličicom. Išli smo nemo jedno pored drugoga. Da li je prošlo četvrt časa.. Edita je zastala na sredim sobe. Ovo je bio jedinstven trenutak nedozvoljene samoće u našem životu i mladosti. kako je divna ova baštica! Dok se Edita divila bašti. u pustoj budimskoj uličici. Prvi sam izišao na ulicu. — Sto se smeješ? — Smejem se što se nismo ni poljubili. Ali ja sam znao. zaključao sam i ta vrata. . 45 Tog trenutka bila mi je toliko tuđa da sam se uplašio. Bila je pomalo bleda. kad bi Sesil znala za ovo. Ona prođe kroz. Ja sam zaključao kapiju.. Neko vreme držala je kvaku u ruci. Ja sam otključao i ponovo zaključao. — Nikada više neću da uradim tako što — reče Edita. Tišinu je prekidalo samo zveckanje tri ključa u mom džepu. Smejao sam se na sav glas i moj smeh zarazi i Editu. jer je bila uobrazila da smo se upadljivo dugo zadržali. I njih sam zaključao iznutra. Ja sam bacio jedan jastuk sa divana na zemlju. Plašim se ovde. Skoči i pođe vratima. čim smo ušli u sobu. Pošli smo prema kući. iako smo se vratili u uobičajeno vreme. Ovde smo sami. U ulici Ag nije bilo žive duše. Ne znam dokle smo ostali tako. Prožimala me je neizreciva slast u ovoj nemoj i nepomičnoj samoći.

Obema rukama strasno je zagrlila vazduh oko sebe. ona baci šešir u širokom luku na ormar. da ti ih opišem ovde na ovoj hartiji da bi ih i ti osetio? Nemoj da misliš. osmeh njenog najskrivenijeg bića. moram da umrem. kada su nestali. Ni o čemu nismo umeli više da razgovaramo osim o nedokučivoj misteriji predstojećih časova. lancem privezan za obalu potoka. Ja sam tako naučio. možda ćeš. da se i na njenom licu ogledala strepnja. Čuj. Milije bi mi bilo da se i ona uplašila. oseća je kako mu se sliva niz isušeno grlo. bio je poseban dar u rnom izuzetnom životu. Maćaše. da ih osete. odmahnuti svojom lepom. Kada svojim mirnim. kao ruže.Te večeri sam zaspao sa Petefijevom slikom u mrkoj do-lamici na šegešvarskom bojnom polju pred očima. čudni osmeh. ali Edita je odgovorila tako savršeno hladnokrvno. Na usnama joj je lebdeo nesvesni. Setajući u tom pravcu. Ležala je zatvorenih očiju. oseća je među nepcima. razdragano raspo-« loženje. da me je to još više uplašilo. Za trenutak sva se predala svojoj mašti. oni trenuci behu toliko divni da sada. u položaju u kakvom je dotle nikada nisam video. jedino što smo . batrga se. a zatim se sruši na divan. čini mu se da je dodiruje jezikom. Verujem da su te noći i Editinom maštom promicale kao aveti slike i nameštaj male sobe u ulici Ag. Meni celim teloni prostruja neka hladna jeza. koju smo dočaravali u mašti. razliva po kostima. mašte nam se razbuktaše. po malim gradovima. pa ipak ne može da je dohvati. kao što smrtno že47 dan čovek. prevrće. naježila se i naglo skočila. razumnim mozgom budeš čitao ovo moje pismo. Kako bih beskrvnim recima mogao da ti ih ispričam. da je pocrvenela. kao da ju je oborio neki opojni zanos. Bila je pijana. da ih ljudi podignu. ali ga lanac steže. Dva dana kasnije opet smo bili u ulici Ag. ja ću ti sada ispričati stvari koje muškarac nikada ne bi smeo reći o ženi drugome. — Šetali smo se po Gelertovom bregu — reče Edita štipkajući grožđe iz činije sa južnim voćem. shvati da ja to moram da ispričam. Kada smo ušli u sobu i zaključali vrata. Ono što sam ja doživeo. zabačenim uličicama. ne pušta ga — a vođa je svega pedalj daleko. Takvu je nikada nisam video. Voleo bih da spasem ove trenutke za večnost i da ih raspem širom zemlje. srce mu uzbuđeno kuca. Uspomene na one časove blistaju u meni i greju mi dušu. da moram ove reci da doviknem životu. ozbiljnom glavom! Ali shvati me. Edita je skakućući potrčala napred. a svakako i ti to osećaš. ili peštanskim mladićima čije se mladosti i ljubavi pretvaraju u jevtino sladostrašće po užasnim javnim kućama u krivim. da ih zadrže u sećanju. čuje kako žubori. veruj mi. Odmah posle toga zgrčila je kolena. da ih 48 ostavim onima koje će večito ostati devojke. u najvećim mukama pruža lice prema vodi. Kada sam zatvorio kapiju i okrenuo ključ u bravi. pusti nas unutra! Tog dana obuzelo ju je neko pomamno. Ona se nalazi svega jedan pedalj udaljena od njega. Zakucala je na staklena vrata neme kućice kao da unutra ima nekog i veselo je uzviknula: — Dobri bogo. Sutradan posle večere sišao sam do njih na crnu kafu. među nama se ništa nije dogodilo. opola se od onoga što šino putem razgovarali. pisano u po-slednjim časovima mog ludila. To je podlost. — Gde ste bili juče po podne? — upitala me je generalica bez senke podozrenja. kako se razliva po usahlim grudima.

mlade životinje. Kada smo zamagljenih očiju izišli na ulicu nismo bili u stanju da progovorimo ni reci. Ležala je oborene glave. dva glasa ljudskih bića koja su se u zanosu ovih divnih trenutaka vratila desetinama hiljada godina unazad. pa čak i ljudski govor. plašeći se da ćemo moći samo da mucamo. Ali počev od tog dana odlazili smo svakodnevno u ulicu Ag. zatim drhtavim prstima i svileno 49 prsluče. Kao na primer to što je svlačila sa svojih ramena bluzu. Stajala je preda mnom bez haljine. samo blaženo mucanje. Slično je bilo i sa Editom. Postajala je sve smelija. — Nećemo više da odlazimo tamo — reče Edita. Kada se sada setim svega toga. tako duboko da su njene male dečačke bele grudi uzdrhtale i odjednom iskočile iz bluze. Slatka groznica. odajući sve njegove linije. mlado telo. u pokretima njenih ruku i podrhtavanju i trzaju njenih bedara osetio sam najveće ljudsko blaženstvo. žudila je da ustrepti svesna da moj muški pogled pomamno pije netaknutu belinu. Ne znam zašto se ipak sve dogodilo ovako. polukruga njenih oblih ramena. zaboravljajući sve. stvari koje su se njoj učinile kao užasna smelost. Tek smo se kod mosta donekle osvestili. kao da ih je zarivala u neku slatku i bolnu ranu. jer me je sve ovo potpuno izmirilo. krijući lice i predavala se najstrasnijem maštanju. a u svojim dugim. spustila je duboko. Samo latice ruže imaju tako meke linije. vrela drhtavica. zaključani u jednoj maloj sobi. Njena usta su se upijala u moja takvim žarom kakav nikada dotle nisam osetio. šapat. mnogo smo zakasnili. nekim zanosnim životinjskim nagonom čeznula je za nagošću. Posle dugog. Već je bilo vreme večeri. posrtali kao da nam je ona vatra istopila kosti. patetično zgrčenim prstima. Znaš li da je onda već bio maj. još osećam oštar bol u potiljku. pregiba njenog struka. — Bože moj. osećam da je Edita toga trenutka mogla da bude moja. iznenadan smeh — dve lepe. lepa. prigušeni uzdasi. . Otkopčao sam joj najpre bluzu. Pogdegđe su se ove linije sastajale i iščezavale u senci. Malaksao pao sam joj pred noge i ljubio njena sveza kolena. veoma dugog vremena. pregibe kao što su bile linije njenog izvijenog vrata. divna igra.bili sami. kratak uzvik. srećni i spokojni u toj sigurnosti. Postao sam preterano osetljiv i živci su roi bili napeti kao zategnuti luk. pod kojim je u devičanskoj tajnosti živelo njeno divno. kada se sećam svega toga. Tu nije bilo reci. ukrašenim malim masnicama i tog trenutka mi se učinila idealno vitka. Uzeo sam je u naručje i odneo na divan. srebrnosivim. Jedne večeri dočeka me Edita sa vešću da na deset dana svi odlaze u Beč. Ja sam 50 se gotovo obradovao što će otići. Stajala je preda mnom u plitkim lakovanim cipelama. gde je iščezlo i bilo daleko sve što divnu neobuzdanost mladosti sputava okovima. Ali se ipak nismo potpuno osvestili. samo joj se laka batistana košulja pripila uz telo. svilenim čarapama ličila je na neobičan cvet. da požurimo. da upija delove njenog tela koje muško oko još nikada nije ugledalo. Bila je to mukama prožeta. Edita prva progovori. Ja sam klečao pred njom i želeo da upijem u sebe njeno divno telo jednim jedinim pomamnim poljupcem. Sada. hodali smo. lukove. titranje oko plamena i ništa više. iz ove opijenosti probudio nas je težak zamor. čiji je struk uvijen u srebrnu hartiju. Pustila je da skinem s nje svileno ruho. Nismo smeli da progovorimo.

Ali ko je onaj muškarac u tenis pantalonama? Kada su došli bliže poznao sam ga. Poslednja rečenica u pismu glasila je: „Ulica Ag. mučno iščekivanje. I tri reda tačkica. Odseo sam u jednom malom hotelu i pred podne vrebao na uglu Nibelungengase. Pošli su prema Ringu i zatim skrenuli u Statpark. Pored njih se gegalo žuto psetance po pločniku. Lako sam mogao da zamislim šta se krije . Za poslednje dve ne-delje nijedanput nisam došao. Napred Edita sa visokim muškarcem u tenis pantalonama. Vratio sam se večernjim vozom. Cokonai i telefon. — Ala vi rđavo izgledate — reče Margita. Sačekao sam da prođu. koji je u Beču imao neku manju fabriku mašina. Kada sam je na vratima propustio. Nisam hteo da me vide. ali pošto sam kratko odgovarao i pravio duge pauze. Trećeg dana nisam više mogao da izdržim. Kada je u hodniku slušala gramofon. kočopernog hoda. jer je lako moglo da se desi da dođem u položaj da ne mogu da izbegnem susret. Kućni bal i prvi poljubac. Cokonai uđe u kancelariju — nisam ga ni primetio — pri-krade mi se i lupi me u leđa." Samo toliko. Seo sam za sto i gledao kroz prozor. Posle podne sam opet bio na istom mestu. Čekao sam uzalud od jedanaest do pola dva. Izneo sam stolicu u hodnik. Kada sam se te večeri peo stepenicama bilo mi je tako neobično što Edita nije tu. Njeni prsti su i sada bili plavi od trake na pisaćoj mašini. istežući vrat. — Nitkove! Prevario si me! Govorio sam juče telefonom sa Editom i čuo da si već dvaput bio kod njih na večeri! 51 — Hteo sam samo da te uplašim — odgovorih. Kod kuće me je čekalo Editino pismo. Kada sam se fijakerom vraćao kući.Sutradan po podne u dva generalova porodica otputova brzim vozom. Sporazumeli smo se da ćemo svakog dana pisati jedno drugome. Zatvorio sam oči i pokušavao da pogodim šta li Edita sada radi. pušio i gledao dole u prozore prvog sprata.. Kako je bilo divno ovo uzaludno. Gle-gle. mislio sam. Svega nekoliko reci. iza njih general sa nepoznatom starijom damom. Pokuša da zapodene razgovor. Cokonai pređe preko ovoga.. Sutradan sam otišao u kancelariju. Arenberg! Naglo sam šmugnuo u sporednu ulicu. Tamo više nisam smeo da ih pratim. Mogla je da poveruje da je uhodim. Oko šest časova izađe veće društvo iz kuće u kojoj stanuje njen stric sa porodicom. između reci mnogo tačkica. Pisala mi je da su joj Beč. U podne sam primio dopisnicu od Edite. Kad bi za trenutak zavladala tišina. u istoj kući sa mnom. Bilo mi je lako da pogodim da nepoznata starija gospođa i gospodin sede brade ne mogu da budu niko drugi do stric i strina. seo. Prvi susret kada su njih troje izlazili kroz kapiju. Ulica Ag. pod izgovorom da sam bolestan. da ispadnem smešan u Editinim očima. I teta Kamila izađe u hodnik. Hteo sam samo da je vidim. Kada je ležala na prozoru i sunčala se. ubrzo me napusti. Edita mi je dala adresu: odseli su u Nibelun-gengase kod njenog strica. Imao sam dosta vremena da razmišljam o onome što se sa mnom zbiva od septembra. a naposletku generalica sa gospodinom sede brade. Šetnje i sve ostalo. stric i strina već dosadili i želela bi da se vrati. Mogao bih. ja bih odmah zatvorio oči i osetio oko sebe atmosferu ulice Ag. Seo sam u dva časa na brzi voz i uveče stigao u Beč. da ona ne zna. a zatim sam ih pratio izdaleka. Krišom.

silazeći niz stepenice. nisam rekao ni reci da sam trećeg dana seo u voz i pošao za njom u Beč. dostojanstvenim pročeljem. — Porasla si. Koliko sam zaboravio na svoje uspomene! Kako sam ih izneverio! Neće li mi se ovo osvetiti? Ovakve misli su mi se vrzmale po glavi. stare gospe Cetenice koja se sada stara o kući. senovitih oraha. pun sam ambicija. Pre je moja ruka klizila i zadržavala se na njenim ramenima. — Šetali smo. gde se nikada nije događalo ništa novo. Sin stare Cetenice pisao mi je svakog meseca po jedno pismo u ime svoje majke javljajući mi novosti iz Peterfalve. Ja. Ni da sam je vrebao na uglu Nibelungengase. — Sta radi gospodin grof? — Kakav gospodin grof? — Arenberg. U meni se budio neki protest: šta se ja krijem od generala? Moje namere su časne i opravdane: hoću da se oženim Edi-tom. Poslednji put sam ga videla lane. kao da je njen pogled bio nemiran i tuđ. a i kosu je češljala nekako drukčije. Svakako bih ispao smešan u njenim očima. Sišao sam do Edite. setih se i starih. pade mi na um da su moje ambicije prilično usahle otkako sam sa Editom. Pismo je bilo bez potpisa. šetali i šetali. Umesto imena. Ranije mi je upućivala svoj pogled tako da sam tokom dugih minuta svojim pogledom mogao da utonem u njene oči. ispod tačkica bile su ispisane jedino reci: „Volim te". Osim toga. Počeli smo da razgovaramo. Edita mi se nestašno pokloni i pruži mi čelo da ga poljubim. Setih se naše kuće. Ujedoh se za usne. Kao da me neko s leđa maljem udario . Video sam generala u pantalonama boje porculana sa sabljom pod rukom kako napušta kuću. I tada sam sa iznenađenjem primetio da se ne samo u njenom načinu češljanja. već i u boji njenog glasa oseća nešto neobično. Zašto bih zbog toga morao da se krijem? Šta bi general imao da mi zameri? Mlad sam. Sada je hladno odbila moj pokret. starinske kuće u Peterfalvi sa otvorenim tremom. Potičem iz otmene. i obuzima me neka neobjašnjiva seta pri pomisli na ono mesto koje sam napustio. pomislio sam na časove koje sam posle smrti svoga oca proveo u usamljenoj roditeljskoj kući. razume se. Kao u nebeski svod. službu koja mi otvara put. Ovim sam hteo da joj kažem koliko su mi bili dugi ovih deset dana. pošten sam i imanje mi je dovoljno da Editi obezbedim gospodski život. stare plemićke porodice i na moje ime još nikada nije pala nikakva ljaga. ali sa primesom tuge. jer se volimo. otkako te nisam video — rekoh osmehujući se. lepe. prozorima sa zelenim žaluzinama. imam diplomu. Nalazio sam da je Edita dobila boju za ovih deset dana. 53 Lice joj je lako preplanulo. dok je bila daleko od mene. 52 U utorak se Edita sa roditeljima vratila iz Beča. — Sta si radila u Beču — upitah tobože sa dosadom.iza tačkica. zdrav. Doduše. dok sam ulazio kod Edite. — Nisam ga ni videla. Hi kao što čovek zastaje na obali jezera i dugo posmatra vodu. I ova njena hladnoća ostala je da lebdi među nama u vaz-duhu. kukovima i kolenima kao da je imala neizrečenu dozvolu pristupa u ova zabranjena područja. Osmehujući se.

Uzeh je u ruku. Bila je odvratna tog trenutka. Možda bi mi sa srca spalo ovo prokletstvo. Nastupi dugi tajac. Osetih da sam prebledeo. kao udovi utopljenika. Kada sam se osvrnuo Edita je još uvek onako isto sedela nepomično 55 na stolici. — Ne dozvoljavam da me vređaš! Zmije njenih obrva izvile su se na meni dotada nepoznat način. Da ću ja iz ove sobe izići i nikad se. čuj me. to je moja lična stvar. Dugo sam gledao u nju ukočenih ženica i osećao da je sve izgubljeno. Edita skoči munjevitom brzinom i istrže mi dopisnicu iz ruke. Gledao sam kroz prozor ali ništa nisam video — jer se preko prozora nalazila bela za-vesa. Nasta mala pauza. S druge ispisane strane mogao sam da pročitam ovo: „Ono što ste mi u četvrtak rekli. Dođe mi da skočim i da je pesnicom udarim posred lica. Brzim pokretom ubacila je dopisnicu u mapu za pisanje i ponovo sela na svoje mesto. Hteo sam da progovorim. preda mnom jasno iskrsnu pegavo lice riđeplavog. Pogled ini zaluta na pisaći sto. Da se nisam prevario? Ali ne. Samo sam gledao u nju ukočenim pogledom. — Uopšte ga nisi srela? — Mislim da on sada i nije u Beču — reče. belog. Prikupio sam svu svoju snagu. — Od tetka Nine sam čula da se razveo sa ženom — dobaci ona rasejano. I ona je sada bila bleda. Skočila je i u očima joj sevnu plamen. Digao sam se i pošao prozoru. nikad više neću u nju vratiti. Možda sada ne bih sedeo sa ovim poslednjtm. gospodinu grofu Karoju Arenbergu. u trenucima ispaštanja. ona nije mogla da prkneti bledoću mog lica. Ali tada. Osetih da mi je srce potpuno ledeno. Sada. Misli su mi se očajnički batrgale. to je trebalo da uradim. strašnom besu udarim svojom koščatom. Ukočena pogleda zurio sam u zavesu na odstojanju od dva centimetra.po glavi. Na mapi za pisanje ležala je dopisnica i Editinim tankim slovima ispisana adresa: „Visokorod. mirno je nameštala jednu ukosnicu u svojoj punđi. teškom pesnicom generalovu kćerku posred njenog le-pog. Podižući obe ruke. Sada je bilo baš onakvo kao kada . Posmatrao sam njeno lice. Glavu je okrenula kao i malopre. Ovo više nije bilo nikakvo iznenađenje za mene. Kao da mi je neko nožem presekao žile kroz koje mi vrela krv teče u srce. . (Čuj! Ja sada avetinjski jasno vidim njeno lice!) Zatim je ponovo sela na svoje mesto i okrenula glavu na drugu stranu. kada završim ovo pismo. pritvornog lica. Osetio sam da sam beo kao kreč. mogu da sudim o pojedinim sudbonosnim časovima mog minulog života: začelo. 54 je štrpkala grožđe iz činije sa južnim voćem i slagala majku. — Izvini. daleko od svega. Da skočim i u divljačkom. visokog Arenberga i njegovog odela za tenis.. nisam imao ni toliko snage da podignem ruku. Sedeo sam u senci. otegnutim urlikom u svom srcu. sedeći na stolici." I posle toga dva reda tačkica. Wien. a zatim sam joj tiho ali oštro bacio u lice reč: — Lažeš. ali mi se grlo steglo i nijednu reč nisam uspeo da procedim.. Maćaše. hotel Sacher". Ne znam koliko sam dugo tamo stajao. ja ću umreti kroz nekoliko časova. Ali sam pazio da se ne odam.

Smrtno umoran naslonih se na plot i zagledah u dvorište. Bakarna šetalica zidnog časovnika šetala je tamo-amo beskrajno ravnodušno. U polumračnom stepeništu učinilo mi se da Edita dolazi gore. tiho rekao: — Laku noć. u tamnoplavoj haljini. Uporno sam očekivao Editino pismo. — Da li da pozovem lekara? — Ne. Sutradan sam ostao u krevetu. uvek sa drugim izrazom na licu. hvala. što je trebalo da znači „lafica na mrtvo". Posle dugo vremena stigao sam do mračnog plota. Nasred neurednog dvorišta bio je bačen ulubljen. — Da niste bolesni? — Jesam. pušila. Dalje ništa nisam čuo jer sam već bio izišao u hodnik. Prošao sam kroz salon. sa kiticom ljubičica na grudima. Edita je i dalje ostala da sedi na stolici u onoj čudnoj nepomičnosti. Moj glas bio je sasvim tuđ. crni šešir. . divlji jecaj muškarca koji ne može da plače. Samo sam nazebao. Smejala se. tužno dvorište predgrađa. ćurku nemojte da zalivate sa mnogo masti.Na mom mračnom licu zablistao je klonuli. Kao da je bila mrtva. a posle toga otišao u bar Orfeuina.. preporuči jednu crnku. koji me je pritiskivao kao kakva ogromna tamna stena. S ovim nesvesnim. — Da li da vam poručim ručak? — Ne.. preklinjuće pismo u kome moli za oproštaj. držeći jednu od svojih mački u krilu. crna mačka šunjala se sanjivo preko dvorišta. Ne znam dokle sam tako išao. Jedna mršava. Ne znam kuda. probušen plavi lavor.. Kasno uveče krišom sam sišao na ulicu (sporednim stepeništem). jedva primetni osmeh bio u stvari užasni. zimsku baštu i trpezariju. preneraženim osmehom na licu pošao sam vratima i uhvatio se za kvaku. Teta Kamila je. Učinio mi se težak kao da je od gvozda. oko podne provirila uplašeno kroz vrata moje sobe. Do dva časa po podne zurio sam ukočenih ženica u tavanicu. Oko mene se već spuštalo pozno letnje veče — pored plota stajala je plinska lampa. Katkad bih sa užasom 57 pogledao na časovnik. Srce bi mi zakucalo kada bih spolja čuo kakav šum. Već sam upola bio izišao kada sam. Ustaću malo kasnije. — Borka. hvala. Mislim da sam već onda bio mrtav. Ukočena pogleda. Po svim sobama video sam Editu u raznim položajima i različitim haljinama. Njene potpetice nisu lupale. niti joj je haljina šuštala. Večerao sam u jednoj kafani na bulevaru. Kelner se sa podsmehom duboko pokloni i u prolazu reče onoj crnki nešto nerazumljivo. Iz kuhinje dopre do 56 mene meki glas generalice. U predsoblju sam skinuo sa čiviluka svoj meki. U uvoj užasnoj mirnoći i tišini sobe još strasnije sam osećao bol. grofice. osvrnuvši se još jednom prema Editi. uplašeni os-meh. kao da sam na rastanku hteo da joj vratim sve što se među nama zbilo. ili sedela za klavirom. s dosadom. Grubo sam oterao kelnera koji mi pokretom ruku. Sobe su bile neme kao grob. meni u susret. Izišao sam i zatvorio vrata za sobom. a njena svetlost osvetljavala je prljavo. Dugo. Izišao sam kroz kapiju i krenuo. očajno. koja je razgovarala sa kuvari-com. bez ikakvih misli zurio sam u njega.. sada već znam da je onaj nemi.

koja razdvajaju tvoju sobu od moje. vezeni lovački pas se digao sa čilima i lizao mi ruku. Kada bih sada oprezno i tiho odgurnuo ormar i prislonio uvo uz pukotine na tankim vratima. Došli ste da prisustvujete mojoj poslednjoj noći. Glava mi je pala na grudi. Ovaj zvuk je prijatan i svež kao kakva muzika. ljubičastim i zelenim haljinama igračica.Pio sam ljutu poljsku rakiju. a malaksalom snagom svojih misli lagano sam pokušavao da se probijem do nedokučivog smisla tajanstvenog života. kiša je tiho sipila. Gore. možda ću imati dovoljno snage da ga dovršim. Legao sam i zurio u polumrak. žuti tračak svetlosti vidi se ispod ormara — znak da kod vas gori svetlost. kuda je jedva dopirala slaba svetlost svece. kao da ga nemo ližu i prže modri plamičci alkohola! Pre ili posle. svojim lepim. toliki je bol koji osećaš zbog one glupe. Seo sam u kočije i rekao kočijašu: ulica Ag. svadbenim radostima. Moje misli je umorno opse-dala uspomena na Editu. Ali pričekaj. neko se umiva. Dozvoli mi da se odmorim trenutak. ili možda Malika — sipaš vodu iz bokala u čašu. Izišao sam iz kola kao težak bolesnik. Muzika se mešala sa sjajem lampi. Čujem razgovor. Postelja zašušta. ležete. Čujem kako vođa klokoće kroz grlić boce. ne mogu više. Ne mogu da poznam vaše glasove — samo je u Malikinom smehu za trenutak oživelo moje detinjstvo kao lepi. Zatim šušta-nje vode iz česme. stoji ormar. Kada sam u sobi upalio svecu. Cipele lupkaju o pod. mladim životima. Sa šakama duboko u džepovima pantalona. mi muškarci moramo da platimo strašnu cenu za ženu. odbaciš svoj petnaestogodišnji život. Pio sam mnogo i naglo. Čujem kako Malika udara po jastucima. Vi ste aveti. Nalazite se oko mog mrtvačkog odra sa svojom razdraganošću. beznačajne ljubavi koja je planula u tebi prema Maliki Benicki. Zatvorio sam oči i odmah zaspao. moja oša-mučena svest grčevito je tražila Editin pogled koji sam video iza svojih zatvorenih kapaka. Sada jasno vidim pred sobom staru sliku: sediš pored peći u maloj đačkoj sobi. Pred zoru sam se nekako digao i sišao na ulicu. Seo bih onda na divan i lagano . 58 Bože moj. Takav je bio i omot prvog pisma kojim sam bio pozvan na kućni bal. hoću da produžim pismo. Ovog časa ti. Edita je svoja pisma slala uvek u bledoljubičastom omotu. umirući Petefi sa kopije. ne gledajući u pisaći sto. Vraćao sam se kući oko jednog sata — uvek sam pazio da se ne sretnem sa Editom — ušao u sobu oborena pogleda. pitomi pun mesec nad tamnom šumom. Asfalt je bio crn i vlažan. 59 Teta Kamila je imala običaj da svako pismo koje bi mi stiglo stavi nasred mog pisaćeg stola. glavu si spustio na ruke i hteo bi da umreš. dim sa zveketom razbijenih čaša. Pre podne lutao sam po Gelertovom bregu i u sebi podrobno ponavljao sve razgovore koje sam za vreme šetnji vodio sa Editom. u polumraku. Sad ste se vratili kući. Pored moje glave gorela je sveca. Koraci u hodniku. ali ne razabirem reci. Već je bilo tri časa izjutra. Okružavala me je preteća samoća. skoro sam ležao duboko zavaljen na stolici. snažnim. Srce ti izgara u ovoj patnji. Već nede-Ijama nisam odlazio u kancelariju. Tri ključa zveckala su mi po džepu. Ispred vrata. koliko je sati? Otkad pišem ovo pismo? Čekaj. crno-bele prilike kelnera slivale su se preda mnom sa pla-meno crvenim. Uzani. kao odsjaj boja u vođi. uzdisao je teško i duboko. Iz ukočene ruke mi ispade pero. možda bi me ovo prisluškivanje povratilo u život.

Bacio bih ga sa odvratnošću i ne pročitavši ga. zaplakao. — Ko je taj. Tada bih odjurio u neku od telefonskih govornica i pozvao Editin broj. Pošto bih dobio odgovor da je zauzet. Nije odgovorila na moje pismo. oslonjen o zid mračne kabine. Jednom se javi sluga i upita ko govori. Isto tako ni njena mati. od kojih ja jednako bolujem? Zar je mogla da iščupa iz svog srca uspomene. dugo i preneraženo bih zurio u crno ždrelo telefonske slušalice. Pisao sam joj da se sažali na mene. onda sam spakovao sve svoje stvari. s prozora već vidiš poštara s torbom. čiji me je dah već zapahnuo i koja bi me neumitno. smrvila.okrenuo glavu prema pisaćem stolu. Otvorenih očiju. ruka mi je drhtala kao da mi je u posled-njem trenutku uspelo da se spasem ispred zahuktale lokomotive. Editu nisam video. on se penje do tvog sprata. gotovo bez svesti vučem se po krčmama podzemlja. Čekao sam neđelju dana. Ne znam zašto. Ne znam da li ti je poznato ovo osećanje: očajnički očekuješ nečije pismo. Kakav te onda neopravdani gnev obuzima prema osobi koja ti saopštava neku prijatnu i beznačajnu vest! Zaista. bledolju-bičasti omot. koje u meni krvare kao rane nanete oštrim kandžama. Pouzdano sam znao da njemu ništa nije poznato o našem odnosu. Otišao sam dosta daleko i seo u najmračniji kut jedne kafane. Drhtim od same pomisli da ću sebi. ako ovo bude ovako potrajalo. 60 Zbunjeno se osmehujući maših se za šešir. Večerom sam odlazio u nepoznate. Tada sam plakao prvi i poslednji put u životu. ide prema tvojim vratima. prosvirati kuršum kroz glavu. Sadržinu ovog pisma i sada još znam napamet. ali se zamalo ne sruših od preneraženja. Sada. sada treba da je na njemu pismo. Primetio sam ih na vreme i naglo skrenuo u sporednu ulicu. Od Edite nisam primio pismo. Ali uvek od drugog. Zbrisao sam sa čela hladan znoj strave. Treba da zablista četvorouglasti. Oprostio sam se od teta 61 . kad u Vaci ulici ima veoma malo sveta. trećerazredne kafane. Tada bi se na stolu nalazilo pismo. Katkada bi mi uplašeno zakucalo srce. Jednom se na kapiji sretoh sa generalom. jer su strašne moje noći. — Ja govorim — rekoh. ja? — Jaa! Jaa — vikao sam u slušalicu. I to popodne. Ali mi na ova pitanja nikada niko nije odgovarao. Prošle su dve nedelje. Posle jedne neprospavane noći napisao sam pismo Editi. da bude milostiva prema meni. Ništa! Nikada ništa. u tri časa. eto. Kada sam pripalio cigaretu. Priznajem da sam se. Povremeno bi me obuzimao užasan nemir. Edita se od slučajnog susreta čuvala na taj način što se nije micala iz sobe. pita služavku za tvoje ime i — donosi pismo od drugoga. zašto nas baš onda uznemirava? Katkad bih se obema rukama uhvatio za glavu i zavapio: — pa zar je tako podla? Zar je na sve zaboravila? Zar je tako lako mogla da se odrekne naših divinih zanosa. On mi se prvi javi: — Zdravo! — reče i prinese ruku kapi. — Sta želite? — Pogrešno — rekoh i klonulo spustih slušalicu. Ali jednom su mi u Vaci ulici izdaleka dolazile u susret.

Nismo se čak ni pogledali. Sunce je žarko sijalo kroz prozorsko okno. Mi smo sedeli jedno naspram drugoga nemi i zatvoreni. čekaonicama. . oči i usta. otkazao stan. dece. koja su otvarala vrata u ulici Ag. — Ništa niste pogodili! — Nije mogućno! . Predstavih se. . Ona veselo odmahnu glavom. pogledao sam u njene cipele. Voz krenu. Pošto su se moje oči upoznale sa njima. — Vaš muž je trgovac. seo na voz i krenuo kući u Peterfalvu. Svoje najvažnije poslove posvršavao sam na stanici. Klimnu glavom u znak odobravanja i nasmeši se. Na šeširu je imala pastelnoplavi veo. Lupao sam glavu razmišljajući: ko li je ona? Katkad bi nežnim pokre62 tom namestila svoj veo i ovaj pokret bio je pun gracioznosti. pokušaću da pogodim ko ste. jer je imala kartu do Koložvara. Kondukter je izišao i mi smo od dosade počeli da se uzajamno ispitujemo pogledima. pokušavajući da ocenim koliko joj je godina: izgledalo mi je da ima dvadeset pet. nipošto nije službenik. pošto je sedela bez kaputa. Bile su od jelenske kože. čekajte — dece nemate. ordinacijama lekara. — Putujete li u Koložvar? — Da. dvadeset šest.. raspolaže većim prihodom. . — Znate šta. Ali nisam nastavio sa svojim pretpostavkama.. toplo septembarske jutro. jače sam osetio miris njenog lakog parfema koji se širio po kupeu. Iz čitavog njenog bića zračio je sklad jednostavnosti i ot-menosti. oči tamne i osenče-ne. Bilo je divno. čika Siteu sam po jednom nosaču vratio tri ključa. Nosač unese i smesti u mrežu dva kofera. ili u vozu — počivaju i odmaraju se katkad satima. Podigao sam pogled do njenog lica. Kada je došao kondukter saznao sam da će dama do Peterfalve putovati sa mnom. Posle toga. Usta isuviše mala.. Prvo sam se zagledao u njene kofere.. mašnu. Seo sam u prazan kupe. pa šešir. Pripadala je onoj vrsti žena na kojoj pogledi muškaraca — u tramvaju. gospođo. a onda pogledam gore u mrežu. lice belo. ali je posle nekoliko minuta ušla i jedna mlada dama. Tada sam iznad njenog ramena pridržao kaput da joj pomognem. godine. u želez-ničkom restoranu. Vama je dvadeset šest godina i trenutno putujete u Koložvar u posetu rodbini. naboram čelo i još jednom odmerim njene cipele. katoličke ste vere. Ona je otkopčala tamnoplavi kaput i kroz izrez srebrnosive bluze ukaza se njen beli vrat.. a ni ona moje. zatim ćete to isto učiniti i vi.Kamile. Ona mi spokojno uzvrati pogled i sama se zagleda u moje cipele. Ona okrenu glavu k meni i zahvali mi se letimičnim osmehom. Bilo joj je toplo i ona se diže da skine kaput. i posle kratkog razmišljanja otpočeh igru koja se pokazala veoma zanimljivom. Voz je krenuo ujutro u osam časova. u kofere. Nisam čuo njeno ime. biću sasvim iskren. obrve su joj bile crne kao gar. . jedva primetno našminkana. kao koferi gore u mreži. Skupim veđe.. — Tamo i stanujete? — Ne. Cokonaiju sam napisao pismo da na nadležnom mestu sa-opšti: s obzirom na iznenadno nastale porodične prilike moram hitno da otputujem iz Budimpešte i ovim dajem ostavku na službu. Gledao sam je.

a onda sam se vratila u Peštu. — No. verenica snova. šta zna šta će se s njim dogoditi iduće godine. Nisam uđata. — Nije tako! Nije ni to tačno. Vi ste razmaženo dete imućnih roditelja. onda krenem na železničku stanicu i vadim kartu za mesto koje mi tog trenutka padne na pamet. koje živi nezavisnim životom. neće da se uda i oseća izvesno razočaranje. ispusti dim i otpoče: . Ali sada bih ipak hteo da vas nešto upitam: zašto putujete u Koložvar? — Dosadno mi je. — Pogodite ko sam. — Koga? — Nikada neću upoznati i koji nikada neće biti moj. iako se u stvari nije ni u koga razočaralo. ili kroz dve godine? Zavalio sam se u sedište i zagledao u nju. Dosadno mi je. Po čemu mislite da sam imućna? Bacio sam pogled gore u mrežu: — Sa ovakvim koferima mogla bi i kćerka nekog milionara da krene na put. 63 — Da. — Da li je u pitanju fiks-ideja? Možda ćete tamo naići na verenika? Klimnula je glavom i pripalila cigaretu. ništa vas nisam pitao.. Vas-pitavala me je baba. — Onda ste vereni? — Nisam ni to. — Kofere sam dobila. Moj verenik je muškarac koga. Naveče sam izlazila u šetnju. Moji roditelji su umrli. I sada znam ko ste. Ponudila je i mene. Ovo je izgovorila tako ozbiljno i tako tužno. Pet dana živela sam u hotelu. Ali zašto me ispitujete? — Oprostite. 64 — Smatram da je brak besmislica. — Vi ste. Ja sam samo odgovarao.— Pogrešili ste već u samom početku. — A šta ste radili u Eperješu? — Ništa. a vi ispravljali moje pogrešne odgovore. Prekrstivši noge. Nagoh se prema njoj iznenađen. — Zašto lupate glavu o tome? — Bar mi recite zašto idete u Koložvar? — Rekla sam vam. — Kako to mislite? Dosadno vam je i zato putujete u Koložvar? — Da. zato što volim burmu. — Ne razumem.. — Zar vi pošto-poto želite da se udate? — Ja se nikada neću udati. Srne li čovek da se vezuje za ceo svoj život? Ma koliko se ženio iz ljubavi i sa poštenim namerama. Uobražavata sam da ću se u Eperješu sresti sa svojim verenikom. da je za nekoliko trenutaka zavladala tišina. Katkad me obuzima neki neobjašnjivi nemir. Prošlog ineseca bila sam u Eperješu. — Ali imate burmu. — Sada odista više ne znam ko ste. a sada ste vi na redu — rekoh.

Jutrom ćemo jahati po okolini.. Sada ste veoma ne-srećni. Budite mi gošća. no svakako posednik koji živi u Pešti. 65 — Vidite. Gledao sam u nju. šta radite i imate li ljubavnika. kada ste zauzeli svoje mesto u kupeu jedva ste me i pogledali.. I ja već godinu dana nisam bio kod kuće. lakše. Razdraženo joj odgovorih: — Ko ste vi? Odgovorite! — Neću da vam odgovorim! — Gledala me je u lice sa pod-smešljivom grimasom. Pogledao sam na crveni pliš.— Vi? Vi ste posednik. — Je li tako? Nije bilo teško da pogodim.. — Zašto nećete? . Hoćete li da znate kako se zove vaša bivša verenica? — Radoznao sam da čujem. Više nije bilo konca.. Ne znam ni ko je ona. Crnomanjasta dama preko puta mene nasmeja se od srca. Zatim. 66 Ona opet odmahnu glavom. Od dosade. — Znate šta — rekoh. ali je nešto osujetilo vaš brak. Ali joj oko zablista. Nemojte da odete u Koložvar. — Edita. — Svako jutro dobićete kafu sa mlekom od bivoljice. te se ona poče smejati. sa ovakvim odelom i ovakvim koferima ne možete da budete seoski beležnik. zato sam vas posmatrala. — Jeste li poznavali. Živim sam. ili sreski lekar. pošto sam je dugo i zbunjeno pos-matrao. Uhvatio sam komadić konca s dva prsta (ona dva slova su iščezla) i bacio ga na zemlju. Ne budite tako radoznali! Ionako već znate dovoljno o meni. — A sada mi smesta recite: ko ste. I ko je on? — Lakše. Uvijali ste ga i nameštali sve dok niste složili veliko slovo E. gledali ste kroz prozor namršten i tužan. I meni je bilo dosadno. Neoženjen. U kući nema ni žive duše. — Zar me vi poznajete? — Ne. bled u licu. Zabavljalo ju je što me je naljutila. Bila je veoma ljupka. Imali ste nameru da se ženite. po podne ćemo da prošetamo u lov.. tamo na naslonu sedišta nalazi se komadić belog konca. — Imam jedan predlog. Preko lica mi prelete sumoran osmeh. Prvi put vas vidim. pre no što smo počeli da razgovaramo. Služin-čadi ću reći da ste mi žena. kako živite. siđite s voza sa mnom u Peterfalvi. Srce mi jače zakuca. samo mi stara ključarka čuva kuću. Gledao sam je preneraženo. Vaša karta važi za neko nepoznato mestašce. nju? — Nikada je nisam videla. vi ste se igrali s tim komadićem konca. Ona mi se smejala u lice. — Nećete? Ona odmahnu glavom. — Taman posla — reče ona. a zatim malo d. beli končić odista je bio uvijen u obliku slova Ed . Odjednom podigoh glavu: — Kako se zovete? — Joža.. Gledao sam je veoma glupog izraza lica.

Možda su njene misli i njena osećanja bila istovetna mojima. uđe u naš kupe. Stali smo pred kućom. a ini smo ćutali. zakopčana kćerka generala pružila mi je prvo veče svoje usne. — Joža — rekoh pomalo tužno — pođite sa mnorn. — Šta se smejete? — Smejem se što vam sada ja gledam u dušu.— Tako. 67 — Ko je ta Cetenica? — Ključarka. koja je zakupac poslao po mene. I tada — pri pomisli na prolaznost svega — nešto me privuče ovoj nepoznatoj. uporna volja da postanem veliki čovek. postao opet onaj stari. Na-smejao sam se. visoki stas. Baci pogled na kofere: — Svih pet — upita. Ali mi još uvek ne odgovori. već je četrdeset godina kod nas. A zatim ćemo jedno drugom vratiti slobodu__ Sklopivši oči. vitki. čim sam iza retke bagremove šumice u daljim ugledao našu sindrom pokrivenu kuću sa kosim krovom. Gorda. koji je ujedno bio i kočijas. Nije odgovorila. Sada više nije odmahivala glavom. Ja desno. snagu svojih tam-noplavih očiju. •*— Da — odgovorih. Dođite k meni na dan-dva. Ona nikoga nema osim mene. Tada mi nešto pade na pamet. Osećali smo kako trenuci naših života promiču kraj nas. Voz prodorno zapišta i kondukter pomoli glavu kroz vrata: — Dolazi Peterfalva! Kao da je rekao: dolazi novi život! Joža još uvek ne odgovori. Tvrdoglava. kako usamljena gospodski gordo stoji nasred pustare. I vi bežite od nečega. Joža se nekako pokorno pripi uza me. Dva minuta kasnije sedeli smo u otvorenim kolima. Kola su se kretala. — Cetenici ćemo reći da ste mi žena. Stara žena. Joža me je putem bojažljivo uhvatila pod ruku. Gledala je kroz prozor. . Nervozno namesti svoj veo i krišom mi dobaci pogled. — prošapta. — Ostaćete ovde dokle vam bude prijatno.. Joža skoro vrisnu od iznenađenja. Ali sada ću je zaboraviti i novom verom krenuti u život. Edita mi je oduzela i slomila veru u sebe. časova koje sam posle očeve smrti provodio po pustim sobama. kao telegrafski stubovi koji promiču ispred prozora. A zatim ćemo da bežimo dalje. A ja sam odjednom. i ja takođe bežim. Ova tuđa žena pošla je sa mnom kao da sam njen gospodar. Kapci u belom tremu sa stu-bovima behu zatvoreni.. crnomanjastoj dami. ali se ne usuđujete da to izgovorite. Stigli smo i jedini nosač u Peterfalvi. muški lik. — Kako je to neobično . Sa škripom skrenuše točkovi i kola uđoše u peskovito dvorište. Sada sam opet video sebe: svoj odlučni. Rodio sam se za visokorodnog gospodina pred kojim ljudi uplašeno otvaraju vrata. ili od nekoga. Voleće vas i poštovati. Voleli biste da pođete sa mnom. Gledao sam i ja. Da ova nepoznata dama ne pomisli da ću se oženiti njome? Ne bih bio rad da se makar i za trenutak zanosi ovom pomisli. vi levo. . Tog trenutka kao da smo oboje gledali u naš prohujali život. Setih se minulih snova. ona odobravajući klimnu glavom.

a posle jela upitao sam je: — Ne biste možda hteli da malo prilegnete? — Nisam umorna. Ne želim da me uznemiravaju. Bila je odevena veoma ljupko i lako. Dok sam čekao Jožu prošao sam kroz hladne. Presvukli smo se. jasno crvene cigle trema. Sada mi je Edita bila veoma daleka. A zatim ćemo jedno drugom vratiti slobodu. ona odobravajući klimnu glavom. Da je nisam sprečio poljubila bi -mi ruku. postao opet onaj stari. ta valjda nije? . Da ova nepoznata dama ne pomisli da ću se oženiti njome? Ne bih bio rad da se makar i za trenutak zanosi ovom pomisli. Tada mi nešto pade na pamet.. Moja žena. Setih se minulih snova. Juče smo se venčali. kako je ovde sve lepo! Kuća i bašta bili su odista divni. — Da — odgovorih. Hoću da budem sam. Ja sam bio pre gotov sa oblačenjem. Pomogao sam Joži da siđe s kola.— Oh. mlatarajući rukama. A ja sam odjednom. Sve je to bilo neobično za peštansko oko i uvo. — Ostaćete ovde dokle vam bude prijatno. Na sebi je imala suknju sa belim i crnim prugama i uzane.. Bacio sam pogled na časovnik. rekoh joj: — Ne treba nikome da kažete da sam došao kući i da sam se oženio. Starica odmahnu rukom u znak razumevanja. belo okrečeni zidovi i zagasitozeleni kapci — sve je to bilo veoma slikovito. Stara žena. Keceljom je brisala Jožin kofer. — Mora biti da je dama gospodskog roda — reče zagledavši sa strahopoštovanjem ogromni kofer od svinjske kože. Kola su se kretala. U dvorištu se sa obe 68 strane čulo besno lajanje pasa. Iz vrta u polje. Pod zlatnim zracima jesenjeg sunca uzdizali su se mrkozeleni borovi. Ona nikoga nema osim mene. polumračne sobe. a Cetenica se uplašeno uhvati za mene. već je četrdeset godina kod nas. cvetne leje šare-nele^su se u Ijubičastoplavim i bledoružičastim bojama. Starica uzviknu i tek što se ne zaplaka od sreće. — Gospode. Misli su mi bile obuzete drugim stvarima! Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Joža. Pomislio sam na nju sa mržnjom. Joža se smešila. Ali sam uočio da joj je tuga preletela preko lica. Kada je Cetenica ušla. koji je stajao u sobi. Sišli smo u vrt. čim sam iza retke bagremove šumice u daljini ugledao našu sindrom pokrivenu kuću sa kosim krovom. žute francuske cipele. . Za vreme ručka video sam da je pomalo zbunjena. Voleće vas i poštovati. a iznad krova lepršanje golubi j ih krila.. kako usamljena gospodski gordo stoji nasred pustare. a da zapravo nisam znao šta me je pitala. Išli smo jedno pored drugoga 69 — Ko je ta Cetenica? — Ključarka. Svaki delić njene odeće bio je izvanredan. hajde da prošetamo. časova koje sam posle očeve smrti provodio po pustim sobama. Bio je jedan čas. — Bogme jeste.. Joža se nekako pokorno pripi uza me. a ini smo ćutali. Stara gospa Ćete gegala je niz stepenice. Ako niste ni vi. Iz svakog kutka izvirivao je moj nekadašnji život. Ljubila je Jožine ruke i haljinu. Sklopivši oči.

. Ljubila je Jožine ruke i haljinu. Ali sada ću je zaboraviti i novom verom krenuti u život. Svaki delić njene odeće bio je izvanredan. Ja sam bio pre gotov sa oblačenjem. koji je stajao u sobi. — Ispričajte mi sada povest vašeg života — rekoh Joži. Starica uzviknu i tek što se ne zaplaka od sreće. Iz svakog kutka izvirivao je moj nekadašnji život. Juče smo se venčali. Sada mi je Edita bila veoma daleka. kako je ovde sve lepo! Kuća i bašta bili su odista divni. — Oh. Ona otpoče lagano i zamišljeno. Sišli smo u vrt. Ne želim da me uznemiravaju. — Bogme jeste. hajde da prošetamo. Kapci u belom tremu sa stu-bovima behu zatvoreni. belo okrečeni zidovi i zagasitozeleni kapci — sve je to bilo veoma slikovito. žute francuske cipele. Sve je to bilo neobično za peštansko oko i uvo. Ako niste ni vi. Pomogao sam Joži da siđe s kola. rekoh joj: — Ne treba nikome da kažete da sam došao kući i da sam se oženio. Bacio sam pogled na časovnik. a iznad krova lepršanje go-lubijih krila. a da zapravo nisam znao šta me je pitala. — Da — odgovorih. Rodio sam se za visokorodnog gospodina pred kojim ljudi uplašeno otvaraju vrata. — Mora biti da je dama gospodskog roda — reče zagledavši sa strahopoštovanjem ogromni kofer od svinjske kože.. Na sebi je imala suknju sa belim i crnim prugama i uzane. Stara gospa Ćete gegala je niz stepenice. Moja žena. Bio je jedan čas.Tvrdoglava. Stali smo pred kućom. Misli su mi bile obuzete drugim stvarima! Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Joža. Joža skoro vrisnu od iznenađenja. mlatarajući rukama. a posle jela upitao sam je: — Ne biste možda hteli da malo prilegnete? — Nisam umorna. Za vreme ručka video sam da je pomalo zbunjena. Sada sam opet video sebe: svoj odlučni. Ova tuđa žena pošla je sa mnom kao da sam njen gospodar. vitki. a Cetenica se uplašeno uhvati za mene. polumračne sobe. U dvorištu se sa obe 68 strane čulo besno lajanje pasa. Iz vrta u polje. Bila je odevena veoma ljupko i lako. ta valjda nije?. snagu svojih tam-noplavih očiju. uporna volja da postanem veliki čovek. Presvukli smo se. zakopčana kćerka generala pružila mi je prvo veče svoje usne. Dok sam čekao Jožu prošao sam kroz hladne.. Ali sam uočio da joj je tuga preletela preko lica. visoki stas. cvetne leje šare-nele. Keceljom je brisala Jožin kofer. jasno crvene cigle trema. Joža se smešila. Hoću da budem sam. Edita mi je oduzela i slomila veru u sebe. muški lik. Pomislio sam na nju sa mržnjom. — Gospode. Da je nisam sprečio poljubila bi -mi ruku. Išli smo jedno pored drugoga 69 kolskim putem.su se u Ijubičastoplavim i bledoružičastim bojama. Starica odmahnu rukom u znak razumevanja. Sa škripom skrenuše točkovi i kola uđoše u peskovito dvorište. Gorda. Pod zlatnim zracima jesenjeg sunca uzdizali su se mrkozeleni borovi. koji je s obe strane bio obrastao plavim žalfijama. Kada je Cetenica ušla.

a takvi ljudi lako praštaju. . Istukao me je. — Dajete li mu novaca? — Neće da primi ni prebijenu paru. — Sta je po činu? Ljupkim osmehom reče: 70 — Samo je narednik. došao je k meni zakrvavljenih očiju.— Nije naročito zanimljiva. Mnogo se volimo. Bio je neženja. I otišao odmah zatim. i da treba da se volimo. U međuvremenu. Rano sam izgubila roditelje... — Kako se zove? • — Da vam kažem? — Recite.. teško je bolestan.. Počeo sam da pričam. Uzviknuo sam od iznenađenja. ali sam se užasavala pomisli da se udam za nekog običnog palančanina i da tako provedem svoj život. Zovete se Jolan. Tada sam prvi put osetio koliko je prijatno kad čovek može nekome da ispriča sve što ga boli. Zove se Ferenc. Uostalom. — Nisam ga volela. — Postali ste njegova ljubavnica? Nije mi odmah odgovorila. Jednog popodneva — pre tri godine — sve se odigralo u njegovoj sobi. Rekao je da smo od braće i sestara ostali samo nas dvoje. Kao da su nam svež vazduh i svetlost sunca doprli do mem-Ijivog srca. Imala sam samo starijeg brata.. Zatim. AH se vratio posle toga i mi smo se izmirili. Kroz svilu suncobrana sunce je bacalo ružičastu svetlost na njeno lice. da vi već naslućujete ko sam. On mi je nadenuo ime Joža. bio je veoma bogat i veoma mio. Otada i ja nazivam sebe tako. — Da li vaša veza još uvek traje? — Već pola godine nisam videla svog prijatelja. Poznajete li Adama? — Kako da ne. Odavno je bolestan. Bio je narodni poslanik i kad god je došao u Peštu stanovao je kod mene. sad sve znate o meni. — Da. Bila je veoma lepa tog trenutka. Verujem. jer je i njegova porodica otišla s njim. Pre dve godine bio sam pozvan u lov kod Vitovih. Sada mi vi ispričajte vaš život. Vi ste mislili da mi je dvadeset šest godina. Bilo mi je dvadeset godina kada sam se upoznala s čo-vekom kome je bilo četrdeset i pet. Nije mogao da me povede. Dve godine ga nisam videla. s kojim mogu bezbrižno da živim. Kad je moj brat saznao za ovo. Vi ste tada već bili u Pešti. Vit.. preživeo je i on nešto bolno. Tamo sam čuo za Adamovu i vašu vezu. — Da — reče najzad. a pre pola godine otišao je zbog svoje srčane mane u neku inostranu banju. — Sta vam je brat? — Vojnik. Ućutala je. međutim tek ću da napunim dvadeset i tri. — Adam. Ali me često posećuje. Otvorila je suncobran i zaklonjena njime dobacila mi je jedan pogled. Sada se svega sećam. Ali svakog prvog u mesecu šalje mi novac. koji je u to vreme služio vojsku. pomalo tužno dodade: — Eto. Posle toga me je odveo u Peštu i smestio u dvosobni stan. — Vaš otac je bio glavni baštovan na imanju Vitovih? — Da. sa štapom u ruci.

Stara Cetenica. Možda već i ona nosi u sebi otrov: ozledu na srcu. — Sačuvajte ovo. Ona se daje mladi koja provodi prvu noć u svom novom domu. . Nju je svakako stara ključarka stavila tu. Joža. — Dobila je pismo u kome joj javljaju da joj je mati teško bolesna — umirivao sam staricu. Posmatrao sam Jožino lice i odjednom razumeo šta je malopre htela da kaže. Pored druma cvetao je struk belih rada. njen šiljati.. Zaustavio sam kola i skočio. pogleda u mene uplašenim i upitnim pogledom. starinski prsten. — Šta vam pada na pamet — odvratih — zašto pomišljate na tako šta? — Ali sam se u taj mah setio časova.Šetali smo se sve dok nije počeo da pada mrak ispoveda-jući jedno drugom što nam leži na srcu. srnejući se. Izvadio sam malu kutiju za nakit u kojoj se nalazio lep. ležala je grana ružmarina. U ružičastom odsjaju opet mi se učinila veoma lepa. na jednom zavijutku ponovo ugledasmo kuću. Bila je već daleko od nas. Volim vas. povij enim drškama nekoliko svežih belih cvetaka. ali je njen preklinjući pogled govorio da je ne diram. srdačno. Pogledao sam je iznenađeno.. sindrom pokriveni krov polako se gubio u granju dok su se kola udaljavala. ali mi ništa nije palo na pamet. da je ne vređam na ovaj način. Zadali biste mi mnogo i mnogo patnji. Zatim podiže oči i lagano zavrte glavom. kraj svece koja je gorela pored moje glave. koja se širi i postaje duboka rana. Podigla je svoje osen-čene tamne oči i rekla: — Više vas neću videti. a zatim se ona odjednom. Kasnije se malo zarumenela od vina. Lice joj obli plamena rumen. kada sam u noćnom lokalu zalivao rakijom svoju goruću patnju i slomljena srca ležao u maloj sobi u ulici Ag. Razumeo sam molbu koja je izbijala iz njenog pogleda. 2eleo sam da joj kažem nešto toplo. Jednog popodneva smestio sam Jožu u kola i otpratio je na stanicu. Sunce je peklo i Joža je u kolima otvorila svoj suncobran. Ali sam ipak primetio suze u njenim očima. — Zašto? Lako je pognula glavu. Oko ponoći uzeo sam je u naručje i na rukama je preneo u spavaću sobu. nikako nisam mogao da je odvratim od njene namere. Posle večere rekao sam Joži: — Ja vas još nisam ni poljubio. Ne progovori ni reci. To je bilo već krajem septembra.. na uzglavlju. okrenu meni: — Baš sam luda! Ali su na njenom nasmejanom licu još uvek blistale suze. saznavši da Joža hoće da otputuje. Otkinuo sam ih i spustio Joži u krilo. Dugo smo se vozili ćutke. Dugo je uplašeno posmatrala prsten. Na dugim. Na jednoj od postelja. — Plašim vas se. Ona naglo okrenu glavu na drugu stranu. Dve nedelje kasnije Joža se spremala da ode i koliko god sam se trudio. Točko vi su tiho zvrjali. 71 Veoma ljupkim pokretom pruži obe ruke i privuče moju glavu. I ja sam se zagrejao. Upravo onako kao što ja nosim u sebi uspomene na sobu u ulici Ag..

Bilo joj je neprijatno i teško joj je padalo što nije u stanju da se savlada. gledala me osmehujući se. ali tako blago kao da se spušta na tankoj svilenoj niti.. U ruci je nervozno stiskala bele rade. Prošao sam kroz sobe. pripi se uz mene i ne-primetno mi prisloni glavu na rame. Sa biharskih brda spustila se jesen. u maloj sobi u ulici Ag.. — Uskoro ću doći u Peštu. potražiću vas. kao da sam hteo da se oslobodim uspomena. Joža me uhvati pod ruku. Ali je bila veoma bleda i ja osetih da njen osmeh skriva užasan bol. zahvatila. Jutra su bila oblačna i po olovnom nebu letele su vrane. Ove uspomene ispunjavale su me bolnom nasladom. A dotle mislite na mene. Skočih dole. Odjednom me rastuži ova uspomena i ja ispustih Jožinu ruku. zapišta i krenu. Bila je upadljivo ćutIjiva. Pre bih mogao reći da sam prema Joži osećao izvesnu zahvalnost. sa trenucima blaženog zaborava. — šapnu jedva čujno i pruži mi ruku. učinilo mi se da još čujem šuštanje Jožine suknje. U tom mi pade na um da sam jednom na Editinoj ruci u rukavici istim pokretom potražio obnaženi delić ružičastog dlana. — Jadnica — pomislio sam gledajući za vozom koji je već nestajao u daljini. nekim čudnim osmehom pokušavala je da pri-krije svoje uzbuđenje. talasasti ritovi. zelenom vodom skakuće s . vlažne usne. Za vreme sunčanih dana lutao sam poljima sve do sumraka. U spavaćoj sobi još se osećao laki miris parfema koji je ostavila za sobom. poljubio je. kao zloglasne uspomene po duši koja se dosađuje. Pravio sam se kao da ništa ne primećujem i da bih joj olakšao ovaj trenutak počeh da pozivam nosača.. a Edita je bila daleko od mene. Voz stiže i Jožine kofere brzo ubaciše. Da zagrlim jastuk i da mislim na nju. jer sam avetinjski jasno osećao mi72 73 ris Editinih ramena. Pomislio 74 sam kako bi bilo lepo kada bih sada mogao da patim zbog Jože. Povremeno se sa kestenova otkidao po koji list i padao. Do dolaska voza šetali smo pored tračnica. Voz je stajao samo jedan minut.Uzeo sam njenu ruku u rukavici u svoju i. Skočih i ja za njom i poljubih je u hodniku. Ali sam u srcu osećao strašnu prazninu. ali je i to prošlo. Ali mi u duši ništa nije ostalo. Meni ovaj rastanak nije naneo bol. Iznenada se iz daljine začu tutanj voza. Sume koje su odzvanjale od graktanja vrana. gde čovek nad sjajnom. povremeno bih s mukom okretao glavu. Te večeri legao sam sa teškom morom u grudima. — Dakle. Ona uspomena. Joža se naže kroz prozor.. tamo gde je više dugmeta virio delić ružičastog dlana. Ove dve nedelje. Jer ove patnje su nešto najlepše u životu. podstakao je stare rane. Ponela me je. Osetio sam na potiljku njen vreli dah kada je sebi privukla moju glavu i opijen osetih njene poluotvorene. Otvorio sam prozor. katkad mi se činilo kao da me odnekud gleda svojim poniznim i tužnim pogledom. Stigli smo na stanicu. "Odlučio sam da dugo ne odem u Peštu i da Jožu nikada ne posetim. Ja sam mislio na Editu. Lice joj se gr čilo. poljubac ruke u rukavici. kada je prvi put svukla s njih raskopčanu svilenu bluzu. žarke. Joža poblede i pogleda u mene. delovale su na mene kao hrana i odmor na gladnog i umornog čoveka.

pa će me ona utešiti. mislio sam na tebe". sićušna zvezda. ispričao to mom ocu i stari me je propisno isprašio. jure. lete preko mosta. Otada se mnogo štošta dogodilo sa mnom. Maćaš? Često smo se pentrali na ovo drvo i sa ushićenim strahom i zanosnom vrtoglavicom čučali gore. da se ne strmoglavimo! Jednom nas je video šumar. Jednog popodneva setio sam se nečega. S rukama na leđima hodao sam po nemim polumrač-nim sobama i pokušavao da trezveno razmislim o svemu. I u njoj čokoladu. imućan. dole ispod mosta. 76 Preko dana sedeo sam satima za pisaćim stolom svoga oca. Pomislio sam: preko mosta po danu tutnje vozovi. nove. mislio sam na tebe". razmišljao o svom detinjstvu. Kakvo je blago krila ova kutija od šibica! Tugu i glupu tajnu jednog dečačića i komadić životne sreće — parče čokolade. dok nas je uzbuđivala pomisao: jao. Bože moj. Dvadeset i šest mi je godina. mislio sam na tebe". strnjike koje zec u daljini na blagom povetarcu nečujno preskače. Poješću je i to će mi pružiti utehu. ili dvanaest godina — stavio komadić čokolade u kutiju od šibica i da sam je zatim 75 sakrio među gvozdenim stubovima. tjtada je prošlo više od petnaest godina. nove mladosti. oblaci se vihore na nebu (u detinjstvu sam verovao da se tada zemlja okreće). našao sam kutiju od šibica. kao stajske lampe u dvorištu. Za trenutak sam zamišljeno zurio u prazninu — hoću li kroz daljih petnaest godina još jednom navratiti ovamo i šta li ću da ispišem na jednom drugom komadiću hartije? Pošao sam kući. Cedulju sam stavio pored čokolade i kutiju opet vratio na svoje mesto. pomislio sam u svojoj detinjoj glavi da ću jednom kada budem tužan. među gvozdenim stubovima uporno će ćutati ovih nekoliko reci: „Edita. Spustio sam se ispod mosta i počeo da pipam po gvozdenim stubovima i. nezavisan sam. Nastupili su kišoviti dani. i odjednom mi za divno čudo sinu uspomena. Sećaš li se. Zaboravio sam na kutiju od šibica. nije mi više pala na um. Prelazio sam preko gvozdenog mosta na kanalu. izvaditi čokoladu. sada je sinula u mom sećanju kao kakva daleka. ali i kroz pedeset godina. Sa grane jednog drveta visilo je trulo uže koje smo nekada mi doneli ovamo. Razgledao sam kutiju — evo. Jutra su postala sve tužnija. Sećam se. ponovo ću da krenem u . tandrkanje kola negde u daljini i lajanje pasa koje se naveče razleže kao da dopire sa neke udaljene zvezde — priroda me je poznavala i prigrlila na svoje grudi. Posle petnaest godina! Uzeo sam je u ruke i okretao je — i to me je još više rastužilo. Imao sam vremena da se osvrnem i razmotrim svoj život.jednog ispupčenja do drugog. setih se da sam kao deča-čić — moglo mi je tada biti deset. ali sam se još jednom osvrnuo i dugo pos-matrao most. progovoriće jedan nemi glas: „Edita. kad od nas ne bude više ni kostiju. a dole među stubovima. ova kutija nije poznavala Editu. koji se pomaljaju iz večnosti. još nerođene ljude. zamisli. male. Vozovi će nositi sobom nove živote. Prošlo je bezmalo godinu i po dana kako sam napustio ove sobe i odselio se u Peštu. u tim trenucima čovečja duša hita stazama prošlosti. Nad njim huji život i vreme. Bilo je drveće u šumi kojeg sam se jasno sećao. Kakva sam prostranstva prešao od tog vremena u životu i kakve patnje podneo! Obuzela me je neobična misao — kakva obuzima samo mozak usamljenog čoveka — na komadiću hartije ispisao sam datum toga dana i ovih nekoliko reci: „Edita. koji se roje. Niko to neće znati. tihe čistine u šumi gde jesenji suton blista žutim sjajem.

da sam posle večere naredio da se upregnu konji i odvezao se u grad. Ćopavi knjižar Bloh. Ne. ali ga je u glavnoj auli univerziteta obuzimao toliki strah i užas. Više sam voleo da ostanem kod kuće. Za jednim stolom igrala su dva mesna trgovca domine. Jedne večeri pregledao sam knjige u kojima su se nalazili obračuni. s licem upropašćenim od šminke i osmehom zlatozubih usta. zabacivši glavu. Bio je Pista Mak. koji su se odnosili na moje imanje.. dočekali bi ga klicanjem. U kafani je bilo malo sveta. poznata šaljivčina. Svake godine jedanput obišao bi stolove po kafani i svima dao časnu reč da neće uzimati karte u ruke i neće popiti nijedan špricer. da bi se sutradan opet vratio. Trebalo bi da odem u inostranstvo. pomamna Eva. ćudljiva. sa šeširima na glavi. Zatim bi otputovao u Peštu. Jednog od njih poznao sam odmah. Pomislio sam i na Jožu. nižim bićima. Uverio sam se. U ustima su im prštale reci kao prepečena kora hleba: Kel-nerr! Pivva! Za kasom je seđela žena sa kosom žutom kao lan. Tada bi joj o članku zveknule mnogobrojne grivne. a Cigani su svirali tuš. ali sam ubrzo odbacio ovu misao. Treskali su karte o sto. umela da se glasno smeje. popeo bi se na jedan od stolova i pozdravio ga s čašom u ruci. Pored blagajne baš se tog trenutka završila partija kalabrijasa. Sa nekom ljupkom. čije su korice bile umotane u novinsku hartiju. Za drugim stolom sedeli su ljudi. Ali se setih da među njima nemam nijednog prijatelja. Pista bi se tada. Već odavno nisam bio u tako dobrom raspoloženju i jednog trenutka pomislih da naredim da upregnu konje i da odem u grad. Moji nekadašnji školski drugovi svakako sede u kafani i igraju farbule. zabacili šešire na potiljak i tupim životinjskim pogledom osvrtali se po kafani. Pored stola stajalo je bezbroj pivskih boca. ali u njenom pogledu skriva se tuga kada podiže oči k meni i u pokretu njenih mišića ima nečeg paćeničkog. Na iskrpljenom bilijaru ležali su masni. Oba protivnika 'stajala su pored stola. da sam za vreme svog boravka u Pešti potrošio samo nepune dve trećine svog dvogodišnjeg prihoda. Uvek sam ručavao i večeravao u najskupljim restoranima. jer bi svojim ogromnim pravničkim znanjem postideo gospodina profesora Marišku.. Joža je mila. veselom draganom.život. po izgledu zanatlije. koja bi se zajedno sa mnom divila lepoti nepoznatih predela i gradova. Osim toga. Pomislio sam i na ružnu kasir-ku. Pušili su cigare i razgovarali o nečem ispruženih vratova. dobra i lepa. Editu ću zaboraviti i ubuduće ću biti oprezniji. Ovo je delovalo na mene veoma umirujuće. modrocrvena lica i nešto kredom računala na tabli. skakutala preda mnom i koja bi. opuštene glave na jedno rame. držeći u crvenim rukama svoj štap među nogama. zatim bi povremeno nadlanicom prebacivali brkove. vozio sam se stalno kolima. smatrao sam ih bednim. Cigani su sedeli u mračnom uglu kalane i igrali duraka. Mada odista nisam bio štedljiv. Pista je već deset godina studirao pravo. spavao je neki svinjarski trgovac. crni šeširi. Ali me je celoga dana toliko mučila dosada. Katkad bi podigla ruku i namestila ukosnicu u punđi. Obično je stizao večernjim vozom. meni bi bila potrebna neka razdragana. izjavivši da je Pista uzor skromnosti i da samo zato nije hteo da polaže ispit. sa koferčetom u ruci — jer je s 78 . sa kojima ne bih imao o čemu da razgovaram. koja bi me uhvatila za ruku i vukla sobom. Možda je i bolje što se sve ovako zbilo. dok ne položi prvi ispit. Moj dolazak uopšte nije primetila toliko se udubila u čitanje knjige. Pored zida.

sve sam prokockao što sam od oca nasledio. zahvaljujući se na ovako lepom prijemu. pozdravljajući njome vojnički. bi li mogao da mi daš pedeset penga do prvog? Pod stolom mu pružih novac. Poslao sam joj po kelneru čašu šampanjca. svirao je meni. Pista se nalakti na sto. Cigani su u međuvremenu prestali da igraju duraka i uzeše svoje instrumente. kafanski vazduh. na visokom ovratniku mašna mu se pomerila u stranu. Ali idućeg meseca navaliću na prvi ispit. da se zamalo nisu srušili kafanski zidovi. naglo trže glavu i zaurla.. želeo je da odnekuda povrati svoje četrdeset i dve forinte. P*rimaš mi priđe. okrenu se svojoj bandi i tiho poče da svira: „U crnom gradu beli se toranj vidi. a banda se. Zatim opet pozva kelnera. Primetio sad da se i gospođica na blagajni prenula i da nešto šapuće jednom kelneru. opet sam izgubio četrdeset i dve forinte. mutni. Podigla je čašu do visine čela i zahvalila se. Gospođica na blagajni je izvijala vrat. Poručio sam šampanjac. Cigani bi odsvirali Pištinu pesmu: „Kad sam proš'o pored tvoje bašte .. — Znate li koja bese pesma od stari gospodin? Gudalom kucnu po poleđini violine. Nije hteo da veruje svojim očima kada me je ugledao. Tebi ću reći. — Razmeni mi! 79 Novčanicu od pedeset penga izvadio je tako iz novčanika kao da pored nje ima najmanje još trideset komada.voza uvek pravo dolazio u kafanu — poklonio svima u krug. Posledoiji red pesme zatreperi u meni: . prijatelju. — Baš sam ti ja neka mrcina. Primaš je tiho otpočeo neku pesmu.. — Pih.. Uz to mi se izdaleka smešila." Da." A Pista bi od tuge i žalosti produžio da pije i da se karta. Prišao mi je i pomalo zbunjen izustio: — Zdravo.. ala sam samom sebi odvratan — reče. Postavio je ovo beznadežno pitanje tek onako. to je pila pesma mog oca. u međuvremenu.. zurio je u zadimljeni. gadna mrcina. Pista je bio uzbuđen. produži: — Igraš li ti kalabrijasa? — Ne kockam se. I kao da se uplaši ovih reci. gledajući u našem pravcu. — Prijatelju. Zatim se nagnu prema meni: — Druškane. sa svojim stolicama primicala sve bliže. očigledno ubeđeni da će gospodin Mak poručiti ćelu kafanu. Odjednom su se stvorili kraj nas. ali je iz njega još izbijala kockarska strast. očigledno se raspitivala o meni. Što ti je taličan ovaj vražji železničar__ Zarivši prste u kosu. — Posluga! Dojurila su dva kelnera. Sa dva prsta savi i spusti novac u svoj novčanik. Razumeo je i ućutao postiđen... Seli smo za jedan sto. sećam se. Pista im tiho naredi: — Kašike uz šampanjac.

na kome nije bilo dugmeta. Bio je ne-obrijan. neka joj naplati" — u srcu osetih oštar bol. Ona je uplašeno gledala u mene. oko nje zabodene šarene razglednice. posiveloj kragni kočoperila se neukusna. Mak joj položi ruku na rame: — Gospa Irena! Baš je gadan ovaj život! Gospođica sa kosom boje lana odobravajući klimnu glavom. Netremice sam gledao u sliku. u sobici u koju se ulazilo preko otvorenog trema seljačke kuće. a lice mu se sijalo od masnoće. Na suprotnom zidu visila je jedna kopija u polumraku. Očigledno je drugačije želela da udesi stvar. Kakva se sirotinja i kakvo se šarenilo skupilo u toj sobi. kao da je neko obema rukama zgrabio moje srce i počeo da ga steže. I njega je nešto peklo. Moj pogled je zalutao na zid. Pista Mak se zavali na stolicu. Malo zatim i gospođica priđe za naš sto. neka joj naplati. Bila je to slika umirućeg Petefija u mrkoj dolamici na bojnom polju kod Segešvara. Na zidu asura. Popio sam dve čaše. jer ovde u ovoj maloj. Razmišljao sam. Na lampi japanski zaklon od plavo-crvene hartije. pomamnu ludost! Kada je u pesmi došao do reci: „Bog nek' je ubije. palanačkoj kafani odista sam morao da osvajam svojim peštanskim odelom i lepom mašnom. Da počinim neku divnu. Posmatrala me je zadivljeno. Jadni Pista Mak izgledao je pored mene kao zidarski radnik. Pruži mi ruku: — Zovem se Irena. srce je prestalo da mi kuca.. Došlo mi je da zgrabim kafanski sto i da ga bacim posred kafanskog prozora. kao da sam ugledao avet. preživljava u sebi uspomenu na časove provedene u ulici Ag? Sta li sada radi? Jedanaest časova uveče. jevtina. Ona je ušla prva i upalila na stolu petrolejsku lampu. Svetlost lampe koso je padala na nju i ja je prepoznah. Ili da iz revolvera pucam u ogledalo nad gospođičinom glavom. Pružih ruku gospođici. lice podiže prema tavanici 80 i s nekim čudnim bolom u glasu zapeva tiho uz pratnju violina: „Bog nek' je ubije. neka joj naplati" . 81 Seli smo na divan: gospođica Irena je užurbano tragala za čašama za konjak koji smo doneli sobom i tada. U sobi se širio otužan miris sapuna. Kasirka je stanovala u blizini. kroz koju se probijala ružna. a Edita sedi na naslonu. toliko puta kao i ja. Zamalo nisam jauknuo. Iz iskrzanog rukava na kaputu virio je rukav od košulje. Da li me se kad god seća? Da li i ona. U razmeštenom krevetu posteljina sumnjive čistoće. Arenberg se uvalio u meku naslonjaču. Pozvao sam je da sedne do mene." U meni odjednom nešto ustrepta. Irena osinu pogledom Maka i sa izvesnim neraspoloženjem prihvati moj predlog. odjednom. ljubičasta svetlost. Digao sam se i sručio u sebe čašu konjaka.. Na visokoj. Lumpovali smo do tri časa izjutra.„Bog nek' je ubije. jednu za drugom na iskap. Po izlasku iz kafane predložio sam da sve troje svratimo na rakiju u stan gospođe Irene. Gospođica Irena se svojim značajnim pogledima udvarala samo meni. U jednoj boci neka tamnoljubičasta tečnost. ljubičasta mašna. Pored zida pribor za umivanje. Promešao sam bisere koji su se dizali na površini čaše. .

Dobio sam lepu. Zazvonio sam na vratima broj pet. mali hotel upravo mi je odgovarao. stalno mi je pred očima lebdela ona mala karta: „Jolan Nad. dalekim vekovima. spotičući se svakog časa. Ali se prijatno iznenadih. Nema mi spasa. Odvezao sam se u hotel Grif. pomislio sam: biće to neko dugo. podleći ću ovom bolu. Evo me opet ovde. Zamislih se za trenutak. koju sam bacio na sto. mučio me je sladunjavi. spremao sam se za ovu karijeru i u sebi osećam odgovarajuće sposobnosti. gde sam pročitao ime: „Otto von Ralben. Zvonce zvrji u predsoblju. grčevito se uhvatio za njega i zurio uplašeno u mrak. jedan drugi spisak stanara. Ali kako da počnem? Predveče sam krenuo da potražim Jožu. Čuj. rentijer". kakvo obično pišu zaljubljene žene. Joža mi otvori. i podiže noge u blatnjavim cipelama na otrcani divan. . tada sam jasno osetio da je svršeno sa mnom. jer je pismo sadržalo svega nekoliko reci: „Mnogo bih volela da vas vidim! Joža. kao da sam progutao nešto odvratno. koliko ovakvih malih karata po stepeništima. otrcane cipele pijanog Piste Maka. odmah sam naslutio da mi Joža piše. Stalno mi je Petefi lebdeo pred očima u svojoj raskošnoj mrkoj dolamici. na njima 83 po jedno ime. Koliko je kuća na svetu. Podsećao me je na mio pokret njenih ruku kada sam je prvi put poljubio. vetar je fijukao na nebu. koji je nedavno otvoren u centru grada. zdrava želja. Obišao sam ih i peške krenuo u noć. koje podiže na otoman. Sutradan sam seo na voz i otputovao u Peštu. Dugo sam sedeo u sobi i razmišljao. ali se njegov zvuk gubi u tajanstvenim. Gospođica Irena me isprati do kapije i izveštačenim glasom mi protepa: — Do viđenja! Osetih neko gađenje. Kao kakav veo reč „rentijer" skriva pred očima sveta vrele noći i strastan život jedne milosnice. Neobično velika novčanica. Zvezda nije bilo nada mnom. veliku sobu čiji su prozori gledali na prostrani trg. Šta da počnem? Cime da ispunim život? Hoću da budem političar. Tihi. Zatim pritisne dugme zvonceta. sentimentalno pismo. General der Cavallerie. pred očima su mi lebdele blatnjave. na drugom spratu. — Koliko se izmenio ovaj grad i koliko sam se ja izmenio! — pomislih kada siđoh s voza na Istočnoj stanici. Setih se da sam pre ravno godinu dana naslonjen na svoj štap. pročita i krene stepenicama do označenog sprata. Uzeh ga pomalo mrzovoljno. isto ovako pos-<matrao na jednom drugom stepeništu. okrugla slova. sirotinjski zadah sobe.— Zar odlazite? — Odlazim. Nepoznat ženski rukopis. na spisku stanara naišao sam na ime: „Jolan Nad — rentijer". — Ja ću još malo da ostanem — reče Mak. otmeni." Kao da je iz ovog jedinog reda zračila vedra. sitna. spazi označena vrata i tog trenutka nije svestan da je zakoračio u tajanstvena prostranstva. uteši je." Penjući se stepenicama. U kakve mračne i tužne jazbine života se ja zavlačim! Kola su me čekala pred kafanom. posle naše zajedničke večere. Trčao sam drumom kao bez duše. U stepeništu. 82 Dva dana kasnije stiže pismo iz Pešte. po jedno zanimanje! Čovek pogleda. Ovo obično ime: „Jolan Nad" označava pred svetom lepu crnooku kćerku glavnog baštovana. Zastao sam pored jednog bagrema.

. Ferenc je govorio malo. ona je pootvarala prozore. — Ja ću poći. — A ko je Maca? . verovatno je to činio po navici. Boško bi povremeno rekao neku duhovitost. kako ne bih. bilo je u njemu neke pitome prostote. — A vi — obratih se njemu. Joža ga lupi po leđima: — Dođi sutra opet! Po njihovom odlasku. Nisam mogao da ustanovim kojoj vrsti ljudi pripada. Svakako nije bio Ferencov prijatelj. Uz žute cipele nosio je drečavoplave čarape.—. sakri cigaretu u šaci. Kao da sam ja bio nekakav poručnik. Plavu kudravu kosu razdelio je na sredini. jer su se uzajamno oslovljavali sa „gospodine". — Izvolite. — likovala je Joža. — Novinar. Rekao je „vrnem".. oh. Joža je skakutala tamo-amo. Ovo je bio dokaz njegove muškosti i ozbiljnosti. Oči su joj se sjajile i u prvi mah nije znala kuda da se dene. 84 Razgovor je teško otpočeo. ali dosta pristojno. nalazio sam da je gospodin Ferenc veoma mio i simpatičan mladić. a svidelo mi se i to što je štapom tukao Jožu kada je saznao za vezu sa Adamom Vitom. Mladići krenuše. Naredniku Ferencu se dopade ovaj izraz i crne oči mu se nasmešiše. zauzet po ženskoj liniji — izjavi Boško. čije su oči pokazivale upadljivu sličnost sa Jožinim. — Ja moram da se vrnem u kasarnu. Pojma nisam imao ko su ti „momci" i neprijatno me je iznenadilo što Jožu nisam zatekao samu. i sama se pokloni. Boško ni približno nije ostavio na mene tako dobar utisak. U brzini poljubi me u uvo. nudila me cigaretama i rakijom. — Moj brat Ferenc — predstavi mi Joža narednika koji se veoma učtivo diže i za trenutak. bio je obučen pomalo neukusno. baš su i momci tu. Uopšte uzev. — Uvek zadime sobu da se čovek uguši! — Ko je taj Boško — upitah. obe ruke je držao stalno na svojim kolenima. sa malim crnim brčićima. Zatim me pozva da uđem. Jedan od njih bio je pešadijski narednik u belim pantalo-nama. Boško se pozdravi sa mnom prilično nemarno. Pre no što je Ferenc izašao. imao je uzanu glavu i uzana ramena. — Ja sam.Gospode — vrisnu ona radosno i pade mi oko vrata. po kojoj nikako nisam mogao da ustanovim kakav je odnos bio između njega i Jože. bio je veoma mršav. Na crnoj vrpci na kaputu visio mu je monokl. Možda u Gradski park. na žalost. a kad god bi dim od cigarete duboko uvukao u sebe. na licu mu se ocrtavala neka čudna grimasa. Macin prijatelj. — Pali Boško — pokaza Joža na drugog mladića. iako sam imao utisak da ga nikada ne upotrebljava. U sobi su dva mladića pušila. — Ja sam u stvari došao — predložili najzad da bih spasao situaciju — da vas sve odvedem nekud na večeru. Ona je pomalo bila zbunjena i ovakvim šalama htela je da prikrije svoju veliku radost što me ponovo vidi.

Pored zida stajao je masivni. žarač ispred kamina. Bio je pokriven teškim svilenim pokrivačem koji je s obe strane visio do zemlje. viđao sam već ovako šta. Pored kade stajali su ogromni crveni sunđeri. čiji se prijatan miris osećao izdaleka. Preda mnom se ukaza savršena udobnost i čistoća. pepeljare. Stanuje ovde u kući. ali je naprotiv bila vesela i osvežila me. Nameštaj i tepisi pružali su dokaz da je Adam Vit bio široke ruke.— Glumica. Na svakoj bočici srebrni zatvarač i ceo sto blista od kristala i srebra. ukusnim šeširom izgledala je kao model otmenog modnog žurnala. Izjavljivala je da nikada u životu nije jela bolji kotlet. prekrivač na stolu i luster. Nad njim svetloplavi svileni zastori. — Koliko imate soba? — Samo ove dve — reče Joža i otvori preda mnom vrata spavaće sobe. Ovo je odavalo još jednu tajnu: u ovu sobu se ulazi samo u sobnim cipelama. sve je to probrano u najboljim radnjama. Bojažljivo sam gazio po njemu u cipelama. U svom tamnosivom jesenjem kostimu sa jednostavnim. kada smo se vratili u prvu sobu. do kojih nikada ne dopire ulična prašina. 86 — Ovde je kupatilo — reče Joža i otvori mi mala vrata na zidu. Po zidovima nekoliko veoma dobrih slika. — Bogme. Na zidu jedna jedina ogromna slika. beli češljevi i bele četke sa srebrnom drškom i poleđinom. . Čovek mora da se smeje u njenom društvu. nisam mogao da je poznam. u jednom uglu pijanino. zračio je preterani kult lepog i mladog ženskog tela. Bočice d' Orseja i Ubigana. Pošli smo u Gradski park na večeru. . i jedan skupo-ceni goblen. Plašio sam se donekle da će Joža biti ozbiljna i sentimentalna kakve su obično zaljubljene žene. rekla bih da mu se stanje pogoršalo. — Otkad niste videli Adama — upitah Jožu. No da. 85 Tek sam se sad osvrnuo po sobi. Dva velika ormara sa ogledalima. U njoj nije bilo ni traga onog raspoloženja koje sam primetio kada sam je ispratio na voz. ali znalački odabranih. koje sam primila prošle nedelje. kupljenih u trgovini umetničkih predmeta. Na stolu mnogo kristalnih bočica. Krevet. već deseti mesec. Iz izvanrednog pribora za manikir kao i iz svega ostalog. Po njegovom pismu. a zidovi obloženi belim pločicama. odmah ću se obući. Sve je bilo u belom. Imala je na sebi domaću haljinu boje sleza a na nogama svilene cipele u istoj boji. I nešto što sam ovde video prvi put: ceo pod bio je zastrt belim čupavim ćilimom kao da čovek hoda po visokoj. I najmanja stvarčica. upoznaću vas s njom. nad njim sat na stubovima od alabaster a. Između kreveta i prozora stajao je ogroman toaletni sto. ona je vesela devojka. u stilu Luja XIV. na umivaoniku najbolji francuski sapuni. koje je možda svuda u svetu isto. beloj travi. Svuda kao pena laki ubrusi i mantili za kupanje. iznad njega malo iskošeno venecijansko ogledalo. Ovo je skriveno gnezdo bogataških Ijubaznica. svećnjaci na pi-janinu. tajanstvene teglice. Oduševljavala se svim i svačim. Ovo je rekla sa iskrenom tugom u glasu. — Pričekajte za časak. naga Leda sa labudom. Kada se ubrzo vratila obučena. Cesto sam s njom u društvu. upravo je monumentalan i očigledno napravljen za dvoje. ali istančan i siguran ukus u oblačenju bio joj je urođen. meki divan pretrpan jastučićima. Uđoh. Adam Vit ju je svakako naučio mnogo čemu. pored zida niski. starinski kredenac od trešnjevog drveta. u svakoj od njih raznobojna mirisava ulja i alkohol.

— Ekselencijo — zausti Turkevei. Naći ćeš tamo v'lo dob'o d'uštvo. 87 Joža otrča u spavaću sobu i dok sam ja iz kredenca od treš-njevog drveta vadio likere i čaše — imala je odlična engleska i ruska pića — ona se presvukla. Sa lica i ruku zapahnu me svezi miris parfema. s monoklom na oku. Joža se smesti na zemlju.. donekle pretera. belom ćilimu. život je počeo iznova! Preturajući po svojim uspomenama.) 88 Sutradan sam otišao u Mađarski klub. p'edstaviću te gospodinu potp'ed-sedniku — reče Turkevei. Ja sedoh na divan. da moje ime ima „ča'obno dejstvo" u okrugu. podiže oči k meni i reče: — Spavaj kod mene. Na cigaretu i čašicu likera. Dakle. opasanu vrpcom oko struka. Primetih sa iznenađenjem da na sebi ima samo dugu domaću haljinu. držeći se pod ruku. dozvolite da vam p'edstavim našeg najnovijeg člana. prev. za trenutak bi se ukazale njene punačke bele grudi. a osim toga da sam nezavisni gospodar zavidnog poseda. Odjednom se nađoh pred Editinim ocem. a na bosim nogama svilene cipele boje sleza. na mekanom. pade mi na pamet debeli Turkevei sa monoklom. kad bi se pokrenula. Ona mi spusti glavu u krilo. Prebledeh. Posle nekoliko trenutaka vrati se osvežena iz kupatila. a živi već ležu u njih. s kojim sam se upoznao kod Edite kada sam prvi put bio na večeri. te pomislih da bi mi mogao pomoći da me prime u stranku. i osvrćući se. Govorio sam mu o svojoj nameri.. Odavno se nismo videli. Njegova ekselencija sasluša Turkeveijevo izlaganje. Već odavno nisam bio tako srećan i radostan.. zbijala razne sale i ja nisam umeo da joj se nadivim i da joj se naradujem. Sada više ne stanuješ s nama u istoj kući? . — P'ičekaj molim te. — 'Adujem se i v'lo 'ado — odgovori on jer još uvek nije izgovarao slovo r. Turkevei je bio sekretar Nacionalne stranke. mi se već poznajemo. ali ga general prekide i sa osmehom se obrati meni: — Oh. Jednog popodneva našao sam Turkeveija kod Zerboa* u Gradskom parku.. Tada mi je prvi put rekla „ti". gde me je Turkevei odveo predsedniku kluba.šampanjac je pila zatvorenih očiju. koji je u to vreme sa svojim jadnim. iznese da potičem iz veoma uti-cajne porodice u županiji. — Ekselencijo. Turkevei. Ponesmo rakiju u spavaću sobu. bolesnim srcem umirao u jednom inostranom sanatorij umu. Njegova ekselencija — neki penzionisani državni savetnik — sasluša u mom prisustvu obaveštenja koja mu je Turkevei dao o meni. uze me pod ruku. laganim gutljajima. Kada smo zazvonili na kapiji bilo je samo po sebi razumljivo da i ja pođem s njom. naposletku. izrazi nadu da će u meni naći nesalomljivog političkog prijatelja. p'venstveno političa'e. Jer je večni zakon života da se kreveti mrtvaca još nisu ohladili. možda si p'o&itao u novinama da je p'vog otvo'en klub. • Čuvena i veoma otmena poslastlčarnioa u Pešti — (prim. Tako sam toga dana postao naslednik Adama Vita. klimajući glavom i. — Upisaću te u klub. tražio je nekoga od članova kluba. Haljina je napred imala dubok razrez i katkad. Iz restorana u Gradskom parku vratili smo se peške.

Turkevei je stao kraj mene i objasnio mi kada se dobi ja. Na temenu. isplatiše i moj ulog. Oko podne skočim iz kreveta sa dubokim uzdahom. tu ne može biti . Obuze me neki strašni nemir. — A Edita? Kada će biti njena svadba? — Oko Božića. Listovi karata poleteše — zavlada tišina — a zatim se u dvorani začu žagor. ali sam video da sam dobio znatnu sumu. Ne zato što sam se plašio te strasti. osetih neki čudan pritisak i prenerazih se. Sada sam već pažljivo pratio. niti sam video lica. nisam prebrojao novac. tankom čiodom koprcao tako dugo. gušilo me je isto ose-ćanje kao onda u onom noćnom lokalu i kada sam Jožu pratio na stanicu.. Turkevei me je vodio od jednog do drugog i svima me predstavljao. ili uzima novac. izvadim iz ladice štednu knjižicu i te noći izgubim više no što iznosi moj dvogodišnji prihod. na eterom zasićeni miris plavih i zelenih buba. već su mi padale na um razne kockarske tragedije. opijen bolom i pomalo pijan od mnogih konjaka. ne sklo-pivši ni oka. Posle večere odem kući. da potražim sebi lek. odlično. Dobio sam. iako nikada ne lažem. a srce mi je lupalo tako jako da sam jedva disao. ne znajući ni sam zašto sam slagao i zbog čega sam rekao „imanjima". Sklonio sam se u jedan kut i poručio konjak. imena nisam čuo. dok sav prah nije stresao sa sebe. — Kako je milostiva gospođa? — Hvala. Bio sam svestan da je to simptom oboljenja živaca. reče general. u veličini dlana. koji se proboden ovakvom dugom. oko osam časova. Ali se meni već vrtelo u glavi. kao kad neko hoda gore-dole po uzanoj ćeliji. Šta da radim? Edita je bila sujetna i svirepa. Znao sam da se igra bakar a. da bih ublažio ovaj oštar bol. Bankar okrenu glavu prema meni i pogleda me. Igrači su me gledali. a kada gubi.. Otrov koji mi je kanuo u 89 dušu počeo je da deluje.' Grlo mi se sušilo i još uvek mi se pričinjavalo da mi srce lupa jače i brže no obično. a srce mi je ujednačeno. Partija se završi pre večere. Lupanje mog srca osećao sam upravo tako kao da se nešto koprca u mojim grudima i to me podseti na moju zbirku insekata. a setih se i malog noćnog leptira sa mrko-crvenim krilima. Oko njenih usana — da. Video sam samo da se plaćaju ulozi. lažljiva i beskarakterna. Gurnuo sam ruku u novčanik i bacio novac na sto. Sutradan ležao sam u krevetu do podne. Nisam znao da li su se ostali čudili. Iznenadio sam se što sam bio u stanju da to upitam tako mirnim glasom. Sutradan sam izgubio sav novac. Kada sam izišao iz kluba rekoh samom sebi da se više neću kartati. obuzelo me neko prijatno uzbuđenje i sav sam se predao igri. 90 Pre podne lutao sam ulicama bez ikakvog cilja. glasno lupalo. Pola časa kasnije. — Dabome. ušao sam u kartašku sobu. uznemireno lupanje srca nikako nije pre-stajalo. kocke i figure na kartama titrale su mi pred očima. ali nisam razumevao kad dobi ja i kada gubi bankar. sa nekim gorućim unutrašnjim nemirom. Boje. dabome. na lake četvorougaonike treseta u koje smo zabadali duge i veoma tanke čiode. Zatim dođe na red isplata. Seo sam na visoku stolicu i posmatrao kretanje ruku nad zelenom čojom. Trebalo bi da učinim nešto. Izgleda da je moj ulog bio izuzetno veliki. Na nekom napuštenom trgu seo sam na praznu klupu i utonuo u razmišljanje.— Poslednjih meseci boravio sam na svojim imanjima — rekoh. Nisam znao ni da li sam dobio ili izgubio. Vratio sam se kući u tri časa posle ponoći.

u onoj sobi očekuju paklene muke. kao da se preda mnom spustila tamna zavesa. iza spuštenih očnih kapaka jasno sam je video u hodniku. uznemireno lupanje. Skočio sam jer sam osetio da me misli opet gone prema ulici Ag. stvarajući oko mene tajanstveni polumrak. . tražio već i preko centralne prijavnice! Sta nameravate sa onim zemljištem na Manjoki putu? — Prodajte ga drugom. Bio je to Mandl kame sam dao predujam 92 na ono zemljište za vilu na M an j oki putu. Bilo je podne. ali se već sledećeg trenutka žar pretvori u otrov koji je nagrizao živu ranu. katkad projuri i pokoji bicikl a zvuk njihovog zvonceta prosipao se po pločniku kao rastopljeno srebro. Poznao sam ga. Zgrozih se. U uzanoj i dubokoj ulici promicale su pored mene kočije. Kad zrelo razmislim i setim se lica čuvenih glumica i drugih žena. Nije mi više potrebno. kose i ramena. Ali sam osetio užas. u kome šumovi. kao da me je zapahnuo vihor propasti. koje je sisalo bombonu i zurilo u mene. Njen topli dlan ponovo osetih na potiljku i uspomena na ovo uzbuđenje vrelim žarom planu u mom srcu. gotovo nakazna crta. a u klonulim rukama osetih opojnu obamrlost prvog zagrljaja. ono se okrenu i ode. Imao sam mali majur. prljavo dete. U mislima moja ruka krenu i pomilova njeno koleno. čistije i lepše Jožino lice! Zašto onda patim zbog nje? Sedeo sam na klupi nabranih obrva i prisiljavao svoj mozak da prikuplja sve neprijatne uspomene o njoj — kada je štrpkala grožđe. Uzalud sam pomišljao na sve što sam znao rđavo kod nje.sumnje — urezala se neprijatna. riđi čovečuljak sa cvikerom na nosu. I preko mojih drhtavih usana prelete vreli dah prvog nesvesnog i smelog poljupca u mračnoj sobi. odvojen od ostalog imanja. zvuči i šuštanje svile žive svojim posebnim. kao kad samrtnik razrogačenih očiju uzalud stavlja i pritiskuje dlan na ranu iz koje će mu sva krv iscuriti. slagala svoju majku i prvi put izazvala kod mene zaprepašćenje. koje su se u međuvremenu same sklopile. njeno lice potamni i moram da kažem da ono i nije bilo lepo. gospodine Mandl! — Ja sam vas. Tada sam prvi put pokušao da izračunam koliko sam izgubio na kartama te noći. — Dobar dan. kada sam prvi put prošao pored nje i osetio miris sveže izglačane haljine. Editina zamisao bila je da tamo sazidamo vilu. njega sam te noći izgubio. Otvorio sam oči. kao da se uplašilo od mene. Brzim koracima krenuo sam nepoznatom ulicom. kada je naslanjajući se na gvozdenu ogradu slušala fonograf 91 koji je trubio u dvorištu. da na taj način ublažim njegovo bolno. gospodine. — Sluga pokoran — reče riđi čovek. prizor našeg poslednjeg susreta i njen izlazak u šetnju kad sam je uvrebao u Beču. Seo sam na otvorenu terasu neke trećerazredne kafane i poručio konjak. Kada sam ga pogledao. Odjednom se preda mnom stvori onizak. koji mi se zagleda pravo u lice. u Nibelungengase — sve sam ovo sada prikupio i pritisnuo na svoje srce. Preda mnom je stajalo bosonogo. zatim. Koliko je otvorenije. čudnim životom. a znao sam da me tamo. I sad — koliko god se trudim da otklonim ove misli — kao ošamućen sedim na klupi.

Ovih pedeset hiljada forinti behu prvi dug kojim je opterećeno imanje. ali je po nekom čudesnom nagonu osetila da me ne bi spasla. Događalo se često i to da nisam večerao sa Jožom nego sam ostao u klubu — sve je to bilo radi kocke — ali sam odlazio 93 kod nje noću i češće ostajao i na spavanju. a koji ona nije primila. možda ću jednom umornu glavu spustiti na njeno krilo. a padajući sve dublje hitao sam u zagrljaj njenih raširenih ruku. Patila i žalila me. Pružio mi je ruku: — E pa onda. jer me je kockarsko uzbuđenje spašavalo od jednog drugog. Sutradan sam izgubio osamdeset hiljada. Ovu sumu dobio je Turkevei. možda se u svojim najskrivenijim mislima čak i radovala što ošamućen. Na putu prema njenom stanu. tobože miran. Joža je u do94 . koji sam hteo da dam Joži. svojim starim i bliskim poznanikom. Ostao sam dužan i morao sam da podignem zajam i da zadužim imanje. užasnog nespokojstva. Ne znam. Te večeri dobio sam na kartama dve hiljade forinti. da ih pustim da odmaknu. Ja svratih u neku kafanu. Najzad se digoh i pođoh. posrćem nizbrdicom. iako nije bilo ničega u tome što ona s Boškom.— Propašće vam predujam! — Ne mari! Riđi čovečuljak zurio je u mene. U poslednje vreme već sam imao ključ od njenog stana — laki savitljivi ključ od aluminij uma — koji sam uvek nosio u džepu od prsluka. Krenuo je laganim koracima. Ubrzo su se izgubili među mnoštvom ljudi. pre ili posle mo-raćemo se rastati. Pet dana kasnije od tog novca nisam imao ni prebijene pare. Svakako je već imao drugog kupca koji će platiti veću cenu. morao sam da založim onaj prsten. Jer slomljen i propao. jer sam stajao visoko iznad nje. Joža je videla i znala po meni da srljam u propast. razbarušen. jer je ovo za njega bio odličan posao. Ona je istinski patila. Jurio je za poslom. ovlaš i sa dosadom prevrćući po ilustrovanim listovima. Nečujno sam otvorio vrata i na prstima pošao prema spavaćoj sobi. koje mi je otac ostavio bez krajcare duga. jer su iz banke telefonom zatražili podatke iz katastarske uprave. Za trenutak me nešto bočnu u srce. kada bi me recima i preklinjanjem odvraćala od izbezumljenog kockanja. Postala je upadljivo ćutljiva. odjednom na daljim od deset do dvadeset koračaj a ugledah Jožu i Boška. Razmakoh zavesu na vratima spavaće sobe. seta ulicom. katkad se zagleda u prazninu i tada osetim da njen pogled traži onu drugu. a kada je već nešto malo odmakao zabacio je šešir i mlatarajući štapom produžio trkom. ali sam naslućivao da ću tamo zateći i Boška i iznenaditi ih. Sedeo sam tamo čitav čas. Joža bi se tada dizala iz kreveta i služila me rakijom. Platio sam i ogromne troškove. nepoznatu devojku i da je ona nemo i užasno mrzi. ali ako i dalje budem ostao gospodin i bogat. Kada su mi u Grifu podneli nedeljni račun. Ali je očigledno bio veoma uzrujan. Pomislio sam da se za ovo vreme i Joža svakako vratila kući. Ne znam zašto. a onda zastao. Posle podne svratio sam do Jože. Neko vreme išao sam za njima. da bih ga isplatio. a zatim je slegao ramenima. sluga pokoran.

mišice mi. a zatim odgovori: — Prošle nedelje. — Gospode. a sada mi je miris kafe dočarao — dom. prepolovi ga. prva misao koja mi je u prigušenom. na isti način. negovanu čistoću i prefinjenu udobnost milosnice. Pomislio sam kako bi strašan — još mnogo strasniji — bio moj život kada ne bih poznavao Jožu i kada bih sa svojim promašenim životom morao da se borim između četiri gola. ovaj miris. čipke.maćoj haljini ležala na divanu i čitala roman „Gesta Berling" od Selme Lagerlef. Ja sam plamteći od gneva uspravljen stajao nad njom: stezao sam pesnice i prva misao mi je bila da ću je ubiti. S dva prsta spokojno je umakala kolač u kafu. nemom besu sinula. Jednom sam već osetio ovakav udarac. Čak i ove sitne stvarčice nosile su na sebi obeležje njenog ukusa i urednosti! Postavila je mali sto između nas i na njemu pripremila užinu. Iznenada je upitah: — Kada si poslednji put videla Boška? 95 Ona prvo uze komadić kolača. bila je: zar i ona? Zar i ova drolja? Suva grla postavih joj pitanje. i to kada sam Editu upitao kada je poslednji put videla Arenberga! U prvi mah mozak mi je stao. topli. bočice sa mirisima. njen pogled zurio je u mene tuđ i prestravljen. Sedeli smo jedno naspram drugoga i kašičicom mešali kafu. Ubrzo je iz kuhinje dopro prijatni miris kafe. Sva se ukočila preda mnom na podu. Ovaj miris. a zatim. Podiže lakat u od-branu. Ali zatim popusti pritisak krvi u meni i samo stisnutih zuba procedih: . Ona prigušeno vrisnu i pade na pod. Do tog trenutka video sam u ovim dvema sobama samo prostran krevet. prožimao je moje srce neobično prijatnom toplinom. srebrnom poslužav-niku. pritisla je ruku na svoje srce. koji sam joj ja doneo. U mojim opustošenim živcima prsio je nešto i razjareni bes odjeknu u meni kao pucanj. Podigao sam ruku i udario Jožu iz sve snage. a ja sam za to vreme seo kraj prozora. Oči su joj blistale svaki put kad bismo po podne udvoje pili kafu. Ne znam zbog čega. Stideo sam se svoje pređašnje pomisli što sam uopšte mogao nešto da posumnjam videći je s Boškom. Usta su joj bila poluotvorena. kao da mi je naprsla lobanja. Znala je da volim sveže prženu kafu sa kolačima od badema. listajući knjigu koju je ostavila. — Danas popodne se niste šetali? — Ćelo popodne bila sam kod kuće — reče.nabreknuše od gneva. Tada ponovo osetih kao da me neko s leđa gvozdenim štapom udari po glavi. ala si me uplašio! Nisam čula kada si ušao? Zatim baci knjigu. Joža je izišla u kuhinju da isprži kafu. I tada se dogodilo nešto užasno. Joža je bila srećna kad god je mogla da mi pruži neka sitna zadovoljstva. izazivajući kod mene žestoku munju bola. ovalnom. pruži mi obe svoje hladne bele ruke i privuče moju glavu na svoje mirisave grudi. ispunjavajući sobu. lice iskrivljeno. pusta zida moje sobe u hotelu Grif. pomalo gorki miris sveže pržene kafe u doba užine za mene je oduvek bio oličenje mirisa tihih popodneva. Pored ukusnih šoljica ležali su u obliku trougla savijeni majušni ubrusi. ali ona ne primeti moje uzbuđenje. Crna i crvena krv navre mi u mozak. skočih i nogom odgurnuh stolicu na kojoj sam sedeo. Kada me je ugledala. Joža unese kafu na malom.

da. Zar su sve tako podle? Za* 'se >6^akvifif?*ffi8očarenjiem' i bolom mora platiti za slast njihovih poljubacaj'.'i — Idemo do Jože — reče Boško — jer je već više od ne-delju dana nismo videli. dok je ona i dalje ležala na podu. Oh. preneraziće te zagonetka života. pa ipak kako je njime slabo uzvraćeno za svu "patnjfc i 'tešku ^rBnu koju žena--zver.av'-гл Mid ej — Oh. Joža! '»i"-1 Crni kisni šešir od nepromočivog platna. Ali moja pessnitja se tada nije ustremila samo Ha Jožu. Jer kada budeš saznao sta se dogodilo čim sam izišao na ulicu* ražu*-mečeš kobni svršetak ove moje jJoslednje noći. spašavati se od njih! Sa*-vlađivati in'f životinjskom požudom. Taj odmatan životinjski udarac pesnicom bila je osveta za jedan izgubljeni život. udario sam <tog trenutka i EditU'^ posred njenog: pritvornog Mća'i udario sam podlu i lažljivu ženu.Molim te. Maca me na rastanku upita: — Recite. Lice jedne tuđe Senes.^a mirisi t^i* hovih grudi i 'rublja. da se sruči na zemlju preda mnom. Joža. jeste li vi uvek tako mrzovoljni? Odgovorih samo osmehom i uđoh u kapiju. Trebalo je da Udarim nogom i nju\ kao što sam udario ovu drolju. Ja zastadoh kod sledeće kapije.!go. divljački mrzeo žene'tog trenutka! Pošrćući izišao sam na ulicu.. — Imam neka posla ovde u ovoj kući. 'prikupi sada svu svoju pažnju. onda im" pljunuti u lice i odbaciti ih sve. njih dvoje više nije bilo.— Droljo! Udarih je nogom. — Ona nije kod kuće — izustih naglo — upravo dolazim odande.iisbiv omsm eros r^iiitaas.. deset koraka ispred-jtieaiev-cte*-lazili su mi u susret Boško i. Kada sam posle toga izišao. Da. visinaJiiJhođ kao u Jože. Maćaše. kako sam žestoko. za opojno eladostrašće njihove ljubavi? Užasna je to' eena! Treba bežati. A onda pođoh i zalupih za sobom vrata od predsoblja tolikom snagom da se jedno zastakljeno krilo razbi i sa treskom pade na pod. samo je lice strano. 96 U stepeništu se umoran'^ftaslonih Uza ziđ>i nuh ruku na srce.i. Otvori srce za trenutak da shvatiš svog jadnog druga u njegovim posled-4ijim časovima. •fceBko^Jfe-J«№ašna''\Bfeiil»5ari5a koja -nije u stanju da se brani. / ' '. ali u stanu nikoga nema. . tamnoplavt-'koeton i lakovane cipele kombinovane sa čojom. . Tako je trebalo da udarim i Editu Ralben. .crragBvs..' > -"'-'£• Tek što sam izišao na ulicu. ja sani veći mnogo sltišala емуабШ kako čuli b meni? Ja 'Sate Maca! '-4!>va i« oesu . — Do đavola — uzviknu Maca — onda smo uzalud došli l Okrenuše se i pođoše sa mnom. kandžama zadaje tf'Brce-mugKatca! ^>" * > '<u>«i . Stajao sam nekoliko trenutaka pripijen uza zid u mračnom tremu. jer dah njihove duše širi smrtonosni otrov. Oprostih se od Mace i Boška. Stas. dok mi je srce snažno lupalo. B<Sšioj£skide šešir i predstavi me nepoznatog damišogtaa.se veselo rukova sa mnom i reče: .

da je ona druga sedela preda mnom na podu ovako zgranuta. ispod slepoočnice plamtela je crvena belega u veličini dlana.1 .. nije ni trepnula.. Preskakao sam po četiri-pet stepenika odjedanput i stigavši gore otvorih vrata kao vihor. DrugacdjomJK|tiiaionif. bleda. moraš da mi oprostiš. sela je kraj mene na pod. dršćući. Oprosti mi. Otvorenih očiju gledala je preda se.. potražila moj pogled i likujući. a na lice joj se navuklo smrtno bledilo.. Seo sam na pod do njenih nogu. živu statuu bola. kao što si ti sedela.. ruke je sa izrazom neizmerne tuge i klonulosti spustila u krilo. Svirepo poniženje koje tada nisam mogao. beživotnu. Kamo sreće da sam onda onu drugu tresnuo pesnicom u lice. što mlije sada jasno i svesno prožimalo srce...•••:. — Joža — rekoh tiho. verovao sam da si to ti. koja si mi uvek bila pokorna i vema. malo je podigla lice kao da ga je izložila zracima nekog nevidljivog sunca. Joža je živnula kod svake reci. Verovao sam da me varaš sa Đoškom. ti me voliš! Bez reci klimnuh glavom.. Nagnuh se i poljubih njene usne. ni pomerila glavu. I kada sam došao ovamo i upitao... — Joža.. Da^-đalJl'V&Um ovu pokornu devo jku. video sam te na bulevaru u društvu Boška. Zastao sam bez daha u spavaćoj sobi. uzeo u svoje vrele ruke njenu hladnu... nisam doživeo razočarenje nego uvredu i svirepo poniženje. ne. Tebe. Nisam ja udario tebe. Sa mnom se zbilo nešto strašno. ispod tamnih trepavica navirale su joj suze kao zlatni biseri i klizili niz zarumenj eno lice.. Trag mog udarca. Oprosti mi.'-. komadi razbijenih šolja i parče na-kvašenog kolača... zamornom i spokoj stva željnom . Ti znaš da sam ja čovek slomljena srca.. mislio sam da kriješ od mene.. Dugo. Kada sam joj ispričao šta se sa mnom zbilo kada sam sišao u ulicu i uverio se u svoju zabunu. Ali mi ona ne odgovori. Osećam kako je to strašno što sam te udario.. m &... Kada sam sa treskom banuo u sobu. gledala me je blistavim očima.. Ne ljuti se. Ona je ličila na nepomičnu. Meni je bila strašna pomisao da ću i tebe izgubiti... nisam hteo da osvetim.. ali možda sam upravo zato.. Joža je sedela na divanu.'• :'••• ftš >:-. uzviknula: — Pa ti. „ ašot -• Čvrsto sam je držae za'Jruku Mtadat-osetlh' prvi put ono što -je dotle samo tin jate a>ineni. SK шо. uzela moju glavu među svoje ruke.. dršćući kao u nekom zanosu. Zato sam te udario..Potrčao sam da što pre stignem do kuće u kojoj je stanovala Joža. Volim iJožu.. kao što si ti to osetila.. pošto sam joj podrobno izneo sve. Pred njom se nalazio oboren stočič. na ći-limu mrlje prosute kafe. da je ona osetila nad sobom strah od preteče smrti u zaža-renom pogledu poniženog muškarca. 98 99 dugo su joj: tekle. već onu drugu. Verovao sam da lažeš.. Dugo sam je posmatrao kao omađijan. iz koje je izbila krv..пт вЕ . Išli ste ispred mene na dvadesetak koračaji. a kada sam svoju glavu umorno spustio na njeno koleno. zbog toga smatrao još većom tvoju tobožnju laž i pritvornost. lepu ruku i lagano počeo da ljubim njene klonule prste. Sedela je nepomična i ukočena. Na belom licu. Joža zatvori oči.. kao da se.nešt»'Lđiifo Aiuajfctioa&iircflfc Suzama obliveno lice zračilo joj je izrazom neizmernogs blaženstva/... baš kao da je bila mrtva. čija uspomena pustoši u meni kao ljuta rana... Pre no što sam došao k tebi danas posle podne.

f»[^oq гош J5lj\eijo<j .protiv talasa. Postoji samo jedan put: napolje u život! Bez prebijene pare. Kada sam ih pogledao Iznenađeno Cokonai mi uz osmeh reče: . Ljubavlju?. neka plovi. fBoniovi/iq č ssl i afmvu ogen 9[П91в505В1 osvišob mszitt . ko zna u kakve će me predele života odvesti! Maglovito mi se učinilo da me vodi u susret Joži. ovaj užasni.. svemu su krivi mojih pet stotina jutara. koja je uvek imala plave. kao da sam odrastao bez vazduha. okrugli sto.razmišljanjima došao dovde. jer je za nekoliko dana i taj novac nestao. njihove poglede osećao sam i za potiljkom. bavio zakon o uriapređr možemo da otklonimo5 rame.JES ovB'iqw Ji9voš s j. Da sam morao da krenem u život bez novca i materijalne podrške. lovačka i sportska odela. zapretila mi je opasnost da propadnem. dok je krupije kupio ispred mene izgubljene uloge. koja gotovo nisam ni nosio. . išao je pod ruku sa Margltom.fm iJeoiqO . umes&PSla 5e£$>otjMfflfK> 'liđaljf prikovao^ jes«te*-^nojfeU'za moje sreeV*''' žot ofiitenia вцо! god. Sutradan sam prodao jedan deo svoje garderobe. za kojim se igra bakara. čvrstom pesnicom i nabreklih žila boriti se .1^ . ili sa podsmešljivo napućenim usnama. . .з^Јит oiovs ijftsax Zašto se ne spaseš na vremersZattP'SW M«4žgeblS •'svojti snagu i svest posle razočarenja koje^Ofcži^ifu-sv^jepprvoj muškoj ljubavi i u tom razočare^uv0s&ć8!s^mlrt&ipi' 'pčbtaz-nosti. Zašto šeđi«i'?za da mi imanje propada. Zašto nemaš snag^?'ŽT«rriei feeđeii brtgatfCH^ potttEiješ životne brige s kojima se 5бШи*пМ>^сађоге Blroifta§ni> 100 Kada sam u svojim . ubrljane prste. . a ayako neotporan. neka se topi. koja mi je dala prvi zajam od pedeset hiljada forinti na teret mog imanja. . O meni je 101 počelo da se govori: aa žaljenjem. Mandlu sam dao nalog da mi nađe kupca za imanje. raznežen i osetljiv. Kada su prvi put doprli do mene zraci sunca oni su me spržili. odobrila mi je još dva zajma na mnogo veće iznose..saia f U ' je ukartaškim stotom?) ilojiMpjaii e^eja i«ssetstfc. da nestanem. jer njemu treba da zahvalim za svoje patnje. O. pomislio sam: neka ga. kada me prvi put zapahnuo dah patnje. neka nestaje imetak. razjai^ifli •Melarae'.ljubavlju. Nekom utrnulom..^ шва • Moj grubi.. ova borba bi me očeličila.'pesnicom^ kejom sam je udario po belbrn licu.®Wek* koji bi hteo da beži i da ga ovo bekstvo vrati u žtoot. i moj zlatan sat ponovo sam odneo u založni zavod. pa ipak prijatnom opijenošću očekivao sam da stignem do nje i da joj poklonim svoj umorni život. ali vaše imanje je opterećeno do krajnjih granica. Kada sam se ponovo javio sa zahtevom za novi zajam..-o^'tu'sti i . da se foplV'Skađd'Mo*r1mOže ro*tf«iffii pruži miioge1 . Na korzou sam sreo Cokonaija.đs"*feđifa kroz kojeiMgSnoetefo' nji 'glas j6-«đgdW*aĐ< 'ij«e iiemaš? Jet Фф ^mtvt* nih niisli. krzneni kaput. Opštanak?S'3ta6.p'rljate»gfci » ži^ote^sSfflbp^zdašjep'MvMtti Oslonac. očeličiti svoju dušu na vetru i suncu! Sedeći katkad za stolom. Da. počeo sam da mrzim svoj imetak. . u samom pamuku. Ovih dana su kod mene tri događaja izazvala razumljivo uzbuđenje. Neka otplovi zajedno sa mnom veliki. . žalim. zeleni splav. fciBZ Eb ŽBHS iT . direktor odmahnu rukom: — Gospodine. prekriven zelenom čojom. U klubu su me ljudi dočekivali čudnim pogledima pri ulasku. Banka. .за. .

Iako smo tada već jedan drugom govorili ti. Odjednom se setih onog prepodneva. lupi potpeticom. Ovaj je sada. Kako sam se osećao sitan. ali sam osetlo da mi je mozak stao l da moje ruke prevrću po listovima kao da i nisu moje. Nailazio Je general. Na sebi je imao bele pantalone. koji je kod kuće u Peterfalvi stajao pred ogledalom l mlatarajući olovkom u rud. Tada sam donekle došao k sebi i ravnodušnim glasom predložio da se ne penjemo na breg već da odemo u šumicu u dolini. ispruži vrat i ruku naglo prinese kapi. kad god bih ga oslovio. a za novog ministra imenovan je general Oto Ralben. njih više nije bilo. Bila je nedelja. To su bile one. kada sam samo iz viđenja poznavao Editu i kada sam. otprhnuo u daleke visine kao kakav luftbalon. Tada je san. otvoren mu je put kao političaru sa svim svojim uzbudljivim mogućnostima. Ona i njena mati. Izmenismo nekoliko ravnodušnih reci. U poslednje vreme vile nisam uzimao kola. a cipele su mu se sijale kao ogledalo. Krilom sam bacio pogled na padinu brega uz koju se zahuktalo penjala lokomotiva uspinjače. Zetu ministra vojske zvanlčno je obezbeđen poslanički mandat. stajao preda mnom u stavu mirno kao da sam u najmanju ruku bio kapetan. posrtao na nedostižnoj visini mojih želja. Obuze me neobična tuga. sedeći na korzou. Upravo smo krenuli kada nam na stepenl102 čama Ferenc dođe u susret. pod teretom mojih uspomena l patnji. Kao da ga je oiinula neka tajanstvena struja. ali zatim sa dosadom okrenuh sledećl list novina. Sve troje smo se popeli u tramvaj. Gorak osmeh iskrivi mi usne. vreli san usamljenog mladića. ali sam čuo šuštanje dveju suknji. propao i smrvljen tog trenutka! U meni su u taj mah tinjale l treperile uspomene. glasno držao nekakve govore. Edita će se sa svojom porodicom preseliti u Beč i krećući se ulicama neću morati večito da strahujem da ću je negde slučajno sresti. Ferenc se odjednom ukipi. Nisam ih video. Pročitao jjam da je ministar vojske dao ostavku. Joža je sve moje predloge prlhvatala sa oduševljenjem l tako krenusmo tamo. Prišao sam kiosku sa novinama l kupio neke ilustrovane listove. ali zatim pomislih: ovako je bolje. Ferenc je. — Hoćemo li da povedemo l Ferenca? — upita Joža i pogleda u mene. Kad sam se posle dužeg vremena vratio. Ruka mi je bila upadljivo bleda i drhtava. U meni se zaplaka deča&ić. Čekali smo Ispred stanice uspinjače i veselo razgovarali kada se odjednom dogodilo neito užasno. Sa svojim sveže izbrijanim licem i crvenim kićankama dobrog strelca na grudima imao Je praznični Izgled narednika. Ja sam stajao pored zida l brzo pogledao gore u vazduh. Nalazila se na oko dve stotine metara udaljena od mene.— Moja žena. U jednom od ona tri vagona sedela je l ona. jer sam iskreno zavoleo ovog čestitog mladića. 103 . Tek tada se osvestlh koliko sam bio blizu da ostvarim svoje snove. Drugi događaj za trenutak silno odjeknu u mom srcu. — Razume se — rekoh radosno. Joža me uze pod ruku. Kada smo već duboko zašli u šumu. Popodne Joža predloži da napravimo izlet na Svapsko brdo. pročitao u podnevnom listu da je general Ralben pozvan u audijenciju i da će verovatno biti Imenovan za ministra vojske. kao ljudi koje već odavno ne vezuje ništa.

samo sam čuo i osetio šuštanje njene haljine. Otišao sam k Joži i dva dana se nisam makao iz sobe.ja sam mislio . tekao život u mene. Da Ц me je ona viđeja?. Pomalo mi se vrtelo u glavi kada su mi u garderobi pružili kaput. Tražio sam spasa. dok je trajalo onih tri stotine forinti... iznad koga su se opet ljubičastim sjajem nadvile grane jorgovana.... kao presuda koja će se uskoro izvršiti nada mnom. Uputi Boroslaiju tri hiljade forinata. Istinski sam se razboleo. Ni tada je nisam u stvari video.-/Qjpfc hjega ne mogu da očekujem nikakve obzire. A sada smrtno umoran ležim u krevetu. koji živi sa stalnom glavoboljom kako da. : . Evo ovo sam hteo... yerujem. posle. Joža je stabio bila kraj mene. u kome ležim slomljenih udova. tri sptotine formata u džepu.. po imenu Bo^ roslai. Boroslai je i sam čovek na rubu propasti.ii „. . Iz početka sam dobio oko pet hiljada fo-> rinata. stavljala mi je hladne obloge na srce.i A. ali u dva časa posle ponoći ustao sam od stola i ostao dužan tri hiljade f or inata nekom advokatu. — Joža — izustih tiho.. Otvorio sam oči. Ili možda sam samo malaksao i klonuo. Mandl je prodao moje imanje i OBO malo novea što sam primio. Pomisao da će se mbj slučaj raspravljati pred disciplinskim odborom kluba i da će toj sednici možda • prisustvovati i general. Pomislio sam da mu pišem i da ga zamolim da odgodi rok plaćanja. kao težak bolesnik — u velikoj sam nevolji..„ .raspoložei^j© роугаШо je uspomene na dane provedene u ulieiAg.••> Jedne večeri otišao sam u klub sa poslednjib. Moram da živim. Ne. neiskazanom željom da umrem. Spasi me.. sa strašnom. bilo je upravo dovoljno da isplatim svoje dugove.. za nju. Bežeći od samoga sebe — to mi je sada već bilo jasno — survao sam se u mračni ponor iz koga mi nema izlaza. nemam nijedne jedine razumne misli u glavi. s toni namerom sam proćerdao svoj imetak. jer su Joža i Ferenc stajali ispred mene. Ova ruka ipak je čvrsto držala moju. koje mi je povremeno kucalo upravo neshvatljivo brzo i nikako nije htelo da se umiri. iz nje je strujao. inače ne mogu da se vratim u život. Evo došao je trenutak da se bez ijedne pare snažnom pesnicom i nabreklih žila borim <sa talasima i da svoju dušu očeličim na vetru i suncu. proćerdao sam svoje imanje. razgledali smo ilustrovane listove. prešao sam u Budim i satima stajao oslonjen uza zid.f »f ocn-J sreufe Otišli smo na večeru u« jedan mali restprajsi. Sve se sa mnom zbilo sudbonosno.. . verovao sam da će mi se srce ispuniti svezom prkosnom snagom. od čega ću da živim? Sada odista više nemam ništa. ne znain čak ni kako ću da isplatim Boroslaij a. . Jožina nežna ruka blago je počivala u mojoj. Q. Nema drugog puta.. cŠftfcajutći .. razdirala me je toliko da mi je došlo da zaurlam.. Jednpm nisam mogao da izdržim. Koliko god sam lupao glavu nisam znao odakle ću da stvorim onih tri hiljade forinti. : -. osi| .. tome kako sam sada pos]<eclnjir put video Editu. Katkad sam čitavih nekoliko minuta držao Jćžinu ruku и! svojoj i osećao: moram da umrem.izbegne sudske 104 tužbe1'fcbeg 'svojih gubitaka (fta kartama. koje sam Boroslaiju ostao dužan. ali ova klonulost se sirila iz mog srca. ali sam se prevario u računu. zbog nje. = <:« . Pogrešio sam kod one poslednje igre! Smeo sam da igram samo dotle. Dugo sam razmišljao zatvorenih očiju. ШЈШ >i žhsfoo £f0pet je granulo prole&e iljtiajsko .na večeru. Ali ubrzo odbacih ovu misao. moram da odbacim od sebe svoj upropašćeni život. .

zurio sam u tavanicu.. da sam se srušio pred njom l njenim životom. ProlepSala se i duhovno okrepila pri pomisli da ćemo otpočeti nov život. Joža je mislila umesto mene: — Sve je u redu. četke. Oči bi joj se tada napunile suzama. odmah ću — reče Joža. pokazala ml je telegram. ali sam primoran i moram da ti sa vet u J em da se Ispišeš Iz članstva kluba. 105 Napisa Boroslaijevu adresu na uputnici i lično je odnese na poStu. kada sam ušao. što nisi na vreme namirio svoj kartaški dug. „Mučnu senzaciju je Izazvao tvoj postupak. ministarstvo ..." Pocepao sam i bacio pismo. česijeve. molba i presrećan uzvik: — Hoću da živiš! 106 Spremili smo se za venčanje. Uputio ga je advokat Adama Vita. Umesto odgovora.. kao da sam postavio pitanje samom sebi: — Hoćeš 11 da umrem.. pisao je Tur-kevel... Zatvorenih očiju ležao sam u krevetu. Po podne je Joža sela kraj mene na krevet. Kada se vratila. Dugo joj nišani odgovorio...— Kako ne bih. Iz hotela Grif sluga ml je doneo preporučeno ekspres pismo od Turkevelja. ona je sedela Ispred peći i bacala pisma u vatru. obgrlivši me oko vrata. rublje. Nisam bio u stanju da mislim. To su bila pisma Adama Vita. — Sta se dogodilo? — upitao sam uplašeno. Ruku spuštenih na krilo dugo je gledala u pod i odjednom joj potekoše suze. zamišljeno i duboko dirnut posmatrao sam kako nekom neobičnom revnošću hoće da se oslobodi svakog pojedinog dela svoga nameštaja l da kupi nove stvari. •• Kao da sam zatražio čašu vode. gledala u mene pogledom punim zahvalnosti. Po ceo dan je pregovarala sa raznim prodavcima i trgovcima nameštaja. Joža je tih dana bila ozbiljna i duboko dirnuta. Njen glas je zvučao kao jecaj.. promucah samo: — Hvala. Katkad bi sela kraj mene.ili hoćeš da živim? Joža je pala na kolena pored kreveta i obema rukama. Najzad otvorih oči. Nisam se mešao u njene poslove. Po njenom planu trebalo je da se preselimo u trosobni stan i da od svog starog nameštaja ne ponesemo ništa.. Ne zameri ml Sto ću sada biti bezobziran i iskren prema tebi. Ali Joža je osetila da sam joj ovom jednom jedinom rečju pao pred noge. Advokat je molio da ga Joža posetl — jer je pokojnik — i to je stajalo u telegramu — u svome testamentu ostavio njoj znatnu svotu. Ne smeš da očajavaš. Pri odlasku uvek me je pratila do izlaza l. posteljinu i sve ostalo i kupovala u zamenu novo. položila ml glavu na rame i dugo bismo ostajali ovako. pomalo je bila zbunjena što . Boroslal je stvar prijavio odboru kluba.. silom mi podigla glavu sa jastuka. Jednog popodneva. i sede za pisaći sto. Okrenula je glavu na drugu stranu. Postepeno je rasprodala sve svoje haljine. s •• .. saopštavajuoi da je Adam Vit pre četiri dana umro u inostranstvu.

sam je zatekao da to čini.! > :/':.. Najzad odluoismo đa^-mpj sveđok.:•..?. ft oči da je bila neobično ozbiljna. oboje smoc. Sobarica me je odvela u spavaću sobu. u kojoj je gospođa Čokonai plela haljinicu za bebu.K.. Tada bismo razgovarali malo. za trenutak pomislih na Čokonaija. . Na to oboje prsnusmo u smeh i vedro raspoloženje nam se povrati.. kakva besmislica! Jedva sam sačekao šest časova. . Ali ne. Doneo je pismo u omotu na kome je adresa bila napisana nepoznatim ženskim rukopisom. ^ £^. .. Jednog dana sedeo sam mrzovoljan na dlvanu. živećemo veoma skromno. Gotovo svečana. -ji znaš .{„.r — Hoću. Ovi jadnici veru ju da sam još uvek imućan.' .Di nećeš? . prolepšala i palo mi je. • ." Još nije bilo ni pet časova. .. Nekoliko minuta sam se zadržao i pri pomisli. Seo sam na stolicu i nemo posmatrao kako sedi na 6111mu Ispred peći i baca pisma u vatru. •. . da su oni možda saznali da nameravam da se oženim Jožom i hoće da me upozore na njenu prošlost.. Videći da i dalje sedim nepomičan. često bi nas bez ikakvog razloga obuzimala neka detdnjasta razdraganost i tad^a.. U pismu je bilo napisano svega nekoliko reci: .{mislili na sredu. Malo se ugojila. — Ti ćeš ići u kancelariju.. ••-:•••.sam došao do čudnog gtk>piBa da ja uopšte детат prijatelja. Razmišljajući koga ćemo uzeti. sedmog rejona. Pripi se jače uza me l posle kratkog ćutanja upita: 107 ' rr. Već prvog trenutka uočio sam po njoj da će uskoro biti 108 mati.() .. '.. . ubrljanim prstima. Joža.. pre^matičarem. • .:.. Ruke mi je obavila oko vrata: — Zašto si tako tužan? — Mislim na to da ćeš me ti Izdržavati. Margita Čokonai. kićanku dobrog strelca.zbog čega! I tada. ali odbacih oy..urmisao.>* „Po veoma.. Joža se smesta šćućurila kraj mene. Zatim sam pomislio da nije možda u pitanju dvoboj. ".U nj$j[iviše nije bilo ničega od nekadašnje Margite sa plavim..•*!-. smo se uz ciku i vrisku valjali po ćilimu. — Kako to zamišljaš! — planu ona.z^svedoka.... Unapred sam se srnešio/!pri pomisli da. će Ferenc tom prilikom prikačiti svoju najl^pšu.. položila čelo na moje krilo l nežno me u jela za prst. Juče me je tražio neki raznosač u hotelu Grif. veoma važnoj stvari htela bih da govorim s vama. ili neka porodična scena. Poslednjih dana odlazio sam Joži samo po podiie u kratku posetu.. u šali je na kolenlma dopuzila do mene. Bili su lepi ovi časovi. razvod. a Jožin Ferenc. ffw~ Ugovorili smo da s% venčamo iduće srede. Tačno u šest zazvonio sam na vratima Cokonaijevih.. Čekam vas u šest časova. toliko me je jako u jela za ruku da sam ciknuo. Radiću za tebe. bude Boško. Za to vreme dolazile su mi na um najnemogućnije misli: Sta može da bude ta važna stvar? Možda je Cokonaiju hitno potreban novac. Kada je završila..

u aefa 109 — Vi. . E!ku:k. Progovorio sam tek posle duge pauze. Zatim se sa značajnim pogledom oprostila od mene: — Čekam vas sutra u šest časova.. tiho. izmučen osmeh..Kada smo ostali sami i seli jedno naspram drugoga.i da bismo mogli mirno da razgovaramo.6vt»AZnate li Zbog čega sam vas pozvala? — Nemam pojma — odgovorih.uka/BSri«if nervozno trže. Ruka mi je drhtala dok sam zakopčavao gornje dugme na kaputu. ' 'Lagano mi se na usnama ocrtavao gorak. ' 1 -Ovo me je4°3 više iznenadilo.. Dugo joj nisam odgovorio. Ona ftije imala snage da vam odgovori na vaše poslednje pismo.oči.j^L jf/i вх:н& Otkako stoo postale rođake.. ne znate da sam ja. dođite do mene sutra po podne oko šest časova.з{. Malo kasnije ipak je pogledala limene: вСЕ — Da li vam je pozpa1. — Edita je juče bila kod mene » . . mnogo: smo se zavOjlslft — reče. г. Cika Oto je do tančina upućen u vaše gubitke na kartama.. smešila se i naposletku reče: — S njom sam se već dogovorila. kao danas. Bio sam sasvim zbunjen.. vas ili. ovOstetih da sam strahovito HednIZurio sam u nju razroga-čenih očiju i ona opet skrenu pogled na drugu stranu.^ч. I dodade: — I Edita će biti ovde.. materijalno potpuno propao. Izgleda. . . ? . / \. postarala sam se da ode od kuće. S osmehom me je gledala pravo u oči. izbegavajući moj zbunjeni pogled. — Mi sve znamo. Vi u izvesnnn prilikama ne možete da se uživite u duševno stanje žene. Edita nije kriva. Najzad tiho upitah: — Da li Edita zna da ću doći? Gospođa Cokonai je ćutala. Gospođa Cokonai izišla je sa mnom u predsoblje i na vratima reče: — I ovo pismo je za vas. ft -i{fj.. Posle duge pauze ona produži: — Čujte. Vi mo-srate 4đ se saštanete sa Editom. Opet nastupi trenutak ćutftnja. ja to bolje шпет da vam objasnim.r\< p^u)! Posle kratke pauze. s čudnim promuklim glasom^ U mojtrn ^ recima bilo je izvesne oštrine: . Krenuo sam. Pomalo drhtavim glasom ona produži: — Čujte. pošto mi ae> duboko zagledalK!U. mio pogled.o^%đajeSi№a vratila Arenbergu ve-asemiSki) prsten? >. Predala mi je pismo u ljubičastom omotu.. Prikupio sam svu svojti snagu da bih mogao da joj odgovorim. ona spokojno popravi nabore na svojoj haljini. к>-. hoćete li doći? — Ne znam — odgovorih jedva čujno. ona spusti pletivo. koje strpah u džep. Gospođa Cokonai je gledala u mene i kada joj se pauza učinila preterano dugom ona upita: — Dakle. vaše pismo. htela bih da govorim s vama ozbiljno. Žena sam l znam. — Moj muž nije tu. Ш ni glasa nisam mogao da dam t»d sebe.-*. Gospođa Cokonai mi dobaci topao.. Ustao sam.

jer sam i ja mnogo patila. Ne radi sebe. Napisala ga je Edita. dobili ste pismo l Pismo je bilo napisano nemirnim. Imanje je sada »bez ikakvih 4ea5eta na mom imenu. Jedne večeri — to je već bilo u Beču — ušla sam u očevu sobu i jecajući ispričala mu sve.>„ Ti možda -i ne znaš. Otac je saslušao moju ispovest. uzeo moju glavu među svoje ruke i poljubio me u čelo. Znam da si materijalno propao.. Otac me je tada proglasio punoletnom i prepisao na moje ime moj deo.. ja ti.. Za trenutak nehotice podigoh omot licu i pomirisah ga.đao malog za kupovinu zemljišta za ađlu na Manjoki putu . Sve sam znala o tebi.Sjurih se niz stepenice. Usta su joj bila poluotvorena. Sećaš ga se. lice iskrivljeno.. Volela sam samo tebe... sećajući se časova kada sam još 110 kod teta Kamile ležao na divanu kao živi les u svom budimskom stanu.. zatim se digao.. ali molim te oprosti.. osluSkivao svaki Šum i čekao.»... Da ti zbog mene srljaš u propast. Izgužvao sam -pismo i bacio 'ga/Bio je to neobičan trenutak. kada mi je pre no što smo se upoznali uputila pozivnicu za kućni bal.!neki stric i eeff njegovi imetak pripao je nama.. Znam da sam prema tebi učinila stra-San greh.. Dole na ulici zastadoh i otvorih pismo. obuzela me je bolesna sujeta. Otac nije ni slutio da u moje srce zabada nož. ali pod uslovom da ostaaei<u tajnosti da sam ja kupac.. . Otac je uvek pričao da ceo svet u klubu govori samo o tebi.Isplatila sam sve dugove. Ovo se dogodilo sinoć. Tada sam mu dala nalog sda po svaku cenu U mojie rime 'kupi tvoje imanje u Peterfalvi. — Mila moja kćeri — rekao je — odsad ću te još više voleti. Otputuj odmah u Peštu. Odmah sam napisala Arenbergu pismo i vratila mu verenički prsten. H n -Nisam mogao da čitam dalje. Znam i to da si napustio 111 ministarstvo. bez naslova: „— Oprosti mi. Gledao sam u ljubičasti omot.. Nikada nisam volela Arenberga.sam imanje.. već zbog tebe.. pričinim zadovoljstvo. •... Tvoja sreća za mene je važnija od svega drugoga. Jednom više nisam mogla da izdržim.. Oh. pričajući o tvojim znatnim gubicima. Još i sada..idid -Mandla sam doznala da hoćežcda prodaš svoje ima&jef..fu. da kao sumanut srljaš u sop-štvenu propast i da te svi žale.:.. >• .sap. Ovo se dogodilo još u Pešti. otac je pre nekoliko meseci dobio veliko nasledstvo." ^ •«. pomela me pomisao da ću biti supruga jednog grofa.•'. • .. i ona od straha > izbezumljena pogleda podigla ruku u odbranu. ga vraćam.! ц zemljišnim knjigama videla tragove tvoje strašne propasti. i ja sam iskusila kaznu i sama ne znam šta se sa mnom zbilo. ali to ništa ne znači :....g... Ja.. td jetonaj čovek kome si ti. Nepomičnome. .. na brzinu ispisanim slovima. Kao ono prvi put. uvek samo tebe. jasno sam video pred sobom Jožu. Tada sam na ulici slučajno srela Mandla. uhvati tog mladića za ruku i dovedi ga k meni. iznenada mu je umro. da ne volim Arenberga i da sam te napustila samo zato da bih postala grofica i da njemu. — Evo.. Očekivao sam ruku koja će mi pružiti ovaj ljubičasti omot.-. o kojima se govorilo u klubu. i. Jutros sam sa svojom sobaricom sela na voz i u podne doputovala u Peštu. I otac Ш zna. Uspelo je. •<•••£-'*'i^:>u v:. ovo pismo. moraš da mi oprostiš.. ležala preda -mnom na podu.... — Moj otac je gospodin i čovek u pravom smislu reci.. U trenutku kada sam je udario. Dobila.r . kao ocu.

na . Ženim se iduće nedelje!. Oh. Izgledala mi je kao neka čudna uspomena koja poslednji put u životu promiče mojim se-ćanjem. trenutak kada sam se vratio. onig olinogoc. Bez ijedne misli. Ispod kestenova video sam teta Kamilu. Stajao sam kao ukopan. Maćaš. oborene glave. po kojoj su se utrkivali talasi bakarnog preliva. . polupane sol je i komadić nakvašenog kolača. stara gospoda. л^л^ 112 Ali nisam imao snage da se vratim.. >a »je-sam ovo video 'avetirijski jasno.. kao neka čudesna povorka. kao nadole okrenute džinovske buktinje. Spustio sam se na obalu Dunava. '' :••-'•' • •. Pred njom. prekrštenih ruku na grudima nepomično je posmatrao vodu. Odbijajući se sa padine Gelertovog brega. u jednoj ruci nosila je neki paketić. divlji krik. šetao sam gore-dole između dva stabla. krik belog broda polete u nevidljivom luku put neba. a zatim se spustih na jednu klupu. u drugoj je držala svoju mačku. Jadnica.pod«. mrlje prosute kafe na ćilimu. ©na! ftfe'seđela na di-vanu. Sa Dunava je dunuo vetar i zanjihao krošnje drveća.. Dugo sam gledao za njom. beli parobrod. I шписе negde na visini. kao da ga je izložila zracima nekog nevidljivog sunca. Svuda je bilo sveta po stepenicama obala. Nebo je bilo kao veliki zlatni plamen. ali ne. muškarci su išli ćuteći..'• — Besmislica — Uzviknuh glasno. Na površini zahuktale vode nemo su treptali odblesci svetiljki sa obale.A zatim. odakle mi se učinilo da čujem ave-tinjske otkucaje ovih časova. neko neobično brujanje koje je dopiralo do mene odnekud iz svemira i koje je odista ličilo na avetinjske otkucaje ovih časova. Na podignuto lice kanuše mi kapi kiše. gospođo. mlade devojke tesno pripijene jedna uz drugu.in: . Otvorenih i оМјр •gledala je preda se i lice joj bese bledo kao tt samrtni&a. nada mnom su izbili poslednji časovi. Na fcelom licu video se crni trag udarca. mogla bi da pomisli. Nad gradom je već lebdeo sumrak. ruke malaksalo i klonulo spustila u krilo. videćemo se tek sutra u podne". s rukama na leđima. S ostrva je plovio Dunavom mali. služavke koje su skoknule na časak--dva. Smrkavalo se i postepeno se zasjaše svetiljke.• c-.-••/••.. Iznenada je oštro zapištao i zvuk se razleže kao samrtni. . Zatim sam se digao i počeo da šetam između dva kestena na obali.. Neko čudno zujanje zagluhnu mi tog trenutka uši. .. stajao sam na ulici. 2ene su umorno vukle za sobom svoje suncobrane. Mrki talasi Dunava valjali su se pevušeći ispod mračnih stubova 113 mosta. svaka reč.> . Bio sam toliko uznemiren i uzbuđen da u ovom raspoloženju nisam želeo da se pojavim pred njom. lice malo ipodigla. U meni se širila jedna jedina nejasna misao: sada je svemu došao kraj. Na obali je stajao gologlavi muškarac. I tada sam krenuo ovamo u hotel. -:Mn3isv IHTI — Vratiću se i reći gospođa Čokonai? uzaludna je. oboren sto. S brega koji je odisao prolećem silazili su u sumrak mlade žene i muškarci. Posmatrali su vodu. ovu misao neću ni da stavim na hartiju. Oko mene je već bio mrak. kako je to bilo užasno što nisam bio u stanju da se vratim i da izjavim da me sutra ne čekaju! Ušao sam u prvu kafanu i napisao Joži nekoliko reci: „Mila moja.-. Pogledao sam u nebo. šetali su. <va Čuj me. starije dame. kafgJBm JK si. Nije ni trepnula/ndtipomerila glavu..

tog trenutka. Na litografisanoj posetnici sa plemićkim grbom stajalo je ime: U njegovom novčaniku našli smo veoma malo novca." Sobarica nam reče da je gost došao kući sinoć u devet časova i da je pisao ćele noći. na njemu ispisana adresa: „Gospodinu inženjeru Maćašu Totu. Raskopčao sam mu prsluk i košulju: metak mu je ušao u telo nešto iznad srca.. izdahnuo je putem. Maćaš. leta gospodnjeg. gđe je jedan mladić u sobi broj 239 pucao sebi u grudi. obarale su se nevidljive ruke na ogroman hrast. Kada smo ušli u sobu osvetljenje je još gorelo. oslušnuo mu srce i opipao puls. nemoćno je visila. Na drugoj obali velike reke gde je stara tamna hrastova šuma mrko izbijala iz bledozlatnog okvira sve gušćeg sutona. I na posebnom listu hartije — ovo bese poslednje što je napisano — nekoliko nabačenih redaka: 114 „Na ime duga od tri hiljade forinti sva svoja odela i sve svoje preostale stvari ostavljam gospođici Jolan Nad. Nekoliko minuta pre deset časova primili smo poziv iz hotela Grif. Oboren. Nagnuo sam se nad njim. Već smo bili u Budimu — upravo smo se lagano provezli pored ulice Ag — kada je mladić polako otvorio oči i zatim ih ponovo sklopio. Na stolu je ležao zamašan rukopis. I tada. Kada je oko osam časova za trenutak zavirila u sobu. Vetar je đuvao sve jače. ovde pored mene. I kao da se otuda od grada širio mrak. Položili smo ga na nosila i spustili ga u automobil. gde je tramvaj broj 57 pregazio radnika iz fabrike lampi.. 115 nesh mi ROMAN Naslov originala ZILAHY LAJOS VALAMIT V1SZ A VlZ Prevela ŠONJA PEROVIC Rani sumrak jesenje večeri spuštao se nad prostranom rekom. Oči su mu bile otvorene — još je bio živ — i nasmešio se slabim osmehom.. Zvuči udaraca sekire rasuše se po reci: ona uzvrati ehom. Bio je to kraj novembra. Mukli odjek razleže se po strmovitoj obali. u sobi broj 240". Samoubica je sedeo u naslonjači. Sa tornja crkve minorita zvonilo je na večernje. a zatim smo izvadili njegovu posetnicu. sreda Pre podne u osam časova i trideset minuta primili smo poziv sa kraja Vaci-druma. Previo sam ga. Sa lakšim ozledama prevezli smo ga u bolnicu. a za-vese na prozorima bile su spuštene. to je sve. Vetar je raznosio brujanje zvona. . dok su se drvoseče dovikivale oko njega.— Eto.. Kola su krenula prema novoj SentJanoš bolnici. još je dugo praštao i stenjao. Zatim se začu kako se veliki hrast ruši teškim hukom. Iz dnevnika lekara stanice za hitnu pomoć Petog maja. osvetljenje je još uvek gorelo. ruka iz koje mu je ispao revolver.

Ona je žalosno pištala kao kakvo vezano živo biće. pomoću njih se jedan kraj mreže održavao na površini vode. ali nije bilo ni prazno i glupo... neopaženo skrivaju pojedine misli. Nedavna poplava 119 nanela mu je ljute rane: talasi su mu kao kandže razbesnelog lava iskidali utrobu. Covek u crnom ogrtaču. pasj ako vina. Radio je pognute glave pri svetlosti lampe i njegova kratko podšišana gusta kosa zasjala bi se kao četka kojom se pozlaćuju drveni kipovi.. U dvorištu su bile pobodene dve račve. S vremena na vreme pružao bi ruku u kojoj je držao kolut da bi bolje ocenio okruglinu.S ove strane visoka. Obalom je promicao muškarac. Samo se na penušavoj reci. još zadržao mutni. izgledala je kao da ju je nekada. koji se na vetru pripijao uz njega kao crni barjak za kopljaču. Imao je pravilno lice. Već je zavladao potpun mrak. Domaćin je isecao kolute u veličini dečjeg šešira. divlje zelje. 2bunje zove. željne da polete sa vetrom. Korenje starih vrba visilo je na izlokanoj obali. prešao je preko dvorišta i bacio pogled kroz prozor. koja se prividno pripitomljena valjala u svom koritu. usecima izbrazdana obala. izgledali su kao sasušene krvave mrlje. Moglo mu je biti oko dvadeset i šest godina. sa čelom od stene i rogovima od vrba. Uzano dvorište opkoljavala je živica čovečje visine. Utrobu putnika svakako je morila glad. meka brada. Slične velikim. pelen.. Malo dalje slomljena topola pokazivala je svoje bele rane. Ali bi opet splasnule i olovne kugle na njihovim rubovima udarale bi po račvama kao grad. bakarni sjaj. isprepleteno i debelo kao ruka. Ovo lice nije odavalo umnost. nosa. Zviždukao je obavljajući svoj 120 posao. Na stolu u sobi stajala je uljana lampa dok je pod bio prekriven izreckanim otpacima plute. Vetar je otvarao i zatvarao nisku kapiju od pletenog vrbovog pruća. obla prsa i koža potamnela od vetra. Muškarac je išao u pravcu odakle se svetlucao četvorougao prozorskog okna u mrkom sutonu. Na njemu se još nisu ocrtavali čudni. čičak i ostalo šiblje sa svojim jesenjim porumenelim lišćem. ustiju. Oko njegovog mršavog tela lepršao se crni ogrtač. otvorenih i ravnih crta. Kroz razdrljenu plavu košulju videla su se snažna. ali zamišljene i dobroćudne. Začešljana kosa ionako mu je ličila na kapu što se sasvim glatko i tesno pripaja uz lobanju. koji je i sam ličio na delić mraka. bila je nalik na ogromnog jelena lopatara. jedva primetni uglovi i bore oko očiju. jer je.. Čak se i danju jedva nazirala suprotna obala široke reke. . Uokvirila ga je retka. gledao kroz prozor.. Obala zarivena u vodu. rashlađujući svoje teške rane. lakim krilima slepog miša one bi se katkada zalepršale. užarena pogleda. upadljivo svetlija od kose.. o kojima su visile velike ribarske mreže. Postepeno su se obrisi velike šume utapali u mrak. Krupne bezbojne oči behu pomalo sanjalačke.. Vetar je do zemlje potisnuo dim iz odžaka. koji do kolena stoji u vodi. u kojima se na ponekom čovečjem liku kao gušter u pukotini stene. Nije bilo ni lepo ni ružno. ličilo je na creva u rasporenom trbuhu. čela i brade. a iz dima isparavali su se primamljivi mirisi večere. u zaslepljenom besu neko raskomadao. gutajući pljuvačku.

. doduše. već kao imućniji i obrazovaniji ljudi. Coveku koji je spolja slušao ovu uspavanku. svete knjige. otvorivši unutrašnja vrata. učinilo se kao da sluša zujanje zunzare upale u neki stakleni sud. 2ena je sedela u zapećku i ljuljala kolevku. . Zimljivo protrlja ruke. Ali se ipak diže i. — Evo jednog srećnog čoveka — pomisli putnik napolju. — Dobro veče — reče došljak. čiji je miris prodro u svaki kutak. proteže se. Ispred peći se blaženo ispružio rutavi pas. bez neke melodije. Dobra bunda. da im usred noći u sobu upadne blatnjav. ne podižući nigde glas i u jednom dahu. — Ući ću i zamoliću ih za koji zalogaj — odluči se putnik. sumnjiva izgleda. i mahanjem repa pozdravi gosta. pridržavajući vratnice koje je vetar hteo da mu istrgne iz ruke. Čistoće koju su održavali hitri prsti domaćice u ovoj kući.Na tom licu nije bilo ničeg značajnog. kao na platnu Sebas-tijana de Pjombo lik Nepoznatog muškarca. u šarenim čašama kredenca klasje žita i raži. ali je ipak pokazivao da njeni žitelji ne žive kao seljaci. Domaćin ustade i priđe gostu. Žena okrenu samo glavu i produži da ljuska kolevku. Diže se i pas ispred peći. opru-živši prema vatri svoje šape. u njoj se sve blistalo od čistoće. Stranac uđe. pokriveno maramom. Priča. čiji je nameštaj. lice muškarca. Devojka odgovori na pozdrav i osvrnuvši se. jer je primetio da se na ognjištu diže para iz lonca. na ledenom vetru. Bilo je to samo jedno ljudsko lice. Pucketajući. odsjaj vatre poigravao je po njegovom trbuhu i crnim bradavicama dojki. koliko je to kroz mutno prozorsko staklo i pri slaboj svetlosti. kao da je smatrala najprirodnijom pojavom na svetu. pa ipak sa dahom večnosti na čelu. Pored peći je na nogarima. A po policama su se žutile i rumenile zimske jabuke. viknu: — Janoš. Beznačajno. pocrvenelim od vetra. 121 Stalno samo ova četiri stiha. Svakako je u ovom trenutku moralo biti prijatno u sobi. samo po ritmu po kome je ljuljala kolevku. uvukavši vrat u svoj pocepani ogrtač sa širokim okovratnikom. stajalo naraslo toplo i slatko hlebno testo. Na zidu je bila ikona. Ukoliko je pak bilo _ nečega što bi čoveka moglo da privuče to bi moglo biti samo to što nije bilo slično licu miliona drugih ljudi. Soba je bila mala i niska. Putnik je obuhvatio pogledom sobu. U toplom kutu na klupi do peći umivala se siva mačka. Imao je veliki nos i okrugle oči u kojima se ogledala tuga životinje sa kojom se rđavo postupa. Muškarac i žena otpo-zdraviše skoro u isti mah. priča pričica. pocepan čovek. obnaženim vratom. Ali možda su samo užasna glad i njegovo napeto uzbuđenje raspalili do te mere maštu. Izgleda da su u ovoj kući naviknuti na ovakve posete. bilo mogućno. Pored zida u naslonjači sedeo je starac i zamišljeno pušio na lulu.. ne obraćajući pažnju na reci pesme. 2utokljuna ptičica. samo ga letimično obuhvati brzim pogledom. Uđe u dvorižte u kome je služavka cepkala sitna drva. bio veoma jednostavan. Pevušila je pri tom nešto. Svojim izduženim. Trošne grede tavanice bile su išarane kao starinske. ličio je na jastreba. ćelav miš Skočiće ti za vrat — iš. Strančevo lice bilo je zaraslo u bradu od nekoliko dana. pošto mu je onjušio skut i pocepane cipele.

Duboko potresen Janoš je posmatrao svog druga iz detinj-stva. — Čuj mali — viknu za njim gospodin vaspitač. Posle nekoliko trenutaka u ruci mu zatreperi kanap i kada ga trgnu na udici se zabelasa i zapraćaka riba. učinilo mu se da je uočio nešto na došljakovom licu. Ne verujući svojim očima. Tada Janči. ili grgeč. Zatim stresavši se celim telom. zviždućući izvuče iz džepa komad kanapa. Nekada je gospodičić Gergej sa svojim vaspitačem dolazio ovamo iz grada. Janoš je pun poštovanja stajao u blizini i otvorenih usta slušao tuđi jezik. Mrena..pokrije svoj današnji izgled i sadašnji život. ali razume se nije uhvatio ni jednu jedinu ribu. kao kakvo priviđenje i beonjače mu zasjaše. Njegov je otac bio jedan od najbogatijih ljudi u gradu. — Gergej! Nikako nije mogao da odvoji pogled sa ovog ružnog i tužnog lica. On je uvek na nekom stranom jeziku razgovarao sa de-čačićem. poverenim njegovoj brizi. Odevao je svog sina u meku čoju i škripuće kordovanske čizmice. Gospodin vaspitač izvukao je iz kola neke čudne bambusove štapove i isprepletao ih. — Zateče me mrak na putu — reče došljak. Sve ovo mu se učinilo vražije i glupo. Ali ga se i pored toga nije sećao. Janoš se odjednom naže bliže njemu. Ali ga se očigledno nije sećao. strpa kanap u džep i pođe. Doveo mu je i vaspitača. Gospodin vaspitač držao je u ruci dugi. Ribe je skidao sa udice i u velikom luku opet bacao u vodu. ne razumevajući ni slovca. živo srebro vodenih dubina. kao da mu je grkljan napukao. neobično hrapavim. . 122 123 Ramenima naslonjen o vratnicu mije skidao ruke sa lica. Čemu to kada se ljudi na sopstvenom jeziku tako lepo sporazumevaju. I tako jedno za drugim. nekog trbušastog čovečuljka. Kad su se prvi put pojavili. Došljak je sa očajničkim naporom buljio u Janoša. Proveli su nekoliko godina zajedno ovde na obali reke. kao tajanstveno. I kako je prvi put u životu slušao govor na stranom jeziku. u kome se probudio prastari ribarski ponos. prijatelju? — upita ga domaćin bez ikakvih uzbuđenja.— Kakvim poslom dolaziš. Čuvši svoje ime. Gledali su se nekoliko trenutaka. dubokim glasom. dlanovima pokri lice i promuca: — Oh. Janči se prezrivo osvrnu. na magarećoj zaprezi sa belim amovima. stranac se žmirkajući unese u domaćinove lice da bi na njemu otkrio poznate crte. — Pamtiš li sina majstora ribara — upita Janoš — koga ste vi zvali Janči Štuka? Gost obema rukama odgurnu Janoša. Aha. ras-koračivši noge stade nedaleko od njih na obali. kao da je želeo da. kome je preko jarkozelenog prsluka visio dvostruki lanac od časov-nika. povijen štap. ne osvrćući se za njima. Ali nijedanput za to vreme nije po124 gledao u nazovi pecače. ovi su došli da pecaju . nikako nije mogao da shvati da ovi nerazumljivi glasovi odista mogu da izražavaju bilo kakav ljudski pojam. stavi glistu na udicu i baci je u vodu. bože moj. zgrabi ga za rame i okrenu licem prema lampi. Janči je seo na zemlju i posmatrao ih zlurado. da ovi ne pomisle da sve ovo čini zbog njih. Kada se dovoljno nauživao svoje nadmoći..

. Iz korpe od pletene trske vadili su bogatu užinu. kao što se samo siromašno dete i bogataško dete mogu sprijateljiti. dok je raskvašena zemlja bila puna oljuStenih ribljih krljušti. U jesen kada sazru trnjine. trbušasti gospodin vaspitač u zelenom prsluku i gospodičić Gergej dolazili skoro svakog dana na obalu reke. Gospodičić Gergej bi to pojeo u slast. Jednom je i Janči ponudio svog druga pečenom bundevom i semenkama. Vrat mu je i u ono vreme bio neobično izdužen.. Suma. Čega ti tu ne bese od jela. Ubrzo je i u neveštoj ruci gospodičića zatreperio kanap i dete iz grada uz radosni vrisak izvuče prvu ribu iz vode. o Uskrsu. divlje krusxe i jabuke. Janči se ne pomače s mesta. boje hlebne kore. kao da su mericama prosuli sitan srebrni novac u blato. I divlje golubove. Vrati se i naudi ih kako da pecaju. ali sada. krili su u sebi hiljadu uzbudljivih radosti. jedino njegova preplanula koža. bilo je to za gospodičića Gergeja ukusnije od svake užine iz grada. dobićeš komad slatkog kolača. dok su plivale niz vodu. tako da ni za trenutak nije smeo da ispusti iz ruke svoj praznični šeširić. tapete. mali Gergej pozva svoga druga u njihov stan u gradu. jer bi se sigurno izgubio zana-vek među morem ovih stvari. slike. Jednom. Ova poslednja reč pokoleba njegov ponos. blistalo zalazeće sunce.— Hodi časkom ovamo i pokaži nam kako to radiš. ostavljajući na glatkom. uz viku i graju bacali na gomilu razne vrste riba. pa čak su mu i oko vrata vezali penastu svilenu maramu. A u proleće i leto kako behu divne mirisne jagode. Satima su se krili po šuštavom ševaru. mokrim i klizavim od vode i riblje krvi. na vrh ribarskih dvokolica često se tamo vozio. — Hajd' ovamo. slatkogorke kupine i vivkova jaja pečena u pepelu. I u detinjstvu je imao isti ovakav veliki grbav nos i krupne. Jančiju ovo ne bese prvi odlazak u grad. Otkuda bi znao kada ga nikad nije video. Kuća gospodičića Gergeja. vlažnom žalu oštre zvezdane otiske svojih crvenih nožica. Za sve to vreme nije video gospodičića Gergeja. Dvoje dece sprijateljiše se svim srcem i dušom. Svuda ogledala. koji su se šepurili kao da se u svakom od njih krije tajna opruga. male kočije sa kao limun žutim točkovima. Otada su magareća zaprega sa belim amovima. da ne ozebe. vrebajući lukom i 125 strelom divlje patke. učinila se Jančiju kao priviđenje iz bajke. na čijim je tirkiznoplavim vratovima. okrugle ptičje oči. ali nikada nije stigao da ode dalje od riblje pijace. Mada su oni ručali za malim stolom i samo su odande istezali vratove da željnim i radoznalim dečjim pogledima proviruju do stola odraslih. Janoš se obrati svom tastu: — Oče! Znate li ko je ovaj gospođin? Stari zažmirka oslabelim očima i odmeri došljaka od glave do pete. Bogme otada je prošlo bezmalo dvadeset godina. ali mu vaspitač istrže ove poslastice iz ruke i baci ih u vodu. U međuvremenu dvoje dece posmatralo je i ispitivalo jedno drugo krišom dobačenim pogledom. čim je ušao smesta ga je prepoznao. Osim pantalonica u dužini od jednog pedlja.. svojom zasvođenom kapijom i svežinom koja je izbijala odande. On je sa svojom kćerkom dospeo ovamo iz drugog kraja. obala i reka i malo niže ševar. statue i knjige. ćilimi. No glavu gospodičića Gergeja krasio je slamni šeširić ukrašen perjem. A tek sobe. gde su po stolovima. na Jančiju pod miUm bogom nije bilo nikakve druge odeće.

Gergej slegnu ramenima. već ih je držao na krilu. — Kad su mi roditelji pomrli. u božjim smo rukama — izusti tiho. sa dubokim. jeo je levom rukom. Janoš i Gergej ostadoše uz krčag sa vinom. — Dovede Janoš svome gostu Zuža-nu za ruku i predstavi je ponosno. Svakako je i on sam osećao koliko bedno i žalosno izgleda. gledao je preda se u sto. Kada ga poslužiše večerom. Tada je 127 došlo do nesreće. Janoš je gledao u njega sa zaprepašćenjem. jer su mu krajevi od rukava visili u dronjcima. nisam bio dugo u zatvoru. — Iz zatvora — reče tiho onim svojim dubokim promuklim glasom. Ali su se pravili kao da to ne vide. podižući jednu obrvu. Kao da mu je sada već bilo sasvim svejedno. pogotovo u očima ovih ljudi kojima je sada već poznato ko je on bio nekada. tamnoplavim podočnjacima i ovaj podivljali odrpanac doista predstavlja nekadašnjeg gospodičića Gergej a. Ispričao je sve ovo bez ikakvog uzbuđenja i kada je završio. Gergej je govorio malo. Grebao je noktima po stolu i samo bi ispod oka pogledao tu i tamo svoga prijatelja. jer mu je levi rukav bio očuvaniji. crnomanjaste ženice izražavao je toplu srdačnost. Pogled lepuškaste. prijatelju. kada su u razgovoru nastali dugi prekidi. Posle večere. svega mesec dana. ali nije nalazio odgovarajuće reci. Zatim se naže i šapatom reče: — Znaš li šta me je dovelo dovde? Jedna žena. Janoš je želeo da ga ispituje. . Duže vreme vladala je mukla tišina. nagnu se bliže njemu i poče da govori. U jednom trenutku Gergeju zatreperi pogled. Nije položio ruke na sto. Gergej se nalakti na sto. Janoš je užasnut slušao ove reci. kao da ga udarac trže iz misli. Pratio je unezverenim pogledom izgovorenu reč. on samo s nevericom progunđa i zavrte glavom. Tužnim i snebivajućim osmehom branio se od preteranog nutkanja. nasledio sam ceo imetak. Kao da je svakog časa ponovo želeo da se uveri da ovo pre vremena ostarelo lice. domaćini primetiže da gost izgleda veoma jadno. 126 — A ovo mi je žena. zavali se na stolicu i proteže se. jer su ga troje nudili u isti mah. Žena koju sam voleo. Uzdahnu duboko. Ali odjednom je sve otišlo. Tek kad je seo za sto. — Odakle dolaziš sada — upita Janoš osetivši da namerno ćutanje deluje veoma mučno i da ovaj čovek bolesnički ble-dog lica i jadnog izgleda želi da ispriča mnogo šta. — Ali zbog čega — upita Janoš najzad. — Začelo. ponekad bi kroz zube procedio neki šištavi glas. Nije bila velika svota. Govorio je šapatom. Ali ih zatim sve troje obuze strast goscenja i Gergej nije znao na koju stolicu da sedne. Gergej ga pogleda očima čija je beonjača bila išarana krvavim žilicama. Govorio je malo i jeo manje no što je želeo. Postarah se da dobijem posao i jedan prijatelj inoga oca nađe mi kancelarijsku službu. kao da je i sam smatra besmislenom. 2u-žana i stari im poželeše laku noć i odoše na počinak. ali ne odgovori.Kad mu Janoš objasni. Zatim ispod stola poče da pucketa prstima.

i u tebi se oslobađa sve što nosiš pod kožom. Vidiš li. Gomilu životinjskih misli što ti se kriju u mesu i izleću iz tebe samo u snu. misliš da sam bolestan. tačno. Pored kobaca izleću iz tebe i beli golubovi. zašto je dozvolila da upropastiš sebe? Gergej poćuta trenutak. Čovek nikada nr može da bude ni toliki svetac ni toliki nitkov. Oderi čoveka i naći ćeš užasne stvari pod njegovom kožom. nju jednim delićem povratiti. vidiš. neobuzdana. dabome. Moj život . Kao da se to ljudskom rečju nije ni moglo izraziti. Ako me je volela zašto je dozvolila da pro-padnem? Zar ti veruješ da ljubav živi u srcima? Lagano zavrte glavom. Ali u meni ima i drugih rana. — Ako te je volela. U pravu si. dzbija glupost kao vazduh iz naduvane be-šike. — Voleo si jednu ženu. Trenutak kasnije dodade: — Ali nemoj da misliš da u nama ima samo gamadi. Užasni i divni ožiljci izazvani jednim pogledom. Pod svim ostalim okolnostima on može da se prenemaže. — To je. Počeli smo da se gušamo i tada me je ranila. Po njegovom glasu osećalo se da se ljuti. — Da li te je ta žena volela? Gergej zažmuri i lagano klimnu glavom. — Ne. poljupcima i sladostrašćem. — Vidiš li ovaj ožiljak? Htela je jednom da me ubije. rana lepote i dobrote. Nož kojim je jedan tvoj praded ubio čoveka. sa izrazom lica kao da je progutao nešto gorko. Goriš u njoj i raspadaš se na deliće. a onda produži: — Ti. Srce je isuviše malo da je svu primi. Nabranih obrva posmatrao je prijatelja. kao jato slepih miševa iz mračnog trnja. ptice i bube. Ali ja sam verovao da ću kad god izgubim deo od sebe. jednim pokretom ruke. ako im zadaš ovakva jednostavna pitanja. Postoje milioni stvari na svetu iz kojih. Janoša odjednom obuze žestoka mržnja prema nepoznatoj 128 ženi. Ona ti ispunjava i prožima ćelo telo. Gergej se blago nasmeši. kakav može da bude u ljubavi. Tek posle toga odgovori: — Postavljaš mi pitanja na koja ne postoji odgovor. divlja. Janoš je iskrivivši malo usne slušao svog prijatelja. Gergej spusti glavu i prevuče prstima preko čela. Gergej ga pogleda. ili lud. Ako si je voleo svakako si hteo i da je zadržiš. koje su mi se usekle u srce i koje ne mogu da ti pokazujem. ljubav. Tu iz tebe izbija sve ono što -leži u najskrivenijem kutu ljudskog bića. životinje. kao kakva strašna groznica. Jesi li hteo da je zadržiš na taj način što si sebe upropastio? U glasu mu je odzvanjao gorki prekor. ali sam joj oteo nož iz ruke. koga je žalio i mrzeo u isti mah. ili odvratno. Ali u ljubavi ne.— Ne shvatam to — reče Janoš i odgurnu čašu ispred sebe. Ubod 129 bese namenjen mom srcu. Ruku koja se u tajnosti pruža da otme tuđe. smrtna ljubav projuri ti telom i dušom i isteruje iz tebe sve kao što plamen tera iz zapaljene kuće ljude. Raširi svih deset prstiju na rukama i pažljivo im sastavi vrhove.

Kada sam verovao da je zauvek moja. za koji je verovao da ga niko ne vidi. oivičenom maglovitim obrisima izazivajući svojim zlatnomrkim bojama osećanje božanske nagotinje..je uništen? Propade mi imetak? Propade čast? Propade mi zdravlje? Svejedno. sive talase i prljava pena zahuktale vode dopirala do kućnih vratnica. Reka je na aprilskom suncu tekla u svom dubokom širokom koritu.. prevarila me je posle jednog časa. Meni se više iništa ne može dati i ništa mi se ne može uzeti. Nasrne ja se i žurno stisnu prijatelju ruku. pod obalama ođenutim u zelenilo i cveće. nagrizajući drvene stubove. Čak je i zemlju pomeo tamo gde se ova avet kretala. Takva im je i ranama unakažena i razderana duša. 130 — Nisam bogat čovek. Kad Janoš pođe za njim. Janoš se vrati u sobu i zamišljeno zastade pored stola. Žužana je spavala. konačno me je napustila.. pošto je otišao. nije osećao više prema njemu sažaljenje. koju širi čisto i voljeno telo žene kada se zagreje u snu. — Bila je na rđavom glasu još onda kada sam je upoznao. kao neki prosjaci.. prljavštine i bolesti . Janoš se svuče i leže u krevet. Ne jedanput. Negde ću valjda naći nekog posla. — A ko je bilasta žena? — postavi Janoš pitanje posle dužeg ćutanja. I koji kao da je zračio svetlost koja je preko usana izbijala iz bića ovog mračnog čoveka. Zatim zažmuri i na usnama mu zatitra osmeh. Kada sam dospeo u zatvor. — Upropastiti život radi jedne propale drolje? Slab je karakter ovaj Gergej — promumla u sebi. šta je to bilo. koji svojim ranama zavijenim u prljave krpe šire zagušljivi zadah nepoznatih lekova. I šapatom dodade: — Oh.. ali sam izgarao na plamenu kakav. — Kuda ideš? — Idem. ali bih želeo da ti pomognem. skriveni osmeh. — Ostani ovde preko noći. nesreće. Mašio se krčaga i napunio čašu. Volim da lutam noću. — Hvala. kada su vrbe do vrha uto-nule u razbesnele. već samo odvratnost. Sto puta. — Bog s tobom — reče i nesta iza vrata. Ionako ne bih mogao da spavam.. — Odakle je došla? Gde si se upoznao sa njom? Na Gergejevim usnama još uvek je lebdeo onaj čudan osmeh. prošli su i strepnjom ispunjeni dani prolećnih poplava. bože moj. Ispi vino. U slatku toplotu. Sad. već je nestao u mraku. Janoš spusti obe ruke na prijateljeva ramena i duboko dirnut gledao ga je pravo u oči. po mraku.. dišući duboko i ravnomerno... Šta da ti dam? Šta ti treba? — Hvala.. . 131 Otopljeni sneg već se slivao niz vodu. bezumlja i bede. Diže se i spremi da pođe. da ga isprati bar do kapije.. Otvorio je prozor da provetri sobu kao da je gost ostavio za sobom u kući zadah greha. Ja sam sada komad oprljenog drveta. Divan..

Katkada su rojevi ljudskih glava plivali kao divlje patke. Malo koja godina bi prošla da voda nešto nije nosila. koju mu je otac izrezao. Zužana je sedela u pokrivenom tremu uz preslicu i prela. kao kakvog džinovskog leptira .. u pantalonama zavrnutim do kolena. Oštar miris katrana osećao se u lakom i čistom prolećnom vazduhu. .. Da. Slatko i radosno proleće blistalo je svuda. Stari Mihalj se ozbiljna lica pope na obalu i doviknu u dvorište: — Janoš. Kad bi voda nešto nosila. kao da su se zlokobno cerekala. na koje ste vi zaboravili . belih mrlja. srećnim obalama. prevrćući se na vodi. majku koja je svoje dete grčevito privila na svoje grudi. ganjalo je vodomare koji su nečujno promicali kraj mrke obale. kao da su bila živa i kao da govore ovakve reci: — Halo. vi srećni ribari. naduveno lice. voda je ovako isto donela les ubijenog trgovca iz grada baš kao da ga podiže svojim penušavim rukama i pokazuje tihim. u kojoj se nešto tamno davilo i otimalo. to sam ja. <a stari pocrneli trup čamca otkrivao je oštre. promičem pored vaših kuda i svojim ukočenim pogledom gledam vam pravo u oči. Dete je sedelo na pragu i isprobavalo pištaljku od tikve. opijeno prolećeni lajalo i jurilo dole po obali. onda zaronim pod vodu i trzam vaše mreže. Služavka je krečila zidove kuće. jer ovaj uzvik nije ovde odzvanjao prvi put sa obale. Po tamnozelenom lišću 132 ricinusevog žbunja. žutobele mrlje novih dasaka. Izgledalo je kao da su one zarobile kućicu prikovavši je pažljivo na cvetnu livadu. izraslog u dnu zida. prsnula je koja kap kreča. ili zanemeli od straha. Pseto je. Iverje sve-žeg mirisa pokrivalo je zemlju. Eadio je oko olupine nekog čamca koji je razbila proletnja poplava i sada je prevrnut ležao nasred dvorišta. predveče. i usta sa is-keženim zubima. bačena kupa ili ljudski les. te posle ovoga nedelju dana ne možete da spavate. Krvavo. kao titrave svetlosne mrlje sa majušnih ogledalaca. nešto za šta se nije moglo odrediti da li je panj. Prošlog leta. ali u njemu ipak zatreperi nešto. — Pogledajte. Janoš je mešao katran. ovo je lice života. što proze kosti i za trenutak zaustavi kucanje srca. plovili su tako po vodi mračni. i razdrljenoj plavoj košulji zavrnutih rukava do lakata. nastupila bi neka čudna tišina. uđavljeno lice.. Janoš je stajao u dvorištu. kada su se vodile bitke pod bedemima grada. izvucite me i okupite se oko mene i gledajte me lelečući i ježeći se. lice čoveka.Živicu oko Janoševe kuće i jednu stranu kuće pokrivale su ogromne mreže pobelele na suncu. Pre mnogo godina. ili je bar hteo da bude takav. a svojim mesom u raspadanju zakačinjem se za vaše čakije koje spuš133 tate sa čamca. evo me. to sam ja. čas levo. a uredno pometeno dvorište šarenilo se od sitnih. čas desno. Voda nešto nosi. četvorougaone. na primer. prijatelji moji.. da njime premaze čamac. rascepljeno sekirom £elo.. Glas mu bese jednostavan i miran. odjednom bi se svuda sledio život. Pre dve godine. Da. tamo gđe su mu izmenjena polomljena rebra. krvavi i prljavi leševi vojnika.. kao da je i nežni šapat vetra umuknuo i sva se pažnja usredsre-dila na tok vode.

— Tamo — pokaza starac ispruženom rukom. Sva ova pitanja treperila su ne samo u svesti i razroga135 . kao da je imala da obavi neki hitan i tajanstveni posao. Igra života i smrti od koje srce zastaje: hoće li pružena čakija da zahvati haljinu pre no što ponovo potone. Posle nekoliko dana mnogo milja daleko ponovo će izroniti unakaženo da je nemoguće prepoznati ga. da će ga mutna. a žene putuju u smrt ničice. Čamac je klizio po vodi. Ribari tada odustaju od daljeg gonjenja. Uskočiše u čamac. kao u moru ajkula. što svoj plen odvlači na dno. — Covek — reče zatim tiho i kao da ga nešto kosnu posred srca. Trenutak kasnije već su videli da je to ženski les. kad priđoše bliže. licem okrenutim nebu. crnu mrlju. po njemu će mahnitati i satirati ga strašna težina i snaga čitave reke. Janoš spusti na zemlju sud sa katranom. mukli urlik iz jednog drugog. koje kao da je htelo da pobegne od njihovih pogleda. U nekoliko skokova stvori se pored starog. U Janoševoj ruci vesla su se kretala kao krila velikih ptica na vetru. jer se nije moglo znati odakle dolazi utopljenica i ot-kada se bori sa vodom. Koštani sistem i raspored težine ljudskog tela je takav da muški leševi plivaju leđima na vodi. Janoš ne progovori ni reci. sa glavom kao čekić. zatim gnušajući se sopstvenog dela. kao toranj visoka masa vode cediti i vući sa sobom. Ponovo se začu uzvik. uzvik starog Mihalja. da po blještavoj. u kome nema ničeg strašnog. — Voda nešto nosi. držeći u drugoj konopac čamca koji je hteo da mu se otme. oslušnu za trenutak u pravcu zvuka. Izabravši kraći put preskoči živicu kada se prolomi i drugi uzvik. Stari je potrčao niz obalu. zauvek nestaje ispred ljudskog pogleda: u borbi je pobedila smrt i odvukla svoju žrtvu u dubinu. izbaciti na neki sprud. stidljivo i tajanstveno skrivajući lice u penuša-vim talasima. zlatnoj površini ne izgubi nemu. jer su potiljak i teme lobanje virili iz vode. nepoznatog i tajanstvenog sveta. Brodari znaju i to da davljenik samo triput tone i triput opet izroni na površinu. Veslao je iz sve snage. Znaju da će se telo još danima valjati dole na dnu. Potone li četvrti put. Janoš pogledom obuhvati crnu mrlju koja je plivala na sredini reke i bila tako daleko. Upirao je pogled svojih slabih očiju na neku nevidljivu tačku na vodi. a ukoliko potone hoće li da tone sada četvrti i posled-nji put. koja će moći da se raspali u plamen. samo možda nešto malo prekornog čuđenja i nečeg zamišljenog. Čamac je već bio blizu lesa i sada uslediše trenuci izbezumljenog uzbuđenja. — Panj — uzviknu stari Mihalj radosno. ovog puta već pomalo nestrpljiv. Odrešio je tako i čamac ne gledajući u svoje ruke. prekrste se i vraćaju svoje čamce. a njih 134 dvojica grčevito su buljili u telo. nedela. pa ipak zvuči kao daleki. koja promiče ne zastajkujući na talasima. da se odavde sa obale nije moglo razabrati šta je. Ne skidajući pogled sa vode spo-takao se putem o ispupčen koren.I evo opet uzvika. A iznad svega se postavlja poslednje i najvažnije pitanje: ima li u njoj još iskre života. Videlo se.

Zarobiše telo koje je htelo da im se izmakne. skoči u vodu i otpliva mu u susret. zatvorenih očiju i stisnutih usana još dvaput zavesla. nagnuvši se.. uzdignuta crna njuška i brižne oči virile iz vode. Od tog dodira okrenu se telo koje je dotle održavalo ravnotežu i jednom rukom opisa polukrug u vazduhu. Ali se odjednom priseti i uzviknu: — Pričekajte. sedeo okrenut leđima) — i ćuteći su obojica veslali natrag ka obali. obema rukama uhvatio čakiju i podigao je. a vesla se zamalo ne polomiše. jer je usnula nešto veoma lepo. Zužana dolete do njih i baci pogled u čamac. Pristali su trenutak kasnije. pas je uznemireno trčka136 rao kraj obale i lajao. Zužana je takođe stajala na obali i kršila ruke. zažmuri (video je iza spuštenih kapaka pramac. u svom krevetu okrenula s jedne na drugu stranu. Izustila je samo: — Oh bože. Stari Mihalj. otići ću do mlina. Janoš prikupi svu svoju snagu. kao na krupnom. koji je sedeo pozadi. snažnom i pitomom kalu zakačila se ženina haljina. ili kao da su onemeli u blizini tela. Telo koje dotle kao da nije imalo nikakvu težinu. zajedno sa ljudima koji su u njemu sedeli. Ne sačekavši odgovor ona otrča. koji je takođe položio veslo i dašćući se spremao na spašavanje. koje je beživotno ležalo na dnu čamca. uostalom. već je svu svoju pažnju poklonilo pištaljci od tikve. Predosećajući vanređan događaj. jer je ovo nepoznato žensko telo nemom i tužnom žudnjom vuklo čamac u dubinu. ne vodeći računa o svemu tome.. maločas je prošao ovuda gospodin Samšon. na pragu. vijuganje talasa i mrku masu tela). — Je li muškarac? Ali joj nijedan od njih ne odgovori. oteža kao da je od gvozda. veliki i divlji trenuci: iz brzog čamca skočiti smrti u lice. Gotovo joj nisu ni pogledali lice (Janoš je. nekoliko pedal ja ispod vode. — Pazi — došapnu stari Mihalj Janošu. Lagano i pažljivo počeše da je vuku. Samo je dete ostalo u dvorištu. kao da su pitanje smatrali izlišnim. Na gvozdenom zubu čakije. istog trenutka. Ovo su bezumno lepi. . čamac se zatrese. U glasu joj se pomešao plač sa stravom. Zužana nestrpljivo doviknu ljudima koji su se približavali čamcem. trudeći se da savlada kljun od čamca koji je poigravao na vodi. zariti joj u razjapljeno ždrelo čakiju. Morali su da paze da se čamac ne prevrne.čenim pogledima dvojice ljudi. Nalazili su se sada još samo na nekoliko pedalj a od tela koje je plivalo. Večna borba svih ljudi i svih trenutaka. pokušavajući bezuspešno da joj izmami zvuk nalik na mu-kanje teleta. zgromiti je kao iskeženu zver i pobediti je. I u tom se i ona prihvatila konopca. čim su ga do pojasa izvukli iz vode. Samo su mu uši. Čim se čamac približi. zahvati crnu tkaninu haljine. kao da se žena u snu. već i u njihovim napetim mišićima. Ovaj pokret bese tako mek. Nagnuvši se nad vodom Janoš zgrabi hladne ženske ruke. već je popreko položio veslo. Čakija. Posle nekoliko trenutaka ipak im uspe da bez ikakvih nezgoda smeste telo žene u čamac.

pokretom kao 'da nešto . Šta li je radila. to se videlo po njenim cipelama. 137 Stari Mihalj uđe u kuću. na hladnim rukama i mokroj kosi. pa ipak naređuju. koja se uvukla u njegov čamac. Muškarci su za to vreme izneli žensko telo iz čamca i poneli ga uz strmu obalu. na ovu strašnu kaznu? Ili su je možda ubili? Možda ju je neko u jednom neopaženom trenutku gurnuo u vodu? Iz ljubavi. te je otada bacalo krv. Ležala je sada na prevrnutom čamcu. Ili kao lešinu neke neobične 138 životinje.pumpaju. gde li je bila prošle noći? Kakva li je bila soba čiju je kvaku poslednji put dodirnula? Zašto se odlučila za ovu užasnu smrt. ili mržnje? Mrtva žena na sve ovo nij-e davala odgovora. Osećao je srdžbu i mržnju prema neznanki. ljubomore. Jer mrtvi. koji bi nešto bliže rekli o njoj. koju je reka izbacila iz sebe i kakvu ljudsko oko još nije videlo. Janoš je ćutao. gledao ju je kao kakvo čudesno biće. ruku skrštenih na leđima. sve dok nije stigao dovde. Uhvatiše ženine mlitave ruke i ritmički. nečeg neshvatljivog i nedokučivog. koju je reka donela u njegovo dvorište. Janoš se takođe naže i baci pogled na ogledalo. Nije moglo biti sumnje da je. Oni su stajali kraj nje. spokojno privezanim uz obalu. samoubica. koja ga je bez reci i bez ijednog pokreta pozvala k sebi. iznese odande komad polupanog ogledala i prisloni ga na ženina usta. U ovom ženskom lesu bese nečeg nadzemaljskog. zatim beživotne ruke pružala izvučene iz vode i zgrabila njegove. Možda je u poslednjem trenutku zgrabila . niti u kosi češalj ili traku. ne daju nikakve znake. počeše da ih dižu. kao na nekom odru. Posmatrao je tajanstvenu došljakinju. 2ena nije progovorila ni reci. katkad bi se odmaknuo za korak-dva i posmatrao mrtvu ženu kao nešto osobito. jer će sutra u zoru biti potreban. pažljivo. nije se ni pokrenula. koja je isto tako. Beživotno telo poslušno je obavljalo ove nametnute pokrete. Unesoše ga u dvorište i tu ga pažljivo položiše potrbuške na prevrnuti čamac. osvete. Pouzdano se moglo znati samo da je iz grada. donelo sobom sneg i maglu zvezda. — Bila je mlada — reče stari Mihalj zamišljeno. koje je prošle nedelje jarac nabio na rogove. kakve nema nigde u svetu. ali je bila tu i naređivala. Janoš je stajao pored neobičnog odra. poleti uz opasnost po život u penušave talase. Zatim odmah pristupiše spašavanju. što još nikada nije video. koja je sada bila mokra od vode i kaljava od mulja. Na ruci nije nosila prsten. ili samrtnici ne govore. Na izgled vitak stas i duge butine pokrivala je samo crna haljina. koje je u naborima svog ruha. prekidajući ga u poslu i naterala ga isto tako bez ijedne reci i pokreta da čamcem.Gospodin Samšon bio je lekar. Njih dvojica lagano okrenuše ženu poleđuške. On je u ovo vreme svakog dana posećivao mlinarevo dete. Gledao ju je kao kakav veliki meteor koji je pao na zemlju i koji je prohujao nepoznatim visinama Neba. obustavi pokrete veš-tačkog disanja koje je dotle izvodio bez prestanka. bez ijedne reci i pokreta prokrčila sebi put prema dvorištu i sad je ležala tu na čamcu. koji bi već trebalo premazati katranom. Na njoj nije bilo ni košulje. Videći da se ogledalo nije zamaglilo.

Treba je samo ostaviti da mirno spava. Krenu. dok je nervozno premeštao težinu svog tela s jedne noge na drugu i jedva primetno kretao ramenima. udove njene. Poneli su sobom i široke mreže. poče da mljacka usnama. Trbuh i pupak takođe su bili kao u anđela na nadgrobnim spomenicima. ali ni u koga nije gledao. tvrde. — Je li mrtva? — upita doktor koji bese neka vrsta fel-čara iz predgrađa i sirotinjski lekar. Jednom rukom lekar istrže sa ramena široki ogrtač. Janoš i Mihalj su se još juče ukrcali u čamac. Kada doktor otrgnu ruho. Podigao je glavu. pod kojom se ukaza potpuno nago telo. kao čovek koji nema mnogo vremena i kome ovaj pokret spada u zanat. Ležala je tako još od juče posle podne i još uvek nije dolazila k svesti. Žustro. Primače se bliže i. mrki suton. u očekivanju predstojećeg važnog posla. među jastucima koji su mirisali na jabuke. Osluškivao je neki jedva čujni Šum u vazduhu. Zatim izusti: — Živa je. Kao da ga je ošinula struja iz beživotnog tela. preleteše preko ženine obnažene. Tražile su neku ranu. koji mu zatreperi samo u živcima. Ali sada se po laganom dizanju i spuštanju njenih grudi videlo da spava duboko. — Nema u njoj više života — reče Janoš i zajedno s njim se vrati do lesa. 140 Ležala je u postelji u polumračnoj sobi. Dok je ustima i dalje nekako čudno mljackao što je kod njega bio znak predane pažnje. svima se učini da ova bleštava nagota čedno vrisnu. Možda ju je plamen ošinuo kao udarac. dve crne bube. Oči u kojima kao da nije bilo ženica. mramorne dojke. Zužana ostade. Prvo mu je bilo da raskopča njenu haljinu. ili trag povrede. upadljivo trezvenim glasom dobaci starom Mihalj u: — Sići ću do skele da prijavim slučaj komesaru. gde su mali prozori i niska tavanica sa gredama širili po sobi meki. Lice joj je svetlelo na prugastom jastuku kao bela gipsana maska. . ali ne nađoše ništa. Da bi se otrgao od teškog utiska koji ga je pritiskao. Ostanite za to vreme ovde. letele tamo-amo po očnim dupljama. Dugo je zadržao ruku. bele kože. Gospodin Šomšon ju je istrljao nekom tečnošću oštrog i prodornog mirisa. dok 139 je netremice gledao u ženu. ali se na vratnicama sudari sa ženom i gospodinom Šamšo-nom.ovu haljinu i možda je pobegla iz života kao iz kuće u plamenu. koje su zarobljene. Zatim se njegove nemirne oči odjednom ukočiše. i rekao da će se osvestiti. dve male. Kao da se skamenio. Sve ove nejasne misli ovladale su Janošem obespokojava-jući ga. sa pomodrelim bradavicama. Lekareve oči. Muškarci — Janoš i stari Mihalj — učtivo se povukoše. Bela i hladna golotinja. hladna leđa i trbuh. položio je ispruženu desnu ruku ispod leve dojke. Zeleo je da što pre odnesu les iz njegovog dvorišta. jer su nastupili dani kada su sa velike daljine negde iz južnog dela reke dolazile uzvodno velike ribe i tada bi ribari često ostajali po dva dana i dve noći na vodi. Samo su linije ramena i kukova snažno odisale životom. razgrnu haljinu. korbačem. Na belom telu mlade žene ova ruka je sada ličila na staru čvornovatu granu. Takve mu behu i obrve. Lice mu je okružavala staračka seda brada. oče. Na srce. pod kojima su treptale nemirne ali razborite oči. kao plesan na hlebu. Samo dve crne bube. koja je ležala na čamcu.

od kojih se širi miris kao iz crvotočnih ladica u sakristijama najstarijih crkava. Ruka joj je mlitavo ležala na jorganu i ona lagano mrdnu prstima. koja je dotle nepokretno plovila i lebdela po visokom nebu misli. Dva krupna. Probuđena svest vraćala se u tamu besvesnih časova. Možda je upravo stigla do poslednjih jasnih trenutaka izgubljene svesti. kao majušna krila ptice. Gledale su kao oči noćnih ptica kada bulje u zračak sunca. kojima je svetlost smetala. Na pokret prstiju odgovorila je lakim trzajem obrva. U ovim očima nije bilo ni zračka razuma. Očigledno je njena probuđena svest u sebi govorila: da. kao što se traka upliće u kosu. ali su u njen priprosti um reci svete knjige unosile svetlost.Žužana je ostala sama sa bolesnicom i probdila ćelu noć kraj nje. Ponovo uze u svoje tople ruke ruku koja joj se istrgla. prazni izraz. Nekoliko trenutaka vladala je tišina i Žužani se učinilo da čuje otkucaje sopstvenog srca. tamna oka gledala su nemo u nju. ovo je ruka i ova ruka pripada meni. gde si primljena od sveg srca! Bolesnica se zagleda u tavanicu i po njenom licu se videlo da se duboko zamislila. Da bi utvrdila ovo nejasno otkriće. Pogledavši u Zužanu. U ruci je držala knjigu i čitala. kroz čije se bele zavese od lanenog platna. iako ih nije uvek razumela. istrgla je i svoju ruku i kao da je svojim razrogačenim očima htela da odgurne Zužanu. Čitala je jednu od onih svetih knjiga među čijim se listovima kriju bezbrojni sasušeni cvetovi jagorčevine i ljubičica. — No dobro. izgleda. kroz koje je htela da se probije kao kroz neku gustu. u oštrim zracima probijala sunčeva svetlost. — No. Dah joj zastade i ona uplašeno spusti knjigu. Odjednom joj se učini da je nešto taklo po licu. Ona je ionako znala da je najuzvišenije osećanje drugima činiti dobro. Iz njenog po142 gleda lagano je nestajao onaj čudni. Prvo je bacila pogled na svoju ruku. I sada je sedela pored prozora. nije znala šta je. Tada bi joj za vreme čitanja podrhtavale obrve. upita jedva čujnim glasom: — Gde sam ja? Zužana glasno odgovori: — U kući smerna čoveka. Zužana shvati da pitanje bese preuranjeno. Oko podne iziđe da skuva ručak sebi i detetu. Ove prazne. crnu tkaninu. bezumne oči ispunjavale su je stravom. dušo — reče nežno i pomilova ženino hladno čelo. Diže pogled i vide da je bolesnica otvorila oči. kada Žužana progovori: — Kako si dospela u vodu? Lice bolesnice se odjednom zgrči. neću da te pitam! . Njen uzburkani pogled se ispuni prestravljenim preklinjanjem. I kada ih je ponovo podigla. 141 Zužana bese smerna u duši i sada je dobrotu osećala u sebi kao laki grč u srcu. još jednom pokrenu prste. naročito ne na onim mestima gđe je smisao jedne rečenice bio povezan sa smislom sledeće rečenice. Posle toga vrati se prozoru i produži da čita. Bolesnica je umorno spustila kapke. u njenim očima je bilo više sjaja i svesti. u prvom trenutku. Zatim poče da zagleda obrise kreveta. koji ne zadaje bol i zbog koga joj je svakoga časa dolazilo da plače i da se smeje. •kao na neki strani predmet i za koju. Pogled ovih očiju osetila je kao dodir.

Obradovalo se svojim nogama kao kakvoj igrački sa kojom mogu da se izvode primamljive stvari: na primer. Vratila se u selo da se uda. I blaženo što je srećno stiglo na sigurno mesto. Dete krenu i. Točak preslice zujao je prigušeno. jer ću smesta da pozovem cika Šamšona! Od tih reci dete se odmah umiri. izgubivši ravnotežu. da joj glava ne bi ponovo pala u isto udubljenje iz koga je izbijala sparna vrelina. uhvati je obema ručicama. kao kosa na slepoočnicama žena. rado bih je zadržala — produži ona tok svojih misli. Ali i ovaj mali napor očigledno ju je zamorio. Izišla je i ubrzo se vratila sa lončetom mlakog mleka. Zužama mu. prolećni dašak od koga se zalepršaše končane ivice lana. Pipalo je rukom zemlju oko sebe i pravilo pokrete kao neko ko hoće da se digne ali nema nogu. . Nebo se već zarumenelo od^sunca na zalasku. Druga strana jastuka bila je sveza i hladna i ovo sada kod bolesnice izazva lak i prijatan zanos. — Kad bi ta žena htela da ostane kod nas. da sa sredine dvorišta pođe do račve.Bolesnica opet zatvori oči. Kao da se utišala i reka u ovom svečanom času. namotavajući se na vreteno. Dete je sedelo nasred dvorišta i Ijutito stenjalo. Iščezlo je i upilo se kao prosuta čaša vode u sušom opustošenoj zemlji. odjednom se ukoči. da bi katkada i u snu vrisnulo. napoji je. Njena dosadašnja služavka upravo je danas napustila kuću. — Bio bi mi potreban neko u domazluku — nizala je Zužana svoje misli. Zužana je sedela u tremu uz preslicu i dok je točak zujao. slatko rnleko razlilo joj se po suvim nepcima i nestalo iza umorno podignutih usana i na izgled veoma osetljivih zuba. ali mu tako nikako nije polazilo za rukom. isprskavši ćelo lice sopstvenom pljuvačkom. — Pričekaj. 143 Zužana je sa lončetom u ruci osluškivala njeno disanje i posle nekoliko trenutaka vide da je bolesnica ponovo zaspala. — Jesi li gladna — upita Zužana. toliko se plašilo gospodin Samšonove maljave ruke. Glava joj klonu na jastuk. trapavko moj! Dete čim oseti da stoji na svojim nogama. Dete je opet sedelo na zemlji i vriskalo. koji je Zužana u međuvremenu prevrnula. Blago. Zato vrisnu koliko ga je grlo nosilo. videlo se po izrazu njenog lica da su joj misli zaokupile svu pažnju. ali je svest o bolu i strahu ostala u plačno iskrivljenim crtama njenog lica. Predivo je golicajući se prolazilo kroz Zužanine prste. odjednom pre-stade da plače. podižući laki. doviknu: 144 — Ne mauči. i ne pogledavši ga. poče da trubi usnama. Izišla je iz sobe na vrhovima prstiju i tiho zatvorila vrata za sobom. Iz grada se sada jasno čulo brujanje zvona sa tornja crkve minorita. Zužana pohita do njega i povuče ga za ruku sa zemlje. Stigavši do račve. Nežno pridržavajući pod potiljkom glavu bolesnice. baš kao da se zalepilo za zemlju. Otkako mu je lekar jednom gurao kašiku u usta i pritisnuo mu jezik da mu pogleda u gušu. Još mu nije postalo jasno da onaj koji sedi na zemlji i hoće da se digne mora prvo da se okrene četveronoške. Posle toga ponovo krenu. doneću ti malo mJeka. — Oh. Dete je izabralo kraći put. kličući od radosti.

prigušenim glasom. Anada je skupljenih ramena sedela u krevetu. Odgovorila je tek posle nekoliko trenutaka: — Čini mi se. Da li se i ti zoveš Zužana? — Ne. tek je danas posle podne došla k svesti na nekoliko trenutaka.. Podižući ruku dodirnula je sa dva prsta Zužanino lice. uđe u sobu. Možda neko napolju u dvorištu. Bolesnica se uspravila u krevetu i uprla u nju upitan pogled. — Otkuda ova žena zna njeno ime? Otkud zna da se ona zove Zužana? Otkako se nalazi ovde. — Ko si ti i odakle si došla — postavi Zužana pitanje sada već nestrpljivom radoznalošću. — Kako se zoveš — upita Zužana. učini joj se kao da neko iza otvorenog prozora u sobi izgovara njeno ime. i kao da je pogledom pratila ovu reč. Ima godinu i po dana.. No ponovo začu svoje ime: — Zužana! Uhvativši se za srce htede da skoči. malaksalim i slabim glasom: — Zužana! Zaustavivši preslicu oslušnu. Iz neposredne blizine: unoseći same ženice u Zužanine oči. Pošto se donekle pribra. Mislila je da joj se to samo učinilo. Ali da li će hteli da ostane? Kada je ona upravo razmišljala o tome. poljubi je u oči. Pritisnuvši svoje lice uz njeno. šapatom izusti: — Nemoj me to nikada pitati. — Imaš i dete — upita Zužainu. Neobično ime osta za trenutak da lebdi u vazduhu. Pokušala je da se nasmeši i pomilova isušenu. — Da li je on to plakao malopre? 146 . Da li je to mogućno? — Jeste. srce moje. sigurno me zvao muž. ispunjeno hiljadama osećanja dobrote. skupi ramena. kod nas ćeš se lepo oporaviti! Pogled bolesnice zračio je tolikom snagom da je morala da okrene glavu i da se pravi kao da nešto namešta na svojoj kapici. Zužana joj priđe: — Jesi li me ti zvala? — Da. naježivši se. Iznenada obgrli Zužanu oko vrata. — Sinčića. sa onim njenim čudnim. Zadržavši ih tu nekoliko trenutaka. — Anada — reče žena prigušeno. Zamišljeno je gledala u jorgan. Anada lagano okrenu pogled prema njoj. 145 Bolesnica. crnu kosu bolesnice: — Dobro je. — Otkud znaš moje ime? — Da li ti je to ime? — Da. ali je noge izdadoše.— Bila bi nam svakako odana i čestito bi obavljala svoj posao jer smo je vratili u život. dok sam duboko spavala i verovatno nisam bila pri svesti. Na usnama joj je lebdeo blag i tužan osmeh. tiho reče: -'— Ti si dobra duša! Zužani bolno zadrhta srce. Muški glas. da je neko izgovorio to ime.

Već se uspravila u krevetu. — Hoćeš li da ostaneš — upita najzad. proletnjim zracima sunca.. u dvorištu. Anada odgovori samo osmehom. — Hoćeš li da je vidiš? . Katkad će morati da pripazi na dete. dok je spuštao sa ramena na zemlju džakove sa rakovima i sitnim ribicama. Tamna. — Još pre devet godina. davala je njenoj glavi sada nove obrise. vi ste me primili. ovaj život ne pripada meni. kao kad se samrtnik. Vračali su se Janoš i stari Mi-halj. iako je trebalo da dođu još pre deset dana. — Majka ti je umrla? . Zužana im otrča u susret i sva srećna poče da im saopštava novosti: — Došla je k sebi. Tu. . — Sta si govorila s njom — raspitivao se stari. Neće imati mnogo posla oko kuće. ja sam svoj život odbacila. — Imaš li braću i sestre? — Samo stariju sestru. Reci joj behu već na vrhu jezika. — Da li i tvoj otac stanuje s vama? — Da. Napolju se začuše glasovi. Vratiće se sutra u podne. Posle ručka izvalili su se pored ograde na golu zemlju. Katkad da zalije povrtnjak. kada pođe — reče Janoš. Na Janoševom licu se pojavi odraz dobroćudnih misli. koji je trebalo da znači: radi sa mnom šta hoćeš. Janoš više nije ni pomišljao na spašenu ženu. — Gde ti je muž? — Na vodi s mojim ocem. u naslonjači. Širom otvorenih očiju gledala je preda se. zavijena u jednostavnu punđu. i brzo utonuli u san. Kao što je ona to već unapred smislila. — Čemu? Seli su da ručaju napolju. Obraćajući se svom tastu. Zužana je htela opet nešto da je pita. za mene ne postoji. jer je tada u sebi već odlučila da će da zadrži ženu. Izgledalo je da će godina opet biti rđava. grejući se na blagim. ali ih uguši. Žužana joj je rekla da bi htela da je zadrži. koju je iznenada zavolela svim srcem. 147 — Daj joj nešto od odeće i hrane. reče kroz smeh: — Ziveče dugo ova žena. Samo je i dalje posmatrala ženu sa licem belim kao kreč. ja nemam ništa sa njim. Ali ovo nije bio pogodan trenutak da to saopšti Janošu. ili težak bolesnik nalazi u kući. govorila sam s njom.— Da. Dok su muškarci spavali. Glavu je malo iskrivila i duboko zamišljeno gledala preda se. Razgovarali su šapatom. Na sebi je imala istu onu haljinu u kojoj su je izvukli iz vode. — Svega nekoliko reci. Anada se zamislila. Velike ribe još uvek nisu doplivale uz reku. Stanuje nedaleko odavde.. Anada je već sedela u dvorištu. Izgleda neka čestita duša — do-dade brže. jer su mu misli i mašta bili obuzeti događajima prošle noći. Janoš slegnu ramenima. čim smo o njoj mislili da je mrtva. Njene opuštene ruke ličile su na dva cveta. Kada se Janoš posle više od jednog sata probudio. i pomoći kod tkanja. topla crna kosa.

— Jesi li me ti izvukao iz vode — upita posle jednog trenutka. — Zašto si joj rekla da hoćeš da je zadržiš kod nas pre no što si mene pitala! . Stajao je nasred sobe. On joj priđe i oslovi je: — Dobro veče. Svejedno. — Šta ćeš da radiš sa mnom? Tvoja žena hoće da ostanem ovde kod vas. Kao da je učinila samo bezuspešan pokušaj da se oslobodi misli. I zabrinuto se zagleda u Janoševo lice. Janoš je posmatrao ženu i obuze ga neko nelagodno ose-ćanje. Ali i to se moralo preturiti preko glave. Anada ga pogleda. 149 Zužana smesta primeti da nešto nije u redu. stvorio si sebi nezgodu — reče ravnodušno trezvenim glasom. sasvim je svejedno. Sve je to uradila bez nekog naročitog napora. — Zašto činiš ovako šta? — Šta — uplaši se Žužana. okrenuvši se naglo na petama. — Stigli smo baš na vreme. — Nije li ti hladno — upita Anadu i namesti joj maramu na ramenima. Umornim pokretom glave. Zužana je tada već stajala iza Janoševih leđa. koji su sebi našli mesta u uglovima njenih usana. kao da nije smatrala naročito važnim da odgovori na postavljeno pitanje. A zatim uđe u sobu s izvesnom strepnjom. koje su je zarobile. Ali u tom nije bilo ničeg unapred smišljenog. Janoš. praveći se kao da nije primetila negodovanje u Janoševom prigovoru. u jedva primetnom osmehu. nije — odgovori Anada umornim osmehom. Kako se osećaš — upita. Anada podiže oči za trenutak. tek toliko da skrene razgovor. Jedva je čekala da može poći za Janošem. Lice mu je plamtelo od srdžbe i jeda. jer je pomislio da će mu ona sada zahvaljivati što joj je spasao život.. da Janoš neće da trpi ovu tuđu ženu u kući.Odgovorila bi svakako ovakvim istim osmehom da joj je Zužana rekla: Ipak mislim da bi za tebe bilo bolje da umreš. uđe u kuću. Ali pred Ana-dom nije htela da oda ono što je ona već pouzdano znala. Bacila je pogled na Janoša. silom pokušavajući da unese izvesnu nežnost u svoj glas. On će tafcođe morati da izgovara velike i svečane reci i sve mu se to sada učinilo dosadnim.. Zužana je još nekoliko minuta postajala pored nje. — Vidiš. kao da je očekivao da ona dođe. treba mi neko ko će mi katkad pomagati pri radu u bašti . — Oh. — Bogme. Gledala je kroz Janoša kao kroz vazduh. ne znajući čime da ispuni ovu mučnu situaciju. zatim se ponovo zagleda preda se u zemlju u istu tačku kao i malopre. oh. ne podižući oči sa zemlje. ali je smatrala da bi to sada još bilo isuviše brzo i upadljivo. — Ja i moj tast — reče Janoš. Ijutito pritiskujući pesnicom ivicu od stola. Do nebesa uzvitlani i iznad ljudskog razuma uzdignuti obrisi života i smrti suziše se u njoj do razmera sitnih kru148 gova. u kome se skrivalo i malo podsmeha. zamornim i izlišnim. a da ga u stvari nije gledala. — To uredite među sobom — reče Janoš i.

pa bi produžili čavrljanje. iz stvari. iznenadni zaokret i obla krivulja u letu jednog galeba podsećali su ga na oblo. Janoš joj Ijutito doviknu: — No? Šta sa stala? Zužana podiže oči k njemu. a zatim hi šapatom. žensko rame.. Ostaćeš ovde.. kao da se šepure. ne bori s njom već sa samim sobom. sa suzama u glasu punom dobrote. priljubljeni. Dodirnu Anadu po ramenu i. — Nisam bez srca! Ali ne puštam u svoju kuću nikoga. ležao u čamcu. puštajući kupole sedefastog dima iznad vrhova drveća. Lako je bilo pronaći njegovu kuću. tamo gde se rečno korito lagano spuštalo u dubinu. koji se kroz tanki zid čuje iz druge sobe.. — Ja to . Ležeći u čamcu Janoš je posmatrao nebo. u pravu je. — Nemoj da je oteraš! Gledala ga je molećivo. Odgurnuvši stolicu koja mu je stajala na putu. Postoje trenuci kada se muškarcu učini da iz svega. belim. zar da joj kažu da ode? Da je ponovo oteraju u smrt? — Baš me briga. u većim i manjim grupama. A onaj čudni. isprekidani ptičji glas bese kao stidljiv kikot i tihi. kao roj žena sagledanih u snu. Stari Mihalj otišao je da poseti nekog svog poznanika ugljara. među strnjikama od trske. jer je ionako znala da se Janoš. koja. Ovde je tok vode još bio blag i nežno je ljuljao čamac.. ili s prekorom. radi šta hoćeš! — obrecnu se Janoš Ijutito i napusti Žužanu. Talasi bi katkad umukli. priđe prozoru. jer se logor ugljara stalno pušio kao manji vulkan.Zužani leđa. jer se gušio od besa. linija i zvukova izbija zanosna tajna ženstvenosti. prolećno nebo i na prolećnom nebu osmeh ranog popodneva. Ali. Zužana sva zadihana otrča u dvorište. Zurila je preda se praznim izmučenim pogledom. odobravajući.. Nije dovršio rečenicu. Odjednom naglo okrenu glavu: — Idi i reci joj da ne može da ostane kod nas. I ne reče više ni reci. kada joj se ovako grubo suprotstavio. 152 A tek voda. Iznad njegove glave plovili su oblačići raširenim. ćeretanje talasa ličilo je na ženski razgovor. Nežno zapljuskujući vrh čamca. ne mogu da joj kažem . Nema smisla zadržavati u kući tuđu i tajanstvenu ženu. svilenim suncobranima. ili dodirujući se.. Najzad. ali ovde ne može da ostane! Zužana se ne pomače. skrštenih ruku ispod potiljka.. koji je stanovao gore. blizu šume. Janoš je. okrenuvši . nago..— Nemoj da budeš bez srca! Janoš lupi o sto. sladostrasni vrisak žene. 150 Krupnim koracima Janoš pođe prema vratima: — Onda ću ja! Zužana ga zaustavi jednim pokretom ruke. koje se izvija i klizi iz muških ruku. 151 4 Čamac je bio privezan fcraj obale. obavljajući svoju šetnju po plavom travnjaku neba neizrecivom Ijupkošću i svečanim ćutanjem. reče joj: — Govorila sam s njim. za koga ne znam ko je! Naročito ne stvorenja kao što je ona. Iznad njega u vazduhu. Ne marim da joj daš malo novaca i odeće. sa .

Možda je ta sila što nas vreba negde u beskonačnosti i mraku baš sama smrt. Stigavši dovde u svojim mislima. mračnu deregliju. sitne živote. šireći oko sebe samostalni i avetinjski odraz stvarnosti. topao ili hladan. ponovo vinuli uvis i za tren oka nestali. Posle izvesnog vremena ne osta od nje ništa. koja je prepuštena svojoj sudbini plovila niz vodu. koji je crven ili plav. Ljudski život ima dve postaje: rođenje i smrt. obavija tamom ili plamti. veslaju prema obali. a sve ostalo su samo misli.metno gura levo. A ono što ne znamo ne postoji. Gore. 'čudnom moći sečanja. kada izdaleka posmatramo šumu. kao što se sliva lišće. da će jasno razabrati i reci. da bi se zatim. Zatim vide da dreže čamac i. ili desno. gorak. Postoji li neko ko bi mogao da nam kaže kakvo je osećanje smrt? Nikada to niko neće znati. već treptaji zadovoljstva u telu i duši. Prevrtali su se i vijugali po vazduhu u munjevitom letu.ponovo se seti Žužane. survavali se kao kakav te153 žak kamen. strašna sila privlači sebi naše treperave. na palubi. tonući skoro ne-primetno. napuštajući veliku. sevajuća belim krilima. te je izgledalo kao da nije veća od čamca. Sve je to sasvim svejedno. Dereglija je još bila daleko. razgovarajući uzbuđeno i svakog časa se osvrtali za natovarenom dereglijom. I njega je iznenadilo sećanje na smrt od koga zastaje dah. . Da li slučaj upravlja našim životima. iz . ili pak prigušenim kikotom. U živim slikama mu iskrsnuše pred očima sve uspomene na nju. lagano se spuštalo veče. ako bude pažljivo slušao. već se zamišljena ličnost sama kreće tamo-amo. kao slika miliona zvezda na nebu. koji šapuće ili grmi. ili u svome najskrivenijem biću nosimo u sebi tajanstvenu silu koja nas u odlučujućim trenucima. neka udaljena. možda zapravo to i nisu bile misli. unosili u svoj glas stotinu nijansi ljudskih osećanja. Smrt? Smrt je samo nešto prirodno. kao da nesigurnim titraj em igle na kompasu. trčkarali su tamo-amo mlada devojka i stariji čovek. posle koga čovek uvek za trenutak zažmuri i ovim treptajem prima na sebe sumornu masku smrti. U širokom koritu reke pojavila se dereglija. kada ne pokrećemo i ne upravljamo sami svoje misli. pipajući maglovite puteve budućnosti. Već četvrta godina kako živi sa Zužanom. kao težak i sladak teret. kada ljubavna čežnja za ženom ispunjava srce muškarca. Bile su to neuobličene misli. koja je vukla crepove za pokrivanje krovova prema gradu. kao sud prepun meda. Sve ostalo samo su neznatne mene koje prelaze u nastavilo. jer ćemo ionako umreti.uzdahom. Nad njim se zakikotaše dva vivka. Bila je jesen. mirisan ili zaudara na lešinu. U ovakvim trenucima uvek bi pomislio na Zužanu. kao trag ove svadbe neobično strasnog ritma. Samo je život važan. koje 60-večji um uzalud opseda. On je stajao na obali i odjednom mu neka uzbuđena vika na deregliji privuče pažnju. Dva-tri iščupana perca leb-dela su lagano i spokojno gore u vazduhu. Koji trenutak to bese kada su se njihovi životi zbližili da bi se zauvek spojili? Kako je čudna ljudska sudbina. nepri-. Iskrcali su se na obali. postaju nevidljive uoči smrti. Kruženje ptica naglo povrati Janoševu maštu u život i sada je pomisao na smrt iščezla u ništavilu. Učinilo mu se. život koji kipti u naših pet čula. U sebi nosi uspomenu na svaki trenutak u toku tih godina. tajanstveni nacrti.

154 vode je virio samo još crveni vrh naslaganih crepova i pre no što će nestati iza krivine reke, konačno potonu. Mlada devojka i stari čovek buljili su nepomična lica u daleku tačku na vodi, tamo gde je dereglija potonula. Janoš im priđe i zasta na nekoliko koračaji od njih, pro-govorivši tek posle kraće počivke. — Sta se dogodilo? — Napravila se rupa na njoj — reče stari, ne pomerajući glavu. Gledao je još uvek u istom pravcu, kao da očekuje da će se vrh dereglije nekim čudom pomoliti iz vode, izroniti celim svojim trupom i do viknuti im: hajdete ovamo, samo sam se našalila! Ali voda je ćutala tajanstveno i uporno. Po njenoj žućkastoj površini blistao je suton. Janoš im priđe korak bliže. — Je li to bila kiridžijska dereglija? — Jeste — reče stari. Devojka mu samo za trenutak okrenu svoje lice bledo kao smrt, kršeći ruke. Janoš se zagleda u čamac, u kome behu na gomilu bačene razne andramolje lađara. Jastuci, pokrivači, odela uvezana u čaršave, počađavele šerpenje, korito za pranje rublja i još mnogo čega drugog. — Sta ćete sad da radite? Stari je još uvek gledao u pravcu potonule dereglije i ne odgovori. Samo je vrteo glavom, kao da ne može da se oslobodi neke misli. — Je li bila vaša — postavi Janoš novo pitanje. __jeste. Bila je stara, ali sam verovao da će da izdrži još nekoliko godina. Prevuče prstima preko znojave kose i duboko uzdahnu: — Da je bar bila prazna! — Da li tovar bese vaš? — Nego šta! 155 I oči mu se čisto nasmešiše, radosno i detinjasto, okrenu se Janošu, zagleda mu se pravo u oči i neprimetno slegnu ramenima. — Bog dao, bog uzeo. I oči mu se čisto smešiše, radosno i detinjasto. Uskoci u čamac. — Hodi, kćeri! Osvestivši se, devojka se ukrca, a kada se čamac zaljulja i ona četveronoške pade na dno, uhvati se jednom rukom za korito dok je dlanom druge ruke pljusnula po nekoj šerpi, čak se i glasno nasmeja, kao da su dozi veli neku zanimljivu pustolovinu. — Sta ćete sad — upita Janoš. — Snaći ćemo se nekako — reče stari, dok je među stvarima napravio sebi dovoljno mesta za veslanje. — Kuda idete? — Imamo nedaleko odavde jednog starog poznanika. Čamac krenu u pravcu logora ugljara iznad koga se dizao dim. Stari je veslao, a devojka je sedela na drugom kraju čamca, uvijena u pamučnu maramu. Posle nekoliko trenutaka nestadoše ispred njegovih očiju.

— Čudni ljudi — pomisli Janoš, vraćajući se svojoj kući. Nije mnogo mislio na devojku, ali stari mu se oštro urezao u svesti. — Da se to drugom dogodilo, kako bi taj psovao! I nebo i Hrista! Ovaj je samo uzdahnuo i sa osmehom otišao dalje. Dereglija je, doduše, bila stara, ni tovar crepova nije suvo zlato, ali mu je ipak ona pružala hleb i dom. Stari mora da ima čvrstu i emernu dušu kad se tako lako miri sa sudbinom. Dve nedelje ništa nije čuo o njima. Ali posle tog vremena ugledao je devojku na obali. Pojavila se između drveća u blizini logora ugljara. Crvenu suknju zadenula je o pojas, 156 noseći veliku, pletenu korpu u kojoj se nalazilo oprano i isceđeno rublje. Jednom rukom držala je korpu, čija je težina pritiskivala kuk. Među zubima je imala cvet bele rade. Počela je da prostire rublje preko šiblja niskih vrba. Prigušeno je pevušila neku nepoznatu pesmicu, ne ispuštajući cvet iz usta. I svu svoju pažnju poklonila je svom poslu. Letimično je i Janošu dobacila po koji pogled, ali zatim više nije vodila računa o njemu. Janoš joj priđe: — Stanujete li sada kod ugljara? Devojka prestade da pevuši i iznenadno pogleda.u Janoša, baš kao da ga vidi prvi put. Ne odgovori mu. — Zar me ne poznajete? Devojka ga je posmatrala zbunjeno svojim krupnim, tamnim očima. — Poznajem vas — šapnu. — No, pa ko sam? — Sin skeledžije. Janoš se nasmeja. — Zar vam izgledam tako mlad? Skeledžijin sin ima tek tri godine. I devojka se nasmeši. Janoš je žudno gledao u nju. — No, hajde pogodite gde ste me već jednom videli? Devojka mu okrenu leđa i produži da prostire rublje. — Sta mi vredi da pogodim! — reče glasom po kome se osećalo da rado produžuje ovaj razgovor. — Ja sam stajao na obali, kada vam je dereglija potonula. — Tada je već bio mrak. — Kakav mrak! Samo ste vi bili uplašeni. — Nemam običaj da se plašim! — Kako se zovete? — Pogodite! Janoš se izvrnu na travu i, nalaktivši se, sa divljenjem je posmatrao devojčine kretnje, kao da je iza ovih obrisa hteo da pročita njeno ime. 157 — Juli jana! — Taman posla! — Jelisaveta! Devojka je kod svake reci zavrtela glavom i uz to se ki-kotala, igra je počela da je zanima. Iz svakog njenog pokreta i svakog osmeha zračila je čarobna devičanska nevinost. Odjednom izazivački izbaci glavu i reče: — Ionako nećete modi da pogodite. Janoš se sve više zagrejavao.

— Hodite ovamo, pročitaću ga iz vašeg dlana. — Na to ćete uzalud čekati! Zgrabila je korpu i nestala. Ali se između drveća još jednom osvrnula. Otada se Janoš svakog dana pojavljivao oko ugljareve kuće. Došlo je zatim i do prvog poljupca, koji je imao ukus divljeg voća, ispunjen samrtnom drhtavicom, kada je devojčino zarumenjeno lice pomeo sobom kao plamen koji sve pali oko sebe. Svadba je usledila posle nekoliko meseci. Crkva, brujanje zvona i svete pesme otkrili su mu dubinu i uzviženost životnog smisla. Tada su još živeli Jamoševi roditelji, a kada su ubrzo potom umrli, preselio se stari Mihalj u njihovu kuću i zajedno su se bavili ribarenjem. Prvo mu je umrla niati, a godinu i po dana kasnije otac. Oboje su već bili stari, Janoš je mogao da im bude unuk. Prve godine nisu imali dece. Kada mu se u drugoj godini rodio sinčić, odjednom mu se kuća, koja se u toku od godinu i po dana dvaput zavila u crno, ispuni novim životom i sve-žinom. Ranije, kad god bi prošao dvorištem uvek bi mu se učinilo da u blizini đerina vidi mrtvački sanduk svog oca, ili majke, oko njih silan svet i često, kada bi sam stajao u dvo158 rištu, čuo bi čak i pogrebne molitve. Otkako se dete rodilo, kao da su ove turobne uspomene nestale nekom mađijom. Na vratima njegove kuće izmenili su se život i smrt. Bese studeno zimsko veče, kad je babica stigla. Za vratima, koja su se zatvorila za starom ženom, kao da otpoče užasna svetkovina rađanja novog života. Kroz zidove je dopiralo Zužanino vriskanje i kukanje. On više nije mogao da sluša ove glasove pa je izišao u dvorište, naslonio se o direke vratnica i izlažući lice snegu i vetru, pomislio je šta bi bilo da Zužana sad umre. Toliko puta je već slušao da žene umiru na porođaju. Ova misao bila mu je nesnosna. Sišao je na obalu reke, jer se u dvorištu čulo Zužanino teško stenjanje. U mraku je oslušmio prskanje ledenih santi i iznad glave tužno gakanje divljih gusaka. — Sta bi bilo da Zužana umre? Ova misao mu se zarila kao nož u potiljak. Da Zužana umre, a da mu dete ostane? Kako bi mrzeo to dete, koje mu je otelo Zužanu. Mogao bi da ga ubije! Uplašio se samog sebe. U ovakvim trenucima bio je sve-stan koliko je njegova ćud preka i divlja; da ga život nekim svirepim udarcem izazove na borbu ta ćud bi izbila iz njega svom žestinom. Osećao je da Zužana za njega znači mnogo više od žene i ljubavi, bračnog druga i sreće, jer sve to može da se izmeni, da prođe, da vaskrsne u novom obliku. Zužana mu je ispunjavala čitav život. U prvo vreme njihove ljubavi upio ju je u sebe tolikom žudnjom, da se njegova krv pretopila u njenu, njegova duša u njenu i kad god bi na to pomislio, setio bi se ćoravog Benedeka, koji je katkad navraćao u njihovu kuću i znao čudne stvari o tajnama ljudskog porekla, koje pobožan čovek i ne bi trebalo da sluša jer su pobijale postojanje boga. Ako bi ga ponekad i saslušali, bilo je to samo zato što je 159 ćoravog Benedeka, čija je glava već oćelavila i požutela kao zrela tikva, ceo svet smatrao suludim.

iako se ono otima i vrišti. Još nije ni pogledao u dete. Učinilo mu se da Zužana ovog trenutka za njega predstavlja sve najlepše. Babica ih je gurala da iziđu. gledala je u Janoša raširenih očiju. tražeći oproštaj suznim šapatom nestašno. I odjednom se među njima stvorio bog Pramulja. Nije ni primetio da su ga ubrzo udaljili iz sobe. I od tog vremena tragaju jedno za drugim da bi se ponovo sjedinili. upućujući mu glas koji odgovarajući mu moleći ga. lijući krv i vapijući. jeste ljubav. Njena omršavela ruka ležala je požutela i mlitava na jorganu pod kojim je Janoš sada zamišljao ranjavo Zužanino telo. koje kao da je odista bilo sazdano od krvi i mleka. I u tom Pramulju živela su neobična bića. već pritiskuje telo. njega i starog Mihalja. na primer. nikada ona neće doći do celog mrtvaca. oče! Dete je ječalo. vičući. sa strepnjom. Stajao je i dalje skrštenih ruku na grudima.Ludi Benedek pričao je.. upola ženke. koji se iz-mešao sa toplim mirisom svežeg mleka. a na čistom čar-šavu praćakalo se majušno telo. jer se jedan deo njega već odvojio. I on bi se. — Hodi ovamo. Bez daha se vrati u dvorište. Zužana je bila bleda kao smrt. Život oko . Ovo traganje. mutnim pogledom strave i neizrecivog blaženstva. istrgnuo iz njenih ruku i ovaj delić produžuje da živi besmrtnim životom Coveka. svadba i prva milovanja samo su pripremili osećanje koje ga sada prožima. koje je bezmalo nestajalo među velikim. čvornovatim rukama babice i već je u njemu nabujala i brujala reč: oče. Otada muškarci i žene imaju posebna tela. s nekim čudnim. okrećući se desno i levo. Ovakve i još stotine sličnih. ploda zakrvavljene mašte. zgusnut u jednu reč. ili bezbrižnim smehom. kad god bi pomislio na mogućnost da izgubi Zužanu. oče. Svojom dugom. ali nije spadao među ljude koje obaraju osećanja. dok je duboko potresen stajao pored Žužaninog kreveta. kud se lunjaš! Rodio ti se sin! Trenutak kasnije stajao je sav zadihan pored Žužaninog kreveta. a ni reci nije umeo da kaže svojoj ženi. pretvorio u razjapljenu ranu kada bi mu Zužana bila oteta. prigovarajući im džandrljivo: — Nemojte da mi budete na smetnji! Od tog dana sve misli su im bile upućene detetu. ili ponizno. Prepolovljena bića razišla su se po svetu sa tom užasnom razjapljenom ranom od temena do peta. upola mužjaci. životinjske glasove. koga su nazvali Tara-faga. mutnih misli vrzmale su mu se po glavi. da u početku ničega nije bilo na svetu osim Pramulja. U sobici se širio čudan. najveće i najuzvišenije na svetu. U tom ču svoje ime. sladunjav zadah krvi.. Graške znoja još su rosile njeno čelo posle pretrpljenih muka. iskidano kandžama života. u reč: Oče. Zeleo je da padne ničice pored Zužaninog kreveta. koji ne mari što će pod njima 160 šiknuti krv i bol. prigušene. Setio se ove pagamske priče. da bi iščupao iz njega dete. oštrom sabljom on je prepolovio ta bića i rasterao ih. predstavlja svu sreću i tugu njegovog života koji je krenuo novim pravcem. skoro suludim osmehom. prevarivši i nanoseći time štetu smrti a ona je jadna luda koja ne zna da joj se uzalud pružaju lepo upakovani mrtvački sanduci. večita i zlokobna čežnja za izgubljenim delom bića. puštajući nerazumljive. od glave do pete. Dozivao ga je stari Mihalj. Uzbudljiva igra prvog poljupca tamo pod drvećem u šumi.

Letele su laste u proleće i ranijih godina po njihovom dvorištu. satima sedeli na pragu trema. Sada su. i obuzeta uzburkanim osećanjima posmatrala igru lasta. kao da mladunci behu sazdani od samih oštrih. Spuštao se sumrak. udarajući o zdd kuće kao zavitlan kamen. ili plačući hteli da se posavetuju o svakoj pojedinoj fazi časa nastave. Roditelji su ih učili da lete. Ako je naumio da nešto uradi. ili na štetu detetu. Ruka starog Mihalja. I šapatom mu reče: — Velike ribe su u mrežu ušle! 163 .. ćeretali i dizali graju po ceo dan. uzbuđeni glasovi ptica. razmiS-Ijajući ne bi li trebalo da ga ponese kući da se dete njime poigra. dok je 2užana obnaživši bele grudi dojila dete. Prvo s jedne grane na drugu. To osećanje bilo mu je dotle nepoznato. Kad bi ugledao kamenčić na zemlji. prijatan miris i ukus jela na koje je navikao. crne linije koje su odmah iščezle kao što dete. srkali i proždirali život koji su im roditelji donosili iz prolećnog kraja. na vrhu račvi četiri ptice boje dima. Ćelo dvorište bilo je ispunjeno krivinama njihovih letova. I to jedna do druge kao đaci u školskoj klupi. svakog časa su gubili iz vida cilj. vrišteći i kikoćući se. Nije se moglo videti šta se događa u njemu. ali tada oni su prolazili pored njih i ne primećuju-ći ih. dočepavši se bele hartije. kao da je neka nevidljiva ruka iscrtala po vazduhu duge. ni društvenog rascepa. Tako je sve oko njega dobilo novi smisao. tako isto svaki njihov postupak i svaka stvar.sigurnim. Voda je lagano ljuljala čamac i Janoš je u blaženom i slatkom zanosu obilja misli pomalo i zadremao. Suton je ublažio ne samo boje već neprimetno i zvukove i tako je zanemelo stotinu blagih šumova. čežnja za nežnošću. oko bi mu se zadržalo na njemu. Trenutna slika — pa ipak je u njemu nešto zatreperilo. resio bi se na to tek pošto je razmotrio da li će to u svojim krajnjim posledicama biti jednom od koristi. kojima su pili. Na nebu zelenom kao jabuke lebdelo je jato divljih pataka. dok su stari u oštrim i munjevito brzim krivuljama. zapažajući u tome vecni i silni poredak prirode. za koje i ne znamo odakle dolaze. prema kojoj ga sada više nisu poneli samo mutni ljubavni nagon. narandžastožuti kljunovi ptica narasli do ruba gnezda nalik na solju i mnogobrojni žuti kljunovi tamo gore cvrkutali su. kao da su svi uglas toročući. Jednog lepog jutra sedele su u dvorištu.161 njih dobio je novi smisao. i uviđajući da je njihovom srcu blisko sve u čemu se ogleda njihov sopstveni život. udobnost razmeštenog kreveta. Krila su im bila meka i nezgrapna. zasićen ustajalim mirisom. samo se čulo cvrkuta-nje. Krivudanje letova pratili su glasni. I u tom novom smislu krajnji izvor svega i uzrok bila je Zužana.njih. iza koga nema mučnih misli. šara po njoj neke nerazgovetne škrabotine. tako da je čuo oko sebe šum vode i negde u daljini prodorni pisak mlinske trube. Ali se nalazio samo u polusnu. ili iznad svega toga grozničave bure ljubavi. želje. smelim krugovima parali vazduh oko . Pod kućnom strehom nalazilo se gnezdo lastavice. Ali postepeno su razjapljeno. iako sačinjavaju svet oko nas. Odjednom ga nečija ruka dodirnu po ramenu. 162 Jednom je ugledao mačku kako svoje mladunče nosi u ustima i uskače s njim kroz mračni otvor tavana za seno. Zatim jedno po jedno do direka vratnica i odatle do kućnog krova. nego duboko i jasno pročišćen smisao ljudskog života. međutim. pohlepnih i duboko rascepljenih usta.

sela na svoje mesto. Zajedno su pomele i okrečile sobicu. ugleda četiri tanjira. A kraj zida stajao je sanduk u kome su se nalazile sve Anadine stvari. Na kraju kuće nalazila se jedna manja prostorija. Ali možda se to samo njemu činilo. Zužana je veoma prisno razgovarala sa Anadom kao da je ona oduvek sačinjavala deo njenog života.— Gle-gle. ali je Zužanino ose-ćajno srce optužbu pretvorilo u samilost i ljubav. smešim se. na primer. odakle se vratila očišćena od svih ljaga. Naročito je jedva pri-metni osmeh u uglovima njenih usana potajno razdraživao Janoša. ili sestri. makaze i naprstak. kao ostali ljudi koje sam poznavala u svom drugom 164 životu? U uglovima njenih usana gnezdio se neprimetan osmeh koji kao da je kazivao da sa nepoverenjem prima iz-vesne činjenice. na kojoj je Anada već otpočela da prede. da pribor za jelo zvecka po tanjirima. nekoliko saksija sa cvećem i kada su posle jednodnevnog rada završile nameštanje. U Anadinom pogledu bilo je nečega što je izazivalo utisak kao da ona stalno postavlja pitanje: zar ja odista živim? Jesam li ja odista među živim ljudima. Našla se i jedna ikona. Za vreme večere Janoš je krišom. koji se kreću i razgovaraju. Vrebao je njene pokrete. Njen pogled se ni na čemu nije zadržavao. Na licu joj je stalno lebdeo neobičan. kojim kao da je htela da se izvinjava. Tu je 2užana smestila Anadu. 2užana je u njoj postavila krevet koji je ranije bio na tavanu. koji su biU neobično gipki. koju su grad. da ona sada sedi za istim stolom sa ljudima koje ranije nije poznavala. svetle zavesice na prozoru. možda zato što je kao devojka rodila dete. jer Anada nije imala ništa pod milim bogom. ili selo. da se oko nje vodi razuman razgovor u kome već i ona učestvuje sa nekoliko rečenica i da je nešto krenulo — strujanje jednog novog života — koji se ne može više zadržati i kome se ne može suprotstaviti. Prisustvo neobične žene izazvalo je za stolom uzdržano i nelagodno raspoloženje. kao da predmeti u njenoj ruci nisu imali težinu. koja je Zužana odvojila od svojih i brižnom rukom složila u Anadin sanduk. Sa malo zlobe ovaj osmeh je mogao da se protumači i ovako: gledajte. crveni češalj i priprosta sredstva za žensku negu. tihim glasom mu poželela dobro veče i. nekoliko jednostavnih vezova. osećam se prijatno među vama. ruku spuštenih u krilo. zamišljen. da ona oseća zdravu potrebu za jelom. Nije se ophodila prema njoj kao prema služavci. ne bih želela da . ispod oka nekoliko puta bacio pogled na Anadu. nameštenu sobicu. nego kao prema siromašnoj i nesrećnoj rođaci. topla para. Nekoliko pantljika za kosu. Ali nije imao vremena da se raspituje o njoj. ili počinila neki drugi greh. konac. jer je u tom Anada ušla. za165 čuđen izraz. Igle. u kojoj je ranije stajalo samo nekoliko džakova s žitom. da se iz činija sa jelom uzdiže mirisna. Pored prozora stajala je preslica. kao da nikada nije gledala onamo kuda je u stvari htela. ništa me ne peče. ili njena porodica odbacili od sebe. Kao da ju je donekle i cenila što je kroz nepoznate dubine života i po svojoj volji prekoračila kapiju smrti. Nije umeo sebi da objasni zbog Čega mu se ne sviđa ova žena. jučerašnja ples-niva komora pretvorila se u blistavo čistu. Bila mu je mrska. da se prikaže beznačajnom i neuočljivom. I ostale delove nameštaja pokupila je odovud-ođonud. potpuno sam zaboravio na ovu ženu — pomisli u sebi kada su posle dvodnevnog odsustva seli kod kuće da večeraju i on na stolu mesto tri.

. ugaslog života. uostalom. ostalo je u reci i potonulo na dno. Svu svoju pažnju poklonila je ovom poslu. prošlost i život.. Za trenutak Anadin pogled sukobi se mirno i jasno sa pogledom njihovih očiju. i iz kog izbija nema. A iza njega nalazio se jedan ljudski život. Jednom se stari Mihalj našali s njom za vreme večere: — Udaćemo ini tebe ubrzo! Anada odgovori samo bezizraznim osmehom. zažarenih od Ijubopitstva. Taman. da je u meni ostao ma i trun mog starog života. Položi svoju lepu. i ne zanimaju ga. u tišini koja je iznenada nastala pomislio je na svoju Ijubaznicu iz mladosti. Sve što u meni bese uspomena. ali koje baš zbog toga treba žaliti i voleti. Anada lagano obuhvati pogledom sve troje. ja sad ne bih mogla da se krećem. kao neku stalnu i mutnu strepnju. kao jedva pokriveno žensko telo koje pokazuje samo svoje mutne obrise. prema kome je život bio svirep.. znajući da je pitanje neumesno. Ipak je postepeno savlađivao ova osećanja. u celoj pojavi i ponašanju ove žene video neku nad-moćnost i misli koje su lebdele negde iznad njihovih glava.. mada nisu gledali u nju. Očekivali su da će da produži da govori.vas podsetim da sam ja u stvari živi les izvađen iz vode i da se iza mog lica krije tama i užasne tajne jednog minulog. Stari Mihalj nije učestvovao u ovoj nemoj borbi misli. ali Anada ućuta. nagu mišicu na čaršav. Legla bih na zemlju i . a zatim iscrta po soli zvezdu neobičnog oblika. 166 Janoš je takođe upitno pogledao u nju. brižljivo koštanom kašičicom poravna so u slaniku. Možda je i bilo tako. pitomim ženskim bićem. — Zašto nećete da shvatite da ja nisam niko? Vi ste me izvukli iz postelje smrti i tog trenutka sam se rodila ponovo.. ali su se nalazila u vazduhu. rešen da i on smatra Anadu onakvom kakvom su je smatrali Zužana i njegov tast: jednostavnim. Ali Janoš je u ovom neprimetnom osmehu. dok se u njihovim očima istovremeno i nesvesno pojavi radoznali pla-mičak.. ali joj to ipak nije prebacivao. Stari. Činilo mu se da su se sa Anadom uselila u kuću pitanja kakva život postavlja. I sada se samo mutno javila u njemu ova uspomena. mučna tajna. iako je osetila da Janoš i Zužana. samo je kradom nosio u sebi ovu neprijatnu misao. Opet je iskrsnulo ovo pitanje. svojim mislima žele da dopru do njenih. a koja on nema prava da pretresa. Prazna sam kao moja dva dlana. koje se već godinama nije setio. U meni nema ničega. Ne verujete mi? Da to nije tako. da govorim. da hodam. — Jesi li ti u stvari devojka ili žena? Zužana dobaci ocu prekoran pogled. ali bez ikakve tuge u glasu. Bilo je trenutaka kada ga je spopadao gnev što je Zužana zadržala ovu tajanstvenu ženu. pritiskivala ga. Sta bi starom da ga odjednom obuzme radoznalost? Ali je ipak uzbuđeno očekivao Anadin odgovor... reče: — Ja nikada ne mislim na svoju prošlost. koji nikada nije razmišljao o nepotrebnim stvarima odjednom se okrenu njoj i po licu mu se videlo da mu je ovo pitanje prvi put palo na pamet. dok je ravnodušno i dalje puckao lulu. Zužana je u sebi pokušala da objasni Anadine misli. Usled neke ćudljive sprege misli. tajanstven i uzbudljiv. kao zarđali komad gvozda. a zatim tiho. kojima je odgovarala na neizgovorena pitanja.

i sama sam je rado slušala. iako mi ništa ne znamo. a razume se i u voćke. kroz slabi uzdah reče: — Jadnica. može da mi bude od koristi. i govorila Anadi: — Nije mi po volji što se nalaziš ovde među nama. Sve joj polazi za rukom. I Janoš je sličnim putevima pratio Anadine misli.. ali i sama si čula da savršeno ravnodušno gleda na svoju sudbinu. I još ne mogu da se radujem ni ovom novom životu koji ste mi vi dali. Uzalud me ispitujete. Meni je. nemam ja prošlosti.. Meni je svejedno da li se nalazim ovde. Slova koja je moj jezik slučajno povezao. ne osećam više ništa.. ni radost. Obavila je to zamišljeno..... primeti: — Trebalo bi da se kupi nov fitilj za lampu. Mene u mom starom životu. nagonski ili po navici . međutim. Bojite se da ću skočiti pravo u vodu. Anada. Na Janoševom čelu pojavila se jedna bora. Dete pogotovo obožava.. ni u svog oca.. Ni bol. Donela sa. Stavi seme od jabuke među zube i primeti glasom kao da svemu tome ne pridaje neku naročitu važnost: — Mislim da si učinila glupost kada si zadržala ovde ovu ženu.. U tišini koja je vladala nekoliko trenutaka Anada je Šakom počistila mrvice sa svoje kecelje. Ruke su joj veste i brze. Ali. Sedele smo u tremu. Ne smatrajte za dužnost sažaljenje koje osećate prema meni. kao da je htela da zavara trag mislima koje su je progonile. tako mi se bar čini — nisu zvali Anada. Danas popodne pričala mu je o patuljku i sovuljagi. nemam. I što opet postojim. pokupila tanjire sa stola i spustila ih na kredenac.. A ukoliko ima. ne gledajući ni u Janoša. sobom senku jedne tragedije. zagledajući se u lampu... Zužana uze da l j uš ti jabuku i. Zatim se digla. prele. — i sve troje zamišljeno pogledaše u sredinu stola. razumeo bih. Kada biste podigli nož i zaboli mi ga u srce. Janoš se odluči da izgovori ono što je mislio. Još da te je molila. dogodilo se po vašoj volji. a svako je mislio nešto drugo... kao da me muče grčevi od nekog strašnog i smrtonosnog otrova. — Sta je trebalo da učinim s njom? Kaže da nema nikoga na svetu. Živim. ona više ni za koga neće da zna.. Ona poćuta neko vreme. ako me udaljite od sebe. Niko ne odgovori.. Nešto će se jednom dogoditi sa mnom. Jedino Zužana promrmlja: — Sutra. Ili kada biste mi rekli da odem. ili na drugom mestu. pošto u meni nema ničega iz mog starog 167 života. nikada vam neću moći reći više. Posle jednog trenutka dodade: . I tada bi vam se učinilo da će moja smrt ostati greh na vašoj duši. Ume da veze.izdahnula za nekoliko trenutaka.. ja bih otišla. Nemam. 2užana mu ne prigovori.. Tvoje prisustvo nas tera na razmišljanje. ne gledajući nikoga.. U prvim trenucima kad sam došla k sebi pala mi je na pamet геб: Anada.. Kao da se mrgodno isprečila. Jer ta senka si ti sama. njena senka se ipak nalazi ovde među nama. Iako ne govoriš o njoj. ne bih se branila. Odmah posle toga iziđe iz sobe.. potrebna služavka i kada je već tu. Kao 168 da su joj pojedini pokreti prilikom izvršavanja bilo kakvog posla prirasli za ruke.

Stari Mihalj upregao je mazgu u rasklimatane dvokolice. njima se činilo kao da je nešto ili neko umro. ili biljke. kao i još neke sitnice. ili bolešću.. Zamalo mu gvozdena škrinja ne ispade iz ruku. Svaki zlatnik je u njihovoj mašti imao svoju dušu. a Janoš se još oblačio. bezmalo i svoje ime. Računali su da će. dok joj se sviđa može da ostane. Kad god bi se novi zlatnik pridružio ostalima. trošilo za potrebe svakidašnjeg života. Janoš je otvorio gvozdenu škrinju da izvadi iz nje sitninu koja mu je bila potrebna za kupovinu. Sutradan su Janoš i stari Mihalj već rano bili na nogama. Ali se događalo i to da su ponekad. Obukao je tamno odelo u kome je obično odlazio u grad. očajnički i zaslepljen od jarosti. Kestenjasta pletenica pala joj je spreda preko ramena i gusta svila raspletene kose širila je miris neke nepoznate. a dvanaest je sam ušedeo za poslednje dve godine. jer su strani ljudi samo kao gosta 169 dolazili pokatkad u kuću. u većim i manjim iznosima. a otada nisu ni napravili drugi. planova i radosnih zamisli bilo je vezano za ovih pedeset i tri zlatnika. sasušene trave. Kada se spremio pogledao je svoje račune i sa jedne grede na tavanici skinuo malu gvozdenu škrinju u kojoj je držao novac. uspomena. Polete vratima. možda moći da skupe do sto zlatnika dok dete poraste. bled kao smrt. znoja. kao malopre na Jano-ševom. poštovanja prema mrtvima. otvori je. potpuno odsutan a zatim mu se ruka pokrete sama od 170 sebe i ponovo začeprka po sitnim. jer je između dve grede bila potpuno sakrivena. — Zužana! Zužana se upravo češljala. kada bi ribolov bio slab i mreže mesecima ostale prazne. Osim nešto malo sitnine. Janoš je na dnu škrinje. svoju priču i rođenje. učinilo im se da je nevidljiv gost stigao u kuću.— Eto.. onaj ko nije znao gde stoji gvozdena škrinja ne bi ni mogao da je nađe. i gredu kod tesara. — Sta je? Janoš je stajao pred njom opuštenih ruku. Pošli su na spavanje. More truda. kao duh pokojnika. skoči do nje. Uostalom. Zatim joS jedanput. Za trenutak je buljio u nju. Spopade ga užas i oseti da mu kolena klecaju. a zatim se sa izrazom najvećeg zaprepaščenja okrenu Janošu. Istog trenutka preblede. ili se na kući morala izvršiti opravka (ili kada su nedavno kupili mazgu). ako ih bog ne kazni nekim udarcem. I kada bi sticajem okolnosti morali da ga razmene. devetnaest je nasledio od svog oca. jer su hteli da odu u grad da kupe džak brašna u mlinu. te se jedna strana kuće ugnoila. Ugledavši na stolu gvozdenu škrinju. koja je ostala posle prodaje riba i od koje se. Tada im se činilo kao da ih je napustio neki njihov rođeni. u maloj kožnoj kesi čuvao pedeset i tri zlatnika. Uspomena na iščezli zlatnik nedeljama je leb-dela u kući. nada. Reci su šapatom otegnuto izvirale iz nje: — I-i-suse! . Dvadeset i dva zlatnika bila su Zužanin miraz. Ključ od nje su odavno izgubili. morali da uzmu jedan ili dva zlatnika. Kožne kese nije bilo. jer je jedan od stubova na tavanu napu-kao. čije je skriveno prisustvo zračilo radost i dobro raspoloženje. — Ukradem su mi zlatnici! Na Zužaninom licu planu isti užas.

Anada skrsti ruke i pogleda čas u Janoša. Janoš pođe prema vratima. Sve troje buljili su ukočenim pogledom u praznu gvozdenu škrinju. Anadin tajanstveni lik osvetljavao je sada žuti. poče drhtavom rukom da pipa po stvarima. Prislonila je metlu uza zid. Stari Mihalj pratio ga je u stopu. u kožnoj kesi bilo je pedeset i tri zlatnika. U mukloj tišini pljesak prasnu kao pucanj.. šmugnu za njima i Zužana i kada su muškarci ušli u sobu. dok je oči upitno uprla u njihova lica.. Zatim. izvršiti ubistvo. okrenuvši glavu.. U njoj. kao da mu je Zužanin izraz lica presekao reci. Trenutak kasnije stajao je i on u sobi uplašena lica. — Da li ste videli moj novac? Stari nabra obrve. nemoćna da izusti ma i jednu reč. Trenutak kasnije. Stari pljesnu uzdignutim rukama. niko strani nije ušao u ovu kuću! Samo si ti mogla da ga uzmeš! — Nisam videla tvoj novac — reče Anada onim istim glasom.Onda potrča prozoru i viknu: — Oče! v Glas joj je zvučao kao vapaj. I grubo dreknu: — Zašto ne odgovaraš? Anada je bila bleda. da se Janoš uplašio svog sopstvenog. Ali ne produži i. — Ova žena — reče Janoš muklo. pošto nije našao kožnu kesu. — Dobro jutro — reče radosno i vedro. — Jesi li videla moj novac — upita Janoš prigušenom jarošću. satanski sjaj ukradenih zlatnika. iziđe kroz vrata. Pošao je pravo u Anadinu sobu. — Tvoj novac? — Nestali su mi zlatnici. Janoš priđe Anadinom sanduku. — Kakav novac? — U maloj gvozdenoj škrinji.. Stari Mihalj je upravo ubacio ćebe u dvokolice. I tog trenutka sve troje pomislili su grčevito na Anadu. kao da će se unutra. U Janoševim recima plamteo je gnev: 172 — Otkad si ovde. a ruku pritište na srce i zatvori oči. Ali beznadežnim glasom.. iza zatvorenih vrata. — Sta se desilo? Janoš je prvi progovorio. Odjednom se naglo okrenu i pun mržnje grubo doviknu Žužani: — Jesam li ti rekao .. 171 Gutali su. — Nisam videla tvoj novac — šapnu nečujno. ne dovršivši svoju misao. čas u staroga Mihalj a. kao da mu unapred zna odgovor. Ali po licima muškaraca smesta je primetila da se dogodilo nešto neobično. . To lice. Janoš je gubio strpljenje. žustro podiže poklopac i izbaci iz njega haljine i sve ostale predmete. Anada je već bila ustala i obukla se. bilo je toliko pokajničke i u tolikoj meri izazvalo sažaljenje. sa uplašenom borom u uglovima plačno iskrivljenih usana. ona prisloni glavu uza zid. neobično grubog glasa.. Upravo je metlom čistila sobu kad su njih dvojica ušli..

Janoš izlete iz sobe i zamalo ne sruši Zužanu. — Zar je nema ni tamo? — Nema. Zatim dodirnu Zužanu po ramenu.Za to vreme stari Mihalj pretraži Anadin krevet. Zužana pođe za Janošem. Janoš naglo izvuče praznu ladicu stola.. Nastade trenutak tišine. dok ih ne vrati.. ali odavde neće da ode.. izgubivši ravnotežu. Ruka mu nestade među krevetskim daskama i kada je ponovo izvuče. Obavljali su pretres u nemoj. Anada je stajala pored zida. U očima mu zasvetli čudan plamen. On sede za sto. jer je ova tuđa i tajanstvena žena po njenoj želji ostala u kući. Kao da je u njima sevnula i blesnula jedna iznenadna misao. — Da nisi slučajno videla gde se kretala u toku dana. dete. — Sigurno je negde zakopala zlatnike — reče stari Mi-halj. Janoša. noću. Zatim se dašćući obrati starom Mihalju. koji je oborene glave stajao pored vrata. gledao je u nju prestravljen. pretrese jastuke i skrivene delove krevetskih dasaka.. Podižući je. .. sa izrazom lica kao da prikuplja svu snagu da podnese strahovit bol. još uvek veoma bleda. otvorenih očiju.. — Sam sam je strpao ovamo — reče nekim tuđim glasom. Sada nije 173 žalila Anadu već Janoša. Kao da je pomahnitao. koje premeću ćelu sobu. Zužana se sruši na krevet.. Jedino možda noću__ Janoš dašćući dobaci: — Dabome. ili oštri tresak bačenih stvari. ce-pale njeno živo meso. sebe i sve njih.. držao je u njoj kožnu kesu. besa i očajanja. Zatim se sruši na stolicu i na licu mu se pojavi čudna senka osmeha. U maloj sobi više nije bilo mesta koje bi još moglo da se pretraži. Polete do sopstvenog kreveta i razjaren poče po njemu da razbacuje posteljinu. Lomio je i kršio prste. odjednom je odbaci od sebe tolikom snagom da se Anada. buljeći preda se sa izrazom strave. I posle trenutka ćutanja dodade: — Da bi se jednom krišom noću vratila da ih uzme. kao da želi da je umiri. sa čudnim gorkim osmehom oko gornje usne.. čuo se samo tupi odjek. Gušeći se u suzama Žužana mu odgovori: — Nisam videla — nije se nikud makla iz kuće. Tamo i osta. prigušenoj tišini. I nadlanicom obrisa znojavo čelo. sruši pored zida. Janoš stade ispred Anade: — Gde si sakrila moj novac? Streljajući Anadu svojim unezverenim pogledom. nepomična. Kao da su one uplašene ruke koje tragaju. koja je još uvek stajala za vratima i prisluškivala. Grizla ju je savest. licem ka zemlji. Povodeći se.. Odjednom Janoš skoči takvom snagom da stolica odlete i pade.. kao da je ubijena.. sakri lice i zajeca.

u prvom trenutku zaprepaš-ćenja nanelo toliki udarac. — Eto vidiš — vrisnu Zužana i lice umrljano suzama joj se ozari. Šta bi im rekao! Zužani nije mogao da kaže da on još bez prestanka sumnja u Anadu. I pljesak opet prasnu kao pucanj. kao da od Žužane i svog tasta traži objašnjenje nerazumljivog događaja. Anada mu se urezala u srce. Osećao je da ga sada nešto vezuje za nju. razuman i smišljen čin potpuno smeo s uma? Kao da mu je jedna tačka u mozgu bila oduzeta. Milujući je. uplašio sam se. jer se njegova sumnja jednom već pokazala neosnovanom. Sjaj pronađenih zlatnika ispunjavao je vazduh oko njega. namere.. Rekla je to toliko jednostavno. nepoznata žena o kojoj niko ništa nije znao. Stotine i stotine misli. «*• Već mu se danima po glavi vrzmala misao da Anadu na neki način udalji iz kuće. ne ljuti se na mene. Uhvativši je za ruke. poče da je diže sa zemlje. Tada je pomislio da se u kući nalazi strana osoba. Odjednom se naglo okrenu i iziđe iz sobe. koji se s njim zbio. pritisnula je svoj obraz uz njen i poče nežno da joj šapuće. — Hodi__sve je u redu__ja sam bio glup . iznenadilo ga je jedno novo osećanje. nepomična. Ali kako je bilo mogućno da je ovaj jednostavni. Janoš stiže prvi do nje. pa bi ispala glupa. Obuzimala su ga stotine raznih osećanja. ne našavši kožnu kesu na svom uobičajenom mestu (na koje su mu oči i misli bile naviknute).. pitomo i tužno da su te reci pogodile Janoša pravo u srce. vezanih za njih. nade. Ali od onog nedavnog događaja kada ju je osumnjičio za krađu zlatnika nije nalazio pogodan izgovor ni pred Zužanom. ni pred Anadom. ali i slatkom. Janoš svih deset prstiju zari sebi u kosu. hodi našao sam novac.. ponovo svom snagom pljesnuo dlanom o dlan. samo je. kada je poslednji put pošao u ribolov i po nekoj iznenadnoj zamisli je strpao među daske 174 kreveta. U tom gotovo u isti mah kretoše sve troje i poleteše u Ana-dinu sobu. Anada podiže oči k njemu i sa osmehom mu samo odvrati: — Ne mari. podigavši ruke u znak čuđenja.. Janoš je otišao do kraja dvorišta i tamo seo na panj.— Sasvim sam se izbezumio — reče i baci pogled oko sebe.. iskreno. koje su zračile iz zlatnika! I povrh svega toga. Anada je još uvek ležala na zemlji. Možda mu je jutros. a osim toga ne bi ni odgovarala istini. kao sunčeva svetlost. kao da je hteo da je iščupa. Putem osećanja nepravedno nanete uvrede. kada je otvorio gvozdenu škrinju. koje su se u trenutku zaprepašćenja sledile i ukočile sada su ponovo oživele u njemu. 175 Zužana sede kraj Anade na zemlju. I ova spona mu se učinila tegobnom. U . kajanja i potajne molbe za oproštaj. jer su mu suze zamaglile oči. Sada se već jasno sećao da je on sam izvadio kesu sa zlatnicima iz gvozdene škrinje. da se prekinula nit njegovih misli i od tog časa bio je u stanju da misli samo na ono na što ga je preneraženje navelo. Stari Mihalj ne progovori ni reci..... strašno je to što sam uradio s tobom . Oživele su uspomene.. Slatkom i pomalo zastrašujućom. Otvorenih očiju.

Vukla je teške šafolje sa pomijama i za divno čudo nikada nije uprljala ni ruke. nije mogao da pronađe uverljivi razlog da je udalji iz kuće. Nikada nije postavljala nikakva pitanja i nije se mešala ni u šta u kući. ona je ipak uvek ispoljavala svoju potčinjenost. Zužana bi mogla da pomisli da mu se u dušu opet uvukla 178 neka bezrazložna sumnja i sada bi svakako. koja joj je pokrivala i leđa. jer ih je pokretao korak drugog ritma. Iznad mrke bluze prebacila bi maramu višnjeve boje sa dugim resama. Inače joj se retko čuo glas.. odražavalo se uvek izgaranje na poslu. Oblačila je odeću koju je dobila od Zužane. ( . naprotiv. to se sve više uveravao da je Anadi mogao da poveri ćelu kuću. ni haljine... a da nije ni pokušala ili se potrudila da je popravi. Kao da je iz nje potpuno iščezla urođena ženska sujeta. Urediće ovo muškarci. Zužana bi joj katkad do viknula: — Ostavi to Anada. ni ostale sitne udobnosti života i navike. do krajnjih granica branila Anadu. Obično je Anada nosila tamnocrvenu suknju.njemu nije bilo ni traga podozrenja. pošto je prošla kroz čistiliste smrti i izgubila svaku vezu sa zemaljskim stvarima. Ona je bila isuviše priprosta i bezazlena duša. Ta žena se kretala među njima kao da se uzvisila. nije to ništa. Ćelo njeno ponašanje i samo njeno prisustvo behu oličenje samopregora i mada je iz čitavog njenog bića zračila nad-moćnost. jer je rastom bila znatno viša od 2uzane. letela i širila na ramenima kao krila koja su pratila i uravnotežavala svaki pokret ženskog tela. Kada bi jela supu. ili obavljala bilo koji posao. Svojevoljno je obavljala poslove koje Zužana nikada ne bi zahtevala od nje. drugačije su šuštale. kao da su osetile da ih sada oblači neko drugi. pokreti i utančane linije njene bele ruke delovali su kao sušta suprotnost nad priprostim zemljanim čankom. iako je mogla da to učini. . koja njoj bese pomalo kratka. Jednostavne haljine dobij ale su same po sebi drugi oblik 176 177 na njoj. — Oh. Nije izražavala svoje mišljenje i nije pokazivala m neko inter eso van je za ma šta što se zbivalo oko nje. Ni u vrsti posla nije bila probirač.. a da bi bila u stanju da shvati opasnost koja se krila u razlici između nje i Anade. bilo je uvek nekog strasnog tempa. Koliko god je Janoš lupao glavu. Kod svakog pokreta marama joj se lepršala. — Pući će ti leđa od tereta! — Ni govora! Po zvuku njenog glasa nije se osećao nikakav napor. Prema Anadi se osećao obaveznim — a sada nije mogao da navede nijedan pametan razlog zbog koga bi je mogao udaljiti. Nju nije zanimao ni život. U Anadinom hodu i pokretima. što ju je pažljivije posmatrao. Suknje su imale nove nabore i linije. ili da nešto izmeni na njoj.'• .. ni svoju haljinu.. već i po osećanju pravde. kad bi pohitala preko dvorišta.

kojim je prelazila preko svega. Sada je Janoš počeo da izbegava da se susretne s Anadom. a njen pogled obavijao mu je lice i ruke. Dublja. Anada je bila lepša od Zužane. delovalo je na posmatrača kao da ga već odavno poznaje. koju nije mogao da strese sa sebe. sa širokim belim čelom. Janoš je pronašao da Zužana ima masnu kožu lica. ne poklanjajući joj nikakvu pažnju. ili kao da ga je već negde video. nesvesnu i vedru zavodljivost. osećajnim ustima. Zužanino lice. kojima ga je do tada ukrašavao u trenucima ljubavi. čistote i uzvišenih misli materinstva. navodeći ga i nehotice da pravi poređenje.Ali Janoš je uočio tu opasnost. ispitivao sve detalje na njemu i sastavljao njegove delove na hiljade načina. Ne. Osetio je on i na sebi dejstvo koje je ta razlika proizvela kod njega. Ali što je duže posmatrao njeno lice. radosti. plemenite linije. Lep je bio njen vrat. uokvireno sjajnom crnom kosom. Uočio ju je i zato je po svaku cenu hteo da se oslobodi Anade. ali u poslednje vreme. skoro neprimetnim osmehom njenih usana. I kao da je uvek u neku ruku lebdela u vazduhu. Lepa su joj bila ramena. sa tog istog lica su otpale sve misli vezane za njega. . Njeno liže umelo je i da zasija i da izrazi mnoga osećanja. da je pokriveno sitnim riđim pegama. to je češće pronalazio na njemu izvesne crte koje su ga dražile i obespokojavale. jer i Janoš danima je prolazio pored nje. Njen gipki. kao nevidljiva loza. krupnim očima iz kojih je uvek nešto zračilo. dva nepravilno izrasla zuba deluju neprijatno kad se smeje. koja je donekle bila u suprotnosti sa umornim. ili o njemu maštao. njena prava leđa kao da su bila malko ugnuta i ovo držanje davalo je njenoj pojavi izvesnu laku. ova neobična žena stalno mu je bila u svesti. ili nežnosti. otkako ga je Janoš raščlanjavao. postepeno je postalo prazno i nezanimljivo. Uzalud se Janoš trudio da ne misli na nju. Janoš katkada po nekoliko trenutaka nije odvajao oči sa njene ruke. tajanstveni ja. Možda su zbog naročitog hoda njeni pokreti delovali neobično gipko. Ali možda joj je u odnosu na Žužanu stas bio najlepša. da joj je čelo nešto malo niže no što bi trebalo. Ono je postalo ništavno i neznatno. To lice. Zužana nije bila ružna i na prvi pogled svakako bi u svakom pobudila privlačnost i prijatna osećanja. kada bi joj na mahove skliznula resama ukrašena marama boje višanja otkrivajući pod haljinom svoje oble i nežne pregibe. kada bi ga katkad izvila i pokazivala njegove duge. da u liniji njenog nosa (koji je pomalo podsećao na nezgrapan nos starog Mihalja) ima nečeg prostačkog i da iza njenih širokih usana. jer se pored njega stalno 179 pojavljivalo Anadino lice. ali kad god bi je ugledao. da su njene vodnjikave. sa nežnom linijom nosa i lepim. ganuća. Njen glas zvonio mu je u ušima. njena lepota padala mu je sve više u oči. sive sitne oči često mutne i bezizrazne. u kome je dotle u mašti video odraz ženske lepote. kada bi ta ruka za vreme ručka ili večere počivala na stolu. dobrote. vitki struk kao da je pokretao telo bez ikakve težine. skupljenom u bogatu punđu (u kojoj je bilo nečeg večno devojačkog). A u nekim trenucima čak i ružno. Svakako ne od prvog trenutka. zanimljivija i uzbudljivija.

Nije bila ni suviše velika. kao da će po njoj otkriti u toj ženi one crte koje će zbrisati sve ostale. danas je okopala ćelu baštu! Moram da joj otimam posao iz ruke. moć njene lepote i čari njenog bića. Iz dana u dan Janoš je sve jasnije osećao kako sve ove uočene razlike ruše iluziju koju je u duši stvorio o Žužani. Ova ruka je živela. koje doduše ne misli da joj nanese zlo. Da je odbrani. Sto je jasnije uočavao razvoj ženstvenosti u Anadi. Nije ona to želela. belom kožom pod kojom se plavičasto ocrtavao krvotok. Plaćanje ovog zamišljenog duga i ispunjavanje dužnosti prožimali su je prijatnim osećanjima. ali nije imao nikakvih dokaza. u njemu se budilo neko novo ose-ćanje: da odbrani Zužanu od ovih opasnosti. Jer Zužana odista ništa nije znala o zbivanjima oko nje. Svojim sedefastim. Posle toga bi ona — pokazujući svoje divne oblike sve do zglobova — snažnim i brzim pokretom obuhvatala grlo krčaga za vodu i time iznenada predupredila lagani pokret jedne druge ruke. koje je učila iz svojih molitvenika. koji behu duguljasti i obli. kratke. zadržavali i tako je ona ostala u kući. svojom mekom. snagu. a štaviše ona je čak i to primila na sebe. Da li je Anada bila svesna onog Sto je zračilo iz nje i šta time ruši u Janoševoj duši? Janoš je o tome mnogo razmišljao. Janoš ju je izbegavao koliko god je mogao. jer je bila nezaštićena i bespomoćna. to mu je ona postajala mrskija i svim svojim mislima pohitao bi Žužani u pomoć. vrebala i bez prestanka je nečim bila zauzeta. ova ruka bila je za Janoša nešto dotle neviđeno i nije mogao ni da zamisli da postoje ženska stvorenja čije ruke mogu da odraze toliku lepotu. crvene ruke. poigrala se s njom i uklonila je sa stola. molili su je. Ali Janoš je uvek imao utisak da Anada o svemu ovom nema pojma. ali je ipak proždire i kida na komade. razmatrala. razmišljala.. radovala se Anadi. Ona nije bila svesna svoje lepote i čari. jer ruka može da oda mnogo šta. Ш nestali pozadi na potiljku. nežnost i ljupkost.Isprva je posmatrao neprijateljskim pogledom ovu ruku. a pogotovo nije znala šta se zbiva u Janoševoj duši. Zužanine male. Janoš je ove izveštaje primao klimanjem glave. Pogledaj kakvu je traku vezala psu oko vrata. zatim bi ruka pošla prema licu da bi prsti po navici prešli preko uzanog luka obrva. kao da je osetila šta se od nje traži. Ako je Anada sve ovo znala i nije sama pohitala Žužani u pomoć — u krajnjem slučaju na taj način što će zauvek nestati iz ove kuće — svakako je bila pokvarena i opaka duša. Bila je vesela i raspoložena. Dete je juče razbilo čanak. ni suviše mala. Svoje duge prste rasejano je pružala za nekom mrvicom. Naprotiv. u gustoj kosi. Ali ruka je spo180 kojno podnosila njegove ispitivačke poglede. uvek blistavo čistim noktima.. večito ispucane. ili gde-gde prelazio u tamno crvenilo. jer je u odnosu na nju mogla da da oduška nekom nejasnom osećanju dužnosti. iako njegova osećanja prema Žužani nimalo nisu izbleđela. jer srećni su dužnici nesrećnih. Osećao je to. sipala vodu u prinetu čašu. koju je obasipala nežnim osećanjima kojima je i sama bila prožeta i prema 181 kojoj je osećala zahvalnost. sa izlomljenim noktima sada su se Janošu učinile kao ruke nekog bića niže vrste. Ona je sama donosila Janošu glasove o Anadi: — Da si samo video. . jer svojim čistim srcem pazi stvorenje. ne odajući pri tom svoja osećanja.

Janoš je poznavao ovaj običaj čaplji. lagano i mutno se preobrazila i najzad se pred njim stvori Ana183 dino belo telo. Pogledao je u reku. bila je veoma zauzeta sobom. Hteo je da bude sam sa svojim mislima. Jer. Kad se probudio.I danas je imao neka posla u kući. Njena pojava privuče svu Janoševu pažnju. . otera psa koji mu se pridružio. Vladala je potpuna tišina.. kupala su se deca skeledžije. perjem pokrivenom i od samih mišića sastavljenom telu sa dugini vratom bila sakrivena neka tajanstvena naprava. kosu.. saginjući se katkad do pojasa da prođe ispred opuštenih srebrnkastoplavih grana vrba. kao da su inu iz glave iščezle ove misli. Njeni pokreti bili su čudesno skladni kao da je u njenom malom. mišice i ramena kao muve na lepak. koju su još prolećne bure srušile. Savladao ga je san.. dolaze i opijene padaju na samrtni.. crne tačke u stvari su njegove sitne. oko koga su zujale one crne tačke. trebalo je da podigne živicu u zadnjem dvorištu. Bio je kraj meseca maja. Iako je obala bila daleko a deca izgledala kao sitne. Zaspao je s tom slikom i sanjao da se negde nalazi ogromna muholovka oko koje halapljivo lete muve. Stigavši na obalu. Bio je to znak da neko dolazi. ovde ne bese ni puta. ukočeno je gledala u jednom pravcu. Ali one ipak dolaze. lice. potražio je sebi mesto u hladu i legao na travu. Retko su ovuda prolazili ljudi. Sunce je pripeklo kao da je već leto i dole se reka svetlucala na zracima sunca. gde se u plitkoj obalskoj vodi šetala siva čaplja. da bi zauvek bile izgubljene. Bezmalo mogla je da se razabere svaka reč. Janoš je tačno znao do koje daljine čaplje puštaju čoveka da im priđe. za vreme potrebno da se pređe trideset koračaj i. okovani štap i da siđe na obalu reke. Ali je više voleo da uzme svoj dugi. boje slične medu. Vidre mu sada nisu bile ni na kraj pameti. Za-lepe se jednim krilom. Na drugoj obali. opojni otrov. 182 Koračao je uzvodno obalom reke. Jer greška nije do nje. za njene ruke. Žužani je rekao da je juče na strmim kraj obale video vidre i da odlazi u lov. Okružavao ga je mlakim mirisima trava zasićen nežni i nepomični vazduh letnjeg popodneva. — Sačekaću da poleti — govorio je samom sebi. a sve te sitne. samo se čulo zujanje divljih pčela među plavim strukovima žalfije. — Oh bože moj. sa cikom i vriskom.. Zabačene glave. kako su čudni tvoji putevi — pomisli Janoš. Nadmeno i gordo dižući noge. beličasto-žute prilike po zelenom žalu. Odjednom čaplja zasta.. jer osećam kako se moje misli sve više prianjaju za nju. — Penušavi virovi doveli su u moj život ovu ženu i sad ne znam šta da radim s njom! Ne mogu da je oteram. Bela muholovka. opake i grešne misli. Janoš je išao dalje obalom. I tamo gde su se ljudski glasovi već gubili. Po koji vilin konjic se nepomično i ukočeno sunčao na vrhu zmijine trave. nemojte da prilazite!. a drugim tužno zuje kao da žele da opomenu svoje druge: zaboga. potpuno nago. njihovi glasovi i vika su se jasno čuli i ovde. nego do mene! Još manje mogu da je zadržim. jer bi u tom slučaju ponela sobom i moju savest. Mogao bih se kladiti da će se. ni staza. pojaviti čovek koji dolazi u ovom pravcu.

Stajala je na samoj ivici obale i gledala u vodu. Nejasno je osećao da bi trebalo da viče. Žmirkajući zagleda se u sunce. Brzim pokretom spusti suknju i zbaci sa sebe i ostalu odeću. da joj da neki znak da je on tu. ali nije imao snage. u ustima otkriše se dva polumeseca belih zuba. a zatim zamišljeno pogleda u reku. plivala na vodi.Posle nekoliko trenutaka ptica lagano raširi svoja duga. Površina bi zatreperila samo kad bi koji talas zatitrao preko reke. i rasplete svoju veliku crnu punđu. Anada je još trenutak gledala u istom pravcu. . daleko od ljudi. te joj gusta kosa pade do kolena. Nije ni izbrojao do dvadeset. kad se po suvoj travi već začu približavanje nečijih koraka. kao da joj je zbog nečeg bilo poremećeno zadovoljstvo. ose-ća potpuno usamljeno. ali mu se jedna od savijenih grana ote iz ruku. pepeljastosiva krila. Nekoliko trenutaka kasnije oprezno je provirio kroz granje i ugledao daleko Anadu. zatrese glavom. a zatim hitro poče da se oblači. Tog trenutka mu se učini da se u tom prizoru krije nešto kobno. kao što zver vreba kada je nešto uznemiri u samoći. Anada stavi ukosnice među usne. penušave talase oko sebe. Janoš obema rukama pokri lice. a zatim. Janoš je sada znao da je Anada na ovo usamljeno mesto došla da se okupa. a u tom okretanju tu i tamo blesnulo bi joj rame. nekoliko puta lupi nogama po vodi. Rasejano je pevušila i pogled oborila zemlji. gde brzim koracima hita u pravcu kuće. nestade iza žbunja. ili koleno iz vode. pogleda u pravcu iz koga je začula šum. Plitka voda. Tog trenutka Janošu sinu misao. da bi uzalud objašnjavao 184 185 da se slučajno našao tu. zadrhtavši lako od prvog hladnog dodira. a zatim se podiže u vazduh i dostojanstveno udarajući krilima nestade u zlatnoj sunčevoj svetlosti. dižući krupne. Najzad iziđe iz vode i čudnim skokovima poče da trči po obali. Sledećeg trenutka se među razgrnutim zelenilom vrba pojavi Anada. Janoš nagonski saže glavu. koja je ovde jednim delom izlokala obalu. naga i blistava kroči u vodu. Okretala se u vodi i kvasila kosu. Tada bi nailazili široki krugovi. Išao je lagano. videla joj se samo glava. bela. Oblačila se na brzinu. Protežući se ona zevnu. Zatim se ispruži na pesku u plićaku. jer bi ona s pravom verovala da je on krišom pošao za njom da je vreba. Hteo je da dobije u vremenu i da stigne kući znatno kasnije. ako bi ga Anada otkrila. Na licu je lebdeo izraz stvorenja koje se u ovoj čudesnoj tišini. bele. Nije se usudio da učini ma i najmanji pokret. koji su se širili i vijugali po površini vode. — Svakako me nije priinetila — pomisli Janoš i to ga donekle umiri. Anada se svuče. a gusta crna kosa. I on krenu kući. da joj se duga kosa suši na vetru i suncu. Čim se obuče. tako da ga je visoka trava potpuno zaklonila. Onda. Anada zasta. Poče da se zapljuskuje. zabacivši je. Htede oprezno da se povuče i da beži od ovog prizora. Stisnuo je zube od besa i očajanja. zastajkivao povremeno. bila je toliko bistra da su se na dnu mogli videti pesak i sitno kamenje. i posmatrao suprotnu obalu. Anada se ukoči i prestravljeno.

oseti čudnu slabost u ruci. kada bi joj ispovedio sve svoje misli.. Najbolje bi bilo da ova žena ode. Da. Ne bi razumela. Ali šta će reći Zužani? Istinu joj ne može kazati. Najzad se ipak resi. jer je hteo da vidi šta mu žena radi. Nisi učinila nikakvo zlo. — Ne pitaj me zbog čega moraš da napustiš moju kuću. Da. — Zužana — viknu Janoš u pravcu kuće... Možda je to uradio samo da bi učvrstio i sredio svoje misli.. ali na njenom licu nije bilo ni traga neke bojazni. Daće joj odeće i nešto za put.. mada mu ništa novo nije palo na pamet. Prva stvar: treba da govori sa Anadom. ali reci mu zastaše kao da su ga gušile. još sam ja tvoj dužnik. Kada je spustio ruku na kvaku. Potraži sebi drugo mesto u svetu. — Utoliko bolje — pomisli Janoš — bar ću moći da svršim stvar brzo i nesmetano. Kada je ušao kroz kapiju. — A stari? — Otišao je preko skeledžiji. Ponovo se pribrao i sada i sam nije mogao da shvati šta ga je sprečavalo da još ranije nije doneo ovakvu odluku. I pred očima mu iskrsnuše slike koje je gledao dok se ona kupala. Svejedno.. još nije kasno. Ništa lakše no da je sprovede u delo! Trebalo je da to uradi još davno. jer si zaslužila i više od hrane i ležaja koje smo ti pružili. ako ga Anada slučajno spazi iz dvorišta.. da je neko došao po nju i odveo je. staće pred nju i reći joj: — Ne pitaj me zbog čega moraš da napustiš moju kuću. I posle ovih reci nesta iza vrata svoje sobe. čim je na sebi primetio dejstvo Anadinog prisustva.. . Uvredio bi je i ponizio je svojom iskrenošću. htede da kaže.. kako je to mogućno da postoji koja druga osim nje koju bi Janoš. 186 187 — Sta hoćeš? Da li ti nešto treba? Janoš joj priđe sasvim blizu. tako će i da uradi. skrenu zaobilaznim putem. da bi potpuno umirio svoju savest. Anada je stajala okrenuta leđima i nešto sređivala u ormaru. Osvrnula se iznenađena. Ponovo je u Anadi video ruku sudbine i u sebi oseti razjarenu snagu da otkloni ruku koja ga pritiska. Odjednom se raspoloži i laknu mu posle ove odluke. Ali pre no što uđe u Anadinu sobu... — Ona nije kod kuće! Otišla je svojoj sestri. Nije želeo da mu iko smeta pri razgovoru sa Anadom. o tome ne vredi ni razmišljati. Stigavši u blizinu kuće. Daće joj i dva zlatnika. Nije važno. Zužana ga možda ne bi razumela.. videće da dolazi iz suprotnog pravca i ne ni izdaleka da posumnja da ju je on prestravio na kupanju. Ali je ipak ušao. Zužani bih mogao da kažem. iako sada tamo nije imao nikakvog posla. svako će te rado primiti gde god budeš zakucala. Ali hvala bogu. otići će sada kući.Putem se konačno i čvrsto odluči da Anadu otpremi iz kuće. Odjednom ga je bez ikakvog razloga ošamutilo prisustvo žene. Anada je baš prolazila dvorištem. Zadržao se dugo. — dobaci Anada Janošu. Ne. ode u baštu iza kuće.

— Ne znani.. Udovica jednog mlinara držala je gostionicu. Zužana mu skuva čaj od trave i polovinu noći probdi pored njega.. srditu punđu. dok je u sobi već pao sumrak. duboko se zagleda u Anadine oči i šapatom izusti: — Video sam te kada si se kupala. a zatim se vrati. — uzviknu Anada. Sindrama pokriven toranj gostionice upola su već raznele bure. koja kao da joj je prirasla za dlan. ali bi se tu i tamo ipak našao po neki putujući zanatlija. Vrati se ponovo u baštu iza kuće. a preko živice obrasle divljim ružama pružao se širok vidik na otvorenu reku... a zarđali petao na vrhu tornja već je odavno otkazao službu. na padini obrasloj pitomim jabukama.. jer je iz ćele njene pojave izbijala neodoljiva vedrina. kojima otmeni hoteli u gradu behu isuviše skupi. Janoš izađe. Razdirali su ga stid i osećanje sopstvene krivice.. Bio sam lud.. pro-seda i proređena kosa bese skupljena na vrhu temena u malu. Janoš sa platnenim rumenilom stida na licu izlete iz sobe.... te nije bilo vetra koji bi ga pomakao sa njegovog mesta. i sve samo zato što je uporno uobrazila da je njen stas još uvek 190 vitak kao trska. nedaleko od obale reke nalazila se gostionica „Divlja guska". U njenom uredno pometenom dvorištu stajalo je nekoliko stogodišnjih.Umesto umapred smišljenih reći.. Janoš joj priđe i dodirnu je po ramenu. Anada je stajala pred njim mračna. veličini i obliku ova punđa . crnih topola. 188 Anada okrenu glavu. ona ga odgurnu uz divlji krik. Čini mi se da me pomalo trese groznica. zateče Janoša u krevetu. — Ne. uzavrela i kao da je porasla od gneva. Nekoliko gostinskih soba u kući stajale su mesecima prazne. Prikupivši svu snagu. — Oprosti mi. a gomile sala na njenom telu stvarale su smešne brežuljke. a po boji.. Kada se Zužana vrati posle pola časa. kakav je bio nekada. Lepa i krupna žena zasukala bi uvek rukave svoje haljine do lakata svojih kao cvekla crvenih mišića i nije ispuštala var jaču iz ruku... Ipak su se u gostionici zadržavali žitarski trgovci iz unutrašnjosti zemlje. 189 Ispod grada. Grudi su joj se rasplinjavale u tesnoj haljini. Tornjevi grada takođe su se videli odavde... Ona je bila živa reklama svoje radnje. gu-šeći se od nekog nepoznatog uzbuđenja. Anadin pogled planu i obrve joj se srdito skupiše. promenjenim glasom. Ali joj ne osta vremena da odgovori jer je Janoš zgrabi za mišicu. nikada to više neću uraditi. — Sta ti je — upita ga uplašeno. To ne bi imalo nikakvog smisla. Od tog krika Janoš se odjednom osvesti. Kunem ti se da se to više neće dogoditi... Anada je sedela na ivici kreveta. jer je žitni trg bio blizu. Odala bi me na taj način. — Otići ću odavde. Ostade tamo duže vremena..... Ponovo uđe u Anadinu sobu. I unevši joj se u lice dodade: — Obećaj mi da 2užani nećeš reći ni reci. Videćeš. ne znajući ni sam kuda ga noge nose. Glatko začešljana. ili nekakvi komedijaši. nemoj da odeš...

pogledom zamagljenim od sreće i vikao i dalje. Mirno lice ugljara. Janoš je u košulji. čas levo. Ugljareva kćerka udavača previjala se od smeha. tamo pod ono veliko drvo! Izbrišite mu stolicu! Ima ovde mesta za svakoga! 2ena sa nosem kao pogača nikada nije oskudevala u recima. Dvorište je odzvanjalo od buke. jer se svaki od njih kladio na pobedu •drugog takmičara.ličila je na glavicu luka. Gost ni sam nije znao od čega se toliko raspoložio. njena dva oka sitna kao u svinje blistala su od silnog samopouzdanja. stari bi pobedonosno toliko dreknuo. što bi svaki put odjekivalo kao prasak. Naročito kad bi poneka snažnija ruka bacila kuglu. — Dobro je. Kada bi kugla postigla pun pogodak. pogledajte ova dva valjana čoveka već su se toliko najeli da im se trbuh naduo. kao kakva daleka i vesela grmljavina. gospodine skeledžija. Zgrabio bi pri svakoj takvoj prilici samoga sebe za kosu kao •da je hteo da se podigne i urlao je iz sveg glasa. . pred zalazak sunca. našla se i imućnija i otmeni ja publika. ako ima za šta! Skokni brže. stajao među kuglašima. lelee — zakukao bi stari. a usta su joj bez prestanka mlela reci kao nametljivi prodavač na vašaru. dušo? Još dve holbe? Još dve holbe za gospodina nadzornika! Neka tuguje. — Pogledajte! Ajd' sad! Dede malo dalje! Još malo! Hop! Uz to se previjao u struku. nije ni trepnulo kod pojedinih odlučujućih udaraca. oče — opomenu ga Žužana postiđena. Stari Mihalj i ugljar bili su nov191 čano zainteresovani. komšija! Hajde. čas oduševljeno. 2užana. — Leleee. kao da time upućuje zalutalu kuglu u željenom pravcu. — Ta sedite. Njeno zajapureno lice presijavalo se od masnoće. S njima u društvu bio je i ugljar sa svojom kćerkom udavačom. čas desno. dok je stari Mdhalj bio toliko uzrujan da su mu dugi brkovi kao u soma i guste sede obrve stalno poigravali na licu. siktao i pucketao jezikom od očajanja. koju je kasno proleće izmamilo iz grada. Ali tog nedeljnog prepodneva bili su izlišni ljubazni pozivi. Ali stari bi se samo osvrtao oko sebe. Anada i stari Mihalj sedeli su za stolom nedaleko od kuglane. šta si se zalepio uza zid? Dobro veče. čas Ijutito. što zevate tamo napolju! Evo imamo fini ovoiji kotlet. — Izvolite. Anada se hladila granom od divlje ruže i očigledno Wla srećna. čim bi stupio u dvorište „Divlje guske". Njih petoro učestvovali su u igri kao zainteresovani posmatrači. uđite. TA svakim stolom je sedelo društvo. da su oko njega svi prsnuli u glasan smeh. Joška! Valjan si momak! Rekao sam ja da se uzđam samo u tvoju ruku! Ali bi na njega isto tako delovao i bezuspešan udarac. Pljeskao je dugim rukama. praštale su i daske kuglane. i među mnogim ljudima čije je zanimanje bilo vezano za vodu. Sta je? Već ste večerali? Mogu da zamislim šta vam daju kod kuće! Hajd' potrči s ovim vinom jer ću sad da te pljesnem! Sta je. Raznorazni razdragani ljudi prekrili su dvorište i izdaleka se već čula graja. dlanom pokrivajući svoje razređene zube. zajapuren. kao da je jato vrabaca zatorokalo na ogolelom drvetu. kao da je bilo obloženo korom od drveta. jer su svi obraćali pažnju na njih.

svojim uplašenim očima i toplim srcem vasksnula je ponovo i vratila se u njegovo srce. dete izvalilo neku ljupku glupost. Razlika između dveju žena. — Prekini već jednom — opomenu ga Zužana. U ovako vedrom raspoloženju rešiše da u nedelju. Izvukao se iz ove nezgode blagodareči Anadi. Sada je češće odzvanjao njen lepi duboki smeh. na prvi 193 dan Duhova po podne. — Košulja ti je sva mokra. sada je postala neznatna. Zavoleo ju je iskreno. jer u njemu ne bese mutnog plamena čulnosti. Njegova jadna. I tada se dogodi nešto neobično. Sutradan prebrodio je vrtlog u koji su ga dovela osećanja i ostavio ga za sobom. Ni sam nije razumeo kako mu se ovako nešto moglo dogoditi. Ali ju je . Iz-menila su se i njegova osećanja u odnosu na Zužanu. koje kasnije ne bi mogao da popravi. — Evo vam! Sve sam ovo dobio na igri za vas! Zatim i on sede s njima i otpoče razgovor. mala Žužana. izgleda 192 da je iz njegovih čula i živaca iščezla ona neobična bolest. Uze svoj kaput.Janoš se potpuno predao igri. Posle onog prizora koji ga je gotovo doveo do ludila. kao da ne veruje svojim očima. ni zagušljive atmosfere zabranjenih želja. pa se i sama raspo-ložila. priđe stolu i prosu šaku znojem natopljenog bakarnog novca po crvenom čaršavu. Da se Anada nije odupirala tako odlučno i sigurno. možeš da dobiješ zapaljenje pluća!. jer je on još sav zajapuren posle igre. A što ga je prebrodio bila je ujedno i Anadina zasluga. slatka. Nisu prošle ni dve nedelje otkako je Janoš u Anadinoj sobi izgubio glavu. koja mu je u poslednje vreme stalno padala u oči.. Sve je to iščezlo iz njegove duše. Ali sutradan se već probudio otrežnjen. Janoš ubrzo prekide igru. priprosta. čije se prijateljstvo pokazalo pouzdano prilikom iskušenja. I od tog trenutka osećao je zahvalnost prema njoj. Zavoleo ju je kao što čovek zavoli prijatelja. Dete su prethodno odveli 2užaninoj sestri. Zastao je za trenutak i iznenađeno gledao u nju. I kad god bi pomislio na onu pojavu uvek bi osećao užas trenutka kada vrtlog zahvati čamac i čoveku staje dah. Anada je uočila pramenu kod Janoša. Povratila mu se i stara volja za životom i spokojno uravnoteženo raspoloženje. koje je slobodno mogao da ispoljava. koje čovečju dušu nose kao što vrtlog nosi čamac.. Ali je shvatio da postoje sole van ljudske volje i odluke. Upravo je na njega došao red: dugo je mahao rukom u kojoj je držao kuglu i žmureći na jedno oko. koji je u sebi nosio kao stena čvrste moralne misli. uz pesmu hiljade starih. Ovo je bilo otvoreno i iskreno osećanje koje nije morao da krije. i oni odu u „Divlju gusku". Neki stariji muškarac htede da prođe pored njihovog stola i u tom baci pogled na Anadu. on bi svakako počinio neko bezumlje. srećnih uspomena. l to baš njemu. budeći u njemu sumnje u Zužaninu vrednost kao žene. kada bi šapućući nešto sa malim Jančijem. lukava izraza ciljao u određenom pravcu. spoljna pojava. U rano poslepodne seli su u dvorište gostionice i Janoš se bez prestanka kuglao. 2užana je svojom maramom brisala Janošev vrat snažan kao u bika.

Na izbrijanom licu. Iz daleka se nije moglo naslutiti o čemu razgovaraju. Ona je bila bleda i zbunjeno se nasmešila nepoznatom. Podigao je ruke pokretom čuđenja.. A katkad se dobijao utisak kao da mu je tek pedeset godina. Njoj kao i svima ostalima rekoše da su Anadu poznavali od ranije. Kao da su se na-merno ukočili da ni izrazom lica ne odaju smisao svojih reci. sede kraj njega i počeše da razgovaraju. . Iza ovakvog lica mogao je da se krije osiromašeni princ. — Jedan moj poznanik — reče Anada tiho. Na sebi je imao kaput boje duvana. zar si ti ovde? Svi su pogledali u Anadu. jer se razgovor vodio bez gestova i pokreta glave. a isto tako i opasan varalica. Razgovor sa stranim muškarcem očigledno nije ostavio nikakav utisak na Anadu. jer su osećali da ih sa onog stola prate vrebajući pogledi. — Pođite vi. Janoš ostade. koža mu je bila žuta kao pergament. ali isto tako i lakej koji se sa svojom malom ušteđevinom povukao u miran život. ili predstavlja neusiljenu eleganciju. za koji se nije znalo da li je obična prnja. Ali možda je imao i osamdeset. jer ništa nije znala o okolnostima pod kojima je Anada dospela u Janoševu kuću. Sve troje se natmuriše. A još manje se po njemu moglo nešto saznati o Anadi. 195 Janoš ovo jedva dočeka. Odevao se neobično i nije se povodio ni za kakvom modom. Treba još da se obra-čunam sa gostioničarkom. na obalu reke. Nagovorio je ostale da krenu pre njega da bi prišao nepoznatom muškarcu i od njega saznao tajnu Anadinog života. hladno krilo: Anadina tajanstvena prošlost. Rukujući se sa njim. Kao da ih je dodirnulo ili okrznulo neko nevidljivo. Krenuše. Bila je isto tako raspoložena kao i pre toga. kao da je hteo da pita: — Ti. Bez sumnje — sudeći po njegovom odelu i pojavi — svakako je morao da bude iz građa. — Vratiću se odmah — reče i između stolova pođe prema nepoznatom muškarcu. Tamo su se šetali i mnogi drugi gosti.. ipak poznao. koja je Anadi očigledno uvek bila prijatna. Ovaj se već bio udaljio i pored živice seo za jedan od stolova. izgleda. Svi su smatrali da bi bilo neumesno da je upitaju šta je razgovarala sa svojim poznanikom i ko je ovaj stariji muškarac? Ugljar uskoro predloži da krenu u šumu. — Kad sam ja bio momak — otpoče on priču — odlazili 194 smo na kuglanje u gostionicu „Storuke udovice". Janoš. — Ko je to — upita ugljareva kćerka ravnodušno. Ali Janoša je mučila radoznalost. Utvrditi ko je taj nepoznati muškarac bilo bi teško i za čoveka iskusna pogleda. Stari Mihalj hteo je po svaku cenu da ih navede na druge misli. jer mi duguje za ribe. Ala ono behu bitke! Trenutak kasnije Anada se diže. Lice i spoljašnost nisu otkrivali čoveka. koji ju je maločas prepoznao. oko naboranih podočnjaka... Zužana i stari Mihalj nisu pitali ništa. Mogao je da bude intendant nekog sirotišta sa golubijom dušom.zatim. za kojom policija traga uzalud. Ubrzo se Anada vrati i sede na svoje mesto. Ovo je bila nežna pažnja s njihove strane. Površina vode već se rumenela od zraka sunca na zalasku. Izgledao je kao da mu je najmanje šezdeset godina. Bar se sve ovo Janošu tako činilo. a ja ću doći za vama.

Vi čete da nam budete tumač. koji je prošao pola sveta. ne bih hteo da saznam ništa o njoj što bi. Janoš skoči kao oparen.. sede kraj nepoznatog koji ga je merio prodornim i neprijateljskim pogledom. klimnu glavom i vrati se svom stolu. 196 Čim sede još više poče da ga kopka tajna Anadinog života. Priđe mu. I malopre je protrčao pored njega. Janoš ponovo sede za sto i sada je obuzet nemoćnim besom uvideo da ništa ne može da sazna o Anadinoj tajni. Evo jednog čoveka koji sve zna o Anadi..... razuniećete. kada opet pogleda u tom pravcu. čika Šandor . neprijateljskim pogledom.. Janoš je uzbuđeno čekao ishod. vidite li onog čoveka za onim stolom. za stolom nije bilo nikog. Cerekao se još izdaleka i slegao ramenima. Resio je da pođe za njim makar i do grada. Već je bezmalo otkrio tajnu. Izgovorio je tri kratke reci na stranom jeziku i gledao je u njega istim prodornim.. — Ne razumem — primače mu se Janoš bliže. ali ona već duže vremena živi u mojoj kući. da bi saznao gde stanuje. Janoš mu gumu nešto novaca u ruku. Priđite mu i recite da hoću da govorim s njim po nekoj važnoj stvari. Odakle je ona i kakav je bio njen dosadašnji život? Nemojte me pogrešno shvatiti. kao da se plašio da će stranac pobeći.. Ali odjednom. bilo njoj. jer se odmah vrati. Po njegovom naglasku Janoš nagonski oseti da ove tri neprijateljski izgovorene reci znače: — Ne razumem tvoj jezik! Janoš se osvrtao unezvereno. — Oprostite što vas uznemiravam — poče Janoš — ali za mene bi bilo veoma važno da saznam ko je bila ona žena sa kojom ste vi malopre razgovarali. — Ne razumem ga ni ja — reče prišavši Janošu — još nikad u svom životu nisam čuo taj jezik. Stari kelner prihvati nalog i odmah pohita stolu nepoznatog. da bi pravovremeno spazio među masom sveta somotski kaput boje duvana. govori sve moguće jezike. pa ipak. i da bi mogao da ga prati u stopu. — Hodite za trenutak ovamo. Janoš krenu da ga potraži i nađe ga na drugom kraju dvorišta.. Kelner nije mnogo razgovarao. kada je verovao da se ostali već šetaju na obali reke. on se odluči i krenu strančevom stolu. sa osobom kojoj ne znate ni ime . jer ja ne razumem šta govori.. — Dozvoljavate li? I ne sačekavši odgovor.Nije se mnogo predomišljao. U tom mu pade na pamet da stari kelner. koja mu se sada izmače iz ruku. kao da je nepoznati propao u zemlju. Diže se posle nekoliko trenutaka mučnog ćutanja.. klimnu glavom i rukom se uhvati za naslon jedne prazne stolice. Uzbuđivala ga je mogućnost koja mu se ukazala. Noktima je nervozno grebao po stolu. život pod istim krovom. Nepoznati muškarac ga prekide osorno. Šta da radi? Svakoga časa bacao je pogled za onaj sto. No on je mirno sedeo na svom mestu.. povijenog pod teretom tanjira i vinskih boca. I žurno ode svojim poslom. Muškarac još nestrpljivije i odlučnije ponovi one iste reci. bilo vama bilo neprijatno. . Posle nekoliko minuta.

. koprcao se u mreži nekog neobičnog uzbuđenja i ponovo je video sebe u zagrljaju mutne strasti. moliću! Priđe susednim stolovima: — Molim vas. kao i pre dve nedelje. Izazva samo neznatan. Gledala u njega osmehujući se. Posle dužeg vremena. Janoš se naže bliže Anadi i duboko joj se zagleda u oči. — Hoćete li da vas povezem — ponudi Janoš. Stigli su do Janoševe kuće. — Rekli su da ti odeš pravo kući. a dvojica muškaraca iza njih. Janoš štrca na drum. On je sa kćerkom stanovao na suprotnoj obali. U ruci je još držala otkinutu granu divlje ruže. kao da je uhvaćena na delu. Anađa je išla napred sa ugljarevom kćerkom. Janoš otrča do oba izlaza iz dvorišta i baci pogled niz drum. Prevukla je njome preko Janoševog lica i šeretski se nasmejala... Njen pogled blistao je od razdraganosti i u njemu se ogledala opijenost duše posle prijatno provedenih časova. Kada Janoš uđe u dvorište. ne ostavljajući na njemu nikakav trag. Zatim se vrati stolu u nadi da će moći da sačeka nepoznatog. — Da niste videli onog gospodina? — Nisam. Ne potraja dugo i oni se digoše i krenuše kući. Svoju crnu glavu naslonila je na beli stub i nešto zamišljeno pevušila. — Evo moga čamca ispod žbuna — odgovori ugljar. Ali drum je vodio preko Sume kraj obale i među drvećem se račvao na tri kraka. Bio je unezveren i uzbuđen. Ruka mu je drhtala. Već se smrkavalo i nad šumom suprotne obale srebrni srp meseca se promolio usred izmaglice letnje večeri. Anada je sedela na ogradi 198 trema. tek kad je stao neposredno kraj nje.. Ali je već odavno otišao .. Niko ga nije video. razgovarajući tiho. najzad se spusti na obalu. Ukrcaše se i Janoš im pomože da odreše čamac. Poljubili su se. Uzalud je pokušavao da se smiri. Malo se zbunila a pomalo i uplašila. slab bol.. i oni će stići na vreme. . u nadi da će ga možda stići. 199 8 Ćele noći nije mogao da zaspi. 197 Uhvati i kelnera. — Tvoj tast i 2užana otišli su po dete — reče ugljar. ugljar i ugljareva kći sedeli su na klupi i razgovarali. Nežno trnje divlje ruže okrznu Janoša po licu. Ubrzo su nestali na širokoj površini reke. svako mu reče: — Sećam se da je sedeo ovde. Anada. Primetila je Janoša. da niste videli gospodina koji je ovde se-deo? Onoga u smeđem kaputu.Ali kaput boje duvana nepovratno je isčezao. koji će po svoj prilici odnekud da iskrsne. Nigde ga nije bilo. Anada se lako naježi i upola zatvori oči.

Bila je daleko od Janoša. kanal da oteče voda. ili nekog drugog nepoznatog stvorenja koje nije mogao da otrgne sa svojih usana. Ukus poljupca osećao je na usnama kao ujed slepog miša... Janoš joj i nehotice dobaci pogled i susrete se sa njenim.. samo da ne dobiješ zapaljen je pluća! Janoš ne odgovori. šta bi osećala Žužana. Povremeno je u polusnu rukom prebrisao usta. Oh. Uveče kad bi pošli na počinak i počeli da se svlače. koja se prenu iz sna. kome iznenada žandarm spušta ruku na rame i tek tada se saznaje da je izvršio zversko ubistvo. Ili kao na čestitog čo-* veka. užasnu bolest. ali je Janošu sada smetala. Otvori vratanca od pletenog vrbovog pruća i zasta na jutarnjim zracima sunca. Nije ni primetio da se Žužana iznenada stvori pored njega. Nekoliko trenutaka kasnije uđe i Anada u baštu. — Hvata me neka jeza. Otvorenih očiju buljio je u mrak... strasti i ciljevi obuzeli? Šta bi pomislila. Tražila je Žužanu. Užasavao se pri pomisli da u sebi nosi ranu. Žužana će sada ugledati i kao da mu je već u ušima odzvanjao njen prestravljen vrisak. bolest. sakupljala je suvi pasulj u korpu. Ne odgovori joj. Zužana ode na drugi kraj bašte. Srce mu zadrhta. i nagrizalo ga..Ukus onog poljupca nosio je u sebi kao neku tajnu. kakvim pogledom? Kao zdravog čoveka za koga se odjednom saznaje da je na umoru i za njih izgubljen. jer se bojao da će vikati u snu i na taj način odati sve. Ujutru je udesio svoje poslove tako da se ne sretne s Anadom. Poljubac ga je zarazio i katkad mu se činilo da se ogubavio. Izgledala je kao otelovljeno priviđenje svetlosti i boja. — Sigurno si ozebao na kuglanju! Ne mogu da te razu-mem . — Šta ti je? — upita ga Žužana. bože moj. na kuku držala korito. Dokle god je mogao zadržavao se u prednjem dvorištu i kopao. Oseti da Anada još nekoliko trenutaka nepomično stoji na tom . Crvenu suknju zadenula je za pojas. osetivši kako se Janoš nemirno prevrće po krevetu.. I okrenu se na drugu stranu da mu Žužana ne gleda u lice. — Opet ćeš da se zagreješ i da ozebeš. Nije smeo da zaspi. Ćele noći koprcao se kao u paukovoj mreži mutnih misli i 200 strahovanja... Ono je stalno bilo tu. dok joj je po jednom ramenu i polovini lica 201 pala senka sa grana jabuke.. Radio je bez ikakvog smisla i cilja. presvlačio je košulju sa prikrivenom strepnjorn da mu je tajna možda ispisana na leđima. Katkad ga je mučio neobjašnjiv strah. ili člana porodice. A u vazduhu lebdi strašno pitanje: zar ovaj. prijatelja. Opominjala sam te da uzmeš kaput. nije mogla da razgovara s njim i potpuno se zanela svojim radom. Nevidljiva paučina lepila mu se u snu za lice i očne kapke odvratnim dodirom.. samo je nemo. Šta bi bilo da se to sazna? Kada bi to Zužana ili stari Mihalj saznali? Kako bi ga tada gledali. na samoj koži njegovog tela. kada bi saznala? Često je sebe ispitivao pogledom stranog čoveka. Smesta okrenu pogled i produži da radi.. kao bez duše produžio da radi... ovaj čovek? Zašto? Kako? Kakvi su ga mutni nagoni.. koju mora da krije.. — Šta radiš? — Ovaj.

Janoš se otresao 202 mučnih misli. Kad stigoše do sredine reke Janoš se još jednom osvrnu. posivelo na jarkom suncu. jesenas. Ali ispod njih. kad je gospodičić Gergej zalutao do njih i kad su razgovarali skoro do zore. kao da su oko njega stajala neka nevidljiva bića. Spremiše se. novembarskoj buri. I tada ga je ovaj isti krevet dočekao svojim blaženim. Legao je tada obuzet mislima kao da ga je zapahnuo život gospodičića Gergej a. sličan vlažnoj. Raspletena smeđa kosa rasula se oko nje. a Zužana im je spremila hranu. Proze ga Čudno i strašno osećanje. ulivajući svu svoju snagu u vesla. a onda lagano odveslali dalje. koje je ulepšavalo svet oko njega. maglovito sećanje naslade. Srećom stari Mihalj dođe po njega u baštu. koja ga vrebaju i zagledaju mu do dna duše. drveće na obali. Žužana je i onda isto ovako ležala u postelji. dok su za sobom ostavljali skoro svaki trag ljudskog života. dole u svežoj. Janoš se tiho svuče da je ne probudi. koje su sada gonili. kao da je legao pored lesa. Zatim ču da se baštenska vrata zalupiše. Posle sat i po veslanja stigoše do rukavca. Zatim se lagano osvrnu. Anada je stajala ispred trema i kao da je i ona gledala za njima.istom mestu i gleda u njega. isto tako oprezno slagao delove odeće na naslon od stolice. mutnoj vodenoj masi. Zužana je već spavala.. Muškarci su unosili mreže u čamac. Ulepša-valo plavo-sivo nebo što se žarilo na plamenu letnjeg sunca. Ali možda mu se to samo priviđalo jer su već bili daleko odmakli. a potom su radili do mraka. lakim platnenim košuljama nečujno veslali uzvodno velikom rekom. u njemu osta samo neko skriveno. Sve mu ovo sada pade na pamet. vodu što je blistala na sunčevim zracima. Bila je mrkla noć kad su stigli kući. — Došao ti je Ferenc. Nekoliko trenutaka stajao je nepomičan. pade mu na pamet da je jednom. Sve što ga je okružavalo. . kao da su nazirala lenjo promicanje zlatnomrkih rojeva manića. Krenuše. jer su računali da će tek kasno u noć stići kući. Sunce je žestoko peklo. a oni su u izbledelim. Dok se lagano svlačio. Sutradan ujutro odnese na tavan seno koje su još prošle nedelje pokosili i koje je.. Sledećeg trenutka Anadina glava se pomoli u četvorougaoniku tavanskog otvora. kada odjednom začu da su lestvice zaškripale i da se neko penje za njim na tavan. stajalo u malim naviljcima dole na obali. Zužana se ubrzo vrati u kuću i on osta sam u bašti. U zoru je bio na Vraninom ostrvu i rekao da bi bilo dobro da čamcem prođemo gornjim rukavcem . ruku položenih pod glavu. dok je predeo bio sasvim pust. čistim i toplim zagrljajem života. Samo su o ručku imali kratak odmor. šumu i sve ostalo. Površina reke blistala se u odsjaju sunčevih zraka. Stigli su lagano do divljih obala reke. Tu su pustili mreže. Sada ga postelja ne dočeka s nežnim mislima. Obalsko žbunje bacalo je crno-zelene senke po srebrnastoj vodi. Vilama je odneo gore poslednju gomilu sena. ne odveć davno. Po potiljku i leđima osetio je njen pogled. zagnjurivši lice u jastuk.

ipak ne bi posumnjao.. jer je to bila njena dužnost. kada su stizali na obalu reke. koja se probijala kroz pukotine crepova. tu je — reče pomalo prekomo prigušujući kikot u glasu. kao da je razumela Janoševe misli. već prema unapred smišljenom planu. jer svojim oslabelim vidom i otupelim mislima nije bio u stanju da opazi ono što se komeša ispod površine života. — reče muklim glasom. 203 — Nisam ga video. čim bi slučajno ostali nasamo. I ranije se češće događalo — nekoliko meseci je minulo od onog prolećnog dana — da njih dvoje ostanu sami u sobi. potraži ga. i da je uočio nešto. nailazili su trenuci koje ne bi mogli da uvrste među ostale. Imao je utisak da Anada laže. gradeći stalno pred sobom maglovite bedeme smišljenih laži. Isprva su se nalazili samo slučajno. Anada poče da traži srp i ubrzo ga pronađe pored Janoša na zemlji. U to vreme Žužana se uvek zadržavala u kuhinji. Ovo je bio samo kratak i opasnostima izložen trenutak. ali kasnije. Ove svoje zapletene sastanke ispredali su od dugih. Zar ti vidiš ovde? — U stvari i nije bilo toliko mračno. potraži njena usta i poče da je ljubi. prolazni i nestajali kao i svi ostali trenuci u životu.. Ali je bilo lako izgubiti se ispred njegovih očiju iza drveća. ili pogled. Isprva su se sastajali samo tri puta dnevno. Jedan pokret. Stajala je pred njim spuštenih ruku i zatvorenih očiju. — Pa evo ga. slatkim uzbuđenjem i šapatom zabranjenih misli. kao da su iz mraka iznenada došli na svetlost. — Uh! Ala je ovde mračno. ni sam nije znao. u stvari. ili da siđu 204 na obalu reke. koji bi svakom drugom poslužio kao dokaz. . Ovo već behu duži i značajniji trenuci. Svi ostali trenuci života bili su podređeni ovim izuzetnim. koji se odvijao oko njih svojim jednostavnim. jer ga je malopre imao u ruci. da ga dohvati sa zemlje. — Zužana me je poslala. AH sada. sa kakvim izgovorom treba da prođu kroz sobu. Ovih nekoliko trenutaka učiniše mu se kao večnost. odveć razvučenih niti vremena i prilika.— Da nisi video negde srp — upita spokojnim jasnim glasom. ili pri dnu bašte. kada je Anada postavljala za ručak. Ovi trenuci oštro su se izdvajali od ostalih.. Prvi put pre podne. Oni su se trudili da iskoriste baš njih. Već su znali u koje doba dana. dole u bašti. Ali ova sumnja pretvori se u njegovom srcu u slast. za njega nisu značili ništa. Kao da je nešto očekivala. Stari. tanki i blistavi mlazevi sunčeve svetlosti. njihova samoća ispunila bi se zagušljivim. Bili su prazni. A zatim uveče. Vladao je meki mrki sumrak koji su tu i tamo prosecali dugi. da bi mogli da ostanu sami. sem za onog ko je došao sa jarkog sunca. Anada ga odjednom odgurnu i žurno štrca s tavana. Dokle. Anada se pope na tavan. Zatim. da bi predu-predili opasnost ako ih zateknu. Janoš je zagrli. Ali do ovih susreta i sastanaka došlo je samo po sebi i nisu značili ništa. nepromenjenim tokom. da zastanu uveče u dnu bašte. jer bi i stari Mihalj bio s njima. ili pak dole na obali. Ovo nije moglo da pobudi sumnju kod Zužane. po podne. potreban nam je u bašti! Janoš ne odgovori. Ali nikad nisu odvodili dalje od pojedinih mahnitih poljubaca i strasnih zagrljaja. biće da je ovđe negde. U životu. trebalo je samo da se sagne.. koja ih je zaslepila i zanela.

ni najmanje ga ne zanima ono što se ranije zbivalo. Ni ona o njemu. Ali baš zbog toga odavao je utisak bezbojne i beznačajne ličnosti. Ona čak kao da se oneraspoložila malo što je neko tuđ seo među njih. koji se samo jednom godišnje. pričaj. Imre je naglo prešao na drugu misao i više ga i nije zanimalo ono na šta se isprva ustremio nezajažljivom radoznalošću. Ovako je dobro kako je sada. ni za budućnost. I koji se. šta se sve zbilo s tobom. Ali prvo sam bio u gostima kod sestre. Uzela je sa zemlje majušno mače. Smatrao ju je nekom rođakom i više nije vodio računa o njoj. Koliko se Janošu sada učinila drukčija atmosfera gostionič-kog dvorišta! Kao da je otada prošao čitav vek! A u stvari su se i sada ovde nalazila ista lica. oni se opet nađoše u „Divljoj guski". ako ih pitaš. Sve su to bili znaci njegove ekspanzivne prirode. Žužana je bila raspoložena. On je želeo Anadu onakvu kakva je bila sada. on bi mu okrenuo leđa i ne bi ga ni saslušao. Ne. Tek posle toga odgovorili su na pitanje koje im je prethodno postavljeno. Toliko im je bilo prijatno u četvoro.. Koji. sada mu se učinilo da čak i kada bi naišao na nekoga ko 205 poznaje Anadu i mogao da mu ispriča sve o njenom dosadašnjem životu.U nedelju. ako nemate druga posla. druže! Bio je to mlinarev sin. — Pa hajde. dok si bio odsutan.. jer je ugljar bio štedljiv čovek. — Jeste li sami? Sedite s nama. — rekao je Janoš Imreu. i sami postavljaju pitanja. Izgarao je i tonuo u sadašnjost. — Gle. Ne sačekavši odgovor na sopstveno pitanje. tri godine. jer je vrućina sve oša-mutila. Odjednom se nečija ruka spusti na Janoševo rame. spustila ga na sto i sa njim se igrala. Možda bi prošlost dočarala senku neke nesreće. opet obraćaju drugome. I kuglana je opustela... pojavljivao u ovom vrtlogu rasipničkog života. — Zdravo. Nije pitao ni za prošlost. ne sačekavši odgovor. On načini upitni pokret izvrnuvši oba dlana. . — Tri godine. o Duhovima. ali nekom trećem. Janoš pogleda u pravcu stola za kojim je prošle nedelje sedeo nepoznati muškarac. druže! 206 Po svojoj prirodi spadao je među ljude koji istovremeno vole da razgovaraju sa trojicom. ali se i s njom rukova. — A dete? Zar još nemate dete? — Bogami imamo! Već je napunilo dve godine! — E to vam valja! No čika Mihalj! Kako je s lepim de-vojkama? Tek se onda obrati Janošu: — Šta si me pitao? Da. Razmišljajući o onom događaju. otvorenog karaktera i neposrednosti. Sedeli su i razgovarali. posle sledećeg bogatog ribolova. Nije pitao ko je Anađa. Imre — reče Zužana. Momak sede. Janoš skoči i zagrli svog prijatelja. Ovoga puta bili su samo njih četvoro. Samo što je bilo mnogo manje sveta. ili jedne ljubavi. — Kako si? Šta ima novoga? Jesi li se oslobodio vojske? — Evo me već tri nedelje kod kuće. zar ne? Tri godine te nije bilo? Umesto odgovora Imre se prvo okrenu 2užani. kada ga najzad prepozna.

Mesec se zamaglio i u to vreme promiču tuda velike mladice. Vratiću se do ponoći. Obuče drugo odelo. Kada bi joj se Anada obratila ona je odgovarala rasejano. otvorenim ustima i pri tom se udarao po kolenima. Bio je svega nekoliko godina mlađi od njega i iz detinjstva su imali mnogo zajedničkih uspomena.. on je već za drugim stolom ponavljao iste rečenice.. Jednolično. Sa zdravom. Ovo je kod nje bio znak da je utonula u duboko razmišljanje. Svetloplave oči svetlucale su mu pomalo mutno i veselo od vina.. Katkada je sebi dozvoljavao i malo grublje šale. Imre se oprosti od njih i dok su izlazili kroz kapiju. Imre. da o njemu za sada ni Janošu nije govorila. malo zatu-pastim nosem i niskim čelom. Cika Sandore.. no! Sad ćete da dobijete! Janoš ga je ipak voleo i očigledno se oraspoložio kraj njega. Zatim se obrati starom Mihalju: — Oče. — Mislim da bi se Janoš mnogo radovao — nizala je ona dalje svoje misli. Zužana je išla napred sa Anadom. kosa mu je uvek bila tršava i zbog toga je iz ćele njegove pojave izbijala veselost. Uskoro krenuše kući. prekidajući katkad svoje reci smehom. koja je lakim koracima išla ispred njega i katkad se osvrtala. i odsutnim pogledom posmatrala goste koji su sedeli za drugim stolovima. preplanulom bojom lica. kojima je malopre njih zanimao. — Kuda ideš — upita ga Zužana iznenađena.. Peter. Anada bi dospela u kuću čestitih ljudi i svakako bi bila srećna. Kako je sa ženidbom? Zar na to jo5 niste pomislili? — Ojoj! Ženidba! Valjda nisam lud! — Kakva je to bezobzirna izjava? — Zašto bi to bilo bezobzirno? Evo. Stari Mihalj pričao je Janošu beskrajne priče iz vremena kada je služio vojsku. Ali se ovaj plan uobličavao u njoj još toliko maglovito i neodređeno. Govorila je malo. — razmišljala je u sebi. Posle večere Janoš bez reci poče da se sprema. Janoš ni reci nije čuo od onoga što je stari pričao. te je Zužana morala da ga opomene. U njoj se začela misao da Anadu uda za Imrea. zdravim zubima i širokim ustima. — Idem gore do virova pored ostrva. zadobijen u nekoj tuči. donesite još holbu vina! Hoćete li da pijete malo vina? Anadi je ovaj čovek očigledno bio dosadan. oko uglova usana poigravao joj je jedva primetan smešak. reoLmo. u kome je obično odlazio u ribolov i potraži svoju ostvu.. Jedva je pro207 govorila koju reč sa njim.. Tada bi im se pogledi značajno susreli. a o6i je držala oborene ka zemlji. hoćete li i vi sa mnom? 208 Stari je seđeo na pragu i pušio lulu. Zužana ga prekide usred govora. Srne jao se grohotom. — Čujte. — Osim velikog mlina ima i mlin za so. . Na čelu mu se urezao ožiljak od udarca nožem. Samo odmahnu glavom. Nije skidao očiju sa Anade. Stigli su kući i večerali. Janoš je unapred znao da stari neće poći sa njim. čiji celokupan prihod sada pripada Imreu.. — No.Bio je prilično lepuškast momak.

U njemu je plamtela želja.. Zgrabi je za ruku. žestoko i svom snagom.. Hoću da govorim s tobom . Zitoni natovarene lađe plovile su rekom.U dvorištu za trenutak osta sam sa Anadom. U sparnoj toploti letnje noći samo je povremeno ćarlijao vetar otuda od tamnoplavih šuma. stisnutih zuba u mračnom dvorištu.. Anada! Nije dobijao odgovor.. iz dalekih predela pristajale su lađe i ispunjavale vazduh glasnim govorom. Ne! Ona naglo otrča. — šapnu on i pritisnu lice uz otvor na vratima. — Bože moj. ili su bili potpuno nepoznati. Bio je uveren da je Anada ipak ostavila svoja vrata otvorena. Kvaka nije popustila. Zasta na pragu svoje sobe. odrečno zavrtela glavom.. 209 Prošao je možda čitav sat. šta si uradio sa mnom. novostima i raznovrsnom novom robom. čak mu je od nje bučalo u glavi. ne! — Hoću! — Ne! Uzalud ćeš doći. Sedeo je dugo nepomičan u čamcu koji se lagano okretao. Stajao je dugo nepomičan.. koje je mutno osvetljavao samo bledi mesec. Oprezno je pritisnuo kvaku rukama da ne zaškripi. Uputio se pravo Anadinim vratima. — Jesi li sišao s uma? Ne.. siđe na obalu reke i skoči u čamac. Kroz otvoren prozor se čulo da Žužana pevuši u sobi. Po mlinovima se radilo i noću. i najedanput mu nije palo na pamet da podigne ostvu i da je zabode u talase. . dok je ponovo zgrabio vesla i okrenuo čamac... — Anada. Veslao je uzvodno. — Anada.. Seo je na kraj trema i spustio čelo na ruku. Nalazio se nad virom. Voda je lagano okretala čamac. Mesečina se razlila po nemoj površini vode. Janoš vide kako je još jednom nemo i ozbiljno. >u čijim su dubinama sada — osetivši tuđi život nad sobom — nečujno promicale ogromne semge. Janoš se okrete. Ostavi otvorena vrata od tvoje sobe. koje je prethodnog dana Zužana najmila na žitnoj pijaci. kao da ne želi da ga ispusti iz svojih nevidljivih ruku... Ispustivš' vesla. Ispustio je kvaku i oteturao se dalje od vrata. gledao je ukočeno preda se u korito čamca. Tamo je ležala ostva ali je nije primećivao. Mesec je već zašao i dvorište je bilo potpuno mračno. Jednog mračnog praskozorja pojaviše se i u Janoševoim dvorištu nadničari. Uspavljivala je dete. I na vodi je vladala živost. 210 9 Leto se rascvetalo kao duboka cvetna čašica opojnog mirisa. ne.. a kolena konja bila su krvava od vršidbe. Dolazile su tarnice sa dalekih gumna. a bdenje žute svetlosti lampe bilo je dokaz da život u ovo vreme hoće da iskoristi svaki trenutak. Na obali sve ožive kao da su pčele zujale oko bogatog pehara leta.. osvetljeine svetlošću lampe. Prošao je kroz dvorište na vrhovima prstiju. — Vratiću se kroz pola sata. I odmah posle toga ču da je iznutra dva puta okrenula ključ u bravi. Pojavljivali su se ljudi koji se odavna nisu viđali u ovim krajevima. da se oslobodi plamenog tereta svojih strasti. raznoseći među svojim rebrima otkucaje srca života po nepoznatim gradovima. Nije ni primetio kada je stigao do ostrva. sav zadihan. — prošapta. da i oni ožanju na svojoj zemlji.

s kojim izmenjuje misli i reci. ljudska reč krije u sebi neobičnu silu. prebačene preko ramena. Zaviri u njenu sobu. Ostali su sami u kući. i. putanjom kojom su mogli da sretnu mnogo sveta. ostaje da miruje negde na dnu i posle izvesnog vremena ponovo zatreperi.. Pa gde li je onda? Svakako ima da posvršava neke važne poslove. Da među njima ima neke tajne. Jednog popodneva. koji je omogućavao Janošu i Ana211 di da se po nekoliko puta dnevno sastanu neopaženo u kući. lako su mogli da nađu drugo mesto za sastanak. Eno im dolazi u susret skeledžijin zet. Janoša obuze neko nejasno osećanje ljubomore. Uobičajeni način života. Janoš siđe u baštu iza kuće. Katkad su ostajali i po dva-tri dana. možda je Žužana od nje nešto tražila. Obe žene bile su na nogama od jutra do mraka i imale pune ruke posla pri kraju poljskih radova.Skupiše se u dvorištu. Ali čim je samom sebi objasnio sve ovo i uspeo da se smiri. tu zastaje. odjednom ga ponovo obuze besomučna sumnja i oštar bol. ovde ne može da bude govora ni o kakvom nesporazumu. a za to vreme razgovaraju. Koliko god su ta saopštenja beznačajna. ali nje nije bilo. i njihove kose. Njih dvoje se nisu krili! Šetali su nedaleko od kuće. pošli su zajedno nekoliko koraka. Anada se ne javi. da zna. Odista! Zašto on sada mora da pomišlja na najgore? . Potraži je. Ne. na svoje najveće iznenađenje vide ispred sebe Anadu kako seta s jednini muškarcem i on istog časa pozna Imrea. kao i on. Muškarci su za to vreme plovili po reci i obilazili daleke ribarske kuće. sa kojim ima o čemu da priča. Prođe pola sata. Trebalo je da i ona čeka. Imre mu se javlja i u prolazu dobacuje nekoliko reci. ali je ne nađe u bašti. a to se već nedeljama veoma retko dešavalo. ali se nije mogla poricati: kraj Anade se nalazi muškarac sa kojim razgovara. a stari Mihalj još od jutra bio u mlinu. da oseti trenutak kada će moći da mu poleti u zagrljaj. ocrtavahu više njihovih glava blistave lukove. ili oko nje. Poče da je glasno doziva po imenu. 0 čemu razgovaraju? Šta imaju jedno drugom da sa-opšte? A šta ako su se već ranije sastajali? Što njega nije pozvala? Šta da radi? Da pohita za njima i da ih stigne? To ne bi bilo dobro. Pred njim se nalazila stvarnost. prodire u meso onog kome je upućena. Anada je sigurno sišla 212 na obalu reke i slučajno srela Imrea. kada je Žužana otišla da obiđe nadničare. jer bi ga uzbuđenje izdalo i možda bi doveo sebe u smešan položaj. Ali tek što je pošao putanjom.. sasvim prirodno. toliko se sada izmenio da je katkad prošlo po nekoliko dana pre no što bi se videli. Zasta zapanjen. te ona sada mora to da uradi. Ali ipak je mogla da odvoji bar trenutak vremena za njega! Gde U je? Sišao je na obalu reke. Bio je mrzovoljan i već izgubio nadu da će Anadu uskoro pronaći. jer je video da je Anađa pošla onamo pre nepunih četvrt časa. mlinarevog sina. Trebalo je da Anada budno pazi na ono što se događa. ali nje ne bese ni tamo. Razgovor u četiri oka između muškarca i žene uvek može da krije u sebi nešto što će ih nehotice i mimo volje zbližiti. Bar ne dok se Žužana i njegov tast ne vrate. Ali odmah posle toga i sam pronađe opravdanje za Anadin postupak. za koju se moglo naći objašnjenje. Osinu ga munja podozrenja i kao da su mu za nekoliko trenutaka zamrle i misli.

. Ali odjednom ga pusti. Anada primeti da nešto nije u redu. 214 Sede kraj njega i dugo je nepomično posmatrala njegovo lice. Janoš je pusti i odmah zatim se sruči na stolicu. ali ga je sledećeg trenutka opet obuzimalo najcrnje očajanje. Anada htede da pođe kao da je uvređena. Ali Janoš je iza vedrih reci tražio nešto. ali nije bio u stanju da čita. — Ala si glup . razigrana kao da je on dete. Ubrzo stiže i Anada. Kaže da ima veoma mnogo posla.1 ponovo je iznalazio stotine razloga kojima je na brzinu uspevao da umiri sebe.. Išao je u veliki mlin. brzo dodade: — Video sam te da si šetala sa Imreom. — Za mene je to strašno. Tako se bar Janošu činilo.. opakim i blaženim osmehom žena kojim one posmatraju muškarca kada ovaj zbog njih pati. sa vriskom bola u glasu.. Priđe mu i pomilova ga po glavi. Sve je to ispričala mimo i na izgled veoma raspoložena. .. — Sama? I ne sačekavši odgovor. čak i kad u suštini nisu rđave. u kojoj je buktao plamen srdžbe — zbog čega joj se lice zacrvenelo — tog trenutka sažali na njega. Sede na trern.. Anada ga obgrli oko vrata. jer se na putu kraj obale pojavi stari Mihalj. One za-neše Janoša kao da mu je neko preko glave prebacio mirisavi veo koji ga slatko guši. privuče njegovu glavu i poče da ga ljuska. — Zašto me tako gledaš? Janoš ne odgovori. ne dajući Anadi vremena da slaže i da samim tim on (ne Anada već on sam!) sve izgubi. 213 — Da. jer mu je otac već dva dana bolestan. grčevito ste-goše i pritisnuše Anadin pogled. — Sta hoćeš? Zašto me tako gledaš? — Sta imaš ti da razgovaraš sa onim mladićem .. Na-smejala se. Ali je Janoš zgrabi za ruke. neku senku sličnu crnim gušterima što uplašeno nestanu ispred suncem obasjanog kamena. — Jeste li se sastajali još koji put? — Pusti mi ruku! Janoš stište još jače. — Bila sam dole na obali. Gledao je preda se u zemlju tako izbezumljenim pogledom da se Anada. uze knjigu u ruke. — Gde si bila •— upita je Janoš. Vračao se iz mlina. neku tajnu. ali krijući se iza jednog stuba šapatom mu dobaci nekoliko reci. — šapnu Janoš. Okrenu ne i vrati u kuću. — Ja? Sta imam da razgovaram sa onim mladićem? Na šta misliš? Sada je već razumela Janošev izbezumljeni pogled.. Janoš je netremice gledao u nju i nije progovorio ni reci. Anada se jednim skokom udalji od Janoša. — Pusti mi ruku — uzviknu Anada. Njegovo ćutanje je još više žestilo Anadu. Ovo im pričinjava nasladu koja ih prožima do dna srca. Ove kandže zgrabiše. — Sta imam da razgovaram s njim? U njenom smehu bilo je nečeg tuđeg. Kao da mu je pogled imao kandže koje se zariše u Anadine oči.

a u dvorištu je bilo toliko mračno da je samo. Noć je bila mračna.— Večeras dođi u moju sobu. Kada su momci ribari izvlačili velike mreže.. Zužana je ipak primetila neku promenu na njemu. — Kada se vraćate kući — upita Zužana. Janoš nije pogledao u pravcu nje... ali je svom snagom želeo da svoje misli prenese na Anadu. a kada bi pljusnuo koji talas. kao da se plaši da će obnevideti gledajući je. pa ipak zamišljeni kašalj je trebalo možda da znači da su do njenih osetljivih živaca doprle misli koje su zračile iz Janoševe duše. ljudi su se kretali kao bestelesne sanke. kao da je reka duže zadržavala iščezli sjaj posle zalaska sunca. Ubrzo stigoše do prve ribolovne stanice. mesec se niotkuda nije pomaljao. tiho se nakašlja. oče — reče Janoš starom — a ja ću poći sam do gornjih stanica. Ali je Anada bila za čudo mirna i neposredna. znajući da pre odlaska možda neće imati prilike da šapatom izmeni ma i jednu reč s njom. Anada kao da je osetila napor Janoševih misli. te Janoš već poče da sumnja. — Mislim da će već biti podne. da ne bi slučajno podigao buku.. prelivala se blistavim. Bio je mrkli mrak kada stiže.. ili mu je samo njegova mašta došapnula? Koliko god se trudio da prikrije svoje unutrašnje uzbuđenje. Iznad blistave crno-crvene vode. Ali se i voda jedva nazirala.. — Ostanite vi ovde. Zagušljivi dim vraćao se na zemlju i mešao sa letnjim mirisom ustajale vode u lokvama kraj obale. — Zašto si tako mrzovoljan? — Nisam raspoložen da sada obilazim stanice . — Pa nemoj da ideš! 215 — Obići ću ja to i sam — primeti stari. I nestade posle ovih reci. Janoš je istog časa skovao plan. beli trbusi riba koje su se praćakale u mračnim mrežama. Ubrzo se ukrcaše u čamac. Možda bi čak i zalutao da inu svetiljke mlina nisu pokazivale put. Morao je da prikupi svu svoju snagu da za vreme večere izgovori nekoliko beznačajnih reci i da se ne oda. . pipajući stu-bove i zid mogao da dospe do Anadine sobe. — Sada je već svejedno — odmahnu Janoš. Sipila je topla kišica. crvenim sjajem kao krv. Ovaj kratki. On će starog iskrcati na jednoj od bližih stanica i sam će krenuti dalje. Samo se površina vode maglovito odvajala od crnih obala. odvesla pravo kući. Nije smeo da pogleda u Anadu. Večeras treba da obiđem sa tastom gornje ribolovne stanice i ovaj posao treba da potraje do jutra. nervozni. Biće podne dok se vratim. 216 Uskoči u čamac i čim izađe iz svetlosti kruga buktinja.. u svetlosti buktinja. Veslali su već dobrih pola sata. ali oseti da se Anada osvrnula kao da krišom traži njegov pogled. već zato što je bio svestan svog greha. kada daleko ispred njih zablistaše na obali crvene svetlosti buktinja. Gledao je ukočeno u ivicu tanjira.. da li je odista dobro čuo njene reci. Anada je nešto sređivala na krevetu i slušala ovaj razgovor okrenuta leđima. Janoš je ćutao. Obema rukama uhvati kvaku i pritisnu je zaustavljajući dah. — reče stari Mihalj. Ne zato što ga je zanela. Jedva je čekao da pođu i da prođu ovih nekoliko časova uzbuđenja od kojih mu se sušilo grlo. Tamo se već uveliko radilo. izgledali su kao da ih je neko umočio u razblažen rastvor karmina. U svetlosti buktinja voda je izgledala crna.

Ovo ga umiri. I kao da ini se duša slivala i strujala kroz spojene ruke. bože moj. postepeno postade svetlija. noseći svecu u ruci približavao vratima. kao da to bese samo nemoćni titraj savesti. Janoš pade pored postelje i zari Uče u pokrivač. — To sam bila ja! — Oh. a površina vode. Prsti su im još uvek bili spojeni. Zužana zakuca na prozor. Neko se. ali se branila slabo. Anada je sedela u postelji onako kako se digla sa jastuka. Oni ostadoše u mraku. Svetlost svece pre-letela je preko stubova i ubrzo je opet zavladala tišina. Nije ušla u sobu iako su vrata bila otvorena. Janoš oseti da se prepao. Anada odjednom istrže svoju ruku: — Sad idi! Idi! Glas joj je bio tako odlučan i osoran da se Janoš podiže i iziđe. Nagnula se kroz prozor i uplašenim glasom dovdknula: — Anada jesi li budna? Anada nije odgovorila. Čuo je kako Anada dva puta okreće ključ u bravi. 217 — Anada! — Sta hoćeš — upita Anada sanjivo. — Jesi li ti malopre išla po dvorištu? Učinilo md se da čujem korake.Kvaka popusti. Okrenula se i vratila u istom pravcu. Njegova ispružena ruka. Onda ona ispruži ruku braneći se i pokušavajući da ga udalji. jer je i ona zaustavila dah. koja je podrhtavala. čuvši bojažljivo pritiskanje kvake na vratima. . sitnim koracima pođe prema Anadinom krevetu. odmarajući se od pređašnjeg samosavlađivanja. Janoš kao da oseti pritisak na Anadinom srcu. Napolju je zastao u mračnom hodniku. 218 10 Davno pre svanuća seo je ponovo u čamac i obilazeći u velikom luku buktinje prve ribarske stanice. Lagano počeše da se ocrtavaju obrisi drveća na suprotnoj obali. Uđe u sobu i ispruži obe ruke u mraku. Tu i tamo među zelenilom. Videlo se kako treperava svetlost svece pada napolju preko belih stubova. ali ih je sad spajala strava. Tog trenutka začuše se koraci u hodniku. Trenutak kasnije dodirnu ispruženim rukama Anadino rame. podrhtavajući od gneva. i učini mu se da u mraku vidi njene prestravljene i razrogačene oči. dok su im srca pomamno kucala. Postelja žene odisala je mirisom i toplinom. Bila je to Zužana. stezala je isprepletanim prstima Anadinu ruku. prelivajuči se opal-nim sjajem. pozdravljala je zoru poneka ptica sanjivim otegnutim zviždukom. Kiša više nije padala. koji su se pojedinačno pomaljali iz mraka. Njena mišica bila je vrela kao žar. I upita ljude koji su tamo radili: — Da li je moj tast u međuvremenu navraćao ovamo? — Još nije — odgovorile mu ljudi. stigao do drugih stanica. Opreznim. toliko sam se uplašila.

Ne mogu da vam ga dam jevtinije. užasno ništavilo. — 2alim. Miris i top219 lina koje je tada osećao oko sebe. Po stotinu puta zamišljao je neki skup poklon. čija je mrzovolja bila dokaz da je i njoj nedavni događaj pričinio mnogo mučnih časova. ali nikako nije mogao da se konačno odluči. . — Skupo je — reče neubedljivo. Jednog jutra otišao je u grad. Nekoliko dana ona je izbegavala da se sretnu. U njemu su se rađala sećanja na značajne i svirepe trenutke minule noći. ili ga sledila. Duša mu je bila rastrzana između ove dve krajnosti. Povremeno bi mu sve to izgledalo glupo i tada bi prišao vratima. kao da je to bila sama smrt. ispričao mu je ceo svoj život i Janoša ta-kođe ispitivao o svemu. Sa plavim kamenom. ali ni reci nije progovorila o noćašnjem događaju. ali ga je trgovac svakom prilikom pozvao da se vrati. Janošu se činilo da se oko njega zamračila sva svetlost života.. dočaravao sebi blesak radosti na Anadinom licu i sve ga je to ispunjavalo slatkim osećanjima. Uzalud je pokušavao da zaspi. Premoreno telo se potpuno umrtvilo. ili neko neobično. Zatim ga obuze ledena strava setivši se trenutka kada se Zužana pojavila u hodniku. Na kraju svog govora uvek bi po-menuo nakit.Janoš se izvali na zemlju i umota u svoj kaput. ukrašavajući ga svim pridevima oduševljenih pohvala. u njegovom premorenom telu plamtela je strast. U maloj kožnoj kesi poneo je sve svoje zlatnike.. Ona je bila upadljivo mrzovoljna. video u mašti pokret svoje ruke. iza koga je naslućivao veću silu. Zapahnula bi ga vrelinom. Iza njegovih sklopljenih očiju treperila je svetlost svece. Pomisao na Žužanu bila mu je mrska ali to ni samom sebi nije smeo da prizna. Na neki način morao je da da oduška strastima koje su mu razdkale dušu. izgovarao reci kojima će ga predati Anadi. obuze ga blaženo osećanje 60-veka koji čezne da nešto pokloni. ali je savest oštro i bolno bila budna. — Dajte mi ovaj đerdan sa kamenom. Imao je svega pedeset i tri zlatnika. Najzad uđe u jednu zlatarsku radnju. 220 On se zaprepasti. Satima se muvao pred izlozima radnji. Žužana je bila samo sredstvo u rukama slučaja. U međuvremenu. ošamutio je Ja-noša bujicom reci. Kada Janoš htede da je poljubi ona mu se ote. prožimali su ga sada tolikom snagom. kada je ušao u Anadinu sobu i pipajući po mraku dodirnuo njeno rame. Zlatar zatraži šezdeset zlatnika. Ova sećanja razlikovala su se jedna od drugih kao vatra i led. koji mu se onako hladno uvijao oko prstiju i na dlanu osetio dodir plavog kamena što mu se smešio nadzemaljskim sjajem. Šta bi mogao da pokloni Anadi? Stalno mu je to bilo u glavi. Po povratku kući jedva je sačekao da ostane nasamo sa Anadom. Zadrhtao je od neopisive slasti oživljavajući u sećanju trenutak kada je kvaka popustila. Sve svoje nežne misli upućivao je Anadi. da mu se ote jauk. Cenjkao se pola časa. Iako je posle neprospavane noći i napornog veslanja od nekoliko časova osećao telesni umor. Ali držeći u ruci tanki lančić. napajajući oči pojedinim predmetima.

Zagleda malu crnu kutijicu u kojoj se nalazio đerdan i koju je u mašti ispunjavao tolikim sjajem. — To je nemoguće. bezmalo tužno. Hoću da vam vratim đerdan. Anada uze u ruke majušnu kutijicu. ali odlučno ona izusti: — Ne. U glasu mu zadrhta prigušena srdžba.. Netremice je gledala u Janoša: — Ovo je za mene? Janoš klimnu glavom. Janoš je zbunjeno stajao za tezgom. jer je Ana-din nemi pogled bio pun odbijanja. utehom i nekim čudnim osmehom. Ona poljubi Janoša u usta dugim poljupcem. usne su mu se trzale i po njegovom licu pre bi se reklo da mu se plače. ali joj izraz lica osta isti. Sutradan se ponovo pojavi kod zlatara.. Zurio je. ali kad bi povremeno ipak zastao. Janoš osta sam. Nagnuvši se bliže njemu.. mukla tišina. — Mogla bi da ga nosiš. zaustavljajući dah. dodirnu Janoša po ruci i veoma blago mu reče: .! Anada pogleda u njega i bez reci zavrte glavom. Njen pogled bio je prožet tugom.. Anada spusti nakit ponovo u kutiju. Tiho. Zlatar se ponašao kao da u radnji nikoga nema. pažljivo je zagleda. svaki put bi izvukao đerdan iz džepa i pažljivo. Zatim je pruži Janošu: 221 — Uzmi.. 222 — Zašto nećete da vam ga vratim — progovori Janoš. I istog časa izađe iz sobe. Zlatar kao da se uplašio zvuka njegovog glasa. obgrli ga obema rukama i iz neposredne blizine dugo mu je gledala u oči. pa produži da radi. meni za ljubav.. a zatim je otvori. praštanjem. I ponovo pritisnu na oko zlatarsku lupu u drvenom okviru sličnu velikom zapušaču. sasvim nemoguće. Izvadi iz nje nakit. Ali se istog časa pokaja. Odmah zatim pođe prema vratima. Zatim dodade: — Reci Zužani da si ga dobila od onog poznanika. A sada kao da je sav ovaj sjaj iščezao iz nje. kao da dolazi sa visine. čim izgovori ove reci. Meni to ne čini zadovoljstvo. Smešio se ali se ovaj osmeh znatno razlikovao od osmeha koji je on unapred zamišljao na svom licu. Ustade. Zavlada duga. Zlatar ga je merio neprijateljskim pogledom. — Doneo sam ovo tebi — reče i spusti poklon ispred nje na sto. Na Janoševom licu se namah pojaviše znaci unutrašnje patnje i oni pobudiše sažaljenje u Anadi.. Ne treba mi. Anadu zateče u njenoj sobi. — Predomislio sam se. Ovo je bio prvi poljubac posle onog noćnog događaja. razgledao kamen. Janoš se diže i uhvati je za ruke. Šapatom joj reče: — Uzmi.Pogodiše se najzad za četrdeset pet zlatnika. U mašti je zamislio da ovaj osmeh bude snishodljiv. Janoš krenu kući najkraćim putem.. pa ipak da odiše ljubavlju. tako da Janoš jasno uoči zlatne tačkice koje su blistale u njenim tamnim očima. A sada se smešio pomalo smeteno i nekako čudno.

— Ne mogu. Verujte, ne mogu. Moje zanimanje je da nešto prodam. Od toga živim, od toga hranim svoju đecu. Zamislite: sa mnogo truda i sreće ulovite ribu, kakva vam se u godini samo jednom ili dva puta hvata na udicu. I sada vam dođe neko i zahteva da je vratite u vodu. Ne, to odista ne možete da tražite od mene. Vrati se na svoje mesto, seđe i opet namesti lupu na oko. Janoš se ujedao za usne od besa. — Koliko dajete za njega? — Dvadeset — odvrati zlatar ne dižući glavu. Janoš u znak zaprepašćenja prekrsti ruke na grudima. Ali u ovom pokretu bilo je i izvesne pretnje. — Dvadeset pet — reče zlatar. Janoš mu najzad za trideset zlatnika baci nakit na tezgu. Izišao je na ulicu. U glavi mu se sve vrtelo. Saznanje da je uzalud izgubio petnaest zlatnika ispunjavalo ga je prodornim bolom. Svaki od ovih petnaest zlatnika nanosio mu je po jednu ranu. Tog trenutka osećao je opet da svaki od ovih malih zlatnika ima svoju dušu, svoju istoriju, svoje rođenje, a bezmalo i svoje ime. More truda, znoja, pobožnog sećanja, uspomena, nada, predviđanja i nežnih misli behu vezani za svaki pojedini komad. Juče, kada je kupovao nakit, nije osećao ništa. Ali mu je sada njihov nestanak razdirao dušu. Krenu prema krčmi, u koju je katkad zalazio kao momak. Počeo je da pije. Glava mu je bučala od zažarenih misli. I u toj zažarenoj magli stalno se pojavljivao Anadin lik. Video je pokrete njenih ruku, luk njenih obrva i tajanstveni sjaj koji lebdi na dnu njenih očiju. I ponovo vide sebe one noći, kako ispruženom rukom pipa po mračnoj sobici. 223 Više nije pomišljao na zlatnike. Pio je sve više i više. Zatim je počeo glasno da peva. Ubrzo je obilazio druge stolove i nepoznatim ljudima padao oko vrata. Smejao se i plakao. Uskoro su već mnogi sedeli za njegovim stolom, a oko njega se poredaše svirači. Oštra, divlja svirka ošamuti ga i baci u raspoloženje od koga mu se učinilo da će mu se duša otkinuti. Počeo je da lupa i razbija. Ostali su to primili sa grohotnim smehoin. Osvrtao se oko sebe, ali nije bio u stanju da razabere pojedina lica. U sećanju mu je' ostao samo poneki opušteni, prosedi brk, po koji zatupasti crveni nos, ili u sme-hu razjapljena usta sa žutim zubima. I sam nije znao dokle je trajala ova mahnita pijanka. Probudio se u krčmi za stolom. Zaspao je sa glavom na rukama. Tada već nikoga nije bilo oko njega. Krčmar ga je drmusao za rame da ga probudi i uputi kući, jer je hteo da zatvori krčmu. Teturajući se u pravcu svoje kuće, zasta, jer mu se činilo da je svoje zlatnike prosuo među svirače i ljude koji su sedeli oko njega. Ali nije znao da li je to bilo odista tako ili je samo sanjao? Pretrazi džepove. Kožna kesa bila je prazna. Pronađe svega jedan jedini zlatnik u jednom džepu. Počeo je da zvižduće, iskrivivši usta na jednu stranu, prelazeći svakog časa u drugu melodiju. Pijanim zviždukanjem hteo je da sopstvenu pažnju odvrati od stvarnosti. Zužana ga je čekala budna. Večera je još stajala spremna na stolu. Iako je već svanjivalo.

— Gde si bio? — upita ga ona zgrozivši se, plačnim glasom, jer je smesta uočila da je Janoš pijan. — Gubi se odavde! — zaurla Janoš. On jurnu i udari je. Zatim se upola obučen sruči na krevet. 224 Savladao ga je san. Ali i u snu stalno je u blizina čuo Žu-žanin prigušeni tihi plač. Ujutro, kad se probudio otrežnjen, nikoga nije bilo u sobi. Drhtao je od zime celim telom. Bacivši pogled kroz prozor vide da Zužana mirno radi u bašti. Obuze ga toliko sažaljenje prema njoj da je poduprevSi glavu rukom dugo sedeo nepomično u istom položaju. Zatim žurno uze kaput i brzo ode u grad. Uđe u radnju sa tkaninama i za svoj poslednji zlatnik kupi materijal za haljinu žute boje kao jagorčevina, znajući da ga Zužana žarko želi. Čim se vrati potraži je. Ona mu okrete leđa. Ali je on zgrabi za ramena, obrnu licem k sebi i poljubi u oko. A onda joj dade paket. Zužana ga otvori, pogleda tkaninu i vrisnu od sreće. Razumela je sve. Pritisnuvši lice na Janoseve grudi, zajeca kao dete. 225 11 Trgovačke lađe, koje su dolazile izdaleka nisu donosile samo bučne ljude i novu robu, već je ispod mračnih prostorija — pod palubom, tu i tamo kao pacov šmugnula i našla utočište po gradovima duž obale poneka ubitačna zarazna bolest. Jedna od ovih lađa donela je pre tri godine srdobolju i tada je ona nalazila svoje žrtve prvenstveno među decom. A sada su se sa svih strana čuli zastrašujući glasovi da se opet pojavila tifusna groznica, za koju se već više od petnaest godina nije čulo. Razume se, nije se moglo znati koja ju je lađa donela. U dvorištu „Divlje guske" sakupljali su se ljudi prestravljena lica. Jedan od momaka iz mlina tvrdio je da je te iste noći video nešto neobično u blizini žitnog trga. Sa broda „Ramna" skočila je ogromna bela mačka u vodu, isplovila do obale, i čudno maučući nestala među žbunjem. Bilo je ljudi koji su značajno klimali glavom, saslušavši priču mlinarskog momka, jer je u ovom kraju vladalo suje-verje da se duh tifusne groznice krije u belim mačkama koje nemaju nijedne šarene mrlje. Za vreme poslednje rednje uta-manili su sve bele mačke (zato se zaraza više i nije širila) i otada nisu ostavljali u životu nijedno belo mače. Iz logora ugljara jedna služavka je plačući donela poruku krezube kćerke udovca ugljara, da joj je otac tog jutra umro. 226 Smrt se, dakle, nalazi već u suseđstvu. Iščekivali su samo koga će od njih da zgrabi. Okrečili su sve pragove, jer po starom iskustvu ovako bolest teže ulazi u kuću. Beli pragovi kao da su se kezili i podsećali ukućane na mrtvačku lobanju. Prošla je nedelja dana da niko u kući nije dobio groznicu. Kad god bi stigla, Zužana je uplašeno i zamišljeno spuštala ruku na detinje čelo, a katkad i na Janoševo. Jednog popodneva 2užana pozva Janoša u stranu. Osme-hujući se, ali veoma slabim glasom, ona mu reče: — Čuj, čini mi se da imam groznicu... Janoš pretrnu.

— Moraš smesta da legneš! Pozvaše Anadu. Ona opipa Žužanino čelo. — Ne boj se, ništa ti neće biti... i ja sam to jednom pre-bolela. Uhvati je za ruku, povede u sobu i položi u postelju. Janoš odjuri u grad po doktora Samšona... Jedva ga je pronašao, jer je grad bio pun tifusnih bolesnika i gospodin Samšon je morao da trčkara od jutra do mraka. Već se spuštalo veče kad su stigli i prišli Žužaninoj postelji, koju je dotle očigledno iznurila groznica. Doktor je pregledao i kada je posle nekoliko minuta iz svoje crne torbe izvadio lekove, koje je uvek nosio sobom, saopšti Janosu: — Bogme, to je tifusna groznica... Ona mora da bude odvojena od ostalih. Ko će da neguje bolesnicu? — Ja — reče Janoš. — Ja ću je negovati — reče Anada i kao da zvukom svoga glasa potisnu Janoša u stranu. Gospodin Samšon dobaci Anadi letimičan pogled. — U redu. Biće bolje da je vi negujete. 2ene se u to bolje razumeju. Izgleda da nije poznao Anadu. Kad je pre nekoliko meseci bio ovde, nije je u stvari ni video, video je samo žensko telo izvađeno iz vode, čije je lice ličilo na masku smrti. Ali i da se 227 sećao nje, ne bi na to obratio pažnju. Gospodin Samson je poznavao samo dve vrste ljudi: bolesne i zdrave. Sve ono što se nalazilo između ove dve međe, strašni, krvavi tragovi između života i smrti, uopšte ga nisu zanimali. Kad bi ukazivao pomoć onesvešćenom čoveku, on nikada nije pomišljao kakva li je munja bola ili užasa ošinula tog 6oveka. Pomišljao je samo na sredstvo koje će mu povratiti svest. I sada je spokojno zatvorio svoju torbu, glasno poželeo laku noć ne gledajući ni u koga i otišao, ne vodeći računa šta znači i kakve misli budi u Anadinoj i Janoševoj duši Zužanina bolest. Presvukoše dete, i preseliše ga u drugu sobu, a Anada ćelu noć probdi pored Zužanine postelje. Ujutru se za trenutak sastade sa Janošem. On ju je gledao zahvalnim pogledom. — I ti se igraš svojim životom... — došanu joj. Anada sleže ramenima. U uglovima njenih usana pojavi se onaj čudni osmeh, koji ju je preobražavao u tajanstveno, gotovo nadzemaljske biće. — Ja se ne plašim smrti... Ako se sećaš, govorila sam i vama ranije o tome. Kad bi mi smrt došla u susret, ja ne bih ustuknula... često čak i čeznem za njom... U mojim očima smrt je nešto što može sve da ulepša, očisti i smiri... Veruj mi, ja često zavidim mrtvima__ Njene reci nisu odzvanjale kao odjek slomljene i rastrojene duše — već joj je u očima titrao jedva primetni plamen, kao da je govorila o mislima koje su zračile iz najskrivenijeg kuta njenog bića. Gospodin Samšon je najstrože zabranio da, osim onoga ko neguje bolesnicu, ma ko uđe u njenu sobu. Objasnio je da je to u interesu čitavog stanovništva i da nema nikakvog smisla da se izlišnim požrtvovanjem širi zlo. Janoš je stao kraj otvorenog prozora i odande dovdknu Zužani: — Kako se osećaš? Je li ti bolje? 228 — Oh, mnogo bolje — odgovori Zužama začudo svežim glasom.

A onda je nestao i on. Kasnije su otišli da se venčaju. Po trošnim. Tada mu se ova misao zarila kao nož u potiljak. jer mu grudi pritiskuje novo i . kada vam je dereglija potonula! — Tada je već bio mrak. Postepeno ne osta od nje ništa. da to još ništa ne znači. Obnavljao je u sebi sve uspomene od prvog susreta sa njom. video je pred sobom pamučnu maramu boje crnog vina. A tek kad je Žužana rodila detej Bilo je studeno zimsko veče kada je babica stigla. mislio je šta bi bilo da Žužana umre. On je izišao u dvorište. u rukama je nosila veliku korpu od vrbovog pruća u kojoj je donela rublje da se suši. — Hodi ovamo. Sišao je na obalu reke i u mraku oslušnuo pucanj ledenih santa i gakanje divljih gusaka iznad glave. Tada bi se srela i sa Janošem ali ovi susreti nisu bili ispunjeni divljim. Gore na palubi trčkarale su dve prilike. Ležao je u mraku otvorenih očiju i mislio na Žužanu. koja je širila čudan miris vlažnog. kud tumaraš! Rodio ti se sin! Sad ga ponovo potrese ovaj uzvik i vide sebe pored Žuža-nine postelje. Obnovio je u sećanju svaku reč njihovog tadašnjeg razgovora. jer tifusna groznica ujutro nestaje. kada su bojažljivo zaneti svečanim trenutkom stupili pred oltar. posle dve nedelje opet je ugledao Žužanu na obali. Iskrsla je među drvećem u blizini logora ugljara. napuštajući veliku crnu deregliju. — Kakav mrak! Samo ste vi bili uplašeni! — Nemam običaj da se plašim! — Kako se zovete? — Pogodite! Ove reci čuo je sada iz strasne daljine. naslonio se o gredu vratnica i izlažući lice snegu i vetru. u mukloj tišini nekako su čudno zaškripale Žu-žanine nove cipele. osetivši u srcu plameni dodir i opojni teret ovih rečd. kao da to behu tajanstveni povici prošlosti. sem crnog vrha naslaganih crepova. hajde pogodite gde ste me već jednom videli! 229 — Sta mi vredi da pogodim! — Ja sam stajao na obali. One jesenje večeri kada se na zavijutku reke pojavila dereglija natovarena crepovima za gradske krovove. on je stajao na obali i odjednom začuo uzbudljive uzvike. unakrsno vezanu preko grudi. uzbuđujućim napadima. a zatim je video da su odrešile čamac i da. Anada je predano negovala Žužanu. Tih dana Janoš je provodio besane noći. da bi uveče žešće spopala bolesnika. Srce mu se ispunilo ljubavlju i bolom. šarenim kockama crkve. a izlazila iz sobe samo kad bi Žužana malo zadremala.Ali Janoš je znao. njena krv i njena duša su se stopili s njegovom. A zatim. kako okreće glavu levo i desno. Pazila je na svaki njen mig. Pored nje je stajao otac. Žužana je stajala na obali lica bleda kao smrt i posmatrala deregliju kršeći ruke. crvena suknja joj bese zadenuta za pojas. Kao da su i bez reci oboje osećali da ne mogu da prevare Zu-žanu koja se bori sa smrću. Osećao je da je Žužana za njega mnogo više od žene i ljubavi. Među belim zubima držala je cvet bele rade. vrelini poljupcima i strasnim zagrljajima kao ranije. Toliko puta je već slušao da žene umiru na porođaju. bojenog pamuka. Jasno se sećao Zužaninog izraza. veslaju u pravcu obale. bračnog druga i sreće — njemu je tada Žužana ispunjavala život. Stara dereglija lagano je tonula. — No. kada je Žužana bila zdrava. skoro suludim osmehom. s nekim čudnim.

Možda kod ovih reci ona oseća ono asto što i on. ipak ga je i najmanja mogućnost neke opasnosti zapljusnula talasom platnenih misli i on je upola lud hodao po mraku. ali njen budući život unesrećilo bi jedno užasno razočarenje. Pa onda nužnost da se krije i osećanje poniženja. da njih dvoje jure prema nepoznatim pre-delima patnje i bola. Kada je večeras upitao gospodina Samšona. jer je u njemu odavno ugasla ljubav prema Žužani i sad su ga sva osećanja. pomamna osećanja pri pomisli da bi Žužana mogla da umre. ili osamdeset godina. Na dnu duše još uvek je nosio potajni strah da će se sa Anadom. bila bi to ruka proviđenja. možda bi došla u red srećnih ljudi. ali u ovom pomirljivom stavu nije nalazio ni malo samoživosti sa svoje strane. bogohulna. Ona je sada predstavljala samo teret u njegovom životu. misli i strasti gonili ka Anadi. u to se više ne može sumnjati. koje je nju naročito usrećilo. kada se to bude saznalo. Večito ga je davilo saznanje sopstvenog greha. Kad bi Žužana sada umrla. Treba katkad zavideti mrtvima. očisti i smiri sve. Ipak bi u njegovom položaju bilo razumljivo i ljudski da se iza tužnog lica krije radost. ali naš život je ionako samo treptaj u odnosu na beskonačno vreme. mada je gospodin Šamšon pored raznih bočica sa lekovima uvek imao i uzvišene reci utehe. ništa to ne znači u beskrajnom nizu biliona godina. Ali u njemu se nisu budile ovakve samožive misli. doktor je samo podigao guste obrve i izvrnuo dlanove. Okov koji mu je do krvi nagrizao zglobove. mnogo dubljim i pomamnijim plamenom no što je to nekada bio slučaj sa Zužanom. smrt bi joj zaklopila oči i. čak i u najzanosnijim trenucima njegove ljubavi. Iako se sve ovo njemu samo pri viđalo. Stalno su mu Anadine reci bile u sećanju: 231 — Smrt je nešto što može da ulepša. smrviti Žužanu. dok je Žužana u mukama lebdela nad ponorom smrti. Kakav je bio njen život? Bezbrižno i vedro detinjstvo. jer 230 nije bilo nikakvog razloga da se plaši nenormalnog porođaja. Odvratna uloga laži i licemerja. Veruj mi. Ali se u srcu nije bunio protiv ovih misli. Trebalo bi da se dogodi neko čudo pa da ostane u životu. I sada eto. koja mu je razdirala i ukaljala život. jedva većeg od jabuke — ječi životinjskim glasićem. katkad zavidim mrtvima. 2užana je do sada bila srećna. na obali zaleđene reke. iznela iz ovog zemaljskog života. raširivši krila njihove divlje i sladostrasne ljubavi strmoglaviti pravo u ambis. Znao je da njihov odnos ne može da ostane zauvek tajna i da će trenutak. Žužana će umreti. Od njih je svakako Žužana najsrećnija. Da. dok dete — naborana sitna lica. Kada bi proviđenje bilo milostivo prema njoj. kada bi se njen život stavio na terazije ljudske sudbine. ispunjenje materinstva i toplo osećainje dobročinstva.silno osećanje. sasvim je svejedno da li će neko da živi dvadeset. I kada bi ona sada umrla. Ponovo je u sebi oživljavao sva ona osećanja koja su ga obuzimala na obali reke. Može li smrtno biće da traži više? Ona je doduše još mlada. kao znak da ne može da kaže ništa dobro. Žužana kao da već leži u uljuljkujućem zagrljaju smrti. Tada su u njemu kiptela buntovnička. u kome je oče-kuje toliki bol. tamnica o čije je zidove razjareno udarao pesnicom. nežno je položivši na svoje ruke. koja mu otvara put da Anada postane njegova. Ispitivao je sebe. velika i čista ljubav. Možda je Anada u pravu. .

I Ana232 dino lice je bilo zabrinuto. pomisao da će Žužana umreti. Video je samo Zužaninu ruku i njenu kastenjastu pletenicu. Janoš je svake večeri sedeo sa Anadom u tremu. Anada nervoznim pokretom pređe rukom preko lica. Žužana je prezdravljala. pre ili posle. ali joj je u očima već blistao život i pokatkad dok su ostali seđeli kraj njene postelje razdragano razgovarala. ali se postepeno ipak toliko navikao na nju. na obali zamrznute reke.. — Kako će to ona moći da podnese? . kada je uzaludno tražio objašnjenja i odgovore. Ali je svaki put Anada došla do prozora. ali ne mari. U početku je još imao teških i 233 mučnih trenutaka. Ta misao mu je prirasla za zidove mozga i u poslednje vreme. — Kazaću joj da te volim i da ne mogu da živim bez tebe — reče Anadi. Na vratima se još jedanput osvrnu: — Kosa. spava. Uzbuđeno je čekao gospodina Šamšona. porašće joj opet! Vrata se zatvoriše za gospodinom šamšonom. — Nemoj da je probudiš. kao od šapata đavola.Ove misli nisu više ispunjavale samo njegove besane noći. otkako je Žužaoia prebrodila opasnost i ispunjenje njegove želje lagano se rasplinulo.. Kad bi samo došao kraj ovoj neizvesnosti! Kad bi samo već došao gospodin Šamšon! Janoš je nekoliko puta stao kraj prozora i hteo da govori sa Zužanom. To je značilo da je bolesnik umro. ova želja sve je više rasla u njemu i uzimala maha. Vaša žena je prebrodila opasnost. — Sve je u redu. rasejano zagledao svoje nokte i kao da je silom hteo da u njemu vaskrsne njegovo staro ja. Zamišljao je trenutak kada gospodin Šamšon izađe iz Zužanine sobe i na prigušeno postavljeno uzrujano pitanje ne daje odgovor. pa će za nedelju-dve dana da stane na noge! Gospodin Šamšon u tom već uze svoju torbu i polete kao vihor. On osta sam u sobi i lekareve reci delovale su na njega kao udarac nožem u vrat. osečao je sve jasnije da ne može da izbegne svoju sudbinu i kada Zužana sasvim ozdravi. istovremeno sa nestajanjem Zužaninih dnevnih groznica. — Žužana će živeti! Sa užasom je ispitivao sebe. otkako je duže mogao da sedi sa Anodom. Kasno uveče najzad je stigao gospodin šamšon. da se nije više plašio. koja je pala po jastuku. već ga i danju nisu napuštale. Sada su svi mogli da ulaze u njenu sobu. Žužana se možda više nikada neće probuditi. Večerom ju je obično tresla slabija groznica i još uvek se hranila samo mlekom. Koliko se ta želja Janošu činila groznom kada se jedne besane noći prvi put rodila u njemu i buljtta u njega užarenim i ubilačkim očima u mraku. Hodao je gore-dole... Toliko se zaneo svojim mislima da se osvestio tek kad ga neko snažno lupi po ramenu. treba samo pripaziti na nju. moraće da joj prizna svoju strašnu tajnu. već je osećao kao da se taj pogled pripitomio i pretvorio u pogled dobrote i milosrđa. Nalakćen na prozorsku dasku Janoš je dugo zamišljeno gledao u pravcu postelje. Ali sada. jer je ova misao delovala na njega isto onako kao nekada. na vrhovima prstiju i odgovarala mu šapatom. Janoš je pokrio lice rukama. Katkad su dugo ćutali i kao da su u onoj tišini imali iste misli: zašto smrt nije uzela k sebi Zužanu. a od te želje pretrnula bi mu duša. kosa će joj možda opasti.

kao da je tamo u mraku kroz zidove osećala da se nešto događa. koji bi mogao da ga pomete i da prekine tok njegovih unapred pripremljenih i naučenih obazrivih rečenica. ne. bio bi kukavičluk. jer ne bi mogao da izvrši ovo ubistvo. Još iste večeri seo je da piše. ovo se 235 ne može.. Počeo je da piše: „Mila moja Zužana! Budi jaka srca kada budeš čitala ovo pismo... a tebe ću da odvedem odavde kuda bilo. Da. umirena njegovim odgovorom. da je to u nama reč božja. Pismo će moći da napiše smišljeno i trezveno.. to je nemogućno — šapnu Anada i pokri rukama lice. bekstvo. to će biti naj234 pametnije. da napusti Zužanu i da njeno srce raskrvavi oštrim klinovima napisanih reci.. Nije imao snage da piše dalje. Da. — Najbolje i najpoštenije će biti da budemo iskreni prema njoj.— Ona je dobra i razumeće. glava mu pade na ruke i on zarida. jer neće morati da se sukobi sa 2užaninim smrtno uplašenim pogledom. — Ne. ionako odveć napeti živci popuste i da. . Ućutaše zatim oboje. pokušavajući da zamisle trenutak kada će stati pred Zužanu i reći joj istinu.. Ali čim bi u mislima došao do trenutka kada je trebalo da ostane sam sa Zužanom i u mašti dočarao kako je uzima za ruku i oči u oči izgovara strašne reci. Da. Pismom se ovakve stvari lakše objašnjavaju. rastrže gvožđe zamke! Smugnuo je u mračni trem i došao u Anadinu sobu. da se ne oda pred Zužanom koja je spavala u drugoj sobi. Ovo bi bilo gore od ubistva. Pismo će otkloniti opasnost da njegovi. Morao je da prikupi svu snagu da uguši jecaje.. — Ali šta da radimo — upita on. ne treba da se plaši da će ga izdati glas. kao zver koju iznenada hvata — ubija.. Osećao je da bi ovo bilo još svirepije nego da Zužani sam kaže istinu. treba da pregledam neke račune. — Napisaću joj dugačko pismo.. osećao je da se koleba i pouzdano je došao do zaključka da je sve uzalud.. — Treba. i pored svoje volje. Po škripanju kreveta znao je da se Zužana okrenula na drugu stranu i da će. kao da samom sebi postavlja ovo pitanje. — Zašto bi to bilo nemogućno — upita Janoš.. bilo bi to ubistvo za 2užanu. da izvrši neke ispravke u njemu." Ovde je zastao i dugo ukočena pogleda gledao u poslednju ispisanu reč. — razmišljao je Janoš poluglasno. Seo je kraj nje na ivicu kreveta. onako kako nije želeo. ili da napiše novo pismo. — Nemam snage da napišem ono pismo. biće najpametnije da joj napiše pismo. Ovakvo rešenje mu se odjednom dopalo. teže muke od svih muka ti-fusne groznice.. Anada ne odgovori. Kod uvodnih rečenica njegov pogled će biti miran i jasan. nekom nepromišljenom reci probode Zužanino srce. kako bi do Zužaninog ozdravljenja imao dovoljno vremena da ispita razna strujanja svoga raspoloženja. — Sta pišeš? Zašto ne legneš? — đoviknu mu Zužana uznemireno iz druge sobe. Ona još nije spavala. strasnija smrt od smrti. — reče Janoš što je mogao mirnijim glasom. bezbrižno zaspati. Tog trenutka ga nešto potrese do dna duše.. — šapnu joj izmučenim glasom. Poravna hartiju pred sobom i umoči pero..

Zastao je gologlav i gledao u vodu. Ništa se nije izmenilo. ili ribarske stanice. za njega je bila istovetna sa smrću. prolazi ili dobij a strašne oblike. a bubanj udarao kao uzburkano kucanje srca. Tog trenutka se jasno sećao magareće zaprege gospodičića Gergeja. lice joj je osve-žila hladna voda. najlepše i najmilostivije? Anada ispruži ruku i dodirnu Janoša. tog časa oseti kako mu u telu buknuše sitni plamičci od kojih mu se zapališe vrhovi ušiju i zabrideše jagodice prstiju. Dugo su seđeli jedno pored drugog u mraku. Hteo je da razmišlja mirno. iako se tek pre nekoliko časova probudio u krevetu kao čovek koji još može da se pokrene i da hoda. Zvuči su zatalasali vodu. nestaje. a vi ćete opet biti srećni. Koje bi rešenje za Zužanu bilo najbolje. Ispunjavala mu je dušu hiljadama životnih podstreka i on. ali nesposoban da živi. Osećao je to jasno. kao somot mekog uva magarca. Na palubi je svirala „bleh-muzika". crna kosa joj je blistala na suncu.. zatresli lisnate grane na obali i poplašili ptice u gnezdima. Stajao je na obali i gledao u vodu. Kroz tihe predele. jer su se nad lađom u vazduhu prevrtali i kreštali galebovi. jer i sama pomisao da bi Anada mogla da nestane iz njegovog života. kao uplašene senke. A Anada mora da ode. Dugo je ostao ovako nepomično.. Obe račve stajale su još i onda na istom mestu. Rekom je plovila lađa... Ali sada. osvetijeno svetlošću zvezda. baš kao da su se i one ugojile od životne radosti i odlaska u svatove. sa lokotom su praskali bakarni tasovi. Ja ću otići.. Na njoj se nije primećivao nemir neprospavane noći. I stara kruška pored kapije. Osećao je na vratu Anadin vreli dlan. urliče i jauče. 236 12 Ujutro je sišao na obalu reke. Uzburkali su i nebo. Stvari i predmeti nepomično miruju u svetu.. Ostatak mog života ionako ne znači više ništa. Video je gospodina vaspitača sa širokim šeširom. Pa do kućnog zida stari mlinski kamen na kome je njegov otac voleo da sedi. To su svatovi plovili do nekog udaljenog sela. a .. paoka jasno crvene boje na točkovima lepih malih kočija. — Zašto nećeš da me pustiš da odem? Nemamo drugog izlaza! . trezveno. Posle nekoliko trenutaka siđe i Anađa na obalu. i nosio samoubilačke misli u srcu. Kako je to čudno! Ipak mora da umre. ublažile su se donekle sumorne misli koje su ga te noći obuzimale. I gore. samo se čovečji život menja. Gromka i vesela muzika razlivala se iz levaka velikih. razrogačenih očiju.Anada se uspravi u krevetu.. među obraslim vrbama prolazila je ova muzika izazivajući utisak nekog raspojasanog veselja. presekli su put jatu žđralova koji su sanjivo lebdeli u zraku. uskovitlanih misli. velikim trbuhom i dvostrukim zelenim kao jed lancem časovnika preko prsluka. belih amova i osećao je pod prstima dodir toplog. te mu dođe da podvriskuje. Klarinet je vrištao kao da ga golicaju. Poslušaj me!. Janoš zadrhta i pritisnu glavu uz Anadino rame. debelih truba. na velikoj visini. na žarkom 237 suncu. u mutnoj dubini. oseća i misli. seo je na prag od trema i dugo pos-matrao dvorište. Kada je noćas izašao iz Anadine sobe. A dole. Video je sebe još kao dečačića kako trčkara po ovom istom dvorištu. svakako su se razbežale i ribe. Janoša je ova muzika potresla do srži.

ali koji je ponovo pao na zemlju i iza čijih se očiju i šapatom izgovorenih reci nazire nebo. Pokrio je lice rukama i drhtao celim telom. zadihana i zajapurena od brzog hodanja. — Volim te — reče tiho. zatvorenih očiju. te treštanje „bleh^muzike" prigušila daljina. visoku travu. — Jesu li to bili svatovi na lađi — upita Janoša. Janoš je netremice posmatrao Anadino lice koje je sada. ali ne znam ko se venčao. 238 Gledali su oboje za lađom. Izbacila je ruke i opustila prste u prijatnoj obamrlosti. Janoš je gledao za njom sve dok nije nestala iza žbunja. A zatim ponovo sanjivo spusti očne kapke. Zatim. jednim jedinim pokretom u kome je došla do izražaja sva snaga njenog vitkog tela. nepoznatom predelu rečne obale.. Anada je ležala na leđima zatvorenih očiju. — Da. kao da se u osetljivim vrhovima zuba skupila sva potajna žudnja njenog tela i kao da joj je ostalo još samo toliko snage da nežnim grickanjem travčdce izrazi svoje ženske misli. čas tamo među mrko-zelenim granama vrba. krenu put kuće. Kada više nije mogao da je prati pogledom. lepršala je oko nje dok se žurnim koracima spuštala putanjom. već da ga draži. Ona se diže i očisti suknju od nahvatanih travčica. koga je smrt već jednom odbacila na nebo. hitro izvi.njena marama. Iz zelenila drveća i žalfija koje su im dopirale do kolena izbijao je neobičan. Ne u nameri da ga odbije. u potpunom zaboravu. otkrivalo svoje tajne. Legli su u mlaku. Ali se Anađa. Ana-dina crvena suknja blesnula je čas tu. Čuo je kako tiho pevuši i gledao njeno lice. Zamislio je jednu kuću. negde u nekom drugom. ali ona đevičanskim i čednim pokretom izvi svoj vitki stas iz njegovih ruku. Anada oseti na sebi Janošev pogled i upola otvori oči. kao da propušta reci kroz zatvorene oči. I nju su zvuči muzike domamili na obalu. Možda su došli iz grada. Janoš pođe za njom i poče da je goni. zasićenu slatkim mirisom cveća. ne gledajući u Janoša. Janoš obuhvati Anadu oko struka. Nije imao snage da joj ma šta dovikne. . sruši se na travu kao pokošen. izgledala je kao kakav čudan i tajanstveni anđeo. Ganjali su se tako skoro četvrt časa i najzad stigoše do sasvim usamljenog mesta.. podignute glave. pomalo uveli miris kasnog leta. koje su zračile iza zatvorenih kapaka ispisujući slabi paćenički osmeh na njenom licu. Ona potrča i nesta među drvećem. Ležeći ovako opružena u travi u svojoj crvenoj suknji. Potraži u travi Janoševu ruku i obuhvati je svojim prstima. Među mojim poznanicima nema verenika. koja je već daleko odmakla. 239 Janoš se nagnu nad njom i poljubi je u upola otvorena usta. Kuća u kojoj ga ništa nije pod-sećalo na život sa Zužanom. Odjednom ga obuze žestoka čežnja i on je zgrabi obema rukama. Usne je malo rastvorila otkrivajući rubove belih zuba. među kojima je grickala neku travčicu. Ovo je njenom licu davalo neobičan izraz. kako divnim pokretima prostire na blagom povetarcu rublje po račvama. koju je prebacila preko ramena. Video je Anadu u dvorištu. Video ju je kao svoju ženu.

Oštar. pozivaju krojacice u kuću kao lekara. kao da ne hoda po zemlji. gde su sve ove stvari izgubile svoj smisao. natera ga da smesta odbaci od sebe ovu misao. a u tom šapatu oseti sve slasti života. cenjena u celoj okolini. razdragano naslađivala svakom najmanjom pojedinosti njegovog priželjkivanog života sa Anadom. Zužana mora da umre. Njen pogled bio je uobražen i glup.. Žene. da je stao i netremice gledao u vazduh. — Ne razumem — žalila se Zužana — još juče je obećala da će doći. kako divno . Kao da se sve izmenilo oko njega. Toliko je jasno osećao promenu oko sebe. A i razmažene krojačke se ponašaju kao lekari. I to u času dok veruje da je veoma srećna. Sunčev sjaj nije bio istinski. već na nekoj čudnoj visini. i staviće joj ga u lek.. Ali kako je to prijatno. Oko njega je sve postalo bestelesno. ubrzo bi pripala drugom muškarcu. Ako Zužana bude živela i dalje. uopšte nije razmišljao. uostalom. — Po kome si joj poručila da dođe? — upita Anada. uspavljujući otrov. Zužani zablista oko od radosti. Zužanu je zatekao u sumornom raspoloženju.. a umesto obrve štrcale su retke. koja ga je zahvatila i koja se s njim probijala preko svih prepreka da bi Anada postala njegovom. — Otac je već dva puta govorio s njom . I čuo je kako Ana-da šapatom izgovara njegovo ime. Zužana mora da umre. Noć. Sve to prožimalo ga je tolikom milinom da je dugo ostao da leži nepomičan na zemlji. Anadina čedna obnažena ramena na slaboj svetlosti žiška. uzvišene i strašne sile. Naći će joj neki prijatan. A ćela njena pojava širila je kiseo vonj konca. riđe dlake. Kao da je hodao nekim omađijanim predelom. pogrbljenih leđa kao polu241 mesec. Bila je veoma ružna.. Mašta mu se zanosno. Iznad neprijatnog čela. Rozal je bila krojačica. Smrt će je iznenaditi u snu. Rozala banu u sobu. Osećao je da je potpao pod vlast neobične. 240 život mu neće više pružati nikakvo dobro. a eto ni danas je nema. Krenu. Poluglasno izusti: — Mislim da je to već ludilo. kosa joj je ličila na lisičje krzno. . — Svratiću ja do nje — reče Janoš i uze šešir. — Nisam — odgovori Janoš tiho. Anada je sedela pored prozora sa vezom u ruci. verovatno zbog toga što se celog života savijala nad šivaćom mašinom. Misli su dolazile same i probadale ga svojom zaslepljujućom snagom. — Nisi video Rozalu — upita Janoša čim uđe. Ali u času kada stiže do vrata. U stvari. trava nije bila prava ili ne bar onakva kakvom ju je ranije viđao. mršava žena. Ispod tesno pripijenog gornjeg dela haljine nije bilo ni traga od grudi. Ako bi Anada otišla.. nepodnošljiv bol koji mu prostruja telom.Zamislio je zatim njihovu sobu. Dok ne zna da je izgubila sve.. Diže se i ode kući. Bila je to visoka.

i koja je nosila naziv „Kod srebrnog labuda". ovde do mog kreveta. Kako je to neobična žena! Sada se savetuje o šivenju jedne nove haljine i svakako su joj misli obuzete samo tim.. koja se nalazila na uglu trga na kome se uzdizala crkva. Da. Ali mu se stalno Anada vrtela po glavi.. novom. sva se pretvara u jedan jedini plameni poljubac.. Ali nije smatrala vrednim da glasno kaže svoj sud. 243 — Može da se uzme odjednom samo po jedan prašak — reče apotekar Janošu.— Dajte Rozali stolicu. karnerima i vrpcama u duši. Nekoliko godina ranije dao je ovaj recept gospodin Samšon Janoševoj majci. kao da je ona sama svetlost i smisao koji lebdi iznad ovih tajni. žutom haljinom. Gledaj.. Sedi ovde.... što nije uzdizalo samo nju iznad svih ljudskih pojava. . — Da li iscela krojeno — upita Zužanu.. kao da za nju ne postoji ništa drugo sem pesme.. život će sklopiti oči i svemu će biti kraj. Ne. čini to celim telom i svom dušom. Krenu prema gradu. raširenu na krevetu. Kada govori o tajnama života i smrti. I Anada je stajala pored kreveta. I ne misli ni na šta drugo. Kada peva. nema drugog rešenjal Da se sklanja ispred događaja. ovde bih volela da ima smeđe karnere. no i svakog onog s kojim je trenutno razgovarala. koja je patila od nesanice. kao jagorčevina žutu tkaninu. — Htela sam da je čuvam za praznik — reče Žužana pomalo zbunjeno — ali sad sam se toliko zaželela da je obučem čim ozdravim. njenim bojama.. dok je ne dižući glavu pažljivo spravljao lek u porculanskom sudu. 242 Janoš je posmatrao Anadu i sve ovo učinilo mu se nestvarno. Rozal sede i prezrivim pogledom odmeri Anadu. Žužana će umreti. Kakva bi boja. Stojeći pred jednim nevidljivim ogledalom. Njena ruka. Anadinom pomoći uspravila se u krevetu i objašnjavala Rozali svoje namere. klizi gotovo pobožno preko tkanine. Rozal uze sa dva prsta tkaninu. za to nema vremena. svakako nije razmišljala: bacila se u talase. karner i vrpca stajali dobro 2užani.. koja je za vreme bolesti postala prozračna i mršava. u trenutku kad je duša bude napuštala... Nije ni primetio da je već stigao u grad. da zastaje i da se koleba. žena koja se zanima sitnim stvarima života i tog trenutka je uzalud tražio u njoj ono nadzemaljske. a po njenom glasu se osećalo da smatra velikom milošću što je uopšte progovorila.. Sa lepom. — Da. Kada se srne je ona se sva preobrazi u smeh.. Rozal. Janoš ih napusti. Što god čini. — Zar ne bi bilo bolje — reče Zužani — da iznad ramena staviš neku vrpcu. možda će se osvrtati preko ramena da vidi da li joj pozadi lepo pada struk. Kada se ljubi.. — Gde je tkanina? — upita glasom kao da je rekla gde je bolesnik? Anada uze tkaninu iz ladice. Ruku prekrštenih na grudima posvetila je svu svoju pažnju ovom savetovanju. Predade recept apotekaru koji ga primače sasvim blizu svojim naočarima sa debelim staklom i pročita iskrivivši glavu. Raširi je ovde na krevetu. Anada je sada bila obično ljudsko biće. Po licu joj se videlo da iza njenog čela promiče misao kojom u sebi ocenjuje kvalitet. koju je dobila od Janoša. Možda ju je jednom opekla želja. Onu laku. Pošao je pravo prema apoteci.

sve ono što predstavlja život. čije blago truckanje uspavljuje čoveka. Točkovi kola napuštaju prašinu na drumu i gle. misli i pojmovi o životu i smrti lete u nedokučive visine. a dole su same stene kao oštri. A tek ljudski život na njoj. manji od zrna prašine. prijatna vrtoglavica pri pomisli kakav će neobični i nebeskim mislima ukrašeni čin izvršiti. ili veliki šlepovi na reci posmatrani sa planinskog vrha. sve je to ništavno.. pomaljajući se iz mora oblaka. gnev. Nije on više onaj stari. slična ostalim zvezđama na nebu: sićušna tačka u svemiru. ljubav. Kola nečujno klize 246 . sve ono što je utisnuto između ove đve tačke kao u putničkoj torbi: odelo. a ono što bi u prvom trenutku možda izgledalo svirepo i strašno pretvoriće se. U duši je obuhvatio Zužanu hiljadama nežnih i ganutih misli svoje *duše. Milion puta milioniti deo ove treperave tačkice u vremenu i materiji. pod kojim zjapi užasan ponor. Zužana sedi u kolima. Njegova osećanja. Okružavao ga je neki čudan glib i njemu se učini da ga gusti sloj magle odvaja od životne stvarnosti. Na srcu mu je laknulo i obuzela ga naivna radost. srce. reka. livada i cveća. Kola se veselo kotrljaju i oko nje se u snu nastavlja sva lepota predela. Griza savesti? Tako što mu je bilo odveć strano.Janoš ne odgovori. misao koja izleće iz okvira života. Ubistvo? Ova reč mu uopšte nije ni pala na pamet. hodaće celog svog života na štakama kao bogalj. u svom činu osećao neku uzvišenu misiju. glava joj pala na rame i ona tone u lagan san. 244 13 Kada se vratio popodne je već bilo na izmaku. rađanje i smrt. veoma duboko leže grad. u ljubav i nežnost. u kojoj neće biti ničeg uvredljivog. odmor. kada još nije poznavao Anadu. Ili bar pre nekoliko meseci. poljubac. Otrov se nalazio u njegovom džepu. možda će smesta izdahnuti razbivši se o stene. po njenom licu prosuli se slatki sunčevi zraci. nastavilo ništavila.. Posmatrao je crnog kosa koji je iznad vrata od laboratorije spavao uvučene glave u kavezu izrađenom ručnom testeroin. kada se duboko sagleda njen skriveni smisao. Ali sam život. sada se već okreću u vazduhu. U mašti je video jedna kola. kao da Zužani sprema nestašnu i bezazlenu šalu. Stoji kao čarobnjak obdaren čudesnom snagom. crni zubi u razjapljenim čeljustima. šuma i ceo život. Lepom zelenom čojom postavljena kola na klizavim točkovima. ali ako ne izdahne. rad. da oko mora da ih posmatra pažljivo da bi moglo da razabere da li se odista kreću. a kada prezdravi. Obuze ga čudna. hrana. Ali i on je tamo pored mosta. Nije on onaj isti koji je bio prošle godine. Biće to bezbolna šala. Kao da je stajao na planinskom vrhu koji strci u nebo. pa čak ni jučerašnji Janoš. Gledajući ih sada sa visine. Most će se srušiti pod kolima. svojom težinom prikovane za zemlju i vodu. I Zužana će se survati u bezdan. Verovao je u svoju odluku. Nije to onaj stari 245 Janoš. pokreti su im toliko tromi i izgledaju tako sićušni i neznatni. koja će se završiti veselim kikotom. previjaće se u strašnim mukama. čije su se misli kretale po zemlji kao krave i ljudi u dolini. i to ga je ispunjavalo mislima iz kojih je zračio neki naročiti sjaj i toplina. bezumno ništavilo! Samo je misao moćna i večna. odakle se zemaljska kugla nazire samo kao zvezda. drveća. a neg-de duboko. Ali odjednom se kola približavaju mostu.

Sta je.. Htela bih nešto da ti kažem. — Sta radi Zužana — upita Janoš Anadu koja je tog trenutka došla iz bašte.. Uze Zužaninu ruku koja je ležala na jorganu. — Zar je već sedam? — Pola sedam. Iznenada joj sinu druga misao. — Slobodno reci. a misli postajale trome. Mešao je dalje pažljivo vodu u čaši napunjenoj do polovine. — Reci! — Bojim se.. od toga su joj se sjajile oči. nasu vodu u čašu i istopi u njoj prašak. Prikupila sam svu svoju snagu. — šapnu Zu-žana. — Ne mari. Da ostavim tebe i dete! Odjednom sam jasno. samo reci. — Neću.... Iza mosta kola se ne spuštaju u prašinu. — reče Anađa. Podigla je kantu i zalivala saksije sa cvećem poredane po ogradi trema.... bilo je užasno. Janoš priđe stolu.. dugo 247 je držao među svojim prstima njenu hladnu. Onog dana kada sam imala veliku groznicu. kašika zazvoni udarajući o bok čaše.. — Nalj utičeš se .. bledu. i sledećeg trenutka nestaju zauvek. na njenim usnama blista čaroban osmeh. Anada je takođe mišljenja da stavim smeđe. Janoš uđe u sobu kod Zužane. jednom sam usnula da ću umreti. Zatim sede na ivicu Zužaninog kreveta. — Dosadilo mi je ležanje.iznad mosta smrti. Nemoj da slušaš Bozal. eto vidi se samo još majušna crna tačka... ali Bozal neće ni da čuje. — Čuj. već se dižu u sve veće i veće visine.. dok je pažljivo mešao točnost. Sta ti misliš? — Smeđe.. — Znaš... Osetila sam užasan bol u srcu pri pomisli da moram da umrem.. Progutalo ih je nebo.. Zužana u tom otvori oči. dok spava zavaljena na mekim jastucima. . Evo već treća nedelja kako ovo traje. — To si ti? — Ja. sada nisu veća od jelenka.. Čuj. Po jorganu je još uvek ležala tkanina boje jagorčevine. da li i ti misliš da treba da stavim tamnozelene kamere? Ja bih više volela smeđe. — Kada? — Pre otprilike deset dana. — Mislim da spava. I dugo.. Ona je još spavala.. ne osvrćući se za Janošem. Zužana se nije ni probudila. bolesničku ruku dok se svom svojom dušom smešio Zužani. Predveče je još često imala groznicu. — Ali to je veoma krupna stvar. Jesi li spavala? — Malko? Sta radiš? — Spremam ti lek. Napravi haljinu kakvu ti želiš. Oh. — Hoćeš li mi oprostiti? — Hoću.. Tu prekide svoje reci.. Njene oči su bile neobično sjajne..

— Osetio je na meni miris moga psa. jer mu je u desnoj bila čaša. Ali čaša je već bila u njegovoj ruci.. nije više ličio na kopca. kao da mu je srasla za ruku. Bila je užasna i divna sila. duboke bore kao da su se izgubile sa njegovog lica.. Hoćeš li da popij eš lek — upita Zužanu. pocepane cipele bile su mu pune blata. Janoš se okrenu sa čašom u ruci. gde ste sve bili. a levom pomilova psa koji je pažljivo njušio njegove pantalone. Malo spusti glavu i razvuče usne u širok osmeh. jer je neka nepoznata i moćna sila nametnula njegovom mozgu misli. moj dom. Bila je beskrajna kao reka koja mu je svojim talasima dovela Anadu. usnama izgovorene reci i ta sila je pokretala i njegove noge od kreveta do stola. crven od vetra.. Tog trenutka začuše se koraci u hodniku. pružajući mu levu ruku. Janoš priđe stolu. I posle nekoliko trenutaka neko je zakucao na vrata. Živci su mu bili do krajnosti napeti. — Da li već ima sedam sati? — Ima! Dani su krajem leta postali kraći. Ta sila prožimala je sada njegov mozak. uze čašu u ruke. Nije mogao da je ispusti. Kao da je svaki njegov korak vodio iznad uzburkanih ponora. — O. — reče smejući se. ova ista sila naterala ga je da pruži ruku za čašom i pritiskivala njegovim prstima staklo. Kada je prvi put navratio do njih ličio je na avet. virio je iz širokih nabora njegovog kaputa. — Zar me ne poznaješ? Bio je to gospodičić Gergej. srce i dušu mu pokri vrtoglava magla bezumlja i kroz tu maglu dolazak nepoznatog učini mu se kao da je poslat voljom neke više sile. Gergej primeti Zužanu u krevetu i pruži joj obe ruke: — Bože! Da niste bolesni? — Već sam van opasnosti — reče Zužana tiho i nasmeši se. a oči veselo sjale. moje ognjište . Ta sila bese Anadina duša. Samo je u sobi vladao sumrak. Uđe čovek čiji se lik nije mogao razabrati u polumraku. ali napolju je još bilo svetio. Sada je na sebi imao odelo od tamne čoje. Nepoznati priđe korak bliže. Čaša je bila u njegovoj ruci. 249 „Moga psa" — kao da je time hteo reći: moja kuća. a u očima mu se ogledao bol životinje sa kojom se svirepo postupalo. Ali ovo ose-ćanje bese nejasno i potraj a samo za trenutak. — Koga tražite? — upita Janoš zadrhtavši. . — Pa pričajte nam. U desnoj ruci zadrža Gergej Zužaninu ruku. To je jasno osećao onog trenutka. — reče Janoš. čije granice i sam nije nazirao.. ostatkom svoje svesti. 2uzana se nalakti na jastuke i pažljivo posmatraše Ger-geja. Ne bi bio u stanju da 248 je spusti i da je hteo..— Gde je dete? — Igra se u dvorištu. šta se sve zbilo s vama? — upita Zužana sva razdragana. Ova tri koraka koja su ga odvajala od postelje učinila su mu se duža no ceo njegov dotadašnji život.. obnaženi vrat. osetio je hladni dodir stakla kako prianja za njegove prste. Okrenuo se da je pruži Zužani. Dugi. srce i kosti.

spusti svoje velike ruke na sto... stari samo žmirnu svojim kratko vidim očima i ovlaš mu nazva: — Dobro veče. povezujem knjige prerađenom kožom. osetivši da njegovo uporno ćutanje već pada u oči. Odjurio sam u svet. Dok je govorio samo je tu i tamo do250 bacio Janošu poneki značajni pogled. Kasnije sam se malo primirio. — I vas je snašla zaraza. vrata se odškrinuše i stari Mihalj pomoli glavu. Ovo ga podseti na nešto drugo. činilo mu se da mu je ruka na neki neobjašnjivi način okovana teškim olovom. Janoš je stajao malo dalje od stola. Slegnu ramenima i produži: — Prijatelju.. Srećom nas je mi-moišla. . koju ničim nije mogao da obrazloži. Već je i dete na putu.. oženio sam se. ili rođaka. Gergej ju je verovatno spazio u prolazu. — Ni sam nisam verovao da ću se još jednom podići. I u tom već nestade za vratima.Gergej primače stolicu. — Evo Anade — pomisli Janoš i proze ga neko čudno ose-ćanje. U meni se utišalo mnogo čega. Na Zužanin uzvik iznenađenja Gergej ozbiljno klimnu glavom. zatim na Zužanu. Ona je još pre nekoliko godina izgubila muža.. Ali je mlada i sveza kao ruža. Razgovor pređe na zarazu i Zužani se odreši jezik pričajući o svojoj bolesti. Mnoge stvari ostavljamo za sobom. — Jednom udovicom. korđovanom. i tek posle toga progovori: — Oženio sam se! Svu svoju dušu uneo je u ovu reč. Gergej nastavi priču: — Naučio sam ubrzo da radim. zar ne? . — Da. treba da radi. Sada imam i svoju radnju. pomislio je svakako da je ona neka sluškinja. Anada je napolju u dvorištu. život ide svojini putem. što je ranije tutnjalo kao grmljavina. Srne jao se od sveg srca. Rukom dodirnu Zužanin krevet.. Još zimus sam se upoznao sa svojom sadašnjom ženom. prijatelju. kao da kaže: začelo. — Odista? — uzviknu Zužana radosno i rukom lupi po jastuku. — S kim si se oženio? — upita Janoš prigušeno i klonulo. iznenada mu pade na pamet šta bi bilo.. Ubrzo sam našao posla. Otkrivši da u Zužaninom pogledu nalazi više pažnje nastavi da joj govori. Kada mu Gergej veselo dobaci pozdrav.. Janoš krišom baci pogled na vrata. ali pošto je nikad nije video. I trenutak kasnije dodade: — Bojim se samo da će naslediti moj nos. kao nekada.. Možda zbog zamora. odličnu knjigovežnicu. U opuštenoj ruci držao je čašu. Prineo je ruku čelu. 251 Začuše se koraci iz pravca reke. Umro je jadnik od bolesti bubrega. kada bi Anada sada odjednom ušla? Da li možda postoji neka veza između tamne prošlosti Gergej a i Anade? Ali smesta odbaci ovu nejasnu misao.. Ko hoće da zaboravi. nebo je bilo milostivo prema meni! Glas mu više nije bio tako promukao.. Kvaka škljocnu. ukrašene srebrnim kopčama. Naposletku.. baci prvo pogled na Janoša.

odjednom spao nevidljivi i neobjašnjivi okov. Podigavši obe ruke u vazduh. Dozivao sam i tebe. Doviknuo sam joj da se još malo drži. Ponovo podiže i izvrnu dlanove. Izvrnu dlanove. Stojeći naspram staroga.. Na licu starog vi-delo se negodovanje što Janoš iz one jedne reci nije shvatio o čemu se radi. skrštenih ruku na grudima. Stari uhvati Janoševo dugme na kaputu i pogleda u vrata. iza one dve vrbe. osettivši u ovoj reci užasnu struju reke i njenu snagu. dok je izgovorio: — Anadu? — Da.. Zatim skrsti ruke na grudima. na ogradu trema. Odjednom čuh uzvik: „Voda nešto nosi"!. nedaleko od obale. Ali nje više nije bilo .. gledajući se uzrujano ukočenim pogledom. ali te nigde nije bilo. — Sta je — upita ga Janoš i priđe mu.. Dugo sam se bespomoćno vrteo iznad jednog vira... Zatim sam se pomoću lopate nekako izvukao otuda. Poznao sam je po haljini. — Sta je? — upita Janoš ponovo. Isprva nisam znao u kom pravcu da krenem. 253 . Stajao sam dole na obali... — Ne razumem. Pomalo se već smrkavalo. ponovi još jednom: — Odnese je. Onda sam video. Zaveslao sam svojski i gotovo sam je stigao.. Nije mogao jasno da vidi lice svoga tasta. 252 Janošu se kidalo grlo.. — Odnese je... — Sta odnese? Ko odnese? Stari šapatom reče: — Ženu... — reče istim naglaskom kao prvi put. Neko vreme nije mogao da govori od uzbuđenja. — Ali zašto? — upita Janoš posle dugog vremena.. Zatim promuca samo: — Odnese je. voda. Kod sledećeg zaveslaja slomi mi se veslo. ali mu je srce htelo da iskoči jer je osećao da se dogodilo nešto strasno. Stari se naže prema njemu i u međuvremenu ponovo baci pogled na vrata: — Nisam hteo da pričam ništa. Tek je sada video da stari dršće i da mu lice odaje veliko uzbuđenje.. Stajali su tako jedan naspram drugog nekoliko trenutaka... Slomila su se istovremeno oba. očekujući odgovor svakim svojim živcem. Popravljao sam veliku mrežu.. koju je još uvek držao u ruci. I čvršće steže ruke na grudima. Već se uveliko smrkavalo. Voda ju je nosila nizvodno.. Uskočio sam u čamac. obuze ga neka mutna nada. kao da ovim pokretom hoće da kaže: „Ja sam učinio sve što se moglo. Ni slovca nije ra-zumeo od svega ovoga.. nije moja krivica".Janoš krenu za njim. možda zato što sam veslao iz sve snage. Možda bi je to uzrujalo. da nije dobro čuo reci svoga tasta i da u svemu tome nema ni trunke istine.. pred kćerkom.. da se uveri da neko ne naiđe. zgrabio vesla. U ovom trenutku nije imao vremena da pomisli da mu je sa ruke u kojoj je tako dugo grčevito držao čašu.. ovog puta veoma nestrpljivo. Janoš je tupim pogledom buljio u njega. On spusti času. Stari pođe nekoliko koraka i pored jednog stuba sačeka Janoša. gledao mu je na izgled mirno u oči.

Sada." Stajao je nepomično i gledao u nebo. Odjednom mu se učini da tamo u maloj. U njemu je rasla i širila se samo jedna jedina misao: Anade nema više! — Zašto — upita samog sebe i naglo se zaustavi pošto koraknu još nekoliko puta. ali je znala i to da će time unesrećiti. Možda je samo ona ugledala Gergeja. Gergej. Prvo je pomislio na Gergeja. i bacila pogled u sobu.Stari je samo slegao ramenima i nemoćno širio ruke gledajući u zemlju. Kada je Gergej stigao. Da. ali nije našao Jiišta što bi učvrstilo njegovu sumnju. ovo je najsjajnija i najjednostavnija pretpostavka. Veruj mi. Sto je više razmišljao.. dok je on koračajući žurno prema kući.. Silom je hteo da bude pribran i trudio se da pronađe tajanstvene i nepovezane niti događaja. Anada je videla. kao da otuda očekuje odgovor na pitanje. nema drugog izlaza. možda nije ni spazio. Pođe ponovo i siđe u baštu. to mu je sve ovo izgledalo manje verovatno. Nije znao kuda ide. Krete nasumce. Ali to je svakako bila ona. oseti da je njegovo lice imalo čudan izraz. Izgleda da je ova pretpostavka najverovatnija. Možda je odluka još odavno sazrela u njoj. Postoje samo na silu povezane misli. Ona je često pominjala da ništa ne želi da zna o svojoj prošlosti. Razmislio je o svemu. nagoveštaj ili makar samo prekinuta rečenica. Ako je Gergejev dolazak vratio Anadinu prošlost. a vi ćete opet biti srećni. Među iskidanim oblacima pomaljale su se tu i tamo zvezde. I nije znao zašto. Počeo je da razmišlja..govorite ništa onima u sobi.. dok je mešao prašak u čaši. Postoji li i neka slučajno izgovorena reč. Anada je bila u dvorištu i skidala osušeno rublje sa račvi. Uplašeno je baci daleko od sebe. suzama prožet šapat. — Zasada ne . kada se toga seti. ja ću otići . On je video samo njenu senku. koja bi dala povoda za ovakvu pretpostavku? Ne. prošla pored prozora. Njegov mozak još nije bio u stanju da shvati šta se dogodilo. Možda je Anada za tren oka razumela sve.. .. mračnoj sobi čuje Anadin prigušen. Možda u onom trenutku Anada nije prošla pored prozora. Tamo je već vladao mrak. Ja ću otići. Možda je samo provirila i videla šta je bilo ispisano na njegovom licu. Ali zašto nije viknula? Zašto ga nije pozvala da iziđe. koje je mestimično bilo nešto svetlije.. Ova misao sinula mu je još u sobi dok je mislio da će Anada ući. Usred bure misli pade mu na pamet da još uvek drži čašu u ruci. Tišina i mrak oko njega ne dadoše mu nikakav odgovor. 254 koja ga je trenutak ranije tako odlučno obuzela.. dok joj vlažne. Janoš zgrabi čašu i pođe prema dvorištu. Vrati se posle nekoliko nesigurnih koračaji. možda i ubiti Zužanu." Možda je stalno nosala u sebi ovu misao i mislila na smrt kada je rekla: „Ja ću otići. Zašto ga nije upitala šta namerava? Postepeno se rasplinu i ova pretpostavka. vrele usne skoro dodiruju njegove usne školjke: „Čuj. bilo bi razumljivo da je ona pred njom pobegla u smrt. Sada mu se odjednom učinilo da je Anada u trenutku dok je sedeo za stolom i mešao otrov koji je pažljivo usuo u čašu. osećala da se ne može sprečiti njihovo sjedinjavanje. Da.

Posle trenutka ćutanja progovori stari Mihalj: — Već je legla. Prvo mu reče da u ruci drži pti-Cicu. Ušao je u kuću. Ovo ime bese izmišljeno. A tek ako ih povežeš u kožu! Po lepoti i kakvoći kože možeš da . Obala je. da se dete zacenilo od smeha. Gergej je sedeo pored Zužaninog kreveta. na jednom mestu bila duboko izlokana. vero-vatno nije donela sobom svoje nekadašnje ime. Počeo je još jednom iz početka da sređuje svoje misli. Drhtao je celim telom. ne oseća se dobro. Gergej produži razgovor koji je Zužana prekinula svojim pitanjem. Na korice tužne knjige. Živim pokretima. Grlo mu se steglo. 255 Postojala je samo još jedna mogućnost. Izgleda da Anadino ime nije ostavilo na njega nikakav utisak. Pruži ruku do grede na tavanici i otuda uze knjigu. Treba poznavati sadržaj knjige. Gergej uze krčag s vinom i napuni čaše. Anada ga je sama izmislila. — Gde je Anada — upita Zužana. Njih trojica pređoše u drugu sobu da večeraju. Nije ni pitao ko je to. šaleći se s njim. Gergej mu dade še-ćerleme. O tome ne može biti sumnje. Ali zašto baš u ovom kobnom trenutku? To bi bilo više no puki slučaj. koja je htela da se oslobodi svih uspomena na svoju prošlost. kroz smeh. da ne probudi svoju majku. A za to vreme cika sa velikim nosem pravio je tako smesne grimase. U boje možeš da uneseš ljubav i sunčev sjaj. da bi povez mogao da izrazi njenu dušu. Večerala je samo malo mleka. Za vreme večere dete je sedelo na očevom krilu. Zavisi kakvu ćeš hartiju da izabereš. Jedva je čekao da ostane nasamo sa Gergejom.. bilo bi više od podsvesne slutnje. Zužana ga je slušala razdragana. Anada. I stari Mihalj je bio u sobi. nedaleko od kuće. I odjednom je i za tu pretpostavku našao stotine razloga da je odbaci. Pravio se kao da ga nije čuo.. — Druže — reče — veruj mi nije moj zanat baš tako jednostavan. pričao je do najsitnijih pojedinosti kako se upoznao sa svojom ženom. Najzad se stari Mihalj oprosti od njih. Janoš se okrete na drugu stranu.Sklonila se s puta sudbini. bojama uvelog lišća može da se dočara dah jeseni. Ostaše sami. koja mu trenutno uopšte nije bila potrebna. Lepo povezivanje knjiga iziskuje mnogo pažnje i umetničkog ukusa. Ko bi mogao da unese svet-lost u ovaj mrak? Možda kada bude ostao u četiri oka sa Gergejem. 256 Dete još nije htelo da ide na počinak. Zužjanu je očigledno zamorio razgovor i ona ubrzo zaspa. ali se nije zaustavio ni kod jedne. Možda je Anada slučajno prolazila onuda i obala se odronila pod njenim nogama. u kome bi uvek nalazila svoje nekadašnje ja. ode da spava i povede sobom dete. Morali su da ga ućutkaju. Ovakva slučajnost ne postoji. Ali Janoš je znao da to ništa ne znači. Ne odgovori na pitanje. Zužana u ovom nije nalazila ništa neobično. Janošu sin još nikada nije bio toliko blizak.

Oh. Uostalom. Dani će se pretvoriti u nedelje. Podiže ruku. A zlatnici.. Janoš ga više nije slušao.. Janoš je gledao preda se i nije ni čuo Gergej eve reci. Kada Zužana sasvim ozdravi.. Sjaj novog ognjišta i duša ove druge žene. — Veoma. On će je onda uhvatiti za ruku: . Sve rede i rede poruke. I glas mu zadrhta: — Ne govori o tome. ponovi: •... Sve je bila samo mora.. jer ako je on odista predstavljao Anadinu prošlost.... sasvim drugim izrazom i izmenjenim glasom produži: — Znaš li da postoje tajni recepti za razne lepkove koji se u starim knjigovezačkim porodicama nasleđuju s pokolenja na pokolenje? Jer prvenstveno od toga zavisi da se korice knjige nikada ne iskrive.: y.. Osećao je da se Anadino biće rasplinulo i nestalo zauvek. šarenih hartija i obojenih koža njegove male knjigovežnice. Blistavih očiju. I stići će poruke od Anade. — Jesi li srećan — upita Janoš.. . kao da želi da se odbrani od nečega. Žena i ja sedimo u postelji razgovaramo.oceniš sadržaj knjige. oblik i materijal da upotrebimo. žutu kao jagorčevina.. kao da zanavek hoće da zadrži i da sačuva ovu геб. kakvu boju. veoma! Janoš uze čašu i kucnu se sa Gergejom. Zatim u mesece. zbog kojih je onda pobuđivao strah i sažaljenje. probudio bi opet u njemu strašne duševne borbe. Iz njih je izbijao miris tutkala. Trenutak kasnije. uzbudljive zadatke. a po licu mu se odjednom ocrtanu duboke. — Veoma. ti i ne znaš koliko smisla Marija ima za ove stvari .. na to više nema prava. Znaš li da katkad noću nemam sna zbog majstorskog plana? Jer bogme imam i bogate i stručne mušterije. Ona je došla i otišla. zbog koje si onda. koja je i kakva je bila žena. Nabra čelo. Pa i kad bi saznao nešto o Anadi. Svu svoju pažnju unosio je u svoje izlaganje. Zatim.. šta bi mu vredelo? Možda bi time samo pogoršao svoj sopstveni položaj.. Ovako mu se sve čini tako nestvarnim. Gergej privuče stolicu i poče podrobno da objašnjava suštinu tajnih recepata. obući će svoju haljinu. Ne može da pita Gergej a. tamne bore. Razmišljao je kako će najlakše da premosti sve teškoće. sada mu se učinilo da između Anade i Gergej a nije bilo ništa i nije moglo da bude nikakve veze. Prošlo je to. Ispili su do dna. ne može da mu govori o njoj. 257 Janoš se naže prema njemu i šapatom upita: — Reci. Sutra će reći Zužani da je neki poznanik rano ujutro došao po Anađu i odveo je sobom svega na nekoliko dana. Rad svakog dana iziskuje nove. — Sećaš li se — obrati se Gergeju šapatom — kada smo poslednji put ovako razgovarali? Gergeju se natušti lice.. Gergej ne odgovori. zamišljeno je gledao pređa se. Ućuta.

Gergej lagano dovrši svoje izlaganje. [prevod Šonja Perović]. — |5. tako će biti najbolje.. Ali napolju se nije osećao povetarac... Mašta mu dočara senke koje su trčale obalom obraslom vrbama i tada mu se učini da se napolju mrak ispunio uplašenim glasovima i uzvicima: Ej!.000 primeraka Broj izdanja: 853 YU ISBN 86-7099-052-0 86-7099-057-1 Štampa i povez: „MINERVA".— Nisam ti hteo govoriti o tome. Лајош Samrtno proleće i Voda nešto nosi / LajoS Zilahi . I srce mu se ispuni njime. Trg 29. već njegovo prvo delo „Samrtno proleće" probudilo je pažnju fabulom i individualnošću stila. Učinio sam glupost.]. u mislima još uvek zanet receptima. žito. „Grad izbeg-lica". 1988. Da. 258 259 LAJOS ZILAHI (1891—1974). ISBN 86-7099-057-1 Za izdavača: Sebek Ladlslav Glavni i odgovorni urednik: Milivoje Marković Tehnički urednik i oprema: Hašim Kablarević Omot: Bole Miloradović Korektor: Nataša Vukov Tiraž: 2.. Učinilo mu se da gleda kako se ogromna reka valja u beskonačnost svojim laganim tokom. ispod vrba čulo prigušeno žuborenje reke. novembra br.. „Purpurni vek". Gutali su. dok se u njenim mračnim talasima grle tajanstvene sile. hteo sam na njemu da zaradim. Glavna njegove dek su pored romana „Samrtno proleće" još „Ararat". IZDAVACKO-STAMPARSKA RADNA ORGANIZACIJA OOUR ŠTAMPARSKA DELATNOST Subotica. druže — reče više za sebe. nije zatreperio ni jedan list na grani. kupio sam. koji ga je sada dirnuo do dna srca. „Zarobljenici".. Нови Сад 894.. Iznenada pomisli na svoga sina. 20 cm... . „Osveta oružja" i dr. Zilahljevo književno delo je dosta opsežno i prevođeno je na viie svetsklh jezika. — Tako je to. 3 . CIP — Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске. Kroz otvoren prozor ulazio je dah noći. — Subotica : Minerva. kao da je primetio da ga Janoš ne sluša.. — 259 str. Samo se izdaleka. — (Velike ljubavi) Prevod dela: Halalos tavasz es Valamit visz a viz / Zilahy Lajos. Ljudi!. Janoš diže glavu i oslušnu da čuje daleki šum. dok si bila bolesna. mađarski romanaijer i dramatičar.. izd. „Kad duša zamire". ali je lađa potonula. Voda neSto nosi!.511-31 ЗИЛАХИ.. „Razbeaneli anđeo". Ljudi!.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->